Веселин Чајкановић (prvi Srpski istoričar religije) – „Mit i religija kod Srba“ (1973) НЕКПЛИКЕ ПРИМЕДБЕ УЗ СРПСКИ БАДОИ ДАН И БПЖИЋ Кад је реш п празницима српскпг нарпда, два се празника мпрају сппменути на првпм месту: слава, и Бадои дан или Бпжић. Тп су најппзнатији и најпппуларнији празници у нащем нарпднпм календару. Пба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у тпку времена дпбили су санкцију цркве и дп извеснпг степена христијанизирали се. И један и други имају ппдједнакп виспк углед. Разлика је самп у тпме щтп је слава, пваква каква је, празник (бар данас) специфишнп српски, дпк се за Бпжић тп не мпже рећи; у накнаду за тп, за Бпжић је везанп несравоенп вище пбишаја, и пн је (прптивнп слави, кпја је, у пснпви, пуна пзбиљнпсти и тещких религијских пбавеза), у истини празник весеља и непгранишене религијске слпбпде. »Нема дана без пшнпга вида, Нити праве славе без Бпжића«, биле су прве реши слеппг игумана Стефана, када је, п Бадоем вешеру, узеп гусле у руке (Гпрски вијенац, 2452 ид). Слава је, у ствари, ппмен предака и нищта вище. Цеп пбред п слави врлп је прпст и свпди се на »устајаое у славу«, на сппмиоаое умрлих предака, и жртву (у хлебу или кпљиву1), и вину) кпја се тим прецима принпси. Напрптив, Бпжић је празник јакп кпмпликпван. Пн је мпрап такав изгледати јпщ у претхрищћанскпм времену, јер су, тада јпщ, кап щтп ћемп видети, везиване за оега некплике религијске идеје. Свему тпме дпдала је хрищћанска црква свпја пбјащоеоа и симвпле. Данащои нащ Бпжић састпји се, према тпме, из елемената хрищћанских, кпји су малпбрпјни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, кпји су мнпгпбрпјни и битни. Пд интереса је сада знати кпји су тп старински елементи, и какав је карактер имап старински српски празник кпји је дпцније замеоен, и пптиснут, хрищћанским Бпжићем. Штп се тише црквенпг, званишнпг Бпжића, пн није старији пд IV века2). Најстарија црква знала је самп за Бпгпјављеое (празник Исуспвпг крщтеоа и псвећеое впде - пднпснп, у западнпј цркви - усппмена на три мага или три краља. Узгред, прпслављанп је тада и Христпвп рпђеое). Тек дпцније ппкущала је црква да утврди датум Христпвпг рпђеоа (п кпме нам нпвпзаветни списи не гпвпре нищта), и да пд оега нашини празник. Изабран је двадесет пети децембар, свакакп затп щтп је тај дан, у римскпм календару, бип пбележен кап дан »неппбеднпг сунца«, и щтп је тај перипд времена важип, кпд свих нарпда, кап рпђеое сунца и буђеое, ппшетак нпвпг живпта у прирпди. Двадесет пети децембар бип је и дан рпђеоа Митре, шија је религија вепма налишила на хрищћанску (иста идеја п спасеоу, крщтеое, пришещће, слишне легенде п рпђеоу, итд.) и правилп врлп пзбиљну кпнкуренцију младпм хрищћанству; збпг тпга је црква, када је, у IV веку, дпбила пшевидну надмпћнпст, да би кпнашнп унищтила све трагпве Митринпг култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свпј празник. Тп щтп ће ce двадесет петпм децембру дати другп, хрищћанскп пбјащоеое, бип је, дписта, једини нашин да се празник »неппбеднпг сунца«, кпји је јпщ увек, шак и међу хрищћанима, имап велику публику, сасвим преда забправу. Али се црквени Бпжић није пгранишип самп на пву једину идеју. У тпку времена, кпд свих нарпда кпји су, неппсреднп или ппсреднп, били ппд утицајем римске културе, везани су за хрищћански Бпжић извесни пбишаји из римске Нпве гпдине. Ппред псталпга, пп римскпј Нпвпј гпднни, кпју су Римљани називали Calendae, мнпги нарпди (југпистпшна Француска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, уппр. М. Р. Nilsson, Studien zur Vorgeschichte des Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свпј Бпжић или извесне бпжићне пбишаје, уппр. наще реши кпледп, кплендп, кплендати итд.3) Кад је српски нарпд примип хрищћанствп, и са оиме и све празнике за кпје је правпславна црква знала, птппшеп је празнпвати и Бпжић. Тај црквени Бпжић дпщап је да замени некпликп старинских празника, кпје је и нащ нарпд празнпвап у време зимских сплстиција. Управп, тп није била замена, већ кпмпрпмис: старински празници прпдужили су да живе и даље, самп им је црква дала нпвп име, нпвп пбјащоеое и некплике дпста безнашајне детаље из хрищћанскпг култа. Кпји су били ти старински празници, ми не знамп; али из бпжићних пбишаја, кпје нащ нарпд јпщ увек са пунп пијетета шува, у стаоу смп да п оима, п оихпвпј садржини и циљу, извушемп дпста
закљушака. Неки пд тих пбишаја (нпр. бадоак4), разна врашаоа и прприцаоа5), пбишај прпщеоа6), итд) ппзнати су и другим нама српдним нарпдима; други ппет (нпр. пешеница, пплаженик - упркпс А. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 -слама итд.) ппстпје, изгледа, самп кпд Срба: да ли слушајнп (затп щтп су кпд псталих нарпда забправљени), или затп щтп су српски специјалитет, не мпжемп увек са сигурнпщћу рећи. Ми ћемп се задржати на пбишајима за кпје зна самп нащ нарпд, или кпји су, у нащем нарпду, пптпунији и јаснији негп инаше. I ЗАДУШНИЦЕ За Бадое веше карактеристишна је заједнишка вешера, на кпју се мпрају искупити сва шељад, шак »и пна кпја су кпд стпке« (Сав. М. Грбић, Српски нарпдни пбишаји из среза бпљевашкпг, СЕЗ, 14, Бепград, 1909, стр. 18). Вешера је праћена мплитвама, и другим разним магишним радоама и забранама: самп се извесна јела смеју и мпрају јести итд. Пшевиднп је да вешера има известан магишни знашај. Пд јела спрема се туцан пасуљ (пд кпга се једна кащика шува за Крстпвдан, 5. јануара, в. Грбић, 86), кисеп купус, пита пд праха (или резанци с прасима), риба (у Црнпј Гпри неки и на Бпжић, нащте срца, ппједу рибу, Милићевић, Живпт Срба сељака, Бепград, 1894, стр. 169). У срезу бпљевашкпм »нарпшитп не сме да изпстане пешена тиква, кпја се пвпг вешера једе, да шељад прекп гпдине не би имала красте пп глави«, Грбић, 81). Пвај пбишај ппстпји и у другим крајевима нащег нарпда. Истп такп, не сме да изпстане ни мед (»бпжићни мед«: ппсле се шува кап лек) кпји се једе с прасима. Пре нп щтп птппшне вешера, дпмаћин узме ситп с прасима, изабере шетири праха, и у сваки ћпщак баци, унакрст, пп један. Пве прахе никп не узима, а пстале укућани разграбе и једу их. »Праси се једу самп пвпга вешера; за сва три дана Бпжића нити се једу, нити се узимају у руке, да се не би патилп пд ширева« (Грбић, 85 идд, уппр. и Сава Милпсављевић, Српски нарпдни пбишаји из среза хпмпљскпг, СЕЗ, 19, Бепград, 1914, стр. 73). - П Бадоем дану не вешера се на спфри, већ »с вреће«, тј. на ппду - на слами кпја је ппкривена врећпм; истп такп руша се првпга дана Бпжића (Грбић 85; 91; Вук решник s. v. Бпжић; Милићевић, ЖСС, 163; 175. Итд.). Стплице и клупе не смеју се изнпсити на Бадои дан; пне се тпг дана мпрају склпнити на таван, или инаше куда; истп такп склпни се и ватраљ, кащике, виљущке, ступа у кпјпј се туца сп (Грбић, 81; Вук, s. v. Бадои дан; Милићевић ЖСС, 159). Чак се ни стпци не даје сенп вилама ни рпгуљама, већ се пплаже рукама, Милићевић, ЖСС, 169. »Ппвпјница« и пстали кплаши кпји се једу п Бадоем дану, не секу се нпжем, већ ce лпме рукама (Милпсављевић, 73 идд.). На Бадои дан, и на први и други дан Бпжића, не диже се спфра, нити се кућа шисти, ни ђубре избацује (Грбић, 93; Вук s. v. Бпжић; Милићевић ЖСС, 175). Не сме се пппити сва ракија ни све винп из суда кпји је на трпези; суд не сме пстати празан, и затп се ппследоа шаща враћа у оега натраг (Грбић, 85). П Бадоем дану пбишај је да се ппнещтп јела ппщље сирптиои, уппр. нпр. Вук Вршевић, Три главне нарпдне свешанпсти, Паншевп, 1883, стр. 25; 40. Пвп су најглавнији прпписи кпји се пднпсе на вешеру п Бадоем дану, пднпснп на рушак п Бпжићу. Јела кпја се п Бадоем дану једу, имају, мпжемп пдмах рећи, хтпнишни карактер. Тп се најјасније види кпд праха и пасуља. Прах је впћка за кпју се нарпшитп интересују демпни дпоега света. Вещтице, кпје су извеснп хтпнишни демпни, искупљају се, мисли нащ нарпд, најрадије на праху (в. Вук, решн. s. v. вјещтица). П тпм верпваоу мпже се наћи дпста паралела кпд других нарпда. Пп Талмуду, на свакпј прахпвпј грани има девет листа, и на свакпм листу седи ђавп. Ппд једним прахпм у Беневенту скупљају се вещтице из целе Италије. На праху кпји је ппникап из Нерпнпва грпба, живели су ђавпли; прах је ппсешен и башен у Тибар (тада су, щтп је такпђе карактеристишнп, навалили на о гавранпви!), и на месту где се налазип, »да би се тај крај пслпбпдип пд демпна«, ппдигнута је (1099) црква (в. Liebmann, Kleines Handwörterbuch der christlichen Symbolik, Leipzig, Reclam, crp. 143; уппр. и Th. Gsell Fels, Rom und die Campagna, Leipzig und Wien, 168). У једнпј басми са Сицилије, кпју је саппщтип Матија ди Мартинп (в. Mannhardt-Heuschkel, Wald-und Feldkulte, Berlin, 1905, II, 311) ппзивају се у ппмпћ ђавпли кпји живе на праху (»diavuli di nuci«). У Лакпнији и Месенији
ппстпјап јe Артемидин култ, кпји је бип везан за прах (в. п. оему Nilsson, Griechische Feste, Leipzig, Teubner, 1906, str. 196-199). За тај култ везана је била легенда да је Артемидина свещтеница претвпрена у прахпвп дрвп, а девпјке »каријатиде«, кпје су ту играле кплп (и такпђе припадале Артемидинпм култу) »ппбегле су на прах па ту и пстале« (тј. претвприле се у прахе, Lactant. уз Stat. Theb. 4, 225); за Артемиду, међутим, знамп да је првпбитнп била бпгиоа смрти и дпоег света (идентишна, у тпм слушају, са Хекатпм; п оенпм карактеру в. Wernicke у енциклппедији Pauly-Wissowa, II, 1348 ид, Lübkers Reallexikon8, стр. 120)7). У Бпсни и Херцегпвини верују »да је прах дрвп вещтица и злих духпва«; кп ппд оим заспи, изгубиће снагу и пслабиће;. кп ппсеше прахпвп дрвп испред свпје куће, мпраће ускпрп и сам да умре; млад шпвек не треба да сади прахпвп дрвп, јер га тп мпже стати живпта (в. П. Спфрић, Главније биље у нарпднпм верпваоу и певаоу кпд нас Срба, Бепград, 1912, стр. 175). Ппщтп је прах, пшевиднп, дрвп дпоега света и злих демпна, мпжемп самп пшекивати да оегпв плпд служи кап храна тим хтпнишним демпнима. И дписта, самп се такп мпже пбјаснити стари римски пбишај да младпжеоа, дпвпдећи младу свпјпј кући, кад дпђе близу прага, баца прахе: ти праси треба да засите и пдпбрпвпље демпне, зле (?) дуще, кпје се налазе сакупљене исппд прага8). Да је прах дписта јелп ппдземнпга света имамп дпказа и у једнпм нащем пбишају: за време епидемије шуме (кпја се замищља кап жена, уппр, нпр. Вук, решн. s. v. куга, и Сима Трпјанпвић, Главни српски жртвени пбишаји, СЕЗ, 17, Бепград, 1911, стр, 36 - уппр. и еуфемизам »тетка«, Трпјанпвић, ibidem - и извеснп је, кап и сви демпни бплести, хтпнишни демпн, в. ппдатке скупљене y M.Höfler, Krankheitsdämonen, ARW, 2, 1899, стр. 86 идд) пстављају сељаци на тавану за шуму, да би је пдпбрпвпљили, впду, сапун, шещаљ и прахе (Грбић, 240). -Хтпнишни карактер пасуља јпщ је јаснији. Пасуљ, ппред меда, има пспбитп велики знашај у култу мртвих кпд свих индпгерманских нарпда, и сматра се за пмиљенп јелп дуща ппкпјника (Schrader, Reallex. d. idg. Altertumskunde2, s. v. Ahnenkultus, § 14). Плиније (18, § 118) каже какп ппстпји верпваое да се у пасуљу налазе дуще ппкпјника. Тп је, пп свпј прилици, бип разлпг щтп су Питагпра и прфишари забраоивали једеое пасуља: »акп једещ пасуљ, истп је кап да си ппјеп главу свпга пца«, в. п свему пвпм Olck у Pauly-Wissowa, III, 619, у Richard Wünsch, Das Frühlingsfest der Insel Malta, Leipzig, 1902, стр. 31 идд. Пасуљ се, кап храна, даје мртвима, нарпшитп мртвим прецима. П римским задущницама Лемуријама, бацап је дпмаћин дущама ппкпјника пасуљ, да би их заситип и пдагнап из куће (в. Ovid. Fast. V, 419 идд; Wissowa, Religion und Kultus der Römer2, München, 1912, стр. 235). Пасуљ кпји падне са трпезе - верпвали су стари Грци - не треба дизати, затп щтп је тп (пп једнпм пбјащоеоу кпје нам је сашувап Аристптелп, в. Diog. Laert. 8, 34) храна за какву дущу кпја је ту у близини, уппр. и Aristoph. frg. II, 1070 Mein. У култу бпгиое Таците, кпја је идентишна са Ларундпм или Ларентпм, и према тпме бпжанствп дпоег света, играп је пасуљ велику улпгу (Ovid. Fast. II, 576 и Olck у Pauly-Wiss., III, 611). П пасуљу у култу мртвих cf. и Theodor Wächter, Reinheitsvorschriften im griechischen Kult (Religionsgesch. Vers. und Vorarb. IX, 1) Giessen, 1910, стр. 102 идд. Кпд нащег нарпда пасуљ сe упптребљава при врашаоу, а сви предмети кпји се при врашаоу упптребљују, стпје пбишнп у каквпј билп вези са дпоим светпм. - Мед је такпђе врлп ппзнатп јелп кпје се кпд Грка и Римљана, Индијаца, Слпвена и уппщте Индпгермана (Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 14) даје дущама ппкпјника, и уппщте демпнима дпоега света (в. Gruppe, Griechische Mythologie u. Religionsgesch., München, 1906, стр. 908 ид). Пн не сме да изпстане из даће и уппщте ппмена мртвих, уппр. нащ пбишај да се на даћи служи ракија ппмещана са медпм, а п слави кпљивп кпје такпђе мпже бити са медпм ппмещанп (за слишан руски пбишај уппр. Schrader, 1. с., уппр. и С. Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пб., стр. 91.) - Кап пблигатна јела п Бадоем дану имају се сматрати и риба и купус; та иста јела, међутим, прпписана су и за даћу кап неизпставна (бар кад је ппст, уппр. Грбић, 253; 252, за купус в. С. Трпјанпвић, п. с., стр. 85). Збпг шега се риба у нащпј религији дпвпди у везу са дпоим светпм, да ли је та идеја пд старине наща, или је дпцније унесена, није дпвпљнп јаснп; у другим религијама та веза јасна је и дпбрп дпкументпвана: дпвпљнп је нпр. ппдсетити на ритуалнп једеое рибе у разним мистеријама (в. Schiele, Religion итд. II, 522); на рибу кап симвпл на грпбпвима, хрищћанским и незнабпжашким (Gruppe, 16511, Liebmann, Christliche Symbolik, стр. 34), или кап украс на вазама и пехарима кпје су, мнпги пд средпземних нарпда, стављали у грпбпве, ппред мртваца (I. Scheftelowitz, Das
Fischsymbol im Judentum und Christentum, ARW, 14, 1911, стр. 370) итд. Кпд мнпгих нарпда, риба је симвпл дуще: у опј је инкарниран дух предака, в. I. Scheftelowitz, 1. с., Frazer, Golden Bough3, I, 105, W. Spiegelberg, Der Fisch als Symbol der Seele, ARW, 12 (1912), стр. 574 ид. Птуда је нпр. кпд Мисираца (Herod. 2, 37), и других нарпда кпд кпјих је инаше забраоенп једеое рибе, дппущтенп тп п задущницама (Scheftelowitz, 1. с.). У Аустрији ппстпји пбишај да се п бпжићним празницима месе и прпдају рибе пд теста (E. Lorenz, Das Fischsymbol, ARW, 16, 1913, стр. 307), један пбишај кпји је, у разним фпрмама, ппзнат уппщте у средопј Еврппи (М. Нöflеr, Das Fischsymbol, ARW, 17,1914, str. 336). - Штп се тише купуса, пн се, на даћи, принпси мртвима затп щтп је тп главна храна и живих (уппр. нпр. Вук, ппсл. 6552 »Турци веле: тарана је храна, а каури: купус и сланина«, в. и ппсл, 3026). O ритуалнпм једеоу тикве биће гпвпра малп дпцније. Већ из пвпга щтп смп рекли јаснп је какав циљ има бадоиданска вешера - тп је вешера, шаст мртвима. Пна шетири праха кпје дпмаћин баца у шетири угла, намеоена су дущама мртвих, истп кап и пни праси кпје римски младпжеоа баца пред прагпм свпје куће; или пасуљ, кпје римски дпмаћин баца дущама ппкпјника, да би оега и кућу пставили на миру. Сасвим је на свпм месту щтп те прахе ппсле никп не дира: пни су намеоени мртвима, и дирати их билп би и безбпжнп и ппаснп9). Пасуљ, мед, и псталп - кап щтп смп видели, све мртвашка јела намеоени су мртвима. O Бадоем вешеру шак се лпми и ппгаша (Милићевић, ЖСС, 160), а ппгаша, будући да је без квасца, такпђе се мпже сматрати кап мртвашкп јелп пп превасхпдству, уппр. Грбић, 25110). Према тпме, и кад не бисмп имали других разлпга, пвп щтп смп рекли дпвпљнп јаснп ппказује да ми п Бадоем вешеру имамп вешеру намеоену дущама ппкпјника. Али за пву претппставку гпвпре и други детаљи п бадоиданскпј вешери. Пбишај да се једе »с вреће«, тј. са земље; да се склаоају стплице и клупе, па пнда ватраљ, нпжеви, виљущке, кащике; да се стп не шисти, и да се на оему пставља јелп и пиће; пбишај да се на Бадои дан даје пп нещтп јела сирптима - све су тп прпписи кпји важе за даћу, за култ мртвих, и кпд Срба, и у целпј индпгерманскпј прпщлпсти. Ппщта пдлика пбишаја из култа мртвих јесте да пни ппказују пспбитп велику старину, и да се, непрпмеоени, шувају с кплена на кпленп из најмаглпвитије старине; дпвпљнп је нпр. наппменути шудан и пптпунп нераципналан пбишај у срезу бпљевашкпм (Грбић, 246) да се мртвац нпси у грпбље на сапницама (пвакав пбишај утврђен је кпд Руса, даље, у старпм Мисиру и Ликији, Schrader s. v. Bestattungsbräuch § 4), или пбишај (кпји је у щабашкпм пкругу забележип Милићевић, ЖСС, 340) да се ппкрпв не реже нпжем већ пщтрим каменпм (пбишај кпји, дакле, свакакп датира из времена када се јпщ није зналп за упптребу гвпжђа), итд. Прппис да се п Бадоем вешеру мпра јести са земље пдгпвара свакакп ппщтем индпгерманскпм пбишају да се, при даћама, тј. гпзбама за мртве, једе са грпба дакле са земље11). Защтп се једе са земље? Свакакп затп щтп је тај пбишај старији пд упптребе стпла (уппр. Schrader, Die Indogennanen, Leipzig, 1919, стр. 35; за наще прилике в. С. Трпјанпвић, Старинска српска јела и пића, СЕЗ, ко. 2, Бепград, 1896, стр. 121 идд). Дпцније, када је стп ппстап ппзнат, јелп се при мртвашким гпзбама са земље, једнп, затп щтп је тп већ бип пбишај; другп, затп щтп је јелп метнутп на земљу ближе мртвима, и у оихпвпм дпмащају12). Стплице и клупе склаоале су се п Бадоем дану, првпбитнп, не из каквпг врашаоа, не затп щтп би биле табуиране, већ прпстп затп щтп су тпга дана непптребне. Сасвим је други разлпг щтп се склаоа ватраљ, нпжеви, кащике, (ступа за сп), и щтп се везују вериге. Тп су предмети пд гвпжђа, а гвпжђе је из култа мртвих искљушенп: ппкрпв на пример; кап щтп смп видели, не сеше се нпжем, већ пщтрим каменпм, јер би инаше - какп пбјащоава нарпд - »сешивп... псталп мртвпрезнп, тп јест, не би се мпглп напщтрити« (Милићевић, ЖСС, 340); ппкрпв се нигде не ущива (пшевиднп затп щтп не треба да га дпдирне игла, кпја је пд шелика или гвпжђа) Милпсављевић, 242; ппгаша, на даћи, не сеше се нпжем, већ се лпми.
Акп, у култу мртвих, наиђемп на упптребу гвпжђа, тп треба да сматрамп кап секундарну ппјаву. Збпг шега гвпжђу нема места у култу мртвих? Гвпжђе има јаку магишну снагу, пд оега се илаще демпни13), а нама је циљ да, п Бадоем вешеру, дуще ппкпјника сазпвемп и угпстимп, а не да их расплащимп. Упптреба нпжа била је забраоена и на мртвашким гпзбама кпд старих Пруса и Литванаца: »nec utuntur cultris *на даћама+ ministrantibus duabus mulieribus, sed absque cultris, cibumque hospitibus apponentibus« (Joh. Lasicius, De diis Samagitarum, Basileae, 1615, стр. 57, уппр. Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 2)14). -Да се стп (истп такп и цела кућа) не сме шистити, и да се јелп и пиће на оему мпра пставити пнакп какп стпји, такпђе је један важан прппис у култу мртвих. Стари Ппљаци нису, п Великпм петку, прали судпве ппсле пбеда, већ су те пстатке пстављали, »ad pascendas animas vel alias, quae dicuntur* vbosthe« (= manes, дуще ппкпјника, в, Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 2, и А.Brückner, Mythologische Studien, Arch, f. slav. Philol. 14,1892, 187 ид), в. Schrader, н. н. м. Кпд Руса, пстаје п даћи хлебац на трпези прекп целе нпћи, Schrader, s. v. Ahnenkultus, § 13. »Дпк се мртвац из куће не изнесе, - кућа се не шисти« каже Милићевић (ЖСС, 340). * да се хране дуще или друкшије кпје се зпву - Винп кпје се у суду пставља има исти циљ кпји и винп кпје се меће ппред мртваца (нпр. Милићевић, ЖСС, 346), или кпје се, на даћи, прпсипа исппд стпла или на земљу. Винп, кпје је супституција за крв, неизпставнп је из култа мртвих, уппр. Karl Kircher, Die sakrale Bedeutung des Weines im Altertum (Religionsw. Vers. u. Vorarb. IX, 2), Giessen, 1910, passim, - Интересантан је и ппдатак из Арнаудпва (M. Arnaudoff, Die bulgarischen Festbräuche, Leipzig, 1917, стр. 5) o бадоиданскпј вешери: »3а време јела не устаје никп, негп тек када је сваки са јелпм гптпв, ппдигну се сви у исти мах« - дакле: исти пбишај кпји ппстпји и на даћи (в. нпр. Сима Трпјанпвић, Главни срп. жртв. пб., стр. 81). Истп такп, »ппвпјница«, кплаш пд некиселпг теста, кпји се меси за Бадое веше, мпра се тпга вешера сав ппјести (Милпсављевић, 84, Грбић, 86). - Најзад, и дељеое јела сирптиои п Бадоем дану има и свпју паралелу у култу мртвих, у кпме је пнп билп пблигатнп. Тај пбишај »дељеоа за дущу« кпд нас је такп дпбрп ппзнат да није пптребнп навпдити нарпшите примере; Шрадер (s. v. Ahnenkultus, § 16) кпнстатује да је тп бип заједнишки пбишај кпд свих Индпгермана. Са кпликп респекта шува нащ нарпд тај пбишај, види се из дирљивих стихпва у песми »Кп крснп име слави, пнпм и ппмаже«, где впјвпда Тпдпр прпдаје шак и свпје пружје да би мпгап ппшастити и даривати сужое п свпм крснпм имену (крснп име, слава, јесте, кап щтп је ппзнатп, ппмен, ппдущје прецима). Уз све пвп дплазе и мнпги други детаљи, кпји нам са несумоивпм јаснпщћу утврђују хтпнишни карактер бадоиданске свешанпсти. Ми, на пример, знамп да пд Бпжића дп Бпгпјављеоа трају некрщтени дни, када је дпои свет птвпрен, када пп земљи щетају »каракпнчуле (уппр. и Арнаудпв, п. с., стр. 14), вещтице, авети, и свака нешастива сила«, и када сељаци пплазећи нпћу куда ван куће, »мећу за ппјас пп кпру хлеба и спли, пп главицу бела лука. или другу какву ствар кап предпхрану пд сваке нешастиве силе« (Милићевић ЖСС, 177); ми, међутим, видимп да је тај ппасни перипд - кпји, пп данащоем схватаоу нащег нарпда, ппшиое ппсле Бпжића - ппшиоап зацелп јпщ са Бадоим вешерпм (такп и према ппдацима у Арнаудпва, стр. 14). Самп име »Бадое веше«, кпје је ппсталп пд глагпла бдети (уппр. Berneker, Etym. Wört, d. slav. Sprachen, I, 106) ппдсећа нас на пблигатнп бдеое када се у кући налази мртвац, или какав ппдземни демпн (нпр. бдеое пкп нпвпрпђенпг детета, кпме прети ппаснпст да га не ппсете зли ппдземни демпни, бабице, уппр. нпр. Вук, решн. s. v. бабине); ппщтп је, у нпћи између Бадоег дана и Бпжића, кућа пуна дуща, кпје дплазе на гпзбу, пптребнп је да сви укућани буду на нпгама: у првп време мпглп је дписта бити пвакп - дпцније је тај пбишај мпгап бити ублажен на тај нашин щтп је самп један пд укућана имап прекп целе нпћи бити будан (»да пази да се ватра не угаси«, Милићевић, ЖСС, 1б3).
Кађеое п Бадоем дану такпђе нас ппдсећа на култ мртвих; истп такп и житп у кпје се усађује свећа: житп је пблигатна храна мртвима (дпвпљнп је ппдсетити на славскп кпљивп! Уппр. и интересантан ппдатак у Милићевића, ЖСС, 346: »3атп пнп местп где је у кући лежап мртвац, ппщтп оега пднесу и сахране, сељаци никад не пстављају без малп вина и малп хлеба. Некад ппред шаще вина пставе самп некпликп зрна суве пщенице. Тп, веле, нека нађе дуща щтп билп за јелп, кад се туда намине«. В. и С. Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пбиш., стр. 79. П великпм знашају свеће у култу мртвих није пптребнп ни гпвприти нарпшитп15).) - У пмпљскпм срезу на Бадои дан дпмаћица маже тестпм врата пд стаја и пбпра у кпјима бправи стпка; тп се не мпже схватити друкшије већ кап једна прпфилактишка мера прптив дуща кпје, у време Бпжића, лутају свуда: тестп је или утук за те дуще (тестп, кап и хлеб, има спаспнпсну магишну мпћ, cf. нпр. нарпдну приппветку »Сп и хлеб« *Вила, 2, 1866, стр. 815 идд+ у кпјпј су се сп и хлеб јавили кап deus ех machina, и убили »алу«, да би пдбранили свпга щтићеника, и др.), или храна за оих (да би се заситиле и пставиле стпку на миру). »На Бадои дан неки пазе да им ни једна ствар не занпћи наппљу« (Милпсављевић, 74); разлпг је исти - страх пд лутајућих дуща. Итд, На крају, изнећу јпщ два пбишаја из кпјих се сасвим јаснп види да је вешера п Бадоем дану у ствари гпзба мртвима. Пп усменпм саппщтеоу г. Dr Емилијана Пиперкпвића, у оегпвпм рпднпм месту, Липљану на Кпспву, пбишај је да дпмаћин, п Бадоем вешеру, изнесе трпезу на врата, и ппзпве дуще ппкпјника на шаст16). Слишнп тпме, у селу Миљкпвцу (пкплина Нища), п Бадоем вешеру, »ппстави дпмаћица на спфру таоир јела, шащу вина, малп меда, зељаник, јабуке, бела лука, хлеба и ракије. Јпщ дпмаћин припали на синији впщтану свећу, и такп пуну синију изнесе наппље ппд ведрп небп. Ппщтп се прекрсти и лине вина, пкрене се суншевпј страни и рекне: Сваки празник сад да ми дпђе на вешеру, а летпс да ми нема града ни на оиви ни у винпграду« (С. Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пбиш., 141 ид). Демпни кпјима нудимп вешеру да би нас ппщтедели пд града, мпгу бити самп дуще мртвих (у првпм реду aoroi biaiothanatoi), кпје дпвпде град и неппгпду. Други се пбишај пднпси на први дан Бпжића, и забележен је у пмпљскпм срезу (Милпсављевић, 77): "Пред рушак најпре скину с тавана лпжице и виљущке, па дпмаћица ппставља спфру и да из руке пп нещтп пд јела свпј деци за ппкпј дуще умрлих, а инаше пдлазе и на грпбље па тамп ппделе". Према тпме, Бадои дан је дан дуща ппкпјника, задущнице, и ми га несумоивп смемп уппредити и идентификпвати са римским задущницама, Ларенталијама, кпје су прпслављане гптпвп истпга дана, 23. децембра (в. Wissowa, Rel. u. Kult. d. Röm., 233). Пп себи се разуме да нащ празник није наставак римскпг, већ су и један и други независни пстаци из најстарије индпгерманске прпщлпсти. Бадое веше, према пвпме щтп смп рекли, јакп налиши на дпмаћу славу. И један и други дан ппсвећени су мртвима; и једнпга и другпга дана принпсе се мртвима жртве. Разлика је самп у тпме щтп је слава празник дпмаћи, дпмаће задущнице, а Бадое веше ппщти. П слави принпсе се жртве прецима, а п Бадоем вешеру мртвима уппщте; птуда ппстпји прппис да се п слави ппмиоу, ппзивају на гпзбу сви преци пп имену, дпк међутим никаквпг трага нема да је такав пбишај ппстпјап и п Бадоем вешеру, нити би се пн мпгап и замислити. И један и други празник нпсе на себи трагпве најдубље старине. Задущнице с краја децембра ппзнате су биле и Римљанима, пд кпјих нас раздваја време пд две хиљаде. гпдина, и Германима и Келтима (уппр. Nilsson, Studien z. Vorg. d. Weihnachtsf., стр. 122 идд), и несумоивп и пним индпгерманским нарпдима за кпје ствар јпщ није утврђена. Славу немају мпдерни нарпди, ни у садащопсти ни у прпщлпсти; али за оу имамп аналпгије у култу дпмаћег лара кпд Римљана, и у култу херпја кпд Грка (уппр. М. Васић, Слава -крснп име, Бепград, 1901, пдщтампанп из Прпсветнпг гласника). Упсталпм, већ сам тај факат да пба празника припадају култу мртвих, сведпши п оихпвпј великпј старини, јер је култ мртвих, нарпшитп приватни култ, једна пд најстаријих институција кпју ппзнаје истприја религије. П тпме, ппсле радпва Фистела де Куланжа (Fustel de Coulanges, La cite antique, Paris, Hachette), и Ервина Рпде (Erwin Rohde, Psyche5, 1910) не мпже бити сумое; шак има мпдерних наушника (нпр. Херберт Спенсер) кпји ппкущавају да целу религију сведу на култ мртвих. Шрадер, ппзнати струшоак за индпгерманску старину, кпнстатује да и »ппщте задущнице кпд индпгерманских нарпда припадају најдубљпј старини« (s. v.
Ahnenkultus, § 10). Према тпме, и Бадое веше, укпликп је празник мртвих, није нама дпщлп са хрищћанствпм, већ je празник из старинске српске религије17). Али, кап щтп смп рекли, Бадои дан и Бпжић нису празник једнпставан, са једним циљем; пни су састављени из некпликп празника, и ја ћу ппкущати да издвпјим јпщ некплике важније елементе. II ВРАЧАОА И ГАТАОА Највећи кпнтингенат бпжићних пбишаја дплази на врашаоа и гатаоа. Врашаоа су разнпврсна, али сва имају, углавнпм, један циљ: да изазпву плпднпст кпд стпке, ппљских плпдпва, впћа; уппредп с тим, да ппјашају живптну снагу и здравље. Гатаоа имају слишан прпграм: шпвек се интересује за берићет, и у вези с тим за прпмене времена; па пнда за здравље свпје шељади, и здравље и напредак стпке. Врашаоа и гатаоа има мнпгп. Билп би пд интереса ппкупити их и испитати, али ја тп не намеравам пвде ушинити. Пвде ћу ce задржати самп на неким принципијелним питаоима. Пре свега, пткуда да се врашаоа и гатаоа вежу за Бадои дан и Бпжић? Пбјащоеое би мпглп бити пвп. Кпд индпгерманских нарпда, и уппщте у средпземнпм свету, ппстпјали су празници п зимским сплстицијама; у религијама кпје су ппзнавале прганизпвани култ сунца (кап щтп су нпр. религије мисирска, сирска, Митраизам) п тим празницима прпслављанп је рпђеое суншевп, уппр. нпр. Frazer, Golden Bough3, VI, 120 идд, и passim. Такав један празник, кап щтп смп видели, дап је ппвпда да се и рпђеое Христпвп веже за двадесет пети децембар. Али и кпд пних патријархалних нарпда кпд кпјих култ суншев није бип прганизпван, ппстпјалп је извеснп религијскп интереспваое за (летое и) зимске сплстиције - врщене су извесне магишне манипулације, кпјима је бип циљ да (паљеоем ватре и уппщте ствараоем тпплпте, в. Frazer G. В.3,1, 311 идд) ппјашају снагу суншеву; у истп време да изазпву и ппјашају плпднпст у прирпди. П целпј ствари гпвпре, исцрпнп и са мнпгп убедљивих ппдатака, Манхарт и Фрезер. Да је и нащ нарпд, јпщ врлп ранп, ппзнавап празнике п зимским сплстицијама, ствар је врлп верпватна; тп се сме а priori закљушити на пснпву слишнпсти нащих пбишаја са пбишајима пних српдних нарпда за кпје је утврђенп да су такве празнике ппзнавали. Нащ бадоак, на пример, стпји свакакп у вези са рађаоем нпве снаге у прирпди, нпвпга сунца, истп пнакп кап и оегпви еквиваленти кпд келтских и германских нарпда (в. Frazer, Golden Bough3 X, 246 идд18). Пп рашуну нащег нарпда, зимске сплстиције треба да буду пкп Бпжића: тада су нпћи јпщ дуге (»Дуга нпћ кап упши Бпжића« - Вук, Ппсл., 1303), али сунце већ ппшиое да псваја (»Пд Светпг Никпле дп Бпжића пдужа дан тпликп кпликп петап с прага мпже скпшити« - Милићевић ЖСС, 165, уппр. и С. Трпјанпвић, Гл. срп. ж. п., 131); упсталпм, да су и биле малп раније, пне су дпцније, заједнп са другим пбишајима, пренесене на Бадои дан. Бадои дан и Бпжић, дакле, кап празник буђеоа, јашаоа прирпде, врлп су ппдесни за врашаоа кпјима је циљ изазиваое плпднпсти и живптне снаге; с друге стране, кап ппшетни датум једнпг нпвпг перипда, садрже пни у себи прпгнпзу и знамеое за цеп тај перипд, и гптпвп намећу се да п оима гатамп и гледамп будућнпст. Уппр. и Nilsson, Studien zur Vorg. d. Weinachtsf., 117 идд. - Има, међутим, јпщ један разлпг щтп се бащ п Бадоем дану и Бпжићу врще, у великпм брпју, магишке церемпније за изазиваое плпднпсти. И п Бадоем вешеру и п Бпжићу, кап щтп смп видели, шини се велика шаст дущама ппкпјника: дуще ппкпјника, међутим, кап уппщте и сви хтпнишни демпни, јесу демпни плпднпсти. Пни мпгу плпднпст да нам дпнесу, ппклпне, и затп се примитиван шпвек за плпднпст људи, стпке и ппља пбраћа оима; пни мпгу и да нам је закрате (на пример, изазиваоем суще) и у тпм ппгледу су нарпшитп ппасни aoroi biaiothanatoi - »дуще пних кпји су пре времена умрли, и пних кпји су умрли насилнпм смрћу«. Кад већ плпднпст зависи пд оих, свакакп ће бити најзгпдније да их п оихпвпм дану, када их пбавезујемп жртвама, ппдсетимп на оихпве дужнпсти, или их, врачбинама, натерамп да свпје дужнпсти према нама испуне. Дуще мртвих, кпје су, у ствари, демпни плпднпсти, тпга су дана у нащпј неппсреднпј близини, и затп ће пбраћаое оима бащ на тај дан бити најефикасније. И тп је, зацелп, мпгап бити разлпг да се за Бадои дан и Бпжић вежу пнакп мнпге врачбине. Штп се тише гатаоа, и оима је правп местп п бпжићним задущницама: дуще ппкпјника
ппзнају будућнпст, и пткривају нам је, ппнекад драгпвпљнп, ппнекад ппд нащпм пресијпм25). Другп питаое је, кпликп та врашаоа и гатаоа имају старински српски карактер. Кпјим се правцима имају кретати наща испитипаоа, мпже се видети из два карактеристишна примера кпја ћу навести. У Вукпвпм решнику, s. v. милати се, каже се: »Приппвиједају да се у Херцегпвини милају на Бпжић с шесницпм, тј. узму двпјица шесницу, па је пкрећу међу спбпм и пита један другпга: Милам ли се? (тј. ппмила ли се иза шеснице). Пнај му пдгпвпри: Милащ малп. А пнај први пнда реше: Сад малп, а дпгпдине нималп (тј. да житп рпди дпбрп, и да такп велика буде шесница да се нималп не ппмила иза ое)«. Слишан пбишај забележип је, у Старпј Србији, и Јастребпв, Пбышаи и пhсни турецкихь Сербпвъ. С. Петерсбургъ, 1886, стр. 41, уппр. и RJA, s. v. милати се. Дпмаћин се сакрије иза гпмиле кплаша, н трипут пита шељад: »Видите ли ви мене?« Чељад му пдгпвпре: »Пве те гпдине малп видимп, а дпгпдине да те нималп не мпжемп видети«, тј. да дпгпдине тпликп буде жита и кплаша да се иза оих дпмаћин не мпже видети. Исти такав пбишај ппзнају и Руси. »Упши Нпве гпдине, кпд Малпруса, спреми се мнпгп кплаша за вешеру. Оих ппређају испред дпмаћина, па пнда деца изађу наппље. Ппсле се деца врате, и питају где је птац. - Зар ме не видите, децп? - Не видимп те, пше. - Дај Бпже да увек такп буде (тј. да увек буде дпвпљнп жита и кплаша)«, в. Louis Leger, La mythologie slave, Paris, 1901, стр.821). Јпщ је интересантнији ппдатак кпји нам је, из Светпвидпвпг култа на пстрву Рујану, сашувап Сакспн Граматик (Historia Danica коига XIV, в. L. Leger, п. с., стр.81 ид). П празнику Светпвидпвпм меће се пред оегпв кип медени кплаш, велики кап шпвек. Свещтеник се сакрије иза кплаша и пита нарпд да ли оега (свещтеника) види. Акп нарпд пдгпвпри да га види, свещтеник ппжели да га дпгпдине не виде. »Ту свещтеник мисли не на судбину свпју или нарпда, већ на пбиље идуће жетве«. Пвп сакриваое иза кплаша и реши кпје се тпм приликпм гпвпре, имају пшевиднп магишни смисап: тп је врашаое кпме је циљ да изазпве плпднпст. Пбишај је, кап щтп се види, врлп стар, пп свпј прилици ппщти српски и ппщти слпвенски. Пн је, дакле, несумоивп пстап из наще старине, и пригиналан је. Сасвим друкшије стпји ствар са другим једним бпжићним пбишајем. »Гдјекпји« - каже Вук у решнику s. v. Бпжић »узму на Бпжић сјекиру и замахну кап да ппсијеку впћку нерпткиоу, а други му кп реше: не сијеци, рпдиће, и кад се тп ушини трипута застппце, кажу да ће впћка ппслије рпдити.« Исти пвакав пбишај, из спфијске пкплине, забележип је и Арнаудпв (стр.4). Међутим, пвај пбишај свакакп није ни српски ни слпвенски. Тп је бип један пд мнпгпбрпјних магишних прпписа из антишке хпртикултуре (уппр. Geopon. X, 83, 1 ид), кпји је бип дпбрп ппзнат и у немашкпј празнпверици (Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube2, стр. 668 ид, цитат пп Riess у Pauly-Wissowa, I, 90). Пвакав слушај разуме се да није усамљен. Ми имамп мнпгп врашаоа, басама, пппуларних лекпва и уппщте »празнпверица« кпји нису пстали из наще старе религије, већ су хрищћански или »антишки«. Истп такп стпји ствар и са германским »празнпверицама« (в. E. Fehrle, Volksaberglaube der Gegenwart, y Schiele, Religion in Gesch. u. Gegenw., V, 1702 идд, и литературу кпја се ту навпди). Тај антишки материјал дпщап је дп нас или пп усменпм пришаоу, с кплена на кпленп, или крпз литературу (записи пп разним рукпписима, мплитвеницима, календарима итд.). Да и ми у нащим врашаоима имамп тих антишких елемената, ствар је прирпдна и врлп верпватна, и, при студираоу нащих бпжићних пбишаја, ми п тпј мпгућнпсти мпрамп впдити рашуна. III ПЕЧЕНИЦА Врлп угледнп местп п бпжићним празницима има пешеница. Без пешенице Бпжић се не мпже замислити: »Бпжић је Бпжић, а пецивп му је брат« (Вук, Ппсл., 355). Пешеница се пдабира на дпста времена пре Бпжића, и пнда се ппдвргава пспбитпм режиму; пна има свпје нарпшитп име (»бпжићоар«, и слишнп), дан када се »убија« празник је, кпји је с пбзирпм на пвп, пшевиднп ритуалнп, убијаое и дпбип свпје име »Туцин дан»19); убијаое се врщи пп нарпшитпм прппису, нпр. у щабашкпм пкругу пешеница се убија крупицпм спли (ЖСС, 159): за пешеое пешенице и унпщеое у кућу важе такпђе нарпшити прпписи; делпви пд пешенице, или шак и везе кпјима је пешеница била везана, упптребљавају се кап лек или кап утук. Итд. Пшевиднп је да пешеница није пбишнп јелп, кпје се изнпси на
бпжићоу трпезу тек кпликп да би на опј била једна деликатеса вище. Пажоа кпја се пешеници указује, верпваое у оену магишну мпћ, и сасвим шврстп увереое да је пна п Бпжићу неизпставна - све тп дпказује да ми у убијаоу и једеоу пешенице имамп један религипзни, жртвени пбред. Реши »Бпжић је Бпжић, а пецивп му је брат« имају мнпгп дубљи религијски смисап нп щтп на први мах изгледа. »Наща испитиваоа најпримитивнијег друщтва утврдила су да нема тпга племена кпје не би ппзнавалп известан пантепн живптиоа«, рекап је један америшки етнплпг (Crawford Howell Тпу, Introduction to the History of Religions, 1913, § 248), и нас нималп не изненађује щтп, и кпд нащег нарпда, наилазимп да се једнпј живптиои, п Бпжићу, шини нарпшити култ. Култ живптиоа ппзнат је, или је бип ппзнат, свима нарпдима; и крпз фазу када су живптиое пбпжаване мпрала је да прпђе свака религија. У религији нащег нарпда има ваздан трагпва пд пваквпг стаоа ствари. Трагпва најпримитивнијег савеза између шпвека и живптиое, тптемизма, има највище. Тптемистишне живптиое у Срба су нпр. вук, јелен, петап, змија итд. Неће бити згпрега да п тпј ппјави кажемп пвде некпликп реши. Тптемизам, билп пнакп щирпк какп га схватају пантптемисти (в. нпр. Salomon Reinach, у шланку Phenomenes generaux du totemisme animal, Cultes, mythes, et religions, I, Paris, 1908, стр. 9 идд) или са пнакп ускпм садржинпм какп тп хпће нпр. Рајтерскјелд (Edgar Reuterskiöld, Die Entstehung der Speisesakramente, Heidelberg, 1912, стр. 11 идд, и оегпв шланак у Archiv f. Religionswiss.), знаши извесне пднпсе између шпвека и живптиое-пднпсе кпји имају религијски карактер20). Тп је фаза у истприји религије крпз кпју је, изгледа, мпрап прпћи сваки нарпд; ппјаве, или пстаци, тптемизма кпнстатпвани су гптпвп кпд свих, и културних и некултурннх, нарпда. Најглавније карактеристике тптемизма пве су: 1) Живптиоа кпја нам је тптем јесте истп щтп и ми - дакле, нащ српдник (или шак и предак). Такав је слушај, кпд нас, са вукпм. Кад се рпди мущкп дете за кпје се сумоа да је излпженп урпцима, изађе бабица на врата и пбјави: »Рпди вушица вука, целпме свету на знаое, а вушићу на здравље!« (в. Вук Вршевић, Низ приппв., стр. 73, уппр. и Natko Nodilo, Religija Srba i Hrvata, Rad Jugosl. akad.. 79, стр. 198). Пп једнпј нарпднпј приши из Пхрида (ШапкаревБ, СбпрникБ, 8,35, стр. 48), кад је Бпг ствприп шпвека, хтеп је и ђавп, истп такп, да ствпри шпвека; и пн је ппкущап, и оегпв шпвек бип је вук...: пвакп идентифицираое шпвека са каквпм живптиопм за тптемизам је врлп карактеристишнп. Србин се шестп назива вукпм, нпр. у ппслпвици »Пклен ту вука видип? Пвакп рекну кад се виде изненада два пријатеља пспбитп у туђем мјесту« (Ппсл., 4668). У једнпм средоевекпвнпм дпкументу у кпме се разни нарпди уппређују са живптиоама, за Србина се каже да је вук (С. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, III, стр. 17). У једнпј бпсанскпј успаванци каже се: »Нини, сине, вуше и бауше, вушица те у гпри рпдила, с вушадима, сине, птхранила«. (Петранпвић, Пјесме, I, 46, 1 идд. в. и Нпдилп, Рад, 79, 1886, стр. 198) итд. И петап се у нащег нарпда сматрап за еквиваленат шпвекпв; дпвпљнп је нпр. да ппдсетимп на слушајеве где се петап (или кпкпщ) жртвује кап замена људске жртве21). 2) Живптиое - тптеми ппмажу свпје племе. Птуда примитиван шпвек тетпвира у свпју кпжу слике или знаке свпга тптема; птуда је, пплазећи у бпрбу, нпсип свпје тптеме, или оихпве рељефе и слике, кап заставе (или исписане на заставама. Живптиое на грбпвима већинпм су, првпбитнп, тптеми); пблашип се у оихпву кпжу, нпсип капу пд оихпве кпже, шувап при себи делпве оихпвпг тела кап амајлију, итд. Кпд нас има мнпгп примера за све пвп; ми ћемп се задржати самп на слушају са вукпм. Нащ нарпд верује да вушја длака, срце, шељуст итд. имају спаспнпсну снагу. Бплесници се каде вушјпм длакпм; деци се у хаљине ущива кпмад вушјег пка и срца (Милићевић, ЖСС, 196), нпвпрпђеншад, шестп прпвлаше се крпз вушју шељуст (»вушји зев«, уппр. Милићевић, ЖСС, 914; М.Исакпвић, у Карачићу, 2, 1900, 217; М.Сретенпвић, ibidem, 3, 1901, 175). Тале пд Пращца, кпји је бип врлп леп и према тпме врлп урпкљив, нпсип је, кап утук пд урпка, вушју кпжу (уппр. Krauss, Volksglaube und religiöser Brauch der Südslaven, стр. 42). Вушју кпжу или ћурак пд вука нпсе и мнпги јунаци у нарпдним песмама. У песми »Вук Купинпвић и Дели-бег Грпм« (Вук, Пјесме, 6, 6), у кпјпј је сам Вук Купинпвић бип тещкп раоен, јавља се вук из гпре директнп кап спасилац (стих 139 идд); »Да ви'ш, брате, чуда великога! Мало стало, задуго не било, Док ево ти из дувара гује,
Гуја носи траве свакојаке; Ал' ево ти из облака виле, И ето ти из горе курјака: Вуче Вуку ране зализује« итд. (уппр. и Krauss, Volksgl.. стр. 97). У једнпј песми назива се вук шак »хранитељем«, в. Нпдилп, Рад, 84 (1887) стр. 136 ид. Итд. - Тптеми су и прпрпшке живптиое: пни свпме племену прпришу будућнпст. И кпд нас су прпрпшке »видпвите« живптиое и вук (нарпшитп оегпв alter ego, пас), и петап (предсказује гпсте; петлпви »крици« предсказују лпппве; предсказује нпр., п Бадоем дану, здравље или смрт, итд., уппр. и С. Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пбиш., 129.), змија, и мнпге друге. 3) Према свему пвпме, примитиван шпвек псећа извесне пбавезе према свпме тптему: пн га не убија, или акп га већ мпра убити, мпли га за ппрпщтај, или ппкущава да, разним трикпвима, ублажи кривицу или је пребаци на другпга. Убијени или угинули тптем сахраоује се са истим ппшастима са кпјима и људи. Бешуанци, пре нп щтп убију лава, извине му се, и пнај кпји га је убип мпра да се пшисти. Празник буфпнија (»убјаое вплпва«) кпд Грка прпслављан је пвакп. На Зевспв плтар метну се кплаши, пщеница и јешам. Пнда дпведу впла кпји треба да буде жртвпван, пусте га, и шим пкуси пд хране кпја је на плтару, притрши му жрец (»буфпнпс«), убије га секирпм, кпју пдмах затим баци и ппбегне. За оим се бајаги ппђе у пптеру, и ппщтп га не ухвате, пднесу секиру архпнту василевсу, и ппднесу тужбу. Архпнт псуди секиру, кпју пребаце прекп границе, итд. Сва кривица башена је, дакле, на секиру, а дпнекле и на впла, кпји је ушинип грех ппједавщи жртвене кплаше и пщеницу. - Свещтеника кпји, у Тенеду, жртвује Динпнису бика, гпне каменицама. У Кпринту, сваке гпдине, имала је да се Хери жртвује кпза: за тај циљ били би најмљени туђинци, и пни би наместили нпж такп да кпза, кап бајаги, сама налети на нпж и убије се слушајнп итд. Нащ нарпд неће да убија жабу бабурашу (уппр. Вук, решн. s. v. бабураша), ласту, дпмаћу змију итд. Верпватнп је да је некада, кпд нащег нарпда, ппстпјап религипзни страх да се вук не сме убити22), пнакп истп кап щтп религипзни страх задржава и данас нащ нарпд да не убије ласицу, или змију23), иакп према пвим живптиоама инаше псећа пдвратнпст. Идеја да убијаое тптема мпже ппвући пдгпвпрнпст, и трикпви кпји се при тпм упптребљавају, бацаое кривице на другпга, ппзнатп је и у нащем нарпду. Милићевић у »Међудневици« (стр. 21 идд) пписује пбишај у алексинашкпј Мправи да на Св. Илију свака кућа кпље петла. Али тпга петла не кпље никп из куће, већ га треба да закпље странац (кап щтп је слушај са кпзпм у Кпринту), и, другп, петап се тпбпже кпље затп щтп ће инаше да укуне газду (,уппр. и С.Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пбиш., 128), дакле: пн је сам крив за свпју ппгибију, кап вп п празнику буфпнијама кпд Грка24). У Јадру,акп би кп у незнаоу убип кућну змију, »пнда је мртву ппкрију платнпм кпликп је дуга и закппају је у земљу« (С.Трпјанпвић, Гл. срп. жртв, пбиш., 148). Дп сада нарпшитп није нищта гпвпренп п свиои. Међутим, има ппдатака из кпјих се види да је пна у старини нащег нарпда имала демпнску мпћ и јасан тптемистишки карактер. Навещћу некпликп примера. Кад се нпвпрпђенше први пут изнпси из куће (тп се дещава тек ппщтп се крсти, јер се, дпк је некрщтенп, не сме изнпсити), нпси се »првп ка истпку, а затим кпд свиоа« (Грбић, 117). Нарпд мптивище тп тиме да би дете »спавалп кап свиоа« (ibidem). У ствари, пвп пбјащоеое секундарнп је. Разлпг је пнај исти збпг кпга се дете прпвлаши крпз вушји зев, или збпг шега су стари Гали, кпји су пптпмци реке Рајне, пптапали свпју нпвпрпђеншад у ту реку (S.Reinach, Orpheus, стр.168), или збпг кпга су Псили, у старпм веку, изнпсили свпју децу пред змије (S.Reinach, Cultes, I2, 23) итд. Циљ пваквим радоама је да се дете легитимище кап српдник и щтићеник дптишнпг демпна или демпнске живптиое и стави ппд оегпву защтиту. Исти циљ има и други један пбишај, да дете, кпје »кркља«, мпра мајка ппдпјити са свиое, па ће престати кркљати (Грбић, 184). У бпљевашкпм срезу ппстпји пбишај да ce, пдмах ппсле ппрпђаја, и дете и ппрпдиља ппасују врежпм пд тикве (Грбић, 108); за тикву, међутим, пп верпваоима из тпг истпг краја, знамп да је симвпл свиое (уппр. нпр. Грбић, 93, где је семе пд тикве, у шесници, знак за свиоу). У ппнеким врашаоима и гатаоима свиоа се јаснп јавља кап еквиваленат шпвекпв: у бпљевашкпј пкплини »девпјке
упши Нпве гпдине, да би их вище вплели мпмци, кад се дпбрп смраши, иду кпд свиоа и баце малп жита на оих, а малп прекп свиоца. Акп се оихпвим дпласкпм свиое ппплаще и стану грпктати, знаши да ће их мпмци вплети и за оима јурити (Грбић, 21). Истп такп, упши Ђурђева дана, »девпјка ваља да прптрши крпз свиоац такп да свиое ппплащи, да ппјуре за опм, па кап щтп за опм јуре свиое, такп ће за опм да јуре мпмци« (Грбић, 59). Пвп су све трагпви пд тпга какп се некад схватап пднпс између свиое и људи: видели смп, међутим, да је српдствп, истпветнпст, између шпвека и живптиое - какп се у гпроим примерима мпже да назире - карактеристишнп за тптемизам. Малп гпре решенп је да тптем щтити свпје племе, и да му мпже пткрити будућнпст; у нащем нарпду, врлп мнпга пваква верпваоа везана су за свиоу. Гатаое у плећку једнп је пд најпмиљенијих и најпппуларнијих и, пп верпваоу нащег нарпда, најппузданијих гатаоа (в. нпр. класишнп местп у Гпрскпм вијенцу, ст. 1693 идд; Вук, решн. s. v. плеће; п целпј ствари уппр. Мпјп Медић, Гатаое у плеће и у кпбилицу, ZNŽOJS, 21 (1917), стр. 161 идд). Пп свиоскпј слезини ппгађа се каква ће бити зима (Милићевић, ЖСС, 75; 76); оенп улажеое у кућу, п Св. Игоату, пминпзнп је (уппр. Грбић, 78). Свиоа је мпћан утук прптив демпна неппгпде и града, и злих демпна уппщте. За време неппгпде, пред ппаснпщћу пд града, треба дражити свиое, да бисмп их натерали да цише (за такав пбишај у пкплини Пирпта, Негптина, Власптинаца, у Тпплици в. С.Трпјанпвић, Гл. срп. жртв. пбиш., 140; 141; 141; 147). У бајаоу пд »смамке«, демпну бплести прети се свиопм (Грбић, 228). Свиоска крв, делпви оенпг тела лекпвити су. Крв пд пешенице лекпвита је и спаспнпсна за људе (нпр. за бплеснике пд срдпбпље, ЖСС, 160), и за живину и стпку (Милпсављевић, 69; Грбић, 87; ЖСС, 159). Истп такп пд свих бплести лекпвитп је срце, бубрежак, слезина, чигерица пд пешенице (ЖСС, 161); даље једоак (ibid., 160), па шак и јабука кпја је била у глави пд пешенице (ЖСС, 161), и веза кпјпм је пешеница била везана за ражао (ЖСС, 173). Малпшас сппменутп је и тп да се живптиоа-тптем кап нащ защтитник не убија или се, акп се тп већ мпра да деси, предузимају нарпшите предпхране. У нащем нарпду, разуме се, не ппстпји забрана да се свиоа не сме убијати, али има други један интересантан прппис: наиме, јабушица пд пешенице мпра се бацити у ватру (Милпсављевић, 69). Нарпднп пбјащоеое кап да се тп шини стпга »да би пешеница била слатка« (ibidem) наивнп је и ппсталп је пнда када је прави разлпг бип забправљен. У ствари, забрана да се тај деп свиое не сме јести дпщла је кап кпмпрпмис између некадащое пптпуне забране, каква је мпгла ппстпјати или се бар за опм псећала пптреба, и практишних пптреба (уппр. S.Reinach, Cultes, I, 18). За такве парцијелне забране, у пднпсу према тптему, има дпста примера: Јевреји не једу »крајеве пд мищића на зглавку у стегну« (Gen. 32, 33); нека племена у С. Америци не једу језик, или ребра, или други кпји деп свпга тптема (Reinach, 1. с.). Мпгућнп је да је у нащег нарпда ппстпјала парцијелна забрана да се уппщте не сме јести глава пд пешенице, па је ппсле та забрана ублажена и дпбила свпј данащои пблик: глава пд пешенице не сме се јести п Бпжићу, већ се пставља за Нпву гпдину (нпр. Грбић, 20). Такве забране да се не сме јести глава пд тптема, ппнајшещће су: Херпдпт (II 39), Плутарх (De s. 31) и Елијан (Н А Х 21) пришају да Мисирци не једу главу пд извесних живптиоа (кпје су верпватнп некадащои тптеми); за примере кпд мпдерних »примитивних« племена в. Reinach, 1. с. Међутим, за пну другу тптемистишку идеју, наиме да се убијаоу тптема прилази са извесним страхпм и предпхранама, имамп јасних трагпва у пбишајима нащег нарпда. »Мнпги људи у щабашкпм пкругу - саппщтава Милићевић, ЖСС, 159 - имају пбишај да пешеницу не убијају сикирпм, негп крупицпм спли у шелп...« Циљ пваквпг убијаоа пшевидан је: примитиван шпвек скида пдгпвпрнпст са себе и баца је на један »свет« предмет кпји има пнакп изразиту демпнску снагу какву има сп25). (П слишнпм, ритуалнпм убијаоу свиое каменпм, кпд Римљана, уппр. G.Wissowa, Religion und Kultus der Römer, München, 1912, стр. 552. Самп, пвде се убијаое каменпм врщи свакакп затп щтп је упптреба камена старија пд упптребе гвпжђа. Уппр. и Wächter, Reinheitsvorschr., 1161, кпји даје друкшије пбјащоеое). Да је нащ нарпд, у свпјпј старини, имап религипзнп ппщтпваое према свиои, дпказ је нпр. и легенда да је свиоа Бпгпм благпслпвена; пп нарпднпм пбјащоеоу: затп щтп је Бпгпрпдицу, када је бежала са Исуспм, сакрила у брлпг (ZNŽOJS 3, 254). За демпнски карактер свиое дпказ је и факат да је за оенп име ствпрен еуфемизам, крмак (пд крма, крмити), кпји дпдуще није успеп да правп име за свиоу сасвим истисне из упптребе (слишне еуфемизме имамп, у српскпм, нпр. за змију, кпја се зпве неппменица, за вука, кпји се зпве звер или курјак. Реш медвед је еуфемизам, и правп име за медведа није ппзнатп, уппр. Schrader s. v. Bär. За слишне еуфемизме кпд других
нарпда уппр. Frazer, Golden Bough3, III, 396 идд). Из свега пвпга јаснп је да је свиоа, у старини нащег нарпда, била демпнска, тптемистишка живптиоа. Такву прирпду имала је свиоа и у гршкпј старини. и инаше, уппр. Wächter, Reinheitsvorschr., стр.82 идд, и литературу кпја се ту цитира. П магишнпј снази свиоскпг меса кпд Семита п. Otto Weinreich, Antike Heilungswunder, Giessen, 1909 (Religionsg. Vers. u. Vorarb., VIII, 1) стр. 115. Кпд таквпг стаоа ствари није тещкп да прптумашимп щта је у ствари билп бпжићое пецивп. Бпжићое пецивп је жртва, и тп сакраментална жртва, нека врста пришещћа. У примитивнпм друщтву ппстпјала је пбавеза да се тптем, или инаше демпнска живптиоа, не убија и не једе; али уппредп с тим развила се идеја тепфагије, ритуалнпг једеоа бпжанства. Демпнску, »свету« живптиоу, примитиван шпвек инаше не дира, али је свакакп у оегпвпм интересу да, с времена на време, или и неперипдишнп (нпр. у слушају какве епидемије), пкуси оене крви и оенпга тела, да би се на тај нашин дивинизирап, и ппстап птппрнији према утицајима злих демпна. На тај нашин пн ће, са свпјим живптиоским защтитникпм, пбнпвити савез (ми знамп да је за ствараое савеза, какав је нпр. ппбратимствп или хватаое вере, пптребнп пкусити међуспбне крви или туђе крви). Такп су ппстали перипдишни ритуални пбреди, ритуална клаоа тптемских или демпнских живптиоа, пришещћиваое оихпвпм крвљу и меспм - једна ппщта и врлп ппзната ппјава у истприји религије. На таквим пбредима ушестпвала је цела ппрпдица, или целп племе. Ппзнати енглески наушник, Рпбертспн Смит у свпјпј »Религији Семита«, први је унеп светлпсти у пву пспбитп важну ппјаву и шак ппкущап дпказати да пвакви пбреди свпјим тптемпм, пвакве сакраменталне жртве, представљају, у ствари, најстарији пблик жртве, и најстарији принцип жртвпваоа. Ти пбреди, јпщ врлп ранп разуме се, лаицизирали су се, и шпвек је птппшеп клати живптиое, без пбзира јесу ли тп старински тптеми или не, из практишних пптреба. Али да је и нащ нарпд мпрап знати за примитивна, ритуална клаоа и пбреде, п тпме ћемп наћи и данас несумоивих ппдатака у нащим пбишајима. Важнп је нпр. щтп се у нащег нарпда, и данас, извесне живптиое мпрају клати у извесне пдређене дане, нпр. петап п Св. Илији, јагое п Ђурђеву дану, прасе п Бпжићу; заклану живптиоу заједнишки ппједу сви - за Бпжић нпр. ппстпје јасни прпписи да пбеду - гпзби има присуствпвати сва шељад (в. гпре). Из врлп интересантнпг факта да клати мпгу самп људи, а жене не (јер би се пнп щтп жена закпље »пмрцинилп«, в. Вук решн. s. v. клати) види се јаснп да се кпд нас клаое јпщ увек сматра кап религипзна радоа, ппщтп је из ое жена, кап култишки несппспбна, искљушена. Кад се у јесен кпљу свиое (»свиоска даћа«), ппстпји пбишај да се пп некпликп пбрпка меса ппщаље суседима и пријатељима. Све су пвп, међутим, карактеристишни детаљи за жртву. Ппсле свега пвпга - јаснп је да је бпжићое пецивп тптем или бпжанствп, кпје има да се ритуалнп ппједе, Ппслпвица - пшевиднп, врлп старинска - »Бпжић је Бпжић, а пецивп му је брат«, ппстаје нам сада јаснија. Пна пецивп ппдиже на ранг бпжанства, и идентификује га са бпжанствпм кпме припада бпжићни празник. Ми, дакле, у пешеници имамп, пшевиднп, бпжанствп кпје се жртвује. Међутим, једна пд пснпвних идеја у истприји религије је да се бпжанствп и жртвује и рађа у исти мах када је жртвпванп (уппр. нпр. слушај са Адпниспм, Дипниспм, и др.), и у тпм ппгледу интересантнп је да уппщте Бпжић кап такав, Бпжић кап дан рпђеоа младпга, нпвпга бпга ппшиое у пнпм тренутку када је жртвпваое пецива дефинитивнп гптпвп, тј. када је пецивп скинутп са ражоа: у тпм тренутку унпси га дпмаћин y кућу, с главпм унапред, и ппздрави укућане са »Христпс се рпди!« Жртвпвану живптиоу заједнишки ппједу сви укућани; оенпм крвљу и меспм - кап щтп смп малпшас видели - дивинизирају се не самп људи негп и стпка. За истприју религије бпжићое пецивп мпра имати великпг интереса, јер је тп јединствен пример где се мпже видети, у дпста јасним детаљима, какве су мпрале изгледати ритуалне гпзбе, пришещћиваое тптемпм, у индпгерманскпј прпщлпсти. Из нащих пбишаја лакп се мпже рекпнструисати цеп церемпнијал.
