Geopoetika Beograd, Avalska 14 Tel!faks: (+38111) 438-068
[email protected] Direktor Vladislav Bajac Glavni urednik Branko Maširevic Urednik Milan Ristovic
v
Aleksandar Zikic
Lektori korektor Marija Lazovic Naslovna strana Jovan Cekic
!
I
Štampa Cigoja štampa Studentski trg 15 Beograd www.chigoja.co.yu
FATALNI RINGIŠPIL HRONIKA BEOGRADSKOG ROKENROLA
I deo: 1959-1979
I
I
Beograd 1999.
Geopoetika
Sadržaj Intro: Prava strana bubnjeva 1. Kad dode brod, brod sna: Misterija rodenja 2. Kako nije propao rokenrol: Doba nevinosti 3. Kraj detinjstva: Kraj šezdesetih, kraj veka 4. Istraživanje prostora: Route 66 5. In Medias Rocks: Džuboks za ludi mladi svet 6. Osvajanje prostora: Pop-Korni, ili taktika trojanskog konja? 7. Mocna buka: Direktan udarac 8. Beograd bez struje: Kljuc za neukljucene 9. Put ka Suncu: Bambi's Not Dead! 10. Vrh svetlosti: Iza vrata percepcije Il. Tvrda glavna struja: Leni Brus Springstin Outro: Na kraju pocetka Beleška o autoru """"""""'"
15 17 39 73 93 105 119 137 153 163 179 205 217 219
U najmanju ruku je oholo prisvajati autorstvo citave jedne knjige samo za sebe. Knjige koju, nadam se, pocinjete da citate, ne bi bilo bez specificnog koautorstva direktnih aktera zbivanja o kojima se u njoj govori. U tom smislu, najtoplije se zahvaljujem Branislavu Marušicu Cuturi, Novaku Džepini, Mladenu Kocmutu Kecu, Brankici Sucevic, Seki Kojadinovic, Petru Bjelicu, Bobanu Sanicaninu, Vuku Stambolovicu, Branislavu Rakocevicu, Božidaru Plesnicaru Lariju, Iliji Stanicu, Zoranu Simjanovicu, Vladi Jankovicu Džetu, Draganu Raicevicu, Nikoli Karaklajicu, Petru Popovicu, Jovanu Risticu, Slobodanu Konjovicu, Mici Kursulicu, Bojanu Hreljcu, Korneliju Kovacu, Žiki Jelicu, Dragom Jelicu, Robertu Nemeceku, Ljubi Ninkovicu, Pedi Vukovicu, Draganu Šocu i Miroslavu Dukicu. Zahvaljujem se takode Ljubinki Jevtovic, Viktoru Cikešu, Petru Janjatovicu, Branimiru Lokneru, V1adiciPavicevicu iTomasu Verneru, kao i svim autorima fotografija. Posebnu zahvalnost dugujem Ljiljani Šop, cija je razborita podrška pratila ovu knjigu od zacetka do realizacije. U Beogradu, avgusta 1999.
A. Žikic
Intro: Prava strana bubnjeva Sigurna bubnjarska ruka: Bata Popovic I (Pop mašina)
Bahato nemarna, prilicno pijana ruka momka koji je sedeo na ivici bine na jednom od beogradskih koncerata, razdražujuce aritmicno udarala je po okviru jednog od dva bas bubnjao Udarila je jednom, 'drugi put, treci put, deseti put. Onda je sa suprotne, prave, strane bubnjeva sevnula druga, mnogo bolje kontrolisana ruka sa bubnjarskom palicom, svom silinom se spustivši na drske prste. Bata Popovic, bubnjar Pop mašine, ocigledno nije bio oduševljen idejom da mu tipovI zalutali iz neke sasvim druge price diraj~ bubnjeve. Posebno ne usred koncerta. U njegov bes, koji je, osim udarca, pratio i karakteristicni uzvik "Ostavi to!" + najcešca domaca psovka, slili su se - ili je barem meni, koji sam scenu pratio iz prvog reda, tako izgledalo - svi opravdani b~sovi ljudi koji su instinktivno doživljavali i duboko razumeli rokenrol, a pri tom živeli u okruženju cija je tu post bila dostojna legende. Bata Popovic je ostao da stoji, u besu zaboravljajuci da Robert Nemecek i Zoran Božinovic nastavljaju da sviraju bez bubnjara, a momak je, opecen iznenadnim udarcem, skocio negodujuci i, onemogucen bukom, poceo preteci da gestikulira, pokazujuci na izlaz. Sekund kasnije, malo bolje osmotrivši potencijalnog protivnika, shvatio je da bi, ukoliko posle palice i bubnjar preskoci bubnjeve, to moglo završiti loše po njega, spustio gard i "umiksovao" se u masu. Togtrenutka jedna važna lekcija, koju pristojan FATALNI
RINGIŠPIL
15
svet vrlo teško prihvata, bila je spontano ponudena svima: sa prostakom se, ako želite da ga pobedite, mora komunicirati njegovim jezikom. Džentlmena to nece uciniti manje džentlmenom, a snagu mocnog prostackog establišmenta oslabice makar za jedan stepen. Ko zna šta bi se dogodilo i kako bi se razvijao beogradski i jugoslovenski rokenrol da su ljudi poput Popovica, Pop mašine i nekolicine njima slicnih, na vreme udarili po naizgled beslovesno drskoj, a zapravo brižljivo programiranoj i usmeravanoj ruci takozvanog "pastirskog roka" i njegovih klonova i derivata, koji su se, poput blatnjave kiše, na Beograd srucili iz, uglavnom, srednjobosanskog masiva? Ko zna da li bi se stvari, možda, kretale nekim drugim pravcem i, pri svodenju racuna krajem devedesetih, stajale na nekom drugacijem, svetlijem i višem stepeniku zavojitog stepeništa? Jedan od problema, istini za volju, ležao je u cinjenici da je ta ruka, cvrsto stiskajuci partijsku knjižicu, napadala iz potaje i nenadano. Kad je primecena, bilo je vec kasno. Na besplatno ustupanje kompletne opreme odgovarano je cupanjem kablova, sklanjanjem pojacala i gašenjem reflektora na zajednickim koncertima. U igri koju je pocetkom sedamdesetih vodila Pop mašina - a pre nje generacija šezdesetih - bilo je nezamislivo podmetati nogu nekom iz svoje ekipe. Beogradska tradicija skoro plemenske povezanosti ljudi u rokenrolu time je dostigla jedan od svojihvrhunaca. Nastavljajuci, medutim, drugu balkansku tradiciju, onu vezanu za inat i pogrešne izbore, jugoslovenski rokemol, umesto da sledi grupe poput Pop mašine na "putu ka suncu", odabrao je da "pljune i zapjeva". Isto je, dve decenije kasnije, ucinila i citava Jugoslavija.Zato danas, neminovno, manje "pjeva", a mnogo više pljuje. Na nesrecu, uglavnom krv.
16
FATALNI
RINGIŠPIL
I. Kad dode brod, brod sna: Misterija rodenja
Na prelazu pedesetih u šezdesete svet je vec neko vreme bio obuzet novom vrstom zanosa, koji je americki disk džokej Alan Frid nazvao rokemol (rock and roll). U to vreme, novu muziku je bilo prilicno lako identifikovati. Trebalo je samo, kao što kaže americki publicista Džonatan Ajsen, uociti "cetvorocetvrtinski takt, predvidljive melodije i uniformno banaine tekstove, plus malo humora tu i tamo: to još uvek nije bilo "totalno iskustvo", nego diverzija, ili, jednostavno, "plesna muzika". Iz ranog rokenrola progovarali su instinkt i strast (otpor i bes ce doci kasnije), a osnovno pogonsko gorivo preradivano je u neispitanim postrojenjima libida. Osnovna ideja - zbog koje ce se rokemolu pripisivati najrazlicitije konspirativne uloge, od zavere sistema da zaglupi omladinu da bi je lakše eksploatisao, do zavere komunista da unište sistem - bila je jednostavna, efektna i sadržana u jednoj reci: oslobadanje. Sve vreme rokenrol je pulsirao saznanjem da je istinska sloboda nešto mnogo više od proklamovane ravnopravnosti pred zakonom i služenja obmanama demokratije. Njegova suštinska subverzivnost - koja ga je i cinila tako opasnim u ocima branitelja sistema - ležala je u cinjenici da je kroz njega, po definiciji, oslobadano upravo ono za šta se smatralo da mora ostati suspregnuto pod pritiskom opšteprihvacenih društvenih normi. Njegov nacin bio je direktan, FATALNI
RINGIŠPIL
17
bržeg puta do srca mladog coveka, koji sav treperi od revolta, bez obzira na to da li je u stanju precizno da sagleda njegove uzroke i koji, kako se to obicno kaže, možda ne zna šta hoce, ali zato nagonski zna šta nece? Kadje pomenuti "kum rokenrola", tridesetogodišnji disk-džokej iz Klivlenda Alan Frid u svom maticnom gradu 1952. organizovao prvi rasno mešoviti rokenrol koncert na kome se skupilo 25.000 ljudi (bilo je predvideno jedva 10.000) establišment je najviše bio zabrinut cinjenicom da je u toj masi bilo i crnaca. Jer ako javnost - koju je tih 25.000 ljudi i te kako dobro reprezentovalo - ne priznaje segregaciju u muzici, kako ocekivati da ce je tolerisati u biznisu i politici? Jedan od nacina da se taj problem prevazide bio je sadržan u cuvenoj potrazi još cuvenijeg Sema Filipsa,vlasnika legendarnog studija Sun u Memfisu, Tenesi, za "belcem sa crnim glasom", koja je okoncana pojavom Elvisa Preslija. Drugi nacin jednostavno nije postojao. Iako ce crni muzicari, koliko god to neverovatno zvucalo, do danas ostati na odredeni nacin obespravljeni kad je rokenrol u pitanju (koliko cisto crnih rokenrol grupa - ne soul, ritam i bluz, ili rep - možete da nabrojite?) u jednom trenutku je postalo nemoguce držati ih podalje od muzike u cijem su stvaranju najdirektnije i najkreativnije ucestvovali. Puna afirmacija crnih izvodaca došla je preko britanske scene. Beatlesi su snimili "LongTalISalIy" Litl Ricarda i "Rock'n'RolIMusic" Caka Berija, Mik Džeger i Kit Ricards otvoreno su se divili Beriju (približavajuci svojim brojnim verzijama njegovu muziku Evropi), a legenda kaže da se i sam Bo Didli vrlo pohvalno izrazio o nacinu na koji ga "skida" ErIk Bardon, pevac Animaisa. Britanska javnost bila je užasnuta takvim uticajima stanovnika njenih bivših kolonija i duboko potresena cinjenicom da je ogromno interesovanje za turneju americke (bele) zvezde Bila Hejlija i njegovih The Comets 1957. dovelo do izliva energije pod kojim je prštao inventar vecine bioskopskih i koncertnih dvorana u kojima su nastupi održavani. Takobanaino eksplicitno pokazivanjeosecanja svakako nije spadalo u britansku javnu i kulturnu tradiciju. U godišnjaku Enciklopedije Britanike za 1956. pod odrednicom "rock and roll" stajalo je: "nepodnošljivo divljaštvo... namerno stremljenje umetnickim idealima džungle". "Džungla" (zajedno sa vecinom svojih stanovnika) i inace je bila omiljena rec 18
FATALNI
RINGIŠPIL
u vokabularu protivnika rokenrola. "Delinkvencija" se takode srazmerno cesto pojavljivala, pa su tako pojedine pesme još tada proglašavane potencijalnim razlozima za porast maloletnickog kriminala izabranjivane, ajedna cikaška radio-stanica koristila je dugo vremena kao glavni reklamni adut cinjenicu da se na njenim talasima uživo lome rokenrol ploce. Nova "davolja" muzika bila je rodena. Posle ere mjuzikhola i "pevaca sentimentalnih pesarna", kako su jednim imenom nazivaliizvodace u rasponu od Perija Koma i Peta Buna do Binga Krozbija i Frenka Sinatre, u cijoj muzici nije bilo nikakvih posebno provokativnih, a kamoli magijskih elemenata, rokenrol je - ne racunajuci definitivno "crne" forme kao bluz i džez - bio prva "opasna" stvar koja je mogla bitno uticati na javnost, pa samim tim i establišment. Sinatra je pokazao otvoreno gadenje, izjavivši da je rec o "najbrutalnijoj, najružnijoj, najopakijoj formi izražavanja", "užeglom afrodizijaku" i "borbenoj muzici svakog delinkventa na licu Zemlje". Džez muzicari, okamenjeni - izuzev retkih izuzetaka, koji, zacudo, nisu prezirali rokenrol- u tada vrlo modernom akademizmu i optereceni nasilnom intelektualizacijom necega u osnovi culnog i instinktivnog, gadili su se istih stvari zbog kojih je džez nekada trpeo prezir društvene elite, stremeci "simfonijskoj" orkestraciji i sve cešce pominjuci Debisija, Ravela i postimpresioniste. Slavni celist Pablo Kazals otišao je još jedan korak dalje, nazvavši rokenrol "otrovom sipanim u zvuk". U pozadini svegastajao je strah establišmenta od ugrožavanja postojecih kulturnih, ali i poslovnih monopola. Kao što ce se pokazati, taj strah je bio sasvim opravdan, ali ne i reci koje su išle uz njega. U Njujorku i Londonu, kao i u Beogradu. Uskoro ce, uostalom, rokenrol postati najvažnijai najrasprostranjenija globalna kultura, na koju ce podjednaka prava polagati svi koji se njime bave, bez obzira na zemlju, jezik, boju kože i stepen obrazovanja. Petar Bjelic, solo gitarista Belih zvezda - jedne od inicijalnih beogradskih grupa novog usmerenja - i tast Ramba Amadeusa, bez sumnje je jedna od najpogodnijih licnosti da zapocne (i u istoj izjavi završi) diskusiju na tu temu: "Odnos starijih muzicaraje bio prilicno posprdan. Jedan moj rodak, koji se bavio ozbiljnommuzikom, mene je, pred mojim ocem, nazvaodiletantom.Tosu za njegabili svionikojinisuzavršili FATALNI
RINGIŠPIL
19
najmanje srednju muzicku školu. Ja ne mogu da objasnim kako, ili zašto, ali cinjenica je da se ta muzika koju su nazvalirokenrol zalepila za sve nacije ovog sveta, pa, normalno, i za nas. Ploce su stizale na najneverovatnije nacine i mislim da je Beograd, kao muzicko tržište, bio u to vreme cak jaci od mnogih evropskih gradova. Mi smo odmah znali i ko je Bobi Rajdel i ko je Fabijan i još mnogi kojih se danas niko i ne seca."
Na Zapadu oznacen kao "revolt protiv taloga zapadne kulture", preusmeravanjem igle kompasa (i ugla posmatranja) na suprotnu stranu, rokenrol je postajao jednako delotvoran i na Istoku, kome je, istina nešto fleksibilnije od "paklenih rupa" Varšavskog pakta, pripadala i tadašnja Jugoslavija. Beograd, dakle, kao ni vecina svetskih gradova, nije odoleo: lopate, pijuci i druga radnoakcijaška oruda zamenjeni su preko noci elektricnim gitarama, a kolektivno kozaracko kolo pretvorilo se u individualno "ljuljanje i valjanje" . Mladici ciji su roditelji i rodaci bili emigranti, predstavnici jugoslovenskih firmi u inostranstvu, službenici stranih ambasada, ali i vojni i partijski funkcioneri poceli su iznenada, pored odece, hrane i, eventualno, kozmetike, da narucuju iz sveta ploce sa najnovijim rokenrol hitovima. Komisioni su, u skladu s tim, proširivali i dopunjavali svoju uobicajenu ponudu, a farmerice i kožne jakne pocele da dobijaju prve obrise oreola kasnijih statusnih i "plemenskih" simbola. Na amaterskim pevackim takmicenjima poput smotre "Mikrofon je vaš", sve cešce bi se pojavio poneki "Tomi Stil", ili "ElvisPresli" i, što je bilo najcudnije, publika je upravo na te momke najbolje reagovala. Nikome još uvek nije bilo jasno šta se zaista dogada. Još manje se moglo predvideti da ce, u roku od nekoliko godina, na danas legendarnim Gitarijadama na Sajmištu svirati po cetrdeset grupa, na cetiri bine i pred desetinama hiljada mladih i veoma dobro raspoloženih ljudi. Mucne godine "obnove i izgradnje" lagano su bledele pred naletom muzike koja je suštinski pripadala gradu i bitno doprinela da se pojam "urbanog" definiše kroz pojmove tolerancije, kulture i individualizma, a ne kroz suvoparne i turobne teorije o "migraciji selo-grad". Posle sivih, napornih i sindikalnih godina posleratne gerontokratije, mladi ljudi su prvi put dobili priliku da se iskažu kroz nešto istinski autenticno i svoje.
20
F ATA L N I R I N G I Š P I L
"Prednost te muzike u pocetku, dok ona nije dobila i profesionalne zahteve prema ucesnicima, bila je i ta što su i ljudi sa malim muzickim obrazovanjem mogli aktivno da se ukljuce. To je bila muzicka naiva, ali koliko god nesavršena u profesionalno-muzikantskom smislu, imala je posebnu dušu. Bilo je važno ne samo da ima mnogo obožavalaca, nego i mnogo aktivnih ucesnika u jednom takvom muzickom pokretu. Da je sve ostalo na dva-tri ansambla, ta muzika ne bi mogla da prode. Na takvo muziciranje se nije namenski išlo, nije se posebno spremalo, nego je to bio sastavni i neodvojivi deo života mladih ljudi i to je bilo najbitnije." (Jovan Ristic) "Onda si tri godine mogao da pevaš jednu pesmu. Ako je pesma bila dobra, ako si je dobro pevao, ceo grad je tražio. Nije bilo kao sad, da se posle tri dana zaboravi i traži se nešto drugo, kao: cuo sam, skloni je! Ne, nego ti voliš tu pesmu i voliš je za ceo život." (B. M. Cutura) Gotovo da je nemoguce utvrditi kada je tacno u Beogradu prepoznat prvi znak rokenrola. Ipak, neke cinjenice i imena pojavljuju se suviše cesto da bi to bilo slucajno. Sam kraj pedesetih predstavljao je realizaciju prvih ideja o formiranju necega što ce vrlo brzo prerasti u rokenrol (odnosno, preciznije, bit) sastav. "Posle rata bio je veliki luksuz slušanje ploca 33rpm, sa onim velikim iglama, koje su cudotvorno grebale i proizvodile muziku "po izboru" koja je dolazila "iz daleka", uz šuštanje mehanike rucno navijanog gramofona. Kod moje tetke Nade u Zemunu su se zadesile neke ~talijanskeploce, pa smo svi, od najnežnijeg detinjstva, pevali italijanski pre srpskog. Onda se pojavio radio aparat sa lampama od vakuumske cevi, koji je bio takoreci perfektan po kvalitetu, sa najpopularnijom "pop" muzikom na cuvenim "Radio reklamama" - trideset minuta svakog dana, od 16.30 do 17.00, za cije je propuštanje bio potreban neki izuzetno znacajan dogadaj. Od predratnog carlstona, lindi-hopa, inspirisanog Carlsom Lindbergom, svinga, preko posleratnog Australijanca Džonija Reja sa "Just Walking In The Rain", Plattersa sa "Only You", ili 4 Aces sa ,,3 Coins in the Fountain", du-vapa, ili Tenesi Ernija Forda sa ,,16 Tons", pripremljen je teren za - posle 1950 - pojavu neceg žešceg: rokenrola." (Novak Džepina) Mica Kursulic, u praskozorje rokenrola jedan od vodecih gradskih trendsetera i predvodnik ekipe "oko muzike", adanas FATALNI
RINGIŠPIL
21
ugledni biznismen na Kipru, takode govori o "Radio reklamama" - u kojima su, izmedu reklama, emitovani aktuelni svetski hit ovi kao važnom izvorištu informacija, koje se nije sme10 tek tako propuštati. On, medutim, pominje još nešto, ne manje važno: "Posle torture ruskih filmova i pesarna, koji su jedino postojali, odjednom se pojavio džez, pa onda, na samom pocetku pedesetih, film Bal .na vodi. To je bio zanos izazvan najviše savršenim tajmingom citava generacija toliko dugo je stajala na startnoj liniji u poziciji "pozor~", da je, konacno dobivši znak, doslovno poletela~ Mogao je to biti i neki drugi film, ali Bal na vodi je imao prednost što je prvi put ponudio dah istinskog glamura, otkrivajuci kako izgleda svet s one strane nevidljive zavese, osloboden ideoloških pritisaka. Što se džeza tice, on: je napravio prolaz za rokenrol u tom smislu što je bio prva slobodna muzika, prva priznata strana muzika, koja je probila barijere i omogucila da rokenrol ipak dode na koliko toliko pripremljen teren." (Mica Kursulic)
-
Najpre su postojali pojedinci i dueti. Branko Marušic Cutura - covek ciji je staž u rokenrolu i zvanicno zaokružen na cetrdeset godina, što ga cini možda najranijim eksponentom ove muzike na Balkanu - sa Caslavom Pješcicem' Catom cinio je duo Kosovac,
ciji se repertoar uglavnom sastojao iz pesama Everly Brothers, Fetsa Dominai njima slicnih. Cutura je "debitovao" na plaži, izmedu dva mosta. Ako bi poceo da peva nešto od, recimo, Fetsa Domina - cije je pesme, uz kompletan klavirski vatromet, po opštem secanju, tada sjajno izvodio nikada javno eksponirani momak sa nadimkom Kalaba -dešavalo se da se citavog dana više ne okupa. Novak Džepina i Božidar Plesnicar Lari radili su slicnu stvar, s tim što je akcenat, osim neizbežnog Fetsa, bio na Bruku Bentonu i Tenesi Erniju Fordu. U "Lazareu" je nastupao i mladi pevac Bata Ilic, sa svojim bratom Dudom, trombonistom. Uskoro potom, otišao je u Nemacku i tamo postao jedna od najvecih zvezda zabavne muzike, održavši se na vrhu do današnjih dana. U to vreme, u Beogradu je još uvek bio dominantan uticaj italijanske muzike, a hitovi su najcešce dolazili iz San Rema. Sredinom pedesetih u Beogradu je Tino Rosi, po kiši, napunio stadion JNA. Gostovao je i Roko Granata ("Marina"), tada velika italijanska zvezda, za kojim ce nešto kasnije dolepršati, u jednom trenutku možda najpopularnija strana pevacica, Rita Pavone. 22
FATALNI
RINGIŠPIL
"Na koncertu Rite Pavone svirala je grupa Alasi, sa kojom smo nastupile Alenka Pintaric (tada popularna slovenacka pevacica, jedna od retkih sa agresivnijim IIrokerskim" imidžom i glasom prim. aut.) i ja. To je negde... 64. godina. Posle toga je i moj brat Milorad Kojadinovic napravio orkestar, zvali su se Šine - bubnjeve je svirao tada vec cuveni Miroslav Minic Mine. Bile su cajanke u Lotos baru i mislim da je prvi napis o meni bio prikaz jednog od tih mojih nastupa. Šine su se razišle 66. a 67. je bila druga gitarijada i mog brata i mene je pozvala grupa Dobri drugovi da pevamo s njima. Pevala sam "Summer is Over" Dasti Springfild. Ne znam kako je došlo do toga da nas dvoje budemo proglašeni vokalnim pobednicima te gitarijade. Od tog trenutka krenula je moja karijera, ako se to može nazvati karijerom, jer sam je uvek doživljavala kao hobi. To ne znaci da nisam insistirala na kvalitetu i da mi nije bilo veoma bitno kako nešto zvuci, ali sam bila oslobodena profesionalnih pritisaka, kao što su popularnost i novac." (Seka Kojadinovic) S druge strane nalazio se znatno ekskluzivniji džez, dopunjen prelaznim formama popularne, uglavnom plesne, muzike kao što su skifl, bugi-vugi, ili tvist. Dominirala je muzika velikih orkestara, poput Artija Šoa, Benija Gudmana, Helmuta Zaharijasa, Ksavijera Kugata, Pereza Pradoa. Priliku da pokažu šta znaju i da svoja otkrica novih, drugacijih pesama podele sa radoznalom publikom, novi, mladi pevaci, koji su osecali da dolazi nešto važno i bili spremni da se u to ukljuce, dobijali su uglavnom za vreme pauza na igrankama: imali su deset, najviše petnaest minuta. "Mi smo poceli u školi - Petoj beogradskoj gimnaziji u mom slucaju - prvo na igrankama, sa malim plocama 45rpm. Prvi rok Bila Hejlija "Rock Around The Clock" nas je "oborio na kolena". Onda su došle nezaboravne igranke u Drugoj muškoj gimnaziji (kasnije Druga gimnazija, na mestu današnje zgrade Politike prim. aut.) sa muzikom Elvisa Preslija, Fetsa Domina, Bruka Bentona, Litl Ricarda i drugih. Kasnije smo se redovno skupljali jedni kod drugih "na preslušavanje", na razmenu ploca i snimanje muzike sa radija na trake - najviše kod Zorana Gonde (jedne od važnih figura "oko muzike" tog vremena,cije se ime srazmerno cesto pojavljuje u secanjima na pocetke rokenrola u Beogradu prim. aut.), da slušamoRadioLuksemburg,"vašustanicuzvezda".
Nije trebalo dugo da pocnemo da skidamo melodije i da ih uvežbavamo na raznoraznim instrumentima, u raznoraznim FATALNI
RINGIŠPIL
23
prilikama. U periodu 1957-1960. gitarista nam je bio jedan moj drugar Vlasta, a kasnije Božidar Plesnicar Lari, inace specijalista klasicne gitare. Bubnjar, kad smo imali srece, Branislav Kovacev Lala Uedan od naših najpoznatijih džez bubnjara, koji je kasnije ostvario znacajnu svetsku karijeru - prim. aut.), solista i strpljivi pratilac medu svima nama bila je Miroslava Jevtic Cicka, koja danas peva u nekoliko narodnih horova..." (Novak Džepina) Novak, sin tada popularnog boksera Laze Džepine, bio je medu prvima koji su pevali aktuelne rokenrol hitove. Bez sumnje, veoma dobro, pošto je Radio Beograd uskoro bacio kuku, mada, sticajem okolnosti, u prazno. Nastupao je, izmedu ostalog, u neko vreme izuzetno popularnom varijeteu Orfeum, smeštenom u šatri razapetoj preko puta Karadordevog parka, jednom od poligona za prezentaciju svežih muzickih tendencija. "Novak Džepinaje tada, krajem 59. i pocetkom 60, pevao Bruka Bentona, Tenesi Ernija Forda i takve stvari. Imao je sjajan bariton i nas dvojica smo odlazili kao gosti na igranke na Tehnološkom fakultetu, u onoj sali u Karnedžijevoj, gde je svirao diksilend ansambl Veseli bendžo. Za vreme pauze, kad oni odu da se odmore, mi smo izlazili da nešto izvedemo. Novak je, posle jedne audicije, dobio ponudu od Radio Beograda da postane pevac te vrste muzike. Naravno, prvoje ušao u kombinaciju, ali kadje shvatio da mu nece dozvoliti da peva ono što je on želeo, nego nešto sasvim drugo, samo se zahvalio i više se nikad nije javio. Otišao je u Pariz i tamo napravio svoju prvu grupu, sa kojom je neko vreme nastupao. Danas je biznismen u Kanadi." (Lari Plesnicar) "Posle završetka prvog stepena studija na Pravnom fakultetu 1963. sam otišao u Francusku, u Pariz, "da vidim šta se dogada". Angažovan sam pod imenom Džet Novak sa grupom Les Inconnus i, nešto kasnije, Silver Stars za vrstu nastupa slicnih onima u Beogradu, u salama Golf Drouout, Wagram i Locomotive. U Wagramu me je primetio i angažovao menadžer Perez, koji je plasirao mlade pevace za kucu Pathe-Marconi. Na nesrecu, on je prekinuo ugovor sa tom cuvenom firmom upravo kad mi je bio najpotrebniji i ceo plan vezan za plocu je napušten. U Montreal, u Kanadu, otišao sam 1966, "da vidim šta se dogada"." (Novak Džepina)
24
F ATA L N I R I N G I Š P I L
Time su profesionalne muzicke aspiracije jednog od prvih beogradskih rokenrol pevaca pocele polako, ali neumitno da blede. Posvetio se studijama finansija i internacionaine administracije i danas se vrlo uspešno bavi bizniso1J1u Montrealu, krecuci se i dalje - doduše kao konzument - u korak sa aktuelnim zbivanjima na svetskoj muzickoj sceni. "Pedesetih i šezdesetih godina "rokeri solisti" su morali da nauce muziku, da budu sopstveni menadžeri, da prave svojearanŽIDane, da vladaju bar jednim instrumentom, jer je njihova pratnja bila najcešce
-
sol01 Ali i to je cesto bilo bolje nego orkestarska
pratnja
velikog džez orkestra, koji je znao da uništi više od jednog pevaca, ili "salonskog-barskog-violin-kvarteta". To je uticalo i na nacin pevanja. Kroz imitaciju originala na stranom jeziku, do razabiranja sopstvenog stila, do pronalaska poetike na maternjem jeziku, do pregovaranja oko nacina orkestracije. Kao što se kaže, "put je bio pun perfektno postavljenih prepreka", što je cesto bivalo fatalno. Velikifrancuski glumac Burvilje jednom rekao: "Talenatse ponekad umori"." (Novak Džepina) Audicija koju je Lari pomenuo predstavljala je možda najvažniji poligon za lansiranje novih pevackih snaga: rec je o emisiji "Studio V vam pruža šansu". Dragan Raicevic, klavijaturista Safira i Crnih bisera bio je, tom prilikom kao pevac, medu onima koji su se prijavili i dobili priliku da probaju sa orkestrom Mirka Šouca i, eventualno, nešto snime. Po unapred utvrdenom ritualu, najpre je trebalo napisati pismo sa prijavom, a zatim bi nekolicina odabranih bila pozivana na audiciju. "Tusam upoznao Novaka Džepinu, koji je bio malo stariji i vec imao odredenu reputaciju. Pevao je, u prepevu, ,;When My Dreamboat Comes Home", jednu stvar Brende Li: "Kad dode brod / Brod sna / Ja cu cekati...". Na istom mestu upoznao sam i Vuka Stambolovica (kasnije pevaca grupe Bele zvezde i jednog od prvih autora u domacem rokenrolu - prim. aut.) koji je takode sjajno pevao, kao i Momu Davidovica, jednog od pevaca Zlatnih decaka. Bilo je strašno teško dobiti priliku da se napravi trajni snimak i ja sam se dugo pripremao, da bi mi na kraju dali da pevam nešto od Cuneta Gojkovica, što mi apsolutno nije ležalo, niti sam želeo da se bavim takvom muzikom. Tu sam se toliko razocarao da sam odustao od pevacke karijere. Negde 1963. postao sam clan Safira." . (Dragan Raicevic) F ATA L N I R I N G I Š P I L
25
Zahvaljujuci prvim znacima - kakvi god da su bili - dolaska nove muzicke civilizacije veliki deo javnosti u Beogradu, kao i vecini svetskih gradova zahvacenih istim vibracijama, bio je sablažnjen. Taj deo bi bio još veci da je bolja informisanost izazvala vece interesovanje. Ovako, spontana "getoizacija" ranog rokenrola otvorila je mogucnost da bude saslušan (i ozbiljno shvacen) onaj drugi deo publike, koji nije skrivao uzbudenje i oduševljenje. Specificna pozicija tadašnje Jugoslavije omogucavala je znatno bolju propustljivost za "zapadne novosti" od drugih zemalja zaraženih komunizmom, što je inteligentna i oštra beogradska omladina um ela da iskoristi. Ipak, rokenrol, prema relevantnim svedocenjima, nije došao u Beograd preko Amerike, Engleske, ili Nemacke. Takode nije došao preko džuboksa, ili medija. Došao je preko Italije i ringišpila. "Kljucna stvar za prodor rokenrola u Beograd su bili ringišpili. U luna-parkovima, koje su, kao i cirkuse uz koje su se podizali, držali !talijani, neprestano je svirala muzika. Oni su donosili ploce sa najnovijim hitovima i mi smo, kao hipnotisani, dolazili da cujemo "Tutti Frutti" i druge rane rokenrol numere. Neke pesme smo tražili da stalno puštaju ponovo, pa se na kraju, precutnim sporazumom, broj ponavljanja ustalio na pet: to je bila granica izdržljivosti ostatka publike, kojije bio manje zainteresovan za rokenrol, a više za radosti luna-parka. Ringišpilii luna-parkovi bili su glavna mesta. Tek kasnije pojavili su se džuboksovi, krenule su igranke i sve to. Govorim o samom pocetku šezdesetih. Pre toga, prakticno, nicega nije bilo. Tu i tamo bi se pojavljivali neki momci da otpevaju dve-tri pesme i na to se uglavnom gledalo kao na "primere dekadentnog ponašanja sa trulog Zapada". Vrlo cesto su i sami izvodaci karikirali citavu stvar na svojim nastupima, pa se nije ni moglo ocekivati da bude pravilno shvacena, a kamoli etablirana. Muzika je bila više oslonjena na Italiju, koja je opet pokušavala da imitira Ameriku, ali je sve nekako funkcionisalo." (Vlada Jankovic Džet) "Ringišpil1Ringišpil izmedu dva mosta je puštao Elvisa, Fetsa, Pola Enku, Peta Buna, Koni Frensis, Doris Dej, svetske pevace1 Sve to je puštao ringišpil u Beogradu 561Danas usred grada cepaju ovu... kvazi... kako god da se zove... muziku. Mi smo znaci, baš živeli sa rokenrolom, sa svetskom muzikom. Posle je samo trebalo odvojiti šta je Pet Bun, a šta Džeri Li Luis, šta tu nije rokenrol, a šta jeste, pa se.onda svako ponašao u skladu sa svojim afinitetima.
26 F ATA L N I R I N G I Š P I L
Tosu pravipoceci,kadsmorazabirali,razaznavaligdeje šta.Trebalo je izboritise, iskristalisatišta uopšte da radimo.Ja sam smatraoda je najboljeraditi po osecaju,pa samse tako i ponašao.Nisamnikad pevao, recimo, PolaEnku, osecaosam da je rokenrol nešto drugo. Sve što se radilo, radilo se iz potrebe koju nije bilo moguce objasniti,
alijoš manjejoj odoleti." (B. M. Cutura) Preko ringišpila i drugih slicnih poligona, poput, recimo, tašmajdanskog klizališta, rokenrol je neumitno nalazio put do mladih ljudi, željnih sopstvenih heroja, sposobnih da ponude identifikacioni materijal koji bi bio samo njihov. Sva najranija okupljanja bila su spontana, uz instrumentarij um sastavljen po principu dostupnosti. Na prvom javnom sešnu kome bi se mogao dati rokenrol predznak, održanom u salijedne od beogradskih pošta na prelazu pete u šestu deceniju, stolica je simulirala bubanj, a melodika je igrala ulogu klavira - jedino su glas i gitara bili autenticni, mada ne i elektrificirani. Melodiku je svirao Dragan Minderovic, sin književnika Cedomira Minderovica, a medu prisutnima su bili i neki od kasnije najvažnijih ljudi u rokenrol inicijaciji na ovim prostorima: B. M. Cutura (voka1), Mile Joksimovic, poznatiji po nadimku Joksa (gitara) i Mladen Kocmut Kec (stolice). Sva trojica ce se u jednom trenutku - koji za Cuturu, po tadašnjem obicaju, nije predugo trajao (slicno ce se desiti i sa njegovom dvomesecnom
saradnjom
sa grupom
Iskre)
-
naci u
sastavu 3 + I, jednom iz premijerne serije beogradskih VIS-ova. Mladen Kocmut - potpis njegovogoca nalazio se na tadašnjim novcanicama - poceo je da otkriva rokenrolI9S8, uz prvu englesku zvezdu te muzike Tomija Stila. "Svirao" je po kutijama od cipela i imao jednu, danas legendarnu, pikslu, koja je služila kao gong i cinele. U to vreme beogradski rokenrol krug bio je, po svim pravilima svoje urbane prirode, fokusiran na najuži centar grada. Iz tog jezgra nastalo je, s retkim izuzecima, sve što je vredelo, ukljucujuci i jedan od tri premijerna beogradska rokenrol benda: 3 + I. Kriterijum po kome bi 3 + I možda cak mogao predstavljati inicijalni rokenrol bend u Beogradu izveden je ne samo iz trenutka kad je formiran, nego još mnogo više iz cinjenice da je u potpunosti zadovoljavao karakteristicnu instrumentalnu formulu "dve gitare, klavir i bubanj" i svesno izvodio iskljucivo tu muziku. Mladen Kocmut Kec bio je možda prvi eksponirani bubnjar koji nije svirao F ATA L N I R I N G I ŠP I L
27
bubnjeve onako kako su svirani i džezu, nego na nacin koji je diktirala nova muzika. On je, što je veoma bitna karakteristika svih muzicara najranije epohe, svoj instrument upoznavao i savladivao upravo kroz rokenro1. U vreme kad su se 3 + 1 raspalikrajem 1961. - vecina kasnije znacajnih imena beogradske scene još uvek nije postojala. "Nalazili smo se u parkicu kod Skupštine, izmedu Kosovske i Vlajkoviceve: Cutura, Mile Joksa i ja. Mile je došao na ideju da se napravi sastav i prakticno ga je vec oformio kad je pozvao mene. Skupili smo se kod Dragana Minderovica na Studentskom trgu i svirali smo sve što je bilo aktuelno: Liti Ricard, Bil Hej li, Elvis, Everly Brothers, Fets Domino. Grupa 3+ 1 smo na kraju postali gitaristi Mile i Zlaja (Aleksandar Zlatic - prim. aut.), Minda u prvoj postavi, ali se on brzo povukao i doveo Branislava Nikolica Beku, klavijaturistu koji ce kasnije svirati u Iskrama i ja. Nismo imali basistu. To je 1959. godina, preciznije zima 58. na 59. Posle su brzo pocele igranke, svirali smo u Ekonomskoj školi u Cetinjskoj, onda u "Jurici Ribaru" u Brace Jugovica kod Hemijskog fakulteta, ali prva, baš prva svirkaje bila u pošti, u saliKUD Branko Cvetkovic. Prapocetak - gitara, melodika i stolice umesto bubnjeva. KUD je imao neki svoj program u kome smo mi gostovali, kao, da im pokažemo novu muziku. Onda se dogodila jedna veoma interesantna stvar: u Domu sindikata 1961. je bilo neko takmicenje tih, kao, rokenrol sastava u kome su ucestvovali Iskre, 3+ 1 i još jedan bend za koji mislim da su bile Siluete. Kao nagradu smo dobili neku plocu i bongo bubnjeve. To je bilo prvo grupno predstavljanje rokenrol sastava, što se cesto precutkuje, ili zaboravlja. Pre nas je postojao Mile Lojpur, ali to je bila klasicna sving postava sa duvacima, plus harmonika. Izvodio je raznovrstan repertoar u kome je bilo i nekoliko rokenrol stvari." (Mladen Kocmut) Televizijski gledaoci kasnijih generacija, zahvaljujuci najviše seriji "Grlom u jagode" reditelja Srdana Karanovica (ciju je muzicku temu komponovao Zoran Simjanovic, bivši clan grupe Elipse), smatraju danas da je rokenrol u Beogradu poceo sa Miletom Lojpurom i njegovim nastupima na Kalemegdanu. Loj pur je zaista bio medu prvima koji su zahvatili u rokenrol pokušavajuci da ga transponuju na domaci teren i prilagode lokalnim temama i mentalitetu. Njemu se s pravom pripisuju i neki od prvih prepeva
28 F ATA L N I R I N G I Š P I L
velikih svetskih hitova, kao što su "Šumadijski tvist" i "RockAround The Clock" BilaHejlija, pri cemu je uvodni poklic "Mile broj jedan, Mile broj dva / Mile Lojpur to sam ja", funkcionisao kao ubedljiva koncertna mantra. S druge strane, cinjenica je da se kod njega pre svega radilo o revijalnom pristupu, koji nije obavezno ukljucivao punu svest. Roden 1930, Lojpur je karijeru poceo u Septetu M, a cinjenica da je bio medu prvima koji su promovisali dolazecu modu najlon košulja donela mu je nadimak Mile Najlon. Punu afirmaciju njegov sastavje dobio tokom "Zvezdanih noci", izuzetno posecenih igranki na kalemegdanskom košarkaškom igralištu, najvrelijem mestu trenutka, na kojima se okupljalo i po dve hiljade, uglavnom veoma dobro raspoloženih posetilaca, od kojih je zanemarljivo mali broj mirno stajao. U tom smislu, njegov doprinos, iako za sobom nije ostavio nijedan snimak, neosporan je. Sa izrazitim smislom za šou i licnu promociju, obdaren specificnim scenskim šarmom i animatorskim talentom, Lojpur je svoje nastupe pretvarao u atrakcije visokog nivoa uzbudljivosti. Slicno Bilu Hej liju, on je funkcionisao kao most izmedu tradicije plesnog džeza i mjuzikhola i dolazece rokenrol euforije, pripremajuci teren za definitivno formiranje svesti o postojanju nove, autenticne muzike. Tu svest, da ne bude zabune, nije bilo jednostavno formirati ni na samim izvorištima. U možda najcuvenijoj rok knjizi uopšte Mystery Trainamericki publicista Grejl Markus navodi da je "dobar deo uticaja rokenrola proisticao iz njegove anahronicne suštine, iz cinjenice da je delovalo kao da dolazi nio1:kuda- veliko,iznenadenje, sposobno da trivijalizuje dogadaje koji su upravljali svakodnevnim životom". I nastavlja: "Rokenrol je klincima, koji nisu videli nikakvu alternativu, osim da se tim dogadajima potcine, otvorio delic manevarskog prostora. Svaki muzikolog, predano istražujuci razvoj muzike, može nam reci da rokenrol nije došao niotkuda. Ali zvucalo je kao da jeste. Bio je to jedan od onih velikih istorijskih obrta, koje niko nije uocio - niko, to jest, izuzev nekolicine ljudi poput Sema Filipsa (vlasnik legendarnog studija Sun u Memfisu, koji je otkrio Elvisa, Karla Perkinsa, Džerija Li Luisa i mnoge druge prim. aut.), koji su tragali za njim, tražeci nešto cime bi razbili dosadu koju su osecali kad ukljuce radio." F ATA L N I R I N G I Š P I L
29
U Beogradu, ljudi koji su uocili "veliki istorijski obrt" takode su se mogli nabrojati na prste. Lako je složiti se da je Nikola Karaklajic figura koja sažima uloge Alana Frida, Sema Filipsa i njima slicnih, ali bi nepravedno bilo zanemariti doprinos ostalih iz prve generacije "kopaca" rokenrola, poput Vladana Krasica, Zorana Gonde, Baneta Cvetkovica, Borjana Kostica, Borislava Mitrovica Buce, Nikole Neškovica, ili Brace Raletica - rec je o imenima koja se najcešce pojavljuju pri pretresanju licnih uspomena iz onog vremena. Za momke koji su se okupljali u parku kod Skupštine, ili na kucnim "druženjima sa sviranjem" , oni su predstavljali dragocenu logisticku podršku i osnovne izvore ne samo ploca i pesama (mnogi od pomenutih i danas spadaju medu vodece diskofile u gradu), vec i važnih teoretskih postavki i objašnjenja. Gotovo svi su najpre bili okupljeni oko Radio Beograda, a zatim, nešto kasnije, televizije i magazinaDžuboks, gradeci vitalan zametak do tada nepostojece profesije: rokenrol novinara, odnosno, medijske licnosti orijentisane prema najnovijem globalnom zvuku. Ono što je najviše nedostajalo bila je diskografska kuca, spremna i sposobna da prepozna i promoviše plejadu novih talenata, direktno izraslih iz duha vremena. Do današnjih dana, taj problem nece biti rešen na adekvatan nacin, niti ce biti do kraja razjašnjeno zašto su beogradske grupe tako upadljivo cesto objavljivale ploce van Beograda. U svakom slucaju, jedine rokenrol ploce koje su ranih šezdesetih postojale u Beogradu još uvek su nosile etikete stranih izdavaca. Jedan od prvih - ako ne i prvi - medu rokenrol pevacima koji je dobio priliku da objavi singl bio je Perica Stojancic. Njegovo ime uvek se, uz Cuturu, Novaka Džepinu, Vuka Stambolovica, ili Sašu Popaza (kojije, navodno, prvi izveo "Lucille" liti Ricarda) pominje u kontekstu probijanja nove rnuzike na domacoj sceni, a za njegov nastup sa grupom Alasi na Tašmajdanu, vezuje se i jedna od najranijih ovdašnjih rokenrol anegdota. "Prviveliki nastup Atasi,gde sam bio vokalnisolista, imali su 1964. na Tašmajdanu.To se zvalo "Zvezdepod zvezdarna".Peva Ðorde Marjanovic i ta ekipa, peva Perica Stojancic, Zoran Mišcevic
sa Safirima, gosti iz Zagreba Crveni koralji i mi. Safiri su bili predvidenii kaopratnja za Pericu,alisu zbognecegaodustali. I šta je drugomoglo,nego'ajdebrzoAtasida nauce.Oni su maloprobali,
30
F ATA L N I R I N G I Š P I L
dve pesme, dovoljno. Izašli su, odsvirali, sve u redu, niko ništa nije primetio." (B. M. Cutura) "Trebaloje da Safiri prate Pericu Stojancica, ali smo rekli da to ne može bez vežbanja i tome slicno, pa su umesto nas uleteli Atasi. Oni su imali gitaristu Zlaju, koji je u odnosu na sve nas bio profesionalac. Naravno, uradili su to bez problema - Zlaja je samo pitao: "Odakle ideš?". To je, inace, jedini slucaj kada se secam da je Ðorde Marjanovic doživeo zvižduke. Nisu mu zviždali zato što je bio loš, nego zato što se osecalo da tu ne pripada - publika je jednostavno htela da cuje nešto drugo." (Dragan Raicevic) "Pošto je sve bilo postavljeno za Crvene koralje, mi smo pitali možemo li da koristimo njihovu opremu. Bez reci su dozvolili, ali pošto ih je bilo pet, a nas šest, pocelo je muvanje i nameštanje u kome je Žika (Jelic - prim. aut.) sklonio neku stolicu. Zlaja je mislio da je stolica tu, krenuo unazad da sedne i, normalno, seo u prazno. Uz svu tenziju samo je to još falilo i u sledecem trenutku secam se da sam samo cuo kako bend pocinje neku nepoznatu numeru) Dvanaest taktova, 24, 36, ne znam šta se dešava)? Nekako prekinemo, ja se okrenem prema njima i shvatimo da su poceli jednu od one dve stvari Perice Stojancica) Šok, užas, prvi nastup, sramota) Srecom, krenuli smo odmah sledecu stvar i dobili aplauz." (B. M. Cutura) Naizgled bezazIen, ovaj eksces odražava još jednu bitnu karakteristiku vremena, koja se protegla na nekoliko prvih godina: pevaci su uglavnom nastupali bez stalne pratece grupe i najcešce su bili gosti programa, slicno nacinu na koji su dueti Kosovac, ili Džepina / Plesnicar nastupali na prelazu pedesetih u šezdesete. Mali broj se prikljucivao grupama, još manji je uspevao da izbori mogucnost da stane ispred grupe. Verovatno je najupecatljiviji takav primer vezan za Tomija Sovilja i njegove Siluete, jedan od najpopularnijih sastava svog vremena, o cemu ce, uostalom, biti reci kasnije. Ludi koje Vlada Džet navodi u sledecoj izjavi uglavnom su morali da se snalaze sami. "Moje prvo secanje tog tipa vezano je za momka koji se zvao Ivan i kasnije je otišao u London gde je postao krojac za kožne jakne. On je pevao repertoar, recimo, Dela Šenona i takve stvari, što je bilo prilicno radikalno. Kasnije je bio pevac u grupi Rokeri. Osim njega bili su tu Perica Stojancic, Saša Popaz i još neki momci, FATALNI
RINGIŠPIL
31
alivažnoje reci da je u to vreme pevacbio drugorazrednafigurau orkestru. Bilisu važniinstrumentalisti,jer je orkestarsviraocitave igranke, a pevac se pojavljivao da "nešto otpeva", obicno bez honorara.Dešavalose da ih se promenipo nekolikozavecei svako bi otpevaoono štoje mislioda mu najvišeleži.Uglavnomsu to bili italijanskihitovi, ili poneki domaci prepev." U prelaznom periodu, osim Mileta Lojpura i Ðorda Marjanovica - za koga Nikola Karaklajic kaže da je "doneo novi pristup i muzici i publici, on je prvi skinuo mikrofon, sišao medu gledaoce, klekao, to je bila revolucija, nešto nezamislivo pre njega" - trebalo bi pomenuti Amigose, iskusnu grupu predvodenu trubacem Micom Stevancevicem, koja je svirala redovne, odlicno posecene koncerte u Lazarevicevoj ulici ("Lazarac") i, posebno, na Zvezdinom igralištu na Malom Kalemegdanu. Bez obzira - ili možda baš zbog toga - što se njihov repertoar uglavnom kretao u granicama evergrina, sentimentalnog "easy listening" popa, meksicke muzike, kantrija i drugih predrokenrol formi, Amigosi su pokazali znacajan nivo fleksibilnosti u odnosu na mlade bendove i neko vreme funkcionisali kao dragoceni filter za buduce zvezde. "U to vreme nije bilo vecernjih koncerata, nego su se svirali iskljucivo matinei. Znalo se da su zakon, recimo, Amigosi, koji prvo nisu imali nijednu rokemol stvar, ali su polako pocinjali da ih ukljucuju. Njih uglavnom zaobilaze kad je rec o rokemolu u Beogradu, za šta ima osnova, jer to zaista nije bio rokemol bend, ali je, s druge strane, njihova uloga veoma znacajna, jer su imali stalnu publiku, par hiljada ljudi koji su uvek bili na njihovim nastupima. Prilagodavajucise mladem delu te publike, oni su poceli da dozvoljavaju mladim i nepoznatim bendovima da se pojave i odsviraju nešto od Stonesa, Beatlesa, ili Searchersa. Ogroman broj novih bendova prošao je kroz igranke Amigosa, a ko je ostavio dobar utisak mogao je da nastupi ponovo. Prakticno ne postoji grupa koja nije prošla to mesto, ne racunajuci onih nekoliko koje su vec bile etablirane." (Robert Nemecek) Orkestri poput Septeta M, ili Amigosa, koji su bili u naponu snage tokom druge polovine pedesetih, sticajem okolnosti su prakticno "upali" u rokenrol, pa su, pošto su vodili racuna da idu u korak s vremenom, na repertoaru imali i malo "nove muzike", jer ju je publika tražila. Prvi korak ka rokenrolu bilo je definisanje
32
FATA L N I R I N G I Š P I L
diksi-benda - ne više univerzalnog animir-orkestra za igranke, koji je imao najširi moguci repertoar, nego žanrovski jasno opredeljenog malog sastava, kakvi su, bez obzira na još uvek prisutne "opšte" elemente, bili Veseli bendžo, ili Sedmorica mladih, kasnije najvažniji domaci šou-orkestar izuzetno širokog izvodackog dijapazona. Nemoguce je, naravno, sa sigurnošcu utvrditi kada se rokenrol, suprotno svojoj bucnoj prirodi, tiho, skoro na prstimašto ima i svoje simbolicno znacenje, s obzirom na to da se Branko Marušic Cutura, rok pevac sa najdužim stažom u zemlji, na pocetku karijere paralelno bavio i baletom - uvukao u Beograd. Na istu temu, uostalom, u svetskim okvirima se i danas vode polemike u kojima ima toliko "prvih", da se ukida svaka mogucnost postojanja "drugog". Ipak, rasuta secanja aktera, ubacena u kompjuter i permutovana na sve dostupne nacine, u finalnom bilansu daju relativno fokusiranu sliku: do 58. se naslucivalo, od 58. do 60. se prepoznavalo, 60. je pocelo da probija u javnost, 61. je izazvalo pažnju, koja se vec 62. pretvorila upometnju, a:zatim i eufdriju. Dalje se, uglavnom, zna šta je bilo. "Nulta godina ne postoji u preciznom, datumskom smislu. Možda je neko i registrovao,ali ja nisam. Sve je pocelo od ljudi koji su doneli ploce. Oni su nas zarazilii posleje bilo kasno, više nije bilo povratka.Ja nisam znao.da postoji ta muzika - nisam ni mogaoznati, jer je bila nova. Kad sam je prvi put cuo, imao sam osecajkoji se ne može opisati - osecajda je neko, negde u svetu, stvorio moju muziku. Našao sam sebe. Bez kriterijuma, ne znaš šta ti sve nije želja,samo što više, sve!Mi smo imalidobru osnovu u džezu,posebno džezstandardima koje smo slušalii vec smo bili prezasicenitime kad se pojavio rokemo!. Nisam obracao toliko pažnje na samu muziku, koliko je bio važan stil, maniri, stalne promene.Rokemolse neprestanomenjao,transformisaoseu nešto novo, drugacije, nikada nije mirovao. Festivali,šlageri,evergrin, sve je to mirovalo, dok je rokemol kljucao: frizure, odeca, tehnologijaposla, muzika..Sve što se dešavalona svetu, dešavalo se u rokemolu." (B. M. Cutura) Tihi ulazak postao je mnogo glasniji onog trenutka kad je u Beograd stigla prva elektricna gitara i napravljeno prvo pojacalo. Nestrpljivi da docekaju vreme kada ce biti moguce nabaviti prave F ATA L N I R I N G I Š P I L
33
instrumente, ali i još uvek ne sasvim sigurni šta ti "pravi" instrumenti uopšte jesu, neki od momaka koji ce kasnije ciniti frontaine gitarske linije najvažnijih bendova šezdesetih, odlucili su da svoje prve gitare - naprave. Ilija - Ika Stanic i Božidar - Lari Plesnicar' bili su prvi medu njima. Zato upravo oni zapocinju sledecu seriju izjava, posle koje ce mnogo šta biti jasnije, barem u tehnickom smislu: "Ja sam u to vreme pravio modele aviona i setio sam se da bih mogao da pokušam da napravim i gitaru. U jednom broju magazina Down Beat je na srednjim stranama objavljena fotografija Fender gitare, koja je poslužila kao model. Zoran Mišcevic, sa kojim sam bio u grupi Siluete, bio se opredelio za bas gitaru': pa sam sebi napravio, od šper-ploce, kopiju Fender Stratocastera, a njemu Jazz Bassa, s tim što smo vratove narucili kod jednog starog majstora. Uklopili smo vratove i tela i montirali neke cehoslovacke magnete, koje smo tada jedino mogli da nabavimo i, bogami, te gitare su prosvirale. Cak mislim da je prvi singl Silueta možda snimljen na njima." (Ilija Stanic) "Na pocetku, a tu govorim vec o 1962, bukvalno;,nismo imali ništa. Jedina stvar je bio radio "kosmaj", na kome uvece cekaš da cuješ top listu i skidaš stvari. Cuješ jednom, pa onda cekaš dvadeset cetiri sata da sutradan cuješ ponovo. To je znacilo još nešto, što smo tek kasnije shvatili: ako nisi imao sluha, nisi mogao da radiš. Nije bilo mogucnosti za provlacenje. Ja sam, srecom, imao taj dar i od pocetka sam isterivao cisto muzicku stranu - ako vec skidaš, da bude što bliže originalu. Toje suštinska razlika izmedu najranijeg perioda i onoga što je došlo kasnije. Tada još nismo bili svesni, ali imali smo onu retku vrstu privilegije... kad prisustvuješ radanju, stvaranju necega što nikada ranije nije postojalo." (Lari Plesnicar) "Imam u kuci jednu gitaru, koja je rucno pravljena - ona je jedina ostala, od tri koje su bile napravljene. Jednu je Ika pravio za sebe, on ju je posle trampio sa nekim ko je išao u vojsku i na kraju je nestala. Drugu, bas gitaru, Zoran Mišcevic je prodao Džetu, on nekom i ona se isto izgubila.Trecaje kod mene." (Zoran Simjanovic) "U pocetku nismo znali koliko je citava stvar kompleksna, nismo znali ni kakav je sastav grupe, mislili smo da je neophodno imati, recimo, kontrabas. Pa je trebalo naci nekoga ko zna da svira kontrabas - a takvih nije bilo mnogo - pa još da hoce da svira tu novu muziku. To je bilo skoro nemoguce. Zato je rokenrol poceo 34
FATA L N I R I N G I Š P I L
sa ljudima koji nisu znali da sviraju, koji su prvi put uzeli instrument u ruke da bi svirali rokenrol, ali su neki medu njima napredovali fantasticnom brzinom. Satima su sedeli nad instrumentima, pokušavajuci da provale o cemu se radi, da skinu neke deonice, da uhvate ritam i suštinu te muzike. Želja je bila toliko intenzivna da je budi la neverovatnu
volju
-
prvo pojacalo je
bilo otkrovenje, mi smo ga otvarali da vidimo šta se krije unutra, kako to radi, da nademo tajnu." (E. M. Cutura) "Secam se kad je Gliša, basista Iskri, objašnjavao nekim našim kontrabasistima šta je to bas gitara. Cak se ni to nije znalo. Efekti su takode otkrivani postepeno, od tremolo rucice nadalje, a o studij skim efektima da i ne govorimo. Polako su stizali prospekti, a drugi deo informacija je dolazio preko onog dela muzicara koji je imao bogatije roditelje, sa više razumevanja za interesovanja svoje dece i sa boljim vezama sa inostranstvom. Najpre tu mislim na Iskre, a zatim Zlatne decake i posle još neke koji su za njima došli. Jedan problem je bio zvuk, a drugi se ticao nacina sviranja. Kako da se svira bas gitara? Da li trzalicom, ili prstima i, dalje, kojim prstima? Što se tice uticaja koji suu rokenrol došli iz kantrija, ili hilbili zvuka, trebalo je otkriti da neki karakteristicni zvuk proizvodi havajska gitara, da su neki od brzih gitarskih pasaža preuzeti iz nacina na koji se svira bendžo i tako dalje." (Petar Bjelic) Vrlo brzo, uprkos svemu, rokenrol je grunuo punom snagom, uvlaceci se u sve pore života i postavši neizbežan cak i za strogo kontrolisane medije. Najpre radio, zatim štampa, te, konacno, televizija, jednostavno su morali popustiti i - uz rizik od osude zbog propagiranja "ludila trulog Zapada" - pozabaviti se novom
muzikom. Istini za volju, Beograd je, pre rokenrola, vec upoznao i kroz svoj filter propustio sve forme džeza, od diksilenda do svinga i bi-bapa, a nije ostao imun ni na šejk, tvist i bugi vugi. Rokenrol je došao kao kruna svega toga, kao konglomerat stilova koji je u sebi sadržao sve energetske i tonske kodove i šifre svojih prethodnika. On se, pri tom, nepogrešivo izdvajao jednostavnošcu i otvorenom eksploatacijom seksualnih motiva (koju neki americki teoreticari oznacavaju pojmom "libidinalnost"). Sam izraz "rok end roI" (rock and roll) bio je preuzet iz americkog crnackog slenga, gde je korišcen kao uzbudujuci "žargonizam" za seks. Elvis Presli - koji je pocetkom šezdesetih vec bio velika zvezda - na svakom je nastupu održavao kratak kurs o erotskoj upotrebi kukova, što je, u F ATA L N I R I N G I Š P I L
35
sprezi sa njegovim karakteristicnim baritonom i senzualnim nacinom pevanja, davalo kombinaciju visokog stepena eksplozivnosti. Ples je, uz svu svoju brzinu i atraktivnost, sadržao naglašene elemente seksualne simulacije (i stimulacije), što je javnost, kao i obicno, navodilo da reaguje predvidljivo. Drugim recima - potpuno oprecno. "Prviozbiljnijiznakneminovnogdolaskarokenrolabilaje pojava tvista, prvo preko Cabija Cekera i "TwistAgain", a onda preko nekih naših pevaca koji su pokušavali to da imitiraju. Ðorde Marjanovicje poceo da unosi u svoje nastupe pokrete koji su asociralina ono što su radili Elvis,ili Džimi Rid. Dotle se samo stajalopred mikrofonomi pevalo.On je imaote redovnekoncerte u Domu sindikata i drugi deo jednog od koncerata posvetio rokenrolu.Izašaoje savu koži,kaopotpunaimitacijaDžinaVinsenta i imao je odgovarajuciorkestar, koji ga je pratio. U tom orkestru su bili Ika Stanic na gitari, Zoran Mišcevicje sviraobas gitaru koja je u stvaribila ona obicnagitara sanducarasa šest žica, samo što je on sviraona cetiri - i LjubaÐordevic, koji ce posle isto biti u Siluetama,bio je za klavirom.Tuje možda prvi put na pravom koncertu izvedenonekolikorokenrolstandarda.Tadajošuvek kod nas nije bilo cak ni Shadowsa."(RobertNemecek)
da je dvadeseti singl .Walking To New Orleans", granicni kamen kreativnog dela Dominove karijere, posle koga su se nizale mnoge, po pravilu uspešne reciklaže, bio objavljen 1960 - u vreme kad je beogradski rokenrol još uvek pipao po mraku ~Vecinu hitova snimio je i objavio pre 1955, što mu nije smetalo da se, bez ikakvog prilagodavanja, dinamikom svoje jedinstvene prirode ukljuci u rokenrol i postane jedna od njegovih najupecatljivijih ranih ikona. Njegov eksplozivni klavirski stil najavio je izvodace poput Litl Ricarda i Džerija Li Luisa, a nacin na koji je pevao "Blueberry Hill", "Ain't That AShame", "Be My Guest", "I'm Walkin''', "Margie", "Hello Josephine"
- ili bilo koji od preostalih hit ova
"Shadows generacija", koja ce u kasnijim godinama biti opšteprihvacena kao "inicijalna", zapravo je bila druga po redu. Na odredeni nacin, citav prvi nalet americkog rokenrola nekako je protutnjao iznad Beograda, gotovo sudbinski zahvativši samo nekolicinu istraživaca, koji su se instinktivno odazvali na besprekorni dvoglas Everly Brothers - na koji, uostalom, nisu bili imuni ni Beatlesi - ili do danas neprevazideni, totalni šarm Fetsa Domina. Nemoguce je evocirati duh Beograda pedesetih bez pominjanja Domina, po svemu jedinstvene figure u istoriji popularne muzike i izvodaca kojije svetsku muzicku scenu uzdrmao na nacin nezabeležen pre, niti posle njega. Antoan "Fets" Domino, roden 26. februara 1928. u Nju Orleansu, predstavljao je klasican izdanak podneblja kojim dominiraju magija, muzika i svidrugi oblici istinske životne radosti. Poceo je da nastupa još kao desetogodišnjak, ali njegova prava karijera pocinje 1949. programskim singlom "The Fat Man" - prvim u nizu od dvad~set "zlatnih" hitova. Posebno je zanimljiva cinjenica 36
FATA L N I R I N G I Š P I L
-
predstavljao je uporišnu tacku specificne vokalne obuke citave generacije mladih izvodaca, od Londona do Beograda.
F ATA L N I R I N G I Š P I L
37
2. Kako nije propao rokenrol: Doba nevinosti
Potraga za prvim beogradskim rokenrol sastavima uglavnom dovodi do imena kao što su Iskre, Siluete, Nautilusi, Albatrosi i Bele zvezde. Prve dve grupe imale su prave, kompletne karijere, o kojima ce biti reci nešto kasnije. Nautilusi, poreklom s Kanarevog brda, bili su predvodeni jednim od najistaknutijih ranih gitarista Micom Tomicem, koji ce se vec 1963. naci u Siluetama Tomija Sovilja. Albatrose su 1962. na Novom Beogradu osnovala braca Jelic - Žika, Rade i Dragi - zapocinjuci liniju koja ce preko Alasa i Džentlmena dovesti do YU grupe. Povest Belih zvezda karakteristicna je iz više razloga. Bele zvezde su se raspale 1963, u vreme kad je vecina beogradskih VIS-ova tek stasavala. Grupa je bila osnovana krajem pedesetih, a organizovanije javno delovanje pocelo je 1961, nakon što je gitarista Petar Bjelic na "artistickoj radnoj akciji" (prepunoj umetnika svih vrsta i profila) na Adi Ciganliji upoznao bubnjara Mladena Kocmuta Keca i pozvao ga da se prikljuci vec uveliko postojecem bendu. U tom trenutku postavu su cinili Bjelic, ritam gitarista Slobodan Sanicanin, basista Branislav Rakocevic, bubnjar snadimkom Gugu i klavijaturista cije je karakteristicno prezime Petrac zauvek potisnulo njegovo ime u drugi plan. Dolaskom pevaca i kompozitora Vuka Stambolovica postava je kompletirana, uz napomenu da ce Kocmuta posle izvesnog vremena zameniti F ATA L N I R I N G I Š P I L
39
najzaposleniji i najcenjeniji Miroslav Minic Mine.
beogradski
bubnjar
prve generacije
"Kao sastav, Bele zvezde su bile medu prvima, ali pre nas su postojali neki ljudi, kao Cutura, Novak Džepina, bubnjar Mladen Kocmut, Mile Joksa, ili Aleksandar Zlatic Zlaja, cuveni gitarista tog vremena, kasnije clan Alasa. Zlaja je, recimo, imao sva obeležja univerzalnosti, nije se mogao smatrati iskljucivo rok gitaristom, jer je mogao da svira sve - ljudi poput njega su bili dragoceni za prelaz iz kafanskog miljea u nove, potpuno gradske forme, kao što je rokenrol." (Petar Bjelic) Ime je, naravno, predstavljalo mali problem, mada više za porodice clanova, nego za eventualne cenzore. Roditelji su, u zavisnosti od pola, bili ogorceni, ili jednostavno zabrinuti. "Odlucili smo se za ime Bele zvezde i cak smo takav amblem napravili, na kome je zvezda bila nepravilnog oblika. To je za mog oca bila jeres, jer ga je asociralo na Belu gardu. U to vreme to je bilo toliko strašno da smo skoro prekinuli komunikaciju." (Boban Sanicanin) "Moja majka je takode bila uplašena, jer je belo bilo automatski posmatrano kao kontra crvenom. Mi uopšte nismo imali nikakvu posebnu nameru: to je spontano izašlo iz jednog bitno drugacijeg nacina razmišljanja." (Vuk Stambolovic) Ono što Bele zvezde u startu izdvaja od ostalih bendova njihovog vremena bila je cinjenica da je grupa insistirala na pravu da izvodi, pa cak i snima, sopstvene kompozicije. Kreativnost te vrste nije bila ni najmanje ohrabrivana. Naprotiv, cinjeno je sve da se eventualni autorski potencijali usmere ka prepevavanju svetskih hitova, pod izgovorom - istini za volju prilicno dobro utemeljenom u realnosti - da publika "to traži". Engleski jezik bio je krajnje nepoželjan - tu barijeru probice tek Igra staklenih perli, petnaest godina kasnije. "Nije bilo pesama na srpskom jeziku koje bi nam se dopadale toliko da bismo poželeli da ih izvodimo, pa smo pokušavali da pevamo na engleskom. Mirko Šouc, šef orkestra Radio Beograda to nikako nije dozvoljavao i svi koji su pevali na engleskom bili su u startu eliminisani. " (Vuk Stambolovic)
Ipak, tri pesme Vuka Stambolovica - danas uglednog doktora medicine - snimljene su u studijima radiobeogradske tvrdave, zahvaljujuci uticaju Miodraga Ilica Belog, jednog od najvažnijih domacih kompozitora uopšte. Beli, koji je današnjoj publici uglavnom poznat kao autor muzike za TV seriju "Na slovo, na slovo" (ciji je kvalitet u nivou remek-dela) jednom prilikom je došao na probu Belih zvezda i bio toliko oduševljen onim što je cuo (grupa je, njemu u cast, izvela i obradu njegove decje pesme "Kad ne bude krava, ili mleka") da im je odmah organizovao snimanje u Radio Beogradu. Snimljene su tri Vukove pesme: "Bez oproštaja" (koja je izvedena na Omladinskom festivalu u Subotici 1962. i postala prilicno veliki hit), "Idite svi od mene sad" i "Nina moje mladosti, kad si otišla". Poslednja dva snimka su sacuvana - na njima se može cuti grupa talentovanih, kompetentnih muzicara, spremnih za prilicno kompleksne zadatke koji su pred njih postavljeni. "Mi smo, kad nam se prikljucioVuk Stambolovic, poceli da izvodimoi njegovumuziku,što nasje automatskiizdvojilood svih ostalihkoji su sviraliiskljucivoverzijestranih hitova.Tadato niko nije radio, niti je stvaranje svoje muzike bilo ohrabrivano.Bele zvezde su bile možda prvi bend koji je pokušao da plasira svoje pesme i cak uspeo da ih snimi." (BobanSanicanin) ,;vukje imao veoma fine pesme, sa dobrim tekstovima. Problem da se one plasirajuna pravinacinje bio u tome što je postojao jedan lobi, koji je sasvimsigurnoimao zadatak da koci stvari. Radio Beogradje bio hram u kojije bilo izuzetno teško uci, što je, s
-
jedne strane, svakako bilo dobro, ali sa druge nije. Vuka - i nas jednostavno nisu hteli da puste unutra, bez obzira što je deo te muzike bio upadljivo bolji od onoga što se tada plasiralo." (Pera Bjelic) ,;vukStambolovic je bio možda prvi autor koji je svojim pesmama probio barijeru koja je odvajala rokenrol od 9statkascene. To se, nažalost, nije primilo onako kako smo mi ocekivali i grupa se relativno brzo raspala. Cak ni podrška jednog tako uglednog kompozitora kao što je bio M. Ilic Beli nije mogla da promeni situaciju." (Boban Sanicanin) "Te pesme su, izmedu ostalog, bile pocetak licnog obracanja u tekstu. Pre toga, tekstovi su se uglavnom svodili na manje-više
FATALNI 40
FATA L N I R I N G I Š P I L
RINGIŠPIL
41
sterilno prepricavanje, ili posredno izražavanje osecanja - ovde su emocije bile direktno izražene kroz tekst." (Vuk Stambolovic) Stamboloviceve pesme nisu bile klasicni rani rokenrol standardi, svedeni u formi i jednostavni u izrazu: njihova osnovna karakteristika je iznenadujuca sofisticiranost i tekstova i muzike. Aranžmani su bili neuobicajeno komplikovani u odnosu na vreme nastanka, a autorska samosvojnost naglašena iznad svih ocekivanja. Uci u studio sa takvom vizijom mogli su samo ljudi duboko svesni suštine onoga u šta se upuštaju. Time se zaokružuje i definitivno izoštrava slika o Belim zvezdama kao prethodnici jedne od najvažnijih linija u beogradskom rokenrolu - one koja, pored talenta, podrazumeva svest, individualnost i instinktivno poštovanje cuvene Popajeve maksime: "Ono sam što jesam". "Nije nam bilo potrebno naturati šta cemo da slušamo i šta ce da nam se dopadne. Sami smo pravili izbor od onoga što je ponudeno na tržištu. Niko nam nije govorio da treba da volimo liti Ricarda, niti zašto treba da ga volimo - mi smo to jednostavno znali. Sami smo ga otkrili, kao i Fetsa Domina, Rikija Nelzona, ili Otisa Redinga." (Branislav Rakocevic) "Mi smo svirali samo rokenrol i grozili smo se svega što nije bilo rokenro!. To je, po mom mišljenju, vrlo važan momenat, koji se može nazvati prelomnim." (Boban Sanicanin) Nažalost, karijera Belih zvezda neminovno je žrtvovana cinjenici da su išli ispred vremena, pokušavajuci da deluju na nacin koji ce scena biti u stanju da prihvati tek nekoliko godina kasnije. Otuda relativno brzi raspad 1963, u znaku specificnog, u rokenrolu prilicno cestog prokletstva, koje ce New York DoUs krajem sedamdesetih definisati kroz naslov svog drugog albuma: "Too Much, Too Soon" . Previše, prerano. "To jeste bilo spontano, jeste bilo vezano ne samo za ljubav prema muzici nego i za mogucnost izražavanja osecanja - i kroz muziku i kroz tekstove koje smo pisali - ali to je takode bio i pocetak izlaska naše generacije izjednog zatvorenog prostora. Živeli smo u društvu u kome mladih ljudi nije bilo uopšte, u kome su potpuno dominirali odrasli i ta muzika je predstavljala prostor koji je bio otvoren za nas i ni za koga drugog. Niko drugi to nije svirao,
42
F ATA L N I R I N G I Š P I L
cime je bila otvorena mogucnost ne samo da se mi nademo sa svojim vršnjacima i uspostavimo neke vlastite psihosocijalne prostore, samo naše, u koje niko drugi nije mogao da se meša, nego da preko toga citava jedna generacija neosetno izade na društvenu scenu. Ne znam koliko to važi za druge sredine, ali za našu je apsolutno važilo, da je rokenrol bio onaj prostor gde su mladi ljudi mogli da izadu u javnost na autentican nacin, za razliku od drugog nacina, koji nam je takode bio otvoren: politikantski, kad nastupate kao trabanti nekih politickih organizacija, kroz razne komitete i slicno, što nikako nismo želeli. To nije bio naš nacin, za razliku od ovog, autenticnog, kojijeste. Takosmo mogli da osvojimo odredeni prostor, uprkos preporucenim sistemima i tome što to nije bila zvanicno prihvacena muzika - cak ni od strane muzicara: oni su joj se uglavnom smejali. Secam se kako je Mirko Šouc puštao, recimo, bas usporeno da bi dokazao da nije naštimovan. Lovili su. Protivno celom establišmentu, to je bio pocetak borbe jedne generacije da izade na društvenu scenu i otvori put ne samo za sebe, nego i za sve haredne generacije. To je po mom mišljenju omogucilo, ne samo nama, da izademo iz stanja potpune naivnosti i nevinosti. Otvorilo je prostor da kasnije generacije imaju za sobom mnogo više predenih stepenica - nisu morale da krecu sa dna kao mi - da imaju vec osvojen prostor. Mogli su tome da pridu na ozbiljniji nacin, a ne samo iz entuzijazma, ljubavi i želje za sopstvenim iskazivanjem i kontaktom sa drugim slicnim ljudima. Mi se nismo ponašali profesionalno, to je došlo kasnije. Za nas je mnogo karakteristicnija bila spontanost i otvaranje prostora." (Vuk Stambolovic) ,;velikašteta je što nismo uspeli da napravimo plocu sa Vukovim kompozicijama. Secam se da smo se strahovito trudili, ali iz nekih nama nepoznatih razloga to nije moglo da prode. Bili smo time toliko razocarani da se može reci da je to bio jedan od glavnih razloga za raspad grupe." (Branislav Rakocevic) Grupa se raspala 1963, posle nastupa u Rovinju. Pera Bjelic je otišao u vojsku, a ostali su prešli u Siluete Tomija Sovilja, s tim što je Mineta na bubnjevima zamenio Ðino, brat saksofoniste Jovana Maljokovica. Umesto Pere uskocio je Mica Tomic (exNautilusi), po opštem mišljenju jedan od najboljih gitarista tog vremena. Na prelazu pedesetih u šezdesete svet još nije bio siguran gde bi trebalo smestiti novu, drsku i zapanjujuce mocnu energiju F ATA L N I R I N G I Š P I L
43
nazvanu rokenrol. Džez muzicari uglavnom su s prezirom okretali glavu i zatvarali uši, tvrdeci da je to muzika amatera (iako su mnogi medu njima tajno gostovali na snimcima ranih rok zvezda). Klasicni muzicari prezrivo su odmahivali sveže manikiranim klavirskim prstima. Verski fundamentalisti i dežurni puritanci grmeli su protiv rokenrola kao "davolje", "divljacke", ili, najblaže receno, "bezvredne" muzike i, nemajuci pametnija posla, zgražavali se nad provokativnim kruženjem kukova Elvisa Preslija. Posebno su na udaru bili suviše "asocijativni" tekstovi i eksplicitne aluzije na seks u ponašanju. To je ponekad dovodilo do ozbiljnih emocionalnih lomova kod muzicara: Džeri Li Luis, recimo, nije bez posledica izašao iz sukoba sa svojim daljim rodakom, cuvenim evangelistom tog vremena Džimijem Svagartom (kasnije uhvacenim in f1agrantisa prostitutkom, što ga je koštalo karijere), u cijem su korenu stajale pesme poput "Great Balls Of Fire" ("balls" je kolokvijaini izraz za test ise). Svet je, dakle, tinjao, spreman da plane, a da toga još nije bio u potpunosti svestan. Beograd je, iako neminovno pod jarmom "omladinskih akcija", "obnove i izgradnje", "odlucnog NE potrošackom društvu", "kolektivizma" i mnogih drugih "izama", svojim vecito vitalnim instinktom i uvek spremnim culima primao vibracije iz sveta, upijao ih i cekao pogodan trenutak da se dostojno ukljuci. Pripreme nisu trajale dugo. Veckrajem pedesetih, u glavnom gradu se, zahvaljujuci tvistu, bugi-vugiju, šejku i ostalim ranim i prelaznim formama nove globalne muzike, zacinjala svest o radanju necega što ce iz osnova promeniti poglede na popularnu kulturu i doneti neslucena uzbudenja. "Zvezdane noci" na Kalemegdanu i prve cajanke, nagovestile su ulazak u najraniju fazu razvoja beogradskog rokenrola: doba nevinosti. Izraz "nevinost" ne treba shvatiti doslovno - pre svega se misli na pobude i motive. Rokenrol tada još nije bio pretvoren u industriju (istini za volju, ovde nije to ni sada, posebno u organizacionom smislu), mada se od sviranja na igrankama moglo sasvim pristojno živeti. Osnovni, još uvek podsvesni, motiv krio se u želji za oslobadanjem ogromne energije koju dobar deo urbane omladine nije bio spreman da potroši kopajuci, polažuci šine, pevajuci brigadirske pesme, trceci u štafetnom lancu, ili znojeci se po sletovima. To, opet, ne znaci da neki od njih nisu radili upravo 44
F ATA L N I R I N G I Š P I L
to. Neki drugi, zahvaljujuci licnoj mudrosti, iskustvu i saznanju da je - kao što bi rekao Hugo Prat - život kompromis, bili su svesni da se do bistre vode može stici jedino meandriranjem kroz društveno-politicki mulj. To se izmedu ostalih odnosi na Nikolu Karaklajica, coveka koji je omogucio prodor rokenrola na radio talase, a zatim i medije uopšte. U seriji diplomatskih poteza, potrebnih da bi se stvar brže i efikasnije kretala napred - mada postoje suprotna, prilicno opravdana mišljenja da se i establišmentu žurilo da novi pokret, koji se odlikovao omiljenam totalitaristickom kategorijom: masovnošcu, stavi pod kontrolu - Karaklajicje jednom kasnijom prilikom, zahvaljujuci odjecima jedne od svojih radio emisija "Tražimo najboljeg druga" (startovala 1967), cak došao~a ideju da se formira omladinska radna brigada. Toje, po svoj prilici, ipak bio jedan od retkih primera reverzibilnosti u odnos,:!prema sistemu - smer eksploatacije okrenut je za 180 stepeni., Umesto da budu manipulisani, ljudi vodeni idejom rokenrola uspeli su da preuzmu ulogu manipulatora, a da, pri tom, svi budu zadovoljni. "Odlucilismo da se brigadazove "Najboljidrugovi"i u njojje najmanje polovina sviralagitare, ili neke druge instrumente. Ja samse malouplašiokakoce oni to da izgurajui pomisliosamda bi bilo dobro da ubacimo deset vojnika.Otišao sam u Generalštab, ispricaosam šta sam imaoi tom generalukoji me je slušaoideja se svidela.On je rekao da odem u Obrenovaci da izaberemvojnike koji mi trebaju. U Obrenovackomgarnizonu,naravno,nisu imali ništa protivi vojnicisu došli.Brigadaje bila najpopularnijana celoj trasi, cetiri godine smo išli i na kraju, kad je trebalo da se pobratimimo sa nekom drugombrigadom,pritisakje bio toliki da se posebno odlucivaloko može da se bratirni sa nama, a ko ne." (Nikola Karaklajic)
Tokom najranijeg perioda materijalizacije rokenrola u Beogradu, nova muzika nije bila sasvim etablirana ni u svetskim okvirima. Beli izvodaci tek su bili zapoceli proces inauguracije pesama crnih muzicara, dajuci im ne samo legitimitet, vec i zasluženi hit status. Povratna sprega kasnije je - cak više preko engleske nego americke scene - dovela do retroaktivnog opšteg priznavanja epohainih talenata Caka Berija, Liti Ricarda, ili Bo Didlija. Tada- a rec je o prelazu pedesetih u šezdesete - u Beogradu se samo naslucivalo šta bi rokenrol, koji još uvek nije bio skriven F ATA L N I R I N G I Š P I L
45
cak ni iza docnijeg termina bit-muzika, mogao biti. Prvi izvodaci tek su otkrivali da im Ever1yBrothers odgovaraju više od njihovih sopstvenih hilbili korena i da Cabi Ceker i "Twist Again" ne predstavljaju definitivni kraj nove, potpuno autenticne i samosvojne civilizacije,nego samo uvod u nju. Zanimljivoje da su, istovremeno, to otkrivali i - Britanci. U predbitlsovsko doba engleskom scenom su uglavnom dominirali izvodaci ciji je osnovni zadatak bio da, za racun vizionarski nastrojenih poslovnih ljudi, sondiraju tržište i ustanove koliko je nova muzika isplativa. Iza vecine najranijih engleskih rokenrol pevaca stajao je bivši pozorišni impresario Lari Parns. Od bivšeg mornara i barskog skifl pevaca Tomija Hiksa, Parns je napravio prvu britansku rokenrol zvezdu Tomija Stila. Stil je, istini za volju, posle svega dve ploce sa rokenrol predznakom ("Rock With The Cavemen" i "Doomsday Rock") i mnoštva brižljivo programiranih izjava (medu kojima se ipak izdvojila jedna iskrena: "Neko je tražio eksponenta za rokenrol i ja sam se našao na pravom
mestu")krenuo "elvisovskim"putem, brzometnosetransformišuci . u glumca, kabaretskog izvodaca i TV licnost, ali se zato na scenu srucila lavina novih klonova. Raspon je bio veoma širok - od autenticnih muzickih licnosti poput BilijaFjurija, ili Martija Vajlda, do instant-zvezda kao što su bili Teri Din, Diki Prajd, Vins Iger, Džoni Džentl, ili Džo Braun. Kad je Parnsova "ergela" protutnjala - za šta su bile potrebne jedva dve godine - sazrelo je vreme za izvodace sa dužim rokom trajanja, na celu sa Adamom Fejtom i Klifom Ricardom. Ricardova prateca grupa The Shadows predstavljala je, pri tom, najvažniju liniju uticaja u embrionalnom razvoju beogradskog rokenrola. Zacetak Shadowsa nalazio se u Ricardovoj ideji da formira prateci sastav,koji bi dostojno podržao njegovu rastucu reputaciju. Inicijalno ime, u vreme dok je bend, u kome su vec bili gitaristi Brus Velc i Henk Marvin, pratio Ricarda na njegovoj prvoj turneji bilo je The Drifters. To se nije previše dopalo istoimenom, slavnijem americkom sastavu, pa je, na predlog novopridošlog basiste Džeta Harisa, ime promenjeno u The Shadows, a originalna postava zaokružena bubnjarom Tonijem Mihenom. Što sa Ricardom, što bez njega, bend je do polovine šezdesetih imao dvadesetak hitova: serija je zapoceta 1960. instrumentalom 46
FATA L N I R I N G I Š P I L
"Apache" autora Džerija Lordana. Istovremeno, formiran je jedan od najpostojanijih predhendriksovskih gitaristickih kultova: kult Henka Marvina. Karakteristicni raspevani, vibrirajuci ton, doveden do savršenstva virtuoznom upotrebom tremolo rucice, predstavljao je ideal kome su težili doslovno svi beogradski gitaristi. "Pojavom Shadowsa u svetu - jer mora prvo da se des i nešto u svetu da bismo mi mogli ovde da odradimo - pocinje, po mom nekom videnju stvari, sve to i ovde. Pravih pevaca je uvek bilo malo, pa je i zato dobro došla instrumentaina muzika. Bilo je na hiljade Shadowsa. Tako je ušla elektricna gitara u naš rokenrol došla je sa Shadowsima, 61-62. Dotle nismo bili sigurni kako da napravimo sastav.Prvo su svi rokenrol sastavi bili sa klavirima. Drugi su imali saksofon. Gde da nadeš te ljude u Beogradu? Ako dobro sviraju, vec su svirali džez i prezirali su novu muziku, bila im je suviše jednostavna, kao šta je to, dva tona. Kad je došla gitara, "P. B. 1.", "Apache", odmah su poceli da se prave bendovi." (B. M. Cutura) "Svi smo tada u Beogradu bili "Šedouzi" (po Džetu Harisu, basisti i"kumu" Shadowsa Vlada Jankovic je i dobio nadimak prim. aut.). Tek kasnije su došle varijante IIBitlsa", "Stounsa" i drugih. U to vreme gitaristi su kupovali i nosili naocare sa obicnim staklima da bi licili na gitaristu Shadowsa Henka Marvina. Ika Stanic, gitarista Silueta je bio prvi srpski Henk Marvin i to se znalo. Svi su svirali sedam-osam obaveznih pesama koje nisu smele da se preskoce, pocevši od "Apache", pa zakljucno sa "Theme For Young. Lovers". Toje. bio obavezan repertoar. Na osnovu njega se gledalo i ocenjivalo ko kako svira i ko je od koga bolji." rv. J. Džet} "Meni su The Shadows nešto što i dan danas volim da slušam. To je toliko posebno... slušaš i misliš, majku mu, ti Voxovi, taj Stratocaster, kako se to uklopilo sa njim, sa tim Henkom Marvinom, kakav je to ton... Šta u Beogradu!? Ja mislim da su svi gitaristi na svetu tada želeli da budu Henk Marvin! Osim Dragog, koji je u to vreme svirao bas (smeh). Nikada necu zaboraviti osecaj koji sam imao kad sam cuo "The Young Ones", to je bilo nešto...stvarno posebno, neponovljivo. Mislim da smo imali veliku srecu što smo odrasli na Shadowsima." (Žika Jelic) Medu bendovima "odraslim na Shadowsima" ("Šedovanima", kako je glasilo njihovo ime u slengu ranog BG-roka) prvi koji je imao kompletnu opremu i umeo da je koristi bile su Iskre, mada FATALNI
RINGIŠPIL
47
su se, baš u njihovom slucaju, kao direktni uzori cešce pominjali Johnny And The Hurricanes i The Tornados. Originalna postava formirana je 1961. u Drugoj beogradskoj gimnaziji (cija ce zgrada, jedna od najlepših u tadašnjem Beogradu, iste godine biti srušena i zamenjena jednim od turobnih soc-realistickih monstruma Politikinim soliterom), a cinili su je Draško Reljin (bubnjevi), Slavoljub Bogdanovic Buca (ritam gitara), Miloš Sekulic (solo gitara) i basista Gligorije, zvani Gliša. Posle koncerta o kome je Mladen Kocmut Kec govorio secajuci se svoje prve grupe - rec je o "Majskom festivalu mladih", održanom 1962. u Domu sindikata - prikljucio im se k1avijaturista 3 + 1 Branislav Nikolic Beka. "Iskre su vežbale u KUD Ivo Lola Ribar, a ja sam nešto radio tu u pozorištu, satiricni kabare. Video sam grupu koja je radila na 16mm bioskopskom "Iskra" ozvucenju, koje je imalo pojacivac i dve zvucne kutije
-
tako su i uzeli ime Iskre. Meni se to dopalo,
imao sam jednu akusticnu gitaru i vec sam bio poceo da se interesujem za nove trendove, dobio sam nekoliko ploca izAmerike, Pet Bun, rani Elvisovi singlovi. Sa tih ploca sam naucio par stvari, po sluhu i verovatno sam u tome bio medu prvima." (Ika Stanic) Do, danas legendarnog, koncerta Iskri u velikoj sali Pete beogradske gimnazije grupe su uglavnom pravile instrumente i dovijale se na sve moguce nacine. Svetlost lampica prvih "Binson" pojacala na potpuno zamracenoj bini za mnoge iz generacije šezdesetih i danas je važna uspomena na uzbudenje kakvo je u godinama koje su dolazile bilo sve teže doživeti. Zoran Simjanovic je medu njima. "Majka Gliše, basiste Iskri, radila je u nekoj ambasadi i preko nje su kupili prava tri Binson pojacala, prave gitare, Framus i dva Fendera, pravi Hohner elektricni klavir i prave bubnjeve. Njihov nastup u Petoj beogradskoj bio je pravo cudo, u tehnološkom smislu možda najznacajniji koncert tog vremena. Sve grupe su se skupile da vide prve prave instrumente. Oni su zatvorili zavesu, a mi smo svi sedeli i cekali. Onda se ugasilo svetlo, potpuni mrak, otvara se zavesa i... samo svetle lampice od pojacala~ Ne postoji nacin da opišem osecanje koje sam tada imao. Polako se pali svetlo i pocinje koncert koji prvi put ima pravi zvuk. Kasnije su Iskre sa Ivankom Pavlovic nastupile na televiziji, sa numerom "Mala Šejla" i to je verovatno prvi put da se neka rokenrol grupa pojavila na tom
48
FATALNI
RINGIŠPIL
mediju. Secam se cak da je sve vrlo pristojno izgledalo. Pošto sam išao u razred sa Glišinom komšinicom, ja sam preko nje izmuvao da odem i da pipnem tu opremu. Otišao sam i bio prvo primljen hladno...,.u mracnoj sobi sedi grupa u vežba i dolazi im uljez. Ali Gliša je bio sjajan tip i pošto su malo vežbali, on mi je u pauzi rekao da sednem za klavir i probam, ako hocu. Klavijature je kod njih svirao cuveni Beka, koji je posle otišao u Švedsku. On je bio neka vrsta zvezde, mada mislim da sam ja u to vreme ipak svirao modernije i atraktivnije. Seo sam i poceo malo da sviram i oni su svi odjednom ucutali. Beka je bio najljuci, normalno, kao, šta se ja tu muvam, ali to je možda bio prvi rok džem sešn u Beogradu. Iz tog susreta je možda mogla proizaci i prva beogradska supergrupa. Kad su se Iskre raspale, a Siluete bile u slicnoj situaciji, napravljena je grupa u kojoj je bas svirao G~iša,bubnjeve Miroslav Minic Mine
-
oni su stvarno bili najbolji u gradu u tom trenutku
- solo gitaru
Sima Vukovic, saksofon Joea Maljokovic, a ja sam svirao orgulje i elektricni klavir. Svirali smo prilicno cudnu muziku, baziranu na The Hurricanes, ali smo imali i druge instrumentaine obrade, koje su odgovarale tom tipu sastava. Onda je u jednom trenutku Gliša otišao u Ameriku i sve je krenulo drugim putem - Sima i ja smo prešli u Elipse." (Zoran Simjanovic) Prelomni trenutak u karijeri Iskri vezan je za prvi rokenrol hit singl u istoriji beogradske scene. Ujedno, to je bio i prvi ozbiljan kompromis, koji - iako je bilo jasno da je neminovan - nije prošao bezbolno. Iskre su, naime, prema zahtevima vremena, bile pre svega instrumentaini bend, ciji je zvuk bio uglavnom baziran na orguljama Branislava Nikolica Beke, jedne od potencijalnih instrumentalistickih zvezda nove muzike. Povremeno, kad je u igru trebalo ubaciti malo vokalnog adrenalina, sa njima je nastupala Brankica Sucevic, o kojoj se - po istim kriterijumirna na osnovu kojih se vrednuju premijerna mesta B. M. Cuture, ili Novaka Džepine - može govoriti kao o prvoj beogradskoj rokenrol pevacici. Njen repertoar kretao se u relativno širokom rasponu od Brende Li - sa kojom je, zbog slicnosti u izgledu i, posebno, temperamentu, cesto uporedivana - Vande Džekson i Arete Frenklin, do Rite Pavone. "Pocela sam vrlo rano da se pojavljujem, na dobrotvornim priredbama i slicnim mestima, ali sam prvi put ozbiljno zapevala u gimnaziji - bila sam završila drugi razred kad je srušena Druga F ATA L N I R I N G I Š P I L
49
beogradska, što ovom gradu nikada ne treba oprostiti. Tu sam imala divno društvo - Miša i Grigorije su išli sa mnom u razred, a Buca i Vaske iz Sedmorice mladih su bili dve godine stariji. Možete zamisliti kako je izgledao veliki odmor~ Tu su stvorene Iskre, sa kojima sam ja, kao njihova drugarica, pocela da pevam i, posle, nastupam. Vežbali smo kod Beke u Ulici Majke Jevrosime." (Brankica Sucevic)
U trenutku kada je Iskrama ponudeno da objave EP,logican sled stvari narušen je odlukom muzickih urednika izdanja da se u ulozi vokalnog soliste pojavi druga pevacica, koja u rekapitulaciji epohe takode može pretendovati na status prve: Ivanka Pavlovic. Posle mnogih igranki (u karijeri je imala preko 800 nastupa), na kojima je numere iz repertoara Helen Šapiro, litI Eve i drugih, kombinovala sa hitovima italijanskih zvezda, poput Ðiljole Cinkveti, ona je 25. marta 1963. u Studiju VI Radio Beograda, sa grupom Iskre i vokalnim ansamblom Eho snimila EP sa numerama "Mala Šejla", "Pepermint twist", "Locomotion" i "Slušaj pesmu", objavljen za aleksandrovacki Diskos. Bilaje to prva (i najuspešnija) od njene cetiri ploce - tokom naredne dve godine prodata je u srebrnom tiražu i približila se cifri od 100.000 primeraka. Nijedan rokenrol pevac, ili grupa tog vremena, nisu mogli da se pohvale slicnim uspesima, a jedino je Nikola Karovic (sa "Malom Grkinjom", koja je, kako u jednom eseju ispravno primecuje Vladimir Špicanovic, "bila neuporedivo primerenija ukusu prosecnog domaceg kupca gramofonskih ploca") zabeležio veci tiraž. "Mi smo vežbali za tu plocu, misleci da cemo zajedno da je snimimo.Odjednom se, kao po direktivi,pojaviladruga pevacica. Iskre su - umesto da to bude njihov, naš, gromoglasandebi stavljeneu podredenu ulogu,bili su samo prateca grupa. Takoda smo svibili razocarani."(BrankicaSucevic) Isturanjem Ivankinog imena u prvi plan, Iskre su bile potisnute do uloge prateceg ben da, što im bez sumnje nije odgovaralo. Shvatajuci situaciju - koja je bila dovedena do tacke "uzmi, ili ostavi" - Brankica Sucevic je još neko vreme provela pevajuci sa Iskrama, da bi se onda definitivno posvetila radu u grupi Safiri - sa kojom je i u vreme Iskri paralelno nastupala - i 50
F ATA L N I R I N G I Š P I L
studijama arhitekture. Njeno ime cesto se pojavljivalo na "mešovitim" muzickim priredbama, ali repertoar nije prilagodavan on je sve vreme ostajao udomenu punokrvnog, visokonaponskog
-
rokenrola. Safiri su bili prva beogradska grupa sa duplim saksofonom u postavi (Vladislav Štajner - alt i Rudolf Cepelnik tenor) a u svojim redovima su, pored solo gitariste Miroslava Jankova i bubnjara Miroslava Stankovica imali i buduceg ritam gitaristu Silueta Miomira Petrovica Kraku, te buduceg klavijaturistu Crnih bisera Dragana Raicevica, jednog od retkih muzicara iz šezdesetih koji su ostali u profesiji. Neposredno pre povratka u Siluete, neko vreme sa njima je nastupao i Zoran Mišcevic. Kad su 1967. dobili - i, naravno, prihvatili - ponudu za angažmanu Danskoj, saradnja sa Brankicom - cijaje koncertna mantra iz ranih šezdesetih "Brže svirajte, moram kuci1", diktirana roditeljskom brigom, ušla u legendu - neminovno je prekinuta, cime je ujedno stavljena i tacka na njenu karijeru. Brankica Sucevic-Trandafilovic,cije pevanje nažalost nikada nije zabeleženo na vinilu, danas je ugledni beogradski arhitekta. Vec prve recenice pri susretu s njom otkrivaju, medutim, da se odjeci "dobrih vremena i dalje kotrljaju" i da je neke stvari, jednostavno, nemoguce zaboraviti, ma koliko, silom prilika, bile potiskivane. Slicno kao kad razgovarate sa Cuturom, koji neprestano ubacuje pevane citate - od "Nocne buke" do "Keep On Runnin'" - nekoliko fraza preko kojih gda Trandafilovic neformalno preleti evocirajuci važne trenutke svoje karijere, deluju kao nepobitna potvrda o tome koga, zapravo, imate pred sobom. U zimu 1964. Brankica Sucevic je prešla u Safire. Još nije postojao Dom omladine kao koncertni prostor, pa se zimi nastupalo u Tašu, a le.ti u cuvenoj Euridici, u Molerovoj 33 - ova poslednja lokacija odgovarala je Brankici iz još jednog razloga: bila je clan glumacke ekipe Dadova. Sa Safirima je ostala do 1967. kad je apsolvirala - oni su u to vreme dobili ponudu za Dansku. To je ujedno bio i kraj saradnje. Kako sama kaže, "apsolutno nije dolazilo u obzir reci roditeljima da napuštam arhitekturu i odlazim da se bavim pevanjem". I prethodnih godina, leti je mogla da ide na svirke, ili gostovanja sa Dadovom, samo pod uslovom da u julu preda ocu indeks pun dokaza o položenim ispitima - ta operacija ponovljena je cetiri puta. Njena karijera u rokenrolu potrajala je FATALNI
RINGIŠPIL
51
srazmerno dugo u odnosu na cinjenicu da definitivna profesionalizacija na tom polju zapravo nije ni planirana. Sticajem okolnosti, nije ostavila nijedan diskografski trag, ali neki znatno dublji tragovi ostali su u kolektivnom secanju generacije, cijije neodvojivi i vitalni deo predstavljala tokom gotovo citavih šezdesetih. "Beogradkojije imaodušu i kojije krajempedesetihi pocetkom šezdesetih predvodio jugoslovenskuscenu kasnijeje odjednom gurnut u stranu. Mi smo tada bili vrlo mladi, nismo znali ništa o politici niti nas je to interesovalo, nismo znali da bi i snimanje ploca moglobiti politickastvar. Bilonam je, kolikogod to naivno zvucalo, važno samo da sviramo i pevamo i vec 61. u drugom razredu
gimnazijeuvelikosmovežbalikod Beke.Moramtakodeda priznam da samuvekbilamiljenicasvojihdrugara,onisu pravilijedanzaštitni zid oko mene i za mnoge probleme nisam ni znala. Samoje bilo bitno da budem obaveštena kad i gde je svirka i da "skuvam" roditelje da me puste - oni su brinulio svemuostalom."(Brankica Sucevic) Da se vratimo na Iskre, Gliša nije ucestvovao na snimanju "Male Šejle" - neposredno pre toga napustio je grupu, odnevši gotovo svu opremu. Srecom, gubitak je, prema navodu iz jednog od clanaka o grupi, nadoknaden zahvaljujuci gitaristi Milošu Sekulicu, odnosno, preciznije, blagonaklonosti, razumevanju i udobnom imovnom stanju njegovih roditelja. Na mesto basiste došao je Dragan Mirkovic, nekada clan jednog od prvih muzickih dvojaca u Beogradu, Dueta M, adanas predsednik Udruženja muzicara džeza i zabavne muzike. On je ucestvovao na snimanju prvog "pravog" EP-ja Iskri, objavljenog 1964, sa instrumentalima "Stalaktit" (verzija pesme ne mnogo poznate francuske grupe Les Aiglons, koja je neocekivano postala hit i "povukla" citavu plocu), "Šeba", "Rok za dobro jutro" i "Zvoncici". Njihov diskografski bilans kompletiraju još dva EP-ja, snimljena sa novim basistom Brankom Glušcevicem - medu snimljenim numerama nalaze se i "Kuca izlazeceg sunca", "Tequila" i "Nebeski jahaci". Uspeli su takode da budu prvi domaci bend koji se pojavio na filmu - rec je o ostvarenju Glasam za ljubav iz 1965, a i da se pojave na Gitarijadi 1966, gde su osvojili peto mesto, pre nego što su se zauvek razišli, upravo u trenutku kad je beogradski rokenrol silovito kretao napred. 52
FATA L N I R I N G I ŠP I L
"Iskre su bile primer benda koji je kao ekipa zvucao sjajno, tako da prestaje da bude bitno kakvi su muzicari pojedinacno. Mislim da im je uglavnom cinjena nepravda, jer nisu vrednovani koliko bi trebalo kao pioniri jedne važne stvari. Dva puta sam ih cuo. Jednom kod Gliše, njihovog prvog basiste, na Terazijama gde je stanovao, a drugi put kod mog brata od tetke, njihovog solo gitariste i zgranuo sam se kakav je to zvuk, jer tada sam prvi put cuo kako zvuci kad se svira na normalnim instrumentima." (Petar Bjelic) "Siloviti razvoj" sredinom šezdesetih koštao je rokenrol i vremena i živaca, u borbi sa uslovnim refleksima javnosti. Reakcija na pojavu prvih autenticnijih izvodaca, svesnijih u šta se zapravo upuštaju, bila je, s jedne strane, freneticna. S druge strane, izazivala je reakcije u rasponu od zatecenosti i zbunjenosti, do revolta i otvorene agresije. "Stigle su šezdesete i taman smo malo bili izašli iz siromaštva. Poceli smo da se interesujemo za svet i samim tim je pocela da se menja i struktura društva. Onda je pocela da stiže nova muzika. Momci koji su svirali one pravljene, ili neke jeftine elektricne gitare odjednom su postajali mali heroji. Vis ovaj Vis onaj, baš sam gledao pre neki dan, bilo je preko 60 grupa u Beogradu1 Ekstravagancijau koju je svrstavano sve, od puštanja kose do drugacije odece i slobodnijeg ponašanja
-
posmatrana
je kao neka vrsta nastranosti.
Bilo je nenorrnaino toliko se zaludivati nekakvom muzikom, a buduci direktor PG P Stanko Terzicje tvrdio da može bez problema da napravi iste takve pesme kao Beatlesi, da to nije ništa. Ja sam mislio drugacije." (Nikola Karaklajic) Duga kosa i uske pantalone predstavljali su najupecatljivije simbole, koji su cesto izazivali otvoreno neprijateljstvo. Svaki momak sa šiškama ineobaveznijom frizurom i garde robom mogao je postati - a cesto je i postajao - žrtva ekipe u tzv. "mamlaz-adelima", klasno svesnih pripadnika komunisticke omladine, ili, jednostavno, gradskih siledžija. Neki od najhrabrijih, medu koje svakako treba ubrojiti pevaca Silueta Zorana Mišcevica (cija kosa nije bila samo duga, nego i iritirajuce plava) shvatili su da bi se ta situacija mogla i marketinški iskoristiti: Mišceviceva izjava kako namerava da, iz razumljivih razloga, osigura kosu podigla je sredinom šezdesetih znacajnu medijsku prašinu.
F ATA L N I R I N G I ŠP I L
53
Suprotno pogledu iz današnje perspektive, izvodaci koji su pripadali novoj muzici prilicno rano su poceli da nastupaju na beogradskim pozornicama. Možda prvi autenticni strani rokenrol dogadaj u Beogradu, bilo je gostovanje i tada ne previše poznatog, a danas sasvim zaboravljenog Kolina Hiksa, rodenog brata prve engleske rokenrol zvezda Tomija Stila. On je, na samom pocetku šezdesetih, došao u "paketu" sa nekoliko aktuelnih italijanskih pevaca. Kasnije ce doci The Lords, The Searchers, The Hollies... Kad su gostovanja stranih zvezda u pitanju, šezdesete su, dakle, bile daleko burniji period nego što se inace misli. Posebno u odnosu na devedesete, najmracniju i najsumorniju deceniju u novijoj srpskoj istoriji - koja i inace obiluje užasom i mrakom - kad je jedino ponekog disk džokeja, ili iznošenu dens zakrpu bilo moguce ubediti da dode ovamo. "Iako je bio daleko poznatiji kao brat Tomija Stila, Kolin Hiks je imao nekoliko sopstvenih hit ova i za nas je bio velika zvezda. Tolika da nismo mogli da verujemo da ce stvarno nastupiti u Beogradu. Isto je izgledao kao Tomi, ista plava kosa, odelo, pokreti. Pojavio se u filmu Evropa nocu, zajedno sa Plattersima i još nekim grupama - iz tog filma, uzgred, potice lik Doli Bel, kasnije upotrebljen u filmu Sjecaš li se Doli Bel? Meni je otac sredio kartu i kad je Kolin Hiks izašao sa gitarom, to je bio delirijum! Zvuk je odjednom postao mnogo glasniji, a publika je kao po komandi pocela da skace i vrišti." (V J. Džet) "Moj brat i ja smo otišli u Dom sindikata manje zbog Kolina Hiksa, a više da vidimo kako taj njegov gitarista svira. To nije imalo gde da se vidi. Kad je u Beograd stigao film Veseli klub mladih sa Tomijem Stilom, gužve su bile nenormalne - to je za nas bila prva prilika da se sretne mo sa "pravom stvari". Hiksov koncert je pružio prvu mogucnost da se to isto vidi uživo. To je bio prilicno jednostavan rokenrol i secam se da je zvucalo pomalo bledo u odnosu na ono što smo ocekivali. Jer ne treba zaboraviti da smo mi ovde u Beogradu u to vreme slušali Fetsa Domina, Rikija Nelzona, Everly Brothers i njima slicne, pa nam je Hiksov orkestar zvucao bliže džezu nego pravom rokenrolu. Inace, publika je bila malo akademska i samo je jedna grupa sa balkona pljeskala u ritmu." (Petar Bjelic)
54
FATA L N I R I N G I Š P I L
"Prva strana grupa koja je svirala na Tašmajdanu su bili The Lords. Cak su se i neke njihove ploce pre tog nastupa vrtele po Beogradu. Lordsi su inace bili poznati po tome što su dovezli kombijem kompletnu opremu - prva Vox pojacala, gitare, sve živo
-
i ostavili ga negde parkiranog.
Malo ljudi zna da su došli tipovi,
otvorili taj kombi i odneli sve što je bilo unutra. Nastala je frka i potraga, ali do pocetka koncerta je, što je takode neverovatno, bilo vraceno sve, do poslednje stvari." (Robert Nemecek) Iako, kao što je vec receno, niko ne može sa sigurnošcu da tvrdi kada je u Beogradu definitivno uspostavljena situacija javnog prisustva rokenrola, malo je onih koji bi se usprotivili tvrdnji da se to dogodilo 20. oktobra 1961. Tog dana Zoran Mišcevic i Branko Glušcevic odlucili su da realizuju vec neko vreme prisutnu zamisao o osnivanju grupe. Mišcevic je u najranijoj fazi još uvek svirao bas, Glušcevic ritam-gitaru, a u postavi su još bili bubnjar Miroslav Minic Mine, solo-gitarista Ilija Stanic i Zoran Simjanovic na klavijaturama. "U Domu sindikata je 1961. bila neka priredba za ucenike na kojoj sam bio i video Zorana Mišcevica na sceni. On je pobra o daleko najveci aplauz, pevao je "TwistAgain" Cabija Cekera. Meni se to jako dopalo, a posebno mi se dopao njegov nastup, pa sam otišao iza scene, upoznao se s njim i rekao da sviram gitaru. Poceli smo da se družimo i to je trajalo neko vreme, dok nismo shvatili da moramo nešto ozbiljnije da uradimo." (Ika Stanic) Na koncertu Ðorda Marjanovica u Domu,sindikata, su imale prvi ozbiljniji nastup.
Siluete
"Ðorde Marjanovic je uvek držao po tri koncerta, jer je interesovanje publike bilo toliko da se nije moglo zadovoljiti jednim. Imali smo jedno malo pojacalo, koje je svojevremeno bio nabavio ritam gitarista Branko G lušcevic: to je bila jedna kutija, sa zvucnikom od pet vati i pravljenim lampaškim pojacalom, u koje smo se, preko razvodnika, svi ukljucivali. Probali smo, ali je bilo ocigledno da je prostor preveliki i da to ne valja. Onda je neko doneo jedan veci zvucnik bez kutije, sa nekom velikom lampom pored. U to se ukljucio gitarista i vec je zvucalo ozbiljnije. U to vreme Zoran Mišcevic je svirao bas gitaru - to je bila obicna gitara, koja je imala ulogu basa - Branko Glušcevic ritam gitaru, Ika Stanic solo, za bubnjevima je bio Mine, a ja sam svirao klavir. Secam se FATALNI
RINGIŠPIL
55
da se pred te nastupe sa Ðordem pojavio Gvozden Eror, koji je danas, mislim, profesor na Filološkom fakultetu. On je, kao i Vladan Krasic, recimo, bio ljubitelj i izuzetan poznavalac muzike - oni su skupljali ploce i pomagali su nam da dodemo do novih pesarna. Eror je imao gomilu ploca i nije se aktivno bavio muzikom, ali je u jednom trenutku poželeo da svira sa nama i postao clan grupe. Na trecem koncertu on je svirao bongose, sa lancima, imitirajuci zvuk Sendija Nelzona, koji je na bubnjevima imao lance. Toje delovalo fantasticno - kao da Enimal svira sa nama." (Zoran Simjanovic) "Ðorde je za beogradsku publiku pripremio i jedno iznenadenje tvistera "Siluete", grupu u kožnim bluzama, crvenim košuljama, farmerkama i kratkim cizmama kojoj to nimalo nije smetalo da nas zaprepasti svojim odlicnim sviranjem, kakvo odavno
- grupu nismo
culi u Domu
-
sindikata!"
-
stajalo je u jednom
tekstu
objavljenom neposredno posle nastupa - "Decaci ne samo da su izvanredno muzikalni, oni imaju osecanje za meru, možda zato što još uvek nisu proglašeni za prvorazredne zvezde. Uz njih, Ðorde najzad postiže pravu atmosferu svojih ranijih koncerata, postiže onaj trenutak, kad publika spontano krene u ritmicko tapšanje, kad je svima u dvorani vruce, kad se hiljadu osme ha meša sa hiljadom uzvika - odavde pocinje uspeh!" Tako je, prakticno preko sindikata, šlepujuci se uz zabavnomuzicku zvezdu u silovitom usponu - i, cak još više, obrnuto - rokenrol poceo da osvaja ono što se do tog trenutka obicno nazivalo "narodnim masama". Vrlo brzo, masa ce postati "kriticna" i pretvoriti se u zadihano i uskomešano klupko svesti o neminovnom dolasku novog vremena i nove muzike. Poceci su bili potpuno bezazleni, mnogo više instinktivni nego svesni, pri cemu ne treba zaboraviti da je najveci broj glavnih aktera tek bio izašao iz puberteta. ,;vecina nas, ukljucujuci i mene, pocela je sasvim slucajno. Bila je velika pauza izmedu osnovne i srednje škole i skupljali smo se kod Ljube Ðordevica, kasnije klavijaturiste Silueta. On i njegov kum su svirali harmonike, neki drugi gitare i tako je to išlo dok neko nije doveo Aleksandra Dragojlovica iz Radio Beograda. On je zakljucio da to uopšte nije loše i cak nam je dao ime Sedam najmladih. Da bi mogao da nas cuje kompletno, otišli smo kod mene, gde je bio klavir i napravio se citav konglomerat zvuka, sa harmonik<:!ma,gitarama i klavirom. Ne znam šta je tacno tu bilo
56 FATA L N I R I N G I Š P I L
od muzike, ali svakako je bilo blisko aktuelnom popu. Ljuba Ðordevic, Jovan Miševic, kasnije bubnjar Silueta i ja išli smo u isti razred. Neko je u jednom trenutku doveo Iku Stanica, prvog srpskog elektricnog rokenrol gitaristu, cega u tom trenutku još niko nije bio do kraja svestan, koji se pojavio sa nekim foto snimcima nota. Ja sam pogledao te note, on je nešto svirao i ustanovio sam da svira dobro, mada note nije znao, nego je skidao pesme sa magnetofona. Skinuo je fantasticno. Ja sam ga pratio na klaviru i polako smo otkrivali kakva je to vrsta muzike. Tako se u hodu i bend menjao. Kod grupa je dosta interesantno kad se cisti. Ljudi se prvo skupe kao drugovi. U jednom trenutku, neko preraste ostale i onda drugove treba odbaciti da bi se išlo napred. To je inace, dosta mucna situacija. Naše društvo se precutno raspalo. S jedne strane smo se povezali Zoran Mišcevic, Ika i ja. Nismo bili zadovoljni bubnjarem, on je promenjen, ali glavni problem je bilo pojacalo. Onda su Zoran i Ika doveli Branka Glušcevica, koji je doneo prvo pojacalo koje sam video. To je bila jedna kutija, tako 50X40, sa zvucnikom od pet vati i unutra neko pravljeno lampaško pojacalo. Za ono vreme, to se dosta jako culo i u njega smo se, preko razvodnika, svi ukljucivali. Pred sam prvi nastup, Zoran Mišcevic mi javi da je pronašao pravog bubnjara. To je bio Miroslav Minic Mine, koji je, uzgred, ubrzo otišao u inostranstvo, gde mu i danas odlicno ide. Mi smo se bukvalno upoznali na samom koncertu, u fiskulturnoj sali Ekonomske škole u Cetinjskoj ulici. Svi su se ukljucili u ono pojacalo: Zoran je svirao obicnu gitaru kao bas, Branko ritam gitaru, a Ika solo. Ja sam bio za klavirom, negde sasvim pozadi, a Mine od mene udaljen nekih 6-7 metara, gde nije mogao ni da cuje šta se dešava. Što se mene tice, to je zvucalo katastrofalno, ali publika je bila oduševljena." (Zoran Simjanovic) Medu onima koji su svirali najvažniji rokenrol instrument, postojalo je nekoliko kategorija. Aleksandar Zlatic Zlaja vec je uveliko vladao instrumentom u vreme kad je poceo da svira u grupi Alasi - primarna rokenrol svest u njegovom slucaju bila je podredena univerzalnom gitaristickom umecu. Prema pricama, Zlaja je mogao bez problema da svira sve, pa i rokenrol. Božidar Plesnicar Lari posedovao je pak znanje o instrumentu vezano za klasicni pristup i bio na korak do toga da ga cuje i, eventualno, usmeri, naš najslavniji gitarista u toj oblasti Jovan Jovicic. U poslednjem trenutku Jovicic se, iz samo njemu znanih razloga, predomislio, nehotice ucinivši beogradskom rokenrolu veliku FATALNI
RINGIŠPIL
57
uslugu. Posebnoj grupaciji pripadali su mladici koji su instrument upoznavali pre svega preko rokenrola, odnosno formi koje su mu neposredno prethodile - medu njima su bili Mile Joksimovic (3 + 1, duet sa Cuturom, Alasi), Miloš Sekulic (Iskre), Sima Vukovic (Elipse), Borko Kad (Zlatni decaci), ili Ika Stanic, koga su mnogi spremni da proglase prvim elektricnim rokenrol gitaristom glavnog grada.
Toje bio pocetak 66. - sjajna grupa. Posle toga sam još malo svirao, a onda sam rekao dosta, i samo sam još tezgario neko vreme, pre nego što sam se sasvim posvetio studijama. Išcupao sam to iz sebe i više se nikad nisam vratio, ali nisam zažalio. U to vreme sam dobio odlicnu ponudu da sviram u pratecoj grupi Arsena Dedica, ali meni njegov stil apsolutno nije odgovarao. To mi se nikako nije svidalo, bilo je suviše daleko od onoga što me je zanimalo." (Lari Plesnicar)
"Neznam da li sambio baš prvielektricnirok gitarista- jer bilo je i drugih - ali sam verovatno bio prvi koji se pojaviou kožnoj jakni, u Levi's501 farmerkama. U to vreme je to bilo nešto...na ulicisume zaustavljalida mi dodirnujaknu.Moždaje otud krenulo to: prvi srpskirok gitarista." (Ika Stanic)
"Od 66. do 69. smo nastupali pod imenom Studenti: Boža Plesnicar i Branko Glušcevic na gitarama, jedan momak iz Belih višnji na basu i Damir, bubnjar koji je došao u Beograd iz splitskih Delfina i doneo svoj beli "Premier" komplet. Ja sam pevao i svirao kazu. Nastupili smo na drugoj gitarijadi i zvanicno osvojili peto mesto. Repertoar je bio krajnje raznovrstan, s tim što je moj favorit bio Skot Voker, pa sino izvodili dosta stvari od Walker Brothersa,
Nakon poslovicno naglih i neocekivanih prekida saradnje s prvim Siluetama, zatim Siluetama Tomija Sovilja i, konacno, opet Siluetama Zorana Mišcevica, Ika Stanic se potpuno okrenuo reproduktivnoj varijanti, radeci sledecih nekoliko godina sa grupom Slomljena srca. "Po povratku iz vojske 1966. osnovao sam potpuno novu grupu Slomljena srca. Ta grupa je egzistirala do 73, s tim što svesno nije išla na stvaranje sopstvene muzike nego se iskljucivo bavila reprodukcijom tudeg materijala, onako kako je bill;>uobicajeno na samom pocetku. Svirali smo igranke. U toj grupi bili su Vlada Taušanovic, jedan vrstan orguljaš, Bratislav Krstic je svirao bas gitaru, a Branislav K1ipa,koga ce kasnije zameniti Oliver Mijovic, bubnjeve. Posle 73. ja sam sa firmom u kojoj sam radio otišao u Libiju i tada prestaje moje delovanje u grupama. Kasnije sam imao nekih samostalnih nastupa, ali nikada više nisam imao bend. Slomljena srca su promenila ime u Spektar i pratili su mnoge pevace, dugo su bili dosta cenjeni na tom planu." (Ika Stanic) Lari Plesnicar je, posle ranih nastupa s Novakom Džepinom, proveo neko vreme u sastavu Lutalice, u kome je, napustivši prve Siluete, pevao Zoran Mišcevic. Šest meseci posle Zoranovog povratka pod okrilje maticnog benda, došao je i on, kao zamena za Iku Stanica. Ostao je u Siluetama dve godine, do decembra 1965. kad ga je zamenio Dragi Jelic. "Posle Silueta smo napravili Beat kvintet, koji je vrlo kratko trajao, pa.onda grupu Studenti, u kojoj je pevao Sloba Konjovic. 58
F ATA L N I R I N G I Š P I L
ali i Stonese - uglavnom mirnije numere
-
Small Faces, Them,
Kinks, mnogo toga. Lari je bio fenomen, covek koji cuje pesmu i skine harmoniju u trenutku, bez ikakvognapora. On je podjednako dobro svirao i klasicnu gitaru i bio je stvarno duša ben da u tom muzickom smislu - možda najvažniji gitarista tog ranog perioda. Secam se da smo dve nedelje svirali igranke u Domu omladine i da niko nije igrao~Skupi se po hiljadu i po ljudi i svi stoje i slušaju, kao na koncertu. Svirali smo i na Elektrotehnickom fakultetu, na Filološkom, što je odredivalo i publiku, cije nas je jezgro bukvalno svuda pratilo." (Slaba Kanjavic)
Svesni motivi ulaska na neispitani teren bili su pre svega vezani najpre za lokalnu popularnost i "bolji prolaz" kod devojaka, a tek onda, eventualno, za maštanja o slavi i novcu. Cesto rucno pravljene elektricne gitare još uvek su bile ukljucivane u pojacala improvizovana od starih radio-aparata, ali je etapa totainog amaterizma i entuzijazma trajala znatno krace nego što se moglo ocekivati. Dokazi se nalaze u televizijskim snimcima - pre svega onim koje je mladi reditelj Jovan Ristic radio za potrebe emisije "Koncert za mladi ludi svet" - a vec u filmu Žike Pavlovica Kad budem mrtav i beo Crni biseri izgledom, ponašanjem i opštim kvalitetom nastupa nimalo ne zaostaju za svetskim standardima tog vremena. Isti slucaj bio je i sa ostalim sastavima iz prve beogradske garniture, poput Iskri, Belih zvezda, Alasa, Elipsa i Zlatnih decaka, ili, nešto kasnije, Džentlmena, Crnih bisera, Šina, FATALNI
RINGIŠPIL
59
Samoniklih, Smelih, Plamenih pet, ženskog sastava Sanjalice i drugih. Na sasvim izdvojenoj poziciji stajale su Siluete, najveca koncertna atrakcija šezdesetih i jedna od najvrelijih pojava domaceg roka uopšte, neprestano prolazeci kroz najrazlicitije potrese, od mukotrpne nabavke instrumenata, preko personainih promena, do borbe sa reputacijom ulicnog benda, suviše žestokog za ukus onih koji su, što javno, što iz duboke senke, vladali establišmentom. Inicijalna postava nije dugo trajala. "Trebalo je da sviramo u Makarskoj, ali smo izgubili tezgu, jer se hotel nije ni izgradio, a mi smo vec otišli. Ika se vratio u Beograd i mi smo se u hodu rokirali. Branko je prešao na solo gitaru, Zoran je poceo da peva - zbog toga je to vrlo znacajan momenat - a ja sam prešao na bas gitaru, jer nismo imali klavijature. To je bio kraj prvih Silueta. Taman smo bili našli neku tezgu, Mine se užasno razboleo, pa smo ostali i bez bubnjara. Tako smo upoznali Vladimira Furduja. Neko se setio da je tu na plaži Furda, koji je, kao, pomalo svirao bubnjeve. Mi nademo Furdu, koji sa mamom itatom sedi na plaži i njemu se to dopadne, on dode i, bogami, uklopi se. Tako sam se povezao sa Furdom, koji je, kad smo se vratili s mora, ušao u Elipse. Oni su od pocetka imali želju da postanu velika grupa, a Furda im je rekao da, kao, ima odlicnog klavijaturistu sa kojim je vec svirao, pa su me pozvali. Vec su imali dva pojacala i obecali su da ce kupiti i trece. Istovremeno su kupili i mene, jer je to bio moj uslov." (Zoran Simjanovic) "Kad su se vratili u Beograd, Zoran Mišcevic je prešao u Lutalice, Zoran Simjanovic u Elipse, a ja sam slucajno bio pronašao jednu mladu grupu, u kojoj su bili Dejan Dunjic na basu, Jovan Miševic na bubnjevima, Saša Petrovic Kraka, na ritam gitari, Ljuba Ðordevic na klavijaturama i trebao im je solo gitarista. Ponudio sam im se i tako su nastale nove Siluete. Poceli smo da sviramo po Beogradu pod tim imenom, u instrumentainoj postavi. Na jednom nastupu nam je prišao Tomi Sovilj, predstavio se kao pevac i ponudio se da peva sa nama - pre toga je neko vreme pevao sa Zlatnim decacima - s tim što je on vec bio obezbedio nastupe u dansing saliMažestika, na cajankarna. Toni je u to vreme vec imao menadžera i napravili smo ugovor da cemo nastupati pod imenom Tomi Sovilj i njegove Siluete. U Mažestiku je bilo po dve hiljade ljudi, bili su strahoviti nastupi i stvarno velika popularnost za to vreme. Tomi Soviljje bio pandan Klifu Ricardu. To je bio citav šou, sa kompletnom animacijom publike, od takmicenja plesnih parova do provlacenja
60
F ATA L N I R I N G I Š P I L
ispod precke (limbo rock), pa ko spusti najniže dobije flašu vina." (Ika Stanic) "Kad sam ja otišao u vojsku u devetnaestoj godini - otac me spakovao "preko veze" - onda su Raka i Boban iz Belih zvezda, Mica Tomic, izvrstan gitarista koji je ranije svirao u Nautilusima i Ðino Serati/Maljokovic za bubnjevima umesto Mineta, postali Siluete Tomija Sovilja i držali su izuzetno popularne cajanke u Mažestiku. Oni su svakako bili jedan od najpopularnijih bendova tog vremena." (Petar Bjelic) "TomiSoviljje imao poseban fazon. Jednog dana osvane Beograd sav izlepljen njegovim plakatima. Tomi Sovilj,ko je sad to? Glumac, pevac, komicar... svi pricaju o tome! Na koncertima u Mažestiku je po nekoliko puta presvlacio sakoe, svemu je davao jedan ton glamura. Radio je svesno na tome, što nije bila baš cesta pojava kod vecine drugih." (Dragan Raicevic) "Jedini problem je bio što nismo imali dobro ozvucenje i stalno smo kuburili s tim. Onda je Zoran Mišcevic nekako uspeo da kupi u to doba najmodernije "Dynacord" ozvucenje, sa eho uredajem i cak nekom rasvetom, koja je reagovalana zvuk. On je posle Lutalica bio neko vreme u grupi Safiri i u jednom trenutku došao je kod mene i ponudio se da se vrati u sastav. Ja sam stavio predlog na glasanje i pošto su svi pali na to ozvucenje, nije bilo mnogo preglasavanja. Složili smo se da Zoran bude novi pevac. Tako je nastala ta najpoznatija postava Silueta. Toje trajalo sve dok ja nisam dobio poziv za vojsku i po uvreženom obicaju saopštio to grupi dan pre polaska. Na moje mesto je došao Lari Plesnicar, jedan od najboljih gitarista tog vremena, a njegaje posle zamenio Dragi Jelic. U toj sam ih postavi gledao u Gradskom podrumu kad sam došao na odsustvo." (Ika Stanic) Mišceviceva odluka da se sasvim posveti pevanju predstavljala je jedan od kljucnih dogadaja tog vremena. To jeste s jedne strane bio tehnicki potez diktiran okolnostima, ali je, s druge, oznacilo radanje možda najvece rokenrol zvezde koju je Beograd zapamtio. Ovakva konstatacija može zazvucati preterano onima što poznaju samo vreme Mišceviceve medijske anonimnosti (koja je, istini za volju, obuhvatala veci deo njegove karijere), ili onima koji o njemu, što je jednako sramotno koliko i, u današnjim uslovima, neminovno - ne znaju ništa. Ali malo je onoga što ce kasnije doci, a što se po provokativnosti, atraktivnosti i izvornoj, neobuzdanoj autenticnosti moglo meriti sa F ATA L N I R I N G I Š P I L
61
Siluetama, za cijim je mikrofonom bio Zoran Mišcevic. Ne postoji niko ko je Mišcevica poznavao, ili makar prisustvovao nekom od njegovih nastupa, a da ga je mimoišao utisak posebnosti. "Iskre i kasnije Elipse, bile su grupe koje su odlicno svirale, pravile su veoma dobre snimke, ali su Siluete imale neku posebnu prisnost s publikom. Za njih su se ljudi borili, navijalisu svim srcem. Kad sam, nekoliko godina kasnije, postao urednik Džuboksa, oni su želeli da njihova slika bude na naslovnoj strani. Opirao sam se, najviše zbog drugih, koji bi se onda pojavili sa istim željama i govorio sam da redakcija smatra da je suviše rano da naše grupe budu na naslovnoj strani. To je bilo me sto za svetske grupe. Ali zašto mi ne možemo? Ja kažem, zato što niste poznati u svetu. Ali mi smo poznati u Jugoslaviji. Da, kažem, ali to je ograniceno tržište, medutim, vidim da nece biti lako s njima. Onda su pocela da stižu pisma od njihovih fan-klubova. Na kraju sam dobio i pismo od nadstojatelja manastira Žice, koji mi je pisao da je oduvek želeo da sluša Siluete (smeh), pa su oni rekli eto, kad cak i nadstojatelj manastira sluša nas, šta onda ostaje za obican svet. Bili su vrlo preduzimljivi i prodorni, a Zoran je bio idol u pravom smislu reci. Oni su dizali publiku gde god da se pojave. Možda je prvi moj pravi utisak vezan za rokemol upravo Zoran Mišcevic, koji je pustio kosu, nabavio gitaru i pojavio se u ,;Vuku Karadžicu", na nekoj proslavi Ježa. To je delovalo veoma neobicno, ali su ljudi vrlo brzo poceli da se navikavaju. Svaki kraj je uskoro imao svoje grupe i svoje heroje." (Nikola Karaklajic) "Periferija je uvek imala svoje zvezde. U Zemunu su postojali Plavi decaci, koje je ceo Zemun išao da gleda, gde god da su svirali i zbogcijepublikenikonije mogaomirnoda svirau Zemunu. Tako je, recimo, Sarajevo držalo Indexe. Elipse su možda bile znacajnije od Indexa, ali nikada nisu postali u Beogradu isto što su Indexi bili u Sarajevu." (Zoran Simjanovic) Siluete su tada - u trenutku koji Robert Nemecek oznacava kao kljucni u ranom razdoblju beogradskog rokenrola - krenule silovito napred, predstavljajuci sredinom šezdesetih najvreliju rokenrol atrakciju u zemlji. Instinktivno prateci liniju Rolling Stonesa izazivali su euforiju i nevolje gde god bi se pojavili, pri cemu im je popularnost neprestano rasla. Na Gitarijadi 1966. nastupili su prvi put sa novim gitaristom - Dragi Jelic, tada vec iskusni bivš~ clan Albatrosa, Alasa i Beduina prešao je u Siluete,
62 F ATA L N I R I N G I Š P IL
što ga je umalo stajalo glave. Revoltiran njegovom teritorijalnom nelojalnošcu
-
Beduini
su bili grupa vezana za "Topcidersku
noc",
dakle "uptown", dok su Siluete bile izraziti "downtown" bend novinar Peca Popovic ga je, jednom zgodnom prilikom, gadao nogom od stolice. "Beduini, grupa u kojoj sam bio nepunih godinu dana, svirali su cajanke u Topciderskoj noci, a u Gradskom podrumu su nastupale Siluete. Ne secam se više kako sam se našao u Gradskom podrumu i došao u kontakt sa Zoranom Mišcevicem i Siluetama, ali pošto je to bio veci bend - Beduini su ipak bili grupa lokalnog karaktera, svirali su samo u Topcidercu - meni je godilo da dodem u Siluete. Negde krajem 65. pocetkom 66. sam prešao i proveo sa njima te dve godine najvece popularnosti. Svirao sam sa Siluetama na obe najvažnije gitarijade. Prva je održana januara 65. Bilaje nedelja pre podne, išlo se s transparentima, bila je borba na život i smrt (smeh). Svi bendovi su imali svoje odane fanove, bilo je krcato, a razglas je imao možda stotinak vati. Ali se sve culo! Kako se culo, ne bih umeo da objasnim. Bila su tri - cetiri zvucnika, naravno bez monitora. Mi ni dan-danas ne koristimo mo nitore, tako smo navikli, a i nisu nam neophodni. Imamo totainu kontrolu i bez njih. Tad sam od Pece Popovica stvarno "popio" nogu od stolice: gadao me zato što sam napustio Beduine, koji su bili iz njegovog kraja, s Topciderskog brda i prešao u Siluete. Toje bila izdaja. Ja mislim da su po masovnosti, onome što se sviralo i reakcijama publike te gitarijade bile na svetskom nivou. Bio sam u Siluetama sve do velikog koncerta sa Elipsama i Searchersima, u Domu sindikata. Pokušali smo pre toga, tokom jednog kratkog, ali prilicno mucnog perioda da se probijemo u Becu i tada sam shvatio da više ne vidim sebe u tom bendu i da moram da krenem drugim putem, sa nekom novom grupom. Sa Žikom, Cuturom, Bokom Bogdanovicem i Micom Simikicem, saksofonistom, osnovao sam DžentImene. U stvari, osnovao ih je pre toga Žika, sa Bobanom, gitaristom koji je mene posle zamenio u Siluetama." (Dragi Jelic) Debi EP Silueta (karakteristicno, ne za PGP RTB, nego za aleksandrovacki Diskos), objavljen je 1966, sa numerama "Tvoj rodendan", "Uhvati vetar" (prepevi "Sha la la lie" Small Faces i ,(..Catch the Wind" Donovana), "Najdraži san" i "Keti" (sa Cuturinim tekstom). Posle niza incidenata na koncertima, sa reputacijom najžešcih "troublemakera" na jugoslovenskoj sceni, F ATA L N I R I N G I Š P I L
63
Siluete su prvi put pokušale da se probiju na evropskom tržištu. To je, po svoj prilici, bilo prilicno neprijatno iskustvo, koje se završilo neuspehom i odlaskom Dragog Jelica iz grupe. Dve godine kasnije otišao je i basista Dejan Dunjic, važna identifikaciona figura najcuvenije postave Silueta, koji od tada živi van zemlje - njegov odlazak poklopio se sa pocetkom silazne linije i još jednim propalim pokušajem proboja u inostranstvu. "Dejan je stanovao u Zahumskoj ulici, poticao je iz stare beogradske porodice. Kad je napustio Siluete, otišao je u London i tamo je, koliko znam, svirao neko vreme. On je bio jedan od retkih koji su svirali prstima. Izgledao je odlicno, imao je onaj poseban stav, koji se na sceni nepogrešivo uocava: umeo je da nosi deo scene na kome je stajao. Siluete su bile mnogo jake i zbog drugih ljudi iz benda, nije Zoran bio jedini zbog koga je to tako dobro delovalo. Za razliku od Zorana, Dejan je uvek bio potpuno ozbiljan, bili su dva pola iste stvari i tako se na sceni uspostavljala važna ravnoteža. Jednom, kad smo svirali u "Braci Stamenkovic", usred svirke se slomila noga od klavira i on je pao na stranu. Zoran je istog trenutka poceo da trci po klavijaturi, kao po stepeništu - a sve se uklapalo u muziku~ To je bio delirijum koji se teško može opisati. Šta smo mi radili... ~" (Lari Plesnicar) Tokom sedamdesetih, Mišcevic i Ljuba Ðordevic su pokušavali da grupu postave na zdrave noge, ali im je to sve teže polazilo za rukom. Pojava grupe Alice Cooper predstavljala je novi podsticaj za Mišcevica, koji je atraktivnost scenskog nastupa podredivao svemu ostalom: u toj fazi imao sam prilike da gledam Siluete nekoliko puta, na najbizarnijim mogucim mestima. Koncert u bašti nekog pancevackog restorana bio je možda najupecatljiviji primer bolnog kontrasta izmedu, s jedne strane, ambijenta i publike u kojoj je tada vec uveliko zauzdani, kanalisani i poseljaceni - rokenrol postojao kao maglovita predstava o organizovanoj galami cirkuskog stepena atraktivnosti, a sa druge Zorana Mišcevica, koji je, zajedno sa kompletnom trenutnom postavom Silueta, ne obaziruci se ni na užurbane konobare, niti na prostacka dovikivanja i prazne poglede, kao da, u najmanju ruku, nastupa usred Londona, usijan od adrenalina, otkrivao potpuno drugaciju sliku jedne iste realnosti. Nastavljajuci karijeru i kad vec odavno formalno nije bio zvezda - za ,njega se, bukvalno do samog kraja života, ništa osim 64
F ATA L N I R I N G I Š P I L
publike i pesama nije menjalo - Zoran Mišcevic je, na sve dostupne nacine, dokazao da je u Jugoslaviji ipak bilo moguce - mada ne uvek prijatno, a još manje profitabilno - baviti se rokenrolom u njegovom izvornom znacenju. Nedopustivo veliki broj ljudi, od TV urednika do omladinskih funkcionera, bio je sklon da se svrstava i govori u ime "rok generacije", posebno u periodima kad je to bilo kul", alije malo njih zaista znalo, ili makar naslucivalo, o cemu se ~ustvarno radi. Ista stvar važi i za mnoge muzicare, koji su formalno delovali u okviru rokenrol scene, ali sa njom suštinski nisu imali nikakve veze. Zoran Mišcevic je spadao u sam vrh sasvim suprotne grupacije, koja nikom nije morala ništa da dokazuje - bilo je dovoljno samo da postoji i deluje. Nije cak bilo potrebno ni da zna engleski. Ako na ovdašnjoj sceni postoji primer "rokenrol života", onda je to svakako Zoranov. "Zoran nikada nije znao nijedan tekst. (Toje samo donekle tacno, jer u Mišcevicevoj zaostavštini postoji veliki broj engleskih tekstova, napisanih, doduše, "onako kako se cita" - prim. aut.) Uvek je odmahivao rukom kad sam nudio da mu "skinem" tekstove svetskih hitova koje je pevao. Jednostavno je smatrao da tako nešto nije potrebno. Njemu stvarno nije ni bilo potrebno. Pripadao je onoj neverovatnoj vrsti beogradskih momaka stvorenih da "pale raju". Šta god da je radio, bilo je usmereno u tom pravcu i, što je najbolje, uvek je uspevalo. S tim što je "paljenje raje" opasna stvar, posebno ako ne znaš da se zaustaviš, pa preteraš, što se Siluetama cesto dešavalo. Kad predeš granicu publika gubi kontrolu i postaje opasna, pa se zato cesto dešavalo da se grupe potuku s posetiocima igranke, ili koncerta. Zoran je uspevao da podigne publiku u svakoj prilici, taj njegov dar se skoro granicio sa neverovatnim. Mnogo kasnije, kad su originalne Siluete vec ostale daleko u prošlosti, on je dizao publiku tim posebnim talentom za "paljenje". Kad su, recimo, negde u prvoj polovini osamdesetih, nastupili na velikom koncertu na Hipodromu, kao jedna od milion predgrupa tada strahovito popularnog engleskog benda Iron Maiden, Siluete su opet izvele svoj standardni materijal i svi su ponovo bili na nogama~ On je imao taj redak talenat, na kome je u stvari i bio baziran dobar deo popularnosti Silueta i legende koja se vremenom stvorila o njima." (y. 1. Džet) "Kad su Siluete bile na vrhuncu, negde 65, u vreme cajanki u Gradskom podrumu, ja se secam da sam gledao film o tome, koji FATALNI
RINGIŠPIL
65
nikada posle više nije prikazan, kao da je u zemlju propao. Ja sviram, negde iza vrata, a ispred mene tri devojke... gole do struka, igraju. Ne znam u kom je bunkeru to završilo, da li je uništeno, ili ne, ali za ono vreme to je bilo... Video sam to na televiziji, pre možda dvadeset godina, u okviru neke emisije o rokenrolu. Jednom i nikad više. Možda to ima veze sa tim što su stalno dolazili neki ljudi, koji su se ponašali kao da od njih svaki put ponovo pocinje istorija." (Lari Plesnicar) "Paljenje" nije bilo ograniceno samo na Beograd - Siluete su, kao i vecina beogradskih grupa (što se nije mnogo promenilo u kasnijim godinama) predstavljale nerešivu enigmu za kolege iz drugih republika. Posebno je zbunjen bio Zagreb, ciji su bendovi, po pravilu, bili korak bliže svetskim dešavanjima, ali nikada nisu uspeli da pronadu magicnu formulu kojom su beogradski momci dovodili publiku u delirijum. "Taj odnos je oduvek postojao. Od samog pocetka, pa sve do raspada scene, a verovatno bi postojao i danas. Zagrebacki bendovi su uvek dolazili sa najkvalitetnijom opremom, sjajno obuceni, uvežbani, mnogo su vodili racuna o tome. Svet im je bio bliži, što brodom, što avionom, ili, ko je imao, kolima. Neki od njih imali su i dragoceno iskustvo steceno po nemackim klubovima. Beogradske grupe su, s druge strane, vecito kuburile sa opremom, snalazile se za nabavljanje ploca, odece i svega ostalog, ali su imale jedan žar i energiju zahvaljujuci kojoj su, gde god se pojave, ostavljale pustoš za sobom. U Zagrebu nikako nisu uspevali da odgonetnu o cemu se radi i stalno su nas pitali kako to, kako vam to uspeva? Ne samo Siluetama - mada su ih oni rasturali kad god se pojave i najviše izludivali - nego i vecini drugih grupa. Beogradski bendovi su uvek imali nekakvu posebnu autenticnost, moc i harizmu, nekakvu neobuzdanu životnost koja ih je cinila atraktivnim. Bez obzira na cemu su svirali, koliko su bili uvežbani i da li su pevaci znali tekstove." (V J. Džet) "Siluete su pravile haos po Hrvatskoj, potpuno su ih razbijale, zato što tamo nije postojala grupa koja im je mogla biti pandan. Siluete su išle na apsolutno beskompromisan nastup, na svakom koncertu su ginuli i apsolutno je moglo da se vidi da su spremni na sve. Imali su stvarno pravo kult sledbeništvo - jedan od vrhunaca je bio na koncertu u Skoplju, gde je nastala totaina frka, milicija je izašla na konjima, sve je bilo na nivou dogadaja na najvecim mestima
66
F ATA L N I R I N G I Š P I L
u svetu. Time je povucena crta u odnosu na sve što je bilo pre.
Gomila grupa je upala u nekakavbezvazdušniprostor. Vrhunski instrumentaIni bend kao što su bili Alasibrace Jelic,u tom talasu nije mogao da se snade, kao uostalom ni Zlatni decaci, koji su ponovostali na noge tek negde 66, s pojavomhipi pokreta i onih šarenihkošulja."(RobertNemecek) U plavoj paž-frizuri Zorana Mišcevica bilo je više drskosti i izazova nego u kompletnoj jugoslovenskoj rok produkciji sedamdesetih, sa retkim casnim izuzecima, a o devedesetim da i ne govorimo. U prepevima svetskih hitova koje su Siluete pretvarale ne samo u svoje, nego i naše verzije, americke države jednim potezom su pretvarane u gradove ("divni grad Masacusets", pevao je Mišcevic u obradi velikog hita grupe Bee Gees), aDonovan, Smal1 Faces, ili The Searchers su postajali deo beogradske urbane mitologije. Zahvaljujuci tome, Beograd je šezdesetih pulsirao na nacin svih svetskih metropola. Donekle paradoksalno, njihova diskografija bila je neredovna, nekonzistentna i u finalnom bilansu, sastoji se od tri EP-ja i isto toliko singlova, objavljenih u periodu izmedu 1966. i 1977. "Žao mi je što sa Zoranom Mišcevicem nije uraden nijedan ljudski snimak. Pre nekoliko godina je napravljen neki pokušaj, dosta ljudi se ukljucilo, ali ja sam prVibio malo lenj da poguram i od toga, nažalost, na kraju nije bilo ništa. Mislim da je to velika šteta, tim veca što je sada nenadoknadiva." (Zoran Simjanovic) Siluete su neprestano nastupale, pri cemu su najubojitija energetska punjenja bila ostavljana za najznacajnije koncertne poligone trenutka: gitarijade. Gitarijade na beogradskom Sajmištu bile su u drugoj polovini šezdesetih poprišta takvih vulkanskih izliva kolektivnog zanosa i zajednicke energije (koja se, kad bi na scenu izašle Siluete, pretvarala u histeriju), kakve nijedan "omladinski skup" drugacijeg tipa nije mogao da ponovi. "Druga velika Gitarijada 1967. bila je najjaca od svih. Ja sam još uvek svirao sa Siluetama, Džentlmeni su takode vec postojali i sviralo se u Hali I. Tahala je celog dana bila prepuna, ljudi su non-stop ulazili i izlazili. Pocinjalo je ujutru i trajalo do uvece i sve vreme se sviralo." (Dragi Jelic)
F ATA
LN I RIN G I Š PI L
67
"Clanovi grupa su neprestano bili u pokretu. Ocigledno je da ljudi vole da ucestvuju u spektaklima, da budu deo cirkusa, a to jeste bio jedan ogroman cirkus na temu rokenrola. Publika je bila njegov neodvojivi deo, zajedno sa grupama. Pri tom se ne secam nikakvih tuca, ali je zato moglo da se vidi sve što je tog trenutka bilo najmodernije u svetu, od frizura do garderobe, iako nismo, prakticno, mogli nigde da vidimo kako su ti ljudi stvarno izgledali. Posebno je zanimljivo da Zoran Mišcevic, recimo, nije znao kako su se ponašali ti strani izvodaci na sceni, a onda, kad smo ih videli, shvatili smo da je to ono isto što je on radio]" (Žika Jelic) "Uvek se setim Zorana Mišcevica. On nije nigde imao da vidi kako se ponaša Mik Džeger, a radio je atraktivnije stvari od njega. Vitlao je mikrofonom, radio neverovatne stvari na sceni. Za mene, koji sam se bavio rokenrolom, on je bio cudo. Mogu da mislim kako je izgledao u ocima publike." (B. M. Cutura) "Možda je i istina da on nije bio neki pevac, možda nije, medutim, taj covek je imao u sebi nešto što nikada posle na ovoj sceni nisam cuo. On je umeo da zapali raju na potpuno neshvatljiv nacin. Mi smo svirali, recimo, 65. godine celo leto u hotelu Excelsior u Dubrovniku, gde su tada dolazili, ne znam, od Rankovica do Artura Milera, raznih šeika i bogataša. Šta je on smišljao, cime je on palio i takve ljude... potpuno neverovatno." (Lari Plesnicar) "Kao da se nešto instinktivno širilo svetom. U stvari - i jeste. Svi su jednostavno znali šta treba da rade. To je bio generacijski bunt, koji je kod nas imao posebne razloge - bilo je stvarno puno toga protiv cega se moglo buniti. Mladi komunisti su nam stalno pretili da ce da nas šišaju. (imitira) Imaš dugu kosu. Ce te ošišamo. U vreme kad su svi imali obicne, klasicne kratke frizure, najednom se pojavila duga kosa. Ja se secam da je našeg oca njegov kolega pitao, kad je video Dragog, koji je imao dugu kosu: Je I' ti to kcerka? Valjda zato što je on imao dve kceri, pa taj kompleks sina... Secam se da se majka brinula... Ja da brijem bradu, kao cetnici i te stvari, a Dragi da se ošiša. Ali na kraju nismo to uradili i sve se sredilo. Izborili smo pravo na izbor, koje ova današnja generacija, nažalost, nema. U meduvremenu, Beograd je postao jedan od najprljavijih gradova na svetu. U svakom pogledu. Kretenska muzika, ne mogu ništa da vide, da nauce, daju im samo pogrešne informacije, šta im ostaje?" (Žika Jelic)
68
FATALNI
RINGIŠPIL
Ako su Elipse pre.dstavljale jednu sofisticiranu,
do krajnjih
granica razradenu, uvežbanu i precizno uoblicenu sliku beogradskog rokenrola, Siluete su reprezentovale onaj drugi, možda cak važniji pol, u kome se sve svodilo na komunikaciju energije.
Troglas Elipsa nije imao nijedan
falš ton
cistom razmenom
-
Zoran Mišcevic
(zajedno sa karakteristicnom tercom Dejana Dunjica) možda i jeste, ali malo je bilo onih koji bi bili u stanju da ga registruju u vrelini njihovog nastupa. Još manje onih kojima bi to bilo važno. Siluete su bile motor Beograda, sirova, instinktivna snaga kakvoj nije potrebno ni opravdanje ni objašnjenje. Bili su beogradski bend u punom smislu reci, bend koji je, koliko god to delovalo kao nasilno romantizovanje, mogao nastati iskljucivo u Beogradu - nijedan drugi jugoslovenski grad nikada, ni pre ni kasnije, nije stvorio takvu grupu. To je bio njihov razlog za ulazak medu najvece beogradske rokenrol zvezde šezdesetih, potpuno razlicit od razloga koje su za istu stvar nudile grupe poput Zlatnih decaka, ili Elipsa. "Sa Siluetama je bilo vecito takmicenje, koje se završavalo tako što su oni, kao, popularniji, a mi, kao, bolje sviramo. Oni su, kao, bili Stonesi, sve je išlo takvim tokom, skandali, frke, a mi smo, kao, bili ozbiljni muzicari, svirali smo složeniji repertoar, znali smo note i sve to. Ali svi smo dobro svirali i svi smo dobro izgledali. Nismo uopšte zaostajali za engleskim grupama, posebno kad smo došli do dobrih instrumenata." (Bojan Hreljac) "Elipse su, cim su se pojavile, izgledale kao kompletna, izgradena, privilegovana grupa. Prvi put kad su stali na binu - ili je bar tako delovalo - imali su Vox pojacala, gitare, ozvucenje i delovali su kao ozbiljan bend. Oni su bili muzicarikoji su seriozno pristupali muzici, brižljivo su razradivali aranžmane, pre svega zahvaljujuci Zoranu Simjanovicu, koji je, recimo, prvi kod nas poceo da vodi racuna o ozbiljnom slaganju glasova. Elipse su prve iznele na sto pevanje na nacin na koji su to radili, na primer, The Hollies, gde si ti imao jasna tri glasa, složena na odredeni nacin. Elipse su u samom bendu imale trojicu ljudi, gitariste Momu i Simicu i Simketa, koji su izvanredno pevali. U to doba sam redovno slušao Radio Luksemburg i ono što me je potpuno frapiralo bilo je... cuje se, recimo, neka nova stvar od Holliesa, a oni odmah sledece nedelje sviraju to, sa apsolutno skinutim vokalnim aranžmanima i, što je za mene bilo takode fascinantno, sa ocigledno tacno skinutim recima. Pre toga je bilo sasvim normalno - u tome su, naravno, FATALNI
RINGIŠPIL
69
Siluete prednjacile - da se pevaju neke reci koje ne samo da ne postoje u pesmi, nego ni u engleskom jeziku. Sva ta ozbiljnost, s druge strane, bila je problem kod Elipsi, jer su previše podsecali na akademske gradane, nisu imali onu vrstu energije, pa samim tim ni popularnosti, kao Siluete, mada su jedini tog trenutka mogli da im budu pandan." (Robert Nemecek) U to vreme, Beograd je bio grad u punom smislu reci. Zahvaljujuci rokenrolu znalo se šta je "kul" i zašto je "kul". Gradski Beograd nosio je plavu paž-frizuru, "frulice" i psihodelicne košulje. Prigradski Beograd imao je samo jednu želju: da šiša, da cepa šavove uskih nogavica i boje uniformiše po uzoru na maslinastosivu. Onaj prvi Beograd šezdesetih je odneo ubedljivu pobedu. Vremenom, razlike su nestajale, dolazile su godine sistematskog razaranja grada i svega gradskog i Beograd Silueta, Alasa, Iskri, Elipsa, Crnih bisera, Zlatnih decaka i Džentlmena postao je neki sasvim drugi grad. Siluete više ni fizicki nisu medu nama, niti ce, nažalost, to ikada ponovo moci da budu. Klavijaturista Ljuba Ðordevic umro je 1986. godine. Zoran Mišcevic, pevac možda najvece od svih beogradskih grupa, koja, spletom cudnih i za onaj drugi Beograd potpuno normalnih okolnosti, nikada nije objavila album, otišao je uz zvuke "Tell Me" Rolling Stonesa, 4. aprila 1995, zauvek se sjedinivši sa duhom onog danas nepostojeceg grada koji su nekada stvarale i cinile njegove Siluete. Njegov poslednji ispracaj pretvorio se u jednom trenutku u svojevrsni hepening, dostojan posebnosti coveka na cijem je nadgrobnom kamenu uklesan segment ,,(I Can't Get No) Satisfaction" Rolling Stonesa.
meni je došlo da... nisam mogao da verujem koliko ljudi nemaju mere... nicega. Odjednom, usred svega toga, iz onih 1000 vati iz sve snage poceše Stonesi~Meni je na Novom groblju prababa, baba, otac, majka, tu sam sve sahranio i to je jedna vrsta emocije, a mislio sam da je i jedina. Sad najednom - igranka~I onda stanem i shvatim: tako se sahranjuje roker. I pomislim, vidi ga, uradio je to pre mene~ Okrenem se, da vidim gde su ti mladi da vide - nema. Mislim na ove, Bora, Bajaga,ta generacija, ako je to rokenrol. Nema ih. Onda onako gnevan, sve što mi se desilo ponovo mi se desilo u tom jednom satu tamo, napišem sutradan: ,,'Ej rokeri mladi / Ne videh vas puno na zadnjoj paradi / Kad se cepa deo roka / Izauvek hladi. / Cak su Stonesi došli do njegovog groba. / Možda vas je sprecila ta još jedna proba? / A morali ste doci u taj zadnji cas. / On je bio ime za sve nas... i vas". Nisam mogao da izdržim. Zoran Mišcevic možda i nije bio covek da se voli. Antipatija jedna mala... nismo se uopšte posebno družili, maltene je bio jedno asocijalno bice. Nije bio nešto društven i te stvari
-
totalno kontra od mene.
Ali nemoj da neko briše to što je on uradio~ Nemoj da dira... ako si pošten - prema sebi i prema rokenrolu, prema njemu i ne moraš
-
onda ne možeš da ne kažeš da je bio prvi u nekim stvarima i da je bio najveci u nekim stvarima. On je odradio posao za sve. Mogu da pišu, mogu da pricaju, ali ne mogu to da ponište, niti da promene." (B. M. Cutura).
"Sahrana Zorana Mišcevica. Svi se motaju oko kovcega, ne bi li poneli, pa da neko zabeleži... Ja sam stajao sa strane, gledao sam sve to. Zoran mi je bio veoma blizak, generacijski, ali još više po tome što je pevao moje tekstove, a ja sam pevao na njihovim plocama i svirao gitaru. Sa strane postavljeno ozvucenje, 500W; možda 1000W Prvo govori Kašanin, dobro, šta god da kaže uklapa se, predstavnik Skupštine grada, u redu. Cita se posle toga tekst koji je poslao Dejan Dunjic iz Londona...ja mislim da Bob Dilan, koga smatram piscem, ili Dženis Džoplin u svojim pesmama, ne bi mogli da tako pogode sadržaj. To je bilo tako napisano... strašno napisano. Mislio sam da posle toga nema šta ko više da kaže. Kraj govora. Ali kad poceše... razbiše, razvodniše, pa jedan, pa drugi... 70
FATA L N I R I N G I Š P I L
FATALNI
RINGIŠPIL
71
3. Kraj detinjstva: Kraj šezdesetih, kraj veka
Postoji teorija da je kod nas ozbiljno shvatanje rokenrola kao društvenog, medijskog i poslovnog materijala predstavljalo prvi korak ka njegovom uništenju. Ona možda nije sasvim tacna, ali je sigurno da je rokenrol u Beogradu donekle izgubio oštricu kad je previše ljudi pocelo da ga svojata i da se "razume u njega". Smiraj šezdesetih je, u tom smislu, predstavljao prelomni trenutak, koji bi se simbolicno mogao oznaciti kao kraj detinjstva. "Prelomni trenutak je, svakako, bila pojava Beatlesa. Svi bendovi koji su do tada postojali devedeset posto materijala bazirali su na instrumentaInim kompozicijama i cak se nije smatralo da su vokalne numere neophodne da bi bend egzistirao. Beatlesi su to promenili utoliko što je vokal odjednom izbio u prvi plan. Vrlo je važno spomenuti da je prva stvar Beatlesa koja je kod nas prošla bila "Twistand Shout", bez obzira što je to u Engleskoj bilo drugacije. Postoje razne legende kako je prvi primerak singla "Twist& Shout" stigao u Beograd i došao u ruke Zlatnih decaka, ali cinjenica je da su oni tu pesmu vec svirali u momentu kad je pocela da se emituje na radiju. Odmah posle toga muzika je izašla na ulicu. Cajanke su pocele da dobijaju neki drugi imidž. Na televiziji, u vestima, ili u Filmskim novostima mi smo tada mogli da vidimo kako je izgledala histerija oko Beatlesa i kod mladih ljudi je pocelo da se javlja saznanje da, ako hoceš da budeš u trendu, treba na koncertima da šiziš, da to mora da bude histerija. Da bi to bilo tako, morali su FATALNI
RINGIŠPIL
73
imati na šta da se uhvate. Na Zlatne decake nisu mogli, jer svojom muzikom, sa izuzetkom "Twist& Shout", nisu davali povoda da se na njih vrišti i šizi. Novi talas cajanki postao je mnogo tvrdi, mnogo ljuci, pocelo je da se vrišti i tu se prvi put javlja neka drugacija rok energija. U celoj se toj stvari onda pojavljuju Siluete, sa Zoranom Mišcevicem kao pevacem i nastupom preuzetim od RollingStonesa, što je bio još jedan korak dalje. S daljim razvojem stvari pocelo je da se svira po gimnazijama i srednjim školama i u dnevnim novinama su se pojavljivale informacije o koncertima po gradu. Postao je aktu elan i NU "Braca Stamenkovic", gde je uglavnom svirala grupa Juniori, u kojoj se prvi put pojavio mladi pevac Dušan Prelevic. U jednom trenutku citava scena se vezivala za škole, cak i preko raspusta i sva ta mesta su bila ultra-posecena." (Robert Nemecek) Insistiranje na sopstvenim kompozicijama tokom šezdesetih nije predstavljalo najbolju od svih ideja, ukoliko ste želeli da se za vas cuje. Publika je na igrankama, gitarijadama, cajankarna, matineima i drugim zabavama želela da cuje svetske hitove, ne hajuci previše za autorske ambicije pojedinih grupa. Slicno su se ponašali i mediji, pa je arhiva Radio Beograda puna snima ka prepeva tada aktuelnih i popularnih pesarna, u kojima je, kao što je vec receno, Masacusets postajao grad, aDonovanova "Donna Donna" prestajala da bude pesma o kravi. Autorstvo je bilo nešto na šta su se samo retki usudivali, uz rizik da budu ismejani, ili optuženi za pretencioznost. "Osnovna karakteristika tog vremena bila je da grupe nisu proizvodile svoje kompozicije i negovale iskljucivoautorsku muziku, nego su to bile interpretacije vec postojecih hitova. Istovremeno su se polako i žanrovski rasporedivali. Zlatni decaci su bili ansambl koji je bio upadljivo umiven, cist, sa jednom kultivisanom muzikom. Siluete su bile potpuna kontra tome - divlji, razbarušeni i muzicki i po ponašanju. Elipse su bile muzicki intelektualci. Crni biseri su bili ansambl srastao sa ulicom, odakle je i izvirala njihova popularnost. U nacinu muziciranja, iako je šablonski bilo svedeno na tri gitare i bubnjeve, sa dodatkom klavijatura, oni su se vec dosta razlikovali. Dobro je što je odmah krenulo tako raznovrsno. Uskoro su se pojavili i vokalni solisti, koji nisu bili clanovi grupa." (Jovan Ristic)
74
FATALNI
RINGIŠPIL
Za takvu situaciju postojalo je i objašnjenje i opravdanje. Ploce sa stranim hitovima nisu bile samo skupe vec i normalnim kanalima nedostupne, radio i televizija imali su preca posla nego da se bave stranim top listama, pa se strast prema rokenrolu, prakticno, zadovoljavala iskljucivo na nastupima domacih grupa, ili, u ekstremnijim slucajevima, slušanjem stranih radio stanica, medu kojima je Radio Luksemburg zauzimao posebno mesto. Zato je bilo mnogo važnije dobro skinuti neku stranu stvar - makar i sa tekstom koji je zavisio od pevaceve maštovitosti - nego se zamarati komponovanjem vlastitog materijala. Autorskog potencijala je, s druge strane, bilo na pretek, a kao dokaz u prilog tome dovoljna je cinjenica da je klavijaturista Elipsa Zoran Simjanovic danas naš najuspešniji stvaralac filmske muzike, ciji opus obuhvata preko pedeset filmova. "Ne treba zaboraviti da smo sve ono o cemu danas govorimo radili u uzrastu izmedu 16. i 20. Ja imam jednu tezu, po kojoj, kad kažeš za nešto: "Ovo je moja muzika", to je muzika koju slušaš od 16. do 20. godine. Sve posle toga je u redu, prihvataš ga i sve, ali ono što te stvarno gada je samo to. Zato smo se i mi formirali u smeru rokenrola, jer smo odrastali u to vreme. Za Ameriku su to bile pedesete, a za nas šezdesete. Shadows, Searchers, Beatles, Tomi Stil... ali preteca svega toga su ipak bili Everly Brothers. Bez obzira na price o Elvisu i ostalima, mislim da su Everly Brothers imali kljucni uticaj na celokupnu englesku scenu, posebno na Beatlese. Oni su formirali osnovni zvuk, koji se posle dalje razvijao." (Zoran Simjanovic) Ako je, neosporno postojece, ozbiljnije ambicije bilo nemoguce realizovati kroz autorski materijal, trebalo je, dakle, pronaci alternativne puteve izražavanja i otvoriti neke drugacije ventile. U grupama su uglavnom svirali srednjoškolci i moglo se ocekivati da ce im u postavljanju putokaza biti potreban savet nekog iskusnijeg. Za Zlatne decake, jedan od bendova iz prve beogradske garniture, taj neko je bio Nikola Karaklajic, siva eminencija ranog razdoblja domaceg roka i važna figura u karijerama vecine sastava koje je establišment prihvatao. Ako ne uvek domaci establišment, onda, recimo, engleski, ili holandski. Razvoj karijere Zlatnih decaka bio je - što se, mada ne na sasvim isti nacin, može reci i za nekoliko drugih generacijskih bendova - vezan za možda najvažnije kulturno FATALNI
RINGIŠPIL
75
žarište inicijalnog razdoblja, klub Euridika pri Domu omladine Vracara u Molerovoj 33. Duboko ukljucen - mada toga nije morao biti svestan - u najvrelija dešavanja na umetnickoj sceni glavnog grada, rokenrol je preko Euridike upijao i odmah, prelomijena, isijavao natrag neka od najintrigantnijih i najuzbudljivijih zracenja duha vremena. Jovan Ristic, ciji se doprinos rokenrolu uglavnom vezuje za prvu TV emisiju tog tipa "Koncert za ludi mladi svet" (o cemu ce biti reci u posebnom poglavlju), bio je u ekipi ljudi od koje je sve oko Euridike pocelo. Pre toga je, naravno, postojao Dadov. "U periodu od 61, kad sam došao iz vojske, bio sam ukljucen u rad svoje prve, maticne, amaterske kuce: Doma omladine Vracar. Tad smo vec postojecu dramsku grupu nazvali Dadov (Dramski ateIje Doma omladine Vracar) i poceli da formiramo jedno jako amatersko repertoarsko pozorište. Medutim vrlo brzo oko Dadova je poceo da se okuplja i neki drugaciji svet. U to vreme, što je manje poznato, postojao je i Ladov - Likovni atelje Doma omladine Vracar, gde je bio Dragoš Kalajic,gde je bio Šerban, pa onda današnji graficar i tehnicki urednik TV novosti Ðorde Ristic, pa Milan Tasic i tako dalje. Bioje i Madov - Muzicki atelje Doma omladine Vracar, koji je vodio Boris Iljenko, koji danas vodi Institut za medunarodnu razmenu i kulturu. Ali, poceli su da se skupljaju i džezisti, što je kasnije, negde 1963. postalo ozbiljnije, sa ansamblima Saše Radojcica, Vlatka Stankovica, pojavio se i Miša Krstic i drugi. Najmladi muzicari, koji su preko ploca, a posebno preko Radio Luksemburga, poceli da bivaju privuceni novom muzikom, takode su dolazili. Moj prvi kontakt sa ljudima koji ce kasnije ciniti beogradsku rokenrol scenu je taj - oko kluba Euridika, oko Dadova, gde su se skupljali Zlatni decaci, Iskre, kasnije Elipse, gde su se stvarali prvi kontakti i preplitanja. Euridika je bila ogranak Dadova. Mi smo u Dadovu imali sjajnu baštu, tu u Molerovoj 33, uz napomenu da sam ja roden u Molerovoj 17. U jednom trenutku nam je nedostajalo para da opremimo pozornicu i dogovorili smo se da otvorimo bife u kome su glumci, reditelji i ostali bili prvi "službenici". Takoje stvorena Euridika, da bi se preko pica i igranki nešto zaradilo. Pošto je to bila prva, na neki nacin, diskoteka sa živom muzikom, svi prijatelji Dadova - kojih je bilo mnogo - u pocetku su dolazili da besplatno sviraju. Ansambl Saše Radojcica, Zlatni decaci, ko sve ne. Napravljen je bum u roku od mesec dana i to je pretvoren o u ekskluzivno mesto za mlade ljude~ Ne
76
FATALNI
RINGIŠPIL
ekskluzivno u današnjem smislu, skupo, zatvoreno, nego baš naprotiv, mada nije bilo lako uci, jer je interesovanje bilo uvek mnogo vece od kapaciteta. Euridika je kasnije toliko izrasla da su neki ljudi poceli da doživljavaju Dadov kao njen deo~ Posle dve-tri godine je dobila i zimski klub, jer smo preuredili podrum i kotlarnicu." (Jovan Ristic) Izmedu ostalog, Euridika je poslužila i kao teren na kome se zacelo mnogo toga što ce kasnije predstavljati specifican beogradski pogled na medij radija, koji ce 1969. biti definitivno materijalizovan osnivanjem Studija B. "U Euridici smo jednom nedeljno imali sastanak Kluba ljubitelja zabavne muzike, u glavnoj sali, gde su bile i pozorišne predstave. To su bile dvocasovne seanse na kojima je glavni organizator i di-džej bio Vladan Krasic. On se pojavljivao sa svojim magnetofonom na kome je vec bio napakovan dvocasovni program, a mi ostali smo bili kao pastva, dva sata smo nepomicno sedeli i slušali to što nam je puštao. Ni dan-danas ne znam odakle mu snimci. Tada smo jedva hvatali Radio Luksemburg, a on je imao Top 20, doduše ne kompletne stvari, otprilike polovinu svake i to je bila jedna od rubrika sastanka. Pa onda "Mali koncert", ili tako nekako, posvecen jednom izvodacu, pa "Predstavljamo vam"... kao radio emisija od dva sata, pri cemu smo mi sedeli, potpuno ukipljeni, muva se nije cula. Atmosfera kao u crkvi. Onda su sledili zahtevi na bis. U svemu tome Vladan Krasic je igrao veoma važnu arhetipsku ulogu - bio je katalogizator, kompilator, covek koji je sve što bi mu došlo do ruku snimao. Na kraju se to pretvorilo u kolekciju od desetina i desetina hiljada snimaka, uredno katalogizovanih. Posle toga je krenula emisija Nikole Karaklajica i sve se stvarno preselilo na radio. Kasnije se dosta toga vrtelo i oko Buce Mitrovica, koji je takode bio jedan od, da tako kažem, serioznih poklonika rokenrola. Dolazili su i drugi ozbiljni tipovi: tu sam upoznao, recimo, Borjana Kostica, . koji je vec tada bio osoba s kojom nisi mogao tek tako da komuniciraš, nego je tu privilegiju trebalo zaslužiti, najpre time da se utvrdi cime se on zapravo bavi. Sprijateljili smo se, pa sam cak nekoliko puta išao sa njim na audiofilske seanse, jer je u Beogradu vec bilo formirano jezgro ljudi koji su važili za iskusne šampione kvalitetne reprodukcije zvuka. Intelektualci svih mogucih profesija, koji su imali dovoljno novca da bi mogli da se bave audio opremom. Vec tada Borjan je poceo da se bavi dizajniranjem zvucnika, koje
FATALNI
RINGIŠPIL
77
ce kasnije, u saradnji sa Sašom Nikolicem, probiti na svetskom tržištu kao robnu marku Red." (Slaba Konjovic) Uloga amaterizma - pod taj termin rokemol se mogao podvesti maltene sve do polovine šezdesetih - u Beogradu je bila nekada neuporedivo važnija nego što je sada. Preko njega su se filtrirale i probijale nove tendencije i bezbolno se šlepovali svetski trendovi, pri cemu su dotacije bile dovoljne da se sa njima moglo koliko-toliko raditi. Euridika je dokaz da korisne inicijative nisu sputavane ni na "poslovnom" planu, izmedu ostalog i zato što je nivo entuzijazma bio toliki da se nije sumnjalo u strogo namensku upotrebu zaradenih sredstava. "Amateri su u to vreme smeli stvari koje profesionalci nisu. Na primer, Šizgalje prvo došao u amaterizam, pa je tek onda igran na profesionalnim scenama. Americki novi talas je prvo došao u Dadov. Dadov je bio inicijator Bramsa, pa je godinu dana kasnije nastao Bitef. La Mama je prvo bila gost Dadova, pa tek iduce godine Bitefa. Satiricni kabare se pojavio 61. u Loli, kad ta forma još nije smela da ude u profesionalni teatar. U isto vreme kad je 1961. formiran Dadov u toj novoj formi repertoarskog amaterskog pozorišta - mala scena, stalni rad, non-stop, a ne da se pripremi jedna predstava pa se putuje po festivalima - u Beogradu se do 64. pojavilo preko petnaest novih pozorišnih scena: Maska na Starom gradu, Susret na Dušanovcu, Krsmanac je prešao na malu scenu, kasnije Teatar Levo u cijem sam osnivanju ucestvovao, sa Rasom smo pravili Pozorišno igralište. Dakle jedan bum u tom smislu, koji se poklapa sa pojavom rokenrola, svih tih naizgled malih, ali daleko slobodnijih formi stvaralaštva. Nije rokenrol sam od sebe baš tada došao u Beograd i Jugoslaviju - to je bio deo jedne opšte atmosfere. Literarne družine po školama pretvarale su se u literarne klubove, pa onda klubove odredenih pravaca. Egzistencijalizam mi smo ih zvali "egziši", sa onim crtica-bradama i crnim rolkamakoji je krajem 1950. bio veoma moderan pravac pretvorio se u niz novih formi. Ras, Matija Beckovic, Brana Petrovic, Dragan Kolundžija; Raša Trkulja i Todor Stevanovic od slikara, ja i još neki ljudi smo, recimo, pravili "Klub Ovako", klub za sintezu umetnosti. Tobi danas zvali multimedijainim performansima - Raša slika sliku na portalu, Matija govori svoje stihove, pa izade glumac i nešto uradi i tome slicno - a mi smo se time bavili62. godine. Beograd tog vremena je bio u znaku proboja mladih ljudi sa novim formama. U to je bio snažno ukljucen i rokenro!." (Jovan Ristic) 78
FATA L N I R I N G I Š P I L
U neku ruku, amaterizam je takode služio i za ispitivanje terena i otkrivanje eventualnog praga tolerancije establišmenta. Koristio je, u istom smislu, obema stranama. Umetnici su mogli da istražuju, a establišment da vidi šta se sprema i na vreme pokuša da uspostavi kontrolu. "Svakiestablišment pokušava da stavi pod kontrolu sve što može i bilo bi glupo govoriti da to ovde nije bilo tako. Ali ipak mislim da je bilo do one mere koja nije sprecavala kreativnost. Establišment nije u to vreme bio drastican, u smislu da, ako nisi bio direktno i otvoreno politicki angažovan, mogao si da imaš veliku slobodu stvaralaštva. Nisi mogao da izadeš na Terazije i viceš "Dole vlada1", ali si skoro sve drugo mogao, pa si cak imao i materijalne stimulanse. U to vreme se dosta odvajalo, pa se pre može pricati o potkupljivanju, nego o prinudi. Kad danas pogledaš taj period šezdesete, pocetak sedamdesetih - u svim oblastima duhovne
nadgradnje, to je veliki bum: razvoj novih formi, novi ljudi, nove ideje, što je takode jedan od dokaza da prinuda nije bila strašna. Secam se, bio sam na Akademiji, negde 63. valjda, kad je Tito imao onaj cuveni govor u Splitu protiv apstraktne umetnosti - nije apstraktna um etno st doživela zabranu. Prve zabranjene izložbe su bile cak vrlo realisticne: figuracije Mice Popovica, sa konkretnim asocijacijama. Sloboda stvaralaštva nije bila ugnjetavana do tih granica da stvaralaštvo ozbiljno trpi." (Jovan Ristic) Zlatni decaci pojavili su se u Euridici 1962. u okviru programa "Mladi za mlade", kojim su ispunjavani matinei nedeljom, gotovo iskljucivo namenjeni tinejdžerima. Nikola Karaklajic ih je - u vreme dok su se još zvali Tigrovi - video jednog nedeljnog popodneva i nije mu promakla reakcija vrlo mlade, ali i vrlo uzbudene publike. Od tog trenutka Karaklajic je uzeo grupu "pod svoje", usmeravajuci joj karijeru na nacin na koji su cinili menadžeri u svetu, od Larija Parosa do Brajana Epštajna. Karaklajiceva prica na tu temu - cija je osnova promena imena grupe - objavljena svojevremeno u njegovom feljtonu o Zlatnim decacima, zvuci toplo i simpaticno pOput vremena o kome govori: "Zvanican sastanak je održan kod Lovca. Otmeni ambijent poznatog restorana uneo je pomalo svecanu atmosferu. Moja ideja se sastojala u ovome: pažljivo odabrati repertoar, sistematski uvežbavati sopstveni stil, izvršiti invaziju na publiku planskom FATALNI
RINGIŠPIL
79
propagandompreko radija, štampe i u neposrednim kontaktima, oživetiscenu pokretima uz sviranje,nabaviti"uniforme",lansirati ambleme sa inicijalimaorkestra i najzad - promeniti ime1Naci neko prikladnije.Prikladnije utoliko što su u to vreme i radio i štampa i javnost bili nekako "alergicni"na ekstravagantnenazive. Zašto, dakle, da unapred imamo protiv sebe jedan deo uticajnih ljudi. Misliosam da treba postupiti takticki. Na primer, zašto se ne bi zvali "Zlatni decad"? Inace je direktorka XIV beogradske gimnazijeuvek govorila"zlatna su to deca'"kad god bi se povela rec o njenim ucenicima. Kroz naziv'Zlatni decaci istakla bi se u prvi plan njihovamladost, a poznatoje da publika- narocito ona starija- cesto sa velikomblagonaklonošcuprima mlade izvodace praštajuciim ponekad i ono što ne bi oprostiladrugima...Cak ako nešto i ne bude odsviranokako treba, naziv "decaci" i nehotice deluje da ktiterijum ne bude taklo strog." Tako su rodeni Zlatni decaci - gitarista Borko Kad, bubnjar Dušan Banovic, klavijaturista Predrag Lukic i pevac Boba Stefanovic, koji ce svoju dodatnu ulogu basiste uskoro prepustiti Vidoju Brajovicu Viliju - cije je mesto na sceni, zahvaljujuci neospornim "zvezdanim" potencijalima, ali i naporima Nikole Karaklajica, prakticno od samog pocetka bilo posebno. Prvi nastup van Beograda imali su 21. maja 1963. na izletu u Cortanovcima, u organizaciji Ferijalnog saveza - dogadaj su zabeležili svi mediji. Krajem iste godine pobedili su na "Paradi ritma", koju je organizovala Omladinska redakcija Radio Beograda, što je vec sutradan objavljeno u štampi pod senzacionalistickim naslovom "Elektricari zapalili dvoranu". Odmah zatim dobili su poziv za prvo gostovanje na televiziji, u prestižnoj emisiji jest svecanih pozivnica" Perice Slovenskog. Skoro istovremeno desila se i treca najvažnija stvar u karijeri benda - Borko Kad je predložio da se napravi verzija teme iz Labudovog jezera Cajkovskog. U trenutku kad su, posle malo mrštenja zbog ideje koketiranjasa ozbiljnom muzikom, odlucili da prihvate predlog, nisu mogli ni pretpostaviti koliko daleko ce ih ta odluka odvesti. Od samog pocetka izdvojena pozicija Zlatnih decaka bila je potvrdena i znatno pojacana sredinom šezdesetih: njihov debi EP nije, naime, bio objavljen na jugoslovenskom, vec na evropskom tržištu1 Zasluge za taj proboj pripale su opet Nikoli Karaklajicu, kljucnoj li~nosti u razvoju i medijskom tretmanu beogradskog 80
FATA L N I R I N G I Š P I L
rokenrola šezdesetih, uz napomenu da niko, pa ni on, ne bi bio u stanju ništa da uradi da u osnovi operacije nije stajala Kadova sjajna i jednako dobro realizovana ideja. Mnogo pre nego što ce to postati kurentna roba na svetskom tržištu (grupa Love Sculpture je, recimo, tek 1967. postigla svetski hit sa svojom verzijom klasicne kompozicije "Sabre Dance" Arama Hacaturijana) Zlatni decaci su, posle "Labudovog jezera"
-
koje se pokazalo kao više nego
uspešan potez - obradili još nekoliko tema iz ozbiljne muzike. Karaklajic je te snimke poneo sa sobom na šahovski turnir u Holandiju, gde su se za njih zainteresovali urednici ugledne diskografske kuce "Fontana". EP sa cetiri instrumentaine numere: Labudovo jezero", "Dunavski valovi", "Humoreska" i "Nabuko" ~ojavio se 1965. na etiketi "Fontana", najpre u Engleskoj, a zatim i Holandiji, ali se svetska diskografska karijera grupe tu, nažalost, završila Qugoslovensku verziju EP-ja objavio je zagrebacki Jugoton 1966) . Nikola Karaklajic je uspeo da organizuje i nekoliko nastupa Zlatnih decaka u Engleskoj, što je, silom prilika, ostalo na nivou pozitivnog ekscesa. Zanimljivo je da su Zlatni decaci patentirali još jednu ideju, koja ce u kasnijim godinama biti besomucno najcešce, za razliku od njih, bez mere, ukusa i stila - eksploatisana: obrade tradicionalnih, narodnih motiva. Na gostovanju u Engleskoj 1966. je, navodno, najbolje bila prihvacena upravo njihova verzija narodne pesme "Jovano, Jovanke". (Istini za volju, cesto se pominje da je beogradski sastav Smeli bio prvi koji je pokušao da obradi "južne" folk motive.) U to vreme i Goran Bregovic i Vlatko Stefanovski iR. M. Tocak bili su - kako je to u kasnijoj fazi karijere, formulisao Zoran Mišcevic, da bi obezbedio rimu sa imenom Siluete - "malo dete". "Boraviosam u Engleskojna šahovskomturniru i bio je obicaj da se prekinuta partija nastavljauvece. Ja sam zamoliosudiju da nastavimoujutru, onje pitao zašto,aja samodgovorioda bih želeo da te veceri gledam emisiju "SaturdayNight In and Out of London". Tosu saznalinovinarikojisu pratiliturnir i pošto su smatrali da je vest interesantna, objavili su je. Redakcija emisije je to procitala,javilisu mi se,reklida su pocastvovaništogledamnjihovu emisijui, ako želim, da sledece subote dodem u goste. Naravno, pristao sam - docekali su me izvanredno.Malo smo razgovaralii FATALNI
RINGIŠPIL
81
pitali su me da li smo u JugoslaVijiculi ZaBeatlese,Shadowsei ja sam rekao da jesmo. Pa kako, kaže on, kad ste vi iza gvozdene zavese.Ja sam onda pokušao da mu objasnimda kod nas postoji ne samo interesovanje,nego i scena i on je rekao da bi bila sjajna ideja da sledeci put kad dodem, dovedem neku od naših grupa. Shvatio sam to ozbiljno i stvarno i uradio. Desilo se da je bilo problema sa vizom,pa sam Zlatne decake- jer oni su bili ta grupa - prijaviokaomlade šahiste.Tadse išlovozom,Beograd-Ostende, pa Ostende-Doveri na granici su se malo cudili šta ce mladim šahistima toliki instrumenti, ali smo objasnilida oni to onako, u slbbodnovreme, vole da sviraju."(Nikola Karaklajic) Zlatni decaci bili su i ostali sinonim visoko ispoliranog, stilski savršeno doteranog benda, koji se manje bavio "ljutim rokenrolom", a više harmonijama, baziranim jednako na instrumentalnoj kompetentnost i, kao i na bogatom, besprekomom vokalu pevaca Bobe Stefanovica. Upravo Stefanovicev odlazak 1967 - odlucio je da se posveti zabavnoj muzici, gde je takode izgradio uspešnu karijeru - predstavljao je prvi korak ka raspadu još jedne od autenticnih beogradskih legendi šezdesetih. Godinu dana pre njega grupu je napustio basista Brajevic, koji danas živi u Americi, ocigledno ne zaboravljajuci dane provedene u beogradskim klubovima: pre dve godine u sopstvenom izdanju objavio je CD sa snimcima Zlatnih decaka (njihov diskografski opus, ukljucujuci i "evropski" EP,ne prelazi cetiri ploce). To je kolekcionarski raritet posebne vrednosti i, sticajem okolnosti, za sada najtrajniji dokument o postojanju grupe koja je pre više od trideset godina, u vreme prve mladosti rokenrola, pokazala da se Beograd ni po cemu ne bi morao razlikovati od sveta. Nažalost, ovde se, u vezi sa takvim stvarima, nikada nisu pitali zlatni, pa tako ni Zlatni, decaci. Uz Zlatne decake - od kojih su se stilski prilicno razlikovale - vodecu pozicijti u sofisticiranom odeljku zauzimale su Elipse, ciji definitivni uspon pocinje krajem 1963, prelaskom klavijaturiste Zorana Simjanovica iz prve postave Silueta. U tom trenutku, Elipse su bile klasicni gitarski kvintet s pevacem. Dolaskom Simjanovica i bubnjara Vladimira Furduja zvuk je bitno obogacen, a situacija je znacajna iz još jednog razloga:tada je formirana jedna od najvažnijih domacih ritam sekcija, cije ce se delovanje protegnuti i kroz sledecu deceniju. Basista Bojan Hreljac i bubnjar Vladimir Furduj posle 82
F ATA L N I R I N G I Š P I L
Elipsa predstavljace nekima
dragoceno,
temelj zvuka Komi grupe, sastava koji je - po po nekima
katastrofalno
-
preusmerio
tokove
domaceg rokenrola. Bez obzira koliko hipoteticko, ozbiljno je pitanje da li bi, da Elipse nisu izborile pravo na istraživanje i kretanje u korak s vremenom, Komi grupa naišla na tako povoljnu reakciju javnosti. "Ja sam imao cetrnaest godina, bio sam najmladi u grupi. Svirali su se Shadowsi, a ako se pevalo sve se pevalo na engleskom, s tim što smo se mi trudili da skidam o originalne tekstove. Odmah smo poceli da nastupamo. U to vreme je postojao casopis Ritam, koji je imao glasanje za najpopularnije bendove i mi smo ga sacekivali ne samo mi, nego svi - na ulazu u Beograd i otkupljivali što smo više mogli, da bismo glasali za sebe. Stalno smo ucestvovali na nekim priredbama i maltene jednom nedeljno svirali u Domu sindikata, pratili smo razne pevace, nekad i po dva termina dnevno. Vec je postalo ozbiljno, sviralo se po Domovima kulture, a pocele su i prve gitarijade. Tada smo vec odavno sa pravljenih prešli na prave instrumente. Do osamnaeste godine imao sam za sobom hiljade koncerata." (Bojan Hreljac) Bojan Hreljac u pres klipingu i na audio i video trakama ima sve što su ikada uradile Elipse i Komi grupa. U ogromnom albumu sacuvani su isecci iz tadašnje štampe, ali i leci, plakati, ulaznice, primerci ugovora, ili prvi spiskovi pesarna, ispisani još uvek decjim rukopisom. Autenticni rokenrol muzej, koji, nažalost, stoji zatvoren. Bojan misli da to danas nikoga ne bi interesovalo. Srecom, ne mora biti da je Bojan, kao ni bilo ko od nas, uvek u pravu. Zahvaljujuci reputaciji izuzetno kvalitetnih i pouzdanih instrumentalista, Elipse su cesto nastupale kao prateci bend tadašnjih zabavnomuzickih zvezda, a iz istih razloga bili su odabrani da nastupe kao predgrupa na prvim gostovanjima stranih bendova poput Searchersa. Bez obzira na veliko prethodno iskustvo, to je bio ozbiljan izazov. "Ceo dan smo sedeli tamo, pokupili smo sva pojacala koja su bila u Beogradu, redali, sastavljali, uklapali, probali, bukvalno do samog pocetka koncerta. Imali smo neko naše ozvucenje od 120 W, kome smo dodali sve što smo imali, ali je opet bilo slabo za tu ogromnu halu. Ali su nas Searchersi naucili kako se to radi. Njihov roud menadžer je izneo tri Voxa od 30 W i jedan od 60 W Ispred FATALNI
RINGIŠPIL
83
svakogje stavio mikrofon. Oni su se naštimovali u garderobi, izašli su, i tad smo videli šta znaci profesionalizam, mnoštvo koncerata i dobra organizacija.Samo su namestili medusobne odnose i - mislim da tad nije bilo ni monitoring sistema, nego dva zvucnika sa strane, pa šta se cuje - i to je zvucalo besprekorno. Toje bio naš prvi cas iz ozvucavanja: da ne moraš da ubiješ sve hiljadama vati, nego da može da se radi i na drugi nacin, a sve da se cuje dovoljno dobro." (Zoran Simjanovic) Na jednom od duela sa Siluetama u Domu omladine -po sistemu popularne engleske serije Battle of the Bands, mada bez direktnog uticaja - Elipse su izvele jedan od najvrelijih hitova trenutka "Friday on my Mind" australijskog sastava The Easybeats. Desilo se da su The Easybeats iste godine gostovali na Splitskom festivalu - sva poredenja u domacoj štampi, cim~ su i sami ljudi iz medija bili iznenadeni, išla su u korist Elipsa~ "Dobro, dešavalo se i da nas precenjuju. Ali ipak mislim da su Elipse bile najrevolucionarniji bend svog vremena. Prvi smo promenili stil, prešli na ritam i bluz isoul, promenili postavu, uveli duvace i Edija Dekenga... Još jedna stvar, povoljna za nas, ali u stvari ipak smešna, desila se kad smo bili predgrupa Holliesa. Ako pogledate kritike i tekstove iz tog vremena, svi tvrde da smo prošli bolje od njih! Ali ne samo to, nego i da smo zvucali modernije. To je, doduše, donekle bilo i istina, jer svirali smo verziju "Hey Joe" i soul stvari, za razliku od Holliesa koji su bili fenomenaini
-
pevali
su kao andeli - ali su stvarno bili u malo prevazidenom fazonu. Secam se da su oni stajali sa strane i da su nam posle rekli da nisu mogli da veruju kako to dobro zvuci i, posebno, kako izgleda." (Zoran Simjanovic)
Elipse su zaista bile medu prvim bendovima koji su brižljivo vodili racuna o kvalitetu muziciranja, uvežbanosti i ispoliranosti materijala. Oni, u neku ruku, predstavljaju arhetip kasnijih sofisticiranih, artisticki orijentisanih grupa, sklonih složenijim formama, koje su u rokenrolu tražile "nešto više". "Najvecenaše svirke bile su na Tehnološkomfakultetu. Toje tokom dve-trigodinebilonašemesto,kojeje bilouvekpuno. Secam se da sam imao slabu ocenu iz filozofijei da mi je BrankoBaletic, kojije išaosamnom u razred, rekao:"Normalnoda imaškeca,kad imaš dvaput vecu platu od profesora1",štoje bilo istina,jer samja 84
F ATA L N I R I N G I Š P I L
svirajuci na Tehnološkom stvarno zaradivao mnogo više od njega. Toje - mada smo mi sve te pare ulagali u instrumente - bio pocetak nekih ekonomskih anomalija, koje smo bili premladi da prepoznamo." (Zoran Simjanovic) U to vreme si u Beogradu mogao da obideš deset-petnaest me~ta na kojima se sviralo i da svuda bude dobro. Jer sve te grupe bile su, fakticki, prva garnitura. Nikada nisam zaboravio oci tih studenata, koji su dolazili na koncerte. Ponekad uporedujem tu sliku sa onim što vidim danas, kad me je sramota da prodem Knez Mihailovom ulicom." (Bojan Hreljac) Krajem šezdesetih Elipse su važile za bend iz samog vrha ne samo beogradske, nego i jugoslovenske scene. Prva faza njihove karijere obuhvatala je period do 1967. i bila uglavnom u znaku ritma i bluza, na tragu britanskih sastava The Spencer Davis Group, ili The Alan Price Set. Drugu, finainu fazu obeležio je, s jedne strane, dolazak crnog pevaca Edija Dekenga, a sa druge ukljucivanje duvacke sekcije, što u to vreme nije bilo cesta pojava ni na svetskoj sceni, bar kad je rec o belackim postavama. Po odlasku originalnog pevaca Slobodana Skakica, vokale su delili instrumentalisti, posvecujuci posebnu pažnju višeglasnom pevanju. "Maja 66. je bila proslava doceka štafete u Domu omladine i trebalo je mi da sviramo, spremili smo obrade nekih revolucionarnih pesarna. (Hreljac: To se dešavalo tacno par meseci pre nego što ce skinuti Rankovica, a mi smo spremili ni manje ni više nego "Marš na Drinu". Tito je, naravno, bio tu i mi smo krenuli ono "tam-tadadadam-tam-tam..." - kad se pojaviše neke ubice s mitraljezima, niotkuda, tu pored nas i onako sikcu, ispod glasa: "Stani] Stani1". Ništa nam nije bilo jasno, ali smo, za svaki slucaj, ipak prestali.) Onda je Simica rekao da on ne može da svira, jer ima ispite na Arhitekturi. Nama je bilo dosta znacajno da tu nastupimo, on se neckao, pa je pristao, pa je na kraju opet rekao da ne može i tako su se te prve Elipse raspale. Seli smo da razgovaramo šta dalje da se radi, u muzici su se bile donekle promenile stvari, grupe su uvodile duvace, pa smo i mi rešili da uradimo isto. Tosu druge Elipse, sa duvacima i Edijem Dekengom. Grupa Crni panteri u kojoj je on pevao raspala se i on je postao solo pevac. Mi smo ga pozvali i to je znacilo da treba raditi potpuno novi repertoar, više baziran na soulu i ritmu i bluzu." (Zoran Simjanovic) FATALNI
RINGIŠPIL
85
Dolaskom Dekenga - pevaca oslonjenog na soul-šautere poput Otisa Redinga, iliVilsona Piketa - i duvackog trija neminovno je modifikovana i osnovna muzicka orijentacija grupe, krecuci se u pravcu vrlo aktuelnog soula. Sve to bilo je svetlosnim godinama udaljeno od vecine socijalistickih zemalja, sa izuzetkom Madarske, cija je scena u više navrata (Omega, Locomotive GT) potvrdila svetske potencijale. "Mislim da je najveci uspeh jugoslovenskog roka bio u Bugarskoj. Bili smo mi i Mladi levi iz Slovenije, koji su imali slicnu instrumentalnu postavu. Napravili smo zajednicki koncert u parku u Sofiji, sa pet duvaca, dva bubnja i sve ostalo duplo, dva pevaca i to je zvucalo stvarno... strahovito. Ujedno se pretvorilo i u jedan od najstrašnijih mojih doživljajavezanih za koncerte: deset-petnaest hiljada ljudi je tu sedelo, kao na Vudstoku, s tim što su se verovatno osecali kao da su pali s Marsa, jer su doživljavali nešto što stvarno nikad pre nisu doživeli. Sve mirno, bez ijednog incidenta. Odjednom, bez ikakvog razloga, ulazi milicija na konjima, sa psima i bukvalno ubija boga u njima. To je bilo jezivo. Iz cista mira." (Zoran Simjanovic)
Nova postava Elipsa potrajala je do 1968. U vreme kad su grupe poput Blood, Sweat & Tears postigle svetsku popularnost, pomerajuci rokenrol (doduše, više u stranu, nego napred) istim sredstvima koja je koristio jedan od najpopularnijih beogradskih sastava, Elipse više nisu postojale. Srecom, trag koji su za sobom ostavile dovoljno je dubok da uspomenu na njih održi do današnjih dana. "Došlo je do toga da je trebalo da upišemo fakultete i odlucimo cime cemo se baviti u životu. Bojan je prvi povukao potez i rekao da ce on da studira, što je nama dobro došlo da kažemo, e pa onda cemo i mi. Bojan se posle petnaest dana predomislio i sa Batom Kovacem i Furdom napravio Korni grupu, ali mislim da nam je ta promena ipak svima koristila. Ja sam upisao Pravni fakultet i poceo da studiram, mada me je mnogo ljudi ubedivalo da treba da odem na Muzicku akademiju. U vreme Elipsa sam upoznao Zorana Hristica, trebalo je da radimo njegovu muziku za film i pošto on nikad pre nije radio sa rok grupom, ja sam preuzeo taj deo posla. Ocigledno sam to dobro odradio pošto mi je on rekao: "Tebi to dobro ide, zašto ne nastaviš?" Ja sam rekao da nemam kompletnu
86
FATA L N I R I N G I Š P I L
srednju školu - mislio sam stvarno da je to problem - ali mi je on objasnio da to nema nikakve veze i malo je i radio sa mnom." (Zoran Simjanovic) Muzicki život clanova grupe se, bez obzira na raspad i fakultete, nastavljao. Simjanovic se, posle perioda traženja, našao na pravom mestu. Upisao je Muzicku akademiju i postepeno se preorijentisao prema primenjenoj, pre svega filmskoj muzici. "Prva igrana struktura koju sam radio bila je serija "Grlom u jagode". Kad sam upisao Akademiju, odbio sam sve pozive raznih grupa i odlucio da se posvetim iskljucivo studijama, posebno što sam osecao da kasnim, jer sam, sticajem okolnosti, stigao na taj fakultet sa 23 godine. Cilj je bio da završim do 27. i da idem u vojsku, jer sam znao da ako prekinem nikad necu završiti. Posle vojske sam sa Brankom Baleticem poceo da radim za televiziju, kao muzicki saradnik. Niko nije hteo da plati da se pravi originalna muzika, smatralo se da nema potrebe kad vec može da se pusti ploca. Zato sam ja napravio mali kucni studio i u njemu radio muziku, koja je korišcena u nekim naucnim emisijama, što se dopalo ljudima koji su odlucivali. To je bila velika škola, što i danas ne propuštam da pomenem studentima." (Zoran Simjanovic) Hreljac i Furduj nastavili su, prakticno, istom linijom, s tim što su formule progresivnosti i uspeha bile donekle promenjene: ukljucili su se u originalnu postavu Korni grupe, u kojoj ce se naci i Borko Kad, bivši gitarista upravo rasformiranih Zlatnih decaka, još jedne od najvecih beogradskih grupa šezdesetih. "Borko Kad je bio neverovatan tip coveka. On se od samog pocetka ponašao kao zvezda. Nije bio arogantan, bio je divan decko, ali je jednostavno imao to u sebi. Bio je iz bogate kuce, sve nove stvari su mu dolazile bez napora, ali je uz to bio i odlican gitarista, verovatno jedan od najboljih. Zlatni decaci su i kao grupa imali taj oreol zvezda, mada su mnogo manje nastupali nego mi ostali. Borkov otac je bio naftaš u Kuvajtu, on je imao prvi Fender Stratocaster u Beogradu, prvog Voxa, sve je dobijao pre ostalih. Vili je imao prvi Fender Precission bas u gradu. Svi mi ostali smo mnogo više radili, vežbali i znojili se, ali su oni ipak imali izdvojeno mesto i poseban status." (v. J. Džet) Crni biseri - koji su ime uzeli po tada popularnom
domacem
filmu - osnovani su 1963. Originalnu postavu cinili su bubnjar FATALNI
RINGIŠPIL
87
Predrag Jovanovic Krcko, gitarista Goran Vukicevic i braca Božovic (sinovi književnice dr Saše Božovic) - Slavko (saksofon) i Ivan (gitara). Grupa je kompletirana pocetkom sledece godine, dolaskom Vlade Jankovica, koji je na pitanje: "Umeš li ti uopšte da sviraš bas?" dao istorijski odgovor: "Ja? Pa ja sviram kao Džet Haris, covece]" Po basisti Shadowsa, na koga se tom prilikom pozvao, dobio je nadimak, koji je ostao njegov zaštitni znak do današnjih dana. Braca Božovic nisu se dugo zadržala u bendu i vec sredinom šezdesetih na mestu gitariste našao se Zoran Petkovic - koji se nece pojaviti u novoj inkarnaciji, posle vojne pauze, ranih sedamdesetih - a pevac Radan Valcic pristupio je grupi još ranije. Medu prvima Crni biseri su, forsirajuci vokale i pokušavajuci da, u vreme kada je to još uvek smatrano bogohuljenjem, proture vlastiti autorski materijal, poceli da razbijaju famu o instrumentaInoj muzici kao jedinoj koja stvarno vredi. Govorilo se da su "uzeli pevaca da im peva, zato što ne znaju da sviraju", ali istina je bila na drugoj strani: vreme Shadowsa je neumitno prolazilo, otvarajuci prostor za manje ispoliran mersey sound i Beatlese, a zatim za još manje ispolirane Rolling Stonese, Kinkse, The Who i druge, sve do sofisticiranijih varijacija prelomljenih kroz, recimo, Spencer Davis Group, Procol Harum, ili Move. Debi EP (na kome su se, prema tadašnjem obicaju, našle tri obrade, ukljucujuci i "Lepi flamingo" grupe Manfred Mann, ali i, mimo obicaja, Džetova kompozicija "Ne odlazi") objavljen je uoci pobede grupe na Gitarijadi 1967. Posle toga pocele su promene u sastavu. Valcica - koji je izgledom, pevanjem i ponašanjem u potpunosti
personifikovao
arhetip rok zvezde šezdesetih
- naj pre
je zamenio Nenad Dukic (danas filmski kriticar), a zatim Dragan Baletic, koji ce se zadržati do polovine sedamdesetih, kad je u grupu došao Branislav Živancevic Cile. Tokom sedamdesetih Crni biseri su snimili nekoliko hit-singlova, koji i danas - što je lako proverljivo zahvaljujuci kompilaciji iz serije "Legende jugoslovenskog rokenrola", objavljenoj na etiketi PG P RTS 1998. - uglavnom zvuce iznenadujuce sveže i relevantno. Rec je o numerama "Kišna noc" (verovatno najboljoj u citavom opusu benda), "Ona zna", "Džudi Džudi", "Mlinarev sin" (simpaticna parafraza teme "Johnny B. Goode" -Caka Berija), te "Katarina" i "Aspirin", snimljenih u 88
FATA L N I R I N G I Š P I L
završnoj fazi karijere benda, u samo praskozorje
panka. Njihov
jedini album "Motorok" - u grupi je vec neko vreme bio i bivši k1avijaturista Safira Dragan Raicevic - izdat je 1976, ali su singlovi (ukupno sedamnaest) bili i ostali osnovno uporište vrednosti Crnih bisera. Naravno, zajedno sa živim nastupima, ciji su intenzitet i gustina više asocirali na neke zapadne scene nego na jugoslovensku. "Medu mestima gde se sviralo postojala je vrlo precizna hijerarhija. Tacno se znalo gde se može zaraditi samo za pivo, a gde vredi razmišljati i o farmerkama, gitari, ili pojacalu. Glavna mesta bili su fakulteti, Tehnološki, Pravni, pa onda Dom omladine, Gradski podrum (na mestu današnjeg tržnog centra [maga - prim. aut.)... Euridika u Molerovoj 33 je bila beogradski pandan londonskom klubu Marquee, sjajno mesto, kuca sa baštom koja je stvorila Dadov i celu vracarsku školu rokenrola: Crne bisere, Zlatne decake, Dobre drugove, Elipse. Tu smo vežbali, svirali, zaradivali
kasnije su se prikljucile i Siluete
- i vladala je posebna
-
atmosfera.
Bilismo kao pleme, caksmo i nastupe sinhronizovali,da bismo se u praviinim intervalima pojavljivali na istim mestima, da ne dosadimo. Sviralose po tri sata, cetrdeset pet minuta svirke, pa petnaest minuta pauze." (V J. Džet) Kompilacija "Legende jugoslovenskog rokenrola" dovela je do ponovnog okupljanja Crnih bisera u postavi: Goran Vukicevic (gitara ), Vlada Jankovic Džet (bas gitara ), Dragan Raicevic (klavijature), Jovan Ljubisavljevic Kica (bubnjevi) i Dragan Baletic (vokal). Pesma "Nisam više taj" reciklirana je uz pomoc spota, koji je Jovan Ristic davno napravio za potrebe emisije "Koncert za mladi ludi svet", otkrivajuci jedan znacajan paradoks savremene domace rokenrol realnosti: neke od stvari nastalih u ono vreme, kad "niko ništa nije znao" i kad se na rokenrol gledalo kao na eksces i trenutnu modu, koja ce uskoro proci i biti zauvek zaboravljena, neuporedivo su atraktivnije, plemenitije, neposrednije i svežije od vecine onoga što se nudi danas, kad "svi sve znaju" i kad je jasno da je rokenrol tu da bi ostao. "Atmosferakojaje vladalau Beogradustrahovitoje pogodovala razvoju rokenrola. To je druga polovina šezdesetih i pocetak sedamdesetih, kad je sloboda stvaralaštvaimala izuzetno visok stepen tolerancijeu društvenomsmislui kadje nastaobum u svim vrstama umetnosti. Takoda ni pojava roka u Beogradunije bila F ATA L N I R I N G I Š P I L
89
potpuno slucajna. Osecaj slobode u stvaranju, potreba da se slobodno stvara, pa cak i da se inati, bila je izraženija nego ikada. Ipak je to bilo i vreme junskih studentskih previranja u Evropi, koje nije bilo slucajno, nego je bilo priprernano prethodnih godina, izmedu ostalog i kroz rok. Potreba da mladi ljudi budu slobodni u svom stvaralaštvu sigurno da je išla i malo preko granica, ali je i moralo da se ode malo dalje da bi se došlo do necega što je normalno. U to vreme je bio i veliki procvat likovnih umetnosti, potpunog oslobadanja od forme, od figurative - sve to je vec postojalo, ali je tada dobijalo veliki zamah, mnogo ozbiljnije razmere, pa cak i društvena priznanja. Tad je izgraden i Dom omladine u Beogradu, na cijem se ulazu nalazila monumentalna fresko slika Mice Popovica. Cak je i prva TV emisija "Koncert za ludi mladi svet" najvecim delom snimana u dansingu Doma omladine - stvorena je zvanicna institucija, oko koje se ta vrsta muzike koncentrisala." (Jovan Ristic) ,;vlada Džet je bio jedan od prvih pravih rokenrol boema i oko njega i njegove kolekcije ploca se dosta toga vrtelo. To je išlo do ekstrema. Recimo, Vlada Džet napravi pomen Badiju Holiju, jednog prepodneva. Sredio je svoju sobu, što je bila prava senzacija, stvar koja se u njegovom egzistencijalistickom haosu dešavala samo u takvim prilikama. Na posebnom stocicu je stajala slika Badija Holija, sa crnim florom i pored nje gomila njegovih singlova. Vlada je držao uvodnu rec, kratka biografija, znacaj i te stvari. Svi smo bili obuceni maksimalno u skladu sa prilikom. Na kraju se sluša Holijeva muzika, a onda se ide na žito, u poslasticarnicu preko puta Kalenica. To smo radili. Pocetkom šezdesetih pocela je stalna cirkulacija muzike. Ploce su neprestano kružile od jednog do drugog, a singlovi su se presnimavali nenorrnaInom brzinom, da bismo svi došli na red. Ja sam, u želji da podelim te informacije sa drugima - što je nastavak moje fascinacije radiom - iznosio zvucnike na balkon. Svi smo, što je veoma važno, to shvatali izuzetno ozbiljno." (Slobodan Konjovic) U jednom od retkih istinskih kult filmova domace kinematografije Kad budem mrtav i beo Žike Pavlovica, Crni biseri su se pojavili u antologijskoj sceni takmicenja pevaca, u kojoj, izmedu ostalih ucestvuju i Slobodan Konjovic (šezdesetih pevac grupe Studenti, a kasnije muzicki urednik i dugogodišnja siva eminencija Studija B, osnivac eksperimentalnog trija Kozmetika i pravovremeni propagator.svega što vredi usavremenom rokenrolu) i, naravno,
90 F ATA L N I R I N G I Š P I L
Dragan Nikolic, !ada prvi put promovisan kao potencijalna ikona domaceg filma. Cak i u sindikalnoj atmosferi amaterskog takmicenja Crni biseri su ponašanjem, odevanjem i muzikom u potpunosti odgovarali tadašnjim svetskim standardima. Slicna situacija bila je i sa vecinom ostalih beogradskih grupa iz prve postave. "Tajfilm je stvarno bio nekakav "highlight" naše karijere. Tada smo vec imali instrumente i garderobu i sve je delovalo baš onako, opasno. Mi, u stvari, nismo ni bili svesni cime se bavimo dok to nismo videli na filmu. Bilo je još nekih pokušaja da se to što se tada dešavalo snimi i prenese na film. Posebno se secam dokumentarnog filma, koji je radio Orahovac i koji je govorio o narkomaniji u Beogradu. Tu se pojavljujemo mi, Siluete i još neki bendovi: vidimo se iz daljine, kao sa druge strane ulice, jer je poenta bila na publici. Na onima koji tresu glavama, dok mi sviramo i onda im filmska ekipa pride i pita da li koriste droge i slicno. Naravno, film je bio bunkerisan, jer je u lošem svetIu prikazivao socijalisticku omladinu." (v. J. Džet) "Crni biseri su imali tri internacionaIne šanse - Tunis, Malta, Maroko. To su bile vrlo primamljive ponude za sviranje u ozbiljnim lancima hotela, "Sheraton", "Hilton", taj nivo. Sve se dešavalo polovinom sedamdesetih, u vreme kad je pevac bio Dragan Baletic. U to vreme Biseri su bili jedina grupa koja je u Domu omladine sviralaredovne igranke. Takoje jedne veceri 1978. postavljen rekord Doma u poseti, svih vremena: bilo je prodato hiljadu petsto i nešto - ne znam baš tacan broj, ali podatak o toj cifri postoji - ulaznica. Bilo je toliko ljudi da nije moglo da se ude. Pred kraj koncerta pojavio se tadašnji upravnik Doma, koji nam je mahao flašom viskija, mada nam nije odmah bilo jasno zbog cega." (Dragan Raicevic) U filmu Kad budem mrtav i beo primetna je još jedna linija koju ne treba zanemariti - neprestano se razvijajuci, stalno vukuci napred i trudeci se da prati sve ono što se dešavalo na svetskoj sceni, beogradski bendovi u jednom trenutku su se zaista našli rame uz rame sa svetom. Priredba prikazana u filmu po svemu osim po izgledu i ukupnom utisku koji proizvode Crni biseri, Sloba Konjovic, "mladi hipik iz Kruševca" Predrag Jovanovic (još jedan eksponent scene šezdesetih, u postpank periodu koju deceniju kasnije poznatiji kao Peda D'Bon -lici na sindikalne, socijalisticke manifestacije onog (ili, zašto ne, ovog) vremena. FATALNI
RINGIŠPIL
91
"Postojali su bendovi koji su umeli veoma dobro da se postave u odnosu na imidž. Jedan od najuspešnijih primera su bili, recimo, Best Nothing (grupa u kojoj je karijeru poceo Predrag Vraneševic, kasnije sa bratom Mladenom osnivac Laboratorije zvuka i jedan od najvažnijih novosadskih muzicara - prim. aut.), koji su uglavnom bili orijentisani prema bendovima kakvi su bili The Byrds i slicni. Svirka je bila u redu, ali njihov izgled, nastup i stav su bili mnogo važniji. Ili recimo Bitnici, medu kojima je bilo cak školovanih, ozbiljnih muzicara. Sa njima je svirao Boba Orlic i stvarno su dobro izgledali i dobro radili to što rade. S druge strane bilo je bendova koji su odlicno svirali, ali su izgledali kao ucitelji na malom odmoru i oni nikako nisu mogli da produ. Mi smo imali srece što smo bili negde na sredini izmedu te dve stvari: imali smo, cini mi se, dovoljno i jednog i drugog, ali ništa nije suviše upadljivo dominiralo. Zato smo i imali takvu poziciju." (v. J. Džet)
Duo Kosovac: B. M. Cutura i .. Caslav Pješcic Cata (otvara automobil)
I'U:SJlrCAREožmm Rodj. 2~I-1940 Il Jlar1boru 1l11Z1~ka .truka 01ta...
'i"""\I.," .rn.';:"AII'"'''Y3U"A'~' U.'''-'A''' U",., .tI" M"U." .~'-, -",~c".c,~~=--",=="
4J1AHCKA
KAPT A
"poi~~?,~
92
FATALNI
RINGIŠPIL
"Muzicka struka Gitara": Clanska karta Udruženja slobodnih muzicara narodne i zabavne muzika SR Srbije jednog od prvih rokenrol gitarista u Beogradu Božidara Plesnicara Larija
- --
Brankica Sucevic
Ilija -Ika Stanic
Ivanka Pavlovic
Uoci rokenrola: Bata Ilic (prvi sleva), B. M. Cutura (cetvrti zdesna), Duda Ilic (prvi zdesna)
Novak Džepina
,
\
Mladen Kocmut Kec: Prva beogradska rokenrol palica?
Sve je pocelo na ringišpilu: Branislav Marušic
Prelaz ka rokenrolu:Aleksandar Zlatic Zlaja ("Odakle ideš?']
Kad je rokenrol stigao u grad: B. M. Cutura i Mica Kursulic
Bele zvezde: Petar Bjelic (sasvim levo, sa belom Kent gitarom), Petrac, Miroslav Minic Mine (za bubnjevima), Branislav Rakocevic Raka, Vuk Stambolovic, Slobodan Sanicanin
Siluete, 1965.
Bele zvezde
Zoran Mišcevic
Lutalice, 1964: Božidar Plesnicar Lari (levo, s naocarima), Miroslav Minic Mine, Slobodan Mihajlovic, Zoran Mišcevic, Branko Glušcevic
Zoran Mišcevic i B. M. Cutura: Prvi pravi rokenrol pevaci u
Beogradu
Mile Lojpur (foto: Božidar Petrovic)
Nikola Karaklajic sa Zlatnim decacima, 1965. (sasvim levo Borko KacI)
'l:i,
r
r
"'!. Nikola Karaklajic: Engleska nije
odolela
B.M. Cutura i braca Jelic (Dragi, Žika i Rade) ispred Doma omladine, uoci otvaranja
",
"
Jovan Ristic
Koncert za ludi mladi svet, 17.11.1967: Jedno od devet "ubistava" Zorana M išcevica u dekoru kaubojskog grada Siluete u "glam" inkarnaciji: Dejan Dunjic, Ljuba Ðordevic, Miomir Petrovic Kraka, Zoran Mišcevic, Jovan Miševic, Ilija Stan~c
Sve za šou: Zoran Mišcevic
Siluete u "bekstejdžu": Jovan Miševic, Slobodan Todorovic, Dejan Dunjic, Ljuba Ðordevic, Zoran Mišcevic
Siluete i Džentlmeni, uoci gitaristicke rokade: Dragi Jelic (levo, u prugastom sakou) i Slobodan Todorovic (desno, do zida) .uskoro ce promeniti mesta
Zoran Mišcevic
Seka Kojadinovic: Jarko ljubicaste pantalone i jarko narandžasta bluza
Zlatni decaci
"~~'.~ .
"'!:~ "'I~"""'a,
Elipse, druga inkarnacija: Moma Radovanovic, Vladimir Furduj, Bojan Hreljac, Zoran Simjanovic, Sima Vukovic
Tomi Sovilj i njegove Siluete
Crni biseri: Goran Vukicevic, Radan Valcic, Vlada Jankovic Džet, Dragan Jovanovic, Zoran Petkovic
~Jlir#~"=
_.\\
'.-
."",.,'
'
e
=a.II"""
--------
uc::
"" °" °,..""
, ""'
'u,
Sanjalice
., I.'oj """"'""
n'"
,
,.
m.....
21,
' ',...,..,..
_.la....
'{>,'i>\'" «.'~ y"" _p ~"';W
H'';'" ilo'" ou.uu r><:w'r _'rJOle,>UI»V"'. ",,-, odpHi '* v.;oj"" ;u .up ...,.,., ,.u." ",-"",'v.",,,,; ,.,,,.T ~;) _'r NBPTo4Mn<1V"";''ON'r;ju ll'eoe
..................
ko.,. """"'°,
~
Prvi rodendan Džuboksa (scenario, organizacija i realizacija: Borislav Mitrovic i Nikola Neškovic, voditelj Helga Vlahovic
,~~~ Naslovna strana prvog broja Džuboks magazina Elipse (sasvim napred, Bojan Hreljac i Edi Dekeng u akciji)
~ ~6 ; ~I!~:~~~,'M f1JI1!!!
',:...
r-.r ~ ~%"...; :::;;""""00' ON >u...,_v'~-"" "'---'" ,,,,-
",,/tit; DDN'rMDHi,>u~KipHi"",,,,'"
". ...
,
J
.
,,/II
, , ,...,..,.
,--,.,. ,
,
"" 1%4.
..~ ... """""",
0=coop"", lo"." .._ko. . "' ot'M'w t.ll-
N~-"
."'.. un' (P.L.,,,, _ORE_" ("''''')
...r-.-vi,.,;, "-FJteHDS si,t, »N90>J,j na;;...wr ~"'. ~~~,,; -'r "" -'-T iT ",-.~"'U ,""v (_M'''''.'''''_'~'''''\ """'" i»UTu.v (,.. ON"';w., aa;""""", -J ",oi" ""'" -'r HI,"""'" ...,.,-'DN "'."'1»H'r"oHi,,,,"""'..H'_ON l'" .,.r_""'",oF,";"""\-;"";')
U)
lo ~ ' ",. 001400 '..,.",-"""" g.. - u"",''''''''' " lo. '.V. '_olt &N.- loloto_U~ "'''''''', giT~H
:.~:":''::''.:=~:'P~~:'~!:;':-~;::"
~~~
w.-.Te~S'/IOI])e CF~te
VI foei» b I&;.:rr~ 71M IIo.",..'S bt?CS7>'RO"-
,.." ".ard"", -" &N at.bi. " at... "0- "...".. .. '°,... Mor""'"oUh "'vo' ('-) ono! "'''' -.. "_ar. - kin44'r..o." you.. W1'P17" oi.. ..o lot_Uan r.,on."', it m. " ".~ .t ooi"
~J=!)~~"k~:;:~ 'I>"",.u.9't""'I!J.I..,_. "" .; rK..'flu..ve"
:.~;
"".,jHI(i=.s~ HoT..6E>rT ov "",-.)1,..,,,,,,...;, -IH.-~n"".~-
~.::J'.!::"b~f"'DI1'''''''''' iJj s!1w OJI"""'" -
lo"T~~.t.r.-
--'an,
""0
tu lOtUll:r .
P"'''JIoIl'S' ''''
~f ~'''7'''"'''''1
,..
..
PHILIPS Rokeri, pre odlaska u London (braca Beka i Vanca, drugi i treci sleva)
',,~
...
/~~
Faksimil pisma kompanije Philips Nikoli Karaklajicu, povodom objavljivanja singla
Zlatnihdecaka(TheGoldenBoys), na holandskom tržištu
Ile""
,. _I
~d~~:~1-..,N~
..." NoT/9r ir !'i WaN"" t",sri", "nON -..d'14: -- lIVlH""''' 7> KOST eNI>.! "'UM"""'" '""- """ d«W " k>j _ST ...,. w« "" HOUS o!;j So« w, ~1>r' ~"'" e~ '" k'('Ta,$ Cio.o" ""Ti?:iD OV ""IL
Rokenrol pOVuku: Iz koncertnog prirucnika Zorana Mišcevica
4. Istraživanje prostora: Route 66
Beograd iz sredine šezdesetih bio je mnogo slicniji svet skim metropolama nego što je to danas. Nije, doduše, ni tada blistao, okupan neonskim sjajem; farmerke, najion carape i ŽVakejoš uvek su se kupovale u komisionima i kod šverc era i pila se kokta umesto koka-kole. Ali se zato muzika, u cijem je ritmu treperio, zvala rokenro1. To je privilegija o kojoj današnji Beograd može samo da sanja.
Trideset devet godina kasnije: Branko Glušcevic, Ilija Stanic, Dragi Jelic, B. M. Cutura, Velibor Bogdanovic (na manjoj slici: Mama Davidovic, Goran Vukicevic, B. M. Cutura, Lari Plesnicar, Branko Glušcevic)
"Kraj 65. i pocetak 66. je predstavljao prelomni trenutak: vec su tu neke druge stvari, ulazi se u novu fazu, javljaju se gomile novih grupa, organizuju se gitarijade. Do 65. se, da tako kažem, kuvalo, i sve se dešavalo iskljucivo na bazi emocija, uz neprestano traženje šta bi ta muzika uopšte mogla da bude. Posle je vec pocelo da se pretvara u posao i taj prvobitni, bezazleni zanos je polako bledeo. Više nije bila važna samo tvoja licna privrženost toj muzici, nego se umešala i borba za popularnost, i mediji, i novac i još mnogo toga. Možda to danas zvuci pateticno, ali na samom pocetku je stvarno postojala samo ljubav prema toj muzici koju smo osecali kao svoju, stvarna naklonjenost koja nema veze ni sa politikom, ni sa uspehorn u društvu, ni sa slavom, niti novcem, ili bilo cim slicnim. Samo nešto iznutra što te tera da to radiš, da sviraš i da uživaš u cinu sviranja i traženju suštine necega što ti je životno važno. Možda smo se mi u ono vreme iz svega izvukli i ostali zdrave, ciste pameti baš zato što nam je pomogla ta muzika, odnosno nacin na koji smo FATALNI
RINGIŠPIL
93
je doživljavali i materijalizovali i sprovodili. Jer mi jesmo ostali zdrave pameti. Ostali smo svoji, nismo izgubili identitet. Svakome je bila pružena ta mogucnost, ali neki su otišli... ovamo, a neki onamo." (Lari Plesnicar) Svaki decak sa trunkom svesti, u svakoj beogradskoj gimnaziji, maštao je o tome da bude u grupi. Ako ga i nije zanimala muzika, devojke sigurno jesu. A "momci iz VIS-ova" (skracenica od tipicno socijalistickog termina "vokalno-instrumentalni sastav") bili su vece zvezde nego što ce to ikada kasnije biti. Imali su popularnost, respekt i oreoi, koji uvek blista iznad glava onih koji donose nešto novo, važno i dragoceno. "U periodu 66-67. rokenrol se burno razvijaona ovom podrucju i, što je najvažnije, veoma veliki broj mladih ljudi je poceo da svira. Ono što sigurno znam je da mi u to vreme tu muziku nismo zvali rok, taj termin se pojavio kasnije. Nazivali smo je bit muzika, a orkestri i grupe su se zvali VIS, nije bila formirana terminologija rokenrola kakva postoji danas. Mladi ljudi su u toj muzici osetili novu, važnu izražajnu mogucnost. Ona nije ušla ni u Jugoslaviju ni u Beograd kao teorija, nego je ušla na najprakticniji nacin - prvo su se pojavili ljudi koji su je svirali, zatim publika, pa tek na kraju teoreticari i ljudi koji su se pratili. Ona nije imala ni muzickih, ni ideoloških teoretskih postavki, jednostavno je izrasla iz obostrane simpatije, koja se pretvorila u ljubav." (Jovan Ristic) Jugoslavija je, u odnosu na druge istocnoevropske zemlje imala donekle drugaciju poziciju: bilo joj je oduzeto dragoceno pravo na tradiciju, a kolektivna sve st bila je neprestano ispirana prljavom vodom komunisticke ideologije, ali joj je, eksperimenta radi, bilo ostavljeno pravo na elasticniju komunikaciju sa svetom. "To je zapravo bilo prvo globalno otvaranje prema svetu. Mi smo - pored sportista, što se podrazumevalo - bili ventil. Rokenrol je jednostavno bio pušten. Elipse su bile u Bugarskoj 1966. i tamo smo upoznali neke njihove jadne rokere. Toje bilo strašno. Oni su nam ispricali kako su vežbali u nekom podrumu i došla je policija, prebila ih i odnela im sve instrumente1 Normalna stvar. Vreme je, što se nas tice, bilo pogodno i zbog toga što je Zapad na neki nacin pucao na Istok kroz kulturu, rokenrol, film i slicne stvari. Vecina toga bila je, sa obe strane, uslovljena politickim okolnostima, ili pod direktnim politickim uticajem." (Zoran Simjanovic) 94
F ATA L N I R I N G I Š P I L
Ta situacija bila je, ipak, nezvanicna i nicim posebno ohrabrivana, ali i samo je uciniti mogucom bilo je više nego što je ostavljeno vecini drugih nesrecnih istocnoevropskih naroda. Jedan od najupecatljivijih dokaza tome u prilog bio je, u odnosu na druge, skoro nesmetan razvoj rokenrola. U tom razvoju, neumitno je dolazilo vreme ozbiljnosti i definitivnog profesionalizma, tokom šezdesetih najavljeno grupama kao što su Zlatni decaci i Elipse. Opšte je mišljenje da su cuvene Gitarijade na Sajmištu predstavljale vrhunske inicijacijske syecanosti nove muzike i novog, drugacijeg odnosa prema životu. Cist, koliko je god objektivno bilo moguce, od politickih i medijskih zloupotreba, rokenrol je tada bio upravo ono što njegova suština nalaže: pobuna protiv društvenih autoriteta, ciji identitet i smisao uopšte nisu bili važni, instinktivni otpor bez preciznog cilja i borba za licnu slobodu, koja je sebi mogla dozvoliti privilegiju da ne bude definisana. Sve to zajedno ipak nije moglo biti rokenrol ako nije bilo uzbudljivo, energicno i zabavno. Muzika koja je pretendovala na taj naziv je smela mnogo šta, ali jedino što nikako nije mogla sebi da dozvoli bilo je da bude - dosadna. Gitarijade su okupljale sve što je u Beogradu vredelo, a broj posetilaca se meri o desetinama hiljada. Bez ikakve posebne propagande, bez posebnih medijskih instrukcija i ideoloških usmeravanja, iskljucivo po liniji spontanog hvatanja ritma kojim je pulsirao moderni, urbani svet, desetine hiljada mladica i devojaka tacno su znale šta treba da rade. "U vreme f1auer-pauer pokreta u svetu - za koji se uzima da pocinje pesmom "San Francisco" Skota Mekenzija - organizovana je prva Gitarijada. Ona je održana sasvim u duhu Cajanki, pocetak je bio u nedelju u podne i nije bilo teoretske šanse da se bilo šta otme kontroli, posebno što je izmedu publike i bine bio razmak najmanje dvadeset metara, a u prednjem delu su bile stolice. U to vreme Zagreb je preuzeo primat, najviše zahvaljujuci pojavi i proboju Grupe 220, koja je bila podržana u tome što je gurala Svojestvari. Oni na koncertima nisu svirali samo svoje pesme, ali su im davali ravnopravan tretman. Beograd je tada još uvek radio prepeve i nije imao spreman odgovor na Grupu 220, a potpuno ga je oborilo kad je Grupa 220 1968. izdala LP plocu. To je za naše pojmove bila potpuno nezamisliva stvar. Najgore je što je trebalo da produ cetiri godine dok Komi grupa u Beogradu nije izdala album. Jugoton je mnogo elasticnije razmišljao, imali su mlade F ATA L N I R I N G I Š P I L
95
ljude koji su imali kontakt sa svetom i mogli su da dobiju informaciju šta treba da se radi i kako se posao razvija. Dok se recimo u PGP-u, gde su bili apsolutni metuzalemi, o tome uopšte nije razmišljalo. Do te mere da je i Komi grupa, koja je na neki nacin bila grupa establišmenta, morala da snima singlove, što ne znaci da nisu imali materijal za album. Jednostavno im niko nije dao priliku za tako nešto. Za to vreme u Zagrebu se razvijala produkcija, Roboti su otišli u Italiju kao The Five Up, isto kao i koparski Kameleoni. Mi smo bili suoceni sa tragicnom situacijom da kad konacno prodreš u studio Radio Beograda, oni ti kažu da to ne može tako. Snimatelji, koji su dotle radili narodnjake, zabavnu, ili ozbiljnu muziku jednostavno nisu dozvoljavalida se moderan zvuk zabeleži na traku, posebno kad se pojavio tvrdi zvuk, poput Hendriksa, ili Creama." (Robert Nemecek) "U vreme kad smo mi pocinjali, postojala je jedna beogradska scena na kojoj je bilo potpuno razlicitih orkestara, od Elipsai Zlatnih decaka do Silueta, Samoniklih, Smelih, ili grupe Best Nothing... Mislim da je ta scena imala boju, da se razlikovala od scena svih drugih gradova, od Indeksa, Mladih leva, Robota, Grupe 220. Kako se desilo da niko iz Beograda ne ulaže u nas koji smo bili iz Beograda, to nikada nisam uspela da shvatim. Nisam videla ništa loše u tome što smo preuzimali muzicke obrasce iz sveta. Dolaskom Komelija Kovaca mnogo toga se izmenilo i ja se ne secam da je još neka beogradska grupa dobila šansu za vreme Komi grupe. Neka se ne ljuti ni Vojkan Borisavljevic, ali moja saradnja sa njim je trajala verovatno onoliko koliko sam mu trebala. Prvu njegovu protestnu pesmu "Poslednji dan", posle cega se ozbiljnije culo za njega, na televiziji smo pevali moj brat i ja, u "Ludom mladom svetu". Ta emisija je posle dobila nagradu na Venecijanskom festivalu. Odjednom su, posle toga, njegove pesme poceli da pevaju Dalibor Brun, Radojka Šverko, Dragan Mijalkovski - svi osim mene. Ne kažem da sam mnogo izgubila time, ali to je vrsta profesionalizma koja me nikada nije zanimala. Slicno kao kod Komi grupe i "Cigu ligu". U svakom slucaju, iduci tom linijom, došli smo do toga da se kod nas ništa ne dogada. Vec dugo ne pratim scenu, ali je cinjenica da se u svetu neprestano nešto dešava i menja, a kod nas nikako da se pomeri s mrtve tacke. Svaka generacija pocinje od nule, kao da nema na cemu da gradi." (Seka Kojadinovic) Svaka od cetrdesetak
grupa, koliko ih se na gitarijadama
pojavljival<:, morala je da nosi svoju binsku opremu, 96
FATALNI
RINGIŠPIL
pa cak i
ozvucenje. Takva situacija nije bila rezultat surovog profesionalizma, ili nekolegijalnosti, vec neceg mnogo prakticnijeg: niko nije smeo da pozajmi opremu drugome, iz straha da ce se dogoditi nešto nepredvideno. Svojih neverovatnih 200 W Crni biseri su, recimo, morali da cuvaju kao oci u glavi, jer ako bi se bilo šta pokvarilo, taj nepredvideni izdatak mogao je dovesti grupu u vrlo nezgodan položaj: nije se moglo svirati, dok se oprema ne popravi, a novac za popravku mogao se zaraditi jedino na svirkama. Ništa nije padalo s neba. Ako bi, recimo, pukla žica, a u jedinoj radnji u Balkanskoj ulici ih trenutno nije bilo, bend je morao da pauzira sa nastupima. "Takvo je vreme bilo. Užasno vreme. Pricaju da je onda bilo bolje, ali lažu. Bilo je grozno. Medutim, postojalo je nešto što nece postojati kasnije, a ne postoji ni danas: imali smo poštovanje i znacilo je nešto svirati u bendu. Niko od nas, koji smo ostali u ovom poslu, nikada nije bio veca zvezda, ili zvezda u boljem smislu reci, nego tokom šezdesetih. Sada više nema takvih zvezda. S druge strane, svi su svirali najviše da bi mogli da kupe nove i bolje instrumente. Posebno kad smo videli da je to za bendove iz Hrvatske, ili Slovenije normalna stvar." (V J. Džet) "Kad su koparski Kameleoni nastupili u Beogradu, mi smo prvi put videli da neko ima na bini Yox ACI00", pojacalo od sto vati. U Beogradu su tada još uvek bile "Hoefner", "Framus" i "Eko" gitare. Borko Kad iz Zlatnih decaka je dobio prvi "Stratocaster", a Vili, njihov basista, "Presicission" bas - to su bile prve "Fender" gitare u Beogradu. Onda su Elipse nabavile "Fendere" i Yox" pojacala. Ostali su se uglavnom krpili, sa nekim "Geloso", ili "Davoli" pojacalima. Recimo, Plamenih pet su bili poznati po tome što su iznajmljivalipojacala. Imali su "Davoli" pojacala koja su mogla da se iznajmljuju i onda se ode kod Plamenih pet u Lole Ribara i cika Ljuba, otac Laze organiste ti da pojacalo, ili dva pojacala, koliko kome treba. Ako hoceš da se ceo bend ukljuci u jedno pojacalo on ti da i razvodnik i nema problema." (Robert Nemecek) "Jedan od prelomnih momenata bilo je i gostovanje zagrebackog benda The Mladi's. Došli su, mislim 1964. i nastupili u Yuku Karadžicu". To je bio haos~ Sala je bila demolirana, a svirali su skoro isti repertoar kao mi, Cmi biseri, mada, moram priznati, nešto bolje. Imali su neuporedivo bolje instrumente i veliko iskustvo po nemackim klubovima. Doneli su Voxove, Gibsone, pravu opremu, u vreme kad smo mi svirali na Hoehnerima, Framusima i FATALNI
RINGIŠPIL
97
Dynacord, ili pravljenim pojacalima, šta je ko imao. Posle njihovog koncerta odjednom je poraslo interesovanje za Crne bisere, jer se pokazalo da smo imali vrlo slican repertoar. Svi su zaboravili Shadowse, što takode nije bilo u redu, ali nama je odgovaralo. Svake nedelje sviralibismo po pet-šest novih stvari, jer smo smatrali da treba da iskoristimo situaciju. Tako da su na kraju neki drugi bendovi skidali stvari od nas, pošto sam ja i tada medu prvima nabavljao ploce. Mi bismo skinuli novu stvar, a drugi su to gledali na igrankama i skidali od nas, praveci svoje verzije. Posle se dešavalo da se ljudi cude kako se to u Beogradu svira "YouReally Got Me" (veliki hit grupe The Kinks - prim. aut.) u kontraritmu?~ Zato što smo mi tako skinuli, a drugi culi od nas." rv. J. Džet) Dobar deo javnosti bio je, logicno, zgrožen onim što se moglo videti i cuti na igrankama, koncertima i, posebno, gitarijadama. "Kad smo se pojavili, bili smo "retke zverke". Zvali su nas padavicari, elektricari, cupavci, prangijaši i tako dalje." rv. J. Džet) Zanimljivo je da vecina onih koji su rokenrol proglašavali "zapadnim zlom" nije znala da su mu iste etikete prišivane i na samom Zapadu, gde je nivo animoziteta u pocetku bio još mnogo viši nego kod nas. Amerika je, pri tom, imala svoje razloge, a Engleska, kao i obicno, svoje. Sve je, naravno, pocelo znatno ranije nego u Beogradu. U Americi je sve, kao i obicno, bilo baziran o na kombinaciji "rasnih predrasuda i seksualne ljubomore". Sekretar Veca belih gradana Severne Alabarne 1956. je javno osudio rokenrol kao "nameru da se beli covek svede na nivo crnaca". Ugledni magazin Variety iste godine je objavio clanak pod naslovom "Upozorenje muzickom biznisu" - može se pretpostaviti (kad se ne bi znalo) na šta se upozorenje odnosilo. Britanija je, o cemu smo vec govorili, bila užasnuta euforijom koju je 1957. izazvala turneja Bila Hejlija i njegove grupe The Comets, kad su hiljade razdraganih tinejdžera uništile vecinu bioskopskih i koncertnih sala u kojima su nastupi održavani. Tome su dodavane informacije o bizarnim sudbinama zaslužnih preteca nove muzike (i nacina razmišljanja), poput Henka Vilijemsa, Džonija Ejsa, ili Džonija Reja. Njihovi životi i, možda još više, njihove smrti (Vilijams je umro na zadnjem sedištu taksija, 1. januara 1953, od infarkta izazvanog ekstremno neurednim životom,
98
F ATA L N I R I N G I Š P I L
Ejs je poginuo na Badnje vece 1954, igrajuci ruski rulet u pauzi koncerta u Hjustonu...), u kojima su se, kako nadahnuto navodi publicista Geri Herman, preplitali "slast i gorcina, tama i svetlost, belo i crno, bes i radost, uspeh i propast i, iznad svegatoga, tragedije i zadovoljstva mladosti". Nije postojao komentator javnih zbivanja koji u pocetku nije sa gadenjem govorio o Elvisu i njegovim "vulgarnim pokretima" (najcešce se radilo o kukovima, ali nije pošteden ni jezik, cije je korišcenje za vreme TV šou-programa Eda Salivena septembra 1956, novinar New York Timesa nazvao "neukusnim preko svake mere"). Ipak, niko nije uspešnije inspirisao štampu i druge medije od Rolling Stone sa, ciji su neukrotivi duh na beogradsku i jugoslovensku scenu najbolje (ako ne i jedino) prenosili Zoran Mišcevic i Siluete. Izdvojicemo samo dva primera, objavljena u najuglednijim britanskim muzickim novinama New Musical Express i Melody Maker: leta 1963. novinar prvog lista uporedio je grupu sa "dugokosim dervišima" , dok je MM marta 1964. objavio tekst pod cuvenim naslovom "Da li biste dopustili svojoj kceri da izade sa clanom Rolling Stonesa?" . Dva polufinala Gitarijade 1966, održana 9. i 16. januara, izazvalasu neocekivano žestoke reakcije medija. Neke su bile do te mere negativne da se u Politici od 18. 1. iste godine pojavio clanaku kome su upotrebljeni izrazi "cirkusijada, bezumno urlanje, prodorno rzanje konja, kolektivno histerisanje, revija majmunijade, rika, piska, cika, kavez, zoološki vrt, džungla koja se probudila, lajanje,groktanje", aponašanje ucesnika u dogadaju opisano recima "besomucno kao da igraju oko kazana u kome kuvaju coveka", ili "jedu živo meso", pri cemu im je nedostajalo "snage, koja je ljudsku vrstu iz životinjskog sveta uzdigla na dve noge". Zbog toga su Vecernjenovosti u broju od 24. 1. odlucile da otvore vrata polemici, objavljujuci tri teksta u kojima se na isti dogadaj (i novu muziku) gleda iz drugacijeg ugla. Rec je o, nažalost nepotpisanim, clancima iz Ekonomske politike, Borbe i Ilustrovane politike. Borba i Ilustrovana politika pokazale su iznenadujuci nivo vrlo dobro argumentovane blagonaklonosti, ali je Ekonomska politika - list koji, po svojoj prirodi, nije imao nikakvu obavezu da se osvrne na ~okenrol - otišla najdalje. U tekstu naslovljenom "Rec i misao" Izneseni su razboriti stavovi bez sumnje izuzetno kompetentnog F ATA
L N I RI N G I ŠP I L
99
autara, cija vizija vremenam aktuelnasti:
nimala nije izgubila na ubedljivasti i
"U hali sajmišta je svakako bilo istupa i postupaka koji mogu da projektuju crnu sliku mladih. Ali se problem ne sastoji toliko u tome što je takvih postupaka bilo, vec što je naša javna rec o mladima veoma sklona da vidi samo te postupke i te pojedince i da na osnovu njih u javnosti stvara sliku omladine. Tzv. gitarijada je eklatantan primer takvog pristupa mladima i zbivanjima medu mladima. Istovremeno, još nijednom gotovo nije bilo reci šta u stvari znaci to kada se "Kod tri šešira", ili kod "Skadarlije" grizu caše, .,cice" lusteri i prozori pod f1ašama i cokanjima, kad se gologruda pevacica "trese" u ritmu našeg narodnog melosa, ništa mirnijeg od ritma "elektricara", kada se "ozbiljni" ljudi tuku na stadionima i prireduju fudbalske manifestacije beogradskim ulicama, ništa tiše od omladinske "vriske" u sajamskoj hali, kada se seljacki svadbari posle kazana rakijštine tešu sekirama... Mnogi za sve to imaju samo slavopojnih i setnih reci. Valjda zato što ne dolazi iz Velikog Sveta, vec iz Velikog Osmanlijskog Sveta. Ili možda zato što misle da je taj duboki osmanlijsko-seljacki primitivizam manja prepreka buducnosti ove nacije od, po svojoj suštini i trajnosti, mnogo naivnijeg i mnogo površnijeg "šizenja" stotinak mladih ljudi."
"Slabadanka Mišcevic ima prava da svira" glasia je naslav teksta abjavljenag u listu Mladost u ka me se, pasle jedne ad Gitarijada u Hali Tri Beagradskag sajma, analizira nekalika najvažnijih statistickih kategarija vezanih za dvadeset devet rakenral bendava, kalika ih je tada ucestvavala. Ritam gitaristkinja ženske grupe Sanjalice daspela je u naslav zata šta je, ad svih pedeset dvaje clanava deset pasebna izavajenih grupa ("ad kajih su dvadeset sedam ucenici, cija se srednja acena krece izmedu 3,5 i 4, a sama dvaje je slabih") bila - najbalji dak. Kaa dakaz, prilažen je faksimil Slabadankine dacke knjižice iz Sedme beagradske gimnazije, u kajaj nije bila nijedne cetvarke. Time je njeno delavanje u .okvirurakenral grupe dabila svaje puna društvena .opravdanje i jaš jedan argument za adbranu prava na sapstveni živat. Devajke su i inace u beagradskam rakenralu ad samag pacetka .odbijale da sama pasmatraju stvari iz publike i zadrže se na ulazi "šizika", kaje - kaa šta je pisala u jednam clanku iz anag vremena - na prve zvuke muzike pacinju "da se ljuljaju, grizu maramice, .grce se i zvižde". U ta vreme ženski bendavi nisu bili 100
F ATA L N I R I N G I Š P I L
uabicajena stvar ni na svetskaj sceni, ne racunajuci vakalne grupe pasebna ane iza k<2jih su stajali macni praducenti paput Fila
-
Spektara i Džardža "Sedau" Martana - kaje su .ostavileznacajnag traga u muzici šezdesetih. Tek gadinama kasnije pajavice se u Americi prva prava ženska rakenral grupa (uz paminjanje zaslužnih prethadnica paput sastava Fanny,ili Birtha), kaju je akupia muzicar Kim Fauli: The Runaways. Agresivni imidž "tinejdž-ulicarki" sa kajima nema šale izazivaa je najrazlicitije, mada najcešce padsmešljive reakcije, ali je cinjenica da se njihav daprinas rakenralu nikaka ne maže nazvati zanemarljivim. Bar tri karijere nastavljene su pasle raspada benda: pevacice Šeri Kjuri i gitaristkinja Lite Fard i Džaan Džet, jednag ad najvažnijih ženskih izvadaca u raku uapšte. Pasle nekalika gadina mucnag dakazivanja jednastavne cinjenice da ima sve uslave da bude shvacena .ozbiljna, Džaan je iznenadila svet trijumfainim uskrsnucem uz pamac megahita "I Lave Rack'n'Rall", .ostajuci - uz pamac praducenta Kenija Lagune i grupe The Blackhearts - da danas na prvaj liniji anaga šta bi istinski rakenral trebala da predstavlja. U rana daba rakenrala, žene nisu pastajale taka velike zvezde kaa muškarci i slava kaju su dastigle Vanda Džeksan, Brenda Li, ili Helen Šapiro (cija su imena kasnije neaprastivo cesta "ispuštana" u raznim rak enciklapedijama) nikada nije magla da se meri sa histerijam kaju je izazivala pajava Badija Halija, Džerija Li Luisa, ili Elvisa Preslija. Tek ce Dženis Džaplin, sredinam šezdesetih, svajim "ful tilt bugijem" uspeti da u svakam pagledu stane rame uz rame sa muškim kalegama i pakaže da u rakenralu, pared grupi-devajaka, magu pastajati i grupi-mamci. Definitivna ekspanzija ženskih autara i izvadaca marace - ne racunajuci izuzetke kaji se padrazumevaju - da saceka neke paznije decenije avag veka. Sanjalice su, navadna, bile asnavane kaa reakcija na zagrebacki ženski sastav Lutke, medutim bliže je istini da su ih na takav patez padstakla kretanja u svetskam rakenralu, kaja su jasna pakazivala da - iaka iza njih najcešce staje muškarci - medu rak zvezdama svakaka ima mesta za žene. Delavale su u sastavu Slabadanka Mišcevic (ritam git ara i glas), Ljiljana Mandic (sala gitara, glas) u cijem stanu su .održavane prabe benda, Ljiljana Jeftic (bas) - najmladi (15 gadina) ucesnik pamenute Gitarijade u Hali III i Snežana Veselinavic (bubnjevi). Sudeci pa snimku "Mi
-
FATALNI
RINGIŠPIL
101
mladi" (1967) sa jednog od kompakt-diskova iz serije "YU Retrockspektiva" (Komuna, 1994), Sanjalice su posedovale vrlo solidnu izvodacku kompetenciju i bile potpuno spremne da se uhvate u koštac sa kompleksnijim aranžmanskim rešenjima. Što se ostalih ženskih bendova tice, na spisku od 80 aktivnih beogradskih grupa, napravljenom 1966, nalaze se još i Zooxantele, ciji je clan bila Slavenka Horvatic, kasnije supruga Vlade Džeta iz Crnih bisera i cenjeni primenjeni umetnik na polju keramike. Najznacajniji ženski rokemol izvodac šezdesetih - i jedan od najznacajnijih uopšte, mada nije ostavila relevantan diskografski trag - bez sumnje je bila Seka Kojadinovic, koja je svojim eksplozivnim nastupima privukla pažnju Kornelija Kovaca i tako, septembra 1968. postala prvi vokalni solista Komi grupe. Prethodne tri godine nastupala je na vecini znacajnijih mesta u Beogradu, posebno se afirmišuci preko "Gong" kluba u Domu omladine, oko koga je bila okupljena ekipa mladih pevaca. Nastupala je sa raznim bendovima, od Dobrih drugova do Elipsa, sa kojima je gostovala na festivalu u Bugarskoj, da bi nešto kasnije, tokom dela karijere bližeg zabavnoj muzici, imala tri turneje po tadašnjem Sovjetskom Savezu. Svuda je izazivalapažnju: njen nacin pevanja, izbor materijala i kompletan nastup nisu nikoga ostavljali ravnodušnim. "Sredinomšezdesetih,bila sam prvi, ili drugirazred gimnazije, slucajnome je cuo MileJoksa, kojije mogbrata ucio da svirabas. To mu se jako dopalo i prijavilisu me, a da ja uopšte nisamznala, na takmicenje"Majskisusret mladih".Totakmicenjeje, sistemom eliminacije,trajalonekolikomesecii u finalusmo se našliBrankica Sucevic,ZoranRamboseki ja. Pevalasamnekihit ÐiljoleCinkveti, prvi put sam stala na štikle, a mislim da je bilo i nešto od Klifa Ricarda- "TheYoungOnes", yerovatno."(Seka Kojadinovic) Zanimljivo je da je, osim atraktivne interpretacije pokazala i zavidan nivo individualnosti kad je na koncertu radio emisije "Studio VI vam pruža šansu" odbila da peva predvidene kompozicije, jer se nije slagala sa njihovim izborom. Time je oznacen kraj njenog delovanja u okviru prve jugoslovenske supergrupe (mada su istu titulu slobodno mogli da ponesu i Džentlmeni, sa kojima je Kovac, uostalom, u jednom trenutku tokom faze priprema za Komi grupu, pregovarao. o eventualnoj saradnji). Ubrzo posle toga, Seka 102 FATA L N I R I N G I Š P I L
Kojadinovic je odlucila da završi fakultet i oslobodi se mucnog tereta probijanja plemenitih stvari na sceni koja ih sve manje zaslužuje. Poslednjih petnaest godina je cenjeni dorcolski advokat. "Posle Komi grupe (izmedu 1968. i 1972. - prim. aut.) snimljene su sve tri moje ploce (na prvoj se, medu cetiri numere našao i prepev "Somebody ToLove" perjanice americke posihodelije šezdesetih Jefferson Airplane! - prim. aut.). Nastupala sam na festivalima, na televiziji, ali sam završavala pravni fakultet i vec razmišljala o tome da želim da nastavim karijeru u sudu. Medutim, tri puta su me odbijali, u tri suda, iako sam ostavila veoma dobar utisak. Nisu, naravno, odmah znali da sam ja Seka Kojadinovic na konkursima sam se pojavljivala pod svojim pravim imenom Miroslava - ali cim bi saznali, što se pre ili kasnije dogadalo, bili su užasnuti i nisu me primali. Meni je to bilo strašno, jer je moja orijentacija bila sud, ali oni su pravili šalu s tim - kao, šta ce nama jedna pevacica, pevaljka, kako vec sve nisu govorili, jedna mlada, jedna zgodna i tako dalje. Primitivno, ali, kako se obicno kaže, to smo mi. Ni kasnije mi nije bilo lako i morala sam, cak i kao advokat Miroslava Mandžuka, da krijem da sam nekad bila Seka Kojadinovic." (Seka Kojadinovic) lako se prilicno rano povukla, do danas nije zaboravljena. Njena pojava na koncertu posvecenom karijeri Dušana Prelevica (pevala je "Shame, Shame, Shame") izazvala je 1992. sasvim zaslužene, freneticne reakcije publike. Posle toga bila je prinudena da prizna da je ponekad ipak dobro "razbiti tišinu". "Trudila sam se da, od trenutka kad sam prestala da se bavim muzikom, nigde ne Y{astupam,da nigde ne pevam, apsolutno nigde. Sve do tog šou-programa Dušana Prelevica, gde sam nastupila najvišezahvaljujuci upomosti Bojana Hreljca i uveravanju porodice da treba to da uradim. Moja kcerka Lidija je prvi put cula moj glas u studiju i nikad necu zaboraviti njen pogled - to je bila definitivna potvrda da nisam pogrešila što sam odlucila da razbijem tišinu. Medutim, ja sam s tim završila pre mnogo godina i prosto ne mogu sebe više ni da zamislim u toj ulozi. Bez obzira na sve, nikada nisam. osetila toliku srecu, nikada - cak ni prilikom završne reci. u advokaturi, za koju se zaista ozbiljno priprernam - nisam bila tako potpuno zadovoljna kao u trenutku kad sam bila na sceni i pevala muziku koju volim i osecam kao svoju, okružena ljudima koji su mi bliski, u najplemenitijem smislu. Možda grešim, ali nemam FATALNI
RINGIŠPIL
103
utisak da se ljudi na sceni danas vole na isti nacin." (Seka Kojadinovic) Prizvuk poslednjih recenica ove izjave prilicno dobro odražava atmosferu dela ove price koji govori o nestanku jedne važne epohe i dolasku druge, komplikovanije i profitabilnije, ali lišene mnogih stvari kadrih da rokenrol pretvore u ultimativni identifikacioni materijal citave generacije. Nikada više - osim u jednom, kvalita-
tivno ipak sasvim drugacijem trenutku pocetkom osamdesetih Beograd nije doživeo onu vrstu zanosa koja je uzvitlala slobodne duhove šezdesetih, u koliko rado snom, toliko i ocajnickom pokušaju da ih ucini još slobodnijim.
5. In Medias Rocks: Džuboks za ludi mladi svet
"Od samog pocetka" - napisao je Geri Herman u svojoj knjizi Rock'n'Roll Baby/on - "rokenrol je predstavljao opojnu mešavinu komercijalnosti i kreativnosti. Rokenrol je fenomen dvadesetog veka - moderna folk mu zika koja služi zajednici mladih ljudi, povezanih jedino vlastitom mladošcu i pristupom mas-medijima. Bez medija rokenrol muzika ne bi mogla postojati - a biti ukljucen u medije do sada je uvek znacilo biti ukljucen u trgovinu." Pošto je publika u Beogradu, pri direktnom susretu sa rokenrolom, svaki put bila sve oduševljenija i pošto je bilo ocigledno da se dogada nešto što se ne srne ignorisati, mediji su, zahvaljujuci naporima ljudi poput Vladana Krasica, Borislava Mitrovica Buce, Nikole Neškovica, ili Nikole Karak1ajica, poceli oprezno da otvaraju vrata novoj muzici, uz napomenu da je i tada postojao kriterij um "radio friendly" zvuka. To drugim recima znaci da su grupe "umivenije" provenijencije lakše dolazile do radio-snimaka nego ~redstavnici agresivnije, instinktivnije i ortodoksnije struje, poput Cuture, ili Silueta. Metodom naslucivanja i poluinformisanostitako omiljenom u beogradskim medijima - sv:eje, suviše cesto da bi bilo slucajno, trpano u isti koš, a negativne reakcije, tekstovi i ~omentari vezani za "zapadno zlo" još dugo su se pojavljivali u stampi. Pojavljuju se, uostalom, s vremena na vreme i danas.
104 F ATA L N I R I N G I Š P I L
FATALNI
RINGIŠPIL
105
Cinjenica je da je rokenrol od samog pocetka bio zloupotrebljavan na razlicite nacine, ali je isto tako cinjenica da je nivo njegove upotrebe "za dobro" daleko prevazilazio upotrebu "za zlo". Vecina onih koji su tako skloni da osuduju rokenrol kao tajno orude zapadnih obaveštajnih službi, bez problema naseda - pri t0111 uvredljivo loše plasiranim - lažima televizijskih dnevnika i politickim komentarima bahatih, "umnoj patnji nestasalih" strucnjaka za sve i svašta. Danas mediji služe iskljucivo u svrhu produbljivanja i održavanja indoktrinacije i totainog ispiranja i premodulisanja svesti gledalaca, pri cemu kultura ne samo da nije poštedena, vec - u ozbiljno bolesnoj i duboko pervertiranoj varijanti - igra znacajnu ulogu. Rezultat je, kako kaže Žika Jelic, "kretenska muzika ", temeljena na sistematskom (i sistemskom) zasipanju iskljucivopogrešnim informacijama i udobno zaklonjena izadržavne laži o "zadovoljavanju potreba naroda". U tom smislu, vreme pojave rokenrola bilo je povoljno, na nacin na koji je to svako vreme u kome se pojavljuje nešto do tada nepoznato. Dok se javnost osvesti i shvati kako treba da se postavi, vec je kasno, jer se nova stvar nazadrživo oblikuje i ucvršcuje, zahtevajuci pažnju. Pre nego što je jugoslovenski rokenrol, tokom sedamdesetih, definitivno sputan i prikovan za vesla režima, ljudi poput Nikole Karaklajica,koji su imali konkretan uticaj u medijima, koristili su zbunjenost javnosti i nedoumicu njenih pasa cuvara da obezbede prolaz za novu muziku do koje im je bilo stalo. Zatim je, logicno, došla nova svest, a onda novi nacini i, konacno, nove vrednosti. "Ne treba zaboraviti da u vreme prvog proboja Elvisa, to kod nas nije imalo radijsku podršku. Ljudi kao Buca Mitrovic, ili Vladan Krasic su plasirali koliko god su mogli, ali do pojave Nikole Karaklajica - a to je bilo nešto kasnije - nije postojala nijedna specijalizovana emisija te vrste. Kad se Nikolina emisija pojavila, prvi talas rokenrola vec je bio prošao, a da kod nas nije ostavio skoro nikakvog medijskog traga." (Robert Nemecek) "Ja sam saradivao sa Radio Beogradom još od sredine pedesetih, imao sam odredenu reputaciju i 1961, kad sam osetio da je došao pogodan trenutak, ponudio sam ideju za emisiju. Oni su rekli: u redu, da probamo tri meseca, pa ako uspe nastavicemo. Tako je nastala emisija "Sastanak u 9.05". Za ta tri meseca ja sam dobio
106 FATA L N I R I N G I Š P IL
10.000 pisama - to je i onda bilo nešto nezamisliv01Tolika je bila ta potreba publike. Morali su da budu angažovani posebni ljudi da citaju poštu i izdvajaju zanimljiva pitanja i primedbe. Posle tri meseca, još su vrteli glavom, ali su se svi složili da treba da nastavimo. Malo je tome pomoglo i što sam ja generacijski ipak bio relativno blizak ljudima iz kolegijuma
-
da se pojavio neko
mnogo mladi, vrlo bi teško dobio priliku." (Nikola Karaklajic) "U medijskom smislu, sve je krenulo od radio emisije Nikole Karaklajica "Sastanak u 9.05", ali još bitnije je bilo što se pojavila mogucnost da se nešto snimi za Radio Beograd. To je naravno sve bila iskljucivo zasluga Nikole Karaklajica i nema teorije da je neko drugi to mogao da shvati. Onda je postojala jedna linija grupa, koje su se u startu vezivale za Radio Beograd, radijske rok grupe. To su najpre bili Zlatni decaci i, u manjoj meri, Elipse. S druge strane postojale su grupe kao Siluete, koje nisu imale takve kontakte i potrebe, nego su bili više ulicni bend, koji je direktno komunicirao s publikom. Zlatni decaci su imali jednu pionirsku ulogu kad je medijski proboj u pitanju i meni je bilo potpuno jasno zašto oni sviraju "Labudovo jezero", zašto ih Nikola Karaklajic prosto gura na tu stranu: zato što je to bio jedini nacin da neko odmah pocne da pravi snimke za Radio Beograd. Moglo je, ili elektricna varijanta neke narodne pesme, ili ozbiljna muzika, s tim što ja i dalje mislim da je Nikolino rešenje ipak bilo mnogo bolje." (Robert Nemecek) Još uvek u praskozorje ozbiljne medijske transpozicije rokenrola, 27. novembra 1966. na Drugom programu Radio Beograda emitovana je prva iz serije od ukupno 135 emisija "Prijatelj zvezda", autora Nikole Neškovica. Neškovic, danas urednik u RTS-u, spadao je medu najagilnije i najuniverzalnije medijske poslenike u Beogradu i, posle ranog iskustva sa rokenrolom - koga se nikada nije odrekao - nastavio je da se bavi istraživanjem najrazlicitijih mogucnosti radija i, u poslednje vreme mnogo više, televizije i vizuelnih medija. Nikola Karaklajic stajao je iza bar još dve važne stvari u medijskoj istoriji beogradskog rokenrola: emisije ,';Veceuz radio" i magazina Džuboks. Emisija ,';Veceuz radio", prvi put emitovana la. novembra 1968, godinama je, na Prvom programu Radio Beograda, stanici naj šireg opsega ciji je signal dopirao do najudaljenijih zaselaka, promovisala mnoge vredne stvari, koje su u domacem rokenrolu postojale. Za razliku od nikad opamecene FATALNI
RINGIŠPIL
107
PGP RTB (kasnije je "B" zamenjeno sa "S", što je bila i jedina promena), radio je - i pored direktnog ometanja isumanutih stavova pojedinaca iz urednickog i posebno tehnickog sastava imao pozitivnu ulogu u formiranju beogradske rokemol scene, ali i svesti. Postoje, naravno i drugacija, mada ne manje kompetentna, mišljenja: "Radio je, ipak, favorizovao jedan tip grupa. Najviše Zlatne decake, a posle i Elipse - uglavnom, kako se to kaže, decu iz boljih kuca. Ne kažem da tu nije bilo kvaliteta, ali je cinjenica da nije postojala samo muzicka selekcija i da je za neke ljude i tada bilo lakše. Na kraju je ispalo da su oni koji su lakše dolazili do instrumenata i opreme, lakše dolazili i do medija." (Lari Plesnicar) "Uzmu ih pod svoje i prave im koncepciju. "Labudovo jezero"... malo da vas mi poducimo, nek bude rokenrol, ali da se zna šta je prava vrednost. Rokenrol bi ušao u svakom slucaju, samo što bi ušao nekontrolisano, a ovako su ga kanalisali. Možda bi se sve desilo malo kasnije, ali ne bi mogli da ga zaustave, on bi obezbedio svoj prostor, a ostao bi neuhvacen. Jednom kad je pocelo, to više nikada nije prestalo. U vreme kad ja nisam mogao jedan sekund da udem u studio Radio Beograda, neki drugi ljudi, sa mnogo manje sluha i talenta, snimali su po šest meseci." (B. M. Cutura) "Jedna stvar je vrlo indikativna. U Beogradu je bilo vrlo malo grupa koje su uspevale da produ filter režima, dok je u Zagrebu, recimo, to bilo mnogo jednostavnije. Tamo su to ohrabrivali, ovde su gušili. Postojala su dva glavna filtera: Beogradsko prolece, za zabavnu muziku i Suboticki omladinski festival, na kome je pravljena predselekcija mladih ljudi, onih koji su inklinirali rokenrolu. Sve što se nije uklapalo, odbacivano je i onemogucavano. Tako je postepeno stvaran kvazirokenrol, gde se insistiralo na primesama ovdašnjih uticaja, i to je na kraju sve odvelo u propast." (Lari Plesnicar) "Mislim da je trebalo da nas puste da se bavimo tom muzikom onako kao smo poceli. Onako kako smo mi smatrali da treba. Nije važno što je to bilo podražavanje necega što se dešavalo u svetu. Trebalo je što više ljudi da sluša tu muziku, da je prihvati kao svoju, da pokuša da je doživi i razume i mislim da bi se iz toga izrodilo nešto zaista naše, ako je tako nešto bilo potrebno. Medutim, vrlo brz~ pošto je sve krenulo, svi su tražili da se peva na našem 108
FATALNI
RINGIŠPIL
jeziku, da se teži našim pesmama, a mi još nismo bili spremni da formiramo samostalnu scenu. Sve stiže odnekud iz sveta - od rokenrola do kompjutera - i mislim da u tome nema niceg lošeg. Pesme su cesto na silu prevodene i prepevavane i pri tom se cesto gubilo izvorno znacenje, koje nije bilo bez važnosti za razumevanje suštine rokenrola. Da su nas pustili, ko zna kako bi se sve završilo. Ovako, krenuli su pritisci, prilagodavanja i kompromisi i sve je otišlo na drugu stranu. Ovde covek teško može da se bavi muzikom koju voli. Danas mi izgleda da je teško uopšte se baviti muzikom." (Seka Kojadinovic) Magazin Džuboks - ciju ce slavu kasnije, drugacijim sredstvima, ali sa prilicnim uspehom, nastaviti isto ime no izdanje "Decjih novina" - ciji je prvi broj objavljen 3. maja 1966, danas predstavlja jedan od kljucnih elemenata nostalgije šezdesetih. Sve, od nacina na koji je nastao, do nacina na koji je uredivan i voden, predstavljalo je odraz svežeg i još uvek neiskvarenog duha decenije u kojoj je beogradski rokemol stasavao. U tom smislu, sve greške, naivnosti i površnosti mogu mu biti oproštene i odložene u udobnost fioke na kojoj piše: jarm." "Na prvu naslovnu stranu stavili smo Rolling Stonese. Taj broj je prodat u 100.000 primeraka i, normalno, napravila se velika gužva, na svim nivoima. I dode predstavnik Gradskog komiteta na sastanak sa redakcijom i kaže: "Znate, mi smo to analizirali i videli smo da je tu uticaj Zapada suviše jak, da to tako ne bi moglo dalje" i tako, u tom smislu. Mi smo hteli da u drugom broju budu Beatlesi na naslovnoj strani, ali sam shvatio da nešto mora brzo da se ucini, pa sam uskocio s pricom da, eto, ima i drugacijih stvari, ima i naših, ima i finih momaka, koji lepo pevaju, kao što je Adarno, koji je tada bio prilicno poznat, pa smo, eto, mislili malo da promenimo i da njega stavimo na naslovnu stranu. "Pa dobro", kaže on, jer vidi stvarno je decko pristojan, deluje kao da lepo peva, "neka se još malo nastavi". Tako smo Beatlese morali da ostavimo za treci broj. Bez diplomatije ništa ne bi prošlo, tada je to bilo od izuzetne važnosti." (Nikola Karaklajic) "Nikola Karaklajic je imao kljucnu zaslugu za dolazak rokenrola na ovo tržište. On je, prakticno, razbio postojeci lobi u Radio Beogradu i uveo tu vrstu muzike na mala vrata. Možda bi, da nije bilo njega, došao neko drugi, ali, opet, možda i ne bi. U svakom Slucaju, da nije bilo Karaklajica, definitivni proboj rokenrola bi FATALNI
RINGIŠPIL
109
sigurno kasnio još pet šest godina, ili vec ne znam koliko. On je, izmedu ostalog, doneo jednu od prvih bas gitara, koju smo mi posle kupili i koja je do skoro bila kod Rake." (Petar Bjelic) Dolaskom "profesionalizma" i ulaskom reci "pOS'O"u rokenrol žargon, citava jedna epoha nepovratno je zbrisana. Zahvaljujuci trenutnom efektu radija, Džuboks, pored nekoliko sati TV programa, predstavlja jedino sacuvano svedocanstvo te epohe. Krajem šezdesetih sazrelo je vreme za pojavu radio-stanice koja bi pripadala samo Beogradu i ozbiljno i dosledno se bavila svim aspektima života u glavnom gradu. Postojala je "akumulirana strast" (termin Slobe Konjovica) koja je jednostavno morala da nade oduška. To se 1969. i dogodilo, kroz pretecu Beograda 202 i Studija B - Radio Avalu. "Radio Avalu je napravio covek koji je u Igumanovoj palati na prvom spratu vodio onu skupu, luksuznu publikaciju, koja je predstavljala Jugoslaviju u inostranstvu i mislim da se i zvala "Jugoslavija" - Bata Tomaševic. On je bio vrlo spretan i agilan internacionaini biznismen i došao je na ideju da otvori lokalnu radio-stanicu u Beogradu. Koga da okupi nego tu grupu iz Euridike
-
Bucu Mitrovica, Borjana Kostica, mene - plus mlade glumce sa dobrim glasovima. U Igumanovoj palati, na prvom spratu, napravljena je radio-stanica i mi smo stvarno ludacki prionuli na posao - secam se da smo jednom trideset šest sati izgurali bez spavanja, eventualno nekoliko minuta na kaucu, koji se tu našao. Bili su "Ampex" magnetofoni i mikseta sa ogromnim rotacionim dugmadima. Sve se snimalo - ideja je bila cetiri sata unapred snimljenog programa dnevno, sa živim vestima. Muzika je bila pakovana, sa usnimljenim reklamama i džinglovima. Mi smo to pripremali nekih mesec dana i program je, u leto 69. krenuo u emitovanje. Išao je dve nedelje - to je bila bomba, ali nije dugo trajala. Posle dve nedelje, kad sam ujutru došao na posao, zatekao sam dva milicionera pred zapecacenim vratima. Iz Radio Avale 1. aprila 70. nastao je Studio B,tako što je Borba uzela ideju i opozvala svog dopisnika iz Vašingtona Dragana Markovica, sa zadatkom da napravi lokalnu beogradsku stanicu. Preuzet je deo ekipe iz Radio Avale
-
muziku je pakovao Buca Mirkovic
-
a od glumaca Ivan
Bekjarev, Ljerka Draženovic, Zlata Numanagic... U meduvremenu, 69. je, opet kao odgovor na Radio Avalu, krenuo Beograd 202." (Slobodan Konjovic) 110
FATALNI
RINGIŠPIL
Iako je Studio uredniku Slobodanu
B, najviše zahvaljujuci svom muzickom Konjovicu, imao daleko vecu ulogu kao
posrednik izmedu Beograda i svetske rokenrol scene, njegov znacaj u promovisanju beogradske muzike je nemerljiv. Kao autenticni predstavnik beogradskog duha i scene šezdesetih (pevao je u grupi Studenti, a u filmu Kad budem mrtav i beo vrlo efektno je izveo Memphis, Tennessee" Caka Berija, da bi sredinom osamdesetih ~onovo iskrsao kao clan avangardnog trija Kozmetika) Konjovic je . nepogrešivo osecao ekskluzivnije vibracije beogradskog rokenrola i jednako ih nepogrešivo plasirao na programima svoje stanice. No, delovanje Studija B vezano je više za sedamdesete i, posebno, osamdesete godine. Pre toga, emisije Nikole Karaklajica i, kasnije, Neškovica, bile su neprikosnovene. Ipak, mora se reci da Beograd nikada nije dobio pravi rokenrol radio. Vreme naivnosti direktno je smenilo vreme prihvatanja ove muzike kao "opšte pojave". Time je propuštena prilika da se stvari stave na svoja mesta, pa je mnogo šta ostalo nedorecen o i nedovršeno, akarijerama nekih veoma važnih ljudi, poput B. M. Cuture, ili Zorana Mišcevica presecen je put i usporen dragoceni zamah. Cinjenica da su se izborili Mišcevic je do smrti ostao "na nogama", izvodeci svoju muziku sa istim žarom kao prvog dana, a Cutura je danas jedini domaci muzicar koji može da se pohvali kontinuitetom od cetrdeset godina rokenrola - mnogo više govori o njihovoj licnoj snazi i vrednosti, nego o eventualnim istim osobinama scene i njenih mnogo isturenijih, ali i neuporedivo amorfnijih aktera. Druga polovina šezdesetih don ela je još jedan znacajan medijski proboj: sazrelo je vreme za izlazak u svet kroz televizijski prozor. Mladi pozorišni reditelj Jovan Ristic bio je, sticajem okolnosti - ali ipak najviše zahvaljujuci svom vec ozbiljnom iskustvu u probijanju novog umetnickog senzibiliteta - u ekipi kojoj je palo u deo da obavi tu istinski izazovnu medijsku transpoziciju: "Nikola Karaklajic, sa muzickim urednikom televizije Slobodanom Habicem došao je 66. na ideju da muzika koja je pocela da okupira mlade ljude treba da dobije svoje mesto i na televiziji. Projekat vezan za emisiju posvecenu roku pogledala su dva-tri stalna TV reditelja. Zakljucili su da je to muzika koja nema nikakvu buducnost i odbili da rade. U to vreme ja nisam imao veze sa televizijom, još uvek sam bio pomocni reditelj kod Bojana Stupice u FATALNI
RINGIŠPIL
111
Narodnom pozorištu, radio sam sa Rasom u "Pozorišnom igralištu" i neke predstave samostalno. Sve to su ambijenti koji su bili dosta bliski jednom novom nacinu mišljenja. U stvari, upravo sam se bio vratio iz Mostara, gde sam postavio nekoliko predstava, kad su me pozvali i pitali da li bih radio na televiziji. Naravno, rekao sam da bih, kao što bi i svaki drugi mladi covek rekao na mom mestu. "Je l' vi znate dobro televiziju?" "Znam sjajno." Moram priznati da nisam znao ništa, ali cim se pojavila šansa da se nešto uradi, zgrabio sam je. Onda su oni izložili projekat i dogovorili smo se da se serija zove "Koncert za ludi mladi svet". Muke kako je to pravljeno necu da pricam, ali ono cega se sigurno secam, to su kasni meseci 1966. godine. Tada su pocele pripreme, snimanje je bilo u decembru, a premijera je bila u januaru 67. U toj prvoj emisiji - unapred je bilo predvideno kao ciklus, jednom mesecno - koja je radena filmski, bilo je zamišljeno da se da prikaz beogradskog rokenrola u smislu gde on sve nastaje: od atomskih skloništa, preko tavana, raznih šupa, do jednog stana gde smo našli ansambl koji se citav ukljucio u radio "kosmaj". Ja nisam bio stvaralac u roku, ali sam bio logisticka i medijska podrška i vrlo aktivan posmatrac i ucesnik u dešavanjima. Za potrebe emisije "Koncert za ludi mladi svet" napravljena je ekipa u kojoj je bio naš, kasnije, najbolji montažer Vuksan Lukovac, filmski snimatelj i Nikola Ðonovic i Dragoljub Mancic, ljudi koji su vec ranije radili, koji su imali filmsko iskustvo. Lukovac je bio i "kinoklubaš", sklon eksperimentu i novom nacinu izražavanja. Ja nisam bio televizijski reditelj i možda je to bila moja najveca prednost u tom momentu. Ali sam znao šta bih hteo da kažem. Ta muzika je svirana na svakom mestu i to je bila prva ideja u realizaciji: da ne postoji mesto na kome muzicar ne može da bude. Na lokomotivi, na ringišpilu, na krovu, u podrumu, u parku, svuda. Ta muzika nije zahtevala koncertnu dvoranu, apsolutnu koncentraciju, nego je bila sastavni deo života mladih ljudi. Druga ideja je da više ne mora da se poštuje jedan prostor. Muzika se, u vizuelnoj obradi, premeštala s mesta na mesto. Na kraju smo došli do necega što mislim da je veoma važno: da ono što je apsolutno pravilo sa kojim smo izlazili sa Akademije - jedinstvo vremena, radnje i prostora nova muzika apsolutno razbija. U startu, kad smo poceli da radimo, hteli smo jedino da idemo protiv ta tri principa. Sve smo razbili. To je bio osnovni pristup rokenrolu - ili, tada, bit muzici - koji smo mi kao ekipa formirali. Sve ostalo je bilo intuitivno inastajalo je iz druženja. Ljudi u rokenrolu su se tada veoma mnogo družili. Oni su bili krvni neprijatelji na "Paradama ritma", ali su istovremeno bili privatno jako vezani." (Jovan Ristic)
IIZ
FATALNI
RINGIŠPIL
Prica o ulasku rokenrola na televiziju znacajna je iz više razloga, posebno kad znamo u šta se medij transformisao tokom proteklih decenija. Ma koliko to cudno izgledalo iz današnje perspektive, najstrašnija od svih propagandnih mašina tada još nije bila dovoljno razradena, još nisu bile ispitane sve njene mogucnosti kao sredstva informativne indoktrinacije. Vreme elektronske lobotomije tek je dolazilo. "Za razliku od uobicajenog mišljenja, televizija je tada, sem politickih nastupa, bila daleko otvore nija za eksperiment, za nešto što se zvalo "probati" . Televizijaje bila stroža u apsolutno politickom i informativnom smislu, ali u ostalom delu mnogo sklonija da da šansu mladim ljudima, da prihvati nove ideje, da ih razvija i podržava. Treba voditi racuna još o necemu. U to doba je postojao samo jedan TV program, a i taj jedan je imao svega šest do osam sati programa dnevno. Pocetkom 1999. samo RTS je proizvodio 106 sati programa dnevno - cetiri i po dana na dan, na svojih sedam kanala! Dakle, koncentracija programa je bila maksimalna, ali je ista takva bila i koncentracija gledališta na tim programima. Gledalište se nije, kao danas, delilo po programima lokalnih, gradskih, privatnih, ovih, ili onih televizija. Minimalna gledanost neke emisije koja nije spadala u vrh popularnosti - pošto je išla na teritorij i cele bivše Jugoslavije - bila je oko milion i po do dva miliona gledalaca. Popularne emisije, medu koje je "Koncert za ludi mladi svet" vrlo brzo došao, išle su i do deset-jedanaest miliona gledalaca. To su bile strašne cifre. Ta gledanost je omogucavala da onaj ko nastupi bude u prilici da strahovito brzo stekne popularnost. Medijska podrška televizije u tom je momentu bila izuzetno znacajna. Jedan nov, mlad i potpuno nepoznat ansambl imao je priliku da se odmah predstavi pred deset miliona gledalaca! Ali je imao i obavezu da se spremi za nastup pred deset miliona sudija. Jer gledalac je u ono vreme odmah izricao svoj sud i postavljao se za, ili protiv onoga što je gledao." (Jovan Ristic) Naravno, televizija je i onda predstavljala sredstvo kojim je establišment mogao da manipuliše cak i tako potencijalno mocnim žarištima omladinskog bunta kao što je rokenro1. S druge strane, ne treba zaboraviti da je "šezdesetosmaštvo" bilo povezano sa Zahtevima za više, a ne manje komunizma i da je, u suštini, bila rec o obracunu razlicitih stavova u vezi sa istom stvari. Bez obzira na eventualna razmimoilaženja, svi su marširali levom - studenti, FATALNI
RINGIŠPIL
1I3
drugim recima, nikada nisu bili prava rokenrol publika. Trebalo je pritisnuti i staviti pod kontrolu one druge, cija je egzistencija bila više vezana za beogradske plocnike nego za aule univerziteta. Ondašnji establišment bio je - kakav god da je bio - daleko razboritiji od onog koji je tokom devedesetih razorio svaku predstavu o urbanom životu i egzistenciju sveo na survivalisticko satiranje, a kulturu i umetnost na mucnu prosjacku operetu. To kažem i prepuštam rec Jovanu Risticu - "Koncert za ludi mladi svet" krije još mnoge tajne, koje zaslužuju da budu ispricane: "Mi nismo bili do kraja sigurni kako postaviti odnos prema novoj vrsti muzike. Mislim da je serija "Koncert za ludi mladi svet" bila jedna vrsta ispipavanja kako prilaziti toj muzici. Nama nije stajala na raspolaganju superiorna tehnika, sa velikim brojem trikova, nismo imali tehnologiziran pristup, nego smo išli na likovno izražavanje, koje nam je omogucavala filmska tehnika. Sve prve emisije o roku su radene filmski - elektronska televizijska tehnika je u to vreme bila jako trorna, kamere su mogle da budu samo na stativima, nisu mogle da se skinu, bile su mnogo teške i nepokretne.
Zum je bio samo na jednoj od cetiri kamere u studiju - ostale su imale takozvani "revolver" sistem menjanja objektiva. Kretanje kamere je moglo da bude samo horizontalno i to zato što je bila na tockicima. Filmska kamera, cim bi se oslobodila tehnicke preciznosti, mogla je da ide sa ramena, da bude živa, pokretljivija, da lakše prati. Bio je dozvoljen i "prljav" kadar, koji je mogao da bude i malo neoštar, da skrene, da razbije strogu konvenciju. Televizijskom kamerom se u to vreme još uvek snimalo "od otamnjenja do zatamnjenja", nije bilo zamene kadra u sredini i sve je moralo da se uradi uživo. Elektronska tehnika je prakticno bila još u povoju i nije dozvoljavala mnogo igrarija, ali film jeste. Tako je nastao taj cudni novi sklop, skokovi s mosta na krov, sa krova na tavan, sa tavana u šumu, pa na tenk, na podmornicu, na voz, gde god smo hteli. Ali treba voditi racuna o tome da to danas prosecnom
gledaocuništa ne znaci - u smislu neceg novogi cudnog - jer je vec to naucio i savladao. U vreme kad smo mi radili delovalo je šokantno, jer je publika bila navikla na red i na jedan realistican nacin pracenja radnje na televiziji. Televizijaje još uvek bila kucno pozorište, a ne kucni bioskop, mnogo više je naginjala pozorišnom nacinu izražavanja nego filmskom. Naravno, televizija ce se vrlo brzo osloboditi i pozorišta i filma i postati nešto trece i sasvim svoje, ali u to vreme je još balansirala."
114 FATALNI
RINGIŠPIL
U prvim "rokerskim" emisijama nema trikova, ali ima šokantnih rezova. Emisija "Ludi mladi svet" bila je još po necemu nova na televiziji: pocela je strogo da vodi racuna o muzickom rezu. Smena kadrova više nije padala u zavisnosti od vizuelnog dogadanja na filmu, nego je morala da prati ritam muzike. Dešavala se onda kad je bio akcenat, ili novi takt, ili nova fraza. Dotle to u muzickim filmovima nije bilo poštovano. Pre svega se vodilo racuna da se, u likovnom smislu, završi pokret, ili da se završi psihološko trajanje, ili primanje slike. Sada se prvi put krenulo na kratki kadar. Prvi put su se pojavili kadrovi kraci od sekunde i to u vreme kad je bilo nezamislivo imati kadar kraci i od pet sekundi, a kamoli od jedne. Prvi put su se, dakle, javljali kadrovi koji su imali manje od dvadeset pet kvadrata u sekundi. Na filmu postoji dvadeset cetiri kvadrata u sekundi, ali na televiziji taj isti film mora da ima dvadeset pet kvadrata da se ne bi javljala ona horizontalna linija. Naši kadrovi su prvi put delovali blicom i zbog toga su to u pocetku nazivali agresivnim nacinom prikazivanja muzike. Medutim, nije to bila agresija, nego jednostavno skracenje. Uostalom, numera koja traje dva i po, najviše tri minuta, zahteva i da se cela radnja završi u tom roku. Potpuno nesvesni toga šta radimo - niti smo mi to zamislili, niti smo to hteli da ostvarimo - mi smo, prakticno, uveli formu spota. Mislim da smo to uveli cak medu prvima u Evropi, jer u to vreme spot kao forma nije postojao. Uz pomoc nove muzike uspeli smo da razbijemo neke stare forme, neke postulate koji su dotle važili kao uzusi, kao zakoni u snimanju. U tom smislu, kombinacija izuzetnih, visokih profesionalaca - kao što su bili snimatelj Ðonovic, ili Nikola Karaklajic, kao urednik i scenarista, ili Vuksan Lukovac - sa mladim, novim ljudima, koji u tom momentu nisu bili optereceni profesionalizmom, gde ubrajam i sebe, dao je izuzetno dobar rezultat. Emisija "Koncert za ludi mladi svet" je pocela da se emituje u šest popodne, jer se smatralo da je to vreme kad mladi ljudi treba da gledaju TV;to je bio omladinski termin. Pošto je postojao samo jedan kanal, moralo je da se postavi po segmentima, šta je za koga. Posle trece emisije dobili smo snažne proteste iz škola, pa je Ministarstvo prosvete tražilo da se termin pomeri na sedam sati, da daci ne beže izj;kole da bi gledali emisiju. Toje bila neverovatna popularnost, za koju je postojalo nekoliko razloga. Najpre, dovela je prvi put rokenrol na ekran. Drugo, dovela ga je na potpuno nov nacin, koji se razlikovao od svih šou programa onog vremena i, trece, mladi ljudi su hteli svoje, nove heroje. Oni su u to vreme FATALNI
RINGIŠPIL
115
gledali i Beogradsko prolece, ali su duboko želeli nove estradne heroje, koji ce im pružiti nešto drugacije i biti samo njihovi. Prvi voditelji "Koncerta za ludi mladi svet" bili su Bane Cvetkovic (kasnije dugo urednik EPP-a,a sada u Zabavnom programu - prim, aut.), glumac Duško Golumbovski i devojka po imenu Svetlana, koja se ubrzo posle toga povukla. Jedno vreme su voditelji bili Neda Arneric i Nikola Neškovic. U želji da budemo raznovrsni išli smo i sa pitanjem gde sve rok ulazi. Emisija je morala da pokaže i dokaže da je to opšti pokret. Zato se, izmedu ostalog, u jednoj od prvih emisija pojavio VIS Žeteoci. On je bio sastavljen od katolickih sveštenika, koji su svirali usred katedrale, mi smo ih snimili na Kaptolu u Zagrebu. Pobožne pesme, ali kompletno u rok maniru. Katolicka crkva je uvek koristila sve medije, kao i sve nove oblike izražavanja,za svojupopularizaciju. U tom smislu su imali cak i rok sastav,usred one Jugoslavije, 196n Na drugoj strani, u Beogradskoj pešadijskoj akademiji smo snimili, na tenku koji ide kroz šumu, rok sastav koji su cinili vojni pitomci. Kao i svaka nova stvar, rokenrol je na televiziji naišao na podeljene reakcije. Iako je televizija bila otvorena, doživljavali smo i teške kritike. Imali smo srecu da je sastav muzickih urednika bio takav da je bio prijemciv za nove ideje. Veoma zaslužan za afirmisanje pozitivnog stava bio je sigurno Slobodan Habic, muzicki urednik TV Beograd. Takode i Nikola Karaklajic, koji je vec bio napravio uvodni deo za TV emisiju, jer je legalizovao nastup tih grupa na radiju. Braneci se protiv nekih napada imali smo upravo argument da, ako može na radiju, može i na televiziji. Medutim, dosta teško je rokenrol prodirao u žanrovski drugacije emisije. On jeste imao svoju emisiju, ali je dugo ostao u tom svom getu, nije prošao dalje. Tek kasnije, pojavom emisija kao što je bio "Maksimetar" - koji smo svi osmišljavali i radili u okviru zabavnog sektora - poceo je da ulazi i u druge emisije. Da se pojavi, recimo, u šou programumislim da se to desilo najmanje cetiri-pet godina posle pojave prvih emisija. U prvo vreme bio je tretiran, kao, tu ste, postojite, otprilike u onom smislu: rodilo se dete, ne možeš ga sad baciti na ulicu. Velika stvar je bila pojava emisije iz sarajevskog studija. Tamo je radio Duško Trifunovic i vrlo brzo se pojavila jedna emisija koja je bila pandan "Koncertu...". Iako su i Zagreb i Ljubljana u to vreme imali vrlo razvijen muzicarski deo života, u televizijskom smislu su bili mnogo zatvoreniji od Beograda, ili, vrlo brzo, Sarajeva. S tim što je "Koncert..." raden na teritorij i cele Jugoslavije. Prvi put su se pojavili, recimo, splitski Delfini, ili Josipa Lisac, sa grupom O'Hare. 116
FATALNI
RINGIŠPIL
Odjavna špica "Ludog mladog sveta" je bila instrumentaIna obrada Zlatnih decaka brigadirske pesme "Na prugu, na prugu". Jedno vreme na radiju su mnogo prostora dobile obrade brigadirskih pesama i mnogi su ih, baš zbog toga, radili. Nije postojala presija, nego se na vrlo elegantne nacine establišment ukljucivao u to, jer je video da može da bude korisno. Danas se to pogrešno interpretira i vrlo je popularno reci "ja sam bio zabranjen". Niko nije bio zabranjen, da se razumemo. Uostalom, najbolje su prolazili u našem društvu disidenti. Ništa im nije falilo, a još su mogli da se prave važni, što su i radili. Društvo je u stvari igralo oko njih, kao, da se pokaže da nad njima nema represije." Sledeci veliki televizijski korak bila je pojava emisije "Maksimetar", radene po šemi zapadnih "elektronskih rneraca popularnosti". Tada su svi vidovi popularne rnuzike vec posedovali odredeni stepen etabliranosti, a publika se još uvek nije bila pretvorila u blazirano klupko, koje ne razurne ništa, ili - što je ponekad još gore - razurne sve. Jovan Ristic bio je, logicno, urnešan i u tu igru: "Kad se pojavio "Maksimetar" ja sam vec bio "mator" i radio sam ga sa Mališom Marinkovicem kao urednik. Prvi, baš prvi Maksimetar je režirao Mita Stanculovic, a ja sam tad bio urednik zabavnog programa na Drugom programu. Toje vec prva polovina sedamdesetih. Bio sam pozvan da sredim studio, u pozorišnom smislu, mizanscen, redosled, kad ko nastupa, jer je to bila živa emisija, koja je još uvek morala da ima zakone dogadanja, nije se snimalo, pa montiralo kasnije. Prvi voditelji su bili Dragan Nikolic, Ljiljana Mrkic - danas najbolji lektor u pozorištima - Dragan Babic i Saša Radojcic, kao voda "kucnog" ben da, koji je, inace, takode potekao iz Dadova. Time je krug, na neki nacin, bio zatvoren."
FATALNI
RINGIŠPIL
117
