Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za filozofiju
Seminarski rad iz Ontologije
FRIDRIH NIČE „VOLJA ZA MOĆ“
Profesor: Dr Dragan Prole
Student: Marko Kravić
Novi Sad
Decembar 2010.
2
SADRŽAJ
Rezime
3
Volja za moć
4
Zaključak
8
Literatura
9
3
Rezime
Delo „Volja za moć“ izdato je posle njegove smrti 1901.godine. Knjiga je pre svega usmerena protiv hrišćanstva, zapadne filozofije, građanskog morala. „Volja za moć“ spada u jedno od kapitalnih Ničeovih spisa. Ključne reči: nihilizam, moral, hrišćanstvo, večno vraćanje istog.
4
Volja za moć Fridrih Niče u predgovoru ove knjige, tvrdi da ono što on iznosi predstavlja istoriju sledeća dva veka, ono što dolazi i što ne može biti drugačije, a to je pobeda nihilizma! Nihilizam je znak da najviše vrednosti gube svoju vrednost. On dalje kaže da cela evropska kultura već odavno kreće u agoniju napetosti, koja iz decenije u deceniju biva sve veća, kao da očekuje katastrofu. Niče smatra da je pobeda nihilizma nužna jer naše današnje vrednosti nalaze u njemu svoj završetak, jer je nihilizam krajnji logički izvod iz naših velikih vrednosti i ideala. On kaže da mi moramo najpre doživeti nihilizam da bi nam postalo jasno kakva je zapravo vrednost tih vrednosti. Pre ili posle ce nam kaže Niče biti nužne nove vrednosti. Nihilizam je dakle nužna etapa do budućnosti, u kojoj će novi čovek postaviti nove vrednosti. Taj novi čovek je natčovek. Ničeova filozofija teži novom određivanju ranga, a volja za moć zahteva napuštanje vladajućeg morala i povratak na dionizijski princip snage i uživanja. Niče kaže da ljudi slobodnog duha prevrednuju sve vrednosti. Oni objavljuju rat starim konceptima istinitosti i neistinitosti. Ljudi slobodnog duha su uvek nepoverljivi i oprezni. Volja za moć je karakter zivota svakog bića, njegova bit. To je crta kojom život sebe uzdiže. Niče kaže da gde god je našao ono što živi, našao je i volju za moći. On dalje kaže da je pesimizam pripremno stanje za nihilizam, logika pesimizma vodi u nihilizam, na to je tera pojam bezvrednosti, besmislenosti, ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti. Rezultat je da su moralne ocene vrednosti osuda i odricanje. Moral je tako okretanje od volje za životom. Pod uticajem pesimizma smo navikli klevetati najmoćnije nagone života. Tako je i čoveku sad kad mu je potrebna volja u punoj snazi, ona je pod uticajem nihilizma najslabija i najmalodušnija. Za Ničea je dobro sve što jača osećanje moći, volja je moć, moć u čoveku, dok je zlo sve što proističe iz slabosti. Sreća je osećaj da se moć povećava. Niče smatra da rang određuje količinu moći koju čovek ima, a da je sve ostalo kukavičluk. 5
Niče prihvata stanovište kritičkog udara Šopenhauerove filozofije na tradiciju filozofije, pre svega na Kantovu filozofiju i Hegelov umski sistem filozofije. On uspostavlja kraj dosadašnje istorije metafizike. Bit čoveka kod njega nije shvaćen u teorijskom držanju naspram života, već je čovek voljno, instiktivno i nagonsko biće. Niče kategorijom volje zamenjuje kategorije razuma i uma kao modele spoznaje čoveka u njegovom životnom totalitetu. Volja za moć je temelj postojanja. Bit bitka je večno vraćanje istog. Jedno ciklično kretanje postajanja i nestajanja, koje u sebi ne sadrzi nikakvu svrhu. Niče kaže da ljudi greše što u svemu traže neku svrhu. Ideja večnog vraćanja istog je uzeta iz mitoloških sistema starih naroda, gde ona predstavlja centralnu predstavu. Niče tu ideju opisuje kao veliki točak koji se kreće uvek iznova. Smisao te ideje je i da ona nastoji da nagovesti sudbinu budućih vekova, time ona liči na proročanstvo. Tim kružnim kretanjem i njegovim ponavljanjem Niče odredjuje sva dogadjanja u svetu, kao i samog čoveka, u čemu se ogleda izraziti metafizički karakter ove ideje. On kaže da sudbinu treba zavoleti, sa takvog ontološkog temelja Niče postavlja ideju volje za moć. Volja za moć je bivanje izvorne stvaralačke snage univerzuma. Volja za moć se manifestuje kao volja za životom. Ona je izvorni aktivitet života i delatno dokučivanje sveta u njegovom večnom nastajanju. Volja za moć je bit ljudske slobode. A sloboda je najdublji voljni poriv čoveka. Snažna individua zauzima središnje mesto u Ničeovoj filozofiji volje, gde je afirmacija života moguća upravo jedino u snažnoj individui. Socijalitet je taj koji predstavlja negaciju snažnog individualiteta, opadanje njegove izvorne snage. Zato za Ničea nema stvarnog posredovanja individue kroz socijalitet .Moderno društvo i moderna kultura stoje na put izvornim stvaralačkim mogućnostima čoveka. Niče smatra da je čovek izgubio mnogo u svome dostojanstvu, i to je najopštiji znak modernog vremena. On smatra da je oklevetano ono što je odvajalo višeg čoveka od nižeg, ti nagoni koji stvaraju jaz. A sa druge strane su obogotvorene vrednosti kod zajednice, ono što će omogućiti njeno samoodržanje. Potrebne su nove vrednosti, kaže Niče!! 6
Pojam života u filozofiji Fridriha Ničea shvaćen je kao neprekidno zbivanje koje u svakom trenutku dostiže svoj kraj, kao dionizijska igra večnog nastajanja i nestajanja, bitka i bivanja, mnoštva i promena. Bitan momenat koji Niče pokušava da razreši jeste opreka bića i nastajanja. U tradicionalnoj metafizičkoj filozofiji biće je shvaćeno kao nešto nepromenjivo. Niče stavlja ideju nastajanja gde ništa nije stalno, time on biću pridaje jedno novo ontološko iskustvo. To postiže tako što biće odredjuje kao život. Na taj način ostvaruje svoj programski zahtev u približavanju opreke izmedju nastajanja i bića. Nastajanje je tačka erupcije Ničeove filozofije, svet za njega predstavlja nešto što stoji nasuprot nepromenjivom i čvrstom, nešto što je promenljivo i varljivo. Nastajanje označava neprekidno kretanje životne bujice gore dole, ono je mesto sukobljavanja odredjenih snaga. Svako sukobljavanje odredjuje kao prevladanje. To je večita igra nadvladanja jačih i slabijih, otmenih i prostih, visih i nižih. Iz te igre nadvladavanja nastaje sveukupnost postojanja. U tom pogledu Niče je svoju kosmološku viziju pronašao u presokratskoj filozofiji, najviše kod Heraklita. Heraklit je podstakao Ničea da misli o svetu kao igri stalnog nadvladavanja suprostavljenih snaga, kao o stalnosti neprekidnih promena. Ovo je Ničeu poslužilo za iniciranje misli o večitom vraćanju istog. Snage koje učestvuju u igri stvaranja i razaranja se pokoravaju slučaju borbe. Slučajnost je rizik, opasnost i neizvesnost koju volja za moć preuzima kako bi se suprostavila nekom drugom slučaju i njime ovladala. Svet je na taj način mnoštvo zamršenih dogadjaja, odnosno haos mnoštva. Haos Niče shvata kao poredak moći, borba oko prevlasti moći. Prema Ničeu slučaj borbe mnoštva predstavlja nužnost koja je proizvod slučajnosti. Samo nastajanje je tako shvaćeno kao slučajno, a biće nastajanja, večno vraćanje, jeste nužnost. Nužnost je da se sve vraća. Pitanje šta svet jeste kao takav, odredjuje ustrojstvo samog sveta, koje Niče odredjuje kao volja za moć. Volju za moć on karakteriše kao ono što hoće, kao samo htenje. Ona nije nikakva težnja za nečim, već zapovedanje i pokoravanje samom sebi. To znači zapovedati vlastitim mogućnostima, putevima i načinima ljudskog delovanja, stalno izlagati sebe opasnostima i neizvesnostima 7
pred kojima čovek stoji otvoren. Svako zapovedanje uključuje u sebi momenat pokoravanja samom sebi. Pokoravati se sebi znači stalno sebe prevladati. U tom smislu volja za moć je odredjena kao samorazrastanje moći radi vlastitog prevladanja. Suštinu volje za moć Niče odredjuje kao kvantum moći koja se može održati u samoj sebi ukoliko sebe prevazilazi. Svako zadržavanja na jednom nivou moći je početak nemoći, početak propasti života. Volja za moć sama sebe određuje kao princip svog povećanja i održanja. Jača volja diriguje slabijoj volji. Svaka volja za moć meri, iskušava, oblikuje, procenjuje svet prema sebi. Večno vraćanje istog se kroz volju za moć pokazuje kao neugasiva vatra stvaranja koja stavlja na iskušenje svekoliko postojanje. U tome se celina sveta potvrđuje ili poriče. Svet kao volja za moć ima za cilj rušenje hrišćansko moralnih vrednosti. S obzirom na karakter volje za moć koja se ispoljava u stalnom nastajanju, ona je neprestano usmerena ka vlastitom uvećanju. Volja za moć je shvaćena i kao konačna i ograničena sposobnost stvaranja, razlog tome leži u volji za moć koja se oslanja na svoje telo koje podleže smrti. Svet prestavlja beskonačni vrtlog igre ponavljanja nastajanja i nestajanja. U tom smislu u svetu nema ništa novo, jer da je svet sposoban za stalnu novinu on bi je već pokazao. Svet shvaćen kao stalno vraćanje ima za konsekvencu nemogućnost napretka istorije čovečanstva. Ovim se izražava nihilistički karakter ovog učenja. U svojoj ljudskoj istoriji ljudi su uvek težili nekom cilju kako bi modifikovali postojeći svet, ali taj cilj nikad nisu mogli postići jer da su mogli oni bi ga već postigli. Niče kaže dakle kada bi svet imao cilj, on bi morao biti dosegnut. Ovim Niče potvrđuje svoju kosmološku koncepciju nastajanja koja se sastoji u kružnom kretanju. Nastajanje je stalno u toku, kao trenutak koji prodire u prošlost i budućnost, i u koji se u sve vraća, koji nema početka ni kraja. Da se sve nanovo vraća krajnje je približenje sveta bivanja svetu bitka smatra Niče. Tako da večno vraćanje istog treba shvatiti kao sintezu vremena i njegovih dimenzija i kao približavanje bića i nastajanja. Pojam beskonačnosti se u Ničeovoj filozofiji odnosi na stalno ponavljanje onoga sto dolazi u jednom cikličnom procesu. Večno vraćanje istog je afirmacija svega onog sto jeste. 8
Zaključak P o Fridrihu Ničeu, moderni čovek je proizvod represivnih sistema vrednosti, sam kulturni model zapada je oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, i potiče još iz odluke napravljene u Staroj Grčkoj da se izabere „apolonski“ umesto „dioniskog kulta“. „Dioniski“ model je slavio život kao takav, a ne neki nadzemaljski nastavak, kao što čini hrišćanstvo kao posledica „apolonskih“ vrednosti. Moderna varijanta starih dionskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za PREVREDNOVANJE SVIH VREDNOSTI!
9
LITERATURA
Fridrih Niče – Volja za moć (Dereta, Beograd,2003) Milenko Perović – Istorija filozofije (Odsek za filozofiju, Novi Sad, 2003/04)
10
