Zlocin bez kazne-Oluja.pdf

NEr v ZABORAVI Hrvatsko Krajine D A S E N E Z A B O R A V IDA–SE H atsko-e t n i c ketnicko o c i sciscenje cenje Krajine

1990 - 1995

Sadrzaj: - Predgovor -Zaboravljeni testament Jovana Raskovica - Republika Srpska Krajina - Istorijska, pravna i politicka utemeljenost - Zlocinacka akcija “Oluja” - Da se ne zaboravi - Genocid nad civilnim stanovnistvom Krajine - Zlocini hrvatske vojske i policije u Krajini - Brionski transkripti - Zlocini u “Oluji”, Djakomo Skoti - Pokolj moze da pocne - Zakon o obrani RSK - Odluka o proglasenju RSK - Odluka o proglasenju ratnog stanja - Naredba o povlacenju - Izvjestaji UN-a i medija - Hronika desavanja u RSK - Ispovjest uhapsenog Krajisnika - Ispovjest vojnika RSK - Sedam dana pakla do Srbije - Izjave svjedoka - Kroz hrvatska mucilista - Ubiti, protjerati, raseliti - Optuznica protiv Gotovine, Cermaka i Markaca - Lora - Lora, izvjestaj o zlocinima - Zlocini Tomislava Mercepa - Zlocini Branimira Glavasa - Optuznica protiv Glavasa - Zlocinacka akcija “Bljesak” - Na putevima lesevi i srpska krv - Zateknuti Srbi pod kamu, batinu ili uza zid - Iza hrvatske vojske masovne grobnice i pustos - Zrtve svjedoce - Medacki Dzep - Sjecas li se Medackog Dzepa - Medacki Dzep, svjedocanstva - Ovo je sve srpsko, koljite - Izgorjeli lesevi - Optuznica protiv Ademija i Norca - Ravni Kotari i Maslenica - Izjave civila - Miljevacki Plato - Zapisnik o ekshumaciji - Problem identifikacije poginulih - Izjave - Masakr na Koranskom mostu - Ubijanja u Paulin Dvoru - Ubijanja Srba u Gospicu i Lici - Ubijanja Srba u Pakrackoj Poljani - Spisak logora za Srbe u Hrvatskoj - Umjesto zakljucka - Zlocin nad Srbima je bio organizovan - Kratka geneza ustastva - Kako je unistena Krajina - Ne mogu i necu - Krajinaforce, o nama -Rijec autora

www.krajinaforce.com

Strana 1

NEr v ZABORAVI Hrvatsko eo c i sciscen Krajine D A S E N E Z A B O R A V IDA–SE H atsko-e t n i c ketnicko c e nje nje Krajine

1990 - 1995

atska nacio onalna polittička misao nije se " ... hrva mjenjala a zadnjih 15 50 godina, otkada je s stari kroatistički političarr Starčević,, koga su n nazivali i u ga "ocem domovine"", uspostaviio misao da a su nazivaju Srbi u Hrvatskoj, a i Srbi opće enito, reme etilački fakttor vljanja hrva atskog naciionalnog biića i hrvatsk ke uspostav države, pa p do dana as. Od Starč čevica pa d do Tuđmana a ta se misao o nije mjenjjala. U razlličitim vrem menima i u raznorod dnim okolno ostima ispo oljavala se ova rasna i šovinistiička misao u mnogostrrukim agre esivnim akciijama protiiv srpskog naroda n u Hrvatskoj. H Antisrpska A d djelatnost s se kretala od o asim milacije do kompletnog g fizičkog poništavanj p ja biološke,, žive mase e srpskog stan novništva. U tom mas sovnom zloč činu je bilo više strastti nego prom mišljenosti,, više e monstruoz znosti nego o preciznos sti ..." JOV VAN RAŠKOVIĆ, AKADE EMIK PROF. DR. ČLAN SANU SA 31. ju ul 1992. go odine


S Strana 2


1990 - 1995

“Moramo oprosti, ali ne smijemo zaboraviti “. Davno izrečene riječi srpskog Patrijarha Gavrila Dožiča neposredno nakon završetka drugog svjetskog rata i stravičnog pokolja koji se tada desio nad srpskim narodom, ne tako davno su morale još jednom biti izgovorene od strane još jednog srpskog Patrijarha, Pavla Stojčevića. Iz, na žalost, istog razloga. Genocid nad srpskim narodom koji je počeo još davno, a možda se nije ni smirivao čak i za vrijeme godina kada su, na izgled, svi narodi u bivšoj Jugoslaviji živjeli u miru, ¨bratstvu i jedinstvu ¨, i nekom čudnom blagostanju, doživio je kulminaciju 1995 godine kada su stotine i stotine hiljade Srba protjerani sa svojih vjekovnih ognjišta, pobijeni, opljačkani, bezbroj ljudi je nestalo da im se ni do danas trag ne zna, kada se krenulo da se jednom zauvijek izbriše trag i sjeme srpstva. Samo, sve mi se čini da se Patrijarsi i nisu morali truditi da izgovaraju te riječi nanovo i nanovo. Srpski narod ima neku čudnu osobinu da brzo oprosti, ali , na žalost, još brže zaboravlja. Zaborave se bitke, zaborave se zlodjela, zaborave se mučenja, hapšenja, ubijanja, zaborave se ljudi koji su ginuli braneći kućni prag, očevi i majke koji žale za svojim nastradalim sinovima. Kažu da Istoriju pišu pobjednici. Krive je i ispravljaju kako im volja, da li je sve to što se piše istina ili nije, nije važno, ko će se još oko toga zamarati. Srbima je dovoljno reći dvije tri lijepe riječi, dovoljno je da stasa samo jedna nova generacija, ako smo te sreće da uopšte i može stasati poslije svih tih zlodjela koja se čine decenijama nad nama, i gotovo – i oprošteno i zaboravljeno. Koračamo u budućnost, zar ne, kome trebaju podsjećanja? Mali broj ljudi ostaje da pamti, da otima od zaborava, da se lavovski bori da se Istina i dalje čuje i da se Istorija događaja ne iskrivljuje, i tom malom broju ljudi koji tako žive i dišu se priključila i mala, ali odabrana skupina ljudi sa Krajinaforce-a, na čelu sa Dj – Zombijem, i već godinama ne daju da se Istina ugasi i zaboravi. Ovaj put se DJ uhvatio u koštac sa do sada najvećim izazovom, da skupi svu tu Istinu i sačuva je na jednom mjestu od zaborava u jednu jedinstvenu knjigu koja u sebi sadrži maltene sva zlodjela počinjena na teritoriji Republike Srpske Krajine i širom Hrvatske nad srpskim stanovništvom. Od Plitivica do Medačkog Džepa, Maslenice do Ravnih Kotara, Miljevačkog Platoa i Pakračke Poljane, preko Gospića i stravičnih zlodjela u logoru ¨Lora ¨, pa sve do najvećih zločinačkih akcija ¨ Bljeska ¨ i ¨ Oluje ¨, sve je dokumentovano i ispričano u ovom dosad jedinstvenom sabranom djelu koje ima za cilj baš to – da se nikad ne zaboravi zločin nad srpskim stanovništvom počinjenim nad njim u periodu od 1990 do 1995 godine, ali koji se i dan danas nastavlja. Sakupljeno je na stotine dokumenata, priča, izjava svjedoka, potresnih svjedočanstava, spiskova i zapisa i ko želi da zna Istinu o tim krvavim događajima koja su se tada dešavala, naći će je ovdje. Obično bi na kraju predgovora jedne knjige trebalo napisati čitaocima ¨ a sada uživajte ¨, ali se to ovog puta ne može napisati, jer nema ovdje uživanja. Istina boli. Jedino što vam mogu reći je – NEMOJTE ZABORAVITI. Srbo Peuljanac


Strana 3


1990 - 1995

ZA ABORAV VLJENI TESTA AMENT JOVANA RAŠKOVIĆA A Profesorra dr Jovana a Raškovića a upoznao sam, na žalost, veo oma kasno: u jesen 1985. go odine, po preporuci p Do obrice Ćosića. "Ima jed dan psihijattar, zanimljjiv sagovornik. Ako si vo oljan, upoz znaću te s n njim, pa obavite razgovor za a novine." Sa m prihvatio njegov zadovoljstvom sam značiti predlog, ne sluteći šta će mi z stvo i poton nje prijateljs stvo s poznans Jovanom m Raškoviće em. Krajem avgusta a 19 985, otputovao sam u Primošte en. U tom lepom gradiću, u jednoj skrovitojj uvali na obali o mora, dr Raškoviić je imao porodičnu vilu u, u kojoj je e provodio d godine, gosteći sv voje najveći deo mnogobrojne prijattelje. Razgo ovor je trajao od tri t popodne e do 9,30 sa ati uveče! A trajao bi i duže da nas n Tanja, JJovanova supruga, lekarr-endokrino olog, nije ne ekoliko putta opominja ala da smo neuviđavni ma njihovim m gostima - supružnic cima Mlade enović: Tasii (književniku) i Lepi prem (ure edniku u Me eđunarodno oj politici). Čekali su nas n već dva a sata da večeramo zaje edno. Raz zlog naše "n neuviđavno osti" bio je jednostava j n: Jovan Rašković R nije o e bio samo inte eresantan, već v čudesan sagovorn nik. O svako oj temi, kojju sam u ra azgovoru pok krenuo, izgo ovorio je ce elovit esej. Dok ktor Raškov vić je imao još jednu vrlinu: v govo orio je smirreno, a isto ovremeno i dub boko emotiv vno. Pogoto ovo, kada se s prisećao stradanja Srba u Hrv vatskoj za vrem me Drugog svetskog rata, r i istica ao obnovlje ena strahov vanja zbog reha abilitovanih h ustaških znamenja z i parola iz doba d Pavelić ćeve NDH. Jova an i Tanja su s otputova ali na dvonedeljni odm mor u Afriku u, a u međuvremenu je j odštampan novi broj "Inttervjua" sa Jovinim lik kom preko cele c naslov vne strane. n kasnije za azvonio je telefon: t "He ej, evo mi smo s se vratili" - oglas sio se Jova Dan detiinje - rados snim glasom m. "Javljam m se sa aero odroma i, kao k svaki narcis, već sam s proč čitao interv vju. Iznenađ đen sam da a ste ga ob bjavili u celini..." Inte ervju sa pro of. Jovanom m Raškoviće em odjeknu uo je u javn nosti. Pre edosetio je e šta će urraditi Miloš šević I što o je za nas najvažnije e - najavio je j pojavu narcisoidnog n g i bezočno og političara a koji uživa da ponižava p sv voje saradnike i, po prravilu i nem minovno, sv vojom u nesreću i razaranja u sopstveno oj državi i c celom njeno om politikom uzrokuje veliku uženju. Reč čju, sve ono što smo, nekoliko godina kasn nije, otkrili i upoznali okru kao svojstva Slobodana S M Miloševića. p neobja ašnjivih dog gađaja, a nju n su, naža alost, najče ešće - Historija je puna ašnjavali id deološki i prristrasno. Zavirite Z sam mo u udžbe enike iz tog predmeta pa obja ćete e se uvjeritti kako o jed dnom te isttom događa aju, o međunarodnom m sukobu, svaka zemlja-u učesnica sa asvim različ čito svjedoč či. U ljudskoj historiji jje vrlo čestto azilo do velikih krvoprrolića, a da se to ne može m objasn niti racionalnim razloziima. dola Tak kvih tumara anja historijjom bilo je i biće dokle e god bude e čovjeka... Ideolozi greše kada tvrde da su ljudi za ovu ili onu u ideologiju zbog toga što proklam mira eve. Naprottiv, samo one o ideologije koje otv varaju breše za racionalne cilje cionalno pon našanje - privućiće p ve eliki broj lju udi. Kad bi čovjek bio racionalan,, irac ond da bi se morali upitati:: otkud poja ava fašizma a u Nemačkoj, početk kom tridese etih? U to o vrijeme, na n primer, na jednom mjestu go ovorili su sla avni filozofii, profesori univ verziteta ili čuveni pisci... I vrlo tačno t tuma ačili tadašnjju situaciju i racionaln ne


S Strana 4


1990 - 1995

izlaze iz nje. Njih je slušalo petnaestak intelektualaca. Na drugom mjestu, u nekoj minhenskoj pivnici, neki je kobasičar govorio nešto što ni sa gramatikom ni sa logikom nema veze, što niko nije razumio, pa čak ni on sam... Ali, njega je slušalo i oduševljeno mu aklamirala ogromna masa ljudi. Zašto? Zato što on sa njima iracionalno komunicira, zato što ih poziva da ispolje svoju agresivnost. A jedna od najdubljih ljudskih potreba je potreba za agresijom i razaranjem. Ona je češće i lakše pokretala ljude, nego ideja graditeljstva... Znam da će se mnogi naježiti na ovu tvrdnju, ali osnovne pokretačke snage takvih revolucija su zavist, nasilje i poziv na rušenje. U temelju svih tih ponašanja leži jedna opaka strast, a to je strast za vladanjem ljudima... Nama psihijatrima je ta priča potpuno shvatljiva. Svaka strast se upotrebom stišava i gubi... Čak i ljubav prema djeci ili požuda prema ženi, ako je realizirana i do kraja prihvaćena, vremenom se umara... Samo strast za vladanjem ljudima - upotrebom jača! Logički gledano to je besmislica. Ali, ona je smišljena... A ništa nije opasnije od smišljenih besmislica. Posle tog intervjua počeli smo češće da se javljamo jedan drugome i razmenjujemo vesti o javnim i privatnim događajima. Jova (već duže vreme oslovljavao sam ga tim imenom) i Tanja su često dolazili u Beograd i mi smo se redovno sretali ili kod Dobrice i Božice Ćosić, ili u mom stanu. Povremeno je društvo bilo i brojnije, poneki diplomati, gosti iz inostranstva... Filozofi Ljuba Tadić i Sveta Stojanović sa suprugom - Nevenkom i Anđelkom bili su naši zajednički i dugogodišnji prijatelji. Narednog leta, moja supruga Eva i ja proveli smo odmor u Raškovićevoj kući u Primoštenu, istovremeno sa Tasom i Lepom Mladenović i Matijom i Verom Bećković. Povremeno, pridruživali su se i drugi Jovini prijatelji i poznanici. I svi smo uživali u Tanjinom kulinarskom majstorstvu i u dobrim vinima, posebno - u babiču. Eva i ja smo želeli da učestvujemo u kupovini namirnica, tražeći u prodavnicama najkvalitetniji materijal. Međutim, sve što smo dobijali redovno je bilo znatno lošije od materijala koji je Tanja već imala, ili posle nas kupovala u toj istoj prodavnici, pa smo, na njihovo insistiranje, digli ruke od daljih pokušaja. Sve ovo ističem samo iz jednog razloga: godine 1986. Jovan Rašković i njegova porodica bili su veoma poštovani i omiljeni među svojim sugađanima Hrvatima, isto toliko koliko i među Srbima. Narednog leta, Eva i ja, otišli smo na Mljet, na kojem smo već godinama, ranije, provodili po mesec dana uživajući u njegovim prednostima nad drugim ostrvima: nacionalnom parku, dugom šetalištu oko dva jezera, noćnoj muzici zrikavaca, čistoj toploj morskoj vodi i svežoj ribi koju su nam naši domaćini Ivo i Frane Matana priređivali svaki dan. Na žalost, na Mljetu smo ostali svega tri dana. Još na putu, Evu je spopala neka drhtavica, osećala je nemoć u celom telu, a počeo je i vid da joj slabi. Mlada lekarka na Mljetu nije znala da joj pomogne. Pozvao sam Jovu telefonom i opisao mu njene tegobe. - Verovatno je posredi neki gadan virus, napao je nervne centre... Vratite se odmah u Beograd! Posle nekoliko zastrašujućih dijagnoza, naročito beogradskih oftalmologa, koji su tvrdili da ima tumor u mozgu i da je treba hitno operisati. Eva je, primljena na beogradsku neurološku kliniku kod prof. Zvonka Levića. O tome sam obavestio i Jovu. Dan-dva kasnije već se pojavio u Beogradu, posetio Evu i sa profesorom Levićem dogovorio se o načinu lečenja. Od tada, javljao se skoro svakog dana sa dva ista pitanja: kako je Eva i šta, inače, ima novo? Na prvo sam odgovarao podrobno - najpre, šta mi je profesor Lević saopštavao, a potom šta sam i lično zapažao... Posle kraće pauze Jova bi izgovorio: "Da, da... To je i meni rekao".


Strana 5


1990 - 1995

Šta će biti sa Srbima u Hrvatskoj Bio sam, neizmerno, ganut njegovom bezrezervnom i trajnom brižnošću. Početkom devedesetih godina među srpskim stanovništvom u Hrvatskoj zavladala je strepnja od prvih poteza nove hadezeovske vlasti. Jovan Rašković je osetio dužnost da te usplahirene ljude smiruje, da ih savetuje da ne čine ništa ishitreno i nerazumno. I oni su ga slušali. I tražili da im se sve češće obraća... Pozivali su ga i Srbi iz Bosne i Hercegovine, a početkom devedesetih i Srbi iz Srbije... Za takve napore trebalo je imati zdravlje sportiste. Znajući za njegove fizičke tegobe, pitao sam ga - kako sve to podnosi? - Ono što se mora, ne sme da bude deške - odgovarao je u početku. Vremenom, na njegovom licu primećivao sam umor, a bio je i sve snuždeniji. Interesovalo me je da li se, ponekad, oseća usamljen usred mase od nekoliko hiljada nepoznatih lica. Gledao me je pravo u oči, a onda zagrlio: "Pa ti već odavno slutiš... Osećam se itekako usamljen... Pogotovo, kada od mene očekuju i traže da im govorim ono što oni hoće da čuju, a ne - šta ja mislim... Ti nesrećni ljudi žele da se oslobode straha, bola i besa... I, tada im moram omogućiti da se prazne... Najviše me brine što njihov strah i ljutnju, osim aktuelne hrvatske vlasti, podgrijevaju i neki naši ljudi." Nešto kasnije, međutim, bio je još utučeniji: saopštio mi je turobnim glasom da ima velike muke sa Slobodanom Miloševićem. Ja sam to već bio saznao od jedne druge osobe. Čuo sam, takođe, da je Milošević, izvesno vreme, okupljao, grupu od desetak srpskih intelektualaca, među kojim je bio i Jova, da bi, navodno, čuo njihova mišljenja kako bi trebalo rešavati probleme Srba u hadezeovskoj Hrvatskoj. A stvarni razlog Miloševićevih poziva, ubeđen sam, bila je njegova namera da ih kontroliše i manipuliše njima. Zahtevao je od njih, između ostalog, da nikome ne govore o tim susretima... Jer, bože moj, neprijatelji Srba će onda... Većina njih bila je, na žalost, impresionirana, a nekolicina i fascinirana Slobodanom Miloševićem. Matija Bećković je posle prvih susreta s njim sročio čuveni aforizam: "Sloboda se piše sa - n"; Dobrica Ćosić izjavljuje u jednom intervjuu da je "nacionalna politika Slobodana Miloševića i realna i dobra"; Brani Crnčeviću je i rođena koža bila tesna dokle god se viđao s njim; Mihailo Marković je smislio društveni poredak koji do tada nigde nije postojao: bespartijski pluralizam!; Mića Milošević, predsednik Svesrpske zajednice, iz Švajcarske, izjavljivao je da je "spreman da Miloševiću dade - sve što zatraži! Itd, itd... Uglavnom, svima njima su usta bila puna jedinstvenog i neuporedivog Slobe. Govorili su kako je oštrouman, kako mnogo zna (!), kako je odličan strateg i kako su inostrani pregovarači ošamućeni njegovom harizmom. Zaista je teško objasniti kako talentovani i obrazovani ljudi mogu biti tako lakoverni. Osim, njihovom taštinom - što je vođa baš njih izabrao da im se poverava. I Jova je jednom, na prijemu, povodom republičkog praznika Srbije, izrekao neku patetičnu pohvalu Miloševiću. Sutradan sam ga pitao: "Jovane, šta Ti bi da se javno udvaraš Miloševiću?" - Velika muka, šta bi drugo? Do grla sam u živom blatu, pa sam pokušao da smirim njegovu podozrivost... Jova je i u svim narednim susretima s Miloševićem nastojao da mu da do znanja da nema, ama baš nikakvih vlastodržačkih, niti liderskih ambicija. Tih dana Milošević je ponovo okupio ovu grupu uglednih intelektualaca. Na tom sastanku, Jova je uporno molio da se zaustavi raspirivanje napetosti ne samo u Krajini, već i u celoj Hrvatskoj. Odmah na početku, naglasio je da je Hrvatska država i Srba, koji u njoj žive i da bi oni, prvenstveno, trebalo da se izbore za ista prava koje imaju i ostali građani Hrvatske. Svako drugo, a pogotovo - nasilno rešenje, bilo bi na štetu Srba, jer ne bi dobili podršku međunarodne zajednice. Slobodan Milošević je zastupao sasvim suprotno mišljenje. Još za vreme Londonske konferencije o jugoslovenskoj krizi, on se, pripit, uveče,


Strana 6


1990 - 1995

pojavio u apartmanu Dobrice Ćosića, sprdajući se sa pokunjenim saradnicima i ostalim članovima delegacije: "Šta je, uplašili ste se? Pa zar ne shvatate da smo ih već pobedili?!" Čuo sam posle da, u toj grupi Miloševićevih mudraca, Jovu Raškovića niko nije podržavao, bar ne, tu, pred Miloševićem. Zato sam ga i pitao: "Hoćeš li i dalje ići kod njega?" - Mora se, jer nemam drugog izbora. Dogod budem imao nade da ću spasiti nečije živote ja ću to činiti... Ne previđam ja ništa... Sećaš li se kad smo prvi put govorili o njegovoj aroganciji i taštini? I, zaista, već posle prvih Miloševićevih javnih nastupa, Jova je naučno analizirao njegove govore i utvrdio da pretežno upotrebljava zapovedne oblike konfliktnih glagola: morati, obračunati, suprotstaviti, sukobiti i dokrajčiti... Bavili smo se, takođe, i analizom njegovih naredbi i tuđih obaveza, koje iz tih naredbi proističu. Strah od Miloševićevog ludila Tada je prvi put o Miloševiću izrekao profesionalni sud: opak i zloslutni paranoik! Bila je žestoka vrućina dok smo šetali Knez Mihajlovom ulicom i Jova se oblivao u znoju. Zastrepeo sam da ga, možda, svojim ružnim slutnjama još više iznurujem. Hodali smo i ćuteli, još neko vreme kalemegdanskim stazama. Ipak, nisam izdržao a da ga ne upitam: - Jesi li Ti, do kraja, promislio, skim imaš posla i u šta se upuštaš? Odgovorio je bez premišljanja: "Jesam, i znam da mogu sve da izgubim!" - Mislio sam i na ono najvrednije što nam je dato - sam život. Ti bolje od miliona drugih znaš kako se ponašaju opaki paranoici i na što su sve spremni, ako sebi utuve u glavu da neko ugrožava njihov ego... Čupkao je svoju dugu bradu i polako rekao: "Mislio sam i o tome..." A onda me je dugo gledao svojim sjajnim, bistrim očima: "Svako ko je rođen da bude čestit, a i u porodici tako vaspitavan, živeće veoma bolan život. Jer, život je - ponoviću jedna banalnost - stalno trvenje između nesebičnih i sebičnih... A ovi drugi - mnogo češće pobeđuju". I tako je, po ko zna koji put, izbegao da direktno odgovori na moje pitanje. Na rastanku, pred hotelom "Moskva", gde su Tanja i on bili odseli, Jova me iznenada upita: "Šta misliš o ideji da organiziram jedan miran marš Krajišnika prema Zagrebu, a da nam se onda priključe i Srbi iz drugih oblasti Hrvatske". - Ako budeš mogao da sprečiš ljude da nose oružje, onda je to vrlo dobra ideja. Izloži je sutra na ručku, pa ćemo videti kako će je primiti naši prijatelji. Predložiću i da pozovemo neke poznate svetske novinare da pišu o pobudama marša... - I to je zanimljiva ideja. Tako bi svetska javnost mogla saznati o brojnim, nevinim žrtvama Srba u Drugom svetskom ratu i strahovima sadašnje generacije. da im se nešto slično može ponovit... A sutra je dobra prilika da proverimo tu ideju. Za Evu je sutrašnji dan bio veoma važan. Poštovala je i volela Jovu nežnije nego svog sopstvenog oca, i bila pred njim spontanija nego pred bilo kojim drugim našim prijateljem. Dok smo se nas dvojica šetali, ona je sa radošću kupovala materijal za Jovino omiljeno jelo, za sutrašnji ručak - pasulj sa suvim svinjskim rebrima. Na ručku će osim Tanje i Jove, biti Dobrica i Božica Ćosić, Anđelka i Sveta Stojanović i Nevenka i Ljuba Tadić. Posle ručka, kad smo se smestili u dnevnoj sobi, Jova je ležerno pomenuo mogućnost da Krajišnici organizuju jedan "gandijevski marš" prema Zagrebu. Ostali gosti su bili iznenađeni. Gledali su u Jovu, čekajući da potanko obrazloži svrhu te ideje. Jova je to učinio, naglasivši potrebu da, u bilo kojem političkom poslu, treba da obezbedimo podršku uticajnih zemalja Zapada. - Što mi za sada - uopšte nemamo - zaključio je turobno. Sveta Stojanović se saglasio sa Jovom, ja takođe. Predložio sam da svako od nas, prisutnih u sobi, pozove nekog svog prijatelja, poznatog svetskog novinara.


Strana 7


1990 - 1995

Dobrica i Ljuba su nedvosmisleno osporili smislenost celokupnog posla. Smatrali su da se željeni cilj ne bi postigao, a najmanje dobila međunarodna podrška. Dobrica je verovao da će velike sile priznati i poštovati i drukčija rešenja - a onda će to i Tuđman morati da prihvati. Jova se ponovo počeo znojiti. Rekao je umorno: "Meni nije dobro, hajmo Tanja, malo se odmorit..." Ustajući, Tanja je prekorno rekla: "Evo, pogledajte ga, znoji se, loše mu je, jer se prejeo fažola, ne zna stat... Vi ga jako poštujete, a on je još nedoraslo derište". Na njene zamerke, Jova je slavodobitno odgovorio: "Ja ću i večeras jesti isto to. Ješću pasulj kod Žike i Ružice Stojković." Bilo je četiri sata popodne kada su otišli u hotel "Moskvu". Izvesno vreme sam razmišljao kako smo mi Srbi razdrti: ni o tako pitomoj i jasnoj ideji kao što je miran protest ne mogu da se slože petorica odraslih ljudi u jednoj sobi! Oko jedanaest sati uveče, dok sam nešto čitao, zavonio je telefon: "Dragane, molim Te dođi, da se prošetamo. Nije mi dobro!" Iako je Jovin glas bio prilično čudan, odgovorio sam donekle nepromišljeno: "Mrzi me u ovo doba da izlazim. A Ti si se, verovatno, ponovo unesrećio jedući onoliki pasulj..." Posle male pauze, iz slušalice sam čuo Tanjin uplašen glas: "Nismo uopšte išli kod Ružice i Žike, a Jovi je stvarno loše!" Odjurio sam u "Moskvu" što sam brže mogao. U hotelskoj sobi zateknem neverovatan prizor. Tanja, koja mi je otvorila vrata, i koju sam dotle poznavao kao staloženu i vrlo odmerenu osobu, izgledala je smrknuta i nema. Samo mi je, prstom na usnama, dala do znanja da ništa ne pitam. Jova je sedeo na jednoj stolici, crven u licu, užagrenih očiju, raščupane kose, sa dva prsta peruti po obodu čela... Kao da ga je neko natrljao brašnom... Bio je potpuno drugi čovek od onoga s kojim smo se rastali nešto pre sedam sati. Usplahiren i očigledno satrven... Jedva smo ga Tanja i ja, zajedno, podigli iz stolice. Držeći ga ispod ruke, krenemo hodnikom. Pitam ga: "Jovo, šta se desilo?" A on i dalje ćuti... Milošević ne veruje srpskom Gandiju Tek kad smo izašli na ulicu i prešli prekoputa, na zapuštenu padinu prema Zelenom vencu, Jova progovori: - Čim smo ušli u hotelsku sobu zazvonio je telefon. Javio se Milošević. Tražio je da hitno dođem kod njega. Ja sam mu rekao da se ne osećam dobro i da bih morao da se malo odmorim. On se pravio da ne čuje šta ja govorim... Nastavio je po svome: "Profesore, moramo, hitno, nešto da se dogovorimo, radi se o važnoj stvari, poslaću Vam auto, crni audi, čekaće vas ispred hotela". Kad sam sišao dolje, shvatio sam da je taj auto već bio tu, još pri povratku u hotel. Čim sam stupio u njegov kabinet, on me je još na vratima osorno pitao: "Kakve su to gluposti o gandijevskom maršu?" Čuvrši to, zabezeknuo sam se. Pitao sam se da li tajna policija osim telefona, prisluškuje ceo moj stan? Odgovor sam dobio tek 2001. godine kad sam pročitao svoj debeli dosije, koji je Državna bezbednost počela da mi pakuje početkom 1981. godine. Pod objašnjenjem da se bavim "intenzivnom neprijateljskom aktivnošću na liberalističkoj osnovi"... i da po toj osnovi "kontaktiram veći broj bezbednosnointeresantnih lica, kako naših građana, tako i stranih diplomatskih predstavnika". Tom prilikom, sam saznao kako me je tajna policija ne samo prisluškivala, već i šta su sve kod mene radili, tokom pretresa. Lepo kažu: te i te rukopise, dokumente i knjige smo fotografisali, a ove i ove smo, zajedno, sa magnetofonskim trakama obavljenih, ali i neobjavljenih intervjua - izuzeli! Umesto da tačno napišu - ukrali ili konfiskovali, kao što su govorili prvih decenija svoje vladavine.


Strana 8


1990 - 1995

Najviše žalim za trakom i intervjuom sa Arsom Milatovićem, visokim funkcionerom KPJ, važnim kontraobaveštajcem, i bliskim saradnikom Aleksandra Rankovića, Titovim pratiocem prilikom prvog njegovog susreta sa Papom, i posleratnim diplomatom u Poljskoj i Albaniji. Bila je to zapanjujuća i potresna ispovest izuzetno pametnog čoveka, koji je u mladosti bio opijen komunističkim idealima, a onda, kako su godine promicale, sve više uviđao da je Tito, kao i mnogi njegovi potonji saradnici i uže okruženje, sve drugo samo ne pošteni i pravdoljubivi ljudi. Ispričao je niz trikova kojima se Tito služio da bi se surovo poigrao i u pokornosti držao mnoge funkcionere. Između ostalog, Arsa je rekao i da je Titov ogromni arhiv na Brdu kod Kranja, sadržavao optužujuću dokumentaciju ne samo o javnom, već o intomnom životu svakog iole značajnijeg rukovodioca Jugoslavije! Ali, da se vratim na potresnu Jovinu priču... Dakle, Milošević je nastavio sa vikom i pogrdama. Nasuprot njemu Jova je smirenim tonom pokušao da mu objasni da bi upravo jedan takav marš bio veoma pogodna prilika da se inostranoj javnosti detaljno predoči, šta se u Hrvatskoj dešava. Milošević je bio još kategoričniji: "Nikakav marš ne dolazi u obzir. Mora se i može razgovarati jedino oružjem! Sve drugo su gluposti i koještarije". Tvrdio je da svetski moćnici razumeju jedino jezik sile! Drugi povod zbog kojeg ga je zvao bio je sasvim konkretan: tražio je od Jove da potpuno uništi turizam u Hrvatskoj! Bilo bi to zgodan revanš Hrvatima za njihovu podršku šiptarskim rudarima i Azemu Vlasiju, za vreme štrajka u ugljenokopu Stari Trg, na Kosovu. Jova je usplahireno nastavio da objašnjava da je Hrvatska - država Srba koji u njoj žive, i da bi takav kriminogeni čin svim građanima Hrvatske doneo ekonomsku štetu, a možda i ljudske žrtve. Prenebregavajući sve što je Jova govorio, Slobodan Milošević je nastavio sa još povišenijim tonom i još nehsvatljivijim zahtevima. "Vi, profesore, treba da naložite krajiškim Srbima da isprovociraju nemire u Hrvatskoj". Jova mu je još jednom dao do znanja da se zgražava nad takvom zloupotrebom Srba u Krajini, da on nipošto nije pogodna ličnost za takve dogovore a pogotovo ne - za takve poslove! Prepirka je trajala do pola jedanaest sati uveče! Milošević mu nije dozvoljavao da ode! Jova je bio na smrt izmoren, a lomljena noga mu je bila potpuno paralisana. I kada se, sa najvećim naporom, podigao sa stolice, u nameri da napusti kabinet, usledio je najčudovišniji zahtev: "Čekajte, profesore, nisam još završio! Vi treba, takođe, da organizujete ubistva uniformisanih Srba u Krajini, milicionera i vojnika, pa da to pripišete zengama, a posle toga da povučete sve svoje poslanike iz Sabora!!!" - Mislio sam da ću se šlogirati istog tog trenutka - pričao mi je tada Jova... - Onda udahnem vazduha koliko sam mogao i odgovorim oštro koliko sam imao glasa: "Slušajte, gospodine predsjedniče, Vi i ja se definitivno ne možemo sporazumjeti... Ja sam humanista, a ne terorista! Molim Vas da me pustite, da se što dalje od Vas udaljim! Preneražen, slušao sam ga ćuteći sve vreme. Plašeći se da se ne sruši tu u parku, predložio sam da sednemo na neku klupu. - Ne, ne moram hodat da mi se noga malo povrati... Milošević je Tuđmanu nudio Srbe iz Hrvatske da ih nabije na kolac Taman krenemo, a on se zaustavi i uhvati me za rame: - Dragane, zapamti i zabeleži ovo što ću ti reći... On je potpuno sumanut! Videćeš, samo za jednu noć on će nas - sve Srbe - u Hrvatskoj i Bosni izdati i ostaviti na cjedilu... Biće to "kristalna noć" za sve tamošnje nesrećnike... Uradiće to radi nekog sopstvenog profita. On je opsjednut samo sobom i vlašću, a ja se ne usuđujem o tome sada javno pričat... Zato Te molim da ovo zadržiš samo za


Strana 9


1990 - 1995

sebe. Jednog dana ću o svemu tome progovorit i autorizovat sve što sam Ti sada rekao. Pri povratku u hotel, izrekao je još nešto: - Vidjećeš, on će me uskoro smaknuti... Naćiće već načina za to, možda već u toku sutrašnjeg dana... Bio je ljut kao ris što nisam oduševljeno prihvatio njegove sumanute ideje. U tom trenutku nisam shvatio šta hoće da kaže, a nisam se usuđivao ni da ga pitam - da li misli da će ga Milošević smaknuti sa predsedničke funkcije u Srpskoj demokratskoj stranci, ili smaknuti fizički, odnosno narediti da ga ubiju? Svim svojim bićem, svakim svojim damarom, od te večeri, osećao sam da, svi mi njegovi prijatelji, i njegova porodica počinjemo da gubimo Jovana. Da je tiranin rešio da ga satre... Vratio sam se kući raspamećen. Eva me je zabrinuto pitala: "Šta se to Jovi desilo?" Odgovorio sam nervozno, tek da nešto kažem: "Imao je neprijatan razgovor sa jednim svojim poznanikom i to ga je potreslo..." Ona se čudila: "Ko to može, i ima razloga da sa Jovom tako razgovara?" Odgovorio sam joj razdraženo: "U ovoj zemlji ima ludaka na svakom ćošku... Ostavi me na miru, molim te." Istuširao sam se, uzeo sedativ, da lakše zaspim, i ugasio svetlo, pokušavajući i dalje da odgonetnem smisao njegove zadnje rečenice. Mozak mi je bio potpuno blokiran. Zapravo, imao sam osećaj da je cela sadržina izbrisana... Bio sam nemoćan da bilo šta razložno smislim... Rešio sam da se više oko toga uzaludno i ne trudim. Kad je sedativ počeo da me opušta odjednom sam se setio Jovine rečenice: "Da će kasnije da mi autorizuje svoj iskaz." Sa olakšanjem sam zaključio da će Milošević samo da ga smakne sa predsedničkog položaja u stranci. Njegovo predviđanje ostvarilo se već kroz dva dana! Prema ranijem dogovoru, Jova je sutradan otputovao u Ameriku, da kod tamošnjih Srba prikupi pare za izgradnju modernijeg radio i televizijskog studija u Kninu. Dan kasnije, po njegovom odlasku, beogradski mediji su bučno oglasili da je Milan Babić osnovao Srpsku demokratsku stranku Krajine! Svakome je bilo jasno da je time razbijeno jedinstvo srpskog naroda u Hrvatskoj, da će ubuduće početi međusobna gloženja, a da će konačan ishod biti njihov poraz. Malo docnije, štampa u Srbiji objavila je još jednu simptomatičnu informaciju. Ona je, ukratko, glasila: "Miroslava Mlinara, predsednika odbora Srpske demokratske stranke u Benkovcu, juče u noći, napalo je sa leđa nepoznato lice u nameri da ga brijačem zakolje! Međutim Mlinar je uspeo da otme brijač od napadača, posle čega je on pobegao u mrak!? Zahvaljujući tome, Mlinar je pretrpeo samo posekotine na vratu i dlanu ruke kojom je oteo brijač!" Po povratku iz Amerike, profesor Jovan Rašković je odmah posetio svog mladog prijatelja i štićenika, zamolivši ga da mu tačno opiše - šta mu se desilo... Mlinar je otprilike ponovio priču iz novina. Rašković mu je zatim pažljivo pregledao vrat i ruku. Na njima su bile jedva primetne površinske posekotine, vrlo stručno izvedene?! Potom ga je preneraženo upitao: "Zašto si, Miroslave obrukao sebe, Srpsku demokratsku stranku i mene, lično?" Slučaj preklanog Mlinara Mlinar je pokušao da ponovi priču iz novina, ali ga je Jovan Rašković prekinuo rečima: "Nemoj mene da lažeš, ja sam ljekar. Nijedan brijač se ne može držati stabilno u ruci. Pogotovo ako se dvojica otimaju o njega. Nemoguće je njime napraviti samo površinski rez, a ne oštetiti, istovremeno, i krvne sudove na vratu. Još manje je moguće da ti, Miroslave, napadaču otmeš brijač, a da ti on ne iskasapi ruku." Posle toga, Mlinar mu je skrušeno odgovorio: "Bio sam prinuđen da to uradim!" Treći, još indikativniji događaj, desio se ne zadugo posle epizode sa Mlinarom. Bio


Strana 10


1990 - 1995

je daleko monstruozniji i tragičniji nego prethodna dva. O tome su režimske novine u Srbiji svedočile po već oprobanom obrascu. "Nepoznato lice, mučki i iz zasede, ubilo je milicionera Stojana Galamonju. Sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti da su to učinile paramilitarne jedinice Republike Hrvatske". Odmah posle toga - gle čuda - iz Sabora Hrvatske su povučeni svi poslanici Srpske demokratske stranke. Mogućnost bilo kakvog miroljubivog i legitimnog dogovaranja je ukinuta. Za pregovaračkim stolom ostala su samo dva mizantropska velemajstora da svoju sebičnu i sumanutu zamisao ostvare - do kraja... Dok smo, tih dana, Jovan i ja šetali Knez Mihailovom ulicom, nabasali smo na Simu Dubajića iz Kistanja. Dolazio je iz pravca Saborne crkve. Čim je spazio Jovana, prišao nam je i, ne vodeći uopšte računa da li nas prekida u razgovoru, počeo je tiradu o svojoj religioznosti, redovnim odlascima u crkvu i odanosti Bogu... A onda, povišenim tonom da ga čuju i ostali prolaznici na ulici, napade Jovana: "Tebe, uopšte, ne viđam u crkvi... Svaki pravi Srbin, i pravoslavac, morao bi, bar jednom nedeljno, da ide u crkvu i da se moli Bogu za spas srpskog naroda"... Jova ga žustro prekide: "Simo, ja se Bogu molim u osami, meni nisu potrebna dva ili više svedoka..." Međutim, Simu nikakav odgovor ili primedba nije mogla posramiti. Nastavio je i dalje da bogorada, privlačeći pažnju sve većeg broja prolaznika. Dok je to njegovo "popovanje" trajalo, ja sam se prisećao Đilasovog intervjua s Džordžom Urbanom za engleski časopis "Enkaunter", iz sedamdesetih godina. Na pitanje Urbana zašto je naredio partizanskim jedinicama da, bez ikakvog istražnog i sudskog postupka streljaju nekoliko desetina hiljada Jugoslovena koji su, pred dolazak komunista na vlast, 1944. godine prebegli u Austriju, a Englezi ih, odmah potom, sve do jednog, isporučili partizanima? Đilasov odgovor je otprilike glasio: "Nisam ja to naredio. U to vreme sam bio u drugom delu Jugoslavije. Tamo je bio Edvard Kardelj, on je naredio streljanje preko komandanta tih jedinica generala Danila Baste. Streljačkom jedinicom komandovao je Sima Dubajić, Srbin iz Hrvatske, strah i trepet za sve protivnike komunizma." I na kraju, ne zaboravi jednu stvar - nasilje je najveća naslada svake revolucije! Čim je Sima predahnuo Jova je iskoristio priliku da ga upita: "Ko je ubio Stojana Galamonju?" Dubajića pitanje, uopšte, nije iznenadilo i odmah je odgovorio: "Nisam ja, to su uradili drugi." - Pa dobro Simo, što ubiste Srbina? - uporan je bio Jova. - Zato što je valjalo!!! - odgovario je samouvereno Sima Dubajić. - Nisam siguran Simo, da je baš tako. Naprotiv, sasvim sam siguran da se tako nešto nije smelo nipošto učiniti. Odvojivši se od Sime Dubajića, sledeću deonicu nismo puta ni reč progovorili. Slutio sam da se Jova, kao i ja, u sebi pitao - šta će biti sledeća Miloševićeva paklena zamisao? Ubrzo smo dobili očigledan odgovor. Bilo je to objavljivanje takozvanog fonograma razgovora Jovana Raškovića sa Tuđmanom i Slavenom Leticom u najtiražnijim hrvatskim glasilima. Jovan Rašković je, prema ranijem dogovoru sa Tuđmanom navratio kod njega, da utanače datum zajedničkog nastupa na Jelačićevom trgu u Zagrebu, na kojem bi pozvali sve građane Hrvatske da se smire i ne slušaju nikakve provokatore. Klopka kod Tuđmana U međuvremenu, Tuđman je promenio mišljenje i odustao od te zamisli. Rašković se u njegovom kabinetu zadržao svega dvadesetak minuta, ubeđujući ga da je zajednički nastup nešto najdragocenije što mogu da učine. Tom prilikom, on je izrekao da "Srbi reaguju kao lud narod", ali ne u doslovnom već metaforičnom


Strana 11


1990 - 1995

značenju. Ponovio je ono zapravo što su pre njega govorili i drugi mudri Srbi: Cvijić, Dvorniković, Isidora Sekulić i Bogdan Popović. Da su Srbi preosetljiv narod, brzo se uzrujaju pred spoljašnjim utiscima, nedovoljno vladaju svojim osećanjima i tada naprasito reaguju. Oni strasno vole i žele ono što vole, a kad su u tome osujećeni - "reaguju kao ludi". Rekao je, takođe, i da se brzo odljute i da pod uticajem dobre reči, njihove plemenite osobine izlaze na videlo, kao sunce posle kiše! Taj deo je izostavljen, a objavljena je gomila koještarija koju nijedan profesionalni spiker ne bi uspeo da izgovori ni za 60 minuta! Eto, toliko je bio dug, takozvani transkript, tog njihovog dvadesetminutnog susreta! Jovan Rašković je bezuspešno tražio da mu stave na uvid taj snimak. Nikada ga, naravno, nije dobio. Lično sam ubeđen da je taj podli čin zveden u dosluhu između Miloševića i Tuđmana, da bi profesora Raškovića osramotili kod svih Srba. Jer, baš u to vreme, oni su pravili svoje "istorijske" nagodbe u Karađorđevu. Prema svedočenju današnjeg predsednika Republike Hrvatske, a tadašnjeg predsednika Predsedništva SRJ Stjepana Mesića, Slobodan Milošević nikad nije mnogo mario za Srbe u Hrvatskoj. On je sagovornicima iz Hrvatske otvoreno govorio kako su Srbi u Hrvatskoj - građani Republike Hrvatske (vidite tu Jovinu istinu je naučio i kad mu se činilo zgodnim - koristio je) - i neka Franjo Tuđman s njima radi šta hoće - pa i neka ih nabije na kolac! Sve do tog kobnog razgovora, povodom mirovnog marša, Jovan Rašković je uživao opšte simpatije i neskriveno divljenje kod svih Srba. Na beogradskim ulicama, Jovan nije mogao napraviti ni nekoliko koraka, a da mu neko ne priđe i nešto toplo kaže, ili ga brižno upita. Javne ličnosti su ga pozivale da poseti njihove institucije. Nebrojeni su želeli da budu viđeni u društvu tog mudrog i jednostavnog čoveka. Jednom rečju, on je bio srpska ikona, koju je svako hteo, na ovaj ili onaj način, da unese u svoju kuću. Čim je objavljen taj "transkript razgovora", pozvao sam ga da napravimo intervju i da kaže šta se tačno desilo. Intervju je, međutim, puna dva meseca "šetao" od jednog do drugog tajnog čitaoca. Pretpostavljam da su i u tom iskazu tražili neku rečenicu, neku misao, ili neku zapetu koja bi im se učinila zgodna kao novi povod da ga ponovo ponize. Uporedo sa tom smicalicom oko odlaganja intervjua, javno se izvodila egzekucija nad njim. Ne samo da ga nijedna institucija nije više zvala u posetu, već su mu sva vrata na licu mesta zatvarana! U tom intervjuu sam ga pitao kako je mogao da bude toliko naivan da pred Tuđmanom izgovori bilo kakvu metaforičnu rečenicu? - Znam ja vrlo dobro ko je Tuđman i koliko su ograničene njegove intelektualne sposobnosti. Međutim, moja ontološka struktura je takva da ja svakome vjerujem. Ja nikada nikome nisam prilazio sa nepovjerenjem i ono je meni potpuno strana psihološka kategorija. Posle puna dva meseca, u "Intervjuu" je objavljen razgovor s Jovanom, povodom fonograma, ali taj tekst nije više mogao da upije prljavštinu koja je u međuvremenu prosuta. Istovremeno, to je bio i poslednji tekst u kojem se Jovan Rašković u Srbiji tretirao sa dužnim poštovanjem. Za sve ostale medije, on gotovo više nije postojao. Jedino je NIN, posmrtno, objavio njegov odgovor Vojnom tužilaštvu u Splitu, koje je protiv njega bilo podiglo optužnicu "da je inicirao, poticao i organizovao vojne djelatnosti, upravljene na ugrožavanje teritorijalne ukupnosti Republike Hrvatske!" Jovin tekst je imao naslov: Moje "oružje" - moje besede. Materijalno uništen, i psihički razoren, Jovan Rašković je kopnio iz dana u dan, naočigled svih nas koji smo ga poštovali i voleli. Zamašno materijalno bogatstvo, koje su on i Tanja, svojim visoko-profesionalnim i marljivim radom, decenijama stvarali, nestalo je u roku od nekoliko meseci. Veliku porodičnu vilu u Primoštenu su raspomamljeni nacionalisti najpre opljačkali, potom zatrpali gradskim đubretom i na kraju spalili. Stan u Šibeniku je


Strana 12


1990 - 1995

opljačkan do golih zidova, posle javne peticije za izgon porodice Rašković iz njegovog 60-godišnjeg prebivališta. Veliki privatni stan u Zagrebu, u kojem je živela njihova ćerka dr Sanda Rašković sa mužem i dvoje dece - oduzet je. Sanda je, gotovo bez odeće, izbačena, noću, na kišu, a potom šutirana ulicama...! Oba ova stana bila su opremljena probranim stilskim antikvitetima koje je Tanja godinama prikupljala. Jova je u Šibeniku imao impresivnu biblioteku, sa knjigama najznačajnijih pisaca sveta. Sve je to divljački razgrabljeno. Nisu mu čak dozvolili ni da uzme svoju plodnu i dugogodišnju prepisku s nekim od najuglednijih mislilaca današnjice. U nizu poniženja koja su mu priređivana, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem, pomenuću samo jedno. Početkom 1992. godine, na sednici Glavnog odbora Srpske demokratske stranke u Beogradu, Jovanu Raškoviću, koji je stvorio tu stranku i još uvek bio njen predsednik, nije ni dozvoljeno da govori! U jednoj od naših šetnji pitao sam ga: "Jovane, možemo li Eva i ja, bilo kako, da Ti pomognemo? Da li bi želeo da se, na izvesno vreme, negde skloniš i malo oslobodiš od ovog otrovnog vazduha i okoline? Ićićemo zajedno Tanja, Ti, Eva i ja. Samo reci, molim Te, gde želiš"... Pogledao me je s nežnošću i odgovorio: "Banja mi najviše nedostaje. Na nju sam navikao i bez nje ne mogu da živim..." Odgovorio sam tupavo: "U koju banju želiš da idemo?" Osmehnuo se i objasnio da on ne misli na klasičnu banju, već morsku vodu. Od kada mu je polomljena noga, i oštećen nerv, on je leči kupkama, u morskoj vodi. Dogovorili smo se da u Italiji pronađemo pogodnu kuću u nekom mirnijem mestu, na obali mora, gde je prilaz vodi lak i dno uređeno. Ostali bismo mesec dana. Izdani Rašković u Beogradu Eva i ja smo otputovali u Italiju i u jednom malom turističkom naselju, u Pedasu, pronašli baš takvu kuću kakvu je on želeo. Imala je dve velike spavaće sobe, dva kupatila, kuhinju, i ogromnu natkrivenu terasu. Nalazila se u lepom uređenom vrtu, sto metara od peskovite obale. Čim sam stigao u Beograd, pozvao sam ga telefonom i, ne pitajući kako mu je, saopštio da smo pronašli kuću kakvu je želeo. - "Slušaj Dragane, došao sam iz bolnice. Vrlo sam bolestan. Imao sam neke neodređene tegobe, koje su se u bolnici pojačale. Izašao sam na sopstveni zahtev. Ne osjećam se dobro, a s ovom odlukom hrvatske vlade da me proglase ratnim zlikovcem, ne smem ni ići u Italiju. Gde god da odem - gu me uhapsiti. Očajan sam, hajde da se nađemo." Bio sam konsterniran tom vešću... Tog dana sam, po velikoj vrućini, vozio preko hiljadu i dve stotine kilometara... Bio sam premoren i nesmotreno rekao: "Bolje bi bilo da se obojica večeras odmorimo, a da se vidimo sutra." To sutra,više nije postojao, niti će ga ikada biti. Dva sata kasnije javio mi se telefonom jedan - znanik: "Jesi li slušao vesti?" - Nisam, zašto? - Pa, umro je Jovan Rašković! Pošto sam se oporavio od prvog šoka, pozvao sam Tanju. Ona mi je, ukratko, ispričala da je Jova umro posle neprijatnog razgovora sa jednim novodoseljenim komšijom, komandantom specijalne jedinice, koji se nedavno vratio sa Kosova. Stanovao je iznad njih, i vršeći nekakve prepravke u svom stanu, isključio je vodu u celoj zgradi. Zbog velike žege i lekova, Jova se pojačano znojio... Ne mogavši da se okupa dva dana, onako hrom, popeo se gore, da komšiji objasni da je teško bolestan, i da ga najljubaznije zamoli da slavinu odvrne, bar privremeno, samo da se spere i ranu očisti od znoja. Čim ga je Jova oslovio rečju - "susjede", on je počeo da se dernja, da ga psuje i naziva ustašom. Pretio je i da će ga ubiti! Zapanjen i preplašen, Jova je jedva sišao niz stepenište. Za njim je išao komšija,


Strana 13


1990 - 1995

nastavljajući da mu preti: "... Ako se ikada još usudiš da me uznemiriš, premlatiću te!" Sklonio se u spavaću sobu, a Tanja je ostala kraj vrata da sluša pretnje razjarenog komandanta. Onda je čula tup udarac u spavaćoj sobi, pomislila da je neki teži predmet pao na pod. Kad se komšija, najzad, vratio u svoj stan, pošla je u spavaću sobu da vidi kako je Jovi. Preneražena zatekla ga je na podu, sa ustima punim pene. Umro je od edema pluća. Pozvala je odmah hitnu pomoć i objasnila šta se desilo. Ni posle 20 minuta niko se nije pojavljivao!? Onda je pozvala Božicu Ćosić, i tek na njenu intervenciju, stigla je ekipa hitne pomoći. Pogledali su ga kratko, prokontrolisali puls i konstatovali - smrt. I krenuli ka izlaznim vratima. Tada je Tanja zavapila. "Pa molim Vas, i on i ja smo vaše kolege. Pomozite mi bar da ga podignemo sa poda i stavimo na ležaj". Nevoljno su to učinili i brzo se udaljili iz stana. Tako je okončao svoj život akademik prof. dr Jovan Rašković. Tri godine kasnije, posle tragičnog egzodusa Srba iz Hrvatske i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Radmilo Bogdanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije u vreme Jovinog političkog delovanja dao je intervju "Nedeljnom telegrafu". Odgovarajući na pitanje: "Da li može da objasni tolike žrtve i tragičnu sudbinu zaraćenih naroda"? Radmilo Bogdanović je doslovno, rekao: "Da je bilo sreće, i da smo slušali Jovu Raškovića, on bi sada bio živ, a mi ne bismo imali izbeglice niti bismo izgubili Krajinu!" Razmislite samo šta ovaj njegov odgovor posredno nudi. Jer, on je ličnost koja je zaista imala uvid u sve događaje tog vremena. Bilo, mu je, siguran sam, itekako, poznato kakvu je sve šikanu proživljavao Jovan Rašković i ko ga je i zbog čega šikanirao. U toku osmogodišnjeg druženja s Jovanom Raškovićem, nebrojeno puta sam se uverio da je bio čestit i plemenit čovek. On nikada nije činio drugima ono što ne bi želeo da drugi učine njemu. On nikada nije zloupotrebljavao svoju intelektualnu snagu ni nadmoć svoga obrazovanja. On nijedan glas očajanja nije prečuo, a zatraženu pomoć nikad nije dobio. On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao nage da sebe vidi očima drugih. On je težio da svakog sagovornika razume i učini ga razumnim. On je znao da saoseća s ljudima čak i kad greše. On je verovao u ljude i onda kada oni sami izgube veru u sebe. On je društvenu nepravdu osećao kao sopstveni propust, a ljudsku bedu kao ličnu nesreću. On je znao da bude smeren, i kako da se suoči s porazom i ne bude poražen. On je znao da stvara prijatelje, da ih neguje i da sačuva njihovu privrženost. On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao snage da sebe vidi očima drugih. On je život gledao očima večnosti. On je, ukratko, bio jedinstven i lekovit prijatelj.


Strana 14


1990 - 1995

R Repub blika Srps ska Krrajina a Republik ka Srpska Krajina K je najzapadnija a srpska drzava, koja k je form mirana 199 91. godine o odvajanjem m od Republik ke Hrvatske e. Republiku u Srpsku Krajinu cinile e su Sjeverna a Dalmacija a, Lika, Korrdun, Banija a, Zapadna a Slavonija a, Istocna Slavonija, S B Baranja i Za apadni Srem. Prema podacima 19 993. godine e na teritorriju od 17 028 0 nih kilometa ara zivjelo je j 435 595 5 stanovnika a. kvadratn ve bio je uz zrokovan oz zivljavanjem m Nastanak ove drzav fasisfickih nagona hrvatskog naroda a i neprijate eljstva prem ma srpskom m zivlju. skim dogad djanjima ko oja su se od digrala u Drugom Svje etskom Rattu, Pouceni istorijs ski narod je e odlucio da a na referendumu odluci o svojojj buducnos sti i nastavk ku srps zivo ota u Repub blici Hrvatskoj. Tim re eferendumo om velikom vecinom g glasova izgla asano je od dvajanje od d Republike e Hrvatske i stvaranje nove drzav ve Republik ke Srpske Krajine e. Na dan 19. 1 Decemb bra 1991. godine na ve eliki hriscan nski praznik vojen je prv vi ustav Kra ajine. Na ov vaj nacin krrajiski Srbi su pokazalli da Sv. Nikole usv zele e da zive u miru i slozi sto je tada moglo da a pruzi sam mo odvajanje od Repub blike Hrvatske, stva aranjem demokratske i parlamen ntarne vlastti, kao i osttankom u viru Jugoslavije. Ali ovaj cin donio o je velike neprilike. okv njem tenzijja u citavoj bivsoj Jugoslaviji i Jos krajem 1990. godine poostravan otcjjepljenjem Slovenije, hrvatska vlast zapocin nje sa naorruzavanjem m i stvaranjem para avojnih formacija, kojje su bile po od okriljem m MUP-a i koje k su prettstavljale ocig gledno krse enje Ustava a SFR Jugos slavije i nje enih zakona a koji su dozvoljavali pris sustvo samo o jedne vojjne formaciije tj. JNA. Tada Srbi koji k su zivje eli u Hrvats skoj osje ecajuci nesigurnost prrouzrokovan nu dogadja anjima i politickim potezima tada asnje vlasti, koji nisu postavljali neke sigurrne uslove za z nesmeta an zajednicki zivo ot Srba i Hrrvata u jedn noj drzavi, odlucuju da sami pok kusaju pove esti neke politicke potez ze koji su mozda m moglli donijeti neke n bolje uslove u i sigu urnost na tim t storima. Ti potezi bili su potkrije epljeni i pojavljivanjem m specijalnih odreda pros hrva atske policiije koja je bila b raspore edjivana na a teritorijam ma sa vecin nskim srpsk kim stan novnistvom m. To su bili prvi korac ci ka stvaranju drzavnosti Republike Srpske e Krajjine koja je e zapoceta u Kninu, a kasnije je prosirena na n sire pros store na kojima je srpsko stanovn nistvo preds stavljalo ve ecinu. Tadasnja drzava a imala je u odnost rasp poreda teritorija koji jje bio veom ma svom sastavu 28 opstina, ali nepogo nom stvarajjuci jako du ugacku uzak pojas uz granicu sa Bosnom i Hercegovin nicu, i mali broj stano ovnika bili su s jako veliki preduslo ov za slablje enje gran odb brambenih pozicija p Vojjske RSK. Tako T je u ce estim ofanz zivama HVO O Republika a Srpska Krajina a ostajala bez b mnogih svojih stra ateskih pozicija. Dolaz zak snaga PROFOR-a donosi d jedn nu vrstu ola aksanja, alii ne i presta anak borbi koje su tra ajale UNP sve do Augusta 1995. go odine, koji je bio i period najvece e katastrofe e srpskog naro oda ako se uzmu u ob bzir desavanja u zapad dnim dijelo ovima Republike Srpsk ke koja a je imala velike v gubittke takodje er uzrokovane padom RS Krajine. e drzave na a tom prosttoru nije slu ucajno. Jos za vrijeme e prvih seob ba Poriijeklo same Srba, dok je Srbija S bila okupirana Turskom T vla ascu Srbi su u kretali na a Zapad u storima na kojima bi mogli m da ne esmetano nastavljaju n svoj zivot. potrrazi za pros Tak kvim pomjeranjem dos slo je do na aseljavanja tadasnje Austrougars A ske monarh hije. Mon narsi su pon nudili Srbim ma naseljav vanje pogra anicnih dije elova monarhije na gra anici sa podrucjima p pod Tursko om vlascu. Srbi su to prihvatili uz u povlastic ce koje su se s odn nosile na do odjelu zemljjista i oslob badjanje od d placanja poreza. p Tak ko nastaje Vojn na Krajina, po kojoj je e i Republik ka Srpska Krajina K dobila ime. Os slobadjanjem Bos sne i Herceg govine od Turske T vlasti prestala je i opasno ost od napa ada Turaka na


Sttrana 15


1990 - 1995

granice Austrougarske i tada prestaje da vazi uprava Vojne Krajine. Srbi koji su bili vojnici u Vojnoj Krajini nastavili su svoj zivot na tim prostorima sada kao slobodni zamljoradnici. Od tih vremena ovi prostori velikom vecinom naseljeni su pravoslavnih stanovnistvom. Ali, porijeklo srpskog Pravoslavog stanovnistva na tim teritorijama datira iz dublje proslosti, iako su masovna naseljavanja zapocela tek pocetkom XVI stoljeca. Prvi pomen Srba na tim prostorima datira sa pocetka IX stoljeca. S obzirom da se zna da je preseljenje Slavena na ove teritorije bilo u V stoljecu poslije Hrista moze da se vidi da Srbi na tim prostorima nisu samo doseljenici vec da su od ranih dana postavljanja teritorijalnih odnosa na Balkanu oni predstavljali punopravni clan. Ti prvi pomeni Srba vezu se za prostore Dalmacije na kojima su vjerovatno predstavljali vecinu stanovnistva. Da to nisu bile samo obicne grupice moze da se vidi i u dubokoj srpskoj kulturi na tim prostorima. Dva velika srpska manastira sagradjena su u vremenu prije pocetka napada Turaka na Srbiju, pa znamo da nije bilo ni pomena o nekakvim dotadasnjim pomjeranjima Srba. Ta dva manastira su Krupa sagradjena 1317 i manastir Krka sagradjen 1350. Ocuvanje vjere i kulture bio je jedini nacin sacuvanja srpstva na tim prostorima. Nasuprot tome srpsko stanovnistvo koje je zivjelo na prostorima Istocne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema naseljava te prostore od naseljavanja slavenskog stanovnistva u panonskoj niziji sa pocetka V stoljeca. Sve do danas svijest tog stanovnistva bila je podredjena svom porjeklu i ponosu koje moze da se vidi i u mnogobrojnim pokusajima pokrstavanja stanovnistva od pocetka masovnog naseljavanja na tim teritorijama za vrijeme Vojne Krajine. Ali, Srbi su uvijek ostajali vjerni svom porjeklu i nisu dozvolili da se nesto ucini van njihove volje i na njihovu stetu. Tako je doslo i do sukoba kada je hrvatska vlast krenula u program unistavanja srpske slobode i dostojanstva zavadjajuci narode koji su vec stoljecima zivjeli na istom teritoriju i od samih pocetaka zajednickog zivota slozno su kretali u borbu za ostvarivanje zajednickih prava potpomazuci jedni druge. Pocetak neprijateljstava iako nije bio drag ni jednoj strani zapocinje 1991. godine kada nastaju i prve granice izmedju tada dve drzave Republike Hrvatske koja se odcjepila od maticne drzave SFRJ i Republike Srpske Krajine koja je nastala kao reakcija na odcjepljenje Republike Hrvatske. Republika Srpska Krajina tada zapocinje svoju samostalnost koja je trajala sve do Augusta 1995 godine kada hrvatska vojska u akciji "Oluja" zaposjeda teritorije koji su bili pod Republikom Srpskom Krajinom, sem prostora istocne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema koji dolaze pod upravu Republike Hrvatske mirnim putem i pregovorima po zavrsetku rata u Republici Hrvatskoj i potpisivanju Dejtonskog sporazuma koji je strogo definisao sve probleme na spornim teritorijama. U toku svoje drzavnosti Republika Srpska Krajina je imala tri predsjednika. Po odvajanju od Republike Hrvatske prvi predsjednik bio je Milan Babic koji je zivio u Kninu i bio jedan od aktera za odvajanje Krajine od Republike Hrvatske u spornim periodima. Nakon njega vlast preuzima Goran Hadzic, srbin iz istocne Slavonije. Zadnji predsjednik izabran na demokratskim izborima 1994. godine bio je Milan Martic koji je obavljao svoju duznost sve do raspada drzave Augusta 1995. U Krajini su jednom odrzani parlamentarni i predsjednicki izbori. Glavni favorit na izborima bila je Srpska Demokratska Stranka koja je imala i najvise poslanika, kao i dotadasnja predsjednicka mjesta (iako je Milan Martic bio predstavljen od grupe gradjana njega je podrzavala SDS srpskih zemalja). Pored SDS (koji je bio podjeljen na "SDS srpskih zemaljana" i "SDS Krajine") na izborima je ucestvovala i Srpska Radikalna Stranka, SocijalDemokratska Partija Krajine i Srpska Partija Socijalista.


Strana 16


1990 - 1995

ISTORIJSKA, PRAVNA I POLITIČKA UTEMELJENOST SRBA U REPUBLICI SRPSKOJ KRAJINI Kada govorimo o istoriji srpskog naroda na području Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, možemo zapaziti da je hrvatska istoriografija forsirala i glorifikovala srpske seobe, a posebno zapostavljala ili uopšte nije ni spominjala autohtonost srpskog naroda na tom području. U isto vrijeme srpski istoričari, u ime zajedništva, bježali su kao vrag od tamjana od te teme - autohtonosti srpskog naroda u Republiski Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj. Srpska zvanična istoriografija, vrlo često i velikodušno odbacuje vijesti i svjedočenja antičkih pisaca (Plinija, Ptolomeja, Herodota i drugih), a i kasnijih srednjovijekovnih (Konstantina Porfirogeneta i drugih) o Srbima u njihovo doba. Istodobno naša srpska istoriografija prihvatila je tzv. istinu o sebi od pisaca germansko-skandinavske istorigorafije. Naša istoriografija slabo obrađuje krađu tj. falsifikate, otimačinu Hrvata po srpskoj istoriji u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj, kako one iz srednjeg tako i one iz novog vijeka, pa i ove iz najnovijeg doba. Politička kultura i vojna istorija srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj prebogata je činjenicama (istorijskim izazovima), koje se ne mogu mimoići i pogaziti, kada se trezveno razgovara ili pak piše. Hrvati moraju znati da će svako nasilje nad istorijom i nad Srbima u Hrvatskoj, rađati trenutne ili buduće nesuglasice, nemire i ratove. Srbi ne bi smjeli dozvoliti, a Hrvati ih u tome trebaju podržati, da se pogaze: srpska prošlost, dostignuti nivo političkih i nacionalnih prava, njegovu srpsku kulturu i ukupnu duhovnu participaciju, njegova prava na imovinu i vijekovne zavičaje. Naime, samo fašistička politika i njeni građani mogu planirati uništavanje dijela svojih građana i svog naroda, samo zato što pripadaju ogranku drugih kultura i vjera. U međunarodnoj javnosti postoje brojne neistine zbog neznanja ili podmetanja lažnih podataka o srpskom narodu u Republici Srpskoj Krajini, koje se svode na dokazivanje da on nije svoj na svome, da je naselio tuđu zemlju, da su Srbi došljaci i skorojevići, da nisu državotvorni. Sve su to čiste laži i podmetanja s ciljem da se srpskom narodu nanese ogromna šteta, vređa i da se pribavi prezir u svijetu, te da se protjera sa svojih vijekovnih ognjišta i zavičaja. Srpski narod u Republici Srpskoj Krajini ima jako bogatu prošlost, naučna i kulturna dostignuća i svoju prebogatu i specifičnu tradiciju. Mnogi srpski istoričari zapleteni u mrežu jugoslovenstva i komunizma nisu istraživali svoje davne istorijske korijene. Njih je sputavala politika saveza jednakih. Neki istoričari su išli toliko daleko da su već na početku izrazili nevjericu u istorijske zapise - izvore o Srbima, nastale pre dva milenijuma u vrijeme Herodota, Plinija i drugih pisaca. Hrvatski istoričar Tomo Maretić, najbolji poznavalac Plinija kaže: "Taj Plinije Rimljanin koji živješe u doba Herodota ispisuje nekoliko imena, manje više tamnijih, ali na našu veliku radost jedno je među njima, ne samo posve jasno, nego i očigledno slavensko, a to su Srbi, ili kako ih Plinije piše Serbi..." Prof.dr Đorđe Janković, naš poznati arheolog, piše o Srbima u Republici Srpskoj Krajini, pa kaže: "Prvi sloj života Srba na prostorima Krajine je pouzdano arheološki potvrđen iz 7. i 8. vijeka oko Knina, Drniša, Srba, Gračaca i Korenice). Ustanovljen je gromilama, posmrtnim spomenicima Srba IV-IX stoljeća". A franački hroničar Ajnhard spominje Srbe 822. godine u svojim analima, dakle 30 godina ranije nego što se spominje hrvatsko ime. On kaže: "Ljudevit Posavski, pobjegao je k Srbima u Dalmaciju". U pisanim istorijskim izvorima do danas to je


Strana 17


1990 - 1995

prvi poznati istorijski izvor koji spominje Srbe na prostorima Republike Srpske Krajine. Za vrijeme dinastije Nemanjića i Kotromanića prostori Republike Srpske Krajine su se najčešće nalazili u sastavu te srednjovijekovne srpske države. Tadašnje srpske oblasti i država se nalazi u okruženju Vizantije, Ugarske i Venecije. Nemanjine zapadne granice su na rijekama: Krki, Zrmanji, Kupi i Savi. Svi Nemanjini nasljednici od Stefana Prvovjenčanog pa sve do cara Uroša zadržali su zapadne srpske granice, koje je posebno učvrstio car Dušan Silni, povjerivši Dalmaciju za Mladena Šubića, sina Đurđevog, koji umire 1348. godine, pa vlast u Dalmaciji preuzima Jelena Šubić (sestra Dušana Silnog). Sama izgradnja srpskih pravoslavnih manastira na Zrmanji (Krupa 1317) i na Krki (Krka 1350), pripisuju se kralju Milutinu i Jeleni Šubić. Dinastički srodnici Nemanjića, Kotromanići od bana i kralja Stefana Tvrtka I, pa do kralja Stefana Tomaša, zadržavaju zapadne srpske zemlje. Srbi zapadnih krajeva (posebno oko Cetine, Krke i Zrmanje) će vrlo aktivno učestvovati u borbama protiv Turaka, a posebno u Kandijskom ratu (1645-1669) kada se javljaju najistaknutiji nosioci srpske samosvijesti, koji su opjevani u narodnim pjesmama (Ilija Smiljanić, Janko Mitrović, Stojan Janković i Bajo Pivljanin). Na tim dalmatinsko ličkim prostorima izrasla je Mletačka vojna krajina, koja se dijelila na kotare, serdarije i sela. Vrhovni starješina je bio kolunel, u serdarijama serdari, a u selima harambaše. Međutim, već 1530. godine nastaje "Srpska Vojna Krajina", što je bio začetak državotvornosti Republike Srpske Krajine. Već je austrijski car Ferdinand II 1627. godine dodijelio Krajišnicima (Vlasima) diplomu, kojom im daje svoju carsku zemlju u zamjenu za danak u krvi - za vijerno služenje i vojevanje. Ovim dokumentom Vojna Krajina postaje Corpus Separatum, potpuno odvojena od ugarskog i hrvatskog kraljevstva i njihovih Sabora. Time je, u stvari, započeo proces pretvaranja Vojne Krajine u posebnu upravnu oblast unutar Habzburške monarhije. Car Ferdinand II je 1630. godine potvrdio tzv. "Statuta Valachorum" Srbima, tj. pravo vlasništva nad zemljom i pravo da je mogu prodati, što je bilo sasvim nešto novo tada u feudalnoj Evropi. Statuta Valachorum je bio prvi srpski ustav Srba u Habzburškoj monarhiji. U njima se govori o: opštinama, sudstvu, vlasništvu nad dobrima, privatnim i javnim deliktima, vojnim starješinama i dr. Po tom krajiškom ustavu Krajina je bila podijeljena na 6 generalata i 19 regimenti, koje su se dijelile na kompanije i čete. Car Franjo Josip I je 14.5.1887. godine donio "Zakon o uređenju prostora, crkve grčko-istočne i o upotrebi ćirilice u kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji". Ovaj zakon je izričit i govori da Srbi imaju pravo da ispovijedaju svoju srpsku pravoslavnu vjeru i pravo na upotrebu ćirilice. Hrvatski sabor je 1867. godine usvojio izjavu da trojedna kraljevina priznaje narod srpski, koji u njoj stanuje, kao narod s hrvatskim narodom istovjetan i ravnopravan. Kada je Vojna Krajina 1881. godine ukinuta, tada se govorilo o formiranju posebnog srpskog parlamenta. Međutim u 19. vijeku se javlja i Ante Starčević - jedan od najvećih mrzitelja Srba na prostorima Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. On u Hrvatskoj vidi samo Hrvate. On kaže: "U Hrvatskoj postoji samo jedan politički narod, a to su Hrvati, Srbi su dio tog političkog naroda", što znači Srbi su Hrvati. I sam Antun Radić je još daleke 1914. godine i to 7. jula pisao u "Domu" za Starčevića: "Starčević je mrzio Srbe. On nije priznavao da ima Srba i to ne samo u Hrvatskoj, nego i u Srbiji. Zato za sve Srbe u Hrvatskoj pisao je da su Cigani, Cincari, Vlasi.


Strana 18


1990 - 1995

Oni su vlaška nakot zrio za sikiru. Oni su smet, oni su srbež na tijelu hrvatskog naroda". Srbi u Austro-Ugarskoj monarhiji podržali su Riječku rezoluciju 1905. godine i izglasali Zadarsku rezoluciju kojom daju iskrenu podršku Hrvatima da Dalmaciju prisajedine Hrvatskoj i Slavoniji pod uslovom pune ravnopravnost Hrvata i Srba. Srbi sa prostora Republike Srpske Krajine 1918. godine ulaze u sastav Kraljevine SHS, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Već je predsjednik vlade Anton Korošec govorio da će Jugoslavija imati ulogu trojanskog konja prema nezavisnosti Hrvata i Slovenaca, pa je kazao: "Srbi su nam dali zlatnu kobilu Jugoslaviju, vratit ćemo im ragu". A vojvoda Mišić, poslije obilaska Hrvatske, marta 1919. godine rekao je kralju Aleksandru: "Iz svega što sam video i čuo, ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom hrvatske zajednice. Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu". Početkom II svjetskog rata, srpski narod u Hrvarskoj, je po prvi put ušao, ne svojom voljom, u sastav hrvatske države, koju su proglasili hrvatski fašisti 10.4.1941. godine, kao NDH. Srpski narod u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj je tada stavljen van zakona, zabranjeno je srpsko ime, srpski jezik, srpsko pismo - ćirilica, srpska pravoslavna crkva. Srbima je zabranjeno kretanje, upotreba saobraćaja, posjećivanje lokala, bioskopa, pozorišta, kupanje u banjama. Srpska djeca su streljana: u staklu, plamenu, bebe su nabijane na bajonet, spaljene u kućama, kuvana u kotlovima. Časni i pošteni Hrvat Viktor NOvak je rekao za NDH: "iako nečovječno NDH, ogrezla u zločine više nego Hitlerova Njemačka, a imala je punu podršku Vatikana". Veliko je istorijsko pitanje: Zašto je većina Hrvata podržavala blok fašističkih zemalja i svoje predvodnike u NDH? Na ovo pitanje kad tad Hrvati moraju odgovoriti. Što pre, to za njih bolje. Na II zasjedanju ZAVNOH-a u Plaškom 1943. godine donosi se rezolucija u kojoj se kaže: "Nema, neće i ne smije biti Hrvatske u kojoj Srbima ne bi bila zajamčena puna jednakost i ravnopravnost". A III zasjedanje ZAVNOH-a u Topuskom 1944. godine donosi Deklaraciju o osnovnim pravima naroda i građana demokratske Hrvatske u čijem prvom članu piše: "Hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno su ravnopravni". Formulacija o potpunoj ravnopravnosti srpskog naroda u Hrvatskoj nalazi se u svim ustavima Narodne, odnosno Socijalističke Republike Hrvatske od 1947. do 1990. godine. Božićni ustav Hrvatske od 22.12.1990. godine pogazio je sva, kroz istoriju, stečena prava srpskog naroda u Hrvatskoj. Srpski narod je kao politički tj. konstitutivni narod izbačen iz ustava Hrvatske i stavljen u položaj nacionalne manjine. Ovo je bila direktna državna priprema za rat u Hrvatskoj, koji je Hrvatska namjerno vodila, što dokazuje i sam poglavnik dr Franjo Tuđman. On je još 1989. godine na Konferenciji diplomatskog kora u Njemačkoj (tko ga je pozvao?) rekao: "Kada ja budem predsjednik Hrvatske (ne ako budem) tlo u Krajini postat će crveno od krvi". Taj isti Tuđman je na Jelačićevu trgu u Zagrebu 24.5.1992. godine izjavio: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali oružane postrojbe. Da nijesmo to uradili ne bismo došli do cilja. Znači, rat je bilo moguće izbjeći samo da smo odustali od naših ciljeva, tj. od samostalnosti Hrvatske". Poglavnik Tuđman je 1991. godine novinarki Tanji Torbarini izjavio: "Sretan sam što moja supruga nije ni Jevrejka ni Srpkinja".


Strana 19


1990 - 1995

askom na vlast v u Hrva atskoj HDZ Z i izbacivan njem Srba iz ustava H Hrvatske, HDZ Dola vlas st razoružav va stanice milicije sa većinskim srpskim s sta anovništvom m, i šalje reda arstvenike na rubna srpska s sela i izaziva incidente (ha apsi Srbe, m maltretira, a i ubijja). Srbi su bili prisilje eni da se orrganizuju u SAO Krajin ni 21.12.19 990. godine e da bi 19.12.1991 1 . godine prroglasili Rep publiku Srp psku Krajinu u koja je trrajala do 4.8.1995. godine. Proff.dr Marko Atlagić Beo ograd


Sttrana 20


1990 - 1995

Zlocinacka akcija “Oluja” 4. avgusta 1995. godine počeo dugo pripreman egzodus Srba iz Krajine. Sa svojih ognjišta prognano 280.000 Srba. U brutalnom napadu hrvatske vojske ubijeno 1.960 ljudi, spaljeno 40.000 srpskih kuća. U noći pre vojnog udara na RSK, Franjo Tuđman poručio svojim generalima: "Srbima zatvoriti sva vrata, pa ih onda uništiti!" RANO jutro, oko pet časova, petak, kiša granata pada po usnulom gradu. Gore kuće, prašte eksplozije, ljudi u panici izleću, dovikuju bližnje. Majke nedrima grle uplašenu decu, trče. Jauci jači od raketa, paraju nebo. Metež, panika, strah, opet bombe. Pao je Knin! Dan kasnije, u napušteni grad ušla je hrvatska vojska i na kninskoj tvrđavi istakla šahovnicu. Najčistiji srpski etnički prostor u bivšoj SFRJ, omeđen Dinarom, Manjažom, Velebitom i Petrovom gorom, za samo nekoliko dana očišćen je od srpskog življa. U drugoj najvećoj seobi Srba, za četiri dana, s Banije, Korduna, iz Like i severne Dalmacije, prognano je 280.000 Krajišnika! Pogrom je počeo na današnji dan, pre deset godina, napadom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog veća odbrane na Republiku Srpsku Krajinu. Hrvatske snage udarile su snažnom artiljerijskom i raketnom paljbom po položajima Srpske vojske Krajine i svim gradovima. Pod najžešćom vatrom hrvatskog dalekometnog oruđa našli su se Knin, Petrinja, Obrovac, Benkovac, Glina, Kostajnica i Drniš. Ratna avijacija hrvatske vojske sinhronizovano je tukla aerodrom u Udbini, Petrinju, telekomunikacioni predajnik na brdu Ćelavac, posle čega su prekinute sve telefonske veze u RSK. Na Krajinu je krenulo 138.500 hrvatskih vojnika i policajaca. U brisanju svega srpskog učestvovalo je 700 tenkova i oklopnih transportera. Smrt je sejana iz 1.800 komada artiljerijskog oruđa, minobacača i raketnih sistema dometa do sto kilometara. Kolonu staraca, žena i dece, bombardovalo je 47 aviona i helikoptera. Srpski etnički prostor u Hrvatskoj konačno je očišćen, što je i bio glavni cilj "Oluje" u kojoj je ubijeno i nestalo 1.960 Srba.

Bihaćki džep PEŠADIJSKE jedinice Hrvatske vojske i specijalne brigade MUP najpre su udarile na ličkom i banijskom frontu, a ubrzo zatim i prema Drnišu. Hrvatskoj pešadiji podršku su pružile artiljerijske i oklopno mehanizovane snage HV. Na ličkom ratištu hrvatska soldateska se probijala iz smera Gospića prema Medaku i, dalje, Gračacu. Na Gračac koji je bio strateški važan za potpuno odsecanje Kninske Krajine i Like, krenule su i zloglasne hrvatske trupe sa velebitskog masiva. Najveće borbe na banijskom ratištu vođene su na potezu Gora - Graberje Glinska Poljana, na prilazima Petrinji, u rejonu Sunje i Dubice. Zamisao hrvatskih stratega bila je da, preko Banije izbijanjem u Dvor na Uni, dopru do Suve međe i tu se spoje sa jedinicama Petog bihaćkog korpusa muslimanske armije BiH. Spajanje hrvatskih i muslimanskih snaga iz "bihaćkog džepa" planirano je i prodorom Tuđmanove soldateske preko Korduna. Zato je hrvatska vojska, iz Karlovca krenula na ovaj deo RSK, potpomognuta tenkovskim bataljonom. Iz


Strana 21


1990 - 1995

Josip Dola, nadirući prema Plaškom, podršku im je pružala mehanizovana brigada. Plan je bio i da se jakim dejstvom u pravcu Vrhovina otvori mogućnost prodora prema Korenici i Plitvičkim jezerima. Oklopno mehanizovane jedinice HV silovito su napale i Drniš, udaljen samo dvadesetak kilometara od Knina. Na granice zapadnog dela RSK, Hrvatska je dovela sve elitne jedinice. Okosnice njenih snaga bile su profesionalna gardijska brigada i specijalne jedinice MUP. Rat je, dakle, vođen celom linijom fronta - od Orašja do Dubrovnika. Hrvatski radio neprekidno je emitovao poziv Franje Tuđmana upućen "građanima srpske nacionalnosti" u kojem se traži njihova predaja. Predsednikova egzaltiranost prekidana je marševima i borbenim pesmama. Hrvatska je optužila Srbe da su tokom noći, izmeću četvrtka i petka, bombardovali dvadesetak hrvatskih gradova, što je bio neprihvatljiv izgovor za agresiju na Srbe u Krajini. U toku napada na RSK, a dobrim delom i posle borbenih dejstava, opljačkano je, spaljeno i porušeno više od 40.000 srpskih kuća. Kolone tuge DOKUMENTACIONO-INFORMATIVNI centar "Veritas" evidentirao je 1.205 poginulih Srba civila, među kojima su 522 žene. Ubijeno je dvanaestoro dece! Sve što su zapadni Srbi baštinili pet vekova svoje istorije, za ta samo četiri dana otišlo je u nepovrat. Posle pokolja Srba kod Gospića, na koranskom mostu, u Zapadnoj Slavoniji, svakodnevnog bombardovanja Doboja, Srbobrana, Brčkog, raketiranja Knina, Benkovca, Korenice, Vojnića, Topuskog, Republika Srpska Krajina, praktično je prestala da postoji. Kada su prvi topovski plotuni pali na Knin, četrdeset hiljada Srba počelo je da beži. U opustošenom gradu, hrvatski gardisti zatekli su samo pet stotina ljudi, uglavnom starih i nemoćnih. Ubrzo je pala i Glina. Iako su Srbi i dalje držali veliki prostor i raspolagali silom koja je mesecima mogla da pruža otpor, prevladala je strategija povlačenja. Teritorija koju su kontrolisale srpske snage prostirala se od Topuskog, Vrginmosta, Vojnića i Turnja, na severu, do linije Duga Resa - Josipdol - Senj, na zapadu, i do Slunja, Lapca i Srba na jugu. Napadnuta sa trideset polaznih položaja Krajina je, po proceni vojnih analitičara, mesecima mogla da se brani. I Knin, s obzirom na geografski položaj, bio bi gotovo neosvojiv da su ga čestito branile samo dve brigade. I u drugim mestima Krajine više se bežalo nego ratovalo. Danas, deset godina posle drugog najvećeg egzodusa srpskog roda, na "Oluju" sećaju strašne slike nepreglednih kolona izbeglog i prognanog stanovništva. Uplašeni, izbezumljeni ljudi, noseći ono što su prigrabili u trenucima meteža i panike, krenuli su u neizvesnost. Put je bio dug, mučan, u kolonama se umiralo od tuge za ostavljenim kućama i brigom za bližnje. U selu Tomina, kod Sanskog Mosta, hrvatski borbeni avioni, u brišućem letu ustremili su se na izbegličku kolonu. Čuli su se jauci, delovi raskomadanih tela leteli su na sve strane. Tuđmanova noć odluke BRIONI, 31. jul, 1995, kasno veče. Franjo Tuđman obraća se svojim generalima: - Zatvoriti im sva vrata, pa ih onda uništiti. Sve može trajati najduže osam dana. Imamo podršku Nemačke i NATO, delom i Amerike. Stvar je hitna, Milošević je pristao na rešenje u Bosni, Jugoslaviji će biti skinute sankcije. Srbi u Krajini su potpuno demoralisani. Pregovore u Ženevi otpočećemo kao masku. Opravdanje da ih udarimo je njihov protivudar iz Knina i mi imamo povod, a s topovima ćemo da ih demoralizujemo do kraja... Samo četiri dana kasnije, grunula je "Oluja". Na Krajišnike je udarilo 50.000 vojnika u 25 brigada, a za "čišćenje" terena bilo je zaduženo još 10.000 hrvatskih vojnika i 15.000 vojnika muslimanskog korpusa u pet brigada. U zloglasnom


Strana 22


1990 - 1995

pohodu pridružila im se i policija. Artiljerija je udarila istovremeno po gradovima, naseljima i selima, ubijajući civile i stvarajući takvu atmosferu da su samo oni koji su hitno napuštali svoja ognjišta imali šansu da prežive. Tako su počeli prvi zbegovi i prve kolone izbeglica, što je Tuđmanovoj vojsci bio glavni strateški cilj. U "Oluji": Ubijeno 1.2o5 civila, 522 žene i dvanaestoro dece spaljeno i opljačkano 30.000 srpskih kuća

U 5 časova napadnut Knin, u 12.30 hrvatska vojska bez borbe ušla u napušten grad Mediji u Srbiji nisu objavili da je Hrvatska napala Krajinu PORED desetostruko jače hrvatske vojske, krajiški Srbi imali su za protivnika i najveću svetsku silu. Amerika nije samo nadzirala kompletnu akciju "Oluja", ne-go je i direktno inicirala. Zeleno svetlo Bele kuće i njenog tadašnjeg šefa Bila Klintona za napad na Krajinu, zvaničnom Zagrebu preneo je potpukovnik Ričard Herik, u to vreme vojni ataše američke ambasade u Hrvatskoj. Nekoliko dana pre nego što je grunula "Oluja", Herik je Markici Rebiću i Mirosla-vu Tuđmanu, šefovima hrvatske službe bezbednosti, predao poruku u kojoj se kaže da "SAD nema ništa protiv akcije, ali da sve mora biti čisto i brzo i gotovo za pet dana". Da je agresija bila brza govori podatak da je za samo četiri dana s Banije, Kordu-na, iz Like i severne Dalmacije prognano 280.000 krajiških Srba. A koliko je bila "čista" svedoči 2.000 ubijenih srpskih civila i zarobljenih vojnika. Prostor veličine današnje Slovenije, u kojem je živeo većinski srpski živalj, etnički je očišćen od svojih vekovnih stanara, a više od osamdeset odsto njihove imovine je opljačka-no i spaljeno. KLINTONU SE ŽURILO KLINTON i njegova administracija nisu, međutim, imali identične stavove oko vo-đenja "Oluje". Piter Galbrajt, tadašnji američki ambasador SAD u Zagrebu, 2. av-gusta, dva dana pre početka velikog srpskog egzodusa, u Beogradu je dobio pot-pis predsednika Vlade RSK Milana Babića, na plan 3-4. Mirovni sporazum, koji je Ameriku i svet trebalo da uveri da Slobodan Milošević neće poslati srpsku voj-sku Krajišnicima u pomoć, nije omeo Franju Tuđmana u nameri da juriša na srp-sku teritoriju. Plamen rata koji je zapalio 27. jula, na Brionima, uz podršku voj-nog i civilnog vrha, nije mogao da ugasi čak ni mirovni sporazum potpisan u Beo-gradu, u prisustvu američkog diplomate. Detalje oko političke igre vođene u Vašingtonu nedavno je objavio i hrvatski ne-deljnik "Nacional". Prvi put, na desetogodišnjicu velike srpske "seobe", Hrvati su javno priznali značaj američke podrške. U "Oluji", Hrvatska je iskorišćena da se preko nje udari po srpskim snagama, ne samo u Krajini nego i u Republici Srpskoj. Uz američki blagoslov, potpisana je i Splitska deklaracija. Franjo Tuđman i Alija Izetbegović dogovorili su da je hr-vatskoj vojsci dopušten nesmetan ulaz na teritoriju BiH. Da bi se Krajini zadao najsnažniji udar, HV je tako izašla na Dinaru iznad Knina. Klintonov cilj bio je da se Milošević prisili na Dejtonski sporazum. Američkom predsedniku se žurilo jer je te, 1995, bio pred drugim izborima, a njegov protiv-kandidat Bob Dol je od Kongresa tražio ukidanje odluke o embargu na uvoz oruž-ja muslimanima u BiH. Ovo područje Balkana tako je postalo važno zbog unutra-šnjih prilika u SAD i njegovog opstanka u Beloj kući. Bila je to Klintonova


Strana 23


1990 - 1995

borba sa vremenom. Da bi zaustavio Dolovu inicijativu trebalo mu je brzo rešenje krize u Krajini. Klasičnu diplomatiju je zaobišao da na leđima ne bi imao Englesku i Francusku. Priprema za "Oluju" vođena je u najstrožoj diskreciji. O akciji nije znao čak ni Pi-ter Galbrajt. Na direktnoj vezi sa Vašingtonom bio je vojni ataše. Iz dva razloga Amerikanci su izbegli pomoć engleskih i francuskih trupa. Prvo, nije im odgovaralo njihovo protivljenje naoružavanju muslimana. Zato su američki kontingenti stizali tajno, preko aerodroma u Tuzli. Drugi, indikativniji razlog ve-zan je za Klintonov strah od neuspeha akcije. U tom slučaju, Amerika bi se od hrvatske agresije, a svedoci ponekad nisu poželjni. Ali, kako je po oceni hrvatskog saveznika iz Vašingtona akcija uspela, Klinton i Holbruk su s ponosom priznali da su u njoj aktivno učestvovali! Direktna saradnja Hrvatske i SAD "o srpskom pitanju" počela je 1992. godine. Glavni koordinatori bili su general Džems Klaper, pukovnik Herik iz američke obaveštajne službe i Ivan Šarac koji se sa 17 godina, posle bekstva iz SFRJ, uključio u ustašku emigraciju u SAD. "Trgovina" je počela kada je Hrvatska Ame-rikancima dala ruske podvodne mine, najmodernija ruska torpeda i kripo zaštitu koju je koristila JNA. Američki "herkulesi - c 130" u velikoj tajnosti sletali su na splitski aerodrom i odatle prevozili važne pošiljke za SAD. MILOŠEVIĆ PRISLUŠKIVAN KAO nagrada, iz Vašingtona je stigla oprema za priskuškivanje koju su Hrvti uperili prema Srbiji i Crnoj Gori. Pretpostavlja se da su istovremeno snimali oko 20 hiljada telefonskih razgovora. Amerikanci su poslali i bespilotne letelice koje su, takođe, uz pojačane mere bezbednosti instalirane na malom aerodromu na Braču. Zahvaljujući njima Hrvati su mogli da snime sve položaje odbrane Krajine. Bezbednosnu odbranu Krajine "bušili" su i pojedini oficiri UNPROFOR. Posle incidenta sa nemačkim vojnim atašeom Hansom Šuanom koji je pokušao da sazna nešto više od bespilotnim letelicama, baza špijuniranja Krajine i RS prebačena je u Šepurine kod Zadra. Amerikanci su hrvatskoj vojsci ustupili snim-ke sa terena. Slika je satelitski prenošena u Pentagon. Planirajući "Oluju" Amerikanci su se plašili da će Milošević napraviti protivudar sa dve tenkovske brigade u istočnoj Slavoniji. Intenzivnim prisluškivanjem otkrili su da se to neće dogoditi jer su Beograd i Knin verovali u mirovni sporazum Babi-ća i Galbrajta. Za svaki slučaj, Holbruk je hrvatskom ministru odbrane Gojku Šu-šku savetovao da se ne obazire na pritiske sa strane. To se, očito, odnosilo na ambasadora Galbrajta koji ništa nije znao o planovima Hrvata i Amerikanaca. Ve-rujući i mirovni sporazum potpisan u Beogradu Galbrajt je postao trojanski konj svoje vlade u Vašingtonu. U noći između 3. i 4. avgusta, Amerikanci su zatražli da hrvatske jedinice u zo-ru isključe sve telekomunikacijske uređaje. Tako su lakše omeli i uništili srpsku telekomunikacijsku mrežu. U krajinske centre veza na planinama Đelavac i Plje-ševica Pentagon je za svaki slučaj poslao i avine koji su, čim je akcija odobre-na, počeli da seju bombe. Vest da su američki avioni gađali protivavionsku bateriju iznad Knina objavljena je u svim hrvatskim medijima. Posle oštrog prekora Zagrebu, jer je obelodanjeno američko učešće u "Oluji", vest je hitno povučena. Ceo tok operacije Pentagon je satelitski pratio. Veruje se da su snimci sačuvani. AMERIČKA OBUKA UZ obaveštajnu podršku i učešće avijacije u napadu na Krajinu, SAD su u MPRI, firmi ratnih veterana, obučavale hrvatske vojnike. Američka vlada za koju se pretpostavlja da je osnivač MPRI, angažovala je petnaest najboljih oficira.


Strana 24


1990 - 1995

KOPALI OČI HRVATI su se na najbrutalniji način obračunavali sa krajiškim Srbima. Obdukci-ja stručnjaka VMA pokazala je da je tokom "Oluje" streljano 345 muškaraca i 64 žene. Obešeno je 7 muškaraca i 6 žena. Kundacima je masakrirano 8 mu-škaraca i 20 žena. Dvojici muškaraca i četiri žene izvađena je utroba. Među žrtvama kojima su ruke odsečene, otrgnute i polomljene je 5 muškaraca i jedna žena. Hrvatski bojovnici tridesetorici muškaraca i sedam žena odsekli su uši. Oči su iskopali trideset jednom muškarcu i 38 žena. Na telima tri muškarca i tri žene tragovi su pokazali monstruozno iživljavanje na genitalnim organima. Ženama su sekli dojke, a petnaestorici muškaraca su izre-zali kožu na kaiševe ili otrgli delove lica. Jednom muškarcu su odsekli glavu. Kod 240 muškaraca i 55 žena ni obdukcija nije mogla da utvrdi način na koji su ubijeni. Po monstruoznosti ostaće upamćeno zverstvo nad trogodišnjom devojčicom. Mr-tvu su je bacili svinjama. Živo spaljeno 96 žena i 35 muškaraca Na komade isečeno 16 žena i 17 muškaraca Noževima ubijeno 27 žena i 117 muškaraca PONOSAN na uspehe u "Oluji", Franjo Tuđman je u Predsedničkim dvorima, u Zagrebu, 24. avgusta 1995. godine, održao sastanak sa najvišim hrvatskim ruko-vodstvom i izaslanstvom Herceg-Bosne. U knjizi "Stenogrami o podjeli Bosne", čije delove prenosimo, jasno je da je akcija pripremana dugo, uz aktivnu podr-šku Amerike i Nemačke. Franjo Tuđman, predsednik Hrvatske: - Ako se svijet divi ovome što smo mi izveli munjevite podhvate od "Bljeska" od Zapadne Slavonije, do operacije Livno do Grahova, sada, "Oluja", Knin i sve to skupa, za mene osobno, čak i kao nekakvog čoveka koji se nekog vraga, na sre-ću ili nesreću, razumije i u vojnu povijest i vojna pitanja, to kako ste se vi održa-li, kako smo se održali, to je poseban fenomen. To govori o žilavosti, o spremno-sti tih naših Hrvata tamo da se održe. Ali s druge strane i o jednoj pat poziciji što se tiče Srba. U njemačkim ili američkim krugovima ima onih koji su se pitali da li smo mi ka-dri izvest takve vojne podhvate kakve smo izveli od "Bljeska", "Ljeta", osobito sa-da "Oluje", a mi smo to bili kadri i jesmo i raspolažemo sa snagom pa su nas zaista znači morali priznati u Europi i u svijetu. Slušajte, Amerikanci i Nijemci su nam obećali ako ovo provedemo da ne idemo dalje u rat, da ostvarimo federa-ciju, obećali su nam ne samo kredite, nego i pomoć. Strateški cilj je bio da osi-guramo dubinu hrvatskog teritorija. Gospodo, oslobađanje ovog teritorija sredi-šnje Hrvatske i ovog područja i takvog stanja u Hrvatskoj, sasvim je sigurno, da smo osigurali budućnost hrvatske države za buduća stoljeća. Sada već moraju računati sa nama čak kao i sa regionalnom silom. Krešimir Zubak, predsednik Vlade Herceg-Bosne: - Mi sada kontroliramo u kompaktnom dijelu ogromne teritorije, muslimani nisu učinili nikakav pomak. Jure Radić, ministar za obnovu: - Mi smo danas u Hrvatskoj u jednom velikom planu povratka oko 120 tisuća lju-di, ne samo u njihove kuće, nego i u sačuvane kuće u blizini njihovih kuća. Franjo Tuđman: - Uputit ćemo proglas hrvatskim iseljenicima u svijetu i platit ćemo čartere ili bro-dove da vratimo stotine tisuća ljudi, Hrvata, iz svijeta, jer nam je zemlja pusta, pusta su sva ta područja koja su Hrvati napustili u BiH, pusto nam je sve ovo što smo sad oslobodili i u Zapadnoj Slavoniji, a osobito Knin, Banija, Kordun,


Strana 25


1990 - 1995

Zapad-na Hercegovina. Ima jedna grupa Hrvata u Paragvaju. Sasvim je sigurno ako im pošaljemo tamo čarter da će svi sjesti na avion i vratiti se. Mate Granić, ministar spoljnih poslova: - Danas kad smo oslobodili Knin i kad je budućnost hrvatske države osigurana, onda možemo čak i bez istočne Slavonije, bez Baranje, što se tiče hrvatske dr-žave, a dok su nam bili u Kninu budućnost hrvatske države nije bila osigurana. Danas mi znamo, sasvim sigurno, da ćemo sutra biti i u Vukovaru i na Dunavu. Franjo Tuđman: - Amerika je stala na stanovište da joj je Hrvatska sada i te kako važna i potreb-na, daće nam financijsku potporu, pomoći u riješavanju, iako se tobož prave da oni nemaju utjecaj na Hag. Pavao Miljavac, general: - Netkome tko dođe iz Haga, mi ćemo prezentovati dokumenta da tu nema nika-kvih niti planiranih niti provođenih ratnih zločina. Franjo Tuđman: - Molim, ne dopustiti da diraju u "Bljesak" i "Oluju". To je oslobađanje hrvatske zemlje, tu moramo biti odlučni. Taj sud je formiran protiv Miloševića. Možete re-ći, bilo je 30 nekih kriminalnih slučaja, poslije "Oluje", 20 je procesuirano. Ante Gotovina, general: - Njihovi časnici obavještajni, i Amerikanci dobro znadu da naše operacije sve su vođene po propisima i ratno pravo uvaženo. To nije problem ratnih zločina ne-go je to problem njihove politike. Mi se nemamo što njima opravdavati. Sada je došao trenutak da mi pokažemo da smo partneri i da nas trebaju gledati kao partnere. Oni u Hagu su bezobrazni, drski, bahati kad im to ide u korist i onda su prijateljski raspoloženi kad od toga imaju korist. Nije bilo ničeg, naše operaci-je su vođene točno po propisu. Markica Rebić, šef obaveštajne službe: - Mi imamo pravo kraj generala Petkovića koga pozivaju u Hag, imati čoveka iz Ministarstva odbrane koji će sijediti i zabranjivati mu da odgovori na neka pita-nja. Čini mi se da je drastično različita situacija kad se pozivaju hrvatski genera-li u svezi sa "Olujom". Ante Gotovina: - Ja sam bio zapovjednik općinskog stožera. Prema tome, to se ne može skriti. Ali naša politika i mi nemamo razloga da se pravdamo nekome za slanje genera-la Petkovića kao zapovjednika Zbornog područja Ston, generala hrvatske vojske u Hag da svjedoči uz sve ono, imajući u vidu, da njihova obavještajna služba ga je skroz pokrila u ono vrijeme dok je bio u Bosni, svi službeni sastanci sa Srbi-ma, sa muslimanima, sa međunarodnom zajednicom, svi njegovi telefoni, potpi-sani dokumenti, faksovi, sve je to bilo pokriveno. Franjo Tuđman, predsednik: - Nijedan hrvatski general ne treba da ide u Hag niti kao svedok, niti kao optuže-ni. AMERIKANCI NI LUK JELI... OPERATIVNA i tehnička podrška Amerikanaca u operaciji "Oluja" u Hrvatskoj se, naravno, negira. Razlozi su više nego jasni: diplomatski, ni danas ne bi bilo mudro zvanično uplitati SAD u "Oluju", jer bi to značilo da su znali da će doći do srpskog egzodusa. To bi i umanjilo ulogu koja se pridaje hrvatskoj vojsci. Da sve nije toliko tužno, smešne bi bile tvrdnje ovih dana u hrvatskoj štampi da je "Oluja" plod hrvatske ratne taktike! U jednoj od "prigodnih" analiza "Oluje", ob-javljene u "Vjesniku", piše da su tu "vojno-redarstvenu akciju u celosti osmislili mlađi časnici Hrvatske vojske zamislivši da se, na području izduženom poput ki-fle, izvede vazdušno-kopnena bitka po uzoru na izraelsku kampanju u Libanonu 1982. godine, s razlikom da se u Hrvatskoj ratni sukob nije smeo otegnuti na tri meseca (što se dogodilo Izraelcima), nego je sve moralo da bude završeno za tri do pet dana".


Strana 26


1990 - 1995

Tekst je nastavljen veličanjem uloge hrvatske vojske: - Već u prvom satu "Oluje", hrvatsko ratno zrakoplovstvo i dalekometni topovi na kopnu, razorili su glavne srpske komunikacione centre i uništili nekoliko vrlo va-žnih zapovednih mesta širom Krajine. Na primer, vazdušnu luku u Udbini i insta-lacije na Ćelavcu uspešno su napali hrvatski piloti, a ne američki lovci kako tvr-de oni koji osporavaju taj hrvatski vojnički uspeh... Rat su od početka do kraja re-šili odlično pripremljeni i vođeni hrvatski vojnici bitkom "lice u lice", a ne udari američkih lovaca - bombardera F-16 i F-15 kao ni predviđanja CIA. Hrvati se nisu držali klasičnih vojnih udžbenika... Srpska stradanja, spaljena sela, monstruozno pobijeni ljudi, o čemu su javno svedočili i zvaničnici UNPROFOR-a, kao ni egzodus skoro 300.000 Krajišnika - ne pominju se ni jednom rečju! PREMOREN i raskućen svet, rasut po njivama kraj puta nedaleko od Banjaluke, kao jalovo seme. Iza njih grad pod teretom beskućnika koji stižu mesecima, od pada zapadne Slavonije. Ispred, široki put. Za njih, on nema daljinu. Završava tu, kraj tvrde ledine, gde su našli dom pokriven nebom. Hladan vazduh ispunjen mukom i ljudskom nesrećom. Sa zemlje, diže se dah, nalik onom koji izbija iz grobova. I nagoni jezu. Razdire grudi. Stotine hiljada prognanika iz Krajine pošlo je na put bez imena. Kolone tuge i očaja vukla je nesreća i ono malo želje da se preživi. U zbegovima, tih teških avgustovskih dana 1995, kad je "Oluja" pustošila sve srpsko, našli su se i novinari "Novosti" Milena Marković i Vlasta Popović. Potresne priče o napaćenom narodu kojima su ukrali zavičaj i adresu više su od sudbinske muke, one su opomena. Nevoljnici, sa zavežljajima, bez uspomena. Samo strah. Ostade Tepljuh, selo između Knina i Drniša, mrak, u tri auta i dva kamiona četrdeset duša, i u toj gužvi dvadesetoro dece. Beba od deset dana. Marica Lukavac, umrla u toj koloni. Prepuklo joj srce. Sahranila je u Petrovcu. Jedva. Sakupili svi, koliko ih je bilo, 150 dinara za kopanje rake. Sami napravili krst. Pa, ponovo u kamionet bez cirade, samo registarske tablice KNN 25-14. - Ispred Prijedora, tukle su ustaše našu kolonu - govorili su tad Petar Šolić i Jordan Đosić. - Nismo verovali da će nas poterati iz naših kuća. A bilo nam sumnjivo. Nedelju dana pre bežanije, lokalni moćnici izveli iz grada svoju decu i naredili im da nikom ne pričaju da će otići. Znali su da će Knin pasti. A deca rekla deci. Nismo verovali, a i kuda bismo pošli? Trenutak između dana i noći najteži je za ovaj nesrećni narod, koji danima luta bez kuće i kućišta. Starina Srećo Babić iz Krupe, odbija dimove poslednje cigare, kao svoju muku, beskućničku, krajputašku da odagnava. - Nema više, vala, gotovo je - govori, otupeo i pomodreo. - Gasi se život! Imam tri sina na frontu. Imam i tri snaje i tri unuka. Ni za jedno ne znam gde su. Da li ću dočekati? Samo da čujem... Žena mlada u crnini, vukla je kozu na uzici. Vukla i galamila na onemoćalu životinju. Zamicale su među konjskim zapregama i nesrećnicima šćućurenim između njih. Onda se iz pravca gde je nestala žena, čula pesma. Grlo žene u crnini, koja je pevala u jecaju. - To je Boja Stojanova. Poludela je za sinom Aleksom. Imao je osamnaest meseci. Umro joj je na prsima, u koloni. Dugo ga nije ispuštala, nosila ga kilometrima... - i, ućutaše ljudi iz kolone. Trinaestogodišnja Jovana Čeko iz Ključa ne spava. Sedi iznad uzglavlja još mlađeg dečaka i devojčice. Ušuškava ih u neko ćebence. Noć je, hladna. - Mama nas je ostavila, otišla u Kanadu, malo pred rat. Rekla nam je da ne može više da nas voli. Neka je, ali mi je teško. Brinem o bratu i sestri. I o tati, nije mu dobro, ima tri rane. Mlađa devojčica bunca u polusnu, doziva majku. Jovana plače.


Strana 27


1990 - 1995

- Da nije bilo nekih dobrih ljudi, ostali bismo u Sani - priča Jovana. - Iz Ključa su nas povezli, pamtiću put dok sam živa. Koliko sam se krvi nagledala. Rukama sam zaklanjala pogled bratu i sestri. Sa njima, u koloni, Milenka, i njoj je samo trinaest godina. Ima vrućicu, danima. Tu je sa bakom. - Dva puta nam rušili dom, a to ni laste ne bi izdržale - priča Kata Drobnjak iz sela Grmuša, kod Dvora na Uni. Rampa kod Šimanovaca. U prvoj prikolici krava Lepa. Krava izbeglica. U drugoj, Kata. Iz kuće uspela da ponese samo fotografiju dece i na njoj osmesi koji su prošlost. - Nismo dobili odredište, kažu da smo mi starci, a s nama će lako - tuguje Kata. Znaš šta je meni? Meni je da stanem. Ali bih pre toga da prošetam moju Lepu po Beogradu, da je svi vide, spasla je mnogo dece usput, u koloni. Jedna kolona iz Suvog Dola krenula je 8. avgusta, lutala prema Dvoru na Uni, zatim krenula nazad, za Topusko, pa prema Sisku, konačno na autoput. Posle osam dana pakla stigli u Obrenovac. Nikola Kozlina imao je tada osamnaest godina. U staru "ladu" uvukao ga otac i rekao mu: "Vozi!" "Kako kad ne znam?" "Znaš!" I tako je do Beograda dovezao majku, sestru, babu, dedu. Nikola se seća mrtvih koje su sahranjivali pored puta. - Umreće mi beba, umreće mi Brankica - vapila je žena. Šest kilometar dalje, Nikola je zaustavio kolonu. "Ja, braćo, idem po mleko!" Svi su ćutali. Nikola je s limenom porcijom grabio ka proplanku. Oko njega je pucalo. Prolazio je pored ljudi, traktora, zaprega, gazio je gorobilje, a onda trčao ka proplanku, ka nekom čoveku izboranog lica koji je među mecima čuvao kravu. I kad je pružio ruku da mu deda namuze mleka, starac je prozborio: "Prosuo sam mleko. Svi moji su otišli. Ja samo čekam. Da dođu, da me ubiju". Nikola je uspeo da izmuze za punu manjerku. Krava je bila mirna. Čiča nije uzvratio pozdrav. Pričao je kako su krave bile srećne na proplanku. Brankica je popila neuzvareno mleko i uspela da tako mala dođe u jedan novi svet. Daleko od Krajine. ZAŠTO ZLOČINCI KAO HEROJI Krajina je ostala bez ljudi, zemlja je spržena, kuće opljačkane, zapaljene... Danas je to muzej zločina. Profesor dr Svetozar Livada, Srbin koji živi u Hrvatskoj, punih deset godina analizira jedan od najvećih zločina počinjenih nad civilnim srpskim stanovništvom posle Drugog svetskog rata. - Mitomanijom, zločin je pretvoren u pobedu, a zločinci u heroje - kaže za "Novosti" Livada. - "Oluja" je etničko čišćenje, to je bio planirani etnocid, kulturocid i ruralocid. Hrvatske nikada neće smeti da se suoči sa vlastitom istinom da je u brutalnom napadu za četiri dana ubijeno 1.960, a prognano 280.000 ljudi, uništeno 24.752 kuće, 13.000 privrednih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, 352 trgovine, 113 vodovoda, 96 trafostanica, svi srpski industrijski pogoni, 92o spomenika, 211 ugostiteljskih objekata, 410 zanatskih radnji. Livada kaže da se danas, deset godina posle pogroma, u svoje kuće vratilo svega 18.000 ljudi, a da je obnovljeno samo 2.700 srpskih kuća. Krajina je, po njegovim rečima, jedinstven primer da je 1.110 sela i naselja gde su Srbi bili većina praktično prestalo da postoji! - Nema biološke reprodukcije, nema institucija, osim krnje Pravoslavne crkve kaže Livada. - U svetlu ovog zločina, Hrvatska dan izgona srpskog življa slavi kao Dan domovinske zahvalnosti.


Strana 28


1990 - 1995

GUBITAK zavičaja gotovo je merljiv sa smrću dragog bića. Kao u snovima, prog-nani osećaju strahovito žive slike, mirise i zvukove izgubljenog kraja. Ta početna nostalgija gotovo je razarajuća. Dr Sanda Rašković Ivić, neuropsihijatar, bivši komesar za izbeglice i sama je, zbog rata u Hrvatskoj, morala da napusti dom. Sudbinu prognanika razume. Dra-matičan izgon srpskog življa iz Krajine, u ljudima je stvarao višestruki bol. Rane napaćenog naroda vidala je i kao lekar, i kao čovek koji je doživeo sličnu sudbi-nu. Mnogo puta zabolela je tuđa muka, ali jednu ne zaboravlja: - Dežurala sam kada su mi doveli ženu koja je u izbegličkoj koloni izgubila devoj-čicu. Svoje mrtvo dete dete nosila je na rukama osamdeset kilometara. Dete je umrlo od dehidracije. Majka nije imala gutljaj vode da je napoji. Bežeći od oružja i smrti ljudi su ostavljali sve za sobom i kretali na put neizve-snosti. Mnogi nisu uspeli da dođu do Srbije i slobode. Umrli su u koloni. Bližnji, ako ih je bilo, sahranjivali su ih kraj puta. Lične drame pretapale su se u kolektiv-nu, razarajuću. I kad se "negde" stiglo, muci nije bilo kraj. Tek tada, sa opstan-kom i životom se trebalo suočiti. Našem novinaru Dušici Radeki, dr Sanda Ra-šković Ivić otkrila je psihološki profil izbeglice. Njega je "crtala" nepoznata sredi-na, novi ljudi. Bez igde ičega, moralo se ispočetka. Ali, kako? - Lek je suočiti se sa tugom i iz rana stvoriti nov život. Ali, to je težak proces. Na sreću, većina izbeglica je to uspela - kaže dr Rašković Ivić. Svaki prognanik, po njenim rečima, prošao je kroz tri faze. Optimizam, kao prva, javlja se neposredno posle bekstva, kad je čovek srećan što je spasao glavu i što mu je porodica na broju. Traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Sledi re-alni pesimizam, kad naviru pitanja: šta me čeka, kako da se prehranim, gde ću da živim? U ovoj fazi, koja traje od šest meseci do godinu, čovek se suočava sa onim što je izgubio. Treća - depresivni pesimizam, može da se rastegne i na tri godine. - To je mučan period, kad se svet čini užasnim. Stiže nostalgija. Javlja se apati-ja, kad se budućnost ne nazire. Apatija može da uslovi i depresiju, kod labilnijih i paranoju. Ona je uzročnik i brojnih psihosomatskih bolesti - kaže dr Rašković Ivić. U kolonama čemera, na traktorima, u prikolicama, kamionima bez cirade, bilo je i mnogo beba, dece, staraca. Putovanje kojem su pretili smrt, žeđ, glad, meci, granatiranja, trajno je urezano u sećanje. Ono se ne zaboravlja. Po dolasku na odrednicu, sledilo je suočavanje sa novom sredinom. Mlađi, koji nisu imali svest o pripadnosti, brže su se adaptirali. Teže je išlo kod dece u pubertetu. Tako mla-di, dok se tek "ukorenjuju", suočavali su se sa problemom opstanka. Stariji od 60 godina nisu bili spremni za promene. Njihove su rane najdublje. Oni su se ti-ho, gotovo nečujno, prepuštali sudbini kao usudu. Za sve - i za povratak, i za no-vi početak, trebalo je hrabrosti. Novo okruženje, ma kako blagonaklono, nije svima pružalo podršku. Problem, možda najdublji, bilo je razočaranje u maticu, od koje se očekivala zaštita. Zate-kli su ih, takođe, iznureni ljudi, izmoreni nemaštinom, hiperinflacija, zemlja u izo-laciji... Narod u Srbiji najbolje je primio prve kolone izbeglica, a kako su prolazile godine solidarnost se tanjila. Deset godina posle pogroma, u kolektivnim centrima ostali su stari i bolesni, udovice sa decom, porodice invalida. Oni i dalje žive teško, u skromnim, često nedostojanstvenim uslovima. Njihov dan je strašno dug i oni ništa ne očekuju. Tek ponekad, na vrhuncu te slabe nade, kažu: "Rešiće se nešto", a ni sami ne znaju šta je, zapravo, to. Želja da se, makar na tren, dođe na svoje, vidi svoja kuća, njiva, poljana, po reči-ma dr Rašković Ivić je normalno osećanje čoveka sa dušom. Od razorne nostal-gije razdvaja ga samosvest da je sticajem životnih okolnosti odabrao drugi put, a da mu je novi grad u kojem je - novi zavičaj. Ako ode, isplače se, doživi katarzu i, po pravilu, zadovoljan se vrati svojoj kući - ovde. I dr Sanda Rašković Ivić volela bi da ode u rodni kraj, ali kaže da nema snage da vidi srušenu kuću.


Strana 29


1990 - 1995

- Odlazila su moja deca, a ja sam ih molila da mi slikaju predele, zalazak sun-ca, brda... Posle, dok su mi pokazivali fotografije, plakala sam, plakala je i moja ćerka. HRVATSKI bojovnici, u likvidaciji Srba, primenjivali su isprobane metode likvida-cije - klali su, spaljivali, ubijali metkom u potiljak, bacali u jame. U "Oluji" koja je brisala sve srpsko, žrtve su kažnjavane i "novim metodama" -zamrzavali su ih i spaljivali hemikalijama. Obdukcija koju su obavili najpoznatiji stručnjaci sa VMA pokazala je svu monstruoznost zločinačkog krvavog pira. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude u izbegličkim kolona-ma, i do Une i preko Une, duboko na teritoriji Republike Srpske. Na putevima ko-jima su se kretale krajiške izbegličke kolone, ostajali su leševi. Na decu, žene i stare, udarale su artiljerijske granate, avionske bombe, pogađali su ih snajperski hici... Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" deset godina slaže potresnu priču o - ubijanju naroda. U bolnoj evidenciji, kao usud ali i opomena, stoje imena 1.934 poginulih i nestalih Srba, od čega 1.196 civila. Polovina starija od 60 godi-na. Od ukupnog broja žrtava, samo u avgustu te bolne 1995, ubijeno je 1.883 lju-di. Ili, statistički precizno, po 68 dnevno! Savo Štrbac, rukovodilac "Veritasa" u Beogradu, novinaru "Novosti" Radetu Mati-jašu rekao je da su Hrvati pokupili i pokopali 911 srpskih leševa, najviše pod oznakom "nepoznat", od kojih je nešto više od polovine ekshumirano. Samo tre-ćina je identifikovana dok se, po njegovim rečima, bezrazložno odlaže ekshuma-cija ostalih registrovanih grobnica. Za većinu sa spiska nestalih još ni leševi nisu pronađeni. - Oko 1.500 pripadnika Srpske vojske Krajine preživelo je hrvatski zatvor ali sa traumama za ceo život - kaže Štrbac. - Još 15 vojnika osuđenih za ratni zločin izdržava kaznu u nekom hrvatskom kazamatu. Oko 3.200 starih i nemoćnih, ko-ji nisu hteli, ili nisu mogli, da napuste ognjišta, na silu je deportovano u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana i zapaljena. Nisu štedeli ni crkve, kulturne, istorijske spomenike, ništa srpsko. Savet bezbednosti, osim "snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmera" (R 1009/95), nije kaznio agreso-ra. Najveći paradoks "Oluje", kao i onog što joj je prethodilo - "Miljevački plato", "Maslenica", "Medački džep" i "Bljesak", prema rečima Štrpca, je u činjenici da je agresor bila članica UN, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije. A gde su krajiški Srbi, deset godina posle izgona? - I dalje smo, uglavnom, prognanici, beskućnici, apatridi i iseljenici. Oni koji su nas brutalno oterali iz naših domova zovu nas zločincima. I dalje postavljamo ista pitanja: kako možemo biti agresori u državi u kojoj smo bili konstitutivan na-rod, kako možemo biti zločinci kad su oni nas ubijali, dve trećine nas prognali, uništili nam svu privatnu imovinu i sve istorijske, kulturne i duhovne spomenike. A mi, krajiški Srbi, samo želimo da se vratimo u svoj zavičaj, na svoja imanja, u svoje stanove. Hoćemo da sakupimo kosti pobijenih rođaka i sahranimo ih po na-šim pravoslavnim običajima. Naš povratak, ako ga ikada bude, želimo da bude dostojan čoveka. U to, da budem iskren, sumnjam. Svesni smo da Hrvatska onemogućava ili otežava naš povratak služeći se diskri-minišućim zakonima, na osnovu kojih su nam oduzeta mnoga ekonomska, gra-đanska i politička prava. Posle dugo planiranog etničkog čišćenja, u koji je uloži-la mnogo potencijala, Hrvatska se dobrovoljno neće odreći svoje "demografske ravnoteže". Zato je u desetoj godini izgnanstva, licemeran prizvuk kojim čelnici hrvatske dr-žave javno govore o povratku Srba, kao prioritetnom državnom i nacionalnom pi-tanju. A, zapravo, ništa se nije promenilo na bolje. Naprotiv, državni mediji, voka-bularom iz ranih devedesetih, propagiraju mržnju prema svemu što je srpsko; po-vratnici se hapse i maltretiraju, uključujući i ritualna ubistva; ponovo


Strana 30


1990 - 1995

odje ekuju bomb be i ruši se srpska imo ovina; napa adaju se prravoslavne svetinje, znamenja i sve eštenstvo, ponovo se ispisuju grrafiti "Srbe na vrbe". ve ovo, dešava se u go odini u kojo oj je Tužilaš štvo Haškog tribunala izmenilo i I sv do-punilo prvo obitnu optužnicu protiv v hrvatskih h generala Ivana I Čerm maka i Mladena neralom Anttom Gotoviinom oni se e terete da su tokom i Marrkača. Zajedno sa gen nak kon operacijje "Oluja", "sudelovali u udružen nom zločina ačkom podu uhvatu čiji je j zaje ednički cilj bio prisilno o i trajno uk klanjanje Srba sa podrručja Krajin ne". Na optu u-žnici je i celokupni hrvatski h vojjni i političk ki vrh iz rattnog period da, na čelu sa pok koj-nim Franjom Tuđm manom. Za zločin se te erete i mno ogi neimeno ovani člano ovi iz voj--nih, policijskih, politič čkih i stranačkih struk ktura. KO RANE ZALEČITI Z KAK d godin na posle egzodusa Srb ba, Hrvatsk ka ne uspev va, i ne želi, da reši NI deset srp--sko pitanje e po evrops skim standa ardima - ka aže Štrbac. - Prognani Srbi rešen nje sta--tusa u Hrv vatskoj vide e u primeni plana Z-4 s početka 1995, kojim m im je međ đuna-rodna a zajednica (UN, EU, SAD S i Rusija a) garantov vala "držav vu u državi"". Nad damo se da autori ova aj plan nisu pravili za "jednokratn " nu upotrebu u" ili za tada ašnje čelni--ke Hrvatsk ke, RSK ili SRJ. S Očeku ujemo reakc ciju međunarodne zaje ednice, pos seb-no na im mplementaciji Plana Z-4, Z jer bi se s donekle ispravila ve elika istorijska i ljud d-ska nepra avda, kojoj je i sama uveliko u kum movala, pre ema Srbima a iz Hrvatske. ća tuga za ognjištem o U novom domu Vojinović STI, SINE,, DA PLAČEM PUS vić (47) sam mohranu DRAGIICU Vojinov majku Dušana (2 27) i Dušanke (25), najgorra nepogoda a zadesila u selu Katinovac, Vrgin most. Muža a Mileta mili godinu ranije sa V VMA iz doprem Beogra ada, i čim je legao u k krevet rodne kuće, umro u je. Vojinov viće je naš reporter V V. Popović posetio o u novoj kući, k u novo om zavičaju uRači Kragujevačk koj. ojinović: Majka Dragica Vo - Imalii smo tako lepu kuću. Mali Dušan n seo za volan trraktora, pu una prikolica a raz-ne, tu uđe čeljadi. Kuda? U G Glinu, prem ma Top puskom? Sin Dušan Vojinović: - Im mao sam 17 7 godina, nisam bio mali. m Video sam s tenkov ve kako pro obijaju kuće e, štale, gaze autta, stoku, mrtve m ljude e... Majka kuka k što ni dokumenta a nemamo. Majka Dragica: obegli smo u šumu, ko od Rujevca. Tri dana i tri noći u šumi. š Lutali smo, misllili - Po da hodamo h pre ema Dvoru. Deca potp puno iznem mogla od gla adi. Tražim m vodu, na-đ đem neku baru, b u jednoj bašti ovoliko male e paprike. Gledamo G krroz granje i žbu-nje krvavii pir ustaša. Sin Dušan: - Prrimetili smo o džip Unprrofora, ali nismo smeli da se javim mo. Majka Dragica: n mogu da a izdržim, deca d umiru, gube mi se, s javiću s se, pa neka - Miislila sam, ne nas pobiju. Un nprofor nas odveo do nekog n kamiona, dali deci d da neštto jedu. De e-ca sve ispovraćala, stomak nije primao o hranu. On nda, kamion sa izbegliicama pre-ma Sisk ku. Zaustav vljaju nas ustaše. u Jeda an mi je sta avio cev pu uške u usta i pitao gde e mi


Sttrana 31


1990 - 1995

je muž. Umro je - rekla sam. Vodili su nas putevima gde nije bilo toliko leševa, ali sam videla dovoljno. Sin Dušan: - Iznenada je stao naš kamion. Došle ustaše. Nema zaštite. Što ste stali? smejao se jedan. Šofer vam pobjegao? Vozač je bio mrtav, ležao na volanu, mo-zak mu bio raznet. Pobegli smo prema nekom groblju, a oni su pucali uvis. Uhvatio sam devojčicu od tri godine i trčao, osećao sam njen dah. Majka Dragica: - Eto Unprofora, strpaju nas u drugi kamion, a mi smo cele prethodne noći bili na groblju, gledali krstove i krstili se, neko dete je plakalo, čula sam da su mu i majku i oca ubili... Sin Dušan: - Nemoj, majko, opet. Majka Dragica: - Hoću. Nas su od Siska izmetom gađali, kamenovali nas, bacaju nam koske u prikolicu kamiona... Sin Dušan: - Oženio sam se majko, unuka čekaš. Tvoja ćerka, moja sestra, Dušanka se udala u ovdašnjem selu Miraševcu, dve ćerkice, tvoje unuke ima. Dobar čovek, Miloje Živanović nam dao plac, kuću smo izgradili... Eto, penje se pasulj uz prit-ku, imamo krompir, naći ću i ja posao, završio sam Mašinsku školu ovde u Ra-či... Možda će unuci opet u Krajinu. Majka Dragica: Pusti, sine, da plačem. DECENIJA od izgona četvrt miliona Srba iz Hrvatske u Americi protiče gotovo neprimetno. Profesor Univerziteta u Pensilvaniji Edvard Herman, šef tima međunarodnih stručnjaka koji su godinama ispitivali događaje u Srebrenici, ono što im je prethodilo i usledilo posle njih, jedan je od retkih glasova koji u SAD govori o operaciji “Oluja”. U knjizi “Proizvodnja saglasnosti”, sa koautorom Noamom Čomskim, Edvard Herman je ukazao na ulogu masovnih medija u SAD, kao agenata američke elite i vlade. U poglavlju “Vredne i bezvredne žrtve”, dao je snažne dokaze da se žrtve američkih zvaničnih neprijatelja i ciljeva smatraju “vrednim”, daje im se velika pažnja i odaje počast, dok su žrtve SAD i njihovih klijenata “bezvredne” i njihove patnje se ignorišu. U intervjuu našem dopisniku iz Amerike, Dubravki Savić, profesor Herman razotkriva dvostruke standarde po kojima su žrtve proglašavane zločincima, i obratno. - Kako su Jugoslavija i Srbija bile meta SAD, njihove žrtve u Srebrenici su brzo prihvaćene (i zapravo preuveličane), da se meta i neprijatelj (Jugoslavija i Srbija) okarakterišu u lošem svetlu i opravdaju neprijateljske akcije protiv njih. S druge strane, jugoslovenske i srpske žrtve, poput onih u hrvatskoj Krajini, nisu vredne, i prema našoj analizi, ignorisane su. Slučaj se izvanredno uklapa u te analize, pokazujući različit tretman striktno povezan sa političkim interesom - kaže Herman. SREBRENICA KAO POKRIĆE Na pitanje zašto događaje u Srebrenici dovodi u vezu sa onim što se događalo u Zapadnoj Slavoniji i Krajini, Herman kaže: - Jedan od razloga je što sam želeo da pokažem pristrasnost medija zbog fokusiranja na Srebrenicu i ignorisanje ili potcenjivanje operacije “Oluja”, jer se ne slažem sa političkom koja podvlači pristrasnost. Zainteresovan sam i za istinit bilans rata u Bosni u kome nije bilo jednostavno dobrih i loših momaka.


Strana 32


1990 - 1995

Pristrasnost medija se zasnivala na nepoštenom prikazu događaja i vezama. Srebrenica je čak služila kao pokriće za operaciju “Oluja”, ali to nikad ne biste zaključili čitajući američke medije. Uloga SAD u operaciji “Oluja”, prema Hermanovim rečima je nesporna. On kaže da je Amerika bila partner Hrvatske u operaciji - snabdevajući je obaveštajnim podacima, plaćenim savetnicima, čak izvesnom direktnom vojnom pomoći. Takođe, Hrvatsku je štitila u Međunarodnom krvičnom sudu za prethodnu Jugoslaviju odbijajući da obezbedi satelitske dokaze o hrvatskim akcijama. Da je Haški sud poštena organizacija pre nego ruka NATO i SAD, hrvatski zvaničnici bi bili suđeni za ratne zločine u operaciji “Oluja”. Dok se Bela kuća u vreme operacije “Oluja” nije mnogo osvrtala na izgon Srba iz Krajine, tadašnji medijator EU, bivši premijer Švedske Karl Bilt je izjavio: “Ako prihvatimo da je u redu da Tuđman očisti Hrvatsku od Srba, onda kako, zaime Boga, možemo da stavljamo primedbe ako Jeljcin očisti Čečeniju ili jednog dana Milošević pošalje armiju da očisti Albance sa Kosova?” Ovu izjavu Herman danas ovako komentariše: - Ima u njoj vrednosti, ali i slabosti. Mogli smo da osudimo izgon i ubistva u Srebrenici (ne samo u Čečeniji) da smo bili u stanju da prihvatimo izgon i ubijanje u Krajini. Progon iz Krajine je bio daleko masovniji od onoga u Srebrenici, i po mom mišljenju, zasnovanom na dostupnim materijalima, najmanje podjednak broj civila je ubijen u operaciji “Oluja” kao i u “srebreničkom masakru”. Hrvati nikada nisu odvojili žene i decu kada su opustošili srpsku Krajinu. Dok je samo jedno žensko telo identifikovano u 17 grobnica otkopanih pored Srebrenice do 1999. godine, više od 350 žena i dece je ubijeno u operaciji “Oluja”. Takođe, Miloševićeva armija nije čistila Albance dok NATO nije počeo bombardovanje, a čak i tada Albanci i Srbi su podjednako bežali, dobrim delom od NATO bombi i pretnje ratom. I HAG PRISTRASAN Na pitanje kako sudi o preduzetim akcijama haškog suda u vezi sa operacijom “Oluja”, Herman kaže: - Kontrast u tretmanu je dramatičan - zvaničnici bosanskih Srba bili su odmah optuženi, čak i pre nego što su činjenice sakupljene, dok civilni i vojni lideri uključeni u masakr u Krajini uglavnom nisu nikada optuženi. Ideja da bi američki zvaničnici trebalo da budu optuženi zbog svoje uloge nikada čak nije pokrenuta. Ponašanje haškog suda se uklapa u model politički pristrasnih suđenja zasnovanih na svrsi organizacije, njenom finansiranju, osoblju i generalnoj integraciji u NATO operacije, koju je dobro opisao Majkl Mendel u “Kako Amerika može da umakne ubistvu? Prema Hermanovoj oceni samo će žrtve američkih neprijatelja uživati simpatije i pomoć “međunarodne zajednice”. SAD i njene države -klijenti mogu da pate i biće teško pritisnuti da bi dobili olakšice, čak i kada su predmet masovnog etničkog čišćenja - što je jasno danas kada Izrael nastavlja da preuzima palestinsku zemlju i uklanja one koji nisu Jevreji, dok zemlja koja etnički čisti ne samo da nije kažnjena, već prima pomoć. - Oluja" je bila pravo etničko čišćenje uz nasilje, i da su tako nešto Srbi uradili, bilo bi označeno kao “genocidno” - kaže profesor Herman. - To samo po sebi ne može da se toleriše, posebno u svetlu ogromne hipokrizije u vezi sa Srebrenicom i etničkim čišćenjem na drugim mestima, ali jedino onim koje su počinili Srbi.


Strana 33


1990 - 1995

NEŽNA BOMBARDOVANjA HIPOKRIZIJA oko takozvanog “pomirenja”, priznanjem bosanskih muslimana kao žrtava, uz potpuno nepriznavanje žrtava Srba iz Krajine i Bosne, uočljivo je i neprihvatljivo. Ono nema nikakve veze sa pravim pomirenjem. U stvari, to je u funkciji unapređenja interesa bosanskih muslimana, održanja slabe Srbije u zavisnom položaju, stavljanja “humanitarne intervencije” NATO u pozitivno svetlo i pripreme sveta za sledeća nežna bombardovanja. Reporter "Novosti" sa prognanim Svilokosima SAMO KAD BIH USNULA Izbeglički kamp. Rača Kragujevačka. Beskućnici se jadaju u pero V. Popoviću. Ljubica (75), majka Ranka Svilokosa govori: - Položaji pali, sela zapaljena već opustela, kažu mi: hajde u prikolicu. Čekajte, kažem, šta ću sa kravama, svinjama, ovcama, šljiva rodila! Stara žena Ljubica umorna: - Oni meni kažu: idemo! Nas jedanaest u traktorskoj prikolici. Mi, gole duše. Ljubičin san Ranko: - Čujemo da nam je presečen odstup. Nema rezervnog položaja! Rankova žena Dragica: - Ujutru je počelo da puca, 4. avgust. Sela bliže linijama već izbegla. Mislim, dva dana nas tuku, šta je sad? I ranije su navaljivali, mi se sklonimo, pa se vratimo u Jošavicu. Dođe vest iz Komareva, bežite. Kuda, mrak ti ... Deca i ja po dve majice u rukama i u prikolicu. Idemo prema Glini, tamo su naši. Pitam se, gde je moj Ranko. Poneli po veknu hleba. Rankov sin Goran (23): - Išao sam u školu u Blinji, školski raspust ko školski raspust. Završio sedmi razred. Mi smo bili samo klinci. Video sam drugare u konjskim zapregama. Rankov sin Zoran (20): - Najviše mi bilo žao Reksa, mog psa terijera. Ostao, a imali smo i dve mačke, žutu i tigrastu. Rankov sin Goran: - Nije bilo goriva. Samo se čuje: teraj dalje, teraj dalje! Za uvo me neko povukao. Gledao sam devojčicu kako je bacaju u raku, a njen otac poludeo i neće da krene, zakrčio put... Rankova majka Ljubica: - Sada ništa ne boli. Ranili me, a nogu mi u putu kroz Bosnu uhvatila gangrena. Odsekoše bol tek u Subotici. Sada i ova druga izdade, više ne mogu na štake. Volela sam kad pozlati pšenica, kad šljive zaplave voćnjakom, onoliki kukuruzi kad pobede polje. Sada samo želim da mirno usnim i nikada se ne probudim. Eto, deca moja se opet pokućila. Znaš postoji jedna reč: kasno. Za mene je kasno. VEĆINSKA hrvatska politička i naučna javnost "Oluju" smatra akcijom hrvatske vojske u domovinskom ratu protiv pobunjenih Srba, "velebnom akcijom i najsjanijom deonicom domovinskog rata". To je, po njima, legitimna, pravedna, odbrambena i oslobodilačka akcija u cilju odbrane od velikosrpske agresije, gde nema zločina i etničkog čišćenja, jer su navodno Srbi sami otišli, upravo onako kako su Srbi napustili Sarajevo i okolinu posle Dejtona. Kako Srba nije bilo na prostoru Krajine kada je ušla hrvatska vojska to nije ni mogla počiniti zločine ni etničko čišćenje. Dakle, radi se o "samoizgonu". Službena Hrvatska je, prema izjavama, i dalje ponosna na svoju "Oluju", a zločine i etničko čišćenje naziva ekcesima.


Strana 34


1990 - 1995

Dr Momčilo M Pavlović, isto oričar, u raz zgovoru sa našim novinarom Zorranom Niko olićem obja asnio je uzrroke i posle edice veliko og srpskog egzodusa e iz z Krajine. Pav vlović smatrra da se strradanje civila i dalje gleda kroz prizmu p naciionalističkih h osećanja i pote ežu argume enti koji su zemlju uveli u krvavo o kolo. Nas spram atskom lice emerju, pre ema njegov vim rečima,, stoji dominantno miš šljenje međ đu hrva Srbima da se radi r o smišljenom i du ugo priprem manom plan nu, uz pomoć SAD, da a se s zauzm me Knin ne ego i da se protera celokupno srp psko stanov vništvo ne samo ("po otrebno je da d nanesem mo takve udarce da Srbi praktičn no nestanu", kako je gov vorio Tuđma an). U prilo og se navod de dokumen nta i razgov vori Tuđma ana i hrvats skih gen nerala na Brrionima, op ptužnica Ha aškog tribun nala, i kona ačno kvalifikacija akcijje kao etnocid, genocid i etn ničko čišćen nje. ske vojske počinjeni su s brojni zlo očini nad - U trijumfalisttičkom nasttupu hrvats civillnim stanov vništvom, stvorena s je klima nesigurnosti, straha i prog gona, kao rezu ultat propag gande i gov vora mržnje e, ali i poje edinačnih zlločina nad Srbima nek koliko godin na pre "Olujje" (zločin na n Koransk kom mostu,, Gospiću, S Sisku, Zadrru, stra adanje na stotine s civila a u operaciji "Bljesak"") - kaže Pa avlović. - O Opšta klima nesigurnosti za a Srbe, trag gična sećan nja na Drug gi svetski ra at, iskaziva anje radikallnog atskog nacionalizma, ustaška iko onografija i vokabularr s jedne, i politička hrva težn nja Srba da a se stvori sopstvena s d država i uv verenje da se s sa Hrvattima ne mo ože žive eti, dovela je j do tragedije naroda a Krajine.

ČIS STO OD SR RBA A vojska sis stematski je j HRVATSKA uništavala a sela i srps sku baštinu, crkve, spo omenike, grroblja. U Hrvatskoj je 1991, žiivelo oko 6o.ooo Srba a danas s ih je manjje 0. Deset godina kasnije, od 20.000 čitav prosttor nekadašnje Repub blike Srpske Kra ajine i dalje e je manje-više očišće en od Srba,, imovina poharana i razvučena a, sela popaljena a deklarativne izjave i mogućnos sti za povra atak, ne nud de veliku nad du u povrattak, pomire enje i trajni suž život na tim m prostorim ma. O pozivu hrvatskog h rrukovodstva da se Srbi S vrate u svoje kuće gde će im m biti garan ntovana slo oboda, Pavlo ović smatra a da prvo o treba vide eti koliko se Srba vrattilo, kako je e regulisalo o svoja imo ovinska i druga prav va, da li su stvoreni uslovi za povratak i tra ajni opstana ak, koliko je kuća obn novljeno, ka ako se hrva atska držav va odnosi prrema imoviini ali i ukupnoj baštin ni Srba. Hrvatska a, da bi pok kazala svoje evropsko o humano liice, čini ove e pokušaje,, ali deti stvarne e efekte tih h poziva. Ak ko iza poziv va ne stoji i iskrena potrrebno je vid akcija i političk ka volja ond da je to sam mo mrtvo slovo s na pa apiru. Srbim ma je potrebno antovati ne e samo bezbednost ne ego i sva im movinska prrava, pravič čnu naknad du i gara konačno stavra anje ekono omskih uslo ova za povrratak i održiv opstanak k na svojim m kovnim ognjjištima. vek Na pitanje kak ko komenta ariše Tadiće ev poziv Me esiću da se odredi prem ma "Oluji", vlović kaže: Pav - Ta adić, ili njeg govi savetn nici ne pozn naju situacijju ili pozicijje lidera biv vših jugo oslovenskih h republika a posebno o Mesića. Ne erealno je očekivati o da a ljudi koji su učestvovali u destrukciji d Jugoslavije e sada prom mene mišlje enje. U tom m smislu je nika Tadića a potez koji je unapred d osuđen na neuspeh.. poziv predsedn


Sttrana 35


1990 - 1995

Trag gedija naro oda republik ke Srpske Krajine K je ogromna, o p posledice ettničkog čišć ćenja su dirrektno potrlle ukupnu istoriju i Srba na tim prrostorima - kaže Pavlo ović. - I nije n problem m samo u zločinima, z p problem je i u pravičn noj kazni, sv vesti o zloč činu, praš štanju i pre evazilaženju u prošlosti, zarad budućnosti. Do ok se u Hag gu sudi srps skom vojno om i političk kom rukovo odstvu, za "Oluju" opttužba se sv vela na nek koliko generrala. Ima li odgovorno osti za "Oluju", i kako će ne samo optužnica a neg go i presuda a, ako ikada a bude don neta, okarakterisati ov vu akciju. Međ đutim, jedn no je akcija,, drugo su zločini, a trreće posled dice etničko og čišćenja,, vidn ne i danas. Zločin se ne n može prravdati nika akvim razlogom, pa ni državnim, dom moljubnim. A, može li normalan čovek č biti ponosan p na zločin? A KRAJ SVETA ODUVANI NA "Ljubite e neprijateljje svoje, blagosiljjajte one k koji vas proklinju, činite do obro onima koji ze i molite s se za one koji k vas mrz vas vređ đaju i progone". Slede eći ove bibllijske zakon ne, svešten nik Momčilo o Vukša (42 2) pune dve e decenije e među svo ojim narodo om širi misiiju dobrote. Posle završen ne najstarije e bogosloviije u manastiru Krka po očeo je u Biogradu na moru 1986, o u Benkov vcu i Strmic ci nastavio kod Knina, sve do "Oluje" kojja p kratko og službova anja ga je, posle A u Despotovcu, odvela u Australiju. o dalek kom kontine entu nije ču ulo za oca Momčila iz Džilonga kraj k Malo Srba na ovom h šest godin na do svojih h parohijana preleti i p po nekoliko o Melburna, koji poslednjih ada kilomettara. Našem m novinaru Danijeli Klljajić, Momčilo Vukša jje otkrio ka ako hilja je posle p "Oluje e", tamo da aleko, stvorrio Krajinu u malom i zašto z se bo ori za opsta anak svakog srpskog ognjišta u rasejanju u. e vreme ratta, ovaj mis sionar dobrrote i duhov vnosti, prov veo je na prvoj liniji Sve fron nta, verujuć ći i učeći sv voj narod da Gospod nikada n ne ostavlja o one e koje voli. - Ta akvo zlo ne bih nikom poželeo. Malo M nade skupljene s u zavežljaj i mnogo žellje da se s preživi... Ubrzo, sa porodicom m sam došao u Srbiju, u Milivu ko od Despoto ovca (parohija manastira Mana asija). Na poziv p Srpsk ke eparhije iz Melburna otišao sam u straliju - seć ća se otac Momčilo. Aus U Australiji i na Novom Zelandu Z dan nas živi oko o 142.000 Srba. S Od 19 991, došlo ih v od 42.0 000 iz raznih krajeva bivše Jugos slavije, u 32 parohije. U dva srps ska je više man nastira u Ile ejnu i Kamberi naši ze emljaci se okupljaju o uglavnom o velikim praz znicima, a otac Momčilo ne krije da za poje edine paroh hijane nedeljno pređe i po nek koliko hiljad da kilometara. - Ne edavno sam m u Tasman niji, gde im ma 505 Srba a, proveo nedelju dana a. Svetog Niko olu u Hamiltonu, na granici sa Ju užnom Austtralijom, sla ave samo d dve porodic ce. Zav vetovao sam m se da ću u svojim parohijama obići svaku u srpsku po orodicu, osveštati svak ki pravoslav vni dom. Sn nagu mi uve ek daje velika ljubav p prema ljudima ašoj crkvi. i na U Daftonu D kod d Melburna ima dosta Srba iz Kra ajine. Okupljeni oko Kulturnog kluba "Nik kola Tesla",, slave Svetog Iliju, ig graju balote e. Baš kao nekad n u zavičaju. Sinu u je, poštujući p k korene, dao ime Jug-B Bogdan i upisao ga u Srpsko S KUD D "Šumadija a", koje e pri crkvi okuplja o srpsku mladež ž od 5 do 25 2 godina. - Štto ste od ottadžbine da alji, ona vam m je srcu bliža, b kaže otac o Momčiilo. Ma gde da smo o, neka nas s svi putevi vode u Srb biju. Tamo su nam ko oreni. Ako ih h izgubimo, neće biti ni nas, ni srpsko og imena.


Sttrana 36


1990 - 1995

NI deceniju posle druge najveće srpske seobe, 28o.ooo izbeglih u "Oluji", nije se ni primaklo rešenju nevolja, obezbedilo sigurnu egzistenciju. I oni, malobrojniji, koji žele natrag u Krajinu, ne mogu da vrate imovinu, nemaju zaposlenje... Neretko ih čekaju provokacije, diskriminisani su gotovo na svakom koraku. Prognanici kojima je Srbija pružila utočište i utehu, uglavnom nemaju siguran krov nad glavom. Opstanak za njih znači - raditi bilo šta, po bilo koju cenu. Preteško i jednima, i drugima. U sumornoj analizi izbegličkog statusa Dragiša Dabetić, republički komesar za izbeglice je našem novinaru Ivani Milićević izneo alarmantne pokazatelje. Od ukupno 537.ooo izbeglica registrovanih u Srbiji, polovina je pobegla u naletu “Oluje”. Prema prošlogodišnjem popisu, od registrovanih 14o.ooo prognanika, većina je iz Hrvatske. Kad im se pridruže i oni koji su uzeli državljanstvo SCG, broj je zabrinjavajući - punih 35o.ooo! - Takozvano statističko smanjenje izbeglih ne znači da se njihov problem rešava, već da u najvećoj meri oni samo menjaju status - naglašava Dabetić. - Samo brige ostaju iste. Ni decenija nije bila dovoljna da se svima pomogne, ili oko povratka, ili u integrisanju u ovdašnju zajednicu. Zvanično, u Hrvatsku se vratilo 58.5oo izbeglica iz Srbije, mada podatak treba uzeti sa rezervom. U red za domovnicu mnogi su stali samo da bi vratili imovinu, a žive ovde. Drugi su se vratili kućama, a zadržali i srpsko državljanstvo za “ne daj Bože”. Hrvatske vlasti, međutim, tvrde da se u Krajinu, na svoja ognjišta vratilo duplo više - čak 117.000 prognanih. U Komesarijatu za izbeglice nemaju precizan uvid koliko je vlasnika prodalo svoje kuće i imanja i po kojim cenama. Hrvatske vlasti nerado o tome govore. Razumljivo, jer je većina stanova i kuća prodata ispod svake ekonomske računice. Da bi dobili bilo šta, Srbi iz Krajine prodavali su imovinu i deset puta jeftinije kuće i njive odlazile su u hrvatske ruke i za pet, deset hiljada evra! Teško je i nabrojati nevolje povratnika. Zbog čestih incidenata ugrožena im je bezbednost. Strah seju i spiskovi hrvatske policije sa osumnjičenima za ratne zločine. Mnogo krajiških Srba ne može da vrati stanarsko pravo, obnovi kuće... - Jasno je da pitanje izbeglica ne može da se vuče u nedogled i zato se Vlada Srbije zalaže za njihov što brži zakonski status - ističe komesar. - To podrazumeva dva ravnopravna pravca - povratak i integraciju. Ne zalažemo se samo za fizičko vraćanje, nego i za dobijanje svih izgubljenih prava. Povratak u Hrvatsku teži je nego u Bosnu. Stalo nam je da rešimo sve što te procese koči. Jedan od uslova za uključivanje izbeglica u normalan život je ukidanje kolektivnih centara. To podrazumeva i trajno rešenje njihovog stambenog statusa. U dramatičnom trenutku, kada su se iz Krajine ka Srbiji slivale tužne kolone prognanika, utočište im je pruženo u nekoliko stotina kolektivnih centara. U njima je živelo više od 8o.ooo ljudi iz Hrvatske i Bosne. Ovakav smeštaj je privremen i nužno zlo. Nažalost, mnogi su i danas na istom mestu, kao pre deset godina. - Kolektivni centri postepeno se prazne - napominje Dabetić. - Mnogi ih napuštaju sami, pronalaze posao, snalaze se. Ti ljudi su žilavi, ne stide se posla i grčevito se bore za opstanak. Trenutno, u Srbiji je 12o centara sa 4.5oo stanara, od kojih je oko 4o odsto iz Hrvatske i Bosne. Međunarodna zajednica, posebno UNHCR, dobrim delom, izdržavali su rad kolektivnih centara. Danas, međutim, 95 odsto novca za centre izdvaja se iz republičkog budžeta, što Srbiju mesečno košta milion evra. Preko noći ih je nemoguće pogasiti sve, mada ih je pre četiri godine bilo tri puta više. Zatvaranje, kažu u Komesarijatu, ide po planu koji prate programi stambene gradnje, raspodele građevinskog materijala, novčane pomoći od 13o.ooo dinara, smeštaja u ustanove socijalne zaštite... Za najstarije i nemoćne sagrađeno je šest gerontoloških centara. U Srbiji je izgrađeno više od 3.ooo stanova, što znači da je krov dobilo najmanje 1o.ooo izbeglica. Većina je iz Hrvatske. U toku je gradnja još 2oo, a italijanska


Strana 37


1990 - 1995

vlada obećala je finansiranje 67o domova. Srpska vlada uskoro bi trebalo da potpiše sporazum sa Bankom za razvoj Saveta Evrope za kredit od 2o miliona evra i zidanje 4oo stanova. Do kraja 2006. godine, prema prognozama komesara, izgradiće se oko 5.ooo stanova, u kojima će živeti više od 2o.ooo prognanih. - To je - dodaje Dabetić - naizgled malo prema ukupnom broju izbeglih. Ali, prema ekonomskoj moći Srbije, ne možemo više. Donatori su se odavno povukli, jer nas više ne smatraju kriznim područjem. Započeli smo i program kupovine starih seoskih domaćinstava. Tako ćemo udomiti oko 5o porodica. Sami biraju kuće, do određene vrednosti. Ne ograničavamo ih teritorijalno, jer bi bilo surovo još jednom seliti ljude kojima je izgnanstva i selidbi previše. Uprkos teškim uslovima, ograničenim sredstvima za pomoć, incidentima pri povratku, republički komesar veruje da će pitanje izbeglica biti rešeno do kraja naredne godine. Ipak, Evropa će morati još da pomogne kako u ostvarenju plana da svi prognani novu, 2007. dočekaju ili u starim domovima u Hrvatskoj, ili kao žitelji Srbije, sa rešenim stambenim pitanjem i poslom. POTPIS NAJLAKŠI PREDSTAVNICI vlada BiH, Hrvatske i Srbije sastali su se u januaru u Sarajevu i potpisali deklaraciju, prema kojoj bi pitanje svih izbeglih u regionu trebalo da bude rešeno do kraja naredne godine. Izrađena je “mapa puta”, kojom je predviđen povratak, ali i programi integrisanja. Radne grupe sastale su se u Beogradu, a slede dogovori u Zagrebu. Dabetić kaže da je najlakši deo posla bilo potpisivanje Sarajevske deklaracije, ali njena primena ide mnogo teže. RASULI SE OKO 2o.ooo Krajišnika živi u inostranstvu. Najviše ih se skućilo u Americi, Kanadi i Australiji. Rasuli su se i po celoj Srbiji. U Beogradu dom je našlo 39.5oo, a u Vojvodini 3o.ooo ljudi. Prirodnim odlivom, umiranjem, iz registra je izbrisano oko 2o.ooo prognanih. Dalmatinske svetinje niču iz pepela, ruševina, stradanja FOTIJE VRAĆA VERU POSLE "Oluje" i masovnog progona zapretila je opasnost da vera pravoslavna koja je Srbe na tom prostoru održala blizu hiljadu godina, nestane. Najteže je bilo na području Like i Dalmacije gde je ostao samo jedan sveštenik. Deo crkava je porušen, najviše oštećeno i opljačkano, a tri pravoslavna manastira ostala su bez monaha. Dolaskom novoustoličenog vladike Dalmatinskog Fotija u Šibenik, u sedište Dalmatinske eparhije 1997, oživeli su drevni dalmatinski manastiri - Krka kod Kistanja iz 1350, Krupa kod Obrovca iz 1317, Dragović na reci Cetini iz 1450, i najstariji i najznačajniji duhovni centar, manastir svetog Arhangela na reci Krki. Petorica kaluđera povratnika su oživeli bratstvo manastira, a odlukom Svetog sinoda SPC preporođena je i bogoslovija "Sveta tri Jerarha" koja je kao prva regularna škola kod Srba osnovana još 1615. godine. - Bogoslovija danas ima 50 učenika - rekao je vladika Fotije našem novinaru Radetu Matijašu. - Dobili smo i prve maturante koji će nastaviti dalje školovanje na pravoslavnim fakultetima po svetu. Obnavljamo i manastirsku riznicu. Obraćali smo se Ministarstvu kulture u Zagrebu, ali sredstva nismo dobili. Posle velike tragedije, eparhija Dalmatinska je postala veliko gradilište. Nema ni jedne crkve, niti crkvene opštine gde se ne obnavlja i gradi. Radovi odmiču sporo jer para nema dovoljno. Najteže je u Dragoviću na reci Cetini između Vrlike i Sinja. Još im nisu priključili struju i vodu.


Strana 38


1990 - 1995

U eparhiji je dvadeset parohijskih sveštenika, a u tri manastira osam monaha i monahinja. Pet iskušenica je u Šibeniku za koje je osnovan novi manastir u selu Oćestovo kod Knina posvećen Svetoj velikomučenici Nedelji. To će biti prvi ženski manastir u Dalmatinskoj eparhiji. Od bogatstva i crkvene imovine tek je desetina vraćena i to u Zagrebu i Rijeci. Problem je statusa sveštenika koji imaju državljanstvo i pasoš BiH. Oni su u Dalmaciji stranci sa produženim boravkom i nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje. Vladika kaže da pokrštavanje nije stalo. - Srećom, počeli smo sa pravoslavnom veronaukom u školama, tamo gde ima pravoslavne dece. Najviše ih je u Kninu, više od 200, u Benkovcu 30, a u Kistanjama 25 učenika. Počeli smo i u Imotskom, u Konjevratima kod Šibenika. Najteže je u velikim gradovima Zadru, Šibeniku i Splitu, gde još uvek ne možemo da dođemo do naše dece, a znamo da ih ima. Najveći crkveni sabor je Preobražanje Gospodnje u manastiru Krka, 19. avgusta. U dva dana dođe i 1o.ooo vernika. antrfile NOVI MANASTIRI SVETA Lazarica na Dalmatinskom Kosovu i Sveti Vasilije Ostroški u Crnogorcima kod Imotskog novi su manastiri. Lazarica je ediktom blaženopočivšeg vladike Dalmatinskog Irineja još 1939. bila proglašena manastirom, ali tek zalaganjem vladike Fotija, 28. juna ove godine ona je postala metoh mnogo starijeg brata manastira Krke. Kako u Imotskoj krajini i u susednoj Hercegovini ima Srba, a nema manastira, vladika Fotije hram Svetog Vasilija Ostroškog, proglasio je manastirom. Ovih dana počela je izgradnja konaka i formiranje bratstva. "RAZLIKA između škole ovde, i škole tamo je u tome što kod nas učiteljica spremi pismenu vežbu, a mi joj počnemo pričati ko je sve zaklan, pa ona zaboravi pismenu vežbu!" Dragan Mioković iz Gračaca, ovako je te 1995, doživeo novu školu u kojoj se, ni kriv ni dužan, našao sa još mnogo prognane i tužne dece. Imao je tada samo jedanaest godina. Danas bi više voleo da ga znaju kao stručnjaka za kompjuter. Ali, sudbina je uredila da ostane poznat kao dečak traktorista iz izbegličke krajiške kolone. U Beograd je poneo sećanje i tri mede. Žive slike kuće u Grabu, dvorišta, tarabe koju je s drugom decom preskakao, nepreglednih njiva i krajiških proplanaka, tako mali umeo je da podeli sa novim dotad nepoznatim ljudima kojima je bila zanimljiva priča o dečaku i traktoru. Danas je nešto tiši, bez želje da misli vrati u prošlost. Golobradi dečak postao je simbol stradanja dece Krajine. I niko ga nije pitao želi li on to. U osmodnevni maraton uvukli su ga rat i mržnja a on je samo znao da svoju deonicu mora da istrči jer je nagrada bila - život. Dragan je vozio teški traktor, na preteški put. Neki ljudi videli da dete neće izdržati pa su mu pomogli, do Beograda. Iza njega, kolima je išla njegova majka i mlađi brat. Tata mu je poginuo. Bio je vojni policajac. U patroli ga je udario vojni kamion. Nisu imali svetla. Njegova majka je gledala kako joj muž gine. Kad je izbio rat, Dragan je imao sedam godina. Tek je pošao u školu. U razredu je imao i druga Hrvata. Bežanije se Dragan ovako seća: - Ujutru je počelo granatiranje. Prvo čuješ ispaljenje, pa posle tri sekunde kao kad najjače opali grom. Oni su gađali s Velebita, s Crnog vrha. Onda je otišao stric u komandu i rekli su mu da je pao strateški vrh Alan. Može biti da vi ne znate za Alan? Ako padne Alan Gračac im je ovako na dlanu. Mogu tuć kako hoće.


Strana 39


1990 - 1995

Imali su tri sata za pakovanje. A pakovali su samo ono što im se našlo pod rukom. U crnu kesu za smeće. Žao mu je bilo što svoj kompjuter nije poneo. Kad su ga tada upitali je li u koloni bilo teže deci ili starima Dragan je rekao: "Stari samo ćute!" I vozio je krivim cestama, jednako odgovoran kao ono malo odraslih ljudi oko njega. Nije znao gde ide. Dragan je završio srednju školu "Nikola Tesla". Radi u dobroj firmi. I dalje je podstanar. Živi u Beogradu, sa majkom i bratom Duškom. Nada se da će za godinu, dve kupiti stan. Kad su ga tako malog upitali šta bi voleo da bude kad poraste, Dragan je rekao: - Voleo bih da pravim kompjuterske programe. Ali, ne sa ratnim igricama. Radio bih svemirske programe. Znaš, tamo ne ginu ljudi, a opet se igraš! SRPOM ZAKLALI STARCA DUŠAN Vidić star 81 godinu zaklan je srpom u selu Karinu, između Obrovca i Benkovca u severnoj Dalmaciji. Zločin se dogodio 18. maja ove godine a jedini razlog zbog kojeg je starac ubijen je što je - Srbin! Među Srbima u Hrvatskoj zavladao je strah jer su se njihove slutnje obistinile višemesečne pretnje, grafiti opasne sadržine i sitniji fizički izgredi imali su samo jednu poruku - "ovde niste dobro došli!" Netrpeljivost bosanskih Hrvata koji su se posle "Oluje" doselili u ove krajeve kulminirala je svirepim ubistvom starca. - Baka mi je rekla da je deda, kao i svakog jutra, pošao po hleb i na vratima joj rekao šta da skuva za ručak - pričao je Dušanov unuk Dragan. - Neko pokušava da kaže da je deda ubijen iz koristoljublja, ali to nije tačno. Pa deda je imao novca samo za hleb. Srbi iz Karina nisu smeli ništa da govore. O monstruoznom zločinu javnost je prvi obavestio dr Milorad Pupovac, predsednik Srpske demokratske samostalne stranke. Vidno potresen, Pupovac je taj događaj okarakterisao kao kampanju protiv izbeglih Srba i njihovog dolaska na lokalne izbore u Hrvatsku i mogućnost da u nekim sredinama preuzmu vlast ili u njoj participiraju. - HDZ u Kninu pokušava da okupi sve hrvatske stranke u stilu "svi Hrvati protiv Srba", kako bi SDSS, koja je pobedila u toj opštini bila sprečena da učestvuje u vlasti - rekao je Pupovac. - Ako se Srbima i deset godina posle "Oluje" otvoreno kaže da se s njima ne može, onda je to zabrinjavajuća poruka , tim pre što je SDSS jedna od najjačih Sanaderovih karata za put u Evropu. U Civljanima 15. maja načelnik opštine Jakov Gutić, nosilac liste HDZ, zverski je premlatio Borisa Vukelića, sa liste SDSS. Tri dana ranije, u Benkovcu, Milan Marić napao je šesnaestogodišnju kelnericu koja je odbila da kaže "točno". U Zagrebu je pred Vaskrs pretučen dečak srpske nacionalnosti samo zato jer je pomagao u pravoslavnoj crkvi. Neposredno pre ubistva starca Dušana Vidića u nekoliko susednih mesta osvanuli su grafiti sa porukom: "Srbe na vrbe" i velika slova U sa krstovima u sredini. A samo dan ranije, u Vukovaru je na stambeno-poslovnu zgradu u kojoj su prostorije Partije podunavskih Srba bačen eksploziv. Bombe su bačene i na zgradu opštine Borovo Selo i Trpinje, u kojima je na poslednjim izborima pobedila SDSS. Većinu Srba koji su posle pogroma i mučenja u izbeglištvu smogli snagu da se vrate na svoja vekovna ognjišta ovakvi događaji nesumnjivo pritiskaju i plaše. Ali, nepokolebljivi su u nameri da - ostanu, spremni da se u oči pogledaju sa svim iskušenjima. Čak i kad kao usud i opomena nad srpskom slobodom u Hrvatskoj lebdi srp kojim je zaklan starac Dušan.


Strana 40


1990 - 1995

DA A SE E NE E ZA ABO ORAV VI POČ ČELO je u zoru, z 4. avg gusta 1995. Republiku u Srpsku Krrajinu iz sviih pravaca nap palo je 3oo.ooo Tuđma anovih bojo ovnika. Na Knin je palo o 2.5oo gra anata. erički avion ni F-16 bom mbardovali su centre veze v na Plje eševici i Velebitu. Ame U dugim zbego ovima, Srbi su pod kiš šom granatta, krenuli u egzodus p preko njaluke prem ma Srbiji. Ban U Krajini K pre "Oluje" žive elo 45o.ooo Srba. Od 1991-1995 5. ukupno ubijeno u 6.76 65 Srba. stalo 2.67o Krajišnika.. Nes Iz srpkih s grobn nica u Hrva atskoj ekshumirano sa amo 5oo tela. Podaci o izbeglim nepotpuni. Prema a rezultatim ma popisa iz z 1991. i 2.oo1. u ostaje više od pola miiliona Srba! Hrvatskoj nedo 4 Srb ba. U Srbiju izbeglo više od 4oo.ooo m u Republici Srpskoj pronašlo 6o.ooo, 6 a u Crnoj Gori 15.ooo Srb ba iz Krajin ne. Dom U Americi, Aus straliji i Evrropi privrem meno je oko o 4o.ooo prrognanika. mo 6o.ooo Srba. S U Hrvatsku se vratilo sam atnicima u Hrvatsku H kontradiktorrni. Komesa arijat i izbe eglička Podaci o povra ba, Hrvatska a tvrdi da ih je 11o.oo oo udruženja u Srrbiji imaju podatke o 6o.ooo Srb j među po ovratnike upisala sve koji su došli da uzmu lična dokumenta. jer je Prav vo na penziju ostvarilo o manje od d polovine - samo 20.0 000 Srba. Hrvatska, prottivno svim međunarod m dnim konve encijama, odbija da isp plati zaosta ale nzije u perio odu 1991-1 1995. pen Najv veći problem povratka a su oduzetta stanarsk ka prava. Na području Krajine K i Hrv vatske Srbi su ostali bez b 5o.ooo stanova. o se pred Međunarodn M nim sudom pravde u Strazburu, S og Iako zbog diskriminatorsko postupka hrvatske vlasti,, vode brojni sporovi, Hrvatska je ovih dana a oduzete ske stanove e poklonila svojim "brraniteljima". srps Hrvatska držav vna agencijja je na pre evaru otkup pila više od d 1oo srpskih kuđa za e bivši vlasnici nisu do obili ni dina ara. koje U Hrvatskoj je e procesuira ano 4.5oo Srba S za nav vodna najte eža dela rattnog zločina, koji su sve u cilju zasttrašivanja povratnika. Najavljeni spisak od 97o Srba k optu uženi ili osu uđeni u ods sustvu, još nije stigao u Beograd d iako je to Hrvatska obe ećala pre mesec dana. Mno ogi Srbi uha apšeni su u međuvrem menu po po ovratku u Hrvatsku H na a osnovu nam montiranih i izmisljenih h optuznica a. Proc ces dogovo orenog transfera zatvo orenika Srb ba iz hrvatskih zatvora a u Srbiju je e veoma sporo. Za šest me eseci od potpisivanja sporazuma s hrvatskog i srpskog vosuđa u zatvore u Srrbiju prebačeno samo pet Srba, dok na daljji proces če eka prav još 6o Srba u hrvatskim kazamatim ma.


Sttrana 41


1990 - 1995

KOMITET ZA PRIKUPLjANjE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA PROTIV ČOVEČNOSTI I MEĐUNARODNOG PRAVA BEOGRAD

GENOCID NAD CIVILNIM STANOVNIŠTVOM REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE U AVGUSTU 1995. Pripadnici Hrvatske vojske otpočeli su 04. avgusta 1995. godine iz više pravaca iz Hrvatske i iz ranije okupiranih područja u Bosni i Hercegovini - Grahova i Glamoča napad na Republiku Srpsku Krajinu u kojoj su živeli Srbi i uz vojna dejstva započeli su i sistematsko uništavanje civilnih objekata i imovine i izvršili brojna ubistva civilnog stanovništva u prvom redu staraca, žena i dece. Dejstvujući nesrazmerno jačim vojno-policijskim snagama, uz neprestano granatiranje celog prostora Krajine, civile koje nisu odmah poubijali primorali su da napuste svoje domove i da krenu u izbeglištvo. Iako je kretanje izbeglica na traktorima, zapregama, motornim vozilima, pa čak i pešice bilo uočljivo, hrvatske snage su ih granatirale iz artiljerijskih oruđa ili bombardovale iz aviona, da bi na nekim mestima izvršili i pešadijske prepade. Posledice vojnih napada na izbegličku kolonu su posebno bile vidne na prostoru oko Gline, na putu Glina - Dvor i tokom kretanja kroz Republiku Srpsku. Na tim mestima napada ostajali su leševi ubijenih, uništena vozila, razbacane stvari, što su pripadnici hrvatske policije i vojske, pošto su zabranili svaki pristup međunarodnim posmatračima i pripadnicima snaga UN, uklonili, za šta su imali očigledno unapred pripremljene ekipe. Deo kolone koja se kretala auto-putem kroz Hrvatsku bila je sistematski napadana i od strane hrvatskog stanovništva iako su hrvatske vlasti preko predstavnika Ujedinjenih nacija dali garancije za miran prolazak. Ti napadi bili su najizraženiji u Sisku, gde su izvlačili Srbe iz kolone, prebijali ih, a neke čak i ubili. Njihova vozila su kamenovali i pljačkali ih, a sve to u prisustvu pripadnika hrvatske policije i vojske koji su umesto da obezbede nesmetan prolaz kolone, kako je bilo garantovano, bili posmatrači onoga što se događalo. Tako su stanovnici Krajine, pošto su prvo ostali bez svojih domova najčešće ostali i bez one svoje imovine koju su na brzinu poneli sa sobom. Posledica ovih akcija je proterivanje iz Republike Srpske Krajine između 230.000 i 250.000 Srba. Hrvatske vojne i policijske snage su neposredno po okončanju vojne akcije na celom prostoru Krajine preduzeli mere "čišćenja terena" po srpskim mestima, a to je u stvari bio finalni deo sprovođenja genocida nad srpskim stanovništvom Krajine, koji se sastojao u fizičkoj likvidiciji onih koji su ostali. To su najčešće bili starci, koji su ostali da čuvaju svoju imovinu i domove u kojima su i rođeni ili nisu


Strana 42


1990 - 1995

mogli da se kreću zbog starosti i bolesti. Oni su bili masovno ubijani najčešće na svojim kućnim pragovima, sva njihova imovina bila je opljačkana, a ono što nije odneto zapaljeno je. Pljačkanje, paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz uklanjanje tragova dela. Pripadnici Međunarodnih humanitarnih organizacija i međunarodni posmatrači često su i sami bili svedoci posledica ovih akcija. Saslušani svedoci, pored ostalog, iznose da su pripadnici hrvatske vojske i policije ubijali i Srbe starije od 70 godina, kao i žene. Veći broj tih lica ubijen je na svirep način i njihovi unakaženi leševi ostajali su na njivama gde su radili, na kućnim pragovima ili su izgoreli u zapaljenim kućama. Zabeležen je slučaj ubistva klanjem devedesetogodišnje starice u kući, ubistva prethodno vezanih građana koji su potom zapaljeni, ubijanje slepe starice pucanjem u potiljak, ubistva odsecanjem glave i ruku, ubistva sekirom, navlačenje ovčije mešine preko glave pre ubistva, itd. Hrvatske vlasti su, po zauzimanju Krajine, veliki broj lica uhapsili i odveli u logore, gde su bili izloženi najsurovijem postupanju. za koje su adaptirali čak i škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih preostalih Srba. Veći centri za zatvaranje bili su u Zadru, Šibeniku, Splitu, Kninu, zatim u Sisku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U tim logorima je sprovođeno mučenje i nehumano postupanje i najrazličitije mere pritisaka nad zatvorenicima. U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima međunarodnih humanitarnih ili drugih organizacija. Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina (pisani dokumenti o Srbima na ovim područjima datiraju iz 822. godine; na područje Like, Korduna, Banije i Slavonije masovnije doseljavanje Srba odvijalo se u šesnaestom i sedamnaestom veku - na poziv austrijskih careva), negujući specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava. Srpski narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire, muzeje, istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i grobove predaka. Ostavili su i oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko 122 škole. Ako se sve ovo posmatra zajedno sa podacima iz ranijih izveštaja Komiteta, proizlazi kontinuitet u progonu Srba od vremena stvaranja nezavisne Hrvatske. Formiranje stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), referendum i druge akcije hrvatskih političkih prvaka pred građanski rat, tekli su uz preteću i agresivnu propagandu prema Srbima. Izbornom pobedom i preuzimanjem vlasti HDZ je počela realizaciju programa čišćenja Hrvatske od Srba, svuda i na svakom mestu. Srbi su prvo bili predmet verbalnih ili fizičkih napada: na ulici, u trgovini, na radnom mestu, u stanu ili kući; ispisivani su grafiti, tražilo se oružje, izmišljali su se snajperisti, pretilo se preko telefona, upućivale su se poruke sa zahtevima za napuštanje Hrvatske, obeležavali su se stanovi Srba, prisluškivali i isključivali telefoni, tražene su izjave o lojalnosti, upadalo u stanove bez zakonskog osnova, premlaćivani su pojedinci, otpuštalo se s posla, dok se u drugoj fazi vrše hapšenja i ubistva. Na pojedinim područjima prema Srbima sprovodene su i masovne likvidacije, npr. u Pakračkoj poljani, Marinom selu, u Zapadnoj Slavoniji, u Vukovaru, Osijeku, Gospiću, Sisku, Zadru, Brodu, Zagrebu, Splitu i dr. Imovina Srba - stanovi, kuće, vikendice, lokali, kao i kulturno-istorijski spomenici, minirani su i porušeni u velikom broju mesta, sve u funkciji konačnog uklanjanja Srba iz Hrvatske. U nekim sredinama (u Dubrovniku i Zagrebu) sprovedeno je i pokrštavanje Srba.


Strana 43


1990 - 1995

Celokupna aktivnost prema Srbima koordinirana je s državnog vrha Hrvatske sa namerom da Srbi kao nacionalna, etnička i verska grupa u Hrvatskoj potpuno nestanu ili da se svedu na zanemarljiv broj. Preostali Srbi u Hrvatskoj stavljeni su u takve uslove života koji vode njihovom potpunom istrebljenju kao nacionalne, etničke ili verske grupe. Sve to ukazuje da se u Hrvatskoj vodila organizovano i vodi sistematska i planska aktivnost usmerena na potpuno uništenje Srba u Hrvatskoj, a iza koje stoji vladajuća politika Hrvatske. Kao posledica genocidnog plana hrvatskih vlasti Srbi su od konstitutivnog elementa hrvatske državnosti postali manjina, svedena od 12% na najviše 3% stanovništva Hrvatske. Podaci koji se prezentiraju bazirani su u prvom redu na izjavama svedoka. Njih mogu da dopune oni dokazi koje su sakupili pripadnici Ujedinjenih nacija, kao i predstavnici drugih međunarodnih organizacija.

1

Kolona izbeglica iz Krajine koja je krenula preko Gline bila je presretnuta i napadnuta i tom prilikom ubijeni su mnogi civili. Posle toga je deo kolone posredstvom UNPROFOR-a, a na osnovu postignutog dogovora sa hrvatskim vlastima o maršruti izbegličke kolone, nastavio kretanje prema Petrinji, Sisku i dalje, kroz Hrvatsku, autoputem Zagreb-Beograd. O tome šta su sve preživljavali govore svedoci koji su se nalazili u koloni: 1.1. Svedok 276/96-1 navodi: ... Moja jedinica se našla u okruženju kod Topuskog. Tada je, uz posredstvo UNPROFOR-a, došlo do pregovora između pukovnika Čede Bulata i hrvatskog generala Stipetića koji je postavio uslov da moramo da predamo svo teško i lako naoružanje i da u koliko to ne učinimo da će hrvatska vojska napasti civile u koloni izbeglica koja se nalazila na putu Vrginmost - Glina - Žirovac - Dvor na Uni. Čedo Bulat je odlučio da predamo naše naoružanje što smo i učinili i ja sam sa kolonom tenkova došao do Gline, gde smo predali naoružanje. Ovi pregovori su vođeni tri dana, 7., 8., i 9. avgusta 1995. godine. Međutim, Hrvati se nisu držali dogovora i njihova vojska je izvršila masakr nad civilima u koloni, kako sam to kasnije saznao. Pošto smo predali tenkove u Glini neki od nas su se presvukli u civilna odela, a neki su ostali u uniformama i privatnim automobilima krenuli smo putem GlinaPetrinja-Mošćenica, gde smo izašli na auto put Zagreb-Beograd. Kada smo stigli u Mošćanicu tu nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika i civila koji su nas kamenovali. Tom prilikom stakla na mom vozilu su bila porazbijana, iako su nam kazali prethodno da nam je put slobodan. Iz automobila su izvlačili neke ljude i tu ih tukli. Tako su iz kolone izvukli Č.B. iz sela Č. kod Vrginmosta koga su hrvatski vojnici linčovali...


Strana 44


1990 - 1995

1.2. Svedok 300/96-5 navodi: ... U avgustu 1995. godine kada su Krajinu napale hrvatske oružane snage ja sam krenuo u izbeglištvo. Moja porodica je bila u koloni izbeglica na traktoru sa prikolicom. Kod Gline kolona je bila prekinuta i deo izbeglica se vratio, među njima i moja porodica. Između Gline i Topuskog hrvatska vojska je postavila nagazne mine da bi onemogućila kretanje kolone. No, to nije bilo jedino zlo koje je snašlo civile u koloni. Pripadnici hrvatske vojske u maskirnim uniformama su napali civile, pljačkali ih i iz traktorskih prikolica uzimali stvari koje su našli za shodno, a onda ih gurali u stranu, lomili, prevrtali, palili. Zatim su ih teškom mehanizacijom sabili u zemlju i zatrpali visokim slojem zemlje. Tako je prošla i moja porodica. Ostali smo bez traktora, bez prikolice i bez stvari koje smo poneli. Dve žene iz kolone koje su bile pribranije i hrabrije osmelile su se da se prijave komandantu hrvatske jedinice sa zahtevom da se traktori vrate. To se ovom nije dopalo. Naredio je da obe budu zarobljene i to je i sprovedeno. Radi se o M. i Lj. Ove žene su imali između 45-50 godina. One su završile u logoru u Karlovcu. Tu se kolona zadržala puna tri dana. Onda se moja porodica pridružila M.L. koji je nekim čudom sačuvao svoj traktor, te smo se malo vozili, a više smo pešačili pored traktora i tako smo stigli do Siska. Tu su nas gađali kamenjem. Stalno su nas kamenovali...

1.3. Svedok 62/96-5, zemljoradnik iz okoline Vrginmosta, rođen 1930. godine svedoči: ... Sa drugim seljacima krenuli smo u koloni, na taktoru. U koloni je bilo i seljačkih kola i automobila. Mlađeg sveta u toj koloni retko je bilo. Kada smo stigli u Glinu muslimani i Hrvati u uniformama su presekli kolonu. Oni su počeli da pucaju. Ja i moji smo poskakali sa traktora. Tada su naišla dva autobusa. U toj opštoj gužvi i pometnji ja sam uspeo da ubacim unuku i ženu u autobus. U tom autobusu bilo je dosta leševa jer se pucalo sa svih strana. Ti autobusi su otišli ka Topuskom. Tu se posle jedan dan pojavio UNPROFOR koji je omogućio da kolona prođe iz Topuskog za Glinu. Prolazeći pored onog istog mesta od prethodne noći gde je bio zajednički napad Hrvata i muslimana video sam da je neko u međuvremenu buldožerom rasturio i bacio niz put oba moja traktora i stvari na njima. Sve je bilo uništeno i razbacano, ne samo ta dva moja traktora nego i zaprežna kola i sve drugo što se kretalo u koloni, kao i automobili. Ja sam se našao u jednom autobusu pa smo krenuli ka Beogradu preko Siska. Pored auto-puta velika grupa ljudi je napala našu kolonu. Bacali su kamenice. Bilo je povređenih ljudi i u kolima i na traktorima, a na našem autobusu je razbijeno vetrobransko staklo. Povređen je vozač i još neki ljudi u autobusu.


Strana 45


1990 - 1995

Ja sam te noći kod Gline video puno ranjenih i poginulih žena, staraca i dece. Koliko je toga bilo ne mogu reći. Bio je mrak. Pucalo se sa svih strana, tada je nastao opšti haos u koloni. Ja sam srećom ostao živ jer su naišla ta dva autobusa...

1.4. Svedok 116/96 navodi: ... Mi smo sa kolonom stigli u Topusko, odakle smo 9. avgusta 1995. godine krenuli prema Glini. U Glini su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nam pretili, pljuvali nas, vikali na nas. Nastavljajući put prošli smo Petrinju i istog dana, 9. avgusta, približili smo se Sisku, gde nas je dočekalo puno omladine koji su na nas bacali kamenje, pa su nam porazbijali sva stakla na vozilu marke "Jugo" u kome smo se kretali. Morali smo da sagnemo glavu da bi se nekako zaštitili. Jednog momenta moja kćerka je počela da vrišti i kada sam se okrenula videla sam da je moja majka bila pogođena iznad desnog oka, da joj rana krvari ali nismo imali čime da zaustavimo to krvarenje pa smo pokušali to da učinimo peškirom. Okolo su bili pripadnici hrvatske vojske koji nisu dozvoljavali da izađemo iz vozila, već su nas terali da idemo dalje. Blizu Siska našli smo na pripadnike UNPROFOR-a koji su stajali sa pripadnicima hrvatske vojske koji su vikali na nas i pretili nam, a pripadnici UNPROFOR-a su se samo smejali, tako da nismo smeli od njih da tražimo pomoć. Moja majka, Komadina Desanka iz Donjih Budački kod Karlovca, rođena 1924. godine, povređena je kamenom 9. avgusta oko 19 časova, a sutradan ujutru oko 6 časova izdahnula je u Županji. Bila je zdrava i u kolima pored njenog sedišta ostala su dva kamena: jedan veličine jajeta, a drugi veći od pesnice sa oštrim ivicama, kojima je bila pogođena. Kada smo stigli u Šid tu smo moju majku sahranili...

1.5. Svedok 300/96-8, učenik, star 17 godina, navodi: ...Ja sam zbog povrede bio na rehabilitaciji u banji Topusko. Bio je avgust 1995. godine. Pucalo se na sve strane. U jednom trenutku doneo sam odluku da pođem svojoj kući. Krenuo sam kroz Glinu. Nisam znao da je grad pao. Odmah su me uhvatili. Podneli su mi nož pod grlo, pucali mi iznad glave, tukli najviše po glavi, po telu i nogama. Pretili su mi i vukli me od mesta do mesta po gradu i to je bilo od podneva do ponoći. Onda su me pustili i kazali da ću svakako biti njihov i da ću biti pogubljen. To su mi govorili hrvatski vojnici koji su bili u maskirnim uniformama. Uspeo sam da se izvučem iz Gline i vratim u Topusko. Prošlo je pet dana. Bilo je užasno, nije bilo vode, nije bilo hrane, nije bilo svetla. Bili smo u obruču, pa sam pošao sa kolonom izbeglica auto putem prema Zagrebu i Beogradu. U Sisku su nas Hrvati kamenovali, tako da smo jedva žive glave izvukli.


Strana 46


1990 - 1995

Sve je to na mene ostavilo teške posledice. Ja više nemam sna. Desi mi se da u toku dana osetim takvu napetost da bih se valjao po podu. Pijem dosta lekova po preporuci lekara. Redovno se javljam psihijatru na preglede, ali me nervoza nikako ne prolazi. Ne znam kada ću ozdraviti. Proteklo je više od šest meseci, a moje stanje ništa nije bolje. U Petrinji sam bio vrlo dobar đak, a sada sam ovde skoro nikakav...

1.6. Svedok 300/96-10, radnik, rođen 1958. godine u Vojniću, svedoči: ... Na dan 6. avgusta 1995. godine ja sam sa svojom jedinicom bio na položaju kod Topuskog. Celog dana čuo se plač žena i dece i rad traktorskih motora. Prošla su tri dana i 9. avgusta mi smo dobili naredbu da predamo naoružanje koje smo imali i da krenemo ka Jugoslaviji. Ja sam se pridružio koloni izbeglica. Nisam znao šta je sa mojima. Kod Gline ta kolona je prekinuta i ja sam posle video traktorske prikolice i razne stvari koje su ležale pored puta sa leve i desne strane. Sve to je bilo oštećeno. Kad smo prošli Petrinju pojavilo se jedno vojno vozilo u kome je bilo nekoliko hrvatskih vojnika u maskirnim uniformama. Kada su naišli pored nas stali su i rekli "Srbi, hoćemo da vas koljemo". Ja sam osetio neopisiv strah. Oni su počeli pred nama da se dogovaraju o planu kako će da nas poubijaju. Na sreću tada je naišlo vozilo policije i oni su nas uzeli u zaštitu... 1.7. Svedok 300/96-11 navodi: ... Ja sam sa ženom i troje dece pošao u vozilu marke "Jugo" sa kolonom izbeglica. Kod Topuskog smo zadržani tri dana i četiri noći. Tu se formirala kolona izbeglica i onda smo krenuli prema Glini. Ostao sam bez vozila koje se pokvarilo i morao sam sa ženom i troje dece da pređem na jednu prikolicu. Tri dana nam je trebalo da pređemo rastojanje od 250 km kroz Hrvatsku. Iako smo svo vreme bili pod pratnjom međunarodnih snaga bilo je više incidenata. Naša kolona je kamenovana od strane Hrvata duž celog puta...

1.8. Svedok 257/96-1, panzioner, rođen 1925. godine, svedoči: ...Ja sam živeo u mestu Utinja, opština Karlovac. To mesto je granatirano 5. avgusta 1995. godine posle čega su moje komšije počele da napuštaju selo. Sused mi je rekao "Šta čekaš?", pa sam se ja sa suprugom na traktoru uključio u kolonu srpskih izbeglica. Od Utinje kolona se kretala prema Vrginmostu i na tom putu kolona civila je tučena topovima, ali ja nisam video da li tom prilikom bilo ranjenih ljudi u koloni i da li je neko izgubio život. Od Vrginmosta nastavili smo kretanje prema Topuskom, gde smo zadržani tri dana i i dalje putem Glina-Petrinja-Sisak.


Strana 47


1990 - 1995

Kada smo stigli u Glinu prišao mi je jedan hrvatski vojnik sa automatskom puškom i rekao svom drugu vojniku pokazujući na mene "da ubijemo starog", ali ga je taj njegov drug sprečio da to učini. Kolona srpskih civila je kamenovana dok je prolazila kroz Sisak. Ja sam više puta kamenovan i pogodila su me dva-tri kamena po telu od kojih sam imao rane. Kamenovana je i moja supruga kojoj su razbijene naočari. Kada smo prolazili kroz Kutinu takođe su nas kamenovali i vikali su nam: "Cigani! Cigani!"...

1.9. Svedok 680/95-18 navodi: ... Mnogi traktori i druga prevozna sredstva su se usput kvarili, ali vojnici i policajci nisu dozvoljavali nikakve popravke niti zadržavanja, već su terali Srbe da idu dalje kako znaju i umeju. Putnici iz pokvarenih vozila su se tada prebacivali u druga prevozna sredstva, ostavljajući pored puta svoja pokvarena vozila sa svim stvarima. Kada smo oko 10. oktobra 1995. godine prolazili kroz Sisak bili smo kamenovani od strane civila. Iz kamiona Poljoprivredne zadruge iz Vrgin Mosta izvučeni su vozač i putnici, pa je kamion opljačkan, a putnici i vozač su morali da se prebace na traktore u koloni. Kroz Hrvatsku smo putovali neprekidno dva dana i dve noći bez odmora...

1.10. Svedok 221/96, koji se povlačio na traktoru u koloni iz Topuskog, svedoči: ... Ja sam bio na traktoru sa još 4-5 osoba i kada je kolona došla u Sisak u jednom momentu jedan hrvatski policajac mi je prišao s leđa i udario me kolcem u potiljak, psujući mi pri tome majku četničku. Od zadobijene povrede krvario sam dva sata. U Sisku su povređene i neke žene iz kolone...

1.11. Svedok 138/96 navodi: ... Krenuli smo u koloni i prvi put smo bili zaustavljeni u Glini, 6. avgusta 1995. godine gde smo ostali četiri dana, posle čega su nam rekli da možemo krenuti u pratnji UNPROFOR-a prema Sisku. Kod Siska smo doživeli kamenovanje kolone i tom prilikom stakla na kolima su mi polupali i dobio sam udarac kamenom u glavu. Bilo je mnogo povređenih u koloni. Drugi su bili povređeni mnogo teže nego ja. Usput sam video puno izvrnutih traktora i kola...


Strana 48


1990 - 1995

1.12. Svedok 336/96 navodi: ... Kolona je bila presečena ispred Gline. Zavladala je velika panika. Iz Gline se čula pucnjava i detonacije. Tu smo ostali tri dana i tri noći a za to vreme trajali su pregovori između hrvatskih vlasti, UNPROFOR-a i naših predstavnika. Posle smo saznali da će biti dozvoljen prelaz preko hrvatske teritorije. Ja sam se tada vratio u Topusko gde su upale hrvatske snage koje su počele da vrše teror nad stanovništvom. Neki naši vojnici su zadržali oružje i oni su trebali da budu obezbeđenje kolone. Ta lica su pohvatana, pa su neki kasnije pušteni, a neki su ostali zatvoreni. Ne znam šta se sa njima desilo. Tada je bio ubijen Simo Krnjić iz Slunja. Kada je krenula kolona iz Topuskog do Gline razdaljinu od 12 km smo prelazili puna 24 sata. Potom smo krenuli ka Petrinji. Usput su Hrvati vršili razne psihološke pritiske. Na izlasku iz Petrinje postojao je punkt UNPROFOR-a, ali je sa njima imala kontakt samo hrvatska policija. Tada smo primetili da su oni jako prisni sa hrvatskom policijom. Kada smo stigli u Sisak proveli su nas kroz željezaru u Sisku pa smo onda krenuli prema Popovači i tada smo bili zaustavljeni. Kod Popovače su nam nudili kiselu vodu i hranu. Ja sam uzeo samo kiselu vodu i osetio sam neku mučninu i sećam se da je ukus te vode bio bljutav. Usput sam imao halucinacije. Mislim da je u tu vodu nešto bilo podmetnuto. Usput su Srbi iz kolone bili maltretirani od strane Hrvata. Oduzimali su im traktore. Tako su oduzeli traktor Stevi Gušiću iz Vojnića. Ta maltretiranja su se najčešće dešavala noću i tada je milicija uključivala jaka rotaciona svetla da bi što manje bilo primećeno iživljavanje Hrvata nad Srbima u koloni...

1.13. Svedokinja 303/96-1, stara 32 godine, navodi: ... Ja sam iz Vojnića krenula u koloni izbeglica 6. avgusta 1995. godine sa suprugom i dvoje dece. Kada smo stigli do Gline kolona je bila presečena. Saznala sam da je na čelu kolone bilo ubijeno više lica. Dva dana smo u šumi čekali pregovore, a onda su nam dozvolili da preko Petrinje krenemo prema Sisku i dalje ka Srbiji. Kada je naša kolona naišla pred Sisak bili smo kamenovani od strane hrvatskog stanovništva. Prvi kamen je pogodio moje dete u glavu i napravio rasekotinu kod slepoočnice. Povređeno je i dete B.M. Sva vozila u našoj koloni su bila oštećena od kamenovanja...


Strana 49


1990 - 1995

1.14. Svedok 62/96-1, seljanka iz okoline Vrgin Mosta, svedoči: ... Ja sam do 4. avgusta 1995. godine živela u selu Stipanu, opština Vrgin Most sa mužem i dvoje dece. Po podne 4. avgusta krenuli smo traktorom koji je vozio moj sin star 16 godina. Krenuli smo sa drugim izbeglicama iz Krajine prema Glini. Kada smo došli do Gline napadnuti smo od strane ustaša. Najpre su avioni nadletali kolonu i padale su bombe. Posle su pucali sa strane po koloni. Kada smo došli u centar Gline bilo je negde oko 20,30 časova. Tu su presekli kolonu. Čuo se plač i krici staraca i žena. Moj dever je povikao "Bežite, pobiće nas sve!" Tu je dosta naroda izginulo. Ja sam uzela svoga sina od 9 godina i dete od brata koje ima 10 godina pa smo potrčili, preskočila sam jednu ženu koja je ležala. U tom bežanju naišli smo na jedan autobus koji nije imao svetla. Vozač je rekao da ide nazad u Topusko. Ušli smo u autobus i on nas je vozio kroz neku šumu od Gline prema Topuskom noću. Autobus je bio pun žena, dece i staraca. U Topusko smo stigli oko 4 sata. Ljudi su tražili pomoć od UNPROFOR-a ali su im oni rekli da čekaju odobrenje. Onda smo autobusom krenuli prema nekoj šumi. Tu smo naišli na muslimane koji su počeli da pucaju na kolonu i tukli su sa svih strana. Vozač je okrenuo autobus nazad i vratio se u Topusko gde smo sedeli dva dana, a trećeg dana krenuli prema Glini autobusom autoputem koji ide iz Zagreba prema Beogradu. Usput hrvatsko stanovništvo i vojska su nas kamenovali, gađali su nas kamenjem i vojska i civili. Bilo je među nama dosta povređenih, ali smo svi ćutali i trpeli. U autobus je ušao neki naoružan hrvatski vojnik, repetirao pušku i pitao nas gde idemo. Mi smo svi ćutali. Polupano je stakla na autobusu. Kada smo stigli u Beograd nije bilo ni jedno celo staklo na autobusu. Decu smo morali da stavimo ispod nogu, a stvari na decu da ih zaštitimo od kamenica. Bilo je tu dece i od 5-6 meseci. Jedna žena je dete od godinu dana zatrpala pelenama od kojih se ono ugušilo...

1.15. Svedok 271/96, koji je živeo u Kupljensku, opština Vojnić, navodi: ... Ja sam bio prinuđen da bežim za Srbiju, pa sam 4. avgusta krenuo u svom vozilu "Zastava 101". Kroz Hrvatsku smo se kretali u koloni u kojoj je bio veliki broj putničkih i teretnih vozila, kao i traktora. Svaku kolonu je predvodilo policijsko vozilo hrvatske policije. Kretali smo se 3-4 dana i noći kroz Hrvatsku do Lipovca. Hrvati su nam davali vodu za piće, nakon čega se onima koji su je pili "spavalo", na osnovu čega smo pretpostavili da su prethodno u tu vodu stavili neko omamljujuće sredstvo. Kada sam se približavao Lipovcu iz mraka su istrčala tri ili četiri čoveka sa nekim motkama u rukama koji su pritrčali mom vozilu i počeli udarati po vozilu pa su mi porazbijali sve prozore i napravili oštećenja na limu...


Strana 50


1990 - 1995

1.16. Svedok 141/96 navodi: ... Ja sam sa ženom živeo u selu kod Vojnića i bavio sam se poljoprivredom. Kada je počelo granatiranje Vojnića 6. avgusta 1995. godine mi smo pošli da bežimo. Kretali smo se u koloni na traktoru i išli smo prema Glini i dalje prema Sisku. Kada smo stigli u Staklenik tu su nas Hrvati napali i moja žena, koja je bila na traktoru, počela je da beži. Tada je moja žena povređena i posredstvom UNPROFORA vratila se kući u selo i tamo bi i sada trebalo da se nalazi. Ja sam se tu u toj gužvi razdvojio od nje i krenuo sam na nekoj drugoj prikolici, pošto sam svoj traktor sa prikolicom morao da napustim u Stakleniku. Išli smo preko Siska i dalje prema Beogradu. Usput smo bili kamenovani. Našu kolonu su kamenovali Hrvati, kako civili, tako i uniformisani pripadnici hrvatske vojske i policije. Bilo je dosta povređenih jer je mnoge kamenje udarilo po glavi. Najviše smo bili kamenovani u Sisku...

1.17. Svedok 505/96-3, izbeglica iz Vojnića, stara 44 godine, svedoči: ... Na brzinu sam spakovala šta se dalo spakovati, upalila sam traktor i sa sinčićem se uputila u pravcu Gline, gde su nas zarobili i odveli u logor. Pre zarobljavanja naišla je hrvatska vojska i policija i mi smo se dali u bekstvo nazad prema Topuskom. Pucali su po koloni iz raznog oružja, bilo je mnogo mrtvih i ranjenih...

1.18. Svedok 228/96, vozač iz okoline Vojnića, rođen 1953. godine, navodi: ...Ja sam 6. avgusta traktorom krenuo prema Glini. Usput nas je hrvatska avijacija tukla. UNPROFOR je obećao da će da nas zaštiti i odvede na granicu. Međutim, UNPROFOR se nije pojavio, tako da smo ostali bez zaštite i prepušteni na milost i nemilost hrvatskoj vojsci. Na dan 7. avgusta 1995. godine na oko kilometa od Gline mene su zarobili hrvatski vojnici. Bio je srećan onaj srpski vojnik koji je uspeo da prethodno skine uniformu i zameni je civilnim odelom, jer su sve one koji su bili u uniformama tukli kundacima, šutirali nogama i udarali čime su stigli. Postavili su nas na zemlju da sedimo sa rukama za vratom. Nisu nam davali ni hranu ni vodu.


Strana 51


1990 - 1995

Onda je došla hrvatska vojna policija pa su nas zatvorili u neku baraku i tamo ispitivali. Svakoga su prilikom ispitivanja tukli. Po dvojicu su vezali sa lisicama, a kada više nisu imali lisice vezivali su nas žicom ili nekim debelim kanapom. Tako vezani sedeli smo u baraci. Tu nas je bilo oko 50. Odatle smo odvedeni u Sisak...

1.19. Svedok 339/96-2, izbeglica iz Korduna, svedoči: ...Ja, moja supruga i naš sin smo 6. avgusta 1995. godine krenuli našim automobilom prema Banja Luci i usput smo sustigli kolonu izbeglica u okolini Vrginmosta. Tu je bilo dosta izbeglica koji su išli zaprežnim kolima, traktorima i pešice. Kada smo bili u blizini Gline hrvatska vojska je granatirala kolonu i video sam da su dve devojke poginule u jednom vozilu marke "Golf" koji je bio ispred nas, a koji je ima registarske tablice Gline. Čuli smo da su Hrvati srušili most kod Dvora na Uni i da je tu bilo zarobljenih Srba, da je bilo velike pljačke, da su Srbima oduzimana vozila, novac i druge vredne stvari...

1.20. Svedok 451/96, iz okoline Slunja, rođen 1939. godine, svedoči: ...Od Topuskog vratili smo se nazad, pa smo išli kroz šumu "Vranuša". Onda smo saznali da je čelo kolone presečeno od strane V muslimanskog korpusa. Tada su hrvatski vojnici okružili našu kolonu i zadržali nas dva dana. Znam da su dolazili autobusi koji su odvozili izbeglice, a mi koji smo imali traktore smo ostali. Video sam da su ustaše iz kolone odvele jednog Srbina, ne znam njegovo ime, samo znam da se on više nije vratio. Posle toga smo krenuli prema Glini. Tada sam video iza neke ograde da je bio obešen jedan čovek, a da je drugom bila odsečena glava. Onda smo stigli u Glinu u pratnji hrvatske policije i produžili dalje prema Petrinji. U Petrinji sam video da se na putu sa obe strane nalaze gomile kamenja. Pored njih stajali su civili Hrvati koji su gađali kolonu izbeglica sa kamenjem i psovali. Video sam da je tu stajalo dosta oštećenih vozila, da su razbijena stakla na njima i da su pojedinim ljudima razbijene glave. Na auto-putu kroz Hrvatsku kada bi se koji traktor pokvario policajci su dolazili sa dizalicom i odnosili te traktore u nepoznatom pravcu...

1.21. Svedok 303/96-8, penzioner iz okoline Krnjaka, star 57 godina, svedoči:


Strana 52


1990 - 1995

...Mi smo bežali kako i gde je ko mogao. Pošto sam ja invalid, čekao sam dva dana na polazak autobusa iz Topovskog za Srbiju. Bilo nas se skupilo oko 300 ljudi. Tu smo bili opljačkani od strane pripadnika hrvatske vojske. Opkolili su nas i držali pred uperenim puškama više od jednog sata. Tu su nam govorili svašta. Tada je došao novi gradonačelnik Topovskog. On je prvo pitao da li među nama ima pripadnika hrvatske narodnosti. Na to njegovo pitanje niko nije potvrdno odgvorio. On nas je pitao pred kim mi bežimo. Tada su se hrvatski vojnici bili uklonili. Taj gradonačelnik nam je rekao da je za nas obezbeđen prevoz radi našeg odlaska iz Topovskog za Srbiju i zaista u toku tog dana došlo je 8 autobusa "Čazmatransa" iz Bjelovara i tim autobusima smo mi preveženi u Srbiju. Pored puta kojim smo se kretali video sam da je bilo puno prevrnutih traktora...

1.22. Svedok 328/96-15, zemljoradnik iz okoline Vrgin Mosta koji sada kao izbeglica živi u Zrenjaninu, svedoči: ... Mi smo krenuli iz sela Čremušnica na traktoru. Kolona je bila duga i bilo je puno ljudi sa svojim porodicama, kako iz mog sela tako i iz okolnih sela. Normalno smo se kretali dok nismo došli negde iz Gline i to je bilo 6. avgusta oko 19,30 časova. Tu su hrvatske oružane snage presekle kolonu i tada je iz zolje pogođen jedan traktor u kome su bili ljudi na jedno 50 metara ispred mene. Ja nisam mogao da vidim čiji je to bio traktor, da li je bilo poginulih, jer je tada došlo do velike panike i ljudi su bežali. Ja sam tada sišao sa traktora i pošto sam invalid, jedva sam uspeo da dođem do drugog traktora gde se nalazila moja žena. Video sam da nam prilaze hrvatski vojnici koji su pucali na ljude koji su bežali ili se nalazili oko traktora. Tada sam primetio da jedan hrvatski vojnik ide prema meni. Bio sam tada u sedećem položaju. On mi je prišao i uperio automatsku pušku u pravcu mog lica. Bio je od mene udaljen oko 6 metara. Počeo je da puca. Tom prilikom pogodio me je u predelu usta sa desne strane i metak mi je ušao kroz usta sa desne strane i izašao mi na levu stranu lica, iznad levog oka. Osetio sam da me nešto peče i da me hvata nesvestica, a onda me je ovaj vojnik pogodio još jednim metkom u predelu ramena. Tada sam izgubio svest i ne sećam se šta se dalje dešavalo. U neko doba noći probudio sam se. Nisam mogao da ustanem. Bio sam teško ranjen. Leva strana lica bila mi je oduzeta. Uspeo sam nekako da se oslonim na točak od traktora. Tada sam čuo glsove koji su me dozivali. Pošto sam bio teško ranjen nisam mogao da odgovorim. Tom prilikom sam od P.M. saznao da su kod traktora pogođeni Ranka Radanović, Milka Radanović i Stevan Komadina, koji više nisu davali znake života, a da je više njih ranjeno. Pošao sam tada da pronađem svoju ženu. Nekako sam došao do kraja prikolice, ali nje nije bilo tu. Tada su mi prišla dva hrvatska vojnika, ja sam ih zamolio da me ubiju, jer je to bolje nego da se dalje mučim. Oni mi ništa nisu odgovorili. Negde su otišli i doneli nosila i ubrzo sam se našao u bolničkim kolima. Odneli su me u Sisak u bolnicu gde su me stavili na sto i skinuli su me. Odeća mi je bila krvava. Tu je bila i hrvatska policija koja je počela da me ispituje ko je organizovao kolonu i druge stvari. Ja nisam mogao da im odgovaram.


Strana 53


1990 - 1995

Sutradan sam prebačen bolničkim kolima u Zagreb u bolnicu Rebro, a potom u bolnicu Dubrava, gde sam operisan prvi put i ponovo 16. decembra 1995. godine. Tu su me ponovo posetili iz hrvatske policije. Oni su mi rekli da sam proglašen za ratnog zločinca. Rekao sam im da sam invalid i da zato nisam vojni obveznik i da nisam učestvovao u borbi. Na kraju su mi dozvolili da napustim Hrvatsku krajem decembra 1995. godine. Ostao sam bez nove kuće od 120 m2 , 12 lanaca zemlje, ostale su mi priključne mašine, 6 krava, 18 svinja. Moju suprugu nikad više nisam video. Čuo sam da je sahranjena negde u Glini, ali ne znam gde...

1.23. Svedok 284/96-4, izbeglica iz Vrgin Mosta, rođena 1950. godine, svedoči: ...Kad je narod počeo da beži ja nisam imala nikakvo prevozno sredstvo, te sam nosila svoga supruga na leđima jer je on šlogiran, pa su me prihvatili u neku traktorsku prikolicu. U toku noći ispred Gline kolona se zaustavila. Počela je pucnjava. Kolona je bila napadnuta od strane Hrvata. Pošto je kolona stala, sav narod koji je bio u kolima, na traktorima i u kamionima, pobegao je van puta levo i desno da bi se sklonili. Ja sam cele noći ostala pored traktorske prikolice, jer nisam mogla da bežim sa mužem koji je nepokretan. Pošto sam cele noći bila na putu primetila sam da su hrvatski vojnici prilazili našem narodu koji se bio sklonio pored puta i da su ih ubijali i klali. Najviše su nanosili povrede noževima. U toku te noći veliki broj ljudi je poginuo i ranjen je. Čulo se vrištanje dece. Kada sam čula zapomaganje dece ja sam bila izgubljena i praktično nisam znala za sebe. U Topuskom smo ostali 2-3 dana, a onda smo krenuli u nekom autobusu kroz Hrvatsku. Usput su civili hrvatske nacionalnosti kamenovali autobus. Gađali su nas kroz prozore. Tako je veliki broj ljudi zadobio povrede. Iza mene u autobusu je sedela jedna starija žena, koja je zadobila udarac kamenom po glavi i od zadobijenih povreda je preminula...

1.24. Svedok 328/96-1, izbeglica iz Topuskog, svedoči: ... Mi smo krenuli sa kolonom izbeglica 6. avgusta 1995. godine. U traktoru koji sam ja vozio bilo je ukupno 13 osoba. Kada smo bili pred Glinom saznao sam da je kolona presečena i opkoljena od strane hrvatske vojske. Ljudi iz kolone su se razbežali ostavljajući traktore. Posle par dana rekli su nam da možemo da idemo putem Glina-Petrinja-Sisak za Srbiju. Ja sam bio u drugoj turi koja je brojala oko 500 vozila. Ispred Petrinje kolona je zaustavljena. Tu su me trojica Hrvata - civila izvukli, psujući mi majku četničku i govoreći "sad ćeš videti šta su ustaše, kad te zakoljemo". Oni su me srušili i počeli su da me šutiraju nogama, vičući "kolji četnika". Ja sam uspeo nekako da se odbranim od


Strana 54


1990 - 1995

njih i uhvatio sam se za automobilska vrata, ali su ta tri Hrvata počela da me vuku za pantalone i iscepali su mi nogavicu koja je ostala u njihovim rukama, a ja sam uspeo da uskočim u jedan automobil. Ispred mene u koloni bio je jedan šleper koji je zaustavljen u Lipovači. Tom prilikom video sam da su iz ovog šlepera izneli jednu stariju ženu koja je bila mrtva. Čuo sam od vozača da je ta žena nastradala na taj način što su na mostu Hrvati pustili blok od betona koji je pao na ciradu i taj blok je ženu pogodio u glavu. To je bila žena starosti oko 60 godina. Usput Hrvati su nas gađali svim i svačim, kamenjem, ciglama, crepom. Sva vozila u našoj koloni bila su oštećena. Na kombiju mog komšije B.D. video sam da su sva stakla bila polupana, a on je imao povrede glave...

1.25. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića koji sada živi u Srbiji, svedoči: ...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Moja žena sa decom i majka su krenuli pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni. Ja sam bio u koloni koju su Hrvati pustili da preko Siska i Hrvatske dođe u Jugoslaviju. Nas u koloni su kamenovali Hrvati, koji su bili pored puta. Najdrastičnije bilo je kod Siska. U samom Sisku hrvatska policija uopšte nije intervenisala. Video sam kada je petoro ljudi umrlo u koloni, što zbog povreda, što zbog drugih razloga. Ne znam njihov identitet. Video sam da odnose njihova tela. Što se tiče imovine, sve mi je ostalo u Hrvatskoj - stara kuća i nova u izgradnji, kao i 13 jutara zemlje. U Jugoslaviju sam došao čak bez ličnih dokumenata...

2

Drugi deo kolone izbeglica se kretao preko Žirovca koji se nalazi između Gline i Dvora na Uni i oni su bili napadnuti od strane hrvatske i muslimanske vojske (V Korpus Armije tzv. BiH). 2.1. Svedok 668/95-1, koji je star 17 godina, kretao se na traktoru u koloni civila - izbeglica iz svog sela kod Vrgin Mosta. On svedoči: ...Kada smo se 8. avgusta 1995. godine na putu od Gline približavali Dvoru na Uni, u prvi sumrak, naša kolona je bila napadnuta iz zasede. U tom momentu ja sam se kretao pešice pored svog traktora. Tom prilikom bio sam teško ranjen u obe noge, a ranjen je bio i moj drug J.D. koji se nalazio u neposrednoj blizini, dok je treći mladić koji je bio sa nama poginuo. Osvestio sam se tek u Beogradu, u Vojno-medicinskoj akademiji, gde mi je amputirana desna noga, dok mi je leva noga u veoma teškom stanju... 2.2. Svedok 680/95-17 se povlačio sa grupom izbeglica iz Vojnića i kada su se našli na putu između Gline i Dvora na Uni, na oko 20 km ispred Dvora pripadnici


Strana 55


1990 - 1995

Petog muslimanskog korpusa napali su kolonu izbeglica, pa su počeli ubijati civile u koloni i pljačkati njihove stvari. On navodi: ...U krugu od 50 m video sam da su ubili pet lica, dok su ranili B.B. iz Karlovca koga sam poznavao. Narednog dana na istom mestu video sam oko 15 leševa ubijenih civila među kojima je bilo i žena...

2.3. Svedok 257/96-4 svedoči: ...U Brezovom Polju na putu između Gline i Žirovca 7. avgusta su napali nas u koloni. Tada je ubijen veliki broj civila. Među njima je bilo dece, žena i odraslih muškaraca. Ta kolona se kretala prema Bosanskom Novom. Ja sam se kretao na kolima koja su vukli konji. Kada je kolona stigla do Gline tamo su već uveliko padale granate te smo nastavili kretanje prema Brezovom Polju. U tom mestu sam video da je granata pala na jednu fabriku i da je tom prilikom poginula jedna žena. U Brezovom Polju smo prenoćili, a narednoga dana smo stigli do mesta zvanog Žirovac gde smo naišli na žestoku paljbu od strane Muslimana i Hrvata i gde je kolona bila presečena. Ja sam bio negde u sredini kolone, a najviše mrtvih je bilo u koloni iza mene i sumnjam da je iko od njih uspeo da pobegne. Jedan traktor sa prikolicom je bio pogođen iz aviona i odleteo je u param-parčad. Niko sa njega nije preživeo. Dok se kolona kretala iz Žirovca ja sam na više mesta, nedaleko od puta nailazio na mrtve ljude, među kojima je bilo dosta dece. Kada smo prešli Brod i prelazili preko mosta, na samom mostu, kao i pre i posle mosta takođe sam viđao veliki broj mrtvih i ranjenih i dosta bačenog oružja. Sećam se da mi je jedan ranjenik pružao ruke da mu pomognem, ali ja mu nisam pomogao, niti sam mogao, niti sam imao vremena za to. Nas je najviše tukla hrvatska avijacija, s tim što je vršeno i granatiranje. Prešli smo u Bosanski Novi i tu nas je opet dosta izginulo. U koloni izbeglica poginuo je Stevo Vorkapić iz Vorkapića kod Vrginmosta, kao i jedan čovek čije je ime Matija iz sela Katinovac kod Vrginmosta...

2.4. Svedok 300/96-1, rođen 1933 godine, po zanimanju zemljoradnik, navodi: ...U bežaniju smo pošli rano izjutra u 4 časa. Vrlo brzo smo stigli do Gline. U toku puta čula se pucnjava topova.


Strana 56


1990 - 1995

U toku prepodneva 7. avgusta 1995. godine zatekli smo se u blizini Žirovca. Ja sam bio na traktoru i opet je usledio napad na kolonu i tu sam video leševe ubijenih žena. Najmanje četiri. Nisam ih prepoznao...

2.5. Svedok 300/96-3, invalid, rođen 1930. godine, navodi: ... Živeli smo u selu Brdo Selo do 4. avgusta 1995. godine kada smo sa dva traktora i dve traktorske prikolice pobegli. Kolona izbeglica u kojoj smo se nalazili je u Glini bila granatirana. Bežali smo dalje prema mestu Žirovac i na putu je bilo još jedno granatiranje. Kada smo došli do Žirovca gađali su nas. Napad je bio oko 10 časova pre podne. Na moje oči poginulo je šest lica, muškaraca, žena i dece. Prizor je bio strašan. Srbi iz kolone su se razbežali a ja sam ostao na mestu pošto nemam desnu nogu, a sa štapom i štakom nisam mogao da se krećem. Video sam i trojicu ranjenih. Dvojica su bila ranjena u grudni koš, a jedan u levu nogu i teško su zapomagali. Jako su krvarili. U ovom napadu moja porodica je ostala bez oba traktora i obe prikolice, bez svih stvari koje smo poneli. Najteže mi je palo što sam ostao bez svih dokumenata i novca koji smo poneli sa sobom...

2.6. Svedok 300/96-6, pred saradnikom komiteta je ispričala da je sa majkom bila u koloni izbeglica koju su napali pripadnici hrvatske vojske i da je bila očevidac ubistava jednog broja civila. Na zapisniku od 12.03.1996. godine istražni sudija Okružnog suda u Kruševcu je konstatovao da je svedokinja izjavila: "Ja imam nameru da se vratim u Hrvatsku. Ja ne bih svedočila o događajima vezanim za izbegličku kolonu." Pošto je poučena na obaveze svedoka, svedokinja je izjavila: "Ja ipak ostajem pri svojoj odluci da ne svedočim. Ja se nadam da ćete za mene i moju odluku imati razumevanja." Istražni sudija je potom konstatovao da je svedokinja plakala sve vreme boravka u sudnici.

2.7. Svedokinja 277/96, rođen 1957. godine, svedoči: ...Mene je agresija hrvatske vojske na Krajinu zatekla u Vrgin Mostu, gde sam od ranije živela. Ja sam popodne 6. avgusta 1995. godine zajedno sa komšinicom sela u traktor i krenula prema Glini. Uveče smo stigli u Glinu i videla sam da je kolona izbeglica bila presečena napadom hrvatske vojske iz obližnje šume.


Strana 57


1990 - 1995

Krenuli smo prema Žirovcu zaobilaznim putem kroz šumu. Na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni ja sam videla veliki broj ubijenih meštana iz Vrgin Mosta, gde sam živela. Među ubijenima sam prepoznala Arlov Bogdana, Borata Nenada, Janić Ljubicu, Jovanović Simu, Komadina Stevana, Kortuk Ljubicu, Linta Adama, Mraović Macu, Mraović Mileta, Nišić Dušana, Novaković Svetu, Radanović Ranku, Radojčević Ljubicu, Radojčević Miljkana, Stanojević Stanka, Torbica Maru, Torbica Maricu, a videla sam još i mnoge druge čija imena ne znam. Svi ovi civili su ubijeni na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni. Posle Žirovca na putu prema Dvoru na Uni napali su nas pripadnici hrvatske i muslimanske vojske zajedno. U koloni je nastala velika panika i strah. Morali smo da napustimo traktore i vozila, a zatim smo pešice preko mosta prešli Unu i stigli u Bosanski Novi...

2.8. Svedok 341/96-76, zemljoradnik, iz okoline Vrginmosta, rođen 1934. godine, svedoči: ... Kada je narod počeo da beži svako je sa sobom poneo šta je mogao. Ja sam išao sa porodicom preko Tupuskog, Gline i Žirovca prema Dvoru na Uni. Ispred Dvora na Uni kolona je napadnuta. Bilo je dosta mrtvih i ranjenih. Tu je od strane hrvatske vojske ubijen Miladin Vergaš, iz sela Pecke kod Vrginmosta, star oko 55 godina. Moga brata i snahu su tu uhvatili i odveli ih u logor u Sisku. Svi smo bežali kako je ko znao i umeo. U toj panici i strahu niko nije vodio računa ni o kome. Ja sam bežao zajedno sa decom i jedino decu nisam ostavljao. Ni po koju cenu se nisam hteo odvojiti od njih, jer samo mene imaju (majka im je ranije umrla). Nisam uspeo ništa sa sobom da ponesem, čak ni ličnu dokumentaciju. U selu mi je ostalo od stoke 4 krave i 19 svinja, traktor i druge poljoprivredne mašine. Traktor nisam mogao da povezem jer nisam imao goriva. Saznao sam da je to sve opljačkano...

2.9. Svedokinja 341/96-75, domaćica, iz okoline Vrginmosta, rođena 1928. godine, svedoči: ... Početkom avgusta 1995. godine ja i muž smo napustili kuću. Povlačili smo se sa drugim narodom i negde ispred Dvora na Uni kolona je zaustavljena jer su nam hrvatski vojnici presekli put. Tu je bilo svega i svačega, u toj panici i bežanju. Hrvatski vojnici su pucali u nas. Moj muž je ostao na traktoru, a ja sam počela da bežim u kukuruz. Više ga nisam videla. Tada je poginuo moj komšija Stevo Vorkapić, od oca Marka, iz sela Vorkapića, opština Vrginmost. Mislim da je to bilo 7. avgusta. U toj koloni poginulo je još civila i vojnika. Posle sam videla da su svinje jele leševe. Koliko je bilo ubijenih ne mogu da kažem.


Strana 58


1990 - 1995

Ja sam pobegla preko kukuruza u neku šumu. Tu sam videla jednog Srbina starca koji je, dok su mu prilazili hrvatski vojnici, aktivirao bombu i tako se ubio...

2.10. Svedok 341/96-39, medicinska sestra iz Vojnića, rođena 1954. godine, svedoči: ... Kada smo stigli pred Glinu ja sam čula granate i eksplozije. Kada smo prolazili kroz Glinu videla sam avione koji su bacali granate na kolonu i čula sam eksplozije. Pošli smo kroz Glinu i stigli do Klasnića gde mi se automobil pokvario, pa smo ga ostavili i krenuli dalje, tako da smo u selo Žirovac stigli pešice. Na ulazu u Dvor na Uni i kroz sam Dvor videla sam mrtve pored puta. Kako su oni poginuli ne znam. U Žirovcu su ubili majku moje prijateljice Ane Đurić...

2.11. Svedok 341/96-29, domaćica, stara 31 godinu, navodi: ...Imala sam kuću sa pomoćnim prostorijama, štalom, senicima, imala sam dosta zemlje. Početkom avgusta 1995. godine bili smo prinuđeni da sve to napustimo. Ja sam se zatekla na unskom prelazu iz Dvora u Novi Grad, kada je došlo do presecanja kolone od strane pripadnika Petog muslimanskog korpusa i hrvatske vojske. Kolona je ovde napadnuta i presečena. Ja sam bila među poslednjima koji su uspeli da se izvuku. Saznala sma da je naša kuća u selu zapaljena i uništena, pa mi sada nemamo gde da se vratimo...

2.12. Svedok 247/96, domaćica, iz sela Podgorje, opština Karlovac, rođena 1946. godine, navodi: ...Ja sam sa porodicom živela u selu Podgorje kod Karlovca gde smo se bavili poljoprivredom. Mi smo napustili selo među poslednjima, 6. avgusta 1995. godine. Krenuli smo traktorom. Trećeg dana kada smo došli u blizinu Žirovca hrvatska vojska nas je zasula vatrom iz raznog oružja. Bilo je tu puno ubijenih. Opkolili su nas, trebalo je spašavati glavu. Ja sam se razdvojila od sina i snahe. Pripadnici hrvatske vojske su nas saterali u neku kuću, a onda su nam naredili da bežimo. Posle toga napala nas je muslimanska vojska. Među ubijenima bio je i vlasnik kuće u koju su nas hrvatski vojnici bili saterali. Njega su zaklali...


Strana 59


1990 - 1995

2.13. Svedok 335/96 navodi: ...Dok se kolona kretala iz Žirovca prema Dvoru na Uni iznenada je bila presečena od strane muslimanskih i hrvatskih oružanih snaga. Tom prilikom vršeno je maltretiranje i iživljavanje nad izbeglicama. Otimana su materijalna sredstva. Đuro Martinović bio je tom prilikom ranjen, iskrvario je i za njega se ništa ne zna. Takođe sam saznala da je cela porodica Nikole Novakovića iz sela Dunjaka kod Vojnića izginula, da je granata pogodila prikolicu u kojoj se nalazila porodica Nikole Novakovića. Takođe je poginuo i Nikola Tomić iz sela Šljivljak. Kod Dvora na Uni ubijen je Nikola Pjevac iz Široke Rijeke kod Vojnića, koji je rođen 1950. godine. Vidić Nevenka iz Rajić Brda kod Vojnića je ubijena blizu Dvora na Uni. Prilikom ulaska u Dvor na Uni video sam puno mrtvih ljudi. Tu sam zapazio oko 50 leševa. Prilikom izlaska iz Žirovca poginuo je Rade Tarabuk iz Dunjaka kod Vojnića. Posebno su maltretirali D.Z. iz Rajić Brda kod Vojnića, kome su tom prilikom oduzeli 5.000 DEM....

2.14. Svedok 166/96-2 navodi: ...Ja sam se zatekao 6. avgusta 1995. godine u Dvoru na Uni. Video sam kolonu izbeglica sa Korduna. Hrvatska vojska je otvorila vatru na tu kolonu iz vatrenog oružja. Tom prilikom poginulo je dosta lica iz kolone. Pretežno su to bile žene...

2.15. Svedok 51/96-7, radnica, rođena 1968. godine koja sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči: ...Ja sam živela u Plaškom i imala sam dete od 11 meseci. Na dan 4. avgusta 1995. godine data je uzbuna, zvonila su zvona u crkvi. Počeli smo da se povlačimo prema Slunju. Formirala se kolona na traktorima, putničkim vozilima, konjskim zapregama, kultivatorima, a neku su išli na biciklu. Kolona je bila nepregledna. Bila sam na prikolici, a traktor je vozio moj suprug. Kod Tupuskog pukla nam je guma na traktoru, pa smo se prebacili na zaprežno vozilo koje su vukla dva konja. U mestu Žirovcu kolona je zaustavljena. Moj suprug sa svekrom i mojom starijom kćerkom krenuo je prema Dvoru na Uni. Ja sam ostala u jednoj kući u Žirovcu da dete presvučem i nahranim. Tu je jedan čovek, star 60-70 godina uzeo bombu,


Strana 60


1990 - 1995

aktivirao je i ubio se. Jedan drugi čovek, koji je bio ranjen, tu je umro, pa su i jednog i drugog sahranili u Žirovcu. Oko podne krenuli smo pešice prema Dvoru na Uni. Videla sam da jedna kuća pored puta gori, a dva-tri aviona su nadletala kolonu izbeglica. Bili su u niskom letu i nije mi poznato čiji su to bili avioni. A onda su se pojavili hrvatski vojnici. Jasno sam videla šahovnice na njihovim uniformama. Govorili su da se predamo i ko ima oružje da preda. Oni su počeli da izdvajaju izbeglice iz kolone i odveli su 15 srpskih vojnika u šumu, kao i žene, decu i starce. Kada su zarobljene vojnike i civile odveli u šumu ja sam iz tog pravca gde su oni otušli čula pucnjavu iz automatskog oružja i imala sam utisak da su meci leteli iznad nas. Nastavili smo pešice ka Dvoru na Uni, u koloni. Sa nama su pošli i Jovo Grković, Boško Klipa, Milan Pošmuga, Jovo Pošmuga i Milan Mrkonjić. Ja sam njih videla da su bili u koloni kada su krenuli iz Topuskog, a šta je dalje sa njima nije mi poznato, samo znam da se oni vode kao nestali. Ja sam bežala plašeći se od svega što sam videla i doživela. Pored puta u jarku videla sam dve žene koje su bile mrtve. Jedna je bila punija, seda i sa kratko podšišanom kosom, druga je takođe bila starija žena, mršava. Nije mi poznato kako su one ubijene. Ja sa prešla preko njih jer drugo izbora nisam imala...

2.16. Svedok 341/96-146, izbeglica iz Obrovca, svedoči: ...Najstrašnije je bilo kada smo ulazili u Bosnu kod mosta Dvor. Tu je kolona bila prekinuta i na tom mestu pucalo se sa svih strana. Usput sam videla mrtve ljude pored puta. Neki su ubijeni, a neki umrli. Situacija je bila takva da se gledalo da se spase živa glava i nije se mogla obraćati pažnja na poginule ili umrle. U Dvoru kada je počelo pucanje moja familija je jednostavno napustila traktor i sakrili smo se u neki kanal. Pokupili smo samo ono što nam je bilo pri ruci da bi spasli živu glavu. Na tom mestu poginula je moja strina Anđelija Đurić iz Vojnića, koja je rođena u selu Radonje. Nju je na moje oči rafal presekao. Ostavili smo je tako na drumu jer smo gledali što pre da spasemo živu glavu. U koloni izbeglica jedna žena je rodila dvojke, ali kako nije bilo nikakve medicinske pomoći u takvim uslovima ona je posle dva dana sa oba novorođenčeta umrla...


Strana 61


1990 - 1995

2.17. Svedok 439/96, domaćica, rođena 1958. godine, koja je živela u selu kod Topuskog, svedoči: ...Ja sam živela u selu sa troje dece koja su rođena 1984., 1987. i 1989. godine i sa svekrvom koja ima 60 godina. Bavili smo se zemljoradnjom i moj muž je bio ranjen u kičmu i od tada je nepokretan i u to vreme bio je na lečenju. Kada je pao Knin ja sam rano izjutra natovarila traktor i sa svekrvom i decom krenuli smo prema Dvoru na Uni. Išli smo u koloni i kada smo prešli 12 - 15 km između Crnog Potoka i Dvora na Uni presekla nam je put hrvatska vojska. To je bila hrvatska pešadija koja je upala u kolonu i počeli su klati. Ja sam videla da su zaklali jednu ženu i jednog čoveka iz Katinovaca, ali njihova imena ne znam. Nastala je opšta panika, vika i kuknjava. Tada je i hrvatska avijacija počela da baca bombe. Bila sam primorana da ostavim traktor u Glini, pa sam nastavila dalje peške sa troje dece i starom svekrvom. Prenoćili smo u šumi kod Žirovca. Ujutru smo autobusom u koji su primljeni žene i deca nastavili put prema Dvoru na Uni. Tu su nam presekli put Hrvati i muslimani zajedno. Bili smo u okruženju Hrvata i muslimana tri dana. Za to vreme su nas bombardovali. Tu je dosta Srba izginulo. Peške smo nastavili dalje i došli kod nekog sela odakle smo železnicom prebačeni do Banja Luke. U selu Crni Potok ostala nam je celokupna imovina, a kasnije sam saznala da je naše selo spaljeno...

2.18. Svedok 341/96-139, penzioner, star 60 godina, navodi: ...Kada smo bili na domaku Gline bili smo pri kraju kolone izbeglica koja se kretala raznim prevoznim sredstvima. Kolonu su počeli da nadleću avioni. Iz njih su pucali i bacali bombe. Video sam posle da su neki automobili u koloni goreli. Kada je prošao napad aviona mi smo se ponovo vraćali u vozila i nastavili vožnju put Gline. Zadnji deo kolone je bio presečen od strane hrvatske pešadije. Na tom delu je bilo mnogo mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Kada smo došli u Žirovac, hrvatska pešadija je ponovo presekla kolonu. Bilo je ponovo mrtvih i ranjenih. Mi smo ostavili dva traktora i poneli smo ono što smo mogli da nosimo u rukama. Peške smo krenuli prema Dvoru na Uni. Ja sam kod kuće ostavio 5 krava, 4 svinje i oko 100 komada živine. U moju kuću u Vrgin Mostu čuo sam da se posle 5 dana uselila neka hrvatska porodica...

2.19. Svedok 459/96, izbeglica iz okoline Slunja, rođen 1952. godine, svedoči: ...Ja sam rođen u selu Žrvnica kod Slunja gde sam živeo od rođenja pa sve do 6. avgusta 1995. godine kada sam bio prinuđen da se, sa svojim roditeljima, suprugom i decom povlačim sa kolonom izbeglica prema Srbiji. Na mom trktoru smo išli prema Topuskom. Kolona je bila velika i stvorila se gužva, pa smo iz


Strana 62


1990 - 1995

Topuskog krenuli prema Žirovcu. Tu su nas napale ustaše i tu je bilo puno ubijenih i ranjenih. Moja supruga je bila otišla da nađe hleb, pa sam ja pošao za njom da je tražim i kada sam se vratio ne mestu gde sam ostavio traktor sa ocem, majkom i decom nije bilo ni traktora, niti ikoga. Oca, majku i sinove uhvatile su ustaše blizu Žirovca. Oca koji je star 70 godina odveli su u logor u Sisku, a majku sa decom koja su stara 12 i 14 godina su odveli i zatvorili u neku kuću. Majku sam uspeo da pronađem sa decom u Prijedoru posle 5-6 dana, a suprugu u Banja Luci, dok mi je ostac došao u Srbiju, gde ja sada živim posle tri meseca. Ja sam majku morao, pošto je bila teže povređena, da u ručnim kolicima vozim prema Dvoru na Uni, a potom smo u nekom traktoru otišli do Banja Luke. Između Žirovca i Dvora na Uni vrlo često viđao sam leševe ubijenih i ranjene ljude. Naročito su ostavili upečatljiv utisak ranjeni ljudi kojima nije bilo vremena da se pomogne, pa su oni bili ostavljeni na milost i nemilost hrvatskim koljačima. Ja sam u selu ostavio dve kuće, jednu na sprat veličine 8 h 9 metara i staru veličine 12 h 6 metara, kao i štalu u kojoj sam imao 10 krava i 20 svinja. Imao sam 18 hektara obradive zemlje, dva traktora i sve priključne mašine. Bez svega sam ostao i procenjujem slobodno da to vredi oko 600.000.- DEM. Sve mi je to propalo...

2.20. Svedok 488/96, penzioner, rođen 1922. godine iz okoline Vrgin Mosta, čiji preci su živeli u Krajini od pre trista godina za šta svedok nudi rodoslov, svedoči: ...Ja sam imao 23 jutra zemlje, dve kuće, dve štale, traktor sa svim priključnim mašinama i najgrublje procenjujem da je sve to sve vredelo 2,5 miliona maraka. Sve to sam morao da napustim 4. avgusta 1995. godine. Pošao sam sa svojim traktorom i dve prikolice na koje smo smestili deo pokućstva i najnužnije stvari. Kada smo ušli u Glinu otvorena je minobacačka vatra, a potom su počeli da nas mitraljiraju dva klipna aviona. Nastala je panika. Mine su pogodile kolonu. Bilo je mrtvih, a bilo je i ranjenih. Sutradan kod Žirovca napale su nas jedinice V muslimanskog korpusa i tu je bilo dosta ubijenih i ranjenih. Pred Dvorom na Uni dva hrvatska aviona su nas ponovo tukla. I tu sam video da su na više mesta pale mine i da je bilo više poginulih i ranjenih osoba. Nisam bio u prilici da u tom haosu i toj masi ljudi koji su bili izbezumljeni nekoga prepoznam od poginulih ili ranjenih. Kada smo bili na oko 15 km ispred Dvora na Uni kolona je ponovo bila napadnuta od strane pripadnika V muslimanskog korpusa. Ja sam bio prinuđen da sa suprugom sa dve prikolice uzmem najosnovnije stvari u tri torbe koje smo stavili na bicikl, te smo produžili dalje pešice. U toj gužvi nestala je moja supruga i kasnije nju su Hrvati zarobili i bila je u logoru u Sisku. Ja sam pešice uspeo da stignem do Dvora na Uni, a odatle u Srbiju...


Strana 63


1990 - 1995

2.21. Svedok 452/96, izbeglica iz Plaškog, svedoči: ...Ja sam krenuo sa traktorom putem Slunj-Vrgin Most- Topusko-Glina. Kad smo ušli u Glinu hrvatske oružane snage su počele da tuku kolonu izbeglica. Bilo je dosta ranjenih i poginulih. Video sam da je jedna granata ispred mene pogodila traktor i tu je bilo dosta mrtvih. Dalje sam video jednog mrtvog čoveka i dvoje dece. Bila je dosta velika gužva, bilo je puno naroda, bilo je vriske, cike i jauka. Na putu su čak uporedno išle tri kolone. U Glini su tenkovi prešli preko Anke Trbojević, žene srednjih godina iz Plaškog. Kada smo ulazili u Brčko već je bila noć, jedan sat posle ponoći i tu nas je hrvatska vojska ponovo tukla. Pošto je bila noć ne znam da li je bilo mrtvih i poginulih...

2.22. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, koji sada živi u Srbiji, svedoči: ...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Prvo su krenuli moja žena sa decom i moja majka. Pokupili su najnužnije stvari i sa traktorom i prikolicom krenuli su da se povlače pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni. Majka i žena su mi pričale da su ih kod Dvora na Uni napali pripadnici muslimanske vojske iz pravca Bihaća i Kladuše, a s druge strane iz pravca Siska hrvatska vojska. Pucali su po koloni izbeglica - civilima, ženama, deci. Bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Žena je ostavila traktor i prikolicu i sve ono što je ponela. Uhvatila je decu za ruke i bežala prema šumi. Tako je uspela da se spase i da pređe u Bosnu...

3

Kolona izbeglica koji su napuštali Krajinu kretala se i kroz Bosnu i Hercegovinu, i na putu Bosanski Petrovac-Ključ kolona je takođe bila napadana i bombardovana od strane hrvatske avijacije. Tom prilikom je dosta civila izginulo.

3.1. Svedok 333/96-9 navodi: ...To je bilo u avgustu 1995. godine, čini mi se 6. avgusta.


Strana 64


1990 - 1995

Toga dana ja sam bio na dužnosti u policijskog stanici, kada smo obavešteni da je bombardovana kolona izbeglica na putu AVNOJ-a između Bihaća i Jajca i to u selu Janjila, koje je udaljeno 15 km od Petrovca prema Ključu. Ja sam izašao na lice mesta i izvršio sam uviđaj. Put je bio zakrčen izbelicama koji su išli peške, motornim vozilima ili zaprežnim vozilima, kao i na traktorima. Sa sobom su terali stoku, tako da smo se jedva probili do mesta događaja. Kada smo stigli na lice mesta mogli smo da konstatujemo da su pored puta, gledano prema Ključu, s leve strane pale tri bombe, a na sredini kolovoza četvrta bomba. Ove bombe su pogodile jedno putničko vozilo marke "Ford" koje je kada smo stigli gorelo. Iza tog vozila bio je pogođen i jedan šleper koreničke registracije, a u njemu na vozačkom sedištu je bio vozač koga smo zatekli bez glave. Vozilo je bilo u plamenu. Iza tog vozila bio je šleper koji je bio u plamenu. U blizini zadnjeg kraja šlepera video sam dvoje dece koja su bila zahvaćena plamenom. Ne bih mogao da procenim kog su pola, niti uzrasta deca bila, samo znam da se radilo o deci koja su već bila mrtva. Od tog prizora bilo mi je muka i izgubio sam svest. Na tom prostoru bilo je još mrtvih. ukupno 11 civila iz izbegličke kolone izgubilo je život. Sva ta lica su identifikovana i ja sam imao popis njihovih imena. Svi mrtvi bili su iz Korenice...

3.2. Svedokinja 715/95-9 koja je 7. avgusta 1995. godine pošla iz Drvara u kamionu izbeglica, svedoči: ...Kada smo došli na područje Gornje Bravske, sela Uzelci, naišli su avioni hrvatskog vazduhoplovstva koji su bombardovali kolonu izbeglica sa područja Krajine. Tom prilikom bio je pogođen od avionske bombe jedan šleper blizu mesta gde sam se ja zatekla. Na tom šleperu po mojoj proceni bilo je 50-60 izbeglica - civila i po mojoj proceni niko od njih nije preživeo, dok je okolo bilo izuzetno mnogo ranjenika i ubijenih. To sam videla kada sam prošla pored tog šlepera koji je goreo. Taj pogođeni šleper bio je sa područja Krajine, a bombardovanje je izvršio hrvatski avion koji je bacio dve bombe ili rakete na kolonu izbeglica. Pored ovog šlepera bio je pogođen još jedan kamion, koji se posle toga zapalio. Da li je u tom kamionu bilo ljudi ja ne znam...

3.3. Svedok 341/96-117, radnik, rođen 1959. godine, svedoči: ...Kada je 4. avgusta 1995. godine počela agresija Hrvatske na Krajinu ja sam sa porodicom krenuo prema Jugoslaviji, da bih sačuvao živu glavu. Ostavio sam i kuću i zemlju i stoku, kao i radno mesto.


Strana 65


1990 - 1995

Vozio sam traktor sa najnužnijim stvarima koje smo na brzinu mogli da pokupimo. Kada smo izlazili iz Bosanskog Petrovca prema Ključu, pojavio se jedan avion koji je nadletao kolonu. Na jednom delu puta prema Ključu na jednoj uzbrdici naišao sam na stravičan prizor. Dva šlepera sa hranom - konzervama bila su pogođena i potpuno uništena, a tu se nalazilo desetak ubijenih ljudi i dece koje je pogodila granata. Video sam oko desetak leševa unakaženih i izgorelih. Nikoga od njih nisam prepoznao. U koloni sam putovao 8 dana i 8 noći sa traktorom, dok nismo stigli u Jugoslaviju. Moj stric V.N. koji je nalazio u autobusu kao vozač pričao mi je da je na koridoru kod Brčkog kolona izbeglica granatirana od strane muslimana, da je jedna granata pogodila putničko vozilo i da su 4 lica iz tog vozila bila ubijena...

3.4. Svedok 341/96-132, vozač, star 47 godina, svedoči: ...Iz Krajine smo krenuli 4. avgusta 1995. godine. Povlačio se kako je ko znao i umeo i čime je imao. Kod Bosanskog Petrovca, otprilike 2 km kada se izađe iz Petrovca prema Ključu video sam da se prvo pored kolone izbeglica spustio jedan helikopter koji je počeo da deli hleb ljudima u koloni. Mislio sam da se radio o našem helikopteru. Kasnije se ispostavilo da je ustvari bio neprijateljski helikopter, najverovatnije hrvatski koji je samo sleteo pod izgovorom da podeli hranu, ustvari da izvidi situaciju i da skupi ljude na gomilu. Podigao se i otišao u pravcu Bihaća. Posle kratkog vremena doleteo je jedan avion i video sam kada je ispalio tri rakete na izbegličku kolonu. Video sam kada je pogođen jedan šleper. Čuo sam jauke i video sam vatru. Pored šlepera pogođeno je nekoliko vozila i traktora sa ljudima koji su se povlačili u koloni. Video sam da je bilo mrtvih, ali ne znam koliko. Stvorila se panika u koloni i ljudi su nastojali što pre da napuste to mesto, bojeći se ponovljenog napada na kolonu. Bio sam očevidac i jednog događaja kod Brčkog. Na otprilike 4-5 km kada se izađe iz Brčkog prema Bijeljini, video sam kada je jedno vozilo bilo pogođeno i kada ga je zahvatila vatra. Odletelo je u vazduh i rasprslo se. Put je vodio pored Save, sa druge strane je bila hrvatska teritorija. Videli su se njihovi položaji. Sa te hrvatske strane je pogođeno ovo vozilo. Od te silne eksplozije sigurno je da su svi putnici u vozilu bili pogođeni...

3.5. Svedok 458/96, penzioner iz Teslingrada, rođen 1929. godine, svedoči: ...Ja sam pošao sa ženom i taštom na traktoru bez prikolice koja mi je bila uništena od bombardovanja. Iz Lapca smo se uputili u velikoj koloni izbeglica prema Bosanskom Petrovcu, gde su hrvatski avioni bombardovali čelo kolone. Ja sam bio u sredini kolone na traktoru...


Strana 66


1990 - 1995

3.6. Svedok 426/96-1, koji je u avgustu 1995. godine radio u stanici policije u Petrovcu, svedoči: ...Ja se ne sećam tačno datuma, ali znam da je to bilo u avgustu 1995. godine. Toga dana kretala se nepregledna kolona izbeglica iz Kninske krajine preko Petrovca u pravcu Ključa. Ja sam bio u auto patroli kada sam dobio zadatak da izađem na lice mesta jer su hrvatski avioni bombardovali izbegličku kolonu u blizini sela Janila, na 15 km Petrovca u pravcu Ključa. Teško smo se probijali kroz kolonu koja se kretala u pravcu Ključa. Sve su to bile izbeglice iz Kninske krajine. Kretali su se na zaprežnim kolima, na kamionima, traktorima, putničkim automobilima i pešice. Kada smo stigli na lice mesta zatekli smo haotično stanje. Više teretnih i putničkih vozila je gorelo, a narod se razbežao po okolnim livadama u strahu da avioni ne bombarduju ponovo kolonu. Tu smo izbrojali 11 poginulih civila, a bilo je i više povređenih. U jednom vozilu marke "mercedes" na zadnjem sedištu goreli su leševi dvoje dece. U neposrednoj blizini bio je i leš muškarca bez glave. Bio je još jedan dečiji leš. Povređeni su otpremljeni u bolnicu, a leševi su sakupljeni i upućeni u Petrovac. Tvrdim da tada u koloni nije bilo nijedno vojno vozilo, niti je bilo ikakvog naoružanja, niti vojnika. Sve su to bili civili...

3.7. Svedok 426/96-3, koji je u avgustu 1995. godine bio na službi u policijskoj stanici u Petrovcu, svedoči: ...Radio vezom obavešteni smo da je bombardovana kolona izbeglica iz aviona. Otišli smo na lice mesta na 15 km od Petrovca prema Ključu u blizini sela Janjile zatekli smo veliki haos na putu. Gorela su vozila u koloni i trava pored puta. Više leševa bilo je razbacano pored zapaljenih vozila. Video sam da su na zadnjem sedištu jednog putničkog "mercedesa" izgorela dva deteta. Ispred tog vozila bio je leš muškarca bez glave. Bio je veći broj povređenih izbeglica koji su krvarili i jaukali, pa je pristupljeno njihovom prebacivanju u bolnicu u Petrovcu. U koloni nije bilo vojske, već su sve to bili civili. Tom prilikom poginulo je 11 lica iz kolone, a lakše i teže je ranjen veći broj. Od lica koja smo zatekli na licu mesta saznali smo da je avion na kome je bila hrvatska oznaka bombardovao kolonu...

3.8. Svedok 426/96-2, koji je u avgustu 1995. godine radio u bolnici u Petrovcu, svedoči:


Strana 67


1990 - 1995

...Iz pravca Janjila čula se eksplozija, posle čega je dat znak za vazdušnu opasnost što je nas sve u Petrovcu iznenadilo. Ubrzo zatim saznali smo u bolnici da je hrvatsko vazduhoplovstvo bombardovalo izbegličku kolonu koja se kretala iz pravca Petrovca prema Ključu. Počeli su da pristižu ranjenici u bolnicu i bio je primljen veliki broj ranjenika. Sve su to bili civili. Sećam se da je tada doveženo i 11 leševa. To su bili civili koji su stradali od bombardovanja...

3.9. Svedok 303/96-9, stara 65 godina, izbeglica iz Krajine, svedoči: ...I kada smo stigli u jednu šumu na području Bosne bili smo bombardovani iz aviona. Ko nas je to bombardovao, da li hrvatska ili muslimanska vojska ja to ne znam. Bilo je dosta povređenih i poginulih civila. Ja ne znam ni jedno od tih lica po imenu...

3.10. Svedok 341/96-136, zemljoradnik, iz Svračkovog sela kod Korenice, rođen 1936. godine, koji sada kao izbeglica živi u Srbiji, svedoči: ...Tog jutra 4. avgusta 1995. godine svi moji seljani i ja seli smo na traktore i sa nešto stvari krenuli smo prema Lapcu. Kada smo stigli na putu od Bosanskog Petrovca prema Ključu proleteo je jedan avion koji je počeo da baca bombe na kolonu. Posle sam od sina saznao da je tada poginulo 7 ljudi u koloni i da je bilo više ranjenih. Saznao sam da su sve kuće u Svračkovom selu minirane i da je celo selo sravnjeno sa zemljom i to ne u napadu "Oluja", nego kasnije ...

3.11. Svedok 346/96, obućar iz Benkovca, rođen 1942. godine, koji sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči: ...Na putu Bosanski Petrovac-Banja Luka, neposredno iza Bosanskog Petrovca, uočio sam jedan veliki šleper i dva putnička vozila odmah pored puta, na bankini, kako gore. Vozila su bila potpuno uništena i obavijena plamenom. U ovim vozilima nisam video nastradale, ali u okolini sam čuo da je tu nastradalo 10-15 ljudi...

3.12. Svedok 520/96, domaćica iz Palanke, između Knina i Gračaca, stara 36 godina, svedoči: ...Mi smo formirali kolonu izbeglica i krenuli smo prema Petrovcu. Ja sam pokupila najnužnije stvari koje sam potrpala u džakove pa sam ih stavila na motokultivator koji je imao malu prikolicu, u koju sam stavila oba deteta, stara 2 i po i jednu


Strana 68


1990 - 1995

godinu i potovarili najnužnije stvari, pa sam zajedno sa kolonom ostalih meštana krenula prema Petrovcu. Sutradan sam videla avione koji su bombardovali kolonu. Putovali smo 8 dana. Videla sam da je bilo mrtve dece pored puta kojim smo prolazili. Kako su oni poginuli ja to ne znam. Videla sam i sahrane pored puta. Urezala mi se u pamćenje jedna žena koja je na rukama nosila malo dete koje je bilo mrtvo. Ona je išla peške prema Banja Luci...

4

O tome šta su sve doživeli pojedinci iz kolone, koje su hrvatski policajci uhapsili, ilustrovaćemo primerima:

4.1. Svedok 279/96, penzionisani oficir, rođen 1936. godine, koji se zatekao početkom avgusta 1995. godine u Krajini, da bi otuda prebacio svoju rođaku, svedoči: ...Ja sam se kretao u svom automobilu sa ženom i taštom putem Vojnić - Glina Dvor na Uni, obzirom da je Franjo Tuđman u saopštenju koje je non-stop emitovano na hrvatskom radiju govorio da smo bezbedni ukoliko se krećemo u koloni navedenim pravcem. U Vidoševcu 7. avgusta 1995. godine ja sam se prijavio jednoj hrvatskoj jedinici. Svi smo bili civili. Smešteni smo u restoranu "1001 noć" u Vidoševcu, a zatim su razdvojili muškarce od žena. Tu su me odmah počeli da tuku rukama i nogama. U jednom momentu su me oborili na pod, raširili mi noge, a zatim su me nekoliko puta snažno udarili u genitalije od kojih udaraca sam izgubio svest. Kada sam se osvestio ponovo su nastavili da me tuku preteći da će me ubiti. Jedan od njih mi je tada rekao da me neće odmah ubiti jer je za mene predviđena "lagana smrt". I dalje su nastavili da me tuku, a u jednom trenutku su me izveli iz te prostorije, i guruli me tako da sam se ja sa lisicama na rukama skotrljao niz 15-tek stepenika. Zatim su me podigli i odveli iza kafane gde su mi naredili da sednem na neki panj, pa je onda svaki od hrvatskih vojnika prošao pored mene, udario me po glavi, leđima ili grudima. Ta tortura trajala je oko tri sata. Iste večeri odveli su me u štab hrvatske vojske u Glinu u jednu hladnjaču. Izveli su me pred hrvatskog generala Petra Stipetića, predstavljajući me kao četnika i srpskog generala. General Stipetić, koji me je poznavao, obzirom da smo obojica bili na službi u bivšoj JNA rekao je da će moj slučaj ispitati sud. Odatle su me odveli u Petrinju u kasarnu bivše JNA. Tu smo izvedeni iz vozila, a jedan policajac mi je prišao i vezao metalnu žicu dugačku 2 metra oko vrata, zatim me je proveo kroz špalir vojnih policajaca dugačak oko 30 metara. Policajci su stajali u razmaku od metar do metar i po i odmah su počeli pendrecima i nogama na kojima su imali čizme i rukama da me tuku svuda po telu osim po


Strana 69


1990 - 1995

glavi. Tako vezanog preveli su me kroz taj špalir i ponovo vratili natrag. Posle toga sam se onesvestio. Tako su dobili batine i R. i M. Kada sam došao svesti odveli su me u fiskulturnu salu u Sisku, u logor u kome je tada bilo oko 130 Srba. U tom logoru sam boravio od 7. do 11. avgusta 1995. godine i tu sam sam evidentiran od Međunarodnog crvenog krsta. Na dan 11. avgusta odveden sam sa još 50 lica autobusom u karlovački zatvor. Među nama bila su i 4-5 maloletnika, starih 15-16 godina. Usput su pripadnici vojne policije koji su nas sprovodili terali da pevamo ustaške pesme. Ja nisam hteo da pevam pa sam zbog toga dobio nekoliko udaraca pendrekom po laktovima, jer smo morali da držimo sklopljene ruke na potiljku i da celo vreme budemo u pognutom položaju i non-stop gledamo u pod autobusa. Pred zatvorom u Karlovcu gde je autobus stao policajci su pozvali narod koji je počeo da se okuplja oko autobusa da nas linčuju, govoreći okupljenima da smo mi četnici i teroristi koji smo bombardovali Karlovac. Pošto je karlovački zatvor bio prepun, odvedeni smo u zatvor Remetinac u Zagrebu. Uspust jedan kapetan, koji je bio komandant jedinice koja je obezbeđivala naš prevoz, rekao je: "možemo vas vezati, tući i po potrebi i ubiti", nakon čega je jedan policajac sa pištoljem u jednoj, a pendrekom u drugoj ruci počeo da gazi po nama. Tom prilikom L.D. je dobio takve batine da 15 dana nije mogao da se oporavi od povreda. Potom sam bio u Remetincu u Zagrebu do 13. decembra 1995. godine kada mi je održano suđenje u Vojnom sudu u Karlovcu kojom prilikom je doneta presuda kojom sam oslobođen. Vratili su me u Remetinac odakle sam istog dana pušten na slobodu. Iz Zagreba bez novca i bez ikakvih ličnih dokumenata oskudno obučen otišao sam kod jedne poznanice u Karlovac, gde sam bio pod stalnom prismotrom policije sve do 23. januara 1996. godine, kada sam uz pomoć Međunarodnog crvenog krsta sa još 7 lica došao za Beograd...

4.2. Svedok 350/96-2, izbeglica iz Vrgin Mosta, svedoči: ...U koloni civila ja sam krenuo prema Glini 6. avgusta 1995. godine. Sledećeg dana oko 12,30 časova kolonu su napali pripadnici hrvatske vojske na mestu zvanom Brezovo polje. Kolona je napadnuta sa svih strana, pa je bila prekinuta. Nastala je opšta panika i metež. Ljudi su se razbežali i počeli da se kriju po obližnjim šumama i kukuruzima. Kada sam izašao iz jednog šumarka video sam puno leševa u civilnim odelima u kanalu pored puta. Takođe video sam puno kamiona, traktora i putničkih vozila koja su bila uništena. Narednu noć proveo sam u jednom šumarku. Sledećeg dana počeli su iz minobacača da bombarduju šumu. Ja sam se skrivao do 13,30 sati, pa sam izašao na obližnji put i predao se pripadnicima hrvatske policije. Tada sam bio obučen u civilno odelo i bio sam naoružan.


Strana 70


1990 - 1995

Odveli su me u neko selo u blizini Gline. Pripadnici hrvatske vojske i policije koji su se tu zatekli počeli su da me vređaju i psuju, a zatim su me tukli. Tukao me je ko god je hteo, rukama, nogama na kojima su imali vojničke čizme i kundacima od pušaka, svuda po telu. Onda su me odveli u Glinu u neku školu gde je bilo najviše žena, dece i staraca. Vezanog su me uveli u hodnik i naredili da se okrenem prema zidu i sa uzdignutim rukama na kojima sam imao lisice, stanem uz zid. Tu su me tukli rukama, nogama i gumenim palicama. Više puta sam padao u nesvest, pa ne znam koliko je to vremena trajalo. Sav sam bio natečen i obliven krvlju. Pošto su odvojili žene, decu i lica starija od 60 godina u toj školi nas je ostalo stotinak muškaraca od 17 do 60 godina. Svakih pola sata hrvatski policajci su nas u toku noći izvodili u hodnik i tukli čime su stigli. Najviše gumenim palicama. Te noći pucali su iz automatskog oružja iznad naših glava. Cele noći nismo spavali. Sutradan su nas odveli u sportsku dvoranu u Sisak. Tu su nas pretresli i oduzeli nam vrednije stvari. Potom smo bili ponovo premlaćeni. Odveli su nas u fiskulturnu salu u kojoj sam zatekao oko 1.000 zatvorenih Srba, muškaraca starosti od 17 do 70 godina. Među njima je bilo i lakše ranjenih. U toku noći odveden sam kod islednika koji mi je udario dva šamara. Jedan broj zatvorenih Srba je te noći odveden u nepoznatom pravcu. Šta je sa njima bilo ne znam. Hrvatski policajci sprečavali su predstavnike MCK da nas registruju tako što su pojedince sakrivali u neke druge prostorije. Odatle su nas odveli autobusima u Zagreb, u zatvor u Zrinjevcu, pa kako tamo nije bilo mesta vraćeni smo u Karlovac, ali ni tamo nije bilo mesta, pa smo ponovo vraćeni u Zagreb, u logor Remetinac. Tu sam ostao od 10.08.1995. godine do sredine januara 1996. godine. Bio sam smešten u ćeliju broj 145 sa još 9 Srba. Hranu smo dobijali redovno, ali je obrok bio kao "za mačku", pa sam za vreme boravka u ovom logoru smršao 27 kg. U međuvremenu su me vodili u Karlovac na suđenje gde sam osuđen na 5 godina zatvora. Nisam imao branioca. Posle suđenja vratili su me u Remetinac. Za vreme boravka u ovom logur tri Srbina su umrla, ali ja ne znam od čega. Pojedince su stražari tukli, uglavnom noću, bez ikakvog povoda...

4.3. Svedok 711/96-2, rođen 1938. godine, svedoči: ...Agresija Hrvatske na Krajinu zadesila me je u Benkovcu, u koji su 9. avgusta 1995. godine ušli hrvatski vojnici. Oni su me pokupili i odveli u neki podrum, a 11. avgusta odveli su me u zatvor u Zadru, gde sam ostao 5 dana, da bi me 16.


Strana 71


1990 - 1995

avgusta prebacili u Okružni zatvor u Šibeniku, gde me nisu maltretirali, ali su druge ljude tukli. U februaru 1996. godine prebacili su me u zatvor u Splitu i tek u martu 1996. godine dobio sam optužnicu, a do tada nisam imao nikakvo rešenje o pritvoru. U toj optužnici pisalo je da sam ja tokom 1991. godine bio pripadnik neke specijalne jedinice vojske Republike Srpske Krajine. To je bilo netačno jer sam ja od aprila 1991. do februara 1992. godine neprekidno bio na lečenju u bolnici u Benkovcu, gde je trebalo da ostanem i duže vremena, pošto sam imao operaciju butne kosti. Posle toga su me odveli na "Ostrvo mladosti" Oboljan, gde sam ostao do 17.10.1996. godine, kada sam na osnovu tzv. "oprosta" posredstvom Crvenog krsta prešao na teritoriju Jugoslavije...

4.4. Svedok 527/96, zemljoradnik iz okoline Sinja, sada izbeglica u Srbiji, rođen 1928. godine, svedoči: ...Hrvati su počeli da pale susedna sela i da ubijaju stanovništvo, pa sam ja sa suprugom krenuo u pravcu Knina. U Kninu smo od strane hrvatske vojske zatvoreni u zgradu škole "Srpski junaci", gde smo ja i supruga bili od 4. avgusta do 15. septembra 1995. godine. Ja i supruga smo sve vreme bili zajedno. Nas su maltretirali, govorili su nam da smo četnici i da će nas poklati, ali nas nisu tukli. U tom logoru bilo nas je oko 350-400 Srba. Spavali smo na podu, a hranu smo dobijali jedanput dnevno. Mi stari smo mogli da izlazimo u dvorište radi šetnje. Prilikom takve jedne šetnje video sam da je kombijem dovezeno oko 10 mladih ljudi - Srba, i da su ih Hrvati tom prilikom tukli rukama, nogama i kundacima od pušaka. Ja sam bio smešten u prizemnom delu zgrade, a i iznad nas, na spratu, je bilo zatvorenika i u toku noći više puta smo čuli jauke sa sprata. Na spratu su bili smešteni i mlađi Srbi...

4.5. Svedok 710/96-2 navodi: ... Ja sam uhapšen 06.08.1995. godine u Benkovcu u blizini svoje kuće kada sam pošao da se prijavim vlastima. Preko radija je bilo naređeno da se svi koji su se zatekli u gradu jave u centar grada. Mene su odveli u Benkovac u Oopštinski sud, gde su mi uzeli podatke i tom prilikom dobio sam nekoliko udaraca od strane policajca. Odatle su svi - žene, deca, starci i vojno sposobni stanovnici prevezeni u Zadar.


Strana 72


1990 - 1995

Istog dana od strane pripadnika hrvatske vojne policije sproveden sam u Zadar zajedno sa J., koji je vidno bio tučen. Imao je modrice svuda po telu. Prilikom prevoženja nismo mogli međusobno da pričamo jer je to bilo zabranjeno. Po dolasku u Zadar bio sam smešten u logor koji su nazivali "Centar za vojne obveznike muškarce" u sportskom centru Mozire, gde smo bili smešteni u rukometnoj sali i spavali smo na podu. Za ostale građane logor je bio u srednješkolskom centru u Zadru. U tom logoru sam proveo tri dana. Za to vreme su me tukli palicama, udarali me rukama i pesnicama. Tukli su me tako što bi me naterali da ruke dignem u vis, pa su me me onda udarali po rebrima i ispod pazuha. U logoru sam bio od 6. do 9. avgusta 1995. godine kada sam prebačen u bolnicu u Zadar koja se nalazi kod hotela Kolovare. U bolnici sam bio zbog povrede koju su mi naneli prilikom saslušanja u Benkovcu, u predelu lica, jer mi je bila natečena desna strana lica i vilica. Imao sam probleme i sa vidom, a osećao sa i vrtoglavicu. U Zadru u civilnom zatvoru sam bio od 22.08.1995. godine do 18. aprila 1996. godine. U ćeliji sam bio sa šestoricom zatvorenika. Nismo smeli da govorimo između sebe. Tu mene nisu fizički maltretirali, ali dobacivali su nam "Gde ste Srbi? Gde vam je velika Srbija? Gde vam je Republika Krajina?" i psovali su nam srpsku majku. U susednoj ćeliji jedan mladić se obesio...

5

Za vreme napada i posle zauzimanja Republike Srpske Krajine hrvatske vojno policijske formacije, pristupile su sistematskom "čišćenju" terena. Tada su ubijali civile i ratne zarobljenike, pljačkali i palili njihovu imovinu, odvodili stoku. Na okolnosti šta se događalo u Krajini posle zauzimanja od strane Hrvatske vojske saslušano je više desetina svedoka.

5.1. Svedok 679/95-41 navodi: ...Na dan 4. avgusta 1995. godine oko 5 časova otpočelo je sistematsko granatiranje Gline od strane hrvatske vojske iz pravca Novog Sela Glinskog, gde je bila zona razdvajanja i jedinice UNPROFOR-a.


Strana 73


1990 - 1995

Granatirani su isključivo civilno objekti u Glini koji su, kao i ceo grad, bili nebranjeni. Najviše granata pogodilo je bolnicu i mesta oko bolnice. Granatiranje Gline nastavljeno je i 5. avgusta u ranim jutarnjim časovima koje je trajalo celog dana, a koje je bilo potpomognuto od hrvatske avijacije čiji su avioni često nadletali grad i bombardovali Glinu, kao i okolna srpska sela. Otpočelo je i bombardovanje puta Glina - Dragotina i Dvor na Uni, kojim se evakuisala pored stanovništva i vidno obeležena kninska bolnica. Prilikom bombardovanja uništeno je putničko vozilo sa oznakom crvenog krsta u kome su se nalazila četiri ranjenika sa vozačem i medicinskom sestrom. Svi oni su izgubili život. I na dan 6. avgusta kolona civila koji su se povlačili iz Gline bila je bombardovana od strane hrvatske avijacije. I tom prilikom bilo je žrtava...

5.2. Svedok 303/96-8, penzioner iz Donjeg Skrada, star 57 godina, koji je inače invalid, svedoči: ... Na dan 5. avgusta 1995. godine kada je počela ofanziva hrvatskih oružanih snaga na Republiku Srpsku Krajinu, među prvima je napadnuto moje selo Donji Skrad, koje se nalazili na granici prema Hrvatskoj. Hrvatske snage su otpočele napad na selo 5. avgusta 1995. godine u 5 sati. Tada je nastalo paljenje srpskih domova. Ja sam pobegao u šumu. U tom napadu hrvatske vojske ubijen je Ljuban Končalović u svom kukuruzu, gde se bio sklonio, a takođe je ubijena i njegova majka Stana ili Stanka, koja je bila stara preko 90 godina, kao i supruga Ljilja, stara oko 60 godina i još starica Kata Mitrović, koja je imala oko 80 godina. Ove tri žene su se bile sklonile u podrum Ljubana Končalovića, gde su sve tri bile zaklane, pa je pored njihovih leševa bio bačen ubijeni pas. Tada su bile spaljene kuće Pere Ležajića, Vojina Gazibara, Miloša Vučkovića, Obrada Popovića, Mihajla Popovića, a takođe je spaljena i moja kuća. Celo selo je spaljeno. Kuće su spaljene do temelja i tada je izgorelo sve što je moglo da gori. Mi smo tada bežali gde je ko mogao...

5.3. Svedok 229/96 navodi: ...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine kao pripadnik vojske Republike Srpske Krajine. Bilo nas je šestorica zarobljenih u grupi kada su nas doveli u Knin, gde su nam dozvolili da sednemo na jedan zid. Sa nama je bio i Milojević Sava iz sela Polača kod Knina, star oko 50 godina, koji je u jednom momentu nešto rekao jednom hrvatskom vojniku, koji ga je odmah poveo iza zida i tu ga ubio iz automata.


Strana 74


1990 - 1995

Odatle su nas odveli u kasarnu u Kninu. Usput su nas tukli kundacima pušaka po glavi, leđima i grudima. Psovali su nam majku srpsku i četničku i pretili da će da nas pobiju. Nas su zarobili pripadnici VII varaždinske brigade, čiji je komandant bio Korada. Zatvorili su nas u podrum kasarne u kome nije bilo svetla i tu su nas celu noć tukli. Tom prilikom jedan njihov vojnik je ubio jednog zarobljenog Srbina iz pištolja. Taj vojnik je bio ranjen pa su ga terali da radi, ali kako to nije mogao, ubili su ga iz pištolja. U ovom logoru u kasarni smo ostali 36 dana pre nego što su nas odveli u zatvor u Zadar...

5.4. Svedok 275/96 navodi: ...Prilikom ulaska hrvatske vojske u Knin početkom avgusta 1995. godine, hrvatski vojnici su ubili Nikolu Draganića, čija je žena bila sa mnom u kampu UNPROFOR-a i još dve osobe čija imena ne znam. Od Mirjane Mirković iz Kovačića kod Knina saznao sam da su hrvatski vojnici, kada su ušli u Knin, odveli njenog sina starog 22 godine i zeta čije ime ne znam u nepoznatom pravcu i da o njima ništa ne zna. Kada smo razmenjeni oni nisu bili na spisku za razmenu...

5.5. Svedok 126/96-1 navodi: ... Moji su u noći između 4. i 5. avgusta 1995. godine otišli za Srbiju u koloni izbeglica, a ja sam ostao kod kuće u uverenju da hrvatske vojska neće doći do mog sela Žagrović. Sutradan ujutru došli su kod mene Milka Petko i njen sin Ilija koje sam od ranije poznavao. Oni su pobegli iz Knina, pa su svratili kod mene. Popodne oko 5 sati hrvatska vojska je ušla u Žagrović. Video sam da su moje komšije Dimitra Rašula i Đuru Rašula hrvatski vojnici isterali iz njihovih kuća. Tada sam rekao Iliji Petko i njegovoj majci Milki da beže u šumu. Ja sam ostao kod kuće da bih sklonio neke stvari, pa sam i ja pobegao u šumu, a uveče sam se prikrao svojoj kući, pa pošto sam se uverio da nema hrvatskih vojnika ušao sam u svoje dvorište i tada sam tu zatekao Petko Iliju koji je bio mrtav i video sam da je zaklan. Ležao je na leđima. Dalje, na oko 50 m, ležali su mrtvi Dimitar i Đuro Rašula i Milka Petko. Svo troje su bili ubijeni najverovatnije iz vatrenog oružja. Video sam da gori i kuća Đurđije Rašule i usput sam video i leš jednog muškarca kome je na glavi bila navučena ovčija mešina, tako da ga nisam prepoznao. Sledećih dana ja sam se krio i svi leševi su bili tu na istom mestu sve dok se ja, 24. avgusta, nisam prijavio u bazu UNPROFOR-a u Kninu, gde sam ostao do 17. septembra 1995. godine...


Strana 75


1990 - 1995

5.6. Svedok 126/96-6 navodi: ...Snage hrvatske policije su 5.08.1995. godine ušle u moje selo Žagrović sa jednim oklopnim transporterom i počeli pucati po okolnim kućama i rušiti ih. Selo je bilo skoro napušteno od stanovnika, a i ja sam se spremao da odem. Čuo sam kada su hrvatski policajci razgovarali sa starcem Dmitrom Rašulom zvanim "Mile". Pitali su ga ima li ikoga u selu, našta je on odgovorio "nema nikoga" a potom sam čuo "nemojte mene". Zatim su se čuli pucnji. Hrvatski policajci su nastavili put, a ja sam izašao iz svog skloništa i video sam da kraj asfaltnog puta Dmitar Rašuo leži mrtav. Posle ovoga sam pobegao iz Žagrovića...

5.7. Svedok 257/96-5 navodi: ...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine zajedno sa grupom civila, meštanima moga sela Čista Mala. Toga dana su u selu ubijeni Popović Darinka, Lalić Boja, Lalić Draginja i njen sin Nikola, koji su bili u svojim kolima, kao i Lalić Anica, koju su hrvatski vojnici pozvali da pođe sa njima i kada je ona to odbila ubili su je. Lalić Draginja je bila starija žena, starosti oko 70 godina, imala je bolesne kukove i teško se kretala. 4. avgusta u naše selo rano ujutru oko 5 časova palo je 4-5 granata. Mi se nismo plašili jer je u našem selu bila baza UNPROFOR-a. Međutim, hrvatski vojnici su ušli u naše selo i pomešali se sa vojnicima UNPROFOR-a... 5.8. Svedok 257/96-6 navodi: ... Na dan 4. avgusta 1995. godine u jutarnjim časovima dok sam se nalazio u selu Čista Mala upala je hrvatska vojska koja je pucala iz pešadijskog oružja. Oko 9 časova na udaljenosti od mene oko 50 m ubijena je Lalić Božica, koja je bila zajedno sa svojim mužem Jovanom na traktoru na kome su pokušali da se izvuku iz sela. Ona je pogođena metkom iz pešadijskog oružja, a njen muž je uspeo nekako da se izvuče. To se dogodili u neposrednoj blizini njihove kuće. Tom prilikom ubijena je i Darinka L. Popović ispred svoje kuće. Ja nisam video kada je ubijena, ali sam čuo pucnjavu u neposrednoj blizini njene kuće, a istog dana njen muž mi je ispričao da je ona ubijena. Istog dana ubijene su i Lalić Boja, Lalić Anica, Lalić Draginja i njen sin Nikola, a ubijen je i Korda Mirko iz Đevrske star 35-37 godina...

5.9. Svedok 211/96 navodi: ...Kada je hrvatska vojska 12. avgusta 1995. napala Komić, njihova vojska je ušla iz dva pravca u selo. Tom prilikom su zapalili kuću Lavrnić Save i Petra u kojoj su njih dvoje izgoreli. Radi se o majci i sinu. Kasnije kada je prošla ofanziva ja sam bila u njihovoj kući i videla ostatke njihovih kostiju. Spaljena je i Pavlica Mika, koja je bila slepa. Bila je slabo pokretna. U svojoj kući ubijena je i Ćurčić Staka kojoj su odsekli glavu...


Strana 76


1990 - 1995

5.10. Svedok 212/96 navodi: ... Ja sam rođen u selu Komić i za vreme napada hrvatske vojske na naše selo povukao sam se u šumu, tako da nisam video šta se dogodilo. Onda kad sam se vratio u selo video sam da je kuća Jele Ugarković bila zapaljena i video sam njene kosti u kući. Takođe je bila zapaljena i kuća Save i Petra Lavrnića koji su u svojoj kući izgoreli. Video sam pored kuće Stake Ćurčić da je ona bila zaklana i da joj je glava bila odsečena bačena preko puta. Radi se o starijoj ženi koja je imala oko 80 godina...

5.11. Svedok 210/96-1, zemljoradnik, star 58 godina, koji sada živi kao izbeglica u Apatinu, navodi: ... Ja sam za vreme napada hrvatske vojske bio u selu Poljice, u svojoj kući, zajedno sa sestrom koja je u međuvremenu umrla. Koliko se sećam to je bilo 12. avgusta kada su hrvatski vojnici došli u selo Poljice iz pravca glavnog puta i ja sam se tada sa sestrom sakrio. Videli smo da je Sunajko Rajko iz Poljica, star oko 85 godina koga su hrvatski vojnici zatekli u blizini njegove kuće i koji je vrlo teško čuo, bio okružen od grupe od oko dvadesetak hrvatskih vojnika. Video sam da su oni sa njim nešto razgovarali. Posle sam čuo pucanj iz pušaka i kasnije, kada su hrvatski vojnici otišli i kada sam se ja narednog jutra vratio svojoj kući zatekao sam Sunajko Radeta mrtvog sa prostrelnom ranom ispod srca... Siguran sam da on nije bio naoružan kad su naišli hrvatski vojnici i bio je u civilnoj garderobi. Ti hrvatski vojnici kada su ušli u Poljice, redom su palili kuće, sena, štale i sve ostalo. Sa Radetom bila je u kući i njegova žena, ali šta se sa njom dogodilo ja ne znam. Kasnije je nismo videli. Hrvatski vojnici su zapalili kuću u kojoj se nalazila Mara Ugarković, stara oko 80 godina koja je živa izgorela. Takođe je spaljena kuća Save Lavrnić koja je bila stara oko 90 godina i njenog sina Petra koji je bio star oko 60 godina, pa su oboje tom prilikom izgoreli u kući. Zaklana je i Staka Ćurčić...

5.12. Svedok 210/96-5, rođen 1946. godine, koji je živeo u Klapovici, Opština Korenica, svedoči: ...Iz mog sela Klapovice svi su pobegli 5. avgusta. Međutim, ja, moja majka i brat nismo napuštali Klapovicu, obzirom da je moj brat bio nepokretan, a majka stara 86 godina. Hrvatski radio je bio objavio da civilima neće činiti ništa nažao i da možemo slobodno da ostanemo kod kuće. Inače u našem selu bilo je 9 domaćinstava i svi smo se bavili poljoprivredom i stočarstvom.


Strana 77


1990 - 1995

Hrvatska vojska prošla je kroz Klapovicu 7. avgusta 1995. godine. Nisu ulazili u kuće i samo su upalili sena. Prošla su tri-četiri dana i niko nas nije uznemiravao. Onda je naišla hrvatska vojska koja je krenula da pljačka naše selo. Prvo su opljačkali radionicu Dušana Lončara koji je bio najbogatiji u selu, pa su je onda zapalili, a zatim su zapalili i kuću Dušana Lončara. Toga dana druge kuće nisu dirali. Na dan 12. avgusta video sam da je naišla kolona hrvatske vojske od stotinak vojnika i dva transportera. Oni su skrenuli u susedno selo Poljice. Ja sam tada bio na jednom brdu poviše naše kuće. U tom selu je živelo oko tridesetak domaćinstava. Ubrzo sam video dim iz prve kuće u Poljicama, zatim je hrvatska vojska počela da pali redom kuću po kuću, a čula se i pucnjava. U Poljicama, koliko ja znam, bilo je ostalo 8 civila i to su uglavnom bili stariji ljudi. Ja sam se krio u šumi dva dana, a onda sam rešio da vidim šta se dogodilo u Poljicama i Komiću. Otišao sam u Poljice. Odmah na ulazu naišao sam na zapaljena domaćinstva Boška Mirkovića i Miloša Mirkovića. Primetio sam da je stoka lutala oko kuće. Bile su zapaljene i kuće Radeta Mirkovića, Ruže Mirković i Jove Mirkovića. Tu je bilo i ubijene stoke. Kuće su bile zapaljene do temelja. Onda sam naišao na leš Radeta Sunajka, koji je rođen 1910. godine. Njegov leš sam zatekao ispred kuće Gojka Mirkovića. Njegovu suprugu nisam video, ali je ona najverovatnije izgorela u njihovoj kući koju je zapalila hrvatska vojska. Krenuo sam dalje da vidim da li ima živih, pa sam tako naišao na M.G. Saznao sam šta se događalo u Poljicama i Komiću kada je upala hrvatska vojska. Od Jele Lavrnić sam saznao da su njenoj majci hrvatski vojnici odsekli glavu i da su majku i kuću zapalili. U jednoj kući u Komiću izgoreli su muž i žena, stariji ljudi koji su bili nepokretni, kao i još jedna stara i nepokretna žena, koja je izgorela u svojoj kući. Posle smo odlučili da zatražimo pomoć od UNPROFOR-a čija je baza bila u Klapovici. Oni su nas prihvatili i kod njih u bazi ostali smo do 16. septembra, kada je izašla kolona izbeglica iz Knina kojoj su nas priključili. Tako smo došli u Srbiju...

5.13. Svedok 443/96, trgovac iz Knina, rođen 1938. godine, koji sada kao izbeglica živi u Beogradu, svedoči: ...Knin je bio osvojen 5. avgusta 1995. godine od strane hrvatske vojske. Ja sam se priključio koloni vozila Evropske zajednice, koja se kretala u pravcu kasarne "Južni logor", gde je bio stacioniran UNPROFOR. Dok smo išli prema kasarni "Južni logor" video sam više leševa. Ispred prodavnice "Standard konfekcije" na trotoaru je bio leš muškarca u civilu za koga znam da se preziva Sinobag. Kod restorana "Balkan" prema parku primetio sam leš joj jednog muškarca koji je na sebi imao civilno odelo. Pored puta koji vodi od mosta na Krki ka "Južnom logoru" primetio sam na jednom mestu u kanalu pored puta dva ili tri leša


Strana 78


1990 - 1995

muškaraca koji su bili u civilnim odelima, a dalje pedesetak metara video sam tri leša muškaraca koji su imali maskirne uniforme. Na raskrsnici kod bolnice prema selu Marići video sam kada su hrvatski vojnici uhapsili mog komšiju Mišu Matkovića i Žarka Vukmirovića zvanog "Kuđo" i odvezli ih u vozilu marke "Tojota" u nepoznatom pravcu. O njihovoj sudbini se ni do danas ništa ne zna. Kada sam 15. avgusta 1995. godine došao svojoj kući zatekao sam je otvorenu, a unutra stvari razbacane. Primetio sam da mi neke stvari nedostaju. U moju kuću 22. avgusta dolaze tri pripadnika hrvatske vojske. Oni su me psovali, vređali i terali da radim sklekove na podu. Tom prilikom su mi oduzeli putnički automobil marke "Zastava 101", radio-kasetofon, muzičku liniju i još neke druge stvari. Posle njihovog odlaska ja sam otišao kod komandira stanice bezbednosti da prijavim ovaj slučaj, ali mi je on rekao da se obratim vojnoj komandi. Kada sam se vratio kući posle pola sata došla su ista tri lica koja su mi oduzela automobil i druge stvari. Jedan od njih mi je rekao "ipak si išao da nas prijaviš miliciji". Tom prilikom ponovo su mi pretresli stan, a onda su mi naredili da sednem, pa su me udarali kundakom po glavi. Udarali su me i nogama. Bio sam obliven krvlju. Prislanjali su mi i pištolj na slepoočnicu i pucali mi pored uha. Posle toga ja nisam smeo da spavam kod kuće. Obratio sam se UNPROFOR-u, pa smo uz njihovu pomoć 16. septembra preveženi u Srbiju. U Kninu mi je ostala kuća veličine 11 h 7 m i druga veća kuća u izgradnji, automobil, zemlja...

5.14. Svedok 456/96-1, izbeglica iz Benkovca, svedoči: ... Ja sam bio na traktoru i 7. avgusta 1995. godine mi smo prošli selo Srb, kada je došlo do napada avijacije na kolonu i tom prilikom je poginulo više ljudi. Lično sam video da su od granate poginuli Velimir Stelja, Branko Stelja i njegovo dete. Druga lica koja su nastradalaa nisam poznavao, a bio je opšti metež, pa ne mogu da se izjasnim o broju nastradalih. Usput sam video da je 9 lica umrlo od gladi u koloni i da je od toga bilo 6-oro dece i tri odrasla lica, jer mi 5 dana nismo imali ni hleba ni vode i gledao sam kako roditelji sahranjuju ovu decu pored puta po velikoj vrućini...

5.15. Svedok 429/96 navodi: ...Kada je 06. avgusta 1995. godine hrvatska vojska zauzela Biljane Gornje, desetak starijih lica koja su ostala u selu odveli su u logor u Zadru. Posle toga oni su bili prebačeni u Oton kod Knina, a 20. septembra 1995. godine oslobođeni su i vraćeni u selo Biljane Gornje. U selu su svoje kuće zatekli opljačkane.


Strana 79


1990 - 1995

Krajem oktobra 1995. godine Dušan Dukić, rođen 1930. godine, zatečen je obešen u pomoćnom objektu svoje porodične kuće. Bio je obešen konopcem za jednu gredu, a na sebi je imao garderobu koja je na više mesta bila pocepana. Stvari u toj prostoriji su bile razbacane. Slučaj je odmah prijavljen lokalnoj policiji čiji su predstavnici narednog dana došli na lice mesta i sastavili zapisnik, posle čega je izvršena obdukcija u bolnici u Zadru. Konstatovane su brojne povrede na telu nanete tvrdim i tupim predmetima, a konstatovane posekotina na glavi, kao i brojne ogrebotine, najverovatnije nanete noktima. Nekoliko dana nakon sahrane Dukićevog leša zapaljena je njegova porodična kuća, zajedno sa još petnaestak srpskih kuća u neposrednoj blizini...

5.16. Svedok 504/96, poljoprivrednik, star 58 godina, svedoči: ...U mom selu Banatskom Grabovcu kod Petrinje ostalo nas je 4. avgusta 1995. godine svega petorica: B.I., star 74 godine, J.J., star 68 godina, Č.Đ., star 61 godinu i G.D., stara 90 godina. Kada je došla hrvatska vojska ja sam im se prijavio i oni su me pustili kući. Nas su svakoga dana po jedanput obilazile vojne vlasti. Tako sam ja bio u selu 22 dana, a onda su ponovo došli vojnici i kada su izlazili iz mog dvorišta jedan od njih je podigao pušku i pucao u mene i ranio me u levi kuk. Kod kuće sam tako ranjen prenoćio, a sutradan, kada je došla njihova patrola, našli su me ranjenog i pitali su me ko me je ranio i ja sam rekao da me je ranila patrola hrvatskih vojnika koji su dolazili prethodnog dana. Onda su me odveli u bolnicu u Sisku, gde sam ostao 15 dana, pa su tada došla dvojica policajaca i odveli su me u Sisak u istražni zatvor. Zatvorili su me sa S. Njega su tukli i on je pao, pa su ga ponovo udarali po glavi. Tukao ga je sve dok drugi stražar nije povikao: "dosta više!". Onda je taj stražar skinuo svoju šapku sa šahovnicom i naredio meni i S. pa smo mi morali da ljubimo tu šahovnicu. Posle su me odveli u Zagreb u zatvor Remetinac. Tamo sam ostao punih 9 meseci. Vodili su istragu protiv mene zbog oružane pobune sve do 20. maja 1996. godine, kada su me pustili. Kada sam izašao iz zatvora pitali su me da li želim da ostanem u Hrvatskoj ili da idem u Srbiju. U mom selu su na mojoj kući poskidali vrata i prozore i pokupili sve. Nisam tamo imao gde da odem...

5.17. Svedok 51/96-6, radnica, rođena 1941. godine, sada izbeglica u Srbiji, svedoči: ... Ja sam ostala u selu Gojkovac - Glinice i kada je došla hrvatska vojska odmah su počeli da popisuju srpsko stanovništvo. Kada je trebalo da pribavim domovnicu i putovnicu, kao i ostala dokumenta mene su detaljno ispitivali i tražili da im


Strana 80


1990 - 1995

pružim podatke o našoj vojsci i to ko je komandovao vojskom, koje su brigade bile, kako su se zvale, koliko je vojnika u brigadi bilo. Ja sam im govorila da mi ti podaci nisu poznati, te nisam mogla da dobijem domovnicu i putovnicu, kao i druga lična dokumenta. Građani Slunja koji su ostali bili su u nemilosti Hrvata. Bila sam očevidac kada su Hrvati pljačkali i palili sela Cvijanović Brdo, Gojkovac, Duvnjak, Krstinja i sva ostala sela koja se pružaju prema Vojniću. Pre nego što su palili i rušili kuće oni bi ih najpre opljačkali i oduzeli sve što su našli i to: stoku, žito i ostale sve vredne stvari. Hrvatska vojska je uključivala neki alarm, koji je sličan alarmu na uzbunu, čega smo se mi građani plašili. Oni su govorili da su taj alarm nabavili u Americi da bi sakupljali stoku, jer se stoka kad čuje taj alarm okuplja na određenom mestu, gde se taj alarm nalazi. Lično sam videla da se stoka sakuplja i teretnim vozilima negde su je odvozili. U selu Glinici kraj Gojkovca bilo je ostalo ukupno 25 Srba...

5.18. Svedok 483/96-2, iz okoline Vojnića, svedoči: ... Pre Dvora na Uni u izbegličku kolonu su se ubacivali muslimani i Hrvati i sejali strah i paniku među narodom, širili dezinformacije. Govorili su da se ne može ići dalje, da se narod treba vratiti nazad, a sve sa ciljem kako bi što više naroda izginulo. Avioni su tukli kolonu. Znam da je izginulo dosta naroda. Video sam pored puta mrtve ljude...

5.19. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, svedoči: ..Pošto sam bio pripadnik civilne zaštite, ja sam se među poslednjima povuka iz Vojnića. Zbog toga sam bio svedok razaranja grada. Prvog dana, 4. avgusta 1995. godine, nije bio napadnut grad, niti bombardovan, ali posle dva - tri dana počeli su polako sve više da bombarduju gradsko jezgro i da sistematski uništavaju grad Vojnić. Cilj je bio da se uništi grad, da srpsko stanovnštvo ne bi imalo gde da se vrati...

5.20. Svedok 616/96-2, poljoprivrednik iz okoline Knina, rođen 1922. godine, svedoči: ...Kada je hrvatska vojska napala na Krajinu 5. avgusta 1995. godine ja sam bio u Đevrsačkom polju i čuvao sam svoje ovce. Tu su me dva pripadnika hrvatske vojske uhapsili. Jedan od njih mi je rekao da je ustaša i da će me odmah ubiti. Uperio je pušku u mene, ali je u tom momentu naišao J.P. koji me je prepoznao i rekao tom "ustaši", koji je hteo da me ubije, da to ne čini, već da me vodi u Đevrske, što je on i učinio. Nakon dolaska kod Rakića kuće zatekao sam još 5-6 civila i video sam da pripadnici hrvatske vojske pale srpske kuće u Đevrskama.


Strana 81


1990 - 1995

Pored puta sam video leševe žena i muškaraca različite starosti koji su na sebi imali civilna odela. Oko podneva nas desetak odvedeni smo u Šibenik, u jednu fiskulturnu salu, gde sam zatekao tridesetak zatvorenih Srba. Video sam da su M.P. i M.M. iz sela P. bili toliko prebijeni da se nisu mogli kretati. Ujutro je nas četrdesetak muškaraca i žena različite starosti brodom iz Šibenika odvedeno u logor na ostrvo Obonjan. Smešteni smo u šatore po nas 10 i spavali smo na vojničkim krevetima. Ja nisam odvođen na prinudni rad, ali znam da su drugi zatvoreni Srbi odvođeni na zidanje baraka. Ja sam registrovan od strane Međunarodnog crvenog krsta, čiji su me predstavnici obilazili i donosili humanitarnu pomoć. Ja sam u ovom logoru proveo godinu dana, od 5. avgusta 1995. do 9. avgusta 1996. godine. Za to vreme protiv mene nije vođen nikakav sudski postupak. Uz pomoć MCK sam oslobođen i 9. avgusta 1996. godine došao sam u Beograd, kod sina, gde se i sada nalazim. Za vreme boravka u logoru nervno sam oboleo, a takođe dobio i bruh. Od imovine u selu Međarima ostale su mi dve kuće i pomoćni objekti od 500m2 dva traktora i sve priključne mašine, oko 200 ovaca, nešto koza i jedna krava...

5.21. Svedok 411/96-36, iz sela Varivode, koji sada živi kao izbeglica u Srbiji, svedoči: ...Moja majka, koja je stara 76 godin,a bila je bolesna, te sam ja u avgustu 1995. godine rešio da ostanem sa njom. U mom selu Varivode ostalo je još 13 mahom starih i iznemoglih osoba. Video sam kada su kuće u susednom selu Đevrsko bile zapaljene od strane hrvatske vojske, a zapaljeno je i nekoliko kuća u mom selu. Ja sam morao da se krijem kako me ne bi videla hrvatska vojska i policija koje su često navraćale u selo. Krio sam se u pojati na senu. Odatle sam video kada su dolazili pripadnici hrvatske vojske i tražili nešto po selu. Na ulaznim kapijama od dvorišta stavili su bele marame kao znak da nekog ima u kući, da iste ne bi bile paljene. Hrvatska vojska i Hrvati iz susednih sela dolazili su i kod moje kuće, pa su oduzeli sve poljoprivredne mašine, jedan veći i jedan manji traktor, putničko vozilo marke "Zastava 101", stvari iz kuće, pa čak i moju ličnu odeću. Moja kuća je ostala prazna. Sa nje su skunuli čak i vrata i prozore. Sve je to odnela hrvatska vojska i Hrvati civili. Oni su palili srpske kuće.


Strana 82


1990 - 1995

U avgustu mesecu došao je jedan ustaša koji je počeo da maltretira moju majku. Drvenim kolcem debljine ruke udarao je moju majku i od nje tražio marke, koje ona nije imala. Ja sa bio primoran da izađem i taj ustaša me je udario pesnicom u levo oko i rasekao mi je arkadu, a onda je tim drvenim kolcem počeo da udara i mene. Pitao me je zašto nisam pobegao sa ostalima i gde su mi marke. Kod mene je našao samo 150.- dinara koje mi je oduzeo. Onda je pucao u moje stado ovaca i tako je ubio 20 ovaca, a ostale su se razbežale. Na dan 28. septembra 1996. godine oko 16 časova video sam da se kroz selo kreće nekoliko uniformisanih hrvatskih vojnika koji su bili naoružani automatskim puškama i noževima. Uveče oko 20 sati čuo sam pucnjavu iz automatskih pušaka. Ta pucnjava čula se u nekoliko intervala. Tog dana u našem selu ubijeni su Jovan i Milka Berić, Mara Rajković, Marko Berić, Spiro Berić, Dujo Dukić i Mirko Pokrajac. Ja nisam video kada su sva ova lica ubijena, ali nakon pucnjave u večernjim satima 28. septembra sutradan u selu ovih lica nije bilo. Njihove leševe je hrvatska vojska prebacila iste noći za Knin, gde su ih sahranili. Odmah posle tog događaja ja sam odlazio kod kuće Duje Dukića pa sam u njegovoj kući video tragove krvi preko kojih je bilo razmazano ulje, da bi se ti tragovi prikrili. Na dan 5. februara 1996. godine hrvatski vojnici su me uhvatili u šumi. Odatle su me odveli u Šibenik, gde sam zatvoren u kasarnu. U "Slobodnoj Dalmaciji" i "Areni" o meni je izašao članak kao ratnom zločincu...

6

Osim neposrednih izvršilaca, naredbodavaca i saučesnika za učenjene zločine su odgovorni i najviši politički funkcioneri i vojni komandanti Republike Hrvatske jer su znali ili imali osnova da znaju da će njihovi potčinjeni izvršiti te zločine pa nisu preduzeli potrebne mere da ih u tome spreče, odnosno da se učinioci kazne.


Strana 83


1990 - 1995

7

DOKAZ: 658/95-1; 668/95-1, 2; 679/95-41; 680/95-4, 17, 18; 715/95-1, 9; 51/96-6, 7; 62/96-1, 5; 80/96-8; 116/96; 126/96-1, 6; 138/96; 141/96; 149/96-3, 4; 166/96-2, 3; 210/96-1, 5; 211/96; 212/96; 221/96; 228/96; 229/96; 246/96; 247/96; 257/96-1, 4, 5, 6; 271/96; 275/96; 276/96-1; 277/96; 279/96; 284/96-4; 300/96-1, 3, 5, 6, 8, 9, 10, 11; 303/96-1, 8, 9; 328/96-1, 15, 24, 26, 28; 333/96-9, 12; 335/96; 336/96; 339/96-2; 341/96-29, 36, 39, 75, 76, 117, 132, 136, 139, 146, 147; 346/96; 350/96-2; 382/96-15; 411/96-36; 426/96-1, 2, 3; 429/96; 439/96; 442/96; 443/96; 451/96; 452/96; 456/96-1; 456/96-3; 458/96; 459/96; 482/96-2; 483/96-2; 485/96; 487/96; 488/96; 489/96; 504/96; 505/96-3; 515/96; 520/96; 524/96-2; 527/96; 536/96; 581/96; 584/96; 616/96-2; 668/96-1; 669/96-2; 671/96; 710/96-2.

8

Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas" sačinio je spisak nestalih Srba sa područja Krajine u periodu od avgusta 1995. godine i u 1996. godini koji je dopunjen podacima Komiteta. Za najveći broj lica koja se nalaze na ovom spisku nesumnjivo je utvrđeno da su bili žrtve ratnih zločina. O tome kako su ubijeni govore i neki od svedoka čiji su iskazi u ovom materijalu citirani. Kraj


Strana 84


1990 - 1995

ZLOČINI HRVATSKIH VOJNIH I POLICIJSKIH SNAGA U KRAJINI Vojne i policijske snage Republike Hrvatske za vreme i posle vojne i policijske akcije na Republiku Srpsku Krajninu - počev od 04.08.1995. godine, višestruko i ozbiljno su povredile odredbe međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, posebno odredbe koje se odnose na zaštitu civila, nevojnih objekata, kulturnih dobara i dr. Obim i način kršenja odredaba međunarodnog ratnog i humanitarnog prava od strane hrvatskih vojnih i policijskih snaga još uvek je predmet istraživanja i dokumentovanja od strane Komiteta, nevladinih organizacija, kao i organa UN. Prema dosadašnjim saznanjima, imajući u vidu i sistematičnost, način, isplaniranost, kao i cilj i posledice hrvatskih akcija (proterano oko 250.000 Srba, ostalo oko 5.000), može se osnovano da se tvrdi da su u Krajini, od strane vojske i policije Hrvatske, izvršene brojne radnje krivičnog dela genocida nad Srbima koji su ovde živeli vekovima. Napadom na Krajinu faktički je obesnažen status UNPA zona Jug i Sever (Krajina), kao, u ranijem slučaju, status zone Zapad (Zapadna Slavonija) - i time, prekršen i Sporazum o prekidu neprijateljstava od 29.08.1994. godine, sklopljen pod okriljem OUN, druge rezolucije OUN, Vensov plan i dr.

I

Regularna Hrvatska vojska je pre napada na Krajinu, 04. avgusta 1995. godine, mesecima dejstvovala i iz međunarodno priznate BiH, napadajući srpske gradove Glamoč i Grahovo, gde su artiljerijom i iz drugih oruđa i oružja gađali i civilne ciljeve, rušili kuće i druge objekte i naterali civile u izbeglištvo. Napad na Krajinu izvršen je planski iz više pravaca - iz okupiranih Grahova i Glamoča, iz pravca Petrinje - prema Glini i iz Ogulina - prema Saborskom. Na delu prema Bihaću, pripadnici hrvatske vojske i policije sadejstvovali su sa pripadnicima 5. korpusa muslimanske vojske. Ispaljeno je više desetine hiljada granata bez biranja samo vojnih ciljeva, a upotrebljene su i desantne helikopterske grupe uz sadejstvo pripadnika specijalnih jedinica MUP i brojnih gardijskih brigada HV. Posledice vojne akcije 04. i 05.08.1995. godine na Krajinu, po civilne objekte i po civile (granatiranje i dr.) nisu u potpunosti sagledane zbog brzog zaposedanja prostora Krajine i zbog nedostupnosti lica mesta, posle povlačenja srpske vojske i civila iz Krajine i nedozvoljavanja pristupa, prvih dana po agresiji, i samim organima UN i drugima. Nije do kraja sagledan obim stradanja civila (ubistava granatiranjem i na drugi način), niti obim rušenja civilnih objekata, crkava, kulturno-istorijskih spomenika i sl. Procenjuje se, na osnovu do sada prikupljenih podataka, izveštaja nevladinih, međunarodnih i drugih organizacija i na osnovu


Strana 85


1990 - 1995

drugih podataka, da je je u napadu na RSK i u kasnijim akcijama koje su usledile, ubijeno i nestalo više hiljada Srba. O napadima pripadnika Hrvatske vojske na kolone izbeglica civila, koje su se iz svih delova Krajine kretale ka Republici Srpskoj, odnosno ka SR Jugoslaviji, raspolaže se sa znatno više podataka i dokaza. Izbegličke kolone su granatirane iz artiljerijskih oruđa, bombardovane iz aviona, a na nekim mestima na njih su izvedeni i pešadijski napadi iz zasede. Za jedan deo kolone sa područja Gline i Banije, na relaciji Lonjskog polja kod Siska, koji se kretao auto-putem prema Beogradu, još uvek nije utvrđeno šta se dogodilo. Teške povrede humanitarnog i ratnog prava, pripadnici hrvatskih vojnih i policijskih snaga počinili su (i još čine) prilikom tzv. akcija čišćenja terena po srpskim mestima, neposredno po završavanju vojnih operacija. Pljačkanje, paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila (uglavnom staraca koji nisu hteli ili nisu mogli da izbegnu) sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz uklanjanje tragova dela. Neutvrđeni broj lica hrvatski vojnici ili policajci odveli su u logore u Splitu, Zadru, Šibeniku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Ivanić Gradu i drugim mestima. U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima međunarodnih humanitarnih ili drugih organizacija. Oko hiljadu civila Srba, među kojima najveći broj staraca, žena i dece, sklonili su se u bazu UNPROFORA u Kninu, tražeći da im se omogući odlazak u RS, SRJ ili u druge države. Na traženje hrvatske strane, predstavnici snaga UN u Kninu isporučili su hrvatskoj strani, 40 lica pod izgovorom da su izvršili ratne zločine. Preostali Srbi koji su potražili utočište u bazi snaga OUN u Kninu, posle saznanja šta se desilo njihovoj rodbini i komšijama kao i objektima, materijalnim dobrima i dr, nisu hteli da ostanu u Krajini , već su i oni došli u SRJ. Akcija invazije Krajine predstavlja kontinuitet hrvatske politike i akcije na planu etničkog čišćenja "međunarodno" priznate Hrvatske - od Srba. Posle vojnih i policijskih akcija, počev od 1991. godine - Medački džep, Miljevački plato, Maslenica, Zapadna Slavonija, Kninska Krajina, a uz predhodno plansko i dugotrajno zastrašivanje i različite oblike pritisaka na Srbe, uključujući i ubistva, iz Hrvatske je proterano preko 500.000 Srba. Posle nasilne secesije, u ukupnom broju stanovništva, Srbi u Hrvatskoj čine oko 2-3%, što je smanjenje za oko 9% od 12%, koliko je Srba živelo u Hrvatskoj pre građanskog rata. U međuvremenu, Hrvatska postepeno prilagođava svoje zakonodavstvo u oblasti ljudskih prava novonastaloj unutrašnjoj međunacionalnoj strukturi, čime vrši "legalizaciju" etničkog čišćenja bez primera u savremenom svetu.

II

Za vreme samog napada na Krajinu bilo je masovnog ubijanja civila bez ikakvog vojnog opravdanja, posebno kada se zna da ni sama srpska vojska nije pružala


Strana 86


1990 - 1995

značajniji otpor. Takođe, granatirane su i kolone izbeglica čije su posledice bile vidne do kraja avgusta, posebno na prostoru oko Gline, na putu Glina - Dvor i na drugim delovima kretanja izbeglica kroz Hrvatsku i RS. Hrvatska policija je duže vreme uklanjala razbacane stvari postradalih (ubijenih i ranjenih) srpskih izbeglica. O posledicama napada na kolonu izbeglica postoje i informacije o masovnim grobnicama u slunjskoj Opštini, o pogibiji najmanje 80 lica iz kolone i drugih civila Srba na području Gline i dr.

Ljudi su ubijani prilikom povlačenja, granatiranjem kolone od strane HV, pešadijskim napadima iz zasede i sadejstvom u tim akcijama sa 5. korpusom muslimanske vojske. Registrovana su sledeća krivična dela ratnih zločina ubistva civila: 05.08.1995. godine, grupa od dvadeset srpskih civila kamionom se prevozila prema selu Kovačići i dalje, prema kompleksu UNCRO. Kod sela Kovačići, grupa vojnika HV je otvorila vatru na kamion i ubila tri lica: Dragićević Nikolu, Andić Jovu i Bilbija Peru, iz sela Polače. Dragičević Mari, supruza ubijenog Nikole, na levoj šaci, metak ispaljen iz puške hrvatskog vojnika, istom prilikom, razneo je nekoliko prstiju. Hrvatski vojnici su još tri lica ranili i ostavili ih da leže na putu. Hrvatski vojnici su uhapsili preživela lica iz kamiona. 05.08. Hrvatski vojnici su oko 10.00 časova zaustavili traktor sa prikolicom, kojom se prevozilo 13 srpskih civila prema mestu Vrbniku, i naredili Stojakov Živku i njegovoj devojci da siđu sa prikolice. Stojkov je bio nenaoružan i nije uopšte bio u vojnoj službi u Krajini. Čim su sišli sa prikolice, jedan hrvatski vojnik je ispalio u telo Stokova ceo šaržer iz automatskog oružja i usmrtio ga na licu mesta. Devojci ubijenog su pretili da će da je siluju. Posle nekoliko časova, ostavili su je kod UNCRO u Kninu. Sudbina ostalih 11 civila iz traktorske prikolice nije poznata. Nisu viđeni u kompleksu UNCRO. 05.08. Duković Nenad i Duković Nedeljka, bračni par iz Knina, sa bebom od 45 dana i brat Nedeljke, Mirković Dragan, sklonili su se, prilokom granatiranja Knina u soliter u centru grada. Sutradan ujutro su ih pronašli hrvatski vojnici. Nenada i Dragana Mirkovića su odveli sa sobom, a Nedeljku sa bebom u kompleks UNCRO. Od tada Nedeljka ne zna ništa o sudbini muža i brata, a njihova imena se ne nalaze ni na jednoj listi koji su hrvatske vlasti dale UN, niti na spiskovima raseljenih lica. 06.08. Lice koje se sklonilo u kompleks UNCRO u Kninu, izjavilo je predstavnicima MHF da je u Kninu, duž Ulice Kralja Petra, videlo tela 20 ubijenih civila, među kojima su bila i tela žena i dece. 06.08. Pred svojom kućom je ubijen Borojević (Ljubana) Đuro iz Borojevića, Opština Kostajnica. Imanje mu je zapaljeno. Takođe je ubijen i Borojević (Nikole) Miloš, rođen 1948. godine, iz istog sela. Miloš Borojević je zaklan i spaljen zajedno sa kućom. 06. 08. Bračni par - Dobre Luka, star 91 godinu i Dobre Milica, stara 89 godina iz sela Prukljen, ubijeni su i zapaljeni s kućom.


Strana 87


1990 - 1995

06. i 07.08. hrvatska avijacija je bombardovala kolone izbeglica na teritoriji Republike Srpske. Kod mesta Petrovac, bombama je ubijeno 10 lica, a teže ranjeno 50 (u Memorandumu SMIP-a, navodi se da o ovom zločinu postoje TVsnimci); kolona izbeglica bombardovana je iz hrvatskih aviona "Mig-21" i na pravcu Novi Grad - Prijedor. Tom prilikom je ubijena Galagoža Marta iz Vrgin Mosta, starica, a njen sin Galagoža Rade, invalid, ranjen. Ranjena su istom prilikom još tri lica, među kojima i dvoje dece. 06 - 08.08. U selu Joševci kod Gline, pronađeno je telo starca sa odsečenom glavom bez obe ruke, a u jednom seniku su pronađeni ostaci najmanje četiri spaljene osobe. Dve su identifikovane kao Matijević Cvijo i Matijević Desanka, supružnici . 06 - 09.08. Na putu Jabukovac - Kostajnica, u klancu ispred zaseoka Donja Pastruša, nađeno je oko 30 uništenih traktora, koji su prevozili oko 100 lica, sa tragovima proboja od metaka, koji su pripadali izbeglicama koje su se njima prevozile. Tvrdi se da su ovi ljudi ubijeni sa uzvišice zvane Žilić od strane pripadnika Domobranske bojne iz Slunja i 2. gardijske brigade HV. 06 - 08.08. Najmanje deset civila je ubijeno na Veljunu, između Slunja i Karlovca 06 - 08. U selu Dobropoljci kod Benkovca, prilikom sakupljanja civila radi odvođenja u sabirne centre, hrvatski vojnici su ubili Šaponja Tome Petra, samo zato što je prilikom naredbe da legne na zemlju i ne gleda, instiktivno okrenuo glavu. Neutvrđenog dana, avgusta meseca, u selu Otonu kod Knina, hrvatski vojnici su tražili od Srbina, koga su zatekli, da im zakolje tele. Dok je on izvršavao tu naredbu, začuo je rafal iz automatskog oružja. Vojnici su mu upravo ubili majku koja je bila rođena 1906. godine. 08.08. U Dvoru na Uni je ubijeno 5 starih iznemoglih lica. 09.08. Na putu od Gline prema Dvoru na Uni, kod mesta zvanog Trgovi, izvršen je pešadijski napad iz zasede na kolonu izbeglica. Jedno lice je ubijeno, a svedok ranjen u ruku. 09.08. ili 10.08. u Jašovici kod Petrinje, ubijen je Stupar Slavko, star oko 60 godina. Ubijen je klanjem i dotučen sekirom, a zatim spaljen. U istom mestu, pored njega je ubijeno još 10 Srba. 09.08. ili 10.08. u mestu Donji Hrastovac kod Siska, ubijen je Božić Stevo, star 70 godina. 10.08. Jedan starac je ubijen nedaleko od Knina, sat vremena pošto su ga policajci UN, pre toga, videli živog. Konstatovano je da je ubijen mecima u potiljak. 11.08. Ekipa Evropske posmatračke misije u selu Golubić pronašla je telo starijeg čoveka kome je pucano u glavu i desnu stranu tela. 12.08. ili 21.08. u selu Komiću kod Udbine, u svojoj kući, spaljena je, nepokretna, Ugarković Mara, rođena 1921. godine, Lavrnić Petar, rođen 1933, godine i njegova majka Sava, rođena 1903. godine. Takođe, u istom selu, u


Strana 88


1990 - 1995

svojoj kući, kod škole, ubijena je, a potom spaljena Pavlica Mika, rođena 1904. godine. U zaseoku Poljice, ubijena je Mirković Boja. Svedoci su videli i leš Ćurčić Stake, stare oko 80 godina, u blizini njene kuće. Svedok je kasnije čuo da su u zaseoku Poljice ubijeni i starci Sunajko Rade (1909.) i Sunajko Mika(1912.). 16.08. U Žagroviću, kod Knina, ekipa UN za ljudska prava otkrila je tela četiri lica, od kojih su tri bila sa rupom od metka na glavi, a četvrto u stanju raspadanja, pa nije mogao da se utvrdi ni pol ni uzrok smrti. Ubijeni su bili stari oko 50 godina. Jednom od tih lica bila su razneta tri prsta na jednoj ruci. Pradstavnicima UN, hrvatski general Čermak, na pitanje u vezi sa pronađenim leševima, odgovorio je da u okolnim brdima verovatno postoji 200-300 tela sa rupama od metka u glavi. 16.08. u selu Zvijerinac pronađena su tri leša ubijenih srpskih civila. 16.08. u selu Svinjica nađena su dva tela neidentifikovanih civila, a četiri lica (Malbaša Jove Dejan, Vukelić Milana Bogdan, Grba Dušan i Milaković Nikola) vode se kao nestala. Svi su prethodno bili uhapšeni. 17-19.08. Misiji Međunarodne helsinške federacije, koja je obišla Krajinu, hrvatski general Čermak je predao spiskove (4 spiska za period od 06 do 13.08.) za koje je tvrdio da sadrže obaveštenja o navodnim telima pokopanim u masovnoj grobnici u Kninu. Članovi misije su, proučicši dokumente, konstatovali da se na spiskovima, koje je sačinjavala hrvatska policija Šibenske županije, nalaze podaci za tela 104 civila, od kojih su neki identifikovani, a neki nisu, kao i da nije tačno da su sva ta lica pokopana na kninskom groblju, već da se radi o civilima (spiskovi sadrže i podatke o poginulim vojnicima) čija su tela pronađena od strane hrvatskih vlasti u Strnici, Kosovu, na putu Gračac-Otrić, u Otriću, Žegaru, na groblju u Kninu (41 civil prema tom spisku treba da je sahranjen u Kninu), u kninskoj bolnici, Biljanima Gornjim, Donjem Srbu, na putu Srb - Donji Lapac, u šumama oko Srba, Bruvna, Mazina, Podgrada, Bukovića, u Golubiću, Kovaćićima, Plitvicama, Ličkom Petrovom selu, Udbini, na putu Kakma Polače, u Čistoj Mali, Kričkama, Ivoševcima, Frkašiću, Biočinama, u Donjem Lapcu, Bjelini, Žitniću, Drnišu i dr. Prema podacima iz samih spiskova, 31 civil sahranjen je na groblju u Zadru, 3 civila u Korenici, 16 civila u Gračacu. Za 12 civila ne daje se mesto pokopa. Hrvatska strana je tvrdila Misiji da su pokopu civila, koji su poginuli u akciji napada HV, a koje su oni pokupili, prisustvovali predstavnici MKCK - i to u svim fazama postupka. Proverom kod MKCK, ustanovljeno je da ta tvrdnja nije tačna. 17.08. u Daruvaru, NN lice bacilo je granatu na kuću Srbina i usmrtilo ga. 18.08. u selu Hristovac Gornji, nađeno je telo Stojković Mileta. 18. 08. u selu Kakanj, južno od Knina, hrvatski vojnici su ubili dva lica. 21.08. u selu Bijeli Klanac kod Krnjaka, članovi porodice Matijević tragajući po selu za svojim rođacima Matijević Cvijom i Matijević Desankom, starim oko 65 godina, u njihovoj kući otkrili su dva leša koja su bila delimično izgorela. Još (najmanje) dva delimično izgorela tela uočili su u blizini iste kuće i, takođe, leš deteta starog oko 10 godina, koji je bio u raspadanju, a delimično su ga pojele životinje. 25.08. u selu Grubori pronađeni su leševi 5 osoba, među kojima Grubor Miloš, rođen 1915. godine, ubijen sa dva metka u glavu, Grubor Jovo, star 65


Strana 89


1990 - 1995

godina, ubijen na njivi, dok je čuvao krave, Grubor Marija, stara 90 godina, zapaljena je u kući, Grubor Milka, stara 51 godinu, ubijena pokraj kuće i Karanović Đuro, star 45 godina. Zločin su počinili pripadnici regularne Vojske Hrvatske 27.08. u selu Gošiću kod Đevrske, ubijena su osmorica srpskih civila, svi oko 70 godina stari, od kojih sedam sa prezimenom Borak. Ubijeni su : 1. Savo Borak, 2. Vasilj Borak, 3. Grozdana Borak, 4. Marija Borak, 5. Kosa Borak, 6. Milka Borak, 7. Dušan Borak i 8. Joko Mažibrada. Svi ubijeni tajno su sahranjeni na kninskom groblju pod rednim brojem od 550 do 554, bez imena i prezimena. MUP Hrvatske odbio je da preda rodbini tela ubijenih da bi prikrio ratne zločine. Krajem meseca avgusta, u selu Golubiću su pronađeni ostaci pet ubijenih lica; Krajem meseca avgusta, u Radasnici su pronađena tela dvojice ubijenih muškarca. Glava jedne žrtve bila je bačena 50 metara dalje od tela. 11.09. Ekipa Posmatračke misije EZ našla je u Kninu tela dve starije žene, kojima je pucano u glavu; 12.09. u Kninu je nađeno telo Srbina, koga su hrvatski vojnici prethodno maltretirali; 18. 09. na području Mokrog Polja hrvatski vojnici su provalili u kuću Srpkinje stare 82 godine. Jedan od njih je pucao starici u usta i istovremeno joj zario nož u prsa i na taj način je usmrtio. 24. 09. sin je prijavio hrvatskoj policiji u Kistanju nestanak, iz sela Kakanj, gde je živeo, svog 85-godišnjeg oca. Telo oca pronašao je kasnije u bunaru. Radi se o Šarić Dušanu, kome su aktivisti Međunarodnog Crvenog krsta 18.09. donosili humanitarnu pomoć U Specijalnom izveštaju Posmatračke misije Evropske Zajednice od 29.09.1995. godine, koji ima oznaku "poverljivo", pored ostalog se navodi i sledeće: "postoje mnogobrojni izveštaji o ubijanju Srba, naročito na području Knina, gde je u jednom trenutku nalaženo po po šest leševa dnevno. Najčešći način ubijanja je prerezano grlo ili metak u potiljak ... postoje mnogobrojni znaci da se vrše ubijanja. Međutim, često je teško doći do samih područja da bi se utvrdilo šta se stvarno dogodilo. Ekipa PMEZ iz Knina pokušala je 10.08. da istraži i utvrdi činjenice u vezi sa upornim glasinama da Hrvatska vojska spaljuje leševe u jednoj crkvi u Kninu. Pristup nije dozvoljen ... 29.08. ekipa PMEZ posetila je masovne grobnice u Gračacu i izbrojala 71 grob ... Još ima mnogo Srba o kojima se ništa ne zna i PMEZ prikuplja imena nestalih lica... ". 28.09. u selu Varivode kod Kistanja, na pragu svojih kuća, ubijeno je, a tela im unakažena - 9 srpskih civila, starosti od 60 do 85 godina. Ubice su bile u uniformama Hrvatske vojske. 29.08. u Kistanju, u svojoj opljačkanoj kući, nađena je mrtva osamdesetogodišnja starica. Ubili su je hrvatski vojnici. 29.09. u selu Zrmanja Vrelo ubijen je 50-togodišnji Srbin na sledeći način: u njegovu kuću, gde mu je bila majka, prethodno su upala četvorica naoružanih


Strana 90


1990 - 1995

hrvatskih vojnika probudila ga, prislonila mu cev od puške na vrat, odvela ga u obližnju šumu i ubila ga sa četiri hica ispaljena u grudi. Krajem meseca septembra 1995. godine, u zaseocima pored Zrmanje, izvršena su sledeća ubistva: u zaseoku Gudura, ubijen je Marčetić Milan, star 47 godina; u zaseoku Milanovici, ubijen je Šujica Dušan, star 72 godine; (Marčetić Milana i Šujicu Dušana ubili su pripadnici Hrvatske vojske, njih desetak, koji su na sebi nosili pancir prsluke); Takođe, u Milanovici su ubijeni i Milanović Vlado, star 50 godina, Marčetić Boro i Komazec Gojko, star 57 godina (na dan ubistva viđen u policijskoj stanici u Gračacu, inače, pronađen je sa tri metka ispucana u predelu želuca); U zaseoku Čanci, ubijen je Čanak Đuro, star 80 godina (sin mu je poginuo kao hrvatski gardista), starica Vujanović Marta (89 godina); u Oton Polju ubijena je Vujanović Marta, stara 87 godina; u Palanci je ubijen Brkić Dušan. Krajem meseca septembra, u selu Brdo kod Vojnića, hrvatski vojnici su ubili Grudić Rajić Stanku; a u Pločama kod Gradačca, Banjeglav Milku, koja je najpre skalpirana pa onda ubijena; Krajem meseca septembra, Mandić Đura iz Tominog Gaja kod Gračaca, ubijen je posle mučenja (odsecanje ruku i glave). Posle identifikacije, MUP nije dozvolio rodbini da sahrani pokojnika. Pripadnici UN u Krajini, posle hrvatske vojne operacije u Krajini, do početka novembra o.g. u bivšem sektoru "Jug", pronašli su oko 1000 grobova. Ne precizira se da li se radi o civilima ili o vojnicima, niti se identifikuju imenom i prezimenom lica pokopana u njima. Navodi se da se u pojedinim grobovima nalazi i po 7 sahranjenih Srba. Hrvatski helsinški komitet saopštio je javnosti (početkom novembra 1995. godine), da je do početka novembra 1995. godine utvrdio postojanje 715 grobnih humki sa krstovima: u Korenici - 21, Vrliki - 6, Mandićima - 6, Vodoteču - 8, Dvoru - 77, Petrinji - 142, u Malom Sasu - 14, Glini - 38, Gornjoj Oraovici - 7, Krbavici - 2, u Miklunanušiću - 15, u Karamarkovićima - 5, Poljani - 2, Ostojićima - 5 i u Vranjićima - 4. Ne zna se koliko je lica u kojoj grobnici sahranjeno, jer hrvatske vlasti ne dozvoljavaju pregled grobnica za koje i sami tvrde da su u njima sahranjeni Srbi; u Gračacu postoje masovne grobnice. U saopštenju HKK navodi se da je avgusta meseca na groblju u Gračacu sahranjeno 59 Srba, pogubljenih početkom meseca, a potom još 81 Srbin, pogubljen na kraju meseca. Početkom oktobra, na istom groblju, sahranjena su još 124 Srbina, a krajem oktobra još 156. Prvog novembra pojavilo se još 247 grobnih humki sa krstovima.

III

Posle okončanja vojno-policijske akcije i zauzimanja prostora Krajine, hrvatske vlasti su sprovele(i još sprovode) sistematske mere pretraživanja terena. Tom prilikom se, pored ubijanja civila, pljačkalo, palilo ili rušilo sve preostalo srpsko - kuće i domaćinastva; odvođena je stoka; preostali civili, uglavnom starci, odvođeni su u logore, gde su podvrgavani istragama uz mučenje i maltretiranje i najrazličitije mere pritisaka. U napred citiranom "poverljivom" Izveštaju Posmatračke misije Evropske zajednice, u kojem se razmatra kršenje ljudskih prava protiv Srba i srpske imovine nakon vojne akcije u avgustu, pored ostalog se


Strana 91


1990 - 1995

navodi, da su "praktično sve kuće opljačkane, a mnoge i spaljene do temelja i to mnogo kasnije posle prestanka borbi..." i dalje: "U nekim slučajevima teško je razdvojiti c pljačkuc od c paljevinec , s obzirom da se ovo uglavnom dešava u kombinaciji. Odvija se nezakonito uzimanje u posed i to na celom osvojenom prostoru uz pristanak (mada prećutan) najviših hrvatskih vlasti. Pljačka obuhvata i odvođenje stoke bilo žive ili nakon ubijanja. Jedinice Hrvatske armije, pojedinci i građani bili su odgovorni za većinu incidenata ". "Razmere uništavanja, uglavnom putem spaljivanja seoskih područja i većine malih sela su alarmantne. Posledice su stvarno onemogućiti Srbima da se vrate svojim kućama. Najveći deo imovine u sektoru Jug je delimično ili potpuno uništen. Gradić Kistanje, zapadno od Knina potpuno je uništen.". Prema izveštajima i drugih međunarodnih organizacija, koji su sukcesivno pristizali, kao i prema drugim raspoloživim podacima, rušenje i paljenje je bilo očigledno: Na području između Knina i Drniša, gde je duž 18 km puta gorelo 45 srpskih kuća; u dva odvojena navrata (17 - 18 .08.) posmatrači UN na ovom potezu primetili su grupe za podmetanje požara - jedna grupa bila je obučena u vojne maskirne uniforme i usmeravala je protivtenkovsko oružje i zapaljiva sredstva prema kućama na području Buljaša, između Knina i Drniša. Južno od Drniša, u pravcu Knina i u bližoj okolini, na stotine zgrada je spaljeno i opljačkano. Knin je posle završetka vojnih dejstava sistematski i potpuno opljačkan, a pljačke su sprovele tzv. 4. i 7. jurišna jedinica HV, koje su prve ušle u grad. Drugi talas pljačke sproveli su pripadnici civilne i vojne policije; Ekipa vojnih posmatrača UN otkrila je da je 21 zgrada teško oštećena. U Ivoševcima su pronađene dve kutije mina PMA-2R, koje se koriste za miniranje puteva i kuća. Misija je u blizini uočila 4 priadnika Specijalne policije Hrvatske. Većina zgrada je, u različitoj meri, bila oštećena od požara i pljačke. Kistanje je potpuno spaljeno i opljačkano. Jedina neoštećena zgrada bila je pravoslavna crkva. Pema procenama Misije, crkva je namerno ostavljena neoštećena. Srušene su i zgrade škole i pošte. Na ovom području su primećeni "zvaničnici" u civilnim odelima sa mapama kako pokazuju kuće, a kasnije su neke od tih zgrada viđene u plamenu. U Kistanju je 17.08. viđena grupa od 4 hrvatska vojnika kako se kreću oko zgrada. Još dok je misija MHF boravila u ovom mestu, počeo je da kulja dim iz iz zgrada na glavnoj ulici koja vodi u pravcu Knina. Na Baniji i Kordunu u vojnoj akciji, kao i posle toga, porušeni su civilni objekti u gradovima: Glini, Petrinji i Topuskom, a sela: Dugo selo, Trepča, Kirinje, Katinovac, Grmuša, Staro selo, Bović i dr, popaljena su posle vojne akcije. Donji Lapac je 70 procenata uništen; sela Siverić, Kosovo, Vrbnik, Radučić, Kričke, Ivoševci, Žagrović su znatno oštećena. Znaci sa nazivima sela na mnogim mestima su uklonjeni. Srb je potpuno spaljen i opljačkan.


Strana 92


1990 - 1995

U 240 sela u bivšem sektoru Jug, prema izjavi portparola UN od 27. 09.1995. godine, 73% objekata je spaljeno. Svaka kuća u selu Frkašić kod Korenice, opljačkana je i vandalski uništena; zapaljene su kuće u Debelom Brdu i stotine kuća na potezu od Srba do Otrića. Uništene su kuće (sektor Sever) u Javniću, Kosni, Donjem Žirovcu, Bruvnu, Gornjem Klasniću i Paukovcu. Komandant mirovnih snaga za sektor Jug, A. Foran, izneo je 12. 10. da je obilaskom 389 sela na ovom području registrovano 16.578 spaljenih ili teško oštećenih srpskih kuća. Hrvatske vlasti su po zauzimanju Krajine veliki broj lica uhapsili i odveli u logore za koje su adaptirali i škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih preostalih Srba. Veći centri zatvaranja bili su u Zadru, Šibeniku i Splitu, Kninu, zatim u Sisku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U logorima je sprovođeno mučenje i nehumano postupanje nad zatvorenicima U bazi UNPROFORA u Kninu sklonilo se preko 750 Srba, koje su hrvatske vlasti držale pod blokadom, stalno insistirajući da im se isporuče "ratni zločinci", ne pružajući pri tom konkretne podatke o traženim licima. Među ovim licima je bilo najviše staraca, a takođe je bilo i dece od 1 do 14 godina starosti. Šest stotina lica, od preko 700 koja su bila u bazi UN u Kninu, izjavilo je, ubrzo, da žele da se isele (što su kasnije i učinila), jer iz iskustva veruju da ih hrvatska vojska neće zaštiti. Kasnije su pristigla u Srbiju i uglavnom izbegavaju da svedoče izgovarajući se rodbinskim vezama u Hrvatskoj i sopstvenom nesigurnošću u budućnosti. Bilo je slučajeva korišćenja zarobljenih Srba kao živih štitova. (Primer sa 11 lica iz Doma za retardirane, kod Topuskog). Pripadnici UNPROFORA su jedan broj ovih lica, pronašli ubijene. Od tih lica, jedno lice je bilo u invalidskim kolicima. O pojedinačnim slučajevima maltretiranja i nehumanog postupanja izvestila je i Posmatračka misija EZ u pomenutom poverljivom izveštaju. U kampu UNCRO za sektor JUG, posmatračka ekipa razgovarala je sa starijim Srbinom iz Markovca koga su teško pretukli hrvatski vojnici. Jednu staricu od 81 godine, iz istog sela, hrvatski vojnici su tukli drškom od pištolja. Postavljali su je uza zid i ispaljivali hice oko njene glave. Hrvatski vojnici su četiri druga muškarca verbalno vređali, a jednog od njih su dva puta pretukli: jednom kada im je pokazao dokument o svom hrvatskom državljanstvu. U bivšem sektoru Zapad, koji su Hrvati okupirali posle majske agresije, 21. i 22. avgusta, Hrvati sa šahovnicama u automobilima vređali su i maltretirali Srbe u dva mala sela južno od Pakraca. Neki od njih su ulazili u kuće Srba i vršili zastrašivanja. Kod Vrgin Mosta je 10.08. grupa Hrvata pretukla 17 srpskih izbeglica (13 muškaraca i 4 žene). Predstavnici UN sprečeni su da intervenišu. U Sisku su hrvatski civili izvlačili Srbe iz kolone koja se 07. avgusta kretala kroz grad i premlaćivali ih, lupali im automobile, zasipali ih kamenicama i đubrivom, pljačkali ih i sl, uz otvoren pristanak hrvatskih policajaca i vojnika koji su obezbeđivali prolaz kolone.


Strana 93


1990 - 1995

IV

Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina, negujući specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava. Srpski narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire, muzeje, istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i grobove predaka. Ostavili su oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko 122 škole. Nije poznata sudbina manastira Krke, Krupe (navodno zapaljen, freske izgorele) i drugih, koji datiraju od najranijih dana srpskog postojanja na ovim prostorima. Prema nedovoljno proverenim podacima, umetničko blago manastira Krka (koji datira iz četrnaestoga veka) je opljačkano, kao i blago 43 pravoslavne crkve sa prostora Bukovice i Ravnih Kotara i drugih delova Krajine. Pravoslavna eparhija Dalmatinska više praktično ne postoji.

V

Hrvatska je posle vojno-policijskih akcija na Zapadnu Slavoniju i Krajinu, pristupila unutrašnjoj pravnoj legalizaciji novonastalog stanja proizašlog iz proterivanja Srba sa njegovih etničkih prostora. Hrvatski Sabor je 21. septembra 1995. godine usvojio Zakon o privremenom preuzimanju i upravljanju određenom imovinom, kojim pod državnu kontrolu stavlja svu nepokretnu imovinu prognanih Srba, a takođe i imovinu drugih vlasnika - nedržavljana Hrvatske. Takođe, postavljaju se i faktički neostvarljivi uslovi za eventualni povratak Srba - traženje dokumenata (domovnice, lične karte, izvoda iz knjiga rođenih, dokaza o vlasništvu nad imovinom i dr.) do kojih se faktički ne može doći uz istovremeno davanje kratkog vremenskog roka. Istovremeno, u brojnim sudskim procesima Srbima se sudi za pobunu i ratne zločine, uz izricanje presuda bez prava na adekvatnu odbranu. Od početka nasilne secesije od SFRJ, Hrvatske vlasti, rukovođene planovima i programima vladajuće HDZ na čelu sa dr Franjom Tuđmanom, stavile su srpski živalj u nepodnošljive uslove življenja, vršile najraznovrsnije i sistematske pritiske i ubistva i naterali ga na iseljavanje iz gradova i sela. U preduzimanim vojnim akcijama u građanskom ratu - prema Srbima, hrvatske vlasti su ispoljile otvorenu genocidnost, ne ostavljajući tragove življenja Srba u mestima gde su oni pre sukoba bili većina. (Primeri Medačkog džepa, Miljevčkog platoa, Ravnih Kotara, Mirlović polja, Maslenice, Zapadne Slavonije, Kninske Krajine i dr. ) Slučajevi masovne likvidacije Srba u Gospiću, Pakračkoj poljani, ubistva porodice Zec u Zagrebu, rušenje objekata u vlasništvu Srba u Zadru i njihovo proterivanje, masovna otpuštanja s posla zbog "nelojalnosti" i niz sličnih primera širom


Strana 94


1990 - 1995

Hrvatske, takođe su delovi planske strategije prema Srbima u Hrvatskoj u cilju izmene etničke slike i svođenja njihovog procenta u učešću u stanovništvu Hrvatske na ispod tri procenta.

Dodaci: 1. Transkripti razgovora Franje Tudjmana sa njegovim generalima na Brionima iz kojih je vidljivo da su svi zlocini "Oluje" unapred planirani i u detalje dogovoreni.

Brionski transkripti Predsjednik: Gospodo, u politickom smislu još nešto nisam vam rekao. Bildt, vi znate tko je Bildt, zamijenio je Owena, bio je ovih dana u Beogradu i dogovorio je sa Miloševicem takvo rješenje politicke krize u Bosni, na tlu bivše Jugoslavije da Miloševic prizna Bosnu i Hercegovinu na osnovu prijedloga Kontaktne skupine. Prema tome 49, 51 Federacija, Konfederacija i tako. S time, da ako to ucini, da mu se za rok od 9 mjeseci, suspendiraju sve sankcije. To je znaci Miloševic pristao. Iza toga stoji Rusija, Francuska i Engleska. Mi smo sa svoje strane poduzeli sve korake da i Njemacka i Sjedinjene Americke Države pruže otpor tome, jer to ostavlja otvoren problem hrvatskih podrucja i to je svojevrstan nacin pritiska na nas. Ali, to govori u tom smislu, to spominjem zato da svoje operacije moramo tako zamisliti, tako provesti da nedamo povoda Jugoslaviji, Miloševicu i njihovim prijateljima na zapadu da prihvate intervencije Jugoslavije na hrvatskom tlu. Mislim da, to je sada admiral rekao, ako sacuvamo, mislim da cak mi se možemo, medu nama receno i pomiriti sa gubitkom Dravskog mostobrana jer ako bi oni napali sa svim snagama taj mostobran Drave u Osijeku, mi bismo jako teško to mogli zaustaviti. Ako bi tu zapoceli rat, onda za zapad, zapocinjemo rat i sa Jugoslavijom. A, oni se kao što rekoh boje znaci Jugoslavija, Rusija, Islam, svjetski rat itd. Znaci, sa strateškog i politickog vojnog gledišta mi možemo zanemariti cak i taj mostobran, jer on nije od takvog znacenja. Ako riješimo ovo, onda cemo ono rješavati u kasnijem razdoblju. Razumije se, to može dovesti do toga da oni granatirjau Osijek ili Vinkovce. Dvojim da bi pošli u osvajanje Osijeka. Davor Domazet: Ne, ja sam rekao da tu može Jugoslavija da se ukljuci. Predsjednik: Zato ja to i kažem. Sada još nešto, u toj našoj operaciji ne znam generale šta je bilo sa Abdicem. Mi


Strana 95


1990 - 1995

moramo Abdica prisiliti da stane na našu stranu i da prema Velikoj Kladuši, znaci da tamo naidemo ne na protivnicke snage, nego li na Muslimane koji ce stati na našu stranu. Mislim da u vojnim razmatranjima to treba imati u vidu. Abdic je bio za suradnju s nama, pa je Izetbegovic bio protiv itd. Zvonimir Cervenko: Ono gospodine Predsjednice što sam vam rekao, razgovor je bio sa njim, obavljen je. On nece sa nikakvim Muslimanom iz Hrvatskes razgovarati i mislim da je on ostao na svojim pozicijama kao što jeste, barem za sada. Predsjednik: Dobro, ostao je na svojim pozicijama, ali ako mi podemo u ofenzivu onda mu treba reci, ako ceš biti na srpskoj strani onda ceš doživjeti poraz, a ako ostaneš neutralan i prideš na našu stranu onda imaš osiguranu buducnost. To treba djelovati i vojnicki i politicki. Sada, Udbinu, rekao je admiral pod kontrolu. To vjerojatno treba granatiranjem uništiti. Znate šta je, strateški gledano šta je nedostatak ovog našeg razmatranja plana? Lijepo je to da treba sada admiral zatvoriti im i preostala troja vrata, ali im nedaš nigdje izlaza. Nema izlaska da se.... lijepo je to da je rekao sada admiral zatvoriti im preostala troja vrata, ali im ne daš nigdje izlaza. (... da se zatvara...) Da se izvuku, da pobjegnu, nego ih prisiljavaš da se bore do kraja, što nam namece vece angažiranje i vece gubitke. Prema tome, molim, dajte da uzmemo u razmatranje i to, jer oni jesu demoralizirani, apsolutno, i vec kao što su se iseljavali iz Grahova i Glamoca, kad su se naši prisiljavali, tako se vec dijelom iseljavaju iz Knina. Prema tome, dajte da uzmemo, u vojnom razmatranju, i tu mogucnost da im negdje ostavimno put, da se mogu dijelom izvuci. (... tu je Dvor na Uni..) DA, ali ovaj Dvor na Uni je gore, ali ovo ovdje... Davor Domazet: Gospodine Predsjednice, ovdje je put, i dva, zato smo u planiranju operacije imali, na ovome dijelu, ostavlja se ovaj put, ovdje je licko, ovo gdje je Srb, ovdje je pored Srba. Tu se ostavlja put i mogu izici, i drugi put, ostavlja se Dvor na Uni, jer mi tek u završnom, tek izbijemo na Kostajnici postupno napredujemo i puštamo da izlaze, necemo mi zatvoriti to. Tako da ima dva kljucna puta. Predsjednik: Da, da si okašamo da što prije to. Davor Domazet: O tome smo i razmišljali. Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, samo kratko, ovo smo mi detaljno rapsravili i plan kompletne operacije je onakav kakav jest, dobar, i izvršili smo sve pripreme da možemo to uciniti. Ukoliko nema politickih oportunosti da se donese odluka da se ide na sve, ja predlažem - da se umjesto sutra ujutro krene za jedan ili dva dana kasnije, i da se barem ide na prvu etapu, prvu fazu ovog našeg kompletnog plana. Predsjednik: Šta to znaci, prvu etapu? Davor Domazet: Dobro, prva etapa strateški nakon operacije, tako treba... i, slijedece. Prvu etapu, zauzimanje Ljubova, stavljanje pod nadzor Udbine. Napad snaga zbornog podrucja Split i specijalnih snaga MUP-a, s padina Velebita na Gracac, i stvaranje uvjeta u drugoj etapi, izbijanja na Otric. Podrazumijeva napadno djelovanje na... Predsjednik: Koliko bi ta prva etapa trajala? Davor Domazet: To je dva do tri dana, dva dana, najmanje, ne, nece više... (...


Strana 96


1990 - 1995

na to, jedan dan.) Ante Gotovina: Tu imamo samo snage druge bojne, 9 gardijske, sa specijalnim postrojbama. Davor Domazet: Da, pa i ne treba više, ne treba više. Ante Gotovina: Da, sa specijalnim postrojbama MUP-a, bez ikakve jedne potpore, jacih oklopnih snaga u prodoru. Morat cemo ih stvoriti, znaci ona ne bi bila više od... Davor Domazet: Dalje, u tom istom prvom dijelu operacije je prodor snaga 1. gardijske brigade i ostalih snaga zbornog podrucja, sjeverno i južno od Plitvickih jezera. Znaci, otklanjanje opasnosti djelovanja po Zagrebu. Zvonimir Cervenko: Da, Zagreb, Karlovac i Sisak. Davor Domazet: Da, i isto tako, od Karlovca, i isto tako prodor i izbijanje u Kostajnici. To je prva etapa operacije, i ona je normalno ta i rješava sve kljucne probleme. Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, i nema pola krajine. Davor Domazet: Ona je presjecena, krajine, svi vitalni objekti strateški su pod nadzorom, stvoreni su uvjeti za drugu etapu operacije, koja isto toliko traje. Dr Miroslav Tudman: Da se prereže ovdje dolje, ili ne, s Velebita, ovdje? Davor Domazet: Ovjde? (Da.) Ne, ne , uzima se komunikacija, i izbija se na Gracac, na Velebitu, ne, tek u druogj etapi se uvodenjem 7. ili 4. brigade izbija se na Otric, kao kljucnu tocku, ono isto što i... na pravcu prema Grahovu, i onda i potpuno je odsjeceno, cjelokupno, sve njegove snage, i ostavlja mu se samo ta komunikacija za izlaz. Predsjednik: Dobro, kod toga što radi Gotovina s ovim snagama, koje je imao tamo? Davor Domazet: Ne, on s ovim snagama tu ne radi ništa, jer on je sve napravio što treba, samo ceka njihov udar. Predsjednik: Cekaj, cekaj, pa bolje je da on radi, negoli da ceka protuudar. Ante Gotovina: Ja imam jedan prijedlog, koji se može uklopiti u plan nacelnika Glavnog stožera, a to je s one strane BiH. Ako mi dozvolite, ja bih ga i obrazložio. (Listaju po karti...) Ovaj plan se uklapa u plan operacije od nacelnika Glavnog stožera Hrvatske vojske, a ide iz istoka prema zapadu, tj. iz BiH, vec s postojecih položaja Bosansko Grahovo, i isto tako šire podrucje Glamoca. Vrijednost ove operacije je povezivanje snage 2. krajiškog korpusa, izbijanje na Vitorog i time stvaranje uvjeta za izbijanje na Jajce, i rješavanje problema Jajca. Drugo, s ovim pravcem, kao u prvoj fazi operacija bi primila... Operacija, u isto vrijeme, kada krecu snage sa zapada prema istoku, krenule bi snage 3. bojne 126. pukovnije 1. Hrvatskog gardijskog zdruga i specijalnih postrojbi MUP-a Hrvatske i HercegBosne, u pravcu crvene zemlje, i time stavlja kompletno Knin pod kontrolu. Time bi uvezale i glavne snage 7. kninskog korpusa na obrnau Knina. Druge snage, tu ja imam jedan zahtjev, a to je da s Armijom BiH dogovorimo dvije brigade iz sastava BiH, koje bi bile pridodate i operativno podredene združenom stožeru ovdje HVO, ali i HV. One bi imale zadacu da idu sjeverno u pravcu... da idu na


Strana 97


1990 - 1995

spajanje u pravcu Kulen Vakufa sa snagama 5. korpusa, koji prodire u pravcu Kulen Vakufa. S ovim ovdje uvezivamo jedan dio snaga 2. krajiškog korpusa, a s udarom u pravcu Kulen Vakufa s dvije strane, i dalje... i bok, iz pravca juga prema sjeveru Kulen Vakuf, i od pravca sjevera prema jugu Kulen Vakufu, uvezivali bi ostale snage 2. krajiškog korpusa i one koje su došle iz zrinskog korpusa, poslije obaviještajnih podataka obavještajne službe. Tek poslije, kada imamo rezultat s ove strane, naše snage koje idu u pravcu Zapadne Bosne, sigurno da bi oni orijentirali jedan dio njihovih snaga, da bocno udare u snage zbornog podrucja Gospic iz zbornog podrucja Split, i iz pravca, ono što imamo padine Velebita, u pravcu Gracaca, te su u pravcu Otrica. Tek tog trenutka, poslije jednih dobrih provjerenih podataka, angažirao bih snage 7. gardijske brigade i 4. gardijske brigade - da obuhvatom izbijaju u pravcu Otrica, i time kompletno razbijaju bocno snage koje bi išle u pravcu snaga zbornog podrucja Gospic, i ostalih zbornih podrucja, Split, zajedno sa specijalnim postrojbama MUPa, i time bismo kompletno razbili njihove glavne snage 7. korpusa, 15. lickog korpusa i zatvorili drugu komunikaciju, tj. izlaz iz Knina u pravcu Gracaca i dalje prema Bosni, a ovaj vec imamo pod kontrolom, kod Knina, u pravcu Drvara. Mi bismo dobili, jedno, uvjet da idemo dalje prema Jajcu, s ove strane, jer izbijamo na planinu Vitorog, odakle kontroliramo kompletno prostor u pravcu Jajca. S ove strane bismo mogli ostvariti ono što je spajanje sa Zapadnom Bosnom. A, drugo, kompletno zatvaranje južnog sektora, i time rješavanje problema južnog sektora u Hrvatskoj. Predsjednik: Gospodo, u nacelu prihvacam ovakvo razmišljanje. Kod toga mi jedino još nešto fali, a to je da u ovakvoj sitauciji kad ce biti, ako mi predemo u opce ofanzivno djelovanje na citavom podrucju, da ce u Kninu zavladati još veca panika nego što sada vlada. Prema tome, treba predvidjeti i neke snage, koje ce izravno djelovati prema Kninu, a osobito, gospodo, prisjetite se - koliko je hrvatskih mjesta i gradova razoreno, u Kninu jošnije danas tako... Prema tome, morati cemo riješiti s UNCROM i time, i to, itd. Ali, jako bi bilo dobro, prema tome, opravdanje za ovakvu akciju je njihov protuudar od strane Knina, itd, pa prema tome, i imamo izliku da udarimo, ako možemo s topništvom, kao možete po... da se demolarizacija do kraja... ne samo ovo... Ante Gotovina: Gospodine Predsjednice, u ovom trenutku mi kompletno s našom tehnikom kontroliramo Knin,. Nije uopce to, ako je zapovjed za udar na Knin, mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno. S oklopnim snagama, srednjim, vecim dometom raketni sustav. Mi smo na 20 km zracne linije ovdje od prevoja... 20 km od centra Knina. Snage koje idu na Knin s 400 dobrih pješaka iz 3. bojne 126. pukovnije, koji su svi iz ovog kraja, i poznaju odlicno taj kraj, a imaju razloga da se bore tu, i ovog trenutka ih je teško držati na uzdi. Prvi hrvatski gardijski zdrug, koji ima 300 pješaka, koji se ovog trenutka u ovom prostoru i dokazao, i u svakom slucaju, na te pješake, možemo na to racunati. Specijalne postrojbe MUP-a Hrvatske i Herceg-Bosne, koji imaju 350 odlicnih pješaka, koji su se pokazali u ovome, i u operaciji, kao izvanredni. Znaci, da mi imamo negdje oko tisucu dobrih pješaka, uvježbanih za desantiranje, znaci za brzo prebacivanje na ovom teškom terenu, mi lako možemo ovladati Kninom, bez ikakvog problema. Predsjednik: Ukljucujuci, uzeto razmatranje da i vrtoletni desant napravite. Ante Gotovina: Da, i to mislim. Stvar, što ovdje dobivamo... udarom s ovog praca, mi kompletno s ostalim dijelom 126. pukovnije, koja je iz ovog kraja, spuštamo se putem, koji je vec probijen u pravcu Uništa, spajamo se sa cestom na Uništu, izbijamo u pravcu Svilaje s ostalim snagama i kompletno zatvaramo ovaj prostor, od Svilaje u pravcu Uništa, i oslobadamo, i stavljamo pod kontrolu cijeli ovaj dio ovdje...


Strana 98


1990 - 1995

Predsjednik: Gospodo generali, casnici, iako ne smijemo uciniti ništa nepromišljeno, ali treba poci od toga da znaci da smo postigli takve uspjehe, od Zapadne Slaveonije, i sada u Bosni, da smo stekli povjerenje naroda, da imamo raspoloženje vojske, da imamo potporu i dobro dijela svjetske javnosti, a demoralizaciju protivnika toliku da ne može biti veca. Prema tome, treba nam i smjelosti. Znaci, nije samo da imamo pod kontrolom, nego da ga što prije zauzmemo i da dobije malo, da mu platimo. Prema tome, ništa avanturisticki, ono što bismo pretrpjeli gubitke da bi postigli uspjehe. Ali, ipak mislim da nam je bolja politicka situacija toliko povoljna da moramo imati u glavi i u Knin uci što prije. Ante Gotovina: Ovog trenutka, sa ovih pozicija, mi vidimo, imamo ovo, i usporedimo kao Sljeme, kad vidimo Zagreb, evo takva je sada situacija. Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, ako bih ja mogao Anti reci, da ne vjerujem da on može s postojecim snagama to uciniti, jer ce vrlo brzo kroz nekoliko dana biti u poziciji da se brani, a vrlo teško da ovo može... Predsjednik: Cekajte, malo cekajte, on polazi od toga, da sa zapada pode u to. Prema tome, koje bi to bile sprske strane koje bi se mogle suprostaviti i našim snagama s podrucja Grahova, a sa zapada. (Miješanje glasova.) Ante Gotovina: Ja mislim da je ovo pocetak... Predsjednik: Mi moramo graditi svoje uspjehe dalje na... (šuštanje s papirima.) Davor Domazet: Gospodine Predsjendice, ova operacija ovdje, te razine, ona da, dapace, ona rješava onaj glavni postulat, koji je ostao... a to je što potpuno na ovome... S tim, buduci da je general Gotovina sa snagama koje ima, na onom dijelu planirao uci u Otric, a to je jedna od drugih kljucnih tocaka koje jesu... (... pokazuje kartu.)... vidite, ovdje tu, u tome, ta raskrsnica, u tim snagama uci, i rješava onu drugu kljucnu tocku. Ante Gotovina: Janso. I, još nešto, sada nam je bliže izici na Otric.... Davor Domazet: Ali, i još više, pod jednim - ako vi gledate samo izolirano taj dio, a bez operativne, ili strateške razine, onda on ima sasvim jednu drugaciju projekciju. Kažemo, snage sa zapada, postavljam pitanje odmah - koje snage? Ako su nam 4. i 7. brigada tu, kao nositelj udara za to, znaci, mi moramo ovo ovdje... Ante Gotovina: Ako ste predvidjeli da izbijate na Gracac s 2. bojnom... gardijske brigade, s ovim postrojbama... (Z. Cervenko: Ma ne...) Davor Domazet: Ne, ne tako, nemojte. Ova operacija ide i ona može dati prema ofanzivnosti, dominanti, kao duh, kao takav. Mora se biti i sa zapada, a sa zapada smo i mijenjali, zato i nema na ovim novim planovima 7. brigade, jer se nalazi tu. A, sa snagama generala Markaca i ostalim snagama zbornog podrucja, ukljucujuci i 2. bojnu 9. brigade, mora izvršiti ovu prvu etapu zauzimanja prezida, kao kljucne tocke, onda ona ima ulogu, ova operacija, ovdje kao što je tu... Ante Gotovina: Toga trenutka je još puno lakše izbiti s ove strane na Otric. Davor Domazet: To je jedina dvojba, gospodine Predsjednice, prebacivanje vec snaga, koje jesu, jer manevar bi bio zaista težak, i normalno je da ne dolazi u obzir.


Strana 99


1990 - 1995

Predsjednik: Ne, pa nema, dakle, prebacivanje odavde, pa na zapad, to je glupost. Davor Domazet: Da, zato to i kažem, to je jedina promjena. Ali, isto tako, zborno podrucje Split sada mora napraviti snage dostatne da ih može podržati, jer smao izbijanje Muškovice rješava stvar, jer moramo držati rijeku... (To može, da...) Ostali dio operacije ide vec po razradenome.... Ante Gotovina: Ja to garantiram, izbijanje na Muškovicu, sa snagama koje imamo ovoga trenutka. Predsjednik: Dajte da malo vidimo prvo reagiranje na ovaj moj odgovor, i na sadašnju situaciju u svijetu. Dakle, vec sam vam rekao, glavni tajnik NATO-a, upoznao ga je moj ambasador, i zauzet ce se za razumijevanje naših. HFP odgovor na reagiranje na moj odgovor, sinocnji. Pismo s vrlo tvrdim tonom Hrvatski predsjednik je kategoricki odbio, hrvatske vlasti se boje moguceg srpskog napada na Istocnu Slavoniju. Ako krajiški Srbi ne primijene 6 tocaka sporazuma, prisustvovat cemo razbuktavanju u regiji, koje bi moglo dovesti do proširenja rata. Ukoliko se sporazum poštuje, možda nece biti eskalacije rata tijekom slijedecih 2-3 dana. Izjavio je Ricahrd Holbrooke. I, Richard Holbrooke je u State Departmentu, americkom, zadužen za to. HP. Hrvatski predsjednik je rekao da ponuda nije dovoljna. On ocigledno nije jako zainteresiran da UN nadgledaju aktivnosti njegovih jedinica, dok se pokušavaju probotii kroz Bosnu prema Kninu. Tudman je isto rekao da odbija pregovarati s vodom hrvatskih Srba, Marticem, ili bilo kojim drugim ratnim zlocincem. Glasnogovornik UN Ganes je rekao kasno navecer, da je na Srbima slijedeci korak. Ako su spremni poštivati dogovor, onda cemo vidjeti napredka. Ako se sutra nece napadati Bihac, ako konvoji humanitarne pomoci stignu do bihaca, bez prepreke, to znaci da dogovor vrijedi. Vec prije hrvatskog odbijanja zapadnih snaga bosanskih Srba, general Ratko Mladic je rekao - da dogovor nece mijenjati njegove planove da ponovno osvoji sva podrucja izgubljeno u korist Hrvata tijekom zadnjih nekoliko dana. Zašto je Karadžic dao naredbu nacelniku Milovanovicu, a ne Mladicu? Zvonimir Cervenko: Zato što je jaci od Mladica. Davor Domazet: Dakle, sukobi izmedu Karadžica i Mladica, i Mladic je pod utjecjaem Miloševica, a Milovanovic je izravno pod Karadžicem, to je raskol izmedu njih. Predsjednik: Da li se Mladic javio? Davor Domazet: Mladic se nalazi trenutno u Mrkonjicgradu, a zapovijedno mjesto Milovanovica je u Drvaru. Ante Gotovina: To su vam dvije struje, jedna Pale, jedna Banja Luka. Predsjednik: Reuters: Zapanjujuca hrvatska ofenziva koja je preplavila dva grada i ogrmno podrucje, prisilila pobunjene krajinske Srbe, da popuste u napadima na zapadnobosansku enklavu Bihac, te da pristanu na razovor s neprijateljem. Ali u Zagrebu hrvatski predsjednik Tudman odbija Akashijeve prijedloge. Dogovor kojem nedostaje precizan termin za provodenje, ipak predstavlja veliki ustupak od strane Srba. No, nije jasno da li je to samo srpska varka, kako bi kupili vrijeme za pregrupiranje snaga, nakon što je na to podrucje stigao general Ratko Mladic. (Da, Mrkonjicgrad...) AFP i Reuters. Britanski ministar obrane Michael Portiljo, izjavio je na odlasku u Washington gdj ece boraviti 24 sata kako bi razgovarao o Bosni da ne želi zvuciti melodramaticno, ali da hrvatska intervencija sada otvara perspektivu otvorenog rata, u svakom


Strana 100


1990 - 1995

slucaju izmedu Hrvata i bosanskih Srba, što nas jako zabrinjava. Radio Korenica, vijest u 10 sati. Hrvatski predsjednik Tudman izjavio je jucer navecer Yasushi Akashi. U vijestima se dalje prenosi prijedlog, njihov prijedlog Banja Luka, ne javlja predsjedniku pismo Akashiju, spominje jedino Mladiceve prijetnje prigodom njegovog boravka... Zvonimir Cervenko: Milovanovic je veci strucnjak od Mladica, to je bez svake sumnje. Predsjednik: Sada, slušajte, ne znam, u tu procjenu se ne bih sada, ali Mladica ste razumjeli, ne može se poreci da je.... Ante Gotovina: Bolji je vojskovoda. Predsjednik: Da, bolji je vojskovoda, da i drzovit je, i on koristi. Slušajte, on, kao i Karadžic i Miloševic koristi do sada to nejedinstvo Europe, Francuske, Engleske, Njemacke i Amerike, i prema tome, oni su iskoristili to do maksimuma. Druga stvar je što oni sada nemauu snaga. Slušajte, kada oni nisu uspjeli poslije našeg "Bljeska" u Zapadnoj Slavoniji da nam osvoje Oraški džep, onda je to najbolji znak, a to im je trebalo kao lijek, da dopustili nekakvu objedu, i da bi stvorili tu granicu na Savi. Tako da je to znak poprilicne njihove bespomocnosti, u cjelini uzevši, što ne treba potcjenjviati, ali moramo i to s tim racunati, i, evo, da, ako nisu mogli s Orašjem ovladati, kako bi sada nas mogli ugroziti na bilo koijem podrucju, osobito s pametno isplaniranim i odlicno provedenom našim ofenzivnim djelovanjem. Mislim da ovu ideju, koju je general Gotovina iznio, da je treba uzeti u obzir, da ne dolazi uopce u obzir prebacivanje tih snaga na zapadno podrucje, nego djelovanje, njihovo djelovanje s tog podrucja prema Kninu, prema zapadu. Niste mi ništa kazali šta možemo, kad vec tako pode, što možemo u odnosu na Benkovac. Da li oni u Benkovcu imaju neke snage, ili su gore? Ante Gotovina: Sve te snage ovog trenutka, su, po obavještajnim podacima koje imamo, iz službe sigurnosti, maksimalno pripadnika benkovacke brigade, koji su iz sastava Obrovac, Benkovac, Đelevske, Kistanje, bili su na prostoru Grahova, Glamoca. Tamo su te njihove glavne snage razbijene. Znaci, ovog trenutka je njihov moral nizak, i njihov povrfatak sigurno u Benkovac, i u te brigade, i ofanziva u tom pravcu je upitna. Mi imamo dostatne snage za obranu, u tom prostoru, a naša brza ofanziva bi sigurno primorala te njihove snage, koje su sposobne za protuudar, da ih povucenmo u pravcu sjevera. Predsjednik: Možemo u pravcu sjevera, ali i onda mi pripremite i neke manje jedinice da udu u Benkovac. Da li to razumijete? Ante Gotovina: Da, jasno, to su domace postrojbe. Predsjednik: Treba imati smjelosti, u jednoj opcoj demoralizaciji, i slušajte, koliko imate iskustva, imam ga ja iz rata, koliko vi imate iskustva - u jednoj opcoj demoralizaciji gdje se oni više ne mogu pouzdati da ce dobiti pomoc. Tu treba imati smjelosti, itd.... Ante Gotovina: Da, od tog ratnog lana, koji je vec odobren, to je sve predvideno, znaci, one snage, koje su u obrani, odredene.... povoljna situacija, krecu u... Davor Domazet: ...kao snage za gonjenje, dani su im tocno pravci, vrlo male snage, gdje ulaze u dubinu. Predsjednik: Da li ima netko od vas nekih novih prijedloga ili mišljenja, kada


Strana 101


1990 - 1995

možemo poci u jednu takvu operaciju, sveukupnu operaciju. Prema tome, s tim da tu trebate planirati. Ovo što je Domazet iznio, ali, to ipak precizirati, koje su to tocke, koji su to pravci koje tocke moramo, s kojima moramo ovladati, da bismo protivnika kasnije potpuno dotukli, prisilili na kapitulaciju. S tim što sam rekao, i ovo što smo kazali, da im ovdje treba dati izlaza da mogu.... Jer, važno je da im ti civili, da podu, pa ce onda i vojska, i kada kolone podu, to djeluje psihološki jedni na druge. Ante Gotovina: Vec sada ima veliko iseljavanje civila iz Knina, koji odlaze za Banja Luku i Beograd. Znaci da mi, ako nastavljamo ovaj pritisak vjerojatno za neko vrijeme, nece biti toliko civila, nego onih, koji moraju ostati, koji nemaju mogucnosti otici. Predsjednik: Da li je moguc udar na Knin, da ne pokažemo logor, koga UNCRO tamo, UNPROFOR.... Ante Gotovina: Mi možemo jako precizno, ovog trenutka, djelovati po Kninu, bez da ciljano u vojarnu, u kojoj se nalazi smješten UNCRO. (Imamo sve snimke, i tocno se zna to...) Davor Domazet: U toj južnoj vojarni, a njegove snage su sjeverno. Prema tome, može se vrlo precizno gadati, a da se nikako ne dode pod djelovanje, u.... malo južnije od Knina, to su precizno.... Ante Gotovina: Ovoga trenutka ni jedno naše oružje ne djeluje bez navodenja, znaci, neposredno se navodi. Predsjednik: To znaci ipak malo zahtiejva ovako, prema tome, da nam nije glavna zadaca spajanje prema Bihacu, nego... i to ipak zahtijeva pomjeranje dosadašnjih planova. Koliko vam treba i za dvoršenje plana i za eventualno pregrupiranje snaga. Da li ce to zahtijevati pregrupiranje snaga? Zvonimir Cervenko: Dva dana, ne više. Predsjednik: General Crnjac, što? Miljenko Crnjac: Gospodine Predsjednice, ja isto smatram da bi nam bilo potrebno 2-3 dana da bi izvršili pregrupiranje snaga, jer ovo je sada novi momenat, general Gotovina planira 7. i 4... znaci, treba dovesti snage, dublje. Druga stvar, ne znamo, ja do sada nisam znao gdje ce 5. korpus djelovati. Ako ce djelovati prema generalu Gotovini, onda se odmah mijenja situacija i prema meni i prema Norcu. Inace, 5. korpus je u onom našem planiranju, bilo da bi on djelovao prema Slunju, i prema stožernom brigadiru Norcu. Sad abi 5. korpus najvjerojatnije trebao ici s njima, i dogovoriti da djeluje prema Kulen Vakufu, odnosno da djeluje dolje... Predsjednik: Koliko ima Dudakovic, 5. korpus? Ante Gotovina: Ima 15.000 (Ima?) Da, da, ima, ali ima on još 10, al ih nema s cime naoružati, i to je problem. Da ali 15.000 ima. Predsjednik: Dobro, može makar fingirati djelovanje i prema zapadu i prema jugu. Zvonimir Cervenko: bilo bi najbolje da ide prema jugu. Davor Domazet: Ne, ne, njegov je Kulen Vakuf, i neka ide s bosanske strane


Strana 102


1990 - 1995

granice. Predsjednik: Znam, ali to ne znaci, ako ide na Kulen Vakuf, s brigadom.... s nekakvom satnijom ne može tamo. (On ce vezati te stvari.) Miljenko Crnjac: Da, tako je, to bi trebalo dogovoriti, ali snage, koje bi došle, tu gdje je bila planirana 7. trebati ce im 2, 3 dana upoznavanje prostora, terena, itd, ja bar to tako razmišljam. Mirko Norac: Nisi dobro slušao, tamo gdje ce doci 7. doci ce sa druge strane 7, to je ista stvar, i i ne mijenjamo ništa s druge strane, ovo dolazi, i ništa se ne mijenja, nikakve snage. Ovo je najlakši manevar, i najbrži, ali isti je, ali, cilj je isti, Ante i smo se razumjeli odmah. (Da, bitan je cilj.) Da, dolazi na isto mjesto, samo sa druge strane. Ante Gotovina: Da, sa druge strane, a sa ove strane je puno bliže, nego prebacivanje. (Nemamo više...) Mirko Norac: Imamo ovo ovako, ovdje ... (listaju kartu...) Predsjednik: Šta je Markacu tu zadaca, tko zauzima Ljubovo? (Norac.) Mirko Norac: Predsjednice, sukladno zadacama i ratnom planu mi smo apsolutno sve poduzeli, znaci, apsolutno smo izvršili sva pregrupiranja snage, i doveli ih u ocekujuce rajone, grupirali... i domobilizirali smo i postrojbe, i uspostavili i ovo, svake brigade, doveli postrojbe, i domobilizirali postrojbe i doveli ih u ocekujuce rajone. Jedino još nije pregrupiran 1. brigada, koja bi trebala doci tijekom dana, ili sutra. Meni, što se tice ovoga dijela, maksimalno je potreban jedan do dva dana, znaci da sam apsolutno spreman za izvršenje, u cijelosti, operacije, u jednom dijelu spajanja, i s 5. korpusom, i dva pomocna pravca, na pravcu Canak, Trnavac, ispred Korenicko vrelo, ispred Korenice. I, drugi mi je pomocni pravac Ljubovo, gdje bih zrakoplovnu luku stavio pod kontrolu. Znaci, ja bih to mogao maksimalno još jedan dan, koji bi mi bio potreban da to tako, mada su mi sve postrojbe spremne. Predsjednik: Znaci, s tim da bi trebao ici pomocnim snagama prema Bihacu, a glavnim snagama bi išao južno prema Kninu i Korenici. Mirko Norac: Ne, ne, glavni pravac napada mi je, sukladno o ratnom planu. Glibodor, Licka jesenica, Saborsko, Drežin grad, a pomocni pravci su mi južno od Plitvickih jezera. Gojko Šušak: A, njegove brigade i Markac mu je ovdje na ovom pravcu , jer djeluje s Markacem. Predsjednik: Generale, to je bilo u skladu, takav plan. Mislim da tu treba male korekcije, to je bilo u skladu s tim planom, da nam je važno prodor do Bihaca i samo presijecanje neprijatelja. Ali, sada nam nije glavno, to je pomocni pravac, pomocna zadaca, sada prodor prema Bihacu. glavno nam je sada udar po protivniku i ovladavanje podrucjem. Mirko Norac: Gospodine Predsjednice, jedino jedan prijedlog, ako dopustite onda bih mogao ici prema Lapcu, ovaj dio snaga,koji se pregrupira, pregrupira 1. brigadu, uvesti s pravca Ljubova, i uvesti je dolje, odnosno preko Debelog brda, i prema Lapcu, tako da zatvorimo taj pravac, a snage 5. korpusa Armije BiH, onda bi se zajedno spojili sa snagama i zbornog podrucja, i odsjecali bi taj dio. S tim da onda moramo blokirati Korenicu.


Strana 103


1990 - 1995

Predsjednik: Da, da, to i se cini tako, Da, šta? Dr Miroslav Tudman: U tom slucaju ako ovo bude izvedeno u roku od, ne znam, 48 sati, nece ovi imati vremena da se ovi izvuku vani. (Da, onda ga zatvaramo). Da, zatvaramo ga onda. (Miještanje glasova.) Da, onda ide malo južnije od Bihaca, tako da ostane ovaj put. A, ovaj ovdje, imaju vremena da se izvuce. (Ako idemo uv ecu dubinu...) Davor Domazet: General Gotovina ide istocni smjer, izbija ovdje, mi zauzimao Velebit i Gracac stavljamo pod nadzor i kmunikaciju, a ovdje ostavljamo prostor. Ne treba bitno mijenjati korekciju plana, samo neki pravac, a ovdje presjecamo, ovo sjeverno i južno od Plitvica i stvarmao uvjete da oslobodimo Slunj kao koridor, kao takav, tako da ce 5. korpus se moci usmjeriti u jednom i drugom pravcu. Mislim da neke velike korekcije sada nisu potrebite, samo priprema završna dva, tri dana. Mladen Markac: Gospodine predsjednice, da se ukljucim, moja zadaca u ovom planu na mikrorazini vezano za gospodina Norca-mi krecemno sa Velebita - ovdje je Sv. Rok i tu je cesta Obrovac - spuštamo se sa Velebita (ovo plavo) i imamo zadacu da dodemo, blokiramo Gracac i oslobodimo... Predsjednik: S tim kad i kažeš da blokiraš Gracac imaj na umu da može biti takva situacija, panika u Gracacu da udeš i što prije udeš, da javiš da si ušao u Gracac i svi vi koji cete biti, jer ce to djelovati psihološki u takvim situacijama, psihološki utjecaj pada pojedinih mjesta je veci negoli da dva dana tuceš sa topovima, granatama itd. Mladen Markac: U našem operativnom planu je bila 7. brigada - mi smo trebali stvoriti povoljne uvjete za daljnje uvodenje, s tim da u isto vrijeme Hrvatska vojska ide prema Obrovcu i na Muškovce. Znaci, u isto vrijeme se to odraduje i stvara prostor. Medutim, ovim sada što iznosi gospodin Norac, znaci nije promjena zadace... Predsjednik: kad podete ovdje, oni ce Obrovac sami napustiti. Mladen Markac: Nema promjene zadace, s tim da gospodin Norac ide gore. Znaci, njih stavljamo ovdje u džep i odatle možemo krenuti prema Norcu, a Norac krenuti prema Lapcu i prakticki smo ovaj citav prostor iselili. Ovo se sve uklapa i prakticki to dobiva s ovim planom koji je gospodin Gotovina predložio, prakticki se citavo to podrucje stavlja pod... Predsjednik: Shvatite gospodo, da je situacija u njihovim redovima takva, pa oni su napustili Glamoc, Ante, koliko, dva dana prije nego što smo mi ušli, i samo Grahovo, a kakva ce tu situacija biti nakon tih pobjeda Hrvatske i još su glupi pa govore kako Hrvatsku vojsku vode americki generali i NATO-ovi avioni. To je jedna opca psihoza demoralizacije. Samo mi ne smijemo dopustiti grešku da nas negdje, razumijete, nanesu neke nepotrebne gubitke. Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, mi kod Ante Gotovine moramo se cuvati, mi ne smijemo doživjeti nikakav poraz ovdje. Ovo što oni namjeravaju, to ni pod kakvu cijenu... Predsjednik: Momentalno oni nemaju nikakvih snaga... Davor Domazet: Što više cekamo, ... I što sam rekao u svom izlaganju, ove snage što su oni pripremali, rekao sam da ne mogu u najpovoljnijim uvjetima sve


Strana 104


1990 - 1995

da angažiraju, ne mogu 4 do 5 dana. Prema tome, mi dva dana imamo pripremu, tri dana smo ispred njih. Dr Miroslav Tudman: Ovo je realno za ocekivati kad se ovo ocisti, pa kada se izvuku snage onda se oni mogu pripremiti nakon deset dana. Za to vrijeme mi cemo ovo sve ocistiti. Predsjednik: Treba nam umjesto utorka cetvrtak... (Glasovi: U cetvrtak ujutro) Ali dotle bi trebalo, molim vas lijepo, da nam daju povoda, da provociraju. Zvonimir Cervenko: Jedino da Markaca zadužimo za to. Mladen Markac: ... i optužimo ih da su nas napali diverzantski da imaju namjeru ici prema Maslenici, da imaju namjeru ici preko Velebita na prometnicu od Karlobaga prema Starigradu, žele to presjeci i zato smo morali intervenirati. Davor Domazet: Mislim da bi bilo najbolje - na sljedeci nacin: da zrakoplovnu Udbinu - oni koriste, napravimo jednu eksploziju da su zrakoplovstvom udarili i tako maskiramo sve naše pravce, a nama se otvara... Predsjednik: I ovdje da vrše protunapad na Grahovo, naši su odbacili i idu naprijed. Treba isto tako gore na sjeveru u odnosu na Kostajnicu... Vladimir Zagorec: Mi bi njima predsjednice, morali otvoriti džep, ali oni kad pocnu bježati oni ce morati negdje bježati, prema Kninu nece, prema Kostajnici, moramo otvoriti negdje džep gdje ce oni pobjeci - Dvor na Uni. Ante Gotovina: Bio im je patrijarh, održao je molitvu, liturgiju Dvor na Uni i išao je u Knin - promijenio je - trebao je ici na Banovinu, ali je promijenio, otišao je u Knin. Predsjednik: Je li istina da je Arkan s njime? Ante Gotovina: Da, oni ga cuvaju gospodine predsjednice. Zvonimir Cervenko: Ja bih molio predsjednika da preciziramo ako oni pocnu granatirati Osijek, da li tamo što uciniti gospodine predsjednice? Predsjednik: Ponovno ponavljam, ne smijemo se dati isprovocirati da mi damo povoda Jugoslaviji da stupi u rat, razumijete? Vladimir Zagorec: To bi bio povod da mi dolje krenemo. Predjednik: Mi nismo kadri, bilo bi glupo da idemo istovremeno na istocnu Slavoniju i na Baranju, tu bismo izgubili podršku onih prijatelja koji nas podržavaju suzdržano. Ako tuku Osijek, oni ce se iskompromitirati politicki pred svijetom, a što bismo mi mogli tuci, neko selo? Zvonimir Cervenko: Nemamo adekvatnog cilja. Ante Gotovina: Jedino Beli Manastir, ništa više. ni približno drugo. Predsjednik: To jedino ako možemo udariti po nekoj bateriji, ne ništa drugo. Gospodo, znate ta odluka da idemo ima i svoje politicke i gospodarske financijske i druge strane. Znaci, ona ns košta izravno, a mobilizacija i sve to skupa, neizravno, a što takoder izravno, vjerojatno da nece samo biti povecanja turizma negoli ce i ovi koji su tu otici. Ali, to je razlog da ne možemo ceprkati. Znaci,


Strana 105


1990 - 1995

idemo da onda riješimo jug i sjever, razumijete. Prema tome sljedece godine cemo imati Hrvatsku i turizam, a isto tak oslobadamo snage da krojimo granice Hrvatske u Bosni, razgranicenje. Prema tome, to što sada odluke koje donosimo i provedba tih odluka je od golemog povijesnog znacenja. Zvonimir Cervenko: Još jednu stvar gospodine predsjednice, ako dozvolite, ja bih volio da gospodin Zagorec ovdje jasno kaže da li on u stanju logisticki podržati nas sa svim sredstvima koje mi tražimo. Ja znam koliko cega imamo, ali to je jako bitno. Vladimir Zagorec: Logisticki mi možemo podržati jedan dio - popis imaš medutim, utrošak streljiva koji je bio na Glamocu i Bosanskom Grahovu je relativno velik. Mene sada samo zanima i ja molim sve zapovjednike da se obrati pažnja na utrošeno streljivo u ovim operacijama. Mi u pricuvi imamo za nekih 5 dana, medutim, treba obratiti pažnju na topništvo, recimo koristi se 100 mm za tenkove, T-55, puno više nego 130 ili 122 za topove. Ante Gotovina: Da, ova je operacija bila najviše izražena tenkovska borba. Vladimir Zagorec: Da, tu se tenk možda koristio više kao top, jer ovog streljiva topnickog ima. Ante Gotovina: Jer to je tako brdovito zemljište, da topovi 130 i 122, raketnim sustavom dolazi manje do izražaja jer nisu to visoravni nego više tenkovska borba, znaci brz prodor. Vladimir Zagorec: Za par dana je 3,4 tisuce granata, 100 mm ispucano. Predsjednik: Gospodo, ja sam pred svima vama, a posebno pred nekim tu generalima govorio da u citavom tom svom ratu zaista trošimo streljiva kao da smo Rusi ili Amerikanci. Prema tome, tu se više služiti sa manjim jedinicama, diverzantskim djelovanjem i sa iznenadnošcu, udarom manjih snaga, pješackih, pa i ovim helikopterskim, odnosno vrtoletnim, desantima tamo gdje se ne ocekuje, ali se može postici daleko veci ucinak negoli - jasno je, a kad bismo imali dovoljno onda bi i ja bio za to da najprije sve uništimo sa granatiranjem, pa da onda krenemo. Vladimir Zagorec: Gospodine predsjednice, ja garantiram da cemo imati sve, odnosno imamo opskrbljeno sve, samo još jednom molim sve da smanje, da se ide puno realnije. Nepopularno je, ja baš ne dajem sve prema zahtjevima, a jer ako se da onda se i potroši, znaci, idem onako... Predsjednik: Ali poveži medusobno i prosudba da tamo gdje treba dati, treba dati, a svi vi, znaci, ne razbacivati nego štediti. Što se nas tice i sada Granic ide na sastanak sa Velajatijem itd, pokušati cemo isto tako to riješiti. Davor Domazet: Gospodin ministar zna taj prostor i tu su bunkeri bili tako utvrdeni da smo mi slali pješadiju, a išli smo frontalno tenkovskim udarom, imali bismo stotine mrtvih... Ante Gotovina: Avione spuštamo, što naše, što muslimanske, uzimamo, medutim, ja bih vas molio, od onog sastanka, mi nismo dobili ni jednog centra. Sve ovo u zadnjih šest mjeseci, ministar jako dobro zna, išlo na rijec, od onih raketa S-300 pa nadalje. Predsjednik: Kašpar dati ceš mi predsjednika Vlade kad završimo razgovor.


Strana 106


1990 - 1995

Ante Gotovina: Ja sam vam zadnji puta rekao dug je 70 milijuna dolara bio zadnji puta, sada je vec malo veci. Nije problem, ali barem nešto da damo. Predsjednik: Jasan je problem. (Upadica: Drugih problema nece biti) Još malo u smislu promidžbe. Dajte ova dva dana - mislim da bi trebalo ici ovako - afimirati našu pobjedu, mislim da u promidžbenom smislu nismo dovoljno dobro iskoristili, cuo sam, znaci, govorilo se o 200, 250 mrtvih, to je ponovio i ovaj Šoric, a Ante Gotovina mi kaže da su imali 317, prema tome, dajte radi podizanja morala u redovima Knina, javite i objavite to, 300, 350, pokažite ta tri tenka koja ste zarobili i koja su u uporabi. Davor Domazet: Sama grahovacka brigada priznaje 400 van stroja, sada što mrtvih i što ranjenih... (Upadica: I topnicki divizion zarobljenih) Predsjednik: To treba kazati. Davor Domazet: Mi smo ekipirali trecu brigadu HVO sa topništvom koje je zarobljeno. Predsjednik: To dajte radi poboljšanja klime u našim redovima, a razumije se i njihovim, i u svjet. Gledajte, taj svijet, cak i naši prijatelji, oni su sve to - naših akcija, robovali nekoj ideji da su Srbi toliko nadmocni da smo mi bespomocni i od Maslenice pa nadalje, otkaza UNPROFOR-a, stalno su me upozoravali doživjeti cete poraz itd. Sada smo ih malo uvjerili, ali dajte te podatke - tenkove, te topnicke baterije, gubici, znaci, od danas, sutra, prekostura stlano to ponavljati na televiziji, na radiju i ovo da oni napadaju, da pokušavaju to napadima, da je ovo samo manevar njihovo izvlacenje, da nisu napustili podrucja koja su osvojili u Bihacu itd. Dr Miroslav Tudman: Da li ovdje da se na radiju prenosi poruka koji su im putevi otvoreni za izvlacenje? Predsjednik: Da, to bi trebalo reci - ne da su im otvoreni, negoli da je opaženo da se civili izvlace tim i tim putevima. Dr Miroslav Tudman: Da li to možemo negdje na pocetku akcije reci. Da li možemo objaviti da im se da do znanja da se tu izvlace civilima? Predsjednik: Da, reci da polaze sa civilnim automobilima, kolima itd. Dr Miroslav Tudman: Ali ceš zatvoriti neke putove, pa da im kažeš u kom smjeru da ide da imamo što manje poslova. Predsjednik: Gdje je taj prijelaz? (Dr. M. Tudman: Kod Srba.) Dr Miroslav Tudman: Evo, ovdje na auto-karti je još lakše vidjeti. To je Kulen Vakuf, Srb, dobro sam rekao. Predsjednik: Ima dalje put? Ante Gotovina: Ima, izide na Bosanski Petrovac, prema Drvaru, ovdje, vidite. Dr Miroslav Tudman: Treba reci da nije moguce proci sa tenkovima i topovima. Predsjednik: Ima li nešto nacelno još razjasniti? Gojko Šušak: Imam ja pitanje. Gotovina-Markac, vremenski koliko do spajanja


Strana 107


1990 - 1995

vas dvojice? Ante Gotovina: Poslije mene je potrebno cetiri dana sa dvije strane. Mladen Markac: 8 do 9 dana sve skupa, ako general Gotovina ima cetiri dana rada, znaci da se spusti, da napravi ovu operaciju, mi smo predvidjeli 4 dana da bi došli ispred Gracaca. Predsjednik: To nije osam dana, nego treba istovremeno poci, pa znaci za cetiri dana. Mladen Markac: Pitanje je kilometraže gospodine predsjednice: Mi sve radimo na nogu, pješaštvo je na cesti, nema komunikacije. (Predsjednik: Kolika je to kilometraža) 18 km od sadašnjeg položaja do Gracaca. Predsjednik: Ne trebate za 18 km cetiri dana. Mladen Markac: To je konfiguracija tla, to se ide pješice. Do granice ima isto toliko. Ante Gotovina: Mi smo skratili s ove strane, i ja sam tocno na 20 km od Otrica. Gojko Šušak: Da li se ti sreceš s njim u Gracacu? Ante Gotovina: Ne, u Otricu. Gojko Šušak: Zato pitam. Ante Gotovina: Ali ne treba on mene docekati u Otricu. Kad sam izbio u Otric ja sam prekinuo komunikaciju fizicki. Ja neovisno o tome radim. Kada on prekine, prekinuo je sve komunikacije, nema više ništa, a mi smo izbili u Gracac, ušli smo u Gracac. Ne treba se spajati. Ovo je Otric, on u Gracac i stvar je riješena, to je cilj operacije. Oni ne trebaju ici unutra u ovaj prostor, tako da se operacija odvija... Predsjednik: Ti izbijaš na Otric i ovdje se spuštaš na lijvoj strani i vidiš kakva je situacija u Kninu, pomoc razaranjem jednog dijela i po mogucnosti uci. Mladen Markac: Gospodine predsjednice, cim mi osvojimo Celavac kao centar veze i prakticki mozak tog dijela oni su gotovi sa sistemom veza i prakticno to ce biti totalno rasulo. Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, ja bih molio - Domazet, dajte mi objasnite kako ce se ovi centri veze, kojim redom, kojim fazama? Davor Domazet: U prvom udaru, to bi bio pocetak operacije, ide se na zapovjedno mjesto 18. brigade u Bunicu što stvara uvjete... njihovog sustava i omogucava snagama - izbije se na Ljubovo i stavi pod nadzor. I drugo, u istom tom udaru Celavac, Celavac idemo s razloga što mu ostavimo samo dio veza izmedu Knina i preko Petrove gore da ih mi slušamo, to zrakoplovom idemo. (Upadica: Misliš sa Plomina kad govoriš o Kninu?) Iz Plomina na Plješivicu i ostavljamo da mi slušamo to sa operativno strateške veze, a uništavanje Celavca, skidamo mu sve operativne i takticke veze na prostoru VII. i XV. korpusa. Nakon toga kada krene operacija sjevernog dijela, idemo na Petrovu goru, ostavljamo Zrinsku goru isto tako da samo taj jedan dio veza slušamo i na kraju završava se sa Zrinskom gorom.


Strana 108


1990 - 1995

Predsjednik: Što je sa tim njihovim pokretnim s kojima mogu eventualno rampama... (Upadica: Mislite na protuzracne...) Predsjednik: Zemlja-zemlja. Ante Gotovina: Oni ne mogu, imaju ureden položaj u Maji (?) i normalno sa Arkanom mogu sa prostora - znamo te pozicije, tako da cemo to topništvom pokušati neutralizirati a ako osjetimo u eletkronickom izvidanju da se oni nalaze u pokretu, onda cemo zrakoplovstvom ici izravno na njih. Predsjednik: To mislim, da ne zaboravite. Ante Gotovina: Ne, to smo planirali. Predsjednik: U citavoj ovoj operaciji, slušajte, gdje moramo ici na prekidanje veza izmedu njih i zauzimanje kljucnih položaja jako bi rado vidio neki vrtoletni desant na nekakve takve tocke koje su važne, a gdje nemaju velike snage. Nisam cuo ni jedan, imate li? Ante Gotovina: Imamo po planu, jer ako gledate ovu kartu ovdje, vi ne možete probijati nego tek drugi dan oklop, znaci poslije 24 prva sata ne možete, tu inžinjerija radi, ali ubacivanje grupa sa helikopterskim desantom, sa prizemljenjem mi zauzimamo ove glavne vrhove i tu im omogucavamo prodor inženjerije i iza inžnjerije protuoklopne snage. Ja imam tu samo 24 sata da probijem put i da spojim ta dva puta - da izbijem direktno sa cestom na Otric. Znaci, prvih 24 sata služimo se samo pješadijom, topnickim udarom i desantiranjem u prostorima. Tu na ovoj karti to možete vidjeti, to je ovaj greben. Poslije kada smo oslobodili snage onda možemo i desantirati unutar Ravnih Kotara, kada smo izbili na Otric sa ostalim snagama se približimo njemu južnije. Predsjednik: Možda se spustiš na kninsku tvrdavu da zaštitiš UNCRO tamo. Dr Miroslav Tudman: Nema toliko helikoptera. Predsjednik: Što više smjelosti razumijete, to više uspjeha. Dr Miroslav Tudman: Onda može 20 ljudi stati u helikopter. Ante Gotovina: Imamo Herkulesa u Šepurinama. Dr Miroslav Tudman: Ja da ti dodam Cesnu kao vodica. Predsjednik: Dajte jasno ovih dva dana pregrupirajte ali i odmorite vojsku dan prije toga. Gojko Šušak: Gospodine predsjednice, mi smo sagledali što bi mi napravili, a sada ostaje ono što ako? Prvo, što ako oni bombardiraju Osijek i Vinkovce, a pocinju izbjeglice kretati prema Zagrebu. Znaci treba stožer Vlade postojati koji ce taj prihvat organizirati. To moramo unaprijed vidjeti. Predsjednik: Sazovi sa predsjednikom Vlade znaci jedan uži stožer sa to. Sa vojnog gledišta zadaca samo udar po njihovim bitnicima. Gojko Šušak: To znamo, ali govorim ako oni pocnu granatiranje, mi cemo imati i do sto tisuca možda izbjeglica. Panika se može stvoriti, oni ga mogu tako granatirati da stampedo nastane preko noci. Sada, kako se tu postaviti, tu moramo biti mi organizirani da ne izazovemo mi paniku ovdje, onda su oni


Strana 109


1990 - 1995

napravili protuefekat. To je jedno. Predsjednik: I zaustaviti ih na podrucju Đakovica, ne dopustiti da idu dalje. Gojko Šušak: Drugo, mi moramo dati zapovjednicima jasno na terenu gospodine predsjednice što ako UNCRO pocne djelovati, to nije iskljuceno. Ja sam sinoc, Kanadani, onako kako se ponašaju to bi mogli uciniti. Bit ce takvih stvari. Mi moramo dati ciste naputke njima. To je jedno. Drugo, ja sam mislio predsjednice, to je jedan stožer. Drugi stožer je odnos sa UNCROM netko tk oje stalna kontakt osoba, a uvezi je s nama i da s njima to rješava, da dobijemo naputke, jer ce se stvari odvijati prebrzo da bi se onda mogli tražiti okolo i sazivati. To je drugi problem koji se meni pojavljuje. I trece, gospodine predsjednice, ja nisam siguran, Ante ti si rekao da ova akcija ide u redu, s time da dobiju dvije brigade od Armije BiH da krenu prema gore. Ante Gotovina: Bilo bi dobro kada bi... Gojko Šušak: To je nerealno za ocekivati, kada bi imali, neceš ih dobiti za dva dana, mogao bih ih dobiti za dva tjedna i to što bi dobio. To je jedno. Drugo, njihovo vozilo prema Kulen Vakufu, nije realno da ce oni to napraviti, jer bi onda Abdic koristio priliku i on može malo osloboditi toliko da provocira, ali ništa drugo da napravi. Predsjednik: Abdicu treba prenijeti moju poruku, ne da samo sotane neutralan, nego li da suraduje sa hrvatskim snagama. Gojko Šušak: Ali ne zapovijeda Abdic jedinicama, nego Srbi predsjednice. I onda dok Abdic te probleme riješi... Predsjednik: Neka se Abdic znaci tih Srba rješava. Ante Gotovina: Gospodine predsjednice, cetiri dana, znaci dva dana poslije pocetka operacije, dvije brigade muslimanske mi smo uvijek dobili ako bude tako. Gojko Šušak: Cekaj malo, ne idemo mi u akciju Ante ako, to ako, je dobro došlo, ali mi moramo znati tocno što smo u stanju napraviti. Ante Gotovina: Vi ste primijetili da ja strelicu nisam ni stavio prema Kulen Vakufu, nego sam reka oda bi to bio moj zahtjev. Gojko Šušak: Cekam lao, ali znaci li to da oni mogu tebe vezati protunapadom tako da ti ne možeš ici u napad. Ante Gotovina: Ne, nego cu morati osloboditi jedan dio snaga za bocnu zaštitu. Predsjednik: Ne mogu vezati, ne mogu, nemaju oni te snage da vežu sve snage, to je sasvim sigurno. Pitanje je, ukoliko može on ofenzivno djelovati prema zapadu, ovisno o tome da li ceš dobiti, ali to moraš s manjim snagama riješiti. Ante Gotovina: Bilo bi idealno kada bi 4. korpus krenuo prema Kulen Vakufu i kada bismo dvije brigade uputili u pravcu Kulen Vakufa, to bi bilo idealno. Dr Miroslav Tudman: Tu treba racunati ako se ovo pomice za dva dana, znaci ovi ce onda imati jedno cetiri, pet dana od završetka operacije, imat ce vremena da prebace ove snage i tamo ceš trpiti napad. To im je jedina šansa da oslabe pritisak na Knin. Prema tome, trebat ce utvrditi, tu ce biti pritisak i treba s time racunati.


Strana 110


1990 - 1995

Gojko Šušak: Trece, predsjednice, samo da još završim. Možemo li mi imati vašu suglasnost, ali s time da onda idemo i u rizike ako izgubimo. Ja mislim da bi to psihološki imalo efekat na njih da mi, nakon prvog dana operacije po Benkovcu, Obrovcu riskiramo baciti letke s necim što bi moglo i nastradati, ali da znademo onda unaprijed da je to nešto što smo riskirali, ali ih pozvati u vaše ime, kakav god letak napraviti, nakon prvog dana operacije, u njemu kazati putove kojima se mogu izvlaciti, napraviti tako da izazove ovakva pomutnja kakva je još duplo veca. Ali onda treba riskirati, i naci ljude, a ja vjerujem da ih ima koji ce riskirati to napraviti. Predsjednik: Jedan letak ovako, znaci opce rasulo, pobjeda Hrvatske vojske uz podršku svijeta itd. Srbi vi se vec povlacite preko itd., a mi vas pozivamo da se ne trebate povlaciti, mi vam jamcimo... Znaci, na taj nacin im dati put, a jamciti tobože gradanska prava itd. Dr Miroslav Tudman: Ako mogu reci, ovo se pokazuje ipak da oni slušaju više radio i televiziju nego letke. Bolje je ici preko radija i televizije... Predsjednik: Preko radija i televizije, ali i s letkom. Gojko Šušak: Ici s letkom, ali ga baciti medu njih. Sam njegov osjecaj da si ti uspio, biti nad njime, baciti mu ga, to je nešto izazvalo. Predsjednik: Slažem se, to isto tako dokazuje našu snagu. Dobro, ici cemo s time. Gojko Šušak: Još jedno gospodine predsjednice, u tom slucaju mi bi trebali ili nekoga od vašeg ureda, da ovaj stožer ponovno da uspostavimo za promidžbu. Mi smo taj stožer uspostavili u Posušju, ali sada se to vraca u Zagreb dana, trebamo nekoga iz vašeg ureda koji ce biti kontakt osoba. Je li Rajakovicka, ona treba biti u Zagrebu na licu mjesta, da to funkcionira kao i zadnji puta. Predsjednik: To je sada ovo pitanje, ovo što si kazao i za UNCRO, to znaci Šarinica. Što se mene tice, da li je sigurnije koordinirati, upravljati iz Brijuna ili iz Zagreba. Gojko Šušak: Psihološki bi bilo jako loše da koordinirate odavde predsjednice zbog puka. To bi bila pozicija, mnogi bi to iskoristili na jedan nacin, znaš vojska, gine, a vi... u tom kontekstu je tako. S druge strane opet, znajuci vašu neopreznost, možda je bolje stajati ovdje nego u Zagrebu. To možemo dogovoriti, ali iz Zagreba da koordinirate akcijom. Mislim da je to bolje. Predsjednik: Apsolutno politicki to je bolje. Gojko Šušak: To je jedno, drugo bit ce i ambasadora predsjednice, Galbraith i svi koji ce biti tamo... Predsjednik: Oni ce dignuti rep. Gojko Šušak: Oni su svoje obavili, oni ce ostati. Kada to sve uzmemo u obzir gospodine predsjednice moja prosudba je da prije petka mi ne možemo krenuti. Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, ja se ponovno vracam na ono da mi iz postojecih naših planova koji su razradeni, koji su jasni, pripreme su izvršene, da kao za cilj, prva faza toga plana i onda u toj fazi da se vidi što dalje.


Strana 111


1990 - 1995

Predsjednik: Ništa, što dalje. Gojko Šušak: Nema prve faze, nego idemo. Zvonimir Cervenko: Idemo do kraja, molim, to ce biti ona prekretnica. Gojko Šušak: Ako psihološki ideš s pravom fazom, onda staneš... Zvonimir Cervenko: Ne, necemo zaustavljati, niste me razumjeli gospodine ministre. Gojko Šušak: Predsjednice, ja isto predlažem koliko je kod Markac sposoban njih nagovoriti na provokacije, njega oni po Velebitu mogu negdje gadati, to nam nece biti neko pokrice. Norac skupa s njime bi trebao isprovocirati da možda i po Gospicu ili necemu lupnu dvije granate. Mislim, treba po naseljenom mjestu, tamo gdje je Markac to je pod Velebitom, mogu lupati cijeli dan. Svi su unutra, i Norac je unutra, i Markac je unutra. Predsjednik: Ne mora ulaziti... Gojko Šušak: Ali on isto ima pravac, nisu oni ludi predsjednice, tehnika je otišla daleko. UNPROFOR snima pravac ne znamo da li ce ih pustiti. Predsjednik: Dobro, neka on snima, kada mi završimo u cetiri, pet dana. Gojko Šušak: Dobro, ali zašto bi, kada imamo pravi nacin izvodenja toga. Norac: ... izvršiti sa minobacacem ili tijekom noci ili tijekom dana taj prostor, paliti nekoliko projektila. Gojko Šušak: I zadnje gospodine predsjednice, ako bi bio Šarinic, koji vec je u kontaktu sa ovim glavnim zapovjednikom tu, oni bi ipak na svojoj razini svaki trebali uspostaviti neki kontakt da kažu ovima koliko vremena treba unapirjed da to daju. Mladen Markac: ... nisu na vrijeme oni htjeli dati, ovaj puta bi im trebalo dati samo sat vremena, samo da se sakriju. Gojko Šušak: Jer, tamo smo imali razumijevanja, tamo je bio Argentinac, ja sam mu dao dva, aon je reagirao za jedan. Tako bih ja i ovdje predsjednice da dademo, da Hrvoje da ili tko vce je ovome glavnome dva, a oni daju jedan. Predsjednik: Onda cemo gospodo ovako, u cetvrtak cu ja doci u Zagreb, reci cu i Šarinicu, bit cemo u Zagrebu, pregovori ce se voditi u Ženevi u cetvrtak, a vi dotle sve pripremite. Odnosno nocas samo možete javiti, a onda sutra ili prekosutra... (Upadica: Provokacije sutra i prekosutra) Da. Gojko Šušak: I za petak, ja mislim da bi Gotovina toga trebao biti nasvjesniji, da i Gardijski zdrug i svi oni koji trebaju ici, svi su oni na odmoru vec. Predsjednik: Što da li? Gojko Šušak: Puštati ih kuci, mislim da ne. Možemo ih dva dana smjestiti da se odmore, to nije problem. Miljenko Crnjac: Ja imam prijedlog za drugi dan predsjednice, ne znamo kada ce biti akcija, ali da zapojednici Zbornog podrucja dodu u Glavni stožer da


Strana 112


1990 - 1995

dogovorimo akciju po vremenu i u prostoru. To bi morali dogovoriti i da mi to znademo. Predsjednik: Cekajte, danas je ponedjeljak, a vi se nadite u srijedu. Mladen Markac: To cemo mi organizirati. Predsjednik: Ali u srijedu, to se možete sada odmah dogovoriti, u srijedu u Glavnom stožeru i u koliko sati. Gojko Šušak: Imaju veze, ne moraju se sada dogovoriti. Predsjednik: Bolje je sada to dogovoriti, nego po vezama. Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, mi imamo operativni tim koji zna što radi. Prema tome, Crnjac, mi bismo vas pozvali i bez da ste ovo sada rekli. Predsjednik: Znam, ali je dobro da se nadete ponovno zajedno radi osobnog uskladivanja. Kinkel obecava da ce nas Njemacka podržavati, ali da ih obavijestimo unaprijed o tome. Bit ce problem glavni sa tim UNCRO-vcima, sa japanskim bubama. Njihov je prijedlog, Akashi je raspravljao s njima pet sati, da bi onda podnio prijedloge da ce oni UNCRO stati prema Bihacu da nas sprijeci i da ce staviti promatrace na Dinaru. Gojko Šušak: Ali oni se uvrede predsjednice, on govori na grnaice Bihaca i srpske krajine, nema Hrvatske u sporazumu. Ja u Ženevu išao ne bih. Predsjednik: Cekaj, idem u Ženevu zato da prikrijem ovo, a ne da tamo razgovaram. Necu poslati ministra, nego cu poslati pomocnika ministra unutarnjih poslova. To je u cetvrtak. Prema tome, da prikrijem ovo što spremamo za dan poslije. Tako da mi suzbijemo bilo kakv argument u tom i takvom svijetu da mi nismo željeli razgovarati, nego smo željeli samo ono što... Znaci, poduzet ce Rusi u Ujedinjenim narodima sve moguce da se utjece na Zagreb da se Zagreb suzdrži. Da hrvatska ofenziva, prije svega da hrvatski Srbi odustanu od ofenzive na Bihac. Rusi su isto protiv akcije bosanskih Srba, da bi to kompliciralo i vodilo ne samo diplomatskom nego i... Znaci, vi se sastajete u srijedu, kada, u koliko sati? Zvonimir Cervenko: To cemo razriješiti. Predsjednik: Kada cete, dogovorite se sada. Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice vidimo koje probleme imamo, ja njih lako o tome obavijestim gospodine predsjednice. Mi se sastajemo gotovo svaki dan. Predsjednik: Druga je stvar vi u Stožeru, ali sa zapovjednicima da se sastanete. Zvonimir Cervenko: Dobro, znaci u srijedu u 16.00 sati. Predsjednik: Znaci u duhu ovoga što smo sada razgovarali, nacelno usuglasiti se na tome. Kažem da je bolje da se sada dogovorite. (Upadica: Srijeda, 10 sati ujutro). Svak vi za sebe napravite programe, u Stožeru cjelovite ujednaciti, i onda, ne samo po danima, nego po satima usuglasite kako ce stvari ici. Pola sata cete ostati na rucku i onda možete otici. Kraj


Strana 113


1990 - 1995

2.

ZLOCINI U "OLUJI" Izmedju 5 sati ujutro 4. avgusta i 18 sati 7. avgusta 1995. operacijom nazvanom "Oluja", 150.000 hrvatskih vojnika zaposeda teritoriju tzv. Republike Srpske Krajine i "cisti" teritoriju od naroda koji je tu ziveo pet vjekova. Mediji cjelog svjeta pratili su nekoliko dana ove dramaticne, krvave i po srpski narod tragicne dogadjaje, a onda je nastala - tisina. Djakomo Skoti, poznati italijanski publicista iz Rijeke, nije hteo da cuti.Vodio je dnevnik o ovim dogadjajima "da bi sacuvao sjecanje na zlocine koji su precutani, ili za koje se nije znalo, cija pozornica su bile teritorije na koje nisu bili usmereni medjunarodni reflektori". Njegovo svedocanstvo, koje je izazvalo bjes hrvatskih nacionalista i koljaca, postalo je zvanican dokument Haskog tribunala.

Pocetak pakla Iz jednog izvestaja Misije OUN u Hrvatskoj prevodim i sastavljam hronoloskim redom dokumente koji se odnose na niz povreda ljudskih prava koje je pocinila hrvatska vojska tokom operacije ponovnog osvajanja Krajine (4-8. avgusta) i narednih dana. 5. avgust ‘95. U tek okupiranom Kninu, prilikom prenosenja u bolnicu, tela nekoliko srpskih vojnika ubijenih u borbi izvadjena su iz plasticnih vreca i osakacena. Jedan hrvatski odred otvara vatru na osmatracko mesto ceskog bataljona UNCRO: pet plavih slemova je ranjeno. Njihova evakuacija je sprecena, zbog cega dva vojnika OUN umiru od gubitka krvi. Hrvatske snage bombarduju iz bacaca kolonu srpskih civila u bekstvu na putu izmedju Gline i Dvora. Za tri minuta eksplodira sest granata koje ubijaju cetiri osobe i ranjavaju deset. 6. avgust ‘95. Sedamnaest plavih slemova (sedam Indonezana, pet Danaca, tri Jordanca i tri Ukrajinca iz glavnog staba UNCRO ) uzeti su kao taoci od strane srpske vojske u Topuskom. Hrvatski vojnici iz brigade "Puma" pocinju sa pljackom u Kninu. Na putu Drnis-Knin Plavi slemovi nailaze na leseve cetvorice iskasapljenih civila. U Korenici hrvatski vojnici ulaze u sediste ceskog bataljona i silom odvode dvojicu mladica srpskih civila koji su dobili azil. U Gracacu hrvatske trupe pocinju da pljackaju stanove: sve kuce su delimicno razorene, pet ih je potpuno demolirano, sest je zapaljeno. Zapaljena je i zgrada u kojoj su kancelarije i stanovi vojnih posmatraca OUN. Jedna kuca u Kninu, u blizini kasarni, dignuta je u vazduh. Cetiri kuce u centr grada su zapaljene. Hrvatski vojnici su opljackali jednu kucu udaljenu 50 metara od Plavih slemova. U Vrbniku se registruju eksplozije i pozari: celo selo je u plamenu. U Rastevicu jedan hrvatski vojnik pljacka kucu ispred logora kanadskog bataljona. 7. avgust ‘95. U Dvoru, naoruzani ljudi u uniformi (Hrvati i bosanski Muslimani) masakriraju devetoricu hendikepiranih Srba. U mesto Ceranje Donje usle su hrvatske trupe: opljackane su sve kuce, pet ih je zapaljeno. Zapaljena je jedna kuca u Miranju, zapaljene su dve kuce u Dagodnji.


Strana 114


1990 - 1995

U Kninu su spaljene druge dve kuce; u toku je pljacka svih stanova. Pored toga sto prisvajaju vredne predmete koje nadju, vojnici kradu veliki deo civilnih automobila koji stoje po ulicama, ukljucujuci one koji se nalaze ispred sedista OUN (PHAO). Opljackano je i posmatracko mesto Sc-43-Gd koje pripada UNCRO. U Gracacu je opljackano i spaljeno sediste vojnih posmatraca OUN. U istom mestu hrvatska policija je pokupila i natovarila u velika automobilska vozila stoku srpskih seljaka. Hrvatska policija je napala Plave slemove kenijskog bataljona, pokusavajuci da ih razoruza i odvuce u Sibenik. Posle pregovora, pusteni su na slobodu. 8. avgust '95. U Slunju je zapaljeno sediste civilne policije OUN. Hrvatski policajci pokrali su iz sedista svu opremu, opljackavsi uz to Biro za humanitarne i politicke poslove OUN. U Kninu je prevodilac OUN isamaran i zapreceno mu je smrcu od strane hrvatskih vojnika. Drugi prevodilac i dva funkcionera OUN drzani su kao zarobljenici i zlostavljani dva sata. Tri kuce su dignute u vazduh. Stanovi posmatraca OUN potpuno su opljackani od strane hrvatskih vojnika koji nastavljaju da kruze gradom opijajuci se i paleci kuce. Hrvatska policija nadgledala je pljacku kuca i stoke koju su vrsile grupe lica duz puta izmedju Drnisa i Pakovog Sela. U Surlama i Soviljima gore kuce. Posmatraci OUN konstatuju da je njihovo sediste u Podkonju opljackano i iz njega odneseni svi uredjaji. 9. avgust ‘95. Hrvatski civili, policajci i vojnici jurisaju na konvoj srpskih izbeglica na jugu Siska. Trideset pet kuca u plamenu izmedju Knina i Kosova. Isto toliko je razorenih i crnih od dima, spaljenih prethodnih dana. Hrvatske trupe pljackaju i pale kuce u Kistanju. Na putu Knin-Drnis sest kuca u plamenu. Sa puta se vide stubovi dima kako se dizu iz kuca rastrkanih po poljima. Izmedju Kacme i Polace nadjen je les coveka od oko 65 godina ubijenog sa pet hitaca u ledja, dva u zadnjicu i jednim u potiljak. Dvadeset pet minuta pre nego sto je nadjen les, covek je vidjen ziv, kako ga pogledom kontrolise hrvatska policija koja ga je cak fotografisala u blizini mesta na kojem je kasnije ubijen. 10. avgust ‘95. Na putu Knin-Drnis 40 kuca u plamenu. Gore i polja zita. Hrvatski vojnici kruze podrucjem u dva kamiona sa kantama benzina i sekirama. U Drnisu gori veliki broj kuca. U Srbu hrvatska policija pljacka kuce. U Oklaju brojne grupe hrvatskih i bosansko-hrvatskih vojnika zauzete su pljackanjem gradica; veliki deo kuca gori. U Kninu je jedna kolona hrvatske vojske prosla ispred sedista OUN ispaljujuci rafale iz automatskog oruzja; jedan rafal je pogodio unutrasnjost logora kanadskog bataljona. U Kninu hrvatski vojnici, posto su skinuli tablice sa svih automobila koje su zatekli napustene po ulicama, prisvojili su ih i krstare u njima. Sve prodavnice su opljackane. 10-11. avgust ‘95. U toku noci zapaljene su kuce u selima Lunici, Ruzici, Djitici, Kuci, Krikici, Treskavica, Civljane i u gradicu Donji Lapac. Dva sela, smestena na raskrscu Plaski Otocac, opljackana su i velikim delom razorena. Po zidovima kuca ostavili su svoju vizit kartu (natpise i simbole) vojnici prve brigade "Tigrovi" i 119. brigade hrvatske vojske. 11. avgust ‘95. U Glini su opljackane prodavnice. U Gracacu je pronadjena zena od oko 80 godina na izdisaju. Pre dva dana ustreljena je iz puske sa male udaljenosti: jedan metak joj je prosao kroz desni obraz a drugi se spljostio na lobanji ne probivsi je. Pomoc joj je pruzila indonezanska medicinska ekipa. Dva sela, smestena na raskrscu Plaski Otocac, opljackana su i velikim delom


Strana 115


1990 - 1995

razorena. Po zidovima kuca ostavili su svoju vizit-kartu (natpise i simbole) vojnici prve brigade "Tigrovi" i stodevetnaeste brigade hrvatske vojske. Jedna kuca u Grabovcu u plamenu. U Civiljanima se nastavljaju pljacke. Hrvatske trupe i specijalne policijske snage upadaju u kuce. U Kistanju i Dvrskoj se primecuje veliko prisustvo hrvatskih trupa. Dva gradica su skoro potpuno u plamenu. Vojnici hrvatske vojske i civili koji su dosli od Bihaca iz Bosne zauzeti su pljackanjem grada Otocca. Gori nekoliko kuca duz puta iz Sinja. U Podkonju je zapaljena jos jedna kuca. Na potezu od Knina prema Strmici nastavlja se sa pljackanjem kuca. Nastavlja se sa paljenjem kuca u gradu Otoccu. Nove kuce u plamenu u Kninu, Benkovcu i Rastevicu. U Donjem Lapcu hrvatski vojnici pretrazuju i pljackaju kuce. Razoreno je 95 odsto grada. Kuce koje su postedjene zaposeli su oficiri hrvatske vojske i vojne policije. 12. avgust ‘95. U Cetini, hrvatski vojnici naoruzani puskama i sekirama idu od kuce do kuce i podmecu vatru. Jedan vojni posmatrac OUN uhapsen je i zadrzan dva sata u policijskoj stanici u Vrliki. U Deringaju (84 km od Knina) primeceno je 15 pozara. U Kninu, u jednoj kuci, ubijena su iz puske dva muskarca, od 65 i 90 godina. To se dogodilo pre sedam dana kada su hrvatski vojnici usli u kucu i poceli da je pljackaju. U okolini Sibenika nekoliko kuca i dalje je u plamenu. U blizini Donjeg Lapca, vojni posmatraci OUN cuju rafal iz pravca sela Neteka, kuda se, pre 10 minuta, uputilo nekoliko hrvatskih vojnika. Kada su stigli na mesto, posmatraci zaticu les mladica od 25-30 godina, u civilnom odelu, pogodjenog na vise mesta po telu, od nogu do potiljka. Dve zgrade u plamenu na sektoru Udbine; jedna kuca u plamenu u Brocancu. 13. avgust ’95. Vojnici petog bosansko-hercegovackog armijskog korpusa i civili, vidjeni su kako pljackaju mesto Ostojici u kotaru Gline. Opljackane stvari se prevoze u Bosnu kamionima i kolicima. Izmedju Gline i Zirovca primecuju se pljacke velikih razmera; unistavaju se kamioni, traktori i automobili koje su Srbi napustili. Mnoge kuce su u plamenu. U Vrginmostu zapaljeno je pet kuca. U dolini Benkovca dizu se deset stubova dima. Stizu vesti o novom paljenju kuca u Kistanju i okolini. U Donjem Lapcu 60 odsto kuca je razoreno. 14. avgust ’95. Patrole vojnih posmatraca OUN zaticu u Kistanju nekoliko civila koji podmecu pozare po kucama. Operativne ekipe za ljudska prava javljaju da su gradici Kistanje, Dverske i Otric potpuno obavijeni plamenom: najmanje 200 kuca gori na ovom prostoru. U Kistanju plamen je progutao 90 odsto kuca. Kistanje, posle podne: hrvatske civilne vlasti sa katastarskim mapama u rukama, oznacavaju neke kuce koje su jos citave. Tri sata kasnije i ove kuce su u plamenu. U Rudelama jedna kuca u plamenu. U M. Planciniku, dva traktora vuku isto toliko prikolica natovarenih opljackanim stvarima. Idu u pravcu Benkovca. Operativne ekipe za ljudska prava (HRAT) obavestavaju iz Donjeg Lapca: vidjeni su hrvatski policajci i vojnici kako stoje oko tela jednog muskarca u civilnoj odeci. Covek je usmrcen metkom u potiljak. 15. avgust ’95. U Dvoru je najveci deo kuca spaljen ili na drugi nacin razoren. U Zrmanji i Vrelu nove kuce u plamenu; jedna kuca u plamenu u Vugonju; dve kuce u plamenu u Karin Slavi; dve kuce u plamenu u Benkovcu. U Gracacu civilna policija OUN otkriva sveze iskopane jame na groblju okrenutom ka Velebitu. Izbrojane su 22 jame, svaka duboka 50, siroka 80 i duga 200 centimetara. U Benkovcu, Otricu i Drnisu druge kuce u plamenu. 16. avgust ’95. U Blinji pljackaju kuce.U Gracacu, dok policajci UNCIPOL-a vrse inspekciju


Strana 116


1990 - 1995

pravoslavnog groblja, na njih ispaljuju pet puscanih hitaca iz pravca Velebita. Posmatraci OUN upozoravaju na mnoge kuce u plamenu u Komalicu, Kistanju, Bakariji, Vrhovinama, Banjeglavu i Mandicu. U Koslovcu je vidjena velika patrola hrvatskih vojnika, koja je, kruzeci kroz mesto u civilnom kamionu, pljackala kuce. Operativne ekipe za ljudska prava u izvidjanju duz puteva javljaju da mnoge kuce gore u Padjenima, Jovicima, Otoccu i Drnisu. U ovim mestima videli su vojnike hrvatske vojske. Komanda hrvatske vojske optuzuje posmatrace OUN i jednu ekipu filmskih snimatelja da su podmetnuli vatru u jednu kucu u Jovicima. Televizijska ekipa WTN, akreditovana kod mirovnih snaga OUN u Hrvatskoj, pokusala je u stvari da snimi kucu u plamenu; sedam hrvatskih vojnika uhapsili su snimatelje, zaplenili video-kasete, ukrali 1000 nemackih maraka i ubili psetance maskotu televizijske ekipe. Ovo se dogodilo u blizini Drnisa. U Zagrovicu su nadjena tela cetvorice muskaraca, cija smrt je nastupila pre nedelju dana, na sebi su imali samo gacice i majice. Ubijeni su metkom u potiljak. 17. avgust ’95. U Tusilovicu su zapaljene dve kuce. Na celom podrucju Slunja pljackaju kuce. U centru Slunja grupe vojnika podmecu pozare po kucama. Sa osmatrackog punkta ukrajinskog bataljona javljaju: jedan vojnik takozvane Republike Srpske ubijen je iz puske, njegovo telo je poliveno benzinom i zapaljeno.Golubic: 20 kuca u plamenu; druge dve u Radopolju isto toliko u Kolarini. U Kninu, u centru grada, na 200 metara od novog sedista vojnih posmatraca OUN, podmetnut je pozar u jednu kucu. 18. avgust ’95. Vojni posmatraci OUN javljaju: kuca u plamenu u Korenici, 10 u Velikoj Kopini. U ovom poslednjem mestu palikuce deluju u prisustvu vojnika koji, po dolasku dzipa sa posmatracima, ostecuju dzip udarcima kundaka. U Bribirskoj Glavi trojica hrvatskih vojnika zateceni su kako pljackaju kuce. Posle toga podmecu vatru u pet stanova. U selu Morpolaca, u okolini Sibenika, posmatraci su izbrojali 21 kucu koje su nedavno unistene u pozaru. Na istom podrucju, u selu Zazvicu, izbrojali su 20 kuca koje su nedavno spaljene. Grupe civila su zatekle kako pljackaju druga stanista. Civili su i pljackasi zateceni u pljackanju kuca u Kozlovcu, na podrucju Zadar-Benkovac. 19. avgust ’95. Vojni posmatraci OUN uspevaju u toku dana da stignu do mesta Kaldrma, Kistanje, Vakani, Siroka Kula, Serdari i Stenjajica i da zabeleze sledece: Celo selo Kaldrma je unisteno pozarom, osim jedne kuce ispred koje su vidjena cetiri policajca i jedan civil. Jedan sat kasnije i ta jedina kuca je zapaljena. Druge kuce, u toku dana, gore u Kistanju (1), Vakanima (1), Serdarima (3), Sirokoj Kuli (3). U ovom poslednjem selu kuce koje nisu unistene pozarom, opljackane su. U mestu je vidjeno 30 hrvatskih vojnika. U Stenjajici su vidjeni vojnici kako provaljuju u kuce. Jedan od njih je ubacio bombu u jedan stan. Izmedju Topuskog i Grabovca osam kuca je nedavno zapaljeno. 20. avgust ’95. Dve kuce zapaljene u Srbu i osam u Suknovci. Celo selo Bodobol, pedesetak kuca, obavijeno je plamenom. Kuce u plamenu i u Cupicima, u Palanki, Bibicima, Cenicu, Potkosi i Manovcu. Ovde je vidjeno osam vojnika, koji su stigli kamionom, kako idu po kucama. U Cenicu je opljackana stoka a iz kuca su odneti kucni elektricni aparati i drugi uredjaji, pod nadzorom policije. U Podkonju cetiri vojnika opljackali su kuce koje se nalaze neposredno iza sedista vojnih posmatraca OUN. 21. avgust ’95. Vojni posmatraci OUN na sektoru sever Krajine konstatuju da je u Roknici, gde nije bilo borbi, 90 odsto kuca, stala i senika zapaljeno. Na sektoru jug devet kuca


Strana 117


1990 - 1995

zapaljeno je danas u Brtonji, Zagradini, Gornjem Miranju, Orci, Pravicu, Kozlovcu, Benkovcu i Karin Slani... Celo selo Kaldrma je unisteno pozarom, osim jedne kuce ispred koje su vidjena cetiri policajca i jedan civil. Jedan sat kasnije i ta jedina kuca je zapaljena. U Krajini, od 350.000 Srba ostalo ih je malo vise od 2-3.000, uglavnom starih. Odlucili su da odu i mnogi od onih koji su pobegli u kasarnu OUN u Kninu, njih nesto vise od 800. Od ovih, otputovace ih 627, drugi ce ostati: 60 jer zele da ostanu na svojoj zemlji; 54 jer su napusteni bolesni u bolnicama, gde se jos nalaze, i ne bi znali kuda da idu; drugih 60 zadrzale su hrvatske vlasti koje ih optuzuju za ratne zlocine i oruzanu pobunu. Srbi koji su izbegli iz Krajine nasli su utociste u Bosni (oblast Banjaluke), u Vojvodini i u Beogradu. Na teritoriji bivse Jugoslavije nalazi se vise od tri miliona izbeglica, milion i po ih je naslo gostoprimstvo u inostranstvu. Vlada iz Zagreba jos nije iznela broj ubijenih srpskih vojnika (zvanicno prema hrvatskoj vladi ima ih 600) u operaciji Oluja, jer, kaze hrvatski general Cermak, "iz dana u dan po sumama se pronalaze novi lesevi, od kojih su 10 odsto civili". Najveci problem je sakupljanje stoke koju je narod napustio prilikom bezanja. Prilikom ciscenja zauzetih suma nijednog "pobunjenika" ne hvataju zivog. Ne prave od njih zarobljenike. Evo sada price o jednoj Srpkinji od 95 godina iz Lickog Osika, u Lici, nedaleko od Ogulina. Lika, "najsrpskija" od oblasti koje su sacinjavale drzavicu Krajinu je opustosena zemlja, spaljena zemlja. Prezimena i vekovne loze vise nemaju nikakvog znacenja, nestali su, spaljeni sa albumima fotografija, sa pismima, sa odecom, sa namestajem i pocrnelim zidovima kuca. Licki Osik, u Lici, bio je "najsrpskiji" deo ove srpske oblasti Hrvatske, gde se preostali Srbi mogu izbrojati na prste. U Lickom Osiku jedina gradjevina koja je ostala netaknuta je velika fabrika oruzja koja ce, uskoro, zaposliti 1.300 Hrvata, objasnjavaju sluzbenici Politickog ureda hrvatskog Ministarstva odbrane, zaduzeni da budu vodici domacim i stranim novinarima koji se nalaze u poseti ovoj oblasti. Dva pitanja ostaju bez odgovora. Zasto su srpski sluzbenici iz bivse Krajine ostavili "neprijatelju" ovu fabriku a da nisu u njoj podmetnuli nijednu od tolikih eksplozivnih naprava koje medjutim inzenjerci hrvatske vojske traze po poluporusenim javnim zgradama ovog gradica, zidanim u stilu 60-ih godina? Zasto ih hrvatska artiljerija uopste nije gadjala? Jedini stanovnik Lickog Osika koji je ostao na teritoriji opstine je baka Knezevic. Ne kazuje ni ime, "vazan je rod", kaze. Loza Knezevica, objasnjava, vise vekova potice odavde. Zasad hrvatske vlasti ne znaju kuda da posalju ovu zenu rodjenu 1900. prepustenu svojoj sudbini u samoci prazne stare drvene kuce. Licki Osik je imao, i jos ima, dva spomenika: jedan podignut Titu, a drugi heroju Pokreta otpora Marku Oreskovicu. U Drugom svetskom ratu Licki Osik bio je ceo na strani Tita i partizana. Sada, potpuno spaljen i opustosen, to je kraj koji ocekuje da opet dobije stanovnike kada ponovo pocne proizvodnja u fabrici oruzja. Da li ce novo stanovnistvo koje bude doslo, ne vise srpskog roda, ostaviti spomenike da stoje? I do kada ce ziveti baka Knezevic? Da li ce je ostaviti u njenoj usamljenoj baraci izvan varosice, u mestu Ljubovu? Sme li se ostaviti sama zena od 95 godina? "Zivela sam sa svojom kcerkom i njenim muzem. Ona Srpkinja, on Hrvat. Pobegli su pesice, nisam mogla da ih pratim". U ovo malo reci je cela prica o ratu koji je prezivela baka Knezevic pocetkom avgusta. Bistrog uma, ostala je sa nadom u povratak kcerke i zeta. "Stoka ce im pocrkati ako se ne vrate, morace se vratiti", kaze zena misleci na krave i na svinje koje su ostale bez gospodara. Ne tiste je godine, vec neizvesna buducnost. Ne hvali se prosloscu. "Zivelo se sirotinjski. Nailazili su cas jedni, cas drugi, svako je nesto odnosio a nikad nikoga nisi uspevao da zadovoljis. Za sve su krivi oni gore, gospoda, narod se uznemirio i


Strana 118


1990 - 1995

pocela je kavga. Jos se cudim kako se sve ovo desilo. Uvek sam govorila: pustite narod na miru, ali oni nisu, napujdali su pse i evo, sve se narodu svalilo na ledja". Razgovor skrece na zivot sa kojim jos mora da se suocava. "Nicega vise nemam, cak ni sibica da zapalim vatru, nemam nikoga da mi pravi drustvo. Doci ce zima i bicu sama bez ikoga da mi spremi drva, bez ikoga". Sagovornik vadi iz dzepa upaljac i poklanja ga baki Knezevic, koja ga, hitro stavlja u dzep crne suknje. Zatim nastavlja da govori: "Mozda ce se moja kcerka vratiti, druga kcerka zivi u Americi, a sada ce i ova otici kod nje. Kad bi bar i ja mogla da odem!" Ko je slusa sta govori ne nalazi reci da je utesi, pa ipak joj kaze, kao da se pridrzava nekog obicaja: "Doci ce bolji dani". "A sta ja da radim, sine moj?" Zatim ponovo pita: "Da li bi znao da mi kazes kako da stignem u Ameriku do moje kcerke?" Niko ne zna sta da joj kaze. Ubrzo ce doci zima i ova zena bice jos usamljenija u opustosenoj zemlji, u spaljenoj zemlji. Sredjujem beleske koje sam napravio pre nekoliko dana tokom putovanja kroz "juzni sektor" bivse Krajine koje je organizovao Politicki ured Ministarstva odbrane Hrvatske. U severni sektor jos nije moglo ni da se priviri a i sada nijednom stranom novinaru nije dozvoljeno da tamo udje. Juznim sektorom se moze proci samo putem koji su odredili, u pratnji desetina policajaca i vojnika specijalnih odeljenja. Prakticno mozes da vidis ono sto zele da ti pokazu, uz obavezne komentare, objasnjenja i obavestenja pratilaca. Oni, na primer, iz visevekovne istorije Knina jedino podvlace: "Ovde su sahranjeni prvi hrvatski kraljevi, koji su ovde vladali izmedju X i XI veka" Srbi su ovde, medjutim, dosli tek "u periodu izmedju dva svetska rata". Duz puta dugog dvadesetak kilometara koji smo presli autobusom zagrebackog Generalturista, u koji su bili ukrcani novinari i njihovi uniformisani vodici, jos su se videli kamioni, traktori i druga automobilska napustena vozila, sa izduvanim gumama. Kakvu sudbinu su doziveli njihovi vozaci i ljudi sto su bezali na prikolicama koje su vukli traktori? Evo nekih odgovora vodica: "Neki su pobegli u sume, brzo cemo im uci u trag". Tura do Gracaca bila je prava mora. Gradic je ostao gotovo netaknut ali potpuno pust; tri vojne patrole formirale su sanitarni kordon oko novinara, savetujuci im da se ne udaljavaju mnogo od autobusa jer "po sumama se jos krecu cetnici". Iz Gracaca u pravcu Srba vodi put, kojim je isla vecina srpskog stanovnistva napustajuci ovo podrucje, dok drugi krak vodi u Licki Osik. Tragovi pljacke su ocigledni. U Lickom Osiku ostale su samo rusevine. I dalje smo u Lici, selo Podlapaca. To je bila mala hrvatska enklava sa 800 stanovnika u Dolini Krbave kako se govorilo do ‘700, danas Krbavskom Polju, nastanjenom gotovo iskljucivo Srbima. U 1991, posle secesije Krajine, Hrvate su poceli da isteruju iz njihovih kuca. U 1993, kada je hrvatska vojska nahrupila u takozvani "Medacki dzep", sejuci razaranja i praveci pokolje, Srbi su se osvetili isteravsi iz Podlapace vecinu Hrvata. Ipak njih 95 uspeli su da izdrze cetiri godine pod banditskom vladom RSK. Spasili su ih, kazu, u pocetku "nekoliko Srba, suseda" a kasnije Plavi slemovi iz ceskog bataljona. Kada su, 6. avgusta 1995, u Podlapacu stigli hrvatski vojnici iz 9. gardijske brigade, posto su podigli zastavu sa sahovnicom na seoskoj katolickoj crkvi, pozvali su 95 hrvatskih stanovnika da im se pridruze u slavlju. Ali ovih 95 hrvatskih stanovnika ostali su kao prikovani na pragovima svojih kuca, bez osmeha, bez ijednog znaka odobravanja, sa licima bez izraza nemi pred sunarodnicima oslobodiocima. "Nisu imali cak ni hrabrosti da iskazu radost", napisao je jedan vojnik opisujuci dogadjaj. Navikli su da se plase bilo kojeg vojnika u uniformi, bilo kojoj uniformi. Hrvatski vojnici, koji su se vratili kuci na kratko odsustvo, pricaju da se u brdima iznad Podlapace i Krbavske ravni jos krije vise od 300 srpskih civila izbeglica: staraca, zena i dece. Plase se samo kad cuju rec "ustasa", za njih sinonim "hrvatskog vojnika". Po Ravni su rastrkana napustena sela, pusta, delimicno spaljena, i brojne lesine konja i krava, zajedno sa ugljenisanim automobiskim vozilima. Hrvatski vojnici jos ne krecu u lov na ove begunce "jer niko ne zeli da rizikuje zivot po tim


Strana 119


1990 - 1995

sumovitim brdima", pise ratni dopisnik Novog lista iz Rijeke, Nenad Bunjac. I zatim "morace ipak da izadju iz suma i jazbina sa prvim snegom, da bi sisli u dolinu u potrazi za hranom". U medjuvremenu su im zapaljene kuce ispod velebitskog lanca. Medju selima iznad kojih su ova brda je majusno selo Budisavljevici, rodno mesto Jovanke Budisavljevic udovice Broz, koja je ranije bila supruga Josipa Broza-Tita vise od trideset godina. I ovo selo je gotovo potpuno unisteno u plamenu, a mozda je unistena i rodna kuca Jovanke koja zivi u Beogradu. Mozda, jer nema nikoga koga bismo mogli da pitamo koja je to kuca pred koju je, pocetkom ‘50-ih, postujuci prastaru tradiciju srpskog seoskog stanovnistva, dosao licno Tito da se predstavi i pokloni Jovankinoj majci. Ona je bila nepismena seljanka, ali visoka i snazna kakvi su svi licki gorstaci. "Ko je ovaj?", upitala je kcerku pokazujuci na jugoslovenskog predsednika. "To je moj covek!", odgovorila je Jovanka. Smrcu tog coveka otvorilo se poglavlje raspada federativne i socijalisticke Jugoslavije koju je on stvorio. 23. avgust Sreo sam prijatelja F.V. , sunarodnika iz Rijeke, lekara, koji se vratio kuci na nekoliko dana odsustva. Potresen je. Priznaje mi da ce, cim mu se ukaze prilika dezertirati iz vojske i zauvek napustiti "ovu poganu zemlju". Kaze da je video uzasne stvari u bivsoj Krajini, ali ne navodi koje. Hrvatska vlada se sastala radi suocavanja sa problemom ponovnog naseljavanja Krajine koja je ociscena od srpskog stanovnistva. Vec su gotovi spiskovi sa 103.000 lica koja ce se doseliti u ove krajeve narednih nedelja. Medju njima ih je oko 70.000 koje su Srbi oterali a koji ce sada doci da zaposednu kuce Srba, jer su njihove bile unistene 1991. Ministar Jure Radic "se distancirao od izolovanih slucajeva pljacke i unistavanja dobara koji su se dogodili poslednjih dana" i zatrazio od kolega iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrasnjih poslova da "sprece ponavljanje takvih slucajeva" i radi toga sto u poslednje vreme mnoge medjunarodne organizacije optuzuju hrvatsku stranu za zlocine izvrsene za vreme i posle Operacije Oluja. Pada mi na pamet intervencija u hrvatskom parlamentu poslanika opozicije, Vladimira Bebica iz Rijeke, koji je krajem proslog marta izjavio: "Danas su u Hrvatskoj sve brojniji oni koji traze stan jer je previse kuca koje smo unistili u ovom ratu, a nista se ne gradi". "Koje smo to kuce unistili?" upitao je poslanik partije na vlasti Vice Vukojevic. Bebic je odgovorio: "One Srba oko Zadra, Gospica, u Slavoniji i drugde, koje su zapaljene ili dignute u vazduh dinamitom uz geslo "spaljujmo i unistavajmo, tako nece imati gde da se vrate". U tom istom periodu dnevne novine Novi list iz Rijeke (29.III.95) objavile su spisak od preko 400 imena hrvatskih visih sluzbenika koje je nagradio predsednik-general Tudjman besplatnom dodelom stanova. Jedna vila je dodeljena generalu Praljku, koji je stekao taj cin, kada je kao pukovnik, naredio da se topovskim granatama razrusi stari most u Mostaru, izazvavsi gnev celog civilizovanog sveta. Svet se tih dana pitao kako to da jedan general bosanske vojske, iako hrvatske etnicke pripadnosti moze u isto vreme da bude general vojske u Hrvatskoj i da primi kao nagradu jednu od najlepsih vila u Zagrebu zato sto je porusio spomenik velike istorijske i umetnicke vrednosti. Damir Bajin, predsednik Regionalnog savjeta Istre, mobilisan zajedno sa bratom u Operaciji Oluja a koji se danas vratio kuci, izjavio je u Pazinu da "vojna pobeda nema istu vrednost kao politicka pobeda"; "Hrvatska postupa kao da bi htela da preobrazi pobedu u poraz, ako se ima u vidu njeno drzanje prema srpskim izbeglicama, odnosno predlog za izmenu ustava koji dovodi u pitanje povratak izbeglog srpskog stanovnistva na svoju zemlju". Od Turanja, ispred Karlovca, do Drnisa u Dalmaciji ima oko 250 kilometara puta. Glavna saobracajnica prolazi kroz sela i gradove obeshrabrujuce puste. Paznju onoga ko gleda TV (ili putuje) privlace na stotine krava, ovaca, svinja i isto toliko konja, rasturenih gotovo na sve strane. Lutaju poljima u potrazi za hranom, a


Strana 120


1990 - 1995

narocito za vodom. Duz puta se vide brojne lesine uginulih krava jer vise dana nisu muzene. Tek sada se pocinje sa prikupljanjem preostale stoke i njenim upucivanjem u sabirne centre Like. Hrvatskim seljacima do danas je dodeljeno 700 goveda, 3.000 ovaca, 80 konja. U Drnis je dovedeno 4.000 grla stoke. 24. avgust U vreme medjunarodne fudbalske utakmice izmedju hrvatskog tima Hajduk (Split) i grckog Panatenaikos, koja se igrala na stadionu Kantride u Rijeci, ultrasi dalmatinskog tima navalili su na ulice rijeckog centra i okomili se na italijansku zastavu istaknutu pored Hrvatske na balkonu redakcije Radio rijeke na Korzu. Poletele su uvrede, a zatim su neki "fanaticni navijaci" , ocigledno podstaknuti nekim opsesivnim antiitalijanskim izjavama predsednika Tudjmana iz tih dana, povodom ratnih operacija u Krajini, nastojali da se popnu na balkon da bi zapalili nasu trobojku. Policija ih je u tome sprecila. U Gospicu, lickom gradu gde je vec 1991. bilo izvrseno jedno od prvih etnickih ciscenja (bilo je izgnano 8.000 Srba od ukupno 15.000 stanovnika, stanovi su demolirani dinamitom a pravoslavna crkva je doslovno sravnjena sa zemljom), hrvatski ministar prosvete, gospodja Vokic, sazvala je direktore svih skola iz ovog kraja povodom ponovnog otvaranja skolske godine. Tom prilikom je podvukla vaznost jednog svog raspisa o "etnickom upisu", koji zabranjuje deci hrvatske etnicke pripadnosti da posecuju skole talijanske manjine u Hrvatskoj. U vezi sa tim Vokiceva je rekla da je imala razgovor sa italijanskim ambasadorom u Zagrebu. Misli, umirujuci ga da se ne zadire u prava manjina. "A bilo kako bilo rekla je u Gospicu - polemike su bezkoriisne"; ona ce nepokolebana nastaviti svojim putem, ne obaziruci se na negodovanja. "Hrvatska deca moraju pohadjati hrvatske skole!" i po tom pitanju u Hrvatskoj niko nema pravo na slobodan izbor. To je neprobojan zid sagradjen kamenjem najmracnijeg nacionalizma. Nazalost prisutni na sastanku pozdravili su ministrova resenja bucnim aplauzom. Patriotizam pre svega. Hrvatski ministar inostranih poslova Mate Granic objavio je, "prve zvanicne rezultate o ukupnim gubicima koje smo imali za vreme operacije hrvatske vojske u bivsoj Krajini": Hrvatska strana oplakuje 174 mrtva i oko 1.400 ranjenih (podaci koji pobijaju one koje je dao predsednik Tudjman prosle nedelje kada je izjavio da je medju Hrvatima bilo vise od 200 palih), dok su Srbi imali 524 poginula (od kojih 24 civila), ali su samo 124 od njih identifikovani. "Broj poginulih Srba nije konacan; on se odnosi samo na juzno podrucje bivse Krajine". Prijatelj iz Bolonje, koji se angazovao u organizaciji "Blagosloveni graditelji mira" Don Albina Bicotija, napisao mi je pismo o tome kako su on i njegovi prijatelji pokusali da se domognu Sarajeva u dane praznika polovinom avgusta. Sa njima je bio i don Antonio Maci. Ukupno ih je bilo 180, predvodjenih don Albinom koji je imao nameru da u glavnom bosanskom gradu podigne "sator zajednickog zivljenja", ali, bili su zadrzani u Kiseljaku, 20 kilometara pre cilja. Kiseljak je pod zapovednistvom bosanskih Hrvata. "Stojte ili pucamo". To je bilo cetvrto putovanje koje je organizovao don Albino a mnogi od njih, oko 200 ucesnika, bili su veterani misija u Bosni; ali pred puscanim cevima morali su da se zaustave. Krenuli su 8. avgusta i zaustavili se radi odmora u Splitu, u Hrvatskoj, u klimi bremenitoj trijumfalizmom Hrvata zbog ponovnog osvajanja Krajine. Jedan letak protiv oruzanog nasilja na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku primljen je kao objava rata, provokacija, i zbog toga sto je hrvatski jezik podvrgnut radikalnom ciscenju izbacivanjem svih termina i izraza koji podsecaju na srpskog "neprijatelja". Jos gore su prosli na vojnoj kontrolnoj rampi u Kiseljaku, gde ih je zaustavio pistolj koji je jedan pijani vojnik HVO uperio u slepocnicu fratra iz Trenta: "Ili cete otici odavde ili cu povuci oroz". Putovanje se zavrsilo pesacenjem u Mostar, grad koji je jos podeljen izmedju Muslimana i Hrvata. Posle sporazuma o federaciji, koji je na snazi oko dve godine, Mostar je trebalo da postane grad simbol saveznistva i ponovo uspostavljenog prijateljstva Hrvata i Muslimana iz Bosne. Medjutim on je tamo i pokazuje da se zidine mrznje i


Strana 121


1990 - 1995

nepoverenja ne ruse. Stoji da pokaze kako je Hrvatska vise nego ikad odlucna da svoje zastave ne pomeri cak ni za milimetar, niti u Mostaru, niti u Kiseljaku, niti u Glamocu, niti bilo gde drugo. 26. avgust Casni Furio Radin (Pula), jedini narodni poslanik italijanske nacionalne zajednice Istre i Kvarnera u parlamentu Hrvatske objavio je otvoreno pismo generalnom konzulu Hrvatske u Trstu, Miroslavu Bertosi (i on iz Pule) u kojem se, pored ostalog, raduje zbog cinjenice sto kod obicnih ljudi u Hrvatskoj "postoji visok stepen italofilije" ali, u isto vreme, podvlaci visok stepen italofobije generalapredsednika Franje Tudjmana. "Idite i procitajte njegove govore u kojima se pominju Italija i Italijani, ukljucujuci naravno i oni iz Istre i Kvarnera: naci cete veoma malo italofilije. A to kazem sa gorcinom..." Suvise cesto, a Istra to pokazuje, jedna fobija je izazivala drugu fobiju ... Tudjmanova italofobija je vec poprimila vid politickog programa koji usmerava delovanje drzave. U taj kontekst se uklapa zloglasni dekret Ministarstva prosvete koji taksativno zabranjuje hrvatskoj deci iz Rijeke i Istre da pohadjaju skole u kojima se nastava odvija na italijanskom ili na jeziku drugih manjina. Taj dekret oznacava pocetak ukidanja skola manjina, a na prvom mestu italijanske manjine u Istri, koje je do sada pohadjao - u duhu vekovnog zajednickog zivota i multikulturalnosti - znacajan procenat dece koja nisu italijanska. Pored toga to je nasrtaj na civilizacijske vrednosti koje su multikulturalnost i zajednicki zivot stvorili u ovom regionu; i duboko negativan cin (pre svega antiustavan) segregacije na nacionalisticko-rasistickoj osnovi. Nazalost, ovaj dekret je samo jedna od mnogih karika u dugom lancu nasrtaja na prava koja je stekla italijanska manjina a koje je podstakao Tudjmanov rezim u poslednjih pet godina. Naredne godine skole italijanske manjine u cijim razredima bude manje od 22 ucenika, bice ukinute. U Rijeci, primera radi, od cetiri osnovne i nize srednje skole ostace samo jedna. To ce biti pocetak kraja opstanka autohtone italijanske etnicke zajednice u toj regiji. Savetujemo svim Srbima, iliti "cetnicima", da sto pre napuste istarsku teritoriju. Ako to ne ucinite, bicete likvidirani na brutalan nacin. Vase kuce bice spaljene a vase zene silovane, jer nisu nista drugo do cetnicke kurve. Pratimo u stopu vase kretanje, znamo sve o vama. Vratili smo se sa fronta da bi vas zaklali. Zbog toga vas pozivamo da napustite nasu hrvatsku Istru do 30. avgusta 1995. Podsecamo vas da ce vas "crna istarska ruka" svuda dostici. Da vam jebem srpsku majku. Takav letak, koji je potpisala toboznja "Istarska crna ruka" zvana "Ucka" (Monte Maggiore), dostavljan je na adrese hrvatskih gradjana srpske i crnogorske nacionalnosti u raznim mestima istarskog poluostrva. Nijedne hrvatske novine nisu objavile pismo koje je u Zagreb poslao nemacki ministar inostranih poslova Klaus Kinkel u kojem izrazava negodovanje zbog masakra koje su izvrsili Hrvati u bivsoj Krajini; danas medjutim sve objavljuju odgovor hrvatskog ministra inostranih poslova Mate Granica, koji reakciju Nemacke definise kao "apsurdnu i tendencioznu" i odbacuje "zabrinutost zbog navodnih zlocina od strane hrvatske vojske prema Srbima i njihovoj imovini". Sef hrvatske diplomatije optuzuje "neke medjunarodne posmatrace" da su preterali u svojim izvestajima. Za hrvatsku vladu "radilo se samo o izgredima koje su ucinili pojedini vojnici zedni osvete, a to je vec poznata stvar". Juce se o toj stvari na gotovo identican nacin izrazio ambasador Hrvatske u OUN, Mario Nobilo, koji je govorio o "incidentima izazvanim duhom osvete prema srpskim civilima i njihovoj imovini". Vlada iz Zagreba ne govori o broju "ekscesa", ali mnogi povratnici iz istarskih brigada HV tvrde da su ljudi "zedni osvete" bili vecina u vojsci koja je ponovo osvojila Krajinu. Dok citam Granicevo pismo, koji uz sve to tvrdi da njegova vlada "cini sve sto je moguce da bi drzala pod kontrolom celu situaciju na oslobodjenim teritorijama",


Strana 122


1990 - 1995

jedan predstavnik srpske manjine u Rijeci mi telefonira moleci pomoc za desetak staraca i starica koji "nemaju licne karte, nemaju socijalne iskaznice niti status izbeglica" a sklonili su se u Rijeku. Ali ko su oni? To su Srbi iz bivse Krajine, tipicni "primeri" onih par stotina civila koji nisu hteli, ili mogli, da beze iz toga kraja. Sada hrvatske vlasti izgone i njih. Ovi koji su dosli u Rijeku ne znaju od cega da zive i kod koga da se smeste. Odmah sam telefonirao prijateljima iz Sommacampagna i Cologna Veneta i zamolio ih za solidarnost. Pruzice pomoc. Na sektoru jug bivse Krajine, hrvatski vojnici su provalili u bazu kenijskog bataljona u Krickama, razoruzali strazare i uzeli oruzje i municiju. U Kninu se nastavlja odiseja 720 srpskih civila koji su se sklonili u kasarnu Plavih slemova. Hrvatske vojne vlasti zahtevaju da im se izruce njih 62 koji su unapred proglaseni "ratnim zlocincima" (sudovi su obavesteni: presuda je vec objavljena). Prete da ce bazu drzati u opsadi sve dok im "zlocinci" ne budu izruceni. Hrvatski predsednik Tudjman proslavio je trijumf pobede u Krajini putujuci sa nekoliko stotina ljudi iz drzavnog vrha specijalnim vozom od Zagreba do Splita, kroz ponovo osvojene krajeve. Na svakoj stanici odrzao je govor. U Krajini odakle je autohtono stanovnistvo nestalo, docekali su ga policajci, vojnici i bojovnici partije na vlasti, dovedeni specijalno za tu priliku iz drugih krajeva Hrvatske. Ali u Karlovcu i Gospicu, gradovima na krajnjim rubovima bivse Krajine, i u Splitu, glavnom mestu Dalmacije, bile su autenticne mase, koje su likovale uz zastave, muzicke kapele, patriotske pesme, direktan televizijski prenos iz helikoptera i sa zemlje. Govoreci u Splitu Tudjman je otvoreno najavio skoru kolonizaciju Krajine. Bekstvom Srba iz tog kraja ostalo je oko 300.000 zemaljskih poseda i isto toliko kuca bez vlasnika zbog cega se sada, kako je rekao, treba postarati da se u domovinu vrate stotine hiljada Hrvata rasejanih po svim kontinentima. Oni se moraju vratiti u zemlju njihovih predaka, bio je kategorican. Samo pre dva dana, Tudjman je gnevno negirao da je hrvatska vojska u Krajini dejstvovala drukcije osim pristojno. Ovaj put je morao da dopusti da je bilo "zloupotreba", koje su pocinili njegovi vojnici, ipak opravdavajuci ih. "Zloupotreba" je eufemizam koji treba prevesti: sistematska pljackanja, kuce za kucom, u celom regionu, ubijanja civila i spaljivanja celih sela. Spaljivanja koja su zaustavljena kada je, dve nedelje posle "oslobadjanja" teritorije, od vlade iz Zagreba najzad stiglo upozorenje, "da je gradjevinska imovina bivse Krajine vlasnistvo nacije i treba ga zastititi". U svom danasnjem govoru, Tudjman je jos jednom odbacio optuzbu za etnicko ciscenje i nije imao nijednu rec milosti za 200.000 i vise srpskih civila primoranih da beze u strahu. U Kninu je cak izbegao da Srbe nazove imenom, oznacavajuci ih sa "oni". Oni su, rekao je, nestali za tri-cetiri dana a da nisu imali vremena da pokupe svoje prljave pare i svoje gace, nestali su kao da ih nikada nije ni bilo... Nikada vise nece moci u srcu Hrvatske da sire kancer koji je razarao bit hrvatske nacije.... Ni ovaj put, najzad, nije se odupro iskusenju da ispljune otrov prema zapadnoj strani Jadrana, uplicuci ponovo "italijanski imperijalizam" u kontekstu jedne optuzbe upucene Srbima iz Hrvatske koji su "1941. sklopili sporazum sa fasistickom Italijom protiv Nezavisne Drzave Hrvatske". Etiketa "fasisticka" koja je data Italiji iz 1941. je na mestu. Tom tvrdnjom, medjutim, "istoricar" Tudjman politicki rehabilituje znatno gori fasizam, onaj ustaski "Nezavisne Drzave Hrvatske" koji je, za pocetak, otkrio svoj imperijalisticki karakter okupirajuci celu Bosnu i Hercegovinu, pripojivsi sebi i deo Srbije do periferije Beograda (Zemun). Ta "Nezavisna Drzava Hrvatska" koja je, rodjena kao miljenik (kratkotrajni) naci-fasizma, na prvom mestu italijanskog fasizma (iz Italije u Zagreb bio je otpremljen "poglavnik" Ante Pavelic), zavrsila je neslavno padom naci-fasizma. Ta "Nezavisna Drzava Hrvatska" satelit sila Osovine koja je sklopila politicko-vojni savez sa Musolinijem i Hitlerom da bi doprinela izgradnji "novog evropskog poretka".


Strana 123


1990 - 1995

Ono sto Tudjman ne moze da svari je cinjenica da, uprkos musolinijevskom fasizmu, italijanske vlasti u Dalmaciji nisu ostale indiferentne pred prvim pokoljima koje su hrvatske ustase izvrsile nad srpskim stanovnistvom u obliznjoj Lici; zbog toga su ucinile da prestanu, stavljajuci Srbe iz te oblasti pod zastitu italijanske okupacione vojske. Tudjman bi mozda vise voleo da su ustase potpuno istrebile stanovnistvo koje nije hrvatsko resavajuci vec tada "srpsko pitanje" u Hrvatskoj? Onako kako su resili "pitanje" hrvatskih i bosanskih Jevreja, od kojih su jedini koji su uspeli da se spasu od unistenja - malo vise od 3.000 - bili oni koji su uspeli da prebegnu na teritoriju okupiranu od Italijana u Hercegovini, Lici i Dalmaciji? Citam u jednom dnevnom listu rezultate demoskopskog istrazivanja koje je u Italiji obavila agencija Explorer: 40 odsto anketiranih Macinijevih sunarodnika odgovorilo je - na pitanje ko su ti koji su najsramniji, najpodmukliji na svetu - da medalju za nevaljalstvo zasluzuju Srbbi. Tako je i u najdemokratskijoj Italiji, masmedijski balkanski tam-tam uspeo da utice na svest i da demonizuje ceo narod. Propaganda rezima iz Beograda poistovecuje par stotina naci-fasista sa hrvatskim narodom, definisuci ga kao "ustase". Uvek ista prica. U danasnjem broju, trscanski dnevni list Il Piccolo objavljuje optuzbu Paola Rumiza pod naslovom "Hrvatsku opljackali gospodari rata". Hrvatska u ovom slucaju je bivsa Krajina. Clanak je napisao neko ko nerado govori lose o Hrvatskoj, neko ko je (to priznaje i u ovom clanku) do sada cesto "zatvarao oci pred izolovanim slucajevima koji su mu ogavni". Ali sada "pred onim sto se desava u Krajinama posle banditske vladavine prokonzula iz Beograda" ne moze da cuti. Lici na novi sport - prica Rumiz - odlazak ujutro vozom za Knin (iz Splita putuje vec nedelju dana) "u soping po napustenim kucama" Srba "i povratak uvece sa punim torbama", a da policija ne mrdne ni prstom. A radi se, ne zaboravite, o pljackanju onoga, sto je ostalo posto su desetine hiljada vojnika napunili ranceve izmedju 5. i 20. avgusta. Rumiz govori o "sistematskim otimacinama". "Lopovi nailaze kao skakavci, ulaze ne samo u kuce Srba koji su tek otisli, nego i u one Hrvata koji jos treba da se vrate... Ukratko, pravi pravcati Divlji zapad. Nije to samo neizbezna anarhija koja dolazi posle rata. To je cin koji izgleda nalazi uporiste i u organizacionim vrhovima novog hrvatskog poretka koji je ponovo uspostavljen u Kninu. Uporiste u HV", vojsci koja je, izgleda, sada uvucena u biznis nekretninama koji je na tapetu, za racun HDZ, vladajuce partije. I objasnjava u cemu se sastoji biznis: "Od Gline do Knina, od Korenice do Petrinje mnoge napustene kuce ne dodeljuju hrvatskim izbeglicama nego takozvanim junacima Operacije Oluja. Na mnogim kucama moze se procitati "HV occupated house"; druge su spaljene da bi se obeshrabrio moguci povratak. Izgleda da u Kninu licno generalni komandant trzista, general Ivan Cermak, koordinira u rekordnom vremenu prodaju imanja koja su Srbi napustili, ne onima iz sabirnih logora koji nista nemaju, nego bogatim klijentima iz Tudjmanove partije". I dalje: "I eto, tako bi Knin, posto je bio simbol mucenistva a zatim ponovnog osvajanja, ako se ponovo ne uspostavi zakonitost, za nekoliko dana mogao da postane simbol sramote." "Sada je sve pod rizikom da bude uprljano od lopova i siledzija, koji u ime hrvatstva, prozdiru Hrvatsku". Hrvatska vlast, ne samo ovom prilikom, pokazala je da ne ume da resava politicke konflikte. Sa svom verovatnocom metod upotrebljen prema Srbima nece moci da se prenese u uznemirenu Istru niti da se primeni na radnike u nemirima. Ukoliko bi neko hteo da zameni i sopstveni narod to nije moguce. Uz preinacene uloge izgleda da se ponovo igra ista predstava. Da je sa Hrvatima isto tako tesko ziveti kao i sa Srbima izgleda da smo u neku ruku shvatili. Sada postaje sve ociglednije da ce Srbi morati da budu zamenjeni sa nekim drugim, u nekim slucajevima mozda sa Istranima a u drugim sa Hercegovcima. 28. avgust ’95. Prilikom putovanja vozom koji ga je odveo iz Zagreba u Split kroz "Krajinu",


Strana 124


1990 - 1995

pracen sa vise od 1.000 hijerarha, predsednik partije na vlasti i sef hrvatske drzave dao je Slobodnoj Dalmaciji intervju, indikativan po mnogo cemu. Splitski dnevni list objavljuje ga danas. "Vrhovnik" je poceo time, da je iskorenjivanje sa hrvatske teritorije secesionisticke "Republike srpske Krajine" i celokupnog njenog stanovnistva ucinilo da, kako je rekao, najzad niko vise sa hrvatske teritorije nece moci da ugrozi nasu slobodu, kako je bila ugrozavana od Knina i svega onoga sto je on znacio kao cetnicka jazbina... Na konstataciju novinarke Olge Ramljak koja ga je intervjuisala, da se cesto Hrvatima pripisuje krivica za bekstvo Srba iz Hrvatske i dolazak u tu zemlju hrvatskih izbeglica izgnanih zbog reakcije iz Vojvodine i iz Bosne i na pitanje, da li je ovaj masovni fenomen egzodusa stanovnistva mogao da se izbegne i kakve ce biti njegove posledice, Tudjman je dao jednu izjavu. Rekao je, jos krajem 1992, prilikom susreta do kojeg je doslo u Zenevi izmedju hrvatske i srpske delegacije, to jest izmedju mene sa jedne strane i Dobrice Cosica i Milosevica sa druge, radi usaglasavanja koraka koje treba preduzeti na putu normalizacije odnosa, bilo je odluceno da se otvore diplomatskli uredi Hrvatske u Beogradu i Srbije u Zagrebu... Uredi koji od pre nekoliko godina funkcionisu regularno. Ali lideri Hrvatske i Srbije su se sporazumeli i da "dozvole dobrovoljno preseljavanje naroda sa odgovarajucih teritorija". Bilo je zaista lako predvideti - nastavio je Tudjman - da jedan deo stanovnistva nece pristati da zivi u nezavisnoj Hrvatskoj i da ce se za jedan deo hrvatskog stanovnistva, od Kosova do Vojvodine, stvoriti nepovoljna klima za dalji ostanak u Srbiji. Nasa ideja bila je dakle, da dodje do jedne humanitarne razmene stanovnistva u sklopu istorijske nuznosti i normalizacije hrvatsko-srpskih odnosa, ali i buducnosti tih odnosa. Medjutim, desilo se sto se desilo i, van tragedije toga sveta, rezultati ce biti pozitivni jer cemo izbeci da trpimo ulogu Srba u Hrvatskoj koju su oni imali od turskih vremena do danas... Sada se shvata razlog zbog kojeg Milosevic nije intervenisao da odbrani "bracu Srbe u Hrvatskoj". Sporazum o njihovom tamanjenju i o "humanitarnoj razmeni stanovnistva" bio je postovan. A Tudjman, kao ni Milosevic, nema nikakvog razloga danas da lije suze zbog tragedije jednog miliona Srba i Hrvata koji su iskorenjeni iz zemalja njihovih predaka, njihove vekovne istorije. Za Tudjmanovu Hrvatsku je vazno da se otarasila 500-600.000 Srba, da je sa svoje teritorije iskorenila ono sto su lideri partije HDZ oznacili kao "vekovni srpski rak u hrvatskom telu" Novinarka je obelodanila novu pojavu: nemaju svi Hrvati koji su 1991. bili primorani da napuste Krajinu, nameru da se tamo vrate sada kada su Srbi isterani otuda. Tudjman je odgovorio da ce hrvatske vlasti morati da poduzmu neophodne mere, pribegavajuci obaveznim odlukama i zakonskim dekretima da bi primorale ljude da se vrate u taj kraj i da se usele u kuce koje su na raspolaganju, u kuce koje su ostale citave. Ne bi bilo lose, naprotiv, da se pribegne radnim obavezama za celo stanovnistvo Hrvatske... U Hrvatskoj se radna obaveza sastoji u vojnom regrutovanju za izvodjenje javnih radova. dobara koja je napustilo srpsko stanovnistvo "Krajine"? Jednostavno, odgovorio je Tudjman: vlasnistvo nad kucama i zemljom koja je nekada pripadala vecini (srpskoj) stanovnistva precice na drzavu. I dalje: odluka je vec doneta na sednici Nacionalnog saveta za bezbednost: bice objavljeni zakoni na osnovu kojih ce napustena dobra biti podrzavljena. To ce dozvoliti hrvatskim izbeglicama koje stizu iz Bosne, iz Vojvodine i iz Srema, ali i drugim Hrvatima, da se nastane (u Krajini) sa sigurnoscu da nece biti isterani iz tih kuca... Tudjman je, jednom recju, od sada iskljucio bilo kakvu pomisao na povratak Srba u njihove kuce i na njihovu zemlju u Hrvatskoj; od sada je resio da nacionalizuje ta dobra, jer to je u interesu - objasnio je - ne samo ljudi koji ce otici tamo da zive, nego i hrvatske drzave. Resicemo stvar ili modifikujuci zakon i za to je vec


Strana 125


1990 - 1995

zapocela parlamentarna procedura, ili vladinim dekretom koji ce imati snagu zakona. Vladi sam vec uputio direktivu u tom smislu. Ali predvidjenih izmena ima mnogo. Za pocetak, Tudjman ima nameru da raspusti Zagrebacki parlament, zatim da izmeni ustavni zakon o pravima manjina il da ih suzi ali, narocito da bi izbrisao "Oblasti sa autonomnom upravom" koje je trebalo da funkcionisu u regionima sa vecinom srpskog stanovnistva i da bi se ponistila norma izbornog zakona koja se odnosi na "proporcionalnu zastupljenost srpske manjine i drugih nacionalnih manjina u Parlamentu Hrvatske". Uzimajuci u obzir cinjenicu da su "Srbi dobrovoljno napustili Hrvatsku doslo je do stvaranja takve situacije - rekao je Tudjman u intervjuu - koja je sama po sebi ukinula norme ustavnog zakona o pravima manjina i odgovarajuce norme izbornog zakona. Mi ne cinimo nista drugo nego uzimamo na znanje ovu novu stvarnost... Tudjmanov cilj je da postigne, pored ostalog, sve vise licne vlasti i da ucini dinamicnim proces "hrvatizacije Hrvatske" cija sledeca meta ce biti Istra. HDZ, Tudjmanova partija, drzi vec pet godina vecinu u Parlamentu i moze da ucini, kao sto je uvek cinio, gotovo sve ono sto hoce. Uprkos tome Tudjman hoce sto je moguce pre da raspusti skupstinu. Zasto? Jer nisu svi poslanici njegove partije jastrebovi, i nisu svi uvek bili disciplinovani. Osim toga, ekonomska i socijalna situacija je katastrofalna, kriminal je dostigao visoki nivo, favorizovan korupcijom u svim domenima partije na vlasti jer bi, u normalnim vremenima i u demokratskim uslovima, on bio potucen. Sada Tudjman ne tolerise poraze, jos manje razlicita misljenja; trazi od svojih apsolutno pokoravanje i neogranicenu vlast. Posto je postao drzak zbog vojnih pobeda u zapadnoj Slavoniji, u Bosni i u "Krajini", zeli da ih do kraja iskoristi i dodje do plebiscita, do apsolutne dominacije njegovog rezima i do isto tako apsolutne komande nad sopstvenom partijom uz sigurnost dovodjenja u Parlament i u vladu potpuno potcinjenih osoba, povodljivih i poslusnih pred kultom njegove licnosti. Tako, jos pre nego sto su sadasnji parlament i vlada mogli da se izjasne, vrhovnik Tudjman je odlucio, putem jednog obicnog intervjua, da nametne zemlji prevremene izbore, do kraja ove godine. I da bi sebi osigurao triumf, sam on ce biti na celu liste HDZ, partije koja je od 1990. zasela na vlast u Hrvatskoj. Vrhovnik ne tolerise poraze Bicu na celu liste moje partije - objasnio je Tudjman jer bez partije apsolutne vecine kakva je HDZ, ne bih mogao da dobijem cvrstu vladu, ne bih mogao da dobijem vecinu u Parlamentu i, prema tome, ne bih mogao da donosim odluke od takve vaznosti kakve sam donosio do sada i koje su dovele do oslobadjanja ovog regiona, do Operacije Munja, do Operacije Oluja, do Leta Devedesetpete (teritorijalnih osvajanja u zapadnoj Bosni, regionu Bihaca (a da bi se omogucilo Leto Devedesetpete bilo je potrebno da se stvori Hrvatska republika HercegBosna i hrvatsko-bosanska vojska... Republika i vojska koje bosanski Muslimani vide kao trn u oku ali koje bi u Tudjmanovim planovima hrvatsko-muslimansku federaciju morale da dovedu do toga da postanu privezak Hrvatske, preko konfederalne veze koja bi imala svoje uporiste u Zagrebu, svakako ne u Sarajevu. 30. avgust ’95. Posle Operacije Oluja u Krajini, cela Hrvatska se preobrazila u pogranicnu vojnu krajinu a granice Balkana su se premestile na granice Austrije, Madjarske i Italije. Predsednik Hrvatske moci ce svoje buduce politicke govore da zapocinje sa "Hrvatice i Hrvati", jer osim Hrvata u Hrvatskoj nije ostao niko, Hrvatska je postala jednonacionalna ameba... To su reci koje je na jednoj konferenciji za stampu izgovorio Vladimir Bebic, poslanik iz Rijeke, jedini clan parlamenta iz partije Socijaldemokratska unija. Dodao je: od hrvatske politike celom svetu je muka u stomaku. Posle Operacije


Strana 126


1990 - 1995

Oluja, Krajina je postala spaljena zemlja u koju se vise nece vratiti njeni stanovnici. Takozvano oslobodjenje Krajine, ciji narod je pobegao pred oslobodiocima, nije rezultat nadmoci hrvatske vojske, koja prakticno nije naisla ni na kakav otpor, nego dogovora Zagreba i Beograda, ciji finale ce se odigrati u Bosni podelom te zemlje. Scenario takozvanog humanitarnog egzodusa stanovnistva napisali su mnogo ranije Tudjman i Milosevic i na njih pada krvica za ovaj ratni zlocin... Gledam, slusam i ne mogu da poverujem svojim ocima i svojim usima: italijanska TV, koja se odlicno vidi u raznim krajevima Hrvatske, javlja da je desetak hrvatskih vojnika stiglo u opstinu San Patrinjano u Korianu, u Italiji, da bi se podvrgli lecenju zavisnosti od droge. Vojnici, svi veoma mladi potvrdili su da su "bili kljukani drogom" pre no sto bi bili upuceni na front da se bore da bi bili otporniji na odbojnost prema uzasima rata u Bosni i Krajini. Ako nisam pogresno shvatio, lokalne novine opstine San Patrinjano donose niz intervjua sa vojnicima koji govore o heroinu koji su oficiri lekari davali najslabijima i onima koji su odredjivani za najopasnije akcije. Droga "je bila prepisivana kao medicina za dusu, kao lek koji ti dopusta da zaboravis i pomaze ti da nastavis". Nije prvi put, uostalom, da se koristi droga da bi se povecala otpornost vojnika u borbi. Heroin, prica Davor, 29 godina, "deljen je dva puta na dan: odlazio sam u poljsku ambulantu da bih podigao moju dnevnu dozu, pola grama ujutro i pola uvece". "Bio mi je zaista potreban - govori drugi u novinama - da bih imao hrabrosti da se suocim sa onim groznim borbama u kojima si, da bi preziveo, morao ti prvi da ubijes; da bih zaboravio plac i prestravljena lica dece pored tela mrtvih roditelja.; da ne bi ispovratio svu zuc koju imas u sebi, kad vidis svoje drugove uzasno osakacene granatama". Deljenje droge, prema pricama vojnika objavljenim u mesecniku, ponekad je kasnilo i "iako nisi mogao da budes suvise zavisan od krize apstinencije, posle dva dana iznenadne teskobe zbog potrebe za drogom bile su jake: tako smo jednog dana sisli u grad i uperivsi masinku u glavu jednog dilera, nabavili smo drogu". Vojnici su zatim potvrdili da su takodje deljeni alkohol i psihofarmaci raznih vrsta, "ali da bi se obavile opasnije akcije, da bi se napadala sela, da bi se hladnokrvno klalo i ubijalo, pomazu snazniji anestetici i jedan toksikoman nakljukan heroinom ili kokainom je idealan". Nocas u 2.00 sata, pocela je vazdusna operacija NATO na srpsko-bosanske polozaje oko Sarajeva radi razaranja vojnih polozaja. Odmazda NATO bila je veoma ostra. Do 6.00 jutros 57 aviona Sjedinjenih Drzava, britanskih, holandskih i francuskih, koji su posli iz Italije i sa nosaca aviona Ruzvelt u Jadranskom moru, unistili su radarske, raketne i artiljerijske polozaje ne samo na brdima oko Sarajeva nego i one koji se nalaze oko Tuzle i Gorazda. Oko 17.15 srpska raketa oborila je jedan francuski miraz 2000: dvojica pilota iskocili su padobranima. U 21.00 nastavljeni su nocni napadi... Spremam se da legnem kad faks poce da zuji. Tanja Olujic, bivsa direktorka Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tudjman dosao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina "krivica": srpske je narodnosti), daje mi nekoliko belezaka. "Mogu ti posluziti za pripovetku", dopisuje na dnu poruke faksom. Beleske se odnose na dozivljaj jedne zene od 75 godina koja je dosla u Rijeku iz Krajine. To je prica o Danici R. Njena kuca se nalazi na glavnom kamionskom putu Like, na mestu gde skrece prema Udbini. Danicini sin i brat napustili su kucu i selo da bi se pridruzili beskrajnim kolonama srpskih izbeglica koji su napustili Krajinu u dane hrvatske "Oluje". Danica nije htela sa njima, odlucila je da ostane u svojoj kuci u kojoj je, jedva pre dva meseca, umro njen muz. "Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda da idem?". Kada su dosli hrvatski vojnici, zatekli su je u kuci, u njenoj crnoj udovickoj haljini. Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokusao je da zavuce ruku medju


Strana 127


1990 - 1995

staricine dojke, trazeci, kako je rekao, sakriveni novac. Zena se pobunila. Ni njen muz nikada tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nesto. Vojnik je udario staricu. I njegovi drugovi poceli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz staricinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemackih maraka. "Vidis? Cetnikinja je htela da nas povuce za nos!". Da bi je kaznili iscepali su joj kamama svu haljinu koju je imala na sebi, svo rublje koje su zatekli u kuci, svu odecu koju su nasli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat; izvadili su iz frizidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili. Posto su zavrsili sa pljackom, otisli su iz kuce, i ostavili staru zenu okrvavljenu, slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuce i bez odece. Malo kasnije naisao je neki drugi vojnik. potresen izgledom ove izmrcvarene zene, otisao je da nadje hleba i vode nasao je i nesto paradajza i sve to doneo sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna (nesto oko 35.000 lira) i upitao da li ima nekog od rodbine. Da, zena je imala rodjake u Rijeci. Posle nekoliko dana, dobri vojnik telefonom je obavestio rodjake Danice R.: "Ziva je i ceka vas. Dodjite po nju". Kada je dosla u Rijeku, srpska starica se jada samo zbog jedne stvari: Zbog toga sto ne zna ime onog vojnika koji je spasio. Mladic u uniformi rekao joj je samo da je Istranin iz Buzeta. Druga prica je o Mileni S. zeni od 29 godina. Hrvatska vojska vec je pocela da se siri po Krajini i doslo je do opsteg bezanja stanovnistva. Milenina majka trkom se uputila kuci, sa njive, da bi pustila stoku iz stale, zgrabila nekoliko stvari pa i sama pobegla. Milena, manje uzurbana, isla je za njom na vecoj udaljenosti. Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih rastrkanih sela Like, nije zatekla vise nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuca bila je prazna. Sta da radi? Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oruzja. Milena je odlucila da se zatvori u kucu i ceka. Napustila je kucu samo kada je, posto je pala noc, u naselje iznenada upala patrola hrvatskih vojnika. Uspela je da se izvuce iza kuce, neprimecena. Posto je tako umakla plaseci se grupnog silovanja, mlada zena lutala je nekoliko dana po sumama. Jednog dana cula je kako je neko doziva: "Ej, mala!". Zena se okrenula. Iz jednog automobila u kojem su bila cetiri coveka u maskirnim uniformama i sa crnim maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Cetiri metka pogodila su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio, devojka je ostala da lezi u jarku, celu noc. Od cetiri rane, dve su bile teske. Padala je kisa. Devojka je vise puta pokusavala da ustane, ali nije uspela ni da se pokrene. Nasli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledeceg jutra. Podigli su je, konstatovali da jos dise i odneli je u bolnicu u Gospicu. Iz Gospica su je prebacili u rijecku bolnicu, gde rane polako zarastaju. Milena ne zna sta je bilo sa njenom porodicom, ne zna kuda da ide kada bude otpustena iz bolnice, ni ko ce platiti troskove njenog lecenja. Ljubomir S. i njegova zena ziveli su u selu Nunic, u blizini Knina. Ostali su kod kuce, cekajuci hrvatsku vojsku, ali nisu ih pustili da ostanu u svojoj kuci. Vojnici sa sahovnicom na uniformi odveli su ih rekavsi im: "Idemo za trenutak do komande, da stavite jedan potpis i odmah cete se vratiti natrag". Put je dugo trajao. Ljubomir i njegova zena, on 70 a ona 65 godina, bili su iskrcani u jednom koncentracionom logoru podignutom na periferiji Zadra, "Sabirnom centru". Posle nekoliko dana odveli su ih u Rijeku gde imaju jednog sina. Sin ih je okrepio ali, posto nije bio u stanju da ih izdrzava, savetovao im je da se vrate u Krajinu, u svoju kucu. Ljubomir i njegova zena vratili su se u Nunic, selo koje je pre rata bilo nastanjeno pola Srbima a pola Hrvatima. Hrvati su se vratili; jedini Srbi koji su nasli netaknutu kucu i stoku su oni, Ljubomir i njegova zena. Javili su sinu da su dobro i da kucni susedi Hrvati dobro postupaju sa njima. U selu Grulovicu, u blizini Kistanja, ostalo je 11 stanovnika, svi Srbi i svi stariji. Danima su podvrgnuti saslusavanjima u policiji, koja ih ipak ostavlja u njihovim kucama. Policija medjutim ne sprecava - grupe pljackasa, najcesce civila, da


Strana 128


1990 - 1995

kruze selom i pljackaju kuce. Policija uopste ne reaguje. U Plaskom i u drugim mestima Korduna kuce koje su napustili Srbi vec su dodeljene Hrvatima koji su stigli iz Banjaluke. Zaposedaju se i one kuce ciji vlasnici se nalaze u Hrvatskoj i hrvatski su gradjani... Poslednja "pricica". Nju sam, medjutim, procitao u jednom hrvatskom istarskom listu. U jedno srpsko selo koje je ostalo gotovo potpuno pusto na oslobodjenoj teritoriji, dovucena je i izlozena na malom glavnom trgu lesina jedne od hiljada uginulih krava posle bekstva vlasnika. Oni koji su organizovali ritual izlaganja prethodno su kravi odsekli vimena, iskopali joj oci, rasporili telo celom duzinom. "Hteli su tako da ostave poruku". Da li treba objasnjavati kome je bila namenjena? Onom malom broju Srba, koji su svi veoma stari i koji su ostali u selu. Nocas u 2.00 sata, pocela je vazdusna operacija NATO na srpsko-bosanske polozaje oko Sarajeva radi razaranja vojnih polozaja. Odmazda NATO bila je veoma ostra. Do 6.00 jutros 57 aviona Sjedinjenih Drzava, britanskih, holandskih i francuskih, koji su posli iz Italije i sa nosaca aviona Ruzvelt u Jadranskom moru, unistili su radarske, raketne i artiljerijske polozaje ne samo na brdima oko Sarajeva nego i one koji se nalaze oko Tuzle i Gorazda. Oko 17.15 srpska raketa oborila je jedan francuski miraz 2000: dvojica pilota iskocili su padobranima. U 21.00 nastavljeni su nocni napadi... Spremam se da legnem kad faks poce da zuji. Tanja Olujic, bivsa direktorka Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tudjman dosao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina "krivica": srpske je narodnosti), daje mi nekoliko belezaka. "Mogu ti posluziti za pripovetku", dopisuje na dnu poruke faksom. Beleske se odnose na dozivljaj jedne zene od 75 godina koja je dosla u Rijeku iz Krajine. To je prica o Danici R. Njena kuca se nalazi na glavnom kamionskom putu Like, na mestu gde skrece prema Udbini. Danicini sin i brat napustili su kucu i selo da bi se pridruzili beskrajnim kolonama srpskih izbeglica koji su napustili Krajinu u dane hrvatske "Oluje". Danica nije htela sa njima, odlucila je da ostane u svojoj kuci u kojoj je, jedva pre dva meseca, umro njen muz. "Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda da idem?". Kada su dosli hrvatski vojnici, zatekli su je u kuci, u njenoj crnoj udovickoj haljini. Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokusao je da zavuce ruku medju staricine dojke, trazeci, kako je rekao, sakriveni novac. Zena se pobunila. Ni njen muz nikada tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nesto. Vojnik je udario staricu. I njegovi drugovi poceli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz staricinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemackih maraka. "Vidis? Cetnikinja je htela da nas povuce za nos!". Da bi je kaznili iscepali su joj kamama svu haljinu koju je imala na sebi, svo rublje koje su zatekli u kuci, svu odecu koju su nasli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat; izvadili su iz frizidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili. Posto su zavrsili sa pljackom, otisli su iz kuce, i ostavili staru zenu okrvavljenu, slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuce i bez odece. Malo kasnije naisao je neki drugi vojnik. potresen izgledom ove izmrcvarene zene, otisao je da nadje hleba i vode nasao je i nesto paradajza i sve to doneo sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna (nesto oko 35.000 lira) i upitao da li ima nekog od rodbine. Da, zena je imala rodjake u Rijeci. Posle nekoliko dana, dobri vojnik telefonom je obavestio rodjake Danice R.: "Ziva je i ceka vas. Dodjite po nju". Kada je dosla u Rijeku, srpska starica se jada samo zbog jedne stvari: Zbog toga sto ne zna ime onog vojnika koji je spasio. Mladic u uniformi rekao joj je samo da je Istranin iz Buzeta. Druga prica je o Mileni S. zeni od 29 godina. Hrvatska vojska vec je pocela da se siri po Krajini i doslo je do opsteg bezanja stanovnistva. Milenina majka trkom se uputila kuci, sa njive, da bi pustila stoku iz stale, zgrabila nekoliko stvari pa i sama pobegla. Milena, manje uzurbana, isla je za njom na vecoj udaljenosti.


Strana 129


1990 - 1995

Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih rastrkanih sela Like, nije zatekla vise nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuca bila je prazna. Sta da radi? Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oruzja. Milena je odlucila da se zatvori u kucu i ceka. Napustila je kucu samo kada je, posto je pala noc, u naselje iznenada upala patrola hrvatskih vojnika. Uspela je da se izvuce iza kuce, neprimecena. Posto je tako umakla plaseci se grupnog silovanja, mlada zena lutala je nekoliko dana po sumama. Jednog dana cula je kako je neko doziva: "Ej, mala!". Zena se okrenula. Iz jednog automobila u kojem su bila cetiri coveka u maskirnim uniformama i sa crnim maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Cetiri metka pogodila su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio, devojka je ostala da lezi u jarku, celu noc. Od cetiri rane, dve su bile teske. Padala je kisa. Devojka je vise puta pokusavala da ustane, ali nije uspela ni da se pokrene. Nasli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledeceg jutra. Podigli su je, konstatovali da jos dise i odneli je u bolnicu u Gospicu. Iz Gospica su je prebacili u rijecku bolnicu, gde rane polako zarastaju. Milena ne zna sta je bilo sa njenom porodicom, ne zna kuda da ide kada bude otpustena iz bolnice, ni ko ce platiti troskove njenog lecenja. Ljubomir S. i njegova zena ziveli su u selu Nunic, u blizini Knina. Ostali su kod kuce, cekajuci hrvatsku vojsku, ali nisu ih pustili da ostanu u svojoj kuci. Vojnici sa sahovnicom na uniformi odveli su ih rekavsi im: "Idemo za trenutak do komande, da stavite jedan potpis i odmah cete se vratiti natrag". Put je dugo trajao. Ljubomir i njegova zena, on 70 a ona 65 godina, bili su iskrcani u jednom koncentracionom logoru podignutom na periferiji Zadra, "Sabirnom centru". Posle nekoliko dana odveli su ih u Rijeku gde imaju jednog sina. Sin ih je okrepio ali, posto nije bio u stanju da ih izdrzava, savetovao im je da se vrate u Krajinu, u svoju kucu. Ljubomir i njegova zena vratili su se u Nunic, selo koje je pre rata bilo nastanjeno pola Srbima a pola Hrvatima. Hrvati su se vratili; jedini Srbi koji su nasli netaknutu kucu i stoku su oni, Ljubomir i njegova zena. Javili su sinu da su dobro i da kucni susedi Hrvati dobro postupaju sa njima. U selu Grulovicu, u blizini Kistanja, ostalo je 11 stanovnika, svi Srbi i svi stariji. Danima su podvrgnuti saslusavanjima u policiji, koja ih ipak ostavlja u njihovim kucama. Policija medjutim ne sprecava - grupe pljackasa, najcesce civila, da kruze selom i pljackaju kuce. Policija uopste ne reaguje. U Plaskom i u drugim mestima Korduna kuce koje su napustili Srbi vec su dodeljene Hrvatima koji su stigli iz Banjaluke. Zaposedaju se i one kuce ciji vlasnici se nalaze u Hrvatskoj i hrvatski su gradjani... Poslednja "pricica". Nju sam, medjutim, procitao u jednom hrvatskom istarskom listu. U jedno srpsko selo koje je ostalo gotovo potpuno pusto na oslobodjenoj teritoriji, dovucena je i izlozena na malom glavnom trgu lesina jedne od hiljada uginulih krava posle bekstva vlasnika. Oni koji su organizovali ritual izlaganja prethodno su kravi odsekli vimena, iskopali joj oci, rasporili telo celom duzinom. "Hteli su tako da ostave poruku". Da li treba objasnjavati kome je bila namenjena? Onom malom broju Srba, koji su svi veoma stari i koji su ostali u selu. Kao sto je uobicajeno, jedine istine o onome sto se desava u bivsoj Jugoslaviji dolaze od posmatraca OUN sa terena. Predstavnik svetske organizacije u Zagrebu Kris Ganes saopstio je danas da sa teritorije sektora jug i sever Krajine, koja je vec vise od 20 dana pod punom kontrolom vojnih i civilnih vlasti Hrvatske, "i dalje stizu vesti o novom pljackanju i paljenju kuca koje vrsi hrvatska vojska". Takodje i dalje se nailazi na leseve ubijenih osoba. Izvestaji posmatrackih ekipa OUN svakodnevno pominju pretnje upucivane Srbima koji su ostali u Zapadnoj Slavoniji ("Krajinu" su Hrvati oslobodili prvih dana maja) da bi i njih primorali da odu, a ostalo ih je malo vise od 2.000. U Kninskoj "Krajini" i Glini medjutim, od


Strana 130


1990 - 1995

250.000 Srba, ostalo je manje od 1.000 a i njih poslednjih dana primoravaju da se isele. U Rijeku je stiglo desetak staraca, na dalmatinsko ostrvo Obonjan prognano ih je 89, drugi su razbacani po raznim mestima Hrvatske. "Uprkos opomenama upucenim hrvatskim vlastima - rekao je Ganes - one jos nisu naredile da ove akcije prestanu, ili se naredjenja iz Zagreba ne postuju." Prema nekim izvorima, otkrivena je jedna masovna grobnica kod Petrinje, ali Ganes nije o tome obavesten. Citam dokument koji je sastavila misija Medjunarodne helsinske federacije za ljudska prava a koji se odnosi na Krajinu. "Snima" delimicno situaciju na onoj teritoriji koju su Hrvati ponovo osvojili, onako kako se ona predstavila misiji u dane 17-19. avgusta. U razgovorima koje je imala sa predstavnicima 710 srpskih civila iz Knina i okoline, koji su se sklonili u kasarnu Plavih slemova (gde se i sada nalaze), saznalo se da gotovo svi nameravaju da odu iz Hrvatske jer "ne veruju da bi, kada bi se vratili u svoje kuce, bili zasticeni od hrvatske vojske ili policije, plase se da bi im bili ugrozeni zivoti ako ostanu u Hrvatskoj". "Oni zele da odu, nije vazno u koju zemlju, samo da tamo nije rat, da bi mogli da zive u miru a da ne budu instrumentalizovani od politickih lidera. Za mnoge od ovih izbeglica ovo je vec drugi ili treci egzodus." "U razgovoru sa njihovim predstavnicima, Bankom Pupovcem, Dusanom Colakom i Sandrom Oliveric, doznali smo da su mnogi razmatrali mogucnost da ostanu u Hrvatskoj (to je razlog sto nisu izbegli iz Krajine pred hrvatskom vojskom, nego su samo potrazili utociste i dobili ga, u kasarni OUN), ali posto su neki od njih napustili sabirni logor i videli pljacke, pozare i razaranja kojima su bile izlozene njihove kuce i kada su saopstili drugima koji su se sklonili u kasarnu sta su videli, vecina izbeglih odlucila je da ode iz ove zemlje." "Mnogi od izbeglica sa kojima smo razgovarali plasili su se da nam daju podatke o sebi. Od vise od 700 izbeglica, samo njih sestoro osetili su se dovoljno zasticeni da nam ispricaju sta im se dogodilo." Izvestaj zbog toga spaja kazivanja ovih sest osoba, ali podvlaci: "Pretpostavljamo da ima veoma mnogo takvih slucajeva." Prvu pricu je ispricao Vineto Dragicevic. Grupa od 20 srpskih civila, putovala je 5. avgusta kamionom u pravcu logora Plavih slemova. Kada su se priblizili selu Kovacici primetili su grupu hrvatskih vojnika koji su smesta otvorili vatru na vozilo i ubili tri osobe ranivsi druge tri koje su ostale napustene na putu, bez pomoci. Jednoj starijoj zeni, Mari Dragicevic, ciji muz je ubijen iz zasede, otkinuli su nekoliko prstiju desne ruke. Pucao joj je u ruku, iz pistolja, sa male udaljenosti, jedan hrvatski vojnik. Zatim su ostali preziveli civili odvedeni kao zarobljenici. Vineto Dragicevic uspeo je da pobegne i preda se Plavim slemovima. U poimenicnom spisku ubijenih, ranjenih ili zarobljenih, koji je hrvatska vojska predala posmatracima OUN, nema imena ubijenih, ranjenih ili uhvacenih kod Kovacica. Druga prica. Nenad Dukovic, njegova zena Nedjeljka, njihovo novorodjence od samo 45 dana i Nedjeljkin brat, Dragan Mirkovic, nalazili su se u svojoj kuci kada je pocela kanonada hrvatske artiljerije u zoru 5. avgusta, malo pre 5.00. Kada je nastupilo vece, za vreme pauze u bombardovanju, izasli su iz kuce da bi nasli neko bolje skloniste. Dok su bezali, njihov auto se blokirao zbog kvara, usred jedne ulice u Kninu. Posto su napustili auto, potrazili su utociste u podrumu velike stambene zgrade u centru grada. U zoru 6. avgusta, po zavrsetku poslednjeg teskog bombardovanja, zaculi su glasove hrvatskih vojnika koji su se kretali ulicama grada ispaljujuci nasumice rafale u raznim pravcima. Vojnici su prodrli i u zgradu u koju su se sklonili clanovi omanje porodice Dukovic, pronasli ih i smesta naredili dvojici muskaraca, Nenadu i Draganu da podju sa njima. Zena sa novorodjencetom odvedena je medjutim u logor Plavih slemova. Uprkos svim traganjima, Nedjeljka (ona je izvor ove price) nije vise uspela da dodje do vesti o muzu i bratu. Nestali su kao da ih nije ni bilo. Njihovih imena nema u spiskovima koje su hrvatske vlasti dostavile predstavnicima OUN i Medjunarodnog


Strana 131


1990 - 1995

Crvenog krsta. Treca prica. Trinaest osoba putovalo je prikolicom koju je vukao poljoprivredni traktor, kada ih je u blizini Vrbnika 5. avgusta, oko 10.00 ujutro, zaustavila jedna patrola hrvatske vojske. Jednoj mladoj zeni i njenom momku u vojnickoj uniformi, ali nenaoruzanom, Zivku Stojakovu, vojnici su naredili da sidju sa prikolice. Cim su njih dvoje stali na zemlju, jedan hrvatski vojnik je bez ijedne reci uperio svoju automatsku pusku Ak-47 na Stojakova i ispalio jedan rafal. Ubio ga je presekavsi ga u visini grudi. Devojku, medjutim, koja je bila primorana da se skine, silovali su na smenu svi vojnici patrole, u prisustvu drugih civila koji su ostali u kolima. Kada su svi zadovoljili svoje seksualne nagone, nasilnici su krenuli da likvidiraju i devojku. Na srecu spasena je dolaskom vece grupe vojnika jednog odeljenja iz Varazdina. Oni su je odveli posle nekoliko sati pred logor Plavih slemova i tu je ostavili. Devojka, koja je prijavila dogadjaj misiji Medjunarodne federacije iz Helsinkija, nije znala da kaze sta je bilo sa ostalih 11 civila. U logor OUN u Knin nisu nikada stigli. Cetvrta prica. Ratomira Tatomira iz Knina, godiste 1943. i Dragoljuba Cupavica iz Otona, godiste 1967, uhvatli su hrvatski vojnici, ali njihova imena ne pojavljuju se ni u jednom zvanicnom spisku zarobljenika. Osoba koja je ispricala o njihovom hvatanju medjunarodnoj komisiji, tvrdi da je videla i vise od 20 leseva civila muskaraca, zena i dece - u blizini kuce koja nosi broj 1 u ulici Kralja Petra u Kninu. Peta prica. Nikola Bjelov, koji se sklonio u kasarnu Plavih slemova u Kninu, vratio se u svoj stan u gradu sa namerom da tu ostane, pod hrvatskim vlastima. Bio je 7. avgust. U svom stanu zatekao je cetiri vojnika hrvatske vojske koji su ga napali i izudarali nanevsi mu niz ozleda, izbacivsi ga posle toga iz stana. Nije mu ostalo nista drugo nego da se vrati u logor OUN gde se i sada nalazi. Sesta prica. Jedna starija zena vratila se u svoj stan u Kninu da uzme dragocenu cevcicu potrebnu onima koji zbog traheotomije imaju otvor na dusniku a kojom se sluzio njen muz. Ona i muz su inace nasli utociste u logoru OUN. Zatekla je stan opljackan i polurazrusen. Vratila se u logor praznih ruku ali, na srecu, nepovredjena. U stanu je bila zatekla nekoliko hrvatskih vojnika koji su, posto vise nisu imali sta da opljackaju, pretresli zenu i uzeli joj poslednji novac koji je imala: 100 nemackih maraka. Jedan vojnik joj je rekao: "Nisu vam vise potrebne marke, mozete se posluziti kunama". Zlocini specijalne grupe palikuca Hrvatska vlada je tvrdila da je 21. avgusta povodom poznatog napada hrvatske vojske iz Krajine pobeglo 154.079 Srba i da ce svi biti dobrodosli u Hrvatskoj ako pre ili kasnije pozele da se vrate. Jedva nekoliko dana posle toga Zagreb je negirao bilo kakvu mogucnost pravog i jednostavnog povratka ovih svojih gradjana, ostavljajuci otvorena vrata samo "pojedinim licima" cije ce molbe za povratak na sopstvena imanja i kuce, uz obavezne dokumente koje je nemoguce dobiti, biti resavane od slucaja do slucaja. Ni cifra izbeglica ne deluje istinito. Razni izvori uvecavaju na preko 250.000 broj Srba, hrvatskih gradjana, koji su napustili teritoriju takozvane Krajine. Najvisi predstavnici hrvatske vlade i sam sef drzave Tudjman odbili su kao lazne i neosnovane optuzbe upucene hrvatskoj vojsci da je povredila gradjanska i ljudska prava u operaciji ponovnog osvajanja Krajine (5-7. avgusta) i posle toga. "Cinjenice su u velikoj kontradikciji sa ovim tvrdnjama", cita se u ranije navedenom izvestaju Medjunarodne federacije za ljudska prava iz Helsinkija (IHF), koja je prikupila obimnu dokumentaciju o "sistematskom razaranju i pljacki srpskih kuca i javnih zgrada od strane hrvatske vojske (HV), hrvatske civilne policije i specijalnih grupa palikuca", odeljenja koja jos uvek nastavljaju svoju akciju na ovoj teritoriji.


Strana 132


1990 - 1995

"U Krajini se nastavljaju pljacke i podmetanja pozara" rekli su i juce predstavnici OUN u Hrvatskoj. Kontradiktorne su isto tako tvrdnje i podaci hrvatskih vlasti koji se odnose na civilne zrtve ratne operacije i na ukupan broj mrtvih u Krajini, tvrdi izvestaj IHF, i nastavlja: "Postoje indicije o jednoj masovnoj grobnici na kninskom groblju i drugim kolektivnim grobnicama, ali u ovim okolnostima ne raspolazemo tacnim informacijama". Sa druge strane "veliki broj opljackanih i ostecenih zgrada koje je zabelezila ova komisija IHF na teritoriji Knina, i nedavna odluka hrvatske vlade koja nalaze svim srpskim izbeglicama koje su napustile Hrvatsku, a koje zele da se vrate u svoje kuce, da priloze uverenje o hrvatskom drzavljanstvu izdato od opstinskih vlasti u kojima se sada nalaze izbeglice", (to jest u Srbiji i u krajevima Bosne i Hercegovine pod srpskom kontrolom) "pokazuju da hrvatska vlada nema nimalo volje da stvori uslove koji bi olaksali Srbima povratak". Informacije koje je prikupila misija IHF - koju cine Dardan Gasi, Viljem Hejden, Petra Klajn, Petar Mrkalj (Hrvat) i Bjorn Engesland - pokazuju da su u Krajini uveliko bila povredjena ljudska prava i medjunarodni zakoni, cak iako su hrvatske vlasti prakticno sprecile clanove misije da izadju izvan grada Knina, obrazlazuci ovo ogranicenje kretanja nemogucnoscu da garantuju sigurnost i nepovredivost licnosti. Prikupljene informacije, stoga su parcijalne i ne obuhvataju veliki deo teritorije Krajine sa koje su medjutim stigle prijave krsenja ljudskih prava. U izvestaju se cita da "hrvatske vlasti nisu uspele da objasne na ubedljiv nacin pljackanje i spaljivanje kuca, ubijanje civila i sudbinu nestalih". I dalje: "Raspolazemo neposrednim dokazima o sistematskim paljevinama i pljackanju stambenih kuca, javnih zgrada i privatnih preduzeca od strane hrvatske vojske, civilne policije i specijalnih policijskih jedinica, koje su izvrsene posle prvih 30 sati Operacije Oluja". Sama misija IHF bila je svedok zlocina koje su pocinile specijalne "grupe palikuca" i opisuje nekoliko dogadjaja. "Vojnici jedne specijalne grupe, opremljeni protivtenkovskim oruzjem i bacacima plamena usmerili su ovo oruzje na kuce za stanovanje u sektoru Bulajusa, izmedju Drnisa i Knina (neposredno zaledje Dalmacije)". "Na teritoriji koja okruzuje Kistanje, lica u civilnoj odeci, koja su se predstavila kao drzavni sluzbenici gadjali su stambene kuce koje su, odmah posle njihove akcije, bile vidjene obavijene plamenom". "Ova misija IHF posetila je 17. avgusta Kistanje i videla grupu od cetiri vojnika kako ulazi u kuce i kako se krece oko zgrada u glavnim ulicama naselja. Dok je misija jos bila prisutna u mestu, stubovi dima poceli su da se dizu iz zgrada na glavnom putu koji vodi u Knin". "Na jugu gradica Drnisa, u pravcu Knina i u neposrednoj okolini Knina, stotine zgrada su opljackane i zapaljene. Varosica Kistanje, koja je imala oko 2.000 stanovnika, na kraju je potpuno opljackana i spaljena. Selo Srb izgleda potpuno spaljeno. Gradic Donji Lapac je razoren 70 odsto. Mesta Siveric, Kosovo, Vrbnik, Raducic, Kricka, Ivosevici i Zagrovic ozbiljno su ostecena. Mnoga od ovih sela nemaju vise ni table sa svojim imenima, uklonili su ih hrvatski vojnici. Prolazeci ovim krajevima clanovi misije su videli veliki broj kuca u poslednoj fazi dogorevanja. Kada je nastupilo vece, 18. avgusta, dok su se prebacivali iz Knina u Drnis, clanovi ove misije zaustavili su se i fotografisali jednu unistenu zgradu koju nisu videli da gori kada su pored nje prosli ujutro istog dana. Misija se vratila na isti deo puta u sumrak 19. avgusta i fotografisala druge kuce dok su dogorevali njihovi ostaci. Ove kuce nisu vidjene da gore toga dana, u rano jutro, kada je misija prvi put prosla tim krajem". "Clanovi misije videli su i kuce na kojima je bilo napisano "Hrvatska kuca" i "Ne diraj, ovo je hrvatska kuca", a takodje i kuce iznad cijih vrata ili sa prozora su se


Strana 133


1990 - 1995

vijorile hrvatske zasrave". Izvestaj se kasnije zadrzava na situaciji u bivsem "glavnom gradu" Krajine: hrvatska bombardovanja postedela su centar Knina ali, kruzeci po gradu autom i pesice, clanovi misije "konstatovali su da su i kuce koje je artiljerija postedela, sistematski i potpuno opljackane. Najveca steta ucinjena je pljackanjem". Uz to: komisija vojnih posmatraca OUN konstatovala je u Kninu da je 21 zgrada tesko ostecena a 23 druge pretrpele su manja ostecenja od bombardovanja topovima hrvatske vojske na pocetku operacije ponovnog osvajanja, dok su druge 24 tesko ostecene a 23 su pretrpele manja ostecenja od pozara podmetnutih posle osvajanja. Postoje brojne informacije objavljene od strane vlasti iz Zagreba koje se odnose na civile zatecene u Kninu posle prvih 30 sati Operacije Oluja, ali sve su medjusobno kontradiktorne. Posto je ovo konstatovao, izvestaj misije IHF tvrdi da su njegovi clanovi imali priliku da razgovaraju sa raznim osobama koje su se zatekle u gradu za vreme ulaska hrvatske vojske u njega, posle bombardovanja topovima. "Zadrzavajuci se na ovim razgovorima izgleda da su pljacku u prvom talasu izvrsila odeljenja cetvrte i sedme Brigade HV koja su prva usla u grad". Sa svoje strane predstavnik OUN u Zagrebu izjavljuje da su "pljackanja u drugom talasu izvrsena od strane policije i specijalnih policijskih jedinica". "Clanovi misije IHF imali su vise puta priliku da vide grupe vojnika kako voze automobile bez tablica, pretrpane robom opljackanom po kucama i prodavnicama". Na lokalitetu Ivosevici, clanovi misije pronasli su dve naprave Ma-23, nagazne mine koje su koriscene i za razaranje kuca i puteva. Nekoliko minuta posle ovog pronalazenja, cetiri policajca iz specijalnih jedinica, koji su izbili iza jedne kuce, pojavili su se na ulici i uputili trkom ka mestu gde su stajali clanovi misije IHF. U jednom trenutku podelili su se na dve grupe i uperili oruzje, spremni da otvore vatru. Odustali su kada su se uverili da clanovi misije nisu bili srpski civili. Posto su ih podvrgli brzom saslusavanju, "pozvali" su ih da napuste zonu kojom jos "haraju srpski teroristi" kako su rekli i koja je zbog toga nesigurna. Igra sa ciframa "Gotovo sve kuce na tom lokalitetu koje su videli clanovi misije bile su u razlicitom stepenu ostecene pozarima i pljackom". I dalje: "U Kistanju su clanovi misije konstatovali da je jedina zgrada koja je ostala netaknuta, pravoslavna crkva. Kada su upitali jednog pukovnika hrvatske vojske zaduzenog za informisanje kako to da crkve nisu bile porusene, odgovorio je: "Ne zelimo da licimo na Srbe". Ovaj odgovor je veoma zanimljiv, narocito jer hrvatske vlasti tvrde da su pljacke i paljevine delo pojedinih hrvatskih civila obuzetih osvetnickim osecanjima i da je vlastima tesko da sprece ovaj izliv emocija. Ako hrvatski civili ruse srpske kuce, zasto nisu porusili sve pravoslavne crkve? I ako su hrvatske vlasti uspele da zastite sve pravoslavne crkve, izbegavajuci njihovo rusenje, zasto ne uspevaju da zastite srpske kuce?". Hrvatski komandant vojnog okruga Knina, general Ivan Cermak, predao je misiji IHF tri poimenicna spiska koji, po njemu, sadrze informacije o 86 osoba sahranjenih u zajednickoj grobnici na Kninskom groblju i cetvrti dokument u kojem se ponavljaju imena tih osoba i navode datumi i mesta na kojima su ubijene i datum i mesto na kojem su sahranjene. Mesta u kojima su se dogodila ubistva: u Strmici i Kosovu; duz puta izmedju Gracaca i Otrica; Otric i Zegara; bolnica u Kninu; Gornji Biljani i Donji Srb; na putu izmedju Srba i Donjeg Lapca; u sumama Srba, Bruvna, Mazina, Podgradja, Bukonica; u kasarnama Golubica i Knina; u Cistoj Maloj, Kricki, Ivosevicima, Frkapicima, Biocini; u jednoj kuci u Donjem Lapcu; u Bijelini, Zitnicu, Smrdjelima i Drnisu. Ispitujuci i uporedjujuci ove spiskove/dokumente bez napora se moze zakljuciti da su lazirani ili improvizovani. Ali pre zadrzavanja na ciframa, misija saopstava sledece: hrvatski oficir za vezu


Strana 134


1990 - 1995

sa stranim posmatracima, Karolj Donda, potvrdio je da su u svim fazama identifikovanja i sahrane leseva prisustvovali i saradjivali predstavnici Medjunarodnog Crvenog krsta. Pre povratka u Bec 21 avgusta, clanovi misije IHF doznali su u zagrebackom sedistu Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta da ih niko nije konsultovao, niko od njih nije prisustvovao ni identifikaciji niti sahrani leseva ni na kninskom groblju niti bilo gde drugo! Dan pre dolaska misije IHF, .posmatraci OUN izbrojali su u zajednickoj grobnici 96 Hrvata. General Ivan Cermak izjavio je misiji IHF da su u toj grobnici bila sahranjena 84 vojnika, od kojih 74 bosanska Srbina (!) i dva civila. Spiskovi koje je on sam predao misiji, medjutim, kazuju da su sahranjeni: 16 civila i 7 vojnika ubijenih izmedju 6 i 7 avgusta, 4 civila i 22 vojnika ubijena izmedju 8 i 9 avgusta, 21 civil i 28 vojnika ubijenih izmedju 10 i 13 avgusta. Sabiranjem se dobija cifra od 41 civila i 62 vojnika, ukupno 130! Ali ova "mrtvacka" igra sa ciframa nije zavrsena. Na pitanje o civilnim gubicima, 18 avgusta, general Cernak je odgovorio da je ubijeno 108 vojnika ARSK (Armija Republike Srpske Krajine); 18 civila bili su zrtve bombardovanja Knina a drugih 15 civila nadjeni su mrtvi u okolini Knina. Iz dokumenata koje je predao sam Cermak proizilazi da su druge zrtve operacije, srpski vojnici i civili, sahranjene na grobljima u Zadru, Gracacu i Korenici: 31 civil i 8 vojnika na groblju u Zadru, 3 civila i 18 vojnika na groblju u Korenici, 16 civila i 18 vojnika u Gracacu. Na kraju se navode 12 civila i 14 vojnika za koje se ne zna gde su sahranjeni. Zbir mrtvih je: 62 civila i 58 vojnika koji, zajedno sa onima vec navedenim u spiskovima, cine ukupno 101 civila i 120 vojnika samo za okrug Knin. Ali u spisku se ne pojavljuje nekoliko desetina civila ciji leseve je pronaslo i identifikovalo osoblje OUN, tako da se moze pretpostaviti da su Cermakovi spiskovi, pored toga sto lice na podvalu, uveliko nepotpuni. U izvestaju IHF se cita: "Iz razgovora koje su vodili clanovi misije sa izbeglicama u kasarni OUN u Kninu saznali smo za mnoge slucajeve u kojima su civili posluzili kao mete pa su ubijeni ili ranjeni. Brojna su isto tako bila svedocenja onih koji su, bezeci u pravcu kasarne Plavih slemova, videli na putu mnoge leseve. Ove izbeglice bili su svedoci ubistva, ukupno 24 civila i dvojice vojnika. Nabrojali su isto tako 8 ranjenih i 18 nestalih civila. Nijedna od ubijenih osoba, koje su oni naveli, ne nalaze se u spiskovima koje su nam predale hrvatske vlasti. Jedna zena je izjavila da je videla mnoge leseve, gotovo sve civile, na putu koji je presla da bi dosla u kasarnu". I dalje: "Cetiri lesa civila pronasla je u Zagrovicima 16. avgusta jedna grupa OUN za ljudska prava. Tela su lezala oko nedelju dana: tri su imala na glavi rupe od metaka, cetvrti se nalazio u stanju raspadanja zbog cega nije bilo moguce utvrditi uzrok smrti. Trojica, ubijenih hicima u glavu sa male udaljenosti, imali su oko pedesetak godina: jednom od njih bila su otkinuta tri prsta desne ruke (palac, kaziprst i srednji prst koje Srbi spajaju da bi se prekrstili na pravoslavni nacin). U Zvjerincu, les jednog civila nadjen je ispred spaljene kuce". General Alen Foran, Kanadjanin, izjavio je da je video 22 lesa zena, muskaraca i dece (dva u vojnim uniformama), razbacana po glavnoj ulici koja vodi u kninsku bolnicu. Osoblje OUN videlo je nekoliko civila ubijenih pri pokusaju da se domognu kasarne Plavih slemova, pogodjenih granatama hrvatskih bacaca ispred glavnog ulaza u ovu kasarnu. Tela ovih civila nikada nisu predata sluzbenicima OUN. Jedan civilni posmatrac OUN, koji se prikljucio grupi "Akcija za ljudska prava", izjavio je da je civilnih zrtava bilo daleko vise nego sto su prijavile hrvatske vlasti. Kaze da je video, kruzeci putevima oko Knina, mnoge napustene automobile, izbusene mecima i sa tragovima krvi na sedistima. Na ulicama grada video je isto tako "nesto sto je licilo na masovne grobnice" a sve zgrade imale su tragove pljacki, razaranja, pozara. Poverenik hrvatske vlade za civilna pitanja u Krajini, Petar Pasic, izjavio je misiji


Strana 135


1990 - 1995

IHF 18. avgusta da je veliki deo razaranja koja su se dogodila u Krajini posle njenog oslobadjanja delo civila podstaknutih duhom osvete, ali posmatraci imaju i previse dokaza da su ona bila delo vojske i specijalne policije. Potvrdivsi nalaze posmatraca OUN, clanovi misije su napisali da su videli "mnogo automobila i traktora izresetanih mecima i drugih civilnih vozila koja su zdrobili tenkovi, koja su takodje nosila tragove krvi". Jedan stariji vojni posmatrac, pukovnik Stajner Hjertnes, izjavio je misiji IHF da je dva dana posle prestanka topovskih bombardovanja Knina mogla da se cuje neprekidna pucnjava iz individualnog oruzja po gradskim ulicama i kucama i u okolnim zonama; nije se radilo o borbama niti o pucnjima zbog slavlja, nego o pravim akcijama ciscenja, jedne gradske cetvrti za drugom, kuce za kucom: o lovu bez milosti na stanovnike koji nisu uspeli da umaknu. Drugi oficir je takodje izjavio da je naisao na jednog vojnika hrvatske vojske koji je govorio perfektno engleski americkim akcentom; rekao je za sebe da je placenik na celu jedne grupe naoruzanih specijalista za likvidaciju "cetnika". I dalje prema izjavi pukovnika Hjertnesa, placenik mu je pokazao les coveka koga je on ubio samo jednim metkom u potiljak posto se taj covek vec bio predao. Prema svedocenju pukovnika Hjertnesa, hrvatska artiljerijska kanonada na Knin u prvih 31 sat "Oluje" bila je skoncentrisana na tri vojna cilja: zgradu u koju je smestila svoje sediste "vlada" Krajine, kasarne vojske Krajine u severnom delu grada i vojna skladista na istoku Knina. Topovska paljba tako je izvedena - izjavio je pukovnik - da poseje paniku u masu stanovnistva i srpskih vojnika. IU poslednjim satima njihovog boravka u zoni Knina, u ponedeljak 21. avgusta 1995, clanovi misije IHF zabelezili su ovaj dogadjaj koji se desio u selu Bijeli Klanac, u opstini Krnjak: rodjaci dveju zrtava hrvatske vojne operacije pronasli su u svojoj spaljenoj kuci ostatke ljudskih tela delimicno ugljenisanih, Desanke i Cvije Matijevica, oboje starih oko 65 godina. U blizini ove iste kuce, clanovi misije pronasli su druga dva lesa i ona delimicno izgorela. Nekoliko metara dalje od ovih tela, bio je pronadjen les jednog deteta od oko 10 godina. Pretpostavlja se da je ono, posto je uspelo da pobegne iz kuce pre nego sto su ga dohvatili plameni jezici, bilo ubijeno hicem iz puske ili pistolja. Telo je bilo u poodmaklom stanju raspadanja kada je pronadjeno i verovatno su ga u medjuvremenu delimicno pojeli psi i svinje. Zamoljen da dâ objasnjenje o lesevima srpskih vojnika i civila koji su pronadjeni sa rupama od metaka u glavi, najcesce na potiljku i uglavnom o "egzekucijama po kratkom postupku" ili koje su hladnokrvno izvrsene ocigledno sa male udaljenosti, general Cermak je dao sledeci odgovor: "Po ovim brdima mogu se verovatno pronaci jos 200 ili 300 leseva sa rupom u glavi". Egzekucije po kratkom postupku? 1. septembar 95. U Pazinu, predsednik istarske regije Lucano Del Bjanko (veliki Hrvat uprkos imena i prezimena) pozeleo je dobrodoslicu za povratak kuci mladicima iz Istre povratnicima iz kampanje u "Krajini". Kada je ponovio pozdrav i na talijanskom jeziku, omanja grupa pocela je da zvizdi, ali je ucutkana jednodusnim aplauzom ostalih 2.000 prisutnih mladica u uniformi. Manifestacija u cast mladih vojnika koji su se tek vratili sa fronta odrzana je i u Umagu, jednom od malobrojnih istarskih gradica u kojem se - uzimajuci u obzir visoki procenat pripadnika italijanske etnicke skupine - pored hrvatske, na trgu vijorila i zastava Italije. Medjutim, kada je noc poodmakla i kada se svecanost blizila kraju, neko je hteo da uzme i odnese, kao trofej otet od "neprijatelja", Tudjmanu mrsku trobojnicu. Kome bi moglo da bude drago zbog ove, ko zna koje po redu uvrede nanesene jednoj nacionalnoj zajednici, nasoj, koja je hrvatskoj vojsci ipak dala stotine mladica. Javio se jedan od najblizih saradnika Tudjmana, jedan od jastrebova partije na vlasti, Vladimir Seks, potpredsednik parlamenta. Na pitanje o sudbini teritorija na


Strana 136


1990 - 1995

kojima su do 4. avgusta 1995. bili u velikoj vecini Srbi i, kao takve, predmet zastite posebnog ustavnog zakona kojim su bili stvoreni "autonomni okruzi" Knin i Glina, odgovorio je: Taj deo ustava koji se odnosi na Srbe nema vise razloga da postoji, demografska slika u Hrvatskoj se promenila. Za nekoliko meseci bice potrebno raspisati novi popis stanovnistva da bi se utvrdio tacan broj pripadnika etnickih i nacionalnih manjina i, na osnovu toga, ponovo definisao ustavni zakon... Seks nije uradio nista drugo nego objasnio Tudjmanovu zelju, vec izrecenu 26. avgusta. Dakle, Zagreb je definitivno porekao obecanje da ce prihvatiti bez ogranicavanja prava srpske izbeglice koje su pobegle iz Krajine kada budu zeleli da se vrate, bez obzira kada to bude, na svoju zemlju i u svoje kuce. Obecanje je dao licno Tudjman na pocetku Operacije Oluja i Tudjman ga je pogazio tri nedelje kasnije. Sada Hrvatska ima nameru da uvede kruta merila koja ce prakticno spreciti povratak tog stanovnistva. Sada svi prizivaju boga pod nacionalnom zastavom, ali manjinama je sve teze da zive u senci pobednika i crkava okicenih zastavama. Predstavnik OUN u Zagrebu, Kris Ganes, izjavio je danas da se i dalje nastavljaju pljacke i paljevine u severnom i juznom sektoru bivse Krajine. Radi se o pojavama koje su poprimile siroke razmere. Posebno su pogodile zone koje okruzuju male gradove Otocac, Korenicu, Sinj, Donji Lapac, Plavno. Izmedju mesta Zverinac i Drnis nijedna kuca nije postedjena od vatre. Hrvatske vlasti su nametnule velika ogranicenja kretanju posmatraca OUN duz puta juzno od Gracaca. Na putu izmedju Plavce Drage i Slunja, 50 kuca koje su prekjuce bile netaknute, danas su pretvorene u pocrnele razvaline. Resenje problema srpskih izbeglica, koje su se od 5. avgusta sklonile u kasarnu OUN u Kninu, nije nadjeno ni posle niza novih razgovora koje su najvisi predstavnici UNCRO imali sa Tudjmanovim predsednickim uredom. Hrvatske vlasti insistiraju na svom zahtevu da im se izruce 62 osobe koje se smatraju ratnim zlocincima ili krivcima za oruzanu pobunu protiv hrvatske drzave. OUN sa svoje strane insistira na zahtevu da okrivljeni budu saslusani u kasarni Plavih slemova, da bi se sprecilo da budu izlozeni mucenju. Drago Pilzel, teolog svetovnjak i jedan od najpoznatijih katolickih publicista u Hrvatskoj, koga smatraju predstavnikom crkvenih vrhova rijecke nadbiskupije, posvecuje svoj nedeljni komentar u dnevniku Novi List otkricima misije IHF koja se odnose na pljacke, paljevine i masakre koji su se dogodili u Krajini posle oslobadjanja tog regiona; zlocine kojima je delom bio svedok, posto se pridruzio medjunarodnoj istraznoj misiji. Pilzelov komentar (pod naslovom "Drzava nije sakrament") pocinje podsecanjem ekstremista zagrebackog nacional-sovinizma da, demokratija ima smisla samo ako postuje dostojanstvo ljudske licnosti. Pred dokazanim gnusnim delima pocinjenim u Krajini, a tvrdoglavo negiranim od strane hrvatske vlade, kaze dalje, ova nasa demokratija, iako cesto samo simbolicna i sacinjena od praznih formi, nalaze nam da dignemo nas glas optuzbe. Desava se medjutim da biva optuzen za izdaju nacije i drzave onaj koji prijavljuje zlocine i kritikuje zablude rezima. Nastavljajuci sa svojim zakljuccima, Pilzel je obznanio tesku klimu koja je odavno nastupila u Hrvatskoj, ali koja je postala jos teza u euforiji zbog avgustovske pobede u Krajini uz svakodnevno neprekidno "velicanje mitova nacije i drzave" i proganjanje kritickih i slobodnih duhova koji se optuzuju za "antinacionalno delovanje". Postala je tekuca praksa optuzivanje za "antihrvatsku propagandu" svakoga ko se rukovodi "principima nepovredivosti dostojanstva ljudske licnosti i njenih dobara". Nazalost, dodaje, i doajen hrvatskog katolickog novinarstva, don Zivko Kustic, clankom koji se proslih dana pojavio u Glasu koncila (Glas koncila, Zagreb), da je, ujedinio svoj glas sa glasovima onih koji bi hteli da eliminisu sa scene celu jednu kategoriju licnosti, to jest nezavisne intelektualce, branioce ljudskih prava, jednu vrstu osoba koje nestaju u opstem procesu totalitarizacije u koju smo uvuceni... Ubedjen sam - nastavlja Pilzel - da bi dobronamernost don Zivka Kustica i ovaj


Strana 137


1990 - 1995

put dosla do izrazaja da se pridruzuo clanovima misije Medjunarodne federacije iz Helsinkija i Hrvatskog komiteta Ihf, u poseti krajevima oslobodjenim nedavno i, zajedno sa nama, i video sve ono sto se tamo desilo a sto nije smelo da se desi posle "Oluje... Dajuci svoja zvanicna obrazlozenja, i katolicki komentator Pilzel podvlaci da je takozvana "Srpska republika Krajina" bila cetiri godine "negacija svakog ljudskog prava" i zbog toga osudjena na propast: "Pravda, zaista, zeli da zlocinacka ruka bude zaustavljena i da prestanu zlocini". Postalo je svakako neophodno da se oruzjem oslobodi hrvatska teritorija iz koje su izgnani - kao zrtve nasilja srpskih secesionista, sa ranjenom dusom i telom - oko 70.000 hrvatskih drzavljana; i bilo je nemoguce da u tako sirokoj operaciji kakva je bila "Oluja" od 4-7 avgusta budu postedjeni civili. Ali ne mogu se umanjiti ili negirati zlocini pocinjeni u operaciji, ne mogu se precutati plodovi nasilja i mrznje koji su nikli na hrvatskom stablu; ne moze se sakriti, pred toliko mnogo dokaza, da je primarni cilj (a ne posledica) ratne operacije, osim ponovnog osvajanja teritorije, bio istrebljenje srpskog stanovnistva. Da su mrznja i osveta vodili umove i dela oslobodilaca pokazuju "pljacke, paljevine i nasilja" koje je pomenuo javno, eto, i Pilzel, koji smatra da je veoma opasno odustati od zahteva za bar minimum postovanja ljudskih prava, onaj minimum od kojeg smo jos uvek daleko... Katolicki komentator zakljucuje svoja razmisljanja isticuci: a) hrvatska vlada nastavlja da tolerise zlocine u Krajini; b) pokusava (bezuspesno) da ih zataska i da ucutka onog ko ih prijavljuje; c) sprecava svaku neposrednu inicijativu za olaksanje povratka gradjana srpske etnicke pripadnosti "koji bi, medjutim, imali sva moralna i gradjanska prava da se vrate posto su bili primorani da pobegnu u dugim kolonama izazvani "Olujom". unutar zemlje i u inostranstvu neprijatelje Hrvatske, kao sto to rade Tudjman i razni don Zivko Kustici suoceni sa prijavama zlocina. Pravi neprijatelji Hrvatske su oni koji, kako tvrdi Pilzel, "i dalje pljackaju, podmecu pozare i ubijaju" ili - kako je rekao izaslanik vlade iz Zagreba upucen u Krajinu, Petar Pasic - "ljudi koji su laki na obaracu" "koji trose ljudske zivote bez ikakvog razloga, orobljavaju Hrvatsku, huskaju siromasne protiv siromasnih, svaki dan bezocno lazu, suzavaju prostor slobode i demokratije". Pilzel se pita: jesu li nam mozda prijatelji oni koji izjavljuju, kao sto cini ministar Bosiljko Misetic u ime nase vlade, da Hrvatska ne zeli da u njoj zive osobe koje pripadaju nekom drugom narodu? Jesu li to mozda oni koji, u ime vlade, imaju nameru da legalizuju pljacke izvrsene u toku operacije "Oluja", objavljujuci novi Zakon o nacionalizaciji? Jesu li to oni koji nesretnim izbeglicama iz banjalucke biskupije i iz Vojvodine nude Hrvatsku kao konacno resenje, misleci tako da poboljsaju hrvatsku demografsku situaciju? Da li su to oni koji obeshrabruju povratak hrvatskih i muslimanskih izbeglica u Bosnu i Hercegovinu podrzavajuci tako srpske masmedije koji optuzuju katolicku crkvu da je organizovala egzodus katolika iz njihovih kuca i njihovih parohija?.. Zlocini koje su pocinili razni Karadzici, Mladici, Seselji, Arkani i drugi srpski lideri u bivsoj Jugoslaviji, dobro su poznati. Ali njihova gnusna dela ne mogu sluziti kao alibi hrvatskim ekstremistima na svim nivoima, "koji kompromituju legitimnost i kredibilitet hrvatske drzave i njene demokratije". Zlocini srpskih lidera ne smeju opravdati hrvatske zlocine niti spreciti hrvatske demokrate da se bore za bolju Hrvatsku, za Hrvatsku koja nece tolerisati pokolje, pljacke, razaranja i da se bore cak - zasto da ne - sve dok hrvatski predsednik Tudjman ne prestane da se pretvara u Titovu karikaturu, oponasajuci sve njegove negativne osobine. Hrvati i Muslimani koji napustaju Bosansku Krajinu (Bosanska Krajina, oblast Banjaluke) bezeci u Hrvatsku preko reke Save, u visini Davora, bili su protagonisti jednog incidenta koji je mogao da izazove uzasnu tragediju: velika skela koja je, zaslugom Eme Bonino i novcem Evropske Unije popravljena da bi isla i vracala se


Strana 138


1990 - 1995

od jedne do duge obale reke, vec posle svog prvog prelaska potopljena je na bedan nacin. Izbeglice - do sada ih je preslo 17.000, skoro 1.000 na dan - vratili su se malim camcima koje su iznajmljivale srpske camdzije za skupe pare. Oni koji su se ukrcali na skelu uspeli su na jedvite jade da se spasu. Da bi sredila tu skelu, Evropska unija je izdvojila 7.500 maraka. Pocev od poslednjeg dana avgusta, vlada iz Zagreba ima nameru da uputi sve kontingente izbeglica na teritoriju zapadne Bosne koju je okupirala hrvatska vojska, a tacnije u Glamocku Ravan i na visoravan Bosanskog Grahova odakle je isterano srpsko stanovnistvo u ofanzivi krajem jula i pocetkom avgusta. Po povratku kuci prelistavam na brzinu hrvatske novine. Nastavlja se pobednicka euforija i isto tako, nazalost, prizori divljastva u Krajini. Objavljeno je nekoliko dokumenata Hrvatskog Helsinskog komiteta. Prijavljuju nove dogadjaje koji su se desili na severnom sektoru regiona koji je oslobodjen i ociscen od Srba. U selu Hrastovac Gornji pronadjen je les Mile Stojakovic; u selu Svinjica pronadjena su druga dva lesa neidentifikovanih civila. Odvela ih je vojska ili policija, vise se nisu vratili a cetvorica civila su nestali bez traga: Dejan Jove Malbasa, uhapsen u Usticima, Bogdan Milana Vukelic, Dusan Grbe i Nikola Milakovic, sva trojica uhapseni u Lickim Jesenicama. Na severnom sektoru bivse Krajine "paljevine kuca su bile manje brojne od onih registrovanih na sektoru Knina, ipak pljacke su bile sistematske i totalne". U Rusevici, petnaest dana posle oslobadjanja regiona, jos su se mogli videti vojnici hrvatske vojske kako voze traktore koji vuku prikolice krcate opljackanim stvarima. U selu Vilin Kriz, u blizini Krstinja, prizor se ponovio pred grupom posmatraca Komiteta. I tako je bilo svuda, bez izuzetka. Poneko, na srecu, jos nalazi hrabrosti da prstom ukaze na zlo. Drugo danasnje zlo je programirano preseljavanje (neki govore o deportaciji) hrvatskih izbeglica iz Karadziceve Bosne u krajeve zapadne Bosne koje kontrolise hrvatska vojska. Dnevne novine Novi List iz Rijeke ostro komentarisu tuzni dogadjaj koji je slucajno izbio na videlo zbog pobune onih izbeglica koji su stigli u Sibenik posto su putovali tri-cetiri dana, pod dramaticnim uslovima, kroz Hrvatsku. Dalmatinski dnevnik Slobodna Dalmacija, koji je prvi otkrio dogadjaj, daje naslov "Bili smo oteti!", objasnjavajuci da su hrvatske vlasti, ukrcavsi kontingent od 240 izbeglica u pet autobusa, odvojili su na silu clanove jedne te iste porodice, tako da su rodjaci nekolicine tih nesretnika, svojim automobilima pratili autobuse koji su kruzili Hrvatskom bez zaustavljanja, osim kada bi dozvoljavali putnicima da obave svoje telesne potrebe pokraj puta, posle cega su odmah nastavljali jurnjavu u nepoznato. Odrediste se doznalo tek kada su se izbeglice najzad pobunile, u Dalmaciji, odbijajuci da da odu na ravan Glamoc-Grahovo koja je ostala pusta posle bekstva srpskog stanovnistva. Prema namerama Zagreba, upravo taj region morace da bude naseljen Hrvatima koji su oterani iz Banjaluke. U danasnjem Novom Listu iz Rijeke, Jelena Lovric objavljuje: Izbeglice izjavljuju da su bili nasilno zatvoreni, oteti. Zbog toga zahtevaju da se vrate u Davor da bi se ponovo spojili sa clanovima porodice od kojih su odvojeni... Druge izbeglice, u konvojima kao sto su oni sto su stigli u Dalmaciju a upuceni u Glamoc, dosli su u razna mesta na teritoriji Hrvatske, koja su nedavno "oslobodjena". Hrvatske vlasti obecavaju svima posao i smestaj u kucama odbeglih Srba. Tesko je reci kako ce se zavrsiti ova nova drama, ali vlada iz Zagreba svakako ne postuje dostojanstvo ovih nesretnika. Na njih se gleda samo kao na "ljudski materijal" koristan za naseljavanje, iliti hrvatizaciju, teritorija otetih od Srba, u Hrvatskoj i Bosni. Oni su etnicki materijal - pise Lovriceva pogodan da popuni prostore koji su ostali prazni. gurnosti hrvatske drzave... Hrvatskoj je potreban sto veci broj Hrvata, kako je rekao Tudjman, da bi naselili novooslobodjene krajeve. Manje ili vise istu stvar rade Karadzic i Milosevic gurajuci srpske izbeglice koje su pobegle ili izgnane iz Hrvatske da zaposednu


Strana 139


1990 - 1995

kuce Albanaca i Hrvata na Kosovu, Hrvata i Madjara u Vojvodini, Hrvata i Muslimana izgnanih iz bosanskog regiona Banjaluke. Ono sto se desava u Hrvatskoj jasno je najavio Tudjman, koji je, otvoreno priznao -pise Lovriceva- sve ono u sto se godinama sumnjalo. U takozvanom "vozu slobode", podstaknut euforijom trijumfa a i necim drugim, otvoreno je rekao da smatra kako je to sto je Krajina ispraznjena od Srba osnovni uslov postojanja i sigurnosti hrvatske drzave... Tudjman je doslovno rekao: Buducnost hrvatske drzave nije mogla da bude sigurna sve dok su se Srbi nalazili u Kninu... Uz to Tudjman nije krio olaksanje zbog njihovog odlaska, otkrivajuci na taj nacin - pise Lovriceva - kako je poziv da ostanu na toj teritoriji, koji je uputio stanovnistvu na pocetku operacije ponovnog vojnog osvajanja Krajine bio upucen samo da bi spasio obraz pred svetom... Sada je (u govoru iz "voza slobode") taj narod nazvao, kako je rekao, karcinomom, malignim tumorom koji je, u srcu Hrvatske, razarao hrvatsko nacionalno bice. I dodao: Nema mogucnosti za povratak na prijasnje stanje... Nije pozvao taj narod da se vrati. Naprotiv, cinicno im je pozeleo sretan put, proprativsi zelju mnostvom vulgarnih izraza, ruznih, nedostojnih jednog drzavnika, dozvoljavajuci da mu iz srca izadju reci iz kojih su kiptele mrznja i osveta. Komentatorka Novog lista odmah zatim dodaje: Ovde se radi o preciznom programu etnickog ciscenja kako bi rekao ministar inostranih poslova Kinkel, sto dokazuje poziv koji je Tudjman vise puta uputio svim Hrvatima rasejanim na sve cetiri strane sveta, od Banjaluke i Vojvodine do Cilea i Novog Zelanda, da se pripreme za povratak u Hrvatsku. Hrvatska je prazna i ima potrebu da bude popunjena, ponovio je vise nego jednom, obecavajuci da ce onima koji se budu vratili biti dodeljene napustene kuce i imanja. Proglasio je za prioritetni zadatak nacionalne politike povratak Hrvata u domovinu, od kojeg je jedino vaznije oslobadjanje Vukovara... Prema komentatorki, drugim recima radi se o opciji "Svi Hrvati u jednoj drzavi", koja je identicna onoj koju je svojevremeno lansirao Milosevic za Srbe. Opcije koje pretpostavljaju, upravo, etnicko ciscenje, istrebljivanje i premestanje celih naroda, biblijski egzodus koji se odvija pred nasim ocima. Egzodus koji je, uostalom, vec pre tri godine dogovorio Tudjman sa Cosicem i Milosevicem, kako je ovaj prvi otkrio u razgovoru sa novinarima Slobodne Dalmacije pre nekoliko dana. Naravno, prema Tudjmanu bila je dogovorena "humana razmena stanovnistva", "dobrovoljno premestanje" ali ne uspeva sve sto se naumi. Posle se videlo - da kazemo kao Jelena Lovric - da je projekat razmene izmedju Hrvata i Srba, i drugih etnickih grupa, mogao da bude ostvaren samo na surov nacin, ratnim sredstvima. Drukcije mnogi gradjani ne bi pristali da napuste svoje kuce... Ali nehumanost postupanja i izvrseni masakri na raznim stranama, nisu obeshrabrili hrvatskog predsednika, koji je uz sve to u onom poznatom intervjuu rekao: Izuzimajuci tragediju ovih ljudi, rezultati ce biti pozitivni, izbeci cemo da trpimo ulogu Srba u Hrvatskoj koju su imali od turskih vremena do danas... U punom skladu s Tudjmanom bio je ministar Jure Radic koji je, kada se sreo sa grupom Hrvata koji su izbegli iz Srema, tvrdio da premestanje naroda moze da izazove frustracije kod izbeglica ali, sa nacionalne tacke gledista je pozeljno... Komentar Lovriceve: Hrvatska zuri da popuni oslobodjene teritorije da bi sprecila srpsko stanovnistvo koje ih je napustilo i da pokusa da se vrati. Zbog toga je odlucila da vrati iz Nemacke sve hrvatske izbeglice, koje su do sada tamo nasle utociste, da bi naselili pustu Krajinu, cime ce u isto vreme, uterati u kasu neku marku od nagrade koju ce dobiti od nemacke vlade. Mozda se i u srpske kuce podmecu pozari (nezavisni posmatraci kazu, sistematski) da bi se obeshrabrile srpske izbeglice koje misle da se vrate... Holbruk, koga je Klinton poslao u bivsu Jugoslaviju, nedavno je razjasnio: "Srbi iz Krajine imaju pravo da se vrate u Hrvatsku. U protivnom imaju pravo na naknadu za napustenu imovinu". Ponasajuci se onako kako se sada ponasa, Hrvatska


Strana 140


1990 - 1995

pokazuje da je spremna da plati naknadu (u nekoj daljoj buducnosti) umesto da primi natrag srpske izbeglice. Sa druge strane, naknada ce biti onoliko niza koliko vise Hrvata bude primorano da napusti kuce i zemlju u Srbiji, ili u onom delu Bosne koji je pod kontrolom srpskih vlasti. Jednog dana drzave bivse Jugoslavije ce medju sobom poravnati dugove, razmenjujuci na papiru "imanja doticnih drzavljana izbeglica". Srbija i Hrvatska smatrace cak i da su zaradile: iako nista nisu investirale, dobile su ono sto su zelele. Uz mogucnost, kao dodatak, da instrumentalizuju izgnanike za politicke, partijske, izborne ciljeve. I jedan i drugi rezim moci ce da se prave kako su dobri deleci tudje kuce i imanja onima koji su sve izgubili i koji su izgnani iz sopstvene kuce i rodjene zemlje da bi se obreli u novim, stranim krajevima (uprkos etnickoj pripadnosti), gde ce biti neprekidno ucenjivani zbog krova koji im je "poklonjen". Ali, kao sto se videlo, plan rezima iz Zagreba predvidja i naseljavanje one teritorije u Bosni i Hercegovini na koju je Hrvatska stavila svoju sapu: regiona jugozapadne Bosne, na prvom mestu zone Glamoca i Grahova, gde je Tudjmanova vojska pobola svoju zastavu rugajuci se bosansko-muslimanskom "savezniku". Za vreme istorijskog putovanja "vozom slobode", Tudjman se preterano hvalisao da je ostvario svoj plan "pojacavanja krhke hrvatske kifle". O "hrvatskoj kifli" govorio je prvi put pre pet godina, za vreme prve izborne kampanje, objasnjavajuci kako Hrvatska ne moze da bude bezbedna u svojim sadasnjim granicama. Bilo je jasno da je njegov plan podrazumevao izmenu granica republike i razmenu stanovnistva. Sve ono sto se ne moze postici bez rata. Danas Tudjman tvrdi da ce stvaranjem hrvatsko-muslimanske bosanske federacije i pripajanjem ove Republici Hrvatskoj, u formi konfederacije, "kifla" postati velika pogaca. Nije slucajno ministar Jure Radic, jedan od najuzih Tudjmanovih saradnika u vrhu partije na vlasti i drzave, vise puta ovih dana ponovio da su bosanske teritorije Glamoca i Grahova "vekovne hrvatske teritorije", iako su do pre svega nekoliko nedelja bile naseljene iskljucivo srpskim starosedeocima. Govoreci o ovim teritorijama i najavljujuci nameru zagrebacke vlade da ovde smesti jedan deo Hrvata izgnanih iz regiona Banjaluke, Radic se ovako izrazio: Otici cete u susednu Bosnu, na teritoriju pod hrvatskim suverenitetom, koju stiti hrvatska puska... I ova razmisljanja su prisutna u komentaru Novog Lista koji dodaje: Sada u ovu prljavu igru i u ovu trgovinu ljudskim bicima pokusavaju da uvuku i Crkvu. Mozda zbog toga, sto ce uz njenu pomoc, projekat biti lakse ostvaren; mozda da bi uprljali Crkvu, da bi ponistili njen nekadasnji polozaj, kada je kao barbarski ocenila projekat takozvanih "humanitarnih razmena" stanovnistva. I akcenat koji se ovde stavlja na hrvatsku katolicku crkvu je u vezi sa onim sto je rekao ministar Radic, koji je zahtevao od klera iz regiona Banjaluke da se stavi na celo hrvatskih izbeglica i da ih vodi u krajeve koje su napustili Srbi "koji su deo vekovnog hrvatskog prostora" i u koje zbog toga mora ponovo da se naseli hrvatski narod... Prosle nedelje bila je odrzana specijalna misa za Hrvate koji su, tek pristigli iz regiona Banjaluke, odvedeni u Vrginmost da nasele taj gradic Krajine kojeg su napustili Srbi. Bila je to prva misa u istoriji toga kraja, a dobila je, medjutim, poseban znacaj i zbog prisustva visokih funkcionera hrvatske drzave. Verski obred je prenosila, direktno, televizija iz Zagreba, mozda da bi se stavilo do znanja celom hrvatskom narodu - pise Novi List - da projekat naseljavanja uziva blagoslov Crkve... Na teritorijama "oslobodjenim" od srpskog stanovnistva u Hrvatskoj i susednoj Bosni i Hercegovini svestenicima se obecavaju razne privilegije. Fratrima se nude zemljista pogodna za podizanje samostana i crkava. Trapistima koji su oterani iz Banjaluke ponudjeno je da se presele u Lapac, u Krajini, gde nikada do sada nije bilo katolickog manastira. U jednom susretu sa glavnim vikarom Franjevackog reda, ministar Radic je predlozio, da se u oslobodjenim krajevima, izmedju


Strana 141


1990 - 1995

Rijeke, Gracaca i Karlovca, osnuje nekoliko novih samostana kao zarista zivota i duhovne obnove hrvatske nacije... Ostaje otvoren problem katolickog biskupa iz Banjaluke, monsinjora Franje Komarice. Kuda ce s njim, u Glamoc ili u Korenicu? To je jedini svestenik, do sada, koji nije hteo da napusti Bosnu koju kontrolisu Srbi, podnoseci najgore progone. Kazu da ce krupna, brza i efikasna vojna akcija NATO protiv srpskih polozaja oko Sarajeva, koja je obavljena u ovim prvim danima septembra kao reakcija na "masakr u trznici" (39 mrtvih i 80 ranjenih), navesti Karadzica i druge srpskobosanske vodje (i one iz Beograda) da popuste, da najzad pregovaraju o miru, da prestanu sa ovim uzasnim ratom koji je do sada prouzrokovao, od Hrvatske do Bosne i Hercegovine, gotovo 300.000 mrtvih. Samo u Sarajevu ubijeno je 12.500 ljudi, od kojih su 2.000 bila deca. Ali sta ce doneti pregovori? Kakva je prava namera odgovornih iz velikih sila i same trojice "velikih" iz bivse Jugoslavije, Milosevica, Tudjmana i Izetbegovica? Da li je jos moguce vaskrsnuce Bosne i Hercegovine kao unitarne, nezavisne i suverene drzave, demokratske, multietnicke i multikulturalne. Ili ce doci do federacije kantona manje ili vise etnicki "cistih"? Ili do federacije triju nacija? Ili do konfederacije federacija? Ili ce se zavrsiti tako sto ce biti podeljena izmedju Hrvatske i Srbije? Da li ce Srbi, Hrvati i Muslimani iz Bosne i Hercegovine moci da zive zajedno u jednoj drzavi posle toliko mnogo zlocina koje je pocinila svaka strana za vreme ovog rata sistematskim "etnickim ciscenjem", deportacijama i proterivanjima celokupnog stanovnistva? Voleo bih da gresim (jer sam ubedjen da bi samo jedinstvena i demokratska Bosna mogla u buducnosti da izbegne sukobe) kada smatram da ce nosioci vlasti u Beogradu i u Zagrebu i oni koji su u Bosni ukaljani najgorim zlocinima (a to nisu samo Mladic i Karadzic), na kraju nametnuti takozvanu "novu stvarnost" kao jedino moguce resenje, a to znaci deobu Bosne i Hercegovine, njenu podelu na dva skoro jednaka dela, od kojih ce jedan pripasti Srbima a drugi Hrvatima i Muslimanima. Srpski deo ce stupiti u savez sa Srbijom, unutar srpsko-crnogorske federacije (nova Jugoslavija), dok ce muslimansko-hrvatski deo stupiti u savez sa Hrvatskom. Hrvatsko-muslimanska konfederacija, ipak, tesko ce moci dugo da traje, ako se imaju u vidu duboka razmimoilazenja koja postoje izmedju Sarajeva i Zagreba, bojazan Muslimana da ce postati obicni sateliti Hrvata, i suvise ocigledne teznje Zagreba da uspostavi svoju politicku prevlast u muslimanskoj Bosni u kojoj, u medjuvremenu, opstaje i jaca takozvana "Hrvatska republika Herceg-Bosna". Ova poslednja, pre ili kasnije, zatrazice "ujedinjenje sa rodnom grudom" a Zagreb nece imati primedbe na ponudu za prisajedinjenjem. U krajnjem slucaju, dobice se Bosna podeljena na tri dela: srpski, hrvatski i muslimanski, od kojih ce dva zavrsiti kao sastavni delovi Srbije i Hrvatske a treci se pretvoriti u malu drzavu bosanskih Muslimana, Malu Bosnu Bosnjaka, kako sami sebe nazivaju Muslimani iz toga kraja. Malu Bosnu koja bi postala naslednik i nastavljac sadasnje Republike Bosne i Hercegovine priznate od OUN. Slaba satisfakcija. Mnogo puta Tudjman je u proslosti ponavljao da, nije bilo i nece biti moguce da Jugoslavija prezivi kao multinacionalna drzava, da nije moguca egzistencija multinacionalne Bosne i Hercegovine... O tom pitanju Milosevic je uvek imao isto misljenje. Dvojica "neprijatelja" se slazu. Onako kako su se slozili i kako se slazu, o neophodnosti preseljavanja i razmene stanovnistva radi stvaranja "etnicki cistih" teritorija. Kada rat jednom bude zavrsen, nadajmo se uskoro, vodje iz Beograda i Zagreba, namecuci punu pokornost "Republici Srpskoj" u Bosni i "Hrvatskoj republici Herceg-Bosni", dovrsice proces "ciscenja" koji je zapocet u vreme ovog prljavog rata i velikim delom zavrsen zahvaljujuci njemu koji je iz njihovih kuca i sa njihove zemlje isterao 3/5 Muslimana iz Bosne, 2/5 Hrvata i vise od 300.000 Srba.


Strana 142


1990 - 1995

A medjunarodna zajednica? Voleo bih da gresim, ali se bojim da ce potvrditi (ratifikovati) podelu i etnicka ciscenja, prihvatajuci tako logiku srpskog i hrvatskog nacionalizma koji ce doziveti da im najzad budu krunisani snovi o velikoj Srbiji i o velikoj Hrvatskoj. Gubitnici ce biti Muslimani iz Bosne koji ce, svedeni na enklavu u prostoru bivse Jugoslavije, izgubiti ekonomsku nezavisnost i bice primorani, da bi preziveli, da podnose i politicki tesku a svakako ne prijatnu "naklonost" dvojice "velikih" Balkanaca. Ili ce pokusati da se otarase neugodnih zastitnika trazeci pomoc od islamskih drzava, pretvarajuci se tako u elemenat smetnje i nestabilnosti na Balkanu. 3. SEPTEMBAR 95. Imajuci u vidu prevremene izbore, hrvatska vlada je dozvolila penzionerima - po naredjenju Tudjmana - celog meseca septembra da putuju drzavnom zeleznicom a da ne plate kartu. Udruzenje penzionera pitalo je vladu kako to, da umesto ovih "neverovatnih septembarskih setnji" koje su besplatne, penzionerima nije vraceno trinaest mesecnih penzija koje im drzava duguje vec tri godine. Radi se o jednoj od mnogih politickih manipulacija koje se nizu u Hrvatskoj posle "Oluje" u Krajini radi uvecavanja moci vladajuce Tudjmanove partije. Pisac Vlado Gotovac komentarisao je u svom poznatom stilu i rekao da ovaj rezim nastoji svim sredstvima da iskoristi vojnu pobedu kako ne bi polozio racuna pred javnim mnjenjem o losim postupcima koji su se dogodili u poslednje cetiri godine. U ime pobede, hrvatski narod morao bi da oprosti otimacine i druge zlocine, da zaboravi poraznu ekonomsku situaciju i poraznu situaciju u svojim nacionalnim institucijama. U ime pobede, hrvatski narod bi morao da zaboravi grehove onih koji su pre cetiri godine poveli Hrvatsku u propast i na put totalitarizma... Iz Goslara, u Nemackoj, organizacija Dehos-Forum za Hrvatsku, ili "vrhovni demokratski parlament Hrvata" nastanjenih u toj zemlji, njih oko 400.000, poslala je masmedijima u Hrvatskoj jedan dokument koji se nije svideo Tudjmanu. Dosad je Dehos bio predstavnik vlade iz Zagreba u Nemackoj i bice to i dalje. Ovoga puta, medjutim, doslo je do izuzetka: reakcija udruzenja hrvatskih patriota u Nemackoj na ono sto se dogodilo u Operaciji oluja u Krajini zvuci kao optuzba. U svom prvom delu dokument izrazava likovanje "zbog brze pobede postignute u vojnoj operaciji koja je dovela do reintegracije Krajine u drzavno telo Hrvatske" i nastavlja pa kaze da ostaje gorak ukus reintegracije bez reintegrisanih. U njihovim redovima Hrvata u inostranstvu i u jednom delu hrvatske dijaspore ostavila je mucan utisak cinjenica, svima ocigledna, da je u krajevima Bosne i Hercegovine, Vojvodine i Hrvatske u toku masovno etnicko ciscenje, biblijski egzodus naroda, ostvaren na etnicko-rasnoj osnovi, sa ciljem da se stvore etnicki homogene teritorije tamo gde su narodi vekovima ziveli zajedno. Nije dovoljno reci da su hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti okrenuli ledja svojoj hrvatskoj domovini, slivajuci se u kolone izbeglica koje su se uputile na istok. Treba takodje reci da su njihove kuce bile opljackane i da se preventivno pljackaju, pale i demoliraju, pa se mnogi iz organizacije pitaju kakva je razlika izmedju onoga sto se dogodilo 1991. i onoga sto se dogadja 1995. Vec dve godine, ali sada sa posebnim intenzitetom, u toku je isterivanje sa njihove zemlje stanovnistva razlicite etnicke pripadnosti: Hrvata, Madjara, Bosanaca i Srba iz Vojvodine, Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske i iz Sandzaka. Mnogi veruju da je sve ono sto se dogodilo u tim krajevima bilo dogovoreno. Pocelo se sa ciscenjem Hrvata iz istocne Slavonije, Baranje, Vukovara, Iloka; nastavilo se sa isterivanjem Muslimana iz Bijeljine, istocne Bosne, iz Prijedora i progonom stanovnistva koje je pogodjeno 1993. oruzanim sukobima izmedju Hrvata i Muslimana u Bosni. Ova nasilno, menjanje demografskih struktura uslo je sada u zavrsnu fazu. U Hitlerovo vreme to se zvalo "Die EndlÎsung", Hrvatska ima lepsu definiciju: "humanitarno preseljavanje". Za vreme II svetskog rata


Strana 143


1990 - 1995

njegove zrtve su bili Jevreji, sada bi verovatno trebalo to da budu Muslimani iz Bosne. Cinjenica je da se mnogima u Hrvatskoj oteo uzdah olaksanja kada su Srbi sa ponovo pripojenih teritorija, koje su sada puste, otisli manje vise dobrovoljno. Mnogi su dosli do fatalnog zakljucka da narodi bivse Jugoslavije mogu bez sukoba da zive jedino u sopstvenim etnicki cistim rezervatima. Ako je tako - a izgleda da su se neke licnosti koje poznajemo postarale da tako bude - onda sva ova barbarska proterivanja i ova preseljavanja stanovnistva, ne humana nego nehumana, jedino su resenje: bolno, brutalno, divljacko, tipicno balkansko, ali nazalost jedino. Ili bice bar dotle dok glavni organizatori ovih seoba naroda budu imali vlast i podrsku da ostanu na vlasti. epoha. Radi svog interesa, Evropa nikada nece moci da prihvati pobornike "etnicke higijene". Poslednji pobornici takvog barbarskog mentaliteta izvrsili su samoubistvo u prolece 1945. ispred rusevina bunkera Kancelarije Rajha u Berlinu... 4. SEPTEMBAR ’95. Pesnik i knjizevni kriticar Vlado Gotovac, koji je bio na celu "hrvatskog proleca" 70-ih godina i izdrzao osam godina zatvora zato sto je organizovao i vodio pokret za otcepljenje Hrvatske od jugoslovenske federacije, danas je jedan od glavnih lidera Socijal-liberalne partije i zestoki protivnik Tudjmanovog rezima. Na jednoj konferenciji za stampu u Osjeku rekao je: "Prividno se nalazimo pred dobrocudnim trijumfalizmom ovog rezima i cak pomalo komicnim. To je, medjutim, hrvatski put u totalitarizam. U svom pocetku totalitarizam uvek izgleda smesan, covek veruje da su to smesni neozbiljni ljudi, nesposobnjakovici, poluprimitivci, neznalice... Na kraju se uveri da su to opasni tipovi. Ova opasnost danas preti Hrvatskoj. U Hrvatskoj se stvara jednopartijski rezim, partija na vlasti zeli da dominira na svim nivoima, zeli da odstrani svaku opoziciju, da ucutka sve slobodne duhove, da izbrise svaki pluralizam." Istog misljenja je i Marko Veselica, drugi predstavnik hrvatskog nacionalizma, koji se istakao 70-ih godina, a koga je Tito tada odstranio. Veselica je sada lider Hriscansko-demokratske partije Hrvatske, koja iako je bliska Tudjmanovoj partiji, pokusava da spasi politicki pluralizam. Rekao je da smo na pragu totalitarizma, a da demokratiji predstoji skora smrt. Veselica je pored toga javno ukazao na situaciju koja je vec ostavila svoj pecat na kraj ovog leta 1995. uoci prevremenih politickih izbora krajem oktobra i pocetkom novembra. Za mesec dana, nudeci ministarske polozaje i polozaje u diplomatiji, direktorska mesta u velikim drzavnim preduzecima i druge privilegije, Tudjman je uspeo da prevede u redove svoje partije brojne predstavnike opozicije, ali narocito najjace nevladine partije, socijalno-liberalne. Ova partija, koja je jos pre mesec dana zauzimala 16 odsto mesta u Saboru (parlamentu), danas je svedena na 8 odsto zahvaljujuci prelascima na drugu stranu barikade. Instrumentalizacijom vojne pobede u Krajini i Bosni, Tudjman nastoji da ukloni i poslednje prepreke na svom putu ka diktaturi. U medjuvremenu nametnuo je vladi, a vlada ce nametnuti parlamentu (imajuci u vidu da vec u sadasnjoj skupstini partija na vlasti drzi apsolutnu vecinu mesta), novi izborni zakon koji povecava na 5 odsto glasova donju granicu za ulazak u parlament, na 8 odsto ako je lista formirana od dve partije i na 11 odsto ako su udruzene vise od dve partije. U grupaciji od 40 i vise malih partija opozicije koje sada postoje u Hrvatskoj, beznacajnih musica pred slonom od Tudjmanove partije, na proslim izborima jedva sest ih je uspelo da predju prag od 3 odsto, a od ovih samo dve su presle 5 odsto. Moze se zamisliti sta ce se dogoditi naredne jeseni. Vesto manevrisuci vojskom i policijom koje su veoma jake i odane rezimu, sa svim masmedijima koji su neposredno ili posredno u rukama drzave i sa drugim sredstvima kojima raspolaze, Tudjman ce biti apsolutni gospodar. Da li ce Hrvatska dobiti novog Causeskua?


Strana 144


1990 - 1995

PIzborni zakon nije jedini novi zakon koji ce Tudjman izglasati u Saboru pre nego sto bude raspusten narednih nedelja. Danasnji hrvatski listovi obavestavaju da je na jucerasnjoj sednici vlada odlucila da podnese dva predloga zakona zahvaljujuci kojima ce sam parlament biti gotovo ociscen od predstavnika nacionalnih manjina. Prvi zakon, ukinuce praksu popisa stanovnistva u razmaku od deset godina, namecuci vanredni popis stanovnistva u prvih 15 dana aprila 1991. Vec sledeceg proleca. Podnoseci Nacrt zakona potpredsednik Bosiljko Misetic je rekao da je od poslednjeg popisa, onog od aprila 1991, demografska struktura nezavisne i suverene Hrvatske pretrpela duboke promene: prvo zbog srpske agresije u leto ‘91 a zatim zahvaljujuci hrvatskoj vojnoj operaciji "Oluja" koja je uklonila iz Hrvatske najveci deo srpske etnicke grupacije. Radi donosenja zakona o popisu stanovnistva bice nametnut hitan postupak: bez rasprave u komisijama, skracena rasprava u sali parlamenta, glasanje po najkracem postupku. Insistirajuci na "demografskim poremecajima do kojih je doslo u Hrvatskoj", potpredsednik je razjasnio sta se zeli postici popisom stanovnistva i razlog zbog kojeg je hrvatska vlada postavila nepremostive prepreke da bi sprecila povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku. Poslednji popis stanovnistva, onaj iz 1991, pokazivao je prisustvo u Hrvatskoj oko 600.000 drzavljana srpske etnicke pripadnosti. Na osnovu podataka kojima danas raspolaze vlada iz Zagreba, od 1991. i kasnije, njih oko 300.000 (tacno 299.525) bili su primorani da napuste teritoriju Hrvatske, zbog cega bi osoba koje su ostale, rastrkanih skoro iskljucivo po vecim gradovima zemlje, trebalo da bude malo vise od 280.000. Zeleci, u prvom redu da proveri brojnost nacionalnih manjina i da pruzi vladi osnovna saznanja radi programiranja i ostvarivanja politike "hrvatizacije Hrvatske", popis stanovnistva u aprilu 96. posluzice da se postave prepreke: pripadnika manjinskih grupa ima toliko i nijedan vise nece biti priznat. Pod pretpostavkom (ali to nece smeti da se dogodi) da se izvestan broj hrvatskih drzavljana izbeglica srpske, madjarske, italijanske itd, etnicke pripadnosti vrati u Hrvatsku do 2001, vlada ce se uvek i samo pozivati na popis stanovnistva iz (96. Politicki imperativ je "da se brzo radi"; ko je unutra unutra je, ko je vani ostaje vani. Nije slucajno sa zakonom o prevremenom popisu stanovnistva povezan drugi zakon koji je vlada juce odlucila da podnese: on predvidja obustavljanje nekoliko odredbi sadasnjeg "Ustavnog zakona o pravima i slobodama etnickih i nacionalnih manjina Republike Hrvatske". Izmene dovode do ukidanja dva "okruga sa specijalnim samoupravnim statusom" na teritoriji bivse Krajine (Knin i Glina), gde je srpska etnicka komponenta bila vecinska. Posto je bila doslovno ociscena u "Oluji", ne postoji namera da se izbeglicama dopusti da se vrate. Misetic je potvrdio da, posto se vidi da srpska komponenta ne moze vise da racuna na dovoljno brojnu celinu neophodnu za osnivanje okruga sa specijalnim statusom, oni ce biti ukinuti... Taj zakon, navodim usput, odnosi se i na druge manjine kojima se etnicko-jezicka prava garantuju samo ako na odredjenoj teritoriji prelaze 8 odsto stanovnistva. Na zavrsetku zasedanja, hrvatski premijer Nikica Valentic najavio je da ce se naredna sednica izvrsnog odbora odrzati 7. septembra u Kninu, bivsoj prestonici bivse Krajine. Tacno mesec dana posle pobede. U medjuvremenu hrvatska Narodna banka iskovala je jubilarni zlatnik: dukat "hrvatskog kraljevskog grada Knina". I on slavi oslobadjanje Krajine, ili bolje - da to kazemo recima guvernera banke - odsecanje glave cudovisnoj tvorevini po imenu srpska Krajina... Za pet godina Tudjmanovog rezima, hrvatska Narodna banka emitovala je sedamdesetak jubilarnih moneta i medalja, od njih su dve - od zlata i od srebra sa likom "vrhovnika". Srpska Narodna partija, koja je osnovana u Hrvatskoj pre nekoliko godina pod okriljem Tudjmana da bi umanjila znacaj radikalnog pokreta Srba "pobunjenika" u


Strana 145


1990 - 1995

Krajini, podnela je u Zagrebu "Izvestaj Donji Lapac" koji je potpisao predsednik partije Milan Djukic; on je i jedan od potpredsednika hrvatskog parlamenta. Djukic, na koga su mnogi Srbi iz Hrvatske gledali kao na izdajnika jer je vise puta dozvolio da bude instrumentalizovan od strane zagrebackog rezima, sada je i sam presao medju "pobunjenike". Izmedju ostalog, zbog toga sto ga je do pre dva dana policija sprecavala da stupi nogom u Krajinu i da ponovo, posle pet godina odsustva, vidi svoj rodni Donji Lapac. Kada se najzad vratio, 22 dana posle "oslobodjenja", zatekao je grad 90 odsto opustosen; medju porusenim kucama su i njegova, kuca njegovog brata i kuca njegovog oca. Pustosenja su izvrsili, u danima i sedmicama koji su dosle posle zavrsetka ratnih operacija, pljackasi i palikuce koji i danas kruze ovim krajevima u uniformama hrvatske vojske ili u uniformama odeljenja specijalne policije. Djukic kaze da kada je stigao, jednostavno nije prepoznao predeo koji poznaje od kada je rodjen; nestao je. Zatekao je medjutim tragove koje su ostavili divljaci koji su veci divljaci od Marticevih ljudi. Od njegove kuce ostale su samo sablasne, ali ponosne i tvrdoglave, rusevine. Eto i slucaj Donji Lapac pokazuje da hrvatske vlasti nastavljaju sa sistemom ciscenja i nameravaju da stvore etnicki cistu hrvatsku drzavu... To je bio komentar drugog srpskog poslanika u hrvatskom parlamentu (koji mozda nece moci da bude ponovo izabran na izborima naredne jeseni), Veselina Pejinovica, koji je najvise predstavnike hrvatskog rezima nazvao "ideolozima zla". Zatim je upitao, kako to da se hrvatskim drzavljanima srpske etnicke pripadnosti koji su izgnani iz Krajine brani povratak na njihovu zemlju, ako to jednom budu hteli, dok Hrvati iz Australije, Kanade i drugih zemalja sveta, cak iako su strani drzavljani, iako su napustili Hrvatsku pre 50 godina, mogu da se vrate kada zele? Tudjman im je obecao imanja i kuce Srba izgnanih iz Krajine. Na svojoj svakodnevnoj konferenciji za stampu u Zagrebu, Kris Ganes je rekao da su iz bivse Krajine i danas stigle informacije o nastavljanju pljackanja i paljenja kuca. To se dogodilo u Polaci, Debelom Brdu, Benkovcu, Predoru, Milankovcima, Ostojicima, i Kostajnici. Vojni posmatraci OUN zabelezili su razaranje pravoslavne crkve u selu Cetina i rusenje pravoslavne crkve u Cerovlju. U selu Ivosevici pronadjen je les starijeg coveka sa glavom odvojenom od tela. U Podkonju je nadjeno telo jedne izmrcvarene starice. Na fudbalskom stadionu Banjaluke, u srpskoj Bosni, oko 2.000 osoba koje su izbacene iz svojih kuca, ocekuju da budu prebacene preko reke Save. 5. SEPTEMBAR ‘95. Partija HDZ, koju je osnovao i kojom jos predsedava Franjo Tudjman, u odnosu na broj stanovnika zemlje, "najjaca je politicka partija u Evropi". To je trijumfalisticka izjava koju je dao njen generalni sekretar Zlatko Canjuga na jednoj konferenciji za stampu odrzanoj uoci prevremenih politickih izbora koje je zahtevao Tudjman. Pored toga izrazio je sigurnost da ce HDZ pobediti sa veoma visokim procentom, hvaleci se zatim cinjenicom da je u mnogim zemljama sveta HDZ osnovala svoje filijale: cak u Maleziji i Portugalu. Prema rukovodiocu partije na vlasti u Hrvatskoj, ova zemlja dozivljava danas najplodniji period svoje istorije. Na optuzbu upucenu rezimu da krece ka jednopartijskom sistemu i u totalitarizam, Canjuga je odgovorio da je to laz, da oni nisu do tada ukinuli nijednu partiju, a ima ih mnogo. Mozda previse, pedesetak, sve sitno busenje koje malo vredi a tesko zivi. Sa svoje strane, komentarisuci nedavno, ko zna koje po redu, odbijanje Saveta Evrope da primi Hrvatsku u svoje redove, potpredsednik HDZ Ivan Milas je izneo tvrdnju da Savet Evrope nema nikakvog znacaja u evropskom politickom zivotu. I da nije toliko vazno, za nas, da budemo primljeni u institucije Evropske unije, nego je vazna cinjenica da je Hrvatska postala odlucujuci centar u ovom delu sveta!...


Strana 146


1990 - 1995

Kao da hoce da odgovori na toliku osionost, dnevnik Novi list iz Rijeke objavljuje danas dugi intervju sa Florijanom Andreasom Slenhefenom, Austrijancem rodjenim u Nemackoj, autorom mnogobrojnih dela iz oblasti politicke sociologije. Prema ovom naucniku Hrvatska nema nikakve sanse da udje u Evropu i postane njen deo. I ne samo zato sto je zemlja koja jos ima nameru da vodi rat. Glavna prepreka je u prirodi rezima iz Zagreba koji je radikalno nacionalisticki i previse ksenofobican. Osim veoma malo izuzetaka, ne postoji slobodna stampa, masmedije kontrolise rezim. Zatim, veoma su ocigledne simpatije sadasnjeg hrvatskog rezima prema pokojnom ustaskom rezimu takozvane Paveliceve Nezavisne Drzave Hrvatske; a to je jedini slucaj u Evropi, nostalgije za nacizmom i fasizmom na drzavnom nivou. U Hrvatskoj vrhovi vojske i drugih vaznih drzavnih institucija, pojedini ministri i vrhovi najvisih vlasti, gledaju sa simpatijama na sve ono sto je apologija nacifasizma, na sve ono zbog cega se - u Nemackoj, Austriji, Holandiji, Belgiji i drugim evropskim zemljama - zavrsava na sudu i u zatvoru. Ovaj neofasisticki stav rezima u Hrvatskoj svakako nije dobra preporuka za Evropsku uniju... Austrijski naucnik pored toga tvrdi da je za evropski ukus u Hrvatskoj suvise totalitarizma i autokratije, premalo smisla za stvarnu demokratiju... naravno, rat moze uvek da bude dobar alibi, ali bar oni, naucnici, umeju da "citaju" razne rukopise i simbole i da iz njih izvuku potrebne zakljucke. Hrvati uveliko grese ako misle da se izvan Hrvatske ne zna za njihove pogresne postupke i da se oni ne analiziraju. Zasto ih cine, on ne zna i to nije njegov problem. On ne zivi u Hrvatskoj i nema nameru da u njoj zivi... Koliko dugo ce Evropa zatvarati oci pred gusenjem demokratije u Hrvatskoj i pred jarmom koji trpi hrvatski narod i nacionalne manjine u Hrvatskoj? Medjunarodni sud za ratne zlocine pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije, sa sedistem u Hagu, objavio je danas optuznicu protiv pukovnika Ivice Rajica, bosanskog Hrvata, bivseg komandanta Druge operativne grupe HVO za sektor Kiseljak, Kresevo i Vares. Pod pretpostavkom da hrvatske vlasti odluce da ga predaju sudijama, morace da odgovara zbog masakra izvrsenog u oktobru 1993. u muslimanskom selu Stupni Do, u centralnoj Bosni. To selo bilo je potpuno unisteno, posto je osvojeno: 16 golorukih civila koji su pali u ruke clanova Rajiceve milicije, bili su zaklani; mali broj prezivelih uspeo je da pobegne. U Kninu je general-pukovnik Ivan Cermak odrzao konferenciju za stampu, sazvanu kasno uvece, da bi obavestio kako je velika grupa neprijateljskih srpskih vojnika, posredstvom Plavih slemova OUN, odlucila da se preda hrvatskim vlastima, izasavsi iz svojih sklonista na obroncima Velebita. Jedan strani novinar iskoristio je priliku da podseti general-pukovnika Ivana Cermaka: "Gospodine generale, vrhovne vlasti Hrvatske, ukljucujuci Vas, vise puta su demantovale masovna ubistva, pljacke i paljevine u Krajini posle oslobadjanja ove teritorije. Medjutim, ovi zlocini se nastavljaju pred nasim i vasim ocima. Sta kazete na to?" General je progutao pljuvacku i odgovorio da se dogadjaju slucajevi bezakonja, a da su medju najnegativnijima slucajevi nasilnog zaposedanja stanova. Je li to sve sto je prihvatio? Nastavio je kako je vec dao naredjenje da se uhapse vojnici koji kaljaju hrvatsku vojsku i hrvatsku drzavu. Dovescemo ih pred vojni sud u Splitu i svim sredstvima cemo spreciti nezakonite postupke. Dosad bi trebalo da je uhapseno desetak vojnika krivih "za nezakonite postupke". To je sve... Postojala je jednom u Labinu, u Istri, nezavisna radio-stanica, LAE. Nju je vlada iz Zagreba ugusila. Jos jedan dokaz o, kada im je to potrebno, gusenju masmedija koji nisu po volji rezimu. Na hrvatskoj drzavnoj TV, parlamentarne opozicione partije imaju samo po cetiri minuta nedeljno da izloze svoje programe i svoja misljenja. Suocen sa takvom situacijom, Dobroslav Paraga, predsednik Hrvatske partije prava (desnica), smatrao je neophodnim da optuzi rezim za pokusaj da od Hrvatske napravi zemlju kojom dominira samo jedna partija, nedemokratsku drzavu. Izjava je data u emisiji "Zivot partija" u okviru koje se danas nude famoznih cetiri minuta


Strana 147


1990 - 1995

malom broju partija koje su zastupljene u Saboru. Predstavnik Hriscanske demokratske unije Marko Veselica izjavio je sa svoje strane kako je takozvani proces mira u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u stvari ozakonjenje genocida. Hrvatske opozicione partije dosad su izbegavale sukob sa rezimom i tako postale taoci rata. Dosao je cas da prestanu sa ovim potcinjavanjem. Tudjmanov rezim, koji je krenuo u totalitarizam, pokazuje da vlast shvata na azijatski nacin, po kojem narod sluzi vlasti a ne obrnuto. Gradovi mucenici u Bosni i Hercegovini, u pravom smislu reci su Sarajevo, Mostar i Banjaluka. Vise puta sam se pitao kako to da se toliko tragedije skoncentrisalo na ove gradove obrusivsi se na njihovo izmuceno stanovnistvo. Danas, dok sam prekopavao po hrpi isecaka iz novina koja nastavlja da raste i koju retko koristim, pojavila se slucajno jedna stranica bivseg zagrebackog nedeljnika Danas, koji je ukinut od strane Tudjmanovog rezima da bi se ucutkao jedan demokratski glas u Hrvatskoj. Navodi rezultate demoskopskog istrazivanja obavljenog izmedju 9. i 11. maja 1991, pre nego sto je poceo bratoubilacki rat u bivsoj Jugoslaviji. Drzava koju je stvorio Tito, opasno se potresala. Kada je ljudima postavljano pitanje kako vide buducnost Bosne i Hercegovine, ovo su bili odgovori: nastavice da bude jedna od republika federativne Jugoslavije; postace suverena drzava u sklopu jugoslovenske konfederacije; nestace kao drzavna celina u podeli izmedju Srbije i Hrvatske; ili, postace nezavisna i suverena drzava sama za sebe bez federativne ili konfederativne veze sa Jugoslavijom. Za prvo resenje, a to jest za kontinuitet jugoslovenske federacije izjasnilo se: 91 odsto stanovnistva u Banjaluci gde su Srbi bili (i jesu) vecina, Hrvati na drugom a Muslimani na trecem mestu po broju; 86 odsto u Sarajevu gde je zajednicki zivot izmedju Muslimana (u vecini), Srba i Hrvata bio uvek uzoran; 83 odsto u Mostaru gde je procenat Hrvata, Srba i Muslimana bio podjednak. Vece Regija hrvatskog parlamenta sazvano je za 15. septembar. Trebalo bi da odobri po najkracem postupku Nacrt zakona o popisu stanovnistva koji je zahtevao Tudjman za 1996. i predlog ukidanja nekih normi Ustavnog zakona o pravima i slobodama etnickih manjina u Hrvatskoj. Ukidanja ce biti definitivno usvojena u Vecu predstavnika koje je sazvano za septembar. Danas je bio "istorijski" dan za hrvatsku vladu, koja se premestila iz Zagreba u Knin da bi tamo odrzala sednicu tacno mesec dana posle bekstva srpske secesionisticke "vlade" iz ove "prestonice" Krajine. Hteli su i na ovaj nacin da potvrde ponovno osvajanje teritorija. Ministri, koji su se sastali u staroj mletackoj tvrdjavi, suocili su se sa problemom povratka hrvatskih izbeglica (potpuno ignorisuci srpske izbeglice) i odlucili da najkasnije kroz nedelju dana objave dekret koji ce "obavezati" na povratak u ranija mesta boravka porodice koje su bile primorane da napuste Krajinu u vreme pobune Srba. Ministar za obnovu i razvoj, Jure Radic, rekao je da ce sve krenuti nabolje kada se vrate izbeglice. I ne samo da ce oni imati obavezu da se vrate, nego i oni koji su pre 75 godina bili primorani da napuste ove krajeve (ukljucujuci ustase iz dijaspore). Zatim je dodao da je zbog operacija "Bljesak" i "Oluja", kojima je hrvatska vojska ponovo osvojila teritoriju zapadne Slavonije i Krajine, unisteno 30 odsto stambenih dobara, ali je ipak ostalo jos 123.000 stanova koji mogu da budu popravljeni i stavljeni na raspolaganje novim naseljenicima... To je sinteza zvanicnog saopstenja. Edita Vlahovic, rijecka novinarka koja je otisla u Knin da bi iz blizine pratila dogadjaj, izvestava da su ovaj put ministri mogli da vide i na licu mesta se uvere da se zivot tesko vraca u oslobodjene krajeve: mnogo stoke luta duz puteva i oko pustih kuca. Tu i tamo se vide lesine krava u raspadanju, a takodje vide se spaljene i opljackane kuce. Neki su pokusali da sacuvaju svoje kuce od unistenja pribegavajuci zastiti pod hrvatskom zastavom koju su istakli na prozoru ili natpisima tipa: "Vlasnik pripada udruzenju dobrovoljnih hrvatskih boraca", "Ovo je hrvatska kuca", "Ovo je moja kuca, ja sam Hrvat". Sto se tice ostalih, izvestava Edita, vide se stubovi dima kako se dizu


Strana 148


1990 - 1995

u nebo. Knin je sablastan grad, preplavljen olosem, obavijen smradom lesina stoke u raspadanju. Iako su ministri zapusili nozdrve i pokrili oci da ne bi culi ni videli, nisu mogli da ne saslusaju izvestaje podnesene na zasedanju predsednika sest oblasti na koje je podeljena teritorija bivse Krajine. Za pocetak je receno da nisu organizovani prikupljanje i briga o napustenim govedima, ovcama i konjima, tako da je, ko god je hteo, mogao da prisvoji i odvede stotine i hiljade grla stoke. Kuda? Ne zna se, potvrdio je ministar Unutrasnjih poslova Jarnjak. Iz podataka kojima raspolaze proizilazi da je ne manje od 15.000 grla "izvezeno" u druge krajeve Hrvatske. O pljackama je referisao predsednik oblasti Zadar-Knin Sime Prtenjaca, koji je rekao da se i danas pustose preduzeca i fabrike, odnose uredjaji i masine pa cak i gradjevinski materijal, izjavivsi da je nemocan pred vojskom koja vedri i oblaci pa tako u ovim okolnostima nije moguce funkcionisanje civilnih vlasti, spasavanje uredjaja i imanja, a jos manje zapocinjanje proizvodnje... U nekim podrucjima vidja se jos mnogo ljudi u vojnim uniformama, slozio se s njim ministar Jarnjak, dok je premijer Valentic izjavio da nisu svi oni koji nose uniformu redovni vojnici hrvatske vojske; jos ima paravojnih grupa kojih se treba osloboditi. To je jedini nacin, dodao je, da se ponovo vrati normalno stanje na teritoriju na kojoj, s obzirom na okolnosti, ni nadlezne vlasti ne znaju ko zapoveda. Ako do pocetka zime u napustene kuce, a koje su do sada postedjene od pozara, ne budu mogli da se smeste ljudi, nista nece ostati citavo. Izgleda dok raspustene i nekontrolisane fasisticke cete, sastavljene od nacistickog taloga rezima, nastavljaju putem zlocinackog i mafijaskog patriotizma, da su se sefu vlade i nekim njegovim ministrima najzad otvorile oci nad ponorom u koji se radikali ekstremne desnice (koje Tudjman previse stiti) spremaju da strmoglave Hrvatsku. Najveci broj ljudi iz egzekutive - izvestava Edita Vlahovic - shvatio je da u sledeca dva-tri meseca treba uciniti sve sto je moguce da bi se spasilo bar ono malo sto nije unisteno u ratu i posle "Oluje". Premijer je dao rok od osam dana da se prikupi sva stoka koja jos nije ukradena, ciji broj se racuna na oko 170.000 grla, uklone necistoca i rusevine koje su zakrcile puteve, najzad formiraju komisije i utvrde kriterijumi za dodelu stanova i kuca. Pored ovih problema, iz svega se moze zakljuciti da su najvise vlasti drzave uvidele da se nalaze pred teritorijom bivse Krajine, doslovno i totalno opustosenom od strane oslobodilaca i pred inostranim svetom koji vidi i zna za ovu sramotu. Upravo zbog toga se priprema teren da se prevali odgovornost za ovaj zlocin ne na stvarno odgovorne, nego na "paravojne grupacije" ili na "civile preobucene u vojne uniforme". Zbog svega toga mozemo prigovoriti onome sto pise novinarka Edita Vlahovic, koja kaze da nije pitanje ko nosi ili ne nosi uniformu hrvatske vojske da bi mogao, u svoje ime, da pljacka i pali, nego sto ga u tome hrvatske vlasti nisu sprecile i sto nisu kaznile odgovorne. Jednoj grupi "dobrovoljaca mira", u Zagrebu pre nekoliko dana, predstavnica srpske dijaspore u Hrvatskoj, Milka Kajganic, po profesiji viktimolog, izjavila je da tvrdnja hrvatskih vlasti, prema kojoj hrvatski vojnici nisu pocinili nikakav zlocin u Krajini, nije tacna. Za vreme Operacije Oluja ubijeno je 60.000 Srba, a Krajina je opustosena i okrvavljena. Pre ili posle izbice na povrsinu odgovornosti i krivci. Ona ima dokaze da su tri dana posle "Oluje" Hrvati pocinili genocid nad Srbima koji su ostali u Krajini. Genocid za koji su odgovorne i Ujedinjene nacije, dodala je, pocinjen na prostoru koji su stitili Plavi slemovi OUN. Vesti o pokoljima civila, pljackama, paljevinama i drugim razaranjima do kojih je doslo za vreme i posle hrvatske vojne operacije u Krajini i sama cinjenica da je Hrvatska dva puta pribegla oruzanoj akciji u razmaku od svega nekoliko meseci, ove godine, radi resavanja problema koji su vec bili sazreli da budu reseni mirnim putem, doveli su do prvih posledica na medjunarodnom planu: Savet Evrope odbio je kandidaturu Zagreba. Narednog oktobra dolazi jedna delegacija iz Strazbura u Hrvatsku da razjasni situaciju u Krajini i saslusa objasnjenja koja Tudjmanov rezim bude umeo da pruzi..


Strana 149


1990 - 1995

Nove granice i stare lazi Dnevnik Vecernji list iz Zagreba, organ rezima, pise da kada bi se u nekom istrazivanju Hrvatima postavilo pitanje da izaberu izmedju ulaska u Knin (i sutra u Vukovar) i ulaska u Evropu, odgovor bi bio jednoglasan: za svakog gradjanina Hrvatske oslobadjanje okupiranih teritorija ima apsolutno prvenstvo. Da li su, medjutim, u inostranstvu u stanju to da shvate? I dalje, aludirajuci na cinjenicu da je Hrvatska jos jednom ostavljena pred vratima, ne toliko sto je ponovo osvojila Krajinu nego, pre svega, zato sto je iz nje izgnala srpsko civilno stanovnistvo, izazvavsi krvavi egzodus i zbog masovnih izleta vikendom u Krajinu, kako je jedan novinar (ocigledni svedok) francuskog dnevnog lista Liberasion eufemisticki nazvao pljacke, masakre i razaranja koji su usledili posle "briljantne Oluje", isti zagrebacki list pise da se radi o dogadjajima koji su koliko neugodni, toliko i stetni. Na kraju, iako priznaje da su ti "neugodni dogadjaji" za civilizovani svet nesto veoma opterecujuce (a uz to opte recenje, narocito ako se ne otvore kapije, prag Evrope moze da postane veoma visok, visi nego sto je u stvarnosti) potpisnik teksta uzvikuje izvestaceno preterujuci, kako hrvatski put prema Kninu i Vukovaru vodi uvek u Evropu! 8. SEPTEMBAR ‘95. U danasnjem susretu petkom sa domacim novinarima akreditovanim pri "Banskim dvorima" u Zagrebu bio je na redu ministar rada i socijalne pomoci Jozo Skara. Glavna tema njegove konferencije za stampu "ponovno naseljavanje Krajine" posle etnickog ciscenja. (Uzgred: na teritorijama ociscenim od Srba, koji su ih naseljavali za vreme vojnih operacija 1-2. maja, u zapadnoj Slavoniji i 4-8. avgusta 1995, u Krajini, ostalo je 2.107 stanovnika, od kojih je 748 dosad steklo pravo na penziju.) Mnogi ljudi, rekao je ministar, ispoljili su interes da se presele na ove teritorije da bi ih oziveli. Prema jednom istrazivanju Instituta za zaposljavanje,vec 7.000 osoba se upisalo u spiskove kolonista, spremnih da idu na "nove granice". U ovaj broj ukljuceno je 4.000 nezaposlenih (medju njima je i 340 Istrana) koji nameravaju da podignu kuce u Kninu, Benkovcu, Obrovcu i drugim urbanim centrima "oslobodjenog" kraja. Dosad niko nije trazio da postane zemljoradnik. Teritorija je, medjutim, velika i da bi ozivela potrebno je bar 300.000 ljudi, tako da je vlada uvek nameravala da pribegne mobilisanju zdravstvenog, skolskog osoblja, iz drzavnih i paradrzavnih ustanova, ali i raznim dekretima radi prisilnog preseljavanja stanovnistva, na prvom mestu isbeglica bez krova nad glavom koji su izbegli u Hrvatsku posto su izgnani iz Bosne i Hercegovine. To su prvi kolonisti nove granice. Ne priredjuju trke konjskih zaprega da bi zaposeli sto bolja mesta, ali ih gotovo silom ukrcavaju u autobuse, da bi ih nakupili i prebacili u Baniju, Kordun i Liku, mnogo manje gostoljubive od plodnih ravnica u kojima su rodjeni i ziveli do sada, zbog popunjavanja etnicke praznine koju su ostavili Srbi iz Krajine, najvecim delom brdovite i krsevite. Hrvatski vladini listovi dobro paze da ne opisu ove nove koloniste onako kako izgledaju, ocajni. Ne, oni su patriote koji "zele da doprinesu izgradnji slobodne i nezavisne Hrvatske oslobodjene ropstva na koje su ih primoravali Srbi, oduvek gospodari drzave i federalne vlasti". Dopusta se, medjutim, da ima teskoca sto se tice povratka Hrvata u Krajinu, koji su iz nje bili isterani 1991. Izgledalo je da ce posle cetiri godine iscekivanja trkom krenuti putevima koji vode u oslobodjene krajeve, na njihova imanja i u kuce, medjutim ne: mnogi ne zele vise da se vrate. Zbog toga Vlada, rekao je Skara, razmislja o mogucnosti da ponovo naseli te krajeve "u kontekstu aktuelnog problema nezaposlenosti u Hrvatskoj", ukidajuci "mnoge povlastice" (?) koje uzivaju nezaposleni. U stvari, ukratko, bice donesen novi veoma restriktivan zakon o radu. Zbog posledica velikog broja stecaja preduzeca, u medjuvremenu ce, narednih nedelja biti otpusteno od 20.000 do 50.000 radnika koji ce se prikljuciti broju od 233.000 nezaposlenih do sada upisanih u uredima za


Strana 150


1990 - 1995

nezaposlene. I u ovoj masi nezaposlenih Vlada namerava da pronadje nove koloniste za Krajinu i zapadnu Slavoniju. Sa izuzetkom jednog istarskog dnevnog lista, nijedan hrvatski masmedij nije preneo vest o tome da je sadasnji predsednik Saveta bezbednosti OUN Italijan Paolo Fulci objavio izjavu Saveta, kojom se osudjuje Hrvatska zbog povrede ljudskih prava u takozvanim "oslobodjenim" krajevima. Optuzuju se vlasti iz Zagreba zbog "tragedije koja je pogodila srpsko stanovnistvo izgnano iz Hrvatske posle hrvatske ofanzive i zbog krsenja ljudskih prava od strane Hrvatske". U vezi s tim pominje se izvestaj generalnog sekretara OUN od 23. avgusta, u kojem je vec izneta optuzba zbog ovog krsenja (ni taj izvestaj nije nikad objavljen u Hrvatskoj), pa se podvlaci: "Savet bezbednosti deli misljenje generalnog sekretara da je masovni egzodus lokalnog srpskog stanovnistva stvorio krizu velikih razmera". Pored toga izrazava se zabrinutost zbog krsenja ljudskih prava "koje se manifestuje paljenjem kuca, pljackanjem imovine i ubijanjem civila", zbog cega se zahteva od hrvatske vlade da smesta ispita ovu situaciju i da "preduzme neophodne mere da se prestane sa ovim zlocinima". U izjavi se podseca da ce odgovorni za ove zlocine biti izvedeni pred Medjunarodni sud u Hag. Na dnevnoj konferenciji za stampu, predstavnik OUN u Zagrebu Ganes, podsetio je danas da jos nije sklopljen nikakav sporazum sa hrvatskim vlastima o sudbini 800 i vise Srba koji su nasli utociste u kasarni Plavih slemova u Kninu. Vreme prolazi i vojnici OUN se pripremaju za odlazak. Kakva ce biti sudbina ovih civila? Hrvatske vlasti nastavljaju sa zahtevima da im se izruce 62 lica za koja kazu da su "ratni zlocinci", dok komanda Plavih slemova i dalje zahteva da ovi "zlocinci" budu saslusani u kasarni, pred medjunarodnim posmatracima. Hrvati su, osim toga, do sada odbijali da predaju precizne poimenicne spiskove, sa navodjenjem zlocina koje su navodno pocinile ove 62 osobe, pristajuci samo da puste zene i decu. Ali oni nece da idu bez svojih oceva i supruga. U komandu Plavih slemova "nastavljaju da stizu i ovih poslednjih sati - potvrdio je Ganes - informacije o pljackanju i paljenju kuca u bivsim sektorima sever i jug u Krajini". Medjunarodni posmatraci ukazuju na sela Rudele i Frkasic u blizini Korenice, kao na poprista najnovijih zlocina. Druge kuce su zapaljene i u selu Debelo Brdo. Grupa posmatraca OUN registrovala je 6. septembra, na putu izmedju Donjeg Lapca i Otrica, koji prolazi kroz Srb, nekoliko stotina kuca u plamenu. Osim toga, opljackane su gotovo sve kuce u selima koja okruzuju Glinu. Paljevine i pljacke izvrsene su i na teritoriji koja se nalazi izmedju Bosanskog Grahova i Drvara (zona zapadne Bosne), koju kontrolise vojska iz Zagreba koja je ovu teritoriju otela od Srba proslog meseca. U zoni severno od Kistanja i u blizini Knezevica (ponovo smo u Krajini) "hrvatska vojska i civili prete smrcu malobrojnim srpskim prezivelim stanovnicima". Najzad, na celoj teritoriji bivse Krajine "i dalje se pojavljuju izmasakrirani lesevi civila". Ganes kaze da je protestovao kod generala Ivana Cermaka i da je slao izvestaje u OUN. "Tesko je reci da li hrvatske vlasti daju podrsku pociniteljima ovih zlocina dodaje - ali tesko je verovati da hrvatska vojska nije u stanju da spreci sopstvene vojnike da pljackaju i pale stotine kuca na teritoriji koja je potpala pod hrvatski suverenitet. Od hrvatskih vlasti dobijamo najraznovrsnija objasnjenja ovih dogadjaja, ali mi im vise ne verujemo: dokazi koje imamo pokazuju da lazu!" Zbog toga sto je kritikovala vladu u jednom intervjuu koji je dala Radiju Slobodna Evropa o sadasnjoj situaciji u Hrvatskoj, predsednik opozicione partije Dalmatinska akcija, doktor Mira Ljubic-Lorger, javno je, na hrvatskom drzavnom radiju, nazvana "izdajnikom domovine". Uvek se tako desava: opozicionarima se onemogucava da se sluze domacim medijima, a kada tu mogucnost dobiju izvan zemlje, stavljaju ih na stub srama kao izdajnike. "Posebno skandalozno" izgledalo je komentatoru drzavnog radija to sto je gospodja Lorger pomenula "opljackanu i spaljenu oblast", tek oslobodjenu Krajinu. U stvari, Lorgerova je bila veoma


Strana 151


1990 - 1995

predostrozna i "patriotska" u svojoj izjavi za Radio Slobodna Evropa. Rekla je da u dane kada nase vojnike salju kuci da bi uzivali u nekoliko dana odsustva posle oslobadjanja Krajine, odeljenja policije i drugih takozvanih specijalnih jedinica, koja su ostala na terenu zajedno sa grupama civilnih sakala, pod zastitom pojedinih mocnih "rasova" rezima, zure da ukaljaju nasu vojsku, nasu pobedu i nasu drzavu, pljackajuci i paleci. Ona smatra kako ima pravo da zahteva da bruka i sramota, koju su izazvali ovi pljackasi i palikuce, ne padne na celu hrvatsku vojsku. Neka budu kaznjeni oni koji su pljackali i palili, neka rezim prestane da ih stiti, neka odvoji svoje zlocince od nasih casnih ljudi! 10. SEPTEMBAR ‘95. Potopljena lavinom neoborivih dokaza, pritesnjena mnogim lazima i precutkivanjima, hrvatska vlada morala je da prizna da su ponovo osvojene teritorije Krajine preko mesec dana na milosti i nemilosti pljackasa, palikuca i ubica. Vlasti iz Zagreba nisu, medjutim, ni sada promenile svoju cud. Umesto da sve prihvate, prihvatili su samo jedan deo. A to su ucinili zaobilazeci odgovornost. U sasvim kratkom saopstenju koje se pojavilo danas u novinama, sa potpisom Politicke direkcije Ministarstva odbrane, tvrdi se da je operativna istraga civilne i vojne policije, koja je vodjena na sirokom podrucju Knina, dopustila da se utvrdi kako su zlocinacke radnje - otimacine, kradje, pljacke, paljevine kuca i protivpravno zauzimanje stanova - delo civila preobucenih u vojnike. Protiv njih bice podnesene prijave i bice otvoreni sudski postupci. Prilikom "patriotske svecanosti zbog kanonizacije jednog hrvatskog sveca", svetog Marka iz Krizevaca, kardinal Franjo Kuharic, primas katolicke crkve, rekao je, izmedju ostalog, vernicima da nazalost u oslobodjenim krajevima, danas vidimo pustos, jad, porusena svetilista; a to je posledica cinjenice sto u srcima pocinilaca ovih zlocina nema humanosti, nema ljubavi, nema boga. Da li je optuzba upucena Srbima koji su u Krajini porusili mnoge katolicke crkve posle avgusta 1991, ili Hrvatima koji su stostruko uvecali razaranja posle 4. avgusta 1995? Kardinal je dodao da ne smemo uzvracati na zlo istom merom, ne smemo da mrzimo, ni da pljackamo, niti da palimo. Imamo pravo da se branimo, postujuci ono sto je nase. Moramo suzbijati sve ono sto je zloba u nasim srcima. Jedan umetnik iz Rijeke, slikar poreklom iz Vojnica, u bivsoj Krajini, uputio se u rodnu kucu, svega nekoliko kilometara severno od Karlovca i zatekao je opljackanu. Navracao je tri puta u dve nedelje i svaki put primecivao nove pljacke. Poslednji put, prekjuce, umetnik iz Rijeke iznenadio je dva pljackasa koji su dosli sa kamionom da bi natovarili lustere, kucne elektricne aparate i ono sto je jos ostalo u kuci. Da bi izbegao najgore, posto se nasao pred uperenim pistoljem, pustio ih je da odu sa plenom i zakljucao kucu. Siguran je, kaze, da ce iduce nedelje zateci citave samo zidove. Ministar obrazovanja Hrvatske Ljilja Vokic ponovo krece u napad na skolu talijanske manjine u Istri i Kvarneru. Dala je intervju zagrebackom dnevniku Novi vjesnik i zadrzala se veoma opsirno na svom ozloglasenom raspisu koji zabranjuje upisivanje dece vecinskog u skole manjinskih naroda, rekavsi izmedju ostalog kako samo italijanska manjina upisuje hrvatsku decu u svoje skole ali da oni nece dozvoliti da hrvatska omladina gine da bi posle sinovi Hrvata ucili italijanski kao svoj glavni jezik! U klimu vladajuceg zanosa u Hrvatskoj posle vojnih pobeda koje su izmedju maja i pocetka avgusta dovele do ponovnog osvajanja zapadne Slavonije, Korduna, Banije, Like i prostranih teritorija zapadne Bosne (Glamoc, Grahovo), ministar Vokic htela je da ubaci i svoj deo superpatriotizma. Zaboravljajuci, medjutim, da kaze kako su u bivsu Krajinu upucivani i mnogobrojni Italijani iz Istre i Rijeke da se bore i ginu, a ne samo mladi Hrvati. Nastavljajuci na liniji najprostackijeg patriotizma, Vokiceva je tvrdila da je dobila "pisane poruke podrske" svom raspisu od "mnogih gradjana, skolskih radnika i ustanova iz Istre". Ukratko, organizuje pravu pravcatu antiitalijansku kampanju


Strana 152


1990 - 1995

protiv zajednice koja je, vec ranije isuvise progonjena, dovedena do izumiranja. A u toj kampanji sluzi se, bez oklevanja, lazima. Nije italijanska manjina ta koja upisuje hrvatsku decu u svoje skole. Jednostavno svake godine su to hrvatski roditelji koji uporno nastoje da upisu svoju decu u italijansku skolu iz najraznovrsnijih razloga: jer je u porodici italijanski jezik domaci, jer u porodici ima italijanskih predaka i zbog veoma mnogo drugih razloga. Niko ne moze naterati roditelja da prijavi svoju nacionalnu pripadnost, to je stvar njegove volje. Ali za gospodju Vokic prvenstvo ima cilj, "hrvatstvo" Hrvatske. Presretna je kada se deca srpske, slovenacke, makedonske, madjarske, albanske, slovacke nacionalnosti, itd (puna ih je Rijeka i Istra) upisuju u hrvatske skole, pribegava, medjutim, bilo kojem sredstvu samo da bi sprecila da i jedno jedino hrvatsko dete posecuje skolu koja nije hrvatska. Gospodja Vokic tvrdi u intervjuu, da "oni" sami verovatno bolje znaju zasto to rade. "Oni" su direktori skola italijanske manjine. Aludira na cinjenicu da u Hrvatskoj prisustvo hrvatske dece u italijanskim skolama cesto sluzi da ih spase od zatvaranja. Ako bi ih pohadjala samo deca ciste italijanske "rase", svele bi se, u nekim slucajevima, na pet-deset ucenika po razredu. Ali to je upravo cilj koji zeli da postigne, kada, praveci se da se drzi doslovno zakona i ustava, kaze (u intervjuu), da se raspis zasniva na clanu ustava koji utvrdjuje da je u Republici Hrvatskoj u upotrebi hrvatski jezik, kao i na zakonu iz 1979, u kojem se kaze da se skole na jezicima manjina osnivaju samo za pripadnike nacionalnih zajednica, dodajuci, da se organizacija italijanske zajednice u Hrvatskoj (i Sloveniji), Italijanska unija, oseca ugrozenom sto god mi uradimo. Oni smatraju kako imaju pravo na 10 ucenika po razredu, dok drugi mogu da ih imaju i 40. Oni misle da je to normalno... Gospodja Vokic zaboravlja, medjutim, da kaze kako postoji veoma duboka razlika izmedju skola vecine i manjinskih skola. Ako u Rijeci, gde Hrvati imaju 23 osnovne skole, jedna od njih bude morala da se zatvori zbog malog broja ucenika, ostale bi druge 22. Nedovoljan broj ucenika u italijanskim skolama, medjutim, hronicna je cinjenica, normalna za manjinu i dovoljno je da se samo malo povisi prag (odredjen je na 22 ucenika po razredu) da bi se dovela u pitanje egzistencija svih italijanskih skola. A to ce se dogoditi kada se primeni raspis Vokiceve. U intervjuu, cak, tvrdi da se prava italijanske nacionalne zajednice ni na koji nacin ne povredjuju, jer ona i dalje ima svoje skole, svoje ucenike. Ali dokle ce imati svoje skole ako se primeni raspis? Koliko ce biti ovih ucenika? U stvarnosti, gospodju je bas briga za sudbinu italijanske manjine; naprotiv, jedina njena briga je da stvori pretpostavke za uklanjanje ove manjine (i drugih) sa teritorije Hrvatske. Dovoljno je da se zadrzimo na njenoj cinicnoj recenici u kojoj kaze da ima u stvari 900 italijanskih ucenika i deset skola na italijanskom jeziku. U isto vreme svaka hrvatska skola ima 900 ucenika. Sada, ostavimo po strani cinjenicu sto nije tacno da svaka hrvatska skola ima 900 ucenika (stvarno ih ima od 100 do 500, retko vise, a problem se, ipak, tice izgradnje skola), gospodja Vokic zaboravlja da objasni da su 900 italijanskih ucenika i deset skola na italijanskom jeziku rastrkani po veoma prostranoj oblasti. Da li mozda treba svesti deset skola na samo jednu i okupiti u jednoj jedinoj skoli 900 italijanskih ucenika iz Rijeke i Pule udaljenih 110 kilometara, zajedno sa onima iz Rovinja, Poreca, Umaga, Buja itd? Gospodja Vokic dobro zna da to nije moguce, tako da je to sto ona govori cinicno, nedostojno jednog ministra. I cudno mi je sto italijanski ambasador u Zagrebu nije stavio nikakav prigovor. U intervjuu ministar Vokiceva tvrdi da je italijanskom ambasadoru rekla da je uverena da se postuju nacionalna prava Italijana i drugih manjina, ali da se zbog nacionalnog dostojanstva stiti i hrvatski narod. U stvari, izgleda da je hrvatskom narodu ugrozen opstanak prisustvom stotinak hrvatskih ucenika u italijanskim skolama, koji su, gotovo uvek oni Istrani i Rijecani ciji su neki deda ili baba, stric ili strina ili neko drugi italijanski predak i koji vec vekovima zive zajedno sa


Strana 153


1990 - 1995

Italijanima. Da bi zastitila "nacionalno dostojanstvo hrvatskog naroda", vlada iz Zagreba spremna je da iskopa grob manjinama. Poslednja primedba. Gospodja Vokic smatra da je samo italijanska manjina osporavala raspis, samo su se Italijani osetili ugrozeni njime. Odgovor je: "Raspis koji zabranjuje upisivanje hrvatske dece u manjinske skole neposredno pogadja madjarsku manjinu u Hrvatskoj. Ovim raspisom ne dobijamo nikakvu mogucnost da osnivamo skole za nasu decu." To je deo izjave Demokratske zajednice Madjara Hrvatske, koja nosi datum 9. septembar 1995. Lider madjarske zajednice Laslo Horvat istakao je da "samo 10 odsto madjarske dece u Hrvatskoj ima sada mogucnost da uci madjarski jezik i to samo dva ili cetiri casa nedeljno" u okviru mesovitih skola. Dodao je da "asimilacija madjarske manjine u Hrvatskoj ne samo da nije zaustavljena, nego je poprimila sire razmere od one u bivsoj Jugoslaviji". Suvise cesto najvisim predstavnicima hrvatske drzave i vlade puna su usta fraza ove vrste: "Manjinama obezbedjujemo najvisi nivo prava, najvisi na svetu". Stvarnost je potpuno drugacija. Nekoliko meseci posle upisa, u novoj skolskoj godini koja je vec pocela, Ministarstvo obrazovanja iz Zagreba najavljuje da ce u italijanske skole doci inspektori da pripreme prelazak u hrvatska odeljenja ucenika upisanih u prve razrede italijanskih skolskih ustanova. "Etnicki dekret" stvara haos, ali hrvatske superpatriote klicu odobravajuci. Uobicajena dnevna konferencija za stampu predstavnika Plavih slemova u Zagrebu, Krisa Ganesa: vojnici OUN napustaju Hrvatsku (dosad ih je otislo 1.400); u bivsoj Krajini i dalje se pojavljuju novi lesevi civila, gotovo svi starijih ljudi; nastavljaju se i pozari. U Kostajnici su medjunarodni posmatraci registrovali razaranje drugih pet kuca; novih pozara je bilo takodje u Lickom Petrovom Selu i u drugim mestima bivseg "Sektora Sever". Prema procenama Krisa Ganesa, poslednjih dana u Krajini su podmetnuti pozari u oko hiljadu kuca. Predsednik karlovacke oblasti Josip Jakovcic izjavio je da je 52 odsto teritorije kojom on upravlja bilo izlozeno pljacki i razaranju. Kuca u kojima se moze stanovati ima jos u Slunju i Plaskom, a nista nije ostalo citavo u opstinama Bakovic, Cetingrad i Saborsko: "Sve je unisteno". Na teritoriji osam opstina, koje obuhvataju i tri grada, od srpskog starosedelackog stanovnistva ostalo je jedva 280 osoba, od kojih oko 200 u Plaskom. Ova i druga saopstenja sadrzana su u jednom intervjuu koji se danas pojavio u Novom listu iz Rijeke. Nezavisne dnevne novine ustupile su siroki prostor i lideru Srpske narodne partije u Hrvatskoj Milanu Djukicu, rodjenom u Donjem Lapcu u Krajini. Zato sto se suprotstavio secesionistima sunarodnicima iz toga kraja, pre pet godina, Djukica je Tudjman naimenovao za ministra; posle toga vrhovnik mu je savetovao da osnuje partiju Srba vernih Hrvatskoj i nagradio osnivaca ove partije imenovanjem za potpredsednika Hrvatskog parlamenta. Sve ovo nije sprecilo hrvatske drzavne masmedije, od TV do novina, da vode protiv potpredsednika Hrvatskog parlamenta sistematsku kampanju mrznje. Zbog otpora, Djukic je odveo svoju partiju na barikade opozicije. Operacija Oluja tesko je pogodila i njega i njegovu porodicu. Njegov otac od 75 godina i mladji brat sa zenom i dvoje maloletne dece ulili su se u reku izbeglica i danas se nalaze u Apatinu, u Vojvodini. Ako bi i pozeleli da se vrate, ne bi to mogli jer su kucu u kojoj su ziveli do 5. avgusta, zapalili oslobodioci. Kucu Milana Djukica, medjutim, porusili su 1991. njegovi srpski zemljaci nepokorni vladi iz Zagreba. Poslanik Djukic kaze da je posle "Oluje" Hrvatska povratila deo svoje teritorije, ali to je opustosena teritorija, u kojoj nema zivota bez hrvatskih drzavljana (srpske etnicke pripadnosti) koji su vekovima ziveli na ovim ognjistima koja su danas razorena. Da li je to rezultat fatalnog spleta okolnosti ili preciznog plana? Za Djukica ono sto se dogodilo sastavni je deo programa koji je razradio hrvatski rezim. Proveravajuci izjave najvisih hrvatskih politickih ljudi, vidi se da je hrvatski nacionalni program, kako ga oni zovu, ili program partije na vlasti, bio usmeren


Strana 154


1990 - 1995

na konacno resenje problema Srba u Hrvatskoj, na uklanjanje jednom zauvek Srba iz Hrvatske. Srbi su morali da budu unisteni, morali su da nestanu ili da budu svedeni na beznacajni entitet. To je bio cilj vojnih operacija "Munja" i "Oluja". Cetiri godine - sazimajuci nastavak Djukicevog kazivanja - hrvatski vrh lagao je medjunarodnu zajednicu uveravanjem kako postoji dobra volja da se pronadje politicko resenje. Ove volje nikada nije bilo, niti se ikada pomisljalo na bilo kakav ustupak Srbima u Hrvatskoj. Rezultat na kraju je sledeci: Srbi u Hrvatskoj svedeni su na 2 odsto. Izvrseno je etnicko ciscenje. Da li se nazire ili ne mogucnost povratka onih koji su otisli otuda? Da li je istina ono sto kazu Tudjman i drugi hrvatski lideri da su Srbi iz Krajine otisli svojom voljom sa jasnom namerom da se vise ne vrate? Djukic odgovara da srpsko stanovnistvo nije zelelo da napusti ognjista predaka u Krajini, ni Hrvatsku, njihovu vekovnu domovinu. Odlazeci, gotovo svi su zakljucali vrata svojih kuca, svi su otvorili stale da stoka izadje napolje kako ne bi uginula. Da su odlucili da se vise ne vrate, verovatno bi oni sami zapalili svoje kuce i stale, i sve unistili. Kaze da je bio u Baniji i na Kordunu i video napustene traktore jer je put kojim je stanovnistvo bezalo bio presecen ili im je nestalo goriva. Stvari koje su bile natovarene na ove traktore navode na pomisao da su izbeglice imale nameru da se nakratko udalje od kuce i domognu se suma sklanjajuci se od borbi, da bi se kasnije vratili kada prestanu ratne operacije. Nosili su flase sa uljem, vrece krompira, brasno, tiganje, kisobrane, stare pokrivace (dobre su ostavili kod kuce), duseke, nepromocivo platno i plasticne zavese. Da su mislili da odlaze zauvek natovarili bi na prikolice i televizore, vredne stvari, neki deo namestaja. Medjutim stvari od vece vrednosti ostavili su kod kuce, po koje im, eto, nisu dozvolili da se vrate. U vezi sa tim Djukic je pomenuo ono sto je Tudjman tvrdio u svom govoru iz "voza slobode" za vreme putovanja od Zagreba do Splita kroz oslobodjene krajeve. On kaze da njegove reci otkrivaju da Hrvatska ne zeli da se Srbi vrate. Tu i tamo bice dozvoljen povratak pojedincima, ali nista drugo. Ostaje plan sistematskog etnickog ciscenja, kako proizilazi iz izjava drugih istaknutih licnosti hrvatskog rezima. Oni ne vode brigu o povratku srpskih izbeglica, nego o popisu stanovnistva koje je ostalo u spaljenom delu Hrvatske, o ukidanju propisa ustava o zastiti manjina, koji su uostalom vec mrtva slova na papiru... Od pocetka, misljenje je Djukica, hrvatske vlasti bile su usmerene na etnicko ciscenje. U Obrovac, na primer, u prvim satima Operacije Oluja, u zoru, u petak 4. avgusta, stigli su razni autobusi radi evakuacije stanovnistva. To se ponovilo i u drugim mestima. Evakuisani, medjutim, nisu ostali u Hrvatskoj, nego su bili prebaceni direktno u deo Bosne pod kontrolom Srba. U vezi sa tim Djukic kaze kako je neko govorio o "humanitarnim deportacijama" stanovnistva, drugi pojasnjavaju da je sve to deo sporazuma izmedju Tudjmana i Milosevica. Ostaje cinjenica da je ceo jedan narod iskorenjen protiv svoje volje. Intervjuisani se narocito ljuti na Tudjmana koji je pokazao, rekao je, da je sejac mrznje i lazljivac. U "govoru iz voza" tvrdio je kako su se u Krajini vodile teske borbe. Ja ne znam sa kim se borila hrvatska vojska - reci su Djukica - ako se uzme u obzir da su, kako je sam Tudjman dodao u tom govoru, Srbi odmaglili a da sobom nisu poneli ni svoje prljave gace ni svoj prljavi novac. Da tacno je, Srbi su otisli ostavljajuci ne samo njihov nevazeci novac, nego i nemacke marke koje su zavrsile u dzepovima hrvatskih vojnika. Najnoviji dogadjaji koji su se desili u Krajini pokazuju da Srbi mozda nisu bili cistiji od Hrvata, ali sigurno ni prljaviji od njih. U vandalizmu i pljackanju imovine, Hrvati nisu postedeli cak ni srpske gace. Govor mrznje koji je odrzao Tudjman od Zagreba do Splita pruza malo nade u povratak Srba na njihova ognjista... Poslanik Djukic je zatim ispricao ono sto je video prilikom nedavnog putovanja u Krajinu, iskljucujuci oblast Like koja mu je bila zabranjena. Tamo gde mu je bilo dozvoljeno da ide, video je mnoge opustosene kuce i veoma malo ljudi. Veoma


Strana 155


1990 - 1995

malo ih je ostalo, uglavnom sve stariji ljudi. Posto su bili zatvoreni u sabirne logore radi saslusavanja, mogli su da se vrate svojim kucama, uz obavezu da se prijave policijskim stanicama radi dobijanja novih dokumenata. Medjutim kada su se pojavili na salterima, uhapseni su i odvedeni ne zna se gde; izgubio im se svaki trag. Kada je hrvatska vojska usla u moj rodni gradic, Donji Lapac, bio je netaknut. Idite i vidite na sta lici sada, sa spaljenim i opustosenim kucama. Lapac je bio mesto sa najvisim procentom srpskog stanovnistva na teritoriji Hrvatske. U godinama 1991-1995. (do pocetka avgusta) nijedna od hrvatskih porodica nije bila isterana otuda. To je bio uzoran grad po medjuetnickom suzivotu i toleranciji. Nije bilo mrznje izmedju suseda. Uprkos rezimu koji su uveli secesionisticki lideri, Hrvati su ostali. Djukic je pomenuo porodicu Miljkovic, Hrvate koji su posle izbora iz 1990. usli u Opstinski savet. A onda, kada je naisla hrvatska vojska, podelili su sudbinu sa srpskim zemljacima i oni kao izbeglice. Zajedno sa Miljkovicima u izgnanstvo krenulo je i nekoliko lekara, i oni Hrvati, koji nikada nisu napustili svoje pacijente Srbe iz istog gradica. Tudjman je rekao da je "Knin uvek bio hrvatski grad" u etnickom smislu a da su Srbi postali vecina tek izmedju dva svetska rata. Sef hrvatske drzave, po profesiji istoricar - primetio je Djukic - nije procitao knjigu koju je objavio Hrvatski savez, Kninski almanah iz 1993. u kojoj, crno na belo, stoji da su vec 1857. Srbi cinili vecinu stanovnistva. Ta i druge Tudjmanove lazi proizasle su iz mrznje i frustracije, on ne zeli da Hrvatska bude drzava njenih gradjana, zeli da izbrise svaki trag koji bi podsecao da je ovde zivelo srpsko stanovnistvo. Ali u tome nece uspeti. Djukic je dodao, da ako se srpskom stanovnistvu ne omoguci da se vrati na sopstvenu zemlju, bice u pitanju genocid. Izborna kampanja do koje ce doci u Hrvatskoj naredne jeseni bice burna izborna kampanja u kojoj nece izostati atentati, a moglo bi da bude i mrtvih. Rekao je to Slaven Letica, bivsi Tudjmanov licni savetnik, a sada njegov kriticar, na jednom skupu "intelektualaca angazovanih u borbi za dominaciju etike nad politikom". Letica je ubedjen da ce, ako ne bude zaustavljena, Tudjmanova partija uspostaviti totalitarni sistem u zemlji zauzimajuci mesto koje je imala Komunisticka partija u Titovo vreme. Vec sada, rekao je Letica, sistem tako funkcionise da neko moze da dobije funkciju ministra ekonomije zato sto je postao Tudjmanov prijatelj za vreme partije tenisa. Tudjmanova Hrvatska - dodao je Letica - je zemlja u kojoj je 50 porodica za svega nekoliko godina preuzelo kontrolu nad 80 odsto nacionalnog profita; mnogi od ovih novih milijardera stekli su novac pljackajuci drzavnu imovinu. Sada im je potrebna snazna vlast bez opozicije, da ne bi bili primorani da odgovaraju zbog izvrsene otimacine. Sa ovom poslednjom tvrdnjom potpuno se slaze jedan politicki covek sa levice i autor nekoliko knjiga, po imenu Miko Tripalo. Miko Tripalo je predsednik Partije socijaldemokratske akcije Hrvatske. Dalmatinac, bio je jedan od najblizih Titovih saradnika za vreme partizanskog rata i u posleratno vreme ali, krajem 60-ih, poveo je nacionalni pokret takozvano "Hrvatsko proljece" koji je posejao seme radikalnog demokratskog zaokreta u celoj Jugoslaviji (novi Ustav iz 1974.) a i docnije secesije Hrvatske i Slovenije. Godine 1990, kada su preovladali ekstremisticki elementi, pokret je pao u ruke Franje Tudjmana koji, posto je stupio u savez sa organizacijama ustaskih emigranata u raznim evropskim i vanevropskim zemljama, krenuo je putem ekstremne nacionalisticke desnice, dok je Miko Tripalo ostao vezan za pozicije demokratske levice. Na danasnjem susretu u Zagrebu, sezdesetdevetogodisnji Dalmatinac napravio je nekoliko osvrta koji mi izgledaju vise nego zanimljivi. Poceo je time sto je rekao da se Tudjman koristi vojnom operacijom, koja je dovela do ponovnog osvajanja Krajine, da bi pripisao pobedu iskljucivo sebi i svojoj partiji-rezimu, ciji hijerarsi upotrebljavaju bez ustezanja izraze kao "vojska HDZ-a", pretvarajuci u zborove svoje partije povorke, vojne parade i druge manifestacije koje se u Hrvatskoj


Strana 156


1990 - 1995

organizuju svakodnevno, vise od mesec dana, da bi se slavila pobeda. Sve je delo Tudjmana i njegovog rezima, kaze Tripalo, osim jednog jedinog izuzetka: pocinjenih zlocina, koji se i dalje vrse u oslobodjenim krajevima posle zakljucenja Operacije Oluja. Prema Tripalu, posto su prvi jurisni odredi vojske i policije, zajedno sa nekoliko domobranskih pukova, zavrsili gotovo bez izgreda svoje operacije, na sceni Krajine pojavila se treca grupa "oslobodilaca" koja je dala znak za pocetak pljackanja napustenih kuca, podmecuci pozare po celim selima i varosicama. Ovde nije rec o ovoj ili onoj bandi pljackasa, nego o posebno organizovanoj operaciji pljacki i podmetanja pozara, iza koje stoje ljudi rezima i partije na vlasti. Dakle, radi se o monstruoznom planu, cije korene treba traziti u mnogim stavovima partije na vlasti koji se odnose na etnicko ciscenje drzave. Takodje je primetio da su predstavnici nekoliko stranih i domacih humanitarnih organizacija, koji su dosli u Krajinu, posto su videli situaciji, zakljucili da je za hrvatsku policiju bilo vaznije da spreci fotografisanje pozara i pljacki, umesto da spreci pljackase i palikuce da vrse svoja dela. Miko Tripalo jos vise je produbio hirurski rez kada je optuzio Tudjmana da je sklopio tajne sporazume sa Milosevicem na stetu Hrvatske: uprkos svim datim obecanjima, nas vrhovnik nije objasnio ko je naredio 1993. hrvatskoj vojsci da se povuce iz severne Posavine, omogucavajuci na taj nacin Srbima da stvore onaj koridor koji je ovih godina imao zivotnu vaznost za njihove polozaje u zapadnoj Bosni i Krajini. I dalje, da se sve vise u hrvatskoj politickoj praksi, gomilaju takozvani slucajevi koji cekaju objasnjenje: od ubistva politickog lidera Ante Paradzika, do eksplozije skladista municije na lokalitetu Duboki Jarak sa krvoprolicem koje je izazvala, i tako redom. 12. SEPTEMBAR ‘95. Komanda Plavih slemova prebrodila je teskoce: izgleda da je resen problem 800 civila srpske etnicke pripadnosti koji se vec 40 dana nalaze pod zastitom u kasarni OUN u Kninu. Hrvatske vlasti koje su njih 60 proglasile ratnim zlocincima pre nego sto su ih izvele pred sud, pristale su danas da pokrenu formalni sudski postupak, posle cega ce "okrivljeni" biti izruceni izvan Hrvatske. Njihove porodice ostace in loco do zakljucenja procesa. Optuzeni su, a optuzbe jos nisu pismeno obrazlozene, za terorizam i genocid prema hrvatskom narodu. Ko ce izvesti pred sud Hrvate zbog istih takvih zlocina izvrsenih izmedju avgusta i septembra 1995? Klima terora koja je uspostavljena u Krajini dovela je do iseljavanja iz podrucja Knina drugih 1.500 srpskih civila koji, posto su puni poverenja ostali kod svojih kuca, prvo deportovani u tri sabirna centra koje je osnovala specijalna hrvatska policija u Zadru, Sinju i Sibeniku, a zatim pusteni danas posle dugih, danonocnih saslusanja. Sta li su im radili da bi i njih, malo preostalih, naveli da se oproste od rodne zemlje? Hrvatska biskupska konferencija, koja se danas sastala u Zagrebu, izglasala je danas protivrecan dokument o bekstvu 250-300.000 srpskih civila iz Krajine. U jednoj tacki kaze se da su lokalni srpski politicki i vojni rukovodioci i Pravoslavna crkva odgovorni za egzodus srpskog stanovnistva, jer su ih oni primorali da napuste ovaj kraj, dok se u drugoj izrazava "zaljenje" katolicke crkve zbog cinjenice sto je posledica akcije hrvatske vojske i policije, iako indirektno, bila egzodus velikog broja gradjana srpske etnicke pripadnosti sa teritorije na kojoj je doslo do pobune protiv Republike Hrvatske. U prvoj tacki stav Crkve potpuno je saglasan sa stavom Tudjmanovog rezima. Veoma bliska stavu rezima je i ocena biskupa o punoj legitimnosti vojne operacije "koja je ponovo uspostavila red i mir" (?!) na ponovo osvojenim teritorijama. Ne moze se medjutim razumeti da li se odnosi na Hrvate ili na Srbe (nadam se da vazi i za jedne i za druge) tacka u kojoj biskupi podvlace "pravo svakog pojedinca da se vrati svojoj kuci" pa obecavaju podrsku "naporima za povratak izbeglica". Zatim biskupi kazu da su zabrinuti vestima prema kojima su neki pojedinci i grupe uzeli pravdu u svoje ruke, paleci kuce i ugrozavajuci na drugi nacin tudju imovinu. Cak ako su ova dela velikim delom podstaknuta licnim osvetama,


Strana 157


1990 - 1995

duznost je drzavnih vlasti da stite lica i imovinu u oslobodjenim krajevima... Kao sto moze da se vidi, blaga optuzba u odnosu na zlocine koji su uveliko dokumentovani i mnogo ostrije osudjeni proteklih nedelja od pacifistickih organizacija i branilaca ljudskih prava. Ali nije se moglo ocekivati vise od vrha jedne katolicke crkve, hrvatske, tradicionalno nacionalisticke i notornog saveznika najreakcionarnijih rezima: od onog bana Jelacica, pod austrougarskom imperijom, do ustaske "Nezavisne Drzave Hrvatske" za vreme II svetskog rata, do Tudjmana. Glas "protesta" biskupa (koji mnogo toga precutkuje) dize se posto je rezim iz Zagreba preduzeo sve moguce mere da predupredi povratak srpskog stanovnistva u Krajinu i jedva mesec dana posto su svi moguci zlocini pocinjeni u tom regionu. Od 8. avgusta pa nadalje odrzane su stotine misa na razvalinama sto i vise crkava porusenih u Krajini; da li je uopste moguce da nijedan pop nije video plamen i dim celih sela koja su pred njihovim ocima zapalili "pojedinci i grupe" osvetnika? Biskupi nerado potvrdjuju i optuzuju zle volje one hrvatske zlocine koji su razbesneli samog premijera Valentica ( koji je sve manje omiljen Tudjmanu) kada je, po dolasku u Knin 7. septembra, video kako se ruse sve kulise na trijumfalnoj pozornici iza koje se krila sramota i krv "Oluje". Preko Helsinskog odbora za ljudska prava (Ivan Zvonimir Cicak, Zagreb), stize mi popodne drugi deo izvestaja misije OUN u Hrvatskoj. Odnosi se na period 22. avgusta-5. septembra 1995. i kao i prvi (sazeto naveden na pocetku ovog dnevnika), navodi zlocine pocinjene u oblastima Like, Korduna i Banije (bivse Krajine), posle ponovnog osvajanja tih krajeva i isterivanja srpskog starosedelackog stanovnistva. I ovog puta dajem veoma suzenu sintezu. 22. AVGUST 95. Drugih deset kuca zapaljeno u Vrginmostu. Vidjene su kako gore 23 kuce i 10 ambara izmedju Vrginmosta i Vojnica. U Vojnicu gori 35 kuca, od kojih su 17 unistene vatrom. Tri kuce gore u Mandiga Dragi, druge dve gore u Nateki. U Stegnjajicu jedna starija zena nadjena je mrtva u bunaru. Izgleda da se radi o samoubistvu koje se dogodilo posto su se dvojica hrvatskih terorista, naoruzani sa Ak-47, pojavila u njenoj kuci, gde je zivela sa muzem, zapretivsi joj smrcu ako ne napusti kucu i imanje do sutra. Muzu se izgubio svaki trag. 23. AVGUST 95. Pet kuca kuca gori u Zaluznici. Oko kuca u plamenu vidjeni su brojni hrvatski vojnici. Mnoge kuce gore i u Velikoj Popini. Jedna kuca gori u Stojanovicima. U Slunju je potpuno unisteno ili spaljeno 20 kuca. 24. AVGUST 95. U Vojnicu, nad jednom mentalno zaostalom devojkom, nekoliko hrvatskih vojnika izvelo je fizicko i seksualno nasilje posto su je odvukli u svoj logor. I danas su u vise manjih gradova brojni pozari podmetnuti po kucama: U Gracacu dve zgrade su potpuno unistene, ukljucujuci i onu koja je bila izabrana da bude sediste civilne policije OUN; nekoliko kuca gori u selima Miocac, Biocic i Vukasin; cetiri kuce gore u Doljanima gde je zabelezeno prisustvo jednog kontingenta hrvatske vojske. Do sada je u Doljanima vatrom unisteno 30 stambenih zgrada. U toj zoni vidjeni su i hrvatski policajci, ali nijedan od njih nije intervenisao da bi zaustavio palikuce. Vojnici hrvatske vojske vidjeni su i u Srbu kako se spremaju da opljackaju i natovare na kamion namestaj ukraden u jednoj kuci. 25. AVGUST 95.


Strana 158


1990 - 1995

U varosici Grubori, koja je vise puta pljackana i paljena, od jutros gori drugih 20 kuca i nekoliko stala; u selu je vidjeno 10 pripadnika hrvatske specijalne policije u maskirnim uniformama. Operativna ekipa HRAT, koja je dala ova obavestenja, vratila se popodne u isto mesto i tamo pronasla leseve dvojice izmasakriranih starijih muskaraca: jednog od oko 70 godina nadjenog na podu spavace sobe, u pidzami, ubijenog metkom u potiljak; drugog od oko 65 godina, koji je nadjen u polju sa prerezanim grlom. U Glini, cetvoricu muskaraca srpske etnicke pripadnosti, stanovnike mesta uhvatili su hrvatski policajci i odveli u upravu policije, gde ih je cele noci divljacki tuklo sest policajaca u civilu. Nove kuce zapaljene su u selima Mazin, Biskupija, Vrhovine, Grubori. U ovom poslednjem mestu gorelo je petnaest kuca. Deset automobila hrvatske policije bilo je parkirano dva kilometra od sela. Les muskarca u civilnoj odeci nadjen je u Zoricima, kraj poplocanog puta. 26. AVGUST 95. U blizini mesta Prejiv nadjeno je telo muskarca, od priblizno 20 godina, u civilnom odelu. U Gruborima je nadjen treci les, jedne zene od oko 90 godina, ugljenisan, u ostacima njene spaljene kuce. Nove kuce zapaljene su danas u Gracacu (vidjena je patrola hrvatske policije kako prolazi pored kuce u plamenu). U istom mestu nadjen je les jednog vojnika Republike Srpske Krajine ubijenog metkom u glavu. 27. AVGUST 95. U Gruborima nadjena su druga dva lesa: muskarac od 41 godine i zena od 51. Tela su nadjena u polju. Oboje su ubijeni metkom u potiljak i u slepovcnicu. U selu Hamlet, kod Golubica, nadjeni su lesevi cetiri starije osobe u civilnoj odeci; nekoliko kuca u plamenu. 28. AVGUST 95. U blizini Plaskog zapaljena je jedna usamljena kuca. Tri kuce zapaljene su izmedju Ozanica i Primislja. Jedna kuca gori u dolini Palanke. Kod Dverske vidjena su lica u vojnim uniformama i druga u civilu dok su tovarila namestaj i druge stvari uzete iz opljackanih kuca. 29. AVGUST 95. Vojni posmatraci sa sektora sever bivse Krajine obavestavaju: u Muzdekama palikuce su unistile 60 odsto kuca, dve jos gore; U Kamanici zapaljena je prva kuca; u Bozicima ima 70 odsto kuca koje su zapalile palikuce; u Radasnici su nadjeni lesevi dvojice civila, od kojih je jednome odsecena glava. Operativne ekipe za ljudska prava obavestavaju iz sektora jug: u Borovicima sest hrvatskih vojnika podmetnuli su pozar u nekoliko kuca posto su ih opljackali. Njihovu operaciju prekinuo je dolazak medjunarodnih posmatraca, tako da su se hitro rasturili napustajuci selo. 30. AVGUST 95. U Donjoj Zrvnici (Culibrki) zapaljene su dve kuce. Iz varosice Rebicka, u blizini Udbine, dizu se gusti stubovi dima: gore bar cetiri kuce. Podmetnuta je vatra i u cetiri kuce u Stikadi, kod Gracaca. U Gracacu dogoreva jedna kuca, u drugoj je pozar tek podmetnut. Sa raskrsnice Donji Lapac-Gracac primecen je stub dima kako se dize iz sume koja se nalazi u pravcu Donjeg Lapca. Petnaest kuca je u plamenu u cetiri-pet sela duz puta koji iz Gracaca vodi u Obrovac. Na ovom


Strana 159


1990 - 1995

podrucju vise puta u toku dana vidjeni su ljudi u maskirnim uniformama hrvatske vojske kako tovare na kamione opljackane stvari razne vrste (masine za pranje vesa, frizidere, masine za pranje sudja, itd). Pljacka se i u Vrelu, Korenici i Gornjoj Vrhovini, gde se ponavljaju scene sa hrvatskim vojnicima koji u automobile i kamione tovare najraznovrsnije stvari. 31. AVGUST 95. Sve kuce koje su nanizane duz puta izmedju Plavac Drage i Slunja sistematski su opljackane. Primecen je veliki broj mrtvih goveda i druge stoke. U Lickoj Jesenici plamen je unistio 50 zgrada, 90 odsto kuca u selu. U Carovljanima je porusena crkva. U Donjem Mekinjaru, delu Tolica, primecena su mnoga lica kako tovare u kamione namestaj i kucne aparate, pokradene u opljackanim kucama. U Svrackovom Selu primecena je grupa naoruzanih Hrvata, od kojih su neki u uniformama hrvatske policije, kako se pripremaju da tovare stoku u jedan kamion. Od mesta na kojem se put za Otric ukrsta sa putem za Donji Lapac, citavo podrucje sa leve strane zabranjeno je za vojne i civilne posmatrace OUN zbog operacije "ciscenja terena" koju izvodi hrvatska vojska. Vide se gusti stubovi dima kako se dizu iz te zone. 1. SEPTEMBAR 95. Kuce u plamenu u Majdanu, Zivkovica Kosi. Cetingradu i Dejanovicima u sektoru sever. Trinaest kuca u plamenu u Benkovcu, i druge u Strmici, kod Knina, u Gracacu, Trljugama, Gornjem Pulcu, Debelom Brdu, Polcu, Vrhovinama, Udbini, Otricu, u sektoru jug. Iz Otrica se vide stubovi dima kako se dizu iz obliznje sume sa desne strane puta za Donji Lapac. U Donjem Mekinjaru nastavljaju se pljacke. U Cetini je pravoslavna crkva potpuno izgorela. U Svrackovom Selu vidjeni su hrvatski vojnici i policajci kako stoku opljackanu po selima tovare u kamion. U gradu Kninu jedna ekipa HRAT za civilna prava posetila je 10 zarobljenika pripadnika vojske "Krajine" zatvorenih u jednoj skoli: vidi se da su icrpljeni i povredjeni sa ociglednim tragovima udaraca po licu. U Ivosevicima je nadjen les civila starog izmedju 75 i 80 godina, bez glave. Glava je pronadjena u svinjcu. 2. SEPTEMBAR 95. Vojnici hrvatske vojske posmatraju kako gori jedna kuca u Gruboronicima. Kuce u plamenu u Prederu, Kostajnici i Milankovicima, mestima u kotaru Glina. U kotaru Knin posmatraci civilne i vojne policije OUN i ekipa HRAT su zabelezili: dve kuce u plamenu u Biskupiji, dve kuce u plamenu na putu Knin-Drnis. Ogroman pozar u okolini Knina izbio je oko 21.00; hrvatska specijalna policija zabranila je osoblju OUN da ispita slucaj; kasnije je pronadjeno pet kuca unistenih do temelja. U selu Cvijanovici vidjena su dva hrvatska vojnika iz Cetvrte splitske brigade kako se odmaraju pored jedne kuce u plamenu; druga kuca gorela je na obliznjem brezuljku. 3. SEPTEMBAR 95. U noci 3. septembra zapaljeno je 18 kuca u Donjoj Mlinogi. U toku dana zapaljene su: tri kuce u Ladesicima, dve u Carevom Selu, isto toliko u Zraljama i dve u Potcetni a cetiri u Skoricima. U Strmici su vidjeni jedan hrvatski vojnik i dva policajca pokraj jedne kuce u plamenu; u Cvijanovicima zapaljene su druge dve kuce, vidjeni su hrvatski vojnici u blizini ... Posmatraci OUN podnose bilans za protekli mesec avgust: u 140 sela delimicno ili potpuno unisteno je 9.964, ili 69


Strana 160


1990 - 1995

odsto stambenih jedinica. Bilansom nisu obuhvaceni gradovi. 4. septembar 95. Jedanaest kuca izgorelo je danas u Mrsiki. U Zafarima spaljena je i unistena polovina kuca, sve su bile opljackane. U Plaskom u jednoj ledari nadjena su tela dvojice ljudi, jednog u civilnom odelu drugog u uniformi. U Babicu, severno od Kistanja, zena od 65 godina nadjena je u automobilu, ubijena sa dva metka u glavu. Vojni posmatraci OUN videli su je zivu 1. septembra; jedan od njih pomogao joj je i da pokrene motor otklonivsi kvar. U Maloj Polaci hrvatski vojnici zateceni su u pljacki. Nastavlja se 5. septembar 95. Pet kuca zapaljeno je u Josavici. U Frkasicu, kod Korenice, opljackane su sve kuce, neke i vise puta. Sve sto nije odneseno, unisteno je. Nekoliko kuca je zapaljeno. Buduci da hrvatske vlasti cute, moracemo da sacekamo neki drugi izvestaj stranih "njuskala". Vracamo se na danasnji datum, 12 septembar. U hrvatskom delu Mostara, Vrhovni sud takozvane Hrvatske Republike HercegBosne, suocen sa optuznicom koju je podigao Medjunarodni haski tribunal protiv pukovnika vojske bosanskih Hrvata Ivice Rajica (vidi deo ovog dnevnika koji se odnosi na 6. septembar), poveo je postupak protiv ovog oficira zbog zlocina pocinjenih 1993. i pocetkom 1994. Medjutim, dok haske sudije pozivaju Rajica da odgovara zbog masakriranja stanovnika jednog muslimanskog sela u blizini Kiseljaka, mostarske sudije ignorisu taj zlocin i optuzuju Rajica i njegova dva zamenika da su naredili, ili izvrsili, ubistvo pet vojnika i podoficira bosanskih Hrvata, sve na podrucju Kiseljaka. Mostarski proces, medjutim, odmah je obustavljen i odlozen sine die zbog niza formalnih povreda postupka koje su prijavili advokati odbrane. 5. SEPTEMBAR 95. Pet kuca zapaljeno je u Josavici. U Frkasicu, kod Korenice, opljackane su sve kuce, neke i nekoliko puta. Sve sto nije odneseno, unisteno je. Nekoliko kuca je zapaljeno. Buduci da hrvatske vlasti cute, moracemo da sacekamo neki drugi izvestaj stranih "njuskala". Vracamo se na danasnji datum, 12 septembar. U hrvatskom delu Mostara, Vrhovni sud takozvane Hrvatske Republike HercegBosne, suocen sa optuznicom koju je podigao medjunarodni Haski tribunal protiv pukovnika vojske bosanskih Hrvata Ivice Rajica (vidi deo ovog dnevnika koji se odnosi na 6. septembar), poveo je postupak protiv ovog oficira zbog zlocina pocinjenih 1993. i pocetkom 1994. Medjutim, dok haske sudije pozivaju Rajica da odgovara zbog masakriranja stanovnika jednog muslimanskog sela u blizini Kiseljaka, mostarske sudije ignorisu taj zlocin i optuzuju Rajica i njegova dva zamenika da su naredili, ili izvrsili, ubistvo pet vojnika i podoficira bosanskih Hrvata, sve na podrucju Kiseljaka. Mostarski proces, medjutim, odmah je obustavljen i odlozen sine die zbog niza formalnih povreda postupka koje su prijavili advokati odbrane. Na izlasku iz palate pravde, javlja zvanicna hrvatska agencija HINA, Rajica i drugove masa je docekala dugim aplauzom, kao "prave hrvatske heroje". Pored toga, agencija javlja da je u dolini Lasve odrzana jedna manifestacija "povratnika iz rata, hrvatskih patriota" koji su zahtevali oslobadjanje Rajica i drugih "heroja, zahvaljujuci kojima je centralna Bosna ostala hrvatska"; i bila ociscena od Muslimana. Povratnici su nosili transparente sa parolom: "Rajicu i drugovi, svi mi smo sa vama!" Hrvatska stampa tome se raduje i danas, opet iz Mostara, saopstava da je vojska hrvatske drzavice Herceg-Bosne otela od bosanskih Srba nove teritorije, posle onih Grahova, Glamoca i Kupresa, "razbila i oterala neprijatelja, oslobadjajuci region koji ide od Drvara u Sipovo do reke Vrbas, zajedno sa strateski vaznim planinama Demirovac i Vitorog, do prevoja Mliniste i puta prohodnog za kamione koji vodi u Banjaluku i Sanski Most". U stvarnosti, u tom bosanskom regionu bori


Strana 161


1990 - 1995

se nekoliko brigada vojske iz Zagreba potpomognutih od HVO, vojske bosanskih Hrvata. Sutra se ocekuje odgovor na zalbu koju je Ustavnom sudu Hrvatske podnela Italijanska unija Istre protiv raspisa Vokiceve koji nalaze iskljucivanje iz italijanskih skola ucenika hrvatske nacionalnosti, bez obzira na volju njihovih roditelja. Istarska regija izrazila je punu podrsku stavu italijanske manjine. 13. SEPTEMBAR 95. Kao i obicno i danas dnevnik Novi list otvara svoje stranice za pune besa tekstove podrzavalaca rezima i nekolicini retkih intelektualaca koji nisu izgubili kriticki duh i osecanje za demokratiju. U svojoj nedeljnoj rubrici koja nosi naslov "Hrvatski horoskop", Drazen Vukov Colic pise da su oslobodjene teritorije radikalno "ciscene i ociscene" jos pre nego sto je vlada mogla da zapocne bilo kakav program obnove; jedva da je ostao koji stan za one koji bi trebalo da vrate zivot u ove novooslobodjene krajeve. Osobe snabdevene pismima i cudnim potvrdama odnele su iz nekoliko fabrika sve masine... U Benkovcu je pokradeno 70 odsto pokretne imovine koja je tamo ostavljena. U celoj toj prici sve vise se rasplamsava svadja izmedju civilnih i vojnih vlasti, a prete smrcu cak novinarima poznatim po svojoj pokornosti vladajucim krugovima zbog toga sto su poceli da opisuju pljacke koje su izvrsili oni koji su izdali svoje nedodirljive politicke ideale. Malo njih uspeva da se oslobodi misljenja, dok putuju po bivsoj Krajini, da se nalaze u nekoj ukletoj zemlji koja kaznjava sve svoje stanovnike neizbeznim izgnanstvom, kao da ovaj krseviti kraj i ovaj okrvavljeni kamenjar moraju ponovo da budu oslobodjeni posle oslobadjanja. Zadovoljan je sto ce Sisak, Karlovac, Zadar, Sibenik i mnogi drugi hrvatski gradovi, ubuduce biti zasticeni od brutalnih napada srpske artiljerije. Zadovoljan je sto se zavrsilo mucenistvo Bihaca. Ali na Operaciji Oluja ostaje utisnut zig ideologije i rezima. Ideologija je netolerantna, iskljuciva, rezim pociva na jednopartijskoj strukturi. Osim toga ova vojna operacija dovela je stari hrvatski kraj i sugradjane srpske etnicke pripadnosti, do ljudske tragedije. Ovaj odgovor je prvi, na niz pitanja o ponovnom osvajanju Krajine i o politici Tudjmanovog rezima, koji je dao hrvatski pisac Ivo Banac, rodjen u Dubrovniku, profesor na Jelskom univerzitetu u Sjedinjenim Americkim Drzavama, koji se sada nalazi u Hrvatskoj radi niza skupova. Tacno je, Operacija Oluja prekinula je neprirodnu situaciju, potvrdio je autor nekoliko dela istorijske i politicke esejistike, no da li je samo to ili pretezno to bio cilj koji je hteo da se postigne operacijom? Integrisanje Krajine u drzavno telo Hrvatske podrazumevalo je teritoriju i stanovnike zajedno, ili samo teritoriju? Tudjman i ortaci, odgovara Banac, hteli su da ponovo zauzmu teritoriju, a da isteraju stanovnistvo i postigli su taj cilj. Da su hteli integraciju Srba koji su naseljavali Krajinu, Tudjman i njegovi ne bi primenili metod etnickog ciscenja i u neokupiranim krajevima Hrvatske. Pribegavajuci prinudnom iseljavanju, atentatima, otpustanjima s posla i drugim aktima diskriminacije i u tim krajevima, od 1991. pa dalje, "metla" etnickog ciscenja pomela je stotine hiljada Srba. Sada se kaze kako ce posle "oslobadjanja" Krajine moci kucama da se vrate 2/3 Hrvata koji su bili primorani da je napuste ‘91. Da li to mozda znaci da Hrvatska ne smatra svojim sinovima izbeglice iz avgusta 1995? Tako je i Tudjman to ne krije. U jednom intervjuu u nedeljniku Fokus (8 septembar), predsednik Hrvatske je tvrdio kako u svakom slucaju povratak Srba ne bi bio u interesu srpskohrvatskih odnosa. Jos ranije u "govoru iz voza" Tudjman je ironicno pozeleo srpskim izbeglicama sretan put bez povratka, objasnjavajuci da je to uslov bezbednosti hrvatske drzave. "Sreca razdvajanja" je tudjmanovska teza koju je posle nekoliko dana razradio jedan komentator na drzavnom radiju. Objasnio je da je kako za Srbe tako i za Hrvate dobro da zive odvojeno. I sijamski blizanci -


Strana 162


1990 - 1995

rekao je - hirurski se razdvajaju da bi zziveli sretno. Isti taj "gigant novinarstva" objasnio je Tudjmanovu filozofiju kada je rekao da bi i minimalno prisustvo srpskog stanovnistva u Krajini bilo izvor novih sukoba. Neki narodi, jednostavno, ne mogu da zive zajedno. Predsednik hrvatskog parlamenta Mihanovic, covek koji u svakom govoru velica ideologiju, istoriju i "heroje" nacifasistickog ustaskog pokreta, covek koji svakog casa klice "vrhovnom vodji" Tudjmanu, rekao je, komentarisuci bekstvo Srba iz Krajine u jednom zvanicnom govoru, neka samo idu da zive tamo gde se osecaju srecno. Zasto da ih unesrecimo time sto cemo ih vratiti? Pisac Ivo Banac pominje jednu izjavu koju je Tudjman dao 18. avgusta (Sudbina srpskih izbeglica je sada njihov licni problem i problem onoga ko ih vodi), komentarisuci je ovako: Pokusajte da zamislite kako sutra 3/4 stanovnika Rijeke, bezeci u Italiju, predje camcima preko Jadrana, dok sef drzave ciji su oni drzavljani ravnodusno izjavljuje da je to licni problem tih izbeglica i onoga ko ih vodi. Ma u kakvom to svetu zivimo? U stvari sadasnji hrvatski rezim, visegodisnjom upornom udarnom propagandom antisrpske mrznje, cijoj efikasnosti su doprineli antihrvatska propaganda srpskih nacionalista iz Beograda i zlocini koje su pocinili lideri bosanskih Srba, uspeo je: prvo, da do te mere ulije pravi strah medju srpsko stanovnistvo Krajine da ga navede da odbije bilo kakvu hrvatsku vlast; drugo, da razori kod vecine hrvatskog stanovnistva svest o tome da su Srbi (bili) sastavni deo Hrvatske. Rukovodiocima bivse Krajine -tvrdi Banac- bilo je mrsko cak pocetno slovo "H" iz imena Hrvatska, dok nas predsednik Parlamenta kaze za Srbe iz Hrvatske da su "kurdsko-vlaskoanadolsko-cigansko-bugarsko-grcko-srpske izbeglice"! Nalazimo se pred najvecim ciklusom nasilnih seoba naroda do kojih je ikada doslo posle XVIII veka. Licno smatram da se radi o zlocinu. Iskorenjen narod donosi zlu kob sebi i drugima. Gradovi Rijeka i Zadar, decenijama posle egzodusa Italijana i danas nose pecat etnickog ciscenja. Moj Dubrovnik je pun novih dosljaka kojima ce biti potrebne mnoge godine pre nego sto shvate vaznost novog ambijenta u kojem su se obreli. U novopripojenim krajevima Hrvatske i u velikom delu Bosne proces prilagodjavanja - pod pretpostavkom da do njega dodje - staanovnistva koje je iscupano iz korena, trajace generacijama. To znaci da tokom mnogih decenija nece biti ni kontinuiteta ni stabilnosti. Ali postoji jos nesto. Iskorenjivanjem Srba iz Krajine i Hrvatske otisao je i deo nase istorije i nase kulture... Sejanje mrznje i rat proizveli su u Hrvatskoj (i ne samo u njoj) i uzasni sveopsti autizam, neosetljivost prema ljudskim tragedijama, narocito ako se ticu neprijatelja, Srba, kao onih koji beze iz svojih kuca. Kako objasniti ovu pojavu? Mrznjom i sumnjicenjem, strahom i zeljom za osvetom, nagomilavanjem premnogo bola i premnogo nepravde. Zatim, u Hrvatskoj postoji vodjstvo koje smatra da je ova destruktivna energija pozitivan i stimulisuci faktor za ciljeve nacionalne politike. Hocu da kazem da Hrvatskom vladaju ljudi koji i danas redu, zakonitosti, funkcionisanju demokratije, svemu onome sto formira moderno civilizovano drustvo, predpostavljaju mrznju. Jedina ugledna licnost koja je ovih dana podigla svoj glas protiv haosa i mrznje bio je biskup iz Sibenika, monsinjor Badurina. Premalo. Ivo Banac zavrsio je svoj izliv nezadovoljstva podsecajuci da je samo jedan hrvatski drzavni list, Vecernji list iz Zagreba preneo (7. avgusta) osudu koju je izgovorio papa protiv hrvatske vojne operacije u Krajini i protiv svih onih koji resenje problema traze na bojnom polju umesto da izaberu pregovaracki sto. Cak je i glavni organ hrvatske katolicke crkve, Glas Koncila, cenzurisao papu i, umesto da prenese njegove reci, objavio (3. septembra) uvodnik don Zivka Kustica u kojem se, prema Bancu, utrkuju sa rezimskim listovima u sejanju druge mrznje. U njemu se isticu sledece teze: mi Hrvati smo okruzeni neprijateljima koji nas oduvek ne podnose; neki od nasih neprijatelja se kriju, a mnogi od nasih prijatelja se stide da pokazu prijateljstvo; i katolici mogu da budu neprijatelji; ako su nasi neprijatelji gori od nas, zasto ocekujete od nas da budemo bolji od njih? Postoji pravi ekumenizam i onaj lazni, kao sto postoje pravi i lazni pacifizam:


Strana 163


1990 - 1995

moramo sami da odlucimo o izboru. Najzad, Tudjman ne laze, Medjunarodna helsinska federacija je ta koja daje lazne izvestaje o pokoljima. Drugi doprinos politici getoizacije u Hrvatskoj dao je Ustavni sud, koji je pozvan da proceni da li je legitiman ili ne raspis ministra obrazovanja koji zabranjuje upisivanje dece vecinskog naroda u skole manjine (vidi dnevnik 24. i 26. avgusta, 10 septembra). Odbijajuci zalbu koju je podnela Unija Italijana Istre i Rijeke i Opstinski savet Rovinja u Istri, Sud, iako je izjavio da "nije kompetentan" da ocenjuje, u stvari je osnazio raspis i njegove zlokobne posledice. Prema Sudu, raspis se ne moze smatrati pravnom normom, on je samo obavestenje: obavestava skolske i predskolske ustanove da postoji zakon koji treba primeniti na upisivanje u decje vrtice i skole manjina. Sud potvrdjuje valjanost vazecih zakona i tvrdi da postojanje specificnih skola za manjine treba shvatiti kao nacin njihove zastite (?!). Sudije Suda daju do znanja da, iako pripadaju sistemu javnog obrazovanja, skole etnickih manjina namenjene su iskljucivo ucenicima, tako da raspis Vokiceve ni na koji nacin ne ogranicava njihova prava. Sto se tice, medjutim, slobode roditelja da izaberu za svoju decu skole koje ce pohadjati, ustavne sudije podvlace da ova sloboda nije neogranicena; oni ne mogu da odlucuju samostalno i nezavisno od nacionalne pripadnosti. Gradjani hrvatske etnicke pripadnosti (vecinski narod) nemaju pravo da se sa njima postupa kao sa pripadnicima manjinskih etnickih skupina. Nadlezan ili ne, Sud nije tajio svoja politicka ubedjenja. Jer ovde se radi o politici. Ne treba da se iznenadjujemo. Raspis Vokiceve i stav koji je zauzeo Sud sastavni su deo - kako bi rekao predsednik Italijanske unije, Djuzepe Rota - "corbuljine koja se odavno kuva". Vec pre dve godine hrvatsko ministarstvo trazilo je precizne podatke o nacionalnoj pripadnosti ucenika upisanih u skole italijanske manjine. Mera koju je preduzela Vokiceva povezana je sa jasnom ideologijom etnocentrizma koja je u Hrvatskoj razvijana poslednjih pet godina. To je doprinos, moze se dodati sa Mauricijem Tremulom, drugim predstavnikom vrha italijanske zajednice u Hrvatskoj, onoj politici koja nastoji da postavi sve gusce i vise ograde koje izdvajaju "konstitutivni narod nacionalne drzave" Hrvatske od drugih gradjana koji tom izabranom narodu ne pripadaju. Stav koji je zauzeo Sud, prividno neutralan, smokvin je list koji ne uspeva da pokrije sramotu jedne politicke stvarnosti koja udaljava etnicke skupine i narode, koja stvara nova ogranicenja i deobe, iz kojih proizilazi teska klima mrznje i strahova u kojoj je lakse vecini da asimilira manjine, u konkretnom slucaju da iz italijanskih skola udalji svoje sunarodnike koji nisu sposobni da budu heroji. Strah sprovodi kako jedno tako i drugo. Hrvatska je i ovaj put iskoristila priliku da potvrdi neprijateljstvo prema demokratiji, prema zajednickom zivotu i prema toleranciji. 14. SEPTEMBAR 95. Situacija postaje sve dramaticnija iz casa u cas, za Srbe iz Bosne stesnjene kao sto jesu izmedju cekica, neprijateljskih upada aviona NATO i nakovnja, udarne ofanzive snaga bosanskih Hrvata i Muslimana (u toku od utorka) uprkos mlakim i formalnim protestima zapadnih saveznika i pozivima americkog Stejt dipartmenta Muslimanima i Hrvatima da se uzdrze od naknadnih vojnih akcija da ne bi doveli u opasnost mirovnu inicijativu Vasingtona. I Savet bezbednosti OUN izrazio je svoju "zabrinutost" zbog ofanzive. U zapadnoj Bosni, ipak, hrvatske snage nastavljaju napredovanje. Danas je agencija HINA iz Zagreba objavila: "Od 15.00 sati 13. septembra, hrvatski gradovi Jajce i Drvar su pod kontrolom hrvatskih snaga i u hrvatskim rukama. Operacija koja je dovela do njihovog oslobadjanja trajala je 92 sata. Oslobodjeno je oko 2.000 kvadratnih kilometara teritorije". Dakle, bosansko-muslimanski saveznici su upozoreni: bosanski gradovi Drvar i Jajce (u ovom poslednjem,


Strana 164


1990 - 1995

novembra 1943, Tito i njegov partizanski parlament proglasili su radjanje federativne Jugoslavije) su hrvatski, pripadaju Hrvatima, Hrvatska prosiruje svoju teritoriju na zapadnu Bosnu... Hrvatsko-bosanske trupe (HVO) i trupe iz Zagreba (HV) osvojili su i Sipovo. Nova teritorija koja je osvojena produzetak je oblasti Glamoc-Kupres-Grahovo u kojoj su se Hrvati prosirili izmedju jula i avgusta. Od Srba su oteti i gradici Donji Vakuf i Kulen Vakuf, oba su osvojile bosanskomuslimanske trupe: juce Donji Vakuf, danas Kulen Vakuf. Ovo drugo mesto nalazi se u severozapadnom kraju Bosne, oko 40 kilometara od Bihaca. Sada bosanskomuslimanske snage napreduju iz "bihackog dzepa" u pravcu jugoistok, nadajuci se da ce osvojiti Kljuc i Bosanski Petrovac i povezati se posle toga sa hrvatskim snagama u Jajcu. Tokom ove ofanzive, teritorija koju kontrolise vojska Karadzica i Mladica do danas je smanjena za 6-8 odsto. Imajuci u vidu da su Srbi vec prihvatili u nacelu podelu na 51 odsto prema 49 odsto u korist hrvatsko-bosansko-muslimanskog entiteta i na taj nacin pokazali da su spremni da za pregovarackim stolom ustupe znatan deo od sadasnjih 68 odsto teritorije koju sada kontrolisu, ne moze se razumeti zasto su Muslimani i Hrvati odlucili da je zauzmu oruzjem. Da bi osvojene teritorije ocistili od srpskog stanovnistva? Izgleda da je upravo tako. Ali od sada - dok zajedno likuju i nazdravljaju vojnim pobedama - Hrvati i bosanski Muslimani stvaraju in loco pretpostavke da se sukobe medju sobom u skoroj buducnosti. Jabuka razdora: prisustvo i/ili prevlast odgovarajucih etnickih skupina. Komandant hrvatskih trupa koje su osvojile Jajce napisao je u jednom proglasu: "Danas smo se vratili sa ponosom i svima stavljamo do znanja da smo ovde, u Jajcu". Zatim je pozvao sve Hrvate poreklom iz Jajca, bilo gde da se nalaze da se vrate "da bi ziveli na svojim vekovnim ognjistima". Dodao je da je od Jajca otvoren put za Banjaluku... U istom trenutku komandant Sedmog armijskog korpusa armije bosanskih Muslimana Mehmed Alagic izjavio je da, nastavljajuci operacije u pravcu Mrkonjic Grada, njegove snage imaju kao krajnji cilj Banjaluku: "U Banjaluci cemo prirediti smotru bosanskih snaga". Ko ce stici prvi: Hrvati ili Muslimani? U ovoj ofanzivi, Hrvati i Muslimani iskoristili su oslabljenost srpskih snaga, koje su tesko bombardovane tokom vise dana na celoj teritoriji Bosne koju one kontrolisu, od strane vazdusnih snaga NATO. Ove snage su potpuno unistile glavne vojne ciljeve, od artiljerijskih baterija Banjaluke pogodjenih raketama Tomahavk do polozaja na planini Ozren i na podrucju Doboja. Dosad su avioni NATO ukupno obavili 3.500 borbenih misija, dok su Snage za brze intervencije oko Sarajeva pucale vise od 1.350 puta. Sada avioni NATO mogu "nekaznjeno da lete nebom iznad Bosne". Ulazeci u Drvar, Jajce, Sipovo, Donji Vakuf i Kulen Vakuf, hrvatske i muslimanske trupe zatekle su ove gradove i varosice potpuno prazne. Vec proslih dana hiljade srpskih civila, obuzetih panikom zbog priblizavanja hrvatsko-bosanske vojske i "Tigrova" iz Zagreba, pamteci ono sto se dogodilo sa civilnim stanovnistvom Krajine i na podrucju Glamoc-Grahovo, napustili su kuce i polja i dali se u bekstvo. I velika varos Mrkonjic Grad, direktno ugrozena, ostala je pusta. Vise od 40.000 izbeglica u ovom casu krenulo je i nastavlja da se krece prema zoni Banjaluke i u sam grad koji se pretvorio u ogromni izbeglicki logor. Nalazimo se pred tragedijom ogromnih razmera. Po putevima centralne Bosne koji vode u Banjaluku vec danima se primecuje gusto kretanje automobila, kamiona i traktora natovarenih izbeglicama. To je prizor koji iz blizine podseca na bekstvo stotina hiljada izbeglica iz Hrvatske za vreme prve polovine proteklog avgusta. U Banjaluci se vec nalazi preko 50. 00 srpskih izbeglica koji su pobegli iz Hrvatske i nekoliko hiljada civila primoranih na egzodus iz zapadne Bosne. Kuda sa drugih 40.000? Strepi se od epidemija: Kuce i druge zgrade pretrpane su izbeglicama, higijenski uslovi su teski. Zabrinjava i elektricna energija: grad je ostao bez svoje hidrocentrale, koja se


Strana 165


1990 - 1995

sada nalazi u rukama Hrvata, u Jajcu, na reci Vrbasu. Slusajuci na radiju ova imena - Jajce, Glamoc, Banjaluka, Gornji i Donji Vakuf, Mrkonjic Grad i druga - secam se bataljona "Mateoti" i "Garibaldi" (koji ce se kasnije ukljuciti u brigadu "Italija") koji su bili veoma angazovani, posle oktobra 1943, u borbama protiv cetnika, ustasa i nemaca, uz partizane, upravo u ovim krajevima. U hrvatskom parlamentu sedi romansijer i akademik Hrvatske Ivan Aralica. Njega je za senatora imenovao predsednik Tudjman. Aralica je i savetnik za kulturu predsednika drzave. Po naredjenju predsednika Tudjmana, Aralica je nedavno vodio orkestar Hrvatskog narodnog kazalista u Australiju i Novi Zeland gde zivi nekoliko desetina hiljada poreklom Hrvata i jake "kolonije" ustaskih politickih emigranata. U Melburnu je bio gost na rucku kod Hrvata vlasnika restorana, nekoga Ive Pajica, poznatijeg kao "Ive Ustasa". Po hodnicima parlamenta Aralica se grohotom smejao ponavljajuci recenice tipa "udri Srbina", "ubi Srbina, kolji Srbina", kojima je Ive Ustasa zacinjavao svoje ucene razgovore sa piscem senatorom. Ovaj poslednji, kasnije, kada se uozbiljio, u sali parlamenta je ucestvovao u debati o ustavnom zakonu o pravima manjina, cije ukidanje je predlozio rezim. Treba ga ukinuti, potvrdio je Aralica, jer kada je bio donesen ("voljom Evropske unije") Srba je bilo vise od 25 odsto stanovnistva u Hrvatskoj i bilo je potrebno da im se obeca izvesna autonomija. Sada, imajuci u vidu da ih "po nasoj proceni nema ni 4 odsto", zakon se suspenduje. Srpski problem - dodao je - sada se svodi na problem manjina; hrvatski narod ne mora vise da deli suverenost sa drugim narodima... Objasnjavajuci razloge koji su naveli srpsko stanovnistvo da napusti Hrvatsku, Aralica je pojasnio da se "Srbi odlikuju posebnom psiho-socioloskom strukturom". Oni su, kao prvo, oduvek bili branioci srpskog imperijalizma na hrvatskoj teritoriji a, posto se sada ovaj imperijalizam povlaci i oni odlaze. Srbi, zatim, ne podnose odvojenost od porodice i posto gotovo svaka srpska porodica u Hrvatskoj i u Bosni ima/imala je svoje ogranke u Vojvodini i u Srbiji, nisu mogli da podnesu nove granice koje su nastale i koje razdvajaju pojedine ogranke porodice, odlaze da bi se ponovo okupili. Na kraju, i dalje po Aralici, srpsko stanovnistvo nije pobeglo iz Hrvatske da bi izbeglo progone (pisac ovih redova seca se rijeckih zidova prekrivenih plakatima na kojima su mogle da se procitaju parole: "Srpski petokolonasi, napolje iz Hrvatske" i "Srbe na vrbe"), ne zbog toga sto su zaplaseni hiljadama atentata, ne zbog toga sto su iz Krajine isterani oruzjem, nego zbog toga sto "ne mogu da podnesu sto su od konstitutivnog naroda koji ucestvuje u suverenitetu drzave degradirani na etnicku manjinu". Ali neka bude sasvim jasno: progoni u Hrvatskoj ne stede Hrvate koji misle drukcije od ljudi rezima koji je nametnuo Tudjman. Jedna od najcuvenijih zrtava ovog proganjanja je Stipe Mesic, covek koji je sa Tudjmanom osnovao nacionalisticku partiju HDZ, covek koji je bio poslednji predsednik kolektivnog predsednistva jugoslovenske Federativne Republike kojega je nametnuo Tudjman da bi je sahranio, covek koji je dugo bio predsednik hrvatskog Parlamenta, covek koji je prosle godine - posto vise nije mogao da podnosi Tudjmanov totalitarizam - pocepao na dva dela partiju na vlasti forrmirajuci novu partiju demokratske orijentacije. Rezim ga je kaznio, prvo time sto ga je udaljio sa duznosti predsednika Parlamenta, zatim udaljavanjem sa svih polozaja koji su bili vezani za ovu duznost. Danas je, najzad, isteran i iz kuce. Da, iseljen je iz stana koji mu je dodeljen kao funkcioneru parlamenta i koji je bio njegov jedini stan. "Slucaj Mesic - pise u jednom saopstenju koje je dala jedna partija opozicije, ne partija zrtve - pokazuje jos jednom da u Hrvatskoj ne funkcionise pravna drzava. Ovde je u praksi na snazi sirenje straha da bi se zastitila samovolja drzave, ili pojedinaca i grupa koji sebi prisvajaju pravo da deluju u ime drzave. Nalazimo se pred jednim od hiljada nezakonitih iseljavanja i drugih zloupotreba u raspolaganju stambenom imovinom".


Strana 166


1990 - 1995

Posto se pre nekoliko dana spustila zavesa na zlocine koje su, na ponovo osvojenim teritorijama Krajine, pocinili "pojedinci i grupe civila preobucene u hrvatske vojnike", masmediji iz Zagreba iznenada su otvorili poglavlje "Hiljadudevetstodevedesetiprva". Da bi skrenula paznju javnog mnjenja sa pljacki, ubistava, podmetanja pozara i drugih brutalnosti koje se desavaju ovih dana, ili bar da bi dovela na isti nivo tasove na terazijama, zvanicna agencija HINA danas je objavila dve grozne vesti. Prva kaze da je pocelo utvrdjivanje mesta na kojima se nalaze, na teritoriji bivse Krajine, masovne grobnice u kojima bi trebalo da su bez imena sahranjeni Hrvati koji su ubijeni za vreme pobune 1991. godine. U drugoj vesti se kaze da je u blizini grada Petrinje, u Baniji pronadjena i istrazena jama duboka vise metara, iz koje su izvadjeni ostaci 17 muskaraca pripadnika hrvatske policije i hrvatske nacionalne straze, jedinica koje su - uoci stvaranja prve vojske Hrvatske - bile upucene na teritorije gde je izbila srpska pobuna sa namerom, koja tada nije uspela, da je uguse. 15. SEPTEMBAR 95. Na obliznjem ostrvu Pag, u Novalji, oko 5.000 lica - prakticno celo stanovnistvo gradica - ucestvovalo je na sahrani pukovnika vojne policije Ivana Sanka, 32 godine, jednog od heroja hrvatske tajne sluzbe tokom rata. Umro je u Zagrebu tacno pre nedelju dana pod sumnjivim okolnostima. Rodjen na kvarnerskom ostrvu, bio je licni Tudjmanov prijatelj i pripadao je tvrdom krilu partije na vlasti. Istakao se u toku bitke za Vukovar (1991) i narednih godina obavljao je tajne misije u Gospicu, u Lici i u Beogradu. Uspeo je cak da prodre u "vucju jazbinu", u Kninu, gde je pripremio teren za hrvatsku ofanzivu u avgustu, posto je bio izbacen padobranom, sam, u zoni Plitvica sa zadatkom da putem radija koordinira buduci napad. Prema hrvatskoj drzavnoj agenciji za stampu, pukovnik je poginuo u saobracajnom udesu na osmom kilometru autoputa Zagreb-Karlovac. Putovao je zajedno sa nekom nedovoljno identifikovanom Irenom O., koja je bila ranjena. Cudno je da u belesci agencije nije uopste nagovesteno koliko je pokojnik bio poznat, od cijeg kraja su se oprostili kao da se radi o nekom nepoznatom, cak i u rijeckom Novom listu. Ali kasniji nekrolozi koje su objavili prijatelji, rodjaci i saborci dopustaju da se rekonstruise lik ovog coveka. Otkuda zvanicno cutanje? U Rijeci i okolini postavljaju ovo i druga pitanja. Niko nije video telo, koje je stiglo u zatvorenom sanduku iz hrvatske prestonice. Gde je ta Irena O. koja, izgleda, nije primljena ni u jednu zagrebacku bolnicu? Kud su se dela brda dokumenata koja je covek iz najpoverljivijih misija prikupio poslednjih kljucnih dana Operacije Oluja? Na sahrani se proneo glas da je pukovnik Sanka previse znao i da je mozda postao nezgodan. Citam u listu Il Piccolo iz Trsta hroniku Maura Mancina iz Zagreba: "Nebom bruje lovci-bombarderi NATO koji lansiraju svoje rakete i u podrucju Doboja, stotinak kilometara istocno od Banjaluke. Zemljom se siri potmuli zvuk gusenica hrvatskih i muslimanskih tenkova koji nastavljaju svoje napredovanje prema uporistima bosanskih Srba. To je zvucna kulisa u poslednjim casovima vatrenih okrsaja u centralno-severnoj Bosni!". U muslimanske ruke pao je i Bosanski Petrovac, u koji su delovi bosanskog Petog armijskog korpusa usle jutros u zoru. Mesto se nalazi 50 kilometara juzno od Bihaca, na pola puta izmedju ovog grada i Banjaluke i 10 kilometara iza Kulen Vakufa, koji je osvojen juce. Danas, nastavljajuci napredovanje, trupe generala Atifa Dudakovica stigle su pred vrata gradica Kljuca, 20 kilometara istocno od Petrovca. Istovremeno trupe bosanskog Sedmog armijskog korpusa, one koje su osvojile Donji Vakuf, nastavile su da napreduju u pravcu severoistok, i one u pravcu Kljuca. Druge bosansko-muslimanske snage su se, medjutim, spojile sa hrvatskim trupama u zapadnoj Bosni, tacnije u Ostrelju, mestu koje se nalazi izmedju Bosanskog Petrovca i Drvara.


Strana 167


1990 - 1995

Ova hrvatsko-muslimanska operacija, nazvana "Maestral" (ko zna medjutim zasto je izabran ovaj osvezavajuci vetar posle toliko "Oluja"), izazvala je egzodus srpskog stanovnistva ogromnih razmera koje je u ovim krajevima bilo vecinsko. Vec ima 90.000 izbeglica koje se krecu prema Banjaluci i Doboju. Ponovio se "tragicni obred" biblijskih kolona ocajnika, sa uvek uobicajenim starcima, zenama i decom, koji pod neprestanim pljuskovima i po zagusljivoj vlaznoj vrucini, na uobicajenim traktorima, ali i u kolima koja vuku konji i volovi, pokusavaju da se domognu spasa krecuci se prema prijateljskim krajevima posto su na brzinu napustili svoja stanista, ugrozeni paljbom hrvatskih i muslimanskih topova i mitraljeza. Iz Banjaluke, grada koji je vec pretrpan izbeglicama prebaceni su prema Sanskom Mostu i Prijedoru. U biltenima agencije HINA iz Zagreba uvek upotrebljavaju rec "oslobodioci" i glagol "oslobadjati", ali niko od stanovnika nije ostao da doceka i pozdravi ove oslobodioce. Nigde i nikad. "Oslobodjeni" beze zahvaceni panikom, sa mrznjom u srcu. A civilne vlasti bosanskih Srba (iz regiona Banjaluke) ne znaju vise gde da smeste ovaj narod izbeglica koji iza sebe ostavlja bez ljudi veliku oblast centralne i zapadne Bosne. Izbeglicama koje su stigle ili koje stizu iz Bosanskog Petrovca, Jajca, Donjeg Vakufa, Sipova, Drvara, Kulen Vakufa, Kljuca, pripojilo se 30.000 nesretnika u bekstvu sa podrucja planine Ozren, tucenog napadima aviona NATO usmerenim na oblast Doboja. Veoma je tesko dostaviti pomoc ovim izbeglicama, pored ostalog, zbog toga sto su u prekidu mnogi putevi i zbog mostova koji su unisteni teskim bombardovanjima iz vazduha. Komandanta bosanskog Petog armijskog korpusa, generala Dudakovica, kojega Muslimani smatraju najvecim herojem ovoga rata, intervjuisali su kod Vakufa tri novinara iz Rijeke: Snjezana Pavic, Sanja Despot i Nenad Rabersak iz Novog lista koji to danas objavljuje. Vi od mene ocekujete - kaze Dudakovic - odgovor na pitanje kada ce se zavrsiti rat, ali ja vam ga ne mogu dati.. Za mene pregovori, dogovori i mirovni planovi Evropske unije, NATO i OUN, nemaju nikakvu vrednost. Dok ponovo ne uspostavimo vlast bosanske vlade na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine nece moci da se kaze da je rat zavrsen. Ja i moji vojnici necemo prestati da se borimo sve dok Bosna i Hercegovina, koja je hiljadu godina unitarna, bude i dalje deljena i komadana, niti cemo prihvatiti podelu Bosne. Ubrzo cemo osloboditi i Krupu i Novi, Prijedor i Sanski Most. Necemo se zaustaviti do reke Drine! Dakle, medjunarodni mirovni planovi i ratni planovi Hrvata i bosanskih Muslimana sudaraju se u Bosni i Hercegovini. Hrvati i Muslimani, izgleda, smatraju kako je, da bi dobili teritorije koje koje su im dodeljene na papiru najbolje da ih osvoje oruzjem i da ih ociste od srpskog stanovnistva, koje bi, ako ostane u svojim kucama, "otvorilo" pitanje mnogo-nacionalnosti koje u balkanskim zemljama suvise smeta nacionalistima svih boja. Generalni sekretar NATO, Klas, pravi se da je ljut, posto proizilazi da su napadi koje su izvrsili avioni Atlantskog pakta fakticki dali vazdusnu podrsku pesadiji i oklopnim kolima Hrvata i Muslimana. Izvesno je da zbunjuje lakoca kojom se odvijalo napredovanje hrvatske vojske i one bosanske. Posmatraci smatraju da su se Srbi, svesni da ne mogu dobiti vise od 49 odsto bosanske teritorije, procenat koji im je dodeljen planom Kontakt grupe i SAD, povukli sa mesta koja su ih manje zanimala ili koja bi, u buducnosti, bila teze odbranjiva. I vec danas "vlada" Karadzic-Mladic umanjuje posledice poraza, govoreci o strateskom povlacenju radi smanjenja sirine fronta. Po cenu teritorija zapadne Bosne, Srbi smeraju da zadrze kontrolu nad istocnom Bosnom i koridorom za Banjaluku u Posavini, koridorom koji je 1993, u doba rata izmedju Hrvata i Muslimana, Tudjman prepustio bosanskim Srbima povukavsi iz Posavine trupe bosanskih Hrvata. Sa svoje strane, osvajanjem Bosanskog Petrovca, bosanski Muslimani su postigli jedan od svojih glavnih ciljeva: da teritorijalno spoje oblast Bihaca ("dzep") sa preostalom bosanskom teritorijom


Strana 168


1990 - 1995

koju oni kontrolisu. Iz ovog ugla posmatrano, moglo bi da se zakljuci da su vojne operacije zavrsene i sve tri strane u sukobu mogle bi prvo da prihvate prekid vatre a zatim zapadni plan koji je uostalom potvrdjen osvajanjem na bojnom polju. Ali pravi se i druga pretpostavka: poneseni uspehom, Hrvati i Muslimani mogli bi da ne budu vise zadovoljni sa 51 odsto Bosne. U tom slucaju Banjaluka i njena oblast bice sledeca meta armija iz Sarajeva i Beograda. A moglo bi da se potvrdi cak ono sto predvidja general Dudakovic: Muslimani, narocito ako budu dobili drugo oruzje od islamskih zemalja, mogli bi da zatraze celu Bosnu i Hercegovinu... A posle toga? Ono posle mozda je vec pocelo: teritorijalna podela izmedju Muslimana i Hrvata. Teska deoba koja bi mogla da dovede do novog rata izmedju sadasnjih saveznika. Ne mogu se zaista zaboraviti strasne reci koje je izgovorio hrvatski poslanik Drago Krpina, jedan od zamenika Franje Tudjmana na celu partije na vlasti u Hrvatskoj i u "Hrvatskoj Republici Herceg-Bosni", koji je nedavno potvrdio: "Srbi su samo trenutno opasnost broj jedan za Hrvate; prava dugotrajna opasnost su Muslimani". A od opasnosti do neprijatelja mali je korak. 16. SEPTEMBAR 95. Prekori zagrebacke i sarajevske vlade od strane NATO, SAD i OUN ne zaustavljaju napredovanje raspomamljenih hrvatskih i muslimanskih trupa u severozapadnoj Bosni, gde su do sada naisli na slab ili na nikakav otpor od strane snaga bosanskih Srba, ciji komandant Ratko Mladic je primljen u bolnicu u Beogradu. U ruke saveznika koje cini hrvatsko-muslimanska federacija pao je i Sanski Most, sediste opstine u oblasti Banjaluke, varosica rasuta na obe obale reke Sane, udaljena 60 kilometara od Banjaluke , 28 od Prijedora i 70 od Bihaca. Veliki deo stanovnistva Sanskog Mosta, oko 20.000 ljudi, pobegao je. Hrvatskomuslimanska ofanziva. Tako je hrvatsko-muslimanska ofanziva, u razmaku od nedelju dana, stvorila drugih 100.000 izbeglica Novosti koje dolaze iz Banjaluke u koju se stustio veliki deo ovih ljudi prepustenih sami sebi, govore o gradu na ivici kolapsa, o ulicama i trgovima poplavljenim rekom izbeglica koji su se ulogorili po javnim zgradama i na otvorenom, bez dovoljno hrane i pokrivaca, bez lekova i higijensko-sanitarnog materijala. Zaguseni su i prilazni gradski putevi; velika ljudska nesreca, jednom recju, dostigla je nepodnosljive razmere. Hans Niberg, predstavnik Visokog komesarijata OUN za izbeglice, situaciju je nazvao "katastrofalnom". Izbeglice se krecu najraznovrsnijim prevoznim sredstvima, od kola koja vuku konji do traktora, od cudno skrpljenih kamiona do starih i isluzenih automobila FiatZastava. Posle gubitka, uglavnom surovih i krsevitih krajeva koje su protekle nedelje okupirale hrvatsko-muslimanske trupe, bosanskim Srbima ostalo je manje od 55 odsto Bosne i tesko da ce ustupiti jos teritorije. Povukli su se, kazu, iz neodbranjivih podrucja da bi se koncentrisali na onih 49 odsto teritorija koje su im, ipak, dodeljene planom "pax americana". Povodom prve godisnjice od prve posete jednog pape Hrvatskoj, hrvatski katolicki pisac Drago Pilzel objavljuje danas u Novom listu nekoliko svojih veoma gorkih opaski o "slepim jahacima Apokalipse" kako on naziva "nadmene, bahate, naduvene, slavohlepne, ambiciozne, prostacke i stetne" lidere iz Zagreba "koji ovih dana privode kraju proces "srbizacije" hrvatske politike i uvode politicki primitivizam u politoloske prirucnike koji ce biti napisani onda kada budemo shvatili da smo usli u jos nepoznate dimenzije totalitarnog drustva". I dalje kaze, da militarizam sa hrvatskim obelezjem nesumnjivo nosi u sebi izvesnu crtu osvete. Ali to ne bi smelo da sluzi kao alibi u ocenjivanju Operacije Oluja. Ovaj militarizam visi nad nama kao stalna pretnja. Nastavljajuci, pisac se zaustavlja na duhu osvete koji se hrani nacionalizmom i terorizmom u zemlji podsecajuci na poruku mira koju je uputio papa Djovani Paolo II u Zagrebu, septembra 1994 i prebacuje hrvatskim biskupima sto "nisu


Strana 169


1990 - 1995

podigli svoj glas osude slozene problematike koja je nastala u Hrvatskoj posle vojne i policijske akcije "Oluja", suoceni sa krsenjem ljudskih prava u ponovo osvojenim krajevima, suoceni sa sve manje demokratskom slikom i socijalnim nepravdama u celoj zemlji". "Masovno bekstvo srpskog stanovnistva iz Hrvatske, koje za partiju na vlasti predstavlja "definitivno resenje srpskog problema"; suvise ceste sovinisticke, nacionalisticke i izjave koje duboko degradiraju najvise hrvatske vlasti; nastavljanje sa masakriranjima civila, sa podmetanjima pozara i unistavanjem dobara: sve ovo bi zahtevalo mnogo angazovaniji odgovor" crkvenih vlasti. One bi, dodaje Pilzel, morale da izbegavaju da daju i najmanji alibi drzavnom i paradrzavnom terorizmu. U duhu papinih govora neophodno je da se jednom zauvek slomi spirala mrznje, odbacujuci logiku osvete... Posle papine posete Hrvatskoj, tokom godine dana objavljene su u toj zemlji fotomonografije o tom dogadjaju, knjige sa papinim govorima, zbirke eseja o vernosti hrvatske nacije rimskoj crkvi, iskovane su medalje, emitovane postanske marke; Tudjman je ucestvovao u oko stotinu misa, pa ipak... Najveci katolici, upravljaci iz Zagreba - konstatuje Pilzel - odbili su u praksi papske poruke: umesto kulture mira, tolerancije, solidarnosti i dijaloga medju ljudima i grupama razlicitih identiteta i ubedjenja, nastavljeno je sa propovedanjem i sejanjem mrznje; nista nije ucinjeno da se uspostavi pravda, niti je povedena borba protiv zlocina; jos ne postoji drzava prava. Umesto da se izgradjuju veze izmedju naroda sa razlicitim religioznim verovanjima i kulturama, vodi se sistematska politika deobe, diskriminacije i cak fizicke likvidacije onih koji su drukciji; raspirena je vatra najekstremnijeg nacionalizma. Sve dok se sef drzave bude ponasao kao sto se ponasao dok je jezdio kroz ponovo osvojenu Krajinu, odgovarajuci izrekom iz Starog zaveta "oko za oko, zub za zub" onima koji nam u celom svetu prebacuju zbog paljenja srpskih kuca u oslobodjenim krajevima Hrvatske, ne moze se ocekivati da bilo koji gradjanin smogne u sebi snage da raskine sa takvom Hrvatskom, sa takvim hrvatskim patriotizmom u ovoj drzavi. U ocima hrvatskih vlasti veoma malo znace pravda i pravna drzava i tesko je verovati, sve dok bude tako, da ce vecina ljudi prestati da se plasi pred farsom od demokratije kakva je ova sadasnja i ona koja se nazire u najavljenim izborima... 17. SEPTEMBAR 95. Izgleda da su se Hrvati i Muslimani u Bosni zaustavili ili gotovo zaustavili, posto su zagospodarili sirokim podrucjima u kojima je muslimanska ili hrvatska etnicka skupina bila u manjini ili je nije ni bilo. Izetbegovicev Peti armijski korpus stigao je pred vrata Bosanske Krupe. Sarajevo moze da odahne, mozda je zavrsena opsada koja je trajala tri i po godine: srpski topovi su povuceni sa visova koji dominiraju nad prestonicom Bosne i Hercegovine. U medjuvremenu, nastavlja se masovno bekstvo civilnog stanovnistva iz centralne Bosne ka severu. Civili koji su pobegli iz Jajca, Kljuca, Drvara, Prijedora, Sanskog Mosta i drugih varosica koje su osvojile hrvatske i muslimanske trupe (siroka oblast koja je prakticno ostala bez svojih stanovnika), zakrcili su puteve koji vode u Banjaluku. Ovaj grad, u koji se vec ulilo 75.000 izbeglica, nema vise mesta da primi i ostale; zbog toga preusmeravaju kolone prema istoku. Stizu i vesti o surovim postupcima "oslobodilaca". U Donjem Vakufu 6.000 srpskih izbeglica koje su tamo uhvacene u zamku snose posledice pobednicke euforije razjarenih muslimanskih vojnika. U Hrvatskoj su 34 od oko 1.000 srpskih civila iz Krajine, koji se se sklonili u kasarnu Plavih slemova u Kninu, izruceni hrvatskim vojnim vlastima koje su ih, optuzivsi ih za dela terorizma, genocida i oruzane pobune, odvele u zatvore u Zadru, Splitu i Sibeniku. Drugih 700 civila ukrcani su u 25 autobusa i upuceni


Strana 170


1990 - 1995

prema Srbiji. Tako je Krajina ociscena i od poslednjih ostataka starosedelackog stanovnistva koje nije hrvatsko. U vezi sa tim, za vreme jedne ceremonije povodom dodele visokih odlikovanja zasluznim patriotima, predsednik Tudjman je danas izjavio u svojoj zagrebackoj rezidenciji da je krunisan san zbog kojeg su ziveli, patili i umirali Hrvati tokom svoje duge istorije. Neka od visokih odlikovanja dodeljena su pojedincima koji su u II svetskom ratu "nameravali da se bore za neki drugi ideal, ali uvek za Hrvatsku" u redovima ustasa. U istarskom Vodnjanu sastali su se predstavnici tridesetak zajednica Italijana iz Hrvatske. Razgovaralo se o situaciji u kojoj je jos jednom italijanska manjina u Hrvatskoj "stisnuta gvozdenim klestima dekreta i mera" sa namerom da je oslabe, narocito u skolskom sistemu koji je sada poremecen. Tokom cetiri sata izbili su gnev, razocarenje i gorcina koje su izazvali raspis Vokiceve i niz vladinih mera koje su zavele klimu stetnu po Italijane, cije skole su izlozene opasnosti da nestanu. Predsednik Italijanske zajednice, Djuzepe Rota optuzio je ko zna koji po redu ministarski dekret koji je poslednjih dana pogodio skolu kao malj: italijanski jezik, koji se do sada ucio kao drugi jezik ili "jezik sredine" u hrvatskim skolama na dvojezicnim teritorijama Istre, ponovo je postao strani jezik. Vaspitacice koje su u Labinu prosle godine drzale nastavu u italijanskom decjem vrticu morale su prestati to da rade zbog snaznih pritisaka vladajuce partije. Nastavnici italijanskog maternjeg jezika u vecinskim skolama mnogih gradova zastraseni su dotle da se ne usudjuju da zakorace u ucionice za vreme uzine. U Bujama zgrada u kojoj je italijanska skola ne ispunjava uslove, skolska godina nije mogla da pocne - a prosle su dve nedelje od pocetka - ali Ministarstvo obrazovanja to uopste ne brine. "Uskoro cemo biti zatvoreni u kavez", izjavio je Rota. Najnovije mere protiv Italijana u Hrvatskoj, dodao je, posledica su samovoljnog zaokreta vlade iz Zagreba prema ekstremnoj desnici i zbog toga "mi se ne borimo samo za nasa prava, nego za afirmaciju ljudskih prava u ovoj zemlji". Veoma gnevan je i stari nastavnik Pjetro Nutricio iz Opatije: "Tudjman nas zatvara u geto, samo nam jos fali radi raspoznavanja zuta traka oko ruke. U svakom slucaju ostajemo ponosni sto smo Italijani". 18. SEPTEMBAR 95. Bosna je, sada, podeljena na pola. Hrvatske i muslimanske trupe kontrolisu 50 odsto bosanske teritorije. Srbi, koji su kontrolisali 70 odsto ove teritorije, izgubili su od nje 20 odsto za svega nekoliko nedelja, tako da sada drze nesto vise od dela koji im je dodeljen. Karadzic i Mladic mogu tako da opravdaju poraze pred svojim javnim mnjenjem govoreci da su zapadne teritorije najudaljenije od Srbije napustili iz strateskih razloga, odlucni, medjutim, da se vise ne povuku ni koraka nazad. Izgleda da se u slozeni mozaik ovih dogadjaja veoma dobro uklapa danasnja opomena Vasingtona upucena vladi u Sarajevu da "smesta prekinu" ofanzivu na severozapadu protiv Srba, "da ne pokusavaju da na bojnom polju rese one probleme koji se mogu resiti za pregovarackim stolom" i zbog toga sto se deoba teritorija vec priblizila odnosu 51 prema 49 sto je u osnovi americkog plana. Ako bi Srbi izgubili jos teritorija to bi otezalo sporazum i nagnalo bi Beograd da vojno intervenise i podrzi bosanske Srbe. Parlament Bosne i Hercegovine, iako nerado, danas je prihvatio plan Sjedinjenih Drzava koji predvidja podelu zemlje na dva entiteta: srpsku republiku i hrvatskomuslimansku federaciju povezane medjusobom tankim vezama koje bi spasile privid jedinstvene drzave. Ipak Izetbegovic odbija da zaustavi ofanzivu, odlucan u nameri da se na pregovorima pojavi kao trijumfalni pobednik koji je opkolio Banjaluku, neprijateljsko utvrdjenje, a da nema obavezu da ga osvoji. I Zagrebu su pobede udarile u glavu. Potpredsednik Bosiljko Misetic - zvani "Tudjmanova usta" - izjavio je pred televizijskim kamerama da je cilj Hrvatske "oslobadjanje" cele severozapadne Bosne, ukljucujuci Banjaluku.


Strana 171


1990 - 1995

I da je potpuno u hrvatskom interesu da podrucje Banjaluke postane deo Federacije hrvatsko-muslimanske. Primarni interes Hrvatske u ovom casu je da se granici sa teritorijom federacije... To je, u stvari, pravi razlog sto trupe iz Zagreba ucestvuju u ofanzivi. Poslednjih sati, ipak, hrvatske snage nisu dalje napredovale, dok su muslimanski Peti i Drugi armijski korpus, napredujuci prvo na zapad a zatim na istok, zatvorili krug oko varosica Prijedor i Bosanski Novi (Peti korpus) usmeravajuci se prema gradu Doboju (Drugi korpus). U svakom slucaju nijedan drugi naseljeni centar od nekog znacaja nije osvojen; a to usporavanje ofanzive podudara se sa prekidom neprijateljskih napada aviona NATO na srpske polozaje. Pogorsava se, medjutim, tragedija izbeglica. Hrvatski mas-mediji je ignorisu, ili najvise sto pominju je da "nesreca sada pogadja one koji su do juce bili progonitelji". Reci bez milosti za nevine ljude koji su bili i jesu zrtve rata. Sa svoje strane, vlasti bosanskih Srba, nespremne i u nemogucnosti da se suoce sa neocekivanim dogadjajem, zatvorile su kapije Banjaluke (koja je vec pretrpana zbog prevelikog broja izbeglica) pa oko 20.000 ljudi, posto su naisli na zatvoren ulaz u grad, sada lutaju bez cilja po njegovoj krajnjoj periferiji. Unutar najveceg bosanskog grada koji kontrolisu Srbi, uz stanovnike koji u njemu zive i kojih ima vise od 200.000, nagomilalo se 80.000 izbeglica koji "pokusavaju da pobegnu od svoje sudbine uz poljske logore i vatre improvizovane duz ulica opkoljenog grada. Oboleli, starci i deca, dremaju mokri i prljavi po plocnicima". Ovo je opis jednog reportera koji dolazi izdaleka. "Izvan grada, bez cilja, bez hrane, kruze drugi ocajnici koje je napustila sudbina". Vlasti koje su novim talasima izbeglica zabranile ulazak u Banjaluku, pokusavaju da ih upute u druga podrucja. Na drumu se formirala kolona, duga 70 kilometara, od malih traktora i seoskih kola sa desetinama hiljada ljudi na njima koji se drze za nesto malo pokucstva nabacanog bez reda po senu za konje, uz oskudne namirnice. Kolona se proteze drumom koji povezuje Banjaluku sa Derventom i vodi na istok, u Srbiju. Vlasti pokusavaju da smeste jedan deo izbeglica u Bosanski Brod, dok su druge grupe preusmerene cak prema Prijedoru i Sanskom Mostu, prvom , ugrozenom od hrvatsko-muslimanskih snaga dok je drugi vec pao u njihove ruke. Nadaju se milosti pobednika. Drugi "put egzodusa" srpskog bosanskog stanovnistva je onaj koji, silazeci sa visova Ozrena vec skoro potpuno opkoljenog od muslimanske armije, vijuga prema Doboju, koji je takodje grad izlozen opasnosti; njegova periferija je na dometu artiljerije trupa koje imaju kao obelezje tri ljiljana. Doboj su dosad preplavili 14.000 izbeglica. Humanitarni konvoji se naprezu da prodju zakrcenim putevima. Razna svedocenja potvrdjuju da se gnev srpskog stanovnistva, narocito izbeglica, ovih dana okrece protiv politickih vodja koji su ih gurnuli u ovu beznadeznu avanturu. Na suprotnoj strani, snage koje su preuzele vlast na teritorijama otetim od bosanskih Srba ne bave se problemom izbeglica nego, udovoljavajuci volji Sarajeva i Zagreba, brinu se jedino da ucvrste odgovarajuci vojni i politicki polozaj. Hrvati i Muslimani u Bosni saveznici su koji sumnjaju jedan u drugoga i vode razlicitu politiku. Bosanski parlament je izjavio danas, da navedem odmah primer, da ce popis stanovnistva iz 1991. ostati osnova na kojoj ce morati da se temelji struktura vlasti u svim krajevima zemlje. Hrvatska, medjutim, polazi od situacije koja je stvorena kao posledica etnickih ciscenja (kao sto radi u sopstvenoj kuci: posto je ocistila srpsko stanovnistvo iz Krajine, sprema se da pristupi prevremenom popisu stanovnistva u aprilu naredne godine). Tudjman je dao azil Fikretu Abdicu, izjavivsi da ce ovaj porazeni sluga dvaju gospodara moci slobodno da se bavi poslovima, a u buducnosti, ako to bude zeleo, i politikom. Parlament iz Sarajeva, (takodje danas) zaduzio je Predsednistvo republike da zahteva od Hrvatske izrucenje Abdica optuzenog za


Strana 172


1990 - 1995

ratne zlocine. Time se ne zavrsavaju razlike. Hrvatsko-muslimansko saveznistvo, koje je vec jednom raskidano, u opasnosti je da opet bude raskinuto sada kada su okolnosti nametnule (ili medjunarodna zajednica) da svaki od partnera racuna samo na sopstvenu snagu, znajuci da je jaci ako ima veci manevarski prostor za vreme pregovora. Ako Muslimani budu otisli da pregovaraju sa 15 odsto bosanske teritorije (koliko su od nje kontrolisali do proslog jula) postace "Bantustan Hrvatske", kako bi rekao italijanski novinar Gvido Rampoldi. Sada su, medjutim, stigli do 25 odsto, izjednacivsi se sa hrvatskim udelom. Prema agenciji za stampu iz Zagreba, regularnoj hrvatskoj vojsci pripada 75 odsto zasluga za pobede postignute u poslednja dva meseca, 15 odsto otpada na 20.000 ljudi vojske bosanskih Hrvata (HVO ) a samo 10 odsto rizicnih na Muslimane". Vec je ova procena izazivanje, upaljacki fitilj polemike koja ce gotovo sigurno dovesti do najzescih sukoba u bliskoj buducnosti. Hrvati su stavili do znanja da zele veci komad. Gore navedenim procentima zasluga morala bi da odgovara podela na teritorije kojima ce se upravljati. Muslimani ne kriju da su razocarani. Izetbegovicevi ljudi ne mogu da svare recenice kao "Jajce i Drvar, najhrvatskiji gradovi", podsecajuci da su padu Jajca u srpske ruke 1992. pogodovali nasrtaji Hrvata na Muslimane u Bosni, sto su se prosirili u krvavi rat medju njima koji se protegao na gotovo celu 1993. Sta ce se sada dogoditi sa ovom vrstom vojne pogranicne oblasti koju su Hrvati stvorili u Bosni? Da li ce bosanska hrvatsko-muslimanska federacija uspeti da odoli novoj zagonetci raspodele osvojenih teritorija? Da li ce Hrvatska i dalje insistirati na spajanju bosanske Federacije sa Hrvatskom u formi konfederacije? U zagrebackom parlamentu, koji se pre dva dana sastao zbog izglasavanja 12 zakona, ministar inostranih poslova Granic rekao je da su "hrvatske pozicije kako one u pregovorima tako i one na vojnom planu - sada veoma jake" (burno odobravanje). Presao je medjutim preko pitanja jednog poslanika koje se odnosilo na "trvenja i carke" do kojih je doslo izmedju hrvatskih trupa i muslimanske vojske u tek oslobodjenoj varosici Bosanskom Petrovcu. Hrvatska vlada, Ministarstvo javne uprave, odbacili su grb i zastavu Istre: oblik stita na grbu nije u skladu sa heraldickim tradicijama; ne dopadaju se venac i vimena istarske koze; rogovi su joj suvise kratki; nije dobar ni trostruki grumen zemlje (simbol tri starosedelacke etnicke grupacije poluostrva) na koji se oslanja koza. Ako se zeli da grumen ostane, upozorava Ministarstvo, onda srednji grumen treba da bude visi, jer simbolise hrvatsku etnicku skupinu koja je (preo)vladajuca! Sastanak na vrhu u Zagrebu. Predsednici Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Tudjman i Izetbegovic, u prisustvu Klintonovog izaslanika, Holbruka, postigli su sporazum o "neophodnosti da nastave ka integraciji funkcija dvojne federacije u Bosni i Hercegovini. Da li je to prvi korak ka likvidaciji takozvane "Hrvatske republike Herceg-Bosne"? Nije receno da ce se to dogoditi. Sto se tice teritorija koje su osvojile hrvatske i muslimanske trupe tokom poslednjih nedelja, za vreme spojene ofanzive protiv Srba, vlada potpuna nesaglasnost, tako da "je dogovoreno da se do kraja sukoba odgodi resenje" koje ce se pronaci "kroz politicki dijalog" i prema tome nece moci da bude prejudicirano "identitetom oslobodilackih snaga". OUN nastavlja da "osudjuje" hrvatsko-muslimansku vojnu eskalaciju u Bosni. Savet bezbednosti opominje Zagreb i Sarajevo da ne koriste situaciju radi sopstvene prednosti, zahteva da se smesta prekine vatra, izrazava duboku "zabrinutost zbog teskoca civilnog stanovnistva". Da li su to uobicajene jalove reci? Posto se u Zagrebu susreo sa britanskim ministrom inostranih poslova Malkolmom Rifkindom, hrvatski ministar inostranih poslova Mate Granic izjavio je da su "hrvatske snage zaustavile dalje napredovanje prema Banjaluci". Rifkinda je primio i predsednik Tudjman, koji mu se zakleo da su "hrvatske snage prekinule ratne operacije u zapadnoj Bosni jos pre dva dana".


Strana 173


1990 - 1995

Rifkind je to primio na znanje, isticuci da "treba izbeci drugu humanitarnu katastrofu, koja bi mogla da poveca na 250.000 broj izbeglica" koje je do sada prouzrokovala hrvatsko-muslimanska ofanziva. U isto vreme kada elektronska sredstva informisanja prenose uveravanja koja su dali Tudjman i Granic, predstavnik OUN u Zagrebu Ganes obavestava da su juce jake snage hrvatske vojske presle reke Unu i Savu izmedju Dvora, Bosanske Kostajnice i Bosanske Dubice i prosirile se preko granice. Ove snage, rekao je Ganes "mogle bi da imaju zadatak da stvore tampon-zonu duz hrvatske granice, na bosanskoj teritoriji, kao sto je vec ucinjeno u zapadnoj oblasti Bosne". U ovoj operaciji, hrvatska artiljerija tukla je gradove Bosanski Novi, Bosansku Dubicu, Knezicu i Svodnu, dok su avioni sa sahovnicom bombardovali srpske polozaje u Bosanskom Novom i Sanskom Mostu. Ovoga puta doslo je, medjutim, do odlucnog reagovanja srpskih snaga koje su, posto su se reorganizovale u poslednjim satima, uspele da blokiraju dalje napredovanje neprijateljskih snaga kako na banjaluckom frontu, tako i na ozrenskom frontu gde je novi napad Izetbegovicevih snaga odbijen. Predstavnik OUN u Zagrebu precizirao je da snage bosanskih Hrvata, snage bosanskih Muslimana i regularna hrvatska vojska, kontrolisu sada 48 odsto teritorije Bosne i Hercegovine. Linija fronta se manje vise stabilizovala i ide od Dvora na reci Uni do granice izmedju Hrvatske i Bosne, do Sanskog Mosta, Mrkonjic Grada i Jajca, da bi se popela duz reke Vrbas do Donjeg Vakufa. Posebno su aktivne muslimanske snage, ali i one - uprkos pobednickim tonovima biltena - vec nekoliko dana slabo napreduju. Danima se ponavlja da je varosica "Sanski Most opkoljena i da se nalazi pred oslobadjanjem" od snaga Petog armijskog korpusa, ciji cilj, posle osvajanja Bosanskog Petrovca, Kljuca i Bosanske Krupe je zauzimanje Prijedora na 25 km od Banjaluke. To je izjavio komandant jedinice, Atif Dudakovic, koji medjutim nije umeo da objasni razlog zbog kojeg je, posto je nekoliko dana pre toga najavio skori pad Mrkonjic Grada, koji su kasnije osvojile trupe bosanskih Hrvata (HVO ), ovaj grad vracen srpskom entitetu (Republici Srpskoj) u februaru-martu 1996, sprovodjenjem ispravki demarkacionih linija utvrdjenih Dejtonskim ugovorom. Pre nego sto su se povukli iz grada, Hrvati su ga u najvecem delu razorili. Pored toga utvrdjeni su uzasni masakri koje su izvrsile hrvatske snage: na pravoslavnom groblju varosice izbila je na videlo velika masovna grobnica iz koje su, krajem marta ili pocetkom aprila ‘96, u prisustvu izaslanika Haskog tribunala, izvadjena tela 181 srpskog civila i vojnika ubijenih za vreme ofanzive bosanskih Hrvata pocetkom jeseni 1995. Veliki deo zrtava imale su smrskane lobanje. U trenutku predaje u stampu ove knjige, utvrdjivanje i trazenje drugih masovnih grobnica je u toku u 26 okolnih mesta. Medju mestima gde su utvrdjeni masakri koje su izvrsili bosanski Hrvati i Muslimani su Celebic, Tarcin, Capljina i Lora, sve bivsi zarobljenicki logori. U logoru Celebic, u zoni Kupresa, centralna Bosna, vijorila se crna zastava sa ustaskim "U", posvedocio je Relja Mrkajic, lekar, bivsi srpski internirac. "Bili smo primorani da udjemo u logor izmedju dva reda hrvatskih vojnika koji su nas toliko tukli da su nam i kosti prebili". Mesecima je ovaj lekar pozrtvovano lecio opekotine na telima svojih nesretnih drugova, izazvane elektricnim udarima i usijanim gvozdenim alatkama koje su upotrebljavali mucitelji. Bilo je takodje "nasilja nad zenama koje se ne moze imenovati" u obliznjem logoru Musala, starom sportskom centru "pretvorenom u arenu uzasa". Zatvorenici su bili "primoravani da pevaju hrvatske svecane pesme dok su bicevani do smrti". Ko bi odbio cekalo ga je mucenje. Onaj koji je ulazio u hrvatski ili muslimanski logor znao je da ce morati da plati za zlocine i grozote koje su negde drugo pocinili bosanski Srbi. Dudakovic jos nije osvojio Mrkonjic Grad, niti je uspeo da uspostavi saobracaj putem prohodnim za kamione izmedju Jajca i Kljuca, gradova koje su odavno osvojile snage bosanskih Hrvata i Muslimana. Prema Dudakovicu, njegove snage su do sada razbile tri srpske brigade i ubile od 900 do 1.300 neprijateljskih


Strana 174


1990 - 1995

vojnika. Najzad, "preuzata je civilna uprava u naseljenim mestima iz kojih je pobeglo celokupno srpsko stanovnistvo". Drugo saopstenje dala je komanda Drugog bosanskog armijskog korpusa da je "posle teskih borbi danas oslobodio drugih 50 kvadratnih kilometara teritorije na planini Ozren". Muslimanske snage stigle su pred vrata Bosanskog Petrovog Sela, "prestonice" srpske enklave na Ozrenu. Medju planinskim selima do kojih su doprle snage bosanskih Muslimana je i Vrbak, u kojem je zauzet top iz kojeg bi trebalo da je ispaljen smrtonosni projektil koji je proteklog 25 maja napravio pokolj u Tuzli ubivsi 75 osoba, najvecim delom mladih i ranivsi drugih 150. Javljeno je za vojne operacije neocekivano i iz podrucja Mostara, gde se mesecima nije pucalo. Muslimani iz Bosne i Hrvati napali su iznenada srpske polozaje, ali su odbijeni. Na ovom sektoru Hercegovine muslimanske trupe koncentrisane su duz linuje Mostar-Nevesinje, Nevesinje-Konjic i Konjic-Kalinovik, dok su Hrvati angazovani duz glavne saobracajnice Capljina-Stolac. Izmedju Muslimana i Hrvata medjutim nisu mnogo srdacni odnosi. Hrvati nisu nikada prikrivali, uglavnom u Mostaru i u Hercegovini, svoju duboku mrznju protiv "Turaka" ili "balija" kako oni sa prezirom nazivaju bosanske Muslimane; i, gde god da su krocili, isticali su zagrebacke barjake na crkvama i na opstinama. Grad Jajce, koji su okupirali Hrvati, ali koji je simbol bosanske drzavnosti, pretvorio se u jabuku razdora. Neki posmatraci misle da ce se, "ako Hrvati i Bosanci budu osvojili Banjaluku, ravnoteza predvidjena mirovnim planom potpisanim u Zenevi, raspasti u paramparcad". Danas niceg novog o izbeglicama. Uvek ista muka. Prema izvorima OUN, onih koji su u severnom delu Bosne upali u klopku, ima 87.000: 7.000 onih koji su pristigli u podrucje Doboja a najvise njih u Banjaluku i njenu oblast. Prvi novinari koji su se vratili u Plitvice bili su praceni gustom povorkom vladinih funkcionera, oficira policije i vojske. Dopisnik lista La Voce napisao je ono sto su mu ispricali ti funkcioneri i ti ljudi u uniformama, ali mu nisu mogli staviti povez preko ociju. Odakle je dosao "razorni bes"? "Malo njih je ocekivalo da ce zateci sve kao sto je bilo nekada. Cudo Nacionalnog parka, pustog ali netaknutog, nadovezuje se na posebnost predela koji ga okruzuje, posebnost koja brine turisticke vodice jer ce za koji mesec morati da organizuju izlete koji se priredjuju na jezerima. Kako cemo objasniti na primer nemackim turistima, koji ce posmatrati iz autobusa dok budu isli u Plitvicki park, rusevine, razvaline, ostatke kuca, da je sve to izazvala ljudska ruka, slepa i razorna mrznja? Jedna za drugom nizu se tipicne kuce, ali bez krovova, bez prozora; kuce od kojih su ostali samo noseci zidovi i oni cesto pocrneli. Rat je posejao ova razaranja, ali mnoge kuce su namerno unistene posle vojnih operacija, porusene posle bekstva Srba. Zasto? "Bilo je neophodno da se to ucini jer su stanovnici lezali na eksplozivu, na granatama, to su bili pravi pravcati arsenali", objasnjavaju vodici novinaru. Zagonetno objasnjenje koje novinar ne razjasnjava. Cak ako se i prihvati da je u tim srpskim kucama bila pronadjena municija, da li je bilo neophodno da se uniste? Da bi kaznili koga? Ne izostaju zatim novosti koje donose oslobodioci: nasilna promena toponima. Tako je Srpsko Polje, postalo Hrvatsko Polje. To pokazuje nova tabla sa kovanicom. Istorija se falsifikuje kao sto se to radilo u Istri od 1953. i kasnije, a jos vise posle 1990. Pise dopisnik: "Zajedno sa onim sto je punjen slamom i jedan drugi medved, od krvi i mesa, umakao je od rata i kruzi ovim krajem zdrav i ziv". Secam se da sam u zagrebackom Vjesniku procitao, pre nekoliko godina, da su "srpski pobunjenici masakrirali cak i medvede u zoni jezera". Sada citam u La Voce del Popolo da je srpsko stanovnistvo koje je pobeglo ostavilo desetine hiljada konja, goveda, svinja i druge stoke. Ali sada je "ostalo malo te stoke. Najveci deo je prikupljen u sabirnim centrima, ili je - ironicni je komentar cicerona - zavrsio na raznju. Sto se tice ratnog plena, kazu da su u jednom podrumu hrvatski vojnici pronasli 700


Strana 175


1990 - 1995

litara alkoholnog pica od sljiva, poznate sljivovice. Sta je bilo s njom? Pa dobro, zna se, vojnici su tog dana nazdravljali... ". Ne kaze se sta su kasnije radili pijani vojnici. U malim plitvickim vilama "na prozorima su jos zavesice, na prozorskim naslonima saksije sa cvecem, na balkonima poneka lezaljka. Ali nigde zive duse". Operacija Oluja hrvatske vojske imala je efekat neutronske bombe, one sto unistava ljude a spasava stvari. Sa izuzetkom Plitvica-varosi, medjutim, u celoj Krajini ni stvari nisu sacuvane. Razaranja koja su izvrsena posle operacije, strahovita su i sumiraju se sa tragedijom covekove smrti. 20. SEPTEMBAR 95. Srbi u Bosni povukli su vise teskog oruzja, vise od 350 komada koliko je predvidela OUN, iz zastitne zone, na 20 kilometara oko Sarajeva. To su potvrdila tri generala-komandanta Plavih slemova koji su, medjutim ostro osudili bosanske Muslimane sto su ispalili dve granate iz bacaca na srpsku cetvrt na periferiji Sarajeva. Zajednicka ofanziva Muslimana i Hrvata stoji u mestu.. Da kazemo kao hrvatska novinska agencija HINA, "vojna situacija postepeno se stabilizuje". Nema nikakvog napredovanja na podrucju Banjaluke, ni u pravcu Bosanskog Petrovca, niti u pravcu Doboja. Jesu li se zadovoljili apetiti? Da li je to posledica ostrih opomena OUN i zemalja NATO? Ipak, treba ukazati na jedan izuzetak: jedinice regularne vojske iz Zagreba, koje su juce presle preko reke Save kod usca Une, tamo gde tok reke oznacava granicu izmedju Hrvatske i Bosne i Hercegovine, uputile su se ka Prijedoru. Hrvatska vlada se tako jos jednom pokazala kao lazljivac: upravo juce je potpredsednik Granic objavio prekid svih vojnih akcija. Imajuci u vidu udaljenost snaga Petog armijskog korpusa bosanskih Muslimana od Prijedora, Tudjman je pozurio da posalje svoje trupe sa naredjenjem da krenu napred u istom pravcu sa suprotne strane. Dva psa oko jedne koske, ali jedan od njih je kod svoje kuce, a drugi je presao preko granice. Prema poslednjim vestima, ima ne manje od 116.000 izbeglica koji se tiskaju u Banjaluci. Strahuje se da bi drugih 50.000 moglo da izbegne iz Prijedora da bi se izmakli ispred hrvatske pretnje. Bolnice su pune ranjenih i obolelih koji ne dobijaju nikakvu pomoc. Banjaluka je ostala gotovo bez lekova, hrane i prevoznih sredstava. Novi oblaci se gomilaju nad mirovnim procesom zbog "teskih napetosti" izmedju Sarajeva i Zagreba, koji su saveznici vise po imenu nego na delu. Gomilaju se neresena unutrasnja pitanja federacije, kako stara tako i nova. Jedan zapadni diplomata je rekao: "Hrvatsko-muslimanska federacija u Bosni jos ne postoji zakonski, medjutim jasno je da je Sarajevo slabiji partner". Ministar inostranih poslova iz Zagreba dao je obavestenje da je formirana mesovita hrvatsko-muslimanska komisija da bi se suocila sa problemima koji su iskrsli po pitanju bihackog aerodroma "Zeljava", oko kojeg se otima i jedna i druga strana. Radi se o tome da treba povuci demarkacionu liniju izmedju dve zemlje pocev od podrucja aerodroma koji "se nalazi delimicno na hrvatskoj teritoriji". Zasad, odluceno je, njime ce se upravljati suvlasnicki, a posle ce se videti... List Delo iz Ljubljane, izvestavajuci o tekucem misljenju u Sloveniji, pise da veoma malo njih veruje da ce se rat u Bosni uskoro zavrsiti. Poslanicka skupstina hrvatskog parlamenta je raspustena. Novi narodni predstavnici (do sada 137, ubuduce 127) bice izglasani 29. oktobra. Tako je rekao Tudjman i tako je i bilo. Na svojoj poslednjoj sednici, Sabor je prihvatio dva zakona: izborni i zakon o popisu stanovnistva. Sve amandmane opozicije odbila je glasacka masina partije na vlasti koja ima apsolutnu vecinu u zakonodavnom organu. Popis stanovnistva, drugi u Hrvatskoj u ovoj deceniji i prvi u istoriji zemlje posle


Strana 176


1990 - 1995

nezavisnosti, bio je nametnut - kako je objasnjeno - jer demografska slika koja je dobijena marta 1991. potpuno se raspala. I to je tacno: stotine hiljada ljudi, najvecim delom srpske etnicke pripadnosti, napustili su zemlju ili su iz nje bili isterani; velike mase premestene su iz jednog kraja u drugi (Istra je dozivela pravu invaziju u cilju radikalnije hrvatizacije); duboko je izmenjena etnicka struktura. Ali zar nije trebalo sacekati rezultate popisa koji ce se obaviti u prvoj polovini aprila 1996? Nije, rezim je vec utvrdio koliko predstavnika ce moci da imaju pojedine nacionalne manjine: trojicu Srbi, po jednog Italijani i Madjari, Cesi i Slovaci zajedno, jos jednog druge etnicke zajednice od nekog znacaja: Rusini, Austrijanci, Ukrajinci i Nemci. Dvanaest sedista bice rezervisano za Hrvate iz dijaspore rasejane po svetu, poznatu rezervu "vrhovnikove" partije, koji je, 1990. godine, prvi put stupio na vlast, pre svega zahvaljujuci finansijskoj pomoci iz dijaspore starih ili neo-ustasa; dijaspora je nastavila da ga subvencionise i na izborima iz 1992. i 1993. Njen uticaj na politiku zemlje bice mnogo jaci. Pribegavanje prevremnim izborima, prema objasnjenju koje su u Parlamentu dali poglavari HDZ, postalo je neophodno ne samo zbog "demografskih promena do koji je doslo u zemlji" nego i zbog prelaska, cak 24 clana parlamenta razlicitih pripadnosti u druge partije. Prelasci koji su neznatno oslabili parlamentarnu vecinu Tudjmanove partije (koja se popela na vlast sa 40 odsto glasova od onih koji su glasali i sa jedva 27 odsto od ukupnog broja onih sa pravom glasa). Sada, posto zeli da bude apsolutni gospodar i ukloni bilo kakvu ozbiljnu demokratsku kontrolu, autokrata iz Zagreba se oslanja na plebiscitarnu vecinu, zeli da svede opoziciju na pravi i obicni ukras, na "demokratski" paravan iz kojeg se krije stvarna diktatura. I tako, ovaj put nije bilo administrativnih izbora koji su uvek vezivani za one parlamentarne. Ne koriste rezimu, jer na lokalnom nivou, od opstina do oblasti, nema nikakvog oblika ozbiljne samouprave; sve je centralizovano, sve zavisi od centralne vlade, lokalne ustanove mogu da odlucuju samo o pitanjima od male vaznosti i, kao da to nije dovoljno, kontrolna vlast poverena je vladinim poverenicima i komesarima koji su postavljeni uz predstavnike i predsednike opstina. U danasnjem dnevnom listu Novi list citam naslov koji kaze: "Tudjmanova drzava postala je drzava kriminalaca". Dobro sintetizuje dugi napis Dragutina Hlada, potpredsednika Nezavisnih demokrata (bivsih tudjmanovaca). Podsecajuci na "ogromne uspehe" kojima se Tudjman hvalisao u nedavnim govorima, Hlad ih nabraja, pocev od "pljacke narodne imovine" kroz privatizaciju; partija na vlasti pokusava da zabasuri ovu pljacku podsticuci u Hrvatskom narodu najnize nacional-sovinisticke instinkte. "I ne samo to. HDZ je postala partija fasisticke oligarhije cija jedina uloga je, ciji jedini zadatak je legalizacija ove pljacke i zastita interesa pljackasa". "Kada se jedna drzava i jedan rezim pretvaraju u drzavu i rezim kriminalaca, ona radi u korist kriminalaca i zivi u kriminalu. Hrvatski narod se nije borio za slobodu i nezavisnost da bi njime upravljala saka kriminalaca". I dalje: "Tudjman se hvalise da je ukljucio u Ministarstvo inostranih poslova 200 Hrvata iz dijaspore, ali sta je bilo sa 100.000 Hrvata koji su pobegli iz Hrvatske od kada je Tudjman stupio na vlast i u trenutku kada nam je potrebno da ponovo ozivimo prostrane regione koji su ostali opustoseni? Je li to uspeh?". I jos: "Je li mozda uspeh sto Hrvatska postaje Eldorado sverca i medjunarodnog organizovanog kriminala, zemlja u kojoj nema pravne drzave, gde Ministarstvo finansija pribegava teroristickim metodama da bi unistila male preduzimace koji politicki nisu po volji rezima?". "Moze li se govoriti o pravnoj drzavi kada u predsednikovoj pretorijanskoj gardi sluze obicni delinkventi i lica osumnjicena da su ratni zlocinci?". Posto je nazvao Tudjmana "Sadam Husein made in Hrvatska", Dragutin Hlad nabraja niz cinjenica kao dokaz nepostojanja slobode i demokratije u zemlji koju on naziva "Tudjmanistan" i "Hajduckistan". Ogranicavamo se na mali broj


Strana 177


1990 - 1995

primera: "Da nije mozda anomalija sto predsednik republike, u svojstvu predsednika svih gradjana, nastavlja da bude predsednik partije i nosilac liste kandidata HDZ na izborima?". A sta cemo sa pravom glasa koje je dato dijaspori? Na stranu to sto ce gradjani Australije i Hercegovine moci da odlucuju o sudbini Hrvata u Hrvatskoj, ostaje pitanje broja: rezim kaze da Hrvata u inostranstvu ima 420.000 i da ce imati 12 poslanika. Iz kojeg popisa stanovnistva je izvukao ovaj broj? I zasto da bude po jedan poslanik na svakih 40.000 emigranata dok je za birace u domovini odnos jedan poslanik na 80.000? I ko daje pravo Tudjmanu da deli Hrvate na one koji su pobornici HDZ i one koji to nisu, da oznaci prve kao patriote a druge... Drugi su mozda izdajnici? I kao da to nije dovoljno, putem raznih kanala, na prvom mestu dnevnih novina i periodicne stampe, partija na vlasti pokusava uporno da proturi tezu prema kojoj je prezivljavanje Hrvatske vezano za vodjstvo jakog coveka, koji ima neogranicenu vlast, a taj bi trebalo da bude Tudjman, koga je vec neko predlozio za dozivotnog predsednika. On sam, motivisuci odluku koju je doneo pre mesec dana da se ide na prevremene izbore, tvrdi da mu je potrebna cvrsta vlada svrstana na liniji njegove partije, "drugim recima potcinjena vlada, njemu slepo pokorna, koja bi mu omogucila da on licno neometano vlada. Je li to demokratija?". Zavrsavajuci, Dragutin Hlad pise da je sloboda Hrvatske "ugrozena iznutra od onih koji su stvorili sistem antivrednosti, netolerantan prema razlikama... ".Postajemo zabe u mrtvilu kraljevstva Tudjmanistan, zivimo u zemlji u kojoj je i intelektualna elita pocela da lize stopala nosiocima vlasti, klicuci Tudjmanu i njegovoj kohorti pljackasa". U intervenciji ovog lidera opozicije odrazava se nesumnjiivo klima izborne kampanje. Isto se ne moze reci za dnevni list Delo iz Ljubljane koji objavljuje rezultate demoskopskog istrazivanja iz kojeg proizilazi da se u Sloveniji, gde je ipak snazno negodovanje protiv Miloseviceve Srbije, koji je nazvan "krvnik sa Balkana" i gde su znatne simpatije prema katolickoj Hrvatskoj, Tudjman dopada malom broju ljudi. Ima cak i onih koji ga smatraju ratnim zlocincem (4,3 odsto). Vecina Slovenaca smatraju hrvatskog bivseg komunistickog generala "sasvim bledom fotokopijom predsednika Tita, ciji je bio samo najverniji i ponizni sluga tridesetak godina". Pored toga Slovenci su bili sokirani cinjenicom da "generalisimus" nastoji da se samoproglasi dozivotnim predsednikom nove hrvatske drzave, u kojoj je ogromna vecina stanovnika, zahvaljujuci upravo njegovoj "dalekovidoj" politici, dovedena do bede. Pre nego sto je raspusten, hrvatski parlament ukinuo je odredbe ustavnog zakona o manjinama koje se odnose na autonomiju krajeva pretezno nastanjenih Srbima. Pored toga Srbima izbeglim iz Hrvatske pod pritiskom vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja", koje su od zapadne Slavonije i Krajine nacinili puste teritorije, ostavljeno je 90 dana vremena da se vrate ako zele da sacuvaju vlasnistvo nad imanjima, koja je, u medjuvremenu, zaplenila hrvatska drzava. Inace, u ovom trenutku nijedna vlast u Srbiji, Bosni, Madjarskoj ili u drugim zemljama u kojima su izbeglice nasle utociste, nema pravo da izda ovim nesretnicima pasos ili neki drugi dokument koji bi im dopustio da se vrate... Oni su zarobljenici zatvorenog kruga, jednog opakog komplikovanog mehanizma. U vezi sa tim lider Srba u Hrvatskoj, Milan Djukic, ucestvujuci danas u debati u parlamentu pre glasanja, rekao je da zakoni koje je nametnuo rezim nastoje da sprece povratak srpskih izbeglica koji su pobegli iz Krajine. Cak su zakoni ustaske drzave za vreme II svetskog rata, dodao je, bili liberalniji i tolerantniji prema Srbima od ovih koji su doneseni Tudjmanovom voljom... 21. SEPTEMBAR 95. Reka srpskih izbeglica i dalje se uliva u Banjaluku. Krecu se kola pokrivena ceradama, slicna kolima americkih pionira, drugi idu pesice sa malim stadima


Strana 178


1990 - 1995

ovaca i koza. Prema izvorima bosanskih Srba, komanda hrvatske vojske otvorila je vatru na jednu kolonu izbeglica i ubila 12 zena i dece. Medjunarodni komitet Crvenog krsta obavestava da u poslednja cetiri meseca civila, koji su bili primorani da napuste njihove kuce u Bosni ranije kontrolisanoj od Srba, ima 380.000. Njima treba dodati 200.000 i vise Srba koji su izbegli iz hrvatske Krajine. Ofanziva snaga Muslimana, bosanskih Hrvata i regularnih trupa iz Zagreba protiv bosanskih Srba, je "verovatno prestala". Srbi su, sa svoje strane povukli 250 artiljerijskih orudja i bornih kola sa podrucja oko Sarajeva, za koje se sada smatra da je "izvan opasnosti". Ali moze li se zaista reci da je rat pri kraju? Ne znam koliko se moze verovati izjavama kao sto je ona koja je danas data u Zagrebu: Vlada Republike Hrvatske, sporazumno sa vladom Federacije Bosne i Hercegovine, odlucila je da ne poduzima dalje akcije bilo koje vrste u zapadnom regionu Bosne i Hercegovine koje bi mogle dovesti do sukoba u Banjaluci. Hrvatska vojska koja operise na teritoriji Bosne i Hercegovine ... zavrsice svoje ogranicene vojne operacije na ovom podrucju u sto je moguce kracem roku. Treba se nadati da ce Hrvatska, jedina koja je izvukla korist iz ovog rata koji traje preko cetiri godine, biti zadovoljna teritorijama koje je osvojila u Bosni i da ce smatrati mnogo vaznijim mir od nekoliko kvadratnih kilometara vise ili manje u pravcu Banjaluke, levo ili desno od ovog grada. U Mostaru, gde za cetiri i po meseca evropska uprava nije uspela da sastavi dva dela grada koje dele Neretva i neprijateljstvo izmedju Muslimana i Hrvata, vlasti istocnog Mostara odbile su da potpisu dokument izuzetno vazan za prezivljavanje bosanske Hrvatsko-muslimanske federacije. Dokument koji se odnosi na pojacanje i koriscenje dveju hidrocentrala i na snabdevanje elektricnom energijom i vodom grada i podrucja doline koju preseca reka. To je novi elemenat napetosti koji se dodaje tolikim nesporazumima, komplikacijama i uzajamnim sumnjicenjima. Da pojacaju ove napetosti stizu aneksionisticki predlozi hrvatske ekstremne desnice, koja je u koaliciji sa Tudjmanovom partijom. "Hrvatska patriotska partija" zahteva podelu Bosne, sto ce reci pripajanje Hrvatskoj prostranih bosanskih podrucja, pozivajuci se na istorijsko pravo tamo gde hrvatska etnicka skupina nema vecinu, tako da hrvatskom granicom obuhvati veliki deo zemlje sa kojom se granici: "Takozvana turska Hrvatska, to jest zapadna Bosna do reke Vrbas, pripaja se Republici Hrvatskoj kao teritorija istorijski hrvatska, zajedno sa oblastima Bosne i Hercegovine, do linije: reka Vrbas, Banjaluka, Jajce, Travnik, Bugojno, Prozor, Konjic, Stolac, Bileca, kao hrvatska regija u geopolitickom smislu". Sef posmatraca Evropske unije u Hrvatskoj, Danac Lenart Lesli, kada se danas u Splitu sastao sa predsednikom opstine dalmatinskog glavnog grada nije bio preterano diplomata u izrazavanju svoga misljenja njemu a, preko njega, vrhu u Zagrebu. Hrvatska, tvrdio je, nece moci tako brzo da racuna na pomoc Evrope posle onoga sto se dogodilo u Krajini danima i nedeljama posle ponovnog osvajanja. Ono sto su evropski posmatraci videli u tom regionu, narocito u zoni Knina i svim mestima u zaledju Zadra, baca tamnu mrlju na hrvatsku vladu. Dodao je: "Evropu ne zanimaju hrvatske politicke partije i naredni izbori u Hrvatskoj, medjutim veoma je zainteresovana za demokratske procese; a sve navodi na bojazan da se Hrvatska krece ka jednopartijskom sistemu". Optuzba za zlocine pocinjene u Krajini posle Operacije Oluja dosla je i od predsednistva Saveza antifasistickih boraca Hrvatske, organizacije bivsih partizana koja je sada potisnuta na marginu drustveno-politickog zivota. Ova organizacija je zahtevala od zagrebacke vlade da "preduzme energicne mere protiv onih koji su se upustili u podmetanja pozara i pljacke" i osudila sa indignacijom "nastavljanje prakse napada na spomenike antifasistickoj borbi". Posebno je konstatovano da, dok skupovima onih koji su se u II svetskom ratu borili u redovima ustasa i kolaboracionista redovno prisustvuju predstavnici vlade,


Strana 179


1990 - 1995

nisu se mogli videti ni na jednoj od 350 manifestacija antifasista u toku ove godine. Ova diskriminacija je iznad svega u protivrecnosti sa onim govorima u kojima Tudjman velica "izmirenje i jedinstvo svih Hrvata u domovini i u svetu". Poslednji od ovih govora koji je odrzan pre pet dana, komentarise La Voce del Popolo iz Rijeke: "Podele koje su postojale u zemlji - pise direktor dnevnog lista na italijanskom jeziku - izgledaju sada kao da se mogu prevazici zahvaljujuci revizijama istorije koje stavljaju znak jednakosti izmedju fasizma i komunizma". Tudjman moze da "zadovoljno konstatuje kako su konacno zajedno Hrvati koji su pre vise od 50 godina pucali jedni na druge, jedni partizani, drugi ustase". Da li je zaista tako? Ako je zaista postavljen "znak jednakosti", zasto su vlasti uklonile do sada preko 3.000 spomen-ploca i dozvolile da se unisti najmanje 2.000 spomenika koji su podsecali na partizansku borbu? Vojnu intervenciju Hrvatske u istocnoj Slavoniji i u Baranji, poslednjem komadu teritorije koja je jos u rukama lokalnih Srba koji su se pobunili protiv vlasti iz Zagreba 1991. godine, treba spreciti po svaku cenu. Ona bi se zavrsila neizbezno masovnim bekstvom stanovnistva, to jest etnickim ciscenjem, kao sto se dogodilo za vreme i posle Operacije Bljesak u zapadnoj Slavoniji 1-2. maja i Operacije Oluja u Krajini (Lika, Kordun i Banija) prve nedelje avgusta: reci Gavena Hjuita, britanskog ambasadora u Zagrebu. Nije dovoljno vratiti u te krajeve hrvatske izbeglice, treba stvoriti uslove da bi oni mogli da zive zajedno sa Srbima koji imaju jednako pravo da zive na svojoj zemlji u Hrvatskoj. I ovo su reci britanskog diplomate koji je sustinski prigovorio hrvatskim upravljacima da su na stetu srpskog stanovnistva izvrsili takvo "ciscenje" kakvo na sav glas osudjuju kada pogadja njihov narod. U hrvatskim krajevima koji su ponovo osvojeni pocetkom maja i u prvoj dekadi avgusta ove godine ostalo je 2.000-3.000 osoba, uglavnom starijih. Danas hrvatska vlada saopstava da su posle operacije Bljesak u zapadnoj Slavoniji uhapsena 64 Srbina, a posle Operacije Oluja u Krajini 851 Srbin, koji su svi optuzeni za oruzani ustanak protiv Hrvatske i za ratne zlocine. Prakticno svi muskarci pod oruzjem, zarobljeni ili uhapseni u borbi, proglaseni su zlocincima. Ni na koga nije primenjena amnestija koju je Tudjman obecao onima koji budu polozili oruzje. Hrvatska sekcija Helsinskog odbora za ljudska prava poslala je otvoreno pismo zagrebackoj vladi u kojem prijavljuje dva slucaja: sa jedne strane Tudjmanov rezim nagoni hrvatske izbeglice, koji su pobegli ili isterani iz Krajine 1991, da se vrate u taj kraj i na silu prisvaja i hrvatske izbeglice koji su pobegli ili su isterani iz Bosne koju kontrolisu Srbi; sa druge strane pribegava svim mogucim lukavstvima da bi sprecila povratak u Hrvatsku i na njihova imanja Srbima koji su izgnani ili su masovno izbegli iz Krajine i iz zapadne Slavonije. Naveden je i jedan dogadjaj koji duboko uznemiruje: cetiri porodice hrvatskih gradjana, Srba iz Krajine koji su pobegli zajedno sa zemljacima u Srbiju za vreme operacije Oluja, odlucili su da se vrate kuci. Srpske vlasti su ih pustile da odu, madjarske vlasti su ih pustile da predju srpskomadjarsku granicu i dozvolile im da predju preko njihove teritorije do hrvatske granice, na prelazu Barc-Terezino Polje, ali hrvatske vlasti nisu ih pustile da udju. Traze im "nove hrvatske isprave" koje nisu hteli da im izdaju ni ured hrvatskog predstavnistva u Beogradu niti hrvatska ambasada u Budimpesti. Na taj nacin, vec danima ljude generacije izmedju 1915. i 1925, dakle stare izmedju 70 i 80 godina, najvecim delom obolele, podsticu da se vrate u Srbiju da tamo umru. To je humanost najveceg katolika Tudjmana, lazljivca koji je, pritisnut zapadnim silama, uputio poziv Srbima iz Krajine, hrvatskim drzavljanima, da se vrate u svoju zemlju. Pokazalo se da je taj poziv opaka sprdnja. U stvari Tudjman ne zeli da se izbegli ili izgnani Srbi vrate i na taj nacin ponovo otvore "srpsko pitanje" u Hrvatskoj koje je, kako je imao obicaj da kaze u nekoliko govora, smatra on, zauvek resio "iscupavsi vekovnu rak-ranu" iz hrvatskog tela.


Strana 180


1990 - 1995

Jedan hrvatski kolega ne suvise privrzen rezimu, Damir Maricic, u jednom svom napisu obnavlja secanje na dogadjaj zabelezen u Zadru novembra 1944, nekoliko dana posle ulaska jugoslovenskih trupa u ovaj grad. Neki Bepi, gradjanin Zadra koji ce otuda kroz koji mesec otici u Italiju kao jedan od mnogih izgnanika, osvrnuo se i procitao na mnogim vratima kuca - postedjenih od angloamerickih bombardovanja - natpis "zauzeto". Misleci da ta rec oznacava neko jugoslovensko prezime, Bepi je uzviknuo: "Kakva velika porodica ovi Zauzeto!" Jugosloveni koji su se u to vreme slivali u osvojeni grad, prisvajajuci protivpravno stanove i kuce koje su napustili italijanski stanovnici, ispisivali su na vratima ili po zidovima rec "zauzeto", ili svoje prezime. Ista stvar se dogadja sada u bivsoj Krajini ociscenoj od Srba, pocev od neposrednog zaledja Zadra. Osvajaci su pozurili da napisu rec "zauzeto" uz dodatak "Hrvat" na kucama koje su prisvojili. Na onima koje je postedeo osvajacki bes "oslobodilaca". Drzeci se onoga sto je rekao hrvatski premijer Valentic na sednici izvrsnog odbora koji je odrzan u Kninu posle osvajanja grada, na teritoriji Krajine ostalo je slobodno 123.000 stanova u koje je vlada iz Zagreba nameravala da useli 123.000 hrvatskih izbeglica. Sada, iako je vec takoreci gotova stvar da se srpsko izbeglo stanovnistvo nece vratiti - jer im nece biti omoguceno da se vrate - izgleda da za ostale izbeglice ili hrvatske naseljenike nece tako brzo biti mesta. Nema stanova! Avanturisti svih vrsta, uobicajeni "heroji patriotskog rata" i pravi pravcati kriminalci, izbacuju veoma retke vlasnike koji su ostali, izbacujuci i hrvatske izbeglice koje su se vratile kuci, sejuci teror, prisvajajuci kuce, stanove, prodavnice, industrijske pogone, zemlju. Sama vlada, posto je nedeljama davala odresene ruke "patriotima"-kriminalcima sada uvidja da ne raspolaze ni stanovima koje bi morala da dodeli lekarima i drugom sanitetskom osoblju (samo u Kninu potrdebno ih je 150), uciteljima osnovnih skola, nastavnicima srednjih skola, policajcima, vojnim sluzbenicima, cinovnicima raznih drzavnih i opstinskih ureda. Situacija je haoticna ne samo u Kninu, nego i u Benkovcu, u Obrovcu i u drugim podrucjima Like, ali dovoljno je ostati u Kninu da bi se dobila slika nesrece koja je sveopsta. U Kninu i u drugim manjim gradovima Krajine, na imanjima i u kucama Srba, Tudjman i njegov rezim hteli bi da ustolice Hrvate iz dijaspore koje dovode uglavnom iz Australije i Latinske Amerike (Cilea i Argentine na prvom mestu) gde su nasli utociste ustase koji su pobegli iz Jugoslavije krajem II svetskog rata; Hrvate koji su pobegli iz Bosne i Hercegovine i iz Vojvodine; veterane pobednickih bitaka ponovnog osvajanja, ali i mnogobrojne njegove emisare kojima je - posto su mu slepo sluzili u najraznovrsnijim "misijama" - Tudjman obecao kucu i polozaj u "oslobodjenim" krajevima. Ministar zdravlja, Andrija Hebrang, zali se na cinjenicu da od 600 zdravstvenih radnika, koji su pobegli iz Krajine 1991. godine i smestili se negde drugo, sasvim mali broj njih zeli da se vrati. Isto se desava i sa skolskim radnicima, a cak i sa izbeglicama koji su bili zaposleni u nekim industrijskim sektorima. Kao izbeglice i hrvatske patriote, imali su prednost pri zaposljavanju u Istri, u Rijeci i u drugim gradovima Hrvatske koje nije pogodio rat i sada nemaju mnogo volje da se vrate u Krajinu. Ali ako stari stanari starosedeoci ne zele da se vrate - i zbog toga sto se osecaju neprijatno uz kolonizatore koji su dosli ili koji dolaze iz dalekih krajeva i zemalja, koji su za njih stranci iako su im sunarodnici - postoji medjutim nekontrolisani priliv i nezadrziva trka u zauzimanju kuca i stanova od strane avanturista i kriminalaca svih vrsta. Kao da nije bilo dovoljno, "nastavlja se sa pljackanjem i paljenjem kuca", pise Damir Maricic. I to se ne dogadja samo po gradovima nego i po selima. "U seoskim podrucjima, nazalost, celokupna stambena imovina je unistena obavestio je predsednik oblasti Zadar-Kninn, Sime Prtenjaca, ministra za useljavanje Marijana Petrovica - a ja nemam nameru da ispitujem nacine i uzroke ovih razaranja". Oni su uostalom dobro poznati. Srpske vlasti Krajine dopustile su razaranje kuca izbeglih Hrvata, hrvatske vlasti nisu ni prstom mrdnule da bi sprecile, posle ponovne okupacije oblasti, unistavanje imovine Srba.


Strana 181


1990 - 1995

Na podrucju gde je u aprilu 1991. zivelo 450.000 ljudi, danas nema mesta ni za 20.000. Razaranja, uz dopustenje ili bez, nije vazno, pocela su od 8. avgusta da bi se sprecio povratak odbeglih Srba; danas Zagreb uvidja da nije u stanju da zaustavi palikuce i pljackase i konstatuje gorko da ne moze da obezbedi smestaj cak ni svojim cinovnicima u tom kraju koji se tretira kao ratni plen na tipican srednjovekovni nacin. "Za mnoge su novooslobodjeni krajevi - kaze Maricic postali Eldorado". Hrvatski predsednik Franjo Tudjman uklonio je sa komandnog polozaja generala Vinka Verbanca (Istranina po rodjenju) i predao ga disciplinskoj komisiji "zbog posledica jedne vojne akcije koju je preduzeo na sopstvenu inicijativu". Ima nesto mutno u svemu tome, ali danasnje saopstenje "Vrhovnika" ne daje objasnjenje. Izgleda da je do nezeljene vojne akcije doslo u Bosni. Odnosi izmedju Hrvata i Muslimana u Bosni i izmedju Sarajeva i Zagreba postali su veoma zategnuti; to su rivalski odnosi. Do krvavih sukoba izmedju jedinica saveznickih vojski nije doslo samo kod Bosanskog Petrovca (kazu "greskom") nego i juzno od grada Jajca. Mrtvih je na desetine. Jedinice Sedmog bosanskog korpusa pokusale su da udju u grad koji su zauzeli Hrvati, a ovi su odgovorili otvaranjem vatre. Od Jajca, u kojem su ranije Muslimani bili u vecini, Hrvati bi hteli da naprave prestonicu "Republike hrvatske Herceg-Bosne". Pored toga oni bi, iako cine svega 14 odsto stanovnistva, hteli da zadrze u posedu svu teritoriju (oko 21 odsto) koju su do sada osvojili da bi podrzali ofanzivu saveznika protiv Srba, naduvavajuci tako ne dvojnu federaciju, nego svoju "republiku". I, indirektno, "rodnu grudu" Hrvatsku. Nisu slucajno hrvatske trupe, prodiruci u Bosnu da bi pomogle bosanskim Muslimanima, proglasile oblasti Glamoca i Grahova "istorijski hrvatskim teritorijama" isticuci svuda samo hrvatske zastave, pa su cak u Jajcu, koje su proglasili "drevnim hrvatskim kraljevskim gradom", istakli zastavu vecu od one koja se vije u Kninu, koja je duga 20 metara. Dolaskom Hrvata u Bosnu, posvuda nestaju zastave sa tri Izetbegoviceva ljiljana; svaka teritorija koju su "oslobodile" hrvatske snage u Bosni smesta se pripaja "Republici hrvatskoj Herceg-Bosni", iako bi morala da bude ustanovljena bar uprava Hrvatsko-muslimanske federacije. U istocnom Mostaru, vlada "Republike hrvatske Herceg-Bosne" pozurila je da donese zakone na osnovu kojih je ta "republika", secesionisticka kao i ona srpska Karadziceva, prosirila svoju nadleznost na sve teritorije koje su hrvatske trupe "oslobodile". Grad Glamoc - etnicki oduvek srpski, kao sto su to uvek bili Grahovo, Drvar, Popovo Polje i sva naseljena mesta u tom kraju do Trebinja - sada zaposedaju hrvatski kolonisti da bi Dalmaciji, od sada pa ubuduce, stvorili hrvatsko etnicko zaledje, to jest bezbedno, iako se uglavnom radi o kraskom kamenjaru. U muslimanskom Jajcu, kuce koje su izbegli stanovnici ostavili prazne ne vracaju Muslimanima nego dodeljuju Hrvatima koji su dosli iz Banjaluke. Da li su onda mogle izostati napetosti? Vlada iz Zagreba cuti o hrvatskim apetitima u Bosni, ali govore njene novine. U njima se nizu komentari kojima zele da pokazu kako je oslobadjanje Bosne zasluga hrvatske vojske, a da se Izetbegovicevi generali kite hrvatskim perjem. Van metafore, istina je da Tudjman osvaja Bosnu za sebe, ne za Izetbegovica. Projekti ova dva gospodina uzajamno se iskljucuju. Samo u jednom su slozni: i jedan i drugi zele da otmu od Srba odredjene teritorije. Ipak Tudjman se u jednom slaze sa "zajednickim neprijateljem", Srbinom Milosevicem: u tome sto zele da podele Bosnu na stetu Muslimana. Pravi ciljevi hrvatske politike otkrili su se u vezi sa Banjalukom. Jos pre nego sto su se hrvatska i bosanska vojska priblizile Banjaluci, Tudjman je pustio svoga glasonosu da govori: politicki sekretar hrvatske vladajuce partije, Zlatko Canjuga, vikao je na sav glas kako je "Banjaluka oduvek bila hrvatska a takva ce i ostati" dodajuci, uzgred, da su Tudjman i njegova partija nadmasili velicinom poduhvate hrvatskih kraljeva Tomislava i Zvonimira, pod kojima je srednjovekovna Hrvatska


Strana 182


1990 - 1995

dostigla vrhunac svoga sjaja. Potom je nagovestio "povratak Hrvatske u Banjaluku i, ako je moguce, na reku Drinu" jer "hrvatske zemlje u Bosni i Hercegovini fundamentalno su zainteresovane za stvaranje hrvatske nacionalne drzave". Geografske karte Bosne, koje je stampa ovih dana objavila u Zagrebu, tretiraju Hrvatsko-bosansku federaciju kao tampon-zonu izmedju Hrvatske i Srbije i prema tome kao tampon -drzavu pod hrvatskim protektoratom. U hrvatske apetite u Bosni vise niko ne sumnja, ali moguce su dve varijante: a) podela na tri dela po etnickom principu, pracena pripajanjem srpskog entiteta Srbiji, hrvatskog entiteta Hrvatskoj i osnivanjem "male Bosne" u vidu autonomne drzave pod hrvatskim protektoratom; b) obnova formalno unitarne Bosne ali sastavljene iz dva entiteta: Republike Srpske i Hrvatsko-muslimanske federacije, koja bi bila potpuno ukljucena u interesnu zonu Hrvatske, ili konfederalno povezana sa Hrvatskom. Unutar Hrvatsko-muslimanske federacije, ili "Velike Hrvatske", muslimanima (iz Bosne) bio bi dodeljen status autonomije. Na jedan ili na drugi nacin, izmedju "Velike Srbije" i "Velike Hrvatske", muslimani iz Bosne zavrsili bi kao u indijanskom rezervatu. U jednom intervjuu koji je dao austrijskom Focus-u, hrvatski predsednik Tudjman tvrdi da "Muslimani mogu i dalje da se oslanjaju na Hrvatsku samo kroz Federaciju (dvojnu)", inace ce im i ova mogucnost biti uskracena. O kakvom "oslanjanju" se radi shvata se u nastavku intervjua, u kojem Tudjman tvrdi da je "u istoriji, veliki deo Bosne geopoliticki pripadao Hrvatskoj" i da su "po poreklu, po jeziku, istorijski i politicki, Muslimani pretezno Hrvati". Dakle, veliki deo Bosne je hrvatski, veliki deo Muslimana iz Bosne su Hrvati. Srbi kao Karadzic i Mladic pokusali su da istrebe Muslimane, Tudjman i njegovi hteli bi da ih asimiliraju i tako ucine da nestanu kao etnicka skupina. To je stav identican onome koji je Tudjman ispoljio "daleke" 1977. u pismu zaverenickom prijatelju u inostranstvu, Bruni Busicu. Pismo se tek ovih dana pojavilo u zagrebackom casopisu Obzor, koji je blizak predsedniku. Citamo: Sto se tice Muslimana njima se priznaje kulturno-verska posebnost, ali se medjutim snazno podvlaci njihovo hrvatsko poreklo i jezik; oni su Hrvati koji su postali Muslimani posle okupacije otomanske pretezno hrvatskih teritorija. Republika Bosna i Hercegovina i Republika Hrvatska su nerazdvojno spojene geopoliticki (strateski, ekonomski i mrezom komunikacija), tako da bi bilo pogubno za muslimansku zajednicu ako bi se odvojila. Dakle, ovo je bila i ostala Tudjmanova teza: veliki deo Bosne je bio i ostaje hrvatska teritorija koja je u proslosti bila okupirana; zbog toga njeno oslobadjanje danas cini legitimnim njeno vracanje Hrvatskoj. Sa hrvatizacijom Muslimana iz Bosne i hrvatizacijom teritorija bosanskih Srba koje su osvojene i etnicki ociscene, kao posledicama. To je povratak politici Ante Pavelica, ustaskog poglavnika Nezavisne Drzave Hrvatske koja je bila po volji Hitlera i Musolinija. Za vreme "vodje" Pavelica, Hrvatska je formalno bila kraljevina cija je kruna kruna velikog kralja Zvonimira - bila ponudjena princu iz porodice Savoja, Ajmonu, ali on se tom krunom nikada nije krunisao. U stvari bila je vicekraljevina pod nominalnim protektoratom fasisticke Italije, defakto kolonija nemackog Treceg rajha. Hrvatska je danas predsednicka republika u kojoj vecinom u parlamentu, vladom i svim institucijama drzave manevrise jedan covek, Franjo Tudjman, koji je predsednik partije na vlasti, sef drzave, vrhovni komandant vojnih snaga i koji deluje kao autokrata koji namerava da postane kako ga je nazvao jedan opozicioni list - "Ban Franjo Zvonimir II". Razgovor o banu (titula koja je dodeljivana kraljevskim guvernerima kraljevina Hrvatske, Dalmacije i Slavonije u kontekstu austro-ugarske imperije) zapoceo je raspustanjem hrvatskog parlamenta, ili zbog razloga radi kojih je, iako raspolaze apsolutnom vecinom u Saboru, Tudjman odlucio da raspise izbore 29. oktobra. Jedan od njegovih zamenika, Vladimir Seks, otvoreno je izjavio da je partiji na vlasti cilj da osvoji 2/3 vecine sto ce joj omoguciti da izmeni ustav, a da nista ne


Strana 183


1990 - 1995

trazi od opozicije. Izmena ustava trebalo bi da dovede do prosirenja vlasti predsednika. Koje vlasti, buduci da je vec ima svu? Prema nedeljniku Globus iz Zagreba, koji se poziva na poverljive izvore, ne samo da ce se prosiriti vlast sefa drzave, nego ce Hrvatska iz republike biti pretvorena u Banovinu, pod kraljevskom vladavinom "bana" Franje Tudjmana. Ovaj se vec ponasa kao suveren sa titulama "Vrhovnik" i "Otac domovine". Na svakom koraku ispoljava svoju opsednutost ili sklonost prema svecanim uniformama, cinovima vrhovnog zapovednika, paradama: prema svim manifestacijama licne vlasti. Ukratko Tudjman je vec sada nadahnut carskim uzorom. Sama njegova predsednicka rezidencija u zvanicnim saopstenjima, oznacava se umesto "palata", kao "Predsednicki dvor". U ovaj "Dvor", kada saziva novinare, mogu da udju samo urednici i komentatori kojima je on naklonjen i oni iz "Drzavnosti" organa njegove partije. Kada na nekom sektoru nema novina, nedeljnika ili casopisa, koji se uklapaju u njegove kriterijume, osnuje ih i resi problem. Tako je nedavno, osnovao list za "patriotsku kulturu" Hrvatsko slovo i takozvani humoristicki list koji se okomio na maltretiranu opoziciju. Nedavno je, pre nego sto je raspusten parlament, njegov predsednik Nedjeljko Mihanovic, bivsi knjizevni kriticar i akademik, podneo predlog koji bi u demokratskoj zemlji izazvao prezir onoga na koga se odnosi, ali Tudjmanu se dopao: predlog da bude imenovan za dozivotnog predsednika. Prema Mihanovicu "od vremena kralja Zvonimira Hrvatska nije imala drzavnika zasluznijeg od Franje Tudjmana, oca domovine". Za tri dana u Njujorku bi trebalo da se sastanu ministri inostranih poslova Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali vlada iz Sarajeva (Izetbegovic) odbija da ucestvuje. Rat se, u medjuvremenu, ponovo rasplamsao: u "Brckom koridoru", koji spaja Srbiju sa delom Bosne koji kontrolisu Srbi, duz granice sa istocnom Hrvatskom, muslimanske trupe su naglo krenule u masovnu ofanzivu, koja, medjutim, nije imala uspeha. Bosanskim Muslimanima je cilj da izoluju Banjaluku i Doboj, ali pokazalo se da je protivnik zilav; nema nameru da ustupi druge teritorije. Stavise, bilteni govore o intenzivnim srpskim napadima na "Oraski dzep" i na teritoriju Ravne-Brcko. Ovaj poslednji grad bombardovale su hrvatska i muslimanska artiljerija tako da je medju stanovnistvom bilo mrtvih i ranjenih. Mir je doveden u pitanje pretnjama hrvatskog generalisimusa-predsednika. U veoma euforicnom govoru koji je odrzao u Vinkovcima, 17 kilometara jugoistocno od Vukovara, okruzen pravom gomilom ministara i generala, ocima okrenutim i rukom ispruzenom u pravcu onog komada zemlje (4,5 odsto od Hrvatske) koji je jos u rukama Srba iz istocne Slavonije i Baranje, Tudjman je rekao da je prosle godine obecao da ce doci vozom iz Zagreba da se sastane sa njima, i da je odrzao obecanje. Obecao je i gradjanstvu Splita da ce vozom doci u taj grad i odrzao je obecanje. U stvari isao je helikopterom. Obecao je - kaze - gradjanstvu Splita da ce vozom doci u taj grad, prolazeci kroz Knin, a u tom vozu je bila cela Hrvatska. Sada, veli, obecava im pred celom Hrvatskom da ce ubrzo biti u Iloku, u Vukovaru i takodje u Baranji. To se zaklinje Hrvatska, ona iz domovine i iz dijaspore; to je garancija da je buducnost hrvatske drzave i na Dunavu. Zive, rekao je, i pripremaju se za taj trenutak. Svecana izvestacenost i stil tipicni za Tudjmana, coveka koga jos nije prosla opijenost slavom zbog nedavnih vojnih pobeda. Sa tom razlikom sto je u Krajini imao pred sobom malu i nemotivisanu vojsku, prepustenih svojoj sudbini od strane Beograda, dok je na Dunavu postrojena vojska jugoslovenske Federalne Armije (srpsko-crnogorske). Preteci proglas Vrhovnika i odbijanje Sarajeva da ode na pregovore mogli bi da poniste sve mirovne napore. Ali dokle ce oni voditi igru? Vec je suvise vremena proslo od 8. septembra iz Zeneve. Danas je direktor USAID, americke agencije za medjunarodni razvoj, J. Brajan Etvud, u pratnji ambasadora Sjedinjenih Drzava u Zagrebu, Galbrajta, posetio Vojnic, Glinu, Petrinju i druga mesta severne oblasti bivse Krajine. Hrvatske vlasti


Strana 184


1990 - 1995

izabrale su ovu zonu jer slucajevi pljacke, paljevina i masakra nisu bili tako cesti kao u juznoj oblasti koja je ponovo osvojena. Ono sto su videli, ipak, bilo je dovoljno Galbrajtu da kaze da, ako Hrvatska hoce da povrati poslednji svoj komadic koji je jos u rukama Srba, - istocnu Slavoniju i Baranju - mora dobro da se cuva od ponavljanja zloocina koji su pocinjeni u Krajini i da se "srpski problem u Hrvatskoj ne svodi samo na oblast ljudskih prava, nego je kljucni problem za reintegraciju istocne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. SAD zahtevaju da na ovoj teritoriji bude pronadjeno resenje koje ce omoguciti povratak hrvatskim i madjarskim izbeglicama koji su pobegli posle srpske secesije, a u isto vreme Srbima da obave svoj zadatak" i sprece etnicko ciscenje na svoju stetu kako se to dogodilo u Krajini. Srbi koji su tamo ostali bele su vrane, a i njih love. Jedna od najcescih intelektualnih vezbi u Hrvatskoj je citanje izmedju redova, citanje nekih stranih novina ili pracenje programa stranih televizija, da bi se utvrdile neke neprijatne istine o zemlji koje rezim krije. Kao sto je ona koja se krije iza saopstenja Vrhovnika Tudjmana, koje je podeljeno juce, o "udaljavanju generala Vinka Verbanca sa njegovog polozaja i pocetku disciplinskog procesa protiv njega" zbog posledica vojne akcije koju je samovoljno poduzeo. U bilo kojoj demokratskoj zemlji vest kao sto je ova, o nekom generalu koji je izazvao politicku ili vojnu karastrofu (samo to moze da bude u pitanju), pojavila bi se na prvim stranicama novina i to sa najvecim slovima, sa svim mogucim pojedinostima. Ovde je gurnuta u poslednje redove saopstenja o unapredjenjima mnostva oficira, pod naslovom koji najavljuje samo to, a ne govori o ovom lisavanju cina. Rijecke dnevne novine Novi List je jedini koji je u vezi sa tim imao svoj komentar: "Postoji opasnost da u trazenju istine o ovom dogadjaju do nje dodju strane novine pre od nasih, tacno onako kako se vec dogodilo sa otkrivanjem istine koja se odnosi na razbojnicko ponasanje u Krajini posle "Oluje". Pocetkom 1990, na prvom kongresu HDZ, nacionalisticke partije koju je osnovao i vodio Franjo Tudjman, Srbi u Hrvatskoj (u to vreme njih oko 800.000, ili 12 odsto ukupnog stanovnistva od cetiri i po miliona) bili su oznaceni kao problem broj jedan koji treba da bude resen, optuzeni da su postali gospodari Hrvatske, da su skoncentrisali u svojim rukama do 90 odsto represivnog aparata drzave, da zauzimaju veliki deo rukovodecih mesta u preduzecima, u diplomatiji i u administraciji i najzad da zauzimaju nezasluzeno mesto u Ustavu deleci sa hrvatskim narodom suverenost zemlje. Posle prvih visepartijskih izbora i pobede HDZ, ova partija je potvrdila da ce odmah ostvariti izborni program i iskljuciti Srbe iz zemaljske vlade i Ustava. U stvari, hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti bili su izbaceni iz vojske, policije, sa odgovornih mesta iz administracije, iz ustanova, iz skola, iz fabrika; bili su takodje izbaceni iz Ustava i svedeni na "nacionalnu manjinu". Istovremeno je protiv njih pokrenuta snazna klevetnicka kampanja po formi rasisticka (ali nisu bile postedjene druge nacionalne manjine) sve do satanizacije. Po zidovima Rijeke, dobro se secam, pojavili su se natpisi (a i plakati) koji su Srbe oznacavali petom kolonom koju svim sredstvima treba izbaciti iz Hrvatske. Na reakciju Srba u krajevima gde su cinili vecinu stanovnistva, ali i po gradovima nije se dugo cekalo: optuzivsi Tudjmanov rezim kao proustaski (i zbog toga sto su ponovo uvedeni u upotrebu simboli i utvare tog fasistickog pokreta koji je za vreme II svetskog rata pobio stotine hiljada Srba, Jevreja i hrvatskih partizana), zatrazili su kulturnu autonomiju i, u isto vreme se naoruzali, plaseci se vojne represije koja je uostalom pretila. Kada je Tudjman zaista poslao policijske snage da bi vojno okupirao Krajinu, Srbi iz toga kraja podigli su barikade od drvenih trupaca na prilaznim putevima i uzeli puske u ruke iza barikada. Zgusnuti politicki dogadjaji koji su obelezili period mucnog otcepljenja Hrvatske (i Slovenije) od Jugoslavije (25 juna 1991. bila je proglasena nezavisnost) i komplikovani proces prelaska sa monopartizma na politicki pluralizam, doprineli


Strana 185


1990 - 1995

su da se komplikuje pobuna Srba u Hrvatskoj. Ohrabreni i iz Beograda, oni su i sami polagali pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i proglasili prvo "Autonomnu oblast Krajine" a, posle toga, "Republiku Srpsku Krajinu". U Krajini i Slavoniji bilo je opkoljeno oko 450.000 Srba. Drugi su bili rasuti po najvecim gradovima Hrvatske. U to vreme, prezauzet kampanjom nacionalisticke promocije hrvatskog etnocentrizma i satanizacijom Srba, Tudjman nije ni pomislio da ode vozom ili autom u Knin ili u druga podrucja naseljena srpskom vecinom; preko radija, televizije ili novina mogao je reci da ih je smatrao gradjanima sa jednakim dostojanstvom i pravima, ali to nije ucinio; nije ih pozvao da zajedno sa Hrvatima i sa drugim etnickim manjinama stvore novu hrvatsku demokratsku drzavu. Uputio im je medjutim reci prezira, neprijateljstva, mrznje. Na narodni referendum, kojim su Srbi plebiscitarno izglasali autonomiju u okviru hrvatske drzave, Tudjman je reagovao pokusajem da ugusi pobunu u krvi. Posto je na brzinu uvezao oruzje iz raznih zemalja, narocito iz Madjarske, osnovao je vojsku sastavljenu od preventivno ociscene policije i od novostvorene Nacionalne garde. Da Tudjman nije pojahao konja nacionalisticke mrznje prema svemu sto nije hrvatsko, da je dozvolio Srbima iz Hrvatske kulturnu autonomiju koju su trazili, tesko da bi doslo do rata. Tek u prolece 1992, popustivsi pod zapadnim pritiscima, Tudjman je pristao da u hrvatskom parlamentu izglasa Ustavni zakon o pravima srpske etnicke grupacije, pravima daleko sirim od onih koja su Srbi iz Hrvatske trazili 1990. Tim zakonom, u stvari, Srbima je bila garantovana proporcionalna zastupljenost u drzavnim organima i siroka politickoadministrativana autonomija u Krajini. U stvari Tudjmanovo "popustanje" bilo je jedna od njegovih mnogobrojnih lazi. Taj zakon su nametnuli Evropa i OUN kao nezaobilazan uslov za medjunarodno priznanje Hrvatske kao nezavisne i suverene i kao uslov, takodje, za prijem ove nove drzave u skupstinu Ujedinjenih nacija. Ali, u samom trenutku kada je Tudjman davao naredjenje clanovima parlamenta iz njegove partije (to jest vecini u parlamentu) da izglasaju zakon, objasnio im je da je to bila gorka pilula koju ne treba progutati, nego drzati pod jezikom da bi mogla da se ispljune kada se ukaze prva prilika; tako se upravo i desilo pre nekoliko dana, posle potpunog isterivanja Srba iz ponovo osvojene Krajine. U medjuvremenu, izmedju proleca 1992. i "Oluje" avgusta 1995, ovaj zakon nije primenjivan. I neka hronicaru ovde bude dopusteno da podseti zaboravne na sledece: neprijateljski prema bilo kakvom ustupku na polju demokratije, usanceni u svojoj hrvatskoj nacionalistickoj iskljucivosti, Tudjman i njegovi uporno su se opirali svojim zapadnim starateljima, tako da je posle dugih i zamornih pregovora sa delegacijom zagrebacke vlade, Evropska unija bila primorana da izdiktira sam zakon, clan po clan Tudjmanovim emisarima. U trenutku glasanja u parlamentu poslanik Bosiljko Misetic, svojevremeno ministar pravde, koji se popeo na govornicu da bi odbacio predlog zakona, nazvao ga je "klopkom za hrvatski narod". Onda je priskocio desna Tudjmanova ruka, tadasnji potpredsednik, Vladimir Seks i zapusio mu usta. Misetic je dao ostavku, zakon je bio usvojen. (Danas je Misetic podpredsednik i Tudjmanova desna ruka...) Ipak, na skupovima koji su posle toga organizovani u zemlji, poglavare tudjmanovske partije brinulo je kako da objasne da je taj zakon nuzno zlo, neophodno da bi se prikazala slika dostojna postovanja Hrvatske u inostranstvu. Rezim iz Zagreba mogao je tako da se pohvali pred stranim delegacijama, ambasadorima, drzavnicima, posmatracima da ima "najbolji zakon na svetu o pravima manjina", znajuci dobro da je taj zakon bio papir za bacanje. U stvari ostao je neprimenjen u Krajini, jer je oblast izdvojena iz hrvatskog suvereniteta, a nije bio primenjen ni u drugim krajevima slobodne Hrvatske. Kada bi poneki poslanik skrenuo paznju na to, Vrhovnik, ili neko u njegovo ime, odgovarao je iznenadjeno i srdito: Ma kako se usudjuje da trazi dlaku u jajetu u pravima manjina, kada je cetvrti deo Hrvatske okupiran od strane Srba? Hrvatska drzava


Strana 186


1990 - 1995

ima mnogo vaznijih stvari da se njima bavi, nego da proverava postoji li ili ne neki sudija srpske etnicke pripadnosti, da li ima i Srba u izvrsnim organima drzave. Uostalom, sta mi da radimo ako niko ne voli da mu Srbi dosadjuju sa svojim problemima. Treba imati strpljenja, sacekajte da Hrvatska bude potpuno slobodna, da pobunjena Krajina bude ponovo ukljucena u hrvatski suverenitet, pa ce onda zakon o pravima manjina biti primenjen na celoj teritoriji Hrvatske, ukljucujuci i Krajinu. Danas kada smo stigli do "potpunog oslobadjanja" Hrvatske, prva stvar koja je uradjena, bila je ukidanje ovog zakona! Papir za bacanje, upravo tako. Vise puta za protekle tri godine, poslanici opozicionih partija u hrvatskom Parlamentu trazili su otvaranje debate o pitanju Srba u Hrvatskoj. Rezim je to uvek odbijao tvrdeci da tu nema sta da se razjasnjava, sve je vec jasno: Srbi, pa i oni iz Krajine, hrvatski su drzavljani; kada njihove secesionisticke vodje budu uklonjene, kada Krajina bude ponovo vracena u narucje Hrvatske i Srbi iz te oblasti uzivace potpuno sva prava koja su osigurana hrvatskim drzavljanima i ona specificna garantovana nacionalnim manjinama. Vise puta Tudjman je tvrdio da je, po njemu, 90 odsto Srba sa okupiranih teritorija zelelo da se vrati pod hrvatsku suverenost, ali su bili taoci 10 odsto ekstremista koji su ih terorisali. U isto vreme, medjutim, njegovi doglavnici i novine njegove partije nastavilli su otrovnu kampanju demonizacije srpske manjine u Hrvatskoj (na mrznju patriota cesto su ukazivali i italijanski "iredentisti" iz Istre), sistematski sireci osecanje netrpeljivosti, sovinizma, mrznje. Na kraju, hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti postali su svi ubice i lopovi, neprijatelji protiv kojih treba pokrenuti hajku, zarazna bolest koju treba iskoreniti. Biti Srbin u Hrvatskoj isto je sto i biti sugav pas. "Srbi u Hrvatskoj nikada nece moci da budu lojalni gradjani. Prema njima uvek treba biti na oprezu". "Svi Srbi su kriminalci". "Oni su stranci u Hrvatskoj; najbolje bi bilo da svi odu u Srbiju". "Srbi su opasni". "Sa Srbima nikada vise necemo moci da zivimo zajedno". To su neke od fraza koje se najcesce cuju iz usta poglavara tudjmanovskog rezima. Vec su usli u terminologiju tekuce politike. Rezultat: iz istrazivanja lista Bumerang iz Osijeka, proizilazi da 70 odsto Hrvata sumnja u lojalnost Srba u Hrvatskoj prema zagrebackoj drzavi. Onoga ko samo pokusa da ospori ove sovinisticke tvrdnje smatraju neprijateljem i izdajnikom domovine. Nastavlja se O ovoj temi citam opsirno zapazanje novinarke Sanje Modric koje ce biti objavljeno u sutrasnjem izdanju dnevnika Novi list. To je dosije u kojem se ukazuje na cinizam tudjmanovske politike. Naslov je: "Kako je reseno srpsko pitanje u Hrvatskoj". Na jednom mestu autorka navodi primer dvolicnosti tudjmanovskog rezima sazdanog na lazima: na jednoj strani su zvucne fraze, namenjene izvozu, o demokratiji, slobodi, gradjanskim i ljudskim pravima, na drugoj cinjenice. "I dalje su nepoznati i nekaznjeni oni koji su digli u vazduh 10.000 kuca i prodavnica gradjana srpske etnicke pripadnosti na slobodnoj teritoriji Hrvtaske" (izvor podataka: ministar inostranih poslova Mate Granic), ostavljajuci bez krova i bez posla najmanje 30.000 gradjana srpske etnicke pripadnosti. Mnogobrojnim Srbima koji su rodjeni u Hrvatskoj, ili decenijama nastanjeni u Hrvatskoj, osporeno je hrvatsko drzavljanstvo posle otcepljenja Hrvatske od Jugoslavije; nekoliko hiljada Srba je nasilno isterano iz svojih stanova, pod pretnjom oruzja hrvatskih uniformisanih terorista: to se dogadjalo u svim gradovima od Rijeke do Splita, od Osjeka do Pule, od Zagreba do Zadra i drugde. Nijedan drzavni organ nije ih zastitio, nijedan sud nikada nije kaznio teroriste. Tudjman i njegovi ministri masu Ustavom kada odu u inostranstvo, na inostrane kongrese ili kada prime u posetu strane drzavnike; ovaj Ustav krsi se svakodnevno. Rezim sazdan na lazima O ovoj temi citam opsirno zapazanje novinarke Sanje Modric koje ce biti objavljeno u sutrasnjem izdanju dnevnika Novi list. To je dosije u kojem se


Strana 187


1990 - 1995

ukazuje na cinizam tudjmanovske politike. Naslov je: "Kako je reseno srpsko pitanje u Hrvatskoj". Na jednom mestu autorka navodi primer dvolicnosti tudjmanovskog rezima sazdanog na lazima: na jednoj strani su zvucne fraze, namenjene izvozu, o demokratiji, slobodi, gradjanskim i ljudskim pravima, na drugoj cinjenice. "I dalje su nepoznati i nekaznjeni oni koji su digli u vazduh 10.000 kuca i prodavnica gradjana srpske etnicke pripadnosti na slobodnoj teritoriji Hrvatske" (izvor podataka: ministar inostranih poslova Mate Granic), ostavljajuci bez krova i bez posla najmanje 30.000 gradjana srpske etnicke pripadnosti. Mnogobrojnim Srbima koji su rodjeni u Hrvatskoj, ili decenijama nastanjeni u Hrvatskoj, osporeno je hrvatsko drzavljanstvo posle otcepljenja Hrvatske od Jugoslavije; Nekoliko hiljada Srba je nasilno isterano iz svojih stanova, pod pretnjom oruzja hrvatskih uniformisanih terorista: to se dogadjalo u svim gradovima od Rijeke do Splita, od Osjeka do Pule, od Zagreba do Zadra i drugde. Nijedan drzavni organ nije ih zastitio, nijedan sud nikada nije kaznio teroriste. Tudjman i njegovi ministri masu Ustavom kada odu u inostranstvo, na inostrane kongrese ili kada prime u posetu strane drzavnike; ovaj Ustav krsi se svakodnevno. Za vreme i posle operacije ponovnog osvajanja Krajine, dogodilo se da su se svi Srbi iz toga kraja, celokupno stanovnistvo, "preselili" izvan granica Hrvatske. Procene Zagreba o egzodusu variraju sada od 120.000 do 180.000 osoba, broj upisanih prognanika u Srbiji posle 5.8.1995 je oko 410.000. Zasto su otisli? Zasto nisu pobegli samo oni ekstremisti kojih je, prema Tudjmanu, bilo 10 odsto od stanovnistva? Zasto su i drugi napustili vekovna ognjista, svu svoju nepokretnu imovinu, imanja i kuce? Odgovora ima vise: neki su otisli zbog zlocina koje su pocinili u proslosti; drugi jer nisu zeleli da zive u macehinskoj Hrvatskoj; neki jer su poslusali naredjenje da odu, drugi jer su se plasili krvolocnosti "oslobodilaca", svi ostali su jednostavno pobegli sa ratnog poprista, pred razaranjima i ispred smrti koju je sejala topovska paljba, mitraljezi... Najvise njih, mozda, nadali su se da ce se vratiti, ali put povratka ostao je zatvoren. I sto se tice Tudjmana ostao bi zatvoren zauvek. Sto se tice hrvatskog Ustava (i medjunarodnog prava) izbeglice imaju pravo da se vrate, da zive u Hrvatskoj ali, posto se radi o Srbima, i dok se ne umesa medjunarodna zajednica, hrvatske vlasti sluzice se svojim sopstvenim Ustavom kao toalet papirom. Metamorfoza se dogodila u razmaku od svega nekoliko nedelja, pise Sanja Modric. Na pocetku Operacije Oluja, Tudjman je poverovao da ce spasiti obraz pred svetom uputivsi Srbima iz Krajine poruku (koju je malo njih primilo, imajuci u vidu da se hrvatska TV nije jasno videla u secesionistickom podrucju) u kojoj ih je pozvao da ostanu u Hrvatskoj, u svojim kucama, kao hrvatski drzavljani kojima su garantovana sva gradjanska i politicka prava i pravo vlasnistva u demokratskoj zemlji. Posle zavrsenog osvajanja, utvrdjeno je da je onih koji su ostali bilo malo vise od 3.000 pojedinaca, skoro sve starijih, nesposobnih, obolelih. Ali Tudjman je dobro pazio da izbegle stanovnike ne pozove da se vrate. Nije izgovorio vise nijednu poruku. Tudjman je, medjutim, pozurio da ponovi da je problem izbeglica od sada problem Srbije. Hrvatska, rekao je, pored ostalog, nece uzimati u obzir kolektivni povratak svojih izbeglica srpske etnicke pripadnosti, bice ispitivani samo "pojedinacni slucajevi". I svi treba da se raduju, od Tudjmana do poslednjeg poglavara, jer je "srpsko pitanje u Hrvatskoj najzad reseno". U Hrvatskom Ustavu stoji: "Nijedan hrvatski drzavljanin ne moze da bude lisen hrvatskog drzavljanstva, nijedan hrvatski drzavljanin ne moze da bude izgnan iz svoje domovine". Ocigledno ovi ustavni principi ne vaze za drzavljane srpske etnicke pripadnosti. Prvi ih krsi sef drzave, cuvar Ustava. On krsi, u isto vreme, Medjunarodni sporazum o gradjanskim i politickim pravima koji je potpisala i Hrvatska. Ona Hrvatska koja je, odmah posle ponovnog zauzimanja Krajine, zaplenila kuce Srba,


Strana 188


1990 - 1995

mali broj onih koje su ostale citave, da bi uselila u njih Hrvate koji su pobegli iz Bosne i iz Srbije, stvorivsi na taj nacin situaciju u kojoj izbeglice srpske etnicke pripadnosti, i kad bi se vratili na svoju zemlju, ne bi imali gde da zive, jer su njihove kuce date drugima ili su spaljene ili dignute u vazduh dinamitom. Procitajmo sta Tudjman tvrdi 26. avgusta u "vozu slobode" u vezi sa "humanitarnim" proterivanjima koja se smatraju "pozitivnim". Bosiljko Misetic, potpredsednik, izjavio je tog istog dana da "nije u interesu Hrvatske da u njoj zive osobe koje nisu hrvatske etnicke pripadnosti". Vladimir Seks, potpredsednik Parlamenta, onaj koji je 1992. zacepio usta Miseticu, najavio je sa svoje strane da ce pitanje imovine koju su napustili Srbi biti "sukcesivno resavano" (!?). Za Ivicu Kostovica, drugog potpredsednika, povratak izbeglica srpske etnicke pripadnosti u Hrvatsku, neresiv je problem, jer "Hrvatska nije potpisala nikakav ugovor sa vlastima Jugoslovenske federacije o povratku srpskih izbeglica". Ministar za izbeglice i prognane Adalbert Rebic, svestenik, tvrdi da je hrvatskim drzavljanima srpske etnicke pripadnosti "bilo lako da odu, ali ce biti tesko da se vrate" jer ce "biti mnogo administrativnih problema". U medjuvremenu vojnici i oficiri hrvatske vojske (hrvatske novine navode "pojedine uniformisane individue") i neidentifikovani civili, nastavljaju da pljackaju, da unistavaju i da pale kuce odbeglih Srba, Tudjman odbacuje ustavni zakon o pravima manjina, a njegova vlada donosi uredbu o vanrednom popisu stanovnistva (april 1996) koji ce "pokazati pravo stanje" nove hrvatske demografske geografije. Medjutim, jos pre nego sto je dobio podatke, odlucuje da Srbi imaju pravo samo na tri predstavnika u Parlamentu. To znaci - pod pretpostavkom da to neko jos nije shvatio - da vrh hrvatskog rezima ne zeli vise da primi u Hrvatsku izbeglice srpske etnicke pripadnosti i ucinice sve da ih zadrzi van granica, gazeci i Ustav, pribegavajuci i razmeni stanovnistva sa Srbijom (koja je uostalom vec u toku). Nedavno je novinar austrijskog lista Focus upitao Tudjmana: "Da li cete dozvoliti da se vrate u Hrvatsku 410.000 Srba iz Krajine?". "Vrhovnik" je odgovorio: Ne verujem da ce se vratiti, inace ne bi ni otisli. Nezamislivo je da se svi vrate. U svakom slucaju nije u interesu normalizacije srpsko-hrvatskih odnosa. Ipak u pojedinim slucajevima dozvolicemo povratak da se ne bi reklo da krsimo ljudska prava... Nazalost, hrvatski intelektualci cute. Sta je sa humanizmom pesnika? Tone u bezdanu bezakonja i niko ne dize glas. Jedna gospodja iz Zagreba ciji su rodjaci pobegli u Srbiju iz Knina, uputila se u bivsu prestonicu Krajine da bi od hrvatskih vlasti dobila uverenje o drzavljanstvu za te njene rodjake. Moraju licno da dodju, odgovoreno joj je, jer je tako odredila vlada. Ali kako mogu da dodju ako nemaju hrvatski pasos? "Ne znam sta da vam kazem". Gospodja se obratila upravi policije gde joj je receno: "Prema onome sto znamo o tome, nije predvidjen nikakav povratak". U stvari i pojedinacni povratak ljudi je moguc samo teoretski: administrativne procedure su toliko komplikovane da je apsolutno nemoguce doci do cilja. Za povratak je potreban pasos, a nema ga nijedna izbeglica. Da bi se dobio potrebna su razna uverenja koja hrvatske vlasti izdaju samo neposredno zainteresovanima koji bi, da bi ih zatrazili i dobili, morali da dodju u Hrvatsku, a to ne mogu bez pasosa. Zacarani krug. Neko je rekao: hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti koji su pobegli iz Hrvatske, "poklon su Tudjmana Milosevicu", ili "usluga koju je Milosevic ucinio Tudjmanu" u etnickom ciscenju ili "humanitarna razmena stanovnistva". Sjedinjene Drzave ce garantovati integritet Bosne koja ce, kada se postigne mir, nastaviti da postoji sa svim atributima drzave, formirane od dva entiteta (Republike srpske i Hrvatsko-bosanske federacije) koji ce imati pravo da stupe u "specificne odnose" sa Srbijom i Hrvatskom ipak bez prava na otcepljenje. Na bojnim poljima nastavljeni su sukobi, ali bez znacajnih pomeranja. U protivnapadu Srbi su ponovo osvojili varosicu Mrkonjic Grad (Italijani iz brigade "Garibaldi"2 secaju ga se jer su ga oteli od cetnika, boreci se uz Titove partizane za vreme II svetskog rata) i uspeli su da zaustave muslimanske trupe pred


Strana 189


1990 - 1995

vratima Sankog Mosta. Borbe na ovom sektoru bile su veoma silovite tokom cele nedelje. Postoji razlog: Pre nego sto se u Njujorku postigne sporazum o prekidu vatre, snage vlade iz Sarajeva (Peti i Sedmi armijski korpus) htele bi da se spoje upravo na sektoru Mrkonjic Grada, koji ima prvorazrednu stratesku vaznost da bi se dovrsilo opkoljavanje Banjaluke. I u "posavskom koridoru", u visini Brckog, bilo je borbi (artiljerijskih dvoboja) ali je propao pokusaj Hrvata i Muslimana da zaustave prolazak srpskih vojnih konvoja u pravcu Banjaluke. Hrvatsko-bosanska artiljerija tukla je grad Brcko. Jasno je da je i taj "koridor" dobio posebnu vaznost: ako bi hrvatske i muslimanske snage uspele da ga blokiraju, "Republika srpska" iz Bosne bi se ugusila. Nalazimo se na paradi hipokrita i fariseja. Zarko Domljan, jedan od jastrebova hrvatskog rezima, potpredsednik Parlamenta i visoki poglavar Tudjmanove partije, ucestvuje u Strazburu na jesenjem zasedanju Skupstine Saveta Evrope. Pritesnjen prigovorima zbog radikalnog etnickog ciscenja izvrsenog u Hrvatskoj na stetu srpskog stanovnistva Krajine i zapadne Slavonije, branio se ponavljajuci do besvesti frazu koja je u Hrvatskoj vec postala slogan, posto je "Vrhovnik" prvi izgovorio: Srbi su napustili Hrvatsku svojom slobodnom voljom, niko ih nije oterao. Domljan je sa svoje strane jos dodao: "Srpski narod izvan Srbije je glavna zrtva politicke filozofije pansrpstva". Drugi clan hrvatske parlamentarne delegacije, Ivo Skrabalo uspeo je da iscedi jednu suzu kada je rekao: Najvecem broju nas, u Hrvatskoj, duboko je zao sto su Srbi otisli iz bivse Krajine gde su ziveli "300 godina", ali nisu ih oterale hrvatske vlasti, otisli su pre bilo kakvog kontakta sa hrvatskom vojskom i policijom i uprkos ponovljenim pozivima predsednika i premijera Hrvatske da ostanu u Hrvatskoj, gde su im bila garantovana gradjanska i sva druga prava... Da li je moguce nesto bezocnije, cinicnije i lazljivije od ovoga? Koja prava su bila garantovana ovim ljudima, bilo ih je 2-3.000 koji nisu pobegli, a sacekali su dolazak hrvatske vojske? Ubijaju ih po pet-sest na dan (a svi su stariji), u kuce im podmecu pozare; ko izbegne masakr isteruju ga iz tog podrucja... "OUN i dalje dobija obavestenja o pljackanju i paljenju kuca na bivsem Sektoru jug (Krajine) koje vrse pojedinci u uniformama hrvatske vojske". To je danas u Zagrebu izjavio portparol mirovnih snaga, Kris Ganes. Vojnici OUN su izvestili: nekoliko hrvatskih vojnika, koji su stigli jednim kamionom, poceli su da pljackaju stanove u selu Koncarev Kraj; duz puta izmedju Strmice i Sepine Poljane sva sela su opljackana i spaljena. Nastavlja se u medjuvremenu kolonizacija Krajine. Danas su 300 Hrvata, koji su isterani iz Banjaluke i Doboja, dobili kuce Srba u nekoliko sela oko Petrinje. U ovom kraju vlada haos. "Vlasti su nespremne da organizuju kontraegzodus", podvukli su rukovodioci Zajednice za izbeglice Hrvatske na svojoj danasnjoj skupstini u Zagrebu. I zeleznicari se zale na nepodnosljivu situaciju koja je stvorena u zeleznickom saobracaju u Krajini: nedostaju lokomotive i vagoni, na liniji od Ogulina do Knina 40 prelaza u nivou je nezasticeno, masinovodje ne mogu da uspostavljaju vezu sa stanicama, vozovi saobracaju sa velikim rizikom. Na podrucju Plitvickih jezera, nacionalnom parku ponovo otvorenom za turizam, jos su zatvorene osnovna skola i ambulanta, samo je jedna prodavnica ponovo otvorila prozorske kapke... Istrazivanje koje je obavila humanitarna organizacija "Veritas" ustanovilo je da se u civilnim i vojnim zatvorima Hrvatske nalazi 880 Srba iz Krajine, prakticno svi oni od 18 do 60 godina, koji su uhvaceni u civilnoj ili vojnoj odeci za vreme Operacije Oluja. Drugih 3-4.000 civila, svi iznad 60 godina, zatvoreni su, medjutim, u sabirnim logorima. Prvi su podvrgnuti inkvizitorskom postupku uz optuzbu da su pocinili ratne zlocine, drugi su rasuti od Kutine do Sibenika bez ikakve perspektive da ce skoro izaci iz logora. Sasvim mali broj onih koji su ostali na teritoriji Krajine su bolesni ili nesposobni da se staraju o svojim najnuznijim potrebama, ostali su bez ikoga svoga, bez


Strana 190


1990 - 1995

imovine, bez sredstava za zivot, liseni licnih dokumenata i zive u stalnom strahu da ce biti poubijani. Jos jedan dokument: Petar Mrkalj, angazovan u ime hrvatskih pacifista u Helsinskom odboru za ljudska prava, izjavio je pre tri dana u Zagrebu: Sve mere i postupci hrvatskih vlasti, pokazuju da za Srbe, osim minimalnih izuzetaka, nema povratka u Hrvatsku. Oni su izgnani upravo radi ciscenja Hrvatske od njihovog prisustva, da bi se radikalno resilo vekovno pitanje Srba u Hrvatskoj. Kuce koje su Srbi napustili na novooslobodjenim teritorijama spaljuju se posto su opljackane i niko ne sprecava ove zlocine. Sve ovo deo je jednog plana... U oslobodjenim selima - a Mrkalj je tome svedok, posto je poslednjih dana vise puta posetio Krajinu - kamioni bez registracije i tablice odlaze i dolaze, odnoseci sve ono sto se jos moze opljackati, pokrasti i natovariti... Onom malom broju Srba koji su ostali, uzimaju stoku, elektricne generatore koji su ih snabdevali elektricnom energijom, traktore, sve. A njihova prava? Ne postoje: bilo koji delinkvent, u uniformi ili ne, moze da ih ubije kao pse. Selo Sjenicak, u blizini Karlovca, imao je oko 800 kuca u trenutku oslobadjanja. Vec dva meseca svakog dana po nekoliko njih izgori u pozaru, za koji dan nece ostati nijedna. Nekoliko policajaca je priznalo da nije u pitanju plata, smesta bi skinuli uniformu, stid ih je. Niko od njih ne uspeva da zaustavi palikuce, boje se osvete. U srpskim kucama koje jos nisu unistene, smestili su se Hrvati proterani iz Bosne i Srbije. Novo stanovnistvo vec je potpuno zauzelo varosice Vrginmost, Vojnic, Krnjak, Tusilovic i druge; novim kolonistima kuce se ustupaju na 10 godina posle cega ce moci da ih otkupe. Ako tako stoje stvari, pita se Mrkalj, jasno je sta se misli o pravim vlasnicima Srbima koji su prognani ili pobegli. Ako neko i uspe da se vrati, gde ce da stanuje? Ne treba se cuditi, dakle - zakljucuje Mrkalj - sto su i one srpske porodice koje su imale nameru da se vrate u svoje kuce posto su izbegle opasnost od borbi za vreme operacije Oluja, a izgleda da prvi spiskovi kandidata za povratak sadrze vise od 10.000 imena, morale da odustanu. A to je bio i ostao cilj koji je Tudjman hteo da postigne, jer ih vise ne zeli. Kaze Mrkalj: Ja ne radim nista drugo nego samo pisem pisma Tudjmanu, vladi i drugim hrvatskim vlastima, ali ne dobijam odgovor... U Strazbur, umesto Domljana i Skrabala, trebalo je da posalju ovog pravednog, a nemocnog coveka. Ali i bez njega i uprkos Domljanu i Skrabalu, Parlament Evropskog Saveta je i ovako zauzeo pravedan stav. U zavrsnom dokumentu o stanju u bivsoj Jugoslaviji zahteva se od hrvatske vlade da "postuje sporazum postignut sa OUN 6. avgusta, time sto ce davati obavestenja i prihvatiti prisustvo stranih posmatraca i garantovati elementarna prava onima koji zive na njenoj teritoriji". Zahteva se pored toga da "u sto kracem mogucem roku budu preduzete mere koje ce omoguciti povratak lica koja su postala izbeglice zbog operacije Oluja i da se postuje puno ostvarenje njihovog prava na imovinu". Reagovanje hrvatske vlade na ove zahteve "bice veoma vazno u cilju ispitivanja molbe za prijem u Savet Evrope koju je podnela Hrvatska". Prema informacijama Visokog komesarijata OUN za izbeglice, koje su danas dali u Zagrebu, u poslednja dva meseca rat je u bivsoj Jugoslaviji pretvorio u izbeglice vise od 570.000 osoba, od kojih su 450.000 Srbi izgnani iz hrvatske Krajine, oko 40.000 Muslimani izgnani iz enklava Zepe i Srebrenice, drugih 80.000 Srbi koji su izbegli sa teritorije zapadne Bosne koju su osvojili Hrvati i Muslimani. U medjuvremenu ubrzava se kolonizacija Krajine, u koju vlada iz Zagreba naseljava i hrvatske izbeglice koje su pobegle iz Banjaluke. Druge upucuju u Mostar i na teritorije "Republike hrvatske Herceg-Bosne". Ukupno, dosad je preseljeno na jednu i drugu teritoriju 6.826 lica kojima su ustupljene na "koriscenje" kuce koje su napustili Srbi. U samoj Hrvatskoj tema dodeljivanja stanova je u prvom planu: da bi dodelili kuce i stanove licima koja su se istakla patriotizmom u ovom ratu, nasilno se iseljavaju porodice cija je krivica sto nisu hrvatske narodnosti ili sto nisu po volji rezimu. Danas je objavljen dokument hrvatskog Helsinskog odbora za ljudska


Strana 191


1990 - 1995

prava koji prijavljuje "novi talas nasilnih iseljavanja" i navodi, kao primer, nekoliko slucajeva. Kao sto je slucaj gospodje L.M. koju su posle brojnih poseta radi "upozorenja" od strane naoruzanih vojnika, posetivli malo uljudniji "gosti": dva oficira i jedna zena, Tatjana Ulri, advokat iz Ministarstva odbrane Hrvatske. Cim su usli, jedan od oficira je iscupao telefonske zice, dok je drugi uveo u stan 15 vojnika. Usledila su druga nasilja i zlostavljanja. Prica se zavrsava ovako: gospodja L.M. se nasla na ulici, isterana iz kuce, a da nije mogla da ponese ni svoju zensku tasnu... Dokumenat navodi dvadesetak sucajeva, jedan dramaticniji od drugoga i na kraju kaze da je scenario uvek isti: grupe naoruzanih vojnika, pijanih ili ne, provaljuju u stanove obicno kada su stanari odsutni i zaposedaju ih. Kada medjutim zateknu legitimne vlasnike, brutalno ih izbacuju, preteci im vatrenim oruzjem ili nozem pod grlom. Policija, ako i kada intervenise, ogranicava se na zapisnicko konstatovanje zauzimanja stana od strane terorista u uniformi, ne dozvoljavajuci isteranoj porodici da se vrati u svoj stan. U nekim slucajevima, umesto one koji su nasilno usli u stanove i zaposeli ih, policija hapsi, saslusava zrtve nasilja i preti im dok ne povuku prijavu. Ovi slucajevi, kojih ima veoma mnogo, dogadjali su se i dogadjaju se u skoro svim gradovima Hrvatske, ali narocito u Splitu i Zagrebu. U blizini Kulen Vakufa, Vojni posmatraci UNPROFOR-a otkrili su 15 leseva izmasakriranih ljudi. Kulen Vakuf nedavno su ponovo osvojile trupe bosanskih Muslimana. Osam zrtava bili su vojnici, dvojici od njih odsecene su glave. Drugih sedam bili su civili, od kojih tri zene. Poodmaklo stanje raspadanja tela navodi na zakljucak da je smrt nastupila u vreme kada su Izetbegoviceve trupe stigle u ovo podrucje. U Hrvatskoj se dogadjaji kao sto je ovaj otkrivaju skoro svuda na teritoriji bivse Krajine. Danima se ocekuje vazan dokumenat cije sastavljanje je u toku u Hrvatskom helsinskom odboru, koji ce, kako mi kaze jedan prijatelj iz Zagreba, dati veoma jasnu sliku pocinjenih zlocina. Danas, u medjuvremenu, u hrvatskom glavnom gradu, sastao se Gradjanski odbor za ljudska prava. Zabelezio sam nekoliko izjava: U Hrvatskoj se ne dogadja nista sto se vec nije dogadjalo u totalitarnim rezimima. Stvoreno je stanje totalne nesigurnosti u kojem je sve dozvoljeno. Postoji pravo na pljacku i kradju, koje drzava osudjuje samo recima, ali u stvarnosti ih ohrabruje. Najtragicnije je sto hrvatski rezim formalno prihvata sve evropske norme, ali je stvarnost uzasna. U ovoj zemlji sigurni su samo oni koji se utrkuju u klicanju rezimu. To su reci Stjepana Mesica, clana Odbora, bivseg predsednika hrvatskog Parlamenta. Mesic je izjavio da u Hrvatskoj imamo veliku nestasicu stanova i suvise spaljenih kuca... I dodao je da je Hrvatska jedina zemlja na svetu u kojoj se, posle zavrsenog rata, dozvoljava unistavanje imovine koja je postedjena od ratnih razaranja. A zbog ovih zlocina niko nije uhapsen... Zoran Pusic, predsednik Odbora, objavio je da su 85 odsto Srba koji su pobegli iz zapadne Slavonije i 70 odsto onih koji su napustili Krajinu, zahvaceni ratnim operacijama, izrazili zelju da se vrate. Ali u tim krajevima "kuce Srba su vecinom unistene" i, kao da to nije dovoljno, "rezim se protivi povratku izbeglica". To je naknadna povreda ljudskih prava, koja podrazumevaju povratak izbeglica u zemlje u kojima su rodjeni, povratak koji, da kazemo kao i Sadako-Ogata, poverenik OUN za izbeglice u bivsoj Jugoslaviji, "je odlucujuci elemenat za trajan mir u regionu". Jedine izbeglice koje, po rezimu iz Zagreba, imaju pravo da se vrate u rodne krajeve su Muslimani. Tudjman zeli sto pre da ih se otarasi. Na prvom mestu medju nepozeljnima su oni na koje je italijanski novinar, Masimo Nava, u listu Korijere dela sera naisao za vreme svoga "Puta u krug napustenih". Prilazem njegovo svedocenje ovim beleskama izvedenim iz informacije zvanicne hrvatske agencije HINA: "Muslimani iz Velike Kladuse, smesteni u Kuplenskom, predstavljaju tezak problem za Hrvatsku, problem o cijem resenju ce doneti


Strana 192


1990 - 1995

odluku Nacionalni savet za odbranu i nacionalnu sigurnost na svojoj narednoj sednici". Radi se o 35.000 Bosanaca iz Velike Kladuse koji se boje, ako se budu vratili, represalija bosanske vlade protiv koje su se borili do pre dva meseca. Evropski posmatraci njihov polozaj ocenjuju kao dramatican: u uslovima u kojima ih je ostavila hrvatska vlada "nece uspeti da prezive iducu zimu". Zamenik hrvatskog premijera Ivica Kostovic tvrdio je u vezi sa tim: Ne mozemo ih zadrzavati na nasoj teritoriji, njihov trajni smestaj je neprihvatljiv: ne zelimo ih na ovoj teritoriji niti imamo nameru da ih smestimo negde drugo u nasoj zemlji... Inace Izetbegoviceva vlada ih smatra izdajnicima i uopste ne namerava da im da amnestiju. A evo svedocenja Masima Nave, od 18. septembra; 11 dana kasnije situacija se pogorsala: "Vojnic. Nermin Basic je plavokosi decak sa dva velika plava oka koja su naucila da vise ne placu. Podize carsav i gotovo stidljivo, pokriva sa dve muske carape jos sveze oziljke pod kolenima. Jak je Nermin. Sa madraca na podu, uspeva da se na rukama dovuce do madraca sa drugim ranjenicima. To radi i nocu kada mu se vrate njegove more. Brzo je naucio da se sam snalazi. Mama ga je napustila kada je imao 9 meseci. Zenu kod koje je odrastao ubila je granata koja je njemu odnela noge. Nermin je sam dosao do bolnice i mogao je samo da zatvori oci kada su mu namestali kozu i kosti, bez anestezije. Nermin ne moze da racuna na medjunarodna takmicenja u solidarnosti i puteve nade kao deca iz Srebrenice. On pripada narodu napustenih, kategoriji izbeglica kojima je cak uskracen status zrtve. Postoji i ovaj krug, u balkanskom paklu. U njemu su se nasli Muslimani Fikreta Abdica, koje je njihov sef uvukao u prljavu dvostruku igru, a sada ih svi odbacuju. Ima ih vise od 30.000, nagomilanih kao stoka na nicijoj zemlji, 30 kilometara juzno od Karlovca, na granici izmedju Bosne i Hrvatske. Rasklimatani automobili i konjske dvokolice idu gore-dole i raznose pakete od rodbine koja je zaustavljena na ulazu u logor. Nekoliko zena guraju jedna kolica prema ambulanti. Druge pripremaju kafu i kuvaju krompire na poljskim furunama koje se dime izmedju muva i otpadaka. Neko razbija brigu gosteci se cigaretama i alkoholom i pokriva tugu muzikom iz suka. Prvi koji su dosli zatvorili su se u male vile porusene u toku borbi i napustene. Jedino vode ima dovoljno: one sto dolazi sa neba i pretvara logor u beskrajnu blatnjavu lokvu. Nema hrane, lekova i medikamenata za amputacije, antibiotika za decu iscrpljenu od dizenterije. I medjunarodna solidarnost ovde tesko dopire. Druge izbeglice, uglednije, imaju prednost. Tek je ovih dana stigao prvi konvoj italijanske Kooperacije. U njemu su jedan lekar Hrvat, jedan mladi lekar Italijan, Djanluka Kvalji, jedan pedijatar Norvezanin i nekoliko sanitaraca Muslimana. "Postoji opasnost od epidemija. Po ovim sumama jos ima leseva koje treba sahraniti. Njima su se hranile svinje lutalice koje ljudi ubijaju da bi utolili glad." Uklete izbeglice morale bi da se vrate u Bosnu na podrucje Velike Kladuse, u njihove logore i njihove kuce, odakle su pobegli kada su Hrvati oslobodili Krajinu i razbili opsadu Bihaca. Ali boje se osvete brace Muslimana iz Bosne, na koje su mesecima pucali. Divljacki rat koji je podelio porodice i one koji su zajedno ziveli. Da bi se razlikovali od vojnika Petog bosanskog korpusa, Abdicevi vojnici stavljali su zutu tracicu na istu uniformu. "Moja zena ima tri brata. Dva su se borila sa Bosancima, a jedan sa Abdicem. Telefonirali su jedan drugome sa polozaja da se ne bi poubijali", seca se Nihad Puric, bolnicar. "Ja sam pucao na sve da bih odbranio kucu i porodicu". Hteli bi da ostanu u Hrvatskoj, ali Zagreb, koji je vec pretrpan izbeglicama Hrvatima, ne moze da trpi ove ljude na svojoj teritoriji, koji su bili prvo saveznici, a kasnije neprijatelji. I tako, ukleti, cekaju naredjenja svoga vodje, koji je "Babo" caca Abdic, veliki mocnik iz Velike Kladuse, kojem duguju sve: zaposlenje i predratno blagostanje, ovovremene patnje i pokolje. Abdic je iz svoje kuce-


Strana 193


1990 - 1995

dvorca u Velikoj Kladusi, upravljao Agrokomercom, prehrambenim kolosom iz bivse Jugoslavije i poslovao je sa svima. Izetbegovicev protivnik u predsednickoj kampanji u Bosni, Abdic se zanosio ludim snom o carstvu u bihackom dzepu iz kojeg bi mogao da nastavi sa svojim trgovackim poslovanjem. Zbog toga se udruzio sa Hrvatima protiv Bosanaca, a zatim sa Srbima protiv Muslimana. Njegovi vojnici zaustavljali su humanitarne konvoje upucene opkoljenoj braci u Bihacu. Vec proslog leta bili su primorani na ocajnicko bekstvo pred napredovanjem vojske iz Sarajeva i nasli su utociste u Krajini koju su zauzeli Srbi. Za njih je igra sa ovim tragicnim saveznistvima postala obaveza: sa Srbima su ponovo osvojili Veliku Kladusu. "Bili smo opkoljeni", pravdali su se neki porodicni glavari, nameravajuci da sagrade drvene barake jer ce mozda morati da prezime. "Hteli smo da zivimo u miru sa svima, nikada nismo prihvatali Izetbegovicev fundamentalizam koji nas je upropastio". Stvari ne stoje tako, ali odanost ovih radnika i seljaka vodji (15.000 ih je radilo u Agrokomercu) je totalna: "Ako Babo hoce, vraticemo se. Ako Babo nece, ostacemo". Babo ne moze da izdaje naredjenja. On je zatvoren u jednom zagrebackom hotelu. Supruga Fazila, lepa gospodja, crnka, secajuci se mozda iscezlog bogatstva, zivi izdvojena na ulazu u logor. Jedan veliki mercedes parkiran je u blatu. Fazila ponavlja ono sto svi kazu: "Ne vracamo se jer se bojimo. Hocemo da zivimo u miru, ali moraju da nas zastite". Za nju i njenu porodicu nece biti problema: tri sina studiraju u Rijeci, jedan je u vojsci u Zagrebu, hrvatsko drzavljanstvo daje sigurnost. Oko dva meseca posle zavrsetka Operacije Oluja u Krajini, hrvatska drzavna televizija nastavlja da nam unosi u kuce panoramu velicanstvene tvrdjave u Kninu, vidjenu odozgo, na kojoj vijori zastava duga 20 metara, scene u kojima se osmehuju lica uniformisanih oslobodilaca, da reprizira delove euforicnog govora koji je odrzao Tudjman, scene povorke ministara i poglavara, radnika koji pocinju da obnavaljaju ovo ili ono postrojenje, retke dece koja se igraju, vozova koji ponovo idu zeleznickom prugom Like: sve je televizijski veselo i optimisticno u bivsoj Krajini, sada kada je ociscena od starog stanovnistva i sirom otvorena novim kolonizatorima (ali i lopovima, pljackasima, palikucama, ubicama). Bivsi glavni grad Krajine, pisu u jednoj reportazi o Kninu dopisnici Novog lista Sanja Modric i Nenad Rrebersak, "u stvari je grad fantom, grad senki". Tamo se vide: domace pokucstvo bivsih stanovnika razbacano po ulicama, jos se tamo oseca zadah rata; zabelezena je demografska eksplozija muva; prodavnice su ostale demolirane i prazne posle pljacki; beli decji pokrivac sa medvedicima u boji gaze vojnicke cokule. Prozori razorenih kuca su zatvoreni, zaluzine spustene. Natpisi po zidovima kuca su poruke i upozorenja koje upucuju novi posednici: "Ovo je sada hrvatska kuca", "Ovde stanuje Hrvat izbeglica", "Ovde je invalid patriotskog rata, Hrvat"... Knin je pust, ali tu je poslovnica Hrvatske lutrije koja vas poziva da okusate srecu, da se obogatite. To su mnogi vec uradili, pljackom. "A Bog gleda sa neba, cuti i belezi u svoju knjigu. Progovorice kada bude trebalo", pisu iz Rijeke dopisnici. Vladin izaslanik iz Knina, Petar Pasic, kaze da nam pisanje o paljevinama i drugim stvarima ne cini cast, nije lepo. Dvoje novinara primecuju mu da su svojim ocima videli srpske kuce kako gore. Eno tamo, gledajte: u pravcu Drnisa, u selu Kalanji u plamenu su poslednje tri kuce... Da, ali ne treba pisati o tome. Na kraju, Sanja i Nenad moraju da obecaju kako nece vise pisati o ovim stvarima, i zbog toga sto na oslobodjenoj teritoriji nije vise nista ostalo sto moze da se spali ili opljacka. Donji Lapac, na primer, ceo je spaljen, njegovi delovi i sela crni su kao ugalj. Ali izaslanik je uporan: Ne, ne, stvari treba posmatrati i ocenjivati u kontekstu... sve ostalo je antihrvatska propaganda!. Prema popisu iz 1991, opstina Knin imala je malomanje od 43.000 stanovnika: 38.888 srpske nacionalnosti, 3.886 hrvatske


Strana 194


1990 - 1995

nacionalnosti. Za vreme srpske secesije, ostalo je samo 258 Hrvata, drugih 3.000 bili su oterani. Za vreme Operacije Oluja, skoro svi Hrvati koji su bili ostali u Kninu pobegli su u Srbiju zajedno sa 97 odsto njihovih zemljaka srpske etnicke pripadnosti. Kako to? Zamenik izaslanika u Kninu, Veljko Djakovic, odgovara da to nije nimalo cudno: "Bili su izdajnici". U sluzbi Plavih slemova, kao tumac u Kninu, bio je jedan Hrvat. I on je odbio da ostane kada su dosli Tudjmanovi vojnici i sluzbenici. Sanja i Nenad pokusavaju da intervjuisu jednog hrvatskog vojnika, rodjenog upravo u Kninu, bivseg izbeglicu koji se vratio kuci u uniformi, ali bez osvetnickog duha. U pocetku odbija bilo sta da izjavi, zatim moli da ga ne fotografisu i kaze: Mogao sam puno toga da vam ispricam, svinjarija, ali ne smem, zabranjeno mi je da govorim. Molim vas, ne unistavajte me... Na kraju otvara srce: Ma ukratko, ovde se vise ne moze ziveti, ovo vise nije onaj grad koji sam ja poznavao... Ja, iz Knina, kako mogu da zivim bez naroda iz Knina? Bili smo navikli da zivimo sa nasim Srbima, a sada su otisli. Sta imam ja da delim sa ovima sto su dosli iz Vojvodine i iz Banjaluke? Ko njih zna? Srpske kriminalce treba osuditi, ali kakvo zlo su ucinili jadni srpski ljudi? To su ljudi kao i mi, treba ih pustiti da se vrate i da zive sa nama. Sta nam fali ako zivimo zajedno? Drukcije misli jedna zena, Milka Granic, koja je zauzela malu radnjicu i u njoj otvorila krcmu za vojnike. Dosla je iz Splita da bi stogod ugrabila. Ciji lokal je ovo bio ranije? A sta ga ja znam? Ciji god da je bio, taj je otisao, hvala Bogu. A sada sam tu ja. Ja sam velika katolkinja. Dok to govori krsti se, ali to sam rekla i mom zupniku u Splitu: umela bih da zakoljem Srbina, ako bi trebalo. Jer njih treba klati. Rucak kod Milke mnogo kosta. Naplacuje 24 kune porciju "cevapcica" koji u Zagrebu ili u Rijeci kostaju 10. To je njen patriotizam. Malopredjasnji vojnik, koji ne zeli da kaze svoje ime, otkriva da Milka u stvari nije vlasnica lokala, ona ga samo vodi za racun jednog oficira hrvatske vojske. Kod ustupanja nekretnina koje su napustili Srbi postoji lestvica po pravu prvenstva: na prvom mestu su "branioci domovine", povratnici iz rata, ratni invalidi i njihove porodice. Tek kad se zadovolje njihovi apetiti, dolaze na red stanovnici Knina. Zameniku komandanta garnizona, majoru Gojevicu, postavljeno je pitanje, da li je prestalo podmetanje pozara u srpske kuce na podrucju opstine Knin. Svakako, prestalo je. Da li se radi nesto da se ustanovi ko su autori zlocina pocinjenih do sada? To je stvar policije, pitajte njih. Da li je medju vojnicima bilo palikuca? Srazmerno malo vojnika su podmetali pozare po kucama. I da li je taj mali broj vojnika uhapsen? Ne, ni protiv jednog vojnika nije podignuta nikakva optuzba, ali... - dize uvis kaziprst desne ruke - to ne smete napisati. Seticu se ja vas ako jos jednom dodjete u Knin!. Jos jedan susret sa vladinim izaslanikom u Kninu, Petrom Padicem. Postavljeno mu je pitanje. Kako ce moci da se vrate u svoje kuce hrvatski drzavljani srpske nacionalnosti koji su pobegli iz Knina i iz Krajine. Nikako, odgovara. Oni su sada gradjani druge drzave. Stavljaju mu primedbu da to nije tacno, oni ostaju hrvatski drzavljani izbeglice u drugoj drzavi. Pa dobro, ali gde im je uverenje o drzavljanstvu? Ova opstina im ga nije nikada izdala. Podsmeva se. Malopredjasnja zena, koja slusa razgovor u svojoj krcmi, hoce jos nesto da doda: Ja ti kazem da je samo mrtav Srbin dobar Srbin. Samo mrtav je dobar! Velika je katolikinja i veliki patriota ova gospodja koja je dosla iz Dalmacije, da bi nesto ugrabila. Evropski poslanici postavili su Tudjmanu i njegovom rezimu teske uslove. Od njega se trazi da preduzme "bez odlaganja" mere koje ce dozvoliti povratak u domovinu 350.000-400.000 ljudi koji su bili primorani da napuste Hrvatsku zbog vatrenih "bljeskova" i "oluja". Od tog rezima se zahteva da izvede pred sudove one koji su pre, za vreme i posle vojnih operacija, brutalno pogazili ljudska prava. Vlada iz Zagreba uporno je nedeljama i mesecima ponavljala da nije bilo krsenja ljudskih prava. Na kraju je nesto priznala: bilo je sporadicnih zlocina. Sada daje saopstenje za OUN da je sudski gonjeno 370 lica koja su uhvacena u pljackama,


Strana 195


1990 - 1995

kradjama, podmetanjima pozara i ubistvima: 266 civila, 75 policajaca i 35 vojnika. Ali o ovim sudjenjima niko ne zna nista, niko nije cuo da se o njima govori, verovatno ih nije ni bilo. Novi list iz Rijeke misli da se radi o cistoj lazi. Ovaj dnevni list dodaje: "Ako sef drzave, koji vodi i spoljnu politiku, smatra da je isterivanje Srba iz Krajine uslov za sigurnost i stabilnost Hrvatske, kao sto je Tudjman vise puta rekao i ponovio, onda ima malo nade da ce Hrvatska pozuriti da srpskim izbeglicama obezbedi uslove za povratak zbog tamo nekakvog lepog Saveta Evrope". Komentatorka Jelena Lovric pise da "zbog svih samara koje je primio od Evrope i Amerike" radi etnickog ciscenja izvrsenog u Hrvatskoj i zbog bezbrojnih ratnih zlocina izvrsenih ovih poslednjih meseci, narocito u prolece-leto 1995, "treba sumnjati da rezim iz Zagreba zeli da uvede Hrvatsku u evropsko drustvo". Mnogi poglavari tudjmanovskog rezima vise vole da budu daleko od Evrope nego da ih ona primora "da poprave svoj nacin delovanja i da zaustave sopstvenu samovolju". Ocekivalo se da ce sa oslobadjanjem Krajine pravna drzava stici u Knin i da ce se ucvrstiti u celoj Hrvatskoj. Dogodilo se medjutim da je Knin nastavio da bude teritorija kradje i pljacke, sa razlikom sto sada Hrvati kradu i pljackaju na svoju sopstvenu stetu; anarhija i pravo jacega uzimaju maha kao gomila divljaka s kraja na kraj zemlje. Ako nesto moze nekaznjeno da se uradi u Kninu, zasto to isto da se ne uradi i u Zagrebu? Tako ovih poslednjih dana naoruzane grupe u uniformama hrvatske vojske krstare i centrom Zagreba, ulaze u kuce i izbacuju ljude iz njihovih stanova. Juce posle podne, u Mariji Bistrici, zavrseno je trece hodocasce hrvatske vojske u svetiliste Majke Bozije, najpoznatiji nacionalni hram Hrvata. Poglavar hrvatske Katolicke crkve , nadbiskup i kardinal Franjo Kuharic, odrzao je visoko patriotski govor, u kojem medjutim nije izbegao da osudi, u prisustvu 3.500 vojnika, oficira i politickih izaslanika, zlocine pocinjene na nedavno oslobodjenim teritorijama Krajine koji su prikovali Hrvatsku na medjunarodni stub srama. Mogao je da digne svoj glas vec krajem prve dekade avgusta, pre nego sto su pokolji i razaranja uzeli maha, ali treba ceniti i ono malo sto je danas rekao protiv "pljackasa i palikuca koji su sejali razaranja i pustosenja takvih dimenzija da sigurno ne cine cast hrvatskoj vojsci", protiv onih zlocinaca "koji su uvredili celu Hrvatsku, ceo hrvatski narod". Verovatno je i do ruku hrvatskog kardinala dosao prvi izvestaj o misiji grupe posmatraca Evropske unije obavljenoj u Krajini. U dokumentu se tvrdi da su, od 18. septembra posetili 240 srpskih sela u kojima su pre "oslobodjenja" postojale 18.232 kuce. Od ovih je vise od 13.000, ili 73 odsto, potpuno ili delimicno unisteno eksplozivom ili vatrom u danima i nedeljama koje su usledile posle ulaska hrvatske vojske u ovaj region. U vezi sa egzekucijama po kratkom postupku, Hrvatski helsinski odbor za ljudska prava obavestava da se lesevi zrtava, prenose helikopterima i drugim transportnim sredstvima vojske i Ministarstva unutrasnjih poslova, na groblja u Gracacu i Kninu i tamo sahranjuju. U saopstenju komiteta, koje je potpisao predsednik Ivan Zvonimir Cicak, demantuje se medjutim vest prema kojoj je u Hrvatskoj uhapseno i izvedeno pred sud oko 300 lica za zlocine pocinjene u nedavno oslobodjenim krajevima. Ova lica, precizira se, bila su samo saslusana, i jos su na slobodi. Drzeci se svedocenja veoma malog broja lica koja su prisutna u selima, njihovi zemljaci koji su, zajedno sa njima odbili da se prikljuce kolonama izbeglica, jednostavno su nestali bez traga ili su uhapseni i odvedeni ko zna gde posle "oslobodjenja". Na dan 20. septembra, Srba koji su ostali u Krajini bilo je 3.500; danas ih je mnogo manje. Predstavnik OUN u Kninu, Alen Roberts, potvrdio je da, pocev od ofanzive u avgustu, hrvatska vojska "nikada nije prestala da izvodi sistematsku operaciju pljackanja, unistavanja vatrom i fizicke likvidacije civila Srba koji su ostali"; sva srpska sela bez razlike unistena su u celini ili velikim delom, tako da u njih ne mogu da se vrate stanovnici koji su iz njih pobegli.


Strana 196


1990 - 1995

"Uprkos ponovljenim pozivima upucenim hrvatskim vlastima da intervenisu, malo je ili nije nista ucinjeno da sve ovo prestane", dodao je Roberts. U Hrvatskoj se "nastavljaju pljacke i podmetanja pozara po kucama" na teritoriji Krajine. Tamo postoji opasnost od navikavanja i na ove svakodnevne uzase ako se uzme u obzir njihovo napadno ponavljanje. Za vreme danasnje konferencije za stampu u Zagrebu, sef posmatraca OUN Kris Ganes je objasnio da su "pocinioci ovih zlocina osobe odevene u vojne uniforme" i da "pojava pljackanja napustenih kuca u bivsim sektorima sever i jug ulazi u novu fazu, i sve vise zabrinjava". U tom smislu da nisu postedjene ni kuce koje su jos nastanjene, cije vlasnike -Srbe naravno - pljackasi jednostavno likvvidiraju. Sada prijave ubistava, pljacki i paljevina, pritiskaju Hrvatsku sa vise strana, ali Tudjman, koji ide okolo slaveci i trijumfujuci, nastavlja da ih ignorise. Iz njegove totalne nebrige nije ga pomerio ni uzasan masakr, do kojeg je doslo 28. septembra, o cemu je vest, njemu dobro poznata, stigla tek danas: "Dvanaest starijih Srba ubijeno je metkom u potiljak a njihova iskasapljena tela su vojnim helikopterom prebacena i sahranjena na nekom skrivenom mestu", kako se izrazio Kris Ganes, sa izvesnom nepreciznoscu. Dokument sa podrobnim opisom zlocina, dao je medjutim Hrvatski helsinski komitet za ljudska prava. Masakr ce nositi ime "Varivoda", sela u kojem se dogodio, nedaleko od varosice Kistanje. Dokument pocinje sa ukazivanjem na dosadasnje cutanje rezima (i to ne samo o ovom dogadjaju) koje je za osudu: "Sada se vec radi o nekoliko stotina ubijenih ljudi, uglavnom starijih, dok se za mnoge ne zna kako su zavrsili posto su ih iz njihovih sela odvela uniformisana lica i od tada se o njima vise nista ne zna.". Sto se tice masakra iz Varivoda, navode se imena osoba koje su ubijene - precizira se - oko 17.30 proslog cetvrtka: Jovan Beric i njegova zena Milka, on 75 godina a ona 71; Ljubo Dujo Dukic i njegova zena Mara, od 75 i 70 godina; Mirko Pokrajac i Milan Pokrajac od 85 i 70 godina; Mara Beric od 70 godina i Rajko Beric od 69; Jovan Beric od 60; Marko Beric i Vukica Beric osamdesetogodisnjaci. U selu je zivela i Bojanka Milosevic, rodjena Beric, koja je po kazivanju policije pod njenom zastitom smestena u kninsku bolnicu. Kuca ove zene u Varivodama je spaljena. Dva dana posle pokolja, u subotu 30. septembra, sluzbenici policije izvrsili su uvidjaj u Varivodama, bilo je prisutno sest policajaca u uniformama i jedan u civilu, kojima je komandovao Adem Mehmedovic iz uprave policije u Zadru. Po zidovima kuca u kojima je ubijeno 12 starijih osoba bilo je tragova krvi i komada zgnjecenog ljudskog mesa. Rodbina zrtava koja zivi u raznim krajevima Hrvatske, nije uopste obavestena o sudbini rodjaka, niti je mogla da prisustvuje sahrani, koja je obavljena u masovnoj grobnici na groblju u Kninu. Hrvatski helsinski odbor za ljudska prava pokusao je vise puta da stupi u kontakt sa odgovornima iz Ministarstva unutrasnjih poslova u Zagrebu, ali se nasao pred zidom cutanja. (Specijalne suzbe civilne i vojne policije su pod komandom generala Miroslava Tudjmana, "Vrhovnikovog" sina.) Odbor medjutim istice postojanje mnogobrojnih indicija na osnovu kojih se zakljucuje da je masakra kao sto je onaj u Varivodama bilo i u drugim mestima i obecava da ce o njima obavestiti javnost posto proveri ove informacije. Posto je izmasakrirao Krajinu - izjavio je rijecki poslanik Vladimir Bebic u jednom predizbornom govoru - Tudjman sada pretvara celu Hrvatsku u Krajinu. Mozda je to njegova najveca zasluga, i dobro je ucinio predsednik hrvatskog parlamenta, Nedjeljko Mihanovic, sto je predlozio da se Tudjman proglasi za dozivotnog predsednika, "Jer posle kralja Zvonimira u Hrvatskoj nije bilo zasluznijeg drzavnika od njega". Jasusi Akasi, specijalni izaslanik Generalnog sekretara OUN u bivsoj Jugoslaviji, pozvao se na masakr u Varivodama (25 km jugoistocno od Knina, Krajina) i rekao danas u Zagrebu:


Strana 197


1990 - 1995

"Ovaj, ko zna koji po redu, zlocin protiv Srba koji su ostali u Hrvatskoj posle ofanzive u Krajini pokazuje neophodnost uvodjenja medjunarodne kontrole radi zastite prezivelog srpskog stanovnistva koje danas zivi u strahu od progona". "Postojala je nada da ce se jedan deo srpskih izbeglica vratiti u Krajinu, ali neprekidne vesti o povredama ljudskih prava, pljackanju paljenju kuca, stvorili su atmosferu koja ne doprinosi povratku srpskih izbeglica. Cak i ono malo onih koji su ostali, primorani su da zive u klimi neprijateljstva i straha i sada zahtevaju da odu". A to je ono sto hrvatska vlada zeli. Ona je, preko svog predstavnika u Staklenoj palati, Marija Nobila, cinicnom bestidnoscu odbila "izjavu" osude Saveta bezbednosti u kojoj se: a) "zahteva od hrvatske vlade da u potpunosti postuje prava srpskog lokalnog stanovnistva, ukljucujuci pravo ostanka i/ili bezbednog povratka na svoju zemlju"; b) da "pokrene istragu o svim slucajevima povrede ljudskih prava"; c) da "preduzme mere za sprecavanje ovih zlocina". Savet bezbednosti "pored toga poziva hrvatsku vladu da ukine sva ogranicenja za povratak izbeglica i za vracanje njihovih imanja". Sta je rekao, u vezi sa ovim dokumentom, gospodin Nobilo? Ponovio je, kao u nekoj pozorisnoj predstavi, reci i fraze koje vec dva meseca izgovaraju poglavari hrvatskog rezima: Srbi koji su napustili Hrvatsku ne mogu svi da se smatraju izbeglicama; najveci deo od 120.000 Srba koji su napustili Hrvatsku ucinili su to svojevoljno, uprkos pozivima od strane hrvatskih vlasti da ostanu. Oni nisu bili primorani da odu, niti su prognani. Njihov odlazak bio je dobrovoljan a prema medjunarodnim konvencijama, lica koja dobrovoljno napuste neku zemlju ne smatraju se izbeglicama... Na stranu lazi o broju Srba koji su pobegli iz Hrvatske, o iskrenosti poziva koji su im upuceni od strane hrvatskih vlasti da ostanu, o nacinu i okolnostima njihovog bekstva, o rezimu terora koji je uveden u Krajini, nije recena nijedna rec. Jasna je samo opaka zelja da se Hrvatska ocisti od nezeljenog naroda, da se vekovni "srpski problem" u Hrvatskoj smatra resenim izgonom ovog naroda. U medjuvremenu saznalo se za neke nove pojedinosti o pokolju u Varivodama. Posmatraci OUN dobili su neposredne dokaze da je pokolj izvrsila jedna patrola od tri-cetiri vojnika. Tragovi krvi i komadici mesa zrtava nadjeni su u osam kuca i izvan njih; pobijena lica, starije osobe, izmedju 66 i 84 godine, ubijene su na pragovima svojih stanova. To je na danasnjoj konferenciji za stampu rekao predstavnik OUN Kris Ganes. Istovremeno je hrvatski Helsinski odbor za ljudska prava objavio tekst dokumenta u kojem se tacno navodi da je ustanovljenih zrtava bilo devet a da su druge tri osobe nestale. Pronadjene su cetiri prezivele osobe: osamdesetogodisnja Vukica Beric i Mirko Dobrijevic smesteni su od 26. septembra u kninsku bolnicu gde se nalazi i Milka Beric, sa teskim povredama zadobijenim u pozaru koji su u njenu kucu podmetnuli pocinioci masakra; ziv je i sedamdesetsedmogodisnji Milan Pokrajac pronadjen bez svesti, bez pamcenja, u hodniku svoje kuce u koju je takodje podmetnut pozar. Jednog od svedoka pokolja, cetrdesetdvogodisnju Bojanku Milosevic, rodjenu Beric, policija je zadrzala dva dana u istraznom zatvoru u Kninu i podvrgla neprekidnom isledjivanju, posle cega je nestala bez traga. Pre "oslobadjanja" Varivode su imale 600 stanovnika; pre masakra, na dan 11. septembra, bilo ih je jos samo 17; sada, ako se oduzmu mrtvi, nestali i smesteni u bolnicu, u selu nije ostao vise niko. Dokument hrvatskog Odbora za ljudska prava zavrsava se vescu o otkrivanju najnovijih masovnih grobnica na groblju u Gracacu: stalno ih cuvaju policajci koji nikome ne dozvoljavaju da im se priblizi. Imam u ruci dokument koji obuhvata izvestaje operativnih timova UNCRO za ljudska prava (skraceno "HRAT"), od Visokog komesarijata OUN za ljudska prava i od posmatraca Evropske unije, svih u Hrvatskoj. U uvodu, ovog dokumenta koji cemo nadalje zvati "Izvestaj UNCRO", utvrdjuje se da je nepotpun, da se radi o


Strana 198


1990 - 1995

beleskama za dokument koji ce biti dopunjen u roku od mesec dana. Odnosi se na teritoriju Krajine koja je pogodjena Operacijom Oluja pocetkom avgusta 1995; opisani dogadjaji odnose se na period posle zavrsetka vojne operacije. I ovde se govori, recimo to odmah, o ubistvima, kradjama, pljackama, paljevinama i drugim uzasnim zlocinima pocinjenim protiv srpskog stanovnistva, a i iz ovog dokumenta moze se zakljuciti da je vojna operacija u Krajini izvedena prvenstveno da bi se obavilo radikalno etnicko ciscenje i definitivno prognalo srpsko stanovnistvo iz ovih krajeva. Na dan 6. avgusta ove godine, izmedju hrvatske vlade i Jasusija Akasija u ime OUN, bio je sklopljen sporazum zahvaljujuci kojem je bila dozvoljena posmatracima UNCRO, kontrola postovanja ljudskih prava u tek "oslobodjenoj" Krajini. Vec sutradan su operativne ekipe cinovnika OUN (HRAT i PHA) i grupe za vezu sa hrvatskom civilnom policijom i sa vojnim posmatracima (Plavim slemovima) pocele da se krecu po ovom podrucju, nailazci odmah na hiljade prepreka i zabrana koje su postavljane od strane hrvatskih vojnih vlasti. Od tada nije prosao ni jedan dan a da nisu zabelezeni zlocini svih vrsta koji su pocinjeni uz dopustenje ili pod zastitom hrvatske vojske i policije. U dokumentu, kao u sadrzaju neke knjige, zlocini se telegrafski beleze sa naznakom datuma, mesta i izvora informacija. Zahvata vreme od 7. avgusta do 12. septembra, dakle nedostaje jos period u kojem su - i zbog upada u Krajinu pravih pravcatih bandi kriminalaca protiv kojih vlasti nisu ni prstom mrdnule - pljacke, podmetanje pozara u kuce i masakriranje srpskog stanovnistva postali sveopsta pojava. "Vlasti (hrvatske) iz Knina najzad su dozvolile OUN da poseti groblje. Devedeset i sest krstova pobodeno je na cetiri masovne grobnice, od kojih je jedna veoma velika. Krstovi su sasvim jedan uz drugi (oko 70 cm udaljeni jedan od drugog). Imena mrtvih ispisana su na manje od 20 grobova. S...C Kada je ceta civilne policije OUN pokusala sa iskopavanjem na drugom mestu koje je izgledalo kao masovna grobnica bez krstova, na nju su zapucali. Nije bilo ranjenih. Nasa ceta izbrojala je 22 sveze humke od kojih je samo mali broj obelezen krstovima a samo pet ih je bilo sa imenima. Zabelezene su nove kuce spaljene 15. avgusta u okolini Benkovca, Otrica i Drnisa... ". Druga zabeleska u izvestaju, takodje od 16. avgusta, odnosi se na masakr cetiri osobe u mestu Zagrovici (koje je vec pominjano u ovom dnevniku pod datumom 31. avgust) i na pronalazenje tri lesa u Zverincu i Golubicima... Sutradan, 17. avgusta, bilo je zabelezeno: "Regionalni centar posmatraca EC u Zagrebu obavestava da se spaljivanje kuca u sektoru jug nastavlja. Posto se radi o pojavi sirokih razmera, koja pogadja imanja onih koji nisu Hrvati, smatra se da je posao razaranja uskladjen, naredjen i podrzan od najvisih vlasti. Nemoguce je proceniti tacne razmere razaranja, ali smatra se da je 60-80 odsto imanja na bivsem sektoru jug delimicno ili potpuno unisteno. Televizijska ekipa WTN, akreditovana kod snaga OUN, pokusala je da snimi kucu u plamenu u blizini Drnisa; sedam hrvatskih vojnika koji su se tu zatekli uhapsili su snimatelje, odvukli ih u jednu kucu, zaplenili video-kasete, pod izgovorom kontrole dokumenata prisvojili 1.000 maraka uzetih iz novcanika jednog kamermana. I tako, dan za danom, svuda se bez kraja nastavlja divljacko masakriranje civila, spaljivanje kuca, svuda se nailazi na vojnike i civile zatecene u pljacki i podmetanju pozara, ponovo na leseve ubijenih civila pre nekoliko sati ili dana, nove grobove iskopane na grobljima u Kninu, Gospicu, Gracacu i drugde. Brojevi zlocina neprekidno rastu svaki put kada medjunarodni posmatraci obidju teren. Zagonetan je slucaj sela Grubori koji je u izvestaju opisan pod datumom 28. avgust. "Ekipa HRAT pronasla je leseve pet osoba nedavno poubijanih u selu Grubori. Celo selo, dvadesetak kuca i drugih zgrada, spaljeno je pre tri dana. Iz


Strana 199


1990 - 1995

prikupljenih svedocenja proizilazi da su ujutro 25. avgusta desetak policajaca specijalnih jedinica prodrli u Grubore i primorali stanovnike da se udalje, posle cega su podmetnuli vatru u kuce. Kada su nasi posmatraci stigli na mesto dogadjaja, tog istog dana, zatekli su nekoliko zena obuzetih panikom, dok nas je nekoliko seljaka cekalo u blizini njihovog unistenog sela. Toga dana, posto je od nas obavesten, hrvatski general Ivan Cermak je obecao da ce prekinuti sa ovakvim stanjem stvari, ali nijedan predstavnik vlasti nije se udostojio da poseti unisteno selo. Uvece 25. avgusta nasa ekipa se vratila na mesto i tamo je zatekla druga dva lesa: telo starijeg coveka od oko 70 godina na podu svoje spavace sobe, u pidzami, ubijenog metkom u potiljak i drugog muskarca od oko 65 godina nadjenog sa presecenim grlom u polju pored njegove kuce. Kada je ekipa napustila selo, u njemu su ostali jedan muskarac i sest zena, svi u poodmaklim godinama, koji su odbili nasu ponudu da ih prebacimo u grad. Zene su plakale, vidno potresene. Sutradan, kada se vratila na mesto, ekipa HRAT je pronasla ugljenisane ostatke coveka od 90 godina u rusevinama njegove spaljene kuce; 27. avgusta, u istom mestu, na jednoj njivi nadjeni su lesevi muskarca i zene, od 41 i 51 godine. Ubijeni su metkom u glavu. Hrvatske vlasti tvrde da su pozari u Gruborima izazvani nekontrolisanim bombardovanjem tokom jedne antiteroristicke operacije izvedene radi isterivanja prezivelih grupa vojske "RSK" na ovoj teritoriji". Na dan 4. septembra, ekipa HRAT belezi u svoj dnevnik dogadjaj koji se desio u Ivosevicima. Vojni posmatraci OUN pronalaze 23. avgusta les nedavno ubijenog muskarca. Prekosutra se vracaju u mesto i primecuju da je les prekriven carsavom; radi se o muskarcu od 75-80 godina. Navracaju jos jednom 2. septembra u selo i primecuju da je les jos tamo, samo je pomeren tri metra, sada pokriven sa dva cebeta na koja je postavljen videorikorder. Kada su cebad uklonjena, otkriveno je da je lesu odsecena glava. Glava je, posle kratkog traganja, pronadjena u jednom svinjcu... O ovim i drugim monstruoznim otkricima, vojni posmatraci nastavljaju da blagovremeno obavestavaju hrvatske vlasti, zahtevajuci od njih da zaustave pljackase, ubice, palikuce, da se prestane sa ovim uzasnim zlocinima, ali bez ikakvog rezultata. U vezi sa ovim nalazimo jednu zabelesku od 25. avgusta: "Juce, u susretu sa generalom Cermakom skrenuta je paznja hrvatskoj strani na ovu pojavu neprekidnih pljacki i paljenja kuca. U pocetku je general pripisivao ova dela delinkventima preobucenim u uniforme hrvatske vojske, ali je kasnije priznao da se njegova nadleznost prostire na ogromnu teritoriju zbog cega nije u stanju da drzi pod kontrolom svako podrucje. Izjavio je da iskreno osudjuje ove pojave, koje su suprotne politici hrvatske vlade". OUN nastavlja da protestuje protiv ogranicavanja slobode kretanja nametnutog nasim posmatracima od hrvatskih vlasti na teritoriji severoistocno od Knina. U pismu juce upucenom generalu Cermaku, komandant Plavih slemova sektora jug upozorava da su ekipe HRAT primetile guste stubove dima kako se dizu iznad suma unutar prostora koji je zabranjen za nas nadzor. Zahtevao je od vlasti da ukinu ogranicenja kretanja i da prestane paljenje kuca. Na kraju je postavio pitanje: kako to da hrvatske vlasti, koje su pokazale da uspesno kontrolisu bilo kakvo kretanje nasih ekipa na ovoj teritoriji, ispadaju nesposobne da prekinu ova neprekidna dela masovnog razaranja imovine?... ". Odgovarajuci 5. septembra na neprekidne zalbe posmatraca OUN na nametnuta ogranicenja njihovog kretanja i na nastavljanje pljackanja i razaranja kuca srpskog stanovnistva u regionu, general Cermak tvrdi da je "ostao zaprepasten vasim izjavama o isterivanju siromasnih i jadnih stanovnika sa njihove zemlje". Za Cermaka su "izrazi prejaki" a "optuzbe neosnovane", radi cega zahteva od posmatraca OUN da "ukazu bar na jedan slucaj isterivanja ljudi iz njihovih kuca i paljenja njohovih stanova". Istog dana kada je stiglo pismo hrvatskog komandanta kninskog garnizona, nekoliko posmatraca OUN prisustvuju pozaru


Strana 200


1990 - 1995

dveju zgrada u mestu Cvijanovici i primecuju dvojicu hrvatskih vojnika, koji sa oruzjem u rukama, drze na odstojanju nezeljene posmatrace od njihovih saboraca palikuca. Pozvan telefonom da dodje na mesto dogadjaja da bi se uverio u cunjenice, general naredjuje de se odgovori kako nije u sedistu garnizona... Na dokumente koje je svojevremeno podneo Visoki komesarijat OUN protiv povrede ljudskih prava, i UNCRO, takodje o pokoljima, pljackama i paljevinama u Krajini, o sistematskoj povredi ljudskih prava posle "oslobodjenja" Krajine koje je donela Oluja, hrvatske civilne vlasti, koje triumfuju zbog toga sto su "resile srpsko pitanje u Hrvatskoj", reaguju na isti nacin kao i general Cermak: "Nije istina", "Radi se o usamljenim slucajevima" a, u svakom slucaju, "Preteruje se da bi se diskretitovala Hrvatska", ili "Radi se o politickim pritiscima - na Hrvatsku koji se ne mogu tolerisati". Za hrvatske masmedije, osim sasvim malog broja izuzetaka (Feral Tribune iz Splita i Novi list - Glas Istre iz Rijeke) zlocini koje su Hrvati pocinili u Krajini i drugde su tabu tema. Mora da su tabu tema i za strano javno mnjenje. Ustvari, u drugim zemljama Evrope, mali broj novinara je o tome pisao i to veoma pristrasno. Poneki kolega, bar je zvanicne hrvatske izvestace optuzio za opstrukciju.. Insistiranje u nastojanju da se na konferencijama za stampu dobiju odgovori (odgovori koje medjutim nisu davali)) tumaceno je kao antihrvatska predrasuda i zelja da se ukalja hrvatska borba za slobodu. Sa nedostatkom patosa kod mnogih stranaca prema toj borbi i paznjom koju su pokazali prema Srbima u bekstvu neukusno su se obracunali: Postoji razlika izmedju hrvatskih i srpskih izbeglica, koje beze jer svaki od njih ima bar po jednog Hrvata na savesti i isto tako bezi na traktoru koji nije njegov, ljutito je napisala "ostrascena" hrvatska novinarka, Maja Freundlich. To su samo beleske uzete nasumice sa jednog zvanicnog skupa na kojem su strani novinari obelezeni, u najboljem slucaju, kao povrsni, arogantni i neznalice, (optuzba koja ponekad ima veze sa istinom, ali ovde je formulisana tako da posluzi kao izgovor). Umesto sto se ustremljuje na novinare, za Zagreb bi bilo bolje da razmisli o strategiji koje se drzao za vreme rata, koja je veoma slicna onoj saveznickoj iz zalivskog rata, i mozda njena kopija, koja nije doprinela ugledu vojnika sa sahovnicom, kao sto ista strategija 1991. nije tada doprinela ugledu zapadnih sila. Jos pre no sto je izbio sukob, pokrenula se vojna propagandna masina sa ciljem da spreci svaku "privatnu inicijativu" novinara cak i kada nije mogla da nanese stetu bezbednosti operacije: kamermane agencije Rojter, APTV i TV Svajcarska, na primer, zadrzala je vojna policija iz Zagreba (i oduzela im materijal) jer su snimali vojnike u jednom regrutnom centru koji su sa ulice mogle da vide stotine prolaznika. Cela ratna zona bila je naravno odsecena na pocetku bitke, ali danima posle pobede ostala je off limits za strance: ubrzo je postalo lakse privatnim gradjanima da je posete nego novinarima. "To radimo zbog vase licne sigurnosti", vise puta je ponovio predstavnik hrvatske vojske, general Ivan Tolj, a njegov prezrivi osmeh kazivao je svima da cak ni on u to ne veruje. U vreme rata za nezavisnost ovakvu vrstu uvidjavnosti imali su generali jugoslovenske armije, sa druge strane fronta. Mladen Lackovic, predstavnik ministra unutrasnjih poslova i bivsi ugledni komunista bio je jos odredjeniji na Radio Zagrebu: preko telefona je kamermane .Asosijeted presa koji su trazili propusnicu nazvao "placenicima koji rade zbog sopstvene plate a ne zbog interesa Hrvatske". Posle hrvatske agresije, jedini nacin da se posete ovi krajevi duze vremena bila su kolektivna putovanja turistickim autobusima Ministarstva odbrane unapred utvrdjenim putnim pravcem i sa vodicima u sivo-zelenim uniformama. Strana


Strana 201


1990 - 1995

stampa tako je danima imala obezbedjene prenose bezopasnih "fotokopiranih" izvestaja. Za vreme jednog od ovih izleta domaci novinar objasnio je fotografu Rojtera: "Dobro je, za vas ostale, sto vas ovuda voze autobusom. Ovde ima i ruznih stvari pa bi neko mogao da stekne pogresan utisak. Mi medjutim imamo neophodnu sposobnost za autocenzuru". Ceo sistem odnosa sa stampom je centralizovan u rukama dve osobe, kako za davanje obavestenja tako i za dobijanje propusnica. Bilo je cesto ocigledno prilikom kontakata sa policijom i vojnicima da su iz Zagreba na vreme stigla jasna, mozda preteca upozorenja da pred novinarima drze zatvorena usta. I danas vojnici ne govore, pomalo iz straha, pomalo zbog uticaja shvatanja rasirenog u javnosti da razgovarati sa njima znaci "biti spijun", izdati domovinu. To je vise nego logicno u drzavi kakva je Hrvatska u kojoj, cesto, privatni gradjani optuzuju svoje dnevne listove da ruse ugled zemlje kada se usude (obratite dobro paznju na razliku) da napadnu vladu ili partiju koja je izrazava. 4. OKTOBAR ‘95. Pod izgovorom "samoodbrane" lovci bombarderi NATO danas su imali tri naleta na protivavionske polozaje bosanskih Srba u centralnoj i juznoj Bosni. Avioni su banuli iznenada posto je nekoliko letelica Atlanskog saveza bilo "uhvaceno" od strane srpskih radara. Ostre borbe vodjene su danas na visovima Ozrena. Posto su ponovo osvojile mesto Otoku u zapadnoj Bosni, i otele ga od muslimanskog Petog armijskog korpusa, snage bosanskih Srba prestale su sa borbama i zaustavile se u blizini Bosanske Krupe. U blizini Bihaca, medjutim, doslo je do teskog sukoba izmedju "saveznickih" vojnika HVO bosanskih Hrvata i muslimanske armije. Navodno je poginulo sedam vojnika. Holbruk nastavlja svoju pregovaracku misiju putujuci tamo-amo, od Sarajeva do Beograda. Ministarstvo unutrasnjih poslova Hrvatske danas je kategoricki demantovalo tvrdnje Hrvatskog helsinskog odbora za ljudska prava o pronalazenju masovnih grobnica na groblju u Gracacu, masovnih grobnica do kojih policija zabranjuje pristup. Ministarstvo tvrdi da se radi samo o jednoj grobnici u kojoj su sahranjena "sva tela sakupljena posle borbi na podrucju Gracaca". Ona se nalazi izvan groblja, pored pravoslavne crkve; policija "stiti ovu zonu" da bi sprecila unistavanje crkve i drugih objekata pravoslavne vere od strane eventualnih palikuca. Sto se tice raznih pokolja i uzasnih razaranja do kojih je doslo posle okupacije Krajine, Ministarstvo za njih kaze da su "potpuno neosnovani, netacni i neistiniti" informacije sadrzane u raznim dokumentima posmatraca, upadajuci u kontradikciju kada kaze da su se "hrvatske vlasti postarale da rasvetle sve okolnosti pod kojima je doslo do ovih tragicnih dogadjaja. Rezultati istrage koju vode snage reda bice stavljeni na raspolaganje sudovima a zatim dati u javnost". U istom saopstenju se tvrdi da prijave povreda ljudskih prava "nastoje, a to nije prvi put, da diskredituju bez ikakvog dokaza hrvatsku policiju"; radi se o ko zna kojem po redu "pokusaju da se ukaljaju i diskredituju hrvatske civilne i vojne vlasti, sa ciljem da se pred svetom stvori slika o Hrvatskoj kao zemlji u kojoj se ne postuju ljudska prava i zakoni". Saopstenje je, vidi se, reakcija na prijavu masakra koji je otkriven u Varivodama i koji su priznale, iako nevoljno i posle mnogo precutkivanja, same hrvatske vlasti. Mesta tog masakra, navodim uzgred, prikazala je CNN uz veoma dokumentovan komentar Kristijane Amanpur. Ovom mom dnevniku, medjutim, poveravam svedocenje dvojice rodjaka zrtava iz Varivoda. Kad su 29. septembra stigli u mesto, to jest sutradan posle masakra, oni su se nasli pred hrvatskim policajcima koji su im zabranili da udju u selo rekavsi da se u njemu vrsi "vojna vezba", zbog


Strana 202


1990 - 1995

cega im je "savetovano" da se smesta vrate. J. B. je izjavio: "Najzad, rekao sam sebi, u Varivode je stigla policija. Najzad, pomislio sam prestace pljacke i pozari. Ali prica o vojnim vezbama nije mi bila ubedljiva. Ponovo sam seo u auto, napravio veliki krug i pokusao da udjem u selo sa suprotne strane, gde nije bilo policije. Vec kod prve kuce video sam ljudsko telo delimicno pokriveno carsavom; malo dalje stajala je velika grupa policajaca a u sredini medju njima bila je jedna seljanka koja je sedela, odsutnog pogleda. Dok sam stajao, razmisljajuci da li da pridjem ili da se udaljim, sa ledja me je iznenadio policajac koji je poceo da se izdire na mene. Pitao me je, stalno vicuci, da li sam ulazio u kucu pored koje je lezalo ono telo, da li sam ga dirao. Na kraju me oterao". Drugi svedok, S. Z. dosao je sa nekoliko paketa namirnica koje je nameravao da preda nekim starijim osobama iz sela. Policajci su mu rekli da ne moze nikome da ih preda, "ni danas, ni sutra, niti ikada vise". Zatim su mu savetovali da ode, jer tamo nema sta da trazi.. "Posto sam video da je medju policajcima bila jedna seljanka, koju su pre sedam dana nozem ranili pljackasi, pomislio sam na najgore, pa sam i ja seo u kola i smesta se udaljio iz Varivoda. Otisao sam u Split u kucu Toncija Majica iz Dalamtinskog odbora za ljudska prava i dao sam mu potpun spisak osoba koje su zivele u Varivodama do trenutka kada su poslednji put bili u tom selu". Istoga dana ovaj spisak je poslat faksom hrvatskom Odboru za ljudska prava sa sedistem u Zagrebu. Od ministra unutrasnjih poslova Ivana Jarnjaka 30. septembra zatrazeno je da intervenise, a tek uvece 2. oktobra to ministarstvo je izdalo svoje prvo saopstenje o pokolju. Ne bi to uopste ucinilo, verovatno, da prethodno nije bilo dokumenata Hrvatskog helsinskog odbora i posmatraca OUN. Gospodin Jarnjak je, ocigledno, shvatio koliko dugo se ovaj dogadjaj moze precutkivati. Uprkos tome u saopstenju koje je dalo ministarstvo, pominje se samo mali deo. Ne kaze se, na primer, da je na dan koji je prethodio masakru selo sistematski opljackano, da se mali broj stanovnika koji su ostali (koji su kasnije pobijeni) spasili bekstvom u sume. Kada su se vratili u selo sa nadom da ce ih zastititi policija, pobila ih je - kaze prezivela Bojanka Milosevic - banda vojnika u crnim kosuljama koja je stigla jednim kamionom. Jesu li to bili hrvatski vojnici ili placenici? Nazalost, Varivode nisu usamljen slucaj. Danas je, u Zagrebu, Hoze Ajala Laso izdao saopstenje, Visokog komesarijata OUN za izbeglice, u kojem pise da se na teritoriji Krajine "nastavlja sa namernim pljackanjem i paljenjem kuca koje su pripadale Srbima". Neprekidno ponavljanje ove pojave "izaziva zabrinutost", pa se dodaje da su na ovim teritorijama "otkrivena tela mnogih osoba ubijenih tokom dva meseca koji su usledili posle zavrsetka vojnih operacija". Na telima pojedinih zrtava "nadjeni su tragovi mucenja". Da li ce posle 30. novembra, dana kada ce Plavi slemovi OUN napustiti Hrvatsku, biti jos medjunarodnih posmatraca da budno prate nasilje nad ljudskim pravima u Hrvatskoj? Hrvatske vlasti u Zadru cija se administrativna nadleznost proteze do podrucja Knina i bivse Krajine, nastavljaju da precutkuju pokolj u Varivodama, gde je devet starijih Srba, 28 proslog meseca, iskasapljeno od strane uobicajenih "nepoznatih" lica. Odbijaju cak da kazu sta se desilo sa jedina tri prezivela stanovnika koji su, ostajuci u svom selu, na taj nacin pokazali zelju da svoje dane zavrse u sopstvenoj kuci. Ali ne poubijani. Iduci tragom ovog zlocina, predstavnici Amnesti internesenela iz Zagreba objavili su da je "vise od 120 osoba, svi preko sezdeset godina, pobijeno za poslednja dva meseca u Krajini gde su i onih nesto vise od 3.000 stanovnika, koji su ostali posle bekstva zemljaka iz njihovog kraja, sada primorani da odu pognute glave pred stalnim pretnjama smrcu, dok im kuce pljackaju i pale. Amnesti internesenel kao primer navodi slucaj jedne zene od 82 godine koja je ostala u selu Mrko Polje: 18. septembra cetiri vojnika su usla u njen stan, stavili su joj cev od puske u usta i


Strana 203


1990 - 1995

zapretili da ce je ubiti ako ne preda novac koji drzi u kuci. Navodi se i nedavni slucaj u selu Gubori gde su ubijene cetiri osobe, od kojih jedan starac od 80 i jedna starica od 90 godina. Sto se tice podmetanja pozara u srpske kuce u ovom kraju, medjunarodna organizacija tvrdi da "sistematsko unistavanje kuca predstavlja kolektivno kaznjavanje nametnuto prezivelom stanovnistvu da bi se sprecio povratak onih koji bi, posto su pobegli pocetkom avgusta, sada hteli da se vrate" Jedan dokument Hrvatskog helsinskog odbora za ljudska prava, objavljen danas, otkriva da je na teritorijama "oslobodjenim " pocetkom avgusta u Hrvatskoj "unisteno vatrom ili eksplozivom oko 14.000 gradjevina: kuca, skola, fabrika, drustvenih prostorija, crkava, agroindustrijskih objekata. Dosad je zvanicno zabelezena smrt nekoliko stotina osoba", dok su posmatraci OUN pronasli i obelezili "velinki broj masovnih grobnica" bez imena i bez krstova, "rasutih po poljima i po sumama, iskopavanih rucno ili sa kopacicama". Dosad hrvatske vlasti nisu dozvoljavale ekshumaciju. "Medjutim veliki je broj lica koja su odvedena od strane uniformisanih ljudi i kojima se izgubio svaki trag". Hrvatski helsinski odbor pored toga izjavljuje da su lazne vesti koje objavljuju hrvatski listovi prema kojima je nekoliko stotina lica uhapseno zbog zlocina pocinjenih u Krajini. Dosad, medjutim, niko nije pozvan na odgovornost i "nikakva mera nije preduzeta da se zaustave ova divljastva". Takodje danas, Hrvatski helsinski odbor stavio je na raspolaganje domacem i medjunarodnom javnom mnjenju cetiri druga dokumenta: hronologiju krsenja ljudskih prava u Krajini; hronologiju krsenja ljudskih prava u zapadnoj Slavoniji; izvestaj Visokog komesarijata OUN protiv povrede ljudskih prava; specijalni izvestaj posmatraca Evropske unije o povredi ljudskih prava na stetu Srba i njihove imovine nakon hrvatske vojne operacije od 4-8. avgusta. Posto sam proteklih dana dosao do njih, vec sam se delimicno u ovom dnevniku posluzio tim dokumentima. Mogu samo da dodam nekoliko primedbi sadrzanih u izvestaju evropskih posmatraca (skraceno "ECMM") koji "snima" stanje samo do 18. septembra. Ubistva. Prva brojna ubistva civila dogodila su se vec u toku borbi, bez ikakvog opravdanja vojne prirode. Posmatraci su bili svedoci, na primer, topovske paljbe na jedan konvoj srpskih izbeglica u blizini Gline. Posle dvadeset dana, 27. avgusta, mogla se jos videti na obe strane puta Glina-Dvor velika kolicina licnih stvari koje su izbeglice ostavile da bi se izvukle od kise granata. Vise puta su posmatraci imali nacina da pronadju leseve civila cija smrt nije izazvana ratnim akcijama: bili su hladnokrvno ubijeni, preklani ili ubijeni iz puske. Ova ubistva bila su izvedena radi doprinosa uspehu kampanje "etnickog ciscenja", jer su njihovi izvrsioci imali nameru da zastrase mali broj Srba koji su ostali na teritoriji i da ih navedu da krenu u izgnanstvo. Nije slucaj sto su ubistva bila posebno brojna (po sest na dan) u podrucju Knina gde su "najcesci metodi likvidacije metak u potiljak i klanje". Tako su, 11 septembra ubijene iz puske dve starije zene iz Knina; jedan Srbin, ubijen 12. septembra u istom podrucju: vojnici su ga prvo mucili a onda zaklali; jedan Srbin je 17. avgusta u Daruvaru raznet bombom koja je ubacena u njegov stan; u zoru 23. avgusta metkom u potiljak ubijena je, u istom mestu, jedna zena, Srpkinja. Prema hrvatskoj policiji iz Daruvara smrt muskarca je posledica samoubistva a smrt zene je nastupila zbog iznenadnog prestanka rada srca. Izvestaj se prosiruje na razmatranje drugih slucajeva ubistava pa prelazi na nabrajanje i opisivanje bezbrojnih slucajeva mucenja i neopisiva maltretiranja srpskih civila koji su ostali a na kraju su i oni primorani da napuste "oslobodjene" krajeve (poglavlja 87 i 98 izvestaja). Pljacke i podmetanja pozara. Tacka 9 bavi se pljackama. Odmah se objasnjava da je tesko odvojiti pljacke od podmetanja pozara jer su se obicno dogadjali i dogadjaju se skoro istovremeno". U toku a narocito posle operacije Oluja, princip "grabi sve sto mozes" primenjen je "na celoj ponovo osvojenoj teritoriji uz


Strana 204


1990 - 1995

precutnu saglasnost najvisih struktura vlasti u Hrvatskoj. Skoro sve kuce su pretrazene u trazenju vrednih predmeta bilo koje vrste". Nije postedjena ni stoka, koja je odneta ziva ili zaklana. Posmatraci ECMM konstatovali su ipak neku vrstu selekcije prilikom pljacke: manje vredni predmeti ostavljani su skoro svuda, narocito ako su teski. Pocinioci pljacki bili su odeljenja i pojedini vojnici hrvatske vojske, a na teritoriji Topuskog, Dvora i Donjeg Lapca i Peti korpus bosanske armije. Sto se tice pozara, izvestaj tvrdi: kuce su paljene po celoj Krajini a cak i danas, vise od pet nedelja iza poslednjih borbi, nastavljaju se podmetanja pozara. Siroke razmere pojave unistavanja vlasnistva onih koji nisu Hrvati, navodi na pomisao da podmetaci pozara "nisu bile samo bande pljackasa, a u svakom slucaju podmetanja pozara tolerisana su od strane hrvatskih vlasti". I dalje: "Sirina razaranja je alarmantna, narocito u vecini malih sela. Rezultat ce biti efikasno sprecavanje povratka Srba u njihove kuce; ali bice takodje tesko ponovo nastaniti ovu teritoriju". U izvestaju se racuna da je unisteno 60 odsto kuca u Krajini i 30 odsto u zapadnoj Slavoniji. Proizilazi da su unistena sva sela. Medju gradovima koji su potpuno opustoseni pozarima je Kistanje, zapadno od Knina. Medjutim, medju gradovima koji su gotovo u celini postedjeni je Drnis, koji je pre 1991, imao vecinom hrvatsko stanovnistvo. Gradovi sa manje razaranja ipak su Knin, Benkovac i Obrovac u koje dovode strane delegacije. Slika se medjutim pogorsala i procenti razaranja su povecani proticanjem vremena posle druge polovine septembra jer pljacke i podmetanja pozara uopste nisu prestajali do ovih prvih dana oktobra. U vezi sa tim u izvestaju se moze procitati i ovo zapazanje: "U pozadini ovih bezumnih razaranja vatrom postoji princip utemeljen u kulturnoj tradiciji Balkana po kojoj je porodicna kuca vise od bilo cega drugog, simbol vlasnistva. Razaranje neprijateljeve kuce je najteza uvreda koja mu se moze naneti, jer se spajaju zelja za unistenjem i zelja da se vlasnik zauvek udalji od svog imanja". Ovde se, ipak, ne radi o uvredama ili osvetama, nego o pravoj pravcatoj politici koju vodi rezim iz Zagreba pribegavajuci zlocinu. Bila su dva cilja koje je sprovodio ovaj rezim i oba su postignuta: "Ponovo osvojiti teritoriju koja je izgubljena secesijom Krajine" i "uciniti da nestane mnogobrojna i nepozeljna etnicka manjina", kako pise u dokumentu ECMM koji, na kraju konstatuje i komentarise: "Hrvatska vojska je pokazala i otvorila put bekstva ovog stanovnistva koje je, sa svoje strane bilo ubedjeno da nema buducnost u hrvatskoj drzavi. Mali broj Srba koji su ostali u Krajini posle operacije Oluja izlozeni su neprijateljskoj politici koja se pretvorila u ubistva, pljackanje kuca, spaljivanje imovine...". U danasnjem izdanju novina Novi list objavljeno je veoma kratko pismo Darka Paravica, bivseg predsednika Vojnog suda u Rijeci i heroja "patriotskog rata" (1991-1992). On izmedju ostalog pise: Kao pravnik i humanista osecam potrebu da odgovorim na poziv svoje savesti i vicuci iskazem moje negodovanje zbog svakodnevnih ubijanja civila u oslobodjenim krajevima. Hrvatska drzavo, probudi se! Ne odvracaj pogled od nevinih, starih i nemocnih zrtava! Ne izazivaj Boga! Oslobodi me od ovog osecanja krivice i srama! Uzvikujem svoj protest jer to je jedino sto mogu da ucinim... Na zavrsetku ovog dela dnevnika zelim da prikazem geografsku kartu jedne nesrece ogromnih razmera koja je pogodila bivsu Jugoslaviju bratoubilackim ratom i politickim kriminalom "etnickog ciscenja" koje je izgleda bilo prethodno utvrdjeni cilj onih koji su podstakli ovaj rat. Ova geografska karta snima postojece stanje polovinom septembra 1995. Ponovno osvajanje Krajine od strane hrvatskih trupa izazvalo je bekstvo oko 250.000 Srba iz tog regiona, uz koje idu drugih 300.000 gradjana Hrvatske srpske etnicke pripadnosti, primoranih da napuste krajeve ove zemlje koji nisu zahvaceni ratom, zbog sistematske kampanje proganjanja, zastrasivanja i nastraja na zivot. Posle bekstva celokupnog srpskog stanovnistva iz Krajine,


Strana 205


1990 - 1995

"elementi van kontrole" hrvatskih snaga doslovno su opljackali sve kuce (cak i fabrike) u ovom regionu, spaljujuci ih na hiljade da bi sprecili povratak izbeglica u svoje kuce i na svoja imanja. (Pljackasi i palikuce ukaljali su se i zlocinima protiv humanosti; neki izvori govore o oko 60.000 pobijenih civila za vreme bezanja ili posto su pronadjeni po sumama i planinama, kuda su bili pobegli da bi se sklonili od borbi..) Tragedija stanovnika Korduna, Banije, Like i zapadne Slavonije (koji su cinili takozvanu Krajinu) izazvala je, kao odgovor na to, nova etnicka ciscenja od strane bosanskih Srba a cak i u Srbiji, gde su primljene izbeglice iz Krajine. Ustvari iz regiona Banjaluke, koji kontrolisu bosanski Srbi, prognano je oko 20.000 Hrvata i Muslimana koji su nasli utociste u Hrvatskoj, gde su vlasti smestile ove izbeglice na teritorijama koje su u Krajini i zapadnoj Bosni (zona Bihaca) napustili Srbi. Na uskom koridoru izmedju Krajine (Hrvatska) i bivse "Autonomne regije zapadne Bosne", u blizini Vojnica, nagomilano je oko 40.000 izbeglica Muslimana koje je ofanziva zagrebackih trupa proterala iz Velike Kladuse. Mnoge od ovih izbeglica odbijaju da se vrate u region Bihaca jer se boje osvete "drzavnih" trupa, jer su oko dve godine podrzavali secesiju Fikreta Abdica, coveka koji je, posto se pobunio protiv Vlade u Sarajevu, nastojao da ostane prijatelj i Srbima i Hrvatima. Abdic se sada nalazi u Zagrebu, pod zastitom Tudjmana.

Kraj

3. Pokolj Srba moze da pocne PORUKA DR. FRANJE TUĐMANA HRVATSKIM GRAĐANIMA SRPSKE NACIONALNOSTI

Dana 4. avgusta 1995. čitano sa svih hrvatskih radio stanica na svakih sat vremena (P R E P I S) Budući da su propali svi dosadašnji pokušaji, pa i jučerašnji pregovori u Ženevi, i hrvatskih vlasti i međunarodne zajednice za mirnu reintegraciju hrvatskih okupiranih krajeva; Budući da začetnici pobune u Hrvatskoj, Martić i dr., umjesto da se odazovu pozivu za mirnu reintegraciju, nastavljaju rat protiv hrvatske države i zajedno sa kolovođama pobune u Bosni, Karadžićem i dr., kuju nove osvajačke planove za zajedničko osvajanje zaštićene zone Bihać, što Hrvatska ne može


Strana 206


1990 - 1995

dopustiti; Budući da hrvatski i bosanski Srbi ne samo da sprječavaju povratak prognanika već i nastavljaju s progonom nesrpskog stanovništva; Budući da srpski ekstremisti od samih početaka pobune pa i sada prizivlju u pomoć ostatke talijanskog fašizma, nudeći podjelu hrvatskog teritorija između talijanskog i srpskog imperijalizma; Budući da razularene paravojne srpske postrojbe, i dalje vrše terorističke napadaje na civilno pučanstvo od Slavonije do Dalmacije, granatiraju hrvatska područja i gradove Otočac, Gospić, Karlovac, pa i za vrijeme dok u Ženevii s hrvatskom delegacijom vode političke razgovore o mirnoj reintegraciji, ponovo bombardiraju i područje Dubrovnika gdje su pale nove ljudske žrtve; I budući da su svi pokušaji, te države i međunarodne zajednice, da pobunom otuđeni dijelovi hrvatskog teritorija budu na miran način vraćeni pod hrvatski suverenitet bili odbačeni i izigrani, hrvatska je država prinuđena da poduzme vojno-redarstvene korake za ponovno uključivanje navedenih okupiranih područja u svoj ustavno-pravni poredak. Prisiljeni smo na takvu odluku da bismo, nakon četiri godine uzaludnog pregovaranja stali na kraj daljem izigravanju hrvatske i međunarodne javnosti i da bismo osigurali početak vraćanja prognanika na njihova ognjišta. Stoga u ime demokratske vlasti Hrvatske: Pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojbi, koji su svojevoljno ili prisilno mobilizirani u paravojne srpske postrojbe da predaju oružje hrvatskim vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija prema važećim hrvatskim zakonima. Pozivam inicijatore pobune da shvate uzaludnost svoga pothvata i njegovu štetnost za srpsku zajednicu u Hrvatskoj, ako ustraju u pobuni, da se predaju hrvatskim vlastima i prihvate oprost ili pravično suđenje za svoje prijestupe. Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća, i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu hrvatskom ustavu i Ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih promatrača. Pozivam predstavnike Srbije i Crne Gore (i njihove SR Jugoslavije) da prestanu podupirati ekstremiste s okupiranih hrvatskih područja, što se očitovalo i na jučerašnjim ženevskim pregovorima na kojima je sudjelovao i jugoslavenski otpravnik poslova kad su hrvatski Srbi odbili prihvatiti mirnu reintegraciju okupiranih područja. To bi bio prvi korak prema općem rješenju hrvatsko-srpskih odnosa na čitavom interesnom prostoru dva susjedna naroda, odnosno normalizacije odnosa na osnovama međunarodnog priznanja. Odlučni smo da prekinemo patnje i neizvjesnost hrvatskih prognanika s okupiranih područja, a da hrvatskim Srbima zajamčimo ljudska i etnička prava u ustavno-pravnom poretku demokratske Hrvatske. Zagreb, 4. kolovoza 1995. godine


Strana 207


1990 - 1995

4. A 025-016

ZAKON O ODBRANI RSK Glava I. Osnovne odredbe Član 1. Ovim zakonom uređuju se prava i dužnosti koje građani, republički organ i organizacije, organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, organizacije koje obavljaju javnu službu ili javnu delatnost, preduzeća i druga pravna lica (u daljem tekstu: građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica) i Srpska Vojska Krajine (u daljem tekstu: Vojska) u miru i ratu ostvaruju i izvršavaju u odbrani suverenosti, teritorije i nezavisnosti Republike Srpske Krajine (u daljem tekstu: odbrana zemlje). Član 2. Odbrana zemlje se ostvaruje: 1. organizovanjem i pripremanjem snaga za izvršavanje zadataka i odbrani zemlje, odnosno za suprotstavljanje ili odvraćanje neprijatelja od napada na zemlju; 2. učešćem građana u oružanoj borbi i drugim oblicima suprotstavljanja neprijatelju do konačnog otklanjanja ili prestanka opasnosti za zemlju; 3. izvršavanjem i drugih poslova i zadataka od interesa za odbranu zemlje, u skladu sa obavezama utvrđenim planovima iz člana 5. ovog zakona i odlukama državnih organa pripremljenim za slučaj stanja neposredne ratne opasnosti ratnog stanja, vanrednog stanja ili ugrožavanja mira u svetu. Član 3. Kad utvrdi obim i stepen opasnosti koja predstoji ili je nastupila za odbranu zemlje ili za bezbednost zemlje Skupština Republike Srpske Krajine proglašava: 1. stanje neposredne ratne opasnosti - ako postoji opasnost od napada ili drugog oblika spoljnjeg ugrožavanja odbrane zemlje ili bezbednosti zemlje, 2. ratno stanje - ako predstoji ili je otpočeo napada na zemlju, 3. vanredno stanje - ako nastupe unutrašnji nemiri većih razmera kojima se nasiljem ugrožava odbrana zemlje i bezbednost zemlje, kad su ugroženi slobode i prava čoveka i rad državnih organa ili kad nastupe prirodne i druge opasnosti i nesreće koje u velikim razmerama ugrožavaju živote i zdravlje građana i njihovu imovinu i materijalna dobra. Član 4. Stanje neposredne ratne opasnosti, proglašavaju se za celu zemlju.


ratno

stanje

ili

vanredno

stanje

Strana 208


1990 - 1995

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, vanredno stanje se može proglasiti i na delu teritorije. Član 5. U slučaju stanja neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja: 1. građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica preduzimaju mere i radnje u skladu s obavezama utvrđenim Planom organizovanja priprema za odbranu, Planom opšte mobilizacije i odlukama koje Vlada u vezi sa tim donese; 2. komande, jedinice i ustanove Vojske postupaju u skladu s planovima pripravnosti, mobilizacije i upotrebe Vojske i naredbama predsednika Republike. Neposredne obaveze pojedinih izvršioca iz stava 1. t. 1. i 2. ovog člana utvrđuju se izvodom iz Plana odbrane zemlje. Planove iz stava 1. tačka 1. ovog člana (u daljem tekstu: Plan odbrane zemlje) predlaže Vlada a planove iz stava 1. tačka 2. nadležni organ Vojske. Član 6. U slučaju napada na zemlju, svi građani u zemlji i svi građani koji se nalaze na putovanju ili privremenom boravku van Republike Srpske Krajine (u daljem tekstu RSK), komande, jedinice i ustanove Vojske, predstavnici državnih organa i organizacija i organi upravljanja u preduzećima i drugim pravnim licima, dužni su da, ne čekajući poziv ili naređenje, postupe po svom ratnom rasporedu i obavezama utvrđenim Planom odbrane zemlje, odnosno izvodom iz tog plana i odlukama i merama Vlade. U slučaju napada na zemlji građani iz stava 1. ovog člana koji nemaju određen ratni raspored dužni su da se, ne čekajući poziv ili naređenje, odmah jave nadležnom područnom organu ministarstva odbrane (u daljem tekstu: nadležni područni organ) radi određivanja obaveze u odbrani zemlje iz člana 21. ovog zakona. Član 7. U slučaju napada na zemlju, stanja neposredne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja predsednik Republike, u skladu s odlukama Vrhovnog saveta odbrane (u daljem tekstu: VSO) naređuje mere pripravnosti Vojske, mobilizaciji i upotrebu Vojske i druge mere i radnje koje Vojska preduzima radi sprečavanja i otklanjanja opasnosti koje ugrožavaju odbranu zemlje i njenu bezbednost. Član 8. U slučaju ugrožavanja mira u svetu, Vlada naređuje preduzimanje mera za odbranu zemlje, i mera i radnji potrebnih za izvršavanje obaveza RSK predviđenih Poveljom Ujedinjenih nacija ili drugim međunarodnim i međudržavnim ugovorima zaključenim u skladu s tom poveljom. Član 9. Niko nema pravo da zaključi ili potpiše kapitulaciju, da prihvati ili prizna okupaciju zemlje ili njenog dela, niti da spreči građane da se bore protiv neprijatelja koji je napao zemlju. Ako deo teritorije RSK bude zauzet, građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, komande, jedinice i ustanove Vojske, koji su ostali nepokoreni na toj


Strana 209


1990 - 1995

teritoriji, dužni su da postupaju po propisima RSK i izvršavaju odluke i naređenja republičkih organa koji se odnose na odbranu tog dela teritorije. Član 10. Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, dužni su da obaveštenja i podatke o odbrani zemlje koje saznaju u izvršavanju svojih obaveza, utvrđenih ovim zakonom i drugim republičkim propisima ili na drugi način, čuvaju kao vojnu, službenu ili državnu tajnu. Poslove bezbednosti i zaštite koji se odnose na odbranu zemlje obavlja nadležna služba Vojske, a određene poslove služba ministarstva unutarnjih poslova, u skladu sa zakonom kojim se uređuje bezbednost zemlje. Član 11. Mobilizacijom građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica i Vojska iz mirnodopske organizacije i stanja prelaze na ratnu organizaciju, uslove rada i stanje za vođenje rata. Mobilizacija po obimu može biti opšta ili delimična, a po načinu izvršenja - javna ili tajna. Član 12. Opšta mobilizacija obuhvata: građane, državne organe, preduzenja i druga pravna lica, komande i jedinice i ustanove Vojske i materijala sredstva za potrebe odbrane zemlje i može se narediti u slučaju proglašenja stanja neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja. Opšta mobilizacija se provodi po Planu odbrane zemlje i u skladu s propisima i odlukama nadležnih republičkih organa za sve izvršioce iz stava 1. ovog člana. Član 13. Delimična mobilizacija obuhvata: deo građana, deo određene delove državnih organa, preduzenja i drugih pravnih lica i komandi jedinica i ustanova Vojske i deo materijalnih sredstava za potrebe odbrane zemlje i može se narediti u slučaju proglašenja vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja. Član 14. Delimična mobilizacija može se narediti i radi provere spremnosti za izvršenje mobilizacije, u okviru planiranih vežbi, kontrole i ostvarivanja nadzora nad organizovanjem priprema za mobilizaciju. Mobilizaciju iz stava 1. ovog člana za građane, državne organe, preduzeća i druga pravna lica i materijalna sredstva naređuje Ministarstvo odbrane, po odobrenju Vlade, a za komande, jedinice i ustanove Vojske i vojne obveznike raspoređenje u Vojsku - starešine na komandnim dužnostima u Vojsci koje, u skladu sa odlukom VSO, ovlasti Predsednik Republike.

Član 15.


Strana 210


1990 - 1995

Organizovanje i pripremanje građana za oružanu borbu i druge oblike oružanog otpora vrši se u jedinicama i ustanovama Vojske i jedinicama i organima Ministarstva unutrašnjih poslova. Član 16. U odbrani zemlje Vojska je glavna oružana sila i nosilac oružane borbe i svih drugih oblika oružanog suprotstavljanja neprijatelju. Vojska objedinjava sve učesnike u oružanoj borbi i komanduje svim borbenim dejstvima. Član 17. U slučaju proglašenja vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, jedinice i organi Ministarstva unutrašnjih poslova mogu biti upotrebljeni za izvršavanje borbenih zadataka, odnosno vođenje borbe ili pružanje oružanog otpora. Te jedinice i organi u izvršavanju borbenih zadataka potčinjavaju se starešini Vojske koji komanduje borbenim dejstvima. Odluku o upotrebi jedinica i organa MUP za izvršavanje borbenih zadataka donosi VSO. Član 18. U miru i ratu jedinice i ustanove Vojske popunjavaju se vojnim obveznicima iz stalnog i rezervnog sastava i dobrovoljcima, kao i materijalnim sredstvima iz ratnih rezervi i materijalnim sredstvima iz popisa. Rezervni sastav jedinica i organa Ministarstva unutrašnjih poslova popunjava se vojnim obveznicima. Član 19. Pripadnici Vojske koji učestvuju u oružanoj borbi dužni su da se u svim okolnostima pridržavaju pravila međunarodnog ratnog prava i drugih pravila o humanom postupanju s ranjenicima i zarobljenicima i o zaštiti stanovništva. Član 20. Propise o organizovanju, pripremanju i izvršenju pripravnosti i planiranju u oblasti odbrane donosi Vlada.

mobilizacije,

merama

Glava II PRAVA I DUŽNOSTI GRAĐANA Član 21. Prava i dužnosti građana u odbrani zemlje su:


Strana 211


1990 - 1995

1. vojna obaveza, 2. učenje u civilnoj odbrani i zaštiti, 3. obučavanje za odbranu zemlje, 4. radna obaveza, 5. materijalna obaveza Prava i dužnosti iz stava 1. ovog člana građani izvršavaju u skladu sa odlukom, naredbom ili rešenjem podružnog organa Ministarstva odbrane (u daljem tekstu: nadležni podružni organ) 1. Vojna obaveza Član 22. Vojnu obavezu građani izvršavaju pod uslovima i na način koji su propisani zakonom. 2. Učenje u civilnoj obrani i zaštiti Član 23. Učenje u civilnoj odbrani i zaštiti sastoji se od obaveze izvršavanja određenih dužnosti u jedinicama i organima obrazovanim za zaštitu i spasavanje civilnog stanovništva i materijalnih dobara od ratnih razaranja i prirodnih i drugih nesreća i opasnosti. Obavezu iz stava 1. ovog člana imaju svi građani od navršenih 15 do navršenih 60 godina (muškarci) odnosno 55 godina (žene), osim lica na službi u Vojsci i organima i jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova. Obaveze iz stava 1. ovog člana oslobađaju se trudnice i majke koje imaju dete mlađe od sedam godina, odnosno dva deteta ili više dece mlađe od deset godina, kao i lica nesposobna za učenje u jedinicama i organima civilne odbrane i zaštite. 3. Obučavanje za odbranu zemlje Član 24. Svi građani, prema svojim sposobnostima i pod uslovima propisanim odredbama člana 23. st. 2. i 3. ovog zakona, imaju pravo i dužnost da se obučavaju za odbranu zemlje. Propise o obučavanju građana za odbranu zemlje u smislu stava 1. ovog člana donosi Vlada. 4. Radna obaveza Član 25. Radna obaveza građana sastoji se u izvršavanju određenih poslova sastoji se u izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja. Radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a nisu raspoređeni na službu u Vojsci. Pripadnici organa Ministarstva odbrane i organa i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim organima. U toku izvršavanja radne obaveze ne može se organizovati štrajk. Vlada donosi propise o organizovanju i izvršavanju radne obaveze. Član 26.


Strana 212


1990 - 1995

Starešina Vojske na položaju može u ratu, za neodložne potrebe izvođenja borbenih dejstava, narediti radnu obavezu građanima u zoni borbenih dejstava ako nadležni organ nije u mogućnosti da izda takvo naređenje, o čemu obaveštava pretpostavljenog starešinu i nadležni organ određen propisima iz člana 25. stav 4. ovog zakona. 5. Materijalna obaveza Član 27. Za potrebe odbrane zemlje građani su dužni da daju: motorna, prevozna i specijalna vozila; građevinske i druge mašine; sredstva i uređaje veze; plovne objekte; zgrade i zemljišta; luke, pristaništa i instalacije za plovidbu, snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata; vazduhoplove, aerodrome, pumpne stanice i skladišta; oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga potrebna materijalna sredstva. Sredstava iz stava 1. ovog člana popisuje nadležni područni organ. Građani čija su materijalna sredstva popisana za potrebe odbrane zemlje dužni su da ta sredstva, na zahtev nadležnog područnog organa dopreme na određeno mesto u stanju koje omogućava njihovu namensku upotrebu. Nadležni područni organ može zahtevati da se ta sredstva dopreme i radi pregleda ili upotrebe u vojnoj vežbi. Građani koji ostanu bez popisanih materijalnih sredstava ili čija sredstva postanu tehnički neispravna ili neupotrebljiva, ili na tim sredstvima nastanu bitne promene tehničke prirode, dužni su da o tome odmah, a najkasnije u roku od 15 dana, obaveste nadležni područni organ. Član 28. Ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, nadležni područni organ, na zahtev starešine Vojske na položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva. Ako usled ratnih uslova nadležni područni organ nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog člana. Član 29. Materijalnu obavezu imaju i strani državljani koji stalno borave na teritoriju RSK, osim onih koji su na službi u diplomatskim, konzularnim i drugim predstavništima stranih država i međunarodnih organizacija. Član 30. Vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada. Član 31. Vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korištenje, kao i postupak za


Strana 213


1990 - 1995

utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje. Glava III PRAVA I DUŽNOSTI PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA Član 32. Na zahtev Ministarstva odbrane, preduzeća i druga pravna lica iz člana 33. ovog zakona dužna su da prvenstveno proizvode predmete, odnosno vrše usluge od posebnog interesa za odbranu zemlje. Međusobna prava i obaveze preduzeća, drugih pravnih lica i Ministarstva odbrane u vezi s proizvodnjom predmeta, odnosno vršenjem usluga iz stava 1. ovog člana utvrđuju se ugovorom. Vlada određuje predmete, odnosno usluge koji su od posebnog interesa za odbranu zemlje. Član 33. Preduzeća i druga pravna lica koja proizvode predmete od posebnog značaja za odbranu zemlje ili su osposobljena za takvu proizvodnju, ne mogu menjati namenu proizvodno-tehnoloških celina, koje služe za proizvodnju tih predmeta, bez saglasnosti Vlade, odnosno organa uprave. Ako Vlada, odnosno organ uprave ne da saglasnost iz stava 1. ovog člana, dužni su da preduzeću nadoknade stvarnu štetu koja je zbog toga nastala. Preduzeća iz stava 1. ovog člana određuje Vlada. Član 34. Preduzeća u oblasti drumskog, železničkog, vazdušnog i pomorskog saobraćaja, saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima i poštansko-telegrafsko-telefonskog saobraćaja i drugi nosioci sistema veza dužni su da za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, kao i pri mobilizaciji Vojske, prvenstveno vrše usluge koje naredi Ministarstvo odbrane. Za te usluge preduzećima pripada naknada stvarnih troškova. Vlada donosi propise o uslugama iz stava 1. ovog člana, načinu utvrđivanja visine naknade stvarnih troškova za te usluge i njihovom plaćanju. Član 35. Pri projektovanju, izgradnji i rekonstrukciji investicionih objekata značajnih za odbranu zemlje i izradi prostornih i urbanističkih planova, preduzeća i druga pravna lica - investitori dužni su da se pridržavaju posebnih uslova i zahteva u pogledu potreba odbrane zemlje. Preduzeća i druga pravna lica koja pripremaju i izvršavaju prostorne i urbanističke planove, ka i organi koji te planove donose, dužni su da u pogledu potreba odbrane zemlje i zaštite od ratnih razaranja postupaju u skladu s propisanim merama i zahtevima Ministarstva odbrane. Vlada određuje vrste objekata ili pojedina objekte i prostorne i urbanističke planove iz stava 1. ovog člana, postupak obaveštavanja o projektovanju, izgradnji i rekonstrukciji tih objekata i način postavljanja zahteva. Član 36. Preduzeća i druga pravna lica koja se bave naučnoistraživačkim radom i razvojem ili koja pripremaju naučno istraživačke i razvojne projekte, dužna su da


Strana 214


1990 - 1995

u svoje istraživačke i razvojne programe, na zahtev Ministarstva odbrane ili samostalno, uključe i istraživanja značajna za odbranu zemlje i rezultate tih istraživanja dostave Ministarstvu odbrane. Podatke iz stava 1. ovog člana Ministarstvo odbrane može da koristi isključivo za potrebe odbrane zemlje i da u tu svrhu odobri njihovo korišćenje. Član 37. Pri izboru, izgradnji i razvoju velikih tehničkih sistema u oblasti veza, informatike, vazduhnog i železničkog saobraćaja, elektroenergetike, vodosnabdevanja i drugim oblastima od interesa za odbranu zemlje, kao i pri nabavkama tehničkih sredstava značajnih za funkcionisanje tih sistema, investitori cu dužni da usklade te sisteme s potrebama odbrane zemlje i da o svojim programima razvoja upoznaju Ministarstvo odbrane. Ministarstvo odbrane može od investitora zahtevati da usklade sisteme iz stava 1. ovog člana s potrebama odbrane zemlje. Investitor je dužan da postupi po tom zahtevu. Vlada određuje sisteme i tehnička sredstva iz stava 1. ovog člana i propisuje postupak obaveštavanja o izboru, izgradnji i razvoju tih sistema, nabavkama tehničkih sredstava i postavljanju zahtev iz stava 2. ovog člana. Član 38. Prilikom standardizacije i tipizacije proizvoda, objekata i uređaja od posebnog interesa za odbranu zemlje, organ nadležan za standardizaciju i tipizaciju dužan je da ih prilagodi potrebama odbrane zemlje i, u vezi s tim, pribavi saglasnost Ministarstva odbrane. Uvoz i izvoz proizvoda, objekata i uređaja iz stava 1. ovog člana odobrava Vlada. Član 39. Preduzeća i druga pravna lica koja upravljaju šumama sa posebnom namenom za potrebe odbrane zemlje dužna su da, pri donošenju šumsko privredne osnove, ispunjavaju zahteve koje im postavi Ministarstvo odbrane ili drugi organ koji šumu koristi za potrebe odbrane zemlje. Vlada proglašava šume s posebnom namenom za potrebe odbrane zemlje, odobrava šumsko privredne poslove i ostvaruje nadzor nad radom preduzeća i drugih pravnih lica koja upravljaju tim šumama.

Član 40. Odredbe člana 25. o radnoj obavezi i čl. 27., 28., i 30. i 31. ovog zakona o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose se i na preduzeća i druga pravna lica. Glava IV PRAVA I DUŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA 1. Predsednik Republike


Strana 215


1990 - 1995

Član 41. Predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane: 1. naređuje sprovođenje Plana odbrane zemlje; 2. komanduje Vojskom u miru i ratu; 3. utvrđuje vojno teritorijalnu podelu zemlje. 2. Vrhovni savet odbrane Član 42. Vrhovni savet odbrane: 1. usvaja Plan odbrane zemlje; 2. donosi odluke o upotrebi Vojske i o drugim pitanjima na osnovu kojih Predsednik Republike komanduje Vojskom; 3. procenjuje moguće ratne i druge opasnosti za odbranu zemlje i bezbednost zemlje; 4. utvrđuje potrebe opremanja i naoružanja za odbranu zemlje; 5. utvrđuje potrebe za uređenje teritorije za odbranu zemlje; 6. utvrđuje strategiju oružane borbe i pravila upotrebe snaga za odbranu zemlje i vođenje rata; 7. odobrava osnove planova i programa obučavanja za odbranu zemlje i osposobljavanja za rad na poslovima odbrane zemlje; 8. obavlja i druge poslove urvrđene zakonom. Predsednik VSO stara se o sprovođenju odluka VSO. O poslovima iz stava 1. ovog člana VSO obaveštava predsednika Skupštine RSK. 3. Vlada Član 43. Vlada: 1. izvršava zakone i druge propise i opšta akta Skupštine koji se odnose na odbranu zemlje; 2. naređenje mere pripravnosti i opštu mobilizaciju; 3. u skladu sa Planom odbrane zemlje, organizuje pripreme građana, državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica za odbrane zemlje; 4. utvrđuje kriterijume za raspoređivanje građana i normative materijalnih sredstava za potrebe popune Vojske i druge potrebe odbrane zemlje; 5. donosi odluke i preduzima mere za rad državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica za vreme vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja; 6. stara se o razvoju kapaciteta za proizvodnju predmeta naoružanja i vojne opreme i o njihovom prometu; 7. stara se o obezbeđenju potrebnih materijalnih i financijskih sredstava za izvršavanje Plana odbrane zemlje i za obezbeđivanje robnih rezervi za potrebe zemlje u slučaju vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, kao i potrebnih sredstava za finansiranje priprema u delatnostima od posebnog značaja za odbrane zemlje; 8. organizuje zaštitu tehničko-tehnoloških sistema i sistema veza i naređuje mere kripto zaštite i bezbednosti prenosa poverljivih podataka i informacija; 9. organizuje veze za potrebe državnih organa i režim njihove upotrebe za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja; 10. organizuje Službu osmatranja i obaveštavanja za potrebe državnih organa; 11. obavlja i druge poslove u oblasti odbrane zemlje za koje je nadležna po Ustavu i zakonu.


Strana 216


1990 - 1995

4. Ministarstvo odbrane Član 44. Ministarstvo odbrane obavlja upravne i stručne poslove koji se odnose na sprovođenje politike odbrane zemlje i ostvarivanje sistema odbrane, i to: 1. planiranje i pripremanje opšte mobilizacije, organizovanje priprema za odbranu zemlje i izvršavanje drugih obaveza utvrđenih Planom odbrane zemlje; 2. planiranje, ostvarivanje i sprovođenje vojne obaveze i drugih obaveza građana u odbranu zemlje i popuni Vojske; 3. uređivanje i pripremanje teritorije za potrebe odbrane zemlje; 4. obučavanje za odbranu zemlje i školovanje za rad na poslovima odbrane i bezbednosti zemlje; 5. opremanje i naoružanje za potrebe odbrane zemlje; 6. naučnoistraživački rad od značaja za odbrane zemlje; 7. usklađivanje organizacije veza u zemlji i potrebama Vojske i pripremanje opšteg režima upotrebe veza u slučaju ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja; 8. organizovanje i funkcionisanje ratnog režima plovidbe ha moru i unutrašnjim plovnim putevima; 9. organizovanje veza i kriptozaštite za potrebe državnih organa i državnih organizacija; 10. organizovanje i pripremanje kapaciteta za proizvodnju predmeta naoružanja i vojne opreme i obezbeđivanje prioriteta proizvodnje za potrebe Vojske; 11. statistička istraživanja i evidencije od interesa za odbranu zemlje 12. druge uprave i stručne poslove u vezi sa sprovođenjem zakona, drugih propisa i opštih akata Skupštine u oblasti odbrane zemlje koji su mu stavljeni u nadležnost zakonom. Član 45. Ministarstvo odbrane obavlja inspekcijske poslove u bezi sa izvršavanjem zakona i drugih propisa i planova i mera koji se odnose naročito na: 1. organizovanje i usklađivanje priprema za odbranu zemlje, 2. borbenu gotovost Vojske, 3. sprovođenje odluka i akata Predsednika Republike, Vrhovnog saveta odbrane i Vlade, 4. ostvarivanje i usklađivanje organizacije veza u smislu člana 44. tačka 7. ovog zakona. Član 46. U vršenju inspecijskih poslova iz člana 45. ovog zakona ovlašćena lica imaju i dužnost: 1. da proveravaju pripreme i izvršenje mobilizacije, pripreme za odbrane zemlje i sprovođenje odluka i mera Vlade i drugih nadležnih republičkih organa o tim pripremama; 2. da narede otklanjanje neusklađenosti; 3. da obustave izvršenje mera ili radnji koje nisu u skladu s Planom odbrane zemlje dok nadležni organ ne donese odluku o tome; 4. da pružaju stručnu pomoć organima čije pripreme kontrolišu i da o utvrđenom stanju i preduzetim merama obaveste nadležne organe. Kontrolisani organi su dužni da postupe po nalazima ovlašćenih lica inspekcijske poslove. Član 47.


Strana 217


1990 - 1995

Ministarstvo odbrane obavlja poslove u vezi sa izgradnjom vojnih i drugih objekata od posebnog značaja za odbranu zemlje i izgradnjom investicionih objekata u vojnom krugu za potrebe Vojske. Vlada donosi propise o pravima i dužnostima organa pri izgradnji objekata iz stava 1. ovog člana, tehničkoj i drugoj dokumentaciji za te objekte, vođenju potrebnih evidencija o izgradnji objekta, nadzoru nad izgradnjom i održavanju tih objekata. Član 48. Radi izvršavanja zakona i drugih propisa koji se odnose na odbranu zemlje, Ministarstvo odbrane može državnim organima i organizacijama, jedinicama lokalne samouprave, preduzećima i drugim pravnim licima davati instrukcije za obavljanje poslova koji se odnose na odbranu zemlje i vršiti nadzor nad izvršavanjem propisa u toj oblasti, osim u poslovima iz delokruga drugih republičkih organa i organizacija i tražiti izveštaje o izvršavanju propisa u oblasti odbrane za čije se izvršavanje organi i organizacije odgovorni. Državni organi, preduzeća i druga pravna lica iz stava 1. ovog člana dužni su da postupe po instrukcijama i zahtevima Ministarstva odbrane. 5. Drugi državni organi Član 49. Državni organi i organizacije koji nisu navedeni u ovom zakonu ostvaruju svoja prava i dužnosti u oblasti odbrane zemlje u skladu sa Ustavom i zakonom i drugim propisima i izvršavaju obaveze utvrđene Planom odbrane zemlje i odlukama Vlade o organizovanju priprema za odbranu.

Glava V CIVILNA ODBRANA I ZAŠTITA 1. Osmatranje i obaveštavanje Član 50. Radi otkrivanja i praćenja svih vrsta opasnosti od ratnih dejstava i prirodnih i drugih nesreća koje mogu ugroziti stanovništvo, Vojsku i materijalna dobra i radi obaveštavanja i uzbunjivanja građana, državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica o tim opasnostima u miru i ratu, organizuje se Služba osmatranja i obaveštavanja. Član 51. Državni organi, preduzeća i druga pravna lica, koji se u okviru svojih delatnosti bave osmatranjem i utvrđivanjem određenih pojava, a naročito hidrometeorološke, vatrogasne i seizmološke službe, zdravstvene službe, službe


Strana 218


1990 - 1995

radiološke zaštite, službe u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede, elektroprivrede, pomorstva i druge službe, dužni su da Službi osmatranja i obaveštavanja i njenim organima odmah dostavljaju podatke značajne za civilnu odbranu i zaštitu. Elektroprivreda i vodoprivreda preduzeća i druga pravna lica koja koriste hidrosisteme dužna su da, preko državnih organa nadležnih za uzbunjivanje stanovništva na ugroženim područjima i da svojim sredstvima pružaju pomoć u obaveštavanju i uzbunjivanju stanovništva. Član 52. Znaci za uzbunjivanje su jedinsveni za celu teritoriju RSK i sa njima se stanovništvo mora blagovremeno upoznati. Član 53. Služba osmatranja i obaveštavanja popunjava se licima koja su obavezna da učestvuju u jedinicama i organima civilne odbrane i zaštite. Pripadnici Službe osmatranja i obaveštavanja nose jedinstvene oznake. Član 54. Propise o organizovanju i radu Službe osmatranja i obaveštavanja, obavezama državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica u pogledu obaveštavanja u smislu člana 51. ovog zakona i određivanju znakova za uzbunjivanje i oznakama Službe osmatranja i obaveštavanja donosi Vlada. 2. Zaštita civilnog stanovništva Član 55. Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica organizuju se, pripremaju i učestvuju u zaštiti civilnog stanovništva i materijalnih i drugih opasnosti u miru i ratu. Član 56. Sredstva za ličnu i kolektivnu zaštitu, oprema jedinica i organa za zaštitu civilnog stanovništva, skloništa i drugi objekti namijenjeni za zaštitu i spasavanje stanovništva, materijalnih i drugih dobara koje utvrdi Ministarstvo odbrane, moraju odgovarati standardima za tu opremu, sredstva i objekte. Član 57. Radi lične zaštite od ratnih dejstava i drugih opasnosti, građani sami obezbeđuju sredstva za ličnu zaštitu ako im takva sredstva nisu obezbeđena po drugom osnovu. Državni organi, preduzeća i druga pravna lica i građani koji su vlasnici stambenih, poslovnih, javnih i drugih zgrada i objekata ili upravljaju njima, obezbeđuju sredstva i opremu za kolektivnu zaštitu u tim zgradama i objektima. Vlada utvrđuje liste sredstava za ličnu i kolektivnu zaštitu koja su dužni da obezbede građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, kao i vlasnici zgrada i drugih objekata. Član 58. Radi zaštite od ratnih dejstava, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, u okviru svojih prava i dužnosti, dužni su da obezbede da se stanovništvo i materijalna i druga dobra smeste u skloništa i druge objekte za zaštitu.


Strana 219


1990 - 1995

Pri izgradnji zgrada u gradovima i privrednim centrima, kao i u drugim neseljenim mestima koja su, prema proceni nadležnog državnog organa mogla biti cilj napada u ratu, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, kao i građani pri izgradnji zgrada u svojini, dužni su da obezbede izgradnju skloništa ili drugih objekata za zaštitu stanovništva i materijalnih i drugih dobara. Član 59. Sredstva za skloništa i druge objekte za zaštitu, u smislu člana 58. stav 2. ovog zakona, obezbeđuje investitor. Visina sredstava iz stava 1. ovog člana određuje se prema investicionoj vrednosti objekta i godišnjoj poreznoj stopi koju utvrdi nadležni organ. 2.1. Jedinice civilne zaštite Član 60. Jedinice civilne zaštite obrazuju državni organi, preduzeća i druga pravna lica, u skladu s Planom odbrane zemlje, a mogu ih obrazovati i građani na dobrovoljnom principu. Jedinice civilne zaštite nemenjene su za zaštitu i spasavanje stanovništva i materijalnih i drugih dobara od ratnih razaranja, prirodnih i drugih nesreća i drugih opasnosti u miru i ratu na teritoriju za koju su obrazovane. Jedinice civilne zaštite popunjavaju se licima koja su obavezna da učestvuju u jedinicama i organima civilne zaštite i dobrovoljcima. Jedinice civilne zaštite, ekipe i drugi oblici organizovanja koji se obrazuju radi zaštite i spasavanja stanovništva, materijalnih i drugih dobara, kao i komunalna i građevinska preduzeća i druga pravna lica uključuju se prema Planu odbranu zemlje, u akcije zaštite i spasavanja od ratnih razaranja, prirodnih i drugih nesreća i opasnosti u miru i ratu i postupaju po uputstvima organa nadležnih za te poslove. Član 61. Propise o organizovanju i radu, opremanju i osposobljavanju jedinica civilne zaštite i drugih oblika organizovanja zaštite civilnog stanovništva, kao i o sprovođenju mera zaštite i spasavanja, donosi Vlada. 2.2. Jedinice civilne odbrane Član 62 Za vreme ratnog stanja, a po potrebi, i u slučaju neposredne ratne opasnosti, od lokalnog stanovništva mogu se organizovati straže, patrole i jedinice civilne odbrane radi zaštite od napada na civilno stanovništvo i njegovu imovinu, obezbeđenja objekata koji služe civilnoj nameni. Jedinice iz stava 1. onog člana obrazuju se, po odluci Ministarstva odbrane, od građana koji ne podležu vojnoj obavezi i vojnih obveznika koji nisu raspoređeni u Vojsku, jedinice i organe unutrašnjih poslova, jedinice veze za potrebe državnih organa i Službu osmatranja i obaveštavanja. Odlukom iz stava 2. ovog člana uređuju se i organizovanje, rad, opremanje i osposobljavanje jedinica civilne odbrane. Pripadnici jedinica civilne odbrane i njihova oprema, sredstva i objekti moraju biti vidljivo obeleženi međunarodnim znakom civilne zaštite. Član 63.


Strana 220


1990 - 1995

Građani koji su uključeni u straže, patrole i jedinice civilne odbrane naoružanju se lakim oružjem za održavanje reda i za samoobranu. Član 64. Stražama, patrolama i jedinicama civilne odbrane komanduju državni organi nadležni za poslove civilne odbrane i zaštite. Starešina Vojske na položaju komandanta bataljona ili višem položaju može jedinicama iz stava 1. ovog člana davati posebne zadatke u pogledu odbrane i zaštite civilnog stanovništva i materijalnih dobara i kutrolisati ih u zoni svoje odgovornosti. 2.3 Evakuacija Član 65. U slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja, u skladu s Planom odbrane zemlje može se narediti evakuacija stanovništva, odnosno pojedinih kategorija stanovništva (deca, starci i dr.) sa određenog dela teritorije, kao i evakuacija državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica, zajedno sa imovinom za koju to bude naređeno. Član 66. Evakuacija iz člana 65. ovog zakona naređuje Vlada i određuje teritorije za razmeštaj evakuisanog stanovništva i imovine. Evakuaciju civilnog stanovništva organizuju i sprovode državni organi nadležni za poslove civilne odbrane i zaštite. Evakuaciju na teritoriji ugroženoj ili zahvaćenoj ratnim dejstvima može narediti starešina Vojske na položaju komandanta brigade, odnosno puka ili višem položaju. Član 67. Vlada propisuje organizaciju i rad državnih organa i organizacija na teritoriji sa koje je evakuacija izvršena. Glava VI BEZBEDNOST MERE ZAŠTITE Član 68. Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica dužni su da odgovarajućim merama štite tajne podatke o odbrani zemlje i izvršavaju propisane i naređene mere za zaštitu tih podataka. Tajnim podacima o odbrani zemlje, u smislu ovog zakona, smatraju se dokumenti, podaci o borbenim i drugim materijalnim sredstvima, objektima, merama i radnjama i drugi podaci čije bi otkrivanje moglo naneti štetu odbrani i bezbednosti zemlje. Vlada propisuje kriterijume za utvrđivanje podataka značajnih za odbranu zemlje koji se moraju čuvati kao državna ili službena tajna, kao i obavezne mere za njihovu zaštitu. Predsednik Republike propisuje kriterijume za utvrđivanje podataka o Vojsci koji predstavljaju vojnu tajnu, stepen vojne tajne i mere za njihovu zaštitu.


Strana 221


1990 - 1995

Državni organi, preduzeća i druga pravna lica dužni su da utvrde koji se podaci od interesa za odbranu zemlje iz njihovog delokruga smatraju tajnim podacima i da odrede mere i postupak za zaštitu tih podataka. Član 69. Tajni podaci o odbrani zemlje mogu se predati radi prenosa i prenositi tehničkim sredstvima veze samo uz primenu mera kripto zaštite. Član 70. Ako to zahtevaju potrebe odbrane zemlje, građanima RSK i strancima ili samo strancima može se ograničiti sloboda kretanja, boravka ili nastanjivanja u pojedinim mestima i zonama (u daljem tekstu: zabranjene zone). Vlada određuje zabranjene zone na kopnu i u unutrašnjim morskim vodama i donosi propise o obeležavanju zabranjenih zona.

Član 71. Radi bezbednosti ljudi, imovine i zaštite interesa odbrane zemlje za vreme izvođenja vojnih vežbi, ministar odbrane može ograničiti slobodu kretanja na određenom području na kome se vežba izvodi i , u saradnji s nadležnim organom, odrediti mere za obezbeđenje tog područja. Starešina Vojske na položaju komandanta brigade, odnosno puka ili višem položaju može u ratu, u rejonu, zoni i na prostoru izvođenja i pripremanja borbenih dejstava, privremeno ograničiti slobodu kretanja. Član 72. Zabranjeni su osmatranje, snimanje i pristup vojnim objektima i objektima koji su određeni kao objekti od posebnog značaja za odbranu zemlje i rejonima tih objekata na kojima se, bez saglasnosti Ministarstva odbrane, ne mogu graditi drugi objekti. Zabranjeni su osmatranje, snimanje i pristup u rejonima u kojima se premer i istraživanje zemljišta mogu vršiti samo uz saglasnost Ministarstva odbrane. Vlada određuje objekte, odnosno rejone iz stava 1. ovog člana i propisuje mere za njihovu zaštitu, kao i način obeležavanja zabrane osmatranja, snimanja i pristupa tim objektima i rejonima. Član 73. Radi zaštite interesa odbrane zemlje, Vlada može zabraniti zapošljavanje stranaca u preduzećima i drugim pravnim licima koja su od posebnog značaja za odbranu zemlje i zabraniti saradnju sa stranim licima. Član 74. Strana lica ne mogu na teritoriju RSK samostalno vršiti naučna i druga istraživanja ili na drugi način prikupljati podatke u oblastima značajnim za odbranu zemlje. Državni organi, preduzeća i druga pravna lica koji vrše naučna i druga istraživanja u oblastima značajnim za odbranu zemlje na teritoriju RSK zajedno sa stranim licima ili za potrebe tih lica, ili, u saradnji sa stranim licima, daju


Strana 222


1990 - 1995

podatke značajne za odbranu zemlje, dužni su da prethodno pribave odobrenje Ministarstva odbrane. Vlada propisuje oblasti naučnih i drugih istraživanja i vrste saradnje iz stava 2. ovog člana, kao i postupak i uslove za izdavanje odobrenja iz tog stava. Član 75. Na teritoriju na kojoj se nalaze vojni objekti ili drugi objekti namenjeni odbrani zemlje ne mogu se vršiti istraživanja bez odobrenja Ministarstva odbrane. Ministarstvo odbrane ukinuće rešenje o odobrenju izdato u smislu stava 1. ovog člana ako nakladno utvrdi da to zahtevaju interesi odbrane zemlje. Član 76. Snimanje iz vazduha teritorije RSK za potrebe premera zemljišta, istraživanja i prostornog uređenja i za druge potrebe privrede i nauke i razvijanje i umnožavanje snimaka, osim odgovarajućih vojnih ustanova, mogu vršiti i preduzeća i druga pravna lica koja za to ovlasti Vlada. Stranim licima zabranjeno je snimanje iz vazduha teritorije RSK bez prethodne saglasnosti Ministarstva odbrane. Član 77. Snimci teritorije RSK iz vazduha mogu se objaviti samo po odobrenju Ministarstva odbrane. Član 78. Premer i istraživanje zemljišta (geodetski, geofizički, geološki, hidrološki i dr.) u rejonima objekata od posebnog značaja za odbranu zemlje mogu vršiti vojne ustanove, kao i preduzeća i druga pravna lica koja za to dobiju saglasnost organa iz člana 75. stav 1. ovog zakona. Radovi na premeru zemljišta u graničnom pojasu i priobalnom moru i radovi na povezivanju sa odgovarajućim premerima susednih zemalja mogu se izvoditi samo po odobrenju Ministarstva odbrane. Član 79. U kartografske i druge publikacije ne smeju se unositi podaci o vojnim objektima, rejonima i drugim objektima iz člana 72. ovog zakona, kao ni drugi podaci koji su od interesa za odbranu zemlje. Vlada određuje podatke iz stava 1. ovog člana. Član 80. Vlada donosi propise o postupku za izdavanje odobrenja za snimanje iz vazduha teritorije RSK za potrebe premera zemljišta i obalnog mora i za izdavanje kartografskih i drugih publikacija. Član 81. Radi zaštite interesa odbrane zemlje, Vlada utvrđuje zadatke i poslove od posebnog značaja za odbranu zemlje koje u državnim organima, preduzećima i drugim pravnim licima treba stititi primenom posebnih mera bezbednosti, kao i kriterijume za popunu radnih mesta na kojima se ti zadaci i poslovi obavljaju.


Strana 223


1990 - 1995

5. Odluka o proglasenju RSK Na osnovu člana 9 . stav 2 . tačka 1. i člana 15. stav 2. Statuta Autonomne Oblasti Krajina i člana 1. i 2. Odluke o sprovođenju Statuta SAO Krajine,člana __________ Statuta Opštine _______________________________, Skupština Opštine ________________ u funkciji dijela skupštine Srpske Autonomne Oblasti Krajina, na sjednici Vijeća mjesnih zajednica od _____________, društvenopolitičkog vijeća od ________ i Vijeća udruženog rada od __________ , donosi STATUTARNU ODLUKU o promjeni Statuta SAO Krajine Član 1. Stav 1. člana 1. Statuta SAO Krajine mijenja s i glasi: '' Srpske Autonomna Oblast Krajina oblik je teritorijalne autonomije u sastavu Federativne Jugoslavije, u okviru koje svi nastanjeni građani samostalno ostvaruju prava i ispunjavaju dužnosti utvrđen Ustavom, državnim zakonima i Statutom SAO Krajine''. U stavu 2. člana 1. brišu se riječi : '' U Ustavu Republike Hrvatske''. Član 2. U tački 7. i 8. stava 2. člana 6. brišu se riječi : ''Republike Hrvatske''. U tački 11. stava 2. člana 6. i u stavu 3. brišu se riječi :'' Republiek Hrvatske!, a umjesto njih stavlja riječ '' Federacije u odgovarajućim padežima ''. Član 3. U članu 9. stav 2. tačka 14. brišu se riječi '' Republike Hrvatske '' , a umjesto njih stavlja riječ: '' Federacije '' . U članu 9. stav 3. brišu se riječi : '' Saboru Republike Hrvatske '', a umjesto njih stavljaju riječi : '' Skupštini Federacije '' Član 4. Ova Statutarna odluka o promjeni Statuta SAO Krajine stupa na snagu danom proglašenja od strane Izvršnog vijeća SAO Krajine, a nakon što je usvoji većina skupština opština udruženih u SAO Krajinu.


Strana 224


1990 - 1995

6. Odluka o proglasenju ratnog stanja Na osnovu člana 78.stav 1. tačke 6. i 7. Ustava Republike srpske Krajine («Službeni glasnik "RSK" » broj 1/92) ODLUKU O PROGLAŠENJU RATNOG STANJA

Član 1. Proglašavam ratno stanje na celoj teritoriji Republike Srpske Krajine. Član 2. Ova Odluka stupa na snagu odmah.

Knin, 22.01.1993. g. Broj:03-3-20/1/93 PREDSJEDNIK Goran Hadžić s.r

PREDSEDNIK REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE KABINET PREDSEDNIKA Str.pov.38-10 22.01.1993.g.

Na osnovu Ustava Republike Srpske Krajine , član 78.točka 5. i 6. a u cilju odbrane od agresije RH: PROGLAŠAVAM ratno stanje na celoj državnoj teritoriji Republike srpske Krajine, NAREĐUJEM opštu mobilizaciju po Planu odbrane, Oružane snage , vlade i svi državni organi će se u skladu sa Planom odbrane u potpunosti i neprekidno angažovati na svojim zadacima u oblasti odbrane zemlje.

PREDSEDNIK REPUBLIKE Goran Hadžić


Strana 225


1990 - 1995

7. Naredba o povlacenju:

REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA VRHOVNI SAVJET ODBRANE Knin, 4. august 1995. godine 16.45 časova Broj: 2-3113-1/95. Zbog novonastale situacije izazvane otvorenom opštom agresijom Republike Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu i nakon prvih početnih uspjeha u odbrani došlo je do ugrožavanja velikog dijela teritorije Sjeverne Dalmacije i dijela Like, zbog toga

ODLUČUJEMO

1. Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nes - posobnog stanovništva iz opština Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac. 2. Evakuaciju sprovoditi prema pripremljenim planovima pravcima koji izvode prema Kninu i dalje preko Otrića prema Srbu i Lapcu. 3. Za evakuaciju zatražiti pomoć od komande UNPROFOR Sektor "Jug" sa sjedištem u Kninu.

Knin, 4.08.1995. godine

OVJERENO U GŠ SVK U 17,20 sati 04.08.1995. godine i zavedeno pod gore navedenim brojem.


PREDSJEDNIK REPUBLIKE Mile Martić

Strana 226


1990 - 1995

8. POSMATRAČKA MISIJA EVROPSKE ZAJEDNICE TIM 2 SPECIJALNI IZVJEŠTAJ ... u periodu od 7. do 22. avgusta tri tima PM EZ posmatrala su sistematsko uništavanje, uglavnom spaljivanje, imovine na području bivše RSK. Gruba procjena je da je između 60 i 80% imovine u bišem Sektoru jug potpuno ili djelomično uništeno. Paljevine su sprovođene vrlo velikim intenzitetom od strane uniformisanih vojnika RH po naređenju komande unutar područja koja su striktno kontrolisana od strane hrvatske vojske i civilne policije. PREOSTALI SRBI. Veoma je teško u ovom momentu procijeniti tačan broj preostalih Srba u bivšem Sektoru jug. Ali nesigurna procjena je 2-5% od nekadašnje populacije. Preostalo stanovništvo su većinom stari muškarci i žene. Samo u štabu UN Sektora jug u Kninu možemo naći djecu i mlađe ljude (uključujući vojnike) koji su pobjegli kod UN zbog nedostatka vremena da odu u RS ili SRJ i zbog cjelokupnog tretmana. Hrvatske vlasti odvode Srbe u dva takozvana Sabirna centra u Gospiću i Zadru u svrhu evidentiranja. (Ali ovaj postupak još nije obuhvatio sve ljude!). Tokom ovog vremena oni mogu odlučiti gdje žele živjeti u buduće. Neke od njih su preuzeli rođaci Hrvati koji će voditi brigu o njima. Trenutno poznati ili procijenjeni brojevi: -

oko 700 u Zadru i smješteni u školama oko 80 u Gospiću i isti broj ratnih zarobljenika u gospićkom zatvoru 710 u Kampu UN u Kninu procijenjeni broj od 50-100 ljudi više ili manje krije se u gradu Kninu nepoznat ali mali broj u ostalim selima širom zemlje.

ŽIVOTNI USLOVI U BIVŠOJ KRAJINI. Iako je komadant kninske vojne oblasti objavio snažan poziv svim Srbima na oslobođenom teritoriju obećavajući im hranu, prvu pomoć, posao ... takve akcije i pogodnosti za Srbe nisu uočene. Jedina pomoć koju oni dobijaju je od međunarodnih organizacija. Pitajući ljude za razlog ostanka uobičajeni odgovori su: mi smo prestari da napustimo našu domovinu i ne želimo ništa više. Za vrijeme operacije Oluja sva stoka je odvedena ili ubijena i u sklopu enormne pljačke i uništenja životni uslovi za ove ljude više ne postoje. Jedini izuzetak od uništavanja su bile izabrane zgrade kao pravoslavne crkve, škole, fabrike i zgrade korisne u budućnosti. Puka je činjenica da su centri velikih gradova pošteđeni velikih razaranja kao i zone blizu hrvatskih obalnih gradova, još uvijek traje određeno razaranje i razaranje širokih razmjera čitavih zajednica u unutrašnjosti na koje ukazuju različiti faktori. U ovom času je ispod svake sumnje da je paljenje čitavih sela, pomoću benzina koji su dobavljali hrvatski vojni kamioni, namjerno koordiniran i naređen proces odobren od najviših organa vlasti. Cilj nije ništa drugo nego sprečavanje krajiških Srba da se vrate na svoja imanja i druga dobra smještena izvan većih gradskih centara pod hrvatskom kontrolom.


Strana 227


1990 - 1995

ZAKLJUČAK Etničko čišćenje je riječ često korištena u sukobu. Pojavljuje se u mnogo različitih varijanti, a odgovorni su mnogi. Ono što je primjećeno od posmatrača Evropske zajednice u posljednje dvije nedjelje nakon operacije Oluja najbolje se može opisati kao čišćenje i efikasno sprečavanje povratka Srba koji su uglavnom živjeli kao poljoprivrednici na tom području...

23. avgust 1995. godine

Soren Liborijus

9. THE INDEPENDENT HRVATI PALE I UBIJAJU IZ OSVETE U Kistanjama nailazim na etničko čišćenje krajiških Srba u punom jeku, sa nagomilanim tijelima i poharanim zgradama. Hrvatska vojska uništila je sve kuće u Kistanjama: male niske kuće, dvospratnice, austro-ugarske zgrade od klesanog kamena, nagorjele ruševine još uvijek okružene stablima čije je lišće potamnjelo od plamena. Niti jedan Srbin neće se više vratiti ovdje. U Đevrskama, susjednom selu, naišao sam na kuću koja je još uvijek gorjela, a plamenovi lagano puzili po krovu. Hrvatska ima mnogo vremena da dovrši etničko čišćenje regiona Krajine, sada kad je svjetska pažnja ponovo zaokupljena bosanskim paklom. Sela bez kuća, zemlja bez ljudi. Čudno je kako to sve prirodno izgleda, prevrnuti automobili, odjeća razbacana po ulici, prazne konzerve piva koje su ostavile hrvatske tobože elitne trupe, Budvajzer i Karlovačko svijetlo i ponegdje konzerve Hajnekena razasute po baštama i putevima. U centru Kistanja Hrvat je udario kamionom u spomenik te smrskao ćirilicom napisana imena srpskih mučenika koji nisu mogli ni zamisliti - pošto su se suprostavili Njemcima i njihovim saveznicima Hrvatima u II svjetskom ratu - da će njihov identitet biti konačno izbrisan nakon pola stoljeća od pobjede civilizovanog svijeta nad fašizmom. Na drugoj strani Knina, na putu za Strmicu, Edvard Flin, iz UN tima za zaštitu ljudskih prava i ja, naišli smo na tunel pun dima s druge strane napuštene željezničke pruge za Bihać. "Hodaćemo polako jer moraš paziti na ono šta je na putu", rekao je on pošto smo se lagano spuštali ka niskom željezničkom mostu i naišli na potpuno novu dvospratnu kuću zahvaćenu plamenom. Milju dalje zapuhnuo nas je smrad. Samo par dana prije Hrvati su se bavili time da uklone raspadajuće tijelo srpskog vojnika koji je ubijen metkom u potiljak par časova iza uspješnog hrvatskog oslobođanja Krajine prošlog mjeseca. Vojnici UN-a nalaze oko Knina nedavno ubijenih srpskih civila i to u omjeru šest dnevno. To se ne objavljuje, naravno, jer svijet posmatra Sarajevo.


Strana 228


1990 - 1995

U Gruborima, prošle nedelje specijalne snage hrvatske vojske provele su tzv. kampanju čišćenja u dolini Plavna. Kasnije su pripadnici UN-a pronašli dva starija muškarca ubijena, jednog s metkom u potiljku a drugi sa prerezanim grkljanom. Izvjesni hrvatski general Čermak objavio je da su Grubori bili četničko uporište. Slijedećeg dana UN je našao još tri srpska leša, među njima i leš žene od oko 90 godina. Svaki put kada smo zaustavili automobil - na putu za Strmicu, u Kistanjama ili Đevrskama - stiglo bi civilno ili auto hrvatske policije, a uniformisana lica bi nas gledala zlovoljno ili pitala za razlog našeg prisustva. Nitko, poslije svega, ne želi da objavljuje njihova ratna zlodjela - pa čak i da američki ambasador po povratku u Zagreb izjavi da ovdje nema etničkog čišćenja. U Orliću, 26. avgusta, dva posmatrača Evropske unije naišla su na tri hrvatska vojnika koji su potpaljivali farmu. O kakvom se događaju radi najbolje se vidi iz njihovog zvaničnog izvještaja. " Pokušali smo razgovarati sa njima, ali jedan od njih je napunio oružje, govoreći da je vatra već juče bila zapaljena. Bila je to savršena laž, pošto je vatra upravo bila zapaljena, ali draže nam je bilo da pobjegnemo". Svako bi radije da pobjegne iz Krajine, izuzev nekolicine preostalih Srba - možda samo 5% od ukupnog srpskog stanovništva. Ali izvještaj Evropske unije iz Krajine od prošle nedjelje povjerljiv dokument koji sam u potpunosti pročitao - govori sam za sebe. "Dokazi o zločinima, u prosjeku šest leševa dnevno, i dalje izranjaju, leševi od kojih su neki svježi a neki raspadnuti, uglavnom su od stariji ljudi. Mnogi su ubijeni metkom u potiljak ili su zaklani, ostali su unakaženi. Stariji civili iz izoliranih područja, kako ljudi kažu, odnedavno se smatraju nestalim ili su pritvoreni. Brojni (hrvatski) pozivi Srbima da se vrate, garancije o građanskim pravima i pravima na imovinu, također stižu sa svih nivoa. Međutim, srpski domovi i zemlja i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno zvaničnim izjavama kojim se optužuju Srbi koji su bježali i nekontrolisani elementi, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili. Nismo primjetili pokušaje da se to zaustavi i sve ukazuje na politiku spržene zemlje. Istorija zahtijeva od svijeta da se prisjeti kako su Srbi palili kuće svojih susjeda Hrvata kada su proglasili svoju nezavisnost od Hrvatske 1991. te istjerali Hrvate koji su živjeli u Krajini sa identičnom namjerom; da bi ih spriječili da se vrate. Ali naravno, Hrvatska - za razliku od tzv. i sada nepostojeće Republike Srpske Krajine - želi da se pridruži Evropskoj uniji, želi da se njene trupe obuče po evropskom standardu (Amerikanci su im već pomogli) i želi da bude dio evropske demokratije. I Hrvatska može slobodno tražiti pomoć od Evropske unije za obnovu škola i kuća koje njene "elitne" trupe pale u žestini etničkog čišćenja.

4. septembar 1995. godine

Robert Fisk

10.


Strana 229


1990 - 1995

PAD REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE I POSMATRAČKA ULOGA UN-a ... (L57A/R57A) Od 135.000 Srba koji su živjeli u južnom sektoru, UN je ustanovio da je ostalo samo oko 2.000. Svi koji su bili u mogućnosti pobjegli su u strahu do sada tradicionalnih posljedica pobjede u ovoj zemlji. Značajno je da je plan Hrvatske vojske uključivao i odredbu o momentalnom uklanjanju dokaza borbi i razaranju, uključujući uklanjanje poginulih i ranjenih od granatiranja, čišćenje ulica u području Knina i Drniša gdje je pripremljeno precizno kontrolisano TV emitovanje i novinarsko izvještavanje. Iza ove maske mi smo još uvijek nailazili na ratni haos i etničko čišćenje, dva mjeseca kasnije, od trenutka kad je borba završena. (L58/R58) Hrvatska vojska počinje sistematsko pljačkanje sela i gradova, uključujići spaljivanje zgrada i usjeva, zatim obijesno ubijanje i neograničenu pljačku stoke. Nedjeljama hrvatska vojska i specijalne snage policije su ulazile po drugi put u neka mjesta. Spaljivali su kuće koje su već bile potpuno uništene. Moj hrvatski kolega, general Čermak mi je stalno govorio da oni vrše čišćenje da bi bili sigurni da je područje očišćeno od četnika. To je izgleda uključivalo ubijanje do posljednjeg srpskog terorističkog psa. (L59A/R59/A) Postojala je očigledna metoda u razaranju. Ponekad su to bili teško naoružni kordoni specijalne policije i misteriozne vatre u toku noći, drugi put su to bili vojnici na dnevnom svijetlu koji kao da su željeli dobrodošlicu gledaocima s kamerama. (L60/R60)Tu su i izvještaji civilne policije UN-a o batinanju i pojedinačnom ubijanju ali kao što sam već rekao jedna strana hrvatske vojske uspjela je u tom, da gotovo niko nad kim bi se moglo počiniti nasilje nije ostao. Ipak, sistematsko pljačkanje sela i ono malo preostalog stanovišta nastavilo se nedjeljama. Čak i udaljenija sela i poljoprivredna imanja su bila planski uništena, isključujući svaku mogućnost opstanka na toj zemlji za preostale Srbe ili za one koji bi mogli razmisliti o Tuđmanovom javnom pozivu za povratak. (L65/A/R65A) Sedma brigada hrvatske vojske, Pume, koja je prva stigla u Knin, počela je pljačkanje ispred moje komadne, baš kad su njihove vođe stajale na kapiji govoreći mom potčinjenom puk. Andreju Lesliju da su oni disciplinovani profesionalci čije su trupe pod strogom kontrolom. Ovaj video je tada snimljen...

12.10.1995.


KOMANDANT UN ZA SEKTOR JUG BRIGADNI GENERAL Alan Forand

Strana 230


1990 - 1995

11.

UJEDINJENE NACIJE A/50 GENERALNA SKUPŠTINA 03.11.1995. PEDESETA SJEDNICA STANJE LJUDSKIH PRAVA U PRETHODNOJ JUGOSLAVIJI HRVATSKA

2. Povrede ljudskih prava koje su se dešavale nakon operacije Oluja ... 23. Na osnovu do sada prikupljenih dokaza, vidi se da su povrede ljudskih prava i humanitarnog prava koje su počinjene tokom i nakon operacije Oluja obuhvatili: a) ubijanje civila u povlačenju; b) artiljerijska vatra iz teškog naoružanja kojom su gađani ciljevi u gradovima bez vojnog značaja, uključujući i stambena naselja u Glini i Kninu; c) ubijanje preostalih srpskih civila; d) nezaštićenost preostalih pripadnika manjinskog stanovništva, koje uglavnom čine ovisni o drugima, stari, fizički i mentalno hendikepirani, kao i duševni bolesnici. Ovim grupama lica nedostaju slijedeći oblici zaštite i brige: odgovarajuća policijska zaštita, lične dokumenta, osnovne životne namirnice, osnovna zdravstvena zaštita, pravo na penziju i ostali oblici pomoći. Pored toga, lica koja nisu prijavljena, ne mogu da podnesu zahtjeve da se ponovo spoje sa svojim porodicama; e) prijetnje i maltretiranje koje nad srpskim manjinskim stanovništvom sprovode hrvatski vojnici i policajci, kao i hrvatsko civilno stanovništvo; f) masovno paljenje kuća u vlasništvu Srba koji su pobjegli; g) masovno pljačkanje srpskih kuća koje vrše hrvatski vojnici, policajci i civili; h) zauzimanje kuća koje pripadaju srpskom stanovništvu, a u nekim slučajevima i deložacija Srba koji su ostali.

3. Ubijanje civila ... 24. Osoblje na terenu Centra za ljudska prava je primilo brojne izvještaje o ubijanjima, bez vojne potrebe, koja su se de šavala u bivšem Sektoru jug i sjever kako za vrijeme, tako i nakon završetka vojne operacije, kada je hrvatska vojska pre uzela kontrolu u regionu. Predstavnici UN su otkrili preko 120 tijela, a izvještaji o ubijanjima su bili posebno brojni na području Knina. Prema dobijenim informacijama, uobičajeni način ubistva je bio ispaljivanje metka u potiljak ...


Strana 231


1990 - 1995

Zagreb, 4. kolovoza 1995. godine

12. TIME EVROPA ZLOČINI HRVATSKE HRVATI ISKORISTILI AMERIČKI NAČIN IZJEDNAČENJA TERENA DA BI ISTJERALI SRPSKU MANJINU ... ono što je stajalo iza američke politike podrške Hrvatskoj je da izjednači igralište kojim su vojno dominirali Srbi sa svojim zalihama oružja. Ali, neposredan rezultat je bio etničko čišćenje širokih razmjera koje je počinila hrvatska vojska u područjima uzetim silom, naročito u Krajini. "Granatirali su civile da bi uništili volju Srba za borbu", prisjeća se kanadski pukovnik Andrej Lesli, šef štaba UN-a smještenog u krajiškom gradu Kninu kada je Hrvatska započela avgustovski napad. "Znali su da nema vojnika u nijednom od ovih gradova." Pa ipak, više od 2.000 granata palo je samo na Knin tokom prvog dana. "Za 24 časa", kaže Lesli, "Knin je pao sa 35.000 stanovnika na 500 živih i 500 mrtvih. Potom su potpuno opljačkali grad", dok je većina stanovništva u strahu pobjegla. Hrvatski zvaničnici, iako priznaju uništavanje širom Krajine, pripisuju to Hrvatima izbjeglicama koji su bili bijesni kada su se vratili i našli svoje kuće uništene od strane Srba. Oni koji su bili svjedoci ovom haranju, kažu da su to bili ljudi u uniformama, a ne civili. "Ponašanje hrvatskih vojnika je bilo užasno", kaže Lesli. "To mora da je bila vladina politika." Kao posljedica vojne akcije, nekih 170.000 Srba pobjeglo je iz Krajine te sedmice u najvećem etničkom čišćenju otkako su ratovi na Balkanu počeli 1991. Danas ne više od 7.000 Srba, uglavnom starijih žive u Krajini. Mnogi se kriju. "Tražimo životinje ili tragove stopala u snijegu" kaže Soren Fisk, radnik Crvenog krsta iz Danske. "Ne izlaze iz svojih popaljenih domova. Ne kupaju se. Ne čiste kuće. NJihove porodice su pobjegle. Samo sjede i čekaju da umru."

11. mart 1996. godine


Džejms Džekson

Strana 232


1990 - 1995

HRONIKA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE 1989. GODINA

28.02. U Kninu održan srpski miting upozorenja O1.04. U Osijeku eksplodirala bomba ispod prozora Dopisništva "Politike". 08.07. U Kistanjama održana Osnivačka skupština SKDa "Zora" 09.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, obilježena 600-godišnjica Kosovske bitke. Po nalogu hrvatskih vlasti prekinut je kulturno umjetnički program. Uhapšeno je 20 Srba i sprovedeno u šibenski zatvor. 11.07.Uhapšen Jovan Opačić, predsjednik SKD_a "Zora", što je bio signal upozorenja za srpski narod. 25.11.0držana Druga osnivačka skupština SKD_a "Zora" u Plavnu. Tek poslije ove skupštine vlasti su dozvolile registraciju.

1990. GODINA

04.0l.Predsjednik KUD "Zora" Jovan Opačić potpisao protestno pismo povodom fizičkog napada na književnika Zdravka Krstanovića. 07.01. Trojica maloljetnika li Šibeniku provalili u Pravoslavnu crkvu Presvete Bogorodice, uzeli zastavu SPC i zapalili na Tvrđavi Sv. Ane. 13.01.U Topuskom formiran Inicijativni odbor za osnivanje SKUD "Sava Mrkalj." 15.01.Republički sekretarijat za pravosuđe i upravu SRH odobrio upis Srpskog kulturnog društva "ZORA" u registar društvenih organizacija. 22.01.Hrvatska i slovenačka delegacija napustile 14. Vanredni kongres SKJ 30.01.U Donjem Lapcu (Motel Kamensko), održan politički skup na kojem se razgovaralo o političkom organizovanju srpskog naroda. Skupom je rukovodio akademik Jovan Rašković. Zaključeno je da se osnuje politička stranka koja će biti povezana s nekom strankom u Srbiji opšte jugoslavenske orijentacije. Spomenuto je vezivanje za najavljenu Demokratsku stranku Srbije. 03.02.U Beogradu održana Osnivačka skupština Demokratske stranke Srbije. 11.02.U Vojniću održana Osnivačka skupština Jugoslavenske samostalne demokratske stranke. Za predsjednika je izabran mr Mile Dakić, za potpredsjednike: dr Milan Vujnović i ing. Mirko Zorić, za generalnog sekretara Vukašin Zorić. 15.02.0držan Zbor Srba u Karlovcu. Prilazi s Korduna su bili blokirani. Do sukoba i fizičkih obračuna došlo je u Cerovcu i na Slunjskim Brdima. Na Zboru su govorili: Miloš Vučković i Milić Knežević. 17.02.U Kninu formirana Srpska demokratska stranka. Za predsjednika je izabran akademik Jovan Rašković. 18.02.U Zagrebu osnovan ogranak Jugoslavenske samostalne demokratske stranke. Za predsjednika je izabran dr Milan Galogaža. 24.02.U Zagrebu, predsjednik HDZ-a dr Franjo Tuđman izjavio: "Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz


Strana 233


1990 - 1995

povijesnih težnji hrvatskog naroda". 26.02.U Srbu osnovan Mjesni odbor SDSa. Za predsjednika je izabran David Rastović 04.03.0držan miting srpskog naroda na Petrovoj gori. Govorili su: Dmitar Obradović, predsjednik SO Vrginmost, Dušan Pekić, general pukovnik Jandre Bjelivuk i Milka Kufrin, predstavnica SUBNORa Hrvatske. 07.03.U Rijeci održana osnivačka skupština Narodne radikalne stranke, kao ogranak iste stranke u Beogradu, čiji je predsjednik Veljko Guberina. . 09.03.U Zagrebu u prostorijama Kulturno informativnog centra akademik Jovan Rašković predstavio Srpsku demokratsku stranku. Za predsjednika zagrebačkog ogranka SDSa izabran je advokat VladoIvković. 17.03.U Topuskom formirano SKUD "Sava Mrkalj". Govorili su Nebojša Devetak, Anđelko Anušić, Jovan Radulović, Stanko Korać i drugi. Za predsjednika je izabran Mile Bosnić Pokrenuta je inicijativa o izdavanju "Srpskog glasa". l8.03.U Benkovcu, na Osnivačkoj skupštini HDZa, Boško Čubrilović uperio pištolj plašljivac u Dr Franju Tuđmana. Ovaj incident je zaoštrio međunacionalne odnose u Hrvatskoj. 24.03.U Glini osnovan Opštinski odbor SDSa. Za predsjednika je izabran Petar Kralj. Govorio je akademik Jovan Rašković. 25.03.Prethodne noći u Iloku nepoznate osobe oštetile 17 nadgrobnih srpskih spomenika. 31.03.Na zidovima pravoslavne crkve u Splitu osvanule parole: "Pravoslavni gubite se !" i " Kurvini sinovi". 10.04.U Kninu donesena Odluka o zaključivanju Dogovora o udruživanju opština dalmatinskog područja i osnivanju Koordinacije, što je značilo početak srpskog autonomnog organizovanja 20.04.U Kninu održan predizborni miting komunista i socijalista na kojem je govorio Borislav Mikelić, član CK SKJe. 22.04.0držan prvi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Najveći broj glasova dobiva HDZ. U Kninu SDS osvaja 83% glasova za odbornička mjesta i 3 poslanička mjesta u Saboru Hrvatske (Jovan Opačić, Dušan Zelenbaba i Radoslav Tanjga). 06.05.0držan drugi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Pobijedila je antisrpski opredeljena HDZ, na čelu s dr Franjom Tudmanom, koja je osvojila 41,5% glasova. 18.05.U Benkovcu izboden nožem Miroslav Mlinar, predsjednik Mjesnog odbora SDS, poslije čega su zamrznuti odnosi sa Saborom Hrvatske. Na godišnjoj skupštini "Solidarnosti" u Beogradu Vuk Drašković izjavio: "Još jednom apelujemo na razum Hrvata i pozivamo ih da se uljude". 06.06.S0 Knin donijela Odluku o pokretanju inicijative za formiranje Zajednice opština Sjeverne Dalmacije i Like. 10.06.U Vukovaru osnovan Opštinski odbor SDSa. Govorio je dr Jovan Rašković. 27.06.S0 Knin donijela Odluku o formiranju Zajednice opština Sjeverne Dalmacije i Like. 01.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, proglašena Zajednica opština Sjeverne Dalmacije i Like. 03.07. Radnici SUPa Knin poslali protestno pismo Saveznom i Republičkom SUPu da ne prihvataju "šahovnicu" za svoj simbol. Privremeno predsjedništvo ZO Sjeverne Dalmacije i Like uputilo poziv svim opštinama u kojima je većinsko srpsko stanovništvo da se priključe ZO Like i Dalmacije. 05.07.U Knin došli predstavnici SUPa Šibenik da "urazume" miliciju da moraju prihvatiti "šahovnicu". Narod i radnici SUPa Knin. na čelu s Milanom Martićem,


Strana 234


1990 - 1995

održavaju miting podrške svojoj miliciji, oko zgrade Stanice javne bezbjednosti. Odlučeno je da se odbace svi pritisci uvođenja srbofobične simbolike u Kninu. 14.07.Počeli "Dani srpske kulture u Kninskoj Krajini", koji su trajali do 28. jula. Na Kninskoj tvrđavi je posebno zapažen govor Matije Bećkovića. 25.07.U Srbu održan Veliki srpski sabor na kojem su govorili: akademik Jovan Rašković, Jovan Opačić, mr Mile Dakić i dr Milan Babić. Usvojena je Deklaracija o.suverenosti i autonomiji srpskog naroda i Odluka o formiranju Srpskog nacionalnog vijeća. Sabor Hrvatske donio Odluku da "šahovnica" postaje državni simbol Republike Hrvatske. Ovo je izazvalo nezadovoljstvo srpskog naroda jer su pod tim simbolom u vrijeme Nezavisne Države Hrvatske klana srpska djeca i srpsko civilno stanovništvo. 27.07.U Okučanima održana Osnivačka skupština SDSa. 08.08.Skupština SFRJ usvojila amandmane na Ustav po kojima se uvodi višestranački sistem. 10.08.U Vinkovcima Molotovljevim koktelom zapaljena knjižara Branke Erić. l3.08.Predsjednik Predsjedništva SFRJ Borisav Jović primio delegaciju Srba iz Knina u kojoj su bili Milan Babić, David Rastović i Bogoljub Popović. I7.08.MUP Hrvatske poslao policajce u više srpskih opština Sjeverne Dalmacije i Like s ciljem da oduzmu oružje rezervnog sastava milicije i onemoguće pripreme i sprovođenje prvog srpskog plebiscita. Srbi su odgovorili podizanjem barikada. Predsjednik SO Knin dr Milan Babić proglasio ratno stanje, zbog učestalih hrvatskih napada na srpski narod i zavođenja državnog terora. 24.08.Za člana Predsjedništva SFRJ iz Hrvatske izabran, umjesto Stipe Šuvara, Stjepan Mesić. 27.09.Počeli srpski nemiri na Baniji zbog pokušaja dislokacije naoružanja teritorijalne odbrane iz milicijskih stanica. Specijalne jedinice MUPa Hrvatske hapse 360 Srba. Srbi Petrinje se sklanjaju u kasarnu JNA. Dramatični događaji su trajali do 30. septembra. 30.09.Srpsko nacionalno vijeće, na osnovu plebiscita, proglasilo srpsku autonomiju. 03.10.Blokirani su svi cestovni prilazi prema Kninu, a obustavljen je i željeznički saobraćaj. 22.10.Jugoslavenska samostalna demokratska stranka podnijela tužbu Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske i njenog vrhovništva zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj. U oktobru održan sastanak u manastiru Krupi, kod Obrovca. Učestvovali su predstavnici TO Obrovca, Knina, Benkovca, Donjeg Lapca, Gračaca i predstavnici SDSa. Predloženo je formiranje vlastite krajiške oružane sile, čemu su se suprotstavili Milan Babić i Pero Štikovac. 20.12.Skupština opštine Vojnić usvojila Zaključak o neprihvaćanju Nacrta Ustava Republike Hrvatske u kojem srpski narod gubi istorijsku poziciju političkog naroda. 21.12.Srpsko nacionalno vijeće i Privremeno predsjedništvo Zajednice opština Sjeverne Dalmacije i Like usvojili Statut SAO Krajine i proglasili Srpsku Autonomnu Oblast Krajinu. 22.12.Hrvatski sabor u Zagrebu usvojio Ustav kojim je srpski narod u Hrvatskoj stavljen u poziciju nacionalne manjine. 26.12.Skupština Slovenije proglasila samostalnost ove republike. Statut SAO Krajine usvojile SO: Knin, D.Lapac, Gračac,Obrovac,Benkovac, Korenica i Vojnić.

1991. GODINA


Strana 235


1990 - 1995

04.01 .Izvršno vijeće SAO Krajine formiralo SUP Krajine. Za sekretara je imenovan Milan Martić. U Zagrebu osnovano Vijeće za zaštitu ustavnog poretka RH u kojeg su imenovani: Josip Manolić, Stjepan Mesić, Žarko Domljan, Milan Ramljak, Franjo Gregorić, Martin Špegelj, Josip Boljkovac, Franjo Golem i Hrvoje Šarinić. Simo Rajić podnio ostavku na funkcije: potpredsjednika Sabora, predsjednika Saborskog odbora za pravosuđe i upravu i zastupnika u Saboru Hrvatske. 07.01. U Šidskim Banovcima formirano Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem. 08.01. Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić obavijestio Sabor i Vladu Hrvatske da predstavnici opština SAO Krajine neće dolaziti u Zagreb. 09.01. Predsjedništvo SFRJ donijelo Odluku kojom se naređuje rasformiranje svih paravojnih formacija u Jugoslaviji. Hrvatska i Slovenija odbile sprovođenje ove odluke. 10.01.Predsjednik Izvršnog vijeća opštine Glina i predsjednik SO Kostajnica razgovarali u Zagrebu, suprotno stavovima predsjednika SAO Krajine. Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine podržali Naredbu Predsjedništva SFRJ o razoružanju svih paravojnih formacija. 12.01.U Titogradu osnovano Udruženje Srba iz Hrvatske. Za predsjednika je izabran Velimir Radinović. Skup je pozdravio u ime CK SK Crne Gore Drago Šofran izjavivši: "Bilo šta da se dogodi, Knin nije bio niti će biti sam". Povodom hapšenja petorice građana srpske nacionalnosti u Karinu, Izvršno vijeće i Predsjedništvo SO Obrovac zatražili zaštitu od JNA. Opštinski odbor SDS Karlovac uputio javni protest povodom napada na člana SDSa Iliju Šaulu. Počela koncentracija hrvatske policije na granicama SAO Krajine. Mjestimično je došlo do otvaranja vatre između hrvatske policije i srpskih seoskih straža. 17.0 1. Ustavni sud Jugoslavije osporio Odluku Vlade Republike Hrvatske o plaćanju posebnih taksa na imovinu građana koji žive u Srbiji. MUP Hrvatske formulisao stav da svi policajci potpišu posebnu izjavu ako žele dobiti lični dohodak. To je bio način masovnog otpuštanja s posla za policajce srpske nacionalnosti. U 01 sat počeo rat između SAD i Iraka vazdušnim napadom SAD. U Obrovcu održan srpski protesni miting na kojem je govorio akademik Jovan Rašković i upozorio da : "Prijetnje i hapšenja Srba nisu osnova za zajednički život" U Šibeniku uhapšena ekipa RTV Beograd (Krste Bijelić, Tefik Zujović i Damjan Popadić). Uhapšeni su i trojica advokata: Radomir Kužet, Milan Dupor i Savo Štrbac. U Vukovaru se sastali ministri unutrašnjih poslova Hrvatske i Srbije: Josip Boljkovac i Radmilo Bogdanović. 19.01.Dobrica Ćosić izjavio u Kruševcu: "Ideja o konfederaciji Jugoslavije je vulgarno i političko lukavstvo" 21.01. U nekim selima Korduna izvršen referendum za izdvajanje srpskih sela iz opština Karlovac i Duga Resa. Stanovnici Okučana se izdvojili referendumom iz sastava opštine Nova Gradiška i pripojili opštini Pakrac. 22.01..Bezbjednosni organi JNA uhapsili Đuru Dečaka zbog ilegalnog uvoza oružja u Hrvatsku. U Beogradu vođeni razgovori između Slobodana Miloševića i Alije Izetbegovića. Istaknuta je puna saglasnost da se sačuva Jugoslavija. 23.01.Savezni sekretarijat za narodnu odbranu izdao saopštenje da će JNA razoružati sve paravojne formacije, ako to odmah ne učine vlasti u Hrvatskoj. Predsjednik Srbije Slobodan Milošević u Beogradu razgovarao s predsjednikom i potpredsjednikom Srpskog nacionalnog vijeća dr Milanom Babićem i mr Milom Dakićem. 24.01.Vojne vlasti uhapsile veći broj lica li Hrvatskoj koja su osumnjičena da su naoružavali paravojne formacije u Hrvatskoj.


Strana 236


1990 - 1995

U Beogradu razgovarale delegacije Srbije i Slovenije na čelu sa Slobodanom Miloševićem i Milanom Kučanom. Predsjednik Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio na sjednici Hrvatske vlade da će Sabor suspendovati sve savezne propise. 25.01.Predsjedništvo SFRJ izdalo saopštenje o obaveznoj demobilizaciji rezervnog sastava milicije u Hrvatskoj. Istog dana je emitovan film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku pod vodstvom Martina Špegelja, ministra odbrane Republike Hrvatske. Sobranje Makedonije usvojilo Deklaraciju o nezavisnosti Republike Makedonije. U Beogradu razgovarale delegacije Hrvatske i Srbije, koje su predvodili dr Franjo Tuđman i Slobodan Milošević. U Sarajevu razgovarale delegacije Bosne i Hercegovine i Crne Gore, koje su predvodili Alija Izetbegović i Momir Bulatović. Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema uputilo zahtjev i podršku Slobodanu Miloševiću da svi Srbi ostanu u jednoj državi. 26.01.U Borovu Naselju pronađen mrtav krunski svjedok o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku, Zvonko Ostojić, koji je u filmskoj emisiji teško optužio HDZ I Martina Špegelja. Predsjednik Srpskog nacionalnog vijeća dr Milan Babić izjavio da je kapitulirala lažna demokratska politika HDZa. Ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac izjavio: "Mi ćemo upotrebiti sva sredstva i oružje i Srbi više nikada u Hrvatskoj neće biti ono što su bili dok bude nas". 28.01.Martin Špegelj izjavio da Hrvatska neće sprovesti Odluku Predsjedništva SFRJ od 9. 1. 1991. godine. . 30.01.U Ljubljani razgovarale delegacije Crne Gore i Slovenije koje su predvodili Momir Bulatović i Milan Kučan. Alija Izetbegović izjavio u Sarajevu, da ako se izdvoje Slovenija i Hrvatska, da će organizovati referendum u Bosni i Hercegovini o izdvajanju ili ostajanju Bosne i Hercegovine u sastavu Jugoslavije. 31.01.Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja zbog ilegalnog uvoza oružja. Predsjednik Srpskog nacionalnog vijeća dr Milan Babić izjavio u intervju u "Politici" da dok postoji HDZ da se politička kriza u Hrvatskoj ne može riješiti mirnim putem i da srpskohrvatski odnosi ne mogu biti u nadležnosti MUPa Hrvatske. U Splitu najavljeno formiranje "Ustaške mladeži". Radnik Splitskog brodogradilišta Velimir Ronkulin izjavio: "Došlo je vrijeme da se skine hipoteka zločinstva sa imena ustaša". Stranka demokratskih promjena u Zagrebu dala saopštenje u kojem ističe da ne prihvata da je Martin Špegelj politički odgovoran, a ako jeste da odgovara samo Hrvatskom saboru. Predsjednik Hrvatske vlade Josip Manolić izjavio da Martin Špegelj neće biti hapšen. 01.02.Jedanaest zastupnika Sabora Hrvatske srpske nacionalnosti: Dalmacije, Like, Korduna, Banije i Slavonije napustilo učešće u radu Sabora Hrvatske. Predsjednik Predsjedništva SFRJ Borisav Jović uputio telegram Franji Tuđmanu u kojem kaže da će se "u sprovođenju Naredbe Predsjedništva Jugoslavije ići do kraja". 02.02.U Kninu održan protestni miting zbog ugroženosti srpskoga naroda u Hrvatskoj, pod naslovom" Za slogu i jedinstvo svih Srba", na kojem je prisustvovalo oko 20.000 ljudi. Govorili su: Jovan Opačić, Zdravko Zečević, Marko Atlagić, David Rastović, Velibor Matijašević, Mirko Rađen i Ljubica Šolaja. 03.02.U Gospiću održan protestni miting srpskoga naroda, pod naslovom: "Miting svih Srba Like i svijeta". Prisustvovalo je oko S.OOO ljudi. Govorili su: Rade Čubrilo i dr Nikola Varićak. U opštini Vrginmost organiziran referendum o priključenju SAO Krajini. U Lipiku održano zasijedanje Regionalne skupštine SDSa za područje Slavonije i Baranje ( 26 opština ).


Strana 237


1990 - 1995

04.02.U Karlovcu srpski stanovi, u toku protekle noći obilježeni krstićima, što je izazvalo srpski revolt i zabrinutost. Republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije Radmilo Bogdanović izjavio: " Srbija će voditi računa o svom narodu, ma gde živeo i radio". 05.02.Predsjednik Hrvatske dr Franjo Tuđman odgovorio na pismo Borisava Jovića u kojem kaže, da Martin Špegelj može odgovarati samo Vladi Hrvatske. 06.02.Predsjednik SDSa BiH dr Radovan Karadžić, na konferenciji za štampu izjavio: "Hrvatski državotvorci izgleda ne mogu da zamisle svoju državu bez genocida". 06.02.Vojo Nenadić uložio sredstva s Jugopetrolom i preuzeo benzinsku pumpu u Kninu. 08.02.U Beogradu zasjedalo Predsjedništvo Jugoslavije. Predstavnik Hrvatske nije doputovao, a predstavnik Slovenije napustio sjednicu. Milošević je izjavio: "O Jugoslaviji treba da odlučuju oni koji u njoj žele da ostanu, a ne oni koji hoće da je napuste". 10.02.0bjavljena vijest da Vatikan namjerava dati Hrvatskoj kredit od 4 milijarde dolara da pomogne HDZ i raspad Jugoslavije. 11.02.U Kninu odlučeno da će se mijenjati imena ulica. Predloženo je da se glavna Ulica maršala Tita zove Ulica kralja Petra Prvog Oslobodioca. 12.02.MUP Hrvatske pokušao uspostaviti milicijsku stanicu na Plitvicama, alije u tome spriječen. 15.02.Redarstvenici Hrvatske okupirali Plitvice. Sekretar SUPa Krajine Milan Martić zatražio da odmah napuste područje Korenice. To je zatražilo i Predsjedništvo Jugoslavije, pa su se redarstvenici povukli. 16.02.U Donjem Lapcu usvojena Deklaracija o položaju i pravima srpskog naroda u Hrvatskoj. 17.02.Karlovac blokirala hrvatska policija u kojem je trebalo održati protestni miting srpskog naroda. 18.02.Predsjednik i sekretar SDSa u Karlovcu, Momir Lazić i Nikola Vučinić privedeni u stanicu policije na informativni razgovor. . 19.02.U Kninu održan miting na kojem je govorio akademik Jovan Rašković. 21.02. Sabor Hrvatske donio Odluku da savezni zakoni ne važe u Hrvatskoj. U Zagrebu počelo zasijedanje Sabora Hrvatske na kojem su suspendovani svi savezni zakoni koji nisu u skladu s Hrvatskim ustavom. 25.02.Pred Komisijom za ljudska prava UN u Ženevi govorio predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić. 26.02.Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema usvojilo Deklaraciju o suverenoj autonomiji srpskog naroda. Vojni tužilac JNA podigao optužnicu protiv ministra odbrane Hrvatske Martina Špegelja za krivično djelo oružane pobune. 28.02.U Kninu, Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine usvojili Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine, koja ostaje u državi Jugoslaviji. Akademik Jovan Rašković iz Knina preselio za Beograd, gdje je izabran za direktora Naučno istraživačkog centra "Sv. Sava". Na sjednici SO Knin vođena žestoka polemika o nazivu ulica. Donesena je i Odluka da se prekine s uplaćivanjem osnovnog poreza na promet Republici Hrvatskoj. Skupština opštine Kostajnica smijenila predsjednika Vinka Miočevića i predsjednika Izvršnog vijeća Nikolu Rajčića Jovan Opačić izjavio u Kninu: "Demokratija, koja se pravi samo za jedan narod i to na račun drugih naroda, nije ništa drugo nego fašizam". Održan zbor Srba u Plaškom, na kojem je rečeno: "Nećemo šahovnicu na srpskoj glavi". Govorili su Nikola Medaković i Miloš Vučelić. Donesena je Odluka o izdvajanju Mjesne zajednice Plaški iz sastava opštine Ogulin i priključenju SAO Krajini. 0l.03.Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić održao konferenciju za štampu u


Strana 238


1990 - 1995

Međunarodnom pres centu Beograd. Izjavio je da srpski narod SAO Krajine želi ostati u Jugoslaviji i da nema sukoba s akademikom Jovanom Raškovićem. Na konferenciji za štampu u Novom Sadu predstavnici SNV Slavonije; Baranje i Zapadnog Srema objelodanili Deklaraciju o proglašenju SAO Krajine Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Istaknuto je da u koliko prestane postojati Jugoslavija ili ako se preobrazi u skup zajedničkih država, da će srpska autonomija ući u sastav matične države srpskog naroda. Predsjednik SDSa akademik Jovan Rašković izjavio da nije bio na proglašenju razdruživanja SAO Krajine i Hrvatske, ali da to pozdravlja i da je u Kninu bio sa srcem. Dodao je da bi Krajina mogla imati velike neprijatnosti, čak dotle da oružjem brani svoj suverenitet. 02.03.Sukob hrvatske policije i srpskog naroda u Pakracu. Zbog nasilja održane su brojne demonstracije u srpskim opštinama, a posebno u Pakracu i Dvoru na Uni. Istoga dana u Pakrac su ušle i jedinice JNA, a intrevenisalo je i Predsjedništvo Jugoslavije. Mupovci su se povukli, ali su ostavili pustoš u zgradi SO Pakrac i u Vladičinom dvoru. 03.03.Na Ušću, u Beogradu održan miting za mir i slobodan život. Otvorio ga je dr Mihajlo Milojević. Govorili su: Gordana Rujević, Dušan Matković, Radovan Pankov i Antonije Isaković. U hrvatskom selu Kijevo, kod Knina hrvatski civili napali automobil u kojem su bili predsjednik Izvršnog vijeća SO Knin, Veljko Popović i predsjednik Vijeća udruženog rada Nebojša Mandinić. U Karlovcu, kristalna dvorana Hotela Korana, održan javni protestni skup srpskih intelektualaca iz Banije, Korduna, Gorskog kotara i Bele Krajine. Govorilo se o položaju srpskog naroda kroz istoriju u Hrvatskoj i u novonastalim okolnostima. Uvodno su govorili: Uroš Funduk, Jovo Bižić, Jovica Radojčić, Janko Veselinović i drugi. 04.03.U Pakracu boravili članovi Predsjeništva SFRJ: Stipe Mesić, Nenad Bućin i Bogić Bogićević. Bili su prisutni: savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac i načelnik Štaba 5. vojne oblasti general potpukovnik Praščević. Borci l.hrvatskog korpusa NOV u Zagrebu održali skup (oko 500 prisutnih) na kojem su istakli da niko nema pravo na rasprodaju Jugoslavije. O5.03.Policija SAO Krajine uklonila barikade koje su postavili Hrvati sela Kijeva. U Karlovcu boravio američki konzul Majki Ainik. Vodio je razgovore s predstavnicima HDZa i SDSa. Hrvatski specijalci zaposjeli most na rijeci Savi kod Jasenovca. 06.03.U Zagrebu Franjo Tuđman najavio formiranje Odreda narodne zaštite. 06.03.Predsjednik Hrvatske vlade Josip Manolić uputio protestnu notu predsjedniku Srpske vlade u kojoj se odbacuju stavovi vlade Srbije o događajima u Pakracu. Uspostavljena direktna autobusna linija Janjevo - Zagreb kojom mladi Janjevci odlaze u redove MUPa Hrvatske. Predsjednik Hrvatske stranke prava Dobroslav Paraga dostavio službeni zahtjev Saboru Hrvatske da se posmrtni ostaci dr. Ante Pavelića prenesu iz Madrida u Zagreb. 07.03. Noću 6. na 7. marta u Daruvaru eksplozivom raznesen kiosk "Politike". Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Banije, Pokuplja i Žumberka istakao da Vojna krajina nikada nije bila hrvatska zemlja. U Splitu formirana stranka Nezavisna Država Hrvatska. 11.03.Patrijarh Pavle posjetio Pakrac. 14.03.Predsjedništvo SFRJe, poslije trodnevne rasprave nije usvojilo, Prijedlog Štaba vrhovne komande JNA o podizanju borbene gotovosti JNAe. Protiv su glasali: Janez Drnovšek, Vasil Tupurkovski , Stjepan Mesić i Bogić Bogićević. Time je Jugoslavija gurnuta u kaos međunacionalnog i vjerskog rata. Masovno okupljanje naroda oko zgrade SO Vrginmost Narod, predvođen s SDS-


Strana 239


1990 - 1995

om traži smjenu predsjednika Dmitra Obradovića i zabranu unošenja šahovnice na područje opštine Vrginmost. Delegacija SDSa Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema pregovarala s Franjom Tuđmanom u Zagrebu. I5.03.Predsjednik SO Sinj Jerko Vukas razgovarao u Kninu s Milanom Babićem. U Kostajnici izabran predsjednik SO Vaso Obrenović. 16.03.U Gračacu formiran SDS Krajine, čime je akademik Jovan Rašković i formalno prestao biti glavnim liderom SDS na području SAO Krajine, kojeg je formirao Nenad Bućin podnio ostavku na članstvo u Predsjedništvu Jugoslavije zbog nemirenja s procesima svjesne razgradnje Jugoslavije. Istoga dana ostavke su podnijeli Borisav Jović i Jugoslav Kostić. Oni su izjavili da više ne žele učestvovati u radu Predsjedništva SFRJ. U Zagrebu održan miting protiv svađa i podjela. Govorila je Miljana Jakelić, predsjednica 10 SK PJ. 16.03.Član Predsjedništva SFRJ Stipe Mesić izjavio "Ova zemlja mora biti savez suverenih država." 17.03.Prosvjetni radnici SAO Krajine u Kninu zaključili daje zvanični jezik u SAO Krajini srpskohrvatski. U Zagrebu održan 1. kongres Socijal demokratske stranke Hrvatske na kojem je zaključeno da ova stranka podržava otcjepljenje od Jugoslavije. Predsjednik SDS BiH dr Radovan Karadžić izjavio: Vrijeme je da se svi Srbi i sve srpske stranke ujedine na poslu spašavanja srpske budućnosti. 18.03.Skupština opštine Knin, na osnovu Rezolucije o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine, koju su donijeli Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine, donijela Odluku o primjeni zakona i drugih propisa na području SAO Krajine. Odlukom je precizirano da se u SAO Krajini primjenjuju zakoni i propisi savezne države i SAO Krajine. Na istom zasijedanju je donesena i Odluka o odvajanju od Republike Hrvatske. Na konferenciji za štampu SPS u Beogradu, akademik Mihajlo Marković i Vladimir Štambuk istakli, da je Srbija za modernu federaciju. Na vanrednoj sjednici SO Knin, dr Milan Babić izjavio, da će SAO Krajina priznati Republiku Hrvatsku, ako ona prizna SAO Krajinu. Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem najavilo razdruživanje s Republikom Hrvatskom. 09.03.Sve opštine SAO Krajine potvrđuju Rezoluciju o razdruživanju s Republikom Hrvatskom. General Stevan Mirković u Prokuplju izjavio da u Jugoslaviji neće biti građanskog rata. 20.03.Na vanrednim sjednicama SO Benkovac i Obrovac usvojene su odluke o izdvajanju iz sastava Hrvatske. Rečeno je: Narod Krajine koristi prirodno pravo na samoopredeljenje kao akt samozaštite i odgovornosti prema sebi i zemlji u kojoj živi. Na inicijativu SKD Prosvjeta u Zagrebu ponovo osnovan Privrednik koji je prestao radom 1947. godine. Zaključeno da će mu biti osnovni zadatak da objedini kapital Srba u Hrvatskoj i da ga plasira u razvoj srpskih nerazvijenih krajeva. 21.03.Na konferenciji za štampu u Kninu dr Milan Babić rekao da će Srbi Krajine ići svojim putem. Babić je kritikovao Vuka Draškovića rekavši: "Izjavom daje izdvajanje Krajine opasan i nepromišljen potez Vuk Drašković je još jednom pokazao lažno srboljublje i od SPO ćemo tražiti da se izjasni o izjavi svoga lidera". 23.03.S0 Vojnić donijela Odluku o izdvajanju iz sastava Hrvatske. 26.03.Evropska zajednica objavila Deklaraciju u kojoj je rečeno da "Ujedinjena i demokratska Jugoslavija" ima najbolje šanse da se integriše u Evropu. U Zagrebu, američki parlamentarci, koji su došli u organizaciji Helsinške komisije za ljudska prava, razgovarali s predstavnicima Srba iz Hrvatske. S američke strane bili su: Denis Dekosini, Helen Delić Bentli, Robert Doran, Bob Maks Even, Bil Ričardson i Kej Šo. Srpsku stranu su zastupali predstavnici SDSa. akademik


Strana 240


1990 - 1995

Jovan Rašković, Lazar Macura, Petar Džakula, Ilija Sašić i Milan Vujnović, predstavnici JSDSa: mr Mile Dakić, potpredsjednik SNV SAO Krajine i Vukašin Zorić, generalni sekretar JSDS, kao i dvojica intelektualaca iz Zagreba: Simo Rajić i dr Drago Roksandić. U Zagrebu završena istraga protov Željka Ražnjatovića Arkana, Dušana Bandića, Zorana Stefanovića i Dušana Carića, koje optužnica tereti za za pripreme oružane pobune u Hrvatskoj. Kraj rudarskog okna u Modrinom Selu, kod Knina, eksplodiralo 500 kg dinamita, što je nanijelo veliku štetu okolnim selima. Skupština opštine Dvor na Uni donijela Odluku o izdvajanju iz Republike Hrvatske. 27.03.U Kninu boravio ministar za Srbe van Srbije Stanko Cvijan Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić uputio otvoreno pismo dr Franji Tuđmanu, u kojem kaže da je veoma iznenađen, da kao domaćin sastanka u Splitu nije pozvao predsjednika SAO Krajine. 28.03.U Splitu održan prvi od šest najavljenih sastanaka predsjednika jugoslavenskih republika. Uoči sastanka učesnici su dali kratke izjave: Milošević: "Dogovor, ali ni na čiju štetu", Tuđman: "Samo konfederacija ili miran razlaz", Bulatović: "Split- početak raspleta", Kučan: "Ubrzati postupke u razdruživanju", Izetbegović: "Jugoslavija može opstati bez Slovenije, ali ne bez Hrvatske", Gligorov: "Izbjegavati oštre i jednostrane ocjene" U Novoj Pazovi održan zbor podrške otcjepljenju SAO KIajine. Govorili su Jovan Rašković, Mirko Jović, Milan Paroški i Miroljub Pavlović. Rašković je rekao: "Stvaranje SAO Krajine je gromobran koji i dalje stoji i pod kojim se Srbi lagodno i zaštićeno osjećaju ". 29.03.Skupština opštine Knin donijela zaključak da se u posjetu Knina pozove predsjednik Srbije Slobodan Milošević. 31.03.Specijalci MUPa Hrvatske napali srpske položaje na Plitvicama, što se može smatrati početkom hrvatsko srpskog rata. Donesena Odluka u Borovu Selu o prisajedinjenju: Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema Republici Srbiji. 02.04.lzvršno vijeće SAO Krajine donijelo Odluku o prisajedinjenju SAO Krajine Republici Srbiji i o raspisivanju referenduma. 06.04.Specijalci MUPa Hrvatske ponovili napad na srpski Pakrac. 12.04.lzvršno vijeće SAO Krajine raspisalo referendum srpskog naroda za 12. maj za prisajedinjene Srbiji. 16.04.Sastanak Milošević - Tuđman u Karađorđevu, gdje se razgovaralo o specijalnim temama nedostupnim za javnost. 17.04.Skupština opštine Knin, donijela Odluku o izmjeni i dopuni Odluke o sprovođenju Statuta SAO Krajine. 30.04.U Kninu održana konstituirajuća sjednica Skupštine SAO Krajine. Za predsjednika je izabran poslanik iz Gline Velibor Matijašević. 02.05.Srbi Borova Sela odbili napad specijalaca MUPa Hrvatske. Poginulo je 13 hrvatskih specijalaca. Ubijen komandir hrvatske policijske stanice u Polači (Benkovac) Franko Lisica iz Bibinja. 03.05. Hrvatske vlasti uništile u ;Zadru oko 350 srpskih kuća i lokala, bila je to, tako zvana "kristalna noć" 05.05.Franjo Tuđman u Trogiru pozvao hrvatski narod na pobunu protiv JNA. 06.05.HDZ organizovao demnostracije protiv JNA u Splitu. Ubijen je vojnik Saša Gešovski, a slika davljenja vojnika Svetlanča Naceva obišla svijet. HDZ počeo prikupljati potpise za uskraćivanje boravka članova SDS u Šibeniku: Jovanu Raškoviću, Branku Popoviću i Marku Dobrijeviću. U tvornici elektrodai ferolegura u Šibeniku zatraženo da radnici srpske nacionalnosti potpišu dokumenat o lojalnosti Republici Hrvatskoj, što je izazvalo nezadovoljstvo i napuštanje posla. 09.05.Predsjedništvo SFRJ donijelo Odluku o postavljanju JNA između teritorije s većinskim srpskim stanovništvom i ostalih dijelova Hrvatske.


Strana 241


1990 - 1995

12.05.Sproveden referendum na području SAO Krajine o prisajedinjenju Republici Srbiji. 15.05.Stjepan Mesić nije izabran za predsjednika SFRJ. 19.05. U Hrvatskoj održan referendum o odcjepljenju Hrvatske od Jugoslavije. 28.05.Na stadionu NK "Zagreb" izvršena smotra Zbora narodne garde Hrvatske. Savezna država nije reagovala. 29.05.Skupština SAO Krajine izabrala prvu vladu SAO. Krajine na čelu s dr Milanom Babićem i proglasila Statut SAO Krajine. 01.06. "Vjesnik" objavljuje da je "slučaj Mlinar" režirao Jovan Rašković i da je Mlinar dobrovoljno glumio žrtvu koju kolju. 05.06.0rgani bezbednosti u Splitu uhapsili vinovnike zločina, davitelje Svetlanča Nanceva i ubice Saše Gešovskog. 17.06.Hrvatska stranka prava usvojila Lipanjsku povelju u kojoj se traži obnova Nezavisne države Hrvatske na cjelokupnom povijesnom i etničkom prostoru sa istočnim granicama Subotica - Zemun - Drina - Sandžak - Boka Kotorska. 21.06.Državni sekretar SAD Džejms Bejker na kraju posjete SFRJ izjavio da SAD podržavaju cjelovitu i demokratsku Jugoslaviju. 24.06. U Banja Luci potpisan Dogovor o privrednoj, političkoj i kulturnoj saradnji SAO Krajine i ZO Bosanske Krajine. 25.06.Hrvatska i Slovenija proglasile potpunu državnu nezavisnost. 26.06.Upad specijalaca MUPa Hrvatske u Glinu. Srpske snage izvršile napad na policijsku stanicu. Savezno izvršno vijeće izdalo Naredbu o zabrani uspostavljanja republičkih graničnih prelaza unutar teritorija SFRJ. Savezni SUP i JNA su zaduženi za provedbu Naredbe. 27.06.Jedinice TO Slovenije napale jedinice i kasarne JNA. Počeo je kratkotrajan rat kojeg je JNA izgubila uz znatne žrtve.Skupština SAO Krajine dopunila Vladu na sjednici u Bosanskom Grahovu. Milan Martić je postavljen za minista odbrane što on nije prihvatio. To je početak stalnih nesporazuma između njega i Babića koji će prerasti u trajnu netrpeljivost i nesreću za RSK. U Bosanskom Grahovu održana zajednička sjednica skupština SAO Krajine i Bosanske Krajine. Usvojena je deklaracija o ujedinjenju. 0l.07.Pod pritiskom Evropske zajednice Predsjedništvo SFRJ izabralo Stjepana Mesića za predsjednika SFRJ koji će na ovoj dužnosti biti do 5. decembra. 04.07.Hrvatske policijske snage, preko područja Vrginmosta ušle u Topusko. 06.07.Hrvatske oružane snage napale srpsko stanovništvo u Staroj Tenji. 11. 07.Željeznička pruga minirana na tri mjesta između Benkovca i Škabrinje. 18.07.Predsjedništvo SFRJ donijelo odluku o povlačenju JNA iz Slovenije. 22.07.Pokušaj hrvatskih snaga da okupiraju Plaški, ali su odbijene. 27.07.Srpske snage protjerale snage MUPa Hrvatske iz Gline. 01.08.Franjo Tuđman pozvao Hrvate da budu spremni na opšti rat. Otpočele su borbe u Dalju, Erdutu, Osijeku, Dardi, Vukovaru i Kruševu. 03.08.U Dalju srpske oružane snage izvršile masovni zločin nad civilnim stanovništvom. 04.08.Na Šarčevom raskršću, kod Kmjaka, nepoznata lica iz zasjede ubila trojicu hrvatskih policajaca, što je doprinjelo daljnjem zaoštravanju međunacionalnih odnosa. 17.08.Hrvatske snage napale Srbe u Mirkovcima. 20.08.Vlada SAO Krajine donijela Odluku da se uspostavi jedinstven sistem TO Krajine, kao dijela oružanih snaga SFRJ. 21.08. Tenkovske jedinice Kninskog korpusa stigle u neposrednu blizinu Zadra. Uslijedila je Naredba iz Beograda da se obustave daljnja napredovanja.Jedinice Novosadskog korpusa oslobodile Beli Manastir. 22.08.Hrvatske oružane snage izvršile genocid nad Srbima u Grubišnom Polju, Pakracu i Daruvaru. Hrvatske oružane snage upale u sela opštine Caprag, na Baniji: Kinjačku, Bestrmu, Brđane i Čakale. Tom prilikom je ubijeno 15 srpskih civila.


Strana 242


1990 - 1995

23.08.JNA i TO Slavonije i Baranje oslobodile Baranju i stigle do Osijeka. 0l.09.Ratno vazduhoplovstvo JNA zaplijenilo avion ugandske kompanije sa tovarom naoružanja za Hrvatsku. Uhapšen je organizator toga posla Anton Kikaš. 03.09.Predstavnici 12 zemalja Evropske zajednice u Hagu dogovorili da bivši ministar Velike Britanije lord Karington bude koordinator mirovne konferencije o Jugoslaviji. Vodile se borbe oko Masleničkog mosta. 04.09.Hrvatske oružane snage počinile stravičan zločin nad Srbima u Gospiću. Mnogi su ubijeni i spaljeni ili obješeni na bandere. 05.09.Papa Jovan Pavao II pozvao 800 miliona katolika da mole za spas Hrvatske. 07.09.Počela Međunarodna konferencija u Hagu o Jugoslaviji. 09.09.U Bosanskoj Otoci uhapšen Milan Martić. Hrvatska je zahtjevala njegovo izručenje, ali je uz posredovanje JNA pušten i prebačen u Knin. 11.09.Vođene jake borbe oko Skradina i Masleničkog mosta. 13.09.Hrvatske snage kod Karlovca zarobile generala JNA Milana Aksentijevića i grupu oficira. 15.09.Kod Gospića poginuo Đorđe Božović - Giška, legendarni komandant Srpske dobrovoljačke garde. 16.09.S područja Poligona Cerovac povučena 580. artiljerijska brigada JNA. 21.09.Hrvatska policija izvršila masakr nad 13 rezervista JNA na Koranskom mostu kod Karlovca. 25.09.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 713. o uvođenju embarga na isporuke oružja za područje Jugoslavije. 03.10.Krnje Predsjedništvo SFRJ proglasilo neposrednu ratnu opasnost. 04.10.U Hagu dato saopštenje o dogovoru da se problem Srba SAO Krajine rješava u Potkomitetu za nacionalne manjine. Hrvatska artiljerija prvi put tukla Vojnić. 05.10. Vođene žestoke borbe u blizini Osijeka, Nove Gradiške, Siska, Pakraca i Dubrovnika. S područja Korduna otputovala Loznička brigada. 08.10.Sabor Hrvatske donio Odluku o raskidu državotvorne veze s Jugoslavijom i proglasio državnu samostalnost Hrvatske. Proglašena potpuna samostalnost Republike Slovenije. Dat je rok da se JNA povuče do 18. oktobra.13.10. Na područje Korduna došla 9. zaječarska brigada JNA, pod komandom potpukovnika Mome Momčilovića. 16.10. Vlada Republike Hrvatske dala rok JNA da se povuče s područja Hrvatske do 10. novembra. 16. 1O.Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić donio Ukaz o proglašenju Zakona o osnivanju Privredne komore SAO Krajine. 18.1O.U Hagu predložena deklaracija o Jugoslaviji, prema kojoj se republike SFRJ smatra ju suverenim i međunarodno priznatim državama. 29.10.Ministri inostranih poslova Evropske zajednice u Briselu odlučili da se uvedu ekonomske sankcije Srbiji ako do 4. novembra ne prihvati predloge lorda Karingtona. 02.11.Formirane tri kordunaške brigade (2. za Vojnić, 3. za Slunj, 4. za Vrginmost ). 03 .11.Hrvatske snage protjerale Srbe Zapadne Slavonije iz 18 srpskih sela. 04. 11.Realizirana akcija izvlačenja Kasarne " Logorište " iz Karlovca uz gubitke od 26 mrtvih i 67 ranjenih vojnika. 08.11.Ministri Evropske zajednice na sjednici u Rimu donijeli Odluku da se uvedu sankcije prema Jugoslaviji. 09.11.Predsjedništvo SFRJ uputilo zahtjev Savjetu bezbjednosti o hitnom upućivanju mirovnih snaga u Jugoslaviju. 18.11. Vlada SAO Krajine donijela Odluku po kojoj se snage međunarodne zajednice mogu razmjestiti samo na linije razgraničenja. Poslije višemjesečnih borbi jedinice JNA zauzele Vukovar. 21.11.Američki ambasador Voren Zimerman odogovornost za krizu u Jugoslaviji pripisao Srbiji i JNA.


Strana 243


1990 - 1995

U Kninu Skupština SAO Krajine smijenila predsjednika Velibora Matijaševića, dipl. ekonomistu i izabrala za novog predsjednika Milu Paspalja, iz Gline. 23.11.U Ženevi Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Veljko Kadijević dogovorili prekid rata i dali saglasnost na Vensov plan. 27.11.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 727 na osnovu zahtjeva vlade Jugoslavije o slanju mirovnih snaga u Jugoslaviju. 28.11.Na sektoru Cetingrada, pod nerazjasnjenim okolnostima, poginuo komandant 2. kordunaške brigade potpukovnik Tomislav Ranković, koji se zalagao se za stvaranje autohtone krajiške vojske i protiv šverca i korupcije. 02.12.Savjet ministara Evropske zajednice odlučio da ekonomske sankcije budu uvedene samo prema Srbiji i Crnoj Gori. 05.12.Hrvatski Sabor opozvao Stjepana Mesića iz Predsjedništva Jugoslavije. Mesić je tada rekao: "Mislim, da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema!" 19.12.Ustavotvorna skupština SAO Krajine u Kninu usvojila Ustav i proglasila Republiku Srpsku Krajinu. Za prvog predsjednika izabran je dr Milan Babić. Premijer SFRJ Ante Marković podnio ostavku. 23.12.Savezna Republika Njemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku. 26.12.1z pravca Karlovca, prema Turnju i Kamenskom vojska i policija Hrvatske krenula u ofanzivu s ciljem da se probiju kroz Utinjsku dolinu za Vrginmost i Vojnić. Borbe su vođene 3 dana u kojima je poginuo veliki broj hrvatskih vojnika.

1992. GODINE

03.01.U Sarajevu potpisan Sporazum o angažovanju snaga UN na području Jugoslavije. 08.01.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 727 o slanju predhodnice međunarodnih snaga u Jugoslaviju. Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević uputio otvoreno pismo predsjedniku Republike Srpske Krajine dr Milanu Babiću, na koje je Babić javno odgovorio 12. januara. 13.01. Vatikan priznao Hrvatsku i Sloveniju. 15.01.Evropska Zajednica priznala Sloveniju i Hrvatsku. 17.01.Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izdao Saopštenje o pravu srpskog naroda na samoopredeljenje. 27.0I.Pregovori između predstavnika RSK i Maraka Guldinga u Kninu završili bezuspješno. 30.01.U Beogradu počela trodnevna sjednica krnjeg predsjedništva SFRJ, predstavnika Srbije i Republike Srpske Krajine. Babić i njegova Vlada nisu dali saglasnost na Vensov plan. Umjesto Babića suglasnost je dao predsjednik Skupštine RSK Mile Paspalj 2. februara. Na sjednici krnjeg Predsjedništva delegaciju RSK general Blagoje Adžić nazvao bagrom. Predsjednik Rusije Boris Jeljcin najavio da će Rusija priznati Sloveniju i Hrvatsku. 03.02.U Kninu održan masovni zbor podrške Milanu Babiću zbog odbijanja da potpiše Vensov plan. 04.02.Butros Gali izjavio da na teritorij i pod zaštitom UN neće važiti hrvatski zakoni. 05.02.Političko vodstvo Sktlpštine opštine Vojnić podržalo Vensov plan. Policija RSK u Udbini ometala učesnike na sastanku SDSa koji su zastupali tezu da Vensov plan. treba prilagoditi srpskoj strani. Politički aktiv SO Gračac prihvatilo Vensov plan, na osnovi uvjeravanja pukovnika Stojana Španovića. 06.02.Zoran Đorđević javio iz Vašingtona u Knin da se Vensov plan ne smije prihvatiti, jer u Americi postoji raspoloženje da se usvoje neke primjedbe RSK.


Strana 244


1990 - 1995

U Gračacu predstavnici SDSa Krajine: dr Ljubica Šolaja, Petar Štikovac, Momir Lazić, Dušan Vještica i Mile Dakić razgovarali s predstavnicima JNA i policije o Vensovom planu. Predstavnici JNA su bili: general Ratko Mladić, pukovnici Stojan Španović i Kasun, te načelnik Stanice javne bezbjednosti Dragičević. Vlada RSK podijelila teritorij RSK na 4 okruga: sjevernodalmatinski, lički, kordunaški i banijski. 07.02.S0 Gračac raspravljala o Vensovom planu. Protiv usvajanja I.verzije plana govorili su: Dušan Vještica, Lazar Macura i Mile Dakić. Izraziti pobornik Plana je bio pukovnik Stojan Španović. Generalni sekretar UN Butros Gali dao izjavu, da se trupe UN neće povući iz zaštićenih zona Krajine dok se ne nađe političko rješenje, da raspored snaga UN neće prejudicirati političko rješenje, da područja pod zaštitom UN neće biti pod zakonima Hrvatske, da će snage UN štititi lokalno stanovništvo za vrijeme i poslije demilitarizacije. 09.02.Skupština Republike Srpske Krajine u Glini, pod predsjedanjem Mile Paspalja, prihvatila bezuslovno Vensov plan. Nagovješteno je smjenjivanje predsjednika Republike dr Milana Babića. Na skupštini su pored ostalih prisustvovali: Branko Kostić, Jugoslav Kostić i general Blagoje Adžić. 10.02.U Kninu sjednica Vlade RSK. Dogovoreno je da Babić objavi us lovno prihvatanje Vensova plana. Umjesto toga on je samoinicijativno na popodnevnoj sjednici Skupštine isforsirao Odluku o referendumu za ili odbijanje Vensova plana. Akademik Jovan Rašković ponovo objavio ideju o kulturnoj autonomiji Srba u Hrvatskoj. 12.02.Milan Babić zatražio da UN uvedu protektorat nad RSK. 13.02.Vojna policija JNA zatvorila u Kninu Bogoljuba Bjelanovića Rođu, člana Glavnog odbora SDS Krajine, zato što je napustio položaj iz protesta prema postupcima JNA, zauzmi pa vrati. Iz Knina JNA i policija RSK počeli masovno vraćati dobrovoljce koji su došli iz Srbije. 14.02.U Kistanju održana politička tribina o Vensovom planu. O zamkama za srpski narod govorili su Lazar Macura, Uroš Funduk i Mile Dakić. 15.02.U" Večernjim novostima" najavljen odlazak Milana Babića. Citirana je izjava Mile Paspalja i Dušana Jovića" Kninska skupština i najavljeni referendum Krajišnika o prihvatanju Vensova plana obična su lakrdija kojom se Srbi u Krajini dodatno zbunjuju." 16.02.Mile Paspalj sazvao u Glini sjednicu Skupštine RSK. Prema zvaničnim izjavama većina poslanika se izjasnila za pokretanje postupka o smjeni predsjednika Repubilike dr Milana Babića i Vlade RSK. 17.02.U Beogradu, na konferenciji za štampu Milan Babić 'izjavio da je glinsa skupština neustavna inelegalna. 18.02.U Kninu zasijedala kninska Skupština RSK koja je podržavala Milana Babića. Usvojen je Babićev prijedlog da Skupština pređe u stalno zasijedanje. Podržano je pismo Butrosu Galiju i odgađanje zakazanog referenduma. Ministar policije Milan Martić izdao Naredbu br. 1834/1 kojom se povlači straža ispred Srpskog radio Knina i dobrovoljci s teritorije RSK. 21.02.Savjet bezbjednosti usvojio rezoluciju 743 s kojom se odobrava početak mirovne misije u Jugoslaviji i formiranje UNPROFORa. U Kninu zasijedala kninska Skupština RSK. Osuđen je stav Branka Kostića koji je u Glini tražio bezuslovno prihvatanje Vensovog plana. 26.02.Skupština Republike Srpske Krajine u Borovu Selu smjenila predsjednika Republike dr Milana Babića i Vladu Riste Matkovića. Za predsjednika Republike izabran je Goran Hadžić a za mandatara Vlade mr Zdravko Zečević. 28.02.Hrvatska vojska napala na širokom frontu zaleđe Zadra i Šibenika. Na obe strane je bilo mrtvih i ranjenih. Objavljena imena penzionisanih generala, među kojima su Veljko Kadijević i Stane Brovet. 29.02.Ustavni sud RSK u Kninu poništio sve odluke i amandmane Paspaljeve skupštine u Borovu Selu.


Strana 245


1990 - 1995

01.03.Muslimani u Sarajevu na Barščaršiji pucali na srpske svatove. Ubijen je otac mladoženje, Nikola Gardović i ranjen pravoslavni sveštenik Radenko Miković, te spaljena srpska zastava. U Golubiću kod Knina proslavljen početak rada Škole za policiju RSK. Prisustvovali su pored ostalih: Sejdo Bajramović, Jugoslav Kostić, Goran Hadžić i Milan Martić. Vlada Zdravka Zečevića smijenila direktora Srpske RTV Knin Lazara Macuru i za novog direktora postavila Branka Marjanovića. Bosanski Srbi proglasili otcjepljenje od BiH, proglasili Ustav i formirali Vladu. Snage Ujedinjenih nacija počele preuzimati odgovornost za zaštićena područja Krajine. 02.03.U Beogradu (Hotel Ekscelzior), Mile Paspalj rekao pred grupom kordunaških generala da je Jugoslavija priznala RSK, da on posjeduje takav dokumenat, ali je to tajna. 05.03.U "Politici ekspres", objavljen članak "Skupština donosi Ustav". U njemu piše: "Srpski narod u krajinama ne može da bude obuhvaćen Zakonom o pravu naroda na samoopredelenje". 21.03.Skupština RSK, pod predsjedavanjem Mile Paspalja zasijedala u Kninu. 27.03.Na sjednici Hrvatskog sabora jedan zastupnik je rekao za srpski narod:" To je rijetka zvjerad, koje i nema na kugli zemaljskoj". 30.03.Turski predsjednik Demirel izjavio da je Genšer poludio, da se Njemačka ponaša gazdinski u Evropi. 01.04.Na Zagrebački aerodrom Pleso sletio prvi strani putnički avion iz Rusije TU 154 M. 04.04.Ve1ika narodna skupština Srpske Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema donijela Odluku o proglašenju Statuta Srpske Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. 06.04.U Brislu Evropska zajednica donijela odluku o priznanju države Bosne i Hercegovine. 07.04. Na Palama proglašena Srpska Republika BiH. SAD priznale Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu. 08.04.Srpske snage zauzele Kupres. 11.04.U Kninu došlo do sukoba izmedu dr Milana Babića i predsjednice SDS Krajine dr Ljubice Šolaje oko problema formiranja Srpske vojske Krajine. Babić je predlagao formiranje Garde. . Iz Beograda stigli gosti za svečanost formiranja Srpske vojske: Mirko Jović, Veselin Đuretić, Kiro Radović i Nada Lazarević. 12.04.Na Kninskom Kosovu, kod crkve Lazarice, formiran Puk srpske vojske Krajine "Petar Mrkonjić". Za komandanta je postavljen Rade Čubrilo, načelnika Štaba Stevo Četnik, načelnika bezbrdnosti Dušan Stoisavljević, načelnika pozadine Rajko Ilić, načelnika za propagandu Milan Stojanović. Na svečanosti su govorili: dr Veselin Đuretić, Mirko Jović i Milan Babić. Bogosluženje i posvetu zastave obavio je sveštenik Nikola Škrbić. 16.04.Evropska zajednica naredila povlačeilje svih oružanih sastava iz BiH do 28. aprila. 17.04.Američka diplomacija osudila Srbiju za rat u Bosni. Vodene žestoke borbe oko Šamca, Višegrada i Foče. 8.04.Pripadnik UNPROFORa u Glini silovao maloljetnicu. 19.04.Vodene žestoke borbe kod Lasinje na rijeci Kupi. Na srpskoj strani su poginula dvojica boraca. 22.04.U Veljunu došlo do sukoba između UNPROFORa i srpskih boraca, jer su " plavci" izjavili da su došli štititi hrvatski naroda. 28.04.Proglašena Savezna Republika Jugoslavija. 29.04.Glavni odbor SDSa Krajine smijenio predsjednicu dr Ljubicu Šolaju i izabrao za predsjednika dr Milana Babića. U posljednja 2 dana na kninskom ratištu poginulo 9 srpskih boraca i ubijeno 10 Srba u selu Crno kod Zadra. 02.05.Vođene borbe u Sarajevu. Muslimani su opkolili Dom JNA i zgradu Komande generala Kukanjca.


Strana 246


1990 - 1995

04.05.Predsjedništvo Jugoslavije donijelo odluku o povlačenju JNA iz Bosne u roku od 15 dana. 06.05.U Brislu počela Konferencija o Jugoslaviji. General Blagoje Adžić podnio ostavku. Grupa oficira iz Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva upala u Generalštab i pokušala izvršiti državni udar. 12.05.Vlada RSK uvela vanredno stanje zbog pojave hrvatskih diverzantskih trojki. 13.05.Na Ravnoj gori podignut veličanstven spomenik Draži Mihailoviću. Govorio je Vuk Draškovič, a parastos vodio vladika Irinej. 15.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 752 o pogoršanju situacije u BiH. U Tuzli muslimanski ekstremisti napali na kolonu vojnika JNA koja se povlačila iz Bosne za Srbiju. Prema nezvaničnim podacima ubijeno je oko 200 vojnika. Deveta Zaječarska brigada avionom" Kikaš " napustila teritorij RSK. U toku svog ratovanja na Kordunu imala je 57 mrtvih i 120 ranjenih vojnika. 18.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 753 kojom se daje preporuka za prijem Hrvatske u UN. Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 754 kojom se daje preporuka za prijem Slovenije u UN. U Kninu zasijedala Skupština RSK na kojoj su prisustvovali akademik Jovan Rašković dr Milan Babić. Usvojena je Deklaracija o političkim ciljevima Republike Srpske Krajine. 19.05.Republiku Srpsku Krajinu napustila JNA. 20.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 755 kojom se predlaže prijem BiH u UN. 23.05.U Njujorku, na zasjedanju Generalne skupštine: Slovenija, Hrvatska, Bosna Hercegovina primljene u članstvo OUN. 27.05.U Sarajevu eksplozivna naprava usmrtila 16 i ranila preko 100 ljudi koji su bili u redu za kupovinu kruha. 28.05.Sveti Sinod SPC dao saopštenje u kojem se osuđuje politika vladajuće Socijalističke stranke u Srbiji. 29.05.General Nambijar pregovarao u Kninu. 30.05.U Njujorku, na prijedlog Francuske, Britanije, SAD, Belgije, Maroka i Mađarske, Savjet bezbjednosti uveo sankcije protiv Srbije i Crne Gore (Rezolucija SB broj 757). Vlada Srbije uputila oštar protest Vladi Srpske Republike Bosne i Hercegovine zbog bombardiranja Sarajeva. Vojska bosanskih Srba napustila Modriču. Uslijedilo je paljenje srpskih kuća. 08.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 758 o otvaranju Sarajevskog aerodroma. 14.06.Izrael prihvatio sankcije protiv Srbije (Crne Gore. 15.06.Dobrica Ćosić izabran za prvog predsjednika SRJ. 17.06.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević primio delegaciju Beogradskog univerziteta koja je tražila njegovu ostavku. 18.06.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 760 o izuzetcima u zavodjenju sankcija protiv Jugoslavije za medicinske pošiljke i hranu. U Banjaluci umrlo 11 beba zbog nedostatka kisika. 21.06.Hrvatske snage izvršile agresiju na međurječje Krke i Čikole (Miljevački plato) iako je to područje pod zaštitom UN. Zarobljeno je, pa ubijeno 40 srpskih vojnika. 23.06.Hrvatska artiljerija tukla Knin. 26.06.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević predložio stvaranje grčko jugoslavenske konfederacije. 28.06.U Beogradu demonstracije DEPOSa. Zatražena ostavka Slobodana Miloševića. 29.06.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 761 o stavljanju Sarajevskog aerodroma pod kontrolu UNPROFORa. 30.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 762 o Ružičastim zonama u Hrvatskoj. Zatraženo je od Republike Hrvatske povlačenje njene vojske na položaje prije 21. 06. i obustava vojnih akcija na područja pod zaštitom UN. U Benkovcu, u stanu Rajka Ležajića, pripadnici zvanicne vlasti batinali dr Milana


Strana 247


1990 - 1995

Babića i Rajka Ležajića. 04.07.Ministar unutrašnjih poslova RSK Milan Martić osudio pojave separacije Korduna i Banije od ostalih dijelova Krajine. Kritika je uslijedila poslije sastanka rukovodstava opština Korduna i Banije u Glini 16. juna. Na Topličkim kosama, nedaleko Topuskog teško je ranjen predsjednik SO Vrginmost Dmitar Obradović. Automobil kojeg je Dmitar vozio pogođen je s 36 metaka. Umro je u Bolnici na Petrovoj gori. 12.07.Na Oplencu podignut Spomenik Kralju Petru Oslobodiocu. Na Drini, između Srbije i Semberije otvoren Pavlovića most.UNPROFOR preuzeo garancije'za granicu između Korduna i Hrvatske. Milan Panić izjavio:" Ako mi se Milošević ne pokori, neka ga Bog čuva". 13.07.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 764 o bezbjednosti Sarajevskog aerodroma. 14.07.Milan Panić izabran za prvog predsjednika Vlade SRJ. 25.07.U Srbu sportskim susretima proslavljena 2. godišnjica Srpskog sabora. 28.07.U Beogradu iznenada umro akademik Jovan Rašković, osnivač i prvi predsjednik SDS, čovjek širokih vidika, naučnik, izraziti masovik, govornik, borac za mir i mimo rješavanje svih sporova. Probijen Koridor prema Srbiji, od Modriče do Brčkog. 06.08. U Beogradu Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala simpozij o zločinima u tekućem ratu. Uvodno su govorili akademik Samardžić i dr Milan Bulajić. 07.08. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 769 kojom se zavodi embargo uvoza i izvoza svih roba između Jugoslavije i svijeta i o proširenju sastava UNPROFORa. 13.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 770 o humanitarnoj pomoći BiH. 18.08.Vlada RSK imenovala Državnu komisiju za ratne i zločine genocida. 25.08.Delegacija RSK otputovala u London na konferenciju o Jugoslaviji. 26.08.U Londonu počela konferencija o Jugoslaviji uz učešće 40 delegacija. 14.09.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 776 o podršci Londonskoj konferenciji. 22.09.Generalna skupština isključila SRJ iz svojih redova. 05.10.Skupština RSK odbila verifikaciju Izvještaja predsjednika Gorana Hadžića o učešću na pregovorima u Londonu. 06.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 779 o demilitarizaciji Prevlake. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 780 o formiranju Komisije eksperata za humanitarno pravo. Vojska bosanskih Srba zauzela Bosanski Novi. 09.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 781. o zabrani vojnih letova nad BiH, a na osnovi zahtjeva Alije Izetbegovića. 10.10. U Glini KUD "Sava Mrkalj" organizirao političku tribinu na kojoj je Mile Paspalj podnio uvodno izlaganje o srpskim seobama. 16.10.Formirana Vojska Republike Srpske Krajine. 23.10. Vojska SRJ se povukla s Prevlake. 29. 10.Vojska bosanskih Srba zauzela Jajce. 31. 10.Skupštine RS i RSK usvojile zajedničku deklaraciju o vojnom savezu. 04.11.Hrvatski sabor usvojio Zakon o zaštiti Republike Hrvatske od terorističkih aktivnosti. 09.11. Prekinut koridor kod Brčkog. Žestoke borbe vođene oko Lončara i Orašja. 10.11.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 786 o postavljanju posmatrača na aerodromima BiH, Hrvatske i SRJ. . l6.11.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o proširenju sankcija prema SRJ "da ništa od izvoza ne skreće u SRJ". 19.11. U Kninu pregovori sa Sajrusom Vensom i Robertom Ovenom. Krajišku delegaciju su činili: Zdravko Zečević, Milan Martić, Boro Martinović i novi ministar vanjskih poslova Slobodan Jarčević. Hrvatski vojnici kod Zemunika Gornjeg, kod šume Kraljevac, ubili Mirka Subotića (33) i njegovu snahu Dostanu Subotić (22).


Strana 248


1990 - 1995

21.11.Kod Brčkog poginuo novinar Dušan Tepšić (30), sekretar za informisanje pri Ministarstvu za unutrašnje poslove RSK. 01. 12.Zvanično formirana Srpska vojska Krajine. 08.l2.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević govorio u Sremskoj Mitrovici i rekao: "Srbija neće umrijeti od stida!" 11.12.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 795 o slanju UNPROFORa u Makedoniju. 14.12.U Zagrebu, pred svojim stanom ubijen Milan Krivokuća rodom iz Utinje, Srbin, sindikalni lider hrvatskih željezničara. l8.12.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 798 o silovanju žena" posebno muslimanki" u BiH. 29.12.Skupština SRJ izglasala nepovjerenje predsjedniku Vlade Milanu Paniću. Hrvatski sabor završio raspravu o podjeli Hrvatske na preko 400 opština i županije.

1993. GODINA

01.01.U Ženevi Vens i Oven okupili predstavnike zaraćenih strana u Bosni. 06.01.Predsjednik SRJ Dobrica Cosić se obratio svim Jugoslavenima i rekao da Srbima predstoje politička i vojna kapitulacija ili rat s najmoćnijim državama Svijeta, da je samo 1915. godina bila gora od 1993. godine za srpski narod. 09.01.U Ženevu otputovali Dobrica Ćosić, Slobodan Milošević i Momir Bulatović. 11.01.Na sektoru Bosanskog Novog u nuslimanskom iznenadnom napadu poginulo 59 Srba, a 160 se smatra nestalim. 17.01.U Vojniću ubijen Đuro Đukica Eror. 20.0 l.Bil Klinton zvanično promovisan u 42. predsjednika SAD. Skupština RS na Palama prihvatila Načela Ustava o Bosni i Hercegovini. 22.01.Agresija hrvatske vojske na zaštićenu zonu Ravnih kotara. Između Gračaca i Malog Alana hrvatske snage, na prevaru iz zasjede ubile 22 pripadnika policije RSK. 24.0 l.Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Života Panić zatražio od UN povlačenje hrvatske vojske iz Ravnih kotara, jer da će u protivnom SRJ uputiti RSK svu moguću pomoć. 25.01.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 802 kojom osuđuje Hrvatsku zbog agresije na. Ravne kotare.U Gračacu sahranjeni posmrtni ostaci poginulih srpskih policajaca. 27.01.U Bosni počeli sukobi velikih razmjera između hrvatske i muslimanske vojske. 29.01. Objavljen podatak daje u hrvatskoj januarskoj agresiji na Ravne kotare poginulo 60, ranjena 142 srpska vojnika. 30.01.Francuski nosač "Klemanso" uplovio u vode Jadrana. 31.01.U Vojniću sahranjena četvorica poginulih boraca na benkovačkom ratištu (Vila Drago, Banda Branko, Dragić Milan i Stamenko Borić ). 07.02.U Vojniću sahranjeni Predrag Vila i Željko Rajić koji su poginuli na južnom ratištu. 12.02.Premijer Zdravko Zečević preuzeo i funkciju ministra odbrane, poslije smjenjivanja pukovnika Stojana Španovića. 15.02.Milan Martić izjavio da je ministar odbrane Stojan Španović neregularno smijenjen. Vlada RSK, na prijedlog Milana Martića imenovala Davida Rastovića za direktora Srpske RTV Knin. 16.02.Alija Izetbegović dobio nagradu od islamskih zemalja za širenje islama. 17.02.U Njujork otputovala delegacija RSK u kojoj su: Goran Hadžić, Mile Paspalj i Slobodan Jarčević. 18.02.Ruski parlamenat donio Qdluku: "Hrvatskoj uvesti sankcije ili ukinuti


Strana 249


1990 - 1995

sankcije SRJ". 19.02.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 807 o privremenom produžetku mandata UNPROFORa u Hrvatskoj, BiH. 22.02.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 808 o formiranju Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za kršenje međunarodnog humanitarnog prava. 01.03.Goran Hadžić, Mile Paspalj i Slobodan Jarčević pregovarali u Ženevi. 13.03.Na Turnju, kod Karlovca 13 dobrovoljaca iz Srbije, nepažnjom prešli na područje Hrvatske, gdje su razoružani i zarobljeni. l8.03.Predsjednik RSK Goran Hadžić smijenio premijera Zdravka Zečevića, a za novog mandatara odredio Đorđa Bjegovića. 19.03.Hrvatske snage na dalmatinskom ratištu zaposjele Moseć. 28.03.Skupština RSK prihvatila Odluku predsjednika Republike Gorana Hadžića o uskraćivanju mandata Zdravku Zečeviću i davanju povjerenja za sastav nove Vlade Đorđu Bjegoviću. 31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 815. kojom prejudicira političo rješenje Krajine, suprotno smislu Vensova plana. Produžen je mandat UNPROFORa. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 816. o pooštrenju zabrane letova nad BiH 03.04.U Vankuveru se sastali Bil Klinton i Boris Jeljcin. Hrvatska artiljerija granatirala Obrovac. 18.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 820. o podršci Vens-Ovenovom planu, kojim se potvrđuje teritorijalni integritet i politička nezavisnost Republike BiH. Pooštrene su sankcije protiv Srbije i Crne Gore. Počela praktična kontrola neba iznad BiH 28.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 821 kojom SRJ odstranjuje iz Ekonomskog i Socijalnog savjeta UN. 30.04.Bil Klinton načelno odobrio bombardovane srpskih selektivnih ciljeva u Bosni. Predsjednik RSK Goran Hadžić u Ženevi, a u Kninu sastanak s predsjednicima opština. Monika Seleš u Hamburgu ubodena nožem. 01.05.U Ateni, predsjednik Mitotakis domaćin sastanka na kojem su: Dobrica Ćosić, Franjo Tuđman, Slobodan Milošević, Alija Izetbegović, Radovan Karadžić i Mate Boban. 02.05.U Ateni Karadžić potpisao Vens Ovenov plan. Ratifikacija Skupstine predvidjena 5. maja. 05.05.Na Palama zasijedala Skupština RS. Gosti su bili: Mitotakis, Milošević, Ćosić i Bulatović. 06.05.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 824 o bezbjednosti i zaštićenim zonama u BiH. Skupština RS nije prihvatila Vens Ovenov plan. 09.05.U Mostaru žestoke borbe između muslimanske i hrvatske vojske. 10.05.Alija Izetbegović zatražio da se Hrvatska proglasi agresorom u BiH. l3.05.Predsjednik SRS dr Vojislav Šešelj pri pretio raketama onim zemljama koje ustupaju baze s kojih će se tući ciljevi u Bosni. 14.05.U Beogradu sazvana zajednička sjednica skupština: Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Za temu rasprave je određen Vens Ovenov plan. Poslanici RS i RSK se nisu odazvali zbog mogućnosti preglasavanja. 16.05.U Knin, pred zgradu Vlade i Glavnog štaba, došli tenkisti s 2 tenka i 8 oklopnih transportera. Traženo je smjenjivanje Gorana Hadžića i Mile Paspalja. 17.05.U Kninu boravio visoki komesar za ratne zločine, Kanađanin, Viliam Fenrik. Bio je gost Vlade i Državne komisije za ratne i zločine genocida RSK. 25.05.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o osnivanju Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju. 01.06.Skupština SRJ smijenila predsjednika SRJ Dobricu Ćosića. 02.06.U Beogradu oštre demonstrtacije protiv režima. Poginuo je jedan milicioner, a više ih je ranjeno. 03.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o upotrebi vazdušnih snaga u BiH. 05.06.Sjednica Skupštine RSK u Petrinji. Raspravljano je o profanisanoj temi


Strana 250


1990 - 1995

ujedinjenja s RS. Baranjci su tražili smjenu Mile Paspalja.06.06.Predsjednik Hrvatske, dr Franjo Tuđman iz Moskve nastavio put za Peking. 07.06.U Travniku i okolici oštar rat između hrvatske i muslimanske vojske. 09.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 838 o uvođenju posmatrača na granici između BiH i SRJe. Franjo Tuđman rekao u Pekingu da je dobio saglasnost, da svim sredstvima obračuna s "pobunjenim Srbima". Vojska RS prihvatila na Vlašiću izbjeglu hrvatsku vojsku i narod s područja Travnika i Viteza. 18.06. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 842 o povećanju broja pripadnika UNPROFORa u Makedoniji. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 843 o razmatranju prava na pomoć područjima bivše Jugoslavije. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 844 o povećanju broja pripadnika UNPROFORa u BiH. U Kninu, na Tvrđavi otvorena izložba slika Milića od Mačve. 19.06.Franjo Tuđman primio više desetina Srba koji žive u Hrvatskoj, pretežno penzionisanih političara i generala.U RSK počeo referendum o spajanju RSK i RS. 20.06.Na području RSK završen Referendum o pripojenju Republike Srpske Krajine Republici Srpskoj. 23.06.Isplaćena plata vojnicima RSK, čiji prosjek iznosi oko 3,500.000 dinara. Crni kurs njemačke marke danas iznosi 900.000 dinara. Skupština RSK verificirala rezultate referenduma. 24.06.Poginuo pukovnik Dragan Tanjga, načelnik Štaba dalmatinskog korpusa na obroncima Svilaje. Skupština SRJ izabrala za predsjednika SRJ Zorana Lilića. U Kninu promovisana knjiga pjesama Miće Jelića Grnovića: "Krajina moja sudbina". 27.06.SAD raketirale Centar iračke obavještajne službe u Bagdadu. 28.06.Kod crkve Lazarice, na Dalmatinskom Kosovu, održana centralna proslava Vidovdana. 30.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 847 o produženju mandata UNPROFORa u Hrvatskoj. 02.07.Hrvatska artiljerija granatirala Obrovac i Karin. 14.07.Kordunaško banijski šinobus naišao kod Gline na podmetnute protiv tenkovske mine. Poginule su 2 osobe, 14 teže i 20 lakše ranjeno. 15.07.Hrvatska artiljerija tukla Korenicu. 18.07.0d podmetnute mine na glinskom vodovodu poginula 4 lica, među kojima i Velibor Matijašević, bivši predsjednik Skupštine SAO Krajine. 27 .07.Franjo Tuđman kritikovao Aliju Izetbegovića. Rekao je da se svijet čudi da im je Tito priznao naciju 01.08.Predsjednik Vlade RS.K Đorđe Bjegović kritikovao Vitalija Čurkina zbog priprema Erdutskog sporazuma. Artiljerija RSK tukla Maslenički most, Zemunik i branu Peruču. 04.08.Hrvatska artiljerija tukla Korenicu sa oko 60 granata. 05.08.U Muljavi, Petrova gora, boravili: Radovan Karadžić, Goran Hadžić, Mile Paspalj i Momčilo Krajišnik. 11 .08.Prosječna plata službenika u Vladi RSK je 200,000.000 dinara, koliko košta jedna šteka boljih cigareta. 20.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 857 o kandidatima za sudije Međunarodnog tribunala. 24.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 859 o podršci integritetu BiH. 05.09.U Kninu jedno jaje je plaćano 30,000.000 dinara. Na crnom tržištu 1 DM se plaća po 350,000.000 dinara. 07.09.Hrvatska artiljerija tukla Drniš. Poginulo je više civila. 09.09.0ružane snage Republike Hrvatske izvršile agresiju na srpska sela u Južnoj Lici (Medački džep). Ubijeno je oko 80 Srba. 10.09.Hrvatska artiljerija tukla Vojnić sa 16 granata. Artiljerija RSK je uzvratila na


Strana 251


1990 - 1995

grad Karlovac. U Banjaluci pokušaj vojnog puča, pod nazivom: "Septembar 93."organiziranog vjerojatno izvana. 12.09.Vojska RSK uputila projektil zemlja- zemlja u blizinu Velike Gorice. 13.09.Artiljerija Vojske RSK tukla Karlovac. 14.09.Na području Vrginmosta oboren hrvatski avion MIG 21 kojim je upravljao Miroslav Peris. U Ženevi Tuđman i Izetbegović potpisali sporazum o regulisanju odnosa između Hrvata i muslimana u Bosni. 16.09.U Banjaluci poslije pregovora predstavnika RS i Kriznog štaba "septembar 93" okončan pokušaj vojnog puča. 17.09.Hrvatska artiljerija tukla okolicu Knina i Benkovac gdje je ubijeno dvoje djece. 18.09.Hrvatska strana predala srpskoj strani u Lici 51 leš ubijenih civila u Medačkom džepu. 19.09.Ubačena teroristička grupa na područje Gline ubila dvojicu srpskih boraca. 26.09.U Velikoj Kladuši proglašena Autonomna pokrajina Zapadna Bosna. Fikret Abdić jednoglasno izabran za predsjednika Ustavotvorne skupštine. 28.09.U Internacionalnom pres centru Beograd, promovisana brošura "Krvavi septembar u Lici", autora Mile Dakića i Svemira Popovića. Alija Izetbegović naredio uvođenje vojne uprave u Zapadnoj Bosni. Franjo Tuđman dao ultimatum Generalnoj skupštini UN, da u toku 48 sati usvoji hrvatske zahtjeve ili da se snage UNPROFORa povuku iz Hrvatske. 29.09.Mile Paspalj izjavio u Beogradu da je razgovarao sa Slobodanom Miloševićem i da će Srbija braniti Krajinu u slučaju hrvatske agresije. 30.09.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 869 kojom je produžen mandat UNPROFORa u Hrvatskoj i BiH. 04.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 871 koja objedinjava sve prethodne. Predsjednik Rusije Boris Jeljcin naredio da tenkovi topovima tuku na zgradu Parlamenta. Svjetske agencije su javile da ima oko 500 mrtvih. Svjetska TV mreža je prikazala zgradu Parlamenta u plamenu. 05.10.Ruska vojska zauzela Bijeli dom u Moskvi u kojem je bilo oko 1700 ljudi. 10.10.Skupština RSK donijela Deklaraciju o odbacivanju Rezolucije 871. 14.10.Srpski patrijarh Pavle gostovao u Kninu. Njegov domaćin je bio Milan Babić. Političke strukture Republike nisu učestvovale u dočeku i slavlju. Na ulicama Knina je bilo oko 30.000 ljudi. U Kninu, na Tvrđavi otvorena izložba "Balkanski ratovi", koju je uredio prof Đorđe Mitrović. 16.10. Skupština RSK usvojila Platformu za pregovore s Hrvatskom. Goran Hadžić i Mile Novaković odbili da prisustvuju pod izgovorom da ne žele sud bez argumenata. 20.10.Predsj.ednik Srbije Slobodan Milošević raspustio Skupštinu Srbije, "jer nije dostojan prezentant srpskog naroda." . 21.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 877 o imenovanju tužioca Međunarodnog tribunala. 22.10.U Beogradu Fikret Abdić i Radovan Karadžić potpisali prekid neprijateljstava između Autonomne Pokrajine Zapadne Bosne i Republike Srpske. Hrvatske vlasti isporučile, kod Otočca, srpskoj strani 15 leševa ubijenih civila i vojnika u agresiji na Ravne kotare. Na Plitvicama zasijedala Skupština RSK. Usvojen je zaključak o pokretanju odgovornosti za gubitak Medačkog džepa. 02.11.Predsjednik RSK Goran Hadžić u Norveškoj pregovarao s predstavnicima Hrvatske. 11.11.U hrvatskom granatiranju Benkovca poginulo dvoje Srba i 4 ranjeno. 25. l1.Knin obljepljen plakatima nove stranke SPSa ( Srpska partija socijalista ). 27.11.TV Beograd počeo s oštrom medijskom kampanjom u korist Milana Martića.


Strana 252


1990 - 1995

09.12.U Kninu (Dom Vojske i milicije), promotivni skup kandidata za predsjednika Republike Milana Martića. 12.12.Na području Republike Srpske Krajine održani prvi višestranački izbori. Najviše poslaničkih mandata je osvojila SDS Krajine. 14.12.Izborni štab Milana Martića objavio nepriznavanje izbornih rezultata za predsjednika Republike. 16.12.Poslije nove denominacije dinara, kada je brisano 6 nula, cijena DM na crnom tržištu je 220.000 dinara. 23.12.Radio Beograd najavio novu denominaciju dinara od 1. januara 1994. Ovoga puta se ukida 9 nula. 25.12.U Karlovcu minirana zgrada Gornjokarlovačke eparhije SPC u Radićevoj ulici. 29.12.Vlada RSK zabranila rad Srpske RTV u Kninu. Republička izborna komisija najavila 2. krug predsjedničkih izbora za 23. januar u kojem će učestvovati kandidati: Milan Babić i Milan Martić. 30.12.Na crnom tržištu se u Kninu prodavala jedna DM za bilion dinara, a u Beogradu istoga dana poslijepodne po 5 biliona dinara. Inflacija u protekloj godini je bila 1165 milijardi puta.

1994.GODINA

03.01.U Kninu počela radom TV pod kontrolom RSK. 07.0 I.Poslije denominacije najvrednija novčanica je od 10.000 dinara. Tri ovakve su trebale za 1 DM. Fikretove i srpske snage 21. kordunaškog korpusa, vodile žestoke borbe sa snagama 5. muslimanskog korpusa oko Pećigrada i M.Kladuše. 10.01.Počeo Samit NATO pakta u Briselu. Na političkoj sceni su prijetnje bombardovanja sepskih položaja u Bosni. U Beogradu umro književnik Mladen Oljača. 11.01.Tuđman i Izetbegović u Bonu dogovorili prekid vatre između hrvatske i muslimanske vojske u Bosni. 17.01.U Ženevi počeli razgovori o zaustavljanju rata u BiH 19.01.Mate Granić i Vladislav Jovanović potpisali Zajedničku izjavu o otvaranju Jugoslavenskog predstavništva u Zagrebu i Hrvatskog ureda u Beogradu do 15. februara. 20.01.U Kninu održan Martićev promotivni skup. U Gračacu, Đorđe Bjegović i Petar Škundrić govorili afirmativno o ličnosti Milana Martića. 23.01.Drugi krug izbora u RSK za predsjednika Republike u kojem su učestvovali, kandidat SDSa Krajine dr Milan Babić i nezavisni kandidat Milan Martić. Poslije silne medijske podrške iz Srbije Republička izborna komisija je proglasila pobjedu Milana Martića. 24.01.SRJ najavila uvođenje super dinara. 01.02.Vojislav Šešelj, predsjednik SRS i Milan Babić, predsjednik SDSa Krajine potpisali protokol o koaliciji dviju stranaka. 05.02.U Sarajevu, na pijaci od eksplozije poginulo 66 ljudi i 197 ranjeno.


Strana 253


1990 - 1995

07.02.Butros Gali izrazio spremnost da snage NATO bombarduju srpske položaje u Bosni. 09.02.NATO dao bosanskim Srbima ultimatum da povuku teško naoružanje oko Sarajeva. 10.02.Pjer Sori, kandidat za ministra vanjskih poslova Švedske zatražio bombardovanje Beograda. Započeli trojni pregovori u Ženevi između: Karadžića, Silajdžića i Ekmečića. 12.02.U Kninu zasijedala konstituirajuća Skupština RSK. Za predsjednika je izabran Branko Vojnica iz SRS, za potpredsjednike: Marko Atlagić i Milan Ernjaković 28.02.Avioni NATO pakta oborili 5 aviona RSK iznad bosanskog teritorija. Srpski lovci su, pričalo se u Kninu, bombardovali muslimansku fabriku oružja u Travniku. 02.03.U Vašingtonu potpisan muslimansko hrvatski pakt usmjeren protiv Srba. 04.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 900 o pomoći Sarajevu. 06.03.Počele oštre borbe u Lici. Hrvatske snage su zauzele Golo Trlo. 09.03.Mate Granić i Hari Silajdžić na pregovorima u Moskvi. l7.03.Predsjednik Republike Milan Martić predložio za mandatara Vlade RSK Borislava Mikelića. 18.03. U Vašingtonu svečano potpisan antisrpski pakt između Hrvata i muslimana. Skrojena je muslimansko hrvatska federacija u Bosni i konfederacija s Hrvatskom. Skupština Srbije izglasala Vladu Mirka Marjanovića. 20.03.Franjo Tuđman izjavio da su prava Srba u Hrvatskoj ispod nivoa političkih prava Šiptara na Kosovu. Drugog dana zasijedanja Skupštine RSK u Kninu, premijer Đorde Bjegović podnio ostavku svoje Vlade. 21.03.Predsjednik Republike Milan Martić za pregovorače s Hrvatskom odredio: Slobodana Jarčevića, Milu Novakovića i pukovnika Rakića. 22.03.U Zagrebu, u Ruskoj ambasadi počeli hrvatsko krajiški pregovori. 31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 908 o povećanju pripadnika UNPROFORa i poštovanju integriteta Republike Hrvatske i BiH. 21.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 913 o deblokadi Goražda. 26.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 914 o povećanju osoblja UNPROFORa za 6500 vojnika, 150 vojnih posmatrača i 275 civilnih policajaca. 13.05.Srbija proslavila Dan službe bezbednosti, dan kada je Josip Broz izdao naredbu za formiranje zloglasne OZNe. 17.05.Ruski patrijarh Aleksej II na Palama. HDZ zatražila smjenjivanje Josipa Manolića i Stipe Mesića. 18.05.U Podgoricu doputovao ruski patrijarh Aleksej II 20.05.U Kninu, na Tvrdavi otvorena izložba poklonjenih slika, čiji su autori umjetnici iz Srbije. Promovisane su dvije knjige: " Manastir Krka",autora mr Slobodana Mileusnića i "Srpska Krajina istorijski temelji i nastanak",autora mr Mile Dakića. 26.05. U Beogradu (Međunarodni pres centar), izvršena promocija prve knjige, štampane u prestonici RSK Kninu: "Srpska Krajina, istorijski temelji i nastanak",autora Mile Dakića. 31.05.U Sarajevu Skupština muslimansko hrvatske federacije izabrala za predsjednika Federacije Krešimira Zubaka, za potpredsjednika Ejuba Ganića. 01.06.0bjavljeno da je Radovan Karadžić dobitnik ruske književne nagrade, Mihail Šolohov . 03.06.Zakazani pregovori u Ženevi nisu održani zbog nedolaska muslimanske delegacije. Osuđeni su Srbi jer se nisu povukli 3 km od Goražda. Ministar informisanja RSK Borivoje Rašuo uputio pismo predsjedniku RSK Milanu Martiću u kojem ga optužuje za kršenje Ustava i Zakona o štampi. 04.06.U Benkovcu otvorena izložba" Ikonopis Ravnih kotara ". Izložbu su priredili Mišo Savić i Nikola Kusovac.


Strana 254


1990 - 1995

Predsjednik Republike Srpske Krajine Milan Martić otputovao u Ženevu. 05.06.U Kninu promovisana knjiga "Cetinska krajina", autora Veljka Đurića Mišine 08.06.U Kninu, na Tvrđavi, promovisana knjiga "Sveti Spas u Cetini", autora Veljka Đurića, Mišine. 09.06.Na izvoru Cetine, nedaleko crkve "Sveti Spas", održan narodni zbor i postavljena bista vladike Nikodima Milaša. 12.06.Alija Izetbegović zapretio Zapadu novim oružjem, sveopštom muslimanskom mobilizacijom ratom protiv Evrope. 14.06. U Kninu boravio Piter Galbrajt. Ponudio je Srbima RSK ograničenu autonomiju, što rukovodstvo RSK nije prihvatilo. Ministar informisanja u Vladi RSK obavijestio pismom predsjednika RSK Milana Martića da neće učestvovati u protokolu priprema za boravak Pitera Galbrajta u Kninu. Franjo Tuđman posjetio Sarajevo, poslije čega je, kako navode hrvatski mediji "zrakomlatom otputovao u Novu Bilu". Predsjednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić primljen kod ministra inostranih poslova Rusije Andreja Kozirjeva u Moskvi. 16.06.Služba za informisanje MUPa RSK izdala Saopštenje za javnost o hapšenju 148 lica osumnjičenih za razna krivična djela, ubistva, pljačke i krađe. Hapšenje je, prema Saopštenju, izvršeno" na osnovu dogovora u Topuskom i Belom Manastiru" (a ne na osnovu zakona !) 17.06.U jutarnjim satima, u Topuskom, ubijen Siniša Lončar Paraga, istaknuti borac Korduna i komandant "Crnih pantera". 22.06. Rusija potpisala dokumenat iniciran od SADa "Partnerstvo za mir" 28.06. U Kninu, na Tvrđavi, otvorena izložba "Solunski front". Na Dalmatinskom Kosovu proslavljen Vidovdan. Prisustvovalo je oko 7000 Srba. Govorili su: Milan Martić i vladika Longin. Otkrivenje spomenik srpskom guslaru, rad kipara Đorđa Jovanovića. U Parizu zasijedala Kontakt grupa i razmatrala razgraničenja u Bosni. 01.07.Vođene teške borbe između snaga 5. korpusa i vojske Fikreta Abdića. 02.07.Hrvatske vlasti organizovale svoje izbjeglice u ometanju rada UNPROFORa u Hrvatskoj. Skupština RSK izglasala nepovjerenje predsjedniku Okružnog suda Knin Risti Matkoviću, bliskom saradniku Milana Martića. 04.07.Na Plitvicama fonniran Savez novinara RSK. Za predsjednika je izabran Davor Lukač. 07.07.0bjavljena "ultimatum karta" za razgraničenja u Bosni. 15.07.U Zagrebu hrvatski predsjednik dr Franjo Tuđman i turski predsjednik Demirel, potpisali antisrpski pakt. 18.07.Skupština Republike Srpske razmatrala plan Kontakt grupe. Hrvatski sabor usvojio Dokument kojim traži punu vlast u "Ružičastim zonama." 19.07.Skupština RS kovertirala odgovor na Plan Kontakt grupe koji je sadržavao 3 tačke: pravo na samoopredelenje, izlazak RS na more, ukidanje sankcija SRJ. 20.07.Skupština RSK raspravljala o paketu vojnih zakona. 23.07.U Beogradu formirana Jugoslovenska udružena levica (JUL). 27.07.Ruski ministar odbrane Pavel Gračov posjetio SRJu. 03.08.Počela sjednica Skupštine RS na kojoj se razmatraju pritisci da se usvoji Plan Kontakt grupe. Zasijedala Vlada RSK na kojoj je razmatrana situacija vezana za pritiske na Srbe u Bosni. Vlada Srbije dostavila ultimativno pismo rukovodstvu bosanskih Srba u kojem je pisalo i ovo: " Nemojte se skrivati iza referenduma". 04.08.Skupština RS donijela Odluku da se diktat Kontakt grupe uputi na referendum. Na Plitvicama zasijedala Skupština RSK. Tema: Situacija u Bosni. Donesena je Odluka, na osnovu Referenduma od 21. juna 1993. o ujedinjenju s Republikom


Strana 255


1990 - 1995

Srpskom. Vlada Republike Srbije donijela Odluku o prekidu svih ekonomskih veza s Republikom Srpskom. 05.08.Avioni NATO pakta izvršili zračni napad na srpsku vojnu tehniku nedaleko Sarajeva. Radovan Karadžić uputio odgovor Miloševiću i Vladi Srbije na Odluku o prekidu ekonomskih odnosa s RS. Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić izjavio da je Odluka Skupštine RSK o ujedinjenju s RS preuranjena. U Kninu razgovarali Hrvoje Šarinić, Borislav Mikelić i Milan Babić. 12.08.Vođene borbe oko Male Kladuše između snaga 5. korpusa i vojske Fikreta Abdića 16.08.Avion koji je vozio oružje za 5. muslimanski korpus oboren kod Ćorkovače. 18.08.Na vanrednom zasijedanju Skupštine RSK, predsjednik Skupštine RSK Branko Vojnica dao podršku rukovodstvu RS i kritikovao stavove i postupke rukovodstva Srbije. 19.08.Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio predsjednike opština: Banije, Like i Korduna. Tom prilikom je izjavio: Uostalom, za sve vas ima ovde mesta. 20.08.Snage 5. muslimanskog korpusa, jutros u 6 sati provalile u Veliku Kladušu. Fikretovi vojnici se povukli bez borbe, a s njima i oko 60.000 muslimanskih civila. 22.08.Francuski ministar inostranih poslova Alen Žipe izjavio da će se francuske snage povući iz Bosne ako se ukine embargo na uvoz oružja bosanskim muslimanima. 26.08.U Topuskom održano savjetovanje prosvjetnih radnika RSK koje su pozdravili: predsjednik Vlade Borislav Mikelić i vladika gornjokarlovački Nikanor. Skupština Republike Srbije usvojila Plan Kontakt grupe o Bosni. Zoran Đinđić predložio sklapanje konfederativnog ugovora između SRJ i RS. 27.08.U Republici Srpskoj referendum o prihvatanju ili odbijanju Plana Kontakt grupe. U krugu DIPa Vrginmost eksplodirala mina ručne proizvodnje. Jedno lice je poginulo i dva ranjena. Skupština Republike Srbije usvojila Plan Kontakt grupe za Bosnu i Hercegovinu. 30.08.U Borovu Selu kindapovan ministar unutrašnjih poslova RSK Ilija Prijić. Kao izvršioci se spominju: Radoslav Kostić i Ilija Kojić. Prijić je odvezen do Bijeljine s pognutom glavom među nogama i tamo pušten. 01.09.U Kninu, na Tvrđavi, završno veče tradicionalnog Kninskog pozorišnog festvala s predstavom: "Sveti Georgije ubija aždahu". 07.09.U Kninu razgovori vodstva RSK s Ovenom i Stoltembergom o otvaranju Autoputa. Glavni štab Vojske RSK izdao službeno saopštenje da će se ispitati okolnosti kako su ubijeni srpski vojnici u Bojni nedaleko Velike Kladuše. 13.09.Ubijen novinar i voditelj TV Republike Srpske Risto Đogo u Zvorniku. 19.09.Mirko Jović izjavio preko TV RS da bi Slobodan Milošević mogao doživjeti sudbinu dinastije Obrenović. 20.09.Zasijedala Vlada RSK. Najavljeno je smjenjivanje direktora "Iskre" Zdravka Jankovića. Pokrenuto je pitanje smjene predsjednika Skupštine RSK Branka Vojnice. 02.l0. U RSK se pojavio letak s potpisom Ivana Milasa( ? ) u kojem se poziva srpski narod da prihvati državu Hrvatsku. 04.10.Na Plitvicama počelo međunarodno savjetovanje: "Razvoj prirodnih, antropoloških, i društvenih nauka u zapadnim srpskim zemljama." 05.l0.Stupile na snagu Odluke o djelomičnom ukidanju sankcija SRJ (otvaranje Beogradskog


Strana 256


1990 - 1995

aerodroma, linije Bar-Barij, kulturna razmjena i sport ). Na Beogradski aerodrom sletio prvi avion poslije djelomičnih ukidanja sankcija u kojem je doputovao Vitalij Čurkin. l4.l0.U Topuskom počeo dvodnevni simpozij geografa i istoričara iz RSK, RS i SRJ pod naslovom "Geografija i istorija srpskih zemalja", u organizaciji Ministarstva prosvjete RSK. Suorganizatori su: Filozofski fakultet Petrinja, Ministarstvo za veze sa Srbima van Srbije Beograd i Predstavništvo Vlade RSK iz Beograda. 25.10.Skupština RSK izglasala nepovjerenje predsjedniku Branku Vojnici. Potpredsjednici dr Milan Ernjjnjaković i Marko Atlagić podnijeli ostavke. Za novog predsjednika je izabran Rajko Ležajić, za potpredsjednike Borislav Bogunović i Đorđe Bogunović. 27.10.Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić sa saradnicima razgovarao s predstavnicima Republike Hrvatske na Zagrebačkom aerodromu. 01.11.U Banjaluci počelo zasijedanje Sv.Sinoda Spc. Tema zasijedanja su srpski raskoli i osuda blokade RS. Na bihaćkom ratištu počela srpska kontraofanziva. 03 .11.U Kninu pregovori delegacija Republike Hrvatske (šef Hrvoje Šarinić) i Republike Srpske Krajine (Milan Martić, Milan Babić, Borislav Mikelić i gen. Mile Novaković). Hrvatsko muslimanske snage zauzele Kupres. Ministar informisanja u Vladi Borislava Mikelića, Boro Rašuo podnio ostavku. 08.11.U Zagrebu pregovori između RH i RSK. S hrvatske strane: Šarinić, Morić, Pašalić, Olujić, Mršić i Stipetić, sa srpske: Mikelić, Petrović, Drača, Krička i Jakšić. 10.11.Zasijedala Skupština RSK. Vođena je rasprava o pregovorima s Hrvatskom i rekonstrukciji Vlade. Ministar unutrašnjih poslova Ilija Prijić optužio mnoge za šverc i kriminal. Snage bosanskih Srba izbile u predgrađe .Bihaća. 14.11.Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić, na čelu delegacije pregovarao s predstavnicima Hrvatske u Zagrebu. , 16.11.Vojska Fikreta Abdića, potpomognuta od 21. kordunaškog korpusa počela napad na V. Kladušu, koju drže snage 5. muslimanskog korpusa. Na Petrovoj gori pao helikopter Vojske RSK. Poginuo je pilot, a suvozač teško povrijeđen. 18.11.Jedinice Fikreta Abdića zauzele Stari grad Kladušu. U Vukovaru zasijedala Vlada RSK. 19 .11.Skupština RSK na sjednici u Vukovaru smijenila ministra unutrašnjih poslova Iliju Prijića. Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 958 kojom se odobrava NATO paktu da na zahtjev UNPROFORA može tući položaje u RSK. 21.11.Avioni NATO pakta tukli Aerodrom na Udbini (avioni SAD, Engleske, Francuske i Nizozemske). Poginuli su: Branko Jerković i Darko Galović. Teško su ranjeni: Ratko Bjelobaba, Đuro Egić, Željko Uzelac i Željko Ivanišević.


Strana 257


1990 - 1995

22.11.Vojnici s bihaćkog ratišta upali u kancelariju predsjednika opštine Knin Drage Kovačevića, ministra Milana Babića i demolirali namještaj. Svjetske informativne agencije javile da je Bihać pred padom. 23.11.U Beogradu razgovarali: Milošević, Akaši i Martić. 25.11.Avioni NATO tukli srpske položaje vojske RS kod Japre i Benkovca, te raketne položaje Vojske RSK na Šamarici. General Vojske RS Milovanović pozvao 5. muslimanski korpus na predaju. 25.11.Avioni NATO tukli položaje Vojske RS na krupskom ratištu. 26.11. Ruski ministar inostranih poslova kod predsjednika Srbije Slobodana Miloševića. 29.l1.Hrvatski sabor raspravljao o sudbini Bihaća. 01.12.U Kninu sjednica Skupštine RSK. Raspravlja se o bezbjednosnoj situaciji i o pregovorima s Hrvatskom (o otvaranju autoputa, vodoopskrbi, naftovodu i elektroprivredi). 02.12.Snažni artiljerijski napadi na Veliku Kladušu. Snage 21. kordunaškog Korpusa podržavaju napade Fikretovih boraca. Na granici prema 5. muslimanskom korpusu ubijena sedmorica srpskih boraca s područja Dvora na Uni. Radi se o nepažnji i prevari. Snage HVO napreduju prema Bosanskom Grahovu. Bosanski Srbi odustali od zauzimanja Bihaća. U Zagrebu Hrvoje Šarinić i Borislav Mikelić potpisali Sporazum o ekonomskoj saradnji. 10.12.Hrvatske snage nastavile napredovanje prema Grahovu i visovima Dinare. 14.12.U toku posljednjih 10 dana u Bolnicu "Sv. Sava" u Kninu, dopremljeno 240 teških ranjenika s područja B. Grahova. Posebno teške gubitke je imala studentska brigada. U Kninu vojni istoričar Prelević održao predavanje o cerskoj bici, a iz toga bogat kulturno umjetnički program Vojnog duvačkog orkestra, baletnog studija Ane Tomić i sastava "Zlatne strune". 17.12. Snage Fikretove Narodne odbrane, potpomognute od Kordunaškog korpusa zauzele Veliku Kladušu. 21.12.Na Palama i u Sarajevu bivši predsjednik SAD Džimi Karter posreduje između srpske i muslimanske strane, neutrališući srpsku stranu da ne uništi 5. muslimanski korpus. U Osijeku (Radićeva ulica), minirana pravoslavna crkva. "Politika",objavila članak "Hrvatske ljevice" pod naslovom "Hoće Krajinu bez Srba". Džimija Kartera u Beogradu primio Slobodan Milošević. Otvoren Autoput kroz područje Zapadne Slavonije. 25 .12.Hrvatska artiljerija snažno tukla Bosansko Grahovo. Fikret Abdić objavio, za sutra, veliki povratak svojih izbjeglica s Korduna u Kladušu. Dnevni list "Borba" iz opozicione prešao na stranu režimske štampe. 27.12.Jasuši Akaši zatražio od Milana Martića da ukloni srpske simbole s Autoputa.


Strana 258


1990 - 1995

1995. GODINA

04.01. U Splitu Hrvatska stranka prava obilježila 35. godišnjicu smrti dr Ante Pavelića. Govorili su Ante Đapić i Ivan Gabelica. Pavelić je označen kao veliki hrvatski državotvorac. U Vrginmostu počelo uređivanje kuće za boravak ili rezidenciju Milana Martića. Neki misle da je to rezultat sukoba s Mikelićem i Babićem. 12.01.Hrvatska otkazala gostoprimstvo UNPROFORu s 31. martom ove godine. Borislav Mikelić u Zagrebu pregovarao s Hrvojem Šarinićem. 13.01. Savjet bezbjednosti produžio suspenziju sankcija SRJ za narednih 100 dana. 14.01.Peti muslimanski korpus u kontra ofanzivi zauzeo selo Klokot kod Bihaća. 17.01.Na HTV "TV parlament". Prijetnje Krajini su uputili Mate Granić i Gojko Sušak. U Srpskom radio Kninu više radnika suspendirano. 21.01.Vlada imenovala 27 članova Prosvjetnog savjeta RSK. 23.01.U Bosni generala Majkla Ruoza zamijenio general Rupert Smit. 30.01. U Kninu boravili predstavnici Plana Z-4 . Srpsku stranu zastupali: Milan Martić, Borislav Mikelić, Milan Babić, Lazar Macura i Rajko Ležajić, koji su odbili da prime Plan Z-4 od američkog ambasadora Pitera Galbrajta, dok ne dobiju garancije da se UNPROFOR neće povući iz Hrvatske. Plan Z-4 nudi Srbima: valutu koju izdaje NB Hrvatske, granice gdje je po popisu stanovništva 1991. bila srpska većina, biranje svoga predsjednika na 5 godina, samostalno sudstvo, ministarstva i ministre, pravo na ekonomsko vezanje za ostale države. Hrvatska priznaje krajiške zakone, upotrebu srpskog jezika i ćirilice, zastavu i grb Krajine, Krajišnici ne služe vojsku. Predsjednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio da Hrvati i Srbi u Hrvatskoj ne mogu biti dvije ravnopravne strane. 01.02.Piter Galbrajt izjavio "Jasno je da međunarodna zajednica ne želi u Hrvatskoj ciparski sindrom." 08.02.U Kninu vanredna sjednica Skupštine RSK na kojoj je predviđena rasprava o Planu Z-4. Na prijedlog predsjednika Milana Martića i uz podršku Milana Babića, Skupština je aplauzom prihvatila stav da se Plan Z-4 ne uzme u razmatranje. 11.02.U Kninu formirano Društvo za njegovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije 1912.-1918. Za predsjednika je izabran mr Mile Dakić, za potpredsjednike profesori: Milojko Budimir i Svemir Popović. 15.02.U Kninu održana konstituirajuća sjednica Prosvjetnog sabora RSK. Prije službenog dijela priređen je dirljiv kulturno umjetnički program (zbor, balet, gitara, recitacije). Predsjednik SRS Vojislav Šešelj smijenio Radu Leskovca, a ovaj proglašava odvajanje radikala RSK od centrale u


Strana 259


1990 - 1995

Beogradu. 16.02. U Domu vojske RSK ( Knin ). promocija SPSa Krajine. Iz Beograda su došli: Mihajlo Marković, Petar Škundrić i Smi1ja Avramov (svi rodom iz područja današnje RSK ). Na pitanje da li će SRJ priznati Hrvatsku u avnoj skim granicama, odgovorio je Mihajlo Marković: "Niko u Srbiji i SRJ nema smjelosti da to učini. Takav bi odmah morao napustiti vlast". ' 20.02.Fonniran Savjet narodne odbrane Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. 23.02.U Belom Manastiru počeo naučni skup" Baranja srpska zemlja." Sala je bila dekorisana grbom RSK i slikom Slobodana Miloševića. Neko je prigovorio, pa je donesena i slika Milana Martića. 24.02.Muslimani 5. korpusa ponovo iznenadili Banijce i Kordunaše. Ima više mrtvih, ranjenih i zarobljenih srpskih boraca. 02.03.U Kninu završeno zasijedanje Skupštine RSK na kojoj je zatraženo smjenjivanje predsjednika Vlade Borislava Mikelića. 03.03.Predsjednik RSK Milan Martić zatražio smjenjivanje premijera Borislava Mikelića, optužujući ga za šverc, korupciju i lično bogaćenje. 06.03.Slobodan Milošević primio čelno rukovodstvo RSK. 07.03.Milan Martić na TV Knin rekao da Borislav Mikelić mora otići. 08.03.U Kninu boravili predstavnici Međunarodnog tribunala za ratne zločine. U Kninu održana sjednica Skupštine RSK. Najavljena smjena Borislava Mikelića nije uslijedila. Izabrana su dvojica ministara: Slobodan Perić, ministar unutrašnjih poslova, Drago Kovačević, ministar za informisanje. 10.03.Predsjednik Republike Milan Martić sazvao Vrhovni savjet odbrane. Njegovom pozivu nisu se odazvali Borislav Mikelić, predsjednik Vlade i Rade Tanjga, ministar odbrane. Novoimenovani ministar unutrašnjih poslova nije pozvan na sjednicu, jer mu je Martićeva grupa zabranila ulazak u Ministarstvo. 12.03.Predsjednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio, da će UNPR8FOR ostati i dalje u Hrvatskoj. U srpskom Sarajevu muslimanski snajperisti ubili dvije djevojčice. U bihaćkom regionu raste napetost zbog nestanka hrvatskog general bojnika Vlade Šantića. 15.03.Počelo dvodnevno zasijedanje Vlade RSK. 16.03 .Predsjednik Republike Milan Martić zabranio da novoimenovani ministar unutrašnjih poslova RSK Slobodan Perić ulazi u prostorije svoga ministarstva. Hrvatska artiljerija otvorila vatru po srpskim položajima južno od Drniša. 21.03.Uhapšen ministar odbrane RSK dr Rade Tanjga, ali je ubrzo pušten. 22.03.Vojislav Šešelj održao promotivni skup svoje stranke u Kninu. 31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 981 o organizaciji UNCROa U 'Kninu nepoznate osobe provalile u stan ministra odbrane RSK dr Rade Tanjge. Nepoznate osobe podmetnule požar u katoličkoj crkvi Sv. Jakov u Kninu. 11.04.Na Suvoj Međi, između 39. banijskog korpusa i 5. muslimanskog korpusa vođene žestoke borbe.


Strana 260


1990 - 1995

Kod Vojinovca ( Plaški ) ubijen vojnik UNPROFORa. Hrvatska televizija prikazala kako Hrvatska stranka pt:ava slavi 10. april dan NDHe. 21.04.U Petrinji održan sastanak Odbora za Jasenovac, gdje su došli do izražaja nesporazumi između rukovodstva RS i RSK, odnosno Mikelića i Karadžića. Delegacije se nisu mogle složiti ko će biti glavni govornik na komemoraciji. 24.04.Prošireni Savjet odbrane RSK donio Odluku o privremenom zatvara-nju Autoputa. 28.04.Kod Benzinske stanice Novska hrvatski državljanin nožem zaklao Srbina Tihomira Blagojevića. Poslije nekoliko sati brat ubijenog Tihomira pucao na kombi u kojem ubija dvojicu i ranjava petoricu Hrvata. 01.05.U 5,30 sati hrvatska vojska počela agresijom na Zapadnu Slavoniju, pod nazivom "Bljesak". Hrvatske snage zauzele Jasenovac. 02.05.Klaus Kinkel zatražio povlačenje hrvatske vojske iz Zapadne Slavonije. Savjet bezbjednosti zatražio prekid neprijateljstava i povlačenje hrvatske vojske. Počelo srpsko raketiranje Zagreba projektilima iz "Ognja". Kod Stare Gradiške oboren hrvatski avion Mig 21. Hrvatske snage ušle u Okučane. Vodstvo bosanskih Srba održalo Skupštinu SDSa srpskih zemalja. 03.05.Rukovodstvo RSK u Kninu utvrdilo tekst sporazuma o prekidu vatre u Zapadnoj Slavoniji. 04.05.U Kninu sahranjen Srđan Čoka, pisac tekstova u rok grupi "Minđušara". Poginuo je u Zapadnoj Slavoniji. Hrvatske vlasti nisu dozvolile Jasušiju Akašiju da obiđe područje Zapadne Slavonije. 06.05.Hrvatska vojska na putu prema Oklaju ubila dvojicu srpskih boraca iz Radučića. 08.05.Muslimanski vojnici ubili četvoricu Srba i četvoricu zarobili kod Cetingrada. 09.05.Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio predstavnike RSK. U Brezovoj Glavi Dragan Mandić ubio oficira II. kordunaške brigade Branka Čiču. 10.05.U manastiru Moštanici (Bosanska Dubica), patrijarh Pavle održao pomen jasenovačkim žrtvama i žrtvama Zapadne Slavonje. Među prisutnima bili su Radovan Karadžić, Biljana Plavšić i Nikola Koljević. 13.05.Poslije brojnih uzmicanja, Radovan Karadžić pozvao da se RS i RSK ujedine. Babić i Mikelić nisu reagovali. Skupština RSK sazvana za 17. maja. 16.05.U Kninu zasijedao Vrhovni savjet odbrane RSK. Usvojen je zahtjev generala Milana Čeleketića da podnese ostavku. Za novog komandanta Vojske RSK postavljen je general potpukovnik Mile Mrkšić, rodom iz opštine Vrginmost. U Kninu priređena promocija prvog krajiškog romana "Nevini đavo", autora dr Branka Zinaića. 17.05.Sindikat RSK organizirao miting podrške Milanu Martiću. Na udaru je bila politička sprega Babić - Mikelić. Vodstvo mitinga je preuzelo Radio televiziju Knin i udaljilo direktora Dušana Badžu, bliskog saradnika Milana Babića.Koordinacioni odbor mitinga je zatražio:


Strana 261


1990 - 1995

raspuštanje skupštine, smjenu Vlade, raspisivanje izbora, poboljšanje položaja vojske i ratnih invalida. 19.05.U Bijeljini organizovan simpozij na kojem su učestvovali predstavnici muzejsko arhivskih ustanova RS, RSK i SRJe. Pomoćnik ministra za kulturu Srbije Begenišić je rekao: "Podeliti srpsku kulturu i srpsko nacionalno biće nisu mogli učiniti strani.osvajači, a to neće moći niti nacionalni glavari, ma o kome se radilo. Vi slažete vremena." 23.05.Vlasti SRJ nisu dozvolile prelaz granice za djecu 8. razreda osnovne škole iz Knina. Osnovci su krenuli da upoznaju istorijske znamenitosti Srbije. 26.05.Avioni NATO pakta tukli srpske položaje u širem rejonu Pala i Sarajeva. Snage bosanskih Srba zarobile oko 200 pripadnika UN i povezale uz bandere na mjestima vjerojatnog napada NATO avijacije. 28.05.U ranim jutarnjim satima kod Kremena (Slunj), oboren helikopter u kojem se nalazio ministar Izetbegovićeve Bosne, Irfan Ljubijankić. Poginulo je ukupno 7 lica. Iz pogođenog helikoptera su ispadale njemačke marke. Mnogi su u trenu postali milioneri. Skupština RSK smjenila predsjednika Vlade Borislava Mikelića i podržala Plan ujedinjenja RS i RSK, kojeg je izradila zajednička komisija. 30.05.U Kninu zasijedali poslanički klubovi koji će predlagati novog premijera. Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem formirali Koordinaciju. Za predsjednika je izabran Goran Hadžić. Njen cilj je otcjepljenje od RSK. 01.06.U Kninu izvršeno krštenje Doma penzioneza li novo ime "Hotel Spas". U Bijeljini sastanak najviših rukovodstava RS i RSK. Vođena je rasprava o ujedinjenju. Obe delegacije su isticale potrebu hitnog ujedinjenja, ali je iza toga došlo do naglog obrta diskusije i raspoloženja. U Kninu su završeni radovi na preuređenju čuvene Gimnazije u rezidenciju predsjednika Republike. Narod se šegači i šapuće da je to jedini način da predsjednik Republike Srpske Krajine i njegovi saradnici imaju gimnaziju. 02.06.Bosanski Srbi kod Banjaluke oborili američki avion F-16 04.06.Počela jača hrvatska ofenziva na sektor Dinare. 05.06.Srpski narod izbjegao iz Civljana i Cetine. Hrvatske snage zauzele Crni Lug, nedaleko Bosanskog Grahova. 06.06.Komandant UNPROFORa Bemar Žanvije u Kninu razgovarao s predstavnicima Vojske RSK. 11.06.U Kninu ubijen pripadnik Kenijskog bataljona Jongia i ranjen Čeh, vozač kombibusa. Srpski vojnici su pokušali oteti kombibus. 12.06.Milan Babić određen za mandatara Vlade RSK. 16.06.Skupština RSK donijela jednoglasnu odluku o ujedinjenju s Republikom Srpskom. 18.06.Eksplodirao vojni avion pri sletanju na Udbinski aerodrom. 19.06.Novi komandant Vojske RSK gen. Mile Mrkšić mobilisao sve šofere zaposlene u ministarstvima RSK. U SRJ je u toku masovna mobilizacija Srba krajiškog porijekla. Njih više hiljada je


Strana 262


1990 - 1995

uključeno u Vojsku RSK. Samo na slunjskom poligonu nalazi se oko 3000 nasilno mobilisanih Srba. Vojne vlasti Republike Srpske pustile iz zatvora, posredstvom lovice Stanišića, posljednjih 26 pripadnika UN, od 388 koliko ih je bilo uhapšeno zbog bombardovanja srpskih položaja. 20.06.Karl Bilt preuzeo funkciju Lorda Ovena, koji je podnio ostavku zbog neprincipijelnih postupaka međunarodne zajednice na Balkanu. 28.06.Na Vidovdan, na vojnom poligonu kod Slunja, formiran Korpus specijalnih namjena Vojske RSK. Najsnažnije naoružanje iz ostalih jedinica izdvojeno je za ovu vojnu formaciju. Korpus je izvršio vojnu paradu, pred čelnim ličnostima i pred više hiljada prisutnog naroda RSK. 30.06.General Ratko Mladić izjavio da jedva čeka susret s Nijemcima u Bosni. 03.07.Predsjednik RSK Milan Martić primio u Kninu Karla Bilta i Torvalda Stoltemberga. 04.07.Zakazana vanredna sjednica Skupštine RSK u Mirkovcima. U opštini Dvor proglašeno ratno stanje. UNPROFOR upozorio na gomilanje hrvatske vojske na ličkom i dalmatinskom ratištu. Primjećeno je gomilanje hrvatske vojske na Dinari. Predsjednik RSK Milan Martić primio predsjednike političkih stranaka u RSK. 05.07. Hrvatska artiljerija snažno tukla Bosansko Grahovo. 06.07. U Kninu, na Tvrđavi otvorena 13. tradicionalna kninska likovna manifestacija. 11.07. Vojska RS zauzela Srebrenicu. Vojska RH zauzela visove Šator planine u Zapadnoj Bosni. 12.07.Skupština RSK nije održana il Mirkovcima, jer je pojedinim poslanicima onemogućen ulaz u Istočnu Slavoniju. Borislav Mikelić oštro kritikovao mandatara Vlade RSK, dr Milana Babića zbog smanjivanja broja ministara, jer je to po njemu koncentracija vlasti u krugu Kninjana. Na kampanju ujedinjenja s RS, on gleda kao na bacanje prašine u oči narodu da se prikrije sramota pada Zapadne Slavonije. 13.07.Muslimanske snage 5. korpusa upale iza srpskih položaja na slunjskom području. Ubile su Nikolu Novakovića i zarobile sedmoricu Srba. 14.07.Na Baniji ubijen devizni inspektor Ministarstva za finansije RSK Nikola Velebit. Priča se da je ušao u trag šverca s naftom vladajuće mafije. 07.07.U Italiji se iskrcali prvi vojnici za brze intervencije u Bosni. 18.07.Vođene žestoke borbe oko Žepe u Bosni. Policija u Vojniću hapsila dezertere. Uhapšeni su upućeni na Dinam. 20.07.Savjet bezbjednosti osudio srpsko osvajanje Žepe. Hrvatska zaprijetila napadom na RSK ako se ugrozi Bihać. 22.07.Ćetvorica boraca 11. kordunaške brigade dopremljena mrtva. Poginuli su u borbi s 5. muslimanskim korpusom. . Franjo Tudman i Alija Izetbegović u Splitu potpisali, pod pritiskom SAD, antisrpski protokol. 25.07.Hrvatska artiljerija snažno tukla Grahovo. Bilo je mrtvih i ranjenih. Vanredna sjednica Hrvatskog sabora, tobože zbog rebalansa budžeta. Tražena je saglasnost da se


Strana 263


1990 - 1995

napadne RSK. Sazvana vanredna sjednica Skupštine RSK za 27. juli u Topuskom. Patrijarh Pavle najavio dolazak u Glinu 30. jula, da održi parastos ubijenim Srbima od 29. jula do 3. avgusta 1941. godine u pravoslavnoj crkvi Rođenja Bogorodice (1564 ubijenih). U Velikoj K1aduši donesena Odluka da se ubrzo proglasi Republika Zapadna Bosna. Hrvatske snage iznenadile Srbe na Dinari i ubile četvoricu srpskih boraca, sedmoricu ranili. Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu podigao optužnicu protiv Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Milana Martića Atif Dudaković, komandant 5. muslimanskog korpusa izjavio da Bihać neće pasti. 26.07.U Kninu, na Tvrđavi izvršena promocija novog broja lista "Vojska Krajine". Žestoke borbe oko Grahova. U Dalmatinskom korpusu Vojske' RSK proglašena opšta mobilizacija. Fikret Abdić proglasio Republiku Zapadnu Bosnu. 27.07. Hrvatske snage zauzele Bosansko Grahovo. Skupština RSK u Topuskom izabrala Vladu RSK, koju je sastavio premijer dr Milan Babić. Hrvatske snage ovladale područjem Glamoča. 30.07.Srpski patrijarh Pavle boravio u Glini, gdje je predvodio parastost posvećen žrtvama ustaškog zločina 1941. godine. Patrijarh Pavle je posvetio spomen ploče na kojima su uklesana 1564 imena ubijenih Srba u crkvi, na čijim su temeljima komunističke vlasti sagradile Dom kulture. Patrijarh Pavle doputovao u Knin. Građani Knina toplo pozdravili dolazak kapetana Dragana. Jasuši Akaši pregovarao s rukovodstvom RSK. General Ratko Mladić organizovao konferenciju za štampu u Kninu. Hrvatska artiljerija tukla selo Strmicu nedaleko Knina. Radovan Karadžić naredio kontraofenzivu na Grahovo i Glamoč, pod komandom generala Manojla Milovanovića. 01.08.Predstavnički dom SAD izglasao Odluku o ukidanju embarga na uvoz oružja bosanskim muslimanima Hrvatski radio objavio lažnu vijest da su "pobunjeni Srbi artiljerijom tukli Gospić". Muslimanske snage 5. korpusa uništile 3 tenka Vojske RSK i jedan tenk zarobili. 02.08.Najavljeni pregovori delegacija Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine u Ženevi. Hrvatski predsjednik Franjo Tuđman uslovio pregovore puštanjem naftovoda i pruge preko Knina. Vlada RSK odredila Milivoja Vojnovića da pregovara u Ženevi s hrvatskom stranom. Predsjednik Martić je odredio svoje pregovorače koji će s ministrom inostranih poslova Vojinovićem putovati u Ženevu: Iliju Prijića, savjetnika predsjednika Republike, generala Milu Novakovića i Lazara Macuru, predsjednika Odbora za međunarodne odnose Skupštine RSK. Glavni štab Vojske RSK demantirao vijesti hrvatskog radija o granatiranju Gospića. Na veče hrvatska televizija objavila opštu opasnost za grad Karlovac. 03.08.Hrvatska televizija anketirala hrvatsku javnost za napad na RSK. Za napad


Strana 264


1990 - 1995

se opredijelilo 73% anketiranih. Za 10 sati zakazani hrvatsko-srpski pregovori u Ženevi, uz posredništvo Torvalda Stoltemberga. Predsjednik Vlade BiH Hari Silajdžić podnio ostavku. 04.08.U 5 sati Hrvatska napala na Republiku Srpsku Krajinu, pod šifrom "Oluja". Hrvatski predsjednik Franjo Tuđman uputio poziv Srbima da se predaju. Iz 11. kordunaške brigade poginula četvorica boraca. Hrvatski avion tukao Spomenik na Petrovoj gori, ali ciljeve nije pogodio. Srbijanski mediji nisu objavili hrvatski napad na RSK. Predsjednik Vlade RSK Milan Babić u Beogradu. Više puta je nazivao predsjednika Republike Milana Martića da ne smije raketirati Zagreb. Milan Martic potpisao akt o povlačenju iz RSK pod naslovom "Odlućujemo" 05.08.U 12,30 hrvatske snage su bez borbe ušle u Knin. Hrvatske snage zauzele Sv. Rok kod Gračaca. Lansirane su lažne vijesti preko srpskih medija o napadu na Osijek i Vinkovac, te o zauzimanju sela Nuštar. 06.08.Sredstva informisanja u Srbiji isticala sukob Karadžića i Mladića. Mediji u Srbiji su davali šture izvještaje iz Krajine, tek pri kraju informativnog programa. Sve radio stanice u Srbiji su emitovale zabavni i veseli program. Borci 11. kordunaške brigade napredovali u pravcu Karlovca. Bez znanja Štaba kordunaškog korpusa "Orkan" prebačen u RS, preko mosta između Dvora i Bosanskog Novog. Kroz Republiku Srpsku kolone u kojima je oko 250 000 izbjeglih Krajišnika. Poslije prelaza u Srbiju kolone su posredstvom policije usmjeravane u pravcu Kosova. 07.08.U Topuskom održan sastanak Štaba 21. kordunaškog korpusa, proširen s predstavnicima civilnog i policijskog sektora. Vojska 5. muslimanskog korpusa ušla u Veliku Kladušu. 08.08.U Topuskom održan prošireni sastanak Štaba kordunaškog korpusa na kojem su komandanti referisali o stanju u jedinicama i na terenu poslije povlačenja s prvih borbenih linija. Vojska 5. muslimanskog korpusa prešla rijeku Glinu i ušla u selo Crni Potok. Hrvatski general Petar Stipetić nazvao komandanta Kordunaškog korpusa pukovnika Čedu Bulata zatražio bezuslovnu kapitulaciju. U 13 sati su uspostavljeni lični kontakti pukovnika Čede Bulata, Toše Pajića i generala Stipetića. Razgovori su nastavljeni u 19 sati u selu Jukincima. Sa srpske strane su učestvovali: Tošo Pajić, Čedo Bulat, Dragan Kovačić, Đuro Škaljac i Slobodan Blagojević. 09.08.U Beogradu održan miting podrške RSK. Govorili su Antilohije Radović i Vojislav Koštunica. Nedaleko od Gline potpisana predaja 21. kordunaškog korpusa. Dokumenat su potpisali: hrvatski general Petar Stipetić, ministar unutrašnjih poslova RSK Tošo Pajić, pukovnik Čedo Bulat, komandant Kordunaškog korpusa i potpukovnik Dragan Kovačić, komandant 11. kordunaške brigade. 10.08.Boris Jeljcin primio Slobodana Miloševića u Moskvi. 12.08.Hrvati iz okolice Banjaluke upućeni da nasele Baniju i Kordun. Intenzivno


Strana 265


1990 - 1995

naseljavanje Vrginmosta i Vojnića počelo 17. avgusta. 12.11.U Erdutu potpisan Osnovni sporazum o Oblasti Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Potpisnici su: Hrvoje Šarinić i Milan Milanović. Ovaj dokumenat su potpisali i svjedoci: Piter Galbrajt, ambasador SAD u Hrvatskoj i Torvald Stoltemberg, posrednik Ujedinjenih nacija. 21.11.U Dejtonu postignut Opšti okvirni sporazum za mir 11 Bosni i Hercegovini, koji je potpisan u Parizu 12. decembra. U njemu se ne govori o sudbini Republike Srpske Krajine i protjeranom srpskom narodu. Hrvatska okupacija je podržana od međunarodne zajednice, pa i etničko čišćenje srpskog naroda iz Hrvatske. FUSNOTE I. dr Tomislav Maretić: Slaveni u davnini, Zagreb, 1889. str. 54. 2. Franjo Rački: Povijest Slavena, str. 35. 3. Vidi knjige Sime Lukina "Srbi u davnini", Olge Luković Pjanović "Srbi narod najstariji" i dr Jovana Deretića "Zapadna Srbija" 4. prof. dr Đorđe Janković: Arheološki spomenici Srba zapadno od Dinare i Une, rukopis. Rezimea kod autora, str. 1 5. Legende kažu da je izgrađen na mjestu molitve apostola Pavla. 6. Katalog: Republika Srpska Krajina, korjeni državnosti i nastanak, Knin 1993., str.18. 7. dr Jovan Deretić: Zapadna Srbija, BONART Nova Pazova 1998., str. 157. 8. Milan Radeka: Kordun u prošlosti, "Prosvjeta" Zagreb 1989.str. 96. 9. prof. dr Vojin S. Dabić: Karlovački generalat 1530. -1746., rukopis, str. 411 10. Manojlo Grbić: Karlovačko vladičanstvo , reprint SKD "Sava Mrkalj", Topusko 1990., str. 37. Il. akademik Jovan Rašković: Luda zemlja, Plavi jahač, Beograd 1990, str. 357 12. prof. dr Vojin S. Dabić, Karlovački generalat, izd. Svetog arhijerejskog sinoda SPC, 2000. god. str. 63, 71, 84, 94, 117,127 13. Milan Radeka: Gornja Krajina, Zagreb 1975, str. 127. 14. Franz Frazz: Cjelovita topografija karlovačke vojne krajine, reprint, Gospić 1988, str.3 1. 15. Mirjana Gros: Počeci moderne Hrvatske 1850.-1860., str. 34. i 35. 16. Laza Kostić: Sporni predeli Srba i Hrvata, Čikago-Ilinois 1957., str.97 17. Hrvatske pravice XVIII, str. 197. 18. Gordana Krivokapić - Jović: Srpska narodna samostalna stranka 1903 - 1914, SKD "Prosvjeta" Zagreb 2000. godine, str. 15. 19. Vidi Aleksandra Lazarević: Srbi u Hrvatskoj u svijetlu muzeologije "Prosvjeta", Zagreb 1996.str 67. 20. Organizatori pogroma su bili pripadnici ekstremnog ogranka Stranke prava, pod vodstvom Josipa Franka ( prim. aut. ) 21. dr Ivan Ribar: Iz moje političke suradnje, "Naprijed" 1965., str.133. 22. Dušan Kašić: Manastir Gomirje ,izd. Muzeja SPC 1997., str. 3 23. Jovan Radojčić: Srbi, Srpska Krajina, Dalmacija, Slavonija, Hrvatska, "biografski leksikon", izd. Comerce sistem 0.0. , Beograd 1994. 24. Vidi: Svetozar Borak: Srbi katolici, Novi Sad 1998.,str. 23 25. podaci o poznatim Srbima iz Hrvatske, pretežno iz citiranih djela: Jovana Radojčića, Aleksandre-Sanje Lazarević, Vasilija Krestića, Dragana Subotića i


Strana 266


1990 - 1995

kataloga izložbe" 13 vekova Srba u Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj", Sremski Karlovci 1997. 26. Radomir Smiljanić: Srbi i Hrvati Gordijev čvor evropske politike, rukopis, kod autora, str. 18. 27. Tekst razgovora, zabilježio sekretar kralja Aleksandra, Milorad Pavlović, objavljen u knjizi M. Dakića, Srpska krajina, Knin 1994, str.35.. 28. Miloš Crnjanski: Politički spisi, "Sfairos" I 986. str. 65. 29. Radomir Smiljanić, cd., str. 1. 30. Miroslav Krleža: Godina tisućudevetstotinadevetnaesta,"Republika", travanj 1954.,br. 4. str. 277. i 278. 31. "Politika ekspres" od 9. februara 1991. godine. 32. dr Veselin Đuretić:Upotreba Rusije i Zapada, Beograd 1997., str. 19. 33. Isto, str. 21. 34. Isto, kao 27 i 28, str. 20 35. dr Veselin Đuretić, Nasilje nad srpskim ustankom, Beograd 1997., str. 21 36. "Proleter", br. 28. , od decembra 1932., str. 1. i 2. , u Arhivu Jugoslavije. 37. prof. dr Branko Petranović i Mr Nikola Žutić: 27. mart 1941. , NIC OM, Beograd 1990., str. 59. . 38 Iz knjige Radomira Smiljanića: Požar na Trgu Marksa i Engelsa , Nova knjiga, Beograd 1989. , str. 56 39. dr Gojko Vezmar: Ustaško- okupatorski zločini u Lici 1941.-1945. , rukopis. 40. Akademik Milorad Ekmečić: Zbornik o Srbima u Hrvatskoj 4, Beograd, 1999., str.27 41. Prvi korpus NOV Hrvatske, HAK 1987. str. 409 42. dr Dragan Subotić: Srpska knjiga i štampa u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji, BINA, Beograd, 1997.str. 55. 43. dr Životije Đorđević: Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, ABC Beograd, 1997., str.7. 44. Koncentracioni logori, "Vjesnik" 1944. str. 113. 45. Mile Dakić: Petrova mi gora mati. Zagreb, 1983. str. 166. 46. dr Ljubo Boban, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941.-1943., str. 284, 285 47. Vidi knjigu Petra Zinaića: Genocid na Kordunu i okolici 1941.-1945., Stručna knjiga, Beograd, 1996. 48. O ustaškim i komunističkim zločinima u Lici, vidi knjigu Mirka Rapaića: Lička tragedija, izd. "Srpska reč" 1999. 49. "Spomenica pravoslavnih sveštenika 1941.-1945.", izd. Beograd 1960. 50. Svjedočenje jednog od učesnika kod autora. . 51. dr Životije Đorđević, cd, str. 7. 52. Vidi pismo Veljka Guberine kardinalu Kuhariću: "Tri pitanja kardinalu", "Politika", od 8. marta 1991. godine. 53. U Gornjem Sjeničaku na Kordunu, Đuro Bižić Jurko je dobio zadatak da učestvu je u zakopavanju pobijenih "ustaša". Donio je kući punu torbu indeksa i đačkih knjižica ubijenih učenika i studenata iz Kragujevca i okolice, koji su se zbog straha povlačili prema Austriji, krajem aprila i početkom maja 1945. godine. Egzekucija je izvršena kod sela i šume Muljci. 54. Vjesnik JNOFH, Zagreb, 1970., tačka 11, str. 496 55. Iz Rezolucije 2. zasijedanja ZAVNOHa U Plaškom, oktobra 1943., Simpozij o Petrovoj gori, JAZU, Zagreb 1972. str. 575, ili Katalog Republika Srpska Krajina, Knin 1993., str. 34. 56. Jovan Ostojić: Geneza hrvatskog fašizma, rukopis kod autora, str.13. 57. Glasnik srpskog istorijsko kulturnog društva" Njegoš", br. 56., Čikago, decembra 1986., str. 67. i 68. 58. Hrvatske pravice, str.225 59. dr Milan Bulajić: Genocid nad Srbima, knj.4., Beograd 1989., str. 1164.


Strana 267


1990 - 1995

60. dr Veselin Đuretić: Nasilje nad srpskim ustankom, Beograd 1997. str. 26 61. Vidi "Politiku ekspres" od 27. oktobra 1991. godine. 62. Akademik Dragan Nedeljković, u Predgovoru knjizi Sime Zarića: Na haškom raspeću, Štit M , Beograd 1999. , str. 10. 63. Dragan Vukšić: Prilog za portret promašene politike, Beograd, septembar 2000.god, str. 4 64. Kao 53, str. 10 65. General mr Milisav Sekulić: Jugoslaviju niko nije branio a Vrhovna komanda izdala, NIDDA Verlag GmbH, 1997. str. I I. 66. prof. dr Smilja Avramov: "Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije", izd. IDI Veternik, Beograd, 1997. ,str. 155. 67. konstituisana 30. aprila 1991. (prim. aut.) 68. Tekst objavljen u Glasniku Krajine, br.6, str. 1., od 2. jula 1991. godine 69. mr Mile Dakić: Srpska krajina, Knin 1994. , str. 60. 70. Savo Štrbac: Zločini nad Srbima na prostoru Hrvatske u periodu 1990- 1999., Rukopis u Centru za strateške studije, Univerziteta u Beogradu, str. 13. 71. o zločinima vidi knjigu prof. dr Vojina S. Dabića: Persecution of Serbs and Ethnic Cleasing 1991-1998. Documentes and testimonies, Beograd 1998 i knjigu: Nestala lica na području Hrvatske, izd. "Veritasa", januar 2001. godine. 72. mr Slobodan Mileusnić: Duhovni genocid 1991. 1995. 1998., izd. Muzeja SPC, Beograd, 1997. str. 235 i 236 73. Mirko Rapaić, cd, str. 359. 74. Akademik Vasilije Krestić: Genocidom do velike Hrvatske, Matica Srpska 1998., str. 145. 75. Iz rukopisa prof. dr Vojina Dabića: Progon Srba i etničko čišćenje Hrvatske 1991. 1998. godine, koji je kod autora. 76. kao predsjednik JSDS u Hrvatskoj imao sam priliku da više puta razgovaram s Franjom Tuđmanom uoči izbora 1990. godine. Zamjerio sam mu na isticanju ustaške ideologije, tvrdeći da je nacionalni sukob neizbježan. Obećavao je politički zaokret i izostavljanje ustaške simbolike poslije pobjede na izborima ( prim. aut. ) 77. Veljko Guberina: "Svedok" od 4. marta 1997. str.38 78. Vidi: Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, NIDDA Verlag Gmb Homburger 2000, str. 263 79. Đakomo Skoti, Zločini u Oluji, Danas od 14. juna 2001. godine 80. "Jutarnji list", Zagreb, od 22. avgusta 2001. 81. "Politika", od 23. avgusta 2001. 82. Novosti, br. 41. Zagreb 22. septembra 2000 godine, str. 3. 83. Dokumenat u Prilogu 84. Razgovor s Dobricom Ćosićem reproducirao Marko Dobrijević (nekadašnji sekretar SDSa Krajine i do 1991. bliski saradnik akademika Jovana Raškovića ), pred autorom i Milanom Gaćešom u Udruženju za pomoć izbjeglicama i prognanicima iz Hrvatske 3. avgusta 200 I. godine. 85. Izjava dogogradonačelnice opštine Petrinja Gordane Dumbović "Politika" od 13. avgusta 2001, ili "Hrast" izdanje Info pula UPIHa i CRSa, broj 21 86. Ivan Zvonimir - Čičak, Identitet, br.52, str.5 i 6, od jula 2001. godine 87. "Hrast" broj 20, nedjeljnik UPIHa i CRSa, od 12. avgusta 2001. godine str.26 88. Đakomo Skoti: Zločin u Oluji, feljton, zapis 22. i 25. avgusta 1995. "Danas" od 7. avgusta 2001. 89. Nedjeljna "Dalmacija" od 10 avgusta 2001. godine, str.4. 90. Dr Smilja Avramov: Opus Dei, Idij- Veternik, Bgd, septembar 2000. godine, str. 16 91. akademik Vasilije Krestić; cd. str. 148


Strana 268


1990 - 1995

92. akademik Dragan Nedeljković: Drama civilizacija na Balkanu, Zadužbina "Petar Kočić" Banja Luka - Beograd, 1999., str. 127. 93. prof. dr Dušan Siđanski: Federalistička budućnost Evrope, Prosveta 1996. str. 405 94. prof. dr Vojislav Vukčević, TV intervju Vesne Vojvodić, na Studiju B, 4. januara 2000. godine, u 20 sati. 95. Vidi: Čedo Višnjić, Kordunaški proces, "Prosvjeta" Zagreb 1997. 96. "Ličke novine", od 3. decembra 1996. 97. "Veritas" Nestala lica na području Hrvatske, Beograd-Banja Luka 2001., str. 12 i 13 98. NIH, br. 2647, od 20.09.2001 Mr MILE S. DAKIĆ

Ispovjest uhapsenog Krajisnika Dragan Milanko (47) je 2002. u okviru »Idi - vidi« posjete koju su organizovali Danski savjet za izbjeglice i UNHCR, krenuo u Hrvatsku da izvadi dokumenta za sebe i svoju porodicu. Stigao je samo do graničnog prelaza u Bajakovu. Tamo je izveden iz autobusa i na osnovu "tjeralice" koju je za njim raspisao Opštinski sud u Zadru, putovanje završio u istražnom zatvoru. Mjesec dana po povratku u Beograd, Dragan Milanko govori o tome na koji je način uhapšen i kako je tekao proces koji je hrvatsko pravosuđe vodilo protiv njega .

- Iskreno, dugo sam se lomio oko toga da li da idem u rodni Obrovac, kako bi izvadio papire za sebe i svoju porodicu. Moja supruga je nepokretna već pet godina, ali nikako nismo bili u mogućnosti da dobijemo njenu radnu knjižicu ili potvrdu o radnom stažu kako bi ovdje mogla isposlovati invalidsku penziju. Fond PiO u Beogradu službenim putem više puta od svojih kolega iz Zagreba je tražio ovu potvrdu, ali nikakav odgovor nije stizao. Mislim da je to pospješilo moju odluku da krenem u Hrvatsku. Početak putovanja nije nagovjestio da bi bilo šta moglo krenuti krivim putem, tim prije što sam od Danskog savjeta za izbjeglice dobio uvjeravanja da je Ured za prognanike i izbjeglice Vlade Hrvatske provjerio moj dosije i da u njemu nema ničega spornog. O tome sam obavješten i pismenim putem, a taj akt potpisao je predstojnik Ureda Lovre Pejković. Međutim, na graničnom prelazu Bajakovo izveden sam iz autobusa, uz obrazloženje da je protiv mene Policijska uprava u Zadru raspisala potjernicu.

Optužnica Prenoćio sam u policijskoj stanici Otoka i narednog jutra u pratnji dvojice


Strana 269


1990 - 1995

policajaca sproveden u Istražni zatvor u Zadar. Tu sam saznao da je Vojno tužilaštvo u Splitu krajem 1992. godine protiv mene podiglo optužnicu za teritorijalno ugrožavanje RH. Međutim, pošto je 1998. godine počeo da se primjenjuje zakon o oprostu, kako bi me i dalje teretili, prekvalifikovali su to djelo i optužili me za pronevjeru društvene imovine. Ta optužnica teretila me je kao rukovodioca u JP "Osiguranje" Zadar, koje se bavi fizičko- tehničkom zaštitom imovine. U optužnici se navodi da sam tokom 1991. godine, kao rukovodilac Poslovne jedinice Obrovac, koja je bila ispostava JP "Osiguranje", odbio naredbu direktora poduzeća Ante Marinovića da u centralu preduzeća vratim određeno naoružanje i druga sredstva. Radi se, naime, o 14 pištolja, 9 pušaka M-48 i dvije automatske puške, kao i određenu količinu municije. Takođe, optužen sam da sam otuđio i dva osobna automobila. Sve su to bili razlozi da se protiv mene pokrene krivični postupak i raspiše potjernica. Kao otežavajuća okolnost, rečeno mi je da sam ja to sve uradio s ciljem da vojno i tehnički pomognem neprijatelja, odnosno kako su oni naveli, nelegalne oružane snage "SAO Krajine". Presuda Mislim da im je, u stvari, najviše smetala moja funkcija predsjednika SO Obrovac koju sam obavljao tokom rata. Ovaj zaključak sam donio čitajući njihove novine u kojima je posebno isticana ta dimenzija u komentarima moga slučaja. Kad govorim o optužnici, koliko je ona imala loše uporište, može se vidjeti i po tome što se ni na jednoj od dvije rasprave, nije ni pojavio direktor JP "Osiguranja" Zadar, podnosilac prijave protiv mene. Dok sam čekao drugu raspravu izrečena mi je tzv. mjera opreza, tako da u tih osam dana nisam smio napustiti zadarsku županiju. Sve ovo vrijeme proveo sam u Golubiću kod mog prijatelja Miće Dragičevića. Po okončanju druge rasprave Općinski sud u Zadru donio je oslobađajuću presudu. Obrazloženje suda je bilo da ja nisam prisvojio navedeno oružje i automobile, a da politički kontekst događaja nije imao uticaj na postojanje kaznenog djela pronevjere. Odnos hrvatskih vlasti prema meni, od izvođenja iz autobusa do sudskog procesa, bio je korektan i krajnje profesionalan. Nemam niti jednu primjedbu na njihovo ponašanje, ali ipak zatvor je zatvor, i to svakom čovjeku teško pada. Osjećao sam se, uprkos tome, dosta opušteno iz prostog razloga što sam znao da nisam kriv. Pouka Nakon svega ovoga želim da kažem da su hrvatske vlasti mojim hapšenjem ispunile najmanje tri cilja. Zastrašili su jedan dio našeg naroda, koji želi da ide u posjete Idi-vidi. Pojedinci koji su se mislli trajno vratiti, bar u moj kraj, o tome razmišljaju sa određenom dozom straha. Treći cilj koji su ispunili je taj da su kod svog javnog mnjenja pokupili poene pričom "eto vidite, mi privodimo i hapsimo Srbe". I pored svega, svima onima koji nisu učinili teža krivična djela poručujem da ako


Strana 270


1990 - 1995

žele da idu u Hrvatsku, to i urade. Neka ipak budu spremni na mogućnost da im se desi nešto slično kao i meni. Ovo govorim zbog toga što ne smijemo dozvoliti da nas zaplaše, a ja ću to svojim ličnim primjerom i dokazati. Sredinom avgusta ponovno idem u Hrvatsku s nadom da završim poslove koje, zbog onoga što mi se desilo, nisam uspio uraditi - zaključuje priču o svom slučaju Dragan Milanko. Podrške Odmah po hapšenju, ljudi iz Zajednice Srba iz Hrvatske i BiH, preduzeli su sve pravne radnje, angažovali advokata, i što je meni u tim trenucima bilo najbitnije, posjetili moju porodicu, obećavši joj da će snositi sve troškove postupka i pomoći financijski do mog izlaska iz zatvora. Izuzetan interes za moj slučaj pokazao je i Savo Štrbac, direktor "Veritasa". Takođe dugujem zahvalnost i dr. Miloradu Pupovcu, predsjedniku SNV i Slobodanu Uzelcu iz zagrebačke "Prosvjete" koji su javno istupali povodom svega onoga što se meni tih dana događalo. Veliku podršku pružili su mi mediji u Jugoslaviji. Porodica Porodica Dragana Milanka doživjela je veći stres od njega. Pored bolesti supruge, koja je pet godina nepokretna i kreće se samo u invalidskim kolicima, ovo je još jedna nesreća koja se na njih obrušila nakon "Oluje". Dragan, njegova supruga Radmila (41), kćerka Dragana(19) i sin Damir (15) trenutno su smješteni u jednoj sobi samačkog hotela "Dom" u Beogradu. U više navrata od Komesarijata za izbjeglice tražili su adekvatniji smještaj. Nažalost, u tome nisu imali uspjeha. Sve se završavalo na obećanjima. Nadaju se da ih najavljena raspodjela stanova za izbjeglice neće mimoći, jer ispunjavaju sve kriterijume. Imaju samo jednu želju - da žive kao sav normalan svijet. Obostrana korist Na drugoj raspravi u Opštinskom sudu u Zadru bili su prisutni i predstavnici UNHCR-a. Oni su neposredno prije donošenja presude razgovarali sa Draganom Milankom i njegovim advokatom Lukom Šuškom o detaljima optužnice. Nakon oslobađajuće presude, pojedinci iz hrvatskog pravosuđa hvalili su se pred predstavnicima međunarodne zajednice da ovakav epilog »slučaja Milanko« potvrđuje Hrvatsku kao demokratsku državu. Kraj


Strana 271


1990 - 1995

Is spovjest vojnik v ka Vojjske Republike e Srrpske e Krajjine JAK KOVO, kod Beograda, B d decembar 2 2003. o je moj sin n Dejan. Im ma 15 godin na. Ide u gimnaziju u Zemunu. O Odličan je đak. đ Ovo Zreo o čovek. U muci sazre eo. E, sine, bez očeve ruke si sta asavao... Sa ad, kad me e pita aju šta mi je e za ovih osam godina a bilo najte eže, kažem: To što sam m propustio o njeg govo detinjstvo. A ovo o... Ovo je moja Ružic ca (pokazujjuci sliku). Bila je veza ana za kolica, k tačno onoliko, koliko sam ja bio u za atvoru. Dob bro je to svoje stanje pod dnosila. Ma,, bila je žen na, div. Ali pokleknu, taman t kad smo se Srbije domog gli, u prviim danima moje slobo ode. Čini mi se da je samo s čekala a da se vra atim. Da vid di da ja j mogu da a brinem o Dejanu. A, posle sveg ga, ja sam uništen u čov vek. KRAC, 1. maja m 1995 5. godine. PAK Čuvali sm mo svoje ku uće. Šta ćemo drugo. U uniforma ama, pod orružjem, svi Srbi od reda. Sad, kad pomislim na n to vreme... možda o ali n ne možeš meni i nijje bilo do oružja, mimo ljudi. Onda je e udarila hrrvatska vojs ska. azvana “Blje esak”, pron nose se glasovi Akcija na da je sa zapadnom z Slavonijom m gotovo. Ko K u to da pov veruje? Brz zo smo bili u okruženju u. Odsečenii od Republlike Srpske. Nije se im malo kud, negde je već dogovoreno d o da se užje preuzm mu predamo. Mi smo trražili da oru snage UN N, a ne hrva atska vojsk ka. Tako je i bilo, ali... TRI dana posle o razoružan ne, hrvatska a vojska na as ... Ovako ponovo napadne. n Po ohapsili su sve što je moglo da a se pohaps si. Neke su posle saslušanjja pustili, nas n sedamn naest zadržali. Bila je no oć, nikad mračnija. m Po oveli su nas s nek kim kombije em do brda a, čuka nekih. Usput stanu, izved du nas, pa u udri. Ne znam koliko se puta kombi, tak ko zaustavljjao. Znam da je mladiću do men ne od prvih araca popuc cala koža na butinama a, licu. Ne znam z šta je e bilo s njim m. uda Zau ustavljaju nas u jednojj kući. Opet tuku. Pred zoru, izvo ode jednog g po jednog. Mi, u kući, čuje emo jauke spolja. Ond da se sve utiša u i to tra aje koji min nut, pa ope et ci. Kad je došao d red na mene, ve ezali su mi ruke na leđ đa zapomaganje, opet udarc ž Žicu stezali kleštima. Iscrrpljenost i bol b su me oborili. o Osettio sam uda arac sa žicom. odo ozgo. Osetio o sam hlada an metal na a rukama, iza. Ispod stegnute s žiice provukli su, valjda neku sa ajlu, šta li, i vezali je za z cevi od grejanja g na tavanici. P Podigli me, o, da visim. Sećam se e još četvorrice u istoj prostoriji, bili b su istom m položaju. tako Izgu ubio sam sv vest. ELOVAR, od o 7. do 12 2. maja 19 995. BJE etio sam strrašne bolov ve u predelu u bubrega, napadi su bili tako ja aki, da su me m Ose obarali. Dugo nisam znao o gde se zapravo nalazim, a bio sam s u zatv voru, sports skog varu. Ovde e podižu opttužnicu pro otiv mene za z ratni zloč čin. Bio sam mu centra u Bjelov nici navode e da sam, kao k komand dir minobac cačke baterrije, šoku. U optužn


Stra ana 272


1990 - 1995

komandovao napad na civile, da su dvojica ranjena. Neki advokat, Srbin, poručio mi je da ne strahujem, da ću biti optužen samo za oružanu pobunu i da ću brzo na slobodu. SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1995. godine “Veljko Plećaš“, čujem kao kroz san. I vidim sa sam pred sudskim većem. Optužnica za oružanu pobunu preinačena u ratni zločin. Čujem: “Devet godina zatvora”. Reči mi se usecaju. Zidovi se primiču, tavanica pada. Guši me u grlu. Prohodale nemani sa slika. Ne vidim. Ništa ne vidim. Onda vidim lik svog deteta i Ružice. ... Koji dan posle u posetu Ružicina majka dovela Dejana. On tek pošao u školu. Pitam ga gde je mama. On spusti glavu. Zatresoše mi se ramena. Ružica je nešto popravljala oko kuće, pala sa merdevina i povredila kičmu, napukla joj i pluća od udara. U bolnici je. Od tada je vezana za invalidska kolica. A govorio sam joj idite u Srbiju. Kad su otišli svi, idite i vas dvoje. Nije htela. Nadala se da ću ja brzo na slobodu. Čekala me tako osam godina i četiri meseca i podizala sina. SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1997. godine Već drugu godinu sam pod velikom dozom lekova. Nepravdama mi je razorila dušu. Depresija me nagoni na najgore. Stanje mog psihičkog zdravlja bilo je takvo, da su me prebacili u zatvorsku bolnicu u Zagreb. Šaka lekova opet nije dovoljna da se smirim. Pokušavam da u tami otvorim prozor. Da vidim lik deteta. Nema ga. Ni Ružicinog lika nema. Ni svetlosti. Ništa nema, ni mene nema. LEPOGLAVA, septembar 1998. godine Koji je danas dan, pitam čuvare. On kaže, nedelja. Sećanje na nedelje kod kuće, miris žganjaca (kačamak s lukom). Ubi me tuga sećanja. Velim, dobro sam dok se sećam. A koji je ovo mesec? “Septembar”, čujem odgovor. A godina, pitam. Niko ne odgovara. Opet mi je loše. Čujem da neko kaže: “Nema dana, godine, deveti je ovo krug proklete Lepoglave”. I taj glas to ponavlja. Vrti i melje, melje, kao vodenički kamen. Sipa mi u lice. LEPOGLAVA, avgust 2003. godine Idem kući. Ružica je pre ovog 29. avgusta bila u bolnici, nije joj bilo dobro. Dejan bio da je poseti. Mahao joj dok ga je gledala s prozora. On se vratio i rekao joj: “Mama šta ću i ja kod kuće, kad tamo nikog nemam”. Idem kući. Izdržao sam osam godina i četiri meseca. Osam meseci “pomilovan”. Ja, “ratni zločinac”. Da li ću ikada, ikome uspeti da ovo ispričam? Da li ću biti u stanju da ispričam? ... Kad sam stigao kući, poljubio sam prag. Gledam sina. Čovek. Ružica ne plače, samo joj se lice izvilo u bolan grč. Rešio sam, idemo u Srbiju. Velim to ženi. Samo je tiho rekla “dobro”. Opet sam poljubio prag. Ružica u kolicima, Dejan i ja, krenuli smo. JAKOVO, 17. septembar 2003. Vidim, Ružici nije dobro. Sve sam mogao da pomislim, ali da nas smrt može tako, odjednom da razdvoji... e to nikada nisam pomislio. Legla je da se odmori. Ruke spustila na grudi. Čujem, teško diše. Mislim da je od povreda, onih od pre osam godina. Umrla je odjednom. Samo joj je suza ostala na obrazu, dugo, živa i sjajna. JAKOVO, decembar 2003. godine


Strana 273


1990 - 1995

Još me progone slike. Kuća u kojoj su nas vezane na sajli podizali da visimo. Bjelovar, Požega, Lepoglava, pokušavam da zaboravim. Pomažu mi lekari. Mogao bih, siguran sam u to, uz snagu moje Ružice, diva žene, lakše da prekoračim ove dane. l PUT KROZ TAMU E, da je ona danas sa mnom, bilo bi sve drugačije - kaže Veljko Plećaš. - Ona je ona svetlost koja je sinu i meni uvek pokazivala put kroz tamu. I onako, u kolicima, čini mi se držala se uspravnije nego ja u najtežim trenucima. Kad sam joj govorio da ode u Srbiju, da me ne čekaju, odgovorila mi je: “Veljo, mogu ja i sa Hrvatima. Svuda ima dobrih ljudi”. NEMA PRAVDE IMA pravde, videćeš, govorila je Veljku Ružica. Vraćala mu se ova ženina rečenica u najtežim trenucima osmogodišnjeg robijanja. Ružici je verovao. U pravdu - nije. Kakva je to pravda, da kroz ovo prođeš i da ožiljci posle traju. OGNJIŠTE UZELI DRUGI VELJKO Plećaš radio je u drvnoj industriji u Pakracu. Staž, punih jedanaest godina. Voleo bi opet negde da radi. Nada se da će biti posla, samo dok se malo oporavi od svega što ga je pogodilo. U Pakracu mu ostala imovina, “ratnom zločincu” sve porušeno. On zato nema pravo da obnavlja ognjište.


Strana 274


1990 - 1995

Se edam m dana pak kla do o Srbije Sa ma ajkom je prrešao put o od 540 kilome etara. Sa pet p godina n naučio je da a vozi traktor. "Kud kolona, ttu i mi. Kretali s sporo, išli smo na S Slunj, pa u smo se Petrin nju, Glinu i dalje u Dvo or na Uni, pa p u Repub bliku Srpsku. Sećam s se da sam čvrsto o držao vola an i samo jednom prebacio iz prve u treću. Ali, dobro me e je o!", priseća se Nikola, dok mu lagani slušao osmeh h prelazi prreko preran no ogrubelo og lica. "Nikola je bio kao u tra ansu, malo je spavao, često se gubio, nije n znao štta nam se dešava, d ali je vozio be ez i ne greške",, kaže njegova majka Milica jedn Niko ola Vezmarr iz sela Beg govca, kod Ogulina, sa trinaest godina g proš šao je sa majjkom pakao o "Oluje" vo ozeći trakto or čitavih 540 kilometa ara punih s sedam dana a! "Te kobne noć ći, u našoj porodičnoj p mo samo ja i majka. Sttariji brat je kući bili sm bio na odsluže enju vojnog roka u Ben nkovcu, a tata t se zadesio na pos slu u Vojnić ću. ć izjutra, čim m je počela a ta krvava "Oluja", se elo je bilo u panici. Nis smo znali šta š Već da radimo. r Oče ekivali smo da se tata vrati sa po osla, onda bi b nam lakš še bilo, ali o on nije mog gao k na ama. Negde e predveče e, videli smo o da sve na aše komšije e počinju da a beže. Ni mi nism mo imali izb bora, morali smo za njima, u zbe eg. U toj strašnoj panici, majka i ja nism mo uspeli da d iz kuće iz znesemo nii jednu jediinu stvar ili fotografiju u... Jedino smo s seli na traktor i krenuli prema Slunju", priča da anas, prvi put p posle deset godina a dvadesettrogo odišnji Nikola Vezmar. s nekoliko minuta a Nikolin živ vot, ali i živ vot njegove e majke Milice (48), oc ca Za samo Mila ana (55) i brata b Miloša a (30), izmenio se iz korena. k U je ednom tren nu izgubili su s sve što su god dinama muk kotrpno stic cali - kuću i okućnicu, brojno pok kućstvo i stok ku, tri jutra a bregovite kordunašk ke zemlje, sve s uspome ene... "Bilo o je strašno o! Granate su non-sto op padale oko o sela, nis smo imali s struje, strah se uvu ukao u naro od. U toj pa anici sam se e potpuno pogubila. p D mi je sam Da mo čovek bio b u kući... Ali, morrali smo be ez njega i Miloša M da krrenemo. Nik kolin život bio je važniji", uk ključuje se u razgovor majka Milica. najv Mali Nikola je, kako tvrde e roditelji, bio b dobro i poslušno dete, d a uz o oca i brata je j m nogu naučio da vozi trakto or. Ta sposo obnost spas sla je život njemu i od malih njeg govoj majci. "Već sa pet-še est godina tata t me je seo s na trak ktor. Malo-p pomalo voz zio sam prv vo osle i na imanju. Vozio o sam iz zadovoljstva,, ni slutio n nisam koliko o će oko kuće, a po t znanje koristiti. k Ali,, tog nesreć ćnog dana bio sam prrimoran da sednem za a mi to trak ktor, nisam imao prav vo na grešku", seća se e Nikola. "Tra aktor sam kupio k u Nov vom Sadu, još 1985. godine, g i da an-danas im mam papire e za njeg ga. Još uve ek je sa nam ma, eno ga u garaži. Ponosno P ga a čuvamo i samo pone ekad s njjim uradimo o nešto za naše potrebe. Nikada ga nećemo o prodati!",, ponosno kaže k dom maćin porod dice Milan.


Stra ana 275


1990 - 1995

"Nisam ni slutila da zauvek napuštamo kuću. Bilo nam je rečeno da će selo biti granatirano i da ćemo ići u Slunj, tamo prenoćiti i sutra se vratiti. Pitala sam Nikolu može li vozi, kroz plač mi je rekao: "Mogu majko, ajmo!", i danas, kao i tada, kroz suze priča Milica. Seli su na traktor bez prikolice, a u koloni su autobusom pošli i Milanovi roditelji, koji su živeli blizu njih, u istom selu. "Kud kolona, tu i mi. Kretali smo se jako sporo. Išli smo na Slunj, pa u Petrinju, Glinu i dalje u Dvor na Uni, pa u Republiku Srpsku. Sećam se da sam čvrsto držao volan i samo jednom prebacio iz prve u treću. Ali, dobro me je slušao!", priseća se Nikola, dok mu lagani osmeh prelazi preko prerano ogrubelog lica. "Nikola je bio kao u transu, malo je spavao, često je dremao za volanom i gubio se. Nije znao šta nam se dešava, ali je vozio bez ijedne greške. Bdila sam nad njim, plašila sam se da ga san ne prevari pa da se prevrnemo. Sreća u našoj nesreći bila je što nas je i traktor odlično služio. Mnogi nisu bili te sreće nego, kad se vozilo pokvari, samo ga sklone s puta, pa peške nastavljaju. Često su nas nadletali hrvatski avioni, negde oko Dvora na Uni, začuli smo eksplozije. Brzo se pročulo da je kolona pogođena i da među našima ima mnogo mrtvih i ranjenih. Nekako smo nastavili put, gde smo zaticali jezive prizore mrtve bebe, decu, stare... koji su stradali od iznemoglosti i gladi, vrućine, bombi i granata. Žalost i tuga!", priča Milica Vezmar.

Kroz pakao "Oluje" Nikola i Milica, sa stotine hiljada srpskih prognanika, putovali su čitavu nedelju dana! Nikola je neumorno vozio punih 540 kilometara i tek 11. avgusta stigli su u selo Putinci, kod Rume, gde i danas žive. "Za to vreme malo smo spavali, onako, kraj puta, na travi. Vrućine su bile užasne, nismo se kupali čitavu sedmicu i retko smo jeli. Ali, uspeli smo! Živa glava!", priča Milica. Dok je trajao egzodus, Nikola i Milica nisu imali nikakve vesti od Milana i Miloša. "Mi smo već bili zbrinuti, ali me je izluđivalo što nema njih dvojice. Tražili smo ih na sve strane i tek posle četiri dana, 15. avgusta, stigao je Miloš, sa još jednom kolonom naših nevoljnika, a dva dana kasnije i moj Milan. Našoj sreći nije bilo kraja! Ponovo smo svi bili na okupu", priča Milica. Kada su najzad stigli u Putince, gde je Milica imala tetku, smestili su se kod Milana i Ljubice Savić, gde su bili 15


Strana 276


1990 - 1995

dana. "Rekli su nam: Osećajte se kao kod svoje kuće. Lepo su nas prihvatili, nikada im to nećemo zaboraviti", kaže Milan. Ubrzo je novi, posleratni vihor bacio ovu porodicu daleko od Putinaca, u Prizren, na Kosovo i Metohiju. Tamo su u izbegličkom smeštaju proveli tri meseca, pa su prešli u selo Mali Popović kod Jagodine, gde su živeli Milanovi roditelji. Posle četiri godine ponovo su se vratili u Putince. U međuvremenu, promenili su dva postanarska stana, a novac obezbeđuju radeći izuzetno teške poslove. "Ja i Nikola kopamo kanale za struju. Prvo bager načne do dubine od pola metra, a posle mi nastavljamo ručno da se kablovi ne bi pokidali. Radimo šest dana nedeljno, od sedam do pet, kod Milana Bjelaša Kike u Inđiji i zadovoljni smo", kaže stariji Miloš. Milan Vezmar, koji je u rodnom mestu bio putar, danas je noćni čuvar u pilani, čiji je vlasnik Milan Božić. Porodica Vezmar pokušala je u nekoliko navrata da dobije vize za Australiju ili neku drugu, bogatiju i srećniju zemlju, ali nisu u tome uspeli. Kažu da će opet probati jer od povratka na rodno ognjište nema ništa. "Ja i burazer smo mladi i jaki. Možemo i hoćemo da radimo i zaradimo. Bog nam je dao snage da sve ovo izdržimo, daće Bog da se opet skućimo", kaže na kraju Nikola, istinski junak koji je prošao kroz pravi pakao velikog egzodusa srpskog naroda.

IZJAVE SVJEDOKA VAGIĆ SAVO, sin Ilije, rođen 30.10.1946. u Kričkama, opština Drniš ... u Gaju (punkt UNPROFOR-a u Kričkama) 7.08.1995. rekli su mi da su tu ubili jednog čovjeka i vodili me da ga prepoznam. Leš je bio u septičkoj jami odakle mu je virila samo glava. Radilo se o Živku Kričkiću, starom oko 70 godina ... Beograd, 22.01.1996. godine

NIKOLA VUČKOVIĆ, sin Jove, rođen 21.05.1960. godine u Polači, opština Knin ... tačno u 5,05 dana 04.08.1995. iz pravca Grahova započelo je snažno grantiranje Korita, Podinarja, sela Polače i Knina. Granatiranje je bilo jako i neselektivno. Vidio sam da su po Kninu, i to kod Elektrodistribucije, Dizel depoa i Breskvika, gdje su isključivo stambeni objekti, padale granate. Cijeli dan je trajalo


Strana 277


1990 - 1995

granatiranje. Uveče je počela evakuacija stanovništva i vojske. Nas četvorica, Zoran Todorović, Stevo Todorović, Željko Mirković i ja predajemo se hrvatskim policajcima koji su bili pod pratnjom vojnika UN. Dovoze nas u Dom vojske u Kninu. Tu nas čekaju novinari i kamere, dajemo izjave za hrvatski radio i televiziju, po scenariju kako su nam oni naredili ... Beograd, 09.06.1996. godine

DAVOR RADIĆ, sin Mirka, rođen 27.09.1974. godine u Kninu ... kod mosta na Krčiću, uz sami ribnjak, odvedeni smo sa ceste pored kuće neke žene, mislim da se zove Anica. Kratko nakon što smo ovdje dovedeni 05.08.1995., u dvorište je doveden Sava Mirković star oko 50 godina. Doveli su ga tri hrvatska vojnika, pripadnici 7 gardijske brigade, od kojih je jedan bio po nadimku Žućko. Sav je bio žut, žute kose i žutih obrva. Njega posebno opisujem jer je on poslije ubio Savu Mirkovića. Sava je razgovarao desetak minuta sa Žućkom. U jednom momentu Žućko je rekao: "Nećeš se ti sa mnom zajebavati, sada ću ja tebi pokazati, tko sam". Izvodi Savu preko dvorišta, van kapije 5-6 metara. Ostali hrvatski vojnici kažu da se Žućko šali da ga neće ubiti. Međutim, Žućo je naredio Savi da stane tu odmah pored jednog grma, uperio u njega automatsku pušku i opalio dugi rafal. Smrtno pogođen Sava se samo stropoštao, ne izustivši nikakav uzvik, ni bola ni iznenađenja. Pred ulazak u autobus vežu nas lisicama po dvojicu, i onako vezane udaraju pendrecima, šakama, nogama, zapravo s čim uhvate. Tokom cijele vožnje isto tuku, čak se i mijenjaju kada se umore. Udaraju po glavi i leđima. U autobusu moramo pjevati ustaške pjesme i njihovu himnu. Poslije svake pjesme smo govorili "mi smo Srbi, mi smo govna." Dolaskom u Zadar morali smo ljubiti zemlju. Dok smo klečali dobivali bi udarce nogom u prsa i stomak. Odvode nas u sportsku dvoranu na Mocirama. U dvorani svaki pola sata preko razglasa, puštaju himnu "Lijepa naša", a mi svi mormao ustati, staviti ruku na prsa i pjevati ... Beograd, 29.01.1996. godine

ČEDO JOKIĆ, sin Gojka, rođen 20.06.1974. godine u Kninu ... predao sam se u grupi od nas četvero 05.08.1995. godine oko 18 sati na raskrsnici za Biskupiju i Šarena jezera kod tunela, na magistralnom putu Knin Split. U vreme predaje iz pravca Knina na traktoru je naišla grupa pripadnika 4. gardijske brigade iz Splita. Skočivši sa traktora, traže od pripadnika 7. GB, kojima smo se predali, da nas odmah kolju. To im nisu dozvolili, ali su ipak dozvolili da svakog koji se nalazio na cesti, dobro pogledaju. Čuo sam da su se predstavili da su iz Potkonja i iz Vrpolja, te da su radili prije u kninskom TVIK-u. Među nama su navodno prepoznali šestoricu i njih su odmah izdvojili. Odvukli su petoricu do tunela. Jedan gardista počinje odmah iz blizine sa 2-3 metra, da puca cijelim okvirom metaka po nogama vojnika, zatim mijenja okvir i puca im po prsima, a treći okvir metaka ispaljuje dok su ovi vojnici već mrtvi ležali na cesti. Isti


Strana 278


1990 - 1995

gardista odveo je našeg, onog šestog vojnika izvan tunela, nije se čuo pucanj, a on se vratio sam ... Beograd, 30.01.1996. godine

SRĐO SLADAKOVIĆ, sin Petra, rođen 21.10.1946. godine u Biovčinom Selu, opština Knin ... 06.09.1995. godine, u našu kuću u Biovčnom Selu upada grupa ustaških* vojnika. Traže marke, kune i dinare. Tuku nas i odmah vežu, mene i ćaću, jednog za drugog, i govore nam da će nas zapaliti zajedno sa kućom. Iz ormara vade robu i bacaju na hrpu ispred nas. Zatim jedan dolazi i upaljačem pali robu. Vatra je odmah zahvatila i moje nogavice, posebno nogavicu lijeve noge. Ustaše su izišle kada su vidjeli da nas je zahvatila vatra. Uz pomoć ćaće nekako sam se uspio odvezati i vatru ugasiti. Lijeva noga mi je bila u teškim opekotinama. Srećom u to vrijeme u kuću mi dolazi komšija Simo Dobrota pa me prebacuje u kninsku bolnicu. Pošto u Kninu nisu radili plastične operacije, odvoze me u Zadar. Tu mi vrše tri operacije i u bolnici ostajem 42 dana. Po izlasku iz bolnice odlazim u sud, dajem izjavu istražnom sudiji, odvode me u zatvor u samicu, a sutradan me prebacuju u Split, u OZ Bilice. Ponovo me saslušavaju, određuju pritvor. Ovaj sudija, na moj zahtjev ispravlja u izjavi koju sam dao sudu u Zadru, da se nisam opekao vrelom vodom u kuhinji, što je lažno upisao zadarski sudija, nego da su me zapalila nepoznata lica, koja su mi 06.09.1995. godine banula u kuću ... Beograd, 14.03.1996. godine

* "USTAŠA" je izraz za Hrvata, odnosno za Hrvatskog vojnika koji potječe iz Drugog svjetskog rata kada su Hrvati u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na monstruozan način pobili preko milion Srba. Egzekutori tog zločina, Hrvati za sebe su govorili da su ustaše, kao što je i Nezavisna Država Hrvatska imala ustaške simbole. Pod istim simbolima Hrvati su stvorili i sadašnju Republiku Hrvatsku.

RAJKO GUŠA, sin Petra, rođen 25.08.1956. godine u Zemuniku Gornjem, opština Zadar ... 07.08.1995. u Parčićima su već bile ustaše i palili su kuće. Bilo je i pljačkaša. U jednoj šumi, blizu sela, zadržali smo se pet dana. Gledali smo sve vrijeme kako se pale i pljačkaju kuće. Sa ovog mjesta vidjeli smo kako gore Kistanje, Kolašac i Biovčino Selo ... Beograd, 23.10.1996. godine

STEVAN GRUJO, sin Dušana, rođen 01.10.1936. godine u Uzdolju, opština Knin


Strana 279


1990 - 1995

... dana 05.08.1995. godine, oko 16 sati krenuo sam iz sela sa traktorom. Sa mnom je bila moja žena Marija i Pera Borjan, udova Aćima, i Miloš Borjan, sin Stevana, rođen 1969. godine u selu Uzdolju. Kada smo došli u Vrbnik Polje zaustavila su nas četri rezervista Srpske Vojske Krajine i jedan civil i povezli smo ih prema Kninu. U blizini crkve Sv. Nikole, koja pripada selu Vrbnik, zaustavili su nas hrvatski vojnici, a bilo ih je oko 15 do 20. Sa traktorom je upravljao Miloš Borjan i na naredbu hrvatskih vojnika Miloš je zaustavio traktor i odmah nam je naređeno da siđemo sa traktora. Tada je neko zapucao i ranio jednog hrvatskog vojnika. Ja nisam vidio ko je pucao ali pretpostavljam da su pucali hrvatski vojnici jer naših vojnika u blizini nisam vidio. Rezervisti koji su bili sa nama na traktoru imali su oružje - puške AP i PAP i predali su ih hrvatskim vojnicima. Čim je ovaj hrvatski vojnik ranjen, jedan hrvatski vojnik koji je bio u grupi koja nas je zaustavila, odmah je pucao iz AP pojedinačno i to najprije u rezerviste (4) i zatim u Miloša Borjana i na kraju u onog civila. Svima je pucao u tijelo iz blizine od oko 2-3 metra. Vidio sam da je metak Milošu Borjanu prošao kroz stomak i izišao s druge strane kroz kaiš. Ja sam se sklonio iza traktora i taj isti vojnik htio je i u mene pucati ali kako su mi žena Marija i sestra od ujaka Pera plakale, nije me ubio. Ova grupa hrvatskih vojnika meni, ženi i Peri naredili su da idemo u pravcu južne kasarne u Kninu, gdje se nalazio UNPROFOR. Moj traktor i sva roba na traktoru ostao je na licu mjesta. Nisu nam dali da bilo šta uzmemo sa traktora. Ovaj vojnik koji je ubio šestoricu ljudi dok su nas pratili prema kasarni cijelo vrijeme držao mi je uperenu pušku u leđa. Ovaj vojnik koji je ubijao imao je maramu oko glave (marama je bila smeđa) i imao je zagaravljeno lice. Po govoru (više puta mi je rekao "da mi jebe ćetnićku majku dosta je meni vas ćetnika, sve ću vas pobiti") zaključio sam da bi mogao biti ili iz primorja ili sa otoka pošto nije znao da izgovori slovo č. Bio je srednjeg rasta a mogao je imati oko 30-35 godina. Dok smo išli prema kasarni UNPROFOR-a naišli smo na još jednu grupu hrvatskih vojnika i vidio sam kako vuku sa ceste u jarak dvojicu vojnika RSK. Jedan je još pokazivao znake života a drugi je bio mrtav. U onoga koji je pokazivao znake života iz neposredne blizine pucao je isti onaj vojnik koji je ubio onu šestoricu kako sam predhodno opisao. Pucao mu je u glavu. Uskoro su nas predali u kasarnu UNPROFOR-a. Iz kasarne UNPROFOR-a prešao sam u Jugoslaviju 15/16.09.1995. godine... Beograd, 04.10.1995. godine

MILAN LETUNICA, sin Ilije, rođen 12.07.1933. godine u Gošću, opština Knin ... dana 04.08.1995. godine, rano ujutro oko 5 sati, probudila nas je žestoka artiljerijska paljba koja je obuhvaćala cijelo naše područje i oko Benkovca, zatim Stankovaca, prema Promini i Bribiru, ali su se zapravo najviše čule detonacije oko i u pravcu Knina. U toku tog cijelog dana zadržavam se u našem selu Gošću. Do kasno uveče nismo ni čuli da je počela evakuacija. Kada sam saznao šta se dešava, moju ženu Mandu (rođena 1932. godine u Grulovićima, kod Kistanja) šaljem u zbijeg zajedno sa mojim komšijom Milošom Borkom. Moje selo broji 37 kuća sa oko 50 stanovnika, a te večeri u selu ostaje nas


Strana 280


1990 - 1995

dvanaestoro. Negdje oko 11 sati otišao sam spavati ali nisam mogao zaspati. Cijelu noć sam slušao traktore i aute kako u kolonama prolaze i biježe prema Kninu. Ujutro sam obišao selo. U selu sam našao Savu Letunicu (1922.), Marka Letunicu (1931.), Mariju Letunicu (1925.) i Gojka Ležajića (1930.), svi iz zaseoka Letunice, a u zaseoku Borci našao sam Mariju Borak, udovu Save (1914.), Kosu Borak, Tume (1925.), Grozdu Borak, Vase (1922.), Vasilja Borka, Vasilja (1925.), Savu Borka, Vasilja (1927.), Dušana Borka, Stevana (1940.,po zanimanju lugar) i Borak Milku, udovu Mile (1919.). U zaseoku Žeželji nisam našao nikoga. U nedjelju su u selo došli vojnici ustaške vojske, pretresali su kuće, odnosili su lovačke puške i što su našli od vojničke opreme. Nisu me tukli, samo su me ispitivali kako se zovem, da li ima još četnika u selu i gdje mi je familija. Rekli su da bi bilo bolje da sam i ja otišao. Drugi dan po odlasku ovih vojnika dolaze drugi vojnici u uniformama, naoružani i u grupama po troje do petero. Dolaze u osobnim automobilima. Pljačkaju sve. Najprije janjce i telad. Kasnije svinje, krave i konje. Iz kuća uzimaju šporete, frižidere, škrinje, telefone i sve drugo što se sa sobom moglo ponjeti. Ja sam bježao u šumu kad su oni dolazili, a od mojih komšija koji su ostali, kad bi pljačkaši došli, tražili su da se sklone i da ih ne smiju gledati što to oni rade. Stalno bi pucali kad bi prilazili i došli u selo. Dolazili bi obično u 9 ujutro a odlazili oko 3 popodne. Uveče i po noći ne bi dolazili. Pljačkanje je bilo sistematsko svaki dan. Otprilike sedam dana, pošto su moje komšije izbjegle, oko 14 sati čula su se dva pucnja iz pravca kuće Ležajić Gojka. Sava Letunica je baš tada krenula po vodu na Gojkovu gusternu. Našla ga je mrtva u avliji. Pogođen je sa jednim metkom u predjelu grudi, a drugi metak je ostavio trag na bradi. Pozvala je mene, Marka i Mariju. Otrčali smo tamo i vidjeli pljačkaše koji su upravo odlazili. Gojka smo sahranili noću, na našem groblju u Gošiću. Preko dana nismo smjeli jer smo se bojali da će nas sve pobiti. Tih dana obilazi nas MKCK, tim iz Benkovca. Sve su nas popisali, dali nam hrane, rekli su nam da smo bezbedni, da nam nitko neće ništa naškoditi, te da će nas obilaziti redovno i donositi nam hranu. Nas jedanaest svaki dan smo bili u neposrednom kontaktu, bježali smo kad bi nailazila vojska koja pljačka i uvečer se ponovo vraćali u kuće. Pred kraj mjeseca, negdje oko 16 sati popodne, vidio sam jedno auto bijele boje kako ulazi u Gošić. Sakrio sam se u jednoj ogradi i promatrao. Poslije par minuta sam čuo pucnjavu po nekoliko metaka iz automatske puške iz sela. To je trajalo kratko. Poslije desetak minuta isti auto se vratio u pravcu odakle je i dojurio. Odlazim kući, a odmah mi u kuću dolazi Bogdan Dobrić, Špire (1925.) koji mi je sav uzbuđen rekao da su svi u zaseoku Borci pobijeni. Odlazimo najprije u kuću Dušana i Milke Borak. Milka je krunila kukuruz i tako ubijena, a Dušan je sjedio u avliji i tako je streljan. Ubijeni su sa više metaka u grudi. U kući Save Borka, nalazimo Savu, Grozdu i Vasilja, svi su presječeni rafalima. U dvorištu susjedne kuće nalazimo Kosu isto ubijenu sa više metaka u prsa, a u kući do nje nalazimo Mariju Borak koja je isto krunila kukuruz i ubijena sa više metaka niže vrata. Uveče je došao Živko Borak iz Zadra i prijavio ovaj masakr policiji u Benkovcu.


Strana 281


1990 - 1995

Nikoga od mojih ubijenih komšija nismo dirali, svi su ostali onako kako su ubijeni i na istim mjestima, sve do jutra. Ujutro je došla vojska i policija, bilo ih je desetak. Vidio sam da su slikali leševe, posipali nekakvim prahom i stavljali ih u crne vreće. Ja sam im morao reći podatke o godištima i o njihovim imenima. Odvezli su ih u Knin i zakopali na gradskom groblju. Po ovom događaju nitko iz MKCK nije dolazio. Nas sada četvero, već u strahu da ćemo i mi biti ubijeni, odlučujemo napustiti Gošić. Sava odlazi u Šibenik, Marko i Marija odlaze u UNPROFOR u Knin, a ja odlazim u Zadar. Tu ostajem kod Srećka Egića sedam dana. Odlazim poslije toga u sabirni centar u Zadru gdje sam čuo da je ovdje umrlo 15 starijih ljudi iz Bukovice. Vidio sam i 8 nepokretnih starih lica. Ovdje ostajem jednu noć i sutradan idem u konvoju prema Sremskoj Mitrovici, a u SRJ stižem 17.09.1995. godine ... Beograd, 17.07.1996. godine

JOVAN MANOJLOVIĆ, sin Branka, rođen 19.01.1950. godine u Čistoj Maloj, opština Knin ... dana 10.08.1995. godine Jovo Mlinar, Zoran Gnjatović i ja smo se predali u Erveniku.Tu su nas vrlo brzo ispitali i zajedno u grupi sa nekoliko civila ukrcali u jedan kombi i odvezli u Benkovac. Mene i Gnjatovića izdvajaju iz grupe i odvode u jednu posebnu prostoriju. Tu nalazimo još četvoricu ljudi. Ovdje su nas u grupi tukli od 10 ujutro do 23 sata. Po tri-četiri ustaše su ulazile kod nas u smjenama i tukli sa čime god su stigli. Tukli su nas kocem, čizmama, tjerali da ližemo krvavi pod, trpali cigarete u usta i stavljali po šaku soli, ali nam nisu dali vode. Jedan mlađi ustaša, oko 25 godina starosti, Zoranu je rekao da ga poznaje jer da ga je Zoran tukao u Benkovcu 1991. godine. Taj ustaša je tukao Zorana svim i svačim. Zatim ga je zajašio, i tukao ga ciglenim blokom po leđima. Nešto prije 23 sata neko je pozvao Zorana i on je izišao iz prostorije. Oko 23 sata smo i mi ostali izišli, ali ja više Zorana nisam vidio. Ovaj isti ustaša je odgrizao zubima uvo Zoranu ... Beograd, 16.01.1996. godine

DRAGAN VOLFAND, sin Ivana, rođen 26.11.1953. godine u Smederevu ... dana 10.08.1995. godine zarobljen sam u Podinarju. Uhvaćen sam od strane hrvatske policije i odmah prebačen u Split u zatvor Lora. Već na samom ulazu u zatvor počinju da me tuku i maltretiraju. Tučen sam najviše prilikom isljeđivanja, i to nogama, najčešće čizmom, raznim palicama u predjelu leđa, prsiju, testisa i tabana. Tabani su mi bili toliko otečeni, da iako nosim broj cipela 42 zasigurno ne bih mogao obuti cipele broj 46. Uz ovo prebijanje, gašene su mi cigarete na rebrima, a tjeran sam da gutam upaljene pikavce. Svaki dan, u popodnevnim satima, svih mjesec dana koliko sam proveo u Lori, iza vrata mi je stavljano gumeno crijevo iz koga je niz leđa tekla hladna voda, najmanje dva sata. Od hrane sam morao jesti stonoge, bube iz dvorišta zatvora, a dešavalo se da po cijelu noć moram držati živu žabu u ustima, da bi je ujutro, kad dođe straža, morao živu progutati. Često su mi vezali žicu za nogu i uho i puštali struju preko poljskog telefona. Kad


Strana 282


1990 - 1995

bih ožednio davali bi mi vodu sa rastopljenom soli, od čega sam, uz strašne bolove u stomaku, više puta padao u nesvjest... Beograd, 18.01.1996. godine

VINETU DRAGIČEVIĆ, sin Nikole, rođen 04.09.1960. godine u Polači, opština Knin ... ujutro 05.08.1995. godine oko 10 i 30 sati na raskrsnici u Kovačiću naišli smo na tri hrvatska tenka, praćena sa pješadijom, koji su, čim su nas ugledali, bez upozorenja otvorili vatru, posebno po traktoru sa civilima među kojima je bilo najviše starijih ljudi iz Polače. Na traktoru su odmah poginuli moj otac Nikola Dragičević, Save, (1935.), Sava Čeko, Milana, star oko 50 godina, a teško je bio ranjen Mile Dragičević, Stevana, (1933.), za kojeg sam kasnije čuo da je tu umro, a ranjeni su još i Jovo Andić zvani Žungul, Pera Bilbija (1926.) i Marija Dragičević (1946.), kojoj su od rafalne paljbe otkinuta tri prsta lijeve ruke. Mi iz "Zastave 101" koja se kretala iza traktora smo pobjegli u pravcu starog mosta na Krki ispod Krčića, ali smo se sutradan predali na istom mjestu. Po zarobljavanju odmah smo počeli tovariti leševe u ovaj traktor. Pokupio sam leš moga oca i Save Čeke, te leševe još dvojice civila, njih dva, oba muškarci starosti iznad 60 godina.Traktor sa leševima hrvatski vojnici su odvezli u pravcu groblja. Taj traktor sam još jednom vidio u gradu kod kasarne, bio je pun leševa, sve civili. U kasarni najviše sam tučen od kapetana Ante iz Ružića iz sastava 4 GB iz Splita. Najviše me tukao čizmama po prsima i slabinskom dijelu držeći sjekiricu u ruci i preteći da će mi sa njom odsjeći glavu. Za istog kapetana morali smo utovariti dva kamiona pokradenih stvari po Kninu, najviše televizora i video rekordera, koje kamione smo tovarili na Vedrom Polju. Kamioni bi u zadnjem dijelu bili maskirani sa sanducima od granata kako bi se prikrila opljačkana roba ... Beograd, 16.01.1996. godine

JOVAN GRUBOR, sin Tanasije, rođen 8.07.1927. u Plavnu, opština Knin ... dana 4.08.1995. godine, rano ujutro, otišao sam u Plavanjske uvale da kosim djetelinu. Cijeli dan sam zajedno sa Savom Gruborom, Savinim (1927.) mojim prvim komšijom, kosio, a u sumrak se vratio u selo. Preko dana nismo čuli intenzivno pucanje, bolje reći samo po koji put. Na putu do kuće sreo sam Savu Đurić, koji mi je rekao da je cijela Krajina napadnuta te da bi bilo najpametnije da se spakujem i da bježim. Tad još nije bilo velike gužve niti panike u selu. Inače moje selo je imalo 24 porodice, preko 70 seljana u 24 kuće. Negdje pred jutro 5.08.1995. godine probudile su me komšije da se evakuišemo iz sela i da bježimo prema Srbu, jer, kako su govorili, da ustaše pale i da kolju sve redom. Obzirom da sam imao problema sa lijevom nogom i nisam bio sposoban za bilo kakvo pješačenje, odlučio sam da ostanem kod kuće u našem zaseoku. Sa mnom su ostali: Sava Grubor, Savin (1927.), Miloš Grubor, Markov,


Strana 283


1990 - 1995

(1915.), njegova supruga Milica (1919.), Jovo Grubor, Damjanov, (1922.), njegova surpuga Milica, (1925.), Marija Grubor, žena Jakova, (1929.) i njena zaova Milica kći Steve (1944.), Jovo Grubor, Jovana, (1930.), supruga mu Dušanka, (1929.), njegova majka Marija (1905.), Milica Karanović, Lukina, (1927.) i njen sin Đuro (1954.). U selu se skrivamo jedino u toku noći. Ne spavamo u kućama nego u trapovima, po ogradama, jer nismo htjeli da nas više spava na jednom mjestu. 8.08.1995. godine prvi put u selo dolazi ustaška vojska. Njih pet vojnika, tražili su put do planine Orlovice. Nisu nikoga tukli niti provocirali. Tražili su naše vojnike. U selu bijaše sve mirno do 25.08.1995. godine. Tog dana imali smo poziv od ustaških vlasti da ujutro dođemo kod škole radi popisivanja i odlaska iz sela, dalje ko to želi, ili ostanka. Nas sedmero je otišlo prema školi radi popisa dok je njih šest ostalo. Uz put smo sreli dosta hrvatske vojske koji su išli u pravcu našeg zaseoka. Navodno da su krenuli radi obezbeđenja pruge zbog prolaska voza na relaciji Zagreb - Split. Za jedno pola sata iz pravca Grubora vidio se dim i vatra i čula se pucnjava . Bilo nam je jasno da su vojnici išli da pale i ubijaju, a ne da obezbeđuju prugu. Za kratko cijelo selo je bilo u plamenu. Tada su u zaseok otrčale Mika Grubor, Milica, Mara i Milica Karanović. Nas dva muškarca i jedna žena je ostala kod škole. Nismo imali hrabrosti da krenemo prema kućama. Ipak poslije jedan sat vremena, oko podneva, došao sam u zaseok. Od 24 kuće samo tri nisu bile zapaljene. Zapaljeni su svi stogovi sijena, djeteline, sve staje, sva stoka koja je bila na polju je pobijena, a koja je bila vezana u štali tu je i izgorila. Popaljeno i pobijeno je dosta stoke, 7 krava i 10 prasadi. Čak ispod moje kuće sam našao tri svinje rasporene bajonetom, a prethodno pogođene metkom. Kod kuće Jovana Grubora, Jovinog, (1930.) njega smo zatekli sveg krvavog i izmasakriranog, bio je zaklan. Imao je 14 uboda nožem. Njega smo stavili u ćebe i odnijeli u kuću. U kući Miloša Grubora, Markovog, (1915.) našli smo ga ubijenog pored kreveta u sobi. Pored njega je pronađeno 14 čaura. Njega smo ostavili u kući. Sutradan je u selo stigla ustaška vojska, a poslije nje UNPROFOR. Mi smo u međuvremenu pronašli ubijenu Milicu Grubor i Đuru Karanovića, koji su ubijeni na livadi. Ubijeni su iz vatrenog oružja. U kući od Marije Grubor, Jovine, našli smo je izgorjelu. Kosti Jove Grubora, Damjanovog, nismo našli, vjerovatno je izgorio sa kućom, a kosti su ostale u šutu. Čuo sam da su nagorjele kosti Marije Grubor (1905.) ustaše stavile u kutiju od keksa i bacile u yak. Svi pobijeni tog nesretnog 25.08.1995. godine, sem Jove Damjanovog, sahranjeni su na groblju u Kninu. O ovom slučaju UNPROFOR, na čelu sa Alunom Robertsom, zna sve. 27.08.1995. godine zaseok je još jednom zavijen u crno, što nije izgorilo i popaljeno sada je sravnjeno granatiranjem. Tog dana, negdje popodne oko 16 sati, iz pravca Došnice i mosta Vundukova, otvorili su artiljerijsku paljbu po zaseocima Grubori, Karanovići i Zorići. Grubori su sada sravnjeni sa zemljom, a kuće u Karanovićima i Zorićima nisam vidio, ali su sigurno i one uništene ili oštećene. Poslije ovog događaja istjerani smo iz zaseoka, nas sedam, i 28.08.1995. godine u ponedjeljak svi smo prebačeni u Srednjoškolski centar u Kninu gdje ostajemo sve do 10.09.1995. godine kada smo prebačeni u Južnu kasarnu kod UN-a, a 16.09.1995. godine u konvoju od 1200 izbjeglica dolazimo u SRJ ... Beograd, 14.03.1997. godine


Strana 284


1990 - 1995

BOSA ŠARE, udova Krste, dj. Grkinić, rođena 18.10.1940. u Ramljanima, opština Knin ... u selu Uzdolju 4.08.1995. godine ostajemo ja i moj muž Krste (1931.), Milica Šare (1922.), Jandrija Šare (1932.), Sava Šare, udova Tode (1915.), Miloš Ćoso, Petra (1923.), Rade Šare, Petra (1943.), Dragan Junjga, Todora (1945.), Milica Junjga (1918.) i Ljuba Ćoso, žena Miloša (1924.). U subotu od svijetlećih i zapaljivih metaka zapaljena je pojata i kuća Jove Injca, te kuća Milana Šare. Ujutro oko 8 sati u nedjelju kada sam izašla iz kuće, vidjela sam tri ustaška vojnika. Ispred kuće Save Šare na putu sam vidjela i Đuju Berić, Stevu Berić, Janju Berić, Bosiljku Berić i Miru Berić. Tu su nas sve sakupili i naredili nam da krenemo, nas 9, u pravcu Progona (bjeli put ispod kuća koji ide u pravcu polja pored tvornice). Kad smo došli na glavnu cestu, jedan od ustaša je uzeo Bosu i krenuo prema Kningipsu, a drugi je uzeo Miru i krenuo u pravcu Čenića uz cestu, govorivši "lipih cura, rađaćete lipe hrvatiće". Treći ustaša ostaje sa nama. Vraća nas ponovo uz Progon i uz put govori "ne tira vas Tuđman, već ja ustaša". Bosu i Miru tada gubim iz vidokruga. Nas sedmero sada na zapovjed sjedamo, tu na pola puta Progona. Tad je vidjevši komšiju Miloša Ćosu između kuća, zatražio da dođe do nas. Miloša je sjeo zajedno sa nama. Ustaša je zatražio da se primaknemo jedno uz drugo. Tada kaže, više za sebe: "vruće mi je, nemam ja šta da ćekam". Skida pušku i puca rafalom u nas. Mene metak pogađa s lijeve strane iza uha, a drugi metak je ušao s lijeve strane butine a izašao u visini karlične kosti. U nas je ispalio cijeli šaržer metaka. Kada me je udario prvi metak pala sam na desnu stranu, nisam izgubila svijest, a odmah potom usljedio je onaj drugi metak u butinu i krta. Nakon kraćeg vremena sam ustala i krenula prema mužu Krsti. Bio je ranjen u obe noge ispod koljena i preko pasa. Vidjela sam da plavi. Muž mi je tada rekao: "Gotovo je, ti bježi u brdo i vataj se krša." Ostali nisu pružali znakove života. Na zemlji je ležalo njih sedmero ubijenih, svi su bili civili. Milica je dobila metak u glavu. Mozak joj je bio prosut, do nje je Stevo koji je dobio metak u pluća, iza njega Jandrija, pa Janja, Đuja i Ćoso. Bježim u šumarak poviše Šarinih kuća. Osjećam slabost, tu sjedam i gubim svjest. Ujutro se ne mogu micati, nemam snage. Tada vidim da su ustaše zapalile kuću Mile Injca. Ostajem na ovom mjestu cijeli dan. Poslije podne vidjela sam kako ustaše ubijaju tri krave na njivama ispod kuća. 8.08.1995. godine silazim u kuću Dragana Junjge. Odavde sam vidjela da u kuću profesora Nikole i Smilje Berić ulaze tri vojnika. Uzeli su frezu, a kuću su zapalili. Sa lopatom koju su našli u dvorištu, ubili su tele koje se zateklo u dvorištu, natovarili ga na frezi i krenuli u pravcu Drniša. Stali su kod kuće Jove i Đuke Berić. Zapalili su je. Tog dana su zapalili i kuću Svete Bogdanovića. Ujutro, 18.08.1995. godine u kuću dolaze ustaški vojnici. Mene odvode do autobusa i vode u bolnicu. Kada sam prošla pored mjesta streljanja, nije bilo krvi, sve je bilo očišćeno, samo sam vidjela nekoliko cipela ... Beograd, 03.05.1997. godine


Strana 285


1990 - 1995

BOŽO ŠUŠA, sin Save, rođen 6.01.1959. godine u Kolašcu, opština Knin ... oko 9 sati 5.08.1995. godine vidio sam da u Knin ulazi hrvatska vojska iz pravca Strmice i preko Crvene zemlje. Prolaze glavnom cestom, idu najprije tenkovi a onda nailazi i pješadija. Čuo sam komandu "ubijaj sve redom". Vidio sam kako su na dvije freze ubili oko 15 starijih ljudi kod crkve Sv. Jakova. Ove dvije freze bile su sklonjene sa ceste da propuste kolonu tenkova. Kada su naišli pješadinci pokosili su ih rafalima. Čuo sam kako su neke žene molile "djeco ne ubijajte nas" ali nije bilo milosti. Žene su najprije bile izranjavane a potom dokusurene. Ubili su ih pripadnici 7 gardijske brigade (Varaždinci) kako su ih zvali Pume. To jutro u naselju Marići, sa desne strane na trotoaru, gledano u pravcu Strmice, vidio sam još jedno ubistvo. Naime, naišao je jedan naš vojnik, mladić. Digao je ruke i prišao mu je jedan hrvatski vojnik, pripadnik 7 gardijske brigade, i prislonio mu pištolj na sljepoočnicu i pucao mu u glavu. Mladić se srušio mrtav. 11.08.1995. zajedno sa Dušanom Pekićem odlazim u zgradu MKCK da od njih zatražimo zaštitu. Međutim, u MKCK samo nas registruju i odmah pozivaju hrvatsku policiju koja nas odvodi u kasarnu na Senjak. U kasarni su nas tukli njih četrdesetorica. Tukli su nas čizmama i bejzbol palicama. O glavu su mi prebili partviš. Meni su stavili zvono od ovce i ja sam morao blejati kao ovca i revati kao magarac. Sa zvonom su me slikali. Tortura se nastavila u zatvoru na Katalinić Brigu u Splitu. Ovdje su me ispitivali SIS-ovci (državna bezbjednost). Prilikom ispitivanja stavljali su me na struju od poljskog telefona. Na rukama sam imao lisice i na svaku ruku bi prikačili po jednu žicu. Čim malo zavrti osjećaš jaku bol u grudnom košu kao da će grudni koš prsnuti od širenja. Uslijed stavljanja na struju zbog nesnosnih bolova više puta sam gubio svjest ... Beograd, 13.11.1996. godine

MILJANKA FILIPOVIĆ, kći Race, rođena 01.06.1959. godine u Gostilju, opština Čajetina ... oko 10 sati 05.08.1995. godine, stigli smo u Knin. Odmah po prelasku mosta na rijeci Krki, kod prve kuće sa desne strane, zaustavili su nas petorica hrvatskih vojnika. Živko Stojakov je izašao iz kabine, bez naoružanja uzdignutih ruku, i pošao prema njima. Tada sam i ja već iskočila iz prikolice i pošla za Živkom. U tom momentu, bez ikakvog povoda, hrvatski vojnik je u Živkove grudi ispalio kratki rafal. Drugi vojnik, koji je bio sa strane, već kad je Živko pao i kad je bio mrtav, pucao mu je u glavu jednim metkom. Tada skačem na vojnika koji je prvi pucao izgrebavši mu lice, ali sam bila sprečena od ostalih vojnika. Tada mi je naređeno da se skinem, tako da sam ostala u gaćicama i majici. Tako razgolićenu natjerali su me da krenem u pravcu centra grada ... Beograd, 26.10.1995. godine

SLAVKO RNJAK, sin Vase, rođen 21.07.1946. godine u Bukoviću, opština Benkovac ... ujutro na dan 4.08.1995. godine oko 05,15 sati počelo je granatiranje. Vidio


Strana 286


1990 - 1995

sam da su granatirane Ceranje i Kolarina, a onda i kasarna u Benkovcu. Po Benkovcu su granate padale svuda. Vidio sam da je pogođena kuća mesara Petra Drače i Jove Drče kod pijace. Tučena je i kasarna na Kuklju. Rajko Guša i ja se nismo htjeli predati i odlučili smo da krenemo prema Kninu. Došli smo u Parčiće 7.08.1995. i vidjeli smo kako hrvatska vojska i civili, uglavnom je bilo sve u vojnoj uniformi, pljačkaju i pale, odgone stoku. Mi smo se krili u šumi. Odatle smo vidjeli kako su sva sela gorjela, posebno Kistanje ... Beograd, 24.10.1996. godine

SMILJA ERAKOVIĆ, kći Vase, rođena 18.10.1962. godine u Drnišu ... oko 15.00 sati 5.08.1995. godine iz podruma na raskršću u Kninu izvode nas i postrojavaju u kolonu po dvoje. Prilikom postrojavanja dvojica ustaša oduzimaju mi 5000 DM, nešto JU dinara, koje su odmah iscjepali. Skidaju mi vjenčani prsten. U koloni su većinom žene, djeca i starci. Idemo cestom u pravcu mosta na Krki. Kod robne kuće nailazimo na prve leševe. Uz put srećemo ustaške vojnike, koji nas pljuju, deru se, prete, nose televizore, uzimaju auta, stavljaju televizore i ukradenu robu na tenkove, tenkovima gaze automobile i dr. Cestom ima puno leševa civila. Puno je i krvi na asfaltu. U kamp UN ulazimo oko 17.00 sati. Dan uoči odlaska konvoja u SRJ, primim nekakvo rješenje po kom sam ja počinila navodno neke ratne zločine. 16.09.1995. godine predata sam sa još 37 ljudi hrvatskim policajcima koji me odvode u zatvor u Šibenik. Nakon saslušanja istražnog sudije odvode me u samicu. Iz samice ne izlazim nikako puna tri mjeseca. Niti me puštaju na slobodu, niti me više saslušavaju. Ne dozvoljavaju mi da idem u šetnju. Nikakvu optužnicu, niti druge papire nisam dobila, sem rješenja o produženju pritvora.Oslobođena sam 10.01.1996. godine, a 25.01.1996. godine, nas šestoro iz Šibenika krećemo u vozilu MKCK za Beograd. Vozimo se preko Benkovca, Obrovca, Gračaca i Korenice. U ovim mjestima nismo vidjeli nikoga, sve je pusto, a sela uz cestu su sva spaljena. Nema ni ptica, nema ni ljudi, sve je opustošeno. Do Karlovca je sve pusto. Tek tu počinjemo da srećemo ljude i automobile ... Beograd, 18.03.1996. godine

DAVOR OBRADOVIĆ, sin Zdravka, rođen 5.10.1972. godine u Sisku, živio u Petrinji ... 6. avgusta 1995. godine nalazio sam se sa pripadnicima odreda Crvene beretke u Bosankoj Kostajnici. Dobili smo naređenje da krenemo u Dvor na Uni da držimo odstupnicu koloni prognanika koji su se kretali prema Novom Gradu. U Dvor smo došli oko 15 sati. Nedugo nakon toga pojavljuju se pripadnici 2. gardijske brigade Gromovi sa vojnim transporterima. Kad su primjetili kolonu civila odmah su otvorili vatru iz teškog mitraljeza po njima. Mi nismo smjeli otvarati vatru, jer smo se bojali da bi time više ugrozili živote civila. Ja sam u tim trenutcima vidio nekoliko žena i dijete (oko 5 godina) kako leže na cesti krvavi, bez ikakvih znakova života. Tada smo dobili naređenje da se povučemo, jer je prijetila opasnost od opkoljavanja. Naime, nas je bilo tridesetak, a njih je bilo pet puta više a imali su u sastavu tenkove i transportere. Tada smo prešli rijeku Unu i prešli na teritoriju RS ...


Strana 287


1990 - 1995

Beograd, 16.01.1996. godine

MIODRAG KRAGULJAC, sin Milana, rođen 20.11.1969. godine u Topuskom ... dana 06.08.1995. godine zajedno sa kolonom civila, staraca, djece i žena kretao sam se iz pravca Stipana prema Glini. Pred mostom u Glini, uvečer oko 23 sata, bili smo napadnuti od hrvatske vojske koji su na tom mjestu ubili desetak civila, među njima nekoliko djece i žena. Tu smo se razbježali. Negdje oko 3 ili 4 sata ujutro iz pravca Gline čula se žestoka pucnjava. Ustaše su ponovo krenule preko mosta na Glinici, zarobivši veći broj civila, dok su kod bolnice napravili pravi pokolj nad civilima i vojskom koji su se tu zatekli u okruženju. Mile Maslić mi je pričao da je tu ubijeno najmanje 150 muškaraca, žena i djece. Da ne bi ovo mjesto pokolja vidjeli, kada su me zarobili i vozili pored mjesta pokolja, tovareni smo i prevoženi u velikoj hladnjači - kamionu. Odvezeni smo u sportsku dvoranu u Sisak, gdje je odmah počelo maltretiranje i batinanje sa čizmama i palicama prilikom ispitivanja. Tukli su me u predjelu bubrega, padao sam u nesvjest, a pet dana sam mokrio krv. Od zdravstvene pomoći pružili su mi samo polijevanje vodom ... Beograd, 18.01.1996. godine

BRANKO SUZIĆ, sin Miloša, rođen 17.01.1937. u selu Kobiljak kb. 40., opština Dvor .... 26.08.1995. pobjegao sam u kamp UNPROFOR-a kod ukrajinskih vojnika na samom izlazu iz sela Kobiljak. U kampu su mi vojnici UN-a obećali da će me prebaciti na slobodnu teritoriju pa su me odvezli u Žirovac, a iz Žirovca u Glinu. Međutim, dolaskom u Glinu umjesto da nastavim na slobodnu teritoriju završio sam u zatvoru. Pošto kod sebe nisam imao nikakvih dokumenata, UN je izvršio provjeru nazvavši hrvatsku policiju. Nakon toga me je jedna žena Engleskinja, povjerenik za humanitarno pravo, povela u hrvatsku policiju radi dobijanja dokumenata. Dokumenta nisam dobio, ali sam zadržan u policiji, gdje su me počeli odmah mučiti. Iako nisam pušač morao sam pušiti cigaretu za cigaretom, a ujedno su mi na prste lijeve i desne ruke stavljali kleme i spajali sa jakim akumulatorom. Tu su me mučili oko dva sata, da bi nakon toga na moja leđa stavili i pričvrstili sa žicom zastavu trobojku sa srpom i čekićem, koju mi je policija u drugoj smjeni ujutro sa leđa skinula ... Beograd, 15.01.1996. godine

DRAGAN TARBUK, sin Stojana, rođen 6.08.1949. godine u Balincu, opština Glina ... u sredu 9.08.1995. godine u selo Balinac ulazi ustaška vojska. Pljačkaju, najviše televizore i bijelu tehniku, odvoze kamionima, te pale jednu kuću i plast sjena. Do subote sve vreme su pljačkali sve što se moglo na kamione staviti. Sa njima su poslije dolazili i neki civili koji su odvozili traktore i poljoprivredne mašine.


Strana 288


1990 - 1995

Kada su završili sa pljačkanjem oko 17 sati u subotu odlaze iz sela i povlače se u Selište. U našem selu tada je ostalo svega 12 ljudi, svi stariji od 70 godina. U narednih nekoliko dana pljačkanje se nastavlja ... Beograd, 11.06.1996. godine

RADE MASLIĆ, sin Pavla, rođen 27.09.1917. godine u Stipanu, opština Vrginmost ... nalazio sam se na cesti za Topusko, oko 250 m ispred raskrsnice kod glinske bolnice. Ovaj dio kolone sačinjavali su samo civili. Oko Gline čula se žestoka paljba. U suton 6.08.1995. je napadnuta naša kolona. Kolona je presječena, umješali su se hrvatski vojnici. Viču "četnici na hrpu". Jedan koji kaže da je iz Viduševca, nadodaje "ja ću vas ubijati". Odvajaju muškarce, hapse i pucaju. Djecu, žene, i nas starije odvajaju na drugu stranu. Moja ćerka, Maslić Zorka (1950.) krenula je zajedno sa mnom prema grupi koju su već skupljali ustaški vojnici. U jedan moment ona je pošla nešto brže. Baš u tom momentu sa 5-10 m ustaški vojnik je na nju ispalio 3-4 metka. Bila je pogođena i htjela se nakon pada podignuti i upravo kada se podizala onaj vojnik je ispucao cijeli okvir metaka u nju. Nisam ni smio da joj priđem. Ubili bi odmah i mene. Nisam se smio ni okrenuti. Uzdignutih ruku krenuo sam prema ovoj grupi zarobljenih. Tada sam dobio i jak udarac u leđa. Tada su teško ranjena dva mlađa čovjeka. Niko im nije pomogao. Ostali su bugareći i moleći za pomoć. Nešto niže od nas, isto ovako, iz blizine, ubijen je civil, moj poznanik Miljkan Radojčević (star oko 65 godina, rođen u Dugom Selu, opština Vrginmost, oženjen, mjesto ukopa mu se ne zna). Posebno naglašavam da niko od onih ljudi u koloni, a naravno ni moja ćerka, nije bila naoružana, niti u uniformi ... Beograd, 15.08.1996. godine

LJUBICA ROMČEVIĆ, žena Milana, kći Nikole rođena 20.01.1948. godine u Dugom Selu, opština Vrginmost ... dana 06.08.1995. godine pridružili smo se koloni civila koji su se kretali u pravcu Žirovca. Kada je kolona kod Žirovca napadnuta, vratili smo se prema Glini. Kod bolnice smo stigli oko 19 sati kad je na nas otvorena vatra od hrvatske vojske. U koloni su bila većinom, starija lica, muškarci, žene i nejač. Odmah po otvaranju vatre, zajedno sa jednom ženom i dvoje djece, sklonila sam se iza nekih kamiona, a odatle smo prešli u neku šupu u kući do bolnice, gdje ostajemo do jutra. Tokom cijele noći čuli smo pucnjeve, lomljavu stakala na vozilima koja su bila u koloni iz koje smo, zapravo, mi pobjegli. Primjetili smo da je šuma nasuprot bolnice reflektorima bila osvjetljivana te da se u tom pravcu cijelu noć pucalo. Ujutro oko 7 sati čuli smo pozive hrvatskih vojnika na predaju. Izašli smo iz šupe pred glavni ulaz bolnice i krenuli prema školi. Vidjela sam najmanje 6 ubijenih civila, sve starija lica, među njima je bio moj stric Miljkan Radojčević, star preko 70 godina iz Donjeg Sela, kao i tragove svježe krvi. Kada sam vidjela taj prizor pognula sam glavu i tako ušla u školu. U školi se


Strana 289


1990 - 1995

zadržavamo kratko, odakle nas odvoze u Ivanić Grad, gdje ostajemo do 22.08.1995. godine. Dana 22.08.1995. godine odvoze me u Sisak, a odatle u zatvor u Karlovac, gdje me isljeđuju. Sutradan, 23.08.1995. godine, prebačena sam u zatvor Remetinac u Zagrebu. U Karlovcu, rješenjem vojnog suda, određen mi je pritvor u trajanju od 30 dana, zbog krivičnog djela oružane pobune zbog učešća u intedantskoj službi ... Beograd, 22.01.1996. godine

MILAN SLIJEPČEVIĆ, sin Mirka, rođ. 28.07.1941. godine u selu Brnjeuška, opština Glina ... povlačimo se u šumu poviše Glinskog Trtnika u bunker. Pošto smo odlučili da se ne predajemo, u bunker smo nanjeli hrane i posteljine. Sa vrha šume smo pratili šta se dešava. Hrvatska vojska u Gornji Trtnik ulazi u ponedjeljak, 07.08.1995., pljačkaju i pale. Poslije dolaze zajedno vojnici i civili odnose bijelu tehniku, traktore, stoku i sve što se moglo odnijeti. Dana 24.08.1995. godine vidio sam policiju kada je došla ispred moje kuće u Brnjeuški i sa zoljom pucala u kuću. To je bila policija iz Siska. Oni su čuli da se skrivamo u šumi ali nas nisu mogli naći, te su iz nemoći pucali u nju. Tih dana zapalili su tri kuće u Brnjeušci i par sjenika, te 6 kuća u Gornjem Trtniku ... Beograd, 17.06.1996. godine

GORAN ŠARAC, sin Dragomira, rođen 08.10.1959. godine u Karlovcu, ... u Sisku, 10.08.1995.,sa obe strane ceste i na nadvožnjaku u više grupa su nas dočekali hrvatski vojnici, civili i policajci. Dok su vojnici i civili divljali sa kamenicama i željeznim šipkama, policija je stajala, gledala, a nije intervenisala. Na autobusima sva su stakla polupana. Morali smo ležati na podu da bi se zaštitili od kamenica. Bilo je dosta ranjenih. U koloni nisam primjetio UN vozila ... Beograd, 27.02.1996. godine

MIRKO MRKOBRADA, sin Petra, rođen 28.12.1961. godine u Karlovcu ... negdje 4 kilometra prije Gline, 06.08.1995., tuče hrvatska artiljerija, a u tri naleta i po 2 borbena aviona bombarduju izbjegličku kolonu. Tada je stradalo najviše civila sa područja opštine Vrginmost. Vidio sam najmanje 30 leševa. U ovoj koloni bili su sa 3 vozila i predstavnici MKCK, koji mogu posvjedočiti o ovom napadu. Mislim da je to tim iz Vojnića. To veče uspjeli smo proći Glinu i doći u selo Ravnorašće. Tu je kolona opet presječena. Hrvatska vojska iz BOV-ova puca po koloni. Opet ubijanje, samo u mojoj neposrednoj blizini ubijeno je najmanje 10 žena, starijih muškaraca, civila ...


Strana 290


1990 - 1995

Beograd, 19.03.1996. godine

MILE KARAPANDŽA, sin Marka, rođ. 21.08.1947. godine, Gornja Trebinja 28,opština Karlovac ... dana 04.08.1995. godine prilikom razmjene vatre sa ustašama, zarobljen sam na desnoj obali Kupe u mjestu Brođani. Uz velike batine odvode me u mjesto Rečicu, na lijevu obalu Kupe. Tu nastavljaju torturu. Tuku me čizmama po cjelom tjelu, šakama i štakama, od čega sam stalno u besvjesnom stanju. Izbijaju mi i dva prednja zuba iz donje vilice. U takvom stanju odvode me u sabirni centar u Ozlju, gdje me zadržavaju 2-3 dana, ali zbog stanja u kakvom sam bio nisu me mogli saslušavati pa su me prebacili u zatvor Karlovac. U Karlovcu sam malo povratio snagu i svjest, ali je tortura nastavljena i kada me nisu tukli zatvorski čuvari, morao sam se tući sa mojim kolegama koji su bili zatvorenici. Pored toga čak su me oblačili u žensku odjeću i vodili od ćelije do ćelije radi "kurvanja". To mi je nanosilo strašne patnje, iako me niko nije seksualno napastvovao. Često su puštali i muziku, na koju smo morali da plešemo iako to nije bila muzika za ples. To je jako zabavljalo zatvorske čuvare. U Karlovcu već počinjem osjećati posljedice od batina po glavi. Slabije vidim, čujem sve lošije, gubim ravnotežu, osjećam utrnjenost desne strane lica, kao i bolove u kičmi i desnoj strani rebrenog luka. Tražio sam liječničku pomoć ali je nisam dobio. Iz zatvora Karlovac prebacuju me dana 20.09.1995. godine u zatvor Remetinac u Zagreb. U Svetošimunskoj bolnici utvrđeno je da sam od udaraca pretrpio oštećenje mozga sa komplikacijom lošeg vida i sluha kao i poremećaj centra za ravnotežu, te naprsnuće dva rebra na desnoj strani prsa ... Beograd, 18.01.1996. godine

MIRKO KLJAIĆ, sin Luke, rođen 10.08.1959. godine u Ploči, opština Gračac ... u sredu 9.08.1995. ustaše ulaze u Ploču. Pljačkaju i pale. U četvrtak rano ujutro nastavljaju dalje prema selu Kik. Prvo ga pljačkaju pa pale. Prema šumi u kojoj smo bili ispaljuju rafalnu paljbu nesumice, te ispaljuju nekoliko zolja. Povlačim se dublje u šumu. Sutradan se ponovo prikradam na ivicu šume, odakle gledam kako ustaški vojnici pljačkaju stoku, odvoze konje, krave i svinje, ubijaju pse. Sve se ovako ponavlja narednih nekoliko dana. Sredinom avgusta u selu više nema nikoga. Nema kuća, popaljene, nema stoke nema nikakvih stvari, sve je opustošeno. Preko dana nismo smjeli paliti vatru, niti se pojavljivati iz šume jer su selom prolazili i vojska i civili koji su pljačkali. Što se više primicala jesen, postajalo je hladnije. Počele su i jesenje kiše. Rezerve hrane bile su sve manje. Po šumi sam počeo skupljati šljive, drenjine, lješnjake. Glad je počela da pritišće. Oko 1. novembra pao je prvi snjeg. Odlučujemo se da bi šumom prešli u Bosnu, pa tih dana vršimo pripreme. Međutim, 20.11.1995. godine zarobljava nas hrvatska policija ... Beograd, 13.06.1996. godine


Strana 291


1990 - 1995

NEDJELJKO ORLIĆ, sin Ilije, rođen 5.10.1957. godine u Otočcu ... 19.09.1995 zbog bolova i fiksatora u nozi prebačen sam u Svetošimunsku bolnicu u Zagrebu. Tu ostajem četri mjeseca. Tretman je ovdje užasan, gore je nego u zatvoru, ne daju nikakvih lijekova, stalno nam prijete. Bolesnicima su vadili svaki dan krv u velikim količinama. Nekima i po četiri puta dnevno. Često im je dolazilo zlo. Dvojica su umrla. Jedan čak poslije davanja injekcije, a drugi je preminuo od velikih batina. Mislim da se zvao Milan Jazavac. Do mene u sobi ležao je Ranko Rosić iz okolice Karlovca, iz Sjeničaka, star 22 godine. Imao je tešku povredu glave. Doktori su zavijajući mu glavu od flastera i gaze napravili na čelu veliko latinično slovo U. Doktor Marušić je dao ideju zajedno sa bolničarom Antom, pa su zajedno njih dvojica napravili ustaški znak na glavi bespomoćnog ranjenika. On dugo nije bio pri svjesti ... Beograd, 11.03.1997. godine

NENAD DEVIĆ, sin Ljubomira, rođen 14.08.1962. godine u Gornjim Rankovićima opština Teslić ... dana 4.08.1995. godine zatekao sam se na položaju u selu Dabar. Ja sam se nalazio u prvom rovu do neprijatelja. Sa mnom je bio još i Dušan Jokić. Držali smo položaj do oko 13 sati toga dana. Kad je stalo granatiranje izišao sam iz rova na jedno uzvišenje. Odatle sam vidio da gore kuće nama iza leđa. Nestalo nam je municije i ja sam Jokiću rekao da ide po municiju. Dušan se vratio i reče mi "ajmo". Ja sam pomislio da je on vidio naše i krenuo sam pored Dušana i odmah sam upao među grupu ustaša. Počeli su me tući sa kundacima. Oborili su me na zemlju i zavezali. Dok sam bio na zemlji čujem viču "drži ga, baci pušku" i vrlo brzo su savladali i Dušana te ga svezanog bacili pored mene. Žarko Gavrilović je bio u drugom bunkeru, a sa njim su bili Nikola Putica, Vlado Bobić i još jedan kojeg su zvali Kockar. Na Žarkov rov su bacili 5-6 zolja i zvali ih na predaju. Pozivali su ih megafonom. Kockar je bio izvukao bombu, ali Žarko ga je spriječio. Ustaše su govorile da im neće ništa ako se predaju. Na kraju su se predali. Odmah poslije predaje jedan ustaša je nožem zaklao Kockara jer ga je navodno prepoznao. Čuo sam da je Kockar vikao nemoj me zaklati. Odvlače ga u bunker, a zatim bunker pale i viču "biće pečenja"... Beograd, 25.10.1996. godine

SAVA STJELJA, iz Zagrada, rođena 1926. godine u Polači, opština Benkovac ... dana 4/5.08.1995. godine, noću oko 1 sat krenula sam iz Zagrada za Benkovac. Vozio nas je Slavko Munjes u svom traktoru. Sa mnom su bila i moja djeca. U Benkovcu smo prešli u kamion Rade Ostojića iz Biljana Gornjih. Moj muž Branko i sin Mirko krenuli su iz Zagrada sa osobnim kolima "Mercedes 200D", sa kojim je upravljao Mirko. Sa njima je bio i Dušan Ivaneža, s tim da je Dušan sjedio na mjestu suvozača. Pored mene u kamionu su bili Mirkova žena Vedrana i djeca Savo (8) i Aleksandra (3), te još ljudi iz Zagrada. Cijelim putem Mercedes je išao iza kamiona jer je pratio nas i snabdjevao nas sa hranom i vodom.


Strana 292


1990 - 1995

U Petrovcu je kamion ostao bez goriva, a onda nam je jedan čovjek ponudio gorivo ako mu povezemo robu, na što je vozač pristao. U nedjelju smo nastavili put od Petrovca prema Ključu. Kada smo odmakli od Petrovca nekih 12-15 kilometara, čula sam zvuk aviona a odmah zatim i detonacije. Pošto je auto bilo pokriveno ceradom ja nisam vidjela te avione. Inače kolona se lagano kretala a nakon detonacija kamion se zaustavio i mi smo počeli svi iskakati iz kamiona vani. U kamionu je bilo i ranjenih. Čim sam izišla vani, pošto je Mercedes bio odmah iza kamiona, vidjela sam sina Mirka bez glave. Dušan Ivaneža je sav krvav po glavi izišao vani iz automobila. Moj muž Branko je i dalje sjedio nepomično na zadnjem sicu, a krv mu je curila iz usta. Neko je doviknuo "ovi su mrtvi". Na autu Mercedesu bilo je razbijeno vjetrobransko staklo. Vidjevši tu scenu žalim iz sveg glasa i pogledom tražim unuke koji su se razbježali pored ceste. Uskoro su se pojavili žena Mirkova i oboje djece. Vedrana je bila ranjena u mišicu lijeve ruke. Vrlo brzo kod nas se pojavio jedan vojni kamion i vojska pa su nas sve potrpali u taj kamion, dok su na licu mjesta ostali i kamion sa kojim smo putovali i Mercedes i još neka vozila. Još dok sam bila blizu Mercedesa vidjela sam da je ovo auto počelo goriti. Vjerovatno se zapalilo gorivo koje se nalazilo u gepeku. Poslije sam čula razne priče i jedni su govorili da je auto potpuno izgorio i da su u njemu izgorjela i tijela sina mi i muža. Drugi su opet govorili da tijela nisu potpuno izgorjela. Ni danas nisam saznala pravu istinu, a voljela bih je saznati, i ako je bilo što ostalo od njih da saznam gdje su njihovi ostaci sahranjeni. U vrijeme ovog događaja moja snaja Vedrana bila je pred porođajem. Otišla je u bolnicu oko 24.08.1995. godine, a porodila se 29.08.1995. godine. U toku porođaja Vedrana je umrla ne vidjevši bebu. Rodila je žensko dijete i dali su joj ime Tanja ... Beograd, 16.01.1996. godine

DUBAJIĆ ŽELJKO, sin Mile, rođen 2.05.1965. godine u Donjem Lapcu, opština Donji Lapac ... 06.08.1995. kretao sam se u izbjegličkoj koloni od Petrovca prema Ključu. U jednom momentu je iznad kolone u brišućem letu nadletio avion. Uskoro se ponovo začuo zvuk aviona a iza toga i detonacije. Odmah poslije detonacije ja sam izbačen iz vozila vani pored ceste. Josipa i njena kćerka ostali su u vozilu. Vozilo je bilo izbušeno sa gelerima. Kad se razišao dim i kad sam došao svjesti, skočio sam iz jarka i najprije sam vidio svoju sestru kako leži na cesti bez glave. Izlazi iz vozila i Josipa i traži sina i pronađe ga u kabini kamiona mrtva sa razmrskanom glavom. Dara Drča je bila još živa, ali pogođena svuda po tijelu. Do Petrovačke bolnice je umrla. Dušan je bio ranjen u nogu i glavu. Vidio sam ga pored kamiona. Preživio je ali je ostao bez desnog oka .... Beograd, 04.11.1996. godine Svjedoke saslušali advokati Savo Štrbac I Radivoj Nikolić u prostorijama VERITAS-a


Strana 293


1990 - 1995

Kroz hrvatska mucilista “Ono što ostane to je ulazak gardista. Pokupe dvadesetak zatvorenika i odvedu ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri” Petar Fjodorov je blag čovek; teško biste u njemu prepoznali penzionisanog pukovnika, još manje čoveka koji je prošao strašnu torturu u hrvatskim mučilištima. Do 1991. bio je nastavnik u Vojnoj akademiji u Karlovcu, gde je živeo sa svojom porodicom, verujući u miran razlaz jugoslovenskih naroda, ako ga uopšte bude bilo. Počelo je sa zaglavljivanjem papira u bravu stana, obeležavanjem poštanskih sandučića vojnih lica, pa sandučića Srba u Karlovcu, nastavilo se legitimisanjem na ulici i učestalim telefonskim pozivima: Još ste tu?! Ako vas sledeći put nađemo, nećete biti živi! Započelo je i vrbovanje: Čujte, voleli bismo da u našoj vojsci imamo oficira ruske nacionalnosti. Sigurno ćete dobiti visok čin! - Preći ću, ako vidim da je još koji Rus prešao na vašu stranu!, odgovarao je potpukovnik Fjodorov. Onda su na kasarnu u Karlovcu doletele prve mine; neoprezni poručnik Manojlović biva preklan u jednoj kafani, metak iz snajpera pogađa ciglu iza glave Petra Fjodorova... U opkoljenoj kasarni nastaje nesnosno stanje, voda se pije iz radijatora. Potom je načelnik vojne škole general Damjanović održao govor: Ko želi da napusti kasarnu, neka ode. Ko bude želeo da se vrati, vrata su mu otvorena. Hrvatski kadar je otišao. Meni se, ubrzo, dogodio infarkt, morao sam na VMA. U naš stan se odmah uselio ambiciozni potporučnik Radetić, kome sam predavao. Pošto sam bio omiljen u školi, trebalo me je ocrniti i Radetić je u mom stanu “pronašao” gomilu oružja i lekova (sin mi je lekar), tako sam postao učesnik “četničke zavere”. Otišli smo kod tašte u Tušiloviće kod Karlovca; pošto platu nisam dobijao, počeo sam se baviti poljoprivredom. Živeli smo na samoj graničnoj liniji, nismo imali problema sa komšijama Hrvatima, osim kad su tamo dolazile njihove jedinice iz Hercegovine i sa Banije, nije se moglo živeti od njihovih snajpera. Zagorci su bili simpatični, kad dođu na smenu, kažu nam: Bog dečki, mi smo iz Zagorja, 15 dana ste mirni! Bila je tu Umpa zona, prilično je bilo mirno. Želeo sam da pomognem meštanima, kaptirao sam izvore da stoka pije čistu vodu, pokušao da nađem pogodno mesto za turbine jer nije bilo struje, i zajedno sa meštanima uspeo da napravim novi most preko Korane. Stari je odnela bujica, ljudi su morali da idu 50 kilometara preko Slunja da bi došli do ambulante. Most je pušten u saobraćaj na Mitrovdan ‘94. RUSKI PUKOVNIK: Neočekivano je krenula “Oluja”, čuli smo proglas Tuđmana i Šuška: Građani, idite u koloni, niko vas neće dirati! Sa ostalima smo krenuli putem Vojnić, Vrgin Most, Glina, Žirovac, Dvor na Uni. Zbeg je milio u šest kolona i bio bombardovan kod Gline, izgorelo je mnogo vozila. Naravno, niko to nije očekivao, smatrali smo da nas štite UN. Zašto bi dirali civile? Glinski korpus se povukao u dubinu, ostale su male jedinice na prvim položajima, praktično 180 hiljada hrvatskih vojnika okomilo se na nezaštićen narod. Na potezu Glina, Vrgin Most, Topusko, u okruženju se našlo 30 hiljada izbeglica. Da bih zaobišao krkljanac, išao sam šumskim putem preko Petrove gore, i našao se 200 metara ispred kolone. Nas stotinak civila na mostu pred Glinom okružile su hrvatske jedinice. Krenem ka njima, najednom zapucaju i ubiju ženu koja je stajala nekoliko metara iza mene. Viknem: ja sam vojno lice, u ime Ženevske konvencije hoću da razgovaram sa vašim starešinom! Onesvestio me je udarac po glavi. Kad sam došao sebi, vidim da su muškarce izdvojili i čujem kako se vesele što su ulovili “ruskog pukovnika”. Postrojava se vod vojnika, jedan im komanduje: Poređajte ih uza zid! Pušku puni! Od straha, ljudi su počeli da padaju, nesvesno vrše nuždu, plaču, zapomažu. Jednom do mene kažem: Bol traje sekundu, nemoj tu da kukaš, da se ovi iživljavaju.


Strana 294


1990 - 1995

Potom se vojnicima komanduje: Ostav, prazni oružje! Stojimo i dalje uza zid, sad bacaju konzerve među nas i gađaju ih iz pištolja. Bila je to antiteroristička jedinica Sisačke županije, pod komandom Đure Brodarca. - Gde je taj! - Evo ga! Vezuju mene i trojicu policajaca u uniformama, odvode nas, jednog po jednog. Počinje premlaćivanje, šutiranje uz psovke: Majku ti četničku! Nisam mogao da ustanem; slomili su mi rebra, a stalno očekujem nešto još gore. Onda su me gurnuli niz stepenice, sa drugog sprata. Njihov štab bio je u hladovini, pored bunara, čujem kako pričaju: Šta ćemo da radimo sa ženama i decom? - Primetiće ovi iz Unprofora, vodićemo ih hladnjačama. Stavili su mi lisice, ostale muškarce, njih 26 uvezali su žicom i počeli da ubacuju u hladnjaču. Mene i ovu trojicu policajaca ubacili su u jedno vozilo, u gepek - Za vas nema milosti, osuđeni ste na smrt, govorili su. Vozilo se negde zaustavlja, čujem naše pratioce kako se hvale: Gospodine generale, uhvatili smo jednu veliku zverku! Tišina, general se ne odaziva. Poklopac na prtljažniku se otvara, ugledam Petra Stipetića, zamenika glavnog načelnika štaba Hrvatske vojske. Poznajem ga od 1956, sedam godina radili smo zajedno u Školi za rezervne oficire u Bileći. Predavao je taktiku, ja zaprečavanje. Nije me prepoznao. Glava mi je bila izobličena; ko god je dolazio, šutirao me je u leđa, onako vezan udarao sam glavom o zid. Pita: Ko si ti? - Zar me ne prepoznaješ, Fjodorov! Trgne se, opsuje: Jebem ti sunce! Šta ćeš tu?! Okrene se vojnicima koji nas vode, kaže: Ispitati slučaj. Ako je kriv, dati ga na sud, ako nije odmah ga pustite! ISLEĐIVANjE: Noć je. Dovode nas na mesto gde je trebalo da se obavi egzekucija. Izlazi desetak ustaša, kažu: Jeste li ih doveli? - Nema ništa od toga, Stipetić ne dozvoljava, odgovaraju im naši čuvari. Počeli su da psuju i Stipetića da je jugooficir, da i njega treba likvidirati... Dovode nas u Petrinju, u njihov štab. Gardisti nam priređuju “toplog zeca”. Vezuju su mi žicu oko vrata, vuku me i tuku nogama, rukama, palijama. Izdržao sam u jednom pravcu, u drugom sam dobio jak udarac u slabinu i onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, vidim da dovoze hladnjaču sa onih 26 ljudi. Bilo mi je drago što nisu izgoreli u Železari. Otvorili su hladnjaču, samo jedan je bio na nogama, neki Željko Pavlović. Ostali su popadali jer su im uključili grejanje, ostali su bez kiseonika. Od one žice, sav sam odran po licu i vratu. Sad idemo za Sisak, tamo je sabirni logor. Dolaze puni kamioni i autobusi vezanih ljudi; neke odvode vezanih očiju, komešanje. Doveli su nas u sportsku halu, gde se nalazi 200 zatočenika i desetak policajaca sa pendrecima u rukama, razmeštenih oko njih. Utrča jedan gardista i upre prstom u mene, kaže: Ovaj je četnički general! Nastaje prebijanje, pred tih dvesta ljudi. Više ne osećam udarce, samo molim boga da vidim otvorena vrata. Pokušaću da bežim, neka me odmah likvidiraju. Ili ću skočiti glavom kroz prozor. Četvorica me vode na saslušavanje. Kako se pokrenem, imam utisak da mi neko stavlja užarenu lopatu u stomak. Proćelavi islednik tera stražare napolje. Oni bi da uživaju u mojim mukama - Pa, mi moramo... - Napustite prostoriju, kategoričan je. Vidim dva policijska oficira, stoje na prozorima. Moja namera da skočim se izjalovila. Islednik me posmatra, izobličenog, kaže: Ne odobravam takve stvari. Kažem: Ja sam u penziji, nisam bio ni u kakvim vojnim formacijama, živeo sam kod tašte! Pričam i gledam flašu kisele vode - Mogu li? - Samo izvolite. - Mogu li još malo? - Služite se! Ne mogu da verujem; čitavu večnost nisam pio vodu. Do tada su se iživljavali i tako što su mi davali prljavu vodu. Pričam i osećam da mi se gubi glas, ne čujem samog sebe. Opet pijem vodu, opet šapćem. Ipak, voda i normalan razgovor malo su me povratili. - Vi se odlično branite, kaže islednik, ali ja vam ništa ne verujem! Kao oficir, sigurno ste učestvovali u ratu! I da znate, ja vas poznajem iz Bileće! Ohrabrim se, kažem: Pa, kakav sam bio? Bili ste jedini viši oficir koji je normalno komunicirao s vojskom. Ali, nemojte da mislite da vam sada verujem! Dozvolio mi je i da se umijem i nije mi vezao ruke kad sam odlazio. Vidim da se atmosfera


Strana 295


1990 - 1995

promenila nabolje, i policajci se drugačije ponašaju prema meni. Samo što sam se malo opustio, dolazi po mene njihova vojna bezbednost. Nekakav krupan satnik, kaže: Nisu nam potrebni pratioci, pa ko bude jači od nas dvojice! Kao duhovit je; jedva se držim na nogama, on je grdosija. U toku ispitivanja, stalno mi govori: Nije istina, lažeš! Kažem: Vi ste pametan i kulturan čovek, tražite moj iskaz i ja ću vam ga dati, a vi odlučite da li je to istina ili nije. Kad sam rekao da je kulturan, kao da sam ga podstakao da se uljudnije ponaša. Sledi razgovor sa islednikom državne bezbednosti. Ispostavilo se da ga je moj sin operisao. Smeje se, kaže: Da je znao šta će se desiti njegovom ćaći, sigurno bi me zaklao na operaciji! Prošla su isleđivanja, ali ne i maltretiranja u sisačkom logoru. Kao, u poverenju mi šapnu: Čuli smo od oficira da će vas ujutro likvidirati! Posle dolazi drugi, kažu: Pošto ste vojno lice, odabrali smo vam časnu smrt streljaćemo vas! Koljemo samo četnike. Pomislim, hvala bogu, samo da mi ne vade oči! Sad, ma koliko sumnjali u njihove reči, ne možete da spavate. Ne znate ni koje je doba, stalno gori svetlo. Sutradan dolaze, razmahali se - Šta je to, je l’ smo se dogovorili da ga više nećemo videti ovde! KOD SVETE NEDELjE: Posle sedam dana provedenih u logoru, vode nas u mesta u kojima smo radili. U autobusu nam ne daju da sedimo na sedištima, moramo na pod, jedan za drugim raširenih nogu sa rukama za vratom. Jedan pratilac repetira pištolj, u drugoj drži pendrek, tera nas da pevamo ustaške pesme. - Pevaj! Kome je do pesme? Stiže udarac pendrekom u moj vrat, drugi po glavi. Primetili su da ne otvaram usta. U Karlovcu je samo jedan ostao da nas čuva, i odmah počeo da mitinguje - Ovo su četnici koji su vas bombardovali, klali i maltretirali! Odjedanput se iskupila velika gomila, hoće da nas linčuju. Počeli su da pljuju po autobusu, ovaj viče: Nemojte, to je hrvatski autobus! Vraćaju se ostali čuvari, kažu: Nema mesta u zatvoru! Jedan predlaže: ‘Ajde da ih pobijemo u Jamadolu! Mislim, dajte već jedanput, učinite to da se rešim muka! Vode nas starim putem; sigurno nas vode u Kerestinec, tamo su streljali. Kad smo došli kod raskršća za Svetu Nedelju, vidim, skreću za Zagreb. Ostalima šapćem: Ne vode nas na streljanje! Odveli su nas u novi logor, u Remetinec. Uvedu nas u jednu malu prostoriju, na kojoj se zidovi zatvaraju električnim putem. Naguraju nas, morali smo da stojimo dignutih ruku. Brzo nam je ponestao kiseonik i više ljudi se onesvestilo. Počnem da pričam viceve, što kažu, od muke. Smejemo se; zid se otvara, prozivaju nas i pretresaju. Tražim naočare u kesi, vidim da je sat nestao, napipam metak. Stavio ga je neko od stražara, bio sam blizu prozora i izbacio ga. Da su ga pronašli, ne bih se dobro proveo. Odmah sam zatražio lekarsku pomoć, počeo sam da mokrim krv i krvarim iz usta. Hematomi su se otvorili, svuda po telu. Doktorici Žgeli, ljutoj što su me doveli noću, kažem: Molim vas, dajte mi nešto da sprečim krvarenje! Dala mi je nešto i uzela mokraću za pregled. Zapravo, bila je to krv, ne mokraća. Vidim da je logor dobro organizovan: dali su nam tuševe, oprali smo se, dali nam ležajeve. I nisu nas tukli. Imate šetnju od dva sata, imate redovne obroke, doduše u tanjirima veličine tacne za kafu, ali bili smo mirni. Došli su iz UN, popisali nas. Kome nisu dozvolili da bude popisan, odveden je tobož na lekarski pregled. Odmah sam intervenisao. Naučio sam i ostale da kažu ko je bio sa njima, koga su odveli. Posle je jedna službenica UN pitala: Ima li ko šta da kaže? Javio sam se. Tri i po sata pričao sam toj Švajcarkinji kroz šta sam prošao, plakala je. Plakao sam i ja, proradile su emocije. Naznačila je da svaka sledeća poseta Crvenog krsta prvo pita za mene. Zaista, to se kasnije redovno dešavalo. KOMŠIJA PAVLOVIĆ: Stigla je prva optužnica, za oružanu pobunu po članu 235. Promenjena je posle nekoliko dana, optužen sam za podrivačku i terorističku delatnost po članu 4. zakona koji je donet po hitnom postupku. Kažu mi: Morate imati advokata po službenoj dužnosti! - Meni ne treba advokat, nisam kriv! - Mi ćemo vam ga dati! I pojavi se taj advokat, moj komšija Pavlović, iz Karlovca. Obradovao sam se, avaj! Na prvom ročištu, on me je počeo napadati. Kažem: Ja


Strana 296


1990 - 1995

ne želim vas za advokata, sam ću se braniti! - Nastradaćeš ako se sam braniš! Još više ću nastradati sa vama! Moja supruga je bila puštena iz logora, posle dve nedelje. Kad je došla da me poseti, preko Crvenog krsta, rekao sam joj: ‘Ajde ti, idi. Ne mogu da pričam! Bio sam u jadnom stanju, za tih mesec dana smršao sam 30 kilograma. Hteli smo da angažujemo advokata Silvija Degena, rekao je: Čujte, to je teška optužnica, više politička. On će dobiti 15 do 20 godina robije, mogu mu omogućiti da dobije osam. Ali, moj izlazak na sud košta 5 000 maraka. Supruzi kažem: Nemoj da se zadužuješ! Neću živeti duže od nekoliko meseci, kamoli osam godina. PSIHA: Došlo je suđenje. Bila je smejurija od optužnica za onih 26 ljudi, iz hladnjače. Pita sudija: Šta si bio u vojsci? - Pešadinac! - Tri godine zatvora! Artiljerci su dobili šest godina zatvora, tenkisti devet. Mada su bili obični civili, niko od njih nije ni bio u uniformi. Prva optužnica za mene bila je da sam ‘srbočetnik’ - pridružio se njihovim formacijama u činu pukovnika, dao im logističku podršku, napravio most za prelazak diverzanata. Pobio sam te tačke optužnice. Ustane tužilac Zdravko Car, kaže: Odustajem od optužbe! Sud je doneo odluku da se oslobodim izdržavanja kazne! Na moje zaprepašćenje, sudsko veće, zapisničari, i oni koji su prisustvovali suđenju, počnu da aplaudiraju. Bila je to prva oslobađajuća presuda u Hrvatskoj. Ostao sam još mesec i po, tobož pod zaštitom policije. Stanovao sam na četvrtom spratu, svaki dolazak lifta izazivao mi je užasan strah - doći će da me linčuju. To se nije dogodilo; 26. januara došao je po mene Međunarodni Crveni krst, odveli su me na granicu. Stajao sam sat i po, nije mi bilo prijatno. Bilo je slučajeva da ponovo hapse na granici i podignu novu optužnicu, po drugom osnovu. Protiv mene to nisu mogli: prvi put su me optužili po članu 235. za oružanu pobunu, pa su ga sami ukinuli. Pa za podrivačku i terorističku delatnost, optužnicu koju sam pobio. Lopov nisam, nisu imali za šta da me optuže. Kad sam prešao na ovu stranu granice, počeo sam da jecam... Znate, moja psiha... Povređenost je doživotna. Tri meseca iz kreveta sam ustajao uz pomoć drugih. Ali, to se zaleči, ono što ostane to je ulazak gardista. Okupe dvadesetak zatvorenika i odvedu ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri. Kad sam prvi put sanjao zatvor, morala je da dođe Hitna pomoć. Često mi se događalo da kad izađem u grad, ne znam gde sam. U Novom Sadu, Karlovcu ili Beogradu? Od one trojice srpskih policajaca koji su bili sa mnom, jednom je potpuno opala kosa, drugi je osedeo a treći je izvršio samoubistvo, kad je izašao na slobodu. Ljudi koji su me tukli bili su mladi. Danas, ja ih ne mrzim, znam da su bili zavedeni tom ludačkom nacionalističkom retorikom. Hteli su da pokažu svoje veštine: da padnem od prvog udarca, da me onesveste jednim udarcem... Oni koji su ubijali nedužne ljude, moraju biti kažnjeni. Prosto, da bi ljudski rod nastavio da živi normalno. Sada sam podneo tužbu Međunarodnom sudu pravde u Strazburu, zbog suđenja civilima na vojnom sudu. Mada sam 30 godina radio u Hrvatskoj, zabranjeno mi je useljavanje “zbog interesa Republike Hrvatske”. Iako je ministar pravosuđa Šeparević napisao da se slaže da mi treba dati nadoknadu za duševnu patnju koju sam pretrpeo. U mom slučaju izgleda, prvi put su priznali za svoja nedela. A ljudi kad čuju za logoraše, ponašaju se kao da smo okuženi. Svi nas izbegavaju; država nas se stidi zbog toga što nam ništa nije pomogla, stide nas se i oni koji su nas mučili... Ali mi ne možemo da nestanemo. LjUBIŠA STAVRIĆ Pakračka poljana Bilo je mnogo leševa pored Žirovca, svi su spaljeni u Železari Sisak. Pričali su mi


Strana 297


1990 - 1995

ljudi koji su u kamione tovarili te leševe. Jedan od njih je sada u Kanadi, drugi se vratio u Hrvatsku. Dvojica su preživela Pakračku poljanu, gde je ubijeno 2 500 ljudi, u jednog Matiju ispucali su rafal, metak ga nije takao, drugi je morao da pojede uvo od komšije, da bi preživeo.

Ubiti, proterati, raseliti! OPTUŽNICA haškog tužilaštva protiv trojice hrvatskih generala - Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, raspolaže mnogo većim dokaznim materijalom nego što se dosad mislilo. Ne radi se samo o količini, nego i o njihovoj verodostojnosti i snazi. Temelj optužnice protiv hrvatskih generala je 17 transkripata sastavljenih u kabinetu bivšeg predsednika Franje Tuđmana, obelodanio je nedavno zagrebački "Nacional". Prema mišljenju haškog tužilaštva, ti transkripti dokazuju da je postojao plan etničkog čišćenja Srba s područja nekadašnje Republike Srpske Krajine, iza kojeg je stajao politički i vojni vrh hrvatske države. Dosad se mislilo da je transkript Tuđmanovog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, 31. jula 1955. na Brionima, jedini ključni dokaz kojim haško tužilaštvo raspolaže protiv hrvatskih generala. Međutim, tužilaštvo je uspelo da dođe do niza drugih značajnih transkripata, prema kojima je plan isterivanja Srba iz Hrvatske započeo još 1992. u skladu s Tuđmanovom idejom o "humanom preseljenju stanovništva. MORAJU NESTATI OVAJ nedeljnik je stekao uvid u sadržaj optužnice haškog tužilaštva na 44 stranice protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, u kojem Tužilaštvo iznosi pregled materijala kojim će dokazati odgovornost trojice generala za zločine nad srpskim stanovništvom pre, tokom i posle operacije "Oluja", u razdoblju između jula i septembra 1995, kao i dodatak od 16 stranica s raznim aneksima u kojima su popisane srpske civilne žrtve. Ti zločini, prema tužilaštvu, počinjeni su etničkim čišćenjem koje je smišljeno u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata. Republici Hrvatskoj i optuženim generalima neće biti lako da sruše tezu haškog tužilaštva o zločinačkom poduhvatu koja, ako se dokaže, može imati dalekosežne negativne posledice za međunarodni položaj Hrvatske, ali i za njenu bližu i dalju prošlost. Kako bi se dokazalo postojanje takve organizacije, haško tužilaštvo u optužnici polazi od Tuđmanovog brionskog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, na kojem je doneta odluka o napadu na RSK i u samom uvodu dokazivanja postojanja zločinačkog poduhvata navodi Tuđmanovu izjavu: "... važno je da se ti civili pokrenu i tada će ih slediti vojska, i kada se kolone pokrenu, to će imati psihološki efekat jednih na druge." Tužilaštvo navodi kako je na istom sastanku Tuđman naglasio: "...moramo izvršiti takve udare da Srbi praktično moraju nestati." Na Tuđmanovu izjavu tužilaštvo je nadovezalo i izjavu Ante Gotovine s istog


Strana 298


1990 - 1995

sastanka: "Veliki broj civila već napušta Knin i kreće se prema Banjaluci i Beogradu. To znači, ako nastavimo s ovakvim pritiskom, verovatno za neko vreme neće ostati puno civila nego samo oni koji su morali da ostanu jer nisu imali mogućnosti da odu." Tužilaštvo objašnjava tu Gotovinovu izjavu tvrdeći da je 2. avgusta 1995. on na terenu definisao prirodu spomenutog "pritiska" na civilno stanovništvo izdajući naređenje za udare "na gradove Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac vatrom iz topova". ETNIČKO RAZGRANIČENJE KAD objašnjava postojanje zločinačkog poduhvata, tužilaštvo se ne bavi toliko vojnim aktivnostima, već to objašnjava s nekoliko važnih činjenica i izjava najviših hrvatskih državnih zvaničnika još od 1992. Tužilaštvo smatra da je cilj proterivanja Srba iz Krajine, zapravo, bio dugoročni interes predsednika Tuđmana povezan s idejom o potrebi etničke homogenosti nacija na određenom prostoru. Tuđman je, prema tvrdnjama tužilaštva, etničku rascepkanost na prostorima Jugoslavije video kao istorijski problem koji može biti rešen, na primer, preseljeljem stanovništva s jednog područja na drugo. Bilo je to razumno rešenje za Tuđmana i njegove najbliže saradnike, kao i za srpske zvaničnike, za njih je preseljenje dva naroda bilo od zajedničkog interesa, tvrdi tužilaštvo. U septembru 1992. bosanski Srbin Nikola Koljević, visoki zvaničnik tadašnje "Republike Srpske", predstavio je Tuđmanu takav plan. Tuđman je 8. januara 1992. izjavio: "Treba biti otvoren za razgovore o teritorijalnom razgraničenju, što je prihvatljivo gledajući istorijski, pokazalo se kako je takvo razumevanje problema ne samo potrebno nego je i u smislu preseljenja stanovništva i tako dalje..." Tuđmanov savetnik i nekadašnji premijer Hrvoje Šarinić, 29. avgusta 1995, prema predsedničkim transkriptima, prepričavao je Tuđmanov razgovor s Miloševićem, kojem je rekao: "Reći ću vam nešto protiv svojih ličnih etičkih načela, ali, što pre bude Srba manje u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, biće bolji naši budući odnosi. Autonomna regija unutar Republike Hrvatske bila bi potencijalni trojanski konj za srbijansku politiku. Milošević je rekao: "Šta s tim?" A ja sam dodao, gospodine predsedniče, šta će se dogoditi ako napustimo situaciju kao što je ova. Tada sam mu rekao o 4,5 miliona ljudi koji su se preselili posle Drugog svetskog rata i rekao sam mu da ne treba da upotrebljavamo velike reči poput etničkog čišćenja, ljudi se sele kako bi stvorili normalno okruženje u kojem se može trgovati i slično..." U obrazloženju zločinačkog poduhvata tužilaštvo ističe kako se odlučnost da hrvatske teritorije u granicama Hrvatske budu dovoljno hrvatski reflektirane i u Tuđmanovom odbijanju kada su u pitanju neki teritorijalni ustupci. Tuđman je, tvrdi tužilaštvo, odbio potencijalni sporazum prema kojem je bilo predviđeno da regija bosanske Posavine na severu Bosne i Hercegovine pripadne Hrvatskoj. On je to posmatrao tako da bi, ako se hrvatskom entitetu vrati Posavina, on morao da vrati 300.000 izbeglih hrvatskih Srba u Hrvatsku, što nipošto nije hteo. HTEO POSAVINU U RAZGOVORU sa saradnicima 18. septembra 1995. Tuđman je dodao kako se, umesto da se sprovodi spomenuta ideja, bosanski Hrvati iz Posavine treba da se nasele u zapadnoj Slavoniji koju su Srbi napustili posle akcije "Bljesak". Tome u prilog, tvrdi Tužilaštvo, ide i izjava tadašnjeg hrvatskog premijera Nikice Valentića koji je posle operacije "Bljesak" izjavio: "Srpski problem u zapadnoj Slavoniji je rešen. Nema više od hiljadu preostalih ljudi, uglavnom starijih žena, i nema više od 300 do 400 osoba koje predstavljaju nekakve političke faktore."


Strana 299


1990 - 1995

Posle je Tuđman na sastanku sa saradnicima 28. septembra 1995. istakao da je globalni povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku neprihvatljiv i da čak povratak od 150.000 Srba može biti problematičan. Podsetio ih je kako bi se 300.000 Srba vratilo u Hrvatsku da je Hrvatska preuzela kontrolu Posavine. Osim toga, rekao je Tuđman, povratak Srba u Hrvatsku značio bi isto kao da si im dao hrvatsku teritoriju: "Stoga, ako želite bosansku Posavinu nazad, samo napred i vratite zapadnu Slavoniju, samo napred i vratite sve što ste uzeli. Morate gledati problem bosanske Posavine u tom kontekstu", završio je govor Tuđman. Tužilaštvo tvrdi i da je državni vrh učinio sve da se Srbi ne vrate u Hrvatsku. Doneta je uredba o tome da hrvatska država privremeno preuzme privatnu imovinu i pri tom je rečeno da se svi kojima je imovina privremeno oduzeta, moraju u roku od 30 dana javiti kako bi potvrdili vlasništvo nad tom imovinom. Suočeni s nedavnim ratom, strahom od osvete i vrlo kratkim rokom za prijavu, malo ko se od izbeglih Srba odlučivao da dokaže vlasništvo nad imovinom u Hrvatskoj, stoji u navodima tužilaštva. Tuđmanov savetnik Hrvoje Šarinić 30. avgusta 1995. izjavio: "Trebamo biti ohrabreni načinom na koji se stvari odvijaju u zapadnoj Slavoniji. To je vrlo pozitivno za nas, jer se niko nije vratio." Osim toga, kad je Šarinić 22. avgusta 1995. predložio: "... treba da dovedemo Hrvate hitno na to područje i da ih klonizujemo i ne dozvolimo po bilo koju cenu dolazak više od 10 odsto Srba ponovo", Tuđmanov odgovor bio je jasan: "Čak i na 10 odsto." NAJVIŠE DOKAZA SA BRIONA ZA najveći deo dokaza o zločinačkom poduhvatu u vreme "Oluje" tužilaštvo je za optužnicu upotrebilo transkripte iz kabineta predsednika, 17 predsedničkih transkripata s raznim datumima na 28 mesta u optužnici: 12 puta transkript s Tuđmanovog sastanka s vojnm vrhom na Brionima neposredno uoči "Oluje" 31.jula 1995, dva puta transkript od 26. septembra sa sastanka nistra odbrane Gojka Šuška sa Tuđmanom, po jedan transkript od 17, 22. i 30. avgusta 1995. 11. 18, 22, 26. i 28. septembra 1995. 24. novembra, 12. decembra i 12. maja 1995. 8. januara i 29. avgusta 1992. 17. novembra 1994. i 23. marta 1999. Na njima su zabeleženi razgovori Tuđmana s Hrvojem Šarinićem, Šuškom, Nikicom Valentićem i Jurom Radićem. Tuđman poželeo, generali ubijali! DOKAZUJUĆI planiranje i izvođenje zločinačkog poduhvata hrvatskih vlasti protiv Srba, haško tužilaštvo najpre navodi Tuđmanov sastanak od 31. jula na Brionima s generalima Gotovinom, Markačem, Čermakom i drugim. I pri tom navodi izjave koje nedvosmisleno potvrđuju hrvatske planove o granatiranju civilnih područja, psihološkim operacijama, sistematskom ubijanju, proterivanju, paljenju i mučenju Srba, objavio je zagrebački "Nacional" donoseći najzanimljivije delove optužnice protiv hrvatskih generala, pod oznakom "šok iz Haga". Razmatrajući na Brionima operativni plan za napad, Tuđman je izjavio kako opšta ofanziva treba da prouzrokuje veliku paniku u Kninu. Upozorio je svoje saradnike da se "sete koliko je hrvatskih sela i gradova bilo uništeno tokom rata" i upozorio ih "da se to još nije dogodilo s Kninom", ali sadašnja situacija omogućava "vrlo dobro opravdanje za takvu akciju". Gotovina je Tuđmanu rekao: "Gospodine predsedniče, u ovom trenutku mi potpuno kontrolišemo Knin našim topovima. To nije problem, ako je naređenje da se napadne Knin, uništićemo i njega i njegovu okolinu za nekoliko sati..." Gotovina je, prema tvrdnjama tužilaštva, to i učinio 2. avgusta 1995. svojim


Strana 300


1990 - 1995

naređenjem da se napadnu specifični ciljevi, neprijateljske prve linije, komandna mesta, komunikacijski centri i topovski položaji srpske vojske, kao i gradovi Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac. Prema njegovim naređenjima, Knin, Benkovac, Obrovac, Gračac i mnoga druga mesta, gradovi i sela napadani su neprekidno dva dana, iako je bilo malo vojnih ciljeva ili gotovo u svim slučajevima nijedan vojni cilj. NAREđENjE: SRAVNAJTE SVE! IZ obaveštajnih izveštaja hrvatske vojske od 5. avgusta 1995. potvrđeno je da su vojne operacije bile uspešne: "Većina gradova, Knin, Gračac, Plaški, Petrinja, Dubica, bili su direktno na udaru, što je prouzrokovalo spontani ili organizovani odlazak civila." Iz toga je vidljivo, tvrdi haško tužilaštvo, kako je Gotovina sproveo ono što je Tuđman naglasio: izazvati takve udare da će Srbi praktično nestati. Kada je reč o psihološkim operacijama, tužilaštvo navodi da je, osim što je topovskim udarima napadala civilna područja, hrvatska strana emitovala lažne vesti i bacala iz vazduha letke lažnog sadržaja o tome kako "Vlada Republike Srpske Krajine" požuruje da evakuiše civile. Ministar odbrane Šušak na sastanku 31. jula 1995. naglasio je: "Mi ćemo ih obavestiti kojim putevima mogu da se izvlače, ali ih formulisati tako da izazovu konfuziju među njima." Na istom sastanku Tuđman je rekao: "To znači da im dajemo izlazak, dok se s druge strane pretvaramo kako im garantujemo civilna ljudska prava i tome slično." U poglavlju izveštaja tužilaštva koji se odnosi na ubijanje, paljenje i pritvaranje polazi se od toga da su Hrvatska vojska i Specijalna policija ušle u gotovo napuštene gradove i sela. Srbi su bili razdvajani, stariji i nemoćni na jednu stranu, mlađi i sposobni na drugu, pri čemu su bili izloženi maltretiranjima. Individualno i u saradnji, tvrdi tužilaštvo, Gotovina, Markač i Čermak svojim snagama su sprovodili operaciju čišćenja. Prema raspoloživoj dokumentaciji, tužilaštvo ne zna tačan broj ubijenih i nestalih Srba. Prema tvrdnjama "Veritasa", ubijena si ili nestala 1.594 Srbina, od čega desetoro dece i 358 žena, dok je, prema podacima hrvatske vlade, 911 Srba ubijeno, a od tog broja polovina je bila civila, a sahranjeno je 336 civila. Prema izveštaju posmatrača Evropske komisije od 26. avgusta 1995. gruba procena uništene imovine u sektoru jug bila je 60-80 posto ukupne imovine Srba na tom području. Paljenja su, prema istom izveštaju, naširoko činili uniformisani pripadnici Hrvatske vojske, i to na područjima koja su strogo kontrolisale vojna i civilna hrvatska policija. Prema tvrdnjama zvaničnika UN, "napuštena imovina svakog Srbina" bila je opljačkana. GOTOVINA NAREđIVAO ZLOčINE GOTOVININU odgovornost za zločine u "Oluji" tužilaštvo će dokazivati i svedočenjima predstavnika snaga UN i EU u Hrvatskoj i njihovom dokumentacijom, ali i time što je Gotovina potpuno nadzirao i naređivao jedinicama Hrvatske vojske i vojne policije. Pozivajući se na niz vojnih izveštaja generala Gotovine o kretanju njegovih jedinica, tužilaštvo smatra da je "Gotovina komandovao snagama dok su sistematski palile i pljačkale srpske kuće i tokom njegovih raširenih napada, uključujući ubistva". Tezu da je Gotovina naredio zločine tužilaštvo izvlači iz toga što su zločin počinile osobe u čvrstoj hijerarhiji, što je bilo mnogo učesnika, što su napadi bili sistematski i trajali nedeljima. Prema tvrdnjama tužilaštva, Gotovina je bio svestan kriminalnih radnji svojih potčinjenih. Iste jedinice raspoređene u operaciji "Oluja", posebno 4. i 7. gardijska brigada, pljačkale su i palile srpsku imovinu tokom operacije "Ljeto 95" od 25. do 30. jula 1995. na području opštine Knin. Gotovini su bile poznate takve aktivnosti, o čemu govore i zapisi iz operativnih dnevnika.


Strana 301


1990 - 1995

General Gotovina, prema tvrdnjama tužilaštva, bio je potpuno informisan o svemu što se događa, jer su ga međunarodni predstavnici od početka operacije upozoravali na povrede ljudskih prava, primao je stalne izveštaje od svojih snaga na terenu, sam je mogao da vidi posledice u Kninu, mediji su u svemu iveštavali. Prema navodima tužilaštva, komandant UN sektora jug general Alain Forand prvog dana "Oluje" protestnom porukom upozorio je Gotovinu zbog napada na civile. I posle toga "Gotovina je nastavio sledećeg jutra da granatira istim intenzitetom", kaže tužilaštvo. Na pitanje generala Foranda zašto nije zaustavio paljenje i pljačku, Gotovina mu je odgovorio da ne može da kontroliše neke jedinice na terenu i da je to za njegove ljude način da se osvete. ČERMAK RAZORIO KNIN U IZVEŠTAJU haškog tužilaštva stoji ne samo da su generali delovali zajedno i znali za zločine, nego da su, poput Čermaka, i učestvovali u prikrivanju zločina i širenju netačnih informacija kako bi se zavarali međunarodni posmatrači. To mu se posebno zamera u slučaju ubijenih Srba u selu Grubori, jer u svojim navodima tužilaštvo iznosi kako je Čermak samo dan posle ubistava boravio u Gruborima i zatim prikrio zločin šireći lažne informacije. Pred sudom će se pokazati i vojna dokumentacija, poput naredbi generala Čermaka, i dokumentacija o njegovoj koordinaciji i susretima s generalima Gotovinom i Markačem 25. avgusta 1995. Tužilaštvo tvrdi, pozivajući se na hrvatsku vojnu dokumentaciju, da je Čermak kao komandant kninskog garnizona imao efektivnu kontrolu nad jedinicama HV tog područja i nad vojnom policijom i da je zato mogao da spreči zločine i da kazni počinioce ili pokrene postupak protiv njih. Pozivajući se na njegove komande, tužilaštvo tvrdi da ih je Čermak izdavao vojsci, vojnoj policiji i civilnim vlastima. Tužilaštvo smatra da su zločini koje su počinili njegovi potčinjeni bilo toliko očigledno da je Čermak morao za njih da zna i bez upozorenja međunarodnih predstavnika. Komandan UN snaga u sektoru jug general Alaine Forand izvestio je, osim generala Gotovinu, i generala Čermaka o pljački i paljenju, a to su, prema izveštaju, učinili i drugi predstavnici međunarodnih snaga. MARKAčEVE KAZNENE HORDE KAD je reč o generalu Mladenu Markaču, tužilaštvo ga za zločine učinjene za vreme "Oluje" najviše tereti dokumentacijom specijalne policije i dokumentacijom o njegovoj koordinaciji vojnih aktivnosti s generalima Gotovinom i Čermakom. Tužilašvo u kontekstu predsedničkih transkripata kojima dokazuje zajednički zločinački poduhvat spominje Markača kao osobu odgovornu na brionskom sastanku, ali mu ne pripisuje konkretnu ulogu u sastanku na kome je, prema tužiocima, planirano etničko čišćenje. Navodi se da su trojica optuženih generala sa svojim snagama koordinirano sprovodila čišćenje na terenu. Takođe se protiv generala Markača ne najavljuju gotovo nikakvi dokazi iz međunarodnih izvora poput UN ili posmatračke misije EZ. Tužilaštvo će ga povezati uz aktivnosti ne samo policije, odnosno jedinica specijalne policije koje su bile pod njegovom ingerencijom, nego i uz artiljerijske i raketne jedinice HV koje su mu u operativne svrhe bile pretpotčinjene. Odlukom tadašnjeg zapovednika glavnog komandanta HV Zvonimira Červenka, Markač je bio lično odgovoran za deo "Oluje" koji su izvodile snage specijalne policije, tvrde iz tužilašva. "LOVILI" SRPSKE STARCE ODMAH pošto je Specijalna policija uspostavila svoj štab u Gračacu, 5. avgusta 1995, najmanje devetoro starijih Srba bilo je ubijeno ili nestalo iz grada. Između


Strana 302


1990 - 1995

5. i 7. avgusta 1995. Specijalna policija bila je u blizini Kijana, gde je 14 srpskih civila ubijeno ili nestalo, 5. avgusta bili su blizu sela Grab, gde su pronađena dva ubijena starija srpska civila. Dva dana kasnije pripadnici Specijalne policije ušli su u selo Mazin, gde je pronađeno sedmoro starijih srpskih civila. Istog dana ušli su u Donji Lapac, gde su nestala devetorica civila. "DOBRO ODRAĐEN POSAO" U MESTU Obljaj kraj Donjeg lapca ubijene su tri starije žene srpske nacionalnosti, a u selu Dnopolje istoga dana, 3 kilometra severnije od Donjeg Lapca, nestalo je četvoro starijih srpskih civila. I 27. avgusta 1995. pripadnici Specijalne policije bili su u Golubiću kraj Knina, gde je istog dana ubijeno četvoro srpskih civila. Tužilaštvo tvrdi da su i Markača podređeni o svemu obaveštavali i da je primio izveštaje obaveštajnih struktura HV, policije i drugih obaveštajnih agencija. Markač je znao za učestvovanje svojih potčinjenih u zločinima u Donjem Lapcu i Gruborima, jer je tamo stigao neposredno posle događaja, dokazivaće tužitelji. Tokom poseta ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka razorenom Donjem Lapcu, navodi tužilaštvo, pohvaljeni su pripadnici specijalne policije za "dobro obavljen posao". Vecernje Novosti 12.04.2007


Strana 303



1990 - 1995

Strana 304



1990 - 1995

Strana 305



1990 - 1995

Strana 306



1990 - 1995

Strana 307



1990 - 1995

Strana 308



1990 - 1995

Strana 309



1990 - 1995

Strana 310



1990 - 1995

Strana 311



1990 - 1995

Strana 312



1990 - 1995

Strana 313



1990 - 1995

Strana 314



1990 - 1995

Strana 315



1990 - 1995

Strana 316



1990 - 1995

Strana 317



1990 - 1995

Strana 318



1990 - 1995

Strana 319


1990 - 1995

LORA EKSKLUZIVNO VIŠE SVJEDOKA USTUPILO ’SLOBODNOJ DALMACIJI’ SVOJE ISKAZE U SLUČAJU RATNOG ZLOČINA U VOJNOM ZATVORU LORA ’PRAVOSLAVNOG SVEĆENIKA I MENE PRISILJAVALI SU NA ORALNI SEKS’ NA SMRT PREBIJEN U bloku "C" su se događala najzloglasnija zvjerstva. Vidio sam zatvorenike koji su bili na smrt prebijeni, a neki i ubijeni. Batinama je podlegao Duško Jelić. Vidio sam kad su ga tukli i kad je pao na pod. Stigla je Hitna pomoć, ali kasno. Od dasaka od kutija za streljivo skovali smo sanduk za pokojnika, stoji u iskazu jednog od svjedoka Proteklih su mjeseci, temeljem Sporazuma o međudržavnoj suradnji i pravnoj pomoći između Hrvatske i BiH, odnosno Srbije, iskaze dali brojni svjedoci koji su bili zatočeni u Lori, a koji danas žive u Trebinju i Beogradu. Kako neslužbeno doznajemo, iskazi su uzimani samo od zatočenika koji su u vojnom zatvoru bili službeno evidentirani, a dio njih nam je, nakon dugotrajnih razgovora i nagovora, ustupio svoje iskaze uz zahtjev da im ne objavimo identitete, na što smo, naravno, pristali. Zbog toga ćemo se pri prenošenju dijelova iskaza svjedoka koristiti izmišljenim inicijalima. Svjedok K.P. uvodno navodi da je zarobljen 7. lipnja 1992. godine na području Čapljine. Bio je na redovnom odsluženju vojnog roka, a zarobili su ga pripadnici Hrvatske vojske. Navodi da je bio ranjen u lijevo rame, te da je preko Gruda prebačen u splitsku bolnicu gdje su mu previli ranu. Nakon osam dana iz bolnice su ga prebacili u Loru gdje je bio do 14. kolovoza 1992. kad je razmijenjen u Nemetinu. O zatočeništvu u Lori kaže: Crne rukavice "...Sjećam se Tonća Vrkića koji je bio zamjenik upravitelja zatvora, a upravitelj zatvora je bio Tomo Dujić, ali kad sam ja došao, on je u to vrijeme bio odsutan i došao je oko 15-ak dana prije razmjene, tako da je Vrkić obavljao tu dužnost. Za Bungura, Botića, Gudića, Vrkića, a kasnije i Dujića mogu reći da su bili opasani, da su nas tukli i zlostavljali, spajali su nas na struju, odnosno na poljski telefon. Meni osobno je to radio Anđelko Botić i Ante Gudić. To su mi radili na način da bi me pozvali s kruga da dođem da telefoniram kući i kad bih došao, sjeli bi me na stolicu i onda su mi vezali žice za uši, a drugi kraj žice je bio vezan za telefon. Okretali su ručicu i puštali struju i sve dok mi ne bi potekla krv iz lijevog ramena. To su mi radili više puta i to ne samo meni nego i ostalim zatvorenicima i mogu reći da njihova smjena nikad nije prošla bez mučenja i zlostavljanja. Emilio je bio šef smjene i djelovao je povučeno, ali kad bi na ruke stavio crne rukavice, a to su bile kožne rukavice bez prstiju, onda bi se nekome crno pisalo. Udarao bi po nama bejzbolskom palicom i tukao nas je po svim dijelovima tijela, a neke i po glavi. Sjećam se da je od nas tražio da ’beremo grožđe’, a to je značilo da stanemo licem prema zidu, da dignemo ruke visko iznad glave i u tom bi nas položaju on udarao bejzbolskom palicom po leđima i bubrezima." U travnja 1992. godine pripadnici HVO-a su u blizini Čapljine zarobili civila S.L. i odveli ga u Metković gdje su ga, zajedno s još nekim zarobljenicima, četiri dana držali u podrumu. Nakon toga su ih prebacili u Loru i smjestili ih u blok "C".


Strana 320


1990 - 1995

"Mene su odmah smjestili u taj dio u samicu, a kako sam uvijek nosio bradu, pa i tada, vjerojatno su me zbog toga i prozvali Vojvoda. Za cijelo vrijeme mog boravka u Lori nije bilo dana kada me nisu tukli... Sjećam se da nas je jedno jutro Tomo Dujić, upravitelj zatvora, izveo u šetnju i tada su doveli tri Crnogorca i tu je Tomo jednom od njih izbio oko pendrekom, a oko je palo na pod i igralo, meni se čini čitavu vječnost, iako je to trajalo kratko. Ja sam to vidio svojim očima. Tu ih je i premlatio, a nama je rekao da ćemo i mi završiti kao oni. Što je kasnije bilo s tim ljudima, ja ne znam, ali mislim da su ubijeni. Kasnije sam kontaktirao s njihovim obiteljima i znam da se oni nisu vratili kući i da nikad nisu razmijenjeni... U bloku ’C’, u jednoj prostoriji desno od ulaza, koja je navodno bila trpezarija, prikopčavali bi nas na struju tako što bi nam stavljali žice na uši i na palce od noge, a drugi kraj žice bi bio prikopčan na poljski telefon koji bi oni vrtjeli i puštali struju.

Ponižavajući odnos To su meni radili svaki dan i to po nekoliko puta. To je bila specijalnost Tome Dujića, a to su radili i drugi. Tu u bloku ’C’ bio je i jedan pravoslavni pop, Zoran Perković, koji je bio na službi u Kupresu i tamo je zarobljen. Mene i njega su prisiljavali da jedan drugome ’pušimo’ spolni organ i to bismo morali raditi dok bismo bili priključeni na struju, što sam prije opisao, a što je bilo posebno ponižavajuće. Na ovo nas je najviše prisiljavao Tomo Dujić, a samo priključivanje na struju i batinanje su svi radili. Također bih za Tomu Dujića napomenuo da je imao neke gumene rukavice koje bi navlačio na ruke i onda bi nam ruke zavlačio u čmar, govoreći pri tom da traži Karadžića, Miloševića i druge..." Danas četrdesetogodišnji Z.J. u službenom iskazu navodi da su ga, kao pripadnika rezervnog satava bivše JNA, prvih dana travnja 1992. godine u Gabeli nedaleko od Čapljine zarobili pripadnici Hrvatske vojske. Prvo su ga odvezli u Metković, a zatim u Opuzen, odakle su ga vojnim vozilom prebacili u Loru gdje je, kako navodi, od zarobljenika zatekao jednog oficira bivše JNA, neke civile i Vladimira Žarkovića koji je bio toliko pretučen da ga je jedva prepoznao, a znao ga je od ranije. "(...) Po dolasku u Loru zatvorili su me u samicu gdje sam proveo 20-ak dana. To je bilo 20 dana pakla. Dobivao sam batine iz sata u sat, jednostavno bi otvorili ćeliju, ušli unutra i tukli me dok ne bih pao u nesvijest. Zatim bi donijeli kantu vode da me osvijeste pa bi me nastavili udarati. U svemu tome najviše je prednjačio i najsuroviji je bio Ante Gudić... Ta osoba je bila dosta visoka, vitka, štoviše žilava, i imao je tipični splitski akcent. S Antom Gudićem je u društvu najviše bio Anđelko Botić. On je nizak, crn, oštre kratke kose. Koliko sam ja shvatio, oni su uvijek bili u paru u smjeni. Po surovosti, sadizmu i prebijanju zatvorenika uopće nije zaostajao za Antom Gudićem. Ova dvojica su bili stražari u Lori, a upravitelj zatvora je bio Tomislav Dujić. S njim je često bila i njegova supruga, ne znam joj ime, koja je također nosila vojnu uniformu policije. Po okrutnosti je bila poznata osoba po prezimenu Giljanović, s nadimkom Giljo, i za njega sam doznao da je bio profesionalni boksač u bivšoj državi... Tukli su nas raznim predmetima, bejzbolskim palicama, motkama, držalima, lancima i svim što bi im došlo pod ruku, a tukli su nas po čitavom tijelu.


Strana 321


1990 - 1995

Nikad nije pronađen S osobama koje sam već naveo u zlostavljanjima je sudjelovao i jedan Zlatan koji je često bio drogiran. Anđelko Botić i Ante Gudić izveli bi mene i ostale zarobljenike, postrojili bi nas licem uza zid, glava gore i onda bi nas udarali bejzbolskim palicama sve dok ne bismo pali u nesvijest. Mene osobno Dujić nije tukao, ali po pričanju drugih zarobljenika, znam da je tukao njih i da je u tome upravo prednjačio. Osobno sam bio prisutan više puta kad bi zatvoreniku stavio pištolj u usta i okinuo, tako da bi ovaj od šoka pao u nesvijest jer nije znao da u pištolju nema metaka. Isto tako sam bio prisutan kada bi izvadio spolni organ i mokrio po zatvorenicima... U bloku ’C’ su se događala najzloglasnija zvjerstva u Lori... Vidio sam zatvorenike koji su bili na smrt prebijeni, a neki čak i ubijeni. Tamo je od batina podlegao Duško Jelić. Ja sam vidio kako su ga udarali i kada je pao na pod, tada su sve nas zatvorenike istjerali van. Stigla je Hitna pomoć, ali je bilo kasno. Tko je od stražara bio, ne mogu točno reći, ali znam sigurno da je bio prisutan zapovjednik zatvora Tomo Dujić. Posebno napominjem da smo ja i Vladimir Žarković od dasaka od kutija za municiju skovali sanduk za Duška Jelića koji je u ranim jutarnjim satima ukrcan u osobno vozilo ’mercedes’ i odveden u meni nepoznatom pravcu i koliko ja znam, nikad nije pronađen... Sjećam se zarobljenika Bojana Vesovića iz Srbije. Bio je ranjen u nogu i nije mogao hodati, a bio je smješten u ćeliji preko puta moje u bloku ’C’. Njega su posebno tukli, bio je sav izubijan i nije mu pružena nikakva liječnička pomoć. Osobno sam gledao kako su ga stražari tukli, a on bi po cijeli dan i noć zapomagao i jaukao. Po mojoj procjeni bio je psihički skrenuo. Siguran sam da mu je zadnji koji mu je bio u ćeliji bio Ante Gudić koji ga je tukao i nakon toga više nisam čuo glasa od Vesovića kojega su inače zvali Beli Orao jer je navodno bio pripadnik ’Belih orlova’. Njegov leš nisam vidio, ali smo zaključili da je mrtav jer se iz njegove ćelije više nisu čuli urlici i zapomaganja." Krajem svibnja 1992. godine zapovjednika jedinice rezervnog sastava bivše JNA, danas četrdeset šestogodišnjeg T.N., u selu Velja Međa nedaleko od Trebinja zarobili su pripadnici HVO-a. U njegovoj je jedinici bilo 18 vojnika, devet iz vojne policije i devet iz komande.

Luburićev unuk "U borbenoj su nam akciji poginula dva čovjeka i ja sam, da spriječim daljnju pogibiju naših ljudi, naredio predaju jedinici HVO-a. Naglasio bih da su pripadnici jedinice koja nas je zarobila, odnosno kojoj smo se predali, bili izuzetno korektni prema nama i nije bilo nikakvog maltretiranja. Kamionom smo s ona dva mrtva tijela prevezeni u Metković. Mislim da je bio Metković, iako nisam baš siguran. Tu smo zatvoreni u nekakvo sklonište i u tom prostoru smo proveli iduće dvije noći. Za to vrijeme u tom su prostoru počela prva maltretiranja. Od osoba koje su nas tu maltretirale izdvojio bih osobu koja je za sebe govorila da je unuk Maksa Luburića. Ta osoba je prednjačila u svemu... Nakon dva dana autobusom smo prevezeni u Split, a ona dva mrtva tijela ostala su u Metkoviću... Prema mom mišljenju, ali nisam siguran jer su nam oči bile zavezane, kad se autobus zaustavio, mislim ispred kompleksa Lora, tu je bilo mnogo ljudi, a to znam jer smo čuli glasove, iako nismo vidjeli, te je onaj unuk Maksa Luburića nudio da mogu birati za 100 maraka koga će tući. Gomila ljudi je nagrnula na autobus i on se od silnog guranja ljuljao.


Strana 322


1990 - 1995

Šake, noge, palice U zgradi su nas postrojili uza zid. Lica su nam bila okrenuta prema zidu, naredili su nam da dignemo ruke u vis i da ’beremo grožđe’. Dok smo držali ruke u zraku, oni su nas po leđima tukli policijskim palicama, šakama, nogama, a za to vrijeme su jednog po jednog odvodili u prostorije zatvora gdje su nam uzimali podatke. Ta smjena koja nas je zaprimila, a to sam kasnije saznao dok sam bio u zatvoru, bila je smjena Tonća, prezime mu ne znam. Imao je plave brkove, a njegovi stražari su bili Anđelko i Ante Gudić. Tonći je od nas uzimao podatke i po tome sam zaključio da je on vođa smjene. Pri uzimanju podataka morali smo kleknuti pored stola, sve što smo imali kod sebe staviti na stol i dati podatke. Za to vrijeme ponekad bi ušao neki od stražara i udario nas nogom po tijelu... Kao komandira posebno su me maltretirali na način da su me po cijelu noć izvodili iz ćelije. Svaki sat do sat i pol izveli bi me na hodnik gdje bi me udarali nogama i šakama. Nakon toga bi izveli nekog drugog i to je trajalo po cijele noći iz dana u dan. U tome je prednjačila upravo ona smjena koja nas je primila, dakle osobe Anđelko, Ante Gudić, tu bi bio i Tonći, a ponekad i osoba po nadimku Suljo. Dok sam bio u zatvoru, čuo sam od Trebinjaca da je Duško Jelić smrtno stradao. Kroz prozor sam vidio kako zatvorenici kuju sanduk od dasaka za Jelićev ukop", naveo je svjedok T.N.

Lovačkom puškom pucao mi je u ruku i preponu

"Posebno se sjećam Tome Dujića, bio je upravitelj zatvora. On mi je iz lovačke puške iz neposredne blizine propucao lijevu ruku u predjelu pazuha, a isto tako me je propucao i u lijevu preponu, također iz lovačke puške. Staklom mi je prerezao desni dlan i danas se vide ožiljci na njemu, kao i ožiljci od rana iz vatrenog oružja... To bi bilo obično navečer kad bi se on napio pa bi izveo nas zatvorenike iz bloka "C" i vodio bi nas na plato gdje se nalazila jedna kućica za psa i tu nas je prisiljavao da ulazimo u tu kućicu i da lajemo kao psi jedni na druge. Također je on znao doći u ćeliju i tu bi mene, ali i druge zatvorenike, udarao drvenim palicama, policijskim pendrekom, šakama, nogama, a isto tako nas je znao izvesi u dvorišni krug gdje nas je tukao čime je stigao", naveo je svjedok S.L.

Pranje čeličnom četkom

"Također bih spomenuo i Vladu Savića iz Nevesinja. On je posebno bio na meti Anđelku Botiću. Tukao ga je čim bi stigao i kad bi stigao. Prisiljavao ga je da se pere čeličnom četkom i nekim deterdžentom tako da je bio sav u ranama. Toliko ga je maltretirao da je ovaj na kraju poludio. Što je s njim stvarno bilo, ne znam. Mislim da je ubijen jer je jednog dana jednostavno nestao... Mene su posebno mučili, od osoba koje su to radile u sjećanju su mi ostali Tomo Dujić, upravitelj zatvora, stražari Anđelko Botić i Ante Gudić, zatim Zlatko Sulemanović, te osobe


Strana 323


1990 - 1995

po nadimku Ćop i Giljo, vozač Hitne pomoći i medicinske sestre", navodi jedan od svjedoka.

Mučenja strujom

"Od mučenja i zlostavljanja izdvojio bih mučenje strujom koje su radili na način da bi nas u prostoriji za saslušanje, s rukama vezanim na leđima, sjeli na stolac. Nakon toga bi nam na spolni organ spojili žice od poljskog telefona, a također bi ih spajali i na uši i na nos, pa bi oni stvorili toliki napon koji je bio do 110 volti i to bi trajalo satima dok nam ne bi počela izlaziti voda na usta. Tom prigodom oni bi nas ispitivali koga si ubio, koliko si ubio, a kako to stvarno nisam uradio, na svaki naš negativni odgovor oni bi samo pojačali intenzitet struje i to mučenje bi trajalo satima", naveo je svjedok Z.J.

Crnogorcima odsijecali uši

Svjedok K.P. navodi da je dolazila jedna osoba s nadimkom Čop koja ih je tukla tako jako da su od batina padali u nesvijest. Sve je to znao Tonći Vrkić koji je, tvrdi on, dovodio osobe izvan Lore, odnosno dopuštao im je da ulaze i da ih tuku, a Vrkić i Dujić su dovodili i vojnike i svi zajedno su ih tukli. "...Pričalo se da su dvojici Crnogoraca odsjekli uši, a jednome izvadili oko i da su ta dvojica umrla od batina. To su mi pričali zatvorenici, a točno tko, ne mogu se sjetiti... Nisam bio u bloku ’C’ i o njegovom postojanju sam saznao od zatvorenika iz svoje ćelije jer su oni svi prošli kroz blok ’C’ Od zatvorenika sam čuo da su u tom bloku ’C’ stavljali zatvorenike na struju, a to mi je pričao i pilot Panić kojega su na taj način mučili... Smjena o kojoj sam prije govorio izvodila je zatvorenike na lažna strijeljanja na način da bi pucali pored glava."

Jedan obrok tjedno

"Posebno bih napomenuo da me jedne prigode Anđelko izveo iz ćelije i doveo u prostoriju gdje su bili stražari, te mi je naredio da čučnem pored peći i da molim ’hrvatskog miša da iziđe i to tako da ga ne smijem uvrijediti’. A za to vrijeme, dok sam ja bio u tom položaju on, Ante Gudić, i još neki stražari koji su se tu nalazili udarali su me nogama... Osim fizičkog, bilo je i puno oblika psihičkog maltretiranja. Tjerali su nas da ulazimo u pseće kućice i da lajemo kao psi, zatim da pjevamo ustaške pjesme, a hrana je bila izuzetno loša jer bismo za sedam dana dobili samo jedan suhi obrok bez kruha", stoji u jednom od iskaza. Slobodna Dalmacija 14.9.2005 Kraj


Strana 324


1990 - 1995

KOMITET ZA PRIKUPLjANjE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA PROTIV ČOVEČNOSTI I MEĐUNARODNOG PRAVA BEOGRAD ZLOČINI GENOCIDA NAD SRBIMA U LOGORU "LORA" U SPLITU U PERIODU 1991.-1997. GODINE

novembar 1998. godine 1

UVODNE NAPOMENE

Od juna 1991. do avgusta 1995. godine na teritoriji Republike Hrvatske (republike u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) vođen je surov i bespoštedan građanski međunacionalni, međuetnički rat. No, pored ratnih dejstava, strahota i razaranja koje su neminovni i nužni pratilac vođenja ratnih operacija po svom karakteru, značaju, prirodi i posledicama posebno se izdvaja genocidno delovanje hrvatskih vojnih vlasti, pojedinaca i grupa prema srpskom stnovništvu (civilima, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima). Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja, u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997. godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna (Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine, Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca... Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica. Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme


Strana 325


1990 - 1995

ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i deformisani. Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza (medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim prostorima. Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba. Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske vlasti. Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.

Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine mogu se sistematizovati na: - namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim sredstvima; - zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda, teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja, nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji; - zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili


Strana 326


1990 - 1995

teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja, zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;

Na kraju su poimenično, sa relevantnim dokazima, navedeni naredbodavci i neposredni izvršioci zločina (upravnici logora, njihovi zamenici ili pomoćnici, logorski stražari, pripadnici vojne policije i dr.).

2

NAMERNO UBIJANjE SRBA LOGORAŠA

Za vreme postojanja i funkcionisanja logora "Lora" u Splitu u periodu od 1992. do 1997. godine nepobitno je utvrđeno da je ubijen jedan broj Srba - civila i ratnih zarobljenika i to bilo da su ubijeni iz vatrenog ili hladnog oružja, ili da su umrli od posledica zadobijenih teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja. Prema raspoloživim podacima može se zaključiti da je ubijeno više od dvadeset pet lica.

1. PETAR SPREMO, Srbin iz Begovog Sela kod Kupresa, rođen 2. januara 1945. godine, od oca Slavka. Posle zarobljavanja 5. aprila 1992. godine sproveden je u logor u Kupresu, potom u Šujice, pa potom u "Loru" gde je prebijen, mučen i zlostavljan usled čega je preminuo 18. aprila iste godine. Njegovo telo je predato srpskim vlastima prilikom razmene 26. juna 1993. godine. O njegovom ubistvu govore sledeći iskazi svedoka: 1) Svedok 333/96-6 navodi: "U Splitu su nas najpre doveli pred zgradu SUP-a gde su nas ponovo tukli i prebijali. Od tih batina umro je u "Lori" Petar Spremo iz Kupresa". 2) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od moga sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Tu je od nas odmah odvojen Petar Spremo koji je imao teške povrede, a kasnije je umro i njegovo je telo razmenjeno". 3) Svedok 333/95-23 navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti


Strana 327


1990 - 1995

gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski policajci i tukli. Ispred mene na tri metra nalazio se Petar Spremo. Jedan hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi od kog udarca je on pao i udario temenom o ivičnjak, posle čega je ostao da leži nepomičan. Njega od tada nisam više video. Isti taj vojnik i mene je snažno udario drškom pištolja po glavi od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju". 4) Svedok 420/95-2 navodi: "Znam da je u "Lori" ubijen Petar Spremo iz Begovog Sela i to na taj način što je bio udaren palicom po glavi, od čega je pao u komu da bi nakon nekoliko dana izdahnuo". 5) Svedok 426/96-50 navodi: "Hrvatski vojnici su u "Lori" prilikom dolaska udarili Petra Sprema, mog daljeg rođaka, sa metalnom polugom po glavi i on je kasnije podlegao". 6) Svedok 426/996-53 navodi: "Od zadobijenih udaraca prilikom prolaska kroz špalir policajaca, neposredno posle toga, podlegao je moj brat od strica Petar Spremo jer je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti". 7) Svedok 547/96-40 navodi: "Ističem i to da je pre mog odlaska za Zadar u "Lori" umro Petar Spremo, od oca Slavka, iz Begovog Sela. On je umro od udaraca zadobijenih u "Lori" jer je tamo strahovito tučen".

2. STOJAN ZUBIĆ, civil, uhapšen u Kupresu O njegovom ubistvu govore iskazi svedoka: 1) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. U "Lori" je sa nama bio i Stojan Zubić koji je imao teške povrede i u Splitu je operisan. On je sa nama razmenjen, ali je odmah po dalasku u Knin umro". 2) Svedok 420/95-2 navodi: "Takođe mi je poznato da je Stojan Zubić, koji je bio uhapšen u Kupresu i koji je tamo zadobio teške povrede prilikom batinanja, dva dana nakon razmene umro od posledica povreda od batina koje je dobio u Kupresu i u "Lori".

3. RATKO i LjUBO MILIĆ (braća), DUŠAN NIKIĆ, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ i ČIVČIĆ u grupi od osam-devet Srba O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa dovezen u Split aprila 1992. godine, navodi: "Posle tri dana boravka u "Lori" grapa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kurpesa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna. Negde oko Drniša kamion je stao i videla se u blizini puta iskopana velika jama pored koje je radio buldožer. Tu su stajali ljudi koji su imali motorne testere u rukama. Hrvatski vojnici koji su nas doveli skinuli su sa


Strana 328


1990 - 1995

kamiona 8-9 Srba iz naše grupe: braću Ratka i Ljubu Milića, Dušana Nikića, Slavka Dragoljevića i Čivčića koji je bio gluvonem, a ostalima se imena ne sećam. Doveli su ih do te jame i poubijali".

4. VLADO SAVIĆ iz Nevesinja, DRAGAN JELIĆ I ČUČAGA O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 485/95 koji je u logoru "Lora" bio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine navodi: "Poznato mi je da su u "Lori" ubijeni Vlado Savić, Dragan Jelić i Čučaga". 2) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine. On navodi: "Poznato mi je da su od batina podlegli Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao"". 3) Svedok 182/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 10. avgusta 1992. godine i navodi: "U ovom logoru je ubijen i Savić Vlado, vojnik rezervista, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduven od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i posle toga ga niko više nije video. od Č. i Ž. sam čuo da su videli njegov leš". 4) Svedok 67/94-2 navodi: "U bloku pored nas je bio Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sada u Trebinju, jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli. Savić je bio sav natečen i modar. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je on iznenada nestao iz bloka". 5) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se Savića iz Nevesinja koji je takođe bio u bloku "C". On je bio unakažen, sav natečen, a sećam se da su mu uši bile ogromne i bio je u jako lošem stanju, a jedne prilike je nestao iz bloka. Stražari su rekli da je odveden na razmenu". 6) Svedok 67/94-1 navodi: "Takođe se sećam Savić Vlade iz Nevesinja kojeg smo zatekli u bloku "C" i sećam se da sam bio užasnut njegovim izgledom. Bio je sam izudaran, natečen i modar i nikada do tada nisam video da onako mogu da budu natečene uši, koje su bile ogromne i modre. I njega su redovno tukli, a 10-15 dana posle našeg dolaska nestao je iz bloka "C". Čuvari su nam rekli da otišao na razmenu". 7) Svedok 445/94-26 navodi: "Dok sam ja bio u "Lori" nije bilo smrtnih slučajeva među nama iz bloka "A", ali sam video kada su Ž.V. i Č. čije ime ne znam od sanduka za municiju pravili jedan mrtvački sanduk, a kasnije sam saznao da je to bilo za nekog Jelića koje je stradao u bloku "C".

5. Grupa boraca Nikšićkog korpusa bivše JNA i to: LUKA GAZIVODA, SIMOVIĆ RATKO zvani "MALIŠA", BAROVIĆ DUŠAN zvani "DUKA", ADžIĆ LUKA


Strana 329


1990 - 1995

O njihovim ubistvima govore sledeći iskazi svedoka: 1) Svedok 333/94-21 koja je u logoru bila od 11. do 14. aprila 1992. godine navodi: "Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju. Bile smo prinuđene da gledamo kako su tukli četvoricu Crnogoraca iz Nikšića. Njih su 13. aprila 1992. godine tako pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sutradan su nam vezali oči i strpali nas u neki kombi u koji su ubacili mrtvački sanduk bez poklopca u kome se nalazilo telo tog ubijenog Crnogorca i trojica Crnogoraca koji su ostali živi. Ja sam opipala unutrašnjost sanduka i osetila sam da se u njemu nalazi još uvek toplo telo ubijenog Crnogorca. Iz "Lore su nas odvezli u Duvno". 2) Svedok 333/95-2, domaćica iz Kupresa, zatvorena u ovom logoru u proleće 1992. godine navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je pet i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala petnaest dana. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali su nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. Preko puta naše ćelije bila je ćelija u kojoj su bila smeštena četiri Crnogorca iz Nikšića. Gledala sam kako ih po ceo dan tuku i kako ih muče. Luku Gazivodu su tako pretukli da je ostao ležeći i nije davao znake života. Sutradan sam čula neko zakivanje dasaka. Kasnije sam videla mrtvački sanduk koji su uveče izneli u krug". 3) Svedok 445/94-17 navodi: "Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci, a bili su krvavi i naduveni od batina i dobro sam zapamtio da su dvojici bile odsečene uši. Znam da su ovde proveli dva dana, a šta je sa njima bilo ne znam. Međutim, u međuvremenu Č. i ja smo dobili nalog i napravili smo dva sanduka. Kada su ovi Crnogorci nestali ja i Č. smo prali jedan kombi koji je bio sav krvav, pa pretpostavljam da su oni živi ili mrtvi tim kombijem odvezeni". 4) Svedok 510/96-13 navodi: "Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro. Mislim da se preziva Barović, ali nisam siguran. I Luka Adžić iz Nikšića, Ramova ulica br. 14, je ubijen. Umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Ne znam gde je sahranjen". 5) Svedok 420/95-2 navodi: "Jednom vojnom starešini koga su zvali "Crnogorac" stražari su odsekli uši i naterali ga da ih pojede. Takođe sam primetio da je u zatvoru bilo i nekoliko zarobljenih pilota". 6) Svedok 164/95-2 navodi: "Sećam se da su Luku Adžića iz Nikšića naterali da pojede svoju bradu koja je bila duga i koju su mu obrijali. Morao je da pojede svaku dlaku. Koliko znam, Luka Adžić je umro oko mesec dana po izlasku iz zatvora i sahranjen je u Nikšiću". 7) Svedok 340/94-3 navodi: "Dok sam bio u "Lori" jednog dana, ne sećam se datuma, u ćeliji broj 3, koja se nalazila preko puta ćelije u kojoj sam ja bio, a u kojoj su se nalazila četiri Crnogorca, dvojica od tih Crnogoraca su podlegla usled batina koje su dobili. Ja sam lično video kako su jednom od njih odsekli uvo, čini mi se levo, a zatim sam čuo kako ih tuku, da bih kasnije saznao da su oni tog


Strana 330


1990 - 1995

dana podlegli povredama. Jedan od ovih Crnogoraca koji su podlegli je bio visok i širok i jak čovek, star između 30 i 40 godina, a uhvaćen je oko Bijelog Polja u Mostaru. Navodno je ubijen zbog toga što su ga optužili da je silovao i poklao časne seste u Bijelom Polju. Drugi je bio mršav, crnomanjast, star do 27 godina, a druge podatke o njemu ne znam. To je onaj kome su pre ubistva odsekli uvo. Ne znam šta je bilo sa telima ubijenih". 8) Svedok 445/94-33 navodi: "Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, i mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, ipak sam uspeo da spazim tu tri Crnogorca, od kojih je jednome, preda mnom, jedan vojnik nožem odsekao uvo, a drugome iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Kasnije sam čuo od stražara da je tu noć jedan od ove trojice podlegao, ali kakva je njihova sudbina, ja ne znam". 9) Svedok 445/94-18 navodi: "Izvodili su nas u dvorište, terali satima da gazimo legionarskim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi na obe noge i za to vreme da pevamo pesme. Tada bi sa nama bili zatvorenici iz drugih delova zatvora. Najviše je morao da peva pokojni Luka Adžić iz Nikšića, a mi smo pratili. Luka je po razmeni umro u Nikšiću". 10) Svedok 437/94-2 navodi: "Dobro se sećam da su jedno veče doveli dva Crnogorca za koje mislim da su uhvatili na trebinjsko-dubrovačkom ratištu, a video sam da su bili u vojničkim uniformama, pa su ih uveli u jednu ćeliju u blizini naše te sam čuo njihove jauke i udarce. Tukli su ih celu noć. Ujutro, kada su nas izveli u šetnju pre doručka, izveli su i tu dvojicu pa sam video da skoro ne mogu da stoje na nogama. Bili su obliveni krvlju, glave su im bile nadute, oči zatvorene, a odeća na njima sasvim pocepana. Posle doručka poređali smo se i svi smo tu dobili "degeneke", a zatim su nas vratili u ćelije, pa ja ove Crnogorce više nisam viđao. Pošto se oni sutradan nisu pojavili, pretpostavljam da su podlegli pvredama. Posle ovog događaja ne sećam se tačno da li je prošao jedan ili dva dana nas petoricu su uveli u ćeliju u kojoj su tukli Crnogorce da je očistimo. Ona je bila sva krvava, a krvi je bilo i po zidovima i podu". 11) Svedok 418/95-2 navodi: "Od prve trojice Crnogoraca kada smo došli u Duvno od batina je umro jedan Crnogorac koji se zvao Barović Dušan, zv. "Duka", iz Nikšića". 12) Svedok 445/94-3 navodi: "Sećam se da je bio i jedan aktivni vojnik Crnogorac koji je jednog dana odveden na razmenu, a kasnije sam čuo da je umro usled povreda zadobijenih u "Lori"". 13) Svedok 259/94-6 navodi: "Jedno veče, ne sećam se tačnog datuma, oko pola noći, Tomo Dujić, koji je izgleda imao poseban pik na mene, izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA, pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, da je to na mene ostavilo jedan težak utisak. Ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Koliko se sećam svima su im bile odsečene uši, odnosno čini mi se da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, tako što su neki bili naslonjeni na zid, a neki od njih u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su već bile izvađene oči, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od mučitelja jednom od njih zabio nož u jezik i povukao nož, te mu je tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči, tako da je mogao da vidi šta se dešava, pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je bila glava odvojena od


Strana 331


1990 - 1995

tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani brzo je bio savladan, pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik, kome je zaista bilo dosta muka i poniženja, upro je rukom u jedan od noževa. Jedan od mučitelja, nisam tačno siguran koji, ali čini mi se da je to bio onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo - više je ličio na zver nego na čoveka - i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu, pošto ju je ovaj rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su bile otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je, posle izvesnog vremena, onaj koji je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo o zid, tako da se ona jednostavna rastavila i video sam mozak kako treperi". 14) Svedok 64/94-1 navodi: "Sećam se jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam i u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

6. DUŠKO JELIĆ iz Trebinja; BOJAN VESOVIĆ, zvani "Beli orao", vojnik iz Kragujevca, od oca Miroslava i majke Ilinke; NENAD KNEŽEVIĆ iz okoline Šibenika; BULOVIĆ (ili VULOVIĆ) pravnik iz okoline Benkovca. O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 63/94-1 koji je u logoru "Lora" boravio od aprila do 14. avgusta 1992. godine navodi: "Sećam se jednog vojnika, rezerviste iz Kragujevca, koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru". 2) Svedok 181/95-2 navodi: "Od posledica mučenja umrlo je nekoliko zatvorenika. Pouzdano znam da je od batina umro Duško Jelić iz Trebinja, Bojan Vasović iz Kragujevca i Knežević, Srbin iz Kaštela pored Splita, koji je bio ranjen u ruku i nogu, a dotukli su ga stražari Anđelko Botić i Ante Gidić u zatvorskom klozetu pored moje ćelije.". 3) Svedok 111/95-2, potpukovnik JNA, koji je u logoru "Loru" bio od 26. aprila do avgusta 1992. godine navodi: "Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Poznato mi je da su od batina podlegli: Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, i Bulović, pravnik iz Benkovca, koji je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger". 4) Svedok 182/95-2 navodi: "Znam da je u ovom logoru ubijen Bojan Vesović iz Kragujevca koga su zvali "Beli orao". Njega su strahovito mučili i ja sam često slušao njegove krike i jauke. Nikada ga nisu izvodili iz ćelije, a po priči vojnika koji su mu nosili hranu, on je bio potpuno prebijen i nije mogao da hoda jer su


Strana 332


1990 - 1995

mu obe noge polomljene. Mrtvački kovčeg za njega su pravili zatvorenici u logoru. Od posledica mučenja umrli su u ovom logoru Bjelić Duško, koji je sahranjen u krugu logora i još dvojica civila, mislim da su iz Splita. Jedan od njih se preziva Knežević. On je pokušao bekstvo, ali je prilikom pokušaja bekstva ranjen i tako ranjenog su ga doveli u dvorište logora gde su ga pretukli zbog čega je ubrzo i umro. Nakon toga stražari su za primer ostalima ubili još jednog civila koji se prezivao Bulović". 5) Svedok 499/95-2 navodi. "Poznato mi je da je u zatvoru bio uhapšen i jedan vojnik pod imenom Dragan, prezime mu ne znam, zvali su ga "Beli orao" jer je pripadao formaciji "Belih orlova", mada je pre toga bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Mogao sam u svojoj ćeliji čuti kako ga svakodnevno, tj. svake noći, maltretiraju - tuku, jer su se krici iz sobe za ispitivanje čuli cele noći. Nakon tog perioda o njemu nisam ništa više čuo, samo znam da je nestao, ali negde u maju i junu (mislim da je tada bilo) pričali su mi zatvorenici V.Ž. i M.Č. da je "Beli orao" ubijen i da su ga oni sahranili negde u blizini zatvora "Lora". Takođe mi je poznato da su uhvaćena i dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka "A" u blok "C" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak te je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do nesvesti od stražara koji ga je uhvatio, a najviše ga je tukao stražar koji je imao nadimak "Emilio", a koji je bio komadir straže. On ga je tukao čizmom, tj. nogom u glavu dok ovaj nije izgubio svest, a i kada je ostao potpuno nepokretan i kada se uopšte nije micao on je i dalje udaran i ostao je da leži. Nakon toga sam čuo da su ga navodno prebacili u bolnicu, ali ja mislim da je već bio mrtav. Ni njega, ni onog drugog Srbina iz Splita više nisam viđao, a pričalo se po zatvoru da je i on ubijen. Samo su u ćeliji gde je bio zatvoren nađene njegove cipele, tako da je verovatno on ubijen i odnesen. Ja znam da je u zatvoru, u vreme dok sam ja bio, ubijeno bar deset zatvorenika. Još više detalja o tome znaju V.Ž. i Č.M". 6) Svedok 67/94-1 navodi: "Mislim da je bio 14. maj 1992. godine kada je podlegao Jelić Duško. Samo je pao mrtav, a nas su odmah prebacili u drugu ćeliju, a D. i G. su naredili da ga iznesu i stave u sanduk ispred vrata. Sanduk se pravio od drvenih sanduka koji služe za municiju. Sećam se i mladića kome je ime Bojan, a zvali su ga "Bijeli orao" ili "Orlić". On je bio sam u jednoj ćeliji. Njega su posebno teško mučili. Bio je sasvim go, neverovatno mršav, pravi kostur. Njega su najviše maltretirali, udarali i mučili. Jedno jutro sam primetio kada su čuvari doneli doručak, da on leži u svojoj ćeliji na leđima. Telo mu je potpuno žuto. Nas su odmah vratili u ćelije. Čuo sam kako se kuje sanduk i kako u hodniku čuvari nešto šapuću. Kasnije ga nikada više nisam video". 7) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se događaja sa dva civila iz Splita i znam da su nakon ovog događaja jednog od njih, koji je mogao da ima 50 godina, doveli kasnije u naš blok "C". Taj dan se začula pucnjava u krugu i odmah su nas ugurali u ćelije. Gledao sam kroz prozor kako su jednog od civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli u krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga sve dok telo nije postalo beživotno, nakon čega su ga nekud odneli. Drugog civila koji je doveden u naš blok nisam video, ali sam čuo urlike i znao sam da ga tuku. Sutradan ga više nije bilo u našem bloku, a jedan zatvorenik iz Srbije, kojeg ne znam po imenu, mi je rekao da je on u ćeliji našao samo krv i cipele tog civila". 8) Svedok 67/94-2 navodi. "U ovom bloku pored nas bio je Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sad u Trebinju, te takođe jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli - Savić je bio sav natečen i modar, a Vesović je bio živi kostur. Ono malo hrane što su nam davali


Strana 333


1990 - 1995

najčešće su uskraćivali Vesoviću, njega su samo tukli i to redovno i bez prestanka i jedne prilike on je nađen mrtav. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je i on iznenada nestao iz bloka". 9) Svedok 481/95 navodi: "Nisam očevidac neposrednih ubistava zatvorenika, ali sam čuo prilikom razmene da je neki mladić Bojan iz Kragujevca ubijen u zatvoru i da iz tog razloga nije razmenjen, kao i neki Savić Vlado". 10) Svedok 445/94-42 navodi: "Ja sam bio smešten u bloku "C", a u ćeliji preko puta mene je bio smešten Bojan iz Kragujevca. On je imao prostrelnu ranu na natkoljenici, ne znam koje noge. Zarobljen je u borbi i ta rana nije previjana već se zagnojila. Videlo se da je to stara rana. On je bio jako mršav i videlo se da je u teškom i psihičkom i fizičkom stanju. Iz njegove sobe je smrdelo jer je tu bilo i izmeta pošto mu nisu dozvoljavali da ide u klozet. Rana mu se zagnojila i smrdela je, a pa sam ja pokušavao da mu pomognem tako što sam mu ranu prao vodom, jer nikom od nas nisu pružali nikakvu medicinsku pomoć. On nije uopšte imao odeću i tu je bilo samo jedno ćebe koje je bilo u krvi i gnoju. Ja procenjujem da je on umro jedno mesec dana nakon mog dolaska u ovaj logor. Ja sam video da je došao stražar jednog jutra i da je otvorio njegovu ćeliju, zvao ga je, ali on nije odgovarao i onda smo videli da je mrtav. Posle toga njegovo telo su izneli, a čulo se da se pravio i sanduk za njega. Ja sam već ranije objasnio da je od zadobijenih povreda umro u "Lori" i Jelić Duško iz Trebinja". 11) Svedok 67/94-4 navodi: "Nisam video Jelić Duška i mladića sa nadimkom "Bijeli orao", ali sam kasnije saznao da su oni podlegli od batina u ovom bloku". 12) Svedok 445/94-28 navodi: "Sada se prisetih da je u zatvoru ubijen neki Jelić iz Trebinja, a što sam čuo od drugih zatvorenika". 13) Svedok 470/95-3 navodi: "Dok sam bio u logoru ubijen je neki Goran, zvali su ga "Beli orao" i jedan mladić iz Splita, koji je pokušao bekstvo, a kome su prilikom ubistva nabijali neke šiljke u nogu". 14) Svedok 164/95-2 navodi: "Dok sam se nalazio u logoru "Lora" sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći. Ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjenog su ga tukli. Ja sam video upravnika Tomu Dujića kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro. Ja mu ne znam ime i ne znam gde je sahranjen. Sećam se da je u "Lori" od posledica mučenja podlegao i jedan mladi vojnik koji je bio uhvaćen negde oko Knina, ja mu ne znam ime i ne znam odakle je bio. Terali su ga da govori da je bio u "Belim orlovima". Drugi zarobljenici su gledali kako teško muče ovog čoveka: lomili su mu prste na rukama, zabijali mu eksere pod nokte. Ne znam gde je ovaj čovek sahranjen. Sećam se i jednog mladića iz mesta Krekovi kod Nevesinja koji je meni izgledao drogiran. Stražari su sa njim cirkuzirali po krugu. Sećam se da je on jedne noći sa još pet ljudi odveden iz logora "Lora" i šta je dalje bilo sa njim ne znam". 15) Svedok 510/96-13 navodi: "U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u "Lori" bio sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je živeo u Kaštelima, je pokušao bekstvo. Sprečili su ga otvaranjem vatre. Pogođen je tri puta. Nije mi poznato gde je sahranjen. Ratni zarobljenik Vulović, nisam siguran u ime, bio je u prisustvu Kneževića kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice, zajedno sa R.I., u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja, stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama, od čega je iste


Strana 334


1990 - 1995

noći umro. Ja ne znam gde je on sahranjen, iako sam ja zajedno sa Č.M. pravio sanduk. Povodom ovog događaja data mi je napisana izjava koju sam ja morao potpisati, a u kojoj je pisalo da je Vulović stradao prilikom pada sa stepenica i da je fizički napao stražara, što u stvari nije tačno. Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće. Jednog jutra dovezli su šest trebinjaca, među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri, ne znam, naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Posle toga stražar Rambo me je pitao da li znam gde je šesti trebinjac. Ja sam mu rekao da ne znam, ali da su mi rekli da skujem sanduk. U kasnijim kontaktima sa trebinjcima saznao sam da je onaj teško isprebijani ratni zarobljenik kome sam pomogao da uđe u ćeliju bio taj Jelić i da je umro. On je prebačen kombijem van kruga zatvora. Nije mi poznato gde je sahranjen. Vojnik iz Kragujevca po imenu Bojan je mučen i umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Umro je još jedan čovek, star oko 55 godina, ali ja o njemu ne znam ništa". 16) Svedok 445/94-17 navodi: "Č.M. i ja smo morali da pravimo sanduke u koje smo stavljali tela onih koji su podlegli povredama, a pravili smo ih od sanduka za municiju. Sećam se da smo tako napravili sedam-osam sanduka, ali mi tela ubijenih nismo stavljali u njih, tako da ne znam ko je sve podlegao. Pošto sam nosio hranu zatvorenicima u blok "C" od njih sam čuo koji su zatvorenici umrli pa sam tako saznao za: Jelić Dragana iz Trebinja; Savić Vladu iz Krekova (Nevesinje); Bojana, starog 19 godina, iz Kragujevca, koji je bio ranjen i koji je umro u najgorim mukama; Knežević Nenada iz Benkovca, koji je imao kuću u Kaštelama i sa kojim je bio još jedan koji se preziva Bulović, imena se ne sećam, iz okoline Benkovca. Kada su njih dvojica pokušali da beže prvog su ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli. Gledao sam kako ga gaze".

8. Piloti JNA - SLOBODAN MEDIĆ, PANTIĆ PETAR i MIRKO ZEČEVIĆ, civil, star 63 godine, sa Kupresa, O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 181/95-2 navodi: "Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu, u kojoj je trebalo da bude nas šestorica, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno čuo razgovor nekih hrvatskih vojnika od kojih se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću, jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen". 2) Svedok 445/94-32 navodi: "Piloti koje sam zatekao bili su u jako lošem stanju i prebijeni su ranije, pre nego što smo mi stigli, pa ih u to vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali pred naš polazak u Zagreb ponovo su počeli da ih prebijaju. Ja nisam video, ali sam čuo od momaka koji su zarobljeni ranije na Crnoglavu, da su iz njihove grupe dvojica podlegla od batinanja koje su dobili". 3) Svedok 467/94-8 navodi: "U susednu ćeliju su doveli ranjenog pilota i Mirka Zečevića, starca od 63 godine, sa Kupresa. Pilot je bio teško ranjen u jednu nogu po celoj njenoj dužini, a Mirko u ruku sa prelomom. Nešto kasnije su doveli još jednog pilota koji je oboren na "GALEBU". Mogli smo ih videti samo kada su se


Strana 335


1990 - 1995

slučajno istovremeno otvarala vrata i na našoj i na susednoj ćeliji. Po noći su se torture nastavljale. Imali smo ponovo nekoliko poseta. Tukli su čak i onu dvojicu teško ranjenih, kasnije su ih odveli navodno u bolnicu jer su bili na izdisaju. O njihovoj sudbini dalje ne znam ništa." 4) Svedok 418/95-2 navodi: "Petra Pantića su skoro najviše tukli nogama, rukama, palicama, nekim daskama i drugim, te je on od ovih batina izdahnuo. Znam da je napravljen neki drveni sanduk, te je leš stavljen u ovaj sanduk".

9. VELIKI BROJ NEIDENTIFIKOVANIH LOGRAŠA SRBA O ubistvima većeg broja neidentifikovanih Srba - civila i ratnih zarobljenika govore iskazi svedoka: 1) Svedok 234/95-6, koji je u logoru "Lora" bio sredinom 1992. godine navodi: "Veliki broj logoraša je umro od batina, pa su ih u krugu logora polili benzinom i spaljivali". 2) Svedok 245/97-3, pilot JNA, koji je kidnapovan u Mostaru i boravio u logoru "Lora" u novembru i i decembru 1991. godine navodi: "Dana 30. novembra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima Vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab smešten u nekadašnjem objektu JNA "Lora". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje i užurbanost uz komentar "vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umre, nego se još trza". U ovom logoru sam ostao do 3. decembra 1991. godine". 3) Svedok 547/96-39 navodi: "Jedne noći negde oko 15. aprila 1992. godine u ćeliji koja se nalazila pored ćelije u kojoj sam ja bila sa ostalim ženama nekoga su strahovito tukli. Čuli su se udarci, psovke, krici i jauci iz te ćelije i u jednom trenutku je nastala tišina. Sutradan ujutro su izneli iz te ćelije jednog čoveka koji je bio pokriven ćebetom, a isti je umro. On je prema pričanju bio Srbin iz Mostara, ali njegovo ime i prezime ja ne znam. Nas žene su naterali da uđemo u tu ćeliju i da je operemo, pa sam videla da je u toj ćeliji bilo mnogo krvi po betonu i zidovima". 4) Svedok 454/94-28 navodi: "Kod nas u bloku nije bilo smrtnih slučajeva, ali smo stalno čuli krike iz bloka"C", a jedne noći sam video kako prave sanduke neki zarobljenici, mislim da su bili mladi vojnici koji su zarobljeni kod Čapljine. Kovanje sanduka sam video, a zatim sam video stavljanje sanduka u jedan kombi, ali nisam video da su leševi stavljani u sanduke. Kasnije sam video da peru taj kombi koji je unutra bio krvav. Ne znam ko je ubijen i koliko ih je bilo, ali su se stražari hvalili da su ubili neke iz Srbije koji su bili pripadnici "Belih orlova" ". 5) Svedok 445/94-42 navodi: "U "Lori" je ubijen mladić starosti možda oko 30 ili više godina za koga sam čuo da je bio aktivni sportista. Pričali su da je bio instruktor džudoa. On je bio izveden u dvorište gde su ga tukli i u jednom momentu on je pokušao da beži, pa je preskočio jednu ogradu. Tada su pripucali, ranili ga i uspeli da ga uhvate. Počeli su svi da ga tuku, pa su ga tako ubili". 6)Svedok 259/94-6 navodi: "U "Lori" je bilo još mnogo likvidacija dok sam bio tamo i prvi i drugi put, ali nikada nisam bio tako direktno prisutan kao u ovim slučajevima koje sam opisao. Za likvidacije sam znao i po tome što se čulo kada nekoga tuku i prebijaju, a kasnije se sazna da je podlegao povredama. Isto tako


Strana 336


1990 - 1995

često smo morali da brišemo i peremo krv koja je bila po hodnicima, po zidovima i po podovima, pa je i to bio znak da je bilo likvidacije u zatvoru. I ja sam više puta čistio krv. Jednom prilikom kad nisam dobro očistio krv sa poda, jer od batina koje sam doživeo nisam mogao da se savijem kako treba, naišla je žena Tome Dujića i naterala me da ližem pod. Jednom prilikom kada sam izveden iz samice radi čišćenja krvi video sam da pokušavaju jednog krupnog i visokog čoveka, koga su zaklali, da stave u jednu crnu kesu koja je bila namenjena specijalno za mrtvace. Oni su leš satarom presekli na dva dela i tako u delovima stavili u tu kesu. Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći nije bio tu Dujić, već su bili: Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića, jedan koga su zbog umetnosti klanja nazivali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali "Doktor". Od ovih ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan ima odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glave. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je rodom iz Kupresa ili okoline, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za taj dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je na vreme ukloniti krv i odneti leševe, pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem".

*

Na osnovu raspoloživih dokaza o stradanju Srba - civila, ratnih zarobljenika, ranjenika i bolesnika u logoru "Lora" u Splitu za vreme njegovog postojanja od 1991. do 1997. godine može se nepobitno zaključiti da je ubijeno više od dvadeset identifikovanih lica i to:

PETAR SPREMO - civil, STOJAN ZUBIĆ - civil, RATKO MILIĆ - civil, LjUBO MILIĆ - civil, DUŠAN NIKIĆ - civil, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ - civil, ČIVČIĆ, nepoznatog imena (gluvonem) - civil, VLADO SAVIĆ - vojnik rezervista,


Strana 337


1990 - 1995

DRAGAN JELIĆ - civil, ČUČAGA, nepoznatog imena - civil, LUKA GAZIVODA - vojnik, RATKO SIMOVIĆ "MALIŠA" - civil, DUŠAN BAROVIĆ - vojnik, LUKA ADžIĆ - vojnik, DUŠKO BJELIĆ - civil, BOJAN VESOVIĆ zv. "BELI ORAO" - vojnik, NENAD KNEŽEVIĆ - civil, BULOVIĆ, nepoznatog imena - civil, SLOBODAN MEDIĆ - pilot JNA, PETAR PANTIĆ - pilot JNA, MIRKO ZEČEVIĆ - civil, MILAN VULIĆ - civil, GRBIĆ RANKO - civil, BORO IVKOVIĆ - civil, DUŠKO JELIĆ - civil,

Pored identifikovanih lica postoje podaci da je u logoru od posledica prebijanja, mučenja, telesnog i psihičkog zlostavljanja umro i veći broj neidentifikovanih lica i to: civila kuprešana i drugih. Iz toga se može izvesti zaključak da je najmanje trideset Srba za vreme postojanja ovog logora likvidirano u njemu ili umrlo u teškim mukama od posledica prebijanja, nečovečnog postupanja i zlostavljanja. Pri tome se, takođe, može reći da u ovim postupanjima hrvatskih vojnih i civilnih policijskih vlasti nije bilo razlike između postupaka prema Srbima - civilima (starcima, ženama) i Srbima - ratnim zarobljenicima i ranjenicima, bez obzira da li su ova lica sa teritorije Hrvatske ili teritorije Bosne i Hercegovine.


Strana 338


1990 - 1995

3

ZLOČINI PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA

U logoru "Lora" koji se nalazio u sastavu i pod nadzorom organa vojne policije Republike Hrvatske u celom periodu ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to počev od 1991. godine pa sve do 1997. godine zarobljeni Srbi - civilno, neboračko stanovništvo (muškarci i žene) su bili kontinuirano, sistematski izloženi najrazličitijim vidovima mučenja, nečovečnog, nehumanog, surovog, ponižavajućeg postupanja pri čemu su im nanošene teške telesne povrede, teško narušavanje zdravlja, fizičke i duševne patnje trajnog karaktera, sa doživotnim posledicama. Praktično su logorske vlasti razradile čitav sistem mera i postupanja za uništenje (fizičko-telesno i psihičko) i istrebljenje srpskog naroda koji je u ovom logoru dobio različite vidove i oblike svog pojavnog ispoljavanja i manifestovanja. Svi načini i postupci mučenja, maltretiranja, bestijalnog, gotovo animalnog, nečovečnog odnosa prema zatočenim Srbima praktično pokazuju da je neiscrpna mašta u funkciji mržnje prema drugom narodu i pripadnicima druge veroispovesti. Kroz ubistva, mučenja, telesna povređivanja, nanošenja telesnih i duševnih patnji i trauma, premlaćivanja svih delova tela vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda Drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije na ovim prostorima. Zločini protiv civilnog stanovništva - pripadnika srpskog naroda i pravoslavne veroispovesti, koji su i preduzimani upravo u nameri da se na ovaj način uništi srpski narod i njegovo prisustvo na području Republike Hrvatske, ali i određenih krajeva u Bosni i Hercegovini, ispoljili su se na sledeće načine:

batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektroprovodnicima; "telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona; prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša; prisiljavanje zatvornika da jedan drugog nose po zatvorskom krugu, da se čučeći trkaju;


Strana 339


1990 - 1995

pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja smrću klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka; prisiljavanje zatvorenika da pevaju ustaške pesme, hrvatsku himnu, pesme u kojima se vređa srpski narod; prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već da sve vreme provedu stojeći; prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora; psovanje, vređanje, zlostavljanje zatvorenika, nazivanje pogrdnim imenima; polivanje zatvorenika hladnom vodom iz šmrka koji je povezan za hidrant; prisiljavanje zatvorenika da jašu jedan drugoga četvoronoške i da se tako trkaju; prisiljavanje zatvorenika da do iznemoglosti trče po logorskom krugu, a potom tako zagrejane i oznojene polivaju hladnom vodom iz šmrka; prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju otvorenim dlanom, pesnicama, nogama, da se šamaraju; prisiljavanje zatvorenika da ližu i ljube "lijepu" hrvatsku zemlju, zatim pod i šolju u VC-u; pretnja ubistvom zatvorenika na taj način da se oni prisiljavaju da glavu stave na panj dok su stražari zamahivali sekirom; psovanje četničke majke; držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom; prisiljavanje zatvorenika da mokri leže goli na žicama od gvozdenog kreveta po celu noć; prisiljavanje zatvorenika da ljube pse vučjake; čupanje ili brijanje na suvo brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da istu pojede; pretnja zatvoreniku da neće izaći živ iz logora, a ako i izađe, da će biti kao biljka u kolicima; dozvoljavanje građanima Splita i bolničkom osoblju i pacijentima u bolnici Firule da tuku zatvorenike na razne načine; organizovanje lažnih ili fingiranih streljanja zatvorenika; prilikom vožnje zatvorenika u kombiju ili na kamionu u punoj brzini naglo zaustavljanje pri čemu se se oni valjali i udarali u vozilu jedan o drugoga; gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika;


Strana 340


1990 - 1995

prisiljavanje zatvorenika da rade sklekove ili gimnastiku do iznemoglosti; gaženje čizmama po leđima zatvorenika koji leži na podu; gnječenje čizmama prstiju ruku i nogu zatvorenika; prisiljavanje zatvorenika da kopaju rupe, da rade u kamenolomu bez potrebnog alata, golim rukama; onemogućavanje zatvorenicima da fiziološke potrebe redovno obavljaju; uskraćivanje zatvorenicima vode za piće; prisiljavanje zatvorenika da jedu žive puževe, školjke, crve, gliste; prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa, perverzija, homoseksualnih odnosa i masturbacije; prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce; huškanje pasa vučjaka na zatvorenike; prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju; prisiljavanje zatvorenika da imitiraju pojedine životinje: pse, mačke, bika; stavljanje cevi pištolja u usta zatvorenika uz pretnju ubistvom na ovaj način; prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo dan; bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao psi; prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak; "traženje četnika" - uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju "traženja četnka" u njegovom telu; prisiljavanje zatvorenika da pužu po betonu i da se međusobno trkaju, a ko stigne na cilj poslednji bio bi pretučen do besvesti; "imitiranje aviona" - posebna vrsta mučenja koja se sastojala u prinuđavanju zatvorenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avioni u bombardovanju, a drugi zatvorenici su imitirali pucanje na avione kako bi ih oborili; prisiljavanje zatvorenika da zubima pregrizu svoje vojničke čizme; dovođenje u logor muške dece od 7-8 godina starosti koja su mokrila po zatvorenicima; prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije iz VC-a;


Strana 341


1990 - 1995

"ruski rulet" - prisiljavanje zatvorenika da pucaju u sebe iz revolvera; O pojedinim oblicima nanošenja telesnih povreda i teškog narušavanja zdravlja, mučenja, zlostavljanja, bestijanog, surovog i animalnog postupanja od strane zatvorskih stražara i uprave zatvora "Lora" prema uhapšenim Srbima - civilima govore iskazi pojedinih svedoka. No, jasno je potpuno da, prvo, to nisu svi oblici mučenja i ponižavanja kojima su zatvoreni Srbi bili podvrgnuti za vreme svog boravka u ovom surovom logoru, kao što ni navedeni iskazi svedoka koji su potkrepljeni i odgovarajućom medicinskom dokumentacijom nisu i jedini. Sigurno je da su kroz ovaj zloglasni hrvatski vojni logor prošli mnogi drugi Srbi koji, ili još nisu dostupni zvaničnim organima koji se bave prikupljanjem i proučavanjem građe o počinjenim zločinima na našim prostorima za vreme ratnih sukoba u periodu 1991. do 1995. godine, ili nisu u mogućnosti da iskazuju o periodu boravka u ovim "fabrikama smrti i poniženja", smatrajući da vreme pomaže zaboravu, te beže od ponovnog diranja u stare rane.

1) Svedok 103/96-2 navodi: "Posle boravka u logoru u Duvno (Tomislavgradu) u aprilu 1992. godine nas 15 Srba je potrpano u jedan kamion i odvedeno u Split. Kada smo stigli u Split bila je već noć, pa su nas izveli ispred jedne zgrade koja se nalazila u okviru luke "Lora" i tu su nas hrvatski vojnici tukli oko sat i po vremena. Posle su nas ponovo potrpali u kamion i odvezli u Zadar".

2) Svedok 160/96-3 navodi: "U logoru "Lora" bio sam samo tri dana u martu 1992. godine. Tu su nas pripadnici vojne policije ispitivali na razne načine i mučili. Meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao dugme na aparatu koji je stajao pred njim, pa sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujne udare. Takva mučenja su trajala po desetak minuta, a kada se završilo moje ispitivanje nastavili bi sa ispitivanjem drugih zarobljenika. Svaki put sam čuo njihove jauke. U ovom logoru su nas tukli i električnim palicama".

3) Svedok 160/96-4 navodi: "U Splitu smo bili u "Lori" tri dana u martu mesecu 1992. godine i za to vreme ispitivanje je trajalo neprekidno tri dana i tri noći. U tom logoru su nas tukli rukama, nogama, električnim palicama, kundacima od oružja i na druge načine. Pomoću nekog aparata na koji su bile prikačene žice puštali su nam struju. Tu su dovodili i građane sa ulice da bi nas i oni tukli. Dovodili su i pse i puštali ih u ćelije gde smo se mi nalazili".

4) Svedok 160/96-5 navodi: "Kada smo u martu 1992. godine došli u "Loru" tu su nas najpre odvojili po ćelijama, pa su nas pojedinačno izvodili na ispitivanje. Tom prilikom koristili su struju. To mučenje sa strujom je trajalo neprekidno tri dana i tri noći, sa pauzama koje su trajale najviše po jedan sat. Stalno su se čuli jauci iz prostorija gde se vršilo ispitivanje. U ćelije su dolazili i civili sa ulice, pa su nas i oni tukli. Dovodili su i pse.".


Strana 342


1990 - 1995

5) Svedok 333/96-4 navodi: "Kada su nas u aprilu 1992. godine dovezli u "Loru" prvo su nas izveli na jedan poligon za obuku gde su nas postrojili, a zatim su nas sve sistematski prebili. Sveštnika P. su izveli i pred nama obrijali nožem. Kada smo krenuli iz Kupresa njega su ogrnuli belim čaršavom kako bi ga što više ponizili. Posle prebijanja odveli su nas u zatvor "Lora". Prvo su nas pretresli i oduzeli nam sve stvari od vrednosti, šta je ko imao. Meni su oduzeli sat, nešto novca i dokumente. Nikakvu potvrdu o tome nisam dobio. Te stvari nam nisu vratili, iako su rekli da će to učiniti. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa još sedmoricom drugova. U "Lori" smo bili pet-šest dana. Za to vreme smo jednom dnevno dobijali nešto malo za jelo i po malo vode za piće. U "Lori" su nas neprekidno mučili tako što su stražari upadali u ćelije i prebijali nas. Izvodili su nas i napolje jednog po jednog, ili u grupama i tukli. Tukli su nas ili u hodniku ili u krugu zatvora u toku celog dana, ali je najviše toga bilo uveče kada padne mrak. To je bilo svakodnevno dok smo boravili u ovom logoru. Poseban specijalitet im je bio da nas odvedu u jednu prostoriju gde su nas kvasili, a zatim štipaljke vezane kablom na induktorski telefon kačili jednu za uvo, a drugu za polni organ i okretanjem ručice propuštali struju kroz naša tela. To su meni radili, a znam da su to isto i drugima činili. Ovo je izazivalo jake bolove, padao sam u nesvest, pa se dešavalo i duže vremena da ne mogu da se osvestim. Neke moje drugove su izvodili napolje i govorili da će ih streljati. Tražili su od njih da kažu svoju poslednju želju. Posle su pucali preko njih i tako ih zastrašivali. Neke su hteli da zakolju i prevlačili su im nož preko vrata. Tako su nas stalno držali u strahu. Pored niza povreda koje sam zadobio, mislim da je najteža bila ona koju sam dobio prilikom tuče na poligonu u Splitu. Tada sam udaren nekom kuglom po glavi te sam imao veliku ranu iz koje je tekla krv, tako da sam dosta krvi izgubio".

6) Svedok 333/96-6 navodi: "Prvo su nas u Split doveli pred zgradu SUP-a i tamo su nas ponovo tukli i prebijali. Odatle su nas odveli u vojno-istražni zatvor "Lora" gde su nas smestili u ćelije. Ja sa bio u ćeliji broj "4". Tu nas je bilo devetoro. Ovde sam ostao nekoliko dana i tu su nas svoro svakog sata izvodili iz ćelije jednog po jednog i tukli. Najviše su nas tukli po tabanima i dlanovima".

7) Svedok 333/96-10, iz Kupresa, rođen 1948. godine, navodi: "Kada smo došli u Split ispred zgrade SUP-a su nas izbacili iz kamiona i tu su nas sve ponovo sistematski pretukli. Sticajem prilika mene tu nisu tukli. Odatle smo odveženi u zatvor "Lora" u Splitu. Dok su nas vozili prema "Lori" vozač je naglo ubrzavao kretanje vozila, a zatim bi naglo prikočio ili oštro skrenuo u krvinama, tako da smo svi leteli po vozilu i padali jedan preko drugog, a pošto smo već bili prebijeni, trpeli smo još veće bolove. U "Lori" su nas od prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao jedan krupan čovek, težak preko 100 kg koji mi je rekao da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. Tukao me je palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ležao na stomaku skakao mi je po leđima. Tu su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame, sa još jednim manjim crnim čovekom, pa su me izveli u hodnik, gde me je taj drugi tukao sa kolcem pri čemu sam izgubio svest. Tu je bio još jedan treći čovek koji me je vukao za uši.


Strana 343


1990 - 1995

Posle tog prebijanja ja sam bio u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražara te su me prebacili u bolnicu. Tamo su me lekari snimili i tražili da ostanem u bolnici pošto sam bio u teškom stanju, ali ovi koji su me doveli iz zatvora nisu hteli da me ostave, nego su me ponovo vratili u "Loru", u ćeliju br. "1", u kojoj su se nalazili oni koji su bili više pretučeni. Do tada sam bio u ćeliji br. "4". Tu su bile neke palače na koje nisam mogao da legnem pošto sam bio sav u ranama i sve me je bolelo. Nisam mogao da ležim nego sam samo sedeo. Od bolova nisam mogao ni da spavam".

8) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja su nas smestili u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Druge noći po dolasku u "Loru" stražari su prozvali mene i mog sina, pa su nam odmah stavili lisice na ruke i prebacili nas u Duvno, u stanicu milicije, da bi nas posle tri-četiri dana vratili u "Loru". Te noći kada su nas vratili u "Loru" odmah su nas pretukli".

9) Svedok 333/96-7, koji je u logoru "Lora" u Splitu bio u periodu od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Grupa od nas 16 zarobljenih Srba iz logora u sportskoj dvorani u Bjelovaru prebačena je 13. maja 1995. godine u "Loru" u Splitu, gde smo zatekli dvojicu ranije zarobljenih Srba. Naša grupa je boravila u "Lori" oko 11 meseci i od nas 16, devetoro je razmenjeno 2. aprila 1996. godine. Ostali su ostali u "Lori". U "Lori" smo bili smešteni u ćelije po četvorica u bloku "C". Povremeno sam bio premeštan iz jedne u drugu ćeliju. Od prvog dana dolaska u "Loru" maltretirali su nas na razne načine. Neprekidno su nas tukli, psovali, nazivali pogrdnim imenima. Kada bi neko ušao u ćeliju od njihovih, morali smo da stojimo mirno sa pognutom glavom i da gledamo u zemlju, ruke su morale da nam budu na leđima. Pored svakodnevnih prebijanja meni su gasili cigarete po glavi, terali me da radim sklekove sve dok ne padnem od umora, udarali me, gazili po leđima, gnječili čizmama prste na rukama i nogama. Nastojali su da nas uvek na neki način ponize. Terali su nas da kopamo rupe, a šta je svrha toga nije mi poznato, jer kada je jednom naišao upravnik i video šta radimo, to je zabranio. Terali su nas da satima, a to je nekada trajalo po ceo dan i noć, pevamo njihove nacionalne pesme, što je bilo veoma iscrpljujuće. Dobijali smo po tri obroka dnevno, ali vreme da to pojedemo je bilo ograničeno. Supu smo morali pojesti za samo jedan minut, a ona je bila vrela. Za glavno jelo smo imali jedan i po do dva minuta, tako da smo većinom ostajali gladni, jer za to kratko vreme ne bi mogli ništa da pojedemo. Higijenu nismo mogli redovno da održavamo, bilo je teškoće i sa obavljanjem fizioloških potreba, pošto je bila samo jedna VC šolja, pa smo morali ponekad da čekamo na red i da trpimo. Pranje je bilo hladnom vodom, a ponekad su nas kupali tako što su nas polivali jakim mlazom vode, a to nije bilo ono što čovek treba da preduzme radi održavanja higijene. Ponekad su nam onemogućavali da fiziološke potrebe obavljamo redovno, normalno, jer nam nisu dozvoljavali da idemo u klozet, pa smo to morali da činimo u ćeliji u bocu od koka-kole ili u peškir. Kada bi to otkrili onda bi nas tukli.


Strana 344


1990 - 1995

Često su nam uskraćivali vodu, nisu nam davali da je pijemo, a ni hranu. To se obično dešavalo posle napornog rada. Poseban vid mučenja bio je rad u kamenolomu gde smo morali da lupamo kamen i da ga nosimo, što je bilo jako iscrpljujuće obzirom da je bilo leto, a posao smo morali da obavimo iako za to nismo imali potreban alat. Kamen smo lomili metalnim šipkama i sa nekoliko krampova, što je bilo gotovo nemoguće uraditi. Nikakvu lekarsku pomoć nismo dobijali. Jednom prilikom kada sam imao jake bolove u grudima, pošto sam posumnjao da su mi rebra polomljena posle prebijanja, zatražio sam da idem kod lekara, ali mi je to bilo uskraćeno. Veoma često su me udarali po polnim organima, tako da su mi testisi bili jako otekli. Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujica Nikša - pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić - bivši upravnik zatvora "Lora", Ivica Baban - koji je mene najviše prebijao i mučio i naneo mi prelome rebara, gasio cigarete po glavi, gazio po leđima i po rukama, Zdenko Jović - stražar, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za katolički Božić, kada smo dobili najviše batina. To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo, pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio Polja, koga su zvali i "Boško", kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške. Pored ostalog terali su nas da šamaramo jedan drugog i pri tome smo morali jako da udaramo. Ako neko ne bi jako udarao svog druga oni bi ga prebili. Zato je Č.M. dobio 180 šamara. Nas je evidentirao Međunarodni crveni krst, ali dvojica od nas - D.V. i M.Č. bili su uvek skrivani kada su dolazili predstavnici Crvenog krsta i prebacivani u neki drugi zatvor".

10) Svedok 427/95-7, penzioner iz Splita, rođen 1940. godine, navodi: "Mene su odveli u "Loru" 22. avgusta 1992. godine. Tu su me predali dežurnima koji su mi rekli da pođem sa njima da telefoniram u Srbiju. Uveli su me u jednu prostoriju gde se nalazio induktorski telefon, pa su mi žice telefona zakačili za prste i okretanjem ručke telefona puštali struju. Od te žice i danas imam ožiljke na kažiprstima obe ruke. Za to vreme su me tukli bezbol palicama po glavi. Potom su me odveli u ćeliju u koju su me smestili samog. Narednog dana oko 9 časova došao je u obilazak ćelije dežurni oficir vojne policije. Išao je od ćelije do ćelije i redom je tukao sve zatvorenike. Kada je ušao u moju ćeliju rekao je da su kod mene u kući pronašli bombu. Onda je prišao i počeo da me tuče pesnicama u grudi i u stomak. Neko vreme posle njega došao je i dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogušić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama. U toku dana dolazili su i drugi vojni policajci koji su nas tukli. Tako je bilo čitavog dana, a i noću nismo imali mira. Sledećeg dana dežurni oficir je bio Zoran Sulejmanović, koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom prilikom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa njim u smeni je bio i Zoran Čulina koji me je jednom pretukao tako da nisam mogao da stojim, pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam ceo dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me tukao. To njegovo iživljavanje je trajalo sedam časova. Pošto je on predao smenu, ja sam to veče zadobio strahovite bolove u nogama i jedna noga mi je počela oticati pa sam zatražio lekarsku pomoć. Odveli su me u bolnicu Firule. Tokom vožnje vozač je naglo kočio i u krivinama namerno zanosio kombi, tako da sam ja bio izubijan od tumbanja u vozilu. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga izveden


Strana 345


1990 - 1995

sam u hodnik i u tom momentu naišli su vojni policajci Sević i Čović, koji su, čim su me ugledali, počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio. Sledećeg jutra u ćeliju je došao jedan stražar sa psom. On je psa, koji je lajao, huškao na mene. Takođe sam svakodnevno odvođen na "telefoniranje" gde su nam puštali struju. Takođe su nam stražari pretili da će nas pobiti i baciti u Kevinu jamu u blizini Splita, na planini Kozjak. Kada su me odveli u vojni sud na saslušanje, sudija je rekao stražaru da me vodi kod doktora Ivančevića u KBC Firule koji me je pregledao i dao nalaz i mišljenje da sam zadobio teške telesne povrede. Potom sam odveden u zatvor Bilice, gde sam bio od 26. avgusta do 4. novembra. Iz Bilica sam 4. novembra vraćen u "Loru", gde sam ostao do razmene. U "Lori" sam bio ponovo tučen i maltretiran".

11) Svedok 715/95-7 penzioner, star oko 62 godine, koji je bio ranjen od strane hrvatskih vojnika prilikom upada u njegovo selo, nakon čega je lečen u bolnici u Livnu i bolnici u Splitu, odakle je prebačen u logor "Lora", navodi: "I pored toga što sam bio nezalečen, u "Lori" su me smestili u samicu u kojoj sam ostao par dana kada su me posetili i registrovali predstavnici Međunarodnog crvenog krsta. Oni su me pitali da li sam bio tučen, ali ja nisam smeo da im kaže da jesam. Nakon odlaska predstavnika Crvenog krsta prebačen sam u zajedničku prostoriju u kojoj je bilo 5-6 uhapšenih Srba koji su bili strahovito isprebijani, u krvi, modri i otekli. Njih su svakodnevno više puta izvodili i tukli. Takođe su i mene tukli. U "Lori" sam ostao dva meseca. Za to vreme ležao sam na golom podu bez ikakvog prostirača i pokrivača. Od hrane smo dobijali samo jedanput dnevno po parče hleba koje nije bilo teže od 50 grama i, najčešće, po malo paštete. U ovom logoru uhapšeni Srbi su na različite načine maltretirani. Terali su nas da lajemo kao psi, da čučeći trčimo, da jedan drugog nosimo, da jedan drugog udaramo. Pri tome stalno su nam govorili da ćemo biti pobijeni, da će nas baciti u more gde će nas pojesti ribe. Terali su nas i da pevamo pesme: "Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti" i druge pesme kojima se vređa srpski narod".

12) Svedok 315/96-2, koji je pre rata živeo u Zagrebu, a sada je u izbeglištvu u Srbiji, posle 38 dana lečenja u bolnici Firule, od zadobijenih povreda, odveden je u logor "Lora", navodi: "Po dolasku u Loru 31. jula 1992. godine obukli su mi vojnu uniformu i u tom logoru sam ostao do 19. jula 1993. godine. Od prvog dana dolaska u ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio i upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo period boravka u logoru pokušavam da zaboravim. Da bih ispričao šta mi se sve dešavalo u Lori treba mi mnogo vremena, a ja nemam nikakve koristi da se svega toga sećam i bolje je da ne znam ništa i da se što manje prisećam tog vremena i da živim još malo ovo života kao čovek".

13) Svedok 34/96-1 navodi: "Kad smo izašli iz kamiona u zatvoru "Lora" su nas


Strana 346


1990 - 1995

tukli, a onda je neki vojnik udario kundakom Spremo Petra, koji je od tog udarca pao i izgubio svest".

14) Svedok 234/95-6 u logoru "Lora" boravio je sredinom 1992. godine i on navodi: "Ja sam iz bolnice Firule posle 4-5 dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo zvani "Tonči" rečima: "Evo novog četnika", pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na tri mesta. Vilica je popucala, pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez anestezije ponovo nameštena vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam opet vraćen u "Loru". Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Davali su mi elektrošokove, pošto su mi vezivali žice na uho i polni organ. Terali su nas po danu, po strahovitoj vrućini, da se bosi krećemo po krugu zatvora sve dok nam ne poteče krv iz tabana. U "Lori" sam bio dva meseca i za to vreme spavao sam na golom betonu. Svakodnevno su nas tukli. Pretili su da će nas likvidirati. Hrana je bila izuzetno loša. Dobijali smo po parče hleba i malo paštete. Najteže mi je padalo što nam nisu dozvoljavali da pijemo vodu iako je teperatura bila 40° C. Terali su nas i da silujemo žene kojih je bilo 10-15 u tom logoru, a one su bile stare od 10 do 60 godina. Naređivali su nam da se skinemo goli i da uđemo u prostoriju u kojoj su nas čekale gole žene".

15) Svedok 702/96-2 u logoru "Lora" je proveo petnaest dana u decembru 1993. godine navodi: "Odmah nakon dolaska nekoliko stražara me je pretuklo u prostoriji u kojoj sam primljen i evidentiran. Odatle sam prebačen u ćeliju u kojoj sam zatekao jednog Srbina. U toj ćeliji bio je mali prozor koji je uvek bio otvoren, bez obzira što je napolju bilo jako hladno. Prva tri dana taj Srbin koji je bio sa mnom u ćeliji i ja morali smo neprekidno da stojimo između kreveta. Tri dana i tri noći nas su neprestano čuvali stražari koji nam nisu dozvoljavali da sednemo, niti da legnemo. Za to vreme su nam samo jedanput dali nešto hrane da pojedemo. Kasnije su nas stražari terali da radimo sklekove do besvesti, a ko bi prvi posustao, dobijao bi udarac čizmom u leđa ili u stomak. Stražari bi noću, kada bismo legli, upadali u našu ćeliju i komandovali da ustanemo. Davali su nam tada krampove i lopate, izvodili nas u dvorište gde smo sami sebi kopali rake. Kada bi završili iskopavanje, i to svaki za sebe, naterali bi nas da uđemo u iste, a stražari su nišanili pištoljima u nas. Pojedinim Srbima nisu davali alat za kopanje raka, već su morali golim rukama, bez alata, da kopaju. U tom logoru jedan stražar mi je na telu nožem istetovirao šahovnicu. Meni je u "Lori" bio zabranjen svaki kontakt sa drugim zarobljenim Srbima".

16) Svedok 333/95-21, tehničar iz Kupresa, rođena 1956. godine u logoru "Lora" je boravila od 11. do 14. aprila 1992. godine, navodi: " Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju".


Strana 347


1990 - 1995

17) Svedok 333/95-23, u logoru "Lora" je boravio u proleće 1992. godine, navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski vojnici i tukli. Ispred mene, na 3 metra, nalazio se Petar Spremo. Jedna hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi. Isti taj vojnik je i mene snažno udario drškom pištolja po glavi, od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju. U "Lori" smo smešteni u grupama u jednu ćelija od po 20 zatvorenika. U toj ćeliji sam ostao tri dana. Za to vreme ispitivao nas je i tukao ko god je hteo od stražara. Tukli su nas i ponižavali na razne načine. Terali su nas da uđemo u kućice za pse i da lajemo kao psi. Mene su izvodili na šetalište i tamo su me tukli, govoreći da ličim na Radovana Karadžića. Tukli su me sve dok nisam pao u nesvest. Kada sam došao k sebi, rekli su da ličim na Momčila Krajišnika, pa su me opet tukli. Jedna od najponižavajućih situacija dogodila nam se u "Lori". Tu su pojedine od nas terali na perverzije. Jedan drugom morao je da uzme polni organ u usta ili da međusobno polno opšte. To se dogodilo pok. Milu Spremu, svešteniku P.Z., Š.L., Z.B. i drugima. Nisu nam dali ništa od hrane niti vodu za piće sva ta tri dana dok smo boravili u "Lori".

18) Svedok 333/95-20, tehničar iz okoline Kupresa, u logoru "Lora" je boravio u aprilu 1992. godine, navodi: "Iz Duvna su nas doveli ponovo u "Loru". Tu su nastavili sa našim mučenjem, tukli su nas raznim predmetima, vezivali su nas za neke rešetke, polivali vodom i priključivali na naša tela struju niskog napona. Kasno noću u ćeliju su upadali policajci sa maskama na licu, ili bez njih, koji su prethodno bili po kafanama. Oni su nas tukli i nad nama se iživljavali na razne načine. U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog Brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno šta nam se može desiti svakog trenutka, kako danju, tako i noću. Posle 17 dana vezali su nam ruke i oči, natovarili nas u kamion i odvezli u Zadar".

19) Svedok 333/95-22, domaćica iz Kupresa, rođena 1953. godine, u logoru "Lora" boravila je u proleće 1992. godine, navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je 5 i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala 15 dana. Za to vreme maltretirali su nas na razne načine. Pored ostalog, jedan od stražara - musliman, star oko 20 godina, izvodio me je 4-5 puta u dvorište zatvora gde mi je cepao odeću, prinosio nož na grlo i pokušavao da me siluje. Na isti način postupao je i sa D.M. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. U logoru su najviše tukli B.L. Tri puta su ga izvodili i govorili da će ga zaklati. Čula sam njegovu kuknjavu i udarce i krkljanje i mislila sam da ga stvarno kolju. Neki od stražara su dolazili sa krvavim rukama i govorili nam da su ga zaklali. Posebno su mučili njegovu suprugu koja je sa mnom bila zatvorena".


Strana 348


1990 - 1995

20) Svedok 195/97-44, uhapšen avgusta 1995. godine u svom selu pored Bosanskog Grahova prilikom upada hrvatske vojske, navodi: "Preko Duvna odveli su me u Split i smestili u logor "Lora". Prilikom ulaska u Loru sačekao me je špalir hrvatskih vojnika i civila koji su u rukama imali palice, komade drveta i električne provodnike. Udarali su me nemilosrdno dok nisam prošao kroz taj špalir, a posle su me smestili u samicu. Iz te prostorije čuo sam krike i jauke iz drugih prostorija i to se događalo neprekidno i danju i noću. Video sam prilikom izvođenja iz te prostorije da je u drugim prostorijama bilo mnogo uhapšenih Srba. Često su me izvodili na saslušanja i svaki put su me udarali. Pitali su me u kojim jedinicama sam bio, kakvo sam naoružanje imao, iako ja nisam bio u srpskoj vojsci. Zadržan sam u "Lori" sedam dana i za to vreme sam dobijao po jedan obrok dnevno koji se sastojao od male količine neke čorbe i malog parčeta hleba. Iz "Lore" su me odveli u mesto Aržana i smestili u neko skladište gde je bilo još desetak uhapšenih Srba sa kojima nisam mogao da kontaktiram. Tu su me takođe ispitivali i tukli, da bi me posle 7 dana vratili ponovo u "Loru". U "Lori" su nastavili sa ispitivanjem i tamo sam uvođen u neku prostoriju u kojoj je sa svih strana pod velikim pritiskom duvao vetar. Ne znam o čemu se radi, ali znam da je to izazivalo strahoviti pritisak na disajne organe i na uši. Boravio sam ponovo u "Lori" 4 dana, a posle toga odveli su me u Turjance kod Sinja. U "Lori" bi mi naredili da stanem pored zida sa podignutim rukama u vis i tada su me udarali sve dok ne bih pao na pod, a potom, dok sam ležao, šutirali bi me nogama".

21) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru "Lora" je boravio u periodu od 14. maja 1995. do 1. aprila 1996. godine, navodi: "Na samom ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatske policije, pa kada smo mi prolazili, oni su nas strahovito tukli svuda po telu drvenim i gumenim palicama, komadima elektroprovodnika čija je debljina oko 3cm, zatim nekim lancima, nogama i rukama. Skoro svake večeri hrvatski policajci su nas pitali da li smo se kupali, a potom su naređivali da svi potpuno goli izađemo iz prostorije, nakon čega su nas po nekoliko sati prskali iz šmrka hladnom vodom pod jakim pritiskom. Pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vrlo često su nas izvodili iz ćelija u hodnik i naređivali da se krećemo četvoronoške. Oni su nam tada sedali na leđa i mi smo morali tako da ih nosimo kroz hodnik. Takođe, i to najčešće u noćnim časovima, su nas isterivali u krug logora gde smo morali da ulazimo u kućice za pse i da iz njih lajemo. Terali su nas da bosi trčimo po pet krugova oko zgrade logora, iako je zgrada bila ogromna. Ako bi neko zaostao prilikom trčanja, oni su ga besomučno udarali svuda po telu i to najčešće rukama i nogama. Video sam pojedine uhapšene koji su imali mnogo ožiljaka po rukama od gašenja cigareta, a takođe mi je poznato da su pojedine uhapšene Srbe terali da jedu perje ubijenih ptica i da gutaju žive gliste i crve. Mene i ostale uhapšene koji su se nalazili u "Lori" izvodili su svakog dana ujutru na obavljanje fizičkih radova koji su se sastojali u vađenju kamena i zidanju nekih kućica. Radili smo nekada i više od 12 časova dnevno, tako da smo bili iscrpljeni od teškog rada. Hrana je bila veoma loša i u malim količinama. Policajci koji su nas čuvali terali su nas da za pet minuta pojedemo obrok koji nam je sledovao, a pre ručka svaki uhapšenik je morao da se krsti po katoličkoj veroispovesti. Jednom prilikom i to, mislim, u avgustu mesecu 1995. godine nakon pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš, koji je bio strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš i mi smo videli da je njegovo telo bilo svo modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav. Pripadnici hrvatske policije su


Strana 349


1990 - 1995

nas terali da ustajemo svake noći u 00 časova i da pevamo hrvatsku himnu, zatim u glas da izgovaramo "Mi smo ustaše!". Takođe su nas terali da pevamo razne ustaške pesme".

22) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947. godine, boravio je u logoru "Lora" od 16. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru", po izlasku iz vozila, dočekao nas je špalir hrvatskih policajaca koji su u rukama držali drvene i gumene palice i komade cevi za vodovod sa kojima su nas 22-23 dovedena Srbina do besvesti udarali dok smo prolazili između njih. Posle ovoga postrojili su nas, pa smo stajali nekoliko časova na suncu. M.G. je pao na beton od sunčanice. Nakon toga su nas postrojili uz neki zid, pa su nas udarali po leđima i glavi nogama, drvenim i gumenim palicama i pesnicama, nakon čega su nam naredili da uđemo u jedan hodnik. U tom hodniku bilo je puno vrata, a pokraj svakih vrata je stajao po jedan policajac i kada sam se ja pojavio u blizini prvog policajca, on me je sačekao udarcem pesnicom ili nogom, govoreći "ne tamo, nego ovamo". Kada se pojavim kod drugih vrata, na isti način me je dočekao drugi policajac i to se ponavljalo sve do kraja hodnika, kada su me ugurali u jednu prostoriju u kojoj je stajao jedan strašno razvijen policajac koji mi je naredio da se skinem go, nakon čega me je tako izudarao da ja nisam osećao delove tela. U "Lori" su nas svakodnevno terali da uđemo u kućice za pse, da lajemo u određeno vreme, a nakon toga su nas isterivali iz kućica i terali da pevamo hrvatsku himnu i ustaške pesme. Hrvatski policajci su nas terali da trčimo po krugu, pa kada se potpuno zagrejemo i oznojimo, onda su nas tuširali hladnom vodom direktno iz hidranta, pod jakim pritiskom. Svakog dana su nas terali da kleknemo na kolena i da se odupremo rukama o beton, a hrvatski policajci su nas tada jahali i terali da trčimo kao konji, četvoronoške. Takođe su nas terali da se međusobno udaramo otvorenim dlanom i pesnicama, kao i da jedan drugog udaramo nogama što jače možemo. Sećam se da su nas terali da jedemo puževe sa školjkama, zatim da jedemo neke crve i gliste. Posebno ističem da su mene hrvatski policajci terali da ljubim i ližem hrvatsku zemlju, a ostale su terali da ližu šolju u klozetu i da onanišu. Za sve vreme mog boravka u "Lori" iz drugih prostorija su neprestano dopirali krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito posle pada Knina".

23) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je u logoru "Lora" od maja do avgusta 1992. godine, navodi: "Prvo maltretiranje sam doživeo kada su mi stražari doneli za doručak neku mutnu toplu vodu koju ja nisam mogao da pijem, pa je jedan stražar prišao i pljunuo u tu posudu, a potom mi naredio da to popijem. Kada sam to učinio, on me je više puta udario pesnicom, zatim palicom, a potom me udario više puta nogama na kojima su bile teške vojničke čizme, nakon čega sam se ja onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam sav modar, krvav i otečen od zadobijenih udaraca. Sutradan su mi stražari vezali ruke na leđa, zatim naredili da kleknem, a potom su mi odozgo, preko leđa, stavili jedno metalno bure. Nakon toga dva policajca su, držeći nekakve duge i debele komade drveta, otpočeli da udaraju po tom buretu. Od buke koja je nastajala od udaraca po tom buretu ja sam se onesvestio. Od tada, pa u toku daljeg boravka u logoru "Lora", svakog dana sam stavljan pod to bure bar jedanput. Iz prostorije u kojoj sam se ja nalazio izvođeni su drugi uhapšeni Srbi i odvođeni su u podrumsku prostoriju gde su im priključivali struju za razne delove tela, a


Strana 350


1990 - 1995

potom uključivali induktor. Meni to nisu radili, ali su mi to pričali drugi zatvorenici koji su bili u prostoriji sa mnom. Mene su pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vešali za ruke tako što bi mi stavljali na levu i desnu ruku po jednu lisicu, a potom su me podizali desetak centimetara od patosa i lisice kačili za metalne rešetke na vratima, tako da sam visio na rukama. Dok sam visio, udarali su me palicama po leđima i drugim delovima tela. Hrvatski policajci su u "Lori" praktikovali da u noćnim časovima upadaju u prostorije gde su se nalazili uhapšeni Srbi i tamo su nas strahovito tukli svim i svačim po svim delovima tela, najviše u predelu bubrega i grudnog koša. Hteo bih i da istaknem da su hrvatski policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se međusobno udaramo do onesvešćivanja. Posebno su nas hrvatski policajci mučili sa hranom i vodom. Davali su nam svaki treći ili četvrti dan po malo vode i to na 50 uhapšenih su davali 1,5 litar vode. Za vreme boravka u "Lori" dobijali smo jedanput dnevno hranu i to nekoliko kašika tople vode i malo parče hleba koje nije bilo veće od kutije šibica. Morali smo tu hranu da pojedemo za dva minuta, a ako neko ne bi uspeo to da učini bio bi strahovito tučen. Izvodili su nas svakog dana po dva časa da boravimo u kućicama za pse i da iz tih kućica neprekidno lajemo".

24) Svedok 93/97-24, iz Duvna, uhapšen je 11. aprila 1992. godine i posle dva dana boravka u MUP-u u Duvnu odveden u Split, navodi: "Ispod cirade kamiona u kome su nas 15 vozili iz Duvna, video sam da su nas doveli u Split i da smo došli u "Loru" gde je bio veliki logor za Srbe. Pošto tu nije bilo mesta za nas, istukli su nas pripadnici hrvatske vojske sa bejzbol palicama, a udarali su nas i rukama i nogama i ponajviše šutirali čizmama. Posle tuče koja je trajala sat vremena ponovo su nas stavili u isti kamion pa smo krenuli prema Zadru".

25) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa doveden u Split 7. aprila 1992. godine i u "Lori" ostao tri dana, navodi: "Kada su nas dovezli u Split, u krug neke kasarne, kamion u kome smo se nalazili naglo je ukočio, pa smo se mi onako vezani sudarali telima. Potom su nam naredili da svi izađemo i tu su nas tukli, pa ponovo naredili da se popnemo na kamion i odvezli su nas u "Loru". Na ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatskih vojnika. Prolazeći kroz taj špalir oni su nas udarali raznim predmetima. Imali su komade vodovodne cevi dužine 70-80 cm, debljine oko 3cm, komade gumenih creva, komade elektroprovodnika, komade drveta i druga sredstva kojim su nas tukli. Većina nas koji smo prolazili kroz taj špalir je padalo, a hrvatski vojnici su nas tada šutirali nogama. U logoru smo smešteni po 12-oro i više u prostorije koje su bile veličine 2dž2 m. Tako nismo mogli ni da čučnemo, ni da sednemo, već smo svo vreme stajali naslonjeni jedan na drugog. Iz te prostorije izvodili su nas u drugu i tamo su nas na sve moguće načine mučili. Prvo su nas udarali sa raznim predmetima, a posle su nam priključivali struju, tako što su jedan kraj provodnika vezali za ud, a drugi za ruku ili uvo, a potom su puštali struju, što je izazivalo strahovite bolove. Posle toga dali su nam po pola kilograma soli koju smo morali da progutamo, ali nam nisu dali ni kap vode. Život u "Lori" bio je nepodnošljiv. U prostorije u kojima smo bili zatvoreni svake noći su ulazili hrvatski vojnici sa noževima u rukama, preteći da će nas poklati. Tom prilikom tražili su dobrovoljce i posle njihovog izvođenja čuo se pucanj. Čuo sam takođe da su izvodili i klali ljude. Čuo sam njihove krike i posle toga krkljanje, kao kad se preseče grkljan. Stalno su govorili da će nas poubijati. Izvodili su nas u


Strana 351


1990 - 1995

krug logora, pa su nas terali da se krećemo na kolenima preko tucanog kamena, naređivali da uđemo u kućice za pse i da iz istih lajemo kao kerovi. Za ta tri dana boravka u "Lori" ništa nam nisu dali da jedemo, niti su nam dali vodu da pijemo, a neprekidno smo bili podvrgnuti strahovitom mučenju. Posle tri dana boravka u "Lori" grupa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kupresa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna".

26) Svedok 334/97-32, uhapšen u Drvaru 13. septembra 1995. godine i posle dvomesečnog mučenja u Zadru prebačen u logor "Lora" gde je ostao dva meseca, posle čega je u martu 1996. godine razmenjen, navodi: "U "Lori" sam bio smešten u ćeliji sa još jednim Srbinom i tu sam ostao dva meseca. I u "Lori" su me svakog dana, po više puta, izvodili na saslušanje i svaki put me tukli i maltretirali. Zahtevali su da priznam ono što nisam učinio, pa kada ja na to ne bih pristao, oni bi me tukli. U prostoriji gde su me saslušavali pripadnici vojne policije nalazili su se rekviziti sa kojim su mi pretili da će me mučiti. Tu su se nalazili sekira, malj, panj, komad drveta, komadi metalnih cevi, komadi električnih provodnika i nož. Policajci su mi naređivali da stavim glavu na panj, a oni su uzimali sekiru i zamahivali sa njom, psujući mi majku četničku, preteći da će da mi odseku glavu. Zamahivali su i maljem i pretili da će me i sa njim ubiti. U "Lori" sam ležao na gvozdenom krevetu i imao sam samo jedno ćebe koje sam koristio kao pokrivač i kao prostirač. Hrana je u "Lori" bila nešto bolja nego u Zadru i svakog dana smo imali dva obroka. Za svo vreme boravka u hrvatskim logorima nisam se kupao niti presvlačio".

27) Svedok 507/97-2, rođen 1949. godine, u logoru "Lora" je boravio od sredine maja 1995. do 30. avgusta 1996. godine i ponovo u martu i aprilu 1997. godine, navodi: "U logoru "Lora" bili smo skoro svakodnevno tučeni, podvrgnuti gladovanju i raznim poniženjima. Terali su nas na silu da jedemo crve i puževe. Držani smo po celu noć u buretu sa vodom, polivali su nas ledenom vodom iz gumenih creva, a posle toga smo mokri i smrznuti morali da ležimo na golim žicama od gvozdenih kreveta. Vodili su nas na najteže fizičke radove u logoru. Takvo fizičko i psihičko maltretiranje trajalo je sve dok nas nisu prebacili u Knin 30. avgusta 1996. godine. Meni su izbijeni skoro svi zubi u donjoj vilici, tako da su mi ostala samo dva zuba u donjoj i nekoliko zuba u gornjoj vilici. Od posledica mučenja dobio sam epilepsiju. Danas imam stalne bolove u predelu bubrega i rebara".

28) Svedok 485/95 u logoru "Lora" je boravio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Kada sam stigao u zatvorskoj ćeliji sam zatekao samo jedno mokro ćebe, a ja sam bio u bolničkoj pidžami. Od hrane smo dobijali samo neke otpatke stavljene u najlon kesu koju bi nam ubacivali kroz rešetkasta vrata, govoreći nam "Jedite srpske svinje". Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju, usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle svega bi mi bacali kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi. Za sve vreme boravka nijednom mi niko nije previo ranu, niti sam dobio čist zavoj.


Strana 352


1990 - 1995

Devojka Toma Dujića, po imenu Tanja, je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje zatražili pomoć bili su odvođeni u neku od prostorija odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi. Za vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira, ni danju, ni noću. Uvek bi neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Najveće torture i batine su pretrpeli P.G., Đ.N, L.J., P.M. i B.D. Njih su priključivali na struju i udarali ih bezbol palicama. Đ.N. su slomili noge tri puta, P.G. su lomljena rebra, A.L. je pokidana brada koju je on zatim morao pojesti, B.D. je udaran po kičmi, K.M i P.M. su polomljene vilice".

29) Svedok 205/94-20 . koji je boravio u logoru "Lora" samo jedan dan sredinom aprila 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru" mene i još desetak zatvorenika izveli su na neku poljanu. Tada su došli vojni policajci sa metalnim cevima dužine oko 50 cm i debljine 3/4 cola. Sa tim cevima su nas tukli po svim delovima tela. Ja sam bio ranjen, ali se nisu obazirali na to. Sa tim cevima su mi polomili desnu ruku na tri mesta, a levu na dva mesta u nadlaktnom predelu, kao i ramenu kost. Ta tuča je trajala oko dva sata i kada sam od tih udaraca pao, policajci su počeli da me gaze i udaraju nogama. Tom prilikom su mi izbili sve zube koje sam imao".

30) Svedok 181/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik, koji mi je rekao da ću, ako ikada budem živ izašao iz zatvora, biti kao biljka i u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli, rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti. Skoro svakodnevno su me tukli, kako stražari, tako i civili koji su dolazili u posetu stražarima koji su nas zatvorenike pokazivali kao četnike. Prilikom poseta civila stražari su me terali da pred njima puzim po betonu i da se na taj način trkam sa ostalima, a poslednji koji bi stigao bio bi pretučen. U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bezbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida, tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu i pri tom nas terali da stojimo mirno, sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisanja udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na obe strane grudnog koša, tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u bolnici Firule. Mom kolegi P. je bilo polomljeno 11 rebara od kojih mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu. Giljanović je imao posebne načine iživljavanja. Prilikom svakog obilaska zatvorenika u ćelijama terao nas je da raportiramo, a raport se sastojao u tome što smo morali svaki put da izgovaramo da smo pripadnici četničke okupatorske vojske koji ubijaju nedužne Hrvate i muslimane, pa ako to neko ne bi ponovio bez greške dobijao bi batine. Prilikom poseta predstavnika Međunarodnog crvenog krsta morali smo unapred da naučimo spremljeni tekst koji bismo izgovarali pred njima, a ako bi od toga


Strana 353


1990 - 1995

odstupili i požalili se na nešto, posle odlaska delegata Crvenog krsta usledile bi batine. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan tom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije vezanih očiju i odvodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da će mi oči ispasti iz očne duplje, kao i osećaj da me neko seče testerom. Od strujnog udara osećao sam se omamljenim, ali nisam gubio svest, pa pretpostavljam da je jačina struje bila podešena da ostanemo pri svesti. Jedna od zabava čuvara u zatvoru je bila da nateraju zatvorene Srbe da uđu u kućice za pse i da odatle laju kao psi. P.G. su terali da trči po krugu sa raširenim rukama i da imitira avion u bombardovanju, a ostali zatvorenici su imitirali pucanje na njega. L. je morao ustima da sakuplja otpatke po dvorištu.".

31) Svedok 182/95-2, boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. Pored stražara, slobodan pristup našim ćelijama su imali i pripadnici hrvatske vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Pored svakodnevnih batinanja mučili su nas i strujom. Ja sam nekoliko puta mučen na ovaj način, a mučenje se sastojalo u tome što bi mi na prste ruku vezali provodnike, a potom induktorom poljskog telefona proizvodili struju. Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao Giljanović sa još dvojicom, koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi", koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi nekoliko rebara od kojih mi je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu, pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše. Narednog dana sam prebačen u bolnicu Firule gde sam ležao do 20. maja pod lažnim imenom Jurčević Ante. Po povratku u zatvor nastavljeno je sa torturom. Pored fizičkog mučenja bilo je i drugih vidova, naročito psihičke torture. Tako su nas svaki put kada bi stražari ušli u ćeliju terali da pozdaravljamo ustaškim pozdravom, da pevamo ustaške pesme i na razne načine nas ponižavali i degradirali kao ljude. Izvođeni smo na lažna streljanja. Ovde sam ostao do 12. avgusta 1992. godine kada sam prebačen u sabirni centar Kerestinac kod Zagreba. Odatle sam 14. avgusta 1992. odveden na razmenu".

32) Svedok 205/94-13, penzioner, koji je u logoru "Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi: "U ovaj logor sam doveden iz bolnice gde sam lečen mesec dana i mada je, zbog brojnih povreda, na otpusnoj listi koja je predata upravniku zatvora Tomi Dujiću pisalo da je potrebno da se javljam u bolnicu svakog drugog dana radi nastavka lečenja - on uopšte nije dozvolio da mi se pruži ma kakva medicinska pomoć. Tretiran sam kao ratni zarobljenik mada sam penzioner. Imao sam oznaku "RZ 139". Prvo sam smešten u blok "B", pa posle u "C". Tretman prema meni je bio veoma loš, pa sam od povreda ponovo zadobio prelom rebara i oštećenje bubrega, kao i paralizu leve strane. Zbog toga sam, nakon otpuštanja iz ovog zatvora - putem razmene - lečen bolnički tri nedelje. U ovom logoru su nas zatvorenike terali da se međusobno neprekidno tučemo i po 5-6 sati dnevno i da stojimo na suncu dok


Strana 354


1990 - 1995

ne popadamo. Zbog svega ovog sam od 86 kg, koje sam imao u vreme pritvaranja, spao na svega 50 kg telesne težine".

33) Svedok 221/94-4 je boravio u logoru "Lora" od juna do avgusta 1992. godine i on navodi: "Bio sam zatvoren u bloku "A", u ćeliji br. 6. Jedne noći su svi zatvorenici bili isterani u hodnik i naterani da skinu vojničke čizme koje su imali na nogama, jer su bili zarobljeni kao vojnici, i da se sa čizmama vrate u krevet. Naređeno nam je da pregrizemo čizme, a ko to nije mogao da učini, on nije ni spavao. Niko od nas nije uspeo u tome, iako smo svi morali da grizemo čizme sve do zore, tako da nismo spavali celu noć.".

34) Svedok 221/94-10 profesor u penziji, boravio je u logoru "Lora" od juna do avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme boravka u "Lori" svakodnevno sam bio tučen, a jednom prilikom kada sam mahinalno hteo da zaštitim rebra od udaraca, dobio sam udarac bezbol palicom po desnoj podlaktici kojom prilikom su mi polomljene obe kosti podlaktice, što je konstatovano i na rentgenskom snimku nakon razmene. Stražari su primetili da su mi obe ruke slomljene, ali i pored toga vezali su mi ruke lisicama i zakačili ih za kuku koja je držala cevi od radijatora i potom nastavili da me tuku sve dok nisam izgubio svest. Pošto su me vodom osvestili odveli su me u obližnju kancelariju i naredili da stavim šake na sto sa ispruženim prstima, pa su me udarali pendrekom po njima. Od preloma mi je ruka bila natečena i pomodrela, ali mi lekarska pomoć nije ukazana. Tek posle razmene mi je pružena lekarska pomoć".

35) Svedok 365/94-4, boravio je u logoru "Lora" u maju i junu 1993. godine, navodi: "Bio sam izložen najrazličitijim vidovima ponižavanja i prebijanja, iako sam bio ranjenik. U ovom logoru sam bio mesec i po dana i za to vreme su tri puta iz grada dovodili mušku decu staru 7-8 godina, a zatim bi pojedinačno zatvorenike, među kojima sam bio i ja, izvodili iz ćelija u dvorište, gde bi nas naterali da sednemo na beton, a po jedno dete bi popeli na stolicu pored koje je zatvorenik morao da sedi i odozgo, sa te stolice, dete je mokrilo po zatvoreniku. Posle toga bi ga vratili u ćeliju, a izveli sledećeg".

36) Svedok 365/94-7, rođen 1974. godine, boravio je u logoru "Lora" u junu i julu 1993. godine, navodi: "Bio sam izložen tučama bez obzira što sam bio povređen i bez noge koja mi je amputirana i što sam se kretao na štakama. Jednom su me naterali da legnem potpuno go na pod koji su polili vodom, pa su mi žice induktorskog telefona vezali za uho i za palac leve noge a zatim pustili struju. Strujni udari su izazivali grčeve i velike bolove. Puštali su struju sve dok mi nije pošla krv na usta i uši".

37) Svedok 113/98-19 uhapšen prilikom zauzimanja Bosanskog Grahova od strane hrvatske vojske 28. jula 1995. godine, a u logoru "Lora" bio zatvoren od 10. aprila do 1. maja 1996. godine i ponovo od septembra 1996. godine do 1. maja 1997. godine, navodi: "Dok smo bili u "Lori" radili smo teške fizičke radove


Strana 355


1990 - 1995

koji su trajali dnevno i po deset i više časova. Pri tome su nas hrvatski vojni policajci za svaku sitnicu tukli i maltretirali."

38) Svedok 93/97-25, prosvetni radnik iz Duvna, uhapšen 6. aprila 1992. godine i sledećeg dana doveden u logor "Lora" navodi: "U "Loru" je dovedeno iz Duvna nas 15 Srba. Tu su nas sve stravično pretukli. Tukli su nas svim čime su stigli, a sledeće noći su nas odveli u Zadar".

39) Svedok 55/95-15, uhapšen 8. maja 1992. godine u Posavini, navodi: "Posle lečenja u bolnici KPD u Dubravama odveden sam u Split, u "Loru". Tamo su me terali da uđem u kućicu od kera i da po celu noć lajem da bih navodno čuvao logor. Pored toga terali su nas da glavu stavljamo u blato i da je držimo sve dotle dok se taj ustaša ne bi zadovoljio. Terali su nas da trčimo, a kada se oznojimo onda su nas polivali hladnom vodom. Tukli su nas palicama po raznim delovima tela. U predelu leđa i danas imam vidne tragove. Terali su nas u "Lori" da se popnemo na drvo i da pevamo pesme o Juri i Bobanu, Anti Paveliću i druge. Hrana je bila izuzetno loša i u malim količinama, a uglavnom se sastojala od jednog obroka svakog drugog dana. Taj obrok se sastojao od parčeta hleba i malo kuvane hrane od dve-tri kašike. U "Lori" sam zadržan oko mesec i po dana, a odatle sam prebačen u Ljubuški. U "Lori" su primenjivani naročiti metodi mučenja. Na suncu bi vezali logoraša koji bi po ceo dan bio bez vode i hrane, a ustaše su ga prilikom prolaska tukli nogama, rukama i drugim sredstvima. Terali su logoraša da stavlja ruke u vrelu vodu usled čega su iskakali plikovi i izazivali užasnu bol. Posle svake tuče ustaše su pretile da, ako bi neko pitao, ne smemo reći da su povrede nastale usled tuče, već da su nastale usled pada sa kreveta, ili da su opekotine nastale zato što sam prao veš ili ruke, a nisam znao da je voda vrela.".

40) Svedok 437/94-2, uhapšen 8. aprila 1992. godine u Čapljini, navodi: "Čim smo stigli u "Loru" pretresli su nas, a zatim smestili u ćelije u bloku "C". Uskoro su nas odveli na kupanje gde smo se okupali hladnom vodom, a pošto nije bilo peškira onako mokri smo se obukli i vratili u ćelije. U ovoj ćeliji, koja je imala betonski pod na kome smo spavali, proveli smo nekoliko dana, da bi nas posle toga prebacili u drugu ćeliju u istom bloku u kojoj su bile palače i nekoliko ćebadi. U "Lori" smo bili od 11. do 26. aprila 1992. godine. Ovde su nas učili kako moramo da se ponašamo, pa je svako kada bi bio upitan morao da se predstavi pošto bi na određeni način oslovio toga koji ga pita sa "gospodine" ili drugi odgovarajući način, a zatim bi morao da saopšti svoje podatke, da kaže gde je uhapšen i zbog čega, pa sam ja uvek morao da govorim da sam uhvaćen kao naoružani pripadnik neregularne četničke organizacije, iako to nije bilo tačno, jer sam bio u civilu i nenaoružan prilikom hapšenja. Po ceo dan smo morali da pevamo ustaške pesme kojima bi se hvalile njihove vođe, a isto tako i pesme kojima su Srbi vređani. Mene su odredili kao najstarijeg u ćeliji da, kada uđe neki ustaša, pošto svi ustanemo, prvi podignem ruku i pozdravim ustaškim pozdravom "Za dom spremni", a ostali bi morali da odgovore u glas "Spremni!".


Strana 356


1990 - 1995

Dok smo tu bili neprekidno su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tukli sve redom, a pojedince bi izvodili i napolje i u hodniku ih prebijali. Mene lično nisu izvodili napolje, ali su često izvodili G.T. i D.T. Isto tako znam da su mnogo mučili P.Z., sveštenika iz Kupresa, koji je bio u ćeliji preko puta naše. Njih trojicu su često prikačinjali na struju i to u jednoj susednoj prostoriji u blizini naše ćelije, ali ja to nisam video, već su mi oni pričali kako to izgleda. Prilikom ručka prvo su nas terali da trčimo u krug, a posle jela su nas vodili u ćelije i udarali i to uglavnom šutirali čizmama. Veoma često kada bi nas iz kruga vraćali u ćelije onome koga bi prozvali govorili bi da se oproste od drugova jer ga vode na streljanje, da bi mu zatim naredili da legne i prinosili pištolj prema glavi, kao da hoće da ga ubiju. Pored stražara u ćelije su upadale ustaše koje bi se vraćale sa fronta, osvetljavali bi nas baterijama, a zatim bi redom sve tukli. Naročito su nas jako tukli ako su u borbi izgubili nekog svog. U ovim prilikama svi su dobijali batine, pa sam i ja tučen sa ostalima. Najčešće su nas gazili čizmama. Dok smo bili u "Lori" hrana je bila užasna, nikakvog kvaliteta i bilo je malo, a obroci su bili više-manje redovni, ali obzirom na kvalitet i količinu sve je bilo nedovoljno za normalno održavanje života. I vode nije bilo dovoljno, a bilo je zapovednika straže u čijoj smeni nam uopšte nisu davali vodu, a isto tako ni nuždu da obavimo. U vezi sa ovim sećam se da je više puta D.T. hteo da ide u VC, ali ga nisu pustili, pa je on mokrio u cipelu i to posle prosipao kroz prozor. Isto tako nekoliko puta nije mogao da izdrži bez vode pa je mokrio u cipelu i pio svoju mokraću. Verovatno je on imao najveću potrebu za vodom jer je bio najviše mučen. Dana 26. aprila 1992. godine su nas odvezli kamionom u Zadar".

41) Svedok 426/96-61 uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu navodi: "Dovezli su nas ispred logora "Lora". Na ulazu sa jedne i druge strane sačekao nas je špalir policajaca koji su imali u rukama komade električnog kabla, komade metalnih cevi, palice, oružje, komade drveta i druga priručna sredstva, pa kada smo mi vezani, u koloni prolazili između njih, oni su nas nemilosrdno udarali. Većina nas je od zadobijenih udaraca padala, a oni su nastavljali da nas tuku. U "Lori" smo zatvoreni u ćelije po nas deset. Posle smeštaja u ćelije hrvatski policajci su otpočeli da nas pojedinačno izvode u drugu prostoriju, navodno radi saslušanja. Tamo su mi naredili da legnem preko stola, a policajci, od kojih je jedan imao gumenu palicu u ruci, a drugi komad drveta dužine oko 60-80 cm, su stajali sa jedne i druge strane stola, su bez ikakvog ispitivanja počeli da me udaraju. Udarali su me do onesvešćivanja, a kada bih se osvestio onda su mi naređivali da stanem uza zid, a potom me je jedan od njih hvatao za glavu i udarao njom o zid sve dok ne poteče krv iz glave. Posle toga su me vraćali u ćeliju i odvodili druge. Ja sam, kao i svaki drugi iz moje grupe, kada sam se vraćao sa navodnog ispitivanja izgledao jako loše. Bio sam otečen, krvav i sav modar od udaraca koje su mi nanosili. Ja sam zadržan u "Lori" oko sedam dana. Za sve vreme boravka po nekoliko puta dnevno smo izvođeni i tučeni. Pretili su nam da ćemo biti umoreni na najsvirepiji način, psovali su nam majku srpsku i majku četničku. Izvodili su nas i postrojavali pored zida, a potom pucali preko nas. U noćnim časovima izvodili su jednog po jednog, s tim što su mu saopštavali da ga vode na klanje i toga su vraćali u drugu


Strana 357


1990 - 1995

ćeliju, a da mi stvarno nismo znali šta se desilo sa izvedenim. Terali su nas da pevamo ustaške pesme "Evo zore, dana", da pozdravljamo sliku Ante Pavelića. Neke su podvrgavali elektrošokovima vezujući im faze za ruke ili druge delove tela, ali ja taj tretman nisam doživeo. Za sve vreme boravka u "Lori" dobili smo po parče hleba i malo paštete, a vodu nam nisu dali. Jedna mala pašteta je deljena na 20 uhapšenih, a parče hleba je bilo težine oko 50 grama".

42) Svedok 76/94, koji je posle hapšenja boravio u više zatvora, kao i u "Lori", o čemu navodi: "U kasarnu "Lora" smo stigli oko 01 sat posle ponoći i tada me je ispitivao jedan od njihovih vojnih policajaca. Nakon toga me je poveo u sobu gde me je 5-6 bojovnika tuklo vrećama punim peska da mi se udarci ne bi poznavali jer je sutradan trebalo da bude izvršena razmena. Nakon tih batina odveden sam u ćeliju".

43) Svedok 195/97-10 o stradanju svoga supruga, inače teškog duševnog bolesnika (od epilepsije) u logoru "Lora" navodi: "Iako je moj muž nestao 19. septembra 1995. godine ja sam tek sredinom decembra preko Međunarodnog crvenog krsta saznala da se on nalazi u logoru "Lora". Moj muž je inače nervno oboleo i nije bio u vojsci Republike Srpske Krajine jer je bolovao od epilepsije".

44) Svedok 200/94-1 navodi: "Pošto 19. septembra 1992. godine nije uspela razmena u Pakovu Selu kod Knina nas su uveče oko 11 časova dovezli u vojni kompleks "Lora". Uveli su nas u jedno izbetonirano dvorište. Nisu nam ništa dali da jedemo, nego su nas tako, dok smo ležali na tom golom betonu, tukli. Negde oko 3 sata posle ponoći su nas šmrkom sa vodom isprskali".

45) Svedok 418/95-2, uhapšen 3. aprila 1992. godine na svom radnom mestu u Duvnu i sproveden u logor "Lora", navodi: "U logoru "Lora" smo bili smešteni u uskim ćelijama sa gvozdenim vratima. Nisu nam davali ništa da jedemo i da pijemo. Ujutro su nas pozvali da podignemo jednog čoveka koji je bio u drugoj ćeliji, pa smo mi pokušali da ga podignemo ali u tome nismo uspeli pa smo odustali. Ja sam tada prepoznao da se radi o Spremo Petru iz Kupresa koga sam od ranije poznavao. Bio je toliko izubijan da je sve vreme zapomagao, ali se nije mogao podići. Tog istog dana su nas prebacili u "C" odeljenje. Čim su nas smestili po ćelijama na svaka dva sata su ulazili HDZ-ovci i tukli nas čime su stigli: rukama, nogama, policama, a mene su stavljali i na struju. Imao sam modrice po telu, ali su zarasle. Kada su me stavljali na struju, ja sam sav odskakao, a posle isključenja sam bio skoro mrtav. U "Lori" smo dobijali po malo hrane i to konzervu od 100 grama na dvojicu i po jednu kriščicu hleba".


Strana 358


1990 - 1995

46) Svedok 420/95-2, sveštenik iz Kupresa, navodi: "Kada smo stigli u "Loru" jedan po jedan smo izlazili iz kamiona i tom prilikom smo prolazili kroz špalir stražara koji su nas palicama nemilosrdno batinali. Nakon toga su nas raspoređivali po ćelijama. U početku sam u ćeliji bio sam, a kasnije su dovedena još trojica iz okoline Kupresa. Kad su ih doveli u ćeliju video sam da su bili pretučeni, a jednom od njih su stopala bila skroz isprebijana, tako da mu se koža gulila sa stopala. Ovde sam proveo dve noći i dva dana i za to vreme su svakodnevno u ćeliju ulazili stražari i hrvatski vojnici - crnokošuljaši i non-stop su nas tukli palicama. Ja sam posebno bio izložen tuči i maltretiranju. Zadobio sam na stotine udaraca, a kada bih se onesvestio vukli su me tako po hodnicima zatvora. U "Lori" sam svakodnevno bio izložen tuči, maltretiranju, poniženju i raznim drugim vidovima nečovečnog ponašanja. Jednom prilikom su me uveli u neku prostoriju, vezali mi oči i stavili me da sednem u stolicu, a zatim su mi na slepoočnice prikopčali neke žice pa su me polivali vodom i u isto vreme puštali struju. Nakon ovakvog mučenja ponovo su me odvodili u ćeliju gde sam bio tučen, a jednom prilikom su me tri dana držali razapetog na rešetke zatvorske ćelije. Posle ovih tortura ponovo su me mučili putem struje i to tako što su mi prikopčavali žice poljskog telefona na prste i onda okretali telefon i tako izazivali protok struje. Na ovaj način su mučili i ostale zatvorenike. Znam da su jednom Srbinu iz Čapljine ove žice stavljali na testise. Stražari su se iživljavali sa nama i na taj način što su nas terali da se bijemo između sebe, da jedan drugome vršimo bludne radnje, a mene su nagonili da sa jednom zarobljenom Srpkinjom iz Kupresa imam seksualni odnos. Ja ovo nisam mogao da učinim, pa sam zbog toga bio izložen još većem batinanju. Nakon ovog hrvatski vojnici su naredili toj Srpkinji da izigrava konja, a meni su rekli da je jašem. Zatim su nas terali da noktima grebemo zidove i čistimo natpise na njima. U nekoliko navrata su nas izvodili na streljanje, a onda su pucali pored nas. Prvih pet dana boravka u "Lori" nisam dobijao ni hranu ni vodu, dok su nam kasnije davali dva puta dnevno da jedemo i to tako što bi nas 12 dobijalo jedan tanjir i jednu veknu hleba. Po mojim procenama u ovom logoru je bilo zatvoreno oko 150 ljudi, ali se taj broj često menjao, tako da je nekada bilo više, a nekada manje. Među zatvorenicima je bilo običnih vojnika bivše JNA, vojnih starešina, civila i pet žena. U "Loru" sam doveden 7. aprila 1992 .godine, a napustio sam logor posle 20 dana".

47) Svedok 426/96-50 uhapšen 7. aprila 1992. godine u Kupresu navodi: "Prilikom dolaska u "Loru" sačekali su nas hrvatski vojnici u špaliru sa jedne i sa druge strane. Svaki od vojnika imao je po neki predmet u rukama kao što su bokser, gumena palica, komad električnog provodnika, komadi metalnih cevi i slično. Izudarali su nas tako da je većina padala u nesvest i nije mogla da se kreće. Pretresli su nas pre toga i oduzeli nam novac, satove, zlatninu ukoliko je neko imao i dokumenta. Rasporedili su nas u tri ćelije po dvadeset uhapšenih. Ćelije su bile veličine oko 3h2m i nas 20 uopšte nismo mogli da legnemo, nego smo stajali. Odmah posle smeštaja hrvatski policajci su otpočeli da nas izvode u druge prostorije i bez ikakvih ispitivanja udarali nas nemilosrdno. Kad nas uvedu u


Strana 359


1990 - 1995

drugu prostoriju u njoj je bilo više hrvatskih vojnika koji su naređivali da stanemo uza zid sa podignutim rukama uvis i tada bi počeli sa udaranjem. Udarali su me najčešće palicama u predelu grudi i leđa i nogama na kojima su bile čizme u predelu stomaka i slabina. Prilikom tuče ja sam se onesvešćivao i padao na patos, a oni su me udarali nogama i rukama, a posle su me iznosili i vraćali u istu prostoriju. Prilikom udaranja su me pitali: "Gde su ti sada Karadžić i Mladić?".

48) Svedok 426/96-51, uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu, navodi: "Dovedeni smo u "Loru" i prilikom ulaska tamo nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika, i sa jedne i sa druge strane, koji su nas prebijali, tako da se niko nije mogao držati na nogama. Od zadobijenih udaraca posle kraćeg vremena preminuo je moj brat od strica Petar Spremo. Zadržani smo u "Lori" jedan dan i za to vreme smo mnoštvo puta bili izvođeni na tuču. Tamo su nas tukli kundacima od oružja, komadima električnih provodnika sa izolacijom, gumenim palicama, komadima metalnih cevi, nogama na kojima su bile čizme, te pesnicama. Iz logora smo otpremljeni u Zadar".

49) Svedok 426/96-53, uhapšen aprila 1992. godine u Kupresu i sa 60 civila sproveden u logor "Lora" navodi: "U "Lori" su nas sačekala dva špalira vojne policije koji su držali u rukama komade metalnih cevi dužine oko 80 cm, gumene palice, električne provodnike sa izolatorom dužine oko 60-80 cm, a debljine u prečniku oko 3-4 cm, boksere, oružje i drugo. Prilikom prolaska kroz špalir policajci su nas udarali tako da je većina od udaraca bila oborena na zemlju i onesvešćena. Od zadobijenih udaraca neposredno posle toga podlegao je povredama Petar Spremo koji je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti. Pre ulaska svima nama su oduzeti satovi, prstenje, novac i sl. U "Lori" su nas desetak smestili u jednu ćeliju. Tu su na podu bile keramičke pločice i nije bilo nikakvog nameštaja. Posle smeštaja hrvatska policija je otpočela da nas izvodi. Prilikom izvođenja saopštavali su onome koga izvode da ide na klanje, ali su ga posle strahovitog mučenja, priključivanjem struje na obe ruke i nanošenja udaraca svim mogućim načinima, vraćali u drugu prostoriju, tako da mi nismo znali da li je taj koji je izveden zaklan ili nije. Tek kasnije smo videli da je to bila samo obmana radi unošenja još većeg straha među nas. Ja sam sa grupom uhapšeni zadržan u "Lori" 4-5 dana i za sve to vreme izvođen sam na saslušanja i svaki put udaran do besvesti. Pitali su me u kojoj četničkoj jedinici sam bio, ko je bio komandant, sa kakvim smo naoružanjem naoružani, koliko sam Hrvata zaklao, ko su nam rukovodioci, kojoj stranci pripadam. Teretili su me da sam klao Hrvate, iako to nisam činio, niti sam bio vojnik. Terali su nas da pevamo ustaške pesme: "Evo zore, evo dana", zatim da pozdravljamo Pavelićevu sliku, da pozdravljamo njihove policajce podizanjem ruke i rečima: "Za dom, spremni". Iz "Lore" sam sa 45 uhapšenih Srbe prebačen u Zadar".

50) Svedok 426/96-63, uhapšen aprila 1992. godine i sa grupom civila sproveden u logor "Loru" navodi: "Kada smo dovezeni u Split kamion je ispred neke kasarne


Strana 360


1990 - 1995

nekoliko puta naglo kočio, tako da smo se mi međusobno udarali jer nas je bilo puno u kamionu, pa je tada stao. Naredili su nam da izađemo iz kamiona. Tamo su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nas po silaženju sa kamiona strhovito tukli. Udarali su nas komadima drveta koji su imali u rukama, palicama, nogama na kojima su bile čizme, pesnicama. Pri nanošenju udaraca psovali su nam majku srpsku i majku četničku i naređivali da se međusobno udaramo. Pretili su nam da ćemo svi biti pobijeni. Posle ulaska u krug "Lore" postrojili su nas uza zid i naredili da dignemo ruke uvis, a potom su prilazili svakom pojedinačno i pitali ga od kada je u četnicima, a potom ga udarali. Udarali su ga nogama, rukama, palicama, komadima metalnih cevi i sl. Većina od nas nije mogla da izdrži na nogama te udarce već je morala da padne, a policajci su ga tada udarali nogama i šutirali. Zatvorili su nas u neke prostorije po grupama, a pre toga su izvršili pretres i oduzeli nam sve stvari koje smo imali pri sebi. U toku noći ulazili su hrvatski policajci u prostorije u kojima smo bili zatvoreni, pa su nam naređivali da se udaramo međusobno, da se međusobno psujemo, a neke su izvodili iz tih prostorija i tamo tukli. Mi smo svi bili otekli, modri i krvavi od udaraca koje smo zadobili. Neprekidno su nas vređali i pretili nam da ćemo svi biti poubijani.".

51) Svedok 547/96-39, uhapšena početkom aprila 1992. godine u Kupresu zajedno sa 65 muškaraca i četiri žene i sprovedena u logor "Lora", navodi: "Nas žene su odvezli u Split u logor "Lora" i smestili u jednu ćeliju. U toj ćeliji je pod bio od betona i nije bilo nikakvog ležaja. Posle smeštaja u ćeliju mi smo čule krike i jauke iz drugih ćelija koje su se nalazile u istoj zgradi. Krici su se čuli naročito u noćnim časovima i to više puta u toku noći, a posebno u kasnim noćim časovima. Te krike je bilo veoma teško slušati. U ćeliju u kojoj sam bila ja i još tri žene u noćnim časovima su ulazili maskirani hrvatski vojnici koji su nam psovali majku srpsku i majku četničku, podnosili noževe pod vrat i pretili nam da će nas poklati. Molili smo vojnike da nas ubiju iz vatrenog oružja, da nas ne kolju. Međutim, oni se na te molbe nisu osvrtali. Udarali su nas pesnicama, s tim što su nam najpre vezivali oči, tvrdeći da ćemo kad-tad biti ubijene. Posebno ističem da su mene i žene u mojoj ćeliji često izvodili do drugih ćelija u kojima su tukli uhapšene Srbe sa područja Kupresa, Duvna i drugih mesta, a posebno su to činili kada su tukli nekoga koga poznajemo. Terali su nas da prisustvujemo kada su tukli muža M.B. Dok sam se nalazila u logoru "Lora" prvih 4-5 dana nama ženama nisu davali ništa da jedemo. Vojnici koji su dolazili u našu ćeliju govorili su da će nas tako držati dok ne skapamo od gladi. Prvi put su nam dali po parče hleba i malo sira posle pet dana, a od tada pa do kraja mog boravka u tom logoru davali su svaki drugi ili treći dan po parče hleba i malo kuvane hrane. Pred kraj boravka u ovom logoru znam da su hrvatski vojnici odsekli uvo uhapšenom Srbinu iz Mostara D. Svaki put kada bi vojnici ulazili u našu ćeliju mi smo morale da pozdravljamo sa "Za dom spremni", a oni su nam tada, držeći noževe u rukama, podnosili iste pod vrat i pretili da će nas zaklati. Bile smo ubeđene da nikada žive iz ovog logora nećemo izaći jer su svakog dana u nas uterivali strah. Vojnici su prilikom ulaska kod nas izgledali grozno, jer su bili maskirani, a i sama njihova pojava sa noževima u rukama izazivala je strah visokog intenziteta kod nas".


Strana 361


1990 - 1995

52) Svedok 547/96-40, uhapšen u aprilu 1992. godine u Kupresu navodi: "Doveden sam u grupi 65 uhapšenih Srba iz Kupresa i okolnih sela i zatvoren u "Lori" u ćeliju broj 1. U krugu logora zatekli smo grupu uhapšenih Srba iz Kupresa koja je bila postrojena u krug, a u sredini kruga je bio pop Z.P. kome je jedan hrvatski vojnik čupao bradu. Pop je kukao od bolova, a ostali prisutni hrvatski vojnici su se smejali. Pre nego što smo uvedeni u ćelije vojnici su nam naredili da stanemo uza zid i da podignemo ruke. Tada su nas oni pretresli i oduzeli nam sve: novčanike, prstenje, satove. Psovali su nam majku srpsku i tvrdili da nijedan od nas neće živ izaći iz logora. Udarali su nas tada nogama na kojima su bile čizme, pesnicama, kundacima, cevima od oružja, komadima metalnih cevi, palicama, komadima drveta u vidu držalice za sekiru i lopatu, letvama i drugim sredstvima koja su im se našla u rukama. Udarali su nas po svim delovima tela, a naročito u predelu bubrega, leđa, kičme i slabina. Jedan od hrvatskih vojnika davao mi je da pijem nešto mutno iz neke flašice koja je veličine četvrt litre. Pošto ja nisam pristao, on je otišao dalje. Ne znam šta je u toj flašici bilo, ali sam siguran da se radilo o nekom otrovu. Posle smeštaja u ćelije hrvatski vojnici su otpočeli sa izvođenjem jednog po jednog uhapšenog iz svake ćelije. Nisam znao kuda ih vode. Iz moje ćelije je odveden N.D., ali je posle izvesnog vremena vraćen sav modar, krvav i isprebijan. Ja sam shvatio da su ga vodili na ispitivanje i da su ga nemilosrdno tukli. Izveli su i mene u jednu prostoriju u kojoj je bio jedan čovek na patosu pokriven ćebetom, a ispod ćebeta su virile samo noge. Hrvatski vojnik mi je odmah po ulasku u tu prostoriju rekao, pokazujući na toga koji je ležao na podu verovatno mrtav, "ovako ćeš i ti proći ako ne kažeš sve što te budem pitao". Pitao me je ko je rukovodilac SDS u Kupresu, ko su rukovodioci u Donjem i Gornjem Malovanu i drugim selima, ko su članovi SDS poimenično, ko je organizovao i skupljao oružje, koliko ja pušaka imam i gde se nalaze. Pošto ja nisam imao oružja, niti sam znao ko su rukovodioci SDS-a, sve odgovore sam dao negativno. Vojnik mi je tada naredio da legnem na beton. Prišao mi je i stao nogama preko mojih, a potom mi kleknuo na grudi i stavio nož preko grkljana. Pritiskao me je nožem. Ja ne znam koliko je to trajalo. Počela je pena na usta da mi izlazi, a taj vojnik je ustao i naredio mi da i ja ustanem. Naredio mi je potom da kleknem, a potom je uzeo neku držalicu dužine oko 80 cm i prečnika 5-6 cm, pa me je počeo njome udarati po leđima. Od prvog udarca najverovatnije da sam se onesvestio i pao, a posle toga kada sam se osvestio bio sam sav mokar, a hrvatski vojnik me je držao za revere. Verovatno me je polivao vodom, pa me onda podigao sa patosa. Doveo me je, držeći me za jaknu od kaputa, do ćelije u kojoj sam bio i potom udario nogom u leđa i ja sam pao u ćeliju na beton. Svi su iz te ćelije bili isprebijani tako da nisu mogli da ustanu. Podizali smo jedan drugoga. Tu smo ostali 5-6 dana, a potom smo vezani i odvedeni u Zadar".

4


Strana 362


1990 - 1995

ZLOČINI PROTIV RATNIH ZAROBLjENIKA

U logoru "Lora" za vreme trajanja rata su bili zatočeni ne samo Srbi - civilno, neboračko stanovništvo, već i jedan broj ratnih zarobljenika. Tu su u stvari bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, vojnici rezervisti, piloti ili vojnici Vojske Srpske Krajine, ili Vojske Republike Srpske koji su na ratištima širom Republike Hrvatske ili Bosne i Hercegovine uhvaćeni i zarobljeni. I oni nisu bili pošteđeni kontinuiranog, permanentnog, sistematskog iživljavanja, nečovečnog, surovog premlaćinjava, nanošenja fizičkih i psihičkih povreda i boli. Za hrvatske stražare, logorske čuvare ili vojne policajce je bilo potpuno svejedno koga imaju u svojim rukama kao sredstvo ili objekat iživljavanja - da li civila (muškarca ili ženu), ranjenika, bolesnika ili ratnog zarobljenika. Bitno je da se u njihovim rukama nađe Srbin, dakle predstavnik ili pripadnik srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti, pa da se na njega obruše surovošću i bestijalnošću kakvu samo bolesni um može da smisli i izvede.

Zločini protiv ratnih zarobljenika - srpskih vojnika i oficira - su se u logoru "Lora" tokom njegovog postojanja, u periodu od 1991. do 1997. godine, ispoljili na sledeće načine:

batinanje: rukama, nogama, cevima za vodovod, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, električnim palicama, kundacima od oružja, lancima, komadima elektroprovodnika; polivanje zarobljenika hladnom vodom iz šmrka pod pritiskom iz hidranta; prolazak zarobljenika kroz špalir stražara (batinaša); "telefoniranje" - povezivanje pojedinih delova tela zarobljenika: ušiju, polnih organa, slepoočnica, prstiju ruku ili nogu na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona; izvođenje zarobljenika na lažno, fingirano streljanje; skidanje zarobljenika i držanje bez odeće na suncu po ceo dan, prisiljavanje da gledaju u sunce po ceo dan; prisiljavanje zarobljenika da piju slanu vodu; fizičko maltretiranje; prisiljavanje zarobljenika da pevaju ustaške pesme ili hrvatsku himnu; prisiljavanje zarobljenika da danonoćno slušaju ustaške pesme;


Strana 363


1990 - 1995

prisiljavanje zarobljenika da pozdravljaju ustaškim pozdravom "Za dom spremni!", da govore kako su ustaše i sl.; iživljavanje žena i dece - civila nad zarobljenicima; puštanje i huškanje pasa vučjaka u ćeliju na zarobljenike; bacanje hleba među zarobljenike koji se otimaju kao psi; prskanje suzavca u oči zazarobljenika; zašivanje rane pored oka zarobljenika žicom; besciljno dugovremeno trčanje zarobljenika po logorskom krugu i pravljenje sklekova posle iscrpljujućeg rada na lomljenju kamena u kamenolomu bez alata ili sa malo neadekvatnog alata; prisiljavanje zarobljenika na lizanje čizama stražara; prisiljavanje zarobljenika da pojedu vruću i slanu hranu u što kraćem vremenu; stavljanje zapaljene cigarete na ruku, uvo i druge delove tela zarobljenika; paljenje upaljačem pojedinih delova tele zarobljenika; lomljenje vilica zarobljenicima i namerno loše nameštanje da ne zaraste ili da nepravilno zaraste; prisiljavanje zarobljenika da se bosi kreću po zatvorskom krugu, po vrućini, dok ime ne poteče krv iz tabana; pretnja smrću (ubistvom, klanjem, sakaćenjem, puštanjem dresiranog vučjaka) zarobljeniku; nedozvoljavanje zarobljeniku da pije vodu po ceo dan na vrućini od skoro 40° C; držanje zarobljenika u prostoriji gde su ranije boravili psi; prisiljavanje zarobljenika da se kreću četvoronoške; jahanje zarobljenika po logorskom krugu, kao konja; prisiljavanje zarobljenika da ulaze u kućice za pse i da laju kao psi, a drugi da mjauču kao mačke; prisiljavanje zarobljenika da jedu žive puževe sa kućicom, perje ubijenih ptica, kore pomorandže, žive žabe, gliste; prisiljavanje zarobljenika na težak fizički rad: vađenje kamena u kamenolomu, gradnja kuća; prisiljavanje zarobljenika da se krste po katoličkoj veroispovesti;


Strana 364


1990 - 1995

prisiljavanje zarobljenika da po jakom suncu trče po logorskom krugu, a zatim oznojene i zagrejane prskaju hladnom vodom pod pritiskom šmrkom iz hidranta; prisiljavanje zarobljenika da se međusobno udaraju pesnicama i nogama do onesvešćivanja; prisiljavanje zarobljenika da ližu i ljube hrvatsku zemlju; prisiljavanje zarobljenika da ližu šolju u klozetu i pod VC-a; prisiljavanje zarobljenika na masturbaciju; udaranje zarobljenika po testisima; prisiljavanje zarobljenika da piju toplu, mutnu vodu u koju je zatvorski stražar prethodno pljunuo; stavljanje i vezivanje metalnog bureta na leđa zarobljenika i dobovanje po buretu; vešanje zarobljenika tako da su im ruke vezane lisicama za metalne rešetke na vratima; prisiljavanje zarobljenika da piju mokraću; prisiljavanje zarobljenika da javno polno opšte između sebe; vožnja zarobljenika u kombiju i u punoj brzini naglo zaustavljanje tako da su se oni vezani valjali po podu i sudarali; prisiljavanje zarobljenika da pojede pola kilograma soli bez davanja vode; prisiljavanje zarobljenika da na golim kolenima pužu preko tucanog kamena; prisiljavanje zarobljenika da ljube vučjaka; stavljanje u usta zarobljenika cevi od pištolja uz pretnju okidanjem; prisiljavanje zarobljenika da se takmiče u puzanju po logorskom krugu; prisiljavanje zarobljenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avion u bombardovanju, dok su drugi zarobljenici imitirali pucanje na avione da ih obore; prisiljavanje zarobljenika da ustima skupljaju otpatke po logorskom dvorištu; prisiljavanje zarobljenika da jedu pileće kosti ili opuške od cigareta; nedozvoljavanje zarobljenicima noću da spavaju stalnim upadanjem stražara u ćelije i buđenjem i batinanjem; gaženje čizmama prstiju na slomljenoj nozi zarobljenika;


Strana 365


1990 - 1995

"igranje kola" - u dvorištu bi se zarobljenici uhvatili u krug, a prvi i poslednji su bili spojeni elektrodama za izvor električne struje; prisiljavanje zarobljenika na homoseksualne odnose; brijanje zarobljenika na suvo nožem i prisiljavanje da pojede svoju sopstvenu bradu; dozvoljavanje da civili (žene i deca) pljuju i psuju majku četničku zarobljenicima; dozvoljavanje pijanim građanima - civilima da tuku i maltretiraju zarobljenike; prisiljavanje zarobljenika da danju rade teške fizičke poslove, da kopaju kanale i rovove, a nedozvoljavanje noću da spavaju i da se odmore; prisiljavanje zarobljenika da okopavaju ili kose travu oko logorskog kruga u delu koji je bio miniran. O pojedinim oblicima zločinačkog i genocidnog ponašanja ustašoidne nove hrvatske vlasti prema uhvaćenim Srbima - ratnim zarobljenicima, njihovom stradanju i mučenju u logoru govore iskazi pojedinih svedoka - žrtava i samih očevidaca.

1) Svedok 145/96-3, zarobljeni major JNA koji je u logoru "Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi: "Prilikom dolaska u zatvor u "Lori" sačekala su nas dvojica stražara koji su nas polivali vodom i tukli oko dva sata. Zatim su jednog po jednog pozivali "na telefoniranje". Onaj ko je bio pozvan bio je vezan žicom za prste na ruci, a zatim su drugi kraj žice privezali na poljski telefon i okretali ručicu induktora. Jednom su mi induktorsku struju puštali na slepoočnice i preko prstiju na nogama. Izvodili su nas i na lažna streljanja. Postojili bi nas u vrstu, a potom su između nas pucali iz pištolja. Mene su četiri puta vodili na takva streljanja. Sve ovo činili su nam pripadnici vojne policije i hrvatske vojske koji su bili stacionirani u "Lori". Bili smo smešteni po ćelijama. U ćelijama nije bilo nikakvog inventara, niti nameštaja, tako da smo spavali na betonu. U toku dana i noći svako je mogao da uđe u ćeliju i da nas tuče. Najmanje sam bio prebijan po tri puta na dan, a jednog dana sam za 24 časa bio pretučen 14 puta. Najčešće su to radili nogama, palicama, a u više navrata su koristili bezbol palice i gumena creva. U ovom logoru bilo je tada zatvoreno oko 50 Srba. Od toga 13 vojnika koji su bili zarobljeni u Gabeli, zajedno sa kapetanom Dušanom Gidićem koji je posle prišao Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika. Jednom prilikom mene i M. su izveli u dvorište zatvora, skinuli nas gole i naterali da popijemo čašu slane vode, a zatim su nas držali na suncu čitav dan tako da smo dobili opekotine po čitavom telu. Posle toga su nas pretukli tako da, gde god sam bio udaren, sa tog mesta mi se skinula koža. Hranu smo dobijali samo kada bi to palo na pamet stražarima. Tako se dešavalo da nismo dobijali hranu i po tri dana. Svakog dana su preskakali po neki obrok. Kada smo dobijali obrok hrane obavezno smo bili pretučeni pre, ili posle obroka, a u više navrata i za vreme samog obedovanja.


Strana 366


1990 - 1995

Pored fizičkog maltretiranja bili smo izloženi i psihičkom maltretiranju. Po čitav dan su preko kasetofona puštali ustaške pesme. Terali su nas i da pozdravljamo ustaškim pozdravom. U zatvor je dolazila komisija Međunarodnog crvenog krsta koja je obavljala razgovor sa zarobljenicima i u nekim prilikama delili su cigarete. Nas petoricu su skrivali oko mesec i po dana i tek posle toga došli smo u kontakt sa predstavnicima Crvenog krsta. Dok smo bili u "Lori" stražari su dovodili civile, među kojima su bile i žene, da nas tuku i da se iživljavaju nad nama. Tri puta sam vođen u bolnicu radi pregleda, ali me tamo nisu hteli pregledati jer sam bio "četnik" i rekli su da oni četnike ne pregledaju. Pored zarobljenika u "Lori" je bilo i civila koje su predstavljali da su bili vojnici ili snajperisti. Mene su prilikom svakog prebijanja terali da priznam da sam bacao decu u mešalice za beton. Posle 50 dana boravka u "Lori" poveli su nas na razmenu".

2) Svedok 160/96-5 navodi: "Dok smo bili u logoru "Lora" u oči su nam prskali suzavac. Jednom vodniku bivše JNA je vršena intervencija na oku u bolnici u Splitu. Međutim, umesto konca ranu su mu zašili žicom, te je izgubio vid na to oko".

3) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine, rođen 1974. godine, svedoči: "Iz sportske dvorane u Bjelovaru prebačen sam u maju 1995. godine u Split, u logor "Lora", gde sam ostao do razmene 2. aprila 1996. godine. Dok smo bili u "Lori" od prvog dana su nas mučili na razne načine, a najčešće su to činili prebijanjem, tako što nas je tukao svako ko god je ušao u ćeliju. Pored toga izvodili su nas pojedinačno u hodnike i tamo tukli, a noću su nas obično izvodili u zatvorsko dvorište i tu nas prebijali. Pored svakodnevnih prebijanja maltretirali su nas i tako što smo morali dugo da trčimo, da radimo sklekove, pa su nas iscrpljene ujutru vodili u kamenolom da lomimo kamen sa nekoliko gvozdenih šipki i nekoliko krampova, da bi na povratku u ćelije ponovo nastavili sa mučenjem. Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje, pa me je jednom pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme dva puta sam padao u nesvest. Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić, koji me je prebio nekom drvenom motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I dan-danas imam od toga izbočinu i otežano hodam. Verovatno je bio u pitanju prelom koji je zarastao. Jednom kada smo u dvorištu kopali zemljište naišao je Bokanović i naredio mi da za 30 sekundi optrčim oko zatvora. Pošto za to vreme nisam mogao da optrčim oko zatvora, on mi je zbog toga naredio da ispružim ruke, pa me je držalicom od metle tukao po šakama, a onda mi je ponovo naredio da trčim, pa kako ni tada nisam uspeo da optrčim oko zatvora za 30 sekundi, ponovo me je tukao. Posle trećeg trčanja izvadio je pištolj i udario me po glavi, tako da mi je naneo povredu koja mi je krvarila. On se bio posebno okomio na mene i zlostavljao me i tukao mnogo više nego druge. Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na šta nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš. Jednog dana u junu 1995. godine, posle ručka, stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je


Strana 367


1990 - 1995

upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj. U "Lori" smo dobijali po tri obroka dnevno, ali smo to morali da pojedemo za vrlo kratko vreme, tako da smo većinom ostajali gladni. Jednom prilikom stražar Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uho. Palio ga je i upaljačem. V. i M. su krili od Crvenog krsta koji ih nije popisao. Kakva je njihova sudbina ja ne znam".

4) Svedok 234/95-6, boravio je u logoru "Lora" sredinom 1992. godine, navodi: "Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Kada su mi pronašli legitimaciju Crvenog krsta prebacili su me iz samice u odeljenje "A". Tamo sam zatekao oko 20 Srba, uglavnom pripadnika JNA i četvoricu avijatičara. Svi oni su bili izmučeni, modri, otečeni i u krvi. Zatekao sam i grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mitić, bivši zastavnik, iz Busovače. Njih su tukli po celu noć".

5) Svedok 245/97-3, pilot JNA, kidnapovan u Mostaru i zatvoren posle toga u logoru "Lora" u novembru i decembru 1991. godine, navodi: "Dana 30. novemra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab, smešten u nekadašnjem objektu JNA. Ne poznajem Split, pa ne znam o kom se objektu radi. Predat sam jednom operativcu koji mi je naredio da skinem uniformu i tako u gaćama me držao nekoliko sati. Terao me je da mu kažem nekakve podatke koji nisu imali nikakve veze sa mojim statusom. U toku ispitivanja me je tukao. Za vreme ispitivanja ja sam gubio svest. Svako naredno ispitivanje je bilo propraćeno batinama, s tim što su se islednici menjali. Batine su bile praćene pretnjama da će me ubiti, zaklati ili osakatiti. Prostorija u kojoj sam boravio kada nisam ispitivan se nalazila u podrumu ovog objekta. Ta prostorija je imala rešetke na prozoru, a osećao se zadah i neprijatan miris boravka psa. Bilo je puno dlaka. U nekoliko navrata čuo sam režanje psa i njegovo grebanje po vratima da bi ušao u moju ćeliju jer je očigledno on tamo ranije boravio. Na ispitivanje sam odvođen u prostoriju na spratu. Svi odlasci na ispitivanje su bili uz batine, pretnju likvidacijom mene i moje porodice. Pretili su da će meni dati odsečene prste ili glavu mog deteta. Jednom prilikom su mi pretili da će na mene pustiti dresiranog vučjaka da me on "ispita". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje, užurbanost uz komentar " vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umrĺ, već se trza". U ovom logoru sam ostao do 3. 12. 1991. godine".

6) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru " Lora" je boravio od 14. 05.1995. do 01.04.1996 godine, navodi: "U toku boravka u "Lori" , a naročito posle okupacije od strane hrvatske vojske područja Republike Srpske Krajine, veoma često su po grupama dovođeni zarobljeni srpski vojnici iz Knina i okoline i tu su strahovito tučeni. Video sam nekoliko puta te vojnike koji su bili do te mere isprebijani da se uopšte nisu mogli kretati i da su od glave do pete svi modri, otečeni i krvavi. Jednom prilikom i to mislim u avgustu mesecu 1995 godine posle


Strana 368


1990 - 1995

pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš i koji je strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš mi smo videli da je njegovo telo bilo skoro sve modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav".

7) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947., u logoru "Lora" je boravio od 16.05.1995. do 02.04.1996. godine, navodi: " Za sve vreme mog boravka u " Lori" iz drugih prostorija dopirali su neprestano krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito nakon pada Knina. U to vreme dovodili su zarobljene Srbe iz Knina i okoline pa su ih strahovito tukli. Jednom prilikom sam video jednog zarobljenog srpskog vojnika koga su hrvatski policajci strahovito tukli do te mere da su mu testisi otekli tako da su bili do kolena, a takođe sam video jednog vojnika kome su hrvatski policajci prebili levu nogu" .

8) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je logoru "Lora" od maja do avgusta 1992. godine navodi: " Hteo bih da istaknem da su hrvatski policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se međusobno udaramo do onesvešćivanja. Vojnike bivše JNA su terali da međusobno polno opšte" .

9) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: " Kada sam prebačen u zatvor " Lora" bio sam mučen na taj način što su u moju ćeliju dovodili pse vučjake kojima su čuvari naređivali da me napadnu pa bi meni posle toga naređivali da ljubim pse. Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bezbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica. U ovom logoru sam proveo tri dana i četiri noći u martu 1992. godine i za to vreme nisam dobio ništa za hranu" .

10) Svedok 63/94-1 kao vojnik na odslenju vojnog roka u Gabeli zarobljen 17. aprila 1992. godine i odveden u logor " Lora" gde je boravio do 14. avgusta iste godine, navodi: " Smeštajni uslovi u ovom logoru su bili teški. Po nekoliko nas je spavalo na betonu sa samo po jednim ćebetom. Terali su nas da radimo u obližnjem mestu Dračevac gde smo bili izvodili građevinske radove. Prilikom vraćanja u krug logora skidali su nas gole i terali nas da trčimo po krugu logora tako goli, da pevamo ustaške pesme, a oni su nas posle oznojene polivali sa šmrkovima hladne vode. Povremeno sam dobijao batine jer su me vodili kao redovnog pripadnika JNA, a prema nama je bio nešto blaži tretman. Dobrovoljce i rezerviste su besomučno tukli i mučili. Oni su bili smešteni u bloku "C" i ja sam slušao zapomaganje tih vojnika. Sećam se potpukovnika L. koji je bio u "C" bloku, a potom prebačen u moje odeljenje. Njega su tukli bezbol palicama svuda po telu. Bile su mu natekle uši i glava. Nad njim su se posebno iživljavali pijani stražari HVO kada su se vraćali iz grada. Video sam kada su ga terali da liže pod od NjC-a i da jede kore od pomorandži pri tome tukući ga nemilice. Vojnik rezervista Savić Vlado je svakodnevno tučen i mučen. Kasnije sam čuo da je umro i da je sahranjen odmah tu, pored zatvora.


Strana 369


1990 - 1995

Sećam se i jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

11) Svedok 181/95-2 u logoru " Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: " Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. I druge zatvorenike su mučili na ovaj način, a to su posebno činili prema zarobljenim rezervistima bivše JNA. Njima su žicom ili spajalicom bušili ušne školjke pa bi tu žicu zavrnuli u obliku minđuše i na nju prikačili elektrode. Kad su nas vodili na ovo mučenje strujom govorili bi da idemo da se telefonom javimo kući. Ž.V., Č. i S.V. su ove elektrode prikopčavali i na polne organe. Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu u kojoj je trebalo da bude nas šestorica pilota, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno slušao razgovor nekih hrvatskih vojnika od koji se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen" .

12) Svedok 111/95-2 potpukovnik bivše JNA, pilot, boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do avusta 1992. godine navodi: " Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Imao sam povrede koje sam zadobio prilikom spuštanja iz mog aviona kada je ovaj oboren (povredio sam kičmu, izgorela mi je koža na desnoj ruci, a prilikom doskoka na zemlju polomio sam i desnu nogu na tri mesta), zbog čega sam osećao jake bolove te sam tražio da mi se ukaže pomoć. Sutradan su me odvezli u bolnicu u Firulama, ali me tamo lekari nisu primili da ležim jer po njima nisam imao povrede koje bi tražile moju hospitalizaciju. Stražar koji me je dovezao u bolnicu pod nadimkom " Rambo" me je odmah vratio u " Loru" govoreći da simuliram. Te me je prijavio i upravniku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen i P.G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mu bila sva crna od batina. Nakon ovoga "Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirična u kome su bile pileće kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da to sve pojedem, a kada sam rekao da ne mogu, počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od ovih udaraca sam počeo da gubim svest, a tada me je naterao da ispružim levu ruku i zdravu nogu, pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je potpuno crna. Prvih 15 dana su me svakodnevno tukli po nekoliko puta i to ne samo stražari već i gardisti koji su dolazili sa strane kao i civili. Noću su puštali ustaške pesme i udarali u vrata ćelija tako da nismo mogli da spavamo. Za ovih petnaestak dana oslabio sam 18 kg. Posle toga su me nešto manje tukli jer im je zatvroski lekar skrenuo pažnju da će me ubiti ako tako nastave. Od tada su me tukli po zdravim delovima tela. U tučama su se naročito isticali stražari: Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimović Zoran zvani "Sule". Prilikom posete delegacije Međunarodnog crvenog krsta P.G. se požalio da je dobio batine pa smo posle toga


Strana 370


1990 - 1995

više prebijani. P. su tako tukli bezbol palicama da se od batina sav tresao. Nakon ovog su nam naredili da prilikom sledećeg dolaska MCK modrice na telu objašnjavamo padom sa kreveta i niz stepenice, a ne od tuče. Najteže batine smo P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me je jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili. Mučili su nas i na druge načine. Mene su jednom prilikom stražari Bungur Emilio i Botić Anđelko odveli u Dujićevu kancelariju gde su mi stavili žice poljskog telefona na prste pa su onda okretali induktor od čega se stvarala struja što je kod mene izazivalo nesnosne bolove. Nekima su žice stavljali i na polni organ i onda puštali struju. Ž.V. su žice probadali kroz uši i prilikom puštanja struje on bi počeo da se cima tako da su mu ušne školjke bile pokidane. U dva navrata stražari su organizovali javno mučenje strujom u zatvorskom dvorištu čiji je inicijator bio Botić Anđelko. On bi odvojio 10-12 zatovrenika i naredio im da se uhvate za ruke, ruke prvog i zadnjeg bi spojio kablovima, a zatim puštao struju. Ukoliko bi neko od zatvorenika prekinuo lanac bio bi kažnjavan batinama ili bi bio teran da drugog zatvorenika nosi na leđima i trči u krug. Ovaj vid mučenja stražari su nazivali "igranje kola" . Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić zvani " Brzi" koji je pre rata bio podoficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je brzo prešao na hrvatsku stranu. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe imali status zarobljenika. Prilikom svakog ulaska stražara u ćeliju morali smo da ga pozdravimo ustaškim pozdravom: "Za dom, spremni" . Morao sam da izgovaram tekst koji su nam dali da naučimo napamet i koji se odnosio na moje generalije uz koje sam morao da kažem da sam pripadnik srbo-četničke, komunističke, agresorske vojske koja ubija nedužni hrvatski i muslimanski narod, nemoćne starce, žene i decu. Morali smo da pevamo ustaške pesme. Neke zarobljenike su terali da uđu u kućice za pse i da laju, a L. su naterali da mjauče kao mačka, dok bi ostali na njega lajali. P.G. su terali da trči sa raširenim rukama i oponaša avion, a ja sam štakom trebao da oponašam pucanje u njega kao protivvazdušna odbrana. Kada bi ga, po oceni stražara, oborio, P. je morao da padne na zemlju i tada bi ga stražari mučili i tukli. Vodili su nas na kupanje šmrkom i pod jakim mlazom smo trpeli nepodnošljive bolove zbog povreda koje smo imali od batina. Posle toga su zatvorenike terali da satima trče u krug, da se trkaju puzeći po betonu sve dok im laktovi i kolena ne raskrvare, da ustima skupljaju otpatke sa dvorišta, a zatim da to progutaju. Zatvorenici su bili podeljeni u tri kategorije i prema njima je bio različit tretmen. Najbolje su prolazili obični vojnici koji su služili vojni rok. a najteže doborovoljci. Najgori odnos je bio prema nama pilotima. Prema zarobljenim starešinama su se iživljavali i na taj način što su im naređivali da jedan drugom stavljaju polni organ u usta i da između sebe imaju homoseksualne odnose. Prvi put sam saslušan tek posle mesec i po dana boravka, ali ni tada nisam dobio nikakvo rešenje, niti su mi rekli zašto me optužuju. Od zatvorenika koji su posebno bili mučeni žele bih da istaknem: T. G. koji je posle mučenja izgledao kao starac. A.L. su uši od batina bile potpuno otečene i ličile su na dve lopte, a glava mu je bila prosečena na dva mesta, a terali su ga da pojede svoju bradu koju su mu nasuvo obrijali. R.D. je bio toliko puta tučen da


Strana 371


1990 - 1995

mu je na butini desne noge mišićno tkivo počelo da truli, pa mu je taj deo hiruškim putem odstranjen, P.M. je od batina bila polomljena vilica na tri mesta tako da nije mogao da govori, a ruka mu je bila prosečena nožem, Z.S. su bila polomljena rebra koja su probila plućnu maramicu i operisan je bez anestezije, C.N. je polomljena ruka, L. J. i P.M. su skinuli potpuno gole i osam sati su ih u stavu mirno držali na najvećem suncu dok sve dok L. nije izgubio svesti, a obojica su imali opekotine. Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine" .

13) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26.04. do 2.05. i od 20.05. do 12.08. 1992. , navodi: "U ovom logoru je ubijen vojnik rezervista Savić Vlado, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduvan od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i od tada ga više nisam video" .

14) Svedok 126/94, vojnik na odsluženju vojnog roka u Gabeli gde je u aprilu 1992. godine zarobljen sa još 14 vojnika i tri starešine, prebačen u Split u logor " Lora" gde je boravio do razmene 14. avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme boravka u ovom zatvoru nas zatvorene vojnike bivše JNA su terali da se međusobno tučemo tako što bi nas podelili na dve vrste pa bi nas terali da jedan drugog udaramo pesnicama u glavu pri čemu su nas stražari kažnjavali ako vide da simuliramo tuču. Terali su nas da nosimo jedan drugog na ramenima i da pri tome trčimo, pa kad padne onaj koji je nosio, onda je njega morao da nosi onaj koga je do tada nosio. Terali su nas da stojimo na suncu po više časova u podne pri čemu su mnogi padali u nesvest. Često su nas noću budili povicima "ustaj bando" pa bi nas isterali u krug i naređivali da čistimo kako bi nas na taj način sprečavali da noću spavamo" .

15) Svedok 482/95-2, vojnik na rednovnom odsluženju vojnog roka u Gabeli , u aprilu uhapšen i odveden u logor "Lora" odakle je u avgustu 1992. razmenjen navodi: " Skladište JNA u Gabeli čuvalo je nas 15 vojnika koje su činili Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci i Albanci već ranije napustili ovu jedinicu. Dana 13. aprila 1992. godine kapetan Gidić je organizovo izlazak vojnika iz kasarne tako što je došao civilni kombi kojim je upravljao, kako nam je rekao, njegov kum i mi smo ušli u taj kombi. Kada smo sa tim kombijem izašli iz kasarne, na oko kilometar udaljenosti ispred nas su izašli hrvatski vojnici, opkolili nas i sa uperenim automatima nam saopštili da smo zarobljeni. Razoružali su nas i odveli u njihov garnizon u mestu Duboka gde su nas saslušali, a potom nas odveli u Split, u kasarnu Dračevac gde smo maltretirani i ispitivani, a odatle odvedeni u vojni zatvor "Lora" gde smo ostali četiri meseca. Spavali smo na podu po šestorica u ćeliji. Svakodnevno su ulazili u našu ćeliju i mi smo tada morali da ustanemo, da stanemo mirno i da ih pozdravljamo fašističkim pozdravom: desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni" . Zatim su nas vređali i iživljavali se nad nama. Udarali su nas palicama svuda po telu, vezivali nam lisicama za krevet. Poseban vid mučenja je bilo prisiljavanje zatvorenika da igraju " srpsko kolo" tako što bi pojedincima prikačili žicu na prste,


Strana 372


1990 - 1995

a zatim bi ih naterali da se međusobnim držanjem za ruke uhvate u kolo, a zatim bi puštali struju koja je izazivala strujne udare tako da smo skakali kao da igramo kolo. Dovodili su njihove građane da nas gledaju "kako izgledaju četnici", a tu je bilo i ljudi koji su nas pljuvali i psovali nam majku četničku. Komandant logora nas je budio noću i zahtevao od nas da satimo trčimo po krugu logora i da pevamo ustaške pesme sve dok ne popadamo od umora. Kada bi pali, onda bi nas tukli. Preko dana su nas vodili da kopamo rovove i da radimo druge teške fizičke poslove. Mučili su nas i tako što nam nisu davali hranu po nekoliko dana, a i kada bismo je dobili bila je u malim količinama. Vodu smo dobijali samo kada radimo, a u ćeliji ne. Prilikom poseta predstavnika Crvenog krsta dobijali smo cigarete i druge poklone. Međutim, osoblje logora bi nam nakon odlaska delegacije pokupilo ono što smo dobili od Crvenog krsta"

16) Svedok 483/2 navodi: " Hrvati su na nas u toku februara i marta 1992. godine otvarali vatru na skladište JNA u Gabeli koje je čuvalo petnaestak vojnika koje su činili samo Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci već ranije napustili ovu jedinicu. Kapetan Duško Gidić koji je komandovao skladištem je dobijao uputstva da treba da ostanemo u skladištu i da branimo gotovo prazno skladište jer je oružje već ranije bilo evakuisano, a zapravo se kasnije pokazalo da smo mi bili njegovi taoci. On je 14. aprila 1992. organizovao " izmeštanje" vojnika tako što je njegov prijatelj iz Gabele došao kamionom u kasarnu u koji su ušli svi vojnici pošto je Gidić rekao da će nas taj kamion prebaciti na srpsku teritoriju. Umesto toga na izlazu iz Gabele nas je sačekala zaseda koji su postavili pripadnici HVO koji su nas razoružali i iz Gabele koja se nalazi na području bivše Bosne i Hercegovine prebacili nas u Hrvatsku u Split. Najpre su nas odveli u kasarnu Dračevac gdesu nas selektovali po nacionalnosti. Pošto sam rekao da sam Srbin sa Kosova dobio sam batine. Posle toga smo prebačeni u logor "Lora" kraj Splita gde su Srbi smešteni u jednu ćeliju, a zastavnik, kapetan Gidić i tri vojnika muslimana u drugu ćeliju. U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji je tukao mene i ostale zatovrenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora upotrebljavajući palicu. On me je više puta gazio svojim čizmama po prstima i drugim delovima tela. Od tada sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je to, morao sam da odgovorim da me " boli zub" . Nisam smeo da kažem istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. Terali su nas da okopavamo ili kosimo travu u krugu logora koji je bio miniran i da izvodimo druge radove. Zatvorenici su mučeni strujom. Davali su nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zove Gudić. Njemu su se često pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. U tom logoru su se nalazili i njihovi dezerteri hrvatske nacionalnosti kojima je takođe dozvoljeno da nas muče. Izvodili su nas u krug logora i terali da trčimo dok ne popadamo. Nosili smo jedan drugog, a ko padne dobijao bi batine palicom po leđima. Uz to morali smo obavezno da pevamo ustaške pesme i da pozdravljamo fašističkim pozdravom. Izvesno vreme sam bio zatvoren sa pilotima srpske nacionalnosti koji su još mučeni. U krugu logora je postojala kućica za pse pa se dešavalo da nas izbace iz ćelije u krug pa su pojedincima naređivali da uđu u tu kućicu i da do iznemoglosti laju kao psi. Svaki drugi-treći dan u logor su dolazili pijani građani i redom nas sve tukli


Strana 373


1990 - 1995

čime su stigli: rukama, nogama, bezbol palicama i drugim predmetima. Kupali su nas tako što bi nas potpuno gole postrojili uza zid, a onda bi mlaz vode pod jakim pritiskom usmeravali u predeo polnog organa što je izazivalo veoma jake bolove. Pozdravljanje je bilo obavezno sa podignutom rukom uvis i povik " Za dom, spremni" . Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari logora. Izvesni Giljo i Gudić. Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Pored ratnih zarobljenika u logoru su bili smešteni i civili - starci, žene i deca. Bili smo razvrstani u više kategorija. Ja sam bio u bloku " A" gde su bili moji vojnici, piloti i rezervisti. U bloku " C" gde su posebno surovo postupali bili su smešteni dobrovoljci i rezervisti bivše JNA. Zatvorenici iz tog bloka nisu pokazivani predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta. Kada je dolazila ekipa Međunarodnog crvenog krsta zarobljenike iz bloka "C" koje su najviše tukli krili su u posebnim bunkerima koji su bili ispod zatvora blizu mora. Mi smo pokazivani Crvenom krstu dvadesetak dana posle dolaska u ovaj logor, ali nismo smeli reći da smo u logoru tučeni, mučeni i kako nečovečno se prema nama postupa. Hrana je bila veoma loša. Majčešće smo dobijali po parče hleba i malo džema za ceo dan. Mesa uopše nije bilo. Hrana je bila nekvalitetna i davana nam je u malim količinama. Od takve hrane prvih dvadesetak dana nisam mogao da idem u klozet. Lekarsku negu nismo imali. U stvari, nismo ni smeli da se prijavimo da idemo kod lekara jer smo od drugih zatvorenika saznali da su neki koji su se prijavili da odu na lekarski pregled dobijali batine i da su ih boli špricevima. U ovom logoru sam ostado do 14. avgusta 1992. godine kada smo prebačeni u Kerestinac odakle smo 16. avgusta odvedeni na razmenu. Od posledica mučenja imam oslabljen sluh" .

17) Svedok 488/95-2, boravio u logoru " Lora" od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Bio sam na odsluženju redovnog vojnog roka u toku 1992. godine i nalazio sam se na dužnosti stražara na obezbeđenju skladišta u Gabeli. U toku februara i marta 1992. godine Hrvati su otvarali vatru na skladište koje je čuvalo nas 15 vojnika. Telefonske veze kasarne su bile prekinute. Pošto smo bili izloženi vatri i granatiranju morali smo da se predamo nakon čega su nas kombijem odveli u Neum gde su nas popisali po nacionalnosti, a zatim su nas autobusom sa pratnjom odvezli u Dračevac u kasarnu gde su započeli sa maltretiranjem, šamaranjem, tučom i pretnjama. Oko jedan sta posle ponoći su nas prebacili u vojni zatvor " Lora" u Splitu. Pre puta su nam rekli da nas vode na klanje. Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad Nekić iz Busovače koji se priduržio Hrvatima i učestvovao u maltretiranjeu zatvorenika, naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, Srbin, oženjen muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem vojnika iz naše jedinice. Rešid Hodžić vojnik iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru, on je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stražarima takođe je učestovao u tuči zatvorenika.Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate. U našu ćeliju su danonoćno upadali hrvatski vojnici koji su imali crne pletene kape navučene na glave sa prorezima za oči, nos i usta. Imali


Strana 374


1990 - 1995

su maskirne uniforme, a neki su bili i u civilnim odelima. Spavali smo na betonskom podu i prilikom svakog ulaska Hrvata u ćeliju morali smo da ustajemo i da pozdravljamo sa fašističkim pozdravom: sa podignutom desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni". Upravnik zatvora je bio Tomo Dujić iz Travnika i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik je bio Tonči Vrkić koji je bio još gori od njega. On je tukao zatvorenike do iznemoglosti, naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana. Mene je najviše tukao Gudić Ante, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine, Korišćeni su različiti načini mučenja. zatvorenici su mučeni i strujom. U ovaj logor su dovodili i ljude iz drugih zatvora govoreći im da će iz razmeniti, a u stvari su ih tukli i prebacivali iz logora u logor. Hrana je bila veoma loša. Ponekad je nismo ni dobijali, a davali su nam uglavnom ono što je preostalo hrvatskoj vojsci. Za vreme mog boravka u ovom logoru 4-5 puta su nas obilazili pripadnici Međunarodnog crvenog krsta. Pre njihovog dolaska Hrvati su sređivali zatvor i nas jer su unapred znali kada će oni doći. Pripadnici Crvenog krsta nisu obišli blok "C" koji je bio najgori."

18) Svedok 69/98-1, pripadnik vojske Republike Srpske Krajine, zarobljen 10 avgusta 1995. i do kraja 1995. godine boravio u logoru " Lora" navodi: " U logoru " Lora" bilo nas je otprilike 20 zarobljenika. Ja sam bio smešten u ćeliju sa još dvojicom Srba. Tu su postojala četiri kreveta, ali su nam oduzeli dušeke, a nismo imali ni posteljinu tako da smo spavali na gvožđu. Tortura u " Lori" bila je takva da su stražari hvatali žive žabe, stavljali nam ih u usta i terali nas da ih jedemo. Znalo se da će onaj ko ne pojede žabu biti u nemilosti. Nemislost se sastojala u tome što su mene na primer po mesec dana vezivali u lance sa rukama ispruženim u vis dok sam sedeo na kamenu. Vezivali su mi kanap tako što su omču stavljali oko mojih testisa, a onda bi me vezali da visim. Tada su me strašno tukli. Kada bi tražio vodu, sipali bi nam po kilogram soli u vodu i to smo morali da pijemo. Vezivali su nas za telefone, a to su bili telefoni koji su ranije postojali na železnici i na njima se vrti ručica. Njih su koristili za mučenje tako što bi jedan kraj žice vezali za palac na nozi, a drugi zakačili na uvo i okretanjem su proizvodili struju. To je direktno pogađalo u srce. Ja sam zaboravio imena tih ljudi koji su me mučili mada mi njihovi likovi svake noći navraćaju u snu. Znam da su neki od njih bili iz Hercegovine. Dok sam bio u "Lori" svašta mi se dešavalo. Ja te muke ne mogu nikom da objasnim. Ja sam uspeo da pobegnem iz logora tako što sam jedne noći tražio da idem u klozet pa kada me je on izveo ja sam uspeo da preskočim zid i da preplivam do UNPROFOR-a koji su mi uzeli izjavu pa su me ponovo vratili u "Loru" . Tada mi je bilo svejedno da liće me ubiti ili ne. U "Lori" sam sa 85 kg. spao na 37 kg. Psihički sam bio potpuno uništen" .

19) Svedok 124/96 kao vojnik bivše JNA zarobljen kod Karlovca u avgustu (ili u septembru) 1991. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Posle tri meseca prebačen sam u toku noći iz Karlovca u Split, u logor "Lora" . Tamo sam takođe bio zatvoren u jednom podrumu ukupno 38 dana. Savkodnevno sam bio izložen tučama i maltretiranju. Mnoge od stražara koji su me tukli lično poznajem


Strana 375


1990 - 1995

jer se radi većinom o Hrvatima iz Ogulina i Gospića kojima sam lično stavljao drvene lamperije u kuće. Ovde bi me tukli na taj način što bi njih petorica ili šestorica ulazili u prostoriu u kojoj sam bio zatvoren, a zatim bi me tukli rukama, nogama, kundacima, bezbol palicama i ženskim najlon čarapama napunjenim peskom. Iz ovog podruma me nigde nisu izvodili osim u klozet, a što se tiče uslova života, oni su isti kao i u Karlovcu. Od zadobijenih batina sam nekoliko puta gubio svest".

20) Svedok 84/98-5, vojnik Republike Srpske, zarobljen na glamočkom ratištu 28.jula 1995. godine, o svom boravku u "Lori" navodi: U " Lori" smo bili smešteni u prostorije zatvora gde smo veoma kratko zadržani. Za sve vreme boravka u zarobljeništvu bio sam izložen strahovitim tučama i maltretiranjima od čega i danas osećam velike posledice. Imam prelom rebara sa desne strane i osećam bolove u predelu grudi, leđa i glave. Oslabio mi je vid od udaraca u predelu glave, a imam i česta krvarenja iz stolice".

21) Svedok 548/96-5, majka vojnika vojne policije u Mostaru u pratnji pukovnika Tome Pušare koji je bio uhapšen i viđen je u logoru " Lora" pa navodi: " U toku 1993. godine P.I. prosvetni radnik u okolini Foče ispričao mi je da je bio zarobljen te da je jedno vreme boravio u logoru "Lora" u Splitu i da je tamo video moga sina u junu 1992. godine. Kada je P. razmenjen saznao sam da su mu u međuvremenu žena i ceca ubijeni. Do sada sam se obraćala svim mogućim orzanizacijama preko kojih sam očekivala da nešto saznamo o svom sinu, ali nikakav odgovor nisam dobila tako da ništa ne znam iako verujem da je on živ. Kasnije je isporučen leš pukovnika Pušare koji je pronađen na mestu gde su napadnuti, ali telo moga sina nije razmenjeno pa stoga verujem da je još živ" .

22) Svedok 288/94-9, zarobljen 24. aprila 1992. godine kao rezervista JNA od strane HVO u Mostaru, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U avgustu ili septembru 1992. godine, ne mogu da se tačno setim, ja sam bio potpuno iscrpljen i sa 90 kg. gelesne težine spao sam na 43 kg sa grupom logoraša prebačen sam u nekadašnji vojno-istražni zatvor "Lora" u Splitu, navodno na nekakav oporavak. Međutim, tu je nastavljnjeno mučenje kao i u Ljubuškom. Tukli su me palicama, kablovima, šakama, nogama i sl., a najčešće su me mučili stujom koju su propuštali kroz telo prikopčavajući kablove na ušne školjke i genitalije. Poznato mi je da su nekim logorašima bušili uši i tako uvezivali kablove. Struju su propuštali različite jačine podešavajući njen intezitet putem induktorskog telefona. Hranu sam dobijao svaki peti dan, neki od logoraša su dobijali češće, a neki i svaki osmi dan. U " Lori" sam bio oko 10-15 dana. Poznato mi je da su mene kao i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru, potom stražari koji su se zvali "Dugi", "Tonči" i dugi čijih se imena ne sećam. Posle "Lore" sam vraćen u Ljubuški".

23) Svedok 445/94-27, zarobljen 27. maja 1992. godine kao rezervista JNA u Veljoj Međi, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Po dolasku u " Loru" su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski sve do


Strana 376


1990 - 1995

jednog prebili. Posle batina su nas pretresli, ali ništa nisu uzueli pošto nam je ranije sve uzeto, osim što su mi uzeli vojnu knjižicu. Tu su nas ošišali, a za to vreme su nas drugi tukli. Mene su odmah odatle odveli u neku prostoriju pa su me priključili na induktorksi telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u ussta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici. Posle mučenja tog dana smestili su nas u ćelije, a ja sam smešten u ćeliju broj tri u bloku " A" . Za sve vreme boravka u " Lori" neprekidno su nas tukli, opa je sve to nemoguće opisati po redu. Sve ovo vreme su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tu nas prebijali. izvodili su nas pojedinačno i prebijali ispred ćelije u hodniku ili izvodili ispred i tamo prebijali. Skidali su nas gole i tako tukli. Mene su sigurno više od tri, četiri puta, a redovno svaki dan izvodili i danju i noću i prebijali, a samnom tukli i pilota P. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Sloba, hoće li mi on pomoći i sl. Najčešće su udarali bezbol palicama koje su bile teške tako da sam posle svaka dva, tri udarca padao u nesvest, a oni bi me polivali vodom i nastavljali da tuku. Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa, mršava, mlađa, nosila je mini suknju i bacila je jednu mrvu hleba i tražila zatim da licem rovim po betonu i tražim zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu hleba nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala. Više puta su me odvodili u jedno pravo kupatilo sa NjC-om i tamo su me tukli više puta dok nisam padao, a kada padnem polivali bi me vodom i nastavljali da biju. Dobro se sećam da su me u taj NjC odveli jedne noći oko 3 sata ujutro pa su govorili da su saznali da sam ja bio komandir u vojsci i zbog toga su me tukli. Pored svakodnevnih batinjanja mučili su nas i tako što su nas terali da satima trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima, da trčimo po krugu i imitiramo avione kako lete, da izigravamo psa i mačku, a izmišljali su još i mnoge druge stvari, a za sve vreme su nas redovno tukli. Satima smo zatim morali da pevamo ustaške pesme i pesme kojima se povređuju Srbi. Terali su nas neprekidno da gledamo u sune po sat-dva pa bi od toga obnevideli, a inače smo na suncu stajali nekada i satima da bi nam zatim dali da pijemo slanu vodu ili nešto drugo što je sve povećavalo naše muke i uništavalo naš ionako veoma osetljiv organizam. U " Lori" je hrana bila loša, a dešavalo se i da nam po nekoliko dana ne daju ništa da jedemo. Higijenu nikako nismo održavali sem što su nas oni nekoliko puta polivali vatrogasnim šmrkom i mokre vraćali u čelije. U NjC nismo mogli da idemo kada hoćemo pa se dešavalo i duže vremena da nam nisu davali da odemo do NjC-a što je isto tako bilo veoma mučno. Iz " Lore" su nas vezane, jednom hladnjačom, prebacili u Kerestinac" .

24) Svedok 499/95-2, vojnik na odsluženju vojnog roka uhapšen aprila 1992. godine u Gabeli, o boravku u logoru " Lora" navodi: Po dolasku u logor "Lora" u ćelijama smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode, spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom. Ujutro je otpočelo naše mučenje. Postrojeni smo u dvorištu ovog zatvora gde nas je upravnik zatvora zvao na pojedinačna ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova. Čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kada me je pozvao Toma Dujić pitao


Strana 377


1990 - 1995

me je šta tražim u Bosni kada sam Srbin, da li mi je otac u četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti i da nas treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj, repetirao i stavio mi ga u usta govoreći sad ću da te ubijem. Tom prilikom me je povredio pištoljem jer mi je rasekao usne tako da je potekla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega mi je opet naredo da idem da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira, bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i da je u mnogima i Dujić učestvovao. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru. Nakon mesec dana boravka u " Lori" dovedeni su i piloti JNA i to P.G. major N.M. , kapetan D i potpukovnik Đ. Mogu reći da sam prilikom dolaska ovih pilota primetio, pošto sam prolazeći kroz hodnike zatvora mogao da ih vidim kroz rešetke na vratima, da su u vrlo lošem stanju. Bili su tučeni i izmučeni, a pilotu P. su bila polomljena rebra, što mi je kasnije i sam potvrdio. Njega su posebno mučili i tukli. To su izvodili tako što su instalaciju poljskog telefona - induktora priključivali na uši, ruke, a zatim puštali struju. Posle takvih tortura, on je padao u nesvest. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kanelarije "sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja na struju i batine. Nakon takvih mučenja pilot P. je morao ići, odnosno biti nošen u bolnicu jer je ,verovatno, imao ozbiljne povrede. Mi smo i dalje radili sve poslove po krugu zatvora i dalje smo bili u režimu vrlo loše i oskudne ishrane. Najviše su tukli rezerviste i to one uhapšene na trebinjskom ratištu kao i pilote. Gledao sam svojim očima kako ih u krugu kasarne logora biju pendrecima, bezbol palicama dokle god daju znake života. Posebno mogu da kažem da su uhvaćene oficire JNA terali da idu po krugu a da su vojni policajci pucali pored njih iz pištolja. Takođe sam čuo da su rezervisti tokom noći posle batinjanja od strane stražara izvođeni navodno na streljanje posle čega bi ih opet vraćali u ćelije i batinali. U logoru " Lora" sam bio do 12. avgusta 1992. godine kada su nas autobusima prebacili do Zagreba".

25) Svedok 204/95-4, zarobljen 23. oktobra 1992. godine kao pripadnik Hercegovačkog korpusa JNA u Glavici kod Huma, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U Splitu smo ostali u " Lori" do razmene 19. decembra 1993. godine. Najteža su bila prva dva meseca kada je bilo maltretiralja, mlaćenja, vređanja i ostalih ružnih stvari. Nakon dva meseca sve je to smanjeno, ali su vođeni psihološki metodi mučenja kao na primer čupkanje trave pet-šest sati u krugu zatvora, ustajanje noću, pevanje noću itd. Zatim se situacija naglo pogoršala dolaskom u " Loru" zarobljenika G.D. Znalo se desiti da ne spavamo po dve, tri noći zaredom, a sutradan bi išli na uobičajeno teške radove. Uvedena je fiskultura, ali bi se to pre moglo nazvati jednim kulturnim načinom mučenja jer bi ponekad ista trajala i po 4-5 sati. Kada je maltretiranje prešlo svaku meru nas šest zatvorenika se obratilo glavnom komandantu policije u Splitu koga smo susreli radeći u krugu komande vojne policije, gospodin Budimir se zove. On je nekon naše priče sutradan došao u logor i smenio 4-5 ljudi i postavio novog upravnika zatvora i naglasio da treba biti humaniji tretman prema nama. To je bilo negde oko 1. septmbra 1993. Od tada pa do izlaska iz logora cirka 3,5 meseca imali smo ukupno bolji tretman i ostalo. Mogli smo se javljati doktoru ili da se u slučaju novog ekscesa obratimo njemu" .


Strana 378


1990 - 1995

26) Svedok 160/96-3, uhapšen kao dovrovoljac bivše JNA 2. marta 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Iz vojnog zatvora u Šibeniku prebačeni smo u logor " Loru" . U tom zatvoru smo bili tri dana gde su nas pripadnici vojne policije ispitivali i na razne načine mučili. Lično meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepočnice, dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao neko dugme na aparatu koji je stajao pred njim te sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao stujni udar. Tada sam shvatio da me muče upotrebom struje, a takvo mučenje je trajalo svaki put do desetak minuta. Kada bi završilo moje ispitivanje nastavljalo bi se sa ispitivanjem drugih zarobljenika i svaki put sam čuo jauke. Nakon tri dana provedena u logoru "Lora" gde su nas tukli i električnim palicama ponovo smo prebačeni u vojni zatvor u Šibeniku" .

27) Svedok 164/95-1, potpukovnik bivše JNA, uhapšen 16. juna 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo dovedeni u glavnu zgradu mornaričkog centra koju sam prepoznao jer je tu ranije bila vojno-pomorska akademija, tu su nas postrojili i ovaj što je stao ispred stroja nam je rekao: "E, sad se nalazite u ustaškoj državi. Ovde su vam vlasti ustaše iako svi pripadamo hrvatskoj vojsi, ali smo većinom ustaški opredeljeni i svi smo 80% desno orijentisani" . Posle ovoga dolazi njih pet-šest i oni su počeli da nas tuku. Udarali su nas nogama, šakama udarali su nas sve dok nije došao kako oni kažu "glavni bojovnik koji je rekao da se nalazimo u državi Ante Pavelića. Posle njega dolazi deset ljudi u uniformama i oni počinju da nas tuku. Tukli su nas svim i svačima, a zatim su nas bacali niz stepenice, bilo je tridesetak stepenica, a zatim nam naređivali da se ponovo vraćamo nazad i ponovo bi nas udarali i bacali niz te stepenie. Zatim su nam naredili da se postrojimo uz jedan zid i naredili da se skinemo goli. Zatim su nam naredili da dignemo ruke i rekli da ko bude pisnuo da će ga zaklati, potom je počelo degeničenje. Tukli su nas sve dok suncie nije granulo i dok zora nije počela da rudi, udarali su nas nogama, šakama, drvenim motkama. Udarci su bili krvnički tako da smo skoro pali u nesvest. Posle jedno sat udaranja doveli su šmrk i sa jakim vodenim pritiskom iz tog šmrka počeli da nas natapaju vodom jedno pola sata, a zatim su naredili da se obučemo. Mi smo se obukli i pošto sam bio prvi sa desne strane, stražar me pita da li sam ja L. pukovnik. Rekao sam da jesam, ali ne pukovnik već potpukovnik. On mi je na to opsovao majku i rekao da li sam čin dobio u četnicima i potom su me počeli tući i od tada su me zvali " puki". Pitali su me gde mi je žena. Rekao sam da je u Zagrebu i pitali su me da li bi joj se javio telefonom, a zatim su me odveli u jednu malu kućicu i video sam telefon M 63, poljski, Tu su mi na jedan prst nabili kabl, a na drugi prst drugi kabl, a zatim su počeli da vrte ovim telefonom. Struja je počela da udara do velikog mozga, vrtili su tako jedno petnaest minuta i uz užasne muke pao sam u nesvest. Struja koju proizvodi poljski telefon deluje na čoveka tako da mu razara mozak i nervni sistem. Ja i danas imam ožiljke na prstima kao posledicu mučenja sa indukovanom strujom. Posle ovoga su nas petoricu strpali u jednu ćeliju u kojoj smo proveli taj dan. Oko 14. časova toga dana došli su i otvorili vrata na ćeliji. Tražili su da izađemo vani i pošto smo tražili vodu dali su nam neku prljavu kantu da iz nje pijemo vodu, a ni su nam dali da kantu operemo. Voda iz te kante nam je trajala tri dana, pili smo je u ćeliji. Jedno pola noći nas nisu dirali. Posle ponoći su došli njih četvorica i tražili su da izađemo u hodnik. Tu su nas tukli jedno sat vremena. Tukli su nas palicama, nekakvim gvozdenim predmetima, palicama za bezbol sa kojom su


Strana 379


1990 - 1995

udarali po glavi, po nogama, prstima i stomaku, a sa nekim drvenim predmetima su udarali po kičmi zatim nas okreću napred i iz trka nas udaraju nogama u pluća. Izbrojao sam da su me udarili 170 puta i da smo skoro pali u nesvest kada su nas ponovo ubacili u ćeliju u kojoj ja nisam mogao spavati. Znam dobro da nisam spavao dva mesea. Izgubio sam san, izgubio sam osećaj za jelo. Nisam mogao ništa da jedem. Samo sam žednio i stalno sam pio vodu iz one prljave kante. Mislim da sam dnevno gubio po pola kilograma telesne težine. Ja sam osetio kako polako nestajem, da se topim. Kad sam došao u zatvor imao sam 86 kg. a izgubio sam oko 30 kilograma. Sutradan oko 11 časova ponovo su se otvorila vrata na ćeliji. Ušla su njih četvorica. Jedan koji je išao iza njih dao nam je po jedno parče hleba. Bili smo gladni i pojeli smo. Nisu nas dirali do 19-20 časova. Tada su otvorili vrata na ćeliji i videli smo da u hodniku ima masa. Video sam trojicu u crnim odelima. Rekli su da je došao da nas poseti glavni bojovnik, ustaški unuk Ante Pavelića. Video sam da ima na kapi hrvatsku zastavu, hrvatski grb, a preko toga grba slovo " U" Svi koji su pripadali HOS-ovcima imali su na grbu slovo " U" i crno odelo, ali svi oni rade zajedno i svi imaju isti cilj, tako su govorili, a to je hrvatska država i hrvatski režim, Posle ove priče počela je tučnjava. Tukli su nas dva sata. Nema predmeta čime nas nisu udarali, da bi ponovo bili vraćeni u ćeliju i celi mesec dana smo dobijali svaki dan degenek, a bilo je dnevno i po 14 puta, ali sigurno u proseku za vreme boravka u "Lori" batine smo dobijali 9-10 puta dnevno. Sve ovo su nam radili uz jednu poriju hrane, hleb ujutru ili daju ili ne daju. U početku su nas po jedno tri dana mučili sa glađu. Nisu nam davali hranu, a posle tri dana donesu hranu, nekad daju tri jela, nekad dva, a sve to zavisi od ljudi koji su na straži koji ocenjuju sami da li treba da jedemo ili ne. Kasnije smo osetili da je to najgori blok " C" i to smo osetili na svojoj koži jer tu navaljuju svi. Dolazili su da nas tuku pripadnici raznih vojski, civili, bilo je tu uniformi HOS, HVO, njihovih policija i pričalo se među zatvorenicima da je u ovom bloku umrlo četiri čoveka od batina. U blok " C" ,pored muškaraca koji su dolazili da nas tuku, dolazile su i žene. Sećam se jedne noći je došlo pet, šest žena iz Mostara, da sam im ja srušio kuću, da sam im uništio familiju, a zatim su te žene počele da me udaraju, užasni su udarci od ženske štikle. Udarali su me tim štiklama jedno sat vremena i mogu reći da užasno bole slabine od udaraca od ženske štikle. Zatim su mi ove žene, pošto su sve bile pušači, gasile cigarete ubacujući ih u čizmu. U ćeliji sam izbrojao 40 zapaljenih igareta koje su bile u mojim čizmama, sve su mi noge izgorele, plikovi su bili užasni. Posle ovog udarali su me palicama od nogu prema glavi, to su bile palice sa dosta železa da bi mi posle uključivali poljski telefon i posle mučenja sa indukovanom strujom vraćali me u ćeliju. U ćelijama bloka "C" ja sam ostao oko mesec dana. Posle intervencije nekog čoveka iz bezbednosti iz Metkovića prebačen sam u blok "B". Ovde je smeštaj bio bolji nego u bloku " C" , ali metodi mučenja su i ovde bili isti. Svaki dan tučnjava, svaku noć tučnjava, ali razlika je bila u tome što smo ovde mogli da se najedemo. U ovom bloku nismo ništa radili, samo smo jeli i boravili u ćeliji i čekali da dođu da nas tuku. Ovde sam ostao sedam dana. U ćeliji nas je bilo šestorica. Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Tonči Giljanović. On me je terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u mešalicu za betom. To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih udaraca sva mi je noga otekla i plava, kako jedna, tako i druga. Imao sam na nogama velike rane od kojih ožiljke nosim i danas. Posle ove njegove torture mene su zvali " mešalica" jer su mi stavili na teret da sam decu ubijao u mešalicama za beton. Posle bloka "B" ponovo su me vratili u blok "C".


Strana 380


1990 - 1995

Jedno veče u blok " C " došli su četiri stražara, rekli su da idu u prekomandu i tražili od mene da sa njima provedem sat vremena. Zaista su me tukli čitav sat, ne znam više čime me nisu udarali da bi na kraju ponovo uključili indukovanu struju i okretali telefon jedno pola sata tako da sam skoro pao u nesvest, a zatim su me vratili nazad u ćeliju. Posle ove posade stražara došla je nova smena koja je bila blaža od ove. Tukli su nas dva tri puta dnevno i jednom tokom noći. Sećam se da sam jednom bio na ispitivanju kod upravnika Tome Dujića. On je tražio dam podatke koliko tenkova i sa koliko oružja raspolaže jedinica u kojoj sam bio i u jednom momentu on je otvorio neku kasu, uključo aparat u strujno kolo od 220 V. Jednu žicu mi je vezao za jedno uvo, a drugu za drugo uvo. Pritisnuo je dugme i meni je mozgu počelo da grmi. To je užasna stvar. Držao me je tako pet minuta dok mi pred očima igraju samo dve boje - crna i bela. Ponovo je nastavio da me ispituje koliko imamo tenkova i na kraju kada se zadovoljio nekim proizvoljnim brojem koji sam rekao, on mi je rekao da me više neće mučiti, ali da ću danas platiti. Upravnik Dujić Tomo me je izveo u krug zatvora skupa sa kapetanom P.M. u 9 sati ujutro na sunce na užaren asfalt, skinuo nas je gole i tu nas je držao na suncu punih 18 sati. Držao nas je sve do zalaska sunca. Za to vreme mi smo bukvalno izgoreli, možda nas je dva puta poprskao vodom i dao nam možda jednu litru vode u kojoj je bila razmućena so i tu slanu vodu smo morali popiti. Na ovom suncu mi smo dobili obekotine drugog stepena. Sećam se da sam se uspeo obući kada je sunce zašlo, a zatim mi je upravnik Dujić naredio da uzmem kramp i da idem nešto kopati. Znam da sam krenuo 15 m i izgubio svest. Sutradan u zoru sam tek došao svesti, bio sam zamotan u beli čaršav i čuo sam stražara kako raspravljaju da li sam živ. Bilo ih je strah da nisam umro jer nas je Međunarodni crveni krst pre dva dana evidentirao kao zarobljenike i dao nam karticu sa ličnim podacima i brojem pod kojim smo evidentirani. Ja ovu karticu nisam uspeo da iznesem tako da ne znam pod kojim sam brojem evidentiran. Kada su videli da sam živ, sutradan su mene i kapetana odveli u bolnicu. Dok smo u bolnici čekali lekara tukli su nas svi koji su prolazili, neko bi nas udarao rukom neko nogom. Lekari su ocenili da sam ja u lošem zdravstvenom stanju pa sam pet dana ostao u bolnici gde sam imao operaciju na grudnom košu koju mi je radio hirug Štambuk Vlado. Nakon operacije ja sam ostao pet dana i za to vreme je odnos lekara i medicinskog osoblja bio dosta korektan. Posle par dana ponovo sam vraćen u " Loru" i pošto sam bio u bolesničkoj uniformi nisu me tukli celu sedmicu, da bih naredne sedmice počeo dva tri puta dnevno dobijati batine. a oko 23 sata u toku noći batine bi dobijali svi. Mene su poštedeli udaraca u grudni koš i više su me tukli po slabinama i stomaku. U ovoj sedmici sećam se posete četvorice stražara koji su me pitali koga imam od familije i kada sam rekao da imam dve kćeri, oni su mi rekli da će nada mnom izvršiti obradu da više nikada u životu ne mogu da imam želju za seksom.Okrenuli su me zidu, digao sam ruke i pitali su me da li znam odakle ide sperma. Kada sam rekao da ne znam, rekli su mi da ona ide iz kičme i da kičmu više neću imati. Nastavili su da me tuku palicam po slabinama i preponama. Izdržao sam 150 udaraca i rekli su mi da moram da izdržim 300 udaraca i da posle njih neću više imati odnos sa ženom. Udarali su me sve dok nisu nabrojali 300 udaraca, a zatim su mi maramicom vezali oči, raširio sam noge, a zatim su me počeli udarati palicama i nogama, prvo u pluća, zatim u stomak, a zatim po polnim organima. Posle četiri udarca u polni organ ja više nisam znao za sebe. Izgubio sam svest i tako izgubljenog su me bacili u ćeliju. Čitavu noć se nisam mogao pomaći niti okrenuti ni levo ni desno i to su bile strašne muke. Četvorica stražara koji su me tukli svi su radili u logoru i to. Gudić Ivica Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela Škrbinja kod Zadra, mislim da se preziva Ivković.


Strana 381


1990 - 1995

Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran. On je zajedno sa jednim zastavnikom Muslimanom bio specijalista za udarce po glavi, posebno ušima. Mene je jednom prilikom tako izudarao po ušima, uglavnom udara rukama pljoštimice po ušima i meni je od tih udaraca glava bila natekla, uši su mi bile pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je na oba uva izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana nekoliko dana i to me je spasilo u logoru da me ne tuku po glavi. Posle ovoga za dan dva ovaj zastavnik Musliman me je terao i morao sam da držim glavu u NjC šolji punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet ljudski. Pored svega što su nam radili u logoru "Lora" radili su i druge stvari. Sećam se da su terali nas zarobljenike da jedan sa drugim imamo polni snošaj, da jedan drugome ližemo zadnjicu i polni organ, to su bile užasne stvari, stvari koje ubijaju ljudsko u čoveku. Gledao sam svojim očima druge zarobljenike kako im flaše i palice nabijaju u čmar. Morali smo svakodnevno da pijemo vodu iz flaše sa pikavcima, morao sam da pijem mokraću, a drugi su morali da jedu svoju ošišanu kosu, obrijanu bradu i izmet. morali smo gaziti legionarski korak do iznemoglosti, a usto pevati njihove ustaške pesme, morali smo lajati, režati, nabijai su nas u pseću kućicu. Jedni druge smo morali šamarati do iznemoglosti. Ja sam video da su jednog Crnogorca vešali u ćeliji da visi do iznemoglosti, gledao sam druge zarobljenike kako ih teraju da udaraju glavom o zid sve jače i jače sve dok ne izgube svest. Mene su jednom prilikom sa još trojicom ljudi izvodili na streljanje. Njih sedam je pucalo u nas koristeći manevarsku municiju. Šta s sam doživeo u logoru "Lora" voleo bih zaboraviti, ali urezalo mi se u svest i sigurno da ovo mučenje nikada neću zaboraviti " .

28) Svedok 445/94-42 ,zarobljen kao pripadnik bivše JNA 11. aprila 1992. godine na području opštine Stolac, o svom boravku u logoru " Lora " navodi: " Od batina koje sam zadobio u " Lori " i sada imam ožiljke na leđima, jer su mi se te rane bile zagnojile tako da mi se košulja prilepila, a ja nisam imao čime da ih previjem. Te rane su mi smrdele i pred dolazak komisije Crvenog krsta vodili su me na previjanje u neku bolnicu, ne znam kako se zove. Mene su u stvari pokazali Crvenom krstu mesec dana nakon dospevanja u zatvor iako je ova komisija dolazila i ranije, ali mene nisu pokazali. U stvari nas su pred dolazak Crvenog krsta izvodili u neke druge prostorije i tamo nas sakrivali. Jednog dana došao je u našu ćeliju upravnik Tomo Dujić i to u toku noći. On je bio pijan i doveo je još trojicu. Naredio nam je da se skinemo goli i onda nas je naterao da jedan drugom sisamo ud. Onda je izveo iz naše ćelije V.D. i naredio mu da legne pa je onda pišao po njemu, a onda je izvadio pištolj i pucao pored njega" .

29) Svedok 67/94, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Prvo su nas pretresli do gola, nakratko saslušali, a potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a držali smo ruke uvis, pa bi potom jedan policajac po imenu Anđelko Botić palicom udarao i to u predelu od glave do visine krsta, a drugi Gudić, udarao je naniže. Udarali su nas krvnički tako da su slomili dve palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica iznemogli nastupao bi treći, jedan debeli, crni policajac i on bi nas udarao i gazio čizmama. Pustili su muziku do kraja da se ne čuju naši krikovi, ali je i pored toga sve odzvanjalo od naših krikova jer su bolovi bili stravični. Svi su oni bili u ustaškim uniformama na


Strana 382


1990 - 1995

kojima su bile ustaške oznake. Tako je počela tortura i u "Lori" koja se nastavila svakodnevno jer su se tuče, mučenja i maltretiranja dešavala u svako doba dana i noći. Izvodili su nas jednog po jednog pa bi nas tukli, dolazili su i civili iz grada bez ikakve kontrole, uz dopuštanje čuvara i oni su nas nemilice tukli svim i svačim. Stražari su nas mučili tako što smo morali napraviti za jedan minut 60 pravilnih sklekova, a ukoliko neko pogreši, tada bi ga udarali po leđima i često bezbol palicama i moralo se ponavljati sa sklekovima iz početka. Nagonili bi nas da do iznemoglosti trčimo po krugu pevajući ustaške pesme na temperaturi od 400 C nakon čega bi nas skidali gole i vatrogasnim šmrkom promera 110mm nas kupali što bi jako bolelo jer je celo telo bilo od rana, a nakon toga bi nas gole ubacivali u ćelije koje su bile hladne i promajne. Hranu ne bismo dobijali po pet dana, a i ono što su donosili bile su splačine. Nisu nam davali vode, samo su tuče i maltretiranja bila svakodnevna.Nagonili su nas da se uvlačimo u pseće kućice i da lajemo, a oni su nas vezali. Često su nas tukli u NjC-u i to tako da smo morali nasloniti ruke uza zid i odmaknuti se nogama što dalje od zida da smo u pognutom položaju nakon čega bi nas udarali bezbol palicama sve dok ne bismo pali u nesvest nakon čega bi nam po glavi posuli kantu vode i čim dođemo sebi odmah moramo da skočimo na noge. Ako to ne uradimo, udarali bi nas čizmama sve dok ponovo ne bi pali u nesvest. Nakon tih tortura NjC bi bio potpuno krvav i tada smo morali da jedemo našu zgrušanu krv. Ako bi na putu do ćelije sa nekoga pala kap krvi morao se vratiti nazad i lizati tu krv. Često su dovodili i žene iz grada koje su nas vređale i tukle. Sećam se jedne koja je imala običaj pored samog uva ispaliti rafal ili rafalom pucati prema nama namerno nas ne pogađajući, ali bi gađali u našu neposrednu blizinu. Osmi dan po dolasku u "Loru" nas je registrovao Međunarodni crveni krst, a prethodno su nas postrojili i upozorili da se ne smemo žaliti da smo maltretirani, a da za modrice kažemo da smo pali sa kreveta i sl. inače ćemo nestati u mukama tako da niko nije smeo reći istinu onima iz Crvenog krsta. Ja sam u zarobljeništvu zadobio povrede u vidu preloma 9 rebara koje povrede mi je zadao Ante Gudić nogama i bezbol palicama, a pored toga povređena mi je desna ruka i zglob lakta, ožiljci po celom telu, prisutne su mi redovne glavobolje, konstatovan mi je psihofizički sindrom i proglašen sam trajnim invalidom u procentu 60%."

30) Svedok 445/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA u okolini Trebinja 27. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo došli u "Loru" u krugu zatvora su nas sve postrojili, skinuli smo sve sa sebe i pretresli su nas gde su pokupili sva dokumenta i upisivali naše podatke. I ovde su me pitali za koga sam glasao, pa sam je rekao za SDS, pošto su nas sve pretresli onda su redom počeli da tuku jednog po jednog, pa su svakog pitali za koga je glasao. Primetio sam da su sada mnogi govorili drugo nego ranije da bi izbegli degeneke, ali to nikoga nije spasilo jer su bez obzira na odgovor dobijali batine. Mene su isto pitali za koga sam glasao, pa sam ja ponovio ono što sam rekao ranije jer sam mislio da imaju podatke iz Metkovića, Međutim, bez obzira na moju iskrenost dobro su me prebili tako da su to najgore batine koje sa dobio. Ovde kada smo stigli bila je smena u kojoj su bili Ante (koji nije imao prednje zube), Mali Anđelko, jer je bio malog rasta i svi oni su nas dobro isprebijali. Posle moje izjave da sam glasao za SDS Anđelko me je izdvojio od ostalih, doveo do jedne posude i naredo mi da perem čarape. Ja sam prao čarape, a on me je iz sve snage udarao laktovima naročito po leđima i bubrezima i odmah ispod vrata i


Strana 383


1990 - 1995

iz sve snage udarao je nogama po grudima i rebrima, a na nogama je imao tvrde mornarske čizme koje su inače poznate kao najgrublja i najčvršća obuća u armiji. Kada su nas sve ovako isprebijali smestili su nas u jednu ćeliju i to mene sa još šestoricom. Ostale su rasporedili u dve sobe. Ove su se prostorije nalazile u bloku " A " . U ovoj sobi su bili kreveti na sprat, ali je bilo šest kreveta tako da su dvojica morala da spavaju u istom krevetu. U " Lori " je inače bilo četiri smene stražara, a u svakoj je bilo po tri stražara koji su radili 8 sati dnevno, a četvrta se odmarala. Kada je došla nova smena sve su nas izveli napolje, poskidali gole i rekli da će nas kupati. Zatim su nas polivali vodom iz dve jaka vatrogassna šmrka, mislim da je pritisak vode bio najmanje 8 atmosfera. Mlazevi su bili toliko jaki da sunas zanosili i obarali. Davali su nam neki sapun pa smo se mi okupali, a potom smo mokri obukli svoje uniforme i bili vraćeni u svoje ćelije. Inače dok smo ovde bili hrana je bila slaba, vode nije bilo dovoljno, pa je to uz sve druge muke otežavalo naš položaj i jako ugrožavalo naše zdravlje. Za poslednjih šest dana dobili smo 2 paštete od pos 100 grama, dva džema od šipuraka po 50 gr,. 4 cedevita bombone i 12 tabli pti ber keksa i to je bilo sve za šest dana. Ovde su nas mučili na razne načie pa ću nabrojati samo najznačajnije jer je sve nemoguće opisati, a sve je vodilo da uništi naše zdravlje, sve ono ljudsko u nama i da nas onesposobi za ceo život da budemo ljudi i da možemo da živimo normalim životom. Terali su nas da satima pevamo pesme u kojima se hvale ustaše, a ko nije hteo da peva dobijao je degeneke. Radili smo fiskulturu tako što smo morali da trčimo i da nosimo jedan drugoga, pa se dobro sećam da sam ja u jednoj takvoj prilici na leđima puna četiri sata nosio pilota P., a on se žalio da ne može da drži mene oko vrata pošto je bio prebijen i iznuren. Mislim da tada nije imao više od 30 kg. U takvim prilikama obično bi se zamenjivali, pa kada je došao red na njega da siđe sa mene, ja da uzjašim na njega, on to nije mogao, a Anđelko čija je smena tada bila rekao je: Kuvare, nastavi ti " , tako da sam ga ja nosio sve vreme. Morali smo da kopamo rovove, da kopamo bašte, dvorište i da obavljamo druge poslove, ribali smo hodnike, a za to vreme su nas tukli. Često su me u ovakvim prilikama ispitivali o Trebinju i o pojedinim ljudima u ovom gradu. Dobro se sećam jedne prilike kada su me naterali u NjC-u da se rukom oduprem o dve šolje, da budem u sagnutom položaju, a tukli su me nogama i palicama Ante i Anđelko sve dok me nisu složili, odnosno dok nisam izgubio svest tako da posle ne znam šta je bilo samnom jer sam se osvestio tek u sobi sa drugim zatvorenicima. Posebno je krvoločan bio upravnik Toma jer je on lično mučio zatvorenike na razne načine, a posebno ih je tukao bezbol palicom. Čuo sam da je neke zatvorenike prikačinjao na struju, a jednom prilikom kada sam bio kod njega na ispitivanju meni je vezao žice za uši i uključivao struju tako da sam doživeo više uzastopnih strujnih udara " .

31) Svedok 481/95, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u JNA zarobljen 20. aprila 1992. o svom boravku u logoru "Lora" navodi:Posle smo odvedeni u logor " Lora" gde sam proveo mesec dana u bloku "B". U ovom bloku su se nalazili vojnici koji su bili prijavljeni Crvenom krstu i piloti. Pored ovog bloga postoji i blok "C" gde su se nalazili vojnici i druga lica koja nisu prijavljeni Crvenom krstu. Svi smo mi bili podvrgnuti raznim mučenjima i maltretiranjima, ali s obzirom da sam se nalazio u bloku "B" ova mučenja su bila donekle


Strana 384


1990 - 1995

podnošljivija s obzirom da je Crveni krst imao o nama evidenciju. Nasuprot nama, lica koja su se nalazila u bloku "C" su na razne načine mučena i maltretirana, jer o njima nije postojala evidencija. U zatvoru "Lora" svi smo bili smešteni u ćelijama i obično smo se nalazili po šest u ćeliji. Svakodnevno smo bili tučeni od strane vojnika i civila i to rukama, nogama, raznim palicama i bezbol palicama. Dobijali smo hranu i vodu, ali to nije bilo redovno, sve je bilo u minimalnim količinama koliko da održimo goli život" .

32) Svedok 67/94-4, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" su nas smestili u blok "A" i odmah nakon prijema su počeli da nas tuku i tako je bilo za vreme čitavog boravka ovde. Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored batina koje su bile svakodnevne na razne načine su nas mučili. Tako su često nas zatvorenike kupali tako što bi nas skinuli gole pa pod pritiskom prskali iz vatrogasnih šmrkova što je bilo jako bolno obzirom da smo svi prethodno bili izubijani. Naterali su nas da trčimo bez prekida 2-3 sata pa bi onda morali nositi jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao da trči ili bi pao, tada bi dobijao posebne batine. U paviljonu bi čuvar često nas zatvorenike poveo u NjC, naredio bi da se rukama držimo za pisoar i da telo pognemo, a onda bi palicom za bezbol udarao svom snagom po telu. Ovakva maltretiranja, batine i poniženja su bila svakodnevna, ali koliko sam mogao da primetim izbegavali su da udaraju po glavi odnosno po licu da se ne bi videli tragovi. Nisam bio u bloku " C" ali sam čuo za njegovo postojanje jer smo svakodnevno u svako doba dana i noći iz ovog bloka čuli vrisku i batinjanja. Hrane je bilo užasno malo tako da smo svi izgubili na težini 15-20 kilograma."

33) Svedok 67/94-5, zarobljen 30. maja 1992. godine kao pripadnik JNA na trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su me doveli u blok "C" jedva sam davao znake "života. Ujutro su me digli i naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje. U stvari to i nije bilo ispitivanje već iživljavanje. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši, pa bi okretali ručicu telefona, a nakon takvih tortura bi me vraćali u ćeliju u kojoj nije bilo kreveta već sam imao samo jedno ćebe, a pod je bio od pločica. Što se tiče čuvara u zatvoru ne zna se ko je bio gori i ko više udara i maltretira. Tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći " hvala gospođo dođite opet" . Izvodili su me u krug gde su po dva tri sata zatvorenici morali jedan drugog da šamaraju. a ako po njihovoj proceni šamari nisu dovoljno jaki. tada bi dobili posebne batine. Terali bi nas da se uvučemo u pseće kućice, da lajemo, da ujedamo jedan drugog, a ako ujedi nisu takvi da poteče krv, onda bi nas udarali. Protiv mene je bio pokrenut i krivični postupak pred vojnim sudom u Splitu zbog navodnog uvistva nekakvih baba u Kojevom dolu i taj postupak nije nikada


Strana 385


1990 - 1995

dovršen. Ali postojanje tog postupka su koristili za nova maltretiranja, pa su me bezbroj puta izvodili iz ćelije na streljanje, čitali bi presudu sa mojim podacima, a u presudi je bilo navedeno da me sude na smrt streljanjem zbog genocida. Potom bi streljački vod pucao, ali ćorcima pa su mi naredili da se pravim mrtav i pokrivali me ćebetom. U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas zatvorenike nagonio da međusobno stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas je da po čitav dan po krugu " beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da beremo grožđe, da se provlačimo između stolica, dovodili su civile iz grada koji su nas takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći. Leti po najvećoj žegi su nas nagonili da goli legnemo na beton pa bi čitavo telo bilo od plikova, morali smo da pevamo ustaške pesme, davali su nam nekakve tegove da ih nosimo po krugu, a noću su nas budili svaki čas i tukli, hrana nikakva i vrlo retko, ali se znalo desiti daje stražar baci u smeće, a neće da nam da" .

34) Svedok 67/94-2, pripadnik TO, zarobljen kod Stolca 13. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "U ovom logoru sam bio smešten u bloku " C" . Teško je opisati šta nam je sve rađeno dok smo ovde bili. Međunarodni crveni krst nas je obišao i evidentirao tek polovinom juna kada smo prešli u normalan paviljon što je za nas bio ogromni napredak jer je tamo bilo hrane, bili su i kreveti, a batinjanje nije bilo svakodnevno. Što se tiče bloka "C" tu smo mučeni svakodnevno i bez prestanka i po danu i po noći. Ne znam koj sve nije ulazio i tukao nas. Dolazili su civili, žene iz grada i tukli su nas palicama, nogama i svačim. Od strane čuvara smo mučeni na posebne načine od kojih je bio najgori sa strujom uz pomoć induktorskog telefona čije žice bi nam vezali za uši. Dolazili su čak i zatvorenici Hrvati, kriminalci koji su bili u redovnom paviljonu, pa su nas i oni tukli. U zarobljeništvu sam zaradio povrede kosti potkoljenice od udarca čizme, ogromnu ranu na leđima, radio sam i operaciju jer je došlo do trovanja tkiva ispod rane. Slomljeno mi je i jedno rebro" .

35) Svedok 67/94-6, pripadnik rezernog sastava bivše JNA, zarobljen 26. maja 1992 u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su nas dovezli u kasarnu "Lora" , tu su nas odvezali, postrojili i odmah je počelo udaranje palicama do iznemoglosti, a čim bi neko pao, prilazili su i udarali ga nogama sve dok ne ustane. Tako izubijane su nas smestili u paviljon "B" u ćelije gde sam zatekao dvojicu pilota. A.G. i G. čije prezime ne znam. Bili su isprebijani, a G. su bile polomljena rebra. Njih su posebno mnogo tukli i uvek je neko dolazio da ih tuče, verovatno zato što su bili piloti. Rzlličite i neverovatne su bile metode kojima smo mi mučeni. Obično udaranje svim i svačim, palicama, bezbol palicama, šakama, nogama je bilo svakodnevno, odnosno svakog momenta, u svako doba dana i noći. Ulazio je ko je i kada hteo i udarao nas koliko je mogao. Dolazili su vojnici sa ratišta, dolazili su i civili iz grada, devojke, radili su od nas šta su hteli i iživljavali se kao najkrvoločnije životinje. Pored toga imali su i drugih metoda tako smo od prvih dana jedno veče oko 4 sata bez prestanka trčali krugom nakon čega su nas skinuli gole i šmrkom iz hidranta kupali što je obzirom na povrede bili jako bolno. a nakon toga su nas terali u ćelije u kojima je bila promaja. Bacili bi nam koru hleba u krug pa bi nas terali da se otimamo četvoronoške kao psi, nagonili su nas da se uvlačimo u


Strana 386


1990 - 1995

pseću kućicu i da lajemo, gasili su nam cigarete po telu, uključivali su na naša tela induktorski telefon. morali smo jedan drugog da nosimo i da trčimo kao i da šamaramo jedan drugoga, a ukoliko neko ne bi mogao ovo da uradi, posebno bi ga tukli do iznemoglosti. Nagonili su nas da pevamo ustaške pesme, izvodili su nas na streljanje jednog po jednog pa bi onaj na koga je opaljeno iznad glave morao da beživotno padne pa kada izvedu drugoga ovaj bi pomislio da je streljanje pravo. Kakve su torture bile može se videti po tome što sam za prvih 15 dana smršao sa 115 na 80 kg. a ja kao i svi ostali smo bili crni od modrica od glave do pete" .

36) Svedok 445/94-34, zarobljen kao pripadnik Hercegovačkog korpusa 12. septembra 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u loguru "Lora" navodi: "Posle zadržavanja u bolnici izveli su me napolje i onda su me u nekom parku prebili i potom odveli u " Loru" i smestili u blok "C" . Mene su izlovali u neku samicu gde sam ostao tri meseca. Dok sam bio ovde prebijali su me u samici, u hodniku ispred samice i napolju, stavljali su me na struju više puta, dovodili su neke ženske da me tuku koje su me tukle pendrecima, nisu mi davali ni da jedem ni da pijem dugo vremena tako da su me skršili. Dok bi druge vodili da rade mene bi držali u ćeliji i tukli" .

37) Svedok 445/94-28, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sistematski isprebijali. Pored stražara tu je bio i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Posle prebijanja su nas pretresli pa su uzeli ono što nam je ostalo pošto su nas i u Metkoviću pretresli i pokupili novac i satove, a meni su uzeli švajcarske marke i priličnu sumu dinara, mislim u vrednosti preko 100 DEM. Zatim su nas sve ošišali, a neki su se i okupali pa sam među njima bio i ja. Odmah nakon toga su me odveli u jednu prostoriju. Tu sav video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ova dvojica rekla da mu skinem povez sa očiju, a kada sam ja to počeo da činim onda su počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svima čime su stigli tako da sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su me udarali po prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to vreme opet tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, pa ko pogreši opet je dobijao batine. Sećam se da sam ja umesto " ajme meni" viknuo " lele meni" pa me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao dokle god sam mogao da stojim. Prilikom ove tuče pitali su mene a i druge ko je šta nosio od oružja. Ovo je trajalo do 2-3 sata po ponoći, a onda su nas razmestili u ćelije. Bio sam u ćeliji br. 4 u bloku "A". Naša ćelija je bila kaznena, pa su unutra dovodili one koje su najviše tukli. Za vreme boravka u ovom zatvoru svaki dan, danju i noću su nas prebijali i tu su nas tukli bezbol palicama. Tukli su nas u ćelijama, izvodili u hodnik ispred ćelija i izvodili u krug zatvora i tu nas prebijali. Terali su nas da trčimo po ceo dan i za to vreme su nas tukli, a nisu nam davali ni vodu ni hranu. Jednom je to trajalo neprekidno pet dana da nam nisu davali ništa da jedemo. Bio sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam kada su jedne noći oko 23 časa mene i B. M. izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i svačim tako da su tom prilikom slomili meni rebra i to se desilo dok sam ležao na zemlji i kada me je podizao snažno me je udario bezbol palicom po grudnom košu, a udarao me je i dok sam ležao na zemlji pa mislim da su mi tada i rebra polomljena.


Strana 387


1990 - 1995

U toku tuče kada više nisam mogao da stojim on mi je ruke vezao konopcem za cevi od pisoara tako da ne bi padao dok me tuče pa je i dalje nastavljao sa tučom. Obojica su bili pijani. Pored batinjanja često su nas noću izvodili u krug, terali bi nas da se skinemo goli zatim polivali hladnom vodom iz vatrogasnih šmrkova pa nas tako mokre vraćali u ćelije. Terali su nas da jedan drugog bijemo sve dok ne padnemo. Više puta su pucali između nas da bi nas zastrašili, a to su činile i neke žene i devojke koje su dovodili. Izvodili su nas u hodnik i podnosili bajonet pod grlo i hteli su da nas kolju pa se dobro sećam da su jednom prilikom izveli mene i K. S. pa nam je nož podnosio neki čiji je sin stradao, a njega u pustili stražari da to čini. Meni je samo držao nož pod grlo, a K. je i zasekao. Terali su nas da neprekidno po nekoliko sati pevamo ustaške pesme i pesme kojima se Srbi vređaju. Ubacivali su nam suzavac u ćelije i zatvarali prozor i vrata tako da smo se gušili, a suzavac nam je pekao oči i izazivao jako kašljanje. Jedna od najtežih tortura je bila to što smo onako izranjavani i izubijani morali da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog na leđima, a nismo imali snage za to pa su nas oni tukli zbog toga što ne možemo. Isto kao i druge i mene su nekoliko puta priključivali na žicu induktorskog telefona a zatim propuštali struju kroz mene, a žicu su vezivali na ruke i uši, a to je radio upravnik Tomo, a pored ovog sam čuo da su žice vezali i za polne organe. Govorili su da je to detektor laži i da hoće da saznaju istinu od nas. Strujni udari su bili toliko jaki da mi se telo grčilo i osećao sam strahovite bolove. Mene nisu, ali sam video druge da su ih tereli da izigravaju psa i mačku i da se jure pa su morali da se zavlače u kućice za pse, a pri tome su ih tukli i polivali vodom. U zatvoru je bila loša hrana, a već sam spomenuo da su nas izgladnjivali tako da je to otežavalo naše muke. Da bi išli u NjC morali smo da tražimo dozvolu od stražara, a oni nam to duže vreme nisu davali" .

38) Svedok 445/94-32, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kad smo stigli u logor " Lora" odmah su nas po izvođenju iz autobusa sistematski isprebijali jednog po jednog. Posle prebijanja su nas ponovo pretresli, a onda su mene ponovo prebili i to u NjC-u gde sam morao da se držim za neke livene cevi, a dvojica su me tukli čizmama i nekim toljagama. Jedan od njih je bio upravnik Tomo Dujić, a drugi stražar Gudić Ante. Posle su me vratili u krug gde su bili i ostali pa su nas opet sve redom tukli, a zatim su nas razmestili po ćelijama. Bio sam u ćeliji broj 5 u bloku "A" . Posle su me prebacili u ćeliju "3" . Za sve ovo vreme dok sam bio u ovom zatvoru neprekidno su nas tukli i danju i noću i to tako što bi nas izvodili u krug pa smo tako naslonjeni uza zid morali da klečimo ili da ležimo pa su nas besomučno udarali raznim predmetima i to naročito bezbol palicama Tukli su nas u hodniku i u drugim prilikama kada bi ko stigao. Više puta su me izvodili samog i prebijali, uvek je to bio upravnik Tomo i neko od stražara. Pored redovnog batinjanja izlagali su nas strujnim udarima, ali sticajem prilika ja ovo nisam doživeo. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me udario po čelu pa od te povrede i danas ima jasan ožiljak na čelu. Sećam se jedne druge prilike kada me je jedna žena žuta, mršava, mlada, a imala je na sebi uniformu izvela u krug i tu je bilo nekoliko stražara i civila pa je jedan od njih rekao koji je mucao da mu je sin ubijen na jednom brdu koje su držali Srbi pa su me onda svi zajednički pretukli udarajući me svim i svačim po svim delovima tela. Prilikom tuče mnogi su padali unesvest i tada bi prestajali da


Strana 388


1990 - 1995

ih tuku, pa sam i ja pokušao da izigravam da sam onesvešćen, ali su oni tačno po očima prepoznavali ko je stvarno u nesvesti i kada su videli da hoću da ih prevarim nastavljali bi i dalje da me tuku. Pored ovog terali su nas da satima trčimo po krugu i da nosimo jedan drugoga i pri tome su nas tukli, a bilo je teško nekoga nositi jer smo već svi bili iscrpljeni usled stalnog batinjanja i nedostatka hrane. Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme što je bilo iscrpljujuće, morali smo da izujemo čarape i na gole noge da obujemo čizme i tako da trčimo, a pošto su čizme bile grube, to je izazivalo rane na nogama. Bilo je zatvorenika koji su morali da izigravaju psa i mačku, da laju jedan na drugoga i da se zavlače u pseću kućicu koja je bila u krugu. Piloti koje sam tu zatekao bili su u jako lošem stanju, prebijani su ranije pre nego što smo mi stigli pa ih u vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali su pred naš odlazak u Zagreb ponovo počeli da ih prebijaju. Hrana je bila loša, a dešavalo se i nekoliko dana, a jednom čak i šest dana da nam nisu dali ništa da jedemo. Za poslednjih nedelju dana ukupno su nam dali veoma malo hrane".

39) Video zapis o razgovoru nekoliko logoraša koji su boravili u logoru "Lora" .

40) Svedok 445/94-17, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 22. marta 1992. godine kod Gornje Hrasne, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Odavde su me odveli u "Loru" gde me je saslušavao Levaja Ivica. Na ovom ispitivanju su me pitali o istim stvarima i odmah su počeli da me tuku. Posle prebijanja smestili su me u jednu ćeliju u bloku " A" gde sam oko prvih deset dana bio sam i tu su mi stražari dali instrukcije kako moram u zatvoru da se ponašam, pa kada bilo ko od njih uđe u ćeliju moram da ustanem i da ga pozdravim ustaškim pozdravom " Za dom, spremni" , zatim da se predstavim punim imenom i prezimenom i da kažem da sam zarobljen kao nelegalno naoružani srpski četnik. Čim bi izgovorio reč četnik oni bi počeli da me tuku i da me psuju. Ovako je svaki zatvorenik morao da se predstavlja. Dok sam bio u ćeliji sam, svaki dan su kod mene dolazili stražari koji su me besomučno tukli. Udarali su me čizmama, palicama, bezbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio mnogo prebijen, a dlanovi su mi bili potpuno naduveni, a prsti ukočeni, a stopala su bila naduvana, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je bilo slomljeno više rebara. Za ovo vreme je Giljanović ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni tako da me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih prebijanja nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, a za to vreme nisam ništa jeo niti sam mogao do bolova i zaobijenih povreda. Ovakva prebijanja su bili najčešći i svakidašnji oblik mučenja pa je teško sve nabrojati i svaki slučaj posebno opisivati. Pored ovoga redovno su zatvorenike priključivali na struju pa su meni to radili prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako što su mi krajeve žice vezali oko ušiju i probili kroz uvo, pa su okretali ručicu induktorskog telefona i puštali struju tako da sam se sav tresao. Prilikom potresa struje kako sam se trzao, tako mi se resica u predelu levog uva


Strana 389


1990 - 1995

raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak. Kasnije su me više puta stavljali na struju, a sećam se kada je to bilo sledeći put da su me skinuli golog i naredili da legnem po mokrom betonu i tada su mi žicu vezivali na sve delove tela pa i na polni organ. Pošto su mi uglavnom oči bile vezane, nisam tačno video ko je sve tu bio, ali ih je bilo puno i tom prilikom su me tukli. Dosta zatvorenika je podvrgavano mučenju sa stujom. Morali smo svaki dan da satima pevamo pesme u kojima se hvale ustaše ili kojima se omalovažavaju Srbi. M.Č. i ja smo po njihovom naređenju morali da napravimo od dasaka jednu kućicu za pse pa su zatvorenike zlostavljali tako što su ih terali da jedan izigrava psa, a drugi mačku pa bi se oni tako jurili po krugu kao pas i mačka, pa je na komandu onaj koji je izigravao psa morao da se zavlači u kućicu. Za to vreme oni su zatvorenike tukli. Izlagali su nas na suncu s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vodu u čizme i terali da trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga bi nas postrojili uza zid licem prema zidu i sa rukama iznad glave naslonjenim uza zid i onda bi nas tukli. Ovako su nas tukli i u drugim prilikama, a ne samo posle trčanja. Video sam kako pilote teraju satima da trče po krugu raširenih ruku i da oponašaju letenje aviona i dok bi oni ovako trčali, stražari bi ih tukli. Na komandu da su pogođeni morali su da padnu na beton. Često se dešavalo da nas postroje u dva reda, jedan naspram drugog i terali su da se međusobno udaramo do besvesti. Svaki zatvorenik je po više puta tučen tako što bi bio nateran da se popne na prste i pruža ruke i da mrda prstima kao da nešto bere, a zahtev je bio da se "bere grožđe" i pri tome bi najviše dobijali batine. To je bio specijalitet Tončija. Više puta smo morali da gutamo upaljene cigarete pa sam više puta morao da zinem i da mi jedan zatvorenik upaljenu cigaretu gasio na jeziku i zatim terao da to progutam. Pored toga bilo je i drugih načina mučenja, maltretiranja, fizičkog i duševnog, ali svega ne mogu da se setim i detaljno objasnim. Mučili su nas i tako što nas nisu hranili dovoljno, a bilo je perioda kada je hrane bilo, ali su je prosipali samo da je nama ne daju. Bilo je i slučajeva da su nas tukli i prilikom jela. Mene nisu terali da pijem mokraću, ali sam od drugih čuo da su njih terali i to. G. T. i D. T. i mog rođaka S. dok je bio u bolnici u Splitu i dok je ležao terali su ga da iz guske pije svoju mokraću. Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci. Bili su krvavi i naduvani od batina i dobro sam zapazio da su dvojica imali odsečene uši" .

41) Svedok 164/95-8, uhapšen kao rezerni oficir 16. juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kada smo došli u logor " Lora" prvo su nas postrojili u jednom hodniku i tu su nas policajci za koje su rekli da su bokseri udarali golim rukama po čitavom telu dok ne izgubimo svest. To udaranje je trajalo puni sat vremena s tim da su nas stalno posipali hladnom vodom. Posle su nas izveli na poligon i tu su nas stražari udarali svakih 2-3 sata i to pendrecima, bezbol palicama, drvenim motkama, a zatim su okretali vodene šmrkove na nas. Potom smo smešteni u blok "C" - to je zloglasni blok gde se prema ljudima postupalo brutalno i zverski i u ovom bloku su vršena ispitivanja i najbrutalnija mučenja. Ovde smo doživeli psihičke i fizičke torture nad nama, torture koje ljudski um ne može smisliti. Bili smo tučeni svaki sat vremena, a nekada bi prošlo i po pet sati da nas ne tuku. Sve bi zavisilo od raspoloženja stražara koji su tada na dužnosti. Ti stražari su dovodili ljude sa vana, bilo je i civila, koji su dolazili i tukli nas. Morali smo priznati na ispitivanju koliko smo


Strana 390


1990 - 1995

Hrvata i Muslimana zaklali, ubili, silovali, morali smo po naređenju da gledamo u jednu tačku i ako skrenemo pogled bili bi isprebijani. Bilo je ljudi sa mnom kao L. J. i P. M. koji su dnevno gubili i do 6 kg. telesne težine, jer je temperatura u ćeliji bila 500C a kada bi nas izvodili vani na sunce temperatura se pela i na 600C i ljudi su dobijali opekotine drugog stepena, bar sam ja imao takve, zatim smo razapinjani na vrata ćelije sa raširenim rukama i nogama i to bi trajalo po 30 minuta dok ne izgubimo svest. U zatvoru su nam pokazivali sprave za vađenje očiju, za davljenje, vešanje, vađenje zuba, govorili su nam da je palo Trebinje, da je sve poklano u Gacku, da će na Drinu doći za 2-3 dana. Morali smo da pužemo po 2-3 sata, da na željezne rešetke stavljamo ruke i noge po kojima su policajci udarali pendrecima, ja sam kao profesor morao da zarobljenicima držim čas " Velika Srbija" i morao sam na zidu da crtam granice, a zatim sam morao da vršim prozivku određenih ljudi radi provere znanja, pa smo morali jedni druge šamarati i udarati, a ako to ne bi uradili dobijali bi batine od stražara koji su ovo posmatrali i radili sa velikim uživanjem, pojedini od njih su mi i izgledali kao nenormalne ličnosti, sadisti i psihopate. Morali smo po nekoliko sati, u stvari do iznemoglosti da radimo filskulturu, vodili bi nas da gledamo televiziju, prikazivali bi nam šta Hrvati rade, a zatim bi nas tukli, morali smo držati ruke uvis uzdignute kao da beremo grožđe dok bi nas policajci udarali, morali smo lajati, gazili smo legionarski korak i njihove vežbe po nekoliko sati pri tom pevajući ustaške pesme kao " Evo zore, evo dana" , zatim " Oj kupreško ravno polje, što pozoba Crnogorce, od tisuću i pedeset, ostade ih samo deset i to deset uhvaćeno i na kolac nabijeno" . Zatim su nam čitali spiskove ko će od nas biti streljan, ko će ići navodno na razmenu, a kada bi pročitali ime mi smo morali da se predstavljamo. Ja sam se tako predstavljao kao koljač prve klase. Moje muke počinju posebno od 21. jula 1992. kada je list " Slobodna Dalmacija" objavila imena zločinaca iz Gacka među kojima je bilo i moje ime. Morao sam priznati da sam klao ljudi po Kuli Fazlagića i to potpisati. Terali su i mene i druge da ločemo iz posuda namenjenih za to, upaljačem su nam palili kosu, terali su zarobljenike da jedu svoju kosu i bradu, ja nisam imao prilike da jedem kosu, ali sm kao i drugi morao da jedem izmet ljudski i mokraću da pijem jer su nas terali da jedan drugome pišamo u usta. Zabijali su nam prste u oči i meni se činilo, dok su mi ovo radili, da su mi oči vani izvađene i nije mi ni danas jasno koliko mogu prsti da se onako sabiju u očnu duplju. U flašu su nam sipali mokraću, pikavce i druge otpatke i terali nas da to pijemo. Udarali su nas pendrecima po preponama i govorili su tako da će udarati dok četnik ne okilavi" . Gasili su nam pikavce po telu, a zatim smo ugašeni pikavac morali da progutamo. Gurali su nam flaše i palice u čmar, zatim kantu đubreta nabijali na glavu, terali su nas da glavama udaramo u zid i to sve jače dok ne izgubimo svest, zatim su nam oni čupali kosu i bradu. Posebno su se iživljavali terajući nas na seksualne nastranosti, dovodili bi nam prostitutke i tražili da spavamo sa njima, a pošto za to nismo bili sposobni, onda bi nas te žene udarale, terali su nas da jedan sa drugim imamo polni snošaj, a kada to neko ne bi bio u stanju da uradi bio je tučen čitav dan bez prestanka. Morali smo jedan drugome da ližemo zadnjicu. Posebno su uživali kada su tražili da se mi zarobljenici udaramo međusobno, tražili su da se udaramo sve dok jedan drugome ne izbijemo dva zuba, zatim su meni oko vrata stezali kanap na način da ga stežu čitav dan stalno ga pritežući - to su zvali davljenje. Kod upravnika u logoru je bila električna stolica. Ja sam vođen na tu stolicu, ali nije uključivana. To je samo bio način da nas prestraše i iznude od nas razna druga priznanja u pravcu da smo zločinci.


Strana 391


1990 - 1995

Sećam se dobro da sam jednom neprekidno tučen pedeset sati na poligonu i izdržao sam sve to, ali ne znam ni sam kako. Posebno mučenje je bilo sa indukovanom strujom kako su to oni zvali " telefoniranje". Naime, vežu žicu za preste, zatim puste struju i čovek se toliko trese da se telo diže od zemlje, ja sam se grčio toliko da sam lebdio u zraku. Sve ovo razara nervni sistem. Bilo je ljudi pa su im žicu vezali za uši i polni organ, prste od nogu, a posle ovoga su svašta priznavali i potpisivali. Ja sam mučen pomoću indukovane stuje bar tridesetak puta i sada imam ožiljke na prstima od posledica ovog mučenja. Od mene su tražili da pričam pred kamerama, a snimali su i druge i pri tome iznuđivali razna priznanja da smo klali, ubijali žene, decu, civile i to Hrvate i Muslimane. Od mene su tražili da držim čas istorije " Srbi najgori narod". Dovodili su nam hrvatske funkcionere iz zemlje i inostranstva da nam drže predavanje u kojima su ponižavali srpski narod govoreći da taj narod nema pravo na Krajinu, govorili su nam da smo mi Srbi samokršteni i pušteni pa smo morali da učimo njihove molitve i terali da se krstimo sa pet prstiju i govorili su nam da su nam izvadili krv i da smo svi mi više katolici. Ja sam u " Lori" pokušao žiletom da izvršim samoubistvo rezanjem vena, ali me je u tome sprečio pilot P.D. Sve ovo što sam ispričao samo je kap vode u moru u odnosu na ono što je rađeno meni i drugima. Hrana u logoru je bila deljena tri puta dnevno, a nekad i po dva puta, a sve bi zavisilo od stražara koji su na smeni. Dešavalo se da nam po dva dana ne daju hranu, a jednom pet dana nisam ništa pojeo. Ovde sam izgubio 20 kilograma svoje težine" .

42) Svedok 510/96-12, zarobljen kao pripadnik Podgoričkog korpusa bivše JNA 22. marta 1992. godine na području neumske opštine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Posle izlaska iz bolnice prebačen sam u zatvor "Lora" u Splitu. Ovde sam bio maltretiran fizički na taj način što sam iako sam bio operisan, batinjan i terali su me da pevam ustaške pesme i da salutiram. Kao i ostalim zatvorenicima i za mene je plasirana priča koju sam morao ponavljati prilikom predstavljanja, a njen sadržaj je sledeći: " Ja sam S.Ž. rođen ... od oca... i majke ... u ... uhvaćen kao nelegalno naoružani srpski četnik koji ubija, maltretira i tuče nevini hrvatski narod" . I ostali zatvorenici su morali pričati nametnuta im nedela, a kao drastičan primer želeo bih da navedem primer potpukovnika L. Z. koji je morao pred svima nama i ostalima da priča kako je decu bacao u mešalicu za beton. Ta priča je morala biti detaljna i obuhvatiti uključivanje mešalice za beton, sipanje vode, zatim cementa pa do načina uzmanja deteta i stavljanja u mešalicu. Sve ovakve i sllične priče su još više razjarivale stražare i i ostale posetioce što je doprinosilo još žešćoj torturi zatvorenika. Tako su jednog dana potpukovnik L. i kapetan P. skinuti potpuno goli sa lisicama na rukama iza leđa, prislonjeni uz metalna vrata na temperaturi oko 360C proveli 9-12 časova bez vode i hrane uz povremeno najavljivanje da će doživeti šok posle čega je sledovalo posipanje hladnom vodom. Posle toga je L. pao u nesvest i u takvom stanju prebačen je u bolnicu".

43) Svedok 445/94-33, kao rezervista bivše JNA zarobljen 8. aprila 1992. godine u selu Muminovača, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: "Po dolasku u "Loru" smestili su me samog u jednu od četiri ćelije u bloku "C" . Prebili su me u ćeliji, izvodili napolje i tamo prebijali i to danonoćno. Pored ovih neprekidnih tuča prikačinjali su me na struju na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a jednu su mi žicu stavljali u uvo tako što su ovo probušili i kroz to provukli žicu, a


Strana 392


1990 - 1995

drugi kraj na polni organ i pomerali ručicu. Ovo su radili sa mnom svaki čas tako da ne mogu približno da kažem koliko je to puta bilo. Terali su nas da šamaramo jedan drugoga sve dok onaj drugi ne bi pao u nesvest. Terali su nas da satima stojimo na suncu i da gledamo u sunce dok ne padneš u nesvest pa sam i ja više puta padao u nesvest zbog iscrpljenosti. Terali su nas da jedan drugog nosimo po krugu, a za to vreme su nas tukli. Pored ovog morali smo neprekidno da pevamo ustaške pesme. Dobro se sećam dok sam još bio u ćeliji došla je jedna zgodna plava žena koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo sa njom da razgovaram pa je ona povikala kako hoću da je silujem. Tada je u ćeliju upao Toma, upravnik zatvora sa stražarima pa su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim su me izveli napolje i tamo nastavili da tuku. Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, a morali smo uvek da gledamo u zemlju, ali sam ipak uspeo da spazim tri Crnogorca od kojih je jedan drugome preda mnom odsekao nožem uvo, a drugom iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Mene su izvodili napolje i pucali su mi iz lovačke puške u mišicu leve ruke ispod ramena, u levu butinu i ispod pupka sa leve strane, a iz pištolja u desnu ruku ispod ramena. Pored ovoga bilo je i drugih oblika mučenja, svakodnevnog maltretiranja, vređanja, ali mi je to teško sada opisati, a ja želim što je moguće više da zaboravim jer me i sama pomisao na to što sam preživeo potresa. Sada se setih da su imali gvozdenu stolicu kojoj je skinut naslon koji je verovatno od drveta pa su virile samo šipke pa su mene terali da se uhvatim za tu stolicu, nagnem iznad tih šipki, a oni su me terali da imitiram da vozim auto, a oni su me gurali odpozadi tako da su me šipke udarale po grudima i probijale kožu. Terali su nas da imitiramo psa i mačku, mačku i miša, da se jurimo, zavlačimo u kućicu za pse. U " Lori" je bila jako loša hrana tako da su nas morili glađu, a dešavalo se i duže vremena da nam ne daju da jedemo. Mene i sveštenika P. Z. su više puta terali da jedan drugome " pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima. Prilikom ovih batinjanja meni je slomljeno 9 rebara sa obe strane, ali kojom prilikom su mi slomljena rebra ne znam jer je batinjanja bilo toliko da ne mogu da opišem svaki pojedinačni slučaj. Morali smo da ih pozdravljamo sa ustaškim pozdravom "Za dom, spremni" , a svaki od nas je morao da se predstavi na drugi način. Ja sam morao da kažem svoje podatke i da sam uhvaćen kao nelegalno naoružani četnik, a zvali su me "vojvoda" , pa prema tome kako su koga nazivali tako su ga i mučili pa sam verovatno zbog toga što su me prozvali vojvodom i bio tako strašno mučen. Prilikom ovih batinjanja ja sam više puta padao u nesvest pa su me polivali vodom da me osveste i redovno nastavljali i posle tog da me tuku. Kada sam usled toga što mi se dogodilo bio potpuno skršen jedno veče su me odveli u bolnicu pa me je doktor pregledao i rekao da moram da se lečim, ali oni to nisu hteli, pa su me vratili nazad".

44) Svedok 445/94-26, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Čim smo stigli u


Strana 393


1990 - 1995

"Loru" odmah su nas sistematski sve prebili, posle toga pretresli, a zatim posle daljih tuča u toku noći su nas smestili u ćelije u bloku "A". Sećam se da sam bio u ćeliji broj 7 i tu sam proveo 14 dana. Ovde su nas svaki dan batinali tako što su upadali u ćelije i u ćelijama na tukli danju i noću, a zatim bi nas pojedinačno izvodili ispred vrata ćelija ili u krug i tu prebijali, a zatim bi nas odvodili u umivaonu gde su nas prebijali tako da su mene tamo vodili desetak puta pa sam morao da se naslonim rukama na pisoare, a oni bi me prebijali. Pored stražara dovodili su i civile da nas tuku. Dobro se sećam jedne ženske osobe koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm pa nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom. Tom prilikom su me naterali da kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja drugi kraj vezao za rešetke prozora. ćelije. Kada sam ovo uradio oni su me napali da sam hteo da obesim druga pa je posle on sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke, bacili je, o on je morao četveronoške da ide i da traži burmu. Posle ovog prebijanja samo što smo vraćeni u ćeliju, unutra su ušli neki koje do tada nisam video i među nas bacili suzavac tako da su nas oči pekle i gušili smo se. Jednom prilikom, datuma se ne sećam, oko 23 časa, upravnik Tomo me je izveo u hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem, pa me je on prebio bezbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle ovog odveo je Č. S. mog druga, koji je bio isto zatvoren, pa je njemu naredio da nas tuče, što je ovaj morao da čini a i jedan i drugi su me tako snažno udarali da sam posle svakog udarca padao na zemlju. Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će me baciti u more, ali to nisu učinili nego su me ubrzo vratili u ćeliju. Uobičajeno je bilo mučenje sa strujom pa su i mene tri puta vodili pa su mi dva puta priključivali žice za uši, a jednom za uvo i nos i okretanjem ručice induktorskog telefona propuštali kroz mene struju što je bilo jako bolno. Ceo sam se tresao i doživljavao strahovite muke. Izvodili su nas noću u krug i gole polivali mlazevima hladne vode. Posle smo se oblačili mokri i tako su nas vraćali u ćelije. Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljilo noge, stvaralo plikove i strahovoto bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira koliko smo trčali, opet su nas tukli palicama Terali su nas da satima pevamo njihove pesme i pesme kojima se ruže Srbi. Morali smo satima da trčimo po krugu i da imitiramo let aviona, a za to vreme smo bili tučeni. Ovo su najviše morali da rade zarobljeni piloti. Izvodili su nas napolje i terali da čupamo travu i da je jedemo . Morali smo da imitiramo psa i mačku, da se jurimo, međusobno da se grebemo i ujedamo, a onaj koji bi bio pao morao je da se zavlači u kućicu koja je tu bila. I ja sam ovo radio više puta. Jednom su M. K. udarali krampom po telu tako da su ga raskrvarili, a tom prilikom su mu urezivali nožem crte po čelu, a pre toga smo dobili velike batine. Hrana je bila loša i nedovoljna, dešavalo se i po nekoliko dana da nam ne daju da jedemo, tako da jednom prilikom sedam dana nismo hleba videli, a dva puta su nas po čitav dan držali na vrelom suncu tako da je sve ovo uz mučenja otežavalo ionako naše jako teško stanje i uništavalo nas telesno i duševno. Pored ovog nisu nam dozvoljavali duže da idemo u NjC što je povećavalo naše tegobe. " .

45) Svedok 445/94-25, kao vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u


Strana 394


1990 - 1995

"Loru" sve su nas jednog po jednog razvezivali, prislanjali uza zid i sa rukama iznad glave oslanjali na zid i sistematski pretukli. Tukli su nas policijskim palicama i drugim predmetima. Posle tuče su nas pretresli. Prilikom pretresanja oduzeli su mi sat, dokumenta i novac u vrednosti od dve plate. Posle pretresanja odvodili su nas jednog po jednog u tu prostoriju pa sam i ja otišao gde sam morao da kleknem i da dajem podatke o sebi i tu su me tukli. Posle ovoga nas ponovo vraćaju u krug zatvora i nastavljaju sistematski da nas biju, a posle su nas odveli da se okupamo i da odelo obučemo na mokro telo. Posle kupanja opet su nas postrojili uza zid pa je unutra upalo najmanje 20-30 njih i tukli su nas palicama tako što bi jedan išao od jednog do drugog i udarao iza vrata, sledeći po leđima, a iza njega po bubrezima i tako redom, a po mojoj proceni ovo prebijanje je trajalo oko dva sata. Nakon ovoga nas raspoređuju u ćelije, a nakon pola sata ponovo nas izvode napolje, postrojili su nas uza zid, a zatim nas vatrogasnim šmrkovima polivali, tukli tim šmrkovima, zatim nas bacali na nas komade drveta odnosno gredice koje su služile kao klocne za podmetanje pod automobil kada mu se skinu točkovi i drugim predmetima. Ovo je trajalo do tri sata ujutro kada su nas vratili u ćelije. Već sledeće jutro ponovo su nas izveli napolje i sistematski prebili, a zatim su nas terali da trčimo u krug do iznemoglosti, a za to vreme su stajali u krugu i prilikom trčanja nas udarali. Za sve vreme boravka u "Lori" neprekidno smo tučeni, a prva tri dana je bilo neprestano i sistematski i svaki od nas je bio isprebijan. Pored tuče na krugu tukli su nas i pojedinačno tako što su nas izvodili iz ćelija, odvodili u umivaonu i tamo prebijali. Tri puta sam išao onamo. Mene su terali da se rukama oslonim na pisoare, a da noge razmaknem što dalje mogu, a oni bi tada tukli po svim delovima tela, a ja nisam znao gde će i kada da me udare. Jednom prilikom sam morao da operem jednu plastičnu posudu pa su me tada iznenada zgrabili i uvukli u jednu prostoriju gde je bio veliki drveni sto pa su me položili na taj sto, stavili pod glavu posudu pa me je jedan zarezao nožem po grlu lagano, a zatim su mi rekli da ću ovde da ležim dok sva krv ne iscuri u tu posudu. Uskoro zatim je nastala neka nova gužva pa su mi naredili da se vratim u ćeliju. Tako sam se spasao jer je u zatvor došla neka njihova inspekcija. Jedan od omiljenih oblika mučenja bilo je izlaganje struji, vezivanje žice induktorkog telefona i okretanje ručice. Mene su dva puta tako mučili pa su mi vezali za uši žice i okretali ručice i propuštali struju tako da sam dobijao jake strujne udare od kojih mi se celo telo treslo. Terali su nas pošto nas postroje jedan prema drugome da se besomučno udaramo dok jedan od nas ne padne. Terali su nas da po dvorištu čupamo travu i da je jedemo. Odvodili su nas na smeće gde su bačeni otpaci hrane, a koji su već bili ucrvljeni pa su nas terali da ovo jedemo. Sve ovo sam morao i ja da radim. Pored ovoga terali su nas da satima pevamo ustaške pesme ili pesme kojim se vređaju Srbi što je bilo veoma iscrpljujuće. Pored ovoga svakodnevno smo vređani, maltretirani, naređivano nam je da ne smemo da kažemo da smo tučeni nego smo morali da ispričamo neku priču kako smo povređeni, strogo je bio određen način kako smo morali da se predstavljamo, da ih pozdravljamo ustaškim pozdravom. Morali smo da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog i za to vreme da pevamo, a oni bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, da jedan drugog grebemo i ujedamo, da se zavlačimo u pseću kućicu, da igramo neke njihove "trule kobile" tako što bi jedan stao uza zid, a drugi bi se zatim zaletao i skakao na naša leđa. Pored ovoga što je bilo jako ponižavajuće je što smo dobijali malo hrane, a dešavalo se i po nekoliko dana da ne dobijamo ništa. Izlagali su nas satima suncu i davali nam slanu vodu da pijemo i ko zna šta sve stavljali u tu vodu, a mi smo morali to da pijemo jer su nas na to terali. Dešavalo se i po nekoliko dana da neko nema stolicu, a onda odjednom svi dobijemo proliv što


Strana 395


1990 - 1995

znači da su nam, verovatno, nešto stavljali u hranu".

46) Svedok 445/94-21, kao rezervni vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo stigli u "Loru" postrojili su nas, odnosno pre postrojavanja, pretresli su nas, oduzeli novac i druge vredne predmete, meni su oduzeli 150 DEM u novcu i sat marke " Seiko" , zlatan lančić sa priveskom. Dokumenta nisam imao jer sam ih spalio pred zarobljavanje. Dok su me pretresli i uzimali podatke druge su sistematski tukli tako što je svaki morao da stane uza zid licem prema zidu sa rukama iznad glave i oslonjen na zid, a oni su besomučno udarali palicama, nogama na kojima su bile čizme i tako su postupali sa svima nama. Posle ovoga smo se okupali, odredili ko je u kojoj ćeliji pa su nas ponovo izveli napolje i opet prebijali, usput su nas i vređali. Posle su nas vratili u ćeliju Od prvog dana počela su strahovita mučenja, a najviše su nas prebijali i tukli. Nekada bi ušli u ćelije pa nas udarali ili izvodili ispred ćelije i tu tukli, ali najviše i najteže je bilo kada bi nas izvodili napolje i tamo prebijali. Mene su redovno tri puta svake noći dok sam bio u "Lori" izvodili napolje i prebijali i to su bile sistematske tuče, a mene su ovako prebijali jer sam u vojci bio snajperista. U toku dana nije bilo sistematskih tuča već bi nas tukao ko je, gde i kada stigao. Dovodili su i civile da nas tuku pa su jednom prilikom doveli jednog čoveka kome je sin poginuo i taj me je tukao i za to vreme plakao. Pored tuča mučili su nas i strujom pa su i mene tako, koliko se sećam, tri puta prikačinjali na induktorski telefon tako što bi mi žice vezali za prste, a zatim okrećući ručicu telefona puštali struju. Drugima su žice vezali i za druge delove tela i to za uši, polne organe i na druga mesta. Što se tiče batinjanja mislim da sam tu dobio najteže batine. Terali su nas da satimo trčimo po krugu dok od umora ne popadamo, terali su nas da trčeći po krugu imitiramo avione ili automobile, za to vreme bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, pa bi jedan bio pas a drugi mačka. Tako smo morali da se jurimo, pas je morao da se zavlači u jednu kućicu za pse koja je tu bila. Lično ja ovo nisam radio, ali sam video da to čine sa drugima. Ovakva iživljavanja su posmatrali svi koji se tu zateknu, a ne samo osoblje zatvora. Jednom prilikom dok smo tako trčali po krugu jedan od stražara je pucao iz pištolja neposredno iznad nas u zid pa smo mislili da će nas pobiti. Upravnik Tomo Dujić je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da ga repetira kao da će me ubiti. Pored ovog psihičkog i fizičkog maltretiranja nisu nam davali dovoljno hrane a i vodu su nam uskraćivali jer nismo mogli da pijemo kada smo hteli, a pošto smo trčali po suncu i u uniformama bili smo iscrpljeni i žedni od umora. Za poslednjih dana boravka u "Lori" dali su nam 3-4 konzervice po 50 gr. paštete, ribe i džema i jedan vojnički dvopek što nije bilo dovoljno ni za jedan dan, a kamo li za svih sedam dana. Pre nego što je dolazio Međunarodni crveni krst zastrašivali su nas i naređivali da ne smemo govoriti da smo tučeni i mučeni pa sam, između ostalog, rekao iako sam bio modar po celom telu, da sam povređen jer sam pao".

47) Svedok 67/94-1, zarobljen kao pripadnik TO Trebinje 13. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: U " Lori" su nas uveli u deo za koji sam kasnije saznao da je blok "C" gde se nalaze četiri ćelije, hodnik i NjC, a ulazi se


Strana 396


1990 - 1995

na sporedni ulaz. Tu nas smeštaju u ćelije i tek tada počinje pravo mučenje. Ja više ne znam koliko to traje, ko sve i čime udara, samo znam da traje danima Ulaze u ćeliju i udaraju, biju nogama, šakama, palicama. Sećam se da je najgore bilo kada su nas mučili strujom i to tako što su koristili induktorski telefon tako što bi žice pričvrstili za uši i okretali ručice telefona, a udari struje su bili takvi da sam mislio da ću izludeti. Nekoliko prvih dana nismo ništa dobijali od hrane. Primetio sam kasnije da su svraćali i civili iz grada koji su nas takođe tukli, dolazili su i nekakvi uniformisani i ne znam ko sve nije dolazio. Najviše batina smo primili noću, samo bi se otvorila vrata ćelije i unutra bi ušao neko ili nekoliko njih i divljački bi udarali kuda bi i kako stigli. Nekoliko dana nakon našeg dolaska jedne noći su nas izveli na kupanje, a to je bilo vatrogasnim šmrkom i hladnom vodom iz hidranta pod velikim pritiskom , mlazom vode, što je bilo jako bolno zbog ranijih povreda , nakon čega su nas mokre vraćali u ćeliju. Nema reči da se opišu sva zlostavljanja koja su nama rađena i iživljavanja nad nama. Pored krvničkog batinjanja iživljavali su se pa smo jedan drugog morali da šamaramo međusobno, a ako to ne učinimo dovoljno jako onda je sledila kazna u vidu teških batina. Umesto induktorskog telefona kasnije su uveli ispravljač od 110 V koji bi takođe priključivali, a naređivali su nam da se prilikom udara struje ne smemo ni mrdnuti i ukoliko bi to činili sledile su batine, a udari su bili takvi da bi bacili telo tako da su batile ponovo bile neminovne. Pored ostalog sećam se da su mi naredili da kosim travnjak u krugu koji je bio zapušten, a to su naredili meni jer su pretpostavljali da je bivša JNA minirala okolno zemljište. U slučaju da bi kosom zakačio nešto, konzervu ili nepoznati predmet naređivali bi mi da stanem na to radi provere da li je to mina. Što se tiče hrane nje ispočetka nije nikako bilo da bi nam kasnije davali nešto malo hrane koja je bila vrlo loša. Prvih 15 dana boravka u ovom zatvoru bili smo na ivici života, bez ikakve orijentacije za vreme i mislio sam bez ikakve šanse da ostanemo živi".

48) Svedok 67/94-3, kao pripadnik srpske vojske zarobljen 14. maja 1992. godine iznad Stoca, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U " Lori" sam smešten u bloku "C" gde sam zatekao svoje drugove iz Trebinja koji su pre mene bili zarobljeni. U ovom bloku od dolaska su mučenja i udaranja bila raznovrsna. Sećam se da je odmah po mom dolasku upravnik Tomo Dujić pitao da li će neko da telefonira pa sam se, ništa ne sumnjajući, prijavio i poveo me je u drugu prostoriju gde sam primetio induktorski telefon. U prvi mah nisam ništa posumljao, ali sam kasnije video da su kablovi telefona slobodni, odnosno da nisu u zidu. Tada mi je Tomo zamotao kablove oko prstiju i počeo da vrti telefon, a strujni udar je bio toliko jak da sam kao oparen odskočio i zbacio žice sa sebe nakon čega me je Tomo počeo tući i naredio mi je da ponovo sednem pa mi je prikopčao telefonske žice za uši i zapretio da se ne smem mrdnuti pa je potom naizmenično vrtio telefon i udarao me nogom u prsa. Obzirom da sam bio novi, tih dana sam primio najviše batina jer svi oni koji su dolazili da tuku tražili su novog, odnosno mene. Tako su prve noći mog boravka došla dva čoveka, mladić i stariji u uniformi i tukli su me dugo sve dok nisam pao s nogu, a kada sam pao onaj stariji mi je počeo skakati po nozi i teže mi je povredio Ovakve tuče i batinjanja su se nastavljali i bili redovni. Tukli su nas službenici zatvora, čuvari, dolazili su civili, žene, njihovi zatvorenici koji su bili u zatvoru zbog nekih prekršaja. Tukli su palicama, električnim palicama, palicama za bezbol. Nagonili su nas da po čitavu noć pevamo ustaške pesme, a čim prestaneš, udaraju te bez milosti. Hranu su nam


Strana 397


1990 - 1995

davali svaki treći dan. Terali su nas da šamaramo jedan drugog pa ako nisu bili zadovoljni jačinom šamara tada bi udarali i onog ko šamara i onog drugog. Terali su nas da nosimo jedan drugug i da ga pri tome udaramo, kupali su nas šmrkovima i to obično u 2-3 sata noću, izvlačili više puta na streljanje i pucali u nas ćorcima, nagonili su nas da se na suvo brijemo žiletima".

49) Svedok 445/94-18, kao rezervni oficir bivše JNA zarobljen 16 juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Po dolaku u "Loru" prvo smo odvedeni u zgradu komande gde su nas postrojili po činovima pa je došao njihov komandant koga smo morali da pozdravimo ustaškim pozdravom. Dok smo tako stajali prošao je jedan njihov i B. R. snažno tresnuo po licu tako da je prokrvario. Posle ovoga mene je upravnik izveo pred vrata zgrade u dvorištu sa jednim pratiocem pa me je kao zagrlio, a ovaj drugi je počeo da me udara karate udarcima. Govorio je na japanskom nazive ovih udaraca i tražio od mene da ih ponovim. Tu su nas uveli u dvorište, skinuli lisice sa ruku, skinuli gole i postrojili uza zid licem prema zidu i tada su počeli da nas tuku pendrecima, bezbol palicama, debelim kablom koji smo mi zvali " petožilac" koji se savijao prilikom udaranja po telu tako da je ostavljao masnice i s jedne i s druge strane. Kako je ko padao od iznemoglosti uza zid, tako je bio odvođen u jedan ćošak gde je stajao induktorksi telefon pa su ga priključivali žicama na taj telefon i okretanjem ručice puštali struju. Kada sam pao i mene su priključili na taj telefon i propuštali struju kroz mene tako da mi se celo telo treslo i bacalo od strujnih udara i odskakalo od tla. Oni su govorili da treba da se javim Mladiću na telefon. Posle ovoga ispolivali su nas, onako umorne i prebijene, vodom iz vatrogasnih šmrkova i zatim su nas ubacili u ćeliju koja je bila 2,5 dž 2,5 m gde smo bili u prvo vreme. Torture su odmah počele, upadali su u ćeliju i tukli nas odreda. Dovodili su i civile da nas tuku i žene pa se dobro sećam kako su me, jednom prilikom, tri žene iz Mostara dobro isprebijale. Izvodili su nas u hodnik pa su nas tamo tukli, a odvodili su nas i u jednu prostoriju koja je bila u nizu sa našom ćelijom, a predviđena je za mučenje pa su nas tamo tukli. Tamo su nas prikačinjali na onaj induktorski telefon, ali i na struju od 220 V gde je bio ispravljač sa regulatorom jačine struje pa su struju čas pojačavali, čas smanjivali i tako nas mučili. Ovo su radili mnogo puta pa sam ja takav strah dobio od struje da kasnije ni u terapijske svrhe nisam dozvolio da me prikače na bilo šta što propušta struju. Ove batine i tuče je bilo toliko da sam jednog dana izbrojao da su 14 puta upadali u našu ćeliju i prebijali nas do besvesti. Morali smo satima da pevamo ustaške pesme, odnosno pesme u kojima su oni hvale i pesme kojima se Srbi vređaju. Izvodili su nas i u dvorište gde su nas terali da satima gazimo legionarskim strojevim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi sa obe noge i za to vreme smo morali da pevamo pesme. Više puta su nas izlagali suncu napolju od 10 do 16 časova popodne kada je najjače sunce, a puštali su da teče voda pored nas dok su nas terali da pijemo morsku vodu, tako da nas je žeđ strašno mučila. U ćeliji blizu naše bila su četvorica pilota pa su P.G. terali da nama drži predavanje kako je leteo i kako je oboren pa je on tom prilikom morao da imitira let aviona, a mi smo to morali da ponavljamo pa ko ne bi znao, dobijao bi degeneke. Više puta su nas odvodili da gledamo televiziju i prikazivali su vesti na kojima smo videli Trebinje. kako se ustaše ljube i raduju kao da je Trebinje palo, odnosno da su ga osvojili. Ovo bi nas porazilo i ubijalo u nama ono malo snage što nam je ostalo. Posle izvesnog vremena prikazali bi nam slične scene iz Nevesinja što nas je još više pogađalo i tako za više različitih gradova. Više puta su organizovali fiktivna streljanja pa su


Strana 398


1990 - 1995

nas izvodili napolje, postrojavali i pucali iznad nas. Ovako su mene više puta streljali. Pored ovoga i niza fizičkih i psihičkih tortura mučili su nas glađu i žeđu tako što su nam uskraćivali hranu i vodu što je još više otežavalo naš položaj i ubijalo sve ljudsko u nama. Hijgijena nije bila nikakva, u NjC smo mogli da idemo samo kada nas stražar pusti, oni su nam to često uskraćivali pa se dešavalo da i po dva dana nisu dozvoljavali da idemo u NjC. Ne sećam se tačno datuma, ali mislim da je bilo krajem jula 1992. godine, doživeo sam jedno od najtežih batinjanja gde mi je razbijena leva strana lica i polomljena zigomatična kost, izbijena dva zuba, polomljena donja leva vilica, napukla arkada iznad levog oka. Posle ovoga sam prebačen u bolnicu u Firulama gde su me pregledali, slikali i rekli da mi nije ništa, dali aspirin i da stavljam hladne obloge, ali umesto obloga jedan me je u liftu snažno udario u polni organ. Pred sam polazak iz " Lore" po danu upali su stražari unutra i izveli me u prostoriju za mučenje gde su me tukli tao što su mi rekli da stojim uspravno, da zatvorim oči i dignem ruke uvis, a oni su me sa svih strana udarali što je posebno teško da se podnese jer udarci dolaze iznenada i sa strane odakle se čovek ne nada, a uvek se misli ako bi pogledao bar bi psihički mogao da se pripremi za udarac. Tukli su me dok nisam pao na tlo i izgubio svest jer su me tu i nogama gazili dok sam ležao na podu. Osvestio sam se u ćeliji i osećao jake bolove u predelu desnog grudnog koša. Terali smu me da se zavlačim u kućicu za psa i da izigravam psa, a moj kolega je izigravao mačku i penjao se na tu kućicu pa je on nastojao da me ogrebe, a ja da njega ujedem za ruku. Posle ovoga smo menjali uloge, pa sam ja bio mačka, a on pas. Dodajem da su jednom sve zatvorenike postrojili u dvorište u dve vrste okrenute licem u lice i naterali da se šamaramo sve dok jedan ne padne. Motiv je bio da se udara što jače i da se drug preko puta obori jer su rekli ko ne padne oni će ga sami tući, a ko ostane na nogama on će biti pošteđen. Preko puta mene je bio jedan zidar iz Omiša pa me je on udario svojim ogromnim rukama kao lopatama tako da me je brzo srušio na zemlju, a potom su me tukli stražari. Posle ove tuče oglušio sam se na oba uva" .

50) Svedok 470/95-3, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u bivšoj JNA u Gabeli, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U jutarnjim časovima su nas oterali u "Loru" . Odmah su nas smestili u ćelije i to po šestorica u jednoj. Tu je izvršena klasifikacija ko je koje nacionalnosti. Mene to veče niko nije tukao, ali moje drugove jesu. Od kako su nas zarobili do zatvaranja u " Loru" nismo dobili ništa za jelo. Ovde smo zatekli dvojicu zatvorenika Č. i Ž. koji su bili civili. Njega su obukli u uniformu i Ž je morao da govori: Ja sam Ž ilegalno sam se naoružavao, četnički sam vojskovođa, silovao sam žene i decu. Sve je on to morao da kaže i nama i da izrazi kajanje. Posle bi ga vratili u svoju ćeliju. Režim u logoru je bio sledeći: kada bi bio na dužnosti stražar Gudić dolazio je u ćeliju uz psovke " četničku vam majku" i morali smo svi da ustanemo iz kreveta i da podignemo desnu ruku uvis i da glasno viknemo " Za dom, spremni" . Ukoliko to neko ne uradi on je dobijao batine. Stavi rukavice, uzme bezbol palicu ili pendrek i bije po svim delovima tela. Isterivao nas je noću napolje da trčimo u hol zgrada koji je bio ograđen žicom dok ne popadamo, a uz to smo morali da pevamo ustaške pesme.


Strana 399


1990 - 1995

Ubrzo posle našeg dolaska u logor "Lora" dovedena su i četvorica pilota. Oni su najgore prošli. Njih su toliko tukli skoro svakih pet minuta da su bukvalno bili polomljeni. Nisu mogli sami ni da uzimaju hranu pa smo ih mi hranili i donosili im vodu. Najviše ih je tukao zapovednik i stražar Gudić. Gudić ih je u mom prisustvu mučio: vezivao im je i puštao im struju na polne organe i prste ili im na prste zakači žice a u isto vreme daju telefonsku slušalicu kao da se javljamo kući. U tom momentu se sav strese, a stražari se smeju i uživaju. Jednog zarobljenika koji je imao 60 godina terali su na oralni sa seks sa jednim popom koji je takođe bio zatvorenik. Terali su nas da stalno radimo u krugu i van logora. Kopali smo i čistili travnjake i uređivali te njihove kancelarije. Premeštali smo i pakovali njihove magacine sa municijom. Za to vreme dok radimo dolaze i civili da nas biju i pljuju."

51) Svedok 164/95-6, zarobljen kao vojnik rezervista bivše JNA iznad Stolca, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" u Splitu tukli su me gumenim palicama, palicama za bezbol, debelim spletom kablova, šakama , nogama, gusenim poklopcem od šahta, drvenom gredom 15dž15dž100 cm, zatim smo mučeni poljskim telefonom odnosno indukovanom strujom proizvedenom u ovom telefonu te nekom specijalnom napravom kojom su struju iz gradske mreže transformisali u napon od 100V pa su sa ovom strujom uz pomoć nekih kablova i štipaljki mučili zatvorenike tako što bi im štipaljke obično prikopčavali na uši i pomoću tastera uključivali i isključivli struju i to su bile nezapamćene muke kada se telo grči i trese. Najteže su nas tukli civili koji su se vraćali iz grada u kasnim noćnim satima, a bili su pod uticajem alkohola. dolazili su da nas tuku i pripadnici HVO, HOS, ZNG. U ovom logoru meni su polomili prvo četiri, a posle još jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Jednog dana mene su tukli u četrnaest navrata, inače svakoga časa u zatvoru su se mogla čuti zapomaganja zatvorenika. Jednom prilikom posmatao sam kako su zatvoreniku B. D. prikopčali induktorski telefon i vrteli ručicu telefona sve dok mu krv nije udarila na uši, potpukovnika L. i kapetana P. su naterali da popiju litar vode u koju su prethodno razmutili 25 dkg soli, zatim ih skinuli gole, vezali gole, vezali im ruke na leđa i tako ih držali na jakom letnjem suncu od 11-18 časova bez vode, samo su ih povremeno polivali vodom po grudima. Od ovog mučenja potpukovnik je doživeo nervni slom, a obojica su dobili izuzetno jake opekotine po čitavom telu i završili su u bolnici. Sve nas zatvornike su terali da idemo četvoronoške između pojstrojenih gardista i da pri tome imitiramo oglašavanje mačaka, petlova, pasa i drugih životinja a pri tome su nas gardisti udarali nogama i svim onim što im se našlo pri ruci. Ovde je bilo fizičkih maltretiranja koja su vršena nad nama koje neću zaboraviti i psihičkih maltretiranja u cilju ubijanja volje u čoveku tako da smo morali kukurikati, lajati kao psi, hodati raširenih ruku i govoriti "mi smo crne ptice" . U ovom zatvoru nisu nam dozvoljavali da spavamo, terali su nas na razne seksualne izopačenosti, znam da su oficire terali da svoje polne organe stavljaju drugom u usta i to sam i ja morao raditi".

52) Svedok 164/95-2, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 20. aprila 1992. godine u Šehovini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Čim sam posle operacije doveden u zatvor " Lora" šakom u oko i nogom u stomak me je udario Gidić Duško bivši oficir JNA koji je prišao hrvatskoj strani. Posle toga odveli su me u samicu u bloku "C" i tu sam tih dana bio stalno tučen, a nisu mi davali ništa da


Strana 400


1990 - 1995

jedem ni da pijem. Ovde su me tukli čim su stizali, najviše palicama i to bodimice u bubrege, a udarali su me stražari HV, pripadnici HOS koji su, takođe ovde bili zatvoreni jer su nešto pogrešili. Dana 2. maja 1992. godine mene su izveli u krug zatvora gde je bila ekipa Hrvatske televizije i novinari hrvatskih listova. Doneli su plastičnu lutku i plastični nož, a meni su stavili periku - dugu bradu i kosu i šubaru sa kokardom i tražili su od mene da pokažem kako sam klao Muslimane po Fazlagića kuli. Ja sam se pri tome morao predstaviti: " Ja sam J.K. - četnik iz Gacka, a oni su nastavili sa komentarom, koljač iz Gacka i ja pokazujem na koji sam način klao i ubijao Hrvate i Muslimane, a sve je to snimala njihova televizija. Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, bivši bokser, upravnik Tomo Dujić i Tonči, izveli su me u kupatilo i tukli nogama. šakama, čime su stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim. Kasnije je došao stražar sa dva zatvorenika i stavio me pod hladan tuš, a zatim su mi obukli mokro odelo i odneli me u ćeliju do ujutro. Posle su me prebacili u drugu ćeliju koja je imala krevet, a ujutru su me odveli u bolnicu gde je snimak pokazao polomljenih 12 rebara. Isti dan sam vraćen iz bolnicie i prebačen u blok "B" , u zajedničku ćeliju. Gudić Ivica je mene tako mučio da je na tetovažu koji sam imao na levoj podlaktici gde je bilo istetovirano" JNA" gorio cigaretom sve dok je nije uništio, a zatim me odveo u kupatilo, vezao lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola sata po čitavom telu tako da sam sav bio modar i u otocima. Posle udaranja on me je naterao da obrišem kupatilo koje je bilo puno moje krvi, a zatim me naterao da popijem tu krvavu i sapunjavu vodu koju sam skupio po podu, takođe mi je nožem rezao prste desne ruke tako da je i danas imam vidljive tragove tog rezanja. Posle ove tučnjave ponovo sam vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bezbol palicama, pa sam izgubio svest, uključili su hladnu vodu na mene, a drugi zatvorenici su mi pričali da sam tako u vodi ležao sat i po vremena. Inače u zatvoru "Lora" meni i drugim zarobljenicima su stražari i civili koje su puštali u zatvor i pripadnici HOS radili i priređivali najveće muke, udarali su nas pendrecima, drvenim motkama, bezbol palicama, vodenim šmrkovima, zatim su nas držali na jaekom suncu dok ne dobijemo opekotine i sećam se da je sa opekotinama teško stradao potpukovnik J.L., zatim bi nas vezali za rešetke da visimo u ćeliji do 30 minuta, jedni druge smo morali da udaramo. morali smo raditi fiskulturu i do iznemoglosti i pri tome gaziti legionarski korak, morali smo da lajemo i da pevamo ustaške pesme, sećam se da smo pevali " Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana" , zatim " Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Ante Pavelića" , zatim bi nas gonili da pevamo i naše pesme i govorili su da pevamo četničke pesme. Terali su nas da jedemo svoju kosu i dlake sa brade, meni su jednom otkinuli malo kose i to sam morao pojesti, sećam se da su L.H. iz Nikšića naterali da pojedu svoju bradu koja je bila duga i koju su mu oni obrijali, zarobljenici su morali jesti svoj izmet i piti mokraću, a to sam i ja radio, stražari su nas terali da pijemo vodu iz flaše u kojoj su razni otpaci, satima su meni i drugima flaše i palice gurali u čmar, posebno su bili udarci pendrekom po preponama. Dok bi radili u krugu oni bi nam na glavu nabijali kantu sa smećem, a zatim bi nas terali da udaramo glavom u zid sve jače i jače dok ne izgubimo svest. Terali nas na razne bludne radnje, jedni drugima smo morali da držimo u ustima polni organ, da ližemo zadnjicu, zatim bi nas stražari davili vezivanjem kanapa


Strana 401


1990 - 1995

oko vrata, a posebno teška mučenja su bila sa indukovanom strujom koju su proizvodili poljskom telefonom, a nama bi vezivali žice za uši, nekad za prste, a nekima su vezivali i za polni organ. Terali su nas da se krstimo kao rimokatolici."

53) Svedok 340/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA 8. aprila 1992. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u Split skinuli su nam lisice i poveze sa očiju, uterali su nas u jedno zajedničko kupatilo gde su nas natereli da se istuširamo i obrijemo. Tu sam se pogledao u ogledalo i prosto nisam mogao da poverujem koliko sam propao, a i moji drugovi su strašno izgledali. Nakon ovoga su nam oduzeli dokumenta i vrednije stvari koje smo imali pri sebi. Posle ovoga su nas smestili u ćelije u bloku " C" , a tu su smeštali one koje su proglasili da su najopasniji, pa su ovde zatvoreninici više i mu čeni. Ja sam bio u prvoj ćeliji. U " Lori" su nas mučili svaki dan neprekidno. Jedno od čestih mučenja je bilo priključivanje na struju pa su tako u više navrata mene i Lj.B. zajedno sa lisicama vezali za neka metalna vrata u hodniku sa rukama vezanim iznad glava za ta vrata a bose noge su bile u vodi na podu hodnika. Zatim su nam vezivali električne provodnike za uši, palčeve nogu, polne organe, pa puštali struju preko induktorskog telefona. Struja je tako delovala na mene da se vilica ukoči, a oči igraju kao klikeri tako da sam imao osećaj da će da iskoče iz glave. Pri tome su nam postavljali pitanja, ali bez obzira koliko sam se trudio da otvorim usta, nisam mogao. Dok je jedan okretao telefon i puštao struju, drugi su me tukli čime su stizali - pesnicama, kablovima, kundacima raznim predmetima. Posle ovoga bi nas naterali da operemo pod svojim košuljama pa da ih ponovo obučemo i tako mokre su nas terali u ćelije. Isti postupak je bio i sa drugima. Postrojavali bi nas u hodnik i terali nas da se podignemo na nožne prste, podignemo ruke u vis, pokrećemo prste ruku kao da nešto beremo govoreći nam da beremo voće, a zatim su nas u tom položaju tukli. Terali su nas da puzimo sve dok ne bi oderali kolena, upadali su u naše ćelije po danu i noći i u ćelijama nas tukli. U zatvoru je postojao poseban režim pa kad bi bilo koji od njih došao svaki zatvorenik je morao da ustane sa podignutom rukom i da pozdravi " Za dom, spremni" . Svaki je morao kada ga pitaju ko je da kaže ime i prezime i da izgovori da je " nelegalno naoružani srpski četnik koji je uhvaćen u hrvatskoj zemlji" . Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme neprekidno, a ko nije pevao njega su tukli. Nismo smeli da kažemo da nas je u zatvoru neko tukao nego je svako morao da kaže neki drugi način kako je zadobio povredu, kao na primer da je pao i udario glavom u neki predmet i sl. Pored ovog svakodnevnog batinjanja bilo je i drugih oblika mučenja. ali ja sam bio u lošem stanju da sada ne bih mogao sve detalje da opišem. U " Lori" su nas slabo hranili, a ni higijenu nismo mogli nikako da održavamo. Nuždu smo vršili u NjC, ali nas nisu uvek puštali da idemo u NjC što je zavisilo od stražara" .

54) Svedok 467/94-8, oficir bivše JNA, uhapšen u Mostaru, o svom boravku u logoru "Lora", navodi: " Po dolasku u "Loru" izveli su nas u jedan hodnik i okrenuli smo lice prema zidu. Ruke su bile još vezane. Čekali smo tako jedno vreme stojeći jedan pored drugoga, a zatim se pojavi Dugonjče. Poznao sam ga po glasu jer ga nisam mogao videti. Počeo je nečim da udara F. uz psovke i pretnje. Govorio mu je da će platiti što je kao Musliman u četnicima i što je oženio Srpkinju. Udarajući ga govorio mu je da će mu presesti "srpska p... " . Onda je prešao na mene. Prve udarce sam osetio po laktovima. Osećao sam jake bolove,


Strana 402


1990 - 1995

a čini mi se nije jako udarao. Kasnije sam zaključio da je to bila električna palica. Do tada nisam ni znao šta je to i kakvo dejstvo ima jer nikada nisam imao sukoba sa zakonom. Ruke su postale teške i bez kontrole. Zatim je prešao na šake i prste. kljucao je sitno i često prebirao od ramena do palca. Onda po leđima. Podbijao je ispod rebara i po bubrezima. U jednom momentu sam i video kako u ruci drži tu palicu - bela, kratka, široka kao dlan ruke. Kad je pretražio leđa prešao je na butne mišiće i ispod kolena po listovima. Činilo mi se da pucaju vene i izgubio sam kontrolu. Noge su počele da klecaju. a nisam iz više osećao. Tako me je obrađivao dok se nije umorio i zadovoljio. Povremeno se vraćao i na F. zatim je mene uveo u jednu kancelariju za uzimanje podataka. Ne znam ko je tu sedeo za stolom i nisam mogao videti jer mi je pratilac Ivan rekao da kleknem na kolena i stavim čelo na sto. Podaci su bili veoma šturi, samo me pitao za ime i prezime i da li sam zdrav. Uz to i mesto rođenja. Kad je ovaj zapisao i napomenuo da sam odličnog zdravstvenog stanja pomislio sam da će me upotrebiti za prodaju organa. Već ranije sam čuo da to čine. Tada po leđima osetih palicu. Duga, crna, ona što se koristi za demonstracije. Zamahivao je silovito uz stenjanje kao da cepa drva. Pitao me je koliko imam godina. Onda je počeo da odbrojava od jedan do 34. Ostatak do četrdeset obrazložio je da je jedna od Pavelića, jedna od Artukovića, jedna od Ludviga Pavlovića, jedna od Tuđmana, jedna od Tita, a zadnja od njega lično. Za to vreme je F. pao u hodniku pa je otišao da ga udarcima natera da ustane.Posle te prve splitske lekcije poveo nas je sa još jednim pratiocem u ćeliju.. Išli smo nekud okolo. Usput nas je Ivan nagovarao da trčimo do ograde. To nismo mogli jer su nam mišići otkazivali od električne palice, jedva smo kontrolisali noge i pri hodanju. Izvadio je pištolj i otkrio nameru da bi pucao u nas uz izgovor da smo hteli pobeći kroz ogradu u kojoj je bila oveća rupa. Stigli smo u odjel "C" niz male stepenice, kroz hodnik, ćelija krajnja desno. Drugi pratilac je otvorio vrata. Ćelija je bila prazna. Na vratima Dugonjče poče opet da nas udara, čas jednog, čas drugog, šakama i nogama u stomak. Koristi sve svoje borilačke veštine i ne gleda gde će udariti. Nije se zadovoljio u prijemnoj pa je nastavio ovde ili se malo odmorio od udaranja. Udarao je dok se opet nije zamorio i zadihao. Bela pena mu je navaljivala na usta kao u besnog psa. Isto kao da mu je žao da ode od nas. Mi smo već popadali po podu. Za pozdrav udario nas je još nekoliko puta nogom u stomak i leđa. Bili smo na izdisaju. Napokon nas je ostavio. Izgleda da se nije zasitio pa je otvorio susednu ćeliju i tamo nekoga opet udarao. Nastala je grobna tišina. U jednom ćošku F., a u drugom ja. Gledamo očajnički jedan na drugoga, a niko nikome ne može pomoći, Pokušavamo se podići, ali to ne uspevamo. Uz velike napore napravismo sedeću pozu dugo smo se tužno gledali. Plakali smo bez suza, jecali bez glasa. Nismo dugo razgovarali, a time ni odmorili od batina kada se začuo krekun na vratima. Ušla su četvorica. Iz nekog reda ustali smo i stali mirno. Oni su nam odmah izneli njihova pravila ponašanja, a to su: kada neko uđe u ćeliju treba stati mirno, podignutom rukom pozdraviti sa uzvikom " Za dom, spremni" . Zatim se trebalo predstaviti kao ratni zločinac sa podacima. Posle tih podataka treba se okrenuti u ćošak, podići ruke uvis i raširiti noge. To pravilo je važilo od tog trenutka pa sve dok smo tu bez obzira ko ulazio u ćeliju i koliko puta. Kad smo ovo uvežbali nekoliko puta, onda su oni počeli vežbati udarce. Telo je već bilo toliko izudarano da je košulja vređala. A kako su novi udarci padali po starim ranama osećali smo višestruku bol. Mene su tukla dvojica. a F. druga dvojica. Pljuštale su palice po leđima, po nogama, po stopalima, po rukama i šakama. Kada bi malo skliznuo prema podu oni bi se izdirali i uz udarce naređivali da se uspravim u prvobitni položaj. Video sam da je bolje izdržati kada se ne može. Nismo se dovoljno ni odmorili, a ono opet neko na


Strana 403


1990 - 1995

vratima. Naredba sledi da izađemo vani. Odveli su nas u susednu prostoriju. Bilo je to trpezarija sa jednim stolom U dva tanjira je bilo već usuto nekih špageta i policajci narediše da večeramo. Osećao sam glad, ali vilice ne mogu da žvaću. Vode nema, a gutati ne mogu, telo već gori od temperature. Dok mi ovo jedemo naši čuvari za svaki zalogaj udaraju palicom po leđima, ramenima i glavi. Morali smo pojesti sve. Po završetku večere. F. odvedoše u ćeliju, a jedan policajac mi naredi da sednem na stolicu koja je bila ispred jednog stola. Nešto mi je pripremio iza leđa. Osetio sam da mi veže ruke za stolicu. Zatim mi je nešto svezao za palčeve. Pomislio sam da je to krpa ili najlon pa hoće da mi prži ruke. Drugi policajac je sedeo naspram mene i rekao mi da će me sada njih dvojica ispitivati i da moram sve o sebi pričati od rođenja do tog vremena. Počeo sam sa svojom pričom kad me najedamput prekide peckanje struje. Shvatio sam odmah šta mi je svezao, ali o toj spravi sa poljskim telefonom saznao sam tek nešto kasnije, a mnogo puta isprobao. Što brže okreće ručicu struja je jača, a maksimum je 110 V . Na prvi pogled reklo bi se da nije jaka u odnosu na napon u domaćinstvu gde je trenutni udar, ali ovde te drži onoliko koliko on hoće i ovakav način više razara telo. Ispočetka me povremeno peckalo i činilo mi se da mogu podneti, ali kada je to postalo duže i jače, postalo je nepodnošljivo. Struja prožima telo, oči se kreću, skoro da gubim svest. Glava hoće da prsne i mimo voljnje krik se otme iz usta. A oni ne daju da se galami. Za ućutkivanje je metod: šaka soli u usta. Ne smeš ispljunuti, a gorčinu ne smeš progutati. Nagriza odmah žedno grlo, dovodi do ludila, a kasnije navali krvu na usta. Ispitivali su me tako nekoliko minuta i ponovo vratili u ćeliju. Ova mučenja, batinjanja, "ispitivanja", priključenja na struju su bili svakodnevna za sve vreme boravka u ovom zatvoru" .

55) Svedok 259/96-6, zarobljen 8 aprila 1992. godine u Čapljini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kada je vozilo ušlo u " Loru" u krug logora prilikom izlaska iz vozila dočekalo nas je više njih i odmah su nas počeli tući. To mora da su bili ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama, a zapazio sam preko poveza da pripadaju vojnoj policiji pošto su imali bele opasače. Udarali su nas pesnicama, vrhovima prstiju, sečimice šakom za vrat, odnosno rubom dlana, tako da smo odmah tu prebijeni. Udarci su bili brzi, ali veoma jaki i bolni pa zato i pretpostavljam da su to ljudi koji znaju kako treba da se tuče. Među prvima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koga su zvali Musa. Nakon ove tuče uveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju i skinuli nas gole, zatim su nam oduzeli sve vrednije stvari koje smo imali i dokumenta. Meni su oduzeli sat marke " Seiko" koji mi je uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara, što je bilo 2-3 plate. Kada su mi uzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku i neko od njih je rekao: " Gledaj u čemu ga četnici plaćaju". Stvari koje su mi oduzeli stavljali su u svoje džepove i to odmah pred nama. Kad sam ovo video uplašio sam se da neću živ odavde izaći čim uništavaju moja dokumenta. Posle oduzimanja stvari onako gole su nas ubacili u jednu prostoriju gde su nas polivali hladnom vodom govoreći da smo mi "ušljivi četnici" . Nakon polivanja naterali su nas da stanemo ispred zida i da se rukama naslonimo na zid, a zatim su nas udarali bezbol palicama te potom odvukli u ćelije. Mene su prvo odvukli u ćelije u bloku "C" . Od kako sam uhapšen nisam ništa dobio od hrane, a isto tako ni drugi. Ovde su


Strana 404


1990 - 1995

nam dali nešto od nekog jela koje je bilo bljutavo i neukusno i sasvim malo po količini. Slabo su nas sve vreme hranili, a hranu nismo ni dobijali svaki dan. Jedan hleb su nam delili na 20 delova tako da je svako dobijao po jednu šniticu za ceo dan. Od ovakve ishrane bili smo stalno iscrpljeni pa se sećam da sam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno rekao da bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da. To su čula dvojica ustaša koja su prolazili hodnikom, ušli su u ćeliju, sećam se, jedan od njih je bio Anđelko, a drugi ne znam ko i na njihovo pitanje rekao sam da sam tražio da pojedem čizmu jer sam gladan. Oni su otišli i doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći mi da ako to ne učinim ili ako od hrane dam nešto drugima koji su sa mnom u ćeliji da će me zaklati. Sve ovo sam pojeo, a zatim još jednu veknu hleba. Kako mi je danima bio prazan stomak i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Vodu smo dobijali retko i to najčešće na svakih 5 ili 7 dana. Davali su nam po jednu plastičnu flašu od 1,5 l vode na nas pet u ćeliji. Pri tome su nam govorili da je voda skupa i da su oni dobri čim nam daju vodu. Malu nuždu smo vršili tako što smo tražili da idemo u NjC pa su nas oni nekada odvodili tako, a nekada nisu tako da smo to obavljali u ćeliji. Dešavalo se da smo zbog nedostatka vode pili i sopstvenu mokraću. Što se tiče velike nužde, tu su nas izvodili do NjC-a međutim, zbog slabe ishrane retko smo imali potrebe za tim. Prvi put sam imao potrebu posle 19 dana i kada su me odveli do NjC zahtevali su da to obavim za minut. Pošto nisam mogao, jeo sam sapun tako da sam tek sutradan imao veliku nuždu. Inače bilo je zatvorenika koji i po 40 dana nisu imali veliku nuždu. Jednom prilikom kada su nas izvodili u šetnju u krug, a to se dešavalo jednom u 7 ili 10 dana jedan od ustaša me je naterao da jedem kore od pomorandži govoreći da mi trebaju vitamini. U "Lori" su nas stalno tukli i prebijali i davali nam degeneke, a to znači teške batine sa bilo kakvim predmetima i po svim delovima tela. Tukli su nas ili u ćelijama ili izvodili napolje ili pojedinačno ili u grupi, a za tuču i mučenje upotrebljavali su razne predmete i sprave. Kada bi se umorili tukući nas onda su nas terali da jedan drugog udaramo tako što su nam naređivali da stanemo jedan preko puta drugog i to obično u dve vrste tako da gledamo jedni drugima u lice. Zatim bi nas primorali da se međusobno udaramo. Ukoliko bi neko slabije udario onda bi oni njega tukli tako da su terali zatvorenike da iz sve snage udaraju svoje drugove. Prinuđivali su nas na protivprirodni blud tako da smo morali jedan drugom da sisamo polne organe. Naročito je bio težak slučaj koji je priređen pravoslavnom svešteniku Z.P. iz Kupresa. Za njega su govorili da je đavo, a ne sveštenik. Jednog dana su ga doveli kod nas u ćeliju i skinuli golog. Zatim su naredili i nama da se skinemo goli pa je on ležao na podu, a mi smo svi jedan preko drugog legli po njemu. Ovo je bilo tako bolno i ponižavajuće. U više navrata su ovog svešenika priključivali na induktorsku struju, a zatim ga terali da klekne na kolena i dovodili mene golog a njega terali da ustima hvata moj polni organ. Terali su ga da grize moj polni organ, a ako to ne bi činio dovoljno snažno, pojačavali bi struju. U takvim situacijama i ja sam bio prikačen na struju i uvek smo padali u nesvest. Ovo je činjeno više puta sa mnom i sa Z., ali to je rađeno i sa drugim zatvorenicima koji su bili u bloku "C" , tako da sam i ja više puta ovako mučen, a ne samo sa Z. Ovo mučenje je vršeno u jednoj pomoćnoj prostoriji čiji je pod bio od betona, a pod su kvasili vodom tako da nas je stuja odmah tresla kada bi ušli u tu prostoriju i kada bi nas vezali tim žicama. Struja je stvarana pomoću induktorskog telefona tako što je ručica okretana. Što se ručica brže okretala, struja je bila jača. Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić. U ovoj vrsti mučenja je naročito


Strana 405


1990 - 1995

uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike "hoćeš li p... " , a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da "berem grožđe" . Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu, naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima. Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala " traženje četnika" . Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži četnike - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije. Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikaa neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbi taj nož i za dellić sekunde prišao je Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom drukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplalšili. Kada je posle izvesnog vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka. Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć. Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da bi me zaklali. Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.


Strana 406


1990 - 1995

Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali "Umetnik" i "Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem. Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: " Za dom, spremni,za Antu Pavelića". Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju sllučajeva i u raznim prilikama. U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života. Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge. Drugi put kad sam bio u " Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jenog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje. Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu napravu Tomo zvao "SDS" jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju. Retko je kada ovo sam radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u nesvest. Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to vitamin koji mu je potreban. Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika J. i kapetana P. Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama


Strana 407


1990 - 1995

priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina" .

V

ZLOČINI GENOCIDA

Ubijanje, teško telesno povređivanje, nanošenje telesnih i duševnih povreda zdravlja ili patnji, odnosno stavljanje pojedinih civila, ranjenika, bolesnika ili ratnih zarobljenika u posebno teške, surove i nečovečne životne uslove, uz sistematsko, kontinuirano izgladnjavanje i dehidriranje, držanje u nehigijenskim životnim uslovima, predstavlja genocid nad pripadnicima srpskog naroda. Sva ova protivpravna postupanja zatvorske odnosno logorske uprave, stražara, čuvara ili policajaca, odnosno pripadnika regularnih vojnih i policijskih snaga Republike Hrvatske koja su ispoljena u logoru za Srbe "Lora" u Splitu za sve vreme trajanja ovog logora, praktično od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske 1991. godine pa sve do 1997. godine kada su ovaj logor napustili i zatočenici o čijim izjavama se radi, sadržana su u ovom materijalu prvenstveno kroz iskaze samih žrtava - svedoka očevidaca. No, prema raspoloživim podacima može se zaključiti da u ovom logoru još uvek ima zatvorenih Srba. Sva ova ponašanja hrvatskih vojnih, policijskih i civilnih vlasti u logoru "Lora" preduzeta su u nameri da se pripadnici srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti istrebe, uklone sa ovih prostora koji su istorijski više vekova naseljavali i to ne samo sa prostora koji su danas u sastavu Republike Hrvatske već i prostora koji pripadaju Bosni i Hercegovini. U ostvarivanju ovog cilja hrvatske vlasti nisu birale načine, sredstva i metode postupanja već su se surovo, nečovečanski obrušile na žene, starce, civile, ratne zarobljenike bez obzira da li su zdravi, bolesni ranjeni ili povređeni, prenebregavajući pri tome da li se radi o licima koja su državljani Republike Hrvatske ili su iz Bosne i Hercegovine.

6


Strana 408


1990 - 1995

KARAKTER I PRIRODA TELESNIH POVREDA I NARUŠAVANjA ZDRAVLjA KAO POSLEDICA IZVRŠENIH ZLOČINA

O vrsti, karakteru, prirodi i stepenu oštećenja telesnog integriteta i narušavanju telesnog i duševnog zdravlja zarobljenih Srba, civila, ranjenika, bolesnika i ratnih zarobljenika, koje su pretrpeli za vreme boravka u hrvatskom logoru " Lora " u Splitu, a koje su direktno nastupile kao posledica neposredno preduzetih pojedinih oblika radnji ispoljavanja ratnih zločina i zločina genocida govore i nalazi i mišljenja lekara - sudsko medicinskih veštaka. Ovi nalazi praktično potkrepljuju iskaze svedoka žrtava i očevidaca o surovom, nečovečnom i bestijalnom postupanju hrvatskih vojnih, civilnih i policijskih vlasti prema uhvaćenim Srbima. Naravno da je ovo samo jedan i to manji deo materijala sudsko-medicinskih veštačenja telesnog i duševnog zdravlja Srba koji su manje ili više vremena proveli u zarobljeništvu u logoru " Lora". Ali i ovi podaci dovoljno govore o surovosti postupanja logorske uprave i zatvorske straže i uslovima te atmosfere koja je vladala u ovom logoru čije se posledice ogledaju u nanetim telesnim povredama i drugim oblicima narušavanja i ugrožavanja telesnog i duševnog zdravlja žrtava zločina.

1) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-3 govori nalaz i mišljenje sudsko-medicinskog veštaka T1: " Ustanovljeni ožiljci u temenom predelu, na levom laktu, levom kolenu i na levoj potkolenici u predelu oba skočna zgloba i na levoj strani grudnog koša nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju palice, čizma, kundak i dr). Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VIII i IDž rebru sa desne stran u istoj liniji nastali su na mestu preloma rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.), i ovi prelomi sami za sebe predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno depresivno neurotske reakcije".

2) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-4 govori nalaz i


Strana 409


1990 - 1995

mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 2: "Ustanovljeni ožiljci na levoj potkolenici nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podatka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.). Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na V metakarpalnoj kosti desne šake nastao je na mestu preloma ove kosti. Ovaj prelom nanesen je najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za sebe procenjeno predstavljao je u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se u posttraumatski stresni sindrom sa predominantnom depresivnom slikom neurotičkog karaktera".

3) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-5 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 3: "Ustanovljeni zvezdasti ožiljci na čelu i potkolenicama nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.). Ustanovljeni crtasti brkljasti ožiljak na levoj podlaktici nastao je na mestu povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka - moguće sekotine - nanesene oštricom mehaničkog oruđa. Sadašnjim pregledom je ustanovljena smanjena pokretljivost u levom ramenom zglobu sa otokom iznad levog ramena, posledica je pretrpljene povrede iščašenja levog ramenog zgloba. Ova povreda je mogla nastati uvrtanjem ruke i u vreme nanošenja i sama za sebe procenjeno predstavljala je tešku telesnu povredu. U vreme i po zadobijanju ove povrede oštećeni je mogao trpeti bol veoma jakog intenziteta praćen strahom velikog intenziteta. Na osnovu medicinske dokumentacije i sadašnjim pregledom ustanovljenih nedostaka gore levo II, III, VI i VII, gore desno II, III, IV, V i VI zuba kao i V zuba dole levo može se zaključiti da su ovi zubi "rasklimatani" dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa zbog čega su morali biti izvađeni. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u lopatičnoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu povredu. Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na VII rebru sa desne strane u visini zadnje pazušne linije nastao je na mestu preloma ovog rebra, bez dislokacije. Ovaj prelom nanesen je najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za sebe procenjeno predstavljao je u vreme


Strana 410


1990 - 1995

nanošenja laku telesnu povredu. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom depresivne reakcije neurotičnog tipa".

4) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-6 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 4: "Ustanovljeni ožiljci na leđima nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.). Ustanovljeni poprečni ožiljak u korenu leve šake sa naddlanene strane nastao je na mestu zadobijene povrede. Na osnovu lokalizacije, izgleda ožiljka kao i anamnestičkih podataka moguće je da je ovaj ožiljak nastao na mestu "usecanja" lisica u kožu".

5) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-13 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 11: "Sadašnjim pregledom ustanovljeni koštani ožiljak u predelu prednjeg zida tela leve gornjovilične kosti praćen izbočenjem mekog tkiva leve polovine lica nastao je na mestu preloma gornjovilične kosti nanesenog direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju kundak, palica, pesnica, noga i dr.). Ovaj prelom predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno tešku telesnu povredu, a po njegovom zadobijanju oštećeni je morao trpeti bolove jakog intenziteta praćene strahom velikog intenziteta. Ustanovljeni ožiljak u predelu leve obrve nastao je na mestu povrede. Na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno je da je isti nastao na mestu zadobijene razderine nanete tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, noga, čizma, palica i dr.). Na osnovu medicinske dokumentacije proizilazi da je oštećeni zadobio prelome VI, VIII i DžI rebra sa desne strane. Ovi prelomi naneseni su tupinom mehaničkog oruđa. Ustanovljeni brojni mali ožiljci na koži desne potkolenice raspoređeni na ukupnoj površini oko 15 h 5 cm svojim karakteristikama ukazuju da su nastali najverovatnije na mestu zadobijenih razderina, ove razderine nastale su višekratnim direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa male površine. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja neurotičnog tipa".


Strana 411


1990 - 1995

6) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-15 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 13: "Ustanovljeni ožiljci na koži desne nadlaktice na osnovu izgleda i svojih karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuju da su mogli da nastanu na mestu ulazne i izlazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja. Ova povreda za sebe sama u vreme nanošenja predstavljala je tešku telesnu povredu. Ustanovljeni ožiljak na koži leve nadlaktice na osnovu izgleda i svojih karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuje da je mogao da nastane na mestu ulazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja. Ova povreda sama za sebe u vreme nanošenja predstavljala je tešku telesnu povredu. Ustanovljeni ožiljak na dlanu desne šake nastao je na mestu povrede, a na osnovu svojih karakteristika i anamnestičkih podataka mogao je da nastane tangencijalnim delovanjem oštrice mehaničkog oruđa. Ustanovljeni ožiljci na koži levog preponskog, potpreponskog i kuknog predela nastali su na mestu ulaznih rana ustrelina nanesenih dramlijama sačmenog snopa ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja iz blizine, a što potvrđuje i raspored dramlija u mekom tkivu ovog predela vidljiv na učinjenom rentgenskom snimku. U vreme nanošenja ova ustrelina je predstavljala tešku i po životu opasnu telesnu povredu. Poluzgrčenost IV i V prsta leve i desne šake sa nemogućnošću aktivnih i pasivnih pokreta istih predstavlja direktnu posledicu zadobijenih ustrelina u predelu obe nadlaktice (gde su sadašnjim pregledom ustanovljeni ožiljci kože), ali se ne može isključiti da je ovo delom i posledica zadobijenih povreda nastalih direktnim delovanjem tupine mehaničkog oruđa - udarom u predeo prstiju šaka. Zbog nastalih posledica u vidu zgrčenosti prstiju na šakama i brojnih velikih i nepravilnih ožiljaka po telu, postoji unakaženje. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno- depresivnog reagovanja i suicidalnim razmišljanjima."

7) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-16 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 14: "Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa leve strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara, sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom,


Strana 412


1990 - 1995

kundakom i dr.) i ovi prelom sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Ustanovljeni ožiljci na glavi i u predelu desne potkolenice nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, palica, kundak i dr.)."

8) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-17 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 15: "Ustanovljeni ožiljci u predelu desne potkolenice nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju kundak, palica, gaženje čizmom i dr.). Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvilo se reaktivno depresivno reagovanje."

9) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-18 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 16: "Ustanovljeni ožiljak na glavi nastao je na mestu zadobijene povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da je nastao na mestu razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.). Ustanovljeni ožiljci u predelu desnog skočnog zgloba sa istanjenom i perutavom kožom oko njih nastali su na mestu površinastih rana, a na osnovu izgleda ovih ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ove površinaste rane nastale dugotrajnim nošenjem duboke obuće - čizama bez čarapa ("na golu kožu"). Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja i paranoidnim interpretacijama. Epi symptomatica suspecta per anamnestica."

10) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-19 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 17: "Kao posledica preživljene traume i boravka u zarobljeništvu razvilo se psihosomatsko reaktivno stanje".

11) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-20 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 18: "Ustanovljeni ožiljci na prstima obeju šaka, desnoj podlaktici i levoj nadkolenici


Strana 413


1990 - 1995

nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu sekotina nanesenih oštricom mehaničkog oruđa (u koje spadaju nož, bajonet, kama i dr.). Ustanovljeni ožiljci na levoj nozi nastali su na mestu zadobijenih povreda a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.). Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja."

12) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-22 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 20: "Ustanovljeni ožiljak na levoj bubnoj opni nastao je na mestu njenog rascepa nanesenog aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke površine u predeo leve ušne školjke. Ova povreda na osnovu svojih karakteristika verovatno je naneta udarcem šake u predeo leve ušne školjke. Rascep bubne opne predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno tešku telesnu povredu koja je za sobom ostavila trajnu posledicu u vidu umanjenja sluha. Ustanovljeni ožiljci na gornjoj usni i desnom jagodičnom predelu nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.). Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa istom lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski sindrom sa slikom depresivnog reagovanja."

13) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-24 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 22: "Karakteristike ustanovljenog ožiljka u desnom preponskom predelu uz nedostatak desnog testisa u mošnicama i desnoj semenoj vrpci ukazuju da je desni testis uklonjen operativnim putem, a na osnovu izgleda i karakteristika samog ožiljka kao i anamnestičkih podataka može se prihvatiti da je ova operacija izvršena na oko dve godine pre učinjenog pregleda. Na osnovu izvršenog pregleda i ustanovljenog nalaza, životnog doba oštećenog kao i anamnestičkih podataka verovatno je da je operativno uklanjanje testisa bilo indikovano prethodnom teškom povredom ovog testisa. S obzirom na odsustvo promena na koži mošnica u vidu ožiljaka može se zaključiti da je do povrede testisa onda došlo direktnim delovanjem tupine jako zamahnutog


Strana 414


1990 - 1995

mehaničkog oruđa ("gaženje cokulama", "šutiranje nogom"). Teška povreda testisa zbog koje se potom vrši njegovo operativno uklanjanje "semikastracija" u vreme zadobijanja izaziva izuzetno jak bol koji može dovesti do neurogenog šoka i gubitka svesti. Zbog toga se ovako teška povreda testisa kvalifikuje kao teška i po život opasna telesna povreda. Ustanovljeni ožiljci na potkolenicama nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu razderina nanetih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju gaženje i šutiranje čizmom, udaranje kundakom, palicom i dr.). Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na III, IV, V, VI i VII rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim delovanjem tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke površine (u koje spadaju noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu povredu. Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VI i VII rebru sa leve strane u istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara sa znatnom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu povredu. Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se posttraumatski stresni poremećaj sa anksiozno-depresivnim reagovanjem i suicidalnim razmišljanjima."

14) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 55/95-15 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka MO 9: "Ustanovljeni ožiljci na levom lopatičnom i slabinskom predelu nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka i anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestima zadobijenih razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju noga, palica, kundak, čizma i dr."

15) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka MO 17: "Ustanovljeni ožiljci na desnom temenom i međulopatičnom predelu, na levom ramenu, levoj nadlaktici, desnom kolenu i desnoj nadkolenici nastali su na


Strana 415


1990 - 1995

mestima zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka, rentgenskog nalaza, nalaza pri sadašnjem pregledu kao i anamnestičkih podataka najverovatnije da su ovi ožiljci nastali na mestima dejstva delova eksplozivnog rasprskavajućeg sredstva - gelerima. Sve ove povrede skupa procenjene u vreme nanošenja predstavljale su tešku telesnu povredu opasnu po život. Kao direktna posledica pretrpljenih povreda ostala je potpuna nepokretljivost iz leve ruke u levom ramenom zglobu uz atrofiju mišića leve ruke i znake traumatskog oštećenja brahijalnog pleksusa, a što je sve skupa dovelo do unakaženja i umanjenja opšte životne i radne sposobnosti u znatnom stepenu. Ustanovljeni ožiljak na čelu nastao je na mestu zadobijene povrede u ovom predelu, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno na mestu zadobijene razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju noga, palica, kundak, čizma i dr.)."

16) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 259/94-3 govori nalaz i mišljenje sudsko medicinskog veštaka: "Svi ožiljci na telu su rezultat zarašćivanja na koži nastalih dejstvom zamahnutog mehaničkog oruđa čije se vreme nastajanja ne može sa sigurnošću ustanoviti tako da su mogla ceneći okolnosti slučaja nastati i u periodu od 8.4. do 14.8.1992. godine. Prema obliku, promerima i lokalizaciji ožiljci na glavi, odnosno rane na glavi najverovatnije su nastale dejstvom tupine mehaničkog oruđa (prskotina kože), na desnoj strani grudi šiljkom mehaničkog oruđa (ubodina) i oštrice mehaničkog oruđa (sekotina), na desnoj potkolenici najverovatnije tupinom mehaničkog oruđa (razderina) i na dlanu leve šake dejstvom većeg broja šiljaka mehaničkog oruđa (ubodine). Sve rane iz kojih su nastali gore navedeni ožiljci kako pojedinačno tako i zbirno predstavljaju laku telesnu povredu. Prelomi rebara leve strane grudnog koša (6-8) nastali su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju tešku telesnu povredu u momentu nastajanja, a prelomi rebara (6-9) sa deformitetom zida desne strane grudnog koša i izlivom krvi u grudnu duplju nastali su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju tešku telesnu povredu opasnu po život u momentu nastajanja. Nagnječine tela i obe šake sa deformitetom levog ručja nastale su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju zbirno laku telesnu povredu isto kao i prelomi I i II zuba gore desno. Na osnovu nalaza i mišljenja lekara lečioca i psihologa sve povrede konstatovane na telu oštećenog u okolnosti u kojima su nastale ostavile su trajne posledice kako u psihičkoj (depresija, autodestruktivne tendencije, psihomotorna inhibiranost, gubitak samopoštovanja, emotivna labilnost, otežano socijalno prilagođavanje i dr.) tako i u neurološkoj sferi (oštećenje perifernih živaca ruku i nogu, parestezije i jaki bolovi po celom telu, slabost distalnih mišića ruku i nogu i dr.). "


Strana 416


1990 - 1995

7

UČINIOCI IZVRŠENIH ZLOČINA

Sve genocidne zločine u logoru "Lora" u Splitu izvršili su ili su naredili njihovo izvršenje pripadnici vojnih, policijskih i civilnih vlasti Republike Hrvatske. O tome postoje nepobitni dokazi - iskazi samih logoraša (zatvorenika) - očevidaca i žrtava koji su sami bili izloženi pojedinim ili grupnim radnjama genocidnih zločina. Spisak naredbodavaca, upravnika logora, njihovih pomoćnika, neposrednih izvršilaca pojedinih zlodela u liku zatvorskih stražara, vojnih policajaca i dr. naveden u ovom materijalu nije definitivan niti konačan. Naime, odgovornost za zločine koji su u logoru "Lora" u periodu 1991. do 1997. godine izvršeni nad Srbima, samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti i što su pravoslavne veroispovesti ne sme da bude svedena samo na neposredne izvršioce. Bio bi to veliki i gotovo neoprostiv greh prema svim žrtvama koje su umrle ili povređene usled primene nečuvenog terora prema njima za vreme boravka u ovom logoru. Utvrđivanje identiteta izvršilaca i nalogodavaca ovih zločina u logoru "Lora" izvršeno je na osnovu svedočenja samih žrtava - logoraša.

7.1. NAREDBODAVAC

1. MATE LAUŠIĆ iz Zagreba, ul. Trg Kralja Petra Krešimira br. 1, komandant vojne policije Republike Hrvatske u čijoj je nadležnosti bio i vojni logor "Lora" u Splitu

7.2. UPRAVNICI LOGORA


Strana 417


1990 - 1995

1. BOŠKO IVICA, koji je izdavao naređenja da se vrše i neposredno vršio pojedine zločine. O tome svedoči iskaz svedoka: 1) Svedok 507/97-2, boravio je u logoru "Lora" od sredine maja 1995. godine do 30.8.1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine navodi: "Komandir zatvora "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

2. BUZOV MIROSLAV, koji je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju pojedinih zločina. O tome svedoči iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8 navodi: "U junu 1995. godine posle ručka stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ništa ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj."

3. DUJIĆ TOMO, zvani "CRNI", iz Vukovara, izdavao je naređenja i neposredno učestvovao u vršenju ratnih zločina. O tome govore iskazi svedoka: 1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić, bivši upravnik zatvora "Lora". 2) Svedok 315/96-2, navodi: "U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim." 3) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: "Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bejzbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica." 4) Svedok 485/95, boravio je u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."


Strana 418


1990 - 1995

5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao da ako ikada budem živ izašao iz zatvora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije i vezanih očiju dovodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da me neko seče testerom." 6) Svedok 182/95-2 boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Upravnik logora je bio Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči. Upravnik je bio glavni inicijator iživljavanja nad zatvorenicima i lično je učestvovao u torturi nad zatvorenicima. Mene je nekoliko puta tukao, a najgore batine od njega sam dobio posle delegacije Međunarodnog Crvenog krsta kojoj sam se požalio da sam u zatvoru tučen." 7) Svedok 483/95-2, navodi: "Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila sprovođena prema svim zatvorenicima. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić." 8) Svedok 488/95-2, koji je u logoru "Lora" boravio od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega." 9) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora znam da se Tomo Dujić, star oko 30 godina ili možda i mlađi upravnik logora za koga se pričalo da se borio u Vukovaru i da je među poslednjima izašao, isticao što je nas zatvorenike tukao i mučio sa strujom sa induktorskim telefonom." 10) Svedok 67/94-3, navodi: "U mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, zamenik upravnika, nekakav Dožder koji je takođe radio u upravi."


Strana 419


1990 - 1995

11) Svedok 340/94-3, navodi: "U "Lori" nas je najviše mučio Toma, za koga znam da je bio neki šef, star između 30 i 40 godina, visok, crnomanjast, druge podatke ne znam, on je mene stavljao na struju i više puta tukao kao i ostale zatvorenike." 12) Svedok 164/95-2, navodi: "Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, policajac HV, inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo, upravnik logora i Giljanović Tonči, policajac HV. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama, čime su stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim. Mene je najviše tukao upravnik Dujić Tomo i stražar Gudić Ivica iz Splita. Dok sam se nalazio u logoru "Lora" u Splitu sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći, u stvari ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjena su ga tukli. Ja sam video Dujić Tomu kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro." 13) Svedok 445/94-32, navodi: "Više puta su mene izvodili samog i prebijali, a uvek je to radio upravnik Tomo Dujić, a sa njim je uvek bio neko od stražara. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me je udario po čelu, a od te povrede i danas se jasno vidi ožiljak na mom čelu" 14) Svedok 445/94-17, navodi: "Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene pored ostalih i Tomo Dujić, nizak, mršav, crn "kao Ciganin", suvonjavog lica, nije bio stariji od 25 godina, upravnik zatvora. Oni su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio potpuno prebijen, a dlanovi su bili potpuno naduveni, prsti ukočeni, a stopala naduvena, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je slomljeno više rebara." 15) Svedok 445/94-28, navodi: "Odmah nakon toga odveli su me u jednu prostoriju i to upravnik Tomo iz Vukovara, visok, crn, dosta mršav, a sa njim je bio još jedan stražar koji nije imao zube. Tu sam video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ona dvojica rekla da mu odvežem povez sa očiju, a kada sam to počeo da činim, onda su počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svime čime su stigli tako da sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su udarali po prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to vreme tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, a ko pogreši dobijao je batine." 16) Svedok 445/94-27, navodi: "Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski su nas sve prebili. Ovom prilikom tu je bio upravnik zatvora Toma, stražar Anđelko, Gudić Ante i još neki. Posle batina su nas sve pretresli. Mene su odmah odatle odveli u jednu prostoriju, tu je bio jedan


Strana 420


1990 - 1995

mlad momak i ovaj crni (Toma) pa su me priključili na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezivali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u usta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici." 17) Svedok 445/94-26, navodi: "Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante. Pored njih i drugih stražara, oni su dovodili i civile gde su nas i oni tukli. Dobro se sećam jedne ženske koja je rekla da trenira džudo pa nas je ona zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom tukla. Tom prilikom su me naterali da sa kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja morao da drugi kraj kanapa vežem za rešetke od prozora ćelije. Kada sam ovo uradio napali su me da sam hteo da obesim svoga druga pa je on posle toga sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke i bacili, a on je morao četvoronoške da ide i da traži burmu. Jednom prilikom, ne sećam se datuma, oko 23 časa, Tomo upravnik izveo me je u hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ. vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem pa me je on prebio bejbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle toga doveo je Č.S. mog druga koji je bio isto zatvoren pa mu je naredio da me tuče što je ovaj morao da čini, a i jedan i drugi su me snažno tukli pa sam posle svakog udarca padao na zemlju. Ovom prilikom prebijen je i I.Đ. i N.P. koji je bio toliko prebijen da su ga u nesvesnom stanju ubacili u ćeliju. Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli da će da me bace u more, ali to nisu uradili." 18) Svedok 445/94-33, navodi: "Dobro se sećam još dok sam bio u ćeliji da je jednom prilikom došla jedna zgodna plavuša koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo da razgovaram s njom pa je ona povikala kako hoću da je silujem, a tada je u ćeliju upao Toma sa još nekim stražarima koji su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim me izveli napolje i tamo nastavili da me tuku. Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. to smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim mučenjima." 19) Svedok 499/95-2, navodi: "Nakon provedene noći u ćelijama u kojima smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode ceo dan spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom došlo je jutro kada je otpočelo naše mučenje. Tog jutra postrojeni smo u dvorište ovog vojnog zatvora gde nas je upravnik Tomo Dujić zvao na pojedinačna ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova, čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kad je mene pozvao upravnik Tomo pitao me je šta ću ja, šta tražim u Bosni kada sam Srbin, pitao me je da li mi je otac u četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti, da nas sve treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj koji je repetirao preda mnom i stavio mi ga u usta govoreći - sad ću da te ubijem. Tom prilikom povredio me je pištoljem, rasekao mi je usne tako da mi je išla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega me je oterao da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira i bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i pričalo se da je u dobrom delu tih ubistava učestvovao i


Strana 421


1990 - 1995

upravnik lično. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kancelarije "sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja u struku i batina." 20) Svedok 67/94-1, navodi: "U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora Tomo." 21) Svedok 288/94-9, navodi: "U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi kojima ne znam imena." 22) Svedok 67/94, navodi: "Od mučitelja u "Lori" najžešći je bio upravnik Tomo Dujić, a za njim nisu zaostajali ni ostali radnici zatvora među kojima se opet isticao posebno Tomo Dujić." 23) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima i Tomo Dujić, upravnik." 24) Svedok 445/94-21, navodi: "Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić izveo napolje i tukao zajedno sa mlađim bratom Perišićem. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu, a kada bi pao u nesvest i pao na tlo onda su me udarali po rukama da bi se osvestio. Četiri puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da me ovako osveste, pa su me polivali vodom. Upravnik Toma je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da repetira kao da će me ubiti. Da li je to radio i drugima, ne znam, ali je to meni činio." 25) Svedok 67/94-4 navodi: "Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored batina koje su bile svakodnevne na razne načine bi nas mučili, pa bi često nas zatvorenike kupali tako što bi nas skinuli gole pa pod pritiskom prskali vatrogasnim šmrkovima što je bilo jako bolno obzirom da smo svi prethodno bili izbatinjani. Naterali bi nas da bez prekida trčimo 2-3 sata pa bi onda morali nositi jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao da trči ili bi pao, tada bi dobijao posebne batine. U ovom našem mučenju prednjačio je upravnik Tomo Dujić." 26) Svedok 164/95-8, navodi: "Upravnik u logoru "Lora" je bio Dujić Tomo, a mene su od reda tukli neprestano." 27) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od


Strana 422


1990 - 1995

snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime i drugi, a posebno raniji upravnik Tomo iz Vukovara." 28) Svedok 259/94-6, navodi: "Na ovaj način mučenja sa uključivanjem na induktorsku struju najviše je mučio zatvorenike Toma Dujić. Meni je bila jako bolna i možda najteža tortura koja se zvala "traženje četnika". Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da "traži četnike" - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično Toma Dujić je ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u jednoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini ćelije. To je prva prostorija sa desne strane kada se ulazi u taj blok sa glavnim hodnikom. Jedno veče ne sećam se tačno datuma oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik na mene izveo me iz ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, tako da je to na mene ostavilo jedan težak utisak, a ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Svima su bile odsečene uši, koliko se sećam, ali mi se čini da je tako i da je samo jednom ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su bile izvađene oči, a nekima su preda mnom vadili oči. Sećam se kako jedan od mučitelja zabi nož u jezik i povukao je nož tako da mu je odsekao jezik. Jednom od onih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je zaista bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od tih noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio jedan onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao tom Crnogorcu i jednim zamahom mu odvojio glavu od tela. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Sve ovo je činio Toma Dujić sa još četvoricom ljudi iz zatvorske straže, a jedan od njih je bio Musa. Drugi put kad sam bio u "Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas postavljali da sedimo, vezivali žicama tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili za uvo kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugi bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje. Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to najviše u pripitom stanju, ali je bio u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio a posle je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugima ali je bilo mnogo manje stavljanja na električnu stolicu kada Dujića nije bilo tu. Inače on je ovu spravu zvao "SDS" jer kada je zatvorenika hteo da muči na stolici pozivao ga je iz ćelije da "SDS zove na telefon".


Strana 423


1990 - 1995

4. GRANČIĆ FRANE, rodom iz Imotskog je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju zločina nad zatvorenicima u logoru. O tome govore iskazi svedoka: 1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, navodi: "Posle ubistva Knežević Nenada iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo smenjen je Tomo Dujić, a za novog upravnika je postavljen Frane Grančić rodom iz Imotskog." 2) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, navodno poručnik legije stranaca." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Najviše su maltretirani piloti. Bio sam prisutan kada je Đ. rekao upravniku Granić Frani da neće da promeni dres posle čega je dobio batine."

5. ZANINOVIĆ NIKŠA ili TONČI je naređivao ili neposredno učestvovao u izvršenju zločina nad logorašima u logoru "Lora". O tome govore iskazi svedoka: 1) Svedok 181/95-2, navodi: "Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao ako ikada budem živ izašao iz logora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od od pištolja i kundacima od automata." 2) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam: Tonči Zaninović, star između 35 i 40 godina bio je zamenik Dujića. On me je priključivao na struju s tim što mi je zakačio za uši krajeve žica. Ti udari su izazivali strahovite bolove u glavi, tresli smo se. Pored ostalog imao je običaj da nas tuče a onda kada bi nas prebio i ne bi mogli da ustanemo, doneo je induktorski telefon pa bi nas prikačio, pustio struju i tada smo morali da skočimo pa bi nastavio da nas tuče ponovo."

7.3. NEPOSREDNI IZVRŠIOCI ZLOČINA

1. BABAN IVICA, pripadnik antiterorističke vojne policije učestvovao je u


Strana 424


1990 - 1995

zločinima o čemu govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Ivica Baban koji je mene najviše prebijao i mučio, naneo mi je prelome rebara, gasio cigarete po glave, gazio po leđima i rukama."

2. BANIĆ ili BANOVIĆ BANE, bivši bokser iz Slavonije. O njegovim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 485/95, boravio u logoru od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser iz Slavonije. Priključivali bi me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle bi mi bacili kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi." 2) Svedok 185/95-2, navodi: "Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među njima i Bane, bokser rodom iz Pakraca." 4) Svedok 164/95-6, navodi: "U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Po udarcima sam zapamtio nekog boksera Baneta." 5) Svedok 499/95-2, navodi: "Nas su takođe ispitivali uz šamare i pogrdne reči time da su pojedine vojnike bez razloga verovatno iz mržnje što smo Srbi tukli više, a naročito se u tome isticao jedan vojnik hrvatske vojske Bane, vojni policajac. Najgori je bio blok "S". U njemu su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se pored upravnika isticao Bane, vojni policajac. Najviše su tukli rezerviste i to one uhvaćene na trebinjskom ratištu kao i pilote." 6) Svedok 445/94-17, navodi: "Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u Kaštelama, a bio je sa njim još jedan koji su pokušali da beže, pa su prvog ranili,


Strana 425


1990 - 1995

a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako gaze, a među njima je bio Giljanović, Čop, Bane bokser, koji je mogao biti iz Metkovića ili okoline. Od osoblja u zatvoru "Lora" pamtim Baneta iz interventnog voda, znam da je iz Metkovića i da je bio bokser. Ovi iz interventnog voda su nas tukli gore nego neki stražari. Bili su pravi razbijači." 7) Svedok 164/95-2, navodi: "Sećam se da sam posle ovog vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV, inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo i Giljanović Tonči. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i ostavili me u kupatilu da ležim." 8) Svedok 67/94-5, navodi: "Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i maltretira. Bio je tu jedan Tonči, bokser Banović, zatim Giljanović. Tukli su me svakodnevno po čitav dan."

3. BEK, stražar u zatvoru. O njegovim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 420/95-2, navodi: "Imena stražara kao i upravnika zatvora, ja ne znam jer nam to niko od stražara nije govorio. Znam da su se oslovljavali nadimcima pa tako pamtim i nekog "Beka"."

4. BJELOKAPIĆ ROBERT, zvani "CRNI", iz Hercegovine. O njegovim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8, navodi: "U junu 1995. godine posle ručka Robert Bjelokapić, stražar je izveo grupu zatvorenika i odveo nas u krug zatvora gde se nalazio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao."

5. BOBANj, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i opet u martu i aprilu 1997. godine, navodi: "Komandir zatvora u "Lori" je bio Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se posebno isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."


Strana 426


1990 - 1995

6. BOKANOVIĆ TADIJA, zvani "MRKI", iz Hercegovine, pripadnik antiterorističke vojne policije o čijim zločinima govore iskazi svedoka i to: 1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujića Nikša." 2) Svedok 333/96-8, navodi: "Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje pa me je jednom dobro pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme sam dva puta padao u nesvest." 3) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi: "Komandir zatvora u "Lori" bio je Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

7. BOTIĆ ANĐELKO, stražar u logoru, zvani "Mali Anđelko", o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot navodi: "Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger." 2) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 3) Svedok 67/94-5, navodi: "Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši, pa bi okretali ručicu telefona, a nakon takvih tortura vraćali bi me u ćeliju gde nije bilo kreveta, već sam imao jedno ćebe, a pod je bio od pločica."


Strana 427


1990 - 1995

4) Svedok 445/94-28, navodi: "Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka pa su nas i oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas najviše tukli i mučili zatvorenike. Terali su nas da trčimo u krug i da pevamo ustaške pesme, a ko pogreši dobijao je batine. Jednom sam umesto "ajme meni" viknuo "lele meni" pa me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao sve dokle sam mogao da stojim. Bio sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam jedne noći oko 23 časa mene i B.M. su izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i svačim tako da su meni slomili tom prilikom rebra, dok sam ležao na zemlji i kada me je podizao snažno me je udario bejzbol palicom po grudnom košu." 5) Svedok 445/94-32, navodi: "Tukli su nas u hodniku i u svim drugim prilikama kada bi nas ko stigao i prebio. Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je bio i Anđelko, crn, mršav, star do 30 godina, niskog rasta." 6) Svedok 445/94-3, navodi: "Anđelko je bio malog rasta, pa su ga zvali "Mali Anđelko", pa su nas on i drugi ovde prebijali." 7) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru mene su do besvesti tukli Gudić, izvesni Anđelko i drugi." 8) Svedok 445/94-27, navodi: "Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski nas sve do jednog prebili. Ovom prilikom tu je bio upravnik Tomo, stražar Anđelko, Ante. Posle batina su nas pretresli. Tu su nas šišali, a za to vreme Anđelko i drugi nas nisu tukli. Mene su sigurno više od tri četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili danju i noću i prebijali, a sa mnom su izvodili i druge zatvorenike. Mene je najviše tukao Gudić, Anđelko, Suljo." 9) Svedok 67/94, navodi: "Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a držali uvis pa bi potom jedan policajac kome je ime Anđelko Botić udarao palicom u predelu glave do visine krsta, a drugi Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da su tada slomili dve palice, a jednu su slomili na meni." 10) Svedok 445/94-21, navodi: "Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodili pa su me besomučno tukli."


Strana 428


1990 - 1995

11) Svedok 67/94-4, navodi: "U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko, kome ne znam prezime i Sulejmanović." 12) Svedok 259/94-6, navodi: "Slabo su nas hranili za sve vreme boravka u "Lori". Od ovakve ishrane smo bili iscrpljeni pa se sećam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno sam rekao "kako bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da". To su čula dvojica ustaša koji su prolazili hodnikom pa su ušli u ćeliju, jedan Anđelko, a drugi ne znam kako se zove i oni su mi kada su čuli da sam gladan, doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći da će me u suprotnom zaklati. Kako mi je danima stomak bio prazan i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Mene su kao i druge priključivali na induktorsku struju sa poljskog telefona. Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug, a naročito je to voleo da čini upravnik Tomo. Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći ovde nije bio Dujić već su bili Anđelko, koji je bio još svirepiji od Dujića i njegov drug. Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je još osam ljudi. U svakom slučaju glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život." 13) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić Tonči, a tukao nas je i stražar Botić Anđelko. Od svih je bio najgori Gudić Ante, a nije zaostajao ni Botić Anđelko." 14) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora sećam se Botić Anđelka. On je omanji, visok oko 170 cm, star oko 25 godina. Zajedno sa Antom Gudićem bio je u smeni. I to je bila najgora smena za nas zatvorenike. On je imao običaj da tuče bejzbol palicom. Tukao je i mene tom palicom." 15) Svedok 510/96-13, navodi: "Ratni zarobljenik nisam siguran u ime je bio u prisustvu Kneževića, kada je pokušao da beži, ali sam Vuković nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja stražara i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama od čega je iste noći umro." 16) Svedok 445/94-17, navodi: "Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči i neki drugi. Izlagali su nas na sunce s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Tukli su nas u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo trčanje su prvo uveli


Strana 429


1990 - 1995

Gudić i Botić, a kasnije su uveli svi stražari. Botić Anđelko se posebno isticao u tuči i mučenju zatvorenika."

8. BOŠKO, zvani "POLjA", o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-7, u logoru "Lora" je boravio od 14. maja 1995. godine do 2. aprila 1996. godine, navodi: "To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške."

9. BOŠNjAK BORO, pripadnik interventnog voda iz Vukovara (Borova naselja) o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 445/94-17, navodi: "Dok sam bio u toj ćeliji svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović i Bošnjak Boro iz Vukovara, pripadnik vojne policije, do 35 godina star, visok oko 180 cm, malo je imao "rahitične noge", jer kada je hodao kolena su mu bila raširena, a imao je izrazite crne brkove. Oni su me besomučno tukli svaki dan." 2) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali između službenika zatvora Bošnjak Boro iz Borova naselja, pripadnik interventnog voda."

10. BRIBUDIĆ ili PRIBUDIĆ JOŠKO, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima pored ostalih naročito se isticao Bribudić Joško." 2) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično najviše su tukli i maltretirali službenici zatvora od kojih posebno ističem Pribudić Joleta, stražara." 3) Svedok 445/94-17, navodi: "Prigudić Josip, zvani "Jole", stražar srednje visine do 25 godina star, bio je veoma loš, a mučio nas je na isti način kao i ostali, tukao me je."


Strana 430


1990 - 1995

11. BUDALIĆ, stražar iz okoline Mostara, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 445/94-17, navodi: "Od zatvorskog osoblja koji su me mučili i maltretirali sećam se između ostalih Budalića, ime ne znam, iz okoline Mostara, visok, smeđ, više plav, dobro građen i jak. On je tukao sve zatvorenike."

12. BUNGUR ili BUNGER EMILIO, stražar u logoru o čijim zločinima svedoče iskazi svedoka: 1) Svedok 111/95-2, navodi: "Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog ubistva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bungur." 2) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zavni "Sule"." 3) Svedok 164/95-2, navodi: "Pored upravnika i stražara HV sećam se da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid, izvesni Emilio, Sulejmanović, zatim stražar Vidović." 4) Svedok 499/95-2, navodi: "Poznato mi je da su uhvaćena dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka "A" u blok "S" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak pa je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do besvesti od stražara koji su ga uhvatili, a najviše ga je tukao komandir straže Emilio. On ga je tukao čizmom nogom u glavu dok ovaj nije potpuno izgubio svest kada je ostao potpuno nepokretan i nije se micao." 5) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči i ostali." 6) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora znam da je to bio Emilio, čije prezime ne znam."


Strana 431


1990 - 1995

7) Svedok 510/96-13, navodi: "Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće: jednog jutra dovezli su šest Trebinjaca među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri ne znam naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Kasnije sam čuo da je umrli Jelić." 8) Svedok 164/95-1, navodi: "Sećam se da su nas u logoru tukli i prema nama nečovečno postupali kao stražar po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar i Tonči Vrkić."

13. VANjA, čije prezime još nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 507/97-2, navodi: "Komandir logora u "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezime nisam zapamtio."

14. VIDINIĆ, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

15. VIDOVIĆ SAŠA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 315/96-2, navodi: "U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim." 2) Svedpl 67/94-3, navodi: "Sećam se stražara braće Perišić, Davora i Damira kao i Viktora iz Dugog Sela, zatim Sulejmanović Zlatka, zvanog "Sule" i stražara Vidović Saše. Od svih nabrojanih jedini koji nas nije tukao bio je Vidović Saša." 3) Svedok 164/95-1, navodi:


Strana 432


1990 - 1995

"Nabrojao sam imena upravnika i stražara koji su nas tukli u logoru i prema nama nečovečno postupali kao stražar po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika bio Tonči Vrkić." 4) Svedok 164/95-2, navodi: "Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli Rešid Hodžić, izvesni Emilio, Sulejmanović Zlatko, Dožder Zoran, Vidović, stražar HV rodom iz Mostara." 5) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima i stražar Vidović."

16. VIKTOR, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči, svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće Perišić, Davora i Damira i Viktora svi su iz Dugog polja."

17. VRKIĆ ili VRGIĆ TOMO ili TONČI, iz Splita, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 315/96-2, navodi: "U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim." 2) Svedok 234/95-6, navodi: "Ja sam iz bolnice Firule posle četiri-pet dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo, zvani "Tonči" u rečima: "Evo novog četnika" pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na tri mesta. Vilica je popucala pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez anestezije ponovo nameštana vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam vraćen u "Loru". 3) Svedok 485/95, navodi: "Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi neko od otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Upravnik logora bio je Tomo Dujić, a njegov pomoćnik Vrkić." 4) Svedok 63/94-1, navodi:


Strana 433


1990 - 1995

"Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić koji je često dolazio među zatvorenike i tukao ih prilikom svakog obilaska. Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste. Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima." 5) Svedok 182/95-2, navodi: " Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči." 6) Svedok 488/95-2, navodi: "Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega. On je tukao zatvorenike do iznemoglosti naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana." 7) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Vrkić Tonči, zamenik upravnika." 8) Svedok 164/95-2, navodi: "Posle ove tučnjave ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bejzbol palicom i to Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko ne znam prezime. Ovde sam izgubio svest pa su uključili hladnu vodu na mene. Drugi zarobljenici su mi pričali da sam u ovoj vodi ležao sat i po vremena. Posle ovoga na smenu je došao Perišić Davor, stražar HV i naredio mladim vojnicima zarobljenicima da me skinu i drže pod hladnim tušem još 15 minuta. Posle ovoga su me obukli i vratili u ćeliju. Posle ovoga zamenik upravnika Tonči Vrkić naredio je stražarima da me ne smeju tući." 9) Svedok 164/95-1, navodi: "Nabrojao sam imena upravnika i nekih stražara, a sećam se još nekih imena koja su nas tukli u logoru i prema nama nečovečno postupali kao Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika u "Lori" bio Tonči Vrkić." 10) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, zamenik upravnika i drugi." 11) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči Vrkić i upravnik Tomo Dujić." 12) Svedok 445/94-17, navodi: "Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u Kaštelima, a sa njim je bio još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a


Strana 434


1990 - 1995

drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i Vrkić, koji je bio zamenik upravnika." 13) Svedok 288794-9, navodi: "U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi čijih se imena ne sećam." 14) Svedok 499/95-2, navodi: "Najgori je bio blok "S" u kome su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić, neki Bane, "Rambo" i još neki Tonči." 15) Svedok 164/95-8, navodi: "Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi stražari, a najviše Gudić Ivica, a imena drugih u logoru ne znam."

18. GAVRILOVIĆ NENO, stražar o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima Gavrilović Neno, dežurni."

19. GALIĆ MIRKO, komandir 72. bojne o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 315/96-2, navodi: "Od prvog dana dolaska u "Loru" počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim." 2) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima Galić Mirko, zapovednik vojne policije za srednju Dalmaciju 72. bojne."

20. GIDIĆ DUŠKO, bivši kapetan JNA iz Smedereva, rođen 16. oktobra 1955. godine u Požarevcu, od oca Novice, pristupio Hrvatskom vijeću odbrane o čijim zločinima u logoru "Lora"govore iskazi svedoka: 1) Svedok 111/95-2, navodi:


Strana 435


1990 - 1995

"U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko i ostali. Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe imali status zarobljenika." 2) Svedok 483/95, navodi: "Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Njemu su se često pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić." 3) Svedok 488/95-2, navodi: "Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad Mekić iz Busovače koji se pridružio Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, oženjen muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem vojnika iz naše jedinice." 4) Svedok 470/95-3, navodi: "Kapetan Gidić je boraveći u logoru zadobio njihovo poverenje pa je dolazio sa njima da nas maltretira. Najviše je tukao dobrovoljce i psovao im četničku majku. Nosio je njihovu uniformu sa natpisom na rukavu "ZNG". Mene i vojnike iz Gabele nije tukao jer nije smeo iz njemu poznatih razloga." 5) Svedok 164/95-2, navodi: "Čim sam doveden u krug zatvora šakom u oko i nogom u stomak udario me je Gidić Duško, inače Srbin iz Čačka, aktivni kapetan JNA. Gidić je u ovom logoru kao zarobljenik imao povlašćeni položaj kod ustaša jer je odmah prešao na njihovu stranu dokazujući se tučnjavom i maltretiranjem zarobljenika." 6) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu su mi prvo prelomili četiri rebra, a drugi put jedno rebro, a izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli: Gudić, izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči Vrkić, kapetan Duško Gidić, koji je po nacionalnosti Srbin i za njega kažu da je hrvatskoj vojsci predao skladište u Gabeli." 7) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica i to: Gidić Duško, koji je bio aktivni kapetan, po nacionalnosti Srbin, predao je Hrvatima neko skladište, mislim u Gabeli. On je prvo bio zatvorenik, pa je odbio da ide na razmenu. Gidić je držao kafe kuhinju." 8) Svedok 467/94-8, navodi: "Oteturao sam se ponovo u stroj. Kada sam stao tamo okrenuo sam se prema


Strana 436


1990 - 1995

krugu i primetio našeg kapetana iz skladišta u Dretelju Duška Gidića, šetao se po pisti u farmerkama i njihovom maskirnom prslučetu." 9) Svedok 510/96-13, navodi: "Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i Gidić Duško, koji je bio na službi u Čapljini, Mostaru, a kasnije u skladištu u Gabeli gde je i zarobljen. Tretiran je kao prebeg. Imao je povlašćeni položaj i ulogu da gardistima, civilima, policajcima govori o našim "nedelima". Psovao je, tukao zatvorenike i ubeđivao ih da pređu u HV."

21. GILjANOVIĆ ZVONKO, zvani "GILjO", iz Metkovića, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, pa Giljanović, zvani "Giljo" i tukli su me svakodnevno po čitav dan." 2) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, zvani "Giljo" navodno instruktor specijalnih jedinica koji je redovno dolazio i tukao nas." 3) Svedok 445/94-17, navodi: "U prostoriji gde su me ispitivali, odmah su počeli da me tuku Levaja i Giljanović za koga znam da je bio bokser iz Splita, star najviše 35 godina, nizak, dobro građen, nabijen sa malo većim zaliscima, kratko potšišan, a bio je komandir interventnog voda njihove policije. U ovom periodu meni je slomljeno više rebara. Za ovo vreme Giljanović je posebno ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni tako da me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih prebijanja 15 dana nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, za to vreme nisam ništa ni jeo. Pored ovog zatvorenike su priključivali na struju pa su to i meni radili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako da sam se sav tresao." 4) Svedok 485/95 u logoru "Lora" boravio je od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli." 5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: "U tučama se posebno isticao Zvonko Giljanović i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid


Strana 437


1990 - 1995

stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama." 6) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot koji je u logoru "Lora" boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi: "Najteže batine smo P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili." 7) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Pored stražara slobodan pristup našim ćelijama imali su i pripadnici hrvatske vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Od pripadnika vojne policije naročito se isticao Zvonko Giljanović, zvani "Giljo". Najteže batine sam dobio kada je u moju ćeliju upao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše." 8) Svedok 483/95-2, navodi: "U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji je tukao mene i ostale zatvorenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora upotrebljavajući palicu. On me više puta gazio čizmama po prstima i drugim delovima tela. Od tuče sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je to, morao sam da odgovorim da me "boli zub". Nisam smeo da kažem istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari logora izvesni "Giljo" i Gudić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić." 9) Svedok 164/95-1, navodi: "Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Giljović Tonči. On je mene terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u mešalicu za beton. To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih udaraca mi je noga otekla i plava kako jedna tako i druga, imao sam velike rane na nogama od kojih i danas imam ožiljke. Posle ove torture mene su zvali "mešalica"." 10) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Giljanović, inače Bokser, komandir voda crvenih beretki. Svakodnevno sam mu bio vreća za trening jedanput, dvaput, a kasnije je za udaranje umesto pesnica koristio pendrek, drške od metle, bušio mi je uši i priključivao na struju."


Strana 438


1990 - 1995

11) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru su me do besvesti tukli Gudić, izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, zatim "Gilja" i drugi." 12) Svedok 164/95-2, navodi: "Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV, Dujić Tomo, upravnik zatvora i Giljović Tonči, policajac HV. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i ostavili me u kupatilu. U susednoj ćeliji bili su piloti P.G. kome je taj dan pukla plućna maramica, a tukao ga je Giljović Tonči i P. je odveden u bolnicu gde je ležao 18 dana."

22. GRBEŠA, čije je ime nepoznato rođen 1974. godine ili 1975. godine o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine navodi: "Jednom prilikom stražar Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uvo. Palio ga je i upaljačem."

23. GRUJO NIKŠA, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do 30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi: "Komandir zatvora je bio Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja, čija prezimena nisam zapamtio."

24. GUDIĆ ANTE, iz Splita, o čijim zločinima govori više svedoka: 1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot u logoru "Lora" boravio je od 26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi: "U tučama su se naročito isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimanović Zoran, zvani "Sule". Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bungur."


Strana 439


1990 - 1995

2) Svedok 182/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 3) Svedok 483/95-2, navodi: "Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođenja prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika učestvovali su i čuvari logora izvesni Giljo i Gudić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić." 4) Svedok 488/95-2, navodi: "Mene je najviše tukao Ante Gudić, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine. Korišćeni su i različiti načini mučenja." 5) Svedok 445/94-21, navodi: "Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i neki Splićanin Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodili i maltretirali." 6) Svedok 164/95-8, navodi: "Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi stražari, a najviše Gudić Ivica." 7) Svedok 67/94-4, navodi: "U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko kome ne znam prezime." 8) Svedok 445/94-28, navodi: "Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka i drugoga koji se zove Ante, pa su nas i oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas najviše tukli i mučili zatvorenike." 9) Svedok 445/94-3, navodi: "Ovde kada smo stigli bila je smena u kojoj su radili Ante kome ostale podatke ne


Strana 440


1990 - 1995

znam, a sećam se da je bio bez prednjih zuba i Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su oni ti koji su nas dobro isprebijali." 10) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi." 11) Svedok 67/94, navodi: "Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a ruke držali uvis pa bi potom jedan policajac kome je bilo ime Anđelko Botić udarao palicom i to u predelu glave do visine krsta, a drugi to je bio Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da su tada slomili dve palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica iznemogli, nastupao je treći. Ja sam u zarobljeništvu zadobio povrede u vidu preloma devet rebara koje mi je zadao Ante Gudić iz Splita nogama i bejzbol palicom, a pored toga povređena mi je i desna ruka i zglob lakta, imam ožiljke po celom telu." 12) Svedok 67/94-2, navodi: "Što se tiče bloka "S" tu smo mučeni svakodnevno bez prestanka. Najgori od njih je bio Gudić koji nas je tukao svaki dan, nogama, palicama i koji je pravi mučitelj. Kupali su nas na krugu vatrogasnim šmrkom svaku treću noć pa bi nas nakon toga ugonili u ćelije gde smo spavali na podu od pločica bez ćebadi." 13) Svedok 445/94-26, navodi: "Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante, visok oko 190 cm, plav ima čičkavu pomoć, a nema koliko sam zapazio jedan zub. Iste noći Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će da me bace u more, ali to nisu učinili pa su me vratili u ćeliju. Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali sa bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljalo noge, stvaralo plikove i strahovito bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira kako smo trčali udarali bi nas palicama. Ovo je najviše radio Ante." 14) Svedok 445/94-27, navodi: "Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski nas prebili do jednog. Ovom prilikom tu je bio upravnik Tomo, stražar Anđelko, stražar Gudić Ante i drugi. Mene je najviše tukao Gudić, Anđelko. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i sl." 15) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica između kojih i Gudić Antu, stražara, starog oko 25 godina. Zapamtio sam da je posebno tukao Bojana iz Kragujevca, koga su zvali "Orlić". Imao je običaj da prvo na ruke navuče rukavice, kako je govorio "da ne prlja ruke" pa bi onda uzimao pendrek i njime tukao. On je mene svega par puta udario. U smeni je uvek bio sa Botić Anđelkom." 16) Svedok 67/94-5, navodi:


Strana 441


1990 - 1995

"Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši i okretali ručicu telefona. U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas zatvorenike nagonio da stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas je da po čitav dan "beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da beremo grožđe, da se provlačimo između stolica, a dovodili su i civile iz grada koji su nas takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći i dr." 17) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, stražar Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči i drugi. Od svih je bio najgori Gudić Ante. Gudić je svaki dan morao doći da batina zatvorenika Bojana koga su zvali "Beli orlić" i zadnju noć pred njegovu smrt ga je takođe izbatinao. Sećam se događaja sa dva civila iz Splita. Gledao sam kroz prozor kako su jednog civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli na krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga dok telo nije postalo beživotno." 18) Svedok 445/94-17, navodi: "Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči, kome ne znam prezime i neki drugi. Izlagali su nas suncu s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vode u čizme i terali da trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga bi nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave naslonjenim uza zid i onda bi nas tukli. Ovako su nas tukli u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo trčanje su prvo uveli Gudić i Botić, a kasnije su uveli i drugi stražari. Kad je Knežević Nenad pokušao da beži, bio je još jedan sa njim, pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, jedan koga su zvali "Pobro", a od stražara tu su bili Gudić, Botić i Vrkić. Gudić Ante, stražar, visok, suv, znam da je ranije bio milicioner u Splitu jedan je od najistaknutijih mučitelja u zatvoru." 19) Svedok 164/95-1, navodi: "Četvorica stražara koji su radili u logoru HV su: Gudić Ivica, Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela Škrbinje kod Zadra, mislim da se preziva Ivković." 20) Svedok 510/96-13, navodi: "Ratni zarobljenik nisam siguran u ime bio je u prisustvu Kneževića, kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice zajedno sa R.I. u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama od čega je iste noći umro." 21) Svedok 164/95-6, navodi:


Strana 442


1990 - 1995

"U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime i izvesni Anđelko, Emilio, Dodžer, Tonči, Sulejmanović i drugi." 22) Svedok 164/95-2, navodi: "Mene su i dalje nastavili da tuku svakodnevno jer su govorili da sam specijalac i koljač. Mene je najviše tukao upravnik Tomo Dujić i stražar Gudić Ivica iz Splita. Gudić me je tako mučio da je tetovažu koju sam imao na levoj podlaktici gde je bilo istetovirano JNA gorio cigaretama dok je nije potpuno uništio, a zatim me je odveo u kupatilo svezao ruke lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola sata po čitavom telu tako da sam bio sav modar i u otocima. Nakon ove tučnjave ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bejzbol palicom Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko, ovde sam izgubio svest pa su uključili vodu na mene." 23) Svedok 259/94-6, navodi: "U više navrata sveštenika P. a i druge zatvorenike su priključivali na struju iz poljskog telefona. Na ovaj način su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio. Posle nekoliko dana opet u toku noći izveli su devet ljudi. Te noći nije bio Dujić, već su tu bili Anđelko, njegov drug Ante još jedno lice koje su zbog umetnosti klanja zvali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali "Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan nema uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovom prilikom dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život."

25. "DABRO", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena, starijeg sa brkovima o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-7, navodi: "To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao, mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške."

26. DOŽDER ili DODžER ZORAN, iz Splita, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 182/95-2, navodi: "Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali pored ostalih i Dožder Zoran." 2) Svedok 67/94-3, navodi:


Strana 443


1990 - 1995

"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić Tonči, nekakav Dožder Zoran koji je takođe radio u upravi." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali od službenika zatvora Dožder Zoran, narednik." 4) Svedok 445/94-17, navodi: "Dok sam bio u ćeliji kod mene su dolazili Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro, Tomo Dujić, Dožder Zoran iz Dugog Polja kod Splita, star oko 30 godina, visok, debeo, krezav, Sulejmanović Zlatko." 5) Svedok 164/95-1, navodi: "Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za udarce u glavu, posebno u uši."

27. DRAŽIĆ MILjENKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8, navodi: "Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić koji me je prebio nekom drvenom motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I danas imam izbočinu, a otežano i hodam. Verovatno je u pitanju prelom koji je zarastao.

28. "DUGI", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 288/94-9, navodi: "Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj, stražari koje su zvali "Dugi", Tonči i drugi čijih se imena ne sećam." 2) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir, musliman iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Jasko", Meho iz Tuzle, zatim jedan sa nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa nadimkom "Pepi"."

29. EMIR, nepoznatog prezimena iz Zvornika, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 124/96, navodi:


Strana 444


1990 - 1995

" Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi."

30. JASKO, nepoznatog imena i prezimena, stražar u logoru o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, star 35 i 40 godina, crn, visok; zatim jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina, Hodžić Huso iz Kalesije, star 28 godina, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz Brčkog, star oko 27 godina; jedan pod nadimkom "Jasko", musliman iz Zenice, jedan pod nadimkom "Meho" iz Tuzle, star oko 23 godine, zatim jedan sa nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa nadimkom "Pepi"."

31. JOVIĆ ZDENKO, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-7, navodi: "Zdenko Jović, stražar u logoru, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za katolički Božić, kada smo i dobili najviše batina."

32. LEKIĆ STIPE, stražar, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8, navodi: "Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme."

33. LIVAJA ili LEVAJA IVICA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 485/95, navodi: "Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bokser negde iz Slavonije." 2) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i Livaja Ivica." 3) Svedok 445/94-17, navodi: "Dok sam bio u ćeliji sam svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro iz Vukovara i drugi pa su me besomučno tukli. Udarali su me


Strana 445


1990 - 1995

čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori, tako da sam mnogo puta bio prebijen, dlanovi su mi bili potpuno naduveni, a prsti ukočeni. Pored ovoga zatvorenike su redovno priključivali na struju, pa su i meni to radili prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako što su mi žice vezali oko ušiju i krajeve žica probili kroz uvo i jedno i drugo, pa su okrećući ručicu induktorskog telefona puštali struju tako da sam se ja sav tresao. Prilikom potresa struje kako sam se trzao tako da mi se resica u predelu levog uha raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak. Kasnije su me više puta stavljali na struju."

34. MALEŠ JERKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-8, navodi: "Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš."

35. MEKIĆ ili MEHIĆ DžEVAD, zvani "BRZI", bivši zastavnik JNA iz Busovače koji se priključio hrvatskoj strani o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 111/95-2, navodi: "Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić, zvani "Brzi", koji je pre rata bio oficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je vrlo brzo prešao na hrvatsku stranu." 2) Svedok 483/95-2, navodi: "Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić." 3) Svedok 234/95-6, navodi: "Zatekao sam grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mekić, bivši zastavnik iz Busovače. Njih su tukli po celu noć." 4) Svedok 164/95-1, navodi: "Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za udarce u glavu, posebno u uši. Mene je jednom prilikom ovaj inače raniji aktivni zastavnik musliman, rodom iz Busovače, a koji je bio na službi u Gabeli tako izudarao po ušima rukama pljoštimice i meni je od tih udaraca glava bila natekla, uši su mi bile pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je


Strana 446


1990 - 1995

na oba uva izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana i to me je spasilo u logoru "Lora" da me ne tuku po glavi. Posle ovoga za dan-dva, sećam se da me je ovaj zastavnik musliman terao i morao sam da držim glavu u poljskom NjC punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet ljudski." 5) Svedok 510/96-13, navodi: "Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među njima Mekić Dževad, zastavnik JNA, radio u vojnoj policiji u Sarajevu (po njegovoj priči), a kasnije u skladištu u Gabeli. Imao je još povlašćeniji položaj od Gidića. Maltretirao je ratne zarobljenike, a posebno pilota P.G. Stražari su mu dali nadimak "Brzi" zbog brzine kojom je udarao šamare." 6) Svedok 470/95-3, navodi: "Zastavnik Mekić je takođe bio obučen u njihovoj uniformi i postupao je vrlo brutalno i maltretirao je zarobljenike." 7) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Sake", jedan sa nadimkom "Jasko", jedan sa nadimkom "Meho" iz Tuzle, star oko 23 godina, zatim jedan sa nadimkom "Dugi" i jedan sa nadimkom "Pepi"."

36. MUSA TOMISLAV, bivši vojnik JNA, rodom iz Kočerina kod Širokog brijega o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 333/95-20, navodi: "U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno šta se može desiti svakog trenutka, kako danju tako i noću." 2) Svedok 485/95, navodi: "Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg vodnika JNA rodom iz Kočerina kod Širokog brijega. On mi je pokazivao ustašku značku koja mu je ostala od pokojnog dede i govorio je da je došlo vreme da i on baca Srbe u Šurbaničku jamu kao što je to činio njegov deda 1941. godine." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima je bio i Musa Tomislav rodom iz Kočerona kod Širokog brijega." 4) Svedok 259/94-6, navodi: "Među onima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koji se zvao Musa,


Strana 447


1990 - 1995

a kasnije sam saznao da je od Širokog brijega i da je bio vojni policajac JNA u Sarajevu. Nakon ove tuče doveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju, skinuli nas gole, a zatim nam oduzeli sve vrednije stvari kao i dokumenta. Meni su oduzeli ručni sat marke "Seiko" koji je bio uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara što je bilo oko 2-3 moje plate. Kada su mi oduzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku, a neko od njih je rekao: "Gledaj u čemu ga četnici plaćaju."

37. "NACISTA", čije ime i prezime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 63/94-1, navodi: "Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste. Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima."

38. NIKŠA ili NIŠEV GRUJICA, pripadnik antiterorističke vojne policije o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 333/96-7, navodi: "Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke vojne policije. To su ljudi koji su nas najviše tukli, a dolazili su i drugi." 2) Svedok 333/96-8, navodi: "Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš."

39. OBRADOVIĆ ŽELjKO, zvani "LACA", rodom iz Bajrovca kod Svitave (Čapljina), o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima je bio i Obradović Željko, zvani "Laca". On je dolazio u zatvor radi maltretiranja ratnih zarobljenika, inače je iz HOS iz Čapljine i Metkovića."

40. OŠANIĆ LUKA, vojni policajac iz Metkovića, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima


Strana 448


1990 - 1995

i Ošanić Luka, vojni policajac iz Metkovića."

41. "PARAGA", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."

42. PAŠALIĆ TVRTKO, zamenik Galić Zdravka, zapovednika 72. bojne vojne policije za srednju Dalmaciju, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Pašalić Tvrtko, Galićev zamenik."

43. "PEPI", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 182/95-2, navodi: "Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju upao Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše." 2) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: Ante iz Gospića, Emir iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, "Sake" iz Brčkog, "Jasko" iz Zenice, Meho iz Tuzle, "Dugi" i jedan sa nadimkom "Pepi"."

44. braća PERIŠIĆ DAMIR, zvani "RAMBO" i DAVOR iz Sinja, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 485/95, boravio u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg


Strana 449


1990 - 1995

vodnika JNA rodom iz Kočerina." 2) Svedok 63/94-1, boravio je u logoru "Lora" od aprila do avgusta 1992. godine, navodi: "Od stražara se sećam Tončija, "Ramba", "Naciste". Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima." 3) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine navodi: "U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas po stomaku i grudnom košu i pri tome nas terali da stojimo mirno sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisaja udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na obe strane grudnog koša tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u bolnici Firule. Mom kolegi P. je morala biti ukazana lekarska pomoć jer mu je polomljeno 11 rebara od koji mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu." 4) Svedok 111/95-2, navodi: "Stražar kojime je dovezao u bolnicu pod nadimkom "Rambo" me je odmah vratio u "Loru" govoreći da simuliram. To je prijavio i upraviku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen P.G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mi bila crna od batina. Nakon ovog "Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirinča u kome su bile pileće kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da sve to pojedem, a kada sam rekao da ne mogu počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od svih udaraca počeo sam da gubim svest, a tada me je on naterao da ispružim levu ruku i zdravu nogu pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je gotovo potpuno crna." 5) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali: Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 6) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Perišić Davor i Perišić Grga, dežurni." 7) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči, svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće Perišić, Davora i Damira i Viktora koji su iz Dugog polja."


Strana 450


1990 - 1995

8) Svedok 445/94-21, navodi: "Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić, upravnik logora izveo napolje i tukao zajedno sa mlađim bratom Perišićem, pošto su tu bila dva brata Perišića stražari. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu, a kada bi pao u nesvest i padao na tlo onda su me udarali po rukama da bi me osvestili. Četiri puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da me ovako osveste, pa su me polivali vodom. Posle su me uneli u ćeliju." 9) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica: Perišić Damir, zvani "Rambo" iz nekog mesta kraj Splita, star oko 35 godina. Bio je stražar. Prema meni bio je korektan.Perišić Davor, brat Damirov, mlađi od njega. On mnogo nije zalazio u naš blok i o njemu malo znam." 10) Svedok 445/94-33, navodi: "Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam se imena od Imotskog, mlad dečko i "Rambo" star oko 35 godina." 11) Svedok 164/95-8, navodi: "Prema meni su se fino odnosili stražari Perišić Rambo i njegov brat. Kada su oni bili na dužnosti nisam bio udaran, a to je puno značilo za život i opstanak u logoru." 12) Svedok 67/94-4, navodi: "U našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante, Anđelko Botić, te stražari Sulejmanović, zvani "Sule". Sećam se i dvojice čuvara braće Perišić od kojih jedan koga su zvali "Rambo" nije bio loš, a drugi je bio dosta nezgodan." 13) Svedok 445/94-3, navodi: "Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali "Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako se zove niti mogu da ga opišem. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i najviše su nas mučili." 14) Svedok 499/95-2, navodi: "Dalje mogu reći da je najgori bio blok "S" u njemu su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić, neki Bane, vojni policajac i neki "Rambo" i još neki Tonči. Najviše su tukli rezerviste uhvaćene na trebinjskom ratištu kao i pilote." 15) Svedok 420/95-2, navodi:


Strana 451


1990 - 1995

"Imena stražara kao i upravnika zatvora ja ne znam jer nam to niko od stražara nije govorio. Znam da su se samo oslovljavali nadimcima pa tako pamtim nekog "Beka", "Žutog" i jednog "Ramca"." 16) Svedok 67/94-1, navodi: "U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime "Rambo" i on nas nije mnogo udarao." 17) Svedok 467/94-8, navodi: "Njih petorica kao zveri u ljudskoj koži navalili su na nas kao manijaci. Prozivali su jedni druge po nadimcima i svaki je bio za nešto stručan. Čini mi se da je jedan od njih rekao: "Hajde Rambo, ti si stručnjak za bubrege"

45. "POBRO", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 445/94-17, navodi: "Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u Kaštelama, a bio je sa njim još jedan. Oni su pokušali da beže, pa su prvog ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako gaze, a među njima su bili: Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser, Bane bokser, jedan koga su zvali "Pobro" i drugi, a od stražara tu su bili Gudić, Botić i Vrkić."

46. RAKIĆ EDIN, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i Rakić Edin, vojnik, zarobljen u Gabeli koji je imao status prebega."

47. RESIĆ ALMAZ, iz Rudog, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među kojima i Resić Almaz iz Rudog, vojnik zarobljenik u Gabeli koji je maltretirao i tukao ratne zarobljenike."

48. ROGOŠIĆ TONČI, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:


Strana 452


1990 - 1995

1) Svedok 427/95-7, navodi: "Neko vreme posle njega došao je dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogošić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama." 2) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 3) Svedok 67/94-3, navodi: "U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, nekakav Dožder, jedan Giljanović, stražari Gudić Ante, Botić Anđelko, stražar Rogošić Tonči, navodno bokser, oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali." 4) Svedok 67/94-5, navodi: "Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i maltretira. Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, Giljanović, zvani "Giljo" i tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći: "Hvala gospođo, dođite opet"." 5) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i Rogošić Tonči, stražar."

49. "SAKE", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 124/96, navodi: "Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz Brčkog, star 27 godina, jedan pod nadimkom "Jasko", "Dugi" i "Pepi"."

50. SEVIĆ, čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 427/95-7, navodi: "Nakon toga izveden sam u hodnik i u tom momentu su naišli vojni policajci Sević i Čović koji su čim su ugledali mene počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi


Strana 453


1990 - 1995

je lekar prepisao nisam dobio."

51. SLAVKO, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 315/96-1, navodi: "U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije ime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić koji je bio i upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih se imena ne mogu da setim."

52. SULEJMANOVIĆ ili SULIMANOVIĆ ZORAN, zvani "SULE", o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 427/95-7, navodi: "Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. On mi je pri tome zapretio ako mi padne šlem sa glave da će me prebiti. Sa njim je u smeni bio i Zoran Čulina." 2) Svedok 111/95-2, navodi: "U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 3) Svedok 182/95-2, navodi: "Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"." 4) Svedok 67/94-1, navodi: "U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime "Rambo" i on nas nije mnogo udarao. Čuvar Sulejmanović Zoran, zvani "Sula", po nacionalnosti musliman, nas je redovno tukao, a jedne prilike je od D. i G. uzeo zlatan lančić i burmu i od tada ih više nije tukao." 5) Svedok 445/94-3, navodi: "Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali "Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako se zove niti mogu da ga opišem. Inače u "Lori" je bilo četiri smene stražara, u svakoj je bilo po tri, a radili su po 8 sati dnevno, jedna za drugom dok se četvrta odmarala. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i najviše su nas mučili."


Strana 454


1990 - 1995

6) Svedok 67/94-4, navodi: "U ovom mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić, te stražari Gudić Ante, Botić Anđelko, Sulejmanović zvani "Sule", koji je mene posebno tukao ispočetka, a kasnije manje jer me je angažovao da mu popravim auto." 7) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima jedan je Sulejmanović Zoran, star oko 25 godina, visok oko 185 cm, smeđ, stražar. On je pušio marihuanu. On je od D.V. uzeo burmu ili lančić kao i od G.Lj. Jednom je uzeo lančić, drugom burmu da ih ne bi tukao. On je nekad imao običaj da nas počasti cigaretama. Jedne noći kad je otvorio vrata, mi smo mislili da će da nas bije, a on nam je ubacio jedan hleb, vruć iz pekare. Mene nije tukao, ali je druge tukao. On je imao običaj npr. meni da da cigaretu, a drugoga lupi nogom u glavu." 8) Svedok 445/94-21, navodi: "Pored Tome Dujića i ovih koje sam spomenuo tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodila i dovodila dva muslimana koji su inače bili pripadnici JNA pa zarobljeni pa su me prebijali." 9) Svedok 67/94-2, navodi: "Jedan od čuvara sa nadimkom "Sule" nas je iz početka sve tukao, ali najviše M. a jedne prilike je meni rekao da skinem zlatan lančić, a V. da skine prsten i samo je rekao "ovo ste meni poklonili" i od tad nas više nije tukao." 10) Svedok 445/94-32, navodi: "Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je od njih bio neki Anđelko, zatim stražar Suljo, čije prezime ne znam, star do 30 godina, visok, plav, a bilo je i onih kojih se sada ne sećam." 11) Svedok 445/94-25, navodi: "Ovde sam prvi put čuo za stražara sa nadimkom "Sule" kako su ga zvali, a mislim da se preziva Suljević, ali nisam siguran, a i da je Hrvat nisam siguran. On je plav, dosta visok, srednje razvijen, a kasnije je bio jedan od onih koji su nas najviše mlatili i mučili." 12) Svedok 445/94-27, navodi: "Mene su sigurno više od tri-četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili i danju i noću i prebijali, a sa mnom su zajedno tukli i pilota P., a i neke druge. Mene su najviše tukli Gudić, Anđelko, jedan sa nadimkom "Suljo", koji je plav, mlađi momak, visok sa malo valovitom kosom, a dobro sam upamtio da ima zelene oči. Dok su me tukli, govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i sl." 13) Svedok 164/95-1, navodi:


Strana 455


1990 - 1995

"Četvorica stražara koji su mene tukli svi su radili u logoru u "Lori" i to: Gudić Ivica, Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica, iz sela Škrbinje kod Zadra." 14) Svedok 445/94-17, navodi: "Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene: Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro, Tomo Dujić, Dožder Zoran, Sulejmanović Zlatko, plav, srednje visine pa su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicom, a udarci čizmama su bili najgori." 15) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Sulejmanović Zlatko, stražar." 16) Svedok 164/95-2, navodi: "Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio, zatim Sulejmanović Zlatko, takođe stražar HV koji je bio rodom iz Splita." 17) 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli stražari Gudić, kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, upravnik Tonči Vrkić, raniji upravnik Tomo iz Vukovara i drugi."

53. TANjA, čije prezime nije poznato, devojka Tome Dujića, upravnika logora "Lora" o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 485/95, navodi: "Devojka Tome Dujića, Tanja je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje tražili pomoć bili su odvojeni u neku prostoriju odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi." 2) Svedok 483/95-2, navodi: "Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima su učestvovali i čuvari u logoru." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Dujić Tanja, koja je radila u kriminalističkoj službi." 4) Svedok 445/94-26, navodi:


Strana 456


1990 - 1995

"Sećam se dobro jedne ženske koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm, pa nas je ona dobro tukla, a jednom prilikom izvela je iz ćelije mene i I.Đ. pa nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom." 5) Svedok 445/94-27, navodi: "Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa, mlađa, mršava, nosila je mini suknju i oko pasa palicu. Jednom prilikom me je izvela u krug i bacila jednu mrvu hleba i tražila je da licem rovim po betonu i tražim to zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala." 6) Svedok 259/94-6, navodi: "Strujom su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je to voleo da čini Toma Dujić, upravnik zatvora. U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića koja je bila vojni policajac jer je u takvoj uniformi dolazila. Pored toga ona je uživala da pita zatvorenike "hoćeš li pizde", a zatim bi snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom ona me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da "berem grožđe". Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da "hvatam maglu". Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga naterala me je da ispružim ruke kao da nešto berem, a za to vreme me je udarala pendrekom po telu i to pogotovo po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa drugim zatvorenicima."

55. TOLUŠIĆ MLADEN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 315/96-2, navodi: "U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

56. FILIPOVIĆ, nepoznatog imena, rodom iz Vira kod Posušja o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 485/95, navodi: "Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja." 2) Svedok 445/94-33, navodi: "Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To


Strana 457


1990 - 1995

smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam se imena od Imotskog, mlad dečko, oko 24-25 godina, visok oko 1,80 cm." 3) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene su lično najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Filipović Tonči."

57. FRANIĆ MARIO, zapovednik vojne policije za Omiš o čijim zločinima svedoči iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Franić Mario, zapovednik vojne policije u Omišu, koji je inače trenirao ful kontakt sa Cikotićem."

58. HODžIĆ REŠID ili REŠAD vojnik bivše JNA, vojni rok služio u Gabeli, rodom iz Srebrenice, o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 315/96-2, navodi: "Od prvog dana dolaska ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo taj period boravka u logoru pokušavam da zaboravim." 2) Svedok 111/95-2, navodi: "Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji je takođe imao status zarobljenika." 3) Svedok 488/95-2, navodi: "Rešid Hodžić iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru. On je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stržarima takođe je učestvovao u tuči zatvorenika. Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate." 4) Svedok 510/96-13, navodi: "Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, od kojih je jedan bio Hodžić Rešid, vojnik iz Srebrenice. Imao je status prebega. Najviše je on maltretirao ratne zarobljenike i to na taj način što je pored batinanja prosipao hranu ratnim zarobljenicima tako im ne dajući da jedu. Nekima čak nije donosio hranu po dva - tri dana."


Strana 458


1990 - 1995

5) Svedok 164/95-6, navodi: "U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli Gudić kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, upravnik zatvora Vrkić Tonči, raniji upravnik Tomo iz Vukovara, zatim bivši vojnik JNA Hodžić Rešid iz Srebrenice koji mi je slomio tri, četiri rebra udarajući me čizmom i gredom." 6) Svedok 164/95-2, navodi: "Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" ja se sećam da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio, Sulejmanović, a bili su tu i drugi." 7) Svedok 445/94-42, navodi: "Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima i Hodžić Rešida iz Srebrenice. Star je oko 20 godina, bio je aktivni vojnik. On je dosta tukao L. i druge aktivne oficire koji su bili u "Lori"." 8) Svedok 470/95-3, navodi: "Vojnik Rešid Hodžić je zarobljen kad i mi. Posle zarobljavanja određen je da radi u kuhinji. Čuo sam da je maltretirao rezerviste i dobrovoljce, ali nas vojnike nije tukao. Kod njega smo mi vojnici imali čak i privilegije." 9) Svedok 445/94-32, navodi: "Moram da naglasim da je Rešet Hodžić iz Bajine Bašte koji je bio aktivno vojno lice u JNA i zarobljen u Gabeli prišao uz njih i priključio se osoblju logora u tuči i zlostavljanju zatvorenika. On je pretukao P.N. koji je zajedno sa mnom zarobljen tako da mu je slomio nekoliko rebara.

59. ČOVIĆ, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 427/95-7, navodi: "Zbog povreda od posledica prebijanja odveden sam u bolnicu u Firulama. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga sam izveden u hodnik i u tom momentu su naišli vojni policajci Sević i Čović, koji su čim su me ugledali počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio."

60. ČOP, stražar o čijim zločinima govore iskazi svedoka: 1) Svedok 445/94-17, navodi: "Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u Kaštelima. Bio je sa njima još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a


Strana 459


1990 - 1995

drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser, visok, crn, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i Vrkić." 2) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično najviše su tukli i maltretirali stražari, a među njima je bio i Čop, bokser, vojni policajac."

61. ČULINA ZORAN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 427/95-7, navodi: "Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa njim je u smeni bio i Zoran Čulina koji me je jednom tako pretukao da nisam mogao da stojim pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam tako celi dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me je tukao. To njegovo iživljavanje trajalo je sedam časova."

62. ŠIMIĆ, kome nije poznato ime o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 510/96-13, navodi: "Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima i Šimić koji je radio u kancelariji vojne policije, inače je glavni snabdevač oružjem i pomoći iz Nemačke. Njegov otac radi u Nemačkoj 25 godina i poklonio je četiri vlastita automobila HV."

63. ŠOLIĆ, čije ime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 485/95, navodi: "Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."

64. NN. STRAŽAR u logoru rodom iz Rame, čije ime i prezime se utvrđuje, star oko 30 godina, krupan, visok, razvijen, težak preko 100 kg prema opisu o čijim zločinima govori iskaz svedoka: 1) Svedok 333/96-10, navodi: "U "Lori" su nas prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao neki krupan čovek, težak preko 100 kg, rekao je


Strana 460


1990 - 1995

da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. On me je tukao palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ja ležao na stomaku, skakao mi je po leđima. To su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame sa još jednim manjim, crnim čovekom pa su me izneli u hodnik gde me je taj drugi tukao kolcem pri čemu sam gubio svest. Tu je bio još jedan treći koji me je vukao za uši. Posle tog prebijanja, bio sam u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražare te su me prebacili u bolnicu." ***

Podaci o neposrednim izvršiocima, podstrekačima, pomagačima i naredbodavcima - mučiteljima u logoru "Lora" koje su dali svedoci, očevici i same žrtve njihovog bestijalnog, surovog i nečovečnog orgijanja su nepotpuni i delimični. To je razumljivo kad se ima u vidu činjenica da su se zločinci sami među sobom sporazumevali uglavnom i oslovljavali po nadimcima. A žrtve su bile izvrgnute strahovitom, dnevnom i noćnom fizičkom i psihičkom iznurivanju, maltretiranju, bestijalnom prebijanju tako da u stanju između jave i sna, nesvesti često i nisu mogli da zapaze svoje mučitelje, niti da ih zapamte odnosno da ih se kasnije sete. Jer prisećanje na njih je budilo i otvaralo rane na preživljene muke u logoru.

8 ZAKLjUČAK

Iz ovog materijala, autentičnog, zasnovanog u prvom redu na iskazima svedoka oštećenih, samih žrtava bestijalnog, animalnog, surovog i nečovečnog orgijanja i postuupanja kojima su permanentno, sistematski, kontinuirano bili podvrgnuti za sve vreme boravka u logoru za Srbe "Lora" u Splitu i sudsko medicinske dokumentacije može se izvesti nepobitan zaključak da su hrvatske vojne, policijske i civilne vlasti od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske dakle počev od 1991. godine osnovale logor za Srbe (civilno stanovništvo, muškarce, žene, staro i mlado, ranjenike, bolesnike odnosno ratne zarobljenike) i to samo zato što su pravoslavne veroispovesti, bez obzira da li su zarobljeni ili uhvaćeni na teritoriji ove Republike ili na teritoriji Bosne i Hercegovine, da su za sve vreme postojanja logora uz znanje i blagoslov zvaničnih vlasti iz Zagreba sprovodili sistem mera ubijanja, telesnog povređivanja, narušavanja telesnog integriteta i zdravlja ljudi, surovo, nečovečno postupanje, nanošenje fizičkih i psihičkih patnji, stavljanje pripadnika srpske nacionalne grupe u takve životne uslove koji su imali samo jedan cilj - a to je da ove prostore zauvek i odjednom očiste od srpskog naroda, stvarajući etnički čiste hrvatske prostore. U tekstu je naveden samo jedan deo ispovesti logoraša koji je bio dostupan i do sada obrađen. No, svakako da to nisu i jedine tragične sudbine ljudi koji su u


Strana 461


1990 - 1995

ratnom vihoru uhapšeni i odvedeni u "Loru". Navedeni materijal pruža niz primera bestijalnih postupaka logorske uprave i logorskih stražara, ali i drugih (npr. civila iz Splita) kojima su praktično samo ispoljeni pojedini oblici ili vidovi zločina genocida. Pri tome je gde god je to bilo moguće navedeno i ko je neposredni izvršilac ili naredbodavac ovakvih postupaka. Navedeni načini, sredstava i postupci mučenja prema zatočenim Srbima ukazuju na neiscrpnu maštu u funckciji mržnje prema drugom narodu i drugoj veroispovesti. Kroz ubistva, nanošenje teških telesnih i duševnih povreda, patnji, boli i trauma, premlaćivanje do iznemoglosti svih delova tela, mučenje, zlostavljanje, vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije koja je bila u osnovi genocida nad Srbima u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u čijem su sastavu bile Hrvatska i Bosna i Hercegovina.

ZLODELA SLAVONSKOG JASTREBA Hag čeka Merčepa KAMEN krivice zbog razrovanog Vukovara i smaknuća oko 200 Hrvata na poljoprivrednom dobru “Ovčara”,uz pristrasnu arbitražu međunarodne zajednice još prvih godina rata započetkog 1991.godine,okačen je o vrat Srbima u Hrvatskoj,naročito onima u Istočnoj Slavoniji. Poslednjih trinaest godina činilo se da nikoga,pa ni Hag,ne zanima tragedija,odnosno ubistvo ili nestanak oko 200 vukovarskih Srba u leto 1991.godine, uoči tromesečne opsade grada na Vuki,ali ovih dana u hrvatskom tisku uveliko se najavljuje suđenje komandantu tih zlodela,Tomislavu Merčepu. Gotovo da je manje bitno da li će se slučajem Merčep baviti haški ili sud u Zagrebu.Važno je da se makar i sa ove vremenske distance razgrnu vukovarske ruševine pod kojima već trinaest godina čekaju zatrpane srpske tragedije čiji vinovnici,takođe ne treba da ostanu nekažnjeni. Hrvatska javnost zatečena je saznanjem da Tribunal u Hagu već sedam godina ima opsežan dosije na osnovu kojeg može da podigne optužnicu protiv “slavonskog Napoleona”, kako su Merčepa zbog izrazito niskog rasta,prozvali ratni izveštači iz Slavonije.Istragu je,na osnovu dogovora sa Gramamom Bluitom,tadašnjim zamenikom haškog tužioca, 1996. i 1997.godine sproveo beogradski profesor i tada predsednik Srpskog informacionog centra u Beogradu Vojin Dabić sa grupom svojih saradnika i haških istražitelja. Istraga je bila usmerena na prvu fazu terora nad vukovarskim Srbima,od maja do septembra 1991.godine.Za stradanje njih oko trideset, bez svake sumnje,odgovornost


Strana 462


1990 - 1995

snosi upravo Merčep,tvrdo slavonsko krilo HDZ-a i vođa hrvatskih ultranacionalističkih grupa koji je činio sve da eliminiše Srbe sa te teritorije. Na osnovu svedočenja više od 600 Srba,ali i Hrvata,Dabić i saradnici prikupili su dokaze da su pripadnici hrvatskih oružanih formacija ,kao i lično Merčepovo obezbeđenje,U Vukovaru od 3.maja do 14 septembra 1991. godine uhapsili više od 100 Srba,koje su potom mučili u podrumu vukovarskog Sekretarijata narodne odbrane ,prostorijama kluba dizača tegova i Kajakaškog kluba “Dunav”. Hapšeni su mladi i stari ugledni Srbi,ali i oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni.Ovakav izbor žrtava trebalo je da bude poruka svim Srbima da niko od njih ne može da bude siguran da baš on neće biti naredna žrtva. Mnogi od uhapšenika su nestali ,a pojam “nestali” u Vukovaru u vreme kada je Merčep bio prvi čovek Sekretarijata narodne odbrane ,bio je sinonim za ubijanje.TEla nekoliko žrtava izranjala su kasnije iz Dunava,neka i na teritoriji SRbije.Stručnjaci Medicinskog fakulteta u Novom Sadu 1991. godine obducirali su nekoliko NN leševa iz Dunava. Beživotna,izmučena tela spaljivana su,bacana u ribnjake ili zatrpavana u bezimene grobnice.Na sličAn,monstruozan način ubijeni su ili su zauvek nestali : ZOran Filipović,VLado Skeledžija,SAvo DAmnjanović,Branko Mirjanić,Mladen Mrkić,Slavko DragišIć,Bogdan Bogdanović,Željko Pajić,Obrad Drača,Miodrag Nađ,LJuban Vučinić... - Dosije o Merčepu osvetljava taj teški period uoči izbijanja rata u Vukovaru koji potvrđuje da je to bio čitav jedan mehanizam proizvođenja straha,a upravo strahom i terorom terani su Srbi iz svog vekovnog zavičaja -kaže danas profesor Dabić i dodaje da upravo ti događaji najbolje objašnjava genezu sukoba u bivšoj Jugoslaviji. A kako se država Srbija odnosila prema žrtvama svojih sunarodnika u bivšIm jugorepublikama,najrečitije govori upravo primer dosijea o Merčepu. Profesor Dabić je tih godina uputio pismo Slobodanu MIoševiću da država sakupi dokumentaciju kojom bi se kada dođe vreme,moglo izađi pred mećđunarodnu zajednicu i tražiti kazna za krivce. - To,naravno,nije učinjeno,pa naša država danas gotovo da ne raspolaže nikakvom ozbiljnijom dokumentacijom,a pred Tribunal u Hagu,vi ne možete samo izaći sa verbalnim tvrdnjama o nekom zločinu i očekivati da se pravda istera do kraja ukazuje profesor Dabić i dodaje da kada današnja Vlada Srbije tvrdi da želi dvosmernu komunikaciju sa Hagom,ona očigledno nemaju predstavu šta to znači jer ni MIloševićevi naslednici nisu ništa ozbiljnije preduzeli na prikupljanju dokumentacije.Čak ni za stradanja Srba na Kosovu. Tako ni za dosije o Merčepovim zlodelima,nije bio zainteresovan niko iz srpske vlasti. Da poduhvat prof.Dabić ,po svemu sudeći,nije bio uzaludan,svedoče i poslednje vesti iz Haga da se Tribunal,ipak neće zažmuriti na zlodela Tomislava Merčepa.


Strana 463


1990 - 1995

SRBA SVE MANJE SRBI u Vukovaru su od davnina bili najbrojnija etnička zajednica,a hrvatsko stanovništvo u odnosu na srpsko,uvek je bilo u manjini.Tako je na,primer,u vukovarskom srezu 1931. godine bilo 46.100 stanovnika - 19.300 Srba,12.200 Hrvata,7.500 Nemaca i 7.100 Mađara,Slovaka,Rusina i Ukrajinaca. Promene strukture stanovništva na štetu Srba započete su tokom i posle Dugog svetskog rata ,masovnim prinudnim pokatoličavanjem i likvidacijom Srba od strane ustaša. Prema popisu stanovništva 1981.godine,u Vukovaru je živelo najviše Hvata - 30.157 hiljada(37 odsto),Srba 26 .146 hiljada (31 odsto),Jugoslovena 18.o60 (22 odsto),a ostalih 7.850 (10 odsto).Srbi su u to vreme bili konstitutivnio narod u Hrvatskoj,a u samostalnoj Hvatskoj su nacionalna manjina.

Tuđman preti silom SAMO najoptimističniji Vukovarci verovali su da bi dolazak proleća 1991. godine mogao da rastera tamne oblake, vesnike ratnog ludila. Nadvili su se nad ovim gradom prethodnih meseci, posle prvih višestranačkih izbora u SFRJ, kada je u Hrvatskoj pobedila ekstremna Hrvatska demokratska zajednica predvođena osvedočenim nacionalistom dr Franjom Tuđmanom, ljutim zagovornikom ostvarenja “tisućuljetnjeg sna o samostalnoj hrvatskoj državi”. Među žiteljima grada na Vuki koji su verovali da će sve to ipak mirno proći, ponajmanje je bilo Srba. Oni su tada u Hrvatskoj činili petinu stanovništva, a u dotadašnjem hrvatskom ustavu imali su status konstitutivnog naroda. NJihov strah od samostalne Hrvatske temeljio se na krvavom istorijskom iskustvu iz Drugog svetskog rata. Ustaše su samo na potezu Dudik, na oko dva kilometra od centra Vukovara, 31. jula 1941. streljale i u osam grobnica zakopale 455 Srba. Samo pet decenija docnije, duboki sukob komunističkih rukovodstava tadašnjih republika nagoveštavao je ponovo ono najgore - rat... Ovaj grad od 1945. do 1990. godine smatran je prototipom komunističkog industrijskog centra. U njemu su sagrađeni brojni privredni giganti čiji proizvodi nisu nalazili očekivano mesto na tržištu. Samo Fabrika obuće “Borovo” upošljavala je čak 22.000 radnika! Političkoj krizi prethodila je teška ekonomska situacija, a ona je još 1989. godine u Vukovaru izazvala teške socijalne potrese, praćene dugim i povremeno dramatičnim radničkim protestima. Vukovar, u kojem je dotadašnja komunistička vlast gušila svaki pokušaj ispoljavanja nacionalnog identiteta žitelja, postajao je sve ozbiljnije poprište


Strana 464


1990 - 1995

međunacionalne netrpeljivosti. OSIM teškog istorijskog iskustva, nespokoj Srba pojačavala je i činjenica da su u ovaj grad, u sve većem broju počeli da pristižu ekstremni hrvatski nacionalisti. Među njima sve više je bilo kriminalaca i bosova tadašnje jugoslovenske alko-mafije, poput Marina Pliše, Vinka Žanića i Josipa Dufeka. Oni su postali novi gospodari Vukovara i uporište HDZ-a, čiji je ogranak u Vukovaru osnovan 19. marta 1990. godine. Zbog svega toga, vukovarski Srbi i Jugosloveni, koji su zajedno činili apsolutnu većinu u gradu sa oko 85.000 stanovnika, na prvim višestranačkim izborima 22. aprila 1990. godine u kandidatima SKH-SDP Ivice Račana videli su slamku spasa. Zahvaljujući njihovim glasovima, Račan je u Vukovaru dobio 64,55, a HDZ samo 26,22 odsto glasova. Tuđmanova stranka, međutim, odnela je ubedljivu pobedu u drugim delovima Hrvatske. Vukovar je Tuđmanu postao trn u oku, kako zbog većinskog srpsko-jugoslovenskog življa, tako i zbog činjenice da se teritorija ove opštine graniči sa Republikom Srbijom koja se tada energično suprotstavljala raspadu SFRJ i osamostaljenju Hrvatske. - Šta to umišljaju ti bedaci, tamo? Da će Vukovar ostati u Jugoslaviji? - ljutio se Tuđman na Srbe i Jugoslovene i svojim “jastrebovima” u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu Vladimiru Šeksu, Branimiru Glavašu i Tomislavu Merčepu dao odrešene ruke da “Vukovar dovedu u red”. Dramatični događaji smenjivali su se iz dana u dan - nezadovoljni odlukom odborničke većine u novoj vukovarskoj skupštini da odbiju amandmane na Ustav Hrvatske kojima se Srbima oduzima status naroda, odbornici tzv. hrvatskog bloka tražili su ostavku gradonačelnika Slavka Dokmanovića... Uzalud, jer zbog ubedljive većine Srba i deklarisanih Jugoslovena, smena nije bila moguća legalnim, demokratskim putem. ZATO je HDZ, sa Tuđmanovim blagoslovom, počeo pripreme za nasilno preuzimanje vlasti - prve veće količine oružja HDZ je podelio svojim organizacijama u Slavoniji i Baranji već u jesen 1990. godine. Haškim istražiteljima, koji su sa beogradskim istoričarom prof. Vojinom Dabićem, tadašnjim predsednikom Informacionog centra, genezu sukoba u Hrvatskoj i stradanje vukovarskih Srba istraživali 1996. i 1997. godine, Marin Vidić Bili (HDZ) posvedočio je da se “u okviru HDZ-a formirala služba unutrašnje bezbednosti koja je imala zadatak da prati osobe srpske nacionalnosti”. Svesni ozbiljnosti situacije, gradonačelnik Dokmanović i predsedenik Izvršnog odbora Vukovara Stipe Lovrenčić, 9. aprila 1991. godine, uputili su Tuđmanu pismo u kome ga upozoravaju da je stanje u Vukovaru krajnje kritično, da se civilnom stanovništvu deli oružje, te da svakog trenutka preti eskalacija međunacionalnih sukoba. Na njihov vapaj zvanični Zagreb se nije ni osvrnuo. Sve glasnije zveckalo je oružje i, konačno, zaglušilo poslednji glas razuma i pokušaj da se spreči vukovarska tragedija u kojoj su u proleće i leto žrtve najpre bili Srbi, a u otvorenom ratnom sukobu od septembra do novembra iste godine, Srbi i Hrvati zajedno. HAPŠENJE HADŽIĆA


Strana 465


1990 - 1995

TENZIJE između Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji prerasle su u potpuni raskol 31. marta 1991. godine, kada je hrvatska policija na putu Plitvice - Karlovac uhapsila lidere Srpske demokratske stranke u Vukovaru Gorana Hadžića i Borivoja Savića. Hapšenje je iste večeri prikazano na HRT-u, što je bila neskrivena poruka da se srpsko pitanje u Hrvatskoj neće rešavati političkim sredstvima, nego silom. Srbi su postavili barikade na ulazu u svoja mesta, što je okarakterisano kao “balvan revolucija”, a hrvatske vlasti su posle nekoliko dana pustile Hadžića i Savića, ne podignuvši optužnice protiv njih, za koje nije bilo nikakvog osnova.

Vreme tihog pakla OSLOBAĐANJEM srpskih lidera Gorana Hadžića i Borivoja Savića, 3. aprila 1991. godine, zaustavljeni su međuetnički sukobi, ali između Srba i Hrvata već je zjapio preduboki ponor nepoverenja. Na ulazima u većinska srpska i hrvatska naselja, nicale su barikade i kontrolni punktovi. Olovo se osećalo i u vazduhu i u “zraku”. Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (1928) iz sela Bršadin, nadomak Vukovara. NJega je 1. maja 1991. metkom iz pištolja, ispaljenim u glavu, ubio Hrvat Đuro Gelendžer, pripadnik partijske milicije HDZ-a. NJegovo ubistvo, dramatično je odjeknulo među Srbima, ali i u redovima neostrašćenih Hrvata. Bio je to prvi korak na putu za pakao. Već sutradan, 2. maja, usledio je drugi, još pogubniji korak, kada je više od pedeset pripadnika tada već potpuno etnički čiste hrvatske policije, iznenada upalo u Borovo Selo, najveće srpsko naselje u vukovarskoj opštini. Zloupotrebili su dobru volju srpskih žitelja koji su očekujući razgovore o smirivanju situacije, uklonili barikade na prilazu selu. Umesto pomirljivim rečima, ”mupovci” i “zenge”naoružali su se pravim oružjem i upotrebili ga čim su iskoračili iz autobusa. Pale su žrtve na obe strane, jer ni Borovoseljani nisu goloruki čekali uniformisane “pregovarače”. Širenje oružanog sukoba sprečila je JNA koja se, po naredbi tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a po modelu “tampon zone”, isprečila između suprotstavljenih strana. NAŽALOST, samo nakratko. Barikade, sve izraženije, opasale su vukovarska naselja, sa izuzetkom nekoliko nacionalno meštovitih mesta kao što je Sotin. Tamo je pala nova žrtva - Miodraga Nađa (1966) na ulici je presrela i sa pet metaka u glavu ubila grupa HDZ - policajaca. Ovaj, kao i prethodni incidenti, bili su povod Tuđmanu da u Vukovaru stacionira 210 vojnika iz redovnog i 460 iz rezervnog Zbora narodne garde (ZNG). NJihova su ovlašćenja bila nedefinisana, samim tim i neograničena, a za zapovednika imenovan je 10. juna 1991. godine Tomislav Merčep, dotadašnji predsednik vukovarskog ogranka HDZ. Stupanjem Merčepa na dužnost sekretara Sekretarijata narodne odbrane u Vukovaru,


Strana 466


1990 - 1995

Tuđman je konačno ostvario svoj naum - oteo je ovaj grad iz ruku srpskojugoslovenske većine, legalno izabrane na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Vukovar više nije bio jedini grad u Hrvatskoj u kojem na vlasti nije HDZ. Merčep je bio surovi gospodar Vukovara do 13. avgusta 1991. godine, kada je zbog sukoba sa samim vrhom HDZ-a prekomandovan u Zagreb na mesto ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Prema kasnijim iskazima oko 600 Srba, ali i Hrvata, čija su svedočenja deo opsežnog “dosijea Merčep” dostavljenog Hagu još 1997. godine, dva i po meseca bila su dovoljno dug period da se gotovo u potpunosti realizuje plan o etničkom čišćenju Srba iz Vukovara i okoline. Bilo je to prvo etničko čišćenje na prostoru SFRJ, a plan je usvojen 15. marta 1991. godine na sastanku vodećih predstavnika HDZ-a u prostorijama MZ ”Alojzije Stepinac” u Borovu Naselju. O detaljima sastanka, Mirko Nikolašvić, predsednik ogranka HDZ u Borovu Naselju, svedočio je kasnije haškim istražiteljima i beogradskom profesoru Vojinu Dabiću, koji su za Tribunal i sačinili dokumentaciju o Merčepovim zlodelima. Nikolašević je kazao: - NAKON što smo razgovarali uopšte o teškoj ekonomskoj situaciji, sećam se da je Merčep diskutovao o tome da se mora raščistiti sa Srbima koji ne prihvataju novu hrvatsku državu. Otvoreno je rekao da će ti Srbi biti proterani milom ili silom... Plan je podrazumevao bespravno upadanje u srpske kuće i stanove, oduzimanje automobila, nasilno privođenje Srba na saslušanje i likvidacije. Psihozu straha u srpskim redovima Merčep i njegovi ljudi postizali su i sračunatim širenjem glasina o postojanju spiskova za likvidaciju, rafalima po srpskim kućama i kafićima... Posebno efikasan način pritiska bile su telefonske pretnje smrću Srbima ukoliko blagovremeno ne napuste Vukovar. Dešavalo se da “dobronamerni” anonimni glas upozori suseda Srbina da je na spisku za likvidaciju. Veliki broj saslušanih svedoka potvrdio je da im je na ovakav način prećeno od kraja 1990. do polovine 1991. godine. Takve pretnje najčešće su shvatane ozbiljno i mnogim Srbima bile su više nego dovoljan povod za tiho izbeglištvo, tu, blizu preko Dunava, u somborsku ili apatinsku teritoriju. Bilo je i odvažnih Srba koji su ignorisali pretnje i upozorenja. Jedan od njih, LJuban Vučinić iz Borova Naselja ostao je u svojoj kući i posle upozorenja da je na spisku za likvidaciju. Samo nekoliko dana docnije, 22. jula, uhapšen je, ubijen i bačen u Dunav. POVERLJIVO PISMO MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991. odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki. "Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju,


Strana 467


1990 - 1995

Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom predsedniku. Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku. "Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud. Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo srljao u rat.

Dnevnik zengovke Piplice PSIHOZA, pretnje likvidacijom i opšte nasilje Merčepovih formacija osnovni su uzrok masovnog bekstva srpskih stanovnika iz Vukovara u prvoj polovini 1991. godine. Prvi zbegovi krenuli su maja te godine, kada je prema svedočenju dr Juraja NJavre, aktiviste HDZ-a i šefa hirurškog odeljenja vukovarske bolnice, “primjećeno masovno iseljavanje Srba iz vukovarske općine”. Preplašeno srpsko stanovništvo odlazilo je u Republiku Srbiju gde se, prema izveštajima Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu, od hrvatskog terora sklonilo 13.734 vukovarskih Srba. Gotovo svi su se otisnuli u izbeglištvo pre 1. avgusta 1991, mesec dana uoči početka borbi za Vukovar. Za preostale Srbe, njih oko 12.000, koji nisu želeli ili nisu mogli da odu, rodni grad postao je pakao. Pripadnici hrvatskih oružanih formacija, kao i ličnog Merčepovog obezbeđenja, od 3. maja do 14. septembra 1991. godine uhapsili su u Vukovaru više od stotinu Srba koje su zatim nedeljama mučili u podrumima opštinskog Sekretarijata narodne odbrane, prostorijama sportskih klubova (dizača tegova i kajakaškog kluba) i u atomskim skloništima. Pravila u izboru žrtava nije bilo - hapšeni su mladi i stari, srpski nacionalisti, ali i Jugosloveni kojih je tada u Vukovaru, uz Hrvate (37 odsto) i Srbe (31 odsto), bilo najviše - 22 procenta. Hadezeovska vlast znala je da ne može da računa na naklonost Jugoslovena u nameri da otcepi Hrvatsku od SFRJ. MERČEPOVCI su se u batinanju “neposlušnih” Vukovaraca rukovodili logikom da nijedan Srbin i Jugosloven u kojem preovlađuje srpski gen ne može da bude siguran da baš on nije sledeća žrtva. A kada su ljudi uplašeni, napuštaju svoje kuće i stanove, što je i bio krajnji cilj plana o progonu Srba koji je HDZ, predvođen predsednikom vukovarskog ogranka stranke Tomislavom Merčepom, usvojio 15. marta 1991. godine na tajnom sastanku u Borovu Naselju. Saslušavanja uhapšenih Vukovaraca, prema njihovom svedočenju haškim


Strana 468


1990 - 1995

istražiocima, svodilo se na batinanje, mučenje i ponižavanje. U tome su, tvrde svedoci, učestvovali: Tomislav Merčep, Nebojša Hodak Ćeno, Josip Horvat Mađar, Josip i Dražen Gažo, Goran Mađarević, Siniša Rimac, Željko i Vinko Mažar, Aleksandar Saša i Damir Đumić Tapir, Ivica Kasalo, Ivica Arbanas, Blago Zadro, Oliver Brdar, Zlatko, Ivica i Davor Lojd, Ivica Meočević, Vlado Balen, Igor Mikula, Pero Drejić i Ksenija Piplica. Bez obzira na težinu povreda zadobijenih u nekom od improvizovanih Merčepovih zatvora, uhapšeni i sticajem okolnosti kasnije oslobođeni Srbi, bili su pravi srećnici, jer su izbegli ono najgore - likvidaciju. Neki sunarodnici, međutim, posle hapšenja su godinama vođeni kao “nestali”. Ispostavilo se da je pojam “nestali” u vreme Merčepove vladavine gradom bio sinonim za ubijeni. Tih dana zauvek su nestali: Savo (Stojko) Damnjanović (1959), Slavko (Dušan) Miodrag (1938), Vlado (Nikola) Skeledžija (1930), Branko (Vlado) Mirjanić (1935), Mladen (Đorđe) Mrkić (1938), Slavko (Žarko) Dragišić (1933), Bogdan Bogdanović (1950), Željko (Milić) Pajić (1960) i Obrad Drača(1953). Na spisku nestalih nekoliko godina bili su i Slobodan Vučković, Milenko Đuričić, LJuban Vučinić, Zoran Filipović i Bogdan Stupar. NJihovi uporni srodnici uspeli su da ih pronađu i identifikuju međU NN telima, izvađenim iz Dunava. Dunav je tih meseci progutao na desetine vukovarskih Srba. O tome su svedočili sami egzekutori. U dnevniku Ksenije Piplice, Merčepove saradnice, zabeležen je slučaj hapšenja Branka Mirjanića, Slavka Miodraga i Vlade Skeledžije. NJih su “zengovci” uhapsili u porodičnim kućama oko ponoći 30. jula 1991. godine i odveli ih u nepoznatom pravcu. NJihove supruge uzalud su pokušavale da u Merčepovom štabu saznaju nešto o njima. Tražile su ih baš tamo, jer je u Vukovaru bilo dobro poznato da naređenja o hapšenjima izdaje lično “slavonski Napoleon”, koji je zabrinutim suprugama uredno i smireno odgovarao da nema nikakvih informacija o nestaloj trojici. SVEDOČENJE “zengovke” Piplice, međutim, otkrilo je nekoliko godina kasnije da su trojica Srba likvidirana već nekoliko sati posle hapšenja. Piplica je u svom dnevniku, pod datumom 30. jul 1991. godine, zabeležila: “U četiri posle ponoći išla s nekoliko njih na Dunav, kod klanice. Pucala u tri zarobljenika i gurnula ih u Dunav. Čekali da svane i vratili se u 6.30 na silos.” Ovu dnevničku zabelešku Pilica je detaljnije objasnila u Vojnom sudu u Beogradu, gde joj je, pošto su je zarobili pripadnici JNA, suđeno za ratne zločine. - Ja sam se na silosu “Đergaj” nalazila sa Naserom i otišli smo jedno veče kod Merčepa u štab - izjavila je optužena Piplica. - Tamo smo zatekli i Arbanasa, a kad sam se vratila iz klozeta, njega i Nasera nije bilo. Rečeno mi je da će se brzo vratiti. Vratili su se sa jednim civilom, a onda smo otišli u kombi gde su bila još dvojica zarobljenika, krenuli smo Željko Mažar, Naser, Arbanas i ja zajedno sa zarobljenicima prema Dunavu. Piplica je dalje opisala da su civilima naredili da stanu licem prema Dunavu. Mažar je


Strana 469


1990 - 1995

uzeo automatsku pušku, a ona pištolj. On je ispalio rafal, pa ona, kako je tvrdila, nije stigla da opali nijedan metak. - Nakon što su ovi civili pali, Šmok je prišao i ispalio mi po jedan metak u glavu, a onda smo ih Mažar i ja uhvatili za odeću i gurnuli u reku - potvrdila je pripadnica ZNG, a sve indicije govore da su streljana trojica upravo bili Miodrag, Skeledžija i Mirjanić. Merčepovi oružnici likvidirali su Srbe najčešće na samoj obali Dunava, a potom ih bacali u reku. Voda je netragom odnela mnoga beživotna tela, a nekoliko desetina njih izvađeno je iz reke i obducirano u Vukovaru, Novom Sadu i Beogradu. NASILNA SMRT DR Zdravko Tomašević, specijalista patolog na odeljenju za patološku anatomiju i cito-dijagnostiku vukovarske bolnice, u kapeli na Bugarskom groblju u Vukovaru, obducirao je šest NN muških leševa, izvađenih iz Dunava kod Vukovara, Iloka i Opatovca u periodu od 12. jula do 22. avgusta 1991. godine. U svim slučajevima utvrđeno je da je smrt bila nasilna, a uzrok je bilo vatreno oružje.

Opaki Merčepov plan KORISTEĆI se neograničenim ovlašćenjima, pripadnici redovnog i rezervnog sastava hrvatske policije i Zbora narodne garde, kao i dvadesetak članova ličnog obezbeđenja Tomislava Merčepa često su u leto 1991. godine, pretežno noću, i bez sudskog naloga upadali u srpske stanove i kuće. Maltretirali su vlasnike tražeći, navodno, skriveno oružje. U jednoj od takvih akcija koju je naredio Merčep, ubijen je u svojoj kući Jovan Jakovljević (1940), zvani Rakijica. On je prva žrtva u Merčepovoj akciji koju su on i saborci jednostavno zvali “čišćenje”. Jakovljević je bio šef odeljenja za sportsku opremu u vukovarskoj robnoj kući. Asortiman robe na njegovom odeljenju podrazumevao je i lovačko oružje i razne vrste revolvera. Kada su se u Vukovaru, početkom maja, dogodili prvi incidenti, Jakovljević je pokupio svo oružje i predao ga na čuvanje u obližnju kasarnu JNA. Po naredbi Merčepa, koji je tada, držeći svu vlast u rukama, bio “bog i batina” u gradu (komandant specijalnih policijskih snaga, funkcioner MUP-a), Jakovljević je krajem juna bio prinuđen da svo oružje iz kasarne vrati u robnu kuću gde je čuvano u sefu. Za mesto gde je sakriven ključ od sefa, znali su samo Jakovljević i njegova koleginica M. P. Prava drama za Jakovljevića i njegovu porodicu počela je u prepodnevnim satima 29. juna. NJemu se telefonom javila koleginica M. P. i obavestila ga da je Merčep naredio da svo oružje iz sefa mora biti predato u Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu, kojim je “slavonski Napoleon” lično rukovodio. Po dogovoru sa koleginicom, Jakovljević je telefonom obavestio svog direktora Ivana Ivankovića gde se nalazi ključ od sefa i potom sa suprugom i sinom seo da gleda televiziju.


Strana 470


1990 - 1995

U POPODNEVNIM satima, međutim, pred kućom Jakovljevića počeli su da se okupljaju naoružani policajci i “zenge”, koje je predvodio njihov komšija Zdravko Komšić. Oni su blokirali kuću Jakovljevića, ali satima ništa nisu govorili niti preduzimali. Tek uveče oko 23 časa, zapovedili su da Jovan izađe, preteći da će mu, u suprotnom, dići kuću u vazduh. Pošto je otvorio vrata svog doma, Jovan je presečen rafalom iz automatske puške. Hrvatsko pravosuđe nikada nije povelo istragu o ovom zločinu, mada je za njega znalo. Najobimnija akcija "čišćenja" srpskih kuća izvršena je 4. jula u Borovu Naselju. Učestvovalo je nekoliko stotina hrvatskih policajaca i vojnika kao i veći broj pripadnika HDZ-policije čiji je zadatak bio da u ovom etnički mešovitom predgrađu Vukovara pokazuju srpske kuće. Svedoci su među njima prepoznali: Franju Antolića, Stipu Ferinca, Josipa Gnezdu, Zorana Gotala, Emila Glavaša, Tomislava Jukića, Marinka Jozičića, Đuru Kašovskog, Josipa i Vladu Lulića, Željka i Peru Marića, Ivicu Mioka, Šimuna Miličevića, Zdravka Majstorovića, Mladena Mirosavljevića, Ivicu i Stipu Obradovića, Ivana Matanovića, Vinka i Anđelka Palaca, Damira Poljakovića, Željka Raca, Vladimira Rudelku, Gorana Srenčića, Franju i Josipa Vodopiju, Duju Volodera, Matu Vulčika i Željka Žulja. Akcije “čišćenja” Borova Naselja, a zatim Krive Bare i Lužca, organizovane su, navodno, zbog potrage za oružjem, ali je njihov pravi cilj bio drugačiji - da se od Srba očiste periferni delovi Vukovara. Merčep je, naime, smatrao da uprkos brojnosti, njegove snage koje su kontrolisale sve prilaze i izlaze u tim delovima grada, nisu bezbedne sve dok tu živi makar i šačica Srba. Zato je Merčep naredio da se, po ranije pripremljenom planu, protera srpsko stanovništvo iz Ličke ulice, Stare i Nove Banijske, Vlasinske, Kozaračke, Plitvičke i drugih ulica u severnom delu Borova Naselja. Krajnji cilj, po svedočenju Marina Vidića, u to vreme poverenika hrvatske Vlade za Vukovar, bio je da na strani barikada koje drže Hrvati aposlutno ne bude nijednog Srbina. SHODNO tom cilju, akcija je sprovedena krajnje nasilnički - naoružani hrvatski vojnici i civili, nasumice pucajući, upadali su u srpske kuće i pretresali ih. Čuvši pucnjavu, većina Srba iz tih delova grada, preko njiva, pobegla je u obližnje Borovo Selo. Oni koji nisu hteli da napuste svoje kuće, pohapšeni su: Pajo Tanjić, Radovan Mitrović, Vaskrsije Borković, Stanojko Jovanović, Milan Medić, Mirko i Saša Vorkapić, Cvijetko i Uroš Tomić i Danijela Ubiparipović. Naročito tragičnu sudbinu imali su Stojan Stojanović(1941) i Savo Bingulac (1939). Naoružani “merčepovci” provalili su u kuću Stojanovića, demolirali je, a Stojana najpre zlostavljali, pa mu neobuvenom, uzdignutih ruku iznad glave, naredili da trči niz ulicu. Kada se posle stotinak metara okrenuo licem prema svojim progoniteljima, rafalom iz automatske puške ubio ga je “hadezeovac” Mladen Mirosavljević. Istog dana, 4. jula 1991, Merčepovi ljudi pretresli su i kuću Save Bingulca u Kozaračkoj ulici. Za vreme pretresa on se sa suprugom krio u jednom delu kuće, ali su ga vojnici i policajci pronašli. Posle višesatnog maltretiranja, nakon što nisu našli


Strana 471


1990 - 1995

traženo oružje, merčepovci su otišli. Tek što su Bingulčevi odahnuli, iz dvorišta komšije Josipa Vodopije ispaljen je na njihovu kuću tromblon i teško ranio Savu, otkinuvši mu levu potkolenicu i stopalo desne noge. Od posledica teškog ranjavanja i neadekvatnog lečenja u vukovarskoj bolnici, kojom je upravljala dr Vesna Bosanac, Savo Bingulac umro je 17. januara 1992. u bolnici u Sremskoj Kamenici. ZAŠTO NISTE BEŽALI SRBI koji u Merčepovoj akciji čišćenja 4. jula 1991. godine nisu pobegli iz svojih kuća, većinom su bili pohapšeni. Kada je jedna meštanka upitala hrvatskog vojnika Stipu Obradovića zašto je uhapsio njenog muža, ovaj je odgovorio: "A, što niste bežali?" U akciji, čiji je prvenstveni cilj bilo etničko čišćenje, a ne potraga za oružjem koje navodno skrivaju srpski civili, ubijeno je i ranjeno više desetina Srba.

Merčep krije žrtve KADA je iz Vukovara, zbog ratne psihoze, straha, masovnih hapšenja i likvidacija već pobegla većina Srba, 24. jula 1991. godine, predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman posetio je ovaj grad, da, kako je tada rekao, pomogne u rešavanju konflikata. Mislio je, pri tom, na konflikte “nastale između mjesnih zajednica koje su se samoinicijativno zabarikadirale i odvojile od ostalih djelova općine”. Hrvatski predsednik primetio je i da je “u takvim uvjetima teško živjeti i zato treba pružiti šansu tim našim građanima da se ponovo otvore i da nastavimo mirno živjeti”. Mada su ove Tuđmanove reči, u prvi mah zvučale kao nagoveštaj spremnosti za politički dijalog, Srbi su to protumačili kao krajnje licemerje jer predsednik se za njih “zabrinuo” tek posle dva i po meseca sistematskog progona. U Vukovaru tih dana, kao i u većini prigradskih naselja pod Merčepovom kontrolom, nije funkcionisala nijedna institucija sistema, a etnički čista hrvatska policija, nije činila ništa da zaštiti građane srpske nacionalnosti od divljanja Merčepovih ljudi. Zato su se preostali Srbi osećali sigurno samo u zabarikadiranm selima, gde su bili u većini. Tako nisu nikoga ugrožavali, ali su uspevali da ostanu van domašaja Merčepove represije. Istovremeno, hrvatska policija i ZNG u Vukovaru nisu imali dovoljno snage da oružanom akcijom deblokiraju srpska sela i nasilno uspostave u njima vlast ili da ih, kao druge delove Vukovara, etnički očiste. TOKOM međuetničkog rata u Republici Hrvatskoj (1991-1996.) hrvatske snage likvidirale su više od deset hiljada Srba. Pri tom su nastojale da uklone i sakriju mrtva tela, praktikujući najčešće sahranjivanje u neobeležene grobnice, spaljivanje leševa ili bacanje u ribnjake i reke. Ovakva “sistematičnost” nije bila samo posledica namere hrvatskih vlasti da od svetske javnosti prikriju tragove zločina svojih vojnih snaga, već i rešenosti da spreče Srbe da ponovo obeležavaju svoja stratišta i podižu na njima spomenike kao što su činili na mestima ustaških zločina u Drugom svetskom ratu. Haškim istražiocima koji su 1996. i 1997. godine ispitivali hrvatske zločine nad


Strana 472


1990 - 1995

srpskim civilima u Vukovaru, Pilip Karaule, komandant 3. bataljona 204. brigade ZNG u gradu na Vuki, posvedočio je da je upravo ova strategija bila vodilja Merčepovim snagama u akcijama “čišćenja” srpskog stanovništva iz Vukovara. Zato su vukovarski Srbi likvidirani najčešće noću na obali Dunava, ili su, ako su ubijeni na nekom drugom mestu, naknadno bacani u reku. Voda je tog proleća i leta 1991. godine na desetine Vukovaraca odnela čak do Novog Sada i Beograda. Takva sudbina zadesila je i Slobodana Vučkovića, Bogdana Stupara, Obrada Draču, Milenka Đuričića, LJubana Vučinića, Zorana Filipovića... SLOBODAN Vučković (1955), vratio se u Vukovar posle višegodišnjeg rada u Nemačkoj. Na svoju nesreću, 1991. godine odlučio je da se skrasi u rodnom gradu i da otvori privatnu firmu. Znao je da u gradu vlada napetost, ali u nedostatku informacija, potcenio je ozbiljnost sukoba. Ubrzo je shvatio je da je sve ozbiljnije nego što mu se činilo. Uhapšen je 7. jula na osnovu dojave njegovog komšije Ante Lopandžića da je neprijatelj hrvatske države. Takva optužba u naelektrisanoj atmosferi, bila je ravna smrtnoj presudi. Vučković je mučen u improvizovanom zatvoru MZ ”Nikola Demonja”. Dunav kod Vukovara 11. jula izbacio je njegovo telo, a obducenti su konstatovali: ”Oljušten gornji deo kože sa celog tela, prerezan grkljan na levoj strani, napukla lobanja i prostrelne rane”. Bogdan Stupar (1950) i Obrad Drača (1953) iz vukovarskog naselja Ostrovo krenuli su 29. jula 1991. da posete svoje porodice u Baču, na srpskoj strani. Ubrzo su uhapšeni, opljačkani i mučeni u sedištu Merčepovog opštinskog Sekretarijata narodne odbrane. Likvidirani su u Vučedolu, na obali Dunava. Prema beleškama jednog hrvatskog inspektora, Stuparevo telo 31. jula te godine pronašao je u Dunavu Hrvat Tomislav Marić. Na Stuparovom telu bile su uočljive modrice, posekotine i prostrelne rane. Dračino telo, takođe unakaženo modricama, posekotinama i prostrelnim ranama, 1. avgusta iz Dunava kod Vučedola izvadio je meštanin Vlatko Koza. Milenka Đuričića (1953), poznatog po nadimku Švabo, bez ikakvog povoda 13. jula u hotelu za samce u Borovu Naselju uhapsio je Nebojša Hodak Ćeno, pripadnik ZNG i jedan od najbližih saradnika Tomice Merčepa. NJegovo unakaženo telo (prelom grudne kosti i 17 rebara) izvađeno je iz Dunava 17. jula 1991. kod Begeča. U Vojvodini kod Sremske Kamenice, 28. jula 1991. godine, iz Dunava je izvađeno i telo LJubana Vučinića (1943) koga su Merčepovi ljudi uhapsili 22. jula. Unakaženo telo Zorana Filipovića (1969) iz vukovarskog naselja Lužac, pronađeno je osam dana kasnije u Dunavu kod vojvođanskog mesta Susek. MINIRANJE KUĆA KUĆE uhapšenih Srba Merčepovi ljudi su vrlo često dizali u vazduh. Spisak miniranih kuća je predugačak, a uporedo su skrnavljeni i privredni objekti u srpskom vlasništvu. Među ostalima, 1991. godine minirane su kafane: ”Krajišnik” (15. aprila), ”Sarajka” (3. maja), ”Tufo” (3. maja), ”Brdo” (6. maja), ”Maliraj” (28. juna), "Popaj" (2. jula), ”Točak” (21. jula), ”Čokot bar” (24. jula), ”Šid” (30. jula).


Strana 473


1990 - 1995

Franjo igra tenis POSLE više od dva meseca sistematskog zastrašivanja srpskog stanovništva u Vukovaru i okolini, i najsurovije likvidacije oko 100 srpskih civila, Tomislav Merčep je sredinom avgusta 1991. godine smenjen sa mesta komandanta specijalnih policijskih snaga i prekomandovanu Zagreb. Tuđman je to uradio gotovo preko noći, ali ne zato što je mislio da je Merčep prevršio meru u iživljavanju nad Srbima, već stoga što se sa svojim miljenikom oštro sukobio u vezi sa planovima za odbranu Vukovara. Ovaj grad, do proleća 1991. godine, komunistički prototip višenacionalnog sklada i berićeta, za nekoliko meseci pod Merčepovom komandom za srpske stanovnike postao je poprište strave iz kojeg je polovina od 26.000 Srba već bila izbegla. Preostali su se zabarikadirali u svojim mestima gde su bili u većini. Hrvatska policija i formacije Zbora narodne garde, mada naoružani do zuba, nisu se usuđivali da oružanom akcijom deblokiraju zabarikadirana srpska sela i nasilno uspostave svoju vlast. U gradu je postojao jak garnizon JNA koji je u slučaju hrvatskog napada na srpska sela mogao da interveniše. Regularna vojska još uvek postojeće SFRJ delovala je tih meseci po naredbi armijskog rukovodstva, odnosno Predsedništva SFRJ, ne mešajući se otvoreno u srpsko-hrvatske sukobe. U STRATEGIJI “tampon zone”, međutim, nije bilo doslednosti. Pripadnici JNA su 2. maja u Borovu Selu organizovali akciju spasavanja hrvatskih policajaca, ali nisu micali iz kasarne 4. i 25. jula u vreme Merčepove najžešće akcije “čišćenja” srpskih stanovnika u Borovu Naselju i Lužcu. Sa izuzetkom rezervista iz Vukovara, pripadnici JNA slobodno su se kretali gradom i u vreme kada vukovarski Srbi, zbog sistematskog progona i straha, nisu smeli ni da izlaze u svoja dvorišta. Tih dana je i strateškom laiku bilo jasno da se približava sukob između Tuđmanove policije, čiji cilj je bilo osamostaljenje Hrvatske, i JNA, koja je trebalo da spreči da i ova republika, poput Slovenije, ode iz zagrljaja bratstva i jedinstva. Znajući to, Merčep je od Tuđmana tražio da brojčano pojača policiju, da se već jednom krene u konačni obračun, te da hrvatske snage što pre izađu na Dunav, na granicu sa Srbijom. Tuđman je, osluškujući moguće reakcije Vatikana i Nemačke, bio znatno oprezniji. Znao je da bi u sukobu sa JNA poginulo na hiljade Hrvata: - Ja to, Tomice, moram gledat iz drugog ugla - pokušavao je tog 13. avgusta Tuđman da objasni svom miljeniku. - Za Hrvatsku je bolje da pogine dvije tisuće, nego dvjesto tisuća Hrvata. Merčepa, rođenog Vukovarčanina, poznatog po prgavoj naravi, ova “predsjednikova” računica toliko je razjarila da je svog poglavnika zasuo mnoštvom uvredljivih reči, posle kojih više nikada nisu sasvim izgladili odnose. Merčep je posle rata napustio HDZ i osnovao svoju Hrvatsku pučku stranku, a više puta je biran na čelnu funkciju Udruge dragovoljaca domovinskog rata. Nedavno je, gostujući na HRT- u, jetko rekao


Strana 474


1990 - 1995

da je hrvatski predsednik toliko bio “zabrinut” za Vukovar da je u vreme najtežih borbi, uoči pada grada u srpske ruke, igrao - tenis! U svakom slučaju, Tuđman je na sugestiju Josipa Manolića, gotovo u tajnosti, povukao Merčepa u Zagreb na mesto pomoćnika ministra MUP-a. Pet dana kasnije, 18. avgusta 1991. godine, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru Marin Vidić Bili, uputio je poverljivo pismo Tuđmanu u kojem ga obaveštava da je Merčep u Vukovaru prethodnih meseci uzurpirao vlast, okružio se kriminalcima koji su upadali u privatne kuće, pretili Srbima, nasilno ih privodili i vršili egzekucije. - TAKVIM ponašanjem stvorio je u gradu opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom, što je rezultiralo masovnim bijegom iz grada, totalnom blokadom rada policije, ZNG, organa uprave i stvorilo opću konfuziju - upozoravao je Vidić, koji je u početku “delio” vlast sa Merčepom, dok ovaj nije potpuno preuzeo grad u svoje ruke. Da Vidićeva reakcija nije tada bila podstaknuta samo ličnom sujetom, nego i ljudskim porivom, pokazalo se sedam godina kasnije, kada je bio pozvan da u Hagu svedoči protiv bivšeg vukovarskog gradonačelnika Slavka Dokmanovića, optuženog za ubistvo oko 200 Hrvata na PP ”Ovčara”. Vidić nije želeo da svedoči protiv Dokmanovića čak ni kao zaštićeni svedok, što je šokiralo hrvatsku javnost. U svom prilično hrabrom pismu Tuđmanu, Vidić je upozorio hrvatskog predsednika da se zbog progona srpskog življa pošteni Hrvati smatraju “oblaćenim i kompromitiranima”. Vidićevo pismo nije ni najmanje uticalo na promenu kursa Tuđmanovog “broda” pod imenom “samostojna Hrvatska”, ali je u haškom dosijeu Merčep jedan od najubedljivijih dokaza o zlodelima “vukovarskog Napoleona”. Bude li slučaj Merčep zaista dospeo pred sud, bez sumnje, Vidić će biti jedan od najneprijatnijih svedoka po “vukovarskog Napoleona.” PRVI SUKOB SA JNA PRVI ozbiljniji incident između naoružanih pripadnika HDZ i JNA dogodio se 20. avgusta 1991. godine kada su u vukovarskoj pošti napadnuti vojnici Dejan Lazarević i LJubo Braduljević, koji su tu svakodnevno dolazili po pisma i novčane pošiljke za vojnike u kasarni. Mada je to bio ozbiljan nagoveštaj novih, još žešćih sukoba, komanda garnizona i vrh vukovarske policije pokušali su da umanje njegov značaj. Zajednička istraga nije dovedena do kraja jer su hrvatske snage narednog dana blokirale kasarnu. Naredni incident izbio je 25. avgusta kada su hrvatske snage podmetnule eksploziv pod kamion JNA. Poginuo je jedan vojnik, a četvorica su ranjena. Sukovi su se nizali, a 14. septembra počeo je rat. U dva meseca strahota, palo je na hiljade žrtava na obe strane, s tom razlikom što je Hrvatska uz pomoć svetskih sila i moćnih medija obezbedila oreol žrtve. Sudbine likvidiranih stotinu i više srpskih civila u Vukovaru, godinama su ostale zatrpane pod ruševinama ranjenog grada.


Strana 475


1990 - 1995

Dosije "Merčep" čeka ODLUKOM da Tomislava Merčepa 13. avgusta 1991. godine iz Vukovara prekomanduje u Zagreb, hrvatski predsednik dr Franjo Tuđman iznenadio je većinu svojih najbližih saradnika. Sve izuzev Josipa Manolića, na čiji predlog je dotadašnji “bog i batina” za srpske civile u Vukovaru postavljen na čelo Jedinice za posebne namene MUP-a Republike Hrvatske. U ovu paravojnu formaciju Merčep je uključio deo svojih vukovarskih saboraca i grupu novih ljudi, koji su zatim u ostalim delovima Hrvatske nastavili da čine zločine nad Srbima, prvenstveno u Pakračkoj poljani. Okosnica Merčepove grupe za zločine nad srpskim civilima u nešto zapadnijim delovima Hrvatske bili su: Nikola Cvetanović (Merčepov zamenik), Đemo Paloš, Igor Bikola, Monib Suljić, Siniša Rimac, Nebojša Hodak, Snežana Ivanović, Miroslav Plišević. Merčep je u zločine uključivao i ljude koje je je nalazio na terenu. Tako je u Pakračkoj poljani istomišljenike i saučesnike imao u Antunu Jurgecu, Nikoli Rukavini... U nagoveštajima iz Haga da bi Merčep do kraja ove godine mogao da sedne na optuženičku klupu, na osnovu dosijea koji su 1997. godine sačinili haški istražioci i beogradski istoričar prof. Vojin Dabić, predsednik tadašnjeg Informacionog centra u Beogradu, Merčep se ne tereti samo za zločine nad srpskim civilima u Vukovaru, nego i u Pakračkoj poljani. U PAKRAČKOJ poljani Merčep je napravio čitav sistem logora i mesto za likvidaciju civila koji su tu dovođeni, podvrgavani najstrašnijoj torturi, a zatim u još strašnijim mukama likvidirani - kaže danas prof. Dabić koji je istražujući Merčepov krvavi rukopis uspeo da identifikuje 176 srpskih žrtava u Pakračkoj poljani iz 20 naselja u daruvarskoj, pakračkoj, novskoj, kutinskoj i zagrebačkoj opštini. Sva ova naselja bila su van područja ratnih sukoba, što po zaključku prof. Dabića jasno ukazuje na to da je Merčepov zadatak bio da ovde još drastičnije nego u Vukovaru nametne Srbima psihozu. Cilj je bio istovetan - etnički očistiti ove delove Hrvatske. Žrtve su zakopavane u sistem grobnica u koje su zakopavane manje grupe likvidiranih Srba. Prva grobnica, sa 19 tela, otkrivena je u leto 1993. godine. Ekshumacojom je rukovodio Šerif Basioni, šef komisije eksperata Ujedinjenih nacija. Planove za ekshumaciju čitavog lanca grobnica sačinio je Kanađin D. B. Nikolson, šef istražnog tela civilne policije koja je u okviru UNPROFOR-a bila stacionirana u Hrvatskoj. Neočekivano, ekshumacija tela srpskih žrtava, međutim, zaustavljena je već posle iskopavanja prve u nizu srpskih tajnih grobnica. U decembru 1993. godine, prof. Dabić se u Ženevi sa Basionijem dogovorio da treba ekshumirati sve grobnice, kako srpske, tako i hrvatske, da sve žrtve budu dostojno sahranjene, a njihovi preživeli srodnici da najzad odahnu. To se, međutim, nije dogodilo. - Državne strukture u Hrvatskoj, a i kod nas, sprečile su to, a Basioni, mada se protivio tome, morao je da odustane - otkriva “Novostima” prof. Dabić, ali naglašava


Strana 476


1990 - 1995

da su sačuvane mape svih 97 srpskih grobnica u Hrvatskoj i njihovo iskopavanje u svakom trenutku moguće je nastaviti. PREPREKA za svakako najpravedniji pristup, ekshumaciji žrtava na obe strane, 1993. godine u Hrvatskoj je bila potreba da se prikriju svi hrvatski zločini nad Srbima, a na našoj strani jedini problem bila je “Ovčara”. Jedan od retkih iz Miloševićevog tima koji su podržavali otkopavanje “Ovčare” bio je tadašnji šef diplomatije Vladislav Jovanović. Ovu masovnu grobnicu Hrvata, ubijenih neposredno pošto su srpske snage 18. novembra oslobodole grad, međunarodna zajednica locirala je već 1992. godine, a ubrzo zatim Madlen Olbrajt došla je u Vukovar i tražila od tadašnjeg predsednika Gorana Hadžića da je lično odvede tamo. ”Ovčara" je ekshumirana 1996. godine. Istina iz Pakračke poljane veoma je važna, jer su tu likvidirani Srbi sa šireg prostora Hrvatske, kako bi se raširio strah na sve Srbe u Hvatskoj. Kolike su realne šanse da Merčep zaista sedne na optuženičku klupu? - To je bilo verovatno sve dok Milošević nije isporučen Hagu, a od tada su te šanse znatno umanjene jer Tribunal je svestan da bi rasvetljavanje Merčepovih zločina prilično uzdrmalo njihovu optužnicu protiv Miloševića - smatra prof. Dabić i otkriva da su tužioci koji su prethodili Karli del Ponte bili veoma raspoloženi da sude Merčepu. Del Ponteova, međutim, ne pokazuje tu spremnost, i u najboljem slučaju, prema proceni Dabića, ”vukovarskom Napoleonu” sudiće se u Hrvatskoj. Ali, pošto će biti teško doći do svedoka Merčepovih zločina, sud na kraju teško da će imati na osnovu čega da mu izrekne pravu kaznu - zaključuje autor dosijea “Merčep”, koji u haškoj fioci čami već sedam godina kao jedno do svedočanstava da zbog minulog rata i Hrvati i Srbi imaju čega da se stide, ali da nemaju pravo da žrtve zaborave.

RAČAN ĆUTAO VEĆ sama činjenica da je Merčepova Jedinica za specijalne namene formirana pri MUP-u Hrvatske, linija krivice preko Vladimira Šeksa, Branimira Glavaša, Ivana Vekića, penje se direktno do Tuđmana. Jedinica je manje učestvovala u ratnim dejstvima, njen prioritet bila su dejstva u pozadini. Koliko su hrvatski vrhovnici bili upoznati sa Merčepovim zlodelima, svedoči i slučaj poznatog srpskog komuniste Sime Rajčevića iz Kutine, koji je uhapšen dok je išao na sastanak sa Račanom, a zatim likvidiran. Srodnici žrtve apelovali su na Račana, ali budući predsednik hrvatske vlade nije ni prstom mrdnuo. (KRAJ)

Feral Tribune 01. septembar 1997 godine


Strana 477


1990 - 1995

Zllocinii Bran nimira Gla avasa "ODMAH " lik kvidirati i on nog drugog g." riječi r su kojje je, kako tvrdi bivši pripadnik p B Branimirove e osječke bojne, b izrek kao Branim mir Glavaš 1991. 1 godin ne nakon štto je jedan mučeni m srpski civil pok kušao pobjeći iz logora u kojem su b bili mučeni i ubijani u srps ski civili s o osječkog područja. p Tjednik T Ferral Tribune u novom broju b donosi d eksk kluzivnu priču sastavljjenu na n osnovu iskaza koje eg je 6. srpnja Državnom odv vjetništvu dao d bivši prripadnik tzv v. Branimiro ove osječke e bojne (BO OB). j mučen grižnjom sa avjesti, odlučio javno progovoriti o ubojstvima civila u On je, Osijjeku, a cijeli se iskaz nalazi n u Drž žavnom odvjetništvu, što je Fera alu potvrdio oi glav vni državni odvjetnik Mladen M Bajić. ojstva civila a u Osijeku nisu nepoz znanica, me eđutim, ona a su do dan nas ostala Ubo uve elike nerazja ašnjena. No o, svjedok pokajnik do u detalje je ispričao o u čemu je on osobno sudjelo ovao, kao i što je vidio o svojim oč čima te kak kvu je Glava aš imao ulo ogu vemu tome e. u sv vaš je u vriijeme ratne e 1991. god dine obavlja ao dužnost sekretara za narodnu u Glav obra anu, a kasn nije je posttao prvi čov vjek obrane e Osijeka. Svjedok S je jjasno potvrrdio kak ko je Glavaš š tada, ne samo s znao za privođenja i mučen nja civila, n nego ih je osobno naređiv vao, te se bez njega ništa n nije ra adilo. s s još ne ekoliko stražara u neposrednoj blizini garaža a u koje su u "Nalazio sam se, vođeni civili. Rečeno nam je da se e radi o čettnicima, opasnim i nao oružanim dov ljud dima koji su u radili na rušenju r suv vereniteta RH. R Takođe er nam je re ečeno da na a svaki pokušaj bijega otvo orimo vatru u." - tvrdi svjedok dog gađaja, bivš ši pripadnik k B-e. BOB skazu punom detalja svjedok s je opisao o kako o je ispitiva anje provođ đeno tako da d U is su ispitivači u garažu ulaz zili s navuč čenim kapama preko glave g i bejz zbol palicam ma kon čega su u se čuli tup pi udarci. Ulazili su u parovima, p a nakon sva akog izlask ka nak odla azili su prem ma Glavaše evu uredu iz kojeg bi se s opet upu ućivali prem ma garažam ma. Svje edok je tak kođer spomenuo imena dvojice Srba S za koje e zna da su u tada ubije eni, a rijječ je o Đorđu Petroviiću i Čedom miru Vučkov viću. anja u gara ažama, u dv vorištu zgra ade sadašn nje osječke Županije, "Nakon ispitiva mlaćeni i polumrtvi za atočenici su u ukrcavani u hladnjač ču novosadskih prem regiistracijskih oznaka i odvoženi pre ema Dravi. Jednom prrigodom je iz hladnjač če ispa ao polumrta av čovjek, što š je izazv valo Glavašev bijes." - tvrdi svjed dok te doda aje kak ko se Glavaš š smirio tek k idući dan kada je ču uo da je civil pronađen n mrtav na osje ečkom Anin nom groblju u. edok je opisao još jed dan događajj u kojem je j Glavaš osobno zapo ovjedio da se s Svje likvidira zarobljeni srpski civil. g ljetnog osječkog dana, kad se već počeo spuštati su umrak, izmučen od bo oli "Tog jeda an od dvojice zatočenika u garaž ži pokušao je j potražiti spas. Čuli su se tupi


Stra ana 478


1990 - 1995

udarci s unutrašnje strane garaže, a potom i škripa vrata. Jedan od zatočenih, sredovječni čovjek u bijeloj košulji kratkih rukava, koji ni po čemu nije sličio na opasnog četnika, izašavši iz garaže dočekan je hicima. Pucala su najmanje dvojica stražara i čovjek je brzo pokošen. U dvorištu današnje upravne zgrade Županije nastala je strka. Čuvši pucnjeve, druga zatočena osoba od straha se nije ni pomaknula." - opisuje očevidac. "Tada se pojavio Glavaš. Naredio je da se druga osoba iz garaže smjesta likvidira. Odmah likvidirati i onog drugog. Baš tako je rekao." - tvrdi u svom iskazu očevidac događaja. Feral nadalje piše kako je kroz garaže u dvorištu današnje zgrade Županije u Dubrovačkoj 30, prošlo nekoliko desetaka ljudi, a svi su oni ispitivani na isti način. Osim u garažama u Dubrovačkoj ulici, zarobljenici su ispitivani i mučeni i u jednoj privatnoj kući koja se nalazi na istoj adresi, a svjedok događaja navodi kako je u nekoliko navrata bio u toj kući te da mu je poznato što se ondje događalo. Jednako tako o događajima u spomenutoj kući poznato je bilo i Branimiru Glavašu bez kojega se nije moglo ništa odvijati, tvrdi svjedok. On nadalje navodi kako je postojao još jedan punkt za ispitivanje i mučenje zatočenih civila, a radi se o kamionu osječke tvrtke "Mobilia" koji je bio smješten u bivšoj vojarni JNA tzv. "Crvenoj kasarni". "U tom je kamionu bilo smješteno nekoliko vojnika zarobljenih iz vojarni bivše JNA, no većina u kamionu su bili civili. U kamionu su bili zaključani najmanje tjedan dana, a tamo su i jeli i obavljali nuždu." - tvrdi svjedok. "Osobno sam vidio kada se nakon nekoliko dana zatočeništva, jedan civil nekako izvukao i sakrio pod vozilo. Stražari i vojnici su ga primjetili i počeli vikati da izađe ispod vozila, no on je to odbijao. Tada su ga ispod kamiona izrešetali." - priča bivši pripadnik BOB-e. I na kraju, dokle je išla uloga Branimira Glavaša tijekom rata možda najbolje svjedoči priča o atentatu na "Oca Slavonije" koju je u rujnu 1991. objavio Slobodni tjednik pokojnog Marinka Božića. List je tada objavio priču prema kojoj je na Glavaša pokušan atentat, a tom je prilikom atentator ubijen. Uz tekst je objavljena fotografija mrtvog muškarca u bijeloj košulji kratkih rukava koji je bio potpisan kao Đorđe Petrović. No Feralov novinar je isražajući priču došao do frapantnog podatka kako na slici nije Petrović već Čedomir Vučković na čijem su licu bile vidljivi tragovi od kiseline iz akumulatora, za koju svjedok tvrdi kako su ju zatočenici BOB-e tijekom ispitivanja morali piti. Šokantno je i to da se imena Petrovića i Vučkovića nalaze na popisu poginulih civila u monografiji "160. osječka brigada", a Slobodni tjednik je tog istog Petrovića prije više od deset godina proglasio opasnim četnikom i atentatorom na Branimira Glavaša. Feral Tribune Glavaš naredio likvidacije srpskih civila 1991. Branimir Glavaš naredio je 1991. i 1992. likvidaciju više desetina nevinih osječkih civila srpske nacionalnosti, tvrdeći da ruše hrvatsku državu, preneo je riječki Novi list , pozivajući se na izjavu direktnog svedoka događaja koji je želeo da ostane


Strana 479


1990 - 1995

anoniman. Glavaš je donedavno bio jedan od najviših funkcionera vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Danas je poznat kao "odmetnik" iz stranke posle sukoba sa predsednikom Ivom Sanaderom . Početkom devedesetih je bio sekretar za narodnu odbranu Osijeka. Anonimni izvor Novog lista novinarima je potvrdio da je 1991. i 1992. bio pripadnik tzv. BOB-a, jedinice poznate kao "Branimirova osječka bojna", koja je izvršavala Glavaševa naređenja. Nakon što je prošle nedelje o tim događajima govorio i glavnom državnom tužiocu Mladenu Bajiću , iznoseći mu i dokaze koji potvrđuju njegovu priču, svedok je Novom listu rekao da postoje još neki svedoci tih događaja i da su neki od njih spremni da daju izjavu nadležnim državnim organima. Svedok tvrdi da je bio svedok brutalnih mučenja i ubistava, da je neka od njih i lično video, a pri tom iznosi i pojedinosti torture i ubistva dvojice civila Đorđa Petkovića i Čedomira Vučkovića u garaži današnje zgrade Osječko-baranjske županije u Osijeku. Na pitanje novinara koliko je ubistava Branimir Glavaš naredio, svedok je odgovorio da, po skromnijoj proceni, taj broj prelazi nekoliko desetina osoba. "Ne znam kakav to mentalni sklop mora da bude pa da Glavaš mirno spava poslije svega što je učinio. Volio bih da se suočim sa Glavašem i nadam se da će se to uskoro i dogoditi. Pokazaću mu i pismene dokaze", rekao je svedok, dodajući da ga danas grize savest zbog toga što je u tome učestvovao i da mu je iskreno žao zbog toga što se dogodilo. "Izvršavao sam naređenja, poštovao hijerarhiju. Odbrana Osijeka tada je već počela. Svjestan sam što sam počinio, mada znam da su mi rečene potpuno pogrešne informacije. Spreman sam da se izvinim pojedinačno svakome ko je nekoga izgubio", izjavio je svedok Novom listu . On navodi i da je je Branimir Glavaš tačno znao da u smrt šalje nevine civile koji, iako su Srbi, nisu imali nikakve veze sa napadom na Hrvatsku. "Tijela ubijenih većinom su bačena u Dravu, ali dio ih je završio na periferiji Osijeka, u Bajeru", objasnio je svedok. Sam Branimir Glavaš ove optužbe demantuje i iznosi svoju verziju istine, prema kojoj je za sva ubistva i likvidacije bio odgovoran tadašnji zapovednik Regionalnog štaba odbrane Slavonije, a današnji predsednik Sabora Vladimir Šeks, koga optužuje da ceo slučaj pokušava da iskoristi za konačni stranački obračun s njim. Međutim, neimenovani svedok Novog lista tu tvrdnju negira. Novi list na kraju teksta navodi da je glavni državni tužilac Mladen Bajić potvrdio da je primio kompletnu izjavu svedoka. Patriot

Haški dokumenti protiv Glavaša Zlostavljanja u „crvenoj kasarni” Hrvatskoj dostavljena dokumentacija o zločinima počinjenim nad zarobljenim vojnicima JNA i Srbima u osječkoj kasarni


Strana 480


1990 - 1995

Od našeg stalnog dopisnika Zagreb, 1. novembra – Dok bivši „gospodar rata” u Osijeku Branimir Glavaš čami u zagrebačkom pritvoru, pred domaću javnost izlazi sve više detalja o krvavim zbivanjima u najvećem slavonskom gradu tokom 1991. godine, kojima je osnovni ton i takt davao upravo Glavaš. Tako današnji „Globus” otkriva da dokumentacija haških istražitelja u vezi s Glavašem, koja je nedavno dostavljena Hrvatskoj, govori o zločinima koji su te godine počinjeni nad zarobljenim vojnicima JNA i srpskim civilima u nekadašnjoj osječkoj „crvenoj kasarni”. Tu kasarnu hrvatske snage zauzele su 15. septembra 1991. godine i u njoj zarobile vojnike i civile koji su se tu sklonili. Koliko ih je bilo i šta se s njima dešavalo do danas se službeno ne zna, ali više svedoka ispričalo je haškim istražiteljima o mučenjima i drugim ratnim zločinima koji su tamo počinjeni. „Crvena kasarna” zatim je služila kao sedište i skladište Glavaševoj specijalnoj jedinici BOB (Branimirova osječka bojna), u koju su dovođeni srpski civili iz grada i okolnih mesta. Hrvatski komandant te kasarne bio je i Šimun Bubalo, otac sadašnjeg osječko-baranjskog župana Krešimira Bubala, koji je na tu funkciju došao uz pomoć Glavaša. Šta se sve dešavalo u bivšoj „crvenoj kasarni” tek će se saznati, jer na osnovu dostavljenih dokumenta iz Haga uskoro predstoji i domaća istraga o tome. Glavaš iz svog pritvora već poručuje kako je i to „sve izmišljeno”, a da su svi zarobljenici u njoj imali „bele čaršave i televizore”, dok su hrvatski vojnici navodno „spavali na podu”. Kako je u stvarnosti izgledala ta Glavaševa „velika briga” za zatočene i nove detalje iz istrage objavljuje najnoviji „Nacional”. Tako je uz pomoć četiri bivša pripadnika Specijalne uskočke satnije, koji su odlučili da pred istražiteljima „otvore dušu”, i tadašnje Glavaševe sekretarice Gordane Getoš (njen otac Andrija, povratnik iz emigracije, bio je tada šef vojne tajne službe SIS u Osijeku i vrlo blizak Glavašu) potpuno rekonstruisan mehanizam zločina kojim je rukovodio lično Glavaš. Najkraće prepričano, Glavaš je oformio tajnu jedinicu SUS na čelu s povratnikom iz emigracije Ivicom Krnjakom (do 1967. bio oficir JNA i zatim emigrirao u Belgiju), koja je u svom sastavu imala tzv. kiler vod (vod za likvidacije), čije je pripadnike određivao lično Glavaš. Delovali su u tri trojke, tako da jedni za druge nisu znali, a međusobno su se poznavali samo po nadimcima. Jedna trojka je, po nalogu Glavaša (koje je prenosila Gordana Getoš), privodila srpske civile, druga trojka ih je u kući izbeglog Srbina u Dubrovačkoj ulici mučila, a treća trojka odvodila na obalu Drave, vezivala lepljivom trakom i ubijala. Ta „ubilačka” trojka imala je dva stalna člana (Stjepan Bekavac zvani Buše, koji je umro odmah posle rata, te sada uhapšeni Dino Kontić), a likvidator je uvek bio novi član koji nije znao šta će morati da uradi dok mu u ruke ne bi dali specijalnu pušku „MGV long rajfl” kalibra 22 i naredili da ubije žrtvu. Bila je to neka vrsta inicijacije novog člana SUS-a. Ako bi se pokolebali, zapretili bi im da će i oni „plivati Dravom” ukoliko ne izvrše naredbu, a o nesretnim žrtvama govorili bi im da su antidržavni elementi, pripadnici KOS-a ili da, navodno, navode minobacačku vatru po Osijeku. Zanimljiv je i detalj da je policija po anonimnoj prijavi 2002. godine uhvatila Ivicu Kranjaka u krivolovu na jelene, a u pretresu kuće koju je dobio od vlasti pronađeno je i oružje bez dozvole, među kojim i navedena specijalna puška iz koje su ubijani srpski civili. Međutim, tada se još niko nije usudio da protiv njega pokrene i proces zbog ubijanja Srba, ali je odgovarao za ubijanje jelena. Politika 02.11.2006.


Strana 481


1990 - 1995

"NIŠTA SE NIJE DOGAĐALO BEZ GLAVAŠEVA ZNANJA" 26. travnja, 2007. Feral Tribune "Ivica Krnjak sigurno je osobno odgovoran za sva ubojstva, te je izvjesno da je on sam jedan od izvršitelja. U to vrijeme Krnjak je bio jedino i isključivo odgovoran Branimiru Glavašu, koji je bio apsolutni gospodar na ovom području i ništa se nije moglo dogoditi mimo njegovog znanja, a posebno su SUS i Ivica Krnjak djelovali prema njegovim zapovijedima", rekao je pukovnik Ivan Grujić u razgovoru s policijskim inspektorom 15. listopada 2001. Pukovnik Ivan Grujić, aktualni pomoćnik ministrice Jadranke Kosor, 15. je listopada 2001. policiji dao iskaz koji teško tereti Branimira Glavaša. U tom iskazu Grujić ne ostavlja nikakve sumnje da je upravo Glavaš bio osoba koja je davala naloge Ivici Krnjaku, zapovjedniku Samostalne uskočke satnije, kojeg pak, Grujić smatra ne samo odgovornim za ubojstva civila, već ga opisuje i kao počinitelja. Grujićev iskaz policiji datira iz vremena prve velike istrage o ubojstvima civila u Osijeku 1991. i 1992. godine, no ta je istraga, unatoč mnogim dokazima i izjavama svjedoka, ostala bez rezultata. Glavaš je tada bio još vrlo moćan, a Račanova Vlada, uplašena onim poznatim mitingom podrške Mirku Norcu na splitskoj Rivi, te kasnijih problema s generalima Gotovinom i Bobetkom, bila je sretna što pravosuđe ne otvara još jedan slučaj ratnih zločina. No, Grujićev iskaz iz listopada 2001. važan je i zbog toga što je iznesen četiri godine prije dolaska u Osijek sadašnjeg načelnika Policijske uprave Vladimira Fabera. Naime, Glavaš i njegovi istomišljenici, a naročito njegovi odvjetnici, optužuju Fabera kako je "fabricirao" dokaze, te kako je policija – kao u slučaju ključne svjedokinje protiv Glavaša, Gordane Getoš-Magdić – činila prisilu ne bi li iznudila priznanja. Grujić nije bio izložen nikakvoj prisili, u to je vrijeme bio predstojnik Vladinog ureda za zatočene i nestale, Faber je bio daleko od Osijeka, a dokazi protiv Glavaša ipak su postojali. Juhine juhe juha Međutim, ono što je rekao policiji u listopadu 2001. Grujić više nije ponovio. Osječka je policija u to vrijeme bila puna Glavaševih kadrova i više je nego sigurno da se Grujićev iskaz, dok se još nije osušila tinta s printera, našao u Glavaševim rukama. Od tada, Grujić govori samo uopćeno, ne navodeći nikakve konkretne podatke, a naročito se pazi spominjanja Glavaša i njegovog dovođenja u bilo kakvu vezu s ratnim zločinima 1991. i 1992. godine. Njegov iskaz, onako kako je prenesen u optužnici koja je prošlog tjedna podignuta protiv Glavaša i još šestorice, u odnosu na ono što je govorio u listopadu 2001., juhine je juhe juha. U iskazu koji je dao policiji 15. listopada 2001. godine Grujić kaže kako mu je poznato postojanje "tajnog zatvora" u Dubrovačkoj ulici 30 u Osijeku, te navodi kako su taj zatvor držali Ivica Krnjak i njegova Samostalna uskočka satnija (SUS). "Ivica Krnjak sigurno je osobno odgovoran za sva ubojstva, te je izvjesno da je on sam jedan od izvršitelja. U to vrijeme Krnjak je bio jedino i isključivo odgovoran Branimiru Glavašu, koji je bio apsolutni gospodar na ovom području i ništa se nije moglo dogoditi mimo njegovog znanja, a posebno su SUS i Ivica Krnjak djelovali prema njegovim zapovijedima. Svjestan je da je to teško dokazati, jer materijalnih dokaza nema, a radi se o vrlo opasnim ljudima koji niti danas ne prežu ni od čega", rekao je Grujić, prema zabilješci, u razgovoru s policijskim inspektorom 15. listopada 2001.


Strana 482


1990 - 1995

Grujićev iskaz ima osobitu težinu jer je u vrijeme kada su se u Osijeku događali zločini zbog kojih je prošloga tjedna protiv Glavaša i Krnjaka, te još petero drugih okrivljenika podignuta optužnica, bio operativac Službe za zaštitu ustavnog poretka (SZUP). Dakle, saznanja koja je imao bila su daleko kvalitetnija od onih koja su mogle imati osobe podalje od informacija koje su se slijevale u SZUP. Teza o "vrlo opasnim ljudima" koji su sudjelovali u likvidaciji civila na Dravi (koja je u medijima, zbog činjenice da su prije egzekucije svi bili vezani samoljepivom ambalažnom trakom nazvana "akcija selotejp") prvi se put pojavila u izvješću Policijske uprave Osijek 1992. godine, u vrijeme dok je na njenom čelu bio Mato Šalinović. U toj zabilješci stoji i ovo: "Početkom ratnih sukoba u gradu Osijeku je izvršen veći broj ubojstava na osobama srpske nacionalnosti na taj način što su osobe odvođene iz stanova i kuća zlostavljane a nakon toga odvođene na desnu obalu rijeke Drave kod ugostiteljskog objekta 'Bastion' gdje su im prethodno vezane ruke i usta samoljepivom trakom a nakon toga iz vatrenog oružja ubijana u predjelu glave i bacana u rijeku Dravu." "Vrlo opasni ljudi" Potom slijede opisi ubojstava nekoliko osoba koje su likvidirane na taj način, a čija se imena spominju i u optužnici prošloga tjedan podignutoj protiv Glavaša, Krnjaka, Gordane Getoš-Magdić i još četvero optuženih. No u policijskom dokumentu iz 1992. godine u kojem se o tome govori, vrlo je važan zaključak, koji je potpuno istovjetan Grujićevom tvrdnjama iznesenim 2001. godine o "vrlo opasnim ljudima" koji su u to bili umiješani. U tom, policijskom dokumentu iz 1992. godine, doslovce stoji: "Iz gore opisanog osnovano se sumnja da su ova kaznena djela izvršili Krnjak Ivan i saučesnici. Utvrđeno je da je Krnjak Ivan zapovjednik diverzantskog voda u I. Operativnoj zoni, da se radi o vrlo opasnim osobama gdje se kriminalističku obradu ustručavao vršiti SIS, te je dogovoreno da se kriminalistička obrada vrši u dogovoru sa MUP-om i Hrvatskom vojskom kada budu stvoreni uvjeti." Teza o "opasnim ljudima" koju u svom iskazu, govoreći o pripadnicima Samostalne uskočke satnije (SUS), na čijem je čelu bio Krnjak, iznosi Grujić, bila je dakle poznata još 1992., što jasno stoji u policijskoj zabilješci iz tog vremena. Vratimo se, međutim, ostalim detaljima iskaza pukovnika Ivana Grujića, iznesenih policiji u listopadu 2001. godine. "Upitan o drugim osobama koje bi s Krnjakom sudjelovale u odvođenjima i egzekucijama, navodi da ne raspolaže s tim imenima, no to su sigurno najbliži Krnjakovi suradnici, među kojima je sigurno njegov brat. Koliko se sjeća misli da su se likvidacije događale kod streljane Pampas. Što se tiče ostalih imena, navodi da je Andrija Getoš bio (i danas je) izuzetno blizak s Glavašem, te je bio zadužen za obavještajnu djelatnost (praćenje događaja i prikupljanje informacija), dok je Krnjak bio izvršitelj. To je bio trojac koji je najviše surađivao, no ne misli da bi Getoš sudjelovao u ubojstvima, odnosno upuštao se u likvidacije", stoji u policijskoj zabilješci iz 2001. godine. Grujić, međutim, u svom iskazu spominje i Gordanu Getoš-Magdić, Glavaševu blisku ratnu suradnicu, a sada trećeoptuženu u "slučaju selotejp". "Poznato mu je da se u tim ubojstvima spominjala i neka djevojka, ne raspolaže imenima", stoji dalje u policijskoj zabilješci s razgovora vođenog u listopadu 2001., "no ne isključuje da bi to mogla biti Gordana Getoš, Andrijina kći kao i njen suprug. S druge strane ne može biti siguran, jer su ipak Getoši djelovali u drugom smjeru


Strana 483


1990 - 1995

(obavještajnom), tako da je Andrijina supruga, Vesna, bila visoko politički pozicionirana u Hrvatskom narodnom vijeću." Snaga dokaza Da je takav iskaz Grujić ponovio i pred istražnim sucem Kovačem koji je vodio istragu o "slučaju selotejp", Glavaševa sudbina bila bi posve zapečaćena. No, Grujić je, kao i toliki drugi svjedoci, drastično reterirao od svojih prvih izjava. Izjave svjedoka, koje su dane pred istražnim sucem, nevjerojatno su ublažene, promijenjene ili obavijene zastrašujućom amnezijom. Glavaševi odvjetnici i on sam zato i traže skidanje tajnosti s tih iskaza kako bi dokazali javnosti da "nitko od 147 svjedoka ne tereti Glavaša". Slična stvar dogodila se i s iskazom Gordane Getoš-Magdić, koja je pred policijom, ali kasnije i pred istražnim sucem, teško teretila Glavaša, označavajući ga mozgom mračne akcije u kojoj je stradalo najmanje 10 civila. Stisnuta raznim pritiscima i prijetnjama, kao i mnogi drugi svjedoci, Gordana Getoš-Magdić pokušala je taj iskaz učiniti nevažećim, tvrdeći da je sve što je rekla od nje iznudila policija. No, ona je svoj iskaz, za razliku od pukovnika Grujića, ponovila i pred istražnim sucem, pa on – opet za razliku od Grujićevog – ima pred sudom snagu dokaza. Dugogodišnji osječki gradonačelnik, dr. Zlatko Kramarić, koji je i u ratu obavljao tu funkciju, također je bitno mijenjao svoj iskaz pred istražnim sucem u odnosu na ono što je govorio pred policijom. Kramarić nije ni prikrivao da je reterirao i izostavio neke važne dijelove svog iskaza u strahu od moguće odmazde. Priznao je to nekim svojim najbližim suradnicima, rekavši kako se ne želi izlagati riziku da ga netko negdje napadne u kakvom mračnom prolazu. Naravno, Glavaš i njegovi odvjetnici imaju sve Kramarićeve iskaze i ako ih nisu dobili prije, imali su pravo uvida u njih čim je započela sudska istraga. "Razlika onoga što je Kramarić govorio pred policijom i onoga što je izjavio pred istražnim sucem, najbolje se može iskazati brojkama", rekao je za Feral jedan poznati osječki odvjetnik. "Onoga na koga se taj iskaz odnosi poštedio je bar 3-4 godine robije." General Karlo Gorinšek, nekadašnji zapovjednik I. operativne zone, koji se u vrijeme ratnih zločina za koje je sada optužen Glavaš, nalazio u Osijeku, također je bitno ublažio svoje stavove govoreći o onome što je znao. Pazio je da ne umoči Glavaša, a njegove izjave razlikovale su se kao nebo i zemlja od onoga što je ranije, dok je obnašao dužnost zapovjednika u Osijeku, ali i kasnije, o Glavašu govorio novinarima. Svoje izjave naročito je počeo selektirati u vrijeme i poslije suđenja za ubojstva u Paulin Dvoru. U tom selu kraj Osijeka početkom prosinca 1991. u jednoj noći likvidirano je 19 osoba – 18 srpske i jedan mađarske nacionalnosti. Njihova tijela kasnije su prikrivana u vojnom skladištu Lug, kraj Osijeka, zakopana ispod vojnog otpada, da bi tajno, nekoliko godina kasnije, bila prenesena u Liku. Ondje su, prilikom neke druge ekshumacije otkapana u plastičnoj buradi, u mjestu poznatom kao Rizvanuša. Suđenje za taj masakr održano je u Osijeku, a kao svjedok pojavio se i Gorinšek. Nastojao je proći što nezapaženije, bojeći se da ne dođe do postavljanja pitanja o zapovjednoj odgovornosti, budući da je Nikola Ivanković osuđen za taj zločin, bio u jedinici koja je bila podređena Gorinšeku. Gorinšekov izbor Čini se da Gorinšeku ta kooperativnost neće biti honorirana. Na dan kad je pritvoren, za vrijeme one parade u generalskoj uniformi, Glavaš je novinarima


Strana 484


1990 - 1995

podijelio dva dokumenta, uopće se ne obazirući što na jednom piše "vojna tajna, strogo povjerljivo". Iako nije poznato je li taj dokument deklasificiran, general Glavaš dijelio ga je novinarima kao da je riječ o reklamnom letku kakvog trgovačkog lanca. Tim dokumentom, a riječ je o zapovijedi kojom tadašnji brigadir Karlo Gorinšek, formira 1. diverzantsku četu Operativne zone Osijek, te drugim, također s datumom 1. prosinca 1991., koji za zapovjednika imenuje Ivicu Krnjaka. Glavaš želi dokazati da nije on, već Gorinšek, taj koji je odgovaran za ono što je Krnjak radio. Ta slaba slamka spasa, očito se Glavašu činila jako važna, jer je dokumente najavljivao kao "ekskluzivu", držeći satima pod svojim prozorom novinare, dok im to nije i podijelio. Glavaš očito takvih "ekskluziva" ima još jer se dobar dio dokumenata iz vojnih arhiva očito nalazi na njemu dostupnom mjestu, gdje su sklonjeni za "ne daj bože". Pitanje je, međutim, kako će se na suđenju, kada se pojavi kao svjedok, sada držati Gorinšek. Hoće li se u hrvatskoj sudnici događati ono što se sada nagovještava kao veliki generalski obračun u Haagu, ili će ustrašeni Gorinšek i dalje pokrivati Glavaša, bez obzira što ga ovaj gura u živo blato zločina. Izbor je dakako na Gorinšeku. Kad bi u nas istražni suci zaista radili svoj posao i kad se ono što čine ne bi svodilo na puko "što nam možete reći o spomenutom događaju"; kada bi se uspoređivalo što je neka osoba ranije rekla policiji, a što govori pred istražnim sucem; kada bi u pitanju doista bila istraga a ne sastavljanje zapisnika o nečijim monolozima i kada bi napokon netko odgovarao pred zakonom za davanje lažnih, friziranih ili umivenih iskaza, zacijelo bi bilo mnogo pitanja za Ivana Grujića i druge, koji su, ne samo u "slučaju selotejp", drastično mijenjali svoje iskaze. Neki su to činili pod prijetnjom, neki u strahu od "vrlo opasnih ljudi" koje je spominjao i Grujić, a neki iz pragmatičnih razloga i vlastite komocije. Tako je moguće da iskazi iz svoje početne faze, do dolaska na sud, prežive evoluciju, pa na kraju među njima postoji sličnost kao između amebe i slona.


Strana 485


1990 - 1995

Optužnica u kaznenom predmetu protiv Branimira Glavaša: REPUBLIKA HRVATSKA ŽUPANIJSKO DRŽAVNO ODVJETNlŠTVO U OSIJEKU BROJ: K-DO-76/06 Osijek, 16. travnja 2001. ŽK, MK, DK/AL

ŽUPANIJSKOM SUDU U OSIJEKU

Na osnovi članka 42. stavka 2. točke 4. u vezi s člankom 203. stavkom 2. ZKPa podižem OPTUŽNICU protiv 1) BRANIMIRA GLAVAŠA , sina Ljube i Zore r. Pandžić, rođenog 23. rujna 1956. u Osijeku, Hrvata, drž. RH, s prebivalištem u Osijeku. Šetalište P. Preradovića 7, dipl. pravnika, pismenog sa završenim pravnim fakultetom, zastupnika u Saboru RH, razvedenog, oca jednog djeteta, vojsku služio, dobrog imovnog stanja, neosuđivanog, odlikovanog, brani se sa slobode, 2) IVICE KRNJAKA, sina Mije i Marije rođ. Jurišić, rođenog 27. srpnja 1942. u selu Kelešinka, općina Podgorač, drž. RH, Hrvata, s prebivalištem u Kozjaku, Kozjak 1, umirovljenika, oženjenog, oca četvoro djece, lošeg imovnog stanja, pismenog, sa završenom vojnom školom, vojsku služio, osudivanog, odlikovanog, nalazi se u pritvoru Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 17.18 sati, 3) GORDANE GETOŠ-MAGDIĆ, kćeri Andrije i Edine rođene Ibrahimbegović, rođene 17. svibnja 1968. u Osijeku. s prebivalištem u Osijeku. Vukovarska 6, Hrvatice, drž. RH, višeg trenera sportske rekreacije, pismene, sa završenom višom školom, udane, majke jednog djeteta, umirovljenice, dobrog imovnog stanja, neosuđivane, odlikovane, nalazi se pritvoru Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 1.30 sati, 4) MIRKA SIVIĆA, zvanog Sivi i Sivko, sina Pavla i Ane rođene Serenče, rođenog 2. travnja 1956. u Subotici, Republika Srbija, s prebivalištem u Jagodnjaku, Ive Lole Ribara 1, s boravištem u Beketincima, Čepinska 64, Hrvata, drž. RH i Republike Srbije, umirovljenika, mesara, pismenog, sa završenom srednjom školom, oženjenog, oca dvoje djece, vojsku nije služio, lošeg imovnog stanja, neosuđivanog, odlikovanog, nalazi se u pritvoru Zatvora u Osijeku od 16. listopada 2006. u 22.00 sata,


Strana 486


1990 - 1995

5) DINE KONTIĆA, sina Zvonka i Mire rođ. Marijanović, rođenog 26. rujna 1962. u Osijeku, s prebivalištem u Osijeku. Daruvarska 7, Hrvata drž. RH, umirovljenika, oženjenog, oca dvoje djece, vozača, pismenog, sa završenom srednjom školom, vojsku služio, neosuđivanog, lošeg imovnog stanja, nalazi se u prtvoru Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 19,55 sati, 6) TIHOMIRA VALENTIĆA, sina Jure i Kate rođ. Mandić, rođenog 21. studenog 1966. u Osijeku, s prebivalištem u Tenji, Sv. Ane 93a, Hrvata, drž. RH, umirovljenika, oženjenog, oca troje djece, pismenog, sa završenom osnovnom školom, vojsku služio, neosuđivanog, dobrog imovnog stanja, nalazi se u pritvoru Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 19.40 sati, 7) ZDRAVKA DRAGIĆA, sina Antuna i Jule r.Slivečko, rođenog 9. veljače 1963. u Donjoj Motičini , s prebivalištem u Osijeku, Daruvarska 7, s boravištem u Ernestinovu, Školska 14a, Hrvata, drž. RH, ekonomskog tehničara, pismenog, sa završenom srednjom školom neoženjenog, oca jednog djeteta, vojsku služio, lošeg imovnog stanja, neosuđivanog, nalazi se u pritvoru Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 14.2S sati. da su: tijekom studenog i prosinca 1991. godine, u Osijeku, u vrijeme obrane grada Osijeka od oružanih napada tzv. Jugoslavenske narodne armije i njoj pridruženih poravojnih postrojbi pobunjenog lokalnog srpskog stanovništva na ustavnopravni poredak Republike Hrvatske, suprotno odredbama članaka 3. Ženevske konvencije o zaštiti građanskih osoba u vrijeme rata te odredbama Članka 4. stavka 1. i stavka 2. točke a), članka 5. stavka 3. i Članka 13. stavka 2. Dopunskog protokola ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba (Protokol II), 1-okr. Branimir Glavaš obnašajući dužnost sekretara Općinskog sekretarijata za narodnu obranu i djelujući kao stvarni, a od 7. prosinca 1991. i kao formalni zapovjednik obrane grada Osijeka, 2-oki. Ivica Krnjak kao zapovjednik posebne postrojbe za diverzantsko-izviđačke namjene Operativne zone Osijek, 3-okr. Gordana Getoš-Magdić kao zapovjednica voda u toj postrojbi, a ostali okrivljenici kao pripadnici njenog voda, nakon što je tijekom ljeta 1991. godine Branimir Glavaš zapovjedio 2-okr. Ivici Krnjaku i 3-okr. Gordani Getoš-Magdić da iz redova provjerenih i pouzdanih osoba osnuju postrojbu za posebne izviđačko-diverzantske namjene, koja bi bila pod njegovim nadzorom, te nakon što su oni tu postrojbu osnovali, u više navrata zapovijedao im da protuzakonito lišavaju slobode civile srpske i drugih narodnosti, zlostavljaju ih i usmrćuju, što su 2-okr. Ivica Krnjak i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić prihvaćali) sudjelovali i sami u izvršenjima pojedinih zapovijedi i njegove zapovijedi radi provedbe prosljeđivali sebi podređenim pripadnicima navedene postrojbe, među kojima sada pokojnom Stjepanu Bekavcu te 4-okr. Mirku Siviću, 5-okr. Dini Kontiću, 6-okr. Tihomiru Valentiću, 7-okr. Zdravku Dragiću i drugim za sada nepoznatim vojnicima, koji su te civile neosnovano uhićivali, zlostavljali i odvodili ih do rijeke Drave i tamo ubijali, pa su tako: a) neutvrđenoga dana početkom mjeseca studenoga 1991. godine, nakon što su dobili zapovijed da usmrte nepoznatog muškarca koji je bio zatočen u kući u Dubrovačkoj ulici broj 30, Stjepan Bekavac te 4-okr. Mirko Sivić i njihov za sada nepoznati suborac otišli u navedenu kuću, preuzeli samoljepivom trakom svezanog nepoznatog muškarca starog oko pedeset godina i kombi vozilom ga odvezli na desnu obalu Drave u blizini Tvrđe te tu Stjepan Bekavac i 4-okr. Mirko Sivić u tog muškarca ispalili više hitaca iz pištolja i gurnuli ga u rijeku Dravu, uslijed čega je nepoznati muškarac preminuo,


Strana 487


1990 - 1995

b) dana 26. studenog 1991. godine, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić, 7-okr. Zdravko Dragić i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić iz obiteljske kuće u Sisačkoj ulici broj 11 odveli Branka Lovrića, lišili ga slobode i zatvorili u kuću u Dubrovačkoj ulici broj 30, iz koje su ga u pobliže neutvrđeno vrijeme nepoznati pripadnici naprijed navedene postrojbe odveli na obalu rijeke Drave i usmrtili, c) dana 3. prosinca 1991. godine, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić i 7okr. Zdravko Dragić prema primljenoj zapovijedi da liše slobode Aliju Šabanovića, sačekali ga ispred njegove stambene zgrade broj 119 u naselju Sjenjak, uhitili ga te ga odvezli i zatočili u podrumu kuće br. 30 u Dubrovačkoj ulici, nakon toga Stjepan Bekavac i 4-okr. Mirko Sivić prema dobivenoj zapovijedi otišli u tu kuću te ga ispitivali i unatoč njegovim molbama da ga ne tuku više puta ga snažno stisnutim šakama udarali u trbuh, prsa i glavu, uslijed čega je on padao na pod, da bi ga u pobliže neutvrđeno vrijeme za sada nepoznati pripadnici navedene postrojbe odvezli iz navedene kuće na obalu rijeke Drave te ga tamo usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu, a nakon toga ga bacili u rijeku Dravu, d) dana 7. prosinca 1991. godine, primivši zapovijed da liše slobode i usmrte Radoslava Ratkovića, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić i 7okr.Zdravko Dragić iz kuće u Ul. Feđe Milića 4d odveli Radoslava Ratkovića, prevezli ga do kuće broj 30 u Dubrovačkoj ulici, gdje su mu vezali ruke samoljepivom trakom, tukli ga i ispitivali o njegovoj navodnoj neprijateljskoj djelatnosti, da bi ga nakon njihovog odlaska dvojica novo pridošlih nepoznatih vojnika nastavili tući, te ga potom odvezli na obalu rijeke Drave kod Tvrđe, kamo je 5-okr. Dino Kontić radi likvidacije Radoslava Ratkovića dovezao 7-okr. Zdravka Dragića i gdje je u prisutnosti 2-okr. Ivice Krnjaka, Stjepan Bekavac 7okr. Zdravku Dragiću dao automatsku pušku „MGV" i rekao mu da puca u Ratkovića, pa je on ispalio jedno streljivo i pogodio Ratkovića u obraz, uslijed čega je ovaj pao u vodu, da bi tada netko od prisutnih gurnuo u ruke 7-okr. Zdravku Dragiću automatsku pušku «kalašnjikov», te je on iz te puške ispalio prema Radoslavu Ratkoviću još jedan hitac, ali je Radoslav Ratković ipak uspio preživjeti i isplivati iz Drave, nakon čega je po zapovijedi 1-okr. Branimira Glavaša 3- okr. Gordana Getoš-Magdić naložila za sada nepoznatom pripadniku svoje postrojbe da ode u Opću bolnicu Osijek i Radoslava Ratkovića usmrti, ali u tome nepoznati pripadnik postrojbe nije uspio zbog prisutnih policijskih djelatnika u bolnici, e) tijekom studenog i prosinca 1991. godine, nakon što su na način opisan u uvodu primili zapovijedi da uhite i usmrte više civilnih osoba, za sada nepoznati pripadnici navedene postrojbe: -13. studenog uhitili Jovana Grubića, vezali ga samoljepivom trakom, doveli na obalu rijeke Drave te ga usmrtili udarcem tupo-tvrdim predmetom u glavu i bacili ga u rijeku Dravu, - 7. prosinca iz njegove kuće u Mrežničkoj ulici 4 odveli dr. Milutina Kutlića, vezali ga samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i bacili ga u rijeku Dravu, - u prvoj polovini prosinca iz njegove kuće u Vrtnoj ulici 12 odveli Svetislava Vukajlovića, vezali ga samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i bacili ga u rijeku Dravu, - neutvrđenog dana tijekom prosinca uhitili Petra Ladnjuka, odveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i vrat i bacili


Strana 488


1990 - 1995

ga u rijeku Dravu, - neutvrđenog dana tijekom prosinca uhitili jednu nepoznatu žensku osobu, vezali je samoljepivom trakom, odveli je na obalu rijeke Drave te ju usmrtili pucajući joj iz vatrenog oružja u glavu i bacili je u rijeku Dravu, - 25. prosinca uhitili Milenka Stanara, tukli ga nanijevši mu mnogostruke ozljede tijela i unutarnjih organa, svezali konopcem i usmrtili bacivši ga sa željezničkog mosta u rijeku Dravu, - 28. prosinca iz kuće u Wilsonovoj ulici 19 odveli Bogdana Počuču, vezali ga samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili pucajući mu u glavu iz vatrenog oružja i bacili ga u rijeku Dravu, dakle, kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme oružanog sukoba 1-okr. Branimir Glavaš, 2-okr. Ivica Krnjak i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić naredili da se civilno stanovništvo ubija i nečovječno postupa prema njemu, a 4-okr. Mirko Sivić, 5-okr. Dino Kontić, 6-okr. Tihomir Valentić i 7-okr. Zdravko Dragić ubijali civilno stanovništvo i nečovječno postupali prema njemu, pa da su time počinili kazneno djelo protiv čovječnosti i međunarodnog prava ratni zločin protiv civilnog stanovništva, opisano i kažnjivo po članku 120. stavku 1. OKZ RH. STOGA PREDLAŽEM: 1) da se protiv okrivljenika Ivice Krnjaka, Gordane Getoš-Magdić, Mirka Sivića, Dine Kontića, Tibomira Valentića i Zdravka Dragića pritvor produlji temeljem članka 102. stavka 1. točke 4. u vezi s člankom 104. stavkom 3. i člankom 107. stavkom 1. ZKP, a protiv okr. Branimira Glavaša pritvor odredi temeljem članka 102. stavka 1. točke 4. ZKP. 2) da se pred Županijskim sudom u Osijeku održi glavna rasprava, 3) da se na glavnu raspravu pozovu te kao okrivljenici ispitaju Branimir Glavaš (2746-2747), Ivica Krnjak (1319, 1356, 1502, 4391 - 4392), Gordana GetošMagdić (240-248, 1337, 1363, 3384-3386), Mirko Sivić (11-25, 127-129, 140, 3046-3052, 3820), Dino Kontić (1332, 1357, 3910, - 3918, 3958), Tihomir Valentić (1325-1326, 1358-1359) i Zdravko Dragić (188-195, 1342-1344, 1360-1361, 3819), 4) da se na raspravu pozovu i kao svjedoci ispitaju: - ugroženi svjedok pod pseudonimom «Drava» (26-30) na način propisan člankom 329. stavkom 4. ZKP u vezi s člankom 238.a do 238.d ZKP (spis Županijskog suda u Zagrebu br. Kir-Rz-3/06), - Željko Amšlinger (82951), Željko Babić (2954), Vlado Frketić (3262), Karlo Harth (3234), Ivan Šomodi (2956), Zoran Mareković (3236), Saša Malčić (2974), Siniša Mak (2975), Branimir Peterner (2976), Marijan Škarić (2994), Ivan Vučak (2996), Jurica Maganić (2975), Stjepan Antolašić (1532, 3967), Zdenka Hmura (2999), Tomislav Čombor (3001). Josip Brandt (3006), Srećko Pauzar (1546), Marija Lovrić (1528), Danijel Bogdanović (4026), Boris Bobetić (1531), Nevenka Vuković (1544), Miroljub Mihajlović (4028), Dragan Jovančević (3008), Zita Šabanović (1542), Zdenko Blašković (3020), Smilja Marković


Strana 489


1990 - 1995

(3523), Stjepan Marković (3019), Davor Kudrić (3022), Josip Lučić (3011), Radoslav Ratković (3320), Marija Prole (3208), Josip Hanzer (3211), Elizabeta Sprečkić (3210), Desanka Dragičević (3521), Erika Kutlić (3943), Krešimir Dorić (3261), Zvonko Gruden (3264), Smiljka Vukajlović (3632), Miodrag Vukajlović (3633), Mirjana Zelinac (3265), Jelica Grubić (3326), Ramona Tkalec (3526), Snježana Marček (3273), Marica Čiček (3274), Emil Kalić (3275), Predrag Novaković (3524), Ivan Saler (3289), Zdravko Pejić (3874), Esad Šabanović (3290), Ivica Prašnički (3291), Drago Grubić (3582), Radoslav Brandić (3292), Pavle Vratarić (3243), Javorko Bebek (3240), Slavko Teofilović (3350), Željko Vojvodić (3242), Šimo Ivašković (3246), Anton Škrabić (3244), Zoran SeverSmrček (3120), Dragan Sever-Smrček (3122), Milena Vujičić (3295), Žcljko Bilandžić (3124), Robert Frkelić (3215), Daut Ismailji (3213), Robert Maras (3296), Siniša Krnić (3238), Matija Horvat (3206 ), Goran Vrban (4289), Borislav Mamula (3247), Ljubica Stanar (3323), Milan Buljan (3579), Nikola Kutleša (3126), Slavko Kit (3249), Mladen Pajtler (3580), Marko Radonić (3778), Davor Krtić (3336), Rajko Stojanović (4318), Darije Papa (3867), Mladen Pavlovsky (3276), Karl Gorinšek (3940), Eduard Bakarec (3271), Krešimir Lekić (4265), Ivan Vitić (3635), Zlatko Kramarić (4263), Ivan Cvitković (42S8), Milan Baričević (3793), Tihomir Petrinšak (3872), Tatjana Škrbić (3770), Zoran Leko (37134), Borivoj Starčević (4286), Tomislav Pintarić (3772), Milan Starčević (3785), Srećko Lovrinčević (4282), Ivan Grujić (3583), Ivica Holjevac (4200), Tihomir Apari (3868), Božidar Buhin (4267), Josip Kelemen (3948), Marin Krizmanić (3870), Vlajko Petrović (3780), Marijan Ivić (3792), Mato Zamolinski (3876), Izabela Jurkić (3773), Zvonko Jurman (3775,4009), Željko Vrselja (4023), Zoran Stanar (3325), Rade Opačić (4266) i Zoran Gaćina (4283), 5) da se na raspravu pozove i kao vještak ispita dr. Boris Dumenčić, 6) da na raspravi u dokazne svrhe budu pročitani i pregledani: Odluka Hrvatskog sabora o potvrđivanju odluke Mandatno-imunitetnog povjerenstva (3097) te obavijest o odluci Mandatno-imunitetnog povjerenstva Hrvatskog sabora o davanju odobrenja za pritvaranje i pokretanje kaznenog postupka protiv Branimira Glavaša (1601-2769); zapovijed zapovjednika Operativne zone Osijek (1498); zapovijed Štaba za obranu Slavonije i Baranje (3251); te podaci iz personalne evidencije MORH za okrivljenike Ivicu Krnjaka (252), Gordanu Getoš-Magdić (253-255) te za okr. Ivicu Krnjaka, Gordanu Getoš-Magdić, Tihomira Valentića, Dinu Kontića, Zdravka Dragića i Mirka Sivića (3942, 43834390); podaci o stažu osiguranja za okr. Gordanu Getoš-Magdić (4230-4236); zapisnici o uviđajima (256-258,263-264, 266-267, 272-274, 279-281, 283-285, 289-291); fotodokumentacija očevida (294-299, 300-303, 304-307, 308-313, 314-318, 319-322, 324-330, 3559-3569) te fotodokumentacija vještačenja osobnog vozila (4138-4167); rješenje Općinskog suda u Osijeku o proglašenju nestalog Branka Lovrića za umrlog (693-694); potvrda Policijske uprave osjećko-baranjske o privremenom oduzimanju predmeta (951-959); dokumentacija vještačenja rukopisa (960-964, 967); medicinska dokumentacija za ošt. Radoslava Ratkovića (347-353, 447-452); nalaz i mišljenje dr. Željka Vojvodića o pregledu posmrtnih ostataka ošt. Jovana Grubića (1188); zapisnici sekcija br. 820/91 za nepoznatu žensku osobu (2900-2904), br. 67/92 za ošt. Aliju Šabanovića (2905-2909). br. 26/92 za ošt. Petra Ladnjuka (2910-2915), br. 19/92 za ošt. Bogdana Počuču (2917-2920). br. 847/91 za ošt. Milenka Stanara (2922-2927), br. 814/91 za ošt. Svetislava Vukajlovića (2929-2934), br. 810791 za ošt. Milutina Kutlića (2963-2966), br. 806/91 za nepoznatu mušku osobu (3298-3304), br. 330/2006 za nepoznatu žensku osobu (35103511) i br. 329/2006 za nepoznatu mušku osobu (3514-3516); nalaz i mišljenje vještaka sudske medicine (3308-3315,3360-3362,3364-3365); nalaz vještaka


Strana 490


1990 - 1995

Laboratorija za analizu DNA Medicinskog fakulteta u Osijeku (3453-3455), 7) da se na raspravi pročitaju: podaci o imovnom stanju za okrivljenike Mirka Sivića (160), Gordanu Getoš-Magdić (1505), Zdravka Dragića (1506), Tihomira Valentića (1507), Dinu Kontića (1508) i Branimira Glavaša (2798); podaci o osuđivanosti i prekršajnoj kažnjavanosti za okrivljenike Zdravka Dragića (1509,1511), Gordanu Getoš-Magdić (1510, 1512), Ivicu Kmjaka (1518, 1564), Dinu Kontića (1519, 1566), Tihomira Valentića (1568, 1579) i Branimira Glavaša (2802). O b r a z l o ž e nj e Protiv okrivljenika provedena je istraga zbog osnovane sumnje da su počinili kazneno djelo činjenično i pravno opisano u izreci ove optužnice. Okrivljenici su svoje obrane dali u prisutnosti svojih branitelja i to Mirko Sivić, Zdravko Dragić i Gordana Getoš-Magdić tijekom ispitivanja u policiji na način propisan člankom 177. stavkom 5. ZKP, a njih troje te i svi ostali okrivljenici pred istražnim sucem kod privođenja, odnosno naknadno u tijeku provođenja istrage. Okrivljenik Mirko Sivić ispitan u policiji 17. listopada 2006. godine branio se da je do nastanka ratnih okolnosti 1991. godine živio u Jagodnjaku i radio kao mesar u poduzeću «Belje», a onda je bio prisiljen evakuirati obitelj u Beketince, a on je pristupio postrojbi ZNG u tvornici «Mara» u Osijeku, gdje je raspoređen u intendantsko odjeljenje 1. bojne 3. gardijske brigade. U jesen 1991. godine k njemu je u to poduzeće došla osoba koja se predstavila kao Goca iz Zbornog područja te u prisutnosti njegovog zapovjednika Mate Zamolinskog objasnila mu da se formira jedna postrojba za posebne namjene, da je ona u zapovjedništvu njegove bojne za njega dobila suglasnost da može napustiti tu svoju matičnu jedinicu i prijeći u ovu koja se formira, ukoliko on to želi, a govorila mu je i za određene beneficije koje će imati kao pripadnik te postrojbe. On je uz odobrenje Mate Zamolinskog prihvatio njen prijedlog i odmah se s Gocom odvezao u jednu kuću koja je bila baza za grupu pripadnika te postrojbe. Bili su smješteni u podrumskom prostoru te kuće koja se nalazila u jednoj ulici ne tako daleko od Policijske uprave. Goca ga je upoznala s ostalim pripadnicima grupe koji su tu već bili. Pravilo je bilo da smiju znati samo svoje nadimke, pa je tako on upoznao osobe po nadimcima Buše i Tićo, više se ne sjeća nadimka treće osobe, dok je kasnije u tu grupu pristupio njegov poznanik Josip Zdravčević zvani Jole i Ustaša. Goca mu je rekla da im je ona jedina veza sa Zbornim područjem, da će oni sve zapovijedi i zadaće dobivati izravno od nje, a ako nje nema, mogu se obraćati Bušeu. On tada nije imao saznanja od koga je Goca dobivala zapovijedi, ali je kasnije tijekom 1992. godine kada se već vratio u svoju matičnu 3. gardijsku brigadu doznao da je Goca kći Andrije Getoša i da je dok je on bio u toj njezinoj jedinici ona istovremeno bila i tajnica Branimira Glavaša. Kod dolaska u bazu Goca mu je objasnila da se, ukoliko ima potrebe otići u grad, mora javiti njoj, Bušeu ili Tići te da može izlaziti samo u njihovoj pratnji, pa ga je tako jedne prilike u posjet obitelji vozio Buše, a jednom u posjet matičnoj postrojbi Tićo i to osobnim vozilom «Yugo» crvene boje, bez registracijske oznake, koje je uglavnom bilo parkirano pred bazom i koje su koristili Tićo i Buše. Nekoliko dana nakon dolaska u bazu Goca je došla i kratko nasamo popričala s Bušeom, a sat ili dva nakon njenog odlaska Buše je njemu i Joli rekao da se pripreme, jer da će uskoro morati položiti ispit da bi se vidjelo zaslužuju li daljnji ostanak u postrojbi. Sutradan u večernjim satima Buše mu je rekao da se spremi, pred bazu je stigao jedan bijeli kombi te su se njih dvojica, uz nepoznatog vozača, odvezli njime do Dubrovačke ulice, a usput mu je Buše rekao da treba koknuti jednog starog koji je antidrzavni element. Kuća do koje su došli u Dubrovačkoj


Strana 491


1990 - 1995

ulici bila je prizemnica, kroz kolni ulaz zatvoren dvokrilnim vratima od metala i stakla ulazilo se u tzv. ajnfort, kroz njega u dvorište, gdje se izlaskom na dvorište s desne strane u obliku slova L nalazio drugi krak kuće u kojem su se nalazile dvije prostorije. Vozač je kombi uvezao u ajnfort i tu ostao, a Buše i on otišli su u taj dvorišni dio kuće. Tamo je u prvoj prostoriji bio stražar koji im je otvorio vrata druge prostorije, a u toj prostoriji zatekli su na stolicama muškarca i ženu starosti oko 50 godina. Muškarcu su ruke bile na leđima zavezane ljepljivom trakom, a glava mu je također u visini usta horizontalo uokrug bila obljepljena istom takvom trakom, dok žena nije bila vezana. Muškarca su uzeli i poveli van, a dok su to radili, žena ih je uhvatila i pokušala zaustaviti, ali ju je Buše snažno odgurnuo tako da je pala na pod, pa su muškarca izveli i smjestili u kombi. Nakon kraće vožnje našli su se na obali Drave između zgrade u kojoj se nalazio «Caritas» i jednog igrališta. On i Buše izveli su muškarca iz kombija, Buše je tog muškarca postavio licem prema Dravi, repetirao pištolj i dao ga njemu uz naredbu da puca u muškarca. On je pištolj usmjerio u pravcu gornjeg dijela leda tog muškarca, povukao okidač, ali nije došlo do opaljenja, pa je Buše otklonio zastoj, ponovno mu dao pištolj i naredio da puca. On je pucao u gornji dio leđa tog muškarca, vidio je da je ovaj ipak ostao stajati, ali nagnut gornjim dijelom tijela prema naprijed. Tada mu je Buše uzeo pištolj iz ruke i još dva puta pucao u tog čovjeka te ga nogom gurnuo u Dravu. Kad su se vratili u bazu, tu je bila Goca, pitala je Bušea kako je prošlo, a on je odgovorio daje bilo dobro, uz popravni. Sutradan mu je Buše dao zdravstvenu i osobnu iskaznicu koje je oduzeo tom nepoznatom muškarcu i naredio mu da ih spali na roštilju koji se nalazio na otvorenoj terasi njihove baze, pri čemu on nije mogao otkriti identitet te osobe, jer ga je Buše kontrolirao. Nekoliko dana nakon toga vidio je i da Tićo na tom roštilju također pali jednu zdravstvenu iskaznicu. Dan nakon njega i Jole je zajedno s Bušeom otišao na «polaganje ispita)), on nije znao o čemu se radilo, ali je po naknadnom ponašanju Jole zaključio da se te večeri nešto čudno dogodilo. Taj njegov zaključak potvrdio se kada je sutradan došla Goca i raspitivala se što se to dogodilo. Buše je odgovorio da se taj u koga je Jole pucao ranije bacio u vodu, a Jole se opravdavao da mu je zadrhtala ruka. Goca je pred svima rekla da je taj čovjek sada u bolnici i da ga čuva policija. Nekoliko dana nakon ovog događaja Goca je u bazu donijela jedan papirić, dala ga Bušeu i rekla mu da su to pitanja na koja trebaju dobiti odgovore. Kada je Goca otišla, Buše mu je rekao da pođe s njim te su se odvezli do one iste kuće u Dubrovačkoj ulici. Usput mu je Buše rekao da idu ispitati tipa koji je zatajio da ima sina u JNA. Kao i prvi put vozilo su uvezli u ajnfort te kuće, otišli u dvorišni dio kuće, tamo su u prvoj prostoriji zatekli stražara koji im je otvorio vrata druge prostorije, a u njoj je na stolici sjedio njemu nepoznat čovjek ruku zavezanih ljepljivom trakom na leđima. U razgovoru s tim čovjekom saznao je da se on toga dana spremao na posao i izašao iz kuće te da su ga tu dočekale nepoznate osobe, ugurale u vozilo i dovezle u tu kuću gdje se nalazio. Buše je oslobodio ruke tom čovjeku i ispitivao ga o sinu koji je bio u JNA te o posjedovanju radio-stanice, a nakon toga ga je tukao šakama te naredio njemu da ga tuče, ali je taj čovjek negirao sve optužbe. To je trajalo desetak minuta, kad se na vratima začulo kucanje. Kad su otvorili, pred vratima je bila Goca i pitala ih što ima novog. Objasnili su joj da taj čovjek ne zna ništa, da govori da je častan, a Goca im je rekla da se njih dvojica vrate u bazu i da će ona otići po daljnje instrukcije. Osim ova dva opisana slučaja on je jedne prilike dobio zadatak da zajedno s Tićom ode u ul. Zeleno polje radi nečijeg privođenja također u Dubrovačku ulicu. Vozili su se onim istim automobilom «Yugo», ali su naišli na zatvorenu kuću. U razgovoru s Tićom i Bušeo saznao je da je u sklopu njihove jedinice za posebne namjene djelovalo još nekoliko takvih grupa kao njihova, ali da grupe nisu smjele znati jedna za drugu. Dok je boravio u ovoj postrojbi, jedne je prilike Goca dovela u bazu njemu nepoznatog muškarca i predstavila ga kao satnika Ivicu Krnjaka te je bilo govora o odlasku njihove postrojbe u


Strana 492


1990 - 1995

oslobađanje Antunovca. U tu ih je akciju Ivica Krnjak i odveo dan ili dva nakon ovog razgovora, ali se od akcije odustalo. Ovu postrojbu su on i Jole odlučili napustiti iznenada i spontano, jer je on smatrao da je u nju samovoljno i došao pa tako može i otići, ali su se pri tome bojali da ih ostali iz grupe ne napadnu pa su se tog dana kad su otišli iz baze trčeći uputili do središta grada i otuda se tramvajem dovezli do poduzeća «Mara». Okrivljenik je nadalje kod dovođenja istražnom sucu 18. listopada 2006. godine iskazao da ostaje kod obrane dane u policiji. Svojoj obrani dodao je da nije vidio u koji dio tijela je Buše ispalio hitac tom čovjeku koga su doveli na likvidaciju do Drave. Opisujući oružje iz koga su pucali rekao je da je to bio pištolj koji je s gornje strane imao horizontalno položen plastični okrugli okvir. Također je dodao da je pored Bušea, Tiće i Jole u grupi s njim bio još i jedan nadimkom Crni. Inače se nije slagao s metodama kojima se morao služiti dok je bio pripadnik grupe, ali se bojao otvoreno tome usprotiviti, jer je mislio da bi bio likvidiran. Na ispitivanju kod istražnog suca 19. listopada 2006. godine dodao je svojoj obrani da nije gledao u čovjeka u koga je na obali Drave pucao, a kako taj čovjek nije pao, on je u uvjerenju da ga uopće nije pogodio. Ponovno ispitan kod istražnog suca 9. veljače 2007. godine okrivljenik Mirko Sivić izjavio je da povlači sve svoje do tada dane obrane, i onu iz policije i one kod istražnog suca, jer da je obrana u policiji jednim dijelom od njega iznuđena iskorištavanjem njegovog teškog zdravstvenog stanja. Okrivljenik Ivica Krnjak ispitan je najprije u tri navrata i to 20. i 21. listopada te 2. studenog 2006. godine, ali se u sva tri navrata branio šutnjom. No, 3. travnja 2007. godine on je pred istražnim sucem dao svoju obranu. U obrani je naveo da je bio pripadnik Hrvatske vojske od 1. srpnja 1991. do 30. lipnja 1006. godine, s tim da je od 1. srpnja pa do 1. prosinca 1991. godine obnašao dužnost referenta obavještajne službe, a od 1. prosinca postavljen je po zapovjedi Karla Gorinšeka za zapovjednika diverzantske satnije. Ta satnija je stvarno formirana nakon polaganja prisege 19. siječnja 1992. godine i tada je dobila naziv Samostalna uskočka satnija. Njezin zadatak je bio djelovanje na crti bojišnice i u neprijateljskoj pozadini, a nije imala područje djelovanja u gradu Osijeku. Okrivljenik Branimir Glavaš nije u razdoblju od listopada do prosinca 1991. godine njemu bio nikakav vojni zapovjednik, pa mu tako nije mogao izdavati niti zapovjedi za ubojstva civila. Okrivljenica Gordana Getoš-Magdić nikada nije bila zapovjednik niti jednog voda u Samostalnoj uskočkoj satniji. Ona je zapravo bila pripadnica Sigumosno-informativne službe i odgovarala je zapovjednoj strukturi te službe. Samostalna uskočka satnija brojala je oko 502 osobe, a tko je sve bio njen pripadnik, on to ne zna te se takvi podaci mogu potražiti u Ministarstvu obrane RH. Tako mu nije poznato jesu li okrivljenici Dinko Kontić i Zdravko Dragić bili pripadnici ove postrojbe, Stjepan Bekavac nije bio pripadnik postrojbe, dok mu je poznato da Tihomir Valentić jeste, ali ne zna u kom razdoblju. Satnija je imala tri voda. Prvi je bio smješten u Banovoj ulici i zapovijedao mu je Vlado Frketić. Drugi je vod bio smješten u Dubrovačkoj ulici i zapovijedao mu je Matija Horvat. Treći vod bio je smješten u Divaltovoj ulici i zapovijedao mu je Ivan Šomodi. Na lokaciji u Dubrovačkoj ulici drugi vod prešao je između Božica 1991. i Nove godine, a prije toga u toj kući također je bila smještena Hrvatska vojska, ali njemu nije poznato koja je to postrojba bila. Tajni vod unutar Samostalne uskočke satnije nije nikada postojao, a niti je on čuo da bi u Keršovanijevoj ulici bio smješten dio njegove postrojbe. Od izdavanja zapovjedi za formiranje satnije pa do polaganja prisege unutar postrojbe provodile su se samo radne pripreme, dakle skupljalo se oružje i ljudstvo te se tražio smještaj. Zapovijed za formiranje diverzantske postrojbe mogla je doći samo iz dva izvora, ili od zapovjednika Zbornog područja kao što


Strana 493


1990 - 1995

je i bio slučaj, ili od Ministarstva obrane RH. Zbog toga Branimir Glavaš nikako njemu nije mogao dati zapovijed za formiranje diverzantske postrojbe, jer to nije bilo u njegovoj nadležnosti. On nije imao nikakve veze s Branimirom Glavašem, on mu nije bio nadređeni, niti mu je izdavao zapovijedi. Poriče sva kaznena djela koja mu se stavljaju na teret i brani se da nema nikakve veze s ubojstvima civila, a isto tako niti postrojba kojom je on zapovijedao. Što se tiče Radoslava Ratkovića, naveo je da nikada nije čuo za tu osobu. Sjeća se osobe po prezimenu Mamula i to zbog toga što ga je jedne prilike zapovjednik 1. bojne 106. brigade HV Ivan Šoltić pozvao da dođe u zapovjedništvo te postrojbe u Kolodvorskoj ulici u Retfali da bi ispitao jednu osobu koju su kao navodnog četnika doveli pripadnici Šoltićeve postrojbe. Nakon što je došao u navedeno zapovjedništvo i ispitao Mamulu, odlučio je da se ta osoba pusti i čak ga je osobno s pripadnicima 106. brigade HV prepratio njegovoj kući. Što se tiče «Pete kolone» u gradu Osijeku, njome su se bavile Sigurnosnoinformativna služba i Služba za zaštitu ustavnog poretka. Osobu po prezimenu Amšlinger zna, bio je pripadnik njegove postrojbe, ali je s njim u konfliktu od kada je zamijetio da unutar postrojbe nestaje oružje i streljivo, zbog čega je došao s navedenim u konflikt. Okrivljenik Dino Kontić ispitan je 20. i 21. listopada 2006. godine, ali se u oba navrata branio šutnjom. No, 19. veljače 2007. godine u pisanom je obliku istražnom sucu dostavio svoju obranu. U tom podnesku objašnjava da se prethodno branio Šutnjom, jer je zaključio da se protiv njega iznose neistine. Nadalje je naveo da se u ljeto 1991. godine nakon povratka iz Njemačke aktivno uključio u obranu RH pristupivši pričuvnom sastavu MUP. U studenom 1991. godine čuo je da se osniva jedna postrojba za izviđanje i diverzantske akcije pa je zajedno s Milanom Plazibatom krajem tog mjeseca otišao u OSNO i prijavio se u Samostalnu uskočku satniju. Ta se postrojba tek popunjavala i nije imala neke akcije, nego tek jednu početkom prosinca radi oslobađanja Antunovca, ali je i ta akcija obustavljena. Zbog toga se on razočarao i najviše vremena je provodio sa starim suborcima u naselju Jug II te kod Nemetina. U Samostalnoj uskočkoj satniji se samo formalno vodio i svega je u nekoliko navrata odlazio u tu postrojbu da se raspita što se događa. Ne odgovara istini da je on sudjelovao u odvođenju Radoslava Ratkovića na likvidaciju, te u potvrdu toga navodi da ga Ratković kod davanja svog svjedočkog iskaza nije prepoznao. Pored toga smatra da je i sam Ratkovićev iskaz suprotan navodima istražnog zahtjeva. Također navodi da su dokaz da optužbe nisu istinite i njegovi odlasci u Republiku Srbiju, što sigurno ne bi činio da je sudjelovao u likvidaciji Srba, a Srbi su mu i među najboljim prijateljima. Okrivljenik Tihomir Valentić pred istražnim je sucem 20. listopada 2006. godine iznio svoju obranu . U njoj navodi da je u HV stupio u srpnju 1991. godine u 3. gardijsku brigadu, a od studenog te godine pa do 1994. godine bio je u Samostalnoj uskočkoj satniji. Baza te postrojbe bila je u jednoj kući u Retfali, a zapovjednik mu je bio Ivica Krnjak, dok je jedan od dozapovjednika bio Matija Horvat. Sjeća se da je jedno vrijeme u toj postrojbi bio i Dino Kontić, ali ne s njim zajedno i on ne zna gdje je Kontić bio smješten. Sve do siječnja 1992. godine on je zbog ranjavanja u Sarvašu bio pošteđen aktivnosti u Samostalnoj uskočkoj satniji. Poznavao je osobu prezimenom Bekavac, a nadimkom Bušo, koji je bio u navedenoj postrojbi 1991. godine, ali ne zna što je Bekavac radio. No, on s njim nije bio ni u kakvoj akciji. Za nadimke Jole, Ustaša, Sivko i Sivac branio se da mu ništa ne znače, a isto tako da ne poznaje Mirka Sivića ni Josipa Zdravčevića. Poznavao je Gordanu Getoš, jer je ona supruga njegova bratića Ivice Magdića. S njom se sastajao u Keršovanijevoj ulici, poznato mu je da je bila u Samostalnoj uskočkoj satniji, ali ne zna što je radila i koje su bile njene funkcije.


Strana 494


1990 - 1995

U dopuni svoje obrane 21. listopada 2006. godine okr. Tihomir Valentić iznio je da s Ivicom Krnjakom on nije išao ni u kakve akcije. Kada se i sastajao s Gordanom Getoš, razgovarali su o porodičnim stvarima. U kući u Kersovanijevoj ulici nije bila nikakva baza, u njoj nije bila stacionirana vojska, a ako je i bilo vojske, to je netko Magdićevima dolazio u posjete. Zdravka Dragića uopće ne poznaje. Imena oštećenika iz ovog predmeta ništa mu ne znače, a on nije sudjelovao u likvidaciji niti jedne osobe. Dinu Kontića upoznao je preko svog bratića Ivice Magdića i koliko zna Kontić je bio na Jugu II u postrojbi Mate Šabića. Od Gordane Getoš-Magdić on je čuo da je Kontić pripadnik Uskočke satnije, ali on ga tamo nikada nije viđao. Okrivljenik Zdravko Dragić ispitan je u policiji 19. listopada 2006. godine. U svojoj obrani izjavio je da se ljeti 1991. godine dragovoljno uključio u obranu RH i najprije bio u jedinicama pričuvnog sastava MUP. Zbog toga što je u tom svojstvu prošao specijalističku obuku za izviđačko-divetzantska djelovanja, želio se uključiti u takve postrojbe. U razgovoru sa svojim zetom (sestrinim mužem) Dinom Kontićem o toj svojoj želji doznao je da Kontić zna jednu osobu s kojom bi mogao razgovarati o tome i povezao gaje s Gordanom Getoš. Iz razgovora s njom zaključio je da je ona zapovjednica unutar jedne postrojbe za posebne namjene te se s njom dogovorio da se priključi toj postrojbi. Sutradan je s Dinom Kontićem otišao u bazu te postrojbe u Keršovanijevoj ulici. Kasnije je saznao da se ta postrojba zove Samostalna uskočka satnija. Baza postrojbe nalazila se u velikom podrumu te kuće u Keršovanijevoj ulici, a u gornjem dijelu kuće živjela je Gordana Getoš sa svojim suprugom Magdićem. Tu je upoznao ostale pripadnike postrojbe i to po nadimcima Buše i Tiho, postrojbi je pripadao i njego zet Dino Kontić, a nakon nekoliko dana upoznao je i zapovjednika postrojbe Ivicu Krnjaka. On ih je uskoro poveo u jednu akciju na Antunovac, ali se od te akcije odustalo. Nakon te akcije jednog je dana dobio nalog od Bušea i Tihe da odu po nekog KOS-ovca i dovedu ga na razgovor.Išli su vozilom «Yugo» crvene boje s razbijenim bočnim staklom u ul. Feđe Milića. Bili su odjeveni u maskirne odore i naoružani. Na ulaznim vratima kuće pozvonili su Buše i Tiho, iz podruma je izašla jedna žena, oni su joj rekli da traže Radoslava Ratkovića, a tada se pojavo jedan muškarac. Buše mu je rekao da su došli po njega radi razgovora te su ga odvezli navedenim vozilom u Dubrovačku ulicu u jednu dugačku prizemnicu s velikom metalnom ustakljenom kapijom. Izveli su Ratkovića iz auta, prošli kroz haustor, i odveli ga u dvorišne nusprostorije. Tu je ili Buše ili Tiho zavezao Ratkoviću ruke ljepljivom trakom te su njega ostavili da čuva Ratkovića. Čuvao ga je oko dva sata i s njim je razgovarao, a kako je bio razdražen, udario je Ratkovića otvorenim dlanom ruke u glavu. Kad su se Buše i Tiho vratili, rekli su mu da se on može vratiti u bazu. Više se ne sjeća što se dalje događalo s njim, ali je iste večeri ponovo vidio Ratkovića. Naime, sjeća se događaja na obali Drave u Tvrđi kraj «Elektrinog» igrališta i Bastiona. Tamo su bili prisutni Ivica Krnjak, Buše, Dino Kontić i još neke osobe, a njega je u autu dovezao Dino Kontić. Zajedno s Kontićem sišao je stepenicama do najnižeg podesta s obzirom na nizak vodostaj Drave, a tu je stajala osoba vezanih ruku i s ljepljivom trakom preko usta. Pored te osobe stajao je Buše i još jedna osoba. Buše mu je pružio repetiranu automatsku pušku «MGV» s dobošem na gornjem dijelu i prigušivačem te mu naredio da puca u tu vezanu osobu. On je uzeo pušku te stojeći iza leđa tog čovjeka pušku usmjerio u njegov potiljak. Tada je taj Čovjek okrenuo glavu prema njemu i on je prepoznao Ratkovića. Bio je u šoku i uplašen, ali se bojao za sebe, nije znao kako da se izvuče te je povukao obarač i pogodio Ratkovića u obraz pa je ovaj pao u vodu. Netko od prisutnih vidio je ubrzo da je Ratković živ, a kako je on već bio spustio «MGV» na zemlju, gurnuli su mu u ruke «Kalašnjikov» i naredili da puca u Ratkovića koji se nalazio u Dravi. On je


Strana 495


1990 - 1995

ispalio jedan metak, ali pri tome nije ciljao u Ratkovića. Penjući se stepenicama rekao je Ivici Krnjaku da je bezvezan osjećaj ubiti čovjeka. Dan ili dva nakon tog događaja u bazu je došla Gordana Getoš i obavijestila ih da je Ratković preživio i da se nalazi u bolnici, spočitavajući mu njegovu nesposobnost. Još je rekla da je ona preko svojih ljudi uspjela spriječiti otpremu pisma koje je Ratković napisao i pokazala im je to pismo, ali ga nije čitala. Sljedeće privođenje osobe prezimenom Lovrić iz Sisačke ulice obavili su zajedno on, Gordana Getoš, Buše i Tiho. To su obavili tako da su do Lovrićeve kuće došli autom. Kada su pozvonili otvorila im je ženska osoba srednjih godina i pozvala Lovrića. On je došao, bilo je očito da se baš tada brijao, rekli su mu da pođe s njima na razgovor pa se Lovrić obukao i krenuli su svi autom, ali se on više ne sjeća što je dalje bilo i to zato što misli da je on negdje usput izašao iz auta. Sudjelovao je ju još jednom privođenju osobe po imenu Alija koji je živio u stambenoj zgradi na Sjenjaku. Do navedene zgrade dovezao se zajedno s Bušeom i Tihom crvenim «Yugom», a u razgovoru s njima čuo je da je navedena osoba četnik, snajperist ili KOS-ovac. Ne sjeća se više što je bilo s tim čovjekom. Inače zapovijedi za privođenja dobivali su Buše ili Tiho od Gordane Getoš ili Ivice Krnjaka, a on je tek preko njih dvojice saznao što treba učiniti. Pred Božić 1991. godine zbio se događaj koji dobro pamti. Nalazio se u kafiću «Jazz» u većem društvu, bila je tu i Gordana Getoš, dostaje popio i razgovarao je s mnogim osobama, a između ostalih i s jednom mlađom muškom osobom, možda i maloljetnom, za koju je saznao da će biti novi pripadnik njihove postrojbe. Nakon ponoći napustio je društvo i otišao kući. Sutradan su po njega došli Buše i Tiho, odveli ga u bazu u Keršovanijevu ulicu, a tu su se već nalazili Gordana Getoš, Dino Kontić i taj mladi dečko kojeg je upoznao prethodne večeri. Gordana Getoš spočitavala mu je daje odavao tom dečku sve što radi njihova postrojba i da ih tako sve dovodi u opasnost. Tiho je vikao na njega i udario ga nogom u glavu, a Buše mu je prišao i zavezao mu ruke ljepljivom trakom te mu tom trakom oblijepio i usta. U očima Dine Kontića vidio je suze, a Gordana Getoš naredila je Kontiću: «Ti si ga doveo, ti ga i čokni.». Zbog šoka se ne sjeća kako se s Kontićem našao u automobilu, jedno vrijeme Dino ga je vozio po gradu, a onda ga je oslobodio ljepljivih traka i pustio iz vozila. Od tada on više nije bio pripadnik opisane postrojbe. Kod dovođenja istražnom sucu 21. listopada 2006. godine okrivljenik je svojoj obrani dodao da on ne zna koje su funkcije obavljali Buše i Tiho u njihovoj postrojbi, ali se Buše postavljao inicijativno. U akcije se išlo nakon razgovora Gordane Getoš s Ivicom Krnjakom, a Gordana je izdavala zapovijedi. Dodao je i to da on ne zna tko je dovezao Ratkovića na mjesto likvidacije na Dravi. Čuo je za nadimak Ćif i pretpostavljao je da se radilo o Ivici Krnjaku. Grupu su činili on, Buše i Tiho, a njegov zet Dino Kontić bio je u drugoj grupi, ali on ne zna s kim, samo ga je vidio par puta da razgovara s Gordanom Getoš. Dopunjujući obranu okrivljenik je 21. listopada 2006. kod istražnog suca rekao da on nije želio ubiti Ratkovića, ali se bojao za sebe pa je pucao onako negdje. Opisujući Tihu prisjetio se da se volio igrati oružjem i da ga je boljelo koljeno te je zbog toga šepao. Dana 9. veljače 2006. godine okrivljenik Zdravko Dragić iskazao je kod istražnog suca da odustaje od svih svojih ranijih obrana, jer da je pročitavši spis zaključio da se radi o konstrukcijama i neistinama te da će se nadalje braniti šutnjom. Okrivljenica Gordana Getoš-Magdić dala je svoju obranu u policiji pred svojim braniteljem 20. listopada 2006. godine. U obrani je navela da je tijekom 1989. godine volonterski radila kao tajnica u stranci HDZ. Zbog sigurnosnih razloga


Strana 496


1990 - 1995

premješteni su u podrum Centra za obavješćivanje te je tu zajedno s Mirelom Đurić obavlja poslove tajnice u uredu Branimira Glavaša, koji je bio sekretar OSNO. Na radno mjesto tajnice došla je na njegov poziv. U srpnju ili kolovozu 1991. godine Branimir Glavaš povjerio joj je da pomogne u popuni jedinice za posebne namjene koju je tada formirao Ivica Krnjak. Taj zadatak je dobila, jer je Glavaš u nju imao veliko povjerenje, od prvih dana sudjelovala je u podjeli oružja i poznavala je velik broj ljudi. Krnjak je imao svoj ured iznad ureda OSNO i zajedno s njim radili su Antolašić, Amšlinger i još nekoliko njoj nepoznatih osoba. Krnjak je često dolazio u ured kod Glavaša i razgovarali su nasamo. Zbog povjerenog zadatka ona nije napuštala svoj posao u OSNO, nego je samo pomagala Krnjaku koji nije poznavao grad i ljude koji bi mogli ući u tu jedinicu, i to odabirući ljude sa popisa osoba koji su se dobrovoljno javljali u OSNO i čekali raspored. Odabir je obavljala i na temelju poznanstva te odlascima u postrojbe po neke vojnike. Za odabrane obavljala je sigurnosnu procjenu, razgovarala je s njima i upućivala ih Krnjaku. Krnjak je inače bio podređen Branimiru Glavašu. Sjeća se da je ovakav način odabrala Stjepana Bekavca zv. Buše, Dinu Kontića, Zdravka Dragića, Tihomira Valentića zvanog Tiho i jednog mesara prognanog iz Baranje. Ukupno je u toj postrojbi bilo oko 60 odabranih osoba. Neki su ušli i na preporuke Krnjaka i Glavaša. Zapovjedništvo postrojbe bilo je u Zapovjedništvu obrane grada u Županijskoj ulici, kat iznad ureda Branimira Glavaš. Zbog sigurnosnih razloga pripadnicima postrojbe nisu se smjela znati imena i prezimena, a takvu odluku donijeli su Krnjak i Glavaš na jednom sastanku i ona je tu odluku prenosila svima koji su ušli u jedinicu. Ova postrojba je 27. travnja 1992. godine preimenovana u Samostalnu uskočku satniju. U njenom sastavu bilo je više vodova razmještenih po gradu pri čemu pripadnici tih vodova nisu znali jedni za druge. Jedan je vod bio u Keršovanijevoj ulici, jedan u OŠ «Rade Končar», jedan u Donjem gradu, jedan u OSNO u županijskoj ulici, jedan u Dubrovačkoj ulici, a jedan u Retfali. Što se tiče popune postrojbe, ona je imala više sastanaka s Glavašem i Krnjakom te je na tim sastancima od njih dobivala upute za popunu, što će govoriti odabranima o ponašanju, napredovanju u postrojbi i slično, a zapovjedi koje je dobivala od njih dvojice, ali i od Amšlingera, prenosila je zapovjednicima ili drugim osobama u navedenim vodovima. Razlog što je ona bila veza između Glavaša i Krnjaka te pojedinih vodova u SUS-u bio je u tome što je ona kod Glavaša imala iznimno povjerenje. Zapovjedni je dobivala usmeno ili pismeno, izravno od Glavaša ili Krnjaka, a kod pismenih radilo se o papirićima s imenom neke osobe i ulicom te razlozima zbog kojih nekoga treba privesti i ispitati kao npr. radi li se o «petoj koloni», ima li kontakte s neprijateljem, ima li rodbinu kod neprijatelja i slično. Ove je papiriće osobno dobivala u OSNO od njih dvojice ili ih je uzimala sa njihovih stolova, kada njih nije bilo, a gdje su joj oni te papiriće ostavljali. Na papirićima nije pisalo što s tim ljudima učiniti nakon što se privedu i ispitaju. Tako se sjeća slučaja odvođenja Branka Lovrića. Bila je rana jesen kada je od Glavaša dobila zadatak da se javi u Poštu i o Lovriću razgovara s direktorom. U razgovoru je saznala da Lovrić ne dolazi na posao, prenijela je to Glavašu, a on joj naredio da ga treba uhititi i privesti, jer je antidržavni element. Tada je s dva do četiri pripadnika postrojbe otišla do Lovrićeve kuće, sjeća se da im je otvorila ženska osoba, a tada je izašao i Lovrić na traženje bez otpora pošao s njima. Odvezli su u Dubrovačku ulicu, Lovrića su odveli u podrum, a ona se nije tu više zadržavala, go je obavijestila Glavaša da je Lovrić priveden. Kad je nakon nekoliko dana u razgovoru sa svojim vojnicima saznala da je Lovrić ubijen, posvađala se zbog toga s Glavašem. U toj svađi on joj je prijetio, govorio joj da mu ne dolazi na posao, da će i ona plivati i da će ih sve zbrisati sa zemlje. Ona je prijetnje ozbiljno shvatila, jer je znala kako je u jednom slučaju s Glavašem prošao Goran Vrban kojeg su u sjedištu HDZ-a zlostavljali. Glavašu nije bilo strano obračunavati se i sa svojim ljudima. I dalje je nakon ove svađe radila kao tajnica u OSNO, ali je Glavaš bio na nju ljut i nije ju pozdravljao. Nakon nekoliko dana pozvao ju je i


Strana 497


1990 - 1995

prigovorio da je u postrojbu angažirala nesposobne ljude. Pokazao joj je pismo koje je nakon neuspjele likvidacije pisao neki čovjek iz bolnice i naredio joj da riješi problem. Ona pretpostavlja da je pismo Glavašu donio Amšlinger, jer je on prethodno bio kod Glavaša. Dobivši takvu naredbu, ona je otišla u Keršovanijevu ulicu i dala je naređenje jednom pripadniku postrojbe za koga se sjeća da je bio medicinski tehničar, a kasnije policajac, da ode u bolnicu i ubije tog čovjeka. Ovaj je otišao, ali se vratio i rekao da nije uspio, jer da je taj čovjek u bolnici čuvan. Ona je tada obavijestila Glavaša o ovome i misli da je i on sam slao nekoga u bolnicu da usmrte tog čovjeka. Kasnije je saznala da se taj čovjek zove Ratković. O ovim događanjima razgovarala je s Ivicom Krnjakom želeći izaći iz njegove postrojbe, čemu se on nije protivio. Krnjak je inače znao za zapovjedi koje je ona primala od Glavaša i prenosila ih u postrojbu. O ostalim ubojstvima tvrdi da ne zna ništa i da nije u njima sudjelovala, iako je čula da ih je bilo. Također joj nije poznat nadimak Ćif. U vezi sa slučajem Ratković Glavaš joj je još naredio i da se riješi onoga koji je bio odgovoran za neuspjeh u tom slučaju. Smatrala je daje Glavaš time mislio na njegovu likvidaciju. To je bio Zdravko Dragić. Šurjak Dine Kontića. Ona je otišla u Keršovanijevu ulicu i prenijela Dini Kontiću Glavaševo naređenje, ali rekavši da samo zaplaši Dragića kao primjer ostalima. Početkom 1992. godine dva je mjeseca bila u Njemačkoj, a nakon toga formalno je i dalje bila tajnica u uredu Branimira Glavaša da bi od travnja 1992. godine i službeno bila u Samostalnoj uskočkoj satniji. Tvrdi da osobno nije nikoga ubila, niti je nazočila likvidacijama. Prilikom privođenja istražnom sucu okrivljenica je 21. listopada 2006. godine u iskazu pred istražnim sucem ostala kod obrane dane u policiji. Kod sljedećeg ispitivanja pred istražnim sucem 22. listopada 2006. godine iznosila je svoje spoznaje o prijetnjama koje joj se događaju u zatvoru. Iznova dajući obranu pred istražnim sucem 28. prosinca 2006. godine okrivljenica je iskazivala o navodnim pritiscima u policiji prilikom njezinog prvog ispitivanjima, o zlouporabama od strane njenog branitelja te o iskorištavanju njenog teškog psihičkog stanja kako bi se dobio njezin iskaz. Tvrdi da je nevina, da ništa što je iskazivala u policiji nije istina te je opozvala takvu svoju obranu. Okrivljenik Branimir Glavaš dao je svoju obranu 23. listopada 2006. godine pred istražnim sucem. U obrani je naveo da je od listopada 1990. do 2. studenog 1991. godine obnašao dužnost sekretara za narodnu obranu u OSNO u Osijeku. Vojne dužnosti obnašao je od 2. studenog 1991. godine kada je postao pomoćnik zapovjednika obrane grada, a zapovjednik mu je bio Eduard Bakarec. Kao sekretar za narodnu obranu on je po zapovijedima iz Ministarstva obrane te iz Zapovjedništva za istočnu Slavoniju, a kasnije iz Zapovjedništva Operativne zone Osijek, obavljao mobilizaciju, ali nije imao nikakve ovlasti formirati vojne jedinice. Za Samostalnu uskočku satniju više je saznao poslije rata nego u vrijeme rata te mu nije poznato kada je formirana ta postrojba i koje je zadaće obavljala. Ivicu Krnjaka poznavao je iz regionalnog kriznog štaba gdje je on bio od samog dolaska Vladimira Šeksa za predsjednika tog štaba, a štab je bio smješten kat iznad OSNO. Misli da je Šeks dao Krnjaku i Grošelju naputke za formiranje neke sigumosno-obavještajne službe. Krnjaka se još sjeća iz situacije u vezi s rušenjem batinskog mosta te u vezi financijske pomoći radi proizvodnje streljiva. Samostalna uskočka satnija nije bila pod Zapovjedništvom obrane grada. On je pod svojim zapovjedništvom imao samo 106. brigadu, dio 130. brigade, 135. brigadu, Samostalni bataljun pri Zapovjedništvu obrane grada te jednu formaciju specijalne policije. Gordanu


Strana 498


1990 - 1995

Getoš-Magdić poznaje od 1990. godine kao tajnicu mladeži HDZ, ali ona nikada nije bila njegova tajnica u OSNO. Znala je povremeno pomoći kao dobrovoljac kod povećanog obima posla, tako da je kuhala kavu ili posluživala stranke, a budući da je imala samo osnovnu školu, nisu joj se ni mogli povjeriti bilo kakvi ozbiljniji poslovi. On joj osobno nije davao nikakve naloge niti zaduženja pa ni za formiranje neke jedinice za specijalne namjene, a priče o nekakvim ceduljicama gluposti. Kada je prešao u Zapovjedništvo obrane grada, bili su smješteni u zgradi bivšeg SUBNOR-a. Imena okrivljenika kao pripadnika SUS-a su mu nepoznata. Također mu ništa ne znače ni imena oštećenika, osim dr. Kutlića čijoj je supruzi na zamolbu Đure Perice trebao pomoći u vezi nestanka muža, a za Ratkovića saznao je kroz medije. Slučajeve nestanaka i ubojstava u studenom i prosincu 1991. godine nisu istraživale vojne vlasti, jer je to bila zadaća civilne policije. Obrane okrivljenika Ivice Krnjaka, Dine Kontića, Tihomira Valentića i Branimira Glavaša, što se tiče inkriminacija iz ove optužnice, nisu istinite, a obrane okrivljenika Mirka Sivića, Zdravka Dragića i Gordane Getoš-Magdić nisu istinite u onim dijelovima u kojima su naknadno mijenjane ili povučene, jer su u suprotnosti s činjenicama koje su tijekom istrage utvrđene brojnim prikupljenim dokazima. Dapače, obrane okrivljenika Mirka Sivića, Zdravka Dragića i Gordane Getoš-Magdić koje su oni prvotno dali pred svojim braniteljima ili pred istražnim sucem, a prije nego što su ih naknadno izmijenili ili povukli, međusobno su sukladne, upotpunjujuće, podudarne ostalim u istrazi pribavljenim dokazima i stoga vjerodostojne. Prije svega treba istaknuti da su tijekom predistražnog, a u najvećoj mjeri tijekom istrage, ispitani brojni svjedoci koji su imali izravna ili neizravna saznanja o događajima koji su predmet istrage, te su prikupljeni brojni tzv. materijalni dokazi o svim odlučnim i važnim činjenicama glede počinjenog kaznenog djela. Tako je u pred istražnom postupku u Županijskom sudu u Zagrebu u skladu s odredbama članaka 238.a do 238.d kao svjedok ispitana osoba pod pseudonimom «Drava». On je izjavio da se početkom kolovoza 1991. godine, kad je počeo rat, priključio sanitetskoj službi 106. brigade ZNG, a nakon dva mjeseca prešao je u sanitet 3. gardijske brigade HV, gdje je načelnik saniteta bio dr. Starčević. U studenom 1991. godine pozvan je u ured dr. Starčevića, te je tu zatekao jednu djevojku duge plave kose u odori HV, a s njom je bio jedan muškarac također u takvoj odori. Kasnije je doznao da se zovu Gordana GetošMagdić i Dino Kontić. Rekli su mu da su čuli da je hrabar, da je sudjelovao u najgorim situacijama i da mu je nadimak Mali Ujo te da njima trebaju takvi ljudi za jednu diverzantsko-izvidačku specijalnu jedinicu. On je pristao preći u tu njihovu jedinicu te ga je Gordana odvezla vozilom «BMW» u podrumske prostorije jedne kuće u Keršovanijevoj ulici. Tu je bilo više uniformiranih muških osoba i jedan dječak od oko 15 godina. Kasnije je saznao da je to bio Fehir. U prvo vrijeme on je njima u tom podrumu nosio hranu iz Studenskog doma, a u to su ga uputili Valentić i Kontić. Na raspolaganju su imali jedan «BMW», jedan bijeli kombi, crveni «Yugo» i zeleni «Stojadin». Tu u podrumu kuće s vremenom je upoznao osobe Stjepana Bekavca zvanog Buše, Sivića koji je došao iz 3. gardijske brigade gdje je radio u kuhinji, Tihomira Valentića, Josipa Zdravčevića i još jednog muškarca za kojeg zna da je kasnije radio u kafiću kod spomenika šetaču. Nakon desetak dana upoznao je i zapovjednika postrojbe Ivicu Krnjaka koji im je došao u posjet. Nakon tog Krnjakovog posjeta dobio je zadatak da s Bekavcem i Valentićem ode u akciju do kuće nekog doktora, išli su zelenim «Stojadinom», ali u kući nije bilo nikoga. Sutradan je u akciju išao s Valentićem, Bekavcera i Zdravčevićcm crvenim «Yugom» u jednu kuću koja je


Strana 499


1990 - 1995

imala ostakljena aluminijska vrata u Dubrovačkoj ulici. Kad su pozvonili, pojavio se muškarac od 50 do 60 godina, jake tjelesne grade, odjeven u tamnije hlače, svijetlosmeđu vestu, ispod nje kariranu košulju, a na glavi je imao kapu zvanu «Šepka» žućkaste boje, dok je na nogama imao papuče. Nakon kraćeg razgovora nastalo je naguravanje, taj čovjek je pokušao pobjeći, zvao je u pomoć, u naletu na Zdravčevića oborio ga je na tlo, a Valentić i Bekavac su ga uhvatili, vratili u kuću i odveli kroz hodnik te kuće u podrum. Bekavac je tom čovjeku samoljepivom trakom oblijepio glavu u visini usta, a također i ruke zavezao takvom trakom iza leđa i posjeo ga na stolicu. Bekavac i Valentić su ga tukli palicama napravljenim od telefonskih kablova i govorili mu da je KOSovac, UDB-aš i četnik. Nakon toga podigli su tog čovjeka odveli ga do auta i odvezli se na obalu Drave. Bekavac i Valentić izvukli su ga iz auta, odveli do Drave i tu mu je Bekavac ispalio dva hitca u potiljak. To se dogodilo u prosincu jedne večeri oko 20,00 ili 21,00 sat, bilo je zamračenje i potpuni mrak. Nakon što je taj čovjek pao u vodu, Bekavac je naredio Zdravčeviću da ga dovrši i dao mu «Škorpion». Zdravčević nije pucao u tog čovjeka, nego je ispalio dva hitca u vodu te bacio «Škorpion» u Dravu. Te noći i svi oni drugi iz njihovog podruma otišli su nekamo, ali on ne zna kamo i tko s kim. Kada su se vratili u bazu, čuo je kako Kontić priča Bekavcu da su oni promašili svog čovjeka, da je taj isplivao iz Drave, da se nalazi u bolnici, a dok je to pričao onaj vojnik za kojeg zna da je kasnije radio u kafiću kod spomenika šetaču se zacrvenio i pognuo glavu. Dok je boravio u postrojbi čuo je od Bekavca, Gordane Getoš i Konuća da je Krnjak odlazio kod Glavaša. Sjeća se da su Gordana Getoš, Kontić i Bekavac negodovali kad im se Krnjak postavljao kao šef, jer je Gordana Getoš, bila zapovjednik u njihovoj postrojbi, a Bekavac i Kontić njeni zamjenici. No, on je ipak shvatio da je SUS, čiji je zapovjednik bio Ivica Krnjak, bio nadređen njihovoj postrojbi. Dok je boravio u postrojbi trebala je biti provedena akcija oslobađanja Antunovca skupa sa «Branimirovom osječkom bojnom» i drugim dijelovima SUS, ali postrojba «BOB» nije došla. Sjeća se da je tada do Krnjaka došao kurir, predao mu pisanu zapovijed govoreći da je to naredba od Branimira Glavaša, da se akcija prekida i da se vraćaju nazad. Ispitan u istrazi svjedok Karl Gorinšek je naveo da je na čelo Operativne zone Osijek došao 12. rujna 1991. Za termin Uskočka satnija je čuo, a navodi da se konkretno radilo o diverzantskoj satniji za koju se neki htjeli da se zove Uskočka. Tu diverzantsku satniju je zatekao u vrijeme kada je došao na čelo operativne zone. Tom postrojbom zapovijedao je okr. Ivica Krnjak. On nije sudjelovao u odabiru kadra koji je ulazio u sastav te satnije, ne zna tko je odabirao ljude za tu postrojbu, on o tome nije konzultiran, a za okr. Branimira Glavaša navodi da je on mogao imati doticaja sa odabirom kadrova kroz mobilizaciju jer je to dužnost sekretarijata za narodnu obranu kojem je on tada bio na čelu. Okrivljenik Branimir Glavaš formalno nije bio nadređen ovoj diverzantskoj satniji, ali je mogao dolaziti u doticaj s tom postrojbom kroz svoju funkciju zapovjednika obrane grada Osijeka. Smatra da je ta satnija imala neke veze sa SIS-om, pri čemu dodaje da zapovjednici brigada i zapovjednici operativne zone po ustrojbenoj hijerarhiji nisu bili nadređeni snagama sigurnosti i vojne policije, te da je vertikala zapovijedanja kod snaga sigurnosti išla od najnižih postrojbi prema višim i tako sve do Ministarstva obrane RH, te u tom slučaju informacije iz tih službi nisu dolazile do njega. Zapovjedništvo tih postrojbi (SIS-a i Vojne policije) išlo je neposredno iz vrha, te zaključuje da je veza između SIS-a i diverzantske satnije bila neupitna budući da je on toj satniji zapovjedio samo jednu akciju i to rušenja batinskog mosta, dok joj druge zapovjedi nije izdavao, te zaključuje da je to mimo njegovog znanja činio netko drugi, a pretpostavlja da je to SIS. Poznavao je načelnika centra SIS-a Mirka Grošelja, on je imao svoju vertikalu zapovijedanja


Strana 500


1990 - 1995

i od njega je između ostalog bio upozoren i na pripremu atentata koji se protiv njega spremao kao zapovjednika operativne zone. Vezano za ubojstva građana Osijeka srpske narodnosti i pronalaska leševa u rijeci Dravi nije mu bliže ništa poznato niti mu je tko o tome službeno išta referirao, a vezano za 5. kolonu u gradu navodi da su nadležni za ta pitanja bili službe SIS-a, SZUP-a i civilne policije. Svjedok Ivan Grujić je naveo da je tijekom 1991. pa sve do 1. travnja 1992. godine radio kao operativac u SZUP-u Centar Osijek, a nakon toga prešao je u Sigurnosno informativnu službu Centar Osijek u kojoj se zadržao do rujna 1992. Nema osobnih spoznaja o ubojstvima građana srpske narodnosti u kritično vrijeme ali je o tome čuo iz drugih posrednih izvora. Koliko je njemu poznato uglavnom se radilo o osobama srpske narodnosti iz pošte i bolnice. Poznata mu je postrojba pod nazivom Samostalna uskočka satnija, te zna da je tom satnijom zapovijedao okr. Ivica Krnjak. Nakon što je u travnju 1992. prešao u SIS od načelnika te službe Mirka Grošelja saznao je da se u Dubrovačkoj ulici vrše određene istrage, Grošelj je koristio izraz «bezvezne istrage» te je zbog takvih istraga Grošelj s nekim došao u sukob, ali mu nije poznato s kim. Nije mu poznata formacijska struktura Samostalne uskočke satnije ali iz tog vremena zna da je jedno od sjedišta te satnije bilo u Dubrovačkoj ulici, a za ostala sjedišta te postrojbe saznao je kasnije iz medija. Okrivljenicu Gordanu Getoš-Magdić poznaje kao kćer Andrije Getoša sa kojim je zajedno radio u SISu. Za nju zna da je bila tajnica u HDZ-u, poznato mu je da je sudjelovala u Domovinskom ratu i da ima status branitelja, viđao ju je u odori no nije mu poznato kojoj formaciji je pripadala. Navodi da je njegov djelokrug rada bio antiterorističko djelovanje agresora, a u sklopu toga je predmet interesa odjela kojem je on pripadao bilo i djelovanje 5. kolone u gradu Osijeku. Navodi da je postojala određena koordinacija između službi SZUP-a i SIS-a. Smatra da je moguće da su informacije vezane za ubojstva civila u Osijeku odlazile u centralu u Zagrebu, i misli da je pokojni Mirko Grošelj o svojim spoznajama koja su se događala u Osijeku obavještavao svoju vertikalu, dakle slao podatke u Zagreb jer je isti sustav slanja podataka bio kako u SIS-u tako i u SZUP-u, što znači da su se dokumenti radili u tri primjerka, od kojih je jedan uvijek odlazio prema centrali navedenih službi u Zagreb. Pojašnjava da je načelnik njegovog odjela u kojem je on radio kao operativac bio Mladen Igali. Načelnik operative, tj. načelnik svih odjela bio je Zdravko Pejić, a načelnik centra SZUP-a Osijek bio je Branko Budić. Iz razgovora sa kolegama koji su radili očevide na ovim ubojstvima, saznao je da su tijela ubijenih bila vezana ljepljivim trakama i da im je pucano u glavu. Tada se nije govorilo o selotejpu, već se govorilo da su to «plivači». Svjedok Zdravko Pejić bio je u razdoblju od 12. siječnja 1991. do 12. srpnja 1992. načelnik operativnih poslova službe za zaštitu ustavnog poretka Centra u Osijeku. Za kritično vrijeme navodi da je kroz operativni rad na terenu došao do podataka da je okr. Branimir Glavaš moralna kičma obrane grada, ali da je bio autokrat čvrste ruke i da je htio pod svaku cijenu staviti sve strukture pod svoju kontrolu pa tako i SZUP. Navodi kako je primjera radi nakon pogibije Josipa Rcihl Kira, tadašnjeg načelnika PU, te dolaskom Mate Šalinovića na njegovo mjesto okr. Glavaš vršio veliki pritisak na Zagreb da se Mato Šalinović razriješi funkcije načelnika PU, a također je tražio i njegovo razrješenje te odlazak Branka Budića sa mjesta načelnika SZUP-a Centar Osijek. Navodi kako su u prvo vrijeme iz Zagreba dobivali upute da se nikako ne dozvoli utjecaj Glavaša na SZUP, međutim, kako smatra, kasnije je politika izabrala Brammira Glavaša, a oni su dali ostavke. U odnosu na tzv. slučaj «Selotejp», SZUP nije specijalno istraživao te slučajeve jer je za službu daleko veći interes predstavljalo stradavanje hrvatskog življa u Osijeku u vrijeme agresije, pa su se ovi


Strana 501


1990 - 1995

pojedinačni slučajevi i pogibije građana Osijeka srpske narodnosti jednostavno utopili u opći broj žrtava. Pri tome, navodi kako ga je jedino zaintrigirala smrt Bogdana Počuče, što ga je osobno pogodilo, budući da je on bio suradnik SZUPa, lojalni Srbin te je skupljao vrijedne podatke o problematičnim Srbima. Smatra da je on bio žrtva loše reputacije svog brata Janka Počuče te da je vjerojatno ubijen greškom. Poznavao je pokojnog Mirka Grošelja od kojeg je i saznao najveći broj informacija u vezi sa pojedinim događajima iz tog vremena, poznato mu je da se Mirko Grošelj uglavnom kretao u krugu vojnih osoba te da je pisane tragove u vezi sa ubojstvima prosljeđivao prema Zagrebu. Pri tome, navodi da se kroz operativni rad vezano za ubojstva u Osijeku spominje najmanje 10 osoba imenom i prezimenom, a navedene podatke je njegova služba proslijedila prema centrali u Zagrebu. Ispitan tijekom istrage u dva navrata 3. studenog 2006. i 23. veljače 2007. svjedok Stjepan Antolašić je izjavio da je od 14. studenog 1991. pa do 1999,. bio načelnik Vojno obavještajne službe za Operativnu zonu Osijek, a da je tu službu on i osnovao. Zapovijed je dobio od generala Špegelja, a u vrijeme njegovog dolaska u Osijeku je postojala sigurnosna informativna služba tzv. SIS. Operativnom zonom u to vrijeme je zapovijedao Karl Gorinšek, a u zapovjedništvu je zatekao jednu skupinu okupljenu oko okr. Ivice Krnjaka. Procijenio je da mu niti jedna od tih osoba izuzev Mile Nekića ne odgovara za formiranje vojnoobavještajne službe, te je od svih zatečenih osoba zatražio da isprazne prostorije koje su bile namijenjene službi koju je trebao formirati što je od strane tih osoba kao i okr. Ivice Krnjaka prihvaćeno uz negodovanje. Okr. Gordanu Getoš-Magdić je sretao u zapovjedništvu operativne zone, nije mu poznat status koji je ona u Hrvatskoj vojsci imala, ali zna da je sudjelovala u diverzantskoj skupini koja je vršila vojna djelovanja prema okupiranom selu Antunovac, te mu je poznato da je ona bila voditeljica ove skupine. To je zapamtio naročito stoga što se radilo o ženi, te je vidio jednom prilikom da je ona postrojila 10 pripadnika ove diverzantske skupine u holu zgrade sadašnje županije. Nosila je odoru i imala je naoružanje. Okr. Ivicu Krnjaka poznaje duži niz godina budući su jedan i drugi rođeni u istom selu, zna da je bio podoficir u JNA, da je bio padobranac, nakon čega je napustio JNA te da je osuđen zbog terorizma na 12 godina zatvora, a također je za vrijeme dok je i sam služio u JNA čuo od jednog podoficira Srbina da je ovo za terorizam Ivici Krnjaku sve bilo namješteno. Od zapovjednika operativne zone Karla Gorinšeka saznao je da se formira jedna jedinica kojom će zapovijedati Ivica Krnjak, a namjena te jedinice bile su diverzantske djelatnosti. Sjeća se da je Somborska skupina bila iz ove postrojbe. Nije mu poznato gdje je bilo sjedište Samostalne uskočke satnije, za Keršovanijevu ulicu u Osijeku ne zna po imenu gdje se nalazi, ali navodi kako je jednom prilikom zajedno sa okr. Krnjakom, okr. Gordanom Getoš-Magdić i još jednom nepoznatom osobom bio u jednoj praznoj kući, koja je bila interesantna za smještaj izviđačke postrojbe, radilo se o većoj kući sa podrumom, a nakon što mu je pojašnjeno gdje se nalazi Keršovanijeva ulica dozvoljava da bi se ta kuća mogla nalaziti upravo u toj ulici. Koliko mu je poznato između zapovjednika obrane grada okr. Branimira Glavaša i zapovjednika Operativne zone Osijek Karla Gorinšeka bilo je određenih napetosti. Samostalna uskočka satnija bila je u okviru zapovjedništva Zbornog područja odnosno operativne zone i koliko on zna okr. Branimir Glavaš nije imao službenih doticaja s ovom postrojbom. Njegova služba (VOS) razmjenjivala je podatke sa SIS-om i SZUP-om, pri čemu je više kontakata bilo sa SIS-om, a u toj razmjeni informacija nije bilo govora o ubojstvima stanovnika Osijeka srpske nacionalnosti. Svjedok Zlatko Kramarić je u kritično vrijeme bio predsjednik Skupštine općine Osijek. Negdje u studenom 1991. do njega je došla gospođa Kutlić te mu se požalila da joj nema supruga. Pokušao joj je pomoći i zatražio je informacije od Zdravka Pejića koji je tada bio u SZUP-u i ovaj ga je obavijestio da se u Osijeku dešavaju nekakve loše stvari. Misli da je u


Strana 502


1990 - 1995

to vrijeme Pejić već raspolagao iskazom Ratkovića koji je bio jedan od preživjelih koji su preživjeli egzekucije na Dravi. Zbog navedenih događaja napisao je pismo tadašnjem ministru pravosuđa Bosiljku Mišetiću u kojem je zatražio pomoć državne vlasti radi razjašnjenja navedenih događaja i uspostave mira i sigurnosti u gradu. U kontaktima koji su u to vrijeme bili česti s Predsjednikom Franjom Tuđmanom bilo je govora o tome da sustav mora funkcionirati i da se ne smije dopustiti da pojedinci uzimaju pravdu u svoje ruke. Početkom siječnja 1992. u Osijeku je u prostorijama općine Osijek povodom ovog njegovog pisma održan sastanak na kojem su sudjelovali ministar pravosuđa Mišetić, gospodin Ramljak, tadašnji republički tužitelj Željko Olujić, ministar unutarnjih poslova Vekić, zamjenik ministra obrane Ivan Milas, a iz Osijeka načelnik PU Mato Šalinović, Davor Krtić kao predstavnik osječkih sudova, tadašnji županijski državni odvjetnik Krunislav Olujić, on kao predsjednik skupštine općine, te Karl Gorinšek ispred vojnih struktura, pri čemu za njega nije baš potpuno siguran. Na tom sastanku nije se posebno govorilo o imenima koja bi bila odgovorna za takvo stanje, odnosno o pojedinim počiniteljima kaznenih djela, ali se ipak spominjao tzv. Čepinski slučaj i osoba Freda Marguša kao osobe osumnjičene za počinjenje više kaznenih djela. Njemu osobno nisu bile poznate razmjere pljački, ubojstava i provala u stanove, ali je tijekom tog sastanka iznošen podatak da je stopa porasta kriminaliteta u odnosu na godinu dana ranije iznosila oko 900 %. Na sastanku nije vođen nikakav zapisnik, niti su na kraju tog sastanka donijeti neki formalni zaključci. O svom odnosu sa okr. Branimirom Glavašem u tom vremenu navodi da je između njih bilo određenih konceptualnih razlika u pristupu pojedinim problemima, a što se tiče sudjelovanja okr. Branimira Glavaša na sastanku koji spominje, navodi da se ne može točno sjetiti da li je okr. Branimir Glavaš na tom sastanku bio prisutan ili ne.

Svjedokinja Izabela Jurkić izjavila je da je u Samostalnu uskočku satniju pristupila 9. rujna 1992. Radila je kao administrativni referent u zapovjedništvu te postrojbe. Njezin neposredni zapovjednik je bio okr. Ivica Krnjak. Okr. Gordanu Getoš-Magdić poznaje i navodi da je ona bila pripadnica Samostalne uskočke satnije zadužena za SIS. Dolazila je jednom do dva puta u zapovjedništvo. Tu se sastajala sa okr. Ivicom Krnjakom, pri čemu nije nosila odoru. Okr. Dinu Kontića ne poznaje osobno, ali to ime i prezime viđala je kroz papire tj. njegovo ime nalazilo se u osobnom kartonu djelatnika. Isto tako poznaje i okr. Tihomira Valentića i on je bio pripadnik samostalne uskočke satnije. Za lokaciju u Dubrovačkoj ulici navodi da se tamo nalazio jedan vod samostalne uskočke satnije, a nije joj poznato da je na toj lokaciji bio nekakav zatvor. U kritično vrijeme ona nije bila pripadnik Hrvatske vojske, zbog toga ne zna kada su pojedini pripadnici uskočke satnije stupali u tu postrojbu. Svjedok Danijel Bogdanović je tijekom 1991. i 1992. godine bio šef odjela analitike u SZUP-u Osijek. Nije radio na predmetima koji se odnose na ubojstva građana srpske nacionalnosti u Osijeku u kritično vrijeme, a o tome je čuo od drugih. Smatra da bi o tim događajima više mogao znati Ivan Grujić, te da se službeni podaci o navedenim ubojstvima nalaze u MUP-u u 4. odjelu analitike. U vezi sa popisima za likvidaciju njega su jednom prilikom upozorili Mladen Pavlovsky i Branimir Golubić da se pripazi jer se nalazi na Glavaševoj listi za odstrjel. Ova dvojica su to kasnije zanijekali. On je ovo upozorenje ozbiljno shvatio i kako navodi nakon toga se čuvao. Sjeća se da je daleko prije 1990. otac Branimira Glavaša bio predmetom obrade službe u kojoj je on radio i prije rata, a za sve to je znao i okr. Branimir Glavaš. Okr. Glavaš nije mu nikada direktno prijetio, no tijekom 1991. i 1992. na svakom sastanku na kojem je on prisustvovao po svojim šefovima Branku Budiću i Zdravku Pejiću dobivao je informacije da on stalno postavlja pitanje njegovog izbacivanja iz službe jer je


Strana 503


1990 - 1995

uhićivao njegovog oca. Tijekom istrage ispitan je i svjedok Marko Radonić koji je izjavio da je u razdoblju studeni - prosinac 1991. godine bio pomoćnik načelnika za kriminalitet u Policijskoj upravi osječko-baranjskoj, a šef odsjeka u tom sektoru bio je Milan Baričević. Vezano za pronalaske leševa civilnih osoba u Dravi policija je te poslove odrađivala koliko je to bilo moguće u tadašnjim uvjetima obzirom na učestala granatiranja i veliki broj kako civilnih žrtava tako i vojnih žrtava kroz borbena djelovanja. Posebno se sjeća slučaja jedne osobe koja je isplivala iz Drave, a radilo se o Ratkoviću koji je prebačen u bolnicu kojom prilikom mu je policija pružila adekvatnu zaštitu. Zna da se na tom slučaju radilo vrlo ozbiljno budući da su tada prvi put imali nekoga tko je preživio likvidaciju. Zna da se oko tog slučaja spominjala Dubrovačka ulica, a u to vrijeme nisu imali nekih posebnih naznaka tko bi bio odgovoran kako za ovo ubojstvo tako i druga ubojstva civilnih osoba, ali zna da se pričalo da su počinitelji pripadnici Hrvatske vojske, odnosno uniformirane osobe, a u to vrijeme uniforme su nosili i oni koji nisu bili u sastavu Hrvatske vojske. Zaštita je preživjelom Ratkoviću dodijeljena opreza radi, premda nije bilo nekih posebnih naznaka i prijetnji da bi netko dovršio ovo kazneno djelo, budući da se radilo o pokušaju ubojstva dodijeljena mu je klasična policijska zaštita postavljanjem pozornika, a više se ne sjeća da li je tu zaštitu pružala jedna ili više osoba. O određivanju zaštite ošt. Ratkoviću ne postoji pisani nalog, već se radilo isključivo o nalogu rukovoditelja, a taj nalog je mogao izdati bilo tko, tko je rukovodio operativnim dežurstvom. Također kako navodi, nakon što se počelo ozbiljnije raditi na ovim ubojstvima, ona su se prestala događati. Svjedok Milan Baričević je u razdoblju listopad - prosinac 1991. bio zaposlen u Policijskoj upravi te je bio dodijeljen na rad u Prvu policijsku postaju Osijek gdje je bio šef odsjeka za suzbijanje općeg kriminaliteta. Bio je upoznat sa svakom dojavom o kaznenom djelu i sa pronalaskom svakog leša u to vrijeme. Vezano za pronalaženje mrtvih tijela civilnih osoba u Dravi na lice mjesta upućivane su ekipe za očevid sa krim. tehnikom i operativci su poduzimali potrebne radnje, a što je sve završavalo pisanjem kaznenih prijava. Nema konkretnih spoznaja o počiniteljima navedenih ubojstava. Poznato mu je da je jedna od žrtava, Radoslav Ratković preživio likvidaciju te je nakon zbrinjavanja u bolnici doveden u Policijsku upravu gdje su s njim obavili kratak razgovor. Iz rada na ovom predmetu poznato mu je da je prije pokušaja likvidacije Ratkovića imenovani bio odveden u neku kuću u Dubrovačkoj ulici. Operativnim radom je utvrđeno da je u toj kući bila smještena Hrvatska vojska, da se radilo o nekoj posebnoj satniji koja je i na drugim lokacijama u gradu mimo vojarne imala stacionirane dijelove svoje postrojbe. Za sve vrijeme dok se Radoslav Ratković nalazio u bolnici nad njim su vršili nadzor djelatnici druge policijske postaje. O svim pronalascima leševa dostavljena su izvješća MUP-u RH u Zagrebu. U vezi sa slučajem Ratković također je dostavljeno izvješće MUP-u, a upravo u konzultaciji s njima je Ratković odveden pred istražnog suca kako bi tamo dao svoj iskaz budući je htio napustiti RH. U to vrijeme je egzistirala uputa MUP-a da ukoliko policija dođe do spoznaje da su kakvo kazneno djelo počinili pripadnici HV da se daljnja obrada tog kaznenog djela vrši u suradnji s vojnom policijom, a jedini izuzetak je bila situacija ukoliko bi vojne osobe počinile kazneno djelo u krugu vojnog objekta gdje je bila isključiva nadležnost vojne policije. Lokacija kuće u koju je odveden Ratković prije samog pokušaja likvidacije utvrđena je na način što je sam Ratković prilikom odvoženja na sud pokazao operativama iz vozila kuću u Dubrovačkoj ulici u kojoj je bio zatočen neposredno prije odvođenja na Dravu.


Strana 504


1990 - 1995

Svjedok Slavko Teofilović navodi da se ne sjeća točno godine, ali misli da je bila 1993., kada je postupao kao istražni sudac jer su mu policijski službenici dojavili da je pronađen jedan leš na rijeci Dravi te je s očevidnom ekipom automobilom došao do Bijelog Brda, a potom su išli čamcem nizvodno po rijeci Dravi prema ušću Drave u Dunav i na lijevoj obali Drave, više na obali, pošto se voda bila vidno povukla, uočili su jedno tijelo. Ne sjeća se detalja, no zna da je sačinio zapisnik o očevidu. Ne sjeća se je li obdukcija tog tijela vršena, a bilo je vidljivo da je tijelo starijeg datuma, bilo je odjeveno u odjevne predmete, a identitet leša utvrđen je pomoću rodbine. Radilo se o Jovanu, Jovi ili Jovici Grubiću čija je supruga bila sudac Okružnog suda u Belom Manastiru i koji je bio sahranjen na mjesnom groblju u Mirkovcima. Pomoću zubala vršena je identifikacija i sjeća se da je ta mrtva osoba imala dva gornja prednja zuba jedan preko drugoga i misli da je to sigurno zapisano u zapisniku o očevidu, a jedan primjerak zapisnika dao je oštećenikovoj supruzi. Rodbina i supruga pokojnika prepoznali su ga po ovom zubalu i garderobi. Ispitan tijekom istrage, svjedok Radoslav Ratković naveo je da je tijekom prosinca 1991. bio kod svog šogora u Ul. Feđe Milića u Osijeku, kućni br. 41d. Bio je tamo sa suprugom pošto je morao svoju kuću napustiti, a inače je stanovao u Novom Tenju, u Osječkoj ulici. Dana 7. prosinca 1991. u kuću njegova šogora po njega su došla tri čovjeka koja su bila obučena u maskime odore. Bilo je to negdje poslije 16,00 sati. Bio je mračak i nije obraćao posebnu pozornost na te osobe. One su mu rekle da mora ići s njima na informativni razgovor, pa je svjedok mislio da ga trebaju nešto vezano uz njegov posao. Pošao je s njima, sjeli su u jedan tamno-crveni automobil tipa zastava «Yugo» te su ga te tri uniformirane osobe odvezle u Dubrovačku ulicu. Kasnije je saznao, poslije ovih događaja, da se radi o kućnom broju 30. Kada su ga dovezli u kuću u Dubrovačkoj ulici, proveli su ga kroz hodnik i to u jednu dvorišnu zgradu odnosno ljetnu kuhinju. Išao je stubama dolje u jednu prostoriju gdje su ga pregledali i pretražili. Tada mu nisu ništa uzeli. Usput su mu postavljali pitanja o tome s kojim četnicima surađuje, što je njega zbunilo i tada je shvatio da ovo neće biti razgovor vezan za njegov posao. Bilo je i fizičkog maltretiranja. Te tri uniformirane osobe su ga tukle nogama, šakama, a jedan od njih mu je i drškom pištolja razbio nos i povrijedio uho. Ovo fizičko maltretiranje dogodilo se u drugoj prostoriji, u koju su ga odvele uniformirane osobe, a u njoj, u kutu je primijetio petrolejsku lampu koja je gorjela prigušenom svjetlošću. U toj prostoriji vidio je i stolicu s naslonom oko koje je bilo dosta krvi. Ova trojica koja su ga tukla rekla su mu da će on već govoriti kada dođ šef ili Ćif, a potom su napustila tu prostoriju. Čuo je korake na stubama te je mislio da su sva trojica otišla, no tada ga je netko pitao pusi li i po tome zaključio da je netko od njih ipak ostao. Jedno vrijeme bilo je mirno, a nakon otprilike 15 do 20 ili 30 minuta, čuo je korake i u tu prostoriju su ušle do tada njemu nepoznate dvije osobe, a s njima je bio i jedan od ove trojice koji su ga doveli. Postavljali su mu ista pitanja, na što im nije mogao odgovoriti i tada su mu vezali ruke i usta, stavivši mu nekakvu gvalju u usta, s tim da su ga prethodno izveli iz prostorije i odveli u onu prvu prostoriju, a oblijepili su mu usta širokom salotejp ambalažnom trakom, kojom su mu vezali i ruke na leđima. Pošto je bio sav isprebijan nije mogao hodati, a tom prilikom mu je osoba, koja se nazivala Ćif oduzela sve dokumente i novčanik s dvomjesečnom plaćom i rekao nekom drugom da se to sve poništi jer svjedoku to više neće trebati, a novac je stavio u svoj džep. I ta osoba koja se nazivala Ćif tukla ga je nekom palicom u navedenoj prostoriji. Nakon što su ga izvukli na ulicu, stavili su ga u jedan automobil, a to je bio neki drugi automobil, a ne onaj kojem su ga dovezli do spomenute kuće. Radilo s o zelenom osobnom automobilu marke «Audi» u koji je sjeo zajedno s navedenom trojicom koji su ga odvezli iz Dubrovačke ulice, preko Bulevara, sve do Tvrđe, gdje su skrenuli lijevo prema


Strana 505


1990 - 1995

Bastionu i tada su krenuli kroz neku ledinu prema ranije utabanom putu. Izvukli su ga iz automobila i odveli do stuba koje vode k Dravi. Tada mu je netko postavio pitanje i rekao da je posljednja prilika da se izvuče i kaže o svojoj svezi s četnicima, a kako ništa nije mogao govoriti zbog oblijepljenih usta, samo je slegnuo ramenima i tada je uslijedio s lijeve strane pucanj. Osjetio je nogom udarac u leđa i pao je u vodu. Misli da je Drava bila prilično niska, jer je odmah po padu u vodu koljenima osjetio dno. Odgurnuo se od dna i nekako došao do površine vode, a selotejp preko usta nije dobro držao jer je bio neobrijan, a i voda je učinila svoje, pa je mogao uhvatiti zrak. Tada je uslijedio drugi pucanj i hitac ga je pogodio kroz otvorena usta i izašao otprilike na istom mjestu na kojem je izašao i prvi hitac. Tada je zaronio i ronio prema obali, a kada je izašao iznad vode, primijetio je da se svjetla automobila okreću. Došao je do obale i trljao rukama o kamen kako bi potrgao selotejp kojim je bio vezan, dovukao se do stubišta i uspuzao na obalu i zastao da se odmori. Tada je primijetio da iz smjera Bastiona dolazi automobil i vidio da je to onaj isti automobil kojim je i on bio dovezen. Pomislio je da se uniformirane osobe vraćaju da provjere je li živ ili mrtav, te se sakrio u jednu žardinjeru. Vidio je da iz navedenog automobila trojica izvode jednog isprebijanog čovjeka i pod svjetlima vozila vidio je na tom čovjeku tragove krvi. Tog čovjeka su također odveli do istih stuba i u tog čovjeka je pucano, no ne može točno reći u koji dio tijela. Pucano mu je s leđa i čuo je par koraka i da je tijelo pljusnulo u vodu. Ljudi koji su ga doveli odmah su otišli, a on je dalje puzao i sjeća se da se osvijestio u bolnici. Poslije su ju rekla da su ga pripadnici Zbora narodne garde našli kod Kuginog spomenika i da su ga svojim sanitetskim vozilom odvezli u bolnicu Ne može podrobnije opisali ljude koji su sudjelovali u spomenutom događaju, jer je proteklo mnogo vremena, ne sjeća se jesu li imali oružje, a siguran je da ljudi koji su po njega došli nisu imali dugo oružje. Dvojica su ušli u dvorište njegova šogora i jedan je bio viši i blond, a drugi niži, bucmast, široke glave i kovrčave kose, a drugih detalja se ne može sjetiti. Trećega koji je upravljao automobilom, nije dobro zapazio. Ne zna koji je od trojice ostao čuvati njega i nuditi mu cigaretu, jer ga nije vidio, ali kada su se pojavila druga dvojica koje do tada nije vidio, spomenuti bucmasti, široke glave i kovrčave kose, bio je s njima. Osoba koja je kasnije došla, koja se nazivala Ćifom, bio je otprilike njegove visine ili viši, imao je podulje lice i isturenu bradu i bio je polupognutog položaja tj. držanja, a na drugom nije ništa posebno uočio. Posljednje pitanje misli da mu je postavila osoba po nadimku Ćif. Osoba koja je vozila automobil držala ga je ispod lijevog pazuha, dok ga je ispod desnog pazuha držala osoba širokog lica i kovrčave kose. Nakon nekoliko dana ležanja u bolnici, tj. nakon četiri dana, dr. Hanzer mu je donio «Glas Slavonije» i pitao ga zna li da je i dr. Kutlić taj isti dan, kada i on, stradao pa je svjedok zaključio da je osoba koju je vidio pod svjetlima automobila kritične večeri dr. Kutlić, jer je i on imao neki karakterističan hod, a ta osoba koja je bila tada vučena i koja se samo pomagala bodom, bila mu je nekako poznata. Svjedok navodi da nikada nije rekao da je vidio da su pred njim ubili dr. Kutlića jer su to novinari sve iskrivili. Svjedokinja Ljubica Stanar navela je da je njen sin Milenko Stanar, na Badnjak 1991. godine, išao čestitati Badnjak susjedi. Nakon toga je išao Milanu Buljanu u kuću čestitati Badnjak, ali ga ovaj nije pustio u kuću. Pošto je Milenko Stanar otišao od kuće, navedeni Milan je došao do nje i pitao je zašto je Milenko njemu zvonio, pa kada je čuo za razlog, psovao joj je i psovao njen Božić. Ona je na to Milanu Buljanu rekla da je bolje da ih sve pobiju, a Milan Buljan je rekao da će Milenko i biti ubijen. Navečer istoga dana njen sin Milenko Stanar otišao je u osnovnu školu Jovan i Milena Radivojević čestitati Badnjak hrvatskoj vojsci, a kada ih je počastio, Nikica Kutleša mu je rekao da će idućeg dana


Strana 506


1990 - 1995

dobiti najljepšu uniformu, što je Milenko sve njoj ispričao. Nedugo nakon toga rekao je da ide svom ujaku u Babjak, a to je bilo oko 2 sata poslije ponoći. Pošto je otišao, više se nije vratio. Idućeg dana saznala je od brata da Milenko Stanar nikad nije bio kod njega. Nakon nekog vremena, dok se šetala parkom, od jednog čovjeka po imenu Ante Mrkonjić i poštara saznala je da je njen sin Milenko Stanar ubijen, bačen u Dravu i da je pronađen kod Elektroslavonije, a kada im je rekla da se ne radi u tom slučaju o njenom sinu, već o dr. Kutliću, oni su joj potvrdili da se to dogodilo dr. Kutliću, ali i njenom sinu Milenku. Kasnije je od nekih drugih ljudi saznala da je njen sin navodno odveden iz gostionice «Šangaj», da su ga vezali žicom i bacili u bajer. Ovo je prijavila policiji, a od policije je otišla u «Ukop», gdje je kroz dokumentaciju utvrdila da je njen sin pokopan na Retfalačkom groblju, te da je tada direktor groblja organizirao da njegovo tijelo bude prebačeno na Anino groblje. Za Babjak je njen sin trebao ići autobusom ili šinobusom, a vidjela je da je njen sin otišao nekim automobilom. Svjedok i oštećenik Zoran Stanar, sin Milenka Stanara, nije imao neposrednih saznanja o nestanku svoga oca, a glede imovinsko pravnog zahtjeva izjavio je da će se o njemu naknadno izjasniti. Svjedokinja i oštećenica Jelica Grubić navela je da je dana 13. studenog 1991. posljednji puta vidjela supruga Jovicu Grubića. Toga dana odvezla ga je do društva IPK-a automobilom, odakle je on otišao na posao u Hrvatske šume. Dva do tri dana prije toga govorio joj je da treba ići na službeni put u Valpovo vezano za bolovanja radnika. Negdje oko 11,30 sati toga dana počeo je topnički napad, a kada se malo smirilo, ona je nazvala Hrvatske šume da bi provjerila je li njen suprug otišao na službeni put. Javila joj se ženska osoba koja je rekla da ne zna o tome ništa, pa je svjedokinja ponovno zvala oko 13,00 sati i također nije dobila odgovor. Kasnije je razgovarala i s direktorom Vratarićem koji joj je rekao da joj je suprug otišao na službeni put u Valpovo zajedno s vježbenikom Goranom Komlencem. Goran Komlenac je opovrgnuo ovu informaciju, pa je svjedokinja cijelu noć čekala hoće li joj se suprug javiti, a idućeg dana došao joj je pravnik iz Hrvatskih šuma Javorko Bebek i rekao da je njen suprug pobjegao u Mirkovce ili Baranju, što ona nije povjerovala. Oko 15. studenog 1991. prijavila je nestanak svoga supruga policijskoj upravi. Kontaktirala je i istražnog suca Šimenića raspitujući se je li njen suprug možda pritvoren, no on joj je odgovorio da nije. Istoga dana ju je kod kuće dočekala Jadranka Petrijevčanin, koja je bila njena susjeda, te joj je rekla da je saznala da je automobil kojim je njen suprug otišao na službeni put vraćen i da joj je to rekao Javorko Bebek. Nakon toga zvala je Vratarića i tražila da se s automobila uzmu otisci prstiju i da se vidi tko je vratio automobil, nakon čega joj je Vratarić odgovori da se otisci neće uzimati, već da će se automobil otvoriti rezervnim ključevima, ali da će biti prvo pregledan da bi se utvrdilo je li miniran. Nekoliko dana kasnije razgovarala je s dvojicom policajaca, Josipom Županićem i Milutinom Kotrljanovićem u svezi s nestankom svoga supruga, a 22. studenog 1991. napustila je Osijek. Za sudbinu supruga saznala je za vrijeme dok se nalazila u Belom Manastiru, gdje je radila kao istražni sudac i tada joj je policajac Milutin Milivojević rekao da je 1992. godine bio na jednom uviđaju kada su pronašli jedan leš kod Sarvaša na Dravi, kod mjesta koje se zove Lopovski put. Na očevid je išao sudac Teofilović, policajac Milivojević i njen djever, oni su joj donijeli dijelove odjeće i ona je prepoznala da se radi o odjeći njena supruga, a donesena joj je i selotejp traka koju je navodno imao na očima. Na toj traci ostalo je tragova kose. Ovoj identifikaciji bio je prisutan liječnik dr. Vojvodić te joj je rečeno da je kod leša pronađeno karakteristično zubalo i to da je desni sjekutić išao na lijevu stranu, a da je nedostajao zub gornja petica, što su sve bile karakteristike njenog supruga. Kada je bio sačinjen fotoelaborat, ona ga je


Strana 507


1990 - 1995

pregledala i prepoznala da se radi o posmrtnim ostacima njenog supruga. Jednom prilikom, kada je bila u vijeću koje je sudilo Petru Vukasu, saznala je da se u gostionici pričalo da je njen muž bio svezan selotejpom i bačen u Dravu. S obzirom na dokumentaciju koju je priložila u sudski spis, svjedokinja tvrdi kako je nesporno da su spomenuti posmrtni ostaci bili ostaci njenog supruga Jovice Grubića. Svjedok Davor Krtić naveo je da je u srpnju ili kolovozu, odnosno u prvoj polovici rujna 1991., do dolaska Karl Gorinšeka, bio član kriznog stožera, a to je postao nakon što je za to zamoljen od strane Vladimira Šeksa da kao pravnik pomogne vezano za poslove koji se obavljaju u tom kriznom stožeru i to što se tiče pravne strane djelovanja. Naime, pukovnik Pejić tražio je pravnika koji bi im davao određene upute u svezi s primjenom konvencija, vojne stege i slično. U krizom stožeru je neformalno obavljao funkciju predstojnika ureda predsjednika kriznog stožera i u tom svojstvu vodio je organizaciju dnevnog rada kroz kontakte s novinarima, vodio sastanke, te primao roditelje branitelja. S vojnim dijelom nije imao ništa. Dok je bio član kriznog stožera, svakodnevno su gospoda Šeks i Pejić imali sastanke na koje je gospodin Pejić dovodio i vojne zapovjednike, a tamo je često bio prisutan i Branimir Glavaš. Svjedok se tamo upoznao s okr. Ivicom Krnjakom koji nije bio pozivan na navedene sastanke. Poznato mu je da je okr. Gordana Getoš-Magdić radila u Sekretarijatu za narodnu obranu kod Branimira Glavaša, no nije mu poznato što je radila. Tada je bila još djevojčica. Ona je bila ta koja mu je donijela propusnicu za nesmetano prelaženje kroz straže, što mu je bilo potrebno za kretanje do posla i natrag. Poznato mu je da je bilo razmimoilaženja između policije i zbora narodne garde. O tome je čuo na sastanku na kojem su bili prisutni predsjednik Županijskog suda u Osijeku, županijski i općinski državni odvjetnik, šef policije, Zlatko Kramarić, Stjepan Mesić, Josip Manolić, Ivan Vekić, Ivan Milas i Bosiljko Mišetić. Tu se radilo o nekoj pomirbi koja su se trebala obaviti između Vekića i Glavaša. Na tom sastanku bilo je govora da policija mora obavljati svoj posao, a Ivan Vekić je govorio da se policija sprečava u obavljanju poslova od strane vojske. Svjedok Ivan Saler naveo je da stanuje u Dubrovačkoj ulici i preko puta njegove kuće nalazi se kuća br. 32, a vlasnik te kuće bio je čovjek kojem je ime bilo Mito. Imao je srpsko prezime kojega nije zapamtio. Zna daje taj Mito imao svinjogojsku farmu u Bilju. Negdje u jesen 1991. taj Mito je jedne noći odselio. Kuća koja je bila njegovo vlasništvo bila je jedno vrijeme prazna, a nakon kraćeg vremena u nju se uselila Hrvatska vojska. Radilo se o oko 20-tak vojnika, no ljudi koji su se u toj kući zadržavali brzo su se mijenjali. Nakon otprilike tri godine, u toj kući ostao je živjeti Matija Horvat. On je bio i zapovjednik vojsci koja se prije nalazila u toj kući. Inače, vojska iz te kuće koristila je većinom rabljene osobne automobile. Svjedok Esad Šabanović naveo je da je Alija Šabanović bio njegov polubrat po ocu. Zadnji puta, prije no što je Alija nestao, čuo se s njim telefonom, a to je bilo 1. prosinca 1991. godine. Svjedok tada nije bio u Osijeku. Pričao je s Alijom i on mu je rekao da ima izvjesnih problema, no nije konkretizirao o čemu se radi. Inače, Alija je bio šef voznog parka u «Gradnji» i svjedok mu je rekao da će se ti problemi riješiti, da će se ponovno uskoro čuti u ponedjeljak, utorak ili srijedu. Poslije ga je zvao više puta, no nije ga uspio dobiti. Došao je u Osijek, u obiteljsku kuću u Čepinu i počeo ga tražiti. Alijina supruga Zita, koja je bila u Mađarskoj, vratila se i rekla mu da je Alija nestao, a njihov sin bio je u Rovinju sa školom. Svjedok je na svoju ruku istraživao, koliko je mogao, i sjeća se da mu je pok. Alija pričao, dok su još bili u kontaktu, da su mu počeli nestajali kamioni i radni strojevi iz voznog parka, a on je u stvari rekao vozačima da te


Strana 508


1990 - 1995

kamione parkiraju dalje kod svojih kuća kako ne bi bili grupirani i ne bi bili oštećeni od granatiranja. Kroz to svoje istraživanje došao je do spoznaja da je Alija Šabanović desetak dana prije no što su čuli da je pronađen mrtav, bio u ugostiteljskom objektu «Bendek» s nekim ljudima i da je od tih ljudi tražio da se vrate kamioni i strojevi jer će ih u suprotnim prijaviti policiji. Dana 22. siječnja 1992. na Patologiji Alijina supruga Zita ga je prepoznala i tada su saznali za njegovu sudbinu, a sahranjen je 13. veljače 1992. na Aninom groblju. Alija nije bio srpske narodnosti, a po njegovom nestanku ljudi su pričali kako je otišao u Beograd gdje je imao sina koji je bio podoficir u bivšoj JNA. Tijekom istrage svjedok Ivica Prašnički naveo je daje Aliju Šabanovića poznavao od prije rata kroz njihovo poslovno prijateljski odnos. Sjeća se da je bio početak mjeseca prosinca 1991. godine kada ga je nazvao Alija Šabanović i pitao ga zašto ga je tražio kod kuće kada ga je mogao naći na radnom mjestu, a svjedok mu je odgovorio da ga uopće nije tražio, jer je tada bio ranjen i imao nogu u gipsu tako da se teško kretao. Alija mu je tada ispričao da su mu susjedi rekli kako su ga tražila dvojica uniformiranih muškaraca od kojih je jedan bio viši i jači, a drugi niži i crnomanjast, nalik na «Cigu», te pitao svjedoka nije li ga možda tražio Stipe Kordić. Svjedok mu je tada dao telefonski broj Kordića, a Alija je rekao da će ga sutra posjetiti s društvom i nešto mu donijeti. Međutim, Alija mu se nije javljao pa je svjedok nazvao «Gradnju», gdje je Alija radio, i pitao što je s njim, a iz «Gradnje» su mu rekli da ne znaju, odnosno rekli su mu da se nije pojavio na poslu. Nakon otprilike 7 ili 8 dana sreo je Živka Ilakovca koji mu je rekao daje Alija «zbrisao», a o daljnjoj njegovoj sudbini saznao je iz novina. Svjedokinja Milena Vujčić navela je da joj je vrlo malo poznato o odvođenju Radoslava Ratkovića. Ne sjeća se točno kada se taj događaj zbio, no bila je ranjena 29. studenog 1991., a to je bilo nakon tog ranjavanja. Bila je sa suprugom u kući obitelji Prole, jer su im oni bili prijatelji. Kod njih su se sklanjali u podrum. Osim njih, u tom podrumu su bili Radoslav Ratković i njegova supruga te Marija Prole. Njen suprug u tom času nije bio u podrumu, jer je otišao kući nahraniti svinje. Bila je večer i u jednom trenutku došle su dvije muškc osobe koje su tražile Ratkovića i tada je on izašao iz podruma, a njegova supruga je pala u nesvijest, pa se svjedokinja skrbila za nju i nije obraćala pozornost na došljake, pa uopće ne zna kako su te osobe izgledale. Svjedok Robert Maras naveo je da je po preporuci svoga prijatelja, u mjesecu ožujku ili travnju 1992., pristupio u Samostalnu uskočku satniju. Bio je pripadnik voda kojim je zapovijedao Matija Horvat i bili su smješteni u Dubrovačkoj ulici. Poznato mu je da je Samostalna uskočka satnija imala još jedan ili dva voda koji su bili smješteni u osnovnoj školi u Divaltovoj. Jednim je zapovijedao Ivan Šomođi, a drugim Vlado Frketić. Ne zna sigurno jesu li oba voda bila smještena u osnovnoj školi. Okrivljenicu Gordanu Getoš-Magdić upoznao je 1993. kada je jednom prilikom išao u zapovjedništvo u Paradžikovu ulicu, jer je trebao Ivicu Krnjaka. Tada je vidio tamo i upoznao okr. Gordanu Getoš-Magdić, a upoznao ih je Krnjak. Nije s njom razgovarao o tome što je ona tamo radila i ne sjeća se kako je bila obučena. Od ostalih okrivljenika poznaje još Tihomira Valentića kojeg je upoznao 1994. godine i to kada se drugi puta priključio Samostalnoj uskočkoj satniji. Tihomir Valentić mu nije nikada pričao što je ranije radio u spomenutoj postrojbi. Svjedok Eduard Bakarec naveo je da je u početku Domovinskog rata bio 15 dana zapovjednik 3. gardijske brigade. Nakon toga je s Branimirom Glavašem formirao 106. brigadu HV, a do 7. prosinca 1991. bio je i zapovjednik obrane grada, nakon čega je na to mjesto došao okr. Branimir Glavaš. Inače, Branimir


Strana 509


1990 - 1995

Glavaš je od 7. studenoga 1991. bio pomoćnik zapovjednika obrane grada za IPD. Formiranjem 106. brigade svjedok je postao njen zapovjednik i imao je dvije funkcije, bio je i zapovjednik obrane grada i zapovjednik 106. brigade još mjesec dana. Nakon toga je prešao u zborno područje za pomoćnika za koordinaciju. Poznato mu je da je Samostalna uskočka satnija imala jedno vrijeme zapovjedništvo u Tvrđi, nedaleko njegove lokacije. Viđao je okr. Ivicu Krnjaka u zbornom području, a u Tvrđi ga nije viđao. Zna da je jednom prilikom okr. Ivica Krnjak od njega tražio da mu se osiguraju uniforme JNA i njihovi činovi radi obavljanja nekog zadatka. Samostalna uskočka satnija nije imala veze sa zapovjedništvom obrane grada. Branimir Glavaš je radio kao organ uprave, a poznato mu je da su zgradu Županije čuvali stražari, a misli da se radilo o pričuvnoj policiji. Po privatnoj liniji saznao je za pojedina ubojstva građana srpske narodnosti i tako je čuo za slučaj dr. Kutlića, šahista Počuču i Slavka Frangeša koji je navodno ubijen kod Drave. Za vrijeme tih zbivanja, bilo je slučajeva da su pripadnici HV, koristeći tada vojne iskaznice, upadali u stanove i protupravno vršiti pretragu stanova, mobilizaciju vozila te je onda dogovoreno da će svjedok izdati posebne iskaznice na kojima će biti samo dozvola da mogu nositi oružje bez svih drugih ovlaštenja. Svjedok se sjeća svoje zapovijedi od 23. srpnja 1991. kojom je izričito zabranio ulazak pripadnika HV u stanove, pretrage stanova, dizanje kuća u zrak, paljenje, osim na izričiti zahtjev Ministarstva unutarnjih poslova. Koordinacije između tadašnjih službi nije bilo. O sastavu Samostalne uskočke satnije saznao je po privatnoj liniji, budući da je bratić njegove supruge bio u toj formaciji i privatno je od njega saznao da je Samostalna uskočka satnija imala tri voda. U formiranju 106. brigade osim njega i Branimira Glavaša sudjelovao je i Mladen Pavlovsky. Svjedok Krešimir Dorić naveo je da je tijekom rata boravio u roditeljskoj kući u Mrežničkoj ulici, nasuprot kuće dr. Milutina Kutlića, Negdje u prosincu 1991. godine, tijekom prijepodneva, razgovarao je s dr. Kutlićem i dogovarali su se za ručak. To prijepodne vidio je da su s dr. Kutlićem razgovarale i dvije mlađe uniformirane osobe, jedna je bila viša, a druga niža. Nosili su maskime uniforme i misli da su te osobe bile naoružane kratkim oružjem. Vrlo kratko su se zadržali, a došli su starijim automobilom marke «Zastava» koji nije imao zadnja stakla. To popodne se još jednom vidio s dr. Kutlićem, a te večeri zvala ga je njegova supruga iz bolnice i zamolila da provjeri je li njen suprug kod kuće, jer se ne javlja na telefon. Otišao je do kuće dr. Kutlića, kucao je, no njega nije bilo. Idućega jutra saznao je da je dr. Kutlić nestao. Svjedok Vlado Frketić naveo je da je na samom početku rata sudjelovao u formiranju prve Izviđačke diverzantske desetine. On joj je bio i zapovjednik. Neposredno nadređen mu je tada bio Karlo Gorinšek, kao zapovjednik operativne zone. S okr. Ivicom Krnjakom prvi puta se susreo kada je zajedno s njegovom desetinom sudjelovao u jednoj akciji u Tenjskom Antunovcu. On se do tada bavio obavještajnim radom. Samostalna uskočka satnija formirana je otprilike u vrijeme približno kada je bila akcija na Tenjski Antunovac, s tim da se ne sjeća je li to bilo prije ili poslije te akcije. Zapovjednik Samostalne uskočke satnije postao je okr. Krnjak, a ona se sastojala od tri voda. Svjedok je bio zapovjednik prvog voda i taj vod je imao bazu u Donjem gradu. Drugim vodom je zapovijedao Matija Horvat i oni su imali bazu u Dubrovačkoj ulici, dok je treći vod bio smješten u Osnovnoj školi u Divaltovoj ulici i njime ja zapovijedao čovjek po prezimenu Zlosa, a njegovog imena se svjedok ne sjeća. Navodno je postojao i četvrti vod, no to svjedok samo pretpostavlja, jer mu je za jednu akciju u Tenjskom Antunovcu okr. Krnjak dodijelio četiri vojnika, koje do tada nije poznavao, a o vremenu održavanja te akcije svjedok je osobno išao izvijestiti te ljude u ulici za koju misli da je Keršovanijeva. Nije ulazio u


Strana 510


1990 - 1995

kuću u toj ulici, već se tom prilikom samo kroz rolete pojavila jedna starija sijeda glava i svjedok je tu osobu pitao je li tu gospođica Gordana, a ova osoba ga je pitala zašto ga to zanima. Svjedok je tada spomenuo okr. Krnjaka i osoba sa sijedom glavom mu nije ništa odgovorila, već ga je upitala zašto ju treba. Svjedok je rekao da će biti akcija u Tenjskom Antunovcu i da se toj akciji priključi onaj tko se treba priključiti. Svjedok je inače samo načuo da tim četvrtim vodom zapovijeda okr. Gordana Getoš-Magdić. Misli da je Samostalnoj uskočkoj satniji bio nadređen Karl Gorinšek kao zapovjednik operativne zone, a okr. Branimira Glavaša nije viđao. Poznato mu je ime i prezime dr. Radomir Nedeljković i zna da je taj liječnik maltretirao jednog ranjenog gardista. On u tom slučaju nije ništa postupao, ali mu je poznato da je Matija Horvat išao provjeravati je li taj doktor kod kuće kako bi ga pitao zašto tako postupa s ranjenicima. Termin killer vod mu je poznat, a prvi puta je za to čuo kada je išao kod Josipa Lucića tijekom 1992. godine. To je bilo kada je Josip Lucić došao na čelo zapovjedništva Zbornog područja. Pri susretu s njim uočio je da Josip Lucić drži pištolj ispod novina na stolu, pa ga je pitao zašto to čini, a ovaj mu je rekao da su ga upozorili da je svjedok killer. Tom prilikom svjedok mu je rekao da je killer ali za čelnike i za pripadnike JNA, na Sto se Josip Lucić nasmijao i izbacio metak iz cijevi te su dalje nastavili razgovarati. O ubojstvima građana srpske narodnosti na Dravi saznao je iz medija. Vod Matije Horvata je bio prešao u Dubrovačku ulicu par dana prije ili par dana kasnije od akcije u Tenjskom Antunovcu. Okr. Ivica Krnjak je imao zapovjedništvo u školskoj ulici. Između svjedoka i okr. Ivice Krnjaka dolazilo je do razmimoilaženja odnosno neslaganja u vojnim pitanjima u svezi sa završetkom akcije batinski most. Inače kod njega u vodu je bila osoba po imenu Zoran Mareković, a ne sjeća se je li s njim razgovarao o postojanju četvrtog voda u Samostalnoj uskočkoj satniji. U početcima postojanja spomenute postrojbe svjedok je sam birao ciljeve, a kasnije je to preuzeo okr. Ivica Krnjak koji je postrojbu i opremao. Svjedok Zvonko Gruden naveo je da stanuje u Mrežničkoj ulici u kojoj je stanovao i dr. Milutin Kutlić čija se kuća nalazi dvije kuće dalje od njegove. Ne sjeća se datuma, no misli da je bio mjesec prosinac, kada je zadnji put vidio pokojnog dr. Kutlića, Kod njega je bio oko 16,00 sati kritičnoga dana i zadržao se oko 15 minuta. Nakon toga je otišao svojoj majci odnijeti jelo. Kada se nakon oko pola sata vratio, zvala ga je supruga pokojnika dr. Kutlića i zamolila da ode vidjeti je li on kod kuće te da joj javi to u bolnicu, pošto je ona bila u dežurstvu. Otišao je do kuće dr. Kutlića, ali su vrata bila zaključana. To je prenio supruzi dr. Kutlića, a ona je rekla da će odmah doći, s tim da on bude tamo pa da zajedno pregledaju kuću. Nakon što je supruga došla, otključala je vrata i svjedok je pregledao gornji, a ona donji dio kuće. Nisu dr. Kutlića zatekli u kući, nije bilo ništa sumnjivo i nitko u kuću nije provalio. U kući ništa nije bilo ispreturano, samo je slušalica bila maknuta s telefona. Nakon desetak dana, supruga dr. Kutlića mu je rekla daje doktor ubijen i da ga je prepoznala u prosekturi. Svjedokinja i oštećenica Mirjana Zelinac navela je da je za vrijeme rata otišla s kćerkom u Rijeku kao prognanik, dok je njen otac Svetislav Vukajlović ostao sam u Osijeku. S njim je kontaktirao njen tadašnji, a sada bivši suprug. Njen suprug joj je u jednom kontaktu rekao da njenog oca nije vidio dulje vrijeme. U siječnju 1992. svjedokinja je došla u Osijek i potražila oca. Zatekla je kuću u sasvim normalnom stanju, ali oca nije bilo. Tada joj je jedan susjed rekao da je njen otac posljednji puta viđen 4. ili 5. prosinca 1991., da je imao zavijenu ruku i da su ga par puta tražili uniformirani ljudi. Kasnije, 28. veljače 1992. vratila se s kćerkom u Osijek i tada su ljudi pričali da je njen otac nađem mrtav u Dravi.


Strana 511


1990 - 1995

Otišla je u bolnicu gdje joj je rečeno na odjelu za obdukcije da je vršena obdukcija nad njenim ocem i da je identificiran po otiscima prstiju. Nakon toga je otišla u tužiteljstvo gdje su joj dali na uvid dokumentaciju kojom su raspolagali o tom slučaju. Postavlja imovinskopravni zahtjev i zainteresirana je za kazneni progon okrivljenika. Svjedok Karlo Harth naveo je da je tijekom 1995. saznao da mu je Dimitrije Radovanović otuđio ovce u Baranji. Saznao je da Dimitrije Radovanović ima kuću u Osijeku, u Dubrovačkoj ulici br. 30 pa je pokrenuo sudski spor protiv njega i na ime otuđenih ovaca uspio je dobiti vlasništvo pola te kuće. U toj kući je zatekao Matiju Horvata koji mu je rekao da tu živi sa svojom šogoricom. Inače, poznaje osobu po prezimenu Amšlinger i s njim je razgovarao o toj kući u Dubrovačkoj ulici odnosno rekao mu je da je on vlasnik te kuće, a Amšlinger mu je rekao da je on tu kuću pronašao za potrebe Hrvatske vojske. Pošto poznaje Baranju, u nekoliko navrata bio je vodič Samostalne uskočke satnije kroz Baranju, a s okr. Ivicom Krnjakom sreo se jednom prilikom u Paradžikovoj ulici. Svjedok Zoran Mareković naveo je da je u Samostalnu uskočku satniju pristupio 3. siječnja kada je došao u Osijek i odmah neposredno po dolasku upoznao je okr. Ivicu Krnjaka. Bio je u diverzantskom vodu kojim je zapovijedao Drago Zlosa i bili su smješteni u osnovnoj školi u Divaltovoj ulici. Bilo ih je 20, a osim ovog njihovog diverzantskog voda, poznato mu je da je postojao izviđački vod koji je bio smješten negdje u Donjem gradu i kojim je zapovijedao Vlado Frketić te da je postojao logistički vod koji je bio smješten u Dubrovačkoj ulici kojim je zapovijedao Matija Horvat. Kasnije, kada se Vlado Frketić prebacio u Domobransku pukovniju, jednom prilikom je s njim razgovarao, a taj razgovor je bio u njegovoj kući. Vlado Frkctić je došao k njemu kući i razgovor je trajao oko sat vremena. Razgovarali su o svemu i svačemu i tada je njemu Frkctić rekao da postoji i četvrti vod Samostalne uskočke satnije tzv. killer vod. Svjedok je bio šokiran kada je to čuo budući da ga je taj naziv killer vod šokirao. Vlado Frketić mu je rekao da je zapovjednica toga voda bila okr. Gordana Getoš-Magdić, odnosno tada ju je znao kao Gordanu, a inače je Gordanu doživljavao, kao i svi oni, kao obavještajca pri zapovjedništvu koja se bavila obavještajnim i kontraobavještajnim poslovima. Tijekom inkriminiranog razdoblja Gordanu je vidio samo nekoliko puta. Vidio ju je jedno dva puta prije akcije batinski most i dva puta poslije akcije Batinski most. Ne sjeća se kako je bila obučena. Inače, prisegu su polagali u osnovnoj školi u Divaltovoj ulici i koliko se sjeća i Gordana je tamo došla, ali je odmah otišla unutra u školu, što znači da se s njom vidio samo u prolazu. Na prisezi je bila i njihova kuharica Katica Miličcvić, a ostalih se žena ne sjeća. U razgovoru s Vladom Frketićem nije se spominjala lokacija na kojoj bi se nalazio taj Killer vod, no svjedok se sjeća da su se jednom prilikom, kada se išlo na gađanje u Đakovo, zaustavili negdje u blizini podvožnjaka koji se nalazi na putu kada se ide prema Sjenjaku i tada je u autobus kojim su išli ušlo još nekoliko ljudi. Ne sjeća se točno kada je to bilo, ali misli da je to bilo poslije same akcije. S Vladom Frketićem nije razgovarao čime bi se bavio taj Killer vod, a inače, s okr. Ivicom Krnjakom se nije baš slagao, ali je poštovao hijerarhiju. Poštovao je imenovanog okrivljenika kao zapovjednika, bez obzira na svoje mišljenje o njemu. Unutar voda oslovljavali su se nadimcima, imenima i prezimenima. S drum vodovima nisu kontaktirali često, jer je tako zapovijedao okr. Krnjak kao zapovjednik. U pravilu su sami radili na svojoj fizičkoj spremi, ali nekoliko puta su imali zajedničke fizičke treninge s ostalim vodovima. Svjedok Siniša Krnić naveo je da je 1991. godine bio zaposlen u PU osječkobaranjskoj i da je radio kao inspektor u Drugoj policijskoj postaji. Sjeća se da je


Strana 512


1990 - 1995

jednog prijepodneva tadašnji zapovjednik Druge policijske postaje njemu i kolegi, kao dežurnim inspektorima, povjerio obavljanje zadatka koji se sastojao u tome da su trebali obaviti razgovor u tadašnjoj Općoj bolnici Osijek vezano za jednu osobu koja je pronađena na obali Drave. Kolega i on su otišli u bolnicu, i dežurni liječnik ih je odveo do muškarca koji je bio ranjen u predjelu glave. Imao je metalne šipke na licu zbog povrede vilice. S njim su tada obavili razgovor, iako teško, jer je zbog povrede teško govorio. U tom razgovoru saznali su da je oštećenik bio odveden iz svoje kuće od strane nekih osoba koje su njemu bile nepoznate i da je bio odveden u Dubrovačku ulicu. Ne sjeća se je li oštećenik spomenuo broj kuće ili je opisao kuću. Nakon razgovora kolega i on su otišli i pronašli tu kuću Inače, oštećenik je rekao da je potom bio odveden na rijeku Dravu gdje mu je pucano u glavu te da je vjerojatno pao u vodu gdje je još jednom na njega pucano i da je isplivao negdje kod Kožare ili niže, gdje je pronađen i odveden u bolnicu. Svjedok i drugi inspektor su o tome načinili službene dokumente koji su proslijeđeni njihovim zapovjednicima, odnosno pretpostavljenima, a što se dalje s njima radilo ne zna jer je to bilo u nadležnosti Sektora kriminalističke policije. Jednom prilikom je postupao i u svezi s osobnim vozilom marke «Mercedes», zelene boje. U postaji je bila prijavljena krađa ili nestanak tog vozila, opisane su bile i pojedinosti, tj. mjesto gdje je vozilo bilo parkirano, dani su podaci o vozilu i pojedinosti koje su prethodile odvoženju vozila. Po prijavi se radilo o dva do tri čovjeka u maskirnim odorama. Raspisana je bila potraga za tim vozilom i ubrzo je pronađeno u jednoj ulici u Donjem gradu. Svjedok je s nekoliko policajaca došao bio do tog vozila i zatekao ga je zaključano. Dok su konzultirali pretpostavljene u postaji vozilo je bilo nestalo s te lokacije i nakon nekoliko dana ponovno je pronađeno parkirano u šupi u blizini Drave. Tada je bilo otključano i bili su ga prebacili u policijsku postaju. Svjedok je naveo da inače poznaje obitelj Prole i misli da se radilo o njihovom vozilu, a obitelj Prole ga je kasnije zamolila da to vozilo skloni i on ga je sklonio u policijsku postaju. Ispitan tijekom istrage svjedok Javorko Bebek naveo je da je tijekom 1991. godine radio u Hrvatskim šumama. S njim je u pravnom odjelu radio i pokojni Jovica Grubić. On je bio zadužen za kadrovska pitanja. Osobno nema saznanja u svezi s njegovim nestankom. Sjeća se da je bio kraj studenog ili početak prosinca 1991. kada je Jovica Grubić trebao ići na službeni put u Valpovo i Đakovo službenim vozilom marke «Renault 4», a trebao je ići na dogovor s liječnicima za neke mirovinske komisije. Ujutro je taj dan otišao, a navečer je svjedoka telefonom nazvao njihov tadašnji vježbenik Gordan Komlenac i rekao da mu se javila supruga Jovice Grubića, Jelica Grubić i da mu je rekla da Jovica Grubić nije došao kući. Sutradan se Jovičina supruga raspitivala za Jovicu, a i svjedok je osobno otišao do nje i pokušao nešto saznati o njenom suprugu, ali mu to nije uspjelo. Nakon desetak dana primijetio je iza Supermarketa na parkiralištu vozilo kojim je Jovica Grubić trebao ići na službeni put i zajedno s vježbenikom Komlencem utvrdio je da je auto zaključan. Prijavili su to policiji jer su sumnjali da bi vozilo moglo biti minirano. Nakon dva do tri dana dobili su obavijest da im je vozilo mobilizirano za potrebe Hrvatske vojske. U rujnu ili listopadu 1991. Jovica Grubić se na poslu žalio da su ga zvali telefonom i upućivali mu prijetnje, kao i da mu je policija bila u kući i da mu je oduzela pištolje. Svjedok Željko Vojvodić naveo je da je tijekom ratnih godina radio kao liječnik opće prakse u ambulanti u Bijelom Brdu. Ne sjeća se točno dana, ali zna da je jednom prilikom od njega zatraženo da po zahtjevu istražnog suca u Vukovaru ode obaviti pregled jednog tijela odnosno leša. Osobe koje su mu to javile rekle su mu da odmah napusti radno mjesto i da se spakira. S njim u pratnji bilo je nekoliko ljudi iz policije i istražni sudac iz Vukovara. Došli su do


Strana 513


1990 - 1995

obale rijeke Drave, ukrcali se u čamac i negdje u visini Sarvaša, ali sa suprotne strane, kod Kopačkog rita, došli su tim čamcem do tijela koje je svjedok trebao pregledati. Tijelo je bilo u visokom stupnju raspadanja i detalja se svjedok ne sjeća. Zna da se radilo o muškom tijelu i da je jedan policajac vršio identifikaciju pomoću fotografije i pri tome je bio bitan karakterističan položaj gornjih sjekutića. Misli da se spominjala osoba po prezimenu Grubješić ili Grubić. O tom pregledu i svjedok je osobno sastavio dokument kojeg svjedok prepoznaje nakon što mu je predočen od strane zamjenika ŽDO koji je taj dokument predao u sudski spis. Svjedok Pavao Vratarić naveo je da je Jovica Grubić radio kao dipl. pravnik u Hrvatskim šumama i tijekom studenoga 1991. godine trebao je ići na službeni put u Valpovo i Đakovo i tada je zadnji puta bio s njim u kontaktu. Jovica Grabić je koristio službeni automobil marke «Renault 4», a sa službenog puta nije se vratio. Automobil je nakon nekoliko dana pronađen na parkiralištu u centru grada pa su zbog straha da auto nije miniran pozvali policiju koja je vozilo pregledala, ali ga i mobilizirala. Nakon toga supruga Jovice Grubića je nazivala telefonom i tražila da se podnese kaznena prijava. Nikada službeno nije saznao što se dogodilo s Jovicom Grubićem, već je sve saznao iz javnog pogovora i medija. Svjedok Antun Škrabić naveo je da stanuje u Osijeku, Dubrovačka 28a, a na toj adresi stanovao je i tijekom 1991. godine. Njegova kuća graniči s kućom na broju 30. Između tih kuća postoji visoki zid i sjeća se da je vojska u kuću broj 30 došla 15. kolovoza 1991., nakon čega je vojska dolazila i odlazila iz te kuće, a u njoj je sa svojom obitelji stanovao i Matija Horvat. Radovanovići, koji su inače stanovali u toj kući u Dubrovačkoj ulici broj 30, otišli su jedno mjesec dana prije no što su počeli napadi na Osijek. S njima se nikada nije poslije toga čuo, niti zna gdje su oni sada, jedino je nakon svršetka rata jednom prilikom bila njihova kćer kod svjedoka i čuo je da ona inače radi kao profesorica u Dalju. Svjedok Šimo Ivašković naveo je da je Svetislav Vukajlović bio njegov susjed i da je stanovao u kući preko puta njegove. Ne sjeća se datuma, niti mjeseca, zna samo da je bilo prohladno, kada se pred kućom zaustavio jedan automobil marke «Jugo», bio je crvene boje, a zadnje staklo i još jedno bočno bilo je prekriveno maskirnom ceradom. Vidio je da su iz automobila izašle tri osobe u maskimim odorama i bile su naoružane. Raspitivale su se za Dragoljuba Srsenića i Luku Salajića, a to su dvije osobe koje također stanuju u ulici u kojoj stanuje i svjedok. O Svetislavu Vukajloviću nisu ništa pitali. Svjedok je tada vidio da je jedna od tih osoba otišla do kuće Svetislava Vukajlovića, a draga dvojica su šetali po ulici. Nakon toga svjedok je otišao u kuću i više nije vidio ovaj automobil te je kroz prozor izvirivao na ulicu i vidio da su automobil preparkirali te da automobil sada stoji ispred kuće Svetislava Vukajlovića. Nakon toga svjedok je izašao nakon pola sata iz kuće i došao do ograde te vidio da se zatvaraju lijeva vrata od vozača na automobilu «Yugo» i da taj automobil napušta ulicu, ali u tom cijelo zbivanju nije vidio Svetislava Vukajlovića. Nakon ovog događaja Svetislava Vukajlovića uopće više nije vidio. U proljeće je saznao od kćeri Svetislava Vukajlovića, koja je dolazila obrađivati vrt, da joj je otac poginuo, odnosno da je upucan i sahranjen na Aninom groblju. Svjedok Borislav Mamula naveo je da živi u Petrijevcima i da mu je dana 2. studenog 1991. netko pozvonio na vrata. Otvorio je vrata i ugledao petoricu uniformiranih ljudi s oznakama ZNG na odorama. Rekao im je da upadaju unutra, još je povukao jednog za rukav, smatrajući da su došli prijateljski. Međutim, jedan od ovih je repetirao pištolj i uperio mu ga u glavu, pri čemu ga


Strana 514


1990 - 1995

je pištoljem slučajno pogodio u oko. Ovi ostali, koji su imali kalašnjikove, ušli su unutra i odmah su mu stavili lisice na ruke. Odveli su ga u jednu od prostorija u kući gdje živi, te su pretraživali kuću tražeći oružje. Svjedok je imao oružja u kući i za to je imao oružani list. Imao je «Magnum 357», streljački pištolj call. 22, jedan karabin «Zastava», a u tom pretraživanju jedna od osoba ga je udarila čizmom u glavu od čega je svjedok pao, dok je dragi rekao neka napravi samo jedan nagli pokret i da će ga ustrijeliti. Svjedok je na to rekao da je lako ustrijeliti čovjeka koji je vezan lisicama, no ovaj mu je odgovorio: «Zašto ne». Nakon pretraživanja kuće odvezli su ga iz Petrijevaca u džipu. Držali su mu za vrijeme vožnje nož u rebrima i ne zna gdje su ga odvezli. Ne može se očitovati koliko je vremena trajala vožnja, a nekako do njemu poznatih mjesta brojao je pruge koje su prešli. Držali su ga dva dana u jednoj prostoriji bez jela i pića, jedino su mu dali malo vode. Tada je došao okr. Ivica Krnjak, a to je bilo dragi dan. Pitao ga je je li bio na WC-u i pošto je negativno odgovorio, skinuli su mu s jedne ruke lisicu tako da je mogao otići obaviti malu nuždu. Kada se vratio, stavili su mu ponovno ruku u lisice i tada mu je okr. Krnjak ponudio konjak i onda je rekao osobi po imenu Krešo da napise popis oduzetih stvari. Taj Krešo je nešto pisao i svjedoku su postavljana pitanja poznaje li određene osobe. Kakav god odgovor bio, svjedok je dobio batina, no nije vidio tko mu je postavljao pitanja, niti tko ga je udarao jer je imao jastučnicu na glavi. To se sve događalo nakon što mu je okr. Krnjak ponudio konjak, no tada Krnjaka nije vidio. Tukla ga je u stvari samo jedna osoba koja ga je inače čuvala i koja ga je maltretirala stavljajući mu pištolj u usta i prijeteći mu. Nakon dva dana bio je prebačen u drugu kuću. Tada nije znao ni gdje se ta druga kuća nalazi, ali zna da je bio u nekoj prostoriji u podrumu. Primijetio je da u toj prostoriji ima zamrzivač, i u toj kući je bio oko 5 dana. I kada su ga vozili u ovu drugu kuću, imao je jastučnicu također na glavi, a po dolasku u tu drugu kuću više mu je nisu stavljali na glavu, jer je bila natopljena krvlju. Kasnije je o tome pričao s istražiteljima iz Zagreba i opisao im je podrum te kuće, te su ga oni odveli do jedne kuće i on je tada prepoznao taj podrum i tada je saznao da se radi o Dubrovačkoj ulici. Nakon pet provedenih dana u drugoj kući došao je okr. Krnjak s još jednom osobom te su ga stavili u automobil i vratili ga u Petrijevce. Nakon određenog vremena vraćene su mu neke stvari, a u pitanju su bili neki filmovi, stare slike i video-kazete, a kada je upitao osobe koje su mu vraćale stvari gdje su ostale stvari, pri čemu je prvenstveno mislio na oružje i fotoaparate, rekli su mu da oni s tim nemaju ništa. Nikada nije saznao zašto je pušten, niti zašto je bio lišen slobode i zašto se s njim postupalo na opisani način. Inače, prvi puta jastučnica mu je stavljena na glavu u Petrijevcima. Osoba koja ga je tukla i maltretirala bila je visine oko 1,80 metara, stara oko 20 godina i imala je crnu kovrčavu kosu. Svjedok Slavko Kit naveo je da je od 26. srpnja do 4. listopada 1991. bio načelnik tehničke službe te da je 4. listopada 1991. prešao u protuobavještajni rad i bio načelnik sigurnosti operativne zone u zapovjedništvu. Tada je 16. studenog 1991. vidio jedan dokument o novoformiranoj službi koja se zvala Sigurnosno informativna služba, a u Osijeku je oformljen Centar Sigurnosno informativne službe na čelu kojega je bio pokojni Mirko Grošelj, dok je svjedok bio njegov podređeni. Sjeća se da je bilo govora o formiranju nekakve izviđačko-diverzantske postrojbe. Već je bila ranije formirana postrojba i o njoj se govorilo kao o Samostalnoj uskočkoj satniji. Ne zna tko je bio zapovjednik te postrojbe, ne zna o kakvoj se jedinici radilo, a zna da je okr. Ivica Krnjak u njoj nešto bio, ali ne zna što. Misli da je ta postrojba bila podređena Zapovjedništvu operativne zone. U dvorištu tadašnje županije vidio je određeni broj ljudi, te je zaključio da bi se radilo o postrojbi koja vrši osiguranja i zaključio je da okr. Branimir Glavaš ima nekog utjecaja na te ljude iz te postrojbe. Misli da su se ti ljudi nazivali Prištapska bojna. Naime, jednom prilikom, kada je trebao preuzeti


Strana 515


1990 - 1995

neka tehnička sredstva i nije imao za to ljude, pukovnik Franjo Pejić ga je uputio na okr. Branimira Glavaša kako bi on osigurao pomoć i tom prilikom je okr. Branimir Glavaš rekao jednom od svojih ljudi, predstavivši mu svjedoka, da mu oni pomognu, odnosno da ga slušaju i da rade ono što svjedok od njih bude tražio. Ne zna je li okr. Gordana Getoš-Magdić bila pripadnica Sigurnosno informativne službe, no Grošelj je bio čelnik čovjek i o tome nikada nije pričao sa svjedokom, no svjedok zna da je Mirko Grošelj i svojoj supruzi dao značku vojne policije. O pojmu Branimirova bojna je čuo, a misli da su to propagirali oni koji su bili pripadnici Prištapske postrojbe, koja je u stvari bila formacija na nivou satnije. Čuo je i za pojam zaštitna četa i smatra da se tu u stvari radilo o toj istoj postrojbi koju se nazivalo i Prištapska bojna. Ta postrojba je u stvari bila postrojba nižeg ranga i nije bila u sastavu neke veće postrojbe. Svjedok je za načelnika sigurnosti Operativne zone imenovan po zapovijedi generala Ivana Štimca od 4. listopada 1991., a drugi dan je došla i zapovijed o njegovim referentima načelnicima određenih rodova službe, a to su bili Mirko Grošelj, Mladen Pavlovski i Emil Kalić. Okr. Ivica Krnjak je u listopadu 1991. bio u kancelariji nasuprot njegove i radio je obavještajne poslove, a s njim je radio Mile Nekić. Negdje sredinom listopada 1991. stigao je i Stjepan Antolašić. Svjedokinja i oštećcnica Snježana Marček navela je da je pokojnik Petar Ladnjuk njen otac. Inače, ništa joj nije poznato o njegovoj sudbini, osim što joj je jednom prilikom njen šogor Stjepan Čiček došao javiti da joj je otac pronađen mrtav. Svjedokinja Marica Čiček navela je da je kći pokojnog Petra Ladnjuka. Nije živjela s ocem. On je živio sam u kući, a obilazio ga je njen suprug Stjepan Čiček. Jednom prilikom ga više nije našao kod kuće, pa su prijavili nestanak oca i naknadno je saznala da je nađem mrtav u Dravi. Svjedok Emil Kalić naveo je da je početkom Domovinskog rata prvo obnašao funkciju savjetnika za sigurnost u operativnoj zoni, a 9. veljače 1992. uz ovu funkciju postao je i načelnik sigurnosti riječne rame flotile. Zna da je Samostalna uskočka satnija bila u sklopu zapovjedništva operativne zone i zna da je okrivljenik Ivica Krnjak bio zapovjednik te satnije. Svjedok se zajedno sa Slavkom Kitom bavio protuobavještajnim radom i imao je kancelariju u tadašnjim prostorijama općine, a sadašnje Županije. Bila je to zgrada u dvorištu, a kancelarija je bila na prvom katu. Viđao je okr. Krnjaka i da on dolazi na brifing kod zapovjednika Karla Gorinšeka i kod svog načelnika Antolašića. Okr. Branimira Glavaša je viđao, susretali su se, jer je svjedokova kancelarija bila nedaleko njegove, odnosno imao je još jednu kancelariju u prostorijama u prizemlju. Svjedok Mladen Pavlovsky naveo je da je do 15. rujna 1991. obnašao dužnost zamjenika sekretara Sekretarijata za narodnu obranu. U to vrijeme sekretar tog sekretarijata bio je okr. Branimir Glavaš. Dana 15. rujna 1991. svjedok je prešao u Sigurnosno-infbrmativnu službu tzv. SIS i u njoj se zadržao do 31. siječnja 1995. Osobno mu ništa nije poznato u svezi s ubojstvima građana srpske narodnosti na Dravi, jer u okviru svoje funkcije nije pokrivao to područje i radio na tim pitanjima. Poznato mu je da je zapovjednik Samostalne uskočke satnije bio okr. Ivica Krnjak. Ne zna točan datum formiranja te postrojbe jer kroz evidenciju ureda za obranu taj datum nije definiran. Nije mu poznat niti ustroj te satnije. Po logici stvari zna da je ta satnija bila podređena prvo operativnoj zoni, koja je kasnije prerasla u Zborno područje Osijek, a koje je zamijenjeno Zbornim područjem Đakovo. Poznato mu je da je okr. Branimir Glavaš 7. prosinca 1991. bio postavljen za zapovjednika obrane grada, a Samostalna uskočka satnija nije potpadala pod zapovjedništvo obrane grada


Strana 516


1990 - 1995

budući je pod zapovjedništvo obrane potpadala 160, 106. 130, i 135. brigada HV. Okr. Branimir Glavaš nije imao neku postrojbu kojom bi isključivo on zapovijedao. Dana 20. lipnja 1991. osnovana je zaštitna četa. Zapovjednik zaštitne čete bio je Nikola Jaman. Ona je potpadala pod zonu odgovornosti Štaba za zapovijedanje obrambenim snagama istočne Slavonije, što je kasnije preraslo u Operativnu zonu Osijek. Zaštitna četa bila je formirana naredbom izvršnog vijeća od 20. lipnja 1991. zbog mogućnosti oružane pobune na ovom području i sukladno mjerama pripravnosti. Branimir Glavaš, kao sekretar Sekretarijata za narodnu obranu, odgovarao je Izvršnom vijeću, općini i ministru obrane. Zaštitna četa je brojala 121. pripadnika po formacijskom ustrojstvu. Bojna osječkih branitelja nastala je 1996. godine i to da bi se riješio status osobama koje su zadužile oružje tijekom 1991. pa do njihovog prelaska u neku formalnu vojnu postrojbu ZNG ili HV. Nikoli Jamanu, kao zapovjedniku zaštitne čete, pretpostavljeni zapovjednik bio je pukovnik Franjo Pejić. Kada je formirano zapovjedništvo obrane grada to je bio Franjo Čebić, a iza Franje čebića Eduard Bakarec. Koliko mu je poznato, iako u to vrijeme nije bio u sekretarijatu za narodnu obranu, općinski sekretarijat za narodnu obranu nije sudjelovao u mobilizaciji osoba za Samostalnu uskočku satniju. Nije bilo prelazaka iz SIS-a u Samostalnu uskočku satniju i nije bilo nekakvih personalnih preklapanja između te dvije formacije. Stjepan Antolašić je bio prvo referent u operativnoj zoni za obavještajne poslove, a kasnije je postao načelnik službe za obavještajne poslove. Prije Stjepana Antolašića referent za obavještajne poslove bio je okr. Ivica Krnjak- SIS nije imao nikakve sveze s obavještajnim poslovima, odnosno sa službom obavještajnih poslova. Nije mu poznato kako je okr. Ivica Krnjak prešao iz Službe za obavještajne poslove na čelo Samostane uskočke satnije. Od lipnja 1991. godine postojale su iskaznice pričuvnog sastava Zbora narodne garde te su takve iskaznice uz pripadnike ZNG imali i pripadnici zaštitne čete, a takve iskaznice izdavao je okr. Branimir Glavaš kao sekretar. Do travnja 1991. postojale su samo policijske snage kao oružane postrojbe. Dana 18. travnja 1991. formira se zbog narodne garde u okviru Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o unutarnjim poslovima, a ZNG se definirao kao oblik redarstvenih snaga koje su ulazile i potpadale pod Ministarstvo unutarnjih poslova. Po zapovijedi zapovjednika operativne zone Karl Gorinšeka od 7. studenog 1991. osnovao se Samostalni bataljuna zapovjedništva obrane grada, a zapovijed je izvršena 11. studenog 1991. U samostalni bataljun zapovjedništva obrane grada ušla je i zaštitna četa i studenska četa, a samostalnim bataljunom zapovjedništva obrane grada zapovijedao je Dubravko Lukić-Jezerčić, da bi kasnije iz tog samostalnog bataljuna 8. siječnja 1992. nastala 106. brigada HV koja je također bila pod zapovjedništvom Jezerčića. Okr. Branimir Glavaš je iz civilne strukture u vojne prešao u studenom 1991., kada dolazi na mjesto za odnose s javnošću IPD i to u zapovjedništvo obrane grada kojim je tada zapovijedao Eduard Bakarec. Okr. Gordana Getoš-Magdić, kao i Marela Đurić, dolazile su u prostorije sekretarijata za narodnu obranu, bile su u prijemnoj kancelariji i znale su se javljati na telefon u prijamnoj kancelariji. Gordana Getoš-Magdić bila je tajnica općinskog odbora HDZ-a u to vrijeme. Ispitan tijekom istrage svjedok Mato Zamolinski iskazao je da je negdje u kolovozu 1991. stupio u Hrvatsku vojsku u 3. gardijsku brigadu. Bio je zapovjednik kuharske desetine u toj brigadi a ona je bila smještana u prostorijama bivše tvrtke «Mara». U navedenom prostoru bila je smještena jedna bojna navedene brigade, a on je bio odgovoran za nekih 25 vojnika koji su bili zaduženi za pripremu hrane. Sjeća se da je negdje nakon pada Baranje u tu postrojbu pristigao okr. Mirko Sivić zv. Sivko, te da je on bio mesar. Poznato


Strana 517


1990 - 1995

mu je da je okr. Mirko Sivić negdje u listopadu napustio svoju matičnu postrojbu te da je iz nje izbivao negdje oko mjesec do mjesec 1 pol dana kada se ponovno vratio u «Maru». Nisu mu poznati razlozi Sivićevog odlaska iz postrojbe niti razlozi njegovog povratka u tu istu postrojbu. Sa Mirkom Sivićem nije bio prijatelj, između njih je bio odnos zapovjednika prema vojniku kao i sa svim drugim vojnicima, a njega je zapamtio po tome što je bio izbjeglica iz Jagodnjaka i bio je jedini Baranjac u njegovoj desetini. Ne sjeća se da li je po njega netko došao ili je otišao sam, ali mu je poznato da je Mirko Sivić negodovao zbog toga što radi u kuhinji te je govorio da ne želi biti mesar već vojnik. Svjedok Borivoj Starčević je izjavio da je u jesen 1991. bio pripadnik 3. gardijske brigade, a budući da je liječnik bio je načelnik saniteta u toj brigadi. O ubojstvima građana Osijeka srpske nacionalnosti i pronalasku leševa u rijeci Dravi ima spoznaje samo iz medija. Poznavao je određene članove postrojbe tzv. BOB-a, a nije mu poznato ništa o zatvoru u Dubrovačkoj ulici. Navodi da je površno poznavao okr. Gordanu Getoš-Magdić, a također poznaje i njezinog oca Andriju Getoša. Zna da je Gordana Getoš bila u uniformi, da je radila nešto u općini, ali mu nije poznato čime se bavila i kojoj je postrojbi pripadala. Izvjesno vrijeme je u svojstvu načelnika saniteta 3. gardijske brigade bio smješten u «Mari». Ime i prezime Josip Zdravčević ništa mu ne govori, ne može reći da li je ta osoba radila kod njega u sanitetu. Sjeća se da je u to vrijeme bilo odlazaka iz saniteta u druge postrojbe, ali se sada više ne može sjetiti identiteta osoba koje su odlazile iz saniteta. U to vrijeme se sve rješavalo u hodu, pa se znalo događati da zapovjednici drugih postrojbi pitaju za neke njegove dečke, nakon čega bi bio dogovoren njihov prelazak u neku drugu postrojbu. Svjedok Vjenceslav Bill je naveo da je negdje u srpnju 1991. pristupio u Prištapsku bojnu kojom je zapovijedao okr. Branimir Glavaš. U vezi sa ubojstvima građana srpske nacionalnosti i pronalaska leševa u rijeci Dravi navodi da je jednom prilikom sa Zdenkom Farkašom bio u zimskoj luci i tada je vidio jedan leš muškarca, omanjeg stasa. Tom prilikom je Farkaš tražio od njega da ubije Matu Šabića, te mu je i priprijetio ukoliko to ne učini da će proći kao taj muškarac kojeg su izvadili iz Drave. Navodi kako nikada nije čuo da bi okr. Branimir Glavaš direktno zapovjedio da se netko privede ili likvidira, ali bi svojim ljudima znao govoriti da neka osoba smeta ili da ga je ta osoba naljutila, nakon čega bi to bilo sasvim dovoljno «slobodnim strijelcima» da tu osobu likvidiraju. Za sebe navodi da je i sam bio «slobodan strijelac» te imao sve ovlasti i mogao je likvidirati koga je htio. Čuo je za Samostalnu uskočku šamiju od Bekavca zvanog Buše. Njega zna od malena i on mu je prvi dao do znanja da je ova Samostalna uskočka satnija umiješana u likvidacije na Dravi. Prema tim saznanjima u te likvidacije nisu bili umiješani isključivo ljudi iz Samostalne uskočke satnije već su to činili i neki drugi, kako navodi «iz iseljeništva». Svjedok Goran Vrban je izjavio da je do prosinca 1991. bio zapovjednik postrojbe policije ZNG-a. Radilo se o postrojbi veličine satnije koja je u to vrijeme bila u sklopu 106. brigade HV-a. U prosincu 1991. ta satnija potpala je pod zapovjedništvo obrane grada. U to vrijeme zapovjednik obrane grada bio je okr. Branimir Glavaš. Navodi kako je u vrijeme, dok je on zapovijedao ovom postrojbom vojne policije, bilo pokušaja od strane pokojnog Mirka Grošelja načelnika SIS-a da se privode određene civilne osobe, no on je to odbio smatrajući da je vojna policija pod ingirencijom 106. brigade HV-a. U to vrijeme zapovijedi su bile uglavnom usmene. Poznato mu je da je okr. Glavaš kao zapovjednik obrane grada htio objediniti sve snage sigurnosti zbog kaotičnog stanja koje je u to vrijeme vladalo, dizanja kuća i automobila u zrak, te pojedinih postrojbi koji su se bavili kriminalnim radnjama. Osobe koje je


Strana 518


1990 - 1995

privodila vojna policija odvođene su u zatvor na Pampasu, ali su kasnije u pravilu te osobe završavale u policijskoj upravi. Svjedok Zoran Gaćina je izjavio da je 20. listopada 1991. sukladno dogovoru ministra unutarnjih poslova i ministra obrane iz SZUP-a prešao u ministarstvo obrane kao djelatnik uprave SIS-a. U Centru SIS-a u Osijeku zadržao se do sredine 1992. nakon čega prelazi u Glavni stožer Hrvatske vojske. U vezi sa ubojstvima građana srpske narodnosti u Osijeku i pronalaska leševa u rijeci Dravi nema osobnih saznanja i nije mu poznato da bi ti događaji bili predmet rada službe. Njegova zadaća u okviru SIS-a bila je koordinacija rada sa civilnim službama. Poznato mu je da je načelnik centra SIS-a u Osijeku bio Mirko Grošelj te da je on svakodnevno informirao o događajima okr. Branimira Glavaša kao zapovjednika obrane grada, a također i Karla Gorinšeka u zbornom području. Sjeća se da su u vezi sa stanjem sigurnosti u Osijeku održana dva sastanka i to jedan početkom 1992. u hotelu «Termia» u Bizovcu. Tom prilikom bilo je govora o pojavama miniranja objekata u gradu, te je zaključeno da se to više ne smije tolerirati. Drugi sastanak je održan negdje u ljeto 1992. Na tom sastanku je okr. Glavaš sudjelovao kao predsjednik izvršnog vijeća, također su prisutni bili ministri unutarnjih poslova i obrane te šefovi civilnih i vojnih službi. Razgovor je vođen o stanju sigurnosti u Osijeku. Na tom sastanku okr. Glavaš je energično istupao i tražio određene kadrovske promjene, Osijek je već poprimao epitet «Grada slučaja», a sjeća se da je tom prilikom bilo govora o ubojstvu Mate Šabića a također su spominjani i slučajevi ubojstava na Dravi. Poznaje Andriju Getoša koji je također bio djelatnik SIS-a. Navodi da je djelatnik SIS-a imao ovlasti uhititi i privesti osobu na ispitivanje u prostorije SIS-a, a također u pojedinim slučajevima to se moglo tražiti i od vojne policije. U slučaju civilnih osoba zajednički je sudjelovao jedan operativac SIS-a i jedan operativac SZUP-a svaki u svojoj domeni. Na razini bojne Hrvatske vojske djelovao je jedan pripadnik SIS a, a unutar jedne brigade se nalazio načelnik SIS-a koji je pokrivao tu brigadu. Djelatnici SIS-a imali su horizontalnu i vertikalnu odgovornost prema nadređenima. Horizontalno je djelatnik SIS-a odgovarao zapovjedniku postrojbe kojoj bi pripadao, a vertikalno je odgovarao nadređenom službeniku SIS-a u postrojbi višeg ranga pa tako sve do djelatnika SIS-a pri zbornom području, odnosno Centru SIS-a Osijek tj. Centrali u Zagrebu. U vrijeme kada se on nalazio u SIS-u nije imao spoznaja o Samostalnoj uskočkoj satniji te ne zna tko je u toj postrojbi bio pripadnik SIS-a. Poznato mu je da je Mirko Grošelj imao neposrednog uvida u stanje sigurnosti u Samostalnoj uskočkoj satniji. To mu je poznato s obzirom da je s Mirkom Grošeljem znao razgovarati vezano za ove događaje, ali su to po njemu sve bila nagađanja i dezinformacije. Misli, ali nije siguran, da je za sigurnost u Samostalnoj uskočkoj satniji bio zadužen Andrija Getoš. Svjedok Rade Opačić u svom iskazu navodi da je u Samostalnu uskočku satniju pristupio krajem 1991., da je zapovjednik njegovog voda u to vrijeme bio Vlado Frketić, a vod je bio smješten u Donjem gradu u Miškininoj ulici. Pripadnici voda su bili uglavnom dečki iz Erduta i Aljmaša koje je poznavao, a zna da je jedan od zapovjednika bio još i Matija Horvat, nakon čega je za zapovjednika došao okr. Ivica Krnjak. Njegov vod je negdje između Božića i Nove godine 1991. prešao na novu lokaciju u Dubrovačkoj 30, gdje su se zadržali do ožujka 1992. U vrijeme kada je on sa tim vodom došao u Dubrovačku 30 nitko nije bio dovođen niti zatvaran. Siguran je da je u Dubrovačku 30 došao između Božica i Nove godine 1991. jer su neposredno prije toga posjekli jedan bor, kako bi ga ukrasili, a isto tako mu je Vlado Frketić pokazivao glavu od šarana, a sve to se događalo još u Miškininoj ulici. Ispitan tijekom istrage svjedok Miroljub Mihajlović navodi da je do 31.


Strana 519


1990 - 1995

prosinca 1992. radio u policiji na upravno-pravnim poslovima nakon čega je dobio otkaz. U vezi s informacijama o ubojstvima građana srpske narodnosti i pronalaska leševa u rijeci Dravi zna samo iz javnog pogovora i putem tiska. Nakon odlaska iz policije postao je predsjednik zajednice Srba Slavonije i Baranje, u okviru koje zajednice je postojao ured za zaštitu ljudskih prava. U više navrata su u taj ured dolazile osobe koje su između ostalog prijavljivale i nestanak članova svoje obitelji. Tako je došao do informacije o nestanku odnosno pogibiji Milenka Stanara, a to mu je prijavila njegova majka. Dr. Kutlića je osobno poznavao i bili su prijatelji. Zajedno sa Erikom Kutlić, suprugom pokojnog Milutina Kutlića i njegovim sinom ga je sahranio najprije na Novom groblju, a nakon toga je prebačen na Anino groblje. U vezi sa nestankom Branka Lovrića informacije je dobio od njegove supruge Marije, koja mu je rekla da je negdje između 10,00 i 10,20 sati njezinog supruga odvela grupa od tri uniformirane osobe u automobilu, a medu tim osobama je jedna bila žena. Jednom prilikom u Vukovaru na sastanku sa generalom Kleinom upoznat je sa izjavom predstavnika udruge izbjeglih Srba da je prema svjedočenju jednog električara iz bolnice on bio zatočen u zatvoru u Dubrovačkoj ulici. O zatvorima se govorilo u Uredu za ljudska prava, pri čemu se konkretno govorilo o zatvoru u općini, a drugi zatvori spominjali su se kako navodi imaginarno. Tijekom rada u zajednici Srba u kontaktu s osobama koje su prijavljivale nestanke članova svojih obitelji nikada se nije spominjao niti jedno konkretno ime počinitelja odnosno osobe odgovorne za ove nestanke, već se u pravilu govorilo da ljude odvode po tri osobe u maskirnim odorama. Ispitana tijekom istrage svjedokinja Desanka Dragičević, djevojački Počuča, izjavila je da je 23. studenog 1991. nakon pada Vukovara sa svojim suprugom napustila Osijek i otišla u Zagreb. Predlagala je i svom bratu pokojnom Bogdanu Počuči da i on dođe u Zagreb, ali on je to odbijao i stalno joj govorio da Glas Slavonije mora izlaziti, a on je inače radio u tiskarskom poduzeću «Štampa». Često je s njim kontaktirala telefonom, a posljednji puta su se čuli 27. prosinca 1991. Tada joj se požalio da ga nazivaju i da mu prijete. Sljedećeg dana, 28. prosinca, s njim se više nije mogla čuti, budući da nije odgovarao na pozive pa je nazvala susjeda Predraga Novakovića kako bi od njega dobila neke informacije o Bogdanu. Od njega je saznala da je toga dana negdje oko 15 sati njezin brat Bogdan Počuča odveden, i da su ga odvele tri nepoznate osobe. Njezin muž i brat su odmah potom došli u Osijek i pokušavali saznati što se dogodilo sa Bogdanom ali u tome nisu uspjeli. Nakon toga i ona je došla u Osijek te je 7. prosinca u Policijskoj upravi od načelnika Šalinovića saznala da je Bogdan Počuča pronađen mrtav u zimskoj luci gdje je «isplivao». Navodi da je njezin brat Bogdan Počuča imao garsonjeru u Keršovanijevoj ulici, ali da u tom stanu nije mogao boraviti jer su se u njega nasilno uselile neke druge osobe. Misli da je on s tim osobama imao problema. U taj stan je došla u pratnji vojnih policajaca kako bi uzela odjeću za sahranu pokojnog brata, a tom prilikom je u stanu zatekla jednu žensku osobu koja ju je upitala «Je li živ», a također u stanu je zatekla i dva muškarca. Svjedok Predrag Novaković u istrazi je naveo da stanuje u Osijeku u Wilsonovoj 17, a kuća na broju 19 je bila obiteljska kuća Janka Počuče. Janko Počuča je sa suprugom i dva sina napustio Osijek, a nakon njihovog odlaska u tu kuću je dolazio njegov brat Bogdan Počuča. Čini mu se da je dana 28. prosinca 1991. Bogdan bio kod njega u kući te da ga je pozvao na ručak. Nakon što je Bogdan otišao iz njegove kuće iz svoje radne sobe vidio je ispred kuće obitelji Počuča jedno manje vozilo koje se zaustavilo na cesti u visini dvorišnih ulaznih vrata obiteljske kuće Počuča. Iz tog vozila su izašle tri uniformirane osobe od kojih su dvojica bili mladi i vitkog stasa, dok je treći bio stariji, niži i korpulentniji. Misli da su navedene osobe bile opasane revolverima. Sve to se


Strana 520


1990 - 1995

događalo u poslijepodnevnim satima negdje oko 15,00 sati. Nije stalno obraćao pažnju na to vozilo, te je u jednom trenutku vidio da tog vozila više nema. Čekao je da Bogdan Počuča dođe na ručak kako su se dogovorili, a kako nije dolazio nakon jedno sat vremena je otišao do ulaznih vrata u Počučinu kuću, lupao je i dozivao ali se nitko nije javljao. U kontaktima sa Bogdanom Počučom ovaj mu se žalio da mu se prijeti preko telefona, da su prijetnje ozbiljne i da ne zna što bi poduzeo. Nakon ovog događaja Bogdanu Počuči se izgubio svaki trag. Ispitan tijekom istrage svjedok Ivan Vitić iskazao je da je poznavao pokojnog Bogdana Počuču kao šahistu budući se i sam bavi šahom. Bogdana su svi zvali Simo po njegovom ocu. Toga dana kada je nestao on je u prijepodnevnim satima bio s Bogdanom Počučom u kući njegovog brata u Wilsonovoj ulici. Oko podneva je otišao na ručak, a tom prilikom su se dogovorili da se ponovno nađu poslijepodne kako bi nastavili igrati šah. Toga poslijepodneva, kada je došao pred kuću u kojoj je boravi Bogdan Počuča, ulazna vrata od kuće su bila zaključana, pa je on nakon toga dolazio još dan ili dva no Bogdana Počuče više nije bilo. Ne sjeća se točno kojeg dana je zadnji put vidio Bogdana Počuču a zna da je to bilo negdje između Božića i Nove godine. Od Predraga Novakovića je saznao da je Bogdan Počuča nestao. Nakon toga se počeo raspitivati što se dogodilo s Bogdanom Počučom, te mu je ubrzo Vito Vuletić, također iz kruga šahista, rekao da je Bogdan Počuča pronađen u Zimskoj luci ubijen. Sa dvojicom poznanika je išao u «Glas Slavonije» kako bi dali oglas o smrti i pozvali ostale šahiste da dođu na Bogdanov pokop, no tada mu je Ivo Medak koji je bio kod urednika «Glasa Slavonije» rekao kako se taj oglas ne može dati i da se ne može objaviti datum sahrane. Poznato mu je da je Bogdan Počuča dobivao prijetnje putem telefona, zna da se on nije bavio politikom, da nije isticao svoju nacionalnost, a čak nije niti znao što je Počuča po nacionalnosti dok mu on to sam nije rekao. Isto tako zna da je pokojni Počuča imao stan negdje u blizini mirovinskog zavoda, ali da su se u taj stan uselile neke nepoznate osobe, te mu je Bogdan pričao da je pokušao u taj stan ući, ali su ga te osobe otjerale prijeteći mu oružjem. Njemu i njegovim prijateljima šahistima nitko nije pobliže objasnio zašto se oglas o smrti Bogdana Počuče ne može objaviti. Svjedokinja Tatjana Škrbić je izjavila da nema neposrednih saznanja o ubojstvu Bogdana Počuče, već je to kasnije čula. Tijekom 1990. i 1991. je bila zaposlena u «Štampi» gdje je bila komercijalni direktor. U to vrijeme je bilo uobičajeno da se svakog jutra održava sastanak kolegija direktora kojem je i sama nazočila. Jednog jutra je taj kolegij održan bez nje, a ubrzo nakon toga je sazvan i održan sastanak radničkog savjeta bez poziva i priprema i na toj sjednici radničkog savjeta pročitana je odluka suda kojom se Branimir Glavaš imenuje prinudnim upraviteljem u «Štampi». S obzirom da je «Štampa» do tada uspješno poslovala, na toj sjednici radničkog savjeta su svoje negodovanje izrazili ona i pokojni Bogdan Počuča. Nakon toga u razdoblju od listopada 1991. do siječnja 1992. sa petogodišnjim djetetom je bila kao prognanica u Zagrebu. Kada je čula da su Bogdana Počuču našli ubijenog odmah se sjetila te sjednice radničkog savjeta. Također joj je bilo čudno što poduzeće nije sudjelovalo u troškovima sahrane premda je to do tada bilo uobičajeno za djelatnike poduzeća. Također Bogdanu Počuči nije održan na pogrebu nikakav govor. Kasnije je čula da je sve to u stvari bilo zabranjeno od strane poduzeća tj. direktora «Štampe», a općenito u to vrijeme o nestanku i ubojstvu Bogdana Počuče nije bilo zgodno razgovarati. Svjedokinja Marija Lovrić u svom je iskazu izjavila da se ona 1991. godine sa dva sina sklonila u Njemačku, pa u Zaprešić, a suprug Branko koji je radio u Pošti ostao je u Osijeku. Posljednji put se sa suprugom čula telefonom 25.


Strana 521


1990 - 1995

studenog 1991. godine. Sutradan ju je u Zaprtšić nazvala podstanarka Nevenka Vuković i javila da je tog dana troje naoružanih ljudi u uniformama odvelo njenog supruga na informativni razgovor. Jedno od njih bila je mlada žena plavo obojane kose, jedan je bio mladi muškarac, a jedan stariji muškarac. Došli su velikim autom «BMV» tamnosive boje, a vozila je ta ženska osoba. Također joj je ispričala da su se nakon pola sata istim autom vratili ta ženska osoba i jedan muškarac i odvezli njihov auto «Zastava 101» iz garaže. Ona je došla u Osijek 28. studenog 1991. godine i prijavila nestanak muža policiji i Crvenom križu, ali suprug nikada nije pronađen. U Osijek se sa sinom vratila 19. siječnja 1992. godine i do 3. ožujka te godine boravila je kod roditelja, jer joj je kuća bila pogođena projektilima. Sjeća se da je u njihovoj ulici u jednoj privatnoj kući bilo smješteno deset pripadnika HV mlađe dobi, s kojima je komunicirala. Od muževog kolege s posla Dragana Jovančevića saznala je da je njezin suprug za vrijeme jednog žestokog topničkog napada na Osijek u skloništu Pošte imao sukob sa zaposlenikom Pošte Zoranom Lekom. Taj isti Jovančević rekao joj je i da saznanja o njenom mužu ima jedan njegov učenik, pa je ona tako od te osobe saznala da je on njezinog muža vidio jednom prilikom u Policijskoj postaji u Donjem gradu, a ona zna da muž nije odvođen u policiju prije 25. studenog 1991. godine. Svjedokinja Žita Šabanović navela je da je njen suprug Alija bio šef mehanizacije u poduzeću «Gradnja». Ona je 22. studenog 1991. otišla u Mađarsku s ocem, a sin je bio sa školom u Rovinju. Posljednji se put čula sa suprugom 2. prosinca 1991. Pokušala ga je dobiti sutradan, ali se na telefon nitko nije javljao. Zamolila je susjede da provale u stan, što su oni učinili, ali u stanu nisu nikoga zatekli i sve je bilo u redu. Provjeravala je i u njegovom poduzeću, ali su joj rekli da suprug nije došao na posao. Tada je otputovala u Rovinj, misleći da je suprug možda otišao k sinu, ali ga nije bilo ni tamo. Njegov nestanak prijavila je 9. prosinca 1991. u II policijskoj postaji te je dala i oglas u «Glasu Slavonije». Na oglas joj se javio susjed Mirko Grošelj i s njim je nadalje kontaktirala u vezi nestanka supruga. Od susjeda je saznala da su dan prije njegovog nestanka njenog muža tražile dvije uniformirane osobe, a dolazile s i nakon njegovog nestanka. Inače, suprug je imao sina iz prvog braka koji je bio u Beogradu, zaposlen u JNA, ali je sa tim sinom bio posvađan. Svjedokinja Nevenka Vuković bila je krajem studenog 1991. godine podstanar u kući Branka Lovrića, a osim nje u kući je tada bila i njegova majka. Toga dana kada je Lovrić odveden ona je spavala, jer je prethodno radila noćnu smjenu. Probudila ju je sirena za opću opasnost, a uto je zvonilo i zvono na vratima kuće. Pogledala je kroz prozor i vidjela dvoje mladih ljudi u uniformama HV. Jedno je bila žena duge izbijeljene kose, a jedno mladić srednje visine, mršav, s crnom beretkom. Došli su velikim srebrnim autom, a za volanom je uoćila starijeg jačeg muškarca. Branku Lovriću rekli su da mora poći s njima te se on obukao i bez protivljenja otišao. Kod ulaska u auto ponašali su se prema njemu kao kada policajci postupaju s kriminalcima i ona se zbog toga uplašila. Sjeća se da su 7 dana ranije ta ženska osoba i taj mladi muškarac također bili na ulaznim vratima Lovrićeve kuće i raspitivali se za Sarajevsku ulicu. Nakon što su Lovrića odveli, za 15-tak minuta došao je ponovno taj veliki sivi auto, iz njega je izašao onaj stariji muškarac i odvezao Lovrićevo osobno vozilo. U njihovoj ulici u jednoj su kući boravili neki vojnici koji su vidjeli ovo Lovrićevo odvođenje, pa su joj savjetovali da i ona ode iz Lovrićeve kuće. Svjedok Srećko Pauzar naveo je u svom iskazu da je do 1992. godine radio u poduzeću HPT. Sjeća se da je u drugoj polovini 1991. godine k njemu iz županije dolazila Gordana Getoš-Magdić raspitivati se da li se provode neke sigurnosne mjere kontrole telefona u županiji i tada je govorila da joj je šef


Strana 522


1990 - 1995

Ivica Krnjak. Svjedok Željko Amšlinger naveo je da je on u listopadu 1991. godine radio u Sigurnosno informativnoj službi, a zajedno s njim u SIS-u bio je i Ivica Krnjak. Krnjaka je Karl Gorinšek 1. prosinca 1991. godine imenovano za zapovjednika Samostalne uskočke satnije, a on je prešavši također tada iz SIS-a u SUS u toj postrojbi obavljao zadatke logističara. Ta je postrojba imala pet vodova: jedan u Dubrovačkoj sa zapovjednikom Matijora Horvatom, jedan u Sarajevskoj sa zapovjednikom Vladom Frketićem, jedan u Keršovanijevoj sa zapovjednikom Gordanom Getoš-Magdić, jedan u Tvrđi sa zapovjednikom Miroslavom Markovićem i jedan u Divaltovoj sa zapovjednikom Zlosom. No, on ne zna kada su vremenski formirani ti vodovi niti kada su im postavljani zapovjednici, jer nisu svi postavljani u isto vrijeme. U vodu u Keršovanijevoj bio je okr. Dino Kontić. On osobno kao logističar tražio je pogodnu kuću za smještaj voda kojim je zapovijedao Matija Horvat te ih je smjestio u kuću u Dubrovačkoj ulici. Poznato mu je da je u toj kući jednom bio zatvoren neki Mamula, ali ne zna da je inače u toj kući bio nekakav zatvor. Mamula je navodno snimao zapovjedništvo i stoga mu je Krnjak dao nalog da to provjeri. Tada su još obojica radili u SIS-u. On ne zna tko je Mamulu doveo u tu kuću u Dubrovačku ulici, ali kada je tamo došao s njim razgovarati, vidio je da je Mamula prethodno bio tučen. Provjerama je utvrdio da Mamula nije bio nizašto kriv. O tom je napisao izvještaj Krnjaku te su Krnjak i on Mamulu odvezli kući u Petrijevce. Sjeća se da je jedne prilike od Kmjaka dobio nalog da ode u bolnicu i da donese jedan papirić, on je to učinio, papirić nije čitao i predao ga je Krnjaku. Kasnije je to donošenje papirića iz bolnice povezao sa slučajem Radoslava Ratkovića. Od Krnjaka je također dobio i zadatak da privede dr. Nedeljkovića u Zapovjedništvo Operativne zone radi ispitivanja zbog navodnog sabotiranja liječenja jednog ranjenika, no tog liječnika nije pronašao. Tada su i Krnjak i on radili u SIS-u i to je bio jedan od operativnih zadataka. Sličan zadatak od Krnjaka je dobio i za Živanu Puzavac koja je radila na Ortopediji, po nju je išao njenoj kući zajedno s Matijom Horvatom, ali je nisu našli. Jedne prilike dobio je zadatak od Krnjaka da zajedno s Gordanom Getoš-Magdić opservira jednu žensku osobu u poduzeću «Obnova». Tako se postupalo po prijavama građana koje su dolazile u obavještajnu službu o djelovanju tzv. Pete kolone. On zapravo ne zna po kojoj je osnovi Gordana Getoš-Magdić dolazila u SIS, ali se tamo zadržavala sve dok je Ivica Krnjak nije postavio za zapovjednicu voda u Keršovanijevoj. Do tada njemu uopće nije bilo jasno njezino svojstvo. On je i za vod u Keršovanijevoj našao tu kuću, jer je imala siguran podrum. Još dok je on bio u SIS-u, postojao je jedan izviđački vod koji je pripadao obavještajnoj službi ili Operativnoj zoni. Okrivljenika Branimira Glavaša nije viđao da bi dolazio u prostorije SIS-a ili SUS-a. Također, osobe koje su ubijene i bačene u Dravu nisu dovođene i obrađivane u prostorijama SIS-a ili SUS-a, niti je njemu Ivica Krnjak ikada zapovjedio da učini bilo što nemoralno. Svjedok Željko Babić izjavio je da je pripadnikom SUS-a postao početkom rujna 1991. godine i to u vodu koji je bio smješten u Donjem gradu, a zapovjednik voda bio je Vlado Frketić. Krajem studenog 1991. godine vod se podijelio i on je s još 15-20 vojnika pod zapovijedanjem Matije Horvata prešao u Dubrovačku ulicu. Zapovjednik SUS-a bio je Ivica Krnjak. Zadatak voda bilo je izviđanje, a samo su jednom imali zadatak dobiven od Vlade Frketića da u naselju Sjenjak izviđaju navodno djelovanje tzv. Pete kolone. Njemu nije poznato da bi jedan od vodova SUS-a bio u Keršovanijevoj ulici. Svjedok Ivan Šomođi stupio je u HV početkom 1991. godine i radio je u SIS-u u dvorišnoj zgradi Županije sve do osnivanja Samostalne uskočke satnije tj. do


Strana 523


1990 - 1995

studenog ili prosinca 1991., godine. Zapovjednik SIS-a bio mu je Ivica Krnjak koji je osnivanjem SUS-a postao zapovjednikom te postrojbe. Postrojba je imala tri voda, jedan u Donjem gradu sa zapovjednikom Vladom Frketićem, jedan u Miškininoj ulici sa zapovjednikom Matijom Horvatom, koji je negdje 1991. godine prešao u Dubrovačku ulicu, te treći vod kojim je zapovijedao Dragan Zlosa. Nije mu poznato da je postojao još jedan vod u Keršovanijevoj ulici. Sjeća se da su pripadnici SUS-a bili Gordana Getoš-Magdić, Dino Kontić, Tihomir Valentić i Stjepan Bekavac. Gordanu Getoš-Magdić viđao je u zapovjedništvu SUS-a, ali ne zna u kom je svojstvu ona tamo bila. Svjedok Tomislav Čombor pristupio je 1. listopada 1991. izviđačkodiverzantskoj jedinici koja je bila pri obavještajnoj službi, a zapovjednik im je bio Ivica Krnjak. Zapovjedništvo te postrojbe bilo je smješteno u zgradi Općinskog sekretarijata za narodnu obranu. Samostalna uskočka satnija formalno je počela postojati nakon 15. siječanja 1992. godine i od tada je on bio pripadnik te postrojbe i to u vodu kojim je zapovijedao Vlado Frketić. Kako se broj ljudi u tom vodu povećavao, vod se podijelio na dva voda i jedan se preselio u Dubrovačku ulicu krajem 1991. godine. Još je jedan vod bio u Tvrđi, jedan na Sjenjaku i jedan u blizini željezničke pruge, a u kojem je viđao Gordanu Getoš-Magdić i nekoliko muških osoba koje nije poznavao. Iz SUS-a je otišao 16. ožujka 1992. Svjedok Josip Brandt naveo je u svom iskazu da je u SUS pristupio 15. ili 16. prosinca 1991. godine, iako se ta postrojba tada još nije tako zvala, a taj naziv dobila negdje iza 4. siječnja 1992. godine. U postrojbu je pristupio tako što je bio na teretnu u Feričancima gdje su dragovoljce za SUS tražili Ivan Vučak i Ivica Krnjak. On je pripadao vodu koji je bio smješten u Divaltovoj ulici, a zapovjednik mu je bio Drago Zlosa. Svjedok Dragan Jovinčević naveo je da je prije Domovinskog rata bio zaposlen u PTT-u. S početkom ratnih zbivanja počela su međusobna trvenja i šikaniranja među zaposlenima. Tako je čuo da je jedne prilike u podrumu gdje su se sklanjali od granatiranja bio napadnut Branko Lovrić i da je sukob imao sa inženjerom u PTT-u Zoranom Lekom. Kasnije je čuo od jedne osobe da je Branko Lovrić odveden u podrum II policijske postaje i da bi mu više o tome mogao reći njegov bivši učenik Tomislav Joković koji je tada bio zamjenik zapovjednika u toj postaji i koji je promijenio prezime. Prilikom jednog razgovora s Brankom Lovrićem ovaj mu je ispričao da mu je jedne večeri često zvonio telefon, da se on svima javljao i da je u jednom od glasova koji mu je prijetio skraćivanjem glave prepoznao glas Branimira Glavaša, jer da je ranije imao prilike s njim razgovarati. Također mu je rekao da je zbog tog telefonskog poziva bio jako uplašen. Osim Lovrića čuo je da je u Drugu policijsku postaju također bio odveden i jedan Srbin imenom Milan Starčević, ali da ga je netko spasio. Svjedok Zdenko Blašković stanovao je u zgradi na Sjenjaku u kojoj je stanovao i oštećenik Alija Šabanović. On se sjeća dana kada je zadnji put vidio Aliju Šabanovića i kada je Šabanović odveden. Naime, slučajno je gledao kroz prozor i uoćio da je Alija Šabanović izašao iz zgrade. Tada je naišao jedan tamniji automobil iz kojeg su izašle dvije osobe odjevene u civilnu odjeću, tamnija odijela i bijele košulje. Šabanović je pošao prema njima, oni su ga zaustavili, on je nakon toga ušao u automobil i nakon tog odlaska on Šabanovića više nije vidio u njihovoj zgradi. Svjedokinja Erika Kutlić, supruga ubijenog dr. Milutina Kutlića je izjavila da je


Strana 524


1990 - 1995

5. prosinca 1991. nakon 4 dana boravka u Zagrebu došla u Osijek obzirom da je i ona kao i njezin suprug radila u Kliničkoj bolnici Osijek. U vrijeme kada je njen suprug nestao ona nije bila kod kuće već je bila na poslu u bolnici. Zbog opće situacije bila je zabrinuta pa je često nazivala supruga da vidi da li je sve u redu. Posljednji put su se čuli u petak u večernjim satima (6. prosinca). Slijedećeg dana muž joj se više nije javljao na telefon pa je poslala susjede kako bi provjerili što se događa u njezinoj kući. Kako ovi nisu mogli ući u kuću došla je iz bolnice, otključala kuću, a u kući je zatekla nered. Posteljina na ležaju je bila odbačena, na podu je zatekla tri čika cigareta i telefon sa podignutom slušalicom. Ladice su bile otvorene na vitrinama u dnevnoj i spavaćoj sobi kao i u kuhinji. U razgovoru sa susjedima Dorićem i Grudenom je saznala da se prethodnog dana negdje oko 16.00 sati ispred njezine kuće zaustavio neki narančasti «Yugo» bez stakala iz kojeg su izašle dvije uniformirane osobe koje su lupale na vrata kuće, a nakon što je Milutin izašao, te osobe su s njim nešto razgovarale i otišle. Oko 20,30 sati su ponovno čuli automobil sa zadnje strane kuće, ali tada ništa nisu primijetili. Još tjedan dana je ostala u bolnici raditi, a kako je bila u teškom psihičkom stanju dobila je mjesec dana bolovanja te otišla u Zagreb kod djece. Prvu informaciju o sudbini nestalog muža dobila je od policijskog inspektora Vlajka Petrovića koji joj je prenio da je njezin muž pronađen mrtav. Nakon toga zajedno sa bratom je došla u Osijek, te je njezin brat pregledavajući snimke obdukcije mrtvog tijela tada NN osobe potvrdio da se radi o njezinom suprugu Milutinu Kutliću. Kasnije je došla u posjed kazete na kojoj je snimljena emisija na TV Beli Manastir u kojoj je intervju davao Radoslav Ratković i koji je spominjao njezinog supruga odnosno njegovu pogibiju. Također navodi da je 1994. dobila anonimno pismo u kojem se spominje izvjesni Lamza, djelatnik bolnice koji je navodno tu anonimnu osobu vodio do njezine kuće radi uhićenja njezinog supruga. Svjedok dr. Mladen Pajtler u to je vrijeme bio zamjenik ravnatelja u Općoj bolnici u Osijeku. Čuo je za ubojstvo dr. Milutina Kutlića ali ne zna tko je to učinio i kada. Od policije je čuo da se identitet dr. Milutina Kutlića nije mogao odmah utvrditi jer je njegovo tyelo dugo stajalo u vodi. Sjeća se da je njegova supruga Erika koja je također liječnica u bolnici u to vrijeme dolazila kod njega sva uplakana. Za dr. Milutina Kutlića kaže da je bio pristupačan, simpatičan i izvanredan specijalist onkolog. Poznaje Radoslava Ratkovića i zna da je u bolnici radio kao električar. Sjeća se da je jedne noći u prosincu dovezen u bolnicu prostrijeljen, imao je ranu na glavi kroz ušla. Nije prisustvovao njegovoj operaciji, a dok je bio na odjelu Intenzivne njege obišao ga je dva puta. Tom prilikom Radoslav Ratković mu je predao jedan papirić na kojem je ukratko bilo napisano što mu se dogodilo. Taj papirić je dao Zlatku Amšlingeru koji je često dolazio u bolnicu interesirali se u vezi sa ovim događajem. Smatra da je Zlatko Amšlinger bio policajac. Na tom papiriću nisu bila napisana nikakva imena, već je Ratković napisao samo da je netko došao po njega i da su ga odveli u nepoznatom smjeru. Amšlinger mu se predstavio kao policajac, bio je u uniformi, a tražio je da se njega pozove u slučaju ovakvih i sličnih događaja. Radoslav Ratković je od njega zatražio da se ova ceduljica proslijedi nadležnima pa je on iz tih razloga tu ceduljicu predao Amšlingeru. Koliko se sjeća taj papirić je Ratković njemu predao na Odjelu intenzivne njege slijedećeg dana nakon što je dovežen u bolnicu. Svjedok Drago Grubić iz Mirkovaca, je izjavio da je posljednji puta živog svog brata Jovicu Grubića vidio u mjesecu lipnju 1991. kada je u Mirkovce dovezao njihovu majku. Nakon toga vratio se u Osijek. Sjeća se da je negdje 1992. na obali Drave kod Sarvaša pronađen jedan leš, da je nakon toga policija obavila


Strana 525


1990 - 1995

očevid i ostavila taj leš na istom mjestu. Negdje 1993. godine policajac koji je obavljao očevid, Milutin Milivojević je spomenuo supruzi pokojnog Jovice Grubića taj leš, te je ona inzistirala na tome da se ponovno ode tamo i utvrdi da li je taj leš još uvijek na istom mjestu. Zajedno sa policajcem Milivojevićem je ponovno bio na mjestu prijašnjeg očevida, tamo su pronašli kostur koji je bio obučen u hlače, košulju, imao je kravatu i jednu cipelu. Kostur je bio zamotan u selotejp, odnosno bile su mu oblijepljene ruke, noge i oči. Sve to se događalo 18. ožujka 1993. Slijedećeg dana na mjestu događaja su došli uz policajca Milivojevića i istražni sudac iz Vukovara Slavko Teofilović te jedan liječnik iz Bijelog Brda. On je uzeo uzorak košulje i hlača, kao i cipelu te sve to predočio supruzi pokojnog Jovice Grubića Jelici Grubić. Ona je po odjeći prepoznala da se radi o njezinom suprugu. Kostur je fotografiran, a Jelica Grubić i on su bili potpuno uvjereni da su u pitanju ostaci pokojnog Jovice Grubića na temelju izgleda prednjih sjekutića koji su prelazili jedan preko drugog. Posmrtni ostaci Jovice Grubića su pokopani 20. ožujka 1993. na groblju u Mirkovcima. Ispitana lijekom istrage svjedokinja Ramona Tkalec, kći Petra Ladnjuka, je izjavila da je prije Domovinskog rata stanovala u Baranji. Nakon okupacije Baranje je preselila u Donji Miholjac, a njezin otac Petar Ladnjuk je ostao u Osijeku čuvati kuću. Više puta ga je zvala da dođe k njima u Donji Miholjac ali on je to odbijao rekavši joj da će on čuvati kuću u Osijeku ukoliko se ona ne bude mogla vratiti u svoju kuću u Baranji. Svakodnevno se s ocem čula telefonom. Negdje početkom prosinca zvala ga je više puta a kako se nije javljao u Osijek su otišli njezin muž i šogor, a također i sestra iz Zagreba. Nisu ga pronašli, a pričali su joj da je kuća bila uredno zaključana, te da su u kući pronađene dvije šalice za kavu i dva različita opuška. U prvo vrijeme se nije znalo što se dogodilo s njezinim ocem, a negdje 11. siječnja 1992. su pozvali njezinog supruga da ode na identifikaciju i tada je potvrđeno da je njezin otac ubijen. Za svog oca navodi da je bio bivši oficir JNA, ali da je davno prije rata već bio u rnirovini. Bio je potpuno apolitičan i nije joj poznato da bi imao ikakvih problema zbog toga što je nekada bio vojna osoba, ali joj je spominjao u telefonskim kontaktima da mu je teško zbog toga što je sam, te da su kod njega dolazili par puta i da su tražili njegov pištolj koji je imao kao bivši oficir JNA. Njezin muž se u više navrata interesirao u policiji za rezultate istrage u vezi sa ubojstvom njezinog oca, te se sjeća da joj je jednom prilikom prenio kako su ga u policiji neugodno dočekali i prebacili mu što se toliko interesira za njezinog oca kad je on bio Srbin. Svjedok Miodrag Vukajlović, sin pokojnog Svetislava Vukajlovića, izjavio je da nema osobnih saznanja u vezi sa nestankom i ubojstvom svoga oca. O tome mu je pričala sestra negdje 1993., sjeća se samo da je nađen u Dravi sa dr. Kutlićem i još tri - četiri ubijene osobe. Nakon nekog vremena je obavljena ekshumacija, na toj ekshumaciji je i on bio nazočan te je na temelju zlatne šipke u bedrenoj kosti prepoznao posmrtne ostatke svog oca. Pokušao je o nestanku svog oca razgovarati sa susjedom Ivanom Viševićem ali mu on o tome nije mogao ništa reći, a zapamtio je da mu je tom prilikom susjed rekao da ga ništa niti ne pita, jer kad bi nešto i znao to mu ne bi mogao kazati. Prilikom ekshumacije posmrtnih ostataka razgovarao je sa doktorom koji je tada bio prisutan, te je tom prilikom saznao da je isti taj doktor provodio i obdukciju tijela njegovog oca, te mu je potvrdio da je prilikom vađenja iz vode na tijelu njegovog oca bio flaster preko usta. Navodi da je prije nestanka oca i sam bio izložen maltretiranju, da je pretučen od strane 5-6 osoba, nakon čega je 9. srpnja 1991. napustio Osijek. Svjedok Zoran Sever-Smrček sjeća se da se nakon što se njih nekoliko iz Aljmaša upoznalo s Ivicom Krnjakom priključio jednoj postrojbi kojoj je


Strana 526


1990 - 1995

zapovijedao Vlado Frketić, a koja se kasnije nazvala Samostalnom uskočkom satnijom. Ivica Krnjak bio je u Županiji, ali on ne zna koju je funkciju obavljao. Zadatak njegove grupe bilo je izviđanje terena prema Aljmašu. Postojala je još jedna grupa i to u školi i Divaltovoj ulici. U toj školi polagali su prisegu i nakon te prisege postrojba je dobila ime Samostalna uskočka satnija. Također je bila jedna grupa i u Dubrovačkoj ulici i njome je zapovijedao Matija Horvat. Nije mu poznato da bi u Keršovanijevoj ulici bio neki dio njegove postrojbe. Oni su pretežno imali zadatke na terenu, ali su jedne prilike kada se pucalo po gradu dobili zadatak da otkriju tko puca i da radiovezom to jave u postrojbu. Svjedok Željko Bilandžić iskazao je da je u Samostalnu uskočku satniju pristupio 1. prosinca 1991. godine i to u vod kojim je zapovijedao Vlado Frketić, a bili su smješteni u nekoj kući u Donjem gradu. Osim tog voda bilo je još vodova pa tako zna za vod u Dubrovačkoj ulici kojom je zapovijedao Matija Horvat. Nije mu poznato da bi postojao neki vod u Keršovanijevoj ulici. Zapovjednik Vladi Frkeuću bio je Ivica Krnjak. Gordanu Getoš-Magdić on osobno nije poznavao, ali je od pripadnika postrojbe čuo da postoji još jedan vod i da je ona zapovjednica tog voda. U vezi s vozilima kojima su raspolagali izjavio je da se sjeća jedne akcije u kojoj su išli po jedan «Merccdes» crvene boje da ga uzmu za potrebe postrojbe. Čuli su da je to vozilo nekog Srbina koji je upucan, koji je radio u bolnici, a vozilo se nalazilo u naselju Feđe Milića. No, sutradan nakon što su dovezli to vozilo policija im ga je oduzela. Svjedok Matija Horvat u svom je iskazu naveo da je stupio u Samostalnu uskočku satniju 1. listopada 1991, godine. Do Božića te godine njegov vod i vod Vlade Frketića bili su smješteni zajedno u Banovoj ulici. Zbog razmirica između njega i Vlade Frketića zapovjednik SUS-a Ivica Krnjak zatražio je od Amšlingera da mu nađe drugu lokaciju pa je tako on sa svojim vodom iza Božića prešao u Dubrovačku ulicu. Još je postojao jedan vod smješten u Divaltovoj ulici. Nije mu poznato da je u Dubrovačkoj ulici navodno bio neki zatvor, a niti da je SUS imao lokaciju i u Keršovanijevoj ulici. Njegova postrojba je tek poslije polaganja prisege dobila naziv Samostalan uskočka satnija. Dok je bio pripadnik postrojbe sjeća se da je 5. ili 6. prosinca 1991. godine nakon pada Antunovca sudjelovao u zarobljavanju jednog oficira JNA kojeg su najprije doveli Glavašu i Gorinšeku, a onda su ga prepratili u policiju. Svjedokinja Marija Prole navela je da su Radoslav Ratković i njegova supruga 1. srpnja 1991. godine napustili Tenju i došli stanovati kod njih u Osijek. Sjeća se da su 7. prosinca 1991. godine predvečer k njima došla dva uniformirana muškarca. Tražili su Radoslava Ratkovića rekavši da ga vode na informativni razgovor. Treća osoba bila je vani u vozilu «Yugo» bordo boje. Ratković se spremio i otišao s njima. Ta dvojica imala su oko 30 godina, a uniforme su bile šarene. Sutradan je Ratković trebao primiti dežurstvo u bolnici pa je ona provjeravala je li došao raditi i tako saznala da je on u bolnici i da je operiran. Otišla je u bolnicu i detaljnije o svemu razgovarala s doktorom Hanzerom. Svjedok Josip Hanzer izjavio je da je za vrijeme Domovinskog rata bio zaposlen u tadašnjoj Općoj bolnici Osijek kao šef Maksilofacijalnog odjela. Sjeća se da je početkom prosinca 1991. godine u bolnicu dovezen Radoslav Ratković, u stanju šoka, ustrijeljen u lice, pothlađen i s puno izgubljene krvi. On je bio dežurni liječnik te ga je operirao, a nakon operacije Ratković je 28 dana ležao na njegovom odjelu. Razgovarao je s Ratkovićem o tome što mu s dogodilo, pa mu je on ispričao da su po njega došli neki ljudi u uniformama, da su ga odvezli u podrum neke kuće u Dubrovačkoj ulici na ispitivanje, tražili su da oda svoje suučesnike, zalijepili su mu ljepljivom trakom noge, ruke i usta, odvezli ga do Bastiona, pucali u njega i bacili u Dravu, ali je on uspio isplivati, osloboditi se i


Strana 527


1990 - 1995

doći do Gimnazije u Tvrđi, gdje su ga našli hrvatski vojnici i prebacili u bolnicu. Kod tog razgovora Ratković nije spominjao da je vidio egzekuciju doktora Kutlića pa mu je bilo čudno kada je naknadno o tome pričao u jednoj televizijskoj emisiji. Za vrijeme tih 28 dana dok je Ratković ležao na njegovom odjelu nije ga nitko čuvao. Svjedokinja Elizabeta Sprečkić navela je da je Petar Ladnjuk bio njezin očuh. Ona je početkom studenog 1991. otišla preko svog poduzeća u Zagreb. Svaku večer čula se s očuhom telefonom, no 9. ili 10. prosinca nije joj se javio. Zbog toga je zatražila da susjedi vide je li mu se što dogodilo, no kada su oni preskočili kapiju, vidjeli su da je kuća zaključana i nije bilo tragova koji bi ukazivali na nešto sumnjivo, jedino je postojao trag automobila na stazi. Tada je policiji prijavila nestanak očuha te je 12. siječnja 1992. saznala da je pronađen mrtav. Svjedok Daut Ismailji izjavio je da je pristupio Samostalnoj uskočkoj satniji u studenom 1991. godine. Postrojba se tada sastojala od tri voda, jedan je bio u Miškininoj ulici sa zapovjednikom Vladom Frketićem, drugi u OŠ «Rade Končar», a treći u Dubrovačkoj ulici. Zapovjednik SUS-a bio je Ivica Krnjak. Za ostale okrivljenike naveo je da ih ne pozna. Nije mu poznato da bi postrojba u Osijeku imala neki drugu lokaciju osim navedenih i ne zna gdje je bilo zapovjedništvo postrojbe. Sjeća se da su od vozila koristili jedan stari «Mercedes», ali je to vozilo kod njih bilo samo jedan dan. Naime, on je primijetio da taj auto stoji parkiran preko puta zapovjedništva 106. brigade i on ga je dovezao u postrojbu. No, taj je auto od njih iz postrojbe odvezla policija dok su oni bili na terenu. Tek kasnije saznao je da je to bio auto Radoslava Ratkovića. I drugi tijekom istrage ispitani svjedoci iskazali su o nizu važnih okolnosti koje se tiču ratnih prilika u gradu Osijeku krajem 1991. godine, ustrojstvu Samostalne uskočke satnije, linijama zapovijedanja u toj postrojbi, pripadnicima te postrojbe, vozilima kojima se postrojba služila, smještaju u pojedine prostore u gradu te o nestancima oštećenika i njihovim pronalascima. Tijekom istrage sudsko-medicinsko vještačenje obavio je stalni sudski vještak i specijalist sudske medicine dr. Boris Dumenčić. Iz njegova nalaza i mišljenja proizlazi da su oštećenici navedeni u činjeničnom opisu ove optužnice umrli nasilnom smrću. Oštećenik Milutin Kutlić zadobio je prostrjelnu ozljedu glave, krvne podljeve vjeđa oba oka, nagnječinu glave desno čeono sljepoočno, ranu razderotinu gornje vjeđe desnog oka te oguljotine lica i desne strane prsnog koša. Smrt je nastupila uslijed prostrjelne ozljede glave kod koje se ulaz nalazi na zatiljnom dijelu glave, a izlaz u području gornje vjeđe lijevog oka. Oštećenik Alija Šabanović zadobio je četiri strjelne rane glave, čiji su ulazi raspoređeni u pravilnom vertikalnom nizu iza desnog uha i koje su dovele do smrtnog ishoda. Oštećenik Petar Ladnjuk zadobio je jednu prostrjelnu ranu glave čiji se ulaz nalazi desno sljepoočno, a izlaz ljevo čeono sljepoočno. Također je pronađena i prostrjelna rana vrata s ulazom na prednjoj strani i izlazom ispod lijevog uha. Obje ozljede uzrokovale su smrtni ishod. Oštećenik Bogdan Počuća zadobio je dvije prostrjelne rane glave, krvne


Strana 528


1990 - 1995

podljeve oko desnog oka i oguljotine kože na čelu. Smrt su uzrokovale prostrjelne ozljede glave. Ulazna rana jednog prostrjela nalazi se čeono lijevo iznad vanjskog ruba obrve, a izlazna desno tjemeno sljepoočno. Ulazna rana drugog prostrjela nalazi se lijevo sljepoočno zatiljno, a izlazna sljepoočno iza desnog uha. Oštećenik Milenko Stanar zadobio je rane razderotine i oguljotine na glavi, truplu i udovima, krvne podljeve na glavi, trupu i udovima, prijelome nosnih kostiju, krvne podljeve mekog oglavka, višekomadni prijelom lubanje, krvarenje unutar tvrde ovojnice mozga, nagnječenje mozga, obostrane prijelome rebara od I-XI u dvije linije, razdore i nagnječenja pluća, razdore jetre, prijelome zdjelice, otvorene prijelome obje potkoljenice i spužvasti otok pluća. Smrt je nastala uslijed utapanja kojem su prethodile mnogostruke ozljede. Utvrđene ozljede pripadaju skupini mehaničkih ozljeda. Nastale su djelovanjem snažnih udaraca tupotvrdog sredstva po ozljeđenim dijelovima tijela. Neke su mogle nastati i kompresijom tupotvrdog sredstva, a neke padom. Spužvasti otok pluća upućuje da je oštećenik bio živ prije kontakta s vodom. Oštećenik Svetislav Vukajlović zadobio je dvije prostrjelne rane glave koje su dovele do smrtnog ishoda. Jedna ozljeda ima ulaznu ranu ispod lijeve uške, a izlaz lijevo sljepoočno tjemeno iznad lijevog uha. Ulazna rana drugog prostrjela nalazi se zatiljno desno, a izlazna čeono tjemeno o sredini čela. Nepoznata ženska osoba zadobila je četiri strjelne rane glave koje su uzrokovale smrtni ishod. Ulazne rane raspoređene su na zatiljku glave u vodoravnom nizu. Nepoznata muška osoba zadobila je dvije ustrjelne ozljede na glavi, jednu prostijemu ranu lijeve podlaktice, dvije ustrjelne rane na debelom mesu i oguljotine oba kolje. Smrt je nastupila uslijed ustrjelnih ozljeda glave. Obje ulazne rane na glavi nalaze se na zatiljku. Prostrjelna rana lijeve podlaktice ulaz ima na prednjoj strani ruke, a izlaz na unutarnjom strani. Ulazne strjelne rane debelog mesa nalaze se svaka na po obje polovine stražnjice. Oštećenik Radoslav Ratković zadobio je prostrijelnu ranu donje čeljusti, krvne podljeve na nadlakticama, podlakticama te na obje natkoljenice. Ulaz prostrjelne rane nalazi se na lijevom uglu donje čeljusti, a izlaz rane na koži desnog obraza. Oštećenik Jovan Grubić zadobio je prijelom kostiju lubanje s lijeve strane glave iznad uha uslijed udarca tupo-tvrdim predmetom po glavi. Vjerojatno se radi o višestrukim udarcima u zatiljni dio glave iza i iznad lijevog uha. Tijelo oštećenika Branka Lovrića nikada nije pronađeno. Analizom sadržaja opisanih dokaza koji su pribavljeni tijekom istrage može se osnovano izvesti zaključak da su okrivljenici počinili kazneno djelo opisano u izreci ove optužnice. Na to prije svega nedvojbeno ukazuju obrane okrivljenika Mirka Sivića, Gordane Getoš-Magdić i Zdravka Dragića u kojima su oni zapravo priznali počinjenje kaznenog djela, teretili također i druge okrivljenike, te vrlo detaljno i međusobno u nizu detalja podudarno opisivali vrijeme, mjesta i načine počinjenja pojedinih učina te uloge ostalih okrivljenika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesporno proizlazi da su okrivljenici čineći pojedine radnje opisane u izreci bili svjesni međusobno podijeljenih uloga, kako


Strana 529


1990 - 1995

oni koji su izdavali zapovijedi, tako i oni koji su te zapovijedi prenosili odnosno izvršavali. Na odlučujuću ulogu okrivljenika Branimira Glavaša u osmišljavanju i provođenju radnji opisanih u izreci ove optužnice prije svega ukazuje obrana okr. Gordane Getoš-Magdić koju je ona iznijela u predistražnom postupku i koju je ponovila prilikom dovođenja istražnom sucu 21. listopada 2006. Iz sadržaja njezine materijalne obrane utvrđeno je da je ona uživala iznimno povjerenje okr. Branimira Glavaša, da je upravo stoga od njega dobila nalog da pomogne okr. Ivici Krnjaku u odabiru pouzdanih i provjerenih boraca od kojih bi se formirale grupe za specijalne namjene u okviru diverzantske postrojbe koju je u to vrijeme formirao okr. Ivica Krnjak. Prema sadržaju obrane okr. Gordane Getoš-Magdić nedvojbeno proizlazi da su sve zapovijedi za uhićenja, ispitivanja i usmrćivanja civila dolazile od okr. Branimira Glavaša i oki. Ivice Krnjaka, premda 1-okrivljenik Branimir Glavaš formalno nije bio nadređeni zapovjednik toj postrojbi. Njihove zapovijedi je ona potom prenosila drugim podređenim pripadnicima postrojbe koji su ih i izvršavali na način opisan u izreci optužnice. Navodi obrane okr. Gordane Getoš-Magdić u potpunosti su potvrđeni obranama koje su tijekom predistražnog postupka i prilikom dovođenja istražnom sucu iznijeli okr. Mirko Sivić i okr. Zdravko Dragić. Oni su detaljno, uvjerljivo i okolnosno iznijeli svoja iskustva u vezi sa njihovim boravkom u bazi voda koji se nalazio u Keršovanijevoj ulici u Osijeku, pri čemu i jedan i drugi navode da ih je u navedenu postrojbu dovela upravo okr. Gordana Getoš-Magdić. Njihove se obrane ukazuju vjerodostojne i u usporedbi s iskazima svjedoka i to svjedoka pod pseudonimom «Drava», oštećenika Radoslava Ratkovića te ostalih svjedoka, pa tako Karla Gorinšeka, Ivana Grujića, Zdravka Pejića, Stjepana Antolašića, Zlatka Kramarića, Izabele Jurkić, Danijela Bogdanovića, Marka Radonića, Milana Baričevića, Slavka Teofilovića, Milene Vujičić, Krešimira Doriča, Vlade Frketića, Zorana Marekovića, Šime Ivaškovića, Borislava Mamule, Mate Zamolinskog, Vjenceslava Billa, Predraga Novakovića, Marije Lovrić, Nevenke Vuković, Željka Amšlingera, Drgana Jovančevića, Erike Kutlić, Željka Bilandžića i Marije Prole. Obavljena sudsko-medicinska vještačenja dodatno upotpunjuju navode obrana spomenutih okrivljenika i također ih čine vjerodostojnima, jer potvrđuju istinitost njihovih navoda o načinu zlostavljanja i usmrćivanja oštećenika. Slijedom izloženog ova se optužnica ukazuje opravdanom i na zakonu osnovanom. Prijedlog za određivanje odnosno produljenje pritvora protiv okrivljenika držimo osnovanim, jer je prije svega ispunjena objektivna pretpostavka koja se ogleda u tome da je za kazneno djelo za koje se oni terete propisana kazna zatvora teža od 12 godina. Nadalje, okolnosti uz koje je kazneno djelo počinjeno imaju značaj posebno teških okolnosti. Naime, radi se o većem broju osobito brutalnih likvidacija civilnih osoba, organiziranosti veće grupe počinitelja, međusobnoj povezanosti i kontinuitetu u radnjama i izrazito nehumanom postupanju prema žrtvama prije likvidacija. PRILOG: istražni spis Kio-170/06

DRŽAVNI ODVJETNIK Davor Petričević


Strana 530


1990 - 1995

O Okupac cija Za apadn ne Slavonije e - "B Bljesak k"


Stra ana 531


1990 - 1995

Prvo og maja 19 995. godine e, na srpsku u oblast Zapadna Slav vonija koja je bila sasttavni dio Re epublike Srrpske Krajin ne i pod zastitom UN--a (Sektor Z Zapad), hrva atske oruza ane snage izvrsile i su agresiju a po od nazivom "Bljesak". Srpski narod Zapadne Z Sla avonije kojeg su snag ge UN-a osttavile na milost i nemiilost atskim agre esorima, u zbjegovima je krenuo o prema mo ostu na rije eci Savi kak ko bi hrva se spasio s u sig gurnu Republiku Srpsk ku. Na tuzn nom putu sm mrti, hrvats ske snage gran natirale su izbjeglicke kolone i za asipale ih avionskim a b bombama, aro, mlado i sta zene i djeca ub bijani su sv vim raspolo ozivim sreds stvima. Ran njenici su g gazeni kovima, strreljani, klan ni nozevima a a poslije masakra, hrvatske h jed dinice uklon nile tenk su tijela t pobije enih bagerima i oprale e cestu smrrkovima vattrogasnih k kola. vom zlocina ackom poduhvatu, hrv vatske oruz zane snage e ubile su 283 osobe U ov srps ske naciona alnosti i sa podrucja Zapadne Z Sla avonije pro otjerale oko o 15.000 Srrba.

FOND ZA Z HUMAN NITARNO PRAVO P - DOKUMENT D TI O PROŠ ŠLOSTI: ETNIČ ČKO ČIŠĆE ENJE ZAPA ADNE SLAV VONIJE

niji razdva ajanja Ubiistvo na lin eracijom Bljjesak ostva areno je etn ničko čišćen nje zapadne Slavonije e u kojoj je Ope osta alo da živi samo s hiljad du Srba a humanitarrno pravo je Fond za nevladin na organiza acija koja je e osnovan na 1992. go odine s cilje em da istražuje i doku umentuje om kršenje ljudskih prrava, a poto je proširila svoju d delatnost i na n ava. Ovaj fo ond sudsku zaštitu žrta je radio i na tome da se avi sistem p pravde i istiine. usposta Kad oru užje govori,, razum ćutti, a onda je potrebno v veliko umeć će da se sttvoreno zlo zauvek ućutka. Upleli smo o se u klupk ko ludila ko oje nismo u uspeli sami da rasp pletemo. Prred čitaocim ma "Politike e" je istraživ vanje Fond da za humanitarno pra avo o zločinima i etničkom e čiš šćenju srps skog stanov vništva u za apadnoj Sla avoniji, koji mo preneti u nekoliko nastavaka. ćem Ova aj dokumen nt se zasniv va na izjava ama izbeglih Srba iz zapadne Sla avonije datiim Fondu za humanitarno prravo tokom m juna i jula a 1995. god dine u istoč čnoj Slavoniji. e pobune u Hrvatskoj vezuje se za 17. avgu ust 1990. g godine, kad da Početak srpske S u Kninskoj Krajini organizov vali blokadu u puteva i prometa. p 25 5. juna 199 91. su Srbi god dine Sabor Hrvatske H do onosi dekla araciju o su uverenosti i samostaln nosti, što pod drazumeva da na terito oriji Hrvats ske važe samo zakoni koje je don nelo to telo o. Do kraja 1991. godine, Srbi S su, potpomognuti tadašnjom m JNA, polic cijskim i avojnim jed dinicama iz z Srbije, usp postavili vla ast na trećiini teritorije e Hrvatske,, para ukljjučujući dellove istočne e i zapadne e Slavonije i Krajinu i proglasili R Republiku Srpsku Krajinu u. U tim oblastima živelo 12,2% od ukupno 581,969 S Srba u posednuta područja p na apustilo je više od 80.000 Hrvata a, pod Hrvatskoj. Zap m. Nakon što š su Srbi uspostavili kontrolu na području pritiskom ili prroterivanjem ćinom, nece elovito Pred dsedništvo SFRJ zatraž žilo je dolazak Hrvatske sa srrpskom već


Stra ana 532


1990 - 1995

mirovnih snaga UN. Vensov plan, koji su u februaru 1992. godine potpisali tadašnji predsednici Hrvatske i Srbije, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, garantovao je Srbima na zauzetim područjima zaštitu i ostanak srpske političke vlasti. U dokumentima o mirovnoj operaciji UN stajalo je da se istovremeno sa pristizanjem UNPROFOR-a i JNA i hrvatska vojska moraju izvlačiti iz područja pod njihovom kontrolom, odnosno da se JNA mora povući s cele teritorije Hrvatske. JNA je izvršila transformaciju prebacivanjem oficira u srpsku TO koja kasnije dobija naziv Srpska vojska Krajine (SVK). Od 1992. do 1995. godine, na hrvatskom ratištu ništa ozbiljno se nije događalo. Objašnjenje je u činjenici da su u to vreme Srbija i Hrvatska bile zauzete ratom protiv Bosne i Hercegovine. Hrvatska ponovo dolazi na prostor zapadne Slavonije, istočne Slavonije i Krajine 1995. godine. Prvog maja 1995. godine Hrvatska preduzima operaciju Bljesak za vraćanje teritorije zapadne Slavonije pod kontrolu države Hrvatske. U trenutku napada hrvatskih snaga srpski civili i 18. korpus SVK napuštaju zapadnu Slavoniju preko reke Save u deo Bosne pod kontrolom Srba. Operacija Bljesak je ostvarila etničko čišćenje prostora. U zapadnoj Slavoniji ostalo je oko 1000 Srba od ukupno 13000, koliko ih je tamo živelo do 1. maja 1995. godine. Tri dana pre operacije Bljesak, jedan Hrvat ubio je na benzinskoj pumpi u blizini linije razdvajanja srpskih i hrvatskih snaga jednog Srbina. Odgovorivši na to ubistvo, srpske snage otvorile su vatru na civilna vozila koja su išla autoputem ubivši pri tome tri Hrvata. Taj događaj su hrvatske vlasti javno navele kao razlog za preduzimanje operacije Bljesak. Činjenice, međutim, nedvosmisleno ukazuju da je operacija bila veoma pažljivo isplanirana. Hrvatski bljesak smrti Hrvatske oružane snage ubile su tokom 1. i 2. maja 283 srpska civila, koja su u međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji identitet još nije utvrđen. Operacija Bljesak je trajala 59 časova – započela je 1. maja u 5.00 časova i završena 3. maja u 16.00 časova. Za to vreme, hrvatske snage su uspostavile kontrolu na 500 kvadratnih kilometara teritorije Zapadne Slavonije koja je do tada bila pod srpskom kontrolom. Prema hrvatskim izvorima, u operaciji je učestvovalo oko 7.500 pripadnika hrvatske vojske i specijalne policije. Hrvatski izvori procenjuju da je SVK u to vreme brojala 5.500 pripadnika. Krajinski Srbi navode da je u operaciji učestvovalo 17.000 pripadnika hrvatskih snaga nasuprot 3.500 pripadnika SVK. Tadašnji hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak izneo je podatak da je u toku operacije poginulo 450 ljudi, većinom civila. Prema podacima "Veritasa", organizacije koja se bavi dokumentovanjem ratnih zločina tokom i posle operacije Bljesak i Oluja, hrvatske snage ubile su tokom 1. i 2. maja 283 srpska civila, koja su u međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji identitet još uvek nije utvrđen. Najveći broj civila i vojnika stradao je prilikom granatiranja izbegličkih kolona, na putu od Nove Varoši do Bosanske Gradiške. Veliki broj ubijenih ostao je na tom putu kojim su se civili i vojska povlačili. Ima indicija da postoji nekoliko tajnih masovnih grobnica u kojima su hrvatske vlasti sahranile ostatke stradalih srpskih civila i vojnika. U toku i posle ofanzive hrvatska vojska i policija zarobile su oko 1.500 Srba, većinom vojno sposobnih muškaraca. Oni su držani i ispitivani u Varaždinu, Požegi i Bjelovaru. Najveći broj njih je oslobođen nakon policijskog ispitivanja. Tokom zatočeništva srpski zarobljenici bili su izloženi torturi, fizičkom kažnjavanju i ponižavanju. Nakon završetka oružanih sukoba hrvatski sudovi su optužili 4.438


Strana 533


1990 - 1995

pripadnika Srpske Vojske Krajine i bivše JNA za ratne zločine. U zatvorima u Hrvatskoj nalazi se 107 osuđenih Srba. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju podigao je 25. jula 1995. godine optužnicu protiv Milana Martića, predsednika Republike Srpske Krajine u vreme operacije Bljesak, zbog protivzakonitog napada SVK na Zagreb 1. i 2. maja, što je prouzrokovalo smrt sedmorice civila i ranjavanje više desetina civila. Medicinska sestra u Okučanima M. D. očekivala je mirno rešenje. U izjavi FHP-u ona kaže "bila sam uverena da će Zapadna Slavonija ponovo biti deo Hrvatske, ali da će Krajina imati neku autonomiju. Kada je otvoren autoput, 21. decembra 1994. godine, nadala sam se da će se sve nekako srediti, da će se rešiti pregovorima. Martić je u Pakracu 25. aprila 1995. godine rekao da je sve u redu, "da mi čvrsto držimo našu teritoriju".

Granatiranje izbegličkih kolona

Sve što se kretalo ka mostu na reci Savi da bi prešli u Republiku Srpsku neprestano je zasipano ubojitim sredstvima Pripadnik Trećeg bataljona Prve brigade 18. korpusa, A. S. iz Pakraca prvi put je izbegao u Srbiju 16. avgusta 1991. godine. Vratio se u Slavoniju u februaru 1992. godine. Tada je tamo već funkcionisala Republika Srpska Krajina. Otišao je kod rođaka u Šeovicu, predgrađe Pakraca. Tamo su bile razmeštene snage UNPROFOR-a. Mobilisan je u srpsku vojsku, ali on kaže da je do 5. maja 1995. godine bilo samo manjih borbi: "Mi nismo nešto ratovali, više sam imao obavezu da idem na stražu. Niti su oni napadali, niti smo mi bili neka vojska. Iščekivao sam da se sve smiri i da se vratim u Pakrac". "Sve poljoprivredne površine bile su zasejane i stoka se umnožavala. Stanovništvo je živelo mirno i bez straha da bi moglo doći ponovo do rata, kao 1991. godine". Tim rečima sveštenik iz Okučana opisuje život u zapadnoj Slavoniji uoči napada hrvatske vojske, 1. maja 1995. godine. Za napad je čuo preko Radija Okučani, oko 6.00 časova, koji je obaveštavao stanovništvo da ode u najbliža skloništa i da odatle ne izlaze bez uputstva opštine i komande 18. korpusa. Vojnicima je rečeno da treba da izdrže prva 3 sata napada, jer će u međuvremenu stići pomoć i teško naoružanje iz Republike Srpske. Sveštenik iz Okučana ceni da SVK nije imala više od 3.500 vojnika a da je u ofanzivi Bljesak učestvovalo preko 17.000 pripadnika hrvatske vojske i policije. Pripadnici UNPROFOR-a su napustili svoje položaje, što je izazvalo paniku među civilima. Tokom prvog dana među Srbima se čulo da na nekim mestima hrvatski vojnici napadaju srpske položaje u uniformama, sa vozilima i oružjem UNPROFOR-a. Mladić, ranjen u Jasenovcu prilikom granatiranja 1. maja u 5.30 časova, koga je sveštenik sreo u bolnici u Banja Luci, ispričao mu je da su prerušeni hrvatski vojnici ušli u njegovo selo nakon granatiranja.


Strana 534


1990 - 1995

Do masovnog pokreta stanovništva došlo je u popodnevnim časovima, 1. maja. Sveštenik kaže da je "zavladao strah među ljudima od neba koje se crnilo od projektila i dima iz zapaljenih kuća granatama. Počinje evakuacija civila svim mogućim prevoznim sredstvima i iz svih sela okučanske opštine. Kolone izbeglica kretale su se prema Okučanima, Dubovcu, Novoj Varoši, Staroj Gradišci, mostu na reci Savi da bi prešli u Republiku Srpsku. To je bio jedini put kojim se moglo izaći. Sve što se kretalo tim putem neprestano je zasipano ubojitim sredstvima i nije bilo mesta gde nije bilo ranjenih. Izvlačili smo ranjene, a neki su prenosili svoje mrtve". Sveštenik je išao po skloništima i obaveštavao ljude da je evakuacija u toku i da svi krenu prema Bosanskoj Gradiški. Tokom dana, 1. maja, Okučani su nekoliko puta granatirani i jednom je hrvatska avijacija bombardovala grad.

Svedočenje medicinske sestre Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane Sveštenik je napustio Okučane oko 21.00 čas, sa suprugom i još nekim ženama i decom. Išli su sa nekoliko automobila cestom, ali nije bilo formirane kolone. Vozio je svako za sebe. Putem od Okučana do mosta na Savi video je mnogo uništenih vozila i leševe na cesti i pored ceste. Dok su vozili, oko njih su padale granate i čule su se eksplozije. Ispred samog mosta na Savi naišli su na kratere od avionskih bombi. Na most su ušli kroz uzak prolaz između dva kratera. Most je bio znatno oštećen. U podnevnim časovima 1. maja u selu Bijela Stena hrvatske snage presekle su prolaz izbeglicama iz Pakraca, koji su bežali prema Bosni. Gađale su zoljama autobuse i tom prilikom stradale su mnoge žene i deca, koji su se nalazili u autobusima. Izbeglice koje su kasnije prošle tim putem videle su cisterne sa vodom i hrvatske vojnike kako peru put od krvi. Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane. Kada su oko 18.00 časova otišli u opštinu da pitaju šta da rade, naišli su na praznu zgradu. Funkcioneri su već bili otišli. Oko 40 zaposlenih, među kojima sedam lekara i šest sestara, napustili su Dom zdravlja oko 22.00 časa i ličnim vozilima, jednim sanitetskim kolima i jednim kombijem krenuli prema Bosni. Do podne su dovoženi samo ranjeni i mrtvi vojnici. Kasnije su stizali i civili. Mrtve su stavljali u jednu posebnu prostoriju. Tela sedmorice poginulih vojnika ostala su u Domu zdravlja, kada je medicinsko osoblje, 1. maja uveče, napustilo Okučane. Medicinska sestra M. D. svedočila je FHP-u da je 1. maja po podne, oko 16.00 časova, u Dom zdravlja dovezen ranjenik iz Pakraca, učenik trećeg razreda srednje škole, koji je ispričao da je hrvatska vojska naredila stanovnicima da se okupe na fudbalskom igralištu radi evakuacije, a kada su se svi okupili zasuti su granatama. Tom prilikom taj učenik je teško ranjen. Na putu prema Novoj Varoši, udaljenoj 7 km od Okučana, kolona zaposlenih u Domu zdravlja susreli su vojni sanitet koji im je ablendovao, dajući znak da nose ranjenike u Okučane. Sestra M. D. kaže da je svima to bio užasan trenutak, "taj vojni sanitet sa ranjenicima išao je prema Domu zdravlja u kojem nikoga nije bilo sem mrtvih".


Strana 535


1990 - 1995

Kada su stigli u Novu Varoš oko 22.30 časova, do 1991. godine čisto hrvatsko selo, zasuti su granatama iz šume Prašnik. Na automobilu sestre J. R. popucala su bočna stakla. U kolima je bila sa još jednom koleginicom. O tom događaju ona navodi: "Strašno smo se uplašile. Zaustavila sam auto i iskočile smo van. Imale smo sreću da nas nisu pogodili. Ispred nas je bilo još puno praznih automobila, iz kojih su izleteli ljudi. Neko je ostavio upaljene farove, tako da sam na traktoru ispred nas videla mrtvog čoveka za volanom i još jednu mrtvu osobu pored njega, ali ne znam da li je to bio muškarac ili žena. Nisam ništa više videla jer je bio mrak, ali je bilo jako puno zaustavljenih automobila. Pobegle smo u šumu. Htele smo šumom do Stare Gradiške, ali smo zalutale. Lutale smo šumom do 2.00 časa 2. maja. Tada smo sele pod jedno drvo i čekale da svane. Oko 5.00 časova smo čule kako padaju granate po Staroj Gradišci. U 5.30 avioni su dva puta tukli Staru Gradišku. U 9.00 časova smo krenule dalje kroz šumu. U 12.00 sati stigle smo u u Gređane, čisto srpsko selo. Bilo je potpuno pusto, samo je stoka lutala po putu. Primetile smo da nam neki traktor dolazi u susret. Na njemu je bilo pet starijih ljudi i vozač, svi iz tog sela. Bežali su prema Mlaci, selu na Savi, odakle su hteli da pređu u Bosnu. Nas dve smo krenule sa njima. Od njih smo saznale da je tog dana, 2. maja, oko 11.00 časova, hrvatska vojska ušla u Okučane. U Jablanici na Savi zajedno smo prešle čamcem u Orahovo, u Bosni. Prevezla nas je krajinska vojska. Devetog maja, preko Međunarodnog krsta saznala sam da su moj suprug Savo i neki moji prijatelji zarobljeni. Savo je bio zatvoren u Slavonskoj Požegi, kapetan Kulić u Bjelovaru, Branko Dželajlija i Feđa Krupić u Varaždinu. Vojska Krajine se predala. Savo je bio zarobljen od 4. maja do 7. maja". Ostali iz kolone medicinskog osoblja nastavili su putem kroz Novu Varoš, prema rečima sestre M.D, "obilazeći leševe i uništena vozila po cesti". Drugog maja, oko 5.00 časova izjutra, hrvatska avijacija je gađala most na Savi, kojim se prelazi u Bosansku Gradišku, i dve bombe su pale na kuću kod bolnice u gradu. U jednoj kuću ubijeno je dvoje dece, dečak Nemanja i njegova sestra, a njihova majka Gordana Gajić zadobila je teške povrede nogu i tela. Prilikom tog bombardovanja ubijen je još jedan čovek, a ranjena su još četiri lica među kojima je i Bogdan Popović, kome je geler odsekao levu nogu u cevanici.

Pucali su po koloni Povlačenje civila, rasulo među vojnicima Nakon bombardovanja mosta, 2. maja oko 9 časova, sveštenik iz Okučana vraća se u Okučane da bi proverio da li je tamo ostao episkop zapadnoslavonski. Sa njim je krenula Milka Kesić. Kada su prošli most i ušli u Novu Varoš, kod druge kuće sa desne strane, hrvatski vojnici su ih gađali iz mitraljeza. Milka je odmah pogođena. Sveštenik veli: "Milka je prvim pogotkom ubijena a ja sam osetio udarac kugle u predelu leve lopatice, ali sam nastavio da vozim dalje dok su hrvatski vojnici pucali po automobilu. Čuo sam jasno udaranje kugli u automobil i osećao sam da me kugle pogađaju. Vozio sam sve dok me vozilo slušalo. Pred sobom sam gledao vozila u dimu i vatri, na koja su padale granate iz šume Prašnik. Kada je vozilo stalo, smogao sam snage da izađem i potrčim prema tom užasu koji je goreo i iz koga se dimilo, odakle su se čuli krici i jauci - to je bilo jedino mesto gde sam mogao da potražim spas. Video sam pobijene u vozilima i na cesti, ranjeni su jaukali. Uspeo sam da se doteturam do čela kolone, i tu sam pao. Podigli su me neki ljudi i uneli u neku kućicu. Tu mi je pružena prva pomoć, previjene su mi rane. Shvatio sam da sam sa mojim parohijanima iz Okučana i okolnih mesta, koji su pokušali da izađu prema Republici Srpskoj, ali su hrvatski


Strana 536


1990 - 1995

vojnici presekli kolonu i pucali po njoj. Tu sam proveo više od nekoliko časova. Dok sam ležao u toj kući, doneli su Rauša Vasilija, civila iz Okučana, koji je bio ranjen u stomak, i Martinović Milana, takođe civila iz Okučana, koji je bio ranjen u glavu. On je bio živ kada je donet u tu kuću, ali je na putu do bolnice podlegao ranama. Pripadnici Vojske Krajine, koji je trebalo da osiguraju bezbedan prolaz civila, odlučili su da krenu u proboj. Uspeli su da oslobode put. Većina hrvatskih vojnika pobegla je u šumu Prašnik, a neki su stradali u borbama. Kolona je nastavila prema mostu na Savi. Koliko sam video, kolona je bila duga oko 3 kilometra, a vozila su išla po širini čitave ceste. Mene su poveli u bolnicu u Bosansku Gradišku a odatle u Banjaluku. Lekari su utvrdili da sam u telo primio devet kugli. Ranjen sam u predelu ramena sa dve kugle, u predelu kičme kod desnog bubrega, pogođen u ruku takozvanim dum-dum metkom koji je uništio velik deo mišićnog tkiva, a ostale kugle pogodile su me u noge". Pripadnik Vojske, B.M. iz sela Smrtića, imao je 2. maja zadatak da sa svojom jedinicom obezbeđuje povlačenje civila iz opštine Okučani. Vojska je išla peške a kolona, dugačka nekoliko kilometara, traktorima, automobilima i autobusima. Prema njegovom svedočenju, do Nove Varoši hrvatske snage nisu pucale na kolonu, ali u tom selu, iz šume Prašnik, zasuli su ih vatrom iz pešadijskog oružja i artiljerijskog naoružanja. Pucali su po koloni. Ljudi su pokušavali da se izvuku na razne načine, neki su uspeli, a neki nisu. Kolonu je nadleteo avion, ali nije pucao po njoj. Od poznanika Rada Vujinca iz sela Smrtić saznao je da su u selu Medari ubijeni Rade Čakmak, Anka Treskanica i još neki Srbi iz tog sela. Pripadnik diverzantske jedinice 54. brigade C.R. dobio je 1. maja zadatak da municijom snabdeva borce na prvim linijama. Na položajima je zatekao rasulo među vojskom. Vojnici su odbijali da uzmu oružje i spremali su se na povlačenje. Ujutru 2. maja u 3.30 časova vojsci je naređeno da krene u proboj kod Nove Varoši. Cela 54. brigada, oko 120 ljudi, uglavnom mlađih, krenula je da deblokira put za povlačenje civila. Na putu ka Novoj Varoši sreli su kolonu civila koji su čekali da se probije obruč. To su bili seljani u traktorima i kolima, ali najviše ih je išlo pešice. Hrvatske snage su tukle iz pravca Varoši i Gradiške. Svedok je išao kamionom u kojem se nalazila municija. Na putu je bilo leševa preko kojih je morao da vozi. Obruč je probijen oko 11. časova.

Video sam bar pedeset leševa a nisam prešao kolonu

"Prelazili smo par metara na sat. Oko nas je bilo strašno puno uništenih automobila, leševa, traktora. Bilo je pobijene dece", svedoči vojnik

Pripadnik vojske M. S. iz sela Rajića nakon raspada jedinice 2. maja priključio se koloni koja se kretala putem prema Bosanskoj Gradiški. O napadu hrvatskih snaga na kolonu u Novoj Varoši on kaže: "Po koloni je osuta paljba iz šume Prašnik. Pucano je po čitavoj koloni koja je bila dugačka 3–3,5 kilometara, bez


Strana 537


1990 - 1995

obzira što je u koloni bilo mnogo više civila nego vojske. Po mojoj proceni kolonu je činilo 500 do 700 vozila i oko 2000 do 2500 ljudi. Nakon prve paljbe iskočili smo mi vojnici i sklonili se iza kuća. Grupicu u kojoj sam bio sačinjavalo je nas šest, moj brat i četiri borca iz bataljona. Laganim probijanjem, pokrivanjem vatrom i prebacivanjem od zaklona do zaklona došli smo skoro do početka kolone, do ulaza u selo. Videli smo da se čelom ne može probiti jer je put bio blokiran, vozila na čelu kolone bila su pogođena, preprečila su put i kolona je stala. Kolona je zakrčena kod gostionice "Šeik" na samom izlasku iz sela. Dalje je pucano po koloni koja je stajala. Bilo je ljudi koji su pokušali da puzeći pređu taj dio zakrčenog puta – njih su pobili. Na cesti i pored ceste bilo je vozila koja su ranije uništena, prethodnog dana, video sam pobijene ljude, neki od njih su ležali na cesti, a neki su ostali mrtvi u vozilima. Vidio sam bar 50 leševa a nisam prošao čitavu kolonu. Ljudi koji su bili u koloni za nama padali su pogođeni, a bilo je dosta onih koji su zapomagali ranjeni. Bilo je mrtvih na cesti, mrtvih u vozilima koja su bila uništena. Vidio sam i četiri ubijena vojnika, od kojih dvojicu nisam poznavao, a prepoznao sam dva vojnika iz moje brigade, majora Tešanovića i vojnika Milana Mikašinovića. Bila je to grozna slika, ljudi koji su pobijeni ranije bili su sasvim deformisani, neki su bili bez nekih dijelova tijela, krvi je bilo svagdje. Nigde nije bilo UNPROFOR-a, koji je ako ništa drugo mogao pomoći da evakuišemo žene i djecu. Nas šestoro braće bilo je u borbama ta dva dana. Jedan brat mi je nestao, ne znam da li je poginuo ili je zarobljen. Njegovo ime je Marić Jovan. Čuo sam i da su poginuli neki moji poznanici i prijatelji, Dragojlović Petar, Vučić Mladen, Đorđe Španović, Nikola Savić, vojnici iz Rajića. Oko 14.00 časova prešao sam most na Savi, bacivši pušku u rijeku. Bio sam strašno razočaran našim vlastima jer su dopustili da izginu toliki civili i više ne želim da se borim ni za koga. Otišao sam u prihvatni centar u Novoj Topoli i tamo sam našao moju porodicu. Tamo sam saznao i da su Hrvati, koji su od 1991. godine ostali da žive sa nama, iz sela Borovac, takođe pobjegli i napustili svoje kuće jer su se bojali odmazde hrvatskih snaga". Z. Lj. iz Bodegraja, vojni obveznik, pozvan je 1. maja u 2.00 časova da se javi u jedinicu u Staroj Gradišci. Tu je preuzeo oklopno vozilo za koje je bio zadužen. Dobio je zaduženje da ide u proboj prema Okučanima. Oko 12.00 časova stigao je u komandu. Video je totalno rasulo. Tu su bili samo niži oficiri, viši su bili već pobegli iz Okučana. Vojnicima je rečeno da idu kuda znaju. B. Lj. se 2. maja priključio koloni koja je išla za Bosnu. Nalazio se u koloni kada su hrvatske snage napale kolonu: "Kolona je išla jako sporo, stajala je. Granate su padale između šume Prašnik i sela. Video sam kad su uništena jedna kola, granata je pala na njih. Ne znam tko je bio u tim kolima. Kako smo se približavali kraju sela, ranjenih i mrtvih je bilo sve više i više. Početak kolone je bio na izlazu iz Nove Varoši, pored kafane "Šeik", gde je kolona bila blokirana, a ljudi su stalno pristizali. Bilo je puno uništenih automobila, traktora. Najviše žrtava je bilo tamo gde nije bilo kuća. Svaki automobil ili drugo vozilo koje se tu pokušalo probiti gađano je snajperom ili zoljom. Po koloni su stalno padale granate, pešadija hrvatske vojske ih je navodila. Počeli smo se probijati ujutro. Probijali smo se nekoliko sati, možda i više. Prelazili smo par metara na sat. Oko nas je bilo strašno puno uništenih automobila, leševa, traktora. Leševi su ležali po cesti, neki su bili u automobilima, na traktorima. Bilo je pobijene dece, žena, starih ljudi, neki ljudi bili su bez delova tela, bez ruku, nogu, glave. Svi leševi su bili bledozelene boje, izgaženi, izobličeni. Na asfaltu i na travi se videla krv, zbog kiše je tekla potocima. Najteže je bilo kada sam nailazio na tako unakaženu decu. Teško mi je da se toga sećam, želim to da zaboravim, a ne znam kako. Te slike su mi stalno u glavi. U početku sam obilazio mrtve, ali kako smo se približavali


Strana 538


1990 - 1995

kraju sela, bilo ih je sve više i više na cesti. Nisam mogao da ih obilazim jer je put bio blokiran. Morao sam kombijem prelaziti preko leševa. Nailazio sam na leševe poznatih i nepoznatih ljudi. Ne mogu toga da se sećam. Video sam Nedeljka Živkovića iz Okučana i Jocu Bogićevića, invalida bez ruke, također iz Okučana. Obojica su bili civili. Video sam jednog starog čoveka iz Rajića – on je na prikolici traktora vozio mrtvog sina. Video sam jedan traktor koji je bio pogođen granatom – bio je potpuno uništen. Video sam jednog starog čoveka koga sam znao iz viđenja, ležao je izgažen na cesti. Preživeo je samo onaj koji je imao ludu sreću Autobus pogođen zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. – Na traktorima i u kolima mrtvi ljudi. – Leševi su ležali po putu

B. Lj. svedoči; "Onaj naš kraj je izdan, to je prodato. Naši komandiri, većina je pobegla. Oni su po pet dana provodili u Slavonskom Brodu. Sa Hrvatima je do poslednjeg dana bio razvijen šverc, komandni kadar je umesto odbrane organizovao trgovinu. Zato i jesu pobijeni toliki civili. Veći deo vojske je izašao 1. maja, a veći deo 54. brigade je krenuo ujutro 2. maja. Neki od njih su otišli šumom preko Gređana, i sa njima je bilo dosta civila. Ne mogu verovati da su Hrvati pucali po koloni žena, dece i staraca. Po koloni je pucano iz sveg oružja rafalno. Hrvatski vojnici su se služili svim i svačim. Tako su u Goricama po srpskim vojnicima pucali obučeni u uniforme UNPROFOR-a. Tu je izginulo puno vojnika. U Banjaluci sam razgovarao sa Abramović Stojanom, koji je 2. maja oko 2 časa izjutra bio na putu prema Bosanskoj Gradiški. Video je blokiranu cestu i rasuta tela civila koji su pobijeni prethodne večeri. Video je hrvatske vojnike na cesti oko traktora na kom je sedeo neki čovek. Tog čoveka su hrvatski vojnici najpre svukli sa traktora, a nakon toga Stojan je video blesak, i taj čovek je pao mrtav. Stojan je tada upalio svetla na svom automobilu, i vojnici su zapucali po njemu. On je iskočio iz automobila i sakrio se u neku kuću. Pred jutro je preko šume otišao do kanala Strug, i odatle dalje za Bosansku Gradišku". Pripadnik vojske K. V. iz Ratkovca je takođe bio u koloni koja je napadnuta 2. maja u Novoj Varoši: "U koloni su bili uglavnom žene i deca i stariji ljudi. Kada je čelo kolone bilo na Pustarama, gde se nalazila baza UNPROFOR-a, nepalski bataljon, začelje kolone je bilo 3 km odatle, u selu Dubovac. U koloni su bili civili iz Okučana i okolnih sela. Imao sam zadatak da obezbedim prolaz koloni civila do Bosanske Gradiške. Sa kolonom je išlo oko 1.000 boraca u uniformi. Moj otac i dva brata su takođe obezbeđivali odstupnicu koloni civila. Oko 5.30 časova izjutra stigli smo u Novu Varoš. Naišli smo na posledice masakra od prethodne večeri. Autobus pogođen zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. Polupana i prevrnuta kola, uništeni, spaljeni traktori. Na traktorima i u kolima mrtvi ljudi. Leševi su ležali po putu. Delovi tela na sve strane, nije moglo da se prođe. Bilo je ranjenih koji su još davali znake života. To se sve nalazilo na putu kroz Novu Varoš od kafane "Šeik" do benzinske pumpe, na dužini od 500 metara. Put je inače širok oko 15 metara. Imali smo nameru da prokrčimo put i provedemo civile. Međutim, odmah smo bili napadnuti iz šume Prašnik. Hrvatska vojska nas je gađala iz minobacača, haubica, tenkova, bestrzajnog oružja i pešadijskog naoružanja. Zračnom linijom 5–6 km od nas čulo se kako avijacija tuče bombama most preko Save i bolnicu u


Strana 539


1990 - 1995

Bosanskoj Gradiški. Od 5.30 do 11.30 časova trajala je grčevita borba. Kiša metaka i granata. Preživeo je samo onaj koji je imao ludu sreću. Čim je napad počeo, civili su ostavljali svoja vozila i bežali. Krili su se po porušenim kućama kraj puta, nešto ih je pobeglo šumom, a većina ih je izginula. To je bila borba prsa u prsa. Bio sam na čelu kolone. Izginulo je oko 500 ljudi, mahom civila. Oko 9 časova ranjen je sveštenik Savo Počuča u autu "aleko". Sa njim u kolima je bila Milka Kesić. Ona je poginula. Video sam borca Crnić Milovana iz Smrtića, ranjenog. Sada se vodi kao nestao. Poginuli su borci u uniformi Milan Cicvara i Gojko Pucarević iz Smrtića. Poginuo je i civil Jovan Bogić iz Okučana u "mercedesu" kada je auto pogođen zoljom. Bogić je inače bio invalid bez šake i nije bio vojni obveznik. Sa njim u "mercedesu" je poginuo civil Nedeljko Živković sa još dvojicom, takođe civila. Izvukli smo otprilike 50 odsto kolone. Uspeo sam samo četiri ranjenika da dignem i prenesem u Bosansku Gradišku. Sigurno da sam preleteo pored nekog ranjenika koji je bio u komi, pa sam mislio da je mrtav. Oko 9 časova mi se učinilo da vidim jednog svog rođaka ranjenog kraj puta. Puzao sam kroz koprive, uz kuće pored puta da bih stigao do njega. Međutim, nije bio to taj. To je bio neki dečko, oko 20 godina, iz Rajića. Bio je pogođen tromblonskom minom u stomak. Ispala su mu creva i on ih je pridržavao rukom. Tanka creva su mu curela između prstiju. Možda je bio već mrtav. Borba je trajala do 11.30 časova. Proboj je uspeo. Držali smo im odstupnicu sve do kanala Strug. Tada nas nije više tukla pešadija već samo njihova artiljerija iz sela Visoka Greda kod Nove Gradiške. Od 11.30 do 13 časova smo se probijali od kanala do mosta na Savi. Tu ima jedno 2 do 2,5 km. Sve vreme nas je tukla artiljerija. Sećam se da sam na kanalu Strug video traktor pogođen ručnim bacačem. Na tom traktoru je ostalo troje mrtvih, muž, žena i dete od četiri-pet godina.

Stravična svedočanstva I ubijali su, i tukli, i psovali Svedočenje: Video sam kada je osa pogodila vojni sanitet u kome su voženi ranjenici u bolnicu u Banjaluku. Među ranjenicima je sigurno bilo vojnika i civila. Samo je preživeo vozač saniteta Malešević Gojko, ostali su poginuli. Jedan ranjenik je ispao iz vozila i video sam ga kako gori u plamenu. Sećam se kako su granate padale na automobile pune civila. Pogode auto a komadi mesa lete na sve strane. Video sam jednog dečka iz sela Subotska, oko tridesetak godina, u civilu, ležao je na putu bez gornjeg dela lobanje. Ispao mu je bio mozak. Stavili smo mu telo na traktorsku prikolicu i odvezli ga u Bosansku Gradišku. Kupili smo ranjene, mrtve nismo mogli. Mnogi su samo plakali i kukali od tuge i žalosti. Nismo mogli sve ranjene da pokupimo i ponesemo sa sobom. 2. maja je sve vreme padala kiša. Bili smo mokri od kiše i znoja i blatnjavi. Ranjenici su ležali okolo i kukali. Krš i lom po putu od havarisanih vozila. Razbijeno staklo na sve strane. Delovi tela po putu. Tukli su nas i snajperisti iz šume Prašnik. Takmičili su se ko će više nas da pogodi. U jednom trenutku sam bio tako blizu ruba šume da sam čuo jednog od njih kako kaže: "Skinija sam šesnaestog". Kada smo prelazili savski most tukli su nas granatama. Tukli su nas sve do stadiona Kozara u Bosanskoj Gradiški. Tada su gađali i bolnicu u Bosanskoj Gradiški". Poginuli 2. maja Prilikom napada na kolonu 2. maja poginuli su pripadnik SVK "Mudri", potpukovnik Tešanović iz Rajića, Dajić iz Medara, otac mu je bio ranjen, Migel Radulović iz Okučana, Džakulin zet, i Vukadinović Zoran (21). Iz sela Smrtići


Strana 540


1990 - 1995

(Ratkovac) u opštini Okučani poginulo je 16 ljudi. Eskić Vojin (1940), borac, Dabić Milorad (1960), borac, Dabić Milan (1951), borac, Zubović Mirko (1940), borac, Zec Vojin (1951), borac, Cvjetičanin Dušan (1954), borac, Pucarević Gojko (1956), borac, Cicvara Milan (194?), borac, Crnić Milovan (1967), borac, ranjen 2. maja u Novoj Varoši, nestao je, Savelić Živko (1970), borac, takođe je nestao. Ljubotinja Nikola (82) zaklan je u svojoj kući u selu Ratkovac. Kondić Ranko iz Okučana je 4. maja video krvave tragove u Nikolinoj kući. Kondić je zarobljen 5. maja i nakon 8 dana je oslobođen. Marinković Stevo (1951), duševno poremećen, nije bio vojni obveznik, ubijen je u svom dvorištu iz puške. U kući mu je bila samo teško bolesna majka koja je granjem i daskama pokrivala njegovo telo, kako ga ne bi stoka pojela. Njegovo telo su Hrvati sahranili na groblju u selu Trnava, Bošnjaković Mile (1949), civil, takođe umno poremećen, ubijen je u svom dvorištu iz puške, Bošnjaković Đorđe (1955), borac, Miletov brat, poginuo je na položaju. Botić Miloš (1930), civil, ubijen je iz puške oko 10. maja. Njegovo telo su videli neki zarobljenici koji su u to vreme oslobođeni. Nestali tokom sukoba Malijević Rajko i Grlica Savo iz sela Rajići, i Bjelić Draženko iz Sela Borovac, pripadnici policije krajiških Srba nestali su tokom sukoba 1. i 2. maja. Poslednji put su viđeni 30. aprila, kada su iz Rajića zajedno otišli na Roždanički most, gde su im bili položaji. Niko nije video da su poginuli. Marić Jovan, pripadnik vojske iz Rajića, takođe je nestao za vreme sukoba. Pripadnik vojske Crnić Milovan (30) iz Smrtića je 2. maja ranjen prilikom napada hrvatskih snaga na kolonu u Novoj Varoši. Od tada mu se gubi svaki trag. Poslednji ga je video Kerezović Vladimir iz sela Ratkovac, na putu kroz Novu Varoš. Hapšenje muškaraca u Šeovici Oko 60 Srba iz Bjelanovaca u opštini Pakrac izbeglo je nakon granatiranja sela u Šeovicu. Zbog granatiranja nisu izlazili iz kuće u kojoj su bili smešteni. 4. maja oko 16.00 časova čuli su da je potpisana kapitulacija i da svi moraju da predaju oružje. Srpski vojnici išli su od kuće do kuće i obaveštavali civile da na prozoru ili u dvorištu istaknu bele zastave. U kuću u kojoj se nalazila T. L. iz Bjelanovica najpre je došla hrvatska civilna policija a zatim hrvatska vojska: "Ušli su, rekli su nam da nam se ništa neće dogoditi, da žene i deca stanu na jednu a muškarci na drugu stranu ceste, u red dva po dva. U našoj kući je bilo devet ili deset muškaraca, među kojima je bio gazda sa dva sina. Od muškaraca koje sam znala bili su Romanić Rade i Bolić Duško iz sela Bjelanovci, ostale ne znam jer su bili iz Šeovice. Vojna policija je odvela sve muškarce". Pripadnik srpske vojske A.S. iz Pakraca i dvadesetak seljana iz Šeovice držali su položaj na Lipičkom i Pakračkom polju, gde je bila linija razdvajanja. Samo trojica su bili mlađi. Od oružja su imali puške. Dva dana i dve noći su stražarili pod artiljerijom. Stanovništvo je bilo po skloništima. Šeovica je granatirana. Vaso Dolinić je sa fudbalskog igrališta preneo u svoju kuću leševe dve devojčice od 14 – 15 godina i jedne starije žene. Bile su mu nepoznate. Poginule su od granata. A.S. navodi da su Stevo Harambašić i Veljko Džakula otišli 3. maja na pregovore u Pakrac u vezi sa predajom oružja Unproforu, nakon čega je Unprofor trebalo da organizuje evakuaciju stanovništva u Bosansku Gradišku. Po tom dogovoru argentinski vojnici trebalo je da dođu sa tri transportera u Šeovicu. Predaju oružja je organizovao komandant bataljona Rade Vukadinović. Na mestu gde je ranije


Strana 541


1990 - 1995

držano oružje okupilo se 450 do 500 ljudi. To su bili seljani iz sela Šeovica, Japaga, Gavrinica, Kričke, Goraja, Šumetica, Brusnika, Kraguja, svi iz opštine Pakrac koji su bili u 51. pešadijskoj brigadi 18. korpusa SVK. Komandant te pešadijske brigade je bio i Stevo Harambašić. A. S. tvrdi da su hrvatske snage u 13.55 časova, pre nego što su počeli pregovori u Pakracu, ispalile tri granate iz Kusonja (prema Požegi) u Prekopakru na hrvatsku teritoriju. To je bila provokacija da pokažu kako Srbi krše primirje. Tada su uhapsili Džakulu i Harambašića. Onda su u 14.00 časova zaustavili Unprofor u Badljevini. Oko 17.00 časova umesto Unprofora došle su hrvatska vojska i policija. U Šeovicu je došlo 20 do 30 policajaca i vojnika. Pokupili su sve muškarce stare od 15 do 60 godina. Cestom Japaga – Gavrinica odveli su ih do pravoslavne crkve u Pakracu. U koloni je bilo oko 1000 ljudi. Hrvatski vojnici ih putem nisu maltretirali, samo su ih psovali. Ispred crkve su ih poređali u dva reda. Posle 22.00 časa stigli su autobusi i njima su zarobljeni Srbi odvedeni na ispitivanje u Varaždin, Bjelovar i Požegu.

Ispitivanje u Varaždinu Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa ispitivali ljude A. S. je u grupi od 500 muškaraca odveden u Varaždin u sportsku dvoranu: "Do podne smo sedeli ispred dvorane na nogama, ruke smo morali da držimo iza leđa a glavu među nogama. Dok smo tu bili došao je kamion hrvatske vojske iz Daruvara i jedan oficir je izašao, pokazao na određene ljude, na njih dvadesetak, i te su nekuda odveli. Ne znam više ništa o tim ljudima. U toj sportskoj dvorani su nas čuvali vojni i civilni policajci. Sve su nas popisali. Meni su uzeli sat marke seiko. Uzimali su i drugima vrednije stvari. Trećeg ili četvrtog dana uveče jedan u civilu i stražar pozvali su nas petoricu po imenu. Pored mene prozvali su Bokan Voja, Miličević Slobodana, Lukić Mana i Romanić Milenka. Svi smo bili iz iste brigade. Odveli su nas svu petoricu u WC. Rekli su nam da se sa dva prsta oslonimo na zid i da raširimo noge. Za nama je ušlo oko deset policajaca. Tukli su nas pendrecima, nogama, rukama. Onda bi nas poređali uz zid, naredili da kleknemo, da stavimo ruke iza leđa i opet šutirali sve dok ne popadamo u nesvest. Onda bi nas polili vodom, pa nastavili da tuku. Ne znam koliko je to trajalo, meni se činilo satima. Maneta su pre toga ispitivali u hali i još su ga tada pretukli. On je bio u najtežem stanju. Tada u hali ga je tukao jedan mlad oficir, visok, star oko 25 godina, plav, širokog lica i nosa, jak, visok skoro dva metra. Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa ispitivali ljude. Svi ispitivani su bili tučeni. Najgore su prolazili oni koje je ispitivao taj mladi oficir koji je tukao Mana. On jedini nije nosio činove. Bilo je raznog maltretiranja. Neke su terali da jedu so i biber. Hranu, koja nije bila loša, dobijali smo dva puta dnevno. Grozno je bilo što ljudi nisu smeli da idu u WC jer su znali da tamo hrvatski policajci i oficiri najviše tuku, pa su vršili nuždu u hali. Po celu noć nam nisu davali mira. Svakih pet minuta smo morali da ustajemo i da pevamo "Lijepa naša". Puste nas da legnemo i čim se smirimo opet ustaj i pevaj. Preko dana su nas stalno terali da sedimo prekriženih nogu, ruku iza leđa a glavu među noge. I tako smo sedeli satima. Ja sam imao sreće da me nisu ispitivali u toj hali. Tukli su me u WC-u. Najgore su prolazili oni koje su prvo prebijali oficiri a zatim stražari u WC-u. Video sam mnogo tako pretučenih. Pašić Predrag (25) iz Obrovca pretučen je toliko da nije


Strana 542


1990 - 1995

mogao da hoda. On je ostao u logoru posle mene. "Milojku" iz Lipika, starom između 22 i 25 godina, prebili su ruku, imao je otvoreni prelom pa su mu stavili gips. On je pušten sa mnom. "Karas", rođen u Slavonskoj Požegi, živeo u Okučanima (30), prebijen je tako teško da nije mogao da hoda. On je ostao posle mene u logoru. Ugrinić Nikola (40), rodom iz Gornjeg ili Donjeg Grahovljana, gde je živeo pre rata a posle izbegao na srpsku teritoriju, tučen je kao i drugi. Ostao je posle mene. Vranešević Vlado iz Pakraca, radio je kao poslovođa u pilani u Pakracu pre rata, ostao je posle mene u logoru. Mog strica Alavukovića Veljka (60), mislim da nisu tukli. Njega su oslobodili pre mene. Dečaka Predraga Lukića, učenika prvog razreda srednje škole nisu tukli - oslobodili su ga pre mene. Pre mene je pušteno oko 130 ljudi. Druge večeri su počeli da puštaju starije ljude i decu. Posle tri, četiri dana nas je obišao Međunarodni crveni krst. Ja sam registrovan pod brojem 322525. To je sada jedini dokument koji posedujem. Imao sam ličnu kartu Republike Srpske Krajine izvađenu pre dve godine u opštini Pakrac. Uništio sam je pre zarobljavanja. Dok smo bili u sportskoj hali svaki dan su vodili ljude na ispitivanje van hale. Mene su posle tri, četiri dana prozvali po imenu i nas desetak su ubacili u maricu. Nisam znao kuda nas voze. Mislio sam da nas vode na likvidaciju. Odvezli su nas u Varaždin u policijsku stanicu. Tu smo ispitivani pojedinačno. Ispitivali su nas neki u civilu. Mene je taj jedan pitao odakle sam, gde sam bio, šta sam radio. Bio je korektan. Ispitivao me je oko sat vremena. Najviše su ga zanimali komandanti u našoj vojsci i ko je ubijao civile. Svih nas desetoro je u isto vreme ispitivano u istoj sobi, ali je svako imao svog islednika. Nije bilo fizičkog maltretiranja. Ali sam ja dan pre toga bio prebijen u WC-u, ono što sam već pričao i bilo me je strah. Ne mogu da se setim ljudi koji su tog dana bili sa mnom u policiji. Sećam se samo Alavuković Dušana, to je moj brat od strica i Sašić Čedomira iz Lipika. Posle sat vremena ispitivanja odvezli su nas nazad u dvoranu. Posle dan, čitali su imena i prezimena i tada je oko 100 ljudi pušteno. Stali smo u dva automobila. Dovezli su nas u Gavrinicu po noći, oko 4.00 časova ujutru. Posle par sati morali smo se javiti u policijsku stanicu da nas evidentiraju. Tada sam saznao da UNPROFOR treba da preveze prvi konvoj izbeglica u Gradišku. Ja sam se ubacio na spisak preko reda i tako sam prešao. To je bio prvi konvoj koji je prešao Savu. Bilo nas je 50, 60, većinom starijih ljudi i nas desetak mlađih koji smo se ubacili preko reda. U Gradiški sam sreo prijatelja Stevu Ljiljaka iz sela Borovac, između Okučana i Novske. Kad je počeo napad bio je sa još četrdesetak seljana na položajima između Okučana i Rajića. Počeli su da se povlače i poveli su sa sobom još oko 100 civila iz Rajića i Paklenice. Negde između Okučana i Bodegraja, u jednoj šumi su ostavili civile, žene i decu. Mislili su da će tako lakše pobeći, da civile niko neće dirati. Kada je hrvatska vojska naišla pucali su po tim civilima. Prilikom povlačenja vojska je naišla na zasedu. Stevo mi je pričao da to nisu bili Hrvati, da su pričali na nemačkom i da se imali nekakve bele uniforme. Uspeli su da im pobegnu". M. M. iz Bjelanovca, pripadnik Srpske vojske Krajine, bio je zatvoren od 4. do 7. maja u Varaždinu: "Drugog maja smo bili u okruženju. Oko 15.00 časova bilo je veliko granatiranje i isterani smo iz rovova. Povlačili smo se prema Gavrincima. U Pakrackoj opštini je tada bilo oko 2000 civila, nismo imali kud, morali smo da se predamo. UNPROFOR se uključio u pregovore oko predaje.


Strana 543


1990 - 1995

Predali smo oružje Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati uniforme i predati oružje Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati uniforme i predati oružje. Otišao sam u Šeovicu, skinuo sam uniformu i pomešao se sa civilima. Moja porodica je pobegla iz Bjelanovca i stigla u Šeovicu 3. maja. U 13.45 časova kapitulacija je bila potpisana, a već u 14.00 časova hrvatska vojska je počela da granatira Šeovicu. Gledao sam kako gađaju kuće, pogodili su jedan "golf", ubili kravu. Ljudi su se krili u podrumima. Granatiranje je trajalo oko 20 minuta. Oko 14.30 časova u selo je najpre ušla hrvatska policija, a zatim hrvatska vojska. Načelnik te hrvatske specijalne policije je naredio da se muškarci od 18 do 60 godina izdvoje i formiraju kolonu i krenu peške prema Pakracu. Izdvojili smo se i krenuli, a žene i deca su ostali. Čuvao ih je UNPROFOR koji je sve vreme bio prisutan. U koloni nas je bilo između 600 i 700. Išli smo peške oko 4–5 km. Hrvatska vojska je počela da nas maltretira kada smo stigli u Gavrinicu. Išli su od jednog do drugog. Psovali su nas, neke su izvlačili iz kolone i tukli. Video sam kada su pretukli Šeatovića Nikolu iz Kobačevca i Dragušina Nikolu Nigera, komandira bataljona. Svakog od njih je tukla grupa od njih 5–6 vojnih policajaca. Šutirali su ih, udarali šakama, po bubrezima, po celom telu. Tukli su ih oko 30 min. Tog dana, 4. maja, oko 20.30 časova potrpali su nas u autobuse, tako da su neki morali da stoje. I poveli. Konvoj od 10 autobusa, sa oko 700 zarobljenika je krenuo za Varaždin. Stajao sam sve vreme. U autobusu su bila 4 civilna policajca, specijalca u crnim uniformama. Jedan od njih je išao kroz autobus sa repetiranim pištoljem i ko god bi malo zadremao, stavljao bi mu pištolj na čelo i pretio da će ga ubiti. Nismo smeli da zadremamo, da se okrenemo, da kažemo nešto jedan drugome. Vređali su nas i psovali, nazivali četnicima i slično. U Varaždin smo stigli 5. maja u 7.00 časova ujutro. Doveli su nas u sportsku dvoranu. Dvojica po dvojica smo izlazili iz autobusa, prolazili kroz kordon policije koja nas je pretresala. Oduzeli su mi sat, vozačku dozvolu i nešto novca. Rekli su mi da mi to sve više neće trebati. Ostao sam čist kao puška. Na ulazu smo morali da se svučemo i posle toga je počelo prvo ispitivanje. Mene su pitali za lične podatke, zatim, ko mi je bi komandant, u kojoj sam bio brigadi, da li sam bio ranjavan. Pitali su me čak i za lišajeve po koži, gledali da li imam ravne tabane. Posle toga smo išli na hladno tuširanje i oblačenje, nakon čega su nas uveli u dvoranu gde smo posedali na parket. Sedeli smo sa rukama na leđima, noge ispružene i gledali smo u pod. To je bila naredba i nije se moglo drugačije sedeti. Pucala su nam leđa od tog položaja. Doneli su nam večeru, a posle toga su počeli sa radom. Slikali su nas i otvarali dosijea. Prvog dana nije bilo maltretiranja. Drugog dana, 6. maja, su počeli prozivati i odvoditi na saslušanje. Ostali su morali ceo dan nepomično da sede u istom položaju. Kad smo hteli u WC tražili smo dozvolu. Kada sam ja otišao u WC tamo su me sačekala petorica policajaca. Pretili su mi da će me ubiti, zatim šamarali, tukli i šutirali. Jedan od tih koji me tukao, rekao je da je iz Iloka, da mu je brat poginuo u Vukovaru i da će ga on osvetiti. Iz WC-a su izašli isprebijani Groznica Andrija i Romanić Rade. Pozornik se šetao po sali i nadzirao da li sedimo kako nam je naređeno. U jednom trenutku nisam mogao više da izdržim od bolova, pa sam spustio ruke na pod iza leđa. Pozornik mi je prišao i šutirao me po bubrezima. Istog dana posle podne sam bio ispitan. Inspektori u civilu su me ispitivali u vezi sa 1991. godinom, gde sam se nalazio, u kojoj sam brigadi bio isl. Rekao sam im da sam se 15. 9. 1991. godine prehladio i razboleo, tako da sam sve vreme bio u sanitetu u Bjelanovcu i da nisam učestvovao u napadu na Pakrac i Lipik. Ispitivali su me oko sat vremena a


Strana 544


1990 - 1995

onda su me vratili u dvoranu. Dolazila je HTV i snimala nas. Obišao nas je i Međunarodni crveni krst. Registrovali su me pod brojem 322061. Sedmog maja oko 6.00 časova došao je u salu njihov zapovednik i prozvao oko 100 ljudi, koje su odveli u nepoznatom pravcu. Vraćeni su za ručak. Izgledali su strašno. Bili su premlaćeni, izvučene košulje iz pantalona, trava na leđima. Kasnije sam saznao da su ih vodili negde na Dravu, na neku livadu i tamo tukli, prislanjali pištolje i na druge načine maltretirali. Istog dana oko 17.00 časova, zapovednik je ponovo došao i ovog puta prozvao oko 110 ljudi. Naredio im je da formiraju red kod WC-a. Prozvan sam i ja. Jedan je policajac dobacio: "Treba ih sada sve na Dravi pobiti i neka plove do Beograda". Živeo sam u strahu da će da nas izvedu napolje i likvidiraju. Drugi policajci su dobacivali da nas vode na razmenu. Međutim, onda su nam rekli da nas puštaju kući. Dozvolili su mi da idem da tražim svoj sat, ali ga nisam našao. Potrpali su nas u dva autobusa i oko 21.00 čas su nas povezli prema Zagrebu. U Pakrac smo stigli oko 23.00 časa, a zatim su nas odvezli do naselja Gavrinica i isterali iz autobusa. Pustili su nas da idemo svako svojoj kući. Bila je ponoć, mrak, ništa se nije videlo. Nisam smeo sam da idem u Šeovicu nego sam prespavao u Japagi kod prijatelja. Sutradan sam se sa porodicom upisao za odlazak u konvoju"..

Ispitivanje u Bjelovaru "Ja sam ostao u Bjelovaru, smestili su nas u sportsku dvoranu, logor su držali vojna i civilna policija, bilo je preko hiljadu ljudi" Svedočenje: R. M. iz Šeovice, pripadnik 51. brigade, predao se hrvatskim snagama 4. maja 1995. godine u Šeovici. Sa ostalim muškarcima odveden je u Bjelovar. "Kad je došlo naređenje da se preda oružje sakupili smo se kod skladišta u Šeovici. Naša brigada je trebalo da vrati 500 pušaka. Nas iz brigade bilo je oko 800. To su ljudi iz Kraguja, Smetlice, Kričke, iz Rugalja, Benkovca. Do podne smo predali oružje. Sporazum je bio takav da se preda oružje i da neće biti zarobljavanja. Oko 17.00 časova Hrvati su sve blokirali, zarobili nas i oterali pešice za Pakrac. Tamo su nas utovarili u autobuse. Znam da je za Bjelovar pošlo 22 autobusa i da su od toga devet otišli u Varaždin. Međunarodni crveni krst nas je pratio sa tri ili četiri kola. Ja sam ostao u Bjelovaru. Smestili su nas u sportsku dvoranu. Taj logor su držali vojna i civilna policija. Bilo je preko 1000 ljudi. Bilo je ljudi od 75 godina. Pokupili su sve muškarce koje su našli. Tamo sam bio četiri dana i bio sam 41. na ispitivanju. Zato sam tako kratko ostao. Prvog dana su u kupatilu pretučena dvojica Srba, ne znam im imena. Neko od Hrvata je to prijavio Međunarodnom crvenom krstu i od tada su posmatrači stalno bili u Bjelovaru. Mene su evidentirali drugog dana pod brojem 511182. Tog dana, kada su bili delegati iz Crvenog krsta, hrvatska policija nam je delila sokove. U Bjelovaru su tukli samo neke, ljudi su bili razvrstani po činovima i najgore su prošli oficiri. Tukli su pre ispitivanja. Stevo Harambašić je dobio najviše batina. Stalno su ga vodili na ispitivanje. A u dvorani, pred nama su ga ponižavali, pljuvali i nazivali "đenerale". Takođe su svi komandiri bili tučeni. To se videlo po njima kada su se vraćali sa ispitivanja, bili su crni i teško su hodali. Nismo smeli da razgovaramo, ali bilo je vidljivo ko je na ispitivanju tučen. Ispitivali su nas u Okružnom zatvoru. Prvo bi došli u dvoranu, izdvojili nekoliko, potrpali u kombi i


Strana 545


1990 - 1995

odveli. Mene su ispitali posle dva dana. Kada smo došli u Okružni zatvor prvo su nas slikali sa svih strana, kao kriminalce. Dok sam čekao u hodniku na slikanje počeli su da tuku. Tukao me je ko god je prošao, rukama, nogama. Posle slikanja, ti koji su nas fotografisali uzimali su podatke. Popunjavali smo neke formulare i na jednom mestu morao sam da napišem da je Hrvatska lepa, da je to moja domovina i da ja volim Hrvatsku. Tako su mi rekli da napišem i napisao sam. Na kraju su nam uzeli otisak prsta. Posle su me odveli u ćeliju da čekam. Onda me odveli u sobu na sprat na ispitivanje. Ispitivao me neki u civilu. Visok, star oko 40 godina, smeđ, malo jače građe. Na stolu u kancelariji, ispod stakla je imao slike Ante Pavelića. Tog dana je ispitivano nas sedam i svi smo bili u različitim sobama. Sećam se da su sa mnom bili Vukadinović Rade iz Lipika, komandir bataljona, koji je tučen, Đurić Mirko iz Pakraca, optužen da je ratni zločinac i najviše je tučen. I Ostoja Pavić Braco, pre rata policajac u Pakracu, izašao je crn od batina. Taj civil me ispitivao o svačemu: kada sam počeo da ratujem, ko mi je dao pušku, u kojoj jedinici sam bio. Zanimali su ga vojni podaci. Onda mi je dao neki album sa fotografijama i pitao gde su ljudi sa slika. On me je i tukao. Tukao me je nekom letvom po glavi i po nogama. Rekao mi je da su to ubijeni hrvatski vojnici, ali ja nisam znao nikog sa tih slika. Ispitivanje je trajalo tri i po sata. Posle su me odveli opet u ćeliju i tek uveče oko 19.30 časova vratili u dvoranu. Sutradan, 9. maja, nas sedmoricu odveli su pred prvostepeni sud. Tukli su nas otkako smo ušli u sud, u ćeliji, a onda dok su nas vodili kroz hodnike. Jedino jednog starog nisu tukli. Najgori je bio jedan Srbin – Bjelasević Dušan iz Benkovaca, on je tukao više od bilo kog Hrvata. Đurića su prvog prozvali da uđe u neku sobu. Nama su naredili da stanemo licem uza zid. Rade Vukadinović nam je savetovao da ne odmičemo glave mnogo od zida da nam ne bi udarali glave o zid. On je kroz to već bio prošao. Njega su tukli dok smo tako stajali. Kad su me uveli kod sudije više nije bilo tuče. On me je ispitivao o raznim stvarima, o tome ko me je mobilisao i o porodici, koga imam od familije. Sastavio je zapisnik i ja sam to potpisao. Vratili su me nazad u ćeliju i oko 19.30 časova ubacili su nas u autobus. Sedeli smo unutra neko vreme, a onda su došli i izvukli dvojicu i vratili ih nazad u dvoranu. Znam da je jedan od njih, Slobodan Mađar iz Japage kasnije izašao. Drugi je Bodograjac Ilija, komandant bataljona, ali nisam čuo šta je posle sa njim bilo. Mi smo odvezeni za Šeovicu. To je bio 9. maj. Bilo je ukupno tri autobusa. U Šeovici je bilo gore nego u zatvoru. Domobrani su pucali oko kuća, provocirali. Tražili su oružje po kućama. Moju komšinicu Radonjić Milicu, čiji je muž invalid, pred njim i ćerkama su terali pištoljem po kući i tražili da preda snajper. Mom bratu Đuri upali su u kuću i sve opljačkali. Mom rođaku Radonjić Stojanu uzeli su TV i rasturili traktor. Ljudima su uzimali automobile, navodno zato što uz sebe nisu imali dokumenta, a mnogima su papiri ostali u zatvoru. Izašli smo posle četiri-pet dana u konvoju. Srpska policija nas je uputila u istočnu Slavoniju". B. Z. iz Pakraca, pripadnik Srpske vojske Krajine, proveo u zarobljeništvu u Bjelovaru od 4. do 16. maja 1995. godine: "Naš komandant Stevo Harambašić nije imao drugog izlaza, morao je da pristane da se predamo kako bi spasao nas i civile. On je sa UNPROFOR-om otišao na pregovore i tada su ga Hrvati uhapsili. Poslao nam je naredbu da se predamo, skinemo uniforme, obučemo u civilno odelo i da istaknemo bele zastave na kućama. Bilo je naših vojnika koji nisu hteli da se predaju, pa su pobegli u šumu.


Strana 546


1990 - 1995

Neki od njih su tamo zarobljeni. Hrvatska specijalna civilna policija je došla na našu liniju. Vikali su da izađemo, da se predamo. Formirali su kolonu od nas zarobljenika na glavnoj cesti prema Pakracu. Dok smo stajali u koloni, non-stop su dovodili nove ljude u kolonu. Bilo je tu starijih ljudi i invalida sa protezama. U kolonu su doveli dr Perića (72) i mog brata Gorana (29), koji je 90% invalid, te nije bio vojni obveznik. Celo popodne su pravili kolonu. Naveče je došlo 20–25 autobusa. Potrpali su nas u autobuse. Uglavnom su svi sedeli, što znači da je bilo oko 50 ljudi u jednom autobusu. U mom autobusu su bili moj brat Goran i ženin otac Nikola".

Tukli su na ispitivanju Dok sam sedeo u ćeliji, čuo sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su bili sa mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao sa njima, ali je jedan rekao da su ga tukli letvom Svedočenje B. Z. iz Pakraca se nastavlja: "U Bjelovar smo stigli negde posle ponoći, 5. maja 1995. godine. Doveli su nas u Sportsku dvoranu. Na ulazu su nam naredili da se skinemo i odveli nas na kupanje. Posle toga su nas sve popisali. Tu su nas držali pripadnici hrvatske vojne i civilne policije. Nazivali su nas četnicima, psovali nas, pretili su da će nas zaklati. Dali su nam po ćebe i legli smo na parket. Tokom celog tog dana su dovodili nove zarobljenike. Bilo nas je oko 500-700. Neke su odvodili na ispitivanje, pa ih posle vraćali. Neke nisu vraćali. Neki su se vratili isprebijani. U dvorani je stalno bilo puno novinara. 7. ili 8. maja došao je Međunarodni Crveni krst i dobio sam karticu br. 511816. Desetog maja došao je jedan iz civilne policije. Prozvao je nas sedmoricu prema nekom spisku. Strpali su nas u maricu. Jedan mi je psovao mater četničku i pretio da će me ubiti. Odveli su nas u neku zgradu u kojoj je bilo pripadnika i civilne i vojne policije. Zatvorili su nas u podrum. Strašno je smrdelo jer je u toj prostoriji u ćošku bio poljski WC. Prozivali su nas i odvodili na ispitivanje. Mene su odveli na II sprat zajedno sa još četvoricom zarobljenika. Stražar koji nas je vodio gore udario je svakog od nas kundakom nekoliko puta u rebra. U hodniku na II spratu smo morali da stojimo oko 30 minuta uza zid, sa rukama na leđima. Hrvati su nas iza leđa provocirali: "Šta je Čedo, kako ti se sviđa u Hrvatskoj! Evo vam vaše države! Prodali su vas, šta ste mislili!" Jednog po jednog su uvodili kod inspektora na ispitivanje. Mene je taj inspektor u civilu ispitivao gde sam bio, šta sam radio, ko je ubio neke tamo njihove. Drao se na mene, provocirao, ali me nije tukao. Ispitivao me je oko dva sata. Odatle sam vraćen u podrum. Istog dana, 10. maja, još jednom su me ispitivali. Sedeo sam na stolici, a četvorica u civilu su me unakrsno ispitivala. Jedan od njih mi je stavljao pištolj na slepoočnicu i vrat, a zatim repetirao. Taj drugi put su me ispitivali četiri sata. Jedan me je šutnuo u rebra i ošamario. Drugi me je udario drškom od pištolja u potiljak. Ujutru 11. maja oko 8.00 časova vratili su me u sportsku dvoranu. U istražni zatvor su me odveli 13. maja. Istražni sudija me ispitivao tri dana. Oslobodili su me 16. maja. Svi oslobođeni stali smo u 6 ili 7 autobusa i odvezli su nas u Pakrac. Rekli su nam da idemo svojim kućama. Kod kuće sam zatekao svoje. Svi su bili kod kuće. Sedamnaestog maja išli smo se upisati za odlazak. Prvo smo morali u opštinu na razgovor. Dve hrvatske službenice su nas pitale zašto odlazimo, da li nas je neko maltretirao u zatvoru, zašto ostavljamo kuću i drugu imovinu. Tu smo dobili karticu (dozvolu) za konvoj. Niko nije mogao da pređe granicu bez te kartice. Osamnaestog maja sam sa ženom i sinom, u našoj "ladi", otišao u konvoju u


Strana 547


1990 - 1995

Bosansku Gradišku. Morao sam da tražim specijalnu dozvolu da izvezem auto. U konvoju smo, 4. juna, prešli granični prelaz kod Sremske Rače. Srpska policija nas je sprovela u istočnu Slavoniju, u Sremske Laze kod Tovarnika. Policija nam je rekla da moramo da naseljavamo prazne kuće na prvoj liniji fronta. Svađali smo se sa njima jer nismo hteli blizu prve linije u opljačkane i prazne kuće. Pretili su nam batinama. Sramota. Zar to da doživimo od našeg naroda. Pobegao sam sa ženom i detetom kod pašanca u čijoj kući još uvek živimo. Ne znam šta ćemo da radimo ovde. Pašanac živi od poljoprivrede, a mi živimo od njega". A. M. iz Gornje Šumetice, pripadnik Vojske Srpske Krajine, predao se 4. maja. Bio je zatvoren u Bjelovaru od 5. do 12. maja 1995. godine. "U Šeovici su, pred školom, odvojili muškarce od žena, dece i starih. Bilo nas je oko 700. Prvo nam se obratio predstavnik naših civilnih vlasti, ne znam ko je to bio, i rekao nam da je potpisana kapitulacija, da smo potpuno nemoćni, da su Džakulu i Harambaćića zatvorili. Tu je, kada smo mi stigli, već bila hrvatska civilna i vojna policija i vojska. Rekli su da žene i deca mogu da idu kući i da na prozorima i dvorištima istaknu bele krpe. Nas muškarce su postrojili i pešačili smo 4 km do Gavrinice. Sprovodio nas je jedan Srbin koji je ratovao na hrvatskoj strani. Posmatrači su bili u Gavrinici, njih šest ili osam, obučeni u belo. Čekali smo autobuse, već je pao mrak. Rekli su nam da izbacimo sve iz džepova itd. Nas 750 autobusima su poveli za Bjelovar. Ispred sportske dvorane sačekala nas je vojna i civilna policija. Kako ko izlazi iz autobusa policajac ga vodi u ulaz u dvoranu. Tu nam na brzinu uzimaju podatke i vode nas na kupanje. Mi onako nagi, a oni nas slikaju kamerama i ismijavaju. Posle mi je sestra u Nemačkoj rekla da je taj snimak nas golih bio na nemačkoj televiziji. Posle kupanja smo odvođeni u dvoranu, dobili smo po ćebe i svako je zauzeo svoje mesto. Na tribinama su bili stražari. Šestog maja sam ispitivan u nekom MUP-u. Ispitivao me je neki civil. Prozivali su u dvorani po 12 ljudi, imenom i prezimenom. Tog dana kada sam ja bio takođe nas je bilo 12. Svi su mi bili nepoznati. Strpali su nas u maricu i onda uterali u neki haustor i odatle kroz neki ulaz u ćeliju. Ja nisam tučen, ali mislim da samo ja nisam tučen, ne znam iz kog razloga sam prošao dobro. Tukli su na ispitivanju. Ispitivali su nas pojedinačno. Taj koji je mene ispitivao je bio dobar. Rekao je da se zove Anta, da je iz mesta Gaj, opština Pakrac. Pitao me je gde mi je lovački karabin. Ja sam ga zaista imao, bio sam lovac. Ispitivao me je oko tri sata. Vraćen sam nazad u ćeliju. Tu me je jedan htio tući, ali je drugi rekao: "Nemoj njega, on je obrađen". Dok sam sedeo u ćeliji čuo sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su bili sa mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao sa njima, ali je jedan rekao da su ga tukli letvom. Osmog maja odveli su me u Vrhovni vojni sud. Sudija mi je rekao da je 1991. godine za mnom izdata poternica zbog pobune protiv države. Bili smo u sobi ja, sudija i zapisničar, žena. Nisu imali dokaze da sam digao ustanak. Pre nego što me je ispitao, rekao mi je da imam prvo na advokata, ponudio mi telefon da ga pozovem. Ja nisam znao nikoga niti sam se osećao krivim i rekao sam da mi advokat ne treba. Ispitivao me je po izjavi iz policije. Potpisao sam na 4 mesta. Jedina tortura koja je tu postojala je što smo pre i posle ispitivanja morali nepomično da stojimo satima u hodniku licem okrenutim ka zidu. Moj brat koji je sve vreme bio sa mnom prilikom ispitivanja u sudu morao je u hodniku da čučne i da drži ruke ispred sebe. Pri tom su mu vikali: "Al smrdiš majku ti četničku!"


Strana 548


1990 - 1995

Napuštanje Hrvatske Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje domovnice. Svi smo morali da odemo tamo da se prijavimo. Svedočenje A. M. iz Gornje Šumetice se nastavlja: U dvorani nije bilo tuče. Međunarodni crveni krst je došao drugog dana. Ljudi su tučeni samo u prolazu i prilikom ispitivanja u policiji. Video sam mnoge koji su bili crni od batina. Jedan od najgore tučenih je Joco Prokopić. Vođen je na ispitivanje više puta dnevno, ostao je posle mene u zatvoru i čuo sam da je još uvek tamo. Luka Krajinović je isto tako više puta dnevno vođen i čuo sam da je umro od batina. Popadić Peri su polomili četiri rebra. Dobrić Borivoja, mog komandanta, nisam video ali sam čuo da ne može da hoda. Video sam i da je Harambašić vođen više puta ali ne znam, nisam bio blizu njega, pa ne znam da li je tučen. Ne znam mu ime, ali znam da je iz Glavice kod Bučja, pretučen toliko da je jedva vukao noge. Pretučen je i Vidović Ljuban iz sela Čagliće, Mišo Krajinović iz sela Kusonje, zatim Arsenić Miloš iz Gornje Šumetice, Mandić Milutin, takođe iz Šumetice i njegov stric Milutin. Sa nama u dvorani je bio i doktor Perić koji nije tučen ali je to star čovek, ima možda i preko 70 godina, čuveni dečji lekar koji je živeo na Gavrinici. Hteli su da ga puste posle nekoliko dana ali je on zahtevao da ostane dok su i ostali zatvorenici tu. Ostao je posle mene. Dvanaestog maja sam pušten. Pun je bio autobus oslobođenih. Dok su nas vozili, nekoliko stražara su sve vreme puta tukli Srbljana Željka i Pletkapu Stevana". Žene i deca, izbegli u Šeovicu, nakon hapšenja muškaraca ostali su u Šeovici do 12. maja. O tim danima T. L. kaže: "Izlazili smo samo ujutro po kruh i dva puta po pomoć, kada je UNHCR pozvao da dođemo. Nastojali smo da ne šetamo po cesti. Bilo na je strah, hrvatski policajci i vojnici su bili svuda okolo i stalno su nas provocirali. Pevali su četničke pesme, psovali nam majku četničku, dobacivali mlađim ženama, pucali su dok prolazimo cestom. Govorili su da su i njihova deca ginula od naših granata. U delu Šeovice gde smo bili nije bilo srušenih kuća, granate su tu padale najviše kraj ceste. Vojnici su ulazili u kuće i tražili pare. Videla sam jednu ženu, ne znam joj ime, koja se žalila kako su joj upali u kuću, šamarali su je dok im nije dala sve pare i zlato koje je imala. Išla je da se žali civilnim vlastima i ne znam šta je dalje bilo. Jedna baka se žalila da su je šamarali, tražili pare i oružje. Nije imala. Kada su videli da nema ništa udarili su je još par puta i otišli. Jednog dana u našu kuću je upalo šest-sedam vojnika. Tražili su oružje i sve su pretresli. Nisu uzeli ništa iz kuće. Našli su u štali bombe, puške, municiju, vojne uniforme. Rekli su da će nas izbaciti, da će nam ubiti muževe i da će nas pobiti a mi smo rekli da to rasprave sa gazdaricom kuće, da smo mi izbegli i da ne znamo ništa šta je u štali. Gazdarica se zvala Prodanović Jela a njenog muža Branka i tri sina su već bili pokupili 4. maja. Oni su sa gazdaricom nešto raspravljali, čula sam da ona govori kako ni sama ne zna šta je u štali, da su tu vojnici spavali i da ne zna šta su za sobom ostavili. Nisu je maltretirali. Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje domovnica. Svi smo morali da odemo da se tamo prijavimo. Bio je ogroman red. Neki iz hrvatske vlasti, civili, obavljali su razgovor sa nama, po petnaestak minuta sa svakim. Mene su pitali šta imamo od imovine, da li imamo kuću, zašto smo bežali, koliko imamo zemlje, zašto hoćemo da odemo iz Hrvatske, zašto nećemo domovnicu. Govorili su da nam oni garantiraju bezbednost. Moj muž je već bio pušten na slobodu i našao nas je tako da smo zajedno bili na tom razgovoru. Evidentirali su nas i u UNHCR-u, 12. maja smo u konvoju otišli u Gradišku. Tamo su nas


Strana 549


1990 - 1995

prem mestili u no ove autobuse i odvezli u Laktaše e. Tu smo bili b do 19. m maja. U Laktašima je organizovan o n konvoj za a istočnu Slavoniju i re ekli su nam m da posle ko k ože na Koso ovo. U istoč čnoj Slavon niji srpska hoće može ići u Srbiju a ko hoće mo e se nalazila a linija razd dvajanja. T Tražili su da a tu policija nas je sprovela u Tenje, gde anemo. Nis smo hteli". osta

h ovih godin na, niko nije odgovaro o za pokolj srpskog na aroda Zapadne Ni poslije svih Slavonije, niti su pron nadjeni nes stali Srbi cijja tijela osttase na krvavom putu. Dze elat je oprao o cestu i po okusao da sakrije s zloc cin ali nije uspjeo u da iz zbrise sjeca anja na rodjake, r prrijatelje i po oznanike. Zab boraviti znaci klati ih ponovo... p


Stra ana 550


1990 - 1995

UJEDINJENE NACIJE KOMANDA SEKTORA ZAPAD

IZVJEŠTAJ O SITUACIJI U SEKTORU ZAPAD ZA PERIOD 08. MAJA 1995 OD 14.00 - 18.00 sati 1. OPĆENITO: Situacija je dosta napeta 2. DETALJI SITUACIJE: A. Argentinski bataljon 1. U 14.00 sati viđeno tri minobacača na poziciji u pravcu Brusnika (HL-800360); 2. U 14.45 sati patrola je vidjela u Šeovici konvoj traktora, a činili su ga 21 traktor sa prikolicama, u prikolicama su viđene lične stvari i civilna odjeća, nikog nije bilo u blizini; 3. Pozicija NJA -17 i dalje okupiran od strane HV.

B. Nepalski bataljon 1. Dvije patrole su upućene na relaciji Pustara-Sava. Prva u pravcu Donjeg Varoša, a druga u Gornji Varoš. Patrolama nije dozvoljen pristup u Donji Varoš i jedna patrola je izmjenila pravac do Uskoka. Patrole su izvjestile o: a) Relacija Pustara-Sava: 1. Čišćenje kolovoza 2. Odjeća i razbacane lične stvari koje leže pored kolovoza su u plamenu 3. Vatrogasna jedinica pere ceste...

Bi Bi Si LONDON TRAGOVI HRVATSKIH ZLOČINA

Ujedinjene nacije su danas počele istragu o tvrdnjama da su hrvatske snage prilikom ofanzive na Zapadnu Slavoniju počinile masakr nad srpskim civilima koji su bježali ka mostu na Savi da bi prešli u Bosnu. Priče izbjeglica da je namjerno otvarana vatra na kolone civila zabrinule su zvaničnike svjetske organizacije. Evo šta o tome kaže predstavnik UNHCR-a Kris Janovski: "Iz razgovora sa izbjeglicama i iz njihovih svjedočenja čuli smo da su mitraljeskom i snajperskom vatrom napadnute kolone civila koji su bježali. Rečeno nam je da između Okučana i Bosanske Gradiške ima mnogo leševa. Ti izvještaji nisu potvrđeni iz nezavisnih izvora, jer niko nije bio u mogućnosti da tamo ode i provjeri, ali isto se ponavlja u svim razgovorima - da je bilo pucanja


Strana 551


1990 - 1995

na kolone civila i da je mnogo ljudi ubijeno ili ranjeno." Visoki oficir UN general Rej Krab konačno je danas uspio da obiđe područje u kome su navodno počinjena zvjerstva. S njim je bio i dopisnik Bi Bi Sija Malkolm Brabant. On priča: "Mjesto na kome su, po svemu sudeći, ti ljudi ubijeni zove se Novi Varoš. Nalazi se oko pet kilometara sjeverno od mosta na Savi koji spaja Hrvatsku i Bosnu i kojim je većina srpskih izbjeglica pobjegla. Izgleda kao minijaturna verzija puta za Basru poslije savezničkog napada na Iračku armiju. Mnoštvo olupina nalazi se duž puta. To je vrlo tužno mjesto. Vidni su tragovi paničnog pokušaja ljudi da pobjegnu. Nema, međutim, pouzdanih dokaza o broju ubijenih." Malkolm Brabant dodaje da su jedini očevici nepalski vojnici u sastavu UNPROFOR-a koji su i sami bili meta hrvatskih snaga. "Oni kažu da su vidjeli leševe duž puta. Hrvati su vjerovatno leševe uklonili i sada se međunarodne organizacije trude da ustanove koliko ih je bilo. Mislim da će se istina tek naknadno saznati. Hrvati pokušavaju da čitavu stvar predstave kao bitku protiv vojnika u povlačenju među koje su se umješali civili. Jedan nepalski vojnik, iz glavne baze UN sjeverno od Novog Varoša, međutim, kaže da je vidio minibuseve pune ljudi na koje je iz šume sa lijeve strane puta otvarana mitraljeska vatra."

10. maj 1995.

UJEDINJENE NACIJE KOMANDA SEKTORA ZAPAD CIVILNA POLICIJA UN

KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA U JUŽNOM DIJELU SEKTORA ZAPAD U MAJU 1995 ...101. Izvijestio Jordanski bataljon 9. maja u kući br. 10 blizu kontrolnog punkta VJ19, 71-godišnji Srbin počinio je samoubistvo (objesio se) usljed straha i sadašnjih uslova, u toj kući ima još četrnaest drugih lica. 102. Izvijestio Jordanski bataljon 7. maja Jordanski bataljon je posjetio sela Paklenicu i Rajić, Srbi nisu viđeni. Upitani o civilnom stanovništvu u selu Rajić, hrvatska policija je napomenula da su oni odveli 40 srpskih civila radi istrage. 103. Izvještaj o zlostavljanju i batinanju ljudi zatvorenih u Varaždinu Jedan Srbin, stanovnik sela Kraguj, vratio se iz zatvora u Varaždinu. On se žalio na zlostavljanje i batinanje od strane hrvatskih oficira koji čuvaju zatvorenike. Ovom čovjeku se pruža medicinska pomoć. On želi otići u Bosnu. Primjeri fizičkog zlostavljanja: uskraćivanje sna, batinanje koje rezultira u polomljenim


Strana 552


1990 - 1995

udovima, batinanje sa palicama po leđima, prisiljavanje zatvorenika da sjede cijeli dan pognutih glava. Stražari u kupatilima tuku i udaraju zatvorenike. Psihološko ponižavanje: prisiljavanje zatvorenika da neprestano pjevaju himnu Hrvatske. Međutim, navodno da zlostavljanja u Varaždinu nisu sistematska i da ovise o smjeni. Takođe je u selu Brusnik policija ponovo uhapsila jednog čovjeka koji se vratio iz zatvora iz Bjelovara. 104. Izvještaj lokalne kancelarije Crvenog križa Hrvatske iz Nove Gradiške. Sažetak: Prema kancelariji Crvenog križa iz Nove Gradiške, 323 (tri stotine dvadeset i tri) stanovnika Okučana, i muškaraca i žena, odvedeno je u Novu Gradišku i zatvoreno tamo od 1. do 5. maja 1995. (vidi listu zatvorenih u dodatku). Takođe, prema kancelariji Crvenog križa u Novoj Gradišci, 28 (dvadeset i osam) lica izrazilo je želju da ide u Bosnu (lista u prilogu). 105. Izvještaj tima Civilnih poslova o situaciji u selu Šumetlica, smještenom južno od Dragović ceste (8. maj 1995): Samo oko 17 lica se sada nalazi u selu. Prije 1. maja 1995. bilo je 112 (stotinu dvanaest) prvobitnih stanovnika i oko 30 (trideset) izbjeglica. Prema ljudima koji su ostali u Šumetlici, najmanje dvoje seljana je poginulo kada su pokušali otići iz sela: Sužnjević Mirko, 66 godina, i Orozović Jela, 64 godine (nema informacija kako se to desilo). Prema Gunjeviću, tijela su ostala na otvorenom dva dana (6. i 7. maja), a onda ih je on zakopao u groblju u Šumetlici. Predstavnik Centra za ljudska prava vidio je dva svježa groba koji su bili neoznačeni. 106. Izvještaj UNCIVPOL-a koji je patrolirao selom Šeovica 5. maja U toku vatre Hrvatske vojske iz minobacača 1. maja 1995, tri civilna stanovnika Šeovice su ubijena: DROBNJAK VIDA, 70 godina, jedna trogodišnja djevojčica, jedna petnaestogodišnja djevojčica. 148. 17. maja patrolirajući okučanskim područjem, istražni tim UNCIVPOL-a pronašao je tri leša u mrtvačnici u groblju u Okučanima. Vrata od mrtvačnice su bila poluotvorena a tijela su ležala unutra na podu. Svi su bili starije osobe: dva muškarca i jedna žena. 152. MILINOVIĆ RANKA, Srpkinja, 1940. Paklenica 185, viđena 16. maja u Bodegraju 29. Ona je obavijestila UNCivPol da je 1. maja 1995. oko 7,30 sati hrvatska vojska ubila njenog muža MILINOVIĆ BOŠKA, 1940, kada je izašao iz skloništa da vidi šta se dešava. Uvukli su ga u sklonište još živog. Međutim, dva vojnika su došla i odvela ga. Tada su ga bacili u bunar. Ona je uspjela pobjeći u šumu sa unukom. Ona je potpisala izjavu svjedoka u vezi s ovom incidentom. 153. 16. maja u kući br. 29 u Bodegraju, Civilni poslovi su razgovarali sa ženom srednjih godina koja se nije predstavila. 18. maja primljena je takođe informacija od TEODORČEVIĆ NEVENKE, Paklenica 106, opština Okučani, ona je dala pismenu izjavu. Teodorčević Nevenka je izjavila da je 1. maja vidjela da je eksplozija granate ubila Rauš Aleksiju, Srpkinju, kada je izašla iz skloništa pokušavajući da pomogne Vesni Čuković, koja je bila ranjena u nogu. Vesna je umrla od rana (vidi takođe 134).


Strana 553


1990 - 1995

Gore spomenuta žena srednjih godina koja se nije identifikovala vidjela je spaljeno tijelo Rauš Aleksije u kući br. 185 u Paklenici. Ta žena je takođe izjavila da je u istoj kući hrvatska vojska ubila i Teodorčević Miću. Nastavila je rekavši da je Vesna Čuković stara oko 18 godina, bila ranjena u nogu i da je ostala u podrumu dok je kuća gorjela. Vesnini roditelji sigurno žive u Banjaluci. 156. 17. maja oficiri UNCivPol-a iz podstanice Gavrinica i lokalni Srbi izvijestili su nas da se Vujić Luka, Srbin srednjih godina, objesio rano tog jutra (17. maja). Prema nekim Srbima koji su poznavali tog čovjeka, hrvatske vlasti su ga prije nekoliko dana bile zatvorile, ali su ga pustile. Prethodne noći hrvatska policija ga je ispitivala o oružju i on je navodno plakao cijele noći prije nego što je počinio samoubistvo. 157. TODOROVIĆ SAVO, Srbin, Šeovica 12 (Informacija primljena od Luko Džejmsa, Centar za ljudska prava, i proslijeđena UNCIVPOL-u 17. maja). Po navodima g. Todorovića, njegov brat i snaja, Todorović Dragan, rođen 1937. (upravo se vratio iz zatvora iz Bjelovara), Todorović Ljubica, rođena 1938, ubijeni su između 9. i 16. maja 1995. godine. G. Luko je vidio svježe grobove na lokalnom groblju...

22. maj 1995.

UJEDINJENE NACIJE KOMANDA SEKTORA ZAPAD CIVILNI POSLOVI IZVJEŠTAJ O POČINJENIM ZLOČINIMA PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA U ZAPADNOJ SLAVONIJI

1. U kući u selu Paklenica, vlasništvo g. Šolaje, dogodio se masakar nad ranjenicima i medicinskim sestrama, pošto su bili zaklani: - Mića Teodorčević, veteran bez noge iz sela Paklenica, - Nikola Vojnović, vojnik, pogođen u grudi 1. maja 1995, - Milan Mrzić, ranjenik, - Aleksija Rauš, medicinska sestra, - Senka Rauš, medicinska sestra, - Ruža Šolaja, medicinska sestra, - Dušan Hasura, iz sela Rajić. Svjedok, Mitar Vujaklija, koji je ranjen u glavu, pobjegao je kroz prozor i potom prešao rijeku Savu. 2. Prema izjavi datoj od četvorice vojnika iz interventnog bataljona (jedan od njih ima nadimak Dalmatinac) oni su čuli vrisku lica koja su klana, a koja je dolazila iz kuće lica po imenu Duje locirane blizu sela Cage. 3. U selu Benkovac, 73 godišnja žena po imenu Grozdana i retardirana osoba po imenu Ostoja Vujinović, ubijene su. 4. Na cesti između sela Trnakovac i raskrsnice u selu Rogolji, civili su upali u zasjedu između podneva 1. maja i jutra 2. maja i napadnuti paljbom iz automata


Strana 554


1990 - 1995

i snajpera, oko 50 lica je ubijeno. 5. U selu Novi Varoš, između Pustare i Struga (kanala) civilno stanovništvo, uključujući žene i djecu, koji su putovali pješice ili u automobilima bili su meta paljbe svih vrsta naoružanja. Oko 100 lica je poginulo. 6. Sveštenik Savo Počuča ranjen na nekoliko mjesta sada je na oporavku u Banjaluci. 7. Ranjeni vozač saniteta označenog sa crvenim krstom, po imenu Gojko Malešević, nalazi se u bolnici u Banjaluci. 70 godišnji muškarac po imenu Ljiljak je nastradao u istom vozilu kada se ono zapalilo. 8. Slijedeće četiri žene su smrtno stradale u selu Medari 1. i 2. maja: Anka Ninković, Zora Tomić, Draga Đ umić, Kata Vlaisavljević. 9. U selu Rajčići, dvoje ljudi je ubijeno, a selo je spaljeno. Također su zapaljene kuće u selu Mlaka. Naredni podaci će biti poslani čim stignu nove informacije. P.S. Ovo su samo oni slučajevi u kojim su poznata imena.

12. maj 1995.


M. MOUSALI

Strana 555


1990 - 1995

NAŠ GLAS, broj 5. ZAJEDNICA SRBA U HRVATSKOJ

PISMO MILENKA POPOVIĆA, ARHIJEREJSKOG NAMJESNIKA ZAGREBAČKOG, MITROPOLITU JOVANU

VAŠE VISOKOPREOSVEŠTENSTVO Na poziv Monsinjora Vladimira Stankovića, predsjednika hrvatskog Karitasa i uz učešće predstavnika austrijskog, njemačkog, italijanskog i američkog Karitasa da i mi učestvujemo u obilasku nekih mjesta u Zapadnoj Slavoniji a uz Vašu saglasnost, prihvatili smo ovaj poziv. Dana 9. maja 1995. godine u 8,30 časova krenuli smo u obilazak sledećih mesta: Jasenovac, Gornji i Donji Rajić, Gornji Bogićevci, Okučani, Gornji i Donji Čaglić, Medari, Lipik i Pakrac. Cilj obilaska, po preporuci Monsinjora Stankovića, bio je da se pribave informacije o potrebama ljudi, kako im se može pomoći u humanitarnom smislu i da se snimi stanje sakralnih objekata Rimokatoličke i Srpske pravoslavne crkve na tom području. Obzirom da je čitavo vreme puta bila prisutna Hrvatska televizija i kasnije vrlo jednostrano i neistinito obavestila (kao i u svim ranijim izveštajima) javnost o stanju na području Zapadne Slavonije, smatramo potrebnim da Vas i svetsku javnost izvestimo istinito o proteklim događajima i stanju sakralnih objekata naše Crkve i srpskog naroda na tom području. Rimokatolička crkva je već informisala javnost o stanju svojih sakralnih objekata i naroda na tom terenu i ne smatramo potrebnim da mi o tome pišemo. U Jasenovcu crkva Svetog Jovana jeste čitava, ali je unutrašnjost pljačkana i oskrnavnjena. Nema polijeleja u crkvi, a u njoj spavaju pripadnici hrvatske vojske i policije zajedno sa oružjem i vojnom opremom, a časna trpeza im služi kao sto za jelo. Putir smo zatekli pun pljuvačke i opušaka. Spomenik jasenovačkim žrtvama smo takođe obišli i naišli na sveže tragove krvi. U samom mestu nismo naišli ni na jednog civila srpske nacionalnosti. Prošli smo kroz Gornje Bogićevce, Gornji i Donji Rajić i takođe nismo naišli ni na jednog civila, ali je zato bio veliki broj hrvatskih vojnika i policije. Crkva u Donjem Rajiću je čitava ali su vrata provaljena. Policija nam nije dozvolila ulazak u crkvu zbog navodne mogućnosti da je unutrašnjost minirana. Kroz otškrinuta vrata uspeli smo primetiti da nedostaje polijelej, a u crkvi je sve bilo ispremetano i razbijeno. Na autoputu iz Novske prema Okučanima, videli smo više spaljenih automobila, kamiona i jedan autobus. Na ulasku u Okučane i na čitavom putu


Strana 556


1990 - 1995

od Okučana prema Pakracu, videli smo krvave mrlje na asfaltu. Naša crkva u Okučanima je spolja naizgled cela, ali su svi prozori polupani, vrata su provaljena i u crkvi je sve ispreturano. U oltaru s desne strane postoje vrata koja su prilikom našeg ulaska bila otvorena. Pogledom u portu kroz spomenuta vrata videli smo ogromnu iskopanu raku udaljenu desetak metara od oltara, a zemlja je bila krvava. Primetivši da to gledamo policajci su vrata odmah zatvorili. U kući u kojoj je boravio Vladika Lukijan nalazila se hrvatska vojska i pristup nam nije bio dozvoljen. U prolazu kroz selo Cage, u nekoliko dvorišta smo videli velike iskopane rake. Celim putem od ulaska u Okučane pa sve do Lipika, u kanalima pokraj puta bili su vidljivi ostaci odeće, obuće, zavežljaji sa hranom i pićem, bicikli, motori i spaljeni automobili kao i tragovi krvi. Crkva u Medarima je srušena. Crkva u Donjem Čagliću je oštećena. Crkva u Pakracu je spaljena, krova nema, polovine zvonika nema, ikonostas i hor su izgoreli a unutrašnjost je sva u ruševinama. Eparhijski dvor mogli smo videti samo spolja jer nam ulaz unutra nije dozvolila hrvatska vojska. Izvana je vidljivo da nema ni jednog prozora, na većem delu zgrade nema krova. Vidljivo je da je dvor paljen. Deluje sablasno. Na čitavom putu nismo sreli civila srpske nacionalnosti s kojim bi mogli razgovarati. U Okučanima kao i u nekim drugim mestima videli smo ljude u posebnim uniformama sa nekim trakama na rukavima koji su čistili teren od raznih predmeta, a uz njih su bili naoružani vojnici. Tvrdili su nam da su to pripadnici civilne zaštite. U prolazu jedan od tih navodnih pripadnika civilne zaštite nam je šapnuo da su Srbi i brzo se udaljio. To nam je bio jedini susret na ovom putu sa Srbima. Većina kuća koje smo videli uz put su provaljene i opljačkane a na svim mestima gde smo se zaustavljali, osim Lipika i Pakraca, osećao se miris leševa. Iz svega što smo videli i doživeli, može se zaključiti da je ponovo izvršen genocid nad srpskim narodom i da je taj deo Zapadne Slavonije očišćen od Srba. Ovaj izveštaj Vam dostavljam s molbom da ga pročitate na Svetom Arhijerejskom Saboru, a mi ćemo isti dostaviti i nekim ambasadama u Zagrebu. Arhijerejski namesnik zagrebački Maj 1995.


protonamesnik Milenko Popović

Strana 557


1990 - 1995

BILJEŠKA ZA DOSIJE (REGISTAR)

PREDMET: Aktivnosti dana 15. juna 1995. godine. Dana 15. juna 1995. dolje-potpisana predstavnica UNHCR-a posjetila je sljedeća sela da bi ustanovila postojanje grobova u kojima su sahranjeni Srbi poginuli tokom borbi 1. i 2. maja 1995. godine u području Zapad, zoni pod zaštitom UN-a. (Dalje u tekstu termin "masovne grobnice"). 1. Dragalić, 2. D. Bogićevci, 3. G. Trnava, 4. Smrtić, 5. Okučani (Kosovac) Među ovim dolje-potpisana identifikovala je "masovnu grobnicu" u G. trnavi. Ovdje postoji dvadeset devet krstova. Imena i brojevi ispisani na novim drvenim krstovima (djeluju jeftino) su sljedeći: (Molim da uzmete u obzir da "NN" oznaka na krstu znači nepoznata osoba.) Broj

Imena (i godina rođenja?) 1. Željko Dicko, 1969 2. Goran Vuković, 1984 3. Milutin Vuković, 1954 4. NN 5. Gordana Vuković, 1987 6. Ranko Vuković, 1955 7. NN 8. NN 9. Anđelija Vuković, 1959

10. Ruža Dićko, 1943 11. Jovan Grmuša, 1933 12. Dragica Cumić 1918 13. NN 21. Nikola Popović, 1929 22. Mili Borojević, 1935 23. Ljeposava Borojević 24. NN 25. Zora Tomić, 1923 26. NN


Strana 558


1990 - 1995

141. NN 142. NN 28. NN 27. NN 121. NN 122. NN 131. NN 123. NN 124. Stevo Marinković, 1952 125. Nikola Ljubotina, 1911

15.06.1995.

Satoši Ašikaga UNHCR Daruvar

FAKS PORUKA 20. jun 1995.

BLJESAK Faks br. 153 6026

ZA: G. Huseina Al Alfija, šefa civilnih poslova, lično Njegovoj Ekselenciji g. J. Akašiju, Specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara OD: G. Grejema Deja, šef civilnih poslova, Sector Zapad (skicirao MK) Jutros je predstavnik za civilne poslove sektora Zapad lično istražio masovne grobnice na grobljima u Okučanima i Lađevcu; zabilježeni su sljedeći podaci (lista priložena): Pozdrav,

20. 06.1995. 9, 39 sati

Groblje u Okučanima

rođenja- godina


broj groba

datum

Strana 559


1.

Auhar

Miljenko

40

2.

Ljubomir

Mihailović

67

3.

N.

N.

45

4.

N.

N.

63

5.

N.

N.

64

6.

N.

N.

65

7.

N.

N.

66

8.

PERO

ĐURIĆ

183

9.

N.

N.

182

10.

DRAGICA

ČIČIĆ

185

(1963)

11.

BERISLAV

VUJIĆ

184

(1958)

12.

N.

N.

71

13.

N.

N.

70

14.

N.

N.

69

15.

N.

N.

68

16.

MILKA

KESIĆ

82

17.

N.

N.

181

18.

N.

N.

100

19.

ĐURO

RAJKIĆ

99

(1934)

20.

MIRKO

TOVARŽLI

98

(1957)

21.

DARKO

OSTROLUČANIN

97

22.

N.

N.

96

23.

ŽIVKO

SAVELjIĆ

95

(1969)

24.

IGNJATIJE

ORLOVIĆ

94

(1950)

25.

N.

N.

93

26.

N.

N.

92

27.

N.

N.

91

28.

N.

N.

90

29.

N.

N.

89

30.

N.

N.

88


1990 - 1995

(1913)

(1957)

(1954)

Strana 560


31.

N.

N.

87

32.

N.

N.

86

33.

N.

N.

85

34.

PREDRAG

MIŠLIĆ

84

35.

N.

N.

83

36.

N.

N.

81

37.

N.

N.

30

38.

N.

N.

164

39.

N.

N.

165

40.

N.

N.

166

41.

N.

N.

167

42.

N.

N.

168

43.

N.

N.

169

44.

N.

N.

29

45.

N.

N.

170

46.

N.

N.

77

47.

N.

N.

76

48.

N.

N.

172

49.

DRINKA

ĐUKIĆ

171

1990 - 1995

(1954)

Groblje u Lađevcu 1. BRANKO

VUJIĆ

101

2. N.

N.

173

3. N.

N.

174

4. N.

N.

175

5. N.

N.

176


(1928)

Strana 561


1990 - 1995

Zrtve svjedoce ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U BANJALUCI SVJEDOK: SAVA POČUČA sin Save, rođen 29.5.1947. godine u selu Kutjevu, opština Slavonska Požega, paroh okučanski, protojerej Srpske pravoslavne crkve IZJAVA Po zavšetku Bogoslovske škole, kao sveštenik Srpske pravoslavne crkve, od 1969. godine službovao sam u Gradištu, a od 1983. godine do danas u Okučanima. Oženjen sam i imam četvero djece. U Okučanima me je zatekao rat i agresija Hrvata na srpsko stanovništvo u Zapadnoj Slavoniji. Za vrijeme rata vidio sam mnogo Srba koje su Hrvati ubijali na ovom području. Vršeći svoju službu obavljao sam sahrane velikog broja ovih žrtava. Navodim među najtežim slučajevima ubistva bračnog para Keleua, iz sela Borovca, parohija Rajić, koji su živjeli u Novskoj, i ubijeni 21. oktobra 1991. godine, a istog dana i na istom mjestu bio je ubijen i još jedan bračni par, čijih imena ne mogu da se sjetim, kao i jedan starac iz Lovske. Njihovi leševi razmijenjeni su aprila 1992. godine i dopremljeni na groblje u Borovac. Obavljajući sahrane ovih žrtava vidio sam da su one bile masakrirane na najgrozniji način. Jednoj od ubijenih žena bila je prosječena dojka i u nju uvučena njena ruka. Kod svih ostalih žrtava bili su unakaženi dijelovi tijela - odsječene uši, nos i slično. Na Svetog Nikolu, 19. decembra 1991. godine, Hrvati su, preobučeni u uniforme bivše JNA, iskoristili prazničko raspoloženje Srba u selima Mašićka Šagovina i Širinci, upali u ova sela i ubili 68 Srba. Dio ovih žrtava razmijenjen je kasnije, a za dio se ne zna ni do danas. I ove žrtve su uglavnom bile masakrirane. Pripadnici UNPROFOR-a nisu dozvolili da se ove žrtve sahrane na lokalnim grobljima, pa je njihova sahrana obavljena u Okučanima. Sahranu sam obavljao uz prisustvo članova porodica žrtava, a u pojedinim slučajevima žrtve su bile cijele porodice. U crkvi u Okučanima raspolagao sam originalnim tekstom "Proglasa" Hrvata o prisilnom iseljenju u roku od 24 sata, 28 srpskih sela, koja su se nalazila na području od Požege prema Kamenskoj u podnožju planine Papuk. "Proglas" je izdat 28. avgusta 1991. godine. Poznato mi je da su ova sela prisilno iseljena, da su sve kuće u njima razorene i poravnate sa zemljom buldožerima, tako da od njih skoro nije ostalo traga. O ovome su mi lično pričali i mještani ovih sela, koji su uspjeli da pređu na slobodnu teritoriju Zapadne Slavonije. O ovom su mi pričali supruga Branka Kovača, iz sela Opršinaca, i drugi. Septembra 1991. godine, Hrvati su na mučki način upali u selo Gređani, opština Okučani, i ubili 18 civila, mahom starijih osoba, kojom prilikom su zapalili oko 50 kuća. Jedan od žrtava bio je Petar Čalić, a i ostale sam poznavao uglavnom iz viđenja. Istog dana, Hrvati su upali i u selo Čovac, ubili više civila i spalili oko 30 srpskih kuća. Pored ostalih u selu su iskasapili i Stevana Stančića, starog oko 50 godina. Kakvim su se Hrvati sve mučkim sredstvima služili, navodim slučaj u selu Čovac, kada su prilikom napada podmetnuli minu u jedan traktor i sklonili ga sa puta u kukuruze. Kada je vlasnik ovog traktora, pozvao Majstorovića, sina Milana,


Strana 562


1990 - 1995

mladića od oko 25 godina, da svojim traktorom izvuče njegov traktor, mina se aktivirala i obojica su na licu mjesta poginuli. 1. maja 1995. godine, zajedno sa porodicom i episkopom zapadnoslavonskim, gospodinom Lukijanom, zatekao sam se kod kuće, kada su Hrvati izvršili agresiju na Zapadnu Slavoniju. Preko lokalnog radija Okučani stanovništvo je upozoravano da siđe u skloništa, jer su već počele padati granate u samom gradu i okolini. Između 9.00 i 10.00 sati, emitovano je obavještenje da se stanovništvo priprema za eventualnu evakuaciju, ali da se jošuvjek ne kreće nigdje. Ovo je trajalo sve do oko 13.00 sati. U međuvremenu stizale su vijesti o tome da Hrvati prodiru prema Okučanima sa svih strana, ali da se linije odbrane još uvjek drže. Jedan broj civila je samoinicijativno odlazio prema selu Novi Varoš, odnosno Gradišci, raznim prevoznim sredstvima, a poslije 13.00 sati, počelo je i prvo organizovano evakuisanje i jednog dijela civilnog stanovništva, najprije djece, zatim starijih ljudi i žena. Oko 21.00 sat, obučen u mantiji, kolima sam odvezao u Banjaluku svoju suprugu, djecu i dvije žene iz Okučana, kao i jednog studenta Bogoslovije koji se nalazio u posjeti episkopu, sa namjerom da se vratim u Okučane čim budem mogao. Episkop je ostao kod kuće u Okučanima. Ujutro, 2. maja 1995. godine, oko 7.30 sati, automobilom sam krenuo prema Okučanima. U Gradišci primio sam Milku Kesić, iz Okučana, koja je sjela na mjesto suvozača. Prešao sam preko mosta Savu i kanal Strug ("Nova Sava"). Ulazeći u Novi Varoš, sa jedne od prvih zgrada, sa moje desne strane, iznenada je na automobil ispaljen mitraljeski rafal, a odmah zatim i puščana vatra iz 20-ak kuća sa iste strane. Milka Kesić je odmah bila smrtno pogođena. Ja sam bio pogođen sa više projektila, ali sam nastavio da vozim automobil sve dok on nije stao. Pod neprekidnim dejstvom kuršuma, uspio sam da izađem iz automobila i trčao putem oko 200 metara, i tu sam pao. Neposredno ispred sebe vidio sam užasnu scenu. Mnoštvo vozila na putu bilo je ispreturano, a veliki broj civila pored njih ležao je ubijen. Jedan broj izbezumljenih tumarao je među kolima, izložen vatri iz pješadijskog oružja iz okolnih kuća i iz obližnje šume Prašnik, kao i eksplozijama granata kojima je put bio zasipan. Mnoga vozila su gorila. U kućama, sa obe strane puta, bilo je žena, djece i staraca, koji su se tu sklonili. Iz kuće udaljene 10-ak metara od mene, izašli su neki civili i prenijeli me u obližnju kuću gdje su mi pružili prvu pomoć. Nakon nekog vremena naša vojska je uspjela da potisne Hrvate i otvori prolaz prema Savi i omogući izvlačenje civila i ranjenika prema Gradišci. Sa njima sam prevežen u bolnicu u Gradišku, a odatle u Banjaluku. U Novom Varošu bio je veliki broj ubijenih civila. Čuo sam da su Hrvati spalili njihove leševe, da bi tragove ovog zločina sakrili. Među ubijenima vidio sam Ostoju Dejanovića, nekog Vukadinovića i druge. Episkop zapadnoslavonski gospodin Lukijan uspio se izvući iz Okučana, preko mosta na Savi kod Gradiške, 2. maja 1995. godine.


Strana 563


1990 - 1995

Dok sam se nalazio u Okučanima, vidio sam da su bile oštećene crkva i parohijska kuća.

Zapisnik mi je glasno diktiran i u njega je unijeto sve što sam izjavio, ne želim da ga čitam, priznajem ga za svojeg i potpisujem. Saslušavanje je završilo u 15.15 sati. SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Sava Počuča, s.r.

Đorđe Stojanović, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U BANJALUCI SVJEDOK: GOJKO MALEŠEVIĆ sin Vitomira, rođen 19.2.1955. godine u selu Lađevac, opština Okučani, trgovac IZJAVA ... preuzeo sam sanitetsko vozilo marke "TAM - 110". Bilo je obilježeno vidnim znacima Crvenog krsta, a na krovu je imalo rotaciono svijetlo i sirenu. Ove oznake su se mogle vidjeti sa velike udaljenosti, a pri polasku uključio sam rotaciono svijetlo. Iz Okučana, prema Gradišci, krenuo sam ujutro 02.05.1995. godine, oko 7.00 sati. Na putu kroz selo Novi Varoš vidio sam mnoštvo ispreturanih vozila i veliki broj ubijenih civila, a sa lijeve strane puta iz šume, prema vozilu je, od strane hrvatskih oružanih snaga, otvorena žestoka paljba. Nisam smio da se zaustavljam pa sam krenuo dalje, obilazeći brojne leševe i prevrnuta vozila. Do mene, na prednjem sjedištu, sjedio je Duško Ljiljak a do njega, Radmirović zvani Braca. Osjetio sam brojne kuršume koji su gađali po kolima i u jednom trenutku primijetio da je Dušan Ljiljak bio smrtno pogođen. I ja sam bio pogođen u predjelu leđa, krv je počela da mi curi iz usta. Pogođen je bio i Radmirović. Ubrzo je i vozilo stalo jer je motor prestao da radi. Zaustavili smo se na samom izlazu iz sela Nova Varoš prema Gradišci. Po putu su padale brojne granate pa Radmirović i ja nismo smjeli da izađemo iz vozila, te smo polegli pored sjedišta. U ovom položaju smo ostali oko sat i po vremena, kada je vozilo pogodila granata i ono je počelo da gori. Prije nego što je granata pogodila moje vozilo, ispod njega su se sakrila dva muškarca, koji su došli svojim vozilima iza mene i bili pogođeni, pa su ispod mog vozila pokušali da nađu zaklon. Kada sam, zajedno sa Radmirovićem, izašao iz vozila, ona su već uveliko gorila. U njima je ostao Dušan Ljiljak, i ispod njih ona dva muškarca, koje je plamen već bio zahvatio.


Strana 564


1990 - 1995

Zajedno puzeći smo se spustili do jednog malog mostića. Tu smo se sakrili i dočekali našu vojsku i u koloni zajedno sa civilima krenuli preko Save u Gradišku ... SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Gojko Malešević, s.r.

Đorđe Stojanović, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 27.3.1997. U PROSTORIJAMA VERITASA U BEOGRADU SVJEDOK: MILENKO RAUŠ, sin Steve, rođen 13.9.1973. godine u Novskoj, živio u Paklenici kbr. 31, mašinbravar IZJAVA ... 7. maja oko 10 -11 sati po danu dolazimo do Save. Pet-šest momaka preplivava rijeku. Plivali su uz pomoć kanistara. Tu je bila jedna jedinica iz Prnjavora, koja je obezbjeđivala evakuaciju preko rijeke. Prelazili smo po petorica u čamcu. Prešli smo preko rijeke bez problema. To je bilo kod mjesta Bistrica između Gradiške i Kozarske Dubice. Prešavši na drugu obalu odmah sam pitao da li su mi majka i djevojka Vesna Čuković, rođena 1977. godine, izbjegle. Dok smo bili u šumi, rekli su mi da su izbjegle, a sada su mi, na drugoj obali, rekli da su obe poginule. Rekli su mi da je majka bila u podrumu gdje je bio sanitet. Ustaše* su zapalile tu kuću. U tom podrumu je bilo 7-8 žena i trojica - četvorica ranjenika. Vesna je rekla mojoj majci da je zagušljivo. Majka je prva izlazila iz podruma. Odmah je pogođena, vjerovatno zoljom, tako da je izgorila, kažu mi da joj je ostala samo ruka. Vesna je bila iza moje majke, pa je Vesna dobila gelere po nogama. Onako ranjenu uvukli su je natrag u podrum. Imala je jako krvarenje i umrla je nakon dva sata ...

* "USTAŠA" je izraz za Hrvata, odnosno za Hrvatskog vojnika koji potječe iz Drugog svjetskog rata kada su Hrvati u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na monstruozan način pobili preko milion Srba. Egzekutori tog zločina, Hrvati za sebe su govorili da su ustaše, kao što je i Nezavisna Država Hrvatska imala ustaške simbole. Pod istim simbolima Hrvati su stvorili i sadašnju Republiku Hrvatsku.

IZJAVU UZEO:

IZJAVU DAO:

Savo Štrbac, s.r.

Milenko Rauš,


Strana 565


1990 - 1995

s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U BANJALUCI SVJEDOK: NEDELJKO MARIJANOVIĆ zv. Ćiro, sin Svetozara,star 40 godina, iz sela Rajić, opština Okučani, kovinotokar IZJAVA ... dana 2.maja 1995. godine krenuo sam automobilom od Bodegraja prema Gradišci. Automobilom je upravljao Njegovan, a u kolima je bio još i Ilija Šućur. U Novoj Varoši sustigli smo formiranu kolonu civila izbjeglica. Tada uočavam da se na dnu Nove Varoši sa suprotne strane od moga položaja podiže ustaški helikopter i počinje mirtaljirati ovu kolonu. Bila je to velika kolona, gotovo koliko i selo Novi Varoš, pa čak i više, a to znači najmanje oko 2,5 kilometra. Moj je dojam da se nije radilo samo o mitraljiranju kolone već da su iz helikoptera ispaljene i dvije maljutke, jer sam čuo šištanje, a nakon toga i detonaciju. Dok sam se nalazio u koloni, kod gostionice "Složna braća" vidio sam jedan traktor i više putničkih vozila koja su oštećena. Iz pojedinih automobila vire ljudska trupla a jauk se ne čuje, zaključio sam da su svi mrtvi. Pored traktora vidim par mrtvih ljudi, a na samom traktoru na vozačkom mjestu vidim leš vozača. Dok smo se tu nalazili, odjednom poče tući po nama iz kuća sa obe strane puta kroz Novi Varoš. To je bio razlog da iskočimo iz automobila. Tada je naš vozač bio ranjen u nogu. Bacili smo se na asvalt. Tu je Ilija Šućur bio ranjen, ja sam to zaključio po tome što je posrnuo i pao. On je bio civil i na sebi je imao kožnu jaknu. Ja ga sad ne vidim, jer i ja ležim, međutim, čujem njegov glas kada kaže nekom ustaši riječi "nemoj me ubiti". Međutim, tad čujem pucanj, ali više ne čujem Ilijin glas, mada sam ga glasom pozivao. Oko sebe tada vidim najmanje 15 do 20 leševa razbacanih po cesti. Zadržao sam se tu jedno vrijeme krijući se, a onda sam se uspio izvući prema šumi, a nakon toga i izbjeći ...

ISTRAŽNI SUDIJA: Nikola Carić, s.r.


SVJEDOK: Nedeljko Marijanović, s.r.

Strana 566


1990 - 1995

ZAPISNIK SASTAVLJEN 26.3.1997. U PROSTORIJAMA VERITASA U BEOGRADU SVJEDOK: MIRE VUKOVIĆ, sin Slavka, rođen 1. 4.1965, Kostić opština Skender Vakuf (Kneževo), građevinski tehničar IZJAVA ... oko sredine juna 1995. godine doznao sam od Neđe Kneževića i Buinca za stradanje mojih stričeva, koji su iz sela Medari. Oni su mi rekli da su čuli od Jovana, koji je ostao u Medarima, da su 2. maja preživjele civile iz Medara ustaše tjerale za Novu Gradišku pješke i da je on tom prilikom vidio u dvorištu mojih stričeva njihova mrtva tijela i tijela njihovih porodica, te da je mala Gordana zaklana. Strini Anđeliji da je jedna noga odsječena i da su njih dvije ležale mrtve ispred kuće u jarku pored puta, a leš strica Milutina da je vidio na samoj kapiji njegove kuće. Leševi strica Ranka i malog Gorana su bili nasred dvorišta. Jovan im je također ispričao da je u dvorištu strica Milutina vidio leš jedne žene i djeteta. Po tome zaključujem da su to bili strina Cvijeta i njena kćerka Dragana. Jovan je vidio i druge civile ubijene u selu, a koliko se sjećam, ukupno u Medarima ubijeno je 36 civila. Pogledao sam hrvatski spisak identificikovanih poginulih u Bljesku i na njemu nisam vidio ime strine Cvijete i male Dragane, a ostali se nalaze na tom spisku. Prošle godine sam dobio preko MKCK iz Banjaluke umrlice za Vukoviće sa spiska ali ne i za Zorana, Cvijetu i Draganu ...

IZJAVU DAO:

IZJAVU UZEO:

Mire Vuković, s.r. .

Savo Štrbac, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OKRUŽNOG SUDA U GLINI, NA LICU MJESTA U NOVOJ TOPOLI SVJEDOK: DUŠKO DEDOJEVIĆ zv. Dušo, sin Milana, star 33 godine, iz Okučana, milicionar IZJAVA ... dana 2. maja 1995. godine, negdje oko 7 sati ujutro, zatekao sam se u koloni na putu koji vodi kroz selo Novi Varoš put Struga i mosta na Savi prema Republici Srpskoj. Kolona izbjeglica bila je formirana u tri reda.


Strana 567


1990 - 1995

Kada sam se nalazio negdje oko sredine kolone, ispred mene je bilo sanitetsko vozilo pinc, obilježeno znakovima Crvenog krsta, sa uključenim rotirajućim svjetlom. Vozača tog vozila vidim da leži pored vozila. Ispred njega vidim teretno vozilo, koje se nalazi u plamenu a pored njega gore dva vojnika. Iza njega bočno, na nekih 10 metara vidim bijeli mercedes i unutra u njemu mrtvog vozača po prezimenu Bogić, koji je inače bez jedne ruke i civil, a pored njega lice po prezimenu Živković, ne znam mu ime, po nadimku Žile. Obojica su mogli biti stari možda između 35 i 40 godina. Vidio sam kad je pored mercedesa smrtno pogođen Vukadinović. Pored njega, vidim tri leša civila i to dva leša muškarca i leš jedne žene, svi su starosti oko 50 godina. Tu negdje u Novoj Varoši, u blizini kuće Yodana koji je imao kafanu po imenu Složna braća, vidim traktor prevrnut a pored njega leš ženskog lica. Čitavi ovaj događaj o kome sam ja svjedočio ovdje, zbivao se u vremenskom intervalu od 7 do 10 sati, dana 2.5.1995. godine. Na ovu kolonu pucalo se, iz zolja, tromblona, minobacača raznih kalibara i pješadijskog naoružanja. Moja procjena je da je u ovom intervalu i na ovoj komunikaciji smrtno stradalo sasvim sigurno više od 150 do 200 ljudi ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Duško Dedojević, s.r.

Nikola Carić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 12.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OKRUŽNOG SUDA U GLINI, NA LICU MJESTA U NOVOJ TOPOLI SVJEDOK: NEDELJKO STOJNIĆ sin Petra, star 65 godina, iz Bodegraja, opština Okučani, zemljoradnik IZJAVA ... dana 2. maja 1995. godine, negdje oko 17 sati svima nama koji smo se zatekli kod svojih kuća u selu Bodegraj hrvatski vojnici naredili su da u koloni krenemo cestom u pravcu Novske. Dok smo se tako kretali, vidio sam da pred svojom kućom leži Ljuban Ostojić, star 65 godina. Ljuban Ostojić ležao je na leđima, a izpod njega je vidljivo curila krv po asvaltu. Pokazivao je znakove života, na način što se trzao i nešto


Strana 568


1990 - 1995

mumljao, nerazgovjetno. Pored njega je stajao jedan hrvatski vojnik u zelenoj maskirnoj uniformi. On je pucao u njega. U toku razgovora u ovoj koloni sa ostalim civilima, čuo sam da je ovaj događaj u cijelosti vidjela Anka Milišić iz Bodegraja. Nakon otprilike 500 metara u koloni prema Novskoj, ja sam u jednom trenutku uspio pobjeć iz ove kolone i sakriti se. Oko kuća sakrivao sam se 4 dana. Četvrti dan uputio sam se prema kući Nikole Popića, a kada sam došao u njegov šljivik, naišao sam na njega mrtvog. Ubijen je metkom u potiljak. U šljiviku naišao sam na grupu naših vojnika, sa kojima sam krenuo u pravcu Save preko željezničke pruge i auto-puta ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Nedeljko Stojnić, s.r.

Mladen Radivojac, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.05.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U BANJA LUCI SVJEDOK: BILJANA PETROVIĆ djevojačko prezime Vasić, kći Desimira, rođena 21.03.1959. u selu Tatari, opština Smederevska Palanka, privremeno nastanjena u Staroj Gradišci, medicinska sestra IZJAVA ... dana 01.05.1995. godine oko 10,30 sati iz Stare Gradiške gdje sam stanovala, pošla sam sa djecom prema mostu na Savi, s namjerom da pređem u Gradišku na drugu obalu Save. Samnom su bili moji sinovi Nikica, star 16 godina, Milan star 12 godina i Bojan Iličić sin mog komšije, star 14 godina. Pred zgradom sam zatekla još desetak komšija. U to vrijeme u Staroj Gradišci su se već čule eksplozije granata. U trenutku kada sam se nalazila ispred zgrade i krenula prema svom automobilu koji se nalazio na ulici, zajedno sa djecom, u neposrednoj blizini eksplodirala je jedna granata. Od eksplozije pali smo svi na zemlju. Kad sam se malo pribrala od prvog šoka, vidila sam da je desno koljeno sina Milana bilo pogođeno gelerom granate, a da je desni kuk malog Bojana Iličića bio skoro raznijet. Otac Bojanov, pritrčao je, odnio ga u svoja kola i odvezao u Gradišku, a ja sam sina Milana odnijela u podrum i pružila mu prvu pomoć. Poslije kraćeg zadržavanja u podrumu svoju djecu sam kolima prebacila u Gradišku u bolnicu. Prilikom eksplozije granate poginuli su i Milka Dobrijević, stara oko 45 godina i Nikica Šestanović starog oko 25 godina. Mali Bojan Iličić umro je u bolnici u Banja Luci tokom istog dana, a teže su ranjene komšije Predrag Mirjanić i Miloš Kovačević ...


Strana 569


1990 - 1995

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Biljana Petrović, s.r.

Đorđe Stojaković, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 10.05.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OKRUŽNOG SUDA U GLINI NA LICU MJESTA U GRADIŠCI SVJEDOK: MILE DREKOVIĆ zv. Miško sin Mihajla, rođen 1956. iz Smrtića, opština Okučani, milicioner IZJAVA ... bio je to 02. maj 1995. godine negdje oko 6 sati kada smo se našli na putu prema Novom Varošu. Mi borci smo trebali obezbjediti povlačenje civila. Nakon što smo ušli kod prvih kuća u Novi Varoš na putu sam vidio nekoliko zaprežnih vozila i jedan automobil. Tu sam vidio nekoliko leševa civila. Među njima su bile dvije žene i jedan stariji muškarac. Ovom starijem muškarcu bilo je razneseno pola glave. Krenuli smo prebacujući se od kuće do kuće, obzirom da smo bili pod dejstvom snažne neprijateljske vatre. Ustaše su već zauzele lijevu stranu puta u pravcu Gradiške. Vidio sam da gađaju civilnu kolonu iz pješadijskog naoružanja i pucaju iz tenkova ...

ISTRAŽNI SUDIJA: Nikola Carić, s.r.

SVJEDOK: Mile Dreković, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 12.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OKRUŽNOG SUDA U GLINI, NA LICU MJESTA U NOVOJ TOPOLI


Strana 570


1990 - 1995

SVJEDOK: NIKOLA CVIJIĆ sin Pavla, rođen 9.1.1950. u selu Lađevac, opština Okučani, ugostitelj IZJAVA ... dana 1.5.1995. godine oko 11,30 sati u Roždaniku u kamionu vidim dvojicu mrtvih civila i to jednog po prezimenu Grčić iz Borovca i drugog po nadimku Vujko, kafedžija iz Rajića. Povlačeći se od auto-puta prema Staroj Gradišci zajedno sa Milenkom Dabićem bili smo izvrgnuti snajperskoj vatri ustaša, te smo se prebacivali od kuće do kuće. Tako u jednoj kući vidimo da su ubijena dva muškarca - civili, stari između 30 i 40 godina. U dvorištu u blizini gostione Šeik (Novi Varoš) vidimo dva leša u civilnom odijelu približno istih godina starosti kao i ovi prethodni. Po mojoj ocjeni sva četvorica su ubijena iz snajpera. U vrijeme dok se Dabić i ja prebacujemo vidimo da je zastala kolona automobila koja je bila duga oko 2,5 kilometra, upravo onoliko koliko je dugačko i selo u Novoj Varoši. Automobili stoje. Radi se o putničkim automobilima, traktorima, pa i nekim kamionetima i sl. Većinom su bili traktori sa prikolicama, natovarenim stvarima. Vidim da neki automobili gore i to na više mjesta u toj koloni. Zapao mi je za oči posebno jedan sanitetski automobil na kome su bile jasno vidljive oznake Crvenog krsta. Znao sam da to mora biti Gojko Malešević, koji je inače bio vozač tog sanitetskog vozila. Znam da je tu u tom sanitetskom vozilu izgorio Dušan Ljiljak iz Lađevca, star oko 70 godina. Poslije sam saznao da je Gojko Malešević koji je upravljao tim sanitetskim vozilom ranjen, i da se uspio spasiti. Dok smo se zbog snajperske vatre vraćali unazad, kod jedne kuće udaljene oko 400 do 500 metara od Šeikove gostione u dvorištu vidim jedno mrtvo muško civilno lice. Mada smo pokušali prići da vidimo ko je, od snajperske vatre to nismo uspjeli. Bio je tu jošjedan ranjen, ali ni njemu nismo mogli prići ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Nikola Cvijić, s.r.

Nikola Carić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 9.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: SRETO VUČKOVIĆ sin Jovana, rođen 7.2.1948. godine, u selu Rajić, opština Okučani, vozač IZJAVA


Strana 571


1990 - 1995

... selo Paklenica je na samoj liniji razgraničenja između Republike Srpske Krajine i Hrvatske. Na liniji razgraničenja nalazio se i punkt UNPROFOR-a, koji je držao jordanski bataljon, a u trenutku napada 1.5.1995. godine njih nije bilo na ovom punktu, tako da su Hrvati nesmetano ušli u selo Paklenicu. U tom trenutku nalazio sam se u neposrednoj blizini zgrade stacionara, u čijem su se podrumu nalazili ranjeni vojnici SVK i bolesni civili. Hrvatski vojnici su ušli u selo iz pravca obližnje ceste, kod mjesta gdje sam se nalazio i tukli žestokom pješadijskom vatrom, pa sam, zajedno sa ostalima koji su se tu zatekli tražio zaklon. U jednom trenutku sa suprotne zgrade stacionara, odjeknula je eksplozija zolje i čuo sam vrisak žena i drugog medicinskog osoblja koji su se nalazili u stacionaru. Nakon 10-tak minuta sa suprotne strane ove zgrade u nju je također ubačen tromblon koji je eksplodirao, a zatim je prestao vrisak i više se glasovi u stacionaru nisu čuli. Hrvati su ušli u ovu zgradu i poubijali sve koji su se u njoj zatekli ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Sreto Vučković, s.r.

Momir Čikić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 12.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OKRUŽNOG SUDA U GLINI, NA LICU MJESTA U NOVOJ TOPOLI SVJEDOK: PERO VRAČAR sin Save, star 41 godinu, iz sela Rajić, opština Okučani, vozač IZJAVA ... 2. maja 1995. godine, oko 6.30 sati izbili smo u selo Benkovac. Mislili smo da je ovo selo pod našom kontrolom, međutim u njega su već ušli ustaški vojnici. Tada smo primijetili da se iz pravca Okučana prema Bijeloj Stijeni kreće jedna konjska zaprega, a da se na njoj nalazi jedan muškarac i jedna žena. Žena je imala oko 40 godina, a muškarc je bio nešto stariji. Sakriveni, od njih smo se nalazili na udaljenosti od oko 100 metara. Ispred ove zaprege gledajući iz pravca njihovog kretanja stajala je jedna plava lada u kojoj su se nalazili hrvatski vojnici. Kada je zaprega došla paralelno kod ovog vozila, hrvatski vojnici su izašli iz lade, i to tako da je jedan od njih otišao sa jedne, a drugi sa druge strane konjske zaprege. Odmah zatim onaj ustaša koji je prišao ženi sa lijeve strane zaprege, došao do nje, uhvatio je za kosu i sa izvađenim nožem, dok je sjedila na kolima, zaklao je i njeno mrtvo tijelo odgurnuo nazad u kola preko sjedišta na kome je sjedila. U međuvremenu, dok se ovo odigravalo, drugi vojnik je ispred konja obišao kola, došao s druge strane konjske zaprege, prišao ovom muškarcu, nožem ga zaklao i isto tako nakon toga ga sa sjedišta na kom je sjedio prevrnuo u zadnji dio kola. Ovi vojnici su na sebi imali zelene maskirne uniforme. Treći


Strana 572


1990 - 1995

vojnik koji je također izašao iz lade, kada su oni izvršili ovaj zločin, okrenuo je konje sa konjskom zapregom natrag u pravcu Okučana sa tijelima ovo dvoje ljudi. Nakon ovog događaja naišla je grupa hrvatskih vojnika iz pravca Bijele Stijene. koji su vidjevši ovaj događaj počeli da se vesele, galame, pucaju u zrak iz naoružanja kojeg su imali kod sebe odobravajući tako zločine njihovih kolega...

ISTRAŽNI SUDIJA:

SVJEDOK:

Mladen Radivojac, s.r.

Pero Vračar, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 8.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: DARKO ILIŠEVIĆ sin Rade, rođen 8.9.1970. godine, u Gradiški, voćar IZJAVA ... 2.maja 1995.godine, oko 7.30 sati kolona izbjeglica, sa vozilima, i to isključivo civili, kretala se prema Staroj Gradiški. U selu Novi Varoš, čelo ove kolone zaustavljeno je vatrom ustaških snaga. Vatra ustaških snaga otvarana je cijelom dužinom sela Novi Varoš, po mojoj slobodnoj ocjeni dužina je uz cestu oko kilometar i po. Na taj način po svim automobilima, i drugim vrstama vozila, koja su se zatekla na toj dužini puta otvorena je snažna vatra iz šume Prašnik. Pored vatre iz pješadijskog naoružanja otvarana je vatra i iz artiljerijskog naoružanja cijelom ovom dužinom ceste, a naročito iz minobacača. Nakon ovako otvorene vatre, civili koji su bili u vozilima pokušali su da se izvuku iz tih vozila. Međutim, upravo u trenucima kada su se neki pokušali izvući iz vozila, bili su ubijeni, a neki su ubijeni i u samim vozilima. Zbog snažnih dejstava neprijateljske vatre nismo bili u mogućnosti izvući mrtve. Posebno želim da naglasim da je u bazi UNPROFOR-a, koja se nalazi na mjestu zvanom Pustare, na raskršću auto-puta i puta Okučani-Stara Gradiška, bio stacioniran Nepalski bataljon. Ovaj bataljon nije ništa preduzeo da bi obezbedio i zaštitio prolazak kolone civilnog stanovništva koja se kretala iz pravca Okučana prema Staroj Gradišci, iako su bili svjedoci napred navedenog događaja ...

ISTRAŽNI SUDIJA: Momir Čikić, s.r.


SVJEDOK: Darko Ilišević, s.r.

Strana 573


1990 - 1995

ZAPISNIK SASTAVLJEN 7.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: PETAR BOŽIĆ sin Save, rođen 11.1.1960. godine, u Vrbovljanima opština Okučani, stolar IZJAVA ... ujutro oko 6 sati 2.5.1995. godine nastavili smo borbu sa hrvatskim snagama koje su se nalazile s obe strane puta, u šumi Prašnik i Ljeskovača, kao i u samom selu Novi Varoš. Uspjeli smo da obezbedimo da kolona civila ipak krene prema srušenom mostu na kanalu Strug, koja je krenula tek oko 11 sati, a u međuvremenu smo vodili borbu sa hrvatskim snagama, koje su neprekidno granatirale ovaj dio puta na kome su se nalazili civili, a primjetio sam da su i avionima bombardirali ovu izbjegličku kolonu. I sam prolazeći ovu dionicu puta vidio sam veliki broj civilnih žrtava, kako u selu, tako i na izlazu iz sela Novi Varoš na putu koji je vodio za kanal Strug. Sam sam prebrojao oko 25 ubijenih koje smo sklanjali s puta da ne bi prolaskom kolone bili gaženi. Među ubijenim prepoznao sam Zorana Vukadinovića, Janka Grubora, Milku Kesić, Boru Stankovića, Dragana Vujančevića, Branku Vujić iz Okučana, Milana Milašinovića iz Rajića, Živka Savelića te Vukašina Tešanovića, ostale ne poznajem. Na putu sam još vidio veliki broj prevrnutih i uništenih traktora, zaprežnih vozila i automobila, te pogođeno granatom sanitetsko vozilo...

ISTRAŽNI SUDIJA:

SVJEDOK:

Momir Čikić, s.r.

Petar Božić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 4.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: NENAD GLAMOČANIN sin Lazara, rođen 27.4.1946. godine, u selu Glamočanin, opština Laktaši, vozač IZJAVA ... oko 5.30 sati 2.5.1995. godine, od strane hrvatskih oružanih snaga sa lijeve obale Save, iznenada je počelo granatiranje Gradiške, a ubrzo potom, poslije znaka uzbune u gradu počela su nadlijetanja nad gradom dva aviona hrvatskih vazduhoplovnih snaga koji su ubrzo bombardirali grad. Granatiranje je trajalo do


Strana 574


1990 - 1995

12 i 30 sati, a oko 15 sati odlučio sam se da izađem iz skloništa i odem u grad da vidim šta se sve u njemu desilo. Na stambenim i drugim objektima vidio sam mnoštvo tragova gelera od granatiranja, polupana stakla na zgradama, a nad gradom još se dizao gusti dim i oblak velike prašine. Na udaljenosti od oko 100 metara od moje kuće vidio sam ruševine nekih zgrada i grupu ljudi okupljenih na tom mjestu. Nije mi poznato tko je stanovao u porušenim zgradama. Dok sam razgovarao zajedno sa prisutnim građanima, među ciglama jedne od srušenih zgrada primijetio sam dječiju nogu da viri iz cigala i prašine. U prvi mah sam pomislio da je dječija lutka, prišao sam, pipnio nogu i primjetio da se radi o djetetu. Razgrnili smo cigle i vidio sam da se među njima nalazi leš ženskog djeteta starog oko 5 godina, čije je tijelo bilo bez glave. Neposredno pored leša ovog djeteta nalazilo se jedno ćebe koje smo podigli s namjerom da pokrijemo ovaj leš, a kad smo podigli ovo ćebe ispod njega smo vidjeli još jedan leš - muškog djeteta starog oko 12 godina čija je glava bila potpuno raznijeta, odnosno bili su samo ostaci zadnjeg dijela glave i nešto malo kose. Djeca su bila samo u donjem vešu. Zatečena su bila na spavanju. Ubrzo zatim na lice mjesta došli su organi policije i civilne zaštite i izvršili uviđaj. Tada sam saznao da se ubijena djevojčica zove Dajana Gojić, a dječak Nemanja Gojić, brat i sestra. Roditelji su im bili teško ranjeni i odmah su prebačeni u bolnicu. Pored ovih čuo sam da je još bilo osam civilnih žrtava ovog bombardovanja, veći broj teško ranjenih sa ogromnim materijalnim razaranjem u Gradišci ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Nenad Glamočanin, s.r.

Momir Čikić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 9.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: ZORAN MARKOVIĆ sin Vojislava, rođen 1.1.1968. godine u Virovitici, s prebivalištem u Gradišci, građevinski tehničar IZJAVA ... po prelasku na teritoriju Republike Srpske, u Gradišci 5.5.1995. godine od Radojice Ristića, Miodraga Bjelana i Mile Zailca i drugih, čuo sam da su prilikom izlačenja iz Okučana, na putu kroz selo Novi Varoš, vidjeli mnogo ubijenih Srba, civila koji su ležali na putu i pored njega, i to baš na mjestu na kojem sam osjetio specifičan miris sladunjavog okusa koji je poticao od zapaljenih ljudskih tijela. Na tom mjestu i oni su također vidjeli veliki broj prevrnutih traktora, automobila, kamiona i dr. Na osnovu toga pretpostavljam da su Hrvati prethodne noći sakupljali bagerima leševe, spalili ih i pomoću rovokopača zakopali. Od istih ljudi sam čuo da su Hrvati te noći prali cestu i ulice u selu Novi Varoš, a ja sam iz jarka vidio cisterne pored puta u selu Novi Varoš ...


Strana 575


1990 - 1995

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Zoran Marković, s.r.

Momir Čikić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 4.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: PETAR TADIĆ sin Milana, rođen 18.3.1937. godine, u selu Bair, opština Novska, penzioner IZJAVA ... 1.5.1995. oko 19.05 sati, zbog cjelodnevnog granatiranja Gradiške odlučili smo se da svi skupa odemo u podrum komšinice Ljiljane Butorac. Pokupili smo osnovne stvari, ja sam uzeo u naručje unuku Unu staru tri godine i izašao na ulicu, a moja supruga Marija i snaha Biljana išle su iza mene i nosile torbe sa stvarima. Kada sam sa unukom stigao u Hilandarsku ulicu u blizinu jednog kioska, čuo sam zvuk granate koja je pogodila kiosk i eksplodirala. Od siline udara pao sam na trotoar štiteći svojim tijelom unuku. Ubrzo poslije eksplozije ustao sam sa trotoara i pozvao unuku i vidio da ona žmirka očima, a zatim sam pogledao unazad i na udaljenosti oko 20-tak metara na cesti vidio svoju suprugu kako leži kao i snahu koja se pored nje pridizala. Došao sam do njih sa unukom u naručju i vidio da supruga Marija leži nepomično ne dajući nikakve znakove života. Pokušao sam vještačkim disanjem i blagim šamaranjem po licu da je povratim, ali ona nije reagovala. Dok sam joj davao vještačko disanje, vidio sam da su joj obe ruke polomljene. Snaha je također bila povređena, tražila je pomoć istovremeno vičući gdje je njena Una. Nakon desetak minuta pristigle su komšije, a među njima su bili Gojko Janković, Branko Novaković i doktor Jovo Desančić, koji su automobilom moju suprugu, snahu i unuku prebacili u bolnicu u Gradišku. U bolnici je konstatovano da su supruga i unuka zadobile smrtonosne povrede ...

ISTRAŽNI SUDIJA: Momir Čikić, s.r.


SVJEDOK: Petar Tadić, s.r.

Strana 576


1990 - 1995

ZAPISNIK SASTAVLJEN 4.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: SRETKO RATKOVIĆ sin Mile, rođen 15.2.1973. godine, u selu Brezik Laminci, opština Gradiška, bravar IZJAVA ... dana 1. maja 1995. godine nalazio sam se kod svoje kuće u selu Brezik Laminci, koje se nalazi na desnoj obali rijeke Save u Republici Srpskoj. Oko 11.30 sati sa lijeve obale Save počelo je granatiranje našeg sela od strane hrvatskih oružanih snaga, bez ikakvog povoda jer u selu nije bilo nijednog vojnika Vojske Republike Srpske, a niti bilo kakvih vojnih objekata niti položaja. Granatiranje me zatiče u dvorištu sa mojim bratom od strica Danijelom Ratkovićem rođenim 1977. godine. Dok smo stajali, začuo sam zvuk dolazeće granate i upozorio Danijela da legne, a istog trenutka čuo sam eksploziju granate i tresak na krovu moje kuće. Po nama su padali komadi cigle, crepa, stakla i prašine. Kad se prašina malo razišla, okrenuo sam se prema Danijelu koji je ležao nepokretan i vidio da je bio pogođen gelerom u glavu, s lijeve strane je bila ulazna a sa desne strane glave izlazna rana. Nije davao znake života. Drugog dana granatiranja u selu je ubijena Ljubica Perić žena Ilije, rođena 1921. godine ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Sretko Ratković, s.r.

Momir Čikić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 5.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: ALEKSANDRA RAČIĆ kći Mladena, rođena 26.9.1981. godine, u selu Bok Jankovac b.b, opština Gradiška, učenica VII razreda osnovne škole IZJAVA ... moje selo Bok Jankovac nalazi se na desnoj obali Save, nizvodno od Gradiške, od koje je udaljeno oko 3,5 kilometra. Naša kuća nalazi se na oko 800 metara od obale Save, a između rijeke Save i naše kuće je čisti prostor bez prepreka. U selu nije bilo pripadnika Vojske Republike Srpske, niti vojnih položaja i objekata.


Strana 577


1990 - 1995

Ujutro, 2. maja 1995. godine oko 5 sati čuli su se avioni koji su nadlijetali selo, pa smo se zbog nadlijetanja aviona i eksplozija koje su padale na Gradišku sklonili u podrum. U podrum smo sišli moja majka, sestra Nikolina, brat, baka Joka i još neki rođaci, kao i komšija Miroslav Barać sa njegovom majkom. Oko 14.30 sati moja sestra Nikolina i ja izašle smo iz podruma u stan jer je kratko prije toga nastalo zatišje. Kad smo ušle u kuću, moja sestra je u kuhinji ručala, a nakon toga je sjela u jednu fotelju u dnevnom boravku da nešto čita. Za to vrijeme ja sam sklanjala tanjire i baš u tom momentu čula se snažna eksplozija. Trenutno sam zagluvila, a prašina i dim su ispunili cijelu unutrašnjost kuće. Pozvala sam nekoliko puta sestru, a kako se nije odazivala, počela sam dozivati majku da izađe iz podruma. Javio se komšija Miroslav Barać koji je odmah došao u stan, pronašao me u prašini i dimu i izveo van kuće. Pošto sam bila veoma preplašena i nisam mogla da stojim na nogama, Miroslav me je odveo u podrum pitajući me gdje se nalazi sestra Nikolina. Odgovorila sam da je ostala u sobi u fotelji, pa je on zajedno s majkom otišao u stan gdje su pronašli sestru na podu pored fotelje. Miroslav ju je iznio iz kuće u dvorište ispred vrata podruma. Sa vrata podruma vidjela sam da mojoj sestri curi krv iz usta i na predjelu stomaka. Sestra Nikolina bila je pogođena gelerima granate koja je ispaljena sa lijeve obale Save. Granata je direktno pogodila kuću prošavši kroz tri zida i eksplodirala u dnevnom boravku. U međuvremenu su došle još neke komšije, a Miroslav je svojim kolima sestru Nikolinu odvezao u bolnicu u Gradišku. Vratio se poslije kraćeg vremena i rekao nam da je moja sestra Nikolina preminula na putu do bolnice. Kuća je onesposobljena za stanovanje pa sam sa roditeljima i bratom smještena kod bake i dede ...

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Aleksandra Račić, s.r.

Momir Čakić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN 4.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI SVJEDOK: MILOSAVA PERIĆ kći Pilje,rođena 27.2.1947. godine, u selu Turjak, opština Gradiška, domaćica IZJAVA ... živim u selu Brezik - Laminci koje je udaljeno od Gradiške oko pet kilometara jugozapadno u pravcu Banja Luke. U domaćinstvu sa mnom živjeli su svekar Ilija Perić, svekrva Ljubica Perić, muž Savo, sin Miroslav, snaja Dušanka i dvoje unučadi. Dana 1. i 2. maja 1995. godine selo je bilo izloženo granatiranju od strane hrvatskih oružanih snaga sa lijeve obale Save, iako u selu nije bilo


Strana 578


1990 - 1995

nikakvih vojnih objekata niti je u njemu bila stacionirana bilo kakva vojna jedinica. Dana 2. maja 1995. godine oko 9 sati kada je nakratko prestalo granatiranje, zajedno sa svekrom i svekrvom izašla sam iz kuće da bih nahranila svinje i kravu. U trenutku kada sam došla do svinjca svekar i svekrva su se nalazili na sredini dvorišta ispred kuće i tada je započelo novo granatiranje sela. Ja sam potražila zaklon legavši iza ugla svinjca, i u tom trenutku u dvorište u neposrednu blizinu svekrve Ljubice pala je granata, a svekar se na svega par sekundi prije toga vratio u kuću da bi sprečio unučad da izađu van. Vidjela sam da je svekrva pala i da su joj geleri granate raznijeli desni kuk i prebili lijevu ruku. U ovom momentu u blizini kuće još je palo nekoliko granata. Utrčala sam u kuću i telefonom pozvala Stevu Sarajlića, koji je svojim automobilom svekrvu prebacio u bolnicu u Gradišku, gdje joj je pružena prva pomoć, a zatim je prebačena u bolnicu u Banjaluku gdje je i umrla..."

SVJEDOK:

ISTRAŽNI SUDIJA:

Milosava Perić, s.r.

Momir Čikić, s.r.

ZAPISNIK SASTAVLJEN DANA 22.9.1997. U PROSTORIJAMA VERITASA U BEOGRADU SVJEDOK: DALIBOR MORAVAC, sin Stanka, rođen 23.9.1973. u Prnjavoru, živio u Gornjim Rogoljima br.20, opština Okučani, građevinski tehničar IZJAVA Bio sam pripadnik specijalne brigade MUP-a RSK. Napad na Zapadnu Slavoniju zatekao me na položaju u selu Kričke. 2. maja 1995.godine povukli smo se na Bijelu Stijenu odakle smo 3. maja otišli prema Pakracu. 5. maja 1995.godine predali smo se hrvatskoj vojsci. Poslije predaje odvezli su nas u Varaždin. Tu ostajemo do 11. maja 1995. godine, kada nas prebacuju u Bjelovar. 12. maja izveli su me pred sud i odmah poslije saslušanja prevoze me, sa još 17 drugova, u Split u zatvor Lora. 2. aprila 1996. cijela grupa je povedena na razmjenu u mjesto Davor. Međutim ja sam ostao u grupi koja toga dana nije razmijenjena i vraćeni smo u Zagreb, gdje ostajemo do 10. aprila 1996, kada nas ponovo vraćaju u Loru. 30. juna 1996. godine cijelu grupu su prebacili u Knin, odakle nas 10. novembra 1996. godine ponovo vraćaju u Loru.


Strana 579


1990 - 1995

8. marta 1997. prebačeni smo u Zagreb, u zatvor Remetinec, gdje smo ostali sve do razmjene. Razmjenjeni smo 4. avgusta 1997. godine na mostu između Stare Gradiške i Bosanske Gradiške. U Bjelovaru su mi dali rješenje o provođenju istrage, a teretili su me za ratni zločin. Poslije su mi i taj dokument oduzeli i više me niko nije pozivao na sud niti sam dobijao bilo kakve sudske odluke. Dok smo bili na položaju u Kričkama poginuo je jedan mladić iz moje jedinice rodom iz Kovačevca (ne mogu mu se sada sjetiti imena), a njegovo tijelo nismo mogli izvući. Na Bijeloj Stijeni je poginuo još jedan momak iz moje jedinice, rodom iz Okučana (ne mogu se sjetiti ni njegovog imena) i njegovo tijelo je ostalo na mjestu pogibije. U svim zatvorima u kojima smo boravili bilo je maltretiranja. Za vrijeme boravka u zatvoru u Varaždinu jednom mom saborcu, Milojku iz Pakraca, slomili su ruku inspektori dok su ga ispitivali udarivši ga pisaćom mašinom po ruci. Mnogima od nas su u ovom zatvoru bila slomljena rebra i to najviše od udaraca obuvenim nogama. Ja sam lično imao 3-4 slomljena rebra sa desne i najmanje jedno sa lijeve strane. Nikada tačno nisam utvrdio koliko mi je rebara polomljeno jer me niko nije ni vodio na rentgensko snimanje. Neke moje saborce odvodili su na saslušavanje ali se poslije nisu vraćali. Šta je bilo sa njima, ne znam. Najviše su nas tukli pripadnici neke njihove specijalne jedinice MUP-a. U Lori su nas također maltretirali i fizički (udaranje nogama, rukama i raznim drugim predmetima) i psihički (pjevanje hrvatskih pjesama, šišanje do gola, lizanje klozeta, tjeranje da se jedu razni insekti- ja sam ih pojeo vragzna koliko, pjevanje u "životinjskom horu"- svako od nas pri tom imitira po jednu životinju). Prvih 10 dana tukao nas je svako, i vojnici i civili. U maltretiranju su ipak prednjačili: -Nikša Grujica, pripadnik antiterorističkog voda Specijalne policije (specijalnost: kupanje zarobljenika vatrogasnim šmrkovima i u punoj bačvi vode sa ronjenjem do krajnjih granica izdržljivosti), -Tadija Bokanović, kriminalistički inspektor Vojne policije (specijalnost: zarobljenike postroji uza zid i udara ih rukama, nogama i palicama dok ne popadaju), -Miroslav Buzov, upravnik zatvora (specijalnost: pošto je u zatvoru držao svoga psa, zarobljenici su se morali "družiti" sa tim psom i u svemu ga oponašati), -Robert zv. Crni, zatvorski čuvar (specijalnost: udaranje zarobljenika metalnom šipkom po svim dijelovima tijela), -Franić, zatvorski čuvar (specijalnost: tjerao je nas zarobljenike da se tučemo između sebe, a ako bi pri tom neko zabušavao, onda bi on preuzimao stvar u svoje ruke), -Ivica Bratić i Ivana Boban, zatvorski čuvari, radili u duetu (specijalnost: zarobljenike bi istjeravali gole vani bez obzira na vremenske prilike i kupali ih vatrogasim šmrkovima ili bi natjerali nas zarobljenike da gledamo u sunce sve dok se ne izgubi svjest, a onda bi uslijedilo kupanje i počimalo bi sve iznova). Prvih nekoliko mjeseci boravka u Lori nismo ništa radili, jer nismo ni mogli s obzirom na doživljena maltretiranja. Poslije su nas tjerali da radimo. Uglavnom smo čistili stadione Hajduka i Splita. U Kninu smo izvodili građevinske radove (raščišćavanja) a pred zimu smo pripremali drva za ogrjev. Za boravka u Zagrebu


Strana 580


1990 - 1995

vodili su nas na područje Dugog Sela, gdje smo kopali neke kanale na poligonu za obučavanje pasa. Poslije Oluje u Lori su nam se pridružili neki Srbi koji su bili zarobljeni u okolici Knina. Sjećam se da su kod nas došli Dragan Volfand i Čedomir Miloš, obojica su kasnije prebačeni u zatvor Bilice, također u Splitu. Istovremeno kada i ova dvojica, u Loru je došao i još jedan čovjek i koji je bio sa Volfandom u istoj ćeliji. Taj čovjek je vrlo brzo pušten iz zatvora (čuo sam da ga je brat izvukao i da je po izlasku iz zatvora i ostao kod njega u Splitu). Ranko Grbić, Živko Mutić i Braco Krnetić u Loru su stigli u septembru 1995., kada su i zarobljeni na prostoru Republike Srpske. Zatvorske vlasti su ovu trojicu skrivali pred predstavnicima MKCK više od mjesec dana. Tek kada smo mi ostali upoznali predstavnike MKCK sa skrivanjem ove trojice zarobljenika, zatvorske vlasti su ih prikazale i onda su tek registrovani. Koliko mi je poznato, po oslobađanju moje grupe u zatvoru Lora više nema zarobljenih Srba. Kao posljedicu boravka u hrvatskim zatvorima imam i fizičkih i psihičkih smetnji. Bole me kičma, rebra i zglobovi. Patim od nesanice i postao sam jako razdražljiv.

IZJAVU UZEO: Savo Štrbac, s.r.

IZJAVU DAO: Dalibor Moravac, s.r.

INFORMACIJA O RATNIM ZLOČINIMA PRIPADNIKA HRVATSKE VOJSKE NAD SRPSKIM CIVILNIM STANOVNIŠTVOM ZAPADNE SLAVONIJE NA PUTU OKUČANI STARA GRADIŠKA 1-2. MAJA 1995. GODINE Pripadnici Hrvatske vojske su 1-2. maja 1995. godine vršili sna žan napad na putu Okučani - Stara Gradiška, kod sela Novi Varoš sa ciljem presecanja izbegličke kolone, u kojoj se kretalo srpsko civilno stanovništvo Zapadne Slavonije, bežeći pred napadom Hrvatske vojske iz pravca Okučana ka Staroj Gradiški i Savi sa namerom da, preko mosta kod Gradiške, pređe na teritoriju Republike Srpske. Tom prilikom su pripadnici Hrvatske vojske nemilosrdno ubijali stanovništvo u koloni, koju su u prvom redu činili žene, deca i starci, koji su bežali iz svojih domova u automobilima, na traktorima, zaprežnim vozilima, biciklima i pešice. Na ovom putu su ostale stotine leševa, čiji se broj utvrđuje, kao i ostaci vozila,


Strana 581


1990 - 1995

koje su hrvatske vlasti danima uklanjale spa- ljujući leševe, čiji se zadah osećao i na drugoj strani Save na teritoriji Republike Srpske, ili ih odnoseći zajedno sa ostacima vozila. Nakon toga su taj put oprali i tek tada dozvolili predstavnicima međunarodnih organizacija i UNPROFOR-u pristup na to područje. O stradanju srpskog stanovništva u ovoj koloni govore brojni svedoci, koje su saslušale istražne sudije u Saveznoj Republici Jugoslaviji i Republici Srpskoj, gde se sada ova lica nalaze kao izbeglice. Tom prilikom, ubijeni su, među ostalima, i sledeći civili: 1. Vukadinović Zoran, od oca Bogdana, rođen 02.10.1971. godine u Pakracu, 2. Cicvara Milan, od oca Marka, ro đen 07.08.1946. godine u Pakracu, 3. Odlović Ignjatije iz Benkovca, 4. "Šuber" iz Okučana, 5. "Migel", privatni trgovac iz Bodegraja. 6. Bosanac Branko, 7. Kosovac Simo, 8. Đurašinović Ilija, 9. Pravica Stevo, 10. Bajić Milan, 11. Milašinović Milan, od oca Jovana, rođen 28.041958. godine u Rajiću, 12. Tešanović Vukašin, od oca Ljubomira, rođen 14.01.1944. godine u Prosjeku, Prnjavor,iz Banja Luke, 13. izbeglica pod nadimkom "Rumeni", 14. Kesić Milka, 15. N.N. lice iz Rajića, 16. Stanić Nikola, 17. Lauroš Željko, iz Okučana, 18. Kojić Nemanja, star 9 godina 19. Kojić Dajana, stara 7 godina, 20. Gajić Milan, iz sela Medara, 21. Vujić Branko, iz sela Bodegraj, Opština Nova Gradiška, 22. Ljiljak Dušan, od oca Ilije, rođen 01.01.1925. godine u Lađevcu, Nova Gradiška


Strana 582


1990 - 1995

23. supruga Dušana Bošnjaka, iz Trnave, 24. Dojić Momčilo, 25. supruga Dojić Momčila, 26. Dejanović Ostoja, 27. Vukašinović 28. Grubor Janko, od oca Dušana, ro đen 15.08.1959. godine u Velikoj Kladuši, 29. ćerka sveštenika Počuča Save, iz Okučana, 30. Mišlić Predrag, od oca Milana, rođen 01.01.1954. godine u Šibovcu, 31. Orlović Ignjatije, od oca Đura, rođen 29.01.1950. godine u Novoj Gradiški, 32. Bogić Joco, rođen 01.01.1957. godine u Okučanima, 33. Crnić Milovan, od oca Slavka, rođen 13.02.1967. godine u Boljanici, K. Varoš, 34. Daić Ranko, od oca Milana, 35. Daroboš Zoran od oca Sima, rođen 01.01.1968. godine u Bastaji, Daruvar, 36. Dulić Stevo, od oca Milana, rođen 07.06.1947. godine u Vučjacima, Osijek, 37. Goronja Boško, od oca Lazara, 38. Laloš Željko, od oca Nikole, rođen 01.12.1969. godine u Novoj Gradiški, 39. Maksić Milivoj, od oca Pera, rođen 01.01.1956. godine u Daruvaru, 40. Marić Zoran, od oca Slobodana, rođen 27.06.1969. godine u Gornjem Vakufu, 41. Miščević Branislav, od oca Branka, rođen 27.10.1956. godine u D. Bogićevcima, 42. Mihajlović Dušan, od oca Joca, rođen u Livađanima, 43. Milikšić Nikola, od oca Stevana, rođen 24.11.1938. godine u Novoj Gradiški, 44. Milisavić Rajko, od oca Sreta, rođen 15.11.1942. godine u Raotićima, Skender Vakuf, 45. Nikolić Milan, od oca Steva, rođen 01.09.1967. godine u S. Orahovici, 46. Pucarević Gojko, od oca Sava, rođen 29.09.1956. godine u Skender Vakufu, 47. Radulović Anđelko, od oca Anđelka, rođen 26.09.1967. godine u Francuskoj, 48. Stanković Boro, od majke Ankice, rođen 02.04.1969. godine u Okučanima, 49. Stojanović Nedeljko, od oca Petra, rođen 01.01.1940. godine u Jošavki, Čelinac,


Strana 583


1990 - 1995

50. Škorić Milorad, od oca Vinka, rođen 04.09.1963. godine u Mašićkoj Šagovini, 51. Živković Nedeljko, rođen 01.01.1958. godine u Okučanima. Ovde su dati samo izvodi iz iskaza manjeg broja svedoka.

Svedok 628/95-11* navodi: "... u Okučanima sam uzeo svoj traktor i prikolicu, pokupio najnužnije stvari i sa susedom sam se pridružio konvoju izbeglica koji se kretao od Okučana prema Bosanskoj Gradiški. Konvoj je krenuo u probijanje oko 05.00 časova ujutru. Pripadnici Hrvatske vojske su ispred sela Novi Va- roš, iz šume Prašnjak koja je udaljena od puta oko 50 m, otvorili žesto- ku vatru iz pešadijskog i teškog naoružanja na konvoj sa civilima. Među civilima je bilo mnogo žrtava. Prevozna sredstva su gorela. Taj proboj je trajao ukupno 8 časova na dužini puta od oko 4 m, do kanala Strug. Konvoj je morao često da zastaje, a zatim bi, kada bi napadači bili potisnuti, nastavljao put. Video sam veoma veliki broj mrtvih civila na putu, tako da su vozila, koja su nastavljala proboj pored puta, morala da prelaze i preko leševa. Prema mojoj slobodnoj oceni, na putu je ostalo 400 do 450 ubijenih civila. Među poginulima sam prepoznao jedino Vukadinović Zorana i Cicvara Milana. Kada smo prešli kanal Strug, na putu do Save, bili smo pod neprekidnom artiljerijskom vatrom Hrvatske vojske...". Svedok 628/95-1 iznosi sledeće: "... Kada su pripadnici Hrvatske vojske 1. maja 1995. godine oko 20.00 časova presekli put Okučani - Nova Gradiška, kod sela Novi Varoš, kojim su se iz pravca Okučana kretale izbeglice srpske nacionalnosti, ugledao sam na mestu zvanom Pustara, kako se iz pravca Oku- čana prema Novoj Varoši približava jedan automobil marke"Merce- des" žute boje, sa okučanskom registracijom. U njemu se nalazilo pet putnika. Video sam kada su ispred ovog vozila izašla dvojica hrvatskih vojnika i zaustavili ga. Jasno sam čuo njihov razgovor i doziva- nje jednog od njih: " Hodi, imaš pet Srba, zakolji ih " . Verovatno je dozivao nekog od svojih drugova koji su stajali pored puta. Ubrzo je na put istrča- čalo pet hrvatskih vojnika, koji su stali neposredno pored vozila i poče- li da pucaju u putnike iz automata sve dok nisu ispraznili šaržere. Pošto su poubijali sve putnike u automobilu, gurnuli su automobil sa kolovoza u desnu stranu, u kanal. Ubijeni putnici su ostali u ovom automobilu...".

Svedok 654/95-5 navodi:


Strana 584


1990 - 1995

"... Agresija hrvatskih oružanih snaga na Zapadnu Slavoniju je započela 1. maja 1995. godine. Tog dana je bila organizovana evakuacija civilnog stanovništva iz Okučana za Gradišku. I ja sam bio angažovan na ovim zadacima. Tokom dana sam autobusom, u četiri ture, prevozio žene i decu. Na ovim zadacima bili su angažovani i vozači autobusa L. N, R. M. i M. Č. Poslednju turu sam napravio oko 21.30 časova. Mada su put Okučani - Gradiška u prethodnim turama neprekidno granatirale i bombardovale iz aviona hrvatske oružane snage, mi smo uspevali da se probijemo bez posledica. Ovim pravcem, od Okučana prema Gradiški, kretala se i kolona automobila, traktora i kamiona. Oko 21.30 časova sam krenuo svojim autobusom u kome su bili žene i deca. Iza mene je bio autobus kojim je upravljao M. Č. I ovog puta su granatirali naše autobuse. Međutim, prvi put tog dana je na delu puta od polovine sela Novi Varoš do mosta na Strugi, u dužini od oko 500 m, na autobus otvarana vatra iz pešadijskog naoružanja iz kuća i dvo- rišta pored puta, kao i iz obližnje šume Prašnik. Zbog toga sam povećao brzinu i uspeo neoštećen da se probijem preko kanala Strug. Na putu kroz navedeni deo sela Novi Varoš, video sam kada je ispred mene bio pogođen jedan automobil "Zastava 101" koji je skrenuo u desno i udario u jednu kapiju, a zatim i jedna "Zastava 750", koja je ta- kođe bila pogođena iz pešadijskog naoružanja. Ona je skrenula u desnu stranu udarivši u kuću pored puta. Nisam mogao da vidim šta se dešavalo sa putnicima u ovim automobilima, jer je bila noć, a nisam smeo da smanjim brzinu. Ispred sebe sam video jedan traktor za čijim je volanom sedeo jedan starac vozeći prikolicu na kojoj se nalazilo nekoliko civila. Video sam trenutak kada je starac bio pogođen iz puške iz koje je pucano iz dvorišta sa leve strane puta. Kada je starac pao na desnu stranu od volana, traktor je skrenuo u desno i udario u stub, a zatim se prevrnuo. Koliko sam mogao da primetim, civili su ostali na putu, ali nisam video šta je sa njima posle toga bilo...".

Svedok 654/95-2 navodi: "... Ja sam izjutra 2. maja krenuo iz Okučana oko 05.15 časova svojim kamionom prema Savi. Išao sam preko sela Novi Varoš, mada se tokom cele noći i tog jutra čula pucnjava iz tog pravca. Na ulazu u selo Novi Varoš sa obe strane puta sam čuo specifičnu pucnjavu iz singapurskih pušaka. Čuo sam kuršume koji su proletali iznad kamiona. Na ulazu u selo sam video kako jedan traktor stoji sa stvarima rasutim oko njega (posteljina, posuđe i dr.), a preko volana je ležao jedan čovek, nepo- mičan. Dalje u selu, video sam veći broj traktora i putničkih automobila, a pored njih su ležali mrtvi ljudi. Kako je iz kuća sa leve strane puta, idući prema Savi, otvarana sve žešća vatra u pravcu kamiona, ja sam povećao brzinu. Da bih izbegao gaženje leševa, morao sam s desne strane preći na trotoar i peša- čku stazu i na taj način sam izbegao zaustavljanje vozila i nekako uspeo da se nepogođen izvučem iz sela Novi Varoš. S obzirom na situaciju u kojoj sam se nalazio, ne bih mogao da procenim koliko je Srba bilo ubijeno na putu kroz Novu Varoš. Video sam da su među ubijenima bili i Odlović Ignjatije iz Benkovca, jedan čovek sa nadimkom "Šuber" iz Okučana


Strana 585


1990 - 1995

i "Migel", privatni trgovac iz Bodegraja. Ja sam na putu od Okučana do Gradiške prošao pored punktova UNPROFOR-a, na mestu zvanom Pustara, pri izlazu iz sela Novi Varoš, kao i pored punkta na izlasku iz Nove Varoši, u pravcu Gradiške. Nisam video nijednog pripadnika "Plavih šlemova" na tim mestima. Pu- nktovi su bili potpuno prazni...".

Svedok 654/95-4, koji je 1. maja bio u blizini Benkovca, takođe navodi: "... Oko podne sam video jedan avion, verovatno marke "Mig". Leteo je sa južne strane u pravcu Pakraca i kada se našao između Rađenovca i Bijele Stene, na mestu zvanom Tromeđa, video sam da je izru- čio bombe koje su odmah zatim eksplodirale i čuo sam jaku detonaciju. Kasnije sam čuo da se na mestu zvanom Tromeđa kod Bijele Stene nalazio konvoj od 400 civila na koje su pale bombe bačene iz ovog aviona i da je tom prilikom ubijen veliki broj civila. Iz Okučana sam oko 21.00 sata pošao ka Savi. Kretao sam se na biciklu. Celim putem su padale granate u neposrednoj blizini puta kojim se kretao konvoj. Većina vozila se kretala sa upaljenim farovima. Na ulazu u selo Novi Varoš, video sam da je jedan mali traktor marke "Ferguson" udario u stub pored puta, a pored njega su leža- li stariji čovek i žena - mrtvi. Nedaleko odatle, video sam prevrnut u jarku traktor marke "Ursuz" pored koga su takođe ležali mrtvi muškarac i žena, zatim automobil marke "Jugo 45", tamnoplave boje, u kome su bila tri ubijena lica Dalje sam video jedan "Mercedes 300" bele boje, koji je udario u stub pored puta i u kome su se nalazila dva mrtva muškarca. Nedaleko odatle je stajao automobil marke "Regata" u kome nisam video nikog. Ovi automobili i leševi su se nalazili na relaciji dugoj oko 50 m, a ispred njih, na oko 100 m, naišao sam na druga prevozna sredstva, takođe zaustavljena na putu i prevrnuta pored puta. I pored njih je takođe bio veći broj ubijenih civila. Bio sam primoran da obilazim biciklom između ovih leševa i žurio sam da se što pre izvučem. Koliko se sada sećam, video sam najmanje 25 ubijenih civila. Ceo ovaj prizor mogao sam, kao što sam napred naveo, videti pošto je većina vozila stajala. Kada sam došao u Gradišku, u jednoj ulici sam video svoj automobil marke "Lada karavan", koji je stajao sa upaljenim svetlima i otvorenim vratima. To me je začudilo jer sam znao da je automobil ostao u Benkovcu. Ubrzo sam saznao da su automobil dovezle R. M. i K. M, koje su bile ranjene u Benkovcu, odnosno da je ona koja je bila lakše ranjena vozila moj automobil i dovezla ga sa ranjenom decom u Gradišku. Po dolasku u ovaj grad otišle su u bolnicu...".

Svedok 654/95-6 navodi: "... 2. maja izjutra sam video da su mnogi Srbi krenuli u konvoju iz Okučana u pravcu Gradiške na Savi, odakle su dolazile vesti da Hrvati u selu Novi Varoš napadaju konvoje. Čuo sam da je prethodne veče- ri, kada je konvoj bio napadnut, bilo dosta žrtava. Ja sam 2. maja oko 17.30 časova krenuo u pravcu Gradiške.


Strana 586


1990 - 1995

Na ulazu u Novi Varoš sam video mnoštvo polupanih automobila, traktora i kamiona. Na putu je ležao veliki broj ubijenih civila. Istovremeno, našu kolonu su napadali Hrvati koji su se nalazili s leve strane puta, u pravcu našeg kretanja, u šumi Prašnik. Zbog toga je naše kretanje bilo usporeno, pa je kolona morala vrlo često da se zaustavlja i pod borbom da se probija dalje. Naše probijanje kroz Novi Varoš je trajalo sve do sutradan 3. maja, tako da smo u Gradi- šku na Savi stigli tek oko 19.00 časova. Za sve ovo vreme smo često morali da se zaustavljamo - na pojedinim mestima smo zadržavani i po nekoliko sati. Ja sada ne bih mogao tačno da procenim koliko je u No- voj Varoši bilo ubijenih civila. Među usmrćenima sam video i malu decu od nekoliko meseci, koja su ubijena ležala pored svojih mrtvih majki. Izbrojao sam troje male dece ubijene pored svojih majki, a bilo je svakako više. Ali, ja ovaj prizor nisam mogao da gledam, pa sam izbegavao da obraćam veću pažnju. Mada zbog toga nisam ni bio u stanju da bliže zagledam žrtve, među poginulima sam iz sela Rajića prepoznao Bosanac Branka, Kosovac Simu, Đurašinović Iliju, Pravica Stevu, Bajić Milana i Milašinović Milana, a iz Bjelovara Tešanović Vukašina iz Banja Luke i izbeglicu koga sam znao pod nadimkom "Rumeni". Od N. S. sam čuo da je video kada su Hrvati 3. maja čistili put kroz Novi Varoš, uklanjali havarisana vozila a leševe spaljivali. Posle toga su oprali put kroz Novi Varoš...".

Svedok 628/95-2 navodi: "... Ja sam 1. maja 1995. godine oko 18.00 časova odlučio da se traktorom probijem prema Gradišci. U Okučanima sam pokupio najosnovnije stvari i povezao svoju majku, strica, strinu i komšinicu. Kada smo stigli do naplatne rampe na auto-putu, video sam jednu ženu koja je ležala na putu pogođena granatom Na Dubovačkom nadvožnjaku je pored jednog stuba stajao traktor, a do njega jedan čovek koji je ležao mrtav, a že- na je bila ranjena. Kod punkta UNPROFOR-a, gde su ranije bili pripadnici nepalskog bataljona, video sam dva razmrskana automobila i pored njih dva-tri ubijena civila. Nastavio sam dalje sa probijanjem, dok su po putu i pored njega padale granate. U međuvremenu se stvorila kolona traktora, kamiona i drugih prevoznih sredstava, koja su se kretala u istom pravcu kao i ja. Video sam kada su neka od ovih vozila bila pogođena granatom, pri čemu je bilo i žrtava. Na ulazu u selo Novi Varoš, Hrvati su pojačali intenzitet granatiranja iz pravca šume Prašnik. Probijajući se dalje, nailazio sam na dosta slupanih automobila i drugih prevoznih sredstva, kao i na leševe na putu. U blizini kafane "Složna braća" sam video nekoliko ranjenika, među kojima je bio i Lukić Ignjatije. Ovakvo stanje je bilo sve do izlaska iz sela Novi Varoš, do srušenog mosta na kanalu Strug. Nisam bio u situaciji da procenim broj žrtava koje sam video pored puta. Sutradan, kada smo prešli preko Save, Hrvati su na ulasku u Novi Varoš ubili Kesić Milku koja je, odlučivši da se vrati u Okučane, pošla automobilom iz Gradiške. Tom prilikom su teško ranili T. S. ...".


Strana 587


1990 - 1995

Svedok 628/95-3 navodi: "... 2. maja oko 04.00 sata ujutru smo krenuli prema Gradišci, putem koji je prolazio kroz selo Novi Varoš. Civili su išli na traktorima, kamionima, automobilima i drugim vozilima, a ja sam sa ostalim braniocima išao peške. Kada sam stigao u Novi Varoš, na putu sam video jedan broj ubijenih civila, polupane traktore i automobile, što je bila posledica napada Hrvata na konvoj civila koji je 1. i 2. maja poku- šao da se probije. Dok sam se ovim putem kretao u koloni civila, hrvatske oružane snage su i na nas otvorile vatru iz pešadijskog i artiljerijskog naoružanja iz pravca obližnje šume Prašnik, kao i iz kuća pored puta. Ja među ubijenima nisam prepoznao nikoga, ali sam li- čno video pet meni nepoznatih leševa. Koliko sam mogao da vidim, naj- više ubijenih civila je bilo na mestu zvanom Pustara i kod mosta na Strugi...".

Svedok 628/95-1 navodi: "... Izvršili smo proboj kroz selo Novi Varoš, a za nama se kretala kolona civila. Tokom proboja kroz selo Novi Varoš, video sam veliki broj ubijenih civila, koji su 1. maja posle 20.00 časova pokušali da se probiju. Među ubijenima je bilo i dece. Na putu je stajao veliki broj kamiona i traktora na kojima je takođe bio veći broj ubijenih civila. Na jednom kamionu, koji je goreo, video sam na jednom od točkova dečju ruku. Po proboju smo stigli do kanala Strug, a za nama se kretala kolona civila koju su takođe napale hrvatske oružane snage. I u ovoj koloni je takođe bio veliki broj žrtava...".

Svedok 628/95-10 o probijanju kroz Novi Varoš navodi: "... Prolazeći kroz Novi Varoš 2. maja rano izjutra, bili smo izloženi najžešćoj vatri hrvatskih oružanih snaga. Video sam prevrnute automobile, kamione i traktore. Koliko se sećam, oko 09.00 sati sam stigao do zadnjih kuća u selu Novi Varoš, u pravcu Gradiške na Savi. Zbog dejstva neprijateljske vatre smo bili prinuđeni da se zadržimo i tra- žimo sigurniji zaklon. Tu sam video nekoliko civila koji su pali smrtno pogođeni. Među njima je bilo i jedno lice iz Rajića, čije ime ja ne znam. Nedaleko odatle sam video Petković Radeta, koji je bežao prema Savi. Od tada ga više nisam video i ne znam da li je živ. Onda su me zarobili, pa sam išao peške prema Okučanima. Video sam puno prevrnutih vozila na putu i pored njih dosta tragova krvi, ostatke ženske kose, ali nisam video nijedan leš na putu. Jedino sam u jarku pored puta video leš ubijenog Cicvara Milana iz Smrtića, koga sam poznavao od ranije. Uz put sam sretao hrvatske vojnike...".

U svom iskazu svedok 618/95-4 navodi: "... Ja sam pošao na traktoru, koji je vozio moj sestrić, zajedno sa ženom, majkom, suprugom i dvoje male dece. U selu Novi Varoš su Hrvati iz obližnje šume otvorili na nas unakrsnu vatru iz pešadijskog oružja. To je bilo, koliko se


Strana 588


1990 - 1995

sećam, posle 17.00 sati. Video sam da su mnogi koji su bili na traktorskim prikolicama padali na asfalt pogođeni mecima, a mlađi su iskakali, sklanjali se pored puta i bežali u pravcu Save. U toj opštoj zbrci, video sam kada je sa jednog od traktora pala Vuković Jela iz Gređana, rođena 1913. godine, koja je bila ranjena i zapomagala je: " Nemojte me ostaviti ". Mi smo ubrzanom vožnjom traktora pošli kroz selo tako da smo uspeli da se izvučemo nepovređeni. Tokom ove vožnje, u opštoj zbrci i metežu koji je nastao, koliko sam ja mogao da primetim, na asfaltu sam video najmanje 15 poginulih civila, a veći broj ranjenih se teturao pored puta tražeći pomoć...".

Svedok 618/95-5 navodi pred istražnim sudijom: "... Odmah kada smo ušli u selo Novi Varoš, video sam veliki broj leševa mrtvih civila, koji su bili ubijeni prethodne noći pri pokušaju proboja prema Bosanskoj Gradišci. Leševi su ležali na asfaltnom putu i pored puta duž celog sela Novi Varoš sve do kanala Strug. Prema mojoj proceni, na ovom delu puta moglo je biti preko stotinu leševa: žena, staraca, a mislim da je bilo i dece. Dok smo prelazili ovaj deo puta, bilo je sporadičnog granatiranja od strane Hrvata prema nama. U momentu kada je naišla velika kolona civila, Hrvati su otvorili najjaču vatru iz pešadijskog i drugog oružja iz napuštenih kuća u selu i obližnje šume. Ja nisam bio u situaciji da vidim šta se dešavalo pozadi u koloni, a kasnije sam čuo da su mnogi od njih tom prilikom poubijani... Kasnije sam saznao da su u koloni civila ubijeni Nikola Stanić i Lauroš Željko iz Okučana, a da su B. R. i M. Lj. ranjeni...".

Svedokinja 715/95-4 navodi: "... Ja sam bila u Okučanima i 1. maja 1995. godine, kada je Hrvatska vojska napala Zapadnu Slavoniju, ja sam u svom putničkom vozilu oko 19.00 časova odvezla u Gradišku moju kćerku i decu. Kada sam se vraćala prema Okučanima, srela sam dugu kolonu srpskog stanovništva koja je napuštala područje Okučana. Oko 21.00 časa sam stigla u Okučane i pošto se tada čula pucnjava u neposrednoj blizini, ponovo sam krenula kolima sa rođa- cima, koje sam povela prema Gradiški. Kolona je bila izuzetno duga jer su se u istoj kretali traktori sa prikolicama, zaprežna vozila i automobili. U toj koloni su bili većinom stari ljudi, starije žene i deca. Najže- šća vatra je bila kod sela Novi Varoš pa sve do kanala Strug. Hrvatski vojnici su nemilosrdno tukli po koloni. Ljudi koji su bili na traktorima i na prikolicama, padali su po kolovozu i njihova tela su ostajala pored puta ili na prikolicama ili na zaprežnim vozilima. Na putu je ostalo izuzetno mnogo poginulih žena, dece i staraca. Oni koji su ostali živi, nastavljali su dalje prema reci Savi. Na putu su ostajali traktori i vozila, od kojih su neki bili zapaljeni pa su goreli. Koliko je tamo ubijeno Srba čija su tela ostala, ja to stvarno ne bih mogla da kažem, ali znam da ih je bilo mnogo. Vatra koju su otvarali hrvatski vojnici bila je veoma ubitačna, jer su gađali sa veoma kratkog odstojanja. Posle izvesnog vremena, ja sam na Hrvatskoj televiziji videla da je taj


Strana 589


1990 - 1995

deo puta između Okučana i Gradiške bio potpuno čist. Kada sam ja prolazila par dana pre toga u koloni, taj put je bio potpuno zakrčen vozilima i telima ubijenih Srba. Vozila koja su ostala, bila su sva izrešetana. Sve su to u međuvremenu sklonili i očistili. Kolonu su bombardovali i hrvatski avioni koji su bacali bombe i tukli mitraljezima. U toj koloni je poginulo dvoje dece moje komšinice Gordane Kojić i to: Kojić Nemanja, star 9 godina i Kojić Dajana, stara 7 godina. Njihova majka Gordana je teško ranjena i nalazi se na lečenju u bolnici...".

Svedokinja 715/95-2 navodi: "... Živela sam u Okučanima do 1. maja 1995. godine kada sam, posle napada Hrvatske vojske, krenula iz Okučana prema Savi sa svojom kćerkom starom godinu i po dana. Kada smo došli u selo Novi Varoš, koje se nalazi na polovini puta između Okučana i Bosanske Gradiške, pripadnici Hrvatske vojske su nas napali granatama i pešadijskim oružjem. Tu sam primetila i zapaljeno vozilo, po kome je bilo dosta krvi, koje je prethodno pogodila granata. Nakon prelaska na teritoriju Republike Srpske, u selu Orahovo kod Gradiške sam ostala do 4. avgusta 1995. godine. Prilikom napada Hrvatske vojske na Orahovo, bila sam ranjena na dva mesta...".

Svedok 715/95-3 u svojoj izjavi ističe: "... u jutarnjim časovima 2. maja 1995. godine sam se kretao na traktoru u koloni koju su, kada je stigla do sela Novi Varoš, napali pripadnici Hrvatske vojske. Na tom delu puta, u dužini od oko 3 km, bilo je toliko leševa ubijenih Srba da se cela ta dužina mogla preći a da se ne stane na zemlju. Po putu su bili prevrnuti traktori, koje su hrvatski vojnici palili, ubijali su starce, žene i decu čija su tela ostajala na putu ili pored puta. Video sam da su hrvatski vojnici ubili Gajić Milana, iz sela Medara, dok su njegovog oca ranili u predelu leđa. Video sam da je ranjen i M. D. i njegov sin N. A. na sedam mesta. Na prikolici koju sam vozio bili su utovareni ranjenici. Znam da je na putu ostao veliki broj leševa ubijenih Srba, da je Hrvatska vojska sakupljala leševe na gomile, polivala ih naftom i spaljivala. Kada je moja supruga čula da je naš sin navodno ubijen, šlogirala se i posle par


Strana 590


1990 - 1995

dana je umrla u Srpskoj Republici...".

Svedok 715/95-36 svedoči: "... U toku kretanja prema mostu na Savi i Gradiški, negde na sredini puta, uočio sam mnoštvo prevrnutih traktora, zaprežnih vozila, putničkih i teretnih vozila i drugih. Na kolovozu kojim sam se kretao, kao i pored kolovoza, u kanalu pored puta, bilo je mnoštvo leševa žena, dece, muškaraca. Krećući se dalje, gustina uništenih i prevrnutih vozila je bila sve veća, kao što je bilo i sve više leševa. Najveći broj ubijenih je bio na području sela Novi Varoš i u blizine kafane "Šeik". Kada sam došao do kanala Strug, most je bio porušen i tu se kolona sporo kretala zato što smo morali da prelazimo preko kanala pored porušenog mosta. Posle prelaska kanala Strug, jedan avion je nadletao kolonu i bacio nekoliko bombi, a posle je otvarao mitraljesku vatru. Siguran sam da je na putu od Okučana pa do mosta na Savi prema Gradiški bilo 1.000-1.500 tela ubijenih Srba...".

Svedokinja 715/95-33 svedoči: "... Hrvatska vojska je kolonu Srba, koja je bežala prema Gradiški, neprekidno tukla iz šume Prašnik. Kolonu su nadletali i hrvatski avioni i bombardovali je. Veliki broj Srba, koji je bio u koloni, nastradao je od bombardovanja. Kolona se probijala, a mrtvi su ostajali na putu i pored puta. Put od Okučana, gde je formirana kolona, pa do mosta na Savi prema Gradiški, dug je 14 kilometara. Po mojoj proceni, tada je poginulo između 400-500 Srba. Među poginulima je bio ogroman broj žena, dece, starih i iznemoglih. Bilo je mnoštvo ranjenih koji nisu mogli dalje da se kreću, pa su ostali na putu i pored puta. Na mostu na Savi, na punktu su bili vojnici UNPROFOR-a koji su se smejali gledajući u taj narod. Njima kao da je či- nilo zadovoljstvo da gledaju stradanje srpskog naroda. U toku kretanja kolone prema savskom mostu, ja sam videla kada je poginuo: Vujić Branko iz sela Bodegraj, opština Nova Gradiška, Ljiljak Dušan iz Lađevca, opština Nova Gradiška i mnoštvo drugih ljudi čija imena ne znam...".

Svedokinja 715/95-8 navodi: "... Ja sam 1. maja 1995. godine oko 16.00 časova krenula svojim putničkim kolima iz Okučana u pravcu Gradiške. Sustigla sam kolonu traktora, zaprežnih i


Strana 591


1990 - 1995

teretnih vozila koja su se kretala prema Savi. Kod sela Novi Varoš, Hrvatska vojska je iz šume Prašnik otvarala vatru po koloni. Ali pošto tada ta vatra nije bila suviše jakog intenziteta, nastavili smo dalje da se krećemo. Kada smo došli do blizu Save, iznenada su se pojavili hrvatski avioni koji su bombardovali kolonu i čule su se eksplozije bombi. Tada su se zapalila vozila koja su se kretala u koloni i poginulo je mnogo izbeglica. Izbeglice koje su posle toga pristigle, pričale su da su pripadnici Hrvatske vojske tenkovima gazili Srbe koji su bežali prema Savi i da su leševe polivali benzinom i palili ih, da bi na kraju oprali kolovoz od Nove Varoši do savskog mosta...".

Svedok 715/95-34 navodi: "... 1. maja 1995. godine oko 17.00 časova krenula sam autobusom iz Okučana u pravcu Gradiške. Bili smo u koloni vozila koja su se kretala ka Savi. Hrvatska vojska je iz pravca šume Prašnik i Nove Gradiške tukla po toj koloni žestoko, tako da je veliki broj Srba koji se nalazio u koloni izginuo i njihova tela su ostala pored puta, sve do mosta na Savi. Znam da je poginula supruga Dušana Bošnjaka iz Trnave, koju su hrvatski vojnici ubili blizu mosta na Savi...".

Saslušani svedok 439/95-21, inače sveštenik srpske pravoslavne crkve, koji se 1. maja 1995. godine zatekao u svojoj kući u Okučanima, navodi: "... Na dan 1. maja, ja sam svojim kolima odvezao u Banja Luku svoju suprugu, decu i dve žene iz Okučana. Sutradan, 2. maja u 07.30 časova, krenuo sam kolima natrag prema Okučanima. U Gradiški sam primio Milku Kesić iz Okučana, koja je sela na prvo sedište sa moje desne strane. Prešao sam preko mosta Savu i kanal Strug. Ulazeći u selo Novi Varoš iznenada je na moj automobil ispaljen mitraljeski rafal iz kuća sa desne strane. Milka Kesić je bila odmah smrtno pogođena i mrtva se naslonila na moju stranu. Ja sam bio pogođen na 9 mesta, ali nastavio sam da vozim automobil, sve dok on nije stao. Pod neprekidnim dejstvom kuršu- ma, uspeo sam da izađem iz automobila i trčao sam još oko 200 m prema centru sela, gde sam pao. Neposredno ispred sebe sam video užasnu scenu. Mno- štvo vozila je bilo ispreturano, a veliki broj civila pored njih ležao je ubijen na putu. Jedan broj izbezumljenih je tumarao među kolima, izložen vatri iz pešadijskog oružja. Mnoga vozila su gorela. U kućama, sa obe strane puta, bilo je žena, dece i staraca, koji su uspeli tu da se sklone. Iz jedne kuće, daleko od mene oko desetak metara, izašao je neki civil, koji se tu bio sklonio, i pritrčao mi u pomoć. Preneli su me u obližnju kuću i pružili mi prvu pomoć. Ne znam koliko sam tu ležao. Neki civili, koji su bili u blizini, uspeli su da me odnesu do nekog automobila kojim sam prevezen u bolnicu u Banja Luku.


Strana 592


1990 - 1995

Ne mogu da kažem koliki je broj ubijenih ostao u selu Novi Varoš. Samo mogu reći da je tu bio veliki broj žena, dece i staraca. Nije mi poznato šta je kasnije bilo sa žrtvama koje su ostale u selu Novi Varoš. Oni koji su pristizali otuda posle mene, pričali su da su Hrvati spalili njihove leševe. Među ranjenima sam video V. R, M. M, kao i mnoge druge čijih imena trenutno ne mogu da se setim, a znam ih dobro iz viđenja. Među ubijenima, od poznatih sam video Dojić Momčila, suprugu Dojić Momčila, Dejanović Ostoju i nekog Vukašinovića...". Svedok 439/75-14 navodi: "... Ujutru 2. maja 1995. godine stigli smo blizu sela Benkovac i pored puta smo videli grupu od četiri hrvatska vojnika, koji su blokirali put. Sakrili smo se u šipražje i posmatrali u tom pravcu. Video sam kada je naišla jedna konjska zaprega sa belim konjima, a na kolima su sedeli čovek i žena u civilnim odelima. Iza njih su se kretali i drugi civili. Hrvatski vojnici su ih zaustavili i čuo sam glasove: " Koljite, šta čekate? "Ubrzo zatim, ovi hrvatski vojnici su okrenuli konje i kola u pravcu Oku čana i pojurili konje prema Okučanima. Na kolima sam video tog čoveka i ženu u ležećem stavu, pa pretpostavljam da su ih ovi hrvatski vojnici zaklali, jer nisam čuo nikakvu pucnjavu sa te strane. Nastavili smo dalje izvlačenje prema Savi. Kad smo stigli blizu sela Lađevac, video sam da su se iz helikoptera, pored železničke pruge, iskrcali neki vojnici u maskirnim uniformama i čuo sam da govore nekim stranim jezikom koji nisam razumeo. Čuo sam da dolazi i drugi helikopter, pa smo krenuli dalje prema selu Rajići. Dok smo tražili izlaz kroz obruč Hrvatske vojske prema Gradiški, video sam da su Hrvati palili kuće u selima Rajići, Rađanovci, Vrbovljani, Čovac i Gređani. Kada smo prolazili pored ovih sela, kuće su još gorele...".

Svedok 439/95-8 navodi: "... da bi presekli izlaz Srbima prema mostu kod Gradiške, napali su kolonu izbeglica u noći između 1. i 2. maja. Ja sam 2. maja oko 03.00 sata bio udaljen oko 2 km od sela Novi Varoš - prema Gradiški. Mada nisam video, čuo sam da je tada stradalo puno ljudi. Međutim, čuo sam jauke i kuknjavu napadnutih civila. Oko 09.00 sati sam video kako se iz pravca Okučana prema Gradiški približava jedno sanitetsko vozilo, koje je na udaljenosti od oko 200 m od mene pogođeno granatom. Kada se vozilo zaustavilo, na njega je otvorena vatra iz pešadijskog naoružanja. Pošto sam znao da je tim vozilom upravljao moj rođak Malešević Gojko iz Lađevca, odmah sam krenuo ka vozilu da vidim šta se desilo sa Gojkom i da mu pomognem. Kada sam uspeo da dođem do vozila koje je već bilo u plamenu, video sam tri leša koja su gorela. Među njima sam prepoznao i Ljiljak Dušana, starog preko 70 godina, iz sela Lađevca. Gojka nisam pronašao, ali sam video tragove krvi koji su vodili od sanitetskog


Strana 593


1990 - 1995

vozila ka šumi. Kada sam stigao u Gradišku, saznao sam da je Malešević Gojko bio teško ranjen, ali da je uspeo da se izvuče. Kasnije je prebačen u bolnicu u Banjaluci...".

Svedok 439/95-9 navodi: "... U selu Bobare sam 2. maja sreo jednu ženu iz Trnakovca, koja mi je ispričala da je prethodnog dana oko 19.00 sati bila u kamionu koji su napali pripadnici Hrvatske vojske. Rekla mi je da su na kamion prvo ispalili raketu tipa " Zolja " , a zatim su vojnici, kroz ciradu, iz neposredne blizine otvorili vatru na žene i decu. Ova žena je ostala živa ali je dete njene sestre, koje je držala u krilu, pogođeno i usmrćeno. Prema njenim rečima, u kamionu je bilo oko 40 civila. Ona je ispala iz kamiona i uspela je da pobegne. Ne veruje da je neko u kamionu ostao živ. Rekla mi je da je kamion bio marke FAP i da je cirada bila žute boje... ... Iz Bobara smo krenuli u selo Cage, u neposrednoj blizini Okučana. Hrvatska vojska je već zauzela selo. Iz jedne kuće smo čuli očajnički krik žene koja je zapomagala i vikala " Mitre! " . Zatim smo čuli glas hrvatskog vojnika: " Di ži se, mater ti jebem ", pa opet krikove žene i na kraju pucanj. Posle toga se glas ove žene više nije čuo. Noć između 2. i 3. maja smo proveli skriveni u kanalu, koji se nalazi duž puta Okučani - Stara Gradiška, u selu Novi Varoš. Kanal je od ovog puta udaljen oko 400 m. Čuli smo rad motora bagera sa puta Okučani - Stara Gradiška, u selu Novi Varoš. Istovremeno smo čuli i krike i pojedinačne pucnje, pa pretpostavljam da su hrvatski vojnici ubijali zatečene ranjenike, koji su pokušavali da se probiju iz Okučana ka Gradiški. Iz pravca nekadašnje kafane "Složna braća " , koja se nalazi s leve strane puta Oku čani - Stara Gradiška - otprilike na sredini sela Novi Varoš - osetio sam oko 23.00 sata veoma jak miris, koji je bio specifičan, pa pretpostavljam da se radilo o mirisu ljudskih tela. Ovaj miris mi je poznat od ranije, jer sam zaticao ljudska tela koja su hrvatski vojnici neposredno pre toga zapalili. Zbog toga taj miris prepoznajem. Ubrzo potom se na tom putu pojavio plameni dim, a zatim se začula snažna eksplozija. Posle toga su došli rovo-kopači i obavljali su neke radove. Na tom mestu smo ostali sve do rano ujutru, kada je prestala pucnjava i kada više nije bilo vatre. U večernjim časovima 3. maja, uspeli smo da pređemo Savu... U gradu su mi V. R, B. M. i Z. N. ispričali da su prilikom izvlačenja iz Okučana, preko sela Novi Varoš, videli u tom selu mnoštvo ubijenih Srba, koji su ležali na putu i pored njega - i to na mestu sa koga sam osetio onaj specifičan miris. Na istom mestu su videli i veliki broj prevrnutih traktora, automobila i kamiona. Na osnovu toga zaključjučujem da su Hrvati bagerima skupljali leševe, spaljivali ih i pomoću rovo-kopača zakopavali. Takođe su mi ispričali da su te noći prali puteve i ulice u selu Novi Varoš, gde sam ja, inače video cisternu na putu. Sve to sam mogao da vidim, zbog toga što je te noći bila mesečina...".


Strana 594


1990 - 1995

Svedok 439/95-10 navodi: "... Ujutru, 2. maja, dobili smo obaveštenje da su selo Novi Varoš zauzele jedinice Hrvatske vojske. Time je bio presečen put prema Gradiški... Ubrzo zatim, kada smo uspeli da uđemo u selo Novi Varoš, video sam na ulicama veliki broj ubijenih Srba civila, prevrnutih, traktora, automobila i zaprežnih vozila. Na ulici sam video i jedan autobus koji je bio potpuno izrešetan. Pored njega je ležalo dosta leševa, verovatno putnika koji su pokušali da beže. Ulice su bile pune krvi i leševa. Koliko sam mogao da procenim, što je bilo teže jer je bila noć, video sam oko 70 ubijenih civila, žena, dece, staraca. S obzirom na to da se nisam duže zadržavao, nisam uspeo da prepoznam nijednu žrtvu. ... U blizini mesta gde sam se krio, na oko 5 m od mene, grupa hrvatskih vojnika je ubila jednog ranjenog muškarca, čije ime ne znam. On ih je molio da ga ne diraju i da se predaje. Pošto su ga ubili, čuo sam kada je jedan vojnik rekao " Damire beži " . Posle toga su odmah pobegli..."

Svedok 439/95-11 navodi: "... Ja sam se 1. maja oko 19.00 sati našao na ju žnom obodu sela Novi Varoš. Video sam kolonu civilnog stanovništva, koja se kretala na traktorima, konjskim zapregama, biciklima i peške. Najviše je bilo staraca, žena i dece. Iznenada su na kolonu, koja se kretala u pravcu kanala Strug, pripadnici Hrvatske vojske otvorili vatru. Na tom mestu je poginulo oko 20 civila, a traktori i zaprežna vozila su se prevrnuli na putu. Ja sam od mesta događaja bio udaljen oko 200 m. Video sam da su preživeli civili iz kolone bežali prema kanalu Strug...".

Svedok 439/95-12 navodi: "... Hrvatska vojska je 2. maja, između 07.30 i 08.00 sati, otvaranjem iznenadne vatre, zaustavila čelo kolone izbeglice. Vatra je otvarana iz šume Prašnik, koja se nalazi s leve strane puta Okučani - Stara Gradiška. Šuma je udaljena oko 80 m do100 m od puta. Civili su pokušali da se izvuku iz vozila u kojima su bili. Međutim, upravo u momentu dok bi se izvlačili, bili bi ubijani. Neki su ubijeni i u samim vozilima. U toj koloni su bila i dva sanitetska vozila koja su prevozila ranjenike. I na ta vozila je otvarana vatra iz pešadijskog naoružanja, tako da je jedno vozilo uništeno. Civili iz vozila su u panici, koja ih je zahvatila, počeli da beže i uspeli su da se prebace na desnu stranu puta. Zatim su se kanalom, koji se proteže duž puta i koji je relativno dubok, peške zaputili prema Staroj Gradiški.


Strana 595


1990 - 1995

Ja sam se u tom trenutku zatekao negde u sredini kolone. Išao sam pešice. Kada sam video o čemu se radi, počeo sam da puzim ivicom puta. Prema mojoj slobodnoj proceni, na ovom delu puta - od početka do kraja sela Novi Varoš - bilo je negde oko 150-200 ubijenih civila. Pošto smo bili pod neprekidnim vatrenim dejstvom hrvatskih vojnika, nije bilo nikakve mogućnosti da mi, koji nismo bili pogođeni, sklonimo ubijene i ranjene. Svi smo tražili priliku da pobegnemo sa tog mesta. Među ubijenima sam prepoznao svog prijatelja Vukadinović Zorana, rođenog 1971. godine, iz Okučana. Tek oko 17.00 sati sam uspeo da pređem preko mosta u Gradišku...".

Svedok 439/95-13 navodi: "... Kada je počeo napad, ja sam ostao na mestu zvanom Kućerine da bih pomogao preostalim civilima. Moj sin je oko 11.00 sati otišao jednim autobusom u pravcu Gradiške, a moja supruga oko 14.00 sati traktorom sa jednim komšijom. To je bilo 1. maja. Kada smo se provlačili kroz obruč Hrvatske vojske, bili smo u situaciji da prolazimo neposredno pored njih. Tada sam uočio da je među njima bilo i stranaca, jer sam jasno čuo da govore nemačkim jezikom, koji poznajem jer sam pre rata bio četiri godine na radu u Austriji. Čuo sam i neke druge strane jezike koje nisam razumeo. Te vojnike, koji su bili u sastavu Hrvatske vojske, video sam u selu Lađevac, kada su se helikopterima spustili na igralište pored železničke pruge i nakon toga krenuli u čišćenje ovog sela. Ovi vojnici su se spustili sa dva velika helikoptera i, prema mojoj proceni, bilo ih je oko 70. Nastavljajući izvlačenje, stigli smo u mesto Benkovac. Tu sam primetio grupu od 5 hrvatskih vojnika, pa smo se sakrili pored reke Sloboština. Sa tog mesta smo videli kako ovi vojnici zaustavljaju konjsku zapregu na kojoj su se nalazili muškarac i žena. Prema mojoj proceni, to su bili stari ljudi. Jedan od tih vojnika se popeo na zapregu, prišao ovoj ženi, zaklao je nožem i zatim povalio u kola. Drugi vojnik je to isto uradio sa muškarcem koji je sedeo na kolima. Vojnici su zatim okrenuli konje i kola i poterali ih u pravcu Okučana, odvezavši leševe sobom. Ovaj događaj se zbio 2. maja oko 06.30 sati ujutu. Nismo smeli da reagujemo, jer se na nekoliko stotina metara od nas nalazila veća jedinica Hrvatske vojske, koja je posmatrala ovaj prizor i odobravala ponašanje vojnika koji su, vrišteći i pucajući u vazduh, zaklali ove civile. Tražeći način da se izvučemo i stignemo do Save, prolazili smo kroz više sela. Videli smo da su neka od njih, kao što su Rajčići, Rađenovci, Trnakovci, Bijela Stena, Vrbovljani, Čovac i Gređani bila spaljena - kuće su još uvek gorele. U svakom od ovih sela smo pored zapaljenih kuća čuli vrisak žena, koje su verovatno ostale pored svojih kuća. Pošto nismo uspeli da izbegnemo hrvatske vojnike koji su se nalazili na sve strane, bili smo primorani da se vratimo i ponovo krenemo u pravcu sela Rajići. Kada smo stigli do Jovića reke, koja prolazi kroz selo, sakrili smo se ispod podvožnjaka.


Strana 596


1990 - 1995

Tu smo čuli kako se jedna žena svađa sa hrvatskim vojnicima, ne dozvoljavajući im da izvedu njenu stoku. Po glasu bih rekao da znam ko je bila ta žena. Sa tog mesta sam takođe mogao da vidim svoju kuću. Čuo sam svog psa kako laje, a ubrzo zatim pucanj i njegovo skičanje. Celo područje po kome smo se kretali, moglo je da ima prečnik od oko 25 km, ali smo mi, probijajući se, prešli oko 150 km za tri dana, koliko nam je bilo potrebno da stignemo do Save i pređemo na njenu drugu stranu...".

Svedok 439/95, ina če vozač sanitetskog vozila, navodi: "... Ja sam 2. maja dobio zadatak da evakuišem sanitetsko vozilo u Gradišku. To je bilo vozilo marke TAM 110, obele ženo znakovima Crvenog krsta, koji su mogli da se vide sa velike udaljenosti. Pri polasku sam upalio rotaciono svetlo. Kada sam prethodnog dana vozio ranjenike za Gradišku, nije bilo nikakvih problema ni pri odlasku ni pri povratku. Iz Okučana sam krenuo oko 07.00 sati. Prolazeći kroz selo Novi Varoš, video sam mnoštvo isprevrtanih vozila na putu i veliki broj ubijenih civila. Pripadnici Hrvatske vojske su iz šume, s leve strane puta, otvarali žestoku paljbu na vozilo. Pošto nisam smeo da se zaustavljam, krenuo sam dalje zaobilazeći brojne leševe i prevrnuta vozila. Vozilo je bilo pod neprekidnom vatrom kuršuma od kojih je jedan smrtno pogodio mog suvozača Ljiljak Dušana, koji je prestao da daje znake života. I mene je metak pogodio u predeo leđa, a krv je počela da mi curi iz usta. Ubrzo je vozilo stalo, jer je motor prestao da radi. Bio je ranjen i Radmilović, koji je takođe bio u kolima. Pošto nismo smeli da izađemo iz vozila, polegali smo pored sedišta. Mislim da smo u tom položaju ostali oko sat i po vremena, sve do trenutka dok vozilo nije pogodila jedna granata. Tek kad je vozilo počelo da gori, Radmilović i ja smo se izvukli iz njega. U međuvremenu su se, pokušavajući da nađu zaklon, pošto su im kola, koja su se nalazila iza mog vozila, bila pogođena, dvojica muškaraca sakrila ispod mog vozila. Kada sam izašao, video sam da je vozilo već uveliko bilo u plamenu, koji je zahvatio i Ljiljak Dušana i dvojicu muškaraca. Ja sam nekako uspeo da dođem do jednog malog mostića i da se tu sakrijem. Ne bih mogao da procenim broj ubijenih civila na putu i pored puta u selo Novi Varoš, ali ono što mogu da kažem jeste da ih je bilo veoma mnogo...".

Svedok 439/95-18 navodi: "... U noći između 1. i 2. maja 1995. godine, pripadnici Hrvatske vojske su kod sela Novi Varoš presekli put Okučani - Gradiška, kojim se kretala izbeglička


Strana 597


1990 - 1995

kolona civila... ... Prolazeći kroz Novi Varoš, video sam u samom selu i na izlazu iz njega - na putu koji vodi za kanal Strug, veliki broj ubijenih civila. Po mojoj proceni, bilo je oko 250 žrtava. Među ovim žrtvama sam prepoznao Vukadinović Zorana iz Okučana, Milašinović Milana iz Rajića, Grubor Janka iz Okučana i ćerku sveštenika Počuča Save iz Okučana. Pored ubijenih, video sam i veliki broj prevrnutih i uništenih traktora, zaprežnih kola, automobila, a bilo je i nekoliko sanitetskih vozila obeleženih znakovima Crvenog krsta...".

Kada su u pitanju izvršioci ovih ubistava civila i drugih zlo čina u okviru agresije snaga Hrvatske vojske, svedoci su naveli nazive sledećih jedinica Hrvatske vojske: 1. Pripadnici helikopterskog desantnog odreda Hrvatske vojske, 2. deo 2. gardijske brigade "Gromovi" Hrvatske vojske, 3. deo gardijske brigade "Kune" Hrvatske vojske, 4. deo 5. gardijske brigade "Orlovi" Hrvatske vojske, 5. delovi 125. domobranske pukovnije (Kutina), i drugi. KRAJ


Strana 598


1990 - 1995

Meda acki Dzep D Norrac a 1993. god dine Hrvats ska Devetog septembra e iznenada izvršila agresiju na vojska je srpska područja, p ju užno i jugoiistočno od Gospića,, koja se ve eć osamnae est mjeseci nalaze pod p zaštitom m Ujedinjen nih nacija. Poslije snažne artiljjerijske pripreme sko-pješadiijski napad na uslijedio je tenkovs o, Čitluk i Po očitelj. Srpski narod, Divoselo vojska i policija su vjerovali u djelotvorn nost UNPROF FOR-a, pa je e i zbog te opuštenostti agresor brzo ovlada ao naveden nim ma. prostorim

Hrvatska vojsk ka je u nasttupanju pljačkala, palila, rušila kuće, k ubijala i masakrirala a Gospića je e ponovo sijana smrt u srpskim civille, vojnike i milicionerre. Iz grada selim ma, kao u vrijeme v faš šističke stra ahovlade 19 941-1945. godine, kada je samo ou Divo oselu ubijeno 907 Srb ba. U obližn njem ustašk kom logoru Jadovno, s samo za 62 2 dan na je bačeno o u kraške jame Veleb bita oko 60 0.000 Srba 1 a najviše e oko blagdana sv. Ilije od 2-5 5 avgusta 1941. 1 godin ne.

u grad Gospić je grad fantom, grrad strave i užasa. U n njemu i I u ovome ratu govoj okolic ci, u toku 1991. 1 i 1992. godine ubijeno u je više v stotina Srba 2. njeg

di se o politici uništava anja srpsko og naroda, ali a ovoga puta p često u uz blagoslov vi Rad lodrršku Međun narodne zajjednice 3.

novo se nas stoje sprove esti u djelo izjave brojjnih hrvatsk kič političarra iz prošlosti Pon Ante Starčević ća, vođe Hrrvatske stra anke prava: "Srbi su divlji d nakot kojeg treba a ebigi"; Ante e Pavelića 1941.: 1 " Ja sam srušio o stablo, a vi sijecite o ogranke"; Mile M istre Bud daka 1941.: "Jedan dio o Srba ćem mo pobiti, drugi raseliti, a ostale ć ćemo preve esti na katoličku k vjjeru"; nadb biskupa zag grebačkog Alojzija A Ste epinca 1942 2.: "Ni u mo ora mje ere, ni u vla aha vjere"; Milovana Žanića Ž 1941 1 : "Ovo im ma biti zemllja Hrvata i niko oga drugog i nema te metode ko oju mi nećemo kao usttaše upotre ebiti, da učin nimo ovu ze emlju zbilja a hrvatskom m i da je oč čistimo od Srba... S mi tto ne tajimo o, to je e politika ove o države""; župnika Franje F Matića iz Nove Gradiške, k koji poziva Srbe na pokrstt: "Bog na nebu, ustaše na zemlji, a Jaseno ovac po srijjedi, a sad ete". Izaslan nik Ministarrstva vanjskih poslova a Trećeg rajha Nojbah her hoćete ili neće p "Srbi su postali najobičnija a divljač za odstrel. Lis sta pobijen nih nedužnih h je pisao: ljud di je skoro beskrajna. b Svaki i najmanji ustaš ški oružanik odlazio je e u tzv. redo ovni lov na ljude, kao što se u srrednjem vijjeku išlo na a srne i na jjarebice".


Stra ana 599


1990 - 1995

Ovaj sadašnji krvavi rat je nastavak Drugog svjetskog rata i rezultat hrvatskog nasilja nad istorijom, koji se ogleda u pokušaju ustavne degradacije srpskog naroda, u poziciju nacionalne manjine. To isto je učinila hrvatska fašistička vlast 1941. godine, što je rezultiralo krvavim međunacionalnim ratom, u kojem je poginulo preko milion Srba, na području fašističke Nezavisne Države Hrvatske, kao i više stotina hiljada Hrvata. Uzalud srpski narod upozorava svjetsku javnost da mira neće biti u uslovima političkog i ustavnog gubitništva, da je praksa Republike Hrvatske u sukobu s istorijom i dokumentima o ustavnoj poziciji srpskog naroda u minulim vjekovima.

Zbog navedenih neshvatanja i nepoznavanja činjenica, hrvatska agresija, ratni zločini i zločini genocida su očito prećutno podržavani od Međunarodne zajednice, što proizilazi iz činjenica:

1. Hrvatska nije kažnjena za pomenute agresije na Miljevački plato, Ravne kotare, za masakr kod Gračaca i agresiju od 9. septembra 1993.

2. Zabranjuje se srpskim vlastima da se povrate u donedavno, svoje područje.

3. Hrvatska se ne kažnjava za najnovije, dokazane, bestijalne zločine na području Gospića.

4. Kažnjavanje nije uslijedilo ni poslije očitih dokaza da je srpsko civilno stanovništvo ubijano i poslije završetka agresivnih borbenih dejstava u Lici.

5. Olako se prelazi preko činjenica da su okupirana srpska sela opljačkana, spaljena i razrušena 4.

6. Ljudski gubici Republike Srpske Krajine u vremenu zaštite od strane UNPROFOR-a daleko su veći nego ranije kada ove zaštite nije bilo.

Najtragičnije posljedice hrvatske agresije od 9. septembra prošle godine ogledaju se u masovnim ubistvima upravo civilnog stanovništva. Sve ukazuje na zaključak, da je Hrvatska vojska ubijala sve što je živo, uključujući i ranjenike. U ratu se nikada nije dešavalo da ranjenih lica nema, kao što je to u ovoj ličkoj septembarskoj tragediji 5. Tako je bilo i na Miljevačkom platou, na putu GračacMali Alan i drugdje. To su očiti primjeri kršenja ratnog prava, primjeri


Strana 600


1990 - 1995

nepridržavanja Ženevske konvencije, utvrđenih humanitarnih postupaka prema ranjenicima i zarobljenicima, primjeri kršenja ljudskih prava i primjeri genocida.

Patolog, doktor Karan je utvrdio da je smrt profesora Dane Krivokuće, rođenog 1964. godine, nastupila 12 sati prije prije ulaska UNPROFOR-a u okupirano selo.

Prema izjavi generala Žana Kota, komandanta UMIROFOR-a, u sslima koje je obišao nisu pronađeni tragovi života. Kanadski major Krejg King je izjavio 19. septembra 1993.: "Hrvatski vojnici su napuštajući okupirana krajinska sela, ubijali nedužne mještane i uništavali njihovu imovinu...". On tvrdi, da do sada nisu pronađene nikakve masovne grobnice 6, ali da su vojnici UNPROFOR-a naišli na jednu ženu ubijenu s leđa u dopola iskopanom grobu. UNPROFR je takođe saopštio 7 da su hrvatski vojnici, napuštajući okupiranu teritoriju razorili najmanje 11 naselja. Jedan oficir UNPROFOR-a je čak precizirao da je oko 125 do 150 zgrada zapaljeno, minirano ili sravnjeno sa zemljom8.

Agencija Rojter tvrdi da "visoki oficiri UN ocjenjuju da su za takva razaranja hrvatski vojnici morali dobiti od vrha hrvatske armije. Agencije citiraju riječi potpukovnika Džima Kelvina, komandanta Kanadskog bataljona UNPROFOR-a, da je "naredbu za to mogao da izda samo neko u rangu generala". Ovom agresijom do temelja su uništena sela: Divoselo, Čitluk i Počitelj.

Neshvatljivo je da i pored evidentnog i ponovljenog ratnog i genocidnog zločinstva hrvatske politike i države prema Srbima, neke zemlje još uvijek zagovaraju avnojevske granice. Te zemlje čine time prvorazredni zločin, prema srpskom a i hrvatskom narodu. Između ova dva, u tri rata, iskrvavljena naroda mogu se razvijati samo, u nekoj budućnosti, dobri komšijski odnosi a ne zajedništvo i državotvorstvo.

Da je tako, potvrđuju i najnovije masovne žrtve i grobnice nastale krvavog septembra 1993. godine.

______________________

1) Do danas je otkriveno 18 kraških jama na Velebitu u koje su bacani Srbi, a detaljno su istražene dvije: Šaranova i Jamina. Samo iz Grubišinog Polja u po zlu čuvenu Šaranovu jamu bačeno je 1.400 Srba, kao i 54 pravoslavna sveštenika, o čemu je 1991. godine snimljen film "Jama". Vidi "Spomenicu pravoslavnih sveštenika 1941-1945.", izdanje Beograd 1960.


Strana 601


1990 - 1995

2) Državna komisija za ratne zločine genocida Republike Srpske Krajine je uspjela utvrditi 51 ime, svirepo ubijenih Srba u Gospiću tokom 1991. i 1992. godine.

3) Savjet bezbjednosti nije kaznio Hrvatsku čak ni za niz uzastopnih masovnih zločina na Miljevačkom platou (40 ubijenih), za agresiju od 22. januara 1993. godine (93 ubijena), za masovna ubistva nedaleko od Gračaca 22. januara 1993. kada su mučki ubijena 22 milicionera Republike Srpske Krajine, kao i za najnovije žrtve agresije južno od Gospića.

4) Nadamo se, da će štetu platiti Ujedinjene nacije, jer su uništenja nastala u njihovom mandatu. Kanadski major Krejg King je izjavio 19. septembra: "Konstatovali smo potpuno uništenje imivine u ovoj oblasti".

5) Prema dosadašnjim ratnim iskustvima, ranjenih lica mora biti, najmanje dva puta više nego mrtvih.

6) Nije isključeno da nema masovnih grobnica obzirom na veliki broj civilnog stanovništva čija se sudbina ne zna.

7) 16. 09. 1993. godine

8) Agencija vijest Tanjuga i Rojtera od 19. septembra 1993. Fotokopija kod autora.


Strana 602


1990 - 1995

SJEĆAŠ LI SE MEDAČKOGA DŽEPA? 18.07.2007 Feral Tribune Svih ovih godina – od 1993. do danas – Ademija se smišljeno guralo na poziciju glavnoga krivca za medačke zločine kako bi se zaštitilo vlastima milije ili nacionalno važnije ličnosti. Pritom su korištena sva sredstva i metode: nelogične suspenzije i smjene, podzemne špijunske akcije, uklanjanje relevantne dokumentacije koja je govorila o stvarnim kreatorima i izvođačima operacije u Medačkom džepu, službene obmaniteljske analize vojnih obavještajaca, službeni i sramni napuci državnih tijela... Svjedočenja Ivana Jarnjaka i Mladena Markača, prožeta neistinama i selektivnim pamćenjem, samo su najnoviji i dosad najočitiji doprinos nastojanju da se Ademijeva odgovornost napuše do svemirskih razmjera Ivan Jarnjak ispostavlja se najpogodnijim likom za efektno pripovijedanje priče o pravom karakteru domovinskog rata, o hrvatskim ratnim zločinima i o naknadnom tzv. suočavanju ove nacije s vojno-redarstvenim operacijama oslobađanja teritorija i ubijanja stotina srpskih civila, te temeljitog uništavanja njihove imovine. Ivan Jarnjak bio je ministar unutarnjih poslova u rujnu 1993. kad su hrvatske vojne i policijske trupe u selima Počitelj, Čitluk i Divoselo, u okviru akcije Medački džep, prema optužnici Državnoga odvjetništva, pobile najmanje dvadeset i osam civila, te dvojicu zarobljenih srpskih vojnika. Ivan Jarnjak bio je ministar unutarnjih poslova i početkom kolovoza 1995. kad je u operaciji Oluja likvidirano više stotina srpskih starca i kad je zapaljeno i minirano dvadesetak tisuća kuća u «južnom krajinskom sektoru». Ivan Jarnjak danas je svjedok i ništa više: svih proteklih godina vješto je trgovao vlastitom kožom što je – u kombinaciji s prirodnim domobranskim talentom i sa sposobnošću političkog preživljavanja – rezultiralo prilično lagodnom pozicijom svjedoka koji prošle događaje hladnokrvno može podređivati vlastitoj beskrupuloznosti i svojim tekućim političko-interesnim računicama. Ivan Jarnjak, trenutačni glavni tajnik vladajućeg HDZ-a i šef parlamentarnog Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, od one je sorte što ne osjeća sram dok iznova ubija nedužne mrtvace neprijateljske nacionalnosti i kojoj je lice nepomično dok, spašavajući sebe i svoje poslušnike, uništava sudbine onih što su na apstraktnoj skali domovinske važnosti, po mišljenju sorte kojoj pripada Jarnjak, plasirani dovoljno nisko da ih je moguće žrtvovati bez suvišnih zašto. Ivan Jarnjak, dugogodišnji pripadnik najbližeg Tuđmanova suradničkog zdruga i jedan od stupova tog režima, danas se ne sjeća ničega, pa umjesto istine koju je programatski zaboravio, iz lepršave pozicije svjedoka izgovara laži koje se savršeno uklapaju u njegov moralno-politički profil. Prva: «Na području Medačkog džepa nisu stradali civili, jer je sve lokalno srpsko stanovništvo bilo naoružano». Druga: operacijom je zapovijedao isključivo Rahim Ademi, Norca nitko nije spominjao, a za postojanje Sektora 1 – komande borbenog dijela akcije, na čijem je čelu bio Norac – tadašnji ministar policije nikad nije čuo. Prerezani vratovi Prvu Jarnjakovu degutantnu laž nije teško raskrinkati. Osamdeset četverogodišnja Bosiljka Bjegović sigurno nije bila ratnica: bila je slijepa što hrabre hrvatske vojnike nije spriječilo da je ubiju pred njezinom kućom u Čitluku. Sara Kričković pouzdano je bila civilno lice, no odvažne hrvatske vojnike to nije omelo da joj, pred kućnim pragom, prerežu vrat. Civil je pouzdano bio i mentalno zaostali Milan Rajčević: neustrašivi hrvatski vojnici satima su ga zvjerski mučili, a onda su ga


Strana 603


1990 - 1995

zapalili. Vrat je prerezan i sakatoj Savi Rajčević, Nedjeljka i Stana Krajnović su zapaljene, invalid Dmitar Jović ubijen je vatrenim oružjem, kao i njegova supruga Mara... Drugom se, pak, Jarnjakovom smišljenom laži – koju je na zagrebačkom suđenju Ademiju i Norcu, u ponedjeljak, opširnije razradio njegov, Jarnjakov, dugogodišnji operativni šegrt i štićenik Mladen Markač – valja detaljnije pozabaviti. Zašto? Zato što je svaljivanje krivnje na Ademija postalo tradicionalnom rabotom sudbinski zainteresiranih ovdašnjih persona i državnih tijela: naravno da Ademi, po logici svoga ondašnjeg položaja, ne može biti sasvim lišen odgovornosti za ono što se zbivalo tokom rečene operacije i neposredno poslije njezina okončanja, no dugogodišnji raznorodni pokušaji da se jedino njemu natovari sva krivica nepogrešivo odaju perfidno podmetanje i pakiranje, što se očituju em kroz laži i selektivno pamćenje ustrašenih vitezova, em kroz kontinuirane podzemne aktivnosti i nelogične javne odluke državnih mehanizama. Umirovljeni general Mladen Markač, nekadašnji zapovjednik policijskih specijalaca i haški optuženik za zločine u Oluji, u zagrebačkoj je sudnici svjedočio ovako: «Ademi je imao ingerencije nad svom vojskom na tom području i nad specijalnom policijom. U odnose između Norca i Ademija ne želim ulaziti». Svoju ulogu u planiranju, pokretanju i provedbi akcije sasvim je minorizirao, kao i ulogu tadašnjeg načelnika Glavnog stožera Janka Bobetka; Norac je, također, bio nebitan, a nebitan je bio i Sektor 1 što je bio zadužen za izvođenje ofenzive, i u kojemu je Norac bio zapovjednik, a Željko Sačić zamjenik zapovjednika. Ademi je Markača javno optužio da laže, ali umirovljenog policijskog generala to nije spriječilo da optuženiku na izlasku iz sudnice priđe s ispruženom rukom. «Jarnjakov i Markačev motiv za iznošenje neistina samo je manjim dijelom u nakani da pomognu Norcu», smatra Feralov dobro upućeni sugovornik. «Da, Norac im je bliži od Ademija, a tu je i utjecaj Norčeva prijatelja Tomislava Karamarka, ravnatelja tajne službe, no njihov stvarni motiv leži u namjeri da zaštite sebe. Norac bi mogao puno ispričati o Markačevoj prevažnoj i neslavnoj ulozi u Medačkom džepu, a onda ni Jarnjaku ne bi bilo ugodno.» Kreator Bobetko Jarnjak-Markačeve neistine, pa usput i Norčev koncept obrane, u utorak je svojski razorio spomenuti Željko Sačić, dozapovjednik specijalne policijske jedinice koju je vodio Markač. Sačić, koji se pridružio Jarnjakovoj sramotnoj tezi o nepostojanju civila u trima srpskim selima južno od Gospića, ponovio je, uglavnom, ono što je već prije ispričao haaškim istražiteljima: Medački džep osmislili su i zajednički inicirali generali Markač i Bobetko; Bobetko je bio nesumnjivi šef operacije, a što se tiče MUP-ovih specijalaca koji su bili podređeni Glavnom stožeru HV-a, Bobetko je naređivao Markaču, Markač Sačiću, a Sačić nižim zapovjednicima; na koncu, i ponajvažnije, prije početka napada stigla je pisana naredba o formiranju Sektora 1 na čelu s Norcem, ali je Sačić odbio biti u komandi te borbene formacije zato što nije mogao podnijeti da mu Norac bude nadređen, pa je slušao samo Markača, a Markač, kako rekosmo, samo Bobetka. Tako je smjesta krahirala centralna točka obrane koju su postavili Norac i njegov advokat Željko Olujić: teza im je bila da Sektor 1 nikad nije postojao, a da je zapovijed o formiranju Sektora 1 naknadno proizvedena u nekoj krivotvoriteljskoj radionici za potrebe Ademijeve obrane. Naravno da je Sektor 1 postojao, naravno da su svi koji su trebali znati znali za zapovijed o njegovu formiranju, i naravno da je sasvim jasno koji je bio smisao izdvojene komande borbenog dijela operacije. Sektor 1 utemeljen je na izričito traženje načelnika Glavnog stožera Janka Bobetka, e kako bi on, Bobetko, mogao direktno komunicirati s Mirkom Norcem, to jest kako bi se u toj komunikaciji izbjeglo sudjelovanje v. d. komandanta gospićkog Zbornog područja Rahima


Strana 604


1990 - 1995

Ademija. Tašti Bobetko htio je «svoju» operaciju u potpunosti imati u svojim rukama, pa je pod Norčevo zapovjedništvo smjestio i (Norčevu) Devetu gardijsku brigadu, i specijalne jedinice MUP-a, i 111. brigadu HV-a i lokalnu domobransku pukovniju čiji je šef bio Mile Kosović. Statist i glavni krivac Sačićev opisani neposluh nije nimalo ugrozio Bobetkovu kontrolu nad situacijom, jer mu je na liniji stalno bio Markač koji je nadzirao Sačića: šef generalštaba upravljao je, dakle, akcijom preko Norca i Markača, te u toj strukturi nije bilo mjesta za Rahima Ademija. (Ovdje slijedi logično pitanje: ako je Bobetko izravno zapovijedao i Norcu i Markaču, a ovi naređivali dalje, zašto je optužnica mimoišla jedino Markača?) Ademi je, više-manje, statirao u pripremama za napad, tokom operacije uopće nije sudjelovao u naređivanju formacijama na terenu, a poslije – kao ni bilo tko drugi iz vojno-političke hijerarhije – nimalo nije inzistirao na rasvjetljivanju zločina, za koje je morao znati, i na sankcioniranju počinitelja. Nije, doduše, ni imao previše vremena za takvo što. Statist je, naime, ubrzo označen glavnim krivcem. Pritisci međunarodne politike postali su neizdrživi, pa se nešto moralo poduzeti. Za vješanje su odabrani Ademi i Kosović. Bobetko je, uz suglasnost Šuška i Tuđmana, početkom listopada 1993. održao sastanak na kojemu je toj dvojici saopćio da ih mora smijeniti i uputio ih da tu odluku prihvate kao vojnici koji moraju biti spremni na sve opcije. Zašto je Bobetko izabrao da smijeni baš dvojicu relativno nebitnih likova u medačkoj akciji? Nakon svega, odgovor nije teško dokučiti: druga dvojica mogli su biti samo Markač i Norac, a njih nije mogao smijeniti iz prostog razloga što im je on, Bobetko, bio izravni naredbodavac, te zbog toga što je Norac uživao Šuškovu a Markač Jarnjak-Tuđmanovu zaštitu. Stvari će, međutim, izići na čistac godine 1996. kad je hvalisavi Janko Bobetko objelodanio memoarski uradak pod naslovom Sve moje bitke. Sve zasluge za pokolj u Čitluku, Divoselu i Počitelju autor je pripisao samome sebi, te Norcu i Markaču. Ademi ni na jednom mjestu nije spomenut. Nestanak dnevnika Nedvosmisleno Bobetkovo priznanje predstavljalo je, čini se, početak najintenzivnijih aktivnosti ugroženih pojedinaca i državnih organa na planu opovrgavanja navoda iz rečene knjige, i to kako bi se zaštitilo autora samooptužujućeg sveska. Trebalo je poduzeti sve da se krivnja usmjeri prema onome zbog čije se zle sudbine država neće tresti i za kojeg se neće organizirati masovni ulični prosvjedi, a od ponuđenih je samo Ademi bio takav. U razdoblju od 1997. do 2001. špijunsko nadzemlje i podzemlje liferovalo je na probrane adrese navodne dokaze protiv Ademija (i Petra Stipetića), a paralelno je netragom nestajalo sve što je teretilo Bobetka, Davora Domazeta Lošu, Norca, Markača i Jarnjaka. Između ostaloga, nestale su sve Jarnjakove naredbe i iščeznuo je ratni dnevnik Devete gardijske brigade, dnevnik iz kojeg bi se jasno vidjelo da je Norac zapovijedi primao isključivo od Bobetka. Prema Feralovim informacijama, nije, međutim, iščeznuo jedan dokument Vladina Savjeta za suradnju s Haaškim sudom, nastao početkom ovoga tisućljeća, u kojemu se kaže da se svi materijali koji govore o Ademijevu ratnom djelovanju nesmetano mogu prosljeđivati u Haag, dok s dokumentacijom o Gotovini i Norcu valja postupati krajnje obzirno i selektivno. Iz prašnjavih arhiva Ministarstva obrane nije, pak, iščeznuo sramotni uradak vojnih obavještajaca iz proljeća 2001. u kojemu se «analitički prosuđuje» da su krivci za zločine Norac i Ademi, a o Bobetkovoj umiješanosti nema ni slova, iako je dotični svoju upletenost čak i ukoričio. Smiješna analiza naknadno je plasirana u medije što je, sva je prilika,


Strana 605


1990 - 1995

bio njezin jedini smisao: radilo se o manipulaciji sročenoj zato da zaštiti više instance u hijerarhiji, za račun onih koji će biti žrtvovani. Identična je svrha aktualne Jarnjak-Markačeve amnezije i puštanja lažnih informacija, s tim da oni ne štite više instance – pošto su iste, uglavnom, pokojne – nego štite vlastite persone od eventualnog sudskog inkomodiranja: pritom iza sebe imaju moć i pokroviteljstvo režima, dok Ademi nema ništa osim odvjetnika koji ga zastupaju, praktički, besplatno. Poodavno smo na ovim stranicama prognozirali da će se mitomanska epopeja o domovinskom ratu završiti suočavanjem nacije s glavnim svojstvom svakoga rata, a to je spašavanje vlastite kože. Nema u toj djelatnosti ničeg nerazumljivog, ali u izvedbi većine domaćih vitezova i odličnika spašavanje vlastite kože podrazumijeva sve osim najobičnije ljudskosti i čestitosti. KRONOLOGIJA SLUČAJA MEDAČKI DŽEP * 9. rujna 1993. hrvatske vojno-policijske trupe pokrenule su napad na mjesta Divoselo, Čitluk i Počitelj, južno od Gospića. Spomenuta naselja bila su u sastavu samoproglašene Krajine i u njima je živjelo petstotinjak stanovnika. * 11. rujna 1993. hrvatske snage zagospodarile su Medačkim džepom, počinivši pritom teške ratne zločine. Odmah su – pod pritiskom međunarodne zajednice – počeli pregovori o povlačenju. * 12. rujna 1993. u Zagrebu je održana sjednica VONS-a na kojoj se govorilo o negativnim inozemnim reakcijama na medačku akciju. Prema transkriptu te sjednice, koji je Feral objavio 2001. godine, Franjo Tuđman prilično je neuvijeno priznao da je pogriješio dopustivši ofenzivu. * 15. rujna 1993. srpski general Mile Novaković i hrvatski Petar Stipetić potpisali su sporazum o povlačenju hrvatskih jedinica s netom zaposjednutog teritorija. * 17. rujna 1993. u 18 sati dovršeno je hrvatsko povlačenje. Dobar dio zločina počinjen je baš tada. * 25. rujna 1993. započela je istraga Vojne policije o ratnim zločinima: trajala je jedan dan i utvrđeno je da zločina s hrvatske strane nije bilo. * 1. listopada 1993. Rahim Ademi je smijenjen s vodećeg položaja u gospićkom Zbornom području. * 25. srpnja 2001. Haški sud objavio je optužnicu protiv Rahima Ademija za zločine u Medačkom džepu. Ademi se dobrovoljno predao i u veljači 2002. privremeno je pušten na slobodu. * 23. kolovoza 2002. podignuta haška optužnica protiv umirovljenog generala Janka Bobetka: povučena je nakon njegove smrti 29. travnja 2004. godine. * 20. svibnja 2004. Haški sud obznanio je optužnicu protiv Mirka Norca. * 8. srpnja 2004. Norac se u Haagu izjasnio da nije kriv, a potom je vraćen u hrvatski zatvor na izdržavanje dvanaestogodišnje kazne za zločine u Gospiću 1991. * 1. studenoga 2005. Haški sud ustupio je slučaj Medački džep Hrvatskoj. * 10. siječnja 2007. zagrebački Županijski sud objavio optužnicu protiv Ademija i


Strana 606


1990 - 1995

Norca. * 18. lipnja 2007. počelo je suđenje dvojici optuženih za zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima u Čitluku, Počitelju i Divoselu. Vijećem predsjeda sudac Marin Mrčela. OBRISI PORTRETA RAHIMA ADEMIJA - ŽRTVENI ALBANAC Bivši oficir Jugoslavenske narodne armije Rahim Ademi rođen je 1954. u kosovskom mjestu Vučitrnu, a u JNA je sredinom osamdesetih godina protiv njega i skupine oficira albanske nacionalnosti bio vođen proces zbog optužbi za iredentizam. Po ulasku u Hrvatsku vojsku bio je zapovjednik obrane Šibenika, a zatim je poslan u Gospić, na mjesto zamjenika zapovjednika pa vršitelja dužnosti zapovjednika tamošnjeg Zbornog područja. Smijenjen je nedugo poslije operacije Medački džep, a potom je poslan u splitsko Zborno područje, za zamjenika generalu Anti Gotovini. Gotovini ga je Šušak dodijelio zato da bi u njegovu štabu netko bio u stanju nacrtati kartu ofenzivne akcije, ali Ademi nije imao ovlasti za izdavanje naredbi zapovjednicima na terenu. Njegov je posao bio razmještanje topništva u operacijama Zima 94, Ljeto 95, Oluja, Maestral i Južni potez, te određivanje intenziteta topničke vatre i ciljeva koji se trebaju gađati. Od 1996. do 1999. bio je na funkciji načelnika stožera u kninskome Zbornom području, a onda je imenovan pomoćnikom Glavnog inspektora obrane. Glavni inspektorat je, inače, institucija u Ministarstvu obrane u koju su se, uglavnom, odlagali kadrovi kojima su bile namijenjene optužnice za ratne zločine: Blaškić je, naime, iz Inspektorata otišao u haašku ćeliju, a Gotovina je, jednako kao i haški optuženik Milivoj Petković, umirovljenje dočekao na mjestu Glavnog inspektora. Izuzme li se čvrsto prijateljstvo s Ljubom Ćesićem Rojsom, Ademi nikad nije istinski pripadao krugu desničarskih generala čija je društvena moć (pa onda i privatno bogatstvo) proizlazila iz političke odanosti Tuđmanu i Šušku, te njihovu nakaradnom domovinskom nauku, s tim da, naravno, nije bio ni disident. Da ne pripada miljeu general-revolucionara, Ademi je pokazao kad je godine 2001. protiv njega podignuta haška optužnica: premda su mu razni emisari nudili torbe pune novca u zamjenu za bijeg i otkazivanje punomoći odvjetniku Čedi Prodanoviću, Ademi je – vođen vlastitim osjećajem časti, ali i savjetima predsjednika Mesića i generala Petra Stipetića – pristao dobrovoljno otići u Haag. Takvo njegovo držanje samo je pospješilo brojna nastojanja da mu se prišije sva krivnja za zločine u Medačkom džepu, a Gotovinina obrana u Ademijevu je pravcu pokazivala i kad je posrijedi odgovornost za zločine u Oluji. TKO JE MIRKO NORAC? VOJVODA DO GRLA Godine 1991. Mirko Norac imao je dvadeset i četiri godine i bio je jedan od zapovjednika obrane Gospića. Bio je i jedan od predvodnika masovnih likvidacija srpskih civila u tom gradu: desetak ljeta poslije, na riječkome suđenju, za te je zločine kažnjen dvanaestogodišnjom robijom. Rečenom suđenju prethodila je višednevna drama u čijem je središtu bio odbjegli Norac koji je tada – u trideset i četvrtoj godini života – već bio umirovljenik, a za umirovljenje se kvalificirao u rujnu 2000. potpisavši čuveno pučističko pismo skupine generala. U povodu najave njegova hapšenja, naime, u Splitu je u veljači 2001. održan veliki prosvjedni skup koji je obilovao pozivima na rušenje tadašnje vlasti i predsjednika Republike Stipe Mesića. Drama je okončana kad je premijer Ivica Račan od Carle del Ponte uspio ishoditi


Strana 607


1990 - 1995

potpisano obećanje da Haag neće tražiti Norca, a to je bio središnji uvjet bjegunčevih pregovarača i bliskih prijatelja – Mira Lace i Mirka Ljubičića Švepsa. Nositelj titule alkarskoga vojvode tada je odšetao u zatvor, ali je njegova sudbina i narednih godina izazivala napetosti i povremeno drmala koalicijsku vlast. Norac je bio jedan od miljenika Gojka Šuška. Generalom je postao u dvadeset i osmoj, zapovijedao je kninskim pa osječkim Zbornim područjem, a nakon Šuškove smrti i potkraj HDZ-ove vladavine sukobio se tvrdim generalskim jezgrom čiji su predvodnici bili Ante Gotovina, Ljubo Ćesić Rojs i Markica Rebić: sukob je jednim dijelom proizišao iz političkog razilaženja, drugim dijelom iz taštine, a trećim dijelom iz Norčeve bliskosti s Rebićevim špijunskim neprijateljima, Lacom i Ljubičićem. Tada je započelo približavanje Mirka Norca i njegovih najbližih prijatelja Milanu Bandiću: veza je preživjela do danas, a Bandić rijetko propušta priliku da se pohvali prijateljstvom s osuđenim ratnim zločincem i da obiđe njegove roditelje kad boravi u Sinju. U zatvoru se, kažu, začela i Norčeva snažna povezanost s religijom, a tamo je, po svemu sudeći, donio i odluku da poduzme sve kako bi izbjegao novu osuđujuću presudu, ovoga puta za zločine u Medačkom džepu. Nije baš izvjesno da će u toj namjeri i uspjeti.


Strana 608


1990 - 1995

Svjedočanstva ratnih zločina u Medačkom džepu Johannes Tilder

Pisanje nedeljnika "Nacional" 23.10.2002

Iskaz Johannesa Tildera, Nizozemca koji je kao pripadnik HV-a sudjelovao u operaciji Medački džep, predstavlja važan dokazni materijal haaškog tužiteljstva: zarobljeni Tilder je pred televizijskim kamerama RSK ispričao kako su hrvatski vojnici navodno masakrirali srpske civile, a njegov iskaz, tvrde u Haagu, potvrđuju rezultati obdukcije i fotografije ubijenih.

Devetogodišnje prikrivanje ratnih zločina počinjenih u vojno-redarstvenoj oslobodilačkoj operaciji Medački džep dovelo je generale Rahima Ademija i Janka Bobetka pred Haaški sud, a hrvatsku državu u međunarodnu izolaciju pod prijetnjom sankcija. Obojica generala, haaških optuženika, morat će prema zapovjednoj odgovornosti preuzeti na sebe krivnju za zločine za koje se sumnjiče pripadnici 1. bojne 9. gardijske brigade iz Gospića i izvidničko-diverzantska satnija 9. gardijske brigade, odnosno petnaestak časnika i vojnika iz njihovih redova, otkriva Nacional. Za ubojstva ratnih zarobljenika i civila, razaranje civilnih objekata u selima Čitluk, Počitelj i Divoselo, sumnjiče se pripadnici 9. gardijske brigade Vukovi iz Gospića : poručnik Miroslav Petti, satnik Ivica Jurković, natporučnik Josip Krmpotić, poručnik Antun Stilinović, Ivan Šokec, vodnik Mladen Vrginček, Nikola Poplašen, Boris Dmitrović, Luka Barišić i Safet Sadiku. Državno odvjetništvo, Protuobavještajna agencija, Vojnosigurnosna agencija i Odjel za ratne zločine MUP-a Republike Hrvatske pred završetkom su istrage oko zločina u Medačkom džepu, a privođenja osumnjičenih očekuje se ovoga tjedna. Među osumnjičenicima za ratne zločine, među ostalima, naći će se i pripadnici izvidničko-diverzantske satnije i 1. bojne 9. gardijske brigade koje teško tereti svjedočenje njihova suborca Johannesa Tildera, dokumentacija Komiteta za ratne zločine Srbije i Crne Gore predana Haaškom sudu sastavljena na temelju Tilderova svjedočenja te knjiga dokumentacijsko-informacijskog centra "Veritas" pod naslovom "Krvavi rujan" u kojoj su fotografije masakra iz Medačkog džepa potvrdile iskaz zarobljenog pripadnika 9. gardijske brigade Johannesa Tildera iz 1994.

Tilder je zarobljen 5. travnja 1994. na području pod kontrolom krajinskih Srba. Mjesec dana nakon zarobljavanja, 9. svibnja, snimljen je njegov iskaz o zločinima u Medačkom džepu pred kamerama krajinske televizije. Tilder je ubijen nekoliko


Strana 609


1990 - 1995

mjeseci poslije pri pokušaju bijega. U svom 50-minutnom iskazu pred kamerama tzv. RTV RSK za počinjene zločine teško je optužio zapovjednika izvidničke satnije Josipa Krmpotića i zapovjednika brigade Mirka Norca, kao i časnike iz zapovjedništva brigade Miška Pettija i Antuna Stilinovića. U prvom dijelu iskaza Tilder pred istražiteljima tzv. Republike Srpske Krajine govori o svom životnom putu, vremenu provedenom u nizozemskoj vojsci i načinu na koji je početkom devedesetih stigao u Hrvatsku. Tilder je rođen 25. listopada 1963. u mjestu Enkuizen u Nizozemskoj. Završio je Kraljevsku vojnu akademiju u Nizozemskoj i dvije godine specijalne škole za izvidnike diverzante, službovao je u NATO-ovoj bazi Seedorf u Njemačkoj od 1985. do 1990. te je neko vrijeme proveo u Legiji stranaca. Potom se vratio u Nizozemsku i 1991. se preko humanitarne organizacije Hrvatska pomoć javio kao dobrovoljac za Hrvatsku vojsku . U Hrvatsku je stigao 22. studenoga 1991. a primio ga je Jure Martinović u Ministarstvu obrane. Upućen je u Gospić gdje je neko vrijeme bio u Vojnoj policiji, a potom je primljen u djelatni sastav 9. gardijske brigade. U Hrvatskoj vojsci dobio je čin poručnika i bio zapovjednik voda, pa zamjenik zapovjednika izvidničko-diverzantske satnije u 9. gardijskoj brigadi. Neko vrijeme bio je i glavni inspektor za izvidničko-diverzantsku obuku Hhrvatske vojske za operativnu zonu Gospić. Tilder je u nastavku iskaza ukratko objasnio tijek operacije Medački džep: "Prvoga dana operacije, 9. rujna u ponoć, kao izvidnička satnija morali smo zauzeti položaje kod mosta 300 metara udaljenog od sela Rogića i čekati do 6 sati ujutro topnički udar naših snaga kako bismo nastavili napredovati s ciljem zauzimanja sela. Prva bojna 9. gardijske brigade trebala je zauzeti Čitluk, a moja postrojba očistiti selo Rogiće od srpskih tenkova i oklopnih vozila. Međutim, kad smo se približili, na ulazu u Rogiće vidjeli smo već tenkove s hrvatskim oznakama, a s druge strane ceste i automobil 'lada niva' iz 9. gardijske brigade. Drugoga dana blokirali smo s jedne strane područje Debele glave kod Čitluka i šumu u koju su se skrili srpski civili, dok su s druge specijalci MUP-a civile tjerali prema nama. Tada je ubijeno dosta civila. Zapovjednik 9. gardijske brigade Mirko Norac trećeg je dana zapovjedio Josipu Krmpotiću, mom nadređenom, da se spale sve kuće u Čitluku, a samo dva dana poslije počelo je i miniranje srpskih kuća u Divoselu", ukratko je Tilder prepričavao događaje u kojima je sudjelovao. "Sjećam se da je Norac jednom zapovjedio da se zbog dolaska novinara tijela ubijenih Srba moraju negdje maskirati i sakriti", izjavio je Tilder.

Osobe koje su ispitivale Tildera pitanja su sve više usmjeravala prema njegovim spoznajama o maskrima i zločinima u kojima je sudjelovao i koje je vidio, o čemu je Tilder izjavio: "Prvoga dana akcije bio sam obaviješten da se pored puta nedaleko od kuće Krainovića, gdje se nalazio dio naše postrojbe u Čitluku, nalazi srpski vojnik ranjen u nogu, star oko 50 godina. Zajedno s Miškom Pettijem i Bracom Đenanovićem otišli smo do kuće i zatekli ranjenika. Petti nam je rekao da ga pridržimo. Ja sam ga držao za noge, a Đenanović za ruke, dok mu je Petti najprije nožem izvadio oči, a zatim ga zaklao", iznosi Tilder šokantne detalje operacije i nastavlja: "Blizu tog mjesta drugoga dana naišli smo na još jednog ranjenog srpskog vojnika kojeg smo vezali za noge. Brico Đenanović ranjenika je zavezao za branik automobila i zavezanog ga vukao automobilom do sela Rajčevića. Nakon toga Petti i Đenanović su ranjenika zavezali ispod ruku i objesili ga o drvo da bi ga s udaljenosti 10 metara Petti, Poplašen, Lovrić i Šokec gađali nožem, Šokec ga zaklao nožem, a Lovrić mu odrezao uši kao trofej", završava Tilder taj dramatični iskaz.


Strana 610


1990 - 1995

Treći zločin koji Tilder opisuje jest silovanje žene pred njezinom djecom i mužem: "Poslije osvajanja sela Čitluk, blizu groblja Rajčevići, ušao sam u jednu kuću, a sa mnom su bili Petti, Kušlan, Stilinović, Dmitrović i Sadiku. U kući smo zatekli muža, ženu i dvoje djece u dobi od 6 do 8 godina. Žena je imala oko 30 godina. Stilinović i Dmitrović uperili su puške u njezina muža dok su djeca plakala. Ženu su skinuli i počeli silovati. Ja sam otišao jer nisam to više mogao gledati, a poslije je Petti, kako sam čuo od Safeta Sadikua, ubio cijelu obitelj. Sjećam se da je Sadiku rekao da mu je žao žene jer je bila lijepa", završava Tilder još jednu morbidnu epizodu zločina hrvatskih vojnika.

Tilder je opisao još nekoliko zločina što su ih počinili njegovi suborci: "Na putu Rogići - Čitluk Toni Stilinović upao je u jednu kuću i vidio policijsku odoru Krajine. U kući se nalazila starica u dobi od 70 godina. Na pitanje gdje joj je sin, starica je rekla da ne zna, a Stilinović je kundakom puške pogodio njezinu glavu. Premda je još bila živa, njegov kolega Mladen Vrginček zapalio je kuću zajedno sa staricom." Posebno dramatično bilo je svjedočenje Tildera o zločinu koji je nazvao "lov na civile", a dogodio se 11. rujna na području Debele glave kod Čitluka: "Kod sela Rajčevići popodne smo čekali dolazak srpskih civila koje je iz šume kod Debele glave trebala istjerati specijalna policija MUP-a. Kad su civili bili istjerani iz šume i kada su došli na otvoreno, počeli smo pucati po njima. Prema mojim procjenama, ubili smo ih tridesetak. Sa mnom su bili Poplašen, Šokec, Dmitrović, Lovrić, Barišić i Drlek, zatim Đenanović, Petti, Sadiku i Vrginček. Sjećam se da je bilo više žena od muškaraca, uglavnom starijih od 55 godina." Tilderova su svjedočenja poslužila Komitetu za ratne zločine Jugoslavije u sastavljanju službene dokumentacije s opisom zločina i kvalifikacijom djela, mjestom i vremenom počinjenja te indicijama o egzekutorima zločina u Medačkom džepu. Tilderova svjedočanstva o masakrima potvrđena su i u knjizi "Krvavi rujan", objavljenoj 1994. u Kninu, nekoliko mjeseci nakon operacije Medački džep. U knjizi se navode imena i prezimena 30 ubijenih civila, policajaca i pripadnika Teritorijalne obrane, 41 ubijenog vojnika, 13 nestalih civila i 5 nestalih vojnika koji su poslije pronađeni mrtvi, te šokantne fotografije ubijenih i masakriranih. Fotografije masakriranih srpskih civila i vojnika objavljene u knjizi "Krvavi rujan" objašnjava nalaz dr. Željka Karana, specijalista sudske medicine, napisan 24. rujna 1993., tjedan dana nakon operacije Medački džep. Pri svakoj obdukciji ubijenih srpskih civila i vojnika u Kninu bili su prisutni i medicinski stručnjaci međunarodnih mirovnih snaga UNPROFOR-a kako bi se izbjegla svaka nevjerodostojnost i lažno prikazivanje činjenica koje bi mogao ponuditi tim Željka Karana. "Ubijeni su isporučeni u plastičnim vrećama, ubačeni u hladnjače, devet dana nakon napada. S obzirom na položaj tijela u kojem su dovezeni zaključak je da su živi bačeni u vatru. Ne postoji tijelo bez prostrijelne rane iz pješačkog oružja, što upozorava na naknadno ubijanje ranjenika", piše Karan u svom izvješću i nastavlja: "Tri slučaja podsjećaju na klasičan masakr (odsječena butina, glava razbijana tupim predmetom, rane na rukama, naknadni ubodi noža u srce). Identifikacija je od početka bila otežana. Mrtva tijela bila su predana bez odjeće, osobnih stvari i bilo kakvih dokumenata. Poseban problem identificiranja bila su potpuno karbonizirana tijela, a u jednom slučaju i hrpa od samo nekoliko


Strana 611


1990 - 1995

kilograma karboniziranih kostiju. Na izgorjelim leševima bili su uočljivi znaci dospijevanja u plamen za vrijeme života", piše u izvješću obducenta iz Knina.

"Naknadno je hrvatska strana isporučila mrtvo tijelo vojnika koji je ubijen nakon akcije, jer na lešu nema truležnih promjena. Vanjskim pregledom uočeno je da nema prostrijelnih rana ni tragova eksplozivnog ranjavanja. Uočene su mnogobrojne ozljede po glavi i tijelu, krvni podljevi i nagnječenja nastala djelovanjem tupog mehaničkog predmeta, te ubod u predjelu lijeve bočne strane grudnog koša, u visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa. Obavljena je obdukcija i utvrđeno da postoje mnogobrojni veliki krvni podljevi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski prijelom pet rebara s prelomljenim fragmentima koji probijaju plućnu maramicu. Jednim je dijelom razoren, a drugim dijelom nagnječen lijevi bubreg", završava Karan svoje tadašnje izvješće koje je naknadno bilo prošireno nakon dopreme novih leševa i njihove obdukcije.

Hrvatska strana predala je 17. rujna srpskoj 51 leš srpskih civila i vojnika. Primopredaji leševa s hrvatske su strane prisustvovala dvojica liječnika i Krešimir Tomljenović, zvani Krešo, kojeg Haaški sud sumnjiči za ratne zločine u Medačkom džepu, u vrijeme operacije djelatni časnik obavještajne službe Glavnog stožera Hrvatske vojske. Pri razmjeni mrtvih tijela Tomljenović je na upit srpske strane o eventualnim srpskim ranjenicima u gospićkoj bolnici izjavio da nema ni jednog ranjenika jer je on u bolnici cijelo vrijeme otkad su počeli pristizati leševi s terena. Potpuno je nejasno zašto je i po čijoj zapovijedi Tomljenović kao časnik vojnoobavještajne službe boravio u gospićkoj bolnici i kakve je veze imao s razmjenom mrtvih srpskih civila i vojnika. Više o tome mogao bi znati njegov tadašnji šef i bivši načelnik Glavnog stožera admiral Davorin Domazet Lošo.

Hrvatski napad na Medački džep počeo je topničkim udarom rano ujutro 9. rujna 1993. Oko 6 sati 9. gardijska brigada i specijalne jedinice MUP-a uz 118. brigadu iz Rijeke počeli su ulaziti u Medački džep. Nakon borbi koje su trajale dva dana uspostavljen je nadzor nad Divoselom, Čitlukom i dijelom Počitelja, nakon čega je hrvatska strana zaustavila napredovanje.

Nakon intervencije međunarodne zajednice, ubrzo poslije napada, počeli su politički i vojni pregovori između hrvatske vlasti i vlasti tzv. RSK radi obustave neprijateljstva i povlačenje hrvatskih snaga.

Rezultat tih pregovora bio je sporazum koji su 15. rujna potpisali general Mile Novaković za srpsku stranu, a za hrvatsku general bojnik Petar Stipetić. Hrvatske su se snage povukle 17. rujna 1993. u 18 sati. Međutim, znatan dio uništavanja i razaranja sela u Medačkom džepu dogodio se u vremenu od uspostave prekida vatre 15. rujna u 12 sati i konačnog završetka povlačenja hrvatskih snaga 17. rujna u 18 sati.


Strana 612


1990 - 1995

Za vrijeme operacije Medački džep od 9. do 17. rujna 1993., pri čemu su zauzeta sela Čitluk, Počitelj i Divoselo, ubijeno je 40 civila i 60 vojnika, približno 160 kuća, 150 staja i drugih gospodarskih zgrada potpuno je uništeno, uglavnom paljenjem i eksplozivom. U selima i zaseocima Divoselo, Veliki Kraj, Strunići, Čitluk, Raičevići, Rogići, Krajinovići, Potkonjaci, Počitelj, Donje Selo, Drljići i Sitnik sustavno je opljačkana i uništena srpska imovina. Medački džep postao je potpuno nepogodan za stanovanje, sela u Medačkom džepu potpuno su razorena, čime su srpskom civilnom stanovništvu oduzeti dom i sredstva za život, stoji u optužnici protiv hrvatskih generala. Hrvatski generali Rahim Ademi i Janko Bobetko, prema navodima iz haaške optužnice, mogli su ili morali znati da njihove podređene postrojbe čine ratne zločine, a nisu poduzeli nikakve mjere da spriječe takva zlodjela ili da kazne njihove počinitelje.

Kraj

"OVO JE SRPSKO SELO, SVE KOLjITE...”

Ja i sin spavali smo u kući. Bilo je oko 6 sati kada je prva granata pala na jednu kuću kija je odmah planula. Zovnula sam sina da dođe k meni. Rekao mi je: "Mama, nikud odavde nećemo bježati jer padaju granate". (...) Čula sam ustašu kako ide oko kuće. Doša je na prozor i vidio me unutra. Otvorio je bombu i ubacio je u kuću. Kada je vidio da je eksplodirala ustao je i pogledao jeli me ubila. Iako sam bila samo ranjena, činila sam se mrtva. Prošao je iza kuće i opalio rafal. (...) Oni su kasnije pred kuću došli transporterom i tenkom. Ubrzo su se makli odatle, ali su ostala četvorica ustaša pred vratima. Nisu govorili našim jezikom, mislim da su govorili njemački. Kad su im prišla dvojica ustaša tražili su od tumača da im prevede. On im je rekao: "Ovo je srpsko selo, sve koljite, čak i mačke. Sve poubijajte, ništa nesmje ostati, pa ni djeca". Došlo ih je više sa crnim maskama, oko tridese njih, možda i više. Kad su se razišli po selu, vjerovatno tražiti žrtve, izašla sam u susjednu prostoriju vidjeti jeli mi se sin vratio. Nisam ga našla. Izašla sam van iz kuće da me ne bi živu zapalili. Išla sam kroz sredinu a ustaše su bile s obje moje strane. Puzala sam četvoronoške kroz živicu. Kod jedne guste živice sam previla ranu i tu ostala cjelu noć i dan... IZJAVA IVANKE RAJČEVIĆ


Strana 613


1990 - 1995

"NA IZGORJELIM LEŠEVIMA BILI SU UOČLjIVI ZNACI ZAŽIVOTNOG DOSPEVANjA U PLAMEN” Prikaz krvavog ličkog septembra 1993. godine ne bi bio potpun ako se izostavi makar osnovna napomena o rezultatima sudskomedicinske obrade posledica hrvatske agresije na ovom području. Osnovni posao ekipe koja je obavljala sudskomedicinsku obradu bio je identifikacija mrtvih tela boraca i civilnog stanovništva. Proces identifikacije je od početka bio otežan, a sve okolnosti su išle ka daljem komplikovanju. Kao što je poznato, mrtva tela su od strane hrvatskih vlasti bila isporučena bez odeće, ličnih stvari i bilo kakvih dokumenata tako da nismo imali nikakvih polaznih podataka. Jedina metoda za identifikaciju mrtvih tela bila je prepoznavanje od strane rodbine. Metoda prepoznavanja bila je otežana zbog činjenice da su tela dostavljena više dana posle agresije, sa jako uznapredovanim truležnim promenama. Treba imati u vidu i psihološki stav članova uže porodice koji su stavljeni u poziciju da među mnogobrojnim mrtvim telima traže svoje najmilije, pri tome se nadajući da ih na tom mestu neće naći. U prvom aktu, od hrvatske strane je isporučeno 51 mrtvo telo, od kojih je do ovog momenta identifikovano 48. Na svim nastradalima, uočljive su eksplozivne i prostrelne povrede, najčešće i jedne i druge, i to mnogobrojne. Značajan je i podatak da prilikom agresije o kojoj je reč, uopšte nije bilo ranjenih, što rečito govori o namerama agresora. Izuzetak od prethodnih pravila, predstavlja mrtvo telo označeno brojem 42 na kome su uočene svega tri plitke površne rane, nanete najverovatnije parčićima rasprskavajućeg eksplozivnog sredstva, koje po svom intezitetu i ekstenzitetu nisu mogle prouzrokovati smrt. U ovom slučaju, smrt je nastupila od posledica dve ubodne rane u predelu leve polovine grudnog koša. Posebni problem prilikom procesa identifikovanja bila su i potpuno ugljenisana tela, a u jednom slučaju i hrpa od svega nekoliko kilograma ugljenisanih kostiju. Ipak, identifikacija je uspešno obavljena i potvrđena od strane porodica nastradalih. Na izgorelim leševima bili su uočljivi znaci zaživotnog dospevanja u plamen. U međuvremenu, od hrvatske strane isporučeno je još jedno mrtvo telo, na kome nisu uočene truležne promene, dakle telo borca koji je preminuo posle agresije na ovom području. Spolja na telu nisu uočene povrede od streljačkog odnosno eksplozivnog oružja, a na hrvatskoj strani je izvršena obdukcija leša. Spolja na lešu su uočene mnogobrojne povrede po glavi i telu, krvni podlivi i nagnječenja nastali delovanjem tupine zamahnutog mehaničkog oruđa, i ubod u predelu leve bočne strane grudnog koša. U visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa. Izvršena je reobdukcija i ustanovljeno je da postoje mnogobrojni masivni krvni podlivi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski prelom pet rebara sa leve strane sa prelomljenim fragmentima koji probijaju plućnu maramicu, delom nagnječen, a delom razoren levi bubreg, glatko presečeno osmo rebro, presečena dijafragma te plitak ubod u predelu slezine. Prema tome, tretman kome su bili izloženi zatvorenici nije potrebno posebno komentarisati.


Strana 614


1990 - 1995

U se elu Medak, snage UNP PROFOR-a evakuisale e su 12 mrtv vih tela, a u Gračacu do d ovog momenta a ukupno četiri. Nažalost, ove brrojke neće najverovatnije biti i konačne. cesu identiffikacije i su udskomedic cinske obrade koja je izvršena, n naročito u Proc posebno ilustrovanim slučajevima, prisustvova p ali su i pred dstavnici UN NPROFOR-a a. Ž Kara an, Dr Željko specijalista sud dske medic cine n, 24.09.19 993. Knin


Stra ana 615


1990 - 1995

Optužnica u kaznenom predmetu protiv Rahima Ademija i Mirka Norca: REPUBLIKA HRVATSKA ZUPANIJSKO DRŽAVNO ODVJETNIŠTVO U ZAGREBU Broj: K-DO-349/05 Zagreb, 22. studenog 2006.

ŽUPANIJSKOM SUDU U ZAGREBU ZAGREB Na temelju čl. 42. st. 2. t. 4. Zakona o kaznenom postupku te čl. 28. st. 2. i 3. Zakona o primjeni Statuta Međunarodnoga kaznenog suda i progonu za kaznena djela protiv međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, podižem OPTUŽNICU protiv: I. okr. RAHIMA ADEMIJA, sina Redžepa i Raze, rođene Sadiku, rođenog 30. siječnja 1954. u Karaču (Karaqe), Vučitrn (Vushtrri), Kosovo, s prebivalistem u Splitu, Ulica Antuna Mihanovića 29, generala HV-a u mirovini, drzavljanina Republike Hrvatske, odlikovanoga, nalazi se na slobodi, II. okr. MIRKA NORCA, sina Ante i Nede rođene Radman-Livaja, rođenog 19. rujna 1967. u Otoku, općina Sinj, Hrvata, državljanina Republike Hrvatske, pismenog, generala HV-a u mirovini, neoženjenog, bez djece, s prebivalištem u Zagrebu, Bukovačka 27, odlikovanoga, osuđenog pravomoćnom presudom Županijskog suda u Rijeci, broj K-11/01 od 24. ozujka 2003., na 12 godina zatvora zbog kaznenog djela iz čl. 120. st. 1. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske, nalazi se na izdržavanju kazne zatvora u Zatvoru Glina, da su: I. okr. Rahim Ademi u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993. u okolici Gospića i predjelu zvanom Medački džep jugoistočno od Gospića, za trajanja međunarodnog oružanog sukoba na teritoriju Republike Hrvatske između regularnih oružanih snaga Hrvatske vojske i postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova s jedne strane te naoružanih vojnih i paravojnih formacija pobunjenih hrvatskih Srba potpomognutih snagama i logistikom bivše JNA i dragovoljcima iz Srbije i Crne Gore s druge strane, izazvanog njihovom agresijom, kao visoki časnik Hrvatske vojske s činom brigadira i na položaju vršitelja dužnosti zapovjednika Zbornog područja Gospić, odgovoran za primjenu propisa međunarodnoga prava o ratnim zarobljenicima, sigurnosti i zastiti civila i njihove imovine na tom području i ovlašten za izdavanje zapovijedi, sa zapovjednom ovlašću nad svim podređenim i pridodanim vojnim postrojbama i formacijama tog zbornog područja, pa tako i onih iz sastava Sektora 1, kao posebne operativno-taktičke grupe ustrojene specijalno za potrebe provedbe vojne operacije "Džep '93", kojim je na temelju njegove zapovijedi od 6. rujna 1993. zapovijedao II. okr. Mirko Norac, nakon što


Strana 616


1990 - 1995

je prethodno zajedno s II. okr. Mirkom Norcem i drugim, višim časnicima Glavnog stožera Hrvatske vojske i Ministarstva unutarnjih poslova sudjelovao u planiranju, razradi i uvježbavanju ograničene vojne operacije "Džep '93", s nakanom da tom operacijom snage Hrvatske vojske i Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova iz vojno-strateških i sigurnosnih razloga oslobode dio okupiranog teritorija Republike Hrvatske u predjelu zvanom Medački džep, sto je činilo šire područje Divosela, Čitluka i Počitelja, kako bi se zaustavilo kontinuirano topničko teroriziranje žitelja Gospića od okupacijskih snaga, postupio protivno odredbama čl. 3., 16., 27., 32. i 53. Zenevske konvencije o zastiti građanskih osoba u vrijeme rata od 12. kolovoza 1949., čl. 3. st. 1. t. a i c Zenevske konvencije o postupanju s ratnim zarobljenicima od 12. kolovoza 1949., a napose protivno odredbama čl. 51. st. 2. i st. 5.b, čl. 54. st. 2., čl. 57. st. 1. i st. 2., ali. III., te čl. 86. i 87. Dopunskog protokola Zenevskim konvencijama od 12. kolovoza 1949. o zastiti međunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I od 8. lipnja 1977.), time sto iako je znao i bio svjestan da pri planiranju cjelokupne akcije i u donesenim zapovijedima za napad i za povlačenje te za druge borbene aktivnosti nisu ni formalno ni stvarno razrađeni elementi postovanja ratnog i humanitarnog prava o postupanju sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, ranjenicima i bolesnicima, zatečenim civilima, njihovom imovinom i ratnim plijenom -kao zapovjednik nije osigurao da pripadnici njemu podređenih postrojbi budu na nedvojben način upoznati i podučeni sa svojim obvezama iz međunarodnih ratnih i humanitarnih konvencija i protokola, da nije ustrojio prikladan način izvjesćivanja od strane podređenih časnika o mogućim protupravnim radnjama na bojistu, znajući da za zastitu reda i sigurnosti na oslobođenim područjima, a time i za sprječavanje mogućih nedopustenih postupanja, nije osigurana odgovarajuća podrska Vojne policije, to vise sto su postrojbe angazirane za tu akciju, posebice domobranske bojne, bile sastavljene mahom od domaćih ljudi iz okolice Gospića pogođenih dotadasnjim ratnim stradanjima, spremnih na osvetu, zanemarujući napose činjenicu da u selima i zaseocima na crtama planiranog napada prebiva nekoliko stotina civila srpske narodnosti, pristavsi tako i na njihova smrtna stradanja i ostećenja njihovih kuća i drugih objekata zbog planiranog djelovanja topnistva, i na ubojstva tamo zatečenih civila srpske narodnosti, kao i na razaranje i palez kuća i grabez njihove imovine, pa je tako najprije: 1. svojom zapovijedi za napad, klasa 8/93-01/04, ur.broj 1043-03/1-93-89 od 6. rujna 1993., zapovjedio taktički početak vojne akcije "Dzep '93" za 9. rujna 1993. u 6,00 sati, kojom akcijom je u operativnom smislu s izdvojenog zapovjednog mjesta u Bilaju zapovijedao II. okr. Mirko Norac u svojstvu zapovjednika Sektora 1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao i svih njemu pridodanih i podređenih postrojbi te postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova, koja je tada doista i započela s planiranom snaznom topničkom, raketnom i minobacačkom paljbom po neprijateljskim vojnim polozajima razmjestenima u neposrednoj blizini samih naselja kao i među civilnim objektima, i po naseljima na glavnim crtama napada prema Divoselu, Čitluku, Počitelju i Metku, znajući da u tim selima i zaseocima na crtama topničkih napada prebiva i civilno stanovnistvo srpske narodnosti i da postoji iznimna vjerojatnost da će takav napad izazvati nepotrebnu pogibiju, ranjavanje i bijeg tih civila u smjerovima napadnih djelovanja, razaranje njihovih kuća, gospodarskih zgrada i ostale imovine, pa usprkos tome, iako je imao moć i ovlast zaustaviti takav topnički napad, to nije učinio, već je njegovom provedbom pristao na takve posljedice, pa su tako zbog pretjeranog i neselektivnog topničko-raketno-minobacačkog djelovanja: -na području Čitluka 9. rujna 1993. smrtno stradali Pera Krajnović, Boja Vujnović, Marko Potkonjak i Janko Potkonjak, -na području Divosela 9. rujna 1993. smrtno je stradao Nikola Vujnović, a osim toga zbog granatiranja: -razrusena je kuća u izgradnji te zapaljena drvena kuća vlasnistvo Boska Pjevača u Čitluku 43,


Strana 617


1990 - 1995

-razrusena je kuća vlasnistvo Pere Krajnović u Čitluku 20, -razrusena je kuća vlasnistvo Boje Vujnović u Čitluku 28, -razrusena je kuća vlasnistvo Boje Pjevač u Čitluku 26, -razrusene su dvije kuće vlasnistvo Bogdana Kričkovića u Čitluku 63, -razrusena je kuća zasad neutvrđenog vlasnika i adrese u Jovićima, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba naredio da se izvrsi napad na naselja posljedica kojeg je smrt i teska tjelesna ozljeda ljudi i napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovnistvo, 2. nakon zavrsetka operativno-taktičkog dijela operacije "Dzep '93", kao i nakon potpisivanja Sporazuma o povlačenju hrvatskih snaga s oslobođenih i akcijom zauzetih područja na početne polozaje od 15. rujna 1993., tijekom obustave vatre, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravka na terenu, gdje su se čule učestale detonacije netipične za trenutačni karakter operacije i vidjelo se mnogo dima, a o tomu je bio obavijesten i od predstavnika UNPROFOR-a i drugih osoba, da na akcijom zauzetim područjima dijelovi njemu podređenih postrojbi u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) ubijaju, okrutno zlostavljaju i masakriraju civile srpske narodnosti, pale i ruse kuće i gospodarske zgrade te pljačkaju i unistavaju njihovu ostalu imovinu, kako bi se opisanom uporabom sile postiglo njihovo trajno iseljenje, sto se doista i dogodilo, nije poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući na to da njemu podređene postrojbe nastave s takvim radnjama i pristajući na njihove posljedice, kao i na mogućnost da preostalo civilno stanovnistvo srpske narodnosti zastraseno tim događanjima napusti ta područja, sto se doista i dogodilo, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu, vatrenim ili hladnim oruzjem sto lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili: -9. rujna 1993. ispred njezine kuće u Čitluku 84-godisnju slijepu staricu Bosiljku Bjegović, -na području Rajčevića 9. rujna 1993. Ankicu Vujnović, -istoga dana u podrumu njihove kuće u Čitluku (Kričkovići) Ljubicu KričkovićZivčić, a potom i njezinu sestru Saru Kričković, prerezavsi joj vrat, -istoga dana ispred njegove kuće u Čitluku (Krajnovići) s najmanje 24 hica Ðuru Krajnovića, -istoga dana u Čitluku Mile Savu Rajčević koja je hodala sa stakama, a potom joj prerezali vrat, -istoga dana u Divoselu Nikolu Vujnovića, Momčila Vujnovića, Ljiljanu Jelača i Milana Matića, -u vremenu između 10. i 11. rujna 1993. u Čitluku Nikolu Jerkovića, -11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka Anđu Jović, -12. rujna 1993. u Čitluku 70 (Krajnovići) Nedeljku Krajnović i Stanu Krajnović koje su prethodno zatočili u kokosinjcu, a na kraju njihova tijela zapalili, -u vremenu između 12. i 14. rujna 1993. u sumi uz rijeku Sasinu nedaleko od Čitluka Milku Bjegović, -16. rujna 1993. na stazi u blizini brda Bungovac vatrenim oruzjem Milu Pejnovića, -točno neutvrđenog dana između 9. i 17. rujna 1993. nedaleko Čitluka sakatog Dmitra Jovića i njegovu suprugu Maru Jović, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u zaseoku Potkonjaci Ðuru Vujnovića,


Strana 618


1990 - 1995

-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Divoselu (Vujnovići) Stevu Vujnovića, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u dvoristu jedne kuće u Počitelju (Misćevići) Boju Pjevač, kojoj su nakon toga odrezali tri prsta desne ruke i ostavili je mrtvu lezati kraj uginule svinje, te -točno neutvrđenog dana u istom vremenskom razdoblju u Rajčevićima retardiranog Milana Rajčevića, nakon sto su ga prethodno sajlom vezali za auto i vukli okolo, vezali ga između dva stabla jela i u njega bacali nozeve, da bi ga na kraju i zapalili, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju nedaleko od kuće u Čitluku, Čitluk 43, u Donjem Selu Branka Vujnovića, -9. rujna 1993. nedaleko od Čitluka pucali na Anku Rajčević hrvatske narodnosti u namjeri da je lise zivota, ali u tome nisu uspjeli, pa je zadobila prostrijelnu ranu kuka i slabina, koja ozljeda je bila teske naravi, -istoga dana u Čitluku 26, u namjeri da je lise zivota, bacili ručnu bombu u kuću u kojoj se nalazila Ivanka Rajčević, međutim ona je napad prezivjela zadobivsi brojne teske tjelesne ozljede; te, u vremenskom razdoblju od 9. do 17. rujna 1993., zasad nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi podmetanjem eksploziva i vatre unistili su: -u selu Rajčevići 32 kuće i 41 gospodarski objekt, -u selu Krajnovići 20 kuća, 28 gospodarskih objekata i onečistili 4 bunara, -u selu Potkonjaci 6 kuća i 10 gospodarskih objekata, -u selu Drljići 5 kuća i 10 gospodarskih objekata, -u selu Strunići 20 kuća, 17 gospodarskih objekata i onečistili 3 bunara, -u selu Veliki Kraj 11 kuća i 8 gospodarskih objekata, -u Donjem Selu 7 kuća i 9 gospodarskih objekata te -u Divoselu za sada neutvrđeni broj kuća i gospodarskih zgrada; uz to su kako u svim gore navedenim selima, tako i u Čitluku, Sitniku, Počitelju i Rogićima uz pomoć civila kojima je dopusten ulazak na bojiste: -otuđili vrjedniju pokretnu imovinu civila koji su napustili to područje te -pobili dio zatečene stoke, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba, iako je bio duzan, propustio spriječiti te na opisani način podrzavao i ohrabrivao da se civilno stanovnistvo ubija, muči ili da se nečovječno prema njemu postupa, da se pljačka imovina stanovnistva te protuzakonito i samovoljno unistava u velikim razmjerima imovinu sto nije opravdano vojnim potrebama, 3. nakon zavrsetka operativno-taktičkog dijela operacije "Dzep '93", kao i nakon potpisivanja Sporazuma o povlačenju hrvatskih snaga s oslobođenih i akcijom zauzetih područja na početne polozaje od 15. rujna 1993., tijekom obustave vatre, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravka na terenu, a od predstavnika UNPROFOR-a i drugih osoba je bio obavijesten da se na akcijom zauzetim područjima od strane njemu podređene postrojbe HV-a u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe specijalnih snaga MUP-a) čine protupravne radnje tako sto se izlazu mukama i ubijaju ratni zarobljenici srpske narodnosti, nije poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući da njemu podređene postrojbe nastave s takvim postupanjima i pristajući na njihove posljedice, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu, uporabom vatrenog oruzja i na drugi način sto lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili: -10. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Stanka Despića kundacima pusaka i drugim tupo-tvrdim i siljatim predmetima u tolikoj mjeri pretukli da je umro, -10. rujna 1993. na području između Počitelja i Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu Stojisavljevića najprije ranili vatrenim oruzjem, a potom ga vezali konopcem i


Strana 619


1990 - 1995

objesili na drvo te ga zivoga gađali nozevima, nakon čega su ga jos uvijek zivoga vezali za osobni automobil i vukli kroz mjesto dok nije umro, -11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka zarobljenog vojnika Milana Jovića, -u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Danu Krivokuću, -također u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Dragana Pavlicu, -9. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Vladimira Divjaka tesko ranili tako sto su prema njemu bacili ručnu bombu, a potom su ga, jednako kao i zarobljenog vojnika kodne oznake zastićeni svjedok br. 4. i pretukli kundacima pusaka, gasili cigarete na njihovim leđima, a zastićenom svjedoku broj 4. započeli rezati saku, ali su od toga odustali, -10. rujna 1993. na području Čitluka, zarobljenog vojnika Nikolu Bulja ponizavali na razne načine i to vjesanjem za ruke, udaranjem bičem po leđima,nakon čega su mu posipali sol po krvavim leđima te mu na glavu stavili sajkaču i ponizavali ga, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava, iako je bio duzan, propustio spriječiti te na opisani način podrzavao i ohrabrivao da se ratni zarobljenici ubijaju, muče ili da se prema njima nečovječno postupa, II. okr. Mirko Norac u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993. u okolici Gospića, Bilaju te na području zvanom Medački dzep, jugoistočno od Gospića, za trajanja međunarodnog oruzanog sukoba na teritoriju Republike Hrvatske između regularnih oruzanih snaga Hrvatske vojske i postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova s jedne strane te naoruzanih vojnih i paravojnih formacija pobunjenih hrvatskih Srba potpomognutih snagama i logistikom bivse JNA i dragovoljcima iz Srbije i Crne Gore s druge strane, izazvanog njihovom agresijom, kao časnik Hrvatske vojske s činom pukovnika i na polozaju zapovjednika 9. gardijske motorizirane brigade unutar Zbornog područja Gospić te zapovjednika Sektora 1, posebne operativno-taktičke grupe formirane upravo za potrebe operacije "Dzep '93" koju su činile 9. motorizirana gardijska brigada, Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova, odgovoran za primjenu propisa međunarodnoga prava o ratnim zarobljenicima, sigurnosti i zastiti civila i njihove imovine na tom području i ovlasten za izdavanje zapovijedi, sa zapovjednom ovlasću nad svim podređenim postrojbama i formacijama iz sastava Sektora 1, nakon sto je prethodno zajedno s I. okr. Rahimom Ademijem i drugim, visim časnicima Glavnog stozera Hrvatske vojske i Ministarstva unutarnjih poslova sudjelovao u planiranju, razradi i uvjezbavanju ograničene vojne operacije "Dzep '93", s nakanom da tom operacijom snage Hrvatske vojske i Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova iz vojno-strateskih i sigurnosnih razloga oslobode dio okupiranog teritorija Republike Hrvatske u predjelu zvanom Medački dzep, sto je činilo sire područje Divosela, Čitluka i Počitelja, kako bi se zaustavilo kontinuirano topničko teroriziranje zitelja Gospića od okupacijskih snaga, postupio protivno odredbama čl. 3., 16., 27., 32. i 53. Zenevske konvencije o zastiti građanskih osoba u vrijeme rata od 12. kolovoza 1949., čl. 3. st. 1. t. a i c Zenevske konvencije o postupanju s ratnim zarobljenicima, od 12. kolovoza 1949., a napose protivno odredbama čl. 51. st. 2. i st. 5.b, čl. 54. st.2., čl. 57. st. 1. i st. 2 ali. III, te čl. 86. i 87. Dopunskog protokola Zenevskim konvencijama od 12. kolovoza 1949. o zastiti međunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I od 8. lipnja 1977.), time sto, iako je znao i bio svjestan da pri planiranju cjelokupne akcije i u donesenim zapovijedima za napad i za povlačenje te za druge borbene aktivnosti nisu ni formalno ni stvarno razrađeni elementi postovanja ratnog i


Strana 620


1990 - 1995

humanitarnog prava o postupanju sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, ranjenicima i bolesnicima, zatečenim civilima, njihovom imovinom i ratnim plijenom, kao zapovjednik nije osigurao da pripadnici njemu podređenih postrojbi budu na nedvojben način upoznati i podučeni sa svojim obvezama iz međunarodnih ratnih i humanitarnih konvencija i protokola, da nije ustrojio prikladan način izvjesćivanja od strane podređenih časnika o mogućim protupravnim radnjama na bojistu, znajući da za zastitu reda i sigurnosti na oslobođenim područjima, a time i za sprječavanje mogućih nedopustenih postupanja, nije osigurana odgovarajuća podrska Vojne policije, to vise sto su postrojbe angazirane za tu akciju, posebice domobranske bojne, bile sastavljene mahom od domaćih ljudi iz okolice Gospića pogođenih dotadasnjim ratnim stradanjima, spremnih na osvetu, te napose zanemarivsi činjenicu da u selima i zaseocima na crtama planiranog napada prebiva nekoliko stotina civila srpske narodnosti, pristavsi tako i na njihova smrtna stradanja i ostećenja njihovih kuća i drugih objekata zbog planiranog djelovanja topnistva i na ubojstva tamo zatečenih civila srpske narodnosti, kao i na razaranje i palez kuća i grabez njihove imovine, pa je tako najprije: 4. svojom zapovijedi za napad, klasa 8/93-01/01, ur.broj 3178-03-93-218-1 od 7. rujna 1993., zapovjedio operativni početak vojne akcije "Dzep '93" za 9. rujna 1993. u 6,00 sati, kojom je akcijom u operativnom smislu s izdvojenog zapovjednog mjesta u Bilaju osobno i zapovijedao u svojstvu zapovjednika Sektora 1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao i svih njemu pridodanih i podređenih postrojbi te postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova, koja je tada doista i započela s planiranom snaznom topničkom, raketnom i minobacačkom paljbom kako po neprijateljskim vojnim polozajima razmjestenima u neposrednoj blizini samih naselja kao i među civilnim objektima, i po naseljima na glavnim crtama napada prema Divoselu, Čitluku, Počitelju i Metku, znajući da u tim selima i zaseocima na pravcima topničkih napada prebiva i civilno stanovnistvo srpske narodnosti i da postoji iznimna vjerojatnost da će takav napad izazvati nepotrebnu pogibiju, ranjavanje i bijeg tih civila u smjerovima napadnih djelovanja, razaranje njihovih kuća, gospodarskih zgrada i ostale imovine, pa usprkos tome, iako je imao moć i ovlast zaustaviti takav topnički napad, to nije učinio, već je njegovom provedbom pristao na takve posljedice, pa su tako zbog pretjeranog i neselektivnog topničko-raketnominobacačkog djelovanja: -na području Čitluka 9. rujna 1993. smrtno stradali Pera Krajnović, Boja Vujnović, Marko Potkonjak i Janko Potkonjak, -na području Divosela 9. rujna 1993. smrtno je stradao Nikola Vujnović, a osim toga zbog granatiranja: -razrusena je kuća u izgradnji te zapaljena drvena kuća vlasnistvo Boska Pjevača u Čitluku 43, -razrusena je kuća vlasnistvo Pere Krajnović u Čitluku 20, -razrusena je kuća vlasnistvo Boje Vujnović u Čitluku 28, -razrusena je kuća vlasnistvo Boje Pjevač u Čitluku 26, -razrusene su dvije kuće vlasnistvo Bogdana Kričkovića u Čitluku 63, -razrusena je kuća zasad neutvrđenog vlasnika i adrese u Jovićima, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba naredio da se izvrsi napad na naselja posljedica kojeg je smrt i teska tjelesna ozljeda ljudi i napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovnistvo, 5. nakon zavrsetka operativno-taktičkog dijela operacije "Dzep '93", kao i nakon potpisivanja Sporazuma o povlačenju hrvatskih snaga s oslobođenih i akcijom zauzetih područja na početne polozaje, od 15. rujna 1993., tijekom obustave vatre, u svojstvu zapovjednika Sektora 1. kao i svih njemu pridodanih i podređenih postrojbi te postrojbe Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravaka na terenu,


Strana 621


1990 - 1995

gdje su se čule učestale detonacije netipične za trenutačni karakter operacije i vidjelo mnogo dima, a o tome je bio obavijesten od predstavnika UNPROFOR-a i drugih osoba, da na akcijom zauzetim područjima njemu podređene postrojbe u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) ubijaju, okrutno zlostavljaju i masakriraju civile srpske narodnosti, da pale i ruse kuće i gospodarske zgrade te pljačkaju i unistavaju njihovu ostalu imovinu, kako bi se opisanom uporabom sile postiglo njihovo trajno iseljenje, sto se doista i dogodilo, nije poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući na to da njemu podređene postrojbe nastave s takvim radnjama i pristajući na njihove posljedice, kao i na mogućnost da preostalo civilno stanovnistvo srpske narodnosti zastraseno tim događanjima napusti ta područja, sto se doista i dogodilo, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu, vatrenim ili hladnim oruzjem sto lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili: - 9. rujna 1993. ispred njezine kuće u Čitluku 84-godisnju slijepu staricu Bosiljku Bjegović, -na području Rajčevića 9. rujna 1993. Ankicu Vujnović, -istoga dana u podrumu njihove kuće u Čitluku (Kričkovići) Ljubicu KričkovićZivčić, a potom i njezinu sestru Saru Kričković, prerezavsi joj vrat, -istoga dana ispred njegove kuće u Čitluku (Krajnovići) s najmanje 24 hica Ðuru Krajnovića, -istoga dana u Čitluku Mile Savu Rajčević koja je hodala sa stakama, a potom joj prerezali vrat, -istoga dana u Divoselu Nikolu Vujnovića, Momčila Vujnovića, Ljiljanu Jelača i Milana Matića, -u vremenu između 10. i 11. rujna 1993. u Čitluku Nikolu Jerkovića, -11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka Anđu Jović, -12. rujna 1993. u Čitluku 70 (Krajnovići) Nedeljku Krajnović i Stanu Krajnović koje su prethodno zatočili u kokosinjcu, a na kraju njihova tijela zapalili, -u vremenu između 12. i 14. rujna 1993. u sumi uz rijeku Sasinu nedaleko od Čitluka Milku Bjegović, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u zaseoku Potkonjaci Ðuru Vujnovića, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Divoselu (Vujnovići) Stevu Vujnovića, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u dvoristu jedne kuće u Počitelju (Misćevići) Boju Pjevač, kojoj su nakon toga odrezali tri prsta desne ruke i ostavili je mrtvu lezati kraj uginule svinje, te -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Rajčevićima retardiranog Milana Rajčevića, nakon sto su ga prethodno sajlom vezali za auto i vukli okolo, vezali ga između dva stabla jela i u njega bacali nozeve, da bi ga na kraju i zapalili, -točno neutvrđenog dana u istom razdoblju nedaleko od kuće u Čitluku, Čitluk 43, u Donjem Selu Branka Vujnovića, -istoga dana u Čitluku 26, u namjeri da je lise zivota, bacili ručnu bombu u kuću u kojoj se nalazila Ivanka Rajčević, međutim ona je napad prezivjela zadobivsi brojne teske tjelesne ozljede; te, u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993., zasad nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi podmetanjem eksploziva i vatre unistili su: -u selu Rajčevići 32 kuće i 41 gospodarski objekt -u selu Krajnovići 20 kuća, 28 gospodarskih objekata i onečistili 4 bunara, -u selu Potkonjaci 6 kuća i 10 gospodarskih objekata, -u selu Drljići 5 kuća i 10 gospodarskih objekata, -u selu Strunići 20 kuća, 17 gospodarskih objekata i onečistili 3 bunara, -u selu Veliki Kraj 11 kuća i 8 gospodarskih objekata, -u Donjem Selu 7 kuća i 9 gospodarskih objekata, te -u Divoselu za sada neutvrđeni broj kuća i gospodarskih zgrada;


Strana 622


1990 - 1995

uz to su kako u svim gore navedenim selima, tako i u Čitluku, Sitniku, Počitelju i Rogićima uz pomoć civila kojima je dopusten ulazak na bojiste: -otuđili vrjedniju pokretnu imovinu civila koji su napustili to područje te - pobili dio zatečene stoke, a u zoni odgovornosti Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova za sada nepoznati pripadnici tih i drugih postrojbi uporabom vatrenog i hladnog oruzja lisili su zivota: -16. rujna 1993. na stazi u blizini brda Bungovac vatrenim oruzjem Milu Pejnovića, -točno neutvrđenog dana između 9. i 17. rujna 1993. nedalekood Čitluka sakatog Dmitra Jovića i njegovu suprugu Maru Jović, -9. rujna 1993. nedaleko od Čitluka pucali na Anku Rajčević hrvatske narodnosti u namjeri da je lise zivota, ali u tome nisu uspjeli pa je zadobila prostrijelnu ranu kuka i slabina koja ozljeda je bila teske naravi, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba, iako je bio duzan, propustio spriječiti te na opisani način podrzavao i ohrabrivao, da se civilno stanovnistvo ubija, muči ili da se nečovječno prema njemu postupa, da se pljačka imovina stanovnistva te protuzakonito i samovoljno unistava u velikim razmjerima imovinu sto nije opravdano vojnim potrebama, 6. nakon zavrsetka operativno-taktičkog dijela operacije "Dzep '93", kao i nakon potpisivanja Sporazuma o povlačenju hrvatskih snaga s oslobođenih i akcijom zauzetih područja na početne polozaje od 15. rujna 1993., tijekom obustave vatre, u svojstvu zapovjednika Sektora 1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao i svih njemu pridodanih i podređenih postrojbi te postrojbe Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravaka na terenu, a bio je obavijesten i od predstavnika UNPROFOR-a i drugih osoba, da na akcijom zauzetim područjima njemu podređene postrojbe Hrvatske vojske u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) čine protupravne radnje tako sto se izlazu mukama i ubijaju ratni zarobljenici srpske narodnosti, nije poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući da njemu podređene postrojbe nastave s takvim postupanjima i pristajući na njihove posljedice, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu, uporabom vatrenom oruzja i na drugi način sto lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili: -10. rujna 1993. na području Debele Glave, zarobljenog vojnika Stanka Despića kundacima pusaka i drugim tupo-tvrdim i siljatim predmetima u tolikoj mjeri pretukli da je umro, -10. rujna 1993. na području između Počitelja i Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu Stojisavljevića najprije ranili vatrenim oruzjem, a potom ga vezali konopcem i objesili na drvo te ga zivoga gađali nozevima, nakon čega su ga jos uvijek zivog vezali za osobni automobil i vukli kroz mjesto dok nije umro, -9. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Vladimira Divjaka tesko ranili tako sto su prema njemu bacili ručnu bombu, a potom su ga, jednako kao i zarobljenog vojnika kodne oznake zastićeni svjedok broj 4 i pretukli kundacima pusaka, gasili cigarete na njihovim leđima, a zastićenom svjedoku broj 4 započeli rezati saku, ali su od toga odustali, -10. rujna 1993. na području Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu Bulja ponizavali na razne načine, i to vjesanjem za ruke, udaranjem bičem po leđima, nakon čega su mu posipali sol po krvavim leđima te mu na glavu stavili sajkaču i ponizavali ga, a u zoni odgovornosti Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova za sada nepoznati pripadnici tih i drugih postrojbi uporabom vatrenom oruzja i na drugi način lisili su zivota:


Strana 623


1990 - 1995

-11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka zarobljenog vojnika Milana Jovića, -u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Danu Krivokuću, -također u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Dragana Pavlicu, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava, iako je bio duzan, propustio spriječiti te na opisani način podrzavao i ohrabrivao da se ratni zarobljenici ubijaju, muče ili da se prema njima nečovječno postupa, pa da su time I. okr. Rahim Ademi i II. okr. Mirko Norac radnjama pod točkama 1. do 6. počinili kaznena djela protiv čovječnosti i međunarodnoga prava, i to: I. okr Rahim Ademi pod točkom 1., a II. okr. Mirko Norac pod točkom 4. kazneno djelo -ratnim zločinom protiv civilnog stanovnistva -opisano i kaznjivo po čl. 120. st. 1. Osnovnog Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993.; zatim I. okr. Rahim Ademi pod točkom 2. i II. okr. Mirko Norac pod toč. 5. kazneno djelo ratnim zločinom protiv civilnoga stanovnistva -opisano i kaznjivo po čl. 120. st. 1. Osnovnog Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993. u vezi čl. 28. Osnovnog Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993.; te I. okr Rahim Ademi pod točkom 3., a II. okr. Mirko Norac pod točkom 6. -ratnim zločinom protiv ratnih zarobljenika -opisano i kaznjivo po čl. 122. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993. u vezi s čl. 28. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993., a sva djela kaznjiva jos i primjenom odredbi čl. 43. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993.


Strana 624


1990 - 1995

Ravni Kotari i Maslenica PREDISTORIJA HRVATSKO-SRPSKOG RATA U RAVNIM KOTARIMA Prije secesije Hrvatske od Jugoslavije godine 1991. Srbi i Hrvati na području Dalmacije, a samim tim i Ravnih Kotara*, nikada nisu međusobno ratovali, makar ne sa autonomnim snagama kako to čine u ovom ratu. Istina, Hrvati su u 2. svjetskom ratu i u Dalmaciji organizovali ustaške jedinice u savezništvu sa Hitlerom, koje su i šršile zločine nad srpskim stanovništvom, osobito u Kninu, Drnišu, u dolini Neretve i u Dubrovniku, ali ni to nije dovelo do međusobnog rata. Limitirajući faktor u razbuktavanju rata između Srba i Hrvata u Dalmaciji bilo js prisustvo italijanskih okupacionih snaga na tom prostoru kao i okolnost da su partizanske jedinice bile sastavljene od pripadnika oba ova naroda. Uz to, srpski četnički pokret, i njegove oružane snage, okupljao je i Hrvate, pa je u samoj Dinarskoj četničkoj diviziji Momčila Đujića bilo više stotina Hrvata. Rat između Srba i Hrvata, dva naroda bliska po jeziku i rodu, oba slavenska, počeo je kada su Hrvati, izvršivši secesiju od Jugoslavije, u svom Ustavu iz 1990. srpski narod proglasili manjinskim i oduzeli mu status konstitutivnog naroda u novoproglašenoj državi Hrvatskoj. Pod prijetnjom i dejstvom hrvatskih represivnih snaga, koje su zaprijetile ponavljanjem genocida iz 19411945.godine, Srbi su organizovali oružani otpor. Srpski oružani otpor podstaknut je sviješću toga naroda da je biološki ugrožen na svojoj zemlji koju je on, ovdje u Dalmaciji, oslobodio od Turaka u dva velika venecijaiska rata, u 17.vijeku, kada su utvrđene granice današnje Dalmacije. U tom utvrđivanju daleko veći učinak od Hrvata imali su Srbi, predvođeni svojim narodnim i duhovnim vođama, kao npr. episkopom Savatijom Ljubibratićem, serdarima Stojanom Jankovićem, Zavišom Jankovićem, Vukom Močivunom, Vukom Mandušićem i drugima. Udio srpskog faktora u oslobođenju Dalmacije od Turaka, pod vođstvom Venecije, kao hrišćanske drž ave, bio je, dakle, veći od hrvatskog, što nam svjedoče arhivski dokumenti iz toga doba. Ista se situacija ponovila u 1. i 2. svjetskom ratu; u 1. u oslobođenju od Austrougara, u drugom od fašističkih talijanskih i njemažkih okupacionih snaga. Time je upotpunjen paradoks da su dalmatinski Srbi uvijek pokazivali više oslobodilačke inicijative i energije od Hrvata koji Dalmaciju, i ranije i danas, prisvajaju ekskluzivno za sebe. Ravni Kotari, u zapadnom dijelu Dalmacije, njen su najplodniji dio. Taj prostor je sve donedavno, zapravo do januara 1993.godine bio sa većinskim srpskim stanovništvom, kao što je to bilo i prije 232 godine. Prema podacima iz knjige katoličkog sveštenika i istoričara Mils Bogovića "Katolička Crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za mletačke vladavine" u samom jezgru Ravnih Kotara, dakls u nekadašnjoj Ninskoj biskupiji; godins 1761. bilo js 9961 katolika i 12.309 pravoslavaca. Katolici će u kasnijem razdoblju postati Hrvati, a pravoslavni će ostati Srbi, makar u većem broju. Upornom antipravoslavnom katoličkom akcijom broj pravoslavnih Srba iočeo je i prije toga da se smanjuje. Naime, godine 1696. u maju mjesecu, ninski biskup Parčić izvještava Rim da je uspio pravoslavne "šizmatike", dakle Srbe, prevesti na katoličku vjeru u selima Poličnik i Ljubač kod Zadra. Od tih nekadašnjih pravoslavnih etničkih Srba sada su postali najmilitantniji Hrvati i katoličkiklerikanci. Srbi nisu imali takve meta-morfoze. Potvrdu za to imamo i u Katehizisu Stojana Šobata, nastalog 1772.godine, a štampanog u Veneciji 1833. koji nam svjedoči do je ovaj narod imao punu svijest o svojoj etničkoj pripadnosti još prije Francuske revolucije, koja je inicirala nacionalne pokrete u Evropi. Da ne govorimo o narodnim pjesmama, tematski


Strana 625


1990 - 1995

vezanim za Ravne Kotare, iz doba bojeva sa Turcima, koje govore o oslobodilačkim podvizima srpskih junaka. Ako Hrvati takvih pjesama i imaju one pjevaju o podvizima srpskih junaka. Srbi su prije Hrvata na ovim prostorima imali svoje nacionalne škole i listove i časopise. Podaci o tome su lako provjerljivi. Superioran brojčani odnos Srba prema Hrvatima u području Ravnih Kotara, koji su bili objekt hrvatske agresije, od januara 1993.godine, poremećen je upravo tim aktom. U agresiji su najviše stradala tri srpska sela Is-lam, Kašić i Smoković, a Srbi iz etnički mješovitih sela Murvica, Crno, Zemunik Donji, Poljica i Islam Latinski prognani su ili pobijeni, kao i oni iz gore pomenutih naselja. Njihova imovina je uništena, crkve porušene. Tamo se desilo etničko čišćenje i Srba više nema. Uz pravoslavnu crkvu u Smokoviću teško su oštećene one u Islamu Gračkom i Kašiću. U pravoslavnoj crkvi sv.Georgija u Islamu Grčkom sahranjen je jedan od najvećih srpskih pisaca Vladan Desnica. Hrvatska vojska je oskrnavila crkvu i njegov grob. Oštećena je i Kula Stojana Jankovića, pravoslavnog Srbina i venecijanskog plemića, čiji je potomak upravo Vladan Desnica. U obračunu sa srpskim civilima i vojnicima hrvatska vojska je počinila niz ratnih zločina čije je izvršenje bilo u znaku svojevrsnog endemskog nekrofilnog cinizma. Nemamo precizan popis imovine Srba koja je uništena pod hrvatskim ratnim maljem od januarske agresije do danas, pošto takav popis podrazumijeva izlazak na lice mjesta, što je sa srpske strane nemoguće u ovim oko-lnostima, ali imamo spisak ljudskih žrtava. Ovdje nismo unosili i broj raskućenih i rasutih porodica, jer taj slučaj zahtjeva posebnu studiju. * Ravni Kotari su prostor u sjevernoj Dalmaciji koji se nroteže od skradinskog zaleđa na istoku do zadarskog zaleđa na zapadu; sa sjevera je ograničen Bukovicom, a sa juga tankim obalnim područjem

IZJAVE CIVILNIH LICA SRPSKE NACIONALNOSTI KOJA SU BILA U HRVATSKIM ZATVORIMA Dana 22.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Ravnim Kotarima od 22. 01. 1993.godine saslušan Opačić pok. Trivuna Mirko koji je dao slijedeću: IZJAVU Zovem se Opačić Mirko rođen sam 29. 07.1928 godine u Murvici SO Zadar, oca pok. Trivuna, i majke pok. Milice rođene Knežević, sada smješten u kampu Gajnjača, penzioner, oženjen, otac troje djece sudski nekažnjavan, Srbin. Prilikom napada HV na Murvicu 24. 01. 1993 godine, nalazio sam se u svojoj porodičnoj kući, a navečer istog dana spremio sam blago i pošao sam u Smoković, da prespavam. Pred sam ulazak u kuću Stevana Kalapaća u Smokoviću našao sam na cesti mrtvog Davora Graovca.


Strana 626


1990 - 1995

Došao sam u kuću Stevana Kalapaća gdje sam i prespavao. Ujutro sam se ustao i išao kući kojom prilikom su me uhapsila 3 hrvatska vojnika, kod kuće Pavla Paravinje. Prilikom hapšenja pitali su me gdje sam prespavao, a ja sam im odgovorio da sam spavao kod Stevana Kalapaća. Onda su mi naredili da se vratimo nazad da mu poka#em gdje sam spavao. Tom prilikom mi je jedan od njih rekao ako vidimo samo jednog četnika ubićemo tebe. Ja sam im na to odgovorio da mogu da rade što god hoće. Nakon toga vraćen sam u Murvicu gdje sam zatekao stotine HV. Tu su me zadržali 10 - 15 minuta, a onda sam prebačen u sud u Zadar, gdje su me ispitivali do noći. Nakon toga sam zatvoren u jednu ćeliju u kojoj sam bio sam. Ćelija je bila sva krvava. Tu sam prenoćio, a sutradan sam prebačen u ul. Marka Oreškovića - kasarna Vojne policije. Tu su me cijeli dan 26.01.1993 godine tukli i ispitivali. Istog dana pridružili su mi i Stanka Cvjetanovića iz Islama Latinskog. Obajicu su maltretirali na način da smo bili vezali lisicama na rukama. Ništa nam nisu dali ni piti in jesti 2 dana osim što sam ja pronašao u smeću jednu jabuku koju sam onako vezan uspio izvaditi i pojesti. Na željezna vrata od ćelije dolazilo je po 5 - 6 policajaca koji su nas pljuvali, naređivali da ljubimo pod od ćelije govoreći ljubi četniče zemlju hrvatsku. Osim toga morali smo vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ" pozdravljali "Za dom spremni". Ćelija je bila potpuno prazna tako da nismo imali niti jednog pokrivača, a kamoli kreveta. Nakon 2 dana skinuli su nam lsice sa ruku i odveli u drugu prostoriju gdje su nas ponovo ispitivali. Izjavu sam davao klečeći na betonu sa golim koljenima. Prilikom ispitinanja poturali su mi razne fotografije pitajući me da li koga prepoznajem. Ja sam im odgovorio da ne vidim bez iaočara. Onda mi je jedan od njih, a bilo ih je četvorica udario sa nogom govoreći da ću vidjeti kad mi jedno oko izvadi. Kad smo dali izjavu ja i Stanko Cvjetanović odvedeni smo ponovo u sud na saslušanje. Tu su nas ponovo sa lisicama na rukama po redu saslušali. Saslušavao nas je Brkić Branko istražni sudac Vojnog suda koji je rođen u Kruševu kod Obrovca. Nakon saslušanja vraćeni smo, ali sada u civilni zatvor u Zadar. Tamo smo smješteni u ćeliju mas četvorica i to: Daničić Marinko, Opačić Stevan, Olujić Slavko i ja. Odmah drugi dan sam zajedno sa Cvjetanović Stankom upućen da radim kako su mi rekli "JEDAN LIPI POSA", a to je bilo da nosimo naše poginule iz kamiona u mrtvačnicu. Tu sam vidio svašta. Vidio sam ljude bez pola glave, bez ruke, bez noge. Iznijeli smo 26 tijela što sam ja vidio. Sigurno znam da je bilo civila ali ih nisam brojio, znam samo da su bile dvije žene. Tom irilikom sam prepoznao komšije Opačić Svetozara, Daničić Zorana i Graovac Darka. Kad smo ih iznijeli iz kamiona oni su ih kupali, a nas su zvali da ih prepoznamo. Za svo to vrijeme ja i Stanko morali smo vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ" i živio Franjo Tuđman. To smo radili do 22,00, a onda liječnik naredio da završimo. Nakon toga su nas pratili prema zatvoru, tukući nas nogama i kundacima od puške, a mi smo opet morali vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ". Od zadobivenih udaraca Stanko je pao. Maltretirali su nas tako da su nas odvodili u posebnu ćeliju za mučenje. Jednom prilikom su mene, Stanka Cvjetanovića, Marinka Daničića i Stevana Opačića odveli, ali su nas razdvojili, tako da smo u jednoj ćeliji ostali je i Cvjetanović, a u drugoj Daničić i Opačić. U ćeliji u kojoj sam bio ja i Cvjetanović bila su dva vojna policajca. Tukli su samo Cvjetanovića i to obojica, jedan sa jedne strane, a drugi sa druge strane. Tukli su ga čizmama po cijelom tijelu. Za vrijeme tuče Stanko je dva puta pao u nesvjest, ali su ga oni dizali i ponovo tukli. Kad su odredili da je dosta vratili su nas u ćeliju. Tako sam tu proveo mjesec dana, a onda su me prebacili u drugu ćeliju. Tu sam bio sa Komazec Željkom iz Žegara, koji je bio diplomirani pravnik i zbog toga su ga


Strana 627


1990 - 1995

najviše tukli. Osim Komazeca samnom je još bio Švonja Strahinja i Perić Rade. Opet su dolazili po noći, izvodili jednog po jednog bez palenja svijetla, a vraćali su se potpuno krvavi u ćeliju. Radili su takve zločine da su jedni tukli, a drugi davali tablstu za bolove. Moram priznati da mene kao najstarijeg zarobljenika nisu previše maltretirali u odnosu na druge, i ako sam imao povredu desnog uha, desnog oka i podlive po glavi i cijelom tijelu. Kad su saznali da ćemo biti razmijenjeni, petnaestak dana prije razmjene skinuli su nas gole da vide kakve ko ima povrede. Moram reći i to da su nas tih zadnjih petnaestak dana manje tukli. Na kraju moram reći i to, da mi je od svega najteže bilo da tučem jednog od kolega u ćeliji. To sam odbijao, govoreći da nikad nikog nisam tukao. Na to su mi oni sovali majku četničku, govoreći da bi dobio da nisam stariji. Ja sam na to odgovarao, radite vi meni šta god hoćete, ali ja nikog ne mogu tući. Razmijenjeni smo 25. 05. 1993 godine kod Otočca, a isti dan sam dobio poziv za suđenje u 14,00 časova. Više nemam što izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem. Izjavu uzela Torbica Borka dipl. pravnik, izjavu dao Opačić Mirko.

IZJAVA ŠTRBAC NENAD sin Đure, iz Raštevića, star 35 godina, propisno upozoren, upitan izjavljuje: Ja sam inače rođen u Rašteviću i zaposlio sam se u G.P. "Radnik" Bekovac. Kako je G.P. "Radnik" Benkovac imao gradilište u Splitu to sam zadnjih pet godina radio na gradilištu u Splitu gdje me je rat i zatekao, uz daljnje objašnjenje da sam i ranije radio u Splitu u tom gradilištu uz prekide. Živio sam u stanu sa nevjenčanom suprugom Šore Sanja po nacionalnosti Hrvatica. Upravo sam u tom stanu i uhapšen od Vojne policije Hrvatske vojske, koliko se sada sjećam 22. 04. 1993 godine oko 20 časova i odmah su me odveli u ratnu luku Lora u Splitu gdje su me zadr#ali do pola noći, potom me odvode u Zadar u vojni zatvor Šepurine. Tu su me zadržali do ujutro, apotom me privode istražnom sudiji koji mi je i odredio pritvor. Nakon toga me odvode u civilni zatvor u Zadru gdje sam prove nepuna tri mjeseca. Nakon što sam prebačen iz Zadra u Split i kada su me prebacili u ratnu luku Lora u vojni zatvor jedno jutro su me tukla njih dvojica i to je trajalo po mojoj procjeni oko četri časa, a lično su me tukli šef vojnog zatvora i kriminalistički inspektor, a tukli su me šakama, i nogama upotrebljavajući i palicu, a sistem im je bio takav da kada bi pao u polusvjesno stanje oni bi me polili vodom, opet dovodili u kakvo takvo svjesno stanje i ponovo me nastavljali tući i tako naizmjenično četiri časa. Prethodnu noć morali smo svi pjevati ustaške pjesme na način da bi jedan od nas zarobljenika započeu tu pjesmu, a mi za njim nastavili pjevati. Sjećam se da smo pjevali jednu pjesmu "Evo zore, evo dana". Na pjevanje nas je izvodio šef zatvora mislim da je porijeklom iz Hercegovine, ali mu neznam ime ni prezime. Insistirao je da svaki put pozdravimo na ustaški način "Za dom spremni" dizanjem ruke kao što su toradili ustaše u drugom svjetskom ratu tj. morali smo nacistički pozdravljati. Te prilike kada smo bili u Lori sijećam se da smo morali to činiti svaku noć tako da nismo spavali skoro nikako. Naime, i onaj jedan sat kada bi imali pauzu •nismo smijeli zaspati bojeći se da netko od nas ne ostane zadnji kada treba istrčati u hodnik radi pjevanja ustaških pjesama, jer tko ostane zadnji bukvalno ga prebiju. Pjevali smo pjesme u hodniku odnosno na otvorenom prostoru u krugu zatvora. Nakon ovoga, a do tada smo bili svi u civilnim odijelima, ošišali su nas na golo i obukli uniforme vojske Istočne Njemčke gdje je bio i njihov znak na lijevom


Strana 628


1990 - 1995

ramenu time da je otraga na leđima pisalo "ratni zarobljenik" i bio je označen brojem. U Ljubuškom gdje sam bio u logoru osam dana spavali smo u jednom manjoj prostoriji najviše od 20 m2 i u toj ćeliji je nas bilo 30 i kada bi spavali nismo mogli spavati na leđima, već bi se morali postaviti na bok jer nije bilo mjesta za spavanje, a spavali smo na podu. I u takvim uslovima se nije moglo ni zaspati, puštali su nas samo dva puta u 24 časa i to po 10 minuta da bi mogli izvršiti nuždu. Sve ostalo smo radili u toj ćeliji. Ovdje u Ljubuškom dnevno smo dobijali po pola mesnog nareska i po jednu fetu kruha, ponekad su nam davali malo vode. Kada kompariram ishranu u svim tim mjestima gdje sam bio kao ratni zrobljenik najpristojnija hrana bila je u Zadru, bar donekle. Npr. kada sam bio u Splitu u vojnom zatvoru ne sjećam se da smo išta jeli izuzev što sam jedne prilike popio čaj. Sjećam se da su nam davali i pokvarene konzerve koje ni pas nebi jeo, pa su nas nekoliko među kojima sam bio i ja natjerali da jedemo konzerve. Zapretio nam je ako to ne pojedemo da će jedan to žvakati a drugi pojesti. Sve je to radio šef zatvora u Lori. Nadalje, u ovom vojnom zatvoru Lori taj šef vojnog zatvora me je maltretirao u smislu da mi je prijetio pištoljem, upirao mi je cijev od pištolja u oko, u stopala, brojao do 10, ali nikada nije ispalio metak. Tada je meni bilo snsjedno, u onoj situaciji volio bih da me je ubio, tako da ss tih njegovih pretnji nisam ni plašio iz naprijed navedenih razloga. Vadio je nož, prijtio mi je da će mi odrezati polni organ, uz njegov komentar da, ja kao četnik mogu spavati sa ustaškinjom, misleći na moju nevjenčanu suprugu, uz daljnji njegov komentar da zašto nisam tražio muslimanku, a ne hrvaticu, (utvrđuje se da prilikom ovog objašnjenja isti plače). Ovaj šef vojnog zatvora u Lori mi je takođe govorio da će me ubiti ako ne uspije razmjena zarobljenika. Stalno mi je ponavljao da ne smijem reći da me je on tukao, već da će lično on doći u Zadar i provjeriti da li sam dao takvu izjavu. U Zadru sam dao kratku izjavu da su me tukli u Ljubuškom ali da neznam tko me je tukao jer mi je tako iaredio šef vojnog zatvora u Lori. Protiv mene i još njih 87 pred Vojnim sudom u Splitu odjela u Zadru vođena je i istraga koja je okončana nakon čega je zamjenik Vojnog državnog odvjetnika Ante Klišmanić protiv mene podigao optužnicu zbog toga da bi ja u toku 1991. godine prihvatio veliko-srpsku ideju vojnog osvajanja dijela teritorija RH i na tako osvojenom i etnički očišćenom području stvaranja paradržavne tvorevine tipa "Krajina" a kasnije velika "Srbija" zadužio oružje i uniformu te se priključio neprijateljskim postrojbama i kako bi sam lično pridonio osvajanju Zadarskog zaleđa i ostvarenju te ideje. Ističem, da ovo nema nikakve veze sa mnom jer sam u to vrijeme bio u Splitu i pomoću svjedoka nisu mi ništa mogli dokazati da bi na kraju izmislili svjedoka Jurjević Davora koji je bio moj mještanin iz Raštevića i koji je bio zarobljen od naših organa i bio je u zatvoru u Kninu. Ovaj Jurjević Davor je dao izjavu predamnom i pred Vojnim sudom u Zadru da sam ga ja dočekao u Bukoviću sa maskirnom uniformom i oružjem, što nije naravno istina, jer kao što sam naprijed izjavio tada sam živio u Splitu. Nadalje se sjećam jednog detalja kada sam iz Splita vraćen u Zadar i kada mi je kriminalistički inspektor šapnuo na uho da drugi ne čuju, a u smislu da li sam iz svega izvukao pouku. Ja sam to shvatio u smislu da ja nemam mjesta među njima, da u Hrvatskoj nemam što tražiti, a jedino sam to i mogao zaključiti s obzirom na ono kako su prema meni postupali. Zaključujem da su se jednako ponašali i prema drugim zarobljenicima srpske nacionalnosti premda ja nisam vidio lično da bi nekog predamnom tukli i sl., ali su mi pričali o svojim sudbinama. Prema tome, ja sam uhapšen 22. 4. 1993. godine a razmjenjen sam u Otočcu 17. 7. 1993. godine tako da sam bio ukupno u zarobnjeništvu dva mjeseca i 25 dana.


Strana 629


1990 - 1995

To bi uglavnom bilo sve ono bitno što mogu reći. ZAPISNIK od 24. 11. 1993. god. Sastavljen pred Opštinskim sudom u Benkovcu PRISUTNI OD SUDA: Sudija: Bulj Drago Zapisničar: Vujasinović Stevanija

IZJAVA ŠLjEPICA TONKA udova Jovana, sada sa prebivalištem u Benkovcu, stara 56 godina, propisno upozorena, izjavljuje: Ja sam mještanka Islama Grčkog i živjela sam u svojoj kući sa sad pokojnim suprugom Šljepica Jovanom, a sa nama je bio pokojni sin Zdravko. Dana 22. 1. 1993. godine uvečer oko 17 sati bili smo u dvorištu ja i sad mi pokojni suprug Jovan kada su naišla njih trojica pripadnika, koliko sam ja vidjela, MUP-a Hrvatske, bili su u maskirnoj šarenoj uniformi. Ja i suprug tada ništa nismo naročito radili, i čim su ušli u dvorište jedan od njih me je dva, tri puta ošamario otraga po glavi, dočim su mi supruga bukvalno isprebijali, tukući ga šakama i nogama po glavi i stomaku. Mislim da su ga tukli negdje oko 20 minuta, i za vrijeme dok su ga tukli u više navrata je padao na zemlju da bi ga oni ponovo dizali i nastavljali tući. Sva trojica su učestovala u ovoj tučnjavi mog pok. supruga, Jovana. Kada su ga prestali tući vidjela sam da mu je koža na licu sva zguljena, modrio se sav po gornjem dijelu tijela, nije mogao govoriti nego je šaptao, ali ono što je šaptao ništa se nije moglo razumjeti. Nakon toga su nas u takvom stanju s južne strane asfaltne ceste koja ide kroz selo Islam Grčki držali na polju a oko nas je bilo sigurno njih tridesetak. Dana 23.1. 1993. godine ujutro dovezli su nas u Zadar stavili u pritvor smješten sjeverno od bolnice Zadar i tu smo bili do 25.1. 1993. godine kada su nas odvezli u Pag gdje smo bili u tamošnjem logoru ili zatvoru do 30. 1. 1993. godine. Onu noć koju smo prenoćili na polju u Islamu Grčkom bilo je strašno hladno. Bila sam obučena uobičajeno za ovo područje bez kaputa, niti mi je pok. suprug imao išta izuzev radničkog odijela, te bunde nalik na vindjaknu. U Zadaru dok smo bili dva dana i dvije noći bili smo smješteniu jednu prostoriju nas šestero, muža sam držala na rukama sve to vrijeme ničim nije mogao, a spavali smo na golom betonu. U Zadru u ćeliji s nama su iz Islama Grčkog bili Obrić Stevo zvani Bepić, govoreći mu da je četnik, da mu majku je ...., da u kojoj on vojsci ratuje. Subotić Živka su tukli kada su nas vodili u hodniku, pa kad god bi ga udarali nogama u predio stomaka on bi se sagnuo od bolova, pitajući ga da gdje mu je sin, a on bi odgovorio da nezna, a onda bi oni njemu odgovorali da se bori u četnicima kao i svi ostalii i sl. Suprug mi je umro na mojim rukama u autobusu kada su nas prebacivali iz Zadra na Pag, a umro je u mjestu zvanom Ljubač, time da ja nisam znala kako se to mjesto zove već mi je to rekao Subotić Živko jer sam prvi puta išla tom linijom. U autobusu nas je bilo 17 zarobljenika, a bila su tri njihova policajca i šofer i ja sam obavijestila te njihove ljude da mi je suprug umro, ali su oni rekli da nema veze da oni to ne mogu riješiti, pa sam ga tako mrtvog dr#ala na sebi sve do Paga kada su ga oni preuzeli i isporučili su nam ga tek unatrag mjesec dana.


Strana 630


1990 - 1995

Onog dana 22. 1. 1993. godine kada smo ja i suprug zarobljeni u našoj kući u Islamu Grčkom od one trojice, kada su ušli u dvorište pitali su mene da li ja znam tko su oni, pa sam im odgovorila da neznam, samo da vidim da su vojska ali su oni meni odgovorili da ja znam tko su oni i zapretili nam da će nas u kuću odvesti, zatvoriti i zapaliti. Tog dana 22. 1. 1993. godine desetak minuta prije nego ćemo mi biti zarobljeni u našem dvorištu ubijen mi je sin Zdravko star 37 godina. Naime, prije toga smo svi bili u kući, pa kada je zapucalo i kako su padale granate ja i pok. mi suprug otišli smo u podrum u jednu drugu kuću, a on je ostao sam u kući, govoreći nam da će on doći za nama. Međutim, nije došao valjda su u međuvremenu naišli neprijteljski vojnici i koliko sam čula vođena je borba između njega i njih, branio se bombama, ali kako što sam rekla kada je bila jedna kraća pauza u padanju granata ja i pok. suprug smo se vratili u naše dvorište i tamo ga zatekli mrtvog u dvorištu, ležeći na leđima, bio je sav izrešstan po desnoj strani tijela u predjelu stomaka, i ja sam ga lično pokrila dekom, a to sam uspijela napraviti prije nego su došla ona trojica o kojima sam naprijed govorila. Pok. suprug je pred njima rekao da neće ostaviti sina mrtvog, ali je jedan od one trojice rekao da će u njega mrtvog pucati bude li ga dirao, i morali smo ga takvog ostaviti jer su nas ona trojica odvela vani na mjesto u kojem sam naprijed govorila. Ni dan danas neznamo što je s njim jsr nije razmjenjen. Inače, pok. mi sin nije bio ženjen. Ona trojica su mi muža tukli pred mrtvim sinom, i kao što sam rekla mene su ošamarili, dva, tri puta. Ovaj pok. sin mi je bio bubrežni bolesnik bio je ukupno u bolnici što u Zadru, što u Zagrebu 9 mjeseci, tako da nije bio vojno angažovan u momentu kada je ubijen. Ni pok. suprug mi nije bio vojno angažovan jer je on rođen 1929. godine, a bio je i u penziji tako da je bio običan civil. Nemam što posebno više izjaviti, izuzev što me je u Zadru iitalo gdje mi je kćer, Branka, pa sam im ja odgovorila da je otišla prema Benkovcu i da ja ne znam što je s njom. Na to mi oni nisu ništa posebno odgovorili Već su napomenuli da su svi otišli u četnike. Čim sam došla u Zadar u taj pritvor, rekli su mi da mi jebu majku četničku da sam porodila četnike, na to im ja nisam ništa odgovorila. Nemam što drugo reći jer sam uglavnom rekla sve ono što je bilo bitno za vrijeme mog zarobljeništva. Ujedno izjavljujem da sam govorila istinu što potvrđujem svojim potpisom. ZAPISNIK Od 25.11.1993. Sastavljen kod Opštinkog suda u Benkovcu. PRISUTNI OD SUDA: Sudija: Ćiritović Nada Zapiisničar: Žepina Marija

IZJAVA OPAČIĆ STEVAN zv. Stevo, pok. Drage iz Murvice, star 47 godina propisno upozoren, upitan izjavljuje: Uhvaćen sam od strane vojske Republike Hrvatske, u Murvici 24.1.1993. godine, i to u nedjelju predveče. Ja sam inače rođen u Murvici. Nakon hapšenja odvedeni smo, odnosno ja sam sam uhapšen, odveden sam u kasarnu u ul. M. Oreškovića i tu sam proveo tri dana i tri noć. Kada su me doveli u navedenu kasarnu tu su počeli sa ispitivanjima, a prvo isptivanje je trajalo sat vremena i to na način da me jedan policajac ispitivao, dok su dva držala stražu pored mene i za sve to vrijeme su me tukli palicama po glavi, po ramenima i stalno govorili "govori brže". To je ispitivanje trajalo oko sat vremena. Poslije ovog ispitivanja odveden sam na


Strana 631


1990 - 1995

kat u jednu sobu, te je jedan pripadnik njihove vojske otvorio vrata od sobe u koju su me uveli i počeo me tući nogama i šakama po cijelom tijelu. Napominjem da je za sve to vrijeme koje sam proveo u kasarni M. Oreškovića, ruke su mi bile svezane. Drugi dan su me izveli da čistim kupatilo, toalet i hodnik i za sve to vrijeme dok sam ja čistio petnaest pripadnika njihove vojske me je naizmjenično tuklo tako da sam ja rikao kao vol, kako su mi kasnije pričali ostali zatvorenici. Nadalje izjavljujem da su me osim muškaraca tukle i žene. Prema mom sjećanju od svih koji su nas tukli, prepoznao sam sina od moga mještanina Marka Lučića, koji je držao gostionicu i kome inače ne znam ime. Treći dan iz kasarne M. Orešković, odvedeni smo u kasarnu u blizini brodogradilišta. U toj kasarni proveo sam jednu noć sa ostalim zatvorenicima i tu su nas maltretirali na način da su dolazili svaki sat vremena novi ljudi, ispitivali nas i tukli. Iza ponoći došao je moj čuvar i još dvojica sa njim, od kojih jednog poznajem, a ime mu je Marin iz Suhovara, a radio je sa mnom u "G.P. Jadran" i taj Marin me je ispitivao, , dok me je onaj drugi tukao. Taj Marin me je ispitivao oko 15 minuta i sve vrijeme su mi psovali mater, dok me je taj drugi kako mi je stražar rekao iz Škabrnje, udarao nogom u prsi, i kad me je udario nogom u prsi, ja sam pao na leđa i udario glavom o zid. Ujutro je došao moj stražar, sa svojim kolima i odvezao me u glavni zatvor pored suda u Zadru. Ujutro oko 9 sati, 27. 1. 1993. ili 28. 1. 1993. g, priveli su me kod istražnog suca Brkić Branka, a kako sam kasnije saznao on je iz Kruševa, bivši sudac suda u Obrovcu. Dok sam bio kod istražnog suca nitko me nije tukao. Jednom prilikom jedan policajac zv. Joso iz Crnog, ispitivao me za svoga rođaka Gromika Višića, da je navodno čuo da poznajem, a ime mu je Marin iz Suhovara, a radio je sa mnom u "G.P. Jadran" i taj Marin me je ispitivao, , dok me je onaj drugi tukao. Taj Marin me je ispitivao oko 15 minuta i sve vrijeme su mi psovali mater, dok me je taj drugi kako mi je stražar rekao iz Škabrnje, udarao nogom u prsi, i kad me je udario nogom u prsi, ja sam pao na leđa i udario glavom o zid. Ujutro je došao moj stražar, sa svojim kolima i odvezao me u glavni zatvor pored suda u Zadru. Ujutro oko 9 sati, 27. 1. 1993. ili 28. 1. 1993. g, priveli su me kod istražnog suca Brkić Branka, a kako sam kasnije saznao on je iz Kruševa, bivši sudac suda u Obrovcu. Dok sam bio kod istražnog suca nitko me nije tukao. Jednom prilikom jedan policajac zv. Joso iz Crnog, ispitivao me za svoga rođaka Gromika Višića, da je navodno čuo da je stao na minu i ostao bez noge, i dok sam ja sa njim pričao naišao je Pavić Marinko iz Galovaca drugi stražar, i sa leđa počeo me tući po glavi i vratnim žilama. Ne mogu potvrditi da su me svi stražari tukli, bilo je među njima dobrih koji su sa nama komunicirali. U sobi u kojoj smo boravili na zidu je bila slika Pavelića, i Tuđmanova slika, pa su tako policajci dok su me tukli pitali da li mi smetaju slike na zidu, da mogu slobodno skinuti Pavelićevu, a da će ostati Tuđmanova. Ja bih im za to odgovarao da meni ničije slike ne smetaju. Ispitivanje je trajalo puna dva mjeseca, a inače policajci su nas tukli sve dok nismo razmijenjeni. Bilo je noći kad nam nisu dali spavati pa smo sjedili na klupama. Tukli su nas najviše nogama, obuvenim u vojničke čizme, palicama, kabelima, Mogu da kažem sa čim god su stigli, što im se god našlo pri ruci. Dok sam bio u zatvoru kada bi se noću dizao u toalet, padao sam u komu od udaraca, pa sam tako jedne prilike pao i udario glavom u krevet.


Strana 632


1990 - 1995

Policija me najviše optuživala da sam zapalio selo Murvicu i to hrvatske kuće i dok bi me ispitivali jedan bi odlazio, drugi dolazio i tako stalno naizmjenično... Napominjem, da sam zbog batina postao pomalo zaboravan, te se ovaj čas prisjećam suđenja koje nam je bilo pripremljeno u Zadru i to u 4. mjesecu. Na tri dana prije dobio sam poziv za sud, gdje su me odvela dva policajca i kad sam ušao u sudnicu tamo je bilo dosta osoblja i nekakvog naroda, ja ne znam po kom zadatku su oni bili tamo i sjećam se da je sudac bio Dukić Milivoj, a među ostalima je bio i moj komšija Surać Ljubo, Hrvat, koji je donio i nekakve slike porušenih kuća u Murvici. U sudinici su me ispitivali jedno sat vremena, da bi me nakon toga izveli vani u jednu sobu, i nakon pola sata vratili me natrag u sudnicu, i tamo mi je pročitana kazna od 14 godina zatvora. Tu su mi govorili da sam pucao iz topova ja i dan danas ne znam pucati iz topa, zatim da sam sjedio iza grma i sačekivao svoje mještane Hrvate i ubijao ih, itd. Dana 1. 2. 1993. g., na sud je došla i Vojna policija i ispitivali su me dva dana, kako mene tako i ostale zarobljenike, ali naizmjenično. Opet su ispitivali sa istih spiskova, koje je imao istražni sudac Brkić i to uglavnom o ljudima sa položaja. Ta dva dana ispitivanja od strane Vojne policije su mi bila najteža u toku moga zarobljeništva. Kada su me vodili u sobu za ispitivanje, onda sam morao, kad bih ušao unutra, kleknuti na koljena, dignuti ruke u vis, i tako četiri sata, dok te oni za sve to vrijeme ispitivaju i tuku. Najviše su me tukli čizmama i to od pasa do glave, tako da sam sav bio modar. Napominjem da su nas u sobu za ispitivanje vodili po trojica policajca, jedan bi ispitivao, a dvojica su me za to vrijeme tukli. Za sve vrijeme dok smo bili u zatvoru, taj se zatvor kako sam naprijed naveo, nalazi pored suda u Zadru, dolazila bi nova policija iz zatvora. Morali smo pjevati ustaške pjesme, a inače uveče pred spavanje natjeravali su nas da pjevamo pjesmu "Ringe, ringe raja". Od svih ovih mučenja najteže za mene lično, a i za ostale zarobljenike, je bilo to što smo mi ostali zarobljenici morali jedan drugog udarati pesnicama i to jako, jer ukoliko ne udariš drugog zarobljenika jako, onda on pokaže kao se udara...... Dok smo bili u zatvoru, u Zadru, najviše me je tukao Erdalić Ive iz Tinja, i to trofaznim kabelom, svako jutro kad bi on bio dežurni, kad doveze doručak, natjeravao je, kako mene tako i druge zarobljenike, da jedan drugog udaramo pesnicama. Najviše nas je tukao kad bi čuo da padaju granate, onda bi vikao da naši tuku Zadar. Na njihov Uskrs, jedan od stražara Bajlo Edi, inače Arbanas, uveo me je zajedno sa još dvojicom i to Slavkom Olujićem i Mladenom Kusonjićem, u kupatilo i tu nas je tukao do besvjesti. Noću kad spavam od straha dobivenog u zatvoru, skačem se počinjem buncati, a inače kad se vremenske prilike mjenjaju osjećam velike neizdržive bolove po tijelu. Ne mogu da vam sve detalje opisujem jer se ne mogu svega sjetiti, a koliko mi je bilo teško mogu vam reći da sam čak pitao stražara pištolj da se ubijem i da sam mogao doći do šiptolja sigurno bi se sam ubio jer nisam mogao izdržati bolove i udarce.


Strana 633


1990 - 1995

M Miljev vacki Plato o ČKI NAPAD D I MONSTR RUOZNI ZLO OČIN HRVA ATSKE VOJS SKE MUČ NA SRPSKE ZE EMLjE POD ZAŠTITOM M UNPROFOR-A MILjEV VAČKI PLAT TO JUNI 1992.

p nego je došlo do secesije Hrrvatske od Jugoslavije e, pa i u Srbi i Hrvati, prije kovima živo ota pod tuđ đinskom vla ašću, živjelii su na području sjeve erne Dalmacije vjek mirno jedni po ored drugih, osim u pe eriodu II sv vjetskog ratta. Tako je godinama bilo među stano ovnika Milje evačkog pla atoa1, prete ežno Hrvata a, i stanovn nika susjed dnih i izm srps skih sela na a lijevoj obali Čikole i desnoj oba ali Krke. Ne ema nikakve sumnje da d je to stanovništv s b pravoslavne vjere i srpske na acije, o čem mu svjedoče ei o nekada bilo hrva atski izvori, ali da je ono o na razliičite načine e pounijaćeno i pokato o-ličeno. Evo o šta o tom m periodu ka ažu hrvatsk ki izvori: anje Drniša a donijelo je e i u stanov vništvu ove e krajine ve elike promje ene. "Tursko osvaja n novim n stano ovnicima (X XVI vijek), koji Dotadašnje rijetko naselje sada je napučeno d dije elom došli iz z Hercegov vine. Vidi se e to već po nekim nazivima sela, su dobrim koji su nastali od plemen nsnih i sličnih imena no ovih naseljenika, Tako o imena imaju pr. Mirilovići, Miljevci, Drinovci, Radonić R i Krričke kod Drniša, a ista ta imena nap susrećemo još š u srednjem m vijeku ka ao imena hercegivačnih i srpskih katuna, a ka još i dana as nalazimo o kao topon nime u Herrvegovini". nek


Stra ana 634


1990 - 1995

-------------------------------------------------------------------------------1 Miljevački plato je prostor u Sjevernoj Dalmaciji omeđen sa zapadne strane i istočne strane tokovima rijeke Krke i Čikole, sa južne ušćem Čikole u Krku i sa sjeverne prominskim krajem i gradom Drnišom. Na Miljevačkom platou nalaze se sela: Drinovci, Ključ, Širitovci, Bačići i Miljevački Bogatić. 2 Seid M. Traljić: Drniš šesnaestog i sedamnaestog stoljeća, Radovi instituta JAZU, Zadar, 1972, str. 393 - 402. --------------------------------------------------------------------------------

Ali nije namjera ove publikacije da se bavi tim problemom, ovdje je riječ o bestijalnom zločinu protiv čovječnosti, čiji kontinuitet seže u drugi svjetski rat kada su na sličan način ustaški zločinci u početnoj fazi rata mučki ubili i u jame pobacali na hiljade nezaštićenih srpskih ljudi. To što se dogodilo 21. juna 1992. god. na području Miljevačkog platoa, trebalo bi da uđe u anale srpsko-hrvatskog sukoba kao najmonstro-uzniji zločin nad čovjekom. Za pripremu akcije od strane hrvatske vojske, korištena su čak i djeca, odnosno Međunarodni festival djeteta koji je taj dan trebao započeti u Šibeniku. Tom prilikom hrvatska strana zatražila je od srpske strane suzdržavanje od provokacija da bi to isto jutro bezobzirno napala srpske položaje. O ovom događaju izvještaj članica Savjeta Bezbjednosti generalnog sekretara Butros Butros Gali. Dvadeset prvog juna hrvatska armija je napala položaje srpske teritorijalne odbrane na Miljevačkom platou u blizini Drniša, u ružičastoj zoni, južno od sektora Jug i napredovala je nekoliko kilometara. Napredovanje hrvatske armije koje se smišljeno odvijalo pod vođstvom dviju brigada, drugo je po redu koje se dogodilo u ovoj oblasti u toku posljednjeg mjeseca. Oba predstavljaju kršenje Sarajevskog sporazuma od 2. juna 1992. god. Protiv ovog su uložili protest UNPROFOR i posmatračka misija EZ koji su zatražili povlačenje hrvatske vojske na raniju liniju sukoba . Donesena je rezolucija SB pod brojem 762, a Hrvati se naravno nisu povukli. Tužan epilog ovog mučkog napada, koji se, kao što smo vidjeli, odigrao pred očima UNPROFOR-a je 40 poginulih srpskih teritorijalaca, nekolicina ranjenih i zarobljenih, a jedino srpsko selo u toj oblasti Nos Kalik, srušeno je do temelja i spaljeno, jedan dio stanovništva pobijen, a drugi interniran na Prvić, a zatim Obonjan u Šibenskom arhipelagu. Po završetku vojničke akcije započinje krvavi pir hrvatskih vojnika - monstruma. Oni, umjesto da tijela poginulih vrate porodicama, naređuju malobrojnim srpskim zarobljenicima, pod prijetnjom smrti, da ih bacaju u krašku jamu u predjelu Ljut u blizini zaseoka Bačić. Jedan od preživjelih srpskih boraca svjedoči o stravičnom ritmu zločina i muklom odzvanjanju ljudskih tijela koja su se gubila u jamskoj bezdani. Nakon tijela, bacani su u jamu psi i mačke da u uslovima preživljavanja dovrše posao, a zatim smeće. Svjedočenja speleologa koji su nakon dva mjeseca vadili ostatke ljudskih tijela, više su nego potresna. Jame bezdanke simbol su zatiranja čovjeka u najbestijalnijem smislu, a srpskom narodu one se od strane hrvatskog naroda događaju po drugi put u pedeset


Strana 635


1990 - 1995

godina ovog vijeka. Isti akordi smrti odzvanjali su i u obližnjoj Mratovskoj jami prije pedeset i jednu godinu. To se ne smije ni oprostiti ni zaboraviti. Ali, priča se ni ovdje ne završava. Malobrojnim i bespomoćnim zarobljenicima sudi se na licu mjesta i po vlastitom izboru. Presude su jasne, kome vješanje o vojnički pojas, kome metak u potiljak. Sve ovo se snima na video-traci i u Šibeniku prikazu je kao svojevrsni hororfilm. Osim toga hrvatska radiostanica Split, u maniri krajnjeg cinizma, emituje imena poginulih srpskih boraca uz zvuke srpske nacionalne himne sa svim mogućim pogrdama. Dva mjeseca nakon agresije na Miljevački plato, hrvatske vlasti dopustilesu ekspertskoj međunarodnoj ekipi pristup leševima srpskih vojnika. Identifikacija je potrajala još dva mjeseca, a unatoč najsavršenijim metodama dvanaest tijela ostalo je neidentifikovano. Bol porodica za svojim najmilijima bio je neizmjeran. Strahota prizora na fotografijama koje se nalaze u ovoj publikaciji u velikoj mjeri premašuje grozotu što je čovjek može podnijeti. U tom smislu izvinjavamo se porodicama poginulih i svima vama koji ovu publikaciju imate pri ruci, ali želimo li pokazati lice i naličje ovog strašnog rata, želimo li da hrvatski zločinci iziđu pred lice pravde, morali smo ovo učiniti. _________________________________________________________________

Zapisnik iz Okružnog suda Šibenik koji ovdje objavljujemo ima broj 321-92. Dostavljen je srpskoj strani putem UNPROFOR-a, u engleskom prevodu, pa je ponovo preveden na srpski jezik REPUBLIKA HRVATSKA Okružni sud Šibenik

ZAPISNIK 0 EKSHUMACIJI 18. avgusta 1992. Sastavljen u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima. Predstavnici suda: Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Vuletin Sanivor Zapisničar Okružnog suda u Šibeniku - Jurković Marija Izaslanik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Tešulov Lino Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dukić Dalibor Izaslanik vojnog tužioca u Splitu - Žganjer Željko Prisutni kod istrage: Perišić Ivan, krimi-nalistički tehničar Mikulandra Ivo, zaposleni u Oblasnoj policiji u Šibeniku.


Strana 636


1990 - 1995

Sigurnost mjesta događaja obezbjeđuju radnici Oblasne policije u Šibeniku, Miljevačka. Prisutni kod istrage dr. Katica Borić - stalni sudski ekspert u Šibeniku i pomoćnik dr. Boris Brkić. Prisutni kod istrage: tim speleologa koji predstavljaju Mladen Mužinić , Marin Alunić i Abel Buzančić iz Splita. Takođe prisutni predstavnici EZ, B. Zeask, D. Dimitros, oficiri za vezu UN, V. Baranor i P. Kameron, civilni predstavnici UN, L. Haugard, A. Chutekerhrilik i P. Niaga Muniuko. Predmet istrage bila je ekshumacija ostataka vojnika JA, koji su ubijeni u borbama u junu 1992. Mjesto istrage bilo je selo Drinovci na miljevačkom platou u području zvanom "Ljut" u jami, približno 50 m udaljenoj od Bačićevih štala. Kriminalistički tehničar je slikao jamu u postojećem stanju, prije uklanjanja ostataka leševa iz jame. Član tima speleologa, Mladen Mužinić, izjavio je da je jama dva metra površine, približno deset metara dubine do prve police i ovalnog je oblika. Na prvoj polici nađeno je mnogo bačenog smeća, stara roba i na najsjevernijem dijelu je nastavak jame približno 2 h 1,5 metar; zatvorena s olupinom starog automobila. Prema njegovom izvještaju, nema mogućnosti da bi u ovom dubljem dijelu jame, blizu olupine auta, tijelo moglo upasti unutra. Ekshumacija je izvršena tako da je najveća količina smeća uklonjena iz jame dizalicom Hrvatske vojske. Tri člana Hrvatske vojske ušla su u jamu, uklonili smeće smjestivši ga na mrežu i kada je jama oslobođena od smeća, ekshumacija leševa je započela tako da su isti smješteni u plastične vreće i iznešeni iz jame da se očiste. Bilo je ukupno osam vreća na proplanku i bile su numerisane od jedan do osam i fotografisane. Prisutni sudski vještak dr. Katica Borić i njen pomoćnik dr. Boris Brkić otvorili su vreće i pregledali ih, na osnovu čega je dr. Borić napravila slijedeći izvještaj: Zbog visoke temperature i iscrpljenosti ljudi koji su bili u jami i skupljali leševe u plastične vreće, koji su bili izvučeni na površinu dizalicama, današnja istraga je završena u 18, 15 sati i nastaviće se sutra u 09.30. Završeno je u 18, 15. Zapisničar: Marija Jurković Sudski vještak: dr. Katica Borić Istražni sudija: Sanibor Vuletin Žig: Da se potpis slaže s originalom potvrdio je: šef Odsjeka MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLjENjE


Strana 637


1990 - 1995

U vreći br. 1 su sivo-maslinaste čizme i ostaci sivo-maslinaste uniforme. Lijeva čizma je bila na nozi, a desna nije, nedostaju ostaci potkoljenice, natkoljenice, podlaktice i nadlaktice se mogu vidjeti. Potkoljenica je duga 41 cm, podlaktica 26 cm. Tijelo se raspalo mumificirano bez potkožnih tkiva, a može se konstatovati da ostaci pripadaju muškarcu. U vreći br. 2 su dijelovi uniforme, svi dijelovi tijela su nađeni. Na glavi: ostaci tamno-smeđe kose 13 cm. Potkoljenica 43 cm, a podlaktica 25 cm - desni radijus. To tijelo je određeno kao tijelo muškarca na osnovu njegove karlice. Podlaktica nedostaje. U vreći br. 3 nalaze se dvije vojne čizme, lijeva i desna, ostaci sivo-maslinaste uniforme s uprtačima, desna butna kost ima vidljive frakture, ali se ne može odrediti da li se to desilo prije ili poslije smrti, u stanju raspadanja. Potkoljenice nedostaju. Nikakve druge promjene nisu uočene na glavi niti na bilo kojem drugom dijelu tijela koje bi ukazale na promjene koje su se desile prije smrti. Na koži nisu uočene patološke promjene. U vreći br. 4 bila je nađena sivo-maslinasta uniforma, desna čizma, a nema lijeve noge. U području glave: bočna fraktura iz tjemenjačnog područja prema lijevom, orbitalnom području. Fraktura koja se desila prije smrti tijela je bila 16 cm duga. Druga fraktura bila je achenial području kože. U vreći br. 5 nalazi se glava s frakturom gornje vilice i donje vilice na desnoj strani, ali se ne može odrediti da li su se ti prelomi desili prije ili poslije smrti. U području desne natkoljenice lateralni prelom dug 32 cm od bedra, ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Tijelo je bilo umotano u sivo-maslinasto ćebe i vojnu uniformu. U vreći br. 6 nalaze se dvije lijeve čizme. Postoji prelom u području lijeve potkoljenice ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Mora se naglasiti da su u ovoj vreći nađene dvije lijeve potkoljenice, jedna lijeva noga, nije nađena glava, ali svi ostali dijelovi su nađeni. U vreći br. 7 nađene su tri čizme. Lijeva i desna su iste, dok jedna desna čizma ima dužu saru. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu vjetrovku, glava nije nađena. U vreći br. 8 su dvije glave. Potpuni lateralni prelom tjemenjačnog predjela se može vidjeti na jednoj od njih, ali se ne može odrediti da li se ovaj prelom desio prije ili poslije smrti. Na drugoj glavi nema patoloških promjena, potkoljenica je duga 43 cm, a ostaci su obučeni u sivo-maslinastu uniformu. Stručnjaci su potvrdili da su ostaci u svih osam vreća raspadnuti na način da se ne mogu identifikovati, a takođe ne mogu podleći sudskom ispitivanju, naročito prelomi i amputacije. Stručnjaci nisu našli dokumenta ili druge pojedinosti na odjeći ostataka koji bi mogli identifikovati tijela. Stručnjak, dr. Katica Borić je potvrdila da će priložiti poseban izvještaj i mišljenje, koje je bazirano na istraživanju gore pomenutih ostataka u stanju u kojem su ostaci nađeni i da će navesti broj lica čiji su ostaci nađeni, njihovu visinu i ostale bitne podatke. Kraj


Strana 638


1990 - 1995

NASTAVAK EKSHUMACIJE 20. avgust 1992. Okupljeni u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima. Predstavnici suda Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Marija Jurković Zamjenik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Lino Tešulov Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dalibor Đukić Zamjenik tužioca Vojnog suda u Splitu - Željko Žganjer Istrazi su prisustvovali: inspektor Joško Mamić i kriminalistički tehničar Ivo Mikulandra, zaposleni kod Oblasne policije u Šibeniku. Proceduri su prisustvovali: Dr. Katica Borić, stalni sudski vještak u Šibeniku, i asistent Dr. Boris Brkić. Istražni tim čine članovi speleološke ekipe: Mladen Mužinić, Abal Buzančić i Ljubomir Mateljan. Takođe su prisustvovali predstavnici posmatračke misije EZ-e, B. Lisk, D. Dimitros, predstavnici UNMLO, Vladimir Beranov i Mark Turiet, pukovnik, civilni predstavnici UN, Lars Hauard, Džon Harisen Rosing i Kiril Ševčenko. Ekshumacija je nastavljena u 10,30 časova Ekshumacija je izvođena po istom postupku kao i prethodnog dana. Tri pripadnika hrvatske vojske ušla su u jamu i ekshumacija ostataka počela je tako da su ih smještali u plastične vreće i izvlačili ih dizalicom iz jame. Za vrijeme istrage predstavnik posmatrača EZ Dagos Dimitros obavijestio nas je da su ostalih pet posmatrača EZ koji su stigli iz Splita, takođe prisustvovali istrazi L. Pavanelo, Bivmont, J. Mestro, M. Godenfelt, V. Fleming. U 19,00 časova svih 12 vreća sa ostacima iznešeno je iz jame. Vreće su bile označene brojevima od 9-20. Nakon toga vreće su otvorene i sudski vještak Dr. Borić Katica pregledala je ostatke i dala:


Strana 639


1990 - 1995

MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLjENjE U vreći br. 9 nema glave, samo zadnji dio vilice, nedostaje i grudni koš. Podlaktica i potkoljenica su jedini ekstremiteti. Podlaktica je duga 42 cm, a potkoljenica Je duga 40 cm. Karlica takođe nedostaje. Identifikacija je nemoguća jer je viši stepen raspadanja. U vreći br. 10 nema glave, nema ostataka grudnog koša, nema lijeve ruke, potkoljenica je duga 43 cm, ne može se izmjeriti dužina bedrenjače, jer je preostao samo dio kosti. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i cipela visokog broja. Identifikaacija je nemoguća. U vreći br. 11 nema ostataka glave i grudnog koša. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. U vreći je bilo 4 kosti natkoljenice i 5 čizama. Potkoljenica je duga 37 cm, a natkoljenica 48 cm. Identifikacija je nemoguća. U vreći br. 12 vidljiva je glava sa kompletnom frakturom iznad očiju, koja je duga oko 25 cm. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. U području grudnog koša postoji samo dio čizme, natkoljenica je duga 39 cm, podlaktica je duga 28 cm, a po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Sudeći po sadržaju vreće br. "12, moglo bi se reći da broj kostiju odgovara jednom tijelu ali budući da se nalazi u višem stepenu raspadanja identifikacija je nemoguća. U vreći br. 13 vidljiv je dio glave sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. Nema rebara, po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi, ali zapazila sam dvije karlice u istoj vreći. Nadlaktica je duga 27 cm, a natkoljenica je duga 48 cm. Tijelo je obučeno u sivomaslinastu uniformu, tu je još i jedna mala crna cipela. U vreći br. 14 nema glave, grudni koš nije kompletan, od ostalih ekstremiteta tu su lijeva ruka i dio karlice, od odjeće tu je sivo-maslinasta uniforma i dvije čizme. U vreći br. 15 nalazi se kompletno tijelo sa lijevim dijelom lica, na licu se nalazi i koža i tkivo, vrat i grudni koš. Vidljiva je fraktura na vratu lubanje, a takođe i ostaci smeđe kose duge 11 cm. Od ekstremiteta tu je samo potkoljenica duga 40 cm. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Tijelo je obučeno u sivomaslinastu uniformu i čizme. Napomena: S obzirom na dubinu na kojoj je tijelo pronađeno, imalo je uslove za saponifikaciju i mumifikaciju. Isto bih dodala tome da su na objema natkoljenicama bili ostaci mišića, takođe mumificirani. Nisu pronađeni nikakvi elementi koji bi pomogli u identifikaciji. U vreći br. 16 ima 8 rebara, dio desne ruke, dvije natkoljenice, jedna duga 42 cm, kosti muške karlice, nema glave, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme, jednog para čizama i jedan par cipela. U vreći br. 17 vidljiva je glava sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Nema grudnog koša. U predjelu natkoljenice vidljivo je sačuvano mišićno tkivo. Duljina podlaktice je 28 cm, a tu je i jedna kost podladtice. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Tijelo je mumificirano, i nalazi se u visokom stepenu raspadanja. Identifikacija je nemoguća.


Strana 640


1990 - 1995

U vreći br. 18 nema glave i grudnog koša. Jedino je tu karlica muške osobe. Jedna potkoljenica je 24 cm duga. Obe natkoljenice duge su 46 cm. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i jedne čizme. U vreći br. 19. nalazi se jedna donja vilica, polovina glave nedostaje. Nezavisno od toga tu je i jedna glava na kojoj se nalazi specijalni tenkovski šljem. Kada je šljem otklonjen, uočena je ustrelna rana promjera 2 cm na gornjem dijelu glave. Rana je zaživotna. Na glavi je uočena smeđa kosa 6 cm duga. Nedostaje grudni koš, ekstremiteti: obe ruke, obe noge, natkoljenica je duga 48 cm. Na osnovu karlice zaključeno je da se radi o muškoj osobi, odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća. U vreći br. 20 deo glave je sa više fraktura, donja vilica je odvojena pa se ne zna da li pripada toj glavi. U vreći se nalazi još jedna glava bez donje vilice sa više fraktura zadobijenih za vreme života. Veliki deo rebara može se videti. Ekstremiteti: deo desne noge sa gornjim delom noge od 35 cm. Nedostaje karlica. Odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća. Nakon što je podnijela medicinski izvještaj i mišljenje Dr. Katica Borić se obavezala da će dostaviti napisani izvještaj i mišljenje kao dodatak izvještaju u kojem će navesti tačan broj tijela iz opisanih 20 vreća, i njihove osobine s obzirom na debljinu kostiju i ostale bitne informacije. Kriminalistički tehničar snimio je cijeli postupak ekshumacije i pregleda tijela. Pošto je napustio jamu izjavio je da ne može garantovati da nema više tijela unutra, i da nije uočio tijela ili vidljive dijelove tijela, čak ni kopajući na dnu jame do dubine od 6 inča. Poslije završene ekshumacije, 20 vreća sa ostacima tijela predano je francuskom bataljonu UNPROFOR-a, prijem tijela potvrđen je u zasebnom dokumentu. Prisutni posmatrači EZ, UNMLO i civilna milicija UNPROFOR-a tražili su da im se dostavi kopija zapisnika o ekshumaciji koja se dogodila u 2 prethodna dana. Sudija ih je obavijestio da se moraju obratiti Ministarstvu pravosuđa i administracije sa molbom za kopiju o zapisniku. Završeno u 14,30 časova. Zapisničar: Marija Jurković Sudski vještak: Dr. Katica Borić Istražni sudija: Sanibor Vuletin Kraj


Strana 641


1990 - 1995

Opšta oblasna bolnica "Sv. Sava" Knin Odjel za patologiju i sudsku medicinu Dr Marija Čubrilo, patolog GENOCID NAD SRPSKIM STANOVNIŠTVOM I PROBLEMI IDENTIFIKACIJE POGINULIH NA MILjEVAČKOJ VISORAVNI Agresija na Miljevački plato je izvršena 21. juna 1992. Dana 17,07,199.2 našoj ekipi je predano 7 leševa preko UNPROFOR- a, za obdukciju i identifikaciju su nam rekli da su leševi bili nepokopani. Truležne promjene su uznapredovale, ali su glavne konture tijela ostale očuvanv. Glave su svima bile sa velikim povredama, kosti zdrobljene, uši su nedostajale. U području vrata kod dva leša, vide se tragovi reznih rana, u dužini 7-8 cm, dubine sve do kičme. Jednom lešu nedostaje čitav gornji dio tijela Dana 22.07.1992. dobivamo još jedno tijelo, 23.07. dva tijela, a 18.08,još 8 mrtvih tijela. Osmorica ovih posljednjih su bili na jednom mjestu. Dvojica su imala defekte na kostima lubanje, a ostali su imali više prostrijelnih rana grudnog koša. Od 19. do 21. avgusta preuzeli smo 20 vreća u kojima su bili izmješani dijelovi ljudskih kostiju i odjeće zajedno sa smećem. Predstavnici UNPROFOR-a su nas obavijestili da je sadržaj ovih vreća izvađen iz jame u Drinovcima, na Miljevačkom platou. Osam lubanja je potpuno nedostajalo. Od preostalih, kolikotoliko očuvanih, nekolike su imale impresivne frakture krova lubanje. Takve vrste prijeloma lubanje nastaju ili udarcem tupo-tvrdim predmetom ili padom na tupotvrdu podlogu. Od jednog pripadnika UNPROFOR-a sam saznala da je pored jame vidio drvenu toljagu po kojoj su se vidjeli tragovi krvi i slijepljena kosa. Kad su slijedeći put išli, zamolila sam da mi donese taj predmet, međutim, u povratku mi reče da je predmet sklonjen. Ostale lubanje su bile dijelom zdrobljene, a dijelom smo našli samo manje fragmente kostiju lubanje. Većina kostiju je bila potpuno ogoljena, još malo masna, ponegdje su bile očuvane zglobne čahure i ligamenti, a samo na par mjesta bilo je i nešto malo saponificiranog tkiva. Među kostima je bilo mnogo onih sa frakturama, mnogo raznih koštanih fragmenata, mnogo kostiju životinja, što je uveliko otežavalo identifikaciju. Dana 01.09.1992. god. smo preuzeli posljednja tri leša. Jedan je bio bez odjeće, sa prostrijelnim ranama i frakturama obe natkoljenice. Drugi leš imao je prostrijelnu ranu glave. Ulazna rana je u području desnog oka, a izlaza je tjemenozatiljno lijevo. Identifikacija je vršena uz ljetnu žegu, rojeve muha, strašan smrad i sa vrlo malo podataka kojima smo raspolagali. Leševi su bili neoznačeni, bez ličnih stvari, džepovi su im bili izvrnuti i ispražnjeni. Radili smo javno, pozvani su svi koji su mogli i htjeli pomoći. Prilikom identifikacije služili smo se s više metoda. Pošli smo od detaljnog opisa odjeće, obuće, samog tijela, povreda tijela, mjerenja visine, odnosno mjerenja kostiju i izračunavanja približne visine. Približnu starost određivali smo gledanjem stanja zubala, šavova na lubanji, sraštavanja epifize i dijafize dugih kostiju. 14 osoba je prepoznala rodbina po detaljima na odjeći, obući ili eventualno ličnim stvarima, jer je odjeća većine leševa imala ispražnjene džepove. Jedan leš je prepoznat po pločicama osteosinteze na kostima potkoljenice, jednom smo našli kalus na mjestu stare frakture podlaktice. Kod trojice smo uspjeli uzeti pokožicu desnog kažiprsta i tako dobiti sliku papilarnih linija, te su tako bili sa sigurnošću identifikovani. Rezultat svega je da smo od dijelova kostiju i dijelova tijela sastavili 40 leševa od čega je 28 identifikovano i sahranjeno u porodične grobnice. 12 je sahranjeno u zajedničku grobnicu na novom groblju u Kninu.


Strana 642


1990 - 1995

IZJAVE: Dana 21.11.1993. godine, u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Nadoveza Nikola koji je dao slijedeću IZJAVU Zovem se Nadoveza Nikola, rođen sam 02.01.1953. godine, selo Ićevo SO Šibenik, od oca p. Stojana i majke Stevanije rođene Urukalo, zaposlen u RO "TVIK" Knin, oženjen, otac troJe Djece, sudski nekažnjavan, Srbin. Dana 21.06.1992, godine kao pripadnik TO nalazio sam se u mjestu Ključ na Miljevačkom platou. Hrvatska vojska napala nas je rano ujutro oko 4,40 kojom prilikom sam, u vrijeme povlačenja, zarobljen u mjestu Širitovci oko 19,00. Tada je zarobljeno 18 boraca od kojih su prilikom zarobljavanja 2 poginula i tri ranjena. Prilikom zarobljavanja skinuli su nam donji veš, a iz džepova smo morali izvaditi sve dokumente, novac i ostale predmete. Tom prilikom udarao nas je kako je ko stigao a takođe i vrijeđao. Nakon kraćeg vremena došao je i kamion, u kojeg smo morali ući i unijeti jednog poginulog i to Trifunović Ljubu. U kamion su unešena i tri ranjenika. Nakon vožnje od jednog kilometra kamion se zaustavio i tu su prozvali Ćosića Đuru, koji je morao izići. Odatle su ga odveli dvojica, a mi smo unijeli još jednog poginulog, koji je oko vrata imao kajiš, a nikakvih povreda po tijelu nije imao. Kasnije se ispostavilo da su ga udavili, zvao se Medoš, a imena se ne sjećam. Odatle smo nastavili put do Visovca, gdje smo čekali brod, gdje su nas maltretirali na način da smo morali ulaziti i izlaziti iz vode, koja je bila jako prljava i hladna. Onda je naišao brod u koji smo unijeli ranjene i mrtve i vozili se do Slapova Krke. Odatle smo prešli u autobus pred kojim nas je čekao špalir hrvatske vojske, koji su nas udarali čizmama i puškama kako je koji stizao. Tako smo došli u Šibenik u zatvor, ispred kojeg nas je ponovo čekao špalir hrvatskih vojnika koji su nas tukli. Kad smo ušli u ćeliju, svi skupa tu smo prenoćili, s tim da su nam u toku noći.uzeti podaci. Sutradan smo bili tučeni na razne načine. Dana 23.06.1992. godine smo izvedeni iz ćelije i odvedeni na Miljevački plato gdje smo imali zadatak sahranjivati naše poginule borce. Bili smo raspoređeni u grupama po četri čovjeka. Najprije smo kopali grobnice u koje smo pokopavali naše drugove, i to jednu u koju smo pokopali dva, a u drugu pet ljudi. Tom prilikom sam našao Ćosića Đuru i prepoznao ga. To je onaj koji je izvađen iz kamiona i koji je ostao. Gledao sam ga i vidio da mu je rasječena usna, najvjerovanije da je nož zabijen u grlo, a takođe na obe butine su bili ubodi noža. Na grudima mu je takođe bila dignuta koža širine 3 cm i dužine 2 cm. Kad smo to završili, stiglo je njihovo naređenje da ih više ne kopamo, već da ih tovarimo u kamion i vozimo u jamu. Kad smo bili u selu Ključ, imali smo dva poginula, Čanak Iliju i Mirčetić Nikolu, koji su bili spaljeni zoljom iz neposredne blizine. Kamion je bio dovežen do jame u Drinovcima koja je bila na vrhu betonirana, a ne znam čemu je to služilo. Onda su nam naredili da ih bacamo u jamu. Bacali smo ih tako da smo po jednog čovjeka stavljali na šatorsko krilo i onda su ga četvorica nosila i bacala u jamu. Kad smo to završili, onda smo kamionom išli u Noskalik, na brod. Tamo smo oprali lopate i ostali alat i umili se. Tom prilikom je ubijen SUBOTIĆ MIROSLAV. Ubio ga je vojni policajac Živković Gojko iz Pokrovnika. Naredio mu je da ide oko dvadesetak metara, da se okrene i onda je ispalio par hitaca u njega. Onda su


Strana 643


1990 - 1995

nas četvorica išla kopati jednu raku uz Krku i tu smo ga sahranili. Nakon toga smo išli na Slapove Krke, o odatle u zatvor. U zatvoru su maltretiranja bila svakodnevna. Išli smo takođe raditi i to gdje su nas tukli više nego u zatvoru. Kad su htjeli da iznude neko priznanje, onda su nas priključivali na struju. Voljeli su da nas skinu gole, postroje u vrstu i onda gaze po nama. Tjvrali su nas da radimo gimnastiku, da igramo kolo, da pjevamo ustaške pjesme, da salutiramo "ZA DOM SPREMIN" i tako iz dana u dan. Iz Šibenika smo na razmjenu krenuli 11.08.1992. godine, a u luci Lora smo zadržani oko pet-šest časova, gdje smo neprestano bili tučeni. Tu smo maltretirani na način da su nas u čizmama gazili po bosim nogama, da jedemo koru od narandže, da kupimo opuške cigareta zubima itd. Tjerali su jednog po jednog da bi oni za njim pucali. Nakon toga smo autobusom išli za Zagreb, gdje smo u logoru Kerestinec zadržani dva dana. Na ponašanje prema nama u logoru Kerestinec nemam primjedbe. Iz Kerestinca smo krenuli u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine. Izjavu sam pročitao i nemam primjedbi, te je vlastoručno potpisujem. Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r. Izjavu dao: Dipl. pravnik Nadoveza Nikola, s.r.

-------------------------------------------------------------------------------Dana 21.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Mirković Jovan koji je dao slijedeću: IZJAVU Zovem se Mirković Jovan, rođ. 28.07.1948. godine, od oca Dušana i majke Anice rođ. Ivekić, sa stalnim mjestom prebivališta Kovačić, zaposlen, oženjen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan, Srbin. Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. Napad na nas dogodio se rano ujutro oko 4,40 časova, a u istom naletu napadnuta su sva mjesta Miljevačkog platoa. Ja, kao pripadnik TO, zarobljen sam oko 19,00 časova 21.06.1992. Prilikom zarobljavanja bilo nas je 18, ali u momentu zarobljavanja, kada mi više nismo pružali nikakav otpor, ubijena su dva druga, a trojica su ranjena. Nas su tada skinuli skoro gole, naredili su nam da stanemo u stroj kojom prilikom su nas pljuvali, tukli. Među pripadnicima hrvatske vojske bila je i jedna žena koja me je pitala razne vulgarnosti i pri tom mi prijetila pištoljem. Kasnije su nam naredili da pokupimo našeg poginulog druga, Trifunović Ljubu, i da ga spustimo u kamion. Jedan poginuli borac je ostao da leži, a ranjenike smo takođe stavili u kamion. Prilikom vožnje u kamionu ruke su nam morale biti dignute iznad glave. Kamionom smo prevoženi do Krke gdje smo trebali sačekati brod da nas prebaci preko. Tu smo čekali oko 1 čas, za koje vrijeme smo bili goli, a poneki i potpuno goli. Tom prilikom su vikali "Ima li tko iz kasarne?" i javio se Ćosić Borđe, kojeg su odmah odvojili, navodno da sa njim imaju poseban razgovor. Prilikom odlaska broda isti Ćosić nije išao sa nama već je ostao tu. Na brod smo ukrcali 2 poginula


Strana 644


1990 - 1995

i 3 ranjena. Na brodu smo bili vezani, ne znam do kojeg mjesta smo se vozili u zatvor u Šibenik. Svi smo bili smješteni u jednu ćeliju. Sa nama u ćeliji su bila i 3 ranjena i to Vranješ Ilija, Katić Mladen, Gvozdenović Drago. Dva poginula borca su ostala u brodu i ne znam šta se sa njihovim tijelima dalje događalo. U ćeliji smo bili 2-3 noći, Tu su nas tukli čizmama, šakama, prijetili meni lično, da imam oči taman za vađenje, kojom prilikom su mi očima prinosili prste. U toku 2 dana boravka u zatvoru ja sam već imao teške tjelesne povrede i to prelom triju rebara i podlive po cijelom tijelu. Zbog povreda nisam išao sahranjivati naše mrtve. Kao zatvorenici išli smo na Šubićevac, gdje Je bila Komanda hrvatske policije. U zatvoru jedan od načina mučenja je bio i priključivanje struje na tijelo. Osim fizičkog maltretiranja, koje je bilo više po noći nego po danu, mučili su nas psihički, na način da smo morali pjevati njihove pjesme i pozdravljati sa "ZA DOM SPREMNI". Kad smo išli raditi, išli smo u dvije grupe i tom prilikom su nas takođe mučili, tukli i provocirali. Dok smo radili, ja sam pitao vode i oni su mi dali da pijem iz posude odakle je prije toga pio pas. Kad sam progutao dva gutljaja, rekao sam da više ne mogu, jer je voda bila puna dlaka sa psa, a oni su me onda počeli tući i naredili mi da pravim sklekove. Prilikom odvođenja na rad, maltretirali su nas na način da nam stavljaju smeće u usta kao i grane, te da to nosimo kao psi. Iživljavali su se na način da smo morali stajati na suncu satima, uglavnom, radili su na tom da nas iscrpe. Osim ovoga što sam već izjavio o načinu mučenja, mučili su nas i tako da smo se svaki dan morali po nekoliko puta skinuti goli, a oni su nas prskali sa mlazom hladne vode, kojom prilikom bi nam dali sapun, govoreći da kad ga potrošimo da je onda kupanje završeno. Tako mokri smo odlazili u ćeliju koja je bila veoma hladna. Svakodnevno smo morali da pjevamo njihove pjesme i da oponašamo životinje kao npr. svinje. Hoću da vam kažem jednu pjesmu koju smo morali pjevati, a glasi: "Ja sam Srbin uvijek bio, svaki ćar sam izgubio, sad će struja pec, pec, pec, a ja skačem kao zec." Dok smo boravili u zatvoru u Šibeniku, dva puta su nas posjetili predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji su nas pitali da li smo tučeni i kakav nam je tretman. Naravno, mi nismo smjeli reći. Kad bi nas predstavnici MK CK pitali od čega su nam podlivi, mi smo morali govoriti da smo to zadobili prilikom zarobljavanja. Za razmjenu smo čuli tri-četiri dana prije odlaska. Krenuli smo najprije u Split i tu smo bili pet-šest časova postrojeni na suncu, gdje su nas tukli čitavo vrijeme. Na čovjeku koji nas je tukao bila je potpuno crna uniforma. Gazio nas je čizmama po bosim nogama, kojom prilikom smo ja i Nadoveza Nikola zadobili teške povrede. Iz Splita smo išli prema Zadru, Rijeci, do Zagreba, gdje smo u logoru Kerestinec ostali dva dana. Prilikom vožnje su nas cijelo vrijeme tukli i nisu nam dali spavati. U Kerestincu nas je dočekala i liječnica koja nam je previla noge i koja nas je pitala šta nam je to bilo. Ja sam rekao da sam se udario, a ona je rekla da kažem istinu, da me neće nitko dirati. Tada sam joj ja priznao da su me tukli, a ona je na to rekla da to nisu radili ljudi nego životinje.


Strana 645


1990 - 1995

Iz Zagreba smo išli u Nemetin, gdje smo i razmijenjeni 14.08.1992. godine. Ovo je sve što imam izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem. Izjavu uzela Torbica Borka, s.r. Izjavu dao Dipl. pravnik Mirković Jovan, s.r. -------------------------------------------------------------------------------Zovem se Ćuk Stevan, rođen sam 12.05.1963. godine u Biovčinom Selu, opština Knin, od oca Stevana i majke Marte rođene Vujasinović, stalno nastanjen u Biovičinu Selu, zaposlen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan. Kao svjedok događaja na Miljevačkom platou dajem sljedeću IZJAVU Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato, rano ujutro 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. U momentu napada ja sam bio na straži, a ostali vojnici su mirno spavali. Napad je bio žestok, probudio sam drugove i pokušali smo pružiti otpor. Vrlo brzo smo shvatili da nemamo nikakve šanse, ali smo zaklonivši se u jednu kuću izdržali skoro čitav dan< Negdje u popodnevnim satima počeli smo se povlačiti prema zaseoku Širitovci, gdje smo i zarobljeni oko 19,00. Zarobljeno je nas 18 koji smo se nalazili u s. Ključu. U momentu zarobljavanja bio je ranjen Kovačević Damjan, ali hrvatski vojnici nisu imali namjeru da mu se pruži pomoć, nego je jedan hrvatski vojnik stao iznad njega i u onako ranjenog ispalio nekoliko mataka. Pored pogibije Kovačevića, tačnije ubistva, ranjen je Vranješ Ilija, a Trifunović Ljubo je poginuo. Kako više nije bilo nikakvog otpora, razoružali su nas i odmah počeli tući čizmama, šakama i ostalim čim su mogli, te su nas pretresli, oduzeli dokumenta, novac, nakit, satove a onda naredili da se skinemo do gola Nakon što smo izvjesno vrijeme proveli tako goli, ponovo su naredili da se obučemo a onda su izdvojili mene i još jednog da idemo pokupiti i donijeti tijelo Trifunović Ljube. Kratko vreme nakon toga stigao je njihov kamion u koji smo morali staviti tijelo našeg vojnika. Osim poginulog vojnika u kamion smo unijeli i 3 ranjena i to: Vraneš Iliju, Katić Jovana i Gvozdenović Dragu. Nakon toga u kamion smo morali ući i mi, a samo je Ćosić Đuro morao ostati tu sa hrvatskim vojnicima. Nakon toga kamion kreće prema Nos Kaliku. Na putu do Nos Kalika zaustavljamo se, a oni naređuju da iziđu četvorica naših vojnika da se pokupi tijelo Medoš Rajka. Kada su pokojnog Medoša unijeli u kamion, vidio sam da oko vrata ima zategnut kaiš. Ja lično nisam primijetio tragove krvi kao ni bilo kakve povrede po tijelu. Cijelo vreme vožnje u kamionu smo morali sjediti na tijelima naših mrtvih drugova. Kada smo stigli u Nbs Kalik, tu smo morali izići iz kamiona i iznijeti tijela poginulih i ranjenike, te čekati brod jedan do dva sata. Za to vrijeme dok smo čekali hrvatski vojnici su se zabavljali iživljavajući se na nama. Morali smo skakati u Krku, roniti a zatim su nas udarili kako su stizali. Kad


Strana 646


1990 - 1995

je stigao brod ukrcali smo ranjene i poginule a zatim smo ušli i mi i ponovo je počelo maltretiranje. Tu sam, čini mi se, dobio najteže udarce palicom po glavi. Nakon što smo se prevezli preko Krke, na drugoj strani nas je čekao autobus, sa kojim smo odveženi u Šibenik. U Šibenik smo povezli i ranjene a tijela poginulih smo morlai ostaviti na brodiću. U Šibeniku nas odvode u vojni zatvor ispred kojeg smo imali "odbor za doček", dva špalira vojnika kroz koji smo morali proći, a oni su nas udarali. To je bilo vrlo lako jer smo svi mi bili sa lisicama na rukama, U vojnom zatvoru nas smještaju u jednu prostoriju u kojoj nije bilo nikakvog namještaja i tu onako mokri od "kupanja" u Krki provodimo čitavu noć bez hrane, vode, uz povremene posjete hrvatskih vojnika isključivo radi batinanja. Sljedeće Jutro premještaju nas u drugu prostoriju, i odmah izdvajaju mene, Milanović Milu i jednog kome se ne mogu sjetiti imena. Mi smo dobili naređenje da stanemo uza zid, a oni su nas tukli nogama i laktovima naročito u slabine. Padali smo u nesvijest a oni su naređivali našim drugovima da nas podižu i tako nekoliko puta dok nas nisu potpuno izmrcvarili. Taj dan je prošao tako , a sutradan ponovo nam stavljaju lisice i vode nas u kamion, zatim na brod i ponovo na Miljevački plato. Tamo smo dobili naređenje da pokupimo naše poginule. Ja sam bio u grupi sa još trojicom i oni su nas vodili od tijela do tijela, a mi smo ih nosili na jedno mjesto. Ja sam tada prepoznao Grulovića Nikolu i Ćosića Đuru, a to je onaj što je bio zarobljen i morao ostati sa hrvatskim vojnicima, dok su nas vozili u Šibenik. Vidio sam dobro da mu je nožem proboden stomak, grudni koš i natkoljenice. Moja grupa morala je sahraniti 7 naših poginulih u dvije veće grobnice, a ostale smo stavili u kamion. Krenuli smo prema zaseoku Drinovci, a usput smo stajali i kupili preostale poginule. Kad smo stali sa kamionom, vidio sam da smo desetak metara do jame, do koje postoji put, a sam plato je betoniran. Tada su nam naredili da uzimamo jedno po jedno tijelo iz kamiona i bacamo u jamu. Bacali smo nas četvorica i dobro sam zapamtio zvuk tijela kad se odbijalo od stijene do stijene u dubinu jame. Prilikom nošenja tijela oni su nas požurivali i tukli, a u jednom momentu izdvojili su Milanović Milu, doveli ga na rub jame i zapretili da će ga gurnuti u nju. Kad smo sva tijela pobacali u jamu, ponovo su nam stavili lisice i vraćeni smo u zatvor u Šibenik. Međutim, dok smo se prali na Krki u Nos Kaliku i čekali brod, odjednom sam čuo hitac iz pištolja, okrenuo sam glavu i vidio da je jedan hrvatski vojnik pucao u prsa našeg vojnika Subotić Miroslava. Subotić je pao i jaukao, a taj isti vojnik došao je iznad njega i ispalio još nakoliko metaka u predjelu glave i prsa. Vidio sam da mu je jedan metak ispaljen pravo u oko. Zatim su naredili meni i još trojici da iskopamo grob i da ga sahranimo. Kad smo iskopali grob i položili tijelo Subotića u njega, prišao mi je jedan hrvatski vojnik, stavio pištblj u predjelu lica i rekao: "Šta misliš ima li dolje mjesta i za tebe?" Bio sam užasnut i ćutao sam. Na svu sreću naišao je drugi hrvatski vojnik, jer je u međuvremenu stigao brod i gurnuo mu ruku sa pištoljem meni sa lica govoreći da je dosta za danas ubijanja. Nakon zakopavanja groba odlazimo u brod a zatim u kamion i vraćamo se u Šibenik u zatvor.


Strana 647


1990 - 1995

Nakon svakodnevne torture, tuče i psihičkog maltretiranja posebno su nas maltretirali nakon što smo se požalili predstavnicima MKCK, koji su nas u međuvremenu posjetili. Tražili su ko se žalio, pa su nas priključivali na struju, ispitivali su nas njihovi specijalci, podmećući nam nestanak oružja kako bi imali bolji razlog za tuču. Služili su se svim i svačim pa su nas tako "uljepšavali" pred posjete MKCK, mažući nas raznim mastima koje navodno vrijede 100 DM, više nego mi, te se izlažu velikom trošku prekrivajući modrice i rane koje su nam oni zadali. Izvodili su nas u dvorište, skidali gole i kupali sa šmrkom hladne vode. To im je bila svakodnevna praksa, čak i po nekoliko puta. Psihičko iživljavanje bilo je kroz tjeranje da pjevamo razne pjesme, te priče da nas nitko ne traži, da ćemo umrijeti itd. Ovako postupanje bilo je sve do momenta razmjene. Za razmjenu smo saznali nekoliko dana ranije. Iz Šibenika smo krenuli prema Splitu, gdje smo imali pauzu u zatvoru u Lori. Tu smo imali susret sa crnokošuljašima koji su nas tukli svo vreme otprilike 5-6 sati. Zatim smo krenuli prema Zagrebu, a u autobusu smo cijelu noć morali pjevati njihove pjesme, a oni su nas tukli kako god su mogli. Kad smo stigli u Kerestinec, tu smo ostali dva dana i na svu sreću tu nas nisu tukli. Tu nas je pregledala jedna liječnica i pitala od čega su nam povrede. Naravno nismo smjeli reći istinu, pa smo izmišljali razne padove i druge uzroke povreda. Iz Kerestinca napokon stižemo u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine. Nemam više ništa posebno izjaviti, izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem. Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r. Izjavu dao: dipl. pravnik Ćuk Stevan, s.r.


Strana 648


1990 - 1995

Masakr na Koran K nskom m mo ostu RANSKI MO OST, KARLO OVAC, SEPT TEMBAR 1991 KOR cinac Mihajlo Hrastov Zloc 2 septemb bra 1991. g godine, oko o Dana 21 19,00 časova nao oružani prip padnici MUP P-a i R Hrvatske su na mostu ZNG Republike preko reke Koran ne, zaustavili dva vojn na na vozila u kojima su se prevozilla motorn 25 prip padnika JNA A iz kasarne MEKUŠJE Eu kasarn nu CENTAR u Karlovcu u. dbe četnici Nakon zaustavljanja i nared izlazite e van, usled dilio je nare eđenje da se s preda oružje. U uverenju u da a će se prev vazići mirnim putem vojnici v JNA su odložili oružje ne želeći ž da do ođe do suko oba. Međ đutim, odm mah po pred daji oružja, jedna grup pa zarobljen nika je odv vedena sa mos sta a drugo oj grupi u kojoj k je bilo 17 pripadn nika JNA, je e naređeno da legnu na n kolo ovoz sa ruk kama na po otiljkom i lic cem okrenu utim prema a asfaltu. j bio počettak neviđen nog iživljav vanja koje je j odmah potom p usled dilo. To je Uz već v uobičajjeno psovan nje četničke make pripadnici MUPa i ZNG su zarobljen ne vojn nike po čita avom telu nemilosrdno n o udarali no ogama i kundacima od d pušaka. Tom T priliikom, od ud daraca kundakom vojniku Branku Madžarcu u je polomljjena ruka, više vojn nika je povređeno uda arcima noža a. Kada je zastavnik z B Babić Nikola a pokušao da d prottestvuje zb bog ovakvog g postupan nja, jedan maskirni m priipadnik ZNG G mu je priš šao, kleknuo pored nje ega i zaklao o ga prerez zavši mu vrrat nožem, uz trijumfa alni uzvik; četniče ni nogom ne n mrdaš. mah potom, isti pripad dnik ZGG je e drugog za arobljenika prvo ubo d dva puta Odm nožem u leđa, a zatim u njega ispalio rafal iz AP. A kon toga, za arobljenicim ma je naređ đeno da usttanu i da se e postroje uz ogradu Nak mos sta. Shvativ vši da će biiti likvidiran ni na najbru utalniji način, trojica p pripadnika JNA A, vojnici Brranko Madž žarac, Duša an Mrkić, Ne ebojša Jasn nić su spas našli baciv vši se preko p ograd de mosta u reku. enici iz te grupe, g osim m Svetozara a Šarca, nis su preživeli. Pripadnicii Osttali zaroblje MUP Pa i ZNG su u im prvo pucali p u nog ge iz autom matskog oru užja, a poto om tako one esposobljene dok su le ežali na kolo ovozu mostta, jednog po jednog dotukli noževima i tup pim predme etima, pri čemu č se nekim od žrta ava odsecali uši i vadili o je prežive eo masakr.... oči. Šarac Svetozar, iako teško ranjen, nekako a masakrira anih pripadnika JNA prevezena su u zagrebačku bolnic cu gdje je Tela izvrršena obduk kcija. Nako on predaje tela t rodbinii, lekarska komisija od d tri člana je j preg gledala leše eve i tom prilikog p je pored p spolja ašnih povre eda, konsta atovano da je priliikom obduk kcije pokušano da se hirurškim h rezovima r ka amufliraju ttragovi klan nja i ubo oda nožem. Ubis stvom zaro obljenih prip padnika JNA A učinjena je teške po ovreda hum manitarnog prav va propisan na članom 130 Ženevs ske konven ncije. govornostt za ovu te ešku zlocin n snose: Odg Štajjduhar Ivan n, predsedik Kriznog Štaba Š Karlo ovac


Stra ana 649


1990 - 1995

Krajačić Zvonko, načelik MUPa Karlovac Družak Franjo, komandir čete MUPa Karlovac Pripadnici MUPa i ZNGa Pereška Željko BABA ROGA Hrastov Mihajlo Bukva Mišo Marković Đoko BANANA Vuković Joca zv. DOKTOR Cindrić Nikola Cindrić Joca Hrstić Miša Stepić Joca Dimkov Robert zv. DOMINA POPIS STRADALIH NA KORANSKOM MOSTU Babić Mihajla Mile, 1949 Babić Paje Nikola, 1948 Bižić Milana Vaso, 1955 Gojković Špire Svetozar, 1959 Komadina Boška Zoran, 1964 Kozlina Bože Božo, 1954 Lukač Miloša Milenko, 1959 Milovanović Svetozara Slobodan, 1966 Peurača Vladimira Mile, 1964 Popović Mihajla Nebojša, 1967 Savić Dušana Miloš, 1955 Sipić Đorđa Jovan, 1966 Srdić Sime Miloš, 1948


Strana 650


1990 - 1995

Paulin Dvor FERAL OTKRIVA NOVE ČINJENICE O ZASTRAŠUJUĆEM ZLOČINU U PAULIN DVORU KRAJ OSIJEKA 1991. HAAŠKI EPILOG PAULIN DVORA Nakon masakra u noći između 11. i 12. prosinca 1991. - tvrdi nekoliko svjedoka tijela 18 žrtava u crnim su plastičnim vrećama prebačena u vojno skladište Lug, nedaleko od Paulin Dvora. Na to su mjesto potom, kako bi se prikrio trag, nagomilana havarirana vojna vozila. Tek 1997. godine posmrtni su ostaci pretovareni u plastične bačve i odatle prevezeni u Liku kraj Gospića, gdje su iskopani ovog proljeća. Glavna haaška tužiteljica, Carla del Ponte, osobno je do državnog odvjetnika Mladena Bajića tražila brzu i djelotvornu istragu. Drago Hedl Posmrtni ostaci 18 civila pobijenih u osvetničkoj akciji Hrvatske vojske u Paulin Dvoru nadomak Osijeku u noći između 11. i 12. prosinca 1991. - koji su ovog proljeća pronađeni 500 kilometara od mjesta masakra, u Lici, kraj Gospića gotovo punih šest godina bili su skrivani u nekadašnjem skladištu JNA, u Lugu kraj Čepina! Tu posve novu činjenicu, koja dodatno potvrđuje kako su se nakon zločina željeli sakriti tragovi, Feralu je potvrdilo nekoliko sugovornika, dobro upućenih u ratna zbivanja u Osijeku 1991.-1992. Vojno skladište Lug je u posjed Hrvatske vojske došlo sredinom rujna 1991. u nizu akcija kojima su u to vrijeme u Hrvatskoj preuzimane vojarne i drugi objekti JNA. Iz zapovjedništva 130. brigade, na čijem je čelu bio Živko Mijić, dan ili dva nakon masakra, negdje oko tri sata izjutra, stigla je zapovijed da se sanitetska jedinica u sastavu brigade uputi u Paulin Dvor. Svih 18 leševa potrpano je u crne plastične vreće, pa su s mjesta ubojstva - iz kuće Andrije Bukvića, mještanina Paulin Dvora - prevezeni u obližnje vojno skladište Lug. Ondje su zakopani, a potom je na grobnicu navezeno mnoštvo havariranih vojnih vozila. Premda je u vojnom skladištu Lug postojalo posebno mjesto za tu namjenu, vozila su, očito sračunato, bila premještena kako bi sakrila masovnu grobnicu. Osamnaest leševa - 17 osoba srpske i jedna mađarske nacionalnosti, 10 muškaraca i osam žena, u dobi od 41 do 85 godina - ondje će ležati gotovo šest godina, da bi 1997. godine, po nečijoj zapovijedi, bili potrpani u plastične bačve i transportirani u Liku, 500 kilometara dalje, gdje su, kako smo rekli, ekshumirani ovog proljeća. Feral, koji je hrvatsku javnost prvi upoznao s tim šokantnim otkrićem, ima pouzdane informacije da je "slučaj Paulin Dvor" bio jedna od tema razgovora državnog odvjetnika Mladena Bajića s glavnom haaškom tužiteljicom Carlom del Ponte, na njihovom drugom sastanku u Den Haagu, 18. srpnja ove godine. Glavna haaška tužiteljica tada je odlučno zahtijevala da se "slučaj Paulin Dvor" ozbiljno istraži, pogotovo u svjetlu činjenice da su leševi sakrivani i naknadno prebacivani. Nakon Feralova teksta u prošlom broju, kad je i MUP službeno potvrdio da se vodi intenzivna istraga o masakru u Paulin Dvoru, kao i o tome tko je leševe prebacivao u Liku, oglasio se Karlo Gorinšek, nekadašnji zapovjednik Operativne zone Osijek. Gorinšek je potvrdio da zna za taj događaj, nazvavši ga "osvetničkom akcijom male grupe pripadnika HV-a" i "klasičnim ratnim zločinom". O tome je, kaže, odmah izvijestio Glavni stožer Hrvatske vojske. Za razliku od Gorinšeka, Branimir Glavaš, u to vrijeme zapovjednik obrane Osijeka, formalno


Strana 651


1990 - 1995

podređen Gorinšeku, odbacio je svaku povezanost s masakrom, tvrdeći kako je Paulin Dvor bio u Gorinšekovoj zoni odgovornosti. Jutro nakon zločina - saznao je Feral iz nekoliko izvora - u Paulin Dvor poslana su kola hitne pomoći iz Osijeka. No, za njih nije bilo posla. Svih 18 civila, koje je jedinica Hrvatske vojske u sastavu 130. brigade do trenutka masakra držala u stanovitom kućnom pritvoru, bilo je mrtvio. Očevici kažu da su pobijeni bombama, te da su neki od njih dugo umirali, zapomažući cijelu noć. Samo jedan od ubijenih, Milan Labus, likvidiran je neposredno prije masakra. Njega su, pod sumnjom da je srpskim paravojnim formacijama, koje su u to vrijeme već bile osvojile susjedno Ernestinovo, odao položaj jedinice HV-a, ubila dvojica hrvatskih vojnika, čiji je identitet policiji poznat. Vozilo Hitne pomoći, koje u Paulin Dvoru više nije imalo kome pomoći, u Osijek je tog jutra prevezlo nekoliko stanovnika Paulin Dvora koji su preživjeli masakr jer se nisu zatekli na samome mjestu zločina, među njima i troje krunskih svjedoka krvavog čina odmazde - Velimira Gavrilovića, Vidu Kulaš i Stanu Pokrajac. Oni danas žive u Jugoslaviji i BiH i njihov iskaz na suđenju do kojeg će doći bit će od iznimne važnosti. Dan nakon što je u vojno skladište Lug prebačeno 18 leševa iz Paulin Dvora, to je selo palo i u njega su ušle jedinice JNA i srpske paravojne postrojbe. Kuća Andrije Bukvića bila je minirana, a nedaleko od mjesta masakra pronađeno je tijelo 57godišnje Dare Vujnović. Na zahtjev Novice Sudžukovića, čija je rodbina pobijena u toj osvetničkoj akciji, mjesto zločina posjetili su predstavnici Međunarodnoga Crvenog križa. No leševa nije bilo. Kasnije, haaški su istražitelji, prema informacijama kojima raspolaže Feral, u potrazi za leševima bili na dobrom tragu. Navodno su leševe tražili i u krugu vojnog skladišta Lug, no kako je grobnica bila prekrivena gomilom havariranih vojnih vozila, nije im na pamet palo da bi leševi mogli biti ondje. Jedan sudionik tih zbivanja, tada visokopozicioniran u zapovjedništvu Operativne zone Osijek, ispričao je Feralovu novinaru da je 18 leševa skrivenih u vojnom skladištu Lug bilo i predmet razgovora tadašnjeg ministra obrane Gojka Šuška s načelnikom osječkoga SIS-a, danas pokojnim Mirkom Grošeljem. Prilikom Šuškova posjeta Osijeku 1992. ili 1993. oni su o tome nasamo razgovarali u osječkom Domu Hrvatske vojske, gdje je bilo sjedište SIS-a. Hrvatski vojni, a time dakako i državni vrh bio je upoznat s događajima u Paulin Dvoru. "Iako smo i mi znali za masakr u Paulin Dvoru, nismo u Zagreb o tome poslali čak ni osnovnu informaciju", kaže za Feral jedan bivši osječki visokopozicionirani djelatnik SZUP-a. "Nismo se htjeli petljati u tu stvar i prepustili smo vojnim organima da oni to rješavaju. Jer, što god bismo mi poslali u Zagreb, sutradan bi se našlo na Glavaševu stolu." Nakon Feralovog otkrića da su posmrtni ostaci 18 mještana Paulin Dvora pronađeni 500 kilometara dalje od mjesta na kojem su pobijeni, Glavaš je, kako smo rekli, odlučno (u Jutarnjem listu) demantirao bilo kakvu vezu s tim zločinom, rekavši kako je o svemu saznao "samo preko novina". No više Feralovih sugovornika potvrdilo je da se jutro nakon masakra i Glavaš našao na mjestu događaja, u Paulin Dvoru. Svatko tko makar i površno poznaje prilike u ratnom Osijeku 1991. i 1992., zna da se bez Glavaševa znanja ništa nije moglo dogoditi. On je bio neprikosnoveni gospodar svih ratnih zbivanja i apsolutno nabolje obaviještena osoba o onome što se događalo. Zvuči cinično, a ne smiješno, da je o masakru u Paulin Dvoru on saznao "samo preko novina"; prvo - zato što novine u to vrijeme, a ni godinama poslije, o masakru u Paulin Dvoru uopće nisu pisale i, drugo - zato što je upravo on kontrolirao ne samo lokalne medije nego i većinu


Strana 652


1990 - 1995

dopisnika najutjecajnijih dnevnika i tjednika. Zapovjednikom obrane Osijeka Glavaš je, kako smo pisali u prošlom broju, postao četiri dana prije masakra u Paulin Dvoru. No, i prije i poslije toga on je imao snažnog utjecaja na daleko širem području. U knjizi "Slavonska krv", panegiriku njegovog ratnog puta, objavljeni su dokumenti koji to dokazuju. Mora biti da danas Glavaš žali što je autorima te knjige ustupio i dokumente iz kojih se, recimo, vidi da je upravo on, još na mjestu sekretara Sekretarijata za narodnu obranu općine Osijek, bio glavni distributer eksploziva vitezit po Slavoniji. Još 21. listopada 1990., davno prije početka rata, on je "za potrebe HDZ-a naših općina" dijelio eksploziv po Vinkovcima, Županji i Vukovaru. Čemu je služio taj eksploziv, nije teško pogoditi. U monografiji o 160. osječkoj brigadi, koja je izašla 1992., objavljene su fotografije Glavaša u zapovjedništvu obrane Laslova, sela desetak kilometara udaljenog od Paulin Dvora. Upravo u toj knjizi brojni su dokazi o stvarnoj Glavaševoj nadležnosti i stvarnoj zoni njegove odgovornosti, jednako kao i u već spomenutoj "Slavonskoj krvi". Danas umirovljeni general Karlo Gorinšek formalno jest bio nadređen Glavašu, no kako smo to pisali u prošlom broju, njegova stvarna moć bila je neusporedivo manja od Glavaševe. Glavaša se sve pitalo, njemu su se svi obraćali, on je o svemu odlučivao. Zato je njegova izjava kako o Paulin Dvoru "pojma nema", vrhunski cinizam. On ne samo da je o događaju sasvim sigurno znao odmah nakon što se dogodio, nego je, bez ikakve dvojbe, bio detaljno upoznat i s najmanjim potankostima. Tjednik Globus u posljednjem broju spekulira o Glavašu kao mogućem putniku u Haag. Haag je - što je Carla del Ponte i najavila prilikom posjeta hrvatskom Podunavlju u svibnju ove godine - Hrvatskoj ustupio brojne dokaze o slučaju Paulin Dvor, koje su prikupili haaški istražitelji. Što sve sadrže ti dokazi i do kakvih su sve spoznaja istražitelji ICTY-ija došli, može se naravno samo nagađati. Kao što se može nagađati hoće li Del Ponte ubojstvo 19 civila u Paulin Dvoru, te posebno pokušaj prikrivanja zločina i naknadno prevoženje leševa, ocijeniti kao slučaj koji treba prepustiti hrvatskom pravosuđu ili će on ipak doći u nadležnost ICTY-ija. To bi se moglo znati razmjerno brzo, jer je već najavljeno kako će nove haaške optužnice stići ove jeseni. U međuvremenu je oko slučaja Paulin Dvor počelo veliko pranje ruku. Izjave poput Glavaševe, "pojma nemam", gotovo su opće mjesto u brojnim razgovorima koje je Feralov novinar obavio proteklih dana s nekima od ključnih sudionika zbivanja u ratnom Osijeku. No, što će te osobe reći na sudu, kad bude trebalo čuvati vlastitu kožu, sasvim je drugo pitanje. Jedna od stvari koja bi teško mogla teretiti Glavaša kao osobu koja je znala za ratne zločine, a ništa nije poduzela da ih kazni, jest puštanje pritvorenika iz osječkog istražnog zatvora za Božić 1991. U to vrijeme naime u zatvoru je bilo i nekoliko pripadnika Hrvatske vojske osumnjičenih za ratni zločin, no Glavaš i Petar Kljajić, predsjednik Okružnog suda, odlučili su da ih puste. Feralov novinar sjeća se koliko je to straha izazvalo kod nekolicine istražnih sudaca koji su se bojali odmazde puštenih osumnjičenika. U pokušaju pranja ruku jedan niži ratni zapovjednik u sastavu 130. brigade krivnju za masakr u Paulin Dvoru pokušao je, u razgovoru za Feral, prebaciti na pripadnike 101. zagrebačke brigade, čiji su se vojnici također nalazili u Paulin Dvoru. Tu su brigadu u Osijeku podrugljivo zvali brigada "beži Jankec", no činjenica je da je dio tih vojnika napustio područje Paulin Dvora i okolnih sela, vidjevši što se sve ondje radi.


Strana 653


1990 - 1995

Dok se o samom masakru manje-više sve zna - uključujući i imena počinitelja, jer su se neki od njih svojim nedjelom poslije javno hvastali - mračna priča o Paulin Dvoru još traži odgovor na ključno pitanje: tko je izdao zapovijed da se leševi prikriju i mnogo kasnije transportiraju u Liku, pokraj Gospića. Za sada se tek zna da je zapovijed o izvlačenju posmrtnih ostataka 18 civila iz Paulin Dvora stigla iz Zapovjedništva 130. brigade i da je taj posao obavila sanitetska jedinica. Za ljude koji su ga obavili - a mahom je riječ o mladim osobama - bilo je to iznimno traumatično iskustvo, čije posljedice neki od njih i danas osjećaju. Što se transportiranja leševa u Liku tiče, Feral ima ozbiljne naznake da je to 1997. rađeno po nalogu i uz budnu pasku dvojice pripadnika SIS-a. No, zašto je to učinjeno i što je bio cilj te akcije, još je nepoznato. Tim više što su u bačvama uz posmrtne ostatke mještana Paulin Dvora pronađeni njihovi dokumenti, uz neke čak i svežnjići s obiteljskim zlatom. Ako je cilj akcije bio pripisati smrt tih ljudi nekom drugom, pa su prebačeni u zonu odgovornosti nekog drugog - što je također jedno od objašnjenja ponuđeno Feralovu novinaru - zašto su uz njih ostavljeni dokumenti? Odgovori na ta pitanja riješit će i sve dvojbe oko toga tko je za što stvarno bio nadležan i dokle su sve sezale zone odgovornosti. Kraj

_________ Slobodna Dalmacija: 19. 05. 2004. OTKRIVA SE ISTINA O UBOJSTVU 19 CIVILA U PAULIN DVORU KRAJEM 1991. GORINŠEK JE POSLAO UBOJICE NA BOJIŠTE "DA SE TAMO DOKAŽU" General Karl Gorinšek je iste noći doznao za ubojstvo 18 Srba i jednog Mađara, koji su zatim pokopani u osječkoj Vojarni "Lug". U iskazu policiji Gorinšek je rekao da je obaviješten kako je "to počinilo nekoliko vojnika 130. brigade HV-a" te da je "naredio da se sudionici zločina premjeste na prvu liniju bojišta" - General Đuro Dečak u pismu Miroslavu Tuđmanu 1996.: "Držim da bi po ugled Republike Hrvatske bilo potrebito izmjestiti grobnicu van vojnog objekta." Zatim su ostaci premješteni i pokopani kod Gospića, tada pod komandom generala Norca. Dečak je poslije izjavio da o transportu kostiju zna samo iz novina Za zločin u Paulin Dvoru, koji su krajem 1991. godine počinili pripadnici HV-a, Vijeće Županijskog suda u Osijeku nedavno je Nikolu Ivankovića proglasilo krivim i nepravomoćno ga osudilo na 12 godina zatvora, dok je drugooptuženi Enes Viteškić oslobođen optužbe i nakon godinu i pol dana pritvora pušten na slobodu. Na odluku osječkog suda žalilo se Državno odvjetništvo, a u slučaj se ponovno "uključuje" i umirovljeni general Karl Gorinšek koji je u vrijeme kad je zločin počinjen bio zapovjednik Operativne zone Osijek. Naime, protiv Gorinšeka je ovih dana odvjetnik Luka Šušak, koji zastupa obitelji pobijenih, Državnom odvjetništvu podnio kaznenu prijavu kojom ga po zapovjednoj odgovornosti tereti za zločin u Paulin Dovoru. Što je sve poduzeo Gorinšek Zločin u Paulin Dvoru dogodio se u noći između 11. i 12. prosinca 1991. godine kad je skupina pripadnika HV-a pokupila 19 tamošnjih civila, 18 Srba i jednog Mađara, u dobi od 41 do 85 godina, i odvela ih u kuću Andrije Bukvića koja se nalazila u Glavnoj ulici na broju 52. Nakon što su ih pobili, što nisu ni pokušali


Strana 654


1990 - 1995

spriječiti pripadnici HV-a i policije koji su "čuvali" selo, leševi su po nalogu viših instancija ubačeni u crne vreće i ukrcani u kamion kojim su prebačeni u osječku Vojarnu "Lug" u čijem su krugu iskrcani i zakopani, a Bukvićeva kuća je dignuta u zrak. Prilikom transporta jedan leš je ispao iz kamiona, a po svemu sudeći radilo se o starici Milki Lapčević. Tadašnji zapovjednik Operativne zone Osijek Karl Gorinšek za zločin u Paulin Dvoru doznao je iste noći kad se dogodio. Naime, u iskazu koji je dao policiji, odnosno Državnom odvjetništvu doslovce stoji: "Svjedok Karl Gorinšek, zapovjednik Operativne zone Osijek, naveo je u svojem iskazu da je 11. prosinca 1991. godine oko 22 sata u Zapovjedništvo Operativne zone došao dr. Darko Ropac i obavijestio ga o ubojstvu civila u Paulin Dvoru. Rekao mu je da je to počinilo nekoliko vojnika 130. brigade HV-a automatskim oružjem, no nije naveo imena, a on ga nije ni pitao odakle mu takva informacija. Odmah je sazvao svoje pomoćnike, sjeća se Slavka Kita i Franje Kovačevića, a Ivicu Vrkića mijenjao je tog trenutka Ladislav Bognar. Ovakav događaj bio je tada pod ingerencijom SIS-a i Vojne policije, a vojska je trebala samo pokopati mrtve i obavijestiti Glavni stožer HV-a, što je i učinjeno. No, on je poslije doznao da glede pokopa mrtvih nije postupljeno po njegovoj naredbi i da oni nisu pokopani u najbliže groblje. U okviru dnevnog izvješća on je informaciju o događaju dostavio u Glavni stožer, a svoja posebna izvješća slali su po svojoj liniji i načelnici pojedinih službi. Sjeća se da je i zbog drugih problema, a uključivši i događaj u Paulin Dvoru, formirao komisiju od tri člana koja je trebala ispitati slučaj. U komisiji je bio operativac s prezimenom Sić i inženjerac s prezimenom Babić, a treće osobe se nije mogao sjetiti. Nakon izvješća ove komisije o stanju u 130. brigadi HV-a, on je išao u Beketince na razgovor k zapovjedniku te brigade. U odnosu na počinitelje zločina on je poduzeo ono što je bilo u nadležnosti vojske, a to je da je naredio da se sudionici zločina premjeste na prvu liniju bojišta da se tamo dokazuju. Obaviješten je da se po njegovoj naredbi postupilo. Činjenično stanje o samom zločinu te imena i okolnosti su po službenoj dužnosti u okviru svoje djelatnosti morali utvrditi načelnik SIS-a Osijek Mirko Grošelj, načelnik SISa Operativne zone Slavko Kit, nečelnik SIS-a 130. brigade Petar Pavković te Vojna policija. U to vrijeme 68. bataljun VP-a bio je tada u formiranju i zapovjednik Vladimir Burić javio mu se na dužnost 15. prosinca 1991. godine." Gorinšek je "kaznio" počinitelje zločina naredivši da ih se "premjesti na prvu liniju bojišta da se tamo dokazuju". Primjeren i hrabar, a nadasve i pravedan potez, zar ne!? O zločinu u Paulin Dvoru očitovao se i zapovjednik trećeg bataljuna 101. brigade N.N. (podaci poznati redakciji), koji je 21. prosinca 1991. godine odaslao strogo povjerljivo pismo Zapovjedništvu 101. brigade u kojemu navodi imena 14 pripadnika HV-a koji su, prema njegovim saznanjima, "počinili masakr nad nenoružanim civilnim stanovništvom u selu Paulin Dvoru", uz naglasak kako "ne prihvaća zadatak da zapovijeda vojnicima koji su počinili zlodjela i time se izjednačili s postupcima četnika ..." Iz dokumenata koji su nam dostupni i iskaza brojnih svjedoka nije teško zaključiti da su o zločinu u Paulin Dovoru bili upoznati mnogi u vrhu vojske i države, uključujući i sami vojno-državni vrh koji je, po svemu sudeći, i naredio da se zločin zataška, što je na nižim instancijama godinama uspješno i provođeno, a o zločinu nitko nije govorio, pa ni Gorinšek, koji je nedugo nakon zločina, ali ne zbog njega, smijenjen i umirovljen. Problemi nastaju krajem 1996. godine, o čemu svjedoči strogo povjerljivo pismo koje je 27. studenoga šefu HIS-a Miroslavu Tuđmanu odaslao zapovjednik II. ZP OSRH Đakovo general Đuro Dečak. U njemu doslovce stoji: "Štovani, temeljem informacije koju sam dobio od bojnika Ante Kujića (Koordinator za razmjenu)


Strana 655


1990 - 1995

srpska strana na posljednjim pregovorima od prije dva tjedna nije potraživala nestale srbe (malo "s", op.V.Đ.) iz Paulin Dvora. To nas upućuje na zaključak da im je poznata lokacija masovne grobnice koja se nalazi u krugu vojnog skladišta "Lug", te da nam pripremaju iznenađenje u smislu da će od međunarodne komisije potraživati da se vrši iskop na toj lokaciji. O toj problematici sam Vas svojevremeno izvijestio putem Centra SIS Osijek, ali se do danas po tom pitanju nije ništa odradilo. Budući da se radi o vojnom objektu, držim da bi po ugled Republike Hrvatske bilo potrebito izmjestiti grobnicu van vojnog objekta. Molim Vas naputak glede daljnjeg postupanja. S osobitim štovanjem, general pukovnik Đuro Đečak." Dva tjedna nakon pisma Tuđmanu, preciznije 9. prosinca 1996. godine general Dečak izdaje zapovijed o posebnom osiguranju osječke Vojarne "Lug" zbog iskapanja posmrtnih ostataka ubijenih civila iz Paulin Dvora. Posmrtni ostaci su ubačeni u plastične bačve koje su ukrcane na vojni kamion kojim su, uz pratnju vojske, odnosno vojne policije, trebale biti prebačene i zakopane na novom tajnom odredištu. Odluka o "transportu kostiju" donijele su više instancije na tajnom sastanku održanom 14. siječnja 1997. godine i posmrtnni ostaci su ubrzo prebačeni i zakopani u od Osijeka nekoliko stotina kilometara udaljenom selu Rizvanušu, nedaleko od Gospića. Procijenjeno je da je to najbolja lokacija, računajući da će se, uz zločine koje su počinili u Gospiću i njegovoj okolici, odgovornost i za 19 "nepoznatih" leševa pripisati generalu Mirku Norcu i pripadajućoj mu družini. Zaborav(ljivi) Masovnu grobnicu otkrili su nekoliko godina poslije haaški istražitelji, a po nalogu glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića istraga je počela u lipnju 2002. Ubrzo je utvrđeno da se radi o civilima iz Paulin Dvora. Od brojnih iskaza zasigurno je jedan od najzanimljivijih onaj koji je 11. listopada 2002. policiji dao nekadašnji zapovjednik II. zbornog područja te bivši HDZ-ov župan i saborski zastupnik umirovljeni general Đuro Dečak. On je, poput mnogih drugih koji su znali za zločin i koji su ga prikrivali i(li) su sudjelovali u "transportu kostiju", izjavio da o tome "ne zna ništa", naglašavajući da "o zločinu u Paulin Dvoru i premještaju posmrtnih ostataka u Liku zna samo iz novina". Valja se nadati da će počinitelji masakra u Palin Dvoru, ali i oni koji su zločin prikrivali i organizirali "transport kostiju", ipak biti primjereno kažnjeni.


Strana 656


1990 - 1995

Ubijanje Srba u Gosp picu i Lici Kak ko sam ubijao Srbe u Lici L d hrvatskog Hrvatski nedeljnik "Feral Tribune" objavljuje autentične dokumente p iz kojih k su vidlljiva priznanja Ivice Rožića – zva anog Ministarstva unutarnjih poslova ka i Bijeli Vu uk – da je postavljao p mine iznen nađenja Srb bima na šire em područjju Rok Gos spića. Četrrdeset dvog godišnji Iviica Rožić – poznat pod d nadimcim ma Roka i Biijeli Vuk – dan nas je slobo odan čovjek k: živi u Gospiću, ured dno prima mirovinu m u koju je pos slan odlu ukom bivše eg predsjed dnika Franje e Tuđmana,, šeće ulica ama i s ratn nim se drug govima, vje erojatno, sjjeća onih vremena v kad je s nevjerojatnom strašću i pred danošću radio na sma anjenju brojja Srba u Lici. L Ivica Rožić R pravo omoćnim je presudama sudov va u Rijeci i bu oslobođe en optužbi da d Zagreb je sudjelovao u lik kvidacijama a kih Srba u llistopadu gospićk 1991. godine, g te d da je nakon n rata po odmetao miine iznenađ đenja na im manja srpsk kih povratn nika u Lici: od tih je mina m najman nje sedam ljudi smrtno stradalo, dok ih je e trinaesterro eđeno. Bije eli teže ili lakše ozlije Vuk oslobođen je zbog aza, a njeg gov pomanjjkanja doka odvjetn nik Mirko Ružić nedavno je najavio da će o od države skati masnu u odštetu na n ime duše evnih boli što ih je Rož žiću izazvao o boravak u zais pritv voru i povla ačenje njeg gova imena a u zločinač čkom konte ekstu. znanja o liikvidacijam ma Priz al Tribune došao d je u posjed dva aju dokume enata Ministtarstva unu utarnjih Fera poslova, koji su s označenii kao službe ena tajna i u kojima se nalaze Ro ožićeva znanja o tom me kako je e ubijao srpske povratnike u Lici, a ovaj list posjeduje i priz tajn no snimljenu audio-vrp pcu na kojo oj Bijeli Vuk k jednom pouzdaniku p Prottuobavješta ajne agencije – s kojim m je, inače, njegovao prijateljske e odnose i čiji su osobni o poda aci poznati redakciji – potanko priča p o svojiim metodama likvidac cije srps skih civila u Lici. žujka 1999.. godine, no osi naslov " "Operativn no Prvii dokumentt nastao je koncem ož izvjješće", pro ostire se na a šest gusto o tipkanih stranica s i po otpisao ga je gospićki krim minalistički policajac Stipo S Novak ković. Tekstt "Operativn nog izvješć ća" (vrlo znakovit već i po tome štto se u njem mu Srbi uporno pišu malim m poče etnim slovom m, m, što nedvo osmisleno sugerira s da tako iskaz zana a Hrrvati, dakako, velikim nep pismenost nije n jedini problem p auttora tog tek ksta, op. re ed.) počinje e Nov vakovićevim m opisom ka ako je došllo do njegova susreta s Ivicom R Rožićem. Nov vaković se, naime, 22.. ožujka 19 999., oko 20 0 sati i 15 minuta, m voz zio kroz Go ospić i u retrovizoru r je primijettio da ga up porno pratii crveni golff: tek kad s se Novakov vić zaustavio ispre ed kafića Vaga, Va koji se e nalazi bliz zu zgrade Policijske P up prave ličkoni golf zausttavio se pored njega, a vozač je spustio svo oje staklo. senjjske, crven


Stra ana 657


1990 - 1995

"Tada sam prepoznao da je vozač golfa Rožić Ivica zvani ‘Roka’ i ‘Bijeli Vuk’. Rožić mi je tada rekao, dobra večer gospodine, oprostite hoćete li mi reći gdje vi radite, na što sam mu ja rekao, dobra večer a zašto to pitaš, na što mi je on rekao, radite li vi možda u policiji, na što sam mu rekao da radim. Nakon toga Rožić mi je rekao, izgleda mi da se mi poznajemo, na što sam mu odgovorio da se najvjerojatnije poznajemo, nakon čega je Rožić rekao da bi sa mnom rado popio piće, na što sam mu rekao da može i da se upravo nalazimo ispred kafića pa možemo odmah u tom kafiću popiti piće", napisao je Novaković na početku svog "Operativnog izvješća". Policajac i Rožić zatim su sjeli u kafić i ovaj potonji kazao je da se htio susresti s njim, Novakovićem, zato što je saznao da će upravo rečeni policajac ići na lokaciju na kojoj je Rožić odložio različita minsko-eksplozivna sredstva i ručne bombe koje je uspio povaditi s mjesta na koja ih je bio postavio. "Nakon toga Rožić je rekao, znate što gospodine, ja sam to sve radio misleći da radim dobro za Republiku Hrvatsku", nastavlja u izvješću Novaković. "Nakon toga upitao sam ga što je on to radio, a on je rekao, pa te bombe i mine je postavljao Srbima. Pitao sam ga gdje je on to sve postavljao i zbog čega, na što je on počeo nabrajati, pa je rekao: Da je ‘96. godine u Svračkovom selu jednom četniku postavio ručnu bombu u panj, a panj stavio na put ispred kuće, a istog dana je još jednom četniku postavio ručnu bombu u betonski blok u koji je zabetonirao donji dio pivske boce i u bocu stavio ručnu bombu, i taj blok također stavio na put ispred kuće. Na pitanje zašto je to stavio odgovara da je htio četnike ustrašiti da se ne vraćaju, a prije toga je vidio da su počeli obilaziti svoje kuće. Nakon toga dodaje da je još jednu bombu stavio u pivsku bocu kojoj je odrezao dno, i takvu bocu posadio u zemlju u Jošanima na jednoj livadi gdje je jedan Srbin čuvao ovce. Na pitanje zašto je to napravio odgovara da je prije toga on sa nekim svojim kolegama došao kod tog Srbina kupiti janje kako bi ga mogli ispeći i pojesti, pa dodaje da ih je taj Srbin gledao onako s visoka i nije im htio prodati janje pa mu se zbog toga htio osvetiti." Nakon što je Rožić opisao kako se postavlja eksploziv u pivsku bocu, nastavio je govoriti: "Dalje dodaje da je u Srednjoj Gori postavio jednu bombu u stog sijena, te da je postavio bombu od koje su stradali Matijevići. Također dodaje da u Svračkovom selu postoje dva pravoslavna groblja, a ispred ulaza u oba groblja ukopao je po jednu PROMOVKU, od kojih je do sada jedna eksplodirala i poznato mu je da je tada dvoje Srba poginulo, a dvoje Hrvata je samo lakše ozlijeđeno. (Druga mina je pronađena i uništena 23. 03. 1999. g.) Na pitanje je li postavio još koju PROMOVKU, dodaje da je još jednu postavio Cvijanovićima u krumpire od koje je nekoliko Srba poginulo, pa dodaje da je baš prethodnog dana prolazio pored te kuće i vidio Cvijanovićevu ženu kako stavlja cvijeće na grob u vrtu, (Dušan Cvijanović sahranjen je u vrtu u blizini kuće), pa je razmišljao kako bi bilo dobro da je i ona stradala. Još jednu PROMOVKU je postavio u Buniću u polju na jednoj livadi koju su Srbi počeli obrađivati, a nju je aktivirao jedan Srbin traktorom. Također dodaje da je u Buniću srušio još jednu kuću. Na pitanje je li postavio koju bombu u đubar, dodaje da jeste jednu u Kršu nekom četniku po prezimenu Glumac i još jednom u stog sijena, a to je postavio iz razloga što su prema njegovim riječima oni stalno za vrijeme rata telefonom kontaktirali sa četnicima na drugoj strani i odavali im naše položaje." I još: "Dodaje da je postavio još jednu bombu u Mogoriću na livadi u gnojnicu iz


Strana 658


1990 - 1995

razloga što je prethodni dan vidio kada su Srbi na livadu izvozili đubar i tom prilikom su bili jako veseli, a kada je on prolazio podrugljivo su ga gledali. Jednom prilikom policija je imala nekakvu vježbu u Mogoriću, a ti Srbi su odmah protestirali kod OSCE-a. Dalje dodaje da je u Mogoriću pored jedne kuće ispod jednog drveta također postavio ručnu bombu, a potom dodaje da je on sredio i generala Miščevića. Na upit tko je bio s njim kada je postavio bombu generalu Miščeviću, dodaje da je bio sam, jer on to uvijek radi bez svjedoka, a kada bi i bio netko s njim ne bi ga htio odati iz razloga što on nikada ne bi odao Hrvata." Sve za Hrvatsku Rožić je zatim kazao da je jedini Hrvat kojemu je nešto nažao učinio Zdenko Bando, čovjek koji je svjedočio o zločinima u Gospiću u jesen 1991.: pripremio je, naime, eksplozivnu napravu kojom je minirana Bandina kuća. "Na pitanje je li minirao još koju kuću izjavljuje da je za vrijeme rata srušio i zapalio srpskih kuća i pobio Srba više nego što ima u glavi dlaka. (...) Na pitanje je li postavio bombu u pravoslavnom groblju u Smiljanskom polju izjavljuje da jeste, pa dodaje da je srušio nadgrobnu ploču sa groba Jove Lemaića, kojeg je ubio 1991. godine, i ispod ploče stavio ručnu bombu M-75 bez osigurača. Na pitanje, zašto je to napravio izjavljuje da je imao namjeru da strada i Jovina supruga, kako mu ne bi prigovarala što joj je ubio muža. (...) Nakon toga dodaje da su ga 1991. godine ‘uvukli’ u sve to, da to sve nije trebalo raditi, ali da je tada mislio da je to sve u interesu Republike Hrvatske. Potom dodaje da on prizna da je samo Franjo Tuđman veći Hrvat od njega i nitko drugi." U nastavku razgovora Ivica Rožić kazivao je da ga noću bude čudni i prijeteći telefonski pozivi, kazivao je da ne može živjeti zajedno sa Srbima, prepričavao je kako se sklapaju paklene naprave s improviziranim vremenskim upaljačima... Potom je razgovor prekinut, te su se Novaković i Rožić dogovorili da se sastanu idućeg dana, 23. ožujka 1999., u 21 sat na istome mjestu, u gospićkom kafiću Vaga. No, zbog Rožićeva straha od praćenja nisu razgovarali u kafiću, pa su se sklonili u jednu sporednu ulicu i pričali su u autu Bijelog Vuka. Šuškova instrukcija: "Što manje Srba!" Novaković je zapisao ovako: "Dalje navodi da je u zadnje vrijeme intenzivno razmišljao kako bi ubio Levara (Milana Levara, svjedoka o hrvatskim zločinima u Gospiću 1991. koji je ubijen u kolovozu 2000., op. a.), pa je spominjao da je razmišljao sačekati ga negdje van grada, zaustaviti mu auto, potom ga odvesti negdje i ubiti. Razmišljao je kako bi ga mogao navući da dođe na Velebit pa da ga gore sačeka i ubije. Bio je došao na ideju da otvori nekoliko srpskih grobova, pokupi kosti i raspe ih negdje na Velebitu a potom bi Levaru anonimno dojavio da se na tom mjestu nalaze kosti ubijenih Srba iz 1991. godine. Levar bi odmah došao vidjeti tu lokaciju, pošto on intenzivno traga za dokazima kako bi dojavio Haškom sudu, a kad bi se pojavio na Velebitu na tom mjestu mogao bi ga ubiti. Također je razmišljao da mu otme dijete i da ga tada ucjenjuje da šuti, ali je odustao. Također je razmišljao da sruši Ropcovu (Zdenko Ropac također je svjedočio o gospićkim događajima godine 1991., op. a.) kuću u Karlobagu ali je odustao, pa je počeo razmišljati kako bi ga ubio. Odlazio je u Karlobag i izviđao teren, te tražio pogodnu lokaciju odakle bi mogao imati pregled dvorišta Ropcove kuće, kako bi ga mogao gađati snajperom kada izađe iz kuće." I još: "Nakon svega dodaje da je to bio njegov način borbe protiv Srba, jer je smatrao da je to ispravno, ali sada kada je uvidio da to Republici Hrvatskoj nanosi veliku štetu


Strana 659


1990 - 1995

izjavljuje da sigurno neće eksplodirati više niti jedna naprava a da ju je on postavio. Štoviše ukoliko on dozna da je možda netko drugi negdje nešto postavio ili da ima namjeru nešto postaviti, to će odmah dojaviti policiji." Drugi dokument koji se nalazi u Feralovu posjedu nosi naslov "Službena zabilješka", sačinjen je 24. rujna 1999. u MUP-ovu Odjelu za suzbijanje terorizma i u njemu se – na tri stranice – navode informacije prikupljene u razgovoru s Ivicom Rožićem. Nakon tog razgovora, anonimni policijski službenik zapisao je ovako: "Spominje kako je prije akcije ‘Medački džep’ u Gospić došao pokojni ministar Gojko Šušak i rekao im da bi bilo dobro da na tom prostoru ima što manje Srba, što je on shvatio kao da ih treba ili pobiti ili protjerati, pa dodaje, citiram ‘što se Sačić (Željko Sačić, bivši pomoćnik ministra unutarnjih poslova, op. a.) pravi lud i on je bio tu i njemu je sve poznato što se radilo ovdje i zbog čega’, završen citat. Neke stvari je ‘odrađivao’ Rožić, neke su neki drugi a neke stvari su ‘odrađivali i specijalci i to je svima poznato’". Ubojstvo Milana Levara I u tom razgovoru Rožić je ponovno izrekao svoje razmišljanje o potrebi smaknuća Milana Levara: "U strahu da ne bi otišao u Haag navodi da je u više navrata planirao kako bi izvršio ubojstvo Milana Levara koji je išao kao svjedok u Haag. Razmišljao je kako bi ga otrovao nekim jakim otrovom tako što bi mu na njivi zatrovao krumpire ili bi ga jednostavno negdje sačekao i ubio a onda tijelo bacio u neku od jama na Velebitu. Također navodi i već u ranijem razgovoru spomenutu mogućnost da iz srpskih grobnica nakupi ljudskih kostiju i raspe ih negdje na Velebitu i taj prostor minira, a onda Levaru pošalje anonimnu dojavu da su na tom mjestu kosti Srba nestalih 1991. godine tako da Levar strada od mina kada dođe na to mjesto. Navodi da je prije nekoliko dana iz jedne drvene stare kuće koja se nalazi preko puta Levarova stana promatrao kako bi ga snajperom mogao ubiti kroz prozor dok se nalazi u stanu. Međutim, navodi, da za Levarovu likvidaciju još nema ‘zeleno svjetlo’." I još: "Potom navodi da je on tijekom rata odveo puno ljudi koji se nikada više nisu pojavili, njihova rodbina možda i danas misli da su oni pobjegli u Srbiju, međutim oni su mrtvi. Dodaje da je većinu ubio udaranjem kolcem u glavu a potom tijela odvozio na Velebit i bacao u jame ili ih ostavljao na tlu i pokrivao borovim granjem. Borovo granje neutralizira mirise a crvi tijelo pojedu vrlo brzo tako da za kratko vrijeme ostanu samo kosturi. (...) Dalje izjavljuje da je do sada postavljao razne mine na razna mjesta i na razne načine ali nikada nije postavljao mine pod vozila i da će to sada malo proučavati, kako na najbolji način postaviti minu pod vozilo, da eksplodira kada vozilo krene. Na pitanje zašto mu to treba, izjavljuje, da nikada se ne zna." Unatoč ovim dokumentima i informacijama što se u njima nalaze, Ivica Rožić danas je sasvim slobodan čovjek i uživatelj povlaštene predsjedničke mirovine, a dok je tome tako – i dok se službeno ne zna tko je pobio sve one srpske civile koji su se vraćali svojim kućama u Liku – ova zemlja neće biti ugodno mjesto za život. Koliko god nas Sanader i njegovi doglavnici uvjeravali u suprotno. Feral Tribune


Strana 660


1990 - 1995

SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA KOMITET ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA PROTIV ČOVEČNOSTI I MEĐUNARODNOG PRAVA MESTO I VREME: Gospić i okolina, druga polovina oktobra 1991. godine. KRATAK OPIS: U drugoj polovini oktobra 1991. godine pripadnici specijalnih jedinica MUP i ZNG Republike Hrvatske po unapred pripremljenom spisku prikupljali su viđenije Srbe - civile u Gospiću, trpali ih u kamione noću, odvodili, mučili i likvidirali. 24 leša - Srba iz Gospića pronađeno je kod Perušića i sudsko -medicinskom ekspertizom 19 je identifikovano. Za veći broj drugih se osnovano sumnja da su pobacani u Katinu jamu, na 4 km od glavnog puta od Gospića ka Karlobagu, za tri lica se zna da su ubijena navodno pri bekstvu, ali se ne zna gde su pokopani. Pohapšena su, odvedena i nestala sledeća lica: I muškarci Barać Radovan službenik PTT Gospić Banjeglav Todor, konobar Bogić Jovo Bogić Rade Bunčić Slavko Bulj Dane, službenik Zavoda za socijalno osiguranje, star 55 godina, iz Gospića Vujnović Đuro Vujnović Milan, penzioner iz Karlobaga Gajić Nikola, penzioner, star 58 godina Draganić Branko, radnik u Ličkom Osiku (Teslin-grad) Đukić Đoko Đukić Sava Žakula Milan Ivanišević Milan Igrić Nedeljko, opštinski inspektor Janković Sveto Jokić Milojko, radnik MUP-a Kalanj Đorđe, istražni sudija, star 52 godine Korica Dane, penzioner Kovačević Milan Kovačević Nikica Kljajić Simo, novinar Krajnović Simo, penzioner Kuzmanović Branko, penzioner MUP-a, star 53 godine, iz Gospića Lazić Petar, vozač, star 42 godine Mašić Milan, penzioner Mašić Radovan, radnik Mandić Momčilo, penzioner MUP-a Marić Boro, šumski tehničar Miščević Nikola, penzioner MUP-a Mrkić Željko, radnik MUP-a Nikolić Mihajlo, šumski tehničar Orlović Miloš, medicinski tehničar iz Karlobaga


Strana 661


1990 - 1995

Pantelić Milan, meteorolog Pavlica Đuro Pavlica Janko, trgovac iz Karlobaga Pavlica Milan Pavlica Nikola Pavlović Milan Pejnović Milan, radnik "Zagrebačkih transporta" Pejnović Mićo, radnik MUP-a Radmanić Gojko Rakić Dragan, službenik Zavoda za socijalno osiguranje Smiljanić Milan, invalid Smiljanić Stanko, službenik SIZ-a za penzijsko i invalidsko osiguranje, star 54 godine, iz Gospića Stojanović Bogdan, radnik u hotelu "Industrogradnja" iz Karlobaga Stojanović Nikola, penzioner Tomičić Boško, službenik u "Visočici" Trešnjić Nebojša, star 55 godina Ćopić Pajo, penzioner, star 70 godina Uzelac Milan, privatni mehaničar Hinić Gojko, radnik MUP-a Čubelić Milan, građ. tehničar Štulić Branko, zamenik javnog tužioca, str 54 godine Šuput Bogdan, inženjer šumarstva, star 56 godina, iz Gospića II žene Barać Danica Begić Ankica Vraneš Borka, penzioner Vraneš Dušanka, medicinska sestra Diklić Radmila, službenica Turist-biroa Đukić Marica, profesor u penziji Žakula Smilja Janković Milica Kalanj Mirjana, službenica, stara 46 godina, iz Gospića Mašić Soka, penzioner Miščević Marija, službenica suda Orlović Mileva, supruga Miloša, iz Karlobaga Pantelić Anđelka, trgovac Pantelić Mirjana, student, kćer Milana i Anđelke Pavlica Nada Pavlica Soka, supruga Janka, čistačica u karlobaškom MUP-u Panjević Ljubica, stara 75 godina Potkonjak Boja, penzioner Potkonjak Milica Radmanić, supruga Gojka Stanić Radmila, profesor hemije Trifunović Ljubica, penzioner INDICIJE O IZVRŠIOCU: 1. Merčep Tomislav i pripadnici specijalne jedinice MUP-a Republike Hrvatske, 2. Orešković Tihomir, bivši emigrant, 3. Orešković Ivan, zvani "Grobar", brat Tihomira, jedan od organizatora "odbrane Gospića",


Strana 662


1990 - 1995

4. Petri P Mirosla av, rodom iz Perušića,, predsedniik HDZ, ran nije radio u banci u Gos spiću, 5. Norc N Mirko, jedan od vojnih v koma andanata hrvatskih h sn naga, rodom m iz Splita,, 6. Rožić R Ivica, zvani "Rok ki", 7. Marković M Ma artin, zvanii "Irfan", 8. Mažuran M Iva an.

Ka ako smo s u ubijal i u Pa akrač čkoj P Poljan ni o Bajramov vic, bivsi prripadnik tzv v. Mercepov ve jedinice, otvoreno s svjedoci o Miro zloc cinima sto su s ih on i njjegovi ratn ni drugovi pocinili p na podrucju p Pa akraca, Gos spica, Zagre eba, Slanog g… Kak ko smo ubijjali u Pakračkoj Poljani Zovem se Miro Z M Bajram movic i dire ektno sam o odgovoran za smrt 86 6 ljudi. Ja s tom c cinjenicom navecer za aspim i ujuttro se budim, a ako zaspim m. Svojom sam s rukom ubio s sedamdese et dvoje ljud di, medju n njima je bilo i d devet zena. Nismo rad dili razliku, nista nism mo s za nas bili cetnici i n neprijatelji. pitali, oni su Najteze ti je zapaliti prvu p kucu i ubiti prvog g c covjeka. Po oslije sve id de po sablo onu. Tomislava Mercepa up T poznao sam m 1991. god dine d tada smo skupa rato ovali. Prosli u Dalju. Od s smo puno toga t zajedn no. Nasa se e jedinica zvala "Jesenje kise", odnosn no, sluzben no, Prva Z Zagrebacka a specijalna a postrojba a pri MUP-u. Medju hrva atskim bran niteljima i n narodom se e j jako dobro zna tko su u "Jesenje k kise". LIKVIDAC CIJE U GOS SPICU I SL LANOM Prije odlask ka u Pakrac cku Poljanu u, negdje u rujnu 1991 1., bili smo u Gospicu. U Gospicu je d dovoljno biilo da budete Srbin, pa a da vas vise ne bude. Nasa je grup pa dolje likv vidirala izmedju 90 i 110 ljudi, je er smo bili prekratko, p niti mjesec c dana. Za G Gospic je edila nared dba: "etnick ki ocistiti"; ubili smo direktora d po oste, bolnic ce, vlasnike vrije resttorana i kojjekakve dru uge Srbe. Ubojstva U su u izvodjena metkom u celo, jer nism mo imali vremena. Ponavljam, iz z vrhovnistv va je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.. sli cetiri putta i likvidira ano je trina aest osoba,, svi su bili Srbi. Od njjih U Slano smo is m ih ubio os sam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miro oslav Brisevac, trinaest ja sam m Gordana, cije pre ezime nikad da nisam up pamtio. Igorr Mikula i mala KRACKA POLJANA: P " "OBRADA" " ZATVORENIKA PAK akracku Po oljanu stigli smo 6. Listopada 199 91. godine, nakon pov vratka iz U Pa


Stra ana 663


1990 - 1995

Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija. Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru. Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani. Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja… Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa. Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog


Strana 664


1990 - 1995

su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise. Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici. U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina. Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno… UMORSTVO OBITELJI ZEC Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu. Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi. Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega. Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao. Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.


Strana 665


1990 - 1995

Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula. IZDAVANJE ZAPOVJEDI Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao. U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji. Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti. Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine. Feral Tribune 01. septembar 1997 god.


Strana 666


1990 - 1995

Spisak logora za Srbe u Hrvatskoj BIOGRAD NA MORU 1. Biograd na Moru, zatvor 2. Biograd na moru, ribarska kuća na Vranskom jezeru 3. Biograd na moru, Filip Jakov, bolnica za retardiranu decu BJELOVAR 4. Bjelovar, zatvor u policijskoj stanici 5. Bjelovar, Okruzni zatvor 6. Bjelovar, vojni zatvor 7. Bjelovar, sportska dvorana 8. Bjelovar, prostorije mesne zajednice "Antun Gustav Mato." 9. Bjelovar, kasarna "Bozdar Adzija" 10. Bjelovar, vatrogasni dom 11. Bjelovar, skola 12. Bjelovar, skladiste oruzja bivse JNA Kukavica VARA.DIN 13. Varazdin, zatvor, Braće Radića br. 4 14. Varazdin, kasarna 15. Varazdin, logor u sportskoj dvorani VINKOVCI 16. Vinkovci, zatvor VIROVITICA 17. Virovitica, kasarna (strazara) 18. Virovitica, podrum u hotelu "Milanovac" 19. Virovitica, policijska stanica VRGINMOST 20. Vrginmost, policijska stanica 21. Vrginmost, posta VRGORAC 22. Vrgorac, logor u Hrvatskom domu - garaza 23. Vrgorac, garaza u selu kod Vrgorca 24. VRPOLJE, zatvor VUKOVAR 25. Vukovar, MUP Vukovar 26. Vukovar, Borovo "Komerc" 27. Vukovar, Borovo "Nova obuća" 28. Vukovar, hangar na aerodromu 29. Vukovar, nedovrsena skola u Borovo Naselju 30. Vukovar, dečiji vrtić kod opstine 31. Vukovar, podrumi u opstini 32. Vukovar, atomsko skloniste 33. Vukovar, skladisni prostor "Drvoprometa" 34. Vukovar, katakombe ispod groblja 35. Vukovar, Rusinska crkva 36. Vukovar, skola "Vladimir Nazor" 37. Vukovar, Lusac 38. Vukovar, skladisne prostorije "Abazis" 16 39. Vukovar, Elcov dvorac, kapela 40. Vukovar, vojni odsek GLINA 41. Glina, zatvor za maloletnike 42. Glina, zgrada MUP-a


Strana 667


1990 - 1995

43. GOLI OTOK, logor na golom otoku GOSPIĆ 44. Gospić, Okruzni zatvor 45. Gospić, vojni zatvor 46. Gospić, gimnazija 47. Gospić, podrum hotela "Lika" 48. Gospić, logor u mestu Smiljan 49. Gospić, kasarna i ciglana u selu Perusić, ("sabirni logor") 50. Gospić, selo Zablato, logor u bivsem poljoprivrednom dobru JNA 51. Gospić, Trnovac (Zablato) 52. Gospić, Karlobag GRUBI.INO POLJE 53. Grubi.ino Polje, hotel "Bilogora", komanda ZNG DARUVAR 54. Daruvar, zatvor 55. Daruvar, policijska stanica 56. Daruvar, kasarna 57. Daruvar, sportska sala "česki dom" 58. Daruvar, robna kuća "Varteks" 59. Daruvar, podrum samoposluge u centru grada 60. Daruvar, Miokovićevo DUBROVNIK 61. Dubrovnik, "Ekscelzior", komanda vojne policije 62. Dubrovnik, vila "Palma" 63. Dubrovnik, okruzni zatvor 64. Dubrovnik, hotel "Zagreb" na Lopudu, komanda vojne policije 65. Dubrovnik, prostorije vojne policije DJAKOVO 66. Djakovo, zatvor 67. Djakovo, kasarna 68. Djakovo, Gasinci ZAGREB 69. Zagreb, Vlaska ulica 3, MUP 70. Zagreb, Vukomerec (prekr.ajni zatvor) 71. Zagreb, Gajeva ulica br. 3 (15), bivsi vojni istrazni zatvor 72. Zagreb, kasarna "Marsal Tito" 73. Zagreb, Kerestinec u Svetoj nedelji kod Zagreba 74. Zagreb, Kunesćak, podrum bolnice, vojna policija 75. Zagreb, Remetinec, ulica Rajtarićeva (Rajterova ulica), zatvor vojnog suda 76. Zagreb, Petrinjska ulica br. 12 i 18 77. Zagreb, Selska 92, bivsa kasarna JNA 78. Zagreb, Kazneno popravni dom - bolnica (bolnica za osobe lisene slobode), Svetosimunska 107 79. Zagreb, stanica milicije Dubrava 80. Zagreb, sportska dvorana "Martinovska" 81. Zagreb, Trstenik 82. Zagreb, černomerec 83. Zagreb, černomerec, ciglana 84. Zagreb, Turopolje, maloletnički zatvor ZADAR 85. Zadar, Okruzni zatvor 86. Zadar, vojni zatvor 87. Zadar, istrazni zatvor 88. Zadar, policijska stanica u biv.oj kasarni JNA "Djuro Djaković" 89. Zadar, hotel "Donat" na Diklovcu, Borik 90. Zadar, dom vazduhoplovstva 91. Zadar, skola "Velimir .korpik"


Strana 668


1990 - 1995

92. Zadar, Osnovna skola "Sime Budinić" 93. Zadar, Osnovna skola "Simun Kozičić" 94. Zadar, sportska dvorana "Jazine" 95. Zadar, kasarna "Marko Ore.ković" 96. Zadar, gostionica "Fontana" Josipa (Joze) Prtenjače prema Diklu 97. Zadar, Stari grad 98. Zadar, Nin, ciglana IVANEC 99. Ivanec, Lepoglava, KPD IVANIĆ GRAD 100. Ivanić Grad 101. Ivanić Grad, Klostar Ivanić, logor u fiskulturnoj sali u skoli IMOTSKI 102. Imotski, policijska stanica KARLOVAC 103. Karlovac, zatvor u Radićevoj ulici 104. Karlovac, MUP 105. Karlovac, sportska hala "Ozalj" 106. Karlovac, Dubovac 107. Karlovac, Djački dom KNIN 108. Knin, kasarna 109. Knin, Osnovna .kola "Srpski junaci" 110. Knin, stara tvrdjava 111. Knin, Srednjo.kolski centar KOSTAJNICA 112. Kostajnica, Babina rijeka KRAPINA 113. Krapina, zatvor KUTINA 114. Kutina, vatrogasni dom 115. Kutina, Tvornica umjetnog gnojiva 116. Kutina, Popovača, dusevna bolnica 117. Kutina, Osnovna skola u Medjuriću, u podrumu METKOVIĆ 118. Metković, zatvor 119. Metković, vojna policija 120. Metković, zgrada civilne za.tite 121. Metković, radio stanica 122. Metković, sportska dvorana 123. Metković, duvanska stanica, podrum 124. Metković, selo Duboka NA.ICE 125. Nasice, zatvor NOVA GRADI.KA 126. Nova Gradiska, zatvor MUP-a 127. Nova Gradiska, zatvor u barakama u krugu vojne kasarne (prema Resetarima) 128. Nova Gradiska, podrum Gimnazije 129. Nova Gradiska, .kola 130. Nova Gradiska, sportska dvorana 131. Nova Gradiska, Okučani, .elezara 132. Nova Gradiska, Okučani, prodavnica metalne galanterije NOVSKA 133. Novska, zatvor 134. Novska, skladiste teritorijalne odbrane (zgrada bivseg vojnog odseka kod opstine)


Strana 669


1990 - 1995

135. Novska, zgrada SUP-a OGULIN 136. Ogulin, zatvor Kula ORAHOVICA 137. Orahovica, затвор OSIJEK 138. Osijek, MUP 139. Osijek, istrazni zatvor 140. Osijek, Crvena kasarna 141. Osijek, Bela kasarna, logor Vojne policije 142. Osijek, zatvor Pampes na strelistu 143. Osijek, logor na stadionu OTOčAC 144. Otočac, vojni zatvor PAG 145. Pag, Slano 146. Pag, Kali PAKRAC 147. Pakrac, Lipik 148. Pakrac, zatvor 149. Pakrac, policijska stanica 150. Pakrac, podrum robne kuće 151. Pakrac, Gavrinica 152. Pakrac, selo Seovica, logor u domu kulture 153. Pakrac, Seovica, logor u .koli 154. Pakrac, Marino selo, podrum u hotelu "Ribnjak" 155. Pakrac, Marino selo, Ribarska koliba 156. Pakrac, Marino Selo, upravna i poslovna zgrada "Ribnačarsko-Pakračka poljana" 157. Pakrac, Poljana Pakračka, radna organizacija "Jedinstvo", pogon za izradu hemijskih olovaka i električnih prekidača 158. Pakrac, Poljana Pakračka, ribarska koliba 159. Pakrac, Poljana Pakračka, vatrogasni dom PETRINJA 160. Petrinja, selo Brest PLOČE 161. Ploče, logor u zatvoru PODRAVSKA SLATINA 162. Podravska Slatina PULA 163. Pula, Okruzni zatvor 164. Pula, Katarina 165. Pula, Kranjčevica 166. Pula, KPD "Valtura" RIJEKA 167. Rijeka, Okruzni zatvor 168. Rijeka, Ciotina 24 ili 25, logor - "prihvatni centar za strance" u bivsoj kasarni JNA 169. Rijeka, "Via Roma", ulica zrtava fasizma 170. Rijeka, Skurine, barake 171. Rijeka, kasarna Trsat, zatvor vojne policije SAMOBOR 172. Samobor, sportska dvorana 173. Samobor, Rakitje, centar za obuku ZNG


Strana 670


1990 - 1995

SINJ 174. Sinj, bivsa kasarna JNA "I Splitski partizanski odred" 175. Sinj, zatvor vojne policije 176. Sinj, Turjaci, logor u hangaru SISAK 177. Sisak, Okru.ni zatvor, u Rimskoj ulici br. 19 178. Sisak, gara.a rafinerije 179. Sisak, MUP 180. Sisak, logor u Zelezari 181. Sisak, Barutana, bivsi objekat JNA u naselju zelezara 182. Sisak, Omladinsko naselje kod Siska (barake omladinskih radnih brigada) 183. Sisak, Ekonomska skola 184. Sisak, kasarna bivse JNA 185. Sisak, sportska dvorana (blizu zelezničke stanice) 186. Sisak, Suhopolje 187. Sisak, Osnovna .kola "22 lipanj" 188. Sisak, Galdovo 189. Sisak, lečiliste Jodno 190. Sisak, Lipovica, zatvor 191. Sisak, vojno skladiste 192. Sisak, zatvor vojne policije SLAVONSKA PO.EGA 193. Slavonska Pozega, Okruzni zatvor 194. Slavonska Pozega, policijska stanica 20 195. Slavonska Pozega, zenski zatvor 196. Slavonska Pozega, sportska hala 197. Slavonska Pozega, kasarna SLAVONSKI BROD 198. Slavonski Brod, vojni zatvor 199. Slavonski Brod, podrum kafane Dusana Bardaka sa kuglanom, u Partizanskoj ulici /sada Osiječka/ 200. Slavonski Brod, podrumske prostorije Sluzbe javne bezbednosti 201. Slavonski Brod, logor u vatrogasnom domu 202. Slavonski Brod, rafinerija 203. Slavonski Brod, Slavonski .amac 204. Slavonski Brod, selo Bukovlje, podrum kuće čiji je vlasnik Srbin koji je iseljen SLUNJ 205. Slunj, Batnoga SPLIT 206. Split, zatvor na Katalinića brijegu 207. Split, vojni zatvor Lora 208. Split, Dračevac, biv.a kasarna JNA, zatvor HOS-a 209. Split, Okru.ni zatvor "Bilice" (izmedju Splita i Solina) 210. Split, bolnica "Firule" 211. Split, Klis TROGIR 212. Trogir, zatvor CRES-LOSINJ 213. Cres-Losinj, Dom za maloletnike SIBENIK 214. Sibenik, zatvor Mandalina 215. Sibenik, kasarna "Ante Jonjić" 216. Sibenik, Subićevac, vojni zatvor 217. Sibenik, sportska hala kod .kole "Stjepan Radić" 218. Sibenik, ostrvo Obonjan (ranije Otok mladosti)


Strana 671


1990 - 1995

219. Sibenik, zatvor Kuline 220. Sibenik, Okrucni zatvor 221. Sibenik, istrazni zatvor


Strana 672


1990 - 1995

Umjesto zakljucka: Ante Nobilo, jedan od najpoznatijih advokata u Hrvatskoj

Zločin nad Srbima je bio organizovan Ante Nobilo spada u sam vrh advokatske branše u Hrvatskoj. Iza sebe kao tužilac ima slučajeve "Artuković", "Arkan", "Pakračka poljana", "Krvavi Uskrs", aferu " Labrador "... Kao advokat zastupao je porodicu Mihajla Zeca i desetine drugih poznatih slučajeva, ali je svoje medijske vrhunce dosegao zastupajući Tihomira Blaškića pred Haškim sudom. U Hrvatskoj nikoga ne ostavlja ravnodušnim - jedni mu zamjeraju da je uzurpirao medije i da opanjkava Hrvatsku, dok drugi u njemu vide zagovornika evropskih vrijednosti u pravosuđu, ali i u politici. Spada u malobrojne javne ličnosti u Hrvatskoj koje smatraju da je ta zemlja izvršila agresiju na BiH, a za razliku od većinskog mišljenja u hrvatskoj javnosti, Nobilo smatra da optužnica protiv Gotovine ne ruši kredibilitet domovinskog rata. NN: Hrvatska je uznemirena posljednjim događajima. Ubistvo Srbina u Karinu i eksplozije u Vukovaru, a potom i prijeteće pismo samozvane terorističke organizacije. Kako tumačite te događaje? NOBILO: Što se pisma tiče, uvjeren sam da je to djelo amatera, sračunato na skretanje pažnje vjerovatno psihički bolesnog čovjeka, pa mu i ne treba pridavati preveliki značaj. Međutim, ono što se dešavalo poslije lokalnih izbora puno je ozbiljnije. Naime, prvi put efekat povratka Srba u te krajeve dao je rezultate. Ostvarili su kritičnu masu birača koji su osvojili značajan broj mjesta u lokalnoj samoupravi, što su ekstremisti prepoznali kao signal da bi Srbi mogli preuzeti lokalnu upravu u tim dijelovima Hrvatske i praktički preuzeti lokalnu vlast. A u njihovoj svijesti još je slogan - jesmo li se zato borili? Oni su još u 1995. godini: "Srba nema, to je prazan prostor; to smo mi osvojili ratom, to je naše i nikada Srbi to neće imati". Međutim, izbori su prvi put narušili tu sliku i dogodilo se to što se dogodilo. U svakoj državi ima takvih luđaka. No, tada država treba da pokaže zube. Da je Hrvatska to učinila odmah poslije "Oluje", nakon što je vojska zauzela taj teritorij, ne bi došlo do svega onog ružnog do čega je došlo. Hrvatska vlast je popustila u prvim danima. Nakon što je vojnički osvojila taj teritorij trebalo je da garantira sigurnost svakom čovjeku i njegovoj imovini. Nadam se da to ovaj put neće uraditi. Dakle, jedna energična istraga, otkrivanje počinitelja, sada je nužno. NN: Nije li onda malo preuranjeno izjavljivati, kao što to čine iz Vlade, da tragovi vode "preko Dunava"? NOBILO: To ne mogu komentirati. Sve je moguće. No, postavlja se pitanje zašto baš sad, zašto poslije lokalnih izbora? Zašto to nije bilo prije pola godine? Meni logika stvari ukazuje da se ipak radi o unutarhrvatskom razračunavanju. Vidim da su mnogi iznenađeni rezultatima izbora. NN: Pređimo na one stare teme. Iako se slučaj "Gotovina" percipira kao jedini uvjet za ulazak Hrvatske u EU, činjenica je da to nije jedina


Strana 673


1990 - 1995

prepreka. Kao da se zaboravilo na druge uvjete, među kojima je i reforma pravosuđa? NOBILO: Imate pravo. Hrvatska, osim Gotovine, mora savladati još neke velike prepreke. Ulazak u EU znači prilagodbu države europskim standardima funkcioniranja jedne pravne države. U okviru toga reforma pravosuđa je na prvom mjestu. Pa i samo pitanje Gotovine ne iscrpljuje se prvenstveno na njegovom hapšenju, već je više i prije svega pitanje funkcioniranja pravne države. Zašto mi želimo ući u EU? Ne zato što patološki želimo biti u tom savezu, nego zato što želimo imati državu po standardima EU. Kako znamo da bi nama trebalo jedno stoljeće da ostvarimo taj cilj, najjednostavniji i najbrži način je priključenje EU, koja će nam diktirati ubrzane promjene i zakonodavnu i svaku drugu reformu. Dakle, ne radi se o pukom priključenju, već projektu stvaranja drugačije, kvalitetnije i bolje države. U okviru toga reforma pravosuđa je nužna i to je jedno veliko i sveobuhvatno područje, pa će i sam proces potrajati. Jedna od ključnih stvari na tom putu je zakrčenost pravosuđa u Hrvatskoj velikim brojem neriješenih predmeta. U ovom trenutku imamo preko milijun i po neriješenih predmeta. Za mnoge slučajeve čeka se po pet, deset i više godina. Upisi u zemljišne knjige čekaju se godinama, u Zagrebu sedam i takvo pravosuđe stvara pravnu nesigurnost i za građane i za potencijalne investitore. Zbog toga Europa i forsira reformu pravosuđa, jer je to važan segment uređenja države, vladavine prava i civilizacijskih standarda na kojima Europa počiva. NN: Nije li, u tom kontekstu, zabrinjavajuća činjenica da i posljednji izvještaj "Amnesty Internatinala" otkriva da je u hrvatskom pravosuđu i dalje prisutan etnički kriterij u odmjeravanju pravde? NOBILO: Na žalost, to je tačno. Tu se još vuku repovi prošlosti kada su se masovno izricale presude u odsutnosti. Ilustriraću vam to najsvježijim primjerom kojim se ovih dana bavim. Već sedam dana pišem analizu slučaja generala Trifunovića, koji je osuđen u Varždinu za ratni zločin na 15 godina zatvora, a za iste događaje u Beogradu na 11 godina. Ovdje za upotrebu sile, a tamo za nedovoljnu upotrebu. To je primjer jedne velike sramote u hrvatskom pravosuđu. Još 1993. godine Vrhovni sud je potvrdio tu presudu. Meni je došla kćer generala Trifunovića i tražila da preuzmem taj slučaj. Napravio sam analizu iz koje se vidi da se radi o nepoštenom suđenju i neprofesionalnoj i pravno neutemeljenoj presudi. Tim povodom sam u više navrata razgovarao sa Ratimirom Čačićem, koji je bio prvi čovjek Kriznog štaba Varaždina i koji mi je potvrdio da je Trifunović bio častan i pošten čovjek i da nikakav ratni zločin nije počinio, te da mi stoji na raspolaganju kao svjedok u obnovljenom procesu. General Trifunović je mogao Varaždin sravniti sa zemljom. On je imao potencijale da 350 tona čelika u minuti izbaci na grad i da je htio počiniti ratni zločin Varaždin danas ne bi postojao. A on je čuvao grad i svoje vojnike. Zbog toga je ispao žrtva. Kada bi se takvi kriteriji primijenili prema hrvatskim časnicima, ja ne znam koji bi bio na slobodi. Nažalost, sudovi u Hrvatskoj rukovodili su se etničkim kriterijumom. Pokazuje to i stanje u hrvatskim zatvorima. Zatvorenici kažnjeni za zločine iz međunarodnog krivičnog prava. Prebrojite ih po nacionalnosti i sve će vam biti jasno. Tu bi nekakav balans morao biti, ali ga nema. U zatvorima je po toj osnovi oko 600 Srba i otprilike četvoro Hrvata. To je nedopustivi debalans koji je potvrdio i "Amnesty International". NN: Kako u tom kontekstu gledate na zahtjeve nacionalnih sudova, pa i


Strana 674


1990 - 1995

hrvatskih, o preuzimanju haških predmeta? NOBILO: U principu smatram da bi te države, pa i Hrvatska, trebalo da povrate svoj suverenitet u oblasti pravosuđa. Sama potreba osnivanja Haškog suda govori o kvaliteti ovdašnjeg pravosuđa. Mi moramo stvarati ambijent u kojem će nacionalna pravosuđa kvalitetno suditi ratne zločine i to svojim "herojima" i to je idealna situacija kojoj moramo težiti. Međutim, ja se pribojavam dva ekstrema koji bi se mogli dogoditi. Hrvatska tvrdi da je osposobila četiri velika suda u Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osjeku, koji će moći preuzeti te procese. Hrvatska ima i kadrove i tehničke uvjete da to napravi. No, ja se bojim da će se ponovo primijeniti nacionalni kriteriji, bojim se da će u tim procesima politika imati odlučujuću riječ. Ta suđenja mogu otići u dva ekstremna pravca. Da se Hrvatima gleda kroz prste, a Srbima svaka dlaka na troje siječe. Međutim, može biti i druga krajnost - da ovdašnji sudovi pogađaju očekivanja Haga i sve što im ustupi da nekritički sude. I u tom slučaju izostati će pošteno suđenje. Dakle, čim politika utiče na ovaj ili onaj način, nije dobro. Toga se ja bojim jer suđenje pred domaćim sudovima postavlja se kao prvorazredan politički cilj, a čim je suđenje samo po sebi politički cilj ono je opterećeno političkom atmosferom i ne može biti kvalitetno. No, ta se "kisela jabuka mora zagristi" i moramo biti svjesni svih opasnosti koje to nosi, te stvoriti poželjnu atmosferu u društvu da pravosuđe može kvalitetno raditi. NN: U tom pogledu zanimljiv je i slučaj vukovarske trojke. I Beograd i Zagreb žele to suđenje. Komu biste ga Vi dodijelili? NOBILO: Mislim da u takvim slučajevima treba utvrditi principe. Dakle, na hrvatskoj je strani princip, u pravosuđu općeprihvaćen, da se treba suditi tamo gdje se zločin desio, gdje je krivično djelo izvršeno. U konkretnom slučaju to se desilo u Vukovaru, u Hrvatskoj, i stoga bi ona imala prioritet u dobivanju tog procesa. Međutim, stvar nije tako jednostavna. Naime, zakoni i u Srbiji nalažu da se vlastiti državljani ne mogu izručivati drugim državama. Mogu to činiti samo Međunarodnom krivičnom sudu. Postavlja se pitanje jednog principa. Ako je Beograd izručio vukovarsku trojku Hagu, da li taj sud, ako im neće suditi, smije optužene izručiti drugoj državi. U tom će slučaju, u najmanju ruku, dovesti političko vodstvo u Srbiji u vrlo neugodnu situaciju, a ono će se onda prilično efikasno moći suprotstavljati daljoj suradnji sa Tribunalom. I zato je to komplicirana situacija koja nadilazi općeprihvaćeni princip da treba suditi tamo gdje je djelo izvršeno. I Hag će vagati gdje će biti pošteno i pravedno suđenje. Ja se bojim da bi u Hrvatskoj bio takav pritisak, te da su oni unaprijed već osuđeni. Bojim se da ih, s druge strane, u Srbiji smatraju herojima, pa će zbog pritiska biti oslobođeni. NN: Optužnice protiv hrvatskih generala, posebno Gotovine, u Hrvatskoj su ocijenjene kao revizija povijesti. Dijelite li to mišljenje? NOBILO: Mislim da se pretjeruje. Jedna optužnica ne može promijeniti povijest. Ja sam čitao optužnicu i smatram da ona suštinski nije promašena, koliko je nespretno pravno-tehnički napisana. Naime, Tužilaštvo polazi od teze, što je legitimno, da su se određene osobe, na čelu s Tuđmanom, dogovorile i upustile u zločinački poduhvat koji je imao za cilj etničko čišćenje Srba. Ja smatram da je "Oluja" primarno imala za cilj oslobađanje i uspostavu ustavno-pravnog poretka na dijelu hrvatskog teritorija. Sekundarni cilj bio je etničko čišćenje Srba. Tužilaštvo, u opisu tog zločinačkog poduhvata išlo je, po mom osobnom mišljenju, preširoko. Trebalo je da navedu "više točno neutvrđenih osoba iz HV, iz HDZ-a, iz


Strana 675


1990 - 1995

lokalne uprave". Oni su upotrijebili sintagme iz kojih bi se moglo zaključiti da je HV, državni vrh u cjelini, lokalna zajednica, dakle da su se apsolutno svi udružili u zločinački poduhvat. To jednostavno nije točno. Većina učesnika niti je imala na umu niti je činila zločine. Međutim, netko je to napravio i organizirao. Ja tvrdim da je to bilo organizirano. Hagu je bilo jednostavnije poopćiti stvar nego ići linijom utvrđivanja odgovornosti. Haško tužilaštvo je slično išlo i u slučaju "Blaškić", gdje su globalno rekli od Tuđmana preko Blaškića do posljednjeg vojnika HVO-a, svi su oni išli u etničko čišćenje Bošnjaka. No, mi smo dokazali da je većina vojske bila korektna, ali da su postojale određene linije komandovanja, od političara preko specijalnih jedinica koje su bile uključene u izvršenje zločina. Mi smo točno identificirali linije koje su bile uključene u izvršenje zločina. Zato mislim da je u ovom slučaju tužilaštvo išlo preširoko. No, oni će to morati dokazati i tu vidim šansu odbrane. To ne treba previše da se politizira. Inače je u Hrvatskoj data prevelika politička težina Karli del Ponte, zato što njezino mišljenje presudno utiče na prijem Hrvatske u EU. Međutim, hrvatski politički vrh treba da dijeli njenu funkciju kada ona daje mišljenje o suradnji Hrvatske i Haškog suda, gdje taj stav ima prvorazredan politički značaj, od njezine funkcije tužitelja. Kada ona daje svoje mišljenje o saradnji RH i Tribunala, za Hrvatsku to ima prvorazredan politički značaj i ona je tu izvanredno važna osoba. Međutim, u konkretnim suđenjima, kada zastupa optužnicu, ona je samo suprotna strana u postupku. Osobno sam je u takvom procesu porazio. Blaškić je optužen za najteži zločin, ali u pravnoj bici to nije dokazano. Tu je ne treba ni potcijeniti niti precijeniti. NN: Vjerovatno ste čuli i za zahtjeve da BiH treba i protiv RH da podigne tužbu za agresiju. Koliko su, po vašem mišljenju, ti zahtjevi opravdani? NOBILO: Bez sumnje se tu radi o međunarodnom sukobu u kojem je Hrvatska učestvovala. Za mene to nije sporno. No, da li će Sarajevo podnijeti tužbu drugo je pitanje, jer je to politička odluka. Oni moraju procijeniti što je svrsishodnije. Da li će se stvar zaoštravati ili gurnuti pod tepih je stvar politike. A to da je Hrvatska slala trupe za rat u Bosni i, što je još značajnije, da je osnovala, organizirala i upravljala marionetskom tvorevinom Herceg Bosnom koja je djelovala kao agent Hrvatske, to su činjenice. To nije sporno. NN: Lora, Koranski most, Pakračka poljana, Medački džep, Sisak... sve su to toponimi zločina koje hrvatsko pravosuđe ignoriše. Vidite li svjetlo na kraju tunela? NOBILO: Neke od njih upravo mrcvarim. Rasprava u slučaju "Pakračka poljana" je nedavno odgođena jer je jednog od optuženika bolio zub. To vam dovoljno govori koliko se tome ozbiljno pristupa. Slučaj "Lora" - presudu je ukinuo Vrhovni sud, a novo suđenje nikako da počne. Problem je što je pravosuđe dio društva, a hrvatsko društvo još nije dovoljno zrelo u smislu jedne političke odluke, da se suoči sa negativnim stranama svoje prošlosti. Dakle, hrvatsko društvo, javnost, politička elita moraju prije ili kasnije osuditi tamne strane Tuđmanove vladavine i stvoriti takvu klimu u kojoj će pravosuđe moći djelovati. Ono izvan tog ozračja nema tu snagu, u vlastitim redovima nema lidera koji bi izborili onaj stupanj samostalnosti pravosuđa kakav Ustav predviđa. U hrvatskom pravosuđu nemate kritičnu masu koja bi se sama u ovoj državi izborila za ono mjesto koje mu po Ustavu pripada. Mora mu politika, pod pritiskom Europem, osigurati ono mjesto koje mu pripada. Tek ćemo tada moći vidjeti svjetlo na kraju tunela. NN: Vaša kancelarija angažirana je brojnim slučajevima u Strasbourgu?


Strana 676


1990 - 1995

NOBILO: Da, uglavnom je riječ o terorističkim aktima. Upravo očekujemo prve presude gdje će Strasbourg umjesto hrvatskih sudova donijeti presude o meritumu. Ako dobijemo prvi takav slučaj onda smo pobijedili. Ja sam poticao gospodina Pupovca i njegov klub zastupnika da Saboru predlože amandman na zakon po kojem bi opet uveli da je RH odgovorna za štetu koju su počinili njeni vojnici, čak smo u našem uredu napravili i prijedlog amandmana. NN: A sporazum o koaliranju SDSS-a i HDZ-a? Jedna od točaka tog sporazuma je i odšteta za teroristički čin. NOBILO: Očigledno je da se Pupovac ne uspijeva izboriti kod Sanadera da se to izglasa u Saboru. I zbog toga nemamo drugog načina nego da u Strasbourgu pokušamo dobiti presedan - prvu presudu. Nadam se da će se to dogoditi u ovoj godini. NN: Koliko slučajeva ima u Starsbourgu? NOBILO: Ima ih puno. Moj ured ih ima oko šezdesetak. Dobili smo skoro sve slučajeve vezane za sporost pravosuđa. Tu dobijete odštetu od nekoliko tisuća eura. Ali to je samo kazna zbog sporosti pravosuđa. Međutim, mi se intenzivno borimo da u Strasbourgu dobijemo prvu odluku, presudu o obeštećenju. Ako to uspijemo to će biti strašna stvar. To će biti veliki šamar hrvatskom pravosuđu ali će onda Vlada ići na nagodbe da bi izbjegla neugodne presude. Marko ROKNIĆ Sve je učinjeno da se Srbi ne bi mogli vratiti u Hrvatsku NN: Ma što mislili o optužnici, činjenica jeste da Srba u Hrvatskoj više nema. Etničko čišćenje se dogodilo? NOBILO: Činjenica je da Srba nema, činjenica je da su izbjegli, međutim isto tako je i činjenica da su resursi za povratak uništeni, kuće popaljene; sve je učinjeno da se oni ne bi mogli vratiti. Sve govori da je to bio Tuđmanov cilj. Etničko čišćenje je provedeno, samo treba da se utvrdi tko je kriv, imenom i prezimenom. Ja tvrdim da je i hrvatska vlast kriva što smo dobili takvu optužnicu. Ona je bila i jeste u boljoj poziciji nego Haško tužilaštvo da utvrdi tko je počinio zločin i u "Oluji", koje jedinice, koji zapovjednici i po čijoj su komandi zločini činjeni. To je trebalo da se procesuira. NN: Pa vlast govori o 4.000 procesuiranih osoba poslije "Oluje"? NOBILO: To su priče za malu djecu. Ta još je Tuđman mahao tzv. bijelom knjigom gdje je zabilježen svaki kokošar koji je prošao tim prostorom. To nije to. Tu nema niti jednog ključnog čovjeka, niti jednog organizatora, tu nema ratnog zločina protiv civila, ratnih zarobljenika.

Kraj


Strana 677


1990 - 1995

K Kratka g geneza ustastv va

Stranice S Krrajinaforce-a su bile i jos j su s uvijek mjesto m na ko ojem se izn nose stravicne s is stine o usta askim zlocinima, z a bi bilo ko ali orisno naro ocito za z nase mla adje posjettioce da se upoznaju u sa a kratkom istorijom nastanka n to oga monstrruoznog pokreta. p Sa S pravom se moze re eci da je rodonaceln r ik ustastva, kakvog ga mi danas d pozn najemo, hrv vatski "otac c domovine" d Ante Starc cevic. Taj lic cki polu-Srbin p rodjen u Ziitniku kod Gospica G vec c kao stude ent teologije i filozofije f arrtikulise svo oje politicke e stavove s kojji ce biti ne esto novo na tadasnjoj t p politickoj sceni Hrvatsk ke. Vec V je madjarska revo olucija 1848/49.g. 1 pokazala d da se konzervativ k vna Habsbu urska narhija sa izrazenom germansko g om dominac cijom nad ostalim o narodima nala azi u mon dub bokoj krizi. Ta je kriza dosegla sv voju kulmin naciju nakon poraza u ratovima sa s Prus skom i talijanskim uje ediniteljima a, pa je bec cki dvor bio prisiljen na a ustupke Mad djarima sto je rezultira alo nagodbom o preurredjenju au ustrijskog carstva u dvo ojnu Austro--Ugarsku monarhiju18 m 867.g. U ta akvoj situac ciji davanja a ustupaka Madjarskojj sklopljena a je i Hrvatsko-Ugarsk ka nag godba 1868 8.g. sto je za z posljedic cu imalo duboke podje ele na hrvattskoj politic ckoj scen ni. Sve je to t pogodova alo jacanju utjecaja Hrvatske H Stranke Prava koju je sa a svojjim prijateljem Eugenom Kvaternikom 1861.g. osnova ao Ante Sta arcevic. Starcevicev po oliticki prog gram zasniv va se na velikohrvatsk kom nacionalizmu, ali je z brroj intelektu ualaca i obicnog narod da bio privlacan zbog svoje ideje eo za znacajan hrva atskom historijskom pravu p na sa amostalnu drzavu d van okvira Hab bsburskog cars stva. Ostav vljajuci po strani s njego ovu protuau ustrijsku orrijentaciju, zbog koje ce c biti i hapsen, za z nas je mnogo m vazniji Starcevicev stav prrema Srbim ma. Nigd dje do tada a se nije po ojavio takav v sovinistick ki, antisrps ski pamflet kakavo su bila Starceviceva (ne)djela "P Pasmina Sla avoserbska" i "Ime Se erb". Iako m mu je majka " hrvattske domov vine" sav kipti od mrzn nje prema narodu svo oje bila Srpkinja, "otac ad u deliricn na razmisljanja tipicna a za menta alnog bolesn nika majjke zapadajjuci poneka sto je u stvari i bio. Pored d izrazitog antisrpskog g stava Sta arcevic je i rodonaceln nik ideje o Velikoj Hrvatskoj sa granicom na Drini,, te bosanskim muslim manima kao o skog naroda". "cviijecu hrvats 71.g. Eugen n Kvaternik suosnivac stranke od dlucuje se na n samoubiilacku 187 avanturu i u okolini Rako ovice pokusava dignuti ustanak protiv p Austrrije, ali se gikomedija zvana Rakovicka Buna zavrsava a Kvaterniko ovom likvid dacijom. Sa am trag Starcevic uplasen za sebe e proglasav va Kvaterniikov poduhvat akcijom m psihicki emecenog covjeka s kojom k on nije imao nikakve veze e. Uplasen i sve bolesn niji pore on nema n vise sposobnost s ti da se bav vi politikom m, pa naslje ednici u stra anci zapocin nju borb bu za njego ovo naslijed dje. Dok Sttarcevic sve e vise borav vi po beckim ludnicam ma, borb ba zavadjenih frakcija a se sve vis se zaostrava a da bi kon nacno vodja a desne frak kcije madjarski Zidov Josua (Josiip) Frank uz z saglasnos st tesko bolesnog Starcevica osn novao Cistu u Stranku Prava i po Starcevicevo S oj smrti 1898.g. posta ao


Stra ana 678


1990 - 1995

njegov nasljednik. Taj madjarski Zidov doseljen u Zagreb izazivao je zgrazanje u Saboru svojim neartikulisanim antisrpskim ispadima. Iako Zidov koji se "gadjao" padezima i rodovima , Frank je postao predvodnik i idol hrvatskih sovinista, ali i orudje u rukama beckog dvora. Svo Starcevicevo antiaustrijanstvo se izgubilo i ustupilo mjesto jos jacem frankovom antisrpstvu. Becki dvor, ali i katolicki kler u Hrvatskoj su zadovoljno trljali ruke jer je njihove prozelitske teznje usmjerene prema Srbima u politicki program i praksu pretocio jedan od sinova Izrailjovih. Jos prije Frankove smrti u stranci sve veci utjecaj dobija pravnik Ante Pavelic. Paveliceva porodica vodi porijeklo iz sela Krivi Put u sjeverozapadnoj Lici odakle se preselila u Hercegovinu gdje se Ante i rodio. Skolovan u poznatom rasadniku ustaskih zlocinaca franjevackoj gimnaziji na Sirokom Brijegu Pavelic je vrlo rano prigrabio ideje Starcevica i Franka, a po dolasku u Zagreb postaje clan CSP. Slom Austro-Ugarske i nastanak Kraljevine SHS za frankovce su predstavljali najvecu nesrecu nasavsi se ubrzo na istoj strani sa Hrvatskom Seljackom Strankom Stjepana Radica. Nakon godina politicke nestabilnosti, svadja, meteza i konfuzije u Narodnoj Skupstini je 1928.g. radikalski poslanik Punisa Racic izvrsio atentat na vodje HSS. Racic, stari crnorukac iz Crne Gore nekoliko je puta upozorio Radice da prestanu vrijedjati srpski narod, ali je kap prelila casu kada je Stjepan Radic upitao koliko kosta srpska krv prolivena na Ceru i Kajmakcalanu kako bi je Hrvati otkupili. Nakon Radiceva ubojstva Pavelic osniva organizaciju Hrvatski domobran i proglasava pocetak ustanka da bi 7.1.1929.g. Osnovao Hrvatsku Revolucionarnu Organizaciju "Ustasa" koja je odmah zapocela sa teroristickim akcijama. Nakon ubojstva novinara i urednika "Jugostampe" Tonija Slegla Pavelic i njegovi istomisljenici su bili prisiljeni na bijeg iz zemlje, a utociste im je pruzila Madjarska koja je kao jedan od gubitnika u I. sv. ratu trazila nacina da se Jugoslavija unisti. Pripreme i vjezbe za teroristicke akcije ustase su izvodile na poligonu Janka Pusta, ali im je kraljevska tajna policija vec bila na tragu. U to vrijeme dolazi i do prvog krvavog obracuna za prevlast, pa je J.Percic Pavelicev konkurent brutalno likvidiran. Prilikom posjete kralja Aleksandra Zagrebu ustase su organizovale atentat na njega, ali se izvrsilac prepao i odustao dok je drugu grupu uhvatila policija. Prilikom ispitivanja atentator je izjavio da je odustao od svoje nakane kada je vido kako narod odusevljeno klice kralju. Ta laz je za tastog Aleksandra bila dovoljan dokaz da ga Hrvati vole, pa je nesudjenog atentatora pomilovao i pustio na slobodu. Suoceni sa dokazima da su pomagali i pruzili utociste ustasama Madjari su ih bili prisiljeni protjerati, ali su Pavelic i drustvo odmah nasli novog pokrovitelja u liku Benita Musolinija. Pripreme za teroristicke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebicnu talijansku pomoc koji su uz pomoc ustasa nastojali srusiti Jugoslaviju i zaposjesti dalmatinsku obalu. Vec 1932.g. jedna skupina ustasa se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvrsila napad na zandarmerijsku stanicu u selu Brusane. Ustase su se nadale da ce njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo stete na vratima i zidu zandarmerijske stanice nista se znacajnije nije desilo i teroristi su se vrattili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i cetnici Koste Pecanca, pa je glavni organizator akcije gospicki advokat Andrija Artukovic morao pobjeci. Pretres i istraga su rezultirali razbijanjem ustaske mreze i hapsenjem nekih ustasa od kojih je najpoznatiji bio ustaski ideolog i buduci ministar Mile Budak. Medjutim, ustasama se vec ubrzo pruzila prilika za novu akciju. Prilikom posjete Francuskoj u Marseju je 1934.g. ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvrsio pripadnik VMRO Vlado Cernozemski, ali su iza svega stajale ustase. Nakon ubojstva kralja Aleksandra glavnu rijec u zemlji vodio je njegov brat od strica namjesnik knez Pavle. Iako skolovan u Engleskoj, Pavle je vodio politiku priblizavanja Njemackoj i Italiji sto je narocito bilo izrazeno u vrijeme dok je


Strana 679


1990 - 1995

pred dsjednik vla ade bio Milan Stojdino ovic. U takv voj sitaucijii poboljsaniih odnosa sa s Italijom Musolini je ucinio o ustupak Stojadinovi S cu i pohaps sio ustase, ali ih nije orucio Franc cuskoj i Jug goslaviji. Ia ako je Stoja adinovic na a vanjskopo olitickom planu ispo vodio politiku koju je kne ez Pavle odobravao on n nije bio sp preman na davanje upaka Hrva atima. Zbog g toga je Sttojadinovica a 1938.g. zamijenio z D Dragisa ustu Cve etkovic puko o orudje u rukama kn neza Pavla. To je odma ah rezultira alo sporazumom sa s vodjom Hrvatske H Seljacke Strranke Vladk kom Maceko om i B Hrrvatske 193 39.g. Ne sa amo da su time t Hrvati dobili najs siru nastajanjem Banovine gucu autonomiju vec su s beograd dski trgovci u svom be ezumlju am mnestirali i iz mog zatv vora pustili sve zatoce ene ustase. Sve pripre eme za stva aranje NDH H i dolazak Pav velica uspjesno je obav vio Macek i njegov HS SS. Vec od 1939.g. u H Hrvatskoj djeluje Hrvatska seljacka a zastita kao partijska vojska HSS koja ce o odigrati klju ucnu gu u aprilsk kom slomu Kraljevine Jugoslavije e, razoruzavanju kraljevske vojske i ulog nastanku NDH H 10.4.1941 1.g. Pavelic c i njegova dva autobu usa ustasa dosli su na ovo i krvav vi pir je mog gao poceti. goto Krajj SINU S TISU UCLJETNE KULTURE E Ti ne e znade mrreti kraj slo omljenog maca, Na poljima a rodnim, braneci ih ca asno Kitio si cvecem svakog osvajaca, Pe evajuc’ mu himne, bes stidno i glasno. Slobodu u si vecno, z zakržljala raso, r Cek’o da donesu u tudji bajoneti, Po P gorama svojim tud dja stada pa as’o, Jerr dostojno ne n znaš za Slobodu mreti. m Pokaži mi m redom Vitteze tvog roda, Sto S balcakom s ruku slomiše ti lance, Gde je Karadjordje tvojega naroda, mopilske klance. Pokaži mi tvoje term S tudjinskom si kamom puzio po bllatu, S krvološtv vom zvera, pogane hijene, Da bi muc cki udar s le edja dao Brratu, I ubio porod d u utrobi žene. Još bezbrrojna grobljja zatravio nisi, A krvavu kamu u ne edrima skriivaš, novi konop visi, Sa vešala starih n U sumraku uma novog g gazdu sniivaš. Branio o si zemlju o od nejaci naše, Iz kolevke pio krrv nevine dece, enje srama uz ime usttaše, Pod zname Stavio si s Hrista, Sllobodu i Sv vece. U bezumlju gledaš ko će nove ka ame, kuje, Oštrije i ljuce opet da ti sk ame, Ciju li ceš pušku obesit’ o ra olje ume da a ti komand duje. Ko najbo Jovan Ducic D


Stra ana 680


1990 - 1995

A Aninhi ilacija Srba: Kako je j unis stena K Krajina a Progrramirano poništavanje e dela srpsk kog narod da (i najveć ći egzodus jednog narroda u Evrropi posle Drugog D svetskog rata)) završ šeno je u pe eriodu izme eđu 2-5. avgusta 1995 godine - kad da je hrvats ska ka osvojila teritoriju t R Republike vojsk Srpsk ke Krajine. Tako je civ vilizacijsko varva arstvo iznov va sebi dod delilo ulogu vodećeg arbitra u političko oj praksi, ešeno pre svega s interresima pospe (ame eričko-evrop pska koalic cija) i revita aliziranim is storijskim a anahronizm mom (Vatikanski ho olokaust). Interes SAD D nalagao je e zalaganje e za nekada ašnje ublike (po tradiciji t rim mokatoličke regije), kojje su se u p procesu titoiističke repu sece esije izdvojjile iz Jugos slavije (Hrv vatska i Slovenija), pre e svega zbo og vatikans skog pate ernalizma ovih o regija, a shodno važnoj v uloz zi Vatikana u globalno om procesu rasp pada komunizma. Tak kođe, politič čki interes je j nalagao i favorizovanje ujed dinjene Nem mačke kao temeljne sile s sprovođ đenja amerikanizacije Evrope. To o je i raz zlog što je Nemačka (kako ( to isttiče francus ski general Pierre-Mariie Gallois u knjiizi Le soleil d`Allah av veugle l`Oc ccident,1995) u rasparrčavanju Ju ugoslavije imala operativ vni zadatak.. Štaviše, u oba svetska rata Hrv vati i Slovenci su bili antni germa anizam, saveznici sa Nemačkom; U svetska rata Srbi su, za milita dstavljali nesalomljiv slobodarsk ki duh koji je ponizi Ne emačku imp perijalnu Pred odm mazdu. Nem mačka, tako o pokusava da u miru (ekonomsk kim i politič čkim pres stižom) dob bije sve ono što nije mogla m u sve etskim rato ovima. Ona diktira uslo ove Evro opskoj zaje ednici po sv vim pitanjim ma, pa tako o i slučaju priznavanja p a Hrvatske i Slov venije. Posttoji i dodatni, traumattsko istorijs ski razlog in nteresa nem mačke polittike za Balkan: B osv vajanje Isto oka (Drang nach Osten). Nesumn njivo, amerričko nesnalaženje u "balkansk kom loncu" posledica je j oslanjanja politike na Nemačk ku a ima svoje e istorijske interese na a Balkanu - pa je avan ntura amerričkog novo og koja svettskog porettka doprine ela kompromitaciji vladajuće ame eričke administracije, uniž žavanju pre etorijanskih h UN i favorrizaciji dem mokratskog humaniste e s bičem - a nika ako rešavan nju balkans skog, odnos sno, srpsko og pitanja. Ne manje, Vatikan ko oji ceo balkanski prostor tretira kao Juž žni Ilirik i katoličku k dijjacezu, u ra asparčavan nju Jugoslavijeje uvideo u mog gućnost stvaranja sops stvenog po olitičkog kap pitala. Zato o je a kršenja ljudskih prav va prema Srbima S u Hrvatskoj, Vatikan, uz sva patološka znao novu novoustašk n ku (fašističk ku) politiku hrvatskog predsednik ka Franje priz Tuđ đmana, inač če, komunis stičkog gen nerala. Polittika rimoka atoličke org ganizacije vek kovima je vršila teror nad n pravoslavnim Srbima a u Drrugom svets skom ratu blag gosiljala ge enocid nad srpskim s sta anovnistvom m (opširnije e o tome u knjizi iz 19 987. "The Vatican`s s holocaustt” by Avro Manhattan) M ). Nemački general Ulrich von ssel smatra da je u Ne ezavisnoj drržavi Hrvatskoj (1941 -1944) po ostradalo na a Has najb bestijalniji način 1,8 Millionen M Se erben” . Zverske zločin ne počinile su hrvatsk ke usta aše samosttalno ili kao o ustaše kattoličko-mus slimanske koalicije k (H Hrvati i mus slimani iz Bosne). B To je j razlog na ajgenocidnijem tvorev vinom Rudo olf J. Rimel sma atra NDH (""Power,Gen nocide and Mass Murd der” Washin ngton Unive ersity,Journ nal of peace p Resea arch,vol. 31 1.No 1.199 94. pp-1 -10 0).Žestokom prozeletiizmu Srbi su s perm manento iz zlagani još od o vremena a papoceza arističkih prretenzija da a se hrišćan nska Evro opa pretvori u rimokatoličku Evrropu. Shodn no takvom programu Sabor u Fran nkfurtu je 794. 7 godine e osudio od dluke VII Va aseljnskog sabora, a 8 809. godine e Sab bor u Ahenu u dogmatizu uje jeretike e. Istorijska a pravoslav vofobija i srrbofobija rimo okatoličke organizacije jedini je i razlog što o je i u ratu Hrvata pro otiv Srba 1991 -1995. godine, papa imao o odlučujuć ću ulogu. O toj savrem menoj "kato oličkoj akcijji"


Stra ana 681


1990 - 1995

dokumentovano svedoči francuski publicista Jacques Merlino u knjizi "Les vertiges Yuogoslaves ne sort pas toutes bonnes a dire" (1993). Međunarodna zajednica je na principijelno neprincipijelan način rešavala prava Srba i to jednostranom političim metodologijom: prvo se Srbi dovedu u situaciju da prihvate sporazum koji garantuje njihova prava, a potom taj isti sporazum destruira Međunarodna zajednica. To se dogodilo sa Vensovim planom u Republici Srpskoj Krajini, to se ponavlja sa Dejtonskim sporazumom u Republici Srpskoj. Hronologija političkog života Republike Srpske Krajine najbolje ce ilustrovati farsičnu i volšebnu politiku Međunarodne zajednice u rešavanju jugoslovenske krize. Naprosto, politički interes je nalagao poništavanje prava srpskog naroda, u dvema republikama bivše Jugoslavije (Hrvatska. Bosna i Hercegovina), čije su komunističke i administrativne granice zemlje Zapada prihvatala kao državotvorne granice katoličkog naroda u Hrvatskoj i muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini. Posebno je Bosna predstavljala, i predstavlja, važno uporište američke spoljne politike. Naime, SAD su ublažavale svoju rigidnu politiku spram Libije, Iraka i delom Irana (pa tako i periferizirale svoju podršku Izraelu - moćnom antimuslimanskom poligonu) favorizujući Bosnu, to jest potpomažući muslimanski fundamentalizam. Međutim, istorijski anahroni apetiti rimske papističke organizacije i politika interesa dovešće Evropu i SAD u konfrontaciju, budući da evropske države ne teže, makar i kontrolisanoj islamizaciji dela svoga kontinenta. 2. Američki ambasador Voren Cimerman (Warren Zimmerman) odgovornost za krizu u Jugoslaviji pripisuje Srbiji iako je "početak rata" i krize po rečima lorda Karingtona (lord Carrington) obznanila Hrvatska donošenjem novog Ustava" potpaljujući bure baruta". Da je britanski diplomata i koordinator Mirovne konferencije o Jugoslaviji (na predlog 12 zemalja Evropske zajednice od 3. 9.1991.) u pravu, potvrđuje činjenica da su Srbi, koji više od milenijuma žive na teritoriji sadašnje Hrvatske, novim Ustavom Hrvatskog sabora (Zagreb. 22. 12. 1990.godine) stavljeni u poziciju nacionalne manjine. Hrvatska je Ustavom Republike Hrvatske proglašena "nacionalnom državom hrvatskog naroda". |To je izazvalo talas revolta srpskog stanovništva, i obzirom na preteće pripreme genocida nad Srbima, posledično uslovilo stvaranje Republike Srpske Krajine. Hrvatski predsednik Franjo Tuđman (1921) je intelektualno stasao na radovima takozvanih "hrvatskih pravaša" i teoretičara Nezavisne države Hrvatske, pa nije čudno što je njegova stranka (HDZ - Hrvatska demokratska zajednica), posegnula za poništavanjem prava srpskog naroda. Odluke Hrvatskog sabora iz 1867. godine (da je "narod srbski s hrvatskim narodom istovetan i ravnopravan") kao i Deklaraiciju o pravima naroda i Građana "Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske" (ZAVNOH, 1944. - čiji je prvi član potvrđuje da su "hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj bili potpuno ravnopravni") vladajuća stranka HDZ je popuno anulirala. Novim Ustavom (1990) takozvanim Božićnim Ustavom "potpaljeno je bure baruta" jer je proustaška stranka Franje Tuđmana adaktirala odredbe pomenute Deklaracije koje su ušle u sve Ustave Republike Hrvatske od 1947. do 1990. godine. Takvu ultranacionalističku vladu je, međutim, podržala Međunarodna zajednica, pa je sva sledujuća etnička čišćenja, hadezeovske vlasti prećutkivala. Štaviše, Međunarodna zajednica je priznala i komunističke granice nekadašnjih jugoslovenskih republika (Deklaracijom o Jugoslaviji, u Hagu 18.10.1991.) te je zato pitanje Srba u Hrvatskoj (na Međunarodnoj konferenciji u Hagu koja je počela 7.8.1991. godine i bila posvećena Jugoslaviji) raspoređeno u delokrug


Strana 682


1990 - 1995

Potkomiteta za nacionalne manjine.Na taj način je hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu omogućeno da sprovede završnu anihilaciju srpskog naroda u sadašnjoj Hrvatskoj. Dabome, uz pomoć Međunarodne zajednice; o novcu za nabavku oružja Hrvatske vojne odbrane odlučuje Nil Haris u američkoj ambasadi u Bonu,iako u Hrvatskoj nije ugrožen hrvatski, već srpski narod.Franjo Tuđman nije krio svoje namere (24.2.1990. godine kao predsednik stranke HDZ, izjavio je da "Nezavisna država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda: ) kao što nije krio ni svoja uverenja. U svojoj knjizi "Bespuća povjesne zbiljnosti" (1990.) ovaj kvaziistoričar otvoreno je zastupao antisemitizam što će na kasnijim političkim promocijama iskoristiti za lidersku krilaticu: "Ponosan sam što moja žena nije ni Srpkinja, ni Židovka". Nova hrvatska država je odmah preuzela simbole ranije NDH, iz doba ozloglašenog gaulajtera i zločinca, ondašnjeg poglavnika NDH Ante Pavelića. U povratne srbofobične hrvatske države iz Ustava izbacile srpski narod i krenule u državni teror nad njih, spadaju i zastava "šahovnica" moneta "kuna" i zabrana srpskog pisma "ćirilice". Uplašen za svoju budućnost pred senkom genocidnog recidiva, srpski narod u hrvatskoj regiji je pristupio samoorganizovanju. Po pobedi Franje Tuđmana na višestranačkim izborima u Hrvatskoj (6.5.1990.) Srbi formiraju "Srpsko nacionalno vijeće" 25. 7. 1990. koje je na osnovu plebiscita proglasilo srpsku autonomiju 30. 9.1990. godine. Učestala hapšenja Srba, upadi hrvatskih specijalaca u srpske gradove, zabrane okupljanja srpskih vernika, u obeležavanju nacionalnih praznika. dramatični sukobi sa pripadnicima hrvatske vojske i policije doprineli su da se Srpska demokratska stranka (formirana u selu Vojniću, regija Kordun 11.2. 1990.)obrati tužbom Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj. Politička, međupolitička. liderska, vojna, ekonomska i programirana međuetnička kriza. koja potresa drugu Jugoslaviju, samo uvećava neizvesnost srpskog naroda u Hrvatskoj; na političkoj klackalici između Beograda i Zagreba njemu se dodeljuje uloga žrtve. U međuvremenu specijalci Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske pokušavaju da prodru na teritoriju Knina, Petrinje, Dvora na Uni, Pakraca, Stare Tenje, Borova Sela, Gline, Plaškog, Plitvica tokom 1990. i 1991. i tako anuliraju srpsku odluku o autonomiji. Srbi nisu u stanju da organizuju jedinstvenu civilnu zaštitu na sveukupnoj teritoriji gde su većinsko stanovništvo, pa je hrvatska vojska, i pre izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije (8.10. 1991.) počinila genocidni zločin u nekoliko srpskih mesta (Grubišino Polje - Pakrac - Daruvar 22. 8. 1991. Gospić - 4. 9. 1991.). Kao odgovor na državni teror srpski narod je proglasio na Ustavotvornoj skupštini u Kninu 19.12.1991. Republiku Srpsku Krajinu svojom državom. Republika Srpska Krajina uspostavila je svoju samostalnost (teritorija, narod, vlast, sudstvo, prosveta, zdravstvo) pre međunarodnog priznanja Hrvatske (Evropska zajednica je priznala Hrvatsku i Sloveniju za samostalne države 15.1.1992. u članstvo OUN Slovenija,Hrvatska, Bosna i Hercegovina su primljene 23. 5. 1992. godine). Hronologiju političkog subjektiviteta Republike Srpske Krajine ističemo samo zato da bi se jasnije predočilo da Hrvatska u vreme međunarodnog priznanja nije imala nikakvu kontrolu nad srpskim teritorijama. A ta je teritorija obuhvatala delove regija Dalmacije. Krajine. Like, Korduna, Banije, Zapadne i Istočne Slavonije, Baranje i Srema - što je u stvari najvećim delom prostor na kome su Srbi uživali sva samostalna prava u okviru nekadašnje Vojne krajine (1522-1881.). Sprovođenje državnog terora nad Srbima u Hrvatskoj ubrzo je doprinelo da


Strana 683


1990 - 1995

sukobi 1991. godine prerastu u pravi rat, i to pre raspada druge Jugoslavije. Hrvatska je 5.12. 1991. godine opozvala Stjepana Mesića iz Predsedništva Jugoslavije (izabran na mesto predsednika već uveliko dezorijentisane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1. 7.1991. pod pritiskom Evropske zajednice) koji je svoj politički doprinos okarakterisao rečima: "Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema". Nesumnjivo manipulisanje oko trajanja Druge Jugoslavije predstavlja pravu političku maskaradu. Uostalom, nije li činjenica da je američki Senat (17. aprila 1991.) usvojio Rezoluciju 106 u kojoj se obrazlaže zabrinutost zbog nestabilne situacije u Jugosalviji od predsednika SAD je traženo da u slučaju vojnog udara u Jugoslaviji odmah suspenduje vojnotehničke beneficije. Takođe, 13. maja 1991. godine Panevropska unija, na čelu sa Oto fon Habzburgom (Otto von Habsburg), pismom obavestila predsednika Skupštine Slovenije da je Unija predložila Evropskoj zajednici da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Istovremeno u jeku rasparčavanja Jugoslavije i polarizovanja političke i nacionalne krize državni sekretar SAD (na kraju posete SFRJ, 21.6.1991.) izjavljuje da SAD podržavaju "celovitu i demokratsku Jugoslaviju" ponavljajući zaključke iz Deklaracije Evropske zajednice prema kojoj "ujedinjena demokratska Jugoslavija" ima velike šanse za integraciju u Evropu. Koliko su ovakvi stavovi bili politički neodmereni i deo ekvilibrističkog scenarija potvrđuju: medijski genocid nad Srbima, poziv pape Jovana Pavla Drugog da se 800 miliona katolika mole za spas Hrvatske, a potom ekonomske sankcije za srpski narod od Republike Srbije i Republike Crne Gore, kao i Rezolucije Saveta bezbednosti. Prva Rezolucija Saveta bezbednosti 713, od 25. 11. 1991. (koja dolazi posle napada hrvatskih vojnih snaga na selo Mirkovce 22. 7.1991.) biće osnova za sve buduće političke konstrukcije u rešavanju "srpskog pitanja". U paragrafu 8, Rezolucije 713, decidirano stoji da "teritorijalni dobici i promene granica nametnutih silom u okviru Jugoslavije" neće biti priznati. Prema tome,već tada se ne stavlja akcenat na garantovanje međunarodnih granica SFRJ (koja je i potpisnik tih načela u Helsinkiju 1975.) već, u stvari, na administrativne granice. Prikrivena, a dugoročna politika evroameričke koalicije je, ovim početnim aktom, utvrđivala granice bivših jugoslovenskih republika, kako bi srpske etničke teritorije ustupila novouspostavljenim secesionističkim država. Razumljivo, promene granica uz primenu sile od strane Hrvatske ova Rezolucija neće uzimati u obzir. To znači da se odluka srpskog naroda na samoopredeljenje neće uvažiti kao što se pod "silom" neće smatrati promena granica od strane Hrvatske. Iz ovoga jasno sledi da su UN temeljnom Rezolucijom 713 odlučile da izvrše uzurpiranje srpskog etničkog prostora, što se i dogodilo sa Republikom Srpskom Krajinom, u okviru hrvatske regije. Posle Ženevskog sporazuma (23.11.1991.) na kome su se Hrvatska i Jugoslavija saglasile o razgraničenju SAO Krajine i Hrvatske i na kome je prihvaćen Vensov plan (Vance plan) 27.11. je doneta Rezolucija 724. Simulacija jednakih aršina za strane u sukobu potvrđena je u praksi. Naime, u paragrafu 5. ove Rezolucije (koja se oslanja na paragraf 6. Rezolucije 713) obrazložena je odluka o obaveznom embargu na naoružavanje svih strana u bivšoj SFRJ. Pa, ipak, UN su pomogle da se katolici iz Hrvatske i muslimani iz Bosne neograničeno snabdevaju svim vrstama oružja. Međunarodna aktivnost za poništavanje Republike Srpske Krajine posebno je ažurna tokom 1992. godine iako su regularne hrvatske trupe počinile stravične zločine nad srpskim stanovništvom, u pojedinim regijama, sprovodeći programirano etničko čišćenje. Srpski sabor (koga predstavljaju akademici Pavle Ivić i Vasilije Krestić i istoričar Vojin Dabić) odnosno Informativni centar Srba 31. oktobra 1992. godine priredio je Izveštaj o progonu i stradanjima srpskog naroda u Zapadnoj Slavoniji (28 strana + četiri karte), našto je međunarodno javno mnjenje odgovorilo dirigovanom ćutnjom. Vensov plan je zamišljen navodno kao pravedno rešenje i pokušaj da se zločini hrvatske vojske periferizuju. Ali, po dobijanju saglasnosti za primenu Vensovog plana (prihvaćen pod pritiskom beogradskog režima na Skupštini republike Srpske Krajine 9. 2. 1992. godine)


Strana 684


1990 - 1995

sledila je jedna po jedna akcija, koje će ga, programirano, minorizovati. Prilagođavanjem sledujućih Rezolucija ispunjavali su se hrvatski interesi, poništavajući istorijsko, faktičko i državotvorno pravo Republike Srpske Krajine. Politika realnosti zamenjena je politikom simulacije i faktorom vremena: trebalo je trošiti političku volju srpskog naroda, bez vidnih rezultata, i polako uvoditi taj isti narod u apatiju, a povremenenim hrvatskim ritualnim ubistvima srpskih civila ceo narod uvoditi u osećaj izvesne bezizlaznosti. To znači da je Vensov plan samo prividno Srbe dovodio u ravnopravan položaj odlažući u prvoj tački stav o neprejudiciranju političkog rešenja. U svim ostalim zahtevima Vensov plan je za Hrvatsku osigurao vanteritorijalni status i to: 1. Vojska UN ne čuva srpsku granicu. 2. Razoružava se samo srpska vojska. 3. Obavezuju se Srbi da vrate izbeglice - Hrvate sa teritorije Republike Srpske Krajine, dok Hrvatska ne podleže istoj obavezi iako je sa svoje teritorije proterala mnogo veći broj Srba. 4. UNPROFOR (čije su snage osnovane Rezolucijom 743 od 21.2.1992.) i posmatrači Evropske zajednice imaju zadatak kontrolisanja jedino srpske strane. 5. Humanitarna pomoć je trebalo da dolazi u Krajinu tek uz "odobrenje vlade u Zagrebu" pa se ta akcija svodila na pomoć isključivo Hrvatskoj. Posledično, vojska Republike Srpske Krajine, je predala teško naoružanje UNPROFOR-u, koji je "preuzeo" obavezu da spreči upad hrvatske vojske na srpsku teritoriju. Međutim, UNPROFOR, smešta svoja sedišta u Knin i druga mesta u dubini srpske države, pokazujući da neće čuvati krajinsku granicu. Jasno uočavajući da Vensov plan latentno gura Srbe u postepenu katastrofu, Sveti arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve izdao je Saopštenje (17. januara 1992.) o pravu srpskog naroda na samoopredeljenje - očekujući veće i primerenije garancije srpskom krajinskom narodu. Na žalost, garantije su bile ravne mere Vensovog plana, što je hrvatska vojska koristila, nastavljajući sa vojnim upadima, masovnim ubistvima i diverzantskim akcijama. Srbima je podvaljeno i Rezolucijom 762 (od 30. 6.1992.) čiji su sastavni deo predstavljala i dokumenta. Ovom Rezolucijom "uvode se ružičaste zone" i ona je usledila nakon agresije hrvatske vojske na međurečje Krke i Čikole (Miljevački plato), Republika Srpska Krajina je znači, u vreme zaštite Ujedinjenih nacija, bila izložena genocidnim pogromima. Hrvati su najavljivali etničko čišćenje po principu "spržene zemlje" kako su to već učinili sa 4.118 srpskih domaćinstava (krajem 1991.) u Zapadnoj Slavoniji. Rezolucija 762. doneta je, navodno, protiv Hrvatske i masakriranja počinjenog na Miljevačkom platou u Dalmaciji 21. juna 1992. godine, dok se u stvari ovom Rezolucijom, Savet bezbednosti otvoreno svrstao na hrvatsku stranu. Članom 3 je zahtevano da se hrvatska vojska povuče sa Miljevačkog platoa (što je ona i učinila), ali su Hrvati vojsku zamenili jakim milicijskim snagama, čak uveli administraciju i evidentno produžili sa okupacijom. Teško oružje Republike Srpske Krajine bilo je uskladišteno i pod međunarodnom kontrolom, pa nikakva veća vojna intervencija (za povratak otete teritorije) nije bila moguća. Evroamerička politička administracija je smatrala da je Hrvatska pozitivno odgovorila na Rezoluciju 762. jer ta Rezolucija i nije predvidela povlačenje hrvatske policije. Da bi se ublažila Hrvatska agresija na Krajinu i OUN članom 4. iste Rezolucije traži da se "iz Hrvatske povuku i razoružaju zaostale snage Jugoslovenske narodne armije": ovo je dosledno sprovođena i produžavana farsa sa vojskom raspolućene JNA, slično istovetnim zahtevima iz Rezolucije 752. kada se zahtevalo da se vojska JNA i delovi Armije Republike Hrvatske povuku iz Bosne i Hercegovine. I tada je reagovano nakon masakra koji je vojska Hrvatske izvršila 26.3.1992. (Bosanski Brod) i 3.4.1992. (Kupres) nad Srbima u drugoj državi- Bosni i Hercegovini.


Strana 685


1990 - 1995

Iako su i tom prilikom deklarativno, obe vojske jednako tretirane, hrvatska vojska je ostala da u koaliciji sa muslimanskom armijom pokuša da uguši organizovanje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U pratećim dokumentima Rezolucije 762 zahteva se i povratak proteranih Hrvata iz Republike Srpske Krajine ali se - opet ni rečju ne pominju brojniji proterani Srbi iz Hrvatske. U pratećim dokumentima je sadržano i nevešto objašnjenje zašto neke teritorije RSK postaju "ružičaste zone" (a što konkretno znači ukidanje makar i navodne zaštite tih teritorija od strane UN). Zanimljivo je da se "ružičaste zone" poklapaju sa delovima RSK koji su po nju od vitalnog značaja. Između ostalih, to su oblasti oko jezera i hidrocentrale Peruća, oko Masleničkog mosta, zatim plodnih delova Ravnih kotara, onda oko Krnjaka blizu Karlovca, te žitarskih delova u Baniji i bogatih predela prema industrijskom gradu Sisku. Šta je to u stvari značilo? Nesumnjivo, ozbiljno poništavanje Vensovog plana, jer je tačkom 9. tog plana bilo predviđeno da se granica zaštićenih zona OUN povuče sa predstavnicima hrvatske i srpske strane. Naprotiv, Rezolucijom 762 Savet bezbednosti je stavio van snage ovu odredbu Vensovog plana. Proglašenje "ružičastih zona" Savet bezbednosti je pravdao time što je to zemljište pripadalo opštinama (u vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) čiji su centri u Hrvatskoj: Sinj, Šibenik, Zadar, Karlovac i Sisak. Daljne poništavanje Republike Srpske Krajine slede i naredne rezolucije, delujući po principu "korak po korak" doduše u složenijem političkom komplotu, jer se rezolucijama pripremao teren za poništavanje obe srpske države nastale raspadom Titove Jugoslavije (Republika Srpska Krajina i Republika Srpska). Tako je krajinski pravoslavni narod, izuzev genocidnim namerama hrvatske katoličke države, podvrgnut presiji evroameričke koalicije, kojaje uporno tražila način, put i rešenje da državu krajinskih Srba definitivno amputira. U tom smislu ne čude ni kotnradiktorni stavovi prvog čoveka instrumentalizovanih Ujedinjenih nacija. Iako je Butros Gali (Boutros Boutros Ghali) 4. 2.1992. izjavio da na teritoriji pod zaštitom UN neće važiti hrvatski zakoni, Rezolucijom 769, od 7. avgusta 1992. godine Savet bezbednosti potpuno ignoriše Srbe u Krajini. Pozivajući se u tački 4 iz Izveštaja Generalnog sekretara (i tačke u Izveštaju od 14 do 15) Savet bezbednosti zahteva uspostavljanje hrvatske policije i carine na granici između Republike Srpske Krajine i Savezne Republike Jugoslavije te između Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Ergo, to je podrazumevalo delom i primenu hrvatskih zakona na granici. Dosledno primenjujući strategiju "toplo-hladno" UN će, opet, po agresiji republike Hrvatske na Ravne kotare (22. januara 1993.) izglasati novu Rezoluciju. Potrebno je istaći da je neoustaški napad demokratske i evropeizirane vojske Franje Tuđmana počinio neopisiv masakr u Ravnim kotarima, koji su se nalazili pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Zaposedajući srpske teritorije ova vojska ksenofobičnih krstaša masakrirala je sve živo na šta je naišla, sravnjujući sa zemljom srpska sela, srpske svetinje i srpska grobišta. Kao odgovor na ovu dirigovanu "katoličku akciju" hrvatske države, donosi se Rezolucija 802 (od 25. januara 1993.) kojom se traži povlačenje hrvatskih snaga iz Ravnih kotara. Ova politička rašomonijada nije više ni najdobronamernije mogla razuvereti u planove diskreditovanih Ujedinjenih nacija. Naprosto, Rezolucija nije mogla da se realizuje baš zato što je njena pravna pouka u suprotnosti sa odlukama Rezolucije 762, koje nisu obesnažene ni jednom novom rezolucijom. To znači da je Rezolucija 802, doneta iako pravno nije bila valjana, iako je poništavaju odluke Rezolucije 762. Jednostavno nije bilo moguće uvažiti član 1. Rezolucije 802 kojim je zahtevano da se hrvatska vojska "povuče iz zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija". A nije bilo moguce izvršiti ovaj zahtev stoga što su područja koja su bila okupirana (Ravni kotari) pripadala takozvanim


Strana 686


1990 - 1995

"ružičastim zonama" - a one se, shodno Rezoluciji 762, nisu smatrale zonama pod zaštitom UN. Najzad, Rezolucijom 815 od 30. 3. 1993. godine Savet bezbednosti se jasno izjasnio za poništavanje Republike Srpske Krajine. U tački 5. se utvrđuje da su "zone pod zaštitom UN integralni deo republike Hrvatske" čime se prejudicira političko rešenje. To je značilo nepriznavanje postojanja Republike Srpske Krajine i konačno rušenje plana Sajrusa Vensa (Syrus Vance). Daljni pregovori nisu imali za cilj rešavanje jednog složenog političkog procesa kakvi su srpsko-hrvatski odnosi već održavanje permanentnog pritiska na vladu RSK da, slično Jugoslaviji, podrži sprovođenje u život relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti. To se ponovilo i na razgovorima u Ženevi, kada je delegacija Republike Srpske Krajine tražila uspostavljanje svoje administracije na svim okupiranim teritorijama i povratak proteranih Srba. Umesto ranijih zahteva političkog lukavstva. predstavnici diplomatskog liberalizma su se služili diktatom. Tako je 6. aprila 1993. godine Lord Oven (David Oven) "prisiljavao delegaciju RSK da potpiše sporazum po kojem bi svu upravu nad područjima koja je Hrvatska okupirala 21. juna 1992. i 22. januara 1993. godine preuzele Ujedinjene nacije" (S. Jarčević, Leksikon istorijskog beščašća 1996). Razumljivo, do sporazuma nije došlo, bez obzira na lorda Ovena i njegovu učestalu krilaticu "Potpišite već jednom, taj prokleti sporazum". Za britanskog lorda sporazum je bio samo potpis na papiru, za narod Republike Srpske Krajine to bi predstavljalo besprizornu kapitulaciju. Gubeći političku meru, Savet bezbednosti je posegnuo za argumentom moći kažnjavajući sveukupni srpski narod koji nije bio u ratu sa Savetom bezbednosti. Primenjivanjem blokada i embarga revitaliziran je Helms-Bartonov zakon (američko kažnjavanje karipskih naroda) koji se, međutim, u svemu protivi međunarodnim principima. Pa, ipak, po direktivi SAD, Savet bezbednosti je 17.4.1993. godine usvojio Rezoluciju 820. koja pooštrava sankcije protiv Srbije i Crne Gore, to jest Savezne Republike Jugoslavije (Treće Jugoslavije u ovom veku). Rat protiv srpskih zemalja je nastavljen mimo normi međunarodnog prava, kako se to činilo i sve vreme raspada komunističke Jugoslavije spram srpskog naroda. Jugoslaviji je - Rezolucijom 820. - zabranjena svaka vrsta saobraćaja van svoje teritorije i plovidba se nije mogla vršiti u međunarodnim vodama i rekom Dunavom. Članom 12. uvedene su totalne sankcije (čak i humanitarna pomoć), prema Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Principijelnoj u neprincipijelnosti evroameričkoj zajednici i UN nije smetalo da Rezoluciju 820 primeni i na Republiku Srpsku Krajinu iako su tim činom priznali suverenost Republike Srpske Krajine. Jednostavno, proces razupiranja svesrpskog naroda se morao finalizovati, bez obzira na pravne nonsense i ogrešenje o demokratska načela i međunarodno pravo. Tako je Rezolucija 820 postala ruglo Saveta bezbednosti koji se opsesivno upirao da poništi Republiku Srpsku Krajinu,a ovom Rezolucijom joj priznao državnički subjektivitet. Naime, Povelja UN predviđa sankcije samo prema suverenim državama, a Savet bezbednosti je priznao nešto (Republika Srpska Krajina) što se trudio da negira svih ranijih godina. Kako ova politička pornografija nije nikog zabrinjavala, nastavilo se sa pritiscima na Republiku Srpsku Krajinu, da potpiše sporazum o vlastitoj smrti. Početkom jula 1993. godine satelitsku ulogu tumača u ubeđivanju Srba da neminovni poraz treba da proglase pobedom (poništavanje RSK) preuzela je


Strana 687


1990 - 1995

Rusija. Očekivalo se, obzirom na tradicionalno prijateljske odnose ova dva naroda da će ruska misija okončati za Zapad problem Republike Srpske Krajine i time možda dobiti neki poen u poražavajućoj ulozi političkog autsajdera. Zapadne analitičke službe su za veru u dobar ishod imale dva razloga: prvo, ruska misija (kao pravoslavna misija) neće biti dočekana kao strana koja ultimativno diktira uslove i - drugo, ruska misija je morala da štiti interese Zapada, jer su Rusiji (na ime saučesništva) otpisivani dugovi i davana ekonomska pomoć. Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je Rusija, na šteti nanetoj srpskom narodu, zaradila oko 435 miliona dolara (od otpisivanja zajma do ekonomske pomoći). Štaviše, dugovi Rusije (te zajam do 1992. godine) koji su iznosili 110 milijardi dolara su reprogramirani, kako Rusija ne bi stavila veto u Savetu bezbednosti. Ruska misija koju je predvodio zamenik ministra inostranih poslova, Ćurkin, obećavala je da će primorati Republiku Hrvatsku na saradnju (ekonomsku, saobraćajnu), sa Republikom Srpskom Krajinom - kao i da se tačka 12. Rezolucije 820 (o blokadi RSK) neće više primenjivati. To je bio predlog sporazuma koji se vladi RSK činio sasvim realnim, i bez majorizacije. Tako je i došlo do dugo očekivanog sporazuma (15. i 16. 7. 1993.) u Erdutu koji su potpisali predstavnici istog ranga, ministar inostranih poslova RSK i ministar trgovine Republike Hrvatske. Glavne odredbe Erdutskog sporazuma podrazumevale su da se pripadnici hrvatske vojske povuku sa okupiranih područja, da na tim teritorijama kontrolu ima policija UN, da Srbi i Hrvati u odnosu 50-50% koriste most Maslenicu, aerodrom u Zemuniku i hidroelektranu Peruću, te da ekspertske grupe pripreme elaborate za ostale privredne delatnosti (proizvodnja struje u Obrovcu, snabdevanje vodom hrvatskog dela Dalmacije). Tim pre činilo se da će Erdutskim sporazumom antisrpska politika prerasti u politiku realnosti i demokratskih načela koja proklamuju zemlje moći i uticaja. Već i zato što je Rezolucijom 847 Savet bezbednosti (30. juna 1993.) to najavio, dok je u predsedničkom saopštenju Saveta bezbednosti. od 30. jula 1993. u drugom pasusu pozdravljeno potpisivanje Erdutskog sporazuma. U ovom slučaju samo je zamenjen red poteza: ranije je hrvatska agresija prethodila rezolucijama, a sada je jedan sporazum prethodio inkvizitorskoj odluci. Tuđman je, dogovorno sa instruktorima profitokratije, odbio primenu Erdutskog sporazuma, a Savet bezbednosti (kome je ovaj sporazum značio sondiranje stanja političke volje naroda RSK) doneo Rezoluciju 855 (9. 8.1993.) zahtevajući od Jugoslavije da prihvati posmatrače na Kosovu, Raškoj oblasti (Sandžak) i u Vojvodini. Očito, ulogu hrvatskog inkvizitora preuzeo je Savet bezbednosti u projektu razsrbljavanja, razpravoslavljenja i razdržavotvorenja srpskog naciona u celini. Novina u odnosima Hrvatske i Republike Srpske Krajine sastojala se, u ovom periodu, u tome što su Hrvati (po nalogu Međunarodne zajednice) tražili modalitete novog sporazuma - istovremeno nastavljajući sa masovnim ubistvima, paljevinama, i zatiranjem srpskog stanovništva koga su navodno, od agresije čuvali pripadnici Ujedinjenih nacija. Tako je Hrvatska ponudila Republici Srpskoj Krajini nacrt novog sporauzma 8. 9.1993. a po načelu "psihološkog šoka" u politici, iste noći i narednog dana (9. 9. 1993.) izvršila masakr u Medačkom džepu. Nakon što su pripadnici hrvatske vojske potpuno opljačkali pa uništili jedanaest srpskih sela (na takozvanom "Medačkom džepu") koja su bila pod zaštitom UN, UNPROFOR je intervenisao kod vladajućeg režima u Beogradu (Jugoslavija) i predstavnika vlade u Kninu (Republika Srpska Krajina) da Srbi ne proširuju ratna dejstva. Vlada RSK je odbila cinični zahtev UNPROFOR-a i prosledila zahtev ministru odbrane i komandantu Glavnog štaba (generalu Miletu Novakoviću), da osvoji okupiranu teritoriju. Pijun beogradskog režima, komandant Glavnog štaba, ne samo što nije izvršio ovo naređenje već je potpisao Sporazum na kome je UNPROFOR insistirao, a po kome se "srpska vojska i naoružani vojnici neće vraćati u područje Medaka, kada se povuče hrvatska vojska".


Strana 688


1990 - 1995

U daljem osipanju homogenizacije Republike Srpske Krajine Savet bezbednosti i Hrvatska su se odlučili za tradicionalnu i uspešno oprobanu metodologiju. Nastavak etničkih čišćenja slediće rezolucije koje su obavezivale jedino srpsku stranu. U periodu između 9. i 17. 9. 1993. godine Hrvati će nastaviti sa etničkim čišćenjem počinivši nečuvene zločine u naseljima Divoselo, Čitluk i Počitelj, ali i u još devet manjih sela. Ubrzo je usledila Rezolucija 871 od 4. 10. 1993. samo sada bez osvrtanja na zločine Hrvata u Lici. Prvim članom ove Rezolucije, briše se validnost Republike Srpske Krajine jer se delatnost UNPROFOR-a deli po teritorijalnom principu: UNPROFOR u Hrvatskoj, UNPROFOR u Bosni i Hercegovini, i UNPROFOR u Makedoniji. I više od toga: članom 2 se ističe zabrinutost zbog napada unutar Hrvatske (!?). To znači da se, Rezolucijom 871 prećutkuju napadi hrvatske vojske na zone pod zaštitom UN, kao što se prećutkuje da hrvatska regularna vojska (u koaliciji sa muslimanima) ratuje u susednoj Bosni i Hercegovini protiv Srba. I ne samo to: Hrvatska se (istim članom ove Rezolucije) nagrađuje jer "osigurava poštovanje i teritorijalni integritet Republike Hrvatske". Skupština Republike Srpske Krajine odbacila je Rezoluciju 871 i u celini i donela Deklaraciju o odbacivanju Rezolucije. Rezolucijom 871 Savet bezbednosti je jasno davao do znanja kojim pravcem će ići politika evroameričke koalicije u poništavanju Republike Srpske Krajine. Potpuno se odustalo od traženja srednjeg rešenja i vidno se pripremala pogodna situacija za definitivno etničko čišćenje Srba RSK. To su, uostalom, potvrdile i sve rezolucije, od kojih ni jedan nije doneta protiv Hrvatske, bez obzira na dosledna državni teror nad Srbima u Hrvatskoj i etnička čišćenja u rubnim delovima RSK. Jedan jedini dokument u UN (izveštaj Butrosa Galija pred Savetom bezbednosti od 15. maja 1993. godine) svedoči o teškom položaju Srba u Hrvatskoj. Samo u tom dokumentu se priznaje da je Hrvatska, od 18.3.1993. proterala oko 251.000 Srba, koji su se sklonili u Republiku Srpsku Krajinu i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Period 1994. godine predstavlja "napor" Međunarodne zajednice da iznađe pravi modalitet za poništavanje RSK. Dve političke sesije (zagrebačka i londonska) Zagrebački sporazum o prekidu neprijateljstava (29. 3. 1994.). Pa, ipak, vreme se nije trošilo niti na potvrđivanje sporazuma niti na rezolucije, jer se scenario raspada RSK znao ali se čekalo na razradu modaliteta. Zato 1994. predstavlja administrativni interregnum u zvaničnim odnosima Međunarodne zajednice sa Republikom Srpskom Krajinom. U ovom periodu mnogo se više pažnje posvećuje režimu u Beogradu koji pokazuje sve veću kooperativnost u odnosu na američku administraciju. Programiranim izborom vlade RSK i parlamenta režim u Beogradu kontroliše. diktira i usmerava politiku RSK, ostvaruje trojnu vlast (civilnu, vojnu i policijsku) i kriminalizira privredni i društveni život. To je i razlog što ova vlada RSK nije uspela da sprovede deo zahteva iz Zagrebačkog sporazuma, odnosno da na bivšu okupiranu teritoriju pošalje svoju policiju i organizuje vlast. Sa porastom destabilizacije u RSK i pritiscima spolja na sve srpske zemlje ušlo se u 1995. godinu koju je Međunarodna zajednica procenila kao tačku finalizacije poništavanja, uveliko getoizirane Republike Srpske Krajine. Korak ka pritvorenoj rešenosti definitovnog uništenja najzapadnije srpske države na slovenskom delu Balkana odvijao se na dva plana: pokazivanjem volje da se druga srpska država u regiji Bosne i Hercegovine (Republika Srpska) dovede u ravnopravan položaj sa preostalim entitetom u istoj regiji (muslimansko-katolička koalicija) i pokazivanjem rešenosti da se Republika Srpska Krajina zbriše sa istorijske i političke karte Evrope. Otuda je i normalno što Rezolucije 981 od


Strana 689


1990 - 1995

31.3.1995. godine predstavlja vrhunac neprijateljske politike UN protiv Srba. Ovom rezolucijom se Vensov plan apsolutno anulira, pa se teritorija RSK više ne smatra prostorom pod zaštitom vojnih snaga OUN. Tako se, bez saglasnosti srpske strane, tačkom 2. Rezolucije 981 ukida UNPROFOR i osniva "Operacija za povratak poverenja u UN". To je bio signal za agresiju na celu Republiku Srpsku Krajinu pošto ona nije više bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Hrvatska se odlučila da predvoji RSK pa kao svoj strateški cilj odabrala oblast Slavonije. Razlog treba tražiti pre svega, u doslednom političkom pragmatizmu. Kako je Hrvatska "pokrivena" medijskom kampanjom protiv Srba - u vreme rata u Istočnoj Slavoniji za grad Vukovar - u periodu od 1. 8. do 20. 9. 1991. godine nesmetano sprovela većim delom etničko čišćenje Slavonije, onda je sada trebalo dovršiti sa ostalim Srbima kako bi Slavonija (poput drugih regija na kojima žive Srbi) bila preprogramirana u oblast etnički čiste Hrvatske. Naime, prema urednim obaveštenjima UNPROFOR-a hrvatska evropapistička soldateska je tokom 1991. godine sravnila sa zemljom 286 srpskih sela. Utoliko pre, sa Zapadnom Slavonijom je trebalo bespošteno završiti kako bi Hrvati ušli u Jasenovac (nekadašnji koncentracioni logor osnovan pre svega za Srbe) i malignu istoriju hrvatske i vatikanske politike zamenili stratišem na kome su pokopane hrvatske žrtve fašizma i komunizma. Prvog, 2. i 3. maja 1995. godine, neviđenom brutalnošću i žestinom, izvršen je napad na 65 preostalih pravoslavnih sela Zapadne Slavonije i nekoliko manjih gradova. Srpsko teško naoružanje je bilo pod kontrolom UNPROFOR-a pa je hrvatska vojska nesmetano mogla da obavi svoju "katoličku akciju" obzirom da im je bilo garantovano da vojska savezne države Jugoslavije (zajednica Republike Srbije i Republike Crne Gore) neće reagovati, kao što vojnu pomoć nije pružio ni Banjalučki korpus Republike Srpske. Nacionalni paradoks je, utoliko bio veći jer se Srbija prihvatajući Vensov plan, obavezala na zaštitu RSK. Pokušaj evakuacije (zbeg) iz slavonskog pakla, završen je sa tragičnim posledicama. Da bi ublažila počinjeno delo nezapamćenog zločina u drugoj polovini XX veka, hrvatska vojska je nastradale zakopavala u masovne grobnice, a pranjem deterdžentima očistila puteve od krvavih mrlja.Jasušiju Akašiju (Yasushi Akashi) povereniku Butrosa Galija u UN, nije bilo dozvoljeno 24 sata da uđe na ovu teritoriju pretvorenu u srpsko gubilište. U ovoj akciji, zajedničkoj sa predstavnicima evroameričke koalicije hrvatski legionari su izbrisali svaki trag postojanja i života u 11 sela pakračke opštine. Tačno po programu 1. maja 1995. godine ponovo se zaviorila ustaška zastava ("šahovnica") u Jasenovcu, kada je hrvatska vojska zauzela ovo srpsko selo. U Jasenovcu su, do pred Drugi svetski rat većinom živeli Srbi. Posle svetskog rata u njemu su živeli nedoklani Srbi. Posle legionarskog upada 1995. godine tamo Srba više nije bilo pa je zato hrvatska katolička crkva ubrzano napravila opštenarodnu procesiju u znak zahvalnosti božjem proviđenju što je hrvatstvo iznova vaskrslo u Jasenovcu. Jasenovačka novina, sklepana za tu priliku, beleži da je narodna katolička procesija u euforičnom veselju, trajala dva dana. Tako je najveći grad mrtvih Srba pretvoren u katoličko hodočasničko mesto. U jasenovačkom selu na strani prema reci Savi, nalazi se i spomen park na istom mestu gde su 1941. hrvatske ustaše podigle koncentracioni logor, prvi u Evropi po masovnom uništavanju logoraša. Ubijani su Srbi, Jevreji i Cigani. Koncentracioni logor Jasenovac je, isto tako, jedino stratište holokausta Drugog svetskog rata koje je imalo poseban logor za decu, uzrasta od kolevke (2,5


Strana 690


1990 - 1995

meseca) do 14 godina. U logorima Nezavisne Države Hrvatske (NDH), prema dosadašnjoj evidenciji pobijeno je 75.000 srpske dece, od toga 14.000 u Jasenovcu. Postupak anihilacije 1, 2. i 3. maja 1995. sprovođen je sa profesionalnom perfekcijom. Što nije pobijeno - izbeglo je, pa se akcija etničkog čišćenja može smatrati "savršeno" obavljenom. Pvu akciju neokrstaša, u ime civilizacijskog varvarstva, propratila je licemerna opaska Saveta bezbednosti koji je pozvao Hrvate da "čuvaju dostojanstvo srpskog naroda". Ono što treba istaći svakako je činjenica da je najveći masakr u Zapadnoj Slavoniji izvršen na delovima kada su "plavi šlemovi" ishitreno nestali. To je posebno tačno za zbeg Srba koji se kretao (3. maja) iz pravca Pakraca i Okučana na putu za Gradišku (teritorija Republike Srpske). Potomci klanog naroda iz Drugog svetskog rata, a sada izbeglice nedoklanog srpskog naroda iz trećeg rata Hrvata protiv Srba u XX veku, nadali su se da će ih plavi šlemovi zaštititi - obzirom da po odlasku Srba oblast Zapadne Slavonije ostaje stoprocentno etnički čista. Zbeg, u kome je najviše bilo dece (koja su vozila traktore), žena i nemoćnih našla se u unakrsnoj vatri u šumi Prašnik, blizu Nove Varoši. Broj masovno pobijenih Srba još uvek nije tačno utvrđen. Istovremeno, da bi se ublažilo dogovorno etničko čišćenje, a sopstvena javnost i dalje obmanjivala (indoktrinirana satanizacijom Srba već je bila psihološki spremna da prihvati "opravdan" zločin) - Međunarodna zajednica se odlučila na bombardovanje Srba u Bosni i Hercegovini. Na sedište srpske vlade, na Palama, NATO je izvršio vazdušne udare, kao što je bombardovao i druge delove Republike Srpske. Po smatranju Zapada u ovom trenutku je trebalo iskoristiti potpunu vojnu disperziju u RS i RSK i ako ne konačno uspostaviti islamsku državu u Bosni i Hercegovini onda bar apsolutno realizovati stvaranje etnički čiste Hrvatske. Dodatno, patologija poraza u Zapadnoj Slavoniji (iznuđen poraz - zbog oglušivanja Republike Srpske i Savezne Republike Jugoslavije da vojno reaguju) trebalo je narodu u Republici Srpskoj Krajini jasno da do znanja da su Srbi jedini narod u Evropi koji se može nekažnjeno satirati. Zato su i parolu iz Prvog svetskog rata: Serbien muss sterben (Srbija mora umreti) ideolozi novog svetskog poretka - potvrđujući svoju privrženost rasizmu i asimilaciji naroda pravoslavnog i kulturnog prostora obnovili i civilizacijski nadogradili. Glas "razuma" nemačke Evrope sa Kinkelom poručuje: Serbien muss man in die knie zwingen (Srbija se mora baciti na kolena). Ubrzo po etničkom čišćenju Zapadne Slavonije izvedena je (od 1. do 5. avgusta 1995.) završna i apsolutizovana akcija ("Oluja") vojne agresije na Republiku Srpsku Krajinu. Svet bezbednosti je odobrio NATO paktu da avijacijom pomogne konzistentan hrvatski projekat etničkog čišćenja. Kompletna srpska oružana sila (bez teškog naoružanja koje je kontrolisao UNPROFOR) i srpski narod povukli su se sa privremeno okupirane teritorije. Tačan broj nastradalih prilikom ulaska hrvatske vojske, u egzodusu ophrvanom mitraljiranjem iz aviona, u operaciji "postoluje" kad je izvršeno masakriranje zaostalih i nemoćnih - još uvek nije pouzdano utvrđen. -Po procenama Komesarijata za izbeglice, predstavnika UN i Crvenog krsta oko 250-300 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine pretvorilo se u najdužu izbegličku reku XX veka, na svom neizvesnom putu prema Srbiji odnosno Jugoslaviji. Ovom kolonom unesrećenika- prognanih sa hiljadugodišnjih ognjišta - okončano je pitanje Republike Srpske Krajine. Savet bezbednosti je ovaj predmet mogao da arhivira.


Strana 691


1990 - 1995

3. Politika interesa takozvane Međunarodne zajednice i revitalizirani istorijski anahronizam rimokatoličke organizacije odlučivali su o sudbini Republike Srpske Krajine. Istorija ove države, čija je teritorija okupirana predstavlja i istoriju licemerokratije i papokratije na kraju logorskog XX veka. Pod postojećim okolnostima, a bez podrške i političke mudrosti dveju većih srpskih država (Srbija i Crna Gora), Republika Srpska Krajina je trajala toliko koliko je bilo potrebno vremena evroameričkoj lihvarokratiji da je poništi. Cilj je opravdavao sredstva, i tog jezuitskog načela takozvana Međunarodna zajednica se držala konzistentno u razupiranju dela srpskog etničkog prostora. Zato su Srbi prošli i kroz najžešći, do sada poznati, medijski genocid - koji je, kao paralelno sredstvo trebalo da osluži ostvarenju cilja, anihilaciji jednog naroda i jedne države. Vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda - kako to svedoči Raju G. C. Thomas sa Marquette Univerziteta u Millwaukee, Wisconsin - obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske. Pod nepojmljivim i bestijalnim zločinima koji su ponavljali arsenal zverstava iz Drugog svetskog rata, izuzev prodaje ljudskih organa, svetska nalogoprijemčiva javnost je zatvarala oči. Bio je to znak podstreka da se ritualna ubistva kao najvažniji deo militantnog programa armije Franje Tuđmana, redovno ponavljaju - do pada Republike Srpske Krajine. Saučesništvo svetskih medija u zločinu protiv čovečnosti je evidentno što potvrđuju i autori knjige On assasisne un peuple iz 1995. (Patrick Barriot – Eve Crepin). Da je reč o pravom medijskom ratu protiv Srba svedoči i fotoreporter Russel Gordon koji je pod naslvoom The Media war in the Balcans objavio tekst 1996. u avgustovskom broju revije "Chronicles" (A Magazine of American culture). Programirano iskrivljavanje slike o događajima u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ciljno satanizovanje martirijskog srpskog naroda - jasniji su danas no u vreme medijske kampanje. Uostalom, po ostvarenju dela interesnog političkog programa (pad RSK svetska glasila su ublažila svoj cenzorski protokol i povremeno objavljuju tekstove o stradanju srpskog naroda. Pretpostaviti je da će takvih napisa biti sve više, jer oni ne mogu da utiču na postignut politički rezultat. Razumljivo, pošto proces razupiranja srpskog duhovnog prostora nije dovršen sva je prilika da se, do konačnog ishoda anihilacije, neće objavljivati puna istina o pokušaju rimokatolika i muslimana da istrebe srpsku populaciju. To je i razlog što se do sad (uz snažan glas nemačkog pisca koji je ismejao lakejski i snishodljivi nivo medija spram politike – Peter Handke: Eine winterliche Reise zu Drina oder Gerechtigkeit fur Serbien 1996.) pojavio samo jedan zbornik tekstova (od 13 autora) koji pokušava da objektivno fokusira zlo na Balkanu (Klaus Bitterman:Serbian muss sterbien – Wahrkeit und Luge im yugoslawichen Burgerkrieg, 1994.). Satanizacija Srba koju je usmeravala politička moć evroameričke interesokratije, nije ciljala samo na crno-belo prikazivanje rata u veštački stvorenoj jugoslovenskoj zajednici, već na pokušaj da se iz evropske istorije političkog vandalizma prebrišu prepoznatljivi akteri i uloga besijarijuma pripiše odlici srpskog naroda. Od te rasističke propagande nisu bili oslobođeni ni činovnici Evropske zajednice. pa zato Ema Bonino (komesar EZ za humanitarna pitanja) Srbe naziva "monstrumima sa Balkana". Navodno divljaštvo se nije smelo dovoditi u pitanje (pravedni su drugi, krivci su uvek Srbi), pa tekstovi izveštača iz rata katolika i muslimana protiv Srba (1991-1995.) liče međusobno – kao jaje jajetu.


Strana 692


1990 - 1995

Ima se utisak da se ti izveštaji najvećim delom pisani unapred. Paralelna medijsko politička akcija je potpuno zatamnela genezu otpora i tragedije naroda Republike Srpske Krajine. Međutim, i u istinu srpski narod iz Dalmacije, Krajine, Like, Korduna, Banije i Slavonije, odazvao se pozivu predsednika Srpske demokratske stranke akademiku Jovanu Raškoviću, za učešće na Srpskom saboru u Srbu 25. jula 1990. godine - tek po pretećoj budućnosti u Hrvatskoj koju je osvajala partija militantnog i srbofobičnog programa (HDZ). Pamteći ustaške zločine i mirno se odupirući pretećoj politici HDZ-a Srbi su, verujući da je to put do pravne zaštite, doneli Deklaraciju o suverenosti i autonomiji. Potom je Srpsko nacionalno vijeće (21. decembra 1990.) proglasilo "Srpsku autonomnu oblast - Krajinu" (SAO Krajina). Tom prilikom usvojen je i Statut po kome je "SAO Krajina oblik teritorijalne autonomije u sastavu republike Hrvatske". Razdruživanje sa Hrvatskom nastalo je posle proglašenja antisrpskog Ustava Republike Hrvatske kada je Izvršno vijeće SAO Krajine usvojilo Rezoluciju o razdruživanju (28.2. 1991.). Hrvatska ne samo da nije bila spremna da Srbima da autonomiju, već je, pod paternalizacijom, nastavila sa zverstvima, uništavanjima i etničkim čišćenjem. Međunarodna zajednica, nije ni pokušala da pridobije hrvatsku stranu za pristanak na autonomiju - ona je radila isključivo na satanizaciji Srba i naoružavanju katolika u Hrvatskoj i muslimana u Bosni. Recidivna ritualna ubistva nad Srbima za međunarodnu zajednicu nisu imala važnost upozorenja, valjda zato što prostor Balkana u tradiciji evropskih sila postoji kao "teatrum belli". Zato su nekadašnji neprijatelji SAD (rimokatolici u Hrvatskoj, muslimani u Bosni) a sadašnji saveznici, konstantno dobijali oružje, kao što su bili i podvrgnuti američkom programu "obuči i opremi". Za muslimane iz Bosne i Hrvate iz Bosne prvobitno je određen budžet od 800 miliona dolara, a potom prepolovljen. Kontingenti, teške artiljerije (haubice, tenkovi) i u vremenu mira i postdejtonskih sporazuma stižu i dalje u Bosnu (29. avgusta i 24. oktobra 1996.) i čekaju na "otpakivanje". Obaveštajni komitet Senata SAD, odnosno američki Kongres (početkom novembra 1996.) podržao je Klintonovo kršenje embarga UN saglasivši se sa predsednikovom odlukom da se odobri uvoz iranskog oružja za potrebe muslimanske vojske u Bosni. Uostalom, od početka rata, 1991. SAD su vojno opremale Tuđmana u Hrvatskoj i Izetbegovića u Bosni. Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejk (Anthony Lake) je takođe, aprila 1994. godine dao instrukciju ambasadoru SAD u Hrvatskoj Piteru Galbrajtu (Peter Galbright), da informiše hrvatskog predsednika Tuđmana kako Vašington nema ništa protiv ilegalnog uvoza oružja bosanskim muslimanima (preko teritorije Hrvatske). Da granica interesne politike nema kraja, niti principa, niti filantropije (budući da je imoralna ona nije amoralna) -svedoči i medijska satanizacija Srba za zločine koje su muslimani počinili nad sopstvenim narodom. Sarajevski slučaj Markale 1 i 2 demaskirali su i lord Oven i američki državni službenik Jozef Bodanski (Yossef Bodansky u knjizi: Target America 1993 i u tekstu The Roots of the New escalation of Bosnian War and Washington`s u “Defense and Foreign Affairs Strategic policy"31. 10.1994. t.6-15). Očito nikoga nije zabrinjavao porast nasilja i državnog terora nad pravoslavnim Srbima u Hrvatskoj, čak ni jasno predočavanje primene potpunot etničkog čišćenja. Kada je Hrvatska stranka prava 16. juna 1991. obnarodovala "Lipljansku povelju" u kojoj je tražena obnova i uspostava NDH na celokupnom povjesnom i etničkom prostoru sa istočnim granicama: Subotica - Zemun - Drina - Sandžak - Boka Kotorska" - svetski mediji to nisu ni prokomentarisali. Moguće da su i tada imali punu informaciju prema kojoj su to granice (uz Kosovo) u koje će novi svetski


Strana 693


1990 - 1995

poredak saterati Srbe. I to je tačno"Novi svetski haos" (kako to tačno zapaža francuski general Pierre Marie Gallois) doprineo je političkoj vampirizaciji. Oni koji su se suočili sa recidivnim zlom i političkom vampirizacijom i kao pripadnici UN u Hrvatskoj i Bosni, o tome pokušali da glasno progovore - bili su uklonjeni. Nema broja visokim pripadnicima UN koji su smenjeni, jer nisu hteli da daju podršku "novom svetskom haosu". Među najpoznatijim u tom stroju neposlušnih svakako je general Luis Mekenzi (Lewis MacKenzie) koji je objavio pravi kanadski bestseler 1994. godine uspomene: Peacekeeper – The road to Sarajevo. Razlozi interesne politike i apetiti istorijske anahronije pokazuju, na primeru Republike Srpske Krajine, bezgraničnu nezajažljivost izopačenog političkog ideala. Darovan primordijalnom silom taj izopačeni ideal ne može da odgovori zahtevima demokratskih načela već jedino merama civilizacijskog varvarstva. Utoliko će biti, ako već nisu. Evropska zajednica i njen mentor (odlučujući vrh američke političke administracije) u sukobu sa istorijom. Oni su ne samo saučesnici u buđenju već saučesnici u omogućavanju egzistiranja patološkog recidiva prošlosti. Dokumentaciju koju pojedine srpske institucije poseduju ne može da zaobiđe nijedna istorija političke patologije kraja druge polovine našega veka. Žrtvovani deo srpskog naroda iznova je prošao kroz predvorja pakla, predvorja koja se ne menjaju. Zato opisi hrvatskog ustaškog zla, iz doba Drugog svetskog rata, jednako optužuju hrvatsko neoustaško zlo u ratu 1991-1995. Ništa se u zlu nije izmenilo, ni martirijski narod, samo su druge žrtve. Utolikoje kriv svako koje, bez obzira na motive, prigrlio vaskrsavanje monstruoznosti. A ona je, i u ovom ratu Hrvata protiv Srba, bila ravna gnušanju italijanskog generala Maria Roate koji je za Prvu hrvatsku ustašku državu (1941-1944.) zaključio: "Po bestijalnosti, genocid u NDH nadmašuje svaku moć imaginacije. Bio je to sublimirani izraz svih istorijskih poznatih oblika fizičkog i duhovnog terora". Hrvatski vojnici u ratu 1991 1995. kada se uzmu u obzir njihovi zločini nad Srbima u Gospiću, Brčkom, Vukovaru, Pakračkoj poljani, Ravnim kotarima, Mrkonjić-Gradu, ili Bratuncu, postupili su upravo po navedenom receptu. Iako poseduje dokumentarnu hroniku zla, Međunarodna zajednica je, da bi do patološkog besmisla dovela tragediju žrtve a za svoje javno mnjenje krunisala program satanizacije. oformila Međunarodni sud za ratne zločine u Jugoslavijai (odluka Saveta bezbednosti od 22. 2. 1993. godine). Nakon što je poistom predmetu doneta Rezolucija UNSCR 827 ubrzo je haški Tribunal otvorio "lov na Srbe".Svedočanstva pojedinih pripadnika UN i njihova dokumentacija (koji se ne smeju objavljivati) i dokumentacija dr Zorana Stankovića, patologa i eksperta UN (koja je prosleđena međunarodnim institucijama ali je pod cenzorskom opaskom) - nalagali su jedino obnovu Nirnberga, jer davnašnje svedočanstvo hrvatskog potpukovnika Nojbergera odgovara istini tragedije kroz koju je deo srpskog naroda prošao u sadašnjoj, drugoj NDH. Zbog istovetnih zločina regularne vojske Franje Tuđmana citiramo Nojbergera, kao prošlost koja se ponovila u sadašnjosti: "Članovi raznih organizacija od vojske dotjerane Srbe - i predane političkim vlastima, radi odvođenja u koncentracione logore - žive sijeku u komade, vade im oči nožem, odsjecaju razne udove, bacaju ih u vodu, pa gađaju puškom sa po sto naboja".


Strana 694


1990 - 1995

Na sve opravdane zahteve Srba, na njihove žrtve, Međunarodna zajednica nije imala politički realan, kad već nije smogla snage za etički opravdan, odgovor. Ona se o sve zločine u Republici Srpskoj Krajini, oglušivala, branila Rezolucijama. Sporazumima distancirala od sopstvene odgovornosti. Ni jednog trenutka evroamerička koalicija koja zna da je "Franjo Tuđman" imao vodeću ulogu u rušenju Jugoslavije", koja zna da ovaj "fanatični hrvatski nacionalist" nije mogao biti garant Srbima u neoustaškoj državi (Raju C. G. Thomas sa Marquette University - u materijalu izloženom za American Political Science Association Convention - 28-31 august 1996. San Francisco) nije tražila modalitete rešenja koja ne bi išla na štetu Srba. Oni su, i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj. neprekidno gurani u patološku koegzistenciju žrtve sa dželatom, u - kako to s ponosom ističu voajerski građanski teoretičari – multietnički suživot. Doduše, Zapadni komonvelt opravdanost za svoje delanje tumači srpskom malodušnošću jer "činjenica da ni Beograd ni Pale nisu priskočili u pomoć Srbima u Hrvatskoj predstavlja znak da se direktni i indirektni dijalog koji je Tuđman vodio sa Miloševićem i Karadžićem, isplatio Hrvatima" (lord Oven). Da je Međunarodna zajednica, umesto permanentnog pretećeg tona, pregledala s obavezujućom pažnjom dokumentaciju o recidivnoj monstruoznosti (kakvu delom pokazuje dokumentacija dr Zorana Stankovića o građanskom ratu u Jugoslaviji 1991-1995. ili fotomonografija: Ravni kotari – victims of Croatian aggression in the Republic of Serbian Krajina 1993.) ona je mogla da zamku pragmatske politike nadiđe politikom kompromisa. Preteći ton humaniste s bičem takozvanu Međunarodnu zajednicu je svrstavao u poligone rigidne negativne utopije novog svetskog poretka koji, nakon Vijetnama i Irana, nije svet učinio spokojnijim već ga je unesrećivao i onespokojavao. U takvom političkom kvaziuniverzalizmu, koji bi bio samo komičan da nije tragičan. Srbi nisu imali nikakvu šansu, baš kao i žitelji Nikaragve, Haitija ili Somalije. Ostaje, najzad, jedno logično i po nasleđenosti poučno pitanje: zašto je Amerikancima, danas, pitanje srpsko-hrvatskih odnosa manje jasno nego li juče i šta je to što ih je sprečavalo da se pitaju nad Ruzveltovim stavom da bi Hrvate trebalo staviti pod starateljstvo. Da su sa ovom upitanošću budili nad srpsko-hrvatskim odnosima verovatno bi došli do istog zaključka kao i sam Ruzvelt. Naime. u knjizi američkog generala Šervuda(Robert E. Sherwood: Harry L Hopkins, an intimate history) navodi se i razgovor između najmerodavnijeg državnika Slobodnog sveta, to jest američkog predsednika Ruzvelta i britanskog ministra inostranih poslova Idna. Tom prilikom Ruzvelt rezolutno konstatuje: Srbi i Hrvati nemaju ničeg zajedničkog i smešno je da ta dva naroda silom terati da žive zajedno. I, konačno, postavlja se pitanje odgovornosti takozvane Međunarodne zajednice koja je posle pogroma Srba u Zapadnoj Slavoniji nastavila sa politikom pretećeg tona i sprovela etničko čišćenje cele Republike Srpske Krajine. Progonstvo 300.000 Srba i davanje prava Hrvatskoj da 15% građana protera sa 30% navodno svoje teritorije - ne daje takozvanoj Međunarodnoj zajednici legalitet i legitimitet čuvara svetskog mira, ljudskog dostojanstva i principijelna pravne valjanosti. Ako na prvo pitanje lord Oven (David Owen Balcan Odissey 1995.) ima ubedljiv


Strana 695


1990 - 1995

odg govor( jer su SAD opsttruisale rad d UN da bi ih i zamenili snagama N NATO pakta a) koji pokazuje da d su politički pragma atizam i strateški interresi iznad s sudbina narroda ad drugim pitanjem p le ebdi bezlični hipotetčkii odgovor sumnjive s m moralne - na vred dnosti. i utisak da hrišćans ski svet nije pokazao dovoljno ra azumevanja a za Britanski lord ima atnije zato što su Prav voslavne ve eroispovestti. Srbe najverova g da blizu 300.000 3 Srba bude prroterano iz svog zaviča aja i Da li je to dovoljan razlog k ognjjišta (a sa teritorije t na a kojoj, po Franačkoj hronici, kao o većinski sa kućnih naro od žive od 822. godine) - nije viš še razmatranje samo u domenu politike. Bud duća istorija a evropskih h naroda moraće tu do ovoljnu razložnost da potvrdi ili opo ovrgne. drag R. Dra agić Kijuk Pred


Stra ana 696


1990 - 1995

***

Mico Jelic-Grnovic Ne mogu i necu Ne mogu i neću da odustanem od borbe da odustanem za kuću svoju za zemlju svoju jer ne samo da je to ljudski i prirodno nego jednostavno drukčije ne mogu A i kad bih i mogao ne bih bio rad Ne može čovjek i ne smije čovjek da djeci svojoj ne ostavi ono što im pripada po svim ljudskim i božanskim zakonima Pa i životinjice nakon progona vraćaju se u logu svoju u brlog svoj Kako da ostavim djecu svoju bez trnja i livada svojih bez puta i šuma koje nam nisu strane i još mnogo toga neizrečenog neizrecivog Može, a i kad mora, naročito kad mora, svuda može i mora čovjek poći ali još jače želi i mora narod kaže svojoj kući doći Ma kakva kuća svoja bila ljepša je od svih svjetskih vila


Strana 697


1990 - 1995

veća je od svih piramida i drugih tudjih zdanja i imanja I u tudjini na svakom mjestu na svijetu lijepo je ali njima tamo lijepo je A meni najljepše kao što je i razumljivo kao i svima nama samo u našoj otadžbini u našoj Krajini i našoj kući ima smisla i života Moglo bi se o ovom još i dulje Neko bi mogao i ljepše Ali ja jednostavno ma šta ko o ovom mislio kažem ono najnužnije najtužnije najbolnije kažem jednostavno ukratko i najljudskije Ma kako se kome činilo neshvatljivim ja stalno prema svojoj kući idem idem udaljavam se odasvud prema Krajini svojoj bajnoj, lijepoj nezamijenljivoj Otadžbini *** Oktobra 1997-e zapisano U Vladimircima, u Srbiji


Strana 698


1990 - 1995

D SEE NEE ZA DA ABO ORA AVII w www .krajjinafforce e.com m

O nama: n ww ww.krajina aforce.com m je nestran nacki i neprrofitabilni sajt osnovan od strane e prog gnanih Krajjišnika i izb bjeglih lica sa podrucja a Krajine i Hrvatske. N Nastanak www w.krajinafo orce.com prroizisao je iz i zelje i ide eje prognan nih Krajisniika da sto vise v obje edini nas na apaceni narod na jedn nom ovakvo om sajtu, koji k ce da n nam svima pruz zi pokoju korisnu k informaciju i pokusa izljec citi tugu i nostalgiju n za nasom Krajjinom. Svakako na prrvom mjestu nas je za adatak da budemo b info ormativnodok kumentarna a stranica na n kojoj ce se uz Vasu pomoc sku upljati i poh hranjivati dok kumenti, slike, izjave i zapisi o zlocinima nad Krajiskim m narodom kroz istorijju i da redovno r infformisemo o incidentim ma i proble emima na koje k nailaze e povratnicii u Hrvatsku. e podrzava a bilo kakav v oblik nasillja, medjun nacionalne sukobe, ras snu Krajjinaforce ne i na acionalnu ne etoleranciju u i sirenje mrznje. m Osttro osudjujemo sve on ne koji odo obravaju i pozivaju p na neke nove e bune i rato ove ili bilo kakav drug gi oblik nasilja. Ciljevi i zadaci Krajinafforce-a su u: zjava i zapis sa (izjave prezivjelih, p izjave • prrikupljanje dokumenatta, slika, iz svje edoka, med dijski clanci, knjige itd d) o progonima lica srp pske nacion nalnosti na pod dručju SR Hrvatske H i RS R Krajine, sa ciljem da d prikuplje enim materijalima pod dsjetimo na odgovorno ost krivaca za nedjela koja su uč činili nad Krrajiškim življjem, jednim m od najveć ćih egzodus sa i zločina u Evropi nakon n II.sv. rata koji je j proš šao nekažn njeno alažemo se i radimo na promociji ideje istin ne i pravde • za pa Krajinafo orce Vam želi ž ugodno provedene e trenutke na n našim sttranicama i Ekip pozdravlja Vas s sa pozdra avom: godine u Kninu K !!! Dog


Stra ana 699


1990 - 1995

Rijec autora: Cjelokupni proje ekt izrade ov ve knjige trajao je vise od o godinu da ana. Cilj mi je bio da sku upim sto vise v svedoca anstava, dok kumenata, za apisa, izjava a i ostalih ma aterijala o sttradanjima nas n Krajjisnika 1990--te do 1995--te i objedinim sve to u jednu pregle ednu, svima jasnu i razu umljivu knjig gu koja ima za z cilj da isp prica potresn nu pricu o na asim patnjam ma, da svjedoci prottiv nasih krvnika, da ne dozvoli zubu u vremena da izblijedi sjecanje na on no sto nam se s desa avalo i politic carima da iz zbrisu ili napisu neku nov vu istoriju. “dj-zo ombi” Jul 2007 2


Stra ana 700

Zlocin bez kazne-Oluja.pdf

Recommend Documents