3. GRAĐANSKO PRAVO 3.1. GRAĐANSKO MATERIJALNO PRAVO 3.1.1. OBLIGACIONO PRAVO
OBLIGACIONO PRAVO OSNOVNA NAČELA (Čl. 1 – 25. Zakona o obligacionim odnosima)
1. Pouzdanje kupca u evidenciju nepokretnosti ne može otkloniti ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Iz obrazloženja: Prema žalbenim navodima tužene da prvostepeni sud je jedini osnov za svoju odluku našao u presudi Trgovinskog suda od 22.11.2007. godine a da je prilikom zaključenja ugovora, čija se ništavost traži, neposredno utvrdila da se radi o pravu korišćenja, upravljanja i raspolaganja od strane prodavca što proizilazi i iz rešenja Opštinskog suda u od 21.05.2003. godine (kojim se utvrđuje da je dozvoljena uknjižba prava vlasništva na kupljenom delu spornog prostora u njenu korist) i naznačenog popisnog lista od 21.09.2007. godine. Iz svega toga sledi da se ona u svemu ponašala u skladu sa članom 12. Zakona o obligacionim odnosima odn. poštovala je načelo savesnosti i poštenja, a iz svih tih razloga nisu ispunjeni uslovi za donošenje prvostepene odluke. Žalbeni navodi tužene su neosnovani. Ovo i zbog toga što i iz pomenute presude Trgovinskog suda i iz pomenutog rešenja Skupštine opštine od 13.02.1992. godine, ispravljenog zaključk om od 26.02.1999. godine, proizilazi da su predmetni ugovor i aneks tog ugovora protivni prinudnim propisima - radi se o nepokretnosti koja je vlasništvo Republike Srbije, a koja je data na korišćenje bez naknade navedenom društvenom preduzeću, s tim da predmetni objekat ustupi bez naknade tužilji. Od tog dokaza je pošao i Trgovinski sud donoseći navedenu presudu. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da su predmetni ugovor i njegov aneks - ništavi. Neosnovani su i žalbeni navodi tužene, kojima se ukazuje da je ugovor o kupoprodaji zaključen u dobroj veri (jer je bilo upisano pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja na prodavca i po tom osnovu joj i preneto, te da ne može i ne sme trpeti posledice kao da te savesnosti nije bilo, budući da nakon uvida u javne knjige nije znala niti je mogla znati da prodavac nije nosilac prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja). Ti navodi su neosnovani, jer se - u situaciji u kojoj je ugovor izvršen u celosti od strane ugovornih strana - može tražiti utvrđenje njegove ništavosti u slučaju ispunjenja uslova iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te su stoga neosnovani navodi tužene da tužilja nije mogla tužbom tražiti utvrđenje ništavosti ugovora i njegovog aneksa. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 6535/10 od 20.01.2011. godine)
2. Ne postoji zakonski osnov da se zaključeni ugovor sudskom odlukom o određivanju privremene mere stavi van snage ili da se zabrani njegovo pravno dejstvo. Iz obrazloženja: U konkretnoj situaciji, privremena mera po svom dejstvu iscrpljuje tužbeni zahtev, s obzirom da se istom traži da se stavi van snage zaključeni Ugovor. -2-
OBLIGACIONO PRAVO Kako parnični postupak predstavlja skup procesnih pravila radi pružanja sudske pravne zaštite prilikom rešavanja građanskopravnih sporova, te kako je osnova građanskopravnih odnosa slobodna volja stranaka da urede svoje odnose u granicama prinudnih propisa, to ne postoji zakonski osnov da se zaključeni ugovor sudskom odlukom o određivanju privremene mere stavi van snage ili da se zabrani njegovo pravno dejstvo. Sud jedino ima zakonsko ovlašćenje da, nakon održane rasprave, utvrdi ništavost ili da poništi ugovor odn. da odluči o pravnim posledicama raskida ili ništavosti ugovora, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi, krećući se u granicama tužbenog zahteva i nakon ocene dokaza podnetih tokom glavne rasprave. Stoga, žalbeni navodi tužilaca ne utiču na pravilnost donete odluke povodom predložene privremene mere, ali svakako moraju biti razmatrani u postupku odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 13805/10 od 24.11.2010. godine)
3. Za usluge koje nisu u potpunosti iskorišćene, a za koje nije ugovorena pojedinačna cena, ne može se tražiti sniženje ugovorene jedinstvene cene u situaciji kada je davalac usluge zbog njihove prirode bio onemogućen da ih plasira nekom drugom licu. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu tako što je tužilac tuženom uputio ponudu čiji je predmet bilo iznajmljivanje platforme za parkiranje aviona, pozicija za sečenje, asistencije pri sečenju aviona. Pod opisom usluge u ponudi je navedeno: … iznajmljivanje platforme za parkiranje aviona od 06.11.2006. do početka sečenja, pružanje usluge prevlačenja aviona do pozicije za sečenje i iznajmljivanje potrebne opreme - dizalice, kredlovi, stepenice, kao i pružanje protiv-požarne zaštite tokom radova na sečenju i ispiranje gorivnih rezervoara pre sečenja … Ponudom je određena cena usluge u iznosu od 199.155,oo dinara + PDV. Tuženi je ponudu tužioca prihvatio i prihvatanjem ponude obavezao se da dostavi imena lica koja će raditi na sečenju, brojeve vozila koja će koristiti, da se pridržava pravila koja važe u tehnici, a po završetku radova opere I očisti radnu platformu i da je ostavi u ispravnom stanju, da osigura od rizika tokom radova svoje ljude i opremu. Plaćanje usluga je dogovoreno 50% avansno, a 50% po ponudi. Cena za iznajmljivanje predmetne platforme je data kao jedinstvena odn. u ponudi nije data cena pojedinačnih usluga koje je pružao tužilac, već jedinstvena cena usluge. Tuženi je cenu za pruženu uslugu platio 50%, i to u delu koji se odnosio na avansno plaćanje, dok preostalih 50% nije platio. Od postavljenog tužbenog zahteva branio se isticanjem činjenice da nije koristio sve usluge iz ponude i da stoga nije u obavezi da plati punu cenu. Prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu plati preostali deo cene za izvršene usluge, te da ga činjenica da nije koristio sve usluge iznajmljene platforme koje su obuhvaćene ponudom ne oslobađa obaveze na plaćanje ugovorene cene za pruženu uslugu, s obzirom da se radi o ugovorenoj jedinstvenoj ceni za sve pojedinačne usluge koje čine i koje ulaze u iznajmljivanje platfor-3-
OBLIGACIONO PRAVO me, primenom člana 262. stav 1. i člana 148. u vezi sa članom 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Privredni apelacioni sud nalazi da je tužilac, kao davalac usluge, iznajmljivanjem platforme jednom licu - tuženom, onemogućen da za one usluge koje ovaj ne koristi iste pruži drugom licu, jer su one vezane za tehničko posedovanje same platforme, pa stoga činjenica da tuženi nije koristio sve usluge koje iznajmljivanje platforme pruža ne oslobađa istog obaveze da plati ugovorenu naknadu. U vezi sa tim, neosnovani su i žalbeni navodi kojima tuženi pobija pogrešnu primenu materijalnog prava i ističe da je prvostepeni sud pogrešno protumačio ponudu tužioca ispostavljenu tuženom, posebno imajući u vidu da je upravo obaveza tuženog bila da postupa sa povećanom pažnjom i pre prihvatanja ponude utvrdi da li cena iz ponude obuhvata jedinstvenu uslugu, da li je moguće koristiti samo neke usluge i kolika je njihova cena, te ostale pojedinosti vezane za to - ako je znao da mu sve usluge koje su navedene u ponudi nisu potrebne. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3496/10 (2009) od 24.11.2010. godine)
4. Neće ostati na snazi i neće proizvoditi pravno dejstvo pravna radnja koja je preduzeta suprotno opštem aktu pravnog lica ako je suprotna strana pri preduzimanju iste znala ili morala znati za ovu suprotnost. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Pravna lica u zasnivanju obligacionih odnosa postupaju u skladu sa svojim opštim aktima; ali i ugovor koji je zaključen ili druga pravna radnja koje je preduzeta suprotno tim aktima ostaje na snazi, osim ako je za to druga strana znala ili je morala znati ili ako je ovim zakonom drugačije određeno - član 22. Zakona o obligacionim odnosima. Sporne ugovore za tužioca u konkretnom slučaju potpisao je Sekretar, sa naznakom da tužioca zastupa u svojstvu direktora. Kako nije organizovan kao privredno društvo, a što je opštepoznato i lako proverljivo uvidom u odgovarajući Registar - javnu knjigu, pa time njegov zakonski zastupnik nije direktor već Sekretar predviđen Statutom - to je (već na osnovu same činjenice da u ugovoru navodi da isti potpisuje u svojstvu direktora tužioca, koji kod tužioca ne postoji), tuženi mogao i morao znati da se radi o licu koje nije ovlašćeno za zaključenje istog. To ga čini nesavesnim. Iz tih razloga nisu ispunjeni uslovi da sporni ugovori ostanu na snazi prema članu 22. Zakona o obligacionim odnosima na koji se tuženi u žalbi poziva. Dakle, s obzirom na naznaku da ugovor za tužioca potpisuje direktor, tuženi je morao znati da se radi o potpisu neovlašćenog lica, jer je ugovor potpisalo označeno lice u svojstvu organa koji ne postoji. Imajući sve to u vidu, a u smislu citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji je potpisao sekretar tužioca prekoračenjem statutarnih ovlašćenja ne proizvodi pravno dejstvo, što je prvostepeni sud pravilno utvrdio, regulišući i pravne posledice usvajanjem zahteva za vraćanje menica i meničnih ovlašćenja datih na osnovu navedenih ugovora o solidarnom jemstvu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 8463/10 (2) od 06.05.2010. godine) -4-
OBLIGACIONO PRAVO
5. Tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga od tuženika zbog neispunjenja ugovorne obaveze osnovan je ako je ugovorom o otkupu stana predviđeno da ima mesta njegovom raskidu ako kupac-tuženik ne plati tri uzastopne mesečne rate.
Iz obrazloženja: Tokom dokaznog postupka, prvostepeni sud je utvrdio da je između tužioca - kao prodavca i tuženog - kao kupca, zaključen ugovor o otkupu stana koji je i overen. Navedenim ugovorom tuženik se obavezao da otkupnu cenu stana isplati u 480 mesečnih rata i da svaku ratu plati do 10. u mesecu za prethodni mesec. Takođe je ugovoreno da se mesečna otplatna rata usklađuje za šestomesečne obračunske periode sa kretanjem cena na malo u Republici, pri čemu je na prodavcu obaveza da obavesti kupca o visini izmenjene rate. Utvrđeno je i da, ukoliko kupac ne plati svojom krivicom tri uzastopne rate, ceo neotplaćeni dug dospeva odmah za naplatu sa zateznom kamatom i drugim troškovima. Veštačenjem je prvostepeni sud utvrdio da je bilo propusta i na strani tužioca koji nije uvek blagovremeno obaveštavao tuženog kao kupca o promeni mesečne otplate, ali to nije bila izvinjavajuća okolnost zbog koje je tuženik mogao da ne plaća već prethodno utvrđene rate čija visina mu je bila poznata. Za pomenuti propust odgovara tuženik. S obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja i sadržinu preuzetih ugovornih obaveza, prvostepeni sud je sa sigurnošću utvrdio da je zbog neplaćanja više od tri uzastopne rate isplata neisplaćenog dela kupoprodajne cene dospela za naplatu odjednom. Na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je na osnovu člana 124. u vezi člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po osnovu ispunjenja neispunjene ugovorne obaveze iz ugovora o otkupu stana od 31.01.1997. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1099/10 od 15.04.2010. godine)
6. U zavisnosti od utvrđenja činjenice na čiji su račun i u kom iznosu uplaćena sredstva kupca na ime kupoprodajne cene vozila, te da li je taj novac uplaćen osnivaču oceniće se njegova odgovornost za izvršenje ugovora o prodaji vozila predajom vozila ili povraćajem njegove cene. Iz obrazloženja: Tužilja je u konkretnom slučaju bila u materijalno-pravnom odnosu sa navedenim preduzećem, u odnosu na koje je obustavljen postupak stečaja na osnovu rešenja Stečajnog veća nadležnog Trgovinskog suda. Odredbom člana 16. ugovora o osnivanju ovog Preduzeća propisano je da "osnivači ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučajevima izričito navedenim u zakonu, a snose rizik do visine uloga". -5-
OBLIGACIONO PRAVO Ovaj dokaz nižestepeni sudovi nisu cenili prilikom utvrđivanja obima odgovornosti tuženog u vezi sa ugovorom o poslovnoj saradnji, koji je zaključen sa drugonavedenim preduzećem i predstavlja odnos uvoznika i ovlašćenog dilera. Osim toga, prvostepeni sud nije utvrdio na čiji su račun i u kom iznosu uplaćena sredstva tužilje na ime kupoprodajne cene vozila, te da li je taj novac uplaćen tuženom osnivaču od strane dilera, a u vezi s tim nije ustanovljena ni obaveza tuženog osnivača da vozilo preda ili da novac vrati tužilji. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 44/2010 od 11.05.2010. godine)
7. Posledica nepostupanja trgovca po upustvu o prihvatanju kartica koje je sastavni deo Ugovora o prihvatanju platnih kartica je nemogućnost naplate izvršene transakcije usled odbijanja banke da izvrši plaćanje, a samim tim i gubljenje prava za naknadu štete koju trgovac usled takvog postupanja trpi. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi kojima se pobija pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i ističe da je tužilac postupao u skladu sa obavezom koju je preuzeo na osnovu zaključenog Ugovora o prihvatanju platnih kartica i obavezom prema uputstvu za prihvatioce platnih kartica, te da je prilikom prodaje robe preduzeo sve propisane radnje - neosnovani su. Naime, na takav zaključak ne upućuju izvedeni dokazi i stanje u spisima, posebno imajući u vidu da je 26.11.2004. godine - kada je tužilac prihvatio falsifikovane kreditne kartice i izvršio prodaju robe - na prodajnom mestu tužioca za 14 minuta i 13 sekundi pokušano 17 transakcija pomoću pet kartica inostranih banaka, a da su samo četiri transakcije prošle autorizaciju. Ta činjenica nesumnjivo ukazuje da sa predmetnim karticama nešto nije u redu, čak i ako se postupa sa uobičajenom pažnjom. U toj situaciji tužilac je odn. njegov radnik, morao da reaguje i pozove tuženog da izvrši proveru da li su kreditne kartice validne tj. ako je u tom trenutku taj podatak bio nedostupan - da ga pita za savet. Međutim, tužilac u tom cilju nije preduzeo nikakvu radnju, na koji način je rizik od eventualne štete, kao i odgovornost, preuzeo na sebe. Prvostepeni sud je, na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da se tužilac prilikom prodaje robe ili vršenja usluga korisnicima kreditnih kartica nije ponašao u skladu sa Uputstvom za prihvatioce platnih kartica, da se nije pridržavao osnovne procedure i sigurnosnih mera u cilju sprečavanja zloupotrebe, te da je njegov zahtev za isplatu iznosa od 620.800,oo dinara neosnovan. Takođe, Privredni apelacioni sud nalazi da tužilac prilikom procesuiranja spornih transakcija nije postupao sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa odn. da u izvršavanju svoje profesionalne delatnosti nije postupao sa povećanom pažnjom shodno članu 18. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da se, shodno stavu 3. istog člana, nije uzdržao od postupka koji je otežao izvršenje obaveze druge strane. Sama činjenica da je u kratkom vremenskom intervalu pokušan veći broj transakcija, a da su samo četiri uspele, morala je da kod tužioca izazove sumnju da sa kreditnim karticama nešto nije u redu. -6-
OBLIGACIONO PRAVO Ovo naročito zbog toga što je Uputstvom za prihvatljivost platnih kartica predviđeno da i u situaciji ako je stranka sumnjiva u bilo kom smislu, obaveza je prihvatioca kartice da ne zaključi transakciju, već da pozove autorizacioni centar tuženog i traži instrukcije. Tužilac je kod utvrđenog stanja stvari bio u obavezi da postupi u skladu sa navedenom odredbom uputstva i pozove tuženog, ali on to nije učinio. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4596/2010 od 16.09.2010. godine)
8. U ispunjenju novčane obaveze kašnjenje u isplati avansa ne predstavlja docnju za koju izvođač ima pravo na zateznu kamatu. On može ostvarivati druga prava koja se tiču produženja rokova za izvođenje radova, razlike u ceni, pa i eventualno - prava na raskid ugovora. Iz obrazloženja: Iznos novca koji jedna ugovorna strana daje drugoj unapred, kako bi joj omogućila izvršenje njene ugovorne obaveze - predstavlja avans (predujam). Uobičajeno je kod ugovora o građenju da se ugovara plaćanje avansa koji omogućava izvođaču radova da preduzme pripremne radnje za izvođenja radova kao svoje ugovorne obaveze. Smatra se da je izvođač primio deo cene koju je naručilac platio unapred radi nabavke građevinskog materijala. Ukoliko avans ne bude plaćen u roku koji su stranke svojim ugovorom predvidele, to ne znači da je naručilac posla u docnji sa ispunjenjem novčane obaveze, već da obavezu nije platio "dovoljno" unapred - onako kako je to ugovoreno. Izvođaču radova, međutim, to ne daje za pravo da na iznos avansa obračunava zateznu kamatu po isteku ugovorenog roka za uplatu avansa do dana kada je avans zaista uplaćen, ali mu daje neka druga prava koja se odnose na ovlašćenje da zahteva izmenu ugovorene cene zbog promene cene materijala do koje je zbog toga došlo, kao i mogućnost da traži odlaganje sa otpočinjanjem izvođenja radova zbog neblagovremene uplate avansa odn. mogućnost da traži prekid radova ukoliko su već bili započeti. U svakom slučaju, ima pravo na produženje ugovorenog roka za izvođenje radova. Ukoliko su ispunjeni drugi uslovi, daje mu i pravo da raskine ugovor. Dakle, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nema pravo na obračunatu kamatu na sredstva avansa koje je tužilac platio po proteku roka koji je za uplatu avansa predviđen međusobno zaključenim ugovorima. Zato je pravilno prvostepeni sud na osnovu nalaza veštaka utvrdio da potraživanje tuženog ne sadrži obračunatu zateznu kamatu na sredstva avansa koja su uplaćena od strane tužioca, ali po isteku roka koji je ugovoren, već da potraživanje tuženog na dan preseka sadrži potraživanje razlike u ceni, kamate na razliku u ceni i kamate koja je obračunata na iznose po ispostavljenim situacijama koji su plaćeni sa zadocnjenjem od strane tužioca, a što ukupno iznosi navedenu sumu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2125/10 od 12.02. 2010. godine)
9. Načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja ne važi kod ugovora o prodaji društvenog kapitala. -7-
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Na sporni odnos primeniće se Zakon o privatizaciji, kao lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon je izričito propisao (član 41a) da se, u situaciji kada kupac ne isplati bilo koju ratu kupoprodajne cene u ugovorenom roku, ima smatrati da je ugovor raskinut po samom zakonu. Nesumnjivo je utvrđeno da tuženi nije platio treću ratu kupoprodajne cene, pa se predmetni ugovor smatra raskinutim danom kada je tužilac uputio obaveštenje tuženom o raskidu ugovora. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnom zaključku da tužilac nije izvršio svoje ugovorne obaveze, zbog čega ne može raskinuti predmetni ugovor u smislu odredaba čl. 121., 124. i 125. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je tužilac preneo tuženom 70% prodajnog društvenog kapitala u vidu akcija subjekta privatizacije TP "P..." iz S... bez ikakvog opterećenja, što i predstavlja predmet njegove obaveze. Po osnovu zaključenog ugovora tuženi je upisan kao vlasnik 70% kapitala subjekta privatizacije u registarskom ulošku Trgovinskog suda u S... Kod ugovora o prodaji društvenog kapitala ne primenjuje se načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. Tuženi nije kupio prodajni kapital prema njegovoj realno utvrđenoj vrednosti, već je početna cena na aukciji iznosila 20% od gornje granice raspona utvrđene vrednosti društvenog kapitala koji je predmet prodaje a u skladu sa čl. 2a i 2b Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom. Tuženi je kapital kupio po tržišnoj ceni, a ne po realnoj niti po knjigovodstvenoj. Shodno tome, tuženi neosnovano ističe u reviziji da je isplatom dve rate kupoprodajne cene preplatio vrednost kapitala koji je kupio, time što u imovinu subjekta privatizacije koja se prodaje nije bila uneta jedna od nepokretnosti. Neosnovana je i revizijska tvrdnja da su potraživanja parničnih stranaka zbog toga kompenzabilna. Osim izričito navedenih izjava i garancija, prema ugovorenoj klauzuli da "Agencija ne daje bilo kakve druge izjave i garancije." - predaja bilo koje nepokretnosti navedene u programu privatizacije ne predstavlja obavezu tužioca. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 196/2006 od 7.09.2006. god.)
10. O jačem pravu na sticanje prava svojine na istu nepokretnost u slučaju kada je više lica zaključilo više posebnih pravnih poslova u tom cilju, sud odlučuje primenom načela savesnosti i poštenja i načela zabrane zloupotrebe prava. Ukoliko su svi kupci savesni, a ni jedan nema državinu nepokretnosti niti je ishodio upis prava svojine u zemljišnu tj. drugu javnu knjigu, raniji kupac ima jači pravni osnov. Ako su svi kupci savesni, kupac koji je ishodio upis u zemljišnu, tj. drugu javnu knjigu ima jači pravni osnov, a ako ni jedan to nije ishodio – jači je u pravu kupac kome je nepokretnost predata u državinu. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužioci K. M. i A. su sa PP “K...” zaključili kupoprodajni ugovor K-05 od 23.04.1996. godine, čiji je predmet stan br. 33, površine 53,22 m kv., u ul.________, u N... S... za ukupan iznos od 239.490,oo dinara i rokom isplate do 23.04.1996. godine. Rok izgradnje bio je april 1997. godine. Ugovoreno je da će se, ukoliko kupci ne plate cenu za 75 % površine do -8-
OBLIGACIONO PRAVO 23.04.1996. godine, ugovor smatrati nevažećim i prodavac imati pravo da isti stan proda drugom kupcu bez posebne najave o raskidu ugovora. Prema priznanicama, kupci su uplatili 50.000 DM. Isti stan je kupila i tužilja M.J., ugovorom o kupoprodaji br. K-34 od 23.03.1999. godine, za cenu od 401.811,oo dinara, koju je i isplatila 23.03.1999. godine kod Opštinskog suda u N... S... Ov. br. ____/99. U sporni stan se tužilja M.J. i uselila. Nižestepeni sudovi usvojili su njen tužbeni zahtev i utvrdili joj pravo vlasništva na spornom stanu, sa pravom da se isti izluči iz stečajne mase. Tužbeni zahtev tužilaca K.M. i A. nižestepeni sudovi su odbili. Ovi tužioci tražili su da se utvrdi da su oni vlasnici spornog stana i da im se on preda u posed. Obrazloženje nižestepenih sudova je bilo da je tužilja M. J. jača u pravu, s obzirom da je ugovor zaključila i overila u sudu, isplatila cenu, porez na promet i svoje pravo iz ugovora ostvarila preuzimanjem državine. Nasuprot tome, tužioci K.M. i A. nisu overili ugovor u sudu, platili su samo veći deo stana i nemaju državinu. Revizioni sud, međutim, nalazi da su osnovani navodi revizije tužilaca – glavnih umešača, te da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava jer ni činjenično stanje bitno za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu nije potpuno utvrđeno. Sadržina kupoprodajnih ugovora ukazuje na to da tužioci od tuženog kupuju stan u izgradnji koji je – prema ugovoru K.M. i A. – morao biti izgrađen do aprila 1997. godine, a prema ugovoru M.J. – do marta 1999. godine. Dakle, u pitanju je ugovor o izgradnji stana tj. ugovor o građenju, na koji se shodno primenjuju odredbe ugovora o delu, a ne ugovora o prometu nepokretnosti. Zbog toga, za punovažnost tih ugovora, nije potrebno da potpisi ugovornih strana budu overeni kod suda (kao kada su u pitanju ugovori o prometu nepokretnosti). Na drugoj strani, o jačem pravu u slučaju da su dva lica zaključila posebne pravne poslove radi sticanja prava svojine na istu nepokretnost sud odlučuje primenom načela savesnosti i poštenja i načela zabrane zloupotrebe prava. Ako su oba sticaoca savesna, a nijedan nema državinu nepokretnosti, niti je ishodio upis prava svojine u javnoj knjizi – raniji sticalac ima jači pravni osnov. Ako su savesna oba sticaoca, jači pravni osnov ima sticalac koji je ishodio upis u javnu knjigu. Ako to ni jedan nije ishodio, jače pravo ima sticalac kome je nepokretnost predata u državinu. Raniji savesni sticalac ima jači pravni osnov prema nesavesnom kasnijem sticaocu, pa i u slučaju kada je otuđilac nepokretnosti istu predao u državinu kasnijem nesavesnom sticaocu ili je nesavesni sticalac ishodio upis u javnu knjigu. Zbog toga će sud u ponovnom postupku, imajući u vidu izloženo, utvrditi da li je tužilja M. J. u momentu zaključenja ugovora mogla znati da je PP “K...” predmetni stan pre toga prodao drugom licu, zatim stepen dovršenosti zgrade, tj. spornog stana u trenutku zaključenja ugovora između tužilje i tuženog, kao i u momentu useljenja, a zatim i na koji način se tužilja uselila u stan. Sud će takođe utvrditi da li su tužioci K.M. i A. do ugovorenog roka isplatili cenu u celosti ili delimično i u kom procentu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 491/2004 od 10.06.2005. god.)
11. Tužbeni zahtev tužioca za neosnovano obogaćenje je neosnovan, jer se povodom istog duga a po pravnosnažnoj presudi vodi postupak izvršenja koji nije okončan.
-9-
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u A..., P. br. 655/02 od 29.01.2003. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da tuženik po osnovu neosnovanog obogaćenja plati tužiocu navedeni novčani iznos u izreci presude. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. br. 408/03 od 8.04.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio je presudu Opštinskog suda u A..., P. br. 655/02 od 29.01.2003. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: U toku postupka je utvrđeno da navedeni novčani iznos tuženik duguje tužiocu po pravnosnažnoj presudi P. br. 532/92 od 4.12.1998. godine, i da je sada u toku postupak izvršenja u predmetu Opštinskog suda u A... I. br. 88/00. U takvoj situaciji prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca za neosnovano obogaćenje neosnovan, jer se povodom istog duga a po pravnosnažnoj presudi vodi postupak izvršenja koji nije okončan. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 408/03 od 8.04.2003. god.)
12. Osnovno načelo građanskog prava o jednakoj vrednosti uzajamnih davanja ograničava dispozitivnost norme o ugovornoj kamati. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Prvostepeni sud je u dokaznom postupku utvrdio da su tužilac - protivtuženi i tuženi - protivtužilac zaključili ugovor o nenamenskom oročenom depozitu, i to dana 26.09.1995. godine. Po ovom ugovoru se deponent - ovde tuženi - protivtužilac obavezao da kod banke - ovde tužioca - protivtuženog položi, a banka primi novčani iznos od 130.000,00 dinara. Ugovoren je rok vraćanja, sa kamatnom stopom od 0,6 % dnevno. Uz osnovni ugovor zaključeni su prvi i drugi aneks ugovora, kojima su izmenjeni rokovi vraćanja novčanih sredstava (čl. 1035., 1038. tač. 1. i 1042. Zakona o obligacionim odnosima). Prema tome, ugovor o oročenom nenamenskom depozitu predstavlja pasivni bankarski posao, u kome je banka dužnik prema svojim deponentima, zaključujući ih radi obezbeđenja novčanih potencijala za obavljanje aktivnih bankarskih poslova. Prvostepenom presudom tužilac - protivtuženi je obavezan da tuženom - protivtužiocu isplati iznos od 104.003,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.03.1996. godine sve do isplate. Obrazloženje prvostepenog suda je da je u toku postupka utvrđeno da su tužilac - protivtuženi i tuženi - protivtužilac zaključili dana 26.09.1995. godine ugovor o nenamenskom depozitu sume od 130.000,00 dinara, sa kamatom od 0,6 % dnevno i rokom vraćanja 06.10.1995. godine. Dva aneksa ugovora izmenila su samo rok vraćanja deponovane sume, a svi ostali bitni elementi ugovora ostali su nepromenjeni. Tužilac - protivtuženi isplatio je tuženom - protivtužiocu, zaključno sa 25.03. 1996. godine, ukupno 148.269,00 dinara. Obaveza tužioca - protivtuženog prema tuženom - protivtužiocu iznosi 104.003,34 dinara. Viši sud nalazi da je prvostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te je valja ukinuti. - 10 -
OBLIGACIONO PRAVO Stanovište prvostepenog suda u konkretnom slučaju se ne može prihvatiti. Naime, tačno je da su stranke ugovorom o nenamenskom oročenom depozitu ugovorile kamatu od 0,6 % dnevno na iznos deponovanih sredstava (čl. 1042. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, dispozitivnost norme o ugovorenoj kamati ograničena je sukobom sa osnovnim načelom građanskog prava o jednakoj vrednosti uzajamnih davanja (čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima), a o tome sud vodi računa po službenoj dužnosti. Zato je prvostepeni sud bio dužan da ispita da li ugovorna kamata od 0,6 % dnevno odnosno 18 % mesečno, za period za koji je obračunata, predstavlja realnu i uobičajenu kamatu za takvu vrstu posla. Samo takvoj kamatnoj stopi može se pružiti sudska zaštita. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5408/2001 od 21.02.2002. god.)
13. Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se zaključi glavni ugovor. Ukoliko predugovorom obavezana strana neće da sklopi glavni ugovor, tada druga strana ne može tužbom tražiti ispunjenje ove činidbe, nego preko suda može tražiti da se naloži drugoj strani da u roku od šest meseci po isteku ugovorenog roka pristupi zaključenju glavnog ugovora. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 45. stav 1. ZOO, predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. Prema odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, pored ostalih načina, pravo svojine se stiče i na osnovu pravnog posla. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnostima se prema odredbi čl. 33. navedenog Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Po samom zakonu, pravo svojine se prema odredbi člana 21. navedenog Zakona, može steći i građenjem na tuđem zemljištu, pod uslovima i na načine predviđene odredbama čl. 24, 25. i 26. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima. Dakle, glavni cilj sklapanja predugovora je međusobno obavezivanje pregovarajućih strana na zaključenje drugog glavnog ugovora. Iz predugovora ne nastaje obaveza na ispunjenje neke određene činidbe, odnosno ispunjenje neke ugovorne obaveze iz onog nameravanog i željenog glavnog ugovora, već jedino obaveza sklapanja određenog definitivnog obaveznog ugovora, a tek nakon što ovaj već bude sklopljen, nastaće ugovorena obaveza ispunjenje određene činidbe, koja je predmet te ugovorene obaveze. Ukoliko predugovorom obavezna strana neće da sklopi ovaj drugi glavni ugovor, tada druga strana ne može uspešno ustati sa tužbom radi ispunjenja one činidbe koja je predmet ugovorene obaveze nameravanog definitivnog, glavnog, ugovora, već jedino tužbom za ispunjenje konkretno sklopljenog predugovora, tužbom za sklapanje glavnog ugovora, kako to predviđa odredba čl. 45. st. 4. ZOO-a. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1968/02 od 3.07.2002. god.).
14. Isplata zatezne kamate može se ostvariti samo kada je obaveza plaćanja kamate izričito ugovorena, ali sud mora imati u vidu, radi pravilnog presuđenja predmetne stvari i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. - 11 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku tužilac je 2.09. 1994. godine i 7.12.1994. godine uplatio tuženom ukupno 400.390,25 dinara. Uplata je izvršena u cilju avansnog plaćanja građevinskog materijala iz proizvodnog asortimana tuženog. Međutim, tužilac nije prilikom uplate avansa dostavio tuženom specifikaciju građevinskog materijala i rokove za isporuku istog. Stoga je tuženi vršio isporuku robe tužiocu sve do 11.9.1997. godine. Tako isporučena roba tužiocu fakturisana je po važećim cenama na dan isporuke. Na taj način tužiocu je isporučena roba u ukupnoj vrednosti koja nominalno pokriva uplaćeni iznos avansa. Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja odbijen je zahtev tužioca da mu tuženi zbog docnje u isporuci robe isplati zateznu kamatu u ukupnom iznosu od 1.789.315,00 dinara. Odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, tačno je da tužilac u konkretnom slučaju ne može tražiti isplatu zatezne kamate, obzirom da takvo pravo može ostvariti samo kada je obaveza plaćanja kamate izričito ugovorena. Međutim, to samo po sebi ne znači i da je zahtev tužioca neosnovan. Ovo iz razloga, što pravni osnov naveden u tužbi sud ne obavezuje. To je izričito propisano odredbom člana 186. stav 3. ZPP. Iz tog razloga, a obzirom na činjenicu da je tužiocu isporučena roba fakturisana po cenama na dan isporuke, a ne po važećim cenama na dan uplate avansa, tužilac ima pravo na povraćaj eventualne razlike između vrednosti količine i vrste avansom pokrivene robe koja mu je isporučena. To pravo tužioca se temelji u načelu ekvalentnosti uzajamnih davanja ustanovljenom odredbom člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava sud nije utvrdio odlučne činjenice za presuđenje ovog spora. To je razlog, zbog koga je na temelju odredbe člana 395. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci. U nastavku postupka otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. To podrazumeva obavezu prvostepenog suda da u cilju pravilnog presuđenja ovog spora pouzdano utvrdi vrednost isporučenih roba tužiocu po važećim cenama na dan uplate avansa. Saglasno toj činjenici treba utvrditi i količinu robe koju je pokrivao avans po cenama na dan plaćanja. Tako utvrđenu količinu i vrstu robe treba uporediti sa onom količinom robe koja je tužiocu isporučena. U slučaju da je ta količina manja od one koja je bila pokrivena avansom utvrdiće se vrednost razlike po cenama na dan presuđenja i saglasno tome doneti odgovarajuća odluka o tužbenom zahtevu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 768/01 od 18.09.2002. god.)
15. Članom 10. ZOO se utvrđuje da strane u obligacione odnose stupaju slobodne i svoje odnose uređuju isključivo po svojoj volji. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da produži ugovor o zakupu poslovnog prostora do 15.10.2011. godine. Tužilac je žalbom pobijao prvostepenu presudu. Viši trgovinski sud je našao da je žalba neosnovana. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizilazi da je nesporno među strankama da su zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora, da je zaključen i aneks ugovora, kao i da su - 12 -
OBLIGACIONO PRAVO zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji u cilju ostvarivanja obostranih interesa, a radi zajedničkog ulaganja i izgradnje magacinskog prostora, kao i da je vreme zakupa navedenim ugovorom određen na period od 10 godina. Rok ugovora je određen ugovorom, a tužilac traži produženje ugovornog odnosa, pa je prvostepeni sud pravilno postupio što nije usvojio ovakav tužbeni zahtev tužioca, jer bi to bilo protivrečno jednom od osnovnih načela obligacionih odnosa. Članom 10. ZOO se utvrđuje da strane u obligacione odnose stupaju slobodne i svoje odnose uređuju isključivo po svojoj volji. Ne postoji zakonska obaveza za zahtevanje i zaključenje ovakvog ugovora. To što tužilac smatra da je u izgradnju objekta uložio znatno veća sredstva u odnosu na vreme korišćenja prostora, kao da je tako kratak rok korišćenja objekta rezultirao time da je u celom ovom odnosu sa tuženikom prevaren, nije od značaja za presuđenje ove pravne stvari. Tužiocu ostaju na raspolaganje druga pravna sredstva i on eventualno može tražiti naknadu štete, odnosno podneti tužbu za naknadu štete, ako smatra da je oštećen ili tužbu zbog neosnovanog bogaćenja ako smatra da se tuženi neosnovano obogatio. (Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5721/02 od 9.10.2002. god.)
16. Ništav je ugovor koga zaključi punomoćnik umrlog lica. (Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 143/02 od 26. 03. 2000. god.)
17. Kada je zbog visoke inflacije broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi obezvređen, poveriocu pripada saglasno načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja, valorizovan iznos po stopi rasta cena na malo prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike, ako zakonom ili ugovorom nije drukčije predviđeno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2836/98 od 21.07.1999. god.)
18. U slučaju dvostrukog prometa nepokretnosti, kad su oba sticaoca savesni a nije usledila promena u javnim knjigama, jače pravo ima sticalac kome je nepokretnost predata. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3310/98 od 17.03.1999. god.)
19. U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. (Savezni sud Gsz. br. 18/98 od 14.05.1998. god.)
20. Ne postoji nesrazmera ugovorenih davanja u pogledu visine ugovorene kamate na bankarski kredit, kada je visina određena prosečnom visinom kamatnih stopa na tržištu novca. Kod nedozvoljenih kretanja kamatnih stopa, s pozivom na načelo jednakih davanja, sud bi mogao umeriti stopu ugovorene kamate u smislu čl. 15. ZOO, s tim što je eventualna zloupotreba propisivanja zelenaških kamata sankcionisana i odredbom čl. 141. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 256/97 od 17.06.1997. god.) - 13 -
OBLIGACIONO PRAVO
21. Prinudno poravnanje između dužnika poravnanja i njegovih poverilaca, ne isključuje mogućnost da poverilac potražuje od dužnika poravnanja valorizaciju po načelu jednakih vrednosti iz člana 15. ZOO i naknadu štete u smislu odredbe čl. 278. st.2. ZOO pod određenim uslovima. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 202/96 od 15.05. 1996. god.)
22. Ako je obligacioni odnos regulisan drugim saveznim zakonom primenjuje se taj zakon kao leks specialis a odredbe Zakona o obligacionim odnosima samo u pitanjima koja nisu regulisana tim zakonom. Pošto se na ugovoru o prevozu primenjuje Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju ("Sl. list SFRJ" br. 2/74 i 17/90) to se odredbe ZOO u ovom slučaju isključuju. (Viši privredni sud, Beograd, Pž.5319/95 od 17.11.1995. god.)
23. Ako ne postoji propis koji obavezuje stranke (autobusku stanicu i transportnu organizaciju) na zaključenje ugovora o pružanju usluga na autobuskoj stanici (čl.22. ZOO), koja obuhvataju i pružanje usluga izdavanje prevoznih karata, tada čl. 20. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju treba shvatiti tako, da je samoupravno pravo autobuske stanice da u skladu sa opštim uslovima koje samostalno utvrđuje pruža usluge svim prevoziocima pod jednakim uslovima, bez obzira da li je neka od organizacija udruženog rada - prevoznika zaključila poseban ugovor sa autobuskom stanicom ili ne. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev.47/88 od 9.05.1988. god.)
24. Ugovor zaključen van registrovane delatnosti tj. zaključen protivno opštim aktima društvenog pravnog lica, ostaje na snazi osim ako je to druga strana znala ili morala znati. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev.23/88 od 29.02.1988. god.)
25. Odredba čl. 246. st.3. ZOO-a da cedent odnosno indosant ne odgovara za neispunjenje obaveza od strane izdavaoca se ne primenjuje, jer je Zakonom o menici ovo pitanje drugačije regulisano. (čl.46. i 47. Zakona o menici u vezi čl. 23. ZOO). (Viši privredni sud, Beograd, Pž.4279/85 od 16.10.1985. god.)
26. Za potraživanje na ime dangubnine do koje je došlo zbog neblagovremenog utovara robe iz ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju, zastarni rok računa se prema odredbi člana 112. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju ("Sl. list SFRJ" br. 2/74) i iznosi jednu godinu, a ne prema čl. 374. Zakona o obligacionim odnosima (3 godine) jer se u smislu člana 23. Zakona o obligacionim odnosima, na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonom, ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. (Viši privredni sud Beograd, Pž. 2509/84 od 05.11.1984. god.) - 14 -
OBLIGACIONO PRAVO
27. Na osnovu čl. 16. ZOO svako je dužan da se uzdrži od postupka kojima se može drugom prouzrokovati šteta. U slučaju izvođenja građevinskih radova ako se ne može uzdržavati od takvih postupaka, zbog krupnijeg ekonomskog interesa kao što je izgradnja silosa, pa usled toga oštećenom bude prouzrokovana šteta, izvođač radova i investitor solidarno odgovaraju oštećenom za prouzrokovanu štetu. (Vrhovni sud Vojvodine, Novi Sad Rev.364/82 od 15.07.1982. god.)
SAGLASNOST VOLJA (Čl. 26 – 45. Zakona o obligacionim odnosima)
28. Potpisi statutarnih tj. zakonskih zastupnika stranaka dovoljni su za zaključenje ugovora, a ne postoji obaveza da on bude overen i pečatom pravnog lica. Iz obrazloženja: Tuženi u žalbenim navodima ukazuje na pogrešnu ocenu - da je došlo do zaključenja navedenog aneksa ugovora odn. da navedeni zapisnik predstavlja Aneks koji je postao sastavni deo Ugovora a kojim je došlo do proširenja zakupljenog poslovnog prostora i to zato što ih je pečatom overio samo tuženi. Ovi žalbeni navodi nisu osnovani. Za validno zaključenje ugovora dovoljni su potpisi statutarnih odn. zakonskih zastupnika stranaka. To navedeni zapisnik sadrži, a nije obavezno da on sadrži i pečat pravnog lica. Pored toga, činjenica da je tužiočev pečat izostao ne može ni na koji način dovesti u pitanje validnost zaključenog sporazuma, jer tužilac, kao zakupodavac, nesporno prihvata navedeni sporazum i na osnovu njega fakturiše i traži naplatu zakupnine za površine koje su date u zakup. Zbog toga - izostanak pečata tužioca nije od uticaja na validnost navedenog zapisnika. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4738/10(1) od 02.12.2010. godine)
29. "Ugovori zaključeni na vratima", prema evropskim standardima, kao unapred pripremljeni tipski ugovori zaključeni po pristupu u poslovnim prostorijama pravnih lica ili domovima fizičkih lica, ne smeju sadržati ugovorne klauzule o neopozivosti. Upravo suprotno, klijentima se kod ovih ugovora omogućava da u razumnom roku (najčešće dve nedelje) - odustanu od tako zaključenog ugovora. - 15 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U pogledu tipskih ugovora, sačinjenih od jedne ugovorne strane u vezi sa obavljanjem njene registrovane privredne delatnosti, a koji se zaključuju po pristupu i to tako što predstavnici strane koja sačinjava tipski ugovor odlaze u poslovne prostorije drugih privrednih subjekata radi zaključenja ugovora ili u domove fizičkih lica ("ugovori zaključeni na vratima"), prema evropskim standardima kojima se i na domaćem tržištu i u domaćem pravnom sistemu mora težiti - nije dozvoljeno predvideti da su neopozivi, jer je to suprotno slobodnoj volji stranaka. Sasvim suprotno, prema evropskim standardima, klijenti koji zaključe ugovor pod navedenim okolnostima imaju na raspolaganju određeni rok (najčešće dve nedelje) da odustanu od tako zaključenog ugovora, bez bilo kakve obaveze u odnosu na drugu ugovornu stranu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14301/10 (2) od 23.12.2010. godine)
30. Ne može se smatrati zaključenjem ugovora "ispunjenje obaveze" prema neovlašćeno zastupanom, jer bi se on na taj način primoravao na ugovorni odnos u koji nije svojom voljom. To bi bilo nedopušteno u odnosu na klijente kojima se ugovorni odnos nameće i akt nelojalne konkurencije u odnosu na subjekte koji na tržištu vrše istu vrstu usluga. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tužioca - da je ugovor u svakom slučaju zaključen na osnovu činjenice da je tužilac ispunio obavezu objavljivanjem podataka za tuženog - nisu osnovani. Kada bi se "ispunjenje obaveze" jedne strane bez zaključenog ugovora među strankama (a ugovor je zaključen kada se stranke saglase o bitnim sastojcima ugovora), dakle - iako to među strankama nije ugovoreno, moglo smatrati zaključenjem ugovora, to bi onda značilo da je druga strana u stvari primorana da ugovor zaključi tj. da primi nešto što nije tražila i ispuni nešto na šta nije svojom voljom htela da se obaveže. Ovo bi bilo suprotno i načelu autonomije volje stranaka prilikom zaključenja ugovora i osnovnim tržišnim principima. To bi bio i akt nelojalne konkurencije među onima koji vrše određenu uslugu, u tržišnoj utakmici za klijente, ali i akt nedopušten u odnosu na klijenta koji se na navedeni način primorava da ugovor zaključi i proglašava da je u obavezi prema onome ko mu bez ikakvog pravnog osnova vrši dostavu nekog predmeta ili vrši neku uslugu koju nije tražio. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14301/10 (3) od 23.12.2010. godine)
31. Ukoliko je ugovor zaključen prema naznačenim uslovima iz date pisane ponude, stranke se ne mogu pozivati na to da su uslovi promenjeni pregovorima u periodu između davanja pisane ponude i zaključenja ugovora.
- 16 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je Tuženi je 19.02.2007. godine uputio tužiocu zahtev za ponudu, tražeći da mu dostavi ponudu za opremu (koja je inače i predmet ugovora), navodeći da oprema mora biti najmanje tačno određenog i navedenog kvaliteta. Tužiočeva ponuda br. 83/07 od 05.03.2007. godine sadržala je naznaku da oprema služi za mešanje šećera i vode. Prema tome, tuženi je tužioca pozvao na ponudu. Relevantne odredbe: Ponuda, poslata od strane tužioca, predstavlja predlog za zaključenje ugovora ako sadrži sve bitne sastojke ugovora pa bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor - član 32. Zakona o obligacionim odnosima. Shodno iznetom, ponuda je sadržala jasno naznačenje namene buduće opreme - da ista može služiti za mešanje šećera i vode, pa se na osnovu te namene kao i zahteva s pozivom na ponudu u kome je označen minimalni kvalitet materijala, sačinjena ponuda koja je potom i bila osnov zaključenja ugovora među parničnim strankama. Ugovorom br. 36 od 15.03.2007. godine, koji je osnov međusobnog poslovnog odnosa stranaka, izričito naglašeno da se isti zaključuje na osnovu ponude tužioca od 03.05.2007. godine. Zato je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je sporni ugovor među strankama bio zaključen u skladu sa ponudom od 03.05.2007. godine odn. da su svi bitni elementi ugovora bili zasnovani na citiranoj ponudi. Iz tih razloga, nisu od značaja žalbeni navodi tuženog da je u fazi po prijemu ponude, a pre zaključenja ugovora, došlo do pregovora o promeni bitnih elemenata ugovora u pogledu navedene namene opreme tj. da je ugovoreno da oprema mora ispunjavati tehničke mogućnosti korišćenja za mešavinu šećera i vode i soli i vode, jer je - bez obzira na sva pregovaranja parničnih stranaka koja su se odvijala posle prijema ponude - ugovor zaključen sa jasnim naznakama da je zasnovan na ponudi od 03.05.2007. godine. Time je saglasnost volja stranaka nedvosmisleno postignuta, upravo u pogledu elemenata iz ponude tužioca. Zbog toga, svi razgovori koji su se među strankama odvijali između ponude i zaključenog ugovora, nisu od uticaja na same ugovorne obaveze, jer je zaključenjem ugovora (prema njegovim sopstvenim izričitim odredbama) postignuta saglasnost volja u pogledu predmeta ugovora odn. opreme prema karakteristikama iz ponude, a to znači da je oprema morala služiti za mešanje šećera i vode i da je ugovoreni minimalni kvalitet materijala. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3445/10(1) od 16.09.2010. godine)
32. Na prestanak poslovnog odnosa ugovornih strana u situaciji kada je jedna od ugovornih strana izjavu o raskidu ugovora dala na neki od zakonom propisanih načina iz člana 28. Zakona o obligacionim odnosima bez uticaja je postojanje ugovorne odredbe kojom se predviđa da se ugovor može raskinuti pismenim putem. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje:
- 17 -
OBLIGACIONO PRAVO Parnične stranke su dana 30.07.2007. godine zaključile Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o poslovnoj saradnji i pravu na emitovanje (kojim se menja član 9. Ugovora o poslovnoj saradnji i pravu na emitovanje od 10.04.2007. godine). U stavu 1. saglasile su da se Ugovor može raskinuti sporazumno u bilo koje doba pismenim putem, dok je stavom 2. predviđeno da je jednostrani raskid Ugovora, bez otkaznog roka, moguć ukoliko jedna ugovorna strana grubo krši odredbe Ugovora, odn. ne vrši svoje ugovorne obaveze. Stavom 3. tuženi je zadržao pravo da odbije da emituje bilo koju emisiju iz serijala ukoliko smatra da ne zadovoljava standarde njegovih osnivača u tematskom, sadržinskom, vizuelnom ili konceptualnom smislu, dok su se stavom 4. ugovorne strane saglasile da svaka emisija serijala mora da ostvari najmanje 6% udela u gledanosti u terminu emitovanja. Ukoliko ne ispuni ovaj uslov tuženi zadržava pravo promene termina emitovanja emisija serijala u skladu sa svojom programskom politikom, kao i pravo da prekine emitovanje serijala. Dogovoreno je da izmene i dopune Ugovora o poslovnoj saradnji i pravu na emitovanje čine sastavni deo Ugovora koji će se primenjivati na ugovorni odnos ugovornih strana iz osnovnog Ugovora, povodom realizacije njegovog predmeta, počev od momenta stupanja na snagu osnovnog Ugovora pa do njegovog prestanka bez obzira na osnov prestanka. Iznos od 57.600,oo EUR odn. 4.608.000,oo dinara tužilac potražuje na ime štete koja se ogleda u izmakloj dobiti, a koja je, po njegovim navodima, nastupila usled jednostranog raskida ugovora od strane tuženog usmenim putem, bez vidnog razloga i bez pismenog obaveštenja, ne poštujući odredbe o jednostranom raskidu Ugovora nakon proizvedenih osam emisija, a što je sve protivno zaključenom Ugovoru o poslovnoj saradnji, te Ugovoru o izmenama i dopunama istog ugovora. Tuženi je zahtev tužioca osporio po osnovu i visini, navodeći da Ugovor o poslovnoj saradnji i pravu na emitovanje nije raskinuo, već da se koristio svojim pravom ustanovljenim Ugovorom i prestao da - zbog nedovoljne gledanosti - emituje emisije tužioca, kao i zbog samog koncepta emisije, te protesta gostiju emisija koje su emitovane, a koji je usmeren na način prezentovanja emisije, imajući u vidu Uputstvo saveta Republičke radiodifuzne agencije o ponašanju emitera od 26.06.2007. godine i zaštiti dostojanstva ličnosti. Zbog toga je bio primoran da zastane i prestane sa emitovanjem predmetnog programa. U prilog svojim navodima, tuženi je dostavio dokaze. Bez uticaja je na prestanak poslovnog odnosa parničnih stranaka činjenica da izjava volje za raskid ugovora nije učinjena pismenim putem, kako je to Ugovor predviđao, s obzirom da se ugovor raskida onog momenta kada se izjava da na neki od zakonom predviđenih načina, propisanih članom 28. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju tužilac je iz usmene izjave tuženog da prestaje sa emitovanjem emisija nedvosmisleno zaključio da takva izjava tuženog u suštini predstavlja izjavu o raskidu zaključenog ugovora. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4205/10 od 25.11.2010. godine)
33. Imajući u vidu da se ne radi o zajedničkim uređajima i delovima zgrade čije uspostavljanje i održavanje je neophodno i nužno za zgradu kao celinu (npr. krov, lift, zajednička struja, stepenište i sl.), Skupština stanara zgrade nije ovlašćena da u ime i za račun vlasnika stana zaključi ugovor o korišćenju kablovskog distributivnog sistema protivno njegovoj volji jer je to njegovo pojedinačno pravo. - 18 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužioci su imali zaključen ugovor sa navedenom Samostalnom zanatskom radnjom o priključenju na kablovski sistem, i to za 16 kanala. Dana 31.10.2002. godine Skupština stanara zgrade je zaključila ugovor sa tuženim kao i aneks ugovora, s tim da je tuženi obećao da će sa svakim stanarom zgrade pojedinačno zaključiti ugovor. Tužioci I, II i III reda su odbili da zaključe ugovor koji im je tuženi ponudio. Dana 04.05.2004. godine radnici tuženog su presekli kablove zajedničkog kablovskog antenskog sistema iznad ulaznih vrata stanova tužilaca br. 123,153 i 154, nakon čega je tuženi tužiocima vratio signal koji su imali ranije, ali je vraćeno samo pet kanala, a ne 16 kanala, koliko su tužioci imali pre njihovog ulaska u zgradu. Ceneći utvrđene činjenice, pravilno je prvostepeni sud doneo pobijano rešenje bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava - član 441. Zakona o parničnom postupku: u parnici zbog smetanja državine, raspravljaju se i utvrđuju samo dve bitne činjenice - ko je imao poslednju državinu i da li je i ko počinio smetanje državine; isključeno je pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. U konkretnom slučaju nesumnjivo je utvrđeno, a nije ni sporno, da su tužioci bili u državini zajedničkog kablovskog sistema i da je tuženi presekao kablove iznad njihovih stanova, čime je počinio smetanje državine tužilaca, te oni tužbom osnovano zahtevaju državinsku zaštitu. Žalbeni navodi tuženog se ne mogu prihvatiti, jer se oni ne odnose na posesornu parnicu. Naime, činjenica je da su tužioci imali kablovski sistem sa 16 kanala na osnovu ugovora o korišćenju kablovskog sistema, a takođe je činjenica i da je tuženi presekao kablove ovog sistema tužiocima i da je na taj način njih onemogućio u mirnom korišćenju poslednjeg stanja poseda u pogledu kablovskog sistema. Tužioci su odbili da zaključe ugovor sa tuženim o korišćenju novog kablovskog sistema, pa prema tome - imaju pravo da i dalje koriste kablovski sistem od 16 kanala koji su imali pre. Vraćanjem samo pet kanala tuženi nije otklonio posledice smetanja koje je počinio, jer je u obavezi da vrati svih 16 kanala. Sva ostala sporna pitanja koja se pojavljuju između parničnih stranaka su stvar druge parnice, a ne ove za smetanje državine. Tuženi u žalbi ističe da predmetni kablovi nisu kablovi zajedničkog kablovskog sistema, već da su vlasništvo tuženog i da su tužioci platili kablovski sistem tuženog iako nisu zaključili ugovor, te da zato potražuje iznos naknade koji tužioci treba da plate za korišćenje kablovskog sistema. Međutim, ova pitanja nisu od uticaja na posesornu parnicu. Osim toga, postavlja se pitanje zašto je tuženi, ako je to tačno, uveo novi kablovski sistem tužiocima, a da sa njima o tome nije prethodno postignut dogovor. Ovde se radi o ugovoru koji se zaključuje slobodnom izjavom volja obe ugovorne strane, a ne nametanjem od strane jedne ugovorne strane drugoj. Zato ostaje nejasno zašto je tuženi instalirao novi kablovski sistem tužiocima sa 60 kanala, ako sa njima u tom pogledu nije postignut dogovor i zaključen ugovor. Skupština stambene zgrade nije ovlašćena da u ime i za račun vlasnika stana zaključi ugovor o korišćenju kablovskog distributivnog sistema protivno njegovoj volji, jer je to pravo svakog vlasnika stana (stanara) pojedinačno, pošto se ne radi o onim zajedničkim uređajima i delovima zgrade čije uspostavljanje i održavanje je neophodno za zgradu kao celinu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2927/05 od 30.06.2005. godine) - 19 -
OBLIGACIONO PRAVO
34. Predugovor o zakupu je obavezujući za ugovarače ukoliko sadrži sve elemente ugovora o zakupu, a vrši se tako što zakupac koristi poslovni prostor za obavljanje ugostiteljske delatnosti, kako je i ugovoreno. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena državna zajednica Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane je vlasnik poslovnog prostora u Ulici P. br. 59. Navedeni poslovni prostor predat je tužiocu na osnovu ugovora o zajedničkom finansiranju poslovnog prostora, predugovora o zakupu navedenih prostorija br. 153-2 od 26.11.1981. godine i rešenja XVII-03 br. 361-1965/0-81 od 5.1.1982. godine, a tužilac ga je na osnovu toga koristio za obavljanje samostalne ugostiteljske delatnosti sve do 1999. godine kada je privremeno prekinuo obavljanje ove delatnosti zbog bombardovanja. U tom periodu, tužena je ovaj prostor dodelila Z.S. na korišćenje a na osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme br. 1058-2 od 3.2.2000. godine. Članom 1. navedenog ugovora ugovoreno da zakupodavac poslovni prostor u B. u Ulici P. br. 59 daje zakupcu na privremeno korišćenje za stanovanje do prestanka ratnog stanja u SRJ, nakon čega je zakupac obavezan da ga u roku od osam dana oslobodi od lica i stvari i preda zakupodavcu u posed. Po iseljenju Z.S. je ključeve spornog prostora predao tuženom Lj.S, koji bez pravnog osnova ovaj poslovni prostor koristi i danas za stanovanje. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, činjenice da predugovor o zakupu poslovnih prostorija od 26.11.1981. godine sadrži sve elemente ugovora o zakupu, da je tužilac koristio poslovni prostor za obavljanje ugostiteljske delatnosti kako je ugovoreno i da ni jedna ugovorna strana nije tražila raskid niti dala otkaz, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je predmetni predugovor obavezujući za ugovarače u smislu člana 45. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, te da iz njega proističe pravo tužioca da kao zakupac predmetni poslovni prostor koristi. S druge strane, tuženi Lj.S. ovaj poslovni prostor koristi bez ikakvog pravnog osnova pa su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili i obavezali tuženog Lj.S. da se sa svim licima i stvarima iz istog iseli i ispražnjen od lica i stvari preda ga tužiocu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 370/2007 od 21.2.2007. godine)
35. Ugovorna strana iz ugovora o vršenju povremenih i privremenih poslova ne izjednačava se u pravu na zaradu sa zaposlenima koji obavljaju isti posao, već se njeno pravo odnosi na naknadu za izvršeni ugovoreni posao. Iz obrazloženja: Ugovorima o vršenju povremenih i privremenih poslova sačinjenim u pismenoj formi, sa sadržinom u pogledu posla koji se ima obaviti i naknade za rad koja se ima platiti, u konkretnom slučaju regulisana su međusobna prava i obaveze ugovornih strana. Postignuta je saglasnost o bitnim sastojcima ugovora između stranaka, u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima. Izjave volja date su slobodno i ozbiljno. Imajući u vidu da je tuženi ispunio ugovornu oba- 20 -
OBLIGACIONO PRAVO vezu isplatom naknade za ugovoreni posao, koji iznos je tužilac kao izvršilac posla primio, neosnovano se u reviziji ističe da su nižestepeni sudovi zauzeli pogrešno stanovište u pogledu tumačenja stvarne volje ugovornih strana, odnosno da se tužilac u svemu izjednačava sa zaposlenima koji su obavljali iste poslove. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1415/2005 od 08.12.2005. god.)
36. Predugovor je takav ugovor kojim se preduzima obaveza da se kasnije zaključi glavni ugovor ali i taj predugovor mora biti zaključen u propisanoj formi da bi bio punovažan. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju zaključen je predugovor o kupoprodaji, na kome potpisi nisu overeni od strane suda. Članom 45. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. Prema tački 2, propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, a prema tački 3. predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke ugovora. U konkretnom slučaju potpisi nisu overeni na zaključenom predugovoru između parničnih stranaka, a kod ugovora o kupoprodaji je overa potpisa bitan uslov za punovažnost ugovora, prema članu 4. Zakona o prometu nepokretnosti. U takvoj situaciji nije ispunjen uslov za punovažnost zaključenog predugovora, zbog čega ovaj predugovor ne može obavezivati strane ugovornice, čak i u situaciji da sadrži sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji. Zbog toga je pravilno pobijana presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev, jer je tuženi obavezan da izvrši povraćaj datog pošto nije došlo do zaključenja glavnog ugovora – ugovora o kupoprodaji, a zaključeni predugovor ne ispunjava formu za punovažnost, zbog čega sam po sebi ne može proizvoditi pravno dejstvo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1289/05 od 26.05.2005. god.)
37. Ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Prvotuženi je raspisao poziv za javno prikupljanje ponuda za izvođenje elektroinstalaterskih radova. Tužilac i drugotuženi su u ostavljenom roku dostavili svoje ponude, koje je prvotuženi otvorio 03.12.2002. godine. Sve ponude su ravnopravno razmatrane na sednici Upravnog odbora dana 24.01.2003. godine te je prvotuženi prihvatio ponudu drugotuženog kao najpovoljniju i o tome doneo odluku o prihvatu. Po donošenju ove odluke, prvotuženi i drugotuženi su - u skladu sa odlukom Upravnog odbora - zaključili ugovor o izvođenju elektroinstalaterskih radova. Tužilac nije sudu pružio dokaze da su navedena odluka Upravnog odbora i ugovor zaključeni protivno zakonu u smi- 21 -
OBLIGACIONO PRAVO slu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te je - iz navedenih razloga - prvostepeni sud pravilno odbio zahtev tužioca kao neosnovan. Tužilac u žalbi neosnovano ističe da je ponuda prvotuženog nevažeća od dana povlačenja tj. odustanka, i da od tog dana tuženi više nije bio učesnik konkursa, zbog čega se njemu - po tim navodima posao nije mogao poveriti na zakonit način. Naime, prema odredbi člana 36. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom. U konkretnom slučaju, ponuda je primljena i otvorena dana 03.12.2002. godine, a opoziv je primljen 06.12.2002. godine. Zbog toga ponuda drugotuženog proizvodi pravno dejstvo od trenutka kada je prispela ponuđenom te je prvotuženi u skladu sa citiranom odredbom Zakona o obligacionim odnosima razmatrao ponudu tužioca zajedno sa drugim ponudama. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 1047/2004 od 15.07.2004. god.)
38. Momenat zaključenja ugovora je momenat kada su se ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima. Ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude za zaključenje ugovora. Ugovor koji neko zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez overenog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako ga naknadno odobri. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: stranke su zaključile ugovor 22.10.1996. godine. Tuženi je od tužioca poručio jedan primerak oglasa žiro-računa SRJ i istim ugovorom se obavezao na pretplatu i narednih deset izdanja CD-publikacija tužioca, koje izlaze jednom godišnje. Tužilac se obavezao da će svake godine odštampati naručenu publikaciju na CD-nosaču a tuženi je preuzeo rizik njene dostave putem pošte. Ovaj ugovor je, od strane tuženog, overio D.F., rukovodilac računovodstva i finansija kod tuženog, iako mu u opisu radnih zadataka nije i zaključivanje ugovora, za šta je jedino ovlašćeno lice L.P., direktor tuženog. Tužilac je fakturisao tuženom iznose za dospele publikacije. Ugovor među strankama je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26. Zakona o obligacionim odnosima).Ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude (član 42. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja, obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako ugovor naknadno odobri (član 88. Zakona o obligacionim odnosima). Nisu osnovani navodi žalbe tužioca da tuženi nikada nije vratio ni jedan primerak žiro-računa niti je vratio robu, kao ni navodi da se samo na osnovu prezentacije pismene povratnice pošte ne može utvrditi da li su knjige vraćene. Ovo zbog toga što se tuženi, dopisom od 09.05.1997. godine, izjasnio da ne želi poslovni odnos sa tužiocem, i istom prilikom vratio isporučene pošiljke. Ugovor koji je zaključen između stranaka kasnije nije konvalidiran. Zbog toga ne postoji pravni osnov po kome bi tužilac mogao tuženom da ispostavi fakture na naplatu na ime isporučenih publikacija od 1996. do 2002. godine. Tuženi je i izričito i konkludentno stavio tužiocu na znanje da ne želi dalje poslovne odnose sa njim. Čak i da nije vršio povraćaj publikacija isporučenih od strane tužioca, njegovo ćutanje - u smislu člana 42. Zakona o obligacionim odnosima - ne bi značilo i prihvatanje ponude, a posebno imajući u vidu dopis od 09.05.1997. godine. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6828/2004 od 06.10.2004. god.) - 22 -
OBLIGACIONO PRAVO
39. Ponuda treba da sadrži bitne elemente za zaključenje ugovora, a radnja koja se preduzima po ponudi prilikom realizacije ugovora predstavlja prihvat ponude, pa se ima samim tim i smatrati da je ugovor zaključen bez obzira što je ponuđeni vratio ponuđaču ugovor. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom izrekom pod I usvojen je precizirani tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 11.086,10 dinara zajedno sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate na precizirane iznose u izreci presude od dana dospelosti pa do isplate kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 24.728,00 dinara. Pravilno je prvostepeni sud postupio kada je usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati iznos od 111.086,10 dinara zajedno sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od dospelosti pa do isplate jer je u toku prvostepenog postupka izvršeno veštačenje, pa izvođenjem dokaza putem veštačenja utvrđuje se da tuženi nije imao primedbi na računski deo nalaza, istakao da su radovi izvedeni u količini i kvalitetu kako je to tužilac i uradio ali da je cena previsoka pa u odnosu na prvu i drugu privremenu situaciju tužiocu je isplaćena cena a po trećoj privremenoj situaciji je delimično isplaćena. Navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešio kada je zahtev tužioca usvojio u odnosu na isplaćenu potpunu cenu po trećoj privremenoj situaciji nisu osnovani. Ovo sa razloga što u odnosu na utvrđivanje cene za izvedene radove a nalazom veštaka je utvrđeno da je primenjena prosečna tržišna cena za izvođenje radova u spornom periodu, kada su ti radovi izvođeni kao i vreme i lokacija a nakon ovoga tužilac i precizirao svoj tužbeni zahtev prema nalazu veštaka. Prvostepeni sud pravilno primenjuje odredbu čl. 39. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, a kojom je predviđeno da ponuda treba da predstavlja bitne elemente za zaključenje ugovora, a radnja koja se preduzima po ponudi prilikom realizacije ugovora predstavlja prihvat ponude, pa se ima samim tim i smatrati da je ugovor zaključen bez obzira ukoliko je ponuđeni vratio ponuđaču ugovor. Stoga je ovaj sud iz ovih razloga žalbu tuženog odbio, prvostepenu presudu potvrdio, a u postupku nije bilo bitnih povreda parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. ZPP-a činjenično stanje je potpuno utvrđeno a na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo. (Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 6567/01 od 14.05.2002. god.)
40. Ugovor o doživotnom izdržavanju koji nije zaključen po odredbama Zakona o nasleđivanju već po opštim pravilima ugovornog prava, je neimenovani kvaziugovor o doživotnom izdržavanju čija se važnost procenjuje po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji je predmet ovog spora, prišli kao da je zaključen po propisima Zakona o nasleđivanju. Međutim, nije reč o imenovanom ugovoru u smislu toga zakona, već o neimenovanom ugovoru zaključenom u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, koji predstavlja nastavak tradicije ugovora o doživotnom izdržavanju po pravnim - 23 -
OBLIGACIONO PRAVO pravilima obligacionog prava sadržanim u austrijskom imovinskom zakonu koji je važio na teritoriji Vojvodine. Pošto kvaziugovor o doživotnom izdržavanju nema oslonca u propisima o nasleđivanju, irelevantno je da li se primenjuje raniji ili važeći Zakon o nasleđivanju. Kvaziugovor o doživotnom izdržavanju je, po svojoj pravnoj prirodi, aleatoran teretni ugovor. Aleatornost je uslov važnosti tog ugovora, pa se njegova punovažnost ne može procenjivati po pravilima o rušljivim nego po pravilima o ništavim ugovorima. Prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana i kad je to posebnim propisom određeno. U ovom slučaju, mane volje ne postoje, kao što ne postoji ni propis po kome bi kvaziugovor o doživotnom izdržavanju bio rušljiv zbog odsustva aleatornosti. Kako je aleatornost tog ugovora uslov njegove važnosti, osnovanost tužbenog zahteva u odnosu na primaoca izdržavanja može se oceniti samo prema odredbama o ništavosti ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako nižestepeni sudovi nisu primenili relevantne propise, u reviziji se osnovan ukazuje da su pobijane odluke produkt pogrešne primene materijalnog prava. To je i bio razlog što je ovaj sud, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se otklone nedostaci u primeni materijalnog prava, na koje je ovaj sud već ukazao. Osnovanost zahteva ima se oceniti prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima i ništavosti ugovora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3401/01 od 21.09.2001. god.)
41. Ništav je ugovor koga zaključi punomoćnik umrlog lica. (Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 143102 od 26.03.2000. god.)
42. Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se kasnije zaključi drugi, glavni ugovor. Propisi o formi ugovora važe i za predugovor. Na zahtev zainteresovane strane sud će naložiti drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev.258/98 od 15. 04 1998. god.)
43. Stvarna volja kod dvostranih teretnih ugovora je bitan elemenat za njegovu punovažnost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1303/98 od 01.04.1998. god.)
44. Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 684/98)
- 24 -
OBLIGACIONO PRAVO
45. Ne može se tražiti utvrđivanje prava svojine na nepokretnosti na osnovu zaključenog predugovora. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 4348/97 od 8.10.1997. god.)
46. Propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 471/96 od 13.02.1996. god.)
47. Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 316/94 od 26.10.1994. god.)
48.
Oglas o javnom nadmetanju putem prikupljanja pismenih ponuda za prodaji poslovnog prostora ne predstavlja ponudu za zaključenje ugovora, već samo poziv da se pod objavljenim uslovima ponuda učini. (Vrhovni sud Srbije Rev. 1996/93 od 9.06.1993.god.)
49. Ugovor o poklonu proizvodi pravno dejstvo iako je prihvat ponude učinjen posle smrti lica koje je dalo ponudu. (Vrhovni sud Srbije, 1970/93)
50.
Stranka koja se odazvala javnom oglasu, a čija ponuda nije prihvaćena, ne može uspeti sa zahtevom za poništaj ugovora koji je pošiljalac oglasa zaključio sa trećim licem. (Prema odluci VPS, Pž. 420/93)
51. Predugovor o prodaji nepokretnosti koji nije zaključen u pismenoj formi i na kome potpisi stranaka nisu overeni kod suda ne proizvodi pravno dejstvo, jer se za ovaj predugovor zahteva forma koju predviđa Zakon o prometu nepokretnosti kao uslov za punovažnost ugovora o prodaji nepokretnosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev.3805/92 od 20.10.1992. god.)
52. Stranka koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor ili je pregovore vodila sa namerom da zaključi ugovor, ali je kasnije odustala bez osnova, obavezna je da naknadi štetu koju je druga strana pretrpela vođenjem takvih pregovora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1888/90 od 25.09.1990. god.) - 25 -
OBLIGACIONO PRAVO
53. Presudom se ne može priznati pravno dejstvo predugovoru tako da isti zamenjuje konačan ugovor i predstavlja osnov za uknjižbu. Predugovor i ugovor ne mogu istovremeno egzistirati, odnosno predugovorom se ugovorne strane obavezuju da će u određenom roku zaključiti ugovor. Iz obrazloženja: Neosnovano se žalbom tužioca pobija prvostepena presuda i navodom da nema razloga o bitnim činjenicama, odnosno zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361. st. 2. tačka 12. ZPP-a, pošto je tužilac tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da su on i pravni prethodnik ispunili svoje obaveze po prethodnom kupoprodajnom ugovoru od 27. 11. 1997. godine i da se presudom prizna pravno dejstvo kupoprodajnog ugovora tako da presuda zameni konačni ugovor da bi se tužilac u zemljišnim knjigama mogao uknjižiti kao vlasnik te nepokretnosti jer prethodni ugovor nije sadržao ni klauzulu intabulandi niti rok za zaključenje glavnog ugovora, a prvostepeni sud obrazlaže svoju odluku kao da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine. Tačno je da tužilac tužbenim zahtevom nije izričito tražio utvrđenje prava svojine, ali je bez obzira na to prvostepeni sud pravilno ustanovio da ne postoje zakonski uslovi za usvajanje tužbenog zahteva kakav je tužilac postavio. Činjenica da se prvostepeni sud u obrazloženju presude pozvao samo na odredbe čl. 45. ZOO-a, a ne i na druge zakonske odredbe koje regulišu mogućnost podnošenja tužbe za utvrđenje, konvalidaciju ugovora, mogućnost da prethodni kupoprodajni ugovor zameni konačni ugovor i mogućnost uknjižbe prava vlasništva na osnovu presude kakvu traži tužilac ne može predstavljati pogrešnu primenu materijalnog prava, jer i po nalaženju ovog suda ne postoji zakonski osnov za usvajanje tužbenog zahteva tužioca. Pre svega, deo tužbenog zahteva kojim se traži utvrđenje da su tužilac i pravni prethodnik tuženog ispunili u celini svoje obaveze po prethodnom kupoprodajnom ugovoru, odnosno utvrđenje pravnih činjenica, protivan je odredbi čl. 188. ZPP-a prema kojoj se tužbom za utvrđenje može tražiti samo utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Nadalje, predugovor i glavni ugovor ne mogu istovremeno egzistirati, niti se presudom može priznati pravno dejstvo predugovoru (prethodnom ugovoru) tako da isti zamenjuje konačan ugovor i predstavlja osnov za uknjižbu. Od ovoga treba razlikovati izuzetnu situaciju kada overeni ugovor sadrži sve bitne elemente ugovora o prodaji nepokretnosti, a navedeni ugovor je samo označen kao predugovor, s tim da ne sadrži ni odredbu da stranke preuzimaju obavezu da će docnije zaključiti glavni ugovor. Međutim, u konkretnom slučaju i sam tužilac u žalbi (strana 2, stav 7.) navodi da prethodni kupoprodajni ugovor apsolutno ne sadrži sve bitne elemente glavnog kupoprodajnog ugovora, te shodno tome da je isti i overen u sudu, na osnovu njega ne bi bila moguća uknjižba prava vlasništva. Nadalje, zaključenjem predugovora stranke preuzimaju obavezu da zaključe kasnije drugi, glavni ugovor, zbog čega predugovor i glavni ugovor ne mogu istovremeno proizvoditi pravna dejstva jer u momentu zaključenja predugovora ne postoji glavni ugovor, a kada se predugovor izvršenjem obaveze ugasi, nastaje glavni ugovor. Konačni cilj koji je trebalo postići zaključenjem predugovora u ovoj pravnoj stvari je promet nepokretnosti, a kako prema odredbi čl. 45. st. 2. ZOO-a propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ukoliko je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, to je za punovažnost predugovora bila neophodna pismena forma i da potpisi ugovarača budu overeni u sudu, shodno odredbi čl. 4. st. 1. Zakona o prometu nepokretnosti. Na prethodnom ugovo- 26 -
OBLIGACIONO PRAVO ru o kupoprodaji stana koji je zaključen dana 27.11.1997. godine potpisi ugovarača nisu overeni pred sudom, zbog čega nije punovažan. Izuzetno, sud može da prizna pravno dejstvo i predugovoru o prometu nepokretnosti koji je sačinjen u pisanom obliku ukoliko sadrži bitne elemente glavnog ugovora, ali potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, što bi u konkretnom slučaju značilo da je izvršena isplata cene u celini ili pretežnim delom i da je došlo do predaje nepokretnosti prema odredbi čl. 454. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis, u skladu sa odredbom čl. 4. st. 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Međutim, prema utvrđenim činjenicama u konkretnom slučaju, samo je tužilac u celosti ispunio svoje obaveze po predmetnom predugovoru, odnosno isplatio u celosti kupoprodajnu cenu i izvršio ugovorene radove, ali ni pravni prethodnik tuženog, niti tuženi, nisu predali predmetni stan tužiocu jer pravni prethodnik tuženog za života nije završio nadogradnju u zgradi gde se nalazi i predmetni stan, pa sve i da je tužilac postavio valjan tužbeni zahtev za konvalidaciju predmetnog predugovora, isti ne bi mogao biti usvojen jer nisu ispunjeni uslovi za konvalidaciju predugovora zbog toga što isti nije ispunjen u celini ili pretežnim delom. Nadalje, predugovor zaključen u propisanoj formi, ili konvalidirani predugovor, ne predstavlja sam po sebi, pravni osnov za priznanje prava svojine na nepokretnosti i uknjižbu koju je tužilac tražio, nego predugovoru verna strana može, na način i u rokovima određenim čl. 45. st. 4. i 5. ZOO-a, od suda tražiti da drugoj strani naloži zaključenja glavnog ugovora u određenom roku, pa tek ukoliko u tom roku ne dođe do zaključenja glavnog ugovora, presuda zamenjuje glavni ugovor o prometu nepokretnosti i predstavlja valjan osnov uknjižbe prava svojine. U izreci takve presude morali bi biti navedeni bitni sastojci glavnog ugovora o prometu nepokretnosti, obavezivanje tužene strane da ugovor zaključi u određenom roku i konstatacija da će se nakon bezuspešnog proteka roka smatrati da je glavni ugovor valjano zaključen danom pravnosnažnosti presude i da presuda može biti osnov za uknjižbu prava svojine na nepokretnosti. Tužbeni zahtev tužioca nije postavljen u skladu sa navedenim i nije u u skladu sa citiranim propisima, pa ga je zbog toga prvostepeni sud pravilno odbio. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 192/06 od 05.09.2007.)
PREDMET (Čl. 46 – 50. Zakona o obligacionim odnosima)
54. Na stanu koji je posle zaključenja pravnog posla srušen, ne može se tražiti utvrđivanje postojanja jačeg pravnog osnova za sticanje svojine. Iz obrazloženja: U toku prvostepenog postupka je izvedenim dokazima utvrđeno da su tužilja, kao kupac i imenovani - sada pokojni kao prodavac, zaključili ugovor o kupoprodaji naznačenog stana, overen pred Opštinskim sudom dana 27.06.1996. godine. Među strankama nije sporno da je predmetni stan srušen u maju 1999. godine tokom NATO bombardovanja, kao i da je pred nadležnim opštinskim orga- 27 -
OBLIGACIONO PRAVO nom vođen postupak u vezi sa naknadom ratne štete. Zahteve za naknadu štete na ime porušenog stana su podneli i tužilja i tuženi. Nadležni organ je planirao dodelu drugog stana kao naknadu, ali zbog spornog vlasništva na stanu naknada nikom nije određena. U žalbi tuženog se osnovano ističe da je na ovako, pravilno i u potpunosti utvrđeno, činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Naime, kako je u prvostepenom postupku na nesumnjiv način utvrđeno da je stan, koji je predmet spornog ugovora, srušen tokom NATO bombarodavanja 1999. godine, to je ovaj ugovor na dan podnošenja tužbe 05.07.2002. godine ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa zahtev tužilje za utvrđenje osnova prava sticanja svojine na nepostojećem - srušenom stanu i upisa prava svojine u javnim knjigama na nepokretnosti koja ne postoji - nije osnovan. Stoga je prvostepeni sud, usvajajući tužbeni zahtev kao u izreci ožalbene presude, pogrešno primenio materijalno pravo, jer - prema odredbi člana 47. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - pravo svojine prestaje propašću stvari, dok - u smislu člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena odn. odrediva. Tako tužilja nije mogla, nakon što je predmetni stan srušen, tražiti utvrđenje da ona ima jači pravni osnov za sticanje svojine na nepostojećoj nepokretnosti, niti je mogla nakon rušenja stana tražiti da se u javnim knjigama upiše kao njegov vlasnik, pa je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev kao neosnovan odbijen. To ne isključuje pravo tužilje da u drugoj parnici postavi odgovarajući tužbeni zahtev. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 4605/10 od 03.11.2010. godine)
55. Kada - prema podacima iz pismene priznanice o isplati dela cene - predmet ugovora nije određen u potrebnoj meri, tada se ona ne može upodobiti pismenom ugovoru o prodaji nepokretnosti. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca (kao pravnih sledbenika i isključivih naslednika imenovanog pokojnog) protiv navedenog tuženog a kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci suvlasnici sa idealnom 1/6 na delu naznačene katastarske parcele, bliže označenog u izreci pobijane presude, i to po osnovu kupovine i održaja, što bi tuženik bio dužan priznati i trpeti da se tužioci kao suvlasnici uknjiže u javnim knjigama na navedenom zemljištu. Tužioci su obavezani da tuženiku na ime parničnih troškova plate 27.000,oo dinara u roku od 15 dana. Protiv ove presude tužioci su blagovremeno izjavili žalbu, iz svih zakonskih razloga. Odgovor na žalbu nije izjavljen. Pošto je postupio u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku, Okružni sud je našao da je žalba neosnovana. U prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1., 2., 5.,7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje Okružni sud pazi po službenoj dužnosti. O svim bitnim, činjeničnim i pravnim pitanjima pobijana presuda sadrži potpune i jasne razloge, na koje upućuje i Okružni sud umesto suvišnog ponavljanja. - 28 -
OBLIGACIONO PRAVO Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice bitne za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. Dve priznanice bez broja (jedna: od 27.6.1971. godine, na kojoj je konstatovan prijem novca 300 dinara, na ime "prodaje zemlje" - šuma u zvanom mestu "Ravna Gora" i druga - od 6.11.1977. godine na novčani iznos od 500 dinara, na ime "isplate za prodato zemljište u zv. mestu Grad"), ne mogu se upodobiti pismenom ugovoru o prodaji nepokretnosti, jer predmet prodaje nije dovoljno određen - nije navedena površina zemljišta, koje je predmet prodaje, niti su određene mere i granice. Tužioci, iako su tvrdili da je ipak bio zaključen ugovor o prodaji u propisanoj formi, o tome nikakve dokaze nisu pružili, pa je pravilom o teretu dokazivanja, prvostepeni sud pravilno zaključio da ugovor u propisanoj formi nije zaključen. Prema tome, tužioci ne mogu isticati pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti po osnovu kupovine od strane njihovog pravnog prethodnika. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 363/08 od 31.07.2008. godine)
56. Ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može utvrditi predmet ugovorne obaveze, onda je predmet ugovorne obaveze odrediv. Iz obrazloženja: Sporno je bilo da li je predmet pobijanog ugovora o deobi i poklonu u smislu odredaba čl.47. Zakona o obligacionim odnosima precizno određen, odnosno odrediv na osnovu ugovornih odredbi. Član 46. st.2. ZOO predviđa da predmet ugovora mora biti precizno određen odnosno odrediv, dok se u čl.50. ZOO navodi da je predmet ugovora odrediv ukoliko se iz sadržine samog ugovora na osnovu elemenata može zaključiti o kom predmetu je reč. U navedenom slučaju, predmet ugovora o deobi i poklonu bilo je zemljište koje je u ugovoru označeno nazivima parcela. Pobijana presuda ne sadrži razloge o tome da li je moguće predmet ugovora identifikovati uviđajem na licu mesta preko naziva nepokretnosti uz sudelovanje veštaka geometra i eventualno ispitivanjem držaoca stana, odnosno da li se prema stanju državine može kazati da među strankama u trenutku zaključenja ugovora nije bilo sporno šta je njegov predmet, kako je tuženi isticao u prvostepenom postupku i u žalbi. Drugostepeni sud je iz prednjeg ukinuo prvostepenu presudu i naložio prvostepenom sudu da saglasno primedbama stranaka najpre zatraži od stranaka da se izjasne da li im je poznato da nepokretnosti tužioca koje su bile predmet ugovora imaju nazive, pa će potom izvršiti uviđaj na licu mesta sa veštakom geometrom, radi ocene o tome da li je predmet ugovora odrediv, kako bi po izvođenju svih relevantnih dokaza bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž.. 797/05 od 14.01.2005. god.)
57. Kada ne postoji potraživanje koje cedent prenosi na cesionara, tada je ništav ugovor o cesiji. - 29 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U pravosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je između PP "N...K..." iz K... - prenosioca potraživanja - cedenta, "J..." DD iz K..., prijemnika odnosno cesionara i DD "C...Z..." iz V...B..., kao dužnika odnosno cesusa zaključen ugovor o cesiji 7.6.1995. godine kojim nije određeno potraživanje koje se prenosi ni po vrsti ni po količini, niti ima elemenata na osnovu kojih bi bilo odredivo, niti je u momentu zaključenja ugovora o cesiji tužilac imao obaveze prema preduzeću PP "N...K..." nad kojim je otvoren stečaj rešenjem prvostepenog suda St. broj 1416/95 i zaključen. Tužilac je tužbom tražio da se poništi ugovor o cesiji i obaveže "J..." AD iz B... GF "K..." da nadoknadi štetu od 127.222,76 dinara sa kamatom od 27.9.1995. godine, koji je iznos naplatila realizacijom akceptnog naloga izdatog po osnovu ugovora o cesiji. Polazeći od izloženog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da ugovor o cesiji ne proizvodi pravno dejstvo, jer predmet ugovora nije određen ili odrediv u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, jer preduzeće "N...K..." nije imalo potraživanja od tužioca, i tako potraživanje tužilac nije mogao preneti na tuženog. Zbog toga pravilno su privredni sudovi zaključili da tužilac ima pravo od tuženog da zahteva naknadu štete u iznosu koji je tuženi realizovao na osnovu izdatog akceptnog naloga. Kako se obaveza tuženog ima ceniti pre svega prema ugovoru o cesiji, čijim zaključenjem nije konkretizovano o kakvom se potraživanju radi, odnosno potraživanje nije određeno po vrsti i količini, i nema elemenata na osnovu kojih bi bilo odredivo, dakle, privatno preduzeće "N...K..." u momentu zaključenja ugovora o cesiji nije imalo potraživanja od tužioca, to je bilo osnova da se isti ugovor poništi i po oceni Vrhovnog suda. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 112/01 od 19.09.2001. god.).
OSNOV (Čl. 51 – 53. Zakona o obligacionim odnosima)
58. Pobojni (rušljivi, relativno ništavi) ugovori proizvode pravno dejstvo kao i oni koji su valjani, ali se iz određenih zakonskih razloga mogu poništiti. Ništav ugovor - po prirodi stvari ne može se poništiti, jer se ne može poništiti nešto što ne postoji. Iz obrazloženja: Poništaj ugovora o poklonu tužilja je tužbom tražila zbog toga što je razvodom braka stranaka otpao motiv za zaključenje ugovora (koji se sastojao u tome da je poklonom tužilja "htela da učvrsti bračnu zajednicu" i da se tuženi "ne bi osećao kao uljez"). Ako bi to bilo tačno, to bi onda vodilo apsolutnoj ništavosti ugovora u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima - ako je osnov otpao, poklon je ništav budući da pobuda za zaključenje ugovora o poklonu ulazi u osnov ugovora. Međutim, tužilja je konstitutivnom tužbom tražila da sud svojom odlukom ugovor poništi, a ne deklaratornom tužbom - sa zahtevom da sud utvrdi da je ugovor ništav. Za razliku od ništavih ugovora, pobojni (rušljivi, relativno ništavi) ugovori proizvode pravno dejstvo kao i oni koji su valjani, ali se - 30 -
OBLIGACIONO PRAVO iz određenih zakonskih razloga mogu poništiti. Ništav ugovor po prirodi stvari se ne može poništiti jer se ne može poništiti nešto što ne postoji. U konkretnom slučaju, sud nije utvrđivao činjenice od kojih zavisi ocena o tome da li je pobijani ugovor rušljiv. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1329/08 od 04.12.2008. godine)
59. U osnov ugovora o poklonu kao dobročinog pravnog posla ulazi i pobuda (motiv). Ukoliko pobuda (motiv) zbog koje je poklon učinjen otpadne ili se ne ostvari ugovor gubi osnov, te je, kao takav, ništav. Iz obrazloženja: Tužena i tužilac su bili u braku od 1984. godine, upoznavši se preko trećeg lica jer je tužilac slep. Tokom 2004. godine brak je razveden pravosnažnom presudom. Parnične stranke su, u početku braka, živele zajedno sa tužiočevom majkom u stanu na kome je ona bila nosilac stanarskog prava, a koji je kasnije zamenjen za dva stana. Na jednom od njih tužilac je postao nosilac stanarskog prava, pa ga je, 1992. godine, i otkupio od preduzeća koje je bilo nosilac prava raspolaganja. Taj stan je tužilac ugovorom o poklonu Ov. br. ___- 93 od 16.04.1993. godine poklonio tuženoj, zadržavši za sebe pravo doživotnog uživanja. Osnovne pobude i motiv za zaključenje ovog ugovora o poklonu kod tužioca bile su da mu tužena pruži više ljubavi, nege i pažnje, jer je kao slepo lice upućen na tuđu pomoć i negu. No, kraće vreme po zaključenju naznačenog ugovora, tužena je počela zanemarivati tužioca, prestavši o njemu da brine, ostavljajući ga samog po ceo dan, često bez osnovnih namirnica, ne vodeći računa ni o njegovim osnovnim higijenskim potrebama. To je prinudilo tužiočevu majku, staru 80 godina, da tokom 1999. godine dođe da živi u stanu sa parničnim strankama, te da se stara o tužiocu. Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo iz odredbe člana 51. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i pravnih pravila imovinskog prava kada je utvrđeno da je sporni ugovor o poklonu ništav jer pobuda za zaključenje ugovora o poklonu ulazi u osnov tog ugovora. U ovom slučaju, tužiočev motiv za zaključenje ugovora o poklonu bio je da mu tužena pruži ljubav, pažnju i negu i da se o njemu stara, jer je to nesposoban da čini sam. Prema utvrđenim činjenicama, to se nije ostvarilo, a kada se pobuda zbog koje je ugovor o poklonu zaključen ne ostvari, otpada i osnov tog ugovora, pa je on, u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima, ništav. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pobuda zbog koje je tužilac sa tuženom zaključio ugovor o poklonu je otpala, jer tužena sa tužiocem nije ostala u braku niti se o njemu starala i brinula, već su to činila druga lica, zbog čega je pravilno usvojen tužbeni zahtev. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Revizija br. 1147/05 iz decembra 2005. god.)
60. Zbog nedopuštenosti osnova pravnog posla (izuzetno visoke kamate) sudsko poravnanje je delimično ništavo u delu odluke o kamati. - 31 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda se utvrđuje da je ništavo sudsko poravnanje u delu odluke o plaćanju kamate… Drugostepeni sud je odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je prvostepena presuda. Iz spisa proizilazi da je zaključeno sudsko poravnanje između stranaka uz obavezu vraćanja zajma od 35.000 DM i kamate od 20% na mesečnom nivou. Sud je pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da je sudsko poravnanje delimično ništavo u delu odluke o kamati, jer ima nedopušten osnov - član 52. ZOO i radi se o visini kamate koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je predmet zajma. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 595/05 od 19.05.2005. god.)
61. Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Iz obrazloženja: Iz utvrđenih činjenica sudovi izvode zaključak da je stvarna volja ugovornih stranaka bila da se novcem tužilje kupi stan i na istom ubeleži pravo svojine u korist tužene, da stranke u ovom stanu dalje zajedno stanuju a da tužilju kao bolesnu osobu tužena neguje, čuva iako među njima ne postoji formalno zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz ovih razloga sudovi nalaze da tužilja nema pravo da potražuje da joj tužena vrati novac upotrebljen za kupovinu stana, te tužbeni zahtev u traženoj visini odbijaju. Po oceni Vrhovnog suda prednji zaključak sudova se ne može prihvatiti za sada kao pravilan. Volja stranaka da zajedno žive u stanu koji je kupljen isključivim sredstvima tužilje nalagala je da se taj sporazum pravno uobliči posle kupovine stana zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju. Za ostvarenje ovog sporazuma nije dovoljna samo njegova realizacija, dakle da stranke u stanu zajedno stanuju i da se tužena o tužilji brine, već je trebalo da stranke zaključe pravno valjan ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim bi uredili svoja međusobna prava i obaveze u vezi postignutog sporazuma, što je međutim izostalo. Pravno je moguće da se pravo svojine na kupljenom stanu vodi na ime tužene, ali je bilo potrebno da stranke takav sporazum i postignu. Iz utvrđenih činjenica je vidljivo da je tužilja pri kupovini stana izjavila da joj je svejedno na koga će se pravo svojine na stanu voditi. Iz takvog utvrđenja suda ne može se izvesti zaključak da su stranke postigle izričit sporazum da se pravo svojine na stanu vodi na tuženom. Naprotiv, sudovi utvrđuju da je volja stranaka bila da žive u ovom stanu u zajedničkom domaćinstvu i da se tužena brine o tužilji. Takav sporazum ne ukazuje da je tužilja učinila poklon tuženoj obezbeđujući joj novac za kupovinu stana od trećeg lica, te da je tužena stekla svojinu na ovom stanu poklonom. Propustili su sudovi da ocene da li je u ovom slučaju pravni osnov postignutog sporazuma otpao budući da je pravno realizovan samo deo dogovora stranaka, a ne u celini, i da osnovanost tužbenog zahteva ocene sa ovog aspekta. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 114/02 od 11.09.2002. god.) - 32 -
OBLIGACIONO PRAVO
62. Ništav je ugovor o poklonu nepokretnosti jer je motiv tužilje (očekivano obećanje obezbeđenja nege i pomoći) izostao. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da su stranke zaključile ugovor o poklonu dana 3. decembra 1997. godine koji je overen kod suda pod Ov. II 47/97, a predmet ugovora je tužiljin stan u U... površine 28 m2. Ovaj stan je u ime i za račun tužilje otkupio tuženi svojim sredstvima. Dalje je utvrđeno da je u vreme zaključenja ugovora tužilja bila stara 76 godina i da je poklon učinila tuženom u očekivanju da će time obezbediti negu i pomoć od strane tuženog i njegove supruge koja je sestričina tužilje. Međutim, nakon toga, došlo je do poremećaja odnosa iz razloga što tuženi nije reagovao na tužiljine molbe da je on sa suprugom obilazi, pa je kao stara i bolesna bila prepuštena sama sebi. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Naime, ništav je ugovor o poklonu nepokretnosti ako je motiv zbog koga je poklon učinjen otpao ili se nije ostvario. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je predmetnu nepokretnost prenela na tuženog očekujući da će tuženi sa svojom suprugom pružati negu i pomoć s obzirom na njenu starost i bolest, kako je tuženi to i obećao. Očekivano obećanje obezbeđenja nege i pomoć tužilji, bio je njen motiv za zaključenje navedenog ugovora o prenosu nepokretnosti, pa zato taj motiv ulazi u osnov ugovora. Kako je motiv izostao nepružanjem nege i pomoći, to je sporni ugovor ostao bez osnova, pa je kao takav ništav u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Ukazivanje u reviziji da se očigledno radi o isključivoj i bezuslovnoj volji tužilje kao poklonodavca da učini poklon, imajući u vidu da je tuženi svojim sredstvima otkupio stan, nisu osnovani. Suprotno tome iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je motiv tužilje da učini poklon isključivo u obezbeđenju nege i pomoći, imajući u vidu da je tuženi pre zaključenja ugovora obilazio tužilju i starao se o njoj, i da je tužilja s obzirom na starost i zdravstveno stanje učinila poklon kako bi tuženi iz zahvalnosti i dalje pružao navedene usluge. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1265/02 od 2.10.2002. god.)
63. Kada ugovorom o poklonu nije prenovljen ugovor o doživotnom izdržavanju, već je ugovor o poklonu zaključen samo da bi se njime poklonoprimac posle smrti poklonodavca legitimisao kao vlasnik kako ne bi platio porez na promet apsolutnih prava, koji bi morao platiti po ugovoru o doživotnom izdržavanju, ugovor o poklonu je ništav u smislu čl. 52. ZOO, jer mu nedostaje osnov (kauza), odnosno namera da se poklonoprimcu učini poklon, a važi ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ugovor o poklonu nepokretnosti overenim kod Opštinskog suda u L... pod Ov. br. - 33 -
OBLIGACIONO PRAVO ____/87, od 24. januara 1987. godine, kojim je zaključen između pok. N. S. kao poklonodavca, i tuženog M. S., kao poklonoprimca, povređeno pravo tužilaca na nužni deo nasleđa iza smrti pok. N. i da tužioci imaju pravo nasleđa sa udelima od po 1/2 na zaostavštini pok. N. uz obavezu tuženih da ovo priznaju. Prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari je pitanje punovažnosti ugovora o poklonu s obzirom na to da je između istih stranaka sada pok. N. S. i tuženog P. S. najpre zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju a potom ugovor o poklonu i da je predmet oba ugovora ista imovina. Prvostepeni sud nalazi da ugovorom o poklonu nije anuliran ugovor o doživotnom izdržavanju jer je ugovor o doživotnom izdržavanju strogo formalni pravni posao te da se u slučaju raskida ovog ugovora mora ispoštovati odgovarajuća forma i da se to nije moglo učiniti samim zaključenjem ugovora o poklonu, da su obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavane i najzad da je tuženi P.S. imao dva pravna osnova od kojih je birao onaj koji će za njega biti lakši što se tiče obaveza po osnovu plaćanja poreza, te da se radi o ugovoru o poklonu sa teretom kod koga se institut povrede nužnog dela ne može primeniti. Navedeni razlozi o ovim odlučujućim činjenicama nisu dovoljno jasni, a u znatnoj meri i nedostaju. Naime, nije jasno, niti o tome ima razloga u prvostepenoj presudi, kakva je bila prava volja i namera ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora o poklonu i nije li prilikom zaključenja ugovora o poklonu došlo do prenova i prestanka obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju pod uslovima iz čl. 348. do 250. ZOO. Naime, ukoliko je došlo do prenova, odnosno ukoliko su pok. N. i tuženi P. postigli saglasnost da obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju prestaju, a ugovorom o poklonu se obavezala pok. N. da tuženom P. prenese u svojinu bez naknade, sa namerom darivanja, istu tu imovinu, onda bi ugovor o poklonu bio punovažan. S druge strane, ukoliko prenova nije bilo, već je ugovor o poklonu zaključen samo da bi se poklonoprimac tim ugovorom posle smrti poklonodavca legitimisao kao vlasnik, radi izbegavanja plaćanja poreskih dažbina, koje bi inače morao platiti po ugovoru o doživotnom izdržavanju, kako je to inače tuženi P. tvrdio tokom postupka, onda u stvari i nije bilo namere na strani pok. N. da se tuženom P. učini poklon. To onda znači da bi ugovor o poklonu nedostajao osnov (kauza) koji se kod dobročinih ugovora sastoji u nameri da se poklonoprimcu učini poklon i što bi bio uzrok ništavosti ugovora o poklonu u smislu čl. 51. ZOO. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 871/01 od 20.07.2001. god.)
64. Kada ugovorom o poklonu nije prenovljen ugovor o doživotnom izdržavanju, već je ugovor o poklonu zaključen samo da bi se njime poklonoprimac posle smrti poklonodavca legitimisao kao vlasnik kako ne bi platio porez na promet apsolutnih prava, koji bi morao platiti po ugovoru o doživotnom izdržavanju, ugovor o poklonu je ništav u smislu čl. 52. ZOO, jer mu nedostaje osnov (kauza), odnosno namera da se poklonoprimcu učini poklon, a važi ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ugovor o poklonu nepokretnosti overenim kod Opštinskog suda u L... pod Ov. br. - 34 -
OBLIGACIONO PRAVO ____/87, od 24. januara 1987. godine, kojim je zaključen između pok. N. S. kao poklonodavca, i tuženog M. S., kao poklonoprimca, povređeno pravo tužilaca na nužni deo nasleđa iza smrti pok. N. i da tužioci imaju pravo nasleđa sa udelima od po 1/2 na zaostavštini pok. N. uz obavezu tuženih da ovo priznaju. Prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari je pitanje punovažnosti ugovora o poklonu s obzirom na to da je između istih stranaka sada pok. N. S. i tuženog P. S. najpre zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju a potom ugovor o poklonu i da je predmet oba ugovora ista imovina. Prvostepeni sud nalazi da ugovorom o poklonu nije anuliran ugovor o doživotnom izdržavanju jer je ugovor o doživotnom izdržavanju strogo formalni pravni posao te da se u slučaju raskida ovog ugovora mora ispoštovati odgovarajuća forma i da se to nije moglo učiniti samim zaključenjem ugovora o poklonu, da su obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavane i najzad da je tuženi P. imao dva pravna osnova od kojih je birao onaj koji će za njega biti lakši što se tiče obaveza po osnovu plaćanja poreza, te da se radi o ugovoru o poklonu sa teretom kod koga se institut povrede nužnog dela ne može primeniti. Navedeni razlozi o ovim odlučujućim činjenicama nisu dovoljno jasni, a u znatnoj meri i nedostaju. Naime, nije jasno, niti o tome ima razloga u prvostepenoj presudi, kakva je bila prava volja i namera ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora o poklonu i nije li prilikom zaključenja ugovora o poklonu došlo do prenova i prestanka obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju pod uslovima iz čl. 348. do 250. ZOO. Naime, ukoliko je došlo do prenova, odnosno ukoliko su pok. N. i tuženi P. postigli saglasnost da obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju prestaju, a ugovorom o poklonu se obavezala pok. N. da tuženom P. prenese u svojinu bez naknade, sa namerom darivanja, istu tu imovinu, onda bi ugovor o poklonu bio punovažan. S druge strane, ukoliko prenova nije bilo, već je ugovor o poklonu zaključen samo da bi se poklonoprimac tim ugovorom posle smrti poklonodavca legitimisao kao vlasnik, radi izbegavanja plaćanja poreskih dažbina, koje bi inače morao platiti po ugovoru o doživotnom izdržavanju, kako je to inače tuženi P. tvrdio tokom postupka, onda u stvari i nije bilo namere na strani pok. N. da se tuženom P. učini poklon. To onda znači da bi ugovor o poklonu nedostajao osnov (kauza) koji se kod dobročinih ugovora sastoji u nameri da se poklonoprimcu učini poklon i što bi bio uzrok ništavosti ugovora o poklonu u smislu čl. 51. ZOO. (Iz presude Opštinskog suda u Lajkovcu P. br. 111/99 od 21.03.2001. god.)
65. Kauza je neposredni razlog za zaključenje ugovora, a nema značaja da li se kauza vidi ili ne vidi iz zaključenog ugovora. (Iz presude Saveznog suda Gzs. 15/2000 od 29.06.2000. god.)
66. Ako je kod ugovora o poklonu motiv bitan element ugovora, onda je ugovor ništav ako otpadne motiv. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2656/98 od 15.09.1998. god.)
- 35 -
OBLIGACIONO PRAVO
67. Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušteni osnov, a on nije dopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4685/98 od 22. 09.1998. god.)
68. Kupovina neuobičajeno velike količine robe (zlatnog nakita) po redovnom toku stvari upućuje na obavezu utvrđivanja dopuštenosti osnova tog ugovora (član 51.ZOO) i sledom toga njegove ništavosti (član 52. ZOO). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 740/94 i Gzz. 16/94 od 16.03.1994. god.)
69. Ništav je ugovor o poklonu nepokretnosti ako je motiv zbog koga je poklon učinjen otpao ili se nije ostvario. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2877 od 08.09.1993. god.)
SPOSOBNOST (Čl. 54 – 59. Zakona o obligacionim odnosima)
70. Ukoliko je tuženi po prijemu publikacije iskazao volju da osnaži zaključeni ugovor iako ga je potpisalo neovlašćeno lice za tuženog, on je dužan ugovorenu cenu. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmet tužiočevog potraživanja je neplaćena cena za izvršene usluge štampanja memoranduma i isporučene publikacije tuženom po ugovoru zaključenom između parničnih stranaka. Kako je navedeni ugovor potpisao za tuženog direktor opšteg i pravnog sektora, to je sporno da li je isti proizvodio pravno dejstvo jer navedeno lice - potpisnik, nije imalo ovlašćenja za potpisivanje ugovora te vrste. Tužilac je u toku postupka dostavljao dokaze da je u skladu sa ugovornim odredbama putem pošte slao publikaciju tuženom pa je smatrajući da je na navedeni način ispunio ugovornu obavezu sud obavezao i tuženog na plaćanje primeraka publikacije odbijajući zahtev za naknadu troškova štampanja memoranduma za koje sam tužilac nije dostavio dokaze. U toku postupka tuženi je sporio da je ovlašćeno lice potpisalo ugovor navodeći da tuženi nije ni odobrio zaključenje istog naknadnim ponašanjem, već je prema navodima tuženog on vraćao sve od strane tužioca upućene primerke poštanskog imenika. U situaciji u kojoj je ugovor potpisan od lica koje nije zakonski zastupnik tuženog, niti je imalo ovlašćenje zakonskog zastupnika tuženog i nije izričito naknadno odobren od strane zakonskog zastupnika, isti ne proizvodi pravno - 36 -
OBLIGACIONO PRAVO dejstvo na osnovu člana 54. ZOO pa stoga stranke po osnovu takvog ugovora ne stupaju u međusobne poslovne odnose. Nije sporno da je tužilac slao publikacije tuženom smatrajući da time ispunjava svoje ugovorne obaveze ali je sporno da li je tuženi iste publikacije zadržao ili ih je tužiocu vraćao uz dopise u kojima nedvosmisleno iskazuje volju da se poslovni odnos po osnovu spornog ugovora ne uspostavi, kako sam tvrdi. Predaja na poštu od strane tužioca može se smatrati samo kao ugovoreni način izvršenja obaveze pa je stoga za dokazivanje da je ista izvršena neophodno utvrditi da je tuženi primio navedene publikacije. Za ocenu postojanja tuženikove obaveze u toj situaciji od značaja je njegovo ponašanje po prijemu publikacije. Naime, ukoliko je tuženi po prijemu navedene publikacije iskazao volju da osnaži zaključeni ugovor iako ga je potpisalo neovlašćeno lice za tuženog, on je dužan ugovorenu cenu a ukoliko to nije učinio već je iste vraćao uz zahtev za storniranje - raskid ugovora, on je jasno manifestovao svoju volju da do uspostavljanja poslovnog odnosa po manjkavom ugovoru ne dođe, i nema osnova za obavezivanje tuženog. Pri tome se prinudna naplata publikacija po pravosnažnom i izvršnim ispravama ne može tretirati kao volja tuženog za osnaženje ugovora. Iz navedenih razloga neophodno je bilo u toku postupka utvrditi sve ove činjenice i na osnovu utvrđenog a uz davanje jasnih razloga doneti odluku o osnovanosti zahteva. Kako pobijana presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, to je ista doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. st. 2. tač. 14. i ista se u ovoj fazi postupka ne može ispitati. Iz navedenih razloga shodno članu 369. Zakona o parničnom postupku presuda se ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti sve navedene nepravilnosti a potom doneti novu odluku po tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 2261/03 od 09.04.2003. god.)
71.
Za sklapanje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. (Viši sud u Novom Sadu, Gž. 3395/86 od 24.12.1986. god.)
MANE VOLJE (Čl. 60 – 66. Zakona o obligacionim odnosima)
72. Ukoliko forma ugovora nije sačinjena na uobičajan način (ne sadrži jasnu oznaku da se radi o ugovoru, ne sadrži imena ugovornih strana odn. nazive stranaka koje zaključuju ugovor i kada su bitni elementi napisani sitnim slovima, a ne uobičajnim pozivima na članove) osnovano se može razmatrati da li je cilj tako koncipiranog ugovora dovođenje u zabludu druge ugovorne strane u pogledu prirode tj. predmeta ugovora. - 37 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilac - prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku - iznos od 42.768,00 dinara traži na ime ugovora - otpremnice od 07.06.2007. godine, koja je overena pečatom tužioca i tuženog i u kojoj je konstatovano da je tuženi primio "Registar tekućih računa" u količini od dva CD-roma. Po tom osnovu tužilac je tuženom ispostavio račun od 15.11.2007. godine na navedeni iznos. Tuženi je dopisom od 08.11.2007. godine obavestio tužioca da mu vraća predračun kao i dva primerka CD-roma i prema prijemnoj knjizi uputio tužiocu pošiljku koja se sastoji iz dva CD-roma preko pošte. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je tuženi vratio tužiocu publikaciju na CD-romovima, ali je bilo sporno da li ugovor - otpremnica proizvodi pravno dejstvo. Iz iskaza imenovanog svedoka, zaposlene kod tuženog, prvostepeni sud je utvrdio da su joj predstavnici tuženog kao svrhu posete naveli davanje podataka, te da je tom prilikom potpisala predmetni ugovor - otpremnicu, koji joj uopšte nije ličio na ugovor. Takođe je utvrđeno da se zakonski zastupnik tužioca obratio tuženom kako bi prikupio podatke radi sastavljanja periodične baze podataka, da je na početku razgovora tuženom dao na poklon CD sa postojećim podacima, da je on kao zakonski zastupnik i direktor tužioca potpisao otpremnicu i da je predstavnicima tuženog objasnio da se podaci odn. objavljivanje prikupljenih podataka neće naplaćivati, ali da će se naplaćivati publikacija tj. mediji gde će podaci biti objavljeni. Tuženi je tužbeni zahtev osporio u celosti navodima da je dopisom od 08.11.2007. godine osporio i vratio predračun tužioca kao i CD-romove, jer je prilikom potpisivanja na navedeni način doveden u zabludu. U konkretnom slučaju, tuženi je prilikom zaključenja predmetnog ugovora - otpremnice bio u zabludi u pogledu prirode - predmeta ugovora, jer je bio u uverenju da potpisivanjem ugovora - otpremnice tuženi u stvari daje saglasnost za besplatno objavljivanje podataka o preduzeću, a ne da će biti dužan da plaća za isporučene publikacije. Na to upućuje i njegovo ponašanje nakon potpisivanja ugovora - otpremnice, jer je dopisom od 08.11.2007. godine (dakle, pre nego što je tužilac tuženom ispostavio račun za navedene publikacije, koji je izdat 15.11.2007. godine) vratio isporučene CDromove i na taj način nedvosmisleno iskazao svoju volju da ne želi da stupi u poslovni odnos sa tužiocem po osnovu isporučenih publikacija, niti da ima nameru da sa tužiocem zaključi dvostrano teretni pravni posao. Osim toga, sama forma u kojoj je sačinjen ugovor - otpremnica od 07.06.2007. godine, koncipirana je tako da može da dovede u zabludu lice koje je potpisuje, jer u sebi ne sadrži jasnu oznaku da je u pitanju ugovor, ni naziv stranaka koje zaključuju ugovor, zatim - bitni elementi ugovora su napisani sitnim slovima a ne uobičajeno pozivanjem na određene članove u ugovoru, tako da predmetni ugovor svojim izgledom i koncepcijom podseća više na narudžbenicu. To sve može uticati na stvaranje zablude o prirodi samog ugovora, te - imajući u vidu i druge okolnosti konkretnog slučaja i navode tužioca da se podaci o tuženom prikupljaju radi objavljivanja - može se osnovano smatrati da je tuženi potpisivanjem otpremnice imao ubeđenje da daje saglasnost za besplatno objavljivanje podataka o svom preduzeću. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4170/10 (2009) od 08.12.2010. godine)
73. Kada tužilac potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa jedan dan posle utvrđivanja telesnih povreda koje su mu nanete u istražnom pritvoru, očigledno je da nije bio sposoban da - 38 -
OBLIGACIONO PRAVO izrazi svoju slobodnu volju i da zbog toga nisu bili ispunjeni uslovi za ovakav prestanak radnog odnosa. Zbog toga je takav sporazum ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja: Tužilac je, zbog nanetih telesnih povreda utvrđenih i konstatovanih dana 03.02.1995. godine od strane Komisije lekara Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta, nanetih tupinom teškog i jako zamahnutog mehaničkog oruđa, strahovao za svoj integritet. Prvostepeni sud je zaključio da navedene telesne povrede nisu nastale samopovređivanjem tužioca već fizičkom torturom u pritvoru i da prilikom sačinjavanja sporazuma o prestanku radnog odnosa 04.02.1995. godine (jedan dan posle utvrđivanja telesnih povreda) tužilac nije bio sposoban da izrazi svoju volju. Zbog toga nisu bili ispunjeni uslovi za sporazumni prestanak radnog odnosa, pa je pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca. Relevantne odredbe: Ako je ugovorna strana ili neko treći nedopustivom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi član 60. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život i telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica - član 60. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome, po sporazumu o prestanku radnog odnosa zaposlenom prestaje radni odnos na osnovu njegove pismene izjave upućene poslodavcu da želi da raskine radni odnos. To podrazumeva da je volja zaposlenog bila slobodna i da na nju nije bilo uticaja. Dakle, sporazumni prestanak radnog odnosa pretpostavlja slobodno izraženu volju zaposlenog i poslodavca. U konkretnom slučaju, tužilac zbog posledica telesnih povreda nanetih tupinom teškog i jako zamahnutog mehaničkog oruđa - fizičke torture u pritvoru, nije bio sposoban da izrazi svoju slobodnu volju prilikom sačinjavanja sporazuma o prestanku radnog odnosa 04.02.1995. godine. Kako volja tužioca nije bila slobodna, a takva je morala biti - pravilan je zaključak prvostepenog suda da su osporena rešenja tužene - nezakonita. Zbog odsustva slobodne volje tužiocu je nezakonito prestao radni odnos, pa je pravilno prvostepeni sud obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i usvojio tužbeni zahtev tužioca i u tom delu. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 1495/05 od 14.12.2005. godine)
74. U situaciji kada su stranke zaključile vansudsko poravnanje kojim su izmenile i utvrdile visinu mesečne rente i koje ima snagu izvršnog naslova, te po tom poravnanju jedna od strana postupi i izvrši određenu isplatu, onda druga strana ne može tražiti poništaj poravnanja pozivajući se na zabludu, ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo. Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka, na osnovu izvedenih dokaza, utvrđeno je da su tužilac i tuženi zaključili naznačeno vansudsko poravnanje od 15.12.2005. godine, kojim su ugovorili korekciju - 39 -
OBLIGACIONO PRAVO rente dosuđene navedenom sudskom presudom u iznosu od 188,94 dinara mesečno, a koja je vansudskim poravnanjem između stranaka od 21.8.2001. godine povećana na iznos od 3.049,87 dinara. Sporazumom od 15.12.2005. godine ugovorili su isplatu mesečne rente u iznosu do 4.537,62 dinara. Članom 4. je predviđeno da će se tužiocu utvrđeni iznos rente isplaćivati počev od 01.12.2006. godine do dvadesetog u mesecu za prethodni mesec, s tim što će mu se razlika između isplaćenog i sada utvrđenog iznosa rente za decembar 2005. godine isplatiti uz isplatu rente za januar 2006. godine. Poravnanjem je dogovoreno da vansudsko poravnanje ima snagu izvršnog sudskog naslova, da proizvodi pravno dejstvo kada ga potpišu obe strane i da tužilac prihvata da nakon zaključenja ovog poravnanja povuče naznačenu tužbu za utvrđivanje visine rente, kao i da snosi nastale sudske troškove. Prvostepeni sud, takođe, u razlozima ožalbene presude utvrđuje da je u članu 4. vansudskog poravnanja došlo do greške u kucanju kada je navedeno da se povećani iznos rente utvrđuje počev od 01.12.2006. godine, s obzirom da je u tom članu navedeno da se za decembar 2005. godine povećani iznos isplati uz rentu za januar 2006. godine. Tumačeći volju stranaka i nespornu činjenicu da se vansudsko poravnanje od strane tuženog izvršava i da je već isplaćen povećani iznos, prvostepeni sud pravilno zaključuje da se ne radi o zabludi tužioca, da nema mana volje u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima, kao da ni zaključeno poravnanje nije suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima u smislu člana 103. ovog Zakona, pa stoga odbija zahtev za poništaj vansudskog poravnanja. Imajući u vidu da se vansudsko poravnanje izvršava, to se tužilac ne može pozivati na zabludu saglasno članu 61. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, u kome je predviđeno da "se strana koja je u zabludi ne može na nju pozivati ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo". U konkretnom slučaju ugovor se već izvršava. Zbog toga su neosnovani navodi žalbe tužioca, pa je prvostepena presuda potvrđena. (Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 774/06 od 07.06.2006. godine)
75. Pravilo o istovremenosti prividnog i prikrivenog ugovora postoji u slučaju kada prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor ali je zaključen i u drugom cilju, obično nedozvoljenom. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima prvotuženi je prodao drugotuženom nepokretnost bliže označene u pismenom i pred sudom overenom ugovoru o prodaji od 25.9.1992. godine, da bi posle toga između istih lica 24.11.1994. godine, bio zaključen i ugovor o poklonu gde je prvotuženi poklonodavac a drugotuženi poklonoprimac. U ovoj parnici tužilac kao suvlasnik na predmetnim nepokretnostima pobija ugovor o prodaji zbog povrede prava preče kupovine, a sadržina zahteva tužbe je najpre, kao prejudicijelno, utvrđenje da je ugovor o poklonu prividan ugovor u smislu člana 66. stav 1. ZOO-a, a zatim i pobijanje ugovora o prodaji koji je prethodno zaključen, zbog povrede prava preče kupovine. Najpre, valja ukazati prvostepenom sudu da prema odredbi člana 66. stav 1. ZOO-a, prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama i da prividan ugovor može, ali i ne mora, prikrivati neki drugi ugovor, jer na ovakav zaključak upravo ukazuje sadržina odredbe stava 2. istog propisa: “ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost”. - 40 -
OBLIGACIONO PRAVO U praksi se najčešće dešava da prividan ugovor i zaista prikriva neki drugi ugovor, na primer zaključen je ugovor o poklonu u pismenoj formi, a između stranaka je ugovorena prodaja, ali se dešava i da je prividan ugovor zaključen, ne da bi prikrio neki drugi ugovor, već u nekom sasvim drugom cilju, obično nedozvoljenom, sa stanovišta primene pozitivnih propisa. U konkretnom slučaju, prema onome što tvrdi tužilac, ugovor o poklonu zaključen između tuženih je prividan pravni posao, zaključen sa ciljem da se izigra tužiočevo pravo preče kupovine. Prvostepeni sud u razlozima svoje presude navodi da ugovor o prodaji od 25.9. 1992. godine nije u celini izvršen u pogledu plaćanja kupoprodajne cene, od strane drugotuženog kao kupca, već samo u srazmerno manjem delu, te da je prvotuženi sada odlučio da drugotuženom pokloni predmetne nepokretnosti o čemu su postigli saglasnost koju su perfektuirali pismenim ugovorom o poklonu od 21.11.1994. godine i da stoga ugovor o prodaji prikriva ugovor o poklonu, što je potpuno nejasno, jer ugovor o prodaji mogao je da prikriva ugovor o poklonu samo ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora 25.9.1992. godine postojala saglasnost između ugovarača da se ugovor o prodaji zaključuje kao prividan ugovor i da se, istovremeno, tim ugovorom prikriva ugovor o poklonu. Drugim rečima, ovde važi pravilo o istovremenosti prividnog i prikrivenog ugovora, koje prvostepeni sud nije imao u vidu. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 508/05 od 01.04.2005. god.)
76. Prividni ugovor nema dejstva među ugovornim stranama ali prikriveni ugovor proizvodi pravno dejstvo među ugovornim stranama, ako je pravno valjan. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da su tužilja kao zajmodavac i tužena kao zajmoprimac zaključili ugovor o zajmu 11.000 DM, sa rokom vraćanja od pet meseci i 10% mesečne kamate, da je ovo pravi ugovor između stranaka koji je međutim prikriven, da bi se prikrila kamata, prvo pismenim ugovorom na 16.500 DM a zatim i ugovorom gde je iznos zajma sa sve kamatom preračunat u dinare na 165.000 dinara (Ov. br. ____/96 I Opštinskog suda u B...), da je posle toga zaključen aneks ugovora o zajmu od 17.3.1997. godine, kojim su utvrđeni načini i dinamika vraćanja zajma, s obzirom da je tužena počela da kasni sa ispunjavanjem obaveza, a da je hipoteka upisana prema ugovoru na iznos od 165.000 dinara, o čemu se prvostepeni sud detaljnije izjasnio u prvostepenoj presudi. Kod ovakvog stanja stvari, prvostepeni sud je u suštini i pravilno zaključio da u konkretnom slučaju između stranaka važi pravi ugovor (zajam od 11.000 DM sa rokom vraćanja od 5 meseci i 10% kamate) a da su napred navedeni ugovori kojima se prikriva pravi ugovor prividni i da nemaju dejstva među ugovornim stranama, s obzirom na odredbe člana 66. st. 1. i 2. ZOO-a. Prikriveni ugovor proizvodi pravno dejstvo među ugovornim stranama, osim u pogledu kamate, jer je i po nalaženju Okružnog suda ugovorena kamatna stopa nesrazmerno visoka u odnosu na okolnosti konkretnog posla i da je kao takva u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja, te načelom jednake vrednosti davanja iz čl. 12. i 15. ZOO-a, pa je prvostepeni sud bio dužan da, saglasno odredbi člana 141. istog Zakona kojim se zaštićuje načelo jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora, umeri stopu ugovorene kamate, odnosno da primeni utvrđeno načelo ograničenosti stope - 41 -
OBLIGACIONO PRAVO ugovorene kamate ustanovljeno člana 399. ZOO-a, što je učinio, po nalaženju Okružnog suda pravilno, opredeljujući se u konkretnom slučaju za domicilnu kamatu. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke utvrđena je obaveza tužene u vraćanju duga, u svemu kao u izreci pobijane presude pod I za koji iznos je prvostepeni sud naredio da će se izvršiti realizacijom hipoteke. U skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem pravilna je odluka sadržana u izreci pobijane presude pod II. Prvo, radi se o samo jednom ugovornom odnosu iz koga su preostale obaveze za tuženu samo za iznos iz stava I pobijane presude, i drugo, kako se tužbom tražila realizacija hipoteke prema ugovorima koji su kao prividno ništavi i kako hipoteka u ovom smislu prati pravnu sudbinu ugovora to je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u stavu II pobijane presude. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 918/04 od 06.09.2004. god.)
77. Zbog bitne zablude se poništaj ugovora može tražiti samo ako je strana koja se poziva na zabludu postupala sa pažnjom.
Iz obrazloženja: Između parničnih stranaka ( i to tužilaca kao prodavaca i tuženog kao kupca ) – kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja - zaključen je 28.07.1994. godine ugovor o kupoprodaji kuće, overen pod navedenim brojem. U ime tužilaca kao prodavaca ugovor je potpisao advokat na osnovu overenog punomoćja za zaključenje tog ugovora. Predmetna nepokretnost prodata je za 67.000 nemačkih maraka, tako što je iznos od 40.000 nemačkih maraka ( na ime avansa ) isplaćen tužiocima 31.05.1994. godine, prilikom potpisivanja prethodnog ( pripremnog ) sporazuma o kupoprodaji kuće, a iznos od 27.000 nemačkih maraka, kao ostatak kupoprodajne cene, tuženi je isplatio nakon overe kupoprodajnog ugovora, s tim što su tužioci taj iznos primili u tri dela. Tužioci su potpisali priznanicu da im je kupoprodajna cena isplaćena u celosti, a - nakon overe ugovora - tuženi su stupili u posed nepokretnosti. Za zaključenje ugovora pribavljena je saglasnost Ministarstva finansija Republike Srbije za promet nepokretnosti. Veštačenjem je utvrđeno da je tržišna vrednost kuće u vreme kupoprodaje iznosila 63.496,33 dinara, odn. nemačkih maraka ( odnos nemačke marke i dinara bio je 1:1 ). Na tako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca za poništaj ugovora iz razloga apsolutne i relativne ništavosti. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, za čije zaključenje je pribavljena saglasnost Ministarstva, sačinjen je u pismenom obliku i overen kod suda, a advokat koji je u ime prodavaca zaključio ugovor imao je overeno pismeno punomoćje za njegovo zaključenje, u smislu čl. 90. i 91. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog čega u konkretnom slučaju ne postoje razlozi apsolutne ništavosti ugovora. Imajući u vidu da u odnosu između tržišne vrednosti kuće utvrđene veštačenjem i kupoprodajne cene, kao predmeta obaveza ugovornih strana, ne postoji očigledna nesrazmera, zbog čega bi se u smislu člana 139. Zakona o obligacionim odnosima mogao tražiti poništaj ugovora, neosnovano je isticanje tužilaca da su dovedeni u zabludu u pogledu prave vrednosti predmeta ugovora. - 42 -
OBLIGACIONO PRAVO Navodima revizije da su tužioci bili u zabludi prilikom potpisivanja prethodnog sporazuma i punomoćja advokatu za zaključenje ugovora kao i priznanice, osporava se utvrđeno činjenično stanje što je suprotno članu 385. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, poništaj ugovora zbog bitne zablude može se tražiti samo ako je strana koja se poziva na zabludu postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva. Tvrdnje tužilaca iznete u postupku da “nisu gledali šta potpisuju” - ukazuju da nisu postupali sa potrebnom pažnjom, zbog čega se ne mogu pozivati na zabludu u smislu člana 61. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4160/03 od 29.04.2004. godine )
78. Prividni ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, što dalje znači da je prividni ugovor apsolutno ništav, a ništav ugovor se ne može raskinuti zbog neizvršenja. Iz obrazloženja: Pravilna primena materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku nalagala je odbijanje tužbenog zahteva, ali ne iz razloga navedenih u pobijanoj presudi. Naime, kod pravilno utvrđenih odlučnih činjenica, do kojih je prvostepeni sud došao pravilnom ocenom izvedenih dokaza, a koje se u suštini žalbama i ne osporavaju, a nisu bile sporne ni u prvostepenom postupku, raskidu ugovora o prodaji nepokretnosti koji je tražen zbog neizvršenja od strane tuženog kao kupca, nije bilo mesta, ne zbog toga što je tuženi ispunio svoje obaveze kupca iz ugovora, već iz razloga koji slede. Tužilje su još u tužbi navele, što je kasnije kao svedok u svom iskazu potvrdio M. Đ. advokat iz V..., da su oni predmetnu suvlasničku nepokretnost prodale svedoku M. Đ. po pismenom ugovoru o prodaji od 5.01.1988. godine, koji je nepokretnost primio u državinu a cenu je platio kroz nenaplaćene honorare za advokatske usluge koje je pružio tužiljama u dužem vremenskom periodu. Posle nekoliko godina svedok M. Đ. kao vanknjižni vlasnik, po usmenom ugovoru nepokretnost je prodao tuženom i od njega naplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu, u celini ili delimično, što je u ovoj parnici bez značaja. Pri tome advokat Đ. se sporazumeo sa tužiljama i tuženim da se tužilje samo forme radi prikažu kao prodavci u ugovoru koji zaključuju sa tuženim kao kupcem i overavaju pred Opštinskim sudom u V... II Ov. br. ____/93 od 17.05.1993. godine, pri čemu se najverovatnije htelo – što inače i nije od posebnog značaja, izbeći zaključenje i overa dva ugovora od kojih bi prvi bio između tužilja i svedoka Đ. a drugi između svedoka Đ. i tuženog i verovatno plaćanje dva poreza na promet, kako bi se nepokretnost prevela na tuženog kao poslednjeg kupca. Ovo su odlučne činjenice u parnici i navodi žalbe kojim se osporavaju i pobijaju ostale činjenice, ma kakvo bilo stanje stvari u vezi tih činjenica, nisu od značaja. Pravilo o prividnosti pravnog posla primenjuje se i u slučaju kada se neko lice samo prividno pojavljuje u ugovoru kao ugovorena strana, tzv. podmetnuto lice, umesto pravog ugovorača u čijoj imovini treba da se ostvare dejstva ugovora (personalna simulacija). Navedeno činjenično stanje upravo ukazuje da je ugovor zaključen između tužilja kao prodavca i tuženog kao kupca u stvari samo prividan ugovor, pošto u stvarnosti ugovor o prodaji nije nikada zaključen između tužilja i tuženika, već je spornu nepokretnost tuženiku prodao svedok M. Đ. i da se tužilje samo prividno pojavljuju u ugovoru kao prodavci, i najzad da ugovor zaključen između tu- 43 -
OBLIGACIONO PRAVO žilja i tuženika u stvari prikriva ugovor između svedoka M. Đ. kao prodavca i tuženog kao kupca (prikriveni ugovor). Prividni ugovor prema članu 66. stav 1. ZOO-a, nema dejstva među ugovornim stranama, što dalje znači da je prividni ugovor apsolutno ništav, a ništav ugovor se ne može raskinuti zbog neizvršenja, tako da je tužbeni zahtev za raskid ugovora neosnovan iz ovih navedenih razloga. Pravna važnost prikrivenog ugovora procenjuje se prema opštim uslovima (čl. 66. st. 2. ZOO-a) i, u konkretnom slučaju, prema tome da li bi se moglo uzeti da su tužilje kao podmetnuta lica u stvari zastupale pravog ugovorača, odnosno M. Đ. Prema tome, stvarni ugovor koji kao prikriveni važi, jeste ugovor između svedoka M. Đ. kao prodavca i tuženog kao kupca. Svakako da taj ugovor podleže sudskom raskidu zbog neizvršenja pod uslovima predviđenim zakonom i u postupku koji podrazumeva učešće stvarnih, a ne podmetnutih ugovorača. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 228/04 od 27.02. 2004. god.)
79. Ne radi se o simulovnom ugovoru o doživotnom izdržavanju kada se on od njegovog zaključenja do smrti primaoca izdržavanja izvršavao saglasno njihovoj volji. Iz obrazloženja: Po shvatanju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je volja ugovornih strana bila da se zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju i da se prema svim okolnostima u konkretnom slučaju ne radi o ugovoru zaključenom u cilju lišavanja tužilaca naslednog prava na imovini koja je predmet ugovora, odnosno da se radi o ništavom ugovoru u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa je stoga pravilno odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi ništavost ovog ugovora. Neosnovan je i eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je ugovor bio izvršen u skladu sa njegovim odredbama, i to od zaključenja 1997. pa do smrti pok. M. 1999. godine. Tuženi je svom ocu nabavljao sve što je bilo potrebno, obilazio ga svakog drugog dana, donosio mu hranu, kupovao lekove, vodio ga u bolnicu na lečenje, snosio troškove sahrane i pomena, kako je ugovorom bilo predviđeno, čime je u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu. Stoga nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja iz člana 124. ZOO. Neosnovani su revizijski navodi tužilaca da se radi o prividnom ugovoru. Ovo stoga što su sudovi nesumnjivo utvrdili da je tuženi ugovor o izdržavanju u celosti izvršavao saglasno izraženoj volji primaoca izdržavanja, te pravilno ocenili da se ne radi o simuovanom pravnom poslu iz člana 66. stav 1. ZOO. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3680/03 od 25.03.2004. god.)
80. Ukoliko postoji nesporazum između prave volje ugovornih strana i izraza te volje kroz pismenu ispravu o ugovoru vezanu za prirodu ugovora, osnov ili predmet obaveze, važi ono što su ugovorne strane zaista ugovorile. - 44 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema sadržini pismenog ugovora, sporazuma o pružanju nege i pomoći od 3.08.1989. godine, tužilja se obavezala da čuva tuženikovu majku i o njoj se brine, a kao naknadu za ove usluge tuženik se obavezao da tužilji preda u svojinu tri manje parcele šume koje čine jednu celinu. Kako je deo jedne od parcela koje su bile predmet ugovora i u vreme zaključenja ugovora bio u svojini trećeg lica čije pravo potpuno isključuje tužiljino pravo, a tuženi nije u mogućnosti da ispuni ugovor o tom delu onako kako po tekstu pismenog ugovora njegova obaveza glasi, to bi pravni osnov po osnovu kojeg tužilja ističe svoje potraživanje mogao proizaći samo iz prava na naknadu štete u smislu člana 510. stav 3. ZOO-a, ali ovo samo ukoliko bi se ispostavilo da se tuženi i zaista obavezao da i spornu nepokretnost tužilji preda u svojinu i državinu. Okružni sud je u toku postupka ukazao prvostepenom sudu na značaj sporne činjenice, da li je prava volja ugovornih strana bila da predmet ugovora predstavlja i sporna nepokretnost i u odlukama Gž. br. ___/03 i Gž. br. ____/04, dao odgovarajuće primedbe po kojima prvostepeni sud nije postupio. Pravilo je da ako između prave volje ugovornih strana i izraza te volje, pismene isprave o ugovoru, postoji nesaglasnost, važi ono što je zaista ugovoreno, pa će stoga u ponovnom postupku prvostepeni sud na pouzdan način kao prethodno pitanje utvrditi sadržinu prave volje ugovornih strana u pogledu predmeta obaveze tuženog i da li postoji nesaglasnost između prave volje i izraza te volje koji je sadržan u tekstu pismenog ugovora kao i ima li možda nesporazuma o predmetu obaveze u smislu člana 63. Zakona o obligacionim odnosima, kako bi bio u mogućnosti da u ovoj pravnoj stvari donese pravilnu i zakonitu odluku. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1638/04 od 29.11.2004. god.)
81. Kod ugovora o građenju ipak može doći do izmene cene radova, iako je ugoveno da se cena radova neće menjati i to u slučaju da je cena elemenata toliko povećana da bi trebalo da cena radova bude veća za više od 10%. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac ima prvo na obračun klizne skale za ceo iznos ugovorene cene po osnovnom ugovoru i aneksu ugovora, te da istom pripada i revalorizovani iznos obračunate razlike u ceni zaključno sa 1.10.1998. godine. U skladu sa takvim pravnim shvatanjem prihvaćen je usaglašeni nalaz i mišljenje veštaka po ukupnom dugovanju tuženog i dosuđeno tužiocu 7.845.548,82 dinara. Ovakva odluka nižestepenih sudova utemeljena je u posebnim uslovima ugovora parničnih stranaka, te odredbi člana 17. stav 1. član 635. st. 1. i 3. i člana 637. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno tim odredbama sudovi su našli da su parnične stranke ugovorile klizanje 75% cene, ali obzirom da su cene porasle preko 10%, smatraju da tužiocu pripada i pravo na razliku u ceni i za preostalih 25% fiksno ugovorene cene, kao i revalorizacija tako obračunatog duga. Međutim, ovakvo pravno shvatanje nižestepenih sudova nije utemeljeno u pravilnoj primeni materijalnog prava. Ovo stoga što je primena odredaba čl. 636. i 637. Zakona o obligacionim odnosima uslovljena odsustvom ugovorne klauzule o dopuštenosti izmene ugovorene cene gradnje, odnosno postojanju ugovorne odredbe o zabrani bilo kakve izmene ugovorom utvrđene cene. U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu navedenih zakonskih odredaba, jer su parnične stranke, po nahođenju nižestepenih sudova, ugovorile kliznu skalu i metod obračuna iste. Stoga se, saglasno od- 45 -
OBLIGACIONO PRAVO redbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i pitanje razlike u ceni mora raspraviti na način i pod uslovima propisanim ugovorom parničnih stranaka. Dosledno rečenom, u situaciji kada su parnične stranke ugovorom predvidele kliznu skalu i utvrdile metod njenog obračuna nema mesta primeni odredaba člana 637. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je pogrešnom primenom materijalnog prava tužiocu priznata razlika u ceni i u odnosu na fiksni deo ugovorene cene od 25%. Iz tog su razloga nepotpuno utvrđene i odlučne činjenice za presuđenje ovog spora. U ponovljenom postupku otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. To najpre podrazumeva obavezu prvostepenog suda da shodno odredbi člana 63. Opštih uslova ugovora iz člana 16. stav 2. Zakona o parničnom postupku raspravi da li u konkretnom slučaju postoji apsolutna nadležnost suda za postupanje u ovom sporu. Tek u slučaju da takav prigovor bude odbijen utvrdiće se da li i za koji iznos i period tužiocu pripada razlika u ceni. U tom cilju raspraviće se da li je tužilac ispoštovao ugovoreni rok gradnje, obzirom na zapisnik o tehničkom pregledu objekta, konstatovane primedbe i date naloge za njihovo otklanjanje. Za slučaj da se utvrdi prekoračenje ugovorenog roka gradnje razlika u ceni obračunaće se samo do datuma kada su shodno ugovoru radovi morali biti završeni. Pritom sam obračun razlike u ceni se mora sačiniti u svemu u skladu sa ugovorenom metodologijom propisanom odredbom čl. 29. i 30., odnosno član 31. posebnih uslova ugovora. Nakon toga, a za slučaj da tako obračunatu cenu ne pokrivaju uplate tuženog, utvrdiće se u kojem procentu su tako obračunati radovi ostali neisplaćeni. Utvrđeni procenat neplaćenih radova preračunaće se na sadašnju vrednost ukupno izvedenih radova i tako obračunata razlika dosuditi tužiocu. Pri tom, obračun sadašnje vrednosti izvedenih radova izvršiće se po važećim jediničnim cenama u vreme presuđenja za sve količine izvedenih radova. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 199/03 od 25.12.2003. god.)
82. Važnost prividnog (simulovanog) i prikrivenog (disimulovanog) ugovora. Iz obrazloženja: Ukoliko bi se u ponovnom postupku ispostavilo da su stranke htele i postigle saglasnost da zaključe pismeni ugovor upravo sa spornom sadržinom, prvostepeni sud će, u odgovoru na pitanje da li je tužilac mogao biti u izvinjavajućoj zabludi (čl. 61. ZOO) u pogledu pravne prirode ugovora, poći pre svega od ličnih svojstava tužioca odnosno od toga da li je obzirom na svoje životno iskustvo i obrazovanje bio u mogućnosti da razlikuje ugovor o doživotnom izdržavanju od ugovora o kupoprodaji, pri čemu će imati u vidu sadržinu spornog ugovora, koja nesumnjivo ukazuje da se radi o ugovoru o kupoprodaji, a ne o ugovoru o doživotnom izdržavanju. Sasvim je drugo pitanje da li je prava volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor sa obavezama koje proističu iz kupoprodajnog odnosa. Naime, ako bi bio tačan zaključak prvostepenog suda da je osnov obavezivanja kod tužioca u izdržavanju koje je on trebalo da dobija od tužene kroz odgovarajuće novčane mesečne naknade i stalnu brigu, posebno o njegovom zdravlju i obavezi tužene da tužioca posle smrti sahrani, drugim rečima, ako je to bila prava volja ugovornih strana, no da su oni iz ko zna kojih razloga, ovu, pravu volju, prikrili zaključenjem ugovora o kupoprodaji, onda bi ugovor o kupoprodaji bio prividan (simulovan) i kao takav nevažeći, ali bi se postavilo pitanje važnosti prikrivenog (disimulovani) ugovora o doživotnom izdržavanju tzv. “nepravog” ugovora o doživotnom izdržavanju koji bi važio samo ako bi bili ispunjeni odgovarajući uslovi, (pismena forma i overa pred sudom, da je došlo do predaje sporne nepokretnosti i da su obaveze izdržavanja navedene u pismenoj redakciji ugovora). (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 129/03 iz 2003. god.) - 46 -
OBLIGACIONO PRAVO
83. Ako prividan ugovor pokriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Iz obrazloženja: Pravna priroda pravnog posla ceni se prema sadržini i cilju koji su stranke ugovorom želele postići, a ne po nazivu pravnog posla. Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor pokriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima). U konkretnom slučaju parnične stranke zaključile su usmeni ugovor o prodaji kamiona, po kojem je tuženi na ime cene tužiocu trebalo da plati iznos 5.500 DM. Tuženi je tužiocu platio samo iznos od 1.500 DM, a za ostatak duga u iznosu od 4.000 DM parnične stranke su 22.01.2001. godine, kod advokata, zaključile prividan ugovor o zajmu. Kako taj prividan ugovor pokriva pravno valjan ugovor o prodaji kamiona, po kojem tuženi tužiocu nije u potpunosti isplatio cenu, to su nižestepeni sudovi pravilno, shodno članu 66. stav 2, čl. 262. stav 1., čl. 395. i 277. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da tužiocu isplati utuženi iznos. Neosnovani su navodi revizije da je tužilac na ročištu održanom 29.10.2001. godine izmenio činjenični osnov tužbenog zahteva, o čemu tuženi nije obavešten. Vezanost suda za životni događaj proizilazi iz člana 186. Zakona o parničnom postupku, po kojem između ostalog tužba treba da, osim zahteva sadrži i činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev. Te činjenice su u konkretnom slučaju, prema tužbi, ugovora o zajmu i nepoštovanje roka vraćanja zajma. Međutim, tuženi na pripremnom ročištu, a tužilac na ročištu glavne rasprave, istakli su činjenicu da su bili u ugovornom odnosu po osnovu usmenog ugovora o predaji kamiona, a ne po osnovu pismeno zaključenog ugovora o zajmu, te je sud na osnovu tog činjeničnog osnova tuženog obavezao da tužiocu isplati utuženi iznos. Stoga ne stoje navodi revizije da je tužilac izmenio činjenični osnov tužbenog zahteva, a da tuženi o tome nije obavešten. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2621/02 od 30.10.2002. god.)
84. Ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Iz obrazloženja: Naime, prema odredbi člana 26. ZOO-a, ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Prema članu 60. stav 1. ZOO-a, ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Prema članu 17. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivredno zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvrše- 47 -
OBLIGACIONO PRAVO nih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Sl. glasnik RS", br. 18/91), ništav je ugovor o poklonu zemljišta koji je učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10.8.1945. godine do 2.8.1952. godine u uslovima postojanja pritiska i prinude da se poklon učini, a tužba za poništaj takvog ugovora, podnosi se sudu opšte nadležnosti. Iz navedenog proizilazi da pravni poredak priznaje samo one ugovore, u kojima su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima, bitnim elementima konkretnog ugovora, a to postoji samo onda ako kod pravnih subjekata postoji svest o značenju i posledicama onog što se pravnim poslom želi učiniti i namera da se to učini. Kada pravni subjekat pristupa i zaključuje ugovor iako i uprkos toga što zaključenje ugovora ne odgovara njegovoj pravoj volji, ali pristaje da to ipak učini zbog nedopušteno izazvanog straha, postoji svesni nesklad između volje i njene manifestacije - pretnja, koja je relevantna mana volje. Privođenje pravnih prethodnika tužilaca na razgovor i stavljanje u izgled određivanje zatvora i drugog zla poklonodavcima i članovima njihove porodice, od strane tadašnjeg Gradskog narodnog odbora imalo je značenje neotklonjive opasnosti ugrožavanjem života poklonodavaca ukoliko ne zaključe ugovor o poklonu, što je kod njih izazvalo opravdani strah i nateralo ih je da 18.02.1949. godine, zaključe sporni ugovor o poklonu. Kako je opravdani strah poklonodavaca, izazvan od strane pravnog prethodnika tužene, upravo i jedino bio razlog što su poklonodavci pristupili zaključenju ugovora o poklonu iz 1949. godine, u periodu između 1945. i 1952. godine, ugovor je ništav, jer je zaključen u uslovima postojanja pritiska i prinude da se poklon učini, u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa, te ne proizvodi pravno dejstvo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 46/02 od 26.05.2002. god.)
85. Ugovor o prodaji udela društva sa ograničenom odgovornošću je rušljiv, ukoliko jedan od ugovarača dovede drugog u zabludu u pogledu finansijskih rezultata zajedničkog preduzeća, u nameri da time navede drugog ugovarača da zaključi ugovor. Iz obrazloženja: Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u toku prvostepenog postupka potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva. Bitnih povreda Zakona o parničnom postupku koje mogu biti osnov za pobijanje drugostepene presude u revizijskom postupku, nema. U toku postupka prvostepenim sudom utvrđeno je da su tužioci i treće i četvrtotuženi dana 17.4.1990. godine zaključili ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću "T...U...V..." sa sedištem u B..., te da je prvotužilac kao strani ulagač uložio 1.000 funti, što iznosi 30% osnivačkog uloga, da je drugotužilac uložio 12.761,00 dinara, kao 20% osnivačkog uloga, da je trećetuženi uložio 9.216 FF, što čini 20% osnivačkog uloga i da je četvrtotuženi uložio 12.761 dinar, što čini 20% osnivačkog uloga. Ugovorom je predviđeno da ulagači upravljaju srazmerno svojim ulozima, s tim da R.M., trećetuženi vrši dužnost direktora. Svaka ugovorna strana imala je pravo uvida u dokumentaciju društva, kao i da učestvuje u dobiti srazmerno ulozima i učešću u kapitalu društva. Između stranaka došlo je do sukoba u novembru mesecu 1990. godine, kojom prilikom je tuženi R.Đ. izbacio tužioce iz prostorija društva, a nakon toga je došlo do potpunog prekida odnosa između stra- 48 -
OBLIGACIONO PRAVO naka. Dana 7.01.1991. godine tužioci su kao prodavci zaključili sa treće i četvrtotuženim, kao kupcima, ugovor o prodaji udela vlasništva društva sa određivanjem vrednosti udela u iznosu od 1.747.967,00 tadašnjih dinara, koji iznos je uplaćen tužiocima. Sporazum od 7.01.1991. godine zaključen je na osnovu dokumentacije koju su prezentirali tuženi, jer tužioci nisu imali mogućnosti uvida u dokumentaciju o poslovanju društva. Na osnovu prednjih činjenica pravilan je pravni zaključak nižih sudova da tužioci osnovano traže poništaj sporazuma od 7.01.1991. godine, a saglasno odredbi čl. 61. i 65. ZOO. Naime, tuženi su kod tužioca izazvali zabludu u pogledu finansijskih rezultata zajedničkog društva, a u nameri da time navedu tužioce da zaključe ugovor od 7.01.1991. godine, te zbog toga tužioci osnovano traže poništaj tog ugovora, sve kako su to pravilno zaključili i niži sudovi. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 374/01 od 20.03.2002. god.)
86. Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 734/98 od 13.05.1998. god.)
87. Prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 397/98 od 24.06.1998.god.)
88. Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1217/97 od 03.03 1998. god.)
89. Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1291/97 od 03.06.1997. god.)
90.
Ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 611/95 od 30.01.1997. god.)
91.
Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, te stranka koja je u zabludi (koja inače ne bi zaključila takav ugovor) može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, dok druga strana ne može koristiti sudsku zaštitu za potraživanja iz takvog ugovora. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 649/97 od 08.04.1997. god.) - 49 -
OBLIGACIONO PRAVO
92.
Simulovani ugovor o kupoprodaji stvari može se konverzijom preobraziti u ugovor o obezbeđenju potraživanja zalogom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 3900/95 od 19.09.1995. god.)
93.
Ugovor o zajedničkom poslovanju zaključen između stranaka u kome se unapred priznaje tužiocu kao vlasniku objekta "garantovana dobit", bez zajedničkog rizika, u suštini ima drugi karakter. U konkretnom slučaju radi se o prividnom ugovoru koji pokriva neki drugi ugovor. Taj ugovor je ugovor o zakupu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.194/94 od 20.07.1994. god.)
FORMA UGOVORA (Čl. 67 – 73. Zakona o obligacionim odnosima)
94. Značaj pisanog naloga (saglasnosti) tj. postojanje pisane saglasnosti za izvođenje naknadnih radova kod ugovora o građenju ima i upis istih od strane naručioca radova u građevinskom dnevniku. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da u ugovorenom roku prema određenom projektu sagradi određenu građevinu na određenom zemljištu ili da na takvom zemljištu odn. na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu - član 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o građenju mora biti zaključen u pisanoj formi - član 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tužilac izveo radove ugovorene pismenim ugovorom od 10.08.2005. godine, u svemu prema ponudi od 04.08.2005. godine, u ukupnoj vrednosti od 1.265.119,30 dinara, od čega je tužilac avansno naplatio iznos od 1.000.0000,00 dinara, te po ovom osnovu tuženi duguje tužiocu plaćanje preostalog iznosa od 265.119,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.08.2006. godine, a sve to na osnovu člana 262. stav 1. u vezi člana 630. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tužilac izveo i naknadne radove, fakturisane tuženom naznačenim računom po pozicijama, i to iz izjašnjenja sudskog veštaka građevinske struke kao i iskaza tužioca kao parnične stranke, iskaza imenovanih svedoka koje je sud u vezi sa spornom okolnošću u celosti prihvatio, nalazeći da su iskazi međusobno saglasni, te su saglasni i sa sadržajem pisanih dokaza. - 50 -
OBLIGACIONO PRAVO Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da su sve pozicije naknadnih radova, koje je tužilac izvodio na predmetnom objektu, bile naručene od strane tuženog, da je sa vrstom i obimom istih bio upoznat i nadzorni organ, koji ih prilikom izvođenja nije osporio, ni u pogledu količine izvedenih radova, ni u pogledu kvaliteta. Relevantne odredbe: Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi za sve kasnije izmene i dopune tog ugovora - član 67. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor, za čije se zaključenje zahteva pisana forma, smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi, ako su ugovorne strane izvršile u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja, zbog koga je forma propisana, očigledno proizlazi što drugo član 73. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da, kod ugovora o građenju, značaj pisanog naloga odn. postojanje pisane saglasnosti ima i upis istih od strane naručioca radova u građevinskom dnevniku. Prvostepeni sud je iz iskaza imenovanog svedoka utvrdio da je isti, kao rukovodilac radova kod tuženog, u građevinski dnevnik (koji nije predočen sudu i veštacima od strane tuženog, kao ni od strane investitora) uneo naloge tužiocu za izvođenje spornih naknadnih radova po zahtevu naloga ovlašćenog lica tuženog, što znači da je tuženi pismeno tražio od tužioca izvođenje spornih radova, te je, na taj način, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud, na iste dao pismenu saglasnost. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je, i kada bi se smatralo da nije bilo pisanog naloga odn. saglasnosti tuženog, nesporno da je postojala usmena saglasnost stranaka u vezi sa izvođenjem naknadnih radova, što se utvrđuje iz iskaza svedoka kao i iz činjenice da je tuženi naknadne radove, izvedene od strane tužioca, fakturisao investitoru. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 12981/11(1) od 09.11.2011. godine)
95. Svrha pismene forme ugovora o građenju (kao i drugih ugovora za koje je zakon propisao obaveznu formu) je da se naglasi njegova ozbiljnost i omogući lakše utvrđivanje sadržine. Svrha je, međutim, postignuta i ako ugovor nije zaključen u pismenoj formi, ali je ispunjen u celini od jedne ugovorne strane. Iz obrazloženja: Pravilan je zaključak prvostepenog suda da ugovor o građenju, koji nije bio zaključen u pismenoj formi, proizvodi pravno dejstvo kada su građevinski radovi u celini izvršeni. Suprotno stanovište bilo bi protivno načelu savesnosti i poštenja. Naime, svrha pismene forme ugovora o građenju je da se naglasi ozbiljnost ugovora i lakše utvrđivanje njegove sadržine. Svrha je postignuta i onda ako ugovor nije zaključen u pismenoj formi, ali je ispunjen u celini od strane jedne ugovorne strane, u konkretnom slučaju - tužioca, kao izvođača naknadnih radova. Prvostepeni sud je prihvatio nalaz i mišljenje imenovanog veštaka, kao stručan i dokumentovan. Iz njega je utvrdio da je tuženi realizovao naplatu kompletno ugovorenog posla sa investitorom, kako po - 51 -
OBLIGACIONO PRAVO osnovnoj ponudi i ugovoru, tako i po dopunskim ponudama i aneksima ugovora, pri čemu je kroz cenu svojih pozicija naplatio i radove koje je, kao prethodne odn. naknadne za njegov račun izveo tužilac, iako ih u okončanim situacijama nije iskazao. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da činjenica da li je naknadno izvedene radove od strane tužioca tuženi naplatio od investitora nije pravno relevantna u konkretnom slučaju, s obzirom da stranke nisu uslovile plaćanje radova od strane tužioca kao podizvođača njihovom prethodnom naplatom tuženog od investitora. U vezi sa cenom naknadnih radova, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je fakturisana cena od strane tužioca dogovorena između stranaka, s obzirom da je tuženi istu cenu prihvatio tako što je te cene (uvećane za određeni iznos) fakturisao investitoru od 14.09.2006. godine, a ovaj u toku postupka nije osporio vrednost izvedenih radova od strane tužioca. Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev, uz pravilnu primenu navedenih odredbi Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 12981/11(2) od 09.11.2011. godine)
96. Osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno proizlazi što drugo, ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju. Stranke tako materijalnim radnjama konvalidiraju jedan formalni nedostatak, na koji način štite lični, a u ovom slučaju - i društveni interes. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo - član 73. Zakona o obligacionim odnosima. Tako stranke materijalnim radnjama konvalidiraju jedan formalni nedostatak, na koji način štite lični, a u ovom slučaju - i društveni interes. Potpisivanjem zaključka i prihvatanjem svih finansijskih obaveza u vezi sa izgradnjom parka, statutarni zastupnik tuženog je svojim potpisom i overom pečatom navedene Opštine konvalidirao tj. naknadno dao saglasnost za celokupno izvršen posao, a imajući u vidu i da je specifikacija svih radova, pa i naknadnih radova, navedena u okončanoj situaciji od od 26.08.2008. godine, čiji sadržaj tuženi nije osporio. Teret dokazivanja činjenice da je blagovremeno reklamirao izvršene radove, kao i naknadno izvršene radove, je na tuženom kao naručiocu posla. Prvostepeni sud je pravilno imao u vidu i činjenicu da je, prilikom davanja iskaza u svojstvu parnične stranke, predsednik navedene Opštine istakao da su radovi na parku izvedeni i da je posao izvršen. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 11516/10 od 13.01.2011. godine) - 52 -
OBLIGACIONO PRAVO
97. U pogledu ugovora za čije je zaključenje zakonom propisana obavezna pisana forma, i izjava o raskidu mora biti data u pisanoj formi i dostavljena protivnoj strani da bi proizvela pravna dejstva - posledice raskida. Iz obrazloženja: Prema članu 67. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zakonski zahtev da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora. I izjava o raskidu je u suštini izjava o izmeni ugovora, koja ima za posledicu da ugovor prestaje da proizvodi pravno dejstvo. Sledi da u konkretnoj stvari izjava o raskidu mora biti učinjena u pisanoj formi, jer je članom 687. Zakona o obligacionim odnosima za ugovor o licenci zakonom propisana obavezna pisana forma, koja mora biti dostavljena protivnoj strani da bi proizvela dejstvo. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 829/11 od 10.02.2011. godine)
98. Ugovor o reprogramu ne prikriva ugovor o zajmu ukoliko ne postoji roba koja se daje u zajam. Iz obrazloženja: Pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za isplatu naznačenog iznosa na ime obračunate kamate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od navedenog datuma. Naime, prema članu 66. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama. Međutim, ako prividan ugovor pokriva neki drugi ugovor, on će važiti, ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. S tim u vezi, prema članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Dakle, jasno proizlazi da - ukoliko prividan ugovor o reprogramu prikriva ugovor o zajmu - onda važi ugovor o zajmu, ako ispunjava uslove iz člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, ugovor parničnih stranaka o reprogramu ne prikriva ugovor o zajmu, budući da nema predmeta ugovora (robe), koja se daje na zajam. Ugovorom o reprogramu konstatovano je da tuženi ima obavezu prodaje robe tužiocu, po osnovu manjka robe, te roba, čiji je manjak konstatovan, nije mogla biti predmet ugovora o zajmu. Stoga disimulovan ugovor o reprogramu ne proizvodi pravno dejstvo, te tužilac po tom ugovoru nema pravo na kamatu zbog neispunjenja obaveze tuženog da tužiocu preda robu u rokovima određenim ugovorom. Odredbom člana 402. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da odredbe ovog zakona o ugovornoj kamati shodno važe i za ostale obaveze koje imaju za predmet stvari određene po rodu.
- 53 -
OBLIGACIONO PRAVO U konkretnom slučaju, predmet ugovora o reprogramu je predaja stvari određenih po rodu, te bi shodno citiranoj zakonskoj odredbi tužilac imao pravo na isplatu ugovorene kamate, ali samo u slučaju da je ovaj simulovan ugovor prikrivao pravno valjan ugovor o zajmu, što ovde nije slučaj. Navodima revizije da tužilac tuženom nije dao na zajam robu, već novac iskazan kroz robu, osporava se utvrđeno činjenično stanje, a zbog čega se revizija shodno članu 385. Zakona o parničnom postupku, ne može izjaviti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 430/2004 od 02.12.2004. god.)
99. Kada priznanica ima sve elemente pismenog ugovora o kupoprodaji (označenje ugovornih strana, predmet prodaje i ugovorenu cenu) i nepokretnost je predata u posed kupcu koji je isplatio ugovorenu cenu, ispunjeni su uslovi za konvalidaciju pismenog neoverenog ugovora o prodaji u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Iz obrazloženja: Tužena i njen brat (suprug tužilje) su zemljišnoknjižni suvlasnici sa po jednom polovinom idealnog dela kuće i zgrade upisanih kao zemljišnoknjižna tela II i III na katastarskoj parceli 107/1 površine 3,77 ari KO M... Tužilja i tužena su postigle sporazum o kupovini suvlasničkog udela tužene po ceni od 22.500 Eura. Tužilja je isplatila ugovorenu cenu što je potvrđeno sačinjavanjem priznanice koju su potpisale obe ugovorne strane. Tužena se potom iselila i predala prodatu nepokretnost u državinu tužilji. Tužena je naknadno odbila da potpiše i overi pismeni ugovor o kupoprodaji. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen zahtev tužilje za utvrđenje prava svojine na jednoj polovini dela kuće i zgrada upisanih na navedenoj katastarskoj parceli, kao i zahtev tužilje za uknjižbu ovog prava u zemljišnoj knjizi. Iz priznanice koju je tužilja kao kupac i tužena kao prodavac potpisala, u smislu člana 72. i 73. Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi da je tužilja prodala tuženoj predmetnu idealnu polovinu, imajući u vidu da navedena priznanica ima sve elemente pismenog, a sudski neoverenog ugovora o prodaji, s obzirom da su u njoj označeni prodavac i kupac, predmet prodaje i ugovorena cena. Kako je ugovor između stranaka u celosti izvršen, tužilja ušla u posed kupljenih nepokretnosti i isplatila tuženoj ugovorenu cenu, to su se stekli uslovi za konvalidaciju pismenog, a sudski neoverenog ugovora o prodaji, u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Na osnovu svih razloga, tužilja je po osnovu valjanog pravnog posla stekla pravo svojine na nepokretnostima koje su bile predmet zaključenog ugovora o prodaji. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Revizija br. 212/04 iz decembra 2004. god.)
100. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet ugovora i namera da se poklon učini, pa on neće nastati dok se ne postigne saglasnost o bitnim elementima. Dakle, saglasnost poklonoprimca da primi poklon i postojanje namere da se poklon učini je minimum koji se mora ispuniti kod svakog ugovora o poklonu. - 54 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U ovom sporu se zahtev tužilja odnosi na utvrđenje nepostojanja ugovora o poklonu nepokretnosti između kao poklonodavaca i tuženih kao poklonoprimaca, uz utvrđenje prava vlasništva tužilja. Tužilje su – kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja - bile suvlasnice na stambenoj zgradi sa pomoćnim objektima, koja je eksproprijisana rešenjem Opštinskog sekretarijata za stambeno komunalne delatnosti i urbanizam. U vanparničnom postupku određivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti, tužilje su, u svojstvu predlagača, sa protivnikom predlagača - Opštinom i SIZ-om za stambeno komunalnu delatnost opštine, zaključile poravnanje po kome je tužiljama kao naknada za eksproprisane nepokretnosti preneto vlasništvo četiri stana. Ti stanovi dodeljeni su tužiljama kao suvlasnicama, svakoj po dva. U poravnanju je konstatovano da se korisnik eksproprijacije ne protivi da se stanovi koji su predmet ovog poravnanja raspodele tako što će ih koristiti sin i kći jedne od tužilja. U međuvremenu, sin tužilje se oženio, dobio dvoje dece i potom umro bez testamenta. Kao zaostavština tužiljinog sina ostavinskim rešenjem tretiran je i stan u koji se uselio. Iza njegove smrti za naslednike su oglašeni tuženi na po 1/3. Tužilje nisu imale nameru da učine poklon, a pomenuto poravnanje nisu potpisali sin i kći jedne od tužilja, jer nisu ni učestvovali u njegovom zaključenju. Drugostepeni sud je pravilno procenio da zaključenim poravnanjem između trećih lica nije nastao ugovor o poklonu između tužilja i sada pokojnog sina jedne od tužilja kao pravnog prethodnika prvo-, drugo- i treće-tuženih, zbog čega su tužilje vlasnice stanova koji su predmet spora. U reviziji tuženih se neosnovano ističe da je bilo uslova za primenu odredbe člana 73 Zakona o obligacionim odnosima za konvalidaciju ugovora kome nedostaje forma. U konkretnom slučaju ugovor nije nastao, jer nema saglasnosti volja stranaka za nastanak ugovora o poklonu, niti namere da se poklon učini - animus donandi. Zato se ne može govoriti o osnaženju ugovora kome nedostaje forma, jer u konkretnom slučaju ugovor nije ni nastao. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2546/01 od 07.02.2002. godine)
101. Ugovor o poklonu je dvostrani i jednostrano obavezan pravni posao kojim se saglasnošću volja vrši prenos određenog prava sa jednog lica na drugo bez naknade. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet ugovora i namera da se poklon učini. Ugovor neće nastati dok se ne postigne saglasnost o bitnim elementima. Samim tim, saglasnost poklonoprimca da primi poklon i postojanje namere da se poklon učini, jeste minimum koji se mora ispuniti kod svakog ugovora o poklonu. Iz obrazloženja: Zahtev tužilja u ovom sporu odnosi se na utvrđenje nepostojanja ugovora o poklonu nepokretnosti između tužilja sa jedne strane kao poklonodavaca i tuženih sa druge strane kao poklonoprimaca i utvrđenje prava vlasništva tužilja. - 55 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su bile suvlasnice na stambenoj zgradi sa pomoćnim objektima koja je eksproprisana rešenjem Opštinskog sekretarijata za stambeno komunalne delatnosti i urbanizam. U vanparničnom postupku određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti tužilje su u svojstvu predlagača, sa protivnikom predlagača - Opštinom i SIZ-om za stambeno komunalnu delatnost opštine, zaključile poravnanje po kome je tužiljama kao naknada za eksproprisane nepokretnosti preneto vlasništvo četiri stana. Ti stanovi dodeljeni su tužiljama kao suvlasnicima, svakoj po dva. U poravnanju je konstatovano da se korisnik eksproprijacije ne protivi da se stanovi koji su predmet ovog poravnanja raspodele tako što će ih koristiti sin i kći jedne od tužilja. U međuvremenu sin tužilje se oženio, dobio dvoje dece, a potom umro bez testamenta. Ostavinskim rešenjem, kao zaostavština tužiljinog sina tretiran je i stan u koji se uselio. Za naslednike iza njegove smrti oglašeni su tuženi na po 1/3. Tužilje nisu imale nameru da učine poklon, a pomenuto poravnanje nisu potpisali sin i kći jedne od tužilja, jer nisu ni učestvovali u njegovom zaključenju. Pravilno je drugosteeni sud zaključio da zaključenim poravnanjem između trećih lica nije nastao ugovor o poklonu između tužilja i sada pokojnog sina jedne od tužilja kao pravnog prethodnika prvo, drugo i trećetuženih, zbog čega su tužilje vlasnice stanova koji su predmet spora. Neosnovano se u reviziji tuženih ističe da je bilo uslova za primenu odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima za konvalidaciju ugovora kome nedostaje forma. U konkretnom slučaju ugovor nije nastao, jer nema saglasnosti volja stranaka za nastanak ugovora o poklonu, niti namere da se poklon učini - animus donandi. Stoga se ne može govoriti o osnaženju ugovora kome nedostaje forma, jer u konkretnom slučaju ugovor nije nastao. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2546/01 od 07.02.2002. god.)
102. Ugovor za čije se zaključivanje zahteva pismena forma sa overenim potpisima ugovarača smatra se punovažnim, iako nije zaključen u toj formi, ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizilazi što drugo. Cilj zbog koga je članom 10. Zakona o prometu nepokretnosti propisana forma ugovora je sigurnost pravnog prometa i ostvarivanje javnog interesa. (Vrhovni sud Srbije Rev. 4520/92)
103.
Plodouživanje se može konstituisati i na osnovu usmene saglasnosti volja. Zaključivanje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1621/98 od 15.04.1998. god.)
104.
Pismeni ugovor, iako nije zaključen u toj formi smatra se punovažnim, ukoliko su ugovorne strane, u celini ili pretežnom većinom, ispunile svoje obaveze po tom ugovoru. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 3608/96 od 13.11.1996. god.) - 56 -
OBLIGACIONO PRAVO
USLOV (Čl. 74 – 76. Zakona o obligacionim odnosima)
105. Obaveza naknade troškova školovanja postoji kada je dužnik tako ugovorio za slučaj da ga ne završi u roku i stupi na dužnost, a taj uslov bude i ostvaren. Iz obrazloženja: Tuženi je zaključenjem ugovora o školovanju u Vojnoj akademiji zasnovao svoju obavezu da školovanje završi u roku i da po njegovom završetku stupi na dužnost profesionalnog oficira vojske. Kako tuženi to nije učinio, jer nije sa uspehom završio školovanje na Vojnoj akademiji, niti ostao u profesionalnoj službi, to je i po stavu Apelacionog suda u obavezi da tužiocu nadoknadi troškove školovanja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 5471/10 od 19.01.2011. godine)
106. Do nastupanja raskidnog uslova, dospele Ugovorne obaveze moraju se ispuniti. Iz obrazloženja: Razlozi prvostepenog suda zbog kojih nalazi da ne postoji obaveza tuženog za isplatu dospelih rata pre nastupanja raskidnog uslova - nisu jasni. Između stranaka je ugovoreno da ugovor prestaje onda kada tuženi kao osiguranik ne isplati tri uzastopne rate, a prema odredbi člana 74. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima ugovor prestaje važiti kada se raskidni uslov ispuni. To znači da do tada strane ugovornice moraju svoje obaveze ispunjavati. (Iz Rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž. 33/11 od 19.01.2011. godine)
107. Ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pa je ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom ništav, a nemoguć raskidni uslov smatra se nepostojećim. Iz obrazloženja: Pobijanom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu preda u posed poslovni prostor slobodan od lica i stvari koji se nalazi u B... u ulici M...J... 30, površine oko 17 m2 prostorija do ulice sa posebnim ulazom. - 57 -
OBLIGACIONO PRAVO Prvostepeni sud utvrđuje da su stranke 5.6.2001. godine zaključile sporazum kojim su članom 1. odredile da su saglasne da po dobijanju saglasnosti Savezne direkcije za imovinu SRJ i Administrativne komisije SRJ o izmeni nosioca zakupa lokala u M.J. 31 sa Muzeja automobila na tuženog izvrše zamenu lokala, da je članom 2. određeno da zajedno podnesu zahtev za izmenu nosioca zakupa lokala u J... broj 31. Saveznoj direkciji za imovinu SRJ na kom lokalu je zakupac bio tužilac, da je članom 3. sporazuma određeno da se tuženi obavezuje da od momenta sklapanja ugovora sa Saveznom direkcijom za imovinu SRJ na zakup lokala u M...J... broj 31. isprazni od svih lica i stvari lokal u zgradi Muzeja automobila u M...J... broj 30, koji trenutno koristi, a to u roku od 15 dana. Nije sporno da Savezna direkcija za imovinu SRJ nije dozvolila promenu zakupca na lokalu u M...J... broj 31. čiji zakupac je tužilac. Prvostepeni sud je zauzeo pravni stav da tužilac nema pravo na predaju predmetnog poslovnog prostora sa razloga što nije ispunjen uslov iz člana 3. Sporazuma od 5.06.2001. godine, a on je bio da tuženi sa Saveznom direkcijom za imovinu SRJ zaključi ugovor o zakupu poslovnog prostora u M...J... broj 31. u B... na kom poslovnom prostoru je zakupac tužilac. Naknadno zaključeni sporazum od 5.6.2001. godine između tužioca i tuženog ne uživa sudsku zaštitu. Tužilac je predmetni poslovni prostor pa i poslovni prostor koji je kao zakupac koristio tuženi do otkaza, dobio namenski na neodređeno vreme i bez naknade i nije imao ovlašćenje da njegovu predaju odlaže dobijanjem saglasnosti za davanje tuženom u zakup poslovnog prostora u M...J... br.31. od strane Savezne direkcije za imovinu SRJ. Stranke su ugovorile obavezu tuženog da se iz predmetnog poslovnog prostora iseli ukoliko mu Savezna direkcija za imovinu SRJ izda u zakup drugi lokal tj. lokal u M...J... broj 31. na kome je zakupac tužilac. Stranke su to želele da urade kroz vid zamene zakupca. Takvo raspolaganje strankama nije dozvoljeno. Imperativnim propisom, tj. Zakonom o imovini SRJ određeno je na koji način se izdaju u zakup poslovni prostori sa kojima raspolaže Država SRJ. Odložni uslov je nemoguć i kao takav je ništav u smislu člana 75. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ništava odredba ne proizvodi pravno dejstvo. Ne uživa sudsku zaštitu u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. U ovakvoj procesnoj situaciji stekli su se zakonski uslovi iz člana 373. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku za uvažavanje žalbe i preinačenje ožalbene presude usvajanjem odbijenog tužbenog zahteva. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 2246/02 od 29.04.2002. god.)
KAPARA I ODUSTANICA (Čl. 79 – 83. Zakona o obligacionim odnosima)
108. Ugovor o kupoprodaji mora biti overen od nadležnog organa. Neoveren ugovor ne proizvodi pravna dejstva pa isplaćeni iznos nema karakter kapare kao sredstvo obezbeđenja. - 58 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu vrati novčani iznos primljen u momentu zaključenja predugovora o prometu nepokretnosti, s obzirom da taj novčani iznos nema karakter kapare. Naime, prema odredbi člana 79. stav 1. ZOO kapara je iznos koji jedna ugovorna strana daje drugoj ugovornoj strani u trenutku zaključenja ugovora. Ugovor o kupoprodaji se prema odredbi člana 454. ZOO zaključuje u pisanoj formi, međutim, ta odredba je opšti propis i ima slabiju pravnu snagu od posebnog propisa iz člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Ugovor mora biti i overen kod nadležnog organa. Bez overe nema ugovora, a kad nema ugovora nema ni kapare koja nastaje u trenutku zaključenja ugovora. Stranke su zaključile pismeni predugovor o kupoprodaji nepokretnosti – stana. Kako je tužilac kao kupac u momentu zaključenja takvog predugovora tuženoj kao prodavcu na ime kapare dao 12.500 DM, ugovor o kupoprodaji stana nije zaključen i tužena primljeni novčani iznos nije vratila, postoji obaveza tužene da saglasno odredbi člana 210. stav 2. ZOO primljeni iznos deviznog novca u momentu zaključenja predugovora vrati, pošto predugovor o kupoprodaji stana od 8.2.1999. godine nije overen od nadležnog organa i ne može proizvoditi pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, te ni primljeni devizni novac, nema karakter kapare kao sredstva obezbeđenja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 108/2005. od 09.02.2005. god.)
109. Kapara se daje u trenutku zaključenja ugovora, kao znak da je ugovor nastao i kao sredstvo obezbeđenja izvršenja tog ugovora. Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno (a to utvrđenje u svemu je prihvatio i drugostepeni sud) da je tužilac sa tuženim dana 1.04.1999. godine dogovorio kupovinu kuće tuženog u mestu K..., naselje J..., Opština H... u Crnoj Gori, sagrađenu na parceli broj 183, ukupne površine oko 100 m2, povodom čega mu je isplatio na ruke 20.000 DEM na ime kapare, o čemu su sačinili i pismenu priznanicu u kojoj je konstatovana a isplata navedenog iznosa na ime kapare s mogućnošću njenog povraćaja za slučaj nemogućnosti tužioca da uđe u posed te kuće ili iz nekih vanrednih razloga, a u roku od pet meseci od dana prijema. Tužilac je istom prilikom od tuženog dobio ključeve od navedene kuće, koje je vratio septembra meseca 1999. godine, obaveštavajući tuženog da odustaje od kupovine njegove kuće, zbog nesređenog zemljišno-knjižnog stanja, budući da se ista i dalje vodila na ime prethodnih vlasnika sa kojima je tuženi svojevremeno razmenio svoj jednoiposoban stan u Novom Sadu, zatim što je kuća bila manje površine od one koju je saopštio tuženi, kao i određenih nedostataka građevinske prirode, koje je u međuvremenu tužilac uočio. Pozvao je tuženog na povraćaj datog iznosa, ali je tuženi to odbio. Prema odredbama člana 79. Zakona o obligacionim odnosima kapara se daje u trenutku zaključenja ugovora, kao znak da je ugovor nastao i kao sredstvo obezbeđenja izvršenja tog ugovora. Pošto je nesporno da Ugovor o kupoprodaji nije zaključen u pismenoj formi i overen on nije ni nastao. To je izričito - 59 -
OBLIGACIONO PRAVO predviđeno odredbama člana 4. stav 2. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Ako ugovor nije nastao, onda se izvršena isplata ne može smatrati kaparom, jer kapara je akcesorna i ne može postojati bez ugovora. Otuda se izvršena isplata jedino može uzeti kao isplata budućeg avansa, a kako do ugovora nije došlo osnov za isplatu se nije ostvario, pa je tuženi dužan da primljeni iznos vrati. (Iz odluke VSS, Rev. 4347/02 od 13.11.2002. god.)
110. Ako ugovor o prometu nepokretnosti nije zaključen u pismenoj formi ni overen, dogovor o isplati određenog iznosa na ime cene ne može se smatrati kaparom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 2657/97 od 05.06.1997. god.)
111. Ako u trenutku zaključenja ugovora jedna strana da drugoj strani izvestan iznos novca ne može se pretpostaviti da taj iznos čini kaparu, jer se kapara mora izričito ugovoriti. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2654/97 od 03.02. 1997. god.)
112. Kada je prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji data kapara a ugovor o kupoprodaji ne važi, dati iznos se ne smatra kaparom i vraća strani ugovornici koja ga je dala, ali ne u dvostrukom iznosu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3166/97 od 14.10.1997. god.)
113. Ako je neizvršenje ugovora o kupoprodaji rezultat objektivnih tržišnih uslova onda strana koja je dala kaparu može tražiti vraćanje kapare. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4388/97)
114. Ugovor o kapari kao akcesoran ne može biti samostalan predmet pobijanja u smislu zahteva tužbe - raskida ugovora o kapari i predaje u posed stambene zgrade, a bez pobijanja kupoprodajnog ugovora kao glavnog ugovora. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1489/95 od 26.11.1997.god.)
115. Ako ugovarači nisu zaključili pismeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti prodavac nema pravo da zadrži kaparu. (Vrhovni sud Srbije Rev. 3114/97)
116. Ugovor o kapari, kao sporedan, deli sudbinu glavnog ugovora - ugovora kojeg obezbeđuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5788/97) - 60 -
OBLIGACIONO PRAVO
117. Kada je tuženi izdao ograničeno ovlašćenje za kupovinu robe, pa ovlašćeno lice prekorači ovlašćenje i kupi veću količinu robe, a tuženi tu robu proda drugom licu za veći iznos, onda proizilazi da je tuženi naknadno odobrio kupovinu veće količine robe. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, P.Rev. 44/95 od 08.02.1995. god.)
118. Da li je ugovorena preterano velika kapara, faktičko je pitanje, o kome odlučuje sud na zahtev stranke za smanjenje kapare, uzimajući u obzir u svakom konkretnom slučaju odnos visine date kapare i glavne ugovorne obaveze. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom, koja je potvrđena drugostepenom presudom, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da mu vrati na ime date ugovorne kapare iznos od 500 dinara. Ovo zato, jer je utvrđeno da je tužilac odgovoran za neizvršenje ugovora o kupoprodaji traktora. Po shvatanju Vrhovnog suda osnovano se u reviziji ističe da se zaključak sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva u celini ne može za sada prihvatiti kao pouzdan. Prema navodima tužioca data kapara u iznosu od 500 dinara prelazi 1/3 glavne ugovorne obaveze u iznosu od 1.400 dinara, te se prema tome radi o preterano velikoj kapari. Prema odredbi člana 80. st. 4. ZOO, sud može na zahtev zainteresovane stranke smanjiti preterano veliku kaparu. U navedenoj odredbi nije međutim, precizno navedeno koja je to preterano velika kapara. Očigledno je namera zakonodavaca bila da o tome odlučuje sud kao faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju, pa to treba uzeti i u obzir u ovom sporu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 1054/91 od 14.05.1991. god.)
O ZASTUPANJU UOPŠTE (Čl. 84 – 88. Zakona o obligacionim odnosima)
119. Neovlašćeno zastupani može naknadno odobriti ugovor na zahtev druge strane da se o tome izjasni u primerenom roku. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Strana koja je neovlašćeno zastupana nije dužna da drugoj strani izričito izjavi protivljenje zaključenju ugovora, niti je dužna da vraća ono što joj druga strana dostavlja, iako ne duguje. - 61 -
OBLIGACIONO PRAVO Za naknadno odobrenje potreban je izričit pristanak – član 88. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Toga u konkretnom slučaju nije bilo. Zbog toga su irelevantne odredbe ugovora o tome da je tužilac izvršio ugovornu obavezu predajom pošiljke preporučeno preko pošte, jer odredbe o ovoj vrsti dokazivanja predviđene ugovorom nemaju pravnog dejstva, kao ni ostale odredbe istog ugovora, koji zbog zaključivanja od strane neovlašćenog lica ne može stvarati prava i obaveze za lica u pismenu označena kao ugovorne strane. Ona to u suštini i nisu, jer ugovor nije ni zaključen. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14301/10 od 23.12.2010. godine)
120. Zastupnik može zaključiti ugovor o prodaji sa bilo kojim licem ukoliko mu je izdato punomoćje za prodaju nepokretnosti koje ne sadrži ograničenje u pogledu ličnosti kupca. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje za poništaj spornog ugovora o prodaji naznačene katastarske parcele sa objektima koji se nalaze na njoj je nižestepenim presudama - po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno odbijen. Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužilja je bila vlasnik predmetne katastarske parcele i vlasnik objekta na njoj. Zaključila je predugovor sa imenovanim predugovaračem o prodaji i nepokretnosti mu predala u državinu. Istim predugovorom tužilja se obavezala da zaključi ugovor o prodaji sa kupcem ili trećim licem koga on odredi, a na osnovu kojeg ugovora će biti izvršen prenos vlasništva. Tom prilikom, tužilja je overila i punomoćje pred Opštinskim sudom kojim je ovlastila imenovanog zastupnika da, u njeno ime i za njen račun, zaključi ugovor o kupoprodaji sa predugovaračem ili trećim licem. Po navedenom punomoćju, imenovani zastupnik je, u ime tužilje kao prodavca, zaključio ugovor o kupoprodaji sa tuženim za kupoprodajnu cenu od 120.000,00 dinara, koji ugovor je overen pred Opštinskim sudom. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predmetna parcela prodata u skladu sa izdatim punomoćjem zastupniku, u kome nije stajalo ograničenje da tu nepokretnost ne može prodati tuženom. Relevantne odredbe: Ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu - član 85. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen - član 91. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je punomoćnik tužilje postupao u granicama svojih ovlašćenja, to zaključeni ugovor obavezuje tužilju kao zastupano lice, usled čega su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev za poništaj ugovora o prodaji predmetne nepokretnosti tuženom. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 729/2010 od 20.05.2010. godine) - 62 -
OBLIGACIONO PRAVO
121. Zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je po ugovoru broj 000162, tuženi – protivtužilac naručio od tužioca – protivtuženog da mu u registru žiro-računa SRJ 1996/97. objavi njegov matični broj, šifru delatnosti, a tužilac da mu po izlasku isporuči pomenutu publikaciju na CD, kao i narednih deset izdanja ove publikacije. Na strani tuženog ugovor je potpisao i overio pečatom P.J. radnik knjigovođa koji po priloženim normativnim aktima tuženog nije bilo ovlašćeno lice. Usvajajući tužbeni zahtev tužioca, nižestepeni sudovi nalaze da su stranke potpisale predmetni ugovor, čime su se po članu 26. Zakona o obligacionim odnosima saglasile o njegovim bitnim elementima. Da je tužilac saglasno zaključenom ugovoru objavio i isporučio predmetne publikacije tuženom za 1996-2001. godinu i u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu. Sudovi zaključuju ovu činjenicu na osnovu fotokopije izvoda sa CD i potvrde PTT o prijemu paketa. Sudovi su stanovišta da je tužena zadržavanjem isporučenih publikacija naknadno odobrio predmetni ugovor, te su shodno tome obavezali tuženog na plaćanje kupoprodajne cene za isporučene publikacije, a odbili protivtužbeni zahtev tuženog za poništaj tako zaključenog ugovora. Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog i zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da su odluke nižestepenih sudova zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo neutvrđeno. Nesporna je činjenica da radnik tuženog J.P. nije ovlašćeno lice za zastupanje tuženog. Utvrđeno je i da zakonski zastupnik tuženog nije dao naknadno odobrenje zaključenjem spornog ugovora. U toku postupka tuženi je isticao da je radnik tuženog doveden u zabludu da popunjava statističke podatke, a ne da zaključuje ugovor. Iz istih razloga tuženi je i osporio tužbeni zahtev tužioca. Stoga se dovodi u sumnju zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, tj. da je navedeni ugovor punovažan, iako nije potpisan od ovlašćenog lica tuženog. Takođe se postavlja kao sporno da li su se stranke potpisivanjem ugovora, u skladu sa članom 26. Zakona o obligacionim odnosima, saglasile o njegovim bitnim elementima. Tuženi osporava da je primio publikacije, čime se dovodi u sumnju da je predmetni ugovor odobren. U ponovljenom postupku otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. Prvostepeni sud će utvrditi da li je sporni odnos rezultat nesporazuma s obzirom da su akviziteri tužioca, kako je to navedeno u toku postupka od strane tuženog, potpis izdejstvovali tako što su potpisnika doveli u zabludu da potpisuje drugu vrstu pismena, a ne ugovor. Sem toga, sudovi nisu na nesumnjiv način utvrdili da li je tuženom isporučena navedena publikacija, jer je tuženi osporio priloženu fotokopiju prijema na pošto koju je priložio tužilac od 30.12.1996. godine. U vezi s tim sud će saglasno odredbi člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima oceniti da je odobren ugovor, pa samim tim i da li su se stekli zakonom propisani uslovi za obavezivanje tuženog po osnovu ugovora zaključenog od strane neovlašćenog lica. Ukoliko je tuženi odbio da primi štampanu publikaciju za 1996. godinu, nema mesta zaključivanju nižestepenih sudova da je tuženi docnijim postupcima konvalidirao sporni pravni posao. Ovo stoga što naknadno slanje novih izdanja registra žiro-računa tuženom ne može voditi zasnivanju novog dužničko-poverilačkog odnosa u situaciji kada nema pravnog osnova za takvo ponašanje tužioca. Ukoliko je tuženi - 63 -
OBLIGACIONO PRAVO izričito odbio da po tom osnovu stupi u ugovorni odnos sa tužiocem, njegovo docnije ćutanje o naknadno izvršenoj isporuci registra žiro-računa ne može smatrati prihvatanje nove ponude, kao ni konvalidacijom ranije pravnog posla. To proizilazi iz odredbe člana 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 224/03 i Pzz. 12/03 od 06.11.2003. god.)
122. Ugovor koji je u ime pravnog lica potpisan od strane neovlašćenog punomoćnika može proizvesti pravna dejstva samo ako ga isti naknadno odobri. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku parnične stranke su 6.12.1995. godine zaključile ugovor po otpremnici br. 00960. Ovaj ugovor je u ime i za račun tuženog kao kupca potpisao njegov komercijalista V.R. Tom prilikom on je potpisao i potvrdu da je predmetnu otpremnicu ugovor potpisao i primio u originalu, uredno popunjem, potpisan i protumačen od obe ugovorne strane. Tužilac je kao prodavac registra žiro računa preduzeća SRJ 1995/96 i za docnije godine uredno izmirio svoju ugovornu obavezu.Tuženi nije isplatio ispostavljene mu fakture. Stoga je na temelju ovakvog činjeničnog stanja usvojen tužbeni zahtev za isplatu ugovorene cene registra žiro računa, dok je protivtužbeni zahtev za poništenje spornog ugovora odbijen. Nižestepeni sudovi su tako odlučili jer nalaze da u zaključenju spornog ugovora nije postojala zabluda na strani lica koje je isti potpisalo u ime tuženog. Štaviše lice koje je takav ugovor potpisalo za tuženog nije postupalo sa pažnjom dobrog privrednika u smislu odredbe člana 61. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud ne prihvata izneto pravno stanovište, jer je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo iz razloga, što ugovor zaključen između pravnih lica može predstavljati pravno valjan posao samo u slučaju kada je isti potpisan od strane njihovih zakonskih zastupnika ili ovlašćenih punomoćnika. To je izričito propisano odredbom člana 85. stav 1. i čl. 86. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. U protivnom, ugovor koji je u ime pravnog lica potpisan od strane neovlašćenog punomoćnika može proizvesti pravna dejstva samo ako ga isti naknadno odobri. Postojanje naknadnog odobrenja zastupanog pravnog lica je uslov koji je izričito propisan odredbom člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju utvrđeno je da je sporni ugovor za tuženog potpisao njegov komercijalista V. R., ali nije raspravljeno da li je on to učinio u svojstvu ovlašćenog punomoćnika, ili pak punomoćnika po zaposlenju. Činjenica da je to lice potpisalo izjavu da je ugovor pročitan, protumačen i uredno potpisan ne može isto učiniti i ovlašćenim punomoćnikom tuženog. Stoga se pitanje pravne valjanosti spornog ugovora ne može temeljiti na toj činjenici, već na izričitom ili prećutnom ovlašćenju datom potpisniku ugovora da u ime i za račun tuženog može zaključiti takav pravni posao. Osim toga, i u slučaju kada potpisnik ugovora ima ovlašćenje za njegovo zaključenje neophodno je da potpis istog predstavlja izraz saglasnosti volja o bitnim elementima ugovora. Samo u tom slučaju, a shodno odredbi člana 26. Zakona o obligacionim odnosima smatra se da je ugovor zaključen. U protivnom, ako postoji nesporazum o predmetu ili pravnoj prirodi ugovora isti ne nastaje, bez obzira što je potpis o njegovom zaključenju dat od ovlašćenog lica. To je izričito propisano odredbom člana 63. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju je sporno da li su potpisnici ugovora saglasni o njegovim bitnim elementima, - 64 -
OBLIGACIONO PRAVO ili pak postoji nesporazum o njegovoj pravnoj prirodi, osnovu i predmetu obaveze tuženog. Ovo iz razloga, što pismeno potpisano od strane predstavnika tuženog nosi naslov otpremnica br. 00960, a ne ugovor. To pismeno sadrži podatke otpremnice, ali i sitno odštamapni tekst ugovornih odredbi. Zbog toga se postavlja pitanje da li je lice koje je takvo pismeno potpisalo u ime tuženog to učinilo u uverenju da potpisuje samo otpremnicu, ili pak ugovor. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 419/03 od 18.12.2003. god.)
123. Ukoliko je ugovor potpisalo neovlašćeno lice, takav ugovor ne obavezuje stranku i bez uticaja je na pravnu valjanost ugovora da je ugovor snabdeven pečatom te stranke. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 2.813,70 dinara sa kamatom po zakonu počev od 11.10. 1998. godine do isplate i ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u B... Iv. broj ____/99 od 9.07.1999. godine. Naime, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je sporni ugovor, na kome se zasniva potraživanje tužioca, potpisalo neovlašćeno lice. Takav ugovor ne obavezuje tuženog, a bez uticaja na pravnu valjanost ugovora je činjenica da je ugovor snabdeven pečatom tuženog, na koju tužilac ukazuje u žalbi. Pravilno je prvostepeni sud ocenio i dopis tuženog od 14.10.1998. godine iz koga nesumnjivo proizilazi da tuženi nije naknadno odobrio zaključenje spornog ugovora, kao i činjenica da su dostavljeni registri stavljeni na raspolaganje tužiocu. Kod izričite izjave tuženog da ne odobrava zaključeni ugovor, bez značaja je činjenica da li se registri nalaze kod tuženog, tim pre što je tuženi pozvao tužioca da preuzme registre sam ili da mu ih dostavi poštom. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 6859/01 od 05.04.2002. god.)
124. Ugovor koji je zaključio zastupnik u ime zastupanog lica u granicama svojih ovlašćenja, obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu. Iz obrazloženja: Tužena S. S. je imala ovlašćenje da u ime i za račun svojih vlastodavaca, vlasnika kuće u V..., tu kuću proda, pa je stupila u pregovore sa tužiljom, sa kojom je ugovorila kupoprodajnu cenu od 100.000 DEM i od nje primila deo te cene u iznosu od 10.000 DEM. Međutim, tužilja je odustala od kupoprodaje i zahteva od tužene da joj primljeni iznos od 10.000 DEM vrati. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje zbog nedostatka pasivne legitimacije tužene. Tužena nije subjekt obaveze povodom koje je došlo do spora, jer je pregovore o kupoprodaji vršila u ime i za račun svojih vlastodavaca, kao njihov zastupnik. Naime, članom 85. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ugovor koji je zaključio zastupnik u ime zastupa- 65 -
OBLIGACIONO PRAVO nog lica u granicama svojih ovlašćenja, obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu. Pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zastupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno prema zastupanom licu. Prema tome, prijem dela kupoprodajne cene tužene od tužilje ima isto pravno dejstvo kao da ih je preuzeo prodavac, koji je ovlastio tuženu za zastupanje u zaključenju ugovora, pa tužena nije pasivno legitimisana u ovom sporu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3100/02 od 04.09.2002. god.)
125. Sama činjenica što je ugovor overen pečatom preduzeća ne znači da je ugovor i potpisan, a time i zaključen od strane ovlašćenog lica. Iz obrazloženja: Tuženi je tvrdio da navedeni ugovori nisu zaključeni, jer je te ugovore od strane tuženog potpisalo neovlašćeno lice. Iz tih razloga tuženi je reagovao čim je saznao da su navedene ugovore potpisala lica koja za to nisu ovlašćena, te je obavestio o tome tužioca, a kada je tužilac fakturisao cenu za navedene publikacije i iste isporučio tuženom, tuženi je uz dopis povratio odmah te publikacije tužiocu i račune navodeći da ne postoji pravno valjan ugovor između parničnih stranaka. Na osnovu izvedenih dokaza u toku prvostepenog postupka niži sudovi su zaključili da ugovori na koje se poziva tužilac ne proizvode nikakvo pravno dejstvo jer su ti ugovori potpisani od strane tuženog od neovlašćenog lica i to prevarnom radnjom predstavnika tužioca. Odmah po saznanju da su ti ugovori potpisani od strane neovlašćenog lica tuženog i po prijemu publikacija tuženi je obavestio o tome tužioca i uz dopis povratio mu publikacije koje je tužilac isporučio na osnovu navedenih ugovora. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu povrati navedene publikacije, kao i da mu plati protivvrednost tih publikacija, a drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu. Revizijski sud u celosti prihvata pravni zaključak nižih sudova. Naime, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u toku prvostepenog postupka pravilan je pravni zaključak nižih sudova da navedeni ugovori ne proizvode pravno dejstvo jer nisu potpisani od strane ovlašćenog predstavnika tuženog, niti su ti ugovori kasnije odobreni od strane ovlašćenog predstavnika. Zbog toga tužilac neosnovano traži da mu tuženi plati protivvrednost - cenu za isporučene publikacije. Sama po sebi činjenica što su ugovori na koje se poziva tužilac bili snabdeveni pečatom tuženog ne znače da su ti ugovori pravno valjani, odnosno da su isti potpisani od strane ovlašćenog lica, pa su zbog toga i navodi u reviziji tužioca u vezi s tim neosnovani. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 579/01 od 12.12.2001. god.)
126.
Kada zastupnik prekorači granice ovlašćenja, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3299/96 od 28.01.1997. god.) - 66 -
OBLIGACIONO PRAVO
127. Ako neovlašćeno zastupano lice naknadno odobri ugovor koji je u njegovo ime zaključio drugi, ugovor važi, bez obzira koliko je vremena prošlo od zaključivanja do odobravanja ugovora. Ako je pravna sigurnost nastupila naknadnim odobravanjem ugovora, primena propisa o primerenom roku za izjašnjavanje o odbravanju ugovora je izlišna. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.1030/96 od 12.03.1996. god.)
PUNOMOĆJE (Čl. 89 – 94. Zakona o obligacionim odnosima)
128. Punomoćje je ovlašćenje koje vlastodavac, pravnim poslom, daje punomoćniku da ga može zastupati. Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili prigovor nedostatka stvarne legitimacije, i odbili zahtev tužioca za naknadu troškova postupka koji je vodio protiv tuženog. Prema odredbi člana 89. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku. U konkretnom slučaju ugovor o punomoćju među strankama nije zaključen da bi u smislu člana 148. Zakona o obligacionim odnosima proizvodio pravno dejstvo i da bi tužilac mogao da zahteva troškove spora na osnovu člana 89. u vezi sa čl. 122 – 124. Zakona o obligacionim odnosima. Neosnovano je isticanje u reviziji tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer su celokupan njegov rad tretirali kao pravni posao u korist trećeg lica. Pošto je tužilac u predmetima za koje je ispostavio troškovnik tuženom radio u ime i za račun trećeg lica koje je bilo u sastavu Inicijativnog odbora, pravilan je zaključak prvostepenih sudova da tužilac ne može potraživati od tuženog naknadu troškova postupka u kojima je zastupao suprotnu stranu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3654/03 od 29.04.2004. god.)
129.
Kupoprodajni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je u ime prodavca zaključilo lice koje nije imalo pismenu punomoć za zaključenje ugovora u smislu čl. 90. i 91. Zakona o obligacionim odnosima, niti je prodavac naknadno odobrio zaključenje ugovora u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je ništav i stoga ne može obavezivati prodavca. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1023/95 od 17.09.1997. god.) - 67 -
OBLIGACIONO PRAVO
TUMAČENJE UGOVORA (Čl. 99 – 102. Zakona o obligacionim odnosima)
130. U tekstu poravnanja upotrebljen je termin "nesrećan slučaj", što ukazuje da je zajednička namera strana bila priznanje naknade štete zbog ranjavanja, a ne i zbog zarobljavanja i njegovih eventualnih posledica. Pri tome, u situaciji kada je predlog poravnanja pripremio zastupnik, nejasnoće u pogledu tumačenja termina "nezgoda" i "nesrećan slučaj" imaju se tumačiti u korist oštećenog. Iz obrazloženja: U tekstu poravnanja uopšte se ne pominje činjenica da je tužilac zarobljen i da mu se naknada nematerijalne štete priznaje i zbog zarobljavanja. Po stanovištu Vrhovnog suda, upotreba termina "nesrećan slučaj" ukazuje da je zajednička namera stranaka bila priznanje naknade štete zbog ranjavanja, a ne i zbog zarobljavanja i njegovih eventualnih posledica. Pri tome, poravnanje je pripremljeno od strane Vojnog pravobranilaštva i nejasnoća u pogledu nezgode i nesrećnog slučaja ima se - prema članu 100. Zakona o obligacionim odnosima - tumačiti u korist oštećenog. Da se radi o dva odvojena uzroka štete može se zaključiti i iz nalaza i mišljenja veštaka. Oni posebno analiziraju prouzrokovanje štete zbog ranjavanja a posebno zbog samog zarobljavanja, dajući u pogledu nastupanja i težine posledice veći značaj ovom drugom. Osim toga, relativno niska visina naknade utvrđena poravnanjem za tri vida štete (od oko 2.000,oo DM) navodi na zaključak da su stranke prilikom obeštećenja imale u vidu samo činjenicu nanošenja teške telesne povrede i njene posledice u tom momentu i u budućnosti, bez razmatranja eventualne štete i pogoršanja zdravstvenog stanja (što se kasnije dogodilo zbog zarobljavanja i umanjenja životne aktivnosti zbog tog štetnog događaja, inače dominantnog i u odnosu na ukupnu štetu). (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2795/2010 od 26.05.2010. godine)
131. Pravnu prirodu ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru, opredeljuje osnov (kauza) ugovora kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih strana. Naime, pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz postignute saglasne volje stranaka i prema posledicama koje pravni posao proizvodi. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da su tužilac i tužena zaključili brak 29.7.1988. godine, koji je razveden 23.5.1996. godine. Tužilac je rođen 1943. godine a tužena 1950. godine i oboje - 68 -
OBLIGACIONO PRAVO imaju po jedan brak iza sebe i decu iz ranijih brakova. Predmetni stan je dodeljen tužiocu kao vojnom licu, u novembru 1989. godine kao nosiocu stanarskog prava, radi rešavanja stambenih potreba njegove porodice koju je tada činila i tužena kao njegova supruga. Tužilac je stan otkupio na svoje ime po ugovoru o otkupu stana od 20.3.1993. godine, ali bez uplate otkupne cene stana, pošto je do tada uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju u celini pokrivao otkupnu cenu stana. Tužilac je penzionisan 30.12.1988. godine, a tužena je za vreme trajanja braka radila u preduzeću "U." u V. Na dan 7.4.1993. godine stranke su zaključile sudsko poravnanje kojim su konstatovale da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da su oni po tom osnovu suvlasnici sa ½ prava na stanu, uz pravo uknjižbe u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Poravnanjem zaključenim pred istim sudom pod R. br. 326/93 na dan 27.8.1993. godine, stranke su najpre stavile van snage poravnanje od 7.4.1993. godine, da bi zatim tužilac priznao tuženoj isključivo pravo svojine na navedenom stanu iz razloga što je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz sredstava, koja su zajednički stekli tokom trajanja braka i s obzirom na činjenicu da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći. Tužilac je tužbom podnetom 22.4.1996. godine, neposredno pre razvoda braka, tražio da se utvrdi da poravnanje od 27.8.1993. godine (drugo poravnanje), prikriva ugovor o poklonu i da se ugovor opozove zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca. Utvrđujući pravnu prirodu poravnanja od 27.8.1993. godine i pravu volju ugovornih strana prilikom njegovog zaključenja, prvostepeni sud nalazi da su, posle zaključenja prvog poravnanja, stranke želele da i tužena kao tadašnja tužiočeva supruga posle tužiočeve smrti bude obezbeđena od eventualnih naslednih pretenzija na stan tužiočeve dece iz prvog braka, zatim da su imali u vidu da je tužilac veći deo novca dobijenog prodajom svoje očevine dao sinovima iz prvog braka, da je na ime izdržavanja bivše supruge plaćao 30% od svoje penzije, koju je i stambeno obezbedio tako što je bio saglasan da ona bude određena za nosioca stanarskog prava na stanu koji je dobio u toku prvog braka, te da je stoga namera stranaka bila da tužena kao druga tužiočeva supruga bude u ravnopravnom položaju sa prvom suprugom i da su sve to bili razlozi koji su opredelili stranke da zaključe ovo drugo poravnanje od 27.8.1993. godine. Na osnovu svega navedenog, uzimajući u obzir i sadržinu poravnanja, prvostepeni sud je zaključio da poravnanje ne prikriva ugovor o poklonu, već predstavlja ugovor o deobi predmetnog stana koji je njihova zajednička imovina stečena u toku trajanja braka, u smislu člana 327. i člana 330. stav 1. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, po kom ugovoru su se stranke saglasile da stan pripadne tuženoj u isključivu svojinu, s tim da tužilac zadrži pravo doživotnog uživanja na stanu, i konačno da je tužbeni zahtev neosnovan u delu kojim je traženo da navedeno poravnanje predstavlja ugovor o poklonu stana a da je samim tim i neosnovan zahtev za opoziv poklona. Po nalaženju Okružnog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, prvostepeni sud pravnu prirodu spornog poravnanja utvrđuje uzimajući u obzir razloge i motive, o kojima je napred bilo reči, koje su stranke opredelile da zaključe poravnanje. Međutim, pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz saglasne volje stranaka i prema posledicama koje pravni posao proizvodi. Drugim rečima, pravnu prirodu ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru, opredeljuje osnov ugovora (kauza), kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih strana. Nije bilo sporno da je predmetni stan dodeljen tužiocu za vreme trajanja braka stranaka te da je tada tužena bila član tužiočevog porodičnog domaćinstva, da otkupna cena prilikom otkupa stana - 69 -
OBLIGACIONO PRAVO nije plaćena, s obzirom da je do tada uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju za vreme trajanja radnog odnosa u celini pokrivao otkupnu cenu stana. Kod ovakvog stanja stvari, stranke su bile ovlašćene da međusobnim sporazumom utvrde da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da sporazumom utvrde odnose povodom sticanja tog stana, što su stranke i učinile zaključenjem sudskog poravnanja od 7.4.1993. godine (prvo poravnanje). Prilikom ocene pravne prirode spornog poravnanja od 27.8.1993. godine, prvostepeni sud je bio dužan da pođe najpre od sadržine pismene isprave o poravnanju iz koje proizlazi da stranke konstatuju da je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz sredstava koja su zajednički stekli u toku trajanja braka, što nije tačno, kao što svakako nije tačno, s obzirom na objektivno utvrđene činjenice (stan nije ni bio plaćen gotovim novcem), da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći, kako se to u poravnanju navodi. Uz sve to i okolnosti koje prvostepeni sud uzima u obzir prilikom utvrđivanja pravne prirode spornog poravnanja koje se odnose na obaveze tužioca prema ranijoj supruzi, davanje novca svojoj deci iz prvog braka od prodate očevine, kao i želja da se isključivom svojinom na stanu tužena zaštiti od eventualnih budućih naslednih pretenzija tužiočevnih zakonskih naslednika i u vezi sa tim da se učvrsti bračna zajednica, ukazuju upravo na prividnost poravnanja kao pravnog posla kojim se regulišu odnosi bračnih drugova povodom sticanja zajedničke bračne imovine, tako da nije jasan zaključak prvostepenog suda da predmetno poravnanje stvarno predstavlja ugovor o deobi zajedničke imovine i ne prikriva ugovor o poklonu. U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će, saglasno navedenim primedbama, ponovno oceniti pravnu prirodu spornog poravnanja, pre svega imajući u vidu sadržinu poravnanja ali i nesporne činjenice u pogledu sticanja i otkupa spornog stana, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku, nezavisno od toga što nalazi da ne bi bilo mesta opozivu poklona, sve kada bi poravnanje i predstavljalo poklon, jer tužilac ima pravnog interesa da se utvrdi da predmetno poravnanje prikriva ugovor o poklonu, sve da i nije zahtevao opoziv poklona. Tek pošto se na pouzdan način utvrdi da li sporno poravnanje eventualno prikriva ugovor o poklonu, može se suditi i o eventualnom opozivu poklona, pa se u vezi sa tim, prvostepeni sud upućuje i na razloge iz rešenja, Gž. br. 588/05 od 7.4.2005. godine, pa će u ponovnom postupku sud pozvati tužioca da precizno navede i opiše ona ponašanja zbog kojih smatra da ima mesta opozivu poklona i da navede njihov vremenski period kada su se ona dešavala. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 497/2007 od 22.3.2007. godine)
132.
Pravna priroda ugovora zaključenog u pismenoj formi, procenjuje se prema sadržini zajedničke volje ugovarača koja je po pravilu sadržana u ispravi o ugovoru, pod uslovom da se ne radi o prividnom ugovoru iz člana 66. ZOO-a. Ako je i prema sadržini isprave o ugovoru sporna pravna priroda ugovora, odnosno da li se zaista radi o besteretnom ugovoru, kao što govori naslov (ugovor o poklonu), tada se mora istraživati prava namera i volja ugovarača, kako to nalaže odredba člana 99. ZOO-a. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 910/05 od 21.07.2005. god.)
133. Ukoliko je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju ili je pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane. - 70 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Od strane prvostepenog suda utvrđeno je da su tužioci sa tuženim Fondom za razvoj Republike Srbije zaključili ugovore o kreditu za organizovanje poljoprivredne proizvodnje. U ovim ugovorima kao uslov za dobijanje kredita predviđen je sporazumni prestanak radnog odnosa tužilaca sa HK “K...”. Svi ugovori o kreditu zaključeni su u vreme kada je od strane Vlade RS donet Operativni program mera za realizaciju ekonomsko-socijalnog programa zapošljavanja i obnove ratom oštećenih preduzeća, koji je donet 10.06.1999. godine. Na osnovu iskaza tužilaca saslušanih kao parnične stranke prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci ugovore o kreditu, a potom i sporazume o prestanku radnog odnosa potpisali dobrovoljno i da ih na to niko nije primoravao, da su ove ugovore zaključili posle više održanih sastanaka na kojima im je objašnjeno o kakvim se kreditima radi i da je uslov za dobijanje kredita sporazumni prestanak radnog odnosa. Tužioci su takoće istakli da su ove ugovore zaključili jer je tuženi HK “K...” za vreme rata bio bombardovan i da je bilo teško da im se obezbede radna mesta, što je bio jedan od razloga zbog kog su zaključili ugovore. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je tuženi Fond za razvoj Republike Srbije, posle stupanja na snagu Zakona o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla usled ratnog dejstva, a koji je donet 15.07.1999. i stupio na snagu 17.07.1999. godine, ponudio tužiocima zaključenje aneksa ugovora o kreditu, tako da se iznos kredita umanjuje za iznos od 30.000,00 dinara što predstavlja bespovratna sredstva u vidu 24 lična dohodka, shodno odredbama Zakona o sredstvima solidarnosti. U toku prvostepenog postupka tuženi Fond za razvoj Republike Srbije priznao je tužiocima kao bespovratan iznos od 30.000,00 dianra, a takođe je tužiocima otpisao sve kamate uz obavezu tužioca da vrate samo nominalni iznos kredita umanjen za 30.000,00 dinara u rokovima predviđenim ugovorima o kreditu. Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, i zahtev tužilaca za poništaj ugovora o kreditima i poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa odbio kao neosnovan. Pravilno prvostepeni sud utvrđuje da ne postoje uslovi za poništaj ugovora o kreditu, u smislu čl. 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, a takođe je pravilno i stanovište prvostepenog suda da ugovori o kreditu nisu ništavi zbog načina obračuna kamate, s obzirom da su tužioci bili upoznati da će se ona obračunavati, mada su ova isticanja u toku ovog postupka postala bespredmetna jer je tuženi Fond tužiocima otpisao sve kamate. S druge strane, drugostepeni sud pravilno nalazi, kada bi odredbe u pogledu obračunavanja kamate i bile nejasne, da bi se, u smislu člana 100. Zakona o obligacionim odnosima – pošto su ugovori zaključeni prema napred odštampanom sadržaju, nejasne odredbe tumačile u korist druge strane, odnosno u korist tužilaca, a to je drugotuženi Fond za razvoj RS i priznao otpisujući sve kamate na kredite. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. I br. 166/04 od 22.10.2004. god.)
134. Iako su stranke zaključile ugovor o zakupu prostorije taj ugovor se ne može podvesti pod tu vrstu ugovora s obzirom da se stranke nisu saglasile oko bitnog elementa tog ugovora – zakupnine, a bitni elementi određuju vrstu ugovora. - 71 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u toku postupka utvrdio da su stranke 19. 02. 2002. godine zaključile ugovor o zakupu prostorije tužioca na neodređeno vreme, kojim se tuženi kao zakupac obavezao da tužiocu plaća naknadu za utrošenu električnu energiju i vodu, dok zakupnina nije bila predviđena ugovorom. Pravilno tumačeći odredbe ''ugovora o zakupu'' zaključenog između stranaka 19. 02. 2002. godine, a shodno čl. 99 ZOO, polazeći od zajedničke namere ugovornih strana kao i bitnih elemenata ugovora u zakupu propisanih čl. 567 ZOO, prvostepeni sud je pravilno zaključio da između stranaka nije zaključen ugovor o zakupu iako su ga stranke tako naslovile, jer ne postoji saglasnost stranaka o bitnom elementu ovog ugovora-zakupnini. Kako je zajednička namera ugovornih strana bila da tužilac tuženom da na besplatno korišćenje predmetne prostorije, i po oceni Okružnog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su stranke zaključile ugovor o posluzi shodno paragrafu 582 Srpskog građanskog zakonika koji se u konkretnom slučaju primenjuje kao pravno pravilo na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, jer ova vrsta ugovora nije regulisana odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Shodno paragrafu 585 SGZ kada vreme trajanja posluge nije određeno niti se ono može ustanoviti obzirom na svrhu upotrebe stvari, poslugodavac ima pravo da traži stvar u svakom momentu. Pošto se ovim ugovorom ne vrši prenos prava svojine, već samo prava besplatnog korišćenja određene nepotrošne stvari to poslugodavac ne mora biti i vlasnik stvari. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac kao poslugodavac aktivno legitimisan da u svakom momentu zahteva od tuženog kao poslugoprimca, povraćaj stvari datih na poslugu, bez obzira što tužilac nije istovremeno i vlasnik tih stvari. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8400/03 od 12.11.2003. god.)
135. Odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije pravilno identifikovao pravni osnov tužbenog zahteva. Naime, prema odredbi člana 99. stav 1. ZOO-a, odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase. Prema slovu pismenog i kod suda overenog ugovora – sporazumu o pružanju nege i pomoći, tužilja se obavezala da čuva tuženikovu majku i o njoj se brine a kao naknadu za ugovorene usluge, tuženik se obavezao da tužilji preda u svojinu tri manje parcele – šume koje čine jedan kompleks. Prema tome, obaveza tuženog nema više predmeta i ona glasi samo na predaju nepokretnosti tužilji u svojinu i državinu. Kako je jedna od tri parcele k.p. br. 1029/1 u pov. od 05,50 ha KO R...S... i u vreme zaključenja ugovora bila u svojini trećeg lica nije pravo u potpunosti isključuje tužiljino pravo i kako tuženi nije u mogućnosti da ispuni ugovor u tom delu onako kako po ugovoru glasi njegova obaveza, to bi tuženi mogao jedino da odgovara za pravne nedostatke stvari, drugim rečima prema utvrđenom činjeničnom stanju; pravni osnov po osnovu kojeg tužilja ističe svoje novčano potraživanje mogao bi proizaći samo iz prava na naknadu štete u smislu člana 510. stav 3. ZOO-a, a ne iz prava da se zahteva ispunjenje ugovora kako je to našao prvostepeni sud obavezujući tuženog da ra- 72 -
OBLIGACIONO PRAVO di ispunjenja ugovora u spornom delu tužilji isplati novčanu protivvrednost onog dela nepokretnosti koji nije mogao da joj prenese u svojinu. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 317/03 od 07.03.2003. god.)
136. Odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase, ali se pri tumačenju spornih odredaba ugovora ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 6462/97 od 20.01.1998. god.)
137.
Pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4642/97 od 20.01.1998. god.)
138. Sporna odredba nije ni potpun i jasan način regulisala obaveze ugovorača u slučaju gubitka blanko čekova pa će se, u skladu sa odredbama čl. 100 ZOO, nejasne odredbe tumačiti u korist deponenta. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 333/93 od 05.04.1993. god.)
NIŠTAVI UGOVORI (Čl. 103 – 110. Zakona o obligacionim odnosima)
139. Po propisima koji važe u vreme presuđenja ceni se ispunjenost uslova za konvalidaciju ugovora. Iz obrazloženja: Tužilac i tuženi su 10.05.1991. godine zaključili pismeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti - tužilac je kupio od tuženog imanje sa fabrikom testenina za kupoprodajnu cenu od 240.000 DM. Potpisi ugovorača nisu overeni u sudu. Prodavac - tuženi je uveo u posed kupca - tužioca, koji je od zaključenja ugovora sve vreme koristio nepokretnost, a tuženom isplatio na ime kupoprodajne cene 164.418 DM i predao mu navedeni automobil na ime dve neisplaćene rate. Porez na promet nije plaćen. - 73 -
OBLIGACIONO PRAVO Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i odbio tužbeni zahtev, zaključivši da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju ugovora o kupoprodaji, koji su stranke zaključile. Kako je ugovor o prodaji zaključen u pismenom obliku, prodajna cena isplaćena u pretežnom delu, i nepokretnost predata kupcu u državinu, a zemljište - predmet kupoprodaje bilo je u prometu i stečeno u skladu sa tadašnjim zakonom, ugovorom nije bilo povređeno pravo preče kupovine, niti povređen neki drugi društveni interes - pravilan je zaključak da su ispunjeni uslovi za sudsko osnaženje ugovora – konvalidaciju, u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti koji je važio u vreme zaključenja ugovora. Zbog toga nema uslova za utvrđenje ništavosti ugovora u smislu člana 103. i vraćanja datog po osnovu sticanja bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima traženog iznosa od 91.734 evra u dinarskoj protivvrednosti. Revizijski navodi (da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su cenili momenat ispunjenosti uslova za konvalidaciju ugovora) - neosnovani su. Pravilan je stav drugostepenog suda da se punovažnost ugovora ceni prema momentu njegovog zaključenja, ali da se ispunjenost uslova za konvalidaciju ugovora ceni po propisima koji su važili u vreme konvalidacije - a to je momenat zaključenja glavne rasprave. Tada su uslovi za osnaženje ovog ugovora bili ispunjeni, što se odnosi i na propis o obavezi plaćanja poreza na promet koji je prestao da važi, a nije od značaja za ocenu ispunjenosti uslova za konvalidaciju. Pravilan je i zaključak da nije od uticaja okolnost što je tužilac tuženom plaćao 2.000 DM, kako je predviđeno članom 5. Ugovora na ime zakupa, a ovo zbog toga što je tuženi ovom odredbom imao za cilj obezbeđenje isplate svih rata na ime isplate ugovorene kupoprodajne cene. U tom smislu pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 568/10 od 20.10.2010. godine)
140. Ako je sudsko poravnanje zaključeno suprotno imperativnim propisima - tada se ne radi o ništavosti običnog ugovora o poravnanju između stranaka ( na koji bi se odnosile opšte odredbe o ništavosti ugovora zaključenog van suda ), već o utvrđenju ništavosti sudskog poravnanja tj. ugovora zaključenog u sudskom postupku, koje ima snagu izvršne sudske odluke i može se osporiti samo u sudskom postupku, u skladu sa pravilima po kojima je ugovor ( tj. sudsko poravnanje) i zaključen.
Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je poravnanje, po svojoj prirodi, ugovor između stranaka koji se zaključuje saglasnošću volja i koji - kao takav - ima određeno kostitutivno dejstvo. Međutim, zanemario je činjenicu da u konkretnom slučaju tužilac nije tužbom tražio utvrđenje ništavosti poravnanja kao ugovora zaključenog između stranaka, u kom smislu ima mesta primeni članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, već utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja odn. ugovora zaključenog u sudskom postupku koji je, time što je zaključen pred sudom, stekao snagu izvršne isprave naplative u prinudnom sudskom postupku. Poravnanje zaključeno pred sudom i stoga nema prirodu običnog poravnanja koji poznaje Zakon o obligacionim odnosima, već se može osporavati samo u sudskom postupku u skladu sa pravilima zakona po kome je zaključeno. - 74 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema članu 325. Zakona o parničnom postupku, sudsko poravnanje se može pobijati samo tužbom. Ovo poravnanje je ništavo ako je zaključeno u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati, a shodno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kako propisuje ista odredba u stavu 2. Prema članu 3. stav 3. istog Zakona, sud neće dozvoliti raspolaganja stranka koja su suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala. Prema članu 90. istog Zakona, punomoćniku koji nije advokat, uvek je potrebno izričito ovlašćenje stranke za zaključenje poravnanja. Ova odredba je imeprativnog karaktera. Ovo znači da punomoćnik, koji nema izričito ovlašćenje stranke za zaključenje poravnanja, ne može ni pod kojim uslovima pred sudom zaključiti sudsko poravnanje jer je takvo postupanje suprotno navedenom imperativnom propisu tj. radi se o nedozvoljenom raspolaganju i sud je dužan da o tome vodi računa po službenoj dužnosti. Dakle, kada je u pitanju sudsko poravnanje, nema mesta primeni člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je postupanje pred sudom regulisano imperativnom odredbom posebnog zakona. Postupanje punomoćnika suprotno navedenoj zakonskoj odredbi iz člana 90. Zakona o parničnom postupku suprotno je prinudnom propisu, te je - kao takvo - ništavo u smislu navedene odredbe člana 324. istog Zakona. Jasno je, dakle, da je prvostepeni sud pogrešno primenio pravo kada je, u situaciji nepostojanja izričitog ovlašćenja punomoćnika tužioca za zaključenje sudskog poravnanja, našao da isto postupanje valja prihvatiti pozivajući se na odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud posebno ukazuje na obavezu suda pred kojim se poravnanje zaključuje da po službenoj dužnosti pazi na ovlašćenja punomoćnika stranaka, što je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pred kojim je poravnanje zaključeno propustio da učini. Ukazuje i da je u takvoj situaciji prvostepeni sud, pred kojim je predloženo poravnanje, bio dužan da ne dozvoli zaključenje takvog poravnanja u situaciji nedozvoljenog raspolaganja od strane punomoćnika tužioca. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 5514/07 od 07.11.2007. godine)
141. Sud će samo u umerenom iznosu priznati kamatnu stopu ugovorenu kod ugovora o kreditu, ako je znatno veća od uobičajene za tu vrstu pravnog posla. Ta odredba je apsolutno ništava za kamatnu stopu iznad uobičajene. Iz obrazloženja: Pravilno je stanovište prvostepenog suda da tužilac ima i prava na kamatu obračunatu za period korišćenja kredita kao naknadu za korišćenje novčanih sredstava u označenom periodu te da je istu tuženi dužan da plati po ugovorenoj stopi, što - sve sa neplaćenim delom iznosa glavnog duga - i predstavlja njegovo dugovanje u trenutku dospeća obaveze vraćanja kredita. Kako je, međutim, tuženi u toku postupka isticao da se radi o neprimereno visoko ugovorenoj kamatnoj stopi od 2,5% na mesečnom nivou, te da je navedeni ugovor zaključen zloupotrebom monopolskog položaja tužioca i teške situacije tuženog, pozivajući se da je ugovaranjem tako visoke stope kamate narušena međusobna ekvivalentnost davanja i da je iz tih razloga ista odredba i ništava, to je prvostepeni sud u toku postupka morao proveriti ove navode tuženog utvrđujući da li je - 75 -
OBLIGACIONO PRAVO stopa od 2,5% mesečne kamate za kratkoročne kredite bila uobičajena stopa za navedenu vrstu bankarskih poslova u periodu korišćenja kredita ili je ista - imajući u vidu izveštaj Udruženja banaka bila znatno veća od prosečne kamatne stope koja se ugovarala među bankama i klijentima za iste ili slične poslove - kredite, te da na navedeni način utvrdi da li se radi o apsolutno ništavoj odredbi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, što bi uslovilo utvrđenje ništavosti navedene odredbe i odbijanje tužbenog zahteva za obračunatu zateznu kamatu po stopama koje su ugovorene iznad uobičajeno ugovorenih stopa kamata za kratkoročne kredita u spornom periodu. Kako se radi o apsolutnoj ništavosti sud je o tome dužan da vodi računa po službenoj dužnosti, i u pogledu toga su osnovani žalbeni navodi tuženog, jer sud u konkretnoj situaciji nije izvršio navedene provere i utvrđenja prosečne stope ugovarane kamate već je odbio da da razloge i upušta se u raspravljanje u vezi tuženikovih navoda iz razloga što tuženi nije tražio poništaj ili raskid navedenog ugovora. Iz navedenih razloga, pravilnost primene materijalnog prava u pogledu dela odluke koja se odnosi na obračunata dugovanja tuženog po osnovu obračuna ugovorene kamate ne može se ispitati jer nisu utvrđene sve relevantne činjenice (kao što su prosečna stopa ugovorne kamate koja se ugovarala za slične poslove u navedenom periodu), pa se stoga - na osnovu člana 375. i člana 377. stav 2. Zakona o parničnom postupku - pobijana presuda u delu u kome je odlučeno o glavnom dugu po osnovu kredita potvrđuje, a u delu u kome je odlučeno o obračunatoj ugovorenoj kamati ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 8526/06 od 16.11.2006. godine)
142. Zakon o javnim nabavkama, ima dejstvo samo do trenutka zaključenja ugovora, a od momenta zaključenja ugovora primenjuju se pravila obligacionog prava. Pošto Zakon o javnim nabavkama ne poznaje zaštitu prava naručioca, ovo dalje znači da je o ništavosti ugovora jedino nadležan da odlučuje sud kada je tužilac ponuđač, a pogotovu kada je tužilac naručilac. Iz obrazloženja: Tužilac je podneo tužbu protiv tuženog, kojom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o javnoj nabavci male vrednosti - usluga, zaključen između Gradskog sudije za prekršaje kao naručioca usluge a zaveden pod brojem 321/04 od 17. marta 2004. godine i Omladinske zadruge "B..." kao izvršioca usluge zaveden pod brojem 298 od 9. marta 2004. godine, te da se tuženi obaveže da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. Prvostepeni sud se oglasio apsolutno nenadležnim za suđenje u ovakvom sporu i odbacio tužbu, zauzimajući stav da se u konkretnom slučaju shodno Zakonu o javnim nabavkama ugovorne strane za zaštitu svojih prava se mogu obratiti isključivo Komisiji, što propisuje citirani zakon. U obrazloženju pobijanog rešenja se dalje navodi da se u konkretnom slučaju ništavost pobijenog ugovora ne presuđuje po čl. 103. do 109. Zakona o obligacionim odnosima, već se na valjanost ugovora primenjuju odredbe posebnog specijalnog propisa i to Zakona o javnim nabavkama, koji određuje i organ i postupak za utvrđivanje zakonitosti postupka koji se okončava zaključenjem ugovora. Zakon o javnim nabavkama, je poseban zakon kojim se uređuju uslovi, način i postupak nabavke dobara i usluga i ustupanja izvođenja radova u slučajevima kada je naručilac tih nabavki državni organ, organizacija, ustanova ili drugo pravno lice, određuje način evidentiranja ugovora i drugih - 76 -
OBLIGACIONO PRAVO podataka, način zaštite prava ponuđača. U Glavi VIII ovaj zakon u svojim odredbama predviđa postupak zaštite ponuđača i javnog interesa. Iz sadržine odredaba iz čl. 128. do 144. navedenog zakona, zaključuje se da je ovaj zakon predvideo formiranje Komisije za zaštitu prava koja se obrazuje pri Upravi za javne nabavke. Postupak koji se odvija pred komisijom, odvija se na zahtev lica koje u postupku javne nabavke ima svojstvo ponuđača, a ne naručioca, a zadatak komisije je da ocenjuje zakonitost sprovedene procedure (postupka) dodele Ugovora o javnoj nabavci, te da eventualno spreči zaključenje ugovora koji bi bio suprotan postupku koji zakon predviđa za dodelu ugovora. Na to upućuje član 134. stav 1. zakona koji govori o suspenzivnom dejstvu zahteva za zaštitu prava, koji po ovoj odredbi zakona "zadržava dalje aktivnosti naručioca u postupku dodele ugovora o javnoj nabavci". Te dalje aktivnosti upravo se odnose na zabranu naručiocu, odnosno obavezu da zastane sa zaključenjem ugovora dok se pred Komisijom ne okonča postupak po zahtevu za zaštitu prava ponuđača. Dakle, sama Komisija ne bavi se ništavošću ugovora, jer je ugovor o dodeli javne nabavke (dobara, usluga ili izvođenja radova) zaključen po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Komisija ima zadatak da u posebnom postupku koji je propisan zakonom, utvrđuje da li je naručilac u postupku sprovođenja dodele javne nabavke učinio određene nepravilnosti, odnosno, da li je sproveo postupak po zakonu. Na to upućuju odredbe člana 144. stav 2. tačka 2. prema kojima komisija rešenjem usvaja zahtev u celini ili delimično poništava postupak za dodelu ugovora o javnoj nabavci. U ovom slučaju komisija, ne poništava ugovor, jer do njegovog zaključenja i ne može doći, bez prethodne odluke komisije o zakonitosti sprovedenog postupka koji mu prethodi. Postupak utvrđivanja ništavosti ugovora, jedino može sprovesti sud u sudskom postupku, te u konkretnom slučaju nema nadležnosti drugog organa za odlučivanje o poništaju ugovora, kako to sud navodi u obrazloženju pobijanog rešenja. Takođe, prvostepeni sud nije cenio činjenicu da je tužilac u ovoj pravnoj stvari naručilac, a ne ponuđač, te da Zakon o javnim nabavkama ne poznaje zaštitu prava naručioca. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 9164/05 od 21. septembra 2005. godine)
143. Savesnost ugovornih strana je odlučna činjenica za odlučivanje o zahtevu za povraćaj datog na osnovu ništavog ugovora, i treba je ceniti u odnosu na vrstu ugovora čija je ništavost utvrđena ( potpuno ili delimično ), kao i u odnosu na pažnju ugovornih strana koja je potrebna kod zaključenja i izvršenja tog ugovora. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, ceneći izvedene dokaze, utvrdio da su Ugovori o osiguranju - Polisa osiguranja broj 00475132 0 i 00475131 6 od 07.05.2002. godine delimično ništavi u delu koji se odnosi na osiguranje jednog parnog kotla, ali je odbio zahtev tužioca za restituciju, koja je predviđena članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledica ništavosti jer je našao da je tužilac prilikom zaključenja Ugovora o osiguranju postupao nesavesno shodno članu 104. stav 2. istog Zakona. Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno je kao pravilo, da je kod utvrđenja ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Stavom 2. istog člana predviđen je izuzetak od ovog pravila kojim je propisano da sud može od- 77 -
OBLIGACIONO PRAVO biti, u celini ili delimično, predlog nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, s tim što će, shodno stavu 3. istog člana, prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti i jedne i druge ugovorne strane, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je cenio savesnost tužioca, ali nije cenio i savesnost tuženog. Ocenom savesnosti tuženog ne može se smatrati navod prvostepenog suda da je tuženi bio strana verna ugovoru koja je likvidirala štete jer se ista odnosi na postupanje tuženog u odnosu na onaj deo ugovora koji je punovažan, a ne u odnosu na deo ugovora za koji je utvrđeno da je ništav (u kom delu je odluka prvostepenog suda pravnosnažna) u odnosu na koji se zahtev za povraćaj datog odnosi, pa u odnosu na koji se ima ceniti i savesnost ugovornih strana. Prema stanovištu ovog suda prilikom ocene savesnosti obe ugovorne strane, a posebno tuženog kao osiguravača treba imati u vidu vrstu zaključenog ugovora čiji je deo ništav, te činjenicu da je tuženi lice koje poslove osiguranja obavlja kao redovnu delatnost, za koju je specijalizovan i stručan, a prema Zakonu i uslovima samog ugovora ima ovlašćenje, ali i obavezu da izvrši pregled stvari koja je predmet osiguranja, utvrdi nedostatke i nakon toga odredi visinu premije. Shodno tome, a imajući u vidu činjenicu da je za deo Ugovora utvrđena ništavost, jer je osigurani slučaj nastupio pre zaključenja Ugovora, potrebno je ceniti savesnost tuženog upravo u odnosu na taj deo Ugovora, a prema odredbama člana 908, 909. i 911. Zakona o obligacionim odnosima. ( Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1322/06 od 05.10.2006. godine )
144. Ako je zajmoprimac znao da će pozajmljeni novac upotrebiti za kockanje, ugovor o zajmu novca je apsolutno ništav. Postoje uslovi da sud odbije zahtev za vraćanje zajma i odluči da zajmoprimac preda iznos pozajmljenog novca opštini, ako se radi o dugogodišnjim kockarima. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati 1.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu važećem na dan isplate, u mestu isplate zajedno sa domicilnom kamatom na iznos od 2.000 DEM počev od 1.1.1997. pa do 31.12.2001. godine zajedno sa kamatom na iznos od 1.000 EUR-a u visini eskontne stope koju utvrđuje Centralna Evropska banka počev od 1.1.2002. godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti, odbijen je prvostepenom presudom kao neosnovan. Prvostepeni sud je utvrdio da je 1996. godine tužilac, preko imenovanog svedoka koji je dao novac tuženom u ime tužioca i sa obavezom tužioca da ovom svedoku vrati sporni iznos, pozajmio tuženom iznos od 2.000 DEM radi kocke. Sud je utvrdio da je tuženi stalni kockar, da se kockom bavi duži niz godina i da se kockao u mnogim kafanama, između ostalog - i kod tužioca u kafani i kući. Zatim, da se tužilac kockao povremeno, da se u njegovoj kafani i kući često kockalo, da je znao da je tuženi kockar, te da je tužilac inače pozajmljivao novac radi kocke, između ostalog i ovde tuženom i to više puta, i da je sporni iznos naveden u izreci pobijane presude tužilac pozajmio tuženom isključivo radi kocke, znajući u koje svrhe ga daje. Imajući u vidu takvo činjenično stanje, Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac prilikom davanja novca na zajam tuženom bio nesavestan jer je znao u koju svrhu - 78 -
OBLIGACIONO PRAVO novac daje, odnosno u koju svrhu će tuženi novac upotrebiti, te da je ugovor koji je zaključen između stranaka ništav, jer je po svojoj sadržini protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima - u skladu sa članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i kao takav ne može proizvoditi pravno dejstvo, te je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Samim tim, neosnovani su navodi žalbe koji se - u stvari - svode samo na tvrdnje da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Odluka Okružnog suda iz stava II izreke presude doneta je u skladu sa članom 104. stav 2. navedenog Zakona. Ova imovinska sankcija oduzimanja predmeta ništavog ugovora, određuje se kad su za to ispunjeni zakonski uslovi, a naročito ako se na taj način mogu otkloniti štetne posledice ugovora, ako je to potrebno radi suzbijanja masovnih društvenih negativnih pojava ( što je u konkretnom sporu slučaj obzirom na to da su i tužilac i tuženi, kao i saslušani svedoci koji imaju neposredna saznanja o samom sporu između tužioca i tuženog, opredeljeni kao stalni ili povremeni kockari u dužem vremenskom periodu u poslednjih 10 - 20 godina, te da su novac isključivo radi kocke pozajmljivali međusobno u dužem vremenskom periodu ). (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 885/06 od 09.08.2006. godine)
145. Sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti kada se radi o apsolutnoj ništavosti ugovora i na ništavost se može pozvati svako zainteresovano lice. Stoga sud nije vezan postavljenim tužbenim zahtevom za poništaj ugovora iz razloga relativne ništavosti. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nosilac stanarskog prava na spornom stanu bio je sada pokojni D.A, otac tuženog, čiji je član porodičnog domaćinstva bio tuženi koji je 1960. godine otišao na rad u N., a u N.S. dolazio nekoliko puta godišnje. Po penzionisanju počeo je da provodi u N.S. tri do četiri meseca godišnje. Ugovor o korišćenju stana tuženi je zaključio sa Preduzećem za gazdovanje stambenim zgradama iz N.S. dana 21.11.1966. godine za sporni stan, a ovaj ugovor je u ime tuženog kao nosioca stanarskog prava potpisala njegova majka Š. U toku 1968. godine je sa Preduzećem za gazdovanje stambenim zgradama iz N.S. zaključio novi ugovor o korišćenju stana iste sadržine kao i ugovor iz 1966. godine ali je taj ugovor lično potpisao. Majka tuženog je 12.4.1974. godine sa stambenim preduzećem zaključila ugovor o korišćenju ovoga stana čime je stanarsko pravo sa tuženog preneto na nju a ona je u ovome stanu živela neprekidno i u vreme dok se tuženi nalazio na privremenom radu u N. Posle smrti majke, tuženi je dana 16.11.1990. godine Upravi za imovinsko pravne poslove N.S. podneo zahtev za zaključenje ugovora o korišćenju stana kojim bi on bio određen za nosioca stanarskog prava na ovome stanu, ali je Komisija za stambene poslove Skupštine opštine N.S. dana 20.4.1990. godine, zaključkom odbila zahtev tuženog za prenos stanarskog prava na ovome stanu i tuženi je obavezan da se u roku od 30 dana iseli iz ovoga stana. Tuženi je posle toga, dana 25.2.1994. godine zaključio ugovor o otkupu stana koji je u njegovo ime potpisao advokat B.V. i na osnovu tog ugovora upisao pravo svojine na stanu u zemljišnim knjigama. Tuženi je vlasnik i trosobnog stana br. 13, sa nus prostorijama, površine 74,11 m2 na III - 79 -
OBLIGACIONO PRAVO spratu zgrade br. 10 u Ul. S.K, izgrađen na kat. par. 4671, upisane u ZKUL 6672/13 KO N.S, a koji je nasledio od svog oca koji je preminuo 1974. godine i ovaj stan ugovorom o kupoprodaji od 27.4.1988. godine otuđio S.S. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je i po oceni Vrhovnog suda, primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ugovor o otkupu stana koji je zaključio tuženi koji nije bio nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme sa tužiocem kao davaocem stana na korišćenje, ništav jer je protivan prinudnim propisima saglasno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). Istovremeno kako je otpao osnov po kome tuženi koristi stan naloženo je njegovo iseljenje iz stana i predaja tužiocu kao vlasniku a u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa (dalje: Zakon). Dopunskom presudom je naložena uspostava ranijeg zemljišnog knjižnog stanja u smislu člana 104. stav 1. ZOO i utvrđeno da tuženi nema pravo na vraćanje datog kao posledice ništavosti jer je tuženi bio nesavestan a u smislu člana 104. stav 2. ZOO. Za odluke su dati i pravilni razlozi koje u svemu kao osnovane prihvata i Vrhovni sud. I po oceni Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ugovor o otkupu stana koji je zaključio tuženi sa pravnim prethodnikom tužioca ništav jer je protivan prinudnom propisu i to članu 16. Zakona o stanovanju prema tekstu važećem u vreme zaključenja ugovora o otkupu stana. Naime, odredbom člana 16. Zakona o stanovanju je propisano da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu zakona, na njegov zahtev, u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi pod uslovima propisanim zakonom. Prema tome, po ovoj odredbi otkup stana je ustanovljen zakonom i rezervisan za tačno određen krug lica, a to su nosilac stanarskog prava, bračni drug nosioca stanarskog prava i deca rođena u braku i van braka, usvojena ili pastorčad koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, ali uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava. Kako tuženi u vreme podnošenja zahteva za otkup stana nije bio nosilac stanarskog prava na ovome stanu odnosno zakupac na neodređeno vreme, nije živeo u stanu sa majkom koja je bila nosilac stanarskog prava niti mu je majka kao nosilac stanarskog prava dala pismenu saglasnost za otkup stana u smislu člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju to je tuženi ugovor o otkupu stana zaključio suprotno navedenom prinudnom propisu. Tuženi koristi stan bez pravnog osnova (prestao je da bude član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava) pa je pravilno usvojen zahtev tužioca kao vlasnika stana i naloženo tuženom iseljenje iz stana i predaja stana u smislu člana 37. Zakona. Istovremeno, po članu 104. stav 1. ZOO naložena je, dopunskom presudom, uspostava pređašnjeg zemljišno knjižnog stanja, a utvrđeno je i da tuženi nema pravo na vraćanje datog u smislu člana 104. stav 2. ZOO jer je nesavestan pošto, iako je prethodno Komisija za stambene poslove Opštine N.S, odbila njegov zahtev za prenos stanarskog prava i istim zaključkom tuženi obavezan da se u roku od 30 dana iz stana iseli, zaključio sporni ugovor, posebno imajući u vidu da je tuženi na ime otkupne cene stana isplatio 1 dinar. Neosnovano je isticanje tuženog u reviziji da je zahtev tužioca glasio da se poništi ugovor što znači da se radilo o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora iz razloga relativne ništavosti, a sud je utvrdio da je ugovor ništav, odnosno primenio odredbu člana 103. ZOO. Ovo, zbog toga što sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice u smislu - 80 -
OBLIGACIONO PRAVO člana 109. ZOO. U konkretnom slučaju, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je ugovor koji je tuženi zaključio sa pravnim prethodnikom tužioca ništav jer je zaključen suprotno prinudnom propisu člana 16. Zakona o stanovanju i ne proizvodi pravno dejstvo, pa sud nije bio vezan postavljenim tužbenim zahtevom, kako to pogrešno smatra tuženi. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 251/2007 od 11.7.2007. godine)
146. Tužbeni zahtev tužioca za povraćaj novca datog u okviru nedozvoljenog raspolaganja stranaka i ništavog pravnog posla u kojem je tužilac nesavesna stranka – je neosnovan. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je na pravilan i potpun način utvrdio činjenično stanje. Razlozima žalbe ono se ne dovodi u pitanje, niti se nude dokazi koji bi ga izmenili. Naime, i po oceni ovoga suda, prvostepeni sud je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrdio da je prvotužilac - kao tadašnji suprug prvotužene - istoj dao 5.000 DEM, kako bi ih ona dala postupajućem lekaru radi ostvarivanja prava na invalidsku penziju. S tim u vezi, prvostepeni sud pravilno zaključuje da ovakvo potraživanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer se radi o ništavnom ugovoru - shodno odredbi člana 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je nesavesna strana, te ne može dobiti pravnu zaštitu, zbog ništavnog pravnog posla, a sve u vezi člana 3. Zakona o parničnom postupku. Navodima žalbe tužioca se ne ukazuje da se eventualno radi o drugom pravnom poslu, već iz same činjenice da je tužilac dao novac svojoj tadašnjoj supruzi - ovde prvotuženoj radi uručenja nadležnom lekaru zbog ostvarivanja prava na invalidsku penziju, isti ne može - zbog ništavosti takvog pravnog posla iz navedenih razloga - uživati pravnu zaštitu, bez obzira na činjenicu da je to zaista i učinio. ( Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1133/05 od 04.10.2005. godine )
147. Ugovoru, odnosno sudskom poravnanju apsolutna ništavost oduzima pravna dejstva, i predstavlja sankciju od momenta njegovog zaključenja a posle intervencije suda koji apsolutnu ništavost utvrdi izrekom presude. Iz obrazloženja: Pravilan je stav prvostepenog suda kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, utvrdivši da su ugovor od 19.01.1995. godine i aneksi zaključeni pod br. II, III, IV i V i sudska poravnanja zaključena u predmetima R. br. 486/95 od 17.11.1995. godine i R. br. 537/95 od 08.12.1995. godine - ništavi. Ovo zbog toga što su naznačeni ugovor o ustupanju prava na devizna sredstva u inostranstvu, naznačeni aneksi tog ugovora i sudska poravnanja zaključeni protivno imperativnim propisima - Zakonu o deviznom poslovanju, čijim članom 3. je predviđeno da se devize kupuju i prodaju na jedinstvenom deviznom tržištu, da je zabranjena kupovina i prodaja deviza između domaćih pravnih lica, kao i da je - u smislu čl. 4. ovog Zako- 81 -
OBLIGACIONO PRAVO na - zabranjeno plaćanje u devizama između domaćih pravnih lica. Nesporno je utvrđeno da su predmetni ugovori sa aneksima i predmetna poravnanja, dakle, zaključeni protivno označenim prinudnim propisima, pa su - u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima - ništavi. Žalbeni navodi tuženog po kojima je tužbu trebalo odbaciti jer tužilac nije dokazao svoj pravni interes za podnošenje tužbe, su neosnovani. Ovo zbog toga što se radi o ugovorima zaključenim protivno prinudnim propisima i koji su ništavi, pa tužilac ne mora dokazivati poseban pravni interes za podnošenje tužbe kojom se traži utvrđenje ništavosti, imajući u vidu i odredbu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima. Mora se imati u vidu da je sudsko poravnanje sporazum stranaka o spornom materijalnopravnom odnosu. Dakle, sudsko poravnanje je jedan civilni (privatnopravni) ugovor koji ima i procesnopravno dejstvo, jer okončava spor i predstavlja izvršni naslov. To je, istovremeno, i procesna radnja ali i pravni posao koji reguliše materijalnopravne odnose stranaka u odnosu na predmet spora. Sudsko poravnanje, kao i ugovor, može se pobijati iz razloga apsolutne ništavosti, koja - prema opštim pravilima - najpre znači da strane nisu dužne da ispune svoje obaveze iz takvog ugovora (poravnanja) i ne mogu biti ni sudskom odlukom obavezane da ih ispune, a zatim - ako su obaveze iz takvog ugovora ispunjene - da stranke mogu tražiti povraćaj datog. Apsolutna ništavost je sankcija koja ugovoru (sudskom poravnanju) oduzima pravna dejstva od momenta njegovog zaključenja a posle sudske intervencije koja apsolutnu ništavost utvrđuje izrekom presude. Podnosilac žalbe neosnovano navodi da sud nije pružio pravnu zaštitu tužiocu, jer izrekom presude nije izrečena pravna posledica koja se tužbom zahteva. Ovo zbog toga što je prvostepeni sud odlučivao u granicama postavljenog tužbenog zahteva kojim je traženo utvrđenje ništavosti poravnanja. Izricanje pravne posledice ništavosti tužbom nije traženo, ali nije ni moralo biti traženo. Jer, kada sud izrekom utvrdi ništavost jednog materijalno-pravnog odnosa kao apsolutnu, time se tom materijalno-pravnom odnosu oduzimaju sva pravna dejstva i to od trenutka njegovog nastanka. Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tuženog po kojima poravnanja i dalje proizvode pravna dejstva, te da se na osnovu njih može nastaviti izvršni postupak. Na pravilnost pobijane odluke je bez uticaja i žalbeni navod tuženog da tužilac nije dokazao svoj pravni interes za podnošenje tužbe. Ovo zbog toga što na ništavost sud - u smislu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - pazi po službenoj dužnosti, i da se na nju može pozvati svako zainteresovano lice. Tužilac, dakle, nije morao dokazivati postojanje posebnog pravnog interesa za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 8692/2004 od 13.01.2005. god.)
148. Sud može priznati pravno dejstvo pismenog ugovora o obliku i visini naknade za eksproprisane nepokretnosti, zaključenog van postupka propisanog zakonom između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije, posle donošenja rešenja o eksproprijaciji, pod uslovom da je ugovor izvršen u celini ili u pretežnom delu, ukoliko je cilj ugovora pravično obeštećenje ranijeg vlasnika i nije u suprotnosti sa pozitivnim propisima.
Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da su rešenjem Opštinskog Sekretarijata za upravu V... br. ______/086/02 od 5.1.1986. godine, u korist opštine V..., za potrebe bivšeg SIZ-a stanovanja, ko- 82 -
OBLIGACIONO PRAVO munalnih delatnosti i građevinskog zemljišta eksproprisane sledeće tužiočeve nepokretnosti: deo k.p. br. 1675/2 KO V... u površini od 89 m2, bunar dubine 7 m, septička jama dubine 3 m od betonskih cevi, betonski trotoar i stepenište ukupne površine 11 m2 i garaža dimenzija 3,6 m x 3,5 m. Nije sporno da je posle pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, 31.08.1988. godine, zaključen pismeni ugovor između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije, kojim se korisnik eksproprijacije obavezao da pre otpočinjanja građevinskih radova na zemljištu koje je eksproprisano snimi stambene objekte ranijeg vlasnika koji nisu eksproprisani i da sa eksproprisanog dela zemljišta izmesti garažu ranijeg vlasnika na ostatak njegovog zemljišta, da izradi potporni zid na liniji eksproprijacije i, kao što je napred rečeno, isplati naknadu za eksproprisano zemljište i objekte (izuzev potpornog zida) po proceni veštaka u nadležnom postupku, da je korisnik eksproprijacije započeo izgradnju nove garaže na predlagačevom zemljištu, da nova garaža nije dovršena a stara nije srušena i da nije izgrađen novi potporni zid. Imajući u vidu da su se navedenim ugovorom raniji vlasnik i korisnik eksproprijacije delimično sporazumeli o obliku i visini naknade, kao i da je ugovor zaključen posle pravosnažnosti rešenja, prvostepeni sud nalazi da je ugovor apsolutno ništav u smislu člana 103. ZOO-a, s obzirom na sadržinu odredbe člana 60. stav 5. Zakona o eksproprijaciji (“Sl. glasnik SRS” br. 40/84), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora i donošenja rešenja o eksproprijaciji, kojom je propisano da se po pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji stranke ne mogu sporazumevati o visini i oblicima naknade van postupka propisanog ovim zakonom. Gotovo istovetnu odredbu sadrži i sada važeći Zakon o eksproprijaciji, u članu 57. stav 4. koji propisuje da se po donošenju prvostepenog rešenja o eksproprijaciji stranke ne mogu sporazumevati o oblicima i visini naknade van postupka propisanog zakonom i otuda je bez pravnog dejstva ugovor o obliku i visini naknade za eksproprisane nepokretnosti koji je zaključen protivno navedenim zakonskim odredbama. Međutim, po shvatanju Okružnog suda, sud može izuzetno priznati pravno dejstvo pismenog ugovora o obliku i visini naknade za eksproprisane nepokretnosti, zaključenog van postupka propisanog zakonom između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije posle pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, odnosno posle donošenja rešenja o eksproprijaciji, pod uslovom da je ugovor izvršen u celini ili u pretežnom delu, ukoliko je cilj ugovora pravično obeštećenje ranijeg vlasnika i nije u suprotnosti sa pozitivnim propisima. Iz ovoga sledi da raniji vlasnik može zahtevati pred parničnim sudom potpuno ispunjenje i ostatka obaveze koju je korisnik eksproprijacije preuzeo u pogledu oblika i visine naknade, ako je ta obaveza ispunjena u pretežnom delu. Prema činjeničnom stanju u spisima, postupajući po ugovoru iz avgusta 1988. godine, korisnik eksproprijacije je na zapadnom delu predlagačeve parcele uradio pokrivenu betonsku garažu, dimenzija 5 x 3 m i visine 3 m, ali da radovi nisu izvedeni do kraja. U kom obimu su radovi izvedeni i od kakvog je to značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari pobijano rešenje nema razloge. Osim toga, pobijano rešenje ne sadrži ni jasne razloge zbog čega se predlagaču u vanparničnom postupku dosuđuje naknada za rušenje stare garaže i za izradu novog potpornog zida, jer očigledno ovi troškovi nisu u neposrednoj vezi sa samom naknadom za eksproprisane nepokretnosti, već samo mogu imati karakter ili ugovorne obaveze, ili pak prava predlagača na naknadu štete koju trpi ostatak njegove nepokretnosti zbog privođenja nameni i izvođenja radova na eksproprisanom delu zemljišta. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će, saglasno navedenim primedbama, otkloniti nedostatke u postupanju i na pouzdan način kao prethodno pitanje raspraviti: 1) da li je spornim ugovorom između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije postignut sporazum o naknadi za - 83 -
OBLIGACIONO PRAVO eksproprisani objekat – garažu, utoliko što bi umesto novčane naknade korisnik eksproprijacije izgradio novu garažu na ostatku zemljišta ranijeg vlasnika, a ako je sporazum sa takvom sadržinom postignut, u kojoj meri su radovi izvedeni, u odnosu na obim potrebnih radova, i konačno, da li je predlagač ovlašćen da pred parničnim sudom zahteva izvršenje ugovora u neispunjenom delu, u kom slučaju ne bi imalo mesta vođenju vanparničnog postupka za određivanje naknade za navedeni objekat, i 2) da li ugovor u jednom delu sadrži i obaveze korisnika eksproprijacije u vezi sa privođenjem nameni eksproprisanog dela zemljišta, što takođe ne bi moglo biti predmet ovog vanparničnog postupka. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 179/05 od 11.03.2005. god.)
149. U slučaju ništavosti ugovora o kupoprodaji svaka ugovorna strana je dužna da drugoj vrati ono što je primila, tj. tuženik je dužan da vrati tužiocu iznos dat na ime kupoprodajne cene. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda utvrđeno je da je ništav pismeni predugovor o kupoprodaji nepokretnosti, a u stavu 2. izreke tuženik je dužan da vrati tužiocu 500 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da pismeni predugovor o kupoprodaji nije overen shodno Zakonu o prometu nepokretnosti, pa je sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da je isti apsolutno ništav, shodno članu 104. ZOO, i odlučio o povraćaju novca datog na ime kupoprodajne cene. Pravilno je sud dao razloge da nema mesta primeni odredbe o kapari iz člana 80. ZOO, pa i o povraćaju dvostruke kapare, jer se radi o apsolutno ništavom ugovoru. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 890/04 od 26.08.2004. god.)
150. Ugovor je ništav ako je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su međusobno poslovale tokom 1992. i 1993. godine tako što je tužilac određenu robu nabavljao i davao tuženom, a ovaj je prodavao i dobijeni novac, uz određenu naknadu, predavao tužiocu. Iz takvog odnosa stranaka nastala je obaveza tuženog prema tužiocu za određenu količinu šećera, kukuruza, stočnog brašna i ulja, odnosno robe koja je tada uglavnom bila deficitarna na tržištu. Utvrđujući da ni jedna od stranaka nema ovlašćenje za ovakvu vrstu trgovine, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, osnovano zaključili da trgovina kojom su se parnične stranke bavile radi dalje prodaje, ima elemenata krivičnog dela, odnosno da je takva vrsta trgovine za- 84 -
OBLIGACIONO PRAVO branjena, zbog čega je ugovor koji je postojao među strankama ništav, da su obe stranke nesavesne, te da je tuženi navedenu količinu robe koju nije platio niti vratio tužiocu, kao predmet nedozvoljene trgovine, u obavezi da preda opštini na čijoj teritoriji ima prebivalište. Naime, ukoliko je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište (član 104. stav 2. ZOO). Tužilac nije proizvođač ove robe, koja je u spornom periodu bila deficitarna na tržištu i čiji je promet bio ograničen, niti je koja od parničnih stranaka imala registrovanu radnju za njenu prodaju, što ukazuje da su parnične stranke izvršavajući zaključen ugovor postupale protivno prinudnim propisima, odnosno nezakonito. Kako su obe ugovorne strane nesavesne, pravilna primena materijalnog prava, odnosno navedene zakonske odredbe zahtevala je da se zahtev tužioca odbije uz obavezu tuženog da predmet ugovorne obaveze iz ništavog pravnog posla preda opštini, kako je to pravilno utvrđeno i pobijanom presudom. Navodima revizije da sud nije pravilno utvrdio visinu obaveze tuženog iz pomenutog ugovornog odnosa stranaka u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, suprotno odredbi člana 385. stav 3. ZPP, koja propisuje da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti. Na osnovu člana 393. ZPP, odlučeno je kao u izreci. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1673/04 od 16.09.2004. god.)
151. Restitucija kao posledica ništavosti ugovora znači uspostavljanje onog stanja u imovini stranaka koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora, a vrši se po pravilima istovremenog ispunjenja. Iz obrazloženja: Nižestepenim presudama a po tužbi opštine kao osnivača prvotuženog je utvrđeno prema tuženima da je ništav ugovor o zakupu zaključen 22.10.1998. godine, između pravnog prethodnika prvotuženog javnog preduzeća i drugotuženog preduzeća, te je obavezan drugotuženi da se iseli iz poslovnog prostora koji je predmet ugovora o zakupu i ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Utvrđeno činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude je, da su pravni prethodnik prvotuženog javnog preduzeća i drugotuženo preduzeće zaključili ugovor o zakupu 22.10. 1998. godine na određeno vreme u trajanju od četiri godine, počev od 01.10.1998. godine do 31.12.2002. godine. Predmet zakupa je poslovni prostor uz magacinski. Ugovor o zakupu zaključen je suprotno članu 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini RS, budući da prilikom njegovog zaključenja nije dobijena saglasnost od Republičke direkcije za imovinu RS, a nisu ispoštovane ni odredbe člana 4. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti kojima je predviđena obaveza nadležnog organa da odmah po saznanju o stupanju u posed nepokretnosti suprotno odredbama ovog zakona preduzme mere kojima će se to sprečiti. Pa kako je ugovor zaključen suprotno odredbi člana 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije isti je ništav, a zakonska posledica ništavosti ugovora jeste da je svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu ta- 85 -
OBLIGACIONO PRAVO kvoga ugovora, pa je drugotuženo preduzeće u obavezi da se iseli iz tog prostora i isti ispražnjen od lica i stvari preda prvotuženom javnom preduzeću. Republički javni tužilac nije prihvatio ovakvo stanovište sudova u delu koji se odnosi na obavezu drugotuženog da se iseli iz ovog prostora pri činjenici da je u toku ovog postupka vođen drugi parnični postupak pred nadležnim opštinskim sudom koji je okončan pravnosnažnom presudom od 21.05.2002. godine kojom je utvrđeno pravo vlasništva drugotuženog na predmetnom poslovnom prostoru koji je i predmet ugovora o zakupu, te da stoga nema osnova za iseljenjem drugotuženog iz navedenog prostora. S obzirom na sadržinu odredaba člana 104. i člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, Republički javni tužilac nalazi da se u konkretnom slučaju cilj restitucije ne može ostvariti obzirom da je u međuvremenu došlo do promene pravne situacije u kojoj je drugotuženi postao perfektnim vlasnikom. Prema članu 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora. Restitucija kao posledica ništavosti ugovora znači uspostavljanje onog stanja u imovini stranaka koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora, a vrši se po pravilima istovremenog ispunjenja iz člana 122. ZOO, izuzev u slučajevima propisanim članom 104. st. 2. i 3. ZOO. Članom 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sud može odbiti u celini ili delimično zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dato a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište odnosno prebivalište ili boravište. Stavom 3. istog člana propisano je da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima. Osnovni princip ugovornog prava jeste načelo savesnosti i poštenja. Ta načela obavezuju strane ugovornice da se u međusobnim odnosima ponašaju savesno i pošteno. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i navedenom materijalnom pravu, Vrhovni sud je u celini prihvatio kao osnovane navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti. Naime, kako je do zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o zakupu uz restituciju, a što je bilo dana 13.01.2003. godine, drugotuženo preduzeće po osnovu presude opštinskog suda od 21.05.2002. godine snabdevene klauzulom pravnosnažnosti od 21.06.2002. godine i klauzulom izvršnosti od 08.07.2002. godine steklo pravo svojine na spornom prostoru koji i koristi, to je ovakvim nastalim novim svojinsko-pravnim stanjem u odnosu na predmetni prostor otpao osnov obaveze drugotuženog preduzeća da se iz spornog prostora iseli jer ga sada koristi kao vlasnik po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne presude. Nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke pogrešnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima (načelo savesnosti i poštenja) ocenjuju ovu činjenicu irelevantnom za drugačije presuđenje, što po stanovištu Vrhovnog suda nije, ova činjenica upravo ima drugačiji značaj, ona je odlučna za ocenu osnovanosti zahteva tužioca za iseljenjem drugotuženog preduzeća iz predmetnog prostora. Pošto je drugotuženi pre zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici stekao pravo svojine na spornom prostoru po osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne sudske odluke, cilj restitucije se ne može ostvariti, pa drugotuženi i nije u obavezi da se iz predmetnog prostora iseli. Zato je Vrhovni sud preinačio nižestepene presude u delu koje se odnosi na iseljenje, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužilačke opštine da se drugotuženo preduzeće iseli iz predmetnog poslovnog prostora sa magacinom i ispražnjen od lica i stvari preda u posed prvotuženom javnom preduzeću primenom člana 408. u vezi člana 395. stav 1. ZPP. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 44/04 od 05.05.2004. god.) - 86 -
OBLIGACIONO PRAVO
152. Ugovor o zameni stanova zaključen između nosioca stanarskog prava je ništav iz razloga nedostatka saglasnosti davaoca stana na korišćenje. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku nije bilo sporno da je tužilac po osnovu ugovora o korišćenju stana br. 64 od 1.4.1980. godine, postao nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, zatim da su tužilac i tužena 2.8.1990. godine, zaključili ugovor o zameni stanova u svojstvu nosilaca stanarskog prava, tako što je tužilac po ovom ugovoru dao u zamenu sporni stan tuženoj, dok je tužena tužiocu u zamenu dala stan u I...B... u ul. R... br. 24/D u Sloveniji, da je tužilac obezbedio saglasnost davaoca stana na korišćenje za ovu zamenu, dok tužena takvu saglasnost od svog davaoca stana na korišćenje u Sloveniji nije obezbedila, jer je TO T.... iz I...B... odbio da da saglasnost za zamenu stanova, a predlog kojim je tužena tražila da se pravo na zamenu stana utvrdi u vanparničnom postupku odbačen je rešenjem Osnovnog suda u K... - Odeljenje u I...B... N. br. 307/90 od 14.7.1992. godine. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je pravosnažnim presudama, bliže označenim u obrazloženju pobijane presude utvrđeno je da su ništavi: ugovor o zameni stanova od 2.8.1990. godine, ugovor o korišćenju predmetnog stana po osnovu stanarskog prava br. 225 od 2.10.1990. godine, zaključen između tužene i JKP K.... iz Lj... i ugovor o otkupu navedenog stana zaključen 12.12.1992. godine između tužene i Opštine Lj... Na osnovu navedenih činjenica prvostepeni sud je pravilno zaključio da se tužena u državini predmetnog stana sada nalazi bez pravnog osnova i da je u smislu člana 104. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima dužna da tužiocu vrati - preda u državinu stan u čijoj se državini nalazi po osnovu apsolutno ništavog ugovora o zameni stanova. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi zaključak da je tužilac bio nesavesna strana, što bi moglo da uputi na primenu odredbe člana 104. stav 2. ZOO-a, naprotiv, tužilac je obezbedio saglasnost svog davaoca stana na korišćenje u zamenu, tako da na strani tužioca nije bilo krivice što nije došlo do pravno valjanog ostvarenja zamene stanova. Pored toga, presudom ovoga suda P. br. 44/02 od 2.9.2002. godine, donesenoj u ovoj pravnoj stvari, pravosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tužilac preda stan u I...B..., pošto je utvrđeno da tužilac nije u državini tog stana jer je iseljen od strane nadležnog organa zbog toga što se u stan nezakonito uselio jer vlasnik stana u I...B... nije dao dozvolu za zamenu stanova, tako da su neosnovani navodi iz žalbe da je u ovom smislu činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Imajući sve ovo u vidu kao i to da je tužilac po osnovu ugovora br. 64 od 1.4.1980. godine, stekao stanarsko pravo na spornom stanu i koje, prema pravilnom utvrđenju prvostepenog suda, na zakonom predviđen način nije prestalo do donošenja Zakona o stanovanju, pa kako je odredbom člana 31. stav 1. Zakona o stanovanju tužilac stekao svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da stan preda tužiocu. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1258/04 od 27.09.2004. god.)
153. Ako ugovor o zajedničkoj gradnji prikriva ugovor o prenosu prava preče gradnje, prikriveni ugovor važi ako pribavilac spada u krug lica iz člana 30. Zakona o građevinskom zemljištu (“Sl. - 87 -
OBLIGACIONO PRAVO glasnik RS” broj 23/90 sa kasnijim izmenama i dopunama), koji je važio u vreme zaključenja ugovora, na koje je titular prava mogao preneti ovo pravo (bračni drug, potomak, usvojenik, roditelj i usvojilac). U suprotnom, kao protivan navedenom zakonskom propisu, i prikriveni ugovor je ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1350/04 od 27.10.2004. god.)
154. Ništav je ugovor kojim vlasnik stvari od trećeg lica uzima u zakup sopstvenu stvar. Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud na osnovu nespornih činjenica i izvedenih pismenih dokaza utvrdio da je među strankama nesporno da je tužilac vlasnik stvari, kioska koji je kao tezga broj 80 smešten na N...B... na javnoj površini. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je tuženo Javno preduzeće tužiocu smeštaj kioska na navedenom mestu uslovilo zaključenjem ugovora o zakupu po kojem tuženo Javno preduzeće daje tužiocu u zakup kiosk, koji je u parnici nesporno tužiočevo vlasništvo. Po pobijanim ugovorima tužilac za korišćenje, tj. zauzeće dela javne površine u cilju postavljanja kioska - tezge naknadu plaća Odeljenju za građevinsko i komunalno stambene poslove opštine N... B... Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je presudio da je ništav ugovor kojim vlasnik stvari od trećeg lica uzima u zakup sopstvenu stvar, odnosno zakupodavac izdaje u zakup zakupcu stvar koja je svojina zakupca. Očigledno je da se ne radi o ugovoru o zakupu, bez obzira na upotrebljenu terminologiju u pobijanim ugovorima i tvrdnje da pobijane odredbe spornih ugovora ispunjavaju uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, pa će u daljem toku postupka prvostepeni sud primeniti odredbu člana 106. Zakona o obligacionim odnosima, koji kaže da u situacijama kada ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, tada među ugovoračima važi taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovorači imali u vidu kad su ugovor zaključili. U konkretnom slučaju očigledno je da je tuženo javno preduzeće prilikom zaključenja predmetnih ugovora sa tužiocem koristilo i svoja javno-pravna i obligacionopravna ovlašćenja i da je zato među strankama zaključen nemoguć ugovor po kom tužilac, vlasnik stvari, uzima u zakup sopstvenu stvar od tuženog javnog preduzeća. U daljem toku postupka, sud će imati u vidu odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, koji predviđa da će sud prilikom odlučivanja o vraćanju datog imati u vidu značaj ugroženog dobra ili interesa vodeći računa o savesnosti obeju strana i moralnim shvatanjima. Netačan je žalbeni navod da prvostepeni sud nije dao razloge o odlučnim činjenicama, jer je prvostepeni sud detaljno obrazložio zašto prihvata tvrdnju tužioca da su predmetni ugovori u određenim odredbama ništavi. Viši trgovinski sud prihvata žalbeni navod da su predmetni ugovori zaključeni među strankama zbog atraktivnosti lokacija i da je zato tužilac pristao da zaključi ugovor sa podnosiocem žalbe po kojem će plaćati korišćenje građevinskog zemljišta i zakup tezge. Međutim, za korišćenje građevinskog zemljišta tužilac po samoj sadržini ugovora, a i po prirodi ove obaveze, naknadu ne plaća tužilac po samoj sadržini ugovora, a i po prirodi ove obaveze, naknadu ne plaća tuženom javnom preduzeću, nego organu uprave, a kako je rečeno, nikako ne može uzeti u zakup sopstvenu tezgu. Iz gore navedenih razloga žalba tuženog javnog preduzeća se odbija kao neosnovana i pobijana prvostepena presuda u delu u kojem je presuđeno na teret ovog tuženog potvrđuje po članu 368. Zakona o parničnom postupku. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj 6663/03 od 26.12.2003. god.) - 88 -
OBLIGACIONO PRAVO
155. Suvlasnik poslužnog dobra može podići tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora kojim je bez njegove saglasnosti zasnovana stvarna službenost ugovorom zaključenim između drugog suvlasnika poslužnog dobra i vlasnika povlasnog dobra, jer kao suvlasnik koji je povređen u svom pravu predstavlja zainteresovano lice u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Tužilja u ovoj parnici kao suvlasnik sporne parcele k. p. br. ____, traži da se utvrdi da je ništav ugovor koji je 23. novembra 1991. godine zaključen u formi zapisnika pred Mesnom zajednicom između tuženih, a kojim je ustanovljeno pravo službenosti prolaza preko sporne parcele broj ____ u korist parcele k.p. br. ____ vlasništvo tužene V. Sudovi su u provedenom postupku uvrdili da su tužilja i tuženi M. suvlasnici sporne parcele broj ____ i da tu parcelu koriste za prolaz do svoje druge parcele. Ova parcela se sa jedne strane graniči sa parcelom broj _____, vlasništvo drugog lica, s tim što se preko ove parcele prostire put koji tuženi P. i V. koriste za prolaz do svoje parcele broj ____ Tuženi M. je ugovorio sa tuženom V. i tuženim P. pravo službenosti prolaza i preko parcele broj ____, obavezujući se da će ukloniti ogradu koja se nalazi na granici parcele broj ___ i ____ i tako proširi put da tužena V. može nesmetano da dolazi na svoju parcelu. S druge strane, tužena V. se obavezala da će tuženom proširiti ulaz u njegovu parcelu, a od dela svoje parcele broj ____. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji ustanovljavanjem sporne službenosti nije ograničeno pravo korišćenja njenog suvlasničkog dela, nalazeći da usled toga tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora nije osnovan. Pri tome je prvostepeni sud ocenio i da tužilja nema ni pravni interes u smislu člana 109. ZOO, s obzirom da nije učestvovala u zaključenju ugovora, te da njena prava nisu povređena. Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredbom člana 49. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa je propisano da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro), ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti ih na svojoj nepokretnosti. Najčešći način na koji stvarne službenosti nastaju jeste pravni posao, dok sam način tog sticanja predstavlja bilo upis u javnu knjigu, bilo drugi odgovarajući način određen zakonom. Pravni posao, kao osnov za zasnivanje stvarne službenosti može biti ugovor. Kad je u pitanju nastanak stvarne službenosti ugovorom, njega zaključuju vlasnici poslužnog i povlasnog dobra. Ako je poslužno dobro u suvlasništvu, onda službenost ne može ugovorom konstituisati jedan suvlasnik bez znanja, dozvole i odobrenja i prihvatanja ostalih suvlasnika. Ovo s obzirom na odredbu člana 15. stav 4. navedenog zakona, pošto je u pitanju pravni posao koji premašuje okvire redovnog upravljanja. Prema tome, ova odredba ne dozvoljava preduzimanje poslova koji prelaze okvire redovnog upravljanja, uključujući i zasnivanje stvarne službenosti, bez saglasnosti svih suvlasnika, što znači da se radi o kogentnoj odredbi i da je ugovor koji je protivan ovoj odredbi istovremeno i ništav u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome su bez značaja neke druge okolnosti konkretnog slučaja od kojih su pošli sudovi kao što je okolnost da sporna parcela nije dodatno a ni prekomerno op- 89 -
OBLIGACIONO PRAVO terećena zasnivanjem stvarne službenosti, jer odredba navedenog člana 15. stav 4. Zakona ne predviđa nikakve izuzetke u pogledu obavezne saglasnosti svih suvlasnika. Tužilja bi onda osnovano zahtevala utvrđenje ništavosti ugovora kojim je bez njene saglasnosti zasnovana stvarna službenost na spornoj parceli i kao suvlasnik koji je povređen u svom pravu predstavlja zainteresovano lice u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 161/02 od 12.02.2003. god.)
156. Pravo da ističu ništavost ugovora pripada kako stranama ugovornicama tako i svakom zainteresovanom licu, s tim da je njihov obim različit. Iz obrazloženja: Drugostepeni sud najpre konstatuje da tužilac, kako osnovano u žalbi navodi, ne traži poništaj ugovora o razmeni nepokretnosti koji je zaključen između tuženih samo zbog toga što smatra da zaključci Vlade Republike Srbije nisu pravilni i zakoniti, već i iz drugih razloga, koji su u osnovi pozivanje na protivnost ugovora o razmeni imperativnim propisima. Uzroci koji dovode do nevažnosti ugovora različiti su, pa su različite i posledice koje je proizvode. Neki su uzroci ozbiljni i energični u toj meri da dovode do apsolutne ništavosti ugovora, a drugi, kojima se povređuju interesi ugovarača, daju za posledicu relativno ništavost ugovora. Prema odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Iz ove formulacije proizilazi da je ugovor koji je zaključen ništav, da egzistira u pravnom saobraćaju, pošto su pri njegovom nastanku ispunjeni svi formalno postavljeni uslovi u pogledu saglasnosti i volja stranaka, predmeta ugovora, osnova, a nepoštovan je i zahtev forme, ali su pri tom povređeni prinudni propisi, javni poredak i dobri običaji. Na apsolutnu ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (član 109. Zakona obligacionim odnosima). Ugovarač apsolutno ništavog ugovora i treća zainteresovana lica, kao i javni tužilac, imaju pravo da zahtevaju da sud utvrdi ništavost ugovora, a ugovoračima stoji na raspolaganju i zahtev iz odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima (zahtev za restituciju i zahtev za naknadu štete). Isticanje ništavosti pred sudom može da bude učinjeno tužbom, kojom može da se traži utvrđenje ništavosti, vraćanje onog što je u izvršenju ništavog ugovora dato i da se zahteva naknade štete povodom zaključenog ništavog ugovora. Tužena strana može istaći prigovor ništavosti prigovora povodom zahteva tužbe kojom se traži izvršenje ništavog ugovora ili ostvarenje nekih prava po osnovu takvog ugovora. Ako se izričito traži utvrđenje ništavosti ugovora, sud po takvoj tužbi postupa po pravilima koji važe za tužbu za utvrđenje i donosi presudu kojom konstatuje da je ugovor ništav, jer ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da presuda nema konstitutivni karakter. Za donošenje takve presude stanke imaju pravni interes, jer ništavi ugovori stvaraju privid punovažnog ugovora, pa on u pravnom saobraćaju nesumnjivo postoji, njegovo je pravno dejstvo i za stranke i za treća lica sporno i u interesu je pravne sigurnosti da se odlukom suda ta dilema otkloni isključenjem tog ugovora iz pravnog saobraćaja. Pravo isticanje ništavosti zakon priznaje svakom zainteresovanom licu, što znači da to mogu da budu i same strane ugovornice, kao i druga lica koja imaju pravni interes da se ništavost ugovora utvrdi. Međutim, obim ovlašćenja ugovorača i trećih li- 90 -
OBLIGACIONO PRAVO ca – pravno zainteresovanih lica nije identičan. Treća lica zaista mogu da traže utvrđenje ništavosti ugovora, ali se isključivo između ugovornih strana raspravlja odnos nastalog povodom poništaja – izriču se pravne posledice ništavog ugovora. Dakle, aktivna legitimacija za utvrđenje ništavosti šira je od aktivne legitimacije za izricanje posledica ništavosti, koja pripada samougovoračima, i to u smislu da tu legitimaciju ima širi krug lica koja se unapred i ne znaju, jer ništavost pogađa ugovarače i njih se sudbina ugovora, ali i pravne posledice neposredno tiču. Naravno, na postojanje razloga apsolutne ništavosti sud pazi po službenoj dužnosti, ali pošto se parnica kreće u okvirima dispozicije stranaka koja podrazumeva tužbu i tužbeni zahtev, ovo ovlašćenje suda izvodi se iz već postojeće tužbe. Prema tome, očigledno je da tužbeni zahtev tužioca nije pravilno postavljen. Ukoliko se tužilac već poziva na razloge apsolutne ništavosti, on tužbom ne može tražiti poništaj takvog ugovora, već jedino može tražiti utvrđenje ništavosti ugovora, i to zato što ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da presuda nema konstitutivni karakter. U svakom slučaju, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud treba da naloži tužiocu da postavi u smislu odredbe člana 186. Zakona o parničnom postupku određeni zahtev u pogledu glavne stvari. Ukoliko se tužilac već poziva na razloge apsolutne ništavosti, onda može tužbom tražiti samo utvrđenje ništavosti ugovora, a ne njegov poništaj, jer ništav ugovor po samom zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, tako da presuda nema konstitutivni karakter. U svakom slučaju, da bi mogao da izriče posledicu ništavosti, sud mora da identifikuje da li je u pitanju relativno ili apsolutno ništav ugovor, da li su lica koja traže poništaj ovlašćena na zahtev, od čega zavisi i koje će pravne posledice izreći. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 5514/03)
157. Sud u bilo kojoj parnici ne može pružiti pravnu zaštitu parničnoj stranci koja svoj zahtev temelji na ništavom pravnom poslu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 8229/03 od 25.12.2003. god.)
158. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1333/98 od 24.06.1998. god.)
159. U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7018/97 od 20.05.1998. god.)
160. Preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze, pod uslovom da je poverilac pristao na preuzimanje duga. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 74/98 od 10.02.1998. god.) - 91 -
OBLIGACIONO PRAVO
161. Ništav je ugovor koji je zaključilo lice koje nije bilo sposobno za rasuđivanje u vreme zaključenja ugovora, bez obzira što mu poslovna sposobnost nije bila oduzeta sudskom odlukom, u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je za zaključenje punovažnog ugovora odlučujuća stvarna nesposobnost, a ne pravna konstatacija te nesposobnosti. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 234/96 od 25.02.1998. god.)
162. Ako je ugovor ništav, zato što je protivan prinudnim propisima, sud može odbiti zahtev nesavesne strane za vraćanje datog, ali može i odlučiti da se predmet ništavog ugovora preda opštini, bez obzira što takav zahtev u parnici nije postavljen. (Iz presude Vrhovnog suda u Beogradu, Rev. 5935/98 od 10.11.1998. god.)
163. Ne može se tražiti ispunjenje ugovora, ako on nije zaključen u pismenoj formi koja je uslov njegove važnosti. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev.br.466/97 od 15.10.1997. god.)
164. Ništav je ugovor o prometu nepokretnosti zaključen pod uslovima postojanja pritisaka i nasilja, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena ili nije bila obezbeđena: sigurnost ljudi i imovine, ostvarivanje zaštite sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina ili zakonitost i ravnopravnost naroda i narodnosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1415/97 od 11.06.1997. god.)
165. Radnik koji nije tražio prinudno izvršenje prvanosnažne presude o vraćanju na rad, ima pravo na naknadu štete za izostalu zaradu do isteka roka od šest meseci u kome je mogao tražiti to izvršenje. (Iz presude Vrhovog suda Srbije, Rev. 863/97 od 12.03.1997. god.)
166. Republičko javno tužilaštvo može biti stranka u sporu kada se traži utvrđivanje ništavosti ugovora po osnovu odredbe iz člana 109. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 111/97 od 05.11.1997. god.)
167. - 92 -
OBLIGACIONO PRAVO U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju ima se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke ukoliko zakon što drugo ne određuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 733/97)
168.
U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1615/96 od 15.05.1996. god.)
169. Inflatorna šteta se otklanja potpunom naknadom u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima. Ostvarivanju potpune naknade zbog inflatorne štete ne smeta pravosnažna presuda donesena u osnovnom sporu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4804/95)
170. Presuda o poništavanju ugovora deluje unazad, pa je pribavilac dužan da vrati sve što je primio po osnovu tog ugovora, odnosno da vlasniku naknadi vrednost postignutih koristi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 396/95 od 14.02.1995. god.)
171. Kada je utvrđeno da pismeni neovereni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 4.12.1987. godine ne proizvodi pravno dejstvo to tužilac koji je po tom ugovoru kao kupac isplatio prodavcu, a sada tuženom kupoprodajnu cenu u celosti ima pravo da od tuženog zahteva povraćaj primljene kupoprodajne cene, a prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. (Okružni sud u Beogradu, Gž. 9872/94 od 23.05.1995. god.)
172. Budući da jedna pravila važe za ništave, a druga za rušljive ugovore sud je dužan u parnici za poništaj ugovora razgraničiti da li se radi o ugovoru zaključenom pod pritiskom radi iseljenja koji bi bio protivanprinudnim propisima, pa samim tim i apsolutno ništav, ili pak o ugovoru zaključenom sa manom u volji prodavca (relativno ništavom ugovoru). (Savezni sud Gzs 14/95 od 29.06.1995. god.)
173. Konverzija ugovora sprečava restituciju zbog ništavosti ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1613/94 od 20.04.1994. god.) - 93 -
OBLIGACIONO PRAVO
174. U slučaju restitucije zbog ništavosti ugovora o prodaji prodavac je dužan da kupcu vrati iznos tržišne cene u vreme donošenja sudske odluke, osim ako razlozi pravičnosti što drugo ne nalažu, sa zateznom kamatom od donošenja sudske odluke do isplate. (Vrhovni sud Srbije Rev. 1663/92 od 12.05.1992. god.)
175. Polazeći od odredbi člana 104. Zakona o obligacionim odnosima sud u svakom konkretnom slučaju odlučuje koju će od propisanih sankcija primeniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1555/90 od 12.02.1991. god.)
176. Pored lica koja su učestvovala u postupku javne nabavke kao ponuđači, pravni interes za oglašavanje ništavim ugovora o javnim nabavkama imaju i lica kojima nije ni omogućeno da učestvuju u postupku u slučaju kada je ugovor zaključen sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Iz obrazloženja: U slučaju ništavosti ugovora o javnim nabavkama pravni interes za oglašavanje ništavim takvog ugovora imaju pored lica koja su učestvovala u postupku javne nabavke kao ponuđači, i lica kojima nije ni omogućeno da učestvuju u postupku u slučaju kada je ugovor zaključen sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Poništaj ugovora proizvodi pravno dejstvo od njegovog poništaja. Ništav ugovor je od samog početka bez pravnog dejstva i ništavost nastupa po samom zakonu, a na ništavost se mogu pozivati ne samo ugovorne strane, odnosno lica koja su učestvovala u postupku javne nabavke kao ponuđači, nego i svako drugo zainteresovano lice. Kako se radi o zaštiti opšteg interesa na ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti. Ništav ugovor se ne može osnažiti, a pravo na isticanje ništavosti, shodno članu 110. Zakona o obligacionim odnosima ne može zastareti, niti je vezano za rok, a što nije slučaj sa zahtevom za poništaj ugovora o javnoj nabavci, budući da je Zakonom o javnim nabavkama propisano da posle donošenja odluke o dodeli ugovora o javnoj nabavci, rok za podnošenje zahteva za zaštitu prava iznosi osam dana od dana prijema obaveštenja o dodeli ugovora o javnoj nabavci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 269/04 od 16. februara 2005. godine)
177. O ništavosti ugovora o javnim nabavkama odlučuje sud u parničnom postupku, po tužbi lica kome nije omogućeno da učestvuje u postupku javne nabavke time što je ugovor dodeljen u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, jer spor o ništavosti ugovora nije stavljen u nadležnost drugog državnog organa - Komisije za zaštitu prava ponuđača. - 94 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi i drugotuženi su 6. avgusta 2003. godine zaključili ugovor o javnoj nabavci kupovine, isporuke, ugradnje i održavanja opreme za rekonstrukciju javne rasvete u K.., kojim se drugotuženi obavezao da nabavi materijal i izvede radove, a prvotuženi mu za te radove izvrši isplatu. Ovaj ugovor zaključen je sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, s tim što je prvotuženi dana 18. aprila 2003. godine Upravi za javne nabavke podneo zahtev za davanje saglasnosti za dodelu ugovora u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Dana 24. aprila 2003. godine Uprava za javne nabavke dopisom je obavestila prvotuženog da je mišljenja da se navedeni radovi mogu sprovesti u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Ovo mišljenje zasnovano je isključivo na navodima iz dopisa zahteva prvotuženog, a posebno je naglašeno da je svaki naručilac odgovoran za svoje postupanje u skladu a zakonom. Ugovor između prvotuženog i drugotuženog izvršen je u pretežnom delu, odnosno radovi koji su predmet ugovora izvršeni su 92,63%. Dana 13. avgusta 2003. godine tužilac je povodom zaključenja predmetnog ugovora Upravi za javne nabavke podneo zahtev za zaštitu prava ponuđača, koji bi se rešavao pred Komisijom za zaštitu prava ponuđača, a dana 3. decembra 2003. godine dostavio je izjavu kojom povlači navedeni zahtev za zaštitu prava ponuđača, iz razloga što predmetna Komisija nije počela da postupa po istom, a svoja prava će da ostvari u postupku pred redovnim sudovima. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je predmetni ugovor ništav, a sa obrazloženjem da je zaključen suprotno odredbi čl. 20. i 23. Zakona o javnim nabavkama, koji propisuju da se ugovor dodeljuje u otvorenom postupku, a samo izuzetno sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, ocenjujući da u konkretnom slučaju nije bilo osnova za dodelu ugovora sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Stoga je prvostepenom presudom utvrđeno da je predmetni ugovor ništav. Drugostepeni sud je zaključio da o ništavosti postupka javne nabavke koji se okončava dodelom ugovora između naručioca i ponuđača, odlučuje Komisija iz člana 128. Zakona o javnim nabavkama, na osnovu zahteva ponuđača za zaštitu prava, a da o zahtevu za naknadu štete podnosioca zahteva za zaštitu prava - ponuđača, odlučuje nadležni sud. Stoga je primenom odredbe člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo prvostepenu presudu i tužbu odbacio, a sa obrazloženjem da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, jer je odlučio o zahtevu u sporu koji ne spada u sudsku nadležnost. Revizijom se osnovano ukazuje da je pobijano rešenje zasnovano na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 1. u vezi sa članom 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Naime, odlučivanje po tužbenom zahtevu u ovoj parnici spada u sudsku nadležnost, te je odbacivanjem tužbe drugostepeni sud nepravilno primenio odredbu člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku i time učinio bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 354. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zaštita prava ponuđača regulisana je u poglavlju VIII Zakona o javnim nabavkama ("Službeni glasnik RS", br. 39/02), koji je bio na snazi u spornom periodu. Odredbom člana 128. ovog zakona propisano je da zaštitu prava ponuđača, u svim stadijumima postupka javne nabavke, obezbeđuje Uprava preko Komisije za zaštitu prava ponuđača, koja se obrazuje pri Upravi. Članom 132. Zakona o javnim nabavkama određena je aktivna legitimacija u postupku pred Komisijom. Ovom zakonskom odredbom u stavu 1. propisano je da zahtev za zaštitu prava može da podnese svako lice koje je učestvovalo u postupku javne nabavke kao ponuđač, a koje smatra da su mu povređena prava u postupku javne nabavke. - 95 -
OBLIGACIONO PRAVO Članom 134. Zakona o javnim nabavkama propisani su rokovi za podnošenje zahteva za zaštitu prava s tim što je u stavu 3. ove zakonske odredbe propisano da posle donošenja odluke o dodeli ugovora o javnoj nabavci, rok za podnošenje zahteva za zaštitu prava iznosi 8 dana od dana prijema obaveštenja o dodeli ugovora o javnoj nabavci. Odredbom člana 144. Zakona propisano je koje odluke može da donese Komisija u postupku odlučivanja po zahtevu za zaštitu prava. Ovom zakonskom odredbom propisano je da Komisija može u celini ili delimično da poništi postupak javne nabavke ili da odbije zahtev kao neosnovan. Istom zakonskom odredbom propisano je da se protiv odluke Komisije ne može izjaviti žalba niti voditi upravni spor. Ništavost ugovora o javnoj nabavci, regulisana je u posebnom poglavlju Zakona o javnim nabavkama i to u poglavlju IX, članom 145. Ovom zakonskom odredbom samo su propisani slučajevi kada je ništav ugovor o javnoj nabavci. Postupak zaštite prava ponuđača i zaštite javnog interesa, u slučaju ništavosti ugovora o javnim nabavkama, nije regulisan u navedenom poglavlju. Kod činjenice da je postupak zaštite prava ponuđača, u kojem Komisija može doneti odluke propisane članom 144, regulisan u poglavlju VIII Zakona o javnim nabavkama, a da je u posebnom poglavlju regulisano pitanje ništavosti tog ugovora i to tako što su samo propisani slučajevi kada je ugovor ništav, ovaj sud je stanovišta da je o ništavosti ugovora o javnim nabavkama ovlašćen da odlučuje sud u parničnom postupku. Ovo iz razloga što članom 144. Zakona o javnim nabavkama nije propisano da Komisija može da oglasi ništavim ugovor o javnoj nabavci, već je propisano da može samo da poništi postupak za dodelu ugovora o javnoj nabavci. U slučaju ništavosti ugovora o javnim nabavkama, a kod činjenice da Komisija nije zakonom ovlašćena da takav ugovor oglasi ništavim, ukoliko sud ne bi bio ovlašćen da odlučuje o ništavosti ugovora, ne bi se mogla zaštiti prava ponuđača niti javni interes. Zakon o javnim nabavkama isključuje pravo na žalbu protiv odluke Komisije kao i pravo na pokretanje upravnog spora. Međutim, ovim zakonom nije isključeno pravo pokretanja postupka pred sudom radi oglašavanja ništavim ugovora o javnim nabavkama, te je sud ovlašćen da odlučuje o ništavosti takvih ugovora. Osim toga, rokovi za poništaj ugovora razlikuju se od rokova za oglašavanje ugovora ništavim, a i pravne posledice poništaja ugovora i pravne posledice oglašavanja ugovora ništavim nisu iste. Takođe ni krug lica koja su ovlašćena da traže poništaj ugovora i krug lica koji mogu tražiti oglašavanje ugovora ništavim, nije isti. Poništaj ugovora prema Zakonu o obligacionim odnosima može tražiti stranka iz ugovornog odnosa, a prema Zakonu o javnim nabavkama zahtev za zaštitu prava može da podnese svako lice koje je učestvovalo u postupku javne nabavke kao ponuđač. Međutim, u slučaju ništavosti ugovora o javnim nabavkama pravni interes za oglašavanje ništavim takvog ugovora imaju pored lica koja su učestvovala u postupku javne nabavke kao ponuđači, i lica kojima nije ni omogućeno da učestvuju u postupku u slučaju kada je ugovor zaključen sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja. Poništaj ugovora proizvodi pravno dejstvo od njegovog poništaja. Ništav ugovor je od samog početka bez pravnog dejstva i ništavost nastupa po samom zakonu, a na ništavost se mogu pozivati ne samo ugovorne strane, odnosno lica koja su učestvovala u postupku javne nabavke kao ponuđači, nego i svako drugo zainteresovano lice. Kako se radi o zaštiti opšteg interesa na ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti. Ništav ugovor se ne može osnažiti, a pravo na isticanje ništavosti, shodno članu 110. Zakona o obligacionim odnosima ne može zastareti, niti je vezano za rok, a što nije slučaj sa zahtevom za poništaj ugovora o javnoj nabavci, budući da je Zakonom o javnim nabavkama propisano da posle donošenja odluke o dodeli ugovora o javnoj nabavci, rok za podnošenje zahteva za zaštitu prava iznosi osam dana od dana prijema obaveštenja o dodeli ugovora o javnoj nabavci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije,Prev. 269/04 od 16. februara 2005. godine) - 96 -
OBLIGACIONO PRAVO
RUŠLJIVI UGOVORI (Čl. 111 – 117. Zakona o obligacionim odnosima)
178. Zbog postojanja mana volje ne može se tražiti raskid rušljivih ugovora. Iz obrazloženja: Tužilac je bio radnik tuženog. Dana 25.08.2005. godine, pod brojem 283, sačinjen je zapisnik o sravnjenju popisa i konstatovano da je uvidom u poslovne knjige tuženog utvrđeno da nije uplatio manjak iskazan do 31.08.2004. godine u navedenom iznosu. To je ukupan iznos manjka za uplatu. Tužilac - kao računopolagač - se pri tome saglasio sa sravnjenim stanjem i prihvatio ga u potpunosti, te isti zapisnik i potpisao. Tuženi je doneo rešenje 07.09.2006. godine, kojim se obavezuje tužilac da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja naknadi tuženom štetu u navedenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2004. godine do isplate, a koju je svojom krivicom počinio obavljajući poslove računopolagača. Prvostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, te da ga direktor tuženika nije prevario dovođenjem u zabludu da neće morati da nadoknadi štetu ako potpiše zapisnik, kao i da je predaja radne knjižice bila uslovljena potpisivanjem zapisnika. Relevantne odredbe: Da bi postojala mana volje potrebno je postojanje namere jednog ugovornika za dovođenjem u zabludu drugog ugovornika navođenjem na zaključenje ugovora (u konkretnom slučaju potpisivanjem zapisnika o sravnjenju) – član 65. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju takva namera nije postojala, pa isti uslov nije ispunjen. Zbog toga je neosnovan zahtev tužioca kojim nalazi da je bio doveden u zabludu od strane tuženika i da je to bila njegova namera. Naime, pre preuzimanja radne knjižice tužilac je obavio razgovor sa tadašnjim direktorom tuženog, bilo je reči da, kada se napušta firma, sve mora da se razduži, da je tuženi u obavezi da naknadi tužiocu neisplaćenu zaradu i da je ona bila u visini kao i obaveza tužioca prema tuženom, a nije bilo reči o tome da tužilac neće dobiti radnu knjižicu ako ne potpiše zapisnik, kao ni drugog uslovljavanja ili prinude, već je razgovor vođen oko regulisanja međusobnih odnosa prilikom odlaska iz firme tužioca. Dakle, s obzirom da ne postoje uslovi iz člana 111. i člana 112. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima (jer pri potpisivanju zapisnika o sravnjenju nije bilo mana u pogledu volje stranaka) - to ne postoje ni uslovi da se predmetni zapisnik o sravnjenju kao rušljiv poništi, pa je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Osim toga, prvostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine zapisnik o sravnjenju popisa od 25.08.2005. godine. Naime, raskid ugovora može se tražiti zbog neispunjenja, promenjenih okolnosti, kao i u drugim slučajevima predviđenim u istom Zakonu, a ne u slučaju rušljivih ugovora usled postojanja mana volje. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 381/10 od 19.02.2010. godine) - 97 -
OBLIGACIONO PRAVO
179. Tužbom se može tražiti samo poništaj ugovora o kupoprodaji, a ne i utvrđenje da je taj ugovor ništav, u slučaju kada se tužilac u tužbi i tokom postupka poziva na razloge relativne ništavosti ugovora. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila vlasnik 6/8 stana u Aleksincu u ul. M. P. br. 6 površine 65, 74 mkv, a koji stan je u ovom udelu nasledila od svog sada pok. supruga V. N. Rešenjem Opštinskog suda u Aleksincu O. 199/04 od 6. 10. 2004. godine pored tužilje ovaj stan su u udelima od po 1/8 nasledili i bratanci pok V. N. i V. N iz Sombora i S. B iz Sombora. Još za života N. ovaj stan je kao zakupac a od 1992 godine, koristio R. M. inače zet tuženog P. R. Dana 8. 12. 2004. godine pred Opštinskim sudom u Aleksincu overen je ugovor o kupoprodaji ovog stana po kome je tužilja svoj udeo od 6/8 ovog stana prodala tuženom za kupoprodajnu cenu od 560. 000, 00 dinara, a kupljena površina je 49, 30 mkv. Ugovor o kupoprodaji su potpisali tužilja i tuženi i to: tužilja kao prodavac a tuženi kao kupac. Dana 10. 12. 2004. godine, pred Opštinskim sudom u Aleksincu overen je i ugovor o kupoprodaji dela stana između S. B. i V. N. kao prodavaca s jedne strane i tuženog kao kupca s druge strane, a predmet kupoprodaje su bili njihovi udeli od po 1/8 ovog stana ili površine od po 8, 20 mkv. Tuženog kao kupca u toj kupoprodaji je zastupao njegov zet R. M, iz Aleksinca. Tužilja nikada nije pregovarala sa tuženim oko prodaje stana niti je njena namera bila da ovaj stan proda. Ugovor o kupoprodaji je potpisala u svojoj kući u Kraljevu ne shvatajući šta potpisuje i ne znajući da se radi o ugovoru o kupoprodaji. Kupoprodajnu cenu nikada nije primila, a novac za kupoprodaju stana nije ni predat tužilji već su isti zadržali R. M i njegova supruga Marina i on se kod njih nalazi na čuvanju. Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da je tuženi tužilju doveo u zabludu, da ona nije htela da proda stan, i da je pravi kupac stana u stvari R. M a ne P. R, a da ona stan nije htela da proda ni R. M. Pri tom prvostepeni sud utvrđuje da je ništav ugovor o kupoprodaji usled zablude tužilje. Međutim, u obrazloženju navedene presude prvostepeni sud daje razloge da nije isplaćena kupoprodajna cena, da prodaja nije izvršena po Zakonu jer ostali suvlasnici stana nisu njoj ponudili prodaju svojih suvlasničkih udela, a čime je povređeno njeno pravo preče kupovine. Takođe, prvostepeni sud utvrđuje da je kupoprodajna cena koja je navedena u ugovoru ispod tržišne cene po kojoj se takvi stanovi prodaju te da je zbog toga tužilja pretrpela štetu, a pored toga ni ta kupoprodajna cena nije isplaćena. Iz svega proizilazi da prvostepeni sud u obrazloženju presude navodi različite razloge za rušljivost odnosno ništavost ugovora, a da pri tom nije jasno da li se ugovor poništava ili utvrđuje da je on ništav i sa kog razloga. Zakon o obligacionim odnosima u odredbama čl. 103.-117. reguliše nevažnost ugovora. Međutim, uzroci koji dovode do nevažnosti ugovora su različiti, pa su različite i posledice koje je proizvode. Neki su uzroci ozbiljni u toj meri da dovode do apsolutne ništavosti ugovora, a drugi, kojima se povređuju interesi ugovarača daju za posledicu relativnu ništavost ugovora i to su rušljivi ugovori. Razlozi apsolutne ništavosti predviđeni su odredbama čl. 103. ZOO prema kojima je ugovor ništav ako je protivan javnom poretku, prinudnim propisima ili dobrim običajima ukoliko ove povrede prava ne upućuju na neku drugu sankciju ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Relativno ništavi - rušljivi ugovor je ugovor koji je zaključila strana ograničene poslovne sposobnosti ili kada je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kada je to Zakonom - 98 -
OBLIGACIONO PRAVO o obligacionim odnosima ili posebnim propisima određeno (čl. 111. ZOO) . Stoga, ako se radi o apsolutno ništavom ugovoru, utvrđuje se njegova ništavost. Ako je međutim, ugovor rušljiv jer je zaključen sa manama volje on se poništava, što je izričito propisano odredbama čl. 112. ZOO. O apsolutnoj ništavosti ugovora sud vodi računa po službenoj dužnosti, a poništenje ugovora iz razloga relativne ništavosti može se izvršiti samo po zahtevu stranaka. U konkretnom slučaju tužilja kao razloge za utvrđenje ništavosti navodi razloge rušljivosti ugovora. Naime, tužilja traži poništaj ugovora zbog zablude, dakle zbog postojanja mane volje. Kod takvog tužbenog traženja tužilja je dužna da dokaže da su navedene mane volje postojale. Sud pri tom mora imati u vidu da se mana volje mora odnositi na bitne elemente zaključenog ugovora jer samo ukoliko se zabluda kao mana volje odnosi na bitne elemente ugovora, ona može dovesti do poništaja tog ugovora. Odredbama čl. 60. - 65. Zakona o obligacionim odnosima regulisane su mane volje, pa tako čl. 61. reguliše zabludu a čl. 65. prevaru. U konkretnom slučaju tužilja traži poništaj ugovora zbog zablude, a prvostepeni sud u obrazloženju presude daje razloge i za rušljivost i za apsolutnu ništavost ugovora s tim što kao razlog za rušljivost navodi čl. 65. ZOO koji reguliše prevaru. Pored toga prvostepeni sud utvrđuje da je ugovor o kupoprodaji ništav kakvo utvrđenje bi moglo da se utvrdi samo kada je u pitanju apsolutna ništavost i takva presuda ima deklarativni karakter jer ugovor ukoliko je apsolutno ništav on je to od samog početka. Međutim, ukoliko se traži poništaj zbog razloga za rušljivost ne može se tražiti utvrđenje da je ugovor ništav, a navoditi razlozi za rušljivost ugovora. Naime, ništav ugovor po samom Zakonu ne proizvodi pravno dejstvo, a poništavanje ugovora sa razloga relativne ništavosti - rušljivosti ima konstitutivni karakter. U konkretnom slučaju radi se o sporu za poništaj ugovora jer tužilja tvrdi da je bilo mana volje pri njegovom zaključenju jer je isti zaključila u zabludi. Kod takvih sporova sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (čl. 3 . st. 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno. Stoga, po nalaženju Okružnog suda prvostepeni sud treba da naloži tužiocu da jasno postavi tužbeni zahtev u pogledu glavne stvari. Ukoliko se tužilac poziva na razloge relativne ništavosti onda se tužbom ne može tražiti utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji ništav, već se može tražiti samo njegov poništaj. Da bi sud mogao da izriče posledicu ništavosti mora da identifikuje da li je u pitanju relativno ili apsolutno ništav ugovor. Stoga se osnovano žalbom tuženog ukazuje da je prvostepena presuda kontradiktorna i nejasna i da ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati. Naime, u obrazloženju presude prvostepeni sud se poziva na različite razloge ništavosti ugovora pri čemu neki od tih razloga dovode do apsolutne ništavosti a neki do relativne ništavosti ugovora, a da pri tom nije utvrđivao činjenice koje su od značaja za ocenu da li je ugovor rušljiv ili apsolutno ništav. (Presuda Opštinskog suda u Aleksincu P. 424/06 od 31. 10. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 1112/08 od 16. 3. 2008. godine)
180. Nema mesta zahtevu za poništaj nepostojećeg ugovora u slučaju kad je ugovor zaključilo neovlašćeno lice i taj ugovor nije konvalidiran na način kako je propisano zakonom. Radnja zadržavanja robe i računa ne može se tretirati kao odobrenje konkludentnom radnjom, pa se, - 99 -
OBLIGACIONO PRAVO iz tog razloga, smatra da ugovor nije ni zaključen. Naime, ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje, kao i kad je to Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisom određeno. Za osnovanost zahteva za poništaj ugovora, bitna je pretpostavka da je ugovor zaključen, a da volja ugovorača nije slobodno izražena. Iz obrazloženja: Neosnovana je žalba tuženog u delu kojom pobija prvostepenu presudu u delu odluke o protivtužbenom zahtevu u stavu III izreke. Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je odbio protivtužbeni zahtev. Drugostepeni sud je odluku o pritivtužbenom zahtevu potvrdio iz sledećih razloga: Odredbom člana 111. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno. Za osnovanost zahteva za poništaj ugovora, bitna je pretpostavka da je ugovor zaključen, a da volja ugovorača nije slobodno izražena. U konkretnom slučaju ugovor je za tuženog zaključilo neovlašćeno lice, ugovor nije konvalidiran na način kako je propisano zakonom, jer se radnja zadržavanja robe i računa ne može tretirati kao odobrenje konkludentnom radnjom, te se smatra da ugovor nije ni zaključen. Iz tog razloga nema mesta zahtevu za poništaj nepostojećeg ugovora. Iz napred navedenih razloga na osnovu člana 375. ZPP, odlučeno je kao u izreci drugostepene odluke pod II. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 8766/2006 od 13.12.2007. godine)
181. Pravo da se zahteva poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti (subjektivni), odnosno 3 godine od dana zaključenja ugovora (objektivni rok). Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništen ugovor o kupoprodaji iz 1985. godine. Povodom žalbe tuženika, drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Dokazima je utvrđeno da je zaključen i overen ugovor o kupoprodaji u toku 1985. godine, da postoji bitna zabluda kao razlog rušljivog ugovora shodno članu 61. ZOO. Pri takvom činjeničnom stanju prvostepeni sud je utvrdio ništavost toga pravnog osnova. Međutim, sud je pogrešno primenio materijalno pravo jer nije vodio računa o primeni člana 117. ZOO, tj. o rokovima za isticanje ništavosti ugovora i to kako subjektivnog – od jedne godine tako i objektivnog roka od tri godine, što je imalo odraza na ukidanje prvostepene presude. ( Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1062/04 od 12.10.2004. god.) - 100 -
OBLIGACIONO PRAVO
182. Kada je tužilac tuženom predao blanko akceptne naloge radi plaćanja određene obaveze, pa tuženi akceptni nalog popuni na veći iznos, ili na iznos koji mu tužilac uopšte ne duguje, radi se o rušljivom pravnom poslu. Zato je za suđenje u ovom sporu nadležan sud. Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem prvostepeni sud se oglasio apsolutno nenadležnim za suđenje u ovoj pravnoj stvari, ukinuo sprovedene radnje i tužbu odbacio, te obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 3.100,00 dinara. Prema navodima tužbe tužilac je tuženom predao dva blanko akceptna naloga, koje je tužilac zloupotrebio tako što je jedan popunio na iznos od 151.000,00 dinara, iako tužilac to tuženom ne duguje, obzirom da nije dat na ime obezbeđenja plaćanja po osnovu ugovora o poslovnoj saradnji, već nekog budućeg posla. Drugi akceptni nalog je tuženi takođe zloupotrebio popunjavajući ga na iznos od 338.211,91 dinara, i ako tužilac tuženom duguje samo iznos od 18.187,12 dinara. Zbog toga je tražio da sud donese presudu da se ponište akceptni nalozi tužioca broj 041580575 popunjen na iznos od 151.757,64 dinara i broj 01580583 popunjen na iznos od 338.221,91 dinara. Ovaj sud nalazi da prvostepeni sud pogrešno smatra da se radi o apsolutnoj nenadležnosti, odnosno da shodno odredbama Zakona o platnom prometu i Pravilnika o načinu i postupku izvršenja platnog prometa, o zahtevu tužioca za poništaj spornih akceptnih naloga odlučuje organ uprave, a ne sud. Zahtev za poništaj predmetnih akceptnih naloga tužilac ne zasniva na greškama u pogledu naziva izdavaoca, naziva korisnika, brojeva žiro računa i svrhe plaćanja, o čemu odlučuje upravni organ. U konkretnom slučaju radi se o zahtevu za utvrđenje ništavosti akceptnog naloga zbog mane u pogledu volje stranaka, u smislu odredaba čl. 111. Zakona o obligacionim odnosima. U situaciji kada je tužilac tuženom predao blanko akceptne naloge radi plaćanja određene obaveze, pa tuženi akceptni nalog popuni na veći iznos, ili na iznos koji mu tužilac uopšte ne duguje, radi se o rušljivom pravnom poslu. Zato je za suđenje u ovom sporu nadležan sud, pa je pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 1. ZPP, na koju se u žalbi ukazuje. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 6288/01 od 23.01.2002. god.)
183. Aleatornost se odražava u neizvesnosti koliko dugo će trajati obaveza davaoca izdržavanja, odnosno koliko dugo će primalac izdržavanja primati ugovoreno izdržavanje. Iz obrazloženja: Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se odražava u neizvesnosti koliko dugo će trajati obaveza davaoca izdržavanja, odnosno koliko dugo će primalac izdržavanja primati ugovoreno izdržavanje. Dakle aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Pri tome, osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ove vrste ugovora je da budući događaj – smrt primaoca izdržavanja, bude za ugovorne strane neizvestan, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a ne isključivo u objektivnom smislu. Kako je u konkretnom slučaju u sprovedenom po- 101 -
OBLIGACIONO PRAVO stupku utvrđeno da je pok. D. iz bolnice bila otpuštena kući sa saniranim zdravstvenim stanjem, kao i da je po izlasku iz bolnice nastavila da živi sa tuženom u istom domaćinstvu do svoje smrti, nije osnovan zaključak revizijskog suda da je kod zaključenog ugovora izostao element aleatornosti. U svojoj presudi revizijski sud navodi da na nedostatak aleatornosti ukazuje saznanje tužene o bliskoj smrti njene majke ne navodeći činjenice iz kojih je tužena takvo saznanje mogla izvesno da ima. Ovde se upravo radi o neizvesnosti smrti primaoca izdržavanja, koja je kao takva, u subjektivnom smislu, neizvestan događaj za obe ugovorne strane. U sprovedenom postupku takođe je utvrđeno da nije bilo mana volje kod pok. D. u momentu zaključivanja predmetnog ugovora, jer je ona bila svesna svojih postupaka i posledica svojih postupaka, u kom smislu je tužbeni zahtev tužilaca i bio postavljen. (Savezni sud, Beograd, Gzs. br. 19/99 od 24.06.1999. god.)
184. Poništaj ugovora u slučaju rušljivosti mogu tražiti i naslednici lica koje je zaključilo rušljiv ugovor. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3566/98 od 02.09.1998. god.)
185.
Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, a to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6074/97 od 28.07.1998. god.)
186.
Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivog, odnosno prestanka prinude, a u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od zaključenja ugovora. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4394/95 od 25.12.1995. god.)
ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE I PRAVNE NEDOSTATKE ISPUNJENJA (Član 121. Zakona o obligacionim odnosima)
187. Kada je tuženik prodao motorno putničko vozilo tužiocu, kupoprodajna cena isplaćena, tužilac platio porez na promet i registrovao automobil na svoje ime, pa mu kasnije vozilo od SUP-a bude oduzeto jer broj šasije nije odgovarao originalu, neistinito je prikazana godina proizvodnje vozila, školjka je sastavljena iz dva dela – tada se radi o materijalnim i pravnim nedostacima predviđenim članom 121. Zakona o obligacionim odnosima i tada ima mesta raskidu ugovora o kupoprodaji i povraćaju novca datog na ime kupoprodajne cene. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 791/04 od 05.07.2004. god.) - 102 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRIGOVOR NEISPUNJENJA UGOVORA (Čl. 122 i 123. Zakona o obligacionim odnosima)
188. Ukoliko je druga strana, imajući u vidu prirodu posla i ono što je ugovoreno, svoju obavezu u pretežnom delu ispunila, ispunjenje ugovorne obaveze, u smislu člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, ne može se odbiti. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, obavezujući tuženog - primenom člana 630. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 148. stav 1. istog Zakona - da tužiocu preda u državinu deo novoizgrađenog objekta, opisan u stavu prvom izreke prvostepene presude. Naime, proizilazi da pravni prethodnik tuženog (iako je dozvola za gradnju, kao i upotrebna dozvola, izdata na naznačeno Javno preduzeće) ne bi mogao da otpočne sa gradnjom, niti da uđe u posed parcele na kojoj su se nalazili objekti da ista nije u pretežnom delu ispunila svoju ugovornu obavezu i svoj ulog - objekte ustupila pravnom prethodniku tuženog. S tim u vezi, posebno imajući u vidu načelo savesnosti i poštenja, kao i činjenicu da se novosagrađeni objekat nalazi ne samo na kat. parceli 4/4, koja je bila predmet ugovora, već i na kat. parceli 4/3 koja nije bila predmet ugovora, a na kojoj se takođe nalazio objekat (na kome je pravo korišćenja Odlukom Vlade Republike Srbije od 03.03.1994. godine preneto takođe tužiocu), Privredni apelacioni sud nalazi da je tuženi u obavezi da izvrši predaju navedenih delova novosagrađenog objekta tužiocu. Pravni prethodnik tužioca je imao mogućnost da, ako je smatrao da saugovarač nije ispunio svoju ugovornu obavezu, shodno članu 124. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor raskine. U tom slučaju bi nastupile posledice raskida ugovora, propisane članom 132. istog Zakona, pa bi tada tuženi bio dužan da, shodno članu 132. stav 2. ovog Zakona, vrati tužiocu u posed predmetne objekte. Međutim, u tom slučaju tuženi ne bi mogao da otpočne sa gradnjom, što dovodi do jasnog zaključka zbog čega ugovor nije ni raskinuo. Iz tih razloga, ovaj sud smatra da je tuženi svoju ugovornu obavezu dužan ispuniti u celosti. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5457/11 od 23.09.2011. godine)
189. Pravilo iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u svim slučajevima kad postoje uzajamne obaveze po istom osnovu, uključujući i uzajamnu restituciju iz člana 104. stav 1. navedenog zakona, kao i odredbe o sticanju bez osnova (čl. 210.-219.). Međutim odredba člana 122. Zakona o obligacionim odnosima ne isključuje primenu odredbe člana 2. ZPP, tj. ne može se odlučivati o pravu protivne strane, ako ona nije istakla protivtužbeni zahtev ili prigovor prebijanja. Ukoliko je ona istakla samo prigovor da nije dužna da ispuni svoju - 103 -
OBLIGACIONO PRAVO obavezu, dok druga strana ne ispuni prema njoj svoju obavezu, ta okolnost uzima se u obzir pri utvrđivanju roka za ispunjenje obaveze po tužbenom zahtevu u smislu člana 122. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 12.10.1981.)
190. U situaciji kada se, po osnovu ništavog ugovora o prodaji nepokretnosti, vraća ono što je primljeno - obe strane su dužne da istovremeno ispune svoje obaveze po pravilu o istovremenom ispunjenju. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom: - tužilac je obavezan da tuženiku preda u državinu označenu katastarsku parcelu sa postojećom kućom navedenih gabarita i građevinske strukture, i to u roku od 15 dana (stav I); - delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan je tužilac da na ime povraćaja primljene kupoprodajene cene za ugovorenu kupoprodajnu nepokretnost iz prethodnog stava plati navedenu dinarsku protivvrednost od 17.320 DM po kursu navedene valute preračunato preko EUR-a u roku od 15 dana (stav II); - odbijen je protivtužbeni zahtev za višak dosuđenog do traženog iznosa od 18.220 DM (stav III); - odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove spora. Međutim, u slučajevima kada se vraća ono što je primljeno po osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti, koji nije zaključen u odgovorajućoj formi i zbog toga je ništav, obe strane su dužne da istovremeno ispune svoje obaveze po pravilu o istovremenom ispunjenju iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima. Iako tuženi prvostepenu presudu ne pobija u izreci pod I, iz razloga žalbe jasno je da on prvostepenu presudu pobija i u stavu I i u stavu II, ali samo u pogledu vremena ispunjenja obaveza koje su strankama naložene pobijanom presudom. Utoliko je preinačena pobijana presuda, te je odlučeno da su obe strane dužne da u roku od 15 dana istovremeno ispune svoje obaveze, naložene pobijanom presudom. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1188/04 od 29.10.2004. godine)
191. Kada nije osporio da je tužiocu ostao dužan deo cene po ugovoru o prodaji vozila a pri tom je naveo i da tužilac nije ispunio svoju obavezu u pogledu predaje saobraćajne dozvole za prodato vozilo - smatraće se da je tuženi istakao prigovor istovremenog ispunjenja. Iz obrazloženja: - 104 -
OBLIGACIONO PRAVO Tužilac je – kako je utvrđeno u prvostepenom postupku - prodao tuženom pet automobila i jednu kiosk - kućicu za ukupnu cenu od 5.500 EUR-a. Tuženi nije ispunio svoju obavezu u pogledu plaćanja cene, jer je platio samo jednu ratu od 500 EUR-a, te je ostao dužan tužiocu 5.000 EUR-a. Odredbu člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno ili ako što drugo proističe iz prirode posla) ni stava 2. (ako na sudu jedna strana istakne da nije dužna ispuniti svoju obavezu dok i druga strana ne ispuni svoju, sud će joj naložiti da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju) - prvostepeni sud nije imao u vidu. Tuženi u prvostepenom postupku, ali i u žalbi, ističe da ni tužilac nije ispunio svoju obavezu, koja se sastojala u tome da pored automobila tužiocu preda i odgovarajuća dokumenta koja prate vozila (saobraćajne dozvole) tako da je u stvari time tuženi istakao prigovor istovremenog ispunjenja, o čemu pobijana presuda ne sadrži potpune i jasne razloge. To je posledica toga što u vezi sa navedenim prvostepeni sud nije utvrdio sve bitne činjenice. U ponovnom postupku prvostepeni sud će, saglasno navedenim primedbama, upotpuniti činjenično stanje: utvrdiće sadržinu ugovora između stranaka a posebno - da li je tužilac bio u obavezi da za prodata vozila tužiocu preda i odgovarajuću dokumentaciju (saobraćajne dozvole i dr.), u kom roku je tužilac bio dužan da ispuni tu obavezu ako je ona bila ugovorena, te - ako je tužilac tu obavezu imao - ispitaće da li ima mesta primeni odredbe člana 122. Zakona o obligacionim odnosima (pravilo istovremenog ispunjenja). (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1929/05 od 07.12.2005. godine)
192. Kada se vraća ono što je primljeno po osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti, koji nije zaključen u odgovarajućoj formi i zbog toga je ništav, obe strane su dužne da istovremeno ispune svoje obaveze po pravilu o istovremenom ispunjenju. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom obavezan je tužilac da tuženiku preda u državinu k.p. br. ____KO B... sa postojećom kućom 10 x 8 m, koja se sastoji od jedne kuhinje, jedne sobe, jednog kupatila sa WC-om, i jedne zatvorene terase – sve u roku od 15 dana (st. I). Delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan je tužilac da na ime povraćaja primljene kupoprodajne cene za ugovorenu kupoprodajnu nepokretnost iz prethodnog stava, plati dinarsku protivvrednost od 17.320 DM po kursu navedene valute, preračunato preko EUR-a, u roku od 15 dana (st. II), a odbijen je protivtužbeni zahtev za višak dosuđenog do traženog iznosa od 18.220 DM (st. III) i odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove spora. Međutim, u slučajevima kada se vraća ono što je primljeno po osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti, koji nije zaključen u odgovarajućoj formi i zbog toga je ništav, obe strane su dužne da istovremeno ispune svoje obaveze po pravilu o istovremenom ispunjenju iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima. Iako tuženi prvostepenu presudu ne pobija u izreci pod I, iz razloga žalbe u stvari vidi se da se prvostepena presuda pobija od strane tuženog i u st. I i II, ali samo u pogledu vremena ispunjenja obaveza koje su strankama naložene pobijanom presudom, pa je preinačena pobijana presuda, utoliko što je odlučeno da su obe strane dužne da u roku od 15 dana i istovremeno ispune svoje obaveze koje su im naložene pobijanom presudom. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1188/04 od 29.10.2004. god.) - 105 -
OBLIGACIONO PRAVO
193. Posledice ništavosti dvostranih ugovora (ugovor o kupoprodaji) su kako povraćaj cene tako i povraćaj nepokretnosti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 21.03.1958. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji između pravnih prethodnika tužioca (kupca) i pravnih prethodnika tuženog (prodavca) po kome je prodavac prodao k.p. 2330 njiva od 229 kv.hv. tada upisano u zk.ul. br. 1633 KO N...S... – Futog za ugovorenu cenu koja je isplaćena. Potpisi ugovarača overeni su kod Sreskog suda u N...S..., uz prethodnu isplatu poreza na promet. Uknjižba prava svojine izvršena je u zemljišnoj knjizi. Kupac je dobio dozvolu za gradnju kuće i na zemljištu je podignut stambeni objekat. Prilikom novog premera i komasacije utvrđeno je da tužilac nije sagradio kuću na kupljenoj k.p. br. 2330 već na kp. br. 2332, a da predmet kupoprodaje iz ugovora predstavlja u stvarnosti društvenu svojinu. Ranijom presudom poništen je zaključen ugovor o prodaji i naređena je obostrana restitucija. Kod takvog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev radi povraćaja cene odbijen kao neosnovan iz razloga koji su bliže navedeni u drugostepenoj presudi i koje kao pravilne prihvata u svemu i Vrhovni sud. Jedna od posledica ništavosti u smislu člana 104. ZOO-a, može biti i povraćaj datog. U slučaju dvostranih ugovora taj povraćaj treba da bude obostran. U konkretnom slučaju kod ugovora o prodaji to znači da kupac treba da vrati stvar, a prodavac cenu. Restitucija u smislu člana 122. ZOO-a, koja se supsidijarno primenjuje i u materiji posledica ništavosti ugovora treba da bude istovremena. To znači da kada se traži povraćaj cene kao posledice ništavosti istovremeno treba da se drugoj ugovornoj strani izvrši povraćaj nepokretnosti. U ovom slučaju tužilac zahteva povraćaj pravične – tržišne cene ali zadržava parcelu nepokazujući nameru da svoju obavezu u pogledu povraćaja ispuni. Zato su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni uslovi za restituciju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 669/02 od 17.10.2002. god.)
194. Ako je izvršenje obaveze dužnika uslovljeno predhodnim ispunjenjem određene radnje poverioca onda se u toj situaciji obaveza dužnika može izvršiti samo uz primenu pravila o istovremenom ispunjenju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 110/99 od 28.07.1999. god.)
195. Kada se radi o dvostranim ugovorima – teretnim ugovorima, svaka strana se javlja istovremeno i kao poverilac i kao dužnik. Pored ugovora, izvor obligacije je i prouzrokovanje štete. Prouzrokovanjem štete, nastaje obaveza na naknadu štete a pod tačno zakonom propisanim uslovima. U vezi s tim, opštinski sud je propustio da raspravi da li se utuženi iznos od tuženog potražuje od strane tužioca po osnovu prouzrokovanja štete ili po prigovoru neispunjenja obaveze (čl. 122 - 123. Zakona o obligacionim odnosima). (Gž. br. 1361/03 – P. br. 6053/98) - 106 -
OBLIGACIONO PRAVO
RASKIDANJE UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA (Čl. 124 – 132. Zakona o obligacionim odnosima)
196. Ukoliko prodavac do ugovorenog roka nije izvršio primopredaju spornih mašina, koje nisu puštene u rad i nalaze se u nedovršenoj fazi, ne može se smatrati da je roba predata tužiocu kao kupcu. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Raskid ugovora zbog nedostatka stvari proizvodi ista dejstva kao i raskid dvostranih ugovora član 497. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili - pod uslovima predviđenim u čl. 125 - 132. Zakona o obligacionim odnosima - raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete - član 124. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, odredbama čl. 501 - 507. istog Zakona regulisana je garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari, a u članu 501. odgovornost prodavca i proizvođača. Prvostepeni sud je - s obzirom na utvrđeno činjenično stanje i navedene zakonske odredbe pravilno raskinuo ugovor između stranaka, obavezujući tuženog na povraćaj kupoprodajne cene. Naime, kako je u prvostepenom postupku na nesumnjiv način utvrđeno da primopredaja spornih mašina nije izvršena, jer nisu puštene u rad i nalaze se u nedovršenoj fazi, te da tuženi nije ispunio svoju obavezu da će najkasnije do 31.05.2005. godine izvršiti puštanje u rad svih isporučenih mašina datih na zapisniku o primopredaji od 21.05.2005. godine, tako da se ne može smatrati da je roba predata tužiocu kao kupcu, to su ispunjeni uslovi iz čl. 124. i 523. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 8524/10 od 02.03.2011. godine)
197. Prostom izjavom volje poverioca upućenom dužniku ostvaruje se raskid ugovora zbog neispunjenja. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe:
- 107 -
OBLIGACIONO PRAVO Ukoliko ne nastupa po samom zakonu u slučajevima iz člana 125. ovog Zakona, raskid ugovora zbog neispunjenja ostvaruje se prostom izjavom volje poverioca upućenom dužniku, sa obaveštenjem da se ugovor raskida - član 124. Zakona o obligacionim odnosima. Tužba za raskid ugovora je, po svojoj pravnoj prirodi, preobražajna tužba, kojom se podstiče zaštita nekog preobražajnog prava. To u konkretnoj situaciji nije slučaj, već se ugovor raskida izjavom volje stranaka, a sudskom odlukom se može samo utvrditi da je ugovor raskinut. Tužilac je, prema stanju u spisima, tražio da sud raskine ugovor, a prvostepeni sud je utvrdio da se ugovor raskida. Stoga, sud je morao odbaciti tužbu za raskid ugovora, osim ako se radi o raskidu ugovora u posebnim, zakonom predviđenim situacijama tj. u kojima zakon predviđa da sud raskida ugovor (a što nije raskid zbog neispunjenja). Pitanje da li je ugovor po izjavi jedne od ugovornih strana raskinut i da li je bilo osnova za njegov raskid rešiće kao prejudiciono pitanje za rešavanje pravnih posledica raskida ugovora odn. za regulisanje njegovih posledica. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 416/10 od 18.02.2010. godine)
198. Za odluku o zahtevu koji se odnosi na vraćanje individualno određenih stvari, koje su suprotnoj strani predate po osnovu realizacije određenog pravnog posla, potrebno je, pre svega, da svaka stvar, čije se vraćanje traži, bude individualno određena, a potom - u situaciji ako nema dokaza da je pravni posao raskinut - utvrditi po kom osnovu se iste traže: da li po osnovu ispunjenja ugovorene obaveze ili kao posledica raskida ugovora. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, predmet konačno opredeljenog tužbenog zahteva je vraćanje crno belih i kolor ilustracija i predatog materijala za štampu kao pripreme, kompletna sporna priprema za štampu kao i filmovi kolor i crno - belih ilustracija i fotografije, a koje je tužilac 2003. godine u realizaciji poslovnog odnosa sa tuženim predao radi štampanja 11 naslova knjiga, a sve po osnovu usmenog ugovora. Svoj zahtev tužilac zasniva na usmenom ugovoru - poslovnom odnosu u kojim je bio sa tuženim, a koji je imao za predmet štampanje 11 ugovorenih naslova i da se posle svakog odštampanog naslova vrati tužiocu, kao naručiocu posla, kompletna priprema za štampu, a što podrazumeva i filmove za kolorne i crno bele ilustracije i fotografije, pause, kao i sve ostalo što je tužilac predao štampariji za svaki konkretan naslov. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je obavezao tuženog na vraćanje primljenih ilustracija, materijala za štampu kao pripreme, kao i kompletnu spornu pripremu za pet navedenih naslova i filmove kolor i crno belih ilustracija i fotografija bliže navedenih u izreci prvostepene presude, obrazlažući svoju odluku navodima da je dopisom tuženog od 10.09.2004. godine potvrđeno da je tuženi od tužioca primio predmetne ilustracije, ali što se njihovog broja tiče, da je stav suda da je tuženi imao mogućnost da dostavi dokaz u slučaju da ih poseduje iz kojih bi se videlo koji je broj ilustracija primio od tužioca i da je eventualno primio manji broj od onoga koji tužilac tužbom traži. Ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Ovo stoga što je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva vraćanje određenog broja individualno odredivih stvari, koje je tužilac u - 108 -
OBLIGACIONO PRAVO svom zahtevu taksativno nabrojao, a koje su predate tuženom radi realizacije usmeno dogovorenog posla, a koji je po svojoj suštini predstavljao ugovor o delu, jer je tužilac, kao naručilac, zahtevao od tuženog da mu odštampa određeni broj knjiga sa ilustracijama uz obavezu da mu za izvršeni posao plati naknadu. Kako do realizacije ugovorenog posla nije došlo u potpunosti, tužilac tužbom traži vraćanje predatog materijala. Međutim, da bi se o njegovom zahtevu odlučilo, potrebno je - pre svega - utvrditi sledeće bitne činjenice: da li je ugovoreni pravni posao još uvek na snazi ili je raskinut odn. da li tužilac povraćaj navedenih stvari traži na ime ispunjenja ugovorne obaveze ili kao posledicu raskida ugovora, s obzirom da i sam u toku postupka nije sporio da je deo naknade za izvršeni deo posla ostao neplaćen i da je to plaćanje uslovio vraćanjem navedenih stvari. Ipak, da bi se u bilo kom slučaju odlučilo o zahtevu tužioca, neophodno je pre svega utvrditi bitnu činjenicu šta je to tužilac predao tuženom prilikom zaključenja predmetnog ugovora, u kojoj količini i u kom broju i za koje od tih stvari je postojala obaveza vraćanja i kada, da li po realizaciji celokupnog posla ili sukcesivno nakon dela ispunjenja ugovorne obaveze. Jer, ako prvostepeni sud utvrdi da tužilac svoje potraživanje zahteva po osnovu ispunjenja ugovorne obaveze, to dalje znači da je zaključeni pravni posao i dalje na snazi, te da obaveza vraćanja preuzetih stvari zavisi od dinamike realizovanih obaveza od strane tuženog kao poslenika, pa bi se u tom slučaju trebalo ispitati u kojoj meri je tuženi izvršio svoju ugovornu obavezu i za koje stvari je dospela obaveza vraćanja primljenog materijala. Međutim, ako se utvrdi da tužilac vraćanje stvari zahteva kao posledicu raskida ugovora, onda on ima pravo da zahteva vraćanje svega onoga što je predao tuženom, s tim što pre svega toga - prvostepeni sud mora jasno i nedvosmisleno da utvrdi šta je to tužilac predao tuženom odn. da individualno odredi svaku stvar kako bi eventualno mogao i obavezati tuženog na vraćanje. Privredni apelacioni sud posebno ukazuje da je izreka prvostepene presude pod tačkom 3. nejasna i suprotna stanju u spisima, da u tom delu prvostepeni sud apsolutno ne daje nikakve razloge (pod tačkom 3. je naveo da je tuženi obavezan da tužiocu vrati kompletnu spornu pripremu za navedene naslove). Pitanje je, naime, kako tuženi može da vrati kompletnu pripremu koja je sporna, jer se odlukom suda stranke mogu obavezati na ispunjenje samo nespornih obaveza. Osim toga, Privredni apelacioni sud ukazuje prvostepenom sudu da je - odredbom člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku - propisano da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenica koje su bitne za nastanak ili ostvarivanje prava ako zakonom nije drugačije određeno, te da shodno navedenoj zakonskoj odredbi tužilac, kao stranka koja tvrdi da ima pravo na vraćanje taksativno navedenih stvari u svom zahtevu, snosi i teret dokazivanja činjenica da je te stvari predao tuženom i da ih osnovano potražuje nazad. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 7597/10 od 02.06.2011. godine)
199. Nema pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja obaveze tuženog i na naknadu štete prouzrokovane raskidom tužilac koji sam nije ispunio svoju ugovorenu obavezu. Iz obrazloženja: Pravo na raskid ugovora ima ona strana koja je ispunila svoju obavezu - član 124. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju kada je krivicom jedne ugovorne strane raskinut ugovor, tada - 109 -
OBLIGACIONO PRAVO druga ugovorna strana ima pravo na povraćaj datog i na naknadu štete - član 132. st. 1. i 2. i član 262. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac nije ispunio svoju obavezu prema tuženom, jer je ostao dug tužioca iz 2002. godine za isporučenu robu u navedenom iznosu. Zbog toga je - u smislu člana 124. istog Zakona - tuženi taj koji bi imao pravo na raskid ugovora, a tužilac ( koji nije izvršio svoju ugovornu obavezu ) nema ni pravo raskida ugovora ni pravo na naknadu štete, jer on sam nije ispunjavao svoje obaveze. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 10697/05 (1) od 19.12.2005. godine)
200. Ako je rok plaćanja ugovoren kao bitni element ugovora, a po njegovom proteku dužnik plaća a poverilac prima uplate, ugovor ne prestaje po samom zakonu. Takvim postupanjem jasno je manifestovana volja obe stranke da se ugovor održi na snazi. Iz obrazloženja: Shodno članu 4. navedenog ugovora, rok za ispunjenje obaveze plaćanja naknade za ustupljeno potraživanje je bitni element ugovora. S tim u vezi, pravilan je zaključak prvostepenog suda. U situaciji da se do isteka takvog roka ( kao bitnog elementa ugovora ) ne ispuni ugovorena obaveza, sam ugovor se smatra raskinutim po sili zakona - u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbama stava 2. ovog člana, međutim, predviđeno je da poverilac može održati ugovor na snazi ako ( po isteku roka koji predstavlja bitni element ugovora ) bez odlaganja obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. U konkretnom slučaju, nakon isteka roka za plaćanje prve rate, tužilac je ( 21.07.2005. godine do 10.11.2005. godine ), vršio uplate naknade tuženom, a tuženi je navedene naknade primao. Pri tome je nesporno i sam tuženi ( nakon 18.07.2005. godine ) dao na realizaciju jednu menicu radi naplate potraživanja prema tužiocu. Stoga, navedenim ponašanjem tuženi je konkludentnim radnjama jasno manifestovao volju da se ugovor održi na snazi. U smislu odredbe člana 125. Zakona o obligacionim odnosima, koju prvostepeni sud primenjuje na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je utvrđeno da ugovor nije raskinut po sili zakona samim protekom roka koji je bio predviđen za ispunjenje prve rate. Ipak, kako je među strankama nesporno da je tuženi ( dopisom od 12.12.2005. godine ) izjavio da ugovor raskida, a tužilac je svojim dopisom navedeni raskid prihvatio, to je pravilna odluka prvostepenog suda kojim je u prvom stavu odluke tužbeni zahtev usvojio te utvrdio da je raskinut ugovor o ustupanju potraživanja ( kao i aneks istog ugovora ) i to saglasnom izjavom volja ugovornih strana. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 7994/06 od 07.12.2006. godine)
201. Kada korisnik lizinga ne isplati koju dospelu ratu, davalac stvari u lizing ima pravo na raskid ugovora o lizingu. - 110 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Predmetni tužbeni zahtev za raskid ugovora o lizingu se zasniva na činjenici da tuženi (kao njegov korisnik) nije isplatio na ime naknade za lizing - korišćenje mašine određen iznos po vremenski ugovorenim ratama. Tuženi je istakao protivtužbeni zahtev za plaćanje opredeljenog iznosa na ime naknade prouzrokovane štete po osnovu krivice tužioca, imajući u vidu da se međusobna prava i obaveze parničnih stranaka ustanovljena ugovorom o lizingu ne mogu ceniti kao poseban obligacioni odnos nezavisan od odnosa tužioca i tuženog po osnovu isporuke robe tužiocu. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužilac ima pravo na raskid spornog ugovora, jer iz spisa predmeta proizlazi da je tuženi preuzeo od tužioca u zakup - lizing mašinu, da tuženi nije isplatio tužiocu dospele rate, a da je ugovorom predviđena mogućnost raskida ugovora u slučaju neisplate lizing naknade. Naime, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za raskid ugovora u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nije izvršavao svoje ugovorne obaveze. Sud je imao u vidu da je ugovornim odredbama predviđeno da se ugovor mora raskinuti pismeno, kao i da nije to ranije učinjeno, pa tužba sa zahtevom da se utvrdi raskid ugovora zamenjuje odnosno predstavlja pismeni raskid. Dakle, ispunjeni su ugovorni uslovi za jednostrani raskid, pa je pravilna i odluka prvostepenog suda kojom se tužbeni zahtev usvaja. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 59/2005 od 13.01.2005. god.)
202. Poverilac može održati ugovor na snazi ako po isteku roka za ispunjenje, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, kojima je traženo da se obaveže tužena opština da im na ime sticanja bez osnova isplati novčane iznose u visini zakonske zatezne kamate na novčane iznose navedene u izreci prvostepene presude. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su sa tuženom opštinom u toku 1996. godine zaključili ugovore o udruživanju sredstava za izgradnju PTT kapaciteta, radi prevremenog obezbeđenja telefonskih priključaka na području opštine Lj... Ugovoreni iznos cene od po 5.000 dinara tužioci su blagovremeno uplatili tuženoj u skladu sa ugovorenom dinamikom. I pored toga što se tužena obavezala da ugovorenu obavezu ispuni u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora, do 29.03.2004. godine, kada je podneta tužba za raskid ugovora i povraćaj novca, nije ispunila ugovorene obaveze. Međutim, nakon podnošenja tužbe tužena je u toku 2004. godine preko “T...” iz V... izvršila ugovorenu obavezu i uvela telefone u domaćinstva svih tužilaca. Ovako činjenično stanje nije bilo sporno među strankama. Imajući u vidu ovo činjenično stanje, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo našavši da, u konkretnom slučaju ne postoji sticanje bez osnova na strani tužene, jer u konkretnom slučaju nema pravnog posla koji je otpao ili se nije ostvario. Naime, tužioci su iznose od po 5.000 dinara uplatili na ime svoje ugovorne obaveze radi uvođenja telefonskih priključaka, pa iako su od tužioca tražili raskid predmetnih ugovora zbog zadocnjenja u ispunjenu, oni su ih prihvatanjem ispunjenja obaveze tuženog nakon isteka ugovorenog roka, saglasno odredbi člana 125. stav 2. Zako- 111 -
OBLIGACIONO PRAVO na o obligacionim odnosima, ipak održali na snazi. Samim tim, predmetni ugovori predstavljaju osnov za prelaz imovine tužilaca (novčani iznosi plaćeni za uvođenje telefona) u imovinu tuženika, tako da iz tog razloga u konkretnom slučaju ne može biti reči o sticanju bez osnova. U konkretnom slučaju, tužioci bi bili ovlašćeni da u smislu člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zahtevaju naknadu štete zbog neblagovremenog ispunjenja, i to jedino naknadu stvarne štete koja je nastupila u njihovoj imovini kao posledica neblagovremenog ispunjenja ugovorne obaveze od strane tuženika, pri čemu se šteta ne bi mogla utvrditi u visini zakonske zatezne kamate na novčane iznose koje su tužioci uplatili tuženoj opštini prilikom ispunjenja svoje ugovorne obaveze. Pri tome su tužioci morali da dokažu vrstu i visinu štete koja je za njih nastupila kao posledica neblagovremenog ispunjenja od strane tužene. Kako u pogledu navedenih činjenica tužioci nisu pružali nikakve dokaze niti u prvostepenom postupku, niti u podnetim žalbama, to je i iz navedenog razloga njihov tužbeni zahtev neosnovan, pa su time neosnovani navodi žalbi kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 470/05 od 14.04.2005. god.)
203. Ako je ugovor izvršen u celini od strane svih ugovarača, sporazumni raskid ugovora više nije moguć. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nalazi da je valjano sudsko poravnanje zaključeno posle pokretanja ovoga spora između tuženih, kojim tuženi kao raniji prodavac i kupac raskidaju ugovor o prodaji nepokretnosti koji tužilac pobija zbog povrede prava preče kupovine poljoprivrednog zemljišta pošto: poravnanje sadrži međusobne obaveze tuženih u pogledu vraćanja zemljišta u državinu prodavcu po ranijem ugovoru i u pogledu vraćanja cene, te stoga poravnanje nije prividni već stvarno zaključeni pravni posao i nije zaključeno u cilju da se izigra tužiočevo pravo preče kupovine. Ovakav zaključak prvostepenog suda je posledica pogrešnog shvatanja, da se ugovor koji je u celini izvršen može raskinuti saglasnošću volja ugovarača. Po shvatanju Okružnog suda, raskid ugovora saglasnom voljom ugovorača moguć je samo ako ugovor nije u potpunosti izvršen, jer ako je ugovor izvršen od strane svih ugovorača, obligacija je ugašena i sporazumni raskid više nije moguć. U suprotnom, ukoliko je ranije zaključeni ugovor izvršen u potpunosti, saglasnost ugovorača o raskidu ugovora sada predstavlja sasvim novi ugovor. Navedeni zaključak proizlazi i iz odgovarajućih odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Naime, raskidanje ugovora moguće je zbog neispunjenja (čl. 124. do 132. ZOO-a), zbog promenjenih okolnosti (čl. 133-136. ZOO-a) i u slučaju nemogućnosti ispunjenja (čl. 137. i 138. ZOO-a). Prema tome, ukoliko bi bilo tačno da je ugovor o prodaji u celini izvršen, kao što to proizilazi iz stanja u spisima, zaključenje poravnanja o raskidu pobijanog ugovora ne bi bilo od značaja za odlučivanje o zahtevu za povredu prava preče kupovine. U ponovnom postupku prvostepeni sud će, saglasno navedenim primedbama, na pouzdan način najpre utvrditi da li je ugovor koji se pobija zbog povrede prava preče kupovine poljoprivrednog zemljišta u celini izvršen. Ukoliko se ispostavi da je ugovor u celini izvršen, u pogledu pravnog dejstva spornog poravnanja, prvostepeni sud će imati u vidu rečene primedbe, kao i navode tuženih o motivima kojim su se - 112 -
OBLIGACIONO PRAVO rukovodili da poravnanje zaključe, a potom će biti dužan da utvrdi sve relevantne činjenice od kojih zavisi odluka o zahtevu za povredu prava preče kupovine. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 1409/04 od 02.11.2004. god.)
204. Pravo na raskid ugovora pripada samo onoj ugovornoj strani koja je svoju obavezu u celosti ispunila. Iz obrazloženja: Pravo na raskid ugovora pripada samo onoj ugovornoj strani koja je svoju obavezu u celosti ispunila. Na to upućuje jezičko načenje odredbe člana 124. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac u pretežnom delu, ali sa docnjom isplatio ugovoreni iznos učešća u gradnji stambenog objekta iz ovog spora. Kod takvog stanja stvari tužilac nije mogao pozivom na odredbu člana 124., stav 1. Zakona o obligacionim odnosima izvršiti raskid spornog ugovora. On to ne može učiniti ni na osnovu odredbe člana 125., stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira što je aneksom ugovora od 29.5.2001. godine ugovoren fiksni rok za predaju stambenog objekta. I u tom slučaju raskid je moguć samo ukoliko je druga strana ispunila svoju obavezu. Taj uslov nije ispunjen. Tužilac nije u potpunosti izmirio obavezu iz osnovnog ugovora. Osim toga, on je po aneksu ugovora preuzeo obavezu da pored ugovorene cene plati još 3000 DM. Iz tih razloga nema mesta ni raskidu spornog ugovora po sili zakona. Prema tome, nije bilo mesta primeni ni odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, to ne znači da se sporni ugovor parničnih stranaka ne može raskinuti zbog promenjenih okolnosti, ili nemogućnosti ispunjenja. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene odlučne činjenice od čijeg postojanja zavisi osnovanost tužbenog zahteva po tom osnovu. Zbog toga su ukinute nižestepene presude. U ponovljenom postupku otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. To podrazumeva obavezu prvostepenog suda da najpre utvrdi tačan iznos plaćenog glavnog duga tuženom od strane tužioca. U tom cilju izvršiće se preračun uplaćenih dinarskih iznosa po tržišnom kursu DM na dan plaćanja. Pored toga za sve plaćene dinarske iznose u docnji potrebno je obračunati dospelu zateznu kamatu do tog datuma i saglasno pravilima o uračunavanju propisanim odredbom člana 313. Zakona o obligacionim odnosima utvrditi koji iznos glavnog duga je tim uplatama podmiren. To znači da do datuma svake uplate treba utvrditi koliko iznosi dug tužioca uvećan za dospelu zateznu kamatu. Potom od uplaćenog iznosa treba odbiti iznos dospele kamate i za preostalu razliku umanjiti glavni dug. Na taj način treba obračunati sve uplate i utvrditi stvarni iznos glavnog duga koji je podmiren uplatama tuženog. Saglasno tako dopunjenom činjeničnom stanju utvrdiće se koja je ugovorna strana odgovorna za neispunjenje ugovora, odnosno da li su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze tužioca, ili se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora zbog čega bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi. Tako dopunjenom činjeničnom stanju doneće se i odgovarajuća odluka o tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 1/04 od 25.03.2004. god.) - 113 -
OBLIGACIONO PRAVO
205. Autorski ugovor se raskida zbog neizvršenja i obavezuje se tuženi (izdavač) da izvrši povraćaj onoga što je po ugovoru primio i isplati naknadu štete tuženom (autoru) s obzirom da se autorski ugovor zaključen i potpisan od strane glavnog urednika proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja: Presudom Okružnog suda delimično je usvojen preciziran tužbeni zahtev, pa je raskinut ugovor o pravu izdavanja autorskog dela tužioca, zbog neizvršenja ugovora od strane tuženog koji je takođe obavezan da tužiocu plati iznos materijalne štete zbog neizvršenja ugovornih obaveza, sve sa pripadajućom zateznom kamatom, s tim da je preko dosuđenog iznosa materijalne štete do traženog iznosa tužilac odbijen zbog neosnovanosti tako visoko postavljenog zahteva. Između tužioca kao autora i tuženog kao izdavača zaključen je izdavački ugovor kojim je tužilac kao autor preneo na izdavača isključivo pravo objavljivanja svog autorskog dela, predavši mu kompletan rukopis, a izdavač se obavezao da će delo izdati u tiražu koji je ugovoren. Ugovor je potpisan od strane tužioca kao autora i od strane izdavača za koga je ugovor potpisao glavni urednik, čiji je potpis overen okruglim pečatom tuženog. Tužilac je izvršio svoju ugovornu obavezu odnosno predao kompletan materijal za navedenu knjigu, koja nije izdata do roka u ugovoru, niti kasnije do podnošenja tužbe, iako je tužilac ponudio kompromisnu varijantu da lično finansira troškove utrošenog papira za deo tiraža. Tuženi je sporio pravo tužioca da na osnovu izdavačkog ugovora koji nije potpisalo ovlašćeno lice za zastupanje tuženog, potražuje autorski honorar. Međutim, iako je ugovor u ime tuženog potpisao glavni i odgovorni urednik, a ne odgovorno lice iz registra Privrednog tj. Trgovinskog suda, ugovor je zaveden u delovodnoj knjizi tuženog, što nije moglo biti učinjeno bez saglasnosti ovlašćenog lica. Osim toga tužiocu nije vraćen materijal koji je dao za štampanje knjige, a sastojao se i od rukopisa i od fotografija, kao autorskih dela. Budući da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu, ugovor stranaka je raskinut zbog neizvršenja saglasno odredbi čl. 124 Zakona o obligacionim odnosima zbog čega je tuženi pored obaveza da izvrši povraćaj onoga što je po ugovoru primio bio dužan tužiocu da isplati naknadu štete koju je sud utvrdio preko veštaka i koja predstavlja protivvrednost materijala koji je tužilac predao na štampanje, budući da je ovaj materijal u međuvremenu uništen. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije 71/02 od 27.03.2003. god.)
206. Ugovor koji je u celini izvršen ne može se raskinuti. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili zahtev tužioca za raskid zaključenog ugovora jer se radi o ugovoru koji je u celini izvršen. Prema odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje - 114 -
OBLIGACIONO PRAVO obaveze ili pod uslovima predviđenim u ovom zakonu raskinuti ugovor. Kako su u konkretnom slučaju obe ugovorne strane u potpunisti ispunile svoje ugovorne obaveze, nisu ispunjeni uslovi iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima za raskid zaključenog ugovora, jer je ugovor prestao njegovim ispunjenjem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1463/03 od 14.05.2003. god.)
207. Podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave - sada tužbe, tužilac faktički prostom izjavom volje raskida ugovor sa tuženim. Iz obrazloženja: Predmet ove parnice je tužbeni zahtev tužioca kojim traži od tuženog da mu isplati odnosno da mu vrati iznos od 90.000,00 dinara, koji je tužilac isplatio tuženom na ime obezbeđenja izložbenog prostora na Međunarodnom sajmu prehrambenih proizvoda u M... Na glavnoj raspravi tuženi je učinio nespornim da je tužilac uplatio tuženom iznos od 90.000,00 dinara kao i to da tužiocu na ovaj iznos pripada kamata od dana podnošenja tužbe, jer tuženi nije bio nesavestan u konkretnom slučaju. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac tuženom isplatio avans za organizovanje sajma prehrambenih proizvoda u M... po predračunu broj ________ i to: iznos od 50.000,00 dinara dana 14.9.2000. godine, iznos od 20.000,00 dinara dana 19.9.2000. godine i iznos od drugih 20.000,00 dinara dana 21.0.2000. godine. Tuženi svoju ugovornu obavezu nije izvršio, jer tužiocu nije obezbedio izložbeni prostor na Međunarodnom sajmu prehrambenih proizvoda u M... Kod takvog stanja stvari Viši trgovinski sud smatra da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je precizirani tužbeni zahtev tužioca na iznos od 90.000,00 dinara osnovan sa kamatom na iznose uplaćenog avansa od dana same uplate tih iznosa do isplate. Podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave - sada tužbe, tužilac je faktički prostom izjavom volje raskinuo ugovor sa tuženim u vezi obezbeđivanja izložbenog prostora na Međunarodnom sajmu prehrambenih proizvoda u M..., a sa razloga što tuženi svoju ugovornu obavezu nije izvršio. Tužilac je strana verna ugovoru tako da u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da raskine predmetni ugovor i da kao posledicu raskida u smislu člana 132. stavovi 2. i 5. Zakona o parničnom postupku traži i dobije povraćaj avansa, kao onoga što je dao u cilju ispunjenja ugovora, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana uplate pojedinačnih iznosa avansa do njihove isplate. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8435/02 od 24.01.2003. god.)
208. Kada dođe do raskida ugovora krivicom jedne ugovorne strane, druga strana ima pravo na povraćaj uplaćenog i naknadu pričinjene štete. - 115 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju krivicom tužioca nije izvršen ugovor parničnih stranaka. Predmet tog ugovora su bile robe određene po rodu cement, betonsko gvožđe, blokovi za zidanje ili jestivo ulje. Ugovorom nije propisan način na koji će se opredeliti konkretna obaveza tužioca, obzirom da odgovarajuće količine predmetnih roba koje će voditi ispunjenju ugovorne obaveze nisu utvrđene. Tuženi je po tom osnovu uplatio tužiocu avans u ukupnom iznosu od 124.000,00 dinara. Za uplaćeni iznos tuženi je, prema nalazu veštaka, mogao preuzeti 1.033.333,33 kilograma cementa ili 130.526,31 kilograma betonskog gvožđa ili 354.285,71 komada blokova za zidanje ili 91.851,85 litara jestivog ulja. Tužilac je primio avansnu uplatu, ali svoju ugovornu obavezu nije izvršio. Stoga je tuženi izvršio povraćaj datog realizacijom akceptnog naloga tužioca u iznosu od 357.126,00 dinara. Sledom rečenog, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka tuženi je neosnovano naplatio 365.096,15 dinara. Stoga je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da taj iznos plati tužiocu, dok je protiv-tužbeni zahtev za isplatu 18.351,40 dinara odbijen. Osnovano se revizijom ukazuje da je ovakva odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kod nesporne činjenice da je ugovor raskinut krivicom tužioca tuženi ima pravo na povraćaj uplaćenog iznosa kupoprodajne cene i naknadu pričinjene mu štete. To pravo tuženog se temelji u odredbi člana 132. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sporno je samo da li i u kojem obimu tuženi ima pravo na naknadu štete. Postojanje ili nepostojanje tog prava tuženog mora se ceniti u skladu sa odredbama člana 262. stav 2. i člana 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno tim zakonskim odredbama, tuženi ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi koje je tužilac, kao dužnik, u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Nesporna je činjenica da su tužiocu u vreme zaključenja ugovora bile poznate vrste roba čijom je isporukom on mogao ispuniti ugovornu obavezu. Nesporno je i da je u trenutku prijema avansa tužilac mogao preračunati količine ugovorenih vrsta roba prema tada važećim tržišnim cenama. To ukazuje da je tužilac u vreme zaključenja ugovora mogao predvideti da će u slučaju neizvršenja svoje obaveze pričiniti tuženom štetu u visini razlike između uplaćenog avansa i važeće tržišne cene bilo koje od ugovorenih vrsta roba na dan povraćaja primljenog novca. Prema tome, tuženi ima pravo na naknadu štete, utvrđene u visini prema tržišnim cenama bilo koje od ugovorenih vrsta roba. Preko koje će se od tih roba utvrditi visina pričinjene štete tuženom, stvar je njegovog izbora. Prema tome, pravilna primena materijalnog prava podrazumeva prethodno utvrđene količine svih vrsta ugovorenih roba koje je tuženi mogao dobiti za uplaćeni avans po važećim tržišnim cenama na dan prispeća novca na žiro račun tužioca. Nakon toga, potrebno je utvrditi da li je novčana protivvrednost tih roba, obračunata po važećim tržišnim cenama na dan realizacije akceptnog naloga tužioca, adekvatna tako naplaćenom iznosu. Tek potom, može se pouzdano raspraviti da li je i u kojem iznosu osnovan tužbeni, odnosno protiv-tužbeni zahtev. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, P. Rev. broj 37/03 od 19.02.2003. god.)
209. Raskidom ugovora svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi. - 116 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u A..., P. br. 119/98 od 9.10.2002. godine, obavezan je protivtuženik da protivtužiocu po osnovu raskida ugovora o kupoprodaji naknadi iznos od 3.252,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavio protivtuženik. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. br. 2366/02 od 30.01.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio je presudu Opštinskog suda u A..., P. br. 119/98 od 9.10.2002. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je sledeće: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je između stranaka bio zaključen ugovor o kupoprodaji kamiona, koji je tužilac preuzeo od tuženika u junu mesecu 1996. godine i isplatio je deo kupoprodajne cene. Kako je pre isteka roka plaćanja ostatka kupoprodajne cene svedok M. V. po nalogu tuženika oduzeo kamion od tužioca i oterao, ugovor o kupoprodaji je raskinut pa je delimičnom presudom P. br. 119/98 od 20.11.2000. godine tuženi obavezan da vrati isplaćeni iznos na ime kupoprodajne cene. U toku postupka tuženi je podneo protivtužbu, a na ime koristi koju je tužilac – protivtuženik imao od korišćenja kamiona dok se nalazio kod njega. Dokazima je utvrđeno da je protivtuženik prevozio maline i krompir sa predmetnim kamionom i utvrđena je visina koristi koju je imao u visini od 3.252,00 dinara. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je prema odredbi člana 132. stav 4. ZOO obavezao protivtuženika da dosuđeni iznos plati protivtužiocu. Neosnovani su žalbeni navodi da se radi o zahtevu za naknadu štete jer je predmet spora zahtev da se naknadi stečena korist po osnovu raskida ugovora koju izričito predviđa navedena pravna norma nezavisno od prava na naknadu štete. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 2366/02 od 30.01.2003. god.)
210. Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza sem naknade eventualne štete u visini tržišne cene robe koja je bila predmet obaveze dužnika. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju krivicom tužioca nije izvršen ugovor parničnih stranaka. Predmet tog ugovora su bile robe određene po rodu cement, betonsko gvožđe, blokovi za zidanje ili jestivo ulje. Ugovorom nije propisan način na koji će se opredeliti konkretna obaveza tužioca, obzirom da odgovarajuće količine predmetnih roba koje će voditi ispunjenju ugovorne obaveze nisu utvrđene.Tuženi je po tom osnovu uplatio tužiocu avans u ukupnom iznosu od 124.000,00 dinara. Za uplaćeni iznos tuženi je, prema nalazu veštaka, mogao preuzeti 1.033.333,33 kilograma cementa ili 130.526,31 kilograma betonskog gvožđa ili 354.285,71 komada blokova za zidanje ili 91.851,85 litara jestivog ulja. Tužilac je primio avansnu uplatu, ali svoju ugovornu obavezu nije izvršio. Stoga je tuženi izvršio povraćaj datog realizacijom akceptnog naloga tužioca u iznosu od 357.126,00 dinara. Sledom rečenog, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka tuženi je neosnovano naplatio 365.096,15 dinara. Stoga je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da taj iznos plati tužiocu, dok je protivtužbeni zahtev za isplatu 18.351,40 dinara odbijen. Osnovano se revizijom ukazuje da je ovakva odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kod nesporne činjenice da je ugovor raskinut krivicom tužioca tuženi - 117 -
OBLIGACIONO PRAVO ima pravo na povraćaj uplaćenog iznosa kupoprodajne cene i naknadu pričinjene mu štete. To pravo tuženog se temelji u odredbi člana 132. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sporno je samo da li i u kojem obimu tuženi ima pravo na naknadu štete. Postojanje ili nepostojanje tog prava tuženog mora se ceniti u skladu sa odredbama člana 262. stav 2. i člana 266. stav 1. Zakona o obligacionom odnosima. Saglasno tim zakonskim odredbama, tuženi ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi koje je tužilac, kao dužnik, u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Nesporna je činjenica da su tužiocu u vreme zaključenja ugovora bile poznate vrste roba čijom je isporukom on mogao ispuniti ugovornu obavezu. Nesporno je i da je u trenutku prijema avansa tužilac mogao preračunati količine ugovorenih vrsta roba prema tada važećim tržišnim cenama. To ukazuje da je tužilac u vreme zaključenja ugovora mogao predvideti da će u slučaju neizvršenja svoje obaveze pričiniti tuženom štetu u visini razlike između uplaćenog avansa i važeće tržišne cene bilo koje od ugovorenih vrsta roba na dan povraćaja primljenog novca. Prema tome, tuženi ima pravo na naknadu štete, utvrđene u visini prema tržišnim cenama bilo koje od ugovorenih vrsta roba. Preko koje će se od tih roba utvrditi visina pričinjene štete tuženom, stvar je njegovog izbora. Prema tome, pravilna primena materijalnog prava podrazumeva prethodno utvrđene količine svih vrsta ugovorenih roba koje je tuženi mogao dobiti za uplaćeni avans po važećim tržišnim cenama na dan prispeća novca na žiro račun tužioca. Nakon toga, potrebno je utvrditi da li je novčana protivvrednost tih roba, obračunata po važećim tržišnim cenama na dan realizacije akceptnog naloga tužioca, adekvatna tako naplaćenom iznosu. Tek potom, može se pouzdano raspraviti da li je i u kojem iznosu osnovan tužbeni, odnosno protivtužbeni zahtev. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, P.Rev. br. 37/03 od 19.02.2003. god.)
211. Odluka o raskidu ugovora sadržana je u odluci o posledicama raskida. Iz obrazloženja: Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 386. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženog nije osnovana. U postupku pred prvostepenim sudom nema bitne povrede iz člana 354. stav 2. tačka 11. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede na koju se u reviziji ukazuje, jer je prvostepeni sud odlučio o svim zahtevima koje je tužba sadržala. Sud je raspravljao o posledicama raskida ugovora o kupoprodaji jer je ugovor između parničnih stranaka raskinut po sili zakona, pa odluka o posledicama raskida sadrži u sebi i odluku o zahtevu za raskid ugovora. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 58/2002 od 13.11.2002. god.)
- 118 -
OBLIGACIONO PRAVO
212. Raskidom ugovora nastaje obaveza vraćanja datog s tim da onaj ko vraća novac plaća i kamatu od dana uplate novca pa do dana kada će novac biti vraćen. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi u izvodu otvorenih stavki na dan 1.1.2001. godine konstatovao da tužiocu duguje novčane iznose od 2.500,00 dinara na dan 1.1. 2001. godine, da je tuženi u zahtevu za usaglašavanje i regulisanje duga od 8.6.2001. godine konstatovao da prema svojoj knjigovodstvenoj evidenciji ima dug prema tužiocu u iznosu od 2.500,00 dinara sa stanjem na dan 31.12.2000. godine, da je tužilac isplatio tuženom iznos od 2.500,00 dinara 10.3.2000. godine za robu, da tuženi robu nije isporučio niti je uplaćenu cenu robe vratio. Obaveza tuženog da tužiocu vrati uplaćeni iznos sa kamatom od dana uplate pa do isplate zasnovana je na odredbi čl. 132. Zakona o obligacionim odnosima, jer je ugovor između stranaka raskinut. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 2091/02 od 26.03.2002. god.)
213. Shodno članu 132. st. 5. ZOO, stranka koja vraća novac dužna je da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila. Iz obrazloženja: Među strankama je nesporno da je tužilac određenog dana uplatio na račun tuženog 100.000 din. na ime cene za kupovinu nafte, koju je tuženi po nalogu tužioca trebalo da isporuči trećem licu, te da tuženi nije izvršio isporuku. Nesporno je da je tuženi na zahtev tužioca pristao da tužiocu vrati iznos od 100.000 din. Kod ovakvog činjeničnog stanja pravilno je prvostepeni sud postupio kada je obavezao tuženog da vrati primljeni iznos sa kamatom po zakonu jer je ugovor raskinut, pa je tuženi shodno čl. 132. st. 5. ZOO kao strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila. Neosnovani su navodi žalbe da je prvostepeni sud propustio da utvrdi količinu nafte isporučene trećem licu, što je bilo od uticaja za ispunjenje uslova za raskid ugovora. Tuženi je pristajući da tužiocu vrati uplaćenu cenu u iznosu od 100.000 din. prihvatio i izjavu tužioca za raskid ugovora, pa nije bilo potrebno da prvostepeni sud utvrdi koju količinu nafte je tuženi isporučio trećim licima po nalogu tužioca. (Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 4372/2002 od 23.05.2002. god.)
214. Raskidom ugovora strana koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Iz obrazloženja: Na osnovu tih činjenica, sudovi nižeg stepena su izveli preuranjeno pravni zaključak da je potraživanje tužioca zastarelo prema odredbama člana 371. ZOO, jer je usmeni ugovor o prodaji - 119 -
OBLIGACIONO PRAVO zaključen avgusta 1989. godine, a tužba za povraćaj datog novca je podneta 8. marta 2000. godine. Međutim, propustio je prvostepeni sud da utvrdi kada je predmetni, dvostrano teretni, ugovor raskinut zbog neispunjenja i da potom sudi o dejstvu raskida, shodno odredbama člana 132. st. 2. i 5. ZOO. Prema odredbama člana 124. ZOO u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema odredbama člana 126. ZOO kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Ali, ako poverilac želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeran naknadni rok za ispunjenje. Ako dužnik ne ispuni obavezu u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora. Prema odredbama člana 130. ZOO poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja. Raskidom ugovora strana koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. stav 2. ZOO). Naime, tuženi bez punovažnog pravnog osnova drži novac koji je od tužioca dobio na ime isplate cene kosačice. Budući očekivani cilj nije postignut i tuženi drži bez osnova novac dobijen od tužioca po osnovu izvršenja ugovora od strane tužioca i zato za tuženog nastaje obaveza vraćanja. Zastarelost potraživanja tužioca po navedenom pravnom osnovu počinje da teče od momenta raskida predmetnog ugovora. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2663/01 od 06.03.2002. god.)
215. Sporni imovinsko-pravni odnosi ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije nastali posle poništaja pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji (deeksproprijacija) rešavaju se u parničnom postupku primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima koji regulišu pravne posledice raskida ugovora. Iz obrazloženja: Predmet ove vanparnične stvari je zahtev predlagača da mu protivnik predlagača vrati naknadu koju je primila za eksproprisane nepokretnosti jer su joj u upravnom postupku ove nepokretnosti vraćene u svojinu, pa je otpao osnov po kome drži isplaćenu naknadu. Nižestepeni sudovi su u vanparničnom postupku propisanom Zakonom o vanparničnom postupku za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti utvrdili da tržišna vrednost eksproprisanih nepokretnosti iznosi 193.265,94 dinara i protivnika predlagača V.M. obavezali da predlagaču isplati ovaj iznos. Vrhovni sud nalazi da su pobijane odluke zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud nije mogao da u vanparničnom postupku odlučuje u sporu o vraćanju naknade za eksproprisane nepokretnosti jer se ove odredbe Zakona o vanparničnom postupku shodno primenjuju samo kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na nakna- 120 -
OBLIGACIONO PRAVO du za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine (član 140. Zakona o vanparničnom postupku). Time je prvostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 354. stav 1. u vezi sa članom 1. ZPP, koju drugostepeni sud odlučujući o žalbi nije sankcionisao, pa je i odluka drugostepenog suda zahvaćena istom bitnom povredom odredaba parničnog postupka. Osim toga, odluke su zasnovane i na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, u slučaju poništaja pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji, prema odredbi člana 36. stav 7. Zakona o eksproprijaciji, imovinsko-pravne odnose korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti u slučaju spora rešava redovni sud. Kako Zakon o eksproprijaciji bliže ne uređuje imovinsko-pravne odnose stranaka u vezi deeksproprijacije, po nalaženju Vrhovnog suda za rešenje ovih spornih odnosa merodavne su odredbe ZOO koje regulišu pravne posledice raskida ugovora. Prema članu 132. stav 2. ZOO, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a prema stavu drugog istog člana, ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora. Pravnosnažnim rešenjem Sekretarijata za urbanizam, stambene i komunalne delatnosti od 14. avgusta 1992. godine, kojim je poništeno pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji, protivniku predlagača vraćene su u svojinu eksproprisane nepokretnosti sa pravom korišćenja zemljišta, pa predlagač osnovano zahteva povraćaj onoga što je na ime naknade za eksproprisane nepokretnosti dao. Međutim, da bi se o ovom zahtevu moglo valjano odlučivati, nužno je pre svega utvrditi da li je protivniku predlagača naknada isplaćena, u kom obliku i obimu, a onda primenom principa pravičnosti utvrditi obim vraćanja, s obzirom da je eksproprijacija izvršena pre više od 20 godina. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 475/01 od 16.05.2001. god.)
216. Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 751/98 od 24.06.1998. god.)
217. Ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5023/97 od 21. I 1998.)
218. Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Ali ako poverilac želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev.833/98 od 25.03.1998. god.)
219. Poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1645/98 od 8.09.1998. god.) - 121 -
OBLIGACIONO PRAVO
220. Kad jedna ugovorna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može, između ostalog, raskinuti ugovor prostom izjavom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5216/97 od 24.02.1998. god.)
221. U dvostranim ugovorima kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupi po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4560/97 od 21.04.1998. god.)
222. Uslov za raskid ugovora zbog neispunjenja je da druga strana ispuni svoju obavezu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 469/98 od 20.05.1998. god.)
223. Prodavac može jednostranom izjavom volje raskinuti ugovor o kupoprodaji stana ako kupac (kako je to ugovoreno) izostane sa uplatom tri mesečne rate kupoprodajne cene. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 42/98)
224. U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana ima pravo tražiti raskid ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 690/98 od 13.05.1998. god.)
225. Kupac nije u docnji sa ispunjenjem obaveze iz predugovora o kupoprodaji i to obaveze isplate ostatka kupoprodajne cene kada ta obaveza dospeva nakon što prodavac ispuni svoju obavezu sređivanja zemljišno-knjižnog stanja, usled čega tužilac ne može osnovano zahtevati raskid predugovora, niti može zahtevati naknadu štete od tuženih kao kupaca. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž.1024/95 od 26.11.1997. god.)
226. Ukoliko banka kao akcionarsko društvo ne isplaćuje osnivaču dividendu, osnivač ne može tražiti raskid ugovora o kupovini akcija niti povraćaj iznosa uplaćenog na ime akcija, jer se radi o statusnom odnosu, već to može biti predmet posebnog spora. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 648/97 od 20.10.1997. god.) - 122 -
OBLIGACIONO PRAVO
227. Ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 5747/96 od 04.03.1997. god.)
228. Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora, onda poverilac, ako želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3470/96 od 29.10.1996. god.)
229. Ukoliko kupac robe nije platio cenu u ugovorenom roku, prodavac ima pravo da pod uslovima iz čl. 124. do 132. ZOO, traži raskid ugovora i povraćaj isporučene robe. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, P.Rev. 58/95 od 08.03.1995. god.)
230. Kada se traži raskid ugovora zbog neisplate kupoprodajne cene za isporučenu robu, prvostepeni sud nije dužan da utvrđuje krivicu za raskid jer je pravo tužioca po članu 124. ZOO da bira da li će tražiti raskid ugovora i povraćaj robe po članu 132. ZOO ili ispunjenje ugovora - isplatom kupoprodajne cene. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 44/95 od 8.02.1995. god.)
231. Ako se kupac saglasno članu 124. ZOO opredelio za izvršenje kupoprodajnog ugovora - isporuku robe, tada ne može umesto isporuke robe zahtevati njenu protivvrednost po tržišnoj ceni za deo neisporučene količine robe. (Viši privredni sud, Pž. 7523/95)
232. Dužnik nema pravo na raskid ugovora po kome mu je isplaćena cena za robu koju nije isporučio poveriocu, zbog poverilačke docnje ili drugih razloga. (Vrhovni sud Srbije, P. Rev. 127/94 od 25.11.1994. god.)
233. Zbog nedostataka robe koja je predmet kupoprodajnog ugovora, kupac ima pravo da sudskim putem zahteva povraćaj kupoprodajne cene, kao i da raskine ugovor jer povraćaj cene nije izvršen u razumnom roku. - 123 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu. Tuženi je isporučio i ugradio tužiocu klima uređaj tipa ASY 12 USBCW/AOY 12 UGBC i na ime navedene isporuke fakturisao mu je iznos od 32.500,00 dinara. Navedeni iznos tužilac je isplatio tuženom na račun a što među parničnim strankama nije sporno. Tužilac je dana 10.02.2005. godine tražio od tuženog da mu izvrši povraćaj iznosa od 32.500,00 dinara na ime kupoprodajne cene iz razloga što je tužilac klimu pribavio s obzirom na svojstva koja su navedena u ponudi, da ista greje i na temperaturi od -15 stepeni, pa kako klima ima skrivene nedostatke odn. ne ispunjava navedena svojstva, to tuženi istu ne koristi, što zbog nedostataka što zbog toga što je dana 05.02.2005. godine klimu odneo na popravku, ali tuženi klimu nije popravio niti je istu vratio. Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima i to čl. 488., 489., 490. i člana 501. stav 2. s obzirom na činjenicu da je tužilac blagovremeno obavestio tuženog o nedostacima koja roba ima, pa kako je od tuženog zahtevao povraćaj kupoprodajne cene, koji povraćaj tuženi u razumnom roku nije ispunio, ispunjeni su uslovi za raskid ugovora. Pravilno je prvostepeni sud primenio i odredbu člana 132. pomenutog Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše dejstva raskida ugovora i obavezao tuženog na isplatu kupoprodajne cene u iznosu od 32.500,00 dinara. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 3016/06 od 15.03.2007. godine)
RASKIDANJE ILI IZMENA UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI (Čl. 133 – 136. Zakona o obligacionim odnosima)
234. Relevantne okolnosti za raskid ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti su samo one koje dovode do teškoća u ispunjavanju obaveza, a ne i one koje dovode do propuštanja koristi koja bi mogla biti ostvarena. Iz obrazloženja: Kao promenjena okolnost zbog koje je zahtevan raskid ugovora u konkretnom slučaju je cena zakupa za koju tužilac ističe da je u potpunosti obezvređena, pa je na taj način narušena ekvivalentnost međusobnih davanja između ugovornih strana, tj. narušena je jednakost davanja između predmeta zakupa i cene zakupa. Iz tog razloga, po mišljenju tužioca, bilo bi nepravično dalje održati predmetni ugovor na snazi. - 124 -
OBLIGACIONO PRAVO Međutim, ukoliko se kao promenjena okolnost ističe samo narušavanje principa ekvivalencije prestacija, to nije razlog zbog koga bi se ugovor raskinuo. U slučaju povrede principa ekvivalencije prestacija, postoje drugi mehanizmi da bi se obezbedila ravnoteža međusobnih davanja, pa su u tom smislu, ugovorne strane u ugovoru o zakupu (i to u članu 4. stav 2.) predvidele izmenu zakupnine, koja će se vršiti zaključenjem aneksa ugovora. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tužilac za svaki mesec posebno vršio obračun zakupnine i ispostavljao tuženom račune a tuženi je tako obračunate zakupnine plaćao tužiocu, na koji način je voljom stranaka a bez formalnog zaključenja aneksa ugovora, menjana ugovorna odredba koja se tiče obaveze plaćanja zakupnine odn. njene visine. Dakle, sporna visina zakupnine ne može biti razlog za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Na drugoj strani, za raskid ugovora nisu od značaja okolnosti čije nastupanje dovodi do toga da jedan od ugovarača gubi potencijalnu dobit koju bi ostvario da okolnosti nisu nastupile. Uzimaju se u obzir samo okolnosti koje dovode do teškoća u ispunjavanju obaveza a ne i one koje dovode do propuštanja koristi (dobiti), koja bi mogla biti ostvarena. Međutim, ako bi zbog povećanja zakupnine tj. naplate manje cene zakupnine, bila dovedena u pitanje mogućnost obavljanja delatnosti odn. ako bi postojala opasnost za tužioca da zbog toga prestane sa obavljanjem delatnosti - tek u tom slučaju ove okolnosti mogu biti razlog na osnovu koga se može raskinuti ugovor. Međutim, tužilac u toku postupka nije predložio dokaze da je zbog zakupnine koju ostvaruje odnosno ne ostvaruje po osnovu predmetnog ugovora, dovedena u opasnost njegova delatnost. Prema tome, pravilan je zaključak prvostepenog suda da nema mesta raskidu predmetnog ugovora. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1616/10 od 06.05.2010. godine)
235. Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o ustupanju uz naknadu dela tavanskog prostora zgrade radi pretvaranja u stambeni prostor. Ugovorom je tužiocu ustupljen deo tavanskog prostora na trajno korišćenje radi pretvaranja u stambeni prostor, a istim ugovorom se tužilac obavezao da, pre zaključenja ugovora, isplati tuženom određeni iznos na ime naknade. Istim ugovorom, tužilac se takođe obavezao da u određenom roku podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izvođenje radova na pretvaranju tavanskog prostora. Tužilac je u nekoliko rata isplatio ugovoreni iznos i o roku podneo zahtev Sekretarijatu za urbanizam grada B...-Odeljenju za sprovođenje urbanističkih planova. Prema obaveštenju navedenog Sekretarijata, parcela na kojoj se nalazi prostor predviđen za pretvaranje predviđena je delom za saobraćajnicu, a delom za parking i zelenu površinu. - 125 -
OBLIGACIONO PRAVO Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužbeni zahtev za raskid ugovora i povraćaj uplaćenih sredstava osnovan. Naime, odredbom člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da, ako posle zaključenja ugovora, nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne ugovorne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a očigledno je da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi, po opštem mišljenju, bilo nepravično održati ga na snazi takvog kakav je, strana kojoj je otežano izvršenje obaveze može zahtevati da se ugovor raskine. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje iz kojeg proizilazi da nije dozvoljeno izvođenje radova na pretvaranju tavanskog u stambeni prostor zbog čega je očigledno da ugovor ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi bilo nepravično održati ga na snazi, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev za raskid ugovora između parničnih stranaka osnovan, te tužilac ima pravo da od tuženog potražuje uplaćeni iznos po zaključenom ugovoru koji je raskinut. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.br.2674/05 od 07.12. 2005. god.)
236. Strana koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Strana koja vraća novac dužna je da isplati zateznu kamatu od dana prijema uplate. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tuženi svoju obavezu u pogledu količine radova koji su bili predviđeni ugovorom o reparaciji frontova ormana i ploča stolova nije u potpunosti izvršio, odnosno vrednost delimično izvršenih radova iznosi 1.055.120,00 dinara. Pomenute ukupne radove trebalo je da izvrši u roku od 30 dana od dana isplate avansa, pa se smatra da je ugovor delimično raskinut po samom zakonu u odnosu na obavezu tužioca da plati drugi deo ugovorenog iznosa u vrednosti od 1.055.816,00 dinara. Tako tuženi taj iznos (odnosno - iznos od 1.051.474,25 dinara) drži bez osnova, pa tužilac ima pravo da mu se ono što je dao za neizvršeen radove vrati, i to sa kamatom - shodno čl. 132. st. 5. Zakona o obligacionim odnosima. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje u prvom stepenu je pravilno primenjeno i materijalno pravo - čl. 125. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji predviđa da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora a dužnik ne ispuni obavezu u tom roku - ugovor se raskida po samom zakonu. Ako je jedna stranka potpuno ili delimično izvršila ugovor - prema članu 132. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima - ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Stranka koja vraća novac dužna je, pri tome, shodno čl. 132. st. 5. ovog Zakona, da plati i zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila. Žalbeni navodi ne utiču na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke. Tuženi navodi da je njegova obaveza bila naturalna, tj. uslužno izvođenje radova do određene visine a ne obaveza novčane prirode. To je bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Navodi tuženog mogu biti od uticaja u izvršnom postupku, ukoliko ponudi da umesto novčane obaveze svoju obavezu izmiri na drugi način. Naravno, uz saglasnost tužioca. Shodno svojoj obavezi iz čl. 354. st. 2. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud konstatuje da u postupku nema bitnih povreda postupka, te i donosi iznetu odluku shodno članu 368. Zakona o parničnom postupku. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6993/2003 od 22.01.2004. god.) - 126 -
OBLIGACIONO PRAVO
237. Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti može se ostvariti samo sudskim putem. Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca od 24.02.2000. godine. U prvostepenom postupku učinjena je bitna povreda iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku, radi čega je i prvostepena odluka morala biti ukinuta. Pogrešno se prvostepeni sud poziva na odredbu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, jer ta zakonska odredba uređuje odnose stranaka za slučaj da jedna strana izvršava obaveze, a druga nije i neće izvršiti ugovorenu obavezu, što ne odgovara u tužbi iznetim činjenicama. U konkretnom slučaju tužilac je tužbom zahtevao da se raskine ugovor zaključen između parničnih stranaka zbog promenjenih okolnosti. Raskid zbog promenjenih okolnosti posle zaključenja ugovora regulišu odredbe člana 133. do 136. Zakona o obligacionim odnosima, a o pravu na raskid odlučuje se presudom a ne rešenjem jer se radi o spornom materijalnom pravu. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će ceniti da li su posle zaključenja ugovora između parničnih stranaka nastupile okolnosti koje otklanjaju ostvarenje svrhe ugovora u meri da ugovor više ne odgovara o očekivanju tužioca tako da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 5077/2003 od 31.07.2003. god.)
238. Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti zbog kojih strana ugovornica ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine ako je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravilno održati ga na snazi takav kakav je, a ne može zahtevati raskid ako je bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir promenjene okolnosti na koje se poziva ili ih je mogla izbeći ili savladati. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1810/98)
239. Mogućnost pobijanja ugovora zbog promenjenih okolnosti predviđena je samo kod dvostrano teretnih ugovora. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4070/97 od 6. 1998. god.)
240. Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi bilo nepravično odr- 127 -
OBLIGACIONO PRAVO žati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5083/96 od 29.01.1997. god.)
241.
Kada ekonomski jača ugovorna strana (prodavac) pripremi tekst ugovora nema uslova za raskid zbog promenjenih okolnosti (inflacija i disparitet između zvaničnog i tržišnog kursa dinara) jer su se te pojave mogle predvideti i kroz ugovaranje indeksne klauzule savladati. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4250/97 od 03.12.1997. god.)
242.
Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti ne može se tražiti ako je stranka, koja se poziva na promenjene okolnosti, bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći i savladati. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 623/97 od 10.09.1997. god.)
243. Kada tužilac traži raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, a pre podnošenja tužbe je pozvao tuženog na izmenu ugovora, rasi ostavrenja svrhe ugovora, prvostepeni sud je u smislu člana 133. stav 4. ZOO dužan da ispita mogućnost, pa čak i sam da ponudi pravičnu izmenu odgovarajućih uslova ugovora kojom bi se ostvarila svrha ugovora. Ukoliko na pravično izmenjene ulove druga strana pristane, ugovor se neće raskinuti. (Vrhovni sud Srbije, Pzz. 2/95 i Prev.50/95 od 08.02.1995. god.)
244. Postoje razlozi za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, kada zakupnina, koja ne može da podmiri troškove održavanja, neobezbeđuje ostvarivanje svrhe ugovora, niti očekivanja zakupodavca da od zaključenog ugovora ostvari određenu ekonomsku korist. (Prema Rešenju Vrhovnog suda Srbije, Rev. 959/94 od 23.03.1994. god.)
NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA (Čl. 137 i 138. Zakona o obligacionim odnosima)
245. Nema nemogućnosti izlučenja ako je predmet obaveze zamenljiva stvar. Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su parnične stranke bile u poslovnom i pravnom odnosu po osnovu Ugovora o kompenzacionom poslu br. 9-138 od 24.5.1995. godine čiji predmet je međusobna razmena robe. Tužilac je bio u obavezi da isporuči tuženom sirovinu za pro- 128 -
OBLIGACIONO PRAVO izvodnju plastične ambalaže (PVC prah - kompaund) u vrednosti od 350.000 USA dolara, a tuženi IY "D..." da cenu te sirovine plati isporukom 500.000 litara suncokretovog jestivog rafinisanog ulja (u vrednosti od 350.000 USA dolara). Među parničnim strankama nije sporna činjenica da je tuženi u obavezi prema tužiocu još za isporuku 139.000 litara ulja. Polazeći od tih činjenica prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu isporuči ovu količinu ulja a drugostepeni sud je takvu odluku potvrdio. Neosnovano se u reviziji tvrdi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada nije primenio odredbu člana 138.Zakona o obligacionim odnosima. Tom zakonskom odredbom je propisano kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. Među parničnim strankama nije sporna činjenica da tuženi duguje tužiocu još 139.000 litara ulja. Tuženi se ne može osloboditi obaveze s pozivom na odredbu člana 137. Zakona o obligacionim odnosima. Tačno je da tuženi nije ispunio obavezu zbog naknadno nastalih pravnih smetnji, nemogućnost izvoza. Međutim, kako je reč o ispunjenju obaveze koja za predmet ima zamenljive stvari za čiju nabavku je postojala mogućnost van teritorije SRJ, onda nije nastupila nemogućnost ispunjenja i dužnik se ne može osloboditi obaveze, bez obzira na eventualne objektivne i subjektivne smetnje na koje ukazuje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 17/02 od 27.03.2002. god.)
246. Kada tuženi nije izvršio svoju obavezu, da radove izvede znatno pre uvođenja sankcija OUN 31.5.1992.godine, onda se u docnji ne može pozivati na nemogućnost izvršenja obaveze zbog više sile usled sankcija. (Iz odluka Vrhovnog suda Srbije Prev. 106/94 od 22.06.1994. god.)
PREKOMERNO OŠTEĆENJE (Član 139. Zakona o obligacionim odnosima)
247. Ukoliko mu je pre zaključenja ugovora bila poznata prava vrednost nepokretnosti, prodavac ne može zahtevati poništaj ugovora o kupoprodaji zbog očigledne nesrazmere uzajamnih davanja. Iz obrazloženja: U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: - 129 -
OBLIGACIONO PRAVO Tužilac (kao prodavac) i tuženi (kao kupac) zaključili su ugovor o prodaji nepokretnosti, kojim je tužilac (prodavac) tuženiku (kupcu) prodao naznačeni stan. Kao kupoprodajna cena u ugovoru naveden je iznos od 672.000,00 dinara. Ustanovljeno je da je tužilac nudio sporni stan na prodaju (i drugima a ne samo tuženiku) za cenu od 25.000 EUR ali da ga je prodao za 22.000 EUR. Veštačenjem u toku postupka utvrđeno je da je tržišna cena spornog stana u vreme kupoprodaje iznosila 26.875,30 EUR (1.612.520,00 dinara), a sadašnja 23.306 EUR. Na ime kupoprodaje spornog stana tuženi je tužiocu isplatio iznos od 22.000 EUR. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, odbivši kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi navedeni ugovor i da se utvrdi da je bez pravne važnosti zbog postojanja mana u pogledu volje - zbog zablude tužioca kao prodavca u pogledu predmeta ugovora i okolnosti koje su bile odlučujuće prilikom zaključenja ugovora, zbog korišćenja stanja nužde, njegovog teškog materijalnog stanja, nedovoljnog iskustva, lakomislenosti i postojanja očigledne nesrazmere uzajamnih davanja tj. prekomernog oštećenja u vreme zaključenja ugovora. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo jer nisu ispunjeni uslovi za poništaj navedenog ugovora u smislu čl. 103., 111., 139. i 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Odredbom člana 111. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno. Odredbom člana 139. propisano je da, ako između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru, postoji u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati, s tim što pravo da zahteva poništenje ovakvog ugovora prestaje istekom jedne godine od njegovog zaključenja. Odredbom člana 141. stav 1. propisano je da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde i teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. S obzirom na citirane zakonske odredbe, a imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da na strani tužioca nije bilo zablude u pogledu predmeta ugovora, kao ni u pogledu okolnosti koje su bile odlučujuće prilikom zaključenja ugovora, jer je utvrđeno da je tužilac hteo da proda stan, da mu je ugovor pročitan kao i priznanica, a da tužilac ničim nije dokazao da je bio u zabludi prilikom zaključenja ugovora, da je veštak građevinske struke utvrdio da je tržišna vrednost ovog stana 1.612.520,00 dinara što prema ondašnjem zvaničnom kursu iznosi 26.875,30 EUR odnosno sadašnjem 23.036 EUR, što sve dokazuje da tužilac nije bio lakomislen, niti je bio zavistan od kupca, te da nije bilo prekomernog oštećenja odnosno nije postojala očigledna nesrazmera prilikom zaključenja ugovora jer je tužilac pre zaključenja ugovora znao za pravu vrednost stana. Otuda je pobijana odluka u svemu pravilna i zakonita. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 398/2006 od 01.03.2006. god.)
248. Ugovor na osnovu koga društveno pravno lice otuđuje nepokretnost iz društvene svojine može se poništiti ako je ugovorena cena u očiglednoj nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Srbije Rev. 2133/98 od 17.09.1998. god.) - 130 -
OBLIGACIONO PRAVO
249. Ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 655/97 od 14.05.1997. god.)
250. Za poništaj zbog prekomernog oštećenja potrebno je da je tužilac u vreme zaključenja ugovora znao, odnosno mogao znati za eventualnu nesrazmeru u vrednosti davanja. Tužba za poništaj ugovora po ovom osnovu može se podneti u roku od jedne godine od zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 130/95 od 05.04.1995. god.)
251. Pravo da se zahteva poništenje ugovora prestaje istekom jedne godine od njegovog zaključenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3797/95 od 18.10.1995. god.)
ZELENAŠKI UGOVOR (Član 141. Zakona o obligacionim odnosima)
252. Ukoliko je ugovorena kamatna stopa nesrazmerno visoka i u suprotnosti sa načelom savesnosti, poštenja i jednake vrednosti davanja sud može umeriti stopu te kamate. Iz obrazloženja: Ako je ugovorena kamatna stopa nesrazmerno visoka u odnosu na okolnost konkretnog posla i kao takva u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja, te načelom jednake vrednosti davanja, sud je dužan da saglasno odredbi čl. 141. i čl. 399. Zakona o obligacionim odnosima umeri stopu ugovorene kamate. U cilju utvrđivanja da li je ugovorena kamatna stopa nesrazmerno visoka, prvostepeni sud će u ponovnom postupku, pribavljanjem izveštaja od poslovnih banaka ili saslušanjem finansijskog stručnjaka, proveriti da li su poslovne banke, u vreme zaključenja ugovora o zajmu odobravale fizičkim licima devizne zajmove ili devizne kredite sa različitom namenom i pod kojim uslovima, kada je reč o kamati, a u slučaju da se poslovne banke nisu bavile, niti se sada bave ovom vrstom poslova, prvostepeni sud će izvideti koliko iznose kamatne stope na oročenu deviznu štednju građana, sa rokovima kao što je bio rok vraćanja zajma u konkretnom slučaju. Upoređivanjem podataka o visini kamatne stope koje bude dobio na navedeni način, sa ugovorenom kamatom između parničnih stranaka, prvostepeni sud će biti u mo- 131 -
OBLIGACIONO PRAVO gućnosti da pravilno odgovori na navedeno sporno pitanje, od čijeg rešavanja zavisi odluka o tome da li je i u kojoj meri tuženi ispunio svoje obaveze u pogledu vraćanja duga. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 438/04 od 05.04.2004. god.)
253. Sud može da smanji ugovornu obavezu dužnika kod postojanja zelenaškog ugovora samo u slučaju stavljanja zahteva u parnici u kojoj poverilac traži izvršenje takvog ugovora. Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, te da je u konkretnom slučaju morala biti primenjena odredba člana 141. Zakona o obligacionim odnosima zbog povrede načela jednake vrednosti uzajamnog davanja. Tuženi u ovoj parnici nije dokazao da su ispunjeni uslovi propisani članom 141. Zakona o obligacionim odnosima. Da bi postojao zelenaški ugovor, kako je definisan napred navedenom zakonskom odredbom, potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi: da između davanja ugovornih strana u vreme zaključenja ugovora postoji očigledna nesrazmera, da je jedna ugovorna strana iskoristila nepovoljan položaj u kome se našla druga strana, njeno stanje nužde ili teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo, lakomislenost ili zavisnost i da je iz toga proistekla očigledna nesrazmera između uzajamnih davanja, kao i da je strana koja koristi stanje nužde znala odnosno mogla znati da se druga strana nalazi u takvoj situaciji. S obzirom da tužilac kao ugovorna strana nije iskoristio nepovoljan položaj u kojem se našao tuženi, njegovo stanje nužde ili teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo, lakomislenost ili zavisnost, a iz toga nije proistekla ni očigledna nesrazmera između uzajamnih davanja, to u konkretnom slučaju nije bilo osnova za primenu odredbe člana 141. Osim toga, tuženi tokom postupka nije isticao nikakve činjenice niti je pružio dokaze da je predmetni ugovor zaključen pod uslovima iz člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosi-ma, odnosno da je predmetni ugovor zelenaški. Tuženi je samo u podnesku od 15.4.2002. godine, a na koji se pozivao u reviziji, naveo da su cene iz predmetnog ugovora nerealne kao i u prethodna tri ugovora koje je zaključio sa tužiocem, i po kojima je tužiocu izvršio isplatu. Međutim, tokom postupka nije stavio zahtev za smanjenje njegove obaveze. Primena odredbe stava 3. člana 141. Zakona o obligacionim odnosima moguća je samo ako smanjenje obaveze zahteva oštećeni. Bez njegovog zahteva pomenuta odredba se ne može primeniti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 386/03 od 30.01.2004. god.)
254. Ako iz činjeničnog osnova tužbenog zahteva proizilazi da određeni ugovor opterećuju zelenaška svojstva, sud je dužan da ga oceni i sa stanovišta razloga ništavosti. Iz obrazloženja: - 132 -
OBLIGACIONO PRAVO Tuženi je obavezan da tužiocu isplati 4.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti, po osnovu zajma iz 1998. godine. Taj zajam je bio "osiguran" sporazumom stranaka da će, u slučaju nevraćanja pozajmljenog iznosa, tužilac postati vlasnik određenih pokretnih stvari (mašine za finalnu obradu drveta, abrihtera i mašine za propilisanje drveta). Opštinski sud je po prethodnoj tužbi istog tužioca, odbio njegov zahtev da mu tuženi preda pomenute pokretne stvari u svojinu i državinu, jer se zalogom ne stiče svojina već obezbeđuje namirenje potraživanja. U obrazloženju presude po toj tužbi navedeno je da je vrednost duga bila 2.700 maraka a da je ukupan dug od 4.000 maraka nametnut zelenaškom kamatom. Ne osvrćući se na svoju raniju presudu, Opštinski sud je u ovoj parnici usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da vrati 4.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Ignorisao je navode tužene strane da mu je veća obaveza nametnuta prinudom i pretnjom, smatrajući da su ovo razlozi rušljivosti ugovora koji se mogu, po članu 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koristiti u roku od jedne godine od prestanka razloga. Iz činjeničnog osnova tužbenog zahteva proizlazi, međutim, da se mane zaključenog ugovora mogu ticati i njegovih zelenaških svojstava, na šta ukazuje i raniji predmet istih stranaka. Pošto to nije ocenjeno, u reviziji se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Zelenaški ugovor spada u ništave pravne poslove, pa njegovo pobijanje nije oročeno članom 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. To je i bio razlog što je ovaj sud u smislu člana 395. stav 1. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da prvostepeni sud ispita da li zaključeni ugovor o zajmu ima zelenaške elemente iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, i da, zavisno od toga, uzimajući u obzir svoju raniju presudu, ponovo odluči o zahtevima tužioca. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5019/02 od 11.12.2002. god.)
255. Sud može, primenom načela jednake vrednosti davanja, kod dvostranih ugovora da umeri stopu ugovorene kamate ukoliko je ona nesrazmerno visoka. Iz obrazloženja: Sud u postupku nije izvodio dokaze radi utvrđenja činjenica na osnovu kojih bi se mogla oceniti pravna valjanost onih odredaba ugovora koje se odnose na visinu stope ugovorene kamate, imajući u vidu činjenicu da svaka ugovorena kamata ne podleže sudskoj zaštiti. Ako je ugovorena kamatna stopa nesrazmerno visoka u odnosu na okolnost konkretnog posla i kao takva u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja, te načelom jednake vrednosti davanja iz čl.12. i čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima, sud je dužan da saglasno odredbi člana 141. Zakona o obligacionim odnosima kojom se zaštićuje načelo jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora da umeri stopu ugovorene kamate, odnosno da primeni utvrđeno načelo ograničenosti stope ugovorene kamate ustanovljeno članom 399. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe se iz sadržine spisa ne vidi da je sud izvodio dokaze kojim bi se utvrdile činjenice vezane za eventualno vraćanje dela duga tuženog preduzeća nakon zaključenja ugovora, o čemu je tuženi priložio određene dokaze, ali sud veštaku nije dao nalog za postupanje u tom smislu. (Iz odluke Saveznog suda, Gzs. br. 48/2000. od 01.03.2001. god.) - 133 -
OBLIGACIONO PRAVO
256. Do smanjivanja obaveze iz zelenaškog ugovora može doći samo na zahtev oštećenog. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6928/97 od 28.01.1998. god.)
257.
Ništav je ugovor kojim neka koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. ( Vrhovni sud Srbije, Rev. 3112/98 od 24.06.1998. god.)
258.
Ništav je ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2426/97 od 12.11.1997. god.)
259.
Za pravilnu kvalifikaciju zelenaškog ugovora potrebno je da je tuženi ugovorom o kreditu koristio stanje nužde tužioca, teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo i lakomislenost - pa je za sebe ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on dao. Kada je ugovor o kreditu zaključen pod uslovom da se glavnica valorizuje sa porastom cena na malo i obezbedi od inflatornih kretanja, tada nije u pitanju zelenaški ugovor. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.535/95 od 10.01.1996. god.)
260.
Ništav je ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1965/96 od 22.10.1996. god.)
USLOVI USTUPANJA UGOVORA (Član 145. Zakona o obligacionim odnosima)
261. Da bi lice kao štetnik bilo odgovorno za nastanak štete, njegova radnja mora biti adekvatan uzrok za njen nastanak. Ako zaposleni nije bio ovlašćen na preduzimanje određene radnje, njegovo nečinjenje se ne može smatrati uzrokom nastale štete, a naročito ne u okolnostima kada je oštećeni bio u mogućnosti da spreči njen nastanak. - 134 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje u prvostepenom postupku: Tužilac je radnik tuženog - Šumarskog fakulteta B... - Nastavne baze G... U toku 1993. godine izvršavao je poslove poslovođe ekonomije. Dana 09.08.1993. godine, zbog uginuća kobile i ždrebeta, protiv njega je pokrenut disciplinski postupak. Pre tog događaja, tužilac se usmenim zahtevom obratio tuženom kao poslovođi mehanizacije i transporta da mu omogući korišćenje službenog vozila i odobri izdavanje neophodne količine goriva za vozilo iz magacina a radi odlaska do K... po veterinara, kako bi bolesnim životinjama bila ukazana neophodna pomoć. Tuženi je, međutim, odbio predlog tužioca, obrazloživši da goriva za ovu namenu nema, te da je neophodno odobrenje višeg rukovodioca, upravnika Nastavne baze, a te poslove je u kritično vreme obavljao Š.M. Zbog uginuća životinja tužiocu je izrečena mera prestanka radnog odnosa na dan 23.09.1993. godine, u vezi s čim je on vodio spor kod istog suda u predmetu P. ___/97. Pravnosnažnom presudom od 20.07.1999. godine su poništene odluke disciplinske komisije Šumarskog fakulteta u B... br. _____ od 23.09.1993. godine i odluka Saveta fakulteta br.______ od 03.11.1993. godine kao nezakonite. Tuženi je obavezan da tužioca vrati na radno mesto koje je obavljao pre donošenja osporenih odluka. Prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan s obzirom da tuženi nije tužiocu izdao trebovanje za gorivo za vozilo kojim bi tužilac dovezao veterinara, jer za to nije imao ovlašćenja. Naime, to odobrenje davao je isključivo upravnik Nastavne baze Š.M. Prvostepeni sud je, osim toga, našao da je tužilac imao mogućnosti da se neposredno obrati odgovornom licu za pomoć bez obzira da li mu je tuženi broj telefona Šumarskog fakulteta u B... rekao ili ne. Prvostepeni sud je, po nalazu drugostepenog suda, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, iznevši razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. U spornom periodu, kada su uginule životinje o kojima se starao tužilac, upravnik na G... bio je Š.M. Tokom postupka on je saslušan i izjasnio se da nije nikoga ovlastio da raspolaže kolima u njegovom odsustvu. Izjavio je i da je dana 09.08.1993. godine boravio u B. i da ga niko nije obavestio da su životinje bolesne. Ističe da je svaki radnik bio u mogućnosti da ga pozove na fakultet u B... Može se zaključiti da tuženi nije ni bio ovlašćen da tužiocu obezbedi traženo vozilo kao i da je tužilac bio u mogućnosti da kontaktira sa upravnikom Š.M. u vezi obezbeđenja prevoza. To nije učinio. Zbog istih razloga su neprihvatljivi i žalbeni navodi tužioca da se radi o krajnjem nemaru tuženog i radnjama koje su direktno uticale na nastupanje štete, pa je isključivi krivac za nastalu štetu tuženi. S obzirom da tuženi nije prouzrokovao štetu tužiocu, to nije ni u obavezi da je naknadi jer ne postoji uzročno-posledična veza u smislu čl 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto ne postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu, neosnovan je i zahtev tužioca da mu tuženi naknadi štetu za pretrpljeni strah i štetu za duševne patnje u naznačenim iznosima, a koje se - u stvari odnose na štetu zbog povrede časti i ugleda. (Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 724/2003 od 16.01.2004. god.)
STVARANJE OBAVEZA ZA UGOVARAČE (Član 148. Zakona o obligacionim odnosima)
262. Dejstva ugovora ne prostiru se na ona lica koja nisu ugovornici, osim ako se suprotno dokaže. - 135 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je tužilac poslao ponudu za zaključenje ugovora o najmu vozila naznačenom Košarkaškom klubu, koja je prihvaćena elektronskim putem od strane njegove zaposlene a po nalogu generalnog menadžera. To proizlazi iz "e-maila-a" od 14.10.2008. godine. Iz njegog sadržaja proizilazi da će troškove iznajmljivanja snositi "BC R. S. G." - ovde tuženi. Tuženi je, međutim, osporio da je koristio bilo kakvu uslugu tužioca, zbog čega tužiocu ne duguje ništa. Prvostepeni sud je iz iskaza imenovanih saslušanih svedoka utvrdio da je tužilac bio u poslovnom odnosu sa naznačenim Košarkaškim klubom u vezi iznajmljivanja vozila za potrebe njegovih igrača. Ovaj klub je "e-mail-om" od 14.10.2008. godine prihvatio ponudu tužioca u pogledu iznajmljivanja vozila, a vozilo, za čije iznajmljivanje je ispostavljena faktura, korišćeno od strane imenovanog košarkaša u periodu od 14.10.2008. godine do 31.10.2008. godine. O spornoj činjenici da li je ovde u tuženi u obavezi da plati utuženi iznos po osnovu naknade za najam vozila, prvostepeni sud je zaključio uz pravilnu primenu pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, jer tužilac - do zaključenja glavne rasprave - nije dostavio dokaz da je bio u poslovnom odnosu sa tuženim u pogledu iznajmljivanja vozila na koje se odnosi utužena faktura, niti dokaz da je tuženi preuzeo obavezu plaćanja vozila koje je iznajmio klub. Prvostepeni sud je imao u vidu iskaz imenovanog svedoka, u vreme spornog odnosa zaposlenog na mestu generalnog direktora kluba - da je tuženog osnovao klub, te da postoji ugovor kojim je predviđeno da će to preduzeće plaćati njegove obaveze, ali do zaključenja glavne rasprave takav dokaz tužilac nije dostavio iako je teret dokazivanja te činjenice bio na tužiocu. Odredbom člana 148. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, te da se ugovorom može ustanoviti pravo u korist trećih lica. Ugovor u principu proizvodi pravna dejstva koja se odnose samo na ugovornike. Ugovornici su ona lica čijom je saglasnošću volja ugovor nastao. Poverilac može samo od dužnika zahtevati ispunjenje obligacije onako kako ona glasi. Dejstva ugovora ne prostiru se na ona lica koja nisu ugovornici, osim ako se suprotno dokaže. Ugovorom se može ustanoviti pravo u korist trećeg (član 149. Zakona o obligacionim odnosima), ali to u konkretnoj situaciji nije slučaj. Moguće je preuzimanje duga, ali isto se, prema članu 446. stav 1. ovog Zakona, vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na šta je poverilac pristao. Takav ugovor do zaključenja glavne rasprave tužilac nije dostavio. Prvostepeni sud je pravilno odlučio da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakao tuženi, te je iz tog razloga odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, uz pravilnu primenu materijalnog prava. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 13433/10 od 28.09.2011. godine )
263. U ugovoru o pružanju advokatskih usluga moguće je predvideti da se isplata naknade vrši paušalno, a ne prema obimu i vrsti izvršenih usluga tj. prema Advokatskoj tarifi. Smisao zaključenja Ugovora ovakve sadržine je da obe ugovorne strane preuzmu na sebe određeni rizik u pogledu srazmere uzajamnih davanja, tako što će predvideti fiksni iznos mesečne naknade koji je primalac usluga dužan da plaća davaocu usluge i to nezavisno od toga da li će u određe- 136 -
OBLIGACIONO PRAVO nim periodima realizacije Ugovora ta vrednost biti viša ili manja od vrednosti konkretno izvršenih advokatskih usluga i nezavisno od njihovog obima i vrste. Iz obrazloženja: Osnov poslovnog odnosa parničnih stranaka bio je Ugovor o pružanju advokatskih usluga od 26.12.2003. godine, zaključen na period od godinu dana, sa početkom primene od 01.12.2003.godine. Tuženi je sudske predmete u kojima je parnična stranka predao tužiocu, a nakon toga ne dajući mu dalje instrukcije za postupanje po predmetnima. Tužilac je, nakon razmatranja spisa predmeta, iste vratio tuženom dana 26.07.2004. godine. Prema stavu prvostepenog suda, stvarna volja ugovornih strana bila je da se isplata naknade vrši paušalno, a ne prema obimu i vrsti izvršenih usluga odn. prema Advokatskoj tarifi. Smisao Ugovora ovakve sadržine je da obe ugovorne strane preuzmu na sebe određeni rizik u pogledu srazmere uzajamnih davanja, tako što će predvideti fiksni iznos mesečne naknade, koji je primalac usluga dužan da plaća davaocu usluge nezavisno od toga da li će u određenim periodima realizacije ta vrednost biti viša ili manja od vrednosti konkretno izvršenih advokatskih usluga i nezavisno od obima i vrste pružene usluge. Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da se - na osnovu člana 4. Ugovora - isplata trebalo izvršiti samo za pružanje usluga. Ugovorom nije predviđena vrsta advokatskih usluga koju davalac usluge treba da izvrši da bi stekao uslov da naplati naknadu, već je navedeno da su to " … i drugi pravni poslovi u interesu primaoca usluga … " S tim u vezi, prvostepeni sud pravilno zaključuje da je protivno načelu savesnosti i poštenja da se advokatska naknada isplaćuje i u slučaju kad advokat ne izvrši apsolutno nijednu uslugu odn. radnju u interesu primaoca usluga, a što proizlazi iz sadržine člana 4. stav 2. zaključenog Ugovora. Istovremeno, iz Ugovora proizlazi da će se primaocu usluge isplaćivati naknada tek po ispostavljenim fakturama za izvršene usluge tj. da je ispostavljanje faktura preduslov za plaćanje naknade. Jer - na taj način se davalac usluge legitimiše da je u odgovarajućem periodu izvršavao advokatske usluge za koje mu pripada naknada. Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima osporava odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naznačenog novčanog iznosa. Tužilac u žalbi neosnovano navodi da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja pogrešno primenio materijalno pravo. Upravo suprotno, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su parnične stranke ugovorile da će se primaocu usluge isplaćivati naknada tek po ispostavljenim fakturama za izvršene usluge, jer - prema članu 148. Zakona o obligacionim odnosima - ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane. O spornoj činjenici (da li tužilac osnovano potražuje predmetni iznos) prvostepeni sud je pravilno zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaze da je u tom iznosu fakturisao tuženom mesečne usluge odn. da mu je ispostavio fakture. Visinu utuženog potraživanja prvostepeni sud je utvrdio iz računa u spisima predmeta. Mesečna naknada odn. ugovoreni mesečni paušal za advokatske usluge u navedenom iznosu nije bila sporna. Tužilac je tuženom ispostavio račune za četiri meseca u ukupnom iznosu od 120.000,00 dinara, pa je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev za navedeni iznos. Naime, iz spisa predmeta - 137 -
OBLIGACIONO PRAVO proizlazi da su tužiocu predati određeni sudski predmeti radi proučavanja i pripreme za ročišta, te da je tužilac predmete proučio i tuženom vratio na njegov zahtev dana 26.07.2004. godine. Po tom osnovu tužilac je tuženom tuženom ispostavio četiri fakture. Odredbom člana 2. Zakona o advokaturi propisano je da se advokatske usluge ogledaju u obavljanju svakog posla pravne pomoći u ime i za račun tužioca, a u konkretnom slučaju je nesporno utvrđeno da je tužilac izvršio određene pravne poslove u interesu tuženog - proučavanje predmeta u kojima je stranka tuženi, i to po njegovim instrukcijama. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tuženi imao mogućnost da, ako smatra da ugovor za njega nije povoljan, isti raskine. To tuženi nije učinio, te se iz tog razloga ne može osloboditi ugovorne obaveze. Takođe, činjenica da tužilac nije dostavljao mesečne izveštaje o radu mogla je biti samo razlog za raskid ugovora od strane tuženog, a ne i okolnost koja bi tuženog oslobodila obaveze plaćanja ugovorene naknade u situaciji kada je tužilac izvršio advokatske usluge za tuženog. Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja pogrešno primenio materijalno pravo. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1919/10 od 25.05.2010. godine)
264. Prava poverioca nenovčane obaveze koja se sastoji u izradi tehničke dokumentacije, zavise od toga da li se radi o obavezi koja uopšte nije ispunjena, ili je ispunjena delimično, ili je ispunjena u celini, ali ne na ugovoreni način, što predstavlja ispunjenje obaveze sa nedostacima. Iz obrazloženja: Pošto je obaveza tužioca nenovčana i sastoji se u izradi tehničke dokumentacije, te predaji osam primeraka iste naručiocu ( kako predviđa član 10. ugovora između stranaka ), u odnosu na prigovor neispunjenja potrebno je razlikovati situaciju kada obaveza uopšte nije ispunjena i kada je ispunjena, ali ne na ugovoreni način. Naime, prava poverioca različita su u svakoj od ovih situacija. Neizvršenje obaveze u celini poveriocu uvek daje pravo raskida ugovora, a time i oslobođenja sopstvene obaveze, te eventualno i prava na naknadu štete. Delimično izvršenje obaveze, samo pod određenim uslovima, ovlašćuje poverioca na raskid. Međutim, kada je obaveza ispunjena, ali ne na ugovoreni način ili prema standardima iz određene oblasti, onda se radi o izvršenju sa nedostacima. Poveriočeva prava zavise od toga da li je o nedostacima obavestio drugu stranu, kao i o kakvim se nedostacima radi. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 10113/06 od 30.08.2007. godine )
265. Da bi došlo do raskida ugovora o poklonu moraju se ispuniti valjani zakonski razlozi. - 138 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju između stranaka je zaključen ugovor o poklonu Ov.______ od 4.3.1981. godine po kome se tužilac obavezao da tuženom (svom sinu) pokloni nepokretnost bliže opisanu u ugovoru. Stranke žive u zajednici. Tuženi nije fizički napadao niti maltretirao svoga oca (poklonodavca) niti ga verbalno vređao niti na bilo koji način svojim činjenjem ili nečinjenjem pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Sukobi između ugovornih strana potiču zbog ponašanja supruge tužioca prema tuženom. Tužilac je uživalac redovne penzije i od svoje dece nije tražio izdržavanje. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi raskida (opoziva) ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti i osiromašenja. Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567. Srpskograđanskog zakonika u slučaju da: darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može; i b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Darodavac nije toliko osiromašio da je ugrožena njegova egzistencija, zato što je uživalac penzije. Tuženi (obdareni) nije nanosio tužiocu ni verbalne ni realne uvrede niti je na drugi način kažnjivim delima pokazao grubu neblagodarnost u odnosu na telesni integritet, slobodu ili imovinu tužioca. Sam tužilac je prilikom saslušanja parničnih stranaka na zapisniku od 4.2.1999. godine, izjavo da on i tuženi “nisu imali problema” i da je “nastalo zlo” kada je u kuću došla njegova druga žena. Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka ili postupka pred mirovnim većem radi pokušaja mirenja ne znači postojanje grube neblagodarnosti pogotovu ako se ima u vidu da su ti postupci bili (po predlagača) neuspešni. Zato su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da samo obraćanje nadležnim organima ukazuje na tešku poremećenost odnosa ugovornika i ispunjenje uslova za raskid (opoziv) ugovora o poklonu. Takođe su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog loših odnosa između tuženog i maćehe (supruge tužioca) postoje razlozi za raskid ugovora, zato što je supruga tužioca u odnosu na ugovor treće lice i prema njoj ugovor u smislu člana 148. ZOO ne proizvodi dejstva, pa poremećaj odnosa između tuženog i maćehe (sudovi su utvrdili da je ona uzročnik sukoba) ne predstavljaju valjan zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 537/05 od 07.07.2005. god.)
266. Lice koje je dalo saglasnot investitoru za zaključenje ugovora o gradnji objekta nije ugovorna strana i nema aktivnu legitimaciju da od izvođača radova zahteva izvršenje ugovorne obaveze. Iz obrazloženja: Presudom Višeg trgovinskog suda potvrđena je presuda Trgovinskog suda u B..., u delu odluke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi plati po 40.139.685,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.10.2000. godine do isplate i po 900.000,00 dinara mesečno počev od 31.12.1997. godine pa ubuduće do završetka gradnje sportske dvorane, svakog 1. do 5-og u mesecu. Prema utvrđenom čijeničnom stanju u prvostepenom postupku, prvotužilac u svojstvu naručioca i tuženi u svojstvu izvođača radova zaključili su Ugovor o gradnji i finansiranju sportske dvorane dana - 139 -
OBLIGACIONO PRAVO 23.1.1992. godine. Stranke su zaključile i Aneks broj 1 navedenog ugovora od 22.6.1992. godine odnosno 18.5.1992. godine. U toku 1992. godine a potom i 1993. godine prvotužilac i tuženi su zaključili dva ugovora o generalnom sponzorstvu. Predmet ugovora o gradnji i finansiranju - sportska hala, u pretežnom delu je dovršena bez pribavljene građevinske dozvole i u toku je postupak legalizacije. Prema članu 13. osnovnog ugovora tuženi se obavezao da sve ugovorene radove izvede u roku od 16 meseci od dana uvođenja u posao. Smatra se da je izvođač uveden u posao kad naručilac zapisnički preda investiciono-tehničku dokumentaciju za izgradnju objekta i građevinsku dozvolu. Prema članu 26. osnovnog ugovora izvođač se obavezao da za ustupljeni prostor za gradnju (teren, pomoćni teren, poslovni prostor i drugo) uplaćuje nadoknadu naručiocu za vreme građenja u redovnim mesečnim ratama od 1. do 5-tog u mesecu, u dinarskoj protivvrednosti od 30.000 DM. Tužioci u ovom sporu traže da se obaveže tuženi da ispuni obavezu preuzetu odredbom člana 26. Ugovora i na ime mesečne naknade za vreme građenja objekta plati svakom po 41.435.445,00 dinara za period od 23.1.1992. godine do 31.12.1997. godine a nakon tog perioda od 31.12.1997. godine do završetka gradnje iznose po 900.000,00 dinara. Nižestepeni sudovi su odbili zahtev drugotužilaca s obrazloženjem da drugotužilac nije potpisnik ugovora, te prema tome ni ugovorna strana zbog čega je njegov zahtev za isplatu utuženog iznosa neosnovan. Prvotužilac jeste ugovorna strana ali nije ispunio svoju obavezu iz člana 13. Ugovora jer nije predao tuženom građevinsku dozvolu a to je imalo za posledicu prekoračenje ugovorenog roka građenja od 16 meseci. Zbog toga je dolazilo i do prekida u izvođenju radova a na osnovu odluka nadležnih organa. Sudovi su stanovišta da je prvotužilac odgovoran za docnju u izvođenju radova i prekoračenje ugovorenog roka od 16 meseci. Tuženi je obavezu naknade za period od 16 meseci građenja ispunio. Takav zaključak sudovi su doneli na osnovu činjenice utvrđene na osnovu nalaza i mišljenja veštaka da je uplatom u iznosu od 890.367,10 DM po zvaničnom kursu odnosno 302.907,50 DM po komercijalnom kursu tuženi ispunio ugovorom preuzetu obavezu prema tužiocu. Odluke nižestepenih sudova su pravilne. Predmetni ugovor o građenju i finansiranju izgradnje navedenog obje-kta zaključili su prvotužilac i tuženi. Drugotužilac nije ugovorna strana već je samo dao saglasnost za zaključenje ugovora. U smislu odredbe člana 148. ZOO ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Drugotužilac nije ugovorna strana a saglasnost koju je dao prvotužiocu da zaključi predmetni ugovor o građenju ne daje mu i stranačku legitimaciju u ovom sporu. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su tužbeni zahtev drugotužioca odbili kao neosnovan. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 435/03 od 04.03.2004. god.)
267. U slučaju kada dužnikovu obavezu u visini glavnog duga ispuni treće lice, tada je obveznik za isplatu zakonske zatezne kamate dužnik a ne to treće lice. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac nije otkazao postojanje obligacionog odnosa sa tuženim po osnovu naknade za isporučene mu lekove. Predmet ovog spora je zahtev za isplatu zatezne kamate zbog docnje u plaćanju cene za lekove sa pozitivne liste. To plaćanje je izvršeno od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, a ne tužene Apotekarske ustanove "Z...". Iz tog razloga nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da na strani tužene Apotekarske ustanove nema pasivne legitimacije u ovom sporu. Stoga je odbijen tužbeni zahtev za naknadu dospele zatezne kamate nastale u plaćanju glavnog duga koji je u ime tužene izmirio Republički zavod za zdravstveno osiguranje. - 140 -
OBLIGACIONO PRAVO Međutim, Vrhovni sud nalazi da je ovakvo stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nesporna je činjenica da su tužilac i tuženi Apotekarska ustanova u stalnim poslovnim odnosima kupovine i prodaje lekova iz proizvodnog asortimana tužioca. Po tom osnovu tuženoj Apotekarskoj ustanovi su isporučeni i lekovi sa pozitivne liste koja je u njeno ime i za njen račun platio Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Naime, svi lekovi sa pozitivne liste neposredno su isporučeni tuženoj Apotekarskoj ustanovi "Z...". Ona je uredno potpisala sve otpremnice koje su joj po tom osnovu ispostavljene. Osim toga, tužena Apotekarska ustanova tako primljenu robu nije nikada vratila tužiocu. Naprotiv, sve lekove primljene po tom osnovu ista je preuzela bez primedbi i potom stavila u promet. Na taj način, a shodno odredbi čl. 43. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima, smatra se da je tužena preuzimanjem lekova sa pozitivne liste prihvatila i ponudu tužioca za zaključenje kupoprodajnog ugovora po tom osnovu. Prema tome, preuzimanjem isporučenih lekova sa pozitivne liste tužena Apotekarska ustanova je saglasno odredbi čl. 26. u vezi čl. 42. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima, po tom osnovu zasnovala kupoprodajni odnos sa tužiocem. Stoga je saglasno odredbi čl. 148. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima tužena Apotekarska ustanova obveznik plaćanja kupoprodajne cene za već joj isporučene lekove sa pozitivne liste. Ta obaveza tužene Apotekarske ustanove ne može se isključiti ni činjenicom da je glavni dug - dospelu kupoprodajnu cenu umesto nje platio Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Ovo iz razloga, što je saglasno odredbi čl. 296. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima dopušteno da obavezu umesto dužnika ispuni i treće lice. Šta više, odredbom stava 2. istog člana je propisano da je poverilac dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kada se dužnik protivi tom ispunjenju. Prema tome, obligacioni odnos za isporučene lekove sa pozitivne liste Apotekarskoj ustanovi je zasnovan između tužioca i tog pravnog lica. Stoga je Apotekarska ustanova "Z" obveznik i dospele zatezne kamate za plaćenu kupoprodajnu cenu za isporučene joj lekove sa pozitivne liste bez obzira što je taj dug tužiocu izmiren od strane trećeg lica - Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 568/02 od 05.02.2003. god.)
268.
Ugovorni odnos između dva lica ne proteže se na ugovorni odnos jednog od njih i trećeg lica. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 5470/94 od 16.11.1994. god.)
UGOVOR U KORIST TREĆEG LICA (Čl. 149 – 153. Zakona o obligacionim odnosima)
269. Kad neko ugovori u svoje ime potraživanje u korist trećeg, treći stiče sopstveno pravo prema dužniku, ako nije šta drugo ugovoreno ili ne proizilazi iz okolnosti posla. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6935/98 od 15.12.1999. god.) - 141 -
OBLIGACIONO PRAVO
270. Obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6310/97 od 28.04.1998. god.)
OPŠTA NAČELA – PROUZROKOVANJE ŠTETE (Čl. 154 – 157. Zakona o obligacionim odnosima)
271. Iz nevršenja sopstvenog prava se ne može ostvariti korist, pa vlasniku stvari koji je duži vremenski period propuštao da traži predaju svoje stvari ne pripada naknada štete u vidu naknade za korišćenje, jer je sam odgovoran za njen eventualni nastanak. Iz obrazloženja: Ugovor koji je zaključen od neovlašćenog lica, zaključen je 1992. godine. Tužba za iseljenje i tužba za naknadu štete podnete su 2006. godine. Naknada se traži za period od 1.12.2003. godine i nadalje. Pravo vlasnika stvari da traži predaju stvari od lica koje je drži i koristi bez pravnog osnova ne zastareva, kao što se ne gasi ni pravo na isticanje ništavosti. Ali, niko ne može ostvariti korist iz nevršenja svog prava, kao što je zabranjeno i vršenje prava protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Lice koje svoje pravo godinama ne vrši, samo je odgovorno što u tom periodu nije bilo u posedu sopstvene stvari, što je nije moglo koristiti, a eventualno i ekonomski iskorišćavati davanjem stvari drugome na korišćenje uz naknadu. U konkretnom slučaju, tužilac ima sedište na teritoriji Bosne i Hercegovine i može se prihvatiti da mu određen vremenski period nisu bili dostupni sudovi Republike Srbije radi ostvarivanja prava sudskim putem. Međutim, nakon postizanja sporazuma u Dejtonu, takvi uslovi su se stekli, a dokaz su brojni slični sporovi pred sudovima Republike Srbije. Blagovremenim vršenjem prava, sam tužilac bi sprečio da za njega nastane šteta zbog nekorišćenja prostora, pa i za period za koji se naknada traži. Zato, ako je dobit izostala, ona bi bila posledica tužiočevog nečinjenja. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 6634/10 (1) od 03.02.2011. godine)
272. Pojam krivice za štetu nastalu u međusobnom privrednom odnosu ne vezuje se samo za postojanje svesti i volje štetnika da svojom radnjom prouzrokuje štetu oštećenom, već se postojanje krivice procenjuje u odnosu na stepen pažnje koji se očekuje od dobrog privrednika u datim okolnostima. - 142 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Da bi postojala odgovornost za naknadu štete po osnovu krivice, neophodno je postojanje opštih uslova za naknadu štete tj. pored oštećenog i štetnika, potrebno je da je šteta nastala, da postoji štetna radnja, kao i uzročna veza između štete i štetne radnje. Pod štetnom radnjom podrazumeva se činjenje (ili nečinjenje – propust), koji je protivpravan i koji je štetu prouzrokovao, dok je uzročna veza odnos između štetne radnje, kao uzroka i štete kao posledice štetne radnje član 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Stvarna šteta ogleda se u umanjenju nečije imovine, a izmakla dobit u sprečavanju povećanja nečije imovine - član 155. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, poseban uslov za odgovornost po osnovu naknade štete je postojanje krivice. U građansko-pravnom smislu, pojam krivice ne vezuje se samo za postojanje svesti i volje štetnika da svojom radnjom prouzrokuje štetu oštećenom, već se postojanje krivice procenjuje u odnosu na stepen pažnje razumnog i pažljivog čoveka, u datim okolnostima, a u privrednim odnosima u odnosu na stepen pažnje koji se očekuje od dobrog privrednika, u datim okolnostima. Prvostepeni sud je u konkretnoj situaciji pravilno zaključio da postoji kako opšti, tako i poseban uslov za zasnivanje odgovornosti tuženog za štetu koju tužilac trpi. Šteta tužioca ogleda se u umanjenju njegove imovine za vrednost založenih stvari, s obzirom da je zbog ponašanja tuženog bio sprečen da, nakon nevraćanja kredita o dospelosti od strane korisnika kredita realizuje založno pravo na predmetnoj robi, s obzirom da se ista založena merkantilna pšenica nije nalazila kod tuženog kao skladištara, niti u trenutku izdavanja skladišnice, niti u momentu dospelosti kredita. Protivpravno ponašanje tuženog sastoji se u tome da je, kao skladištar, izdao skladišnicu sa založnicom, kao potvrdu da je korisnik kredita u njegovom skladištu lagerovao 9.500,00 tona merkantilne pšenice koja je bila predmet zaloge, iako je znao da ova roba korisnika kredita nije uskladištena. Na taj način tuženi je svojim protivpravnim ponašanjem tužiocu uzrokovao štetu u visini vrednosti založenih stvari - 9.500.000 kg merkantilne pšenice roda 2002. godine. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 795/11(1) od 09.03.2011. godine)
273. Da bi se ustanovila bitna činjenica - nastupanje materijalne štete po osnovu izgubljene dobiti usled privremene sprečenosti za rad zbog povređivanja - nije dovoljan dokaz samo potvrda poslodavca o visini primanja, već je potrebno dostaviti i druge dokaze (tj. listu bolovanja i izveštaj o prometu po tekućem računu preko koga se vrši isplata zarade). Iz obrazloženja: Tužilac prvog reda tužbom traži na ime naknade nematerijalne štete navedeni iznos po osnovu umanjenja životne aktivnosti, drugonaznačeni iznos po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, trećenavedeni iznos po osnovu pretrpljenog straha, kao i opredeljeni iznos po osnovu naruženosti, sa zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Na ime naknade materijalne štete na vozilu tužilac prvog reda traži i navedeni iznos sa kamatom od 18.01.2006. godine pa do isplate. - 143 -
OBLIGACIONO PRAVO Tužilac drugog reda tužbom je tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova u naznačenom iznosu i zbog pretrpljenog straha u drugoopredeljenom iznosu, dok je tužilja trećeg reda tražila da se utvrdi njeno potraživanje prema tuženom na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova u navedenom iznosu i zbog pretrpljenog straha u iznosu od 50.000,00 dinara, kao i iznos od 22.500,00 dinara po osnovu naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade. Imenovana tužilja trećeg reda nije pristupila medicinskom i neuropsihijatrijskom veštačenju radi utvrđenja bitne činjenice - intenziteta i trajanja pretrpljenog bola i straha. Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i izveo pravilan zaključak da nisu osnovana potraživanja tužioca prvog reda na ime materijalne štete i potraživanje tužilje terćeg reda na ime izgubljene zarade, s obzirom da isti nisu dokazali bitnu činjenicu da je u visini koju su tražili materijalna šteta zaista i nastupila za svakog pojedinačno. Naime, u konkretnom slučaju tužilac prvog reda nije dokazao, a shodno nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke, da je osnovano njegovo potraživanje na ime naknade materijalne štete zbog oštećenja vozila, imajući u vidu da mu je tuženi u pretežnom delu isplatio štetu koja je nastupila na vozilu i da je, prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke, po tom osnovu ostao određeni dug prema tužiocu prvog reda, u kom iznosu je potraživanje, čije je utvrđenje tražio, i utvrđeno. Tužilja trećeg reda nije u toku postupka dostavila adekvatne dokaze iz kojih bi se sa sigurnošću utvrdila bitna činjenica - visina njenog ličnog dohotka u mesecu u kome je bila sprečena za rad zbog posledica povređivanja u predmetnoj saobraćajnog nezgodi. Potrvda o visini primanja, izdata od strane poslodavca, u odsustvu drugih dokaza (izvoda o prometu na tekućem računu treće tužilje, izveštaja lekara o trajanju bolovanja, itd.), nije dovoljan dokaz za utvrđenje činjenice da je šteta koju potražuje zaista u tom iznosu i nastupila. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 269/11 od 19.05.2011. godine)
274. Bez obzira što mu je radni odnos nezakonito prestao iz formalnih razloga, zaposleni koji je odbio da radi kod poslodavca kod koga je u radnom odnosu da bi radio "na crno" nema pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja. Iz obrazloženja: Kada zaposleni, na osnovu svoje odluke, radi kod drugog poslodavca odn. poslodavaca "na crno" ostvarujući zaradu i istovremeno odbije poziv za rad od poslodavca kod koga je u radnom odnosu, tada nema pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade, drugih primanja i neuplaćenih doprinosa. Naime, on je sopstvenom krivicom prouzrokovao svoje stanje nerada kod poslodavca pa i nezavisno od toga što je poništeno njegovo rešenje o prestanku radnog odnosa. rešenje o prestanku radnog odnosa je poništeno, što bi govorilo o materijalnoj odgovornosti tuženog poslodavca primenom odredbe člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, taj kauzalni neksus prekinuo je sam tužilac svojim ponašanjem, i to ne samo na taj način što je neopravdano odsustvovao sa posla do donošenja rešenja (pa tako i provocirao njegovo donošenje koje je poništeno zbog formalnih nedostataka), već je njegova - 144 -
OBLIGACIONO PRAVO volja bila i da ne radi kod tuženog poslodavca, kod koga je u radnom odnosu, zbog male plate, da bi ostvario veću zaradu po osnovu rada "na crno". U toj situaciji tužilac nije ostvario zaradu, niti su mu uplaćeni doprinosi kod tuženog poslodavca njegovom krivicom, pa je njegovo potraživanje u celosti neosnovano, pa i u pogledu odluke o kamati koja deli sudbinu glavnog potraživanja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 2156/10 od 30.09.2010. godine)
275. Pravo na rentu ima zaposleni koji je zbog povrede na radu potpuno izgubio radnu sposobnost i zato ostvario pravo na invalidasku penziju. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Šteta je umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja – član 155. Zakona o obligacionim odnosima. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da mu je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice - član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu se potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu član 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 27.12.2002. godine tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju počev od 19.04.2002. godine, te da je iz ocene i mišljenja lekarske komisije od 18.04.2002. godine tužilac oglašen trajno nesposobnim za službu u Vojsci Jugoslavije, koja nesposobnost je nastala kao posledica povrede za vreme vršenja vojne službe, to je pravilno prvostepeni sud, na bazi nalaza i mišljenja sudskog veštaka, našao da je tužena u obavezi da isplati preostalu razliku između plate koju bi tužilac ostvario da nije došlo do povređivanja tužioca i njegovog penzionisanja po redovnom toku stvari i invalidske penzije koju je ostvario, kao i budući mesečni iznos na ime rente, dok za to postoje zakonski uslovi. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 961/10 od 08.09.2010. godine)
276. Za ostvarenje naknade štete u vidu izmakle koristi, tužilac je mora i dokazati u vidu sprečavanja povećanja iste. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno, na osnovu nespornih navoda stranaka i ocene izvedenih dokaza, uzeo za utvrđeno da su tužioci na svojim farmama uzgajali južnoameričke činčile, radi dobijanja kvalitetnog - 145 -
OBLIGACIONO PRAVO krzna, da su hranu nabavljali kod tuženika kao i da im je tuženi u dva navedena navrata isporučio hranu od koje su - zbog agensa koji potiče iz nje - uginule. Tuženik je, kao proizvođač hrane od koje su činčile uginule, pravnosnažnom delimičnom presudom ovog suda od 30.03.2003. godine, obavezan da im materijalnu štetu isplati. Ti iznosi predstavljaju naknadu stvarne materijalne štete koju su tužioci pretrpeli, a na ime uginulih činčila. Tom presudom je utvrđena obična šteta koja se ogleda u gubitku njihovog konkretno određenog broja. Tužioci su tužbeni zahtev na ime izmakle dobiti preinačili u toku parnice podneskom od 10.01.2006. godine ali u toku iste nisu dokazali da su taj vid štete pretrpeli. Na teritoriji tadašnje Jugoslavije pre 1991. godine, postojalo je tržište činčila, a one su pre pomora postojale samo u Sloveniji. Tužioci su ih nabavljali preko Udruženja iz Slovenije i u prvo vreme od njih dobijali i hranu. Cilj im je bio da te farme uvećaju radi ostvarivanja dobiti. Kožice od viška mužjaka i krzna od nekih ženki koje nisu bile za priplod prodavali su preko istog Udruženja i to u Nemačkoj i Italiji. Pre pomora o tome nisu imali zaključene ugovore sa trgovcima krzna niti su pružili dokaz o njihovoj realizaciji. Nisu nastavili sa uzgajanjem činčila posle pomora jer je još od 1990. godine bila otežana komunikacija sa Slovenijom. Ovako utvrđeno činjenično stanje nesumnjivo proizilazi iz dokaza u spisima predmeta na koje se prvostepeni sud poziva, pa na osnovu istog pravilno nalazi da je zahtev tužilaca za naknadu izmakle koristi u celosti neosnovan. Žalba tužilaca nije osnovana. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 341/10 od 23.02.2010. godine)
277. Da bi poverilac dospelog novčanog potraživanja realizovao svoje pravo zadržavanja dužnikove stvari, nužna pretpostavka je da je on već bio u njenom posedu, a ne da je samovoljno oduzeo. Zakupodavac poslovnog prostora, po prirodi stvari, kao poverilac obaveze plaćanja zakupnine, nije u posedu stvari dužnika - zakupca. Iz obrazloženja: Tuženi svoju tvrdnju o vršenju prava zadržavanja, kako proizilazi iz spisa, nije dokazao. U vreme kada tužilac navodi da su stvari nestale - septembra meseca 1996. godine (u vezi sa čim tuženi tvrdi da se radi o pravu zadržavanja), zaista je među strankama bio u toku spor za utvrđenje da je ugovor o zakupu raskinut. To je i utvrđeno Presudom nadležnog Opštinskog suda od 13.06.1996. godine. Presuda je postala pravnosnažna 18.10.1996. godine odbijanjem žalbe tuženog - ovde tužioca. Na osnovu činjenice da se u vreme nestanka robe među strankama vodio spor o raskidu ugovora i zahtevu za iseljenje tužioca, ne može se prihvatiti navod tuženog da tužilac nije koristio predmetni poslovni prostor. Tužilac je očigledno bio u posedu prostora u vreme spora, pa i njegovog pravnosnažnog okončanja, jer je - prema utvrđenju prvostepenog suda - na osnovu pravnosnažne presude sproveden postupak prinudnog izvršenja radi primopredaje poslovnog prostora koji je bio predmet zakupa. Ako tuženi nije držao prostor, onda nije ni mogao biti u državini stvari koje su se u njemu nalazile, a ako već stvari nije držao - nije ih ni mogao zadržati pozivajući se na svoje zakonsko pravo. Tuženi nije dostavio dokaze da je držao stvari tužioca, kao svog dužnika po osnovu zakupnine, pa nije ni dokazao da je imao ovlašćenje da ih zadrži sve dok mu to potraživanje ne bude isplaćeno. - 146 -
OBLIGACIONO PRAVO Pri tome, teret dokazivanja ovih činjenica bio je na strani tuženog, pa kako on iste nije dokazao (istovremno, u postupku veštačenja je utvrđena vrednost nedostajućih stvari, a tuženi je preuzimanje tih stvari učinio nespornim) proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca da se utvrdi njegovo potraživanje u odnosu na stečajnu masu. Naime, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima imovina tužioca umanjila se za vrednost nedostajućih stvari čija visina je utvrđena u postupku veštačenja, a tuženi nije dokazao da u smislu člana 154. istog Zakona - nema njegove odgovornosti za pričinjenu stvarnu štetu tužiocu, jer nije dokazao da je u vezi sa tim stvarima vršio pravo koje mu po Zakonu pripada. Osim toga, ovo pravo bi ga samo ovlastilo da stvar proda radi naplate svog potraživanja iz njene vrednosti, uz prethodno obaveštavanje dužnika o nameri da izvrši prodaju kako je to predviđeno članom 289. Zakona o obligacionim odnosima, a ne i da stvari samovoljno preuzme i zadrži za sebe slobodno sa njima raspolažući. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3890/2010 od 02.09.2010. godine)
278. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Iz obrazloženja: Nakon zadobijene povrede u saobraćajnoj nesreći, koju je izazvao osiguranik tuženog, tužilac je pretrpeo strah, fizičke i duševne bolove. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka ortopedske i neuropsihijatrijske struke, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada novčana naknada nematerijalne štete za pretprljene fizičke bolove i duševne bolove, kao i za strah u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Imenovani, koji je izazvao saobraćajnu nezgodu, bio je osiguranik ovde tuženog, i to po polisi koja je važila u vreme nastanka saobraćajne nezgode. Iz naznačenog Zapisnika o uviđaju i Nalaza i mišljenja veštaka saobraćajno-mašinske struke, prvostepeni sud je utvrdio da je za saobraćajnu nezgodu, u kojoj je tužilac zadobio telesne povrede, kriv imenovani osiguranik tuženog. Zaključak prvostepenog suda da, u konkretnom slučaju, nije bilo osnova za usvajanje prigovora o podeljenoj odgovornosti i umanjenje visine tužbenog zahteva po tom osnovu je pravilan. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da prvostepeni sud nije dao razloge zbog kojih nije prihvatio prigovor podeljene odgovornosti, a imajući u vidu i zaključak da bi se eventualni propust vozača mogao odnositi na prekoračenje brzine od 1,25 km/h u odnosu na opšte ograničenu brzinu kretanja u gradskim uslovima od 60 km/h, ali da bi u tom slučaju jedino samo oštećenje na vozilu bilo neznatno manje. Na spornu okolnost utvrđenja visine nematerijalne štete prvostepeni sud je izveo dokaz medicinskim veštačenjem, iz koga je – prihvativši ga kao stručnog i dokumentovanog - utvrdio visinu nematerijalne štete. Posebno je imao u vidu da istom stranke nisu konkretno prigovorile. Relevantne odredbe: Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta), sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) - član 155. Zakona o obligacionim odnosima. - 147 -
OBLIGACIONO PRAVO Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom - član 158. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice - član 178. Zakona o obligacionim odnosima. Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu - član 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stavom 2. istog člana propisano je da će, Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom - član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3955/2010 od 15.07.2010. godine)
279. Za postojanje štete, u smislu člana 156. Zakona o obligacionim odnosima, mora postojati protivpravnost u radnjama tuženog Javnog komunalnog preduzeća koji gazduje javnim vodovodom: mora se ustanoviti da tuženi zlonamerno svojim aktivnostima, pa i rekonstrukcijom vodovodne mreže, želi da omogući nezakonito ostvarenje privilegovanog položaja samo jednoj grupi korisnika vodovoda na račun ostalih. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je izvedenim dokazima utvrdio da je ovde prvotuženi - komunalno preduzeće ovlašćeno da gazduje javnim vodovodom, u kom svojstvu izvodi određene radove na vodovodnoj mreži u cilju boljeg i ravnomernijeg snabdevanja korisnika. Ustanovljeno je da postoji više zona tj. više visinskih kota, zbog čega je snabdevanje vodom nejednako. Iz tog razloga je prvotuženo Komunalno preduzeće izvodilo radove na rekonstrukciji vodovodne mreže. Po nalazu veštaka, tako su prethodno i izvođeni radovi na rekonstrukciji vodovodne mreže, na koju su se prenavezali ovde tužioci, čime su poboljšali svoj položaj i dobili bolje snabdevanje vodom, i to ne samo kada vode ima dovoljno na nivou grada, već i u letnjim mesecima. Istim nalazom je utvrđeno i da su ti radovi provedeni i obavljeni bez validnih projekata i bez odgovarajuće dozvole nadležnog organa, ali da je osnovni motiv i namera prvotuženog da se time izvrši ujednačavanje snabdevanja vodom korisnika, što po oceni ovog suda jeste jedna od uloga prvotuženoga ili pravo svih korisnika javnog vodovoda. Relevantne odredbe: Stavom 1. člana 156. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da svako može zahtevati od drugog da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od kojih proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete ako se nastavak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. - 148 -
OBLIGACIONO PRAVO Stavom 3. iste odredbe propisano je da se, ako šteta nastane u obavljanju opšte korisne delatnosti za koje je dobijena dozvola nadležnog organa, može zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, a u stavu 4. je navedeno da se i u tom slučaju može zahtevati produženje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje. Sa druge strane, i sami tužioci koji su se priključili na javni vodovod po rekonstrukciji koju je vršio prvotuženi, su to učinili na isti način na koji žele da spreče tužene. Pri tome, gube iz vida činjenicu da su sve aktivnosti prvotuženoga, usmerene na omogućavanje približno jednakog snabdevanja korisnika vodovoda uz približno podjednaku solidarnost svih korisnika prilikom nestašica, a posebno u periodu leta odnosno turističke sezone. Zbog toga u aktivnostima prvotuženoga i drugotuženoga nema protivpravnosti koja u konkretnom slučaju stvara osnov za primenu odredbe člana 156. Zakona o obligacionim odnosima - sa jedne strane. Sa druge strane, nalazom veštaka hidro-struke ustanovljeno je da po tužioce nema značajnijeg ugrožavanja zbog priključenja tuženih na način koji se želi sprečiti, u vreme van turističke sezone. Istovremeno, u vreme turističke sezone zbog nestašica se i onako pristupa restrikcijama. Zbog toga, ni sa tog stanovišta nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 156. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na odredbu stava 1. - na ovu odredbu se može pozvati onaj kome preti znatnija šteta. U konkretnom slučaju, šteta se reflektuje ne samo po tužioce već i po ostale korisnike javnog vodovoda kojim gazduje prvotuženi, te bi ona, u smislu navedene odredbe, postojala jedino ukoliko bi prvotuženi svojim aktivnostima zlonamerno, pa i na rekonstrukciji vodovodne mreže, hteo da ostvari privilegovan položaj samo jedne grupe korisnika. U tom pravcu u konkretnom slučaju nema dokaza. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.II 113/2010(2) od 21.01.2010. godine)
280. Bez obzira na odgovornost tuženog po osnovu krivice, oštećeni mora dokazati nastanak i visinu štete u toku postupka i zahtevati njenu naknadu. Iz obrazloženja: Odgovornost tuženog za štetu prouzrokovanu tužiocu opisanim skrivljenim neblagovremenim izvršenjem ugovornih obaveza, ne znači automatski i obavezu tuženog da naknadi svaki iznos koji ovaj navede kao svoju štetu nastalu u označenom periodu. Relevantne odredbe: Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) ili sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugima fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) - član 155. Zakona o obligacionim odnosima (imajući u vidu ove odredbe - da bi se tuženi obavezao na naknadu štete tužiocu neophodno je utvrditi da je došlo do umanjenja njegove imovine ukoliko traži naknadu obične štete ili sprečavanje njenog povećanja, ukoliko traži naknadu u vidu izmakle dobiti). Odgovorno lice dužno je da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala - član 185. Zakona o obligacionim odnosima. Visinu naknade štete utvrđuje sud prema cenama u vreme donošenja sudske odluke kad je u pitanju stvarna šteta - član 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. - 149 -
OBLIGACIONO PRAVO Pri oceni visine izmakle koristi sud uzima u obzir dobitak koji bi se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem - član 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući sve to u vidu, bez obzira na nesporno zakašnjenje tuženog u izvršenju ugovorne obaveze izgradnje i predaje poslovnog prostora, kao i na njegovu odgovornost za navedeno zakašnjenje, tužiocu bi se mogla dosuditi naknada samo one stvarne štete koja je za njega zaista nastala odn. one koja je utvrđena kao umanjenje njegove imovine. (Iz Presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6863/09 (2) od 17.09.2009. godine)
281. Svako lice koje je oštećeno krivicom trećeg lica aktivno je legitimisano da u parnici traži od njega naknadu štete. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno ocenio istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca. Kako je predmet tužbe zahtev za naknadu štete, to je aktivno legitimisano za podnošenje navedenog zahteva lice koje je štetu pretrpelo odn. lice čija je imovina umanjena ili sprečeno njeno uvećanje. To je, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, tužilac. On je, u magacinu svog osnivača, lagerovao opredeljene količine jagnjećeg mesa, a do čijeg kvarenja je došlo usled isključenja ovog osnivača sa mreže za snabdevanje električnom energijom, izvršenog od strane tuženika kao javnog preduzeća koje se bavi snabdevanjem električnom energijom. Stoga, iako tužilac i tuženi nisu bili u neposrednom ugovornom odnosu radi snabdevanja električnom energijom, u sporu za naknadu štete tužilac je, kao lice koje je štetu pretrpelo, aktivno legitimisan da traži njenu naknadu od lica čijim je radnjama ona i prouzrokovana tj. u ovom slučaju - tuženog. (Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 8816/09 (1) od 11.11.2009. godine)
282. Po principu objektivne odgovornosti, za štetu koju pričini pas odgovara njegov vlasnik odn. držalac. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Kritičnog dana tužilja je došla do kuće tužene, pozvonila i u dvorište ušla zajedno su ćerkom tužene koja joj je otvorila vrata. Dva psa - jedan rase "nemački ovčar" i drugi rase "rotvajler" – slobodno su trčkarala oko njih. Ovaj drugi je prišao neposredno uz tužilju i počeo je "njušiti" a na to je - 150 -
OBLIGACIONO PRAVO ćerka tužene upozorila tužilju da se pazi da ujeda, što se ovoj učinilo nebitnim jer je pse poznavala iz ranijih poseta. Pas je, međutim, iznenada čeljustima uhvatio tužiljinu desnu potkolenicu i počeo da je grize, ona je pala na zemlju i na par sekundi izgubila svest da bi se nakon toga suočila sa razjarenim psom koji joj grize desnu nogu, kidajući delove odeće i mekog tkiva uz već obilato krvarenje. Ćerka tužilje je pokušala da psa odvoji od tužilje, pozvala je u pomoć i svoje roditelje, majku (tuženu) i oca. Muž tužene je drškom od metle udarao psa dok je tužilja rukama pokušavala da čeljusti psa odvoji od svoje noge, kojom prilikom je zadobila i povrede na kažiprstu desne ruke. Kada je uspela da oslobodi nogu, istrčala je iz dvorišta. Oba psa na poklon je dobio sin tužene, koji se brinuo oko “nemačkog ovčara”, dok su brigu oko "rotvajlera" vodile tužena i njena ćerka. Na kapiji i vratima porodične kuće tužene je stajalo upozorenje "Čuvaj se psa". su Vlasnici su često puštali pse da slobodno trče dvorištem, posebno u večernjim satima i tokom noći. U vreme napada psa tužilja je trpela primarni strah najvećeg intenziteta od 10 stepeni, u trajanju od dva do tri minuta do gubitka svesti. Potom je strah bio intenziteta od osam stepeni i trajao je 15-20 minuta, do dolaska hitne medicinske pomoći. Do kraja prvog dana po povređivanju bio je šest stepeni. Tužilja zatim počinje da trpi sekundarni strah intenziteta devet stepeni u periodu od prve tri nedelje lečenja do saniranja inficirane rane, da bi ovaj strah bio osam stepeni u naredne tri nedelje koliko je trajala parenteralna terapija - do skidanja zavoja. U narednom periodu od oko mesec i po dana strah je bio jačine sedam stepeni da bi u naredna dva meseca za vreme kućnog lečenja bio pet stepeni. U septembru mesecu iste godine imala je korektivnu plastično-hiruršku intervenciju na ožiljcima i trpela sekundarni strah od osam stepeni u periodu od 12 dana sve do skidanja konaca, a u narednih pola godine trpela je strah intenziteta od pet stepeni. Kao posledica ovog događaja kod tužilje je došlo do gubitka pozitivnog emotivnog odnosa sa tuženom, razvijen je strah od pasa, javljaju se snovi sa zastrašujućim sadržajima te tužilja trpi duševne patnje i trajno će ih imati. I pored primarne hirurške obrade i ordinirane antibiotske, antitetanusne i antibarične zaštita od strane infektologa, redovnih kontrola i previjanja, došlo je do infekcije rane, praćene otokom i crvenilom potkolenice. Infekcije su sanirane u trećoj nedelji po povređivanju. Rane su sanirane nakon više od mesec dana od povređivanja i tada počinje rehabilitacioni tretman u kućnim uslovima a koji je trajao dva meseca. U septembru mesecu iste godine obavljena je hirurška intervencija od strane plastičnog hirurga pod lokalnom anestezijom. Konci su skinuti nakon 12 dana, a zatim je sledio lokalni tretman ožiljaka koji je trajao šest meseci. Tužilja se lečila od višestruke ujedne rane sa zadnje i prednje strane desne potkolenice kao i desnog kažiprsta, koje povrede predstavljaju tešku telesnu povredu koja ne ugrožava život. U momentu povređivanja tužilja je trpela fizičke bolove intenziteta od osam do devet stepeni do dolaska u bolnicu i dobijanja lokalne anestezije, kada su bolovi nestali u dvočasovnom periodu. Iza toga, u periodu od dva dana, bolovi su šest stepeni. Od trećeg dana do završetka previjanja bolovi su jačine četiri stepena. U naredna dva meseca, prilikom sprovođenja fizikalne terapije, fizički bol je i dalje prisutan i to jačine tri stepena u tročasovnom periodu. Nakon hirurške intervencije bolovi su prva dva postoperativna dana dostizali intenzitet od pet do šest stepeni, a zatim su bili jačine četiri stepena sve do završetka previjanja i skidanja konaca. Osećaj bo- 151 -
OBLIGACIONO PRAVO la u potkolenici i stopalu javlja se i sada prilikom jačeg fizičkog napora i na promenu vremena i ovi bolovi su trajne prirode. Na desnoj nozi kod tužilje i kažiprstu postoje ožiljci, osetljivi na sunčevu svetlost kao i na hemijsku i mehaničku iritaciju. Oni za posledicu imaju da je izgled tužilje naružen u srednjem stepenu, pri čemu se ima u vidu da je tužilja mlada ženska osoba. Koža okoline ožiljaka je izmenjenog senzibiliteta i delom sa osećajem utrnutosti. Smanjena je gruba, motorna snaga potkolenice odn. skočnog zgloba u lakom stepenu što za posledicu ima trajno umanjenje životne aktivnosti od 5%. Tužilja je za ukupne pružene medicinske usluge po priloženoj listi platila iznos od 21.498,90 dinara. Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio sve izložene činjenice, bitne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, pri tome - pravilno ocenivši i dokaze izvedene u toku postupka. Međutim, kada je obavezao tuženu da tužilji na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime duševnih bolova zbog naruženosti isplati iznose navedene u izreci prvostepene presude - nije pravilno primenio materijalno pravo Neosnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje da pas pripada imenovanoj ćerki tužene, koja je to i priznala. Jer, nesumnjivo je u toku postupka utvrđeno da je pas bio u državini kao jednoj od držalaca psa, a imajući u vidu da nije od značaja vlasništvo već državina psa. Neosnovani su i navodi tužene u žalbi da je do ujeda došlo krivicom tužilje, jer je utvrđeno da u smislu člana 12. stav 3. i 5. Odluke o uslovima za držanje i zaštitu domaćih životinja na teritoriji grada - pas nije bio propisno smešten. Dakle, za štetu odgovara držalac psa odn. tužena a na osnovu člana 154. stav 2. i člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o šteti od opasne stvari za koju odgovara njen imalac. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3545/05 od 17.11.2005. godine)
283. Nema materijalne odgovornosti poslodavca ako prestanak rada zaposlenog nema osnova u njegovim radnjama. Zbog toga nema ni obaveze poslodavca na naknadu štete u vidu izgubljene zarade zaposlenom. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog - medicinska sestra na Urološkom odeljenju od 1978. godine do opštepoznatih događaja na teritoriji Kosova i Metohija juna meseca 1999. godine. Tada je izbegla na teritoriju uže Srbije i do 2003. godine nije bila radno aktivna. Dakle, prema navodima tužbe tužilja nije radila u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje naknade štete po osnovu izgubljene zarade kod tuženog, jer je zbog opštepoznatih događaja bila izbeglo lice. Međutim, za konstituisanje materijalne odgovornosti tuženog poslodavca za štetu koju zaposleni trpi na radu ili u vezi sa radom, pa i u vidu izgubljenog zbog neostvarene zarade, potrebno je da postoji uzročno - posledična veza između radnje poslodavca ili lica za koga on odgovara i štete kao umanjenja imovine na strani zaposlenog kao oštećenika, odn. izgubljene dobiti. - 152 -
OBLIGACIONO PRAVO Normativni osnov za ovaj zaključak sadržan je u odredbi člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Za prestanak rada tužilje nema osnova u radnjama tuženog poslodavca, već su one nastale potpuno nezavisno od toga. Tužilja nije radila u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje, pa time nije ostvarila standardni učinak ni puno radno vreme kao osnov za isplatu zarade. Međutim, uzrok za to nisu radnje tuženog poslodavca, već događaji koji su nezavisni od njih. Zato je pravilan zaključak iz ožalbene presude da je potraživanje tužilje po osnovu izgubljene zarade i njen zahtev za uplatu doprinosa nadležnom fondu kao vidovi naknade nematerijalne štete u celosti neosnovan. Imajući sve to u vidu, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i drugostepeni sud kao u postupku žalbene kontrole. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 1921/09 od 11.11.2008. godine)
284. Ukoliko je sporna informacija objavljena nakon stupanja na snagu Zakona o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju ("Sl. glasnik RS", br. 11/2001) a pre stupanja na snagu Zakona o javnom informisanju ("Sl. glasnik RS", br. 43/2003) - za štetu nastalu objavljivanjem netačne informacije se odgovornost urednika i izdavača ceni po opštim pravilima o naknadi štete. Iz obrazloženja: Posle donošenja Zakona o prestanku važenja Zakona o javnom informisanjua a pre stupanja na snagu Zakona o javnom informisanju objavljena je sporna informacija tj. 17.04.2003. godine. Pravilno je utvrđena činjenica da su tuženi u svojstvu izdavača odn. glavnog i odgovornog urednika omogućili objavljivanje spornih podataka i time prouzrokovali povredu ugleda tužioca. Dakle, u konkretnom slučaju, odgovornost tuženih za štetu nastalu objavljivanjem sporne informacije ceni se prema opštim pravilima o naknadi štete: solidarna odgovornost za štetu se zasniva na odredbama člana 154., 170. stav 1. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 206. istog Zakona. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3612/05 od 06.04.2005. godine)
285. Šteta je prouzrokovana vozilom koje je vlasništvo tuženog i isključivo njegovom krivicom, pa je on i obavezan na naknadu materijalne štete tužiocu. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: U saobraćajnoj nezgodi dana 18.10.2001. godine učestvovali su traktor IMT navedenih registarskih oznaka sa prikolicom, kojim je upravljao tuženi i teretni kombi marke "Mercedes" navedenih - 153 -
OBLIGACIONO PRAVO registarskih oznaka - vlasništvo tužioca, koji je tim vozilom i upravljao. Vremenski uslovi za saobraćaj – kolovoz suv, vidljivost dobra, dnevna. Vozač traktora započeo je radnju skretanja u levo na putu M-22 prema svom imanju, a da se prethodno nije uverio da time neće ugroziti vozila koja se kreću po kolovozu iza njega. Na prikolici nije bilo svetlosnog signalnog uređaja, a (eventualno) uključeni pokazivač pravca na traktoru nije se mogao na vreme uočiti zbog prikolice. Dakle, na taj način nije ustupio pravo prvenstva vozilu "Mercedes" koji je bio u fazi njegovog preticanja i koje se nalazilo u levoj saobraćajnoj traci. U situaciji kada se vozilo tužioca nalazi u fazi preticanja u levoj saobraćajnoj traci, sa tehničke tačke gledišta, prvi put je mogao uočiti eventualni levi pokazivač pravca na traktoru u trenutku kada je do sudara preostalo 2,1 sekund. Sudar je pravilno pokušao da izbegne levim izmicanjem za koju radnju vozač traktora zbog kretanja skupa ulevo nije ostavio dovoljno prostora. Čak i da je za radnju izbegavanja sudara izabrao forsirano kočenje do zaustavljanja - ne bi se mogao zaustaviti ispred prepreke. Za navedenu saobraćajnu nezgodu tuženi je proglašen u prekršajnom postupku krivim i kažnjen novčanom kaznom. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je - suprotno žalbenim navodima stranaka - pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog na naknadu materijalne štete tužiocu, s obzirom da iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da je šteta prouzrokovana vozilom koje je vlasništvo tuženog a njegovom isključivom krivicom. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2345/05 od 24.11.2005. godine)
286. Za štetu koju je oštećeni pretrpeo ugrizom psa lutalice postoji solidarna odgovornost grada i gradskog javnog komunalnog preduzeća. Ovo zbog toga što se grad, kao osnivač, poveravajući obavljanje određene komunalne delatnosti javnom preduzeću koje je u tu svrhu i osnovalo, ne oslobađa ove odgovornosti. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Zajedno sa svojim navedenim prijateljem, tužilac se dana 02.03.2005. godine oko 23 sata i 45 minuta vraćao kući. U neposrednoj blizini ulaza zgrade u kojoj stanuje, napala su ih tri psa lutalice od kojih ga je najveći sa leđa ugrizao za levu nogu. Primetivši da su mu pantalone na mestu ujeda pocepane i da noga krvari, tužilac je taksijem otišao u Urgentni centar radi ukazivanja prve pomoći. Pregledan je na Odeljenju za Urgentnu hirurgiju Instituta za hirurgiju a sledeći dan i u Zavodu, gde je konstatovana laka telesna povreda. Na osnovu u svemu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom odredaba člana 154. stav 2. i člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, odredbe člana 2. Zakona o komunalnim delatnostima (… opština, grad odn. Grad Beograd uređuje i obezbeđuje uslove obavljanja komunalnih delatnosti i njihov razvoj …) i člana 39. Odluke o uslovima za držanje i zaštitu domaćih životinja na teritoriji grada Novog Sada (… poslove hvatanja i prevoza napuštenih životinja i sakupljanja vrši JKP "Čistoća" … tj. ovde drugotuženi), odlučujući o naknadi nematerijalne štete, prvostepeni sud je zauzeo pravilan stav o odgovornosti prvotuženog. - 154 -
OBLIGACIONO PRAVO Taj stav prihvata i žalbeni sud. Žalbeni navodi prvotuženog u pogledu njegove pasivne legitimacije i u vezi s tim njegove odgovornosti su neosnovani. Naime, prvotuženi jeste svojom odlukom posao uklanjanja pasa lutalica poverio drugotuženom, ali je ova obaveza - kao i druge komunalne delatnosti i ostale od opšteg interesa saglasno Zakonu u njegovoj nadležnosti tj. ona izvorno predstavlja obavezu prvotuženog. Zbog toga prvostepeni sud pravilno zaključuje da u predmetnoj pravnoj stvari postoji solidarna odgovornost, jer samo poveravanje obavljanja ove komunalne delatnosti ne može za prvotuženog biti osnov oslobađanja od odgovornosti. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2669/06 od 14.02.2007. godine)
287. Poslodavac, u situaciji kada je dao radni nalog za rad u ratnim uslovima znajući da je bilo izvesno bombardovanje te da postoji opasnost za život i zdravlje - snosi rizik obavljanja te opasne delatnosti i odgovaran je za naknadu štete. Iz obrazloženja: U postupku donošenja ožalbene presude prvostepeni sud je propustio da utvrdi: da li je tužilac i grupa radnika koja je sa njim putovala imala uredno izdat nalog da baš tada obavlja radni zadatak na terenu; da li je tuženi, neposredno pre upućivanja tužioca na radni zadatak, pribavio obaveštenje od centra za uzbunjivanje da je u kritično ili blisko vreme nagoveštena (ili) i ostvarena vazdušna opasnost i bombardovanje; da li se to moglo realno očekivati prema redovnom toku stvari s obzirom na učestalost bombardovanja ove lokacije i da li je zadatak na bombardovanoj lokaciji po svojoj prirodi bio neodložan. Za pravilnu primenu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima nužno je razjašnjenje ovih okolnosti. Naime, u situaciji kada je poslodavac dao radni nalog za rad u ratnim uslovima kada je bilo izvesno bombardovanje, pa time i opasnost za život i zdravlje, a on to znao - tada on snosi rizik obavljanja te opasne delatnosti i odgovaran je za naknadu štete. Pošto je prvostepeni sud propustio da razjasni navedene okolnosti, pobijana presuda je morala biti ukinuta, na šta se osnovano ukazuje i u žalbi. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3178/06 od 19.04.2007. godine)
288. Postoji potpuna objektivna odgovornost imaoca opasne stvari u vezi koje je šteta nastala, u slučaju kada je ponašanje oštećenog predvidivo, a uzrok štete otklonjiv, zbog čega se on ne može ni delimično osloboditi ove odgovornosti. Iz obrazloženja: Pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima portira, te da je dana 28.4.2005. godine došlo do njegovog povređivanja na taj način što je prilikom zatvaranja glomazne metalne pokretne kapije od strane tužioca došlo do pucanja jednog dela graničnika, i to onog dela koji je bio zavaren za stub, zbog čega je kapija nastavila sama da se kreće, te je izletela iz vođice i pala udarivši tužioca. Graničnik koji se nalazio na stubu ograde više puta je - 155 -
OBLIGACIONO PRAVO varen zbog pucanja do koga je dolazilo u trenutku dodira sa graničnikom kapije stavljene u pokret. Nakon ovog pucanja graničnika, tuženi je izvršio zamenu istog zavarivanjem dosta masivnijeg graničnika. Metalna kapija je funkcionisala na taj način da je stalno dolazilo do njenog udara u graničnik, iz čega proizilazi da do ovoga ne bi dolazilo samo uz veoma veliku pažnju pri njenom rukovanju. Težina ove metalne kapije je prema podacima iz prijave o povredi na radu iznosila je 600 kg, a prema izjašnjenju veštaka oko 320 kg. Dejstvo sile upotrebljene od strane tužioca nije moglo uzrokovati pad kapije. Tužilac je bio odgovoran radnik i u toku radnog vremena nije koristio alkohol. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je tuženi odgovoran za štetu koju je prilikom povređivanja pretrpeo tužilac. Naime, način na koji je kapija funkcionisala ukazuje da je ista predstavljala opasnu stvar u trenutku stavljanja u pokret, dakle, stvar koja je delovala s povećanim rizikom opasnosti nastanka štete, zbog čega je konkretnom prilikom došlo do realizacije ovog rizika povećane opasnosti, pa je tuženi nezavisno od krivice, dakle, objektivno odgovoran za nastalu štetu, u smislu čl. 154. st. 2. u vezi čl. 174. ZOO. Pri tome se tuženi ne može ni delimično osloboditi ove odgovornosti na osnovu odredbe čl. 177. st. 3. ZOO, imajući u vidu da je tužiočevo ponašanje bilo predvidivo, a uzrok štete otklonjiv, odnosno da je bilo predvidivo da upotreba kapije sa uobičajenom pažnjom stvara izvesnost realizacije rizika njenog pada, koji rizik se pri datim okolnostima mogao otkloniti od strane tuženog adekvatnom popravkom kapije, zbog čega se tuženi ne može pozivati da bi posebna pažnja rukovanja kapijom isključila ovaj rizik. Upravo znanje ove okolnosti potvrđuje predvidivost ponašanja rukovaoca kapijom, odnosno predvidivost mogućnosti da ista svakog momenta može izleteti iz vođice zbog nešto jačeg pokretanja. Objektivna odgovornost imaoca opasne stvari se pak može potpuno ili delimično isključiti samo faktorom više sile, dakle nepredvidivim, neizbežnim i neotklonjivim uzrokom štete, pa bilo to i ponašanje tužioca kao rukovaoca kapijom u navedenom smislu, za šta u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu IP.br.368/07 od 19.6.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br.1921/07 od 21.11.2007. godine)
289. Zbog pogrešne primene prava ne može se zaključiti da je državni organ nezakonito postupao, pa da zbog toga postoji osnov za naknadu štete. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u konkretnom slučaju u ožalbenoj presudi pogrešno zaključio da se radi o naknadi štete. Naime, nezakonito postupanje državnih organa može se iskazati samo kroz kršenje a ne i kroz primenu prava. Ne predstavlja kršenje (već primenu) prava postupanje u skladu sa pozitivnim podzakonskim aktima, a pogrešna primena prava ne vodi zaključku da je organ nezakonito postupao. Drugog je domašaja pitanje da li u je konkurenciji između akata različite pravne snage tužena strana trebala da primeni akt jače pravne snage – što je nesumnjivo domen primene prava. Takvo postupanje tužene se, dakle, ne može kvalifikovati kao deliktna radnja koja ima za posledicu naknadu štete primenom pravila iz odredbe člana 154. u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Na drugoj strani, međutim, kao u konkretnom slučaju - i zakonit rad organa tužene može dovesti do povrede prava neispunjenjem obligacije zbog pogrešne primene odn. neprimene citiranih zakonskih normi. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1624/07 od 11.05.2007. godine) - 156 -
OBLIGACIONO PRAVO
290. Lice koje koristi tuđu nepokretnost bez zaključenog ugovora o zakupu i koje, pored toga, ne plaća zakupninu, postupa protivpravno. Ono vlasniku nepokretnosti odgovara po osnovu odgovornosti za prouzrokovanu štetu, a ne po osnovu sticanja bez osnova. Iz obrazloženja: Prema utvrđenim činjenicama tužilac je vlasnik nepokretnosti opisanih u prvostepenoj presudi, na osnovu zaključenog ugovora sa drugotuženim, dana 6.1.1995. godine. Dana 4.1.2000. godine, tuženi su zaključili ugovor o zakupu na neodređeno vreme. Prema ugovoru o zakupu tužena kao zakupac uzela je na korišćenje magacinski prostor površine 720 m2 počev od 1.7.1999. godine sa zakupninom u iznosu od 7.200,00 dinara mesečno. Pored navedenog magacinskog prostora organ tužene je koristio i ostale nepokretnosti u vlasništvu tužioca i za korišćenje tih nepokretnosti nije plaćao naknadu. Organ tužene je bio u posedu nepokretnosti koje su predmet spora od 20.6.1999. godine pa do 1.9.2004. godine. Tužena je o pravu vlasništva na spornim nepokretnostima saznala u vreme pregovaranja oko zaključenja ugovora o zakupu sa drugotuženim, a od tužioca je saznala u toku 2001. godine. Na osnovu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu isplati na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) kao nesavesni držalac na osnovu odredbe člana 214. ZOO naknadu za korišćenje nepokretnosti koje su vlasništvo tužioca. Tužena je obavezana da za korišćenje fabričke hale i dvorišnog prostora plati tužiocu za period od 20.6.1999. godine pa do 30.8.2004. godine iznos od 2.962.080,00 dinara sa kamatom od 1.9.2004. godine pa do isplate. Tužena je obavezana da tužiocu za korišćenje 1/2 fabričke hale u površini od 360 m2, za period od 20.6.1999. godine pa do 1.9.2004. godine isplati iznos od 1.256.640,00 dinara sa kamatom od 1.9.2004. godine pa do konačne isplate. U reviziji tužene osnovano se ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tuženi odgovara tužiocu za korišćenje njegove nepokretnosti po osnovu sticanja bez osnova. Za postojanje neosnovanog obogaćenja, odnosno sticanja bez osnova u smislu člana 210. ZOO, uslovi su da postoji osiromašenje, odnosno umanjenje imovine jednog lica, odnosno da postoji obogaćenje, odnosno uvećanje imovine na strani drugog lica, kao i da između tog osiromašenja i obogaćenja postoji međusobna uslovljenost, korelacija i da za isto ne postoji pravni osnov. Tužilac svoju nepokretnost nije koristio u periodu od 20.6.1999. godine do 1.9.2004. godine, jer je u posedu nepokretnosti bila tužena. Tužena je za korišćenje jednog dela nepokretnosti u vlasništvu tužioca plaćala zakupninu bivšem vlasniku te nepokretnosti, a na osnovu zaključenog ugovora o zakupu na neodređeno vreme. Za drugi deo nepokretnosti tužena nije imala zaključen ugovor o zakupu, a nije plaćala ni zakupninu. Korišćenjem nepokretnosti tužioca na opisani način, tužena je postupala protivpravno i na taj način tužiocu prouzrokovala štetu u smislu odredbe čl. 154., 185. i 189. ZOO. Kako je protivpravnom radnjom tužene tužiocu prouzrokovana šteta, tužena odgovara po osnovu odgovornosti za prouzrokovanu štetu, a ne po osnovu sticanja bez osnova kako to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi. Na osnovu odredbe člana 189. st. 2. i 3. ZOO tužilac bi imao pravo na naknadu štete u vidu izgubljene koristi u visini zakupnine na tržištu u vreme donošenja odluke o tužbenom zahtevu tužioca. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2807/2007 od 1.11.2007. godine) - 157 -
OBLIGACIONO PRAVO
291. Povreda zadobijena pri dolasku na posao smatra se povredom na radu. Za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete kao posledica te povrede, poslodavac, osim po osnovu Zakona o radnim odnosima, može odgovarati i po osnovu opštih pravila o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo našavši da - u smislu članova 154. stav 1., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima - postoji obaveza tuženog da u konkretnom slučaju tužiocu nadoknadi pričinjenu kako materijalnu tako i nematerijalnu štetu, odn. da je tuženi pasivno legitimisan u pogledu nadoknade potraživanja čije se utvrđenje traži. Navodi žalbe kojima se pobija pravilnost primene materijalnog prava odn. utvrđenog osnova odgovornosti tuženog, tj kojima se ukazuje na navodni doprinos tužilje nastaloj šteti - su neosnovani. Naime, pouzdano je utvrđeno u prvostepenom postupku da ispred zgrade tužene banke nije bio u potpunosti očišćen sneg i led, te da se tužilja okliznula na metalnoj rešetki koja se nalazi ispred samog ulaza u banku i to u okviru vremena koje se računa u radno vreme - okliznula se prilikom dolaska na posao u 7,20 časova ujutru. Stoga osnov tuženikove odgovornosti za nadoknadu štete tužilji proizlazi - pre svega - iz opštih odredaba o odgovornosti za naknadu štete po osnovu krivice, a koja bi proizlazila iz činjenice da tuženi, preko svojih zaposlenih, nije obezbedio da se ulaz u banku adekvatno očisti, što se može okarakterisati kao nepažnja tuženog. Osnov odgovornosti tuženog je i u činjenici da se u konkretnom slučaju radi o povredi koja je nastala u vezi sa radom, a koju je tužilja kao zaposleni radnik pretrpela prilikom dolaska na posao. Zbog toga postoji odgovornost poslodavca da ovakvu štetu nadoknadi, pa su neosnovani navodi o eventualnom doprinosu tužilje nastaloj šteti. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 5772/06 od 30.01.2007. godine)
292. Ukoliko se pacijent, pre operacije ne upozna sa svim mogućim posledicama operativnog zahvata zdravstvena ustanova odgovara za sve eventualne štetne posledice tog pacijenta. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 21.04.1987. godine operisana zbog urođene paralize desnog očnog živca. Operacija je tehnički izvedena na način kako to zahteva savremena operativna tehnika iz oblasti plastične hirurgije koja se radi kod paralize facijalisa. Operacija je kod tužilje bila medicinski opravdana i indikovana. Kao posledica izvršene operacije kod tužilje je zaostao konvergentni strabizam – razrokost sa pojavom viđenja duplih slika, što je jedna od mogućih ali izuzetno retkih komplikacija koja se ne može predvideti a ni sprečiti i pored najbrižljivije urađene operacije. Navedenom operacijom je mogao biti postignut povoljan ishod, zbog čega je ista i preduzeta, a što se u - 158 -
OBLIGACIONO PRAVO konkretnom slučaju nije dogodilo jer su ožiljci koji su se razvili na mestu operativne intervencije izazvali pojavu razrokosti koja je kod tužilje trajno stanje. Zbog toga se ona ponaša kao osoba sa jednim okom i njena vidna sposobnost je umanjena za 20% što je dovelo i do umanjenja opšte životne aktivnosti od 50% koje se ogleda u stalnom viđenju duplih slika i nemogućnošću obavljanja poslova za koje je potreban vid na oba oka, odnosno poslova sa preciznim radom na blizinu. Pre operacije, zbog urođene paralize facijalisa, krivljenje usta kod tužilje je bilo izraženo samo pri pokretima usana, a posle operacije je nastupilo unakaženje koje se ispoljava kako pri mimici lica tako i kad je lice u stanju mirovanja. Sve to je uočljivo na prvi pogled i ne može se pokriti šminkom. Tužilji je lekar pre operacije objasnio zašto ide na operaciju, šta će istom dobiti i predočio joj je moguće komplikacije. Tužilji je rečeno da se može dogoditi da ne bude potpuno zadovoljna rezultatom operacije ukoliko se ne postigne potpuno zatvaranje oka, što ne zavisi samo od operativnog već i od postoperativnog toka. Tom prilikom tužilja nije bila upozorena na posledicu koja je nastupila jer se pokretljivost očne jabučice kao posledica ovakve plastične operacije jednostavno ne događa. Na osnovu navedenih činjenica, pravilan je pravni zaključak sudova nižeg stepena da postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu i nastupele štetne posledice, a pravilno je primenjeno i materijalno pravo iz članova 154. stav 1. član 170. stav 1. i član 200. Zakona o obligacionim odnosima. Nisu osnovani navodi u reviziji kojima se osporava utvrđenje suda da je tužilja odlaskom na operaciju u potpunosti preuzela rizik nastupelih posledica. Činjenica je da se kod tužilje radi o svesnom, dobrovoljnom i ni sa čim uslovljenom određenom hirurškom zahtevu koji spada u estetsku hirurgiju. Isto tako je činjenica da je operacija tehnički urađena na način kako to zahteva savremena operativna tehnika iz plastične hirurgije. Međutim, obaveštenje o mogućim komplikacijama podrazumeva ukazivanje i na izuzetno retke komplikacije, a i nastupelu komplikaciju kod tužilje. Pored ostalih obaveza zdravstvenih radnika koja im nalaže pravilo medicinske nauke, postoji i dužnost obaveštavanja pacijenta radi njegove lične sigurnosti i samoodređenja u odnosu na sopstveno telo. Pristanak pacijenta na određenu intervenciju je punovažan samo ako pacijent zna suštinu, značaj i domašaj onoga sa čime se saglašava, odnosno ukoliko je u situaciji da uzme u obzir razloge i za i protiv i da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog lečenja. Obaveštenje pacijenta treba da bude pogodno da pacijent stekne osnovna saznanja o onome šta će se sa njim dogoditi ako na intervenciju ne pristane, kao i da mu bude razjašnjena delotvornost predloženog zahvata, odnosno prognoza o stanju zdravlja posle intervencije. To pre svega podrazumeva ukazivanje na mogući neuspeh zahvata i kada se isti obavi onako kako treba. S obzirom da zahvat nije bio hitan kod tužilje, obaveštenje je trebalo da bude detaljnije. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1821/05 od 19.05.2005. god.)
293. Naknada materijalne štete i odgovornost po osnovu krivice primenom odredbe člana 154. Z.O.O. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom u stavu 1 . izreke je odbijen prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženika kao neosnovan, a u stavu 2. usvojen je tužbeni zahtev tužioca – “Muzej R...k...” u G... M..., i obavezan je tuženik da plati na ime naknade materijalne štete navedeni iznos sa kamatom iz presude. - 159 -
OBLIGACIONO PRAVO Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženik, a drugostepeni sud je istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Neosnovano je isticanje tuženika da nije pasivno legitimisan u ovoj parnici i da time nema njegove odgovornosti. Naime, dokazima je utvrđeno da je tuženik kao vozač teretnog vozila novčano kažnjen rešenjem sudije za prekršaje u G... M... Up. br. 5393/02 od 24.03.2003. godine, jer je ušao sa vozilom u “memorijalni kompleks” uprkos postojanju saobraćajnog znaka “zabrana saobraćaja za teretna vozila i autobuse” i time je oštetio ulaznu zidanu kapiju. Veštačenjem od strane veštaka građevinske struke je utvrđena visina štete. Dakle, tuženik je pasivno legitimisan u ovoj parnici i isti odgovara za nastalu materijalnu štetu po principu krivice što je predviđeno članom 154. ZOO. ( Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 46/04 od 19.01.2004. god.)
294. Ako zaposleni pretrpi štetu u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu štetu naknadi. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev zasniva se na činjenici da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao po osnovu nezakonitih disciplinskih presuda te da je tužilac bio van rada zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa počev od 25.11.1998. pa sve do aprila 2001. godine, kada je zasnovao radni odnos u Javnom komunalnom preduzeću "K...". Predložio je da sud usvoji tužbeni zahtev, a da tuženu obaveže da mu naknadi materijalnu štetu na ime neisplaćenih zarada koje bi ostvario da je radio kod tuženog počev od dana udaljenja pa sve do dana kada je radni odnos zasnovao u preduzeću "K..." - a od dana kada je zasnovao radni odnos u preduzeću "K..." pa do kraja februara 2002. godine, razliku između zarada koje je ostvarivao kod drugog poslodavca i zarada koje bi primao da je bio u radnom odnosu kod tuženog, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, sud je zaključio da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo po osnovu izostalih zarada u periodu počev od dana udaljenja pa sve do februara 2002. godine, do kog datuma je tužilac opredelio tužbeni zahtev po ovom osnovu imajući u vidu da je tužilac radnik kome je nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, te da stoga ima pravo na naknadu štete za izostale zarade u ovom periodu. Odredbama člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je nadoknadi ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. I najzad odredbama člana 96. Zakona o radu je propisano, da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu štetu nadoknadi u skladu sa Zakonom i opštim aktom. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje i navedene zakonske propise, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je tužiocu dosudio naknadu materijalne štete a na ime izostale zarade u spornom periodu sa zakonskom zateznom kamatom, imajući u vidu da su pravosnažnom i izvršnom presudom istog suda poništene kao nezakonite navedene disciplinske odluke tužene, da stoga tužiocu pripada naknada materijalne štete na ime izostale zarade u spornom periodu sa za- 160 -
OBLIGACIONO PRAVO konskom zateznom kamatom, da je zbog svega izloženog prvostepeni sud pravilno odlučio kao u stavu jedan izreke presude. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 2454/04 od 01.12.2004. god.)
295. Ako preduzeće nije znalo niti moglo znati za bolest tužioca, onda ono ne bi moglo biti odgovorno za štetu koju je tužilac zbog prestanka radnog odnosa pretrpeo. Iz obrazloženja: Naime, tužilac predmetnom tužbom između ostalog traži naknadu štete u vidu izgubljene zarade povodom poništenog sporazuma o prestanku radnog odnosa. Prema članu 73. tada važećeg Zakona o osnovnim pravima iz radnog odnosa preduzeće je dužno da radniku naknadi štetu koju je pretrpeo na radu ili u vezi sa radom po načelima odgovornosti za štetu. Prema članu 154. stav 1. ZOO to je krivica preduzeća koja se pretpostavlja. Pretpostavka je oboriva, pošto preduzeće može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkretnom slučaju pretpostavka krivice zasniva se na nezakonitosti postignutog sporazuma o prestanku radnog odnosa tužiocu, koji je poništen zato što tužilac zbog svog zdravstvenog stanja nije bio u mogućnosti da shvati značaj svojih postupaka niti da upravlja svojim radnjama, usled čega njegova odluka da zaključi sporazum nije mogla biti pravno validna. Po oceni Vrhovnog suda, ako preduzeće nije znalo niti moglo znati za bolest tužioca, onda ono ne bi moglo biti odgovorno za štetu koju je tužilac zbog prestanka radnog odnosa pretrpeo. Nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi nije znao da je tužilac u spornom periodu bolovao od paranoidne psihoze. Kako tuženo preduzeće nije znalo za navedenu bolest tužioca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog prestanka radnog odnosa, te nije dužan da istu nadoknadi u vidu izgubljene zarade. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1218/03 od 12.11.2003. god.)
296. Neistinita informacija koja se objavi u listu je osnov za utvrđivanje naknade nematerijalne štete zbog nanetog psihičkog bola izazvanog povredom ugleda i dostojanstva istog. Iz obrazloženja: Pravilnost primene materijalnog prava proizilazi iz zaključka da objavljeni tekstovi po svom strukturnom i smisaonom značenju predstavljaju neistinitu i uvredljivu informaciju kojom se vređa dostojanstvo i ugled tužilje, a tuženi nije u postupku dokazao da se radi o istinitoj informaciji što bi isključivalo odgovornost tuženog da tužilji naknadi prouzrokovanu štetu. Iz pravilne ocene da neistinita informacija objavljena u listu tuženog svojim sadržajem i načinom na koji je izložena predstavlja nanošenje psihičkog bola tužilji, proizilazi pravilnost zaključka nižestepenih sudova da je tužilja pretrpela nematerijalnu štetu zbog nanetog joj psihičkog bola u - 161 -
OBLIGACIONO PRAVO smislu člana 155. Zakona o obligacinim odnosima, što opravdava dosuđivanje pravične naknade na osnovu člana 200. istog Zakona. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 504/03 od 17.09.2003. god.)
297. Tuženik je dužan da naknadi štetu tužiocu u visini tržišne vrednosti zakupnine za parcele tužioca koje je, bez pravnog osnova, koristio za ispašu svoje stoke, i to za sve godine bespravnog korišćenja parcela. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u Č..., P. br.______ od 20.12.202. godine obavezan je tuženik da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 5.489,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Protiv navedene presude tuženik je blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud u Užicu je svojom presudom, Gž. br. _____ od 13.03.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je presudu Opštinskog suda u Č... P. br. _____ od 20.12.2002. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Tuženik je napasao svoju stoku na parcelama tužioca u zadnjih pet godina bez odobrenja tužioca. Tužilac je takođe opominjao tuženika da prestane sa takvim radnjama. U takvoj situaciji pravilna je odluka prvostepenog suda uz pravilnu primenu materijalnog prava, suprotan navodima iz žalbe tuženika, pa je tuženik obavezan da plati tužiocu na ime naknade štete dosuđeni iznos koji predstavlja tržišnu vrednost zakupnine za parcele tužioca u zadnjih pet godina. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 227/03 od 13.03.2003. god.)
298. Solidarna odgovornost vlasnika vozila i Garantnog fonda za štetu koju prouzrokuje neregistrovano vozilo vlasnika tužiočevom vozilu. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u A..., P. br. 90/02 od 13.11.2002. godine obavezani su tuženici M. K. i Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije – Garantni fond da solidarno plate tužiocu na ime nakade imovinske štete iznos naveden u izreci. Protiv navedene presude prvotuženik je blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. br. 101/03 od 21.01.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženika, a potvrdio presudu Opštinskog suda u A..., P. br. 90/02 od 13.11.2002. godine. U obrazloženju drugostepene odluke je navedeno sledeće: Tužilac je vlasnik vozila koje je oštećeno vozilom prvotuženika. Tuženik je sa vozilom prešao na suprotnu kolovoznu traku i isto je bilo neregistrovano. Tužilac je izvršio popravku vozila. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao vlasnika vozila i Garantni fond da solidarno plate na ime naknade štete tužiocu. Prvotuženik odgovara kao vlasnik i - 162 -
OBLIGACIONO PRAVO imalac vozila primenom odredbe čl. 154. i 178. ZOO a drugotuženik primenom odredbe člana 99. stav 2. tačka 1. Zakona o osiguranju imovine i lica jer je naknada štete prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 101/03 od 21.01.2003. god.)
299. Ukoliko se zaposleni povredi na putu od kuće do posla, poslodavac će odgovarati samo u slučaju ako je povreda izazvana krivicom poslodavca ili opasnom stvari (delatnošću) poslodavca. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud pravilno utvrđuje da se povreda koju je zadobila tužilja smatra povredom na radu odnosno povredom u vezi sa radom, jer je ovu povredu zadobila prilikom dolaska na posao. Međutim, prvostepeni sud pravilno nalazi da odgovornost tuženog za nastalu štetu ne postoji, jer nema uzročne veze između nastale povrede i procesa rada poslodavca. U konkretnom slučaju ne postoji subjektivna odgovornost poslodavca - tuženog odnosno odgovornost po osnovu krivice u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, nema ni objektivne odgovornosti tuženog za nastalu štetu u smislu odredbe iz člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer sama povreda tužilje nije u uzročnoj vezi sa procesom rada tuženog kao poslodavca tužilje. Tužilja je povredu zadobila prilikom dolaska na posao, prilikom pada sa mopeda zbog klizavog kolovoza, tako da ova njena povreda nije rezultat propusta tuženog u obezbeđivanju uobičajnih uslova rada. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1. br. 255/03 od 15.10.2003. god.)
300. Neosnovano se žalbom osporava ožalbena odluka isticanjem da tuženi nije imao obavezu čuvanja vozila na parkingu i da je radnik tuženog propisno postupao saglasno praksi i pravilima tuženog. Naime, u ovom slučaju se ne radi o neadekvatnom čuvanju vozila tužioca, već je predmetna šteta nastala propustima radnika tužene pri izdavanju vozila licu bez punovažne kartice. Prema stanju iz spisa, original kartice predatog spornog vozila je ostao kod tužioca a radnik tuženog je vozilo izdao na osnovu druge kartice, kou je nepravilno ocenio kao nečitljivu, usled čega je u svakom slučaju morao da primeni standarde uobičajena pažnje za provere vozila i uvidom u saobraćajnu dozvolu vozila i ličnu kartu lica koje vozilo preuzima, proveri ima li uslova da se dozvoli izlazak vozila iz javne garaže, kada sa postojećom karticom lice koje se predstavilo kao R. A. to nije moglo regularno da učini. Stoga je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 154. i 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kao i odredbu člana 3. Odluke Skupštine grada Beograda o javnim parkiralištima odlučujući da usvoji tužbeni zahtev i obaveže tuženog da tužiocu isplati naknadu štete. (Gž. br. 3436/04 – P. br. 6211/03) - 163 -
OBLIGACIONO PRAVO
301. Svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se suzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost od štete. Iz obrazloženja: Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno. U konkretnom slučaju tužbeni zahtev se ne odnosi na uklanjanje ili izmeštanje elektroenergetskog objekta, što se osnovano ističe u reviziji. Tužbeni zahtev se odnosi na obustavu dalje igradnje dalekovoda visokog napona preko parcele i stambenog objekta tužioca radi otklanjanja izvora opasnosti ili naknadne štete. Odredbom člana 156. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se suzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini. Ovaj sud nalazi, pre svega, da je po zahtevu da se ukloni opasnost štete u smislu navedene odredbe, nadležan sud opšte nadležnosti. Međutim, u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi nisu raspravljali i utvrđivali koje su to potrebne odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti. U konkretnom slučaju tužena JP “E...” je dobila dozvolu nadležnog organa za izvođenje radova na postavljanju dalekovoda visokog napona. Kada je u pitanju opšte korisna delatnost za koju je dobijena dozvola od nadležnog organa, onda se može zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice (stav 3. navedene odredbe zakona). Međutim, i u tom slučaju može se zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje (čl. 156. st. 4. ZOO). Kako nižestepeni sudovi nisu imali uvid u napred navedene činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava, to su odluke morale biti ukinute. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 485/02 od 18.04.2002. god.)
302. Ne upuštajući se u ocenu da li je u radnjama organa tužene bilo elemenata krivičnog dela, čak i da su osnovani navodi iz tužbe, u konkretnom slučaju bi eventualno moglo doći do primene odredbe člana 63. stav 3. KZ Republike Srbije kojim je propisano da ako protivpravno lišenje slobode učini službeno lice, zloupotrebom svog položaja ili ovlašćenja, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. Međutim, i u tom slučaju potraživanje tužioca za naknadu štete je zastarelo. Pri tom, iz samih navoda tužbe i žalbe sledi da su radnici tužene tužioca odmah predali organima druge države, a činjenica da je tužilac pretrpeo štetu na prvoj liniji fronta bez uticaja je na odgovornost tužene jer ukoliko je tužilac pretrpeo štetu na ratištu, tu štetu će mu nadoknaditi odgovorno lice koje je štetu prouzrokovalo saglasno odredbama čl. 154. i 101. Zakona o obligacionim odnosima. (Gž. br. 2319/03 – P. br. 3352/02) - 164 -
OBLIGACIONO PRAVO
303. Uobičajenu - normalnu štetu zbog izvođenja građevinskih radova i radova na uređenju ulice tuženi nije dužan da nadoknadi tužiocu, već samo onu štetu koja prelazi normalne granice a koja je nastala ukoliko tuženi pri izvođenju radova nije preduzeo odgovarajuće potrebne mere da do štete ne dođe, odnosno da ona bude manja. Iz obrazloženja: Prema utvrđivanju prvostepenog suda tuženi je bio izvođač građevinskih radova koji su otpočeli 3.12.1994. godine i završili se novembra meseca 1995. godine, a zatim i radova na uređenju ulice P... treća faza, sa vodovodom, kanalizacijom, elektro i PTT mrežom, koji radovi su izvođeni u 1996. i 1997. godini. Za vreme izvođenja tih radova tužilac je bio delimično i potpuno onemogućen da koristi knjižaru br. 1. u ulici P... br. 38, te je tako knjižara u aprilu, maju, junu i julu mesecu 1997. godine, tj. za vreme izvođenja radova na uređenju ulice, bila potpuno onemogućena da normalno radi, a u ostalom periodu bila je delimično onemogućena da radi, odnosno radila je i ostvarivala manji promet. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac zbog toga izgubio dobit koja iznosi 311.763,99 dinara. Visina izgubljene dobiti utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka i to upoređivanjem ostvarene razlike u ceni u 1994. godini u odnosu na razliku u ceni za vreme kada je knjižara radila sa smanjenim kapacitetom, odnosno kada uopšte nije radila. Na osnovu prednjih činjenica pogrešno su niži sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tuženi dužan da tužiocu plati dosuđeni iznos na ime štete u vidu izgubljene dobiti. Prema odredbi člana 156. stav 3. ZPP, ako šteta nastane u obavljanju opšte korisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, ali i u tom slučaju se može zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje. Izvođenje građevinskih radova na izgradnji lokala u 1995. godini, a posebno izvođenje radova na uređenju ulice sa izgradnjom vodovoda, kanalizacije, elektro i PTT mreže predstavljaju opšte korisne delatnosti, a za izvođenje tih radova tuženi je imao uredno odobrenje za građenje. Prema tome, tužilac bi imao pravo na naknadu štete samo ukoliko šteta prelazi normalne granice, odnosno ukoliko je tužilac zahtevao od tuženog preduzimanje određenih mera za sprečavanje nastupanja štete ili njenog smanjenja, a tuženi te mere nije preduzeo. Uobičajenu - normalnu štetu zbog izvođenja građevinskih gradova i radova na uređenju ulice tuženi nije dužan da nadoknadi tužiocu, već samo onu štetu koja prelazi normalne granice a koja je nastala ukoliko tuženi pri izvođenju radova nije preduzeo odgovarajuće potrebne mere da do štete ne dođe, odnosno da ona bude manja. Ovo tim pre, što je nakon završetka radova lokacija na kojoj se nalazi knjižara tuženog bila atraktivnija i mogla je ostvarivati veći promet, sve kako je to pravilno izneo veštak u svom nalazu i mišljenju. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud će u ponovljenom postupku sprovesti dokazivanje radi utvrđivanja koje je sve mere tuženi trebalo da preduzme u cilju sprečavanja smanjenja prometa u knjižari tužioca, da li su te mere preduzete, a ako nisu, koliko je taj propust tuženog uticao na promet u knjižari i ostvarivanje razlike u ceni za vreme izvođenja radova. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 434/01 od 06.02.2002. god.)
- 165 -
OBLIGACIONO PRAVO
304. Pravno lice nema pravo na naknadu nematerijalne štete. Iz obrazloženja: Predmet ove parnice je tužbeni zahtev tužioca definitivno opredeljen podneskom od 4.3.2002. godine. Objektivno preinačenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu u visini od 1.500.000,00 dinara. Pretrpljenu nematerijalnu štetu tužilac vidi u povredi registrovanog žiga od strane tuženog i aktu nelojalne konkurencije tuženog. Nematerijalna šteta se manifestuje u tome što je tužiocu umanjen ugled u poslovnom svetu, uzdrman položaj na tržištu i stvoreno nepoverenje u očima klijenata. Prvostepeni sud je stao na pravno stanovište da pravno lice nema pravo na naknadu nematerijalne štete. Ovako izraženo pravno stanovište prvostepeni sud pravno utemeljuje u odredbama članova 155. Zakona o obligacionim odnosima i 49. Zakona o žigu. Obrazloženje za takav rezon prvostepeni sud pronalazi u tome da pravno lice ne može trpeti fizički i psihički bol i strah i da lice koje povredi žig odgovara za štetu prema opštim pravilima o naknadi štete koji su navedeni u Zakonu o obligacionim odnosima. Prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Iz ove definicije štete proizlazi da je neimovinska šteta nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Zakon ne predviđa da nematerijalnu štetu predstavlja povreda poslovnog ugleda pravnog lica. Zakon daje pravo na naknadu nematerijalne štete isključivo fizičkom licu, jer po logici stvari samo ona može pretrpeti fizički ili psihički bol, odnosno strah. Pošto Zakon o obligacionim odnosima nije ustanovio pravo pravnom licu na naknadu nematerijalne štete, a Zakon o žigu upućuje na shodnu primenu Zakona o obligacionim odnosima, to je tužbeni zahtev tužioca za njenu naknadu neosnovan. U konkretnom slučaju se ne radi o pravnoj praznini, već o volji i nameri zakonodavca da ne zaštiti poslovni ugled pravnog lica i da ne da pravnom licu pravo na naknadu nematerijalne štete. Tačno je da "ako pravno lice nema srca, ono ima čast, uvažavanje, te da usled njihove povrede grupa trpi štetu". No, ova konstatacija sama po sebi nije dovoljna. Za priznavanje prava pravnom licu za naknadu nematerijalne štete neophodno je da je ovo pravo zasnovano na zakonu, što u pravnom sistemu SRJ nije slučaj. Ovakvo tumačenje nije restriktivno, već jedino pravno moguće. Pravo na naknadu neimovinske štete ne sadrži i pravo na deo naknade imovinske štete, kako to smatra žalilac. To što je u citiranim odlukama Višeg privrednog suda, Vrhovnog suda Srbije i Saveznog suda izražen stav da pravno lice ima pravo na naknadu materijalne štete, ne obavezuje ovo veće Višeg trgovinskog suda. Sud sudi na osnovu Zakona, a ne na osnovu sudskih odluka. Pošto u zakonu ne postoji pravna norma da pravno lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete, Viši trgovinski sud je našao da ovo pravo ne pripada tužiocu i da zbog toga ne uživa sudsku zaštitu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7022/02 od 30.10.2002. god.) - 166 -
OBLIGACIONO PRAVO
305. Ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je. Iz obrazloženja: U dokaznom postupku pred Opštinskim sudom G... je utvrđeno sledeće činjenično stanje: Tužilac je sa tuženikom zaključio ugovor o proizvodnji i preuzimanju jelovnog krompira, 17. marta 1997. godine. Po slovu ugovora, tužilac je isporučio tuženiku semenski krompir (tužilac je Zemljoradnička zadruga) a tuženik se obavezao da mu na ime toga isporuči 26.040 kg. jelovnog merkatilnog krompira, s tim da ako ovu obavezu ne ispuni u određenom roku, ona mu se povećava za 50%. Dalje, regulisana je obaveza tužioca da izvrši osiguranje ugovorene proizvodnje krompira, a na zahtev tužioca. Dokazima je utvrđeno da je obaveza tuženika postala nemoguća usled više sile, s obzirom da je područje tuženika bilo zahvaćeno obilnim gradom, tako da je 100% uništen zasad krompira. Tuženik nije tužiocu ispostavio zahtev za osiguranje useva. Tužilac je postavio tužbeni zahtev prema tuženiku za naknadu štete u visini koja bi bila realizovana kod Osiguravajuće organizacije. Nakon izvođenja dokaza, Opštinski sud u G... je svojom presudom P. 220/2001. od 17.04.2002. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženika da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 89.950,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tuženik je blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br. 634/2002. od 20.06.2002. godine preinačio prvostepenu presudu, tasko da je obavezan tuženik da plati tužiocu na ime naknade štete 60.823,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a odbija se tužbeni zahtev do traženog iznosa od 89.950,70 dinara. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno, između ostalog, sledeće: Ugovorne odredbe ugovora zaključenog između stranaka su jasne. Tuženiku je rod uništen usled više sile, pa je ispunjenje ugovora postalo nemoguće. Tuženik nije ispostavio zahtev tužiocu za osiguranje zasada, pa je time preuzeo rizik štete zbog svog nečinjenja. Shodno tome je dužan da tužiocu nadoknadi štetu koja bi bila realizovana kod Osiguravajuće organizacije, po osnovu ugovorene proizvodnje krompira. Time se u celosti ima prihvatiti pravni stav iznet u obrazloženju drugostepene presude. Prvostepeni sud je jedino računskom operacijom pogrešno izračunao visinu štete, pa je Okružni sud, kao drugostepeni, a povodom žalbe, preinačio prvostepenu presudu i odlučeno kao u izreci. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 634/2002. od 20.06.2002. god.)
306. Raniji vlasnik ne može ostvarivati pravo na naknadu štete zbog neisplaćivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, od korisnika eksproprijacije. Iz obrazloženja: Pravo na naknadu štete se ostvaruje ili po osnovu pretpostavljene krivice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ili po osnovu odgovornosti bez obzira na krivicu, u smislu - 167 -
OBLIGACIONO PRAVO člana 154. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom slučaju ne postoji ni jedan od mogućih osnova odgovornosti. O većini naknade za eksproprisanu nepokretnost vođen je vanparnični postupak, a pošto je reč o sudskom postupku, na njegovo trajanje tuženi nije mogao da utiče. Zato i ne može biti deliktno odgovoran. Samim tim, neosnovano se u reviziji tužioca navodi da su nižestepeni sudovi pogrešili što su zahtev za naknadu štete odbili. Eksproprijacijom raniji vlasnik gubi pravo svojine. Gubitak tog prava se vezuje za pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji a ne za isplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost. Kako tužilac u periodu za koji traži naknadu štete, nije bio vlasnik eksproprisane nepokretnosti, nije ni imao pravo da tu nepokretnost koristi. Samim tim, ne može tražiti ni naknadu štete zbog nekorišćenja nepokretnosti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4161/01 od 18.10.2001. god.)
307. Preduzeće "P...s... je dužno da naknadi štetu vlasniku vozila koja nastane od momenta uklanjanja nepravilno parkiranog vozila do predaje istog vlasniku ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6151/99 od 01.03.2000. god.)
308. Zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom prouzrokovao poslodavcu namerno ili krajnjom nepažnjom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 93/00 od 12.04.2000. god.)
309. Vozač bicikla (biciklista) kao učesnik u saobraćaju mora da poštuje saobraćajne znake, u protivnom preuzima rizik od odgovornosti za eventualnu štetu koju bi pretrpeo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4037/98 od 9.11.1999. god.)
310. Kada je delatnost poslodavca takve prirode da njeno obavljanje pretpostavlja duži i neposredni uticaj na ljudski organizam smatra se opasnom delatnošću pa poslodavac odgovara za naknadu štete po principu objektivne odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1215/99 od 01.12.1999. god.)
311.
Otpadne vode same po sebi, njihovo provođenje i izlivanje mogu biti izvor opasnosti po okolinu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7101/98 od 09.12.1999. god.)
312. Odgovornost države SRJ za naknadu štete bliskim srodnicima poginulog u oružanim sukobima na teritoriji bivše Republike Srpske Krajine. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1377/99 od 22.12.1999. god.) - 168 -
OBLIGACIONO PRAVO
313. Izmakla korist je ona korist koju je oštećenik objektivno mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5958/98 od 6.1.1999. god.)
314.
Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5109/98 od 29.09.1999. god.)
315.
Na zahtev zainteresovanog lica sud će narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7101/98 od 09.12.1999. god.)
316.
Ako šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 559/98 od 30.09.1998. god.)
317.
Naknada štete prouzrokovane profesionalnom bolešću ostvaruje se po članu 154. Zakona o obligacionim odnosima koji predviđa uslove objektivne odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 76/98 od 02.09.1998. god.)
318.
Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 382/98 od 29.04.1998. god.)
319.
Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5039/97 od 10.02.1998. god.)
320.
U slučaju raskida ugovora o zakupu zakupac nema pravo na naknadu materijalne štete u visini vrednosti inventara i opreme ukoliko te stvari nisu oštećene ili uništene. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5322/96 od 05.02.1997. god.) - 169 -
OBLIGACIONO PRAVO
321.
Banka odgovara za štetu nastalu zbog naplaćenih čekova od strane nevlasnika koji su realizovani nakon obaveštenja vlasnika čekova da su isti ukradeni. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4823/97 od 08.1997. god.)
322.
Ako vlasnik zemljišta na kojem se nalazi izvor nije imao pravo da menja pravac toka izvorske vode u cilju navodnjavanja zemljišta, onda nema ni pravo na naknadu štete zbog nemogućnosti daljeg navodnjavanja zemljišta zbog izgradnje seoskog vodovoda. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3829/96 od 19.03.1997. god.)
323. Primenjuju se opšta pravila o odgovornosti, pa se ima ceniti ponašanje ove stranke posle donošenja presude kojom je poništena kao nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa. (Iz presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 1350/96 od 26.11.1996. god.)
324. Preduzeće odgovara za štetu koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti za štetu a one se zasnivaju na oborivoj pretpostavci krivice štetnika. Pretpostavka krivice tiče se obične nepažnje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 496/96 od 02.02.1996. god.)
325. Ako pošiljalac ili drugo ovlašćeno lice smatra da mu je pošiljka uručena sa zakašnjenjem gubi pravo na naknadu štete, ako PTT organizaciji ne podnese pismenu reklamaciju u roku od tri meseca od predaje takve pošiljke. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 37/95 od 20.06.1995. god.)
326. Ako je štetna radnja izvršena na teritoriji Jugoslavije a i šteta nastala na teritoriji Jugoslavije, nema uslova za primenu inostranog prava, tj. prava strane države sedišta tužioca. (Viši privredni sud, Gž. 2592/95)
327. Neobjavljivanjem čitulje o sahrani propustom radnika tuženog lista supruga i sin pokojnika pretrpeli su nematerijalnu štetu. (Okružni sud u Beogradu, Gž. 5987/94) - 170 -
OBLIGACIONO PRAVO
328. Elektroprivredna organizacija je odgovorna naknaditi štetu po osnovu objektivne odgovornosti kada ispod kablova dalekovoda pogine lice radeći i bez odobrenja nadležnog organa te organizacije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4326/92. od 04.03.1993. god.)
329. Zdravstvena ustanova odgovara za štetne posledice operativnog lečenja, ako pacijentu nije predočila sve moguće posledice operativnog zahvata na koji je, inače, pristao. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2714/92 od 08.04.1993. god.)
330. Kada je tuženi od strane kontrolora tužioca uhvaćen u pokušaju besplatnog prevoza u autobusu gradskog saobraćaja, onda je osnov njegove obaveze u naknadi štete a ne u dugu, pošto se ugovor o prevozu lica smatra zaključenim tek kupovinom vozne karte, radi čega tužilac ima pravo da se opredeli u pogledu mesne nadležnosti suda pozivom na odredbu člana 52. ZPP-a. (Okružni sud u S. Mitrovici, R. 13/92)
331.
Osiguravač po osnovu osiguranja od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila u saobraćaju odgovara ograničeno (limitirano) najviše do visine ugovorenog iznosa osiguranja, dok štetnik odgovara za naknadu celokupne štete. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 73/91 od 26.03.1991. god.)
332.
Ko izvrši otkop zemlje tako da njegova parcela postane znatno niža od parcele (odnosno dvorišta) suseda što predstavlja izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta usled mogućeg odrona zemlje i rušenja zgrada suseda, dužan je da taj izvor opasnosti otkloni izgradnjom potrebnog potpornog zida na svom zemljištu i o svom trošku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2707/91)
333.
Fudbalski klub - domaćin, koji je propustio da preduzme sve mere obezbeđenja prema pravilniku kluba, odgovara fudbalskom sudiji za štetu koju su prouzrokovali navijači na njegovom automobilu parkiranom ispred svlačionice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1015/90)
334.
Vlasnik susedne parcele ima pravo da traži od suseda da ukloni objekat koji se nalazi na međi i koji je sklon padu i predstavlja izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 1063/88)
- 171 -
OBLIGACIONO PRAVO
335.
Ko protivpravno oduzme i prisvoji tuđe devize dužan je, na zahtev oštećenog, da vrati isti iznos deviza ili isplati njihovu protivvrednost u dinarima po kursu važećem na dan isplate sa pripadajućom zateznom kamatom na devizna sredstva. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1730/88)
336.
Tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu člana 156. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima koju je pretrpeo ili trpi na usevima na svom poljoprivrednom zemljištu usled hlada od susedne šume tuženog. Pri tome nema uticaja činjenica da je tužiočevo zemljište dobilo nižu klasu i da zbog toga plaća manji porez. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 491/87)
337. Organizacija koja je izvršila prskanje pšenice preparatima otrovnim za pčele, a prethodno nije obavestila pčelare na tom području da će vršiti prskanje, kako bi ovi preduzeli zeštitne mere, odgovorna je za naknadu štete koju su pretrpeli pčelari. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 854/87)
338. Tužiocu kao zemljoradniku, kome je obrađivanje zemlje i prodaja poljoprivrednih kultura jedini izvor prihoda, zbog nemogućnosti korišćenja poplavljene parcele ispuštanjem otpadne vode od strane tuženika, pripada pravo na naknadu štete u obimu pretrpljene štete, a ne u obimu naknade koju bi dobio za ustupanje zemljišta u zakup. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 259/86)
339. Obaveza je vojnika da se u tačno utvrđeno vreme javi na zanimanje, što podrazumeva da vojnik mora biti propisno obučen, jer zakašnjenje kao i neuredan i nepropisan izgled, povlači disciplinsku odgovornost. Kao povreda vojne discipline i pravila službe smatra se naročito nemaran odnos prema poverenoj imovini, prisvajanje ili nanošenje štete vojnoj ili drugoj imovini. Stoga se i radnja prisvajanja, odnosno nasilnog uzimanja vojne opreme od strane vojnog lica, ima smatrati povredom pravila vojne službe, pa se nastupila štete takvom radnjom ima smatrati kao šteta nastala u vršenju vojne službe. (Savezni sud, Gzs. 10/86)
340. Shodno čl. 12. st. 3. Zakona o parničnom postupku, osuđujuća krivična presuda predstavlja apsolutan dokaz o građansko-pravnoj odgovornosti osuđenog lica, pa je stoga osuđeni, u skladu sa čl. 154. Zakona o obligacionim odnosima, dužan da naknadi štetu pričinjenu izvršenim krivičnim delom, za koje je osuđen. Visina ove štete utvrđuje se veštačenjem u postupku pred sudom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 453/85)
- 172 -
OBLIGACIONO PRAVO
341. Tuženi, kao lice koje samostalno obavlja delatnost ličnim radom, odgovara za štetu koju njegov radnik prouzrokuje trećim licima u radu ili u vezi sa radom osim ako se dokaže da je radnik u datim okolnostima postupio onako kako je trebalo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 617/83)
342. Štetnik početne štete odgovara i za potonju štetu ako je ona nastala kao posledica zbivanja koje je, po redovnom toku, sledilo prvobitnu štetu, pod uslovom da ono nije izazvano svojstvima oštećenog, višom silom, slučajem ili radnjom trećeg lica. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1882/82)
343. Ne može se uzeti da je član lovačkog društva pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti zbog zabrane lova odlukom disciplinskog suda istog društva. Prema odredbi člana 1. Zakona o lovstvu SR Srbije ("Sl. glasnik SRS", br. 24/73) pod lovstvom se podrazumeva gajenje, zaštita, a tek potom lovljenje i korišćenje divljači, što znači da svrha članstva u lovačkom društvu i nije u pribavljanju materijalne koristi. Time što je onemogućeno tužiocu da lovi divljač, ne može se uzeti da je tužilac pretrpeo štetu da bi se moglo govoriti o naknadi iste. Radi se u stvari, o izgubljenoj dobiti, ali takav zahtev tužioca bi bio neosnovan jer se postavlja zahtev o izgubljenoj dobiti iz lovstva, a takva dobit je krajnje neizvesna zbog čega nema ni mesta naknadi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 108/82)
344. U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti značajnija štete, ako se nastanak štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. O takvom zahtevu odlučuje sud u redovnom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 88/81)
345. Kad postoji umanjenje radne sposobnosti, šteta se može pojaviti i u obliku izmakle koristi. Izmakla korist se manifestuje u nemogućnosti povećanja imovine oštećenika. To je, ustvari, korist koju je oštećenik objektivno mogao realizovati da nije bilo štetne radnje, dakle, verovatni nastanak koristi s obzirom na redovan tok stvari, ali s obzirom na posebne okolnosti, što se utvrđuje na osnovu stvarne namere oštećenika da stiče korist svojim radom. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 98/81)
ODGOVORNOST PO OSNOVU KRIVICE (Čl. 158 – 163. Zakona o obligacionim odnosima)
- 173 -
OBLIGACIONO PRAVO
346. Pravo na naknadu štete, prouzrokovane na skijalištu, ne obuhvata one štete koje su rezultat uobičajenih opasnosti i rizika ove aktivnosti. Iz obrazloženja: Prvostepni sud je utvrdio: Tužilac je povređen na skijanju dana 22.03.2009. godine oko 13 časova, na ski-stazi (vlasništvo i posedništvo prvotuženog) prilikom rekreativnog skijanja. Tada je pretrpeo tešku telesnu povredu, tako što ga je drugi imenovani skijaš - svedok, udario od pozadi u telo, pa je tužilac od njegovog udara pao na stazu glavom i osetio jak bol u predelu desnog ramena, a od udarca u leđa je izgubio disanje. Odmah je pozvana Gorska služba spašavanja, koja je nudila pomoć tužiocu da mu imobiliše rame, ali je on to odbio i sam se, skijama, u pratnji ćerke, odskijao do ambulante, gde mu je ukazana pomoć. Sud je utvrdio da se tužilac kao skijaš pravilno ponašao na stazi, da nije preduzeo iznenadno skretanje na stazi i da je, po svim pravilima, onaj ko se skija iza skijaša dužan da vodi računa o skijašu ispred sebe. Iz nalaza navedenog veštaka, docenta na katedri teorije i metodike skijanja Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, utvrđeno je da se skijaš, koji je naleteo na tužioca, nije pridržavao pravila. Međutim, s obzirom na okolnosti u kojima se obavlja skijanje, to doprinosi stvaranju uslova za pojavu rizika sa negativnim ishodom, jer sudari čine deo rizika na skijanju i spadaju u uobičajne rizike, a skijanje i inače spada u kategoriju aktivnosti sa povećanim rizikom. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je povređivanje tužioca rezultat uobičajnih opasnosti i rizika skijanja, a uobičajena opasnost i rizik skijanja, shodno članu 6. Zakona o javnim skijalištima, ne obuhvata odgovornost tuženog za naknadu štete prouzrokovane na skijalištu, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete po osnovu objektivne odgovornosti, u smislu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima - okolnosti pod kojima je tuženi povređen ne mogu se podvesti pod neuobičajenu ili neočekivanu opasnost pri skijanju. Takođe nema krivice prvotuženog za nastalu štetu, u smislu člana 158. Istog Zakona, jer samo od drugog skijaša, od čijeg udarca je tužilac povređen, zavisi sa kojom pažnjom će se kretati i da li će poštovati pravila skijanja, na šta tuženi nije mogao da utiče, pa ne stoji odgovornost ni prvotuženog ni drugotuženog, kod koga je prvotuženi osigurao delatnost za štetu koju je tužilac pretrpeo. Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, odredbe člana 3. tačka 11. Zakona o javnim skijalištima, kojima je propisano da je uobičajena opasnost i rizik skijanja opasnost tj. rizik, koji prosečan skijaš pri potrebnoj pažnji mora ili može predvideti da će postojati na mestu staze koju koristi, pod uslovom da je poštovao pravila utvrđena ovim zakonom i propise donete na osnovu ovog zakona. Odredbom člana 6. istog Zakona je propisano da se na odgovornost za štetu prouzrokovanu na skijalištu primenjuju opšta pravila o odgovornosti za štetu, a pravom na naknadu štete prouzrokovane na skijalištu ne obuhvataju se one štete koje su rezultat uobičajne opasnosti i rizika skijanja. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 441/11(1) od 15.03.2011. godine)
- 174 -
OBLIGACIONO PRAVO
347. Neizvršavanje usluge od strane javnih komunalnih preduzeća zakupac blagovremeno mora da reklamira direktno javnom komunalnom preduzeću kao korisnik prostora ili preko zakupodavca, na zakonom propisan način. Iz obrazloženja: Parnične stranke su u konkretnom slučaju bile u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o korišćenju poslovno-skladišnog prostora i pružanju drugih usluga od 15.08.2007. godine. Zaključak prvostepenog suda da navedeni ugovor ima pravnu prirodu ugovora o zakupu je pravilan, jer su njime predviđeni svi bitni elementi ugovora o zakupu propisani članom 567. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je predao tuženom u posed prostor koji je predmet Ugovora, a tuženi je prihvatio obavezu da plaća naknadu za njegovo korišćenje, kao i troškove koji iz toga nastanu. Tužilac je fakturisao zakupninu i troškove zakupa i iste fakture dostavio. Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je dug izmirio. O spornoj činjenici da li je tuženi platio dug po osnovu zakupa i troškova zakupa, prvostepeni sud je pravilno zaključio uz primenu pravila o teretu dokazivanja na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je dug platio niti da je obaveza prestala na neki drugi Zakonom propisan način. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu utuženog iznosa i to uz pravilnu primenu materijalnog prava i to odredbi čl. 567., 262. st. 1., 324. st. 2., 277. st. 1. i člana 278. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud pogrešno odlučio o zahtevu za isplatu zatezne kamate) su neosnovani. Prvostepeni sud je odluku o zahtevu za isplatu zatezne kamate doneo uz pravilnu primenu člana 324. st. 2., 277. st. 1. i 278. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je dosudio tužiocu kamatu od podnošenja zahteva. Takože su neosnovani žalbeni navodi tuženog da tužilac nije izvršio uslugu isporuke struje i vode. U konkretnom slučaju je ugovoreno da tuženi pored troškova za korišćenje prostora (zakupnine) snosi i troškove koji nastanu korišćenjem prostora. Međutim, obaveza isporuke struje i vode je obaveza javnih komunalnih preduzeća, a ne ovde tužioca. Tuženi je neizvršavanje usluge od strane javnih komunalnih preduzeća, blagovremeno mogao da reklamira, direktno ili preko tužioca, a nije dokazao da je to učinio. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5412/10 (2) od 09.12.2010. godine)
348. Oštećeni - registrovani igrač amater i član sportskog kluba bez svojstva profesionalnog sportiste - koji pretrpi telesnu povredu na treningu na igralištu tuženika, bez kontakta sa drugim igračima, pristao je na rizik štetne posledice pa je njegov tužbeni zahtev za naknadu štete neosnovan.
- 175 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je izvedenim dokazima utvrdio da je tužilac kod tuženog registrovan, a da nije zaključen pismeni ugovor između tužioca kao igrača i tuženog kao kluba u smislu člana 7. Pravilnika o statusu igrača, tako da je tužilac imao svojstvo igrača-amatera. Veštačenjem po veštaku medicinske struke utvrđeno je da se tužilac povredio prilikom treninga trčeći za loptom bez ikakvog kontakta sa drugim igračima, nezgodno je stao i obnovio raniju povredu noge. Pravno ceneći utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog povređivanja. Tužilac je bio registrovan kao igrač mlađih kategorija kod tuženog, bio je član tuženog, ali nije imao svojstvo profesionalnog fudbalera, nije bio u radnom odnosu kod tuženog, niti je imao zaključen ugovor sa tuženim. Sportska igra, odnosno trening se odvijao po pravilima sporta i nije bilo grubog kršenja pravila sportske igre, niti namere drugih igrača da se tužilac povredi. Trening se odvijao u svemu u skladu sa pravilima igre, a tužiocu kao sportisti je bilo poznato da kao učesnik igre i treninga stvara opasnost za svoj fizički integritet, na šta je on pristao i preuzeo rizik štetnih posledica baveći se sportskim aktivnostima. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 163. Zakona o obligacionim odnosima zaključivši da postoji pristanak tužioca, kao oštećenog na mogući rizik štetne posledice. Cenjeni su navodi iz žalbe tužioca, pa Okružni sud nalazi da su neosnovani i da se navodima u žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbi se ponavljaju navodi izneti u toku prvostepenog postupka (da se u konkretnom slučaju radi o sportskoj povredi, da se ona upodobljava sa povredama radnika u radnom odnosu, da se tužilac povredio na fudbalskom terenu tuženog i da je bio igrač tuženog i da je neosnovan zaključak prvostepenog suda da nije postojao nikakav dogovor u vezi naknade štete i da nisu postojale nikakve obaveze između tuženog i tužioca, jer se članstvom u klubu stvaraju uzajamna prava i obaveze kluba i igrača). Osim toga, pravilan je i zaključak prvostepenog suda da nema odgovornosti tuženog ni po principu objektivne odgovornosti, pa su žalbeni navodi tužioca u tom pogledu neosnovani. (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 1393/08 od 18.06.2008. godine)
349. Prouzrokovanje štete od strane maloletnog lica povlači solidarnu odgovornost tog lica i roditelja, ukoliko između tog dela i dužnog vaspitanja, tj. propusta u vaspitanju postoji uzročna veza. Iz obrazloženja: Tuženi P. je u odgovoru na tužbu na ročištu za glavnu raspravu priznao da je i njegov maloletni sin s kamenicom pogodio prednji vetrobran na tužiočevom vozilu, ali zajedno sa maloletnim S. Z. pa bi i nezavisno od utvrđenja prvostepenog suda, koji je inače pravilno, i onako kako je izneo tuženi P. stajala odgovornost tuženih za naknadu štete. Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio da tuženi maloletni S. kao štetnik i tuženi P. kao njegov roditelj solidarno naknade tužiocu štetu koja je navedenom prilikom nastala, čija je visina prvostepenom postupku pravilno utvrđena, jer je maloletni S. u vreme nastanka štete star 10 godina, bio sposoban za rasuđivanje pošto je znao da potežući se kamenicama na maloletnog S. Z. može tom prilikom, naneti materijalnu štetu drugome, a kako je ponašanje maloletnog S. u uzročnoj vezi sa propuštanjem dužnog vaspitanja od strane P. kao roditelja, to je po pravilnoj primeni materijalnog prava i to odredbi član 160. stav 2, 165. st. 4. i 166. ZOO-a odgovornost tuženih za naknadu štete solidarna. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 869/04 od 29.07.2004. god.) - 176 -
OBLIGACIONO PRAVO
350. Ako naručilac, uprkos upozorenju poslenika, insistira da se smeša koncentrata pripremi drugačije od uobičajene srazmere komponenata, prihvata rizik eventualne štete, pa od proizvođača ne može ostvariti naknadu. Iz obrazloženja: Tuženi je od tužioca naručio određenu količinu koncentrata za piliće. Koncentrat mu je isporučen a on je cenu delimično isplatio. Ostao je dužan još 12.020,00 dinara, koliko je obavezan da plati pravnosnažnom presudom u ovoj parnici. Tuženi osporava obavezu, navodeći da koncentrat nije imao odgovarajući kvalitet, usled čega je pretrpeo štetu od 29.580,00 dinara zbog uginuća pilića. Oni su uginuli zbog većeg učešća kukuruza u koncentratu, što je utvrđeno veštačenjem. Ali, uprkos tome, tužilac nije odgovoran za nastalu štetu, jer je takav koncentrat pripremio na izričit zahtev tuženog, pri čemu je, napomenom na računu, još i upozorio, na moguće posledice. Na osnovu iznetog, može se zaključiti da je tuženi prihvatio rizik štete, u smislu člana 163. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po toj odredbi, ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Otuda ni tuženi koji je zahtevao pripremanje koncentrata sa većim učešćem kukuruza, ne može od tužioca zahtevati naknadu štete zbog uginuća pilića koji su takvim koncentratom hranjeni. Pošto je tužilac, uprkos upozorenju tuženog, insistirao da se smeša koncentrata pripremi drugačije od uobičajene srazmere komponenata, prihvatio je rizik štete, pa ne može ostvariti naknadu. Prema članu 385. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga su bez značaja navodi revidenta kojima se osporava autentičnost upozorenja u vezi sa učešćem kukuruza u pripremanju koncentrata. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5310/02 od 16.01.2003. god.)
351. Isplatom naknade iz osiguranja svom osiguraniku, osiguravač stiče pravo da od štetnika zahteva isplatu iznosa isplaćene naknade. Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da je tuženi dana 10.12.1987. godine u krugu RO “D...” prouzrokovao štetni događaj vozeći teretno vozilo pod dejstvom alkohola sa 1,30 promila alkohola u krvi. Vozilo kojim je upravljao tuženi bilo je vlasništvo RO “D...” i bilo je osigurano kod tužioca. Tuženi je oglašen krivim za krivično – delo teško delo protiv bezbednosti ljudi i imovine u saobraćaju i osuđen na kaznu zatvora, s obzirom da je K. M. na koga je naleteo usled zadobijene telesne povrede preminuo. Srodnici pokojnog K. M. su protiv tužioca kao osiguravača vodili parnični postupak radi naknade štete i u tom postupku je utvrđeno da je tuženi doprineo nastanku štetnog događaja sa 80% a sada pokojni K. M. 20%. Tužilac je kao osiguravač oštećenima isplatio iznos od 77.614,00 dinara, dana 26.11.1997. godine. - 177 -
OBLIGACIONO PRAVO Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili. U obaveznom osiguranju kod odgovornosti za štete prouzrokovane upotrebom motornih vozila osiguravač koji je naknadio štetu oštećenom licu u smislu odredbe člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica (“Sl. list SRJ”, broj 30/96), stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako je nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od auto odgovornosti. Prema uslovima osiguranja motornih vozila i odgovornosti tužioca, osiguravač ima pravo regresa prema vozaču motornog vozila osiguranog od odgovornosti prema trećim licima, koji je prouzrokovao štetu upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola. Po oceni Vrhovnog suda, u smislu navedenih zakonskih odredbi proizilazi da isplatom naknade iz osiguranja svom osiguraniku, osiguravač stiče pravo da od štetnika koji je građansko-pravno odgovoran u smislu člana 159. stav 2. ZOO, zahteva isplatu iznosa isplaćene naknade. Ovo je i u slučaju kada je štetnik u trenutku prouzrokovanja štete bio radnik osiguranika i postupao namerno (eventualna namera), time što je sebe doveo u alkoholisano stanje i zbog takvog stanja prouzrokovao štetu, a bio je svestan da usled takvog ponašanja može nastati šteta, pa je pristao da ona nastupi. Eventualna namera ima isto dejstvo kao i direktna namera. Tuženi je u alkoholisanom stanju prouzrokovao štetu, a pošto je tužilac kao osiguravač trećem oštećenom licu isplatio štetu iz štetnog događaja, to u smislu navedenih zakonskih odredbi tužilac ima pravo regresa prema tuženom do visine isplaćene štete, bez obzira da li je takva vožnja u uzročnoj vezi sa nastalom posledicom. Iz navedenih razloga, neosnovano je isticanje u reviziji tuženog da za štetu koja se dogodila u krugu preduzeća ne odgovara on kao radnik lično, već njegovo preduzeće, te da nije utvrđena uzročna veza alkohola nastanku štetnog događaja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 3685/03 od 24.12.2003. god.)
352. Naneta verbalna uvreda od strane tužioca ima se ceniti kao doprinos tužioca nastanku štetnog događaja i nastanku štete, a ne kao protiv pravni napad na tuženog. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u I... P. br._______ od 11.09.2001. godine obavezan je tuženik da plati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete usled pretrpljenih fizičkih bolova, na ime materijalne štete zbog izgubljene zarade, na ime troškova vađenja lekarskog uverenja novčane iznose bliže opredeljene u izreci kao i parnične troškove. U obrazloženju presude je navedeno da je dokazima utvrđeno da nakon što mu je tužilac prethodno naneo verbalnu uvredu, tuženik je pesnicom udario tužioca u predeo lica, usled čega je tužilac pao na putu i time zadobio lake telesne povrede. Usled zadobijenih povreda tužilac je trpeo fizičke bolove. Zbog zadobijenih povreda i preduzetog lečenja, bio je privremeno nesposoban za rad na poljoprivrednom imanju i time je trpeo štetu. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, sud je pravilno našao da je zbog prethodno nanete verbalne uvrede tuženiku, tužilac doprineo nastanku štetnog događaja sa 20%, usled čega ima i pravo na srazmeran deo naknade štete u smislu člana 192. ZOO. Prethodno naneta verbalna uvreda ne može se smatrati protiv pravnim napadom tuženika, usled čega nema postupanja od strane tuženika u nužnoj odbrani u smislu člana 161. ZOO. - 178 -
OBLIGACIONO PRAVO Naprotiv, naneta verbalna uvreda od strane tužioca u konkretnom događaju ima se ceniti kao doprinos tužioca nastanku štetnog događaja i nastanku štete, a ne kao protiv pravni napad na tuženog. Protiv navedene presude žalbu je izjavio blagovremeno tuženik. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. _____od 16.10.2002. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u I... P. br. ______ od 11.09.2001. godine, a žalba tuženog je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, a sve navedene razloge date u obrazloženju prvostepene presude prihvata i drugostepeni sud. Posebno je pravilna odluka prvostepenog suda da se, u konkretnom slučaju, ne može primeniti i Institut nužne odbrane primenom člana 161. stav 1. ZOO. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 2142/2002. od 16.10.2002. god.)
353. Nužna odbrana isključuje odgovornost za štetu. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su nesumnjivo utvrdili da je tuženi prouzrokovao štetu u nužnoj odbrani, braneći se od istovremenog protivpravnog napada tužioca, koji ga je udario u predelu lica. U njegovoj radnji nema prekoračenja, jer je uzvraćanje bilo adekvatno, budući da je tužioca samo odgurnuo, a okolnost da je on pritom pao na žičanu ogradu i zadobio lake telesne povrede, stvar je ambijenta koga tuženi, kao napadnuti, nije birao. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1797/02 od 09.05.2002. god.)
354. Ukoliko se postupak protiv tuženika završi osuđujućom krivičnom presudom on je dužan nadoknaditi prourokovanu štetu u visini koja je utvrđena presudom. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u I... P. ______ od 28.5.2002. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženik da plati tužiocu na ime duga 4.530,00 dinara sa zateznom kamatom od 6.6.1996. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u I... K. ______ od 2.7. 2001. godine tuženik oglašen krivim da je izvršio krivično delo prevare iz člana 171. stav 1. KZ Srbije, a na štetu tužioca. Isti je lažnim prikazivanjem činjenica da će isporučenu robu uredno platiti poručio telefonskim putem od oštećenog - tužioca robu u vrednosti 4.530,00 dinara i dostavio poruxbenicu sa izjavom da je poručena roba za dalju prodaju i time naveo oštećenog da na štetu svoje imovine isporuči robu koja nije plaćena, pa je time pribavio protiv pravnu imovinsku korist za sebe u prethodno pomenutom iznosu. Osnov odgovornosti tuženog za štetu pričinjenu tužiocu je u navedenoj pravnosnažnoj osuđujućoj krivičnoj presudi iz koje proizilazi visina štete, pa kako je sud u parnici vezan u smislu člana 12. - 179 -
OBLIGACIONO PRAVO ZPP za utvrđenja krivičnog suda - krivično delo i krivična odgovornost okrivljenog, to je saglasno članu 158. ZOO tužbeni zahtev i usvojen sa pripadajućom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tuženik je blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. ______od 17.10.2002. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u I... P. _______od 28.5. 2002. godine a žalba tuženika je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, na isto pravilno primenio materijalno pravo, pa se u svemu prihvataju razlozi dati u obrazloženju prvostepene presude. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 1736/2002 od 17.10.2002. god.)
355. Krivica za prouzrokovanu štetu postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4710/99 od 27.10.1999. god.)
356. Maloletnik sa navršenih četrnaest godina odgovara prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3584/98 od 14.07.1999. god.)
357. Otac maloletnog deteta je sa majkom deteta građansko-pravno solidarno odgovoran za štetu koje dete prouzrokuje za vreme dok je bilo pod nadzorom majke, ako se štetni postupci deteta mogu pripisati opštem zanemarivanju opšteg nadzora i staranja roditelja o detetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5637/94)
358. Poslenik ne odgovara za štetu nastalu usled požara prilikom popravke vozila, na način kako je to izričito zahtevao vlasnik, uprkos upozorenju od strane poslanika da ovakav način popravke nosi rizik od požara. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 653/90)
359. Lice koje ispod ili u neposrednoj blizini elektroenergetskih objekata zasadi drveće nema pravo na naknadu štete u slučaju njihovog uklanjanja. (Okružni sud u Beogradu, Gž. 1043/90) - 180 -
OBLIGACIONO PRAVO
360. Advokat, čijim posredstvom je stranka zaključila nedozvoljeni pravni posao, dužan je da stranci naknadi svu štetu koja je iz takvog ugovora za stranku proistekla. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 295/89)
361. Vlasnik hemijske čistionice koji je nestručnim čišćenjem znatno oštetio kaput tako da se ne može vratiti u prvobitno stanje, dužan je na zahtev vlasnika da naknadi štetu u visini cene novog kaputa uz odbitak amortizacije, uz zadržavanje oštećenog kaputa. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev.823/87)
362. Kada je učesniku sportske igre-takmičaru pričinjena šteta u sportskom takmičenju ili u vezi sa tim takmičenjem, odgovornost sportskog kluba (organizatora sportske igre) za štetu pričinjenu takmičaru procenjuje se po principu krivice, a ne po principu objektivne odgovornosti. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 940/87)
363.
Postoji odgovornost za štetu vlasnika nekretnine ako nastali požar na njegovoj nekretnini prouzrokuje štetu vlasniku susedne nekretnine. Od ove odgovornosti po osnovu pretpostavljene krivice se može osloboditi samo ako dokaže da je šteta nastala neotklonjivim dejstvom više sile, trećeg lica ili oštećenog. (Vrhovni sud u Subotici, Gž. 1281/85)
364.
Oslobođenje od optužbe za krivično delo ne oslobađa štetnika od građevinsko-pravne odgovornosti za naknadu štete u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, već se odgovarajućim dokazima u parničnom postupku mogu utvrđivati okolnosti pod kojima je šteta nastala i stepen krivice štetnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2099/85)
365. Ko u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebnu samopomoć, nije dužan štetu da naknadi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2123/84)
366. Ako vozilo koje se nalazilo na popravci bude uništeno usled požara u radionici, izvođač radova iz ugovora o delu dužan je da naknadi svu nastalu štetu vlasniku motornog vozila, ako nije postupao po pravilima struke i ako nije preduzeo sve potrebne mere obezbeđenja da ne dođe do požara i uništenja vozila. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 263/84) - 181 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRISTANAK OŠTEĆENIKA (Član 163. Zakona o obligacionim odnosima)
367. Ako naručilac, uprkos upozorenju poslenika, insistira da se smeša koncentrata pripremi drugačije od uobičajene srazmere komponenata, prihvata rizik eventualne štete, pa od proizvođača ne može ostvariti naknadu. Iz obrazloženja: Tuženi je od tužioca naručio određenu količinu koncentrata za piliće. Koncentrat mu je isporučen a on je cenu delimično isplatio. Ostao je dužan još 12.020,00 dinara, koliko je obavezan da plati pravnosnažnom presudom u ovoj parnici. Tuženi osporava obavezu, navodeći da koncentrat nije imao odgovarajući kvalitet, usled čega je pretrpeo štetu od 29.580,00 dinara zbog uginuća pilića. Oni su uginuli zbog većeg učešća kukuruza u koncentratu, što je utvrđeno veštačenjem. Ali, uprkos tome, tužilac nije odgovoran za nastalu štetu, jer je takav koncentrat pripremio na izričit zahtev tuženog, pri čemu je, napomenom na računu, još i upozorio, na moguće posledice. Na osnovu iznetog, može se zaključiti da je tuženi prihvatio rizik štete, u smislu člana 163. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po toj odredbi, ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Otuda ni tuženi koji je zahtevao pripremanje koncentrata sa većim učešćem kukuruza, ne može od tužioca zahtevati naknadu štete zbog uginuća pilića koji su takvim koncentratom hranjeni. Pošto je tužilac, uprkos upozorenju tuženog, insistirao da se smeša koncentrata pripremi drugačije od uobičajene srazmere komponenata, prihvatio je rizik štete, pa ne može ostvariti naknadu. Prema članu 385. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga su bez značaja navodi revidenta kojima se osporava autentičnost upozorenja u vezi sa učešćem kukuruza u pripremanju koncentrata. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5310/02 od 16.01.2003. god.)
368. Deponent koji nije tražio povlačenje novčanog iznosa iz depozita banke, kojoj je novac poverio na štednju, ne može ostvariti pravo na naknadu štete za izostalu kamatu koju bi ostvario kod druge banke da je novac poverio njoj. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1531/94 od 20.04.1994. god.)
- 182 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST ZA DRUGOG (Čl. 164 – 169. Zakona o obligacionim odnosima)
369. Za štetu koju drugom prouzrokuje maloletno dete do navršene sedme godine života odgovaraju roditelji po osnovu građanskopravne odgovornosti za drugog. U odnosu na njih se ne primenjuje vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Iz obrazloženja: Na sledećem činjeničnom stanju zasnovana je odluka o tužbenom zahtevu: maloletni J.D., star četiri i po godine, sin tuženih M. i A.D., je 30.09.1997. godine, u dvorištu tuženog P.K., izazavao požar neopaženo došavši u dvorište tuženog P.K. Na tavanici iznad šupe se igrao tako što je palio šibice i iste bacao u susedno dvorište, vlasništvo S. J. Tako je došlo do paljenja lako zapaljivog materijala, a zatim i slame i deteline koja se nalazila iznad šupe i štale tuženog K.P. Potom se vatra proširila i u dvorište tužioca, prvog komšije tuženog K.P. Došlo je do oštećenja tužiočevih pomoćnih objekata a izgorelo je 500 bala slame i 50-60 snopova kukuruzovine. Tužilac je nakon izbijanja požara 30.09.1997. godine imao saznanja i za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a tužbu kojom zahteva naknadu podneo je 14.01.2002. godine. Iz ovih okolnosti nižestepeni sudovi su pravilno odlučili pri istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja da je potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarelo u smislu čl. 376. Zakona o obligacionim odnosima. Stavom 1. ovog člana propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od saznanja oštećenika za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Tužilac je saznanje za štetu i učinioca imao 30.09.1997. godine, pa je nastupom zastarelosti prestalo pravo na zahtev za ispunjenje obaveze, a zastarelost je počela teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (ako zakonom za pojedine slučajeve nije drugačije propisano). Od dana kada je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze istekao je i poslednji dan zakonom određenog vremena od tri godine - do dana 29.05.2001. godine. Tužilac je tada pokrenuo vanparnični postupak radi poravnanja, koji nije uspeo, da bi - nakon toga - podneo tužbu 14.01.2002. godine. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da se na tužiočevo potraživanje naknade prouzrokovane štete ne može primeniti vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja iz odredbe čl. 377. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo zbog toga što samo zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva u smislu navedene odredbe tj. kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Šteta je nastala radnjama maloletnog deteta, starog četiri i po godine, prema kome se ne mogu primeniti krivične sankcije. Za učinjenu štetu tužiocu odgovorni su roditelji ovog deteta, tuženi M. i A.D., i to isključivo prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima a u smislu građanskopravne odgovornosti za drugog. Imajući u vidu prigovor zastarelosti potraživanja koji su istakli ovi tuženi i datim razlozima i utvrđenim činjenicama, neosnovan je tužbeni zahtev i u odnosu na tužene, roditelje maloletnog J. D. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2244/2005 od 15.12.2005. god.) - 183 -
OBLIGACIONO PRAVO
370. Pretpostavlja se krivica roditelja za svu štetu koju prouzrokuje njihovo maloletno dete osim u slučaju ako roditelji dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Iz obrazloženja: Prema odlukama nižestepenih sudova i prvotuženi je solidarno odgovoran sa drugotuženim za naknadu nematerijalne štete pričinjene tužiocima koju je u vreme nastanka štete njegov tada maloletni sin (drugotuženi), prouzrokovao ispaljivanjem jednog projektila iz prethodno repetiranog vatrenog oružja, kao opšte opasnog sredstva, na ulici gde je bilo više lica, usled čega je prouzrokovana smrt sada pokojnog srodnika tužilaca. Međutim, u odnosu na prvotuženog, sudovi su zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da utvrde bitne činjenice za donošenje pravilne odluke, pa je na taj način učinjena i bitna povreda odredbe člana 354. stav 2. tačka 14. (ranije tačka 13) ZPP, jer pobijana presuda zbog toga ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati. Naime, prema članu 165. stav 1. ZOO roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo dete do navršene sedme godine, bez obzira na svoju krivicu. Stav 2. istog člana propisuje da se oni oslobađaju odgovornosti ako postoje razlozi za isključenje odgovornosti prema pravilima o odgovornosti bez obzira na krivicu. Prema stavu 4. istog člana roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete koje je navršilo sedam godina, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Član 166. ZOO predvića da ako pored roditelja odgovara za štetu i dete, njihova je odgovornost solidarna. Iz prethodnih odredbi proizilazi da su roditelji maloletnog deteta uzrasta preko sedam godina odgovorni za štetu koju njihovo maloletno dete prouzrokuje drugima, kao i da se ova krivica roditelja pretpostavlja, a bili bi oslobođeni odgovornosti, samo ako bi dokazali da je šteta nastala bez njihove krivice. Prvotuženi je, po shvatanju ovoga suda u smislu odredbi člana 165. stav 1. i stav 4. ZOO građansko pravno solidarno odgovoran za štetu koju je drugotuženi, njegov maloletni sin u vreme nastanka štete prouzrokovao tužiocima, ako se štetni postupci drugotuženog mogu pripisati opštem zanemarivanju dužnog nadzora i staranje koji obuhvata i pristup vatrenom oružju, kao i rukovanje i upotrebu tog oružja od strane drugotuženog. Međutim, u pravnosnažno okončanom postupku nije ispitivano, a samim tim nije utvrđeno da li se šteta može pripisati opštem zanemarivanju dužnog nadzora i staranja od strane prvotuženog, kao oca u odnosu na drugotuženog, koji je u vreme nastanka štet bio maloletan (imao je punih 17 godina). Takođe, sudovi u konkretnom slučaju nisu ispitivali kako se vatreno oružje kojim je pucao drugotuženi našlo ispod sedišta putničkog vozila u kome se i on nalazio, kome je to oružje pripadalo, da li je prvotuženi znao da njegov sin – drugotuženi ima pristup vatrenom oružju i da zna da istim rukuje, i da li je znao da se to oružje nalazi u putničkom vozilu, i ako jeste, da li je preduzeo sve što je trebalo da spreči mogućnost da njegov maloletni sin dođe u posed oružja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1652/01 od 13.02.2002. god.)
- 184 -
OBLIGACIONO PRAVO
371.
Roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete, koje je navršilo sedam godina, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 661/00 od 16.06.2000. god.)
372.
Za štetu koju prouzrokuje lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, odgovara onoj koji je na osnovu zakona, ili odluke nadležnog organa, ili ugovora, dužan da vodi nadzor nad tim licem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 593/99 od 25.11.1999. god.)
373.
Kada razlozi pravičnosti to nalažu sud može obavezati roditelja maloletnog štetnika da oštećeniku naknadi štetu u skladu sa odredbom člana 169. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i ako nema osnova u odredbi člana 165. stav 4. istog Zakona za odgovornost roditelja za naknadu štete koju je prouzrokovalo njihovo maloletno dete. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž.1402/96 od 20.05.1998. god.)
374. Roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo maloletno dete koje je navršilo sedam godina, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev.472/98 od 19.05.1998. god.)
375. Roditelji odgovaraju za štetu koju je pričinilo njihovo malodobno dete sa navršenih 14 godina života po principu pretpostavljene krivice, što znači da se te odgovornosti mogu osloboditi samo ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice - član 165. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž.172/96 od 21.01.1998. god.)
376. Otac maloletnog deteta je sa majkom deteta građansko pravno solidarno odgovoran za štetu koju dete prouzrokuje za vreme dok je bilo pod nadzorom majke, ako se štetni postupci deteta mogu pripisati opštem zanemarivanju dužnog nadzora i staranja roditelja o detetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5637/94 od 21.12.1994. god.)
377. Za odgovornost roditelja da po osnovu pravičnosti naknade štetu koju je prouzrokovalo njihovo maloletno dete sposobno za rasuđivanje, pored drugih okolnosti koje upućuju na pravičnost takvog zahteva oštećenika, uvek je odlučno i materijalno stanje roditelja i oštećenika. Materijalno stanje - 185 -
OBLIGACIONO PRAVO maloletnog štetnika i njegovi uslovi da sam naknadi štetu otklanja odgovornost roditelja samo ako je on u stanju da štetu naknadi u razumnom roku. (Savezni sud, Gzs. 3/85)
378. Tužena Uprava dečjih letovališta i odmarališta preuzimanjem mal. tužioca od roditelja radi letovanja na moru, obavezala se da vodi nadzor o njegovom ponašanju kao i brigu o njegovom zdravlju, pa je odgovorna za štetu do koje je došlo u toku trajanja smene u kojoj se nalazio mal. tužilac star 8 godina, usled njegovog pada kroz prozor sobe i teškog telesnog povređivanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 301/82)
379. Roditelji maloletnog lica, koje je navršilo 7 godina života, odgovaraju za štetu koju maloletno lice prouzrokuje drugima. Krivica roditelja se pretpostavlja i oni su solidarno odgovorni za naknadu štete ako maloletnik sa njima živi, a bili bi oslobođeni odgovornosti samo ako bi dokazali da je šteta nastala bez njihove krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 442/82)
ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA TREĆEM (Čl. 170 – 172. Zakona o obligacionim odnosima)
380. Za naknadu štete koju su nezakonitim postupanjem prouzrokovali njeni upravni organi propuštanjem da odluke donose u zakonom propisanim rokovima - odgovara Republika Srbija. Iz obrazloženja: Državni organi dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezava ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene tim zakonom. Kad se postupak pokreće po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva odn. dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok. U ostalim slučajevima, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član - 186 -
OBLIGACIONO PRAVO 208. Zakona o opštem upravnom postupku). Rešenje po žalbi na prvostepenu odluku mora se doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. Zakona o opštem upravnom postupku). Ceneći dinamiku postupanja prvostepenog i drugostepenog organa, u dva puta ponovljenom postupku (jer je Vrhovni sud Srbije ukidao drugostepena rešenja) - rokovi nisu poštovani, posebno jer je rok za upotrebu proizvoda (goveđeg mesa) vremenski ograničen. Tuženi tj. njegovi organi nisu poštovali zakonom propisane rokove. Konačnim rešenjem dat je nalog za uništenje mesa zbog isteka roka za upotrebu. Tuženi je odgovoran za štetu koju je njegov organ prouzrokovao tužiocu u vršenju i u vezi sa vršenjem svojih funkcija, s obzirom da se ponašao s krajnjom nepažnjom u situaciji koja je iziskivala poštovanje najkraćih mogućih rokova. Vremenski periodi u kojima je postupao organ tuženog su daleko duži od zakonom propisanih rokova, što je dovelo do isteka roka upotrebe uvezenog mesa, a da nadležni organi nisu nikada utvrdili da li se radilo o neispravnom mesu. Nastala šteta na strani tužioca je posledica rada tuženog koji je nezakonitim postupanjem (propuštanjem da odluke donosi u zakonom propisanim rokovima) kršio načelo da je svako dužan da se uzdrži od postupka (činjenja ili nečinjenja) kojim se može drugom prouzrokovati šteta (član 16. Zakona o obligacionim odnosima). U radu tužioca nije bilo povrede propisa niti iz oblasti spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, ni iz oblasti zdravstvene zaštite ispravnosti životnih namirnica. Ponašao se savesno. S druge strane, organi tuženog nisu postupali u zakonom propisanim rokovima, niti su utvrdili osnovanost sumnje na neispravnost mesa do isteka roka važnosti za njegovu upotrebu. Tako je tužilac pretrpeo štetu u neosporenoj visini, koju je tuženi obavezan da isplati sa pripadajućom kamatom, na osnovu člana 16., člana 172. stav 1., člana 189., 190. i 277. Zakona o obiligacionim odnosima i čl. 208. i 237. Zakona o opštem upravnom postupku. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 591/10 od 22.09.2010. godine)
381. Ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa isplata zarade, izvršena prema rešenju nadležnog organa koje nije osporeno. Iz obrazloženja: Koeficijent, prema kome je tužiocu obračunavana i isplaćivana zarada, utvrđen je rešenjem nadležnog Opštinskog veća od 01.02.2005. godine i rešenjima Komisije za izbor, imenovanje i administrativna pitanja od 22.02.2005. godine i 12.05.2006. godine. Tužiocu su navedena rešenja dostavljena, a zarada mu je u spornom periodu isplaćivana primenom koeficijenata utvrđenih tim rešenjima, koje on nije pobijao ni u pogledu visine ni u pogledu organa koji ih je doneo. Isplata zarade, izvršena prema rešenju nadležnog organa, koje nije osporeno ni u pogledu organa koji ga je doneo ni u pogledu utvrđene visine koeficijenta, ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Zbog toga, nasuprot stavu nižestepenih sudova, nema odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu, po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, pa je revizijski sud preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev, kao i zahtev tužiocu za naknadu parničnih troškova. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 364/10 od 23.02.2011. godine) - 187 -
OBLIGACIONO PRAVO
382. Tužilac je materijalnu i nematerijalnu štetu pretrpeo od opasne stvari odn. opasne delatnosti, za koju odgovara imalac stvari odn. lice koje se bavi opasnom delatnošću. Iz obrazloženja: Predmet ovog spora je zahtev tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete koja je nastala u saobraćajnoj nezgodi, u kojoj je oštećeno vozilo tužioca i u kojoj je tužilac zadobio telesne povrede zbog kojih je trpeo fizičke bolove i strah. Prvostepeni sud je izvedenim dokazima, koje je cenio u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, a primenjujući pravila o teretu dokazivanja, utvrdio bitne činjenice od značaja za donošenje odluke. Zbog toga ne stoje žalbeni navodi da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno. Navodima žalbe ponavljaju se činjenice iznete pred prvostepenim sudom, koje su bile predmet ocene i za koje su dati valjani razlozi koje prihvata i ovaj sud. Pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je ocenio da je do štete koju je tužilac pretrpeo došlo isključivom radnjom radnika tuženika koji se nije pridržavao odredbi Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, i prolaskom kroz crveno svetlo prouzrokovao štetu tužiocu. Pravilnom primenom odredbe čl. 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima utvrđena je visina materijalne štete na vozilu tužioca. Pravilnom primenom odredbe člana 200. istog Zakona utvrđena je visina nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah imajući u vidu vrstu bolova i straha, njihovo trajanje, intenzitet i kriterijume sudske prakse za određivanje visine naknade nematerijalne štete, kao i vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada. Žalbom tuženog se neosnovano ukazuje da presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Navedeni razlozi u presudi su jasni, ne protivureče sami sebi, niti izreci presude koja se žalbom pobija, niti izvedenim dokazima. Osnov odgovornosti tuženog je u članu 170. Zakona o obligacionim odnosima. Relevantne odredbe: Za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo - član 170. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi snosi odgovornost, saglasno odredbi čl. 173. i 174. istog Zakona, jer je tužilac materijalnu i nematerijalnu štetu pretrpeo od opasne stvari odn. opasne delatnosti za koju odgovara imalac stvari tj. lice koje se bavi opasnom delatnošću, u konkretnom slučaju - tuženi. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 449/10 od 11.06.2010. godine)
383. Zbog toga što je opštinski sud izvršio brisanje mere obezbeđenja i opterećenja nepokretnosti nakon isteka vremena na koju je određena, Republika Srbija ne odgovara za štetu jer tuži- 188 -
OBLIGACIONO PRAVO lac u izvršnom postupku nije tražio produženje mere otuđenja i opterećenja na nepokretnosti dužnika. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija – član 172. st.1. Zakona o obligacionim odnosima. Pravno shvatanje ovog suda je da se nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima trećeg lica. U vreme kada je u naznačenom predmetu, po predlogu tužioca a radi obezbeđenja novčanog potraživanja, dana 11.03.1998. godine određena privremena mera obezbeđenja, kojom je zabranjeno otuđenje i opterećenje predmetnih nepokretnosti primenjivale su se odredbe Zakona o izvršnom postupku ("Sl.list SRJ" br.28/2000). Prema odredbama tog Zakona, privremena mera može se odrediti pre pokretanja i u toku sudskog ili upravnog postupka, kao i po okončanju tih postupaka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (čl. 249.). Radi obezbeđenja novčanog potraživanja, može se odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito zabrana dužniku da otuđi ili optereti svoje nepokretnosti ili stvarna prava koja su na nepokretnosti upisana u javnu knjigu u njegovu korist, uz upis te zabrane u javnu knjigu (čl. 253. st.1. tač. 2.). U rešenju kojim se određuje privremena mera odrediće se vreme trajanja te mere, a ako je mera određena pre podnošenja tužbe ili pokretanja drugog postupka - i rok u kome poverilac mora podneti tužbu odn. predlog za pokretanje drugog postupka radi opravdanja mere. Sud će, na predlog poverioca, produžiti vreme trajanja privremene mere, pod uslovom da se nisu promenile okolnosti pod kojima je ta mera određena. Predlog iz st. 2. ovog člana može se podneti samo pre nego što istekne vreme za koje je privremena mera određena (član 259). Iste odredbe sadržane su i u Zakonu o izvršnom postupku ("Sl.glasnik RS", br.125/2004 - stupio na snagu 23.02.2005. godine), u čl. 291. (kada se može odrediti privremena mera), u čl. 296. (vreme za koje se određuje privremena mera) i u čl. 300. st. 1. tač. 2. (vrste privremenih mera radi obezbeđenja novčanog potraživanja . Prema odredbi čl. 259. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku, sud je rešenjem od 11.03.1998. godine, odredio privremenu meru i istovremeno odredio da privremena mera traje do pravnosnažno okončanog postupka, koji se vodio kod tog suda. Kako je taj postupak pravnosnažno okončan 09.12.1999. godine, a tužilac - u smislu odredbe čl. 259. tadašnjeg i odredbe čl. 296. važećeg Zakona o izvršnom postupku - nije tražio produženje vremena trajanja privremene mere, pravilno je nadležni Opštinski sud rešenjem iz 2005. godine brisao meru otuđenja i opterećenja upisanu na predmetnim nepokretnostima. U skladu sa navedenim, može se zaključiti da u postupanju ovog Opštinskog suda nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada, zbog kojeg bi tužena Republika bila dužna da tužiocu naknadi eventualno nastalu štetu. Ovo tim pre, što je tužiocu bilo omogućeno da učestvuje u postupku u predmetu izvršnog poverioca, te založnog poverioca, protiv izvršnog dužnika, u kom postupku je određeno brisanje tereta upisanih na nepokretnostima. Protiv tog rešenja tužilac je podneo prigovor koji je odbijen i prvostepeno rešenje potvrđeno. Apelacioni sud je cenio ostale navode u žalbi tužioca pa je našao da su bez uticaja na pravilnu odluku prvostepenog suda da - u smislu odredbe čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima - ne po- 189 -
OBLIGACIONO PRAVO stoji odgovornost tužene za naknadu štete, jer njen organ nije postupao nezakonito odn. u vršenju svoje funkcije nije prouzrokovao tužiocu štetu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 3328/10 od 30.09.2010. godine)
384. Pri oceni eventualne odgovornosti štetnika za štetu zbog privremeno oduzetih pa vraćenih deviza mora se naročito ceniti postupanje organa štetnika nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka povodom više pismenih zahteva oštećenog ovom organu i sudu pred kojim je vođen krivični postupak radi vraćanja. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Pravno lice odgovara za šteru koju njegov organ pruzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija - član 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Postupanje organa pravnog lica mora biti nezakonito i nepravilno. Nezakonit rad je postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu; propuštanje da se zakon ili drugi opšti akt primeni ili radnja protivna običajima ili pravilima morala. Nepravilan rad postoji kada organ svoju delatnost nije obavio na način kako se to od istog u datoj situaciji i datim okolnostima očekivalo. Između nezakonitog i nepravilnog rada organa pravnog lica i nastale štete mora postojati uzročno-posledična veza. Radi pravilne primene navedene zakonske odredbe, prema stavu ovog suda, mora se ceniti da li je postupanje organa tužene sa novcem koji je privremeno oduzet od tužioca kao predmet izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret bilo zakonito (čl. 211. do 215. Zakonika o krivičnom postupku, važećeg u vreme oduzimanja deviza i vođenja krivičnog postupka u vezi sa članom 286. istog zakona) i pravilno - od kada su tužiocu privremeno oduzeta devizna sredstva pa do dana kada su mu ista vraćena. Pri tome se naročito mora ceniti postupanje organa tužene nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka a povodom više pismenih zahteva tužioca upućenih organu koji mu je izdao potvrdu o privremeno oduzetim predmetima i sudu pred kojim je vođen krivični postupak radi vraćanja novca. Bez ocene i ovih okolnosti se ne može izvesti pravni zaključak da tužena nije odgovorna za eventualno prouzrokovanu štetu koju tužilac traži postavljenim tužbenim zahtevom. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 840/10 od 24.02.2010. godine)
385. Nepravilan rad službenog lica ili organa predstavlja činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti, koje šteti pravu ili interesima nekog lica. Nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni Iz obrazloženja: - 190 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, postupanje organa za čiji rad odgovara država i pravilnost njihovog rada ocenjuje se prema odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, prema propisanim pravilima postupka za rad organa i okolnostima konkretnog slučaja. Nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 403/2010 od 08.04.2010. godine)
386. Naknada za nematerijalnu štetu iz dva štetna događaja se mora posebno individualizirati i dosuditi za svaki vid nematerijalne štete. Iz obrazloženja: Utvrđen je sledeće činjenično stanje: Tužilja je dva puta povređena u autobusu tuženog. Prvi put - dana 27.09.1998. godine, u autobusu broj 7, na taj način što je - usled naglog kočenja vozača tuženog perduzeća - zajedno sa još 5-6 putnika, pala. Vrata autobusa su blokirala tužiljino rame; vozač je pokušao da je oslobodi otvarajući i zatvarajući vrata autobusa, svaki put je ponovo povrešujući. Nakon toga, vozač je zaustavio autobus a tužilja je odvedena u bolnicu. Drugi put – dana 09.06.1999. godine, u autobusu tuženog koji je vozio na prigradskoj liniji. U autobusu je bila velika gužva. Kada je stao na stanici, nakon što su se vrata otvorila, putnici su počeli da izlaze i tom prilikom su gurnuli tužilju koja je ispala iz autobusa. Tužilja prevežena u bolnicu. Prilikom prvog povređivanja, tužilja je zadobila sledeće povrede: udar grudnog koša sa leve strane, udar levog ramena i udar leve šake - lake telesne povrede. Nakon pružanja stručne pomoći, upućena je na kućno lečenje. Zbog jakih bolova i otoka leve šake, postavljen joj je gips na levu ruku koji je skinut nakon nedelju dana. Međutim, kako su se tegobe na levoj šaci nastavile, gips je ponovo postavljen. Na fizikalnoj terapiji utvrđeno je postojanje komplikacija u vidu bolnog otoka i razređenja kostiju leve šake. U toku maja meseca 1999. godine, ponovo je došlo do pogoršanja stanja na levoj šaci, zbog čega joj je i po treći put bio postavljen gips koji je nosila narednih nedelju dana, nakon čega je ponovo bila upućena na fizikalnu terapiju. Zbog pretrpljenih povreda i posle nastalih komplikacija, kod tužilje su zaostale sledeće posledice: stanje posle udara i nagnječenja leve šake sa kasnijom komplikacijom u vidu bolnog otoka i razređenja kostiju, ograničenje pokreta od drugog do petog prsta leve šake u svim zglobovima u srednjem stepenu, ograničena mogućnost hvatanja u srednjem stepenu, smanjenje mišićne snage leve podlaktice i šake u srednjem stepenu, koje posledice su trajnog karaktera i predstavljaju umanjenje životne aktivnosti od 5%. Takođe, zaostala je i naruženost lakog stepena koja se ogleda u manjoj deformaciji prstiju leve šake i lakšoj istanjenosti leve podlaktice. Ove promene su vidljive i utiču na estetski izgled. Tužilja je prilikom prvog povređivanja zbog zadobijenih povreda i kasnije nastalih komplikacija trpela bolove u periodu od osam meseci, intenziteta i jačine trajanja kako je to detaljno utvrđeno u obrazloženju prvostepene presude. Takođe je tom prilikom trpela i strah, koji je prilikom pada u autobusu bio jakog intenziteta u trajanju od par sekundi, nakon čega je trpela strah srednjeg intenzi- 191 -
OBLIGACIONO PRAVO teta koji je trajao do završenih pregleda u bolnici, a dalje je trpela strah intenziteta i dužine trajanja kako je to utvrđeno u obrazloženju prvostepene presude. Prilikom drugog povređivanja u autobusu tuženog, tužilja je nakon ukazane pomoći puštena kući, međutim stanje joj se pogoršalo, zbog čega je bila hospitalizovana u periodu od 14.6. do 17.6.1999. godine. Tom prilikom konstatovane su povrede: stanje posle udara glave od pre pet dana kao i vegetativne smetnje - lake telesne povrede. Zbog zadobijenih povreda, tužilja je trpela bolove i strah intenziteta i dužine trajanja kako je to detaljno utvrđeno u obrazloženju pobijane presude. U periodu lečenja, tužilji je bila potrebna tuđa nega i pomoć i to posle prve povrede u periodu od osam meseci (prva četiri meseca u obimu od 60% a druga četiri meseca u obimu od 40%), a posle druge povrede u trajanju od mesec dana (u obimu od 40%), koja za ove periode i u ovom obimu iznosi 3.143,76 dinara. Na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je - bez bitne povrede odredaba parničnog postupka - pravilno zaključio da je tuženi dužan tužilji naknaditi materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu u autobusu koji je njegovo vlasništvo, jer su štetne posledice nastupile usled postupaka njegovog radnika, koji za istu odgovara shodno odredbi člana 170. Zakona o obligacionim odnosima. Žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud propustio da na pouzdan način utvrdi tačno vreme prvog i drugog štetnog događaja, nisu od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. Relevantne odredbe: Štetnik odgovara za štetu koja se može dovesti u vezu sa njegovom radnjom, tj. za sve posredne i neposredne posledice svoje radnje - član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da su povrede tužilje u uzročno-posledičnoj vezi sa štetnim događajima, pa kako je – dakle - tužilja tokom prvostepenog postupka, dokazala činjenicu da je pretrpela povrede u autobusu tuženog, i to dva puta - suprotni žalbeni navodi nisu osnovani. Prvostepeni sud je imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o dva štetna događaja, pa je na osnovu nalaza i mišljenja imenovanih veštaka, utvrdio vrstu, karakter i posledice povreda koje je tužilja pretrpela posebno za oba slučaja. Međutim, žalbom se osnovano ističe da je prvostepeni sud dosudio ukupan iznos novčane naknade na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljen strah, koje je tužilja pretrpela u oba štetna događaja, iako je tužilac pravilno postavio tužbeni zahtev tako da odvojeno potražuje štetu iz oba događaja. Time je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, budući da se naknada za nematerijalnu štetu dosuđuje za svaki vid nematerijalne štete posebno čak i kada je šteta proistekla iz istog životnog događaja, a tim pre ako je proistekla iz dva različita životna događaja. Jer - novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete se ne može generalizovati, već se mora vršiti individualizacija u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja. Takođe, osnovano se žalbom tužilje ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljene fizičke bolove i strah. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete mora se voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, te da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom - član 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Visinu pravične novčane naknade nematerijalne štete sud određuje primenom člana 223. Zakona o obligacionim odnosima. - 192 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema stavu ovog suda, imajući u vidu stepen umanjenja životne aktivnosti tužilje odnosno duševne bolove koje tužilja zbog toga trpi kao i intezitet i trajanje pretrpljenog straha i fizičkih bolova, prilikom prvog povređivanja pravična novčana naknada za ove vidove štete iznosi 35.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 80.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 70.000,00 dinara za pretrpljen strah - koliko je tužilja postavljenim tužbenim zahtevom i tražila. Takođe, imajući u vidu utvrđen intezitet i trajanje fizičkog bola i straha, koji je tužilja pretrpela prilikom drugog povređivanja, a koje činjenice se žalbom tužilje i ne osporavaju, pravična novčana naknada za ove vidove nematerijalne štete iznosi 70.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 60.000,00 dinara za pretrpljen strah. Zbog toga je žalba tužilje usvojena, a prvostepena presuda preinačena shodno odredbi člana 373. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1939/04 od 30.04.2005. godine)
387. Nema osnova za zaključak da je radnjom suda kupac nepokretnosti na javnoj dražbi doveden u zabludu u pogledu nepostojanja tereta ili drugih nedostataka na stvari ukoliko je u vreme donošenja zaključka o prodaji te nepokretnosti u zemljišnim knjigama upisan izvršni dužnik. Iz obrazloženja: Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je Četvrti opštinski sud u B. zaključak o prodaji nepokretnosti doneo 9.5.2000. godine. Rešenjem Zemljišno-knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda u B. Dn. 4988/2000 od 10.4.2001. godine izvršen je otpis katastarske parcele 1268 iz zk. ul. 214 KO R. i njen upis u novi zk. ul. br. 2408 KO R. Iz izvoda iz zemljišne knjige - zemljišno-knjižnog uloška br. 214 od 8.5.1997. godine utvrđeno je da je kao vlasnik parcele 1268 upisan M.D. sa 3/4. Dakle, u vreme donošenja zaključka o prodaji nepokretnosti u zemljišnim knjigama je kao vlasnik sporne nepokretnosti upisan D.M, zbog čega ne stoji revizijski navod da je radnjom tužene tužilja, koja je bila u postupku prinudne prodaje, dovedena u zabludu u pogledu nepostojanja tereta, ili drugih nedostataka na stvari. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost tužene za prouzrokovanu štetu. Revizijsko isticanje da je tužilja ograničena u pogledu isključivog prava svojine na spornoj nepokretnosti ne može se pripisati propustima tužene prilikom sprovođenja zaključka Četvrtog opštinskog suda u B. Ovo zbog toga što je navedena promena u zemljišnim knjigama izvršena aprila meseca 2001. godine, pa stoga suprotno revizijskim navodima nema propusta u radu Četvrtog opštinskog suda u B., a, samim tim, ni odgovornosti tužene. Osim toga, tužilja traži na ime naknade štete isplatu iznosa od 748.715,00 dinara, koji u suštini predstavlja kupoprodajnu cenu za sve parcele koje je tužilja kupila po sprovedenoj javnoj dražbi, a po osnovu zaključka o prodaji nepokretnosti od 9.5.2000. godine. Pri tome je samo deo sporne parcele br. 1268, određen kao gradsko građevinsko zemljište, odnosno u državnoj svojini. Na preostalim parcelama tužilja se uknjižila kao vlasnik, dok je samo za spornu parcelu njen zahtev odbijen. U takvoj situaciji, čak i pod - 193 -
OBLIGACIONO PRAVO pretpostavkom da postoji osnov za naknadu štete, tužilja ne može da izrazi kao štetu i potražuje celokupan iznos kupoprodajne cene uplaćene nakon sprovedene javne dražbe. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1319/2006 od 25.10.2007. godine)
388. U slučaju kada je na stvari trećeg lica sprovedeno izvršenje radi naplate novčanog potraživanja, a koje je u izvršnom postupku istaklo prigovor da je vlasnik stvari, Republika Srbija odgovara za naknadu štete zbog nepravilnog rada suda kao državnog organa. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pred istim sudom vođen je postupak izvršenja u predmetu I. br. 6/01 po predlogu od 16.1.2001. godine poverioca S.R. iz T, protiv dužnika M.R. iz T, radi naplate novčanog potraživanja. U tom postupku izvršenje je sprovedeno na jednom traktoru "IMT 539" registracije br. .... S.O. U, koji je 22.1.2003. godine oduzet od dužnika i potom, u daljem toku postupka, 30.12.2005. godine prodat na javnoj prodaji. Tužilac je u izvršnom postupku podnosio prigovore tvrdeći da je on vlasnik traktora, koji se, sticajem okolnosti, našao u državini dužnika koji mu je zet, da bi tek rešenjem Ipv. br. 1/06 od 13.2.2006. godine, izvršni sud odbacio prigovor tužioca kao nedozvoljen, jer se u prigovoru ne navode razlozi koji sprečavaju izvršenje, u smislu člana 51. Zakona o izvršnom postupku (dalje: ZIP), na osnovu kojeg je izvršenje sprovedeno i s obzirom na odredbu člana 68. stav 1. ZIP koja propisuje da se popisati mogu stvari koje se nalaze u državini dužnika, kao i njegove stvari koje se nalaze u državini poverioca, pogrešno smatrajući da se izvršenje može sprovesti i na pokretnoj stvari trećeg lica ukoliko se ona nalazi u državini izvršnog dužnika. Naime, pravo na imovinu zaštićeno je Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a pravo svojine je ustavom zajemčeno pravo - člana 34. stav 1. u to vreme važećeg Ustava Republike Srbije i član 58. sada važećeg Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 8. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine se može oduzeti ili ograničiti u skladu sa zakonom, dok prema odredbi člana 45. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine koje određeno lice ima na stvari prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar. ZIP, na osnovu kojeg je izvršenje sprovedeno, nijednom odredbom nije omogućio shvatanje da se izvršenje može sprovesti i na pokretnoj stvari trećeg lica, ukoliko se ona nalazi u državini izvršnog dužnika. Prema odredbi člana 31. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa savesno lice može steći pravo svojine na pokretnoj stvari koju je pribavilo na javnoj prodaji u postupku sudskog izvršenja, ali se onda postavlja pitanje odgovornosti za naknadu štete trećem licu kao vlasniku stvari u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). U konkretnom slučaju, tužilac, kao treće lice i vlasnik pokretne stvari na kojoj se sprovodilo izvršenje radi naplate novčanog potraživanja, je uputio izvršnom sudu prigovor u tom smislu, pa je izvršni sud bio dužan, sa stanovišta ustavnih i zakonskih propisa, da raspravi činjenicu da li su pokretne stvari koje su predmet izvršenja radi naplate novčanog potraživanja zaista vlasništvo dužnika ili trećeg lica. Kod utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilac bio vlasnik predmetnog traktora, što se žalbom ne dovodi u sumnju, te da je izvršni sud traktor prodao na javnoj prodaji radi naplate novčanog po- 194 -
OBLIGACIONO PRAVO traživanja poverioca, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je na taj način tužiocu pričinjena šteta (čija je visina pravilno utvrđena) za koju, u smislu člana 172. ZOO, odgovara tužena Republika Srbija, pa je i na osnovu čl. 186. i 189. ZOO, pravilnom primenom materijalnog prava, usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženik na osnovu člana 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku, obavezan na naknadu parničnih troškova. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1458/2007 od 27.9.2007. godine)
389. Lice protiv koga je vođen i obustavljen krivični postupak, a nije bilo u pritvoru, nema pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene bolove zbog povrede časti i ugleda, zato što je jedno od osnovnih načela krivičnog postupka pretpostavka tj. prezumcija nevinosti, dok se ne donese osuđujuća presuda, a kako ova nije doneta, to faktička šteta nije nastupila, jer su ugled i čast tužioca bili zaštićeni ovom pretpostavkom. Iz obrazloženja: Opštinsko javno tužilaštvo je protiv tužioca podnelo optužni predlog zbog krivičnog dela iz čl.101. st.1 u vezi čl.92. st.1 u vezi sa st.5. KZ RS, te je nakon toga, dana 15.01.2002. godine tužilac odustao od daljeg krivičnog gonjenja. Tužilac je podneo parničnu tužbu protiv Republike Srbije zbog naknade štete zbog uvrede časti pričinjene neosnovanim vođenjem krivičnog postupka od strane Opštinskog javnog tužioca. Nižestepeni sudovi su našli da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete s obzirom da isti nije bio u pritvoru, već da su državni organi preduzimali mere koje su u skladu sa zakonom. VSS je našao da je i revizija neosnovana, te je istu odbio. Naime, ovaj pravni odnos je trebalo raspravljati u smislu odredaba čl.172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, a što znači da pravno lice odgovara za štetu koju pričini njen organ trećim licima, a po osnovu pretpostavljene odgovornosti. Republika Srbija odgovara ukoliko je šteta pričinjena trećim licima u smislu odredaba čl.154. st.1. Zakona o obligacionim odnosima. Da bi postojala šteta na osnovu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda u smislu odredaba čl.200. Zakona o obligacionim odnosima, morale bi biti dovedene u pitanje njegove ukupne moralne vrednosti koje uživa kao član određene društvene sredine. Imajući u vidu osnovno načelo krivičnog postupka o pretpostavci nevinosti do donošenja pravnosnažne osuđujuće presude, a kako ova nikada nije ni doneta, to se tužilac ne može koristiti ovlašćenjima iz čl.200. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da faktički nije ni nastupila povreda njegove časti i ugleda. Utvrđenje da li su u toku krivičnog postupka državni organi u svemu postupali u skladu sa zakonom, ne može biti element za odgovornost tužene. (Iz presude VSS Rev.4356/03 od 21.01.2004. god.)
390. Ako je šteta pričinjena nezakonitim radom (neprimenjivanjem ili pogrešnom primenom propisa) odgovara pravno lice za rad svog organa, osim ako je reč o pogrešnom tumačenju zakona. - 195 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena Opština je vlasnik spornog stana na kome su sunosioci stanarskog prava bili M. i Z.B. tetka i teča tužioca koji su preminuli – tetka 1968. godine a teča 1976. godine. Tužilac se u ovaj stan uselio 1965. godine i živeo sa tetkom i tečom, a posle njihove smrti je nastavio da koristi stan. Rešenjem Opštine od 12.12.1996. godine tužiocu je naloženo da se iz ovog stana iseli i preda ga tuženoj ispražnjenog od lica i stvari u roku od 3 dana. Ovo rešenje je potvrđeno od strane drugostepenog organa uprave protiv kojeg je tužilac pokrenuo upravni spor. Presudom donetom u upravnom sporu poništeno je drugostepeno rešenje zbog pogrešne ocene nenadležnosti, a u ponovljenom postupku drugostepeni upravni organ je svojim rešenjem poništio prvostepeno rešenje. Prvostepeni upravni organ je u ponovnom postupku odbacio predlog za iseljenje tužioca zbog apsolutne nenadležnosti. Tužilac je iz ovoga stana iseljen a tužena je u međuvremenu istim raspolagala tako što ga je dodelila trećem licu sa kojim je zaključila ugovor o zakupu. U postupku reizvršenja, odbijena je tužiočeva tužba za reizvršenje zbog faktičke nemogućnosti. Tužilac je pokrenuo parnicu da se utvrdi da ima pravo zakupa na spornom stanu i pravo da nastavi sa korišćenjem stana posle smrti ranijih nosilaca stanarskog prava koji je okončan pravosnažnim rešenjem o povlačenju tužbe. U postupku je utvrđeno i da je tužiočev otac zakupac stana površne 56 m2 i da je tužilac unet u očev ugovor o zakupu stana kao član njegovog porodičnog domaćinstva. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je zahtev tužioca za naknadu štete neosnovan. Za odluku o odbijanju tužbenog zahteva nižestepeni sudovi su dali jasne i pravilne razloge koje u svemu kao osnovane prihvata i Vrhovni sud, zbog čega nije osnovano isticanje tužioca u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tužbeni zahtev tužioca je zasnovan na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima po kojoj pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Da bi ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica, po pravilima o odgovornosti za drugog, oštećeni treba da dokaže pored opŠtih uslova za građansko-pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je štetu pričinio organ prvnog lica nezakonitim radom u vršenju svojih funkcija. Postojanje odgovornosti pravnog lica nije uslovljeno namerom ili grubom nepažnjom jer je postojanje namere ili grube nepažnje pravno relevantno samo u regresnoj parnici. Odgovornost pravnog lica uslovljena je neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa, osim ako je reče o pogrešnom tumačenju zakona. U konkretnom slučaju do iseljenja tužioca iz spornog stana došlo je zbog pogrešnog tumačenja propisa o stvarnoj nadležnosti jer je odluku o iseljenju doneo organ uprave umesto suda opšte nadležnosti. Zbog toga i po oceni Vrhovnog suda, tužilac koji inače ne spada u krug lica kojima pripada pravo da nastave sa korišćenjem predmetnog stana, nema pravo na naknadu štete od tužene Opštine. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1035/04 od 21.10. 2004. god.)
391. Postoji odgovornost Republike zbog nezakonitog rada njenih organa, kada prognano lice koje se zateklo na njenoj teritoriji predaju organima Republike Srpske Krajine. Iz obrazloženja: - 196 -
OBLIGACIONO PRAVO Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tužena odgovorna za štetu prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju, ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. U ovom slučaju, nezakonitim radom organa tužene, sin tužioca – koji je bio prognano lice sa teritorije Hrvatske, predat je organima Republike Srpske Krajine. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 50/04 od 24.06.2004. god.)
392. Ukoliko je organ pravnog lica svojim ponašanjem (nečinjenjem) doveo do toga da se suma uplaćena za veštačenje obezvredi i tužilac bude prinuđen da uplati novu novčanu sumu za veštačenje, ima pravo na naknadu utvrđene sadašnje vrednosti novčane sume iz perioda prve uplate. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženik Republika Srbija je obavezana tužiocu da plati na ime naknade štete navedeni iznos u izreci presude. Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da je tužilac učestvovao u parničnom postupku i u istoj je određeno veštačenje od strane sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u B.... To je ustanova koju je osnovala Republika Srbija, pa je po nalogu suda tužilac uplatio u toku 1989. godine ondašnjih 20 miliona dinara, a veštačenje nije obavljeno do 1992. godine kada je tužilac po navodu suda uplatio novu novčanu sumu. Time tužilac smatra da je pretrpeo štetu, jer je prva novčana suma obezvređena neradom Medicinskog fakulteta. Takođe je utvrđeno da sud nije doprineo odugovlačenju postupka. Neosnovano je isticanje u žalbi da je prvostepeni sud materijalno pravo pogrešno primenio. U konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 172. ZOO, jer je organ tuženika – Medicinski fakultet, osnovan aktom tuženika, svojim odugovlačenjem doprineo da se obezvredi uplaćeni novac od 1989. do 1992. godine, a tužilac ima pravo na naknadu štete u vidu utvrđene sadašnje vrednosti novčane sume iz 1989. godine. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 381/04 od 31.03.2004. god.)
393. Rok zastarelosti potraživanja naknade štete teče prema državi, odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto tog fizičkog lica, po odredbama iz člana 172. ZOO. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, od momenta nastanka štete do podnošenja zahteva za njenu naknadu, protekli su subjektivni rok od tri godine od saznanja za štetu, odnosno objektivni rok od pet godina od dana nastanka štete, a prema rokovima propisanim odredbom člana 376. ZOO. Stoga su neosnovani navodi revizije tužioca, jer rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. ZOO teče samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, a ne i prema državi odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto tog fizičkog lica, po odred- 197 -
OBLIGACIONO PRAVO bama iz člana 172. ZOO. Iz ovih razloga potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ, zastareva u rokovima propisanim odredbama iz člana 376. ZOO. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3163/04 od 10.11.2004. god.)
394. Kada je u pogledu primenjene mere oduzimanja putne isprave u krivičnom postupku i ostvarenja njenog legitimnog cilja narušen princip proporcionalnosti, oštećenom pripada građansko pravna zaštita u vidu zahteva za naknadu materijalne štete za koju odgovara Republika Srbija prema članu 172. ZOO. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je povodom saobraćajne nezgode koja se dogodila 27. aprila 1982. godine, u kojoj je tužilac učestvovao, od strane organa unutrašnjih poslova od tužioca oduzeta putna isprava, a na osnovu zahteva oštećenih kao tužilaca protiv njega je pokrenut krivični postupak. Budući da je tužilac imao i nemačko državljanstvo i da mu je oduzeta strana putna isprava, a da je vlasnik gostionice u nemačkom gradu Heslingenu, njegov branilac je u toku krivičnog postupka više puta podnescima ukazivao na dugo trajanje postupka i predlagao vraćanje putne isprave tužiocu, kako ne bi trpeo štetu u obavljanju svoje ugostiteljske delatnosti, predlažući da se razmotri pitanje vraćanja putne isprave na osnovu ponuđenog jemstva. Odlukom krivičnog suda, tužiocu je vraćena isprava 21. septembra 1984. godine, a krivični postupak je pravnosnačno okončan donošenjem oslobađajuće krivične presude od 20. maja 1986. godine. Za sve vreme neopravdano dugog trajanja postupka vraćanje putne isprave tužilac je trpeo štetu u vidu izgubljene zarade u vršenju ugostiteljske delatnosti, jer je dolazilo do sniženja čiste dobiti. Nižestepeni sudovi nalaze da je tužena Republika Srbija odgovorna za materijalnu štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prema razlozima sudova mera privremenog oduzimanja putne isprave od tužioca koja je trajala skoro dve i po godine, zbog propusta organa u vođenju krivičnog postupka (odlaganje pretresa, neažurnost i dugo trajanje postupka) nije opravdalo ovlašćenje iz člana 85. stav 2. ZKP, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja. Na osnovu toga, sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev za utvrđeni iznos izgubljene zarade sa pripadajućom kamatom. Izloženo stanovište nižestepenih sudova u pogledu propisa relevantnih za ocenu osnovanosti zahteva tužioca je po oceni Vrhovnog suda pravilno. U obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Postupanje organa za čiji rad odgovara država, zakonitost i pravilnost rada tog organa, ocenjuje se prema propisanim pravilima postupka za rad tog organa i okolnostima slučaja. Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da u krivičnom postupku zakoniti cilj mere privremenog oduzimanja putne isprave nije opravdan, ne samo zbog ishoda krivičnog postupka u kome nije dokazano da je tužilac izvršio krivično delo, već i zbog dugog trajanja postupka i činjenice da je tužilac ukazivao na mogućnost blaže mere (polaganje jemstva) kojom se moglo postići obezbeđenje njegovog prisustva u krivičnom postupku, s obzirom na činjenicu da obavlja delatnost u Nemačkoj i da se radi o putnoj ispravi koja mu je izdata kao državljaninu Nemačke. Pored toga, u toku krivičnog postupka nijedna okolnost nije ukazivala na to da se krivični postupak nije mogao uspešno provesti i - 198 -
OBLIGACIONO PRAVO bez privremenog oduzimanja putne isprave, koji je neopravdano dugo trajao. S obzirom da je u pogledu preduzete mere i ostvarenja njenog legitimnog cilja narušen princip proporcionalnosti, tužiocu u ovom sporu pripada građansko-pravna zaštita u vidu zahteva za naknadu materijalne štete koja je prouzrokovana nepravilnim radom državnog organa. Na osnovu iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 393. ZPP, odlučio kao u izreci". (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 11-2374/03 od 29.01.2004. god.)
395. Kada oštećeni doprinese da šteta uopšte nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, dolazi do podeljene odgovornosti i srazmernog smanjenja naknade. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju nižestepenih sudova prilikom pokretanja viljuškara, vlasništvo tuženog, usled klizavog kolovoza i delom usled praznog hoda volana, te nemogućnosti preciznog upravljanja, autoviljuškar je krenuo u desnu stranu, pa je vozač u nameri da stabilizuje viljuškar i da izbegne otvoreni šaht na putu, pokrenuo volan u levu stranu, te je ovaj manevar pojačao nestabilnost viljuškara i ljuljanje, usled čega je tužilac izgubio ravnotežu i pao s papučice viljuškara na kojoj je stajao. Kritičnom prilikom tužilac je zadobio teške telesne povrede. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su zaključili da je drugotuženi odgovoran za nastalu štetu po principu objektivne odgovornosti kao i imalac opasne stvari u smislu člana 173. i člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, što svakako jeste viljuškar u pokretu, koji uz to nije bio ispravan, a pri tome nisu obezbeđeni odgovarajući uslovi rada u skladu sa odgovarajućim Zakonom o zaštiti na radu. Osnovano se u reviziji ukazuje da su sudovi propustili da primene odredbu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima (pravilo podeljene odgovornosti), i ocene doprinos oštećenog u nastaloj šteti. Naime, kada oštećeni doprinese da šteta uopšte nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, dolazi do podeljene odgovornosti i srazmernog smanjenja naknade, ukoliko je moguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove štetne radnje i propuštanja, a kad je to nemoguće utvrditi, sud dosuđuje naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. Dakle, u konkretnom slučaju trebalo je oceniti da li je tužilac oštećeni, i u kojoj meri konkretno svojom radnjom ili propuštanjem, faktički učestvovao u prouzrokovanju određenog dela njegove vlastite štete, kojim se istovremeno smanjuje dužnost štetnikove naknade potpune integralne štete, a da se pri tome uopšte ne uzima u obzir njegov subjektivni odnos prema tom svom vlastitom ponašanju, već se jedino ocenjuje da je dotično njegovo ponašanje bilo drukčije od redovnog uobičajenog, standardnog ponašanja drugih osoba u dotičnoj situaciji, ili nije. Imajući u vidu utvrđenja da je tužilac nepropisno stao na papučicu viljuškara, da bi se prevezao na mesto rada, i da je bio svestan da viljuškarem upravlja radnik koji nije obučen, očigledno je da nije posvetio dovoljnu pažnju tako rizičnoj vožnji, i da je time delimično doprineo da šteta nastane u vidu teške telesne povrede koja je prouzrokovala trajne posledice za tužioca. Vodeći računa o okolnostima slučaja, Vrhovni sud nalazi da je ukupnu pravičnu naknadu valjalo smanjiti za 20% i to za svaki pojedinačni vid nematerijalne štete. Stoga je Vrhovni sud u tom delu preinačio nižestepene presude, u smislu člana 395. stav 1. ZPP. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 507/03 od 03.07.2003. god.) - 199 -
OBLIGACIONO PRAVO
396. Naknada štete koju prouzrokuje sud, ostvaruje se tužbom podnetom protiv države. Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta nesumljivo se vidi da je predmetna šteta nastala u vršenju sudijske dužnosti. Kako su sudovi organi države, za štetu koju sudska vlast prouzrokuje građanima ne može odgovarati opština kao jedinica lokalne samouprave, već samo Republika Srbija kao država. Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu koju organ države prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije odgovara država, kao pravno lice. Pošto je u ovom slučaju tužba za naknadu štete podneta protiv opštine, zahtev prema njoj je neosnovan, jer opština ne može odgovarati za štetu koju građanima prouzrokuju organi države. Ona ima svoje organe i može odgovarati samo za štetu koju oni, dakle organi lokalne samouprave, prouzrokuju trećim licima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6203/2002 od 10.11.2002. god.)
397. Imalac opasne stvari ne oslobađa se objektivne odgovornosti ako učini propust u kontroli nad tom stvari, pa dođe do njene neovlašćene upotrebe. Iz obrazloženja: Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Tužiocu je štetu na vozilu prouzrokovalo lice na službi u Vojsci Jugoslavije, time što je vozilo tuženog ostavio na strmoj ulici, ne obezbeđujući ga na odgovarajući način od mogućnosti samopokretanja, i što se ono, bez kontrole, samopokrenulo i naletelo na vozilo tužioca parkirano ispred njega. Na ovaj način vozilo tuženog je, svojim svojstvima i položajem, delovalo kao opasna stvar, a pošto za štetu od takve stvari, po članu 174. Zakona o obligacionim odnosima, odgovara imalac, u reviziji se neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešili što su obavezali tuženu Državu da prouzrokovanu štetu naknadi. U reviziji se neosnovano ističe da postoji razlog za isključenje odgovornosti iz člana 175. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovoj odredbi, ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče ne odgovara on nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac za to nije odgovoran. Tačno je da je vozilo tuženog bez znanja vojne komande upotrebilo mobilisano lice na službi u JNA, ali za to je odgovoran i imalac vozila, jer nije preduzeo sve što je bilo potrebno da spreči neovlašćenu upotrebu vozila. Vojna vozila stoje u krugu kasarne i bez kontrole pri izlasku ne mogu biti uključena u javni saobraćaj. Čim se vozilo tuženog našlo na ulici, jasno je da je zatajila kontrola, a pošto nju organizuje vojna komanda, imalac snosi odgovornost za neovlašćenu upotrebu vozila koje je prouzrokovalo štetu tužiocu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 344/02 od 07.02.2002. god.) - 200 -
OBLIGACIONO PRAVO
398. Republika Srbija je odgovorna za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Iz obrazloženja: Odredbom člana 38. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe propisano je da nadzor nad primenom Zakona i drugih propisa kojima se uređuje promet robe, obavlja Ministarstvo trgovine preko tržišnih inspektora. U momentu oduzimanja robe, tržišni inspektori, shodno Zakonu o ministarstvima ("Sl. glasnik RS", br. 7/91) i Uredbi o načinu i vršenju poslova Ministarstva i posebnih organizacija van njihovog sedišta ("Sl. glasnik RS", br. 3/92), postupali su kao radnici Ministarstva trgovine i turizma, van sedišta ministarstava. Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Kako je u konkretnom slučaju roba oduzeta od strane tržišnih inspektora kao radnika Ministarstva trgovine, to je isključivo prvotužena Republika Srbija, čiji je organ Ministarstvo trgovine, u smislu napred navedene zakonske odredbe odgovorna za naknadu štete nastalu nezakonitim oduzimanjem robe. Stoga je revizija drugotužene opštine Vranje usvojena i drugostepena i prvostepena presuda preinačene tako što je tužbeni zahtev u odnosu na tuženu opštinu odbijen. Tužilac je vlasnik Preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu "M..." Eksport-import, te je isti njegov zakonski zastupnik. Kako je roba oduzeta od pravnog lica, odnosno od Preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu "M..." Eksport-import, to samo ovo Preduzeće može biti stranka u ovom postupku, a ne vlasnik i direktor tog preduzeća kao fizičko lice. Stoga je revizija prvotužene Republike Srbije delimično usvojena i drugostepena i prvostepena presuda preinačene tako što je, tužbeni zahtev tužioca odbijen zbog nedostatka aktivne legitimacije. S obzirom da je Republika Srbija u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odgovorna za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a prvo tužilac je pretrpeo štetu zbog nezakonitog oduzimanja robe od strane radnika Ministarstva trgovine, to je prvotužena u obavezi da naknadi štetu prvotužiocu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1120/92 od 20.11.2002. god.)
399. Ukoliko se napravi prekršaj iz čl. 99. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, carinski organ može oduzeti robu i staviti je pod nadzor do okončanja prekršajnog postupka. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 22. maja 1995. godine ovlašćeni radnik Carinarnice Z... je oduzeo putničko vozilo “M...” reg. br. _____, vlasništvo tužioca, i isto je stavljeno pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka. U prekršajnom postupku tuženi je oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 99. stav 1. tačka 2. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju i zbog toga je kažnjen kaznom od 500,00 dinara. Međutim, navedeno vozilo je vraćeno na osnovu člana 100. stav 1. istog Zakona. Tužilac je 19. februara 1997. godine na osnovu akta carine preuzeo ovo vozilo. - 201 -
OBLIGACIONO PRAVO Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo – odredbu člana 172. ZOO, kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete u visini utuženog iznosa od 45.450 USA dolara u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, kao i iznos od 1.702,94 dinara sa traženom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Ovako su nižestepeni sudovi odlučili pošto su utvrdili da su organi tužene postupali u skladu sa propisima - član 100. st. 1. i st. 6. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, prema kojim odredbama se roba može oduzeti ako je u pitanju prekršaj iz člana 99. tog zakona, kao i da se u tom slučaju – oduzimanja robe ista stavlja pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka, kao i u smislu odredbe člana 118. Zakona o prekršajima. Kako je predmetno vozilo oduzeto i vraćeno u skladu sa navedenim propisima, a u postupku je tužilac proglašen odgovornim za učinjeni prekršaj iz člana 99. stav 1. tačka 2. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju i kažnjen novčanom kaznom od 500,00 dinara, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su u ovoj pravnoj stvari organi tužene postupali u skladu sa citiranim odredbama Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju i Zakona o prekršajima, pa stoga tužena nije u smislu odredbi člana 172. ZOO-a odgovorna za nastalu štetu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije,Rev. 4497/01 od 11.07.2002. god.)
400. Država je odgovorna za štetu koju njeni organi prouzrokuju licima prognanim radi prisilne mobilizacije. Iz obrazloženja: Zbog toga što su ga pripadnici policije lišili slobode i predali organima vlasti Kninske Krajine, koji su ga - protiv njegove volje - izložili rizicima rata u Hrvatskoj i poniženjima koje je doživeo zato što se, po otpočinjanju rata, iz R... gde je živeo, vratio u B..., gde je rođen - tužilac traži da mu tužena naknadi štetu. Građanima je zajemčena sloboda kretanja i nastanjivanja, kao i pravo da napuste Republiku Srbiju i u nju se vrate (član 17. stav 1. Ustava Republike Srbije). Građanin Republike Srbije ima državljanstvo Republike i ne može ga biti lišen, prognan ili ekstradiran (član 47. st. 1. i 2. Ustava i član 17. stav 3. Ustava SR Jugoslavije). Izbeglicama je obezbeđena pravna zaštita koju uživaju i građani Republike Srbije (član 4. Zakona o izbeglicama - "Sl. glasnik RS", broj 18/92). Odbivši zahtev tužioca za naknadu štete, nižestepeni sudovi nisu imali u vidu ove propise. Ovde je reč o šteti koja je nastala povredom Ustavom zajemčenih i priznatih prava i sloboda građana, na šta se u reviziji osnovano ukazuje a zbog čega je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Zato je ovaj sud, u smislu člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo pobijane presude i predmet vratio na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se razjasni status tužioca tj. da li je u vreme nastanka štete imao svojstvo državljanina Republike Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije ili svojstvo izbeglice. U prvom slučaju, građanin Republike Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran (član 47. stav 2. - 202 -
OBLIGACIONO PRAVO Ustava Srbije odnosno član 17. stav 3. Ustava SR Jugoslavije). U drugom slučaju, izbeglicama se obezbeđuje unutrašnja i međunarodna pravna zaštita na način koji je utvrđen za građane Republike Srbije (član 4. Zakona o izbeglicama). U oba slučaja dolazi se do člana 172. Zakona o obligacionim odnosima - svako pravno lice (pa i država) odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Ova odgovornost može biti i solidarna, u smislu člana 206. Zakona o obligacionim odnosima. pa se šteta može reparirati i od drugog pravnog lica (uključujući i drugu državu). Stvar je oštećenog da izabere koga će od više solidarnih dužnika tužiti. Naravno, prvostepeni sud će ceniti i to da li je tužilac, kao građanin Rijeke, bio u kakvoj obavezi prema organima Kninske Krajine, i kakav je ona, u vreme nastanka štete, imala pravni, odnosno međunarodno- pravni subjektivitet. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6258/99 od 14.06.2001. god.)
401.
Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6126/98 od 05.04.2000. god.)
402. Okolnost što je tužilac ne sumnjajući u poreklo vozila i vlasništvo označenog prethodnika na koje je vozilo bilo registrovano, kupio to vozilo po ugovoru o komisionoj prodaji kojom je prethodila predaja vozila komisionaru preko punomoćnika navodnog vlasnika, nema značaja za odlučivanje o traženoj naknadi štete u odnosu na pitanje postojanja odgovornosti Republike Srbije, čiji su organi vršeći službenu dužnost, otkrili falsifikovanje brojnih oznaka vozila i činjenicu da je vozilo protivpravno oduzeto od njegovog stvarnog vlasnika, te mu ga vratila. U ovakvoj situaciji, šteta nastala za tužioca nije posledica radnji organa tužene, sprovedenih u skladu sa njihovim službenim ovlašćenjima, već posledica prethodnog protivpravnog oduzimanja vozila od njegovog stvarnog vlasnika i izmene, tj. falsifikovanja brojnih oznaka vozila, što su krivična dela, te kasnije zaključenje ugovora o komisionoj prodaji koji zbog načina na koje je vozilo izašlo iz državine vlasnika, ne može predstavljati valjan pravni osnov za sticanje svojine tužioca ni derivativnim načinom u smislu člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ni originarnim, po osnovu sticanja od nevlasnika u smislu člana 31. istog Zakona. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da nema osnova za odgovornost tužene Republike za naknadu štete prouzrokovane tužiocu koji bi bio zasnovan na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. (Gž. br. 4470/02 – P. br. 1851/00)
403. Prema članu 17. tačka 3. Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju prevozilac se potpuno ili delimično oslobađa odgovornosti za štetu ako je udes ili nezgoda nastala krivicom trećeg lica, a prevozilac i pored nastojanja, imajući u vidu osobenosti slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njegove posledice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6497/98 od 03.11.1999. god.) - 203 -
OBLIGACIONO PRAVO
404. Pravno lice odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Ako je štetu prouzrokovalo neko od dva ili više lica, koja su na neki način međusobno povezana, a ne može se utvrditi koje je od njih štetu prouzrokovalo, ta lica odgovaraju solidarno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6076/98 od 11.11.1999. god.)
405. Organizacija koja gazduje lovištem dužna je da preduzima propisane mere za sprečavanje štete koju divljač može pričiniti imovini ili ljudima na zemljištu i vodi na kojima se lovište nalazi i na okolnim zemljištima. Ako štetu pričini lovostajem zaštićena divljač onda je orgnaizacija dužna da naknadi štetu pod uslovom da je oštećeni preduzeo propisane mere za sprečavanje štete od divljači. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3532/98 od 17.08.1999. god.)
406. Opština nije odgovorna za štetu zbog rušenja bespravno podignutog objekta ako graditelj bespravno podignutog objekta ne postupa po konačnom rešenju upravnog organa kojim se nalaže rušenje objekta i sam ne poruši bespravno podignuti objekat. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 130/99 od 07.09.1999. god.)
407. Oštećeni ima pravo na naknadu štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom pričini službeno lice ili državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa zakonom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 751/99 od 10.11.1999. god.)
408. Oštećenik ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao namerno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 20/98 od 29.04.1998. god.)
409. Za postojanje odgovornosti pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcije, potrebno je da postoji uzročna veza između greške njenog organa i prouzrokovane štete. ( Iz rešenja Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1192/97 od 24.04.1998. god.) - 204 -
OBLIGACIONO PRAVO
410. Neblagovremeno dostavljanje rešenja o izvršenju organu nadležnom za sprovođenje izvršenja može biti razlog za naknadu štete usled zadocnjenja ali ne i razlog za naknadu štete usled neizvršenja pravnosnažne presude. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5334/96 od 15.10.1996. god.)
411. Odredba člana 170. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u slučaju kad je trećem licu štetu prouzrokovalo, na radu ili u vezi sa radom, lice u radnom odnosu.Lice u građansko-pravnom odnosu sa preduzećem, može odgovarati za štetu usled opasne stvari i kao njen imalac. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4620/95 od 24.10.1995. god.)
412. Za štetu prouzrokovanu ubistvom ili telesnom povredom radnika na radnom mestu od strane lica koje nije radnik kod istog pravnog lica, odnosno poslodavca, odgovara pravno lice, odnosno poslodavac kod koga je radnik radio u trenutku prouzrokovanja štete. Ako je do ubistva ili povrede došlo u vezi sa radom ili ako je pravno lice, odnosno poslodavac propustio da preduzme propisane, odnosno uobičajene mere bezbednosti. (Zaključak savetovanja u Saveznom sudu, od 27.12.1992. god.)
413. Za naknadu štete nastale posle hirurške intervencije od značaja je ceniti i obavezu zdravstvenih radnika da obaveštavaju pacijenta o mogućim posledicama i riziku koji se preuzima pristankom na operativni zahvat. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2714/92)
414. Zdravstvena ustanova odgovara za štetne posledice operativnog lečenja, ako pacijentu nije predočila sve moguće posledice operativnog zahvata na koji je, inače, pristao. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2714/92)
415. Opština odgovara za štetu pričinjenu nepravilnim radom njenih organa prilikom rušenja objekta u postupku prinudnog izvršenja. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 442/90)
416. Objektivna odgovornost države SFRJ sastoji se u odgovornosti za druga lica, tj. za vojna lica koja su u vezi sa vršenjem službe učinila štetu trećim licima. (Okružni sud u Kraljevu, Gž. 101/90)
- 205 -
OBLIGACIONO PRAVO
417. Ne postoji odgovornost federacije za štetu koju je prouzrokovao vojnik na odsluženju vojnog roka, koji je za vreme boravka van kasarne, po osnovu dozvoljenog izlaska iz kasarne, prouzrokovao štetu trećem licu. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 651/90)
418.
Za štetu koja nastane usled nestručne vožnje vozača gradskog saobraćaja, tako što je usled naglog kočenja autobusa putnica pala u autobusu i povredila nogu, odgovorna je organizacija udruženog rada - javnog prevoza u kojoj je radnik - vozač zaposlen. (Viši privredni sud, Pž. 4436/88)
419.
Država SFRJ je odgovorna za štetu koju pretrpi vojnik u krugu kasarne u toku vojnog roka, prouzrokovanu aktivnošću drugog vojnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 656/87)
420.
SIZ zdravstvene zaštite nema pravo da od organizacije kod koje je radnik zaposlen naplati na ime regresne štete troškove lečenja njenog radnika koji je povređen u krugu fabrike ako do povrede i nastalih troškova lečenja nije došlo u vezi sa radom jer je radnik tuženika povređen na taj način što je drugi radnik pokušao da ga ubije za koje krivično delo je i kažnjen u krivičnom postupku. (Viši privredni sud Srbije, Pž. 3556/86 od 02.09.1986. god.)
421.
Kada je po naredbi suda oduzeto putničko vozilo, pa zbog neodgovarajućeg čuvanja na otvorenom prostoru nastalo oštećenje na vozilu, koje je vraćeno vlasniku odgovarajuća društveno-politička zajednica odgovorna je za naknadu štete. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 246/86)
422.
Kada je konačnim rešenjem upravnog organa naloženo uklanjanje objekta i materijala nakon rušenja objekta, za koji je izdata privremena lokacija na građevinskom zemljištu do njegovog privođenja nameni prema urbanističkom planu, onda društveno-politička zajednica nije odgovorna za štetu zbog rušenja objekta, kad to rušenje nije učinio vlasnik, ako takvim rušenjem nije došlo do veće štete nego da je sam vlasnik rušio objekat. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 514/85)
423. Slično čl. 156. Zakona o upravi, društveno-politička zajednica odgovara za štetu koju njen radnik u vezi sa vršenjem službene dužnosti prouzrokuje drugome. Međutim, društveno-politička zajednica oslobađa se takve odgovornosti ako dokaže da je njen radnik u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo raditi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 505/85) - 206 -
OBLIGACIONO PRAVO
424. Država SFRJ odgovara za štetu koju pričini carinarnica time što nije preduzela nikakve mere zaštite putničkog vozila stavljenog pod carinski nadzor, te je usled toga došlo do oštećenja vozila. Vlasnik vozila koji je popravio vozilo i isplatio troškove popravke može tražiti naknadu isplaćenih troškova popravke, a ne i valorizaciju ovih troškova na dan presuđenja. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 502/85)
425.
Za štetu koju pričini vojnik za vreme odsustva ne odgovara država SFRJ, jer šteta nije pričinjena u vezi sa vršenjem vojničke službe. Za odgovornost države SFRJ potrebno je da su ispunjena dva uslova: da je štetu izvršilo vojno lice i da je šteta pričinjena u vezi sa vršenjem službe nezakonitim ili nepravilnim radom. Oba ova uslova moraju biti ispunjena kumulativno. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 253/85)
426. Lice kome su na ograničenom prelazu oduzeta devizna sredstva zbog neposedovanja potvrde ovlašćene banke a po rešenju Saveznog deviznog inspektorata u korist buxeta federacije - posle pravosnažnosti rešenja o obustavi prekršajnog postupka zbog zastarelosti, nema pravo na povraćaj oduzetih sredstava koja tužena država SFRJ drži po osnovu rušenja. (Okružni sud u Beogradu, Gž. 3566/85)
427.
Kad je utvrđeno da je hirurška intervencija bila nužna i da je izvedena po svim pravilima medicinske nauke, onda zdravstvena organizacija, u kojoj je izvršena hirurška intervencija, nije u obavezi da oštećenom isplati naknadu štete, koju je pretrpeo kao posledicu ove intervencije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1832/85)
428.
Kad su organi tužene opštine bez postojanja pravnog osnova izvršili rušenje objekta, koji je bio u građanskoj svojini i imao status trajnog karaktera, onda postoji pravni osnov za obavezivanje tužene opštine na naknadu štete koju su sopstvenici pretrpeli protivpravnom radnjom organa tužene. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1776/84)
429. Odgovornost zdravstvene organizacije je subjektivne, a ne objektivne prirode, i ona odgovara za štetu prouzrokovanu pacijentu ako njeni lekari i drugo medicinsko osoblje nisu postupali u - 207 -
OBLIGACIONO PRAVO skladu sa pravilima medicinske nauke i sa odgovarajućom pažnjom, pa iz takvog ponašanja proistekne šteta. Građansko-pravna odgovornost zdravstvene organizacije postoji samo ako se dokaže datim okolnostima lekara i zdravsteno osoblje medicinske ustanove nisu postupali ovako kako je trebalo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1659/84)
430. Federacija ne odgovara za štetu koju su prouzrokovali pripadnici JNA, kad štetni događaj nije bio u vezi sa obavljanjem njihove službe. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 39/84)
431.
Radna organizacija za održavanje puteva odgovorna je za štetu oštećenom u slučaju kad je do štete došlo usled propusta radne organizacije da put pospe solju ili nekim drugim sredstvima, kako bi sprečila stvaranje leda na putu i na taj način put učinila bezbednim za saobraćaj. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 222/84)
432. Oštećenom licu, koje je za vreme odsluženja vojnog roka u JNA bilo povređeno i lečeno, ne pripada pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade za vrenme lečenja i bolovanja, jer nije bilo u radnom odnosu, već na odsluženju redovnog vojnog roka, pa stoga nije ni moglo ostvariti zaradu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 676/82)
433. Zdravstvena ustanova, koja vrši medicinsku intervenciju, može odgovarati samo za one posledice intervencije, koje nastanu usled nestručnog, nepažljivog i nepropisnog rada njenih radnika, dakle, za posledice koje se ne mogu pripisati u krivicu lekarima i drugom medicinskom osoblju zbog postupanja koje nije bilo u skladu sa pravilima medicinske struke. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2066/80)
434. Odgovornost za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog zadržavanja u ustanovi za izdržavanje kazne nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja krivične sankcije postoji ne samo kada je zadržavanje posledica nepravilnog ili nezakonitog rada organa, nego i kada je uslovljena greškom u tumačenju propisa. Iz obrazloženja: Nalazeći da je boravak tužioca u zatvoru nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja krivične sankcije posledica pogrešnog tumačenja propisa a ne nepravilnog ni nezakonitog rada organa te da - 208 -
OBLIGACIONO PRAVO tužena nije odgovorna za naknadu štete u smislu čl. 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog boravka na izdržavanju kazne od 13.04. - 21.09.2004. godine. Na pogrešnu primenu materijalnog prava se osnovano ukazuje revizijom. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je neopravdan boravak tužioca u kazneno-popravnom domu posledica pogrešnog tumačenja propisa, za šta je odgovoran organ koji postupa u okviru zakonskih ovlašćenja. Pogrešnu pravnu ocenu prvostepenog krivičnog suda otklonio je viši sud u postupku po pravnom leku u zakonom propisanoj proceduri. Međutim, nižestepeni sudovi su propustili da ocene postojanje odgovornosti tužene za naknadu štete po krivičnim propisima, koji regulišu pravila o naknadi štete licima neosnovano lišenim slobode. Odredbama čl. 560. stav 1. tač. 3. Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 70/01 sa izmenama i dopunama - važeći u vreme prouzrokovanja štete) bilo je propisano da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode ili je zadržano duže u pritvoru ili u ustanovi za izdržavanje kazne ili mere. Dakle, ovim propisom regulisan je najširi obim odgovornosti za štetu prouzrokovanu neosnovanim držanjem lica u pritvoru ili na izdržavanju krivične sankcije, bez obzira da li je prouzrokovana nezakonitim postupanjem ili samo greškom nekog organa. U konkretnom slučaju nije sporno da je tužilac pogrešno zadržan u Kazneno popravnom domu nakon dana nastupanja apsolutne zastrelosti izvršenja kazne zatvora i da zakonski osnov za lišenje slobode u navedenom periodu nije postojao. Iz toga upravo i proizilazi odgovornost tuženog za naknadu prouzrokovane štete tužiocu. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 475/06 od 01.03.2007. godine)
435. Bez obzira što je pritvor bio određen iz zakonom priznatih razloga, pritvorenom licu pripada pravo na naknadu štete ako on ne bude opravdan pravnosnažnom osuđujućom presudom. Dakle, pravo na naknadu štete zavisi od konačnog ishoda krivičnog postupka. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Ovde tužilac optužen je za krivično delo prikrivanja iz čl.184. stav 1. KZ RS i u pritvoru je proveo od 08.12.1992. godine do 28.04.1993. godine tj. četiri meseca i dvadeset dana. Zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, postupak prema njemu je obustavljen pravnosnažnim rešenjem od 18.02.2004. godine Iz takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužilac ima status lica neosnovano lišenog slobode, u smislu čl. 560. stav 1. tač. 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 70/01 sa izmenama i dopunama - važećeg u vreme donošenja rešenja o obustavljanju krivičnog postupka i u vreme donošenja prvostepene presude ), kao i u smislu odredbe čl. 545. stav 1. tač. 1. Zakona o krivič- 209 -
OBLIGACIONO PRAVO nom postupku ("Sl. list SFRJ", br. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 i 3/90 i "Sl. list SRJ", br. 27/92 i 24/94 - važećeg u vreme lišenja slobode tužioca). Nije osnovano pozivanje tužene u reviziji da je došlo do pogrešne primene odredaba čl. 541. i 545. Zakona o krivičnom postupku, važećeg u vreme lišenja slobode tužioca,. Nema mesta primeni čl. 541. ZKP (identične sadržine kao čl. 556. ZKP važećeg u vreme presuđenja) zato što ovaj član uređuje postupak naknade štete u slučaju neopravdane osude. Član 545. ZKP, važeći u vreme lišenja slobode tužioca (identičan čl. 560. važećeg u vreme presuđenja) uređuje postupak naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, što je ovde slučaj i propisuje mogućnost da se takvom licu uskrati pravo na naknadu štete ako je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Međutim, ne propisuje mogućnost da se okrivljenom uskrati pravo na naknadu štete ako je zloupotrebom procesnih prava doveo do zastarelosti krivičnog gonjenja, kao što to tvrdi revizija (i što revident, uostalom, tokom postupka nije ni dokazao) niti propisuje obavezu suda da ceni zakonitost i opravdanost određivanja pritvora. Pravo na naknadu štete zavisi od konačnog ishoda krivičnog postupka. Ako pritvor ne bude opravdan pravnosnažnom osuđujućom presudom, pritvorenom licu pripada pravo na naknadu štete nezavisno od činjenice što je pritvor bio određen iz zakonom priznatih razloga, što je u skladu i sa članom 5. stav 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2898/06 od 01.02.2007. godine)
436. Samo ako je veći procenat amortizacije posledica neodgovarajućeg čuvanja vozila dok se ono nalazilo kod tužene - vlasnik ima pravo na naknadu štete po tom osnovu. Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj stvari tužilac je tražio predaju vozila koje je tužena oduzela 20.07.2000. godine. Vozilo mu je vraćeno u toku postupka, 23.02.2005. godine, nakon čega je tužilac preinačio tužbu tako što je tražio naknadu štete u iznosu od 771.129,00 dinara. Tužbeni zahtev je prvostepenom presudom usvojen i tužiocu je dosuđen navedeni iznos koji obuhvata troškove popravke vozila, troškove delova koji nedostaju, “šlepovanje” vozila i naknadu na ime umanjene vrednosti po osnovu amortizacije u periodu dok je vozilo bilo oduzeto od tužioca. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, vozilo je u trenutku oduzimanja bilo staro pet godina i jedan mesec i za taj period je bilo amortizovano 59,50%, a u trenutku vraćanja amortizacija vozila iznosi 79%. Cena novog vozila iste marke i tipa na dan datog nalaza i mišljenja iznosi 2.470.749,00 dinara, a umanjena vrednost vozila po osnovu amortizacije, u periodu dok je bilo oduzeto od tužioca, iznosi 19,50% od cene novog vozila, što predstavlja iznos od 617.588,00 dinara. Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. U reviziji tužena osnovano ukazuje da je o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava i da je zbog toga činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Neosnovanim oduzimanjem vozila koje je tužiocu vraćeno, tužena je u obavezi da naknadi štetu koja je u uzročnoj vezi sa njenom radnjom oduzimanja vozila. Kako bi vozilo koje je oduzeto tužiocu, i da se nalazilo kod njega, po redovnom toku stvari bilo amortizovano, to bi tužena bila u obave- 210 -
OBLIGACIONO PRAVO zi da nadoknadi samo štetu nastalu usled većeg procenta amortizacije zbog neodgovarajućeg čuvanja vozila dok se kod nje nalazilo. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 237/07 od 31.01.2007. godine)
437. Odborniku pripada naknada materijalne štete u visini pripadajućih naknada samo za period od donošenja rešenja o prestanku mandata do verifikacije mandata novom odborniku, izabranog u istoj izbornoj jedinici. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u toku postupka utvrdio da je tužilac na lokalnim izborima za odbornike u Opštini S. održanim dana 24.09.2000. godine, kao član Demokratske stranke vojvođanskih Mađara, izabran za odbornika u SO S. na period od 4 godine i da je u periodu od oktobra 2000. godine do 29.05.2002. godine bio na funkciji potpredsednika Opštine S. i predsednika Komisije za predstavke i žalbe Opštine S., a da mu je zbog prestanka članstva u političkoj partiji DSVM prestao mandat odbornika na osnovu odluke SO S. od 28.05.2002. godine. Odlukom SO S. od 28.05.2002. godine je konstatovan prestanak odborničkog mandata tužiocu saglasno odredbi člana 152. Zakona o lokalnim izborima, budući da mu je prestao status člana političke partije na čijoj listi je izabran za odbornika. Odlukom tužene od 28.05.2002. godine tužilac je razrešen funkcije potpredsednika SO S. na dan 29.05. 2002. godine, da bi ga rešenjem od 30.12.2002. godine tuženi razrešio i funkcije predsednika Komisije za žalbe i predstavke. Odlukom Ustavnog suda Srbije od 25.09.2003. godine, koja je objavljena u "Službenom glasniku RS" br. 100/03 od 14.10.2003 godine, utvrđeno je da odredbe člana 152. stav 1. tačka 9. Zakona o lokalnoj samoupravi i člana 45. stav 1. tačka 1. i 10. Zakona o lokalnim izborima nisu u saglasnosti sa Ustavom, pa se tužilac dana 26.03.2004. godine obratio tuženoj sa zahtevom za vraćanje odborničkog manadata i za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade. Tužena je zaključkom od 01.06.2004. godine odbila zahteve tužioca iz razloga što su na ponovnim izborima odbornička mesta u SO S. u izbornoj jedinici tužioca popunjena drugim odbornicima. U navedenom zaključku tužena se poziva na mišljenje Ministarstva za upravu i lokalnu samoupravu od 02.04.2004. godine u kojem je izneto da, ukoliko su nakon odluke Ustavnog suda od 25.09.2003. godine u jedinicama lokalne samouprave sprovedeni dopunski izbori i izabrani novi odbornici, vraćanje mandata ranijem odborniku objektivno nije moguće. Tužilac je za obavljanje funkcije potpredsednika SO S. dobijao naknadu. Da je ostao na funkciji potpredsednika Opštine do isteka mandata odnosno u periodu od 29.05.2002. godine do 31.10.2004. godine, tužilac bi ostvario ukupno naknadu od 443,530,00 dinara u neto iznosu, a kao predsednik Komisije za žalbe i predstavke naknadu od ukupno 1.453,00 dinara, što ukupno iznosi 444.983,00 dinara. Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica pravilno zaključio da je tuženi svojom odlukom kojom je tužiocu konstatovao prestanak odborničkog mandata na osnovu odredbe člana 152. Zakona o lokalnoj samoupravi, koja odredba je kasnije Odlukom Ustavnog suda Srbije proglašena neustavnom, povredio odbornička prava tužioca i naneo mu materijalnu štetu. - 211 -
OBLIGACIONO PRAVO Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je zahtev za otklanjanje posledica nastalih neusaglašenošću navedenih propisa sa Ustavom. Prestankom odborničkog mandata tužiocu je izostala pripadajuća naknada, koju je ostvarivao kao potpredsednik opštine i predsednik komisije za predstavke i žalbe, čime je tužiocu prouzrokovana materijalna šteta. Tužilac je u zakonskom roku podneo zahtev u smislu člana 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka i njegov zahtev je odbijen. Povraćaj u pređašnje stanje nije moguć usled obavljanja dopunskih izbora kod tuženog i izbora novog odbornika. Kod ovakvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to odredbe člana 172. ZOO, ocenom da je zahtev tužioca za naknadu materijalne štete osnovan. Kako povraćaj u pređašnje stanje nije moguć, posledice primene neustavnog propisa i kod tužioca treba otkloniti naknadom štete, kao i u slučaju prestanka odborničkih mandata u drugim opštinama. Međutim, u pogledu visine tužbenog zahteva pogrešno je nižestepenim odlukama tužiocu dosuđena naknada štete za period od prestanka odborničkog mandata do 31.10.2004. godine, kada bi tužiocu redovno prestao četvorogodišnji odbornički mandat. Po oceni Vrhovnog suda, sprovođenjem dopunskih izbora kod tuženog i izborom drugog odbornika, prestala je obaveza tuženog za isplatu pripadajućih naknada tužiocu, koji izbornom voljom građana nije ponovo dobio odbornički mandat. Stoga tužiocu pripada naknada materijalne štete u visini pripadajućih naknada samo za period od donošenja rešenja o prestanku mandata do verifikacije mandata novom odborniku, izabranog u istoj izbornoj jedinici. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije poslovni broj Rev. 786/2007 od 22.05.2008. godine)
438. Državni organ nije odgovoran u vršenju funkcije kojim postupa u okviru datog ovlašćenja za štetu koja nastane u odgovarajućem postupku usled pogrešne primene propisa, kao posledice pogrešnog tumačenja propisa.
Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je posle smrti svoje babe kao nosioca stanarskog prava na trosobnom stanu u privatnoj svojini, nastavila da koristi taj stan do 15. novembra 2002. godine, kada je na zahtev tadašnjeg vlasnika iz njega iseljena u sudskom izvršnom postupku. Izvršnu ispravu je predstavljala pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u N.S. od 10. septembra 2001. godine, koja je glasila na iseljenje tužilje i predaju stana tadašnjim vlasnicima, potvrđena presudom Okružnog suda u N.S. od 10 aprila 2002. godine. Posle sprovedenog izvršenja, navedene presude su ukinute u postupku po tužiljinoj reviziji rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. od 28. maja 2003. godine, s tim što je parnični predmet vraćen na ponovno suđenje. Pošto je po iseljenju tužilje stan prodat i predat novom vlasniku, ta parnica je bez daljeg raspravljanja okončana pravnosnažnom presudom na osnovu odricanja. Od momenta iseljenja tužilja stanuje u kući roditelja svog supruga i za stanovanje ne plaća zakupninu. U ovom sporu tužilja potražuje naknadu materijalne štete u visini tržišne zakupnine trosobnog stana u utuženom periodu (01. decembar 2002. - 01. septembar 2005. godine) zbog nekori- 212 -
OBLIGACIONO PRAVO šćenja stana iz kog je iseljena ukinutom sudskom presudom. Zahtev je usmerila prema tuženoj Republici Srbiji po osnovu odgovornosti za rad njenih organa, u smislu čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ u smislu čl. 172. st. 1 Zakona o obligacionim odnosima, postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme. Primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije državnog organa, ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Na ovaku ocenu ne utiče činjenica što je zbog pogrešnog pravnog shvatanja zauzetog u prvostepenoj i drugostepenoj presudi kojom je pravnosnažno okončana parnica u sporu za iseljenje tužilje, došlo do ukidanja tih sudskih odluka i ponavljanja celog parničnog postupka, koji nije inače meritorno presuđen, već je okončan presudom na osnovu odricanja zbog promene vlasnika i gubitka pravnog interesa ranijeg tužioca za parnicu. Izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava i donošenju odluke suda kao državnog organa, nije osnov odgovornosti za štetu, bez obzira da li je ono potvrđeno u instancionom postupku ili su odluke zasnovane na njemu ukinute. Samo na osnovu činjenice da su presude prvostepenog i drugostepenog suda u pravnosnažnoj okončanoj parnici ukinute u revizijskom postupku, a predmet vraćen na ponovno suđenje radi nastavka dokaznog postupka, koji nije sproveden, bez utvrđenja prouzrokovanja štete tužilji namerom ili krajnjom nepažnjom suda kao organa tužene, ne vodi odgovornosti tužene za traženu naknadu štete. Za postojanje te odgovornosti potrebno je da je tužilja pretrpela štetu za koju traži naknadu i da je ta šteta nastala kao posledica svesnog ili krajnje nepažljivog ili nesavesnog postupanja suda u vršenju zakonskih ovlašćenja ili zloupotrebe ili prekoračenja tih ovlašćenja. Teret dokazivanja svih bitnih činjenica u lancu uzročnosti je na tužilji, saglasno pravilima sadržanim u odredbama čl. 220.-223. ZPP-a. Tužilja u ovom sporu potražuje materijalnu štetu zbog nekorišćenja stana u visini zakupnine, koju inače nije plaćala, besplatnim stanovanjem u kući roditelja svog supruga. Pri tome su neosnovani i bez uticaja revizijski navodi da je greškom sudova u presuđenju spora za njeno iseljenje ostala bez krova nad glavom, kada iz spisa proizilazi da nije tražila reizvršenje i ponovno useljenje u stan posle ukidanja presude na osnovu kojih je iseljena i donošenja presude na osnovu odricanja u istom sporu. Njena tvrdnja da je ogovornošću tužene i njenih organa lišena krova nad glavom je paušalna, nedokazana i bez ikakvog pravnog uporišta. Ukidanjem ranijih presuda o njenom iseljenju, tužilji je data mogućnost da u ponovnom istom ili drugom sudskom postupku dokaže svoje eventualno stanarsko pravo i osnovu korišćenja tuđeg vlasničkog stana. Njeno pravo, na koje ona očito pledira navodima svoje revizije, konkuriše pravo svojine vlasnika stana, opterećenog stanarskim pravom njene babe do njene smrti, pa se samo u toj korelaciji mogu ostvarivati oba ova prava zaštićena ne samo Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, već i domaćim propisima. Kod nepostojanja osnovnih elemenata odgovornosti za štetu iz čl. 154., 155., 158., 172. ZOO, drukčijem presuđenju ne pomaže i ne vodi pozivanjem revidenta na standarde evropske konvencije i šire tumačenje odgovornosti države. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž-6005/05 od 09.11.2005.god. i Presude Vrhovnog suda Srbije, u Beogradu, Rev. 935/07 od 18.09.2008. godine) - 213 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST ZA ŠTETU OD OPASNE STVARI ILI OPASNE DELATNOSTI (OPŠTE ODREDBE) (Čl. 173 – 177. Zakona o obligacionim odnosima)
439. Radnja spašavanja ljudi i broda pod nepovoljnim vremenskim uslovima (vetar i kiša zbog čega se oštećeni okliznuo i pao) predstavlja opasnu delatnost. Iz obrazloženja: Nesporno je utvrđeno da se tužilac povredio prilikom obavljanja vojne profesionalne dužnosti, dana 15.03.2000. godine. Jasno je da obavljanje profesionalne vojne dužnosti predstavlja opasnu delatnost, a posebno pod okolnostima u konkretnom slučaju. Naime, tužilac je povređen tako što se, otklanjajući havariju na brodu, okliznuo i pao. U nepovoljnim vremenskim uslovima (vetar i kiša) preduzeo je navedene radnje u cilju spašavanja života ljudi i broda. Profesionalna vojna služba sama po sebi sadrži povećan rizik od povređivanja, a posebno u situaciji kada su u pitanju vanredne okolnosti, kakav je i konkretan slučaj. Pravilno je prvostepeni sud i zaključio da je ovde tužena materijalno-pravno odgovorna po osnovu obavljanja opasne delatnosti u smislu odredbe čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, gde postoji i rizik povređivanja, a posebno u vanrednim okolnostima kada su ugroženi životi ljudi. Navedeno i proizilazi iz iskaza tužioca u delu "u ovakvoj situaciji nisam mogao da razmišljam o sebi već o spašavanju ljudi i broda". (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 5097/10 od 03.11.2010. godine)
440. Ako je šteta nastala usled toga što nisu ostvareni bezbedni uslova rada, za naknadu štete zbog povrede zaposlenog na radu odgovara poslodavac. Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete, koja nesporno proizilazi iz utvrđene odgovornosti tuženog. Relevantne odredbe: Ukoliko zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. važećeg Zakona o radu. Nesporno je da se tužilac povredio na radu dana 26.07.2006. godine, kada je prilikom izrade oplate za međuspratnu konstrukciju pao sa visine od tri metra i povredio grudni koš, a zatim - dana - 214 -
OBLIGACIONO PRAVO 01.08.2006. godine - radeći na skeli na visini od oko 4 metra, prilikom demontaže oplate, pao u iskop zajedno sa konstrukcijom na kojoj je stajao. Materijalno-pravna odgovornost tuženog proizilazi iz obavljanja opasne delatnosti, u smislu odredbe čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima (rizik povređivanja od pada sa visine). Tužilac je u oba slučaja obavljao rad na visini. odnosno poslove tesara koji obuhvataju montažu i demontažu skele i radnih platformi, montažu i demontažu oplata, rad na radnim platformama i slično. Nesporno je i to da u odnosu na povredu tužioca od 01.08.2006. godine skela nije bila u građevinskom smislu stručno ankerisana - pričvršćena, što sledi i iz iskaza imenovanog svedoka - lica zaduženog za bezbednost i zdravlje na radu (naveo je da je skela trebalo da bude pričvršćena na više mesta, a da je bila pričvršćena bar na jednom mestu – nalegla bi ali se ne bi i srušila). Osim toga, i iz iskaza drugoimenovanog svedoka - stručnjaka kod izvođača radova, proizilazi da je skela bila nesigurna, na šta je i upozoravao radnike. Dakle, odgovornost tuženog je upravo u tome što nije ostvario bezbedne uslove rada. Ovo posebno što iz iskaza navedenog svedoka proizilazi da skela nije imala zaštitnu mrežu, a da iskop van objekta takođe nije bio zaštićen. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 4018/10 od 24.02.2010. godine)
441. Ne postoji odgovornost za naknadu štete tuženika na strani Republike Srbije, jer nisu ispunjeni uslovi za odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti kada je tužilac kao civilno lice povređen prilikom NATO bombardovanja u toku 1999. godine. Iz obrazloženja: Tužilac je – kako je utvrđeno u prvostepenom postupku - povređen dana 10.05.1999. godine tokom NATO bombardovanja. Tužena država – prema stavu prvostepenog suda - odgovorna je za nastalu štetu i ta je odgovornost objektivna, jer država odgovara za bezbednost i imovinsku sigurnost svih građana a u okolnostima proglašenja ratnog stanja zbog oružanih dejstava nastao je visok stepen rizika za građane s obzirom da ratna dejstva predstavljaju povećanu opasnost za nastanak štete. Prvostepeni sud je – prema stavu drugostepenog suda - potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje ali je pogrešno primenio materijalno pravo. Relevantne odredbe: Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi - član 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, tužena nije odgovorna za nastalu štetu po ovom osnovu, jer je, po principu objektivne odgovornosti, u obavezi da štetu naknadi samo pripadnicima oružanih snaga zbog bavljenja opasnom delatnošću. Tužilac je pretrpeo štetu kao civilno lice prilikom bombardovanja NATO snaga, te - s obzirom da tužena nije pričinila štetu shodno čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, jer je šteta nastala dejstvom oružanih snaga NATO - to ne može biti ni pasivno legitimisana u predmetnoj pravnoj stvari. Tužena, osim toga, nije odgovorna ni shodno članu 180. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima (" … za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javne demonstracije i manifestacije odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu … "). - 215 -
OBLIGACIONO PRAVO S obzirom da šteta nije nastala u ovim navedenim slučajevima, to je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da plati nematerijalnu štetu tužiocu shodno čl. 200. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je odluka prvostepenog suda preinačena. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 458/10 od 16.03.2010. godine)
442. Primenom pravila objektivne odgovornosti, Republika Srbija odgovara za naknadu štete koju je pretrpeo tužilac kao pripadnik policije koji se nalazio na radnom mestu dežurnog policajca u službenom objektu za vreme NATO bombardovanja. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu do 30.06.2000. godine, kada mu je prestao radni odnos zbog odlaska u invalidsku penziju. Dana 24.03.1999. godine nalazio se na svom radnom mestu dežurnog policajca u objektu tuženog, kada je započelo NATO bombardovanje. Bombe su pale u dvorište objekta, od čega je tužilac pretrpeo teške telesne povrede: eksplozivne i ubodne povrede lica, vrata, poglavine, prednje strane trupa i desne noge, povrede slušnog aparata kao i levog oka. Lečenje je trajalo od povređivanja do penzionisanja. Povrede su ostavile trajne posledice i dovele do umanjenja životne aktivnosti za 16%, naruženosti lakog stepena a tužilac je trpeo fizičke bolove i strah, sve prema nalazima veštaka. Takođe, utvrđeno je da je tužiocu, po polisi tzv. kolektivnog osiguranja koju je zaključio tuženi sa Kompanijom za osiguranje, dana 02.09.1999. godine isplaćeno 9.800,00 dinara na ime trajnog invaliditeta. Žalbom tuženog osporava se pasivna legitimacija Republike Srbije, uz obrazloženje da su za vreme ratnog stanja i NATO agresije pripadnici policije bili u sastavu Vojske Jugoslavije, koja je bila u nadležnosti Savezne Republike Jugoslavije i Vrhovne Komande. Ovo se ne može prihvatiti. Nesporna je činjenica da se tužilac dana 24.03.1999. godine, kao radnik tuženog, nalazio na radnom mestu dežurnog policajca u objektu MUP Republike Srbije kada se desio štetni događaj, bombardovanje objekta - kojom prilikom je zadobio teške telesne povrede. Stoga je pravilna ocena prvostepenog suda da ne prihvati prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, budući da je do povređivanja tužioca došlo prilikom vršenja dužnosti na njegovom radnom mestu. Prema odredbi člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine (tada važećeg materijalnog propisa) - ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da tu štetu nadoknadi. Tuženi za nastalu štetu odgovara i primenom pravila objektivne odgovornosti iz odredbe čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima: za štetu se odgovara bez obzira na krivicu, obavljanjem opasne delatnosti gde šteta nastaje u okolnostima povećane opasnosti, povećanog rizika u vršenju delatnosti, kao što je u konkretnom slučaju bila delatnost tužioca kao dežurnog policajca u objektu MUP. - 216 -
OBLIGACIONO PRAVO Pri tome, tuženi se ove odgovornosti ne može osloboditi pozivanjem na višu silu kao nepredviđenog, vanrednog događaja, pod okolnostima proglašenog ratnog stanja i očekivanih napada NATO snaga, jer je u tom smislu prisutan kriterijum predvidljivosti koji ne oslobađa tuženog objektivne odgovornosti. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1700/03 od 22.01.2004. godine)
443. U situaciji da se u vreme štetnog događaja i nastale štete vlasnikova opasna stvar (teretno kombi vozilo) nalazi u pravno relevantnoj državini (ugovor o zakupu) – za štetu koju je prouzrokovao radnik držaoca stvari ne odgovara njen vlasnik nego držalac (zakupac). Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Dana 26.04.2004. godine, tuženi I reda (imenovani radnik II- tuženog preduzeća) upravljao je teretnim kombi vozilom navedenih registarskih oznaka. kojom prilikom Brzinu kretanja vozila nije prilagodio uslovima puta i saobraćaja, vlažnom kolovozu i gustini saobraćaja, pa je izazvao saobraćajnu nezgodu na taj način što je prednjim delom svog vozila naleteo na zadnju stranu putničkog vozila tužilje, zaustavljenog u krajnjoj levoj saobraćajnoj traci i koje se od udara odbilo te naletelo prednjim delom na zadnju stranu drugonavedenog putničkog vozila, koje se kretalo istim pravcem i smerom ispred vozila tužilje. U ovom udesu oštećeno je vozilo tužilje. S obzirom na obim i stepen oštećenja, starost i opšte stanje vozila, šteta je ekonomski totalna. Takođe, tužilja je pretrpela lake telesne povrede u vidu udarca u glavu, krvni podliv u predelu desnog oka, udarac u predelu vrata sa zadnje strane. Trpela je fizičke bolove i strah intenziteta i dužine trajanja kako je to bliže naznačeno u obrazloženju prvostepene presude. Na dan nastanka predmetne saobraćajne nesreće predmetno teretno kombi vozilo oznake bilo je osigurano kod navedene osiguravajuće kuće. Protiv imenovanog vozača povodom ovog saobraćajnog udesa vođen je prekršajni postupak i on je oglašen odgovornim. Tuženi II reda - preduzeće "BK" d.o.o. i preduzeće "10 A" - N.S. zaključili su dana 14.02.2000. godine ugovor o korišćenju motornih vozila na osnovu kog ugovora je tuženi II reda ustupio na korišćenje predmetno teretno kombi vozilo preduzeću "10 A" - N.S. Prvostepeni sud je na ovako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo usvojivši tužbeni zahtev u odnosu na tuženog II reda. Razloge za takav stav ovaj sud ne prihvata. Relevantne odredbe: Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi - član 174. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, u konkretnom slučaju, ne odgovara vlasnik stvari - ovde tuženi II reda, jer se vlasnikova opasna stvar u vreme štetnog događaja i nastale štete nalazi u posedu pravno ovlašćenog posednika (zakupca, posudioca i sl.). Zbog toga je odgovoran taj posednik a ne vlasnik opasne stvari. - 217 -
OBLIGACIONO PRAVO To znači da tuženi II reda nije odgovoran pošto se njegova opasna stvar, u vreme štetnog događaja i nastale štete, nalazila u posedu pravno ovlašćenog posednika, pa bi u konkretnom slučaju solidarno odgovorno moglo biti jedino to preduzeće. Stoga je žalba tuženog II reda usvojena, a prvostepena presuda u odnosu na njega preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, primenom člana 373. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. S druge strane, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev tužilje u odnosu na tuženog I reda usvojio jer vlasnik i korisnik motornog vozila, a solidarno sa njima i osiguravač, odgovaraju oštećenom licu. Oštećeno lice (ovde tužilja) može tražiti naknadu štete bilo od vlasnikakorisnika ili osiguravača pojedinačno, bilo od svih njih solidarno. Zbog toga i nisu osnovani žalbeni navodi tuženog I reda, koji je upravljao vozilom i zbog čije je isključive krivice na vozilu tužilje nastala šteta, da za nastalu štetu sud treba obavezati osiguravača a ne njega. Iz tih razloga je u navedenom delu žalba tuženog I reda odbijena a prvostepena presuda u odnosu na ovog tuženog potvrđena primenom člana 368. Zakona o parničnom postupku. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4789/03 od 22.04.2004. godine)
444. U slučaju da je lice koje je označeno kao vlasnik u saobraćajnoj dozvoli, pre saobraćajne nezgode otuđilo putničko vozilo kojim je pričinjena šteta trećem licu, tada za naknadu štete odgovara stvarni vlasnik (imalac) vozila, a ne lice koje je samo formalno navedeno u saobraćajnoj dozvoli kao vlasnik. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno sledeće činjenično stanje: Kritičnog dana se na naznačenom putu dogodila saobraćajna nezgoda koju je isključivom krivicom prouzrokovao imenovani vozač, upravljajući putničkim vozilom koje je oko tri meseca ranije kupio od imenovanog tuženog, tako što mu je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu a tuženi je njemu predao vozilo, ključeve od vozila, saobraćajnu dozvolu i overenu punomoć kojom ga je ovlastio da može u njegovo ime raspolagati, otuđiti i voziti, te produžavati registraciju. Kupoprodajni ugovor nije nikad sačinjen niti je vozilo prevedeno. Utvrđeno je koliko iznosi pričinjena ukupna materijalna šteta na dan presuđenja. Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je prvostepeni sud, bez bitne povrede odredaba parničnog postupka, primenio materijalno pravo. On osnovano nalazi da se u konkretnom slučaju imaocem opasne stvari-automobila ima smatrati lice koje je vozilo nabavilo za sebe, dok je tuženi bio u vreme odigravanja saobraćajne nezgode samo formalni vlasnik vozila. Neosnovano se tužilac u žalbi poziva na odredbe člana 175. Zakona o obligacionim odnosima. Ne mogu se uzeti kao osnovani navodi iz žalbe tužioca po kojima je pismena forma obavezna za zaključenje ugovora o kupoprodaji vozila. Naime, iz pravnog posla koji je zaključen predajom ključeva automobila, saobraćajne dozvole kao i punomoći koje ga ovlašćuje da vozilom upravlja, da mu produžava registraciju kao i da ga može otuđiti jasno - proizilazi činjenica da je u stvari ovo lice pravi vlasnik vozila u vreme predmetne saobraćajne nezgode, pa je tužbeni zahtev valjalo odbiti. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2308/04 od 04.08.2004. godine) - 218 -
OBLIGACIONO PRAVO
445. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je sin vlasnika vozila uzeo ključeve automobila kojim je pričinjena šteta. Ključevi su mu bili dostupni pa se ne može smatrati da je vozilo oduzeto na protivpravan način te da zbog toga vlasnik vozila ne odgovara za pričinjenu štetu. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Imenovani tuženi je u noći 28.09.1999. godine u svojoj kući priredio ispraćaj u vojsku svom sinu, koji je konzumirao alkohol. Prisutan je bio i navedeni drugotuženi. Sin je ujutru iz očeve kuće, bez znanja i odobrenja, uzeo ključeve njegovog naznačenog vozila, parkiranog u komšijskom dvorištu, a kome je poslednja registracija istekla 04.09.1991. godine. V. je uzeo ključeve, svog oca tuženog M. i krenuo da pomenutog drugotuženog i još dvojicu odveze njihovim kućama. Na oko pola puta upravljanje vozilom je preuzeo drugotuženi. Ovo vozilo se sudarilo sa vozilom u svojini tužioca, zbog propusta oba vozača u jednakom delu. Činjenice ovako utvrđene u prvostepenoj presudi nisu osporene žalbom, a tuženi vlasnik vozila spori svoju odgovornost za naknadu štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen vlasnik - član 174. Zakona o obligacionim odnosima. Vlasnik vozila kojim je tužiocu naneta šteta krivicom vozača tog vozila (u srazmeri od oko 50%) je prvotuženi – otac. Ključeve vozila je iz kuće uzeo tuženikov sin i ne može se smatrati da je na taj način vozilo oduzeto na protivpravan način, a u kom bi jedino slučaju za štetu odgovaralo lice koje je oduzelo stvar - član 175. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto su ključevi motornog vozila kojim je naneta šteta bili dostupni sinu vlasnika vozila, ne može se reći da je u konkretnom slučaju vozilo upotrebljeno bez dozvole vlasnika i da je on zato oslobođen odgovornosti - član 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2273/05 od 23.11.2006. godine)
446. Delatnost koju obavlja prevoznička organizacija predstavlja opasnu delatnost u smislu Zakona o obligacionim odnosima, pa tako postoji odgovornost prevozničke organizacije za štetu koju pretrpi njen zaposleni u saobraćajnoj nezgodi, bez obzira što je saobraćajna nezgoda izazvana delimičnom krivicom zaposlenog, a pretežnom krivicom trećeg lica. Iz obrazloženja: Ocenjujući izvedene dokaze, prvostepeni sud je našao da je tužilac kao radnik tuženog na radnom mestu vozača teretnih vozila, upravljajući teretnim motornim vozilom tuženog dana 5.2.1996. godine na magistralnom putu U.-P. zadobio tešku telesnu povredu u saobraćajnoj nesreći, koju je najvećim delom izazvalo treće lice, a u manjem obimu i tužilac i zaključio da postoje razlozi za isključenje odgovornosti tuženog preduzeća iz člana 177. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete prema tuženom poslodavcu. - 219 -
OBLIGACIONO PRAVO Međutim, osnovano se u žalbi tužioca ukazuje da, zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, zbog čega je prvostepena presuda morala biti ukinuta. Prema članu 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu. Poslodavac za ovu štetu odgovara po pravilima o odgovornosti za štetu iz člana 154. ZOO. Po osnovu rizika od opasne delatnosti odgovara se bez obzira na krivicu u smislu člana 154. stav 2. u vezi sa čl. 173. i 174. ZOO. Ove odgovornosti poslodavac se može osloboditi pod uslovima iz člana 177. stav 2. ZOO, ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Tužilac je kao radnik tuženog povređen dok je upravljao teretnim vozilom tuženog za vreme službenog puta. Tuženi se bavi prevozničkom delatnošću, koja predstavlja opasnu delatnost, jer se obavlja na putevima pa se saobraćajne nezgode mogu predvideti. Tuženi, zbog toga, za ovu štetu odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti iz čl. 173. i 174. ZOO, pa se zato ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da ne postoje uslovi za isključenje odgovornosti tuženog za naknadu štete koju je tužilac pretrpeo na radu. Doprinos trećeg lica u pretežnom delu i u manjem delu doprinos tužioca nastanku štete nije razlog za isključenje odgovornosti tuženog, ali može biti razlog podele odgovornosti između, štetnika, oštećenog i tuženog preduzeća kao poslodavca, koja utiče na obim naknade u smislu člana 192. a u vezi sa članom 205. ZOO. Zato oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo na naknadu štete u srazmerno smanjenom obimu. (Rešenje Okružnog suda u Užicu,Gž. I 22/2007 od 27. 9. 2007. godine)
447. Kada je u saobraćajnoj nezgodi vozilo osigurano kod tuženika naletelo na parkirano putničko motorno vozilo koje se kao posledica kontakta, pomerilo i udarilo u reklamnu svetleću firmu – vlasništvo tužioca, tada se radi o šteti nastaloj u saobraćajnoj nezgodi i šteta se ima isplatiti na osnovu odredaba čl. 940-941. ZOO i nema mesta primeni člana 177. ZOO. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od _ . Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Iz spisa proizilazi da je kritičnog dana došlo do saobraćajne nezgode, tako što je vozilo koje je bilo osigurano kod tuženika naletelo na parkirano vozilo kome je motor bio ugašen i koje se pomerilo, kao posledica kontakta, i naletelo na svetleću reklamu firme vlasništvo tužioca. Veštačenjem je utvrđena visina štete. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta primeni čl. 940-941. ZOO i da se radi o šteti nastaloj u saobraćajnoj nezgodi. Neosnovano je isticanje u žalbi da ima mesta primeni člana 177. ZOO i da se tuženik ima osloboditi od odgovornosti jer se u konkretnom slučaju radi o parkiranom vozilu koje je i opasna stvar, pa i po tom osnovu postoji odgovornost tuženika. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 174/05 od 08.02.2005. god.) - 220 -
OBLIGACIONO PRAVO
448. Tuženik – JKP odgovora za štetu nastalu od opasne stvari – deponije smeća koju nije održavao u skladu sa opštinskom odlukom tj. nije je ogradio i dezinfikovao jednom nedeljno. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u T... P. br. 25-8/02 od 31.10.2002. godine obavezan je tuženik – JKP da tužiocu plati na ime naknade materijalne štete iznos naveden u izreci presude. Presudom Okružnog suda u N...P... Gž. br. 22/03 od 10.6.2003. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženika i potvrđena je prvostepena presuda. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 32/05 od 19.01.2005. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženika. Iz spisa proizilazi da je tuženik odgovoran za odnošenje smeća na deponiju i da je dužan da je održava u skladu sa opštinskom odlukom, a to znači da deponija mora biti ograđena i da mora da je dezinfikuje jednom nedeljno. Tužilac je napasao stoku u blizini deponije, gde su dolazili psi lutalice i odvlačili hranu i uginule životinje. Veštačenjem je utvrđeno da su krave vlasništvo tužioca uginule usled zaraze klicom ehinokokusa koju su sa leševa životinja i odbačene hrane prenosili glodari i psi lutalice na pašnjake na kojima su se napasale krave tužioca. Pravilno su oba suda primenila materijalno pravo, pa je revizija tuženika neosnovana, jer se u konkretnom slučaju radi o smetlištu, deponiji smeća koja je opasna stvar i bila leglo zaraze, a o čijoj čistoći i održavanju je brinuo tuženik. Pravilno je utvrđena i visina materijalne štete kao i doprinos tužiocu u delu od 30%, što je dozvolio da stoka ode na pašnjake bez nadzora. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 32/05 od 19.01.2005. god.)
449. Propust na održavanju elektro mreže stvara odgovornost za naknadu nastale štete, jer je električna energija opasna stvar. Iz obrazloženja: Činjenično stanje: Tužilac je dana 09.03.2003. godine, oko 11.00 časova, pustio petnaest svojih ovaca da pasu po polju u G... G... Istog dana, oko 18,00 časova, kada je otišao da potera svoje ovce kući, devet ovaca je ležalo na žici od struje. Pet je stradalo a četiri povređene je tužilac nakon toga lečio kod veterinara. Uviđaj je izvršen iste večeri na licu mesta. Dana 10.03.2003. godine na lice mesta su izašli tehničar OUP B. i radnik JP "E...". U zapisniku o uviđaju, istražni sudija je konstatovao da je kritičnog dana neko pokidao anker, zbog čega se bandera iskrivila prema reci a provodnici su se olabavili, našavši se blizu zemlje. Ovce su naišle, zakačile se za provodnike i tako nastradale. Prema odredbi člana 173. Zakona o obligacinim odnosima ima se smatrati da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari tj. opasnom delatnošću potiče od te stvari tj. delatnosti, osim ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgova- 221 -
OBLIGACIONO PRAVO ra lice koje se tom delatnošću bavi (čl. 174. Zakona o obligacionim odnosima). U konkretnom slučaju električna energija je opasna stvar, a tuženik je dužan da održava elektro mrežu, te je zbog propusta odgovoran za nastalu štetu. U prvostepenom postupku nije dokazano da šteta potiče od nekog drugog uzroka koji se nalazi van stvari, a čije dejstvo se nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti. Zbog toga se ne može primeniti odredba člana 177. Zakona o obligacionim odnosima. Sve to čini neosnovanim navod tuženika u žalbi da bi ga trebalo osloboditi od odgovornosti, jer je treće lice prouzrokovalo štetu. (Iz presude Okružnog suda u Prokuplju, Gž. 927/2004 od 24.12.2004. god.)
450. Za štetu koju pričini trećim licima proizvođač odgovara u vezi sa izvođenjem radova na izgradnji objekta, solidarno sa naručiocem i izvođačem radova, po principu objektivne odgovornosti zbog obavljanja opasne delatnosti a u smislu odredaba čl.173. i 174. ZOO. Iz obrazloženja: Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tuženi bio naručilac i investitor radova na objektu u Ž..., a tuženi GP „T...“ kao proizvođač betonsko-armiranih elementa je bio dužan da te elemente preveze od S... do gradilišta u Ž... Za prevoz je angažovano GP „K...“ iz B..., koji je prevoz elemenata poverio svom vozaču sada pok. V.S. Prilikom istovara betonsko-armiranih elemenata jedna betonska ploča se prevrnula i pala pored kamiona, gde je stajao sada pok. vozač. Supruga i njegove dve ćerke su zbog toga i podnele tužbu parničnom sudu za naknadu štete. Po stanovištu revizijskog suda nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su tuženi solidarno odgovorni za nastalu štetu shodno odredbama čl.207. ZOO, a koji propisuje da naručilac i izvođač radova solidarno odgovaraju za štetu nastalu trećem licu a u vezi sa izvođenjem građevinskih radova. Tuženi, fizičko lice je u konkretnom slučaju naručilac radova, a tuženi GP „Trudbenik“ je kao lice koje je bilo u obavezi da izvrši određeni prevoz u vezi tih radova, bio podizvođač radova, dok su tužilje treća lica koja su u konkretnom slučaju pretrpela štetu. Tuženi su odgovorni za nastalu štetu po principu objektivne odgovrnosti zbog opasne delatnosti u smislu odredbi čl.173. i 174 ZOO, imajući u vidu okolnosti pod kojima je V.S. poginuo. Visina materijalne štete je pravilno odmerena shodno odredbama čl.200. i 201. st.1. ZOO u vezi sa čl.223. ZPP-a, pa je VSS kao revizijski sud, reviziju odbio kao neosnovanu. (Iz presude VSS Rev.4329/03 od 04.03.2004. god.)
451. Ukoliko tuženik, kao organizator sportske manifestacije preduzme sve neophodne mere da se ta manifestacija održi u redu i miru, nema objektivne odgovornosti tuženika bez obzira što se tužilac, kao igrač na toj utakmici povredio.
- 222 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete kao neosnovan. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da je tužilac fudbalski igrač i da je kritičnog dana bio igrač na utakmici, pa je u toku igre zadobio prelom noge. Takođe je utvrđeno da je tuženik bio organizator utakmice, sve mere je preduzeo da do bilo kakvog nereda ne dođe, sve je ostvareno u sportskom duhu i druženju. Pri takvom stanju stvari pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo nalazeći da nema objektivne odgovornosti tuženika i da se radi o sportskoj manifestaciji, a ne o nastupeloj šteti usled opasne delatnosti shodno čl. 173-177. ZOO, pa se tužbeni zahtev tužioca ima odbiti kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1333/04 od 07.12.2004. god.)
452. Odgovornost imaoca vozila i osiguravača za naknadu štete iz istog štetnog događaja je solidarna, i oštećenik ima pravo da naknadu zahteva od oba dužnika. Iz obrazloženja: Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kad su obavezali tužene da solidarno naknade štetu tužiocu. Odgovornost Republike Srbije kao imaoca motornog vozila zasniva se na odredbi člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, a odgovornost tužene osiguravajuće organizacije, kao osiguravača na odredbi člana 941. Zakona o obligacionim odnosima i odgovarajućim odredbama Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (“Sl. list SFRJ”, br. 24/76 i “Sl. list SRJ” br. 31/93, 24/94), koji je važio u vreme štetnog događaja. Odgovornost tuženih je solidarna, a tužilac kome pravo na naknadu štete zbog smrti brata pripada na osnovu člana 201. stav 1. ZOO, ovlašćen je da naknadu zahteva od oba dužnika. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1410/04 od 28.10.2004. god.)
453. Tuženik kao vlasnik i imalac opasne stvari dužan je da plati na ime naknade štete tužiocu iznos koji je ovaj pretrpeo od te opasne stvari. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G... P. br. 494/02 od 15.04.2003. godine obavezan je tuženik – Preduzeće za telekomunikacije “T...S...” A. D. Č... da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 11.060,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženik. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br. 522/03 od 29.05.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženika a presudu Opštinskog suda u G... P. br. 494/02 od 15.04.2003. godine potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: U konkretnom slučaju pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i našao da je opasna stvar telefonska bandera, a ista je pala na vozilo tužioca i pričinila mu štetu. Takođe je pravilno - 223 -
OBLIGACIONO PRAVO primenjeno materijalno pravo primenom odredbe člana 174. ZOO i obavezan je tuženik kao vlasnik i imalac opasne stvari da plati tužiocu na ime naknade štete iznos iz prvostepene presude. Stoga je neosnovana žalba tuženika kada navodi da nije obavezan da plati na ime naknade štete koja je nastala tužiocu u konkretnom slučaju. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 522/03 od 29.05.2003. god.)
454. Tužena se kao imalac opasne stvari (oružje) ne može osloboditi odgovornosti za štetu nastalu nepravilnom upotrebom te stvari, kad su radnje tužioca rezultat instinktivnog reagovanja pod uticajem straha zbog opasne situacije, u koju je bio doveden usled svojstva te stvari i bez svoje krivice. Iz obrazloženja: Neosnovana su ukazivanja u reviziji da je šteta nastala kao posledica samoranjavanja krivicom tužioca, jer se radi o obučenom pripadniku vojne jedinice, koji se očigledno nije ponašao u skladu sa pravilima rukovanja oružjem, a što tuženu oslobađa odgovornosti u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Iz činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da je do povređivanja tužioca došlo u situaciji oružanog napada neprijateljskih snaga u ranim jutarnjim satima, pa je tužilac kao komandir voda bio obavezan na preduzimanje radnji u pravcu odbijanja napada, te se prilikom prebacivanja na vatreni položaj u noćnim uslovima spotakao o kamenu prepreku i tom prilikom je došlo do samoopaljenja automatske puške koju je tužilac držao u ruci. S obzirom na rečeno, nisu ispunjeni uslovi iz člana 177. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima da se tužena kao imalac opasne stvari (oružje) u celosti ili delimično oslobodi odgovornosti za štetu nastalu upotrebom te stvari, jer su radnje tužioca rezultat instinktivnog reagovanja pod uticajem straha zbog opasne situacije u koju je bio doveden usled svojstva stvari i bez svoje krivice, pa je pravilno primenjen propis iz člana 174. Zakona o obligacionim odnosima da je tužena po principu uzročnosti (objektivna odgovornost) odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3034/01 od 24.04.2002. god.)
455. Neosnovano tužena u žalbi ističe da Republika Srbija nije pasivno legitimisana za naknadu štete. Naime, u konkretnom slučaju šteta je nastala telesnom povredom oštećenog kao pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, ranjavanjem od strane albanskih terorista i to u okolnostima s povećanim rizikom, usled vršenja odbrambenih aktivnosti, te postoji uzročno-posledična veza između vršenja delatnosti sa povećanim rizikom koja se smatra uzrokom štete i nastale telesne povrede kao posledica. Iz odredaba čl. 173. i čl. 174. Zakona o obligacionim odnosima, odgovornost tužene sledi po osnovu obavljanja opasne delatnosti i to kao organizatora i vršioca odbrambene aktivnosti, te je u tom slučaju odgovorna za štetu nastalu usled vršenja tih aktivnosti, a po pravilima objektivne odgovornosti za opasnu delatnost kao vrstu građanskopravne odgovornosti koja postoji bez obzira na krivicu odgovornog lica. (Gž. 1 br. 594/03 – P-1 br. 2430/02) - 224 -
OBLIGACIONO PRAVO
456. Za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je dana 25.11.1991. godine naneta šteta na kavezima za ukrasne ptice – papagaje raznih vrsta, tako što je na žicu kojom su bili ograđeni kavezi napravljena rupa u promeru od 5 x 20 cm i veći broj ptica zadavljen, izmrcvaren i zatrpan ostacima hrane. Ukupno je bilo 10 kaveza u kojima su ptice uništene a na posebno odvojenom mestu gde su bile ptice za priplod, takođe je bilo udavljenih ptica. Tužena je vlasnik kuće u susedstvu, u kojoj je živela njena sada pokojna majka i koja je do svoje smrti držala psa jazavičara. Nakon smrti majke tužene, jazavičar je sa svojim mladunčetom ostao da živi u toj kući. Oba psa su bila bez stalnog nadzora. Povremeno ih je obilazila i hranila tužena. Psi su povremeno izlazili i na ulicu, i boravili u dvorištu tužioca. Tragovi pasa pronađeni su u blizini ograde između dvorišta tužioca i tužene. Najveći broj tragova je u neposrednoj blizini kaveza i u samim kavezima. U kavezima je bilo perja a dlake od pasa na žici od provlačenja životinja u kaveze. Tragovi šapa vodili su prema kući tužene. Veštačenjem je utvrđena visina štete i to kako materijalne štete tako i izmakle dobiti u ukupnom iznosu od 30.050,00 dinara. Prema odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzroke štetu dužan je nakanditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, s tim da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu. Odredbama čl. 173. i 174. ZOO regulisana je odgovornost za štetu od opasne stvari. Znači, u konkretnom slučaju tužena kao imalac – vlasnik pasa odgovara za štetu koju su oni naneli tužiocu, jer nije dokazala da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari – životinja za koje ona odgovara, a čije se dejstvo nije moglo predvideti i izbeći niti otkloniti. Takođe nije dokazala da su ispunjeni i drugi uslovi iz citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima niti da se odgovornost može podeliti. Stoga se neosnovano u reviziji tužene ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 441/02 od 25.09.2002. god.)
457. Izvođenje građevinskih radova predstavlja opasnu delatnost od koje preti povećana opasnost štete, a električna dizalica opasnu stvar koja svojim postojanjem i svojstvima predstavlja povećanu opasnost za okolinu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1447/99 od 15.03.2000. god.)
458. Univerzalni strug na kojem je tužilac kao metalostrugar radio predstavlja opasnu stvar pa za štetu nastalu od takve stvari odgovara njen imalac - tuženo preduzeće. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5430/99 od 01.12.1999. god.) - 225 -
OBLIGACIONO PRAVO
459. Ispaljivanje protivgradne rakete se može smatrati opasnom delatnošću. Ako je ispaljivanje rakete izvršeno u naseljenom mestu onda stoji i odgovornost radnika za štetu koja je u vezi sa radom prouzrokovana trećem licu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4136/98 od 14.7.1999. god.)
460. Mešalica na električni pogon predstavlja opasnu stvar pa za štetu nastalu od takve mešalice odgovara njen imalac. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 733/99 od 11.11.1999. god.)
461. Država Savezna Republika Jugoslavija duguje naknadu štete oštećenom pripadniku bivše Jugoslovenske narodne armije koju je pretrpeo posle zarobljavanja od strane paravojnih formacija Hrvatske odnosno BiH. (Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 27.12.1999)
462. Ne radi se o nesreći na poslu niti prouzrokovanju štete koja je nastala na radu ili u vezi sa radom, jer je tužilac (neovlašćeno) koristio traktor kao prevozno sredstvo van prostora za koju namenu je traktor bio predviđen, pa ne postoji odgovornost tuženog preduzeća. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5189/98 od 02.06.1999. god.)
463. Preduzeće je dužno da naknadi štetu radniku za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti nastale zbog profesionalnog oboljenja - vibracione bolesti po principu objektivne odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6875/98 od 06.07.1999. god.)
464. Ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2407/98 od 20.05.1998. god.)
465. Za štetu koju pričini medved, za koga je propisana trajna zabrana lova, odgovara Republika Srbija, čiji je organ propisao trajnu zabranu lova pod uslovom da je oštećeni preduzeo propisane mere za sprečavanje štete od divljači. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1516/98) - 226 -
OBLIGACIONO PRAVO
466.
Onaj ko u savesnom postupanju pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, ne može snositi štetne posledice, jer bi to bilo protivno logici objektivne odgovornosti a i dobrim običajima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3394/98. od 22.07.1998. god.)
467. Greda za fizičke vežbe u školi je opasna stvar pa za štetu koju pretrpi učenik zbog pada sa grede na času fizičkog vaspitanja odgovara njen imalac - škola. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4525/97. od 19.05.1998. god.)
468. Imalac stvari oslobađa se odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2127/98. od 26.05.1998. god.)
469. Imalac stvari oslobađa se od odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2226/98. od 13.10.1998. god.)
470. Imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5697/97. od 22.04.1998. god.)
471. Osiguravač kod koga je osigurano motorno vozilo od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, može se osloboditi te odgovornosti pod istim uslovima pod kojima se odgovornosti može osloboditi vlasnik vozila. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2357/97 od 10.10.1997. god.)
472. Zaštitu usled smrti pacijentkinje nad kojom je uz njen pristanak lekar odgovarajuće specijalnosti izvršio abortus, odgovara isključivo štetnik, pa nema uslova za podelu odgovornosti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1048/98 od 18.03.1997. god.)
473. Vlasnik šahta na trotoaru odgovara za štetu od opasne stvari. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2655/97. od 09.09.1997. god.) - 227 -
OBLIGACIONO PRAVO
474. Imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2250/97. od 06.05.1997. god.)
475. Objektivna odgovornost obavezuje na naknadu štete onoga koji štetu prouzrokuje bez obzira da li mu se ona može pripisati u krivicu pod uslovom da ima poreklo u stvarima ili delatnostima od kojih potiče povećana opasnost za okolinu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 49/97. od 23.09.1997.god.)
476. Za štetu nastalu usled požara izazvanog varnicom koja je izletela iz dimnjaka pomoćne stambene zgrade tužene, a koji dimnjak nije sagrađen po pravilima struke, odgovorna je tužena kao vlasnik zgrade i dimnjaka - imalac opasne stvari u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1607/95. od 26.11.1997.god.)
477. Pravo na naknadu štete od SRJ mogu ostvariti svi pripadnici teritorijalne odbrane koji su obavljali vojnu službu u uslovima neposredne ratne opasnosti, štiteći teritorijalnu celokupnost SFRJ, odnosno njihovi naslednici, bez obzira na njihovo sadašnje državljanstvo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6254/96. od 09.02.1997.god.)
478. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2205/97. od 20.08.1997. god.)
479. Okolnost da je tužilac pretrpeo štetu kao radnik tuženog preduzeća u izvršenju radnog naloga (prevoz radnika na određeno gradilište) sama po sebi nije dovoljna za zasnivanje tuženikove odgovornosti u smislu člana 85. Zakona o radnim odnosima, ako je šteta nastala isključivo radnjom trećeg lica što predstavlja razlog za oslobođenje tuženog od odgovornosti u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 581/96 od 30.09.1997. god.) - 228 -
OBLIGACIONO PRAVO
480. Za štetu od rezervnog točka, koji nije bio propisno postavljen, odgovara vlasnik autobusa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2915/97 od 25.06.1997. god.)
481. Ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom usled radnje za koju odgovara preduzeće i treće lice, prouzrokovanu štetu su dužni da solidarno naknade oba štetnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1190/96 od 20.03.1996. god.)
482. Za štetu od paljevine ne odgovara imalac zapaljene stvari, već lice koje je vatru zapalilo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3849/95 od 13.09.1995. god.)
483. Šteta nastala usled ujeda psa, tretira se kao šteta od opasne stvari i za nju odgovara njen imalac. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2978/95. od 12.07.1995. god.)
484. Njiva nije opasna stvar pa za štetu od vatre na njivi ne odgovara imalac njive po pravilima objektivne odgovornosti, već lice koje je vatru zapalilo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3849/95)
485. Zakupac (a ne samo vlasnik) stambene zgrade koja nadvisuje susednu zgradu odgovara za štetu susedu i po osnovu objektivne odgovornosti ukoliko je viša zgrada uzrok štete. (Okružni sud u Požarevcu, Gž. 1302/94. od 20.10.1994. god.)
486. Brana i akumulaciono jezero predstavljaju opasnu stvar a obavljanje delatnosti na ovim objektima, predstavljaju opasne delatnosti, pa se odgovornost za štetu ima ceniti po principu objektivne odgovornosti. Ali imalac opasne stvari i vršilac opasne delatnosti se mogu osloboditi odgovornosti, ako dokažu da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazi van stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ni otkloniti. (Viši privredni sud u Beogradu, Pž. 2040/94 od 10.10.1994. god.) - 229 -
OBLIGACIONO PRAVO
487. Kad je šteta nastala od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, uzročnost se pretpostavlja, ali se ta pretpostavka može obarati protivdokazima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4206/94)
488.
Ako je šteta nastala usled delovanja više uslova, uzročan je onaj uslov koji je tipičan za nastanak štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1479/94)
489.
Za štetu zbog smrti lica koje je, kao pripadnik teritorijalne odbrane, učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine, odgovara SRJ. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2325/93)
490. Za štetu koju pričini divljač, za koju je propisana trajna zabrana lova, ne odgovara preduzeće koje gazduje šumom iz koje je divljač došla, već društveno-politička zajednica čiji organ je propisao trajnu zabranu lova, pod uslovom da je i oštećeni preduzeo propisane mere za sprečavanje štete od divljači. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2312/92 od 06.10. 1992. god.)
491. Lovačko društvo nije dužno da naknadi štetu nastalu naletanjem srne na motorno vozilo u pokretu na putu ako se utvrdi da je do nastanka štete došlo isključivom krivicom vozača motornog vozila, zato što brzinu kretanja vozila nije prilagodio uslovima puta i saobraćaja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 163/92)
492. Za štetu nastalu isključivo zbog iznenadnog naletanja divlje životinje (srne) na motorno vozilo u pokretu odgovara lovačko društvo koje upravlja lovištem u rejonu javnog puta na kome je došlo do štete, po principu objektivne odgovornosti za opasnu stvar. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3393/92)
493. Za štetu koju pričini divljač, za koju je propisana trajna zabrana lova, ne odgovara preduzeće koje gazduje šumom iz koje je divljač došla, već društveno-politička zajednica čiji organ je propisao trajnu zabranu lova, pod uslovom da je oštećeni preduzeo propisane mere za sprečavanje štete od divljači. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2312/92 od 06.10.1992. god.) - 230 -
OBLIGACIONO PRAVO
494. Lovačko društvo nije dužno da naknadi štetu nastalu naletanjem srne na motorno vozilo u pokretu na putu ako se utvrdi da je do nastanka štete došlo isključivom krivicom vozača motornog vozila, zato što brzinu kretanja vozila nije prilagodio uslovima puta i saobraćaja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 163/92 od 26.02.1992. god.)
495. Elektroprivredna organizacija je odgovorna naknaditi štetu po osnovu objektivne odgovornosti kada ispod kablova dalekovoda pogine lice radeći i bez odobrenja nadležnog organa te organizacije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4326/92)
496. Autobuska stanica s ugroženim neočišćenim snegom i zaleđenom površinom je opasna stvar i za štetu koja je nastala od takve stvari odgovara gradsko prometno preduzeće, kao imalac stvari. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 303/91)
497. Za štetu koja nastane od eksplozije boce napunjene pivom, do koje je došlo zbog nekog nedostatka koji predstavlja opasnost od štete za lica i stvari za koji proizvođač nije znao, odgovara proizvođač koji je bocu stavio u promet. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 945/90)
498. Za štetu, koju pričini lovostajem zaštićena divljač i pored toga što je oštećeni (vlasnik zemljišta, zasada i useva) preduzeo sve propisane mere za sprečavanje štete, odgovara organizacija koja gazduje lovištem u kome je šteta pričinjena, osim ako dokaže da divljač, koja je štetu pričinila, stalno živi na drugom području, a ne u tom lovištu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 667/89)
499. Organizacija koja gazduje lovištem odgovorna je i za štetu koju pričini divljač na javnom putu u blizini lovišta, osim ako se dokaže da je šteta nastala krivicom oštećenog ili trećeg lica. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2248/88)
500. Ograda od bodljikave žice koja je postavljena neposredno pored zida kuće, zavisno od mesta i položaja, predstavlja opasnost za nastanak štete i ima mesta njenom otklanjanju na osnovu odluke. (Viši sud u Subotici, Gž.1437/88) - 231 -
OBLIGACIONO PRAVO
501.
Dok drvo raste u zemlji nepokretna je stvar, ali odvajanjem od zemlje postalo je pokretna stvar i ako prilikom odvajanja prouzrokuje štetu trećem licu onda za tu štetu odgovara njegov vlasnik, kao vlasnik opasne stvari. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 79/87 od 28.04.1987. god.)
502.
Organizacija udruženog rada ne odgovara za štetu kao imalac opasne stvari (mašine u pogonu) ako je preduzela sve mere zaštite na radu, ako je obučila radnika za rad na poslovima na kojima je povređen, a do štete je došlo usled neopreznosti samog radnika u radu na mašini za kojom je radio. (Iz presude Višeg privrednog sud Srbije, Pž. 653/87 od 5.3.1987. god.)
503. Toplotna postrojenja i instalacije u stambenoj zgradi, koje služe za zagrevanje zgrada i stanova, kada su uključene na daljinski ili blokovski sistem grejanja smatraju se opasnim stvarima, pa stoga u slučaju nastanka štete u vezi sa tim postrojenjima oštećenom odgovara SIZ stanovanja koji gazduje odnosno upravlja zgradom u kojoj se nalaze ove instalacije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 215/87)
504. Kada odlukom skupštine opštine nisu propisane mere koje je oštećeni dužan da preduzme radi sprečavanja štete od zaštićene divljači, a oštećeni nije preduzeo nikakve mere u tom cilju, primenjuju se opšta pravila o naknadi štete pa i pravila o podeljenoj odgovornosti za naknadu štete prouzrokovane od zaštićene divljači na poljoprivrednim proizvodima. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 812/86)
505. Za štetu izazvanu opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću, odgovornost se ne zasniva na krivici već na stvorenom riziku. Stoga da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete dovoljno je da dokaže da je pretrpeo štetu i da ona potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti. (Šteta je naneta na taj način što je povređen radnik u krugu fabrike od opasne stvari - viljuškara u pokretu). (Viši privredni sud Srbije, Pž. 3842/86)
506. Ukoliko je u toku igre, za vreme obavezne fizičke obuke za vojna lica, u kojoj jedno lice učesnik igre pretrpi povredu, ne može se prihvatiti da je sportska igra okolnost sa povećanom opasnošću ukoliko su u toku igre preduzete odgovarajuće mere da se igra odvija u sportskom duhu i u skladu sa pravilima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1579/86)
507. Popravka i održavanje puta uz pomoć bagera predstavlja opasnu delatnost i radna organizacija koja obavlja takvu delatnost je odgovorna za štetu koja je nastala od ove delatnosti bez obzira na krivicu i u slučaju ako je imalac bagera treće lice koje je vršilo popravku puta po nalogu iste radne organizacije. (Viši sud u Subotici, Gž. 829/86) - 232 -
OBLIGACIONO PRAVO
508. Za štetu prouzrokovanu neispravnim liftom, kao opasnom stvari, odgovorna su društveno-pravna lica koja su nosioci prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja stanovima u društvenoj svojini, odnosno organizacija na koju su društveno-pravna lica prenela ta prava i etažni vlasnici. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1065/85)
509. Imalac vunovlačare, kao opasne stvari, ne može se u potpunosti osloboditi odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom opasne stvari, kad je opasnu stvar držao i koristio na prostoru pristupačnom licima kojima je vršio usluge, ako nije proverio da li su se prisutna lica udaljila na bezbedno rastojanje na osnovu njegovog upozorenja da će vunovlačaru pustiti u rad, pa je i on odgovoran za štetu u smislu čl. 177. st. 3. u vezi čl. 158. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti štetnika, kao imaoca opasne stvari, i oštećenog. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1708/85)
510. Za štetu prouzrokovanu učesniku civilne zaštite, koji je u smislu čl. 150. Zakona o opštenarodnoj odbrani obavezan da učestvuje u izvođenju organizovanih vežbi civilne zaštite, koja se organizuje kao jedinstveni sistem u opštini odnosno gradu, odgovara kao organizator društveno-politička zajednica, čiji je štab civilne zaštite, u skladu sa planom odbrane te zajednice, organizovao vežbe civilne zaštite i njima rukovodio, i to po osnovu objektivne odgovornosti, jer je šteta prouzrokovana u vezi sa vršenjem opasne delatnosti, koju čini niz mera zaštite i spasavanja od ratnih razaranja, elementarnih i drugih nesreća i drugih opasnosti, tako da se te vežbe odvijaju pod okolnostima sa rizikom od opasnosti nastupanja eventualne štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 401/85)
511. Kad je tužilja, kao putnik u šinobusu, ne obraćajući pažnju na činjenicu da je šinobus u pokretu, van železničke stanice otvorila vrata šinobusa i izgubivši ravnotežu ispala iz vagona, železnička transportna organizacija je oslobođena odgovornosti za štetu koju je tužilja u ovakvom slučaju pretrpela ispadanje iz šinobusa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 461/85)
512. Država SFRJ, kao imalac opasne stvari, odgovorna je za naknadu štete prouzrokovane upotrebom aviona i padobrana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 110/83)
513. Radna organizacija za održavanje puteva zadužena je za neposredan nadzor o stanju na putu i dužna je da o nepodobnosti puta - ulice obavesti nadležni SIZ za puteve. Ako usled neispravnosti puta odnosno ulice nastane šteta, odgovorna je oštećenom licu u smislu čl. 47. st. 3. Zakona o putevima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 145/82) - 233 -
OBLIGACIONO PRAVO
514. Dobavljač plinskih boca odgovara za štetu koju korisnik pretrpi usled upotrebe plina, ako nije snabdeo korisnika posebnim uputstvima za rukovanje odnosnim bocama i nije ga na odgovarajući način obučio da se njima koristi. (Savezni sud, Gzs. 14/82)
515. Vlasnik opasne stvari odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti, ali je njegova odgovornost za štetu prouzrokovanu opasnom stvari isključena ako je šteta nastala dejstvom više sile, krivicom trećeg lica ili isključivom krivicom oštećenog. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 961/80)
516. Za štetu koju pričini zaštićena divljač odgovara organizacija koja gazduje lovištem na kome ta divljač živi, pod uslovom da je oštećeni preduzeo sve mere sprečavanja štete od divljači, koje je po osnovu zakona prema vrsti divljači i drugim okolnostima bio dužan preduzeti, bez obzira da li je šteta pričinjena kada nije bio lovostaj. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 279/80)
517. Vlasnik putničkog vozila, koji je vozilo poverio na upotrebu u javnom saobraćaju licu koje zbog alkoholisanosti nije bilo u stanju da bezbedno upravlja vozilom, ne može se osloboditi od odgovornosti za štetu koju pretrpi drugi učesnik u saobraćajnoj nezgodi. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je na pouzdan način utvrđeno da je imenovani tuženi 17.10.1997. godine na putu prouzrokovao saobraćajnu nezgodu upravljajući putničkim motornim vozilom, vlasništvom imenovanog tuženog, na taj način što je - zbog alkoholisanosti od 2,23 promila alkohola u krvi - prešao vozilom na levu stranu kolovoza i tako izazvao sudar sa putničkim vozilom vlasništvo tužioca, koje se kretalo iz suprotnog pravca i kojim je upravljao tužilac. U vezi sa ovim događajem, protiv tuženog vođen je krivični postupak zbog krivičnog dela iz člana 201. stav 1. u vezi sa članom 195. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, koji je okončan pravosnažnom osuđujućom presudom istog suda od 16.6.1998. godine. Nesumnjivo je da na strani tuženog postoji odgovornost za naknadu štete tužiocima po osnovu krivice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kada je reč o odgovornosti tuženog - vlasnika vozila za štetu, prvostepeni sud se u razlozima svoje presude poziva na odredbe člana 176. Zakona o obligacionim odnosima ( predaja opasne stvari trećem licu ), ali ne objašnjava potpuno osnov odgovornosti za štetu tuženog. Međutim, činjenič- 234 -
OBLIGACIONO PRAVO no stanje od kojeg zavisi pravilna primena materijalnog prava u pogledu osnova odgovornosti za štetu oba tuženika je potpuno utvrđeno. Kod utvrđenog činjeničnog stanja tuženi - vlasnik vozila se ne može osloboditi odgovornosti za štetu od opasne stvari, u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer - u situaciji kada se sopstvenik automobila nalazio u vozilu kojim je u trenutku nastanka štete, po njegovom nalogu, upravljalo drugo lice, koje zbog alkoholisanosti nije bilo u stanju da bezbedno upravlja motornim vozilom, a to je bilo poznato vlasniku vozila - vlasnik vozila se ne može, pozivajući se na odredbu člana 176. Zakona o obligacionim odnosima osloboditi odgovornosti za štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi koju prouzrokuje vozač isključivo svojim propustom, tako da, kao što je ovde slučaj, vozač putničkog vozila i vlasnik vozila odgovaraju solidarno za materijalnu i nematerijalnu štetu, koju su dužni da nadoknade tužiocima na osnovu čl. 185., 189., 195. i 200. istog Zakona. (Presuda okružnog suda u Valjevu, Gž. 1149/06 od 31.07.2006. godine)
518. Drvo je izvaljeno iz korena, pa za štetu koju opasna stvar pričini nekom licu odgovara vlasnik te stvari odn. onaj ko je zadužen da se o njoj brine po osnovu objektivne odgovornosti ali se te odgovornosti može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala od uzroka koji se nalazi van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći i otkloniti. Iz obrazloženja: Tuženo javno preduzeće upravlja drvoredom u kome se nalazi drvo ispod koga je tužilja parkirala svoje putničko motorno vozilo, a koje se izvalilo, palo preko vozila i tom prilikom ga oštetilo. Tuženo preduzeće nije tužilji naknadilo štetu van spora, pa je ona to tražila tužbom. Našavši da tužilja u postupku nije dokazala da je šteta nastala krivicom tužene strane, prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Prvostepeni sud takav zaključak nije zasnovao na zakonu. Dok raste u zemlji - drvo je nepokretna stvar. Međutim, odvajanjem od zemlje ono postaje pokretna stvar i ukoliko tom prilikom prouzrokuje štetu nekom licu - za nju odgovara njegov vlasnik odn. onaj ko je zadužen da se o drvetu brine, kao o opasnoj stvari. Ova odgovornost je u sistemu objektivne odgovornosti, pa se podrazumeva odgovornost imaoca odn. vlasnika. On je se može osloboditi - shodno odredbi čl. 177. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima - samo ako dokaže da je šteta nastala od uzroka koji se nalazi van stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći i otkloniti. To znači da je osnovni teret dokazivanja u ovakvoj parnici na strani tuženog. Tužilačka strana je u postupku dužna da dokaže da je pretrpela štetu od drveta koje se izvalilo, što u konkretnom slučaju nije sporno, ali ne i da dokazuje da je tuženi odgovoran za štetu. Ta se odgovornost, kako je već navedeno, pretpostavlja i na tuženoj strani je teret dokazivanja postojanja okolnosti koje isključuju tu odgovornost. Prvostepena presuda je ukinuta jer prvostepeni sud - zbog pogrešne primene materijalnog prava - nije potpuno utvrdio činjenično stanje. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1104/07 od 07.03.2008. godine i Rešenje Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1885/08 od 05.09.2008. godine) - 235 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST U SLUČAJU UDESA IZAZVANOG MOTORNIM VOZILIMA U POKRETU (Član 178. Zakona o obligacionim odnosima)
519. Ako je štetu iz saobraćajne nezgode oštećeni već jednom naplatio od štetnikovog osiguravača po obaveznom osiguranju, nema pravo da štetu naplati i od svog kasko osiguravača po osnovu kasko osiguranja. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tuženi je upravljajući putničkim motornim vozilom u alkoholisanom stanju i isključivo svojom krivicom, na dan 15.03.1992. godine u V... prouzrokovao saobraćajnu nezgodu kojom prilikom je oštetio vozilo neparničara N. J. koje je bilo osigurano po polisi kasko osiguranja kod D.D. za osiguranje “D...”. Kao osiguravač tuženika po ugovoru o obaveznom osiguranju, tužilac je štetu koja je proistekla iz saobraćajne nezgode isplatio neparničaru N. J. na dan 24.11.1992. godine. U ovakvoj situaciji, kada je šteta iz saobraćajne nezgode već pokrivena, D.D. za osiguranje “D...” nije bio u obavezi da istu naknadi i po drugi put, što je i učinio 11.02.1993. godine isplatom novčanog iznosa od 8.776,00 dinara neparničaru N. J. bez obzira na ugovor o kasko osiguranju. Samim tim ni tuženi nije imao obavezu na plaćanje regresa navedene štete prema D.D. za osiguranje “D...”, što je ipak učinio po poravnanju zaključenom pred istim sudom u predmetu P. br. 1958/54 na dan 6.02.1996. godine, u trenutku kada je već bio pokrenut postupak u ovoj pravnoj stvari (tužba je podneta 18.07.1995. godine). Prema tome, obaveza tuženog prema tužiocu je obaveza koja proističe iz ugovora o obaveznom osiguranju i u konkretnoj situaciji za obavezu tuženog prema tužiocu nema značaja to što je tuženi ukupnu štetu ili njen deo po osnovu regresa isplatio D.D. za osiguranje “D...”. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će na pouzdan način utvrditi sve odlučne činjenice u ovoj pravnoj stvari, a posebno kakve su bile međusobne obaveze stranaka iz ugovora o osiguranju i visinu obaveze tuženog prema tužiocu, koju činjenicu sud nije utvrdio zbog pogrešne primene materijalnog prava, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 599/05 od 07.05.2005. god.)
520. Lice koje je kao putnik u putničkom vozilu pretrpelo štetu u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovalo i drugo putničko vozilo ima status trećeg lica u smislu člana 178. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. - 236 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je kritičnom prilikom, kao putnik u vozilu neparničara G. J. povređen u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao i tuženi kao vozač drugog putničkog vozila. Tom prilikom tužilac je zadobio laku telesnu povredu u vidu potresa mozga, zbog čega je bio zadržan na lečenju u bolnici od 20.10. do 23.10.2003. godine, za koje vreme je trpeo bolove srednjeg i slabijeg intenziteta koji su mogli biti ublažavani lekovima protiv bolova. Kod ovakvog stanja stvari, imajući u vidu odredbu člana 200. stav 1. ZOO-a, pobijana presuda ne sadrži dovoljno jasne razloge da li bolovi koje je tužilac trpeo po svojoj jačini i trajanju opravdavaju primenu navedenog zakonskog propisa. Iz pobijane presude takođe nije jasno o kakvom se tačno strahu radi koji je tužilac trpeo u trajanju oko dve nedelje, u srednjem i slabijem stepenu, da li se radi o strahu za život (primarni strah) koji je tužilac mogao trpeti u toku samog kritičnog događaja i neposredno posle toga ili se moguće, ovakav strah isključuje zbog toga što je kritičnom prilikom zbog posledice povrede tužilac izgubio svest, ili se pak radi o strahu zbog posledica povređivanja (sekundarni strah), što je sve prvostepeni sud bio dužan da razjasni detaljnijim saslušanjem veštaka neuropsihijatra, što će učiniti u ponovnom postupku. Pored navedenog, ukazuje se prvostepenom sudu da putnik u jednom od dva motorna vozila koja su učestvovala u saobraćajnoj nezgodi ima status trećeg lica u smislu člana 178. stav 3. ZOO-a, koji govori o odgovornosti za naknadu štete u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu. Kako prema stavu 4. navedenog zakonskog propisa za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno, bez značaja je za odgovornost tuženog za naknadu štete tužiocu, da li i u kojoj meri ima doprinosa saobraćajnoj nezgodi vozača putničkog vozila u kojem se kritičnom prilikom nalazio tužilac. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1348/04 od 18.11. 2004. god.)
521. U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice bez obzira što je tužilja povređena u saobraćajnom udesu od strane N. N. vozila sa N. N. vozačem.
Iz obrazloženja: Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja povređena dana 9.04.2001. godine kada je kao pešak prelazila pešački prelaz u ul. M... G... u B... oko 12 časova. U momentu kada je već prošla polovinu kolovoza i zastala da propusti dva automobila koja su skretala, udarilo je vozilo kojim je upravljala nepoznata ženska osoba, usled čega je tužilja pala na pločnik i za momenat izgubila svest. Žena koja je upravljala automobilom stavila je tužilju u automobil i odvezla do pomoćne zgrade na Zvezdinom stadionu, gde je pregledalo neko lice za koje je tužilja zaključila da je fizioterapeut. Rekao joj je da nema ozbiljnije povrede, nakon čega je odvezao kući i dao netačne podatke o imenu i adresi žene koja je vozila automobil, kao i netačan broj mobilnog telefona. Pošto je tužilja imala bolove cele te noći, sutradan je otišla u Klinički centar Srbije. Uputili su je u Urgentni centar gde je – nakon što je - 237 -
OBLIGACIONO PRAVO saopštila kako je zadobila povrede, izašla uviđajna ekipa MUP-a i sačinila dnevni izveštaj o ovom slučaju. Prilikom pada tužilja je zadobila teške telesne povrede, tako što je slomljen desni ručni zglob. Od tih povreda se lečila tako što je nosila gips pet nedelja, a nakon skidanja gipsa upućena na rehabilitaciju. Sud je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrdio procenat umanjenja opšte životne aktivnosti, dužinu i trajanje bolova tužilje i strah koji je pretrpela. Na osnovu ovako pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je tužena odgovorna za naknadu štete tužilji nastalu iz ove saobraćajne nezgode, u smislu odredbi člana 99. stav 2. tačka 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, imajući u vidu da je tužilja povređena u saobraćajnom udesu 9.4.2001. godine od strane N. N. vozila sa N. N. vozačem. Naime, kao što je pravilno utvrdio prvostepeni sud, N. N. vozač se ponašao protivno odredbi člana 110. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, usled čega je udario tužilju koja se već nalazila na pešačkom prelazu odnosno započela prelaženje ulice i to u momentu kada je bilo upaljeno zeleno svetlo za pešake, te je stoga tuženi dužan da naknadi tužilji štetu koju je pretrpela. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 5697/03 od 11.06.2003. god.)
522. Pogrešno je pravno stanovište prvostepenog suda da, s obzirom na okolnost da je u konkretnom slučaju šteta prouzrokovana krivičnim delom, osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja tužioca treba ceniti računajući zastarni rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što je tuženi osiguravač autobusa čiji vozač, a prema utvrđenom činjeničnom stanju u spisima, nije prouzrokovao predmetnu štetu i nije za istu odgovoran, dakle nije kritičnom prilikom počinio krivično delo, a osiguravač odgovara u obimu odgovornosti njegovog osiguranika, pa kako osiguranik tuženog nije lice kome može da se računa zastarni rok po posebnim pravima o zastarelosti iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Osnova odgovornosti tuženog nalazi se u činjenici da je tuženi bio osiguravač vozila – autobusa i to osiguravač za štetu od odgovornosti pričinjenu trećim licima, da se tužilac u trenutku udesa u tom autobusu nalazio kao treće lice, da tužilac shodno članu 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo da naknadu štete potražuje od bilo kog učesnika u udesu, ali prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja tužioca koji je isticao tuženi, s obzirom da osiguranik tuženog nije štetu prouzrokovao odnosno istoj nije doprineo počinivši krivično delo, rok zastarevanja računa se prema rokovima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, dakle prema opštem propisu. Ovo važi čak i u situaciji ako je osiguranik tuženom, svojim ponašanjem, doprineo nastanku štete, ali u tom ponašanju nema elemenata krivičnog dela već samo građanskog delikta, jer šteta prouzrokovana građanskim deliktom zastareva u svakom slučaju za pet godina od dana nastanka štete. (Gž. br. 11955/03 – P. br. 945/03)
523. Za štetu koju je tužilac, kao treće lice pretrpeo, imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno. Iz obrazloženja: Tužilac se nalazio u teretnom motornom vozilu i on u odnosu na imaoce tih vozila predstavlja treće lice. - 238 -
OBLIGACIONO PRAVO Zato za štetu koju je tužilac kao treće lice pretrpeo, imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno na osnovu člana 178. stav 4. ZOO, a prvotuženi vozač traktora odgovara i po osnovu krivice na osnovu člana 154. stav 1. i 158. ZOO, jer je suprotno članu 38. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima započeo skretanje na kolovozu radi promene pravca kretanja, a da se prethodno nije uverio da ovu radnju bezbedno može izvesti po ostale učesnike u saobraćaju. Na taj način on je izazvao saobraćajni udes pa je isključivo kriv za štetnu posledicu. Kada treća lica (kao u ovom slučaju tužilac) pretrpe štetu u saobraćajnom udesu odgovornost imalaca vozila u smislu člana 178. stav 4. je solidarna činjenica eventualne podeljene odgovornosti učesnika u saobraćaju bez značaja za njihovu graćansko-pravnu odgovornost. U toku postupka pouzdano je utvrđeno da relativno mala alkoholisanost vozača teretnog vozila (0,38 promila alkohola) nije u uzročnoj vezi sa nastalom štetnom posledicom pa su zato neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da je tužilac kao putnik koga je vozač teretnog vozila primio radi besplatnog prevoza morao znati za alkoholisanost vozača i da je time pristao na štetnu posledicu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3730/01 od 14.03.2002. god.)
524. Ko stavi u promet stvar koju je proizveo, a koja zbog nedostatka za koje on nije znao predstavlja opasnost štete za lica i stvari, odgovara za štetu koja nastane zbog tog nedostatka. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1660/00 od 10.04.2000. god.)
525. Naknada za podizanje nadgrobnog spomenika može se dosuditi i kada tužilac učini verovatnim da će spomenik podići. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5145/99 od 20.04.2000. god.)
526. Samo šteta naneta od traktora koji mora biti registrovan svake godine može biti nadoknađena od osiguravajuće organizacije, čak i u situaciji da takav traktor koji je morao biti registrovan, nije bio registrovan. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 787/99. od 24.03.1999. god.)
527. Ako je i tužilac doprineo nastanku štete ima pravo samo na srazmerno smanjenu štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1174/99 od 11.11. 1999. god.)
528. Parnični sud je ovlašćen da utvrdi pod kojim uslovima se dogodila nezgoda i čijom krivicom po tužbi oštećenog u toj nezgodi nezavisno da li je protiv štetnika kao učesnika u saobraćajnoj nezgodi sproveden prekršajni ili krivični postupak. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1356/96 od 17.06.1998. god.) - 239 -
OBLIGACIONO PRAVO
529. Ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5634/97 od 17.06.1998. god.)
530. Za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2623/98. od 03.06.1998. god.)
531. Štetnik je obavezan da oštećenom naknadi štetu, čijem je nastanku doprineo svojom krivicom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3230/98. od 01.07.1998. god.)
532. Ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 757/98. od 13.05.1998. god.)
533. Ako postoji obostrana krivica svaki imalac motornog vozila u pokretu odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4886/98. od 16.12.1998. god.)
534. U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3422/97. od 03.03.1998. god.)
535. Proizvođač odgovara za opasna svojstva ako nije preuzeo sve što je potrebno da štetu spreči. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3973/97 od 30.09.1997. god.)
536. U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6264/97. od 11.11.1997. god.) - 240 -
OBLIGACIONO PRAVO
537.
Lica koja su sudarom svojih vozila prouzrokovala štetni događaj odgovaraju prema trećim licima solidarno, bez obzira koliko je i da li je svako to lice odgovorno za prouzrokovanje štetnog događaja. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 36/95. od 07.02.1995. god.)
538.
Za regresni zahtev naknade štete nastale upotrebom motornog vozila inostrane registracije i osiguranog kod inostranog osiguravača ne odgovara domaća zajednica osiguranja na čijem području je šteta nastupila, po osnovu odgovornosti za štetu prouzrokovanu od nepoznatog ili neosiguranog lica. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 10/91. od 11.06.1991. god.)
539.
Ne postoji jedinstveno suparničarstvo u smislu člana 201. ZPP, već obično suparničarstvo u smislu člana 200. ZPP imaoca motornog vozila i osiguravajuće organizacije kada su oni zajedno tužene po osnovu odgovornosti iz obaveznog osiguranja u saobraćaju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2313/90. od 23.01.1991. god.)
540.
Za štetu koja nastane od eksplozije boce napunjene pivom, do koje je došlo zbog nekog nedostatka koji predstavlja opasnost od štete za lica i stvari za koji proizvođač nije znao, odgovara proizvođač koji je bocu stavio u promet. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 945/90 od 15.05.1991. god.)
POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI (Čl. 180 – 184. Zakona o obligacionim odnosima)
541. Na teritoriji gradske zajednice, za štetu koju pričine psi lutalice odgovara Grad po osnovu odgovornosti u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Navedenog dana je tužilju napao čopor pasa lutalica, od kojih ju je jedan ujeo za desnu potkolenicu. Obratila se lekaru, koji je ranu previo i dao joj antitetanusnu zaštitu. Stara je 45 godina, njeno lečenje je trajalo mesec dana, pretrpela je lake telesne povrede, a postoji i naruženost lakog stepena u vidu ožiljaka koji su uočljivi sa 3 do 4 m. - 241 -
OBLIGACIONO PRAVO Trpela je bol srednjeg stepena u toku 15 dana i bol slabog stepena u narednih 15 dana. Bol prolaznog karaktera oseća se i sada na promenu vremena, pri dužem stajanju, hodanju i sl. Trpela je strah visokog stepena, koji traje do dolaska kući, potom se on smanjuje, ali još uvek je jakog intenziteta, opada na strah srednjeg stepena kada joj je ukazana stručna pomoć u Domu zdravlja. Tek narednog dana, kada su urađene probe na besnilo, strah se smanjuje i do kraja lečenja je slabog intenziteta. I sada se javlja strah, čak i panika kada vidi pse u blizini. Na ovakvo, pravilno i potpuno utvrđeno, činjenično stanje (u smislu čl. 7. i 8. Zakona o parničnom postupku), prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - član 184. i član 200. i 223. Zakona o obligacionim odnosima - te obavezao tuženog da tužilji isplati iznose utvrđene izrekom. Neosnovanost žalbe tuženog proističe iz činjenice da je Grad obavezan - članom 2. Zakona o komunalnim delatnostima - da uređuje i obezbeđuje uslove obavljanja komunalnih delatnosti i njihov razvoj. Grad je svojom odlukom poverio posao uklanjanja pasa lutalica JKP "Čistoća". S obzirom da psi nisu bili uklonjeni i da su napali i povredili tužilju, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je obavezao tuženog da snosi odgovornost. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1687/01 od 31.10. 2001. godine)
542. Kada je tužilac kao policajac - radnik MUP-a Republike Srbije na poslovima bezbednosti pretrpeo teške telesne povrede, on ima pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog straha, bez obzira na prirodu svoje profesionalne dužnosti. Iz obrazloženja: Prema presudi prvostepenog suda, tuženi - Republika Srbija je obavezana da plati tužiocu na ime naknade štete za pretrpljeni strah novčane iznose navedene u izreci. Žalbu tuženika drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu, a prvostepenu presudu je potvrdio. Isticanje u žalbi da tuženi nije odgovoran za nastalu štetu na ime pretrpljenog straha, jer kao policajac mora profesionalno da trpi strah - neosnovano je. Naime, zaključak tuženika u žalbi da tužilac kao policajac treba da trpi strah u obavljanju svoje profesionalne dužnosti - pravilan je. Međutim, tužilac je obavljajući svoju dužnost pretrpeo teške telesne povrede, a po tom osnovu ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, zbog čega je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. (Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 341/03 od 31.03.2003. godine)
543. Kada zbog propusta organizatora, čija je obaveza da svakom učesniku obezbedi uslove potpune zaštite života i zdravlja, dođe do smrti učesnika, organizator sportske manifestacije je dužan da njegovim srodnicima naknadi štetu. Iz obrazloženja: "Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužena Opština Š. kao organizator akcije "Postigni pogodak" u 2005. godini kada je došlo do štetnog događaja odgovara za štetu koju su tužioci pretrpeli u smislu člana 181. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga nije osnovano isticanje tužene u reviziji o tome da ona nije organizator akcije "Postigni pogodak" jer upravo iz reše- 242 -
OBLIGACIONO PRAVO nja o obrazovanju i imenovanju organizacionog odbora sportske manifestacije "Postigni pogodak" br. 110-40/2005-13 a koje je doneto na osnovu člana 44. Statuta opštine Š. od strane predsednika Opštine Š. od dana 28.4.2005. godine, proizilazi da je tužena Opština Š. organizator navedene sportske manifestacije. Odgovornost tužene Opštine Š. zasnovana je na odredbi člana 181. Zakona o obligacionim odnosima jer je kao organizator okupljanja većeg broja ljudi sportske manifestacije "Postigni pogodak" odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli kada se utopio maloletni sin, odnosno brat tužilaca u bazenu. Za tuženu Opštinu Š. kao organizatora navedene sportske manifestacije se ne traži krivica, a kako u radnjama pravnog prethodnika tužilaca – oštećenih nije bilo propusta, nema mesta ni primeni odredaba o eventualnoj podeljenoj odgovornosti. Kako je utvrđeno da je tužena Opština Š. organizator sportske manifestacije na tom osnovu se i zasniva njena odgovornost, pa je ona pravilno obavezana da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu u smislu člana 201. a čija je visina pravilno odmerena u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i materijalnu štetu na osnovu člana 185., 186., 189. i 193. Zakona o obligacionim odnosima." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. br. 427/08 od 10. septembra 2008. godine)
544. Visina naknade štete se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Vreme donošenja sudske odluke podrazumeva i kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (veštačenja) do dana donošenja prvostepene presude. Iz obrazloženja: Tužiocu je 25.11.2998. godine oduzeto putničko vozilo, a 16.02.1999. godine je doneto rešenje kojim se obnavlja postupak registracije i saobraćajna dozvola poništava. U postupku po tužiočevoj žalbi, drugostepeni organ je ovu odluku poništio kako bi se u ponovnom postupku izvršilo novo veštačenje broja motora i šasije, kao i radi utvrđivanja da li je protiv tužioca ili trećeg lica pokrenut krivični postupak. U međuvremenu je SUP Šabac vozilo predao osiguravajućem društvu u Beču. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka od 28.09.2001. godine utvrđena je vrednost vozila u iznosu od 680.000,00 dinara. Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da taj iznos isplati tužiocu na ime naknade štete, sa zakonskom zateznom kamatom od dana oduzimanja vozila, 25.11.1998. godine do isplate. ( Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 3618/04 od 26.01.2005. god.)
545. Preduzeća koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3186/99 od 1.9.1999. god.) - 243 -
OBLIGACIONO PRAVO
546. Preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4556/98 od 10.06.1999. god.)
547. Organizator okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili otvorenom prostoru odgovara za štetu (smrt, telesna povreda) koju neko pretrpi usled izvanrednih okolnosti - gibanje publike i opšteg nereda. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6348/98 od 24.03.1998. god.)
548. Država Savezna Republika Jugoslavija nije građansko pravno odgovorna za štetu prouzrokovanu eksplozijom granate ispaljene od strane nepoznatog lica sa teritorije druge države, jer takva njena odgovornost nije zakonom propisana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3761/98 od 09.09.1998. god.)
549. Ne smatra se povredom na radu kada radnik pretrpi povredu na službenom putu od strane učesnika u demonstracijama. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. I. 1014/92 od 24.08.1992. god.)
550. Pravo na naknadu štete, usled akta nasilja, pripada povređenom licu u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, samo u slučaju ako je to nasilje bilo usmereno protiv državnog uređenja. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1220/87)
551. Za štetu prouzrokovanu aktom nasilja odgovaraju sve zajedno ili posebno svaka društveno-politička zajednica na čijoj teritoriji je štata nastala. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 106/86)
552. Visina štete u smislu čl. 182. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Vreme donošenja sudske odluke podrazumeva kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (veštačenja), do dana donošenja prvostepene presude. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1142/84) - 244 -
OBLIGACIONO PRAVO
553. Društveno-politička zajednica nije odgovorna za štetu nastalu smrću ili telesnom povredom prilikom javnih manifestacija, prouzrokovanu pre stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 437/83)
554. Zakonska je obaveza opštine da uredi i obezbedi uslove obavljanja zoohigijenske službe i njen razvoj, koja između ostalog, obuhvata i poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilištu za životinje, dok je komunalno preduzeće odgovorno zbog činjenice da poverene poslove ne obavlja na adekvatan način. Otuda su opština i preduzeće kome su povereni poslovi zoohigijenske službe solidarno odgovorni za sve vidove štete koja nastane ujedom psa – lutalice. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilju je 19.1.2006. godine u parku u gradu K., opkolio i napao čopor pasa lutalica. Za vreme napada, koji je trajao desetak minuta, tužilja je zadobila povrede obe potkolenice, primila je injekciju protiv tetanusa i određena joj je terapija. Pregledom kod vaskularnog hirurga utvrđeno je postojanje tromboze, zbog čega je određena nova terapija, uz neophodno mirovanje u trajanju od mesec dana. Povrede koje je zadobila su u vidu ujeda psa u predelu zadnjih loža obe potkolenice i po svojoj prirodi predstavljaju tešku telesnu povredu čija je posledica umanjenje životne aktivnosti od 30%. Tužilja je trpela fizičke bolove i strah, čiji su intenziteti i trajanje utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. Zadobijene povrede izazvale su estetsko naruženje tužilje teškog stepena, zbog čega trpi duševne bolove. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio osnove odgovornosti tužene za predmetnu štetu koju je tužilja pretrpela zbog ujeda psa lutalice. Odredbom čl. 46. Zakona o veterinarstvu predviđeno je da je lokalna samouprava dužna da na svojoj teritoriji organizuje zoohigijensku službu, koja pored ostalog, obuhvata poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilištu za životinje. Činjenica je da su, čl. 3. Odluke o humanom hvatanju, smeštaju, čuvanju i uništavanju pasa i mačaka lutalica i uklanjanju životinjskih leševa Opštine Kraljevo, poslovi ove vrste povereni JKP "Čistoća”, a za poslove smeštaja, čuvanja pasa i mačaka lutalica i humanog uništavanja, JKP "Čistoća” sklopiće pojedinačne ugovore sa ustanovama ili organizacijama ovlašćenim za bavljenje, uz saglasnost osnivača. Međutim, to što je Opština ove poslove poverila JKP "Čistoća” ne znači da je ona samim tim mogla sebe osloboditi zakonske obaveze koja joj je napred utvrđena. Opština odgovara uvek i za izbor lica kome je vršenje takvih poslova poverila, a posebno i za slučaj ako to lice te poslove ne obavlja adekvatno, kao što je u konkretnom slučaju prisutno, jer postojanje napuštenih pasa na ulici koji se kreću i povređuju, nesumnjivo dokazuje da se ovi poslovi ne vrše adekvatno. Pored toga, tužena Opština je shodno čl. 15. st. 2. Odluke dužna da obezbedi uslove za obavljanje ove komunalne delatnosti, a pre svega novčana sredstva, prateću opremu, kao i adekvatno vozilo. - 245 -
OBLIGACIONO PRAVO Drugostepeni sud je obavezao tuženu da tužilji za pretrpljene fizičke bolove plati iznos od 200.000,oo dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 150.000,oo dinara, zatim za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 120.000,oo dinara i za pretrpljeni strah iznos od 150.000,oo dinara. Napred navedeni iznosi predstavljaju pravičnu naknadu za trpljenja kojima je tužilja bila izložena, a posebno imajući u vidu intenzitet i trajanje fizičkog bola i straha, koji su utvrđeni veštačenjem od strane veštaka medicinske struke odgovarajuće specijalnosti, stepen trajnog umanjenja životne aktivnosti, kao i naruženost teškog stepena. Posebno treba imati u vidu da je tužilju napao čopor pasa lutalica, da je tom prilikom doživela primaran strah da su povrede teške telesne prirode, da su okolnosti nanošenja tih povreda veoma bitne, a nesumnjivo za tužilju dramatične. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud je vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i tome da se njome ne pogoduje cilju i težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, pa je primenom čl. 200. u vezi sa čl. 205. odlučio kao u izreci ove presude. Pored toga, tužilja svojim radnjama i svojim postupcima nije doprinela nastanku štete, pa je za ovu štetu isključivo odgovorna tužena, a zbog zakonom utvrđene odgovornosti i obaveze da na svojoj teritoriji organizuje obavljanje zoohigijeničarske službe i da organizuje uslove i sredstva za obavljanje ove delatnosti od strane preduzeća kojima su ti poslovi povereni. Članom 2. Zakona o komunalnim delatnostima predviđeno je da Opština u skladu sa ovim Zakonom uređuje i obezbeđuje uslove obavljanja komunalne delatnosti i njihov razvoj, a članom 3. da su komunalne delatnosti, delatnosti od opšteg interesa kojim se obezbeđuje zadovoljavanje potreba korisnika komunalnih proizvoda i komunalnih usluga na određenom području. Shodno navedenoj zakonskoj odredbi proizilazi da Opština snosi odgovornost za naknadu štete koju je pričinio pas lutalica, jer je propust tužene što nije preko Opštinske uprave za inspekcijski nadzor, odnosno Veterinarske stanice u skladu sa zaključenim ugovorom, uklonila pse lutalice sa ulica, što je obaveza tužene na osnovu čl. 2. Zakona o komunalnim delatnostima. Bez obzira na preduzete mere od strane Opštine, evidentno je da te mere nisu bile dovoljne i takve da se otkloni opasnost od nastanka štete za tužilju, pa je Opština odgovorna shodno čl. 154. i 155. ZOO. Članom 184. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da preduzeće i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. Međutim, sudu nisu pruženi dokazi da pravno lice koje obavlja komunalnu delatnost iz opravdanih razloga bilo sprečeno da obavlja ove poverene poslove. Kako Opština prema Zakonu o komunalnim delatnostima uređuje i obezbeđuje uslove za obavljanje komunalnih delatnosti i za obavljanje tih delatnosti osniva javna preduzeća ili njihovo obavljanje poverava drugom preduzeću, shodno čl. 8. ovog Zakona, to je i odgovorna za obavljanje tih delatnosti bez obzira na odgovornost samog JK Preduzeća ili drugog preduzeća kome je povereno obavljanje te delatnosti. U tom smislu eventualni propusti koji postoje na strani tuženih prilikom obavljanja ove komunalne delatnosti mogu biti od uticaja prilikom odlučivanja o regresnom zahtevu ukoliko takav zahtev bude istaknut između tuženih, ali to je odnos ugovornih strana i ne tiče se tužioca koji je pretrpeo štetu. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P.br. 315/06 od 21.2.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 728/07 od 12.10.2007. godine i Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev.br.677/08 od 23.4.2008. godine) - 246 -
OBLIGACIONO PRAVO
NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE (Čl. 185 – 188. Zakona o obligacionim odnosima)
555. Zahtev za kamatu za potraživanja na ime naknade materijalne štete mora biti kompletan tj. uz njega moraju biti dostavljeni i dokazi o visini štete koja se traži da bi se ovo pravo ostvarilo od dana njegovog podnošenja. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: dana 27.01.2008. godine na mestu i na bliže opisani način dogodio se saobraćajni udes, za koji je odgovoran imenovani vozač, koji je tom prilikom upravljao vozilom osiguranim kod tuženog. Tom prilikom navedeni osiguranik tužioca je zadobio teške telesne povrede i prevezen je u Urgentni centar, a potom upućen na VMA, gde je lečen. Tužilac je na ime troškova lečenja bolničkoj ustanovi VMA isplatio ukupan iznos od 305.815,15 dinara, a tuženom se sa zahtevom za naknadu štete obratio 30.03.2010. godine. Uz zahtev nije dostavio račune po kojima je vršio plaćanje. Tuženi nije sporio da je takav zahtev tužioca primio, kao ni osnov tužiočevog potraživanja, već samo visinu i pravo na zateznu kamatu od dana dostavljanja zahteva za naknadu štete. Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog na isplatu glavnog duga sa zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 21.06.2010. godine odn. zaključivši da je u preostalom delu zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga neosnovan. Naime, tokom postupka je utvrđeno da tužilac uz zahtev za naknadu štete tuženom nije dostavio račune po kojima je vršio plaćanje, niti je iste dostavio uz tužbu, već je to tek učinio po nalogu suda. Takav zahtev, ispostavljen tuženom, ne može se smatrati kompletnim, jer tužilac nije dostavio dokaz o tome da je troškove lečenja, na ime kojih zahteva naknadu štete od tuženog, zaista i platio. U vezi sa tim, bez uticaja je na drugačiju odluku žalbeni navod tužioca da tuženi nije sporio da je primio odštetni zahtev i da mu se tužilac obratio u vansudskom postupku - zahtev koji je tuženi primio nije bio kompletan u smislu da bi se po istom moglo postupiti. Tačan je navod tužioca da kamata na potraživanje po osnovu naknade materijalne štete počinje da teče od dana podnošenja zahteva, s tim što podneti zahtev mora biti kompletan, u smislu napred navedenih razloga, a kako zahtev tužioca to nije bio, to sud nije ni mogao dosuditi kamatu od dana kada je isti podnesen. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 13630/10 od 19.10.2011. godine)
556. Po zahtevu za naknadu štete prouzrokovane nemogućnošću korišćenja vozila i neophodnošću njegovog garažiranja, aktivnu legitimaciju ima lice koje je bilo nosilac prava korišćenja vozila u spornom periodu, i to bez obzira da li je bio vlasnik vozila. - 247 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Prema nalaženju ovoga suda za deo tužbenog zahteva na ime naknade štete za naknadu plaćene zakupnine za garažu u kojoj je bilo vozilo za period od kada ga je preuzeo od tuženog do trenutka kada mu je - okončanjem parnice u kojoj je utvrđeno njegovo vlasništvo - omogućeno da isto registruje i koristi, aktivno je legitimisano lice koje je imalo pravo njegovog korišćenja. To lice nije istovremeno moralo biti i vlasnik vozila, jer je šteta prouzrokovana plaćanjem zakupnine za garažu, upravo posledica nemogućnosti korišćenja vozila. Stoga, kako je aktivno legitimisano po ovom osnovu lice koje ima pravo korišćenja, to nije bilo neophodno da tužilac sačeka ishod spora kojim je utvrđeno njegovo pravo vlasništvo na navedenom vozilu, da bi stekao aktivnu legitimaciju da traži naknadu označene zakupnine, ali je morao u toku postupka dokazati da je garažiranje bilo neophodno, kao i da je za to kriv odnosno odgovoran upravo tuženi, koji je svojim radnjama (odbijanjem davanja ovlašćenja za korišćenje vozila ili sl.) - tužiocu prouzrokovao navedenu štetu. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 10188/06 (1) od 07.03.2007. godine )
557. Obaveza naknade štete dospeva u trenutku nastanka, te se odgovornost za štetu i pasivna legitimacija tuženog u parnici za naknadu štete utvrđuju prema okolnostima i činjenicama koje su postojale u vreme njenog nastanka. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: imenovani tuženi su, kao saizvršioci, pravnosnažnom presudom u krivičnom postupku oglašeni krivim za krivična dela – teški slučajevi razbojništva i neovlašćenog nabavljanja i nošenja vatrenog oružja. Osuđeni su na kazne zatvora. Kako je ustanovljeno, ovi tuženi su u kritično vreme umišljajno lišili života imenovanog vozača taksi vozila, tada starog 48 godina. U vreme izvršenja krivičnog dela i nastanka štetnog događaja, oba tužena su bili maloletni. Tužioci su supruga ubijenog i njegove kćerke, a tuženi su i roditelji izvršioca ovog krivičnog dela sa kojima su živeli u porodičnoj zajednici. Usvajajući tužbeni zahtev nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe materijalnog prava. Članom 165. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima predviđena je i odgovornost roditelja za štetu koju pričine njihova maloletna deca, a osnov njihove odgovornosti je propust u vaspitanju i nadzoru nad decom. Sigurno je da takav propust postoji ako dete izvrši krivično delo razbojništva. S obzirom da za štetu - saglasno članu 160. stav 3. Zakona o obligacion im odnosima - odgovara i dete, odgovornost roditelja i dece je solidarna, kako je to predviđeno članom 166. istog Zakona. Navodi revizije da je imenovani tuženi u međuvremenu, tj. posle podnošenja tužbe, postao punoletan i stekao punu poslovnu sposobnost, zbog čega - po navodima revizije - njegovi roditelji nisu pasivno legitimisani u ovoj parnici, su bez uticaja. Naime, saglasno članu 186. Zakona o obligacionim odnosima, obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, pa se ona i utvrđuje prema okolnostima i činjenicama - 248 -
OBLIGACIONO PRAVO koje su postojale u vreme nastanka štete. U konkretnom slučaju, pravilno je utvrđena odgovornost tuženih. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1869/07 od 24.10.2007. godine)
558. Zbog izgubljenog izdržavanja od poginulog lica, izdržavano lice stiče pravo na naknadu štete pa stoga može ostvariti i zateznu kamatu od dospelosti pojedinačnih iznosa novčane rente za sve dospele obroke posle datuma njihovog utuženja. Iz obrazloženja: Neosnovano se u reviziji ističe da je obaveza tuženih na plaćanje naknade štete utvrđena tek donošenjem prvostepene presude, pa da zbog toga tužioci mogu imati pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđene mesečne iznose tek od dana presuđenja, a ne od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa. Obaveza naknade štete - prema članu 186. Zakona o obligacionim odnosima - smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Prema članu 194. stav 1. istog Zakona, lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja odn. pomaganja. Dakle, tužioci su momentom pogibije svoga oca stekli pravo da od tuženog traže naknadu štete za izgubljeno izdržavanje. Tužbu za naknadu štete podneli su 01.07.1996. godine i počev od tada im je dosuđena naknada štete za izgubljeno izdržavanje - za ubuduće, a ne za protekli period. Prema članu 194. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ova vrsta štete naknađuje se plaćanjem novčane rente. Novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo ( član 188. stav 2. ovog Zakona ). Otuda proizilazi da tužioci imaju pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa novčane rente, pa do isplate. U konkretnom slučaju, to može biti prvi dan u narednom mesecu za prethodni mesec, kako su pravilno našli i nižestepeni sudovi. Jasno je, međutim, da se ne radi o kapitaliziranoj renti iz člana 188. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, kada bi dužnik bio dužan da plati zakonsku zateznu kamatu tek od izvršene kapitalizacije, pa do isplate. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 867/05 od 07.07.2005. godine)
559. Oštećenom pripada zakonska zatezna kamata na iznos materijalne štete utvrđene prema cenama u vreme presuđenja, počev od donošenja prvostepene presude.
- 249 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Po nalaženju Okružnog suda tužiocu na utvrđeni iznos naknade za troškove sahrane zakonska zatezna kamata pripada od dana presuđenja, jer je visina sporne naknade u stvari utvrđena u vreme presuđenja, što proizilazi iz okolnosti da je veštak O. B. saslušan na poslednjoj raspravi izjavio da ostaje pri nalazu i mišljenju, pri čemu zastupnik tužilaca nije imao primedbi niti novih predloga za veštačenje. Prema tome, kako je Okružni sud uzeo da su navedeni troškovi utvrđeni po cenama u vreme presuđenja, tako po pravilnoj primeni materijalnog prava oštećenom pripada zakonska zatezna kamata na iznos materijalne štete utvrđene prema cenama u vreme presuđenja, počev od donošenja prvostepene presude. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 508/04 od 22.03.2004. god.)
560. Za štetu nastalu telesnom povredom usled akata terora odgovara država čiji su organi bili dužni da spreče takvu štetu. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku, ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP-a je utvrđeno: dana 26.05.1999. godine tužilac je povređen od strane šiptarskih terorista u selu Klinčina – Opština Peć. Kritičnom prilikom tužilac je zadobio teške telesne povrede koje se ogledaju u traumatskoj amputaciji drugog i trećeg prsta desne šake i trećeg i četvrtog prsta leve šake, sa više rana i hronično aksiozno depresivnim sindromom. Na osnovu usaglašenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno je da je umanjena opšta životna aktivnost tužioca za 50% trajno i definitivno. Pored toga, utvrđeno je daje tužilac, trpeo strah i fizičke bolove – intenziteta i trajanja bliže opisanih u obrazloženju pobijane presude, te da kod tužioca postoji naruženost jakog stepena. Zbog navedenog, prvostepeni sud je izveo zaključak da su isnosi dosuđeni, kao u stavu prvom izreke pobijane presude na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha, naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti pravična naknada za tražene vidove štete, radi čega je delimično usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke. Tužena je na osnovu odredbe člana 180. stav 1. ZOO u obavezi da tužiocu tu štetu nadoknadi, a za višak odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kao u stavu drugom pobijane presude. Razloge koje je u pobijanju presude dao prvostepeni sud u svemu kao pravilne, prihvata i ovaj sud, nalazeći da je visina dosuđene naknade neimovinske štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti adekvatna pretrpljenoj šteti. Naime, i po nalaženju Okružnog suda štetu nastalu usled akta terora u obavezi je tužiocu da naknadi tužena u smislu člana 180. ZOO. Ovo zbog toga što su organi tužene bili dužni da spreče ovaj akt nasilja, bez obzira da li su oni krivi što je do takvih akata došlo, jer su akti terora u prvom redu upereni protiv državnog i društvenog uređenja, pa su organi tužene dužni da takve akte spreče, s obzirom na ustavne i zakonske odredbe o položaju i ulozi čoveka u društvu i o pravima i dužnostima tužene, kao društvene političke zajednice, koja se stara i o bezbednosti zemlje i građana. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 10586/03 od 14.11.2003. god.) - 250 -
OBLIGACIONO PRAVO
561. Kada se presudom obavežu tuženici da solidarno plate tužiocu naknadu štete, pa i u vidu rente određeni novčani iznos, onda se ne može odrediti da datu novčanu sumu plati svako od tuženika pojedinačno. U takvom slučaju učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 354. stav 2. tačka 14. ZPP, jer se izreka presude ne može ispitivati u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u I... P. ________od 16.9.2002. godine, obavezani su tuženici da tužiocu na ime naknade štete u vidu rente solidarno plaćaju mesečni iznos od po 1.064,00 dinara, počev od 1. marta 2001, pa ubuduće i to do 10. u mesecu za tekući mesec, s tim što bi dospele rate bili dužni isplatiti odjednom sa dosuđenom zateznom kamatom, i utoliko je izmenjena presuda istog suda P. br. 553/91 od 20.6.1995. godine. Protiv navedene presude žalbu je izjavio jedan od tuženika - Mesna zajednica. Okružni sud u U... je svojim rešenjem Gž. ________od 17.1.2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u I... P. br. ________od 16.9.2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno sledeće: Predmet raspravljanja je izmena ranije dosuđene rente tužiocu po pravosnažnoj presudi istog suda P. br. ________od 20. juna 1995. godine, kojom su tuženici obavezani da tužiocu solidarno na ime mesečne rente zbog izgubljene dobiti isplaćuju iznos od 54,00 dinara mesečno. Prema utvrđenom činjeničnom stanju proizilazi, a o čemu prvostepeni sud daje iscrpne razloge, da tužilac po osnovu smanjenja radne sposobnosti od 20% na godišnjem nivou trpi štetu zbog izgubljene dobiti 12.765,00 dinara, ili prosečno mesečno u iznosu od 1.064,00 dinara. Međutim, donoseći po žalbenoj presudi prvostepeni sud obavezuje tuženike da tužiocu solidarno plaćaju mesečno iznos od po 1.064,00 dinara, umesto da mu solidarno plaćaju utvrđeni iznos od 1.064,00 dinara kao mesečni iznos rente u čemu se ogleda i apsolutna bitna povreda postupka. S obzirom da su tuženici jedinstveni suparničari iz čl. 201. ZPP to je ožalbena presuda ukinuta u odnosu na oba tuženika. (Iz rešenja Okružnog suda Užice, Gž. br. 62/2003 od 17.01.2003. god.)
562. Domaćem državljaninu na privremenom radu u inostranstvu vlasnik putničkog automobila koje je kupio i registrovao u inostranstvu za stranu valutu, a zbog saobraćajne nezgode koju je doživeo u Jugoslaviji krivicom osiguravačevog osiguranika (štetnika), pripada naknada štete u stranoj valuti. - 251 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizilazi da je 21.11.1997. godine došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je oštećeno tužiočevo vozilo marke "M...", reg. br. ______. Za nezgodu je kriv vozač koji je upravljao vozilom marke "Jugo 45", reg. oznake ______. Ovo vozilo bilo je osigurano kod tuženog. Takođe je utvrđeno da je na tužiočevom vozilu nastala šteta koja u dinarima iznosi 31.647,00 dinara. Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da se pitanje naknade štete u predmetnom slučaju rešava primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima, a s obzirom na činjenicu da je šteta prouzrokovana na tlu naše zemlje krivicom jugoslovenskog državljanina i što je tužilac, kako je sam naveo nakon boravka u Jugoslaviji, tako oštećenim vozilom otputovao u A..., čime je, prema mišljenju nižestepenih sudova, doprineo povećanju prouzrokovane štete. Stoga šteta koju tužilac traži ne bi predstavljala ekvivalent onoj šteti prouzrokovanoj na dan štetnog događaja. Osim toga, nižestepeni sudovi stoje na stanovištu da je tužilac postupio suprotno osnovnom načelu zabrane prouzrokovanja štete, jer je oštećenim vozilom otputovao u A... i sam doprineo da se šteta poveća. Stoga, a polazeći od osnovnih pravila o naknadi materijalne štete iz člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, te čl. 186. i 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi stoje na stanovištu da je dosuđivanjem iznosa od 31.647,00 dinara tužilac u potpunosti namiren u svome traženju. Iz tih razloga odbijen je zahtev tužioca za isplatu traženog iznosa od 37.360 austrijskih šilinga. Ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti. Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi njegovo potraživanje u iznosu od 37.360. ATC sa pripadajućom kamatom. To je iznos štete koja je za tužioca nastala u saobraćajnoj nezgodi na dan 21.11.1997. godine. Za taj iznos ugrađen je materijal i u taj iznos uračunata je i vrednost pružene usluge za opravku tužiočevog vozila u A... Kao dokaz tužilac je podneo račune koji potiču iz marta 2000. godine. Nižestepeni sudovi su ove dokaze cenili, ali su našli da su ti dokazi bez značaja, s obzirom na značajnu vremensku distancu između dana kada se saobraćajna nezgoda dogodila i kada su izdati računi kao dokaz o izvršenoj opravci vozila. Da bi se pravilno utvrdila visina štete bitno je utvrditi koja su oštećenja nastala u momentu saobraćajnog udesa i prema tim oštećenjima ceniti koji je to iznos koji tuženi treba da plati. Nije sporno da tuženi treba da nadoknadi štetu tužiocu. No, kako je sporno da li ta nadoknada treba da se vrši i domaćoj ili stranoj valuti, Vrhovni sud stoji na stanovištu da tužiocu treba nadoknaditi onu štetu koju je on stvarno i pretrpeo. Pri utvrđivanju visine te štete mora se imati u vidu činjenica da je tužiočevo vozilo registrovano i osigurano u A..., da je vreme kada je šteta nastala tužilac živeo i radio u A..., a stoga obeštećenje tužioca treba da bude takvo da će mu omogućiti da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (član 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), odnosno to obeštećenje treba da bude devizno obeštećenje. To dalje znači da će u ponovnom postupku prvostepeni sud, polazeći od stepena oštećenja vozila, dati tužiocu mogućnost da dostavi dokaze o tome koliko je platio troškove opravke vozila u A..., da li se troškovi odnose na oštećenja koja su nastala u saobraćajnom udesu, te dokaz da je upravo tužilac izvršio isplatu tih računa. Ukoliko tužilac takve dokaze ne bi pružio, sud bi svakako bio dužan da prema stepenu oštećenja vozila utvrdi vrednost nastale štete, odnosno koliko bi iznosila vrednost za popravku vozila i to kako za materijal, tako i za učinjenu uslugu, s tim što bi se cene odredile prema cenama u A..., u momentu presuđenja, saglasno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo zbog toga što je tužilac živeo i radio u A..., u momentu kada je za njega nastala šteta. Nakon utvrđivanja ovih činjenica, ukoliko bi nastala šteta bila veća od već dosuđene, tužilac bi imao pravo na razliku između pravnosnažno dosuđene štete i štete koja bi se odredila u deviznom iznosu. Kako na navedeni način nižestepeni sudovi nisu postupali prili- 252 -
OBLIGACIONO PRAVO kom utvrđenja visine stvarne štete koju je tužilac pretrpeo na svom putničkom vozilu u predmetnoj nezgodi, i kako je zbog toga pogrešno primenjeno materijalno pravo, te kako su odlučne činjenice zbog toga ostale neutvrđene, revizija tužioca je usvojena i nižestepene odluke ukinute su u pobijajućem delu. U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, odnosno utvrdiće visinu nastale štete prema cenama na dan presuđenja, i to prema cenama koje važe na prostoru A..., pa će potom doneti novu odluku u ovoj parnici. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 187/03 od 04.12.2003. god.)
563. Prema odredbi člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa, odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 25.12.1998. godine, sada pokojni otac tužioca prelazio je most i okliznuo se zbog leda koji se celom površinom nalazio na mostu, udario je glavom u tvrdu podlogu, što je prouzrokovalo unutar lobanjsko krvarenje i nagnječenje mozga. Istog dana prebačen je u Urgentni centar u B..., operisan je 26.12.1998. godine a preminuo je 31.12.1998. godine. Utvrđeno je da je tužena preduzeća osnovala Opština U..., a da su tuženi između sebe zaključili ugovor o obavljanju komunalne delatnosti u 1998. godini, kojim je tužena Direkcija kao investitor poverila tuženom JP “B...“ održavanje i čišćenje javnih površina u zimskim uslovima. U vreme povređenja oca tužioca bila je temperatura vazduha u tom području minus 8 stepeni, most je bio pokriven ledom, a da na strani pokojnog oca tužioca nije bilo doporinosa nastanku štete, budući da po nalazu veštaka i iskazima svedoka on nije bio u alkoholisanom stanju. Utvrđeno je da je do nastanka štete došlo zbog neuklanjanja snega i leda sa mosta što predstavlja propust u radu tuženih. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog JKP “B...“ da solidarno sa JP Direkcija za izgradnju U... naknadi tužiocu nastalu nematerijalnu štetu. Naime, u postupku je utvrđeno da su za štetu nastalu na strani tužioca odgovorni tuženi kao javna preduzeća koja su bila odgovorna za održavanje i čišćenje javnih površina, u smislu člana 184. Zakona o obligacionim odnosima koji predviđa da preduzeće i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. Stoga se neosnovano revizijom tuženog ističe nedostatak pasivne legitimacije u ovom sporu i navodi da je radna organizacija u kojoj je otac tužioca bio zaposlen dužna da naknadi nastalu štetu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 244/01 od 10.07.2002. god.)
564. Škola kao organizator krosa odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu koju pretrpi učesnik krosa. - 253 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Predmet spora je zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog povrede na krosu 7. oktobra 1988. godine, koji je organizovala tužena osnovna škola u T... Prema utvrđenom činjeničnom stanju kros je bio obavezan za učesnike tužene od V do VIII razreda, a tužilja je trčala sa učenicima V razreda, koji je činilo pet odeljenja. Krosu su prisustvovali nastavnici fizičkog vaspitanja i razredne starešine odeljenja. Na startu trke, u gužvi koja je nastala, tužilja je pala i zadobila prelom gležnja leve nadlaktice. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela po principu objektivne odgovornosti za opasnu delatnost, što drugostepeni sud nije prihvatio. Prema stanovištu drugostepenog suda tužena odgovara po principu krivice, pa kako nije utvrđena njena krivica, pobijanom presudom je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete. Stanovište drugostepenog suda da tužena nije obavezana da naknadi tužilji štetu koju je pretrpela je pogrešno. Objektivna odgovornost tužene zasniva se na članu 181. Zakona o obligacionim odnosima, jer je kao organizator okupljanja većeg broja lica (organizator krosa), odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela. Tužilja je zadobila telesnu povredu usled okolnosti koje su nastale tokom trke gužve koju su izazvali učesnici krosa radi zauzimanja što boljih pozicija. Uzrok nekontrolisanog kretanja učesnika krosa nema uticaja na oslobađanje odgovornosti tužene kao organizatora, jer odgovornost tužene kao organizatora kroza nije uslovljena njenom krivicom. Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja nije doprinela da šteta nastane, niti da bude veća nego što bi bila, nisu ispunjeni uslovi za smanjenje odgovornosti tužene po principu podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 210/92 od 28.11.2002. god.)
565. Isticanje u žalbi tužene da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u ratnim uslovima saglasno članu 17. i 18. Zakona o odbrani, čine sastavni deo oružanih snaga odbrane zemlje, te da ne postoji odgovornost Republike za pogibiju pripadnika MUP-a kao i da vojna služba u uslovima ratnog stanja isključuje odgovornost države, nije osnovano. Ovo iz razloga što se odredbama člana 17. i 18. Zakona o odbrani, predviđa da u slučaju ratnog stanja jedinice organa unutrašnjih poslova mogu biti upotrebljene za izvršenje borbenih zadataka i da se te jedinice izvršavanjem borbenih zadataka potčinjavaju starešini Vojske Jugoslavije koji komanduje borbenim dejstvima. I za slučaj da je jedinica u kojoj je povređen tužilac u vreme njegovog ranjavanja stavljena pod komandu Vojske Jugoslavije i to ne bi isključivalo obavezu tužene da naknadi štetu pripadniku svog organa zbog vršenja delatnosti sa visokim stepenom rizika. Ukoliko osim odgovornosti tužene ima odgovornosti i Savezna država za prouzrokovanu štetu, onda se u smislu odredbe člana 206. Zakona o obligacionim odnosima radi o solidarnoj odgovornosti više lica. U mnogim slučajevima ubistva pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova izvršena su od strane terorističke organizacije OVK pa je tužena saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odgovorna da oštećenima naknadi štetu, bez obzira da li je ova šteta prouzrokovana u vreme proglašenja ratnog stanja. Agresija NATO nije bila neočekivani i neizvesni događaj, pa se ne može smatrati višom silom shodno odredbi člana 177. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima koja bi isključivala odgovornost tužene. (Gž. br. 66/03 – P. br. 9069/01) - 254 -
OBLIGACIONO PRAVO
566.
I po nalaženju Okružnog suda, štetu nastalu usled akata terora, u obavezi je da tužiocu naknadi tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo zbog toga što su organi tužene bili dužni da spreče ovaj akt nasilja bez obzira da li su oni krivi što je do takvih akata došlo, jer su akti terora u prvom redu upereni protiv državnog i društvenog uređenja, pa su organi tužene dužni da takve akte spreče, s obzirom na ustavne i zakonske odredbe o položaju i ulozi čoveka u društvu i o pravima i dužnostima tužene kao društveno-političke zajednice, koja se stara i o bezbednosti zemlje i građana. (Gž. br. 10586/03 – P. br. 4048/01)
567. Osnovni principi kod naknade materijalne štete, obaveza odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (član 185. stav 1. ZOO), nalaže sudu da, prilikom odlučivanja o naknadi štete na putničkom vozilu na bazi tzv. "totalne štete" obaveže odgovorno lice na plaćanje onog novčanog iznosa koji je potreban da oštećeni njime na tržištu polovnih automobila pribavi automobil najsličniji oštećenom, uz odbitak vrednosti spašenog ostatka. Iz obrazloženja: U ovoj parnici sporna je visina štete koju je tužilac pretrpo povodom oštećenja putničkog vozila nastalog u saobraćajnoj nezgodi, pri čemu su se stranke saglasile da se visina štete ima utvrditi po principu tzv. "totalne štete". Osnovni princip kod naknade materijalne štete je obaveza odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala – član 185. stav 1. ZOO, pa je shodno tome, u konkretnom slučaju prvostepeni sud bio dužan da obaveže tuženika na plaćanje onog novčanog iznosa koji je potreban da tužilac njime na tržištu polovnih automobila pribavi automobil, najsličniji oštećenom vozilu, uz odbitak vrednosti spašenog ostatka. Prema tome, polazni osnov za utvrđivanje visine štete na bazi tzv. "totalne štete" treba da bude tržišna vrednost – cena oštećenog vozila u vreme donošenja sudske odluke, a prema stanju vozila na dan štetnog događaja. Vrednost tužiočevog vozila prema stanju vozila na dan nastanka štete, a u vreme izvršenog veštačenja od 14. septembra 1999. godine, prvostepeni sud je utvrdio u iznosu od 84.620,00 dinara, prihvatajući u celini nalaz i mišljenje veštaka mašinske struke. Međutim, da li je ovo istovremeno tržišna cena, odnosno vrednost tužiočevog automobila na tržištu polovnih vozila iz nalaza i mišljenja navedenog veštaka kao i iz prvostepene presude nije jasno, niti se o tome prvostepeni sud izjašnjavao, čime je učinio bitnu povredu parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP. Prilikom utvrđivanja tržišne vrednosti odnosno cene nekog dobra, u ovom slučaju polovnog putničkog vozila, mora se poći od stvarnih uslova na tržištu i kretanja cena, koje u suštini zavise od - 255 -
OBLIGACIONO PRAVO ponude i potražnje, pri čemu je očuvanost vozila samo jedan od uslova koji utiče da cena bude manja ili veća. Tržišna cena je realna kategorija i do nje se mora doći ispitivanjem tržišta, u konkretnom slučaju utvrđivanjem cene pri nabavljanju automobila istog ili sličnog tužiočevom na tržištu polovnih automobila. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 797/00 od 11.10.2000. god.)
568. Osnovni principi kod naknade materijalne štete, obaveza odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (član 185. stav 1. ZOO), nalaže sudu da, prilikom odlučivanja o naknadi štete na putničkom vozilu na bazi tzv. "totalne štete" obaveže odgovorno lice na plaćanje onog novčanog iznosa koji je potreban da oštećeni njime na tržištu polovnih automobila pribavi automobil najsličniji oštećenom, uz odbitak vrednosti spašenog ostatka. (Iz presude Opštinskog suda u Ljigu P. br. 64/00 od 25.04.2000. god.)
569. Prema odredbi člana 185. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima štetnik je dužan da uspostavi stanje u imovini oštećenog onako kakvo je bilo pre nastanka štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7136/98 od 16.02.2000. god.)
570. Povraćajem robe - kablova - tuženi organ je uspostavio stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala i tužilac je uspostavljanjem pređašnjeg stanja otklonio običnu ili stvarnu štetu i nema pravo na veći iznos obične štete (Vrhovni sud Srbije, Prev. 486/98 od 16. 12. 1998. god.)
571. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6504/97 od 29.04.1998. god.)
572. Uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala u smislu člana 185. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima izvršiće se isplatom novčane naknade od strane tuženog za troškove opravke tužiljinog vozila sa zateznom kamatom, počev od dana kada je tužilja te troškove isplatila. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1014/96 od 15.04.1998. god.)
573. Odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a ukoliko to nije moguće sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4700/97 od 21.01.1998. god.) - 256 -
OBLIGACIONO PRAVO
574. Jugoslovenski državljanin na privremenom radu u inostranstvu ima pravo na isplatu sume osiguranja u devizama, ako štetu nastalu u zemlji otkloni u inostranstvu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 989/97 od 12.03.1997. god.)
575. Prskanje voćnjaka otrovnim pesticidima može se vršiti ako su o tome obavešteni držaoci pčela i to najmanje 48 časova pre prskanja. (Iz odluke Vrhovnog Srbije Rev. 2544/97)
576. Zahtev radi novčane naknade pretrpljene štete mora biti izražen "odgovarajućom svotom novca", a sud ne može usvojiti tužbeni zahtev koji nije tako formulisan, odnosno kada iznos novčane naknade štete nije određen, niti odrediv po datim elementima. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 714/97)
577. Pravno lice ne može biti odgovorno za štetu prouzrokovanu davanjem netačnog obaveštenja o činjenicama o kojima se vodi zvanična evidencija u državnom organu kada je obaveštenje pribavljeno nezvanično od penzionisanog radnika tog organa. (Iz presude Saveznog suda Gzs. 25/97 od 12.06.1997. god.)
578.
Ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom usled radnje za koju odgovara preduzeće i treće lice, prouzrokovanu štetu su dužni da solidarno naknade oba štetnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1190/96 od 20.03.1996. god.)
579.
Propusti u sudskom postupku ne mogu biti razlog da se inflatorna šteta prevali na sud, odnosno državu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3593/96 od 02.10.1996. god.)
580. Isporučilac je dužan da potrošaču obezbedi kontinuirano snabdevanje električnom energijom. Izuzetno u slučaju kvara ili više sile, isporuka električne energije može biti privremeno obustavljena ili ograničena, i isporučilac je dužan da radove na otklanjanju kvara, koji je posledica više sile, oba- 257 -
OBLIGACIONO PRAVO vi u što kraćem roku vodeći računa o vremenu koje najviše odgovara potrošačima, a u protivnom odgovara za štetu koju potrošači električne energije pretrpe. (Viši privredni sud, Pž. 3119/95. od 16.05.1995. god.)
581. Ako je ugovorom o osiguranju imovine i lica koji je zaključen na osnovu Zakona o osiguranju imovine i lica ("Sl. list SAP Vojvodine", br. 24/77), tada obim štete koji plaća osiguravajuća organizacija nije ograničen pa shodno primeni člana 188. st. 1. i 4. ZOO, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina utvrđuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života uz odbitak odgovarajuće kamate. Pri tome, ova suma nije ograničena visinom ugovorene osigurane sume. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 2652/94 od 22.12.1994. god.)
582.
Kada oštećeni umesto uništene odnosno oštećene stvari kupi novu ili sam opravi oštećenu stvar ima pravo na naknadu štete u visini troškova koje je imao za kupovinu odnosno opravku stvari u momentu kupovine, odnosno opravke stvari sa kamatom na priznati novčani iznos štete od dana kupovine nove stvari odnosno opravke oštećene stvari. (Savezni sud, Beograd, Gzs. 92/91 od 21.11.1991. god.)
583.
Šljunak je opšte dobro a ne imovina vlasnika, pa vlasnik ne može tražiti da mu se na ime naknade štete plati vrednost izvađenog i odnetog šljunka. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 120/90 od 04.09.1990. god.)
584.
Lice koje primi nenaručenu robu odgovara pošiljaocu za štetu koja nastane time što je robu otuđio drugom u svoje ime i za svoj račun. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 124/90 od 11.09.1990. god.)
585.
Kad tužilac traži da mu proizvođač zameni vozilo oštećeno u saobraćajnoj nezgodi do koje je došlo usled fabričke greške na unutrašnjoj gumi, ne može se osnovanost tužbenog zahteva oceniti samo primenom člana 501. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima već se ima uzeti u obzir i odredba člana 179. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj proizvođač po osnovu objektivne odgovornosti odgovara za štetu nastalu zbog nedostatka stvari koja predstavlja opasnost štete za lica i stvari. Pri tome je bez značaja ko je neispravnu gumu proizveo, kad je proizvođač vozila tu gumu ugradio u vozilo i vozilo stavio u promet. U svetlu navedenih propisa ima se ceniti da li se uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala (čl. 185. ZOO) može postići opravkom oštećenog vozila ili je to moguće postići samo zamenom celog vozila. (Savezni sud, Gzs. 44/85 od 05.12. 1985. god.)
- 258 -
OBLIGACIONO PRAVO
586. Roditelji maloletnog deteta, uzrasta preko 7 godina, solidarno su odgovorni za štetu koju njihovo maloletno dete pričini krađom zlatnog nakita, jer se u skladu sa čl. 168. Zakona o obligacionim odnosima postupci maloletnog deteta imaju smatrati kao posledica njegovog lošeg vaspitanja, a takvo vaspitanje može se osnovano pripisati u krivicu njegovih roditelja, utoliko pre što su znali za nedozvoljeno ponašanje svog vaspitno zapuštenog deteta, koje su posle bekstva iz prihvatilišta, gde je bilo smešteno, primili u svoj stan. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 849/84)
587.
Štetnik je obavezan da oštećenom naknadi štetu, čijem je nastanku doprineo svojom krivicom. Materijalna šteta se naknađuje uspostavljanjem pređašnjeg stanja ili isplatom novčane naknade radi otklanjanja štetnih posledica. Visina naknade se određuje prema cenama u vreme donošenja presude, osim ako zakonom nije drugačije određeno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1202/81)
OBIM NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE (Čl. 189 – 192. Zakona o obligacionim odnosima)
588. Doprinos nastanku štete od strane telekomunikacionog operatera ne postoji ukoliko od njega nije tražena prethodna saglasnost za izvođenje radova u blizini telekomunikacionih kablova. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju se ne može smatrati da je tužilac doprineo nastanku štete. Prema odredbi člana 88. Zakona o telekomunikacijama, važećoj u vreme izvođenja radova i nastanka štete, pre izvođenja radova u blizini telekomunikacionih kablova, bilo je potrebno pribaviti saglasnost tužioca. Cilj je upravo sprečavanje nastanka štete. Da je tužilac dao tuženom ili investitoru netačne podatke o lokaciji kablova, moglo bi se govoriti o njegovoj odgovornosti ili doprinosu nastanku štete. Kako nije dao saglasnost, jer nije tražena od njega pre početka izvođenja radova, nema njegovog doprinosa nastanku štete. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5981/10 od 26.01.2011. godine)
589. Doprinos oštećenog nastanku nezgode ne postoji ako je oštećeni stajao na peronu i čekao dolazak autobusa, pa se u jednom trenutku našao na kolovozu pod pritiskom mase ljudi koja - 259 -
OBLIGACIONO PRAVO se kretala da uđe u autobus, pa je autobus nagazio na stopalo oštećenog i prouzrokovao mu štetu nanoseći tešku telesnu povredu. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Dana 18.01.2003. godine na označenoj lokaciji dogodila se saobraćajna nezgoda tako što je imenovani vozač upravljao autobusom krećući se prilaznim putem za perone prigradske autobuske stanice, pa - kada je stigao na stajalište - prednjim desnim točkom autobusa nagazio je stopalo leve noge tužilje, koja je stajala na trotoaru pored perona, zajedno sa ostalim putnicima i čekala dolazak autobusa. Trotoar pored stajališta je uzdignut i odvojen bankinom u odnosu na mesto gde je autobus stao, pa - kada su putnici nekontrolisano počeli da ulaze u autobus - tužilja je poneta masom ljudi pala pod autobus koji joj je prešao preko stopala leve noge, na udaljenosti od oko 70 cm u odnosu na pešački deo trotoara. Povodom predmetne saobraćajne nezgode izvršen je uviđaj. Tužilja, rođena je 23.04.1971. godine, u navedenoj nezgodi je trpela fizičke bolove i strah intenziteta i dužine trajanja kako je to bliže naznačeno u obrazloženju prvostepene presude. Zadobila je povrede u vidu nagnječenja levog stopala, preloma čunaste kosti levog stopala, razderotina u tabanskom predelu na levom stopalu. Navedene povrede su teške telesne povrede i predstavljaju umanjenje životne aktivnosti od 15%. Levo stopalo je, kao i predeo levog skočnog zgloba, lako otečeno. Naznačena je atrofija leve potkolenice. S unutrašnje strane levog stopala koža je delimično ožiljno izmenjena na površini veličine dlana a na prelazu prema tabanu nalazi se uzdužno postavljen grebenasto izdignut ožiljak dužine 8 cm, koji zateže okolnu kožu. Tužilja hramlje na levu nogu. Opisane promene predstavljaju naruženost lakog stepena. Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti dosudio iznose bliže označene u izreci prvostepene presude, jer to opravdavaju okolnosti konkretnog slučaja a posebno životna dob tužilje, stepen umanjenja životne aktivnosti i naruženosti. Pri tome, prvostepeni sud je pravilno izveo zaključak u pogledu utvrđene srazmere odgovornosti učesnika, analizirajući okolnosti udesa i propuste učesnika, nalazeći da je do predmetnog udesa došlo isključivom krivicom vozača autobusa tuženog. Zbog toga i nisu osnovani žalbeni navodi tuženog da postoji doprinos tužilje nastanku nezgode, jer - i da je tužilja stajala na kolovozu (kako se to ističe žalbom) - ne postoji njen doprinos nastanku nezgode zbog toga što se ona na kolovozu našla prinuđena kretanjem mase ljudi. Dakle, nema krivice na strani tužilje pa je u navedenom delu žalba tuženog odbijena a prvostepena presuda potvrđena, primenom člana 368. Zakona o parničnom postupku. Sa druge strane, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove dosudio iznos od 160.000,00 dinara a za pretrpljeni strah iznos od 105.000,00 dinara. Naime, prema stavu ovog suda, s obzirom na intenzitet i trajanje fizičkog bola i straha, pravičnu novčanu naknadu tužilji za pretrpljene fizičke bolove predstavlja iznos od 100.000,00 dinara a za pretrpljeni strah iznos od 90.000,00 dinara. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 98/05 od 20.01.2005. godine)
590. Oštećeni koji je doprineo nastanku štete ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu. - 260 -
OBLIGACIONO PRAVO
Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje na ime naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 175.000,00 dinara, i to 70.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove, 50.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 55.000 dinara zbog pretrpljenog straha. Shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima, u situaciji kada je oštećenik doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu. S obzirom da se prema utvrđenom činjeničnom stanju ni tužilac ni osiguranik tuženog nisu pridržavali odredaba Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je postojala podeljena odgovornost u nastanku štete na strani tužioca. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, V Pž. 3250/2006(1) od 10.05.2006. god.)
591. Tuženi je obavezan da naknadi pun iznos naknade štete koju je tužilac pretrpeo s obzirom da je utvrđeno da od strane tužioca nije bilo neovlašćene radnje ili sredstva koji bi bio uzrok štete. Iz obrazloženja: Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do požara došlo zbog propusta radnika tuženog, zato što nisu postavili adekvatne strujne osigurače koji bi sprečili izbijanje požara. JP Elektrodistribucija je isključivo nadležna da izvrši sva priključenja elektro-energetskih objekata potrošača, da se stara o tehničkoj ispravnosti priključaka, sprovede mere i zaštiti kompletnu instalaciju KP od preopterećenja, kratkih spojeva i prenapona, pa je samim tim odgovorna za sve tehničke neispravnosti i odsustvo mera zaštite u smislu Pravilnika o tehničkim normativima za zaštitu niskonaponskih mreža i pripadajućih transformatorskih stanica (“Sl. list SFRJ” broj 13/78). Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili prigovor podeljene odgovornosti (čl. 192. ZOO), i tuženog obavezali na pun obim naknade štete koju je tužilac pretrpeo, jer je u postupku utvrđeno da u konkretnom slučaju nije bilo neovlašćene radnje ili sredstva tužioca koji bi bio uzrok štete. Stoga navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava nisu osnovani. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2723/04 od 19.04.2005. god.)
592. Nema osnova za srazmerno sniženje naknade štete nezavi-sno od toga što se oštećenik nije prijavio na evidenciju nezaposlenih lica, kada je utvrđeno da ne bi mogao dobiti zaposlenje u svom zanimanju i da se prijavio na evidenciju nezaposlenih. Iz obrazloženja: Tužilac u spornom periodu nije ostvarivao nikakvu zaradu, a prema izveštaju Zavoda za tržište rada tužilac nije mogao dobiti zaposlenje u svom zanimanju i da se prijavio na evidenciju nezaposlenih. - 261 -
OBLIGACIONO PRAVO Stoga je pravilna ocena nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 192. ZOO, odnosno podeljenoj odgovornosti, pa ukazivanje tužene na okolnost da se tužilac nije prijavio Zavodu za tržište rada nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 299/05 od 02.03.2005. god.)
593. Visina naknade materijalne štete se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a zakonska zatezna kamata na naknadu štete dosuđene prema cenama u vreme presuđenja teče od dana donošenja prvostepene presude. Iz obrazloženja: Pravnosnažnom drugostepenom presudom od 15. jula 2004. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda od 26. decembra 2003. godine, kojom je tužena obavezana da tužiocu na ime materijalne štete za oduzeto motorno vozilo isplati iznos od 2.922.288,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.3.1999. godine do isplate. Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužena pobija drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 386. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je našao da je revizija tužene osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju motorno vozilo je tužiocu oduzeto 26. marta 1999. godine primenom uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a nakon prestanka ratnog stanja nije vraćeno tužiocu povodom njegovog traženja, a nije vraćeno ni nakon podnošenja tužbe. Od oduzimanja motorno vozilo tužioca je korišćeno i nalazi se kod određene vojne jedinice. Imajući u vidu navedene činjenice pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac zbog odbijanja tužene da mu vrati oduzeto motorno vozilo i zbog njegovog korišćenja u dugom vremenskom periodu ima pravo na naknadu štete, što je u skladu sa odredbama člana 185. Zakona o obligacionim odnosima. Iz tog razloga nisu osnovani navodi revizije tužene da tužilac ima pravo samo da zahteva povraćaj stvari koja se nalazi kod tužene. Međutim, osnovano se u reviziji tužene ističe da visina materijalne štete koja je dosuđena tužiocu nije pravilno utvrđena. Ovo iz razlog što je odluka o usvajanju tužbenog zahteva zasnovana na nalazu i mišljenju veštaka koji je nepotpun i nejasan. Prema odredbama člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, visina naknade materijalne štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Za pravilnu primenu navedene zakonske odredbe trebalo je utvrditi vrednost predmetnog vozila u vreme donošenja sudske odluke, a prema stanju vozila u vreme njegovog oduzimanja i nastale amortizacije do tada. U nalazu i mišljenju veštaka od 2. jula 2002. godine je utvrđeno da novonabavna vrednost predmetnog autobusa na dan veštačenja 2. jula 2002. godine iznosi 12.176.200,00 dinara, a da vrednost autobusa na dan oduzimanja 26. marta 1999. godine iznosi 2.992.288,00 dinara, koji iznos je dobijen kao razlika između novonabavne vrednosti autobusa u vreme veštačenja i vremenske amortizacije od 26. marta 1991. godine, kao dana prve registracije, do 26. aprila 1999. godine, kao dana oduzimanja vozila, koja amortizacija iznosi 9.252.912,00 dinara. Nije jasno kako je veštak na osnovu navedene razlike utvrdio kolika je bila vrednost motornog vozila na dan oduzimanja 26. marta 1999. - 262 -
OBLIGACIONO PRAVO godine, kada prema tom datumu nije utvrđena novonabavna vrednost vozila, a u skladu sa tim i vrednost amortizacije nastale do oduzimanja vozila. Utvrđenje vrednosti oduzetog vozila prema cenama u vreme donošenja sudske odluke je od značaja i za odluku o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate, jer zakonska zatezna kamata na naknadu materijalne štete dosuđene prema cenama u vreme presuđenja teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je visina naknade određena. Iz navedenih razloga osnovano se u reviziji tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kada je tužiocu dosuđena zakonska zatezna kamata od dana oduzimanja vozila 26. aprila 1999. godine do isplate. Na osnovu navedenog, primenom člana 394. stav 1. u vezi sa članom 354. stav 2. tačka 14. te primenom člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija tužene je usvojena i nižestepene presude ukinute, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3551/04 od 06.07.2005. god.)
594. Ako je poslodavac tolerisao rad bez zaštitne opreme, postoji njegova odgovornost za štetu koja je nastala povređivanjem zaposlenog u procesu rada iako do povrede ne bi došlo da je zaposleni koristio zaštitnu opremu koja mu je bila dostupna. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja, radnik tuženog, na dan povređivanja novembra 1998. godine, iako inače obavlja druge poslove, radila je na radnom mestu kontrole higijenske ispravnosti flaša – “ekran”. Prilikom odlaganja neispravne flaše došlo je do pucanja stakla od koga je u potpunosti izgubila vid na levo oko. Za pretrpljenu tešku telesnu povredu, kako je dalje utvrdio prvostepeni sud, tužilja je 2001. godine od osiguravajuće kuće "K..." , na ime polise kolektivnog osiguranja čiju premiju je platio tuženi, primila iznos od 12.000,00 dinara. Takođe je utvrđeno da je tužilja bila osposobljena za bezbedan rad na poslovima na kojima je radila, da joj je bila data zaštitna oprema (štitnik za oči), koju – međutim - tužilja nije koristila kritičnom prilikom, iako joj je bila poznato da zaštitnu opremu mora da koristi. Ustanovljeno je da je od strane tuženog tolerisan rad radnika bez zaštitne opreme, u konkretnom slučaju zaštitne maske za lice. Kod ovakvog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak prvostepenog suda da postoji podeljena odgovornost tužilje i tuženog za nastanak štete. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 394/2005 od 07.12.2005. god.)
595. Ukoliko je oštećeni odbio da se podvrgne medicinskim zahvatima, koji po redovnom toku stvari ne podrazumevaju opasnosti od štetnih posledica, time je doprineo visini štete. - 263 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U saobraćajnoj nezgodi koju je prouzrokovao tuženi, tužilja je imala i prelom okrajka leve potkolenice koji je uzrokovao i uzrokovaće fizičke bolove i utiče na umanjenje njene životne aktivnosti. S obzirom da je veštak u svom nalazu i mišljenju naveo da ovaj prelom nije zarastao i da je mogućnost zarastanja bez naknadne hirurške intervencije samo teoretska, nije jasno u prvostepenoj presudi da li je lečenje ove povrede u stvari završeno i da li je završetak lečenja moguć bez hirurške intervencije, kao ni zbog čega hirurška intervencija nije obavljena.Ukoliko je tužilja (ne)opravdano odbila hiruršku intervenciju, potrebno je imati u vidu stanovište sudske prakse da je oštećeni u obavezi da se podvrgne određenim medicinskim zahvatima radi sprečavanja povećanja štete, ukoliko se radi o lečenju koje po redovnom toku stvari podrazumeva odsustvo rizika od štetnih posledica samog lečenja, a sve kako bi mogla da se donese pravilna ocena o značaju ove povrede za umanjenje životne aktivnosti kod tužilje i trpljenju fizičkih bolova te da li eventualno ima mesta primeni odredbi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti nedostatke u postupanju i upotpuniti činjenično stanje dopunskim veštačenjem, pri čemu će se saslušani veštaci medicinske struke, svako u svom domenu, izjasniti: da li je u procesu lečenja povrede preloma gornjeg okrajka leve potkolenice bila nužna hirurška intervencija radi saniranja ove povrede; zbog čega hirurška intervencija, ako je bila nužna, nije obavljena; da li postoje kakve medicinske kontraindikacije za ovu intervenciju; da li je eventualno tužilja odbila da se podvrgne hirurškoj intervenciji i da li je, u slučaju da je tako bilo, odbijanje bilo opravdano sa stanovišta medicinske struke; kakav je tačno strah tužilja trpela u procesu lečenja - da li se radi o primarnom strahu (strah za život) ili o sekundarnom strahu (strah od posledica povređivanja) ili pak o jednom i drugom strahu i koliko je strah trajao, kao i da li je ostavio kakve posledice na psihički život tužilje. I odluka o parničnim troškovima je morala biti ukinuta, jer ona zavisi od odluke o glavnoj stvari u celini. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1799/2005 od 21.11.2005. god.)
596. U slučaju nastanka štete do koje je došlo krivicom alkoholisanog lica, a putnik zna da je vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju, onda postoji podeljena odgovornost vozača i oštećenog putnika. Prihvatanjem vožnje oštećeni je svesno preuzeo rizik mogućeg nastanka štetnih posledica. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Upravljajući svojim neregistrovanim putničkim vozilom marke ''BMV 320'' u alkoholisanom stanju (sa 1,47 promila alkohola u krvi), ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, tuženi je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su poginuli sinovi tužilaca. Presudom Okružnog suda u V... tuženi je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina. Prvostepeni sud je našao da na strani oba tužena postoji odgovornost u konkretnom slučaju. Međutim, u podnetoj žalbi oba tužena ističu prigovor podeljene odgovornosti, odnosno doprinosa poginulih nastanku štete. - 264 -
OBLIGACIONO PRAVO Kada putnik zna da je vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju, onda u slučaju nastanka štete do koje je došlo krivicom alkoholisanog lica postoji podeljena odgovornost vozača i oštećenog putnika. Putnik je prihvatanjem vožnje svesno preuzeo rizik mogućeg nastanka štetnih posledica. Imajući to u vidu, prvostepeni sud će, u ponovnom postupku, upotpuniti činjenično stanje i odlučiti o navedenom prigovoru tuženih. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 280/2004, od 12.02.2004. god.)
597. Naturalnom restitucijom se obezbeđuje puno obeštećenje, ali ukoliko ona nije moguća oštećeni ima pravo na naknadu štete u novčanom iznosu i to prema cenama u momentu presuđenja. Iz obrazloženja: U dosadašnjem postupku je utvrđeno da je rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice P... od 5.10.1995. godine, između ostalog, tužiocu izrečena zaštitna mera oduzimanja šećera težine 40.060 kg., kao predmet prekršaja. U daljem postupku, nakon presude Saveznog suda od 30.10.1996. godine, rešenjem Saveznog veća za prekršaje od 8.6.1998. godine, odlučeno je da se roba koja je predmet prekršaja vraća vlasniku, ovde tužiocu. Carinarnica P... je, postupajući po službenoj dužnosti, rešenjem Up. I broj ____od 13.10.1998. godine naložila tužiocu da vrati u inostranstvo, pod carinskim nadzorom predmetnu robu (rafinisani šećer u količini od 40.000 kg neto, 800 vreća u vrednosti od 24.000 DM), u roku od 48 časova od dana pravnosnažnosti rešenja, a ukoliko to ne učini ili robu ne preda carinarnici na slobodno raspolaganje, biće doneto drugo rešenje o oduzimanju robe radi izlaganja javnoj prodaji, naplati carine i ostalih uvoznih dažbina kojima ta roba podleže, a sve iz razloga što je reč o robi sa kojom se postupa u skladu sa članom 101. stav 1. u vezi sa stavom 5. Carinskog zakona čiji je uvoz regulisan posebnim propisima a uvoznik ne ispunjava propisane uslove. Tužilac se u ostavljenom roku obraćao Carinarnici P..., radi stavljanja robe na raspolaganje i vraćanje u inostranstvo, a isti organ ga je dopisom od 23.10.1998. godine obavestio da je predmetna roba, predata Sabirnom centru Savezne uprave carina. Tužilac se obratio i saveznoj upravi carina 5.11.1998. godine, sa zahtevom da mu se roba stavi na raspolaganje, u vezi čega od tuženog nije dobio odgovor. Podnetom tužbom tužilac je tražio da mu tuženi isplati 720.000,00 dinara, kao protivvrednost nekadašnjih 24.000 DM, koji iznos je organ tuženog, Carinarnica P..., u rešenju od 13.10.1998. godine, utvrdio kao vrednost 40.000 kg. rafinisanog šećera. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, utvrđujući da tuženi nije vratio robu tužiocu, nižestepeni sudovi su polazeći od sadržine odredbi člana 2l1. i člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev tuženog. Navedeni zaključak sudova se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Roba, koju su organi tuženog oduzeli tužiocu, nisu novčana sredstva stranog porekla, odnosno devizni iznos, već određena količina šećera, koju je tuženi zbog nedostatka određene dokumentacije (poreklo robe), morao vratiti u inostranstvo. Organi tuženog su prema napred pomenutom rešenju bili u obavezi da tužiocu stave na raspolaganje oduzetu količinu šećera, radi vraćanja u inostranstvo. Neizvršenjem te svoje obaveze, organi tuženog su tužiocu pričinili štetu koju su dužni nadoknaditi u svemu prema pravilima iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji određuje da se - 265 -
OBLIGACIONO PRAVO visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon određuje šta drugo. Radi pravilne primene navedene zakonske odredbe i zakonite odluke o zahtevu tužioca, trebalo je utvrditi vrednot robe koja nije vraćena tužiocu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, čime bi se na najadekvatniji način uspostavilo stanje stvari kako je postojalo pre nastanka štete (član 185. ZOO). Naturalnom restitucijom obezbeđuje se u najvećoj mogućoj meri puno obeštećenje, međutim ukoliko ona nije moguća, oštećeni, odnosno tužilac u ovoj parnici ima pravo na naknadu štete u novčanom iznosu, ali prema cenama u momentu presuđenja, kada se ostvaruje oštetni zahtev, čime se otklanja mogućnost neadekvatnog obeštećenja lica, ali i mogućnost obogaćenja oštećenog lica na teret odgovornog lica. Iz navedenih razloga, ukinute su obe nižestepene presude, a prvostepeni sud će u skladu sa datim primedbama utvrditi činjenice na koje je napred ukazano, radi pravilne primene navedenih zakonskih odredbi i zakonite odluke u ovoj parnici. Na osnovu člana 395. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2621/04 od 04.11.2004. god.)
598. Kada je sud dosudio naknadu nematerijalne štete maloletnom tužiocu shodno članu 200. ZOO uz utvrđenje doprinosa tužioca od 40%, tada isti procenat doprinosa treba da se uzme u obzir i kod dosuđivanja materijalne štete za oca maloletnog tužioca, shodno članu 192. ZOO. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženik je obavezan da plati maloletnom tužiocu na ime svih vidova naknade nematerijalne štete, a tužiocu – ocu maloletnika je dosuđena naknada materijalne štete u vidu gubitka zarada za novčane iznose navedene u presudi. Drugostepeni sud je uvažio žalbu tuženika i ukinuo je prvostepenu presudu i vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Na osnovu izvedenih dokaza sud je pravilno utvrdio kako je došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je povređen maloletni tužilac. Isti je tražio na ime naknade nematerijalne štete novčane iznose navedene u tužbi, a takođe u ulozi tužioca je i otac maloletnika koji je tužbenim zahtevom tražio materijalnu štetu na ime izgubljene zarade. Pravilno je sud dokazima utvrdio doprinos maloletnog tužioca u visini od 40%. U konkretnoj pravnoj stvari materijalno pravo je pravilno primenjeno, uz primenu člana 192. stav 2. ZOO o doprinosu maloletnog tužioca, pa je za svaki dosuđeni vid naknade nematerijalne štete novčani iznos umanjen za 40%. U slučaju tužioca – zakonskog zastupnika maloletnog tužioca a prilikom odlučivanja o naknadi materijalne štete, pogrešno je primenjeno materijalno pravo jer nije uračunat doprinos maloletnog tužioca nastaloj šteti u delu od 40%. To znači, kada postoji doprinos maloletnog tužioca u nastanku štete, isti doprinos – isti procenat, mora postojati i mora se uračunati i za štetu koju potražuje i njegov otac, jer se radi o istom činjeničnom osnovu. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Kž. br. 914/04 od 31.08.2004. god.) - 266 -
OBLIGACIONO PRAVO
599. Oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Iz obrazloženja: Revizijom tuženih se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud odlučujući o obimu i visini štete koju su tužioci pretrpeli pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužiocima pripada potpuna naknada štete. Prema članu 192. Zakona o obligacionim odnosima oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Tužioci su se prema navedenim okolnostima vozili na neosvetljenoj zaprezi, pa je bilo nužno utvrditi da li su za ovaj nedostatak znali ili ne, jer od ovih okolnosti zavisi zaključak o njihovom doprinosu nastanku štete, budući da bi imali pravo na srazmerno smanjenu naknadu ako su ovo znali i pristali da se neosvetljeno zaprežno vozilo uključi u saobraćaj, u smislu člana 192. ZOO. Kako se drugostepeni sud o ovim okolnostima iz člana 192. ZOO, ne izjašnjava, a prvostepeni sud ih nije ni utvrdio ni cenio, Vrhovni sud je na osnovu člana 395. stav 2. ZPP, u vezi člana 166. ZPP, odlučio kao u izreci. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke u izloženom smislu, upotpuniti činjenično stanje i odlučujući o zahtevu tužioca doneti zakonitu i pravilnu odluku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1848/04 od 17.06.2004. god.)
600. Naknada štete se može smanjiti zbog materijalnog stanja odgovornog lica ako šteta nije nastala namerom ili grubom nepažnjom. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženici su obavezani da plate tužiocu na ime naknade materijalne i nematerijalne štete novčane iznose navedene u izreci presude. Povodom žalbe jednog od tuženika, drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio i žalbu odbio kao neosnovanu. Neosnovano je isticanje u žalbi da je sud trebao da primeni član 191. ZOO, a to je da se naknada smanji zbog njegovog materijalnog stanja. Iz spisa proizilazi da su tuženici kao optuženi oglašeni krivim zbog krivičnog dela – teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 2. KZS u vezi člana 19. KZJ, jer je tom prilikom tužilac kao oštećeni pretrpeo telesne povrede. Iz krivičnih spisa proizilazi da je tuženik izvršio krivično delo sa direktnim umišljajem. Prema članu 191. ZOO može se naknada štete smanjiti zbog materijalnog stanja odgovornog lica, ako šteta nije nastala namerom ili krajnjom nepažnjom. U konkretnom slučaju delo je izvršeno pa je nastala šteta direktnim umišljajem, a u toj situaciji nema mesta primeni člana 191. ZOO. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 485/04 od 29.04.2004. god.) - 267 -
OBLIGACIONO PRAVO
601. Naknada štete dosuđuje se u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u ono stanje u kojem bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 190. Zakona o obligacionim odnosima naknada štete dosuđuje se u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u ono stanje u kojem bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. To znači da oštećeni treba da bude u potpunosti obeštećen, a to će biti onda ako je učinjena šteta otklonjena u prirodi, tj. ako je uspostavljeno ono stanje koje je postojalo pre nastanka štetne radnje (naturalna restitucija) ili ako mu se za nastalu materijalnu štetu dosudi novčani ekvivalent kojim će uspostaviti pređašnje stanje, odnosno pomoću kojeg može pribaviti sve ono što je potrebno da se takvo stanje uspostavi. Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja ustanovljeno odredbom člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu je u konkretnom slučaju dosuđena naknada koja odgovara razlici dinarskog iznosa po zvaničnom kursu deviznog duga koji je tuženi isplatio 23.2.2000. godine i tržišnog kursa po kojem je tužilac mogao da za isplaćene dinare kupi devize, jer je tuženi bio dužan da tužiocu vrati dinarski iznos za koji je tužilac mogao da kupi isti iznos deviza na koji je tuženi obavezan pravnosnažnom sudskom odlukom da tužiocu isplati u dinarskoj protivvrednosti. Samo isplatom razlike između dinarskog iznosa po zvaničnom kursu deviznog duga koji je tuženi isplatio 23.2.2000. godine i tržišnog kursa po kojem je tužilac mogao da za isplaćene dinare kupi devize, materijalna situacija tužioca se dovodi u ono stanje u kojem bi se nalazila da tužilac dugovani iznos nije isplatio u docnji. Revizijom se osnovano ukazuje da se pobijana presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu kojim je odlučeno o isplati zakonske zatezne kamate, jer tužilac nema pravo na isplatu zakonske zatezne kamate od 23.1.2000. godine. Obaveza naknade štete u smislu člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Tuženi je dana 23.2.2000. godine tužiocu isplatio iznos od 2.669.928,70 dinara, po paritetu dinara i nemačke marke 1:6, kada je kurs nemačke marke na dan isplate bio 21,63 dinara, te je tužilac tog dana saznao za štetu. Stoga tužilac od dana saznanja za štetu ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, te su nižestepene presude preinačene u delu kojim je odlučeno o isplati zakonske zatezne kamate, tako što je tužbeni zahtev odbijen za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za period od 23.1.2000. godine do 22.2.2000. godine. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 102/03 od 06.11.2003. god.)
602. Pri utvrđivanju visine naknade štete zbog gubitka zarade, sud je dužan da utvrdi da li je oštećeni doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima ("Sl. glasnik RS", br. 55/96), ako zaposleni pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu štetu nadoknadi. - 268 -
OBLIGACIONO PRAVO Preduzeće odgovara za štetu koju je zaposleni pretrpeo po načelima odgovornosti za štetu, a visina naknade štete u vidu izgubljene zarade utvrđuje se prema visini zarade koju bi oštećeni ostvario u svakom mesecu spornog perioda, s tim da na tako utvrđene iznose naknade njemu pripada i zatezna kamata. Pri utvrđivanju visine naknade štete zbog gubitka zarade, sud je dužan da utvrdi da li je oštećeni doprineo da šteta bude veća, nego što bi inače bila u smislu člana 192. ZOO, i to bilo propuštanjem da se prema odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica prijavi nadležnom Zavodu za zapošljavanje kao nezaposleni radnik, ili da je u spornom periodu tužilac kao oštećeni smanjio štetu radom kod drugog poslodavca ili na drugi način. U konkretnom slučaju sudovi su propustili da utvrde da li je tužilac u spornom periodu pokušao da smanji štetu radom kod drugog poslodavca ili na drugi način, te samim tim propuštanjem da li je doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila u smislu člana 192. ZOO. Naime, tužilac koji je u svom iskazu saslušan u svojstvu parnične stranke naveo jeda je povremeno radio, "kako je znao i umeo", ali da nije ostvarivao stalna primanja. Taj deo njegovog iskaza ukazuje na eventualno smanjenu štetu, pa je sud u tom smislu bio dužan da proveri njegove navode, utvrdi u kom periodu je i gde radio te kolika je primanja ostvario, bez obzira što se ne radi o stalnim primanjima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 849/02 od 18.09.2002. god.)
603. Sva fizička i pravna lica koja u ribljem fondu bilo na koji način pričine štetu dužna su da je nadoknade u punom iznosu. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tuženi su 23. septembra 1999. godine obavljali privredni ribolov uz pomoć mreže “zamrsača” na ribolovnom području reke Z... M..., gde je lov na ribe mrežom nedozvoljen, a tuženi za ovu vrstu ribolova nisu imali dozvolu jer se za to područje takva dozvola i ne izdaje. Tuženi su, kako je prvostepeni sud utvrdio, mrežom ulovili i veće primerke deverike, soma, karaša i drugih vrsta riba, ali i 8-10 matica, sa većim brojem oplođenih jaja riblje mlađi. Veštačenjem je sud prvog stepena utvrdio vrednost ulovljene ribe, polazeći od odštetnog cenovnika za ribarsko područje Čačak, a potom i visine štete na dan presuđenja. Prema odredbama člana 5. Zakona o ribarstvu (“Sl. glasnik RS”, br. 35/94, 38/94) koji je stupio na snagu 7.06.1994. godine, ribarsko područje ili deo ribarskog područja može se ustupiti na korišćenje preduzeću, zadruzi ili drugom pravnom licu, odnosno udruženju ili organizaciji sportskih ribolovaca (u daljem tekstu: korisnik). Iz ovog proizilazi i aktivna legitimacija tužioca. U članu 61. Zakona o ribarstvu (“Sl. glasnik SRS” broj 8/76) bilo je propisano da se naknada štete koja se pričini ribljem fondu obračunava po cenovniku koji donosi skupština opštine na predlog korisnika ribarskog područja ili druge ribolovne vode. Na osnovu te odredbe, Skupština opštine Č... je 18.3.1994. godine donela odštetni cenovnik za ribarsko područje Saveza Č... U članu 1. tog cenovnika propisano je da sva fizička i pravna lica koja u ribljem fondu ribarskog područja Č... bilo na koji način pričine štetu dužna su da je nadoknade u punom iznosu a prema tom cenovniku. Prema članu 52. novog zakona o ribarstvu do donošenja propisa na osnovu ovog zakona primenjivaće se - 269 -
OBLIGACIONO PRAVO propisi doneti na osnovu zakona iz člana 51. tog zakona, a radi se o Zakonu o ribarstvu iz 1976. godine. Primenjujući odredbe toga odštetnog cenovnika, a valorizujući visinu naknade štete do dana presuđenja u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su i po nahođenju Vrhovnog suda pravilno našli da su tuženi dužni da naknade tužiocu štetu u iznosu određenom presudom prvostepenog suda. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4782/01 od 06.06.2002. god.)
604. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora broj 91 od 6.8.1996. godine, kojim se tuženi obavezao da tužiocu isporuči 200 tona kupina prve klase u ukupnoj vrednosti od 460.000,00 dinara. Tužilac je shodno čl. 4. Ugovora izvršio avansne uplate, a tuženi je od ugovorene količine isporučio tužiocu samo 6.643 kg kupina. Tužilac je svojim zahtevom tražio da se tuženi obaveže da mu isplati 320.972,20 dinara na ime izgubljene dobiti zbog neisporučenih 193.357 kg kupina i zakonsku zateznu kamatu na deo glavnog duga u iznosu od 84.700,10 dinara (iznos nepokrivenog avansa) počev od 1.11.1998. godine do isplate. Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da tuženi na ime nepokrivenog avansa duguje tužiocu iznos od 84.727,10 dinara. Stoga je pravilnom primenom materijalnog prava obavezao tuženog da tužiocu isplati ovaj iznos sa zakonskom zateznom kamatom od 1.11.1998. godine do isplate, a za svoj pravni stav dao je razloge koje prihvata i ovaj sud. Osnovano se žalbom ukazuje da se pobijana presuda u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 320.972,20 dinara na ime izmakle dobiti zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prvostepeni sud je, polazeći od činjenice da tuženi tužiocu nije isporučio 193.357 kg kupina, ovu količinu pomnožio sa 1,66 dinara i konstatovao da je tužilac za ovu količinu kupina mogao imati dobit u iznosu od 320.972,62 dinara, te je primenom člana 189. st. 1, 2. i 3. i član 190. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu na ime izmakle dobiti isplati ovaj iznos. Međutim, prilikom donošenja pobijane presude prvostepeni sud nije cenio da je tuženi u 1996. godini od raznih dobavljača i pod raznim uslovima otkupio 237.200 kg kupine sa ciljem da ispuni svoju ugovornu obavezu prema inopartneru u Holandiji, te da je inopartneru isporučio 160.000 kg kupine i istu količinu isplatio. Odredbom člana 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Imajući u vidu ovu zakonsku odredbu, nejasno je kako je prvostepeni sud zaključio da je tužilac pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi, ako je svoju ugovornu obavezu prema inopartneru u pogledu isporuke kupina ispunio i to naplatio. Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrditi da li je i kakvu štetu u vidu izgubljene dobiti pretrpeo tužilac zbog delimičnog ispunjenja ugovora od strane tuženog, a zatim doneti odgovarajuću odluku o glavnoj stvari i troškovima postupka. (Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 6598/01 od 14.02.2002. god.) - 270 -
OBLIGACIONO PRAVO
605. Namera, odnosno krajnja ili gruba nepažnja štetnika isključuje primenu odredbi člana 191. ZOO o sniženju naknade štete. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je tuženi M. D. kao radnik pogranične policije u carinarnici V... dana 1. septembra 1994. godine oko 03,00 časova u zgradi carinarnice gde je priveo tužioca radi provere isprava, bez razloga i povoda udario ga više puta bridom šake u predelu lica, nanevši mu pri tome teške telesne povrede u vidu potpunog preloma donje vilice s leve strane, te je zbog izvršenog krivičnog dela teške telesne povrede pravnosnažnom krivičnom presudom osuđen. Kao trajna posledica povređivanja kod tužioca je nastalo umanjenje životne aktivnosti u visini od 10%, trpeo je fizičke bolove is trah i nastala je naruženost u vidu uočljivog deformiteta donje vilice. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili o odgovornosti tuženih za nastalu štetu. Naime, prvotuženi odgovara po pravilima o odgovornosti po osnovu krivice u smislu člana 154. stav 1. u vezi člana 158. ZOO, a drugotužena Republika Srbija po pravilima o odgovornosti pravnog lica prema trećem u smislu člana 172. ZOO. Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je prvotuženi štetu prouzrokovao namerno, jer je bez razloga i povoda udario tužioca više puta bridom šake u predelu vilice, nanevši mu tešku telesnu povredu čime je izvršio umišljeno krivično delo teške telesne povrede što je utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom. Stoga je neosnovano ukazivanje u reviziji o podeljenoj odgovornosti (član 192. ZOO). Ne mogu se prihvatiti ni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, da sudovi nisu vodili računa o sniženju naknade. Prema članu 191. ZOO, koji se odnosi na sniženje naknade, sud može vodeći računa o materijalnom stanju oštećenog, osuditi odgovorno lice da plati manju naknadu nego što iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom, a odgovorno lice je slabog imućnog stanja, te bi ga isplata potpune naknade dovela u oskudicu. Po shvatanju ovog suda u konkretnom slučaju nema mesta primeni ovog propisa, jer iz činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je prvotuženi isključivo kriv za prouzrokovanu štetu. Dakle, namera, odnosno krajnja ili gruba nepažnja štetnika isključuje primenu navedenog propisa. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2302/01 od 28.11.2001. god.)
606. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6832/99 od 02.02.2000. god.)
- 271 -
OBLIGACIONO PRAVO
607. Sniženje naknade u smislu člana 191. Zakona o obligacionim odnosima može se primeniti samo kod naknade štete gde se osnov odgovornosti zasniva na krivici (da šteta nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom) a ne i u slučaju da se odgovornost zasniva na objektivnoj odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4179/99 od 16.03.2000. god.)
608.
Utvrđivanje srazmere namirenja oštećenog vrši se tako što se iznos isplaćene mu naknade štete pre pokretanja spora stavlja u odnos prema iznosu naknade štete koji mu je pripadao u vreme delimične naknade. (Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 08.02.1999.god.)
609.
Pod načelima odgovornosti za štetu, zakoni ne podrazumevaju samo načelne odredbe ZOO već podrazumevaju konkretne odredbe ZOO kojima je regulisan institut naknade štete kao izvora obligacija. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1815/99 od 09.12.1999. god.)
610.
Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5284/98 od 25.06.1999. god.)
611.
Lovačko društvo je odgovorno za štetu koju lovostajem zaštićena divljač pričini. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 563/99 od 22.06.1999. god.)
612.
Po oceni izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 915/98 od 02.09.1998. god.)
613. Lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje. U slučaju štete koju je prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno, a naknada se ne može dobiti od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može, kad to pravilnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenika, osuditi štetnika da naknadi štetu, potpuno ili delimično. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 340/98 od 01.07.1998. god.) - 272 -
OBLIGACIONO PRAVO
614.
Podeljena odgovornost poslodavca i zaposlenog u naknadi štete, moguća je i kod štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1852/98 od 24.06.1998. god.)
615. Oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2877/97 od 21.01.1998. god.)
616. Oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4816/97 od 04.02.1998. god.)
617. Sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazilo da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7167/97 od 01.04.1998. god.)
618. Sud može odrediti manju naknadu ako je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto radi koristi oštećenika, vodeći računa o brižljivosti koju štetnik pokazuje u sopstvenim poslovima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5126/97 od 04.11.1997. god.)
619. Preduzeću, ne pripada izgubljena dobit u visini bankarskih kamata jer to nije prihod koji bi po redovnom toku stvari mogao očekivati, niti je dužnik iz zaključenog posla kao posledicu docnje u neizvršenju ugovora mogao da predvidi štetu u vidu plaćanja bankarskih kamata. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev.183/97 i Pzz.12/97 od 27.08.1997. god.)
620. Proizvođač ne mora biti odgovoran po odredbi člana 189. ZOO (koja podrazumeva objektivnu odgovornost) ali može biti za istu štetu odgovoran po članu 154. ZOO (po deliktnoj odgovornosti) ako je šteta proizašla iz njegovih propusta. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 368/96 od 29.10.1997. god.)
- 273 -
OBLIGACIONO PRAVO
621. Pri oceni visine izmakle koristi, uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4107/97 od 24.12.1997. god.)
622.
Preduzeća nastala podelom solidarno odgovaraju za obaveze preduzeća koja su prestala da postoje. Naime, prema odredbi člana 187. Zakona o preduzećima, na koju se pobijana (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6137/97 od 17.12.1997. god.)
623.
Izostanak krivičnog gonjenja za krivično delo šumske krađe ne znači da nema građansko-pravne odgovornosti za štetu pričinjenu sečom stabala. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, 3191/97 od 26.1997. god.)
624. Prigovor o podeljenoj odgovornosti za štetu tužioca i tuženog može se istaći bez obzira što je tuženi prouzrokovao štetu tužiocu umišljajem i bio zbog toga i krivično osuđen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3159/97 od 14.09.1997. god.)
625. Oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3561/97 od 28.10.1997. god.)
626.
Za novčano potraživanje obezvređeno inflacijom poverilac može tražiti valorizaciju potraživanja primenom indeksa rasta cena na malo ali može zahtevati umesto valorizacije naknade štete koja se sastoji u gubitku vrednosti određene stvari koju nije mogao kupiti usled docnje dužnika ali ovu štetu koja se dosuđuje prema cenama robe u vreme presuđenja mora i dokazati. (Viši privredni sud, Pž. 5318/96 od 05.09.1996. god.)
627.
Ne radi se o presuđenoj stvari ako je u postupku prinudnog poravnanja poveriocu priznato potraživanje ali ono nije isplaćeno u roku predviđenom u prinudnom poravnanju, pa poverilac novom tužbom zahteva štetu zbog neblagovremene isplate ovog potraživanja u vidu razlike u ceni robe od vremena dospeća obaveze do dana plaćanja. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 3546/96 od 09.09.1996. god.) - 274 -
OBLIGACIONO PRAVO
628.
Oštećeni ima pravo na naknadu štete u onom iznosu koji ga vraća u materijalni položaj pre nastupanja štetne radnje. Stoga, i vršilac intelektualnih usluga ima pravo ukoliko mu usluga o roku nije plaćena a ugovoreni iznos je obezvređen inflacijom zahtevati od naručioca isplatu usluga o novim cenama tj. cenama u vreme presuđenja spornog pravnog odnosa. (Viši privredni sud, Pž. 4605/95 od 31.08.1995. god.)
629. Ako dosuđeni nominalni iznos naknade zajedno sa kamatom ne dostiže štetu koju oštećeni trpi, njemu pripada i razlika do pune naknade štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1996/95)
630. Odredbe o podeljenoj odgovornosti pri reparaciji vanugovorne štete, shodno se primenjuju i u sporovima o naknadi ugovorne štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6415/94 od 11.01.1995. god.)
631. Ako je do saobraćajnog udesa došlo krivicom oba osigurana vozila, tada se ima primeniti princip podeljene odgovornosti za štetu. Pri tome se deo naknade ove štete ne može sa uspehom zahtevati od organizacije nadležne za održavanje puta na kome se šteta dogodila, ako je on u vreme nastanka štetnog događaja program održavanja spornog puta realizovala u većem obimu nego što je to bilo predviđeno pa i na mestu samog udesa. (Viši privredni sud u Beogradu, Pž. 3335/93 od 26.05.1994. god.)
632. Pravosnažno okončan postupak u sporu radi novčanog potraživanja, nije smetnja da se u novom postupku ostvari zahtev za naknadu štete usled obezvređivanja dosuđenog iznosa. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 108/94 od 5.10.1994. god.)
633. Ako je tužilac greškom prilikom ispunjavanja virmanskog naloga naveo pogrešan broj računa tuženog a o istoj grešci obavestio tuženog i zahtevao povraćaj pogrešno uplaćenog iznosa, tada se ne može govoriti o isključivoj krivici tužioca za eventualno nastalu štetu, jer su obe strane doprinele da do štete dođe. Stoga sud nije mogao utvrditi isključivu krivicu tužioca za nastalu štetu, već je bio dužan ceniti stepen podeljene odgovornosti obe strane i sa time u vezi utvrditi i osnovanost dela visine utuženog potraživanja opredeljenog kao naknada štete. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 769/94 od 24.03.1994. god.) - 275 -
OBLIGACIONO PRAVO
634. Pravnu osnovanost tužbenog zahteva za isplatu kamate na iznos cene za kupljeni automobil, koju je kupac unapred uplatio u vreme zaključenja ugovora uz garanciju prodavca da se cena neće menjati treba ceniti po načelu ekvivalentnosti (čl. 15. ZOO) i potpunosti naknade materijalne štete (čl. 190. ZOO), zavisno od toga da li je kupac kroz razliku između cene važeće u vreme zaključenja ugovora i cene važeće na dan ugovorene isporuke kompenziran za iznos kamate ili je oštećen. (Savezni sud, Beograd Gzs-51/91 od 30.05.1991.god.)
635. Ako šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice što znači da se isključuje svaka naknada štete ukoliko ne pređe normalnu granicu. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 417/91)
636. Ako utvrđeni iznos štete, prema vremenu štetnog događaja, ne prelazi iznos osigurane sume, organizacija za osiguranje dužna je da potpuno naknadi štetu. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 100/90 od 21.08.1990. god,)
637. Ako utvrđeni iznos štete, prema vremenu štetnog događaja, ne prelazi iznos osigurane sume, organizacija za osiguranje dužna je da potpuno naknadi štetu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd 900/90 od 21.08.1990. god.)
638. Izmakla korist predstavlja poseban vid materijalne štete, te se visina te naknade određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. (Iz presude Vrhovnog suda Vojvodine, br. Pž. 705/90 od 08.11.1990.god.)
639.
Radnja štetnika, koji je uprkos svetlosnom upozorenju na nailazak voza započeo prelazak preko pruge te prouzrokovao štetu, ima se okvalifikovati kao krajnja nepažnja, koja isključuje mogućnost sniženja naknade. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 622/89)
640.
Načelo odštetnog prava da naknada ne može biti veća od iznosa šteta nalaže da se sve isplate u vezi sa štetnim događajem uračunaju u naknadu. To mogu biti različite isplate iz fonda solidarnosti, socijalne pomoći, primanja socijalnog osiguranja (invalidskog, penzionog, zdravstvenog i sl.). Da li se te isplate uračunavaju u naknadu zavisi od njihove svrhe. Ako iz svrhe proizilazi da je isplatom smanjena šteta, - 276 -
OBLIGACIONO PRAVO treba je odbiti od naknade. Ova primanja se zato uračunavaju u naknadu za odgovarajući oblik štete (materijalne ili nematerijalne), ali situacije mogu biti različite. (Zaključak savetovanja u Saveznom sudu od 16.10.1986. god.)
641.
Znatnije promenjene okolnosti na kojima su zasnovane ranije odluke suda o dosuđenju naknade štete oštećenom u vidu rente, mogu imati takvo dejstvo da se na zahtev oštećenog ili štetnika za ubuduće dosuđena renta poveća, smanji ili ukine. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 964/86)
642. Propuštajući da smanji brzinu kretanja i da zvučnim signalima upozori na opasnost tuženog, koji je zaprežnim kolima izašao na magistralni put, što je morao učiniti, jer je mogao predvideti da će tuženi tako postupiti, tužilac je doprineo nastanku štete, pa stoga postoje uslovi za primenu čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 226/85)
643. Visina štete na vozilu utvrđuje se tako, što se od visine cene novog vozila odbije amortizacija i vrednost ostalih delova koji su upotrebljivi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 489/85)
644. Lice koje je izvršenjem krivičnog dela nedozvoljenog prekida trudnoće prouzrokovalo smrt bremenite žene, odgovara za štetu članovima njene uže porodice. Međutim, ako je bremenita žena pristala da se nad njom izvrši nedozvoljeni prekid trudnoće, onda ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 464/85)
645. Visina naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade pretrpljene usled neopravdanog zadržavanja u pritvoru, utvrđuje se primenom člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema iznosu koji bi oštećeni po redovnom toku stvari ostvario da je radio u vremenu lišenja slobode, nezavisno od promene vrednosti novca. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 217/84)
646. Autotransportna organizacija čije je vozilo oštećeno u saobraćaju krivicom drugog učesnika saobraćaja, ima pravo na naknadu kako stvarne štete tako i izgubljene dobiti koju je mogla osnovano očekivati od eksploatacije vozila da ono nije bilo oštećeno. (Viši privredni sud Srbije, presuda Pž. 2252/82 od 02.09.1982. god.) - 277 -
OBLIGACIONO PRAVO
647.
Nema podeljene odgovornosti u slučaju kad vozač mopeda povredi lice koje se kreće trotoarom, jer je trotoar ulice namenjen isključivo za kretanje pešaka a ne i motornih vozila. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 442/82)
648.
Imovinsko stanje štetnika nema značaja za odluku o visini obaveze za naknadu štete, ako je šteta prouzrokovana krivičnim delom sa umišljajem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 336/81)
649.
Ako je neko lice pretrpelo materijalnu štetu u visini učinjenih izdataka za popravku oštećene stvari, onda ono može potraživati naknadu štete od odgovornog lica samo u visini izdataka koje je imalo za popravku, a ne u visini koja bi bila utvrđena prema momentu presuđenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2083/81)
650.
Organizacija udruženog rada koja usled svoje privredne aktivnosti zagadi rečno korito a otpadnim materijalom zatrpa vodenični jaz te usled toga nastupi šteta na poljoprivrednom dobru u vidu umanjenja prinosa i zbog neaktivnosti vodenice u vidu umanjenja dohotka dužna je da štetu koja prelazi granice razumne štete naknadi vlasniku poljoprivrednog zemljišta i vodenice, kao i da otkloni uzročnike nastanka štete. (Vrhovni sud Kosova, Gž. 280/81)
651.
Za pravilnu primenu materijalnog prava u sporu radi naknade štete od značaja je ponašanje oštećenog, radi eventualne primene pravila o podeljenoj odgovornosti, jer u prisustvu doprinosa oštećenog u nastanku štetnih posledica, štetnik ne bi bio dužan da naknadi celokupnu štetu, već samo deo štete koji se može pripisati njegovoj nedozvoljenoj radnji, odnosno njegovoj krivici. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 336/81)
652.
Primeni pravila o podeljenoj odgovornosti ima mesta samo ako je i oštećeni svojim ponašanjem doprineo nastanku štete. Ako oštećenik ovog doprinosa u nastavku štete nema, onda je odgovorno lice dužno da naknadi celokupnu štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 81/80)
653. Neprilagođena vožnja motornog vozila i neobazrivo kretanje pešaka na kolovozu predstavljaju propuste oba učesnika u saobraćaju, zbog čega pri odlučivanju o naknadi nastale štete ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1577/80) - 278 -
OBLIGACIONO PRAVO
654. Putnik doprinosi nastanku štete svojim pokušajem da naknadno uđe u autobus, koji je zatvorio vrata i krenuo sa svog stajališta-polazišta, te ga tako omete u započetoj radnji isparkiravanja Iz obrazloženja: U dokaznom postupku prvostepeni sud je utvrdio sledeće: dana 19.03.2004.godine došlo je do saobraćajne nezgode tako što je tužilja, nameravajući da uđe u autobus koji je, pre nego što je ona stigla do njega, zatvorio vrata i krenuo unazad nekoliko metara i stao. Tužilja je, misleći da je autobus stao da bi njoj otvorio vrata da uđe, dotrčala do prednjih zatvorenih vrata i na ista lupala vozaču. Vozač je, međutim, bez otvaranja vrata krenuo unapred i zakačio deo tužiljine garderobe. Zbog toga je ona pala i povredila se. Prvostepeni sud je, utvrđujući odgovornost za nastanak štetnog događaja, ustanovio da u tom smislu u konkretnom slučaju nema doprinosa tužilje. Pogrešan je ovaj stav prvostepenog suda. U konkretnom slučaju postoji doprinos tužilje od 20% nastanku štete, a on se ogleda u činjenici da je ona, nakon prijema putnika i polaska autobusa, pokušala nepropisno da uđe u autobus van mesta određenog za prijem putnika, tako što je dotrčala do autobusa koji je započeo radnju isparkiravanja i, ometajući ga pri manevrisanju, lupala na vrata vozaču, pokušavajući da mu skrene pažnju na sebe kako bi joj otvorio vrata da naknadno uđe u autobus. Zbog toga se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti. Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Iz tih razloga je prvostepenu presudu valjalo preinačiti, obavezujući tuženog da tužilji naknadi srazmeran deo štete imajući u vidu njen doprinos nastanku štetnog događaja. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5201/05 od 07.06.2006. godine)
655. Odgovornost tuženog, čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovanja saobraćajne nezgode, ne može isključiti činjenica da se putničko vozilo tužioca kretalo brzinom većom od propisane. Iz obrazloženja: Nije osnovan navod revizije da je do saobraćajne nezgode došlo isključivom krivicom vozača putničkog vozila, koji je vozio prekomernom brzinom. Jer, time se zanemaruje smisao povrede izričite norme iz člana 50. stav 4. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima - vozač je dužan da propusti sva vozila koja se kreću putem sa prvenstvom prolaza na koji se uključuje. - 279 -
OBLIGACIONO PRAVO Odgovornost tuženog, čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovanja saobraćajne nezgode, ne može biti isključena zbog veće brzine kretanja putničkog vozila tužioca. Prekoračenje brzine kretanja vozača putničkog vozila može se smatrati samo njegovim učešćem u vlastitoj šteti (bilo njegovim doprinosom da šteta uopšte nastane, bilo da bude veća nego što bi inače bila), čime se samo smanjuje istovremena obaveza štetnikove naknade potpuno integralne štete čija je krivica relevantna u smislu prouzrokovanja saobraćajne nezgode. U tom smislu, potrebno je preinačiti obe presude nižestepenih sudova u pogledu visine dosuđene naknade štete, srazmerno doprinosu oštećenog u odnosu na ukupan obim štete utvrđene na dan veštačenja. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2129/04 od 26.01.2006. godine)
POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU SMRTI, TELESNE POVREDE I OŠTEĆENJA ZDRAVLJA (Čl. 193 – 197. Zakona o obligacionim odnosima)
656. Ukoliko je reč o naknadi štete po osnovu izgubljene zarade, prilikom odlučivanja nužno je obaviti odgovarajuće veštačenje. Iz obrazloženja: Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da Tužilac je povređen u saobraćajnoj nezgodi, koja se dogodila 19.11.2004. godine, kao putnik u autobusu u kome se nalazio u svojstvu klupskog lekara fudbalskog kluba. Nezgodu je izazvalo imenovano lice teretnim vozilom, koje je u momentu udesa bilo osigurano kod tuženog i isti je osuđen na kaznu zatvora pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda. Zbog zadobijenih povreda tužilac je pretrpeo nematerijalnu i materijalnu štetu, koju je prvostepeni sud utvrdio preko veštaka medicinske i finansijske struke. Iz prvostepene presude uočava se da je sud kod odlučivanja o dosuđenju izgubljene zarade i rente, kao vidova materijalne štete, obavio veštačenje sa veštakom ortopedom i preko ovog veštaka i veštaka psihijatra utvrdio da je umanjenje opšteživotne aktivnosti kod tužioca 35%. Na osnovu procenta umanjenja opšteživotne aktivnosti, prvostepeni sud je utvrđivao pravo tužioca na dosuđenje rente, a postoji u spisima dopunsko veštačenje obavljeno preko istog veštaka, odnosno veštaka ortopeda od 16.03.2009. godine, kojim se ovaj veštak izjasnio da je umanjenje opšte radne sposobnosti tužioca iznosilo 35%. Žalbom tuženog se osnovano ističe, između ostalog, da je ocenu radne sposobnosti tužioca u prvostepenom postupku, koja je nužna radi utvrđivanja prava na rentu, mogao da izvrši isključivo veštak specijalista medicine rada, a da je ovu činjenicu utvrđivao veštak ortoped. I prema stavu - 280 -
OBLIGACIONO PRAVO ovog suda, pitanje radne sposobnosti spada u domen specijaliste medicine rada, koji prema pravilima svoje struke utvrđuje da li radna nesposobnost postoji i u kom stepenu, za koje poslove, a pri tom ceneći i zanimanje tužioca, odnosno čime se on bavi, kao i da li svoj dosadašnji posao uopšte može da obavlja. Od ovih činjenica zavisi osnovanost tužbenog zahteva, kao i visina tužbenog zahteva u odnosu na dosuđenje rente, a iste nisu utvrđene u prvostepenom postupku. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1435/10 od 04.03.2010. godine)
657. Ako je izdržavanje izgubljeno zbog smrti davaoca izdržavanja, šteta od tog gubitka ne može biti veća od onoga što bi oštećeni dobijao od poginulog da je on živ. Iz obrazloženja: Relevantna odredba: Šteta zbog izgubljenog izdržavanja odmerava se s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja a iznos naknade štete ne može biti veći od onog što bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životu - član 194. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Radi se, dakle, o posebnom vidu materijalne štete koja svoj osnov ima u činjenici smrti dužnika izdržavanja. Znači - da bi prvostepeni sud meritumom pravilno odlučio odn. dosudio pravičnu novčanu naknadu za sporni vremenski period od 01.08.1997. godine do 31.07.1998. godine, mora poći od izdržavanja koje bi tužioci ostvarivali da štetnog događaja nije bilo. Od tog iznosa, zatim, mora oduzeti zbir svih primanja koja su tužioci dobijali zbog smrti dužnika izdržavanja (porodična invalidnina kao i porodična penzija, ukoliko je tužiocima isplaćivana u spornom vremenskom periodu). U svakom drugačijem slučaju, dosuđeni iznosi suprotstavljaju se društvenom cilju koji se ovom vrstom novčane naknade želi postići. (Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2436/06 od 01.11.2006. godine)
658. Uobičajeni troškovi sahrane su troškovi ukopa, podizanja nadgrobnog spomenika i pomena – ali samo u razumnoj meri. Iz obrazloženja: Uobičajene troškove sahrane čine samo oni troškovi koji su neophodni za ukop pokojnika u skladu sa merilima i shvatanjima sredine iz koje pokojnik potiče, odnosno iz koje potiče njegova porodica koja snosi te troškove, kao i troškovi podizanja nadgrobnog spomenika i pomena - ali samo u razumnoj meri. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 549/06 od 25.01.2007. godine)
- 281 -
OBLIGACIONO PRAVO
659. Renta se određuje se prema visini izgubljene zarade i mora se dokazati putem veštačenja jer predstavlja naknadu materijalne štete zbog smanjene radne sposobnosti oštećenog. Ona se izražava kao razlika u zaradi koja nastaje zbog umanjenja radne sposobnosti oštećenog, pa nije, niti se može obračunavati revalorizacijom tog iznosa.
Iz obrazloženja: Prvostepeni sud u obrazloženju osporene presude konstatuje da je presudom istog suda P. br. 96/94 od 31.8.1994. godine, obavezan DD za osiguranje "D." B., Glavna Filijala Č., da tužiocu na ime rente zbog smanjene radne sposobnosti plaća mesečno iznos od 29,80 dinara, a počev od 21.2.2004. godine pa ubuduće. Istom presudom izmenjena je presuda Opštinskog suda u G.M. P. br. 497/91 od 26.11.1992. godine. Sud otuda nalazi da tužilac ima pravo na rentu zbog smanjene radne sposobnosti, koju je stekao presudom istog suda P. br. 497/91 od 26.11.1992. godine, a koja je izmenjena presudom P. br. 96/94 od 31.8.1994. godine. Stoga sud utvrđuje samo visinu rente i to na osnovu izveštaja uprave prihoda od 11.6.2007. godine, nakon što je izvršena revalorizacija iznosa od 1.200,00 dinara, i konstatuje da je, na osnovu utvrđenog, tužbeni zahtev osnovan, a shodno članu 196. Zakona o obligacionim odnosima, i odlučuje kao u izreci presude pod jedan. Ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se prihvatiti, jer nema nijednog razloga o odlučnim činjenicama, a na šta se i žalbom tuženog osnovano ukazuje. Naime, odredbom člana 196. ZOO predviđeno je da sud može, na zahtev oštećenika, za ubuduće povećati rentu, ili je može na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ali samo ako se znatno promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. U konkretnom slučaju prvostepeni sud ne utvrđuje koje su okolnosti postojale u vreme donošenja ranije odluke, niti utvrđuje da li je i na koji način došlo do promenjenih okolnosti, koje bi dale za pravo sudu da primeni odredbe člana 196. ZOO i rentu promeni, a na šta mu je i u toku postupka od strane tuženog ukazivano. Osnovano stoga tuženi u žalbi ukazuje da je renta materijalna šteta, da se određuje prema visini izgubljene zarade i da se mora dokazati i to putem veštačenja, jer predstavlja razliku u zaradi, koja nastaje zbog umanjenja radne sposobnosti oštećenika, a nije, niti se može obračunavati revalorizacijom. (Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 1293/2007 od 10.10.2007. godine)
660. Kada je tužilja kao posledicu pretrpljenih telesnih povreda trpela i materijalnu štetu jer je kupovala, po računima, određene inekcije, tada da bi od tuženika osiguravajuće organizacije imala pravo na taj vid materijalne štete, sud mora da utvrdi da li je te troškove u vidu refundacije tražila od fonda zdravstvenog osiguranja, jer samo ako iznosi po računima nisu refundirani i ti troškovi su bili neophodni, ima pravo na taj vid materijalne štete od tuženika, shodno članu 193. ZOO. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 846/05 od 30.06.2005. god.) - 282 -
OBLIGACIONO PRAVO
661. Pravo na naknadu štete u vidu novčane rente za izdatke povodom tuđe nege i pomoći pripada samo oštećenom ako je on u životu i ne prelazi na njegove naslednike. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio sve odlučne činjenice za donošenje odluke u ovoj parnici koja se vodila po tužbi sada pok. S. B. radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi. Utvrđeno je da je tužilac umro u toku vođenja parnice te da su tužilje kao njegove zakonske naslednice posle toga preuzimajući parnicu zahtevale naknadu materijalne štete za izdatke povodom tuđe nege i pomoći, pri čemu nije bilo sporno da navedena šteta pok. B. nije bila priznata pismenim sporazumom stranaka ni pravosnažnom sudskom odlukom. Kod ovakvog stanja stvari pravilnom primenom materijalnog prava Okružni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužilja po navedenom osnovu jer se u smislu čl. 197. stav 1. ZOO-a, pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica i usled povreda i oštećenja zdravlja ne može preneti drugom licu pri čemu se po odredbi stava 2. istog propisa dospeli iznosi naknada mogu preneti drugome ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili pravnosnažnom sudskom odlukom. Kako se ovde radi o naknadi štete iz člana 195. ZOO-a, koja se u smislu čl. 198. ZOO-a određuje u obliku novčane rente iz navedenih zakonskih propisa proizilazi zaključak o neprenosivosti prava na naknadu štete za izdatke povodom tuđe nege i pomoći zakonskim naslednicima oštećenih. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 568/03 od 30.01.2003. god.)
662. Odredbe člana 295, 313., 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima ne isključuju pravo poverioca na isplatu kamate zbog duga isplaćenog od strane dužnika u docnji i to kompenzacijom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu u kojem je tužilac kao prodavac isporučio robu tuženom, a tuženi kao kupac platio cenu po računima, ali u docnji. Tuženi je račune platio delimično bilateralnom, a delimično multilateralnom kompenzacijom i virmanskim uplatama. Kamata na neblagovremeno plaćene račune iznosi 338.845,13 dinara, a kod uračunavanja ispunjenja nije izvršeno uračunavanje dospele kamate. Predmet tužbenog zahteva je isplata kamate na neblagovremeno plaćene račune za isporučenu robu tuženom. Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se prestankom glavne obaveze gase jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Ova druga sporedna prava mogu biti npr. kapara, odustanica, ugovorna kazna, kaucija. Kamata se uopšte ne pominje. Kamata jeste po načinu nastanka sporedno potraživanje, jer bez potraživanja glavnog duga nema ni kamate. Međutim, kod zatezne kamate, kao sporednog potraživanja, karakteristično je da ista nastaje kada dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i praktično se uvećava do ispunjenja obaveze, tj. dok se ne plati glavni dug. - 283 -
OBLIGACIONO PRAVO Zatezna kamata u slučaju prestanka glavne obaveze prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je nastala ne može se ugasiti, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utuživati. Iz navedenog propisa ne proizlazi da se prestankom glavne obaveze gasi i kamata. Pravo na kamatu ne može prestati ni samo zbog toga što je glavni dug plaćen i ugašen prebijanjem, te u slučaju da novčana obaveza prestane ispunjenjem, ne gasi se pravo na zateznu kamatu ako je nastala i ista se može obračunati i utvrditi kao samostalno potraživanje. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 138/03 od 04.12.2003.god.)
663. Kapitalizirana renta je naknada buduće štete koja se, u zakonom određenim slučajevima plaća u ukupnom iznosu i čiju visinu izračunava veštak aktuar. Iz obrazloženja: Odredbom člana 195. stav 2. ZOO, propisano je da je odgovorno lice dužno povređenom, koji zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad, gubi zaradu, plaćati određenu novčanu rentu kao naknadu za ovu štetu. Pod zaradom se podrazumeva svaka imovinska korist koja se postiže radom, redovna zarada iz radnog odnosa, zarada od prekovremenog rada, zarada od radne delatnosti koja mu je donosila izvesne prihode. Naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti se po pravilu dosuđuje u vidu mesečne rente. Ravnomernost u isplatama rente štiti interes oštećenog jer mu omogućava da svoje potrebe svakodnevno namiruje. Zbog toga oštećeni ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano (član 188. stav 3. ZOO). U određenim slučajevima, određivanjem rente u mesečnim iznosima ne bi bili zaštićeni interesi oštećenog, zbog čega Zakon o obligacionim odnosima dopušta mogućnost da se umesto rente isplati jedna ukupna svota – kapitalizirana renta. Kapitalizirana renta je naknada buduće štete koja se u zakonom određenim slučajevima plaća u ukupnom iznosu. Oštećeni je ovlašćen da zahteva određivanje kapitalizirane rente ako dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi ili iz određenih uzroka (član 188. st. 4. i 5. ZOO). Član 188. stav 4. ZOO, je propisao da se visina ukupne svote (kapitalizirana renta) utvrđuje prema visini rente, verovatnom trajanju života oštećenog i uz odbitak odgovarajućih kamata. Kapitalizirana renta se dobija tako što se mesečna renta množi brojem meseci verovatnog trajanja života oštećenika i od tog iznosa odbiju diskontne kamate. Naime, štetnik, odnosno odgovorno lice unapred plaća naknadu štete i ne može se koristiti tim novcem, dok se oštećenim novcem štetnika koristi pre dospelosti obaveze. Verovatno trajanje života oštećenog utvrđuje se zavisno od pola, stanja zdravlja, životnog veka njegovih predaka, rezultata popisa stanovištva o prosečnom životnom veku stanovništva itd. Da bi se utvrdila visina kapitalizirane rente potrebno je stručno znanje kojim sud ne raspolaže, pa stoga izračunavanje visine štete u ovakvom slučaju treba poveriti veštaku aktuaru. Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac u kući ima stolarsku radionicu i da je do povređivanja obavljao van radnog vremena stolarske radove i ostvarivao zaradu i pravilno zaključio da tužilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za poslove KV stolara na obavljanju dopunske delatnosti. Međutim, sud je propustio da utvrdi okolnosti iz člana 188. stav 4. i 5. ZOO, pa je preuranio sa zaključkom da tužilac ima pravo na kapitalizirani iznos rente. Takođe, visina kapitalizirane rente je morala biti utvrđena veštačenjem putem veštaka aktuara. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. II 1017/02 od 09.10.2002. god.) - 284 -
OBLIGACIONO PRAVO
664. Naknada štete u vidu novčane rente može se dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, a ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Iz obrazloženja: Osnovano se u reviziji ističe da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 13. (sada tačka 14.) ZPP jer u pogledu odlučnih činjenica nižestepene presude ne sadrže jasne razloge zbog kojih se njihova pravilnost ne može sa sigurnošću ispitati. Naime, prvostepeni sud je tužiocu na ime izgubljene zarade za vreme sprečenosti za rad (to vreme se ne precizira u izreci) dosudio 1.300 dinara. Takođe sud je tužiocu na ime rente dosudio 100 dinara počev od 20.3.1993. godine pa ubuduće. S obzirom da je tužilac zadobio tešku telesnu povredu 20. avgusta 1993. godine nejasno je zbog čega se materijalna šteta (renta) zbog nesposobnosti za rad dosuđuje za raniji period (počev od 20. marta 1993. godine). Kako se vreme nesposobnosti za rad ne navodi ni u izreci a ni u obrazloženju to proizilazi da je i izgubljena zarada u fiksnom iznosu, a i renta dosuđena za isti vremenski period pa su obe naknade kumulirane što je suprotno članu 195. ZOO. Naime, po čl. 195. stav 1. ZOO ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je da naknadi troškove oko lečenja i druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. U konkretnom slučaju sudovi nisu utvrdili vreme lečenja tužioca niti precizno utvrdili izgubljenu zaradu u tom periodu. Po članu 195. stav 2. ZOO ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mu mogućnosti njegovog daljeg razvijanja ili napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu. Iz navedene odredbe proizilazi da se naknada štete u vidu novčane rente može dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, a ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Prvostepeni sud je suprotno postupio jer je i štetu pre presuđenja dosudio u vidu mesečne rente a ne u jednokratnom iznosu. U ponovnom postupku tužilac će urediti tužbu na osnovu člana 109. u vezi člana 186. ZPP i izvršiti razgraničenje između izgubljene zarade za protekli period do momenta presuđenja i buduće izgubljene zarade (rente). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2003/99 od 06.04.2000. god.)
665. Pri utvrđivanju visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti uzima se u obzir (cena zajedno sa drugim okolnostima) i naknada (invalidnina) za telesno oštećenje koju oštećeni prima po propisima o invalidskom osiguranju, ali ne u kapitaliziranom iznosu i prostim oduzimanjem od pripadajućeg iznosa pravične novčane naknade. (Pravno shvatanje sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.02.1998. god.) - 285 -
OBLIGACIONO PRAVO
666. Ko drugom nanese telesnu povredu dužan je naknaditi mu zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6781/97 od 06.01.1998. god.)
667. Oštećeni ima pravo da povećanje rente traži u celini od bilo kog solidarnog dužnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3578/98 od 02.09.1998. god.)
668. - 1. Visina naknade štete izgubljene zarade ima se utvrditi prema visini zarade koju bi oštećeni ostvario u svakom mesecu spornog perioda i to u valorizovanom iznosu do dana veštačenja. Na tako utvrđen iznos naknade oštećenom pripada i tražena zatezna kamata od dana veštačenja do isplate. - 2. Pri utvrđivanju visine naknade sporne štete na izloženi način ima se raspraviti i da li je oštećeni smanjio štetu radom kod drugog poslodavca ili na drugi način (pravilna primena materijalnog prava u vezi člana 192. ZOO). (Pravno shvatanje sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.02.1998. god.)
669. Nužne troškove sahrane sačinjavaju i troškovi pogrebnog ceremonijala, uključujući i druge uobičajene troškove vezane za sahranu, kao što je odeća žalosti za pokojnikovog bračnog druga i najbliže srodnike, troškovi uređenja groba neposredno posle sahranjivanja, troškovi održavanja groba koji se u skladu sa propisima plaćaju prilikom obezbeđenja grobnog mesta i troškovi podizanja nadgrobnog spomenika. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 567/98 od 17.05.1998. god.)
670. Sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 695/96 od 10.09.1996. god.)
671. Troškovi podušja uzimaju se u obzir pri određivanju naknade štete zbog smrti bliskog srodnika, s tim što se visina naknade određuje prema mesnim običajima. (Vrhovni sud Srbije, 230/94 od 17.02.1994. god.) - 286 -
OBLIGACIONO PRAVO
672. Oštećena ima pravo na naknadu štete (izgubljene zarade) po odredbama čl. 195. st. 2. ZOO, ako bi se s obzirom na pokazani rezultat uspeha u školi pre povređivanja, sa sigurnošću moglo očekivati da bi sa uspehom završila likovnu akademiju i to od vremena kada bi se to i ostvarilo. (Okružni sud u Subotici, Gž. 1915/93 od 29.12.1994. god.)
673. Oboljenja oštećenog koja nisu prouzrokovana njegovim povređivanjem u saobraćajnoj nezgodi, a koja su takođe doprinela da on zbog smanjene radne sposobnosti bude preveden u invalidsku penziju, ne uzimaju se u obzir kod određivanja visine naknade štete. (Iz presude Vrhovnog suda Vojvodine, br. Rev. 113/92 od 13.02.1991. god.)
674. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu uobičajenih troškova sahrane, u smislu člana 193. ZOO, nije relevantno da li je pokojnik sahranjen po verskom ili ateističkom ceremonijalu. Zato se naknađuju kao troškovi sahrane oni koji su vezani za učešće sveštenika u pogrebnoj cermoniji i druga verska obeležja isto kao i troškovi vezani za uobičajenu ateističku ceremoniju. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 2984/90)
675. Uobičajene troškove sahrane usmrćenog lica u smislu člana 193. Zakona o obligacionim odnosima, pored nužnih troškova, sačinjavaju i troškove pogrebnog ceremonijala uključujući i druge uobičajene troškove vezane za sahranu, odeće žalosti i za njegovog bračnog druga i najbliže srodnike, kao i troškove uređenja groba neposredno posle sahranjivanja, troškovi održavanja groblja koji se u skladu sa propisima plaćaju prilikom obezbeđivanja grobnog mesta i troškovi podizanja nadgrobnog spomenika. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu troškova sahrane sud će voditi računa da li su učinjeni troškovi u skladu sa mesnim običajima i dužnim pijetetom prema umrlom, te da li je visina tih troškova u granicama prosečnih troškova sahrane u mestu sahranjivanja. Neće se dosuditi naknada troškova za onaj vid ceremonijala za koji se oceni da je protivan Ustavom uređenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu socijalističkog samourpavnog društva ili da je učinjen u drugom cilju, a ne radi ispoljavanja dužnog pijeteta prema umrlom. Naknada za nadgrobni spomenik može se dosuditi i kada tužilac učini verovatnim da će spomenik podići. (Načelni stav zauzet u Saveznom sudu, 24.05.1989. god.)
676. Oštećeni nema pravo na troškove rehabilitacije ako se rehabilitacijom njegovo zdravstveno stanja ne bi poboljšalo. (Vrhovni sud Vojvodinee, Rev. 1074/88) - 287 -
OBLIGACIONO PRAVO
677. Kao uobičajeni troškovi sahrane umrlog u smislu člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima smatraju se, pored ostalog, i izdaci za jelo i piće koje se služi na dan sahrane prisutnim za groblje i kući umrlog u skladu sa mesnim običajima, pod uslovom da ti izdaci budu u razumnoj meri. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 499/88)
678. Kad je utvrđeno da je poginuli sin redovno pomagao roditelje, roditeljima pripada pravo na naknadu štete zbog izgubljenog pomaganja neovisno o tome da li bi i inače po Zakonu o braku i porodičnim odnosima imali pravo tražiti izdržavanje. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 940/87)
679. Uobičajene troškove sahrane po članu 193. stav 1. ZOO spadaju i troškovi daće, crnine, venca u razumnim granicama, kao i troškovi podizanja nadgrobnog spomenika uobičajenog u sredini pokojnika. Pri određivanju visine troškova nadgrobnog spomenika nije od presudnog značaja da li je nadgrobni spomenik već podignut, već je dovoljno da se prikaže predračun troškova za podizanje nadgrobnog spomenika, naknada se određuje prema troškovima podizanja nadgrobnog spomenika uobičajenih u sredini gde je pokojnik sahranjen, a ne prema stvarno učinjenim troškovima. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 152/86)
680.
Pravo na naknadu štete za izdatke povodom tuđe nege i pomoći pripada samo oštećenom, ako je on u životu, a ne i trećim licima, koja su povređenom pružala negu i pomoć. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 818/85)
681.
U skladu sa čl. 195. Zakona o obligacionim odnosima odgovorno lice dužno je da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede i narušenja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Ovu zakonsku odredbu, kao i pravno pravilo građanskog prava koje je primenjeno u vreme nastanka štetnog događaja, treba tumačiti tako, da osnov za ostvarenje prava na naknadu ovog oblika materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti. Za pravo na ostvarivanje naknade štete po ovom osnovu nema značaja činjenica što su trošovi života uvećani. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1799/85)
682. Polaganje porodičnog venca poginulom predstavlja izraz pijeteta njegove porodice, pa stoga porodica ima pravo na naknadu tih troškova u skladu sa čl. 194. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 784/85) - 288 -
OBLIGACIONO PRAVO
683. Visina izgubljenog izdržavanja se prema članu 194. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima naknađuje plaćanjem novčane rente, čiji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećeni dobijao od poginulog da je ovaj ostao u životu. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1293/85)
684. Lica koja su izgubila izdražvanje zbog smrti lica koje ih je izdražavalo, imaju pravo na naknadu štete u skladu sa čl. 194. Zakona o obligacionim odnosima, u vidu razlike između ostvarene porodične penzije i novčanog iznosa koji bi poginuli, da je u životu, bio u mogućnosti i bio dužan da im daje. Pri utvrđivanju naknade štete koju neko trpi zbog izgubljenog izdržavanja, ne može se poći od zaključka da bi celokupan dohodak, koji je poginuli ostvario, bio deljen na jednake delove između poginulog lica i lica koja je on bio dužan da izdržava. U takvom slučaju uvek se mora utvrditi šta bi poginuli, da je u životu, bio dužan i mogao da obezbedi na ime izdržavanja tih lica u skladu sa odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima. Tek upoređujući te iznose, koji bi odgovarali stvarnim mogućnostima poginulog, sa ostvarenom porodičnom penzijom lica koja je on izdržavao, može se izvesti zaključak da li i u kojoj visini izdražvanja lica trpe štetu zbog izgubljenog izdržavanja, odnosno u kom obimu je takva šteta pokrivena ostvarenom porodičnom penzijom. U postupku pred sudom može se utvrđivati i da li je poginuli za života ostvarivao, odnosno da je ostao u životu, da li bi mogao ostvarivati i druge prihode, sem prihoda iz radnog odnosa, kojima bi pokrivao potrebe lica koja je izdržavao, odnosno koja je bio dužan da izdržava, kao i način trošenja tih prihoda na članove domaćinstva i samog poginulog. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1047/85)
685. Kad je supruga, kao izdržavano lice, posle smrti svog supruga ostvarila porodičnu penziju u većem iznosu od novčanog iznosa koji bi joj poginuli suprug davao na ime izdržavanja da je u životu, onda su troškovi njenog izdržavanja pokriveni i ona nema pravo da od odgovornog lica potražuje naknadu štete po osnovu izgubljenog izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 722/85)
686. Visina šteta zbog izgubljene zarade za vreme lečenja i bolovanja utvrđuje se prema stvarnom gubitku u zaradi oštećenog lica, a ne prema visini zarade u vreme presuđenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1255/84)
687. Povređenom licu, koje je u vreme nastanka štete bilo maloletno, može se dosuditi naknada štete zbog umanjene radne sposobnosti tek kada dostigne uzrast potreban za zasnivanje radnog odnosa, odnosno za privređivanje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1952/84) - 289 -
OBLIGACIONO PRAVO
688. I individualnom poljoprivrednom proizvođaču pripada pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti. U slučaju postavljenog zahteva za naknadu šete, nužno je utvrditi uslove privređivanja poljoprivrednika na njegovom imanju, koji se razlikuje od uslova privređivanja u poljoprivredi društvenog sektora. U takvom slučaju treba utvrditi veličinu i strukturu poseda oštećenika, zatim sastav njegovog domaćinstva, vrstu poljoprivrednih poslova kojima se bavi i način na koji te poslove obavlja, kao i da li je oštećeni poljoprivrednik u mogućnosti da korišćenjem poljoprivrednih mašina istovremenom organizacijom rada u potpunosti ili delimično otkloni posledice umanjenja radne sposobnosti, bez obzira što lično nije sposoban za obavljanje teških poslova u poljoprivredi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2099/84)
689. Ako je došlo do znatnijih promena okolnosti pod kojima je dosuđena novčana renta zbog smanjene radne sposobnosti, kao oblika materijalne štete, može se tražiti izmena odluke o dosuđenoj renti, ali samo za ubuduće, pošto bi povećanja rente za proteklo vreme bilo protivno prirodi ovog oblika naknade štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1752/84)
690. U slučaju potraživanja naknade štete u skladu sa čl. 194. Zakona o obligacionim odnosima, u postupku koji raspravlja o zahtevu za naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja mora se u prvom redu utvrditi šta bi poginuli, da je ostao u životu, mogao da ostvari radom i šta bi od ostvarenih prihoda bio u mogućnosti i bio dužan da izdvoji za potrebe izdržavanja lica koja traže naknadu štete po ovom osnovu. Kriterijum za takav zaključak bile bi i odredbe porodičnog zakonodavstva, koje propisuju obavezu izdržavanja roditelja i neobezbeđene braće i sestara. Pri tome se ni u kom slučaju ne bi moglo poći od zaključka da bi poginuli samo jednu polovinu svog ličnog dohotka mogao da izdrži za sopstveno izdražvanje, a da bi drugu polovinu davao trećim licima prema kojima ima obavezu izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 739/84)
691.
Lice van kruga naslednika, koje je bez saglasnosti pojedinih naslednika podigao spomenik njihovom ostaviocu, prema tim naslednicima nema pravo na naknadu podnetih troškova za podizanje spomenika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 938/83)
692.
Lice koje je poginuli izdržavao, odnosno lice koje je imalo pravo na izdržavanje od poginulog, ima pravo da od odgovornog lica traži naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja.
- 290 -
OBLIGACIONO PRAVO U takvom slučaju sud mora utvrditi iznose izdržavanja koje bi poginuli bio dužan i mogao obezbediti izdržavanom licu u skladu sa odredbama porodičnog zakonodavstva, da je u životu, i tu naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja odgovorno lice je dužno da plaća. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 236/83)
693. Kada je radna sposobnost domaćice umanjena, po kom osnovu ona ostvaruje pravo na naknkadu štete, veštačenjem treba utvrditi da li ona može da obavlja poslove domaćinstva, makar i uz povećane napore, ali bez ugrožavanja svog zdravlja. U takvom slučaju pripadalo bi joj pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti u visini troškova koje je imala za plaćanje angažovane radne snage, nezavisno od činjenice da li je angažovala tuđu radnu snagu, ili je na štetu svog zdravlja sama obavljala poslove domaćinstva. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 727/82)
694. U slučaju povrede ljudskog dostojanstva, časti i ugleda, oštećenom pripada pravo na satisfakciju, koja se može sastojati u zahtevu oštećenog za objavljivanje presude na trošak štetnika, kad je presudom utvrđena krivica lica koje je povredilo tuđu ličnost, zatim u zahtevu za ispravku u štampi i u naredbi štetniku da povuče izjavu kojom je povreda učinjena, kao i u zahtevu oštećenog da mu štetnik isplati pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od toga da li je ošgtećeni pretrpeo i materijalnu štetu. Pri odlučivanju o takvom zahtevu, sud će voditi računa o intenzitetu napada na povređeno dobro, načinu i sredstvu kojim je to učinjeno, sredini u kojoj oštećeni živi, njegovoj ukupnoj ličnosti i ponašanju, posledicama koje su usled toga nastale kao i o proteku vremena od kada je povreda učinjena. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 93/82)
695. Troškove nastale povodom lečenja umrlog dužno je da naknadi odgovorno lice, prema cenama u vreme kada su ovi troškovi učinjeni. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1403/82)
696. Lice čija je profesionalna radna sposobnost umanjena, ili su mu mogućnosti daljeg razvijanja u struci i napredovanja uništene ili smanjene, ima pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 288/82)
697. Pravo na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja pripada licima koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i licima koja su po zakonu imala pravo zahtevati izražavanje od poginulog u smislu čl. 287. i čl. 302. Zakona o braku i porodičnim odnosima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1234/82) - 291 -
OBLIGACIONO PRAVO
698. Oštećeni ima pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti ako je usled zadobijenih povreda postao stalno nesposoban za rad, ili mu je radna sposobnost trajno umanjena usled čega ne može da ostvaruje dohodak odnosno imovinsku korist, koju bi, inače, po redovnom toku stvari mogao radom da ostvari, da nije povređen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1143/81)
699.
Umanjenje profesionalne radne sposobnosti od 10%, u pravilu, nema za posledicu gubitak prihoda povređenog radnika, jer se kroz pojačane napore mogu postići isti rezultati rada, kao da uopšte nije ni došlo do ovako lakog stepena umanjenja radne sposobnosti, pa pošto povređeni dobija naknadu za povećane napore kroz umanjenje životne aktivnosti, ne pripada mu i pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2613/81)
700.
Armijski dodatak, koji pripada aktivnom vojnom licu za posebne uslove pod kojima se vrši vojna služba, predstavlja vid izgubljenog ličnog dohotka i ulazi u pojam štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1730/81)
701.
Visina dosuđene naknade za tuđu pomoć može se izmeniti na zahtev oštećenika samo za ubuduće. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1093/81)
702.
Presudom kojom je štetnik obavezan da na ime naknade štete plaća rentu bračnom drugu poginulog lica može biti izmenjena i dosuđena naknada ukinuta, ako se znatnije promene okolnosti koje su postojale u vreme dosuđenja naknade, tj. ako se utvrdi da je bračnom drugu utvrđena porodična penzija kojom je u potpunosti pokrivena šteta koju je trpeo gubitkom izdržavanja od svog bračnog druga. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1500/80)
703. Isplata naknade za štetu koja je već nastupila tj. u periodu od njenog nastanka do donošenja sudske odluke, nema karakter rente već naknade dospele štete zbog izgubljene zarade usled nesposobnosti ili delimične nesposobnosti za rad oštećenog. Izgubljena zarada od momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, odn. zarada koju bi oštećeni ostvario u momentu donošenja sudske odluke i očekivani gubitak ove zarade u budućnosti – je renta. - 292 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Renta i materijalna šteta zbog izgubljene zarade su različite kategorije. Isplata za štetu koja je već nastupila u vreme donošenja sudske odluke nema karakter rente već naknade štete zbog izgubljene zarade od završetka lečenja do donošenja sudske odluke. Renta je, nasuprot tome, izgubljena zarada u momentu donošenja sudske odluke, ali za ubuduće odn. to je ona zarada koju bi oštećeni ostvarivao u momentu donošenja sudske odluke a koju nije u mogućnosti da ostvaruje, odn. gubitak očekivane zarade ubuduće. Kada se renta dosuđuje zbog umanjenja obima poslova tj. izostanka poslova u poljoprivredi, tada takav izostanak rada ima za rezultat gubitak prihoda u naturalnom obliku. U toj situaciji, visina rente se utvrđuje prema vrednosti rada trećeg lica, čije je ulaganje neophodno da bi se ostvario prihod koji je ostvarivan pre nastanka štetnog događaja. Imajući to u vidu, odredbe člana 195. i 188. Zakona o obligacionim odnosima treba tumačiti tako da osnov za ostvarenje prava na naknadu štete odn. rente kao oblika materijalne štete, postoji samo ako se utvrdi da povređeni (tužilac) usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod koji je ostvarivao do povređivanja tj. prihod koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti. Utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti ima uticaja na umanjenje životne aktivnosti, te svoj odraz nalazi kroz naknadu nematerijalne štete. Pri tome je razumljivo da, ukoliko renta nije dosuđena u kapitaliziranom iznosu, važi pravilo mogućnosti izmene dosuđene naknade, pod uslovima iz odredbe člana 196. Zakona o obligacionim odnosima. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2312/06 od 07.03.2007. godine)
POSEBNO O NAKNADI MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU POVREDE ČASTI I ŠIRENJA NEISTINITIH NAVODA (Član 198. Zakona o obligacionim odnosima)
704.
Pravo na naknadu štete pripada i licu koje je zadržano u pritvoru a krivičnom presudom izrečena mu je kazna uslovne osude u određenom trajanju. (Savezni sud, Gzz. 3/91)
705.
Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog vođenja krivičnog postupka i određivanje pritvora pripada samo neposredno oštećenom licu a ne i članovima njegove uže porodice, a radi se o jedinstvenom vidu štete vezane za ličnost oštećenog. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1742/91)
706.
Tuženiku se može naložiti da prestane sa radnjom kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti, ako je nastalo trajnije stanje od radnje kojom se pravo ličnosti povređuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2834/90) - 293 -
OBLIGACIONO PRAVO
707.
Krivično pravna zaštita zbog povrede ugleda ne isključuje i građansko pravnu zaštitu u smislu zahteva za neimovinskom štetom zbog povrede ugleda. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1512/90)
708.
Licu koje ima pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, nastale usled prestanka privremenog rada u inostranstvu zbog neosnovanog lišenja slobode, pripada naknada u punom iznosu koju bi to lice ostvarilo u inostranstvu da nije bilo neosnovano lišeno slobode, bez obzira na eventualne uštede, kao što su životni troškovi koje bi oštećeni imao u inostranstvu za to vreme. (Savezni sud, Gzs. 65/88 od 27.04.1989. god.)
709. Okrivljeni koji je pravosnažnom krivičnom presudom oslobođen od optužbe nema pravo na naknadu štete od opštine samo zbog toga što je protiv njega vođen krivični postupak. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 1056/88)
710. U slučaju neopravdane osude i lišenja slobode, ne dosuđuje se posebna novčana naknada za pretrpljeni strah, jer je ova povreda nematerijalnih dobara sadržana u povredi ugleda, časti i slobode ličnosti prouzrokovanoj neopravdanom osudom, za koju je povredu tužiocu dosuđena pravična naknada. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1730/85)
711. Naknada štete licima oslobođenim od optužbe pravosnažnom presudom suda donetom u krivičnom postupku propisana članom 12. i 545. st. 1. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku obuhvata pored ostalih vidova i štetu zbog umanjenog ugleda pod uslovom da se dokaže ili iz okolnosti slučaja učini verovatnim da je oštećeni zaista takvu štetu pretrpio. (Vrhovni sud Kosova, Gž. 145/81)
712. Neosnovanim lišenjem slobode tužiocu je nanet duševni bol zbog povrede slobode kretanja, a javnim objavljivanjem toga događaja nanet mu je duševi bol zbog povrede ugleda. Objavljivanjem u sredstvima javnog informisanja o pokretanju krivičnog postupka protiv tužioca za beščasteće krivično delo narušen je ugled tužioca kao radnog čoveka i došlo je do povrede njegove časti, koja pretpostavlja trpljenje jakih duševnih bolova u dužem vremenskom trajanju. Pri tome se kod dosuđivanja pravične novčane naknade ima uzeti u obzir da je tužilac propustio da u krivičnom postupku traži javno objavljivanje da je neosnovano lišen slobode. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2794/81) - 294 -
OBLIGACIONO PRAVO
NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE (Čl. 199 – 205. Zakona o obligacionim odnosima)
713. Iznos na ime naknade nematerijalne štete utvrđuje se po slobodnoj oceni suda a najviše sudske instance, prilikom provere pravilnosti i zakonitosti odluka po tužbama čiji je to predmet, pridržavaju se aktuelne sudske prakse u vezi sa limitom i okvirima naknade, vodeći pre svega računa o tome da tako određena naknada treba da pruži satisfakciju licu zbog pretrpljenih duševnih patnji i bolova u svakom pojedinačnom slučaju. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno zaključio da se, u konkretnom slučaju, povreda radnika (ovde tužioca) - zaposlenog kod tuženog, dogodila zbog više propusta tuženog. Tuženi nije preduzeo odgovarajuće mere zaštite zdravlja i bezbednosti radnika propisane Zakonom o zaštiti na radu; nije dato uputstvo za rad sa odgovarajućim merama zaštite na radu za postupak rada na kome postoji povećana mogućnost povređivanja; tužiocu nisu data na korišćenje i upotrebu propisana zaštitna sredstva - zaštitne cipele. Pravilno je utvrđeno da propusta u držanju tužioca nema, te ni njegovog doprinosa u nastanku povrede - tužilac je bio sprečen da se pomeri sa donje poluforme alata jer se obuća koju je imao na nogama zalepila zbog zagrejanosti ovog alata, čime je objektivno bio sprečen da skloni nogu sa opasnog mesta do momenta kada je klip sišao u kritičan položaj. To je sve prvostepeni sud utvrdio iz Zapisnika o izvršenom uviđaju Odeljenja inspekcije rada od 22.09.2005. godine. Prvostepeni sud je takođe utvrdio da je tužilac zbog zadobijenih povreda na radu lečen bolnički, ambulantno, stacionarno, rehabilitaciono i kućno, više od godinu dana; i pored adekvatnog lečenja kod tužioca su ostale trajne i definitivne posledice pretrpljene povrede. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da, za štetu koju je pretrpeo tužilac zbog povrede na radu, tužilac odgovara po osnovu dva pravna osnova: kao imalac opasne stvari, na osnovu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, i kao poslodavac za štetu zbog povrede koju je tužilac pretrpeo na radu kod tuženog. Isto tako, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac, zbog zadobijenih povreda na radnom mestu, trpeo strah, duševne bolove i fizičke bolove, te mu je umanjena opšta životna aktivnost u obimu koji su utvrdili angažovani veštaci u postupku izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem. Pravilno je primenio i materijalno pravo, usvojivši tužbeni zahtev i našavši da tužiocu pripada novčana naknada nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, na ime pretrpljenog straha i na ime umanjenja estetskog izgleda - naruženja, sve to u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je dužan da tužiocu nadoknadi na ime nematerijalne štete iznos od 550.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 400.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 300.000,00 dinara, na ime - 295 -
OBLIGACIONO PRAVO umanjenja estetskog izgleda - naruženja 400.000,00 dinara sve sa zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate, počev od dana presuđenja do isplate. Prvostepeni sud je pravilno primenio i član 200, član 277. stav 1. i član 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je tužiocu dosudio i kamatu na ovaj iznos, počev od 03.06.2010. godine do isplate. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da je iznos na ime naknade nematerijalne štete previsoko opredeljen, te da su navedeni iznosi u suprotnosti sa kriterijumima za dosuđivanje pravične naknade. Za razliku od materijalne štete, kod koje je naknada ekvivalentna i ima za cilj uspostavljanje stanja pre nastanka štete, naknada nematerijalne štete ima za cilj pružanje satisfakcije licu zbog pretrpljenih duševnih patnji i bolova, pa se stoga visina naknade utvrđuje po slobodnoj oceni suda. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14175/10 od 05.10.2011. godine)
714. I pored toga što mu je dužnost da obavlja poslove bezbednosti iako mu je u obavljanju tih poslova ugrožena sigurnost, radnik Ministarstva unutrašnjih poslova ima pravo na naknadu nematerijalne štete za strah usled povrede na radu. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tužene kojima se osporava osnov postavljenog tužbenog zahteva (jer je tužilac za svaku eventualnu štetu koju na radu i u vezi sa radom pretrpi delimično obezbeđen beneficijama - uvećanim stažom osiguranje koji kao radnik MUP-a ima, te da tužiočev posao podrazumeva određene rizike, opasnosti i strah koja činjenica je tužiocu bila poznata prilikom stupanja na dužnost) - neosnovani su. Ovi navodi su bili predmet (pravilne) ocene od strane prvostepenog suda koji je zaključio da je (iako je tužilac službeno lice i ima dužnost da poslove bezbednosti obavlja i kada mu je u obavljanju tih poslova ugrožena sigurnost) u konkretnom slučaju kod tužioca došlo do povrede na radu zbog koje je trpeo bolove i strah i zbog čega je tužena u obavezi da mu naknadi štetu. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 4413/10 od 16.06.2010. godine)
715. Sva lica koja su učestvovala u jednom događaju u kome se nije moglo utvrditi lice koje je direktno nanelo tešku telesnu povredu istovremeno u građansko-pravnom odnosu podjednako solidarno odgovorna za naknadu štete u punom iznosu oštećenom. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je - po oceni Okružnog suda - na nesumnjiv način utvrdio činjenično stanje koje se razlozima žalbe ne dovodi u sumnju niti nude dokazi koji bi ga izmenili. - 296 -
OBLIGACIONO PRAVO Naime, prvostepeni sud pravilno polazi od činjenice da su pravnosnažnom odlukom prvostepenog suda od 06.06.2003. godine tuženi oglašeni krivim zato što su noću između 04 i 05.1.2005. godine učestvovali u tuči u kojoj je tužiocu naneta teška telesna povreda (prelom kostiju lobanje sa utisnućem delova kostiju čeone regije), te da je prvostepeni sud vezan navedenom pravnosnažnom krivičnom presudom u pogledu krivice. U konkretnom slučaju se radi o učešću u tuči. Kada već to nije učinjeno u krivičnom postupku, prvostepeni sud nije trebalo da utvrđuje da li je i ko od tuženih više ili manje doprineo nastanku predmetnoga događaja odn. šteti po tuženika a samim tim i u odnosu na prvotuženoga. Dakle, sama pravna priroda učešća u tuči, podrazumeva da su sva lica koja su učestvovala u jednom događaju, u kome se nije moglo utvrditi lice koje je direktno nanelo tešku telesnu povredu kao što je slučaj ovde, istovremeno u građansko pravnom odnosu podjednako solidarni za naknadu štete u punom iznosu oštećenom. Stoga se svi razlozi žalbe prvotuženog u pogledu toga da on nije bio taj koji je naneo predmetnu povredu tužiocu, već da stoji sumnja da je to učinilo drugo lice, i da je u događaju učestvovao u manjem obimu nego drugi saučesnici u tuči, nisu osnovani. Zato ih je i valjalo odbiti. Takođe, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio doprinos tužioca nastanku predmetnog događaja odn. tuče i samim tim i nastanku štete, u kom pravcu je dao jasne i ubedljive razloge koji se navodima žalbe ne dovode u sumnju. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1916/07 od 26.12.2007. godine)
716. Kada je u pitanju naknada materijalne štete u vidu izgubljene zarade pokojnog - pravnog prethodnika tužioca, ona se nasleđuje bez obzira što nije utvrđena pravnosnažnom odlukom. Iz obrazloženja: Na nesumnjiv način je prvostepeni sud utvrdio da je imenovani - sada pokojni bio u radnom odnosu kod tuženika kao poslodavca na poslovima portira sve do 28.12.2005. godine, kada mu je tuženik naznačenim rešenjem od 26.12.2005. godine otkazao ugovor o radu. Navedenom Presudom prvostepenog suda poništeno je ovo rešenje tuženika i tuženik je obavezan da tužioca vrati u radni odnos i rasporedi na radno mesto na koje je bio zaposlen ili drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Navedena presuda je postala pravosnažna dana 06.12.2006. godine kada je potvrđena presudom Okružnog suda od 06.12.2007. godine. Pravni prethodnik tužilaca – imenovani sada pokojni umro je dana 27.09.2008. godine i rešenjem ostavinskog suda od 29.01.2009. godine za naslednika na njegovoj zaostavštini oglašeni su tužioci na celokupnoj imovini navedenoj u istom rešenju. U toku postupka prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio da sada pokojni u spornom periodu nije nigde radio niti je ostvarivao prihode jer nije bio zaposlen niti je bio osnivač kao ni vlasnik nekog preduzeća ili radnje. Takođe je utvrđeno da u spornom periodu tuženik za tužioca nije uplatio doprinose nadležnim fondovima. Žalbenim navodima ovako utvrđeno činjenično stanje uopšte nije dovedeno u sumnju. Prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 191. Zakona o radu kada je obavezao tuženog kao po- 297 -
OBLIGACIONO PRAVO slodavca da tužiocima kao naslednicima sada pokojnog isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada i da na ime tužioca uplati doprinose nadležnim fondovima. Po stanovištu Apelacionog suda, u celini su se pokazali neosnovanim navodi žalbe da tužioci nisu aktivno legimisani za vođenje ovog spora iz razloga što je pravo na zaradu lične prirode i vezano je za ličnost zaposlenog tako da je naknadu mogao ostvariti samo lično radnik koji je trpeo štetu zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu i da to pravo nije prenosivo na treća lica. Relevantne odredbe: Naime, odredbom propisano je da Potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom i pod istim uslovima to potraživanje može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja - član 204. Zakona o obligacionim odnosima. Iz ovoga nesumnjivo proizilazi da pravo na naknadu materijalne štete prelazi na naslednike u svakom slučaju bez obzira da li je isto priznato pravosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 596/10 od 11.02.2010. godine)
717. Do povrede ugleda tužioca u sredini u kojoj živi došlo je tako što je u nedeljnoj reviji objavljena fotografija na kojoj je tužilac označen kao pripadnik paravojne jedinice, iako se on na spornoj fotografiji nalazio kao pripadnik policijske brigade na dužnosti. Osnivač revije dužan je da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu. Iz obrazloženja: Utvrdivši činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da stoji obaveza tuženog da tužiocu plati naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stavu Višeg suda, prvostepeni sud je pravilno primenio napred navedenu odredbu materijalnog prava utvrđujući da visinu ove štete predstavlja iznos od 200.000,00 dinara, imajući u vidu značaj povređenog dobra i cilj kome služi ta naknada. Naime, u konkretnom slučaju došlo je do povrede ugleda tužioca u sredini u kojoj živi. Tuženi je objavljivio fotografiju na kojoj je tužilac označen kao pripadnik navedene paravojne jedinice. Međutim, tužilac nikada nije bio njen pripadnik, a na spornoj fotografiji se nalazi kao pripadnik policijske brigade koja je obezbeđivala lice mesta radi obavljanja uviđaja na naznačenoj lokaciji krajem jeseni 1998. godine. Obaveza tuženog za naknadu štete proizilazi iz odredbe člana 79. Zakona o javnom informisanju: svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija, čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Članom 80. stav 1. istog Zakona predviđeno je: novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila, koji su pre objavljivanja sa pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu nanetu objavljivanjem informacije. - 298 -
OBLIGACIONO PRAVO U konkretnom slučaju tuženi je osnivač revije u kojoj je o tužiocu objavljena neistinita informacija, pa iz te činjenice i proističe njegova obaveza da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu. (Iz Presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 658/10 od 22.04.2010. godine)
718. U obzir se, kod odmeravanja naknade po osnovima nematerijalne štete, uzimaju sve okolnosti konkretnog slučaja, intenzitet i dužina trajanja pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, starost tužioca, stepen naruženja i stepen umanjenja opšte životne aktivnosti. Iz obrazloženja: Relevantna odredba: Sud će, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom - član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prilikom odlučivanja o visini naknade za sve vidove nematerijalne štete, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo sadržano u navedenoj odredbi. Isto tako, Apelacioni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno primenio i član 224. Zakona o parničnom postupku i da je tužiocu (kome nije priznato svojstvo RVI, niti van spora isplaćen od strane tužene neki novčani iznos) dosudio pravičnu novčanu naknadu te da mu navedeni iznosi naknade nematerijalne štete predstavljaju odgovarajuću satisfakciju i da će mu omogućiti da pribavljanjem određenih materijalnih i drugih dobara olakša sebi svakodnevni život. Neosnovani su žalbeni navodi tužene o tome da su dosuđeni iznosi previsoko odmereni, kao i žalbeni navodi tužioca da mu pripada tražena naknada u celosti. Prvostepeni sud je, prilikom odmeravanja naknade pravilno uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, intenzitet i dužinu trajanja pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, starost tužioca, stepen naruženja i stepen umanjenja opšte životne aktivnosti. Žalbeni navodi tužene kojima se ponovo osporavaju nalazi veštaka (jer u upravnom postupku nije utvrđen procenat invaliditeta tužioca) su već bili predmet pravilne ocene od strane prvostepenog suda. Veštaci su dali nalaze u skladu sa pravilima struke i odgovorili na sve primedbe tužene, koja nakon toga nije predložila veštačenje preko komisije veštaka. Stoga su ovakvi žalbeni navodi bez uticaja na drugačiju odluku suda. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2717/10 od 28.01.2010. godine)
719. Dovoljnu satisfakciju oštećenom ne mora u svakom slučaju predstavljati izrečena sudska opomena zbog povrede časti i ugleda u krivičnom postupku. Oštećeni ima pravo na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete, jer to predstavlja satisfakciju za njegovu ličnost. - 299 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog: prvostepeni sud nije dobro utvrdio da se radi o uvredi; uvreda je učinjena pred malim brojem lica; tužilac se zadovoljio sudskom opomenom, pa mu ne pripada i novčana naknada po tom osnovu; osudom tužioca efikasno je uspostavljena ravnoteža u psihi tužioca što čini pogrešnim stav suda da tužiocu pripada pravo na nematerijalnu naknadu tj. da nema mesta primeni člana 199. Zakona o obligacionim odnosima. Žalbeni sud - nasuprot tome - nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio, imajući u vidu reči koje je tuženi uputio tužiocu (“ … Gde si, lopove! …”), da iste imaju uvredljiv karakter i sa subjektivnog i sa stanovišta opšteg shvatanja - time se omalovažava čast privatnog tužioca, a to je tuženi i hteo. U tom smislu, činjenica da li je istom događaju prisustvovao veći ili manji broj lica nije od uticaja na doživljaj tužioca. Na taj način je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužiocu pored izvinjenja tuženog (učinjenog u krivičnom postupku) pripada i pravo na novčanu naknadu jer to predstavlja satisfakciju - zadovoljenje oštećenikove ličnosti usmereno na što potpunije uspostavljanje psihičke i emotivne ravnoteža. S obzirom na navedeno, žalbeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, dok primeni člana 199. ovog Zakona nema mesta neosnovani su žalbeni navodi tuženog da bi tužilac trebalo da bude zadovoljen sudskom opomenom koja je tuženom izrečena u krivičnom postupku. Najzad, u konkretnom slučaju je - saglasno odredbi člana 458. Zakona o parničnom postupku - u pitanju spor male vrednosti. Kako se - u smislu člana 467. istog Zakona - odluka u sporu male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. i zbog pogrešne primene materijalnog prava, to su navodi žalbe (usmereni na pogrešno utvrđeno činjenično stanje kojim osporava činjenicu da tužilac uživa ugled vrednog i uzornog radnika, kao i jačinu utvrđenih bolova koje je tužilac trpeo i dužinu njihovog trajanja) - nedozvoljeni. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4082/04 (1) od 02.02.2005. godine)
720. Jedan, celoviti vid nematerijalne štete za koju se dosuđuje jedna pravična novčana naknada predstavljaju duševni bolovi zbog povrede časti i ugleda i slobode i prava ličnosti prouzrokovani neosnovanim lišenjem slobode. Ova naknada obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete u vezi sa ličnošću oštećenog. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Na način opisan u obrazloženju prvostepene presude, nadležni policijski službenici su u više navrata lišavali slobode tužioca kao člana političke stranke a zbog njegovih partijskih aktivnosti. Sa tužiocem su obavljali informativne razgovore, uzimali mu otiske prstiju, fotografisali ga i to u više navrata, a ovaj je zbog toga trpeo strah i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda svoje ličnosti. Prvostepeni sud je – na osnovu takvog činjeničnog stanja - pogrešno primenivši materijalno pravo tj. odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu na ime naknade nematerijalne - 300 -
OBLIGACIONO PRAVO štete za pretrpljeni strah dosudio iznos od 90.000,00 dinara. Naime, stav je ovoga suda da duševne patnje zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti predstavljaju jedan vid nematerijalne štete za koju se dosuđuje jedna naknada, koja obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude odn. neosnovanog lišenja slobode. Za ovaj vid štete dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju sud uzima u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, zbog čega je tužbeni zahtev tužitelja za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha kao neosnovan odbijen. Isto tako, prvostepeni sud je pogrešnom primenom materijalnog prava tužitelju na ime naknade štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti dosudio iznos od 30.000,00 dinara. Žalbeni sud nalazi, imajući u vidu sve okolnosti slučaja a naročito gubitak ugleda u radnoj i životnoj sredini te intenzitet duševnih bolova koje tužitelj trpi, da je opravdano dosuditi tužiocu pravičnu novčanu naknadu za ovaj vid nematerijalne štete u visini od 50.000,00 dinara. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 738/04 od 20.01.2005. godine)
721. Po težini, odgovornost osnivača odn. izdavača dnevnog lista sa odgovornošću autora tekstova u novinama i odgovornošću glavnog i odgovornog urednika lista nije identična i zato je - u obavezi naknade nematerijalne štete - u manjem iznosu od ovih lica. Iz obrazloženja: Tužilac je zahtevao naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, nanete objavljenim neistinitim informacijama u dnevnom listu, od tuženih osnivača i izdavača dnevnog lista, glavnog i odgovornog urednika i autora teksta. Svi tuženi su pravnosnažnom presudom solidarno obavezani da tužiocu naknade štetu isplatom glavnice od 300.000,00 din. Odlukom o reviziji tuženog osnivača odn. izdavača dnevnog lista, zbog pogrešne primene čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima, pobijana presuda je preinačena odbijanjem tužbenog zahteva preko iznosa od 200.000,00 din. u odnosu na revidenta, zato što njegova odgovornost po težini nije identična sa odgovornošću ostalih tuženih. (Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 404/06 od 11.05.2006. godine)
722. Oštećeni nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog oštećenih ili uništenih stvari koje su za njega imale poseban značaj, jer ovaj vid nematerijalne štete zakon ne poznaje. Činjenica da su oštećene ili uništene stvari imale poseban značaj za oštećenog može biti relevantna samo kod utvrđivanja obima materijalne štete pod uslovima iz člana 189. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima.
- 301 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti odnosno pretrpljenih duševnih bolova zbog požarom uništenih umetničkih slika, knjiga i skulptura. Naime, Zakon o obligacionim odnosima, u odredbi člana 200. stav 1., definiše pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti i smrti bliskog lica, tako da naknada štete za duševne bolove zbog uništenih ili oštećenih određenih predmeta koje imaju posebnu vrednost za oštećenog, kao što su umetničke slike, privatne fotografije i drugi predmeti, nije predviđena zakonom kao poseban vid nematerijalne štete. Pri tome je nesumnjivo da se u konkretnom slučaju ne radi ni o kakvoj povredi prava ličnosti, kako to pravilno nalazi i prvostepeni sud. Neosnovano je insistiranje u žalbi tužilaca na široj primeni odredbe člana 189. stav 4. u konkretnom slučaju, odn. da se tužiocima može dosuditi predmetna šteta i ako do štete nije došlo izvršenjem krivičnog dela, s obzirom da su uništene odnosno oštećene stvari imale posebnu vrednost za tužioca, jer žalba nema u vidu da odredba člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, koja govori o naknadi materijalne štete, tako da su tužioci mogli da ističu činjenicu da su za njih od posebnog značaja oštećene umetničke slike i skulpture samo u postupku za naknadu materijalne štete. Iz spisa je vidljivo da su u ovom delu tužioci tužbu povukli. Takođe, žalbe stranaka nisu osnovane ni u pogledu odluke o naknadi za izmaklu korist. U ovom delu prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, pre svega osnov za štetu i doprinos tužilaca, što se inače posebno i ne osporava žalbom tužilaca. ( Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1119/05 od 21.07.2005. godine)
723. Prilikom odlučivanja o visini pravične naknade za nematerijalnu štetu i otklanjanju posledica nastalih takvom štetom, vodiće se računa o značaju povređenog dobra, cilju kome služi ta naknada, satisfakciji za pretrpljene duševne patnje kao i težnjama saglasno prirodi nematerijalne štete i njenoj društvenoj svrsi. Iz obrazloženja: Izraženo pravno stanovište sudova u pogledu ocene odgovornosti tuženog za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda i umanjenja životne aktivnosti pravilno je. U obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Naime, građansko-pravna odgovornost poslodavca za povredu ili štetu koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom je zakonom ( član 62. stav 5. Zakona o osnovama radnih odnosa, iz 1996. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjuje ) priznati izvor obligacionih odnosa i poslodavac za nju odgovara po opštim pravilima o odgovornosti za štetu iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je - prema članu 155. ovog Zakona - šteta umanjenje nečije imovine ( obična šteta ) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist ), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola (nematerijalna šteta) zaposleni koji pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom ima pravo na naknadu svih vidova štete u obimu u kome je štetu pretrpeo. Za štetu zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa poslodavac odgovara po osnovu pretpostavljene krivice ukoliko je šteta - 302 -
OBLIGACIONO PRAVO uzrokovana namerno ili nepažnjom (član 158. ovog Zakona), za uslov građansko-pravne odgovornosti poslodavaca - da je postojanje štete posledica povrede prava zaposlenog. Dakle, pravo na naknadu ove štete je pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje po pravilima odgovornosti za štetu iz člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije, nezakonitom odlukom i radnjama koje prate takvu odluku poslodavac može zaposlenom prouzrokovati ne samo materijalnu štetu, već mu može naneti i psihički bol, ukoliko mu time povredi ugled, čast ili prava ličnosti garantovana pravnim poretkom. Čak i kad je krivica sankcionisana, i kad je neosnovanost potpuno dokazana, povreda ugleda može biti tako teška da izaziva duševni bol koji opravdava isplatu pravične naknade kao satisfakcije u smislu člana 200. ovog Zakona. Nesumnjivo da je stražarno sprovođenje tužioca na sednicu upravnog odbora radi saslušanja o prigovoru na rešenje o prestanku radnog odnosa, zabrana ulaska u zgradu, grupna fotografija tužioca i drugih zaposlenih koju je na panou sačinila kadrovska služba tuženog i koja je dospela u sredstva javnih informisanja, predstavlja povredu ugleda i časti i, u takvom slučaju, tužilac ima pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete po tom osnovu. Umanjenje životne aktivnosti kod tužioca nastale kao posledica psihičke bolesti uzrokovana traumom od nezakonitog otkaza na poslu i preduzetih radnji tim povodom, u konkretnom slučaju predstavlja osnov za dosuđenje naknade nematerijalne štete kao satisfakcije za pretrpljene duševne bolove u smislu člana 200. Zakona. Navodi u reviziji da zaključeno poravnanje stranaka podrazumeva da su stranke zadovoljne njime, odnosno da jedna prema drugoj nemaju nikakvih potraživanja je neosnovano. Navedenim poravnanjem je rešen samo radno-pravni status tuženog vraćanjem na posao i pitanje naknade materijalne štete. Međutim, navedeno poravnanje ne sadrži nijednu odredbu o odricanju tužioca od prava na naknadu nematerijalne štete, niti se iz sadržine teksta o tome može zaključiti. Ostala isticanja u reviziji tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava, nisu od uticaja na zakonitost pobijane presude, jer se isključivo odnose na ocenu dokaza i činjenično stanje, što nije revizijski razlog u smislu člana 385. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kod dosuđenja visine naknade nematerijalne štete. Pravična naknada kao oblik otklanjanja štetnih posledica sastoji se u isplati novčane naknade kao satisfakcije za pretrpljene duševne patnje, da bi se kod oštećenog uspostavila narušena psihička ravnoteža ( član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ). Sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, kao i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Imajući u vidu kriterijume u vreme donošenja prvostepene odluke, Vrhovni sud nalazi da je za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda trebalo tužiocu dosuditi 200.000,00 dinara, a isto toliki iznos i za umanjenje životne aktivnosti, i da ovi iznosi odgovaraju okolnostima i svrsi pravične naknade, koja se dosuđuje za ove vidove štete, dok preko ove visine tužbeni zahtev nije osnovan. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 39/07 od 28.03.2007. godine )
724. Za ocenu da nematerijalna šteta nije nastupila nije dovoljna činjenica da ne postoji medicinska dokumentacija o posledicama po oštećenog, iz perioda kada se odigrao štetni događaj. Ova okolnost bi predstavljala dovoljan osnov za odlučivanje samo u slučaju da ta dokumentacija ne - 303 -
OBLIGACIONO PRAVO postoji, a oštećeni ne predlaže izvođenje drugih dokaza (sudsko - medicinsko veštačenje ili veštačenje druge odgovarajuće struke). Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tokom prvostepenog postupka, na dan 07. 01. 2007. godine u selu O. u kafiću "S. " tuženi je vređao i zlostavljao tužilju, tako što ju je u prisustvu drugih posetilaca ovog kafića, otvorenom šakom udario u predelu slepoočnice. Protiv njega je pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je ovakvim ponašanjem ostvario obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz čl. 344. st. 1. KZ, jer je značajnije ugrozio spokojstvo građana i teže remetio javni red i mir, pa mu je pravnosnažnom presudom K. br. 641/07 od 04. 07. 2007. godine izrečena kazna - novčana kazna. Dalje je utvrđeno da se oštećena nakon ovog događaja nije obraćala lekaru, da nema medicinske dokumentacije o posledicama udarca, pa je opštinski sud konstatovao da ne postoje dokazi da je pretrpela nematerijalnu štetu po označenim vidovima, i tužbeni zahtev odbio. Okružni sud nalazi da se za sada ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti jer je usled pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo neutvrđeno. Odredbom čl. 200. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Kod činjenice da je pravnosnažnom krivičnom presudom utvrđeno da je tuženi na opisani način udario tužilju, kao i da su utvrđene i razjašnjene okolnosti ovog događaja, kao i kod činjenice da je tužilja predlagala izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, okolnost da ne postoji medicinska dokumentacija iz perioda kada se odigravao šteni događaj o posledicama ovog slučaja, nije dovoljna za ocenu da materijalna šteta nije nastupila, jer sud nije dovoljno stručan za ovu vrstu ocene. Samo u slučaju da medicinska dokumentacija ne postoji, a oštećena ne predlaže izvođenje drugih dokaza - veštačenje putem veštaka sudsko medicinske ili druge odgovarajuće struke, ova okolnost bi predstavljala dovoljan osnov u napred navedenom smislu. Ovo tim pre, što je pored ostalih vidova, citiranom zakonskom odredbom predviđena i mogućnost naknade za pretrpljene duševne bolove usled povrede ugleda ili časti, za koji osnov po pravnom shvatanju Okružnog suda, nije potrebno postojanje medicinske dokumentacije. Iz izloženog proizilazi da se odluka prvostepenog suda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pa je Okružni sud shodno ovlašćenju iz čl. 377. st. 2. ZPP ukinuo i vratio istom sudu na ponovno suđenje. (Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. br. 1914/08 od 27. 5. 2008. godine)
725. Osnov za dosuđenje novčane naknade, kao vida nematerijalne štete, mogu biti duševni bolovi zbog povrede časti koji su posledica povrede moralne i zakonske obaveze poštovanja i uzajamnog poverenja supružnika. - 304 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenim činjenicama, stranke su zaključile brak 26.08.2000. godine. U toku trajanja bračne zajednice, dana 15.10.2002. godine, rođen je mldb. Ć.N. Tužena je ostala u drugom stanju početkom 2002. godine, a njena trudnoća vođena je kao rizična. U toku trudnoće tužena je operisala slepo crevo i tužilac je u iščekivanju porođaja delio sa tuženom strahove i brigu oko ishoda trudnoće i porođaja. Sam porođaj je dobro protekao i tužilac i njegova porodica su bili srećni zbog rođenja zdravog muškog deteta. Pre trudnoće tužena kod tužioca ničim nije izazvala podozrenje da ima vezu sa drugim čovekom. Odmah po rođenju deteta nije se ništa primećivalo, mldb. N. je bio malo tamnije puti, ali i sam tužilac i njegova porodica imaju malo tamniju boju kože i kose. U periodu od 6 do 12 meseci života deteta, mldb. N. je imao neke promene u vidu fleka na koži zbog čega su stranke sa detetom išle kod više lekara - neonatologa, i rečeno im je da se radi o trombocitozi, potom o poremećaju pigmentacije, ali niko nije primetio da dete nije pripadnik iste rase kao stranke. Kako je mldb. N. rastao, sve više se primećivala razlika u boji kože. Nakon što su tamna koža i kosa upućivali na to da je dete tamnoputo, sumnje kod tužioca su bile sve izraženije, više puta je započinjao razgovor sa tuženom koji je ona odbijala i govorila da je time vređa i da će ga napustiti ako sa tim nastavi. Kada je za tužioca takvo stanje postalo neizdrživo on je rekao tuženoj da napusti stan u kom su zajedno živeli. Brak stranaka je razveden presudom prvostepenog suda od 22.09.2005. godine, i istom presudom između ostalog je regulisan i način održavanja ličnih kontakata tužioca i mldb. N, pa je tužilac insistirao da viđa dete, na šta mu je tužena odgovorila da ne može da ga viđa jer dete nije njegovo. Tek tada tužena priznaje tužiocu da nije otac mldb. N. Ovakvim postupkom tužene tužilac se osećao poniženim i prevarenim. Tužilac je 02.06.2006. godine protiv tužene i mldb. N. podneo tužbu radi osporavanja njegovog očinstva u odnosu na mldb. N, tužena je priznala da tužilac nije otac mldb. N, već da je to S. I. iz A. koji je priznao svoje očinstvo nad mldb. N. Presudom prvostepenog suda od 13.02.2007. godine uvrđeno je da otac mldb. Ć. N. nije tužilac Ć.D., a roditeljsko pravo povereno je tuženoj Ć. B. Nakon rođenja mldb. N, kod tužioca se uspostavlja snažna emocionalna veza sa detetom koje je prihvatio kao svoje. Oduzimanje roditeljske uloge izaziva porazan i bolan osećaj gubitka, i snažne negativne emocije kao što su žalost i strah. Bol i patnja u takvim situacijama su visokog intenziteta, čak i do razmera kliničke depresije, javljaju se osećanja praznine, egzistencijalnog besmisla, kao i nerealno osećanje krivice. U takvim slučajevima identitet ličnosti je poljuljan, menja se slika o sebi, a takve dramatične promene zahtevaju dugo prilagođavanje. U takvim situacijama se kod ličnosti razvija intenzivan i iracionalan strah od sličnih ponovnih gubitaka, ponašanje se menja u smislu opreznosti, nepoverenja i izbegavanja nepredviđenih i iole rizičnih situacija. Posledice svega ovoga su dugotrajne i bolne i takvu osobu osujećuju u socijalnom i heteroseksualnom funkcionisanju, ograničavajući je i čineći je napetom, uznemirenom i nesigurnom i u dužem vremenskom periodu nesposobnom za ponovno ostvarivanje odgovorne i složene uloge roditelja. Za tužioca saznanje da nije biološki otac mldb. N. predstavlja afektivno - provokativni neposredni povod koji je prouzrokovao reaktivne anksiozno depresivne smetnje sa elementima sniženog raspoloženja i povišene anksioznosti sa osećanjem poniženosti. Sama činjenica da se mldb. N. razlikuje od ostale dece je kod tužiočevih roditelja, rodbine i prijatelja izazvala određeno interesovanje, koje je kod tužioca izazvalo osećaj poniženosti i prevarenosti. Kod tužioca postoje psihičke patnje u vidu duševnog bola koji je u prvih par meseci nakon definitivnog saznanja da nije otac deteta visokog intenziteta, a potom se navikava na postojeće stanje i novonastalu situaciju i preduzima određene radnje da prevaziđe takvu situaciju. U toku narednih meseci afektivni naboj psihičkih patnji kod tužioca postaje slabiji, ali u dužem vremenskom periodu zaostaju određene smetnje u vidu straha, osećanja praznine i nepoverenja. - 305 -
OBLIGACIONO PRAVO Kada se imaju u vidu sve utvrđene činjenice, sve okolnosti, psihičko stanje tužioca nakon saznanja da nije biološki otac deteta rođenog u toku trajanja njegovog braka sa tuženom, nesumnjivo se može prihvatiti da je takva životna situacija koju je svojim postupcima stvorila tužena kod tužioca povredila njegova osećanja, osećaj vrednosti priznat od okoline u kojoj živi, usled čega je tužilac trpeo duševne bolove. Mldb. N. je rođen za vreme trajanja bračne zajednice stranaka, a kako je utvrđeno, tužena je tužiocu priznala da nije biološki otac deteta nakon razvoda njihovog braka. Po članu 25. Porodičnog zakona, supružnici su dužni da vode zajednički život te da se uzajamno poštuju i pomažu. Po članu 70. istog zakona, roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva. Tužena je na utvrđeni način povredila svoju moralnu i zakonsku obavezu, u dužem vremenskom periodu, u najdelikatnijem i jednom od najznačajnijih perioda u životu jednog čoveka vezanih za rođenje deteta, svesno ga držala u zabludi, poričući njegove sumnje, dakle tvrdeći ono što nije istina. Ovo je grubo nepoštovanje supružnika što je nesumnjivo izazvalo povredu njegove časti, odnosno duševne bolove koji, s obzirom na njihov intenzitet i trajanje, uživaju pravnu zaštitu (član 200. ZOO-a). Verujući da je biološki otac, tužilac je u svemu ispunjavao svoju roditeljsku dužnost prema mldb. N. (član 67., član 68., član 69., član 70., član 72., član 73. Porodičnog zakona). Zato činjenica da tužilac u svom iskazu nije eksplicitno obrazložio u čemu se sastoji povreda njegove časti, odnosno ugleda, po kom osnovu traži ovu štetu, a na kom dokazu je sud, između ostalog, zasnovao činjenično stanje i odluku, nije od uticaja na njenu zakonitost, niti dovodi u sumnju postojanje osnova tužbenog zahteva, ukoliko se imaju u vidu utvrđene činjenice, moralna i zakonska obaveza poštovanja i uzajamnog poverenja supružnika, te nalaz veštaka na okolnost postojanja, intenziteta i trajanja duševnih bolova tužioca. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4680/08 od 11.09.2008)
726. Parnični sud treba da primeni, prilikom odlučivanja u konkretnom slučaju, i presudu krivičnog suda, koja u parničnom postupku dejstvuje kao pravna činjenica i predstavlja jedan od elemenata činjeničnog stanja materijalno pravne norme. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu K. 1246/04 od 8. 5. 2006. godine, oglašen krivim zbog krivičnog dela teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 201. st. 3. u vezi čl. 195. st. 3. u vezi st. 1. KZRS i zbog krivičnog dela nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz čl. 198. st. 1. KZ RS, jer je 16. 3. 2004. godine, na regionalnom putu Niš - Aleksinac ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život sada pok. S. R biv. iz Berčinca, kojom prilikom je on zadobio tešku telesnu povredu opasnu po život i osuđen na kaznu zatvora od 3 meseca. Sada pok. R. je umro 09. 04. 2004. godine. Tužilja je kćer sada pok. R. i zbog njegove smrti pretrpela je duševnu bol, snosila troškove sahrane, davanje podušja i izgradnje spomenika. Visinu materijalne štete utvrdio je veštak i ona iznosi 242.800,00 dinara, a obuhvata troškove sahrane i nadgrobnog spomenika, troškove podušja i troškove crnine. Veštačenjem veštaka medicinske struke utvrđeno je da - 306 -
OBLIGACIONO PRAVO su priroda i težina zadobijenih povreda glave i mozga, koje je R. zadobio, same po sebi bile takve da su dovoljne za nastanak smrtnog ishoda, bez obzira na odmaklu životnu dob pok. R. i staračku istrošenost njegovog organizma. Imajući u vidu takvo činjenično stanje, prvostepeni sud nalazi da je tužilac kriv za štetu koju tužilja trpi i da je prema čl. 193. st. 1. čl. 200. i čl. 201 . ZOO u obavezi da tužilji nadoknadi materijalnu štetu koju je pretrpela i isplati pravičnu novčanu naknadu za duševnu bol zbog smrti oca. Takođe je dužan da isplati pravičnu novčanu naknadu za duševnu bol koju tužilja trpi zbog smrti oca jer je smrt nastupila kao posledica teške telesne povrede opasne po život do koje je došlo radnjom tuženog. U konkretnom slučaju tuženi je oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja kojom prilikom je došlo do povređivanja sada pok. R. i nastanka teške telesne povrede opasne po život. Za to delo tuženi je osuđen krivičnom presudom. Međutim, građansko pravna odgovornost je šira od krivične odgovornosti i u toku prvostepenog postupka sud je utvrdio jasnu uzročno posledičnu vezu između radnje povređivanja i smrti pok. R. Veštak Dr R.K. je na osnovu analize čitavog slučaja dao svoje mišljenje da su priroda i težina zadobijenih povreda glave i mozga takve da su same za sebe bile dovoljne za nastanak smrtnog ishoda, uvažavajući pri tom životnu dob i staračku istrošenost organizma pok. R. Stoga je neosnovan žalbeni navod tuženog da prvostepeni sud nije utvrdio uzročno posledičnu vezu jer je tuženi oglašen krivim za krivično delo koje u svom opisu kao posledicu ima tešku telesnu povredu a ne smrt tog lica. Ovo stoga, što je veštak medicinske struke imao u vidu okolnosti čitavog slučaja, i u tom delu dao jasno mišljenje da uzročno posledična veza između nezgode i štetne radnje i smrti pok. R. postoji. U svom nalazu on objašnjava da je zdravstveno stanje sada pok. R. pri otpustu iz bolnice bilo lošije bilo nego pri prijemu u bolnicu, što govori da je u toku bolničkog lečenja evidentno došlo do pogoršanja zadobijene povrede mozga, koje se ogledalo u daljoj progresiji i povećanju površine mozga zahvaćene nagnječenjem i pratećim krvarenjem, što je klinički i dalje bilo manifestovano poremećajem stanja svesti u stepenu duboke pospanosti, kako tokom bolničkog lečenja, tako i u momentu otpusta sa bolničkog lečenja. (Presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3480/07 od 8. 4. 2008. godine i Presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 2116/08 od 3. 07. 2008. godine)
727. Zakon je kod naknade štete zbog duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta bračnog, odnosno vanbračnog druga ili srodnika, pored kruga lica koja imaju pravo na ovu naknadu (čl. 201. st. 3. i 4. ZOO), propisao i kvalifikovani uslov, odnosno da se radi o inicijalnoj žrtvi kod koje postoji naročito težak invaliditet. To je faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, mada navodi u pobijanoj presudi da na strani prvotužioca ne postoji naročito težak invaliditet, već samo težak invaliditet ne utvrđuje činjenice u pogledu pravnog odnosa između prvotužioca i tuženog, te osnov pasivne legitimacije tuženog, kao ni odnos između prvotužioca i - 307 -
OBLIGACIONO PRAVO ostalih tužilaca, a na osnovu kog odnosa ostali tužioci zahtevaju u ovom postupku od tuženog naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta prvotužioca. Takođe, u prvostepenoj presudi nisu utvrđene činjenice u pogledu štetnog događaja i stanje prvotužioca nakon istog, a po osnovu koga se u ovom postupku zahteva naknada nematerijalne štete. U pobijanoj presudi je u prvom stavu obrazloženja naveden hronološki prikaz toka ovog postupka, te ranije odluke koje su donete (prvostepena, drugostepena i odluka po reviziji), ali ni iz tog dela obrazloženja presude nije jasno kakav je odnos tužilaca i tuženog, posebno odnos prvotužioca i tuženog, što predstavlja osnov pasivne legitimacije tuženog, kako prema tužiocu, tako i prema ostalim tužiocima kao licima koja potražuju naknadu nematerijalne štete od tuženog na osnovu čl. 201. ZOO, a ni koji je to štetni događaj zbog koga se potražuje naknada nematerijalne štete u ovom postupku. Odredbom čl. 7. st. 2. ZPP je propisano da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, ali u pobijanoj presudi nisu utvrđene relevantne činjenice koje su značajne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, te zbog činjenice da relevantno činjenično stanje faktički i ne postoji u pobijanoj presudi, pobijana presuda se nije ni mogla ispitati na valjan način. Sud u izreci presude odlučuje o usvajanju ili odbijanju pojedinih zahteva koji se tiču glavne stvari i sporednih traženja, dok u obrazloženju presude navodi razloge zašto je doneo takvu odluku, a u pobijanoj presudi nisu navedeni ni razlozi odbijanja tužbenog zahteva drugo, treće, četvrto i petotužioca. Naime, kako drugo, treće, četvrto i petotužilac u ovom postupku potražuju naknadu nematerijalne štete zbog naročito teškog invaliditeta prvotužioca, osim napred navedenih činjenica potrebno je utvrditi i posledice koje su nastale kod prvotužioca nakon štetnog događaja, te da li kod prvotužioca postoji invaliditet naročito teškog stepena (o ovome u pobijanoj presudi postoji samo konstatacija u prvom stavu obrazloženja da na strani prvotužioca ne postoji naročiti težak invaliditet). Naime, kod ovog vida nematerijalne štete postoje dve žrtve: inicijalna žrtva (lice kod koga je nastupio naročito težak invaliditet) i posredna žrtva, odnosno članovi porodice inicijalne žrtve. Pored kruga lica koja imaju pravo na ovu naknadu (čl. 201. st. 3. i 4. ZOO), zakon je propisao i kvalifikovani uslov, odnosno da se radi o inicijalnoj žrtvi kod koje postoji naročito težak invaliditet, a da li kod inicijalne žrtve postoji naročito težak invaliditet je faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja. Iz same činjenice da je u zakonu upotrebljen termin "naročito težak invaliditet" proizilazi da ovaj pravni institut treba restriktivno tumačiti. Visok stepen invalidnosti, umanjenja životne aktivnosti i naruženosti kada kod inicijalne žrtve postoje takve promene na telu koje u okolini izazivaju strah, zgražavanje, žaljenje i drugu negativnu reakciju zbog koje su srodnici u svakodnevnom životu izloženi tome da negujući oštećenog neprestano učestvuju u njegovim patnjama zbog oštećenja njegovog telesnog integriteta, a što kod njih stvara duševne patnje, predstavljaju neke od kriterijuma za ocenu da li kod oštećenog postoji invaliditet koji se može okarakterisati da je naročito teškog stepena. Postojanje naročito teškog invaliditeta može biti odraz velikog stepena umanjenja životne aktivnosti nekog lica, a nekada i ne mora biti u direktnoj proporcionalnoj vezi sa tim, već se naročito teškim invaliditetom smatra celokupni telesni izgled, koji je usled zadobijenih povreda tako teško narušen da je lice sa takvim povredama nesposobno faktički da obavlja osnovne životne funkcije, da ono vegetira, te da mu nedostaju pojedini delovi tela što je vidljivo, o čemu, takođe, treba voditi računa u ovom postupku. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3010/07 od 12.06.2008) - 308 -
OBLIGACIONO PRAVO
728. Jačina i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, kao i duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo zbog estetske naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, opravdavaju dosuđivanje novčane naknade za navedene vidove nematerijalne štete. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 200. ZOO-a, kada je našao da jačina i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, kao i duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo zbog estetske naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, opravdavaju dosuđivanje novčane naknade za navedene vidove nematerijalne štete u iznosima kao u izreci pod I pobijane presude te da su, nasuprot navodima žalbe tuženika, navedeni iznosi pravilno odmereni. Ovo posebno i stoga što je u momentu nanošenja povreda tužilac imao 14 godina, zatim da je u toku lečenja oko dva meseca nosio gips, što predstavlja nelagodnost u toku lečenja i ima značaja pri odmeravanju visine naknade za fizičke bolove. Iako se radi o naruženosti lakog stepena, sud je imao u vidu da se radi o maloletnoj osobi koja će biti u situaciji da, posebno leti na bazenu ili plaži i toku školskih aktivnosti, povređeni deo tela sa ožiljcima bude uočljiv i za druga lica, tako da tužilac ima pravo na naknadu i za ovaj vid štete. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 318/05 od 24.02.2005. god.)
729. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova, da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete od tužene za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode po odredbama čl. 541. do 545. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku (“Sl. list SFRJ” br. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 i 3/90 i “Sl. list SRJ” br. 27/92 i 24/94), a visina štete je po oceni Vrhovnog suda u svemu pravilno odmerena u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu objektivno subjektivne okolnosti konkretnog slučaja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1142/05 od 01.09.2005. god.)
730. Kada je sud dosudio naknadu neimovinske štete zbog pretrpljenog straha lakog intenziteta, a nije se izjasnio o intenzitetu straha, tada je – imajući u vidu odredbu člana 200. ZOO, materijalno pravo pogrešno primenjeno. Tužilac bi imao pravo na taj vid naknade štete samo u slučaju pretrpljenog straha srednjeg, ili jakog intenziteta. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 470/05 od 12.04.2005. god.)
731. Strah predstavlja psihički poremećaj ličnosti oštećenog pa u zavisnosti od intenziteta i vremena trajanja straha oštećeni ima pravo na naknadu štete. - 309 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio na vojnoj vežbi od 29.1.1996. godine do 8.5.1996. godine. Dana 11.2.1996. godine osetio je bolove u predelu trbuha ali mu pretpostavljeni nisu dozvolili da se obrati lekaru, nakon čega je došlo do sepse i akutne upale slepog creva a zbog čega je tužilac sutradan i operisan. Međutim, zbog neblagovremenog lečenja došlo je do određenih komplikacija, do pojave kile i recidiva kile, zbog čega je tužilac više puta operisan.Veštačenjem od strane veštaka – hirurga utvrđen je intenzitet i dužina pretrpljenih fizičkih bolova i stepen naruženosti tužioca, a saglasnim nalazom veštaka hirurga i veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je kod tužioca nastupilo trajno umanjenje opšte životne aktivnosti od 15%. Posebno je nalazom veštaka neuropsihijatra utvrđeno da je tužilac trpeo primarni strah najvišeg intenziteta koji je trajao od momenta kada mu je saopšteno da je bolest urgentna i da se mora hitno izvršiti operativni zahvat, pa do ulaska u operativnu salu i davanja anestezije. Nakon toga, tužilac je trpeo strah srednjeg intenziteta u trajanju od mesec dana koji se kasnije transformisao u stanje opšte anksioznosti i razdražljivosti praćeno čestim promenama raspoloženja i nesanicom. Takvo stanje je sa povremenim oscilacijama trajalo sve do poslednje operacije kile i ugrađivanja plastične mrežice u januaru 2001. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je zaključio da tužiocu pripada pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah. Nasuprot takvom zaključku prvostepenog suda, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada novčana naknada za ovaj vid nematerijalne štete, s obzirom da su posledice straha uticale na umanjenje opšte životne aktivnosti tužioca za koji vid štete mu je dosuđena posebna naknada. Posmatrano sa medicinskog aspekta, strah predstavlja psihički poremećaj ličnosti čoveka koji može imati lakši ili teži oblik. To može pre svega biti strah za život koji nastaje u trenucima kad se neko lice nađe suočeno sa smrću, ali strah može prouzrokovati i depresije, neurotična stanja, traumatske šokove ili trajni psihički poremećaj sa mogućnošću prouzrokovanja i težih posledica. Takav strah predstavlja povredu zdravstvenog i telesnog integriteta čoveka, dakle vid nematerijalne štete za koji u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima oštećenom pripada pravo na naknadu čija visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja straha. S druge strane, umanjenje životne aktivnosti predstavlja poseban osnov za naknadu štete zbog duševnih bolova koji se ispoljavaju usled ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog koje je ostvarivao ili bi ih po redovnom toku stvari u budućnosti izvesno ostvarivao. Pritom se pod ograničenjem podrazumeva i vršenje aktivnosti uz povećane napore ili pod posebnim uslovima. Iz tih razloga je, shodno članu 395. stav 1. ZPP-a, usvojena revizija tužioca i preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda prvostepenog suda. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2296/05 od 05.10.2005. god.)
732. Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima je propisano dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti.
- 310 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilc (rođen 22.04.1962. godine) je uhapšen u svom stanu 15.3.2003. godine kada su mu, na očigled njegove trudne supruge i dvoje maloletne dece, stavljene lisice na ruke a nkon toga je izvršen pretres stana i nađen revolver sa nevažećim oružanim listom. Tužilac je priveden u prostorije organa unutrašnjih poslova i više puta privođen u prostorije za saslušanje a potom odveden u zatvor gde je ostao punih mesec dana, odnosno do 14.4.2003. godine kada mu je uručno rešenje o ukidanju zadržavanja. U međuvremenu, u dnevnim novinama od 25.3.2003. godine, u okviru članka je objavljeno tužiočevo ime kao člana kriminalne grupe, zbog čega su tužilac i njegova porodica naišli na osudu okoline u kojoj žive, a povređen je i tužiočev ugled kao poslovnog čoveka. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 543. Zakona o krivičnom postupku kao i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavom su svakom građaninu zagarantovana prava ličnosti (zaštita života, zdravlja, slobode, uvažavanja ličnosti, privatne i intimne sfere i drugih ličnih dobara). Zakon o obligacionim odnosima sadrži odredbe koje se odnose na nenovčanu i novčanu naknadu nematerijalne štete u slučaju povrede prava ličnosti. Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima je propisano dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti. Čast kao skup čovekovih vrlina predstavlja subjektivnu kategoriju koja podrazumeva mišljenje koje je pojedinac ima o sebi. Ugled je mišljenje koje ima uža ili šira sredina o jednoj ličnosti i predstavlja objektivnu kategoriju. Kod ovog vida nematerijalne štete, šteta se ogleda u subjektivnom trpljenju sramote, povrede časti, ugleda i slobode i određenih duševnih bolova. S toga su takva stanja osnov dosude naknade radi pribavljanja prijatnosti, nekog uživanja, pogodnosti ili zadovoljštine radi satisfakcije i ukoliko je to moguće postavljanje ravnoteže u poremećenom subjektivnom stanju. Kod ocene postojanja duševnog bola kao prvog uslova za dosuđivanje nematerijalne štete, polazi se od vrednosti povređenog dobra i načina na koji je povreda učinjena. Pri tome se uvek mora voditi računa o principu individualizacije nematerijalne štete kao dodatnom korektivnom kriterijumu, imajući u vidu posebna lična svojstva oštećenog. Pri odmeravanju visine naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sud uzima u obzir i niz objektivnih i subjektivnih okolnosti, kao što su ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, vreme trajanja lišenja slobode a povezano sa svim drugim okolnostima koje mogu uticati na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2143/05 od 20.10.2005. god.)
733. Samo pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, koji je proglašen nezakonitim, ne daje osnov za naknadu nematerijalne štete osim ako se dokaže da je on pokrenut i vođen šikanozno i zlonamerno. Iz obrazloženja: Tuženo preduzeće je u disciplinskom postupku koji je vođen protiv tužilje na dan 3.5.1995. godine, izreklo tužilji disciplinsku meru prestanak radnog odnosa. U sudskom postupku poništena je odluka o disciplinskom kažnjavanju i obavezano je tuženo preduzeće da tužilju vrati na rad. - 311 -
OBLIGACIONO PRAVO Na osnovu ovih činjenica i okolnosti te da je zbog vođenja disciplinskog postupka tužilja trpela duševne bolove koji su uzrokovali i poremećaj duševnog zdravlja, prvostepeni sud je tužilji dosudio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 220. ZOO-a. Okružni sud nalazi da se pravilnost ovakvog presuđenja za sada ne može ispitati dok se ne utvrde i ocene sve relevantne činjenice i okolnosti. Naime, radnopravni propisi koji su važili u vreme kada je protiv tužilje vođen disciplinski postupak nisu predviđali obavezu poslodavca na naknadu nematerijalne štete koju zaposleni pretrpi povredom časti i ugleda zbog vođenja disciplinskog postupka koji je pravosnažno završen poništajem disciplinskih odluka u sudskom postupku. Drugim rečima, kako je poslodavac ovlašćen na pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, samo pokretanje i vođenje disciplinskog postupka koji je u sudskom postupku proglašen nezakonitim, ne daje pravo zaposlenom na naknadu nematerijalne štete. Međutim, u slučaju kada je disciplinski postupak vođen šikanozno i zlonamerno u cilju povrede ugleda i časti i prava ličnosti zaposlenog, zaposleni bi imao pravo na naknadu štete po osnovu člana 200. ZOOa, ako su povrede ugleda, časti i slobode i prava ličnosti bile tako jakog inteziteta da u skladu sa okolnostima slučaja prouzrokuju duševni bol koji bi opravdavao dosuđivanje pravične novčane naknade. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pokretanje i vođenje disciplinskog postupka tužilja je doživela kao šikanu i zlu nameru tuženika. Međutim, za uspeh u ovom sporu, ovakav subjektivni doživljaj tužilje nije dovoljan. Neophodno je, kako je već napred rečeno, i da postoji subjektivna komponenta kod tuženika koja bi se sastojala u zloj nameri da se, kroz pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, inskonstruiše postojanje uslova za prestanak radnog odnosa i da takav postupak saglasno tome predstavlja šikaniranje zaposlenog. S tim u vezi, pobijana presuda ne sadrži razloge o tome da li je disciplinski postupak vođen zlonamerno i šikanozno u cilju povrede ugleda, časti i prava ličnosti tužilje kao zaposlenog lica kod tuženog preduzeća, pa će prvostepeni sud biti u obavezi da se u ponovnom postupku bavi utvrđivanjem (ne) postojanja i ovih činjenica i okolnosti. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1079/04 od 15.07.2004. god.)
734. Tužioci nemaju pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti ugleda i ličnosti ukoliko je objavljeni tekst o tužiocima istinit. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženik “P...” A.D. B... je obavezana da tužiocima plati na ime naknade nematerijalne štete iznos naveden u izreci presude. Povodom žalbe tuženika, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovan. Dokazima je utvrđeno da je u dnevnom listu “P...” od 28.12.2000. godine objavljen članak, da su tužioci isključeni iz Društva jugoslovensko-noreveškog prijateljstva i to predsednik i sekretar zbog malverzacija. Zbog tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao primenom člana 200. ZOO da imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda tužioca. - 312 -
OBLIGACIONO PRAVO Takođe iz spisa proizilazi da postoji zapisnik sa sednice Predsedništva Jugoslovensko-norveškog prijateljstva i odluka Predsedništva da se tužioc – kao predsednik i sekretar, isključe iz članstva Društva. Na bazi pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Ima mesta primeni člana 200. ZOO uz ispunjenje tri uslova: prvo, da je objavljivanjem teksta povređena čast i ugled ličnosti tužilaca, drugo, da su usled toga nastupili duševni bolovi kod tužilaca, i treće, da je objavljena informacija neistinita. Očigledno iz spisa proizilazi da je informacija data u novinama istinita. Zbog toga je preinačena prvostepena presuda, tako da se tužbeni zahtev tužilaca odbija kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 406/04 od 22.04.2004. god.)
735. Kod odmeravanja pravične naknade na ime nematerijalne štete, uzima se u obzir i ono što je oštećenik primio u vansudskom postupku. Iz obrazloženja: Po oceni Vrhovnog suda, tužiocima je dosuđena pravična novčana naknada na ime nematerijalne štete nakon odbitka 20%, za koje su tužioci obeštećeni u vansudskom postupku. Dosuđeni iznosi su u skladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome ova naknada služi u smislu člana 200. stav 2. i člana 201. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 69/04 od 11.11.2004. god.)
736. Prilikom utvrđivanja visine naknade za umanjenje životne aktivnosti uzima se u obzir činjenica u čemu se sastoje umanjenja pojedinih životnih aktivnosti. Iz obrazloženja: Zbog pretrpljenih povreda, prema medicinskom veštačenju, umanjena životna aktivnost tužioca sastoji se, pored nemogućnosti obavljanja težih fizičkih poslova, i u tome što će tužiocu biti otežano duže pešačenje i duže stajanje, kako zbog navedenih povreda tako i zbog posledica u vidu priraslica na levoj plućnoj maramici pri bazi. Ovo umanjenje procenjeno je na 5%. Kod ovakvog stanja stvari, nalazeći da pri odlučivanju o naknadi za umanjene životne aktivnosti, nije odlučujući procenat umanjenja, već u čemu se sastoje umanjenja pojedinih životnih aktivnosti, kao posledica povreda, a imajući u vidu da je tužilac u vreme povređivanja bio star 67 godina, kao i da je njegova životna aktivnost u navedenom smislu i inače umanjena zbog oboljenja skeletno-mišićnog tkiva lokomotornog sistema, Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, našavši da u smislu člana 200. stav 1. ZOO-a, tužiocu po ovom osnovu ipak pripada iznos od 15.000,00 dinara. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 498/04 od 22.03.2004. god.) - 313 -
OBLIGACIONO PRAVO
737. Kada je tuženik, pravnosnažnom krivičnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela uvrede sud će, prilikom odlučivanja o kazni imati u vidu doprinos tužilje koja je prethodno uvredila tuženika. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženik je obavezan da plati tužilji na ime novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznos od 7.000,00 dinara. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da je tuženik pravnosnažnom krivičnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela uvrede iz člana 93. stav 1. KZS. Prilikom odlučivanja o kazni sud je imao u vidu doprinos tužilje koja je prethodno uvredila tuženika, a dokaz saslušanje parničnih stranaka u toku postupka nije izveden. Neosnovano je isticanje u žalbi da je sud trebao tužiljin doprinos da utvrdi nakon izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka, a ne samo na osnovu pravnosnažne krivične presude. Pravilno je sud na osnovu krivične presude utvrdio tužiljin doprinos u nastanku štetnog događaja, a za navedeni doprinos u vidu procenta za toliko je umanjena naknada neimovinske štete. Izvođenjem dokaza saslušanjem parničnih stranaka bi se odugovlačio postupak. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 48/04 od 22.01.2004. god.)
738. Tuženoj pripada pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda ali delimično zadovoljenje je i u tome što je tuženi, po privatnoj tužbi, oglašen krivim za krivično delo uvrede. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenično stanje, koje se sastoji u tome što je tuženi na dan 15.03.2003. godine, kao direktor Zavoda za zaštitu zdravlja u V..., u prostorijama ove ustanove uvredio tužilju, zaposlenu u ovoj ustanovi zbog čega je protiv tuženog vođen krivični postupak, pa je pravnosnažnom krivičnom presudom istog suda, osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 5.000,00 dinara, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 93. stav 1. KZRS. Ovako utvrđeno činjenično stanje ni navodima iz žalbe tuženog ne može se dovesti u sumnju, pri čemu je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužilja ničim nije izazvala tuženog da se ovako ponaša prema njoj. Kod ovakvog stanja stvari i po nalaženju Okružnog suda, proizlazi zaključak da tuženoj, u smislu člana 200. ZOO, pripada pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove zbog uvredom prouzrokovane povrede časti i ugleda, ali po nalaženju Okružnog suda ova pravična novčana naknada, po pravilnoj primeni materijalnog prava, u konkretnom slučaju iznosi 20.000,00 dinara. Pri tome je Okružni sud imao u vidu da delimičnog zadovoljenja zbog povrede časti i ugleda tužilje ima i u tome što je tuženi u krivičnom postupku, po privatnoj tužbi tužene, oglašen krivim zbog krivičnog dela uvrede. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1198/04 od 18.08.2004. god.) - 314 -
OBLIGACIONO PRAVO
739. Duševni bol zbog smrti bliskog srodnika je subjektivan, individualan i zavisi od psihološke strukture ličnosti. Iz obrazloženja: Revizijom tužene se neosnovano pobija drugostepena presuda u pogledu visine pravične novčane naknade dosuđene tužiljama na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog srodnika, jer duševni bol je subjektivan, individualan fenomen koji zavisi od psihološke strukture ličnosti. Zbog toga je i naknada u svakom konkretnom slučaju individualna i ona zavisi od inteziteta i trajanja duševnih bolova i drugih okolnosti slučaja. Drugostepeni sud je kako je to već istaknuto prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu vodio računa o njenoj visini i značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, pa dosuđena naknada nije previsoka da ne bi bila spojiva sa prirodom naknade i društvenom svrhom. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1192/04 od 05.05.2004. god.)
740. Pravična naknada se može dosuditi za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja. Iz obrazloženja: Kada je reč o naknadi štete za pretrpljeni strah prvostepenom sudu se ukazuje da se pravična naknada može dosuditi za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja, a ako je intenzivan strah kratko trajao naknada se može dosuditi ako je zbog takvog straha u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog, pri čemu se razlikuje primarni strah kao određeni duševni potres ili šok u kojem se povređeni nalazi zbog štetnog događaja i sekundarni strah kao kasnija osnovana zabrinutost zbog mogućih smrtnih odnosno teških posledica povrede. Prema činjeničnom stanju iz pobijane presude reklo bi se da je tužilac trpeo tri dana strah jakog intenziteta u vidu zabrinutosti zbog mogućih teških posledica povreda (sekundarni strah), što bi ukazivalo da se ipak radi o strahu jakog intenziteta kraćeg trajanja ali da je i nakon toga trpeo strah srednjeg intenziteta izvesno vreme i najduže još šest meseci strah lakog intenziteta pa je kod takvog stanja stvari prvostepeni sud bio dužan da razjasni nije li zbog jakog sekundarnog straha kraćeg trajanja kod tužioca bila narušena psihička ravnoteža u dužem vremenskom periodu, pri čemu bi se period od šest meseci svakako mogao smatrati dužim periodom, ali je potrebno da se veštak detaljnije izjasni da li je i u kom smislu u tom periodu i zbog čega bila narušena psihička ravnoteža kod tužioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 569/04 od 05.04.2004. god.)
741. Ako se pravnosnažnom krivičnom presudom utvrdi postojanje krivičnog dela klevete, znači namere tuženog da iznošenjem ili prenošenjem neistine naškodi časti i ugledu tužioca, tuženi je dužan da naknadi pravičnu naknadu u smislu čl. 200. ZOO. - 315 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je u prostorijama preduzeća kao direktor na zboru radnika 22.11.1996. godine o tužiocu iznosila neistine u pogledu njegovog duševnog i zdravstvenog stanja i ponašanja na ranijem radnom mestu, tako što je rekla da je tužilac pretio svom direktoru, da je vadio pištolj, da se lečio na neuropsihijatriji i da je znala kakav je bio u prethodnoj firmi ne bi ga primila u preduzeće. Zbog krivičnog dela klevete učinjenog na opisani način, tužena je pravnosnažnom presudom oglašena odgovornom i izrečena joj je kazna. Zbog navedenih neistinitih navoda o njemu, tužilac je u preduzeću trpeo podsmehe i dobacivanja, emocionalno je bio napet, nervozan i neraspoložen, što se odrazilo na njegov privatni i porodični život. Otišao je na bolovanje, a onda je prešao u drugo preduzeće. Trpeo je psihičke patnje visokog intenziteta 5 do 7 dana posle zbora radnih ljudi i srednjeg intenziteta 5 do 6 nedelja, koje nisu ostavile posledice na njegov psihički život, što je utvrđeno veštačenjem. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je dugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u dosuđenom iznosu. Naime, ugled i čast pripadaju grupi bitnih činilaca čovekove ličnosti i njihova zaštita je, pored toga što je zagarantovana Ustavom, zaštićena i normama građanskog prava. Tako se naknadom nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, prema okolnostima slučaja obeštećuju sekundarne posledice povrede u vidu duševnih patnji, koje su povredom tih ličnih dobara izazvane (član 200. stav 1. ZOO). Imajući u vidu sve okolnosti koje su utvrdili nižestepeni sudovi i Vrhovni sud nalazi da je tužilac zbog neistinitih navoda o njemu, koje je na zboru radnika u preduzeću iznosila tužena, pretrpeo duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, koji opravdavaju dosuđivanje pravične naknade u smislu odredbe člana 200. stav 1. ZOO. Navode revizije kojima tužena ukazuje da je zbog toga što je i ona zbog tužiočevih reči pretrpela povredu ugleda i časti, potraživanje tužioca moralo biti prebijeno, Vrhovni sud nije razmatrao, budući da je tužena zbog ponašanja kojim je prouzrokovala povredu ugleda i časti tužioca, osuđena krivičnom presudom za krivično delo klevete. Kako kod pravnosnažno utvrđenog krivičnog dela klevete ima namere da se iznošenjem ili prenošenjem neistine o drugome, škodi njegovoj časti i ugledu, a prebijanjem, prema odredbi člana 341. stav 3. ZOO, ne može prestati potraživanje nastalo namernim prouzrokovanjem štete, prebijanje je isključeno. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3353/2003 od 14.01.2004. god.)
742.
Kada je tužiocima isključena električna energija u domaćinstvu od strane tuženika – “Elektrodistribucije” i podneta krivična prijava zbog krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZS (“krađa struje”), tada tužioci nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti shodno članu 200. stav 1. ZOO. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1296/04 od 30.11.2004. god.)
743. Članovima uže porodice tužioca, supruzi i deci, ne pripada naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u vezi sa javnim objavljivanjem neistinite informacije. - 316 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilac je zbog neistinite informacije u dnevnom listu tuženog preduzeća, čiji je autor tužena novinar, u vezi njegovog rada sudije za prekršaje i s tim u vezi prestanka funkcije – razrešenje, trpeo duševne bolove zbog povrede časti i društvenog ugleda, koji opravdavaju dosuđivanje pravične naknade nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da su tuženo pravno lice koje je osnivač javnog glasila i tužena kao novinar, u solidarnoj obavezi da tužiocu naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da članovima uže porodice tužioca, supruzi i deci, ne pripada naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u vezi sa javnim objavljivanjem neistinite informacije, jer takva naknada nematerijalne štete pripada samo neposrednom oštećenom licu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 884/2004 od 26.05.2004. god.)
744. Novčana naknada na ime duševnih bolova zbog smrti brata. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice u ovoj pravnoj stvari, pravilnom ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da je rođeni brat tužilje M. T. M. iz P..., poginuo u sastavu ratne jedinice br. 2028/3 V... u borbama protiv ustaških paravojnih formacija Republike Hrvatske u selu I... dana 30.9.1991. godine, kao pripadnik oružanih snaga bivše SFRJ i to u vršenju službe sa činom mlađeg vodnika. Pouzdano je utvrđeno da je tužilja pre udaje sa poginulim bratom živela u jednom domaćinstvu u P... u kojem su živeli i njihovi roditelji zatim da se tužilja udala 1987. godine, za svedoka I. M. da bi se posle godinu dana vratila u P..., i nastavila da živi u zajednici sa svojim roditeljima i bratom, da bi tek kasnije 1995. godine došlo i do formalnog razvoda braka i ako je faktički zajednica života tužilje i njenog bivšeg supruga već bila prestala. Majka tužilje je umrla 1990. godine, a posle bratove pogibije umro je i tužiljin otac. Prema tome nesumnjivo je utvrđeno da je tužilja u vreme pogibije svog brata živela u zajednici sa njim i njihovim ocem u roditeljskoj kući u selu P... Kod ovakvog stanja stvari, prvostepeni sud pravilno je primenio materijalno pravo kada je našao da je tužena DZ SCG u obavezi da primenom člana 218. stav 2. Zakona o oružanim snagama koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja i čl. 154. st. 1., 173. i čl. 201. st. 1. i 2. ZOO-a tužilji plati novčanu naknadu na ime duševnih bolova zbog smrti brata. Pri tome, Okružni sud nalazi da u smislu člana 200. ZOO imajući u vidu sve okolnosti slučaja i jačinu i intenzitet bolova koje tužilja trpi zbog smrti brata, istoj po ovom odnosu pripada iznos od 180.000,00 dinara, pa je iz svih navedenih razloga žalba tužene odbijena kao neosnovana, dok je žalba tužilje uvažena i prvostepena presuda preinačena, tako što je u celini udovoljeno tužbenom zahtevu tužilje. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1348/03 od 11.09.2003. god.) - 317 -
OBLIGACIONO PRAVO
745. Pravno lice (država) odgovara za štetu koju njegov organ (MUP-a) prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi vršenja svojih funkcija. Iz obrazloženja: Tužilac je u avgustu 1995. godine izbegao sa teritorije Republike Hrvatske na teritoriju Republike Srbije. Dana 17.8.1995. godine lišen je slobode od pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i sproveden preko granice na teritoriju Republike Hrvatske, iz koje je prethodno izbegao i to u E... Posle četiri dana iz E... je prebačen u P...S... kod E... da kao vojnik vojske Republike Srpske Krajine učestvuje u oružanim sukobima, da bi se na teritoriju Republike Srbije vratio 11.12.1995. godine. Predložio je da mu sud dosudi pravičnu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede slobode i prava ličnosti, a na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Na ročištu održanom dana 22.11.2001. godine povukao je tužbu u delu tužbenog zahteva kojim je tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah isplati iznos od po 50.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Naime, tužilac je kao izbeglica u smislu člana 1. Konvencije o statusu izbeglica od 28.6.1951. godine i protokola o statusu izbeglica od 31.01.1967. godine kao i u smislu člana 1. Zakona o izbeglicama Republike Srbije, protivno odredbama člana 33. Konvencije o statusu izbeglica, od strane organa tuženog vraćen na granicu teritorije iz koje je izbegao u Hrvatsku bez obzira što nije predat organima Hrvatske već organima Republike Srpske Krajine jer se Republika Srpska Krajina koja nije predstavljala međunarodno priznatu državu nalazila u okviru Hrvatske kao međunarodno priznate države. Ovo tim pre što je tužilac predat organima Republike Srpske Krajine radi mobilizacije i upućivanja na front u cilju odbrane teritorije na kojoj je Republika Srpska Krajina imala vlast, čime je život tužioca bio neposredno ugrožen zbog stalnih ratnih dejstava između Republike Srpske Krajine s jedne strane i Hrvatske vojske s druge strane, kao i zbog tužiočeve nacionalne pripadnosti, vere i političkih uverenja zbog čega je napustio i Hrvatsku pa ne stoje navodi tužene da ima ikakvog značaja što je tužilac predat organima Republike Srpske Krajine a ne organima Hrvatske. Zbog povrede navedenih sloboda i prava ličnosti tužilac je trpeo štetu u vidu duševnih patnji i to za vreme dok se nalazio na teritoriji Republike Srbije – zbog odvođenja u prisustvu porodice od strane uniformisanih lica uz očiglednu pretnju i upotrebom sile, zbog neizvesnosti u kojoj je držan u prvo vreme prilikom odvođenja, zbog tretmana kao uhapšenika uz stalnu oružanu pratnju i pretnju silom, te zbog prisilnog transporta do ratišta van teritorije SRJ. (Iz presude Prvog opštinskog suda u Beogradu, P. br. 3159/02 od 27.11.2003. god.)
746. Naknada štete zbog dugog trajanja krivičnog postupka zavisi od toga da li je sud takvim svojim ponašanjem povredio neko od prava ličnosti okrivljenog. Iz obrazloženja: U tužbi se navodi, kao činjenični osnov za naknadu nematerijalne štete, da je krivični postupak protiv tužilje, okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom, trajao pet godina. S obzirom na to, ovde - 318 -
OBLIGACIONO PRAVO bi se, pod određenim uslovima, moglo raspravljati i o eventualnoj povredi prava na suđenje u okviru razumnog vremenskog roka. Naime, Zakon o krivičnom postupku koji je bio na snazi u vreme vođenja krivičnog postupka protiv tužilje, odredbom člana 14. nalagao je sudu obavezu da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja, i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u krivičnom postupku. Iz ovakvih obaveza, ne samo suda, već i nadležnih državnih organa gonjenja kada oni učestvuju u krivičnom postupku, proizilazi pravo okrivljenog na okončanje krivičnog postupka u razumnom vremenskom roku, odnosno pravo na efikasno suđenje. Prvostepeni sud nije urtvrđivao činjenice od kojih bi zavisila ocena o eventualnoj povredi navedenoga prava, što uostalom i nije moguće bez uvida u spise krivičnog predmeta, niti pobijana presuda sadrži razloge o tome da li se uopšte radi o takvom pravu ličnosti čijom bi povredom tužilja mogla trpeti nematerijalnu štetu u smislu člana 200. stav 1. ZOO-a. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1159/03 od 07.08.2003. god.)
747. Lice pogođeno neistinitom informacijom ima pravo na naknadu nematerijalne štete prema osnivaču i glavnom uredniku lista. Iz obrazloženja: List čiji je osnivač prvotuženi i odgovorni urednik drugotuženi, objavio je informaciju novinara V. K, da je tužilac 11. decembra 1998. godine pucao na svog komšiju M.S, zbog nerešenih imovinskih odnosa, i da je protiv njega određen pritvor. Informacija je objavljena 21. decembra 1998. godine, bez prethodne provere, a potom se ispostavilo da ne odgovara stvarnosti. Imajući u vidu karakter informacije, kao i krajnje nemaran odnos tuženih prema profesionalnoj obavezi proveravanja verodostojnosti i istinitosti informacije, ovaj sud smatra da nisu postojali razlozi da se, preinačenjem prvostepene odluke, smanji visina naknade štete za duševne bolove izazvane objavljivanjem neistinite informacije. Kako je prvostepeni sud imao u vidu relevantne okolnosti, odnosno aspekte povrede novinarske pažnje, ovaj sud je, u smislu člana 395. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu utoliko što je odbio žalbu tuženih i potvrdio presudu prvostepenog suda. Pošto je objavljenom informacijom grubo povređeno dostojanstvo tužioca, zaštićeno članom 18. Ustava Republike Srbije, dosuđen iznos, po razumnoj oceni, odgovara zahtevima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kako u pogledu značaja povređenog dobra, tako i u pogledu intenziteta, odnosno trajanja duševnih bolova. Sud smatra da će on doprineti uspostavljanju psihičke i emocionalne ravnoteže koja je narušena objavljivanjem neistinite informacije. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 113/2003 od 05.03.2003. god.)
748. Ukoliko je zaposleni pretrpeo štetu na putu do posla od strane trećeg lica, poslodavac nije u obavezi da mu naknadi štetu.
- 319 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Pravilno nižestepeni sudovi i po zhvatanju Vrhovnog suda zaključuju da u konkretnom slučaju nema nikakve veze između nastale povrede tužioca i štetne radnje na strani tuženog, bilo po osnovu krivice bilo po osnovu objektivne odgovornosti, pa nema pravnog osnova za utvrđivanje obaveze tuženog da tužiocu naknadi štetu. Neosnovano tužilac u reviziji ističe da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer smatraju da povrede nastale na putu do posla od strane trećeg lica ne obavezuju preduzeće da naknadi radniku štetu. Ovo stoga što sudovi nalaze da povreda tužioca u saobraćajnom udesu na putu od kuće do posla se ima smatrati kao povreda na radu u smislu člana 34. stav 2. Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja, što tužiocu omogućuje da ostvaruje sva prava po osnovu zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ali za ostvarivanje prava na naknadu štete od tuženog u smislu odredbe člana 200. ZOO to nije dovoljno, već je potrebno da postoje osnovi i uslovi deliktne odgovornosti preduzeća u kome je tužilac zaposlen, shodno odredbi člana 158, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 213/03 od 05.02.2003. god.)
749.
Pri odmeravanju visine naknade štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sud će imati u vidu ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela, vreme trajanja lišenja slobode i druge okolnosti koje su bile od uticaja na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1218/03 od 04.09.2003. god.)
750. Zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti tužioc ima prava na naknadu nematerijalne štete. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u Č..., P. br. 703/02 od 2.12.2002. godine obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova, zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, novčane iznose navedene taksativno u izreci presude. Protiv navedene presude tuženik je izjavio žalbu. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br. 220/03 od 28.02.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Č..., . br. 703/02 od 2.12.2002. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Dokazima je utvrđeno da događaj odnosno zadržavanje kao i razgovor sa tužiocima u SUP-u Č... dana 2.09.2000. godine nije protokolisan ni registrovan, pa je saslušanjem stranaka utvrđeno činjenično stanje. Privođenje tužilaca i zadržavanje istih, te obavljanje informativnih razgovora, a pri činjenici da to nije protokolisano, po oceni suda su povređene odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima i to čl. 11. i 12. jer su organi tuženika bili dužni postupiti u svemu prema odredbi člana 12. citiranog zakona, da bi se kroz donošenje organa unutrašnjih poslova, te okolnosti koje su do toga dovele, što bi bio i osnov za oslobađanje od odgovornosti ovde tužene za takvo postupanje organa tužene. U konkretnoj pravnoj stvari ovde toga nema, te pravilno zaključuje prvostepeni sud da je postupanjem organa tužene u konkretnoj situaciji bilo nezakonito i da je tužiocima stvoren zakonski - 320 -
OBLIGACIONO PRAVO osnov za naknadu nematerijalne štete. U konkretnom slučaju sud je pravilno primenio materijalno pravo dosuđujući novčane iznose naknade štete kao pravične, a imajući u vidu zaštićeno dobro, stepen i način povređivanja istoga kao posledice. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 220/03 od 28.02.2003. god.)
751.
Ako bi disciplinski postupak bio vođen zlonamerno i šikanozno praćen potpuno nezakonitim ili nepravilnim radom u cilju povrede ugleda, časti i prava ličnoti zaposlenog ili drugog ličnog dobra, zaposleni bi imao pravo na naknadu nematerijalne štete na osnovu pravila iz odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da su te povrede nematerijalnih dobara bile odgovarajućih intenziteta i da su u skladu sa okolnostima slučaja prouzrokovale duševni bol koji bi opravdavao dosuđivanje pravične naknade. (Gž. br. 1342/04 – P. br. 5623/2003. god.)
752. Naknada nematerijalne štete je satisfakcija koja se daje oštećenom fizičkom licu za štetu koju je pretrpeo na nekom svom nematerijalnom dobru, pa se ne može vezivati za slučaj povrede ugleda pravnog lica. Iz obrazloženja: Nasuprot tome, revizijski sud ne može da prihvati izneto stanovište trgovinskih sudova da za povredu dobrog poslovnog odnosa tužiocu pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete u vidu novčane naknade u iznosu od 900.000,00 dinara. Utvrđenje novčane naknade (satisfakcija) za neimovinsku štetu pravnom licu predstavlja primenu materijalnog prava. Pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je našao da je u konkretnom slučaju oštećenom tužiocu zbog povrede poslovnog ugleda novčana naknada dosuđena, iako se posledice te povrede nisu manifestovale u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. Naime, naknadu za nematerijalnu štetu je moguće priznati samo za zakonom priznati vid štete, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah i ista se vezuje za fizičko lice. Prema tome, nematerijalne štete su u zakonu taksativno nabrojane: pretrpljeni i budući fizički bolovi, pretrpljeni i budući strah, pretrpljeni duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti, zbog naruženosti, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede naročito teškog invaliditeta bliskog lica i zbog krivičnog dela protiv polnog integriteta, dostojanstva ličnosti ili morala, pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog povrede ugleda i časti, a sve u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. i čl. 203. ZOO. Naknada nematerijalne štete je satisfakcija koja se daje oštećenom fizičkom licu za štetu koju je pretrpeo na nekom svom nematerijalnom dobru, pa se ne može vezivati za slučaj povrede ugleda pravnog lica, bez obzira što ugled ima i pravno a ne samo fizičko lice. Da bi se govorilo o pravu pravnih lica na novčanu naknadu nematerijalne štete u smislu u kome se može govoriti kada je reč o fizičkim licima, nedostaju osnovne materijalno pravne pretpostavke: mogućnost da novčana naknada ostvari svoju funkciju u ličnosti žrtve i postojanje same štete shvaćene kao fi- 321 -
OBLIGACIONO PRAVO zičke odnosno psihičke patnje. Povredu poslovnog ugleda pravnog lica kao umanjenje ugleda ne prate psihičke patnje, jer pravno lice nije sposobno da takve patnje trpi. Od naknade su inače isključeni oni oblici naknade nematerijalne štete koji podrazumevaju fizičku ličnost, kao što je fizički bol. Povreda dobrog poslovnog ugleda tužioca kao povreda inače pravno zaštićenog nematerijalnog dobra sama po sebi ne može dovesti do novčane naknade štete na ime nematerijalne štete, jer se posledice te povrede ne manifestuju u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 611/01 od 25.12.2002. god.)
753. U slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Iz obrazloženja: Sud je ovlašćen da u skladu sa članom 201. Zakona o obligacionim odnosima može dosuditi, u slučaju teškog invaliditeta nekog lica, njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. U reviziji se ističe da kod srodnika tužilaca nije nastupio naročito težak invaliditet jer mu je životna aktivnost umanjena samo 75%. Međutim, ovakav stav je neosnovan jer postojanje naročito teškog invaliditeta može biti odraz i velikog stepena umanjenja životne aktivnosti nekog lica, a i ne mora biti u direktnoj proporcionalnoj vezi sa time. Kako se kod povređenog radi o visokom stepenu unakaženosti u predelu glave i lica koji izazivaju zgražavanje i sažaljenje građana, samim tim je to mnogo više izraženo kod bliskih srodnika koji su sa njim u svakodnevnom kontaktu i koji imaju posebna osećanja bliskosti prema njemu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 189/02 od 11.04.2002. god.)
754. Zadržavanje lica od strane radnika organa unutrašnjih poslova mora biti zasnovano na odredbama člana 24. Zakona o vršenju unutrašnjih poslova iz nadležnosti saveznih organa, odnosno, Zakonika o krivičnom postupku i drugim propisima, dok svako drugo zadržavanje predstavlja osnov za podnošenje tužbe za naknadu štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je tužena Republika Srbija - MUP Srbije, SUP P, obavezana da tužiocu V. M. na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 30.000,00 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju ovlašćena službena lica, radnici SUP-a P su ograničili kretanje tužioca na taj način što su 9. maja 2000. godine zadržali tužioca u prostorijama SUP-a od 17,30 do 22,30 sati istog dana, a krajem avgusta meseca iste godine tužilac je u prostorijama SUP-a zadržan - 322 -
OBLIGACIONO PRAVO četiri sata, pri čemu ovlašćena službena lica SUP-a tužiocu nisu izdali nikakvu odluku na osnovu koje je isti kritičnom prilikom bio zadržan u prostorijama SUP-a P. Prvostepeni sud, pozivajući se na nezakonito postupanje radnika SUP-a P. prilikom zadržavanja tužioca, i to protivno čl. 11. i 12. Zakona o unutrašnjim poslovima ("Sl. glasnik RS", broj 44/91), nalazi da je ovakvo postupanje ovlašćenih lica SUP-a P. tužiocu naneta nematerijalna šteta neosnovanim lišenjem slobode. Drugostepeni sud u žalbenom postupku nalazi da je prvostepena odluka doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP, zbog čega je prvostepena presuda morala biti ukinuta, jer odlučna okolnost, postojanje ili nepostojanje zakonskog osnova za zadržavanje tužioca u prostorijama SUP-a nije pouzdano utvrđena. Ovlašćeno lice se prilikom lišavanja slobode tužioca poziva na svoju službenu belešku od 9. maja 2000. godine iz koje se ne može utvrditi zakonski osnov i vreme zadržavanja tužioca, a o zadržavanju tužioca po drugi put u toku avgusta meseca iste godine organi SUP-a nisu dostavili nikakvu svoju odluku. S druge strane, prvostepeni sud se u svojoj odluci poziva na član 11. Zakona o unutrašnjim poslovima ("Sl. glasnik RS", br. 44/91, 79/91 i 54/96) kojim je regulisan zakonski osnov i vreme zadržavanja privedenog lica, kao i pravo zadržanog lica na naknadu štete u slučaju neosnovanog zadržavanja, predviđajući pri tome da su odredbe čl. 11, 13, 14. i 15. Zakona o unutrašnjim poslovima oglašene neustavnim odlukama Saveznog ustavnog suda I U. br. 171/94 i 153/93 od 17. januara 2001. godine ("Sl. list SRJ", broj 5 od 1. februara 2001. godine). U regulisanju navedenog pravnog odnosa sud se mogao pozvati samo na odredbe člana 24. Zakona o vršenju unutrašnjih poslova iz nadležnosti saveznih organa, odnosno odredbe Zakona o krivičnom postupku kao i drugim specijalnim odredbama kojima se reguliše osnov, postupak i dužina zadržavanja privedenog lica od strane ovlašćenih organa MUP-a i SUP-a. Zbog navedene povrede postupka i činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, a time je moglo doći i do pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je prvostepena presuda morala biti ukinuta i vraćena na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud će saslušanjem ovlašćenih službenih lica SUP-a P. koji su priveli tužioca utvrditi okolnosti bitne za postojanje ili nepostojanje zakonskog osnova za zadržavanje tužioca u prostorijama SUP-a dana 9. maja 2000. godine i krajem avgusta iste godine, pa će primenom odgovarajućih pozitivno pravnih propisa odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i doneti pravilnu i zakonitu odluku. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 884/2000 od 26.09.2002. god.)
755. Deliktna sposobnost duševno bolesnog lica razlikuje se od poslovne sposobnosti, jer se ona sastoji u sposobnosti za rasuđivanje ili u postojanju normalne psihičke dispozicije u vreme izvršenja nedopuštenog dela. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je tuženi 11. juna 1995. godine, radi zadovoljenja svoje polne pohote, u šumi presreo tužilju, i nad njom izvršio bludne radnje, ne obazirući se na njen stalni i intenzivni otpor i dozivanje u pomoć, da bi kada je primetio nailazak trećeg lica, pustio tužilju i pobegao s lica mesta. Za izvršeno krivično delo bludne radnje tuženi je oglašen krivim i osuđen pravnosnažnom krivičnom presudom. - 323 -
OBLIGACIONO PRAVO Odlukom vanparničnog suda iz 1997. godine tuženi je potpuno lišen poslovne sposobnosti, za staraoca je postavljena njegova majka, u ovom sporu zakonski zastupnik. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tuženi odgovoran za naknadu nematerijalne štete koja tužilji pripada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda prema članu 200. u vezi sa članom 155. Zakona o obligacionim odnosima. Ne mogu se prihvatiti navodi u reviziji da je tuženi lice koje usled duševne bolesti ne odgovara za štetu, a da o njegovoj nesposobnosti za rasuđivanje svedoči odluka vanparničnog suda o potpunom lišenju poslovne sposobnosti. U smislu člana 12. stav 3. ZPP, u parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda u kojoj se optuženi oglašava krivim. Dakle, u konkretnom slučaju samo postojanje krivične odgovornosti, uslovljava i postojanje deliktne odgovornosti tuženog. Pri razmatranju pitanja da li je neki subjekt - štetnik sposoban da građansko-pravno odgovara za prouzrokovanu štetu, potrebno je razlikovati deliktnu od poslovne sposobnosti, jer se prva sastoji u sposobnosti za rasuđivanje ili u postojanju normalne psihičke dispozicije u vreme izvršenja nedopuštenog dela, koje omogućuje shvatanje značaja konkretnog učinjenog dela i njegovih posledica. Iz krivičnih spisa proizilazi, a što je nesumnjivo veštačenjem utvrđeno, da je tuženi zaostalog duševnog razvoja na stepenu debiliteta, međutim, u pogledu izvršenja konkretnog krivičnog dela njegova sposobnost da shvati značenje dela i upravljanje postupcima bila je umanjena ali ne bitno. U pogledu rečenog, proizlazi zaključak da je tuženi iako zaostalog duševnog razvoja u konkretnom slučaju prouzrokovao štetu u takozvanim "svetlim" trenucima, tj. u stanju u kome je ova bolesna osoba bila svesna svojih postupaka, pa je i on kao takav deliktno sposoban i odgovara za štetu, pri čemu se ova njegova odgovornost takođe ocenjuje po pravilima subjektivne odgovornosti po osnovu vlastite krivice (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), pa s tim u vezi tužilja kao oštećena ima pravo izbora da naknadu tako prouzrokovane štete zahteva direktno od samog faktičkog štetnika, ovde tuženog, po pravilima subjektivne odgovornosti, ili pak od njegovog staraoca odnosno nadzornika po pravilima odgovornosti za drugog (član 165. Zakona o obligacionim odnosima). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4115/01 od 18.04.2002. god.)
756. Vanbračni drug ima pravo na pravičnu naknadu za duševne bolove zbog smrti lica koje je živelo sa njim, ako je između njega i umrlog postojala trajnija zajednica života. Iz obrazloženja: Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni i drugostepeni sud nalaze da su se s obzirom na sve konkretne okolnosti u ovom slučaju stekli uslovi za priznanje prava tužilji, kao vanbračnom drugu, na novčanu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti vanbračnog druga. Revizijski sud zauzeo je suprotno stanovište, nalazeći da tužilja nema pravo na traženu naknadu štete jer nije ispunjen uslov iz člana 201. stav 4. ZOO u pogledu dužine trajanja vanbračne zajednice između tužilje i pok. N. Izloženo stanovište Vrhovnog suda srbije u pobijanoj presudi ne može se prihvatiti. Odredbom člana 201. stav 4. ZOO priznato je pravo vanbračnom drugu na pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove zbog smrti lica koje je živelo sa njim ako je između njega i umrlog postojala trajnija zajednica života. U ovoj parnici činjenica da je između tužilje i pok. N. postojala - 324 -
OBLIGACIONO PRAVO vanbračna zajednica nije bila sporna. Sporno je pravno pitanje - da li tužilji kao vanbračnom drugu pripada pravo na novčanu naknadu štete za duševne bolove, s obzirom na trajanje vanbračne zajednice pre nastupanja štete, tj. pre pogibije pokojnog N. Zakonsko proširenje kruga lica izvan onih iz člana 201. stav 1. i stav 2. ZOO ima za cilj obeštećenje i vanbračnog druga koji je usled smrti drugog vanbračnog druga pretrpeo i trpi duševne bolove. Objektivni uslovi za priznanje tog prava su postojanje vanbračne zajednice (koja se inače u pojedinim institutima porodičnog prava izjednačava sa bračnom) i njen trajniji karakter. Smisao ovog drugog uslova jeste da se isključi pravo na naknadu vanbračnom drugu iz nestabilne i privremene veze i mogućnost zloupotrebe tog prava. Ceneći sve okolnosti ovog slučaja, a naročito sadržinu vanbračne veze, motive iz kojih je zasnovan (i tužilja i pok. N. su u vreme zasnivanja vanbračne zajednice bili mladi ljudi), okolnosti pod kojima je trajala (ratne prilike u mestu prebivališta i izbeglištvo) i zbog kojih je prekinuta još pre rođenja zajedničkog deteta, ovaj Sud nalazi da je pogibija pok. N. kod tužilje stvarno prouzrokovala duševne bolove jakog intenziteta. S obzirom da je uslov postojanju štete ispunjen, i da tužilja spada u krug lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, nije bilo mesta odbijanju njenog zahteva samo zato što je zajednica relativno kratko trajala. Zakonski pojam "trajanje zajednice" faktičko je pitanje i ne može se po shvatanju ovog Suda razumeti samo kao vremenski period u kome su vanbračni drugovi živeli zajedno, već se moraju uzeti u obzir i druge okolnosti koje čine legitimnim afekcije između vanbračnih drugova. Zajednički život u kući roditelja tužilje u Vukovaru, zajednički boravak u izbeglištvu i zajedničko dete su činjenice koje pouzdano upućuju na zaključak da vanbračna zajednica tužilje i pok. N. nije bila privremena niti prolazna veza, pa stoga tužilji pripada pravo na novčanu naknadu štete po članu 201. stav 4. ZOO bez obzira što ta zajednica vremenski nije dugo trajala. (Iz presude Saveznog suda, Gzs. 2/02 od 130.6.2002. god.)
757. Duševni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju protiv tužioca je vođen krivični postupak u predmetu kod Opštinskog suda u L... K. br. ___. U tom postupku protiv tužioca je određen pritvor te su se isti nalazili u pritvoru u vremenu od 24.6. do 14.9.1998. godine. Pravnosnažnom presudom suda od 17.9.1998. godine tužioci su oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, zbog nepostojanja dokaza da su učinili ovo krivično delo. Tužioci su rođeni 1976. godine, osuđivani su ranijom presudom zbog krivičnog dela iz člana 165. st. 1. KZ RS. Prvotužilac na pojačan nadzor od strane roditelja a drugotužilac na kaznu zatvora u trajanju od 45 dana. Iz utvrđenih činjenica osnovan je zaključak suda da tužioci u skladu sa odredbom člana 545. Zakona o krivičnom postupku imaju pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Povreda slobode sigurno je jedan od težih povreda lične sfere. Zakon o obligacionim odnosima u članu 200. st. 1. priznaje naknadu oštećenom za duševne bolove zbog povrede slobode prouzrokovane protivpravnom radnjom. Posebni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Za ovu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade pri čijem odmera- 325 -
OBLIGACIONO PRAVO vanju sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koja je oštećenom stavljena na teret, vreme trajanja lišenja slobode i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje fizičkih bolova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4372/02 od 13.11.2002. god.)
758. Novčana naknada nematerijalne štete za pretrpljeni strah može se dosuditi iako oštećeni u saobraćajnom udesu nije pretrpeo telesnu povredu. Iz obrazloženja: U predmetnom slučaju tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, kritičnom prilikom tužilac je doživeo primarni intenzivan strah zbog svih okolnosti saobraćajnog udesa čiji je prouzrokovač autobus tuženog. U tom udelu tužilac nije pretrpeo telesnu povredu, ali to i nije uslov za dosuđivanje naknade štete po ovom osnovu. Uslov za dosudu pravične novčane naknade nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, su okolnosti slučaja, a naročito jačina straha i njegovo trajanje. Videvši svoga oca bez svesti u potpuno uništenom vozilu u tom saobraćajnom udesu, tužilac je doživeo veoma intenzivan strah koji opravdava dosuđivanje novčane naknade, bez obzira na činjenicu što taj strah nije praćen telesnom povredom na strani tužioca. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4283/01 od 24.01.2002. god.)
759. Prema članu 206. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedan od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen dana 30. avgusta 1995. godine, kada je prolazio putem pored kuće tuženih i to tako što je tuženi M. bacio kamen prema tužiocu i pogodio ga u donji deo leđa i naneo mu telesnu povredu u vidu preloma devetog rebra sa leve strane, a tuženi S. metalnim predmetom, udarivši tužioca, naneo mu je tešku telesnu povredu u vidu proboja leve bubne opne, lakši potres mozga, ranu ušnog kanala i razderotine i nagnječenja u predelu glave i levog gornjeg viličnog predela. Time su učinili krivično delo uvrede i ugrožavanja sigurnosti, zbog čega su pravnosnažnom krivičnom presudom K. br. 108/96 i osuđeni. Zbog zadobijenih povreda tužilac je trpeo bolove i strah intenziteta bliže navedenog u obrazloženju prvostepene i drugostepene presude, a umanjena mu je i životna aktivnost za 15%. Tužilac je pretrpeo štetu bez sopstvenog doprinosa nastanku iste, jer nije dao povoda ponašanju tuženih. Na ročištu za glavnu raspravu 4. februara 2000. godine, punomoćnici stranaka su se saglasili da posledice pretrpljenih povreda veštak izrazi jedinstveno. - 326 -
OBLIGACIONO PRAVO Ima mesta primeni odredbe člana 206. Zakona o obligacionim odnosima za postojanje solidarne odgovornosti oba tužena. Naime, prema odredbi člana 206. stav 1. ZOO, za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. Stav 3. istog člana predviđa da solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedan od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti. U konkretnom slučaju oba tužena delovala su u razmaku od minut do dva minuta, a po izveštaju veštaka razdvajanje efekata jednog i drugog udarca je otežano, zbog čega su tuženi prihvatili da štetne posledice veštak iskaže skupno. Svrha citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima nije da oteža dokazivanje oštećenom, već naprotiv da ga dovede u povoljniji položaj da ostvari svoje pravo, zbog čega je solidarna obaveza i ustanovljena. Ukoliko neki od solidarnih dužnika smatra da je njegova radnja prouzrokovala štetu koja je manja od štete koju je drugi učesnik izazvao, on ima mogućnost da u posebnoj parnici traži i utvrdi kolika je šteta naneta njegovom radnjom ili propuštanjem, pa ako je izvršio isplatu veću od tako utvrđene, može se regresirati od drugog solidarnog dužnika. U svakom slučaju, zakon pruža pogodnije uslove oštećenom licu, a ne štetniku. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 604/01 od 13.09.2001. god.)
760. Prouzrokovanje štete predstavlja pravnu činjenicu za koju Zakon o obligacionim odnosima vezuje određene pravne posledice. Obaveza naknade štete nastaje samo ako je šteta pravno priznata kao takva. U smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, šteta je povreda pravom zaštićenog materijalnog i nematerijalnog dobra, materijalna i nematerijalna šteta. Prema ovoj zakonskoj odredbi, nematerijalna šteta je nanošenje drugome fizičkog ili duševnog bola ili straha. U smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeno lice pored prava na naknadu materijalne štete ima i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti. Ugled i čast su moralne kategorije i spadaju u prava ličnosti koja su zaštićena Ustavom, Zakonom o obligacionim odnosima, Krivičnim zakonom Republike Srbije i međunarodnim pravnim aktima koje je naša zemlja ratifikovala i koje su stoga sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. Zbog povrede ugleda i časti, Zakon o obligacionim odnosima propisuje objavljivanje presude i ispravku, a svrha ove naknade je reparacija odnosno uspostavljanje prethodnog stanja, u cilju vraćanja ugleda koje je određeno lice uživalo pre štetnog događaja. U članu 200. Zakon o obligacionim odnosima propisuje uslove kada se nematerijalna šteta može nadoknaditi kroz pravičnu novčanu naknadu, kako se određuje njena visina (dužina trajanja i jačina bolova) i cilj kome služi ta naknada. Iz ove zakonske odredbe, nesumnjivo proizilazi da svaka povreda prava ličnosti (ugleda i časti) sama po sebi ne stvara obavezu naknade ovog vida štete kroz pravičnu novčanu naknadu, jer oštećeni ima pravo na naknadu štete na ovaj način, samo ukoliko zbog povrede prava ličnosti trpi duševni bol (psihičku patnju). Jačina i trajanje duševnih bolova su nemerljivi pa je svrha naknade ovog vida nematerijalne štete kroz pravičnu novčanu naknadu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima satisfakcija, zadovoljenje koje oštećenom omogućava da pribavljanjem određenih materijalnih i duhovnih dobara, samo ublaži duševni bol (fizičku patnju) zbog povrede prava zaštićenog dobra. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti kroz pravičnu novčanu naknadu u cilju satisfakcije pripada samo fizičkom licu, a ne i pravnom. Pravno lice kao kolektiv ne može trpeti ovaj vid nematerijalne štete, jer se ona manifestuje isključivo u psihičkoj sferi oštećenog. (Gž. br. 12539/02 – P. br. 725/01) - 327 -
OBLIGACIONO PRAVO
761.
Obmana o trudnoći koju je učinila supruga nije dovoljna da suprug prema njoj ostvari naknadu neimovinske štete zbog osećanja poniženosti i uvređenosti. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1017/2001 od 11.11.2001. god.)
762.
Pretrpljeni psihički bolovi prouzrokovani smrću bliskog lica predstavljaju vid nematerijalne štete za koju oštećeni ima pravo na novčanu naknadu kao satisfakciju trpljenjima kojima je izložen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 78/00 od 29.03.2000. god.)
763.
Potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6734/99 od 22.03.2000. god.)
764. Načelo odštetnog prava da naknada štete ne može biti veća od iznosa štete nalaže da se sve isplate u vezi sa štetnim događajem uračunaju u naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 88/99 od 10.02.1999. god.)
765.
Majka ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je pretrpela u štetnom događaju smrću zametka ljudskog bića u njenom telu, koje još nije rođeno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2606/99 od 06.10.1999. god.)
766.
Radnik nema pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene psihičke bolove zbog nezakonitog udaljenja sa posla. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4765/99 od 27.10.1999. god.)
767.
Pri utvrđivanju visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti uzima se u obzir (ceni zajedno sa drugim okolnostima) i naknada (invalidnina) za telesno oštećenje koju oštećeni prima po propisima o invalidskom osiguranju, ali ne u kapitaliziranom iznosu i prostim oduzimanjem od pripadajućeg iznosa pravične novčane naknade. (Pravno shvatanje sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, od 16.02.1998.god.)
768. Novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete ima za cilj da se oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 699/98 od 13.05.1998. god.) - 328 -
OBLIGACIONO PRAVO
769.
Umanjenje životne aktivnosti, kao poseban osnov za naknadu štete zbog duševnih bolova, obuhvata sva ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog, koje je ostvarivao ili po redovnom toku stvari i budućnosti izvesno ostvarivao. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2929/98 od 01.07.1998. god.)
770. Novčana naknada za pojedine vidove nematerijalne štete ima za cilj da se oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede i o njoj sud odlučuje po slobodnom uerenju u smislu člana 223. ZPP, a prema merilima i okolnostima u vreme presuđenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2223/98 od 20.05.1998. god.)
771. Pri utvrđivanju visine pravične naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti uzima se u obzir zajedno sa drugim okolnostima i naknada za telesno oštećenje (invalidnina). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6589/97 od 24.03.1998. god.)
772. Pravična novčana naknada nematerijalne štete zbog invaliditeta nekog lica može se dosuditi bračnom drugu i deci u slučaju naročito teškog invaliditeta bliskog lica. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2261/98 od 20.05.1998. god.)
773. Imovno stanje štetnika nije bitan elemenat kod odmeravanja visine naknade neimovinske štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1504/98 od 21.04.1998. god.)
774. Prilikom odmeravanja naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti uzima se u obzir naknada za telesno oštećenje (invalidnina). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 401/98 od 12.05.1998. god.)
775. Duševni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete, koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne prirode, vezane za ličnost oštećenog, proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1776/98 od 28.7.1998. god.) - 329 -
OBLIGACIONO PRAVO
776.
Iz povrede poslovne reputacije pravnog lica može proisteći samo imovinska šteta u smislu poljuljanog ugleda koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građanskopravne zaštite (objavljivanje presude na trošak štetnika ili druge mere publiciteta). Posledice umanjenja poslovnog ugleda ne manifestuju se u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete (fizički bol, psihički bol i strah), bez obzira što ugled ima i pravno, a ne samo fizičko lice. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 127/97 od 26.03.1997. god.)
777. Naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode, kao i naknada štete zbog neopravdane osude, dosuđuje se u jedinstvenom iznosu, jer je reč o jedinstvenoj nematerijalnoj šteti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 41/97 od 26.02.1997. god.)
778. Kamata na dosuđeni novčani iznos nematerijalne štete teče od dana donošenja presude pa do ispalte, a ne od dana donošenja tužbe. (Iz presude Saveznog suda Gzs. 11/97 od 15.05.1997. god.)
779. Procenat umanjenja opšteživotne aktivnosti kod višestrukih telesnih povreda ne može se utvrđivati prostim mehaničkim sabiranjem i ne predstavlja jedino merilo relevantno za određivanje naknade neimovinske štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2449/97 od 08.10.1997. god.)
780.
Kamata na iznos pravične novčane naknade nematerijalne štete, dosuđuje se od dana donošenja prvostepene presude. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 79/97 od 17.09.1997. god.)
781. Lice kome su, bez njegovog znanja prenete stvari u drugu hotelsku sobu da bi u prethodnu bio smešten drugi gost, ima pravo na naknadu nematerijalne štette za doživljeno poniženje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1421/97 od 02.04.1997. god.)
782. Naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode je jedinstven vid štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6041/96 od 29.01.1997. god.)
- 330 -
OBLIGACIONO PRAVO
783.
Zajednica života kao uslov prava na naknadu štete za duševne bolove zbog smrti brata, odnosno sestre postoji i kad je zbog mentalne retardiranosti, morao biti smešten u ustanovu za zbrinjavanje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 465/97 od 06.03.1997. god.)
784.
Pri utvrđivanju visine pravične naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sud uzima u obzir i naknadu za telesno oštećenje koje se stiče po propisima o invalidskom osiguranju. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 71089/97)
785. Smrt stranke koja ima punomoćnika utiče da postupak ne bude prekinut, ali ne utiče na ishod spora u pogledu primene materijalnog prava o nenasledivosti prava na naknadu nematerijalne štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5893/95 od 9.01.1996. god.)
786.
Lice prema kome je odbijena optužba zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja nema pravo na naknadu štete zbog povrede ugleda. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4528/96 od 13.11.1996. god.)
787.
Članovi uže porodice (deca) lica koje je bilo u pritvoru pa kasnije pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe, nemaju prava na naknadu nematerijalne štete povredom časti i ugleda u smislu člana 545. ZKP. (Okružni sud u Zrenjaninu, Gž. 716/95 od 31.10.1995. god.)
788. Pri utvrđivanju visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životna aktivnosti sud će uzeti u obzir i naknadu za telesno oštećenje na koju oštećeni ima pravo po propisima o invalidskom osiguranju, pa će na osnovu svih okolnosti slučaja po slobodnoj oceni utvrditi u kojoj meri naknada za telesno oštećenje utiče na visinu novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete. Visina naknade utvrđuje se na isti način i u slučaju kad sud pravičnu naknadu zbog umanjenja životne aktivnosti dosuđuje u obliku novčane rente. Pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje uzima se u obzir i kad oštećeni odbija da pokrene postupak kod nadležnog organa radi ostvarivanja naknade po tom osnovu. U tom slučaju sud će kao prethodno pitanje sam utvrđivati pravo oštećenog na naknadu za telesno oštećenje, ako iz prirode i stepena telesnog oštećenja proizilazi da bi oštećeni po propisima o invalidskom osiguranju mogao ostvariti tu naknadu. (Načelni stav zauzet u Saveznom sudu, 7. 11.1995. god.)
- 331 -
OBLIGACIONO PRAVO
789. Novčana naknada nematerijalne štete nije cilj, već sredstvo kojim oštećeni, zadovoljavanjem potreba koje ne bi mogao podmiriti, olakšava sebi život i, čineći ga podnošljivijim, ublažava duševni bol koji podnosi. Nematerijalna šteta i naknada te štete se doživljavaju, ali tako što je šteta neprijatan, a naknada prijatan doživljaj. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4518/94 od 21.09.1994. god.)
790. Neimovinska šteta na ime duševnih bolova za umrlim bratom pripada i sestri koja se neposredno pred bratovu smrt udala uz prestanak zajednice života, ako je ta zajednica života sa bratom, pre udaje, bila trajnija. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 362/92)
791. Duži boravak na odsluženju vojnog roka nije osnov za naknadu nematerijalne štete. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 303/91)
792. I tek rođeno dete ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, jer će ono doživljavati bol razvojem svesti i duševnim sazrevanjem. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 176/87)
793. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah. Stoga se oštećenom zbog povrede (nematerijalnih) prava ličnosti novčana naknada može dosuditi samo kad su se posledice te povrede manifestovale u jednom od vidova nematerijalne štete. I kada je neki od vidova nematerijalne štete nastao, oštećenom se novčana naknada može dosuditi samo kada jačina i trajanje bolova i straha ili druge okolnosti slučaja to opravdavaju, da bi se kod oštećenog uspostavila narušena psihička ravnoteža. (Zaključak savetovanja u Vrhovnom sudu Srbije, od 16.10.1986. god.)
794. Znatnije izmenjene okolnosti utiču na mogućnost izmene visine rente dosuđene na ime naknade nematerijalne štete jednako kao i na mogućnost izmene visine rente dosuđene na ime naknade materijalne štete. (Zaključak savetovanja u Saveznom sudu, od 16.10.1986. god.)
- 332 -
OBLIGACIONO PRAVO
795. Lice koje nije obuhvaćeno čl. 201. stav 1. 2. i 4. Zakona o obligacionim odnosima, ali je sa poginulim licem živelo u zajednici života sličnoj zajednici između roditelja i dece može se upodobiti sa tim licem, te mu pripada pravo naknade za duševne bolove zbog smrti bliskog lica. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 152/86)
796. Posmatrano sa medicinskog aspekta, strah predstavlja psihički poremećaj ličnosti čoveka, koji može imati lakši ili teži oblik. To može, pre svega, biti strah za život, koji nastaje u trenucima kada se neko lice nađe suočeno sa smrću, ali strah može prouzrokovati i depresije, neurotična stanja, traumatske šokove ili trajni psihički poremećaj sa mogućnošću prouzrokovanja i težih posledica. Takav strah predstavlja povredu zdravstvenog i telesnog integriteta čoveka, dakle vid nematerijalne štete, za koji u smislu čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima licu koje je pretrrpelo takve povrede telesnog integriteta pripada pravo na naknadu štete u vidu dosuđenja pravične novčane naknade, čija visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja straha. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 409/85)
797. Brojni ožiljci i promene na licu predstavljaju naruženost jakog stepena, koja posebno s obzirom na lokalizaciju, zbog izloženosti okoline, prouzrokuje kod povređenog duševne bolove i stvara kompleks inferiornosti, za šta mu, kao za poseban vid nematerijalne štete, pripada pravo na pravičnu novčanu naknadu u skladu sa čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao satisfakciju trpljenjima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1032/85)
798. Pravo na pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog srodnika pripada i začetom detetu umrlog lica pod uslovom da se živo rodi i pod uslovom da je u životu u vreme kada se o takvoj naknadi odlučuje, ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ova nematerijalna šteta trajati i u budućnosti. (Okružni sud u Valjevu, Gž. 54/85)
799. Autoru scenarija reprizno emitovane drame posle isteka ugovorenog roka od tri godine, pripada pravo na naknadu štete zbog povrede imovinskog i moralnog autorskog prava. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 406/83)
800. Pravična novčana naknada nematerijalne štete zbog invaliditeta nekog lica može se dosuditi bračnom drugu deci i roditeljima samo u slučaju naročito teškog invaliditeta tog lica, čije je postojanje kod navedenih srodnika izazvalo posebne duševne patnje. (Vrhovni sud Kosova, Gž. 676/83) - 333 -
OBLIGACIONO PRAVO
801. Tabela osiguravajućih organizacija o visini naknade za pojedine vidove neimovinske štete ne obavezuje sudove prilikom rešavanja sporova ove vrste. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 380/83)
802. Roditeljima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za trpljenje duševnih patnji zbog teškog invaliditeta deteta. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 199/83)
803. Pravo na naknadu nematerijalne štete zbog naruženosti pripada svakom licu, kod koga je nastupila naruženost, jer je prirodno da ono zbog toga trpi psihičke patnje. Od stepena takve naruženosti i mesta na kome se nalazi zavisi i stepen psihičkih patnji i njihova opravdanost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2073/82)
804. Braća i sestre poginulog imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova za poginulim licima samo ako je između njih i poginulog postojala trajna zajednica života. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2256/81)
805. Pretrpljeni psihički bolovi, prouzrokovani smrću bliskog srodnika, predstavljaju vid nematerijalne štete, za koji se određenom krugu lica dosuđuje novčana naknada kao satisfakcija trpljenjima kojima je izloženo. U krug tih lica spadaju roditelji, deca i bračni drug umrlog, odnosno poginulog, kao i braća i sestre, pod uslovom da su sa umrlim odnosno poginulim živeli u zajedničkom domaćinstvu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 50/81)
806. Naknada nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i drugih njenih trajnih oblika dosuđuju se u jednokratnom novčanom iznosu, ali može, na zahtev oštećenog, biti dosuđena i u obliku novčane rente, ako takav oblik naknade prema okolnostima datog slučaja predstavlja odgovarajuću satisfakciju. (Načelni stav XVII Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 7. i 8.05.1981. god.) - 334 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST VIŠE LICA ZA ISTU ŠTETU (Čl. 206 – 208. Zakona o obligacionim odnosima)
807. Po tužbi investitora protiv izvođača radova po osnovu regresa isplaćene naknade štete trećem licu, pričinjene prilikom izvođenja radova, sud je dužan da utvrdi da li postoji uzročnoposledična veza između radnje ili propusta izvođača radova i nastale štete, od čega zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Naručilac i izvođač nalaze se u odnosima solidarne odgovornosti prema trećem licu kome je šteta pričinjena - član 207. Zakona o obligacionim odnosima. Odnos između štetnika i prouzrokovača štete regulisan je po principu podeljene odgovornosti – član 208. Zakona o obligacionim odnosima. Osnov tužbenog zahteva, u konkretnom slučaju, je isplata utuženog iznosa po osnovu regresa. U toku postupka je nesporno utvrđeno da su tužilac, u svojstvu investitora, i tuženi, u svojstvu izvođača, bili u poslovnom odnosu koji su regulisali priloženim ugovorom povodom izvođenja građevinskih radova na izgradnji naznačenog višestambenog objekta. Iz sadržine Ugovora prvostepeni sud je utvrdio da se tuženi, kao izvođač, obavezao da izvede grube građevinske radove, prema projektnotehničkoj dokumentaciji investitora. Pored toga, utvrđeno je da je ovde tužilac, kao investitor, platio po pravosnažnoj presudi, po osnovu naknade štete na objektu - porodičnoj zgradi, koja je nastala u toku izgradnje označenog stambenog objekta, naznačeni iznos. Kod takvih činjenica, prvostepeni sud nalazi da su se stekli uslovi da tuženi, kao izvođač radova, plati tužiocu polovinu isplaćenog iznosa trećem licu po osnovu naknade štete, shodno čl. 207. i 208. Zakona o obligacionim odnosima kao i članu 423. stav 1. istog Zakona, i to sa obrazloženjem da su tužilac, kao investitor, i tuženi, kao izvođač radova, zajednički doprineli nastanku štete, pri tome ne dajući razloge u čemu se sastoji konkretna odgovornost tuženog i ne utvrđujući u čemu se sastoji šteta koju je treće lice pretrpelo, i koji su to propusti tuženog u izvođenju radova koji su doveli do štete trećeg lica. Zbog toga se ni pravilnost prvostepene presude ne može za sigurnošću ispitati. Prema članu 207. Zakona o obligacionim odnosima, solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega, s tim što sud određuje koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja, a u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, na svakog pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči. Dakle, ovim je propisana solidarna odgovornost, kako naručioca, tako i izvođača, u odnosu na treće lice kome je šteta pričinjena. Na drugoj strani, član 208. Zakona o obligacionim odnosima reguliše odnos između štetnika i prouzrokovača štete po principu podeljene odgovornosti, što znači da je sud u obavezi da utvrdi po- 335 -
OBLIGACIONO PRAVO stojanje uzročno-posledične veze između radnje ili propusta investitora i izvođača radova, svakog posebno, i nastale štete. U konkretnom slučaju, tuženi, kao izvođač radova, je tvrdio da je u svemu postupao u skladu sa preuzetim ugovornim obavezama i da je do pucanja na zidovima susedne zgrade došlo zbog greške u statističkim proračunima projektanta. Prema zaključenom Ugovoru, obaveza investitora je bila da obezbedi projektno-tehničku dokumentaciju, a obaveza izvođača radova je bila da radove izvodi u skladu sa projektnom dokumentacijom investitora. Zbog toga, prvostepeni sud je propustio da utvrdi bitnu činjenicu - u čemu se sastoji šteta trećeg lica i čime su oštećenja uzrokovana, da li propustima u izvođenju radova tuženog, kao izvođača radova i nepridržavanja uslova iz projektno-tehničke dokumentacije, ili je pak do pucanja na zidovima susedne zgrade došlo zbog propusta u projektno tehničkoj dokumentaciji. Od ovih činjenica zavisi i pravilnost primene člana 208. Zakona o obligacionim odnosima, dakle - utvrđivanje uzročno-posledične veze između nastupele štete i radnje ili propusta u izvršavanju ugovornih obaveza prilikom izvođenja radova od strane investitora i od strane izvođača radova. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 5489/10(1) od 19.01.2011. godine)
808. Pošto lica koja su štetu prouzokovala krivičnim delom za štetu odgovaraju solidarno, ona u parnici za naknadu štete nisu nužni jedinstveni suparničari. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je tokom postupka utvrdio da je prvoimenovani tuženi bio u radnom odnosu kod tužioca i da je radio kao prodavac - računopolagač u prodavnici, a po osnovu ugovora o radu od 05.06.2000. godine. Prodavnica u kojoj je radio tuženi prestala je sa radom 23.07.2003. godine i prilikom sravnjenja poslovnih knjiga utvrđen je manjak u naznačenom iznosu, kao i manjak u ambalaži u navedenoj vrednosti. Zbog toga su pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda od 05.09.2005. godine oglašeni krivim prvoimenovani i drugoimenovani tuženi - da su izvršili po jedno krivično delo pronevere iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, na taj način što su (u periodu od 01.01.2002. godine do 10.07.2003. godine, u nameri da pribave sebi protivpravnu imovinsku korist) prisvojili novac u navedenom iznosu a koji im je bio poveren na radu. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da stoji obaveza prvoimenovanog tuženog da tužiocu naknadi štetu, jer se radi o šteti koja je prouzrokovana krivičnim delom, tako da on za ovu štetu odgovara solidarno sa drugoimenovanim, shodno članu 206. stav 1. i stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud pravilno utvrđuje da imenovani tuženi nisu nužni jedinstveni suparničari, već da svako od njih može pojedinačno da odgovara za prouzrokovanu štetu za manjak u robi. (Iz Presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 839/10 od 16.06.2010. godine) - 336 -
OBLIGACIONO PRAVO
809. Za štetu koju pretrpi lice usled pada na zaleđenom kolovozu prilikom prelaska raskrsnice na pešačkom prelazu koji je bio zaleđen i prekriven snegom jer nije bio blagovremeno posut solju u zimskim uslovima, postoji solidarna odgovornost Zavoda za izgradnju grada i JKP "Put". Iz obrazloženja: Ispravno je pravno stanovište nižestepenog suda kada obavezuje tužene prvog i drugog reda da solidarno nadoknade nematerijalnu štetu tužilji a primenom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). Članom 17. Zakona o putevima, održavanjem javnog puta smatraju se radovi kojima se obezbeđuje nesmetan i bezbedan saobraćaj vozila i čuva upotrebna i realna vrednost puta. Članom 18. istog zakona propisano je da radovi na održavanju podrazumevaju između ostalog i čišćenje snega i leda sa kolovoza i stajališta. Iz navedenog nedvosmisleno proizilazi solidarna odgovornost tuženih prvog i drugog reda za nastali štetni događaj kao i njihova obaveza da tužilji naknade predmetnu neimovinsku štetu. Članom 5. Odluke o organizovanju komunalne radne organizacije za puteve "Put" u Novom Sadu kao javnog komunalnog preduzeća, određeno je da je delatnost javnog preduzeća, između ostalog i uklanjanje snega i leda na putevima uključujući i posipanje soli i peska. Odlukom o osnivanju javnog preduzeća "Zavod za izgradnju grada" u Novom Sadu u članu 10. propisano je da je delatnost Zavoda između ostalog i održavanje i korišćenje lokalnih i nekategorisanih puteva, ulica i drugih objekata saobraćajne infrastrukture od značaja za Grad, izrada planova za obezbeđenje prohodnosti puteva u zimskim uslovima. Odlukom o komunalnom redu u članu 2. stav 1. tačka 6) određeno je da se komunalnim redom u smislu ove odluke smatra, između ostalog i uklanjanje snega. Iz citiranih propisa nedvosmisleno proizilazi odgovornost tuženih prvog i drugog reda. Žalbeni navodi tuženog prvog reda neosnovano ukazuju da nižestepeni sud nije u potpunosti utvrdio činjenično stanje, već je samo saslušao svedoke Z.A. i V.J. koji su tužilji pomogli da posle pada ustane. Ovakav žalbeni navod ne može se prihvatiti, jer je prvostepeni sud izvršio uvid u građevinski dnevnik zimske službe tuženih od 31.1.2004. godine gde se konstatuje da su tuženi navedenog dana sa pet vozila i jednom građevinskom mašinom intervenisali na ulicama N.S. i da je vozilo po posebnom nalogu išlo na čišćenje i soljenje kolovoza oko doma za hendikepiranu decu u V., kao i da je navedenog dana bio na snazi drugi stepen dežurstva, a iz iskaza tuženog drugog reda proizilazi da je na gradske ulice noć pre opisanog događaja prosuto svega 32,58 tona soli, iako se u uslovima većeg smrzavanja prospe i preko 150 tona soli. Solidarna odgovornost tuženih prvog i drugog reda proizilazi iz citiranih propisa, pa su utoliko neosnovani žalbeni navodi tuženog drugog reda da je njihova odgovornost ovde isključena činjenicom da je vršenje ovih poslova povereno tuženom drugog reda, a da konkretno tog dana nisu od tuženog prvog reda dobili nalog da intervenišu na predmetnoj lokaciji, pa da utoliko za štetni događaj nema njihove krivice. Članom 206. stav 1. ZOO propisano je da za štetu koju je više lica prouzrokovalo, zajedno svi učesnici odgovaraju solidarno. Trećem licu, ovde tužilji, pripada zakonsko pravo da se naplati za pričinjenu joj štetu od bilo koga od lica koja su odgovorna za njen nastanak. Žalbom tuženog prvog reda i umešača na strani tuženog bez pravnog osnova se ukazuje da je prvostepeni sud propustio da utvrdi postojanje eventualnog doprinosa za nastanak nezgode na strani tužilje, jer je postojanje leda i snega na kolovozu bilo jasno uočljivo. Tuženi prvog reda i umešač u žalbi ističu prigovor podeljene odgovornosti, a u toku postupka se na isti prigovor nisu pozivali niti su predložili dokaze u smislu člana 192. ZOO. Prvostepeni sud u smislu člana 7. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) raspra- 337 -
OBLIGACIONO PRAVO vlja u okviru predloga i o činjenicama koje su stranke dužne da predlože, kao i o dokazima kojima se utvrđuju te činjenice. Članom 359. stav 1. ZPP propisano je da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Kako tuženi prvog reda i umešač na strani tuženog nisu pružili dokaze kao ni činjenice zbog kojih prigovor podeljene odgovornosti nisu isticali do završetka prvostepenog postupka, to ovaj drugostepeni sud nema utvrđene činjenice na osnovu kojih bi eventualno u smislu postojanja podeljene odgovornosti mogao pobijanu prvostepenu presudu preinačiti, kako se predlaže žalbom. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3459/2006 od 3.5.2007. godine)
810. Jedan od solidarnih dužnika, koji je u celosti ispunio obavezu prema poveriocu, kao isplatilac može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega. Sud će udeo svakog pojedinog dužnika odrediti s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledice koje su proistekle iz njegovog delovanja. Ukoliko je krivica za prouzrokovanu štetu u ovakvoj situaciji isključivo na strani drugog solidarnog dužnika ili lica za koje je on odgovoran, isplatilac može u celosti regresnim zahtevom da naknadi isplaćeni iznos od svog solidarnog sadužnika, imajući u vidu da je šteta nastala isključivom krivicom lica za koje je sadužnik odgovoran. Iz obrazloženja: Tužilac i tuženi su, kao solidarni dužnici prema oštećenom radniku tužioca, naznačenom presudom Opštinskog suda obavezani da isplate štetu po osnovu objektivne odgovornosti ( tužilac po osnovu odgovornosti shodno članu 96. Zakona o radnim odnosima, a tuženi po osnovu odgovornosti zbog vlasništva na opasnoj stvari i po osnovu odgovornosti za rad svog radnika ). Sud je našao da je navedena solidarnost prema oštećenom zasnovana radi zaštite položaja oštećenog i mogućnosti njegove naplate štete. S tim u vezi, prema pravilnom stavu prvostepenog suda, shodno nalogu i iskazanom stavu Višeg suda, za međusobni odnos tužioca i tuženog radi utvrđivanja njihovog udela u nastaloj šteti prema odredbi člana 208. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - bitna je krivica odnosno težina krivice i težina posledica proisteklih iz delovanja solidarnih dužnika. Kako je navedenom pravnosnažnom krivičnom presudom Opštinskog suda utvrđena isključiva krivica vozača tuženog za nastalu saobraćajnu nezgodu, bez udela i doprinosa vozača tužioca, to je pravilno prvostepeni sud našao da je u krajnjem ishodu on obavezan i da naknadi štetu prouzrokovanu krivicom svog radnika. Stoga je usvojio regresni tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužiocu naknadi ukupni iznos isplaćen oštećenima na ime štete. S obzirom da je vozač tuženog isključivo kriv za nastalu saobraćajnu nezgodu, tuženi - kao lice koje je odgovorno za naknadu štete prouzrokovane krivicom svog radnika - dužno je da svom solidarnom sadužniku ( koji je dug u celosti izmirio ) naknadi ukupni iznos isplaćen oštećenima po regresnom zahtevu. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 11578/05 od 05.12.2005. godine )
811. Lica odgovorna za štetu od zbirnih uzroka po pravilu naknadu duguju prema svojim udelima u šteti. Ako se udeli u šteti ne mogu utvrditi, za štetu odgovaraju solidarno. - 338 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju utvrđeno je da je šteta rezultat istovremenih propusta dva učesnika u saobraćajnoj nezgodi, od kojih je jedan upravljao traktorom i čiji je propust što se kretao neosvetljen u noćnim uslovima javnim putem, a drugi vozač putničkog vozila koji se kretao iza traktora propuštajući da brzinu kretanja svog vozila prilagodi dometu vidljivosti svetla na vozilu zbog čega je kasno uočio traktor i da ne bi naleteo na isti, prešao na levu stranu puta i naleteo na vozilo kojim je iz suprotnog pravca upravljao tužilac za koga je tom prilikom nastala šteta. Tuženi, vozač traktora i vozač putničkog vozila koje se kretalo iza njega ne odgovaraju, tužiocu za naknadu štete solidarno u smislu čl. 178. stav 4. ZOO-a jer do štete nije došlo udesom između traktora i vozila koje se kretalo iza njega, već se ovde radi o šteti od zbirnih uzroka. Odredba čl. 206. stav 3. propisuje pravilo po kojem lica odgovorna za štetu odgovaraju solidarno osim ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti, pa je stoga potrebno da prvostepeni sud utvrdi eventualne udele tuženih u nastaloj šteti, pa tek ako se isti ne mogu utvrditi obavezaće tužene da tužiocu solidarno nadoknade štetu. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1262/03 od 19.03.2003. god.)
812. Solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrkovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti. (Vrhovni sud Srbije, Rev.415/98 od 01.07. 1998. god.)
813. Za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno. (Vrhovni sud Srbije, Rev.1372/98 od 28.04.1998. god.)
814. Saizvršioci krivičnih dela su solidarno odgovorni za prouzrokovanu štetu, bez obzira na konkretne radnje koje su, u izvršenju krivičnog dela, preduzimali. Iz obrazloženja: Drugotuženi je pravnosnažno osuđen za krivično delo nasilničkog ponašanja, zajedno sa ostalim tuženim. Prema članu 206. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu koju više lica prouzrokuje zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. Ova odredba tiče se i saizvršilaca krivičnog dela. Po stavu 2. istog člana solidarno sa izvršiocem, odnosno saizvršiocima, odgovaraju i podstrekač, odnosno pomagač. Pošto je drugotuženi saizvršilac, nema nikakve sumnje da solidarno odgovara za štetu prouzrokovanu krivičnim delom, zajedno sa ostalim izvršiocima. U ovom slučaju, reč je o krivičnom delu nasilničkog ponašanja, pa je bez značaja ko je gde udarao tužioca, dok je ovaj bespomićno ležao na zemlji. Svi tuženi su zajedno učinili krivično delo nasilničkog ponašanja i za- 339 -
OBLIGACIONO PRAVO to, u smislu člana 206. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zajedno i solidarno odgovaraju za štetu koju su tužiocu prouzrokovali. S obzirom na rečeno, neosnovano se u reviziji navodi da svako od tuženih treba da odgovara pojedinačno, za radnju koju je u zajedničkom nasilničkom ponašanju lično preduzeo. (Vrhovni sud Srbije, Rev.4459/97 od 08.10.1997. god.)
815. Postoji solidarna odgovornost učesnika u prevozu železnicom za preuzetu robu na prevoz u vreme jedinstvene jugoslovenske železnice za područje nekadašnje SFRJ, i pored činjenice da su kasnije nastale statusne promene. (Iz presude Saveznog suda, Gzs.13/97 od 15.05.1997. god.)
816. Podizvođač radova ne odgovara solidarno za obaveze izvođača radova koji je zaključio ugovor sa investitorom. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 141/94)
817. Ako je više lica zajedno pričinilo štetu oštećenom što je i utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom oštećeni može birati da li će naknadu štete ostvarivati prema svim učesnicima ili samo prema nekom od njih pošto svi učesnici odgovaraju solidarno za nastalu štetu. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž.237/92 od 03.03.1992. god.)
818. Za štetu u vezi sa izvođenjem radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu naručilac i izvođač radova. Izvođač radova (sam) pasivno je stvarno legitimisan u parnici radi naknade štete u vezi sa izvođenjem radova na nepokretnosti. (Okružni sud Subotici, Gž. 1149/90)
819. Okolnost da projektom izgradnje ili rekonstrukcije puta nije bila predviđena odgovarajuća mera zaštite susedne nepokretnosti ne oslobađa izvođača radova da solidarno sa naručiocem, naknadi vlasniku nepokretnosti pričinjenu štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 137/90 od 28.02.1990. god.)
820. Postoji solidarna odgovornost za naknadu štete radne organizacije čiji su radnici zaprljali kolovoz blatom prilikom izvlačenja šećerne repe i radne organizacije koja je nadležna za održavanje puta. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 307/89) - 340 -
OBLIGACIONO PRAVO
821. Krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika u lančanom sudaru za štetu koja je pričinjena njegovom vozilu, ako su i drugi učinioci nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajnu nezgodu. (Savezni sud, Gzs. 2/82)
822. Treće lice, koje pretrpi štetu u sudaru više motornih vozila, može tražiti naknadu bilo od svakog vlasnika motornog vozila pojedinačno, bilo od svih vlasnika solidarno, po osnovu objektivne odgovornosti, bez obzira na njihovu krivicu za štetni događaj, ukoliko ne postoje okolnosti koje isključuju objektivnu odgovornost. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 502/81 i Gzz. 288/80)
PRAVO OŠTEĆENIKA POSLE ZASTARELOSTI PRAVA DA ZAHTEVA NAKNADU (Član 209. Zakona o obligacionim odnosima)
823. Potreba očuvanja pravne sigurnosti nameće neophodnost postojanja instituta zastarelosti potraživanja. Zakonom je dopunska zaštita, izuzetno, predviđena ako se radi o potraživanju naknade štete: nakon zastarelosti potraživanja naknade štete, prema pravilima stečenog bez osnova i u okviru opšteg roka zastarelosti, oštećeni može od odgovornog lica zahtevati da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je šteta prouzrokovana ( pod uslovom da je štetnom radnjom nešto dobio i u obimu u kome je dobio ). Iz obrazloženja: Zastarelost nastupa protekom zakonom određenog vremena i tada prestaje pravo poverioca da zahteva ispunjenje obaveze, ako se dužnik na istu pozove – u smislu člana 360. Zakona o obligacionim odnosima. Vreme potrebno za zastarelost propisano je imperativnim zakonskim normama i zavisi od vrste potraživanja ili od svojstva nosilaca prava, ili i od jednog i od drugog. Ovaj pravni institut postoji zbog potrebe svakog pravnog sistema da ograniči vreme u kome će subjekti razrešiti svoje sporne pravne odnose pred sudom. Ovakav institut ima svaki razvijeni pravni sistem, iz razloga očuvanja pravne sigurnosti, iako se na ovaj način remeti načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, omogućava uvećanje imovine za vrednost primljenog za koji nije data odgovarajuća protivvrednost što je u suprotnosti sa opštim moralnim načelima i nepravično, - 341 -
OBLIGACIONO PRAVO Imajući u vidu takvu prirodu instituta zastarelosti, Zakon o obligacionim odnosima je u jednom slučaju obezbedio dodatnu pravnu zaštitu: onda kada se radi o određenoj vrsti potraživanja potraživanju naknade štete koje je zastarelo. Pošto je to odstupanje od opšteg principa zastarelosti, uslovi za njeno ostvarenje, sada u opštem roku zastarelosti, su restriktivni i strogi. Odredbom člana 209. ovog Zakona predviđeno je da, posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećeni može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta. U navedenoj situaciji odgovorno lice ne može biti obavezano da oštećenom naknadi štetu, već samo da mu ustupi ono što je radnjom dobio, ako je štetnom radnjom uopšte nešto dobio, i to u visini koju je dobio, a ne u visini nastale štete. Dakle, opšte pravilo da je naknada štete jednaka nastaloj šteti primenjuje se samo ako je tužba za potraživanje naknade štete podneta pre isteka roka zastarelosti. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 9256/06 od 23.08.2007. godine )
824. Neosnovano obogaćenje predstavlja bespravno uvećanje imovine jednog lica na račun imovine drugog lica. To je izričito propisano odredbom člana 209. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome, datum kada je uvećana imovina neosnovano obogaćenog predstavlja i datum dospeća zahteva za povraćaj stečenog bez osnova. Zato od tog datuma teče i rok u kome oštećeno lice može sudskim putem zahtevati povraćaj onoga što je iz njegove imovine, bez pravnog osnova prešlo u imovinu drugog lica. Da je to datum od kada se računa zastarni rok potraživanja po osnovu stečenog bez osnova, propisano je i članom 2. Zakona o zastarelosti potraživanja (“Sl. list FNRJ”, broj 40 od 30.9.1953. godine), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa. Odredbom člana 12. citiranog Zakona, propisano je da se pravila zastarelosti ne primenjuju samo u slučajevima kada su u zakonu određeni rokovi u kojima je potrebno da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Zakonom nije propisan prekluzivni rok za podizanje tužbe iz neosnovanog obogaćenja. Dosledno tome i zastarni rok potraživanja iz neosnovanog obogaćenja počinje teći od datuma kada je do istog došlo. Zbog toga se i u konkretnom slučaju zastarelost mora računati od datuma kada je pravni prethodnik tužilaca izvršio ulaganja u spornu kuću, a ne od datuma kada mu je uručena drugostepena presuda kojom je pravnosnažno odlučeno o svojinskom udelu tuženih. (Rev. 1571/02 – Gž. br. 4893/01 – P. br. 4744/99)
825. Kada zastari pravo na naknadu štete (tri godine) poverilac u smislu člana 209. ZOO ne može zahtevati ovu štetu u opštem zastarnom roku od (10 godina). Oštećenik može posle nastupanja zastarelosti zahteva za naknadu štete, tražiti od odgovornog lica po pravilima koja važe za sticanje bez osnova da mu ustupi samo ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta i ovaj zahtev (a ne naknada štete) zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina. (Viši privredni sud, Pž.3565/95 od 27.06.1995. god.) - 342 -
OBLIGACIONO PRAVO
STICANJE BEZ OSNOVA - OPŠTE PRAVILO (Član 210. Zakona o obligacionim odnosima)
826. Ukoliko je izvršenje sprovedeno u korist lica kome je poverilac po izvršnoj ispravi preneo potraživanje, tada se i vraćanje onoga što je izvršenjem dobijeno u postupku protivizvršenja ili u parnici za vraćanje stečenog bez osnova, može tražiti prema tom licu a ne prema poveriocu iz izvršne isprave. Iz obrazloženja: Sprovođenjem izvršenja uvećava se imovina poverioca, a umanjuje imovina dužnika, jer - po pravilu - predlog za izvršenje podnosi poverilac po ispravi protiv dužnika po ispravi. Ukoliko se steknu uslovi za protivizvršenje, dužnik po ispravi i rešenju o izvršenju ovlašćen je da traži od poverioca po ispravi i rešenju o izvršenju da vrati ono što je dobio sprovedenim izvršenjem. Ako su protekli rokovi za protivizvršenje predviđeni Zakonom o izvršnom postupku, dužnik je tužilac po tužbi za vraćanje stečenog bez osnova, a poverilac je tuženi u tom sporu. Relevantne odredbe: Izvršenje se može odrediti na predlog i u korist lica koje nije poverilac po ispravi pod zakonom predviđenim uslovima i može se odrediti, pod istim uslovima, prema licu koje nije dužnik po ispravi. Ako se steknu uslovi za protivizvršenje dužnik po rešenju o izvršenju, u čijoj je imovini došlo do promena sprovođenjem izvršenja, ovlašćen je da traži vraćanje u postupku protivizvršenja ili u parnici za vraćanje stečenog bez osnova. Protivizvršenje ili tužbeni zahtev u parničnom postupku upravljeni su na lice na čiji je predlog i u čiju je korist izvršenje određeno i sprovedeno, a sprovođenjem se njegova imovina uvećala - član 37. Zakona o izvršnom postupku. Sledi da su i u postupku protivizvršenja i po tužbi za vraćanje stečenog bez osnova legitimisana lica koja su bila stranke u izvršnom postupku u kome je izvršenje sprovedeno, a docnije je pravni osnov otpao. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5823/10 od 04.11.2010. godine)
827. U situaciji kada je tužilac, nameravajući da pomogne u poboljšanja uslova stanovanja svojoj kćerki kao bračnom drugu unuka tuženih, dajući određeni materijal i učinivši određene radove bez traženja ikakve naknade, nema sticanja bez osnove već se to može smatrati poklonom mladom bračnom paru. - 343 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje: Ćerka tužitelja zasnovala je bračnu zajednicu sa unukom tuženih. Tuženi - deda i baba primili su mlade supružnike da stanuju kod njih, ustupivši im jednu sobu na raspolaganje dok su ostale prostorije zajednički koristili. Iako su se mladi sa babom i dedom o svemu dogovarali, planirali su da imaju odvojeno domaćinstvo u kom cilju su nameravali od jedne terase da naprave svoju kuhinju. Tuženi su se u tom smislu u potpunosti saglasili. U adaptaciji terase mladima su pomogli tužilac kao otac i ovde tuženi I reda - deda i to kroz rad i materijal. Pre izvođenja radova bili su u potpunosti saglasni da obojica pomognu deci u ostvarivanju ove želje. Tužitelj je obezbedio određenu količinu blokova, dao ulazna vrata, angažovao vodoinstalatera koga je i isplatio. Tuženi I reda je obezbedio određenu količinu cigala i giter blokova, obezbedio je dva prozora, omalterisao je adaptirani objekat, te o svom trošku izveo instalaciju i obezbedio odvodne cevi. Dogovarajući se oko pomoći deci, ni tužitelj ni tuženi I reda nisu mogli znati da će se njihova bračna zajednica brzo okončati. Prvostepeni sud je - polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja - pravilno primenio materijalno pravo odbivši tužbeni zahtev tužitelja. Razlozi žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova iz člana 210. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako to tvrdi žalitelj. Ne stoje navodi žalbe da je deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženih, te da je do ovog prelaza imovine došlo uz saglasnost tuženih i u nameri tužioca da pomogne svojoj kćerki kao bračnom drugu unuka tuženih u poboljšanju uslova stanovanja mladih bračnih drugova, a da je taj osnov otpao. Tužitelj i tuženi I reda su zajedno dali određeni materijal i rad mladima bez traženja ikakve naknade i to se može smatrati njihovim poklonom mladima, a ne prelaskom imovine tužioca u imovinu tuženih kao sticanje bez osnova. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2450/2003 od 29.10.2003. godine)
828. Tužba za isplatu neosnovano stečenog po ukinutoj izvršnoj ispravi može se sa uspehom podneti kako u vreme trajanja roka propisanog za podnošenje predloga za protivizvršenje, tako i nakon njegovog proteka. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi nalaze da je prvotužbeni zahtev za isplatu iznosa od 613.365,15 dinara, koji je naplaćen od tuženog po osnovu ukinute odluke, pravno neutemeljen, jer se to potraživanje može ostvariti samo u postupku izvršenja na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 55. ZIP. Osnovano se u reviziji ističe da je ovakva odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tačno je da je odredbom člana 55. ZIP propisano da dužnik nakon sprovedenog izvršenja može sudu podneti predlog za protivizvršenje kad je izvršna isprava pravosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage. Ovakvu zaštitu svog prava dužnik može ostvariti pred izvršnim sudom pod uslovima da predlog za protivizvršenje podnese u roku od 3 meseca od dana kada - 344 -
OBLIGACIONO PRAVO je saznao za razloge protiv izvršenja, a najdocnije u roku od 1 godine od dana okončanog izvršnog postupka. Međutim, postojanje ovakvog pravnog puta za povraćaj neosnovano naplaćenog u postupku izvršenja ne može voditi lišenju prava dužnika da i u parničnom postupku traži povraćaj neosnovano stečenog. Pravni institut protiv izvršenja konstituisan je u korist dužnika a sa ciljem da mu omogući brz i jednostavan postupak povraćaja neosnovano naplaćenog po izvršnoj ispravi koja je izgubila pravnu snagu. Na taj način dužniku je omogućeno da u vanparničnom postupku podnošenjem samo dokaza da je izvršna isprava pravosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage ostvari povraćaj onoga što mu je po tom osnovu naplaćeno. Međutim, to ne znači da dužnik zaštitu ugroženog mu prava zbog neosnovanog namirenja duga u izvršnom postupku ne može ostvariti i korišćenjem pravnog puta propisanog za povraćaj stečenog bez osnova. Takva pravna zaštita ostvaruje se podizanjem tužbe iz neosnovanog obogaćenja o čijoj osnovanosti sud odlučuje u parničnom postupku. Ona se može podneti kako po proteku roka propisanog za podnošenje predloga za protivizvršenje, tako i za vreme njegovog trajanja. Stvar je diskrecionog prava dužnika koji će od ta dva pravna puta izabrati za ostvarenje zaštite povređenog mu subjektivnog prava po osnovu sticanja bez osnova. Stoga, sud ne može odbiti da raspravlja o osnovanosti tužbenog zahteva kojim se traži povraćaj stečenog po osnovu pravnosnažno ukinute izvršne isprave. Kod takvog stanja stvari, a polazeći od činjenice da su tužbeni i protivtužbeni zahtev međusobno uslovljeni, sud nije mogao odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva a da istovremeno ne raspravi i pitanje osnovanosti protivtužbenog zahteva. Zbog toga je odluka o protivtužbenom zahtevu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava (odredba člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Posledica tog propusta suda dovela je do nepotpunog utvrđenja odlučnih činjenica čijim postojanjem je uslovljena ocena suda o osnovu i visini protivtužbenog zahteva. Stoga je na temelju odredbe člana 395. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 132/04 od 23.06.2004. god.)
829.
Kako se samo posedovanje deviza na graničnom prelazu bez utvrđene namere protivpravnog izvršenja ne može smatrati prekršajem, te kako tužena nakon privremenog oduzimanja deviza u okviru zakonskih ovlašćenja nije preduzela zakonom predviđene mere i radnje u zakonom propisanim rokovima, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženu da po osnovu sticanja bez osnova kao nesavestan sticalac vrati tužiocu dinarsku protivvrednost oduzetih deviza sa domicilnom kamatom od dana oduzimanja deviza do isplate. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 419/04 od 17.11.2004. god.)
830.
Pravila o sticanju bez osnova mogu se primeniti tek u trenutku vraćanja zakupljene stvari zakupodavcu odnosno po prestanku zakupa jer tek tada pravna veza između ugovarača prestaje da postoji i zakupodavac stiče mogućnost da dalje raspolaže sa stvari čija je tržišna vrednost za vreme trajanja zakupa uvećana ulaganjima materijalnih sredstava od strane zakupca, na koji način bi se ovde tuženi neosnovano bogatili, te će tek u trenutku prestanka zakupa između tužioca i ovde tuženih, nastati obligacionopravni odnosi pravno neosnovanog obogaćenja, na osnovu koga će tužilac imati pravo da od tuženih zahteva isplatu novčane protivvrednosti na ime uvećanja vrednosti zakupljene stvari na osnovu odredbe člana 585. stav 5. u vezi sa članom 210. Zakona o obligacionim odnosima. (P. br. 2856/99 – Gž. br. 1551/04) - 345 -
OBLIGACIONO PRAVO
831. U situaciji kada se tužiocu oduzmu devizna sredstva ali se po tom osnovu ne pokrene ni jedan postupak (krivični, parnični ...) tuženi je dužan da vrati tužiocu dinarsku protivvrednost deviznog novca sa kamatom. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M..., P. br. 549/02 od 24.01.2003. godine obavezan je tuženik Republika Srbija – MUP Srbije – OUP G...M... da plati tužiocu dinarsku protivvrednost 6.608 DEM sa pripadajućom domicilnom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženik. Okružni sud u Č... je svojom presudom, Gž. br. 259/03 od 25.03.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio je presudu Opštinskog suda u G...M..., P. br. 549/02 od 24.01.2003. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio da su devizna sredstva oduzeta tužiocu, da nije došlo do pokretanja ni krivičnog ni parničnog postupka niti postupka pred nadležnim deviznim inspektoratom, pa time tužena strana bez osnova drži sredstva tužioca, pa je pravilno primenjena odredba člana 210. ZOO kada je naložen povraćaj novca tužiocu. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 259/03 od 25.03.2003. god.)
832. Kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelazak nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili zakonu, u celosti je dužan da mu je vrati, ili naknadi vrednost postignute koristi. Iz obrazloženja: Prvi opštinski sud u B... doneo je presudu P. br. ______od 18.09.2003. godine kojom je obavezao tuženu da tužiocu vrati iznos od 6.000 DEM u protivvrednosti eura, sa domicilnom kamatom, počev od oduzimanja 20.09.1997. godine pa do isplate, te da mu naknadi troškove ovog postupka u iznosu od 28.000,00 dinara. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužiocu od strane radnika tuženog oduzet iznos od 6.000 DEM i to 20.02.1997. godine, da je istom prilikom sačinjen zapisnik o privremeno oduzetim sredstvima, da navedena novčana sredstva nisu doznačena na račun Saveznog deviznog inspektorata koji se vodio kod Narodne banke Jugoslavije, te da Savezna uprava carina nije podnela prekršajnu prijavu protiv tužioca Saveznom deviznom inspektoratu te nadležni organ tužene nije pokrenuo niti je vođen prekršajni postupak protiv ovde tužioca povodom oduzimanja navedenih deviznih sredstava. Navedeno činjenično stanje je potpuno i pravilno utvrđeno, i navodima žalbe isto nije dovedeno u sumnju.
- 346 -
OBLIGACIONO PRAVO Na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 210g i 214. Zakona o obligacionim odnosima te odredbe Zakona o deviznom poslovanju, kada je našao da je tužbeni zahtev osnovan i obavezao tuženu da tužiocu vrati oduzeti novčani iznos sa pripadajućom zakonskom kamatom. Naime, s obzirom da protiv tužioca nije pokrenut prekršajni postupak u roku iz člana 129. Zakona o deviznom poslovanju koji je važio u vreme oduzimanja deviznih sredstava, tuženi je novčani iznos oduzet od tužioca držao bez pravnog osnova pa je shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima dužan da ga vrati. Pravilno je postupio prvostepeni sud kada je na osnovu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu, kao nesavesnog sticaoca na plaćanje kamate na oduzeti iznos od dana sticanja pa do dana isplate. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 13493/03 od 24.12.2003. god.)
833. Kad je isplata izvršena nalogoprimcu, zahtev za vraćanje postavlja se prema nalogodavcu. Iz obrazloženja: Prema članu 186. stav 3. ZPP, sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva i kad je on u tužbi naveden. Osporene presude zasnovane su na sticanju bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je utvrđeno da je tužilac isplatio tuženoj M. M. - 30.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti, na ime prve rate kupoprodajne cene po nerealizovanom kupoprodajnom ugovoru. I zaista, bilo bi to klasično sticanje bez osnova da je tužena M. M. primila isplatu u svojstvu prodavca. Ali, iz priznanice od 23. decembra 1983. godine, sačinjene u advokatskoj kancelariji F. K., vidi se da tužena M. M. pomenuti iznos nije primila za svoj račun, već "za račun G.K.". S obzirom na to, nižestepeni sudovi su morali da razjasne u kakvom su pravnom odnosu bile tužene K. G. i M. M. Kako to nisu učinili, u reviziji se osnovano ukazuje na mane pobijanih odluka u pogledu primene materijalnog prava. Ovo je i bilo razlog što je ovaj sud, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da prvostepeni sud otkloni nedostatke ranijeg postupka u pogledu pravilnog osnova tužbenog zahteva. Pri tom treba da ima u vidu odredbe o nalogu iz Zakona o obligacionim odnosima. Prema članu 749. tog zakona, ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove, dok se, istovremeno, nalogoprimac ovlašćuje na preduzimanje tih poslova, uz naknadu za trud. Po izvršenom poslu, nalogoprimac je, u smislu člana 754. pomenutog zakona, dužan položiti račun i predati bez odugovlačenja nalogodavcu sve što je primio na osnovu obavljanja poverenih poslova. Pošto razjasni sve okolnosti od značaja za primenu ovih oredaba, prvostepeni sud će doći u priliku da oceni postojanje direktne obaveze tužene K. G. prema tužiocu, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2955/02 od 11.07.2002. god.) - 347 -
OBLIGACIONO PRAVO
834. Sticalac bez osnova mora vratiti i plodove i platiti zateznu kamatu, i to - ako je nesavestan - od dana sticanja, a inače od podnošenja zahteva. Plaćanje po pravnosnažnoj sudskoj odluci ( u postupku prinudnog izvršenja ), koja je kasnije - u postupku po vanrednom pravnom leku - ukinuta, nije u momentu plaćanja bilo bez osnova. Zbog toga se pravo na zateznu kamatu može potraživati od dana podnošenja zahteva za kamatu posle ukidanja presude, a ne njenog izvršenja – jer je tada postojala pravnosnažna sudska odluka na osnovu koje je sud dozvolio sprovedeno izvršenje.
Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o tužbenom zahtevu, jer nisu primenili odredbu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima kojom je regulisan obim vraćanja onog što je stečeno bez osnova. S obzirom na to da je otpao pravni osnov za isplatu iznosa od 1.200.000,00 dinara, a koje je izvršeno 10.03.1997. u postupku prinudnog izvršenja prvostepene presude – ukinute revizijskim rešenjem Vrhovnog suda, tužiocu pripada pravo na zateznu kamatu od dana podnošenja zahteva za isplatu kamate. Tužilac je taj zahtev postavio tužbom od 12. 05. 1998. godine, te od tog dana tuženi mora da plati tuženom zateznu kamatu. Tuženi nije bio nesavestan sticalac da bi tužilac imao pravo na kamatu od dana sticanja. tj. 10.03.1997. godine kao dana prenosa sredstava sa računa tužioca na račun tuženog, kako su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili. Iz iznetih razloga, nižestepene presude su preinačene i tužbeni zahtev za isplatu kamate na navedeni iznos za period od 10.03.1997. godine do 12.05.1998. godine je odbijen kao neosnovan. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 335/02 od 25.06.2002. godine )
835. Neosnovano obogaćenje je bespravno uvećanje imovine jednog lica na račun imovine drugog lica i od tog datuma se može tražiti povraćaj stečenog bez osnova.
Iz obrazloženja: Izneto stanovište nižestepenih sudova ne može se prihvatiti, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Neosnovano obogaćenje predstavlja bespravno uvećanje imovine jednog lica na račun imovine drugog lica. To je izričito propisano odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome, datum kada je uvećana imovina neosnovano obogaćenog predstavlja i datum dospeća zahteva za povraćaj stečenog bez osnova. Zato od tog datuma teče i rok u kome oštećeno lice može sudskim putem zahtevati povraćaj onoga što je iz njegove imovine bez pravnog osnova prešlo u imovinu drugog lica. Da je to datum od kada se računa zastarni rok potra- 348 -
OBLIGACIONO PRAVO živanja po osnovu stečenog bez osnova, propisano je i odredbom člana 2. Zakona o zastarelosti potraživanja (“Sl. list FNRJ” broj 40 od 30.09.1953. godine), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa. Odredbom člana 12. citiranog zakona, propisano je da se pravila o zastarelosti ne primenjuju samo u slučajevima kada su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba, ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Zakonom nije propisan prekluzivni rok za podizanje tužbe iz neosnovanog obogaćenja. Dosledno tome i zastarni rok potraživanja iz neosnovanog obogaćenja počinje teći od datuma kada je do istog došlo. Zbog toga se i u konkretnom slučaju zastarelost mora računati od datuma kada je pravni prethodnik tužilaca izvršio ulaganja u spornu kuću, a ne od datuma kada mu je uručena drugostepena presuda kojom je pravnosnažno odlučeno o svojinskom udelu tuženih. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1571/02 od 18.09.2002. god.)
836. Kad stvari jednog lica, na bilo koji način pređu u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema osnova u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da te stvari vrati, a kad to nije moguće, da nadoknadi njihovu vrednost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4580/99 od 21.03.2000. god.)
837. Pod sticanjem bez osnova u smislu člana 210. ZOO podrazumeva se sticanje stvari ili prava ili koristi, koji su ušli u imovinu sticaoca, a do tog sticanja je došlo bez pravnog osnova. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6692/99 od 11.05.2000. god.)
838. Prema odredbi člana 210. ZOO tek kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nije imao svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu sticalac je dužan vratiti ga kad je to moguće a inače vratiti vrednost postignutih koristi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4012/99 od 17.11.1999. god.)
839. Kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Ista obaveza postoji i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4959/95 od 05.03.1996. god.) - 349 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRAVILA VRAĆANJA (Čl. 211 – 219. Zakona o obligacionim odnosima)
840. Shodno članu 211. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac nema pravo da zahteva vraćanje kada je isplatu nekom licu izvršio sa saznanjem da se to što se daje ne duguje, jer ovo ne predstavlja slučaj pravno neosnovanog obogaćenja i ne daje osiromašenom pravo na restituciju. Iz obrazloženja: Stavom I izreke prvostepene presude konstatovano je povlačenje tužbe u delu kojim je tužilac tražio da se naznačeno rešenje Trgovinskog suda od 22.07.2004. godine ukine i stavi van snage. Stavom II izreke konstatovano je da je tužilac povukao privremenu meru kojom je zahtevao da se obustavi dalje izvršenje ovog rešenja Trgovinskog suda u do konačne odluke suda, te da se zabrani dalje raspolaganje sredstava tuženog u iznosu od 117.000,oo dinara. Stavom III izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi na ime sticanja bez osnova obaveže na povraćaj novčanog iznosa od 117.000,oo dinara, i da isti uplati na račun tužioca odmah po dobijanju sudske odluke, sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate, počev od 03.12.2004. godine do isplate. U stavu IV izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.750,oo dinara. Ispitujući pobijanu odluku, u smislu člana 372. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tužioca izjavljena na stav III i IV izreke presude neosnovana. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac nema pravo da zahteva vraćanje, te da nema sticanja bez osnova na strani tuženog. Međutim, Viši trgovinski sud nalazi da je do sticanja bez osnova došlo iz drugih razloga, a ne iz onih koje je prvostepeni sud naveo u svom obrazloženju. Ovde je potrebno imati u vidu da pogrešno pozivanje prvostepenog suda na zakonsku odredbu nema značaja u situaciji kada su utvrđene sve bitne činjenice na kojima se zasniva materijalno pravo kojim se štiti pravo tuženog, a koje pravo je primenio prvostepeni sud. Iz stanja u spisima proizlazi, da je tužilac na osnovu naznačenog rešenja o izvršenju Trgovinskog suda od 22.7.2004. godine, platio tuženom robu - autogume, koju je tuženi kao prodavac fakturisao tužiocu računima od 17.03.2004. godine, u ukupnoj vrednosti od 82.200,oo dinara. Takođe je tužilac, dana 28.12.2001. godine i dana 12.1.2002. godine, platio tuženom autogume drugih dimenzija, po ispostavljenom računu od 31.12.2001. godine, u iznosu od 66.780,oo dinara, pa se postavilo pitanje da li je tužilac izvršio dvostruku isplatu duga i samim tim da li je došlo do sticanja bez osnova, s obzirom na navode tužioca da je tužilac prvi set isporučenih autoguma po jednom računu od 17.03.2004. godine, u ukupnoj vrednosti od 66.000,oo dinara, vratio tuženom usled neodgovarajućih dimenzija, tako da je izvršenjem pomenutog rešenja od 22.7.2004. godine, tuženi isti dug praktično platio dva puta. Prvostepeni sud je iz nalaza veštaka utvrdio da autogume fakturisane tužiocu po računu od 31.12.2001. godine na iznos od 66.780,oo dinara nisu istih dimenzija i cena kao što su autogume - 350 -
OBLIGACIONO PRAVO fakturisane tuženom po računu od 17.03.2004. godine u vrednosti od 66.780,oo dinara, a koje su plaćene na osnovu navedenog rešenja o izvršenju, pa je našao da tužilac nije platio isti dug dva puta i primenom odredbe člana 212., u vezi sa članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, odlučio kao u stavu III izreke. Prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 212. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije pravilno cenio da li je tužilac vratio gume fakturisane tuženom po računu od 17.03.2004. godine u vrednosti od 66.780,oo dinara, koje je kasnije tužilac platio na osnovu rešenja o izvršenju Trgovinskog suda od 22.07.2004. godine, već je samo utvrdio da - usled različitih dimenzija guma koje su montirane i plaćene i guma koje su vraćene i plaćene - nije reč o istom dugu koji bi bio plaćen dva puta. Ono što je bitno u ovoj pravnoj stvari jeste - da li je neki deo imovine tužioca prešao na bilo koji način u imovinu tuženog bez pravnog osnova, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Međutim, Viši trgovinski sud kao žalbeni, nije ovlašćen da iz sadržine priloženih dokaza utvrđuje činjenično stanje različito od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, pogotovu što je reč o sporu male vrednosti iz člana 467. Zakona o parničnom postupku, već ovde samo ukazuje na pravilnu primenu materijalnog prava, koja se ogleda u tome da je u konkretnom slučaju bilo mesta primeni odredbe člana 211. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac nakon donošenja rešenja o izvršenju od 22.07.2004. godine, imao na raspolaganju pravni lek u vidu prigovora, koji nije izjavio u zakonskom roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja. Postupajući u tom pravcu, odn. propuštajući da izjavi blagovremen prigovor u smislu odredbe člana 12. Zakona o izvršnom postupku, tužilac je na pouzdan način otklonio svaku sumnju u pogledu svog saznanja o izdatim računima, naročito imajući u vidu protek vremena od dana izdavanja spornih računa pa do dana prijema rešenja o izvršenju. Ukoliko je tužilac smatrao da nije dužan platiti cenu za robu koju je po njegovom mišljenju vratio tuženom, onda nije jasno zašto nije izjavio prigovor, jer je bio dužan da kao dobar privrednik proveri izdate fakture po rešenju o izvršenju, a ne da omogući izvršenje i uplatu po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju. U tom smislu, tužilac nema pravo da zahteva vraćanje, jer isplata nekom licu izvršena sa saznanjem da se to što se daje ne duguje, ne predstavlja slučaj pravno neosnovanog obogaćenja i ne daje osiromašenom pravo na restituciju, po odredbi člana 211. Zakona o obligacionim odnosima. Takva isplata ne može se okvalifikovati kao isplata nedugovanog, jer nije izvršena u uverenju da se ono što se plaća duguje. Osim toga, tužilac se ne može pozivati na svoje propuste i iz istih izvlačiti korist, a na štetu suprotne strane, jer je to u suprotnosti sa pravilom "nemo auditor propriam turpitudinem legans ", odnosno načelom zabrane zloupotrebe prava iz člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Iz izloženog, a na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 486/06 od 14.02.2007. godine)
841. Ne može tražiti restituciju onaj ko dobrovoljno, iz moralnih razloga, učini korist drugome.
- 351 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su bivši bračni drugovi. Prilikom razvoda braka njihova zajednička maloletna deca poverena su na čuvanje, negu i vaspitanje tuženoj. Kako su do prekida bračne zajednice svi živeli u kući tužiočeve majke, stranke su se dogovorile da se tužena sa decom iseli, a da tužilac za njihove potrebe kupi stan. Posle ovoga, tužilac se sa vlasnikom stana M.S. sporazumeo da ovaj stan kupi za cenu od 80.000 DEM, da je isplati u osam mesečnih rata, ali je prodavcu predao samo deo od 35.000 DEM, dok ostatak ugovorene cene nije isplatio, usled čega je od zaključenja ugovora o kupoprodaji odustao. Nosilac prava svojine na stanu tužiocu je vratio 35.000 DEM i od njega zahtevao naknadu štete zato što krivicom tužioca nije došlo do realizacije ugovora o prodaji. Visinu štete opredelio je prema mesečnoj zakupnini koju je mogao ostvariti za vreme dok je u stanu živela tužena sa maloletnom decom, pa je, po ovom osnovu, tužilac isplatio utuženi iznos od 6.900 eura. Vrhovni sud nalazi da je pravilno stanovište prvostepenog i drugostepenog suda da je tužbeni zahtev neosnovan. U situaciji kada je, u odnosu na prodavca stana, tužilac preuzeo sve obaveze, a u cilju da on postane vlasnik nepokretnosti po isplati kupoprodajne cene, te da tužena nije bila ni u kakvoj pravnoj vezi sa vlasnikom stana, tako da on od nje nije ni potraživao zakupninu, iako je, do iseljenja, sa maloletnom decom živela u njegovom stanu, već je to tražio od tužioca, na osnovu čl. 523. ZOO, kao naknadu štete koju je trpeo zbog neispunjenja ugovorne obaveze, izvesno je da tužena nije dužna da sumu koja je predmet spora plati tužiocu. Pri tom, odredbom čl. 213. ZOO regulisano je da se ne može tražiti ono što je dato ili učinjeno na ime izvršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti. Moralna dužnost proističe iz savesnosti i vrši se u određenim životnim okolnostima koje uzrokuju takvo ponašanje. Međutim, ukoliko neko dobrovoljno učini korist drugom licu, pa se kasnije predomisli, restitucija se ne može dobiti. U konkretnom slučaju, usled prestanka braka razvodom, poveravanja dvoje maloletne dece majci na dalju brigu i vaspitanje, njihovog iseljenja iz kuće u kojoj su do tada živeli, očigledno je da je tužilac nastojanjem da kupi stan za tuženu i decu hteo da učini besplatnu korist tuženoj, pa je ona, u određenom vremenskom periodu, stanovala u stanu odabranom od strane tužioca uz obećanje da će isplatiti cenu koju je isključivo on ugovorio sa prodavcem. Pošto je tužilac skrivio razlog iz koga nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji stana i zbog toga izvršio prema prodavcu zakonsku obavezu naknade štete u visini od 6.900 eura, ne može tu sumu potraživati od tužene, koja je samo prihvatila dogovor tužioca i vlasnika stana da sa decom živi u stanu na kome će tužilac ostati vlasnik. Bez uticaja su na drugačiju odluku navodi u reviziji da su oba roditelja dužna da se staraju o zajedničkoj maloletnoj deci i da, u ovoj pravnoj stvari nema mesta primeni čl. 213. ZOO. Tačno je da je odredbama Porodičnog zakona određeno da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, a staranje o detetu obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. No, tužilac je van zakonske sadržine roditeljskog prava želeo da iz moralnih razloga obezbedi adekvatne uslove stanovanja svojoj deci i zato ne može, po citiranom članu Zakona o obligacionim odnosima, tražiti od majke dece da mu naknadi zakupninu za vreme dok je sa maloletnom decom boravila u stanu, smatrajući da će ga po dogovoru sa tužiocem on kupiti, što nije učinio." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2504/07 od 05. 12.2007. godine) - 352 -
OBLIGACIONO PRAVO
842. Pravno lice ima pravo da od primaoca kredita traži povraćaj plaćenog novčanog iznosa. ukoliko vrati kredit banci umesto primaoca kredita, čime čini izdatak za trećeg. Iz obrazloženja: "Drugostepeni sud je primenom člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) zakazao raspravu i odlučio o žalbi tuženog jer je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta. U drugostepenom postupku je utvrđeno da su u poslovnom odnosu bili "D.b." AD iz B. koja je neparničar i tuženi po osnovu ugovora o kreditu koji je zaključen 27.1.2003. godine. Doneta prvostepena odluka je suprotna članu 218. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) obzirom da neparničar "D.B." nije ni usmeno ni pismeno tražila od tuženog da vrati sredstva koja je dobila po osnovu zaključenog ugovora o kreditu bez sredstava obezbeđenja. Stoga tužilac ispunjavajući obavezu tuženog kako navodi, bez pisanog sporazuma pravnih lica i samo na osnovu usmenog dogovora zakonskih zastupnika a suprotno stanju u poslovnim knjigama, simulira osnov činjenja. Iz činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac znao da dug prema tuženom ne postoji, pa je samo stvorio privid da ispunjava obavezu pokušavajući to i kroz nerealizovani ugovor o kompenzaciji. Kod takvog stanja stvari drugostepeni sud nalazi da se, simuliranjem osnova činjenja, davanje koje je učinio tužilac ima tretirati kao poklon, u odsustvu namere tužioca da pomogne tuženom. Pitanje eventualnog osnova potraživanja između tužioca i neparničara "D.B." AD B. nije predmet tužbenog zahteva i ovog spora između parničnih stranaka. Pri takvom činjeničnom stanju koje nije ni bilo sporno u prvostepenom postupku, jer na to ukazuje sam sadržaj tužbe, nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva tužioca obavezivanjem tužene da tužiocu vrati iznos od 2.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud nalazi da tužilac nema pravo na povraćaj predmetnog iznosa ni po osnovu poslovodstva bez naloga u smislu člana 220. ZOO, ni po osnovu naknade štete, ni po osnovu jednostrane izjave volje. Pošto je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, to je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan primenom člana 380. stav 1. tačka 4) ZPP, u vezi sa članom 380. stav 1. tačka 1) ZPP. Vrhovni sud Srbije, međutim, smatra da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na osnovu člana 218. ZOO vrati iznos od 2.000.000, 00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 31.3.2003. godine do isplate. Prvostepeni sud je utvrdio da je dana 27.1.2003. godine zaključen Ugovor o kreditu između "D.B." AD B. i tuženog. Članom 1. ugovora je regulisano, da je banka odobrila tuženom kredit za finansiranje proizvodnje robe široke potrošnje u iznosu od 2.000.000,00 dinara, sa rokom vraćanja 10.3.2006. godine. Članom 8. ugovora regulisano je da se korisnik obavezuje da pre korišćenja kredita, položi banci instrumente za pravilno izvršenje obaveza iz ugovora pored ostalog i u vidu Ugovora o oročavanju slobodnih sredstava br. 02-825-1486/0 Preduzeća "S.M.I." AD Z. Odredba ugovora o oročavanju sa tužiocem je uneta, pošto se direktor tužioca na molbu direktora tuženog saglasio, da pomogne tuženom u izdejstvovanju kredita, jer su mu bila potrebna novčana sredstva za proizvodnju. "D.B." AD B. PJ Z. je istoga dana 27.1.2003. godine, na račun tuženog uplatila iznos od 2.000.000,00 dinara. Dana 31.3.2003. godine, tužilac je sa svog računa, na račun "D.B." AD B. PJ - 353 -
OBLIGACIONO PRAVO Z. platio 2.000.000,00 dinara, kojom uplatom je izmirio dugovanje tuženog, koje je isti imao prema banci, na osnovu zaključenog ugovora o kreditu, jer tuženi nije mogao da vrati kredit. U međuvremenu, došlo je do privatizacije tuženog, pa je isti registrovan kao DP "P." N.B. koji je pravni sledbenik RP "P." N.B. Knjigovodstvena dokumentacija parničnih stranaka nema podatke o poslovnom odnosu, jer toga nije bilo između tužioca i tuženog, već je tuženi bio u ugovornom odnosu sa "D.B." AD B. PJ Z. kojoj nije vratio kredit, pa je obaveza tuženog namirena prema davaocu kredita, uplatom od strane tužioca. Radi realizacije takvog plaćanja od strane tužioca banci, sačinjena je pismena dokumentacija: ugovor o oročavanju slobodnih sredstava od 22.1.2003. godine između "D.B." AD B. PJ Z. i AD "S.M.I" Z. sa aneksima i Predlog kompenzacije od 31.3.2006. godine. Članom 1. Ugovora o oročavanju slobodnih sredstava je regulisano, da su se banka i deponent sporazumeli da se sredstva deponenta u iznosu od 2.000.000,00 dinara oroče kod banke za period od 22.1.2003. do 6.2.2006. godine, bez određene namene. Član 6. ovog Ugovora reguliše, da se ugovorne stranke mogu sporazumeti da se važnost ugovora produži i posle roka dospeća, što će se regulisati posebnim aneksom. Aneksom broj 1 od 6.2.2003. godine produžava se oročavanje do 21.2.2003. godine, Aneksom broj 2 od 21.2.2003. godine se vrši produžavanje za narednih 30 dana, odnosno do 24.3.2003. godine, a Aneksom broj 3 od 24.3.2003. godine se produžava oročavanje do 3.4.2003. godine. Na osnovu predloga za kompenzaciju između "D.B." AD B. PJ Z, AD "S.M.I." Z. i DP "P." N.B, dana 31.3.2003. godine došlo je do prebacivanja oročenih sredstava tužioca u iznosu od 2.000.000,00 dinara na račun banke. Ovaj predlog je potvrđen od strane ovlašćenih lica navedenih u istom, i overen pečatima svih učesnika. Tužilac je pre utuženja naplatu svog potraživanja tražio od tuženog, ali tuženi nije isplatio tužiocu 2.000.000,00 dinara, niti na bilo koji drugi način izmirio obavezu. Vrhovni sud u svemu prihvata razloge date od strane prvostepenog suda zbog kojih je tužbeni zahtev tužioca prema tuženom trebalo usvojiti. Tužilac je umesto tuženog "D.B." AD B. vratio dati kredit u visini od 2.000.000,00 dinara, i time je učinio izdatak za tuženog, pa je tuženi na osnovu člana 218. ZOO dužan da tužiocu vrati navedeni iznos. Sa iznetih razloga, Vrhovni sud Srbije je na osnovu člana 407. stav 1. ZPP usvojio reviziju tužioca i preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, kako u pogledu glavnog zahteva, tako i u pogledu kamate i troškova prvostepenog postupka." (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 97/2007 od 11.10.2007. godine)
843. Kada je tužiocima na osnovu pravnosnažne presude u celosti isplaćen zahtevani iznos na ime naknade štete zbog smrti bliskog lica, a ta presuda je rešenjem Vrhovnog suda ukinuta, u ponovljenom postupku neosnovano zahtevaju naknadu po istom osnovu i za iste vidove štete. Iz obrazloženja: Tužiocima je u celini isplaćen iznos na ime naknade štete zbog duševnih bolova pretrpljenih za bliskim licem. Nakon što su revizijskim rešenjem ukinute presude na osnovu kojih je izvršena isplata, tužioci primljene iznose nisu vratili tuženom. Te iznose tužioci nisu ni dužni da vrate, jer se po članu 216. Zakona o obligacionim odnosima, ne može tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa - 354 -
OBLIGACIONO PRAVO na ime naknade štete zbog smrti, ako je isplata izvršena savesnom pribaviocu. U konkretnom slučaju, tužiocima je isplata izvršena na osnovu pravnosnažne sudske presude, pa su savesni pribavioci i nema osnova da se od njih zahteva vraćanje primljenog. Takođe, imajući u vidu da su tužioci isplaćeni u celosti, neosnovano u ovoj pravnoj stvari zahtevaju isplatu navedenih iznosa po istom osnovu i za iste vidove štete kao one za koje su primili naknadu. (Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu,Gž.1227/05 od 21.06. 2006. god.)
844. Ako lice koje je neovlašćeno koristilo poslovni prostor, isti nije izdavalo u zakup i sticalo dobit, ne znači da nije dužno nosiocu prava naknaditi korist koju je ostvarilo time što je samo koristilo prostor za obavljanje svoje delatnosti. Iz obrazloženja: Pogrešno je stanovište prvostepenog suda, da bi samo u situaciji da je tuženi izdavao u zakup navedeni objekat tužiočevo potraživanje po navedenom osnovu bilo opravdano. Naime, i u situaciji u kojoj tuženi nije navedeni objekat izdavao i time imao poseban prihod od njega, ali ga je koristio tako što je u njemu sam obavljao privrednu delatnost, tuženi je mogao imati koristi. Potrebno je utvrditi visinu navedene koristi kroz prosečnu tržišnu vrednost-cenu koju bi sam tuženi morao da plati u spornom periodu za zakup sličnog prostora jer je takvo plaćanje korišćenjem prostora tužioca izostalo, pa se stoga i tuženi u označenoj visini neopravdano obogatio upotrebljavajući tuđu stvar u svoju korist. (Iz presude Višeg trgovinskog suda,Pž.br.7258/05 od 14.01. 2006. god.)
845. Ukoliko ne postoji osnov držanja predmetnih novčanih sredstava od strane organa tužene, primenom pravila o sticanju bez osnova tužiocu pripada kako povraćaj oduzetog tako i pravo na zakonsku zateznu kamatu na dinarski iznos i domicilna kamata na devizni iznos od dana podnošenja tužbe. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je da su službenici OUP-a O... dana 24.06. 2000. godine od tužioca oduzeli 12.320,00 dinara i 160 austrijskih šilinga. Dalje je utvrđeno da je tužilac rešenjem opštinskog organa za prekršaje u O... Up. br. GU-JRM-249/00 od 21.12.2001. godine kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 700,00 dinara za prekršaj iz člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, sa razloga što je u ulici V. M. u O... dana 24.06.2000. godine prosjačio i ugrozio spokojstvo građana. Dalje je utvrđeno da je napred navedeno prvostepeno rešenje opštinskog organa za prekršaje potvrđeno, te da tužiocu nije izrečena zaštitna mera oduzimanja novca. Iz izveštaja Saveznog deviznog inspektorata broj IV/0-14-175/03-003 sud je utvrdio da protiv tužioca nije pokrenut ni vođen prekršajni postupak niti je Saveznom deviznom inspektoratu podneta prekršajna prijava protiv tužioca. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, koje je po nalaženju Okružnog suda utvrđeno potpuno i pravilno, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan u smislu odredbe člana - 355 -
OBLIGACIONO PRAVO 210. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da u konkretnom slučaju ne postoji osnov držanja predmetnih novčanih sredstava od strane organa tužene. Iako je doneto rešenje koje utvrđuje postojanje prekršaja na strani tužioca, nije doneta odluka o trajnom oduzimanju novčanih sredstava, odnosno tužiocu nije izrečena zaštitna mera oduzimanja novca. Takođe je pravilna i u skladu sa odrebom člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, odluka prvostepenog suda da tužiocu pripada zakonska zatezna kamata na dinarski iznos i domicilna kamata na devizni iznos od dana podnošenja tužbe, odnosno 18.07. 2000. godine, pa do isplate. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 1275/03 od 30.03.2004. god.)
846. Vlasnik stvari koju je neko treći koristio bez pravnog osnova u svoju korist, ima pravo da od tog lica traži naknadu za korišćenje te stvari. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je tužilac oglašen za naslednika na nepokretnosti upisanoj u zemljišno-knjižnom ulošku broj 1261 KO V..., parcela broj 2740/01, njiva površine 1 ha, 97a 97m2. Prvotužena je bez saglasnosti tužioca isključivo koristila sporno poljoprivredno zemljište u periodu od 1988. do 1998. godine. Tržišna zakupnina u periodu vremena iznosila je 32.987 kg merkantilne pšenice. Na osnovu takvog utvrđenja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Pravilan je zaključak sudova i u obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Naime, vlasnik čijim se poljoprivrednim zemljištem drugi koristio bez pravnog osnova ima pravo na naknadu za korišćenje njegovog zemljišta u visini tržišne zakupnine. Radi se o upotrebi tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, dakle o verzijskom zahtevu, a ne samo zahtevu iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije da je prvotužena bila savesna u pogledu korišćenja sporne nepokretnosti, iz činjeničnog utvrđenja nesumnjivo proizilazi da se ona usprotivila predaji nepokretnosti na zahtev tužioca, pa se ne može govoriti o savesnom držaocu u smislu člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. S obzirom da se radi o primeni instituta pravno neosnovanog obogaćenja radi se o opštem zastarnom roku potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1906/02 od 21.08.2003. god.)
847. Posedovanje akceptnog naloga od strane tuženog ne predstavlja založno pravo koje bi tuženom dalo mogućnost da naplati svoje potraživanje bez obzira na zastarelost. Iz obrazloženja: U toku prvostepenog postupka je utvrđeno da su parnične stranke dana 9.6.1998. godine sačinile zapisnik u kome je tužilac priznao dug prema tuženom u ukupnom iznosu od 42.660,32 dinara, od - 356 -
OBLIGACIONO PRAVO čega 27.795,91 dinar se odnosi na dospele kamate, a 14.864,41 dinar na ime glavnog duga. Tužilac se obavezao da deo tog potraživanja plati tuženom do 1.8.1998. godine, a ostatak do 1.9.1998. godine. U slučaju da tužilac ne plati po navedenoj dinamici stranke su se saglasile da se izvrši obračun kamate u skladu sa zakonskim propisima. Tužilac je platio dug iz zapisnika od 9.06.1998. godine, dana 14.05.2002. godine, u iznosu od 45.206,00 dinara. Za obezbeđenje plaćanja kamate, tužilac je dao tuženom 4 akceptna naloga a između ostalih i sporni akceptni nalog i 44330383 sa datumom izdavanja 5.02.1996. godine. Tuženi je dana 5.05.2000. godine, obračunao zakonsku zateznu kamatu za neblagovremeno plaćanje iznosa od 42.660,00 dinara, za period od 1.9.1998. godine do dana plaćanja 14.05.2002. godine, na iznos od 312.798,44 dinara, i dana 10.10.2002. godine, predao na realizaciju nadležnoj NBJ ZOP - Filijala II. - Poslovnica B... Ovaj akceptni nalog je realizovan za iznos od 8.719,74 dinara. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da tužilac nije dokazao da je tuženi zloupotrebio akceptni nalog, jer je utvrdio njegovu namenu, a nije prihvatio tvrdnju tužioca da su akceptni nalozi dati za obezbeđenje vraćanja garancije po kreditu koji je tužilac zaključio sa Privrednom bankom II. Iz ovih razloga je prvostepeni sud doneo odluku kako to u stavu II glasi i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se zabrani realizacija akceptnog nalog i obaveže tuženi da mu na ime neosnovanog obogaćenja vrati iznos koji je po navedenom akceptnom nalogu plaćen. Stavom I prvostepeni sud je odbacio kao nedopuštenu tužbu tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je potraživanje DPP "I..." zastarelo, jer smatra da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 187 st. 1. ZPP, za podnošenje tužbe za utvrđenje. Ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan jer tužiočev pravni interes postoji, jer od činjenice da li je potraživanje zastarelo zavisi da li je tužilac u građevinsko-pravnom odnosu sa tuženom, ili je zbog zastarelosti - proteka vremena, njihov odnos prerastao u prirodnu obligaciju, a tuženi izgubio pravo da akceptni nalog upotrebi kao sredstvo plaćanja. Iz ovih razloga, potrebno je u ponovnom postupku utvrditi odlučne činjenice, a koje se odnose na zastarelost potraživanja tuženog prema tužiocu za iznos koji je popunjen u akceptnom nalogu, a zatim odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca. Prilikom donošenja odluke treba imati u vidu pravnu prirodu akceptnog naloga, a to je da on predstavlja sredstvo plaćanja, a ne sredstvo obezbeđenja potraživanja, pa samim tim ni posedovanje akceptnog naloga od strane tuženog ne predstavlja založno pravo koje bi tuženom dalo mogućnost da naplati svoje potraživanje bez obzira na zastarelost. Takođe, prilikom odluke o povraćaju iznosa od 8.719,74 dinara, potrebno imati u vidu da ukoliko je potraživanje tuženog zastarelo, tužilac nema pravo na povraćaj ovog iznosa u smislu čl. 213. ZOO, jer je u tom slučaju njegovo potraživanje preraslo u prirodnu obligaciju. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 155/03 od 08.05.2003. god.)
848. Kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti i zatezna kamata i to od dana sticanja ako je sticalac nesavestan. Iz obrazloženja: Neosnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Devizna sredstva tužioca prešla su u imovinu tužene, a prenos nema osnov u zakonu pa je tužena kao sticalac du- 357 -
OBLIGACIONO PRAVO žna da ih vrati tužiocu. Tužena je nesavesna zato što privremeno oduzeta devizna sredstva nije deponovala na račun Saveznog deviznog inspektora i što protiv tužioca nije podnela prekršajnu prijavu radi utvrđivanja prekršajne odgovornosti. Na osnovu člana 98. Zakona o deviznom poslovanju postojala je obaveza deponovanja privremeno oduzetih sredstava odmah, a najkasnije u roku od pet dana od dana oduzimanja. Na osnovu člana 129. tog zakona, prekršajni postupak protiv tužioca je mogao biti pokrenut u roku od tri godine od oduzimanja deviznih sredstava. Kako je tužena nesavesna, obavezna je na osnovu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima da isplati tužiocu kamatu od dana sticanja deviznih sredstava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2673/03 od 02.10.2003. god.)
849. Kada carina nezakonitim postupanjem carinskom obvezniku naplati veći iznos carine od propisane dužna je da carinskom obvezniku na vraćeni iznos pogrešno naplaćene carine isplati zakonsku zateznu kamatu na period od dana sticanja do povraćaja nezakonito naplaćenih iznosa carine. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je od strane tuženog prilikom carinjenja uvezene robe nezakonito naplaćen veći iznos carine i drugih carinskih dažbina, a obračunata zatezna kamata na iznos pogrešno naplaćene carine koji je tužiocu vraćen, za period od uplate do vraćanja iznosi ukupno 554.840,98 dinara. Tužilac ima pravo na kamatu na iznos nezakonito naplaćene carine i drugih carinskih dažbina, i to od dana njihove naplate, pa do dana povraćaja, kao pretpostavljene štete, a shodno odredbi člana 278. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je nezakonito naplatio tužiocu na ime carine i drugih carinskih dažbina iznose veće od propisanih, nezakonito ih je držao za period od naplate do povraćaja, pa je dužan da tužiocu naknadi štetu u smislu citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Kako je nezakonitim postupanjem organa tuženog tužiocu naplaćena carina i druge carinske dažbine u većem iznosu od propisanih, to je tuženi kao sticalac nesavesna strana, te je dužan da tužiocu plati kamatu od dana sticanja do dana povraćaja nezakonito naplaćenih iznosa na ime carine i drugih carinskih dažbina, a shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 359/03 od 06.11.2003. god.)
850. Tužena je, iako je u momentu privremenog oduzimanja sredstava bila savesna jer su njeni organi postupali u skladu sa važećim propisima, nepokretanjem prekršajnog postupka protiv tužioca postala nesavesna, pa je dužna da domicilnu kamatu na iznos oduzetih deviza shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima, plati od dana oduzimanja deviza pa do isplate. (Gž. br. 3874/03 – P. br. 4497/02)
- 358 -
OBLIGACIONO PRAVO
851. Kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja a inače od dana podnošenja zahteva Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizilazi da su stranke bile u poslovnom odnosu gde se tužilac obavezao da svojim radnicima plati do visine 400 bodova po dinarskoj protivvrednosti na dan isplate aranžmana za boravak na moru i u banjama a tako što će 50% iznosa platiti kompenzacijom a 50% virmanskim nalozima i to do 10.9.1998. godine a isti ugovor je proširen i za boravak radnika "P.." u R... za 8 mart. Mimo ovog ugovora radnici su mogli za svoje članove porodice plaćati preko svojih primanja do 10.12.1998. godine pa je "P..." uzela obavezu da plaća aranžman i za članove porodica svojih radnika. Pojedinačno su radnici zaključivali ugovore sa "S..." i tako prihvatili uslove ugovora, putovanja. Za putovanje u R. tužilac je izvršio prijavljivanje radnika posebno samo za ovaj aranžman. U odnosu na T.T. koja nije radnik tužioca a što je tuženi trebao da utvrdi prilikom viziranja pasoša kao i D.B. koja nije blagovremeno otkazala putovanje, stvarna obaveza koju je tuženi imao prema "P..." za iznose koji se odnose za radnike tužioca a i na osnovu ugovora iznosi 36.360,75 dinara a preko ovog iznosa odnosno do iznosa od 55.006,31 dinar tuženi je u obavezi da ovaj plati tužiocu shodno odredbi čl. 214 Zakona o obligacionim odnosima. Navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešio kada je zahtev tužioca usvojio a protivtužbeni zahtev odbio nisu osnovani. Ovo sa razloga što je odredbom čl. 214. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja a inače od dana podnošenja zahteva. Kako je tuženi bez pravnog osnova uzeo iznos od 55.006,31 din., a što je akceptni nalog primio i od tužioca radi naplate glavnog duga i kamate jer, deo duga je postojao pa tuženi nije nesavestan sticalac, a tužilac ima pravo na zateznu kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate. U odnosu na protivtužbeni zahtev tuženog navodi žalbe nisu osnovani pa je prvostepeni sud pogrešio kada je protivtužbeni zahtev odbio, jer potraživanja tužioca za obaveze plaćanja putovanja u R... su osnovana. Na osnovu nalaza veštaka zaključuje se da je tuženi protiv-tužilac u fakturu uneo i iznos obaveze članova porodice radnika a što nije u skladu sa zaključenim međusobnim ugovorom, a obaveza za isporučenu robu je 11.921,80 dinara koja je isplaćena tužiocu od strane tuženog pa se ne može izvršiti ponovno prebijanja potraživanja. Stoga je ovaj sud iz ovih razloga žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu potvrdio, cenio i ostale navode žalbe, našao da isti ne utiču na donošenje drugačije odluke od strane ovog suda, a u postupku nije bilo bitnih povreda parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. Zakona o parničnom postupku na koje žalilac žalbom ukazuje, činjenično stanje je potpuno utvrđeno a na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo. (Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 3184/01 od 12.03.2002. god.)
852. Kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti i zatezna kamata, i to od podnošenja zahteva. - 359 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o finansiranju izgradnje stana od 22.11.1993. godine, po kojem je obaveza tuženog, kao prodavca, bila da trosoban stan površine 85 m2 izgradi do 15.06. 1994. godine. Tužilac je kupoprodajnu cenu za predmetni stan u celosti isplatio i to za ugovorenu površinu od 85 m2 po ceni od 1.540 DM po 1 m2, a tuženi je izgradio i predao tužiocu stan manje površine od ugovorene i to za 3,40 m2. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da tužiocu isplati utuženi iznos sa zakonskom zateznom kamatom od 20.07.1999. godine, dajući razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Osporavanjem u reviziji nalaza sudskog veštaka, na osnovu kojeg je utvrđeno da je tuženi tužiocu predao stan manje površine od ugovorene za 3,40 m2, osporava se utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se shodno članu 385. Zakona o parničnom postupku, revizija ne može izjaviti. Neosnovani su navodi revizije da tužilac zakonsku zateznu kamatu može potraživati samo od momenta preciziranja tužbenog zahteva, odnosno od 25.09.2001. godine, a ne od momenta podnošenja tužbe. Odredbom člana 214. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti i zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Kako je tužilac tužbu sudu podneo 20.07.1999. godine, to mu shodno napred navedenoj zakonskoj odredbi kamata pripada od dana podnošenja tužbe sudu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 152/02 od 23.10.2002. god.)
853. Kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti zatezna kamata od dana podnošenja zahteva odnosno od dana sticanja ako je sticalac nesavestan. Iz obrazloženja: U postuku carinske kontrole od tužioca je oduzeto 3.000 DEM, jer isti nije posedovao potvrdu o iznošenju deviza što je i zapisnički konstatovano. Međutim, uprava carine privremeno oduzete devize nije prosledila Narodnoj banci Jugoslavije, niti je protiv tužioca pokrenut prekršajni postupak niti izrečena zaštitna mera. Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev za povraćaj deviza sa kamatom osnovan od dana privremenog oduzimanja. Kako je nastalim stanjem ugrožen pravni interes tužioca krivicom državnih organa, zahtev tužioca je opravdan i zasniva se na odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Prema shvatanju Vrhovnog suda Srbije, u konkretnom slučaju se radi o sticanju bez osnova, imajući u vidu da su devize prešle u imovinu tužene a taj prenos nema svoju osnovu u zakonu. Kako je uprava carine propustila da postupi po Zakonu o deviznom poslovanju to je država kao sticalac nesavesna strana te je u obavezi da plati i kamatu u smislu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2159/01 od 06.06.2001. god.)
854.
Kad neko tuđu stvar upotrebi i svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7040/98 od 16.09.1999. god.) - 360 -
OBLIGACIONO PRAVO
855. Prema odredbi člana 216. ZOO ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povrede tela, narušenja zdravlja, ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4677/98 od 26.01.1999.god.)
856. Prema članu 211. ZOO ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4025/98 od 01.06.1999. god.)
857. Ne može se tražiti ono što je dato ili učinjeno na ime izvršenja neke prirodne obaveze. (Vrhovni sud Srbije, od 09.12.1997. god.)
858. Da bi sud mogao da odlučuje o zahtevu za naknadu po osnovu neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja tuđe stvari, on mora da utvrdi sve činjenice kao što su: da je tuženi imao koristi od toga što je isključivo živeo u stanu na kome 1/2 pripada tužiocima, da li su tužioci tražili da im se omogući korišćenje dela stana i kako može taj deo stana da se koristi i na koji način je tuženi onemogućavao tužioce u korišćenju suvlasničkog dela. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom obavezan je tuženi da tužiocima isplati iznos od 312.000 dinara na ime naknade zbog sticanja bez osnova za period od 01. 08. 1999. godine do 10. 05. 2005. godine, sa zakonskom kamatom počev od 10. 05. 2005. godine. Po žalbi tuženog navedena presuda je ukinuta. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je otac tužiocima i oni su rešenjem Opštinskog suda u Nišu. O. br. 1431/02 od 26. 12. 2002. godine oglašeni naslednicima na zaostavštini pok. N. M., a koju čini 1/2 stana u Nišu u ul. Bubanjskih heroja br. 60/19, sa udelima od po 1/4. Između stranaka je vođen postupak fizičke deobe predmetne nepokretnosti i rešenjem Opštinskog suda u Nišu I R. br. 95/03 od 15. 04. 2003. godine utvrđeno da fizička deoba predmetnog stana nije moguća, a da će se postupak nastaviti po pravilima izvršnog postupka, civilnom deobom. Prvostepeni sud utvrđuje da je od smrti majke tužioca a supruge tuženog, tuženi sam koristio navedeni predmetni stan, konstatujući da zaostavština umrlog lica po sili zakona prelazi na njegove naslednike u trenutku njegove smrti i da tužioci imaju prava da traže da im tuženi nadoknadi korist koju je imao korišćenjem celog stana. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i nakon obavljenog veštačenja u pogledu visine naknade primenjen je čl. 219. ZOO i usvojen tužbeni zahtev tužioca. - 361 -
OBLIGACIONO PRAVO Ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Naime, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca sa pozivanjem na čl. 219. ZOO kojim se reguliše upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist i koji propisuje da kada neko tuđu stvar upotrebi u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Prvostepeni sud je pre svega propustio da utvrdi, s obzirom da je tuženi koristio predmetni stan i pre smrti svoje pok. supruge a i sada, da li je imao koristi od toga što je koristio i deo predmetnog stana koji pripada tužiocima, da li su tužioci tražili od tuženog da im omogući da koriste deo stana, a to je da se postigne dogovor koji je to deo stana, kako on može da se koristi, i u konačnom propustio je da utvrdi na koji način je tuženi onemogućavao tužioce da koriste svoj suvlasnički deo. Radi se o odlučnim činjenicama čije će postojanje ili nepostojanje prvostepeni sud utvrditi u ponovnom postupku. (Presuda Opštinskog suda Niš, P. br. 4181/03 od 13. 06. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda Gž. br 4124/07 od 31. 10. 2007. godine)
OBAVEZE I PRAVA POSLOVOĐE BEZ NALOGA (Čl. 221 – 225. Zakona o obligacionim odnosima)
859. Tužilac – investitor izgradnje poslovnog objekta ima pravo nezvanog vršenja tuđih poslova u cilju traženja naknade troškova održavanja cele zgrade. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku proizilazi da je tužilac bio investitor izgradnje poslovnog objekta ukupne korisne površine 6.852,53 m2 u ulici B...K... br. 86-90. Tužilac je preduzeće "V..." DOO B..., ugovorom br. 5/3 od 13.1.1997. godine prodao kancelarijski prostor na drugom spratu zgrade ukupne površine od 183,21 m2 sa pripadajućim komunikacijama i sanitarnim čvorom. Predmetni prostor Preduzeća "V..." prodalo je i predalo u posed tuženom dana 11.9. 1998. godine. Ugovorom o kupoprodaji poslovnog prostora između tužioca i Preduzeća "V..." predviđeno je da će pitanje troškova investicionog održavanja na nivou celog objekta biti regulisano posebnim ugovorom između svih korisnika i vlasnika. Od strane ostalih korisnika poslovnog prostora dana 22.04. 1998. godine konstituisan je savet zgrade koji je doneo i usvojio poslovnik o radu, kojim je između ostalog regulisano šta obuhvataju zajednički troškovi zgrade poslovnog centra kao celine. Tuženi nije pristupio zaključenju ugovora i kao jedini korisnik zgrade ne učestvuje u zajedničkim troškovima održavanja zgrade. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac nema pravo da naplaćuje troškove investicionog održavanja koji tereti ceo poslovni prostor srazmerno i od tuženog. Prema stanovištu prvostepenog suda tužilac nema pravni osnov za naplatu naknade, jer sa tuženim nije zaključio ugovor, a tužilac nije preduzeće sa javno pravnim ovlašćenjem koje bi moglo da nametne vlasnicima posebnih delova zgrade zaključenje takve vrste ugovora. Drugostepeni sud nalazi da je zaključak prvostepenog suda pogrešan, te da u ovoj pravnoj stvari nije bilo mesta odbijanju tužbenog zahteva. Pri tom sud prihvata stanovište prvostepenog suda da - 362 -
OBLIGACIONO PRAVO tužilac nije javno preduzeće iz koga bi crpeo svoja ovlašćenja da od tuženog naplaćuje troškove korišćenja i održavanja zgrade. Međutim, kako u konkretnom slučaju tužilac ne potražuje od tuženog takvu vrstu troškova, koje inače sam tuženi plaća neposredno javnim preduzećima, nadležnim za vršenje komunalnih i sličnih poslova, već o troškovima koji se odnose na korišćenje i održavanje celokupne poslovne zgrade, a koji se odnose na obezbeđenje zgrade, klimatizaciju poslovnog prostora, potrošnju zajedničke električne energije, uređenje enterijera i drugo, preinačena je prvostepena presuda i obavezan tuženi da isplati tužiocu utuženo potraživanje. Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da se u konkretnom slučaju radi o poslovodstvu bez naloga u smislu odredbe člana 220. Zakona o obligacionim odnosima, pa po tom osnovu ima pravo na naknadu po članu 223. istog zakona. Vrhovni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog tužioca nije osnovan. U konkretnom slučaju postoje određeni zajednički troškovi zgrade kao celine koji se moraju plaćati kako ne bi došlo do obustavljanja isporuke usluga koja se pod tim troškovima podrazumevaju. Sem toga tužilac potražuje srazmerni deo troškova u iznosu čija je pravilno visina utvrđena putem veštaka. Tuženi nije platio srazmeran deo tih troškova, već je to učinio tužilac kako ne bi došlo do obustavljanja isporuke datih usluga. Stoga je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo obavezujući tuženog da tužiocu plati dosuđeni iznos primenom odredbe člana 220. shodno odredbi člana 223. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenoj odredbi člana 220. Zakona o obligacionim odnosima poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja ali, za račun onoga čiji su poslovi, radi zaštite njegovih interesa. U stavu drugom navedene odredbe propisano je da u vršenju tuđeg posla može se nezvano postupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi. Pravilnim tumačenjem navedene odredbe iz člana 220. Zakona o obligacionim odnosima i po prirodi stvari troškovi održavanja zgrade ulaze u poslove koji ne trpe odlaganje, što je opšte pravilo i prvi uslov kod nezvanog vršenja tuđih poslova. Posledica takve prirode ovih troškova, u slučaju da ne budu plaćeni, davaoci određenih usluga obustaviće njihovo dalje vršenje, odnosno za ove usluge će sa ovog razloga biti uskraćeni svi vlasnici posebnih delova zgrada. Da su troškovi biti nužni ukazuje i činjenica da je konstituisan Savet zgrade koji je doneo svoj Poslovnik o radu Saveta kojim je regulisano šta obuhvataju zajednički troškovi zgrade-poslovnog centra kao celine. Kako se radi o zajedničkoj svojini po članu 18. Zakona o osnovama svojinskih odnosa, ukazivanje tuženog da su neki troškovi nepotrebni, nije od značaja jer se radi o zajedničkim troškovima, koje je tuženi dužan da snosi srazmerno površini poslovnog prostora. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 47/04 od 13.04.2005. god.)
AMORTIZACIJA HARTIJA OD VREDNOSTI (Član 260. Zakona o obligacionim odnosima)
860. Izgubljena hartija od vrednosti na donosioca ne može se amortizovati - 363 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Pravilno je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, odlučio tuženi organ kada je utvrdio visinu potraživanja tužioca po osnovu uplate deviznih sredstava zajma za privredni razvoj samo za kupone deviznih obveznica zajma koje tužilac poseduje. Kako je u postupku kontrole podataka iz prijave potraživanja i priložene dokumentacije utvrđeno da tužilac ne poseduje kupone 3 i 4 deviznih obveznica zajma, pravilno je zaključio tuženi organ da ne postoji osnov za priznavanje potraživanja iz tih hartija od vrednosti koje glase na donosioca, s obzirom da je odredbom člana 239. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je potraživanje iz hartija od vrednosti vezano za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu, odnosno donosiocu. Ne može se prihvatiti kao osnovan navod tužioca da je tuženi organ bio dužan da mu prizna pravo iz ukradenih hartija od vrednosti jer je pokrenuo postupak amortizacije, s obzirom da je, odredbom člana 260. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se izgubljena hartija od vrednosti može amortizovati samo ako glasi na ime ili po naredbi, a u ovom slučaju se radi o hartiji od vrednosti na donosioca za koju zakonom nije propisana mogućnost amortizovanja. (Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 2602/06 od 21.12.2006)
PRAVO NA NAKNADU ŠTETE - OPŠTA PRAVILA) (Čl. 262 – 269. Zakona o obligacionim odnosima)
861. Obaveza plaćanja naknade za izvršene radove popravku pokretne stvari (automobila) je na licu koje je popravku naručilo (naručiocu) a za punovažnost ugovora o delu koji to ima za predmet bez uticaja je činjenica ko je vlasnik predmetne stvari. Iz obrazloženja: Tužilac je kao poslenik u konkretnom slučaju svoju obavezu da izvrši određeni posao - popravku predmetnih automobila, izvršio i popravljene automobile isporučio tuženom - kao naručiocu. Tuženi je preuzeo predmetne automobile, na izvršene usluge popravke primedbi nije imao, obavezu plaćanja naknade nije izvršio, pa ga je prvostepeni sud, pravilnom primenom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao dužnika u ovom odnosu, obvezao na ispunjenje ugovorene obaveze. Žalbeni navodi kojima se pobija primena materijalnog prava i ističe da je tuženi vlasnik samo automobila marke "škoda oktavija", te da je u vezi sa tim prema tuženom u obavezi samo da izvrši plaćanje naknade za popravku tog automobila, dok je plaćanje naknade za popravku teretnog vozila i automobila marke "Fijat punto" obaveza vlasnika tih vozila koji, prema njegovim navodima, snosi troškove redovnog održavanja vozila, registracije i slično - nisu osnovani. - 364 -
OBLIGACIONO PRAVO Nesporno je da je vlasnik automobila "škode oktavija" tuženi i da on nije vlasnik teretnog vozila kao ni vozila marke "Fijat punto". Međutim, ta činjenica je bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da je obaveza plaćanja naknade za izvršene usluge nastala u odnosu na to da je upravo tuženi naručilac usluga popravke automobila, da su iste izvršene u njegovo ime i za njegov račun, da je nakon izvršenih popravki on preuzeo predmetna vozila i - shodno svemu iznetom - on zasnovao obligacionopravni odnos sa tužiocem. Zato on i jeste u obavezi da izvrši plaćanje navedenih popravki. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5382/10 (2009) od 30.12.2010. godine)
862. Ne predstavlja izvršenje obaveze predaja menice kao sredstva obezbeđenja i sredstva plaćanja pa predaja menice i ne sprečava poverioca da - ukoliko se po istoj nije naplatio u parničnom postupku - traži obavezivanje tuženog na izmirenje duga. Iz obrazloženja: Na ročište za glavnu raspravu (zakazano za 18.06.2009. godine) nije pristupio niko za tuženog, a uredno je pozvan dostavom poziva punomoćniku. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno našao da su se stekli uslovi za donošenje odluke u smislu člana 476. Zakona o parničnom postupku, jer se - shodno članu 490. istog Zakona - radi o sporu male vrednosti. Prvostepeni sud je takođe pravilno utvrdio da iz navoda same tužbe proizilazi osnovanost tužbenog zahteva a da dokazi koje su stranke dostavile u toku postupka nisu suprotni iznetim navodima. Tuženik svoje navode o drugačije ugovorenom roku dospeća obaveze plaćanja nije dokazao, kao ni da je izmirio svoju obavezu po navedenim fakturama, pa je prvostepeni sud utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan i održao na snazi rešenje o izvršenju u delu u kome je tuženi obavezan na plaćanje. Pri tome je pravilno cenio i navode tuženog (ponovljeni i u žalbi) - da predajom menice tuženi nije izmirio svoje obaveze jer je samo realizacija menice odn. naplata po istoj, dokaz da su obaveze izvršene, a ne i sama činjenica njenog izdavanja. Predaja menice predstavlja samo način obezbeđenja plaćanja i nije dokaz da su obaveze po osnovu fakture izvršene, niti je po prijemu menice tužiocu ograničeno pravo i mogućnost da naplatu dugovanog traži sudskim putem. Prvostepeni sud pravilno ceni i da upisivanjem drugačijeg datuma dospeća menice, koje je učinjeno od strane tuženog po predaji menice, ne predstavlja dokaz o drugačije ugovorenoj valuti plaćanja tj. roku dospeća izvršenja tuženikove obaveze jer nema izražene saglasnosti volja u tom smislu. To je samo dokaz o datumu dospeća menice. Uz sve to, menica je izdata posle nastupanja docnje tuženog u plaćanju dugova po označenim računima, kada je tužilac - na osnovu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - zbog docnje tuženog stekao pravo na kamatu za obračunski period docnje, pa je stoga jedino tužiočevo izričito odricanje od već dospele kamate moglo tuženog da oslobodi obaveze na njeno plaćanje. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2619/10 od 03.06.2010. godine)
863. U parničnom postupku se sporna činjenica prijema robe utvrđuje na osnovu svih izvedenih dokaza, pa i ocenom pismenih dokaza o prijemu koje je potpisao radnik tuženog. - 365 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud spornu činjenicu prijema robe od strane tuženog pravilno utvrđuje i na osnovu naznačenog Zapisnika o sravnjenju međusobnih obaveza i potraživanja od 15.10.2007. godine. Naime, isti je sačinjen, potpisan i pečatiran od obe parnične stranke i odnosi se na međusobna dugovanja i potraživanja zaključno sa 19.9.2007. godine, a to znači i za period u kome je, prema navodima i dostavljenim dokazima tužioca, tuženom isporučena fakturisana roba, čija je cena predmet ovog spora. Kako je veštak pri tom izvršio i detaljno sravnjenje naloga magacinu i faktura i tačno utvrdio koja je roba isporučena tuženom, u kojoj količini i koja je cena fakturisana na ime cene - to je pravilno prvostepeni sud - na osnovu člana 454. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 262. stav 1. istog Zakona - našao da je tuženi dužan da tužiocu plati preostali neizmireni iznos cene za primljenu robu. Pozivanje tuženog da sud nije mogao zaključak o postojanju dugovanja odn. isporuci robe tužioca tuženom izvesti na osnovu Zapisnika potpisanog između parničnih stranaka (jer se ne zna koje je lice isti potpisalo – potpies je nečitak a tuženi osporava da ga je potpisalo lice ovlašćeno za priznanje duga tj. direktor tuženog) - nije osnovano. Pri tome, navodi tuženog da se dug može priznati samo od strane ovlašćenog lica, jesu tačni. Međutim, ovaj Zapisnik sud i nije cenio kao priznanje duga (pa i nije doneo presudu zbog priznanja), već je on samo bio jedno od dokaznih sredstava čijom ocenom je utvrdio spornu činjenicu isporuke robe tužioca tuženom, po nespornom Ugovoru o kupoprodaji. Dakle, za utvrđenje sporne činjenice nije neophodno da ona bude priznata ili da proizlazi iz radnje samog statutarnog zastupnika – direktora. Otuda prvostepeni sud pravilno nalazi da sam Zapisnik o sravnjenju međusobnih obaveza i potraživanja od 15.10.2007. godine, koji sadrži evidentirana sva sporna potraživanja čija se naplata cene traže, potvrđuje da je roba od strane radnika tuženog primljena, a za prijem i potvrdu prijema i nije potrebno posebno ovlašćenje. Zato činjenica da navedeni Zapisnik nije potpisao statutarni zastupnik i nije smetnja za utvrđenje spornih činjenica na osnovu njega. Kako su nalozi magacinu istovetni sa fakturama po vrsti i količini i u svim podacima saglasni sa istim, te kako su fakture potpisane i overene od strane tuženog, a otpremnice potpisane od strane lica koja su robu primila, to pravilno prvostepeni sud nalazi da je potpisom faktura i otpremnica tuženi potvrdio prijem robe označene u otpremnici. Ovo posebno imajući u vidu i Zapisnik o sravnjenju međusobnih potraživanja i dugovanja koji je sačinjen posle prijema i popisa robe i utužene fakture, kojima tuženi suštinski potvrđuje činjenicu prijema roba iz utuženih faktura. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2118/2010 od 29.04.2010. godine)
864. Najkasnije do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom tuženi mora izneti navode da je izvršenje ugovorne obaveze reklamirano uz dostavljanje odgovarajućih dokaza. Iz obrazloženja: U parničnom postupku koji je sproveden, tužilac je dostavio tuženikov zahtev za vršenje usluga (peskiranje i antikorozivna zaštita poluprikolice, izrada ploče po dogovoru), ponudu za izradu i otpremnicu. - 366 -
OBLIGACIONO PRAVO Kako se, shodno članu 490. Zakona o parničnom postupku, radi o sporu male vrednosti, prvostepeni sud je pravilno, imajući u vidu da tuženi nije pristupio na zakazano ročište za glavnu raspravu iako je uredno pozvan, našao da su se stekli zakonski uslovi za donošenje presude zbog izostanka iz člana 476. Zakona o parničnom postupku (naime, navodi tužioca izneti u tužbi ukazuju na osnovanost tužbenog zahteva, dokazi koji su dostavljeni u toku postupka nisu sa njima u suprotnosti, a tuženi svoje dokaze o izvršenim blagovremenim reklamacijama nije dokazao odn. za svoje navode nije dostavio relevantne dokaze). Dakle, prvostepeni sud iz navedenih razloga pravilno nalazi da su se stekli uslovi iz člana 476. Zakona o parničnom postupku, pa na utvrđeno činjenično stanje u pogledu izvršenih usluga pravilno primenjuje materijalno pravo kada - na osnovu čl. 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima dosuđuje fakturisani iznos cene za izvršene usluge uz zateznu kamatu od njenog dospeća, ocenjujući - pri tome - dospeće prema priloženom računu - verodostojnoj ispravi, cenovniku – zaključnici, predlogu za ponudu za izradu i otpremnici. Tuženi, pri tome, nije dostavio dokaze o navodima zbog kojih osporava osnovanost tužbenog zahteva. Iz navedenih razloga, kako je prvostepeni sud pravilno cenio da su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka i kako je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao na plaćanje utuženog iznosa, te kako u postupku nisu učinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, to je pobijana presuda pravilna, pa se ista potvrđuje, a žalba tuženog kao neosnovana odbija. Žalbeni navodi koji se odnose na reklamaciju kvaliteta izvršenih usluga prvi put su izneti u žalbi, a tuženi nije dostavio dokaze da ih pre toga bez svoje krivice nije mogao izneti. Zbog toga, takvi nisu dozvoljeni i sud ih u postupku po žalbi, shodno iznetom, nije cenio. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 1080/10 od 18.03.2010. godine)
865. Potpisivanjem vansudskog poravnanja, poveriocu pripada pravo na zateznu kamatu od dospelosti koja je utvrđena tim poravnanjem, a ne od prvobitno ugovorene dospelosti iz osnovnog posla. Jer, vansudsko poravnanje ima karakter dvostrano-obaveznog ugovora, kojim stranke uređuju svoja međusobna potraživanja, dinamiku plaćanja i dospelost dugovanja koje dužnik treba da plati. Iz obrazloženja: Po osnovu poslovnog odnosa u kome su bile parnične stranke, tuženi je platio dug po ispostavljenim računima u docnji. Zbog docnje, tužilac je u plaćanju računa obračunao kamatu, koja je bila predmet prvobitno opredeljenog tužbenog zahteva. Međutim, stranke su dana 09.07.2008. godine zaključile vansudsko poravnanje, kojim su saglasno regulisale izmirenje postojećih potraživanja poverioca prema dužniku, kao i način i dinamiku plaćanja, visinu rata i njihovu dospelost. Prvostepeni sud je utvrdio da su parnične stranke, dakle, vansudskim poravnanjem uredile svoja međusobna potraživanja, te su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu zatezne kamate. Tužilac je dana 11.4.2007. godine podneo tužbu radi isplate duga po osnovu obračunate kamate sa zahtevom za isplatu procesne kamate počev od datuma podnošenja tužbe. Tužilac i tuženi su se - 367 -
OBLIGACIONO PRAVO potpisivanjem poravnanja saglasili da tuženi ostatak duga plati u ratama, čiju su dospelost takođe ugovorili i od kojih datuma tužilac ima pravo da zahteva isplatu zatezne kamate, što je u svakom slučaju povoljnije za tuženog, nego da je tužilac ostao kod prvobitno opredeljenog zahteva za isplatu procesne kamate od dana podnošenja tužbe. Prvostepeni sud je zaključio da je potpisivanjem poravnanja, koje ima karakter dvostrano-obaveznog ugovora, tuženi učinio nespornim svoje dugovanje u utvrđenom iznosu, kao i obavezu da plati zateznu kamatu na iznos dospelih rata, te su u tom smislu neosnovani žalbeni navodi tuženog da tužilac nema pravo da traži isplatu kamate. Prvostepeni sud je - pravilno primenjujući odredbe člana 262. stav 1., člana 277. stav 1., člana 360., člana 366. stav 1., čl. 387. i 374. Zakona o obligacionim odnosima - doneo odluku tako što je usvojio opredeljeni tužbeni zahtev i obavezao tuženog da isplati navedeni iznos sa zateznom kamatom počev do dospelosti svake pojedine rate, imajući u vidu da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenice da, do zaključenja glavne rasprave, dostavi dokaze da je platio ostatak duga po poravnanju ili da je obaveza prestala na neki drugi zakonom propisan način. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1834/10 od 09.06.2010. godine)
866. Nosilac prava zakupa na neodređeno vreme u slučaju da je vlasnik srušio stan koji je koristio po osnivu zakupa, može tražiti naknadu stvarne štete zbog neobezbeđivanja odgovarajućeg smeštaja, razliku u zakupnini koju je za drugi odgovarajući stan plaćao više nego što bi plaćao da je ostao u porušenom stanu ili naknadu drugih izdataka koje do tada nije imao (troškovi prevoza i sl). Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev radi obavezivanja tuženog da tužiocu isplati 1.629.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.01.1999. godine do isplate. Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac je prvo kao nosilac stanarskog prava a potom kao zakupac bio u državini stana broj 5 u ulici M.S. u N.S., površine 48m2 do maja 1998. godine. Tada je na zahtev vlasnika stana, ovde tuženog, izašao iz poseda a tuženi je srušio celu zgradu i na istom mestu podigao drugačiju, višestambenu zgradu. Vlasnicima stanova je tuženi u zamenu obezbedio druge stanove ili platio odgovarajuću cenu. U porušenom objektu jedino je tužilac bio zakupac na neodređeno vreme. Nakon iseljenja iz docnije porušenog stana tužilac je sa porodicom živeo u V. a sada živi u N.S. u ulici C.L. broj 58. Tržišna vrednost neuseljivog stana u ulici M.S. broj 5 na dan 26.08.2004. godine iznosila je 1.596.000,00 dinara, a useljivog 3.192.000,00 dinara. U ovoj pravnoj stvari tužilac zahteva naknadu štete od vlasnika stana isplatom novčanog iznosa u visini razlike između cene useljivog i neuseljivog stana na kome je imao pravo zakupa. Po članu 155. ZOO-a, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Materijalna šteta kada je pravno priznata, podrazumeva gubitak na predmetu svojine i time gubitak prava na taj predmet, a naknađuje se uspostavom pređašnjeg stanja ili isplatom naknade u novcu, po članu 185. ZOO-a, radi otklanjanja negativne razlike između iznosa imovine koju ima oštećeni i iz- 368 -
OBLIGACIONO PRAVO nosa imovine koju bi imao da ta imovina nije smanjena štetnim događajem. U slučaju povrede ugovorne obaveze pravo na naknadu štete je propisano članom 262. ZOO. U konkretnom slučaju, tužilac nije imao pravo svojine na stanu koji je porušen, već pravo zakupa po Zakonu o stanovanju koje se sastoji u nesmetanom korišćenju stana uz određenu naknadu vlasniku. Ovo pravo mu je prestalo preuzimanjem državine i rušenjem stana od strane vlasnika (ne na osnovu rešenja nadležnog organa u smislu člana 40. u vezi člana 33. stav 1. tačka 2. Zakona o stanovanju). Na osnovu navedenih materijalno pravnih odredaba, nastala šteta se može ogledati samo u eventualnom umanjenju tužiočeve imovine ako je za drugi odgovarajući stan plaćao veću zakupninu nego što bi plaćao da je ostao u tuženikovom stanu, ili zato što ima neke druge izdatke koje do tada nije imao (troškovi prevoza i sl), pored prava tužioca da mu tuženi vlasnik obezbedi stan kao za iseljenje, sve u smislu člana 41. Zakona o stanovanju. Međutim, tužilac u ovoj pravnoj stvari nije zahtevao isplatu novčanog iznosa na osnovu ovih činjenica, a za druge činjenice u tužbi i za tužbeni zahtev sud je vezan po članu 2. i 186. Zakona o parničnom postupku. Zato je žalba odbijena i pobijana presuda potvrđena. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 937/05 od 01.06.2006.)
867. Konverzija deviznog potraživanja u dinare pravno je dopuštena samo kada je ugovorom izričito predviđeno, kako to proizilazi iz zakonske odredbe čl. 262. st. 1. ZOO, pa zato tužiocu može da pripada određeni iznos ugovorene valute sa domicilnom kamatom po stopi Centralne banke zemalja EU na evro u dinarskoj protivvrednosti. (Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 4140/08 od 19. 11. 2008 godine)
868. Opštinski sud je nadležan da odlučuje o imovinsko-pravnom zahtevu za naknadu štete, shodno članu 12. st.1. tač.2. Zakona o sudovima, pa i u slučaju kada tužilac potražuje zakonsku zateznu kamatu na iznos više naplaćene i kasnije vraćene carine. Iz obrazloženja: Rešenjem Opštinskog suda u Nišu sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca Preduzeća "Delta matik" iz Niša, protiv tuženih DZ SCG i RS, radi isplate naknade na ime kamate i poreskih dažbina u iznosu od 3.230.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom od 01. 10. 2003. godine do konačne isplate. Rešenjem Okružnog suda u Nišu odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i prvostepeno rešenje potvrđeno. Po žalbi tužioca, Vrhovni sud ukinuo je rešenja Opštinskog i Okružnog suda u delu kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu obračunate zatezne kamate, na iznos neosnovano naplaćene carine. Prema stanju u spisima, potraživanje tužioca se odnosi na obračunatu zakonsku zateznu kamatu na iznos više naplaćene i kasnije vraćene carine u iznosu od 115.519,72 dinara, za period od 16. 07. 1999. godine, kao dana kada je carina naplaćena, do 03. 12. 2002. godine, kada je izvršen njen povraćaj, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i na neosnovano na- 369 -
OBLIGACIONO PRAVO plaćene poreske dažbine, sa zakonskom zateznom kamatom, od dana naplate 16. 07. 1999. godine, do njihovog povraćaja. Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da rešavanje ovog spora ne spada u sudsku nadležnost, već da se povraćaj više plaćene carine, pa time i kamate na carinu, kao sporednog potraživanja, može tražiti samo u upravnom postupku saglasno čl. 52. i čl. 136. – 140. Carinskog zakona. Saglasno čl. 227. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima zateznu kamatu duguje dužnik koji je u docnji sa ispunjenjem novčane obaveze. Prema svojoj prirodi, zatezna kamata je cena upotrebe novca, naknada stvarne ili pretpostavljene štete koju trpi poverilac zato što je lišen upotrebe svog novca zbog dužnikove docnje. Zato je zahtev za plaćanje zatezne kamate, kao naknade štete, imovinsko-pravni zahtev o kojem je prema čl. 12. st. 1. tač. 2.a, Zakona o sudovima, nadležan da odlučuje Opštinski sud. (Rešenje Opštinskog suda u Nišu, P. br. 7148/02 od 24. 05. 2004. godine, Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 2064/04 od 18. 11. 2004. godine i Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2056/06 od 08. 02. 2007. godine)
869. Poverilac ima pravo da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što dužnik, u obaveznom odnosu nije ispunio svoju obavezu savesno i u svemu kako glasi. Iz obrazloženja: Prema članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno i u svemu kako glasi. Prema stavu 2. istog člana kad dužnik ne ispuni obavezu, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Pritom, prema članu 266. ovog zakona, poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koju je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu do tada poznate, ili morale biti poznate. U konkretnom slučaju, očigledno je da tuženi prodavac nije ispunio svoju obavezu savesno i u svemu kako glasi. U vreme zaključenja ugovora morao je predvideti kao moguće posledice povredu ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu tada morale biti poznate. Naime, tuženom je moralo biti poznato da je oznaka šasije naknadno zavarena sa drugog vozila na predmetno vozilo, i da je motor neodgovarajući za taj tip vozila. Inače, nakon oduzimanja kupljenog vozila, tužilac je po osnovu odgovornosti za pravne nedostatke iz člana 508. ZOO predao svom kupcu drugo vozilo iste vrste bez pravnog nedostatka. Time je ovom licu naknadio štetu, prema čl. 509. i 510. stav 3. pomenutog zakona. Prema članu 375. stav 1. ovog zakona potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu pričinilo. U ovom slučaju tužilac je doznao za štetu u septembru 1999. godine, kada je vozilo oduzeto od M. R. kome je tužilac to vozilo prodao. Ovom licu tužilac je naknadio štetu predajom drugog vozila iste vrednosti bez pravnog nedostatka. Tužbu radi naknade štete u odnosu na prodavca, tužilac je podneo 21.02.2001. godine. Kako je tužilac podneo tužbu radi naknade štete u okviru zakonom propisanog roka, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 259/2003 od 07.07.2005. god.) - 370 -
OBLIGACIONO PRAVO
870. Zbog docnje prodavca u isporuci automobila kupac nema pravo na isplatu zakonske kamate na uplaćeni novčani iznos, već na stvarnu štetu i izgubljenu dobit. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog docnje u isporuci automobila u vidu zakonske kamate na uplaćena sredstva. Takav tužbeni zahtev je usvojen prvostepenom presudom koja je potvrđena presudom Okružnog suda. Protiv navedenih presuda Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni sud je našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca osnovan. Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su 15.09.1991. godine zaključile ugovor o kupoprodaji, po kome se tuženi kao prodavac obavezao da će tužiocu kao kupcu predati u svojinu putnički automobil “Jugo 55-koral” u roku od 90 dana a tužilac se obavezao da će odmah uplatiti na ime kupoprodajne cene tadašnjih 157.600,00 dinara. Cena je garantovana na dan isporuke automobila. Tužilac je ugovorenu obavezu ispunio u celosti plaćanjem cene a tuženi svoju obavezu sa zakašnjenjem, jer je vozilo isporučio tek 14.07.1995. godine umesto u ugovorenom roku 16.12.1991. godine. Tako je došlo do kašnjenja u isporuci automobila od 3,5 godine. Nižestepeni sudovi su smatrali da je tuženi tužiocu zakašnjenjem u isporuci automobila prouzrokovao štetu u visini zakonske zatezne kamate na unapred uplaćenu cenu za period zakašnjenja. Stoga su nižestepenim presudama obavezali tuženog da tužiocu plati taj iznos sa kamatom od docnje do isplate. Prema odredbi člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ako dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Prema odredbi člana 263. ZOO dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koji nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Pod pretpostavkama iz citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima tužilac bi imao pravo na naknadu štete zbog zakašnjenja u isporuci automobila, ukoliko se nisu stekli uslovi za oslobađanje dužnika od odgovornosti u smislu člana 263. ZOO. Međutim, u konkretnom slučaju je sporno koja i kakva naknada štete pripada tužiocu. Naime, prema članu 277. stav 1. ZOO dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i kamatu. U konkretnom slučaju dužnik koji je kasnio sa ispunjenjem svoje obaveze je tuženi. Obaveza tuženog nije glasila na isplatu novčane obaveze. Naprotiv, obaveza tuženog je glasila na isporuku automobila – robe. Znači, tužiočevo pravo na naknadu štete ne može biti povezano sa visinom zakonske kamate na novčani iznos koji je uplatio, već na stvarnu štetu i izgubljenu dobit prema uslovima iz člana 262. i člana 266. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca usvojen. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 73/04 od 06.10.2004. god.)
871. Skladištar odgovara za robu u smislu njenog prijema, čuvanja, očuvanja u određenom stanju i predaje ostavodavcu i sve ovo je uslovljeno prijemom robe u državinu. - 371 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su stanovišta da su poslovni odnosi parničnih stranaka utemeljeni u obligacionom odnosu koji ima elemente ugovora o zakupu i ugovora o uskladištenju. Tuženi je zatvoreni skladišni prostor izdavao trećim licima ne vodeći računa o već uskladištenoj robi. Tako je skladišni prostor pored tužiočevog izdat za uskladištenje cementa. Usled manipulacije xakovima cementa zaprašena je tužiočeva roba - crvena kleka, zbog čega se ista nije mogla plasirati na strano tržište. Nižestepeni sudovi nalaze da je ovakvim ponašanjem tuženog skrivljena šteta na robi tužioca. Međutim, nižestepeni sudovi utvrđuju da je nastanku štete doprineo i sam tužilac, jer posle zaprašivanja nije izvršio preradu kleke u destilat i tako smanjio iznos ukupne štete. Stoga je na temelju odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) tužiocu dosuđena umanjena naknada srazmerno njegovom doprinosu u nastanku štete. Međutim, ovakvo stanovište nižestepenih sudova nema utemeljenje u sadržini ugovornih odredbi parničnih stranaka. Ugovorom o uskladištenju obavezuje se skladištar da primi i čuva određenu robu i da preduzme potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju i da je preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica. Ovo je izričito propisano odredbom člana 730. ZOO. To ukazuje da je izvršenje obaveze skladištara uslovljeno prijemom robe u državinu. U konkretnom služaju taj uslov nije ispunjen. Naprotiv, sadržina odredbe člana 2. ugovora parničnih stranaka od 28.6. 1990. godine ukazuje da se obaveza tuženog iscrpljuje u predaji dela zatvorenog skladišnog prostora tuženom. Prema tome, držalac skladišnog prostora u kome je smeštena roba nije tuženi, već tužilac. Zbog činjenice da je sporna roba u državini tužioca isključuje se tuženikova odgovornost kao skladištara za pričinjenu štetu na toj robi. Iz tog razloga se odgovornost tuženog za štetu pričinjenu tužiocu ne može zasnivati na odredbi člana 731., već na odredbi člana 268. ZOO. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 20/2004 od 25.03.2004. god.)
872. U koncepciji komisionog posla direktni odnos između komitenta i trećeg lica, sa mogućnošću uzajamnog isticanja prigovora i podizanja uzajamnih tužbi iz posla zaključenog posredstvom komisionara, uspostavlja se cesijom, indosiranjem hartija od vrednosti ili zakonskom personalnom subrogacijom. Iz obrazloženja: Komisioni posao regulisan je u našoj zemlji Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o spoljno-trgovinskom poslovanju, opštim uslovima poslovanja zastupničkih organizacija, a postoji brojni običaj. Na komision se odnose odredbe Zakona o obligacionim odnosima od člana 771. do člana 789. Ugovor o komisionu je ugovor o obavljanju privrednih usluga u kojem se jedna ugovorna strana - komisionar obavezuje da u svoje ime, a za račun svog komitenta zaključi neki privredni ugovor, druga ugovorna strana - nalogodavac (komitent) obavezuje se da za to plati određenu naknadu (proviziju). Kada su u pitanju pravni odnosi kod ugovora o komisionu, valja naglasiti da je pravna konstrukcija pravnog posla komisiona po pravilu trodimenzionalna: nalogodavac (zastupani, principal, vlastodavac, komitent), komisionar i treće lice. Prema koncepciji komisionog posla postoje dva pravna odnosa, i to unutrašnji pravni odnos, koji se zasniva na nalogu (mandatu) i koji ustvari - 372 -
OBLIGACIONO PRAVO predstavlja odnos iz ugovora o komisionu (odnos: komisionar - nalogodavac), i spoljašnji pravni odnos, koji nastoje izvršenjem zaključenog ugovora o komisionu od strane komisionara, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U tom pravnom odnosu nalazi se komisionar koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun svog komitenta i treće lice. Prema tome, po koncepciji komisionog posla koja je prihvaćena u našoj zemlji u Zakonu o obligacionim odnosima, u tom pravnom odnosu nalazi se komisionar koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun svog komitenta i treće lice. Prema tome, koncepcija komisionog posla koja je prihvaćena u našoj zemlji u Zakonu o obligacionim odnosima polazi od principa negacije direktnog pravnog odnosa između komitenta (nalogodavca i trećeg lica), što isključuje i uzajamno podizanje tužbe iz ugovora zaključenog posredstvom komisionara (tužbe se mogu podizati, prigovori slati samo na relaciji komisionar treće lice). Negacija direktnog pravnog odnosa komitent - treće lice ipak ima određene izuzetke, i to u situaciji stečaja komisionara, ali se o tome u ovom slučaju ne radi. U koncepciji komisionog posla direktni odnos između komitenta i trećeg lica, sa mogućnošću uzajamnog isticanja prigovora i podizanja uzajamnih tužbi iz posla zaključenog posredstvom komisionara, uspostavlja se cesijom (formalnim ustupanjem od komisionara komitentu), indosiranjem hartije od vrednosti ili zakonskom personalnom subrogacijom. Postoje različite vrste ugovora o komisionu. U konkretnom slučaju radi se o kupovnom komisionu. Kod ove vrste komisiona komisionar se obavezuje da u svoje ime, a za račun komitenta kupi neku robu od trećeg lica. U konkretnom slučaju komisionar - tuženi nije kupio tu robu od trećeg lica, već je to učinila firma iz T... koju je angažovao tuženi. Međutim, ovo ne menja suštinu prava i obaveza stranaka u predmetnom pravnom poslu. Isto tako, u konkretnom slučaju radi se o "običnom" komisionu, a ne o komisionu "star del predere". Dakle, komisionar po pravilu odgovara samo za savestan izbor trećeg lica sa kojim zaključuje ugovor - izbor pažnjom dobrog stručnjaka, te ne odgovara za insolventnost tog lica. Komisionar ne odgovara, dakle, za neizvršenje obaveze trećeg lica, budući da je njegova obaveza obaveza sredstva (načina), a ne obaveza rezultata. Ovakav komision se pretpostavlja i predstavlja "obični" (redovni komision). Izuzetno, komisionar može na osnovu samog ugovora o komisionu preuzeti obavezu svojevrsne garancije izvršenja ugovornih obaveza trećeg lica, tj. komisionar - prodavac da će treće lice isplatiti cenu, a komisionar kupac da će treće lice uredno izvršiti isporuku. Ovakav komision naziva se "del credere" komision. U konkretnom slučaju komisioni ugovor zaključen između parničnih stranaka nije komision "star del credere". Prema tome, ako se samo taj komisioni ugovor posmatra, nema obaveze tuženog prema tužiocu u smislu da će treće lice uredno izvršiti isporuku ugovorene robe. Takođe u konkretnom slučaju nema ni cesije, odnosno formalnog ustupanja od komisionara komitentu. To je i razumljivo, jer u celokupnoj konstrukciji pravnog posla učestvovalo je i pravno lice koje ima isti naziv kao tuženi, ali sa sedištem u T. koje je odvojeno pravno lice u odnosu na tuženog. Ako se tako posmatra, očigledno je da ni sam tužilac nije imao pravo podnošenja direktne tužbe u odnosu na austrijskog inodobavljača. Međutim, zaključenje Promemorije i zaključenje Protokola radikalno menja stvari. Naime, tačkom 5. Protokola od 21.03.1994. godine koji je zaključen između parničnih stranaka i potpisan od strane direktora parničnih stranaka, te tako i od strane direktora tuženog D.J. tuženi kao komisioar i izrekom preuzima obavezu da vrati tužiocu iznos od 345.133,60 USD koliko je od ukupno prebačenih sredstava ostalo kod austrijskog ino-dobavljača. Prema tome, ne mogu se prihvatiti navodi žalbe da ne postoji pravni osnov po kojem bi tuženi dugovao tužiocu utuženi iznos. Taj pravni osnov nalazi se upravo u citiranoj tački Protokola od 21.3.1994. godine. S druge strane, tačkom 3. Promemorije od 23.3.1994. godine tužilac dobija još jednog dužnika, jer austrijski ino-dobavljač prihvata kao svoj dug iznos od 345.133,60 USD prema tužiocu. Dakle, sada tužilac kroz Protokol i Promemoriju dobija dva dužnika i on može vršiti izbor. On je to učinio podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari. Drugim rečima on po Protokolu traži da mu se isplati utuženi iznos, jer se tim Proto- 373 -
OBLIGACIONO PRAVO kolom tuženi obavezao da taj iznos i plati. Da Promemorija niukoliko ne menja preuzetu obavezu tuženog iz protokola nedvosmisleno upućuje sadržina dopisa koji je tuženi uputio tužiocu 5.02.1996. godine, a kao odgovor na poziv tužioca da ispuni svoju obavezu iz protokola. U tom dopisu koji je potpisan od strane direktora tuženog i snabdeven pečatom tuženog jasno se kaže da će tuženi nastojati da u drugom mesecu tekuće godine vrati 100.000,00 DM, a ostali iznos do ukupnog iznosa avansa u sukcesivnim ratama. Prema tome, ni sam tuženi zaključen u Promemoriu nije shvatio kao način izlaska iz obaveze prema tužiocu preuzetu Protokolom. Prvostepeni sud je samo u dilemi da li protokol od 21.03.1994. godine znači naknadno uvođenje deo credere obaveze tuženog, a u vezi sa zaključenim komisionim ugovorom ili predstavlja samostalni osnov obavezivanja tuženog. On ipak konstatuje da bilo u jednom, bilo u drugom slučaju obaveza tuženog postoji. Po nalaženju drugostepenog suda obaveza tuženog preuzeta Protokolom jeste samostalna obaveza. Protokol je ugovor, a ugovorne strane su dužne da ispunjavaju svoje obaveze iz ugovora, što se temelji na sadržini samog protokola, kao i odredbi člana 262. stav 1. i člana 17. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj 5311/03 od 25.12.2003. god.)
873. Kada se izrazi sumnja u isporuku ugovorene robe iz ugovora po pristupu, teret dodatnog dokazivanja da je tuženom zaista isporučena ugovorena roba je na isporučiocu robe. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju radi se o dvostrano obaveznom ugovoru u kome se i tužilac i tuženi javljaju kao poverioci i dužnici. Odredbom člana 262. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze a dužnik je dužan ispuniti je savesno i u svemu kako ona glasi. Tužilac je u konkretnom slučaju obavezao da će odštampati i isporučiti tuženom dva PTT imenika mrežne grupe 027 P. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je upravo naručenu publikaciju isporučio tuženom, jer to ne proizilazi iz prijemnog lista od 24.12.1999. godine, a sam tužilac u toku prvostepenog postupka, iako mu je naloženo od strane prvostepenog suda, nije mogao da dokaže da je spornu publikaciju uopšte štampao. I prema stavu ovoga suda kada se izrazi sumnja u isporuku ugovorene robe u ugovorima po pristupu, teret dodatnog dokazivanja da je tuženom zaista isporučena ugovorena roba je na isporučiocu robe. Stoga je pravilno prvostepeni sud odbio sniženi i precizirani tužbeni zahtev tužioca, jer kod činjenice da nijedna ugovorna strana nije izvršila svoju ugovornu obavezu, koja je vezana za određeni rok, ugovor se smatra raskinutim u smislu člana 125. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa su shodno čl. 132. st. 1. istog zakona obe strane oslobođene svojih obaveza. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 6874/02 od 21.11.2002. god.)
874. Nijedna od ugovornih strana ne može tražiti naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. ako postoji obostrana krivica za njegov raskid. - 374 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Obostranom krivicom došlo je do raskida ugovora o ortačkoj proizvodnji pečuraka. Odgovornost, dakle, snose i tuženi i protivtužilac. Zbog toga, njemu ne pripada pravo na naknadu štete (stvarne štete i izgubljene dobiti), u smislu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega se u reviziji neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešili što su protivtužbeni zahtev odbili. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3909/99 od 08.09.1999. god.)
875. Kad dužnik ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem poverilac ima pravo da zahteva naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Za štetu zbog zadocnjenja sa ispunjenjem obaveze odgovara i dužnik kome je poverilac dao primeran naknadni rok za ispunjenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 796/98 od 03.03.1998. god.)
876. Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6305/97 od 25.02.1998. god.)
877. Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6136/97 od 08.04.1998. god.)
878. Ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora, ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 2676/97 od 14.10.1997. god.)
879. Dužnik se oslobađa odgovornosti ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2962/97 od 15.09.1997. god.) - 375 -
OBLIGACIONO PRAVO
880. Za period od 24.1. do 8.4.1994. godine u docnji dužnika za isplatu novčanog potraživanja, poveriocu na ime naknade štete zbog inflacije ne pripada uvećanje potraživanja po stopi rasta cena na malo, već samo zatezna kamata po stopi od 15 godišnje u smislu člana 3a. Zakona o dopunama Zakona o visini stope zatezne kamate ("Službeni list SRJ", br. 24/94), jer stupanjem na snagu odluke o novom dinaru inflacija je zaustavljena. (Viši privredni sud, Pž. 7598/95 od 15.12.1995. god.)
UGOVORNA KAZNA (Čl. 270 – 276. Zakona o obligacionim odnosima)
881. Sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara, osim u slučaju kada je dužnik za te uroke znao jer su postojali i u vreme zaključenja ugovora i preduzimanja obaveza. Iz obrazloženja: Tužilac kao kupac i tuženi kao proizvođač i prodavac su zaključili ugovor o prodaji stana na lokaciji “B...k...” u N... B... Ugovorena je fiksna cena stana ukoliko ista bude uplaćena do 15.02.1992. godine. Tuženi se ovim ugovorom obavezao da stan izgradi i preda tužiocu do 30.05.1992. godine, a u slučaju da svojom krivicom stan ne završi do ugovorenog roka, dužan je za svaki dan zakašnjenja, na ime ugovorne kazne, platiti jedan promil od cene, s tim da ukupan iznos ugovorne kazne ne može preći 5% od cene građenja. Tužilac je ugovorenu cenu platio do 15.02.1992. godine a tuženi svoju obavezu iz ugovora nije izvršio, jer stan nije predao tužiocu do 30.05.1992. godine. On to nije učinio ni do dana podnošenja tužbe, 5.04.1996. godine, odnosno izvršenog veštačenja od 16.12.1999. godine. Prema ovako utvrđenom činjeničnom stanju, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Tužilac je svoju ugovornu obavezu izvršio a tuženi to nije učinio jer stan nije u ugovorenom roku izgradio i predao tužiocu, zbog čega u smislu člana 6. ugovora u vezi čl. 99, 148, 270, 271, 272 i 273. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu pripada pravo da od tuženog zahteva naplatu ugovorne kazne. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Nije sporno da sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara (član 272. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, tuženi u provedenom postupku nije dokazao da je do neispunjenja, odnosno zadocnjenja u izgradnji i predaji stana došlo iz uzroka za koji on ne odgovara. Naime, ratni sukobi na prostoru bivše SFRJ mogli su uticati na uslove poslovanja tuženog i nabavku materijala, ali su ove okol- 376 -
OBLIGACIONO PRAVO nosti postojale i u vreme zaključenja ugovora, što znači da je tuženi za njih znao i iste je morao uzeti u obzir prilikom zaključenja ugovora i preuzimanju obaveze da tužiocu do 30.05.1992. godine izgradi i preda stan, i sa potrebnom izvesnošću predvidi da će takvo ispunjenje obaveze biti otežano. S druge strane, ni uvođenje sankcija Saveta bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija, 31.5. 1992. godine, ne može predstavljati okolnost zbog koje bi tuženi bio oslobođen plaćanja ugovorne kazne, jer se radi o okolnosti koja je nastupila po isteku roka određenog za ispunjenje obaveze (30.05.1992. godine). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 727/04 od 07.04.2004. god.)
882. Sud može, na zahtev dužnika smanjiti iznos ugovorne kazne ako utvrdi da je ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i tuženi su 18.12.2001. godine zaključili pismeni ugovor o zajedničkoj gradnji poslovnog prostora koji se nalazi u prizemlju stambenog objekta u ul. H...V... u V..., kojim se tuženi obavezao kao investitor, odnosno kao izvođač radova da tužilji preda izgrađen poslovni prostor u površini od 19,45 m2 i istu toliku površinu ispod lokala u podrumu sa sve potrebnom dokumentacijom, najkasnije do 1.9.2001. godine, pri čemu je obaveza tužilje ugovorena u iznosu od 45.000 DM, ali i ugovorna kazna koju bi platio tuženi za slučaj da po isteku 30 dana od ugovorenog roka za predaju lokala plati tužilji mesečni iznos od 3.000 DM sve do ispunjenja obaveze. Tuženi je zakasnio sa ispunjenjem svoje obaveze koju je izvršio 9.5. 2002. godine, kada je tužilji predao izgrađen poslovni prostor. U ovoj pravnoj stvari bilo je sporno ima li mesta i za koliko smanjenje ugovorne kazne u smislu odredbe člana 274. ZOO-a, koja ovlašćuje sud da na zahtev dužnika smanji iznos ugovorne kazne ako nađe da je ona nesrazmerno visoka, s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Imajući u vidu ukupnu vrednost posla, odnosno vrednost i značaj predmeta obaveze tuženog, zatim da je tuženi svoju obavezu bio dužan da ispuni u roku od devet meseci, da je sa ispunjenjem obaveze zakasnio osam meseci, da tužilja pošto joj je poslovni prostor predat isti izdaje u zakup uz zakupninu od 150 EUR-a mesečno, te da se, prema tome, šteta koju je ona trpela zbog toga što tuženi svoju obavezu nije ispunio na vreme ima utvrđivati prema ovoj činjenici i ukupnu visinu ugovorne kazne koju bi tuženi bio dužan da plati, a posebno odnos visine štete koju je tužilja trpela zbog neispunjenja ugovorne obaveze u ugovorenom roku i ukupnu vrednost ugovorenog posla prema ukupnoj visini ugovorene kazne koju bi tuženi bio dužan da plati, Okružni sud nalazi, nasuprot navodima žalbe, da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je iznos ugovorene kazne nesrazmerno visok i kada je ovaj iznos smanjio na 400 EUR-a mesečno, u dinarskoj protivvrednosti. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1368/04 od 29.11.2004. god.) - 377 -
OBLIGACIONO PRAVO
883. Kad je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu, s tim da poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Iz obrazloženja: Zahtev tužioca u ovom sporu odnosi se na isplatu ugovorne kazne zbog zadocnjenja u ispunjenju obaveze (član 273 stav 5. ZOO). Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su zaključile ugovor o kupoprodaji lokala u Tržno-poslovnom centru "K..." u N... po kome je tuženi bio u obavezi da lokal preda tužiocu do 31. decembra 1991. godine. Tužilac je svoje obaveze kao kupac izvršio u svemu prema ugovoru i isplatio kupoprodajnu cenu. Tuženi svoju obavezu nije izvršio na vreme, već je lokal završio i predao tužiocu 1. jula 1993. godine. Tuženi je kasnio sa ispunjenjem obaveze bez opravdanog razloga. Na zapisniku o prijemu lokala konstatovani su nedostaci, čije otklanjanje je tužilac tražio. Nedostaci su otklonjeni tokom 1994. godine, koje godine je podneta i tužba. Prema odredbi člana 273. stav 5. ZOO kad je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu, s tim da poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. U konkretnom slučaju, tužilac je primio lokal zapisnički, na kom zapisniku su konstatovani nedostaci gradnje sa obavezom njihovog uklanjanja, ali tužilac nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava pravo na ugovornu kaznu, što je bitan uslov za ostvarenje ovog prava. U takvim okolnostima, a u odsustvu posebnog zahteva tužioca kojim nedvosmisleno izražava svoju volju na zadržavanje prava na ugovornu kaznu kod primopredaje lokala, tužilac je izgubio pravo da naknadno potražuje ugovornu kaznu kao unapred ugovorenu naknadu štete zbog zadocnjenja u predaji lokala. Primanjem ispunjenja, svrha ugovorne kazne da osigura izvršenje ugovora izgubila je značaj, jer je ugovor ispunjen. Stoga tužilac ne može naknadno potraživati ugovornu kaznu kao unapred ugovorenu naknadu štete za zadocnjenje u isporuci lokala. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4070/01 od 14.02.2002. god.)
884.
Poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 246/98 od 09.09.1998. god.)
885.
Kada izvođač radova (tužilac) nije bio u docnji sa predajom radova, onda je osnovan njegov zahtev za poništaj akceptnog naloga koji je naručilac (tuženi) realizovao neosnovano, budući da su penali predviđeni za slučaj zadocnjenja u isplati obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 56/95 od 12.07.1995. god.) - 378 -
OBLIGACIONO PRAVO
ZATEZNA KAMATA (Čl. 277 – 279. Zakona o obligacionim odnosima)
886. Ukoliko tužilac – zakupodavac ne dostavi dokaze da je pre utuženja dostavljao zakupcu račune za utrošenu električnu energiju i komunalne usluge, tada ima pravo na zateznu kamatu samo od dana podnošenja tužbe. Iz obrazloženja: Imajući u vidu odredbe Ugovora o zakupu, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi, bio dužan da tužiocu naknadi i troškove zakupa (utrošene električne energije i vode). Zbog toga je usvojio tužbeni zahtev i u pogledu navedenih troškova koje je tužilac platio na ime označenih komunalnih usluga, a u delu koji je – u odnosu na površinu uzetu u zakup - bio obaveza tuženog. Na ove troškove prvostepeni sud je pravilno dosudio zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe, jer tužilac nije u toku postupka dostavio dokaze kada je iste račune sa zahtevom za isplatu dostavio tuženom - a to bi označavalo trenutak nastupanja njegove docnje. Iz tih razloga, i po osnovu navedenih potraživanja tužioca, tuženi je dužan isplatiti kamatu od dana isticanja zahteva za nihovu naplatu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4738/10(3) od 02.12.2010. godine)
887. Ne može se dosuditi zatezna kamata na iznos obračunate zatezne kamate na deo duga po kreditu koji i sam predstavlja obračunatu ugovorenu kamatu za period korišćenja kredita. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je na celokupno navedeni iznos dosudio zateznu kamatu prema zakonskim stopama počev od 18.04.2008. godine do isplate, čime je pogrešno primrnio materijalno pravo. To je mogao dosuditi samo na iznos glavnog duga od 81.872,61 dinar koji u sebi sadrži iznos minusnog salda i obračunate zatezne kamate za period do 30.09.2002. godine, a što je postalo glavni dug po osnovu Ugovora o kreditu nastalog zbog minusnog salda tuženog pa je moguće dosuditi zateznu kamatu prema zakonskoj stopi za period posle perioda obračuna, odnosno počev od 18.04.2008. godine do isplate. Na iznos obračunate i pripisane zakonske zatezne kamate na ukupni iznos duga po osnovu kredita nije bilo osnova za dosuđenje zakonske zatezne kamate za navedeni period od 18.04.2008. godine do isplate, jer i sam taj iznos predstavlja obračunatu zateznu kamatu, pa se stoga na isti ne može dosuditi zatezna kamata pre no što glavni dug bude plaćen. Iz tih razloga, u delu dosuđene zatezne kamate na obračunati i pripisan iznos na ime zakonske zatezne kamate od 124.812,20 dinara za period od 18.04.2008. godine do isplate, na osnovu člana - 379 -
OBLIGACIONO PRAVO 380. Zakona o parničnom postupku preinačena je prvostepena odluka, pa je odlučeno kao u izreci, dok je u preostalom delu prvostepena odluka na osnovu člana 375. istog Zakona potvrđena, jer pri njenom donošenju nisu učinjene apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. istog, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, kao ni one na koje se žalilac poziva, jer je odluka jasna i u skladu sa dokazima u spisima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4693/10 od 18.11.2010. godine)
888. Navođenje radne jedinice u okviru označenog pravnog lica ne predstavlja označavanje druge stranke. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (da su drugačije označene stranke u Ugovoru o zakupu i navedenom zapisniku, te da ih je zato nemoguće smatrati sastavnim delom zapisnika) - nisu osnovani. Naime, navođenje radne jedinice u okviru označenog pravnog lica ne znači drugačije označavanje stranke, već samo ukazivanje na unutrašnju podelu ovlašćenja iz redovnog delokruga rada, pa stoga i nije od uticaja na pravilno označenje ugovorne strane. Pošto je prvostepeni sud utvrdio da je, shodno iznetom, predmet zakupa bio i navedeni otvoreni parking, to je pravilnom primenom materijalnog prava obavezao tuženog na plaćanje zakupnine, sve do trenutka raskida Ugovora o zakupu od strane tužioca, uz dosuđenu zateznu kamatu od trenutka podnošenja tužbe, jer zakupnina predstavlja povremena potraživanja, shodno članu 279. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4738/10(2) od 02.12.2010. godine)
889. Ukoliko su poslodavac i zaposleni svojim sporazumom odredili rok ispunjenja obaveze isplate izostale zarade, dužnik je pao u docnju od tog datuma a tada počinje teći i zatezna kamata. Iz obrazloženja: U preinačujućem delu odluke je, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenjeno materijalno pravo. Naime, prvostepeni sud je pogrešno obavezao tuženog na isplatu zakonske zatezne kamate od dana kada je zaključen međusobni sporazum stranaka, jer dužnik duguje zakonsku zateznu kamatu kada zadocni sa ispunjenjem obaveze. Kako je sporazumom stranaka kao rok ispunjenja obaveze isplate izostale zarade do 31.12.2005. godine predviđen 31.12.2006. godine, to je dužnik tj. tuženi, pao u docnju sa navedenim datumom. Kako je u navedenom sporazumu određeno da će se kamata računati u slučaju docnje počev od 01.02.2007. godine, to je sud preinačio prvostepenu odluku u pogledu odluke o kamati. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 441/10 od 08.09.2010. godine) - 380 -
OBLIGACIONO PRAVO
890. Iako tražena u nominalnom iznosu, kamata obračunata na neplaćen i utužen glavni dug, za period od početka docnje dužnika do određenog datuma obračuna pre podnete tužbe, i dalje - u materijalnopravnom smislu - ima prirodu sporednog potraživanja i sporednog traženja - u procesnom smislu. Iz obrazloženja: Na kamatu koja je obračunata na neplaćeni dug prvostepeni sud pogrešno dosuđuje tužiocu kamatu od 23.04.2009. godine do isplate. Kamata koja je obračunata na glavni dug koji nije plaćen (iako utužena u apsolutnom iznosu) i dalje ima prirodu sporednog potraživanja. Na sporedno potraživanje se ne može tražiti kamata kao na novo sporedno potraživanje, jer je to u suprotnosti sa članom 279. Zakona o obligacionim odnosima. Tek isplatom glavnog duga kamata obračunata za period od padanja tuženog u docnju do dana isplate, može predstavljati glavni zahtev u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku, na koji se može dosuditi kamata od dana podnošenja tužbe, kao sporedno traženje. To se ne odnosi na kamatu koja je obračunata za ugovoreni period kao naknada korišćenja navedenih sredstava i koja nije zatezna, već ugovorna kamata, na koji iznos se pod zakonom propisanim uslovima može potraživati zatezna kamata za slučaj docnje u njenom plaćanju, kako je to predviđeno članom 400. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7951/2010 od 23.12.2010. godine)
891. Pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na isplaćeni iznos glavnog duga za period od dospelosti svake pojedinačne rate pa do isplate ima zaposleni kao tužilac, jer je to posebno potraživanje na koje tužilac ima pravo obračuna kamate od utuženja do isplate. Iz obrazloženja: U žalbi se konkretno ne ističu bitne procesne povrede a u sprovedenom postupku i pobijanoj presudi takvih povreda – na koje sud pazi po službenoj dužnosti – i nema. Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza u pobijanoj presudi utvrdio da je tužilac zaposlen kod tužene kao policijski službenik u Odeljenju kriminalističke policije. 2004. godine izrečena mu je disciplinska mera novčane kazne u trajanju od dva meseca, a koja je poništena pravosnažnom sudskom presudom. Rešenjem iz januara 2006. umanjen mu je koeficijent plate za 10% za taj mesec, pa je i to rešenje poništeno pravosnažnom sudskom presudom, a oba ova iznosa su tužiocu od strane tužene isplaćena, ali posle pravosnažnosti presuda i bez pripadajuće zakonske zatezne kamate. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je prvostepeni sud našao da tužilac može u parničnom postupku tražiti isplatu zakonske zatezne kamate na isplaćene iznose za period od njihove dospelosti pa do isplate, te da to predstavlja posebno potraživanje, na koje tužilac ima pravo da se obračuna kamata od utuženja do isplate. Zbog toga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 803/08 od 27.10.2008. godine) - 381 -
OBLIGACIONO PRAVO
892. Ugovornim odredbama se ugovorne strane ne mogu unapred sporazumeti da poveriocu po nastupanju docnje dužnika u izmirenju novčane obaveze ne pripada kamata niti ugovoriti stopu zatezne kamate drugačiju od zakonske.
Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju je sporno da li tuženi ima prava na obračunatu zateznu kamatu ili je među strankama bilo ugovoreno, kako to tvrdi tuženi, da se neće obračunavati i plaćati zatezna kamata za izmirenja odn. plaćanja cene isporučene robe u docnji. Nadalje, a zavisno od toga da li je osnovan tužiočev zahtev na opredeljeni iznos neizmirenog glavnog duga po osnovu cene robe sa zateznom kamatom (s obzirom da je primljenim uplatama tužilac prvo namirivao dugovanja po osnovu kamata u smislu člana 312. i 313. Zakona o obligacionim odnosima) - da li je deo duga u visini konačno opredeljenog zahteva ostao neizmiren. Ceneći sve dokaze koji su izvedeni u toku postupka, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tužilac isporučio tuženom robu po 261 fakturi u ukupnoj fakturisanoj vrednosti od 10.138.784,47 dinara. Nije sporna tačnost obračuna zatezne kamate za period docnje u plaćanju u iznosu od 785.911,80 dinara kao ni da je tuženi uplatio 10.131.576,39 dinara na ime izmirenja svojih obaveza - po tužiocu. Tužilac je od uplaćenog iznosa prvo namirio dugovane kamate u navedenom iznosu, a potom preostali iznos tretirao kao plaćanje duga po fakturama, pa je tako na dan 30.04.2008. godine, kao neizmireni deo duga po osnovu cene za isporučenu robu, ostalo 793.119,93 dinara, koje su predmet tuženikove obaveze po osporenoj presudi, uz zateznu kamatu za period od 01.05.2008. godine po zakonskoj stopi. Kako nije sporno među strankama da je tuženi dugovanja plaćao posle predviđenog roka dospeća tj. u docnji, to je pravilno prvostepeni sud - na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima - utvrdio da tužilac ima prava da obračuna zateznu kamatu za period docnje u plaćanju, a koju je veštak i izračunao na dan 30.04.2008. godine u visini od 785.911,87 dinara. Odredbe Zakona o obligacionim odnosima o dugovanju zatezne kamate u slučaju docnje u izmirenju novčanog dugovanja, kao i o visini stope zatezne kamate - imperativne su prirode i stranke se ne mogu unapred odricati prava na kamatu niti ugovarati drugačiju stopu zatezne kamate od one koja je Zakonom predviđena. Iz tih razloga je prvostepeni sud pravilno odbio (smatrajući nepotrebnim) izvođenje predloženog dokaza saslušanja stranaka na okolnost drugačijeg usmenog sporazumevanja u pogledu kamate u slučaju docnje pri plaćanju, jer takvo sporazumevanje nije dozvoljeno s obzirom da su odredbe o pravu za kamatu i visini stope zatezne kamate imperativne prirode. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1228/2010(1) od 25.03.2010. godine)
893. Kamata na obavezu tuženog, koja je nastala 1997. godine u nemačkim markama, mora se do 01. 06. 2002. godine računati na iznos potraživanja u markama, i to kao domicilna, a nadalje na potraživanje u evrima i to po stopi Centralne evropske banke. - 382 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Pobijanom presudom tuženi je obavezan da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova isplati 3.880 evra sa domicilnom kamatom po stopi Centralne evropske banke računajući od 29. 10. 1997. godine do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, a za veći iznos od dosuđenog do traženog iznosa odbijen je tužbeni zahtev. Po žalbama stranka Okružni sud je preinačio presudu u delu kamate. Sud je pravilno utvrdio da je tuženi prodao tužiocu svoju kuću za 80.000 DM, da je tužilac od ugovorene kupoprodajne cene platio 57.650 DM, da zbog nemogućnosti isplate ostatka kupoprodajne cene je tuženi deo kuće prodao trećem licu, a tužilac zadržao 62 % od kuće, da za taj deo kuće u navedenom procentu od ugovorene kupoprodajne cene, cena iznosi 49.880 DM, te da je tako tužilac više platio 7.760 DM, što pretvoreno u evre iznosi 3.880 evra. Međutim, kada je u pitanju kamata, sud je pogrešno primenio materijalno pravo dosuđivanjem domicilne kamate po stopi evropske banke. Pošto se radi samo o primeni prava, to je sud ovlašćen da preinači ovaj deo odluke. Pre svega domicilna kamata važi u određenoj zemlji, a kamata evropske banke važi u svim zemljama koje su prihvatile vero kao sredstvo plaćanja te se radi o dvema različitim kamatama, koje sud spojio u jednu, što je nemoguće. Pored toga, obaveza tuženog nastala je još pre 29. 10. 1997. godine i to u nemačkim markama, pa kamata po stopi Centralne evropske banke nije mogla biti dosuđena od tog datuma, jer ova valuta nije postojala kao sredstvo plaćanja, već je definitivno uvedena 01. 06. 2002. godine. Zato se kamata do 01. 06. 2002. godine, mora računati na iznos potraživanja u markama i to kao domicilna, a nadalje na potraživanje u evrima i to po stopi Centralne evropske banke. (Presuda Opštinskog suda u Nišu P. br. 2496/07 od 19. 07. 2007. godine i Presuda Okružnog suda u Nišu Gž. br. 4354/07 od 20. 11. 2007. godine)
894. Zakupnina je povremeno novčano davanje, pa stoga zakupac ima pravo na zateznu kamatu na neplaćenu zakupninu samo od dana pokretanja postupka za njenu naplatu. Iz obrazloženja: Pošto je konkretni spor - spor male vrednosti, u kome se - na osnovu člana 478. Zakona o parničnom postupku - presuda ili rešenje kojim se okončava parnica može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. navedenog Zakona i pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda nije bilo ispitivano i razmatrano u postupku po žalbi. Na utvrđeno činjenično stanje, prema kome su parnične stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu zakupa i održavanja softvera i po kome je tužilac izvršio sve svoje ugovorne obaveze, a tuženi nije izvršio plaćanje zakupnine za utuženi period do raskida ugovora - pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je - na osnovu člana 583. Zakona o obligacionim odnosima - tuženog kao zakupca obavezao na plaćanje zakupnine za period korišćenja softvera tužioca po osnovu ugovora o zakupu, u visini ugovorom predviđene naknade sa zateznom kamatom na opredeljene iznose od dana podnošenja tužbe. Ovo zbog toga što je zakupnina po svojoj pravnoj prirodi povremeno novčano davanje na koje - na osnovu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim od- 383 -
OBLIGACIONO PRAVO nosima - poverilac ima prava da naplati kamatu od dana kada je sudu podnesen zahtev za njegovu isplatu. Za više traženu zateznu kamatu, odn. za kamatu traženu za period pre podnošenja tužbe, kao i za zakupninu za period posle otkaza ugovora o zakupu od strane samog tužioca, prvostepenom odlukom tužbeni zahtev nije usvojen. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 5078/06 od 18.08.2006. godine)
895. Poverilac ima pravo da, pored kamate, zahteva i ostvari razliku do potpune nadoknade nastale štete koju je pretrpeo zbog dužnikove docnje. Iz obrazloženja: Pravilna je odluka nižestepenih sudova o tužbenom zahtevu. Zloupotrebom ovlašćenja iz ugovora od 09.12.1990. godine, dakle - bez pravnog osnova, tuženi je zadržao za sebe kupoprodajnu cenu koju je trebalo da isplati prodavcu tužilaca kao kupac. Deo nevraćene a neosnovano zadržane prodajne cene je, usled galopirajuće hiperinflacije u toku 1993. godine, potpuno obezvređen. Uredbom o stupanju na snagu novog dinara od 24.01.1994. godine prestao je da važi dotadašnji dinar i od tada - kao valuta - važi novi dinar. Tužba je podneta 06.11.1995. godine, tj. za vreme važenja novog dinara. Zbog docnje tuženog u vraćanju neosnovano zadržanih uplata od strane tužilaca došlo je do potpunog obezvređivanja izvršenih uplata, a time i do štete koju su tužioci pretrpeli (zbog ove docnje) u iznosu većem od onoga koji bi dobili na ime zatezne kamate ( jer je i ona, zajedno sa dugovanom glavnicom, takođe potpuno,obezvređena ). To dalje znači da tužioci imaju pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete, što proizilazi iz odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Izvršenom revalorizacijom u smislu načela jednake vrednosti davanja iz člana 15. stav 1. istog Zakona, veštačenjem je na nesumnjiv način utvrđeno da revalorizovani nevraćeni iznos na dan 26.09.2003. godine predstavlja utuženi i dosuđeni iznos. Na ovaj novčani iznos tužioci imaju pravo na kamatu počev od dana izvršene revalorizacije u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2765/05 od 09.11.2005. godine )
896. Na iznos glavnog duga u evrima ne može se dosuditi zatezna kamata "Interbanicing offere o rate", već po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za EVRO. Iz obrazloženja: Jedino se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da na iznos od 96.346,05 evra tužiocu pripada zatezna kamata interbanking offered rate od 01.01.2002. godine. Na pomenuti iznos od pomenutog datuma tužiocu pripada zatezna kamata po stopi koju Evropska centralna banka propisuje za evro, i to u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. - 384 -
OBLIGACIONO PRAVO Ne postoji zakonski propis koji izričito propisuje stopu zatezne kamate na dugovanje u evrima, već je stav sudske prakse zauzet na osnovu analize postojećih propisa i njihove analogne primene na novonastalu situaciju prouzrokovanu uvođenjem jedinstvene evropske valute. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1883/04 od 15.09.2004. god.)
897. Kada se u toku parnice glavnica isplati, momentom isplate glavnog duga poverilac stiče pravo da na obračunate i utvrđene zatezne kamate zahteva procesnu zateznu kamatu koja ima kazneni karakter za dužnika zbog izazivanja spora za isplatu dospele neisplaćene kamate. Iz obrazloženja: Iz stanja u spisima proizilazi da su parnične stranke bile u obligaciono pravnom odnosu povodom kupoprodaje proizvoda iz tužiočevog asortimana, da je obaveza tuženog za plaćanje tužiočeve robe dospela 12. avgusta 2000. godine, a da je ista ispunjena u docnji 16. decembra 2000. godine, za koji period je i obračunata zatezna kamata u utuženom iznosu. Neosnovan je žalbeni navod tuženog da je ugovorenom kompenzacijom pre isteka roka za ispunjenje obaveze, kao način prestanka obaveze tuženog, tj. izmirenjem glavnog duga od strane tuženog putem iste ugašeno i pravo tužioca na kamatu kao sporednog potraživanja. Ovo stoga, što pravo na kamatu ostaje bez obzira na čin gašenja obaveze, tj. isplatom glavnog duga u docnji obračunata zatezna kamata za period docnje prerasta u samostalno potraživanje, na koju poverilac ima pravo zahtevati zateznu kamatu od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu, po članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Okolnost da su tužilac i tuženi ugovorili kompenzaciju kao način gašenja obaveze pre nego što je obaveza tuženog dospela za isplatu, ne utiče na pravo tužioca da potražuje obračunatu zateznu kamatu za period docnje. Zatezna kamata nastaje kao posledica docnje u ispunjenju određene novčane obaveze i teče sve do ispunjenja iste dok glavni dug ne bude plaćen, nedeljiva je od njega i predstavlja celinu. Zbog svega iznetog, dok glavno novčano potraživanje ne bude izmireno, zatezna kamata ne može da se obračunava u apsolutnom iznosu za određeni vremenski period, a sa ciljem da bi se ostvarilo pravo na procesnu zateznu kamatu. Međutim kada se u toku parnice glavnica isplati, momentom isplate glavnog duga poverilac stiče pravo da na obračunate i utvrđene zatezne kamate zahteva procesnu zateznu kamatu koja ima kazneni karakter za dužnika zbog izazivanja spora na isplatu dospele neisplaćene kamate, za razliku od zatezne kamate koja predstavlja vrstu obeštećenja poverioca zbog docnje u ispunjenju novčane obaveze. Ova procesna kamata je uslovljena vođenjem parnice i teče od dana podnošenja tužbe sudu, tako da tužilac u konkretnom slučaju osnovano potražuje istu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 376//03 od 08.04.2003. god.)
898. Na iznos neisplaćene kamate, odnosno na povremena dospela novčana davanja poverilac ima pravo na zateznu kamatu i to od dana podnošenja zahteva za njihovu isplatu. - 385 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizilazi da su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu, da je iz tog poslovnog odnosa ostalo nenaplaćeno tužiočevo potraživanje od tuženog na dan 1.01.1996. godine, u iznosu od 25.022,98 dinara, da je taj dug plaćen 5.03.1998. godine. Istina, priroda tog pravnog odnosa kroz spor nije objašnjena. Tužba u ovoj parnici podneta je 13.02.1997. godine, a tuženi je dug platio 5.03.1998. godine, dakle u toku trajanja parnice. Kako je dug plaćen po utuženju, tužilac je tražio da mu tuženi plati obračunatu zateznu kamatu. Nakon sprovedenog veštačenja, tužilac je podneskom od 10.4.2000. godine opredelio tužbeni zahtev na iznos od 350.461,15 dinara. Tako opredeljen zahtev prvostepeni sud je usvojio, zajedno sa zateznom kamatom od 17.02.2000. godine, tj. od dana do kada je izvršen obračun zatezne kamate. Usvajajući tužbeni zahtev, nižestepeni sudovi naveli su da je ovakva odluka doneta u smislu čl. 277, 278. stav 1. i člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, donoseći gornju odluku, pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega su odlučne činjenice u ovoj parnici ostale neutvrđene. Vrhovni sud prihvata kao pravno utvrđenu činjenicu da je tuženi bio u docnji sa plaćanjem duga koji je preciziran tužbom. Pritom, obaveza je dužnika koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze da pored glavnice plati zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Nije sporno da je tuženi platio glavnicu. Tužilac u ovoj parnici traži da mu se plati obračunata kamata. To njegovo pravo da mu se plati obračunata kamata nije sporno. Članom 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu. Prema stanju u spisima, tužilac je zahtev da mu se plati obračunata kamata opredelio podneskom od 10.04.2000. godine, tražeći da mu tuženi plati na ime obračunate kamate iznos od 350.461,15 dinara. Međutim, iz spisa predmeta proizilazi da je tuženi dug platio 5.3.1998. godine. Sa tim datumom vrši se obračun zatezne kamate za period docnje i tužiocu od dana dospelosti do dana isplate pripada obračunata zatezna kamata. To dalje znači da je veštak, a potom sud bio dužan da sa datumom plaćanja iskaže iznos neplaćene obračunate kamate. Pritom je sam tužilac trebalo da odluči kada će ga utužiti. Ovo zbog toga što na dospelu, a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno (član 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Sledeći stav ovog istog člana daje tužiocu prvo da na neisplaćenu kamatu može zahtevati zateznu kamatu, ali samo od dana kada je sudu podnesen zahtev. Dakle, tužiočeva obračunata kamata za period docnje iznosila je određenu svotu novca koju veštak nominalno nije iskazao, pa je samo ta suma mogla da bude predmet utuženja, i samo na tu sumu je tužilac mogao da potražuje kamatu od dana kada je zahtev podneo sudu. Prema stanju u spisima, on je to učinio 10.04.2000. godine. Kako nižestepeni sudovi nisu na ovaj način postupili, povredili su odredbe Zakona o obligacionim odnosima - član 279. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su i odlučne činjenice ostale neutvrđene, a pre svega koliko iznosi obračunata kamata do dana kada je tuženi platio glavni dug. Te su cifre za period docnje iskazane pojedinačno, ali ukupnu cifru sudovi ne pominju, pa zbog toga nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih odluka. Taj uslov za preinačenje nije se ostvario i zbog moguće primene člana 313. Zakona o obligacionim odnosima, jer primena ove odredbe ostavila je tužiocu mogućnost da postavljeni tužbeni zahtev objasni i primenom ove odredbe. Naime, ovom odredbom se između ostalog reguliše da se ispunjenje može vršiti i putem uračunavanja ispunjenja. Posebno član 313. propisuje da ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i trokove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Ovom odredbom kamati je data prednost nad glavnicom. Razlog je upravo u tome što se ne može obračunavati kamata na kamatu, tj. na dospelu neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu ne teče zatezna kamata, osim na način koji je propisan članom 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Kako se iz opredeljenog tužbenog - 386 -
OBLIGACIONO PRAVO zahteva, a ni iz utvrđenog činjeničnog stanja sa sigurnošću ne može zaključiti da li je i na koji način poverilac imao u vidu institut uračunavanja ispunjenja, te kako i ovde činjenično stanje zbog pogrešne primene materijalnog prava ostalo neutvrđeno, to se i iz ovih razloga stekli uslovi za usvajanje revizije tuženog u smislu člana 295. stav 2. Zakona o parničnom postupku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 113/03 od 06.11.2003. god.)
899. Izrečena kazna u krivičnom postupku predstavlja delimičnu satisfakciju za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda tužilje. Iz obrazloženja: Pri odlučivanju o visini naknade, sudovi su cenili i okolnost da izrečena kazna tuženom u krivičnom postupku predstavlja delimičnu satisfakciju tužilje te da je svrha novčane naknade nematerijalne štete donekle uspostavljanje psihičke ravnoteže zbog čega iznos od 10.000 dinara i po oceni ovog suda predstavlja pravičnu novčanu naknadu pri svim okolnostima od kojih zavisi visina naknade nematerijalne štete. Iz izloženog, neosnovan je razlog revizije da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odlučujući o reviziji, ovaj sud je cenio navode da je tužilja pretrpela duševni bol zbog učinjenog krivičnog dela klevete i da je delo učinjeno na javnom mestu, ali nalazi da su ovi navodi bili predmet pravilne ocene nižestepenih sudova, pa razloge pobijane odluke u pogledu visine dosuđene naknade štete prihvata i ovaj sud. Neosnovan je razlog revizije da osuđujuća presuda u krivičnom postupku ne predstavlja delimičnu satisfakciju tužilje, jer i po oceni ovog suda izrečena kazna zbog učinjenog krivičnog dela predstavlja satisfakciju za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda tužilje, a kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Neosnovano se pobija revizijom i odluka o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate od donošenja prvostepene presude. Ovo stoga, što se visina naknade nematerijalne štete određuje prema kriterijumima u momentu donošenja prvostepene odluke, pa od dana donošenja odluke o tužbenom zahtevu i dospeva obaveza, te je na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima pravilno odlučeno o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 3398/02 od 02.10.2002. god.)
900. Banka kreditor nema pravo da pored ugovorene kamate kao cene kredita naplaćuje još i troškove kreditiranja ako ih posebno ne dokaže, niti ima pravo na revalorizaciju, jer je od inflacije poverilac zaštićen zateznom kamatom. Iz obrazloženja: Neosnovan je žalbeni navod tuženog da prvostepena presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama i da su dati razlozi u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza i utvrđenim činjenicama te da prvostepeni sud nije postupio u svemu po primedbama žalbenog suda. Prvostepena presuda je - 387 -
OBLIGACIONO PRAVO naime jasno obrazložena i prvostepeni sud je postupio po primedbama žalbenog suda iz rešenja Pž. 185/01 od 15.03.2001. godine, kada je utvrdio koliki je preostali dug tuženog iz ugovora o kreditu, imajući u vidu nevraćeni deo glavnice, neplaćenu ugovorenu kamatu kao i obaveznu zateznu kamatu zbog docnje tuženog. Pravilno je prvostepeni sud primenio čl. 1065. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da je korisnik kredita, u konkretnom slučaju tuženi dužan da banci - kreditoru vrati dobijeni novčani iznos sa ugovorenom kamatom, dok se obaveza tuženog za plaćanje zatezne kamate zasniva na čl. 277. istog Zakona. Bez obzira na sadržinu ugovora parničnih stranaka, tužilac nema pravo da pored ugovorene kamate kao cene kredita naplaćuje još i troškove kreditiranja ako ih posebno ne dokaže, niti ima pravo na revalorizaciju, jer je od inflacije poverilac zaštićen zateznom kamatom. Zato ugovorne odredbe na koje se tužilac poziva u žalbi, ne uživaju sudsku zaštitu. S druge strane nisu osnovani žalbeni navodi tuženog koji se odnose na depozit, jer je u prvostepenom postupku pravilno ocenjeno da je neosnovan prigovor korisnika kredita, da je depozitom obezbedio potraživanje kreditora koji (depozit) bi poverilac sada mogao da iskoristi radi naplate svog potraživanja. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4300/02 od 17.09.2002. god.)
901. Na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kada je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu, ali u povremena novčana davanja ne spadaju naknade za utrošenu električnu struju, upotreba telefona i sl. naknade koje se povremeno obračunavaju. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenja da je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – računa za mesec jul 2000. godine podnet 27. jula 2001. godine, nižestepeni sud je zaključio da se radi o potraživanju poverioca koje ima karakter povremenih novčanih davanja na koje teče zatezna kamata od dana kada je sudu podnet zahtev za njihovu isplatu u smislu odredbi člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud nalazi da se nižestepene odluke zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno. Stoji činjenica da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kada je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu. Međutim, u konkretnom slučaju je sporno da li potraživanje poverioca na osnovu računa iz jula 2000. godine predstavlja povremeno novčano davanje u smislu citirane odredbe. Ovaj sud nalazi da u povremena novčana davanja u smislu napred navedene odredbe spadaju stanarine, zakupnine i druga davanja čija je visina unapred poznata. Na takva povremena novčana davanja poverilac ima pravo na kamatu od dana kada je sudu podnet zahtev za njihovu isplatu. U povremena novčana potraživanja ne spadaju naknade za utrošenu električnu energiju, upotrebu telefona i druge slične naknade koje se povremeno obračunavaju, odnosno one naknade čiji se iznos unapred ne zna, jer se obračunavaju mesečno ili u drugim vremenskim intervalima. Na ova dospela potraživanja poveriocu pripada zatezna kamata padanja dužnika u docnju u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne od dana kada je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. br. 14/02 od 20.03.2002. god.) - 388 -
OBLIGACIONO PRAVO
902. Sud dosuđuje naknadu štete prema cenama u vreme donošenja sudske odluke samo u slučaju kada oštećeni sam, pre donošenja sudske odluke, nastalu štetu nije otklonio, čime se uspostavlja pređašnje stanje a shodno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, kada oštećeni sam otkloni štetu, pre donošenja sudske odluke, šteta i dalje postoji ali je ona sada izražena u novčanom obliku – izdatku koji je oštećeni imao za popravljenu ili novokupljenu stvar. Ona ne predstavlja više naturalnu već novčanu štetu, pa se na takve slučajeve primenjuje odredba člana 394. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj, kada obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi. Na takve slučajeve, kada je u pitanju zatezna kamata, primenjuje se odredba člana 277. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje zateznu kamatu. U takvoj situaciji, dužnik pada u docnju na dan kada oštećeni sam otkloni štetu. Isplatom novčanog iznosa u visini koju je oštećeni platio za opravku oštećene stvari otklanjaju se posledice štete, a zatezna kamata predstavlja iznos štete zbog nekorišćenja novca od dana docnje pa do isplate. (Gž. br. 9794/03 – P. br. 2445/02)
903. Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, kao vid pretpostavljene štete, ima pravo zahtevati razliku od potpune naknade štete. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 722/01 od 06.02.2002. god.)
904. U slučajevima potraživanja neplaćene zakupnine kamata na neplaćeni iznos teče od dana podnošenja tužbe. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je tužiocu dosudio po osnovu neplaćene zakupnine i kamatu, po zakonu računajući od dospelosti svake mesečne zakupnine. Protiv presude žalbu je izjavio tuženik, navodeći da istu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava i to u delu o kamati. Okružni sud je našao da je žalba osnovana. Među strankama je nesporno da je tužilac oktobra 1995. godine izdao u zakup stan tuženiku i da mu ovaj nije plaćao zakupninu, koja ukupno iznosi 46.200,00 dinara. Osnovano se u žalbi ističe da kamata na dosuđeni iznos nije pravilno dosuđena i to u smislu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju se radi o potraživanju neplaćene zakupnine, što predstavlja povremeno novčano davanje i da u smislu pomenutog propisa kamata teče od dana podnošenja tužbe, a ne od dana dospelosti iznosa zakupnine. Sa prednjih razloga, sud je preinačio prvostepenu presudu u delu dosuđene kamate i to za svaki dospeli deo od dana utuženja. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 1914/2002. od 26.08.2002. god.) - 389 -
OBLIGACIONO PRAVO
905. Tužilac ne može zastareli iznos da potražuje kao sticanje bez osnova jer iz samog instituta sticanja bez osnova proizilazi da je takav zahtev neosnovan. Iz obrazloženja: Potraživanje tužioca predstavlja cenu za 25,89 m2, jer ovu kvadraturu tuženi nije platio isplaćujući ugovorenu kupoprodajnu cenu za poslovni prostor od 64,25 m2, jer su uplate vršene u docnji. Pravilno drugostepeni sud nalazi kod utvrđene činjenice u prvostepenom postupku da je na ime cene poslovnog prostora tužiočevo potraživanje dospelo za naplatu 12.02. 1991. godine a tužilac je podneo tužbu na dan 4.01.1996. godine, da je tužba podneta po proteku roka zastarelosti od 3 godine koji je propisan odredbom člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac potražuje nominalni iznos na ime cene neplaćenog poslovnog prostora iako kao osnov svog potraživanja navodi neosnovano obogaćenje. U konkretnoj situaciji deo imovine tužioca nije prešao u imovinu tuženog bez osnova u pravnom poslu, jer su parnične stranke zaključile ugovor iz oblasti prometa i usluga, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, što je opšte pravilo za primenu tog instituta. To znači, da u konkretnoj situaciji nema obogaćenja bez osnova na strani tuženog. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da je potraživanje tužioca iz ugovora o prometu robe i usluga zastarelo (dospelo je 12.02.1991. godine a tužba je podneta 4.01.1996. godine) u kojoj situaciji se po tom osnovu ne može istaći drugi zahtev odnosno tužilac ne može zastareli iznos da potražuje kao sticanje bez osnova jer iz samog instituta sticanja bez osnova proizilazi da je takav zahtev neosnovan. Tužilac u ovoj pravnoj stvari potražuje od tuženog štetu u smislu odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zbog docnje tuženog u plaćanju novčane obaveze pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca po iznetom osnovu zastarelo jer je zastarelo pravo iz kojeg proističe potraživanje naknade štete zbog docnje u plaćanju novčane obaveze. Zbog toga je za odlučivanje o prigovoru zastarelosti tužiočevog potraživanja odlučio da je nominalni iznos cene za poslovni prostor dospeo za naplatu pre tri godine od dana podnošenja tužbe. Kako je pravo tužioca da potražuje taj nominalni iznos zastarelo, to je zastarelo i pravo tužioca da od tuženog potražuje naknadu štete po iznetom osnovu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 379/01 od 06.02.2002. god.)
906. Poreski obveznik ima pravo na kamatu na iznos neosnovano naplaćenog poreza i to od dana naplate poreza pa do dana povraćaja istog kao pretpostavljene štete. Iz obrazloženja: Tužilac i po stanovištu Vrhovnog suda ima pravo na kamatu na iznos neosnovano naplaćenog poreza i to od dana naplate poreza pa do dana povraćaja istog, kao pretpostavljene štete i to po odredbi člana 278. stav 1. ZOO. Poništavanjem rešenja o naplati poreza proizilazi da je tužena nezakonito oduzela sredstva tužioca, nezakonito ih je držala za period od skidanja sa računa do povraćaja, pa je dužna da tužiocu naknadi štetu u smislu napred citiranih odredaba ZOO. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 213/01 od 04.04.2001. god.) - 390 -
OBLIGACIONO PRAVO
907. Kada poverilac pretrpi štetu zbog dužnikovog zadocnjenja u plaćanju novčane obaveze a ta šteta je veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, poverilac ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je između stranaka zaključen ugovor o isporuci voća po kome je tužilac u vremenu od 25. avgusta 1991. do 29. avgusta iste godine tuženom isporučio ukupno 2.537 kilograma bresaka, a ukupna količina bresaka na dan isporuke iznosila je 25.879,00 tadašnjih dinara. Tuženi nije ispunio obavezu plaćanja u ugovorenom roku od 30 dana pa je pao u docnju sa ispunjenjem ove novčane obaveze. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja, nižestepeni sudovi nalaze da je tuženi dužan da tužiocu isplati iznos ugovorene otkupne cene bresaka, a da je neosnovan zahtev tužioca za isplatu razlike do visine cene bresaka na dan donošenja prvostepene odluke. Svoju odluku sudovi su zasnovali na primeni odredbe člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova je pogrešno. Neposredno dejstvo pravnog odnosa iz svake obligacije je da ona za dužnika stvara obavezu, a poveriocu daje određeno pravo. Dužnik je obavezan da obavezu izvrši prema njenom sadržaju, a ukoliko to ne učini poverilac ima pravo zahtevati njeno ispunjenje prinudnim putem. Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo u smislu člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Visina materijalne štete utvrđuje se prema cenama na dan presuđenja (član 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), i ovaj propis, kao i više drugih, ublažuje strogost monetarnog nominalizma i predvideo je revalorizaciju potraživanja saglasno principu pravičnosti i potpunosti naknade štete (član 190. Zakona o obligacionim odnosima). Prema odredbi člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju tužilac ima pravo na naknadu štete zbog docnje tuženog u plaćanju novčane obaveze i to u iznosu koji prelazi visinu stope zatezne kamate za vreme docnje, do potpune naknade štete, koju tužilac može opredeliti prema cenama proizvoda koje je isporučio važećih na dan donošenja prvostepene odluke. Neprimenjivanje ovih propisa predstavlja manu u primeni materijalnog prava, koja je, uslovila ukidanje obe presude nižestepenih sudova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3992/01 od 31.10.2001. god.)
908.
Na povremena novčana davanja kao što su, stanarine, zakupnine i druga davanja čija je visina unapred poznata, poverilac ima pravo na kamatu od dana kada je sudu podneo zahtev za njihovu isplatu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Prev. 221/99 od 10.11.1999. god.)
909.
Da bi tužilac mogao ostvariti naknadu inflatorne štete u sadašnjoj vrednosti građevinskog materijala i radne snage potrebna je krivica za docnju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 736/98 od 10.03.1999. god.) - 391 -
OBLIGACIONO PRAVO
910. Na dospelu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6520/97 od 26.05.1998. god.)
911. Zatezna kamata na iznos dosuđene nematerijalne štete teče od donošenja prvostepene presude kojom je naknada određena. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 190/98 od 24.04.1998. god.)
912. Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u stranoj valuti, isplata se može izvršiti samo u dinarima na dan isplate, s tim što poveriocu za vreme docnje pripada domicilna kamata i dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1248/97 od 01.04.1998. god.)
913. Izvršni naslov koji glasi na dinarsku protivvrednost deviznih sredstava na dan isplate ima isti tretman kao i devizno potraživanje. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 19/98 od 12.03.1998. god.)
914. Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, onda poveriocu od docnje do isplate, pripada domicilna kamata u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6797/97 od 21.01.1998. god.)
915. Od padanja dužnika u docnju, ako štetu zbog docnje ne pokriva zatezna kamata, poverilac može da traži razliku do potpune naknade štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1560/97 od 11.06.1997. god.)
916. Kada je sudsko poravnanje koje predstavlja izvršni naslov protivno prinudnim propisima u pogledu zatezne kamate, onda je izvršni sud po prigovoru dužnika bio dužan da dozvoli izvršenje u pogledu visine stope zatezne kamate samo do visine stope određene zakonom. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Pzz. 36/96 od 05.02.1997. god.) - 392 -
OBLIGACIONO PRAVO
917. Kada nije plaćena cena za preuzetu robu, tužilac ima pravo na naplatu njene protivvrednosti po cenama na dan veštačenja, jer je predmet tužbenog zahteva nominalni iznos vrednosti isporučene robe i šteta zbog zadocnjenja u plaćanju cene. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 10/96 od 07.02.1996. god.)
918. Avalista odgovara za meničnu obavezu onako kako odgovara onaj za koga jemči, imalac menice može od avaliste potraživati, pored nominalnog iznosa na koji menična obaveza glasi, i štetu zbog docnje u plaćanju menične obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 316/96 od 10.07.1996. god.)
919. Lice koje je pravnosnažnom presudom oslobođeno krivične odgovornosti nije izloženo posebnim odredbama o zastarevanju zahteva za naknadu štete iz člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, pa se zastarelost ocenjuje prema opštim propisima iz člana 376. toga zakona, pri čemu isticanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku dovodi do prekida zastarevanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2895/96 od 03.03.1996. god.)
920. Propusti u sudskom postupku ne mogu biti razlog da se inflatorna šteta prevali na sud, odnosno državu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3593/96 od 02.10.1996. god.)
921. Kad zastari novčano potraživanje iz koga proističpe pravo na naknadu inflatorne štete zastarelo je i pravo na naknadu štete zbog docnje u plaćanju novčane obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 229/96 od 18.05.1996. god.)
922. Ako posle pravosnažnosti presude kojom je dosuđeno glavno potraživanje dođe do obezvređivanja novčanog iznosa usled inflacije a dužnik nije platio dug ni po pravosnažnoj presudi, poverilac može novom tužbom zahtevati štetu po osnovu člana 278. st. 2. ZOO nastalu usled nelaćanja glavnog duga. U tom slučaju se ne radi o presuđenoj stvari, jer se pravosnažna presuda odnosi na glavni dug a novom tužbom se zahteva naknada štete usled inflacije zbog docnje u isplati dosuđenog novčanog potražvianja. (Viši privredni sud, Pž. 2743/95 od 11.05.1995. god.) - 393 -
OBLIGACIONO PRAVO
923. Za vreme docnje u plaćanju cene za isporučenu robu poverilac ima pravo da od dužnika, po osnovu cene i štete zbog docnje u plaćanju, potražuje ukupan iznos u visini cene robe na dan presuđenja sa zateznom kamatom od dana presuđenja. (Vrhovni sud Srbije, broj P. Rev-373/95 od 13.09.1995. god.)
924. Izvođač radova ima pravo da od naručioca potražuje razliku u ceni radova, i to od dana dospelosti za plaćanje do dana plaćanja cene. (Vrhovni sud Srbije, P.Rev. 69/95 od 08.03.1995. god.)
925. Prema odredbi člana 278. st. 2. ZOO, ako je šteta koju je poverilac novčanog potraživanja pretrpeo zbog dužnikove docnje veća od iznosa koji je dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Sama docnja dužnika u plaćanju novčane obaveze predstavlja njegovu krivicu i osnov odgovornosti za naknadu štete, tako da poverilac ne mora dozvoliti krivicu dužnika za štetu koju je pretrpeo. Ta šteta koju poverilac novčanog potraživanja trpi može se sastojati u razlici između zatezne kamate i visine stope rasta cena na malo za vreme docnje, a prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, a može se sastojati i u vidu gubitka na drugim dobrima ili stvarima. Kada se šteta izračunava na bazi razlike između zatezne kamate i rasta cena na malo za vreme docnje, tada se visina štete izračunava egzaktno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 67/95 od 08.03.1995. god.)
926. Rast cena na malo u februaru mesecu 1994. godine prema zvaničnim statističkim podacima, ne može biti osnov za izračunavanje visine štete u smislu odredbe člana 278. stav 2. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 97/95)
927. Oštećeni osiguranik ima pravo da od osiguravajuće organizacije po osnovu obaveznog osiguranja od auto odgovornosti naplati iznos koji ne prelazi limit osiguranja po polisi i Odluci o određivanju najnižih osiguranih iznosa na koje se mora ugovoriti osiguranje auto odgovornosti za štete pričinjene trećim licima koja je važila u vreme osiguranog slučaja. Međutim, valorizaciju ovog potraživanja ukoliko je limit osiguranja isplaćen osiguraniku, osiguranik može sa osnovom potraživati samo neposredno od štetnika a ne od osiguravajuće organizacije i štetnika solidarno. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 896/95 od 22.03.1995. god.)
928. Rast cena na malo u februaru mesecu 1994. godine prema zvaničnim statističkim podacima, ne može biti osnov za izračunavanje visine štete u smislu odredbe člana 278. stav 2. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 97/95) - 394 -
OBLIGACIONO PRAVO
929. Kada je na iznos glavnog duga primenjena stopa rasta cena na malo po poslednjoj objavljenoj stopi rasta cena na malo i fiksne stope od 1,2% mesečno, onda je pravilno primenjen član 1. Zakona o visini stope zatezne kamate. Poverilac nema pravo na razliku prema kasnije objavljenoj stopi rasta cena na malo u narednom mesecu a za prethodni mesec. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 482/95 od 13.12.1995. god.)
930. Umesto revalorizacije novčane obaveze u vreme visoke inflacije, ako štetu zbog docnje dužnika ne pokriva zatezna kamata, poverilac ima pravo da traži razliku između zatezne kamate i potpune štete, na osnovu čl. 278. st. 2. ZOO, počev od dana nastanka dužnikove docnje do isplate šteta zbog docnje dužnika u isplati ugovorne cene robe može se dosuditi u visini sadašnje cene iste robe, zavisno od konkretnog slučaja. (Savezni sud Beograd, Gzs. 26/93 od 10.03.1994. god.)
931. Ugovaranje zatezne kamate nije dopušteno, jer je visina stope zatezne kamate određena prinudnim propisima. Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, onda ugovorena kamata teče posle dužnikove docnje. (Vrhovni sud Srbije Prev. 33/94 od 09.03.1994. god.)
932. Poverilac novčanog potraživanja, koji zbog docnje dužnika potražuje veću štetu od iznosa zatezne kamate, ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade. Ako se potraživanje cene plaćene u docnji odnosi na isporučenu robu ili izvršene usluge, visina razlike do potpune naknade štete može se zahtevati u visini razlike između cene robe, odnosno cene izvršene usluge u vreme dospeća novčane obaveze, u odnosu na cene na dan plaćanja, uz uračunavanje iznosa koji je oštećeni primio po osnovu zateznih kamata. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 36/94 od 23.11.1994. god.)
933. Pravo na procesnu zateznu kamatu iz člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, može da se ostvaruje samo u sporu za isplatu dospele ugovorne zatezne kamate, s tim da se zahtev za procesnu kamatu od dana utuživanja dospele kamate može da istakne sve do zaključenja glavne rasprave. Poverilac koji je propustio da u tom sporu istakne zahtev za procesnu kamatu ne može tu kamatu da ostvaruje u posebnom sporu. Procesna zatezna kamata na iznos neisplaćene dospele zatezne kamate ne može da se traži sve dok ne prestane glavno novčano potraživanje iz koga proizilazi, pa i kada je obračunata i utužena u apsolutnom iznosu uz glavni zahtev. (Zajednička sednica Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 04.11.1987. god.) - 395 -
OBLIGACIONO PRAVO
POBIJANJE DUŽNIKOVIH PRAVNIH RADNJI (Čl. 280 – 285. Zakona o obligacionim odnosima)
934. Ne stiču se uslovi za uspešno pobijanje dužnikovih pravnih radnji pokretanjem parnice za izmirenje duga, već samo prethodno izdejstvovanom pravnosnažnom presudom po kojoj se poverilac nije mogao namiriti iz imovine dužnika ni u postupku njenog prinudnog izvršenja. Iz obrazloženja: Tužilja i drugotuženi su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - živeli u vanbračnoj zajednici. U predmetu nadležnog opštinskog suda tužilja je protiv drugotuženog podnela tužbu za utvrđenje njenog svojinskog udela u sticanju imovine u vanbračnoj zajednici, s tim što je u toku postupka preinačila tužbu i na ime svog učešća u sticanju te imovine tražila da joj drugotuženi isplati iznos od 2.000.000,00 dinara. U drugom predmetu istog suda tužilja je podnela tužbu protiv drugotuženog za naknadu nematerijalne štete. Oba ova postupka su u toku. Dana 10.10.2002. godine zaključen je i pred sudom overen ugovor o kupoprodaji kojim je drugotuženi prodao prvotuženoj svoj naznačeni stan. Tužilja je u ovom sporu tražila poništaj navedenog ugovora s pozivom na odredbe čl. 280. do 285. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je taj ugovor zaključen na njenu štetu, pošto drugotuženi više nema druge imovine iz koje bi ona mogla naplatiti svoje potraživanje povodom kojeg vodi parnice. Pravilno su nižestepeni sudovi našli da tužbeni zahtev nije osnovan. Saglasno članu 280. stav 1. ovog Zakona, pravo na pobijanje dužnikovih pravnih radnji ima poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu. U smislu ove zakonske odredbe, dospelost potraživanja podrazumeva i njegovu izvršnost. Takođe, potrebno je da je ta pravna radnja dužnika preduzeta na štetu poverioca, što znači da postoji utvrđena ili verovatna insolventnost dužnika u odnosu na mogućnost namirenja poveriočevog potraživanja. To znači da je poverilac prethodno iscrpeo sva pravna sredstva zaštite svojih prava prema dužniku, da je vodio spor protiv dužnika, dobio pravnosnažnu i izvršnu sudsku presudu i da nije uspeo da se namiri iz dužnikove imovine ni prinudnim putem. U ovom slučaju, navedeni uslovi nisu ispunjeni, jer tužilja u pokrenutim parnicama tek dokazuje postojanje svog potraživanja. Stoga su neosnovani revizijski navodi da su ispunjeni zakonski uslovi za podizanje "Paulijanske tužbe" i da je tužiljino potraživanje dospelo onog momenta kada je ona stekla pravo na podnošenje tužbe za naknadu nematerijalne štete od drugotuženog i za naknadu svog učešća u zajednički stečenoj imovini u dinarskoj protivvrednosti. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2872/06 od 08.02.2007. godine)
935. Sud će kao neblagovremenu odbaciti tužbu tužioca za pobijanje dužnikovih pravnih radnji kada je podneta po proteku roka od jedne godine za raspolaganje. - 396 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 281. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato. Prema odredbi člana 285. stav 1. ovog Zakona, tužba za pobijanje može se podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1., a za ostale slučajeve u roku od tri godine. Imajući to u vidu, a posebno ovde ključnu činjenicu da je tužba za pobijanje dužnikovih pravnih radnji podneta naznačenog dana tj. neblagovremeno, prvostepeni sud je pravilno zaključio da se ista, u skladu sa citiranim zakonskim odredbama, ima odbaciti. Dakle, protekao je zakonom propisani prekluzivni rok od jedne godine za pobijanje dužnikovih pravnih radnji kod teretnog raspolaganja, kakvo je raspolaganje u konkretnom slučaju. (Rešenje Okružnog suda u N. Sadu, Gž. 2016/06 od 10.10.2007. godine)
936. Besplatno raspolaganje može se pobijati ako je dužnik znao da preduzetim radnjama nanosi štetu poveriocima. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništen ugovor o poklonu zaključen između tuženika međusobno . . . Drugostepeni sud je odbio žalbu drugotužene kao neosnovanu, i potvrdio je prvostepenu presudu. Iz spisa proizilazi da je tužilac bio izvršni poverilac, protiv prvotuženika kao dužnika radi naplate novčanog potraživanja, pa je prvotuženik u toku trajanja izvršnog postupka otuđio predmetnu imovinu ugovorom o poklonu drugotuženoj – svojoj ćerki. Neosnovana je žalba u celosti, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta ustanovi pobijanja dužnikovih pravnih radnji - član 280-281. ZOO, jer je očigledno prvotuženik znao da zaključenje ugovora o poklonu i pomenutim raspolaganjem nanosi štetu tužiocu, pa ima mesta poništaju pomenutog pravnog posla. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 624/05 od 24.05.2005. god.)
937. Svaki poverilac ima pravo da pobija pravne radnje svog dužnika, ako je njegovo potraživanje dospelo za isplatu, a dužnik preduzima takve pravne radnje koje štete poveriocu u smislu nemogućnosti ispunjenja njegovog dospelog potraživanja. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G..., P. br. ____od 19.03.2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da ugovor o poklonu zaključenim i overenim Ov. br. _____između tužene - 397 -
OBLIGACIONO PRAVO kao poklonoprimca i njenog supruga M. kao poklonodavca nema pravnog dejstva prema tužiocu kao pobijaču, te se obavezuje tužena da radi namirenja novčanog potraživanja od 84.900,00 dinara zajedno sa kamatom kao i ostalih potraživanja utvrđenih iz rešenja po dozvoli izvršenja I. br. ____Opštinskog suda u G... koje tužilac ima prema njenom suprugu i poklonodavcu, trpi da se iz vrednosti poklonjene nepokretnosti izvrši naplata u izvršnom postupku u predmetu I. br. _____. Protiv navedene presude tužena strana je izjavila žalbu. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br. ____od 20.05.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je presudu Opštinskog suda u G... P. br. ____od 19.03.2003. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Neosnovani su navodi u žalbi tuženika da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Na osnovu izvedenih dokaza nesumnjivo je utvrđeno da je suprug tužene dobročinim pravnim poslom – ugovorom o poklonu tuženoj poklonio predmetnu nepokretnost, koju je jedino imao u svojini a nakon prema njemu utvrđenog potraživanja tužioca. Ovo potraživanje tužioca nije realizovano ni u izvršnom postupku jer dužnik nije raspolagao sa imovinom iz koje bi se moglo naplatiti ovo potraživanje tužioca. To znači da je ova radnja dužnika dobročinog raspolaganja preduzeta na štetu tužioca kao poverioca. Pravilno prvostepeni sud izvodi zaključak da su u konkretnom slučaju ispunjeni zakonski uslovi za pobijanje ove pravne radnje dužnika, a shodno odredbi člana 280-286. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 447/03 od 20.05.2003. god.)
938. Ispunjeni su uslovi za poništaj pravne radnje prenosa imovine na nova preduzeća, ako dužnik izvrši svoju transformaciju u holding ili osnuje nova preduzeća i na njih prenese svoju imovinu i time onemogući poverioca da se u postupku izvršenja namiri iz njegove imovine. Iz obrazloženja: Nije osnovan navod revizije da tužilac ne trpi posledice transformacije bivšeg GP "R...M..." u holding, a zatim i osnivanjem novih preduzeća. Ovo zbog toga što je prenosom imovine na njih onemogućio poverioca, ovde tužioca, da se namiri u postupku izvršenja iz njegove imovine. Prema odredbi člana 280. Zakona o obligacionim odnosima, pod pravnom radnjom preduzetom na štetu poverilaca podrazumeva se svaki postupak dužnika usled koga se dužnikova imovina smanjuje i čime se izgledi poverioca za namirenje pogoršavaju. Transformacijom u Holding odnosno osnivanjem novih preduzeća na koje je dužnik preneo svoju imovinu, namirenje tužioca je bilo onemogućeno, čime su bili ispunjeni uslovi za poništaj pravne radnje prenosa imovine na nova preduzeća, što znači u delu kojim je onemogućen poverilac da namiri svoje potraživanje. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da su ispunjeni svi uslovi za usvajanje paulijanske tužbe. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 52/2000 od 28.06.2000. god.) - 398 -
OBLIGACIONO PRAVO
939. Prema odredbi člana 280. ZOO poverilac u cilju svog namirenja može, pod određenim uslovima, tražiti da se prema njemu proglase da su bez dejstva pravne radnje koje je preduzeo dužnik, a koje se tiču dužnikove imovine. Iz obrazloženja: Odredba člana 280. ZOO ovlašćuje poverioca da u svrhu svog namirenja može, pod određenim uslovima, tražiti da se prema njemu proglase da su bez dejstva pravne radnje koje je preduzeo dužnik, a koje se tiču dužnikove imovine. Odredba člana 281. stav 3. istog zakona sadrži uslove pod kojima se može podizati tužba za pobijanje besplatnih raspolaganja insolventnog dužnika. U takvom slučaju poverilac koji pobija nije dužan dokazivati ni pozitivno znanje ni skrivljeno neznanje i to kako kod dužnika tako ni kod korisnika, jer se, s jedne strane, opravdano smatra da je dužnik znao da besplatnim raspolganjem nanosi štetu poveriocima, dok se, s druge strane isto tako opravdano pretpostavlja da je to i trećem licu kao korisniku bilo poznato ili moglo biti poznato. Obe ove pretpostavke su neoborive tj. korisnik besplatnog raspolaganja kao protivnik pobijanja te pretpostavke ne može osporiti podnošenjem protivdokaza. Kako je u ovom sporu utvrđeno da je potraživanje tužioca dospelo za isplatu a da su dužnici insolventni a tužbom se pobija besplatno raspolaganje dužnika u kom slučaju se smatra da su dužnici znali da preduzetim raspolaganjem nanose štetu poveriocima a za pobijanje te radnje po zakonu se ne zahteva da je korisniku raspolaganja to bilo poznato ili moglo biti poznato, po oceni Vrhovnog suda, suđeno je pravilnom primenom materijalnog prava kada je utvrđeno da navedeni ugovor o poklonu gubi dejstvo prema tužiocima u obimu koliko je potrebno za ispunjenje navedenih potraživanja. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4416/99 od 26.01.2000. god.)
940.
Poverilac može pobijati pravne radnje dužnika, kojima se osejućuje ispunjenje obaveze ako je potraživanje dospelo i ako su učesnici pravnog posla nesavesni. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4255/99 od 06.10.1999. god.)
941.
Pravne radnje lica odgovornog za naknadu štete kojima ovaj umanjuje svoju imovinu, oštećeni, kao poverilac, može paulijanskom tužbom uspešno pobijati pod uslovom da je obaveza odgovornog lica da štetu naknadi i visina te obaveze utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom najkasnije do okončanja postupka pred prvostepenim sudom u parnici u kojoj se pravne radnje pobijaju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4654/96 od 17.12.1996. god.)
942.
Kako prema odredbi člana 280. stav 1. ZOO-a, svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za naplatu i bez obzira kada je nastalo može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca, to za uspeh po zahtevu paulijanske tužbe nije neophodno da potraživanje bude utvrđeno sudskom odlukom, već da je dospelo za naplatu. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 135/96 od 12.02.1996. god.) - 399 -
OBLIGACIONO PRAVO
943. Pravne radnje lica odgovornog za naknadu štete kojima ovaj umanjuje svoju imovinu, oštećeni, kao poverilac, može paulijanskom tužbom uspešno pobijati pod uslovom da je obaveza odgovornog lica da štetu naknadi i visina te obaveze utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom najkasnije do okončanja postupka pred prvostepenim sudom u parnici u kojoj se pravne radnje pobijaju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4654/96 od 17.12.1996. god.)
PRAVO ZADRŽAVANJA (Čl. 286 – 289. Zakona o obligacionim odnosima)
944. Kada postoji pravo zadržavanja, ono, kao građanskopravni institut, isključuje protivpravnost. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije cenio odbranu okrivljenog da je on stvari oštećene zadržao radi obezbeđenja svog novčanog potraživanja prema oštećenoj. Radi se o pravnom institutu regulisanom u čl. 286. do čl. 289. Zakona o obligacionim odnosima, po kojem poverilac dospelog novčanog potraživanja ima pravo zadržati dužnikove stvari koje se nalaze u njegovim rukama. Postojanje građanskopravnog instituta prava zadržavanja isključuje protivpravnost. Prema čl. 14. Krivičnog zakonika protivpravnost je element krivičnog dela, te isključenje protivpravnosti isključuje i postojanje krivičnog dela. Stoga je bilo nužno utvrditi činjenice od značaja za ocenu da li ima mesta primeni građansko pravnog instituta prava zadržavanja, a radi ocene osnovanosti odbrane okrivljenog. Prvostepeni sud je propustio da utvrdi postojanje ili nepostojanje dospelog novčanog potraživanja okrivljenog prema oštećenom, te da oceni da li je u smislu navedenih odredbi Zakona o obligacionim odnosima okrivljeni imao pravo da zadrži stvari oštećene. (Presuda Opštinskog suda u Nišu K. 1950/07 od 28. 1. 2008. godine i Rešenje Okružnog suda u Nišu Kž. br. 712/08 od 24. 4. 2008. godine)
945. Pravo zadržavanja je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar sve dok dužnik sa svoje strane ne namiri potraživanje titulara prava zadržavanja. Iz obrazloženja: O protivtužbenom zahtevu je odlučeno pravilnom primenom materijalnog prava. Protivtuženi je zadržao stvari protivtužioca dok mu se ne plati njegovo utuženo i dosuđeno potraživanje prema pro- 400 -
OBLIGACIONO PRAVO tivtuženom. To pravo zasnovano je na odredbi člana 286. stav 1. ZOO. Pravo zadržavanja je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar sve dok dužnik sa svoje strane ne namiri potraživanje titulara prava zadržavanja. Stvari koje je protivtuženi zadržao su stvari kojima je protivtužilac trebao da izvrši ugovornu obavezu za koju mu je protivtuženi isplatio avans koji je protivtužilac neosnovano zadržao preko visine cene izvedenih ugovorenih radova. Dakle, postoji materijalni koneksitet-veza putem zadržanih stvari. Stoga pravo zadržavanja postoji uvek kada se u istom licu nađu obaveza na povraćaj stvari protivniku i potraživanje prema ovome, čak i u situacijama kada ne postoji veza između tražbine i stvari. Otuda protivtuženi ima pravo da zadrži stvar sve dok mu protivtužilac ne plati utuženo i dosuđeno potraživanje. Retencija je sredstvo zakonske samozaštite prava i dozvoljene samopomoći. Izuzetak propisom člana 287. stav 1. ZOO na koji se u revizijskim razlozima poziva revident ne može se primeniti na materijalno pravni odnos stranaka upravo sa iznetih razloga. Ovo su razlozi sa kojih se ne može prihvatiti ni drugi revizijski razlog koji se tiče prava protivtužioca na utuženu štetu nastalu nemogućnošću korišćenja zadržanih stvari koje se protivtužbom traži. Protivtuženi je stvari protivtužioca zadržao i za to zadržavanje ima uporište u čl. 286. ZOO. Zadržavanje se smatra dozvoljenom samopomoći. Kada neko postupa u slučaju dozvoljene samopomoći i njome prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan da je nadoknadi, što je jasno propisano članom 162. stav 1. ZOO. Izneto upućuje i na to da su neprihvatljivi revizijski razlozi u delu u kome se ističe da je protivtuženi postupao protivno članu 13. ZOO zloupotrebom prava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. br. 406/05 od 23.11.2005. god.)
946. Samo pokretne stvari mogu biti predmet prava zadržavanja. Iz obrazloženja: Zahtev tužene R. da je ona suvlasnik predmetnog stana sa udelom od 1/2 po osnovu bračne tekovine u celini je odbijen presudom ovog suda od 28.02.2003. godine. Kako je tužilac vlasnik stana po osnovu poklona od strane njegovog pokojnog oca, tuženi su u obavezi da tužiocu stan predaju na osnovu člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - jer tuženi sada stan koriste bez ikakvog pravnog osnova. Tuženi ne mogu zadržati stan na korišćenju ni u smislu odredbe člana 286. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po osnovu prava zadržavanja, odnosno po osnovu obaveze koje tužilac ima prema tuženim J. i maloletnoj N. a povodom neplaćene alimentacije. Naime, prema stavu ovog suda - pravo zadržavanja se može odnositi samo na pokretne ali ne i na nepokretne stvari, tako da i nije od značaja da li je tužilac iz predmetnog stana izašao protivno svojoj volji. ( Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1619/03 od 05.12.2003. godine )
947. Poravnanje zaključeno u toku parničnog postupka pred sudom (sudsko poravnanje) ili van suda (vansudsko poravnanje) predstavlja ugovor stranaka kojim one uređuju svoj sporni građanskopravni odnos. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3284/99 od 02.11.1999. god.) - 401 -
OBLIGACIONO PRAVO
POVERIOČEVA PRAVA U NEKIM POSEBNIM SLUČAJEVIMA (Čl. 290 – 294. Zakona o obligacionim odnosima)
948. Umesto izvršenja obaveze u svemu kako ona glasi - predaje stvari određenih po rodu, poverilac može tražiti isplatu njihove vrednosti, pod uslovom da je dužnika, koji je u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze, obavestio da će vršiti pravo izbora iz člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da ga je obavestio da je izvršio izbor pa traži vrednost dugovanih stvari. Iz obrazloženja: Članom 290. Zakona o obligacionim odnosima regulisana su prava poverioca u posebnim slučajevima, pa i za slučaj kada se obaveza dužnika sastoji u davanju stvari određenih po rodu. Otpadni materijal i vagoni mogu se kvalifikovati kao stvari određene po rodu. Relevantne odredbe: Kada se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, a dužnik dođe u docnju, poverilac pošto je prethodno o tome obavestio dužnika - može po svom izboru nabaviti stvari istog roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete; pravo izbora je na poveriocu – član 290. Zakona o obligacionim odnosima. Iz toga proizilazi da su bitne činjenice za usvajanje zahteva za naknadu vrednosti dugovanih stvari, ukoliko je to izbor poverioca u ovakvom slučaju, i da je dužnik pao u docnju sa ispunjenjem svoje obaveze predaje stvari određenih po rodu. Prvostepeni sud nije utvrdio kada je tuženi pao u docnju, kao ni činjenicu da je poverilac - ovde tužilac, prethodno obavestio dužnika da će vršiti pravo iz člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, i izbor prava koje će vršiti, imajući u vidu da može nabaviti stvari i tražiti naknadu cene i naknadu štete ili da može zahtevati samo naknadu vrednosti dugovanih stvari i naknadu štete. Te činjenice prvostepeni sud nije utvrdio i nije dao razloge zbog kojih nalazi da one nisu bitne, iako je to u suprotnosti sa navedenom odredbom materijalnog prava. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 6521/10 (1) od 13.01.2011. godine)
949. Ako dužnik nenovčane obaveze predaje stvari određenih po rodu padne u docnju njegova obaveza po samom zakonu postaje alternativna. On tada duguje ili naknadu cene stvari koju je poverilac pribavio na drugoj strani ili vrednost dugovanih stvari. U svakom slučaju pravo izbora je na poveriocu, na kome je i obaveza da o svom izboru prethodno obavesti dužnika. - 402 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Među parničnim strankama je zaključen ugovor koji - zapravo - predstavlja ugovor o razmeni roba, po kome je predmet obaveze tužioca bila isporuka brašna T-500 i predsmeše, odnosno mlinskih proizvoda, a predmet obaveze tuženog isporuka merkantilne pšenice navedenog kvaliteta i roda. Članom 1. ugovora ugovorena je razmena mlinskih proizvoda u protivvrednosti od 875.000 kg merkantilne pšenice, a u članu 3. su ugovoreni pariteti tako da se za 100 kg merkantilne pšenice isporučuje 58 kg brašna T-500 ili 120 kg predsmeše, odnosno stočnog brašna. Iz ovoga sledi da je obaveza na strani tužioca bila alternativna, te da se tužilac mogao osloboditi svoje obaveze bilo isporukom brašna, bilo isporukom predsmeše, odnosno stočnog brašna, a u količinama koje su prema paritetu ugovorene. Predmet obaveze tuženog je bila isporuka merkantilne pšenice. Rok za izvršenje obaveze tuženog je bio 31.07.2003. godine i to franko silosi tužioca. Članom 5. ovog ugovora predviđeno je da se za slučaj da tuženi ne ispuni svoju obavezu na utvrđen način i u naznačenom roku - tužilac ovlašćuje da na teret tuženog kupi nevraćenu količinu odgovarajuće merkantilne pšenice po cenama na tržištu Produktnoj berze na dan kupovine. Navedena odredba suštinski predstavlja sporazum stranaka u smislu člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, kojim su regulisana posebna poveriočeva prava u nekim posebnim slučajevima, odnosno u ovom slučaju - kada se obaveza dužnika sastoji u davanju stvari određenih po rodu ( kakvu prirodu ima obaveza na strani tuženog, koji je bio dužan isporučiti merkantilnu pšenicu odgovarajućeg kvaliteta ). Prema odredbi člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, kada se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu a dužnik dođe u docnju, poverilac - pošto je prethodno o tome obavestio dužnika može po svom izboru nabaviti stvari istog roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete, ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. Iz navedene odredbe proizlazi da je obaveza dužnika koji nije ispunio obavezu isporuke stvari određenih po rodu, po samom zakonu alternativna, pa je on u obavezi ili da naknadi cenu robe koja je nabavljena od strane poverioca i naknadi eventualnu štetu, ili da naknadi vrednost dugovanih stvari i naknadi eventualnu štetu. Prema navedenoj odredbi pravo izbora je na poveriocu, s tim da zakonodavac uslovljava poverioca na preduzimanje određenih radnju u cilju korišćenja ovog njegovog prava, a to je - da prethodno o tome obavesti dužnika. U smislu člana 5. ugovora zaključenog u konkretnom slučaju, isključena je obaveza poverioca da o svom izboru obavesti dužnika, imajući u vidu da je izbor učinjen već samom odredbom ugovora - poverilac, odn. ovde tužilac, ima pravo da pribavi stvari na drugoj strani i da potražuje naknadu cene nabavljenih stvari i to po ceni određenoj na naznačeni način. Osim toga, poverilac je u konkretnom slučaju, prema odredbi ugovora, bio oslobođen i obaveze da o tome prethodno obavesti tuženog koji ima svojstvo dužnika ove obaveze, jer se može smatrati da je ovo obaveštenje učinjeno već samim ugovorom. Ovakvo ugovaranje je dozvoljeno i prvostepeni sud je iznete činjenice morao imati u vidu. ( Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 3090/06 od 28.12.2006. godine )
950. Kada se obaveza dužnika sastoji od neke zanemljive radnje, a dužnik tu obavezu na vreme nije izvršio, poverilac može lično uraditi ono što je dužan uraditi dužnik, ili to poveriti trećem licu. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 4698/99 od 21.10. 1999. god.) - 403 -
OBLIGACIONO PRAVO
951. Kod alternativnog ovlašćenja predaje ambalaže ili plaćanja protivvrednosti - ako po pravosnažnosti presude tuženi ne izvrši obavezu, a tužilac ga pozove da obavezu izvrši (preda ambalažu) - po proteku toga roka - tužilac u skladu sa odredbom iz čl. 293. ZOO ima pravo na naknadu štete zbog neispunjenja. (Obaveza iz presude više ne važi. Pravo izbora iz čl. 405. ZOO). (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev.180/93 od 03.11.1993. god.)
PRESTANAK OBAVEZA - OPŠTE PRAVILO (Čan 295. Zakona o obligacionim odnosima)
952. Sporazum o otpuštanju duga može biti punovažan i ako nije zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala. Iz obrazloženja: Stavom 1. izreke presude nadležnog Osnovnog suda od 16.03.2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje protiv tuženog (da se tuženi obaveže da tužilji na ime otpremnine isplati naznačeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.07.2009. godine do konačne isplate). Stavom 2. izreke tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 19.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U postupku donošenja ožalbene presude ustanovljeno je sledeće činjenično utvrđenje: da je tužilja dala naznačenu izjavu u pisanom obliku od 15.07.2009. godine koju je svojeručno potpisala a prema čijem sadržaju sledi da je za njenim radom prestala potreba kod tuženog; da je upoznata shodno članu 58 Zakona o radu - da joj pripada otpremnina u navedenom iznosu i da prihvata da primi otpremninu u manjem iznosu a da se odriče ostatka; da je direktor tuženog doneo naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog od 15.07.2009. godine (tužilji je prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i prestanka potrebe za njenim radom, s tim što je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos 16.07.2009. godine) Tužilji je isplaćen iznos sporazumom utvrđene otpremnine a ona u ovoj parnici potražuje još preostali iznos. Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud - kao drugostepeni u postupku žalbene kontrole. Prema odredbi člana 195. st.1. i 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" broj 24/05), protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava - može pokrenuti spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja odn. saznanja za povredu prava. - 404 -
OBLIGACIONO PRAVO U skladu sa ovom normom, tužilji je dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog a kojim je rešenjem - u stavu 3. dispozitiva - utvrđeno da će joj se isplatiti otpremnina u dogovorenom iznosu, koja je regulisana sporazumom. Za to je tužilja mogla da traži sudsku zaštitu u naznačenom roku računajući od 05.07.2009. godine kada joj je ovo rešenje dostavljeno. Pošto tužilja to nije učinila, ovo rešenje deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost prava tužilje na otpremninu i obima toga prava. Osim toga, prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude tužilja je dala izjavu da je upoznata da joj pripada otpremnina u stvarnoj vrednosti ali da prihvata otpremninu u umanjenom iznosu a da se odriče ostatka. Ova izjava ima karakter otpuštanja duga kao jednog od načina prestanka obaveze. Radi se o otpuštanju duga pa tada važe pravila iz odredbi člana 344 Zakona o obligacionim odnosima - obaveza prestaje kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi. Za punovažnost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala. Tužilja je dala izjavu o otpuštanju duga a tuženi se sa tom izjavom saglasio s obzirom na sadržaj naznačenog rešenja i sporazuma pa je tako ostvaren poseban samostalan razlog koji potraživanje tužilje čini neosnovanim. Zaposleni može otpustiti dug tuženom poslodavcu i s tim u vezi dati izjavu i u pogledu dospelog iznosa otpremnine da neće tražiti njeno ispunjenje. Pravo na otpremninu neotuđivo je pravo do dospelosti ali kada to potraživanje dospe tada nema smetnji da zaposleni da izjavu da neće tražiti iznos po tom osnovu. Da nije to tako ne bi i potraživanje po osnovu otpremnine spadalo u krug novčanih obligacija koje za slučaj pasivnosti zaposlenog da ih utuži u određenom roku se pretvaraju u naturalne obligacije. Pored toga, zakonom u odnosu na dospeli iznos po osnovu otpremnine nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug iz ovog osnova. Zbog toga se ne mogu prihvatiti suprotni navodi u žalbi tužilje. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 5009/10 od 03.06.2010. godine)
953. Pravo na kamatu se ne gasi samo zbog toga što je glavni dug plaćen i ugašen kroz kompenzaciju. Iz obrazloženja: Na osnovu iscrpno sprovedenog dokaznog postupka čitanjem pismenih isprava u spisima kao i prihvatanjem nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje a naime, da je tužilac tuženom za izvedene radove ispostavio dve privremene i treću okončanu situaciju koje je tuženi isplatio isključivo kroz kompenzaciju i to u docnji, te da obračunata zatezna kamata u periodu docnje iznosi 429.845,00 dinara. Neosnovani su navodi žalbe tuženog da je tužilac zaključenjem ugovora o kompenzacijama i sprovođenjem tih kompenzacija po ispostavljenim privremenim i okončanoj situaciji prihvatio da je potpuno namiren za sva potraživanja iz poslovnog odnosa, te da nema pravo na kamatu koja po prvenstvu ispunjenja ima prioritet u odnosu na glavno potraživanje koje je kompenzacijom ugašeno. - 405 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz odredaba članova 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima kao i ostalih odredaba iz odeljka III odsek 1. koje regulišu prestanak obaveza proizilazi da se pod određenim uslovima može prebiti i potraživanje na ime kamate, ali ne proizilazi obaveza pripisivanja kamate glavnom dugu niti da se prilikom prebijanja moraju prebiti sva dospela potraživanja. Ovi propisi regulišu takozvanu jednostranu kompenzaciju koja nastaje tek kada jedna strana izjavi da vrši prebijanje, što znači da je ta strana i ovlašćena da opredeli koje potraživanje i u kom iznosu se stavlja u preboj. To se posebno odnosi na ugovornu kompenzaciju kojom prilikom se strane dogovaraju koja će konkretna potraživanja staviti u preboj. Samim tim, ako poverilac neće on ne mora zateznu kamatu staviti u preboj. Odredba čl. 313. na koju se poziva žalilac, govori o uračunavanju kamate i troškova i predviđa da ako dužnik pored glavnice duguje i kamatu i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavni dug. Ovaj propis međutim, pogoduje poveriocu, jer znači da poverilac može izvršiti izbor kako će razdužiti dužnika. Ovaj propis međutim, ima dispozitivni karakter a u smislu odredbe čl. 20. ZOO, jer poverilac i dužnik pitanje uračunavanja kamate i troškova mogu urediti i drugačije. Ovaj propis međutim, uopšte ne govori o prestanku obaveze i gubljenju prava, pa poverilac u slučaju prebijanja glavnog potraživanja ne gubi pravo na kamatu samo zato što istu nije obračunao i pripisao glavnom dugu. Odredbom čl. 295. st. 2. ZOO propisano je da se prestankom glavne obaveze gasi jemstvo zaloga i druga sporedna prava. Iako kamata po načinu postanka jeste sporedno potraživanje ona se gasi prestankom glavne obaveze ali za ubuduće. Međutim, za zateznu kamatu kao sporedno potraživanje karakteristično je da ista nastaje čim dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i da postoji sve dok se glavni dug ne ugasi. Dakle, ako novčana obaveza prestane ispunjenjem ne gasi se pravo na zateznu kamatu koja je nastala do momenta ispunjenja, te se ista može obračunati i utužiti kao samostalno potraživanje. Navedeno važi i za kompenzaciju koja je takođe jedan način prestanka obaveze, pa se pravo na kamatu ne gasi samo zbog toga što je glavni dug plaćen i ugašen kroz kompenzaciju. Prema izloženom iz nijednog citiranog propisa ne proizilazi da poverilac gubi pravo na kamatu ako je njegovo potraživanje prestalo kompenzacijom a pre toga nije izvršio obračun kamate i pripis istoga glavnom dugu. Shodno gore navedenom proizilazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je u smislu odredbi čl. 277. i 279. ZOO obavezao tuženog na isplatu utuženog iznosa sa kamatom od utuženja do isplate. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8301/02 od 16.04.2003. god.)
954. Prema odredbi člana 295. Zakona o obligacionim odnosima, prestankom glavne obaveze gasi se jemstvo, zaloga i druga sporedna prava Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog na isplatu utuženog potraživanja, nalazeći da tužiocu pripada kamata. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u tom delu nalazeći da tužilac ne može novom tužbom tražiti da mu se dosudi obračunata kamata, jer je izostao zahtev u predmetu P. 297/95 kada je tužiocu dosuđeno glavno potraživanje sa kamatom - 406 -
OBLIGACIONO PRAVO od 2. septembra 1996. godine kako je opredelio tužbeni zahtev. Isplatom dosuđenog iznosa viši sud nalazi da je gašenjem glavne obaveze ugašeno i potraživanje na ime kamate kao akcesorne obaveze. Na osnovu izloženog činjeničnog stanja pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca o isplati glavnog duga po osnovu obračunate kamate. Odredbom člana 295. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se prestankom glavne obaveze gasi jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Ova druga sporedna prava mogu biti na primer kapara, odustanica, ugovorna kamata, kaucija. Zatezna kamata se ne pominje u ovoj odredbi, a što nije slučajno. Kamata jeste po načinu postanka sporedno potraživanje, jer bez postojanja glavnog duga, nema ni kamate. Međutim, kod zatezne kamate, kao sporednog potraživanja, karakteristično je da ista nastaje kada dužnik pada u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i praktično se uvećava do ispunjenja obaveze, tj. dok se ne plati glavni dug. Za razliku od jemstva i zaloge, koji se gase prestankom glavne obaveze, zatezna kamata u slučaju prestanka glavne obaveze prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je nastala ne može da se ugasi, nestane, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utuživati. Prema ovoj zakonskoj odredbi, po prestanku glavne obaveze ne gasi se i kamata, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 54/02 od 03.07.2002. god.)
ISPUNJENJE OD STRANE DUŽNIKA ILI TREĆEG LICA (Član 296. Zakona o obligacionim odnosima)
955. Plaćanje duga dužnika poveriocu od strane trećih lica, ako je već izvršeno, ima karakter ispunjenja obaveze od strane trećeg lica i činjenica da ugovor o asignaciji nije potpisan ne utiče na prestanak obaveze izmirenjem od strane trećeg. Iz obrazloženja: Po pravilnoj oceni prvostepenog suda, neosnovani su navodi tužioca da isti nije dao saglasnost na uplate na ime zakupnine od strane trećih lica. Naime, pravilnom primenom materijalnog prava člana 296. Zakona o obligacionim odnosima – jasno je propisano da obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice. Poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kada se dužnik protivi tom ispunjenju. Poverilac je dužan primiti ispunjenje od strane trećeg lica, ako je dužnik sa tim saglasan, izuzev kad prema ugovoru ili prirodi same obaveze ovu treba da ispuni dužnik lično. Žalbeni navodi tužioca da nije potpisao ugovore o asignaciji, te da iz tog razloga traži da tuženi izmiri novčanu obavezu na ime zakupnine, a ne treća lica (iako ne spori da je uplata izvršena od strane trećih lica) - neosnovani su. Ugovor o asignaciji je samo jedan od načina prestanka obaveze, te kako nisu bili ispunjeni uslovi za izmirenje obaveza tuženog na taj način, prvostepe- 407 -
OBLIGACIONO PRAVO ni sud je pravilno zaključio da plaćanje duga tuženog tužiocu od strane trećih lica ima karakter ispunjenja obaveze od strane trećeg lica, i to na osnovu člana 296. Zakona o obligacionim odnosima, koje je ispunjenje tužilac bio dužan da primi. Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, na osnovu čl. 9. i 10. Ugovora, s obzirom da nisu nastupile okolnosti za otkaz ugovora pre isteka roka na koji je ugovor zaključen, sve to uz pravilnu primenu čl. 582. i 583. navedenog Zakona, te su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 13695/10 od 24.03.2011. godine)
956. Delimična isplata poveriočevog potraživanja prema dužniku, izvršena od strane trećeg lica, ne konstituiše pravo poverioca da od tog lica zahteva i isplatu preostalog dela neizmirenog duga. Iz obrazloženja: Viši trgovinski sud u B... je, svojom presudom P.ž. ____od 10.07.2003. godine, potvrdio presudu trgovinskog suda u Z. P. ______ od 2.10.2002. godine. Tom presudom tužena je obavezana da tužiocu isplati 424.726,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.1998. godine. U blagovremenoj i dozvoljenoj reviziji tužena pobija ovakvu presudu drugostepenog suda, pozivajući se na bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava. Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga određenih članom 386. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužene osnovana. Stoji revizijska tvrdnja da su dati razlozi o postojanju tuženikovog duga suprotni sadržini pismenih dokaza izvedenih u prvostepenom postupku. Naime, sadržina izveštaja o radu Komisije za procenu potrošnje električne energije u sportskoj hali u M..., sačinjenog 18.02.1998. godine i potpisanom od strane svih članova Komisije a overenog potpisima rukovodilaca i pečatom tužioca, upućuje da su njime uređeni odnosi parničnih stranaka o spornom dugu. Ne može se prihvatiti stav nižestepenih sudova da je to samo tehnički izveštaj komisije, a ne i sporazum o izmirenju duga tužene. Ovaj propust prvostepenog suda ima za posledicu počinjenu bitnu povredu iz čl. 354. st. 2. t. 14. Zakona o parničnom postupku. Iako je u žalbi tužene na to ukazano, ova povreda nije sankcionisana drugostepenom presudom. Tako je i odluka drugostepenog suda zahvaćena bitnom povredom iz čl. 354. st. 1. u vezi člana 375. st. 1. Zakona o parničnom postupku. Nesporno je i to da je dug koji je predmet ovog spora nastao po osnovu utrošene električne energije u sportskoj hali u M..., sa čim u vezi je tužena istakla prigovor pasivne legitimacije. Odluku o tom prigovoru moguće je doneti samo na osnovu pouzdano utvrđenih činjenica - da li je ova hala samostalno pravno lice ili je samo objekat u vlasništvu tužene mesne zajednice. Za postojanje pasivne legitimacije nije od značaja okolnost da je tužena mesna zajednica plaćala utrošenu električnu energiju u sportskoj hali te da je pristala da to delimično izmiri i po izveštaju Komisije od 18.12.1998. godine. Ova okolnost nije relevantna u odnosu na preostali deo neizmirenog duga, zbog toga što dug, osim dužnika, može izmiriti i svako treće zainteresovano lice, bez obzira što nije u obaveznom odnosu sa poveriocem (ovo je izričito propisano odredbom čl. 296. Zakona o obligacionim odnosima). Zato se ne može izvesti zaključak da je mesna zajednica pasivno legitimisana i za izmirenje preostalog dugovanja. Prema tome, odluka o tuženikovom prigovoru pasivne legitimacije zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Zbog toga su i nepotpuno utvrđene činjenice za presuđenje navedenog prigovora tužene mesne zajedni- 408 -
OBLIGACIONO PRAVO ce. To su razlozi kojim se rukovodio Vrhovni sud, te je na temelju odredbe čl. 394. st. 1. i čl. 395. st. 2. Zakona o parničnom postupku odlučio na navedeni način. U ponovljenom postupku otkloniće se sledeći propusti: prvostepeni sud će najpre raspraviti ko je u ime tužioca potpisao izveštaj Komisije od 18.02.1998. godine i da li je to lice ovlašćeno za zaključenje sporazuma o otpustu duga; raspraviće se i da li hala sportova u M. ima status pravnog lica, odnosno da li je to pravno lice ili tužena mesna zajednica u ugovornom odnosu sa tužiocem po osnovu isporučene električne energije hali sportova. Odgovarajuća odluka o tužbenom zahtevu doneće se saglasno tako dopunjenom i raspravljenom činjeničnom stanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 368/2003 od 23.10.2003. god.)
ISPUNJENJE SA SUBROGACIJOM (Čl. 299 – 304. Zakona o obligacionim odnosima)
957. Svako lice, domaće ili strano, koje naknadi deo štete ili celu štetu oštećenom fizičkom licu, a ima neki pravni interes za naknadu, uključujući i onaj zasnovan na obavezi naknade po posebnim propisima, stupa u prava tog fizičkog lica, tako da se pitanje reciprociteta i ne postavlja, ako je oštećeno lice jugoslovenski državljanin.
Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, u saobraćajnoj nezgodi dana 17.07.1997. godine kod B... P..., koja je prouzrokovana nepoznatim motornim vozilom, teško je povređen jugoslovenski državljanin V. H, inače na radu kod tužioca u SR N... Tužilac je isplatio tuženom za period nesposobnosti za rad do 13.10.1997. godine, iznos od 6.596,55 DEM, koji je predmet spora. Sud je iz pismenih dokaza na koje se pozvao u obrazloženju presude utvrdio da između SRN i SRJ postoji kako formalni tako i faktički reciprocitet, jer bi jugoslovensko pravno lice imalo u N... pravo na naknadu iznosa koje je isplatilo svom povređenom radniku u istom slučaju. Sud je zaključio da je tužilac isplatama u korist svog radnika stupio u njegova prava prema tuženom, kao pasivno legitimisan, pa je presudom usvojio tužbeni zahtev. Naime, tuženi je organizacija koja upravlja i koristi sredstva garantnog fonda, prima odštetne zahteve, isplaćuje naknade štete i ostvaruje regresne zahteve u vezi sa korišćenjem sredstava garantnog fonda (čl. 143. Zakona o osiguranju imovine i lica). Sredstva garantnog fonda koriste se, između ostalog, za naknadu štete zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja, prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila (čl. 99. st. 2. tač. 2. Zakona o osiguranju). Lice koje nije jugoslovenski državljanin ima pravo na naknadu štete iz garantnog fonda ako po zakonu njegove države jugoslovenski državljani imaju pravo na naknadu u istim slučajevima (čl. 107. Zakona o osiguranju). - 409 -
OBLIGACIONO PRAVO Navedene zakonske odredbe daju pravo na naknadu oštećenom od nepoznatog motornog vozila pod uslovima da je oštećeno fizičko lice i da je uzrok štete smrt, povreda tela ili narušenje zdravlja tog fizičkog lica. U konkretnom slučaju, oštećeni u saobraćajnoj nezgodi je fizičko lice - jugoslovenski državljanin, a šteta je posledica povrede tela koja je izazvala nesposobnost za rad tog lica. Naknadu u utuženom iznosu (zbog privremene nesposobnosti za rad, sa doprinosima za socijalno osiguranje) platio je tužilac, kao poslodavac oštećenog radnika po posebnim propisima SRN. On je ispunio obavezu koja je nastala kao posledica povrede njegovog radnika od strane nepoznatog vozila, za šta je imao pravni interes u smislu čl. 300. ZOO, tako da je na njega po samom zakonu u času ispunjenja prešlo potraživanje neposredno oštećenog fizičkog lica prema dužniku, dakle prema tuženom. Oštećeno fizičko lice je jugoslovenski državljanin i ima pravo na naknadu od tuženog svake štete koja je, u konkretnom slučaju, posledica povrede tela. Svako lice, domaće ili strano, koje naknadi deo štete ili celu štetu oštećenom fizičkom licu, a ima neki pravni interes za naknadu, uključujući i onaj zasnovan na obavezi naknade po posebnim propisima, stupa u prava tog fizičkog lica u skladu sa odredbom čl. 300. ZOO, tako da se pitanje reciprociteta i ne postavlja, ako je oštećeno lice jugoslovenski državljanin. Bitno je, dakle, za pravilnost pobijane presude, odnosno za postojanje obaveze tuženog, to što je oštećeni jugoslovenski državljanin, što je šteta uzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila i što je posledica povrede tela oštećenog, a nije od značaja da li se kao tužilac pojavljuje upravo to lice, ili drugo lice koje je isplatom naknade stupilo u prava oštećenog. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 10087/02 od 25.03.2003. god.)
OVLAŠĆENO LICE (Čl. 305. Zakona o obligacionim odnosima)
958. Ako je plaćanje izvršeno po nalogu poverioca ili ako ga je on naknadno odobrio odn. ako se njime koristio, novčana obaveza prestaje i isplatom izvršenom trećem licu. Zbog toga, postojanje naloga, odobrenja ili korišćenja od strane poverioca, predstvaljaju bitne činjenice za odlučivanje o zahtevu za ispunjenje ugovorne obaveze. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Ugovor stvara prava i obaveze za stranke. Ispunjenje obaveze mora biti izvršeno poveriocu. Međutim, obaveza se može ispuniti i drugom licu ako je ono određeno zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika ili od strane samog poverioca. Ispunjenje je punovažno i kad - 410 -
OBLIGACIONO PRAVO je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio – član 305. Zakona o obligacionim odnosima U konkretnom slučaju, tuženi tvrdi da je trećem licu, po nalogu tužioca tj. njegovog ovlašćenog lica, izvršio plaćanje. Na ove okolnosti predložio je i dokaze. Zaključak prvostepenog suda da se izvođenjem ovih dokaza ne mogu utvrditi činjenice bitne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari je pogrešan. Bitna činjenica za utvrđenje ispunjenosti obaveze je i da li je ona ispunjena trećem licu po nalogu ugovorne strane - ovde tužioca, a tuženi je - saglasno pravilu o teretu dokazivanja iz čl. 7. i 220. Zakona o parničnom postupku - i predložio adekvatna dokazna sredstva radi utvrđivanja ovih spornih činjenica. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 1168/10 od 22.04.2010. godine)
PREDMET ISPUNJENJA (Čl. 307 – 311. Zakona o obligacionim odnosima)
959. Obaveza dužnika se gasi poveriočevim prijemom drugog - promenjenog predmeta od prvobitno ugovorenog predmeta obaveze, na ime ispunjenja. Iz obrazloženja: Rešavajući sporno pitanje postojanja duga tuženog prema tužiocu, a po osnovu cene za isporučenu robu, potrebno je da prvostepeni sud utvrdi da li je u okviru navedenog odnosa primaoca uputa i upućenika (u kome je shodno iznetom tuženi postao poverilac, a tužilac dužnik) došlo do sporazuma stranaka o promeni predmeta izvršenja, tako što će se dug delimično platiti, a delimično će tužilac isporučiti tuženom - primaocu uputa robu (odnosno, licima koje je on označio). Ukoliko je do takvog sporazuma stranaka došlo i u situaciji u kojoj je sam tužilac isporučio navedenu robu označenim licima, potrebno je da prvostepeni sud ceni da li je na označeni način izvršenjem obaveze sa promenjenim predmetom izvršenja odnosno prijemom drugog predmeta izvršenja od prvobitno ugovorenog došlo do gašenja obaveze tužioca po osnovu asignacije prema tuženom odnosno primaocu uputa. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 13702/2005 od 15.3.2006.god.)
960. Kada je dužnik predao poveriocu svoju pokretnu stvar da je proda i da iz postignutog iznosa naplati svoje potraživanje, a ostatak mu preda, obaveza prestaje tek kad se poverilac naplati iz postignutog iznosa. - 411 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac – kao dužnik predao je tuženom – kao poveriocu, svoj putnički automobil uz sporazum da ga tuženi proda i iz postignutog iznosa naplati svoje potraživanje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi nije bio ovlašćen od tužioca da iz ostatka iznosa postignutog prodajom namiruje i druge tužiočeve poverioce, kao što je to tuženi učinio, a kako tuženi u toku postupka nije osporio da visina ostatka iznosa postignutog prodajom posle svog namirenja iznosi tačno 72.000,00 dinara, to je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 309. ZOO-a, kada je tužbeni zahtev usvojio. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1339/05 od 29.09.2005. god.)
961.
Ispunjenje se sastoji u izvršenju onoga što čini sadržinu obaveze, te niti je dužnik može ispuniti nečim drugim, niti poverilac može zahtevati nešto drugo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4975/97 od 17.02.1998. god.)
962.
Poverilac nije dužan primati delimično ispunjenje, osim ako priroda obaveze drukčije ne nalaže, ali je dužan primiti delimično ispunjenje novčane obaveze, osim ako ima poseban interes da ga odbije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 39/98 od 24.02.1998. god.)
963.
Zastarelost potraživanja cene radova po ugovoru o građenju počinje teći prvog dana posle dana kada je izvođač radova mogao na osnovu konačnog obračuna zahtevati isplatu, bez obzira da li je ugovoreno plaćanje putem privremenih situacija. (Savetovanje građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 25.05.1987. god.)
URAČUNAVANJE ISPUNJENJA (Čl. 312, 313. Zakona o obligacionim odnosima)
964. Uračunavanje ispunjenja vrši se s obzirom na teret obaveze, u skladu sa odredbom čl. 312. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri okolnosti da je ispunjenje od strane tuženog dužnika više istorodnih obaveza bilo delimično, da između parničnih stranaka ne postoji sporazum o redu uračunavanja, da tuženi dužnik nije odredio red uračunavanja, da su obaveze tuženog dužnika istovremeno dospele, kao i da iste nisu obezbeđene. - 412 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju u prvostepenom postupku, tužilac je pretrpeo povredu na radu kod tuženog poslodavca, za koju povredu tuženi poslodavac odgovara po osnovu objektivne odgovornosti. Tuženi je delimično izmirio svoj dug po ovom osnovu u iznosu od 300.000,00 dinara dana 24.5.2007. godine bez naznačenja na koji vid nematerijalne štete se njegova uplata odnosi. Prvostepeni sud nalazi da je za parnicu bez ikakvog pravnog značaja navedena delimična isplata duga. Po oceni drugostepenog suda, pogrešno prvostepeni sud primenjuje materijalno pravo nalazeći da je za ovu parnicu bez ikakvog pravnog značaja isplata učinjena od strane tuženog u iznosu od 300.000,00 dinara dana 24.5.2007. godine. Ovo stoga što je tuženi deo utužene obaveze koja ga tereti ispunio, zbog čega je bilo neophodno primeniti čl. 312. ZOO o redu uračunavanja ispunjenja. Imajući u vidu da je ovo ispunjenje od strane tuženog bilo delimično, da između parničnih stranaka ne postoji sporazum o redu uračunavanja, da tuženi u svojstvu dužnika nije odredio red uračunavanja, da su obaveze na ime dosuđene naknade svih vidova nematerijalne štete istovremeno dospele, te da iste nisu obezbeđene, to je u smislu odredbe čl. 312. st. 3. ZOO uračunavanje ispunjenja trebalo izvršiti s obzirom na teret obaveze. Naime, tuženom je u konkretnom slučaju na najvećem teretu novčana obaveza za onaj vid štete povodom koje je dosuđena naknada u najvećem iznosu sa pripadajućom kamatom, zbog čega je primenom navedene zakonske odredbe najpre ispunjena pravična novčana naknada na ime pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 200.000,00 dinara, pa zatim delimično ova naknada na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja tužiočeve životne aktivnosti odmerena na iznos od 150.000,00 dinara, i to za iznos od 100.000,00 dinara, pri čemu je po osnovu ovog vida štete ostalo neispunjeno 50.000,00 dinara, kao i pravična novčana naknada na ime pretrpljenog straha u iznosu od 120.000,00 dinara. Na pravilnost uračunavanja ispunjavanja u navedenom smislu nije uticala promena vrednosti dinara, s obzirom da je u periodu od delimičnog ispunjenja tužiočevog potraživanja dana 24.5.2007. godine do dana presuđenja dinar u unutrašnjem prometu bio stabilna valuta, bez inflatornih tendencija. Otuda je pravilnom primenom materijalnog prava tuženi obavezan da tužiocu naknadi ukupan iznos od 170.000,00 dinara, i to preostalih 50.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i 120.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu IP.br.368/07 od 19.6.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br.1921/07 od 21.11.2007. godine)
965. Tuženi ne može biti lišen prava da u parnici zahteva umanjenje svog duga po osnovu prigovora uračunavanja zbog neisticanja kompenzacionog protivtužbenog zahteva ili kompenzacionog prigovora. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, izveli zaključak da tužilac osnovano potražuje dosuđeni iznos od 3.817.334,05 dinara. Taj iznos predstavlja neizmireni dug za izvedene radove od strane tužioca na objektu tuženog. Sudovi su stanovišta da tužilac osnovano potražuje ceo iznos tog duga uprkos činjenici da je tuženi deo obaveza izmirio predajom materijala i gotovinskim isplatama učinjenim tužiocu. Tako je odlučeno jer je utvrđeno da su parnične stranke zasnovale obavezne odnose po osnovu četiri ugovora o građenju. Tužilac je u svim tim ugovorima izveo deo ugovorenih radova čija ukupna vrednost premašuje izvršena - 413 -
OBLIGACIONO PRAVO plaćanja od strane tuženog. Šta više, vrednost tuženikovih plaćanja je manja od vrednosti izvedenih radova po ugovoru koji je predmet ovog spora. Kod takvog stanja stvari i činjenice da tuženi nije postavio kompenzacioni prigovor ili protivtužbeni zahtev i tako svoje potraživanje učinio predmetom spora, u celosti je usvojen tužbeni zahtev. Osnovano se revizijom ukazuje da je ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kod nesporne činjenice da je tuženi izvršio određena plaćanja tužiocu nije bilo mesta ni usvajanju tužbenog zahteva u punom iznosu. Ovo u toliko pre što je veštačenjem utvrđeno da ukupna vrednost tuženikovih plaćanja iznosi 318.255 DM i da parnične stranke to čine nespornim. Postojanje nespornih uplata tuženog učinjenih tužiocu čini osnovanim njegov prigovor uračunavanja. On se temelji na odredbi člana 312. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). Stoga nema mesta stanovištu nižestepenih sudova da tuženi zbog neisticanja kompenzacionog prigovora odnosno protivtužbenog zahteva za izvršena plaćanja tužiocu ne može u ovom sporu ostvariti umanjenje svog duga. Naprotiv, tuženi se u opisanoj činjeničnoj situaciji može uspešno braniti samo prigovorom uračunavanja, što je on i učinio. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni sud nije utvrdio bitne činjenice za ocenu osnovanosti tuženikovog prigovora uračunavanja. One se tiču, pre svega, dinarske protivvrednosti izvršenih plaćanja, obračuna svih dugovanja tuženog prema tužiocu (nezavisno od činjenice što su ta dugovanja predmet posebnih parnica) i datuma dospeća pojedinih obaveza, kao i datuma izvršenih plaćanja od strane tuženog koja se shodno propisanim pravilima odredbe čl. 312. i 313. ZOO moraju uračunati u izvršena plaćanja tužiocu. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 237/2007 od 19.9.2007. godine)
966. U postupku je utvrđeno da je tužilja pozajmila tuženom ukupno 40.850 DEM u periodu od 20.6.1997. god. do 20.11.1998. godine. Prilikom zaključenja ugovora o zajmu stranke su ugovorile kamatu u visini od 6% od 20.11.1998. godine, pa je tuženi jedno vreme plaćao tu kamatu i isplatio ukupan iznos od 12.480 DEM. Nalazom i mišljenjem veštaka finansijske struke utvrđeno je da je tuženi ostao dužan tužilji, na dan 17.11.2003. godine, iznos od 18.542 evra. Kamata na ostali dug obračunata je do 17.11.2003. godine i ista je plaćena u celosti u iznosu od 7.786 DEM, a više plaćena kamata u iznosu 4.694 DEM priznata je kao otplata glavnog duga. Po odbitku u iznosu od 4.594 DEM od ukupne sume glavnog duga, utvrđeno je da tuženi duguje tužilji 36.156 DEM ili 18.562 evra. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužilji vrati dug sa pripadajućom kamatom u smislu člana 313. u vezi s članom 399. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 313. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, obračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Odredbom člana 399. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kao i činjenicu da je upravo na osnovu ovih propisa i računata kamata po stopi od 6% godišnje od 3.3.2001. godine, shodno Zakonu o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ”, broj 28/96) a posle ovog datuma domicilna kamata, pa je više plaćeni iznos uračunat u glavni dug koji je tuženi bio dužan da plati, pa se tužilja nije nezakonito koristila kamatom, to je pobijana odluka o svemu pravilna i zakonita. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2465/04 od 27.10.2004. god.) - 414 -
OBLIGACIONO PRAVO
VREME ISPUNJENJA (Čl. 314 – 318. Zakona o obligacionim odnosima)
967. Dug plaćen preko žiro-računa smatra izmirenim kada banci ili organizaciji kod koje se vodi žiro-račun stigne novčana doznaka u korist poverioca. Iz obrazloženja: Nesporna je činjenica da je tuženi preuzeo kupljenu stoku od tužioca i da mu istu nije neposredno platio. Tuženi nije pružio validne dokaze ni za iznetu tvrdnju da je njegovo dugovanje prema tužiocu izmirio vlasnik STR “N...”, jer dokaz da je izvršeno plaćanje između privrednih subjekata može biti samo pismena uplatnica o izvršenom plaćanju na žiro-račun poverioca, a ne izjava svedoka da je takva isplata realizovana na drugi način. Ovo iz razloga što je saglasno odredbi člana 3. Zakona o platnom prometu izričito propisano da se sva plaćanja između pravnih lica i fizičkih lica koja obavljaju delatnost moraju vršiti preko njihovih žiro-računa. S tim u vezi je i odredba člana 318. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se dug plaćen preko žiro-računa smatra izmirenim kada banci ili organizaciji kod koje se vodi žiro-račun stigne novčana doznaka u korist poverioca. Prema tome, da li je preuzimalac duga tuženog stvarno izmirio potraživanje tužioca može se dokazati samo izvodom sa žiro-računa ili drugom pismenom ispravom kojom se potvrđuje da je novac prispeo na njegov žiro-račun. Osim toga, da bi ugovor o preuzimanju duga proizveo pravno dejstvo i prema poveriocu potreban je njegov pristanak. Smatra se da je pristanak dat i u slučaju kada je poverilac bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca koje je istom učinjeno u svoje ime. To je izričito propisano odredbom člana 446. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, teret dokazivanja tih činjenica leži na tuženom, shodno odredbi člana 219. ZPP. Tuženi takav dokaz nije prezentirao sudu. Stoga, a saglasno odredbi člana 221-a ZPP, osnovano je sud našao da tvrdnja tuženog o izmirenju tužiočevog potraživanja od strane preuzimaoca duga nije osnovana. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 2724/02 od 16.10.2002. god.)
968.
Kad je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika, on ima pravo ispuniti obavezu i pre ugovorenog roka, ali je dužan obavestiti poverioca o svojoj nameri i paziti da to ne bude u nevreme. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1961/98 od 24.09.1998. god.)
969.
Pod grubom neblagodarnošću poklonoprimca prema poklonodavcu, kao razlogom za opoziv ugovora o poklonu, treba podrazumevati ne samo grubu fizičku silu (tuča) nego i druga ponašanja koja se mogu oceniti odnosno uzeti kao gruba neblagodarnost (uskraćivanje telefona, televizora, vode, grejanja i slično). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4361/98 od 09.09.1998. god.) - 415 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRETPOSTAVKE U VEZI SA PRIZNANICOM (Član 321. Zakona o obligacionim odnosima)
970. O potpunom ili delimičnom ispunjenju ugovorne obaveze kao dokaz služi izdata priznanica. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Ko potpuno ili delimično ispuni obavezu ima pravo zahtevati da mu poverilac o svom trošku o tome izda priznanicu - članu 321. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, iz sadržine norme proizilazi da izdata priznanica – shodno svojoj sadržini - služi kao dokaz o potpunom ili delimičnom ispunjenju ugovorne obaveze. U konkretnom slučaju, tuženi je u toku prvostepenog postupka, što je isticao i u žalbi te ponavlja i u reviziji, zahtevao da tužilja u spise predmeta priloži original priznanice, posebno osporavajući sadržinu priznanice od 22.07.1995. godine na iznos od 35.000 DM, od čega bi zavisila i visina njegove obaveze prema njoj. Ocenjujući žalbene navode drugostepeni sud nalazi da su isti neosnovani, s obzirom da se radi o originalnim priznanicama koje se nalaze u spisima predmeta, a iz kojih proizilazi da je tuženi na ime izvođačke cene od tužilje primio ukupan iznos od 208.000 DM. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 81/2010(1) od 04.02.2010. godine)
DOCNJA DUŽNIKA (Član 324. Zakona o obligacionim odnosima)
971. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu i kamata se računa od tog datuma.
Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da plati tužiocu na ime duga iznos naveden …, sa kamatom od 1. septembra 2000. godine. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu isplate glavnog duga, a u delu odluke o kamati je preinačio, tako da ista teče od 29. novembra 2002. godine. - 416 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz spisa proizilazi da je tužilac za potrebe tuženika izvodio građevinske radove u toku avgusta meseca 2000. godine, a tuženik nije isplatio tužiocu na ime izvedenih radova iznos iz izreke presude, pa je tužilac pismeno obavestio tuženika da mu dug isplati dana 29. januara 2002. godine. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, a kako iznos glavnog duga nije sporan, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo u delu odluke o kamati. Naime, ne može u konkretnom slučaju na iznos glavnog duga teći kamata od dana kada je tužilac izveo radove za potrebe tuženika, već od dana od kada je tužilac isplatu zahtevao od tuženika s obzirom da rok ispunjenja obaveze između stranaka nije ugovoren. Na taj način kamata se ima računati shodno članu 324. stav 2. ZOO, pa je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o kamati. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 670/05 od 31.05.2005. god.)
972. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda u stavu I izreke odbijen je osnovni tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 97.145,45 EUR sa domicilnom kamatom od dana dospelosti 19.10.1995. godine pa do isplate. U stavu II izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime pravno neosnovanog obogaćenja, sticanja bez osnova isplati iznos od 97.145,45 EUR sa domicilnom kamatom od dospelosti 19.10. 1995. godine do isplate. U stavu III izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 300.500,00 dinara. Presudom Višeg trgovinskog suda, žalba tužioca odbijena je i potvrđena napred navedena presuda trgovinskog suda. Istom presudom odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su se nalazile u poslovnom odnosu i među njima je postojala redovna poslovna saradnja, po osnovu isporuke proizvoda od strane tužioca tuženom. Prema fakturi tužioca broj 219/92 od 21.01.1992. godine tužilac je tuženom isporučio robu i to za iznos od 190.000 DM, s tim što u fakturi nije određen rok plaćanja. Tuženi navedeni iznos nije platio tužiocu. Polazeći od navedenih činjenica, nižestepeni sudovi su zaključili da je plaćanje po fakturi od 20.01.1992. godine dospelo 31.12.1992. godine, pa kako je tužba prvostepenom sudu podneta 18.12.1998. godine, tužbeni zahtev su odbili, a sa obrazloženjem da je potraživanje tužioca u smislu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo. Za svoj pravni stav da je plaćanje po navedenoj fakturi dospelo 31.12.1992. godine, nižestepeni sudovi nisu dali nikakve razloge, te se u reviziji osnovano ukazuje da je time učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. Revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega ni činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno. - 417 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema odredbi člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. U fakturi tužioca od 20.01.1992. godine nije određen rok za ispunjenje, te je sud bio dužan da utvrdi činjenicu kada je tužilac pozvao tuženog da ispuni obavezu po predmetnoj fakturi. Osim dopisa – opomene za plaćanje P. M. S. od 12.02.1998. godine upućene tuženom, po kojoj tuženi tužiocu, kao jednoj od firmi iz grupacije po spornoj fakturi duguje 190.000 DM, u spisima ne postoji ni jedan dokaz kada je tužilac pozvao tuženog da plati dug. Činjenica, kada je tužilac tuženog pozvao da plati dug, je bitna jer od momenta kada poverilac pozove dužnika da ispuni svoju ugovornu obavezu dužnik pada u docnju, ali istovremeno počinje i da teče rok zastarelosti potraživanja tužioca. Bez tačno utvrđenog datuma dospelosti potraživanja poverioca, ne može se na valjan način ceniti prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane dužnika. Utvrđivanje navedene činjenice naložio je dugostepeni sud i u svom rešenju od 21.03.2001. godine, te se u reviziji osnovano ukazuje da je nepostupanjem po ovom nalogu suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 1. u vezi sa članom 377. Zakona o parničnom postupku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. br. 412/03 od 06.02.2004. god.)
973. Dospelost novčane obaveze u obligacionim odnosima stranke utvrđuju ugovorom. Ako rok za ispunjenje obaveze stranke nisu odredile, obaveza dužnika dospeva kada ga poverilac usmeno ili pismeno pozove da ispuni svoju obavezu. (Iz rešenja Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 4773/97 od 07.08.1997. god.)
DOCNJA POVERIOCA (Čl. 325. i 326. Zakona o obligacionim odnosima)
974. Poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči.
Iz obrazloženja: Tužilac je rešenje Vrhovnog suda Srbije, Pzz. broj 39/98 od 4.01.1998. godine, kojim je ukinuta pravnosnažna presuda Privrednog suda u N... od 10.7.1997. godine, na osnovu koje je sa žiro-računa tužioca tuženom skinut iznos dosuđen tom presudom, primio 21.01.1999. godine. Odredbom čla- 418 -
OBLIGACIONO PRAVO na 55. stav 1. tačka 1. Zakona o izvršnom postupku propisano je da pošto je izvršenje već sprovedeno, dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio, ako je izvršna isprava pravnosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage. Saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, danom dostavljanja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, kojim je ukinuta pravnosnažna presuda Privrednog suda u N... od 10.7.1997. godine, stekli su se uslovi da tužilac podnese sudu predlog za protivizvršenje, za povraćaj iznosa od 2.076.363,33 dinara, koji je prebačen na žiro-račun tuženog na ime glavnog duga i kamate u izvršnom postupku. Međutim, tužilac nije predlog za protivizvršenje podneo sudu odmah po dostavljanju rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, već je postupak protivizvršenja pokrenuo tek 2000. godine i u postupku protivizvršenja, koji je trajao od 24.11.2000. do 29.11.2000. godine, sa žiro-računa tuženog skinut je iznos od 2.076.363,66 dinara. Odredbom člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a u stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Postupak protivizvršenja nije postupak koji se obavezno sprovodi, već njegovo pokretanje zavisi od volje poverioca. Stoga u skladu sa citiranom odredbom Zakona o obligacionim odnosima dužnik u postupku protivizvršenja dolazi u docnju kada poverilac podnese predlog sudu za protivizvršenje. Od tog datuma poverilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, koji je predmet protivizvršenja, pa do datuma okončanja postupka protivizvršenja. U pravnom prometu posledice vršenja pravnih radnji snosi lice koje ih preduzima. Međutim, i posledice nevršenja pravnih radnji snosi lice koje je moglo da ih preduzme, a nije ih preduzelo. Nevršenje prava može ponekad dovesti i do gubitka tog prava. Takav je slučaj npr. kod zastarelosti potraživanja, gde je pravna posledica nevršenja prava u određenom roku gubitak prava poverioca da naplati svoje potraživanje u sudskom postupku, ukoliko dužnik istakne prigovor zastarelosti potraživanja. Dužnik snosi posledice dužničke docnje, a poverilac poverilačke docnje. Odredbom člana 325. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Pravna posledica poveriočeve docnje, shodno odredbi člana 326. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima je da od dana poveriočeve docnje prestaje teći kamata. Tužilac je postao poverilac u odnosu na tuženog danom dobijanja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 4.11.1998. godine, odnosno 21.1.1999. godine. Međutim, predlog za protivizvršenje podneo je tek 2000. godine, tako da je svojim ponašanjem sprečio tuženog kao dužnika da ispuni svoju obavezu, odnosno svojom krivicom u periodu od 21.1.1999. godine do podnošenja predloga za protivizvršenje nije koristio novčana sredstva koja su mu skinuta sa žiro-računa u izvršnom postupku. Od momenta podnošenja predloga sudu za protivizvršenje tuženi je postao nesavestan držalac tužiočevog novca, koji mu je prenet na žiro-račun na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Nišu, te mu u smislu člana 326. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kamata na iznos glavnog duga pripada tek od momenta podnošenja predloga sudu za protivizvršenje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 170/2004 od 07.04.2005. god.) - 419 -
OBLIGACIONO PRAVO
POLAGANJE I PRODAJA DUGOVANE STVARI (Čl. 327 – 335. Zakona o obligacionim odnosima)
975. Dužnik mora priložiti dokaze o tome da je poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi ponuđeni novac da bi se stekli uslovi za njegovo polaganje u sudski depozit. Iz obrazloženja: Pitanje prava zahtevanja polaganja novca u sudski deposit postavlja se pri nespornoj činjenici da su stranke zaključile ugovor o otkupu stana i da predlagač nije uplatila 65 mesečnih dospelih rata. Dužnik - prema članu 327. Zakona o obligacionim odnosima - može ispuniti svoju obavezu putem suda polaganjem stvari u sudski depozit, ako su za to ispunjeni uslovi. Kada je poverilac u docnji ili je nepoznat ili je neizvesno ko je poverilac ili gde se nalazi ili kada je poverilac poslovno nesposoban a nema zastupnika - dužnik može položiti dugovanu stvar kod suda za poverioca. Zbog toga je prvostepeni sud, pri oceni osnovanosti predloga, dužan - pored ostalog - imati u vidu i odredbu člana 325. istog Zakona: da bi se stekli uslovi za polaganje novca u sudski depozit potrebno je da dužnik priloži dokaze o tome da je poverilac bez osnovanog razloga odbio da primi ponuđeni novac. ( Iz rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 2990/05 od 05.01.2006. godine )
976. Dužnik će položiti dugovanu stvar u depozit suda u slučaju da je poverilac u docnji i da odbija da primi ispunjenje dužnikove obaveze, a o izvršenom polaganju dužnik je dužan da isvesti poverioca. Iz obrazloženja: Rešenjem prvostepenog suda usvojen je predlog predlagača i prima se u sudski depozit Opštinskog suda novac u visini od … na ime kupoprodajne cene prema presudi…, a protivnik predlagača se poziva da u roku od 30 dana pristupi u sud radi podizanja novca. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu protivnika predlagača i potvrdio je prvostepeno rešenje. Iz spisa proizilazi da je predlagač advokat, zastupao protivnika predlagača pri zaključenju i realizaciji ugovora o kupoprodaji i naplatio je kupoprodajnu cenu. Protivnik predlagača je odbio prijem novca. Pravilno je prvostepeni sud doneo rešenje o prijemu u depozit suda iznos naveden na ime kupoprodajne cene, jer je poverilac odbio prijem, tj. pao je u docnju shodno članu 327. stav 1. ZOO. Neosnovani su navodi u žalbi protivnika da je trebao predlagač da naplati u konkretnom poslu veću kupoprodajnu cenu od svoje, jer o tim pitanjima se može raspraviti u posebnoj parnici. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 894/04 od 28.07.2004. god.) - 420 -
OBLIGACIONO PRAVO
977. Prebijanje potraživanja nastaje onoga časa kada su se stekli uslovi za to odnosno kada su se susrela dospela istorodna potraživanja u smislu čl. 337 i 343. ZOO-a.
Iz obrazloženja: Pobijanom presudom prvostepeni sud je utvrdio da postoji i dug tužioca prema tuženom i dug tuženog prema tužiocu. Međutim, prilikom utvrđivanja ukupnih potraživanja i dugovanja tužioca i tuženog i prilikom kompenzacije istih prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu čl. 337 i 343. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, kompenzacija se vrši za svako pojedino potraživanje iz računa tužioca i tuženog s tim što se za starije potraživanje obračunava kamata do dana susretanja sa dospelim potraživanjem suprotne strane tako što se primenom pravila o uračunavanju prvo odbija kamata a zatim glavni dug.Ako dospelo potraživanje suprotne strane ne podmiri kamatu i glavni dug na preostali dug i dalje teče kamata do dospelosti sledećeg potraživanja suprotne strane koje se kompenzuje po istom principu. Ako dospelo potraživanje suprotne strane podmiri kamatu i glavni dug i pretplati isti onda na taj ostatak njemu teče kamata do sledećeg susretanja uzajamnih potraživanja. To je postupak koji je trebalo primeniti prilikom kompenzacije parničnih stranaka pa će u ponovnom postupku sud preko veštaka ekonomsko finansijske struke sprovesti kompenzaciju postupajući po primedbama Višeg Trgovinskog suda u Beogradu. (Iz rešenja Pž.br.3726/2003 od 18.09.2003. god.)
978. Nema pravosnažno presuđene stvari ukoliko se tužbenim zahtevom potražuje naknada štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze, a pravosnažnom presudom u prethodnom sporu između istih stranaka tuženi je obavezan da tužiocu ispuni obavezu po osnovu istog ugovora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 722/01 od 06.02.2002. god.)
PREBIJANJE (KOMPENZACIJA) (Čl. 336 – 343. Zakona o obligacionim odnosima)
979. "Eventualni" tužbeni zahtev tuženog, postavljen za slučaj osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, nema pravni značaj tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, već pravni značaj kompenzacionog prigovora, o čijoj osnovanosti se raspravlja i odlučuje konstatacijom, tj. utvrđenjem o postojanju protivpotraživanja istaknutog ovim prigovorom u izreci presude samo ukoliko je tužbeni zahtev tužioca osnovan. - 421 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tuženi je tokom parnice istakao protivtužbeni zahtev zahtevajući da o istome sud raspravlja samo za slučaj usvajanja tužbenog zahteva, dakle eventualno. Drugostepeni sud nalazi da ovaj "eventualni" protivtužbeni zahtev tuženog nema pravni značaj tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, već pravni značaj kompenzacionog prigovora, na šta ukazuje upravo njegova eventualnost, odnosno zahtev da se o protivpotraživanju istaknutom ovim prigovorom raspravlja samo za slučaj osnovanosti potraživanja istaknutog tužbenim zahtevom. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu IP.br.368/07 od 19.6.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br.1921/07 od 21.11.2007. godine)
980. Nema pravni značaj tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, eventualni tužbeni zahtev tuženog, postavljen za slučaj osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, već značaj kompenzacionog prigovora, o čijoj osnovanosti se raspravlja i odlučuje konstatacijom, tj. utvrđenjem o postojanju protivpotraživanja istaknutog ovim prigovorom u izreci presude, i to samo ukoliko je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Iz obrazloženja: Tuženi je tokom parnice istakao protivtužbeni zahtev zahtevajući da o istome sud raspravlja samo za slučaj usvajanja tužbenog zahteva, dakle eventualno. Drugostepeni sud nalazi da ovaj "eventualni" protivtužbeni zahtev tuženog nema pravni značaj tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, već pravni značaj kompenzacionog prigovora, na šta ukazuje upravo njegova eventualnost, odnosno zahtev da se o protivpotraživanju istaknutom ovim prigovorom raspravlja samo za slučaj osnovanosti potraživanja istaknutog tužbenim zahtevom. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu IP.br.368/07 od 19.6.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br.1921/07 od 21.11.2007. godine)
981. Danom „susreta“ se vrši preboj međusobnih potraživanja i njihovo gašenje u iznosu manjeg potraživanja, a ne sa danom davanja kompenzacione izjave. Zbog toga - prinudno poravnanje zaključeno posle preboja ne utiče na ugašena potraživanja. Iz obrazloženja: Visinu svog duga prema tuženom po tako utvrđenom potraživanju tužilac je osporavao iz razloga zaključenog prinudnog poravnanja između njega i njegovih poverilaca (a time – prema njegovim navodima - i tuženog ), koje je predvidelo ispunjenje duga u procentu od 60% . Stoga smatra da je i navedeni iznos trebalo umanjiti za 40% jer je za isplatu istog tužilac oslobođen duga zaključenjem prinudnog poravnanja. - 422 -
OBLIGACIONO PRAVO Međutim, prvostepeni sud osnovano smatra da zaključenje navedenog prinudnog poravnanja nije od uticaja na međusobna potraživanja u konkretnoj situaciji s obzirom da je protivpotraživanje tuženog nastalo u iznosu koji je prema obligacionom odnosu utvrđen, a potom je - po davanju kompenzacione izjave, u smislu člana 337. Zakona o obligacionim odnosima - došlo do kompenzacije međusobnih potraživanja parničnih stranaka, jer su bili ispunjeni uslovi u pogledu postojanja istorodnih međusobnih i dospelih potraživanja. Kako se kompenzacija ne vrši po davanju kompenzacione izjave trenutkom njenog davanja, već kada su se istorodna međusobna i dospela potraživanja stranaka “srela”, to je pravilno prvostepeni sud našao da su se “susretom” međusobnih potraživanja utvrđenih na navedeni način, potraživanja do iznosa nižeg od njih, ugasila u vreme susreta i preboja, tj. u trenutku dospelosti kasnije dospelog potraživanja. To je bilo pre zaključenja navedenog prinudnog poravnanja na koja se tužilac poziva, pa njegovo zaključenje i nije od uticaja, jer u to vreme ta potraživanja ( zbog preboja i gašenja ) više nisu ni postojala. ( Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7353/06 od 28.11.2006. godine )
982. Ne može prestati prebijanjem potraživanje naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je takođe pravilno odbio kao neosnovan prigovor tuženika radi prebijanja potraživanja radi naknade nematerijalne štete sa potraživanjem koje je istakao tužilac. Naime, zabrana prebijanja sadržana je u odredbi člana 341. tačka 4. ZOO-a, prema kojoj ne može prestati prebijanjem potraživanje naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti. Kako tužiočevo potraživanje za naknadu nematerijalne štete proističe iz činjenice povređivanja, odnosno iz činjenice oštećenja zdravlja, to je prigovor prebijanja neosnovan. Za drugačije zaključivanje nije od značaja to što oba potraživanja proističu iz jednog te istog događaja, jer ovu činjenicu navedena zakonska odredba ignoriše. U konkretnom slučaju, kada je, iz napred navedenog razloga, našao da prigovor prebijanja potraživanja tuženog nije osnovan, prvostepeni sud nije bio dužan da odlučuje o osnovanosti takvog potraživanja, je tuženi nije podneo prigovor u formi kompenzacione protivtužbe, da bi se moglo smatrati da je istakao i zahtev u pogledu naknade štete za iznos za koji smatra da tužiočevo potraživanje prema njemu treba da se prebije, što bi onda obavezivalo sud da o takvom potraživanju odluči, pod uslovom da smatra da ima mesta postupanju i po protivtužbi. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 109/05 od 20.01.2005. god.)
983. Kada je presudom utvrđena obaveza tuženika da plati tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja novčani iznos nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, a tuženik istakne da se potraživanje tužioca prebije sa potraživanjem koje tuženik ima prema tužiocu za plaćanje troškova parničnog - 423 -
OBLIGACIONO PRAVO postupka po pravnosnažnoj parničnoj presudi kojom je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju, tada nisu ispunjeni uslovi za prebijanje potraživanja shodno članu 336. ZOO, i tuženik može svoju naplatu parničnih troškova ostvariti u posebnom izvršnom postupku. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 445/05 od 12.04.2005. god.)
984. U slučaju prestanka glavne obaveze zatezna kamata prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je nastala ne može da se ugasi, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utuživati. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da su parnične stranke tokom 1996. godine, bile u poslovnom odnosu. Tužilac je tuženom isporučivao robu za koju je tuženi tužiocu pružao ugostiteljske usluge a plaćanje se vršilo kompenzacijom. Tuženi je račun br. ______ od 23.10.1996. godine platio multilateralnom kompenzacijom u docnji, a obračunata kamata prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka iznosi 2.272,78 dinara koji iznos tuženi nije platio tužiocu. Tužilac je dug po 34 računa platio kompenzacijom u docnji, tako da prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka obračunata kamata za period docnje iznosi 2.301,21 dinar. Prvostepeni sud je utvrdio potraživanje tužioca u iznosu od 2.272,78 dinara i potraživanje tuženog u iznosu od 2.301,21 dinar pa je po prigovoru tuženog izvršio preboj potraživanja. Stoga je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan obzirom da su se izvršenim prebojem potraživanja ugasila do utuženog iznosa od 2.272,78 dinara, dajući pri tom razloge koje prihvata i ovaj sud. Neosnovano se u žalbi tužioca ističe da mu nije omogućeno da se izjasni na nalaz i mišljenje sudskog veštaka. Pre svega, tužilac je nalaz i mišljenje sudskog veštaka od 9.04.2002. godine, primio dana 14.9.2002. godine i na isti se nije izjasnio. Na ročištu održanom dana 30.04.2002. godine, istakao je da ima primedbe ali je tražio rok da se pismeno izjasni. Pravilno je prvostepeni sud odbio predlog tužioca da mu ostavi dodatni rok da bi izneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka obzirom da je tužilac imao dovoljno vremena da se izjasni na nalaz i mišljenje veštaka. Bez uticaja su i navodi žalbe tužioca da dug plaćen kompenzacijom podrazumeva i kamatu, te da se ona ne može naknadno zaračunati a da se multilateralnom kompenzacijom gase samo ona potraživanja koja su prijavljena (kao što je slučaj sa glavnim dugom) a koja nisu da ostaju. Naime, odredbe čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima regulišu prestanak obaveza prebijanjem, kompenzacijom koje su pored ispunjenja jedan od načina prestanka obaveza. Iz ovih propisa proizilazi da se može pod određenim uslovima prebiti i potraživanje na ime kamate, ali iz čl. 336. ZOO i 337. ZOO i ostalih koji regulišu komenzaciju, ne proizilazi obaveza pripisivanja kamata glavnom dugu niti da se prilikom prebijanja moraju prebiti sva dospela potraživanja. Ovi propisi regulišu takozvanu jednostranu kompenzaciju, jer nastaje tek kada jedna strana izjavi da vrši prebijanje, što znači da je ta strana i ovlašćena da opredeli koje potraživanje i u kom iznosu stavlja u preboj. To se pogotovo odnosi na ugovornu kompenzaciju kojom prilikom se strane dogovaraju koja će konkretna potraživanja staviti u preboj. Samim tim, ako neće poverilac ne mora da zateznu kamatu stavlja u preboj. Zatezna kamata kao sporedno potraživanje nastaje kada dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i uvećava se dok se ne plati glavni dug. U slučaju prestanka glavne obaveze zatezna kamata prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je - 424 -
OBLIGACIONO PRAVO nastala ne može da se ugasi, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utuživati. Stoga pravo na kamatu ne može prestati samo zbog toga što je glavni dug plaćen i ugašen prebijanjem. U prvostepenom postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 354. st. 2. Zakona o parničnom postupku na koje ukazuje tuženi a na koje Viši trgovinski sud pazi po službenoj dužnosti, a žalbom se ne ukazuje na povrede koje bi mogle uticati na pravilnost donete odluke. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7177/02 od 25.02.2003. god.)
985. Kompenzacija (prebijanje) između dužnika i poverioca je moguća samo kada se radi o dospelim potraživanjima koja glase na novac ili druge zemenljive stvari. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 7/03 od 09.04.2003. god.)
986. Gašenje obaveze tuženog prema tužiocu isporukom druge robe umesto novčane isplate, može se izvršiti samo u situaciji kada na to pristane tužilac kao poverilac, a ako on na to nije pristao, tuženi je u obavezi da dug iz računa izmiri isplatom dinarskih iznosa. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi po računu od 04.10.2001. godine, duguje tužiocu 9.524,00 dinara, po računu od 8.10.2001. godine iznos od 8.712,00 dinara i po računu od 11.10.2001. godine iznos od 4.946,24 dinara, i da je na računima naznačeno da se roba plaća putem virmana. Ovakvo činjenično stanje među strankama nije sporno. Ono se izjavljenom žalbom i ne spori. Tuženi ne spori da tužiocu duguje utuženi i dosuđeni iznos. Spori pravo tužioca na naplatu utuženog iznosa dinarskom isplatom i ističe da je voljan da isplatu izvrši putem kompenzacije, što je ranije radio u poslovnim odnosima sa tužiocem. Plaćanje putem kompenzacije za utužene iznose nije ugovoreno. Otuda ne postoji obaveza tužioca da prihvati želju tuženog da utuženu obavezu izmiri kompenzacijom. Tačno je da je kompenzacija jedan od načina izmirenja obaveze, međutim za njeno nastupanje potrebno je da su ispunjeni uslovi iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, što ovde nije slučaj, jer tuženi nema potraživanje prema tužiocu a svoju obavezu prema tužiocu želi da izvrši kompenzacijom putem druge robe našta tužilac ne mora da pristane. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8635/02 od 13.01.2003. god.)
987. Zabranu prestanka prebijanjem potraživanja naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti iz člana 341. tačka 4. Zakona o obligacionim odnosima, ne ukida ni okolnost da ovo potraživanje i protivpotraživanje proističu iz istog štetnog događaja. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 109/05 od 20.01.2001. god.) - 425 -
OBLIGACIONO PRAVO
988. Pravo poverioca na kamatu ne prestaje samo zato što je glavni dug ugašen prebijanjem. Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi žalbe tuženog da je tužilac zaključenjem ugovora o kompenzacijama i sprovođenjem tih kompenzacija po utuženim računima prihvatio da je potpuno namiren za sva potraživanja iz tih poslovnih odnosa, pa nema pravo na akcesorna potraživanja, odnosno na kamatu, koja po prvenstvu ispunjenja imaju prioritet u odnosu na glavno potraživanje koje je ugovorom o kompenzaciji ugašeno. Odredbe čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima, kao i ostale odredbe iz odeljka III odsek 1. regulišu prestanak obaveza prebijanjem, kompenzacijom, pored ispunjenja, jednim od načina prestanka obaveza. Iz ovih propisa proizilazi da se može, pod određenim uslovima, prebiti i potraživanje na ime kamate, ali iz čl. 336. i 337. i ostalih koji regulišu kompenzaciju, ne proizilazi obaveza pripisivanja kamata glavnom dugu niti da se prilikom prebijanja moraju prebiti sva dospela potraživanja. Ovi propisi regulišu takozvanu jednostranu kompenzaciju, jer nastaje tek kada jedna strana izjavi da vrši prebijanje, što znači da je ta strana i ovlašćena da opredeli koje potraživanje i u kom iznosu stavlja u preboj. To se pogotovo odnosi na ugovornu kompenzaciju kojom prilikom se strane dogovaraju koja će konkretna potraživanja staviti u preboj. Samim tim, ako neće poverilac ne mora da zateznu kamatu stavlja u preboj. Odredba člana 313. Zakona o obligacionim odnosima govori o uračunavanju kamata i troškova i predviđa da ako dužnik pored glavnice duguje i kamatu i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavni dug. Ovaj propis pogoduje poveriocu, jer znači da kada dužnik vrati izvesnu svotu novca poverilac može da razduži dužnika ovim redom, ali i ne mora. Ovo zbog toga što ovaj propis ima dispozitivni karakter u smislu člana 20. Zakona o obligacionim odnosima, jer poverilac i dužnik pitanje uračunavanja kamate i troškova mogu urediti drukčije. Do bukvalne primene člana 313. dolazi samo kod nalate po izvršenoj odluci suda. Ovaj propis uopšte ne govori o prestanku obaveze i gubljenju prava, pa poverilac u slučaju prebijanja glavnog potraživanja ne gubi pravo na kamatu samo zato što nije obračunao i pripisao glavnom dugu. Uostalom poverilac ne može nešto da izgubi po ovom članu Zakona kada je taj propis donet u korist poverioca. Jedina posledica nevršenja prava po Zakonu o obligacionim odnosima jeste nastanak zastarelosti. Odredbom člana 295. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se prestankom glavne obaveze gasi jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Ova druga sporedna prava mogu biti na primer kapara, odustanica, ugovorna kamata, kaucija. Kamata se uopšte ne pominje, što nije slučajno. Kamata jeste po načinu postanka sporedno potraživanje, jer bez postojanja glavnog duga nema ni kamate. Međutim, kod zatezne kamate, kao sporednog potraživanja, karakteristično je da ista nastaje kada dužnik padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze, tj. dok se ne plati glavni dug. Za razliku, na primer, od jemstva i zaloge, koji se gase prestankom glavne obaveze, zatezna kamata u slučaju prestanka glavne obaveze prestaje samo teći, gasi se za ubuduće, ali ona koja je nastala ne može da ugasi, nestane, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utuživati. Prema ovoj zakonskoj odredbi, prestankom glavne obaveze ne gasi se i kamata. Ako novčana obaveza prestane ispunjenjem, ne gasi se pravo na zateznu kamatu koja je nastala i ta kamata se može obračunati i utvrditi kao samostalno potraživanje. Kompenzacija je, posle ispu- 426 -
OBLIGACIONO PRAVO njenja, najčešći način prestanka obaveza, pa pravo na kamatu ne može prestati samo zbog toga što je glavni dug plaćen i ugašen prebijanjem. Odredbe o zateznim kamatama svrstane su u Zakonu o obligacionim odnosima u odsek I glave III koji reguliše pravo na naknadu štete u slučaju neispunjenja obaveza tako da joj i zakon daje tretman jedne vrste štete, makar i pretpostavljene. To proizilazi i iz člana 278. stav 2. Pored prava na kamatu, poverilac ima pravo i na potpunu naknadu štete, pa ova prava poverioca nastala kao posledica iz sankcija neizvršenja ili neurednog neizvršenja obaveza od strane dužnika ne mogu prestati tek tako samo zato što poverilac prilikom potraživanja nije obračunao zateznu kamatu i istu pripisao glavnom dugu. Prema izloženom, ni iz jednog citiranog propisa ne proizilazi da poverilac gubi pravo na kamatu ako je njegovo potraživanje prestalo prebijanjem, a pre toga nije izvršio obračun kamate, pripisao istu glavnom dugu i tako dobijeni iznos prebio sa potraživanjem druge strane. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. broj 2350/01 od 04.07.2001. god.)
989. Nije dopušteno ustupanje potraživanja (cesija) po ugovoru između ustupioca sa sedištem na teritoriji republike člana bivše SFRJ i prijemnika sa sedištem na teritoriji SRJ, ako taj ugovor nije u skladu sa propisima koji regulišu promet roba i usluga sa inostranstvom, i propisima koji ograničavaju raspolaganje određenim stvarima i pravima na teritoriji Republike Srbije, kada su te stvari i prava predmet ustupljenog potraživanja. (Pravno shvatanje VPS od 21.11.1999. god.)
990. Kompenzacioni prigovor u parnici dopušten je i kad protivpotraživanje nije likvidno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 37/98 od 19.05.1998. god.)
991. Kompenzacioni prigovor je jedan od načina prestanka potraživanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5057/98 od 11.11.1998. god.)
OTPUŠTANJE DUGA (čl. 344 – 347. Zakona o obligacionim odnosima)
992. Smatra se da postoji otpuštanje duga ako svi zakonski naslednici koji se nalaze u nasledničkoj zajednici nepreuzmu parnicu posle smrti tužioca. Iz obrazloženja: U toku parnice tužilac je preminuo, a iza njegove smrti parnicu nisu preuzeli svi zakonski naslednici, već samo tužilja kao jedan od zakonskih naslednika. Ostavinski postupak iza smrti - 427 -
OBLIGACIONO PRAVO tužioca nije vođen, tako da se naslednici shodno članu 229. Zakona o nasleđivanju RS nalaze u nasledničkoj zajednici. U ovom slučaju nema mesta primeni člana 428. Zakona o obligacionim odnosima, jer se nepreuzimanje parnice posle smrti tužioca od strane svih zakonskih naslednika, ne može smatrati otpustom duga. Ostali zakonski naslednici, iako nisu preuzeli parnicu shodno članu 434. Zakona o obligacionim odnosima imaju pravo zahtevati od tužilje da im preda deo koji im pripada do visine njihovih nasledničkih udela. ( Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4030/03 od 14.07.2003. god.)
993. Sporazum o otpuštanju duga postoji kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje obaveze a dužnik se sa tim saglasi. Iz obrazloženja: Pobijanom prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se delimično poništi protokol zaključen dana 6.10.1998. godine između parničnih stranaka, i to njegovi članovi 2. i 3, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 732.929,00 dinara sa zakonskom kamatom od 20.12.1998. godine kao dana sticanja bez osnova, s tim da se tuženi može osloboditi obaveze ukoliko tužiocu isporuči 236.429 tona pakovanog cementa. U stavu II izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Suština ovog spora jeste pitanje da li tužilac ima pravo na potraživanje koje je otpisao tuženom kao dužniku. Zaključeni protokol stranaka predstavlja zapravo sporazum o otpuštanju duga iz člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, a zakonskom odredbom određeno je da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik će se sa tim saglasiti. Pri tome nije od značaja to što su stranke u protokolu koji ustvari predstavlja sporazum o otpuštanju duga isto imenovali rabatom od 40%. Bitna je suština tog ugovaranja, a ona je u tome da je tužilac kao poverilac otpustio tuženom dug, tj. svoje potraživanje u srazmeri od 40%. Ovakav pravni posao je pravno dozvoljen i nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. On bi mogao biti rušljiv u slučaju postojanja mana volje. Prvostepeni sud utvrđuje da tih mana volje nije bilo. Ovome bi valjalo dodati da tužilac tužbeni zahtev zasniva i na činjenici da je protivno svojoj volji, tj. prisiljavanjem od strane tuženog zaključio predmetni protokol. Takva iznuda predstavlja nedostatak u mani volje i ugovor – protokol čini rušljivim u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima ukoliko bi takva mana volje bila utvrđena. Članom 117. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da pravo zahtevanja poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Tužilac je tužbu podneo dana 8.10.2001. godine, dakle, po proteku roka od godinu dana od dana saznanja za razlog rušljivosti i prestanak prinude. Prekludiran je u pravu da traži poništaj ugovora zbog rušljivosti, te je prvostepeni sud dobro odlučio o tužbenom zahtevu odbijanjem istog. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 5923/03 od 08.12.2003. god.) - 428 -
OBLIGACIONO PRAVO
994. Zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa predstavljaju novčana potraživanja prema poslodavcu, kojih se zaposleni može odreći pod uslovima utvrđenim zakonom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se kao radnik tuženog nalazio na plaćenom odsustvu od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 1999. godine, za koji period mu nije isplaćena naknada zarade i regres za godišnji odmor. Na osnovu mišljenja sindikalne organizacije, Upravni odbor tuženog je 24. septembra 1999. godine doneo odluku o isplati novčane naknade svakom radniku koji je saglasan da mu se isplati 24 prosečne zarade u Republici Srbiji u momentu isplate, čime će se smatrati da su izmirene sve obaveze preduzeća prema radniku, kao i sva potraživanja radnika prema preduzeću, izuzev obaveza za socijalno osiguranje, koje će preduzeće izmiriti. Ovakva oduka doneta je s obzirom na to da je bombardovanjem za vreme NATO agresije tuženo preduzeće pretrpelo teška oštećenja svojih prostorija, uništena je proizvodnja, mašine i alati, čime je prestala potreba i mogućnost daljeg radnog angažovanja većine radnika u preduzeću. Tužiocu je u skladu sa ovom odlukom isplaćen navedeni novčani iznos, a na osnovu njegove pismene izjave da želi da mu prestane radni odnos kod tuženog, te da se isplatom ove naknade odriče prava da zahteva isplatu bilo kakvog materijalnog potraživanja, garantovane zarade, regresa i slično prema tuženom, sve vreme trajanja radnog odnosa. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da odluka Upravnog odbora i pismena izjava tužioca nisu od značaja jer je tužiočevo pravo na isplatu zarade zasnovano na zakonu i nikakvom odlukom ili izjavom to pravo mu se ne može oduzeti, iz kojih razloga je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da isplati tužiocu naknadu zarade u visini od 60% zarade koju bi ostvario da je radio. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, odbijajući tužbeni zahtev, nalazeći da se tužilac zaključenjem sporazuma sa tuženim, kao poslodavcem, o prestanku radnog odnosa, saglasio i sa isplatom naknade u utvrđenoj visini, odričući se prava na naplatu drugih materijalnih potraživanja prema tuženom. Vrhovni sud nalazi da se navedeni stav drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju, poslodavac je priznao pravo tužiocu na isplatu naknade zarade za vreme plaćenog odsustva. Ova naknada, iako dospela, nije isplaćena do zaključenja sporazuma sa poslodavcem o prestanku radnog odnosa. Izjavom od 2. septembra 1999. godine, tužilac se odrekao ovog i ostalih novčanih potraživanja iz radnog odnosa, što je tuženi prihvatio donošenjem odluke Upravnog odbora i isplatom utvrđene naknade. Dakle, ovom izjavom tužilac se nije odrekao prava na zaradu koja mu po zakonu pripada, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud, već prava da zahteva njenu isplatu. S obzirom na to da se radi o novčanom potraživanju, tužilac je mogao izvršiti oprost ili otpuštanje duga, koji ima prema tuženom preduzeću, što je i učinio davanjem navedene pismene izjave. Kako o tome postoji saglasnost tuženog kao dužnika, njegova obaveza za isplatu duga je time prestala (član 344. Zakona o obligacionim odnosima). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1226/01 od 27.12.2001. god.) - 429 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRENOV (NOVACIJA) (Čl. 348 – 352. Zakona o obligacionim odnosima)
995. Novaciju ne predstavlja sporazumna promena roka i načina izmirenja obaveze po ugovoru, zbog čega i ne dovodi do prestanka prvobitne obaveze. Iz obrazloženja: Tužilac - prema stavu ovoga suda - osnovano ističe da navedeni sporazum ne predstavlja novaciju ugovora. Obaveza - prema članu 348. Zakona o obligacionim odnosima - prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da tu obavezu zamene novom ili ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Posebno je navedeno da se promena odredaba o roku, mestu ili načinu ispunjenja ne smatra novacijom odn. Prenovom, kao ni sporazum o isplati duga. Shodno navedenim odredbama, u konkretnom slučaju ne radi se o novaciji jer je navedenim sporazumom stranaka od 24.06.2003. godine došlo samo do konstatovanja visine duga i načina otplate istog odn. dozvoljeno je plaćanje u ratama i označeni su datumi dospeća ugovorenih rata za izmirivanje navedenog duga. Dakle, nije promenjena obaveza niti pravni osnov obaveze tuženog. Upravo suprotno, u pitanju je novi način ugovaranja ispunjenja duga, što - prema izričitim odredbama Zakona - ne predstavlja novaciju. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7974/05 (1) od 20.10.2005. godine )
996. Obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima prvotuženi je prodao drugotuženom nepokretnosti bliže označene u pismenom i pred sudom overenom ugovoru o prodaji od 25.9.1992. godine, da bi posle toga između istih lica 24.11.1994. godine, bio zaključen i ugovor o poklonu gde je prvotuženi poklonodavac a drugotuženi poklonoprimac. U ovoj parnici tužilac kao suvlasnik na predmetnim nepokretnostima pobija ugovor o prodaji zbog povrede prava preče kupovine, a sadržina zahteva tužbe je najpre i kao prejudicijelno utvrđenje da je ugovor o poklonu prividan ugovor u smislu člana 66. stav 1. ZOO-a, a zatim i pobijanje ugovora o prodaji koji je prethodno zaključen, zbog povrede prava preče kupovine. S obzirom na ono što je sud utvrdio, odnosno da ugovor o prodaji nije u celini izvršen već u neznatnom delu, i da je među strankama prestao da važi ugovor o prodaji. S obzirom da su sada za- 430 -
OBLIGACIONO PRAVO ključili ugovor o poklonu, mogli bi se raditi samo o prenovu (novaciji), kao načinu prestanka obaveze iz ugovora o prodaji, jer, prema odredbi člana 348. stav 1. ZOO-a, obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Prvostepeni sud ne analizira dovoljno niti na pouzdan način utvrđuje činjenice relevantne sa stanovišta primene propisa koji se odnose na prenov. Prema sadržini odredbe člana 348. stav 1. ZOO-a, nema mesta prenovu, ako su obaveze iz ugovora koji se želi prenoviti prestale izvršenjem tog ugovora. U vezi sa tim, pobijana presuda ne sadrži potpune i jasne razloge da li su obaveze iz ugovora o prodaji prestale izvršenjem ugovora od strane obe ugovorne strane. Razlozi prvostepenog suda o tome da drugotuženi nije u celini isplatio kupoprodajnu cenu su u direktnoj suprotnosti sa sadržinom pismenog ugovora o prodaji, iz koje se može zaključiti da je drugotuženi cenu izmirio u celini, jer je to priznao prilikom zaključenja ugovora. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 508/05 od 01.04.2005. god.)
997. Nije izvršena novacija ugovora u slučaju kada ugovorači iz ugovora o doživotnom izdržavanju kasnije, u pogledu iste imovine, zaključen punovažan ugovor o poklonu, ako ugovorne strane nisu na nesumnjiv način izrazile volju da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora i ako nastave da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju. (Prema odluci Vrhovnog suda Srbije, Rev, 2694/02)
998. Zamena obaveze iz ranijeg ugovora obavezom iz novog ugovora koji ima različit predmet i pravni osnov, predstavlja ispunjenje obaveze iz ranijeg ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 5296/95 od 28.11.1995. god.)
ZASTARELOST - OPŠTE ODREDBE (Čl. 360 – 370. Zakona o obligacionim odnosima)
999. U trogodišnjem roku od dospelosti za plaćanje zastareva naplata cene za izvedene radove iz ugovora o građenju a po privremenoj situaciji sa tačno određenim iznosom. Zastarelost potraživanja cene za izvedene radove počinje da teče u primerenom roku od kada je konačni obračun za izvedene građevinske radove trebalo da bude sačinjen odn. izvršen. Iz obrazloženja: Tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o građenju i Aneksa ovog Ugovora, čiji je predmet izvođenje toplifikacijskih radova na objektima, po kojima je tužilac ispostavljao privremene situacije i okončanu situaciju. - 431 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz Okončane situacije od 11.06.2000. godine, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi istu primio dana 25.12.2002. godine, te da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, uz pravilnu primenu člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (" … međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine … "). Dakle, pravilan je zaključak da je ugovor o građenju ugovor o prometu roba i usluga, te da naplata cene za izvedene radove iz ugovora o građenju po privremenoj situaciji sa tačno određenim iznosom zastareva u trogodišnjem roku od dospelosti za plaćanje. Zastarelost potraživanja cene za izvedene radove počinje da teče u primerenom roku od kada je konačni obračun za izvedene građevinske radove trebalo da bude sačinjen odn. izvršen. Okončanu situaciju tuženi je primio dana 25.12.2002. godine, pa je potraživanje dospelo za plaćanje po proteku roka od osam dana od dana ispostavljanja situacije tj. 03.01.2003. godine. Od tog momenta počinje teći rok zastarelosti potraživanja. Istekom roka zastarelosti prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze (član 360. Zakona o obligacionim odnosima). Tužba je podneta dana 09.10.2006. godine, pa je potraživanje tužioca zastarelo, jer je od momenta dospelosti (03.01.2003. godine) do momenta podnošenja tužbe prošlo više od tri godine. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1829/10 od 09.06.2010. godine)
1000. Zastarelost naknade za izvršeni prevoz u međunarodnom drumskom saobraćaju nastupa u roku od godinu dana, a počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, shodno odredbama Zakonom o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju. Iz obrazloženja: U smislu člana 127. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom ("Službeni list SFRJ", br. 23/83), organizacije koje vrše usluge u međunarodnom robnom i putničkom prometu naplaćuju svoje usluge na inostranim relacijama od domaćih lica u dinarima, ali su, u smislu člana 127. stav 2. istog zakona, korisnici usluga prevoza robe dužni da u momentu ostvarenja deviznog priliva ostvarenog izvozom robe i usluga izvrše prenos deviza u vrednosti usluge prevoza organizacijama koje vrše usluge u međunarodnom robnom i putničkom prometu. U smislu člana 180. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 66/85), obaveze prenosa deviza koje nisu izvršene do stupanja na snagu ovog zakona, korisnik usluge izvršiće pružaocu usluge plaćanjem u dinarima razlike između dinarski plaćene fakture i vrednosti deviza koje nisu prenete, po kursu koji važi na dan izmirenja obaveze. Prema jednom shvatanju, navedeno potraživanje pružaoca usluga zastareva u roku od jedne godine u smislu člana 32. Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom - CMR. Po tom shvatanju rok zastarelosti počinje da teče po isteku tri meseca od dana zaključenja ugovora. Međutim, preovladalo je shvatanje da se rokovi i računanje rokova zastarelosti u smislu člana 32. Konvencije odnose jedino na potraživanja koja su regulisana Konvencijom. To su, pre svega, potraživanja pošiljaoca zbog gubitka, oštećenja i zakašnjenja u isporuci. Zatim, potraživanja pošiljaoca zbog gubitka ili nepravilne upotrebe dokumenata od stra- 432 -
OBLIGACIONO PRAVO ne prevodioca i zbog njegovog postupanja po instrukcijama. Najzad, to su potraživanja prevodioca zbog netačnih dokumenata pošiljaoca, zbog rđavog pakovanja robe i po osnovu troškova u vezi dobijenih instrukcija. Kako se, prema tome, Konvencija ne odnosi na potraživanje naknade za izvršeni prevoz, bilo je mišljenja da se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, po kojima međusobna potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga zastarevaju u roku od tri godine. No, pošto se radi o potraživanju iz ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju, došlo se do shvatanja da su odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima derogirane odredbama člana 112. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju ("Službeni list SFRJ", br. 2/74). Ovaj Zakon se primenjuje i na odnose nastale iz ugovora o prevozu putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju. Prema navedenim odredbama toga Zakona potraživanja iz ugovora o prevozu stvari zastarevaju za jednu godinu. Što se, pak, tiče računanja rokova zastarelosti, odredbama člana 361. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Odredbama člana 112. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju je za pojedine slučajeve predviđeno računanje rokova na poseban način, ali se to ne odnosi i na potraživanje naknade za izvršeni prevoz. To znači da se rok zastarelosti ovog potraživanja ima računati po opštem pravilu za računanje rokova iz člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, dakle, od prvog dana posle dana kad se moglo zahtevati ispunjenje obaveze, što u našem slučaju znači od prvog dana posle dana kada je korisnik usluge prevoza u međunarodnom drumskom saobraćaju ostvario devizni priliv. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 1.2.1993. godine sa obrazloženjem od 5.3. 1993. godine)
1001. Potraživanje naknade štete u visini cene radova koje je izvelo treće lice, a radi otklanjanja nedostataka prvobitno izvedenih radova, zastareva u roku od tri godine od dana plaćanja istih izvođaču - trećem licu. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud neosnovano smatra da je zastarelo potraživanje poverioca jer se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za naknadu štete prouzrokovane skrivenim manama stvari koje su uslovile pojavu i potrebu izvođenja naknadnih radova, a u visini cene koju je tužilac platio trećem licu za izvršenje naknadnih radova. Prvostepeni sud pravilno nalazi da u navedenoj situaciji rok zastarelosti iznosi tri godine, jer je odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da zahtev za naknadu štete zastareva u ovom roku. Za samog tužioca, međutim, šteta je nastala onda kada je trećim licima izvršio isplatu označenog iznosa pa stoga tek od tada može da se - u smislu člana 361. stav 1. ovog Zakona - počne da teče - to je prvi dan posle dana kada je poverilac imao prava da zahteva ispunjenje obaveze po osnovu naknade štete od samog tuženog, a to znači da je tužba - podneta 01.12.2000. godine - podneta u roku zastarelosti tužiočevog potraživanja po osnovu naknade štete i da je prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog neosnovan. ( Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 1030/06 od 01.06.2006. godine ) - 433 -
OBLIGACIONO PRAVO
1002. Potraživanja pošte, telegrafa i telefona zastarevaju u roku od jedne godine, shodno članu 378. stav 1. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeni rok se ne može primeniti na slučaj potraživanja Poštanske štedionice, jer se radi o bankarskoj organizaciji. ( Iz rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. br. 762/05 od 16.03.2006. god.)
1003. Potraživanje sredstava uloženih u adaptaciju zgrade zastareva protekom roka od 10 godina, a rok zastarelosti počinje teći od završetka radova na adaptaciji. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužilac je vlasnik stambene zgrade u V. na katastarskoj parceli 2987, koju je dozidao bespravnom gradnjom tokom 1955. i 1956. godine, izašavši iz okvira gabarita postojećeg objekta. Isključivo sredstvima tužioca izvršeno je novo proširenje gabarita objekta tokom 1981. i 1982. godine. Pre toga, tokom 1977. i 1978. godine, za vreme trajanja bračne zajednice tuženog i kćeri tužioca, izvršena je adaptacija dela zgrade bez proširenja gabarita, a radi poboljšanja uslova stanovanja u celoj zgradi a pretežno sredstvima tužioca i njegove ćerke. Tuženi je prinudno iseljen iz zgrade 1994. godine. Za sve vreme stanovanja (oko 17 godina) tuženi nije plaćao tužiocu nikakvu zakupninu. Stvarno-pravni zahtev tuženog kao protivtužioca odbijen je pravnosnažnom presudom a predmet eventualnog protivtužbenog zahteva je obligaciono-pravni zahtev za isplatu naknade zbog sticanja bez osnova. Obligaciono-pravni zahtev postavljen je u podnesku od 2.02.1995. godine a stvarnopravni zahtev 05.10.1993. godine. Ovako utvrdivši činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno odbili eventualni zahtev iz protivtužbe za isplatu naknade po osnovu sticanja bez osnova (neosnovanog obogaćenja) zbog zastarelosti. Jer, adaptacija dela stambene zgrade vršena tokom trajanja bračne zajednice tuženog i ćerke tužioca radi poboljšanja uslova stanovanja izvršena je tokom 1977. i 1978. godine. Tuženi je stekao pravo na isticanje svog potraživanja prema tužiocu kao zemljišno-knjižnom vlasniku zgrade završetkom radova na adaptaciji. Tuženi je obligaciono-pravni zahtev istakao podneskom od 02.02. 1995. godine odn. posle proteka roka od 10 godina od dana završetka radova na adaptaciji dela zgrade. Ovo proizilazi iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer tim Zakonom nije propisan poseban rok zastarelosti potraživanja naknade po osnovu sticanja bez osnova (neosnovanog obogaćenja). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Revizija br. 2585/04 iz decembra 2005. god.)
1004. Potraživanje dobitka – nagrade iz nagradne igre zastareva u opštem roku zastarelosti. - 434 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je učestvovala u nagradnoj igri lista "Politika ekspres" i dobitnik je nagrade – šestodnevnog boravka u Parizu za dve osobe sa obezbeđenim prevozom, posetom Eurodiznilendu i džeparcem od 100.000,00 tada važećih dinara. Garantnim pismom od 10.4.1992. godine, list "Politika ekspres" je obavestio tužilju da se kao dobitnik nagrade obrati ovlašćenom agentu Agencije "Interplast travel". Tužilja se, odmah po objavljivanju rezultata nagradne igre u dnevnom listu, u roku od 60 dana koji je predviđen pravilima nagradne igre obraćala tuženom kao organizatoru igre radi preuzimanja nagrade. Odgovorna lica su uveravala tužilju da je njeno pravo na nagradu zamrznuto i da će po ukidanju sankcija ostvariti svoje pravo. Tuženi je 14.4.1992. godine dao nalog za uplatu tužilji iznosa od 85.000,00 tadašnjih dinara i 15.000,00 tadašnjih dinara na ime poreza na dobitak na igrama na sreću. Prvostepeni sud je utvrdio da je cena šestodnevnog boravka u Parizu sa posetom Eurodiznilendu za jednu osobu 760 USA dolara i još 1.900,00 dinara, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji obezbedi šestodnevni aranžman koji uključuje boravak u Parizu za dve osobe sa plaćenim prevozom i posetom Eurodiznilendu, koje obaveze se tužena može osloboditi ukoliko tužilji isplati iznos od 1.520 USA dolara u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom od 24.6.2002. godine i iznos od 3.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.6.2002. godine. Okružni sud je, nalazeći da je tužiljino potraživanje zastarelo, jer ona nije podnela tužbu sudu u roku od 60 dana, računajući od 14.6.1992. godine do kada je, nakon naloga tuženog od 14.4.1992. godine, ovaj rok iz javno objavljenih pravila nagradne igre produžen, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti. Na osnovu odredbe člana 395. stav 1. ZPP-a, revizija tužilje je usvojena i pobijana drugostepena presuda preinačena, tako što je žalba tuženog odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Shodno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanja zastarevaju za 10 godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Prema odredbi člana 25. Zakona o igrama na sreću, koji je važio u vreme održavanja nagradne igre, isplata, odnosno ostvarivanje dobitka se vrši u roku određenom pravilima igre koji ne može biti kraći od 60 dana. List "Politika ekspres" je objavio pravila nagradne igre kojima je predviđeno da je rok za preuzimanje nagrade 60 dana od dana završetka nagradne igre. Proizilazi da to nije zastarni rok u kojem se gubi pravo na tužbu, već rok u kojem se nagrada može preuzeti od strane njenog dobitnika. Tužilja se u određenom roku javila tuženom zahtevajući ispunjenje obaveze, pa s obzirom da rok od 60 dana nije zastarni rok, tužilja u tom roku nije ni morala da podnese tužbu. Tužilja je tužbu podnela pre isteka opšteg roka zastarelosti, tako da njeno potraživanje nije zastarelo. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 3306/04 od 31.03.2005. god.)
1005. Rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode iz člana 377. ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema državi, odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega.
- 435 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Tužilac je protivpravno lišen slobode 26.06.1995. godine, a na teritoriju Republike Srbije se vratio 12.08.1995. godine. Tužba sudu radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode podneta je 30.10.2003. godine. Stoga je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo. I po nalaženju Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. ZOO, koji predviđa duže rokove zastarelosti. Rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema državi, odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega po odredbama člana 172. ZOO. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2399/05 od 09.11.2005. god.)
1006. Ukoliko je umrli bio korisnik polise osiguranja, podnošenjem zahteva za isplatu pripadajućeg dela od strane supruge ne prekida zastarelost potraživanja ostalih korisnika (dece). Iz obrazloženja: Prema pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužilaca sada pok. Z. B. preminuo je 2.10.1997. godine od posledica nesrećnog slučaja, koji se desio 27.9.1997. godine. Sada pok. Z. bio je radnik preduzeća D.P. “P…” V…, koje je sa tuženim osiguravajućim društvom zaključilo ugovor o kolektivnom osiguranju od posledica nesrećnog slučaja za period od 1.1.1997. do 1.1.1998. godine, kojim je predviđeno da se osiguranicima od posledica nesrećnog slučaja smatraju svi zaposleni radnici tog preduzeća prema personalnoj dokumentaciji, a za slučaj smrti osiguranika korisnik osiguranja se određuje po članu 19. Opštih uslova osiguranja i člana 7. stav 2. Dopunskih uslova osiguranja. Članom 19. opštih uslova za osiguranja od posledica nesrećnog slučaja je predviđeno da se: korisnik za slučaj smrti određuje na polisi, a ako u polisi ili dopunskim uslovima nije drugačije određeno, korisnikom osiguranja za slučaj osiguranikove smrti smatraju se bračni drug i deca na jednake delove i drugi srodnici iz ovog propisa. Nije sporno da je pok. Z. pored tužilaca kao dece, imao i suprugu B. po čijem zahtevu je doneta pravosnažna presuda P. br. 1735/02 od 2.07.2003. godine. Time je udovoljeno njenom zahtevu da joj se kao supruzi pok. Z. isplati njen treći deo ugovorene sume u iznosu od 10.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 4.06.1998. godine. I Okružni sud, kao i prvostepeni sud, stoji na stanovištu da je, saglasno članu 19. navedenih Opštih uslova, svako od korisnika predmetnog osiguranja (bračni drug i deca pok. Z.), nezavisno od ostalih korisnika, bio ovlašćen da samostalno podnese zahtev – prijavu osiguranog slučaja, ali i da – u slučaju spora, na isti način podnese tužbu, tako da korisnici predmetnog osiguranja, tužioci i supruga pok. Z. B. nemaju status nužnih jedinstvenih suparničara i stoga tužiocima ne može pogodovati to što je sada neparničar B. podnela tužbu u svoje ime i za svoj račun, pre nego što je njeno potraživanje zastarelo. - 436 -
OBLIGACIONO PRAVO Kako nije bilo podataka da je bilo prekida zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, odredbu člana 380. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj potraživanja iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet godina računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo, pa kako je osigurani slučaj nastupio u 1997. godini, to je ovo potraživanje dospelo 1.01.1998. godine, a zastarelo je istekom roka od pet godina, odnosno 1.01.2003. godine. Kako su tužioci tek podneskom od 21.02. 2003. godine stupili u parnicu koju je ranije već povela njihova majka B., proizilazi da je tužba podneta pošto je došlo do zastarelosti potraživanja, pa je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1688/05 od 03.11.2005. god.)
1007. Sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom presudom ili odlukom drugog nadležnog organa ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za 10 godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju Komisija za nacionalizaciju je rešenjem od 10. novembra 1959. godine nacionalizovala poslovnu zgradu koja je bila vlasništvo pravnog prethodnika predlagača. Rešenjem Narodnog odbora opštine utvrđena je pravična naknada za nacionalizovanu poslovnu zgradu i to rešenjem od 30. juna 1961. godine, s tim da se isplata vrši u jednakim mesečnim ratama za vreme od 50 godina, počev od 1. avgusta 1961. godine. Ovo rešenje je pravni prethodnik predlagača primio 19. avgusta 1961. godine. Predlagač traži da im protivnik predlagača na ime naknade za nacionalizovanu nepokretnost isplati 2.368.607 dinara. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, i po oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili predlog predlagača kao neosnovan. Odredbom čl. 379. st. 1. ZOO je propisano da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za 10 godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i navedene zakonske odredbe, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je predlog predlagača neosnovan, jer je nastupila zastarelost potraživanja za nepokretnosti koje su nacionalizovane. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3125/02 od 28.08.2002. god.)
1008. Priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje. - 437 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Osnovano se u reviziji tuženih ističe da je pobijana presuda u pogledu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu deviznih sredstava u dinarskoj protivvrednosti, zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP, zbog čega je u tom delu morala biti ukinuta. Naime, sudovi utvrđuju da je pravni prethodnik tuženih sada pok. V. od tužioca pozajmio 1.000 švajcarskih franaka i 2.000 nemačkih maraka 1984. godine, da su tuženi kao njegovi pravni sledbenici u obavezi da taj dug vrate. Pritom, nižestepeni sudovi zaključuju da nije nastupila zastarelost potraživanja, jer je sada pok. V. pre svoje smrti priznao da duguje tužiocu navedeni devizni iznos, zbog čega nije nastupila zastarelost potraživanja. Međutim, o ovoj odlučnoj činjenici na koji način je pravni prethodnik tuženih priznao postojanje duga pre svoje smrti, presude ne sadrže razloge, zbog čega se i ne mogu ispitati. Iz spisa bi proizlazilo da potraživanje tužioca prema pravnom prethodniku tuženih potiče iz februara 1984. godine, a tužba u ovom sporu je podneta 21.06. 1989. godine. Prema odredbi člana 366. Zakona o obligacionim odnosima pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje. U vreme nastanka spornog odnosa prema odredbi člana 371. ZOO, opšti rok zastarelosti potraživanja bio je pet godina, ukoliko zakonom nije određen drugi rok zastarelosti. Iz spisa se ne može zaključiti, niti je to utvrđeno, na koji način i kada je pravni prethodnik tuženih priznao sporni dug, a od čega zavisi i osnovanost toga zahteva. Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka u delu koji se odnosi na novčano potraživanje, i nesumnjivo utvrditi da li je i kada pravni prethodnik tuženih priznao ovo potraživanje, da li je priznanje učinjeno na zakonom propisani način, i potom po potrebi izvesti i druge dokaze i ponovo meritorno odlučiti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5299/01 od 04.04. 2002. god.)
1009. Pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima davanje zaloge ili nekog drugog obezbeđenja, za zastarelo potraživanje. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 366. Zakona o obligacionim odnosima pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima davanje zaloge ili nekog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje. U vreme nastanka spornog odnosa između parničnih stranaka, prema odredbi člana 371. ZOO opšti rok zastrelosti potraživanja bio je pet godina, u koliko zakonom nije odrređen drugi rok zastarelosti. Iz spisa predmeta ne može se zaključiti, niti je to utvrđeno, na koji način i kada je tuženi priznao sporni dug, od čega zavisi i osnovanost tužbenog zahteva. Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka u delu koji se odnosi na novčano potraživanje i na nesumnjiv način utvrditi da li je i kada tuženi priznao sporno potraživanje, da li je priznanje učinjeno na zakonom propisan način i potom po potrebi izvesti i druge dokaze i ponovo meritorno odlučiti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5281/01 od 04.04.2002. god.) - 438 -
OBLIGACIONO PRAVO
1010. Pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Izjava na ročištu data u sudu, potpisana od stranke, ima se upodobiti pismenom priznanju obaveze iz člana 366. Zakona o obligacionim odnosima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1955/99)
1011. Trogodišnji zastarni rok za podnošenje tužbe ili za podnošenje zahteva za obeštećenje nadležnom organu zbog telesnih povreda računa se od završenog lečenja - od dana završetka onih medicinskih radnji i zahvata kojima se lečenje faktički smatra završenim. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 530/98 od 10.06.1998. god.)
1012. Kod utvrđivanja zastarelosti potraživanja nije dovoljno samo utvrditi vreme izvršene usluge, već i vreme padanja u docnju dužnika za izmirenje duga. (Iz rešenja Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 331/98 od 03.02.1998. god.)
1013. Pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zasarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4835/98 od 28.10.1998. god.)
1014. Potraživanje naknade štete koju poverilac pretrpi zbog neizvršenja obaveze dužnika utvrđene pravnosnažnom presudom zastareva u roku u kome zastareva ta obaveza (član 369. u vezi člana 379. stav 1. ZOO) (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev.4245/97 od 13.01.1998. god.)
1015. Pravila o zastarelosti iz ZOO se ne primenjuje u onim slučajevima kada su drugim zakonom kojim se reguliše određena materija (lex specialis) predviđeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba i izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Po odredbama Zakona o žigu, tužba za povredu prava na žig se može podneti u roku od 3 godine od saznanja za povredu odnosno u roku od 5 godina od izvršene povrede. (Viši privredni sud, Pž. 4060/97 od 11.07.1997. god.)
1016. Kada se rešenjem nadležnog organa uprave opštine neosnovano odredi i izvrši rušenje zgrade zbog sklonosti padu, zastarelost potraživanja naknade štete počinje teći ne samo kada je vlasnik zgrade kao oštećeni saznao za štetu i učinioca, nego i kada je saznao za protivpravnost u ponašanju štetnika, a to je dan kada mu je dostavljeno konačno rešenje kojim je utvrđeno da nije bilo uslova za rušenje zgrade. (Savezni sud Gzs. 190/91 od 02.04.1992. god.) - 439 -
OBLIGACIONO PRAVO
1017. Zastarelost obaveze koja se sastoji u tom, da se nešto ne učini, da se nešto propusti ili trpi, utvrđene pravosnažnom sudskom odlukom, ne teče dok se dužnik uzdržava od radnji koje predstavljaju njenu povredu (član 361. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). (Načelni stav zauzet u Saveznom sudu, 24.05.1989. god.)
1018. Rok zastarelosti za potraživanje investicionih ulaganja po odobrenoj građevinskoj dozvoli u cilju poboljšanja uslova stanovanja računa se od momenta izvršenih ulaganja, a ne od iseljenja iz stana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2248/82)
1019. Početak roka zastarelosti za potraživanja komitenta prema komisionaru, računa se od dana kada je komisionar dostavio komitentu obračun, a ne od dana kada je ugovor o komisionu sačinjen. (Viši privredni sud, Pž. 2459/81)
1020. Naknada za štetu nastalu u određenom obimu iz jednog životnog događaja ne može se ostvarivati po proteku rokova iz člana 19. Zakona o zastarelosti potraživanja, ni kad je u pitanju šteta za koju se naknada mogla ostvarivati u vidu rente. Ovo stoga što sam zahtev za takvu naknadu zastareva rokovima iz člana 19. ZZP. Kad je, pak, u pitanju šteta koja se manifestuje kao smanjenje životne aktivnosti, radne sposobnosti i slično, pa naknadno dođe do pogoršanja, onda to pogoršanje predstavlja novu štetu za koju se naknada može tražiti od njenog nastanka, tj. od pogoršanja pa do isteka rokova iz člana 19. ZZP. (Savezni sud, Gzs. 32/80 od 20.01.1981. god.)
1021. Zastarelost zahteva za naknadu štete zbog naruženosti u skladu sa članom 19. Zakona o zastarelosti potraživanja, ceni se prema momentu prestanka lečenja, kada su posledice povređivanja bile izvesne i kada su se mogli opredeliti vidovi i obim nastale štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 929/81)
1022. Kada se radi o potraživanju isplaćene stipendije, zastarelost počinje teći od dospelosti potraživanja, a to je momenat kada je primalac stipendije trebalo da po završenom školovanju stupi na rad kod davaoca stipendije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1850/81) ]
1023. Pravila iz Zakona o zastarelosti potraživanja odnosno iz Zakona o obligacionim odnosima da se sud ne obazire na zastarelost po službenoj dužnosti važe kada se radi o obaveznim odnosi- 440 -
OBLIGACIONO PRAVO ma i potraživanjima nastalim iz takvih odnosa, ali se ona ne mogu primeniti kada su u pitanju javno-pravne obaveze, jer se potraživanje iz obaveznih odnosa ne gase protekom zastarnog roka, dok se kod javno-pravnih obaveza gasi samo pravo na naplatu, pa se od poreskog obveznika više ne može tražiti naplata, pozivao se na zastarelost ili ne, jer za to, po proteku zastarnog roka, više nema pravnog osnova. (Savezni sud, Gpzs 137/80 od 3.07.1980)
VREME POTREBNO ZA ZASTARELOST (Čl. 371. – 380. Zakona o obligacionim odnosima)
1024. Na potraživanja advokata, kao fizičkog lica koje obavlja samostalnu delatnost, primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina. Iz obrazloženja: Našavši da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan, prvostepeni sud je pravilno postupio. Predmet spora je potraživanje na ime duga za izvršene usluge, i to potraživanje fizičkog lica koje obavlja samostalnu delatnost – advokata prema pravnom licu. Odredbom člana člana 2. Zakona o advokaturi propisano je da je advokatura nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima, te da se na potraživanja advokata, kao fizičkog lica, ima primeniti opšti rok zastarelosti od 10 godina - iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da se radi o potraživanjima iz 2003. godine, a da je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnet 05.07.2004. godine, to iz navedenog proizlazi da je tužba podneta u okviru opšteg zastarnog roka, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. O spornoj činjenici, da li je tuženi u obavezi da uplati navedeni iznos, prvostepeni sud je pravilno zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku. Naime, tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je blagovremeno osporio izvršenu uslugu i fakturisane troškove, a što je inače precizno predviđeno Ugovorom o pružanju usluga od 23.08.2000. godine. Takođe, vrsta troškova, koji su se redovno fakturisali na mesečnom nivou, precizno je utvrđena ugovorom između ovde parničnih stranaka, te - s obzirom da nije reč o klasičnoj usluzi koju bi trebalo da je tužilac obavio za tuženog, prema članu 600. Zakona o obligacionim odnosima, već je u većem delu reč o eksploataciono-energetskim troškovima - teret dokazivanja da su fakture blagovremeno reklamirane u pogledu osnova i visine je na tuženom, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku. Zato su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je pogrešno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja. Prvostepeni sud je visinu ukupnog duga utvrdio imajući u vidu navedene račune kao i nalaz i mišljenja sudskog veštaka od 20.09.2010. godine, koji je prihvaćen kao stručan i dokumentovan. Isto tako, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuže- 441 -
OBLIGACIONO PRAVO nja do isplate. Kako je tužilac kamatu opredelio počev od 20.09.2005. godine odn. posle utuženja, to se prvostepeni sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu zatezne kamate, kretao u granicama opredeljenog tužbenog zahteva, te je tužiocu dosudio zateznu kamatu počev od tog dana. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7587/11(1) od 19.10.2011. godine)
1025. Na strani onoga koji to tvrdi je teret dokazivanja činjenice da je pravni osnov za izvršenje neke obaveze otpao i da su se stekli uslovi za vraćanje datog – u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (sticanje bez osnova). Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac i pravni prethodnik tuženog stupili su u poslovni odnos zaključenjem Ugovora o zakupu, dana 03.12.1992. godine, pa je pravni prethodnik tuženog predao u zakup tužiocu naznačene poslovne prostorije. Aneksom br. 2/95 stranke su saglasno utvrdile visinu zakupnine koja iznosi 10,50 dinara po m2, a koja se uvećava za procenat cena rasta na malo u Srbiji i istim je predviđeno da će se ta cena obračunavati počev od 01.10.1995. godine. Aneksom br. 1/2003, koji je potpisan i overen od strane parničnih stranaka, izmenjena je visina zakupnine na iznos od 305,55 dinara po m2, sa uvećanjem za procenat cena rasta na malo u Srbiji, a njegova primena je predviđena od 01.2.2003. godine. Tuženi je zakupninu za 1997., 1998., 1999., 2000. i 2001. godinu, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, fakturisao po većim cenama po m2 nego što je to predviđeno Aneksom br. 2/95, a u toku prvostepenog postupka nije dokazano da je Aneks br. 3 od 22.02.1996. godine, kojim je tuženi povećao cenu zakupnine na 26,00 dinara po m2 poslovnog prostora, tužilac potpisao, niti da mu je isti dostavljen. Tuženi je od marta meseca 1996. godine fakturisao tužiocu zakupninu po toj ceni. Po tom osnovu tužilac potražuje iznos od 443.568,03 dinara, na ime sticanja bez osnova, a za koji je - prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka - u pretplati prema tuženom. Tuženi se od postavljenog tužbenog zahteva branio isticanjem prigovora zastarelosti potraživanja. Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo, te da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova, s obzirom da je osnov postojao - Ugovor o zakupu (što ni sam tužilac u toku postupka nije sporio) i da je po tom osnovu vršeno plaćanje. Kako navedeni osnov nije kasnije otpao, to sledi da, u konkretnom slučaju, sticanja bez osnova nema, te da se radi o poslovnom odnosu parničnih stranaka iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a potraživanja naknade za izdatke, učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Žalbeni navodi, kojima se pobija primena materijalnog prava i ističe da se u konkretnom slučaju ima primeniti opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi 10 godina, a koji počinje da teče u trenutku kada je došlo do prenosa imovine jednog lica na imovinu drugog lica, nisu osnovani. - 442 -
OBLIGACIONO PRAVO Ovo zbog toga što je činjenica da je tužilac u tužbi naveo da je osnov njegovog potraživanja neosnovano obogaćenje bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari, jer sud nije vezan pravnom kvalifikacijom, već činjeničnim opisom, a iz utvrđenog činjeničnog stanja nedvosmisleno proizlazi da se radi o poslovnom odnosu parničnih stranaka po osnovu ugovora o zakupu, koji po svojoj prirodi predstavlja ugovor o prometu roba i usluga, pa međusobna potraživanja iz takvih ugovora, shodno odredbi člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarevaju u roku od tri godine. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 11765/10 od 07.10.2011. godine)
1026. Zastarelost potraživanja naknade štete, u slučaju odgovornosti za štetu po principu pretpostavljene odgovornosti za štetu za drugog, počinje od dana saznanja za lice koje je za štetu odgovorno, a ne od saznanja za faktičkog učinioca štete. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, dana 19.02.2004. godine došlo je do saobraćajne nezgode, za koju je isključivo odgovoran imenovani - u vreme štetnog događaja osiguran kod tuženog. U saobraćajnoj nezgodi navedeni osiguranik tužioca zadobio je teške telesne povrede. Osiguranik tuženog je naznačenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 30.05.2008. godine oglašen krivim zbog prouzrokovane saobraćajne nezgode. Prvostepeni sud je pravilno cenio prigovor zastarelosti potraživanja, kada je našao da isti nije osnovan u delu tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 21.841,04 dinara. Iz spisa predmeta proizlazi da je tužba je podneta dana 14.01.2010. godine, da se potraživanje tužioca odnosi na isplatu troškova lečenja osiguranika tužioca za period od 08.11.2005. godine do 15.11.2005. godine, što proizlazi iz Potvrde Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti za osiguranika. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac doznao za štetu i njenu visinu zaključno sa 15.11.2005. godine, kao poslednjim danom lečenja svog osiguranika, dok je lice koje je štetu počinilo doznalo za štetu 30.05.2008. godine, kada je doneta presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Relevantne odredbe: Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je osuđeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo - član 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo potraživanje zastareva za pet godina u svakom slučaju, od dana kada je šteta nastala - član 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da, u slučaju odgovornosti za štetu po principu pretpostavljene odgovornosti za štetu za drugog, zastarelost potraživanja naknade štete počinje od dana saznanja za lice koje je za štetu odgovorno, a ne od saznanja za faktičkog učinioca štete. Zato je prvostepeni sud pravilno zaključio da, kako je tužilac za lice koje štetu učinilo saznao dana 30.05.2008. godine, a tužba je podneta dana 14.01.2010. godine, trogodišnji rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima nije protekao, pa tužiočevo potraživanje u delu zahteva za isplatu iznosa 21.841,04 dinara (troškovi lečenja nastali u periodu od 08.11.2005. godine do 15.11.2005. godine ) nije zastarelo. - 443 -
OBLIGACIONO PRAVO Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u vezi sa ocenom prigovora zastarelosti potraživanja u tom delu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14091/10 od 19.10.2011. godine)
1027. Od preduzetnika kao primaoca kredita, na potraživanje banke po osnovu ugovora o kreditu primenjuje se rok zastarelosti od 10 godina. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno ocenio da nije osnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog. Naime, radi se o ugovoru o kreditu, na koji se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u trajanju od 10 godina, a ne posebni trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. ovog Zakona. Ovo zbog toga što se ne radi o sporu između pravnih lica, već o sporu između vlasnika radnje – preduzetnika (a to znači fizičkog lica), suparničara fizičkog lica u svojstvu jemca-platca i tužioca koji ima svojstvo pravnog lica, a za primenu citiranog člana neophodno je da se radi o međusobnom poslovnom odnosu između pravnih lica. Osim toga, ugovor o kreditu ne predstavlja ugovor kojim se vrši promet robe i usluga, već predstavlja zakonom regulisani bankarski posao, pa se stoga na isti ne može primeniti rok zastarelosti od tri godine u smislu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, već desetogodišnji rok zastarelosti na osnovu člana 371. ovog Zakona. To je pravilno učinio i prvostepeni sud. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4166/10 od 07.10.2010. godine)
1028. U roku od 10 godina zastareva potraživanje naknade za potrošnju električne energije za poslovni prostor. Iz obrazloženja: Pravilnost prvostepene presude ne dovodi se u sumnju navodima u žalbi tuženog, jer je neosnovano isticanje tuženog da je on kod tužioca registrovan kao potrošač -fizičko lice, a ne kao pravno lice, te da se na njega ima primeniti rok zastarelosti potraživanja od jedne godine. Naime, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da se tuženi kod tužioca vodi kao potrošač brojila koje je registrovano za poslovni prostor i da su po tom osnovu tuženom dostavljeni računi za utrošenu električnu energiju. Ovakva potrošnja se ne može smatrati potrošnjom za potrebe domaćinstva, pa se zbog toga nije mogao primeniti zastarni rok od jedne godine (iz člana 378. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), već rok zastarelosti iz člana 371. ovog Zakona, po kome potraživanje zastareva u roku od 10 godina. (Iz Presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 21/11 od 19.01.2011. godine) - 444 -
OBLIGACIONO PRAVO
1029. Odredbe o zastoju zastarevanja iz Zakona o obligacionim odnosima ne mogu se primeniti kada se radi o zastarnom roku propisanom posebnim zakonom koji reguliše krivičnu odgovornost za učinjena krivična dela.
Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Imenovani sin tužilje poginuo je kao vojnik dana 18.12.1991. godine, prilikom izvršavanja redovnog vojnog zadatka. Tužbu za naknadu materijalne štete za troškove sahrane, pomena i izgradnju nadgrobnog spomenika i za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, tužilja je podnela 22.02.2007. godine. S tim u vezi, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je osnovan tuženikov prigovor zastarelosti potraživanja, jer je protekao rok od 15 godina - u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - u vezi člana 124. KZJ, pa je pravilnom primenom materijalnog prava odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog zastarelosti potraživanja. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava su neosnovani, jer je - u smislu člana 384. Zakona o obligacionim odnosima - došlo do zastoja zastarevanja zbog proglašenja ratnog stanja. U konkretnom slučaju, ne radi se o zastarnom roku propisanom Zakonom o obligacionim odnosima, već o zastarnom roku propisanom posebnim zakonom, koji reguliše krivičnu odgovornost za učinjena krivična dela. Dakle, odredbe o zastoju zastarevanja iz Zakona o obligacionim odnosima ne mogu se primeniti u konkretnom slučaju. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 407/2010 od 25.02.2010. godine)
1030. Rok zastarelosti za zahtev za isplatu rente zbog izgubljene zarade počinje da teče od dana saznanja tužioca za gubitak u zaradi odnosno od momenta kada je tužilac dostigao uzrast za zasnivanje radnog odnosa tj. počeo da privređuje.
Iz obrazloženja: Ne stoje navodi žalbe kojima se pobija utvrđenje suda u pogledu visine izgubljene zarade tužioca u budućnosti, kao ni tvrdnja da se ne mogu pouzdano utvrditi poslovi koje bi tužilac obavljao niti pretpostaviti da bi završio najmanje srednju školu. Relevantne odredbe: Pravo oštećenog na naknadu štete zbog izgubljene zarade u budućnosti podrazumeva onu zaradu koju bi tužilac ostvario da je zdrav (da nije postao potpuno nesposoban za rad) a čija visina se utvrđuje spram visine buduće zarade koju bi prema svim okolnostima slučaja tužilac ostvario u momentu presuđenja – član 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. - 445 -
OBLIGACIONO PRAVO Stoga je prvostepeni, sud na bazi činjenica koje su sudu bile poznate u momentu presuđenja (da je tužilac napustio osnovno školovanje zbog velikog broja izostanaka iz zdravstvenih razloga i da je u momentu povređivanja bio psihofizički zdrava osoba bez urođenih nedostataka), pravilno utvrdio da bi tužilac po redovnom toku stvari (tj. da do povređivanja nije došlo) završio srednju školu i ostvarivao svojim radom zaradu u iznosu navedenom u izreci prvostepene presude. Naime, na osnovu činjenica poznatih u momentu donošenja pobijane odluke pravilan je zaključak suda da bi bilo realno i osnovano očekivati da bi tužilac, da je zdrav odn. da nije bilo štetnog događaja, u budućnosti obavljao poslove sa srednjim stepenom stručne spreme (taj stepen obrazovanja poseduje većina vršnjaka u sredini u kojoj tužilac živi) i na tim poslovima bi ostvario zaradu u navedenom iznosu (s obzirom na prosečnu zaradu koju ostvaruju radnici sa tim stepenom stručne spreme), te da bi tu zaradu počeo da ostvaruje počev od svoje 20-te godine po završetku školovanja, zbog čega pravo na naknadu štete u vidu rente stiče od tog momenta. Kako je renta naknada buduće trajne štete i određuje se od dana presuđenja za ubuduće, zbog čega sud ne utvrđuje stvarni gubitak u zaradi za buduće vreme, već je dosuđuje u jednakim mesečnim novčanim iznosima u visini procenjene zarade koju bi oštećeni ostvario da nije došlo do povređivanja, i takvu procenu vrši spram okolnosti konkretnog slučaja, nemaju značaja navodi žalbe kojima se ukazuje na nemogućnost pouzdanog utvrđenja da li bi tužilac uopšte ostvarivao zaradu i u kom iznosu. Žalbeni navodi kojima se ukazuje na iscrpljenost sume osiguranja ne stoje, imajući u vidu da je sud finansijskim veštačenjem imenovanog veštaka - aktuara pravilno utvrdio visinu stvarno pretrpljene štete tužioca i procenu visine buduće štete tj. rente kao i limite osiguranja na dan nastanka štetnog događaja i u vreme nastanka naročito teškog invaliditeta tužioca kao nove štete, te utvrdio da se dosuđenim iznosima naknade ne iscrpljuju limiti osiguranja važeći na dan nastanka štetnog događaja kao i na dan nastanka naročito teškog invaliditeta, a tuženi nalazu i mišljenju ovog veštaka nije stavljao primedbe tokom postupka. Prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete nije osnovan, jer - u odnosu na zahtev za isplatu rente zbog izgubljene zarade - rok zastarelosti teče od dana saznanja tužioca (koji je u vreme štetnog događaja bio maloletan) za gubitak u zaradi odn. od momenta kada je tužilac dostigao uzrast za zasnivanje radnog odnosa tj. počeo da privređuje. Kako bi tužilac tek po završetku srednjeg školovanja počeo sa sticanjem zarade - rok zastarelosti počinje teći od 1999. godine, a u odnosu na zahtev za naknadu buduće štete zbog trajno povećanih potreba, koja će - iako je buduća - izvesno postojati u momentu saznanja tužioca za potpuni gubitak radne sposobnosti, pa rok zastarelosti teče od dana nastanka štete odn. saznanja tužioca za potpuni gubitak radne sposobnosti i naročito težak invaliditet koji su nastupili krajem 1996. godine, a od tog momenta teče i rok zastarelosti zahteva za stvarno pretrpljenu štetu u smislu člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i za zahtev tužilaca II i III reda za naknadu nematerijalne štete zbog naročito teškog invaliditeta (s obzirom da su roditelji tužioca I reda saznali za činjenicu naročito teškog invaliditeta krajem 1996. godine i od tada trpe štetu u vidu psihičkih bolova). Zbog toga, imajući u vidu momenat utuženja (11.05.1999. godine) - rokovi zastarelosti iz člana 376. istog Zakona - potraživanja naknade štete po svim osnovima - nisu istekli. Preostali žalbeni navodi kojima se ukazuje na nedostatak izreke pobijane presude kojom nije obuhvaćen osnov za novčanu naknadu tužiocima II i III reda nije od značaja, jer je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo razloge kojima se rukovodio prilikom odlučivanja o naknadi štete ovim tužiocima kao i pravni osnov ovakve naknade sadržan u članu 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3935/04 od 02.02.2005. godine) - 446 -
OBLIGACIONO PRAVO
1031. Za potraživanje naknade štete koja je nastala povredom ugovornih obaveza primenjuje se rok zastarelosti određen Zakonom o obligacionim odnosima za zastarevanje ugovorne obaveze čijom je povredom nastala šteta, tako da on može biti kraći ili duži od tri godine i iznositi onoliko koliko iznosi opšti rok zastarelosti. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 302.055,95 dinara na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti, zbog neprodatih polisa osiguranja od auto odgovornosti od strane tuženog u periodu od oktobra 1998. godine do septembra 2001. godine (za period od 35 meseci). Tuženi je istakao prigovor presuđene stvari, kao i prigovor zastarelosti utuženog potraživanja. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu iznosa od oko 1/30 utužene sume sa kamatom od dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, kako je precizno utvrđeno u izreci prvostepene odluke, a za preostali iznos duga sa pripadajućom zateznom kamatom prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Kada je usvojio prigovor zastarelosti potraživanja i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu drugog naznačenog iznosa, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. U tom smislu su neosnovani žalbeni navodi tužioca. Relevantne odredbe: Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo - član 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (dakle, Zakon najpre propisuje trogodišnji subjektivni rok, koji se vezuje za dve okolnosti: saznanje oštećenika za štetu i za štetnika odn. lice koje je štetu prouzrokovalo). Posebna zastarelost propisana je za štetu koja je nastala povredom ugovornih obaveza: za potraživanje naknade štete u tom slučaju primenjuje se onaj rok za zastarelost koji je određen u Zakonu o obligacionim odnosima za zastarevanje ugovorne obaveze čijom je povredom nastala šteta, koji može biti kraći ili duži od tri godine i iznositi onoliko koliko iznosi opšti rok zastarelosti - član 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju - međutim - sadržaj priloženog ugovora o saradnji upućuje na zaključak da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o pružanju usluga agenta osiguranja, te iz toga proizlazi da je u pitanju klasičan ugovor u privredi. Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, kao i potraživanje naknade štete učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, u skladu sa članom 374. tačka 1. istog Zakona. Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je trebalo primeniti rok zastarelosti koji se primenjuje na potraživanja iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji. (Iz Presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 5577/09 od 27.10.2009. godine)
1032. Zanatske radnje svoj pravni subjektivitet ostvaruju preko fizičkog lica kao vlasnika radnje, jer nemaju sopstveni pravni subjektivitet. Otuda se na zanatsku radnju, a vezano za dug i zastarelost za neplaćene komunalne usluge ima primeniti odredba čl. 374. ZOO, a ne čl. 371. ZOO. - 447 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Iz činjeničnog stanja proizilazi da je tuženi vlasnik STR, koja se nalazi u ul. V.P. u K. Isti je sa tužiocem zaključio ugovor o pružanju komunalnih usluga, iz analitičkih kartica proizilazi da tuženi nije platio tužiocu na ime pruženih usluga za period zaključno sa 30.11.2007. godine iznos od 34.687,31 dinar, a potraživanje datira unazad do tri godine. Po oceni Okružnog suda ispravno je postupio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev. Naime, iz spisa ove pravne stvari proizilazi da je tužilac vlasnik STR. Zanatske radnje po zakonu nemaju pravni subjektivitet, već pravni subjektivitet ostvaruju preko fizičkog lica koji je vlasnik radnje. U tužbi je označen tuženi ne kao fizičko lice, već kao vlasnik STR, što znači da se u konkretnom slučaju ima primeniti shvatanje da se ovde radi o odnosu između privrednih subjekata. Prema čl. 374. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjenu u vezi sa tim ugovorima zastarevaju za tri godine. Dug koji potražuje tužilac datira za period ne duži od tri godine od dana utuženja, pa je ispravna odluka suda da se tužbeni zahtev usvoji i da u konkretnom slučaju nema primene čl. 371. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P.br. 1886/07 od 2.6.2008. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 2490/08 od 14.11.2008. godine)
1033. Zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, a za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu težu posledicu. Iz obrazloženja: Odlučujući o prigovoru zastare koji je tužena istakla prvostepeni sud pogrešno primenjuje odredbu čl. 377. ZOO, smatrajući da su povrede kod tužioca prouzrokovane krivičnim delom, jer za primenu ove materijalnopravne odredbe nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi, što se i žalbom tužene osnovano ističe. Rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete propisani čl. 377. Zakona o obligacionim odnosima teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, odnosno samo prema štetniku koji za štetu odgovara po osnovu krivice, a s obzirom da je tužilac zaposlen kod tužene, te da se u konkretnom slučaju radi o povredi na radu koju je tužilac pretrpeo u obavljanju radnih obaveza na koje je raspoređen, osnov odgovornosti tužene je sadržan u odredbi čl. 106. st. 5. Zakona o radnim odnosima ("Sl. glasnik RS" br. 55/96), koji je bio na snazi u spornom periodu, a zastarelost potraživanja tužioca se ceni prema odredbi čl. 376. ZOO. Naime, prema odredbi čl. 155. ZOO šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (čl. 376. st. 1. i 2. ZOO). Kako u konkretnom slučaju tužilac potražuje naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, zbog pretrpljenih fizičkih bolova i zbog pretrpljenog straha, prvostepeni sud je propu- 448 -
OBLIGACIONO PRAVO stio da utvrdi kada je tužilac saznao za štetu (za svaki vid nematerijalne štete posebno) i da saglasno tome oceni da li su za sve ili samo za pojedine vidove naknade ove štete istekli zastarni rokovi. Naime, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, a za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu težu posledicu (saznanje za štetu vezuje se za vreme kada je oštećenom saopšteno da su posledice povređivanja postale trajne, bez obzira što je i dalje nastavljeno lečenje oštećenog, a ukoliko oštećeni zbog pogoršanja zdravlja tokom daljeg lečenja pretrpi novu štetu, to može biti osnov za traženje naknade novonastale štete). U pobijanoj presudi prvostepeni sud utvrđuje da lečenje tužioca još uvek traje, pri čemu nije jasno od koje bolesti se tužilac još leči, da li od oštećenja sluha ili od posttraumatskog stresnog poremećaja, što je relevantno za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da tužilac potražuje naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i usled oštećenja sluha i usled posttraumatskog stresnog poremećaja. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 636/07 od 24.01.2008.)
1034. Dug tužene Republike Srbije po osnovu neisplaćenih ratnih dnevnica vojnim rezervistima za period ratnog stanja, shodno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Iz obrazloženja: Kako je tužilac bio učesnik u ratu, tužena je u obavezi da mu plati dnevnice za svaki dan proveden u ratu i na vojnoj vežbi, pa kako tužena nije pružila dokaz da je izmirila obavezu isplate dnevnice prema tužiocu, sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, a visinu dnevnica utvrdio prema propisima tužene. Sud je našao da je tužena dužna da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu, počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa imajući u vidu da je tužena sama propisivala visinu dnevnice, da je znala da je u obavezi da tužiocu plati iste, što nije učinila, te je sud našao da tužena kamatu duguje od dana sticanja, a to je datum svakog proteklog meseca, shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). Sud je prilikom odlučivanja cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja od strane tuženika, ali je našao da ovaj prigovor nije osnovan, jer je podnetom tužbom tužilac tražio da mu se izmiri dug koji mu tužena nije isplatila. Shodno članu 371. ZOO, potraživanja zastarevaju za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, što znači da navedeni rok nije istekao u trenutku podnošenja tužbe sudu. Sud je prilikom odlučivanja cenio okolnost da tužena nije pružila podatak da li su tužiocu isplaćivane dnevnice za period ratnog stanja iz vojne pošte u kojoj je bio angažovan, iako se sud obratio Saveznom ministarstvu za odbranu - računovodstvenom centru u vezi dostavljanja takvih podataka. (Presuda Okružnog suda u Prokuplju, Gž. 838/2005 od 6.10.2005. godine) - 449 -
OBLIGACIONO PRAVO
1035. Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja. Iz obrazloženja: Tužilac je oboleo za vreme služenja vojnog roka, tokom 1996. godine. Rešenjem nadležnog organa od 28.08.1996. godine tužiocu je prekinuto služenje vojnog roka, bez obaveze dosluženja, jer ga je nadležna vojno-lekarska komisija oglasila nesposobnim za vojnu službu u trajanju od godinu dana, uz obrazloženje da oboljenje nije nastalo kao neposredna posledica vršenja vojne službe. Rešenjem nadležnog organa od 4.2.197. godine, tužiocu je priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida. Tužba za naknadu štete je podneta 23.05.2003. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se radi o potraživanju naknade štete nastale oboljenjem tužioca dok je bio na odsluženju vojnog roka (tokom 1996. godine) i da je tužba podneta 23.05.2003. godine, kada je već protekao objektivni rok propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojem potraživanje naknade štete zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, te da je u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propušteno da se ispitaju sve okolnosti vezane za pitanje kada je oštećeni doznao za štetu. Članom 376. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. U skladu sa navedenom zakonskom odredbom, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Ovaj rok je povezan sa nastankom štete, a ne sa štetnom radnjom. Štetna radnja se ne mora dogoditi u isto vreme kada i šteta, naročito ne kada je, kao u konkretnom slučaju, u pitanju nematerijalna šteta. Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja. Navedene okolnosti je moguće utvrditi medicinskim veštačenjem, imajući u vidu da za bolove zastarelost počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, a za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za postojanje umanjenja životne aktivnosti. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 260/05 od 16.02.2005. god.)
1036. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za pet godina od dana kada je šteta nastala. Iz obrazloženja: Revizijom tužioca se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrdili. - 450 -
OBLIGACIONO PRAVO Naime, tužbu za naknadu nematerijalne štete u ovoj parnici tužilac je podneo 20.6. 2000. godine (a ne 20.6.2002. godine), a drugu tužbu koju je podneo kasnije – 20.11. 2000. je povukao pre donošenja navedene prvostepene presude, pa od povratka tužioca sa ratišta – 19.08.1995. do podnošenja tužbe u ovoj parnici 20.6.2000. godine nije protekao zastarni rok od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. Kako prvostepeni sud nije cenio prigovor zastarelosti prema odredbama člana 376. stav 2. ZOO, niti je utvrdio sve relevantne okolnosti u pogledu saznanja za štetu (obim, visinu, posledice i odgovorno lice), kao i vreme podnošenja tužbe prema vremenu nastanka štete, Vrhovni sud je ukinuo obe nižestepene presude. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1708/05 od 07.07.2005. god.)
1037. Rok zastarelosti za naknadu štete za pretrpljeni stran počinje da teče od trenutka kada je strah prestao. Iz obrazloženja: Iz nalaza veštaka neuropsihijatra proizlazi da je tužilac u vremenu od 19. juna 1995. pa do 20. avgusta 1995. godine doživljavao strah jakog intenziteta, koji se odnosio na neposrednu životnu ugroženost zbog ratnih dejstava koja su direktno predstavljala opasnost po njegov život. Ovaj strah je doveo do psihičkog rastrojstva ličnosti, koji se ogledao u nastajanju sekundarnog straha koji je mogao trajati najduže godinu dana po povratku sa ratišta. Po isteku tog roka, tužilac će ispoljavati poznati posleratni stresni sindrom. Imajući u vidu ovakav nalaz veštaka, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu dosudio naknadu za ovaj vid štete, našavši da ovaj deo tužbenog zahteva nije zastareo, iz razloga što tužilac još uvek nije uspostavio psihičku stabilnost, da lečenje još uvek nije završeno, jer će tužilac u budućnosti povremeno doživljavati stanja lakšeg intenziteta straha. Međutim, po nalaženju Okružnog suda rok zastarelosti za naknadu štete za pretrpljeni strah počinje da teče od trenutka kada je strah prestao, dok posledice pretrpljenog straha, što je u konkretnom slučaju posleratni stresni sindrom, ulaze u domen umanjenja opšte životne aktivnosti, gde se rok zastarelosti za naknadu štete, nasuprot naknadi štete za strah, računa od trenutka kada je lečenje završeno, odnosno od trenutka kada je povreda dobila oblik konačnog stanja i kada je postalo izvesno da će u budućnosti proizvoditi određene posledice. Okružni sud nalazi, imajući u vidu da je prvostepeni sud utvrdio da je strah prestao najduže u roku od godinu dana od dana povratka sa ratišta i da je tužba u ovom predmetu podneta u avgustu 2001. godine, da je potraživanje po ovom osnovu takođe zastarelo prema roku iz člana 376. ZOO-a. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1070/05 od 18.08.2005. god.)
1038. Svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno. - 451 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je od avgusta 1995. godine boravio u SRJ kao izbeglo lice, a 16.08.1995. godine lišen je slobode bez akta nadležnog organa i sa drugim licima prebačen u E…, a potom na područje sela G…, gde je ostao do oktobra 1995. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade ove štete obzirom da je zastarni rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima istekao i da nema mesta primeni dužeg zastarnog roka iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima – jer za primenu ove materijalno-pravne odredbe nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi. Revizijom tužioca se osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. navedenog ZPP jer ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2. ZOO). Prema navodima tužbe tužilac je zbog nezakonitog i nepravilnog rada Ministarstva unutrašnjih poslova, kao organa tužene, pretrpeo nematerijalnu štetu zbog povrede slobode i prava ličnosti – zbog koje je pretrpeo duševne bolove, ali je naknadu štete isplatom novčane naknade zahtevao ne samo za duševne bolove zbog povrede slobode već i zbog pretrpljenog straha, fizičkih bolova i duševnih bolova koje je pretrpeo i trpi zbog zaostalih posledica ove štetne radnje organa tužene u vidu umanjenja životne aktivnosti i pogoršanja zdravstvenog stanja. Kako se saznanje za štetu ne vezuje za dan njenog prouzrokovanja (nastanak štete) već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova ili straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i opšte životne sposobnosti oštećenog, koje mu umanjuju životnu aktivnost, svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno. Tako, po stanovištu Vrhovnog suda, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove – počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti – od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja – kao dana saznanja za novu težu posledicu. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da prema utvrđenim okolnostima nema mesta primeni dužeg zastarnog roka iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima – jer za primenu ove materijalno-pravne odredbe nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi, međutim, pobijana drugostepena presuda ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama od kojih zavisi odluka o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade ove štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa (član 172. ZOO); ni o dospelosti potraživanja ove štete, ni o danu podnošenja tužbe, ni o zastarnim rokovima za posebne vidove nematerijalne štete za koje tužilac zahteva naknadu, a prvostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da utvrdi kada je tužilac saznao za štetu (za svaki vid nematerijalne štete posebno) i da saglasno tome oceni da li su za sve ili samo za pojedine vidove naknade ove štete istekli zastarni rokovi. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26.05.2005. god.) - 452 -
OBLIGACIONO PRAVO
1039. Ako je šteta prourokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
Iz obrazloženja: Drugostepenom presudom Okružnog suda od 22. decembra 2004. godine uvažena je žalba tuženih i umešača i prvostepena presuda od 11. juna 2004. godine preinačena tako što su zahtevi tužilaca za naknadu štete kao neosnovani odbijeni. U razlozima drugostepene presude je navedeno da se dana 24. oktobra 1994. godine dogodio saobraćajni udes u naseljenom mestu, a čiji su učesnici bili putnički automobil čiji su vlasnici bili osigurani kod tuženih po osnovu autoodgovornosti i tužioci koji su vozili bicikle. U ovom saobraćajnom udesu tužioci su zadobili teške telesne povrede usled kojih su pretrpeli nematerijalnu i materijalnu štetu. Za pretrpljenu materijalnu štetu tužioci su saznali odmah nakon saobraćajnog udesa. Definitivno stanje u pogledu posledica koje su zaostale kod tužilaca usled pretrpljenih teških telesnih povreda je kod tužilaca uspostavljeno polovinom 1995. godine, kada su tužioci saznali za sve vidove pretrpljene nematerijalne štete. Umešač na strani tuženih je pravnosnažnom krivičnom presudom od 18. maja 1995. godine oglašen krivim za propuste u navedenom saobraćajnom udesu, a za krivično delo teško delo protiv bezbednosti saobraćaja na putevima i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca. Zastarelost vođenja krivičnog postupka za navedeno krivično delo iznosi 10 godina i nastupila je 24. oktobra 2004. godine. Tužba u ovom sporu podneta je 11. novembra 2002. godine. Na osnovu navedenih činjenica drugostepeni sud je zaključio da je potraživanje tužilaca za naknadu štete prema tuženima zastarelo u smislu člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da se na tužene ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se taj rok odnosi samo prema izvršiocima krivičnog dela, a ne i prema ostalim odgovornim licima za naknadu štete. Pravno shvatanje prvostepenog suda o dejstvu odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima na zastarelost potraživanja tužioca za naknadu štete je pogrešno. Prema stavu 1. člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Pod odgovornim licem se ne podrazumeva samo učinilac krivičnog dela, već i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim delom iako samo nije učinilac tog dela. Ukoliko su tuženi kao osiguravajuće organizacije prema propisima koji su važili u momentu saobraćajnog udesa bili odgovorni zajedno sa učiniocem krivičnog dela za štetu koju su pretrpeli tužioci, tada se i na njih odnose odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, primenom člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija tužilaca je usvojena i pobijana presuda ukinuta, a predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 i Sgzz. 58/05 od 30.11.2005. god.) - 453 -
OBLIGACIONO PRAVO
1040. Potraživanje tužioca za zaostalu rentu je zastarelo jer je zastarelo samo pravo iz koga proističe povremeno potraživanje, pa stoga tuženi nije obavezan da tužiocu za navedeni period isplati traženu rentu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenim činjenicama tužilac je povređen u saobraćajnoj nezgodi u toku 1973. godine. Pravnosnažnom presudom od 26.09.1975. godine, utvrđena je obaveza tuženog da tužiocu počev od 1.01.1975. godine plaća rentu u mesečnim iznosima a po osnovu izgubljene zarade koja čini razliku između ličnog dohotka koji bi ostvarivao i invalidske penzije koju prima. Tuženi je svoju obavezu izvršavao sve do avgusta 1993. godine kada je sa isplatama prestao zbog visoke inflacije koja je obezvredila utvrđeni iznos obaveze tuženog. Od tog vremena tuženi nije plaćao tužiocu rentu, a tužilac se sve do podnošenja tužbe 8.05.2002. godine nije obraćao tuženom za isplatu. Na tako utvrđeno činjenično stanje, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili. Naknada materijalne štete u vidu rente je povremeno potraživanje u smislu člana 372. ZOO, koje dospeva u određenim vremenskim razmacima i koje se duguje iz istog pravnog osnova, te zastareva u roku od 3 godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Prema članu 373. stav 1. i 2. ZOO, samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za 5 godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanje, a kada zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Dakle, ovaj član Zakona o obligacionim odnosima reguliše rok zastarelosti samog osnovnog prava iz koga proističu povremena potraživanja, a zastarelost osnovnog prava ne povlači samo gubitak prava na zahtev budućih povremenih potraživanja, već se gubi i pravo zahtevati ona povremena potraživanja koja su već dospela pre nastanka zastarelosti. U konkretnom slučaju zakonski rok iz člana 373. stav 1. ZOO istekao je računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja a to je 8. mesec 1993. godine, posle koga dužnik nije rešio davanja, niti je poverilac tražio izvršenje, a ni izmenu dosuđene rente sve do podnošenja tužbe u ovom sporu 8.05.2002. godine. U ovoj pravnoj stvari nije od uticaja na donošenje drugačije odluke činjenica da je pravo tužioca na rentu utvrđeno pravnosnažnom presudom od 26.09.1975. godine. Članom 379. stav 1. ZOO propisano je da sva potraživanja koja su utrvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom zastarevaju 10 godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, iako je ovaj rok istekao (presuda o određivanju rente je doneta 1975. godine, a tužba u ovoj parnici podneta 8.05.2002. godine) za rešenje spornog pravnog odnosa merodavan je član 379. stav 2. ZOO, prema kome sva povremena potraživanja koja proističu iz pravnosnažnih presuda i dospevaju ubuduće zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. Kako mesečna renta spada u takvu vrstu potraživanja, ima mesta primeni člana 373. st. 1. i 2. u vezi člana 372. ZOO, pošto je tužiocu zastarelo samo pravo na rentu. Pri tom, član 196.ZOO određuje samo mogućnost povećanja, smanjenja ili ukidanja rente ukoliko se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke, sve pod pretpostavkom da oštećenom nije zastarelo pravo na rentu u smislu člana 373. ZOO ili ukoliko ovakav materijalno pravni prigovor nije istaknut u parnici (član 360. stav 3. ZOO). Potraživanje tužioca za zaostalu rentu je zastarelo jer je zastarelo samo pravo iz koga proističe povremeno potraživanje, pa stoga tuženi nije obavezan da tužiocu za navedeni period isplati traženu rentu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 690/04 od 09.06.2004. god.) - 454 -
OBLIGACIONO PRAVO
1041. Potraživanje je zastarelo u opšem roku od 10 godina jer se opominjanje tuženog od strane tužioca na ispunjenje obaveze ne može tretirati kao razlog za prekid zastarevanja. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je ugovor o prodaji putničkog vozila iz kog tužilac potražuje deo neplaćene cene zaključen između stranaka 1990. godine, te kako je tužilac tužbu radi isplate dela neplaćene cene i za vraćanje akumulatora podneo 2001. godine, prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 371. ZOO, našavši da je potraživanje tužioca zastarelo. Prvostepeni sud je takođe pravilno našao da nije bilo ni prekida zastarevanja priznanjem duga u smislu člana 387. istog Zakona. Naime, time što je tužilac više puta opominjao tuženog na ispunjenje obaveze, pri čemu nije bilo priznanja duga od strane tuženika, tužilac je u stvari samo pozivao tuženika na ispunjenje obaveze, što u smislu člana 391. ZOO-a nije dovoljno za prekid zastarevanja. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 548/04 od 26.04.2004. god.)
1042. Potraživanja po ugovoru o kreditu za kupovinu pokretnih stvari, zastarevaju u opštem zastarnom roku od 10 godina. Iz obrazloženja: Ne stoji tvrdnja žalbe da je prvostepeni sud pri donošenju ožalbenog dela prvostepene odluke, učinio bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer nije imao u vidu činjenicu da se radi o cesiji potraživanja RK “B…” prema tužiocu, koje je zastarelo pre ustupanja cesijom istog na dan 5.06.2001. godine. Iz stanja u spisima proizilazi suprotno ovim tvrdnjama, da tužilac kao osnov za tužbu nije priložio menicu tužioca, znači da se ne radi o meničnom potraživanju, nego kako je to detaljno u razlozima izneo prvostepeni sud – o osiguranom potrošačkom kreditu, koji je tuženi zaključio sa RK “B…”, koji kreditor je imao zaključen ugovor o osiguranju tog kredita, te da je saglasno ovome tužilac stupio u sva prava kreditora tuženog. Ne stoji ni tvrdnja žalbe da je potraživanje kreditora tuženog zastarelo, jer kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, potraživanja kakvo je ovde po ugovoru o kreditu za kupovinu pokretnih stvari, zastarevaju u opštem zastarnom roku od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pa je jasno da potraživanje kreditora tuženog od 17.06.1991. godine nije u ovom roku zastarelo do podnošenja tužbe – 17.07.2000. godine. Saglasno ovome, s obzirom na odredbu iz člana 380. stav 1. tačka 6. Zakona o obligacionim odnosima, nije zastarelo ni potraživanje tužioca kao osiguranika kredita tuženog, prema tuženom. O ovom je prvostepeni sud dao dovoljno pravilnih, razumljivih i prihvatljivih razloga, koje se tvrdnjama žalbe tuženog ne dovode u sumnju. Tuženi ne osporava da obavezu po predmetnom kreditu nije izvršio prema svom kreditoru, opšte poznata činjenica o hiperinflaciji ga ne opravdava niti dozvoljava mogućnost da zbog postojanja hiperinflacije dođe do gašenja predmetne obaveze tuženog, nego suprotno ovome, tuženi ima obavezu da tužiocu isplati onu količinu dinarskih sredstava koja je u momentu veštačenja – 14.10.2003. godine bila jednaka vrednosti robe koju je preuzeo, te da na ova sredstva, počev od 14.10.2003. godine tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 3403/04 od 20.04.2004. god.) - 455 -
OBLIGACIONO PRAVO
1043. Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje roba primenjuje se samo u slučajevima ako strane ugovornice, u vreme zaključenja ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe, imaju poslovna sedišta u državama ugovornicama. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, stranke u sporu bile su u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodaje robe. Tužilac je tuženom u 1996. godini isporučio robu u vrednosti od 780.514,71 USA dolara. Predmet tužbenog zahteva je isplata preostalog duga u iznosu od 235.580,01 USA dolara i 408.715,20 dinara sa pripadajućom kamatom. Tužilac je radi naplate predmetnog potraživanja 28.12.1999. godine podneo tužbu. Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, zbog zastarelosti potraživanja primenom odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisan trogodišnji rok zastarelosti potraživanja. Pritom su stali na stanovište da se ne može primeniti rok zastarelosti, propisan Konvencijom o zastarelosti u oblasti međunarodne kupoprodaje robe. Neosnovano se u reviziji ističe da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nesporna je činjenica da je Skupština bivše SFRJ dana 11.07.1978. godine, donela Zakon o ratifikaciji Konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe (“Sl. list SFRJ”, br. 5/78 od 13.07.1978. godine). U odredbi člana 16. Ustava SRJ predviđeno je da međunarodni ugovori, koji su potvrđeni i objavljeni u skladu sa ustavom, kao i opšta prihvaćena pravila međunarodnog prava čine sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka. Ratifikacijom Konvencije ista je postala sastavni deo Jugoslovenskog prava, odnosno sada sastavni deo Zajednice Srbije i Crne Gore i primenjuje se kao lex specialis i ima primat nad domaćim pravom. Prema odredbi člana 8. Konvencije potraživanje u oblasti međunarodne kupoprodaje robe zastarevaju za 4 godine, koji je duži od roka zastarelosti od 3 godine propisanog u odredbi člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, rok zastarelosti propisan članom 8. Konvencije, ne primenjuje se kad se radi o potraživanju preduzeća kojima je sedište na području države koja nije potpisnik Konvencije, kada se imaju u vidu i ostale odredbe Konvencije, odnosno Konvencije u celini. To proizilazi iz teksta Konvencije, kao i odredbe člana 31. Konvencije, koje propisuju domen primene Konvencije. Iz tih odredaba proizilazi da se Konvencija primenjuje samo između potpisnika Konvencije, odnosno država ugovornica, a ne i u odnosu na kupoprodaju robe između preduzeća od kojih prodavac ima sedište na području države koja nije potpisnik Konvencije. Na takav zaključak posebno ukazuje odredba člana 3. Konvencije kojom je propisano da se konvencija primenjuje samo u slučajevima ako strane ugovornice, u vreme zaključenja ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe, imaju poslovna sedišta u državama ugovornicama. Sa napred iznetih razloga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju kod ocene zastarelosti potraživanja tužioca ne može primeniti Konvencija, već odredba Zakona o obligacionim odnosima. Tužiočevo potraživanje dospelo je za naplatu pre 28.12.1996. godine, a tužbu je podneo sudu 28.12.1999. godine, što znači da je tužba podneta po proteku roka od 3 godine propisanog navedenom odredbom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 27/03 od 30.01.2004. god.) - 456 -
OBLIGACIONO PRAVO
1044. Potraživanje nastalo između pravnog lica i vlasnike samostalne trgovinske radnje zastareva u opštem zastarnom roku od 10 (deset) godina. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi polazeći od odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima zaključuju da je potraživanje tužioca zastarelo, da se na odnose stranaka primenjuju odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o međusobnom privrednom odnosu koji je između stranaka nastao. Iz ovih razloga tužbeni zahtev je odbijen. Vrhovni sud je mišljenja da se na pravne odnose tužioca i tuženog ne primenjuje član 374. Zakona o obligacionim odnosima, već član 371. Zakona o obligacionim odnosima. Tačno je da je između stranaka nastao međusobni privredni odnos. Međutim, učesnici tog međusobnog privrednog odnosa iz koga su nastala potraživanja stranaka i ugovora o prometu robe su pravno i fizičko lice. Subjektivitet tuženog određen je Zakonom o privatnim preduzetnicima. Prema članu 1a. Zakona o privatnim preduzetnicima u ("Sl. glasniku RS", br. 54/89, "Sl. glasnik RS", broj 46/91) privatni preduzetnik je fizičko lice koje radi sticanja dobiti osniva radnju i samostalno obavlja delatnost. A za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti bitne su odrednice iz člana 374. koje se tiču lica koja imaju međusobno potraživanje iz ugovora o prometu roba i usluga. Prema toj odredbi međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanje naknade štete za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorom, zastarevaju za tri godine. Dakle, bitne odrednice su međusobna potraživanja pravnih lica. U ovom slučaju potraživanje je nastalo između pravnog i fizičkog lica, jer samostalna trgovinska radnja svoj subjektivitet iskazuje kroz subjektivitet vlasnika - osnivača. Samostalna trgovinska radnja u pravnom prometu ne odgovara za obaveze prema trećim licima već odgovara osnivač, kako je to uostalom i navedeno i propisano u članu 7. Zakona o privatnim preduzetnicima, da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom. Sa iznetih razloga na pravne odnose stranaka primenjuje se odredba člana 371. odnosno opšti rok zastarelosti, pa tužiočevo potraživanje prema tuženom zastareva u roku od 10 godina. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 168/03 od 15.01.2004. god.)
1045. Pokretanjem krivičnog postupka prekida se zastarevanje zahteva za naknadu štete ukoliko je oštećeni pokrenuo parnicu za naknadu štete u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda. Iz obrazloženja: Drugostepeni sud je zaključio da potraživanje naknade prouzrokovane štete u konkretnom slučaju ne zastareva prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima po kojoj je predviđen rok zastarelosti za krivično gonjenje, već se ima primeniti iz člana 376. istog zakona po kome potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje - 457 -
OBLIGACIONO PRAVO je štetu učinilo. Kako su tužioci za smrt supruga odnosno oca pok. bv. saznali 5. oktobra 1991. godine, a tužba u ovom sporu podnesena je sudu 28. avgusta 1997. godine, prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima je osnovan. Izloženo stanovište okružnog suda u pogledu primene relevantnih propisa za ocenu zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete se ne može prihvatiti. Iz krivičnih spisa opštinskog suda u S...M… koji su združeni u ovom predmetu, proizilazi da su tužioci kao oštećeni istakli imovinsko-pravni zahtev u istražnom postupku na zapisniku od 23. marta 1992. godine u predmetu Ki. 50/92. Po shvatanju Vrhovnog suda, imovinsko-pravni zahtev, podnet u krivičnom postupku, prekida zastarevanje zahteva za naknadu štete bez obzira na ishod krivičnog postupka, ako je oštećeni u roku od tri meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda pokrenuo parnicu za naknadu štete. Ovakvo shvatanje zasniva se na odredbi člana 108. stav 2. Zakona o krivičnom postupku, koji se primenjivao u vreme pokretanja i vođenja krivičnog postupka. U pogledu navedenog, ako je drugostepeni sud našao da je krivični postupak protiv T.M. obustavljen rešenjem koje je postalo pravnosnažno 26. oktobra 1999. godine, a tužba za naknadu prouzrokovane štete je podnesena sudu 28. avgusta 1997. godine, to ne bi bio prihvatljiv zaključak drugostepenog suda o zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete u smislu člana 376. sta 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako drugostepeni sud o navedenom nije vodio računa izostala je ocena žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, u smislu člana 375. ZPP, pa je valjalo ukinuti drugostepenu odluku i predmet vratiti na ponovni postupak radi donošenja pravilne i zakonite odluke o žalbama stranaka. Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 395. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1667/04 od 15.12.2004. god.)
1046. Neposredni zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu. Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev u odnosu na tuženog osiguravača DDOR. Odredbom člana 372. stav 3. ZOO, propisano je: kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanja potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kojim je spor okončan ili svršen na neki drugi način. U konkretnom slučaju tužioci, kao oštećeni, u krivičnom postupku vođenom protiv osiguranika tuženih istakli su imovinsko-pravni zahtev, pa je došlo do prekida zastarevanja koje je počelo teći iznova okončanjem krivičnog postupka. Prema članu 380. stav 5. ZOO, neposredni zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu. Kako nije nastupila zastarelost potraživanja prema osiguranicima tuženih, to nema ni zastarelosti prema tuženom. Bez uticaja su navodi revizije, što je osiguranik tužene u krivičnom postupku oslobođen odgovornosti. Imajući u vidu činjenicu da pokojni nije kriv za udes u kome je poginuo, tuženi odgovara za štetu po osnovu osiguranja odgovornosti, shodno članu 940. i 941. ZOO. Odnos tuženog prema svom osiguraniku, tuženoj kompaniji za osiguranje i njenom osiguraniku je bez značaja za odluku u ovoj parnici. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4932/02 od 16.01.2003. god.) - 458 -
OBLIGACIONO PRAVO
1047. Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima zastarevaju za tri godine. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužilac izveo radove po zaključenom ugovoru i naknadne radove koji su bili neophodni da bi se izvršila proba grejanja i isto pustilo u funkciju, te da se u konkretnom slučaju ne radi o međusobnim potraživanjima pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, tako da se ima primeniti opšti rok zastarelosti, a ne odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je obavezao tuženog da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 114.246,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio a sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju radi o sporu po osnovu ugovora o delu, tako da se ima primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako je tužilac napustio gradilište u toku februara 1993. godine, a tužba sudu podneta je 25. oktobra 1996. godine, da je potraživanje tužioca zastarelo. Razloge koje je drugostepeni sud dao u svojoj presudi, u svemu prihvata i ovaj sud. Neosnovani su navodi revizije da je u konkretnom slučaju trebala biti primenjena odredba člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da tuženi u ovoj pravnoj stvari nije privredni subjekat i ne obavlja privrednu delatnost, već je pravno lice osnovano rešenjem Republičkog sekretarijata za kulturu i obavlja delatnost navedenu u rešenju, koja ne spada u privrednu delatnost. Primena odgovarajućih odredaba Zakona o obligacionim odnosima zavisi od vrste spornog odnosa, a ne od toga ko su stranke u postupku. Samo se nadležnost suda ceni prema tome ko su stranke u postupku. Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom odnosu između pravnih lica od kojih je jedno registrovano za obavljanje privredne delatnosti za koje sporove je u smislu odredbe člana 15. Zakona o sudovima nadležan privredni sud, a spor je nastao radi naplate potraživanja po osnovu ugovora o delu, to je bez uticaja na primenu odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima činjenica da je tuženi pravno lice koje ne obavlja privrednu delatnost. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 37/02 od 10.07.2002. god.)
1048. Ako se posledice povrede ne mogu sanirati, saznanje za štetu se ne vezuje za okončanje lečenja već za vreme kada je oštećenom saopšteno da je oboljenje izazvano povredom ostalo trajno. Iz obrazloženja: Tužilja je, obavljajući redovne poslove kod tuženog poslodavca, 27. novembra 1980. godine, prilikom dezinfekcije poda hale živinarske farme, koristeći ratvor natrijum hidroksida (živa soda), pretrpela tešku telesnu povredu. Usled izlivanja ovog rastvora, na tužiljinom levom stopalu pojavila se otvorena rana. Tužilja je nekoliko meseci lečena bolnički i ambulantno. Međutim, lečenje do zaključenja rasprave pred sudijom nije završeno. Prema mišljenju veštaka, radi se o hroničnom oboljenju sa posledicama koje su trajne. Rešenjem nadležnog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja tužilji je - 459 -
OBLIGACIONO PRAVO priznata invalidnost treće kategorije. Na osnovu izveštaja lekarske komisije navedenog fonda od 18. juna 1983. godine, utvrđeno je da lečenje ne može dovesti do promena u zdravstvenom stanju tužilje. Tada je ona i saznala da je njeno narušeno zdravstveno stanje postalo trajno. Tužba za naknadu nematerijalne štete protiv poslodavca podneta je 23. juna 1997. godine. S obzirom na takvo utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalna prava kada su uvažavajući prigovor zastare potraživanja iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO odbili tužbeni zahtev. Tužilja je na sam dan štetnog događaja saznala za štetnika a 18. juna 1983. godine da su posledice pretrpljene povrede definitivne. Od tog datuma teče i rok zastare potraživanja. Kako je tužba za naknadu štete podneta po isteku roka iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO, potraživanje je zastarelo bez obzira što stanje zdravlja tužilje iziskuje dalje, tačnije stalno lečenje. Ukoliko tužilja usled pogoršanja zdravstvenog stanja čiji je uzrok opisana povreda pretrpi novu štetu, moći će da novim zahtevom zatraži naknadu novonastale štete. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 757/01 od 31.01.2002. god.)
1049. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze, zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je usvojio zahtev za isplatu spornog iznosa sa kamatom od 11. novembra 1997. godine do isplate, jer je prvostepeni sud našao da potraživanje tužioca nije zastarelo, s obzirom na to da se rok zastarelosti računa od dana kada je doneta prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev Instituta M…P… prema tuženom (ovde tužiocu), a do dana podnošenja tužbe nije protekao rok od tri godine iz člana 376. stav 2. ZOO. Pobijanom presudom navedena prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu i tužbeni zahtev je odbijen, jer je drugostepeni sud našao da je potraživanje zastarelo, jer se rok zastarelosti računa od 19. marta 1992. godine, kada je tužilac uputio tuženom pismo – faks sa analizom i obračunom plaćanja od strane tuženog i nastalog problema zbog porasta kursa USD, a ne od dana donošenja pravnosnažne presude P. 32209/92 od 29. maja 1996. godine kada je obavezan tuženi (ovde tužilac) da Institut “M…P...” izmiri obavezu koja nije izmirena po ugovoru o ustupanju potraživanja od 17. decembra 1991. godine koji je zaključen saglasno odredbi člana 444. ZOO – radi naplaćivanja. Kako je u pitanju pravni posao između tužioca i tuženog, koji je nezavisan od pravnog posla tužioca i Instituta to potraživanje tužioca zastareva saglasno članu 374. ZOO u roku od tri godine. Tužilac je sporno potraživanje mogao utužiti 19. marta 1992. godine, odnosno najkasnije 1. juna 1992. godine, kada je Institut protiv tužioca podneo predlog za izvršenje, a tužba je podneta 1997. godine, te je drugostepeni sud našao da je potraživanje saglasno članu 374. ZOO zastarelo. Međutim, ovaj sud nalazi da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Utuženo potraživanje je za tužioca šteta koju je tužilac pretrpeo zbog toga što tuženi u ugovorenom roku, do 31. decembra 1991. godine nije Institutu “M…P..” isplatio iznos po Ugovoru o ustupanju potraživanja, zbog čega je tužilac obavezan da institutu plati 93.543,18 USD u dinarskoj protivvrednosti, odnosno za navedene iznose je zbog, u međuvremenu nastale promene kursa US dolara tuženi manje platio tužiocu po ugovorima od 17. decembra 1991. godine. Kako je tužilac za obim - 460 -
OBLIGACIONO PRAVO štete saznao tek po pravosnažnosti presude P. 32209/92, od 19. maja 1996. godine (pravosnažno 28. novembra 1996. godine), a tužbu je podneo 1997. godine, to nije protekao rok zastarelosti od tri godine iz člana 376. stav 3. ZOO, te potraživanje tužioca nije zastarelo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 345/02 od 11.12.2002. god.)
1050. Na potraživanja imalaca radnji primenjuje se opšti zastarni rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Kod utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac zbog toga što mu je tuženi predao stan sa zakašnjenjem od 39,5 meseci, uzimajući u obzir osnovano kašnjenje tuženog i vreme po redovnom toku stvari potrebno za dobijanje upotrebne dozvole za zgradu, pretrpeo štetu u iznosu od 197.500,00 dinara, jer za vreme za koje je tuženi neosnovano kasnio sa predajom stana, tužilac njegovom krivicom nije mogao da ga koristi. Stoga su pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 262. stav 1. i 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom. Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali razloge koje u svemu prihvata i revizijski sud. Neosnovani su navodi revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti, jer su primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na pravni odnos između fizičkog i pravnog lica, a pošto je status imalaca radnje izjednačen sa statusom pravnog lica, da je u konkretnom slučaju trebalo da bude primenjena odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanje naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorom, zastarevaju za tri godine. Prema odredbi člana 1-a Zakona o privatnim preduzetnicima, privatni preduzetnik u smislu zakona jeste fizičko lice koje radi sticanja dobiti osniva radnju i samostalno obavlja delatnost. Tužilac u ovom sporu je R. N., kao vlasnik metaloprerađivačke radnje, te se shodno napred navedenim odredbama zakona kraći rok zastarelosti ne primenjuje na pravna lica ili na imaoce radnje i druge pojedince koje u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delanost i kao takvi zaključuju ugovore u privredi, već opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da status imaoca radnje nije izjednačen sa statusom pravnog lica, te da potraživanje tužioca u smislu odredbe člana 371. i 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima nije zastarelo. Trgovinski sud nije nadležan samo za rešavanje sporova između pravnih lica, već shodno članu 15. stav 1. tačka a. Zakona o sudovima Republike Srbije nadležan je i za rešavanje sporova iz međusobnih privrednih odnosa između pravnih lica i imalaca radnji i drugih pojedinaca koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju privrednu delatnost, tako da status imaoca radnje nije izjednačen sa statusom pravnog lica. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. br. 406/02 od 16.10.2002. god.) - 461 -
OBLIGACIONO PRAVO
1051. Rokovi zastarevanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, a ne i prema pravnom licu (što se odnosi na državu), koja odgovara za štetu umesto njega kao učinioca krivižnog dela, po odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga i kad bi se na zastarevanje naknade ove štete primenili rokovi iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je propustio da dokaže postojanje objektivnih okolnosti zbog kojih nije mogao biti sproveden krivični postupak i postojanje procesnih smetnji zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv lica koja su mu nezakonitim radnjama prouzrokovala štetu, krivični postupak pokrene i okonča, pa su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredaba člana 219. i člana 219-a Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja, zaključili da se radi o potraživanju naknade štete koja zastareva u rokovima propisanim odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. (Rev. br. 4213/03 – Gž. br. 1004/02 – P. br. 188/02)
1052. Šteta je tužiocima prouzrokovana krivičnim delom protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. KZ RS. Prema stavu 4. ovog člana, ako je protivpravno lišenje slobode trajalo duže od 30 dana, za ovo krivično delo predviđena je kazna od jedne do osam godina, a prema odredbi člana 95. stav 3. Osnovnog krivičnog zakona, zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo kojim je predviđena kazna preko pet godina zatvora, nastupa kad protekne 10 godina od izvršenja krivičnog dela. Saglasno načelu pružanja jače zaštite pravu oštećenog na naknadu štete prouzrokovanu krivičnim delom, pravilno je primenio prvostepeni sud pravilo zastarelosti zahteva za naknadu štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da su tužioci protivpravno lišeni slobode 13. avgusta 1995. godine, a da su tužbu u ovoj parnici podneli 12.10.2001. godine. (Gž. br. 4103/03 – P. br. 6547/02)
1053. Zastarelost potraživanja po osnovu većeg udela u zajedničkoj gradnji, zasnovano na sticanju bez osnova, počinje da teče od završetka gradnje, a na tok te zastarelosti ne utiče vođenje parnice o svojinskim udelima na sagrađenom objektu. Iz obrazloženja: Između stranaka, kao bliskih srodnika (rođena braća), postignut je dogovor da zajednički, svako prema svojim mogućnostima, sagrade porodičnu stambenu zgradu, fizički izdvojivu, sa dva ulaza, i da po završetku gradnje, svakome pripada dogovoreni deo. Zgrada je završena 1978. godine,izvršena je i njena fizička deoba i svako koristi svoj realni deo zgrade. Smatrajući da je visina novog udela znatno veća, tužilac je tražio da mu tuženi prizna vlasništvo na delu zgrade koji je pripao njemu, sa pravom korišćenja zemljišta, ali je pravnosnažnom presudom suda od 29. maja 1996. godine, njegov zahtev odbijen. Tužilac je 2. marta 1998. godine podneo tužbu kojom je tražio da mu tuženi isplati određeni novčani iznos na ime protivvrednosti većeg obima ulaganja, po osnovu sticanja bez osnova. - 462 -
OBLIGACIONO PRAVO Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su, uvažavajući istaknuti prigovor zastare potraživanja, odbili i ovaj tužbeni zahtev. Sporna ulaganja izvršena su do kraja 1978. godine. Od tada je tužilac znao za stanje u pogledu obima ulaganja u zajedničku gradnju. Međutim, tužbu nije podneo sve do 2. marta 1998. godine. Tada se obratio sudu, ali pošto je to učinjeno po isteku roka od deset godina, prigovor tuženog da je njegovo potraživanje zastarelo, u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, je osnovan. Na zakonitost nižestepenih odluka ne utiče okolnost što je tužilac pre ove tužbe protiv tuženog podneo tužbu i vodio parnicu sa imovinsko-pravnim zahtevom. Podizanjem tužbe sa imovinskopravnim zahtevom ne prekida se zakonom utvrđeni rok zastare u smislu člana 388. ZOO, za isplatu po osnovu sticanja bez osnova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4879/01 od 21.11.2001. god.)
1054.
Rok za ostvarivanje prava na naknadu štete zbog pretrpljenog straha teče od momenta završetka lečenja, odnosno od kada je oštećeni mogao pouzdano utvrditi vrstu i obim nastale štete. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 939/00, od 26.10.2000. god.)
1055.
Primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ima mesta u slučajevima kada je šteta pričinjena krivičnim delom za čije gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti od roka koji je propisan u odredbi člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, ako je to povoljnije za oštećeno lice. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2356/99 od 09.02.2000. god.)
1056.
Inflatorna naknada je po svojoj pravnoj prirodi akcesorna u odnosu na potraživanje u vezi sa kojim se potražuje pa potraživanje te naknade zastareva u istom roku u kome zastareva potraživanje u vezi sa kojim se ta naknada potražuje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 321/00 od 16.02.2000. god.)
1057.
Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu uručilo. Pod saznanjem za štetu podrazumeva se saznenje za sve okolnosti štetnog događaja na kojima se zasniva pravo oštećenog na naknadu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6985/98 od 18.03.1999. god.)
1058.
Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane generalne skupštine OUN 22. maja 1992. godine prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO). (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 59/99 od 25. 03.1999. god.) - 463 -
OBLIGACIONO PRAVO
1059. Rok zastarelosti neimovinske štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi neimovinske štete dobili oblik konačnog stanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 251/98 od 04.06.1998. god.)
1060. Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, zbog povrede na radu, teče od dana kada je povređeni radnik bio sposoban da preduzima radnje radi ostvarivanja svoga prava po ovom osnovu, a to je posle završenog lečenja i utvrđivanja posledica prouzrokovanih povredom na radu. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu Gž. 201/98 od 06.02.1998. god.)
1061. Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac štete umro, ili je nedostupan organima gonjenja, ili je nepoznat, ili pak u slučaju više izvršilaca, parnični sud je u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kad je krivični postupak izostao. (Savezni sud, Gzs, br. 72/98 od 24.12.1998. god.)
1062. Sud ne može odbiti predlog poverioca radi dozvole predloženog izvršenja zbog toga što je nastupila zastarelost potraživanja u smislu člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada se dužnik na zastarelost nije pozvao u smislu člana 360. stav 3. istog Zakona. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1165/97 od 14.01.1998. god.)
1063. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3787/98 od 09.09.1998. god.)
1064. Desetogodišnji rok zastarelosti primenjuje se na one obligacione odnose koji su nastali pre stupanja na snagu zakona o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko petogodišnji rok zastarelosti nije istekao do njegovog stupanja na snagu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 822/98 od 13.05 1998. god.) - 464 -
OBLIGACIONO PRAVO
1065. Potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 7074/97 od 04.02.1998. god.)
1066. Sva potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili poravnanjem pred sudom zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3667/98 od 18.08.1998. god.)
1067. Ako povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja i krivično delo, carinski ili devizni prekršaj, rok zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka je isti kao rok za krivično gonjenje za to krivično delo, odnosno rok u kome se može pokrenuti prekršajni postupak. (Vrhovni sud, Gzs.br. 85/97 od 26.02.1998. god.)
1068. Ako je rok zastarelosti potraživanja po ranijem propisu istekao pre stupanja na snagu važećeg propisa o zastarelosti, prigovor zastarelosti potraživanja je osnovan. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 592/97 od 06.03.1998. god.)
1069. Za bolove zastarelost počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, a za duševne bolove zbog smanjene opšte životne sposobnosti zastarelost počinje teći od završetka lečenja i saznanja za postojanje smanjene opšte životne sposobnosti. (Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu Gž. 497/97 od 17.04.1997. god.)
1070. Potraživanje po osnovu ugovora o građenju između privrednih subjekata - pravnih lica zastarevaju u zastarnom roku od tri godine. Zastarni rok od 10 godina odnosi se na ovakva potraživanja samo ako su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. (Iz Presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž.4091/97 od 16.10.1997. god.)
1071. Unapred plaćena devizna sredstva na ime premije osiguranja ako ugovor o osiguranju nije zaključen, osiguravajuća organizacija drži bez osnova, pa je rok zastarelosti za povraćaj iste 10 godina. Na devizna sredstva poveriocu u docnji dužnika teče domicilna kamata a ne kamata po Zakonu o visini stope zatezne kamate. (Viši privredni sud, Pž. 8244/97 od 5.11.1997. god.) - 465 -
OBLIGACIONO PRAVO
1072. Kada oštećeno lice potražuje naknadu štete na osnovu sporazumnog preuzimanja obaveze naknade štete oštećenom, onda se o zastarelosti potraživanja sudi na osnovu odredaba člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 1604/97 od 31.10.1997. god.)
1073. Ako je rok zastarelosti potraživanja po ranijem propisu istekao pre stupanja na snagu važećeg propisa o zastarelosti, prigovor zastarelosti potraživanja je osnovan. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 592/97 od 06.03.1997. god.)
1074. Potraživanje samostalne zanatske radnje prema privrednom subjektu za izvršene usluge zastareva u roku od 10 godina. (Iz Presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 2836/97 od 09.11.1997. god.)
1075. Kad potraživanje potiče iz ugovora o kreditu, onda se na takvo potraživanje ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. ZOO, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 294/97 od 18.06.1997. god.)
1076. Zastarevanje potraživanja osiguravača prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja zastareva u zastarnom roku od 3 godine a počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku. (Viši privredni sud, Beograd Pž.9075/96 od 06.01.1997. god.)
1077. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima) pa kada se radi o potraživanju naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze isplate naknade za izvršeni rad po ugovoru o delu, za koje potraživanje nije predviđen poseban rok zastarelosti, već se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, onda se taj rok u smislu člana 376. stav 3. istog Zakona primenjuje i na to potraživanje. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1774/96 od 28.11.1997. god.)
1078.
Sukcesivna šteta se otklanja sukcesivnom naknadom štete, pa se zastarelost procenjuje po propisima o obročnim davanjima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3010/97 od 02.07.1997. god.) - 466 -
OBLIGACIONO PRAVO
1079. Kad je rešenjem o prekršaju obustavljen prekršajni postupak zbog nastupanja relativne zastarelosti gonjenja, i okrivljenom izrečena, primenom člana 204. stav 2. Carinskog zakona, zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, a rešenje ne bude uručeno okrivljenom u roku od 6 godina od dana učinjenog carinskog prekršaja, smatra se da je nastupila apsolutna zastarelost gonjenja za prekršaj, pa i za izricanje zaštitne mere. (Savezni sud, Psz, 54/96 od 29.01.1997. god.)
1080. Potraživanje po protokolu o sravnjenju međusobnih potraživanja zastareva za tri godine kao potraživanje iz ugovora o prometu roba i usluga. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije P.rev. 574/97 od 01.10.1997. god.)
1081. Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorom zastarevaju za tri godine. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 3975/97 od 24.09.1997. god.)
1082. Naplata cene za izvedene radove iz ugovora o građenju po privremenoj situaciji sa tačno određenim iznosom, zastareva u roku od tri godine od dospelosti za plaćanje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 101/97 od 16.08.1997. god.)
1083. Prilikom odlučivanja o naknadi štete koju je radnik JŽTP pretrpeo zbog iskliznuća dresine ne primenjuju se odredbe o zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4324/97)
1084. Uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje preduslov je za ostvarivanje prava na penziju, pa se na ove obaveze ne mogu primeniti odredbe člana 51. Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje, a u vezi sa članom 190. Zakona o porezu na dohodak građana, s obzirom da se ne radi o vrsti potraživanja koja podležu zastarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Uvp.02 br. 208/96 od 09.04.1997. god.)
1085. Posebni propisi o zastrevanju naknade štete prouzrokovane krivičnim delom iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju se i kada je krivični postupak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2331/96 od 3.7.1996. god) - 467 -
OBLIGACIONO PRAVO
1086.
Trogodišnji zastarni rok za podnošenje tužbe za naknadu štete zbog umanjene radne sposobnosti u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, računa se od dana kada je lečenje od posledica štetnog događaja završeno, jer je oštećeni tek tada mogao da sazna da su posledice povrede takve prirode da se na osnovu njih može ostvariti pravo na naknadu štete. (Savezni sud, Gzs.21/96 od 31.10.1996. god.)
1087.
Kada se radi o zahtevu tužioca za povraćaj ambalaže koja je trajnog karaktera, tada ona u pogledu zastarelosti ne deli sudbinu osnovnog potraživanja iz ugovora o kupoprodaji. U pogledu zastarelosti potraživanja ovakve ambalaže primenjuje se opšti rok zastarelosti iz čl. 371. ZOO koji iznosi 10 godina. (Viši privredni sud, Pž.8606/96 od 05.11.1996. god.)
1088.
Međusobna potraživanja iz ugovora o zajedničkoj stambenoj gradnji po osnovu duga na ime razlike u ceni po konačnom obračunu, zastarevaju u roku od 3 godine, jer se radi o potraživanju iz ugovora o prometu robe i usluga. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 549/95 od 09.01.1996. god.)
1089.
Potraživanje naknade štete zbog docnje u plaćanju cene prevoza robe zastareva kad zastari i potraživanje cene prevoza u jednogodišnjem roku zastarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 370/96 od 04.09.1996. god.)
1090.
Lice koje je pravnosnažnom presudom oslobođeno krivične odgovornosti nije izloženo posebnim odredbama o zastarevanju zahteva za naknadu štete iz člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, pa se zatarelost ocenjuje prema opštim propisima iz člana 376. toga zakona, pri čemu isticanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku dovodi do prekida zastarevanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2895/96 od 03.03.1996. god)
1091. Potraživanje imaoca samostalne zanatske radnje (preduzetnika) iz ugovora o izvođenju radova za naplatu cene, zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 406/96 od 04.09.1996. god.)
1092. Potraživanje samostalne zanatske radnje prema privrednom subjektu za izvršene usluge zastareva u zastarnom roku od 10 godina. Osnovan je zahtev poverioca za revalorizaciju potraživanja nastalog tokom 1991. i 1992. godine ako je revalorizacija izvršena prema cenama usluga privrednog subjekta koji obavlja istu vrstu delatnosti i po cenovniku važećem u vremenu veštačenja u konkretnom privrednom sporu. (Viši privredni sud, Pž. 5585/96 od 8.11.1996. god.) - 468 -
OBLIGACIONO PRAVO
1093.
Plaćanje cene isporučene toplotne energije od strane javnog preduzeća - elektrane privrednom subjektu ne zastareva u roku od jedne godine (član 378. ZOO) već u roku od 3 godine (čl. 374. ZOO) jer se kraći rok zastarelosti primenjuje samo za toplotnu energiju isporučenu domaćinstvima. (Viši privredni sud, Pž. 8329/96 od 15.11.1996. god.) ]
1094.
Kad zastari novčano potraživanje iz koga proističe pravo na naknadu inflatorne štete zastarelo je i pravo na naknadu štete zbog docnje u plaćanju novčane obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 229/96 od 18.05.1996. god.) ]
1095.
Kraći rok zastarelosti za međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga po članu 374. ZOO, primenjuje se samo na pravna lica a ne i na imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost i kao takvi zaključuju ugovore u privredi. (Viši privredni sud, Sudska praksa privrednih sudova 2/96) ]
1096.
Kada su ugovorne strane ugovorom o kupoprodaji robe predvidele da će se ambalaža vraćati po principu puno za prazno, zastarelost potraživanja za povraćaj ambalaže počinje da teče od poslednje isporuke robe. (Viši privredni sud, Pž. 7630/96 od 30.12.1996. god.) ]
1097.
Sud nije vezan za pravni osnov naveden u tužbi, već je u obavezi da uvek ispita da li iz činjenica na kojima se zasniva tužbeni zahtev proizilazi njegova osnovanost. (Rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž.br.10247/96 od 29.10.1996. god.) ]
1098.
Međusobno potraživanje pravnih lica iz poslovnih odnosa prometa robe i usluga zastarevaju u zastarnom roku od tri godine. Podneta tužba koja je zbog nedolaska stranaka primenom člana 499. stav 2. ZPP povučena ne prekida zastarelost, jer se smatra da povučena tužba nije bila ni podneta. (Viši privredni sud u Beogradu Pž. 594/95 od 15.03.1995. god.) ]
1099.
Uračunavanje ispunjenja povraćaja ambalaže ima se ceniti prema dogovoru stranaka, odnosno prema uobičajenom načinu poslovanja kako je to predviđeno u odredbi iz člana 312. st. 1. ZOO. Kada je kod svake nove isporuke vraćena ambalaža iz prethodne isporuke, tada na taj način treba ceniti dospelost obaveze tuženog za povraćaj ambalaže kao i prigovor zastarelosti zahteva tužioca za povraćaj ambalaže. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 295/95 od 28.06.1995. god.) - 469 -
OBLIGACIONO PRAVO
1100. Kod prometa apsolutnih prava na nepokretnosti zastarelost utvrđivanja poreza počinje da teče od momenta saznanja nadležnog poreskog ili drugog državnog organa za prenos prava na nepokretnosti. (Vrhovni sud Srbije, U.6752/95)
1101. Zahtev za povraćaj ambalaže koja ima relativno kratak upotrebni ciklus (flaše, plastične gajbe i sl.) predstavlja sporedan zahtev iz ugovora o kupovini i prodaji robe pa zbog toga deli sudbinu glavne stvari i zastareva u roku u kome zastareva i glavni zahtev. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 7/94)
1102. Trajanje autorskog imovinskog prava valja razlikovati potraživanja iz ugovora o korišćenju autorskog dela. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 268/93 od 23.02.1994. god.)
1103. Do zastarelosti vođenja disciplinskog postupka dolazi ako subjektivni ili objektivni rok iz člana 77. stav 3. Zakona o radnim odnosima istekne pre donošenja drugostepene odluke u disciplinskom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3255/94 od 06.07.1994. god.)
1104. Ako se prenos svojine vrši na osnovu odluke suda, poreska obaveza nastaje danom pravnosnažnosti te odluke, pa pravo na utvrđivanj i naplatu poreza po tom osnovu zastareva za pet godina po isteku godine u kojoj je trebalo izvršiti utvrđivanjei naplatu ove obaveze. (Okružni sud u Nišu, U. 128/91)
1105. Odredba iz člana 139. Zakona o nasleđivanju o zastarelosti prava zahtevati zaostavštinu primenjuje se samo između naslednika istog ostavioca. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 897/91 od 16.05.1991. god.)
1106. Pravo na utvrđivanje i naplatu poreza na promet nepokretnosti zastareva za pet godina po isteku godine u kojoj je trebalo izvršiti utvrđivanje i naplatu poreza u svakom slučaju zastarelost nastupa po isteku deset godina od kada je prvi put počela da teče. (Okružni sud u Nišu, U. 129/91) - 470 -
OBLIGACIONO PRAVO
1107. Zastarelost potraživanja naknade koja proističe iz ugovora o prevozu robe u međunarodnom drumskom saobraćaju iznosi jednu godinu u skladu sa odredbama čl. 32. Konvencije o međunarodnom drumskom prevozu robe - CMR (dodatak "Službeni list SFRJ" br. 11/58). Pri tome nije bitno što ovo potraživanje proističe iz Zakona o deviznom poslovanju i oidluke SIV-a donete na osnovu tog zakona koji predviđaju drugačiji rok zastarelosti jer se u ovom slučaju kao lex specialis primenjuje međunarodna konvencija i rok zastarelosti koji ona predviđa a to je rok od jedne godine. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 138/91)
1108. Ako je prekršaj učinjen neutvrđenog dana određenog meseca, za ocenu nastupanja zastarelosti, kao datum izvršenja prekršaja uzeće se prvi dan meseca u kome je prekršaj učinjen, kao dan prekršaja najpovoljniji za okrivljenog. (Vrhovni sud Srbije, Up.530/90 od 30.01.1991. god.)
1109. Kada se radi o ambalaži trajne vrednosti, ona ima tretman osnovnog sredstva, pa u pogledu zastarelosti za ovakvu ambalažu važi opšti rok zastarelosti iz člana 374. ZOO (pet godina), a ne rok zastarelosti od 3 godine koji se odnosi samo na ambalažu koja ima kratak upotrebni ciklus (flaše, plastične gajbe i sl.). (Viši privredni sud Srbije, Pž. 5454/88)
1110. Zastarni rok iz člana 112. stav 1. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju odnosi se na sva uzajamna potraživanja naručioca i prevoznika koja mogu nastati iz ugovora o prevozu stvari u drumskom saobraćaju uključujući i naknadu za prevoz i druge troškove u vezi sa prevozom. (Savezni sud, Gzs.73/84 od 28.03.1985. god.)
1111. Rok zastarelosti za naplatu celokupno izvedenih građevinskih radova je tri godine i isti počinje teći od izvršenog konačnog obračuna. Tada se konačno raspravljaju sva prava i obaveze iz obavljenog građevinskog posla i utvrđuje celokupan iznos duga koji je ostao neizmiren. (Viši privredni sud, Pž. 2341/85 od 11.09.1985. god.)
1112. Naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta ima karakter naknade za zakup takvog zemljišta, koja dospeva u određenim vremenskim razmacima, pa stoga potraživanje iz ovakvog odnosa zastareva za vreme od 3 godine od dospelosti svakog obroka plaćanja posebno. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 10/84) - 471 -
OBLIGACIONO PRAVO
1113.
Kraći zastarni rok za naplatu cene grejanja iz člana 378. tač. 1. (1 godina) primenjuje se samo na potraživanja za usluge izvršene za potrebe domaćinstva. Stoga kada se radi o isporuci toplotne energije gde se kao dužnik pojavljuje stambena zgrada jer se radi o grejanju zajedničkih prostorija, rok zastarelosti je 3 godine (član 374. ZOO). (Viši privredni sud, Pž. 2172/83 od 12.08.1983. god.)
1114.
Potraživanje stambene zadruge prema svome članu za isplatu naknade za izgrađeni stan zastareva u opštem zastarnom roku, a ne u roku od dve godine, jer to nije potraživanje privredne organizacije za isporučenu robu, već potraživanje zadruge prema svome članu za isplate koje je za njega izvršila po ugovoru o izgradnji stana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2129/82)
1115.
Potraživanje naknade štete posle zaključenog sudskog poravnanja zastareva kao i svako potraživanje naknade štete, a ne kao potraživanje iz novog ugovornog odnosa. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 95/82)
1116.
Rok zastarelosti potraživanja naknade štete, propisan čl. 377. Zakona o obligacionim odnosima, može se primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno i u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen ili se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro, duševno oboleo ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog. U protivnom, ima se primeniti rok zastarelosti propisan u čl. 376. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 600/82)
1117.
Zastarelost potraživanja naknade za isporučenu vodu potrošaču u trajanju od jedne godine odnosi se samo na isporučioca vode, a ne i na lice koje je ovu naknadu platilo umesto potrošača. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 215/81)
ZASTOJ ZASTAREVANJA (Čl. 381 – 386. Zakona o obligacionim odnosima)
1118. Donošenje odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava nije od uticaja na zastoj zastarevanja, jer roditeljsko pravo donošenjem takve odluke ne prestaje. - 472 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Izvršna isprava, na osnovu koje je maloletna izvršna poverilja podnela predlog za izvršenje, je odluka prvostepenog suda kojom je izvršni dužnik - otac, obavezan da plaća izdržavanje svojoj maloletnoj ćerki - izvršnoj poverilji (i u vreme donošenja rešenja o izvršenju ona je maloletna, a izvršnom ispravom poverena je na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje majci). Izvršni dužnik je istakao i prigovor zastarelosti potraživanja izvršne poverilje smatrajući da je zakonska obaveza izdržavanja deteta povremeno potraživanje koje proističe iz sudske odluke ili dospeva ubuduće i da sa tog razloga zastareva u roku od tri godine (predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja u smislu člana 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 372. istog). Međutim, ovo pravno stanovište izvršnog dužnika, prema stavu drugostepenog suda, nije potpuno i pravilno. U žalbi izvršnog dužnika se ispravno navodi da - prema članu 372. Zakona o obligacionim odnosima - potraživanje iz izdržavanja predstavlja povremeno potraživanje i da zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Ipak, i ovaj rok podleže pravilima o zastoju zastarevanja. Relevantne odredbe: Zastarevanje ne teče između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo - član 381. tačka 2. Zakona o obligacionim odnosima. Donošenjem odluke o poveravanju na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje maloletnog deteta (prema ranije važećem Zakonu o braku i porodičnim odnosima) odn. odluke suda o samostalnom vršenju roditeljskog prava (prema sada važećem Porodičnom zakonu) roditeljsko pravo ne prestaje, s obzirom da su slučajevi prestanka roditeljskog prava zakonom određeni (član 84. ovog Zakona). To su situacije kada dete navrši osamnaestu godinu života, kada dete stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva, kada dete bude usvojeno, kada roditelj bude potpuno lišen roditeljskog prava i kada umru dete ili roditelj. U konkretnom slučaju, roditeljsko pravo izvršnog dužnika nije prestalo te se primenjuju odredbe navedenog člana 381. tačka 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, nastupio je zastoj zastarelosti njenog toka, pa dok traje roditeljsko pravo proteklo vreme se ne uračunava u rok zastarelosti i on se za sve to vreme se uvećava. Iz tih razloga, neosnovan je prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakao izvršni dužnik. (Iz Rešenja Okružnog suda u Subotici, Gž. 1226/08 od 11.11.2008. godine)
1119. Prenov je način gašenja obligacija na osnovu koga obligacija koja postoji među njima, prestaje s tim da, umesto nje i istovremeno sa njenim prestankom, nastane nova obligacija koja se razlikuje od stare po svom predmetu ili po osnovu. Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da su stranke zaključile usmeni ugovor o zajmu 3.000,00 DEM i da je tužena nakon toga sukcesivno u više navrata isplatila dug tužiocu. Tužena nije pozajmila veći iznos od 3.000,00 DEM, niti je postignut između stranaka prenov prvobitnog ugovora dana 14.07.1994. godiine. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca odbili. - 473 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su stranke zaključile ugovor o zajmu u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima i da je tužena tužiocu vratila pozajmljeni iznos. Neosnovano u reviziji tužilac ističe da je među strankama zaključen ugovor o prenovu. U smislu odredbe člana 384. Zakona o obligacionim odnosima, prenov je način gašenja obligacija na osnovu ugovora između dužnika i poverioca na osnovu koga obligacija koja postoji među njima, prestaje s tim da, umesto nje i istovremeno sa njenim prestankom, među ugovornicima nastane nova obligacija koja se razlikuje od stare po svom predmetu ili po osnovu. Povećanje duga iz ugovora o zajmu uračunavanjem kamate ne smatra se prenovom u smislu navedene zakonske odredbe, pa je stoga neosnovano isticanje u reviziji tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2696/01 od 29.08.2001. god.)
1120. Zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. Prilikom zastoja zastarelosti vreme potrebno za zastarelost nastavlja da teče po prestanku uzroka za zastoj zastarevanja. Iz obrazloženja: U toku prvostepenog postupka utvrđeno je da su stranke bile u poslovnom odnosu i da je tužilac tuženom ispostavio račun broj 112. od 14.05.1997. godine na iznos od 75.600,00 dinara i račun broj 198. od 29.08.1997. godine na iznos od 92.871,00 dinara. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja pa je prvostepeni sud našao da je potraživanje tužioca zastarelo u smislu čl. 374. ZOO jer je protekao rok od 3 godine koji je ovim propisom predviđen. Sporni računi potiču iz 1997. godine a predlog za izvršenje je dostavljen 26.06.2001. godine. Pravilno prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije nastupio prekid zastarelosti opomenom jer je čl. 391. ZOO predviđeno da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. U toku trajanja vremena potrebnog za zastarelost došlo je do njenog zastoja u vreme trajanja ratnog stanja. Članom 383. ZOO zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. Prilikom zastoja zastarelosti vreme potrebno za zastarelost nastavlja da teče po prestanku uzroka za zastoj zastarevanja u smislu čl. 384. Zakona o parničnom postupku. Tužilac traži isplatu računa 29.08.1997. godine tako da je u momentu proglašenja ratnog stanja 24.03.1999. godine protekao rok od dve godine i dva meseca. Po računu od 29.08.1997. godine protekao je rok od godinu i sedam meseci. Zastoj zastarevanja je trajao od 24.03. do 9.06.1999. godine. Po prestanku uzroka za zastoj zastarelosti zastarelost je nastala da teče tako da je u februaru mesecu 2000. godine nastupila zastarelost po računu broj 112 a septembra meseca 2001. godine nastupila zastarelost po računu broj 198. Obzirom da je predlog za izvršenje podnet 26.06.2001. godine, dakle, po proteku vremena potrebnog za zastarelost predviđenog članom 374. ZOO imajući u vidu i zastoj zastarevanja koji je nastupio u toku trajanja potrebnog za zastarelost, pravilno je prvostepeni sud našao da je potraživanje tužioca zastarelo i sa tih razloga odbio tužbeni zahtev tužioca. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. br. 6551/01 od 20.12.2001. god.)
- 474 -
OBLIGACIONO PRAVO
1121. Služba u civilnoj zaštiti u vreme mobilizacije, u slučaju rata ili neposdredne ratne opasnosti ima se smatrati vojnom dužnosti u smislu odredbe člana 382. ZOO, te u pogledu potraživanja lica koja se nalaze u toj službi, zastarevanje ne teče. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3950/97 od 24.2.1998. god.)
1122. Zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1480/98 od 27.05.1998. god.)
1123. - 1. Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (čl. 383. ZOO). - 2. Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastrelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO). - 3. Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO). (Pravno shvatanje sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.2.1998. god.)
1124. Ako pravno lice - privredni subjekat ima samo jednog zaposlenog - zakonskog zastupnika, tada mobilizacija toga lica može da prouzrokuje zastoj u zastarevanju potraživanja. (Viši privredni sud, Pž. 7355/96 od 3.12.1996. god.)
1125. Ako je prigovor prvi put istaknut tek u žalbi, zastarelost ne može biti osnov za ukidanje presude donesene u privrednom sporu. (Vrhovni sud Srbije.P.Rev.346/96 od 04.09.1996. god.)
1126. Prigovor zastarelosti potraživanja ne može se isticati u reviziji. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1661/90 od 11.07.1990. god.) - 475 -
OBLIGACIONO PRAVO
PREKID ZASTAREVANJA (Čl. 387 – 393. Zakona o obligacionim odnosima)
1127. Priznanjem duga će se prekinuti rok zastarelosti potraživanja samo ako je priznanje duga učinio zakonski tj. statutarni zastupnik pravnog lica ili lice koje on izričito ovlastio da prizna dug ili punomoćnik po zaposlenju. Iz obrazloženja: Lice, koje je u spornom vremenu bilo šef službe uvoza kod tuženog, nije bilo ovlašćeno po toj svojoj funkciji, odnosno po zaposlenju za priznanje duga koji je proistekao iz ugovora kao pravnog posla, koji zaključuju zakonski zastupnici pravnih lica, niti je imalo specijalno ovlašćenje za priznanje duga od strane tadašnjeg generalnog direktora tuženog, kao njegovog zakonskog zastupnika. Priznanje duga predstavlja pravnu radnju kojom se u suštini vrši raspolaganje imovinom tuženog i za čije preduzimanje je i po članu 90. Zakona o parničnom postupku, ukoliko se vrši u postupku, ovlašćen zakonski zastupnik tuženog ili lice koje ima posebno ovlašćenje za preduzimanje takve radnje. Imenovano lice - radnica tuženog koja je potpisala sporni dopis nije bila zakonski zastupnik tuženog, niti je bila upisana u registar kod nadležnog suda kao ovlašćeno lice tuženog, niti je imalo izričito ovlašćenje za priznanje po zaposlenju shodno sistematizaciji tuženog (punomoćnik po zaposlenju), kao ni posebno ovlašćenje za priznanje duga dato od strane generalnog direktora tuženog kao njegovog zakonskog zastupnika. Kako - shodno iznetom - tuženi nije priznao dug prema tužiocu, to nije izvršen prekid zastarelosti tužiočevog potraživanja prema tuženom. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 9686/2005 od 07.11.2005. god.)
1128. Zastarevanje se prekida podizanjem tužbe ili drugom poveriočevom radnjom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Sl. list SRJ”, broj 67/93) koji je važio u vreme štetnog događaja, prethodni uslov za podnošenje tužbe za naknadu štete je zahtev za obeštećenje van spora koji se podnosi nadležnom Vojnom pravobranilaštvu. Tek po isteku roka od 3 meseca od podnošenja zahteva (ako ne bude usvojen u celini ili ako se o njemu ne donese odluka), oštećeni može podneti tužbu sudu. Prema tome, obraćanje nadležnom pravobrani- 476 -
OBLIGACIONO PRAVO laštvu kao zakonskom zastupniku tužene predstavlja uslov za podnošenje tužbe, zbog čega ova radnja oštećenog prekida tok zastarelosti u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Zastarevanje, u skladu sa članom 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 194. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, počinje teći iznova tek istekom roka od 3 meseca od podnošenja zahteva. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2559/05 od 03.11.2005. god.)
1129. Vođenjem krivičnog postupka protiv poverioca ne prekida se zastarelost potraživanja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1736/99 od 27.01.2000. god.)
1130. Prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4097/98 od 02.09.1998. god.)
1131. Zastarevanje se prekida kad dužnik prizna dug. Priznanje se može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan ančin, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6970/97 od 10.09.1998. god.)
1132. Zahtev poverioca za obeštećenje van spora podnetog nadležnom vojnom pravobraniocu ima pravni značaj procesne radnje preduzete protiv dužnika pred nadležnim organom radi ostvarenja potraživanja, koja ima za posledicu prekid zastarelosti u smislu čl. 388. zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev.3784/97 od 01.10.1997. god.)
1133. Zastarevanje se prekida priznanjem duga koje može biti i posredno - davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4368/97 od 15.10.1997. god.)
1134. Obraćanjem punomoćnika tužioca tuženom sa zahtevom za naknadu štete van spora, ne prekida se zastarelost. (Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu Gž.497/97 od 17. 04.1997. god.) - 477 -
OBLIGACIONO PRAVO
1135. Samo najava tuženog da će u sporu podneti kompenzacioni prigovor ili protivtužbu ne predstavlja takvu radnju kojom se prekida rok zastarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 733/96 od 28.01.1997. god.)
1136. Iako je članom 388. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da se zastarelost prekida podnošenjem tužbe ili svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja obezbeđenja potraživanja, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz ovog člana kako se to u reviziji navodi, jer obraćanje tužioca tuženom van spora, ne mogu se smatrati radnjom poverioca kojom se prekida zastarelost potraživanja jer to nisu pravna sredstva koja bi dovela do okončanja spornog odnosa. Tako, imajući u vidu da je za potraživanje naknade štete predviđen rok zastarelosti od tri odnosno pet godina od dana nastanka štete i po stanovištu Vrhovnog suda potraživanje tužioca u konkretnom slučaju je zastarelo. Do prekida zastarelosti, došlo bi samo u slučaju da je tužilac zahtevao naknadu pretrpljene štete podizanjem tužbe ili nekom drugom pravnom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. (Rev. 1344/03 – Gž. br. 3503/02 – P. br. 836/97)
1137. Nema prekida zastarevanja zbog podizanja tužbe pred sudom, ako je taj postupak okončan rešenjem - da se tužba smatra povučenom. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 29/96)
1138. Zapisnik o sravnjenju poslovnih knjiga kojim se priznaje potraživanje dovodi do prekida zastarelosti saglasno odredbi člana 387. ZOO. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 610/95 od 24.01.1996. god.)
1139. Slanjem novca tužiocu (na ime naknade štete), tuženik prekida tok zastarelosti. (Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 51/96 od 18.01.1996. god.)
1140.
Priznanje duga posle zastarelosti predstavlja odricanje od zastarelosti, ako je učinjeno u pismenoj formi. (Vrhovni sud Srbije Rev. 4134/95 od 26.09.1995. god.) - 478 -
OBLIGACIONO PRAVO
1141.
Rok za podnošenje tužbe radi smanjenja testamentalnih raspolaganja vraćanjem poklona zbog povrede nužnog dela je prekluzivni a ne zastarni, pa se na njega pazi po službenoj dužnosti, a u slučaju isteka roka tužba odbacuje. Ovaj rok se održava ne samo podnošenjem tužbe, nego i postavljanjem zahteva za redukciju testamenta u ostavinskom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 115/94 od 31.08.1994. god.)
1142.
Prekršajni postupak ne prekida tok zastarelosti potraživanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3792/94 od 06.07.1994. god.)
1143.
Potpisivanjem popisnih lista od strane dužnika kojim je izvršen popis robe na konsignaciji, nije prekinuta zastarelost potraživanja tužioca. Samo jasno, određeno i bezuslovno priznanje duga od strane ovlašćenog lica dužnika dovodi do prekida zastarevanja. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 47/94 od 15.03.1994. god.)
1144.
Imovinsko-pravni zahtev, podnet u krivičnom postupku, prekida zastarevanje zahteva za naknadu štete bez obzira na ishod krivičnog postupka, ako je oštećeni radi ostvarenja svog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu i ako je u roku do 3 meseca od pravnosnažnosti presude krivičnog suda pokrenuo parnicu za naknadu štete. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1657/90)
1145.
Prekid zastarelosti potraživanja nastupa i onda kada dužnik prizna osnov potraživanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 847/90)
1146.
Ne može se smatrati da je stvarna službenost prestala u smislu čl. 58. st. 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima u slučaju kad je preduzetim pravnim radnjama od strane vlasnika povlasnog dobra u upravnom postupku utvrđeno da su odobrenje za izgradnju i lokaciju, na osnovu kojih je vlasnik poslužnog dobra podigao građevinske objekte na pravcu službenosti prolaza kolima i pešice, nepravilno izdati, pa je utvrđeno smetanje državine prava službenosti prolaza i naloženo rušenje tih objekata, jer se tim radnjama prekida tok vremena nevršenja prava stvarne službenosti, kao jedan od načina prestanka tog prava. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 41/82)
1147. Novi tužilac može pristupiti parnici u svojstvu suparničara u odnosu na deo tužbenog zahteva, po kome već teče parnica, samo do zaključenja glavne rasprave po tom delu tužbenog zahteva. Ako je, pak, taj deo tužbenog zahteva odbijen delimičnom presudom, novo lice, kad njegov zahtev nije usled - 479 -
OBLIGACIONO PRAVO te delimične presude dobio značenje presuđene stvari, može samo podići tužbu za ostvarenje svog zahteva. Po toj tužbi može se, pod uslovima propisanim u ZPP, voditi zajednički postupak sa postupkom koji teče po tužbi prvobitnog tužioca za deo tužbenog zahteva koji nije obuhvaćen delimičnom presudom. Takva tužba, međutim, ima samostalan značaj u odnosu na prekid zastarelosti potraživanja iz člana 32. Zakona o zastarelosti potraživanja a ne može obezbediti kontinuirano delovanje prekida eventualno izazvanog prvobitnom tužbom, jer je taj prekid anuliran delimičnom presudom, u smislu člana 33. Zakona o zastarelosti potraživanja. (Savezni sud, Gzs. 30/80 od 29.01.1981. god.)
1148. Zastarevanje potraživanja prekida se kada dužnik prizna dug, a za prekid dovoljno je i priznanje duga u osnovi, ako se odnosi na određenu tražbinu, bez označavanja fiksiranog iznosa. U takvom slučaju bitno je da se među strankama zna na koju tražbinu se priznanje odnosi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1135/80)
NOVČANE OBAVEZE - OPŠTE ODREDBE (Čl. 394 – 398. Zakona o obligacionim odnosima)
1149. Presuda na isplatu u stranoj valuti (DEM) koja više nije u pravnom prometu, a kojom je utvrđena obaveza tuženog je izvršiva, jer je ovako utvrđena obaveza odrediva s obzirom da se zna odnos izuzete i drugih valuta (EURO). Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Na osnovu usmenog ugovora o zajmu, tužilac je predao tuženom u dva navrata ukupno iznos od 1.700 DEM, i to iznos od 500 DEM dana 26.10.1996. godine sa rokom vraćanja za dva meseca, i dana 22.2.2000. godine iznos od 1.200 DEM sa rokom vraćanja za četiri nedelje, odnosno do kraja marta 2000. godine. Predaji novca nije niko bio prisutan a stranke nisu sačinile pismenu priznanicu niti ugovor. Kao garanciju za vraćanje duga tuženi je ostavio kod tužioca u zalogu automobil marke "Golf 2", koji je kasnije preuzeo od tužioca da bi ga prodao i vratio pozajmljeni novac tužiocu. Ovo vozilo je prvo zamenio za drugo vozilo marke "Reno 21" a zatim za vozilo marke "Golf" pa onda za traktor. Tuženi nije tužiocu vratio pozajmljena novčana sredstva, niti mu je predao drugo sredstvo obezbeđenja zajma. Prvostepeni sud je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao da tužiocu vrati pozajmljena novčana sredstva saglasno čl. 557. i 562. Zakona - 480 -
OBLIGACIONO PRAVO o obligacionim odnosima. Tuženi nije tužiocu vratio iznos glavnice duga i pravilan je zaključak da je tuženi u obavezi da mu vrati pozajmljena novčana sredstva koja su izražena u stranoj valuti u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu u mestu isplate – sve u skladu sa članom 395. Zakona o obligacionim odnosima. Žalbeni navodi kojima se ukazuje na neizvršivost izreke pobijane presude ne stoje, imajući u vidu da je, iako je tuženi obavezan na isplatu u stranoj valuti (DEM) koja nije više u pravnom prometu, ovako utvrđena obaveza tuženog odrediva jer odnos valuta EURO i DEM predstavlja konstantu za sve vreme trajanja zamene a saglasno Odluci o uslovima i načinu zamene stranih sredstava plaćanja za euro. Zbog toga se, i posle isteka rokova zamene, na osnovu izveštaja NBS o paritetima i odnosu kurseva može sprovesti konverzija i utvrditi obaveza dužnika u izvršnom postupku. Konačno, navod da stranke nisu ugovorile kamatu nije od značaja, s obzirom na to da tužilac ima pravo na kamatu po samom zakonu saglasno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima od trenutka kada dužnik zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze – čak i onda kada kamata nije ugovorena. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2937/03 od 19.01.2005. godine)
1150. Jednostranu konverziju deviznog duga poverilac deviznog potraživanja može da izvrši samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je putem izvedenih dokaza utvrdio da je tužilac tuženom pozajmio iznos od 13.500 DEM o čemu je sačinjena priznanica 2.8.1998. godine, u kojoj se navodi da je tuženi obavezan da pozajmljeni iznos vrati tužiocu do 11.8.1998. godine. Ovu obavezu tuženi nije ispunio. Tužilac je tužbeni zahtev opredelio u dinarskoj protivvrednosti iznosa od 13.500 DEM, pri čemu je konverzija DEM u dinare izvršena prema važećem kursu na dan 11.8.1998. godine što čini iznos od 89.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na tako utvrđeni dinarski iznos počev od 12.8.1998. godine kao dana padanja tuženog u docnju. Imajući u vidu navedeno, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo našavši da je tako postavljen tužbeni zahtev neosnovan, jer je jednostrano izvršena konverzija dospelog deviznog duga u suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), po kojoj ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Neosnovano se žalbom tužioca ističe da je tužilac postavio tužbeni zahtev u dinarskoj protivvrednosti navedenog deviznog iznosa i to prema kursu na dan isplate deviza, jer se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova i primeni zatezne kamate shodno odredbi čl. 210. i 214. ZOO. Naime, poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze (presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2345/04). (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 912/2007 od 26.12.2007. godine)
- 481 -
OBLIGACIONO PRAVO
1151. Kada novčana obaveza glasi na plaćanje u stranoj valuti ali se isplata po zakonu može tražiti samo u dinarima, sud će dužnika obavezati na isplatu duga u dinarskoj protivvrednosti strane valute po najpovoljnijem kursu na dan isplate po kojem banka u mestu plaćanja otkupljuje stranu valutu, a za vreme docnje do isplate, poveriocu pripada domicilna kamata u dinarskoj protivvrednosti Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je krajem 1999. godine dao tuženom na zajam 6.000 DM, bez ugovorenog roka vraćanja. Tužilac je 3.03.2001. godine pozvao tuženog da izmiri dug. Tuženi je obećao da će to učiniti za dve do tri nedelje. Pošto tuženi to nije učinio, tužilac je u tužbi podnetoj 16.08.2001. godine tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 6.000 DM sa kamatom od 4.04.2001. godine. Na ročištu održanom 24.04.2002. godine tužilac je postavio novi tužbeni zahtev, kojim je tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 180.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 4.04.2001. godine. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na osnovu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima i člana 277. istog Zakona, takav tužbeni zahtev usvojili u celosti. Vrhovni sud nalazi da su osnovani navodi u reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kada novčana obaveza saglasno ili protivno zakonu glasi na plaćanje u stranoj valuti ali se isplata po zakonu može tražiti samo u dinarima, sud će dužnika obavezati na isplatu duga u dinarskoj protivvrednosti strane valute po najpovoljnijem kursu na dan isplate po kojem banka u mestu plaćanja otkupljuje stranu valutu (član 395. Zakona o obligacionim odnosima), a za vreme docnje do isplate, poveriocu pripada domicilna kamata u dinarskoj protivvrednosti obračunata na isti način. Međutim, ako je dug konvertovan u dinare prema tada važećem kursu, poveriocu pripada zatezna kamata po Zakonu o visini stope zatezne kamate na dosuđeni iznos duga u dinarima, od dana izvršene konverzije a ne od dana dospelosti novčane obaveze koja je glasila na stranu valutu, kada je kurs bio drugačiji od kursa važećeg u vreme konverzije. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu utvrđivali i utvrdili koliko je iznosio kurs u vreme konverzije (24.04.2002. godine), našta se osnovano ukazuje u reviziji, a zbog čega se odluke zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava a stoga ni činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1315/04 i Gzz. 55/04)
1152. Kada je dug nastao u nemačkim markama dužnik je u obavezi da vrati dinarsku protivvrednost odgovarajućeg iznosa EUR-a, sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od dospelosti pa do 31.12.2001. godine po stopi domicilne kamate koja se u to vreme plaćala na nemačke marke, a od 1.01.2002. godine pa do isplate u visini eskontne stope Evropske centralne banke. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 509/03 od 07.08.2003. god.)
- 482 -
OBLIGACIONO PRAVO
1153. Revalorizacija potraživanja izvedenih radova u 1992. godini ne može se utvrđivati preko vrednosti strane valute (DEM). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev.545/96 i Pzz.27/96 od 26.12.1997. god.)
1154. Zastarelost potraživanja naknade inflatorne štete počinje od nastanka te štete a ne od nastanka obaveze koja je u uslovima inflacije obezvređena. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4010/96 od 20.11.1996. god.)
1155. Za izvršen prevoz po međunarodnim tovarnim listovima, tuženi je kao naručilac prevoza dužan da plati prevoziocu ugovorenu cenu u dinarskoj protivvrednosti strane valute, bez obzira što se radi o domaćim pravnim subjektima, sa kamatom od 5 po Konvenciji (CMR). (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 143/95 od 17.05.1995. god.)
1156. Načelo monetarnog nominalizma dopušta izuzetke, a oni deluju kad je supstanca ugovorne novčane obaveze obezvređena usled visoke inflacije. (Vrhovni sud Srbije, Gzz 116/93 od 17. 07.1993. god.)
1157. Inostrani osiguravač ima pravo na dinarsku vrednost svog novčanog potraživanja naknade štete prema momentu isplate. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 110/90 od 28.08.1990. god.)
UGOVORNA KAMATA (Čl. 399 – 402. Zakona o obligacionim odnosima)
1158. Sud neće presudom proglasiti ugovorne odredbe o kamati ništavim, u situaciji kada su ugovorne strane u ugovoru o zajmu ugovorile kamatu veću od zakonom dozvoljene - već će doneti odluku kojom će ograničiti kamatu zakonskim okvirima. - 483 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Ako je visina kamate ugovorene među strankama drugačija, sud će je na osnovu zakonskih propisa ograničiti zakonskim okvirima. Na to se osnovano ukazuje žalbom tuženog. Prvostepeni sud – dakle - nije imao zakonskog osnova da pobijanom presudom proglasi odredbe ugovora o kamati od 2% na mesečnom nivou ništavim, već je mogao samo ograničiti njenu visinu. Drugostepeni sud je - u tom smislu - pobijanu prvostepenu presudu u stavu 2. izreke preinačio utoliko što je odredio ništavost predmetnih odredbi o kamati preko 2% na godišnjem nivou u smislu člana 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sud, suprotno žalbenim navodima tužilje, pravilno utvrđuje činjenično stanje i nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu od 05.11.2002. godine, u preostalim odredbama koje nisu navedene u stavu 2 . izreke prvostepene presude, te da se briše založno pravo na njenoj nepokretnosti. Naime, tužilja u toku postupka nije na nedvosmislen način dokazala svoje tvrdnje da ju je tuženi prilikom zaključenja predmetnog ugovora o zajmu i davanja založne izjave prevario, tako što je njega na zajam primila iznos od svega 1.750 eura, a da je u strahu od njega potpisala ugovor u kome je navedeno da je na zajam uzela 7.500 eura. Jer, tužilja je iz nepoznatih razloga potom potpisala i založnu izjavu pred nadležnim sudom kojom je opteretila svoju nepokretnost na dugovani iznos. Dakle, žalbeni navodi kojima se ukazuje da tužilja slabo vidi i da se bojala tuženog te da je iz tih razloga ugovor i založnu izjavu potpisala - nisu logični i ne mogu se prihvatiti kao gole tvrdnje. Ocenu prvostepenog suda da je ovaj deo tužbenog zahteva valjalo odbiti potkrepljuje i nelogičnost da tužilja protiv tuženog tek nakon proteka perioda od gotovo dve godine (u avgustu 2004. godine) podnosi krivičnu prijavu za krivično delo prevare, koja je - nakon razmatranja - odbačena od tužilaštva. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4098/06 od 18.01.2007. godine)
1159. Tuženi su u obavezi da plaćaju, pored glavnice i ugovorenu kamatu, a ne kamatu po zakonu, u slučaju kada je ugovorom o bankarskom tekućem računu ugovorena kamata po stopi od 5% na mesečnom nivou. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca "Niška banka" AD Niš protiv tuženih, da tužiocu solidarno isplate na ime duga iznos od 14.168 dinara sa kamatom po zakonu, počev od 01. 12. 2004. godine. Odbijen je deo zahteva tužioca do traženog iznosa od 29.500 dinara sa kamatnom stopom banke od 5%. Okružni sud preinačio je presudu Opštinskog suda po žalbi tužioca. Iz činjeničnog stanja proizilazi da je veštačenjem nesumnjivo utvrđeno da je stvarni dug tuženika za period od 15. 10. 2003. godine do 01. 12. 2004. godine u iznosu 14. 168 dinara. Kako su tuženi priznali da dug isplate, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je zahtev tužioca samo delimično osnovan, pa je za veći iznos do traženog tužbeni zahtev odbio. Međutim, u pogledu dosuđene kamate došlo je do pogrešne primene materijalnog prava. - 484 -
OBLIGACIONO PRAVO U konkretnom slučaju, tužilac je najpre u predmetu Vi. br. 8501/04 na osnovu verodostojne isprave zatražio isplatu duga jer tužioci kao dužnici nisu izmirili svoju obavezu prema tuženiku kao poveriocu. Kako je utvrđena visina glavnog duga, a nesumnjivo je da je ugovorena kamata po stopi od 5 % na mesečnom nivou, to su prema ugovoru o bankarskom tekućem računu, tuženi u obavezi da plaćaju pored glavnice i ugovorenu kamatu, a ne kamatu po zakonu, kako je to odlučeno izrekom pobijane presude. S obzirom da prema poslovnoj politici banke visina kamatne stope iznosi 5%, to je shodno čl. 277. st. 2. ZOO, kao i čl. 399. st. 1. istog zakona pobijana presuda u ovom delu preinačena. (Presuda Opštinskog suda u Nišu, P. br. 126/06 od 11. 01. 2007. godine i Presuda Okružnog suda Niš, Gž. br. 2553/07 od 31. 07. 2007. godine)
1160. Na nenovčana potraživanja ne može se dosuditi zatezna kamata u novcu. Iz obrazloženja: Iz činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku proizilazi da su stranke u sporu bile u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodaje saglasno čl. 454. u vezi čl. 516. ZOO-a, te da su odredbama ugovora od 8.2.2001. godine, regulisale svoje odnose, povodom kojih je i nastao ovaj spor za isplatu obračunate zatezne kamate. Pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u B…P...2181/00 od 2.11.2000.godine, odlučeno je o obavezi tuženog prema tužiocima tako što mu je naloženo da svoju ugovorom preuzetu obavezu izvrši isporukom robe - predmetne količine jaja i to kako tužiocu prvog reda tako i tužiocu drugog reda, kako je to bliže navedeno i označeno u predmetnim računima te i knjižnim zaduženjima, napred bliže navedenih. U ovoj parnici tužioci po navedenim računima i knjižnim zaduženjima potražuju obračunatu zateznu kamatu zbog docnje tuženog u isporuci predmetne količine robe - jaja tužiocu prvog i drugog reda. U postupku je izveden dokaz i primenom člana 250. ZPP-a, veštačenjem od strane sudskog veštaka D. V. od 4.10.2002. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nema mesta pružanju sudske zaštite tužiocima po osnovu obračunate zatezne kamate, za dug koji je izvršen u docnji i isporukom robe - nenovčanim izvršenjem obaveze, pa je shodno tome pravilnom primenom materijalnog prava odbio zahteve kao neosnovane. Navedene okolnosti ukazuju na neosnovanost navoda u žalbi punomoćnika tužilaca da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 402. u vezi čl. 262 i 290 ZOO-a. Ovo iz razloga, što se u konkretnom slučaju nije radilo o docnji u ispunjenju novčane obaveze, a na nenovčana potraživanja, kakav je ovde bio slučaj ne može se tražiti isplata zatezne kamate. To proizilazi, pre svega iz pravne prirode instituta zatezne kamate, kojom se obezbeđuju, novčane obaveze. Kamata predstavlja cenu upotrebe novca, taj cilj instituta kamate upravo čini očuvanje vrednosti supstance. Kao što na osnovu odredbe čl. 270.st. 3 ZOO-a,ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze, tako se na nenovčana potraživanja, te na izvršenje ugovorom preuzete obaveze isporukom robe ne može i priznati zakonska zatezna kamata u smislu čl. 277. st. 1. ZOO-a. Navedenim zakonskim propisom je predviđeno da zateznu kamatu duguje dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. Tužioci u konkretnom slučaju nisu tražili ugovornu kamatu, koja bi im u smislu čl. 402. ZOO-a pripadala već su izričito tražili zateznu kamatu zbog neblagovremenog izvršenja nenovčane obaveze, a prema označenim računima. Pozivanje tužilaca u žalbi na odredbu čl. 7. zaključenog Ugovora od 8.2.2001. - 485 -
OBLIGACIONO PRAVO godine, kojom je između ostalog utvrđeno da će "A. B" kao garant za slučaj da tuženi ne izmiri novčanu obavezu isporukom opisane količine robe, na prvi poziv tužiocima i bez ikakvog prigovora, platiti u novcu dugovanja tuženog, bez uticaja na drugojačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari po osnovu zahteva za obračunatu kamatu.Ovo iz razloga, što je tuženi svoju ugovorom preuzetu obavezu izvršio isporukom predmetne količine robe označene količine i vrste jaja kako to stoji u označenim računima, da je bez značaja to što se tužioci u žalbi pozivaju na prenovaciju, jer obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. U konkretnom slučaju tužioci su prihvatili, a tuženi izvršio svoju obavezu isporukom predmetne količine robe, kako je to bliže navedeno i označeno u pravnosnažnoj presudi P. 2181/00 od 2.11.2000. godine. Navodi u žalbi tužilaca da obaveza tuženog nije bila nenovčana, već novčana, te da stoga imaju pravo na obračunatu zateznu kamatu, nisu osnovani. Ovo iz razloga, što se ta novčana obaveza pretvorila i izvršila nenovčanom obavezom, činidbom tuženog i isporukom predmetne količine označene robe, kada prestaje pravo tužilaca da obračunavaju i potražuju zateznu kamatu. Ovde nema mešanja instituta iz čl. 277. st. 1. ZOO-a i čl. 402. istog Zakona. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7507/04 od 12.10.2004. god.)
1161. Ne mogu kumulativno da se koriste dve ili više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti duga, ukoliko se supstanca kapitala već čuva ugovornom kamatom koja je veća od zatezne kamate. Iz obrazloženja: Za vreme docnje ne može biti kumulacije zatezne i ugovorne kamate, odnosno valorizacije i ugovorne kamate. Po stanovištu Vrhovnog suda ne mogu kumulativno da se koriste dve ili više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti duga, ukoliko se supstanca kapitala već čuva ugovornom kamatom koja je veća od zatezne kamate. Na izneti način će moći, u smislu svega napred rečenog, da se brižljivo oceni i pravni interes tužioca za povraćaj akceptnih naloga koje je tužilac primenio po spornim ugovorima o kratkoročnom kreditu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 179/01 od 04.04.2001. god.)
1162. Odredbom člana 399. stav 2. ZOO propisano je da u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između pravnih lica primenjuju se odredbe posebnog zakona. Međutim, bez obzira što poseban zakon u smislu navedene zakonske odredbe nije donet, dispozitivnost norme ugovorenoj kamati može se protezati samo dotle dok ne dođe u sukob sa osnovnim načelom građanskog prava jednake vrednosti uzajamnih davanja iz odredbe člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Pravičan iznos ugovorene kamate određen je prosečnom visinom ugovorenih kamatnih stopa na tržištu novca, a prema odlukama Narodne banke Jugoslavije o kamatnim stopama i emitovanju obveznica. (Savezni sud, Gzs. 29/99 od 25.11.1999 god.) - 486 -
OBLIGACIONO PRAVO
1163. Ne može uživati sudsku zaštitu ona kamata koja tužiocu donosi nesrazmernu imovinsku korist. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Prev. 675/98 od 16.12.1998. god.)
1164. Ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 102/96 od 6.11.1996. god.)
ALTERNATIVNE OBAVEZE (Čl. 403 – 408. Zakona o obligacionim odnosima)
1165. Tužilac - kod ugovorene alternativne obaveze tuženog - u tužbi ne mora tražiti alternativno obavezivanje tuženog, već može tražiti i obavezivanje na jednu od ugovorenih obaveza. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, pri nesporno utvrđenom činjeničnom stanju i kod postojanja međusobnog poslovnog odnosa i ispunjenja tužiočeve obaveze po navedenom ugovoru o ustupanju prava iz licence, pravilno utvrđuje da je tuženi dužan da izvrši svoje ugovorne obaveze odn. da plati tužiocu naknadu u visini od 6 % ugovorene veleprodajne cene za utvrđenu količinu semena - prva sortna reprodukcija najkasnije do 31.12.2007. godine ili da svoju obavezu izvrši količinski tj. u robi. Dakle, prvostepeni sud pravilno utvrđuje da se radilo o ugovaranju alternativne obaveze na strani tuženog, a u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima. Pravo izbora u toj situaciji je na tuženom, jer drugačije nije predviđeno samim odredbama ugovora. To znači da je tužilac morao primiti bilo koje sredstvo ispunjenja, ili isplatu novčanog iznosa ili ispunjenje u robi, a da je tuženi imao mogućnost da bira na koji će način ispuniti dug. To, međutim, ne znači, a i to pravilno nalazi i navodi i prvostepeni sud, da je tužilac morao da svoj zahtev opredeli kao zahtev za alternativno obavezivanje, već je sam tužilac mogao da traži samo jedan od predmeta ispunjenja, iako je pravo izbora na tuženom. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4420/10 od 21.10.2010. godine)
1166. Alternativna obaveza se ne može uspostaviti presudom pa se alternativni tužbeni zahtev može postaviti samo ako alternativna obaveza proističe iz ugovora. - 487 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Ovlašćena službena lica MUP-a su od tužioca, dana 06.11.1998. godine, oduzeli putničko vozilo, kao dokazno sredstvo u prekršajnom postupku koji je protiv njega vođen za prekršaj iz člana 6. st. 1. tačka 4. Uredbe o posebnoj nakanadi za registraciju određenih vozila. Rešenjem Veća za prekršaje od 25.03.1999. godine taj postupak je obustavljen,uz nalog da se tužiocu vrati oduzeto vozilo. Posle toga, Savezna uprava carina je, svojim rešenjem od 07.06.1999. godine, kaznila tužioca novčanom kaznom zbog neprijavljivanja predmetnog vozila carinskim organima na graničnom prelazu. Istim rešenjem izrečena je mera oduzimanja vozila. Rešavajući po žalbi tužioca, rešenjem Saveznog veća za prekršaje od 25.12.2000. godine, prvostepeno rešenje je preinačeno i naloženo je vraćanje tog vozila tužiocu kao vlasniku. Tužilac je svojim tužbenim zahtevom tražio da se tužena R. S. obaveže da mu preda predmetno vozilo u državinu u ispravnom stanju, tj. stanju u kakvom je bilo u vreme oduzimanja ili da mu - na ime naknade štete za oduzeto vozilo - isplati 195.957,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 27.05.2000. godine (kao dana obavljenog veštačenja vrednosti vozila) pa do konačne isplate. Prvostepeni sud usvojio je ovako postavljeni tužbeni zahtev u celosti. Drugostepeni sud je - rešavajući po žalbi tužene izjavljene protiv te presude - žalbu odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio. Ocena je Vrhovnog suda da je pravilan zaključak nižestepenih sudova po kome je tužbeni zatev tužioca osnovan u delu u kome je tražio da se tužena obaveže da mu preda predmetno vozilo u naznačenom stanju. Ovo zbog toga što je protiv tužioca okončan prekršajni postupak i rešenjem nadležnog organa naloženo vraćanje vozila tužiocu, pa on - kao vlasnik - ima pravo da zahteva predaju vozila od tužene, shodno članu 37. st. 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ali, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo usvojivši alternativni tužbeni zahtev, koji se odnosi na isplatu naknade štete za predmetno vozilo u visini utvrđenoj veštačenjem u sudskom postupku. Alternativni tužbeni zahtev može da se postavi samo ako alternativna obaveza proizilazi iz ugovora, shodno odredbi člana 403. Zakona o obligacionim odnosima. To, međutim, ovde nije slučaj. Dakle, alternativna obaveza se ne može uspostaviti presudom, kao što su to učinili nižestepeni sudovi. U ovom slučaju ne radi se o postavljenom tužbenom zahtevu u smislu člana 327. Zakona o parničnom postupku, na osnovu koga bi bilo dozvoljeno da tužilac istovremeno u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavi da je voljan umesto stvari primiti određeni novčani iznos, te da bi se tuženi mogao osloboditi od davanja stvari plaćajući taj novčani iznos. U ovom slučaju ne radi se ni o eventualnom tužbenom zahtevu iz čl. 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku, po kome bi tužilac jednom tužbom mogao istaći dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi, tako da bi sud mogao usvojiti sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj prethodni nije osnovan. Tužilac bi imao pravo na naknadu štete u visini protivvrednosti vozila samo u slučaju da mu tužena, po pravnosnažnoj presudi, vozilo ne preda, a što je predmet izvršnog postupka. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1219/2005 od 21.12.2005. god.) - 488 -
OBLIGACIONO PRAVO
1167. Tužbeni zahtev može sadržati zahtev za alternativno obavezivanje tuženog samo ako je ugovorom predviđena alternativna obligacija. Postavljanje više tužbenih zahteva koji su među sobom u alternativnom odnosu nije zakonom predviđeno. Iz obrazloženja: Ukoliko jedna strana u dvostrano teretnim ugovorima ne ispuni svoju obavezu, druga strana prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima - može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili - pod uslovima predviđenim Zakonom - raskinuti ugovor prostom izjavom ( ako raskid ugovora ne nastupa po samom Zakonu ), a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Zbog toga, ako tuženi nije u ugovorenom roku platio ugovornu cenu, tužilac je mogao da bira da li će raskinuti ugovor o kupoprodaji viljuškara zaključen sa tuženim ili će tražiti izvršenje istog uplatom ugovorenog iznosa kupoprodajne cene. Tužilac je - u konkretnom slučaju - formirao tužbeni zahtev tražeći alternativno obavezivanje tuženih na ispunjenje ugovora ili na povraćaj predmeta kupoprodajnog ugovora-viljuškara uz naknadu za korišćenje istog u spornom periodu. Pri ovako formiranom tužbenom zahtevu, pravilno je prvostepeni sud našao da tužilac ne može istovremeno tražiti i izvršenje ugovora i regulisanje pravnih posledica raskida istog povraćajem predmeta ugovora. To bi bilo moguće samo ukoliko bi ugovorom među strankama bila ugovorena alternativna obaveza tuženog u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima i to tako da je na tuženom bila mogućnost izbora koji će predmet od više alternativnih obaveza izmiriti odn. u konkretnom slučaju - ukoliko je ugovorena za tuženog kao dužniku-kupcu mogućnost izbora. Kako je među strankama nesporno da takva alternativna obaveza na strani tuženog nije ugovorena, to je pravilno prvostepeni sud - imajući u vidu navedenu okolnost, kao i činjenicu da je pravnosnažno prvotuženi obavezan na plaćanje iznosa cene, što je predstavljalo i tužiočev izbor puta za ostvarenje prava - odlučujući o zahtevu za alternativno obavezivanje tuženog isti odbio, nalazeći da alternativna obligacija nije među strankama ugovorena te da stoga nema pravnog osnova za obavezivanje tuženog alternativnim obavezama. Samo ugovaranje takve obaveze u smislu navedene odredbe omogućava tužiocu da takvo obavezivanje traži tužbom. U svakom drugom slučaju, u kome takvog sporazuma stranaka nema, zahtev tužioca na alternativno obavezivanje po više obaveza nije osnovan. ( Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 10610/05 (1) od 12.12.2005. godine )
1168. Sud je - kod alternativne obaveze po izboru dužnika - obavezan precizno utvrditi šta je predmet tuženikove obaveze. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju u pitanju je alternativna obligacija u smislu odredbe člana 403 Zakona o obligacionim odnosima. Zato tuženikova obaveza ima dva predmeta: čuvanje, odnosno vraćanje neprodate robe ili isplatu vrednosti te robe umanjenu za 10% rabata. - 489 -
OBLIGACIONO PRAVO Tuženi je, u odgovoru na tužbu, osporio tužbeni zahtev u celini, te se i visina predmeta alternativne obligacije, ukoliko se izvršava isplatom u novcu, takođe ima smatrati spornom. Zbog toga je sud bio dužan da - pribavljanjem važećih cenovnika - utvrdi važeću vrednost sporne robe, te da - umanjivši istu za dogovorenih 10% rabata u korist tuženog - na navedeni način utvrdi iznos obaveze tuženog. ( Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5233/2002 od 23.10.2002. godine )
1169. Ispunjenje alternativne obaveze može se tražiti samo ako je ona ustanovljena ugovorom, pa tužilac ne može alternativno zahtevati novčanu protivvrednost umesto predaje stvari traženih tužbom. Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje ali je pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog i na alternativno plaćanje navedenih stvari i sitnog inventara, zbog čega je ovaj sud u tom delu preinačio pobijanu presudu i odbio tužbeni zahtev. Tužilac je tražio predaju stvari po zapisniku sačinjenim 14.10.1993. godine od predstavnika tužioca i tuženog u kome je konstatovano koja sredstva i inventar po vrsti i količini su izneti iz magacina i premešteni radi čuvanja u prostorije "C" ili alternativnu isplatu vrednosti navedenih stvari. Međutim, ovakav tužbeni zahtev tužilac je mogao postaviti samo ako alternativna obaveza proizilazi iz ugovora, u smislu odredbe člana 403. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tuženi je dužan predati stvari i sitan inventar tuženom, jer alternativna obligacija nije zasnovana ugovorom, što znači da se alternativna obaveza ne može uspostaviti presudom, kako je pogrešno prvostepeni sud odlučio. Imajući u vidu da tuženi duguje predaju stvari i opreme, što tokom postupka nije ni sporio, to je ovaj sud potvrdio pobijanu presudu u ovom delu. ( Iz presude Višeg privrednog suda, Pž. 5511/00 od 22.11.2000. godine )
1170.
Dužnik alternativno određene novčane obaveze kome pripada pravo izbora nije u docnji sa plaćanjem sve dok ne obavijesti povjerioca o svom izboru ili dok u postupku prinudnog izvršenja ne otpočne sa plaćanjem, radi čega do tada ne može biti obavezan na plaćanje zatezne kamate. (Iz presude Vrhovnog suda RCG, Pž. 278/96 od 10.12.1997. god.)
1171.
Poverilac ne može tužbom zahtevati isporuku robe ili alternativno isplatu njene kupoprodajne cene, ako alternativna obaveza ne proizilazi iz samog ugovora. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 3624/97 od 01.07.1997. god.)
1172.
Kod alternativnih obligacija pravo izbora, ako nije drugačije ugovoreno, pripada dužniku. Kada se dužnik opredelio na novčanu isplatu i predao akceptne naloge tužiocu kao poveriocu i tužilac iste realizovao, onda se izvršenim izborom smatra da je obaveza od početka bila novčana. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 620/96 i Pzz. 30/96 od 30.10.1996. god.) - 490 -
OBLIGACIONO PRAVO
1173. Kada se dužnik opredelio za ugovorenu obligaciju koja se sastoji u isplati novčanog iznosa, taj njegov izbor obavezuje i poverioca, koji u tom slučaju nema pravo da traži prvu obligaciju koja se sastoji u predaji robe, pa ni isplatu razlike u ceni robe. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 620/96 od 30.10.1996. god.)
1174. Prodavac ne može tužbom zahtevati povraćaj ambalaže ili njenu protivvrednost po cenama na dan izvršenja, ako takva obaveza nije predviđena ugovorom (alternativna obaveza). Stoga će sud, ukoliko je zahtev za povraćaj ambalaže osnovan, naložiti kupcu kao tuženom u parnici da istu vrati, a odbiti alternativni zahtev tužioca za isplatu njene protivvrednosti. Isticanje u žalbi novih navoda da je tuženi spornu ambalažu vratio nema uticaja na drugačiju odluku suda, jer je u sporovima male vrednosti kakav je ovde slučaj stranka prekludirana da u žalbi iznosi nove činjenice i dokaze. (Viši privredni sud u Beogradu, Pž. 1611/95 od 30.03.1995. god.)
1175. Ako alternativna obaveza nema osnova u kupoprodajnom ugovoru između parničnih stranaka, a tužilac zahteva izvršenje ugovora, sud ne može dosuditi tužiocu - kupcu robe njenu protivvrednost, već samo isporuku robe koja je bila predmet kupoprodaje. (Viši privredni sud u Beogradu, Pž. 2817/94 od 08.12.1994. god.)
1176. Ako utvrdi da je tuženi do zaključenja glavne rasprave u potpunosti ispunio facultas alternativu sud će tužbeni zahtev odbiti. (Viši privredni sud, Beograd, Pž.284/94 od 31.01.1994. god.)
FAKULTATIVNE OBAVEZE (Čl. 409. i 410. Zakona o obligacionim odnosima)
1177. Poverilac fakultativne obaveze može zahtevati od dužnika samo dugovani predmet, a ne i onaj kojim dužnik, ako hoće, može takođe ispuniti svoju obavezu. Zbog ovog ovlašćenja, po kome dužnik može da bira jedan od dva predmeta kojim će ispuniti svoju obavezu, kaže se da je na strani dužnika "facultas alternativa". Fakultativna obaveza ima za izvor ugovor, zakon ili jednostranu volju. - 491 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilac je konačno opredeljenim tužbenim zahtevom tražio da sud tuženog obaveže da tužiocu preda stvar - energetski transformator bliže označenih tehničkih karakteristika i fabričkog broja ili da se obaveže da isplati iznos od 4.290.857,86 dinara na ime tržišne vrednosti transformatora sa zateznom kamatom, a prvostepeni sud izreku presude formuliše kao fakultativno ovlašćenje tuženog "facultas alternativa solitions" i time izlazi iz okvira opredeljenog tužbenog zahteva. Pri tome, ne pravi razliku između alternativne i fakultativne obligacije. Odredbom člana 409. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se dužnik čija obaveza ima jedan predmet, ali mu je dopušteno da se oslobodi svoje obaveze dajući neki drugi određeni predmet, može koristiti tom mogućnošću sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije potpuno ili delimično predmet obaveza. Za razliku od alternativnih obligacija, ovde se duguje samo jedan predmet, ali je dužnik ovlašćen da ispuni obligaciju bilo dugovanim bilo nekim drugim predmetom koji je određen zakonom, ugovorom ili jednostranom izjavom volje. Poverilac fakultativne obaveze može zahtevati od dužnika samo dugovani predmet, a ne i onaj kojim dužnik, ako hoće, može takođe ispuniti svoju obavezu. Zbog ovog ovlašćenja, po kome dužnik može da bira jedan od dva predmeta kojim će ispuniti svoju obavezu, kaže se da je na strani dužnika "facultas alternativa". Fakultativna obaveza ima za izvor ugovor, zakon ili jednostranu volju, što je u konkretnom slučaju sud propustio da utvrdi, odn. prvostepeni sud je alternativni tužbeni zahtev pogrešno kvalifikovao kao fakultativnu obavezu ("facultas alternativa") i time izašao iz okvira opredeljenog tužbenog zahteva. ( Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1184/06(3) od 03.11.2006. godine )
1178. Sud koji odlučuje o osnovanosti procesnog fakultativnog ovlašćenja tuženog prekoračuje tužbeni zahtev. (Viši privredni sud, Beograd, Pž.5481/93 od 30.12.1993. god.)
SOLIDARNOST DUŽNIKA (Čl. 414 – 424. Zakona o obligacionim odnosima)
1179. U odnosu na poverioca, jemac- platac i dužnik su solidarni sadužnici. Iz obrazloženja: Zakonom o obligacionim odnosima su različito definisani položaj jemca-platca i pristupioca dugu. - 492 -
OBLIGACIONO PRAVO Ukoliko se jemac obavezao kao jemac - platac, on odgovora poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika ili od jemca ili od obojice istovremeno. To znači da su jemac- platac i dužnik solidarni sadužnici u odnosu na poverioca - član 1004. Zakona o obligacionim odnosima. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovora poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi je se dužnici oslobađaju - član 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Više solidarnih dužnika može odgovarati - dugovati sa drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i uopšte sa različitim odstupanjima - član 414. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja privrednog apelacionog suda, pž. 9926/10 od 17.06.2010. godine)
1180. Vlasnik privatnog preduzeća koji je stvorio kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem, odgovara poveriocima za obaveze preduzeća neograničeno solidarno, tako da ako je zastarevanje prekinuto prema preduzeću - ono teče za vlasnika privatnog preduzeća. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 140.a Zakona o preduzećima ( koji je važio u sporno vreme ), ako jedini deoničar deoničkog društva, jedini član društva sa ograničenom odgovornošću ili jedini vlasnik privatnog preduzeća svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine preduzeća stvara kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem - odgovara poveriocima za obaveze preduzeća neograničeno solidarno. Prema tome, kod primene instituta privida pravne ličnosti, za obaveze preduzeća solidarno odgovaraju preduzeće, i - u konkretnom slučaju - vlasnik preduzeća, tako da se u pogledu zastarelosti primenjuju odredbe iz člana 422. u vezi sa članom 414. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku ono teče za ostale solidarne dužnike. U ovoj situaciji, nema prekida zastarelosti prema tuženicima s obzirom na činjenicu da je naznačenom presudom istog suda od 03.03.1992. godine obavezano preduzeće tuženih da tužiocu po raskidu ugovora plati iznos od 29.982,oo tadašnjih dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.1991. godine i činjenicu da je u predmetu istog suda doneto rešenje o izvršenju od 27.08.1992. godine, koje još uvek nije sprovedeno zbog nepostojanja imovine tog preduzeća. Jer, kao što je već rečeno, prema navedenoj zakonskoj odredbi, ako je zastarevanje prekinuto prema jednom dužniku, ono teče za ostale solidarne dužnike. S obzirom na izloženo, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je potraživanje tužioca prema tuženicima zastarelo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer je sporni odnos nastao 1991. godine a tužba je podneta u maju 2002. godine. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 601/06 od 23.03.2006. godine)
1181. Ako je delimičnom presudom jedan od solidarnih dužnika pravnosnažno obavezan na plaćanje, u presudi koja se odnosi na drugooznačenog tuženog se mora pri obavezivanju naglasiti njegova solidarnost sa prvotuženim po navedenoj delimičnoj presudi. - 493 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Ukoliko sud nađe da je tužbeni zahtev osnovan, u samoj izreci presude mora obavezati tuženog "T…I…" iz B… da kao solidarni dužnik sa Fabrikom "V…" iz B... P… za obavezu po presudi na osnovu izostanka (Trgovinskog suda u N… P... 4457/96 od 15.4.1997.godine), tužiocu isplati opredeljeni iznos jer samo takva izreka presude u konkretnoj situaciji predstavlja pravilnu naznaku solidarne odgovornosti tuženog za obaveze sa Fabrikom obuće "V..." iz B… P... i sprečava sticanje više izvršnih isprava kojima se sam tužilac može višestruko naplatiti po istom iznosu. (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 12797/2005 od 24.1.2006. god.)
1182. Ako je deobnim bilansom ugovoreno da tužilac isplaćene troškove snosi u iznosu od dve trećine, a tuženi u iznosu od jedne trećine, ne može se prihvatiti stav da te troškove treba da dele na jednake delove. Iz obrazloženja: Iz predmeta prvostepenog suda proizilazi da je tužilac izmirio obavezu prema K. B. po pravosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda u N… P... 912/98 od 26.11.1998. godine u ukupnom iznosu od 120.338,87 dinara. Ostalo je sporno među strankama da li je tuženi dužan da kao svoj dug isplati tužiocu polovinu ove sume od 60.169,44 dinara sa kamatom na taj iznos ili samo jednu trećinu te sume. Među strankama nije sporno, mada se to vidi iz zapisnika komisije imenovane za deobni bilans ZZ "M…" u N… S... da su tužilac i tuženi preuzeli imovinu ove bivše Zemljoradničke zadruge, s tim što su u pogledu podela obaveze i potraživanja regulisali da tužilac preuzima dve trećine obaveze i potraživanja dok tuženi preuzima jednu trećinu obaveze i potraživanja. Imajući u vidu činjenice utvrđene u prvostepenom postupku Viši trgovinski sud smatra da je pogrešio prvostepeni sud kada je obavezao tuženog da naknadi tužiocu polovinu isplaćene sume. Ovo zbog toga što je članom 424. st. 1. ZOO predviđeno da ako nije što drugo ugovoreno ili inače ne proizilazi iz pravnih odnosa učesnik u poslu, na svakog dužnika dolazi jednak deo. Ovaj sud smatra da je upravo deobnim bilansom ugovoreno da tužilac isplaćene troškove snosi u iznosu od dve trećine, a tuženi u iznosu od jedne trećine, pa se ne može prihvatiti stav da te troškove treba da dele na jednake delove. To ne proizilazi ni iz navedene presude u kojoj je rečeno da se tužilac i tuženi obavezuju da solidarno isplate sporni iznos, a koliko će ko od njih isplatiti K. B. u toj parnici nije bilo bitno. Kako iz pobijane presude proizilazi da je tužilac K. B. isplatio ukupno 120.338,87 dinara a jedna trećina od ove sume iznosi 40.112,96 dinara, Viši trgovinski sud je shodno deobnom bilansu obavezao tuženog da isplati tužiocu iznos od 40.112,96 dinara sa kamatom na ovaj iznos počev od 19.3.2002. godine do isplate dok je preinačio i odbio zahtev tužioca za iznos glavnog duga od 20.056,48 dinara sa zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 19.3.2002. godine. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 6268/02 od 25.12.2002. god.)
1183. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena obaveza, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. - 494 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.08.1994. godine, dogodila se saobraćajna nezgoda, tako što je tuženi, upravljajući svojim motornim vozilom brzinom koja nije bila prilagođena uslovima saobraćaja, na raskrsnici naleteo na zadnji deo vozila u vlasništvu tužioca, kojim je kritičnom prilikom upravljao tužiočev brat. Tužiočevo vozilo izletelo je usled udara na trotoar i naleteo na pešaka, koji je pretrpeo teške telesne povrede. Tuženi je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu zbog izvršenog krivičnog dela teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Utvrđeno je da na strani vozača tužiočevog vozila nema doprinosa nastanku štete. Tom prilikom, došlo je do oštećenja tužiočevog vozila, a visina materijalne štete utvrđena je putem nalaza i mišljenja veštaka mašinsko-saobraćajne struke. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su solidarno obavezali tuženog da sa organizacijom za osiguranje naknadi tužiocu materijalnu štetu u iznosu od 36.989,20 dinara sa pripadajućom kamatom. Naime, tuženi koji je krivac za štetu nastalu na vozilu tužioca, dužan je da ovu štetu naknadi u smislu člana 154. stav 1. i čl. 178. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dok osiguravajuća organizacija odgovara za nastalu štetu po osnovu odgovornosti koja proizilazi iz ugovora o osiguranju od autoodgovornosti za štetu koju osiguranik pričini trećim licima osiguranim motornim vozilom, pa se stoga neosnovano revizijom tuženog ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da obaveza naknade materijalne štete postoji samo na strani osiguravajućeg društva, budući da limit osiguranja pokriva nastalu štetu. Međutim, odredbom člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena obaveza, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1896/02 od 17.02.2001. god.)
1184. Tužilac, zaključenjem poravnanja sa jednim od solidarnih dužnika ne gubi pravni interes za sudsku zaštitu prema drugim solidarnim dužnicima. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su utvrdili da su tuženi i RMHK “T…” solidarni dužnici od kojih tužilac potražuje dug u iznosu od 51.462.403,47 USD. O tom dugovanju sažinjen je sporazum tužioca i dužnika RMHK “T…” pred Opštinskim sudom u K… M..., kojim je kosntatovano da je potraživanje tužioca po ugovoru broj 10091/97, od 5.5.1997. godine i aneksa ugovora od 2.09.1998. godine, u iznosu od 44.676.605,73 USD dospelo i za obezbeđenje istog ustanovljeno založno pravo prvog reda na određenim nekretninama dužnika. Sudovi su zauzeli stanovište da navedeni sporazum saglasno odredbi člana 251. Zakona o izvršnom postupku ima snagu sudskog poravnanja na osnovu koga se potraživanje tužioca može u celosti namiriti. Kako je tužilac sam izabrao taj vid sudske zaštite, a nije pružio dokaz da je njegovo potraživanje ostalo nenamireno, - 495 -
OBLIGACIONO PRAVO sudovi su našli da isti nema pravnog interesa za vođenje ovog spora. Zbog toga je i tužba odbačena kao nedozvoljena. Vrhovni sud nalazi da je ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pogrešan je stav da poverilac solidarne obaveze ne uživa sudsku zaštitu u slučaju kada je o njegovom potraživanju zaključeno sudsko poravnanje sa jednim od solidarnih dužnika. Odredbom člana 414. stav 1. ZOO, propisano je da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena. To je imperativna zakonska odredba kojom se nesumnjivo ustanovljava pravo poverioca da zahteva potpuno izmirenje obaveze od svih ili samo nekih solidarnih dužnika. Poverilac se može koristiti tim pravom i u slučaju kada je obaveza delimično ispunjena. U tom slučaju on može po svom izboru da od bilo kog od ostalih dužnika solidarne obaveze zahteva ispunjenje ostatka duga sve do vremena njegovog potpunog izmirenja. Poverilac se ne može lišiti tog prava ni u slučaju kada je jedan od solidarnih dužnika obavezan pravosnažnom presudom na ispunjenje cele obaveze. To dalje znači i da se solidarni dužnici ne oslobađaju obaveze time što je jedan od njih osuđen na njeno ispunjenje, niti poverilac zbog toga gubi pravo da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze od bilo kog drugog solidarnog dužnika. Zbog toga je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je tužilac zaključenjem poravnanja sa jednim od solidarnih dužnika izgubio pravni interes za sudsku zaštitu prema drugim solidarnim dužnicima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 143/01 od 13.6.2001. god.)
1185. Odgovornost imaoca opasne stvari je solidarna sa osiguravačem i štetnikom, pa svaki dužnik solidarne obaveze u smislu člana 414. Zakona o obligacionim odnosima odgovara poveriodu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3874/99 od 17.2.2000. god.)
1186. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena. (Vrhovni sud Srbije, Rev.1091/98 od 17.06.1998. god.)
1187. Kad su stranke u vreme preuzetog zajma bile u braku i preuzeti zajam uložili u kupovinu kuće, a pozajmicu nisu vratili zajmodavcu, onda stoji solidarna obaveza oba bračna druga prema zajmodavcu, jer je u pitanju obaveza preuzeta radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 909/82) - 496 -
OBLIGACIONO PRAVO
USTUPANJE POTRAŽIVANJA UGOVOROM (CESIJA) - OPŠE ODREDBE (Čl. 436 – 439. Zakona o obligacionim odnosima)
1188. Na treće lice moguće je preneti i buduće potraživanje uz dodatni uslov: da takvo potraživanje mora biti odredivo i da postoji izvesnost u pogledu budućeg dužnika. Iz obrazloženja: Predmetno potraživanje, kako je utvrdio prvostepeni sud, odnosi se na zakupninu koju je tuženi dugovao tužiocu po osnovu zakupa naznačenih prostorija, a ugovorne strane su dogovorile ustupanje potraživanja po osnovu budućih zakupnina, koje su dospevale u nakon avgusta meseca 2006. godine. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je i doneo pobijanu odluku, smatrajući da su Ugovorom o cesiji parnične stranke dogovorile ustupanje potraživanja koje tužilac ima prema tuženom po osnovu zakupnine, dakle - i za buduća potraživanja koja su mesečno dospevala na osnovu Ugovora o zakupu i posle 1.9.2006. godine. Nasuprot žalbenim navodima, prvostepeni sud pravilno zaključuje da je dozvoljeno ustupanje budućih potraživanja. Relevantne odredbe: Ugovorom zaključenim sa trećim mogu se preneti potraživanja, sem onih koja su zakonom zabranjena ili koja su vezana za ličnost poverioca ili koja se po svojoj prirodi protive prenošenju na drugoga - član 436. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedene imperativne odredbe proizilazi da je moguće preneti na treće lice i buduće potraživanje uz jedini dodatni zahtev da takvo potraživanje mora biti odredivo i da postoji izvesnost u pogledu budućeg dužnika. U ovoj situaciji, tuženi kao zakupac je izvestan dužnik, a i buduće potraživanje po osnovu zakupnine je odredivo, s obzirom da je visina mesečne zakupnine regulisana priloženim Ugovorom o zakupu. (Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 902/2009 od 03.09.2009. godine)
1189. Pismena forma nije ulov punovažnosti ugovora o cesiji koji predstavlja samostalan pravni posao već se u pogledu njegove forme primenjuju opšta pravila, osim ukoliko se ugovorom ustupa neko potraživanje, koje potiče iz ugovora, koji po zakonu mora da se zaključi u propisanoj formi, u kom slučaju i sporazum o ustupanju tog potraživanja mora biti zaključen u istoj formi. - 497 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je kao vlasnik butika "K...", tokom 1991. god. poslovala sa preduzećem "Eli..." eksport - import sa p.o. Tužena je uzela robu u vrednosti od 262.000,00 tadašnjih dinara, s tim što je deo robe platila a delom robu vratila prodavcu a butik je prestao sa radom 1991. god. Preduzeće "Eli..." eksport-import je osnovano 1989. god., direktor preduzeća je bio R.S. koji je i zakonski zastupnik tužioca. Nad ovim preduzećem otvoren je postupak stečaja 1997. godine. Ugovorom o ustupanju potraživanja od 30.12.2000.god. "Eli... -promet" DOO za proizvodnju i promet na veliko i malo je kao ustupilac, pored ostalih ustupio tužiocu kao prijemniku i potraživanje prema tuženoj od 260.000,00 starih dinara za preuzetu robu od preduzeća "Eli..." eksport-import. Ovaj ugovor su potpisale ugovorne strane s tim što ugovor nije overen pečatom ustupioca. Preduzeće "Eli..." - promet DOO je osnovano 1990. a vd direktor je bio takođe R.S. Nad ovim preduzećem postupak stečaja je otvoren 2003. god. Oba preduzeća i to preduzeće "Eli..." eksport-import i "Eli... -promet" DOO su imali zaključen ugovor o poslovnoj saradnji od 23.06.1995. god. U konkretnom slučaju, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredbe čl. 436. Zakona o obligacionim odnosima odbijanjem tužbenog zahteva za isplatu duga obračunatog valorizacijom iznosa od 260.000,00 starih dinara. Ovo iz razloga jer tužilac nije dokazao da je potraživanje "Eli..." eksport-import sa p.o. prešlo na "Eli...- promet" DOO iz kojih razloga isto nije bilo ovlašćeno na dalje ustupanje istog potraživanja u korist tužioca kao prijemnika. Dakle, sporna činjenica postojanja ugovora o cesiji u toku postupka nije dokazana, jer tužilac ni knjigovodstvenom dokumentacijom ni na drugi način nije dokazao postojanje ugovora i prelazak potraživanja sa preduzeća "Eli..." eksport-import sa p.o. na "Eli... - promet" DOO kao novog poverioca. Ovo iz razloga jer ugovor o ustupanju potraživanja od 30.12.2000.god. zaključen između "Eli...promet" DOO i tužioca nije punovažan jer nije overen pečatom ustupioca. Istina, podneskom od 09.12.2004.god. tužilac je prvi put ukazao na postojanje usmenog ugovora o cesiji septembra od 1996.god. ali na okolnost postojanja ovog ugovora nije predložio nijedan dokaz dokom prvostepenog postupka, a ovu činjenicu u svom iskazu pred sudom nije potvrdio ni zakonski zastupnik tužioca, iz kojih razloga su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su odbili tužbeni zahtev za isplatu duga, obračunatog valorizacijom iznosa od 260.000,00 starih dinara. Stoga su neosnovani navodi revizije kojim se osporava ocena nižestepenih sudova o nedostatku aktivne legitimacije i o pogrešnoj primeni materijalnog prava. (Presuda Vrhovnog suda Srbije broj Rev.667/07 od 15.05.2008. godine i Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, posl.br. Gž.3525/05 od 05.10.2006.g)
1190. Ugovorom o cesiji dolazi samo do promene poverioca a pravni osnov i predmet ostaju isti, a u protivnom dolazi do prenova obaveze. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 15.1.1998. godine zaključile ugovor o cesiji sa JP u B…, kao cedentom, koje je prenelo svoje potraživanje na tužioca kao cesionara. Ugovorom je predviđeno da cedent ustupa svoje potraživanje tužiocu kao cesionaru, da je tuženi cezus, a da ugovorom nije predviđeno kada dospeva potraživanje tužioca prema tuženom. Ugovorom je sa- 498 -
OBLIGACIONO PRAVO mo označeno u članu 2. da cedent ustupa svoje potraživanje cesionaru po specifikaciji računa, koja je sastavni deo ugovora, za PTT troškove za I, II, IV i V mesec 1997. godine u iznosu od 337.636,12 dinara, te da će ovaj iznos cezus izmiriti cesionaru uplatom na žiro-račun. Navedeni ugovor bio je tipski, a uz isti nisu bili dostavljeni računi ni specifikacija računa, niti je bila ugovorena dospelost potraživanja, odnosno rok ispunjenja obaveze tuženog prema tužiocu. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, kao i činjenice da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 3.7.2001. godine, nižestepeni sudovi su zaključili da potraživanje tužioca u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima nije zastarelo, te su primenom člana 100. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da se dospelost može računati od zaključenja ugovora o cesiji odnosno od 15.1.1998. godine. Stoga su održali na snazi rešenje o izvršenju prvostepenog suda IV. 5444/01 od 4.7.2001. godine, kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 337.636,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.1.1998. godine do isplate. U zahtevu za zaštitu zakonitosti javnog tužioca RS osnovano se ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega ni činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno. Odredbom člana 436. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj pravnoj prirodi protivi prenošenju na drugoga. Odredbom člana 440. stav 1. istog zakona propisano je da prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, a u stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je da dužnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje. Saglasno navedenim zakonskim odredbama, kod ugovora o cesiji dolazi samo do promene poverioca u obligaciono-pravnom odnosu, a pravni osnov i predmet ustupljenog potraživanja ne menjaju se. Stoga prijemnik, kao novi poverilac, ima prema dužniku ista prava koja je imao ustupilac kao raniji poverilac prema istom dužniku. U protivnom, promenom osnova ili predmeta potraživanja, saglasno odredbi člana 348. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, došlo bi do prenova obaveze. Pravni osnov ustuljenog potraživanja odnosi se na izvršene PTT usluge, koje je ustupilac, kao raniji poverilac, izvršio dužniku u januaru, februaru, aprilu i maju 1997. godine. Odredbom člana 378. stav 1. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima, zastarevaju za jednu godinu. Odredbom člana 314. istog zakona propisano je da ako rok nije određen, svrha posla, priroda obaveze i ostale okolnosti ne zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, poverilac može zahtevati odmah ispunjenje obaveze, a dužnik sa svoje strane može zahtevati od poverioca da odmah primi ispunjenje. Odredbom člana 361. stav 1. propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Ugovorom o cesiji, cedent je ustupio svoje potraživanje cesionaru, po specifikaciji računa, koja je sastavni deo ugovora za PTT troškove za I, II, IV i V mesec 1997. godine, ali uz ugovor nisu bili dostavljeni računi, ni specifikacija računa, niti je bila ugovorena dospelost potraživanja. Stoga se za sada ne može sa sigurnošću utvrditi da li je potraživanje tužioca u smislu napred citiranih odredaba zakona zastarelo. U ponovnom postupku prvostepeni sud će pribaviti račune i specifikaciju računa za PTT troškove koji su bili predmet ugovora o cesiji, te će, imajući u vidu primedbe iznete u ovom rešenju koje se odnose na zastarelost potraživanja, a posebno činjenicu da je i dužnik potpisao ugovor o cesiji, odlučiti o tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 14/03 od 25.12.2003. god.) - 499 -
OBLIGACIONO PRAVO
1191. Pismena forma ugovora o cesiji nije uslov njegove pravne valjanosti. Iz obrazloženja: Pogrešna je i revizijska tvrdnja da se ustupanje prava iz bankarske garancije može izvršiti samo putem pismenog ugovora. Jer, ugovor o ustupanju potraživanja je samostalan pravni posao za čiju se pravnu valjanost zakonom ne propisuje obaveznost izmene forme. Zato se saglasno članu 67. stav 1. ZOO takav ugovor može zaključiti prostom saglasnošću volja ugovornih strana i u slučaju kada je njegov predmet potraživanja konstituisan formalnim pravnim poslom, kao što je bankarska garancija. Iz tih razloga je pravilno i stanovište nižestepenih sudova po kome je tužilac sa zaključenjem ugovora o ustupanju spornog potraživanja izgubio aktivnu legitimaciju da u sudskom sporu zahteva ispunjenje istog. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 166/01 od 20.06.2001. god.)
1192.
Poverilac može ugovorom sa trećim licem preneti na njega svoje potraživanje i to kako glavno potraživanje tako i sporedna prava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 567/97 od 02.09.1997. god.)
1193.
1. Ako tuženi prigovori da je obavezu ispunio tako što je na tužioca cedirao tražbinu, sud će tumačenjem govora. ili izvođenjem dokaza utvrditi da li su stranke ugovorile cesiju umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja. 2. Ustupilac prijemnik duguje zateznu kamatu od dospeća obaveze koja je cesijom plaćena do prestanka obligacije između ustupioca i prijemnika. (Pravno shvatanje VPS od 24.12.1993. god.)
1194.
U slučaju kada je mesna nadležnost suda ugovorena između poverioca i dužnika, ista se može protegnuti i na novog poverioca - prijemnika na koga je tražbina cedirana. (Savetovanje građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, 14.09.1983. god.)
ODNOS PRIJEMNIKA I DUŽNIKA (Čl. 440. Zakona o obligacionim odnosima)
1195. Prijemnik ima ista prava prema dužniku koja je imao ustupilac prema dužniku do ustupanja. - 500 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema članu 436. i 438. stav 1. ZOO poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga. Zato za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika (osim ako su poverilac i dužnik ugovorili da poverilac neće moći da prenese to potraživanje na drugog ili da je to uslovljeno dužnikovim pristankom), ali je ustupilac dužan obavestiti dužnika o izvršnom ustupanju. Ispunjenje (potraživanja) izvršeno ustupiocu pre obaveštenja o ustupanju punovažno je i oslobađa dužnika obaveze, ali samo ako nije znao za ustupanje, inače obaveza ostaje i on je dužan da je ispuni prijemniku (član 438. stav 2. ZOO). Tužena nije ispunila svoju obavezu isplate ovog potraživanja ni ustupiocu ni tužiocu kao prijemniku ovog duga. Za prenos ovog potraživanja nije potreban pristanak dužnika, pa se ove obaveze prema tužiocu, kao prijemniku duga, mogla osloboditi ispunjenjem obaveze ustupiocu pre saznanja za ustupanje potraživanja (6.2.1998. godine). Kako to nije učinila tužilac je u smislu člana 440. stav 1. ZOO, kao prijemnik duga, stekao ista prava koja je ustupilac imao prema tuženoj do ustupanja ovog potraživanja. Zato je tužena u obavezi da tužiocu isplati iznos ustupljenog potraživanja sa kamatom u smislu člana 262. stav 1. i 2. u vezi člana 437. ZOO. Okolnost potpisivanja ugovora o ustupanju ovog potraživanja od strane brata tužene koji za to nije imao potpuno poslovno punomoćje tužene kao imaoca radnje (član 96. ZOO) je bez uticaja na rešenje ovog spora. Za ugovor o ustupanju potraživanja tužiocu 1.11.1996. godine proizvodi pravno dejstvo, a tužilac je kao prijemnik duga stekao prema tuženoj ista prava koja je prema tuženoj kao dužniku imao ustupilac ovog potraživanja. Stoga navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 21087/01 od 11.04.2002. god.)
1196. Dužnik može istaći prijemniku, pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 839/97 od 21.10.1998. god.)
USTUPANJE UMESTO ISPUNJENJA ILI RADI NAPLAĆIVANJA (Čl. 444. Zakona o obligacionim odnosima)
1197. Potraživanje tužioca (kao ustupaoca potraživanja) prema tuženom (kao primaocu potraživanja) je prestalo danom zaključenja ugovora o cesiji - 501 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Članom 2. zaključenog ugovora predviđeno je da se gase obaveze koje ustupilac ima prema primaocu, pa se, shodno odredbama čl. 444. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, u konkretnom slučaju zapravo radi o cesiji umesto ispunjenja. Zbog toga se tužilac (kao ustupilac potraživanja prema tuženom) oslobodio obaveze prema svom poveriocu danom zaključenja naznačenog ugovora o cesiji odn. ova obaveza je ugašena. Prema tome, budući da se radi o cesiji umesto ispunjenja, to je i potraživanje tužioca prema tuženom prestalo danom zaključenja navedenog ugovora o cesiji. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6065/2005(1) od 05.09.2005. god.)
PREUZIMANJE DUGA - OPŠTE ODREDBE (Čl. 446. i 447. Zakona o obligacionim odnosima)
1198. Za vreme dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako odbije da ga da - ovaj ugovor ima dejstvo ugovora o preuzimanju ispunjenja. Iz obrazloženja: Činjenično stanje pravilno je utvrđeno u prvostepenom postupku. Predmet tužbenog zahteva je isplata duga u iznosu od 1.247.495,00 dinara po osnovu kupoprodajnog ugovora. Tuženi je kao kupac poručio od tužioca kao prodavca, tovne svinje, junad i bikove. Tužilac je izvršio obavezu isporuke, tuženi nije sporio da je robu primio, niti je osporio autentičnost potpisa na otpremnicama i ovlašćenja lice koje je potvrdilo prijem robe, niti da je izvršenu uslugu ili fakture blagovremeno reklamirao, ali je naveo da je njegov dug preuzelo treće lice - navedeno preduzeće. Na takvo činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo usvojivši tužbeni zahtev. Utvrdio je da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodajnog ugovora. Odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Odredbom člana 516. stav 1. ovog Zakona propisano je da je kupac dužan platiti cenu u vreme i na mestu određenom u ugovoru. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi poručivao od tužioca kao prodavca, po osnovu porudžbenica, tovne svinje, junad i bikove. Tužilac je isporučio robu tuženom i blagovremeno je fakturisao isporučenu robu po otpremnicama ( koje je tuženi uredno potpisao i na taj način potvrdio prijem robe ). Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je fakturisanu robu tužiocu platio, niti da je obaveza prestala na drugi zakonom propisan način, pa je o spornoj činjenici da li je - 502 -
OBLIGACIONO PRAVO tuženi u obavezi da isplati navedeni dug, sud zaključio primenom pravilo o teretu dokazivanja na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je na osnovu dopisa navedenog preduzeća od 07.04.2004. godine utvrdio da je tuženi bio u pravnom odnosu sa navedenom firmom i da je tuženi imao potraživanje od ovog preduzeća. Prvostepeni sud je iz iskaza imenovane parnične stranke utvrdio da je tužilac bio u poslovnom odnosu sa tuženim, ali da pomenuto preduzeće nije preuzelo dug tuženog prema tužiocu. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije dokazao da je obaveza prema tužiocu prestala na taj način što je zaključen ugovor o preuzimanju duga. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da se iz dopisa od 07.04.2004. godine zaključuje da je dug tuženog preuzet, jer je za ugovor o preuzimanju duga - potreban pristanak poverioca. Odredbom člana 446. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koje je pristao poverilac. Stavom 2. istog člana propisano je da o zaključenom ugovoru mogu poverioca izvestiti svaki od njih i svakome od njih može poverilac saopštiti svoj pristanak na preuzimanje duga. Pretpostavlja se da je poverilac dao svoj pristanak ako je bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca, koji je ovaj učinio u svoje ime. Stavom 4. istog člana je propisano da ugovarači, kao i svaki od njih posebno, mogu pozvati poverioca da se u određenom roku izjasni da li pristaje na preuzimanje duga, pa ako se poverilac u određenom roku ne izjasni - smatra se da nije dao svoj pristanak. Ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o preuzimanju ispunjenja za vreme dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako odbije da ga da. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 7704/06 od 10.10.2007. godine)
1199. Preuzimanje duga vrši se ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac. Iz obrazloženja: Odredbom člana 446. stav 1. ZOO propisano je da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac. U konkretnom slučaju nije utvrđeno da li je između tuženog, (dužnika) i drugotužene, preuzimaoca duga, zaključen ugovor o preuzimanju duga i da li je na to pristala tužilja kao poverilac. Osim toga, ako je u vreme poveriočevog pristanka na ugovor o preuzimanju duga, preuzimalac bio prezadužen, a poverilac to nije znao niti je morao znati, pređašnji dužnik ne oslobađa se obaveze, a ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju dugu. Ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika (član 451. ZOO). Lice na koje pređe, na osnovu ugovora, neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti te imovine. Nižestepeni sudovi su propustili da utvrde kakav je bio pravni odnos između tuženih s jedne strane i tužilje i tuženih sa druge strane, odnosno da li se radi o preuzimanju duga ili o pri- 503 -
OBLIGACIONO PRAVO stupanju dugu. Zbog toga je ovaj sud ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3357/00 od 25.01.2001. god.)
1200. Preuzimanje duga izaziva pravno dejstvo samo između dužnika i trećeg lica kao preuzimaoca duga. Poverilac može i dalje tražiti ispunjenje obaveze jedino od svog dužnika dok preuzimalac duga odgovara dužniku ako on blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu kad ovaj ispunjenje zatraži od dužnika. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, P.Rev.558/97 od 29.10.1997. god.)
1201. Izjava o pristanku na sporazum o preuzimanju duga mora biti jasna i nedvosmislena. Ako to nije slučaj, sporazum između dužnika i trećeg lica kao potencijalnog preuzimaoca duga proizvodi određena pravna dejstva, i to dejstva ugovora o preuzimanju ispunjenja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije P.Rev.424/97 od 18.11.1997. god.)
DEJSTVA UGOVORA O PREUZIMANJU DUGA (Čl. 448 – 450. Zakona o obligacionim odnosima)
1202. Kauza ugovora o preduzimanju duga je promena dužnika pri čemu se obaveza ne menja. (Iz rešenja Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. br. 614/99 od 13.05.1999. god.)
1203. Kod ugovora o preuzimanju duga ako je preuzimalac duga prezadužen, a poverilac to nije znao niti je mogao znati, pređašnji dužnik ne oslobađa se svoje obaveze. U takvom slučaju, ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju duga, pa je pređašnji dužnik pasivno legitimisan u parnici i obavezan da isplati dugovano potraživanje ukoliko nije dokazao da je sporni dug platio preuzimalac. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 10045/97 od 10.02.1998. god.)
1204. Preuzimanjem duga dužnik se oslobađa obaveze, a preuzimalac duga stupa na mesto dužnika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2527/98 od 19.11.1998. god.) - 504 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRISTUPANJE DUGU (Čl. 451. i 452. Zakona o obligacionim odnosima)
1205. Ne radi se o jemstvu već o pristupanju dugu kada iz naslovljenog ugovora o jemstvu proizlazi da se tuženi obavezao poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje prema dužniku, i kada je, kao treći, stupio u obavezu pored dužnika. Tuženi je ovde sadužnik a ne jemac. Iz obrazloženja: Tužilac je sinu tuženog dao na zajam 64.400 DM, a da mu on istu svotu novca vrati do 10.5.1996. godine. Pismenim ugovorom o jemstvu zaključenim 10.4.1996. godine, tuženi se obavezao prema tužiocu kao poveriocu da navedenu svotu novca koju je njegov sin primio po osnovu zajma vrati do 10.5.1996. godine. Sin tuženog je od ukupnog iznosa pozajmljenog novca tužiocu vratio samo 4.000 DM, a ostala je neispunjena obaveza za iznos od 60.000 DEM. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja, nižestepeni sudovi nalaze da je tuženi kao jemac po osnovu zaključenog pismenog ugovora o jemstvu obavezan da tužiocu ispuni obavezu vraćanja preostale svote novca od 60.000 DM u dinarskoj protivvrednosti, pa su usvojili tužbeni zahtev za navedeni iznos primenom čl. 1001. i 395. Zakona o obligacionim odnosima. Iako je pravilan zaključak sudova o osnovanosti zahteva tužioca, u konkretnom slučaju ne radi se o jemstvu, već o pristupanju dugu u smislu člana 451. Zakona o obligacionim odnosima: ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika. Iz ugovora o jemstvu nesumnjivo proizlazi da se tuženi obavezao tužiocu - poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, i kao treći stupiti u obavezu pored dužnika, pa poverilac ima pravo po svom izboru da traži ispunjenje ili od dužnika ili od tuženog-trećeg, i od oba solidarno (član 451. Zakona o obligacionim odnosima). Dakle, tuženi je ovde sudužnik, a ne jemac. Ovo zbog toga što se ugovorom o jemstvu, u smislu člana 997. Zakona o obligacionim odnosima, jemac obavezuje poveriocu da će ispuniti valjanu i dospelu obavezu dužnika ako to dužnik ne učini. U konkretnom slučaju tuženi se nije tako obavezao, nego bezrezervno da će podmiriti poveriočevo potraživanje prema dužniku u ugovorenom roku. Tako je tuženi odgovoran za ispunjenje obaveze. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 412/2002 od 18.09.2002. god.)
1206. Ugovor o pristupu dugu može se zaključiti prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Postojanje volje za zaključenje takvog ugovora može se iskazati i putem određenih konkludentnih radnji. - 505 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizilazi da je spornim akceptnim nalogom namiren dug DP “S…” prema tuženom po osnovu dospele kamate. Međutim, iako je tužilac izdao sporni nalog on nije predat tuženom kao garancija za izvršenje konkretnog, već budućeg pravnog posla. Stoga nižestepeni sudovi nalaze da između parničnih stranaka nije postojao pravni odnos koji bi predstavljao pokriće za namirenje spornog akceptnog naloga. Zato je i tužbeni zahtev usvojen i tuženi obavezan da tužiocu plati 158.121,45 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom. Vrhovni sud nalazi da se ovakvo stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti. Činjenica da je sporni akceptni nalog izdat kao obezbeđenje tuženikovog potraživanja prema DP “S…”, a ne kao sredstvo plaćanja tužiočevih obaveza prema tuženom, ne može sama po sebi predstavljati i dovoljan razlog za isključenje obaveznog odnosa parničnih stranaka. Ovo iz razloga što tužilac i kao treće lice može pristupiti dugu koji je prema tuženom imalo DP “S…” (čl. 451. ZOO). Zaključenje takvog ugovora tužioca i tuženog nije uslovljeno postojanjem posebne forme. To znači da se ugovor o pristupu dugu može zaključiti prostorm saglasnošću volja ugovornih strana. Postojanje volje za zaključenje takvog ugovora može se shodno odredbi člana 39. stav 2. ZOO iskazati i putem odgovarajućih konkludentnih radnji.Stoga bi i izdavanje akceptnog naloga učinjeno u cilju realizacije preuzete obaveze tužioca iz ugovora o pristupu duga moglo predstavljati i pravno valjanosnov za njegovu realizaciju. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava sud nije utvrdio da li je realizacija spornog akceptnog naloga učinjena u funkciji izmirenja tužiočeve obaveze iz ugovora o pristupu dugu DP “S…” prema tuženom. Stoga je na temelju odredbe člana 395. stav 2. ZPP, odlučeno kao u izreci. U ponovljenom postupku otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. U tom cilju raspraviće se da li je u vreme izdavanja spornog akceptnog naloga postojao dug DP “S…” prema tuženom, koliko je isti iznosio i da li je tužilac znajući za to pristao da u cilju njegove realizacije izda tuženom sporni akceptni nalog. Saglasno tim činjenicama odlučiće se i da li su parnične stranke zaključile ugovor o pristupu duga i potom doneti nova odluka o tužbenom zahtevu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 313/02 od 04.09.2002. god.)
1207. Sticaoci imovinske celine odgovaraju za dugove koji terete tu imovinsku celinu i to do vrednosti njene aktive. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 452/96 od 18.09.1996. god.)
PREUZIMANJE ISPUNJENJA (Čl. 453. Zakona o obligacionim odnosima)
1208. Pruzimanjem ispunjenja preuzimalac se obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu i odgovara za blagovremeno ispunjenje preuzete obaveze. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4324/98 od 09.12.1999. god.) - 506 -
OBLIGACIONO PRAVO
1209. Preuzimanje ispunjenja proizvodi pravna dejstva samo između dužnika i preuzimaoca, a poverilac i dalje može tražiti ispunjenje obaveze samo od svog dužnika. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 558/97 od 29.10.1997. god.)
PRODAJA - OPŠTE ODREDBE (Čl. 454 – 457. Zakona o obligacionim odnosima)
1210. Prodavac nema zakonskog osnova da traži od kupca isplatu cene za isporučenu robu u slučaju kada je ovaj mogao da ustanovi njene materijalne nedostatke jedino prilikom otvaranja dostavljenih paketa i - pri tome - blagovremeno izneo prigovor na kvalitet, uz istovremeno stavljanje te robe na raspolaganje prodavcu, bez obzira što prodavac reklamiranu robu nije preuzeo. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Između tužioca (kao prodavca) i tuženog (kao kupca) postojao je poslovni kupoprodajni odnos, čiji predmet je bio drvni materijal za izradu parketa. Ova poslovna saradnja je, do početka 2004. godine, bila obostrano zadovoljavajuća, a nesporazumi su nastali u periodu januar - mart te godine. Reklamiranu robu tužilac nije preuzeo iako mu je tuženi stavio na raspolaganje. Nakon izvedenog dokaznog postupka, prvostepeni sud je - angažujući stručno lice finansijske struke - zauzeo stav da nije osnovano tužiočevo potraživanje predmetnog duga a na ime vrednosti isporučenog drvnog materijala. Ovo stoga što je tuženi blagovremeno prigovorio na kvalitet, i to jedino kada je mogao - tj. odmah nakon otvaranja dostavljenih paleta a radi pripreme za proizvodnju, s obzirom na prirodu robe. Vrednost reklamirane robe ustanovio je finansijski veštak i konstatovani iznos nesporno predstavlja ukupnu vrednost reklamirane robe, koja je tužiocu i stavljena na raspolaganje. Reklamiranu i na raspolaganje stavljenu robu tužilac nije preuzeo ni tokom sudskog postupka. Saglasno odredbama člana 454. i 516. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je stao na stanovište da nema zakonskog osnova za isplatu traženog duga od strane tuženog - kupca predmetne robe. Ispitujući prvostepenu presudu u pobijanom delu u smislu čl. 372. Zakona o parničnom postupku, Viši trgovinski sud nalazi da je pravilno izraženo stanovište i dati razlozi prvostepenog suda, te da žalba tužioca nije osnovana. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 4792/2005 od 19.10.2005. god.) - 507 -
OBLIGACIONO PRAVO
1211. Kada se izrazi sumnja u isporuku robe u ugovorima po pristupu u kojima je označeno da se roba smatra isporučenom danom predaje pošti preporučenom pošiljkom, teret dodatnog dokazivanja da je tužilac pošti predao pošiljku - robu koja je predmet utuženja i da je utužena roba zaista i isporučena tuženome, bio bi na tužiocu kao isporučiocu robe samo u situaciji da je tuženi pružio dokaze o prigovorima u vezi valjanosti ugovora i valjanosti isporuka koje je stavio ovlašćenom licu tužioca. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su zaključile ugovor br. 00160 na deset godina kojim je tuženi naručio od tužioca kao izdavača jedan telefonski registar SRJ po ceni od 780,00 dinara. Po osnovu ugovora tužilac je predao na poštu za tuženog jedan registar SRJ, a dana 17. aprila 2000. godine fakturisao iznos od 3.112,20 dinara (ovaj iznos predstavlja cenu predatog registra od 2.730,00 dinara uvećanu za porez). Krajnji rok za plaćanje fakturisanog iznosa bio je 22. april 2000. godine. U toku parnice tužilac je ostao kod tužbe i tužbenog zahteva, a na ročištu od 2. novembra 2001. godine je i snizio tužbeni zahtev na iznos od 2.730,00 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. aprila 2000. godine do isplate i troškovima spora. Tuženi nije platio fakturisani a ovde utuženi iznos. Na napred utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je na osnovu odredbe člana 262. stav 1, člana 277. stav 1. i člana 454. ZOO usvojio precizirani tužbeni zahtev. Pravilnost pobijane prvostepene presude ne dovode u sumnju navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da tuženi nije prigovarao zaključenom ugovoru. Naime, tuženi je na prvoj fakturi koju je primio nakon skoro pet godina i na svim sledećim, stavio na poleđini pismenu izjavu da nije zainteresovan kao naručilac za ovaj registar, da ga ne želi, niti je spreman da ga plati, stavivši pri tome i pečat firme, onaj isti koji je bio i na ugovoru br. 00160. Međutim, na ove izjave tužilac nije obraćao pažnju već je nastavio i dalje da dostavlja fakture, za robu koje tuženi nikada nije primio. Navodi na koje se ukazuje u žalbi već su isticani u provedenom postupku i iste navode je prvostepeni sud pravilno ocenio, nalazeći da ukoliko tuženi nije bio zadovoljan ovakvim ugovorom, nije dokazao da je u tom smislu ranije prigovarao, te eventualno otkazao ili raskinuo ugovor. Tuženi nije istakao prigovor zastarelosti tokom prvostepenog postupka, a tužilac mu je fakturisao izvršene usluge publikovanja za 2000. godinu, kao šestu godinu po desetogodišnjem ugovoru. Međutim, o nastupanju zastarelosti sud ne može voditi računa po službenoj dužnosti, pošto je odredbom člana 360. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima izričito propisano da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Pošto se u konkretnom slučaju dužnik nije pozvao na nastupanje zastarelosti potraživanja, to nije bilo zakonskog osnova na nastupanje zastarelosti potraživanja, to nije bilo zakonskog osnova da prvostepeni sud posebno ceni i okolnost koja se ističe u žalbi o tome da je ugovor stranaka broj 00160, zaključen dana 20. oktobra 1995. godine, a da je prva faktura račun broj 211100 vezana za njega dostavljena tuženom 17. aprila 2000. godine, dakle skoro pet godina nakon njegovog potpisivanja. Na ročištu od 23. aprila 2002. godine prvostepeni sud je konstatovao da je u predmetu P. 1907/00 pred istim sudom između istih stranaka po istom ugovoru 00160, predmet tužbenog zahteva račun tužioca za 1999. godinu. - 508 -
OBLIGACIONO PRAVO Tuženi je po navodima u žalbi bio u zabludi u pogledu postojanja međusobnih obaveza iz ugovora i roka na koji se zaključuje i u momentu potpisivanja smatrao je da je to period za jednu godinu i jedan primerak PTT registra. Kako tuženi nikada nije dobio nikakav PTT registar, zaključio je da je ugovor storniran od strane tužioca. Po podnosiocu žalbe okolnost da je PTT registar eventualno predat pošti nije ispunjenje obaveze iz ugovora u smislu člana 454. ZOO. Pravilno zaključuje prvostepeni sud da iako prijemna knjiga list pošte nije dokaz da je tuženi primio robu, ona jeste dokaz da je tužilac robu predao na poštu za tuženog, čime je svoju obavezu izvršio prema slovu ugovora. Kada se izrazi sumnja u isporuku robe u ugovorima po pristupu u kojima je označeno da se roba smatra isporučenom danom predaje pošti preporučenom pošiljkom, teret dodatnog dokazivanja da je tužilac pošti predao pošiljku - robu koja je predmet utuženja i da je utužena roba zaista i isporučena tuženome, bio bi na tužiocu kao isporučiocu robe samo u situaciji da je tuženi pružio dokaze o prigovorima u vezi valjanosti ugovora i valjanosti isporuka koje je stavio ovlašćenom licu tužioca. Ovde to nije slučaj, pa kod paušalnih tuženikovih tvrdi o izvesnom reklamiranju, na strani tužioca i nema tereta dodatnog dokazivanja valjanosti isporuka. Odluka prvostepenog suda pravilna je i u delu u kome je odlučeno o troškovima spora, a troškovi su obračunati shodno odredbi čl. 154. i 155. ZPP, te nema osnova da se odluka prvostepenog suda ni u ovom delu preinači ili ukine. Sa iznetih razloga, žalba tuženog nije osnovana, pa je osloncem na odredbu člana 368. ZPP odbijena i presuda trgovinskog suda potvrđena, kao u izreci. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5004/02 od 14.03.2003. god.)
1212. Za punovažnost ugovora o prodaji pokretnih stvari nije obavezna pismena forma, već je dovoljna usmena saglasnost o bitnim elementima ugovora. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju između tužioca, kao prodavca, i tuženog, kao kupca, zaključen je usmeni ugovor o kupoprodaji vozila marke Zastava “Jugo 101 Poli”, teretnog vozila reg. oznake _______, koje vozilo je tužilac predao tuženom u državinu. Cena vozila u momentu ugovaranja iznosila je 2.000 nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti, a tržišna vrednost u momentu utuženja 46.000,00 dinara. Tužilac je izvršio svoju ugovorom preuzetu obavezu i tuženom isporučio predmetno motorno vozilo odmah nakon postignutog usmenog ugovora o kupoprodaji, a tuženi, kao druga ugovorna strana i kupac predmetnog motornog vozila nije izvršio svoju obavezu i tužiocu nije isplatio kupoprodajnu cenu koja predstavlja predmet ovog spora. Prvostepenom presudom sud je obavezao tuženog na isplatu iznosa od 46.000,00 dinara, jer je našao da je među strankama zaključen ugovor o kupoprodaji, pa budući da je tužilac kao prodavac izvršio svoju ugovorom preuzetu obavezu i predao odmah nakon zaključenja ugovora predmetno vozilo tuženom, to je i tuženi – kupac i druga ugovorna strana dužan da izvrši isplatu kupoprodajne cene. Međutim, odlučujući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude Viši privredni sud je preinačio presudu Privrednog suda u N…, i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime duga isplati iznos od 46.000,00 dinara sa kamatom po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate počev od 24.7.2000. godine pa do isplate, kao neosnovan, te je rešio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. - 509 -
OBLIGACIONO PRAVO Revizijski sud je utvrdio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Naime, prema članu 34. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca. Takođe, prema odredbama člana 454. stav 1. ZOO ugovorom o prodaji se obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na stvar i da mu u tu svrhu stvar preda. Proizilazi, da je za zaključenje ugovora o kupoprodaji pokretnih stvari dovoljna predaja stvari, odnosno da se pravo svojine stiče predajom te stvari i da za punovažno zaključenje ugovora o prodaji pokretnih stvari nije obavezna pismena forma, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi, već je dovoljna i usmena saglasnost o bitnim elementima ugovora. Iz ovako zaključenog usmenog ugovora o kupoprodaji predmetnog motornog vozila za tuženog proističe obaveza na plaćanje kupoprodajne cene u smislu odredbe člana 516. ZOO, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac predajom vozila izvršio svoju ugovorom preuzetu obavezu, a tuženik ima obavezu da plati kupoprodajnu cenu na način kako to propisuje član 318. ZOO. Kako tuženik nije platio cenu a preuzeo je motorno vozilo, iz napred izloženog proizilazi da je obavezan da izvrši svoju ugovorom preuzetu obavezu. Na osnovu izloženog proizilazi da je za zaključenje ugovora o prodaji pokretnih stvari dovoljna predaja stvari i da za punovažno zaključenje ugovora o prodaji pokretne stvari nije obavezna pismena forma, već je dovoljna usmena saglasnost o bitnim elementima ugovora. Iz ovako zaključenog usmenog ugovora nastala je obaveza tuženika na plaćanje kupoprodajne cene, pa je drugostepeni sud zaključujući da između stranaka nije došlo do obligaciono-pravnog odnosa, te da tužilac ne može iz ovog odnosa tražiti sudsku zaštitu sa tako postavljenim tužbenim zahtevom, pogrešno primenio materijalno pravo, našta se osnovano i u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Pzz. 29/01 od 06.02.2002. god.)
1213. Vlasnik nepokretnosti je lice koje je zaključilo pismeni ugovor o kupoprodaji, a ne lice koje je kupcu pozajmilo novac za isplatu cene. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.675/97 od 06.03.1997. god.)
1214. Kupoprodajni ugovor zaključen putem punomoćnika na kojem su potpisi ugovarača overeni kod suda predstavlja valjanu ispravu za knjižbu prava svojine na nepokretnost, pa uz zahtev za uknjižbu nije nužno da se pored ugovora podnosi i punomoć na osnovu koje je ugovor overen, odnosno zaključen, pošto zemljišno knjižni sud nije ovlašćen da ispituje valjanost punomoćja na osnovu koga je overa potpisa na ugovoru izvršena jer je to ovlašćen da čini organ koji je ugovor overio. (Okružni sud, Zrenjanin Gž. 274/96 od 29.02.1996. god.)
1215. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti između društvenog pravnog lica i privatnog preduzeća, zaključen bez javne licitacije, neposrednom pogodbom, ili na osnovu prethodno zaključenog poravnanja, ništav je. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 485/95 od 06.12.1995. god.) - 510 -
OBLIGACIONO PRAVO
1216. Od dva kupca iste stvari jači je u pravu onaj kome je stvar predata, pod uslovom da nije znao ili prema okolnostima slučaja nije mogao znati da je prodavac spornu stvar pre toga prodao drugom kupcu. Pri oceni da li je od dva kupca iste stvari potonji, kome je stvar predata, prema okolnostima slučaja mogao znati da je prodavac spornu stvar pre toga prodao drugom kupcu, treba uzeti u obzir ponašanje razumnog kupca u konkretnim i opštim okolnostima kupoprodaje, naročito kad je u pitanju izrazito deficitarno dobro. (Vrhovni sud Srbije, Beograd P.Rev. 44/95 od 08.02.1995. god.)
1217. Punovažan je usmeni sporazum o ceni iako je u pismenom ugovoru o prodaji nepokretnosti označena druga cena. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 2/90 od 23.10.1990. god.)
CENA (Čl. 462 – 466. Zakona o obligacionim odnosima)
1218. Ugovaranje više cene robe od propisane je protivzakonito. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je našao da je osnovan zahtev tuženog za isplatu iznosa od 7.081.386,93 dinara shodno članu 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je na osnovu izvedenih dokaza i nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da je tužilac tuženom prouzrokovao štetu u napred navedenom iznosu koji predstavlja razliku između nabavne cene i propisane cene koja je fakturisana tužiocu, jer nije blagovremeno ispunio obavezu preuzetu članom 2. Protokola od 11.07.2000. godine i tuženom platio tržišnu cenu za isporučeno gorivo u periodu od 3.11.1999. godine do 16.10.2000. godine kada su važile propisane cene. Prema članu 463. Zakona o obligacionim odnosima, kada je ugovorena veća cena od one koja je za određenu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu sumu, ima zahtevati da mu se vrati razlika. To znači da se i pored toga što su stranke članom 2. Protokola od 11.07.2000. godine predvidele plaćanje predmeta robe po tržišnim cenama, ne može za period u kojem je od nadležnog organa bila propisana cena vrednost isporučene robe obračunavati po cenama većim od propisanih, jer ako su ugovorne stranke kod kupovine robe protivno navedenom propisu ugovorile veću cenu od propisane, tužilac kao kupac duguje propisanu cenu, koja mu je i fakturisana po spornim fakturama. U konkretnom slučaju, protivzakonito je ugovaranje više cene od propisane, pa su stoga nevažeće odredbe navedenog Protokola koji se odnosi na obavezu tužioca na plaćanje tržišne cene za isporučenu robu, a ne propisane. Ugovorne strane su u vreme zaključenja ugovora znale za propisanu cenu prema kojoj je tuženom i fakturisana sporna količina robe, pa stoga tuženi ne može potraživati da mu tužilac na- 511 -
OBLIGACIONO PRAVO knadi štetu zbog toga što je propisana cena bila niža od nabavne cene, po kojoj je tuženi nabavio spornu robu. Zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni sud je propustio da utvrdi činjenice relevantne za donošenje pravilne odluke, da li je tužilac u roku ispunio obavezu plaćanja cene koja mu je fakturisana, odnosno da li je šteta tuženog prouzrokovana docnjom tužioca pri izmirenju obaveze, od čega i zavisi da li tuženi ima pravo na naknadu štete shodno članu 278. stav 2. Zakona o obligacinim odnosima, odnosno da li tuženi može zahtevati isplatu štete obračunatu po cenama predmetne robe koja nije plaćena, a prema važećim cenama na dan veštačenja ili za robu koja je plaćena u docnji prema važećim cenama na dan plaćanja. Naime, pogrešno je stanovište prvostepenog suda da tuženi u konkretnom slučaju može svoje pravo na naknadu štete zasnovati na činjenici da je cena po kojoj je tuženi nabavljao predmetnu robu viša od cene koju tuženi fakturisao tužiocu u periodu kada su važile propisane cene i da tužilac nije ispunio svoju obavezu plaćanja tržišne cene, kako je to predviđeno napred navedenim Protokolom, jer je ta odredba nevažeća. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5787/03 od 13.11.2003. god.)
1219. Kada su cene proizvoda ili usluga propisane od strane nadležnog organa, ne mogu se primenjivati ugovorene cene, već cene propisane na osnovu važećih propisa od strane nadležnog organa. (Viši privredni sud u Beogradu Pž. 2262/95 od 11.05.1995. god.)
1220. Kada ugovorom o prodaji robe između privrednih subjekata cena nije određena, kupac je dužan platiti cenu prema cenovniku prodavca važećem u vreme zaključenja ugovora, po kome on redovno naplaćuje takvu robu i ostalim kupcima. (Viši privredni sud u Beogradu Pž. 5578/95 od 12.09.1995. god.)
1221. Ako su ugovorne strane kod kupovine robe (brašna) protivno propisu ugovorile veću cenu proizvodnje od propisane, kupac duguje propisanu cenu, a samo ugovaranje više cene od propisane, ne čini ovaj ugovor ništavim. (Viši privredni sud u Beogradu Pž.3627/94 od 10.11.1994. god.)
PREDAJA STVARI - O PREDAJI UOPŠTE (Čl. 467 – 474. Zakona o obligacionim odnosima
1222. Da bi se mogao koristiti pravima koje ima na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, kupac mora da utvrdi postojanje tačno određenog materijalnog nedostatka na stvari i da do- 512 -
OBLIGACIONO PRAVO kaže da je on postojao u trenutku prelaza rizika ili - ako je kasnije nastupio - da je uzrok nastanka postojao pre prelaza rizika. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud pravilno je primenio materijalno pravo kad je našao da, u konkretnom slučaju, nema mesta ni primeni pravila odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke stvari odnosi se i obuhvata samo materijalni nedostatak, vidljiv ili skriven, koga kupac treba da otkrije i o njemu blagovremeno i uredno obavesti prodavca. Kupac mora tačno da utvrdi postojanje materijalnog nedostatka i to tačno određenog nedostatka i da dokaže da je on postojao u trenutku prelaza rizika ili ako je kasnije nastupio, da je uzrok o tome postojao pre prelaza rizika, a da bi mogao da se koristi pravima koje ima na osnovu Zakona o obligacionim odnosima. Relevantne odredbe: Materijalni nedostaci postoje: u slučaju ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; ako stvar nema potrebno svojstvo za naročitu upotrebu za koju kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata; ako stvar nema svojstvo i odlike koje su izričito i prećutno ugovorene, odn. propisane i kada je prodavac predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu osim ako su uzrok ili model pokaže samo radi obaveštenja - član 479. Zakona o obligacionim odnosima. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka i servisne knjižice za predmetno vozilo, proizilazi da je ono, pre izbijanja požara, imalo potrebna svojstva za redovnu upotrebu, jer je u upotrebi i bilo, što je utvrđeno na poslednjem servisu. Iz tog razloga, prvostepeni sud je zaključio da na vozilu nije bilo nedostataka koja su od funkcionalnog značaja da bi predstavljali materijalne nedostatke koji se moraju uzeti u obzir, na osnovu člana 479. tač. 1. do 4. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu odredbe člana 468. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odgovornost prodavca za materijalne nedostatke prodate stvari se, pre svega, sastoji i proizlazi iz obaveze da kupcu preda stvar u ispravnom stanju. Kupac koji je, u smislu člana 484. Zakona o obligacionim odnosima, blagovremeno i uredno o nedostatku stvari na pouzdan način obavestio prodavca, ima pravo da - na osnovu člana 488. istog Zakona - zahteva od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka; da zahteva sniženje cene ili da izjavi da raskida ugovor a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Vozilo je predato tužiocu dana 24.10.2003. godine, kada je izvršen nulti servis u prisustvu obe strane (odn. prodavca, kupca i servisera). Obaveza tužioca kao kupca je bila da svoje primedbe zbog vidljivih nedostataka tada saopšti tuženom kao prodavcu bez odlaganja, na osnovu člana 481. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zahtev tužioca da mu se preda novo vozilo i nalaz sudskog veštaka ne mogu biti dokaz o blagovremenosti prigovora o nedostacima na stvarima, jer ne sadrže detaljan opis nedostatka i poziv tuženog da stvari pregleda i konstatuje postojanje nedostataka na koje se ukazuje, a u smislu člana 484. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 682/10 (2) od 10.03.2010. godine)
1223. Lager lista ne predstavlja ispravu koja vodi sticanju svojine. - 513 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Lager lista ne predstavlja ispravu koja vodi sticanju svojine u smislu člana 467. stav 2. ZOO. Ovom odredbom Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je prodavac izvršio obavezu predaje kupcu, po pravilu, kad mu stvar uruči ili preda ispravku kojom se stvar može preuzeti. Lager lista nije stvarno pravna hartija od vrednosti jer ona ne sadrži elemente koje ta hartija po zakonu mora da ima (član 235. ZOO). Radi se samo o običnoj potvrdi kojom se kupac informiše gde se roba nalazi i u kojoj količini. Bitni sastojci skladišnice, kao stvarno pravne hartije od vrednosti, određeni su u članu 741. ZOO, pa polazeći od odredaba člana po kome se skladišnica sastoji iz priznanice i založnice, kao i od toga koje podatke moraju da sadrže priznanice i založnica, pokazuje se kao ispravno zaključivanje privrednih sudova da izdata lager lista ne predstavlja stvarno-pravnu hartiju od vrednosti, niti ispravu koja bi saglasno članu 467 stav 2. ZOO vodila sticanju svojine na stvari. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 450/01 od 20.06.2001. god.)
1224.
Kad datum predaje stvar kupcu nije određen, prodavac je dužan izvršiti predaju u razumnom roku posle zaključenja ugovora, s obzirom na prirodu stvari i na ostale okolnosti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 4803/00, od 05.06.2000. god.)
1225.
Kad je ugovorena veća cena od one koju je za određenu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5757/97 od 05.05.1998. god.)
1226.
Kad je ugovorena veća cena od one koju je za određenu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika. (Vrhovni sud Srbije, Rev.5477/97 od 24.06.1998. god.)
1227.
Ako ugovorom o prodaji cena nije određena, a ni ugovor ne sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, ugovor nema pravno dejstvo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1425/97 od 4.03.1998. god.)
1228.
Prema odredbama čl. 467. st. 2. ZOO u red isprava na osnovu kojih je moguće preuzimanje stvari ne spada i vlasnički list. Potvrdu o vlasništvu ne odlikuje načelo inkorporacije, tako da ova dokazna isprava u sebi ne sadrži stvarno pravo. Samo posedovanje vlasničkog lista ne daje svojstvo poverioca. Vlasnički lsit nije što i skladišnica ili druga isprava. (Konosman, prenosivi tovarni list i slično). (Vrhovni sud Srbije, Prev. 280/97 od 03.06.1997. god.) - 514 -
OBLIGACIONO PRAVO
1229.
Isporukom dela robe od strane trećeg lica nije promenjen identitet ugovornih stranaka, jer obavezu prodavca može izvršiti i treće lice. (Iz rešenja Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 7668/96 od 27.02.1997. god.)
1230. Kad je ugovorena tekuća cena, kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 8/97 od 29.01.1997. god.)
1231. Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari prelazi na kupca sa predajom stvari, s tim što je ova odredba dispozitivne prirode i što ugovorne strane ovo pitanje mogu drukčije rešiti, najčešće upotrebom tzv. transportnih klauzula. (Vrhovni sud Srbije Prev. 3/95 od 11.07.1995. god.)
1232. Prodavac nije izvršio obavezu predaje robe kupcu u smislu člana 467. st. 2. ZOO, dostavljanjem kupcu "isprave o prenosu vlasništva" koju je sam izdao, već se predaja robe koja se nalazi kod trećeg lica (skladištara) može izvršiti samo predajom isprave kojom se roba može preuzeti, tj. predajom skladišnice izdate od strana skladištara. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 4333/94 od 08.12.1994. god.)
1233. Prodavac je dužan da isporuči kupcu plaćenu robu. Na ovu obavezu je bez uticaja činjenica da je za vreme docnje prodavca utvrđena i odobrena veća cena predmetne robe. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 179/94)
1234. Kada u ugovoru datum predaje nije ugovoren, prodavac je dužan izvršiti predaju u razumnom roku. (Okružni sud u Kraljevu, Gž. 681/91)
1235. U slučaju docnje prodavca u pogledu predaje poseda predmeta kupoprodaje, kupac koji je u celosti uplatio kupoprodajnu cenu trpi štetu najmanje u visini zateznih kamata koje banke plaćaju na štedne uloge građana bez posebne namene računajući na iznos isplaćene cene za period docnje. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 688/90) - 515 -
OBLIGACIONO PRAVO
O MATERIJALNIM NEDOSTACIMA UOPŠTE (Čl. 478 – 487. Zakona o obligacionim odnosima)
1236. Reklamacija na kvalitet isporučene robe uvek mora sadržati opis nedostataka isporučenih stvari i poziv prodavcu da ih pregleda, bez obzira da li je učinjena u pisanoj ili u usmenoj formi. Iz obrazloženja: Stanovište prvostepenog suda da se reklamacija na kvalitet isporučene robe odn. obaveštenje o materijalnim nedostacima isporučene robe mora učiniti pisanim putem - je pogrešno. Isto je zasnovano na pogrešnom tumačenju člana 484. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je regulisana situacija kada se smatra da je izvršena obaveza obaveštavanja u slučaju da je ista učinjena pismeno, a obaveštenje ne stigne prodavcu. To, međutim, ne isključuje mogućnost da se reklamacija učini i usmenim putem. Ali, i usmeno učinjena reklamacija mora biti blagovremena i mora biti propisane sadržine (odnosno - saglasno članu 484. stav 1. istog Zakona - kupac je dužan da u obaveštenju o nedostatku ima obavezu da bliže opiše nedostatak i da pozove prodavca da pregleda stvar). Članom 479. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je kada postoji nedostatak (kada stvar nema potrebna svojstva za svoju redovnu upotrebu ili za promet; kada stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata). Dakle, nedostatak postoji ako stvar nema svojstva i odlike koji su izričito ili prećutno ugovorene tj. propisane, kao i kada je prodavac prodao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 6606/10 od 02.12.2010. godine)
1237. Zbog skrivenih mana blagovremena je reklamacija učinjena u roku od šest meseci i podneta bez odlaganja čim je otkrivena. Blagovremenost kupčeve reklamacije - u situaciji kada je roba dalje isporučena krajnjim potrošačima, trećim licima i ona otkriju skrivene mane - ceni se od vremena od kada su mane otkrivene, a u taj rok treba uračunati i potrebno vreme da reklamacija stigne kupcu. Iz obrazloženja: Kod ugovora u privredi – shodno odredbi člana 482. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima reklamaciju je potrebno uložiti bez odlaganja. - 516 -
OBLIGACIONO PRAVO Za blagovremenost reklamacije zbog skrivenih mana potrebno je da je reklamacija učinjena u roku od šest meseci, kao i da je podneta bez odlaganja - čim je otkrivena. U situaciji kada je roba dalje isporučena krajnjim potrošačima - trećim licima, koja i otkriju skrivene mane, blagovremenost kupčeve reklamacije se ceni od vremena od kada su mane otkrivene, a u taj rok treba uračunati i vreme potrebno da reklamacija stigne kupcu. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je propustio da ceni da li se reklamacija učinjena nakon roka od četiri meseca nakon prijema robe može prihvatiti kao reklamacija učinjena bez odlaganja. ( Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 6/07 (1) od 18.04.2007. godine )
1238. Skrivena mana je ona koja se - i pored stručnog ispitivanja - nije mogla primetiti. a ne samo ona koja nije mogla biti primećena kod kupovine. Iz obrazloženja: Skriveni nedostatak je onaj koji se javi na stvari nakon prijema stvari od strane kupca, a koji pre svega - nije mogao da se otkrije uobičajenim pregledom. Dakle, nije skrivena mana ona koja nije mogla biti primećena kod kupovine, već ona koja se - i pored stručnog ispitivanja - nije mogla primetiti. Ipak, postoji vremensko ograničenje odgovornosti prodavca zbog skrivenih nedostataka. Za skrivene nedostatke prodavac ne odgovara ako se oni pojave nakon proteka šest meseci od predaje, osim ako je ugovorom određen duži rok. Kupac može obavestiti prodavca o skrivenom nedostatku i po isteku ovog roka, ako se skriveni nedostatak pojavi i konstatuje pre isteka poslednjeg dana šestog meseca, izuzev u slučajevima kada je nedostatak bio poznat kupcu ili mu nije mogao ostati nepoznat. Dakle, prigovori u pogledu skrivenih mana ne mogu biti izjavljeni po isteku šest meseci od dana prijema robe i taj rok je prekluzivan. Na drugoj strani, kupac je zaštićen eventualno ugovorenim garantnim rokom. ( Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 6/07 (2) od 18.04.2007. godine )
1239. Na imaoca čija je stvar (pokretna ili nepokretna) prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne primenjuju se propisi o odgovornosti prodavca za nedostatke. On ne odgovara ni za materijalne ni za pravne nedostatke stvari. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem o izvršenju I.br. 656/94 od 16.12.1994. godine, dozvoljeno je izvršenje na četvorosobnom stanu u B…, čiji su suvlasnici dužnici, ovde tuženi, sa po - 517 -
OBLIGACIONO PRAVO ½ idealna dela, a radi naplate novčanog potraživanja poverioca. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da navedeni stan ima površinu od 142m2. Rešenjem I. br. 656/94 od 12.3.1997. godine, utvrđena je cena stana u iznosu od 854.000,00 dinara. Na ročištu za javnu prodaju od 30.9.1997. godine, stan je prodat tužiocu kao useljiv za pomenutu cenu. Rešenjem od 24.9.1998. godine, vraćen je dužnicima, ovde tuženima, iznos od 454.000,00 dinara koji je preostao od iznosa prodajne cene. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da površina stana tuženih iznosi 99,37m2. Na taj način tuženi su prodajom njihovog stana u izvršnom postupku i na javnoj prodaji površine 99,37m2, dobili novac za 142m2, odnosno i za razliku u kvadraturi od 42,83m2, što računajući po ceni m2 utvrđenoj u izvršnom postupku od 8.000,00 dinara iznosi 255.780,00 dinara. Na osnovu utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da su tuženi prodajom stana u izvršnom postupku na javnoj prodaji dobili novac za 142m2, iako je stan površine 99,37m2, pa da su stoga na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da tužiocu vrate traženu razliku u ceni, za koju su se neosnovano obogatili. Odlučujući o žalbi tuženih, drugostepeni sud smatra da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 210. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa je iz tih razloga prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev. Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca odbio. Odredbom člana 487. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne odgovara za nedostatke stvari. Prinudna javna prodaja pokretnih i nepokretnih stvari obavlja se u posebnim postupcima i prema posebnim propisima. Zakonom o izvršnom postupku propisani su postupci prodaje pokretnih i nepokretnih stvari radi namirenja poverioca. Prema prirodi prinudne javne prodaje ne mogu se primenjivati pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke. Zato je odredbom navedenog člana isključena ta odgovornost. Imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne odgovara ni za materijalne ni za pravne nedostatke stvari. Predmetni stan na kome su tuženi bili suvlasnici je prodat u postupku prinudne javne prodaje, a radi namirenja poverioca za dug koji su imali ovde tuženi kao dužnici, po pravilima koje je propisao Zakon o izvršnom postupku. Kako je predmetni stan prodat na prinudnoj javnoj prodaji, tuženi ne odgovaraju za nedostatke na prodatom stanu, pa ni za razliku u kvadraturi predmetnog stana. Neosnovano je pozivanje tužioca na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Prelaz novca tužioca u imovinu tuženih ima svoj osnov u zakonu i taj osnov nije otpao, pa tuženi nisu dužni da ga vrate tužiocu zbog naknadno utvrđene razlike u kvadraturi stana. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 3878/03 od 03.03.2004. god.)
1240. Ugovor o kupoprodaji se može raskinuti i tražiti povraćaj isplaćene cene ukoliko predmet kupoprodaje ima materijalne nedostatke tako da stvar nema svojstva za njenu redovnu upotrebu. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u A…, P. br. 149/02 od 31.03.2003. godine obavezan je tuženik da tužiocu povrati iznos od 400 DEM sa pripadajućom domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom kursu na dan isplate. - 518 -
OBLIGACIONO PRAVO Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženik. Okružni sud u U… je svojom presudom Kž. br. 918/03 od 15.07.2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženika, i potvrdio presudu Opštinskog suda u A… P. br. 149/02 od 31.03.2003. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: U dokaznom postupku je utvrđeno da je tuženik prodao tužiocu motornu testeru za 400 DEM, novac je isplaćen, a stvar je preuzeta. Ubrzo je tužilac otkrio da postoji kvar na radilici, koji se ne može otkloniti, jer se taj tip motorne testere više ne proizvodi. O ovome je obavestio tuženika, ali tuženik uopšte nije reagovao. Na bazi tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo jer predmet kupoprodaje ima materijalne nedostatke tako da stvar nema svojstva za njenu redovnu upotrebu. Tužilac ima pravo na raskid ugovora o kupoprodaji i povraćaj isplaćene cene, naravno, uz povraćaj motorne testere. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 918/03 od 15.07.2003. god.)
1241. Ukoliko je pregled robe izvršen u prisustvu obeju strana, kupac je dužan da svoje primedbe zbog vidljivih nedostataka saopšti prodavcu odmah, inače gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Iz obrazloženja: U toku postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su stranke bile u poslovnom odnosu povodom zaključenog Protokola od 28.8.2001. godine, kojim se tužilac kao ponuđač obavezao da za potrebe tuženika, kao naručioca, izradi iz svog proizvodnog programa 300 komada stolica "A…" po ceni od 780,00 dinara po komadu i 100 komada stola 80x80, po ceni od 1.620,00 dinara po komadu, tako da ukupna cena iznosi 396.000,00 dinara. Tuženik je za ovu robu tužiocu dostavio pismenu izjavu - porudžbenicu broj 01145551 od 30.10.2001. godine. Tužilac je tuženiku isporučio 152 komada stolice "A…" i 50 komada stolova "M…" 80 x 80, po dostavnici broj 188 od 30.10.2001. godine, a po dostavnici br. 268 od 13.11.2001. godine još 148 komada stolica i 50 komada stolova. Isporučenu robu, tužilac je fakturisao tuženiku računom broj 232-02 od 31.12.2001. godine u ukupnom iznosu od 396.000,00 dinara, od čega je tuženik uplatio 290.000,00 dinara, tako da je ostao u obavezi za utuženih 106.000,00 dinara spp. Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 481. Zakona o obligacionim odnosima, koja reguliše pitanje pregleda stvari i vidljivih nedostataka. Naime, prema stavu 1. tog člana, kupac je dužan da primljenu stvar na uobičajeni način pregleda ili je da na pregled, čim je to prema redovnom toku stvari moguće i da o vidljivim nedostacima obavesti prodavca u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi, o čemu se ovde radi, bez odlaganja, inače gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Ukoliko je pregled izvršen u prisustvu obeju strana, kupac je bio dužan da svoje primedbe zbog vidljivih nedostataka saopšti prodavcu odmah, inače takođe gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. - 519 -
OBLIGACIONO PRAVO Prema članu 484. ZOO u obaveštenju o nedostatku stvari, kupac je dužan bliže opisati nedostatak i pozvati prodavca da pregleda stvar. To znači, da je zakonodavac odredio da se prigovor na kvalitet može staviti prodavcu jedino pismenim putem. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4719/03 od 21.8.2003. god.)
1242. Prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari predate kupcu i to u momentu prelaza rizika na kupca tako i one koje se jave posle prelaza rizika ako je uzrok njihovog nastanka postojao ranije. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G…M… P. br. 472/00 od 17.09.2001. godine obavezan je tuženik Preduzeće “Ž...” iz Č… da plati tužiocu na ime naknade štete 26.600,00 dinara, sa zateznom kamatom. Presuda Okružnog suda u Č… Gž. br. 1282/01 od 27.11.2001. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Protiv drugostepene presude tuženik je blagovremeno izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. br. 787/02 od 27.11.2002. godine, odbacio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Č… Gž. br. 1282/01 od 27.11.2001. godine. U presudi Vrhovnog suda Srbije je navedeno sledeće: Neosnovano se revizijom tuženika ističe pogrešna primena materijalnog prava. Nesporno je da je tužilac od tuženika kupio 200 kg semena ječma koje je posejao i obradio, sve prema uputstvima agronoma. Tužiocu ječam nije nikao iz posejanog semena pa se pismenim zahtevom obratio tuženiku sa molbom da komisija izađe na lice mesta i konstatuje činjenično stanje kako bi mu se nadoknadila šteta. Prilikom izlaska tuženog na lice mesta utvrđeno je u momentu izlaska da je parcela preorana i na njoj je zasejana druga kultura, pa je izlazak komisije bio neosnovan. Utvrđeno je da seme ječma koje je tužilac kupio proizvedeno 1997. godine i da je najvažniji uzrok što seme nije klijalo – kvalitet semena, budući da je zasejano u uobičajenom vremenskom periodu i da je tužilac primenio odgovarajuće agrotehničke mere. Putem nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je tužilac pretrpeo štetu u iznosu od 26.600,00 dinara. Kod takvog stanja stvari nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženika da tužiocu naknadi nastalu materijalnu štetu u iznosu od 26.600,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja pa do isplate. Naime, u toku postupka je utvrđeno da na strani tužioca nema krivice što seme ječma koje je kupio od tuženog nije niklo, jer je setvu izvršio u odgovarajuće vreme uz primenu svih potrebnih agrotehničkih mera. Stoga postoji odgovornost tuženika kao prodavca za materijalne nedostatke prodate stvari u smislu odredbe čl. 478. i 484. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 787/02 od 27.11.2002. god.)
- 520 -
OBLIGACIONO PRAVO
1243. Kupac gubi pravo na reklamaciju za primljenu neispravnu robu ako o nedostacima na toj robi nije odmah bez odlaganja obavestio prodavca. O skrivenim nedostacima na robi kupac je dužan da obavesti prodavca u roku od osam dana od saznanja za te nedostatke. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž.9865/97 od 12.03.1998. god.)
1244. Kad isporučena roba ima skrivene nedostatke koji se nisu mogli utvrditi običnim pregledom, a kupac je bez odlaganja nakon utvrđivanja nedostataka čim je to prema redovnom toku stvari bilo moguće, obavestio prodavca o tim nedostacima, tada kupac ima pravo da zatheva isporuku dodatne količine robe. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 159/94)
1245. Prodavac je odgovoran kupcu za materijalni nedostatak, bolest prodate životinje, koju je ona imala u času predaje kupcu ili se pojavila posle tog momenta ako je posledica uzroka koji je postojao pre toga, bez obzira da li je prodavac zvao za taj nedostatak. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1312/91)
1246. - 1. Kad stvar ima nedostatak, kupac je dužan da prvo traži od prodavca da nedostatak ukloni ili preda stvar bez nedostatka (neispunjenje ugovora) - 2. Ukoliko prodavac ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može tražiti da sud obaveže prodavca da ukloni nedostatak opravkom stvari, odnosno zamenom delova, ili da preda drugu stvar bez nedostataka. - 3. Kupac može tražiti ispunjenje ugovora jedino predajom druge stvari bez nedostatka samo ako se nedosttak ne može ukloniti ili je njegovo uklanjanje ekonomski neopravdano. - 4. Kad kupac traži da mu prodavac preda stvar bez nedostatka, a uklanjanje nedostatka je moguće i ekonomski opravdano, sud će obavezati prodavca da nedostatak ukloni ili preda drugu stvar bez nedostatka. - 5. Ako prodavac ne ispuni ugovor u razumnom roku, kupac može umesto ispunjenja ugovora zahtevati sniženje cene, a može izjaviti i da raskida ugovor, pošto prethodno ostavi prodavcu naknadni primeren rok za ispunjenje ugovora. - 6. U slučaju prijema druge stvari bez nedostatka, kupac nije dužan da plati naknadu za umereno korišćenje stvari sa nedostatkom. - 7. Kad je i pored uklanjanja nedostatka umanjena vrednost stvari, kupac ima pravo da traži sniženje ugovorne cene. (Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije od 29.01.1991. god.) - 521 -
OBLIGACIONO PRAVO
1247.
Kad stvar ima nedostatak kupac može tražiti ispunjenje ugovora jedino predajom druge stvari bez nedostatka, samo ako se nedostatak ne može ukloniti ili je njegovo uklanjanje ekonomski neopravdano. U slučaju predaje druge stvari bez nedostatka kupac nije dužan da plati naknadu za umereno korišćenje stvari sa nedostatkom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2831/90)
PRAVA KUPCA (Čl. 488 – 500. Zakona o obligacionim odnosima)
1248. Kupac gubi pravo da raskine ugovor zbog nedostatka stvari kad mu je nemoguće da vrati stvar ili da je vrati u stanju u kome ju je primio. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4719/97 od 13.01.1998. god.)
1249. Sniženje cene se vrši prema odnosu između vrednosti stvari bez nedostatka i vrednosti sa nedostatkom, u vreme zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1104/98 od 29.04.1998. god.)
1250. Prava kupca prema prodavcu po osnovu garantnog lista nisu uslovljena blagovremenim i urednim obaveštavanjem prodavca o nedostatku u funkcionisanju kupljene stvari i gase se po isteku jedne godine računajući od dana kada je od prodavca tražio opravku ili zamenu stvari, izuzev ako je prodavčevom prevarom bio sprečen da ih upotrebi. (Načelni stav zauzet u Saveznom sudu, 7.11.1995. god.)
1251. Kupac koji nije blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku stvari, pored gubitka prava iz člana 488. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, gubi i pravo na naknadu štete zbog povrede ugovora iz stava 2. istog člana, ukoliko mu zakonom nije izričito priznato da to pravo pod određenim pretpostavkama može ostvariti i kad prodavca nije obavestio o nedostatku. Pravo na naknadu štete koju je zbog nedostatka stvari pretrpeo na drugim svojim dobrima (član 488. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima) kupac može ostvariti prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu i kad je propustio da obavesti prodavca o nedostacima. (Načelni stav zauzet u Saveznom sudu, 7.11.1995. god.) - 522 -
OBLIGACIONO PRAVO
1252. Kada u slučaju materijalnih nedostataka na stvari kupac u parničnom postupku zahteva ostvarenje određenih prava iz člana 488. stav 1. ZOO, sud odlučuje u granicama, tužbenog zahteva. (Zaključak savetovanja u Saveznom sudu od 27.12.1992. god.)
GARANCIJA ZA ISPRAVNO FUNKCIONISANJE PRODATE STVARI (Čl. 501 – 507. Zakona o obligacionim odnosima)
1253. Sve nedostake na stvari, koja ima svojstvo tehničke robe, koji su se pojavili za vreme trajanja garantnog roka, dužan je da otkloni njen prodavac, proizvođač ili isporučilac. Ova njihova obaveza ne postoji ako dokažu da je do istih došlo tako što je stvar upotrebljavana suprotno tehničkim uputstvima i nameni. Iz obrazloženja: Stavom prvim prvostepene presude odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isporuči novo kombinovano vozilo ... " ocarinjeno sa plaćenim porezom na promet i ostalim dažbinama, kojim se tereti novo vozilo, sve o trošku tuženog, uz obavezu tužioca da preda tuženom staro vozilo ... " Stavom drugim obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 214.375,00 dinara. Obrazlažući ovo, prvostepeni sud je zauzeo stav da su u momentu nastanka kvara postojali izuzetno loši vremenski uslovi koji su se ogledali u provali oblaka, koja je prouzrokovala veliku količinu granja na kolovozu, kao i neuobičajenu količinu vode od kiše, te da je korišćenje vozila u takvim vremenskim uslovima dovelo do kvara na vozilu i da odgovornost proizvođača i prodavca postoji samo ako je kupac postupao sa tehničkim proizvodom na način kako je to navedeno u garantnom listu, te da je tužilac bio upoznat sa sadržinom garantnog lista i činjenicom da garancija ne pokriva troškove popravke vozila koji su nastali kao posledica uticaja okoline - padavina. Ovakav zaključak prvostepenog suda donet je na osnovu pogrešne ocene izvedenih dokaza. Naime, iz nalaza i mišljenja Komisije sudskih veštaka, kao i iz iskaza imenovanog sudskog veštaka, nedvosmisleno se utvrđuje da navedene vremenske prilike, a shodno izveštaju Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, nisu sprečavale redovnu upotrebu predmetnog vozila, te da - shodno uslovima iz garancije - tužilac nije imao obavezu da u takvim vremenskim uslovima ne koristi predmetno vozilo. To dalje dovodi do zaključka da je tužilac postupao sa tehničkim proizvodom na način kako je to navedeno u garantnom listu, jer istim nije bila isključena upotreba vozila u slučaju obilnih padavina, oluje ili vetra. U takvoj situaciji, a imajući u vidu takođe iskaz veštaka, kao nalaz i mišljenje Komisije veštaka, u delu u kome se navodi da ne postoji 100% zaštita od prodora vode u sistem koji usisava vazduh, te - 523 -
OBLIGACIONO PRAVO da se to može desiti pod izričito određenim uslovima (tj. da, čak i u situaciji kada se ne može utvrditi konstruktivni nedostatak, postoji mogućnost da je uzrok kvara u samoj izradi motora, jer ne postoji ni jedna proizvodnja koja isključuje mogućnost da se u izradi pojave neispravni delovi - škart, te da se to otklanja u proizvodnji tehničke kontrole i garantnim servisnim intervalom koji je upravo radi toga i ustanovljen odn. da ne postoji ništa što je 100% ispravno) - to ovaj sud smatra da tužilac osnovano potražuje isporuku novog vozila istog tipa, te da su nastupili uslovi propisani članom 501. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima: kada je prodavac neke mašine, motora, kakvog aparata ili drugih sličnih stvari, koje spadaju u tehničku robu, predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, računajući od njene predaje kupcu, kupac može, ako stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati kako od prodavca, tako i od proizvođača, da stvar opravi u razumnom roku, ili - ako to ne učini - da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno. U konkretnom slučaju, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, do opravke stvari nije došlo u razumnom roku, pa tužilac kao kupac osnovano traži predaju nove stvari koja ispravno funkiconiše. Posebno se ima u vidu da se radi o renomiranom proizvođaču automobila koji svoj renome i kvalitet izrađenih automobila, upravo štiti i cenom, te da je tužilac u celosti isplatio kupoprodajnu cenu isporučiocu i postao vlasnik predmetnog vozila. Ovaj sud je, donoseći odluku, imao u vidu i načelo savesnosti i poštenja, te činjenice da na strani vozača koji je upravljao predmetnim vozilom nije bilo krivice, zatim činjenicu da su vremenski uslovi bili takvi da nisu podrazumevali obustavljanje saobraćaja na tom delu puta, a da garantni list nije isključio upotrebu vozila prilikom padavina, oluje ili vetra, te da zaštita sistema za usisavanje vazduha nije tehnički apsolutna i da mogućnost u izradi kod pojave neispravnog dela uvek postoji. To sve upućuje na zaključak da je zahtev tužioca osnovan i da su se stekli uslovi iz člana 501. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za predaju nove stvari tužiocu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3230/11 od 07.10.2011. godine)
1254. Kupac nema pravo na zamenu vozila u smislu člana 501. i 502. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju kada korozija ne ometa ispravno funkcionisanje vozila u garantnom roku. Iz obrazloženja: Savremeni promet raznih mašina i aparata (tehničke robe) stvorio je i novi vid odgovornosti po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje prodate stvari. U praksi se ova garancija izražava kroz garantni list i odredbe ugovora o garanciji. Garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari odnosi se na svu tehničku robu, što znači i na automobile. Ova garancija predstavlja jedan vid odgovornosti za materijalne nedostatke stavri. Ova odgovornost nastaje i postoji uvek kad prodavac preda kupcu garantni list kojim tvrdi da prodata stvar ima određena svojstva i kvalitet i izražava spremnost da snosi određene negativne posledice ako se njegovo tvrđenje ne dokaže u stvarnosti. Predaja garantnog lista za prodavca može da bude zakonska obaveza, ugovorna obaveza ili trgovački običaj. Kod nas je još Zakonom o jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta proizvoda (''Službeni list SFRJ broj 2/74) i Naredbom o određivanju proizvoda koji se mogu stavljati u promet samo sa garantnim listom i tehničkim uputstvima kao - 524 -
OBLIGACIONO PRAVO i najmanjem trajanju garantnog roka (''Službeni list SFRJ broj 48/75) za čitav niz proizvoda predviđena mogućnost prodaje samo uz garantni list. Takav je slučaj i sa automobilom. Ovi znači da kod nas postoji dvojak pravni sistem u pogledu garancije za ispravno funkcionisanje prodate stvari. Pravila sadržana u navedenim pozitivnim propisima treba primenjivati kao lex specialis, za stvari na koje se oni izričito odnose, a odredbe Zakona o obligacionim odnosima treba primenjivati za sve ostale koje se prodaju sa garantnim listom. Po članu 501. Zakona o obligacionim odnosima predviđena je odgovornost prodavca i proizvođača koji prodaju tehničku robu po osnovu garantnog lista koji je predat kupcu. Taj proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje prodate stvari u toku garantnog roka, a ako stvar ne funkcioniše ispravno, kupac može od prodavca, a i od proizvođača zahtevati da stvar opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno. Ovo predviđa i član 51. pomenutog Zakona o jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta. Kupac u takvim slučajevima ima pravo da traži ponovnu antikorozivnu zaštitu, a kad je dobije u smislu čl. 503. stav 3. ZOO, on dobija novi garantni rok za koroziju i on se može pojaviti sa reklamacijom na koroziju kao funkcionalni nedostatak sve dok ne istekne rok od sedam godina na koliko je utvrđen eksploatacioni vek vozila. Kupac može po isteku garantnog roka u slučaju skrivenih nedostataka u koje spada i korozija, da traži, ali samo od prodavca, prava iz člana 488. ZOO, ako je uredno i blagovremeno obavestio prodavca o nedostatku, a nedostatak je značajan jer utiče na funkcionalnost i vek eksploatacije vozila. I po ovom članu, kupac može tražiti predaju drugog vozila, što znači ispunjenje ugovora samo ako se nedostatak može ukloniti opravkom stvari ili je njegovo uklanjanje ekonomski neopravdano. Ako je pored uklanjanja nedostatka umanjena vrednost vozila kupac ima pravo da traži sniženje ugovorene cene. Kupac ne može istovremeno da se koristi sa dva prava. Da bi kupac mogao da realizuje svoja prava iz člana 488. ZOO, potrebno je da na automobilu postoji materijalni nedostatak, a nije potrebno da na strani prodavca postoji krivica. Kad kupac realizuje neko pravo iz člana 488. ZOO, ima pravo i na naknadu štete koja može biti različita (zastoj u proizvodnji zbog kvara na mašinskom uređaju), transportni trškovi, kao i troškovi čuvanja stvari sa nedostatkom. Ako je kupac tražio raskid ugovora, pa ga ne dobije u razumnom roku, shodno odredbi člana 489. ZOO, on zadržava pravo da raskine ugovor ili da snizi cenu, sve pod uslovom da je prodavcu predhodno ostavio naknadni rok za ispunjenje ugovora (član 491. ZOO). U slučaju raskida ugovora zbog materijalnih nedostataka primenjuju se pravila sadržana u čl. 132., 523., 524.i 526. ZOO. Napomena: Ovaj pravni stav se ne primenjuje od 20.3.1995. godine kada je donet zaključak ''O odgovornosti po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje kupljenog vozila'' po kome se - odgovornost po osnovu garancije može ostvariti i zbog funkcionalnog nedostatka koji još nije nastao, ako je njegovo nastupanje neizbežno. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21.6.1993. godine sa obrazloženjem od 11.10.1993. godine)
1255. Kada se radi o kupovini tehničke robe sa garantnim listom, za njeno ispravno funkcionisanje i otklanjanje nedostataka kupac može da se obrati kako proizvođaču tako i prodavcu robe. Ako je prodavac po pravosnažnoj presudi zbog tehničke neispravnosti proizvoda morao da naknadi kupcu štetu, on se za istu može regresirati od proizvođača robe, čijom krivicom je u proizvodnji došlo do tehničke neispravnosti prodate robe. (Viši privredni sud, Pž. 5272/95 od 5.10.1995. god.) - 525 -
OBLIGACIONO PRAVO
1256. Odgovornost po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje kupljenog vozila može se ostvariti i zbog funkcionalnog nedostatka koji još nije nastao, ako je njegovo nastupanje neizbežno. Naime, ako je još u toku garantnog roka postalo jasno da se korozija na vozilu usled propusta u proizvodnom ciklusu ne može otkloniti, uz očuvanje fabričkog kvaliteta, boje i zaštite, da mana na vozilu još nije izazvala funkcionalni nedostatak, ali da će ga izvesno izazvati i pored korišćenja vozila u normalnim granicama i sa pažnjom dobrog domaćina u smislu 220. čl. 501. i 502. Zakona o obligacionim odnosima, onda nije potrebno čekati da taj funkcionalni nedostatak nastane. U tom slučaju mehanizam odgovornosti proizvođača po osnovu garancije može se ostvariti odmah, a ispunjenjem te obaveze smanjuje se šteta i racionalizuju izdaci. (Savezni sud, Gzs. 9/94)
1257. Postoji solidarna odgovornost prodavca i proizvođača kod zahteva kupca da mu se tehnička stvar koja je prodata sa garantnim listom, a ne funkcioniše ispravno, opravi u razumnom roku ili ako se to ne učini, umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno. (Okružni sud u Kraljevu, Gž. 678/91)
1258. Rok od godine dana iz člana 507. Zakona o obligacionim odnosima se računa od dana kada je kupac tražio zamenu ili opravku stvari, a ne od dana kada ga je proizvođač obavestio da ne želi da mu zameni stvar. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 1689/90)
ODGOVORNOST ZA PRAVNE NEDOSTATKE (ZAŠTITA OD EVIKCIJE) (Čl. 508 – 515. Zakona o obligacionim odnosima)
1259. Ukoliko na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isljučuje ili umanjuje kupčevo pravo (a kupac o tom pravu nije bio obavešten), kupac ima pravo na naknadu pretrpljene štete. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije pravilno identifikovao pravni osnov tužbenog zahteva. Naime, prema odredbi člana 99. stav 1. ZOO-a, odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase. Prema slovu pismenog i kod suda overenog ugovora – sporazumu o pružanju nege i pomoći, tužilja se obavezala da čuva tuženikovu majku i o njoj se brine a kao naknadu za ugovorene usluge, - 526 -
OBLIGACIONO PRAVO tuženik se obavezao da tužilji preda u svojinu tri manje parcele – šume koje čine jedan kompleks. Prema tome, obaveza tuženog nema više predmeta i ona glasi samo na predaju nepokretnosti tužilji u svojinu i državinu. Kako je jedna od tri parcele k.p. br. 1029/1 u pov. od 05,50 ha KO R…S… i u vreme zaključenja ugovora bila u svojini trećeg lica nije pravo u potpunosti isključuje tužiljino pravo i kako tuženi nije u mogućnosti da ispuni ugovor u tom delu onako kako po ugovoru glasi njegova obaveza, to bi tuženi mogao jedino da odgovara za pravne nedostatke stvari, drugim rečima prema utvrđenom činjeničnom stanju; pravni osnov po osnovu kojeg tužilja ističe svoje novčano potraživanje mogao bi proizaći samo iz prava na naknadu štete u smislu člana 510. stav 3. ZOO-a, a ne iz prava da se zahteva ispunjenje ugovora kako je to našao prvostepeni sud obavezujući tuženog da radi ispunjenja ugovora u spornom delu tužilji isplati novčanu protivvrednost onog dela nepokretnosti koji nije mogao da joj prenese u svojinu. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 317/03 od 07.03.2003. god.)
1260. Ako je kupac isplatio trećem izvesnu svotu novca da bi odustao od svog očiglednog prava, prodavac se može osloboditi svoje odgovornosti ako naknadi kupcu isplaćenu svotu i pretrpljenu štetu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su se u leto 1996. godine dogovorile da tuženi kupi od tužioca kamion marke “R…M…” za kupoprodajnu cenu od 20.000 DEM. Od ovog iznosa tuženi je isplatio tužiocu ukupno 16.150 DEM, tako što mu je odmah predao Kombajn, čija je vrednost saglasno procenjena na 11.000 DEM, posle toga, putničko vozilo marke “O…k…” uz sporazum da ono vredi 3.500 DEM, zatim mu je dao još 1.500 DEM i, potom, predao dva kubna metra drva za loženje i jedan džak šećera od 50 kg., zašto su se sporazumeli da to vredi 150 DEM, pa je tuženi ostao dužan tužiocu još 3.850 DEM. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 454, člana 467, člana 516. u vezi sa članom 124. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je između stranaka zaključen ugovor o prodaji vozila, da je tužilac predao kamion tuženom koji ga je preuzeo da bi na njemu stekao pravo svojine, ali tuženi kupac nije tužiocu prodavcu isplatio u celosti ugovorenu cenu, tako da nije ispunio svoju ugovornu obavezu, pa je tužilac ovlašćen da traži njeno ispunjenje, a tuženi da, po navedenom osnovu, isplati tužiocu dosuđeni iznos. Bez uticaja su na drugačiju odluku navodi u reviziji da je tuženom bilo poznato da u momentu kupoprodaje, tužilac nije formalno bio vlasnik vozila, jer je kamion još uvek bio registrovan na njegovog pravnog prethodnika, ali da je tužilac obećao da će pomoći tuženom oko prenosa prava vlasništva, što nije učinio, zbog čega je tuženi imao troškove odlaska kod lica na čije ime je glasila saobraćajna dozvola, te bi, u ovoj pravnoj stvari, imalo mesta primeni člana 512. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što tuženi u toku postupka nije postavio opredeljen protivtužbeni zahtev, shodno članu 189. Zakona o parničnom postupku da bi se moglo utvrđivati da li su, u konkretnom slučaju, uopšte ispunjeni uslovi iz člana 512. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i postojanje prava tuženog, po tom pravnom osnovu, povezano sa članom 515. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4462/02 od 14.12.2002. god.) - 527 -
OBLIGACIONO PRAVO
1261. Zakupac je u obavezi da, po isteku zakupa vrati zakupodavcu zakupljenu stvar bez obzira da li je zakupodavac vlasnik ili ne te zakupljene stvari. Iz obrazloženja: Ugovor o zakupu regulisan je odredbama člana 567-599. Zakona o obligacionim odnosima. Pojam ugovora određen je u članu 567. stav 1. tog zakona, prema kome se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Ugovor o zakupu koji je zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koji je zaključen (član 595. stav 1. ZOO). Međutim, član 596. stav 1. ZOO propisuje prećutno obnavljanje zakupa u slučaju kad po proteku vremena zakupac produži da upotrebljava poslovnu prostoriju, a zakupodavac se tome ne protivi. U tom slučaju, smatra se da je zaključen i ugovor o zakupu ali neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni. Ugovor o zakupu čije trajanje nije određeno, prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj, poštujući otkazni rok. Ako dužina otkaznog roka nije određena ugovorom ili posebnim zakonom on iznosi osam dana, s tim da otkaz ne može biti dat u nevreme (čl. 597. st. 1. i 2. ZOO). Iz citiranih zakonskih odredaba proizilazi da se otkaz ugovora o zakupu na “neodređeno vreme” ne može dati bez obrazloženja i bez navođenja razloga, te je za usvajanje tužbenog zahteva za iseljenje zakupca iz poslovne prostorije, dovoljno da je zakupodavac dao otkaz zakupa uz poštovanje zakonskog ili ugovorenog otkaznog roka. Ovo pravilo važi i ako je reč o ugovoru određenog trajanja koji je po proteku vremena za koje je bio zaključen “prerastao” u novi ugovor o zakupu ali neodređenog trajanja, u skladu sa članom 596. stav 1. ZOO. Za osnovanost tužbenog zahteva u ovom slučaju bitno je da se u vreme donošenja prvostepene presude stekao zakonski uslov po kom od napred navedenih osnova za iseljenje tuženog iz predmetne poslovne prostorije i predaju iste u državinu tužiocu. U takvim okolnostima nije od značaja da li je tuženi primio dopis tužioca kojim ga obaveštava da po isteku ugovorenog roka ne želi da zaključi sa tuženim novi ugovor o zakupu predmetne prostorije. Jedna od osnovnih ugovornih obaveza zakupca je da po isteku zakupa vrati zakupljenu poslovnu prostoriju zakupodavcu (čl. 585. ZOO). To znači da u sporu, tuženi ne može svoj prigovor nedostatka aktivne legitimacije uspešno zasnivati na činjenici da zakupodavac nije vlasnik zakupljene poslovne prostorije, jer njegova obaveza da po prestanku zakupa istu vrati drugoj ugovornoj strani proizilazi iz ugovora o zakupu, a ne iz prava svojine. Pitanje vlasništva prostorije je stvar odnosa zakupodavca sa trećim licem – vlasnikom iste, sa kojim zakupac nije u ugovornom odnosu. To znači, da zakupodavac može izdati u zakup i stvar koja nije u njegovoj svojini već u svojini trećeg lica, zakupac je na osnovu ugovora u obavezi da mu je po prestanku zakupa vrati. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4204/01 od 28.11.2001. god.)
1262.
Prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 645/98 od 27.05.1998. god.) - 528 -
OBLIGACIONO PRAVO
1263. - 1. Republika Srbija je pasivno legitimisana u sporu radi utvrđenja prava svojine na automobilu stečenom kupovinom od nevlasnika ako je u postupku registracije automobila kupcu osporila pravo svojine na automobilu iz bilo kog razloga. - 2. Kupcu automobila kupljenog od nevlasnika priznaće se (utvrdiće se) pravo svojine na automobilu pod uslovima iz člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i to uz istovremeno utvrđenje da je automobil kupljen od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stvarno, a ne prividno (simulovano), stavlja u promet takve stvari. - 3. Kupcu automobila kupljenog od nevlasnika dosudiće se predaja automobila oduzetog od strane nadležnog državnog organa (MUP ili carina) ako se utvrdi (tačka 2) njegovo pravo svojine na automobilu (kao prethodno pitanje ili deo glavnog zahteva) i da u vezi sa automobilom nije u toku krivični ili prekršajni postupak protiv određenog lica (pokrenuta istraga ili podignuta optužnica). - 4. Kupcu automobila kupljenog od nevlasnika dosudiće se predaja automobila oduzetog od strane nadležnog državnog organa (MUP ili carina) kao pretpostavljenom vlasniku pod uslovima iz člana 41. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa ako se utvrdi i da u vezi sa automobilom nije u toku krivični ili prekršajni postupak protiv određenog lica (pokrenuta istraga ili podignuta optužnica). - 5. Parnični sud nije nadležan da svojom odlukom obavezuje nadležni upravni organ da izvrši registraciju automobila. (Pravno shvatanje sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.02.1998. god.)
1264. U slučaju kada su ispunjeni uslovi za dobijanje odobrenja za zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, već zaključeni ugovor ne može se smatrati ništavim. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1707/98 od 08.04.1998. god.)
1265. Prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenju tim pravom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 383/97 od 09.04.1997. god.)
1266. Stranka koja nije znala da na nepokretnosti koju kupuje postoji službenost puta u korist trećeg lica ne gubi pravo na smanjenje kupoprodajne cene u roku od godinu dana od dana saznanja za postojanje prava trećeg i u roku od 6 meseci od pravnosnažnosti presude u parnici koju je treće lice pokrenulo za zaštitu svog prava. (Okružni sud u Kraljevu Gž. 688/95 od 06.11.1995. god.) - 529 -
OBLIGACIONO PRAVO
1267. Kupac ima pravo na povraćaj novca ukoliko mu usled evikcije kupljena stvar bude oduzeta i vraćena pravom vlasniku. (Okružni sud u Sremskoj Mitrovici Gž. 864/95 od 28.12.1995. god.) ISPLATA CENA (Čl. 516. – 518. Zakona o obligacionim odnosima)
1268. Odbijanje dužnika da plati cenu za robu koju je preuzeo njegov pravni prethodnik, tvrdeći pri tome da nije u pravnom odnosu sa poveriocem, je osnov za raskid ugovora o prodaji i bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 394/95)
PREUZIMANJE STVARI (Član 519. Zakona o obligacionim odnosima)
1269. Ako je kupac platio cenu unapred, a ne preuzme robu u ugovorenom roku, prodavac ne može osnovano raskinuti ugovor i povratiti uplaćenu cenu. Kupac u tom slučaju snosi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari, a nastaje i obaveza kupca da nadoknadi štetu prodavcu u visini troškova oko daljeg čuvanja stvari. (Vrhovni sud Srbije, P.Rev. 115/95 od 05.04.1995. god.)
OBAVEZA ČUVANJA STVARI ZA RAČUN SAUGOVARAČA (Čl. 520 – 522. Zakona o obligacionim odnosima)
1270. Poverilačka docnja tužioca kao kupca koji ne preuzima isporuku bez opravdanog razloga daje prodavcu, ovde tuženom, određena prava, ali ne i pravo da isporuku uopšte ne izvrši.
- 530 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom tuženog ukazuje na takve povrede. Prvostepeni sud je pravilno cenio izvedene dokaze na osnovu kojih je utvrdio odlučne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, tužilac je kao kupac sa tuženim kao prodavcem zaključio 6 ugovora o prodaji tovne junadi, u periodu 27.5.2000. - 1.10.2000. godine, uvek sa obavezom tužioca da ugovorenu cenu plati unapred, u roku od 3 dana od zaključenja ugovora, i obavezom tuženog da ugovorenu količinu junadi isporuči najkasnije u roku od četiri meseca od dana uplate. Tužilac je izvršio sve uplate, a od ugovorene količine tuženi je u periodu novembar - decembar 2000. godine isporučio 72.501 kg. junadi, a nije isporučio tada ni kasnije 46.681 kg, uz dug po posebnom ugovoru od 2.740 kg. tako da je u obavezi za 49.421 kg. na koju količinu je tužilac opredelio, a sud usvojio tužbeni zahtev. Žalbeni navodi kojima se pobija prvostepena presuda su razlozi osporavanja tužbenog zahteva u prvostepenom postupku, koje je prvostepeni sud pravilno cenio kada je našao da nisu osnovani. O raskidu ugovora zbog docnje tužioca sa uplatama ne može biti govora kod činjenice da su obe stranke postupale po ugovorima, a ne po pravilima za raskinute ugovore. Ugovori su iznova zaključivani, bez obzira na kašnjenje tužioca sa uplatama iz prethodnih ugovora, tuženi je uplate primao bez primedbi, ili njihovog vraćanja tužiocu, a svoju ugovornu obavezu je izvršavao, takođe sa docnjom. Ni docnja tužioca sa uplatama, ni docnja tuženog sa isporukama, nisu od značaja za osnovne obaveze iz ugovora, kako je i veštak pravilno utvrdio. Docnje tužioca sa uplatama bile su neznatne, bitne promene cene ne samo da nije bilo u periodu između dospele i zadocnele uplate, već su čak i ugovarane niže cene u kasnijim ugovorima u odnosu na cene iz prethodnih ugovora. Usled docnje tužioca tuženi nesumnjivo ima pravo na zateznu kamatu, eventualno i na naknadu štete koju duguje tužiocu, a koja je plaćena po ugovorenoj ceni, sa neznatnom docnjom, a u svakom slučaju unapred. Prvostepeni sud je stoga pravilno utvrdio da je tužilac kao kupac izvršio ugovornu obavezu plaćanja cene, a tuženi kao prodavac nije izvršio svoju ugovornu obavezu isporuke robe u presudom utvrđenoj količini. Poverilačka docnja tužioca kao kupca koji ne preuzima isporuku bez opravdanog razloga daje prodavcu, ovde tuženom, određena prava, ali ne i pravo da isporuku uopšte ne izvrši, kako tvrdi tuženi i u prvostepenom i u žalbenom postupku. Preuzimanje stvari - isporuke kod ugovora o prodaji uređuju odredbe čl. 519, 520. i 522. ZOO, prema kojim odredbama prodavac koji je primio cenu ne može raskinuti ugovor zbog poverilačke docnje kupca sa preuzimanjem robe, već je dužan da robu čuva, a može je i prodati, ali ne za svoj račun, već za račun kupca kome će predati dobijenu cenu, umanjenu za svoje troškove (čl. 333. ZOO), u svakom slučaju uz obaveštavanje kupca o nameravanoj prodaji. Takođe, tuženi je kao prodavac imao i pravo zadržavanja robe dok mu se ne izmire troškovi i šteta nastali poverilačkom docnjom tužioca (čl. 286. ZOO). Prvostepeni sud je, međutim, pravilno utvrdio i detaljno obrazložio ne samo da tuženi nije postupao po navedenim zakonskim odredbama, već i to da tužilac nije bio u poverilačkoj docnji. Samo dopis tuženog od 26.1.2001. godine, koji jeste nesporan, i trenutna nemogućnost tužioca da po tom dopisu preuzme junad, ne znači poverilačku docnju u smislu odredbi čl. 325. i 519. Pž. 8591/02 ZOO, u situaciji kontinuiranog poslovanja parničnih stranaka, prethodnog preuzimanja robe koju je tuženi isporučivao sa zadocnjenjem, te kod činjenice da je tužilac već ovlašćenjima za treća lica od 5.2.2001. i 28.2.2001. godine tražio isporuku, što se traži i tužbom od 6.7.2001. godine. U konkretnom slučaju, dakle, nije bilo poverilačke docnje kupca, a obaveza prodavca u pogledu isporuke, suprotno navodima tuženog ne prestaje ni u slučaju da kupac jeste u docnji, već prestaje, kako je navedeno, tek prodajom stvari za račun kupca, do čega u konkretnom slučaju nije došlo, jer je tuženi ju- 531 -
OBLIGACIONO PRAVO nad prodavao u svoje ime i za svoj račun, ni jednog trenutka ne nudeći tužiocu isplatu tako dobijene cene, bilo pre, bilo posle podnete tužbe. U ovoj parnici, bez protivtužbom istaknutog novčanog potraživanja tuženog prema tužiocu za eventualne troškove čuvanja robe, i za naknadu eventualne štete koju je tuženi trpeo dužim zadržavanjem robe, o tim pitanjima prvostepeni sud pravilno nije raspravljao, što tuženog ne sprečava da u posebnoj parnici traži naknadu novčanog iznosa koji ni u jednom trenutku nije opredelio u ovoj parnici. Sa iznetih razloga, prvostepeni sud je pravilno utvrdio odlučne činjenice u ovoj pravnoj stvari, da je tužilac platio tuženom kupljenu robu, da ugovor nije raskinut, da je tuženi svoju obavezu izvršio samo delimično, da je u obavezi da isporuči i preostalu količinu plaćene robe, pa je pravilnom primenom odredbi čl. 454. st. 1. ZOO usvojen tužbeni zahtev za isporuku robe. Suprotno navodima žalbe, iznos naveden u stavu III izreke presude ne predstavlja cenu dugovane količine junadi, već iznos koji je tužilac spreman da primi umesto isporuke (čl. 327. ZPP), relevantan za utvrđivanje vrednosti predmeta spora (čl. 40. st. 1. ZPP), ali ne i za obavezu tuženog. Prema toj vrednosti prvostepeni sud je pravilno odmerio i dosudio troškove spora, pa je na osnovu čl. 368. ZPP žalba tuženog odbijena, a prvostepena presuda je potvrđena. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž.8591/02 od 14.05.2003. god.)
NAKNADA ŠTETE U SLUČAJU RASKIDA PRODAJE (Čl. 523 – 526. Zakona o obligacionim odnosima)
1271. Kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, a stvar ima tekuću cenu, druga strana može zahtevati razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene, na dan raskida ugovora, na tržištu mesta u kojem je posao obavljen. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, tužilac i tuženi su u junu 2002. godine zaključili usmeni ugovor o kupovini suncokretove sačme sa 33% proteina, u količini od 25. tona, po ceni od 8 dinara po kilogramu, kao i avansnu uplatu kupoprodajne cene. Tužilac je kao kupac izvršio ugovorenu obavezu i dana 14.6.2002. godine uplatio tuženom iznos od 200.000,00 dinara na ime cene, te je pozivao tuženog više puta i usmeno i pismeno da mu isporuči naručenu robu, a što tuženi nije učinio, nego je dana 17.7.2002. godine vratio tužiocu uplaćeni avans od 200.000,00 dinara. Prema potvrdi Produktne berze N…S…, cena suncokretove sačme sa 33% proteina na dan vraćanja avansa iznosila je 10.275,00 dinara po kilogamu. Tužilac tužbom traži da mu tuženi plati utuženi iznos od 56.875,00 dinara na ime naknade štete koja predstavlja razliku između ugovorene cene od 8. dinara po kilogramu u vreme izvršene uplate i tekuće – berzanske cene u vreme kada je tuženi vratio tužiocu uplaćeni iznos kupoprodajne cene za ugovorenu količinu od 25 tona suncokretove sačme. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, obrazlažući svoju odluku činjenicom da je ugovor među parničnim strankama raskinut vraćanjem avansa, te da bi tužilac imao pravo, shodno članu 132. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, da traži isplatu zakonske zatezne kamate od dana kada je tuženi primio avansnu uplatu, do dana vraćanja, te da nema pravo na naknadu - 532 -
OBLIGACIONO PRAVO štete, obzirom da nije dokazao da je štetu pretrpeo. Viši trgovinski sud nalazi da je pogrešnom primenom materijalnog prava prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev. Pogrešan je stav prvostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu štete u vidu razlike između ugovorene i berzanske cene na dan vraćanja avansne uplate. Predmet ugovora među parničnim strankama je roba koja na tržištu ima tekuću cenu i koja se dnevno utvrđuje preko Produktne berze N..S... Prema članu 524. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, a stvar ima tekuću cenu, druga strana može zahtevati razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene, na dan raskida ugovora, na tržištu mesta u kojem je posao obavljen. Citirani član, kao izuzetak, u pravnoj situaciji kada predmet prodaje ima tekuću cenu, a što je konkretno slučaj, predviđa kao oblik naknade štete apstraktnu štetu. Karakteristika ove vrste štete je da se ista pretpostavlja, te da nije potrebno dokazivati da je ista pretrpljena. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, tj. da nije isporučio ugovorenu količinu suncokretove sačme i pored usmenih i pismenih poziva tužioca. Ugovorena roba ima svoju tekuću cenu koja se dnevno zvanično evidentira preko produktne berze N... S... Prema zvaničnom izveštaju berze na dan kada je tuženi vratio avans cena jednog kilograma suncokretove sačme iznosila je 10.275. dinara. Stoga tužilac ima pravo da potražuje na osnovu citiranog člana 524. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima naknadu apstraktne štete od tužioca za razliku između ugovorene cene od 8 dinara po kilogramu i tekuće berzanske cene na dan kada je ugovor među parničnim strankama raskinut vraćanjem avansne uplate, tj. 17.7. 2002. godine, a koja je iznosila 10.275. dinara. Tužilac nije bio dužan da dokazuje da je pretrpeo štetu, dokazivanjem da je u momentu vraćanja kupoprodajne cene kupio na drugoj strani istu robu u navedenoj količini, a po većoj ceni, imajući u vidu citirani član 524. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, Viši trgovinski sud je uvažio žalbu tužioca i na osnovu člana 374. tačka 4. Zakona o parničnom postupku preinačio presudu prvostepenog suda tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezao tuženog da plati tužiocu utuženi iznos od 56.875,00 dinara sa zateznom kamatom prema Zakonu o visini stope zatezne kamate od 18.7.2002. godine do isplate. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. broj 5415/03 od 11.12.2003. god.)
1272. Kupac ne može tužbom tražiti od prodavca isporuku robe ili alternativno isplatu njene kupoprodajne cene, ako alternativna obaveza ne proizlazi iz samog ugovora. Ova dva zahteva se međusobno isključuju, pa kupac mora da se opredeli da li tužbom traži izvršenje ugovora - isporuku robe ili njegov raskid zbog neizvršenja, kada može zahtevati povraćaj kupoprodajne cene i naknadu štete. (Viši privredni sud, Pž. 3314/94 od 10.10.1994. god.)
PRODAJA SA PRAVOM PREČE KUPOVINE (Čl. 527 – 533. Zakona o obligacionim odnosima)
1273. Zakonsko pravo preče kupovine ostvaruje se tužbom da se poništi, odnosno oglasi bez dejstva ugovor o prodaji i prodata nepokretnost ustupi tužiocu pod istim uslovima, uz istovremeno polaganje predujma u visini tržišne vrednosti nepokretnosti. - 533 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: "Prema članu 5. stav 1. u vezi sa članom 7. st. 1. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti ("Sl. glasnik RS", broj 42/98) suvlasnik nepokretnosti koji namerava da proda svoj suvlasnički deo dužan je da ga prethodno ponudi ostalim suvlasnicima. Ponuda mora da sadrži podatke o nepokretnosti, ceni i ostalim uslovima prodaje i mora se učiniti preporučenom pošiljkom. Ako je prodavac prodao nepokretnost, a nije je prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnijim od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može tužbom kod suda da zahteva poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda pod istim uslovima. Istovremeno sa podnošenjem ovakve tužbe, tužilac je dužan da kod nadležnog suda položi iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti u smislu člana 10. st. 1. i 3. istog zakona. Ugovor kojim je povređeno zakonsko pravo preče kupovine ne spada u kategoriju apsolutno ništavih ugovora. On važi, ali ne proizvodi pravno dejstvo prema titularu tog prava. Zato pravo preče kupovine može biti povređeno samo punovažnim ugovorom o prodaji suvlasničkog dela nepokretnosti. Izuzetak je rezervisan za ugovor koji nije zaključen u formi propisanoj Zakonom o prometu nepokretnosti, ako je nepokretnost predata kupcu u državinu (član 10. stav 4). Zakonsko pravo preče kupovine ostvaruje se pod uslovima iz člana 533. Zakona o obligacionim odnosima i člana 10. st. 1. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti, tužbom kojom se kumulativno zahteva poništaj, odnosno oglašavanje ugovora o prodaji nepokretnosti bez dejstva prema tužiocu i ustupanje prodate stvari tužiocu pod istim uslovima, uz polaganje iznosa u visini tržišne vrednosti nepokretnosti kod nadležnog suda istovremeno sa podnošenjem tužbe. Tužilja kao suvlasnik sporne nepokretnosti ima zakonom ustanovljeno pravo preče kupovine u slučaju prodaje preostalog suvlasničkog dela sporne nepokretnosti. Zahtev tužilje da je ugovor o prodaji bio ništav zbog povrede prava preče kupovine nije osnovan, jer tužilja nije, uz taj zahtev, postavila i zahtev da se sporni suvlasnički deo nepokretnosti, pod istim uslovima ustupi njoj, niti je istovremeno sa podnošenjem tužbe položila kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti ove nepokretnosti u smislu člana 10. st. 1. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Suvlasnik kao titular zakonskog prava preče kupovine ovo pravo ostvaruje kada drugi suvlasnik proda svoj suvlasnički udeo, a da ga prethodno nije ponudio drugom suvlasniku, u smislu čl. 5. i 10. Zakona o prometu nepokretnosti. U slučaju otuđenja nepokretnosti na drugi način zakonskog prava preče kupovine nema, pa tužilja neosnovano zahteva oglašavanje ugovora o poklonu suvlasničkog dela nepkretnosti koji je prvotužena naknadno učinila drugotuženoj nevažećim u odnosu na tužilju i ustupanje poklonjenog suvlasničkog udela tužilji". (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2839/01 od 16.05.2002. god.)
PRODAJA ROBE NA PROBU (Član 534. Zakon o obligacionim odnosima)
1274. Smatra se da je kupac ostao pri ugovoru, ukoliko mu je stvar predata da bi je isprobao do određenog roka, a on je ne vrati bez odlaganja po isteku roka ili ne izjavi prodavcu da odustaje od ugovora. - 534 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 17.09.1990. godine tužilac je podneo zahtev Savezu industrijskih i trgovačkih komora Emmerihu za izdavanje ATA karneta za osiguranje u vidu kaucije za dve industrijske šivaće mašine u ukupnoj vrednosti od 33.594 DEM. ATA karnet je overen pečatom tužioca, a izdat je na ime tuženog, kao kupca, i važio je do 16.09.1991. godine. Tuženi je preuzeo predmetne šivaće mašine na carinarnici Horgoš 19.09.1990. godine. Tužilac je 27.06.1991. godine tuženom ispostavio fakturu po osnovi predmetnog ATA karneta, a na ime kupovine predmetnih mašina za cenu od 33.594 DEM. Tužilac i tuženi su 09.10.1996. godine zaključili sporazum, kojim se tuženi obavezao da tužiocu isplati iznos od 32.660 DEM u roku od 15 dana od dana potpisivanja sporazuma, a po osnovu isporučenih mašina. Tuženi navedeni iznos nije platio, a mašine nije vratio tužiocu, pa je tužilac pre podnošenja tužbe opomenuo tuženog na pomenutu isplatu. Polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su delimično usvojili eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženog na plaćanje iznosa od 16.453,69 eura u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom, a odbili protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je ništav sporazum zaključen 09.10.1996. godine. Neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tuženi je od tužioca kupio na probu predmetne šivaće mašine, nije ih vratio u određenom roku, niti je tužiocu isplatio njihovu cenu. Naprotiv, tuženi je sa tužiocem zaključio sporazum 09.10.1996. godine, kojim se obavezao da će u određenom roku tužiocu isplatiti predmetni dug po osnovu isporučenih šivaćih mašina u iznosu od 32.660 DEM. Kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su primenom odredbe člana 534. stav 2. ZOO obavezali tuženog na isplatu dugovanog iznosa, sa pripadajućom kamatom. Navedenom odredbom je propisano da ako je stvar predata kupcu da bi je isprobao do određenog roka, a on je ne vrati bez odlaganja po isteku roka ili ne izjavi prodavcu da odustaje od ugovora, smatra se da je ostao pri ugovoru. Tuženi je stvari kupio na probu, pa kako ih nakon isteka vremena nije vratio, to je dužan tužiocu da isplati ugovorenu cenu. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu poslovni broj Gž. 4550/2005 od 07.02.2007. i presuda Vrhovnog suda Srbije poslovni broj Rev. 2034/2007 od 24.09.2008.)
PRODAJA SA ZADRŽAVANJEM PRAVA SVOJINE (Čl. 540, 541. Zakona o obligacionim odnosima)
1275. Prodavac zadržava pravo svojine na prodatim pokretnim stvarima do potpune isplate cene, od strane kupca. Iz obrazloženja: Po pismenom ugovoru od 5. januara 2004. godine, tužilac je prodao tuženima kao kupcima izvesnu količinu robe koju tuženi nisu platili, a jedan deo robe u iznosu od 2.169,50 dinara kupio je - 535 -
OBLIGACIONO PRAVO tuženi D. za potrebe domaćinstva tuženih, pa kako roba nije plaćena, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev usvojio u svemu kao u izreci pobijane presude, nalazeći da su oba tuženika pasivno legitimisana. Nije od značaja za obavezu tuženih okolnost da je prema čl. 5. ugovora, a u smislu čl. 540. ZOO-a, tužilac zadržao pravo svojine i posle prodaje stvari kupcu sve dok kupac cenu ne isplati u potpunosti, jer je ova odredba ugovorena u interesu prodavca, ovde tužioca, koji ima pravo da traži izvršenje ugovora, odnosno plaćanje ugovorene cene, pri čemu se – po nalaženju Okružnog suda, tuženi ne mogu osloboditi obaveze plaćanja ugovorene cene vraćanjem stvari koje su bile predmet prodaje, jer bi to značilo praktično raskid ugovora, na koji tuženi nemaju pravo. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1019/05 od 05.08.2005. god.)
PRODAJA SA OBROČNIM OTPLATAMA CENE (Čl. 542 – 551. Zakona o obligacionim odnosima)
1276. Ako je zakupodavac prodao zakupno dobro licu koje je već zakupac, a zadrži pravo da mu se do određenog roka i dalje isplaćuje zakupnina, onda se, u stvari, ugovara prodaja sa obročnom otplatom cene. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 2730/97 od 05.06.1995. god.)
RAZMENA (Čl. 552, 553. Zakona o obligacionim odnosima)
1277.
I kod ugovora o razmeni robe, ako jedna strana (tuženi) nije izvršila svoju obavezu, a znala je da je neće izvršiti, dok je druga strana (tužilac) svoju obavezu iz ugovora izvršila, ispunjeni su uslovi za raskid ugovora u smislu člana 124. i 127. Zakona o obligacionim odnosima, pa poverilac (tužilac) ima pravo da traži povraćaj onog što je dao u izvršenju spornog ugovora. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 68/94 od 05.04.1994. god.)
ZAJAM - OPŠTE ODREDBE (Čl. 557, 558. Zakona o obligacionim odnosima)
1278. Kad su stranke u vreme preuzetog zajma bile u braku i preuzeti zajam uložili u kupovinu kuće, a pozajmicu nisu vratili zajmodavcu, onda stoji solidarna obaveza oba bračna druga prema zajmodavcu, jer je u pitanju obaveza preuzeta radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 909/82) - 536 -
OBLIGACIONO PRAVO
1279. Nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da je nastupio otkazni rok za prestanak podstanarskog odnosa zaključenog na neodređeno vreme u skladu sa čl. 63. st. 3. ZSO. Naime, sporazumom stranaka je određeno da ugovor prestaje da važi sa danom kada tužilac, kao nosilac stanarskog prava, vrati tuženom, kao podstanaru, pozajmljeni novčani iznos. Pošto tužilac nije u celini ispunio obavezu u pogledu povraćaja zajma, to otkazni rok nije nastupio. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 2601/81)
OBAVEZE ZAJMOPRIMCA (Čl. 562 – 565. Zakona o obligacionim odnosima)
1280. Potraživanje zajmodavca je dospelo istekom ugovorenog roka, u slučaju kada se ugovorom o zajmu zajmoprimac obavezao da u ugovorenom roku vrati iznos novca koji je primio na zajam. Iz obrazloženja: Zakonom o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), odredbom člana 557. propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti novac, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. U smislu člana 17. a u vezi člana 262. ZOO, učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše svoje obaveze u svemu kako one glase i odgovorni su za njihovo ispunjenje. Ugovorom o zajmu tuženi se obavezao da u ugovorenom roku vrati navedeni iznos novca koji je primio na zajam, pa je potraživanje tužioca dospelo istekom ugovorenog roka i pravna zaštita mu pripada u smislu člana 557. u vezi sa članom 562. tačka 1) ZOO. Nižestepeni sudovi, odlučujući o zahtevu tužioca za kamatu, pravilno su zaključili da je osnovano potraživanje izraženo u stranoj valuti, pa su stoga pravilno, saglasno odredbi člana 277. ZOO obavezali tuženog da tužiocu na dosuđeni iznos plati kamatu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 949/2007 od 19.4.2007. godine)
1281. Suvlasnik firme, kao fizičko lice nije aktivno legitimisan za vođenje parnice radi potraživanja duga prema tuženom, već sama ta firma kao pravno lice koja je bila u pravnom odnosu sa tuženim.
- 537 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju dug je nastao na teret firme sa Kipra, pa je stoga pravilan pravni zaključak sudova nižeg stepena da u predmetnom materijalno pravnom odnosu tužilac nije aktivno legitimisan. Aktivno legitimisan za vođenje parnice radi potraživanja duga prema tuženom može biti preduzeće sa Kipra, i to u svojstvu pravnog lica koje je bilo u pravnom odnosu sa tuženim, a nikako tužilac u svojstvu fizičkog lica. Stoga je, na temelju člana 55. stav 1. i čl. 562. stav 1. ZOO, tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan odbijen, te odlučeno kao u izreci prvostepene presude. Kod takvog stanja stvari, tužilac u ovoj parnici nema aktivnu legitimaciju ni pod uslovom da su istiniti navodi u reviziji prema kojima firma sa Kipra nije mogla ustati kao tužilac u međunarodnom sporu, a protiv tužene firme “T…C…” iz B..., jer oba osnivača tih firmi nisu dala punomoćje ovlašćenoj oditorskoj kući koja je utvrdila navedena dugovanja. Neosnovano tužilac smatra da je zbog istaknutog ponašanja predstavnika tuženog stekao pravo da kao fizičko lice ostvaruje prava koje ima kao suvlasnik firme sa Kipra, iz razloga što su sva potraživanja, koja su obuhvaćena tužbenim zahtevom nastala na teret navedene Kiparske firme. Imajući u vidu napred izloženo, nema uticaja na pravilnost pobijane drugostepene odluke ni revizijski navod da se tuženi neosnovano obogatio za iznos utuženih sredstava koja su sa računa kiparske firme podizana u korist tuženog. Nosilac prava koje je predmet tužbenog zahteva iz nastalog obligaciono-pravnog odnosa je firma sa Kipra, a ne tužilac kao fizičko lice i suvlasnik te firme. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3439/04 od 14.04.2005. god.)
1282. Za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno. (Vrhovni sud Srbije, Rev.1372/98 od 28.04.1998. god.)
1283. Sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva ali je zato vezan za činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 6138/96 od 12.03.1997. god.)
1284. Dug po osnovu zajma u stranoj valuti vraća se u domaćem novcu po kursu na dan isplate. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 3674/95 od 31.08.1995. god.)
1285. Kada je novčana obaveza između državljana SFRJ ugovorena u valuti strane zemlje u kojoj je takav ugovor zaključen, u vreme dok su jedna ili oba njih na radu u inostranstvu, isplata te obaveze u SFRJ izvršiće se isplatom protivvrednosti deviza u dinarima prema kursu važećem na dan isplate. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 1355/91 od 12.06.1991. god.) - 538 -
OBLIGACIONO PRAVO
ZAKUP - OPŠTE ODREDBE (Čl. 567. i 568. Zakona o obligacionim odnosima)
1286. Zakupodavac nema obavezu čuvanja zakupčeve robe koja se nalazi u zakupljenom prostoru, pa ne snosi ni odgovornost za štetu na robi ili za njen gubitak. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je činjenično stanje prema kome su stranke zaključile Ugovor o zakupu poslovnog prostora. Tužilac se kao zakupac obavezao da plaća ugovorenu mesečnu zakupninu, a ugovor je zaključen na neodređeno vreme. Po zaključenju ugovora, tadašnji direktor tužioca i imenovani - u to vreme zaposlen kod tuženog kao magacioner, sporazumeli su se da ključevi zakupljenog prostora budu kod ovog radnika. Isti je po nalogu i ovlašćenju direktora tužioca vršio prijem i izdavanje robe tuženog iz zakupljenog prostora. U periodu od 06. - 09.05.2005. godine iz zakupljenog magacina ukradena je roba u vrednosti od 1.335.636,22 dinara. Počinilac krađe nije otkriven, a tužilac tužbom traži naknadu štete od tuženog, tvrdeći da tuženi odgovara tužiocu za robu koju je kao zakupac uskladištio u zakupljenom prostoru. Ceneći sve izvedene dokaze prvostepeni sud je utvrdio da ne postoji odgovornost tuženog za štetu nastalu zbog krađe robe tužioca, pa je tužbeni zahtev odbio. Na utvrđeno činjenično stanje – prema stavu Privrednog apelacionog suda - prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio. Naime, iz izvedenih dokaza proizlazi da ugovor koji su stranke zaključile po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o zakupu, a ne ugovor o uskladištenju, pa stoga nije ni postojala obaveza tužioca da čuva robu koju je tuženi smestio u zakupljeni magacin. Upravo suprotno, iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da je direktor tužioca dogovor postigao sa magacionerom tuženog, kome je predao ključ od magacina i zamolio ga da po njegovom telefonskom obaveštenju vrši prijem robe u taj magacin odn. da izvrši izdavanje robe a sve to iz praktičnih razloga - da direktor tužioca ne bi morao dolaziti iz svoje kancelarije u gradu. Magacioner tuženog nije ovlašćeno lice za zaključivanje ugovora u ime tuženog, niti je tuženi na takvu obavezu naknadno pristao, pa je prvostepeni sud pravilno zaključio da stranke svoj pisani ugovor o zakupu nisu naknadno usmeno izmenile dodavanjem odredbe o obavezi tuženog na čuvanje stvari tužioca. Nisu ispunjeni ni uslovi iz čl. 170. Zakona o obligacionim odnosima - da tuženi odgovara za štetu koju njegov zaposleni prouzrokuje u radu ili u vezi sa radom, jer nije dokazano da je magacioner tuženog odgovoran za krađu robe. I iz iskaza navedenog svedoka proizlazi da je prijem i izdavanje robe iz magacina vršio na prijateljskoj osnovi prema direktoru tužioca, bez ikakve novčane nadoknade. Ovakav sporazum ne može se smatrati ugovorom o uskladištenju iz kojeg bi za tuženog proizlazila obaveza čuvanja robe tj. odgovornost za štetu na robi ili njen gubitak, jer je - prema članu 730. Zakona o obligacionim odnosima - ugovor o uskladištenju teretan pravni posao jer se ostavodavac obavezuje da plaća skladištaru ugovorenu naknadu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1865/10 od 19.08.2010. godine) - 539 -
OBLIGACIONO PRAVO
1287. Zakupodavac je aktivno legitimisan da, po isteku zakupa, traži od zakupca vraćanje stvari date u zakup, bez obzira da li je istovremeno i njeno vlasnik.
Iz obrazloženja: Tuženi žalbenim navodima osporava aktivnu legitimaciju tužioca po zahtevu za povraćaj spornog prostora - garaže, zbog toga što on nije njegov vlasnik. Ovi žalbeni navodi tuženog nisu osnovani. Naime, po zahtevu za povraćaj stvari date u zakup aktivnu legitimaciju ima zakupodavac, kao učesnik obligacionopravnog odnosa - Ugovora o zakupu, po kome je stvar i data u zakup. Zbog toga zakupodavac ne mora nužno biti i vlasnik stvari koja je data u zakup, a sama činjenica da je zaključio Ugovor o zakupu čini ga aktivno legitimisan da traži ispunjenje i ugovorne obaveze vraćanja zakupljene stvari po prestanku istog ugovora. Vlasništvo na stvari, pri tom, ne utiče na njegovu aktivnu legitimaciju za ispunjenje obaveza po osnovu Ugovora o zakupu. Iz navedenih razloga, žalbeni navodi tuženog nisu osnovani odn. nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2693/2010(2) od 08.07.2010. godine)
1288. Ukoliko zakupac primi zakupljenu stvar u viđenom stanju i o eventualnim nedostacima ne obavesti zakupodavca bez odlaganja, tada gubi pravo na sniženje zakupnine. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su, u odnosu na utvrđeno činjenično stanje, pravilno zaključili da je tužbeni zahtev za isplatu duga zbog neplaćene zakupnine osnovan, a da je protivtužbeni zahtev za procentualno smanjenje zakupnine zbog izvršenih ulaganja i isplate većeg iznosa za zakupljen prostor manje površine od one koja je navedena u ugovoru o zakupu – neosnovan. Tužena-protivtužilja je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, svoj zahtev za smanjenje zakupnine zbog ulaganja u poslovni prostor mogla da ostvari samo prema zakupodavcu sa kojim je zaključila ugovor o zakupu 1990. godine, pa tužilac-protivtuženi nije u obavezi da joj isplati traženi iznos. Odredbom člana 577. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je zakupac dužan obavestiti zakupodavca bez nepotrebnog odlaganja o svakom nedostatku zakupljene stvari koji bi se pokazao u toku zakupa, osim ako zakupodavac zna za nedostatak. Imajući u vidu da zaključenjem novog ugovora o zakupu 1994. godine, tužilac-protivtuženi nije preuzeo obaveze ranijeg zakupodavca iz ugovora koji je zaključen 1990. godine, tužena-protivtužilja je izgubila pravo da zahteva sniženje zakupnine zbog manje površine zakupljene stvari. Pozivajući se na ovaj nedostatak, tužena-protivtužilja je bila u obavezi da, kao zakupac, bez nepotrebnog odlaganja, o tome obavesti zakupodavca. Kako je tužilja poslovni prostor primila u viđenom stanju i o eventualnim nedostacima u pogledu ovog nedostatka zakupljene stvari nije bez odlaganja obave- 540 -
OBLIGACIONO PRAVO stila ranijeg zakupodavca, u smislu člana 577. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, to je izgubila pravo na sniženje zakupnine na osnovu člana 578. stav 1. i člana 579. istog Zakona. Budući da tužena-protivtužilja nije tužiocu-protivtuženom platila zakupninu u utvrđenom iznosu za utuženi period, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili da je u obavezi da ovaj iznos plati, na osnovu odredbe čl. 567. i 583. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 247/2010 od 01.04.2010. godine)
1289. I onda kada nije vlasnik zakupljene stvari, zakupodavac je aktivno legitimisan za podnošenje tužbe za raskid ugovora o zakupu i predaju zakupljenih stvari u posed. Njegova aktivna legitimacija proizilazi iz ugovora o zakupu. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca - zakupodavca i raskinuli ugovor o zakupu uz obavezu zakupca da predmet zakupa preda zakupodavcu na nesmetano korišćenje, jer su utvrđene činjenice da je tuženi - zakupac prestao da plaća zakupninu. Ugovorom o zakupu – kako je predviđeno odredbom čl. 567. Zakona o obligacionim odnosima zakupodavac se obavezuje da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Prema odredbi čl. 583. istog Zakona, zakupac je dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona - kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu. Prema odredbi člana 584. ovog Zakona neplaćanje zakupnine predstavlja otkazni razlog za otkaz ugovora o zakupu. U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi iz citiranih odredbi, jer se pitanje zakupa ima raspraviti po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Naime, iz utvrđenih činjenica da su stranke zaključile ugovor o zakupu sa pravima i obavezama regulisanim u tom ugovoru, da je tuženi kao zakupac prekršio svoj ugovornu obavezu u pogledu plaćanja zakupnine, stekli su se zakonski uslovi za raskid ugovora o zakupu i predaju u posed zakupljenih stvari zakupodavcu, bez obzira što zakupodavac nije vlasnik predmetne nepokretnosti. Njegova aktivna legitimacija proizilazi iz ugovora o zakupu, a ne iz vlasništva predmetnog stana. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 285/03 od 25. 06.2003. godine)
1290. Na pravo zakupca po osnovu ugovora o zakupu ne utiče promena vlasnika zakupljene stvari.
- 541 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, između ostalog, pravilno ceni i da se nisu ispunili uslovi za određivanje predložene privremene mere ni iz razloga što je predmet tužbenog zahteva ništavost ugovora o kupoprodaji kojim se menja vlasnik navedene nepokretnosti, a sâm korisnik iste - u odnosu na koga se traži određivanje privremene mere ispražnjenjem i predajom nepokretnosti - ovu koristi po osnovu ugovora o zakupu, zaključenim sa ranijim vlasnikom - prodavcem. Kako promena vlasnika nepokretnosti ne utiče na važnost ugovora o zakupu i na prava zakupca, već samo dolazi do promene zakupodavca, to i ova činjenica ukazuje da nema osnova za određivanje predložene privremene mere, te da je stoga pravilno prvostepeni sud istu odbio pobijanim rešenjem. (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 8972/06 od 01.12.2006. godine)
1291. Pravo svojine na zakupljenom poslovnom prostoru zakupac ne može steći na osnovu izvršene adaptacije i rekonstrukcije. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: predmetna kuća, kao državna svojina, vlasništvo je Republike Srbije. Korisnik je opština V..., koja je ovaj prostor dala na korišćenje Narodnom univerzitetu "S... M…", radi obavljanja svoje delatnosti. On je ovaj prostor dao u zakup tužiocu, o čemu je zaključen ugovor 15.06.1992. godine, i to sve prostorije u niskom prizemlju. Zakupac se obavezao da pre otpočinjanja obavljanja delatnosti ovaj poslovni prostor dovede u odgovarajuće stanje prema zahtevima inspekcijskih službi, da adaptiran i uređen prostor koristi sa pažnjom dobrog domaćina, da vrši tekuće održavanje te da po prestanku važenja ovog ugovora isti preda Narodnom univerzitetu "S…M…" u ispravnom stanju i bez oštećenja. Aneksom ugovora od 08.09.1997. godine, tužilac se, kao zakupac, obavezao da plaća zakupninu i za korišćenje bašte. Tužilac je sve prostorije i opremu, uz saglasnost Narodnog univerziteta, izdao u podzakup Z. G. prema ugovoru od 26.08.1997. godine i aneksu ugovora od 28.08.1997. godine. Između zakupodavca i zakupca i podzakupca zaključen je sporazum o korišćenju i zakupu poslovnog prostora 08.09.1998. godine. Vrednost ukupno izvedenih radova na spornom objektu i radova na uređenju dvorišne letnje bašte veštačenjem je opredeljen na iznos od 876.839,96 dinara na dan 30.12.1997. godine, što predstavlja povećanje građevinske vrednosti prostora za 80 %. Veštačenjem je ustanovljeno i da se radi o klasičnoj adaptaciji i rekonstrukciji podrumski prostorija. Nižestepeni sudovi su, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo i zaključili da nisu ispunjeni uslovi da tužilac stekne svojinu na predmetnom prostoru. Tužbeni zahtev je pravilno odbijen kao neosnovan. Revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Shodno članu 581. Zakona o obligacionim odnosima, naime, a u vezi člana 5. i 8. zaključenog Ugovora o zakupu, nepokretnosti su date u zakup tužiocu s tim da troškovi investicionog i svakog drugog održavanja padaju na teret zakupca kao i da zakupac zadržava pravo da u slučaju eksproprijacije ili rušenja objekta od vlasnika traži naknadu za adaptirani deo u onom iznosu koji je vlasnik dobio od korisnika ili drugog sticaoca. Tužilac je koristio poslovni prostor isključivo kao zakupac po osnovu zaključenih ugovora o zakupu. Istovremeno, nesporno je da je tužilac adaptaciju i rekonstrukciju poslovnog prostora izvršio svojim sredstvima. - 542 -
OBLIGACIONO PRAVO Nižestepeni sudovi pravilno su zaključili da tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnim nepokretnostima jer za to nema pravni osnov, shodno čl. 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, u vezi čl. 567. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo zbog toga što se adaptacijom i rekonstrukcijom objekta ne može steći pravo svojine na zakupljenom objektu, a naročito s obzirom na svojinskopravni status predmetnih nepokretnosti i odredbe zaključenog ugovora. To što je tužilac imao odobrenje od Opštine V. za izvršenje radova na rekonstrukciji i adaptaciji predmetnih podrumskih prostorija u poslovni prostor, nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2200/2005 od 28.09.2005. god.)
1292. Zakupnina koju je utužio tužilac ne predstavlja porez po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ona je obligaciono potraživanje nastalo Ugovorom o zakupu poslovnih prostorija. Iz obrazloženja: Tužilac osporava ožalbenu presudu u stavu II izreke, kojom je odbijen deo tužbenog zahteva za isplatu kamate na neplaćenu zakupninu od dospelosti pa do utuženja tj. 25.06.2003. godine. Smatra da ima pravo na kamatu od dospelosti do isplate, a ne samo od utuženja. Žalbene razloge zasniva na odredbi člana 17. Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima i odredbi člana 75. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i na odredbi člana 568. Zakona o obligacionim odnosima. Smatra da je prvostepeni sud na osnovu ovih zakonskih propisa bio dužan da tužiocu dosudi kamatu od dospelosti do isplate na dugovane iznose zakupnine, a ne tek od utuženja. Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima odredio je u članu 17. stav 1. tačka 4. da se ostalim javnim prihodima u smislu tog zakona smatraju i prihodi od prodaje i davanja u zakup, odnosno na korišćenje nepokretnosti i pokretnih stvari u državnoj svojini. Dakle, nije sporno da je utužena zakupnina javni prihod u smislu pomenutog zakona. Međutim, zakupnina kao javni prihod ne naplaćuje se na način određen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Sl. glasnik RS”, broj 80 od 26.11.2002. godine). Predmet i sadržina ovog zakona odnose se na uređenje postupka utvrđivanja naplate i kontrole javnih prihoda na koje se taj zakon primenjuje tj. na poreski postupak, prava i obaveze poreskih obveznika, registraciju poreskih obveznika i poreska krivična dela i prekršaje. Istim zakonom obrazovana je poreska uprava kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija i ekonomije, i uređena je njena nadležnost i organizacija. Članom 2. ovog Zakona određeno je da se zakon primenjuje na sve javne prihode koje naplaćuje poreska uprava, ako drugim poreskim zakonom nije drugačije određeno, da se zakon primenjuje i na novčane kazne, kamate po osnovu dospelog a neplaćenog poreza i troškove prinudne naplate poreza, dok je članom 3. istog Zakona određeno da ako je drugim zakonom iz oblasti koje uređuje taj zakon uređeno na drugačiji način primenjuju se odredbe pomenutog zakona, te da ako ovim zakonom nije drugačije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Stranke u poreskom postupku su poreska uprava sa jedne strane, fizičko, odnosno pravno lice sa druge strane, a obaveza plaćanja poreza, obaveza obezbeđenja poreske obaveze i obaveze plaćanja sporednih poreskih davanja od strane fizičkog, odnosno pravnog lica utvrđuje se aktom poreske uprave kojim se zahteva ispunjenje poreskih obaveza. Obaveza fizičkog, odnosno pravnog lica je da - 543 -
OBLIGACIONO PRAVO u skladu sa zakonom utvrdi porez, odnosno da po odbitku naplati porez u ime poreskog obveznika, vodi propisano knjigovodstvo, podnosi poreske prijave i dostavlja ih poreskoj upravi. Poreska uprava obavlja poslove državne uprave koji se odnose na vođenje prvostepenog i drugostepenog poreskog postupka, vođenje jedinstvenog rgistra poreskih obveznika i poresko knjigovodstveno otkrivanje poreskih i krivičnih dela i prekršaja i njihovih izvršilaca, pokreće i vodi poreski prekršajni postupak, kao i druge poslove određene zakonom. Poreski obveznik je poreski dužnik – fizičko ili pravno lice i obavezan je da plati porez, odnosno sporedno poresko davanje. Obaveza plaćanja poreza predstavlja dužnost poreskog obveznika da plati utvrđeni porez pod uslovima propisanim tim zakonom i drugim poreskim zakonom. Utvrđivanje poreza je delatnost poreske uprave, odnosno poreskog obveznika koja se sastoji u izdavanju upravnog akta, odnosno u preduzimanju zakonom propisanih radnji kojima se ustanovljava postojanje pojedinačne poreske obaveze i određuje poreski obveznik, poreska osnovica i iznos poreske obaveze. Poresko rešenje o utvrđivanju poreza donosi poreska uprava na osnovu podataka iz poslovnih knjiga i evidencije poreskog obveznika i činjeničnog stanja utvrđenog u postupku kontrole u skladu sa odredbom ovog zakona. Članom 75. pomenutog zakona određeno je da se na iznos manje ili više plaćenog poreza i sporednih poreskih davanja obračunava i plaća kamata po stopi jednakoj godišnjoj eskontnoj stopi Centralne emisione banke uvećanoj za 15% poena primenom konformne metode obračuna, da se na dugovani porez i sporedna poreska davanja kamata obračunava počev od narednog dana od dana dospelosti. Iz iznetog jasno proizilazi da zakupnina koju je utužio tužilac ne predstavlja porez po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ona je obligaciono potraživanje nastalo Ugovorom o zakupu poslovnih prostorija koji je zaključen na način određen Zakonom o obligacionim odnosima u smislu čl. 567-599. Zakona o obligacionim odnosima. Na materijalno-pravni odnos stranaka ne primenjuje se odredba člana 568. Zakona o obligacionim odnosima na koju ukazuje tužilac kao žalilac. To zato što Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji nije određeno da je zakupnina porez koji utvrđuje poreska uprava i koji treba da plati tuženi zakupac kao poreski obveznik. Iz iznetih razloga ne stoje istaknuti žalbeni razlozi tužioca i njemu u smislu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na kamatu na utuženu zakupninu samo od utuženja. Prvostepeni sud je stoga dobro odlučio stavom II izsreke presude dosudom tužiocu kamate na utuženu a neplaćenu zakupninu od utuženja, a ne od dospelosti zakupnine za naplatu. Drugostepeni sud iz iznetih razloga nije mogao da uvaži izraženi pravni stav tužioca, a time i njegovu žalbu u ovom delu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž.r. 177/04 od 26.01.2004. god.)
1293. Kada zakupodavac preda zakupcu zakupljenu stvar, zakupac je obavezan da počne sa plaćanje zakupnine, bez obzira da li zakupljenu stvar koristi, jer o korišćenju zakupljenog poslovnog prostora odlučuje zakupac, a ne zakupodavac. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o zakupu zaključenog 18.02.1998. godine. Predmet ugovora o zakupu bio je poslovni prostor u ukupnoj površini 251,54 m2, utvrđeno je da je tuženi ušao u posed zakupljenog poslovnog prostora, osim u kancelariji površine 19,21 m2, te da je predmetni poslovni prostor koristio na taj način što ga je pripremao za inspekcijski pregled i u njega uneo potrebne i mašine i aparate, koje su se - 544 -
OBLIGACIONO PRAVO i u vreme davanja iskaza K. S. direktora tuženog, pred prvostepenim sudom na ročištu 7.4.2003.godine i dalje nalazila u zakupljenom poslovnom prostoru, iako je ugovor o zakupu raskinut sa 31.5.1999. godine. tuženi Tužiocu nije platio zakupninu za period od 1.3.1998. godine do 31.5.1999. godine u ukupnom iznosu od 800.000,00 dinara. Odredbom člana 567. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac svoju ugovornu obavezu predaje predmetnog poslovnog prostora izvršio. Kako tuženi nije u skladu sa članom 583. Zakona o obligacionim odnosima plaćao zakupninu tužiocu u roku određenom ugovorom, nižestepeni sudovi su pravilno obavezali tuženog da tužiocu na ime zakupnine za sporni period isplati utuženi iznos, koji je prethodno umanjen za visinu zakupnine za kvadraturu od 19,21 m2 kancelarijskog prostora, koji tuženom nije predat na korišćenje. Okolnost da tuženi u predmetnom poslovnom prostoru nije započeo proizvodnju robe, ne utičen na obavezu tuženog da tužiocu za sporni period plati zakupninu. Tužilac je svoju ugovornu obavezu predaje poslovnog prostora tuženom izvršio, te je i tuženi u smislu člana 567. st. 1. i 583. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima bio dužan da tužiocu plaća zakupninu u skladu sa ugovorom o zakupu, bez obzira na činjenicu što u zakupljenom poslovnom prostoru nije započeo proizvodnju. Kada zakupodavac preda zakupcu zakupljenu stvar, zakupac je u obavezi da počne sa plaćanjem zakupnine, bez obzira da li zakupljenu stvar koristio, jer o korišćenju zakupljenog poslovnog prostora odlučuje zakupac, a ne zakupodavac. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 262/04 od 30.09.2004. god.)
1294. Za tužbu zakupodavca za predaju stvari po isteku ugovora o zakupu nije relevantan prigovor zakupca da zakupodavac nije vlasnik stvari. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kao zakupodavac i tuženi kao zakupac zaključili su pismeni ugovor o zakupu na određeno vreme do 31.10.2003. godine, i kako je vreme na koje je zakup ugovoren istekao tuženi je u obavezi da zakupodavcu vrati stvar koja je bila predmet zakupa. Okružni sud nalazi da su bez značaja navodi o tome da zakupodavac nije vlasnik zakupljene stvari jer je to činjenica koja nema značaja i ne utiče na obavezu tuženog kao zakupca da po isteku ugovora o zakupu stvar vrati onome koji mu je stvar dao u zakup, jer su odnosi između zakupodavca i zakupca regulisani ugovorom o zakupu. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1478/04 od 29.11.2004. god.)
1295. Plaćanje zakupnine je otkazni razlog za otkaz ugovora o zakupu i zakupodavac je aktivno legitimisan za podnošenje tužbe za raskid ovog ugovora. - 545 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilac u ovom sporu je zakupodavac, a tuženi zakupac na osnovu pismenog ugovora o zakupu zaključenog 5. marta 1994. godine. Tuženi je prestao da plaća zakupninu. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev tužioca i raskinuli ugovor o zakupu uz obavezu zakupca da predmet zakupa preda zakupodavcu na nesmetano korišćenje. Odredbom člana 567. ZOO predviđeno je da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Prema odredbi člana 583. istog zakona, zakupac je dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu, dok je prema odredbi člana 584. istog zakona plaćanje zakupnine predviđeno kao otkazni razlog za otkaz ugovora o zakupu. U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi iz citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, jer se pitanje zakupa ima raspraviti po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Naime, iz utvrđenih činjenica da su stranke zaključile ugovor o zakupu sa pravima i obavezama regulisanim u tom ugovoru, da je tuženi kao zakupac prekršio svoju ugovornu obavezu u pogledu plaćanja zakupnine, stekli su se zakonski uslovi za raskid ugovora o zakupu i predaju u posed zakupljenih stvari zakupodavcu, bez obzira što zakupodavac nije vlasnik predmetne nepokretnosti. Njegova aktivna legitimacija proizilazi iz ugovora o zakupu, a ne iz vlasništva predmetnog stana. (Prema Presudi Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 285/03 od 25.06.2003. god.)
1296. Dugogodišnji zakup ne može biti osnov sticanja svojine i kada je to predviđeno ugovorom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.2042/96 od 21.05.1996. god.)
OBAVEZE ZAKUPODAVCA (Čl. 569 – 580. Zakona o obligacionim odnosima)
1297. Zakupac je ovlašćen da od zakupodavca - ako zakupljena stvar ima nedostatke koji onemogućavaju ili značajno otežavaju njeno redovno korišćenje - traži njihovo otklanjanje ili sniženje zakupnine, ali nema pravo da prestane da plaća zakupninu. Iz obrazloženja: Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilnom primenom odredaba člana 567., 584. i 585. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da su stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu zakupa koji je tužilac otkazao (jer tuženi nije ispunjavao svoje ugovorne obaveze) - obavezao tuženog da se iseli iz zakupljenog poslovnog prostora i isti preda tužiocu na dalje korišćenje. Naime, raskidom odn. otkazom Ugovora o zakupu prestao je njegov pravni osnov držanja. - 546 -
OBLIGACIONO PRAVO U slučaju da je zakupljeni poslovni prostor imao značajne nedostatke u pogledu prokišnjavanja i kanalizacije, koji su tuženom onemogućili da isti redovno koristi, on je imao pravo i mogućnost da, u smislu odredaba člana 578. Zakona o obligacionim odnosima, od zakupodavca - tužioca traži njihovo otklanjanje ili traži sniženje zakupnine. Tuženi, međutim, nije dostavio dokaze da je koristio svoja prava iz citiranog člana pre dobijanja otkaza od strane tužioca zbog neredovnog plaćanja zakupnine. Zbog toga navodi o svojstvima stvari odn. skrivenim manama stvari nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 606/11(1) od 17.02.2011. godine)
1298. Troškovi sitnih popravki zbog redovne upotrebe stvari, kao i troškovi same upotrebe - padaju na teret zakupca. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 570. stav 3. ZOO-a, troškovi sitnih popravki izazvanih redovnom upotrebnom stvari kao i troškovi same upotrebe padaju na teret zakupca. Iz tog razloga se tuženi ne može osloboditi obaveze plaćanja zakupnine zbog toga što je krečio kuću koja je bila predmet zakupa, stavio “plafonjerku” i dr. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, br. 699/06 od 07.04.2006. godine)
1299. Ugovor o zakupu, pored obligaciono-pravnog dejstva između ugovornih strana, proizvodi i apsolutno dejstvo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4809/98 od 14.01.1999. god.)
OBAVEZE ZAKUPCA (Čl. 581 – 585. Zakona o obligacionim odnosima)
1300. Za obračun visine štete po osnovu izmakle dobiti zbog neizvršenja ugovorne obaveze zakupca (odbijanja da se stvar koja je bila predmet zakupa po prestanku istog vrati zakupodavcu) merodavna je visina zakupnine koju bi zakupodavac osnovano mogao da očekuje prema redovnom toku stvari da je bio u njenom posedu tj. da mu je ista u ugovorenom roku od strane zakupca i vraćena. - 547 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu železničkog zemljišta, zaključenog 10.04.1997. godine između tužioca - kao zakupodavca, i tuženog - kao zakupca. Ugovoreno je bilo plaćanje mesečne zakupnine u navedenom iznosu, koja se uvećavala za kumulativnu stopu rasta cena na malo u Republici Srbiji. Zakupnina se, shodno članu 4. ugovora, fakturisala do petog u mesecu za tekući mesec ili za tri meseca unapred, a zakupac je bio dužan da istu plati u roku od sedam dana. Ukoliko u tom roku ne bi postupio bilo je predviđeno obračunavanje zakonske zatezne kamate. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme, sa otkaznim rokom od 30 dana, u kom roku je zakupac bio dužan da se iseli sa zakljupljenog zemljišta. Tužilac je tuženom, dopisom od 20.11.2007. godine, otkazao ugovor o zakupu sa otkaznim rokom od 30 dana. Ovaj dopis tuženi je primio 21.11.2007. godine. Po njemu nije postupio, već je nastavio sa korišćenjem zemljišta, sve do dana presuđenja. Zakupninu za period od 01.07.2006. godine do 31.12.2007. godine, do kada je bio na snazi Ugovor o zakupu, nije platio. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je tužilac, u skladu sa Ugovorom, otkazao tuženom Ugovor o zakupu, da je i nakon toga tuženi ostao u posedu predmetnog zemljišta i da ga nije vratio tužiocu. Tužilac tužbom traži isplatu navedenog iznosa na ime neplaćene zakupnine za period važenja Ugovora o zakupu i drugog navedenog iznosa na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog zemljišta. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomske struke, visina zakupnine za period od 01.07.2006. godine do 31.12.2007. godine, obračunata prema kriterijumima koji su dogovoreni Ugovorom o zakupu železničkog zemljišta, ukupno iznosi 585.876,43 dinara. U toku prvostepenog postupka tužilac nije dokazao da je do izmene ugovorene visine zakupnine došao saglasnošću volja ugovornih strana, te da je tuženom predložio da se u tom delu ugovor izmeni. Za navedeni period tuženi nije platio tužiocu zakupninu. Iznos od 1.982.128,00 dinara na ime naknade štete po osnovu izmakle koristi tužilac je opredelio u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, koji je iznose mesečne zakupnine obračunao prema cenovniku tužioca. Tuženi je tako izvršen obračun osporio navodima da je obračun štete, koja je nastala na strani tužioca, trebalo da bude izvršen u skladu sa Ugovorom o zakupu železničkog zemljišta, a ne prema cenovniku tužioca. Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tuženi dužan da plati tužiocu zakupninu za period od 01.07.2006. godine do 31.12.2007. godine, u kom periodu je bio na snazi Ugovor o zakupu železničkog zemljišta, prema uslovima koji su dogovoreni tim ugovorom, a koja ukupno iznosi 585.876,43 dinara, shodno članu 583. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nakon prestanka Ugovora o zakupu tuženi neovlašćeno koristi tuđu stvar - zemljište, pa je stoga dužan tužiocu naknaditi štetu, koja se u konkretnom slučaju ogleda u visini cene zakupnine predmetnog zemljišta, ali prema cenovniku naknade za izdavanje na privremeno korišćenje železničkog zemljišta koji formira tužilac. U vezi sa tim neosnovan je žalbeni navod tuženog u kome se ističe da se eventualna šteta treba obračunati prema kriterijumima iz ugovora, jer su ugovorne strane ugovorile takav način obračuna i samim tim isključile primenu cenovnika. Ovo stoga što je ugovor prestao da važi istekom poslednjeg dana otkaznog roka, odnosno 31.12.2007. godine, do kog roka je tuženi bio u obavezi da tužiocu preda predmetno zemljište. Kako to nije učinio, od tog momenta se neosnovano nalazi u posedu istog i dužan je da tužiocu naknadi štetu prema cenovniku tužioca, po kome su formirane visine naknade za izdavanje u zakup železničkog zemljišta, a po kojim cenama bi, da je bio u mogućnosti da raspolaže predmetnim zemljištem, tužilac predmetno zemljište i izdao u zakup. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 14242/10 od 04.11.2011. godine) - 548 -
OBLIGACIONO PRAVO
1301. Samo ako su to stranke izričito u ugovoru predvidele, ulaganja koja zakupac izvrši u uređenje zakupljenog prostora mogu se uračunati u izmirenje dugovanja po osnovu zakupnine. Iz obrazloženja: Tuženikovi navodi (da je imao velike izdatke za uređenje navedenog poslovnog prostora uzetog u zakup) nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke, već na eventualni zahtev tuženog da mu iste tužilac nadoknadi. Pravilno je, pri tome, prvostepeni sud imao u vidu da se navedeni izdaci ne mogu smatrati automatskim izmirenjem zakupnine, jer ugovornim odredbama to nije izričito predviđeno. Iz tih razloga, prvostepeni sud je, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbe materijalnog prava, donoseći pobijanu odluku kojom je tuženog obavezao da se iseli iz poslovnog prostora, s obzirom da je istekao otkazni rok po Ugovoru o zakupu. Kako u donošenju pobijane usluge nisu učinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku (iz člana 361. stav 2., o kojima ovaj Sud vodi računa po službenoj dužnosti) kao ni odredbe iz tačke 12. istog člana (na koje se poziva tuženi), jer presuda sadrži jasne razloge o odlučnim činjenicama, to se - na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku - pobijana odluka kao pravilna potvrđuje, a žalba tuženog - kao neosnovana - odbija. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 606/2011(2) od 17.2.2011. godine)
1302. Teret dokazivanja da je ugovorene radove izvršio i time izmirio dug po osnovu zakupnine je na zakupcu u situaciji kada je kao način izmirivanja naknade za korišćenje zakupljenog prostora ugovoreno izvođenje investicionih radova u opredeljenoj vrednosti. Iz obrazloženja: Suštinsko pitanje u konkretnoj pravnoj stvari je da li je za vreme trajanja zakupa tuženi izvršavao sve svoje obaveze po navedenim ugovorima i - zavisno od toga - da li je osnovan tužiočev zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu utuženog iznosa. U toku prvostepenog postupka prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, utvrđujući visinu neizmirenih obaveza po osnovu ugovora o zakupu spornog poslovnog prostora sa svim objektima, a prema odredbama ugovora. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka na koje, po njegovoj dopuni, tuženi nije imao primedbe, sud je utvrdio visinu dugovanja tuženog po osnovu ugovorene vrednosti investicionih radova u visini od 1.500.000,oo dinara, jer je na tuženom bila obaveza da - u smislu člana 220. i 223. Zakona o parničnom postupku - dostavi dokaze da je izvršio investicione radove u ugovorenoj vrednosti od 250.000,oo dinara mesečno, a što je zapravo bio način ugovaranja naknade za korišćenje zakupljenog poslovnog prostora. Budući da tuženi nije dostavio dokaze o izvođenju radova u označenom obimu tj. vrednosti, prvostepeni sud je pravilno - pri nespornoj činjenici da je tuženi bio u zakupu navedenog poslovnog prostora - tuženog obavezao da ugovorenu vrednost radova, kao visinu suštinski ugovorene zakupnine, isplati tužiocu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 605/10 od 18.02.2010. godine) - 549 -
OBLIGACIONO PRAVO
1303. Zakupac odgovara za štetu nastalu upotrebom zakupljene stvari protivno ugovoru ili njenoj nameni, bez obzira na to da li je stvar upotrebljavao on ili neko lice koje radi po njegovom nalogu. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju na kome su zasnovane presude nižestepenih sudova, tužilac je zaključio usmeni ugovor o zakupu sa Z. P. Tim ugovorom je tužilac dao Z. P. vozilo u zakup, a vozilo mu je bilo potrebno da bi prevezao stvari svoje tašte iz Nemačke u Jugoslaviju. Zakupac je angažovao tuženog da vozi, na čemu je insistirao i tužilac, jer zakupac nije imao potrebnu dozvolu za vožnju. Kod S…, na dan 17.01.1986. godine, vozilo se pokvarilo. Veštačenjem je sud utvrdio da je došlo do loma klipnjače na četvrtom cilindru te je donji deo klipnjače probio blok motora i tako oštetio ceo motor. Razlog oštećenja je taj što je došlo do zamora materijala na četvrtoj klipnjači i da ona nije pukla ne bi došlo ni do kvara vozila. U koritu motora je bilo dovoljno sveže količine ulja i dovoljno tečnosti za hlađenje motora. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužbeni zahtev usmeren ka tuženom S. V. nije osnovan. U ugovornom odnosu su bili tužilac kao zakupodavac i Z. P. kao zakupac. Prema odredbi člana 581. stav 3. ZOO zakupac odgovara za štetu nastalu upotrebom zakupljene stvari protivno ugovoru ili njenoj nameni, bez obzira na to da li je stvar upotrebljavao on ili neko lice koje radi po njegovom nalogu, podzakupac ili koje drugo lice kome je on omogućio da upotrebljava stvar. Zakupac je dužan čuvati zakupljenu stvar prema članu 585. ZOO, i po prestanku zakupa vratiti je neoštećenu. Prema tome, tuženi koji nije bio u ugovornom odnosu sa tužiocem ne može biti odgovoran ni za kvar koji se na zakupljenoj stvari desio. Tuženi nije dužan naknaditi štetu tužiocu ni po osnovu krivice u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, jer do oštećenja nije došlo radi lošeg upravljanja već, kako je utvrđeno, usled zamora materijala. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1888/01 od 14.03.2002. god.)
1304. Ugovor o zakupu koji je tužilac zaključio sa tuženim predstavlja osnov aktivne legitimacije tužioca i daje mu mogućnost da otkazuje dalje korišćenje spornih poslovnih prostorija tuženom. Ovaj sporni odnos ima se raspraviti kao obligaciono-pravni odnos, a ne kao stvarnopravni odnos u kome bi bilo relevantno da li je tužilac i vlasnik spornih poslovnih prostorija. Iz obrazloženja: Činjenično stanje: Pravni prethodnik tužioca "A... S…" iz B... formiran je na osnovu Uredbe o organizovanju delova preduzeća čije se sedište nalazi na teritoriji Republike Slovenije, Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine. Nakon formiranja pravnog prethodnika tužioca, uz saglasnost Vlade Republi- 550 -
OBLIGACIONO PRAVO ke Srbije, to preduzeće pripojeno je tužiocu. Tužilac je tako postao nosilac prava korišćenja na spornim poslovnim prostorijama. Isticanje tuženog u reviziji da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari (jer se radi o poslovnim prostorijama čiji je vlasnik izvan Republike Srbije a pitanje vlasništva nije rešeno između tužioca i preduzeća "A…" iz O...), nema značaja na pravilnost pobijane drugostepene presude. Dakle, neosnovan je navod u reviziji da tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari za iseljenje tuženog iz spornih poslovnih prostorija. Za aktivnu legitimaciju tužioca u svakom slučaju je bitno da je tužilac zaključio ugovor o zakupu sa tuženim, na osnovu koga je i legitimisan da otkazuje dalje korišćenje spornih poslovnih prostorija tuženog. Ovaj sporni odnos ima se raspraviti kao obligaciono-pravni odnos, a ne kao stvarno-pravni odnos za koji bi bilo relevantno da li je tužilac i vlasnik spornih poslovnih prostorija. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 328/99 od 03.11.1999. god.)
1305. Tužba za otkaz ugovora o zakupu deluje i kao poziv za plaćanje, pa će sud pristupiti meritornom odlučivanju i bez posebnog poziva iz člana 584. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4058/98 od 02.09.1998. god.)
1306. Zakonom nije strogo određena forma davanja otkaza ugovora o zakupu tako da se i podnošenje tužbe može smatrati otkazom, bez bilo kakve prethodne opomene. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5820/98 od 21.10.1998. god.)
1307. Zakupac je dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6143/97 od 01.04.1998. god.)
1308. Zakupodavac može upotrebljavati stvar samo onako kako je određeno ugovorom ili namenom stvari. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 483/97 od 20.05.1997. god.)
1309. Potpunom propašću zakupljene stvari nestaje predmet zakupa, kao jedan od tri bitna elementa ugovora o zakupu (zakupnina i vreme trajanja zakupa) pa time prestaje da postoji i sam ugovor o zakupu. Ukoliko bi se propast zakupljene stvari (poslovnog prostora) mogla pripisati u krivicu jednoj strani, drugoj strani ugovornici bi pripadalo pravo na naknadu materijalne štete. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.647/97 od 02.12.1997. god.) - 551 -
OBLIGACIONO PRAVO
1310. Odredbe čl. 582. i 584. ZOO koje predviđaju razloge za otkaz zakupnog odnosa, nisu jedini uslovi na osnovu kojih se može dati otkaz, jer stranke mogu ugovorom predvideti i druge razloge zbog kojih zakupodavac može otkazati ugovor o zakupu. (Viši privredni sud, Beograd Pž.842/97 od 26.02.1997. god.)
1311. Odnosi zakupodavca i zakupa rešavaju se zaključenim ugovorom o zakupu stvari. Ugovor o zakupu može zaključiti i lice koje nije vlasnik predmeta zakupa. (Viši privredni sud, Beograd Pž.1067/97 od 28.02.1997. god.)
1312. Aktivna legitimacija za podnošenje zahteva za iseljenje i predaju poslovnih prostorija proizilazi iz ugovora o zakupu u smislu čl. 585. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.395/96 od 16.10.1996. god.)
1313. Ispunjeni su uslovi za otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija, kada zakupac ne koristi poslovne prostrorije saglasno zaključenom ugovoru. Pri ovom je bez uticaja izvršena adaptacija poslovnih prostorija od zakupca. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.334/94 od 09.11.1994. god.)
PODZAKUP (Čl. 586 – 590. Zakona o obligacionim odnosima)
1314. Podzakup prestaje u svakom slučaju kad prestane zakup. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2380/97)
OTUĐENJE ZAKUPLJENE STVARI (Čl. 591 – 594. Zakona o obligacionim odnosima)
1315. Zakupac je u obavezi da zakupninu, od momenta saznanja da je neko drugo lice na zakonom propisani način postalo vlasnik stvari koja mu je predata u zakup, plaća tom licu. - 552 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Žalbenim navodima se pobija utvrđeno činjenično stanje i ističe da je presuda Trgovinskog suda, kojom je tužilac obavezan na predaju i iseljenje iz predmetnih poslovnih prostorija, irelevantna za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer predmet spora među parničnim strankama kao zakupca i zakupodavca nije utvrđivanje vlasništva na poslovnom prostoru, već odlučivanje o obavezi iz obligacionog odnosa po osnovu de facto zakupa poslovnog prostora. Žalbeni navodi nisu osnovani. Naime, Ugovor o zakupu predmetnih poslovnih prostorija (zaključen između tužioca - zakupodavca i tuženog - zakupca dana 08.06.2006. godine), prestao je da proizvodi pravno dejstvo 30.11.2008. godine, s obzirom da je tužilac pismenim putem dao tuženom otkaz ugovora sa otkaznim rokom od 60 dana. Zbog toga, nema ni obaveze iz obligacionog odnosa po osnovu zakupa poslovnog prostora, već bi eventualno samo mogla postojati obaveza na plaćanje naknade zbog korišćenja tuđe stvari u kom slučaju bi tužilac bio u obavezi da dokaže da je vlasnik predmetnog poslovnog prostora koji tuženi koristi. Međutim, s obzirom da je pravnosnažnom izvršnom sudskom presudom utvrđeno da je vlasnik predmetnog poslovnog prostora drugo pravno lice, i da je sa istim tuženi zaključio novi ugovor o zakupu predmetnog poslovnog prostora, proizilazi da na strani tužioca nema osnova za zasnivanje obligacionopravnog odnosa sa tuženim. Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da na strani tuženog nema obaveze u smislu člana 567. Zakona o obligacionim odnosima za plaćanje zakupnine, te da tužilac nije stekao svojstvo poverioca, jer je obligacionopravni odnos između parničnih stranaka prestao da postoji, pa samim tim i obaveza koja je bila predmet tog obligacionopravnog odnosa na strani tuženog, posebno imajući u vidu da se potraživanje tužioca odnosi za mesec decembar 2008. godine, te januar – februar - mart i april 2009. godine, u kom periodu se tuženi nalazi u obligacionopravnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu sa drugim pravnim licem odn. vlasnikom predmetnog poslovnog prostora. Relevantne odredbe: Ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu - član 567. Zakona o obligacionim odnosima. Zakupac je dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona onako kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu - član 583. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju otuđenja stvari koja je pre toga predata nekom drugom u zakup, pribavilac stvari stupa na mesto zakupodavca, te posle toga prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca – član 591. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ako nije drugačije ugovoreno, pribavilac stvari predate u zakup ima pravo na zakupninu počev od prvog narednog roka posle pribavljanja stvari, a ako je prenosilac primio tu zakupninu unapred dužan mu je ustupiti - član 592. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Od časa kada je obavešten o otuđenju zakupljene stvari, zakupac može isplatiti zakupninu samo pribaviocu - član 592. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, u konkretnom slučaju, pre svega, Ugovor o zakupu zaključen između parničnih stranaka je prestao da proizvodi pravno dejstvo dana 30.11.2008. godine, nakon isteka otkaznog roka od 60 dana, koji je dat tuženom kao zakupcu dana 30.09.2008. godine. Od tog dana tužilac se ne nalazi u - 553 -
OBLIGACIONO PRAVO obligacionopravnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu sa tuženim i nema pravo da zahteva isplatu zakupnine. Čak i u situaciji da nije došlo do promene vlasnika na predmetnom poslovnom prostoru tužilac bi imao pravo da zahteva samo naknadu za korišćenje tuđe stvari pod uslovom da dokaže da je vlasnik predmetnog poslovnog prostora, ali nikako i pravo da zahteva isplatu zakupnine, jer je Ugovor o zakupu prestao da proizvodi pravno dejstvo. Međutim, s obzirom da je u međuvremenu pribavilac predmetnog poslovnog prostora postalo drugo pravno lice, tako što mu je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru, to je - shodno članu 591. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - čak i da je Ugovor o zakupu ostao na snazi, stupio na mesto zakupodavca i tog momenta bi prava i obaveze iz Ugovora o zakupu počele da proizvode pravno dejstvo između njega i zakupca. Na to ukazuje i odredba člana 592. stav 1. i stav 2. istog Zakona - pribavilac stvari predate u zakup ima pravo na zakupninu počev od prvog narednog roka posle pribavljanja stvari, te - ako je prenosilac primio tu zakupninu unapred - dužan mu je ustupiti, a zakupac - shodno istom propisu - od časa kada je obavešten o otuđenju (tj. u konkretnom slučaju, o činjenici da je pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom tužiocu naloženo da izvrši predaju predmetnog poslovnog prostora vlasniku) može isplatiti zakupninu samo vlasniku. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4223/10 (2009) od 25.11.2010. godine)
1316. Kupovinom poslovnog prostora pribavilac stupa na mesto zakupodavca pa je u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu između prethodnog vlasnika i zakupca ovlašćen da otkaže ugovor o zakupu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.497/95 od 15.11.1995. god.)
1317. Novi zakupodavac stupa na mesto prethodnog zakupodavca i preuzima sva njegova prava i obaveze iz zaključenog ugovora o zakupu. Ugovor zaključen sa drugim zakupcem za vreme važenja ranijeg ugovora o zakupu, može biti poništen. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 259/94 od 10.10.1994. god.)
PRESTANAK ZAKUPA (Čl. 595 – 599. Zakona o obligacionim odnosima)
1318. Tužba zamenjuje otkaz ugovora o zakupu zaključenog na neodređeno vreme. - 554 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke 25.06.1998. godine zaključile ugovor o zakupu br. 4632, po kome je tužilac kao zakupodavac dao tuženom u zakup poslovne prostorije koje se nalaze u U… ul. 13. O… br. 2. da je Ugovor zaključen na određeno vreme od 6 meseci, da po isteku roka od 6 meseci je tuženi nastavio da koristi zakupljeni prostor, da se tužilac nije tome protivio, te da je shodno članu 596. Zakona o obligacionim odnosima zaključen nov ugovor na neodređeno vreme. U prvostepenom postupku dalje je utvrđeno da je tužilac aktivno legitimisan da traži iseljenje tuženog, da je tužilac tužbu za iseljenje podneo 28.11.2002. godine, a da prethodno tuženom nije dao otkaz ugovora o zakupu. Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje. Međutim, osnovani su navodi žalbe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prema odredbi čl. 596. ZOO kada po proteku vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja pod istim uslovima kao i prethodni. Prema navedenoj odredbi člana 596. ZOO, u konkretnoj situaciji kada je tuženi kao zakupac po ugovoru zaključenom na određeno vreme, po isteku roka na koji je ugovor o zakupu zaključen, nastavio da koristi zakupljeni poslovni prostor, a tužilac se tome nije protivio, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu na neodređeno vreme, pod istim uslovima kao i prethodni, izuzev uslova o načinu prestanka. Ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje istekom vremena na koji je zaključen, a pre isteka vremena na koji je zaključen samo iz određenih razloga, dok ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme svaka ugovorna strana može otkazati u bilo kom trenutku, ne navodeći razloge i to shodno članu 597. ZOO-a ali uz poštovanje ugovorenog, odnosno propisanog otkaznog roka. U konkretnom slučaju tužba zamenjuje otkaz ugovora o zakupu. Tužba je podneta 28.11.2002. godine, otkazni rok je istekao pre zaključenja glavne rasprave 26.12.2003. godine, pa je osnovan tužbeni zahtev tužioca za iseljenje. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7517/04 od 7.12.2004. god.)
1319. Tužba koja je podneta 20. maja 2000. godine, ima se smatrati otkazom ugovora o zakupu u smislu odredbe člana 597. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Otkaz ugovora o zakupu se daje prostom izjavom, a ne sudskom odlukom, pa je zahtev za iseljenje dovoljan za usvajanje tužbenog zahteva. Prema tome, jedino je bitno u konkretnom slučaju da su se u vreme donošenja sudske odluke stekli uslovi za otkaz ugovora o zakupu, uz poštovanje otkaznog roka. Kako je ugovor o zakupu na ovaj način prestao, to tužena nema više pravni osnov za korišćenje spornog stana, zbog čega je dužna da se iseli. (Gž. br. 10096/02 – P. br. 2995/00)
1320. Tužilac nema pravo da otkaže ugovor o zakupu koji je zaključen na određeno vreme, bez navođenja razloga obzirom da iz člana 4. nesumnjivo proizlazi da su stranke zaključile ugovor o korišćenju predmetnih prostorija u tačno određenom trajanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Prev. 401/98 od 18.08.1998. god.)
- 555 -
OBLIGACIONO PRAVO
1321. Ugovor o zakupu čije trajanje nije određeno prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj, poštujući određeni otkazni rok. (Vrhovni sud Srbije, Rev.5983/97 od 17.03.1998. god.)
1322. Ugovor o zakupu na neodređeno vreme može se otkazati u svako doba sem u nevreme. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4733/97 od 20.01.1998. god.)
1323. Ugovor o zakupu na neodređeno vreme može prestati otkazom jedne ili druge ugovorene strane, uz poštovanje određenog otkaznog roka. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 3847/97 od 12.11.1997. god.)
1324. Tužba za iseljenje iz poslovnog prostora ne zamenjuje otkaz. Da bi tužilac mogao zahtevati iseljenje tuženog iz poslovnog prostora mora prethodno u svojstvu zakupodavca dati otkaz zakupcu, uz poštovanje otkaznog roka u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.339/97 od 11.06.1997. god.)
1325. Ako su ugovorne strane ugovorom o zakupu predvidele određena ograničenja u vezi razloga za davanje otkaza zakupa poslovnih prostorija, sud je dužan utvrditi da li su za otkaz zakupa ispunjeni uslovi koji su ugovorom predviđeni. (Viši privredni sud, Beograd Pž.4282/96 od 08.10.1996. god.)
1326. Za osnovanost zahteva za iseljenje iz poslovnih prostorija bitno je da su se u vreme presuđenja stekli zakonski uslovi za otkaz ugovora o zakupu po ma kom osnovu uz poštovanje otkaznog roka. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, P. Rev. 283/95 od 28.06.1995. god.)
1327. Otkaz ugovora o zakupu datog od stečajnog upravnika proizvodi pravno dejstvo i posle zaključenog prinudnog poravnanja i obustave stečajnog postupka. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.90/95 od 07.03.1995. god.) - 556 -
OBLIGACIONO PRAVO
1328. Osnovan je zahtev zakupodavca za otkaz zakupa i ispražnjenje poslovnog prostora i ako u vreme podnošenja tužbe otkazni rok predviđen ugovorom još nije istekao, ali je istekao u toku parničnog postupka tj. pre donošenja sudske odluke. (Viši privredni sud, Beograd Pž.1933/95 od 20.04.1995. god.)
1329. Otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija se daje drugoj ugovornoj strani (zakupcu) neposredno, a ne preko suda. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 4555/95 od 07.08.1995. god.)
1330. Prestankom važenja Zakona o poslovnim prostorijama ("Sl.glasnik RS" br. 11/92) primenjuju se na zakupne odnose odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, ako ugovor o zakupu poslovnog prostora između ugovornih strana nije predvideo rok zakupnog odnosa, svaka strana može dati drugoj otkaz poštujući otkazni rok predviđen ugovorom. (Viši privredni sud, Beograd Pž.1142/95 od 22.03.1995. god.)
1331. Ako je zakupodavac otkazao ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme sa otkaznim rokom od 30 dana, on ima pravo tužbom zahtevati otkaz zakupa i iseljenje iz poslovnih prostorija, bez obzira što je zakupac ovaj poslovni prostor izdao drugom licu u pazakup. (Viši privredni sud, Beograd Pž.916/95 od 08.03.1995. god.)
1332. Kod zakupa čije trajanje nije određeno, ugovor se može otkazati bez obrazloženja i bez navođenja razloga, pa je za odluku o tužbenom zahtevu za iseljenje iz poslovnog prostora dovoljno da je tužilac dao otkaz tuženom uz poštovanje otkaznog roka. (Vrhovni sud Srbije Prev. 393/95 od 26.04.1995. god.)
1333.
Donošenjem Zakona o prestanku Zakona o zakupu poslovnih prostorija pravni odnosi nastali prema Zakonu o zakupu poslovnih zgrada i prostorija u postupku kod suda okončaće se prema odredbi člana 597. Zakona o obligacionim odnosima. (Okružni sud u Kragujevcu, Gž. 301/93)
1334.
Otkaz ugovora o zakupu poslovne prostorije može se dati samo kada se radi o zakupu na neodređeno vreme, a kada se radi o zakupu na određeno vreme podnosi se tužba radi predaje prostorije. (Okružni sud u Kraljevu, Gž. 530/91) - 557 -
OBLIGACIONO PRAVO
1335.
Zakupodavac je ovlašćen dati otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija zaključen na neodređeno vreme ne navodeći razloge za otkaz. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 600/91)
1336. Zakupac ima pravo poslovnu prostoriju da koristi samo za svrhu određenu ugovorom o zakupu i prema ostalim uslovima iz ugovora, a ako zakupac, i posle opomene od strane zakupodavca nastavi sa korišćenjem poslovne prostorije protivno ugovoru, ili joj nanosi znatniju štetu, zakupodavac može odustati od ugovora, bez obzira na ugovorne ili zakonske odredbe o trajanju zakupa. (Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 198/91)
UGOVOR O DELU - OPŠTE ODREDBE (Čl. 600 – 602. Zakona o obligacionim odnosima)
1337. Zaključenjem ugovora o delu, tužilac kao poslenik izvršava svoju ugovornu obavezu i stiče pravo da od naručioca posle traži isplatu dugovane naknade sa zakonskom zateznom kamatom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile više ugovora kojima se tužilac obavezao da opremi nameštajem poslovne prostorije tuženog u B… u ulici O...v... broj 26., a u ukupnoj vrednosti od 3.480.000,00 dinara, a tužiocu je na ime kredita od Fonda za razvoj Republike Srbije odobren iznos 3.000.000,00 dinara. Odredbom člana 4. ugovora zaključenih između parničnih stranaka predviđeno je da će se plaćanje izvršiti između parničnih stranaka predviđeno je da će se plaćanje izvršiti kreditom od strane Fonda za razvoj Republike Srbije. Prema rekapitulaciji tuženog isti je na ime opremanja poslovnih prostorija tužiocu isplatio iznos od 1.400.000,00 dinara, iznos od 1.080.000,00 dinara i iznos od 1.000.000,00 dinara i to kreditom Fonda za razvoj Republike Srbije. Tužilac je kredit koji je dobio od Fonda istom vratio, te tužiocu na ime opremanja poslovnih prostorija tuženog nije isplaćeno ukupno 3.000.000,00 dinara. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je kao poslenik svoju ugovornu obavezu opremanja nameštajem poslovnog prostora tuženog u potpunosti izvršio u skladu sa ugovorom i odredbom člana 607. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali mu tuženi, kao naručilac radova, za ovaj posao nije platio naknadu u ugovorenoj visini, već samo iznos od 480.000,00 dinara. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredaba člana 17. stav 1, 262. stav 1, čl. 124, 600. i 623. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da tužiocu isplati dugovani iznos od 3.000.000,00 dinara i to sa zakonskom zateznom kamatom, kako je opredeljeno u rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, a na osnovu odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome su nižestepe- 558 -
OBLIGACIONO PRAVO ni sudovi pravilno zaključili da se tuženi ne može osloboditi svoje ugovorne obaveze plaćanja naknade, bez obzira što je u odredbi člana 4. zaključenih ugovora predviđeno da će se plaćanje izvršiti kreditom od strane Fonda za razvoj Republike Srbije. Odredbom člana 153. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da obećanje učinjeno drugom da će treći nešto učiniti ili propustiti, trećeg ne obavezuje, a obećavalac odgovara za štetu koju bi drugi pretrpeo zbog toga što treći neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju. Jezičko tumačenje odredbe člana 4. ugovora je apsolutno jasno. Ova odredba upućuje da se obaveza tuženog, u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, mora ispuniti radnjom trećeg lica. Iz izjave o rekapitulaciji se vidi da je ta radnja trebala da predstavlja donaciju Fonda za razvoj Republike Srbije. Međutim, treće lice nije izvršilo svoju radnju, budući da je tužilac kredit primljen od strane Fonda za razvoj Republike Srbije u iznosu od 3.000.000,00 vratio. Stoga tuženi u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, kao ugovorna strana u ovom ugovornom odnosu, odgovara za štetu koja je za tužioca nastala neplaćanjem naknade za obavljeni posao u utuženom iznosu. Iz navedenih razloga neosnovani su navodi revizije da tužilac ne može tražiti ispunjenje ugovorne obaveze, a zbog toga što se u spisima nalaze knjigovodstvene isprave kojima se zatvaraju obaveze tuženog prema tužiocu, te da su ih nižestepeni sudovi pogrešno ocenili. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 171/2005 od 07.07.2005. god.)
1338. Ako jedna ugovorna strana za drugu izrađuje određene stvari od svoga materijala ima se smatrati da je zaključen ugovor o kupoprodaji. Ali, ako jedna ugovorna strana daje bitan deo materijala za izradu naručene stvari tada se radi o ugovoru o delu a ne kupoprodaji. (Viši privredni sud Pž. 5297/96 od 12.09.1996. god.)
1339. Ako vozilo koje se nalazilo na popravci bude uništeno usled požara u radionici, izvođač radova iz ugovora o delu dužan je da naknadi svu nastalu štetu vlasniku motornog vozila, ako nije postupao po pravilima struke i ako nije preduzeo sve potrebne mere obezbeđenja da ne dođe do požara i uništenja vozila. (Vrhovni sud Srbije u Beogradu, Rev. 263/84)
1340. Ako između radnika i poslodavca nije zasnovan radni odnos, već se posao obavlja po ugovoru o delu, onda potraživanje naknade zastareva u opštem roku zastarelosti. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Gzz. 142/80)
OBAVEZE POSLENIKA (Čl. 606 – 613. Zakona o obligacionim odnosima)
1341. Tužilac nije dužan da primi izvršeni posao sa nedostatkom koji ga čini neupotrebljivim, jer je to protivno cilju koji su stranke zaključenjem ugovora želele da postignu. - 559 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilac tužbenim zahtevom traži raskid ugovora zbog nedostataka na izvršenom poslu i vraćanje isplaćene naknade. Utvrđujući da je izvršenom popravkom sa navedenim skrivenim nedostacima ugovoreni posao postao neupotrebljiv, nižestepeni sudovi su odbijanjem tužbenog zahteva doneli protivrečne presude takvom činjeničnom stanju pozivajući se na odredbe čl. 618. i 619. Zakona o obligacionim odnosima, jer upravo navedene materijalno-pravne odredbe daju tužiocu za pravo da u takvim okolnostima zahteva raskid ugovora. Pravo naručioca posla da zahteva raskid ugovora zbog uočenih nedostataka nije uslovljeno njegovom prethodnom obavezom da posleniku isplati celokupnu ugovornu naknadu, jer se ovde radi o raskidu ugovora zbog neizvršenja. Tužilac nije dužan da primi izvršeni posao sa nedostatkom koji ga čini neupotrebljivim, jer je to protivno cilju koji su stranke zaključenjem ugovora želele da postignu. Iz povrede svoje ugovorne obaveze da ugovoreni posao izvrši u svemu po pravilima struke (član 607. stav 1. ZOO), tuženi ne može izvoditi pravo da zahteva isplatu ugovorene naknade za izvršeni posao koji je neupotrebljiv. U takvim okolnostima tužilac nije dužan da plati tuženom bilo kakvu naknadu, ali pošto je naknadu već delimično isplatio, tuženi je dužan da mu vrati primljenu naknadu umanjenu za vrednost koristi koju je tužilac postigao zadržavanjem ugrađenih delova menjača koji su ostali neoštećeni (član 132. ZOO), a kako se to pravilno u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gzz. 16/04 od 12.05.2004. god.)
1342. Poslenik je dužan upozoriti naručioca na nedostatke u njegovom nalogu, kao i na druge okolnosti za koje je znao ili je morao znati, a koje bi mogle biti od značaja za naručeno delo, inače će odgovarati za štetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4374/97 od 02.12.1997. god.)
1343. Angažovanje podizvođača na strani poslenika ne podrazumeva dovođenje u vezu podizvođača neposredno sa naručiocem posla, niti oslobađa poslenika od njegovih osnovnih obaveza. Kod ugovora o delu poslenik može poveriti izvršenje posle trećem licu, ukoliko ugovor nije sačinjen, s obzirom na ličnost poslenika, ali i tada odgovara naručiocu posla za blagovremeno i uredno izvršenje posla. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 624/95 od 09.01. 1996. god.)
1344. Kada je naručilac odmah nakon zaključenja ugovora isplatio izvođaču ugovorenu cenu u celosti, izvođač se ne može osloboditi obaveze izvršenja ugovorenog posla ili obaveze naknade štete, iz razloga koji su nastupili posle zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Vojvodine, Pž. 490/91 od 30.05.1991. god.) - 560 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE (Čl. 614 – 621. Zakona o obligacionim odnosima)
1345. Reklamacija se ne mora izvršiti u pismenom obliku - dozvoljava se i uvažava i usmeno data i saopštena reklamacija. Iz obrazloženja: Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa obaveze pismene reklamacije tj. reklamaciju je moguće izvršiti i usmeno pa je i takva reklamacija je moguća i dozvoljena. Teret dokazivanja (da je na navedeni način reklamacija izvršena) je na naručiocu, pa je - postupajući u smislu naloga iz navedene drugostepene odluke - prvostepeni sud cenio iskaze saslušanih svedoka i na osnovu njih utvrdio da je (s obzirom na iskaz zakonskog zastupnika tuženog) propuste u izvršenju posla uočio odmah po prijemu publikacija od tužioca, te da mu se odmah i obratio sa predlogom da pokuša nešto da ispravi. Kako do toga nije moglo doći, jer je sam tuženi bio u ugovorenim rokovima za isporuku, to je morao da prihvati isporuku tako odštampane publikacije. Dakle, bilo je usmenih razgovora oko uočenih nedostataka. Pri tome je sud imao u vidu i činjenicu da se nije moglo utvrditi (odn. da tuženi nije pouzdano dokazao) da su sudu na uvid dostavljeni primerci publikacije druge isporuke, štampani kod tužioca, jer je i prema iskazima stranaka časopis štampan kod više pravnih lica, a sam tužilac je tvrdio da navedeni dostavljeni primerci nisu štampani i povezivani kod njega. Imajući u vidu navedene utvrđene činjenice, prema stanovištu ovoga suda, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je utvrdio da tuženi nije - blagovremenom reklamacijom kvaliteta izvršene usluge - obezbedio pravo na umanjenje cene i naknadu štete prouzrokovane nekvalitetnim izvršenjem, jer je već pri prijemu robe od tužioca sam uočio vidljive nedostatke na robi, a nije ih reklamirao, i to ne samo tada, već ni pošto je roba isporučena krajnjim kupcima u inostranstvu - oktobar i novembar 2005. godine, nego tek isticanjem kompenzacionog prigovora u ovom sporu - 19.06.2006. godine. ( Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4659/10 od 25.11.2010. godine )
1346. Naručilac ima prava da raskine ugovor o delu zaključen sa poslenikom, ako ovaj u naknadnom roku ne otkloni nedostatke na izvršenom delu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, a imajući u vidu i da - prema nalazu veštaka - isporučena oprema nije imala odgovarajuće sertifikate, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi svoje - 561 -
OBLIGACIONO PRAVO ugovorne obaveze isporuke i montaže opreme za video nadzor izvršio samo delimično (od 30 montiranih kamera radi samo 12, uz značajne primedbe na kvalitet koje nije uspeo da otkloni ni po reklamacijama tužioca). Sistem video nadzora predstavlja celinu koja u konkretnoj situaciji ne može biti u funkciji niti se funkcija video nadzora postiže radom samo nekih delova, pa je pravilno stanovište prvostepenog suda da su se stekli uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja jedne ugovorne strane, shodno odredbama člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Nisu osnovani žalbeni navodi prema kojima sud nije utvrdio da li je tuženi obaveze izvršio u pretežnom delu odn. da li je neizvršenje obaveze neznatno (što bi uskratilo mogućnost raskida), kao i da li su nedostaci otklonjivi (u kom slučaju bi tužilac morao ostaviti naknadni rok za otklanjanje nedostataka). Naime, prema stanju u spisima prvostepeni sud je u toku postupka utvrđivao i pravilnom ocenom izvedenih dokaza potpuno i pravilno utvrdio te navedene relevantne činjenice kada je našao da se radi o nedostacima koje tuženi ni po pozivu tužioca nije uspeo da otkloni, a da zbog navedenih propusta sistem video nadzora, zbog delimičnog neizvršenja ili nekvalitetnog izvršenja radova od strane tuženog, nije ostvario svrhu zbog koje je ugovor i zaključen odn. radovi naručeni. Kako je pravna priroda međusobno poslovnog odnosa odn. ugovora zaključenog između stranaka, prema nalaženju ovoga Suda, ugovor o delu i kako je - postupajući u smislu člana 618. Zakona o obligacionim odnosima - naručilac uredno obavestio poslenika da izvršeni posao ima nedostatke zahtevajući od njega da iste otkloni u naknadnom primerenom roku a ovaj to nije učinio (što je utvrđeno u toku prvostepenog postupka, jer ni posle više intervencija nije otklanjanjem nedostataka obezbedio da sistem video nadzora nesmetano funkcioniše kao celina), to je sam sistem video nadzora potpuno neupotrebljiv za tužioca. Stoga su se stekli uslovi da bez ostavljanja ma kakvih daljih rokova za otklanjanje nedostataka i završetak ugovorenih radova - na osnovu člana 619. Zakona o obligacionim odnosima - tužilac raskine ugovor i zahteva naknadu štete prouzrokovane navedenim raskidom. Upravo iz tih razloga, navodi tuženog da je ispunio pretežni deo ugovorne obaveze nisu od bilo kakvog uticaja na prava tužioca na raskid ugovora - s obzirom na prirodu konkretnog ugovora, samo potpuno ispunjenje postiže svrhu zaključenja ugovora. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 416/10(2) od 18.02.2010. godine)
1347. Ako naručilac posla - kod ugovora o građenju - bez opravdanog razloga na poziv poslenika ne izvrši pregled i prijem obavljenih radova - smatra se da je rad primljen. Teret dokazivanja da su eventualno postojali opravdani razlozi zbog kojih nije izvršio pregled je na naručiocu. Iz obrazloženja: Parnične stranke su u konkretnom slučaju bile u poslovnom odnosu: tužilac kao poslenik, tuženi u svojstvu naručioca. Tužilac je izveo gipsarske radove navedene u fakturi broj 14/06 u vrednosti od 371.749,38 dinara. Tuženi je u docnji, a tokom postupka je sukcesivno isplaćivao tužiocu fakturisanu naknadu za izvedene radove, te je osporio zahtev za isplatu zatezne kamate. Naveo je da njegova obaveza nije dospela, jer konačan obračun među parničnim strankama nije sačinjen. Na drugoj strain, tužilac zasniva svoj zahtev na isplatu zatezne kamate zbog docnje u isplati računa. - 562 -
OBLIGACIONO PRAVO Ugovorom je – kako je to prvostepeni sud pravilno utvrdio - predviđeno da račun overava šef gradilišta izvođača radova, a ovaj to - nakon utvrđivanja količine i kvaliteta izvršenih radova - nije učinio. Tužilac je - ispostavljanjem i dostavljanjem korigovanog računa tuženom - pozvao tuženog na pregled i prijem fakturisanih radova i na overu računa. Relevantne odredbe: Ako naručilac na poziv poslenika da pregleda i primi izvršeni rad to ne uradi bez opravdanog razloga, smatra se da je rad primljen - član 614. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je radnik tuženog – imenovani šef gradilišta, bez opravdanog razloga, odbio da primi račun iako je za to bio ovlašćen, pa je i pravilno primenio član 614. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je dana 15.05.2006. godine rad primljen, a to je dan kada je tuženom dostavljen račun. Od tog roka počinje da teče ugovoreni rok od 30 dana za plaćanje računa. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1848/10 od 09.06.2010. godine)
1348. Odgovornost poslenika za nedostatke koji se odnose na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate povlači gubitak njegovog prava da se poziva na prekluzivne rokove iz člana 615. i 616. ZOO, čije propuštanje ima za posledicu gubitak prava na pozivanje na nedostatke obavljenog posla iz ugovora o delu. Iz obrazloženja: Iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku proizilazi da su stranke zaključile ugovor o preradi sveže višnje u maju 1999. godine. Tuženi je predao prerađenu višnju tužiocu. Tužilac nije izvršio kvalitativni i kvantitativni prijem robe, dok je preuzetu robu isporučio krajnjem kupcu. Inostrani kupac je prilikom prijema robe konstatovao da je deo robe neodgovarajućeg kvaliteta. Do oštećenja je došlo zbog greške pri utovaru robe u ambalažu različite dimenzije, zbog utovara robe koja je bila različite temperature i zbog utovara sa prekidima, što je potvrdio vozač koji je dao izjavu pred inspekcijskim organima i na osnovu ekspertize, koja je urađena prilikom prispeća robe kod inostranog dobavljača od 26.05.1999. godine. Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer je tužilac podneo tužbu po isteku roka od godinu dana od dana učinjenog obaveštenja u smislu člana 616. st. 1. ZOO. Sudovi su imali u vidu odredbu čl. 619. ZOO po kome je tužilac kao naručilac imao pravo na sniženje, naknadu ili raskid ugovora kao i pravo na naknadu štete, ali i u tom slučaju njegovo pravo prestaje u smislu čl. 616. st. 1. ZOO po isteku roka od godinu dana od učinjenog obaveštenja. Međutim, ovaj sud nalazi da u toku postupka pred prvostepenim sudom nisu raspravljanje sve činjenice od uticaja na primenu odredbe člana 617. ZOO. Prema toj odredbi poslenik se ne može pozvati na odredbu čl. 615. i 616. istog zakona kada se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu. Tužilac je tokom postupka isticao da je tuženi bio upoznat sa nedostacima posla, odnosno da mu svakako nisu mogli biti nepoznati nedostaci u pogledu neodgovarajuće ambalaže, jer nije koristio ambalažu koju mu je predao - 563 -
OBLIGACIONO PRAVO tužilac. Sem toga, iz priložene ekspertize konstatovano je da su u kamionu bile dve vrste ambalaže, da su kutije loše slagane i da je nastala šteta kao posledica nestručnog i aljkavog utovara i slaganja robe, a što je uticalo na neravnomerno hlađenje. Ukazano je da je utovar trajao dugo sa prekidima, a što je potvrdio i vozač koji je dao izjavu pred inspekcijskim organima, a što je prvostepeni sud propustio da raspravi. Stoga je potrebno u ponovnom postupku raspraviti i utvrditi da li se poslenik zbog ovih činjenica može pozvati na odredbu člana 615. i 616. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da li se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu ovde tužiocu. Ukoliko sud utvrdi da se nedostatak odnosi na činjenice koje su tuženom bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, tuženi se više ne može pozivati na prekluzivne rokove iz člana 615. Zakona o obligacionim odnosima čije propuštanje ima za posledicu gubitak prava na pozivanje na nedostatke obavljenog posla iz ugovora o delu. Dakle, ako je poslenik izgubio pravo da se pozove na rokove propisane odredbom člana 615. ZOO ima se primeniti pravilo o zastarelosti potraživanja iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica zastarevaju za tri godine. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 234/04 od 01.03.2005. god.)
1349. Pravo naručioca posla da zahteva raskid ugovora zbog uočenih nedostataka je raskid ugovora zbog neizvršenja. Iz obrazloženja: Tužilac tužbenim zahtevom traži raskid ugovora zbog nedostataka na izvršenom poslu i vraćanje isplaćene naknade. Utvrđujući da je izvršenom popravkom sa navedenim skrivenim nedostacima ugovoreni posao postao neupotrebljiv, nižestepeni sudovi su odbijanjem tužbenog zahteva doneli protivrečne presude takvom činjeničnom stanju pozivajući se na odredbe čl. 618. i 619. Zakona o obligacionim odnosima, jer upravo navedene materijalno-pravne odredbe daju tužiocu za pravo da u takvim okolnostima zahteva raskid ugovora. Pravo naručioca posla da zahteva raskid ugovora zbog uočenih nedostataka nije uslovljeno njegovom prethodnom obavezom da posleniku isplati celokupnu ugovornu naknadu, jer se ovde radi o raskidu ugovora zbog neizvršenja. Tužilac nije dužan da primi izvršeni posao sa nedostatkom koji ga čini neupotrebljivim, jer je to protivno cilju koji su stranke zaključenjem ugovora želele da postignu. Iz povrede svoje ugovorne obaveze da ugovoreni posao izvrši u svemu po pravilima struke (član 607. stav 1. ZOO), tuženi ne može izvoditi pravo da zahteva isplatu ugovorene naknade za izvršeni posao koji je neupotrebljiv. U takvim okolnostima tužilac nije dužan da plati tuženom bilo kakvu naknadu, ali pošto je naknadu već delimično isplatio, tuženi je dužan da mu vrati primljenu naknadu umanjenu za vrednost koristi koju je tužilac postigao zadržavanjem ugrađenih delova menjača koji su ostali neoštećeni (član 132. ZOO), a kako se to pravilno u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gzz. 16/04 od 12.05.2004. god.) - 564 -
OBLIGACIONO PRAVO
1350. Kada obavljeni posao ima takav nedostatak koji ga čini neupotrebljivim ili je obavljen u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, naručilac može, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostatka, raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. (Vrhovni sud Rev. 2222/97 od 14.01.1998. god.)
1351. Sniženje naknade vrši se u razmeri između vrednosti izvršenog rada bez nedostatka u vreme zaključenja ugovora i vrednosti koju bi imao u to vreme izvršeni rad sa nedostatkom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1698/98 od 22.04.1998. god.)
1352. Ako u izvršenom radu nema nedostataka naručilac nema pravo na naknadu štete od poslenika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 68/98 od 16.09.1998. god.)
1353. Kada zidar i moler (tužioci) obavljaju poslove svoga zanata na građevinskom objektu kao radnici koje angažuju izvođači ili podizvođači poslova i kada oni nisu neposredno zaključili ugovor o građenju ili ugovor o delu sa naručiocem posla, ne odgovaraju za nedostatke u građevini u smislu člana 614. Zakona o obligacionim odnosima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3920/97 od 12.11.1997. god.)
1354. Projektant odgovara za nedostatke koji se tiču solidnosti građevine, a potiču od nekog nedostatka u planu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2379/97 od 06.05.1997. god.)
1355.
Ukoliko naknada kod ugovora o delu nije propisana obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom, a ni određena ugovorom utvrdiće je sud prema vrednosti rada, prema normalno potrebnom vremenu za takav posao kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada. (Okružni sud u Kraljevu Gž. 1208/94 od 18.01.1995. god.)
1356.
U slučaju materijalnih nedostataka smrću dužnika kod ugovora o delu gase se glavna i sporedne obaveze (zaloga i jemstvo), a ne i pravo poverioca na naknadu materijalne štete od naslednika dužnika. (Okružni sud u Požarevcu Gž. 995/95 od 10.08.1995. god.) - 565 -
OBLIGACIONO PRAVO
1357.
Poslenik ima pravo na naknadu po zaključenom ugovoru o delu i u slučaju kada naručilac jednostrano bez razloga raskine ugovor. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 243/94 od 14.09.1994. god.)
1358.
Kada je naručilac odmah po zaključenju ugovora isplatio izvođaču ugovorenu cenu u celosti izvođač se ne može osloboditi obaveze izvršenja ugovorenog posla, ili obaveze naknade štete, iz razloga koji su nastupili posle zaključenja ugovora. (Vrhovni sud Vojvodine, Pž-490/91 od 30.05.1991. god.)
1359. Ako se radi o nedostatku u izvođenju građevinskih radova a koji nedostatak nije mogao ostati izvođaču nepoznat izvođač radova se ne može pozvati na odredbe čl. 615 i 616. ZOO, da ga naručilac - investitor nije o ovim nedostacima blagovremeno obavestio. Investitor ne gubi pravo da traži uklanjanje takvih nedostataka koji su izvođaču bili poznati odnosno nisu mu mogli ostati nepoznati (čl. 617. ZOO). (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 4280/86 od 14.12.1986. god.)
KAD JE NARUČILAC DAO MATERIJAL (Čl. 626. Zakona o obligacionim odnosima)
1360. Da bi postojala obaveza izvođača da upozori naručioca na pogrešan izbor materijala, ovaj ga mora upoznati sa namenom naručenog dela. Iz obrazloženja: Tužilac je, prema nalazu veštaka, izradio opremu od materijala koji je označen u pozivu na ponudu tuženog i koji je - s obzirom na tu ponudu i zaključeni ugovor - i ugovoren među strankama. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac svoju ugovornu obavezu ispunio u potpunosti i to na ugovorom predviđeni način, pa i od materijala koji je bio ugovoren. Pitanje odgovornosti tužioca za nastale promene na materijalu odn. njegovu obavezu da kao savesni i stručni poslenik ukaže tuženom na pogrešan izbor materijala, a na šta se tuženi i u žalbi poziva, ne može biti osnov za obavezivanje tužioca u konkretnom slučaju, jer je prema nalazu veštaka do oštećenja na materijalu došlo usled nenamenskog korišćenja opreme za mešanje soli i vode (umesto za mešanje šećera i vode), za šta je predmetna oprema po svojim svojstvima namenjena, a što je direktno i prouzrokovalo promene na materijalu od koga je ista i izrađena. Stoga, da je tuženi izričito naglasio da mu je navedena oprema potrebna za mešanje soli i vode, tu- 566 -
OBLIGACIONO PRAVO žilac bi kao dobar privatnik imao obavezu da ukaže tuženom da materijal ugovorenog kvaliteta ne odgovara nameni opreme. Međutim, kako je naznačena namena bila mešanje šećera i vode, a prema nalazu i izjašnjenju veštaka ugovoreni materijal je adekvatan za takvu namenu, to nije postojala obaveza niti razlog da tužilac ukazuje na pogrešan izbor kvaliteta materijala pri izradi opreme. Samim tim, nema ni njegove odgovornosti za promene koje su se na materijalu odn. opremi dogodile njenim korišćenjem za mešanje soli i vode, pa time ni razloga za usvajanje zahteva tuženog po protivtužbi ni u pogledu primarnog zahteva ni u pogledu eventualnog zahteva formiranog i kao kompenzacioni prigovor. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3445/10(2) od 16.09.2010. godine)
UGOVOR O GRAĐENJU - OPŠTE ODREDBE (Čl. 630 – 639. Zakona o obligacionim odnosima)
1361. Kada je ugovorena fiksna cena za izvođenje građevinskih radova nema mesta revalorizaciji iznosa duga po neplaćenoj privremenoj situaciji. U toj situaciji izvođač radova ima pravo samo na zateznu kamatu, zbog docnje investitora u isplati naknade za izvedene radove. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tužilac i tuženi su bili u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu ugovora o građenju broj 1085 od 23.12.1994. godine; 452. od 12.4.1995. i broj 31. od 19.8.1995. godine. Prema navedenom ugovoru tuženi je naručilac a tužilac izvođač vodoinstalaterskih i montažerskih radova na objektu Dečije bolnice u N… S... Pogrešno je međutim, pri veštačenju od strane veštaka finansijske struke visina duga tuženog utvrđena revalorizacijom ugovorenog iznosa cene za izvršene poslove na dan 31.12.1996. godine kao dan obavljenog veštačenja jer je prema odredbama ugovora među strankama cena ugovorena fiksno bez ikakvih mogućnosti povećanja iste. Stoga, nije bilo pravnog osnova za revalorizaciju iznosa duga po situaciji broj 23. za osmi mesec 1995. godine od 29.9.1995. već je dug morao biti utvrđen na osnovu fiksno ugovorenih jediničnih cena i količine i obima izvedenih radova i umanjen za uplaćeni iznos. Na tako utvrđeni dug (bez ma kakve revalorizacije) tužiocu pripada zatezna kamata od dana nastanka tuženikove docnje u smislu člana 324. Zakona o obligacionim odnosima a na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima pa je stoga u navedenom smislu označenim nalazom veštaka mogao biti utvrđen samo dug obračunat po fiksnim cenama i datum dospeća istog, a sud je samo tako opredeljeni i utvrđeni iznos mogao dosuditi uz zakonsku zateznu kamatu od dana dospeća do isplate. Pogrešna primena materijalnog prava kojom je visina duga tuženog po osnovu članova 630. i 262. Zakona o obligacionim odnosima utvrđena u visini revalorizovanog dugovanog iznosa, iako su cene ugovorene fiksno, uslovila je da relevantne činjenice za donošenje odluke u ovom sporu ne budu utvrđene putem adekvatnog veštačenja veštaka finansijske struke pa stoga i sama presuda, ne sadrži razloge o - 567 -
OBLIGACIONO PRAVO istim odlučnim činjenicama - visini duga utvrđenog na bazi fiksno ugovorenih jediničnih cena i količine izvedenih radova, i dospeća navedene obaveze te je stoga ista doneta uz apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 254. st. 2. tač. 14. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenih razloga pobijana presuda se ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak shodno čl. 369. Zakona o parničnom postupku. U ponovnom postupku prvostepeni sud će dopunskim veštačenjem utvrditi visinu dugovanja tuženog po osnovu citiranog ugovora koji su osnov međusobnog poslovnog odnosa stranaka, na bazi fiksno ugovorene jedinične cene i količini izvedenih radova te će utvrditi dospeće tako utvrđene obaveze tuženog, a potom doneti novu odluku o tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 6652/02 od 07.02.2003. god.).
1362. Nastupanjem poverilačke docnje gubi se pravo na obračun klizne skale. Klizna skala se može priznati i obračunati samo za deo neavansiranih radova za vreme do isteka ugovorenog roka gradnje, odnosno za deo vrednosti radova plaćenih u docnji. Iz obrazloženja: Nižestepenim presudama je usvojen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 14.787.468,70 dinara. Taj iznos predstavlja naknadu za građevinsko zanatske radove koje je izveo tužilac za račun tuženih po osnovu ugovora o građenju od 20.6.1985. godine. Međutim, iz razloga prvostepene presude ne vidi se koliko je iznosila ukupna vrednost ugovorenih radova, da li su isti izvedeni u ugovorenom roku i da li su i u kom iznosu plaćeni, odnosno koji radovi su i u kom iznosu ostali neizmireni. To su odlučne činjenice koje su od uticaja na ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva. Na postojanje tih propusta ukazano je u žalbi tuženog prvog reda. Međutim, ovi žalbeni navodi nisu cenjeni od strane drugostepenog suda. Sledom rečenog, osnovano se u reviziji ukazuje da su odluke nižestepenih sudova zahvaćene bitnom povredom iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. To su razlozi zbog kojih je saglasno odredbi člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci. U nastavku postupka otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. U tom cilju utvrdiće se vrednost ugovorenih radova, datum izvršenja istih i da li su i u kom iznosu izvedeni radovi plaćeni. Osim toga, u cilju pravilnog presuđenja ovog spora mora se raspraviti da li je i koje radove tužilac izveo u docnji i da li su i u kom iznosu tuženi platili ugovorenu naknadu u docnji. Saglasno tome utvrdiće se i pravo tužioca na razliku u ceni vodeći računa da se nastupanjem poverilačke docnje gubi pravo na obračun klizne skale. Klizna skala se može priznati i obračunati samo za deo neavansiranih radova za vreme do isteka ugovorenog roka gradnje, odnosno za deo vrednosti radova plaćenih u docnji u periodu od njihovog dospeća do datuma isplate. Na taj način utvrdiće se u kom procentu su tuženi isplatili izvedene radove tužiocu, a potom preračunati sadašnja vrednost istih i shodno procentu neizmirenog duga odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. broj 761/01 od 27.03.2002. god.) - 568 -
OBLIGACIONO PRAVO
1363. Izvođač radova ima pravo da potražuje isplatu nastale razlike usled povećanog obima radova, kada je imao saglasnost naručioca za odstupanje od projekta, odnosno povećanog obima radova. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev.513/96 od 16.10.1996. god.)
1364. U slučaju da izvođač nije izveo sve predviđene radove iz ugovora, a naručilac je platio predviđenu sumu za ugovorene radove unapred, postoji obaveza izvođača da plati naručiocu štetu zbog manje izvedenih radova. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.614/96 od 30.10.1996. god.)
1365. Za vreme docnje u plaćanju novčane obaveze poverilac ima pravo na naknadu štete obračunatu prema razlici između indeksa rasta cena na malo za vreme docnje, umanjeno za naplaćenu kamatu, a tu štetu poverilac u takvoj situaciji može obračunati i prema rastu, cena na malo za vreme docnje u plaćanju. Kad se radi o zadocnjenju u plaćanju cene za izvršene građevinske usluge tada bi tužilac tu štetu mogao obračunati i prema rastu cena na malo za radove koje je izvodio od dana dospelosti za plaćanje do dana plaćanja, odnosno do dana donošenja prvostepene presude. Tužilac tu štetu ne bi mogao obračunati samo prema indeksu rasta jednog od materijala koji je korišćen u izvođenju spornih radova (npr. cementa), već prema indeksu rasta cene radova koje je izvodio, uključujući cene materijala i cene radne snage. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 244/95 od 07.06.1995. god.)
1366. Ako je izvođač bez pismene saglasnost naručioca radova izveo radove koji nisu bili ni projektirani niti ugovoreni, nema pravo na povećanje cena za vrednost radova izvršenih bez saglasnosti, osim ako se radi o radovima koji su bili nužni za stabilnost objekta, ili koji su bili hitni zbog sprečavanja nastanka štete. (Vrhovni sud Vojvodine, Novi Sad Pž. 692/90 od 19.10.1990. god.)
1367. Da bi naručilac sačuvao svoja prava u odnosu na izvođača i projektanta u vezi s nedostacima građevine koji se tiču solidarnosti, mora ih obavestiti o utvrđenim nedostacima u prekluzivnom roku od šest meseci od dana kada je nedostatak ustanovljen. (Vrhovni sud Vojvodine, N.Sad,Pž.44/89 od 16.02.1989. god.)
1368. Ako je do zakašnjenja u izvođenju ugovorenih radova došlo krivnjom naručioca, izvođač ima pravo na razliku u ceni, na temelju odredbe čl. 637. ZOO i za vreme posle ugovorenog roka završetka radova. - 569 -
OBLIGACIONO PRAVO Za pravo izvođača da potražuje razliku u ceni za vreme zakašnjenja u izvođenju koje je skrivio naručilac, nije bitno što stranke pismenim ugovorom nisu produžile prvobitno ugovoreni rok završetka radova. (Vrhovni sud Vojvodine, N.Sad, Pž.510/89 od 23.08.1989. god.)
1369. Ako su stranke ugovorom o građenju ugovorile fiksnu cenu koju je naručilac kao avans u celosti isplatio izvođaču prije početka izvođenja radova, tada izvođač nema pravo na razliku u ceni, bez obzira na to što je od početka do ugovorenog roka završetka radova došlo do povećanja cene za više od 10 procenata. (Vrhovni sud Vojvodine, N.Sad, Pž.542/87 od 10.02.1988. god.)
1370. Ako je usled promenjenih okolnosti došlo do povećanja cena građenja za više od 10 procenata, i pored ugovorenih fiksnih cena izvođač ima pravo da traži razliku u ceni ali samo u onom iznosu koji prelazi vrednost od 10 procenata izvedenih radova (čl. 637. st. 1. i 2. ZOO). (Viši privredni sud, Beograd Pž. 1963/87 od 27.02.1987. god.)
1371. Zastarelost potraživanja za izvršene građevinske radove računa se od izvršnog konačnog obračuna. Ako konačni obračun nije izvršen onda se smatra da je zastarelost počela teći u primerenom roku kada je konačni obračun trebalo izvršiti. (Viši privredni sud, Beograd Pž.1021/87 od 27.02.1987. god.)
1372. Odredba člana 637. Zakona o obligacionim odnosima imperativne je prirode, te stranke u ugovoru o građenju ne mogu isključiti pravo izvođača na razliku u ceni koja prelazi 20 procenata od ugovorene vrednosti radova. (Vrhovni sud Vojvodine, N.Sad Pž. 27/86 od 10.04.1986. god.)
1373.
Bez obzira što se spor vodi između domaćih organizacija udruženog rada za dug po osnovu naplate građevinskih radova koji su izvedeni u inostranstvu, poverilac ima pravo da saglasno ugovoru traži naplatu duga u devizama shodno odredbi čl. 100. Zakona o deviznom poslovanju ("Sl.list SFRJ" br. 66/85). (Viši privredni sud,Beograd Pž.4250/86 od 17.12.1986. god.)
1374.
Kada je izvođač radova obavešten od naručioca radova o nedostacima u radovima koje je izvođač poverio proizvođaču, izvođač, da bi sačuvao svoje pravo na naknadu od proizvođača, dužan je - 570 -
OBLIGACIONO PRAVO obavestiti ga o postojanju nedostataka u roku od dva meseca računajući od dana kada je on samobavešten od naručioca o tim nedostacima. (Vrhovni sud Vojvodine, N.Sad, Pž. 397/85 od 04.09.1985. god.)
1375.
Činjenica što je projektant izradio projekte koji su odobreni od nadležnog organa, ne oslobađa obaveze izvođača da solidarno sa projektantom odgovara za nedostatke u izvedenim radovima, jer je i izvođač kao specijalizovana organizacija, bio dužan da ukaže investitoru na nedostatke i propuste u izrađenom projektu. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 3818/85 od 30.10.1985. god.)
1376.
Ugovor o izgradnji stana predstavlja ugovor o građenju na koji se shodno primenjuju odredbe ugovora o delu a ne ugovora o prometu nepokretnosti, te za njegovu punovažnost nije potrebno da potpisi ugovornih stranaka budu overeni kod suda. Overa potpisa ugovornih strana u smislu člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti ("Sl.glasnik SRS" br. 15/74) je potrebna kod ugovora o kupoprodaji odnosno prometa nepokretnosti a ne ugovora o građenju. (Viši privredni sud, Beograd Pž.268/81 od 01.01.1981. god.)
1377.
Pravno dejstvo ponude za zaključenje ugovora o građenju koja je učinjena u formi prikupljanja ponuda koju predviđa zakon obavezuje investitora na zaključenje ugovora, s tim što je njegovo dispozitivno pravo da između prijavljenih učesnika izvrši izbor najpovoljnijeg izvođača radova. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 8/80 od 29.05.1980.god.)
1378.
Ako su ugovorne stranke kod ugovora o građenju kojim su ugovorile izgradnju zgrade "ključ u ruke", predvidele davanje avansa za nabavku materijala, tada izvođač ne može tražiti razliku u ceni zbog poskupljenja materijala i ako su ispunjeni uslovi za primenu klauzule rebus sic stantibus, jer je izvođač bio dužan da se pridržava ugovorne obaveze i za preuzeta novčana sredstva avansom nabavi građevinski materijal (čl. 29. Posebnih uzansi o građenju). (Viši privredni sud, Beograd Pž. 509/80) ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE (Čl. 614 – 643. Zakona o obligacionim odnosima)
1379. Jedina procesna situacija u kojoj bi tuženi mogao, shodno članu 620. Zakona o obligacionim odnosima, da od tužioca, kao izvođača radova, traži isplatu u visini vrednosti izvedenih radova - 571 -
OBLIGACIONO PRAVO na otklanjanju nedostataka je da se opredeli da to učini sudskim putem ili da dostavi dokaz da je nedostatke otklonio sam ili preko trećeg lica. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza pravilno zaključio da uočeni nedostaci na objektu spadaju u otklonjive, u smislu člana 618. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je tuženi (kao naručilac radova) tužioca (kao izvođača) blagovremeno obavestio o uočenim nedostacima prilikom interne primopredaje, dana 28.06.2005. godine. Parnične stranke su bile u poslovnom odnosu koji se može pravno kvalifikovati kao ugovor o delu. Zbog toga, kada izvedeni radovi imaju nedostatke, kao što je konkretno slučaj, primenjuje se imperativni član 620. Zakona o obligacionim odnosima. Relevantne odredbe: Naručilac je dužan da dopusti izvođaču radova da nedostatak otkloni u primerenom roku, a ukoliko izvođač radova ne postupi u datom roku, naručilac može po svom izboru ili izvršiti otklanjanje nedostataka na račun izvođača radova ili sniziti naknadu ili raskinuti ugovor - član 620. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tuženi - protivtužilac (kao naručilac) nije tražio sniženje naknade, niti je izjavio da ugovor raskida a ugovor je i izvršen u pretežnom delu, pa je izvršena i primopredaja predmetnog objekta. Shodno članu 620. Zakona o obligacionim odnosima, naručilac je ovlašćen da od izvođača traži otklanjanje nedostataka u primerenom roku, a ukoliko izvođač ne postupi dobrovoljno u primerenom roku, kao što je konkretno slučaj, naručilac može sudskim putem da traži izvršenje činidbe - otklanjanje uočenih nedostataka. Ukoliko se u sudskom postupku utvrdi da je tužbeni zahtev osnovan i ukoliko izvođač radova u paricionom roku ne otkloni nedostatke, u izvršnom postupku - shodno članu 216. Zakona o izvršnom postupku - sud ovlašćuje izvršnog poverioca - naručioca, da na trošak izvršnog dužnika - izvođača radova, poveri drugom licu da tu radnju obavi ili da je obavi on sam, kada sud posebnim rešenjem i nalaže izvršnom dužniku - izvođaču radova, da položi kod suda određeni novčani iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati obavljanjem radova od strane drugog lica ili izvršnog poverioca. Druga mogućnost za naručioca je, u slučaju da izvođač ne otkloni uočene nedostatke u primerenom roku, shodno istom propisu, da mimo sudskog postupka, otkloni nedostatke ili sam ili preko trećeg lica, te da se nakon toga sudskim putem regresira od izvođača radova. U konkretnom slučaju, tuženi - kao naručilac radova – se nije opredelio da sudskim putem traži otklanjanje nedostataka od tužioca, niti je dostavio dokaz da je nedostatke otklonio sam ili preko trećeg lica, kada bi jedino bio u procesnoj situaciji da od tužioca, kao izvođača radova, traži isplatu u visini vrednosti izvedenih radova na otklanjanju nedostataka. Kako taj dokaz tuženi nije dostavio, ne može se prihvatiti pravni zaključak prvostepenog suda da tuženi trpi štetu u utvrđenoj visini vrednosti potrebnih radova da se nedostaci otklone. Prema opštim pravilima, šteta predstavlja umanjenje nečije imovine uzrokovano činjenjem ili nečinjenjem drugog lica (član 154. i član 155. Zakona o obligacionim odnosima). U konkretnoj situaciji tuženi, u toku postupka, nije dokazao da je njegova imovina umanjena za novčani iznos u visini vrednosti ovih radova, jer nije dokazao da je ovaj iznos platio trećem licu ili da je sam preduzeo radove na otklanjanju nedostataka u ovom iznosu. Zbog toga su se stekli uslovi za ukidanje prvostepene presude u ovom delu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2268/10 (1) od 06.10.2010. godine) - 572 -
OBLIGACIONO PRAVO
1380. Tužilja - zadrugar (koja udružuje svoja sredstva) sa zadrugom (koja se obavezuje da izgradi stan) zapravo zaključuje ugovor o udruživanju sredstava i rada, radi sticanja prava svojine na stanu. Na osnovu takvog ugovora se može steći pravo svojine na budućoj stvari (predmetnom stanu) i zato zadruga ne može istim raspolagati jer je on - po tom osnovu - u tužiljinoj svojini. Iz obrazloženja: Ugovor o izgradnji stana (tužilja kao zadrugar udružuje novčana sredstva, a zadruga se obavezuje da istim sredstvima izgradi stan površine 30,13 kv.metara) tužilja i tužena zadruga su zaključili 21.04.1978. godine. Predviđeno je da će konačna površina i cena biti utvrđeni po završetku objekta, a da će tužilja stan isplaćivati u ratama. Tužena će gotov stan predati ("ključ u ruke") do avgusta 1999. godine. Po aneksu ugovora od 24.01.2001. godine, tužilja se obavezala da preostalu obavezu isplate za 1,35 m2 plati u roku od osam dana. Primopredaja je odložena do isplate ovog iznosa a posle dobijanja upotrebne dozvole za objekat. Ugovor i aneks su 30.01.2001. godine overeni pred sudom. Početkom 2000. godine zgrada je bila useljena a u predmetni stan useljena su treća lica. Tužena zadruga je sa tuženom DOO "D" dana 08.12.1998. godine zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji stambene zgrade u kojoj je predmetni stan i aneks ugovora od 11.01.2001. godine, po kojima predmetni stan ostaje u svojini tužene DOO "D", ako tužena zadruga do 31.05.2001. godine ne pribavi građevinsku i upotrebnu dozvolu. Ova dokumentacija nije pribavljena. Navedenim ugovorom tužena zadruga je raspolagala stanom u tužiljinoj svojini, pa je zato takav ugovor bez dejstva u odnosu na tužilju, a proizvodi posledice između tuženih analogno članu 640. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1129/06 od 21.06.2006. godine)
1381. Kod raskida ugovora o delu voljom naručioca ne primenjuju se pravila o raskidanju ugovora zbog neispunjenja. Iz obrazloženja: Shodno odredbama člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, Viši sud se - imajući u vidu da predmetni spor predstavlja spor male vrednosti - nije upuštao u ispitivanje osnovanosti onih žalbenih navoda kojima se presuda prvostepenog suda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, već je prihvatio ono činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud (da su tužilja i tuženi krajem avgusta 2008. godine zaključili ugovor o delu kojim se tuženi - poslenik obavezao da u roku od 15 dana od zaključenja ugovora izradi projekat za dogradnju i nadogradnju tužiljine kuće; ugovorena je ukupna cena od 1.200 evra, pa je tužilja - naručilac posla, tuženom avansno uplatila 800 evra; tuženi nije izradio projekat u ugovorenom roku, a do blagovremenog izvršenja ove obaveze tuženika nije moglo doći usled toga što je tužilja, kako je utvrdio prvostepeni sud, u to- 573 -
OBLIGACIONO PRAVO ku izrade projekta, pred arhitekte kojeg je tuženi angažovao radi izrade skice idejnog rešenja projekta, postavljala zahteve koji se protive pravilima struke, pa je tako odbila da prihvati više skica idejnog rešenja projekta). Po isteku ugovorenog roka tužilja je saopštila tuženom da odustaje od njegovog angažovanja i zahtevala je povraćaj novčanog iznosa od 800 evra datog tuženom na ime cene, pa je takvom izjavom tužilje porednji ugovor o delu i raskinut. Relevantne odredbe: Stranka koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala član 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sve dok naručeni posao nije dovršen, naručilac može da raskine ugovor kad god hoće, ali je u tom slučaju dužan isplatiti posleniku ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju je ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostvari - član 629. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima regulišu posledice raskida ugovora zbog neispunjenja, a u konkretnom predmetu, kako prvostepeni sud pravilno nalazi, nije bilo uslova za takav raskid, već je ugovor raskinut po posebnom osnovu iz član 629. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je tužilja, svojim primedbama i zahtevima kojima je od tuženog i njegovih saradnika tražila da postupaju mimo pravila struke, onemogućila tuženog da blagovremeno ispuni svoju obavezu iz predmetnog ugovora i time suštinski postupila protivno svojoj obavezi iz člana 622. Zakona o obligacionim odnosima ("…na strani naručilaca postoji obaveza prijema radova ukoliko su isti izvršeni prema pravilima struke i ugovoru …"). Kako ni tužilja, kao ugovorna strana koja je dala izjavu o raskidu, nije ispunila obavezu koja je preduslov za ispunjenje obaveze tuženog, ne može se ni pozivati na odredbe ovog Zakona o raskidu ugovora zbog neispunjenja obaveze druge strane (čl. 124. do 132.). U tom smislu, prvostepeni sud je pravilno našao da u konkretnom slučaju jedino dolazi u obzir primena navedenog člana 629. Zakona, odbivši tužbeni zahtev ocenivši da je iznos od 800 evra uplaćen na ime ugovorene naknade dovoljan iznos na koju tuženi u smislu ovog propisa ima pravo, a koja se po istom sastoji od iznosa čitave ugovorene naknade, u ovom slučaju 1.200 evra, umanjene za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, koji troškovi po prvostepenom sudu nisu bili veći od 400 evra, U visinu ovih troškova sud nije dirao, imajući u vidu da se, kako je već navedeno, radi o sporu male vrednosti. (Iz Presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 210/10 od 11.03.2010. godine)
1382. Kasniji sticaoci stanarskog prava kao i zajedničkih prostorija i onih koji se tiču cele stambene zgrade ukoliko su tangirani tim nedostacima, mogu odlukom Skupštine stanara zgrade u kojoj se nalaze njihovi stanovi, naložiti Javnom stambenom preduzeću da za njihov račun preduzme sve potrebe faktičke i pravne radnje radi otklanjanja nedostataka iz garantnog roka. - 574 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tužilac tužbom potražuje otklanjanje nedostataka iz garantnog roka na zgradi u ulici P… T… broj 13. u B... Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev koji je definitivno opredeljen podneskom od 7.5.2004. godine, nakon navedenog dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke. Drugostepeni sud (iako je prvostepena presuda ukinuta) nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac aktivno legitimisan u ovom sporu. Odredbama člana 642. i 643. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je koja lica mogu podnositi zahtev izvođaču radova za otklanjanje nedostataka. Lica iz člana 643. Zakona o obligacionim odnosima, znači kasniji sticaoci stanarskog prava kao i zajedničkih prostorija i onih koji se tiču cele stambene zgrade ukoliko su tangirani tim nedostacima, mogu odlukom Skupštine stanara zgrade u kojoj se nalaze njihovi stanovi, naložiti Javnom stambenom preduzeću da za njihov račun preduzme sve potrebne faktičke i pravne radnje radi otklanjanja nedostataka iz garantnog roka. U spisima predmeta nalazi se ugovor o poveravanju stručnih poslova vođenja garantnog roka broj 4084 od 25.11.1999. godine koji je zaključen između stambene zgrade u ulici P…T… broj 13. i Javnog preduzeća za stambene usluge iz B… D… broj 33. kao javnog preduzeća, koji je uredno potpisan i overen pečatima obe ugovorne strane, a članom 4. ovog ugovora je predviđeno da ukoliko se radi otklanjanja nedostataka povede sudski spor protiv izvođača radova Javno preduzeće će obavljati sve potrebne poslove iz člana Ugovora i podneti tužbu nadležnom sudu. Takođe u spisima se nalazi i odluka Skupštine stambene zgrade P…T... broj 13. od 23.12.2001. godine koja je doneta na sednici Skupštine stambene zgrade, saglasnošću vlasnika stanova, kojom se ovlašćuje Javno preduzeće za stambene usluge iz B…, D… br. 33. da u ime i za račun stambene zgrade P…T… broj 13. pokrene sudski spor pred Privrednim sudom u B. radi otklanjanja nedostataka u garantnom roku na stambenom objektu u B… P…T… 13. Podnošenjem tužbe kao konkludentnom radnjom Javno stambeno preduzeće iz B… - ovde tužilac zapravo je prihvatio dati nalog i obavezao se prema nalogodavcu iz člana 643. Zakona o obligacionim odnosima da preduzme sve potrebne poslove u označenom cilju, a time je zapravo zaključen ugovor o nalogu između lica koji su nosioci prava iz člana 643. Zakona o obligacinim odnosima i Javnog stambenog preduzeća - član 749. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o nalogu u ovoj situaciji postaje pravni osnov aktivne legitimacije Javnog stambenog preduzeća da u svoje ime kao stranka u postupku, a za račun vlasnika i korisnika stanova kao nalogodavaca traži otklanjanje nedostataka iz garantnog roka, čime je stekao i pravo na vođenje parnice. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 6621/04 od 13.09.2004. god.)
1383. Kod ugovora o građenju po princiu "ključ u ruke" nema mesta primeni pravila o istovremenom ispunjenju ugovornih obaveza od obe ugovorne strane. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su zaključili ugovor o zajedničkoj gradnji dana 10.3.1998. godine koja se sastojala u nadgradnji stambene zgrade. Tuženi je bio u obavezi da izvrši sve potrebne radove prema važećim propisima, da po završetku radova omogući da se tužilac uknjiži u svim javnim knjigama kao suvlasnik na stanu br. 11. i delu stana br. 12. u ukupnoj površini od 99 m2 da do 25.5.1998. godine preda tužiocu ugovoreni prostor te i da za isti pribavi svu potrebnu dokumentaciju za tehnički prijem, da pribavi upotrebnu dozvolu, kao i da snosi troškove pribavljanja tih dokumenata. - 575 -
OBLIGACIONO PRAVO Obaveza tuženog prema ugovoru sastojala se u isporuci betonskog gvožđa određene količine i ugovorene dinamike isporuke, s tim što ta obaveza dospeva danom dobijanja upotrebne dozvole. Da upotrebna dozvola nije dobijena, među parničnim strankama nije bilo sporno tokom postupka. Po opredeljenju nižestepenih sudova, ugovor o zajedničkoj gradnji nije mogao da se izvrši i dosledno ispoštuje sve njegove odredbe iz razloga što nije dobijena upotrebna dozvola za objekat. To je bio uslov za izvršenje obaveze tužioca koja se sastojala u tome da od momenta dobijanja upotrebne dozvole isporuči ugovorenu količinu gvožđa. Kako se nisu stekli uslovi za isporuku gvožđa, tj. ispunjenje obaveze tužioca, to je, po oceni nižestepenih sudova njegov zahtev za predaju stanova i njihovu uknjižbu, neosnovan. Takođe je neosnovan i protivtužbeni zahtev tuženog za raskid ugovora zbog neispunjenja obaveze tužioca, isporuke gvožđa, jer je ta obaveza uslovljena obavezom tuženog da pribavi upotrebnu dozvolu. Nižestepeni sudovi su ocenjujući osnovanost tužbenog i protivtužbenog zahteva, pogrešno primenili materijalno pravo, odredbe Zakona o obligacionim odnosima, odeljak o ugovoru o građenju i odredbe zaključenog ugovora. Po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, iz čl. 122. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, ni jedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni svoju ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu. Ovo pravilo se u konkretnom slučaju za sada ne može primeniti. Tuženi je bio u obavezi, da po principu "ključ u ruke" izgradi - zagradi stambeni prostor koji je predmet ugovora i preda ga tužiocu. Prema članu 640. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima kada ugovor o građenju sadrži odredbu "ključ u ruke", izvođač se samostalno obavezuje da izvrši skupa sve radove potrebne za izgradnju i upotrebu određenog celovitog objekta. To podrazumeva da tuženi snosi troškove gradnje i ispunjenje te obaveze nije uslovljeno ispunjenjem obaveze tužioca da tuženom preda gvožđe. To se potvrđuje činjenicom da je tuženi stanove izgradio iako tužilac gvožđe nije isporučio. Ugovorena količina gvožđa je ustvari udeo tužioca u zajedničkoj gradnji i ulaganje odnosno ispunjenje te obaveze dospeva u rokovima i po dinamici koja se računa od dana kada tuženi dobije građevinsku dozvolu. Nižestepeni sudovi su zaključili da je upotrebna dozvola pravno relevantan dokument za ocenu osnovanosti tužbenog, tako i protivtužbenog zahteva, a pri tome nisu izveli dokaze na okolnosti preduzetih radnji za pribavljanje upotrebne dozvole. To je postupak u kome su u pravnom odnosu tuženi i nadležni upravni organ. Pribavljanje upotrebne dozvole je osnov za korišćenje izgrađenog objekta i sa time se ne može otpočeti ako se ne dobije upotrebna dozvola. Zbog toga će u ponovnom postupku prvostepeni sud zatražiti od tuženog dokaze da li je preduzeo radnje u cilju pribavljanja upotrebne dozvole. Od ishoda raspravljanja o tome zavisi odluka o oceni dospelosti obaveze tužioca da preda uloženo gvožđe po ugovoru o zajedničkoj izgradnji. Po nalaženju ovog suda, a sada je preuranjen i zaključak nižestepenih sudova da nema osnova za tužbeni zahtev tužioca da mu se predaju stanovi i omogući uknjižba prava svojine. Jer, činjenice na kojima se zasnivaju i tužbeni i protivtužbeni zahtev sud mora posmatrati i ceniti u njihovoj međusobnoj povezanosti i uslovljenosti, vodeći računa o volji parničnih stranaka izraženoj u zaključenom ugovoru. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 524/02 od 12.02.2003. god.)
1384. Zastarelost potraživanja počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelost potraživanja je iz ugovora o građenju na ime otklanjanja nedostataka na izvedenim radovima, počinje teći prvog dana po isteku u kojem je izvođač bio dužan da otkloni nedostatke na građevini. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 3997/83 od 19.12.1983. god.) - 576 -
OBLIGACIONO PRAVO
1385. Po proteku garantnog roka od 2 godine izvođač ne može zadržavati deo sredstava ostavljenih mu za uklanjanje nedostataka na građevini ako se oni nisu pojavili u tome roku, bez obzira što tehnički prijem nije izvršen. Ako je objekat predat na upotrebu pre izvršnog tehničkog prijema, neobavljeni tehnički prijem ne produžava garantni rok određen zakonom. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 2182/81)
ODGOVORNOST IZVOĐAČA I PROJEKTANTA ZA SOLIDNOST GRAĐEVINE (Čl. 644 – 647. Zakona o obligacionim odnosima)
1386. Obaveštenje o nedostacima na građevini naručilac mora saopštiti izvođaču u roku od šest meseci od dana kada je nedostatak ustanovljen, a svoje pravo po osnovu nedostataka naručilac može ostvarivati u sudskom sporu u roku od godinu dana od dana obaveštenja o nedostacima, navedeni rokovi su prekluzivni, te njihovim protekom prestaju prava naručioca, koja mu pripadaju po osnovu nedostataka na građevini. (Vrhovni sud Srbije,Beograd P.Rev.77/97 od 26.03.1997. god.)
PREVOZ - OPŠTE ODREDBE (Čl. 648 – 652. Zakona o obligacionim odnosima)
1387. Zastarni rok iz člana 112. stav 1. Zakona o ugovorima o prevozu i drumskom saobraćaju odnosi se na sva uzajamna potraživanja naručioca i prevoznika koja mogu nastati iz ugovora o prevozu stvari u drumskom saobraćaju, uključujući i naknadu za prevoz i druge troškove u vezi sa prevozom. (Savezni sud, Beograd Gzs-73/84 od 28.03.1995. god.)
1388. Ako prilikom ugovora robe radi prevoza u inostranstvo prevoznik nije stavio primedbe pošiljaocu na pakovanje robe, a u prevozu je oštećena mala količina, teret dokazivanja činjenica o prouzrokovanju štete i odgovornosti za njenu naknadu leži na prevoziocu, u smislu člana 17. i 18. Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom. (Savezni sud, Beograd, Gzs-86/91 od 21.11.1991. god.) - 577 -
OBLIGACIONO PRAVO
1389. Rok zastarelosti od jedne godine iz čl. 112. Zakona o ugovorima u prevozu u drumskom saobraćaju, primenjuje se na sva potraživanja iz ugovora o prevozu a ne samo na potraživanja nastala u vezi sa oštećenjem stvari ili zakašnjenjem u prevozu (čl. 112. st.2). (Viši privredni sud, Beograd, Pž.4300/87 od 16.09.1987. god.)
1390.
Zajednica osiguranja imovine i lica koja je isplatom štete svome osiguraniku ušla u njegova regresna prava u vezi sa ostvarivanjem naknade štete ima pravo da u smislu čl. 492. ZPP tužbu podnese pored suda opšte mesne nadležnosti i sudu gde je po sporazumu ugovornih strana (iz ugovora o prevozu) tuženi bio dužan izvršiti ugovor (šteta iz ugovora u prevozu). (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 2958/86 od 21.08.1986. god.)
1391.
Rok zastarelosti prava na pokretanje postupka u vezi sa izvršenim prevozom zastareva za jednu godinu (čl. 32. Konvencije). Ali ako se radi o šteti proistekloj iz zle namere ili propusta koji se smatra ravnim zloj nameri prevoznika, rok zastarelosti je tri godine. Ako je šteta u prevozu nastupila usled kvara hladnjače, sud je dužan ispitati, da li je tuženi prevoznik svojom nebrigom i nemarom doprineo da do štete dođe, odnosno da utvrdi da li se propust prevoznika usled kojeg je došlo do kvara na hladnjači može upodobiti zloj nameri odn. propustu koji se smatra ravnim zloj nameri - u kojem bi slučaju važio zastarni rok od tri godine. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 2612/84 od 01.01.1984. god.)
UGOVOR O PREVOZU STVARI - OPŠTE ODREDBE (Čl. 653 – 657. Zakona o obligacionim odnosima)
1392.
Pravo na žig koje se temelji isključivo na registraciji, može biti vršeno samo u okvirima lojalne utakmice i poštene trgovačke prakse. Stoga se mora imati u vidu od kakvog je značaja za protivnu stranku odobrenje za korišćenje registrovanog zaštitnog znaka ("logoa"), dobijeno upravo od originalnog proizvođača (predstavlja li licencu žiga), čiji je znak tužilac inače zaštitio kod Saveznog zavoda za patente. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Prev. 66/96 od 27.03.1996.god.)
1393.
Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac i od opasne delatnosti odgovorno lice koje se njome bavi. Stoga kada prevozilac kao specijalizovana organizacija primi opasnu stvar na prevoz (sona kiselina) pa nedostatak na pakovanju ne konstatuje u tovarnom listu niti to dokazuje u toku postupka odgovoran je za štetu koja nastane u prevozu. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 5961/95 od 18.01.1996. god.) - 578 -
OBLIGACIONO PRAVO
1394. Prevozilac je dužan da stvar koju je primio u cilju prevoza preda na određenom mestu primaocu, pa ako to ne učini u određeno, odnosno uobičajeno vreme, odgovara za propuste u izvršavanju ugovora. Zbog toga nema pravo na cenu prevoza i druge troškove prevoza, koje je dužan da vrati naručiocu prevoza. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 180/94 od 22.06.1994. god.)
1395. Kada je prema ugovoru potrebno da se izvrši prenos stvari a ugovorom nije određeno mesto ispunjenja, predaja je izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu. Stoga, ako je roba u prevozu izgubljena to neoslobađa kupca obaveze da robu plati. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 900/88 od 09.03.1988. god.)
1396. Kada stranke kod ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju ne predvide ko će snositi troškove utovara, isti padaju na teret pošiljaoca, pošto se u vezi spornog odnosa primenjuju odredbe Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (član 45.) kao lex specialis). (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 2635/83 od 12.09.1983. god.)
1397. Ako tovarni list, kod ugovora o prevozu robe u drumskom saobraćaju, nije izdat, ili ako nije potpisan tada se kao pošiljalac smatra lice koje je faktički predalo prevozniku robu na prevoz. (Vrhovni sud Vojvodine, Pž.321/81 od 09.12.1981. god.)
1398. Izdavanjem tovarnog lista prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu. Ako je u istom plaćanju prevoznine i troškova nastalih u vezi sa prevozom robe, upućeno na primaoca, tada je on prijemom robe i prevoznice postao obveznik plaćanja kako prevoznine tako i troškova u vezi sa prevozom. (Viši privredni sud, Beograd, Pž.2125/81)
1399. Izdavanjem tovarnog lista prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu. Ako je u tovarnom listu plaćanje prevoznine i troškova nastalih u vezi sa prevozom robe upućeno na primaoca, tada je on prijemom robe i prevoznice postao obveznik plaćanja kako prevoznine tako i troškova u vezi sa prevozom. (Viši privredni sud Beograd, Pž. 9724/81) - 579 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODNOS POŠILJAOCA I PREVOZIOCA (Čl. 658 – 665. Zakona o obligacionim odnosima)
1400. Činjenica da je tužilac dopisom obavestio tuženog da će u slučaju da kukuruz bude neodgovarajućeg kvaliteta tuženi snositi troškove prevoza ne predstavlja dokaz da je među parničnim strankama zaključen ugovor o prevozu. Iz obrazloženja: Iz spisa se zaključuje da je tužilac dana 24.2.1998. godine dopisom izvestio tuženog da će staviti kamione na raspolaganje, odnosno izvršiti utovar i prevoz kukuruza na relaciji sušara u B... do "D…" u N…S..., da je predmetni kukuruz vraćen jer je primalac odbio prijem zbog lošeg kvaliteta kukuruza, pa je tužilac fakturisao tuženom iznos od 3.814,06 dinara na ime troškova prevoza. Tuženi nije platio fakturisani iznos ističući da sa tužiocem nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu, da sa njim nije zaključio ugovor o prevozu, već da je naručilac posla odnosno prevoza bio "P… T…" iz B…, te da na njemu stoji obaveza naknade troškova izvršenog prevoza. Prvostepeni sud je u toku dokaznog postupka izvršio uvid u priložene pismene dokaze, saslušao svedoke, pa je po sprovedenom dokaznom postupku zaključio da između tužioca i tuženog nije bio zaključen ugovor o prevozu i da tuženi ne može biti obavezan na plaćanje troškova prevoza koji je izvrši tužilac, pa je tužbeni zahtev odbio i odlučio kao u izreci pobijane presude. Pravilno je prvostepeni sud postupio kada je pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev zaključivši da tužilac i tuženi nisu bili u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o prevozu. Naime, sama činjenica da je tužilac dopisom obavestio tuženog da će u slučaju da kukuruz bude neodgovarajućeg kvaliteta tuženi snositi troškove prevoza ne predstavlja dokaz da je među parničnim strankama zaključen ugovor o prevozu. Iz pismenih dokaza u spisima predmeta proizilazi da je prevoz izvršen po nalogu preduzeća "P… G… T…", odnosno trećeg lica, što praktično znači da je tuženi samo dozvolio utovar robe koja se nalazila u njegovom magacinu, te da je istu primio pošto je primalac robe odbio da je primi usled neodgovarajućeg kvaliteta. Ne mogu se prihvatiti navodi tužioca da je tuženi prihvatio ponudu za zaključenje ugovora o prevozu samim tim što je učinio neku radnju koja se na osnovu prakse može smatrati kao izjava o prihvatanju, u konkretnom slučaju što je dozvolio i izvšio ugovor predmetnog kukuruza u kamione tužioca jer se kao naručilac prevoza pojavljuje treće lice, a tuženi ni u jednom trenutku nije pokazao volju za zaključenje takvog ugovora u skladu sa odredbom člana 28. Zakona o obligacionim odnosima. S obzirom na navedeno tuženi ne može biti obavezan za izvršenu uslugu prevoza koju je tužilac izvršio po nalogu trećeg lica, imajući u vidu i odredbu člana 659. Zakona o obligacionim odnosima koja predviđa da je pošiljalac dužan isplatiti prevoziocu naknadu za prevoz i troškove nastale u vezi sa prevozom a da ukoliko u tovarnom listu nije navedeno da pošiljalac plaća naknadu za prevoz i ostale troškove predpostavlja se da je pošiljalac uputio prevozioca da ih naplati od primaoca. Činjenica da je u konkretnom slučaju pri- 580 -
OBLIGACIONO PRAVO malac robe odbio da izvrši prijem iste, usled neodgovarajućeg kvaliteta ne može uticati na obavezu tuženog da naknadi tužiocu troškove prevoza. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7201/03 od 9.9.2004. god.)
1401. Ako je tokom prevoza robe po nalogu pošiljaoca deo robe (banana) istovaren u toku prevoza a pre određenog mesta za istovar robe, pa na preostaloj robi u toku prevoza dođe do kvara i štete zbog lošeg pakovanja, za istu štetu se ne može kriviti isključivo pošiljalac koji je dao nalog za delimični istovar, jer je i prevoznik kao dobar privrednik nakon delimičnog istovara robe bio dužan da ostatak robe zapakuje onako, kako je bio pakovan pre istovara i tako spreči nastupanje eventualne štete. (Viši privredni sud, Beograd, Pž.1782/94 od 14.07.1994. god.)
1402. Pošiljalac iz ugovora o prevozu u drumskom saobraćaju ne oslobađa se obaveze plaćanja prevoznine ako je u tovarnom listu upućeno plaćanje na primaoca a primalac potvrdi prijem robe i tovarnog lista ukoliko posle toga na pismeni zahtev vozara ne plati izvršenu uslugu prevoza u roku koji je ovaj ostavio, te da u tom slučaju prevoznik može tužbom zahtevati isplatu cene za izvršeni prevoz i od pošiljaoca. (Viši privredni sud, Beograd, stav od 22.11.1979. god.)
ODNOS PREVOZIOCA I PRIMAOCA (Čl. 666 – 670. Zakona o obligacionim odnosima)
1403. Primalac robe prijemom robe i prevoznice i potpisom na tovarnom listu prijema robe nije obavezan platiti prevoz iste, ako je u prevoznici označeno da prevoz plaća treće lice. Prevozilac ukoliko prevoz nije mogao naplatiti od trećeg lica, može prevozninu potraživati od pošiljaoca a ne i od primaoca robe koji u prevoznici nije naveden kao platilac prevoza. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 106/87 od 20.01.1987. god.)
1404. Kod ugovora o prevozu kada primalac primi pošiljku i tovarni list pretpostavlja se da je prihvatio ispunjenje svih obaveza koje su u tovarnom listu predviđene na teret primaoca. Pri tome se primalac ne može pozivati da nije dužan platiti preuzete obaveze iz tovarnog lista samo zbog toga što pošiljalac ovaj tovarni list nije overio. (Viši privredni sud Beograd, Pž. 592/85 od 12.02.1985. god.) - 581 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODGOVORNOST PREVOZIOCA ZA GUBITAK, OŠTEĆENJE I ZADOCNJENJE POŠILJKE (Čl. 671. – 676. Zakona o obligacionim odnosima)
1405. Odgovornost prevoznika za manjak robe ili njezino oštećenje u toku prevoza se pretpostavlja, pa imalac prava nije dužan u sporu dokazivati krivicu i propuste prevoznika. Prevoznik se može osloboditi odgovornosti samo ako dokaže da je do manjka ili štete došlo zbog radnji ovlašćene osobe, svojstva pošiljke ili uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći i ukloniti. (Vrhovni sud Vojvodine, Novi Sad Pž. 471/90 od 04.10.1990. god.)
1406. Pravo na reklamaciju i tužbu radi naknade štete zbog gubitka ili oštećenja pošiljke u prevozu, ima pošiljalac dok ima pravo raspolaganja pošiljkom, a od dana prijema robe i tovarnog lista, to pravo prelazi na primaoca. (Vrhovni sud Vojvodine, Novi Sad, Pž.296/90 od 18.04.1990. god.)
1407. Ako je roba koja se prevozi po prirodi lako lomljiva, pretpostavlja se da je šteta u prevozu iz tog svojstva robe proizašla. Stoga se prevozilac oslobađa odgovornosti a imalac prava zadržava pravo da dokazuje da je do štete došlo iz nekog drugog razloga. Teret dokaza da je do štete došlo iz nekih drugih razloga a ne svojstva robe, pada na oštećenoga a ne prevozioca. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 1155/90 od 30.05.1990. god.)
1408. Odredbom čl. 92. i 93. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju regulisano je pitanje odgovornosti prevozioca za sve štete u transportu robe. Međutim, odredbom čl. 94. istog Zakona regulisano je pitanje oslobođenja odgovornosti prevozioca ako dokaže da je postojala jedna od opasnosti navedenih u stavu 1. člana 94. jer se pretpostavlja da je šteta otuda proizašla (primera radi, dovoljno je da prevozilac dokaže da je prevozio robu koja je podložna lomu, truljenju, sušenju, curenju i sl. pa da se pretpostavlja da je šteta otuda proizašla). Ali, imalac prava ima mogućnost da i u tim situacijama dokaže da je šteta nastala iz drugih uzroka a ne zbog okolnosti navedenih u stavu 1. člana 94. Teret dokazivanja pada na imaoca prava prema stavu 4. člana 94. (Viši privredni sud, Beograd, stav od 21.06.1990. god.)
- 582 -
OBLIGACIONO PRAVO
1409. Brodar ne odgovara za oštećenje koje nastaje na brodu, ako dokaže da oštećenje potiče iz uzroka koji se nisu mogli sprečiti niti otkloniti pažnjom urednog brodara, (čl. 553. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi). (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 18/86 od 24.09.1987. god.)
PRAVO ZALOGE (Čl. 679. i 680. Zakona o obligacionim odnosima)
1410.
Pravo zaloge i pravo pridržaja na stvarima koje je prevozilac preuzeo na prevoz, ne podrazumeva proizvoljno raspolaganje pošiljkom, samovoljno oduzimanje robe pošiljaocu i njenu prodaju. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 585/95 od 9.01.1996. god.)
1411.
Kad tužilac po ugovoru o prevozu stvari nije prevezao robu na mesto otpreme, tada nema pravo zaloge na tim stvarima po nekom drugom potraživanju prema naručiocu prevoza. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 160/94 od 20.07.1994. god.)
UGOVOR O LICENCI - OPŠTE ODREDBE (Čl. 686 – 690. Zakona o obligacionim odnosima)
1412.
Predmet ugovora o licenci može biti samo patentirani pronalazak. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gž. br. 48/96)
OBAVEZE I RIZIK KOD UGOVORA O OSTAVI (Član 712. Zakon o obligacionim odnosima)
1413. Po isteku ostave, ostavoprimac je dužan da vrati ostavodavcu stvar koju je primio ili koju je prihvatio kao primljenu bez proveravanja, pa je zato dužan da, prilikom prijema stvari na čuvanje od ostavodavca, utvrdi tačno stanje stvari koju prima. - 583 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Ostavodavac je tuženoj kao ostavoprimcu doneo na čuvanje određenu svotu novca u nemačkim markama, upakovanu u ukrasni papir i rekao joj da tu ima 40.000 maraka, te da je tražio da mu ona taj novac čuva određeno vreme. Tužena je tako upakovan novac primila na čuvanje bez proveravanja o kojoj se sumi radi. Kasnije je ostavodavac u nekoliko navrata od ostavljene sume od tužene kao ostavoprimca uzimao izvesnu svotu novca, pri čemu među strankama nije sporan iznos koji je tužilac na taj način preuzeo. Na kraju je ostavodavac tražio da mu tužena vrati preostali iznos do 40.000 maraka koliko je navodno dao na čuvanje, ali je tužena to odbila, tvrdeći da je ona vratila sve što je od tužioca preuzela, jer u papiru nije bilo 40.000 maraka nego manje od toga. Zbog toga je tužilac tužbom kod suda tražio da se tužena obaveže da mu vrati preostali iznos do 40.000 maraka. Prvostepeni sud je tako postavljen tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, smatrajući da je tužilac bio dužan da u postupku dokaže da je tuženoj predao na čuvanje 40.000 maraka, a da on u tome u parnici nije uspeo. Međutim, rešavajući po žalbi Okružni sud je zauzeo drugačiji stav, a što je prihvatio i Vrhovni sud Srbije odlučujući po reviziji. Naime, u konkretnom slučaju nije sporno da su stranke zaključile ugovor o ostavi, gde je predmet bila pokretna stvar, odnosno novac koji je tužena od tužioca primila na čuvanje. Tužena je bila dužna da proveri da li joj je tužilac dao na čuvanje iznos od 40.000 maraka. Kako ona tako nije postupila, proizilazi da je prihvatila da je primila ukupnu sumu kako je to tužilac naveo. To znači da u ovom slučaju nije bilo na tužiocu teret da dokazuje da je on tuženoj predao 40.000 maraka, nego je upravo na tuženoj bilo da dokazuje da ona nije primila taj iznos. Sve ovo zbog toga što je u postupku nesumnjivo utvrđeno da je tužilac prilikom predaje novca tuženoj rekao da joj predaje 40.000 maraka, a da ona nije proverila da li se o toj sumi radi, čime je i preuzela rizik eventualnog manjeg iznosa koji je primila. Upravo zbog napred navedenog, Okružni sud je bio mišljenja da je tužena dužna da tužiocu vrati traženi iznos do sume od 40.000 maraka koliko joj je on prvobitno predao. U tom smislu je i preinačena prvostepena presuda. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P.br. 1248/04 od 7.3.2005. godine, Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 1036/07 od 27.7.2007. godine, Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev.br. 226/08 od 28.5.2008. godine)
OBAVEZE OSTAVOPRIMCA (Čl. 714 – 718. Zakona o obligacionim odnosima)
1414.
Ostavoprimac je dužan čuvati stvar kao svoju sopstvenu, a ako je ostava uz naknadu, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6495/97 od 25.11.1997. god.)
- 584 -
OBLIGACIONO PRAVO
NAKNADA TROŠKOVA I ŠTETE (Čl. 719. Zakona o obligacionim odnosima)
1415. Skladištar ima pravo zahtevati od ostavodavca da mu naknadi troškove opravdano učinjene radi očuvanja stvari, kao i štetu koju je imao zbog uskladištenja. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije dao jasne razloge u pogledu pravnog osnova, s obzirom da je, na osnovu činjenica i izvedenih dokaza u pravnosnažno okončanom postupku Trgovinskog suda, utvrđeno da su stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o uskladištenju, a u ovom postupku je iz istih iskaza stranaka prvostepeni sud tumačio suprotno, nalazeći da su parnične bile u poslovnom odnosu po osnovu ulaganja rada i sredstva u zajedničku proizvodnju. Od ove činjenice tj. od osnova po kome su parnične stranke bile u poslovnom odnosu zavisi i pravo na naknadu troškova i naknadu štete, po osnovima koje tužilac potražuje. Ugovor o uskladištenju regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, koji - u pogledu naknade troškova i štete - upućuje na primenu odredbe člana 719. tj. na ugovor o ostavi, kojom je propisano da ostavoprimac ima pravo zahtevati od ostavodavca da mu naknadi troškove opravdano učinjene radi očuvanja stvari, kao i štetu koju je imao zbog ostave. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 14479/10(2) od 02.09.2011. godine)
UGOSTITELJSKA OSTAVA (Čl. 724 – 729. Zakona o obligacionim odnosima)
1416.
Za krađu vozila iz javne garaže ne odgovara javno preduzeće, vlasnik garaže, jer nije preuzeo obavezu čuvanja vozila, već samo obezbeđenje parking prostora, pa se ne radi o ugovoru o ostavi. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, P. Rev. 186/97 od 28.05.1997. god.)
USKLADIŠTENJE - OPŠTE ODREDBE (Čl. 730 – 739. Zakona o obligacionim odnosima)
1417. Nepostojanje skladišnice nije uslov za punovažnost ugovora o uskladištenju. - 585 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Nepostojanje skladišnice nije uslov za punovažnost ugovora, jer po shvatanju Vrhovnog suda, ona nije bitan elemenat ove vrste pravnog posla, s obzirom na njegovu pravnu prirodu, i jer se izdaje samo kada ostavodavac to zahteva i to pod uslovima iz člana 740. ZOO. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 628/00 od 28.02.2001. god.)
1418.
Ostavodavac može podići svoju robu od skladištara i pre ugovorenog roka. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. broj 2/99 od 24.02.1999. god.)
1419. Obaveza da se prilikom prijema robe upozori skladištar o nedostacima koji se mogu primetiti, odnosno u roku od sedam dana o nedostacima koji se nisu mogli primetiti prilikom preuzimanja, odnosi se na ostavodavca, kao i na svaku drugu osobu koja je od njega ovlašćena preuzeti robu. (Vrhovni sud Vojvodine, Novi Sad Pž. 575/91 od 22.05.1991. god.)
SKLADIŠNICA (Čl. 740 – 748. Zakona o obligacionim odnosima)
1420.
Isporuka uskladištene robe nužno ne podrazumeva prenošenje skladišnice. Skladištar je dužan da ostavodavcu izda skladišnicu ukoliko on to zahteva. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 252/96 od 28.05.1996. god.)
NALOG - OPŠTE ODREDBE (Čl. 749, 750. Zakona o obligacionim odnosima)
1421. Ugovor o nalogu, kao neformalni ugovor, nastaje po izjavi nalogoprimaoca da će postupiti po nalogu nalogodavaca. Kada nalogoprimalac (tuženi) nije dao izjavu da će postupiti po nalogu nalogodavca (tužioca) tada među njima i nije zaključen ugovor o nalogu. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 272/95 od 28.06.1995. god.)
1422. Činjenica da je izvođač po nalogu naručioca radio na svim pripremama oko izrade glavnog projekta, ne znači i njegovo pravo da mu se poveri izrada glavnog projekta. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.107/90 od 28.09.1990 god.) - 586 -
OBLIGACIONO PRAVO
OBAVEZE NALOGOPRIMCA (Čl. 751 – 757. Zakona o obligacionim odnosima)
1423. Nalogoprimac je dužan da izvrši nalog prema primljenim uputstvima sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u granicama naloga i u svemu pazeći na interes nalogodavca, a ako nalogodavac nije dao određeno uputstvo o poslu koji treba obaviti, nalogoprimac je dužan, rukovodeći se interesima nalogodavca, postupati kao dobar domaćin. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 5.08.1977. godine dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je, isključivom krivicom drugog učesnika čije je vozilo bilo osigurano po osnovu obaveznog osiguranja u saobraćaju kod ZOIL-a “K…”, prouzrokovana šteta na vozilu u svojini tužioca. Tom prilikom je na tužiočevom vozilu prouzrokovana totalna šteta koja prema stanju vozila neposredno pre udesa i po odbitku amortizacije a prema cenama na tržištu u Nemačkoj gde je vozilo registrovano i gde tužilac ima prebivalište, na dan veštačenja – 5.5.2003. godine, iznosi 2.046 EURA. Tužilac je sa pokojnim advokatom B.S. čiji su tuženi naslednici, dana 6.4.1979. godine zaključio usmeni ugovor o nalogu kojim je sada pokojnog advokata ovlastio da kod Zavoda za osiguranje kod kojeg je na dan štetnog događaja bilo osigurano vozilo drugog učesnika i isključivog krivca za udes, preduzme sve potrebne mere radi ostvarivanja prva na naknadu štete. Tužilac je sada pokojnom advokatu na ime nagrade za njegov trud istoga dana isplatio iznos od 195 DEM. Pokojni advokat se u svojstvu punomoćnika tužioca, dana 30.1.1980. godine, obratio ZOIL-u “D…” sa zahtevom za naknadu štete iz saobraćajne nezgode od 5.8.1977. godine. ZOIL “D…” je 18.9.1980. godine obavestio podnosioca zahteva da je vozilo drugog učesnika u udesu na dan saobraćajne nezgode bilo osigurano kod ZOIL “K…” – Filijala G... Nakon toga, pokojni advokat je 31.8.1981. godine podneo ZOIL-u “K…” – Filijala G… zahtev za naknadu štete. Ovaj zahtev je odbijen zbog proteka roka od 3 godine od dana nastanka štete, o čemu je advokat obavešten dopisom od 24.5.1982. godine. Odredbom člana 749. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac da za račun nalogodavca preduzme određene poslove i istovremeno se nalogoprimac ovlašćuje za preduzimanje tih poslova, sa pravom na naknadu za svoj trud, osim ako je drukčije ugovoreno. Shodno članu 751. stav 1. i 3. Zakona, nalogoprimac je dužan da izvrši nalog prema primljenim uputstvima sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u granicama naloga i u svemu pazeći na interes nalogodavca, a ako nalogodavac nije dao određeno uputstvo o poslu koji treba obaviti, nalogoprimac je dužan, rukovodeći se interesima nalogodavca, postupati kao dobar domaćin. Članom 124. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da u dvostranim ugovorima kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može, ako nije nešto drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili pod određenim uslovima raskinuti ugovor, a u svakom slčaju ima pravo na naknadu štete. Odgovornost za štetu po osnovu krivice, u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, postoji kad je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Pravilno su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju, primenjujući navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da bi tužilac prema redovnom toku stvari od ZOIL “K…” ostva- 587 -
OBLIGACIONO PRAVO rio pravo na naknadu štete da je pokojni advokat B.S. blagovremeno podneo osiguravaču zahtev za naknadu štete, odnosno da je postupao sa pažnjom dobrog domaćina i da je u svemu pazio na interese tužioca. Usled postupanja pokojnog advokata protivno navedenoj zakonskoj odredbi tužilac je trpeo štetu u visini pričinjene materijalne štete na njegovom vozilu, zbog čega su pravilnom primenom članova 124. i 158. Zakona o obligacionim odnosima u vezi članova 749. i 751. istog Zakona, tuženi kao naslednici pokojnog B.S. a shodno članu 140. Zakona o nasleđivanju obavezani da tužiocu naknade prouzrokovanu štetu u visini utvrđenoj veštačenjem. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2707/04 od 25.05.2005. god.)
1424. Kada je namena deponovanih sredstava bila da se otvori akreditiv čiji bi korisnik bio treće lice (prodavac robe) učinjen je propust tužene banke prenošenjem na lični račun posrednika čime je omogućeno da se ta sredstva koriste nenamenski, pa je tužena banka dužna da ista vrati nalogodavcu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 275/99 od 10.11.1999. god.)
1425. Ako je stranka izdala punomoćje za zastupanje u sporu pravnom licu, onda se to punomoćje ima smatrati nalogom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Gž.52/97 od 10.09.1997 god.)
KOMISION - OPŠTE ODREDBE (Čl. 771 – 775. Zakona o obligacionim odnosima)
1426. Svojevrsnu garanciju izvršenja ugovorne obaveze trećih lica komisinonar može preuzeti samo na osnovu ugovora o komisionu ili na osnovu mesnih trgovačkih običaja. U suprotnom, radi se o običnom komisionu. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga po osnovu isporučene robe isplati iznos od 235.530,29 evra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.03.1997. godine pa do isplate, odbijen je kao neosnovan pobijanom presudom prvostepenog suda. U drugom stavu izreke, odlučeno je o troškovima parničnog postupka tako što je tužilac obavezan da tuženom isplati iznos od 132.000,00 dinara, i to u roku od osam dana. Komisioni posao u našem pravu regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima (čl. 771. 789.), Zakonom o spoljno-trgovinskom poslovanju, Opštim uslovima poslovanja zastupničkih organizacija i brojnim običajima. - 588 -
OBLIGACIONO PRAVO Ugovor o komisionu je ugovor o obavljanju privrednih usluga u kojima se jedna ugovorna strana (komisionar) obavezuje da u svoje ime, a za račun svog komitenta zaključi neki privredni ugovor, a druga ugovorna strana - nalogodavac (komitent) se obavezuje da za to plati određenu naknadu - proviziju. Zakon o obligacionim odnosima reguliše utovor o komisionu kao poseban imenovani ugovor i određuje da se na odnose iz tog ugovora koji nisu regulisani posebnim normama shodno primenjuju pravila iz utovora o nalogu (čl. 772. Zakona o obligacionim odnosima). Pravni posao komisiona po pravilu ima trodimenzionalnu pravnu konstrukciju: nalogodavac (komitent, vlastodavac, zastupani, principal), komisionar i treće lice. Dakle, koncepcija komisionog posla zasnovana je na principu postojanja dva pravna odnosa: unutrašnjeg pravnog odnosa, baziranog na nalogu a koji u stvari predstavlja odnos iz ugovora o komisionu (odnos: komisionar - nalogodavac) i spoljašnjeg pravnog odnosa koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o komisionu od strane komisinonara tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu nalaze se komisionar koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun svog komitenta, i treće lice. Znači, ova koncepcija polazi od principa negacije direktnog pravnog odnosa između komitenta (nalogodavca) i trećeg lica, što isključuje i uzajamno podizanje tužbe iz ugovora zaključenog posredstvom komisionara. Ipak, negacija direktnog pravnog odnosa komitent - treće lice ima određene izuzetke. Prvo, u slučaju stečaja komisionara, komitent (ali ne i treće lice) može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun. Drugo, u slučaju stečaja komisionara, komitent (ali ne i treće lice) direktnom tužbom može sam ostvariti potraživanje prema kupcu ili prodavcu, dužniku komisionara. Treće, poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja (čak ni u slučaju njegovog stečaja), da preduzimaju mere izvršenja na stvarima i pravima koje je komisionar, izvršavajući nalog, stekao u svoje ime a za račun komitenta (te stvari i prava smatraju se komitentovim ), osim ako se radi o potraživanjima nastalim u vezi sa sticanjem tih stvari i prava. Zbog toga se u domaćem pravu direktni odnos između komitenta i trećeg lica (sa mogućnošću uzajamnog isticanja prigovora i podizanja uzajamnih tužbi iz posla zaključenog posredstvom komisionara) uspostavlja cesijom (formalnim ustupanjem od komisionara komitentu), indosiranjem hartije od vrednosti ili zakonskom personalnom subrogacijom (potraživanja prelaze na komitenta bez ikakvog formalnog akta u momentu kad on izvrši sve svoje obaveze prema komisionaru). Osim toga, neophodno je razlikovati "običan" komision i komision "star del credere". Po pravilu, komisionar odgovara samo za savestan izbor trećeg lica sa kojim zaključuje ugovor (pažnja dobrog stručnjaka), te ne odgovara za insolventnost tog lica. On ne odgovara, dakle, za neizvršenje obaveze trećeg lica, jer je njegova obaveza - obaveza sredstva, a ne obaveza cilja (rezultata). Ovakav komision se pretpostavlja i predstavlja "običan" komision. Izuzetno, na osnovu samog ugovora o komisionu (ili na osnovu mesnih trgovačkih običaja) komisionar može preuzeti obavezu svojevrsne "garancije" izvršenja ugovorne obaveze trećeg lica (komisionar - prodavac da će treće lice isplatiti cenu, a komisionar - kupac da će treće lice uredno izvršiti isporuku). Ovakav komision je "del credere" komision. Sa ovom klauzulom, komisionar ostaje komisionar a ne postaje osiguravač ili jemac. Ova klauzula menja ugovor o komisionu samo utoliko što pojačava odgovornost komisionara (umesto odgovornosti za "culpa in eligendo" dolazi do odgovornosti za rezultat posla - za izvršenje obaveze trećeg lica). Kod prodajnog komisiona, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun svog komintenta proda trećem licu komintentovu robu. - 589 -
OBLIGACIONO PRAVO Kod redovnog ugovora o komisionu, osnovne obaveze komisionara jesu obaveza izvršenja naloga, obaveza vrednosti - čuvanja interesa komintenta, obaveza obaveštavanja komintenta o imenu saugovarača, obaveza vođenja knjiga i obaveza polaganja računa (ova obaveza znači da je komisionar dužan da komintentu položi račun o obavljenom komisionom poslu; račun se obično podnosi u okviru izveštaja po izvršenju komisionog naloga, jer je moguće da se predaje komintentu i u toku posla, po isteku određenih vremenskih perioda). Pomenutim obavezama komisionara odgovaraju prava komisionara - obaveze komintenta (pravo omogućavanja obavljanja posla, pravo na naknadu, pravo na naknadu troškova, pravo na predujam troškova, pravo zakonske zaloge). U konkretnom slučaju, tužilac i tuženi su dana 12.05.1988. godine, zaključili ugovor o obavljanju poslova izvoza - uvoza, koji je prvostepeni sud pravno kvalifikovao kao ugovor o komisionu. Po članu 1. tog ugovora, tužilac je označen kao proizvođač a tuženi kao izvoznik - uvoznik. Predmet ugovora su - prema njegovom članu 2 - poslovi izvoza proizvoda iz proizvodnog programa tužioca i uvoz repromaterijala, rezervnih delova i opreme za potrebe proizvodnje tužioca. Prema članu 3. ugovora, asortiman, količine, cene i dinamika isporuke roba koje se izvoze ili uvoze definiše se u godišnjem ili pojedinačnim ugovorima sa ino partnerima i čine sastavni deo ovog ugovora. Cene se - prema članu 4. tog ugovora - iskazuju u američkim dolarima ili drugoj valuti a utvrđuju se za ugovoreni paritet isporuka. Prema članu 5. ugovora, naplata potraživanja od ino - partnera i plaćanja po osnovu uvoza vrši se preko poslovne banke uvoznika - izvoznika ili preko druge banke koju sporazumno utvrde ugovorne strane. Obaveze proizvođača - prema članu 6. ugovora - jesu da blagovremeno obavesti izvoznika o svojim izvoznim mogućnostima za narednu kalendarsku godinu, da zajedno sa izvoznikom izvrši kvalitetne pripreme za ugovaranje izvoza za narednu kalendarsku godinu, da proizvede i isporuči robu i usluge po asortimanu, količinama i dinamici prema tabelama iz čl. 3. tog ugovora, da za isporučenu robu obezbedi prateću tehničku dokumentaciju, da obezbedi potrebnu dokumentaciju za spoljno-trgovačke aktivnosti izvoznika oko realizacije izvoza, uključivši i obezbeđivanje naplate od strane ino - partnera u zakonskom roku i da na zahtev izvoznika rešava sve eventualne opravdane raklamacije na isporučenu robu i usluge na odgovarajući način. Obaveze izvoznika - prema članu 7. ugovora - su da proizvođača u toku tekuće kalendarske godine redovno informiše o situaciji na tržištu ino - partnera, odnosno da zajedno sa njim obavi sve neophodne pripreme zaključenja optimalnih izvoznih aranžmana za narednu kalendarsku godinu, da obezbedi blagovremeno zaključenje ugovora sa ino - partnerom za narednu godinu, da odmah po zaključenju ugovora sa ino - partnerom isti, uz propisanu prateću dokumentaciju dostavi nadležnim državnim organima na odobrenje, da po odobrenju ugovora sa ino - partnerom obavlja sve administrativnokomercijalne i druge poslove, te obezbeđuje svu potrebnu pripremnu i prateću spoljno-trgovačku dokumentaciju za realizaciju ugovorenih izvoza, da obezbedi plaćanje od strane ino - partnera, da aktivno učestvuje kao posrednik u rešavanju eventualnih reklamacija na robu, da obezbedi prevođenje tehničke dokumentacije za robu na jezik koji zahteva ino - partner. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7073/2004 od 14.02.2005. god.)
1427. Komisionar je dužan da izvrši nalog iz ugovora o komisionu prema primljenim uputstvima sa pažnom dobrog privrednika, pazeći pri tom na interese nalogodavca komitenta. Do odgovornosti komisionara (osim ako je posebno jemčio za saugovarača) moglo bi doći samo ako je neovlašćeno postupao, mimo dobijenih naloga od komitenta, odnosno sa pažnjom dobrog privrednika. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 487/95 od 22.11.1995. god.) - 590 -
OBLIGACIONO PRAVO
OBAVEZE KOMISIONARA (Čl. 776 – 781. Zakona o obligacionim odnosima)
1428. Kada komitent bez primedbi primi od komisionara iznose naplaćene od trećeg lica za račun komitenta, time je istovremeno položen i račun od strane komisionara, odnosno prestala je potreba da se sačinjava poseban račun, koji bi sadržao već nesporne podatke o naplati od trećeg i isplati komitentu. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu na osnovu ugovora o izvozu usluge oplemenjivanja iz 1990. i 1991. godine. Tužilac je kao proizvođač imao obavezu oplemenjivanja robe koju je tuženi izvozio stranom kupcu za račun tužioca, s tim da naplaćeni devizni priliv na osnovu računa tužioca, tuženi rasporedi u korist tužioca, uz umanjenje za troškove inoprovizije i cene rada. Tužbom od 27.05.1997. godine tužilac traži naplatu 6 računa koji su samo delimično plaćeni, tako je ostao neplaćen sporni iznos od 37.212,91 DEM, sa zahtevom da sud obaveže tuženog da ovaj iznos naplati od stranih kupaca i doznači na devizni račun tužioca, ili da tužiocu plati njegovu dinarsku protivvrednost. Prvostepeni sud je nakon obavljenog veštačenja utvrdio da su računi plaćeni tužiocu od strane tuženog, zaključno sa julom 1991. godine, osim računa na iznos od 3.293. DEM, dela računa broj 2323 u iznosu od 2.682 DEM i dela računa broj 15 u iznosu od 61,80 DEM, koje iznose strani kupac nije priznao, odnosno za koje je reklamirao kvalitet ili količinu robe. Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi kao komisionar izmirio sve obaveze prema tužiocu kao komitentu, te da je zastarevanje potraživanja tužioca od 3 godine počelo teći od isplata koje je tuženi činio u 1990. i 1991. godini, tako da je potraživanje tužioca i zastarelo pre podnošenja tužbe u 1997. godini. Pravilno je i potpuno prvostepeni sud utvrdio odlučne činjenice za odluku u sporu, pri čemu je postupio po primedbama iz rešenja Višeg privrednog suda Pž. 10658/98 od 13.1.1999. godine, i pravilnom primenom materijalnog prava je odbio tužbeni zahtev, a žalbenim navodima se utvrđeno činjenično stanje ne dovodi u sumnju. Žalbeni navodi koji se odnose na obavljeno veštačenje su bespredmetni, kod činjenica da je tužilac imao sve mogućnosti da svojom dokumentacijom dokaže da sporni računi nisu plaćeni, pri čemu je upravo po zahtevu tužioca veštačenje i ograničeno na pitanje plaćanja tih računa, za koje je veštak jasno i izričito utvrdio da jesu plaćeni, a za koju činjenicu je bez značaja pitanje na koji način je tužilac razduživao tuženog u svojim poslovnim knjigama, odnosno pitanje neutuženih računa za koje je tužilac smatrao da su plaćeni protivno opredeljenju tuženog kao dužnika (čl. 312. st. 1. ZOO). Prema odredbama čl. 780. st. 1. i 2. ZOO (polaganje računa), komisionar je dužan položiti račun o obavljenom poslu bez nepotrebnog odlaganja, i dužan je predati komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun, kao što je prema odredbi čl. 780. st. 3. ZOO komisionar dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem. Veštačenjem je - 591 -
OBLIGACIONO PRAVO na pouzdan način utvrđeno da je tuženi komisionar, zaključno sa julom 1991. godine, predao komitentu sve što je primio od stranog kupca, a u skladu sa ugovorom parničnih stranaka, pri čemu nije bilo potraživanja odnosno drugih prava koje bi komisionar mogao preneti na tužioca kao komitenta. Time je istovremeno utvrđeno da je poslovni odnos parničnih stranaka iz ugovora o komisionu tada i okončan, bez obzira što nije bilo posebnog polaganja računa od strane komisionara iz čl. 780. st. 1. ZOO. Kada komitent bez primedbi primi od komisionara iznose naplaćene od trećeg lica za račun komitenta, u smislu čl. 780. st. 2. ZOO, time je istovremeno položen i račun od strane komisionara u smislu čl. 780. st. 1. ZOO, odnosno prestala je potreba da se sačinjava poseban račun, koji bi sadržao već nesporne podatke o naplati od trećeg i isplati komitentu. To ne sprečava naknadne uzajamne zahteve ugovornih strana, bilo komitenta, bilo komisionara, ali samo u roku zastarelosti od 3 godine iz čl. 374. ZOO, koji tada teče od komitentovog prijema isplate, a koji je u konkretnom slučaju nesporno istekao pre podnošenja tužbe. Stoga je pravilan i zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca, u delu u kome nije prestalo ispunjenjem, prestalo usled zastarelosti. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4681/01 od 04.07.2002. god.)
1429. Nema osnova za odgovornost komisionara prema svome komitentu ako je postupao po uputstvima svoga komitenta i sa pažnjom dobro privrednika. Ako komitent koji je bio u posedu bankarske garancije koju je valjalo produžiti a takav nalog nije dao komisionaru, komisionar ne može odgovarati za štetu koja bi eventualno iz toga mogla nastati. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 5691/97 od 01.07.1997. god.)
1430. Kad određena količina robe po ugovoru o komisionu nije prodata, nakon polaganja računa o obavljenom poslu, komisionar je dužan da komitentu vrati neprodatu robu. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 385/94 od 14.12.1994. god.)
1431. Ako je tužilac banka zbog prestanka rada deviznog tržišta a u cilju obezbeđivanja sredstava za otplatu garantovanih obaveza tuženog preduzeća uzimala kratkoročne linije depozite u inostranstvu i ovako pribavljena sredstva koristila i za otplatu dospelih obaveza tuženog preduzeća, onda tužilac banka u svojstvu komisionara ima pravo na naknadu nastalih troškova srazmerno učešću duga tuženog preduzeća u odnosnoj kreditnoj liniji depozitu. Stoga ako je tužilac banka objektivni nedostatak deviza koje je tuženi bio dužan da obezbedi namirila kratkoročnim zaduživanjem u inostranstvu, troškovi ovog zaduživanja srazmerno padaju na teret tuženog preduzeća a ne tužioca banke. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.152/91 od 21.08.1991. god.)
1432. Početak roka zastarelosti za potraživanja komitenta prema komisionaru, računa se od dana kada je komisionar dostavio komitentu obračun, a ne od dana kada je ugovor o komisionu sačinjen. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 2459/81) - 592 -
OBLIGACIONO PRAVO
OBAVEZE KOMITENTA (Čl. 782 – 785. Zakona o obligacionim odnosima)
1433. Komisionar ima pravo na proviziju bez obzira da li je ona ugovorom predviđena. Ako iznos naknade nije predviđen ugovorom ili tarifom, komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. (Viši privredni sud, Beograd Pž.233/94 11.05.1994. god.)
ODNOSI SA TREĆIM LICIMA (Čl. 787 – 789. Zakona o obligacionim odnosima)
1434. Komitent može zahtevati ispunjenje iz posla koji je komisionar zaključio sa trećim i za njegov račun tek pošto mu ih komisionar ustupi. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je isplata kupoprodajne cene u visini utuženog potraživanja od 4.417,36 DEM za kupljenu robu, štamparsku hartiju koju je tužilac isporučio u Jugoslaviju tokom 1990.-1991. godine, kao prodavac. U postupku je utvrđeno da je između tužioca – prodavca i drugotuženog A.D. “U...”. iz B..., postojao pravni odnos uvoza robe – roto papira za krajnjeg korisnika prvotuženu A.D. “P...”. iz B..., kao i da tužilac i prvotužena nisu bili ni u kakvom pravnom odnosu. Tužilac je svoju obavezu isporuke robe izvršio prema drugotuženom u 1991. i 1992. godini. Međutim, drugotuženi mu nije platio utuženi iznos po utuženim tovarnim listama i fakturama, koji su naslovljeni na drugotuženog čiji ukupan zbir odgovara visini utuženog potraživanja od 5.517.420,36 DEM. Utvrđeno je i da je prvotužena iz poslovnog odnosa sa drugotuženom izmirila sve svoje obaveze u vezi utuženog potraživanja (dopis od 1.04. 1992. godine. Sporazum o načinu izmirenja finansijskih obaveza zaključen između tuženih dana 21.08.1991. godine i priznanica od 2.4.1992. godine), što znači da je prvotužena isplatila ceo dug za predmetnu robu koju je drugotuženi kupio od tužioca. Drugotuženi nije platio tužiocu kao prodavcu cenu predmetne robe u visini utuženog potraživanja. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u tom delu je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema drugotuženom za isplatu utuženog iznosa koji predstavlja cenu za isporučenu robu – roto papir. - 593 -
OBLIGACIONO PRAVO Ovakvu svoju odluku drugostepeni sud je zasnovao na činjenici da je u utuženim fakturama kao krajnji korisnik robe označena prvotužena, što prema shvatanju toga suda proizilazi i iz dopisa prvotužene od 22.7.1991. godine iz čije sadržine proizilazi da prvotužena sebe smata dužnikom prema tužiocu. Drugostepeni sud je zaključio da je ugovor o prodaji predmetne robe zaključen između tužioca, kao prodavca i prvotuženog kao kupca uz učešće drugotuženog, kao nalogoprimca kupca, kao i da saglasno takvoj pravnoj prirodi ugovornog odnosa stranaka drugotuženi kao nalogoprimac u smislu člana 749. ZOO nije u obavezi da tužiocu plati kupoprodajnu cenu isporučenog roto papira, pošto je istupao u tuđe ime i za tuđ račun, odnosno u ime i za račun prvotužene. Međutim, Vrhovni sud smatra da se revizijom tužioca osnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava, jer je i po shvatanju ovoga suda između tužioca i drugotuženog zaključen ugovor o kupoprodaji predmetne robe. To na nesumnjiv način proizilazi iz tovarnih listova i faktura naslovljenih na drugotuženog kao titulara, odnosno nosioca obaveze prema tužiocu iz predmetnog pravnog posla, zatim, iz sadržine sporazuma zaključenog između tuženih 21.8.1991. godine i činjenice da je prvotužena u celosti isplatila cenu za primljenu robu drugotuženom, kako je to pravilno utvrdio i cenio prvostepeni sud. Iz navedenih okolnosti utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom, proizilazi i po oceni Vrhovnog suda Srbije, da između tužioca i drugotuženog postoji pravni odnos zasnovan na kupoprodaji predmetne robe, kao i da je drugotuženi u odnosu na prvotuženu u smislu odredbe člana 771. stav 1. ZOO postupao kao komisionar. Drugotuženi je u svoje ime vršio poslove koje mu je kao komitent poverila prvotužena, što znači da je u obavljanju tih poslova istupao prema tužiocu kao samostalna ugovorna stranka. Naime, kada komisionar zaključuje ugovor sa trećim licem, ono ne mora, ali i može, da zna, da komisionar istupa za račun komitenta. Zbog toga komisionar odgovara trećem licu za uredno ispunjenje preuzetih obaveza, a sa druge strane, komisionar radi za račun komitenta, što znači da ekonomski efekat poslova koje je obavio komisionar pripada komitentu, pa zato ako je komisionar kupio za komitenta robu od trećeg lica, komitent ima obavezu da komisionaru naknadi, odnosno isplati kupoprodajnu cenu, što je po shvatanju Vrhovnog suda, ovde slučaj. Komitent nije ni u kakvom pravnom odnosu sa trećim licem, sve dok mu komisionar ne ustupi svoje potraživanje prema trećem - član 787. stav 1. ZOO, ili preuzme dug komisionara, kada je potreban pristanak trećeg lica, kao poverioca, za ovo preuzimanje - član 446. ZOO. To ovde nije slučaj, pošto sporazum tuženih od 21.8.1991. godine, kao dokaz da je prvotužena preuzela obavezu drugotuženog, ne sadrži pristanak tužioca – poverioca. S obzirom na navedenu pravnu prirodu ugovora koji su zaključili tužilac i drugotuženi, kao i zaključenih ugovora između tuženih, kada se odlučuje o obavezi izvršenja isplate kupoprodajne cene za naručenu i isporučenu robu po prednjem osnovu, nije od bitnog uticaja ko je krajnji korisnik te robe, pa u tom kontekstu i pismo prvotužene tužiocu od 22.7.1991. godine ima značaj poslovodnog pisma – objašnjenja o teškoćama izvršenja obaveza drugotuženog prema tužiocu, kao i obaveštenja da je prvotužena izvršila obavezu prema drugotuženom. Ovim pismom prvotužene, drugotuženi nije oslobođen svoje obaveze prema tužiocu da plati kupoprodajnu cenu za isporučenu predmetnu robu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 355/01 od 05.12.2001. god.) - 594 -
OBLIGACIONO PRAVO
UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU - OPŠTE ODREDBE (Čl. 790 – 796. Zakona o obligacionim odnosima)
1435.
Kada se u ugovoru o kupoprodaji koji je zaključio proizvođač kao prodavac robe i inostrana firma kao kupac robe, pojavljuje kao prodavac i izvoznik, ali sa klauzulom "u ime i za račun" proizvođača, kao prodavca robe, onda proizlazi da je tim ugovorom pored ugovora o kupoprodaji zaključen i ugovor o zastupanju između proizvođača prodavca i tuženog kao izvoznika, pa u tom slučaju izvoznik odgovara prodavcu samo kao njegov zastupnik a ne kao kupac robe. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 55/97 od 02.04.1997. god.)
1436.
Tuženi u svojstvu zastupnika i izvoznika, odgovara samo za savesno obavljanje poslova zastupništva, stoga tužilac, kao prodavac robe od tuženog kao svog zastupnika može tražiti samo štetu ukoliko dokaže da je tuženi radio protiv interesa svog nalogodavca, te ako dokaže da je nalogodavac pretrpeo štetu u smislu člana 796. ZOO. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 55/97 od 02.04.1997. god.)
POSREDOVANJE - OPŠTE ODREDBE (Čl. 813 – 817. Zakona o obligacionim odnosima)
1437. Posrednik je lice koje povezuje nalogodavca i drugo lice u cilju zaključenja ugovora, s obzirom da on nije ugovorna strana ne može se ni obavezivati na plaćanje cene ili dela cene iz tog ugovora. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u I... P. br. ________od 6.11.2001. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime duga plati iznos od 19.548,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac blagovremeno. Okružni sud u U... je svojom presudom Gž. _______od 27.9.2002. godine, potvrdio presudu Opštinskog suda u I... P. br. 299/2001 od 06.11. 2001. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Iz predmeta proizilazi da je osnov spora dug nastao iz ugovora o prodaji rezane građe. Tužbeni zahtev tužioca je usmeren na isplatu preostalog dela duga, odnosno cene za prodatu građu u iznosu od 19.548,00 dinara. Samim tim, tužbeni zahtev po ovakvom osnovu može biti usmeren samo na kupca, ko- 595 -
OBLIGACIONO PRAVO ji je jedini u obavezi da isplati cenu po osnovu člana 454. Zakona o obligacionim odnosima. Iz napred navedenog sledi da se posrednik, kao lice koje se obavezuje nalogodavcu da ga dovede u vezu sa licem koje će sa njim pregovarati o zaključenju ugovora u skladu sa odredbom člana 813. ZOO, ne može obavezati za plaćanje cene ili dela cene iz ugovora o prodaji, jer u istom nije ugovorna strana. S obzirom da je tuženik doveo stranke u kontakt, posredovao oko cene, isplate i drugih elemenata bitnih za zaključenje ugovora prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza pravilno odlučio da je tuženi postupao isključivo kao posrednik i prema njemu je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga. Prvostepeni sud je za takav stav dao jasne i ubedljive razloge koje u svemu prihvata Okružni sud pa nalazi da je materijalno pravo pravilno primenjeno. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 2006/2002 od 27.09.2002. god.)
1438.
Ugovorom o posredovanju obavezuje se posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6992/97 od 01.04.1998. god.)
OBAVEZE POSREDNIKA (Čl. 818 – 821. Zakona o obligacionim odnosima)
1439.
Posrednik odgovara za štetu u slučaju da je posredovao, između ostalog, za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz ugovora i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 126/95 od 04.04.1995. god.) OBAVEZE NALOGODAVCA (Čl. 822 – 826. Zakona o obligacionim odnosima)
1440. Ugovor o posredovanju dvostrano teretan ugovor po kome se posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa nalogodavcem pregovaralo o zaključenju određenog ugovora a nalogodavac se obavezuje da posredniku isplati određenu naknadu ako ugovor bude zaključen. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u toku 1998. godine preko tužene Agencije želela da kupi stan zbog čega je pregovarala o kupovini stana V.V. i tada angažovala tuženu - 596 -
OBLIGACIONO PRAVO Agenciju, potpisala ugovor o posredovanju radi kupovine stana s tim što je dogovoreno da tužena Agencija pokuša da proda tužiljin stan kako bi isplatila kupoprodajnu cenu za stan za koji je bila zainteresovana. Potencijalan kupac tužiljinog stana L.M. je obišla tužiljin stan kojom prilikom je tužilja saopštila da se u vezi njenog stana vodi spor ali je okončan u njenu korist. Radilo se o vezanoj kupoprodaji i hitnom postupanju. Tužilja je od potencijalnog kupca svog stana primila kaparu od 2.500 DEM koju je odmah predala V.V. na ime kapare za njen stan. Tužilja i tužena nisu zaključile ugovor o posredovanju za prodaju tužiljinog stana pošto je bila prioritetna prodaja stana bračnog para V. Tužilja je tuženoj na ime agencijske provizije po zaključenju ugovora o kapari sa V.V. isplatila 1.350 DEM. Kada je advokat tužene Agencije proverio podatke u vezi tužiljinog stana, utvrđeno je da postoji zabeležba zabrane otuđenja u zemljišnim knjigama koja nije brisana po okončanju spora. Tužilja nije želela da odustane od kupovine stana V.V., ali je posle izvesnog vremena uspela da povrati kaparu u visini od 2.000 DEM i prilikom raskida ugovora između tužilje i potencijalnog kupca njenog stana L.M., tužena je tužilji nudila povraćaj provizije ali ona to nije prihvatila jer je želela da kupi stan V.V. iako joj nije uspevalo da obezbedi novčana sredstva. Pošto je V.V. istekao rok u kome je morala da uplati stan u preduzeću “B...” odustala je od prodaje svog stana zbog čega se tužilja obratila tuženoj sa zahtevom za povraćaj provizije ali je tužena odbila da tužilji proviziju vrati. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio jer je između tužilje i tužene zaključen ugovor o posredovanju kojim je u članu 6. regulisano da se naknada odnosno provizija posredniku – agenciji isplaćuje u momentu isplate ka-pare, dela ili celokupne ugovorene kupoprodajne cene nepokretnosti za koju je posredovano. Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev, a na osnovu odredaba čl. 813. i 823. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji posredstvom agenta za prodaju tužene pa je obaveza tužene da izvrši povraćaj primljenog iznosa naknade od 690,50 eura u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom. Po oceni Vrhovnog suda, Okružni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Iz odredba člana 813. i člana 823. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, proizilazi da je ugovor o posredovanju dvostrano teretan ugovor po kome se posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa nalogodavcem pregovaralo o zaključenju određenog ugovora a nalogodavac se obavezuje da posredniku isplati određenu naknadu ako ugovor bude zaključen. Iz same obaveze posrednika da nastoji da nađe lice sa kojim bi nalogodavac pregovarao, proizilazi zaključak da posrednik ne jemči da će takvo lice pronaći a još manje da će nalogodavac ili to lice ako ga i pronađe zaključiti ugovor. Po pravilu, posrednik mora najpre dovesti nalogodavca u vezu sa trećim licem sa kojim će nalogodavac zaključiti ugovor. To znači da posrednik mora najpre da ispuni svoju obavezu da bi stekao pravo da zahteva od nalogodavca da ispuni preuzetu obavezu da isplati naknadu. Odredba člana 823. stav 1. ZOO dozvoljava mogućnost da strane ugovore nešto drugo. Jedna od tih mogućnosti je da strane ugovore da posrednik ima pravo na određenu naknadu i kad njegovo nastojanje da dovede nalogodavca u vezu sa trećim licem ostane bez rezultata. U konkretnom slučaju, članom 6. zaključenog ugovora o posredovanju predviđeno je da se naknada provizije posredniku isplaćuje momentom isplate kapare, dela ili celokupne kupoprodajne cene nepokretnosti za koju je posredovano. Prema tome, obaveza tužilje kao nalogodavca da isplati proviziju tuženoj, dospela je momentom isplate kapare V.V. kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, a ne u momentu zaključenja ugovora, do koga nije došlo, kako to smatra drugostepeni sud. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 170/04 od 04.11.2004. god.) - 597 -
OBLIGACIONO PRAVO
1441. Posrednik stiče pravo na isplatu provizije za posredovanje u času zaključenja ugovora za koji je posredovao. Iz obrazloženja: U toku postupka utvrđeno je da je tuženi angažovao tužioca radi prodaje svog stana u N...S... u ulici M....S... i kupovine manjeg stana. Agent tužioca je doveo u vezu vlasnika stana u N...S..., u ulici B...O... br. 37. sestre D. i D. T. sa tuženim. Međutim, taj stan posredstvom druge agencije sestre su prodale Ž.D. za cenu od 390.000 dinara na osnovu Ugovora o prodaji koji je overen 5.05.1998. godine. Nakon toga tuženi je svoj stan u ulici M...S... u N...S... zamenio za 2 stana i to dvosoban stan broj 74 od 53,63 m2 u ulici S...K... br.16. i za stan br. 12. površine 52,43 m2 u ul. S...Lj... br. 1. u N...S... Nakon toga je tuženi sa kupcem stana u ulici B...O... br.37. u N...S..., Ž.D. zaključio ugovor o zameni, tako što je za stan u ulici B...O... br.37, tuženi dao svoj stan u ulici S... K... u N...S... površine 53,63 m2. Prema tome tuženi nije kupio stan u ulici B...O... br.37. od lica sa kojim ga je tužilac doveo u vezu, već je taj stan dobio zamenom tako što je svoj stan zamenio za stan Ž.D. u ulici B...O..., koji je taj stan prethodno kupio od ranijeg vlasnika sa kojim je tužilac tuženog doveo u vezu. (Iz odluke VSS, poslovni broj Rev. 4816/02 od 04.12.2002.god.)
1442. Kada tuženi (nalogodavac) prigovori visini posredničke naknade, sud je dužan da ispita da li je ova naknada (provizija) primerena ili previsoka, odnosno da li odgovara posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 743/96 od 12.12.1997. god.)
1443. Posrednik stiče pravo na naknadu u času zaključenja ugovora za koji je posredovao, ako što drugo nije ugovoreno, ali, ako je ugovor zaključen pod odloženim uslovom, posrednik stiče pravo na naknadu tek kad se uslov ostvari. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2697/97 od 11.11.1997. god.) OBAVEZE OTPREMNIKA (Čl. 830 – 838. Zakona o obligacionim odnosima)
1444. U svim slučajevima kada špediter nije izvršio ugovorne obaveze a šteta je nastala pretpostavlja se da postoji uzročna veza između špediterovog propusta i nastupele štete. Špediter jedino ima mogućnost da suprotno dokaže. - 598 -
OBLIGACIONO PRAVO Iz obrazloženja: Prema članu 834. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima otpremnik odgovara za izbor prevozioca kao i za izbor drugih lica sa kojima je u izvršenju naloga zaključio ugovor (uskladištenje robe i slično) ali ne odgovara i za njihov rad izuzev ako je tu odgovornost preuzeo ugovorom. Prema stavu 2. istog člana otpremnik koji izvršenje naloga poveri drugom otpremniku umesto da ga sam izvrši odgovara za njegov rad. Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da je špediter odgovoran kada ne izvrši uredno obaveze iz ugovora o špediciji, njegova krivica se pretpostavlja. Špediter se može osloboditi ako dokaže da je postupao pažnjom urednog privrednika ili da je šteta nastala usled više sile slučaja prirode samih stvari i krivicom komitenta. Šteta se uvek pretpostavlja kada špediter nije predao stvari u istom onakvom spoljnom stanju u kojem ih je primio. U svim slučajevima kada špediter nije izvršio ugovorne obaveze a šteta je nastala pretpostavlja se da postoji uzročna veza između špediterovog propusta i nastupele štete. Špediter ima jedino mogućnost da suprotno dokaže. Špediter takođe odgovara za štetu nastalu pri preuzimanju i čuvanju robe kao i za izbor vozara i otpremnika a ne odgovara za štetu nastalu u toku prevoza krivicom vozara. Imajući u vidu navedeno sud će u ponovnom postupku ceniti ponovo odredbu člana 19. Konvencije SMGS, kao i navedene zakonske odredbe pa će utvrditi, da li je do gubitka robe došlo krivicom tuženog ili vozara M. železnice, imajući u vidu da je navedena roba stigla u stanicu Č..., te da je sam tuženi kao primalac robe mogao da u skladu sa citiranom odredbom člana 19. Konvencije SMGS promeni šifru za koju je tvrdio da je bila pogrešno upisana krivicom ruskog špeditera kao pošiljaoca, budući da nakon prijema robe u stanicu Č.... sva prava i obaveze pošiljaoca na toj robi prestaju. U zavisnosti od postojanja krivice i samim tim odgovornosti tuženog za propuste prilikom tranzita robe kroz M, sud će odlučiti o tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4293/02 od 29.10.2002. god.)
1445. Tužilac kao špediter ne može tražiti regres isplaćenog iznosa kazne po pravosnažnom rešenju carine od nalogodavca, zbog izvršenog carinskog prekršaja učinjenog u toku uvoza robe. U parnici se ne može sa uspehom isticati činjenica u pogledu krivice špeditera za carinski prekršaj, kada je o tome pravosnažno odlučeno u prekršajnom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 544/96 od 16.10.1996. god.)
1446.
Neovlašćeno distribuiranje robe ne može se pravdati interesima nalogodavca i pažnjom špeditera kao dobrog privrednika, kada je proizvoljnim odstupanjem od uputstva nalogodavca onemogućeno trećem licu da preuzme robu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 227/96 od 19.06.1996. god)
1447.
Ugovor o špediciji spada u grupu ugovora o nalogu. Špediter je dužan da postupa po nalogu nalogodavca i u skladu sa njegovim interesima, a sa pažnjom dobrog privrednika. Špediter odgovara za izbor prevoznika, a ne i za njegov rad, osim kod fiksne špedicije. Obaveza otpremnika da upozori - 599 -
OBLIGACIONO PRAVO nalogodavca na nedostatke u pakovanju je dispozitivne prirode, što znači da stranke ugovorom o špediciji to pitanje mogu regulisati na drugi način. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.19/96 od 07.02.1996. god)
OBAVEZE NALOGODAVCA (Čl. 839 – 843. Zakona o obligacionim odnosima)
1448. Špediter ima pravo da od nalogodavca traži isplatu naknade novčanog iznosa kojim je platio železnici na ime prevoza robe koju je otpremio za račun nalogodavca. Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tužilac je u svrhu organizovanja prevoza za tuženog zaključivao ugovore o prevozu sa železnicama u svoje ime a za račun nalogodavca - tuženog, platio prevoz železnicama i sada tužbenim zahtevom traži da se obaveže tuženi da mu plati usluge otpreme i troškove prevoznine. Prema tome, između tužioca i tuženog nije zaključen ugovor o prevozu robe železnicom, već ugovor o špediciji. Prethodno nedvosmisleno sledi iz sadržine protokola od 26.03.1998. godine, gde tužilac preuzima obavezu da pribavi ponude za transport po određenim destinacijama i iz sadržine međunarodnih železničkih tovarnih listova iz kojih se vidi da je prevoz izvršen od strane železnica različitih zemalja. Prvostepeni sud pravni odnos parničnih stranaka nije pravno kvalifikovao izričito kao ugovor o špediciji, ali to nije imalo uticaja na pravilnost primene materijalnog prava, budući da se prvostepeni sud pravilno pozvao na relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje je i trebalo primeniti. Ugovor o otpremanju (špediciji) spada u neformalne ugovore. Radi se o samostalnom ugovoru poslovnog prava. Na pravne odnose iz ovog ugovora koji nisu posebno regulisani shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe iz ugovora o komisionu i ugovora o trgovinskom zastupanju. Kako se i na ugovor o komisionu i ugovor o trgovinskom zastupanju shodno primenjuju u nedostatku posebnih odredbi, odgovarajuće odredbe iz ugovora o nalogu (punomoćstvu, mandatu), to se i na ugovor o otpremanju mogu primeniti odgovarajuće odredbe ugovora o nalogu. Stoga se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da tužilac nije dostavio ugovor o otpremanju (špediciji), jer kako je to rečeno, isti dolazi u neformalne ugovore, a njegovo postojanje je dokazano pismenim dokazima koje je tužilac dostavio tokom postupka. Pravni odnos između parničnih stranaka imaju se raspraviti primenom odgovarajućih odredbi Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na ugovor o špediciji (čl. 827-846 ZOO) a ne primenom pravila koja se odnose na ugovor o prevozu. Obaveza tuženog proističe iz odredbe člana 841. Zakona o obligacionim odnosima. prema toj zakonskoj odredbi nalogodavac je dužan naknaditi otpremniku potrebne troškove učinjene - 600 -
OBLIGACIONO PRAVO radi izvršenja naloga otpremanja robe. Otpravnik može zahtevati naknadu troškova odmah pošto ih je učinio. U potrebne troškove pored troškova osiguranja i troškova carinjenja robe, dolaze i prevoznine. U konkretnom slučaju potraživanje tužioca prema tuženom odnosi se na plaćanje usluge otpreme robe i troškove prevoznine koje je tužilac platio železnici. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8606/04 od 13.1.2005. god.)
1449. Otpremnik se ne može sa uspehom pozivati na sopstvene propuste kod preuzimanja carinskih obaveza i sprovođenja potrebnih carinskih radnji pri prijavljivanju uvoza i prevoza robe i prevaljivati ih na nalogodavca. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 752/98 od 03.02.1999. god.)
1450. Podnošenje regresne tužbe za refundiranje još neisplaćenih troškova otpremanja ne može se ni u kom slučaju poistoveti sa traženjem predujma potrebne svote za snošenje troškova otpremanja iz člana 841. st. 3. ZOO. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 441/98 od 16.12.1998. god.)
1451. Dospelost prava na naknadu troškova, ukoliko nije zahtevan predujam, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samog špeditera, jer bi u suprotnom takav regresni tubženi zahtev špeditera bio preuranjen. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 254/98 i Pzz. 18/98 od 02.12.1998. god.)
1452. Ako ugovor o špediciji nije zaključen tada tužilac može zahtevati kao nezvani vršilac tuđih poslova nadoknadu nužnih i korisnih izdataka učinjenih za onoga čiji je posao vršio. Tužilac može po tom osnovu zahtevati i naplatu carinskih dažbina za uvezenu robu ali mora dokazati da je iste i platio. (Viši privredni sud, Beograd Pž.5697/97 od 17.07.1997. god.)
1453. Zahtev za naknadu troškova otpreme, ukoliko prethodno nije tražen predujam potrebne svote, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpreme u vidu isplate carinskih dažibina i to za račun nalogodavca. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 720/96 od 04.02.1997. god.) - 601 -
OBLIGACIONO PRAVO
1454. Špediterov zahtev za naknadu troškova dospeva odmah pošto su isti učinjeni. Dospelost prava na naknadu troškova podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samo špeditera, ukoliko nije zahtevan predujam. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 377/96 i Pzz. 18/97 od 23.10.1996. god.)
1455. Kada je otpremnik platio carinu i druge uvozne obaveze, koje nije platio nalogodavac kao obaveznik tada otpremnik ima pravo na naknadu ovih troškova od nalogodavca. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 276/96 od 28.05.1996. god.)
1456. Kod ugovora o otpremanju (špediciji) otpravnik se obavezuje da radi prevoza stvari zaključi u svoje ime i za račun nalogodavca ugovor o prevozu kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje nastale u vezi sa prevozom. Ako je pri uvozu robe iz inostranstva otpremnik (špediter) platio carinu za uvezenu robu troškove carinjenja ima pravo da naplati od vlasnika uvezene robe jer su to troškovi koje je špediter ovlašćen da naplati od svog nalogodavca - vlasnika uvezene robe u smislu člana 841. ZOO. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 7062/95 od 31.01.1996. god.)
POSEBNI SLUČAJEVI OTPREMANJA (Čl. 844. i 845. Zakona o obligacionim odnosima)
1457. Kada je otpremnik (tuženi) ispostavio nalogodavcu (tužiocu) račun na ukupnu svotu za izvršenje naloga, bez specifikacije pojedinih troškova, onda je u pitanju otprema sa fiksnom naknadom, pa otpremnik odgovara i za rad prevozioca. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 483/95 od 21.11.1995. god.)
1458. Kada je između stranaka zaključen ugovor o špediciji u kome je predviđena ukupna naknada za izvršenje naloga o otpremanju robe, u takvoj situaciji špediter odgovara nalogodavcu za rad prevozioca. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 339/94 od 09.09.1994. god.) - 602 -
OBLIGACIONO PRAVO
ZALOŽNO PRAVO OTPREMNIKA (Član 846. Zakona o obligacionim odnosima)
1459.
Otpremnik ima založno pravo na robi predatoj radi otpremanja. Radi namirenja svojih potraživanja prema nalogodavcu iz ugovora o otpremanju, otpremnik može izvršiti prodaju stvari nalogodavca i namiriti potraživanje iz dobijene cene. Pri tome je od značaja da je pre prodaje robe obavestio nalogodavca o nameravanoj prodaji. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 613/95 od 24.01.1996. god.)
OBAVEZE TURISTIČKE AGENCIJE (Čl. 887 – 890. Zakona o obligacionim odnosima)
1460.
Naknadu za izvršenje ugostiteljske usluge licima koja su upućena od strane turističke organizacije koja je naručila uslugu, plaća turistička organizacija koja je naručila uslugu, bez obzira što je ove usluge koristilo upućeno lice. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 834/81 od 1.01.1981. god.)
OSIGURANJE - OPŠTE ODREDBE (Čl. 897 – 900. Zakona o obligacionim odnosima)
1461.
Osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da u trenutku zaključenja ugovarač osiguranja i osiguranik nisu znali, niti su mogli znati da je već nastupio osigurani slučaj. (Vrhovni sud Srbije,Beograd,Prev.135/95 od 04.04.1995. god.)
1462. Limit osiguranja auto odgovornost ne može biti veći od iznosa koji utvrđuje Savezna vlada. Limit obaveze osiguravajuće organizacije odnosi se na ukupnu štetu iz jednog štetnog događaja, bez obzira na broj oštećenih lica, pri čemu je relevantna njegova visina u vreme nastanka štetnog događaja. Ako iznos - 603 -
OBLIGACIONO PRAVO štete u vreme njenog nastanka nije veći od limita iz tog vremena, osiguravajuća organiazcija je dužna da štetu naknadi u potpunosti i kad njena visina prelazi limit u vreme suđenja. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 500/95 od 06.12.1995. god)
ZAKLJUČENJE UGOVORA (Čl. 901 – 906. Zakona o obligacionim odnosima)
1463. Osnovica za obračun premije kod zaključivanja ugovora o osiguranju predstavlja nabavna cena novog vozila na dan zaključenja ugovora a visina cene se utvrđuje na osnovu iskazane cene u katalogu aktuelnih cena motornih vozila tuženog kao osiguravajuće organizacije. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5218/96 od 04.02.1997. god.)
1464. Sporove o regresnim zahtevima iz poslovnog odnosa rešava privredni sud. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Pž.170/95 od 09.01.1996. god.)
1465. Obaveza osiguranja po osnovu ugovora o osiguranju korisnika odnosno sopstvenika motornog vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima ceni se prema osiguranoj sumi saglasno načelnom stavu zajedničke sednice Saveznog suda, vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 26. i 27. oktobra 1988. godine, ako se osiguravač pozvao na visinu osigurane sume do završetka postupka pred prvostepenim sudom. Kada se radi o naknadi štete u vidu buduće rente veštaćenjem se vrši kapitalizacija i tako dobijeni kapitalizirani iznos buduće rente uračunava kod utvrđivanja obima štete do visine osigurane sume na koju se pozvao osiguravač do završetka postupka pred prvostepenim sudom. Međutim, kada se radi o zahtevu oštećenog za izmenu ranije dosuđene rente zbog promenjenih okolnosti, više se ne može raspravljati o limitu osiguranja, odnosno da li je limit iscrpljen izvršenim isplatama, pošto je za kasnije izmene rente relevantno samo stanje pokrivenosti limitom prilikom prvog presuđenja u prvom stepenu. (Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije, 25.03.1996. god.)
1466. Pravo na naknadu štete iz ugovora o osiguranju u smislu člana 901. ZOO ima se ceniti prema opštim uslovima za osiguranje imovine koji su sastavni deo ugovora u momentu zaključenja ugovora a ne u momentu štetnog događaja. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 152/95 od 27.12.1995. god.) - 604 -
OBLIGACIONO PRAVO
1467. Cena oštećenog vozila određuje se prema Uslovima za kombinovano osiguranje motornih vozila a ne prema tržišnoj ceni vozila, osim ako se utvrdi da su odgovarajuće odredbe opštih uslova preterano stroge ili nepravične za osiguranika. (Viši privredni sud Beograd, Pž.22/94 od 24.02. 1994. god.)
1468. Kod ugovora o osiguranju vozila ako je sporazumom - protokolom između osiguravača i osiguranika transportne organizacije predviđeno da će osiguravač priznati štetu na vozilu nastalu u krugu preduzeća, samo uz zapisnik o oznakama uzroka štete i potpis radnika osiguranika i osiguravača, pa ovaj uslov ne bude ispunjen, osiguravač nije dužan štetu na vozilu isplatiti osiguraniku. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 4780/92 od 13.05.1992. god.)
1469. Osiguranik ne gubi pravo na naknadu ili svotu osiguranja iz ugovora o (kasko) osiguranju iako u propisanom roku od saznanja nije obavestio organ SUP-a o nastanku osiguranog slučaja, ali je dužan da naknadi osiguravaču zbog toga eventualno nastalu štetu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 734/90 od 05.07.1990. god.)
PLAĆANJE PREMIJE (Čl. 912 i 913. Zakona o obligacionim odnosima)
1470. Ukoliko prva rata premije osiguranja nije plaćena, a predviđeno je da se plaća odmah, to nije nastala obaveza osiguravača da isplati naknadu, odn. ugovorenu sumu osiguranja, jer ta naknada odn. suma osiguranja dospeva narednog dana od dana uplate premije. Iz obrazloženja: Tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju imovine tuženog kao osiguranika, kojim je obuhvaćeno i dopunsko osiguranje od rizika izlivanja vode iz vodovodnih i kanalizacionih cevi. Osigurani slučaj dogodio se dana 28.08.2006 godine, kada se u magacinu nameštaja tužioca izlila voda iz kanalizacije. Prvostepeni sud nalazi da je u odnosu parničnih stranaka zasnovanom ugovorom o osiguranju nastupio osigurani slučaj obuhvaćen dopunskim osiguranjem, te da je nastala obaveza tuženog, kao osiguravača da plati štetu shodno odredbama člana 919. i člana 925. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi u žalbi osnovano navodi da je tužilac premiju uplatio dan nakon nastanka štetnog događaja, te da - čak i da je nastupio osigurani slučaj - nije u obavezi da naknadi štetu nastalu u vremen- 605 -
OBLIGACIONO PRAVO skom periodu pre 29.08.2006 godine. Naime, iz ponude za osiguranje imovine preduzetnika, proizlazi da je ugovorena dinamika plaćanja u mesečnim iznosima, te da prva rata u navedenom iznosu dospeva za naplatu odmah, a ostalih 11 rata u jednakim iznosima mesečno. Iz predmetne ponude takođe proizlazi da osiguravač nije u obavezi da plati naknadu po osnovu zaključenog Ugovora o osiguranju za osigurane slučajeve koji nastupe pre uplate premije osiguranja odn. prve rate premije osiguranja. Dakle, kako je u ugovoru o osiguranju navedeno da prva rata osiguranja dospeva odmah odn. 22.08.2006 godine, to nije tačna tvrdnja tužioca da je bio onemogućen da plati premiju do nastupanja štete. Relevantne odredbe: Kod Ugovora o osiguranju premija osiguranja isplaćuje se u ugovorenim rokovima, a ako treba da se isplati odjednom, plaća se prilikom zaključenja ugovora – član 912. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora, obaveza osiguravača da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom, počinje narednog dana od dana uplate premije – član 913. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome, kako je u ovoj pravnoj stvari predviđeno da se prva rata premije osiguranja plaća odmah, a ponuda je data 17.08.2006 godine sa početkom osiguranja od 22.08.2006 godine, te kako prva rata premija osiguranja nije plaćena tj. plaćena je 29.08.2006 godine, nakon nastanka štetnog događaja, to - prema odredbi člana 913. Zakona o obligacionim odnosima - nije nastala obaveza tuženog kao osiguravača da isplati naknadu odn. ugovorenu sumu osiguranja, jer ta naknada odnosno suma osiguranja dospeva narednog dana od dana uplate premije. Pošto je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, to je njegova odluka preinačena, shodno odredbi člana 380. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 8822/10 od 03.03.2011. godine)
1471. Ugovor o osiguranju prestaje istekom godine dana, ali samo za ubuduće, a dospela premija se mora platiti kao i svaka druga dospela obaveza. Iz obrazloženja: Utuženi iznos predstavlja neplaćenu premiju osiguranja, po poslednjem računu koji je tužilac ispostavio tuženom dana 23.5.2000. godine na iznos od 60.364,87 dinara. Prema saglasnim knjigovodstvenim karticama obe parnične stranke, tuženi je dana 15.11.2000. godine platio tužiocu ukupan iznos od 150.000,00 dinara, pa je ostao u obavezi po osnovu premije za iznos od 28.816,63 dinara, a obračunata zatezna kamata do dana 7.2.2002. godine iznosi 105.485,83 dinara, pa je utužen ukupan iznos od 134.300,46 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je poslednju premiju tuženi platio dana 15.11.2000. godine, nakon čega u roku od godinu dana nije bilo plaćanja, pa je ugovor prestao po samom zakonu, a time i obaveza tuženog. Prvostepeni sud je pogrešnom primenom odredbe čl. 913. st. 4. ZOO odbio tužbeni zahtev. Prema toj odredbi, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od godine dana od dospelosti. To znači da ugovor prestaje istekom godine dana, ali samo za - 606 -
OBLIGACIONO PRAVO ubuduće, a dospela premija se mora platiti kao i svaka druga dospela obaveza. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je ugovor prestao, ali je nepravilno odbio zahtev za naplatu dospele premije u iznosu od 28.816,63 dinara. Kao i na druge dospele novčane obaveze na ovaj iznos teče zatezna kamata, prema odredbi čl. 277. ZOO, čija visina u konkretnom slučaju nije sporna, što znači da je osnovano potraživanje tužioca u utuženom iznosu. Sa iznetih razloga, na osnovu čl. 373. tač. 4. ZPP pobijana presuda je preinačena tako što je rešenje o izvršenju održano na snazi primenom čl. 451. st. 4. ZPP, a na osnovu čl. 166. st. 2. ZPP tužiocu su dosuđeni traženi i pripadajući troškovi takse za žalbu. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 854/03 od 25.03.2003. god.)
1472. Ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu protekom godinu dana od dana dospelosti premije.
Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su zaključile ugovor o osiguranju imovine sa rokom trajanja od 10 godina od 1.01.1993. do 1.01.2003. godine. Tuženi od 1996. godine nije plaćao premije osiguranja. Utvrđeno je da su stranke 23.03.1998. godine zaključile sporazum kojim tuženi prihvata da dužnu premiju do 31.12.1997. godine izmiri do decembra 1998. godine. Tuženi je dopisom br. 127 od 3.03.2000. godine obavestio tužioca da otkazuje osiguranje jer je isto ugovorio sa drugim osiguravačem. Tužilac je dostavio tuženom dve fakture za plaćanje premije osiguranja i to br. 52399 od 25.02.1999. godine po polisi od 25.02.1999. godine u iznosu od 51.125,00 dinara, fakturu br. 316499 po polisi od 9.12.1999. godine i tokom postupka tražio da se obaveže tuženi na plaćanje 229.138,42 dinara po polisom od 21.08.2000. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ugovori o osiguranju zaključeni između tužioca i tuženog u 1993. godini prestali po samom zakonu u smislu člana 913. st. 3. i 4. ZOO. Vrhovni sud nalazi da se u reviziji neosnovano poziva na to da je sporni odnos između stranaka raspravljen uz pogrešnu primenu zakonskih odredbi kojim je regulisan prestanak ugovora o osiguranju po samom zakonu. Prema odredbi člana 913. stav 4. ZOO ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od godinu dana od dospelosti. Prema tome za prestanak ugovora o osiguranju u smislu navedene odredbe nije potrebna nikakva posebna izjava osiguravača o prestanku važenja ugovora, jer ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu protekom godinu dana od dana dospelosti premije. U toku prvostepenog postupka tuženi je isticao da je poslednju premiju po ugovorima o osiguranju iz 1993. isplatio tužiocu 1995. godine, dok tužilac nije podneo dokaz da je tuženi plaćanje vršio i kasnije, zbog čega po oceni ovoga suda zaključene ugovore između tužioca i tuženog 1993. godine prestali su po samom zakonu u 1996. godini, kako su pravilno zaključili privredni sudovi. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da sporazumom stranaka od 23.03.1998. godine o plaćanju premije koje je tuženi dugovao za 1996. i 1997. godinu, zaključno sa 31.12.1998. godine, nisu - 607 -
OBLIGACIONO PRAVO suspendovane pravne posledice neplaćanja premije osiguranja u roku od godine dana od dana dospelosti, pa samim tim i prestanak ugovora po samom zakonu. Prema tome, kako osiguravač u primerenom roku od godinu dana od dana dospelosti premije za osiguranje ne ostane kod ugovora i pismeno obavesti osiguranika o dospelosti premije preporučenom pošiljkom u smislu člana 913. stav 3. ZOO, ugovor o osiguranju prestaje kako je napred navedeno. Kako tužilac nije pružio dokaze da se koristio pravom iz člana 913. stav 3. ZOO i dokaze da je premija osiguranja plaćena i nakon 1995. godine, to su pravilno privredni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca. Za primenu odredbe člana 913. stav 4. ZOO, nije od značaja odredba iz člana 922. ZOO, kojom odredbom u stavu 3. su predviđeni uslovi za raskid ugovora o osiguranju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 318/01 od 06.02.2002. god.)
1473.
Zakonske odredbe predviđene za slučaj neplaćanja premije kod osiguranja života ne primenjuju se kod osiguranja od posledica nesrećnog slučaja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3224/97 od 01.10.1997. god.)
1474.
Ako ugovorač osiguranja ne isplati premiju osiguranja dospelu po zaključenju ugovora, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu protekom roka od 30 dana od uručenja preporučenog pisma osiguravača sa obaveštenjem o dospelosti premije. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 6726/97 od 08.10.1997. god.)
1475. Ugovor o osiguranju prestaje po sili zakona ako premija ne bude plaćena po proteku roka od godinu dana od dospelosti premije. Takav prestanak ugovora deluje ex nunc tj. od ispunjenja uslova za prestanak ugovora (član 913. st. 4. ZOO). (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 6342/97 od 01.10.1997. god.)
1476. U smislu čl. 913. ZOO ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu ako premija ne bude plaćena u roku od jedne godine dana od dana dospelosti. Prema tome, ugovor je na snazi i proizvodi pravno dejstvo jednu godinu od dospele a ne plaćene premije. Ono po sili zakona prestaje godinu dana nakon dospelosti premije i takav prestanak ugovora deluje ex nunc, odnosno od ispunjenja uslova za prestanak ugovora a ti su uslovi neplaćanja premije u roku od jedne godine dana, a ne ex tunc, odnosno od momenta zaključenja ugovora - dospelosti premije za plaćanje. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 106/97 od 02.07.1997. god.)
1477. Jugoslovenski državljanin na privremenom radu u inostranstvu ima pravo na isplatu sume osiguranja u devizama, ako štetu nastalu u zemlji otkloni u inostranstvu. (Vrhovni sud Srbije, Beoograd, Rev. 989/87 od 12.03.1997. god.) - 608 -
OBLIGACIONO PRAVO
1478. Kod ugovora o osiguranju premija osiguranja isplaćuje se u ugovorenim rokovima a ako treba odjednom, plaća se prilikom zaključenja ugovora. Kad premija nije plaćena na ovaj način, tada nije nastala obaveza tuženog kao osiguravača da isplati osiguranu sumu osiguranja, jer ta naknada dospeva narednog dana od dana uplate premije. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 136/95 od 05.04.1995. god.)
OBAVEŠTAVANJE OSIGURAVAČA O PROMENAMA RIZIKA (Čl. 914 – 918. Zakona o obligacionim odnosima)
1479. Osiguranik ne gubi pravo na naknadu ili svotu osiguranja iz ugovora o (kasko) osiguranju iako u propisanom roku od saznanja nije obavestio organ SUP-a o nastanku osiguranog slučaja, ali je dužan da naknadi osiguravaču zbog toga eventualno nastalu štetu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 734/90 od 05.07.1990. god.)
OBAVEZE OSIGURAVAČA (Čl. 919 – 921. Zakona o obligacionim odnosima)
1480. Ako se desi osigurani slučaj osiguraniku pripada samo odgovarajući procenat naknade, srazmerno procentu utvrđene invalidnosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1214/98 od 25.03.1998. god.)
1481. Odredbom člana 919. st. 1. ZOO određen je krajnji rok u kome je osiguravač dužan da izvrši obavezu iz ugovora o osiguranju pošto mu je uz obaveštenje o nastanku osiguranog slučaja obezbeđen dokaz za utvrđivanje postojanja osnova obaveze i njen iznos. Taj rok je 14 dana od dana kada je obavešten o nastanku osiguranog slučaja. Međutim, u nekim slučajevima, bilo osiguranik od nastanka osiguranog slučaja, bilo osiguravač od prijema obaveštenja o nastanku osiguranog slučaja, nisu odmah u stanju da sve dokaze o njegovom uzroku odnosno obavezi osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja i njenoj visini, pa tada prema stavu 2. čl. 919. ZOO rok od 14 dana teče od dana kada je utvrđeno postojanje njegove obaveze i njen iznos. Sud će u svakom konkretnom slučaju na osnovu - 609 -
OBLIGACIONO PRAVO uslova osiguranja i opštih pravila o dužnosti u izvršavanju obaveza strana iz obligacionog odnosa da utvrdi koja je od strana bila dužna i u kom roku od nastanka osiguranog slučaja, od prijema obaveštenja o nastanku da pribavi dokaze o uslovima nastanka i iznosu naknade a u zavisnosti od toga da oceni kada je počeo da teče dok od 14 dana za isplatu naknade iz osiguranja, ako pri toj oceni sud zaključi da je osiguravač odgovoran za prolongiranje naplate zbog toga što je odugovlačio sa izvršenjem dužnosti pribavljanja dokaza o uzroku štete i njenoj visini, za vreme koje je prolongacija prijave trajala obavezaće osiguravača da osiguraniku (trećem oštećenom licu) isplati kamatu i naknadu štete zbog docnje u isplati naknade iz osiguranja. (Viši privredni sud, Beograd od 11.07.1995. god.)
OSIGURANJE IMOVINE - OPŠTE ODREDBE (Čl. 924 – 928. Zakona o obligacionim odnosima)
1482.
Kada su stranke zaključile ugovor o potpunom kasko osiguranju, nominalni iznos sume osiguranja unet u polisu u vreme zaključenja ugovora odgovarao je premiji osiguranja koju je osiguranik platio. Materijalna šteta koju je osiguranik (tužilac) pretrpeo i koju potražuje od osiguravača (tuženog) po osnovu zaključenog ugovora o kasko osiguranju ista je i u momentu zaključenog ugovora i u momentu nastupanja osiguranog rizika, odnosno momentu presuđenja, a različit je samo njen nominalni izraz. Nominalni iznos štete može biti znatno veći u vreme suđenja kada je došlo do obezvređivanja novca zbog inflacije. Bitno je, da je osiguravač preuzeo obavezu da za slučaj nastupanja osiguranog rizika isplati osiguraniku potpunu naknadu štete. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 641/97 od 29.10.1997. god.)
OGRANIČENJE OSIGURANIH RIZIKA (Čl. 929 – 931. Zakona o obligacionim odnosima)
1483.
Nastupanjem osiguranog slučaja iz ugovora o osiguranju od rizika požara, tužena osiguravajuća organizacija je dužna da isplati po ugovoru o osiguranju štetu, bez obzira što je protiv nepoznatog izvršioca pokrenut krivični postupak zbog izazivanja požara. Krivica za izazivanje požara i nastupanje osiguranog slučaja je osnov za regresna prava tuženog prema licu koje je odgovorno za štetu. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 424/95 od 04.10.1995. god.)
1484.
Opštepoznate okolnosti o pojavi ratnih sukoba nisu dovoljan osnov za oslobađanje od odgovornosti osiguravača za naknaduštete. Zbog toga je u svakom pojedinom slučaju potrebno utvrditi da li je šteta direktna posledica vanrednih okolnosti. Teret dokazivanja je na tuženom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd,Prev.152/95 od 27.12.1995. god.) - 610 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRELAZ OSIGURANIKOVIH PRAVA PREMA ODGOVORNOM LICU NA OSIGURAVAČA (SUBROGACIJA) (Član 939. Zakona o obligacionim odnosima)
1485.
Isplatom sume osiguranja na osiguravača po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, prelaze sva osiguranikova prava prema trećem licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Obaveza tuženog na regres isplaćenog iznosa nastaje danom kada je tužilac (osiguravač) izvršio isplatu svom osiguraniku, jer je toga dana stekao pravo na regres. Od tog dana do dana regresa teku zatezne kamate, pa tužilac ima pravo da pored isplaćenog iznosa potražuje od tuženog i zateznu kamatu. Samim tim, tužilac je stekao i pravo na naknadu štete u smislu odredbe čl. 278. st. 2. ZOO. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 89/97 od 16.04.1997. god.)
1486.
Ugovor o osiguranju stvara prava i obaveze za ugovorne strane i po pravilu nema dejstvo prema trećim licima. Izuzetno ugovor o osiguranju ima dejstvo i prema trećim licima kada je zaključen u korist trećih lica, ili u slučaju otuđenja osigurane stvari i u slučaju osiguranja stvari u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, broj P.Rev-589/96 od 06.11.1996. god.)
1487.
Kad je šteta prouzrokovana od nepoznatog vozila na teritoriji SRJ domaćem državljaninu, koji se nalazi na privremenom radu u inostranstvu i koji je osigurao svoje vozilo kod stranog osiguravajućeg zavoda, tada se ne radi o stranom licu, pa naknadu štete ima da isplati osiguravajuća organizacija čije je sedište na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev.139/94 od 07.06.1995. god.)
1488.
Iznajmljivanjem prostora za parkiranje u javnoj garaži, osiguranik tužioca svoje vozilo nije poverio na čuvanje tuženom, niti je tužena javna garaža preuzela obavezu čuvanja vozila. Zbog toga ne postoji njena odgovornost po osnovu krivice za krađu tog vozila, odnosno ne postoje zakonski uslovi za prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača (subrogacija). (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 478/95 od 08.11.1995. god.) OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI (Čl. 940 i 941. Zakona o obligacionim odnosima)
1489. Da bi mogao izvesti zaključak da li se visina naknade štete kreće u okviru sume osiguranja na dan štetnog događaja, sud mora utvrditi ukupnu materijalnu i nematerijalnu štetu za sve - 611 -
OBLIGACIONO PRAVO oštećene iz istog štetnog događaja. Naime, osiguravajuća organizacija odgovara samo do limita osiguranja. Iz obrazloženja: Žalbeni sud - ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi i pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. Zakona o parničnom postupku - nalazi da je prvostepena presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a na šta se osnovano ukazuje izjavljenom žalbom tuženog. U žalbi tuženi, naime, iznosi tvrdnju da je na ime naknade štete iz istog štetnog događaja i jednom i drugom tužiocu – oštećenom (naznačenom) pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda isplaćena naknada štete u visini od 1.564.265,61 dinara. U tom smislu, prvostepeni sud će najpre ispitati žalbenu tvrdnju - da li je tuženi iz istog štetnog događaja imenovanim tužiocima - oštećenima već isplatio iznos od 1.564.265,61 dinara. Tek iza toga će moći da izvede zaključak da li je izvršenim isplatama premašena suma osiguranja odn. da li isplaćena šteta prelazi (a ako prelazi - za koliko prelazi) sumu osiguranja, sve u smislu odredbe člana 941. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, osiguranik motornog vozila kojim je prouzrokovana šteta, dužan je da naknadi štetu do visine ugovorene sume za osigurani slučaj. Znači, radi pravilne primene materijalnog prava - člana 941. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud će utvrditi sumu osiguranja na dan štetnog događaja, ukupnu visinu štete u vreme štetnog događaja (imajući u vidu i onu isplaćenu po navedenoj presudi) prema cenama i kriterijumima koji su važili na dan štetnog događaja, te u kom procentu je - s obzirom na visinu štete u vreme štetnog događaja - šteta pokrivena sumom osiguranja, koja je bila na snazi na dan štetnog događaja. U zavisnosti od toga moći će da izvede zaključak da li je i u kom procentu iscrpljena suma osiguranja tj. dosudiće potpuni ili srazmerni deo štete prema cenama i kriterijumima na dan presuđenja. (Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 719/05 od 29.09.2005. godine)
1490. Osiguravajuća organizacija, kao osiguravač vozila kojim je prouzrokovana nematerijalna šteta, dužan je tu štetu naknaditi i to samo ako treće oštećeno lice zahteva njihovu naknadu. Iz obrazloženja: Prema odredbi čl. 940. st. 1. i čl. 941. ZOO u slučaju osiguranja od odgovornosti osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, a prema odredbi člana 941. ZOO u slučaju osiguranja od odgovornosti oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpeo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. Prema Zakonu o osiguranju imovine i lica (“Sl. list SRJ”, br. 17. od 23.03.1990. godine), u članu 90. propisana je obaveza vlasnika, odnosno korisnika motornog i priključnog vozila, da zaključi ugovor o osiguranju odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, a prema odredbi člana 93. istog Zakona sa izmenama u “Sl. listu SFRJ”, broj - 612 -
OBLIGACIONO PRAVO 82/90 obaveza organizacije za osiguranje i naknadu štete po osnovu osiguranja autoodgovornosti ne može biti veća od iznosa koji određuje SIV. Pravilna je ocena suda da je tužena osiguravajuća organizacija, kao osiguravač vozila sa kojim je tužiocima usled smrti bliskog lica prouzrokovana nematerijalna šteta na koju imaju pravo u smislu odredbe člana 201. ZOO, odgovorna da tužiocima naknadi pričinjenu štetu. Međutim, kod činjenice da je u postupku istaknut prigovor limita osigurane sume, sudovi su propustili da utvrde visinu osigurane sume koja je važila u vreme nastanka štetnog događaja, s obzirom da se limit obaveze osiguravajuće organizacije odnosi na ukupnu štetu iz jednog štetnog događaja. Pri tome, ako se utvrdi da iznos štete u vreme njenog nastanka nije veći od limita osigurane sume iz tog vremena, osiguravajuća organizacija je dužna da štetu naknadi u potpunosti i kada njena visina prelazi limit u vreme suđenja. Kako su sudovi radi pravilne primene materijalnog prava bili dužni da u postupku utvrde limit osigurane sume koji je važio u vreme štetnog događaja i izvrše njegovu ocenu u pogledu obima nastale štete u vreme njenog nastanka, to su pobijane odluke ukinute na osnovu člana 395. stav 2. ZPP i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi limit osigurane sume koji je važio u vreme štetnog događaja, isti oceniti prema primedbama iznetim u ovom rešenju i doneti novu odluku o tužbenom zahtevu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 5237/01 od 10.07.2002. god.)
1491.
U slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koje odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravaočeve obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6950/97 od 19.05.1998. god.)
1492. Kada ima više oštećenih lica iz istog štetnog događaja a ukupna naknada premašuje iznos limita prava oštećenih lica prema organizaciji osiguranja srazmerno se smanjuju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5125/97 od 06.01.1998. god.)
1493. Osiguranik gubi pravo iz ugovora o osiguranju ukoliko je u trenutku saobraćajne nezgode bio pod uticajem alkohola, droga ili drugih narkotika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1616/98 od 29.04.1998. god.)
1494. Obaveza zajednice osiguranja po osnovu ugovora o osiguranju korisnika, odnosno sopstvenika motornog vozila od odgovornosti pričinjene trećim licima ceni se prema ugovorenoj osiguranoj sumi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3413/98 od 17.11.1998. god.) - 613 -
OBLIGACIONO PRAVO
1495. Ako iznos štete u vreme njenog nastanka nije veći od limita obaveze iz tog vremena, osiguravajuća organizacija je dužna da štetu nadoknadi u potpunosti i kad njena visina prelazi limit u vreme presuđenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2451/97 od 02.12.1997. god.)
1496. Londonskim sporazumom, zaključenim između osiguravajućih društava, koji se odnosi na međusobnu saradnju i pomoć, predviđena je mogućnost naknade pričinjene štete koju je prouzrokovalo osigurano inostrano vozilo na teritoriji druge države od strane osiguravajućeg društva u kojoj je šteta pričinjena. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3667/97)
1497. U slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 1682/97 od 02.07.1997. god.)
1498. Ugovor o osiguranju u svakom slučaju prestaje po samom Zakonu ako premija ne bude plaćena u roku godine dana od dospelosti. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 2232/97 od 12.10.1997. god.)
1499. Obaveza tuženog osiguravajuće organizacije na naknadu štete tužioca osiguraniku, po osnovu nastanka osiguranog slučaja, postoji kada je tužilac zbog opravdanih razloga napustio lice mesta. (Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 54/96 od 17.01.1996. god.)
1500. Tužilac ne gubi svojstvo osiguranika iz ugovora o kasko osiguranju, ukoliko je osigurano vozilo dao na upotrebu trećem licu i tom prilikom se desio osigurani slučaj. (Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 8/96 od 17.01.1996. god.)
1501. Ako je iznos štete u vreme njenog nastanka bio veći od limita obaveze, osiguravajuća organizacija je dužna da štetu naknadi u potpunosti i kad je ova, u vreme donošenja sudske odluke, veća od aktuelnog limita. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1086/95) - 614 -
OBLIGACIONO PRAVO
1502. Isplatom naknade za osigurano vozilo, osiguravajuće društvo ne stiče pravo vlasništvo na vozilu. (Savezni sud, Pzs. 14/94)
1503. Nenovčana materijalna i nematerijalna šteta utvrđuju se prema cenama odnosno kriterijumima u vreme štetnog događaja. Limit obaveze zajednice osiguranja utvrđuje se prema ukupnoj šteti u jednom štetnom događaju bez obzira na broj oštećenih lica. (Vrhovni sud u Beogradu, Rev. 198/94)
1504. Granica odgovornosti osiguravača za štetu prouzrokovanu osiguranim motornim vozilom u uslovima inflacije, određuje se prema srazmeri u kojoj se visina štete, utvrđena po cenama na dan prouzrokovanja, sadrži u sumi osiguranja koja je važila na dan nastanka štete. (Vrhovni sud Srbije, Gzz. 59/94)
1505. Korisnik odnosno vlasnik upotrebljava motorno vozilo u javnom saobraćaju i kad ga zaustavlja, odnosno parkira radi zadovoljavanja određenih potreba u toku puta, pa je osiguravajuća organizacija dužna da trećem licu naknadi štetu i kad je ona nastala od zaustavljenog, odnosno parkiranog vozila, kao opasne stvari. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3788/94)
1506. Osiguravajuća organizacija nije u obavezi da naknadi štetu na vozilu, vlasniku vozila u slučajevima kada njegov sin izazove udes i nastupi šteta, a udes izazove upravljajući motornim vozilom u alkoholisanom stanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3318/92)
1507. Šteta nastala usled krađe delova vozila obuhvaćena je osiguranjem samo ako su delovi u trenutku izvršenja krađe bili pričvršćeni na vozilu ili ako su se nalazili u zaključanom vozilu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3288/92)
1508. Osiguravač po osnovu osiguranja od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila u saobraćaju odgovara ograničeno (limitirano) najviše do visine ugovorenog iznosa osiguranja, dok štetnik odgovara za naknadu celokupne štete. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. 73/91 od 26.03.1991. god.) - 615 -
OBLIGACIONO PRAVO
1509. Osiguravač nije u obavezi da naknadi štetu i troškove koji su nastali umanjenjem vrednosti vozila posle popravke koja je izvršena u vezi sa ostvarenim osiguranim slučajem ukoliko to nije posebno ugovoreno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1644/91)
1510. Osiguranik ne gubi pravo na naknadu ili svotu osiguranja iz ugovora o (kasko) osiguranju iako u propisanom roku od saznanja nije obavestio organ SUP-a o nastanku osiguranog slučaja, ali je dužan da naknada osiguravaču eventualno zbog toga nastalu štetu. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, od 18.03.1991. god.)
1511. Jugoslovenski državljanin koji se nalazi na privremenom radu u inostranstvu a doživi štetu od vozila osiguranika osiguravajuće organizacije u Jugoslaviji, a opravku izvrši u inostranstvu ima pravo isplate štete u valuti zemlje gde je opravka izvršena. (Okružni sud u Beogradu, Gž. 4046/90)
OSIGURANJE LICA - OPŠTE ODREDBE (Čl. 942 – 948. Zakona o obligacionim odnosima)
1512. Posledice neplaćanja premije osiguranja života se razlikuju od posledica neplaćanja premije kod osiguranja od posledica nesrećnog slučaja. Iz obrazloženja: Zakonske odredbe predviđene za slučaj neplaćanja premije osiguranja života ne primenjuju se kod osiguranja od posledica nesrećnog slučaja. Kolektivno osiguranje radnika od posledica nesrećnog slučaja za koje premiju plaća preduzeće u kojem su radnici zaposleni smatra se osiguranjem od odgovornosti takvog preduzeća da štete koje radnici mogu da pretrpe za vreme rada i u vezi sa radom. Ovde se primenjuju zajedničke odredbe za imovinsko osiguranje i osiguranje lica Odeljka 1. Glave XXVIII Zakona o obligacionom odnosima i to odredbe člana 913. Zakona o obligacionim odnosima koje govori o posledici neisplate premije. Osiguranje od posledica nesređnog slučaja je ona vrsta osiguranja lica koja po svojoj prirodi predstavlja osiguranje od odgovornosti, te stoga ima obeštećujući karakter i upodobljava se sa osiguranjem imovine, tako da se imaju primeniti opšta pravila o posledicama neplaćanja premije iz člana 913. Zakona o obli- 616 -
OBLIGACIONO PRAVO gacionim odnosima. Dalje odredbe člana 913. Zakona o obligacionim odnosima ne primenjuju se na osiguranje života. U pogledu posledica neplaćanja premije postoje velike razlike između Ugovora o osiguranju života, što inače reguliše pomenuta odredba člana 945. Zakona o obligacionim odnosima, i ostalih ugovora o osiguranju. Naime, kod ovakvih dugoročnih osiguranja (kakvo je doživotno osiguranje) koja nemaju obeštećujući karakter, osiguraniku se u prvim godinama isplaćuje povećan iznos premije iz kojeg se stvara određeni fond iz kojeg će se pokriti povećanje rizika premije iz kojeg se stvara određeni fond iz kojeg će se pokriti povećanje rizika u kasnijim godinama sa porastom godina života osiguranika. Iz izloženog sledi da kroz kapitalizaciju osiguranja ugovarač osiguranja koji je prestao da plaća premiju za osiguranje života ne gubi ranije uplaćene premije, s tim da se srazmerno smanjuje i obaveza osiguravača. U tom smislu, isplata otkupne vrednosti (polise (član 954. Zakona o obligacionim odnosima) predstavlja poseban način prestanka samo Ugovora o osiguranju života, i to onih ugovora o osiguranju zaključenih za ceo život osiguranika. Fakultativnost plaćanja premije i posledice neplaćanja predviđene u članu 945. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima ne odnose se na osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja. Prema tome, za slučaj neplaćanja premije kod osiguranja od posledica nesrećnog slučaja ne primenjuju se iste zakonske odredbe kao i za slučaj neplaćanja premije kod osiguranja života. U konkretnom slučaju ne radi se o osiguranju života, već o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja radnika tuženog. Prema tome, u konkretnom slučaju prvostepeni sud se pogrešno poziva na odredbu člana 945. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a kada je u pitanju potraživanje premije po polisi osiguranja lica. Ta zakonska odredba predviđena je za slučaj neplaćanja premije kod osiguranja života ne primenjuje se kod osiguranja od posledica nesrećnog slučaja. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 6226/03 od 11.11. 2003. god.)
1513. Ništavo je osiguranje za slučaj smrti trećeg lica mlađeg od četrnaest godina, kao i lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti, te je osiguravač dužan vratiti ugovaraču osiguranja sve premije primljene po osnovu takvog ugovora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6687/97 od 15.04.1998. god.)
1514. Ako se osiguranje odnosi na slučaj smrti nekog trećeg, za punovažnost ugovora potrebna je njegova pismena saglasnost data u polici ili u odvojenom pismenu, prilikom potpisivanja police, sa naznačenjem osigurane svote. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5661/95 i Gzz. 127/95 od 17.01.1996. god.)
1515. Inostrana osiguravajuća organizacija koja je po osnovu kasko osiguranja isplatila svome osiguraniku štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi, ima pravo od domaće osiguravajuće organizacije naplatiti deo štete srazmeran stepenu odgovornosti njegovog osiguranika - učesnika u saobraćaju, koji je zbog nedozvoljene brzine u kretanju vozila takođe delom skrivio nastanak štete isplaćene po osnovu kasko osiguranja. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 1285/95 od 14.03.1995. god.) - 617 -
OBLIGACIONO PRAVO
1516. Na kolektivna osiguranja radnika od posledica nesrećnog slučaja ne primenjuje se odredba čl. 945. st. 1. ZOO (da osiguravač nema pravo da premiju osiguranja traži sudskim putem) jer se ova odredbaodnosi samo na osiguranje života a ne i kolektivno osiguranje radnika od nesrećnog slučaja. (Viši privredni sud, Beograd, Pž. 2386/92 od 03.03.1992. god.)
ZALOGA - OPŠTE ODREDBE (Čl. 966 – 973. Zakona o obligacionim odnosima)
1517. Poverilac ne može tražiti od dužnika da mu založenu stvar preda u svojinu, već založena stvar predstavlja obezbeđenje duga iz kojeg će se poverilac naplatiti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Prev. 437/97 od 29. 09. 1999. god.)
1518. Ništava je odredba ugovora zaključenog između parničnih stranaka kojim je tuženi preneo pravo vlasništva na spornim nepokretnostima na tužioca, kao sredstvo obezbeđenja vraćanja kredita (zaloga). (Vrhovni sud Srbije, Prev.652/97 od 29.10.1997. god.)
1519. Odredbe ugovora o prenosu vlasništva kojim založena stvar prelazi u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno do dospelosti, ne uživaju pravnu zaštitu. Stoga su ništave odredbe ugovora prema kome su stranke saglasne da davalac kredita stiče pravo svojine na založenoj stvari ukoliko korisnik kredita u roku utvrđenom u ugovoru ne isplati dospele rate. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 6539/95 od 09.11.1995. god.)
1520. Odredba ugovora prema kojoj su stranke saglasne da zajmodavac stekne pravo svojine na nepokretnosti ukoliko zajmoprimac u roku utvrđenom ugovorom ne vrati pozajmljena sredstva, takozvana lex commisorie, je ništava,ali u ostalom delu ugovor ostaje na snazi. (Savezni sud, Beograd Gzs 19/94 od 24.11.1994. god.) - 618 -
OBLIGACIONO PRAVO
PRAVA ZALOGOPRIMCA (Čl. 979 – 985. Zakona o obligacionim odnosima) 5
1521. Ništava je svaka odredba ugovora kojom se u trenutku zaključenja ugovora o zalozi na nepokretnoj stvari (hipoteka) ili na pokretnoj stvari (ručna zaloga), predviđa da će založena stvar preći u svojinu poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno u momentu dospelosti. (Savetovanje sudija Saveznog suda, vrhovnih sudova republika Srbije i Crne Gore, Vrhovnog vojnog suda, Višeg privrednog suda Srbije u Beogradu i Privrednog suda u Beogradu, Beograd, 16. i 17.11.1993. god.)
JEMSTVO - OPŠTE ODREDBE (Čl. 997 – 1003. Zakona o obligacionim odnosima)
1522. U slučaju isplate poveriocu njegovog potraživanja, jemac koji je to učinio može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun kao i kamatu na dan isplate. Iz obrazloženja: Ugovor o kratkoročnom kreditu u konkretnom slučaju tuženi je zaključio sa navedenom bankom. Na osnovu toga odobren mu je kredit u visini od 72.703,48 eura u dinarskoj protivvrednosti u iznosu od 6.000.000,oo dinara. Radi obezbeđenja urednog vraćanja kredita tužilac je predao pet blanko sopstvenih menica i ovlašćenje za njihovo korišćenje. Tuženi nije dokazao da je uredno izvršavao svoje obaveze prema banci, te je ova pustila na naplatu menice tužioca u ukupnom iznosu od 5.034.085,12 dinara i to dana 24.07.2006. godine. Relevantne odredbe: Na jemca koji je namirio poveriočevo potraživanje prelazi to potraživanje sa svim sporednim pravima i garancijama njegovog ispunjenja - član 1003. Zakona o obligacionim odnosima. Jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun kao i kamatu na dan isplate - član 1013. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu činjenicu da je tuženi učinio nespornim dug po osnovu obezbeđenja kredita, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tužilac, kao pravno lice koje je jemčilo za ispunjenje obaveze tuženog kao korisnika kredita, a po osnovu Ugovora o kratkoročnom kreditu od 11.07.2005. godine, izmirio obavezu prema tuženom u ukupnom iznosu od 5.034.085,12 dinara. Zatim je pravilno zaključio da tužilac - shodno članu 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - osnovano potražuje od tuženog glavni dug sa sporednim potraživanjima. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4705/10 od 18.11.2010. godine) - 619 -
OBLIGACIONO PRAVO
1523. Prema odredbi člana 997. Zakona o obligacionim odnosima, jemac se ugovorom o jemstvu obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to dužnik ne učini. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, koje se revizijom ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo - odredbu člana 997. i člana 1013. ZOO, kada su usvojili tužbeni zahtev za iznos od 3.762,50 DEM u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti od 14.3.1984. godine do isplate, pa su neosnovani suprotni navodi revizije. Naime, odredbom člana 997. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini, a odredbom člana 1013. stav 1. istog Zakona, propisano je da jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate. Stav 2. istog člana predviđa da on ima pravo na naknadu troškova nastalih u sporu sa poveriocem od časa kada je obavestio dužnika o tom sporu, kao i na naknadu štete ako bi je bilo. Kako je, u konkretnom slučaju, tužilac kao jemac osnovano isplatio ino-banci kredit uzet od strane tuženog i druge utvrđene obaveze - kamate i troškove koji prema utvrđenju u pravnosnažno okončanom postupku ukupno iznose 3.762,50 DEM, to je tuženi na osnovu navedenih odredbi člana 997. i člana 1013. ZOO obavezan da ovaj iznos naknadi tužiocu, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi, čije razloge prihvata i Vrhovni sud. Navodi revizije su neosnovani i jer se u pretežnom delu odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje iz kojih se razloga u smislu člana 385. stav 3. ZPP, revizija ne može izjaviti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4596/01, od 06.06.2002. god.)
1524. Usmeno zaključeni ugovor o jemstvu privrednih subjekata može se konvalidirati njegovim ispunjenjem. Iz obrazloženja: Nije sporno da je odredbom člana 998. ZOO propisano da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju dao u pismenoj formi. Međutim, pismenom formom ugovora o jemstvu ne štiti se društveni interes, već se njome upozorava jemac na značaj i težinu obaveza proisteklih iz takvog pravnog posla. To znači, da je i cilj zbog koga se propisuje pismena forma ugovora o jemstvu, zaštita jemca od nepromišljenosti u preuzimanju obaveza za drugoga. Stoga se u slučaju zaključenja usmenog ugovora između privrednih subjekata ne može govoriti o njihovoj nepromišljenosti i neshvatanju pravnih posledica preuzetih obaveza po tom ugovoru. Iz tog razloga se i usmeno zaključeni ugovor o jemstvu privrednih subjekata može konvalidirati njegovim ispunjenjem. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 299/00 od 21.02.2001. god.) - 620 -
OBLIGACIONO PRAVO
OBLICI JEMSTVA (Član 1004. Zakona o obligacionim odnosima)
1525. Jemac - platac ostaje dužnik pod nepromenjenim uslovima iako je usvojenim planom reorganizacije promenjen tj. produžen rok ispunjenja obaveze stečajnom dužniku. Iz obrazloženja: Nesporno je da je naznačena banka prijavila svoje potraživanje u stečaju navedenog stečajnog dužnika, kao i da je glasala za usvajanje predloženog plana reorganizacije kojim je produžen rok odn. odložen rok izmirenja obaveza stečajnog dužnika. Plan reorganizacije, međutim, ima snagu izvršne isprave za poverioce koji su u njemu navedeni, a sam predstavlja novi ugovor između poverilaca i stečajnog dužnika. Zakonom međutim, nije predviđeno da isti ima dejstvo i u odnosu na jemce. Naprotiv, sama pravna priroda Plana reorganizacije kao ugovora ukazuje da deluje među strankama sa proširenim specifičnim dejstvom i na druge poverioce stečajnog dužnika ali ne i na sadužnike stečajnog dužnika. Dakle, izglasani Plan reorganizacije deluje i na obezbeđene i neobezbeđene poverioce, ali samo na poverioce stečajnog dužnika, a ne i na druge sadužnike koji su kao jemci - platci u konkretnom slučaju solidarno odgovorni sa stečajnim dužnikom. Relevantne odredbe: Ako se jemac obavezao da kao jemac - platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu, tada poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika ili od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo) - član 1004. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima. Ako nije šta drugo ugovoreno, jemac za obavezu nastalu iz ugovora u privredi odgovara kao jemac platac - član 1004. tačka 4. Zakona o obligacionim odnosima. Više jemaca nekog duga odgovaraju solidarno, bez obzira na to da li su jemčili zajedno ili se svaki od njih obavezao prema poveriocu odvojeno, izuzev kada je ugovorom njihova odgovornost uređena drugačije - član 1005. Zakona o obligacionim odnosima. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje, od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju - član 414.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Od više solidarnih dužnika svaki može dugovati sa drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i uopšte sa različitim odstupanjima - član 414. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac je dužan prijaviti svoje potraživanje u stečaju i o tome obavestiti jemca, inače odgovara jemcu za štetu koju bi ovaj zbog toga imao - član 1007. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Smanjenje obaveza glavnog dužnika u stečajnom postupku ili u postupku prinudnog poravnanja ne povlači za sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze - član 1007. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. - 621 -
OBLIGACIONO PRAVO S obzirom na izneto, svi jemci koji su prema Ugovoru o reprogramu duga, kao i aneksima navedenih ugovora i Ugovoru o pristupanju dugu, postali jemci za izmirenje obaveza primaoca kredita prema davaocu kredita - drugotuženom su jemci platci. To znači da su solidarno odgovorni sa glavnim dužnikom, kao i da su - s obzirom na odredbe člana 1005. Zakona o obligacionim odnosima međusobno solidarno odgovorni za obaveze za koje su jemčili. Odnos solidarnih dužnika regulisan je članom 414. Zakona o obligacionim odnosima, a u stavu 2. istog člana posebno je naglašeno da od više solidarnih dužnika svaki može dugovati sa različitim odstupanjima. Zbog toga je neosnovano pozivanje tužilaca da jemci platci mogu odgovarati samo pod uslovima i rokovima koji su kroz Plan reorganizacije predviđeni za stečajnog dužnika. Usvajanje Plana reorganizacije, koji ima pravnu prirodu ugovora kojim se na drugačiji način reguliše izmirenje obaveza glavnog dužnika prema poveriocu, nema automatsko dejstvo i na položaj jemaca - plataca, jer oni - kao solidarni sadužnici samog dužnika - mogu dugovati pod drugačijim uslovima i sa različitim odstupanjima u odnosu na njega. U konkretnom slučaju, odstupanja su upravo uvedena promenom roka za plaćanje koji su predviđeni Planom reorganizacije. Kako Plan reorganizacije nema pravnu prirodu prenova (što bi - u smislu člana 417. Zakona o obligacionim odnosima - moglo biti od uticaja na obaveze solidarnih dužnika), već vansudskog poravnanja - ugovora, to - u smislu člana 418. Zakona o obligacionim odnosima - poravnanje koje je zaključio jedan od solidarnih dužnika sa poveriocima nema dejstvo prema ostalim dužnicima, ali ovi imaju pravo da prihvate to poravnanje ako ono nije ograničeno na dužnika sa kojim je zaključeno. Usvojeni Plan reorganizacije zaključen je isključivo između glavnog dužnika u reorganizaciji kao stečajnog dužnika i njegovih poverilaca, a jemci - platci istim nisu bili obuhvaćeni, zbog čega je on bio ograničen samo na stečajnog dužnika. Tako su obaveze jemaca - plataca ostale nepromenjene. To je u skladu i sa principom o dejstvu odobrenog prinudnog poravnanja, regulisanog članom 1007. stav 1. i stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Navedene odredbe, iako se njima reguliše pitanje dejstva stečaja ili zaključenog prinudnog poravnanja, shodno se mogu primeniti i na spornu situaciju u kojoj je usvojen Plan reorganizacije, jer on ima pravnu prirodu ugovora o načinu ispunjenja obaveza stečajnog dužnika prema njegovim poveriocima, zaključenog između stečajnog dužnika i njegovih poverilaca, kakvu pravnu prirodu je imalo i odobreno prinudno poravnanje. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 9298/10 od 02.06.2010. godine)
UPUĆIVANJE (ASIGNACIJA) - POJAM UGOVORA (Član 1020. Zakona o obligacionim odnosima)
1526. Asignacija je jedna vrsta ugovora na teret trećeg i asignatar na osnovu samog uputa ne stiče pravo da zahteva ispunjenje od asignata, nego tek kada asignat prihvati uput i dostavi asignataru izjavu o prihvatanju uputa. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. br. 8861/96 od 29.01.1997. god.) - 622 -
OBLIGACIONO PRAVO
ODNOSI PRIMAOCA UPUTA I UPUĆENIKA (Čl. 1021 – 1024. Zakona o obligacionim odnosima)
1527. Kod ugovora o asignaciji, asignator stiče pravo da zahteva ispunjenje obaveze od asignata tek kada asignat prihvati uput i dostavi asignataru izjavu o prihvatanju uputa. Ako ugovor o asignaciji nije potpisan od asignatara nisu ispunjeni uslovi za punovažnost ugovora o asignaciji. (Viši privredni sud, Beograd Pž.8861/96 od 29.01.1997. god.)
ODNOS PRIMAOCA UPUTA I UPUTIOCA (Čl. 1025 – 1029. Zakona o obligacionim odnosima)
1528. Upućivanjem (asignacija) jedno lice, uputilac (asignant), ovlašćuje drugo lice, upućenika (asignat) da za njegov račun izvrši nešto određenom trećem licu, primaocu uputa (asignatar), a ovog ovlašćuje da to izvršenje primi u svoje ime. Iz obrazloženja: Nesporno je tokom postupka bilo da su parnične stranke zaključile ugovor br. _____ od 2.07.1999. godine o izmirenju dospelih obaveza po računima tužioca br. _____ u iznosu od 734.165,22 dinara. Među strankama je bilo sporno da li je taj ugovor fiktivan i da li proizvodi pravno dejstvo, kao i da li je tuženi ugovorom o asignaciji br. 11. od 21.11.1999. godine izmirio obavezu prema tužiocu. Na napred utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 734.165,22 dinara sa zateznom kamatom i troškovima spora, jer je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da je tuženi primio robu i da istu nije platio. Navod tuženog u reviziji da sud nije pravilno cenio ugovor o asignaciji i da je prema Ugovoru br. 11 od 21.11.1999. godine obavezu prema tužiocu trebao da izvrši "N..." Č..., tuženi je isticao i tokom prvostepenog postupka i nižestepeni sudovi su taj navod pravilno ocenili da je bez značaja i uticaja za odluku o tužbenom zahtevu. Prema navedenom Ugovoru tuženik je asignant - uputilac, "N..." Č... je upućenik asignat, a tužilac primalac uputa asignatar. Prema navedenom ugovoru koji su potpisali i overili sve tri stranke iz ugovora, upućenik "N..." iz Č... je prihvatio da tužiocu plati 700.000,00 dinara. Prema čl. 1026. ZOO kad je poverilac pristao na uput učinjen od njegovog dužnika u cilju ispunjenja obaveze, ta obaveza ne prestaje ako nije drukčije ugovoreno, ni njegovim pristankom na uput, ni prihvatanjem od - 623 -
OBLIGACIONO PRAVO strane upućenika, nego tek ispunjenjem od strane upućenika. Provedenim dokazima, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da nema dokaza da je navedeni ugovor i realizovan, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženik kao dužnik dužan da izmiri obavezu plaćanja čija visina i nije sporna, za robu koju je primio. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 399/02 od 30.10.2002. god.)
1529. Poverilac koji je pristao na uput učinjen od njegoog dužnika može zahtevati od uputioca da mu ispuni ono što mu duguje samo ako nije dobio ispunjenje od upućenika u vreme određeno u uputi. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 308/99 od 06.05.1999. god.)
AKO JE UPUĆENIK DUŽNIK UPUTIOCA (Čl. 1030. Zakona o obligacionim odnosima)
1530. Po ugovoru o asignaciji, upućenik (asignat) može preuzeti obavezu i u slučaju kada nema dugovanje prema uputiocu (asignantu), pa zato takav ugovor proizvodi pravno dejstvo pod uslovom da upućenik prihvati uput, bez obzira da li je dužnik prema uputiocu. Iz obrazloženja: Nesporno je utvrđeno u konkretnoj situaciji da su tužilac i tuženi bili u ugovornom o odnosu po osnovu ugovora o asignaciji - tužilac u svojstvu upućenika, a tuženi u svojstvu uputioca. Relevantne odredbe: Upućenik nije dužan prihvatiti uput, čak i ako je dužnik uputioca, izuzev ako mu je to obećao; međutim, ukoliko je uput izdat na osnovu upućenikovog duga uputiocu, upućenik je dužan da ga izvrši do iznosa tog duga, ako mu to ni po čemu nije teže od ispunjenja obaveze prema uputiocu – član 1030. i član 1031. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, proizilazi da upućenik (asignat) nije dužan da prihvati uput, čak i u slučaju kada je on dužnik prema uputiocu (asignantu). Upućenik po ugovoru o asignaciji može preuzeti obavezu i u slučaju kada nema dugovanje prema uputiocu, te stoga takav ugovor proizvodi pravno dejstvo pod uslovom da upućenik (asignant) prihvati uput, bez obzira da li je dužnik prema uputiocu. U konkretnoj situaciji, tužilac je uput prihvatio, što je potvrdio svojim potpisom i pečatom na samom ugovoru, iz čega proizlazi da je pravni osnov uplate predmetnog iznosa trećem licu zaključenje ugovora o asignaciji, te se stoga nisu stekli uslovi za vraćanje po osnovu sticanja - 624 -
OBLIGACIONO PRAVO bez osnova predviđeni čl. 210. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima (tj. prenos označenog novčanog iznosa imao je osnov u pravnom poslu - ugovoru o asignaciji). Nasuprot žalbenim navodima, čak i u situaciji kada upućenik nije dužnik uputioca, a što je konkretno slučaj, ugovor o asignaciji proizvodi dejstvo, s obzirom da je pretpostavka za to prihvatanje uputa od strane upućenika, bez obzira zbog čega to čini. Iz tih razloga su se stekli uslovi za preinačenje prvostepene presude i odbijanje tužbenog zahteva tužioca, jer je prvostepeni sud na pravilno utvrđene činjenice, nepravilno primenio materijalno pravo i to čl. 210. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima - kada je tužbeni zahtev tužioca usvojio. Nasuprot tome, stekli su se uslovi za odbijanje tužbenog zahteva, imajući u vidu napred navedeno a shodno članu 1030. i članu 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 450/2009 od 03.09.2009. godine)
NOVČANI DEPOZIT (Čl. 1035 – 1043. Zakona o obligacionim odnosima)
1531. Za devizne štedne uloge Savezna Republika Jugoslavije odgovara tužiocima kao običan, a ne kao solidarni jemac. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2941/98 od 9.06.1998. god.)
1532. Isplata sa deviznog računa, odnosno vraćanje uloga sa devizne štedne knjižice, vrši se isključivo po propisima Zakona o obligacionim odnosima o novčanim depozitima i uloga na štednju. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.657/94 od 02.03.1994.god.)
1533. Strano pravno lice (ili fizičko) ima pravo da po zaključenom ugovoru u Jugoslaviji naplati dug za uvezenu robu ili usluge u devizama od domaćeg privrednog subjekta, ako je tako predviđeno ugovorom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.2/94 od 08.02.1994. god.)
1534. Predaja štedne knjižice, kao bankarskog novčanog depozita, predstavlja polaganje novčanog iznosa u skladu sa čl. 47. st. 4. Zakona o prometu nepokretnosti SR Srbije, jer se može odmah, kao i deponovani iznos, naplatiti nalogom suda. Smisao navedene zakonske odredbe je u tome, da se pruži garancija da se ugovorom o prodaji stana, u vezi sa kojim nosilac stanarskog prava polaže pravo preče kupovine, neće izigrati prava prodavca. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.1712/85) - 625 -
OBLIGACIONO PRAVO
ULOG NA ŠTEDNJU (Čl. 1044 – 1046. Zakona o obligacionim odnosima)
1535. Neosnovani su izvodi tužene banke da nije dužna izvršiti isplatu devizne štednje prema tužiocu, jer je to u suprotnosti sa odredbama Zakona o deviznom poslovanju. Odredbama tog zakona kao posebnog zakona se ne suspenduje primena Zakona o obligacionim odnosima, a istim se ne uređuje materija bankarskih novčanih depozita i uloga na štednju. (Okružni sud u Beogradu Gzs. 3002/95 od 21.03.1995. god.)
UGOVOR O KREDITU (Čl. 1065 – 1068. Zakona o obligacionim odnosima)
1536. Banka je kao davalac kredita poreski obveznik, tako da od primaoca kredita nema pravo da potražuje naknadu troškova na ime poreza ukoliko sama nije izvršila svoju poresku obavezu. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom obavezan je tuženi da tužiocu isplati 6.874.849,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2.3.2004. godine do isplate i 259.342,70 dinara na ime troškova spora. Osnovano se u žalbi ističe da je prvostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega ni činjenično stanje nije potpuno utvrđeno. Naime, prvostepeni sud je utvrdio visinu duga polazeći od toga da je deo uplate koju je tuženi izvršio, tužilac uračunao u obavezu tuženog na ime zatezne kamate na obračunati a nenaplaćeni porez. Tačno je da su stranke ugovorile da će tuženi platiti porez na odobrena kreditna sredstva i na obračunatu ugovornu i zateznu kamatu, ali dug tuženog po osnovu poreza dospeva tek kada tužilac isplati taj porez. Prema tome, tužilac nije mogao da obračuna deo uplate tuženog kao uplatu neplaćenog poreza i zatezne kamate na neplaćeni porez. Tužilačka banka je kao davalac kredita poreski obveznik, pa pošto je ugovorom predviđeno da će porez na glavnice i kamate snositi tuženi kao korisnik kredita, onda tužilačka banka ima pravo da od tuženog potražuje porez samo ukoliko je ona izvršila svoju fiskalnu obavezu. To dalje znači da je njeno potraživanje prema tuženom po osnovu poreza dospelo onda kada je ona izvršila isplatu poreza. U ponovnom postupku prvostepeni sud će izvesti dokaz veštačenjem finansijske struke na okolnosti koliko iznosi dug tuženog prema tužiocu iz predmetnih ugovora o kreditu, po odbijanju izvršenih uplata od strane tuženog s tim što će dati nalog veštaku da se ove uplate ne obračunavaju kao - 626 -
OBLIGACIONO PRAVO uplata neplaćenog poreza i zatezne kamate na neplaćeni porez. Dalje, veštak će dati nalaz i na okolnosti da li je i kada tužilac platio porez, pa zavisno od toga vršiti uračunavanje tako što će uplate tuženog smatrati otplaćivanjem plaćenog poreza i zatezne kamate na plaćeni porez. Kamatu za plaćeni porez obračunaće od dana dospelosti tj. dana kada je tužilac platio porez do dana kada je tuženi izvršio isplatu. I uračunavanje ostalih obaveza tuženog prema tužiocu vršiće u smislu odredaba člana 313. ZOO, pri čemu će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja u pogledu prava tužioca na kamatu. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4994/04 od 17.09.2004. god.)
1537. U vreme kada banka nije vršila nikakva plaćanja prema inostranstvu po ugovoru o kreditu koji je u to vreme mirovao, nisu ispunjeni uslovi da tužilac (banka) za ovo vreme potražuje ugovorenu naknadu za sve doznake prema inostranstvu za vreme trajanja i korišćenja kredita. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 550/96 od 30.10.1996. god.)
1538. Kada tužilac kao davalac kredita tuži jednom tužbom primaoca kredita zbog neizmirene obaveze po ugovoru o kreditu i banku koja je garantovala za vrednost otplate ovoga kredita, odgovornost korisnika kredita i garanta je solidarna. (Viši privredni sud, Beograd Pž.5684/95 od 26.10.1995. god.)
1539. Odredba čl. 198. st. 2. Zakona o deviznom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 66/85), iako u suštini ne dira u tada postojeće ugovorne odnose, kao prelazna i imperativna odredba primenjuje se na te odnose u pogledu valute isplate i kursa isplate devizne obaveze. (Savezni sud, Beograd Gzs. 18/94 od 10.11.1994. god.)
1540. Ako je tužilac - banka zbog prestanka rada deviznog tržišta a u cilju obezbeđivanja sredstava za otplatu garantovanih obaveza tuženog preduzeća uzimala kratkoročne linije - depozite u inostranstvu i ovako pribavljena sredstva koristila i za otplatu dospelih obaveza tuženog preduzeća, onda tužilac banka u svojstvu komisionara ima pravo na naknadu nastalih troškova srazmerno učešću duga tuženog preduzeća u odnosnoj kreditnoj liniji-depozitu. Stoga ako je tužilac-banka objektivni nedostatak deviza koje je tuženi bio dužan da obezbedi namirila kratkoročnim zaduživanjem u inostranstvu, troškovi ovog zaduživanja srazmerno padaju na teret tuženog preduzeća a ne tužioca - banke. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.152/91 od 21.08.1991. god.)
1541. Zajedničku imovinu bračnih drugova predstavlja i imovina koja je stečena za vreme trajanja braka sredstvima do kojih su bračni dugovi došli putem kredita. U slučaju raskida bračne zajednice pre isplate kredita, ostaje njihovo pravo i obaveza da otplaćuju kredit srazmerno svom udelu u stečenoj zajedničkoj imovini. (Vrhovni sud Srbije, Beograd GŽ 1330/82) - 627 -
OBLIGACIONO PRAVO
AKREDITIVI (Čl. 1072 – 1082. Zakona o obligacionim odnosima)
1542. Kada su sankcije Saveta bezbednosti OUN uticale na poslovanje tužene akreditivne banke dovodeći do prekida njenog rada u inostranstvu, odnosno do njene nelikvidnosti iz razloga prouzrokovanih sankcijama, ispunjeni su uslovi za primenu člana 19 Jednoobraznih pravila, po kojoj odredbi zbog dejstva sankcija (viša sila), akreditivna banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 237/95 od 13.03.1996. god.)
1543. Ukoliko komisionar isporuči trećem licu - kupcu robu bez prethodnog otvaranja akreditiva, što je bio uslov za isporuku robe, tada odgovara komitentu za štetu u visini cene robe koja nije mogla biti naplaćena od trećeg lica. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 85/95 od 08.03.1995. god.)
1544. Kada je akreditivna banka dala nalog avizirajućoj banci da obavesti korisnika o otvaranju akreditiva, bez davanja konfirmacije, a ova izda konfirmaciju, onda je to učinila na sopstveni rizik i sopstvenu odgovornost. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 116/95 od 01.11.1995. god.)
1545. Nalogodavac za otvaranje akreditiva nije legitimisan da traži da se akreditivna banka sudskom presudom obaveže da određeni novačni iznos isplati korisniku akreditiva. Pravo da traži ispunjenje obaveze od strane akreditivne banke o ugovoru o akreditivu pripada samo korisniku akreditiva. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 504/95 od 26.12.1995. god.)
1546. Kada je u akreditivu naznačeno da je otvoren saglasno jednooobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, tada je povodom prigovora tuženog da uvedene sankcije OUN u pogledu neizvršenja obaveza predstavljaju višu silu, prvostepeni sud bio dužan da ove okolnosti ispita i ceni, jer su od uticaja na postavljeni tužbeni zahtev. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 116/94 od 26.11.1994. god.)
1547. Da bi banka izvršila isplatu iz akreditiva, korisnik akreditiva je dužan da preda potrebnu dokumentaciju iz uslova akreditiva. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 214/94 od 27.07.1994. god.) - 628 -
OBLIGACIONO PRAVO
1548. Nalogodavac nije aktivno legitimisan sa zahtevom da banka akreditiv isplati korisniku. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 2071/93 20.04.1993.)
1549. Kupac nema pravo na kamate na sredstva otvorenog akreditiva iz razloga što se prodavac nije koristio novčanim sredstvima akreditiva, ali ima pravo na naknadu štete. (Sastanak delegata privrednog sudstva Jugoslavije u Novom Sadu od 06.06.1983. god.)
BANKARSKA GARANCIJA (Čl. 1083 – 1087. Zakona o obligacionim odnosima)
1550. Kada je sredstvo obezbeđenja bankarska garancija, ona je uvek vezana za konkretni pravni posao i konkretne stranke. Iz obrazloženja: Nesporno je među strankama da je nova LJ.B. DD LJ. po nalogu tužioca kao korisnika garancije 12.10.1998. godine u roku važenja garancije po njenom produženom trajanju, tuženog pozvala na plaćanje po predmetnoj garanciji pozivajući se na neizmirenje obaveze iz kupoprodajnog ugovora od 16.4.1996. godine zaključenog između T. N.S. i tužioca. Aktiviranje navedene garancije traženo je označenim dopisom upravo sa navodima da T.P. nije ispunio obaveze iz kupoprodajnog ugovora od 16.4.1996. godine te su garancija i navedeni kupoprodajni ugovor iz 1996. godine, kao i pregled dugovanja dostavljeni uz garanciju. Nije sporno takođe da je tuženi odbio da isplati iznos po navedenoj garanciji, te je upravo to i razlog ovog spora. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju koje je u suštini nesporno među strankama, pravilno je primenio materijalno pravo prvostepeni sud kada je tužbeni zahtev odbio nalazeći da je bankarska garancija izdata po osnovu obezbeđenja plaćanja po osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog 27.2.1997. godine između DD T. N.S i tužitelja, te da stoga nije bilo osnova za obavezivanje tuženog na isplatu po predmetnoj garanciji po osnovu neizmirenih dugovanja T. po osnovu Ugovora od 16.4.1996. godine, jer ista garancija nije izdata kao sredstvo obezbeđenja plaćanja po navedenom pravnom osnovu. Bankarska garancija kao sredstvo obezbeđenja plaćanja je formalan pravni posao i uvek je vezana kako za određena lica, tako i za određeni ugovor iz koga se vidi koji je osnovni pravni posao prati, odnosno koje obaveze obezbeđuje, te stoga pravilno nalazi prvostepeni sud da se zbog neizmirenja tuženikovih obaveza po osnovu Ugovora iz 1996. godine ne može aktivirati bankarska garancija kojom je obezbeđeno ispunjenje obaveza iste stranke prema ugovoru od 27.2.1997. godine. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 7836/2006 od 28.11.2006. godine) - 629 -
OBLIGACIONO PRAVO
1551. Provizija po izdatoj bankarskoj garanciji predstavlja cenu za rizik kojim se banka izlaže ukoliko tužilac garancije ne izvrši svoju obavezu po osnovnom ugovoru na vreme. Iz obrazloženja: Pravilno prvostepeni sud zaključuje da se obaveza za plaćanje provizije nije ugasila ustupanjem potraživanja jer je ugovor o garanciji nezavistan pravni posao i u odnosu na osnovni ugovor. Provizija po izdatoj bankarskoj garanciji predstavlja cenu za rizik kojim se banka izlaže ukoliko tužilac garancije ne izvrši svoju obavezu po osnovnom ugovoru na vreme. Iz ovih razloga nije od značaja činjenica što je tuženi ugovorom o cesiji svoje buduće potraživanje preneo na cesusa "P...M..." P..., jer ovim ugovorom nisu promenjene ugovorne obaveze tuženog iz ugovornog odnosa po ugovoru o izdavanju bankarske garancije. Neosnovano se tuženi u toku postupka poziva na Program za regulisanje unutrašnjih dugova Vlade Republike Srbije, jer ovaj program ne zadire u zakonsku regulativu i ugovorne odnose kako je to u tački 1. Programa navedeno. Iz napred navedenog proizilazi da je odluka prvostepenog suda u stavu I pravilna i na zakonu zasnovana. Obaveza tuženog se zasniva na odredbi čl. 262. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5967/02 od 4.12.2002. god.)
1552. Mogućnost isticanja dilatornih i peremptopnih prigovora iz osnovnog pravnog posla obezbeđenog garancijom postoji samo u slučaju izdavanja akcesorne, a ne i samostalne garancije. Iz obrazloženja: Saglasno odredbi člana 1087. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno je neutemeljeno tuženikovo isticanje prigovora zastarelosti potraživanja obezbeđenih spornom bankarskom garancijom. Ovo sa razloga, što mogućnost isticanja dilatornih i peremptornih prigovora iz osnovnog pravnog posla obezbeđenog garancijom postoji samo u slučaju izdavanja akcesorne, a ne i samostalne garancije koja je izdata u spornom slučaju. Takva zabrana je izričito propisana citiranom imperativnom odredbom Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 513/00 od 28.2.2001. god.)
1553. Banka nema pravo na proviziju za izdatu bankarsku garanciju kada su zbog sankcija prema SRJ mirovale obaveze nalogodavca prema inostranom kreditoru. (Iz odluke Saveznog suda, Gzs. 36/99)
- 630 -
OBLIGACIONO PRAVO
1554. Pravo banke na naknadu (proviziju) i visina provizije uređuje se ugovorom o izdavanju bankarske garancije. Banka garant ima pravo na ugovorenu proviziju bez obzira da li je korisniku garancije vršila plaćanje po osnovu izdate garancije, ako između nalogodaca i banke garanta nije ugovoreno drukčije. Za vreme za koje, zbog izmenjenih okolnosti posle zaključenja ugovora o kreditu, obaveze prema inostranstvu miruju (prekid platnog prometa sa inostranstvom zbog sankcija Saveta bezbednosti, reprogramiranje duga i odlaganje roka dospelosti) banka nema pravo da od nalogodavca potražuje ugovorenu proviziju, za izdatu bankarsku garanciju. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.11.1998. god.)
1555. Pravni sledbenici banke koja je izdala garanciju prema odredbi čl. 1083. ZOO su u obavezi da isplate garantovani iznos, jer je ta obaveza po samom zakonu prešla na njih na osnovu propisa iz čl. 187a. Zakona o preduzećima koji je važio u sporno vreme i u vezi sa odredbom čl. 4. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 101/97 od 16.04.1997. god.)
1556. Svaka garancija pa i garancija sa klauzulom "na prvi poziv" mora imati rok važnosti garancije i mora biti aktiviran do isteka roka važenja garancije. Sama činjenica da je za isto potraživanje izdata još jedna garancija, nema uticaja na punovažnost prvobitno izdate garancije. (Viši privredni sud, Beograd Pž.195/97 od 29.01.1997.god.)
1557. Bankarska garancija - obim obaveze banke garanta kad su ispunjeni uslovi iz bankarske garancije, korisnik može od banke garanta potraživati, pored iznosa na koji garancija glasi, i zateznu kamatu za vreme docnje i kad obaveza plaćanja zatezne kamate nije uneta u garanciju. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 205/96 od 15.05.1996. god.)
1558. Kada se radi o samostalnoj bankarskoj garanciji na prvi poziv a prigovori garanta koji se odnose na samu garanciju nisu pravno osnovani, tada postoji obaveza banke garanta da plati garantovani iznos za dospele, a neplaćene obaveze. (Savezni sud, Beograd Gzs. 32/96 od 14.11.1996. god.)
1559. Bankarska garancija je sredstvo obezbeđenja plaćanja u smislu čl. 1083. ZOO. Bankarska garancija nije nalog za plaćanje sa računa u smislu čl. 22. Zakona o platnom prometu. (Viši privredni sud, Beograd Pž.7393/96 od 08.10.1996. god.) - 631 -
OBLIGACIONO PRAVO
1560. Bankarska garancija iz čl. 1083 - 1087. ZOO, po svojoj pravnoj prirodi i sadržini nije instrument obezbeđivanja plaćanja u smislu čl. 22. tač. 2. Zakona o platnom prometu, pa se ne može dati na neposrednu naplatu Službi za platni promet. (Viši privredni sud, Beograd, 1995. god.)
1561. Činidbena bankarska garancija za dobro izvršenje posla može biti kako uslovna tako i bezuslovna garancija, a na bezuslovnu bankarsku garanciju ne mogu se stavljati prigovori iz osnovnog posla za koji je garancija izdata. (Savezni sud, Beograd Gzs-52/95 od 07.12.1995. god.)
1562. Bankarska garancija je strogo formalni pravni posao i uvek je vezana za određena lica i određeni ugovor. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.199/94 od 06.07. 1994. god.)
1563. Kod bankarske garancije "bez prigovora" tužena banka ne može prema korisniku garancije uspešno isticati prigovore vezane za izmenu ugovora o kreditu koji je bio obezbeđen garancijom. (Vrhovni sud Srbije, Beograd P.Rev.186/93 od 13.04.1994. god.)
1564. Isplatu dospelog iznosa po datoj bankarskoj garanciji može od garanta tražiti samo korisnik garancije, a ne i lice za čiju je obavezu banka garantovala. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.134/94 od 10.05.1994. god.)
1565. Na obavezu banke - garanta da po osnovu garancije plati inostranom korisniku garancije garantovani iznos, nema značaja to što su posle izdavanja garancije, zbog promena u organizovanju prestala ovlašćenja banke garanta za obavljanje kreditnih poslova sa inostranstvom i sama mogućnost izdavanja garancije inostranom korisniku. (Vrhovni sud Srbije, Beograd P.Rev.15/94 od 09.02.1994. god.)
1566.
Kod bankarske garancije "bez prigovora" banka-garant, ne može prema korisniku garancije isticati prigovore o postojanju i punovažnosti osnovnog ugovora koji je obezbeđen garancijom, već samo prigovorom koji svoj osnov imaju u garanciji. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev. 348/94 od 23.11.1994. god.) - 632 -
OBLIGACIONO PRAVO
1567. Bankarskom garancijom zasniva se formalnopravni posao između banke garanta i korisnika garancije, pa se poništaj bankarske garancije može tražiti samo pod uslovima pod kojima se može tražiti i poništaj drugih pravnih poslova. (Vrhovni sud Srbije, Beograd P.Rev.369/94 od 23.11.1994. god.)
1568. Kada je prema uslovima iz bankarske garancije bilo predviđeno u realizovanju obaveza korisnika garancije, da preda akceptne naloge radi obezbeđenja regresnog prava banke-garanta, tada korisnik ne može tražiti utvrđenje ništavosti datih akceptnih naloga što u njima nije bio unet datum dospeća. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Prev.93/94 od 26.11.1993. god.)
1569. I na bankarsku garanciju "bez prigovora" primenjuje se ugovoreni rok važnosti garancije. (Viši privredni sud, Beograd Pž.2913/93 od 01.06.1993. god.)
1570. U privrednom pravu postoje tri vrste bankarske garancije s tim što je garant uvek platac. Garancija bez prigovora (čl. 1087. ZOO). Garancije uz dostavljanje dokumentacije i garancije uz pružanje dokaza da je ugovorena obaveza ispunjena. U prvom slučaju banka ima pravo da ističe prigovor a u druga dva slučaja banka može staviti prigovor i pre isplate tražiti da se ispune uslovi iz garancije. (Viši privredni sud, Beograd stav od 22.06.1993. god.)
1571. Bankarska garancija mora biti izdata u pismenoj formi. Izvod iz zapisnika sa zajedničke sednice Izvršno-kreditnog odbora banke nije garancija na osnovu koje se mogu koristiti prava koja proističu iz garancije ako ovaj zapisnik ne sadrži sve podatke koji su predviđeni Pravilnikom o obrascima garancija, supergarancija i ovlašćenja za davanje garancija. (Viši privredni sud, Beograd Pž. 2991/88 od 13.06.1988. god.)
1572.
Bankarska garancija kao sredstvo obezbeđenja plaćanja izdaje se u pismenom obliku. Stoga i izmena dopuna i novacija ugovora o bankarskoj garanciji mora biti napisana u istoj formi kao i ugovor o bankarskoj garanciji, u protivnom ne proizvodi pravno dejstvo. (Viši privredni sud, Beograd Pž.835/87 od 27.05.1987. god.)
1573.
Po bankarskoj garanciji sa dokumentarnom klauzulom tj. po garanciji gde je naplata garantovanog iznosa uslovljena podnošenjem određenog dokumenta, banka garant ne samo da nije dužna već nije ni ovlašćena da prihvati neki drugi dokumenat koji bi mogao svedočiti o činjenicama koje je trebalo da sadrži ugovoreni dokumenat. (Savezni sud, Beograd Gzs-42/85 od 06.03.1986. god.) - 633 -
OBLIGACIONO PRAVO
1574.
Zakonom je predviđena pismena forma u vršenju svih pravnih radnji po bankarskim garancijama (čl. 23. Zakona o obezbeđivanju plaćanja između korisnika društvenih sredstava (Službeni list SFRJ br. 60/75 i dr. - sada čl. 1083. st.2. ZOO-a). (Viši privredni sud, Beograd Pž.152/82 od 28.01.1982. god.)
1575. Predlogom za pokušaj poravnanja podnetom sudu prekida se zastarelost potraživanja. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.1250/80)
PORAVNANJE (Čl. 1089 – 1098. Zakona o obligacionim odnosima)
1576. Lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravu sklapanjem ugovora o poravnanju, kroz uzajamna popuštanja prekidaju spor odn. uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Dakle, mirno rešenje spora kroz zaključenje ugovora o poravnanju je u ovlašćenju parničnih stranaka, a ne suda, te isto može biti zaključeno i nakon donošenja meritorne odluke. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog - da je prvostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku - su neosnovani. Relevantne odredbe: Bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom – član 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor odn. uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze - član 1089. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi u žalbi navodi da je predložio zaključenje poravnanja, a kako punomoćnik tužioca nije imao ovlašćenja za isto, to je sud trebalo da odloži ročište, kako bi se stranka izjasnila o predlogu za mirno rešenje spora, te ističe da je na taj način učinjena navedena bitna povreda postupka. Međutim, imajući u vidu iznetu odredbu člana 1089. Zakona o obligacionim odnosima, mirno rešenje spora, kao i zaključenje ugovora o poravnanju, je u ovlašćenju parničnih stranaka, a ne suda. Zbog toga isto može biti zaključeno i nakon donošenja meritorne odluke. - 634 -
OBLIGACIONO PRAVO U svakom slučaju, na poslednjem ročištu za glavnu raspravu, u konkretnom slučaju parnične stranke nisu onemogućene na bilo koji način da raspravljaju pred sudom, te su neosnovani žalbeni navodi u tom smislu. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 10705/10 od 26.07.2011. godine)
1577. Tužilac ne može da potražuje naknadu štete iz istog životnog događaja koji je bio predmet zaključenog vansudskog poravnanja koje je na snazi. Da bi tužilac imao pravo da zahteva razliku do potpunog obeštećenja, nužno je prethodno utvrditi njegovu ništavost. Iz obrazloženja: Po tužbi navedenog tužioca protiv tuženog osiguravajućeg društva radi naknade štete, u postupku je utvrđeno da su stranke zaključile vansudsko poravnanje kojim su postigle saglasnost i u pogledu doprinosa vozača tužiočevog vozila i osiguranika tuženog za nastalu štetu i u pogledu visine naknade. Proizilazi, dakle, da se ne radi o tipskom formularu osiguravajuće organizacije (koji se, inače, i ne može smatrati zaključenim vansudskim poravnanjem). Polazeći od toga da u prekršajnom postupku vozač njegovog vozila nije proglašen krivim, tužilac temelji zahtev za naknadu štete na uverenju da je isključiva krivica za nastali udes na strani osiguranika tuženog. U momentu zaključenja ugovora o poravnanju sa tuženim, tužilac se saglasio da postoji njegov doprinos nastanku nezgode od 30% a doprinos osiguranika tuženog 70% . Time se, praktično, odrekao dela potraživanja na ime razlike do potpunog obeštećenja. Prema članu 1089. Zakona o obligacionim odnosima "ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze." Dakle, iako stranke nisu izričito ugovorile odricanje tužioca od eventualnih potraživanja prema tuženom - to proizilazi iz samog pojma ugovora o poravnanju To znači da - dok je zaključeno poravnanje na snazi - tužilac ne može potraživati naknadu štete iz istog životnog događaja koji je bio predmet poravnanja. Pravo zahtevati razliku do potpunog iznosa obeštećenja tužilac bi imao samo pod uslovom da se prethodno utvrdi ništavost zaključenog poravnanja usled pogrešnog verovanja ugovarača u odnosu na odlučne činjenice, a saglasno odredbi člana 1097. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, to bi bila zabluda o doprinosu osiguranika tužioca u nastanku nezgode. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 6092/2005 od 27.09.2006. godine)
1578. Sudsko poravnanje predstavlja vrstu dvostranog ugovora, odnosno sporazum stranaka o rešenju spornog pitanja., zbog toga što ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor - 635 -
OBLIGACIONO PRAVO ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Iz obrazloženja: Predmet ovog postupka je utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja, zaključenog dana 28.11.2003. godine pred Opštinskim sudom u B.P. br. R III-306/03, između ovde tuženih (drugotuženog N.B., kao predlagača poravnanja i prvotuženog OZZ "Z." kao protivnika predlagača). Odredbom čl. 1089. ZOO je propisano da ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze, a neizvesnost postoji i kad je ostvarenje određenog prava nesigurno. Kako prvostepeni sud pravilno zaključuje, u skladu sa navedenom odredbom sva sudska poravnanja pa i ovde sporno sudsko poravnanje, predstavljaju vrstu dvostranog ugovora, odnosno sporazum stranaka o rešenju spornog pitanja, u konkretnom slučaju u vezi neisplaćivanja zarada u dužem periodu (7 meseci), a s obzirom na odluke UO prvotuženog o isplati neisplaćenih zarada zaposlenima, pa i drugotuženom. Kako je odredbom čl. 81. st. 1. i 4. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 70/01), koji je bio na snazi u spornom periodu, propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarada i način utvrđivanja zarada, te kako je ugovorom o radu na neodređeno vreme od 01.05.2003. godine, zaključenim između tuženih određena zarada drugotuženog, kao direktora prvotuženog u iznosu od 108.381,00 dinara (koji ugovor je u ime prvotuženog potpisao A.B., tadašnji predsednik Upravnog odbora, a sve u skladu sa odlukom UO prvotuženog i čl. 2. PKU prvotuženog od 11.02.1998. godine), te kako je na osnovu obračuna neisplaćenih bruto ličnih dohodaka, koji je kod prvotuženog sačinila obračunski radnik N.A. za 26 tada zaposlenih za period od jula 2002. do novembra 2003. godine, a za drugotuženog N.B. za period od maja do novembra 2003. godine, u skladu sa odlukom UO od 16.06.2003. godine, odnosno prema mesečnom iznosu od 108.382,00 dinara, upravo je iznos od 758,670,00 dinara, koji je predmet isplate u ovde osporavanom sudskom poravnanju, iznos koji prvotuženi duguje drugotuženom na ime njegovih 7 utvrđenih, a neisplaćenih mesečnih zarada. Stoga, predmet ovde spornog sudskog poravnanja nije protivan odredbi čl. 47. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se poziva tužilac kako u obrazloženju svog tužbenog zahteva, tako i u žalbi, a kojom odredbom je propisano da je ugovor ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, jer je predmet spornog sudskog poravnanja isplata iznosa 758.670,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.11.2003. godine pa do isplate drugotuženom od strane prvotuženog, što znači da je predmet obaveze određen i moguć, a dopuštenost ovakvog predmeta obaveze proizilazi iz napred citiranih odredaba ZOR i ZOO, jer je u pitanju isplata neisplaćenih zarada drugotuženog, kao direktora prvotuženog u periodu od 7 meseci, a sve prema zaključenom ugovoru o radu, te obračunu prvotuženog, te isti nije ni nedopušten, odnosno nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (čl. 49. ZOO). Osim navedenog, kako prvostepeni sud pravilno zaključuje, nema mesta ni primeni odredbe čl. 3. st. 3. ZPP, kojom je propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti - 636 -
OBLIGACIONO PRAVO sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, jer je sporno sudsko poravnanje zaključeno u vanparničnom postupku pred Opštinskim sudom u B.P. iz čega nesumnjivo proizilazi da je navedeni sud samom overom spornog poravnanja dozvolio raspolaganja strankama koje su učestvovale u sklapanju istog poravnanja, te da je i uverenje navedenog suda da je poravnanje u skladu sa odredbom čl. 1089. ZOO. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2935/2007 od 12.06.2008.)
1579. Zaključeno vansudsko poravnanje obavezuje njegove ugovarače i odnosi se kako na naknadu materijalne tako i nematerijalne štete. Iz obrazloženja: Zaključeno vansudsko poravnanje ima sve karakteristike ugovora o poravnanju u smislu člana 1089. ZOO, kojim su parnične stranke uredile uzajamna prava i obaveze u pogledu prava kojima mogu raspolagati. Vansudsko poravnanje, kao i svaki ugovor, proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 148. u vezi člana 1093. ZOO. S obzirom da je tuženi svoju obavezu po poravnanju ispunio, to je i tužilac koji je prihvatio isplatu iznosa označenog u poravnanju dužan da se pridržava preuzete obaveze, da više ništa po osnovu naknade štete iz ovog štetnog događaja ne potražuje. Isticanje revizije da se vansudsko poravnanje odnosi samo na naknadu materijalne štete, a ne i na nematerijalnu štetu čiji obim i visinu u to vreme nije mogao znati jer je lečenje trajalo, nije od uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na odredbu o poravnanju kojim se tužilac odrekao svih eventualnih budućih potraživanja iz istog štetnog događaja, što znači i prava na naknadu nematerijalne štete. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1480/04 od 28.10.2004. god.)
1580. Zaključenim vansudskim poravnanjem oštećenog lica sa osiguravačem gasi se potraživanje oštećenog lica, kako prema osiguravaču, tako i prema vlasniku vozila. Ovo stoga što zaključenje vansudskog poravnanja pre pokretanja sudskog spora ili u toku spora, kojim su stranke regulisale uzajamna prava i obaveze u pogledu naknade štete i štetnog događaja i konstatovale da je oštećena strana isplatom utvrđene visine naknade u potpunosti namirena za imovinsku i neimovinsku štetu koja je proistekla iz štetnog događaja, u potpunosti je rešen spor između stranaka po pitanju nastale štete, pa oštećeno lice ne može u sudskom postupku osnovano potraživati naknadu štete iz istot štetnog događaja koja je već isplaćena, bez obzira da li je dogovorena naknada u potpunosti odgovarajuća i da li je tuž1ilac visinom isplaćene naknade zadovoljan. Stoga je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev, primenom odredbi člana 1089. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je zaključenim vansudskim poravnanjem tužilac ugovoreni iznos prihvatio kao punu naknadu štete, a osiguravač je u svemu ispunio svoju obavezu preuzetu zaključnim poravnanjem. (Gž. br. 5068/04 – P. br. 54/02) - 637 -
OBLIGACIONO PRAVO
1581. Potpisivanjem izjave o namirenju konačno se regulišu međusobne obaveze između stranaka povodom predmetnog štetnog događaja. Iz obrazloženja: Čitanjem izjave o namirenju, potpisane od strane tužilje, sud je utvrdio da je u ovoj izjavi navedeno da tužilja izjavljuje da nakon postignutog sporazuma po svom zahtevu za naknadu štete obeštećenja u visini od 52.250,00 dinara, izjavljuje da je u celosti konačno jednom za svagda obeštećena za svu materijalnu i nematerijalnu štetu iz saobraćajne nezgode, te da po ovom osnovu nema, niti će imati bilo kakvih potraživanja od osiguranika, tuženog, niti pak od kog drugog lica odgovornog za naknadu štete, da je ovu izjavu pročitala i razumela, i da je neće pobijati zbog zablude ili bilo kog drugog razloga, te ujedno potvrdila prijem jednog primerka ove izjave. Po oceni ovoga suda, potpisivanjem ove izjave o namirenju regulisane su međusobne obaveze stranaka te je, pošto je tužilac prihvatio isplatu po navedenoj izjavi o namirenju, prestala obaveza tuženog, pošto je tužilja u izjavi navela da više neće imati bilo kakvih potraživanja ni od osiguranika tuženog ni od tuženog, povodom ovog štetnog događaja. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 11186/02 od 18.12.2002. god.)
1582. Sudsko poravnanje je po svoj pravnoj prirodi ugovor, i upravo zato se ne pobija pravnim sredstvima procesnog prava (redovni i vanredni pravni lekovi), već tužbom kao i drugi ugovori. Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud primenio zakonske odredbe koje se odnose na poništaj rušljivih ugovora u propisanom roku. Prema odredbi člana 117. u vezi sa članom 111. ZOO, pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora (dakle, i onog pri čijem zaključenju je bilo mana volje) prestaje istekom roka od 1 godine od saznanja za razlog rušljivosti, a u svakom slučaju istekom roka od 3 godine od dana zaključenja ugovora. Ti rokovi su istovremeno rokovi za podnošenje tužbe iz člana 282. stav 1. ZPP, pa kako su u konkretnom slučaju nesporno istekli, pravilno je prvostepeni sud primenom te odredbe ZPP odbacio tužbu kao neblagovremenu. Neosnovani su žalbeni navodi koji sudsko poravnanje izjednačuju sa sudskom odlukom. Upravo i odredba člana 379. stav 1. ZOO, na koju se žalilac poziva, razlikuje poravnanje pred sudom od sudske odluke, kao što to čine i odredbe ZPP (npr. čl. 354. st. 2. tač. 12.). Kao što je van sudsko poravnanje ugovor (član 1089. stav 1. ZOO), tako je i sudsko poravnanje po svoj pravnoj prirodi ugovor, i upravo zato se ne pobija pravnim sredstvima procesnog prava (redovni i vanredni pravni lekovi), već tužbom kao i drugi ugovori. Tužbu za poništaj odnosno za stavljanje van snage sudskog poravnanja, izričito je predviđao Zakon o izvršnom postupku, važeći u vreme zaključenja poravnanja, u čl. 63, ali i važeći Zakon o izvršnom postupku predviđa stavljanje van snage sudskog poravnanja u čl. 51. i 62. Na ugovornu prirodu sudskog poravnanja i ugovorna pravila njegovog pobijanja ni na koji način ne utiče okolnost da je sud, pri zaključenju poravnanja u - 638 -
OBLIGACIONO PRAVO 1997. godini, rešenjem "prihvatio prednje poravnanje stranaka", jer takvo rešenje odredbama ZPP nije ni predviđeno i ne daje konkretnom poravnanju karakter sudske odluke. (Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. broj 2717/02 od 01.07.2002. god.)
1583.
Ako je osiguravajući zavod prihvatio da isplati štetu iz osiguranja u celokupnom iznosu koji je postavio oštećeni - tužilac, i dao nalog za isplatu ove štete, tada se ima uzeti da je postignuto vansudsko poravnanje, odnosno, da je tuženi priznao tužbeni zahtev, pa ovako potraživanje ne zastareva u roku od 3 već u roku od 10 godina. (Vrhovni privredni sud, Beograd Pž.2865/96 od 16.08.1996. god.)
1584.
Vansudsko poravnanje zaključeno između strane i domaće osiguravajuće organizacije, pre raspada SFRJ, obavezuje osiguravajuću organizaciju SRJ. (Vrhovni sud Srbije, Prev. 29/95 od 19.04.1995. god.)
1585.
Ne može se tražiti poništaj (raskid) vansudskog poravnanja koje je u potpunosti izvršeno, zbog zablude o pobudi jednog ugovorača. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Prev. 119/94 od 18.05.1994. god.)
1586.
Potraživanje naknade štete posle zaključenog sudskog poravnanja zastareva kao i svako potraživanje naknade štete, a ne kao potraživanje iz novog ugovornog odnosa. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Gzz.95/82)
1587.
Sporazum o načinu deobe zaostavštine, koji je shodno čl. 212. st. 3. Zakona o nasleđivanju unet u rešenje o nasleđivanju, ima dejstvo prema strankama kao sudsko poravnanje, što znači da se može menjati samo novim sporazumom odnosno pravnim poslom, ako do toga nije došlo zbog prisustva nedostatka volje. (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev.244/81)
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Čl. 1106 – 1109. Zakona o obligacionim odnosima)
1588.
Za postojanje obligacionih odnosa koji su nastali pre stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima, kao i za pravna dejstva trajnih obligacionih odnosa, merodavno je pravo važeće u mo- 639 -
OBLIGACIONO PRAVO mentu nastanka pravnog odnosa (ranije važeći zakon odnosno propis nove države, kao i pravna pravila sadržana u zakonima i drugim propisima donetim do 6. aprila 1941. godine, koja se primenjuju pod uslovima iz člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije). Izuzetno od prethodnog stava, odredbe Zakona o obligacionim odnosima prinudnog karaktera kojima se prvenstveno štiti opšti društveni interes primenjuju se na trajne obligacione odnose nastale pre stupanja na snagu ZOO i to samo u pogledu pravnih dejstava tih odnosa koja nastaju za važenja ovog zakona. Odredbom člana 21. Zakona o obligacionim odnosima propisano je osnovno načelo o primeni opštih i posebnih uzansi i drugih poslovnih običaja uporedo sa ZOO, dok su u članu 1107. određena ograničenja pod kojima će se ubuduće primenjivati poslovni običaji važeći u pravnom saobraćaju do stupanja na snagu ZOO. Ova ograničenja ne odnose se na ranije nastale pravne odnose (član 1106.). (23. zajednička sednica Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, Beograd od 14.12.1983.god.)
1589. Na rokove iz obligacionih odnosa (zastarelosti i prekluzije) koji su nastali pre stupanja na snagu ZOO primenjuje se pravo važeće do tog trenutka. Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima od stupanja na snagu primenjuje se na rokove održaja koji su počeli teći pre njenog stupanja na snagu, ako do tog trenutka nisu istekli. Kad je Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisan kraći rok, a po stupanju na snagu zakona preostalo je vreme kraće od zakonom propisanog, rok ističe po proteku vremena određenog ranijim zakonom. Ako je od roka određenog ranijim zakonom preostalo vreme duže od onog predviđenog u novom zakonu, rok ističe istekom vremena propisanog u novom zakonu. (Zajednička sednica Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 14.12.1983. god.)
1590. Kada se radi o sticanju bez osnova, a sporni odnos je nastao pre 1. oktobra 1978. godine, onda zastarelost potraživanja teče u roku od 10 godina, shodno Zakonu o zastarelosti potraživanja, koji se u ovom slučaju ima primeniti u skladu sa čl. 1106. Zakona o obligacionim odnosima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1158/82)
- 640 -
