DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODAR MILOŠ OBRENOVIĆ PRVI DEO I »Ko pazi na vetar - neće sejati, ko gleda na oblake - neće žeti.«
Jednim skokom Miloš se nađe u sedlu. Brzo su osvajali prostor prema Šapcu. Tutnjava topova u pozadini postajala je sve jača. - Ne treba više da jurimo, polomićemo konje! - doviknu Milisav. Miloš zategnu dizgin. Negde u pravcu Kitoga osu se grozdom plotun pušaka. U oblacima sevnu, pa se prolomi grmljavina. Dronjavi pramičci magle i sutona provlačili su se poljem. Vidik je tmuran; Milošu se činilo kako se sve otislo negde u ponor. U šta sam straćio život? - zapita se. Od velikog rudničkog vojvode, Mladen me učini vojvodićem i stavi pod komandu plašljivog kneza Sime... - Gutljaj rakije? - javi se Milisav priterujući konja. Miloš se okrenu. Mladićevo lice bilo je već oživelo i dobilo stari prepreden izraz. Bio je to drzak i snalažljiv terzija iz Beograda. Milošu se dopadala njegova štedljivost. Posle svakog boja nije propuštao da pretrese turske leševe. Jednom ga je zatekao kako prebraja dukate. - Groš po groš - rekao je Milisav - a posle, posle ću valjda steći i svoju radionicu. Eto, i sada su mu bisage pune nečega - zaključi Miloš i primi čuturu. Nategnu je, pa se ugodno strese: - Možeš li ukresati da zapalimo? - Trud držim s barutom u fišekliji - hvalisavo odgovori Milisav. Udarci ognjila po kremenu isterivali su snopove varnica; miris zapaljenog truda ispuni Miloševe nozdrve. Ujednačeno caktanje konjskih potkovica delovalo je umirujuće. - Čekao sam te na ugovorenom mestu - reče Milisav. - Odjednom osetim: smrdi nekrst. Onaj pravi, što zaudara na loj i užeglo tursko maslo. Pogledam levo, zatim desno. Zamalo da petama dam na volju, a
srce mi zašlo u podgrlac. Kad - šta videh? At pritisnuo Turčina. Konj vila, ali mu kuršum prebio nogu. I tako - dade mi se prilika da ubijem dušmanina. - Biće da je pljačka bila važnija? - podrugljivo ga dirnu Miloš - A ne! Vere mi. Ovoga puta zaista mi se sreća nasmešila. Nađoh kod Turčina kesu dukata, a u bisagama svega što srce zaželi. Eto, vidiš, i sedlo sam promenio. Takum za kafu valja dva dukata. Tebi sam namenio čibuk s ćilibarskim siskom i pištolj u zlato okovan. - Mislim da mi uskoro neće biti potreban ni ovaj što ga nosim u silavu. Zar ne vidiš čemu sve ovo vodi? - Pa šta! Ako ovo naše propadne, ja odoh u Austriju. Počeću da radim nešto... ne znam, ali mi se čini da smo pregli sve bi drugačije bilo. Milošu najednom dosadi da ga dalje sluša. Eto, ovome se ni mleko nije na usnama osušilo, a već vidi da je moglo sve drugačije biti. Zatim, neraspoložen, ljutito obode konja. Ali nije mogao da zadrži mučne misli. Jasno je, rat se primiče kraju, a dan konačnog raspleta dolazi. Posle Hajduk - Veljkove pogibije i pada Negotina, istočni front se skoro sam od sebe rasuo. Turci su na Moravi obišli Deligrad i porobili Pomoravlje. Knez Sima je oklevao, puštajući da se na Ravnju šaka ljudi nosi sa celokupnom turskom vojskom. Sad je pitanje hoćemo li moći da se održimo i u Šapcu. Pred zoru je zahladnelo i prevedrilo. Kad Miloš i Milisav dojahaše u šabačko polje, osvitao je sunčan septembarski dan. Pristanište na Savi zakrčeno je ljudima, stokom i natovarenim kolima. Nekoliko skela neprestano je u pokretu. Oko Šapca vojnici su u polju kopali rovove i pravili palisade od hrastovih proštaca. Radili su bezvoljno i gotovo bez plana. To za trenutak uli malo nade Milošu. Opasnost može da opameti starešine, pomisli, pa da složno, u poslednjem času, pregnu i zajednički suzbiju Turke. U sećanju mu se pojavi Karađorđev lik. Vidi ga onakvog kakav je bio posle pada Loznice, povijenih ramena, iskopnela lica i mutnih očiju. Tanak brk visio mu je mlitavo kraj stisnutih usana. Zamorom je odisala svaka njegova reč, svaki pokret. Nepribrano je slušao izlaganje kneza Sime, a umesto da plane i potegne pištolj, osmehivao se klonulo n tužno. Gde su mi tada bile oči pa ne videh kako idemo u propast! Zašto tada nisam bio otvoren i rekao voždu da smeni Simu? Mogao sam ga i ubiti! U ratu je smelost presudna jer je uvek bolje napadati nego se braniti. A Sulejman - paša je iskusan ratnik, i dobro je iskoristio naše oklevanje... Sunce se probi i oštar blesak svetlosti rastera Miloševe misli. To ga ozari; učini mu se da još nije sve izgubljeno Treba se odvažno poneti na sastanku starešina. Narod je u zbegovima. Potrebno je okupiti golaće. Desna noga zabi mamuzu; konj se prope i jurnu. Svet se uklanjao s puta. Od Ravnja su se čuli topovi. Sinu mu u svesti da se golaći još drže u utvrđenju. U vazduhu šum krila; jato gavranova oglasi se graktanjem.
Miloš zaustavi konja pred bivšim konakom Salih - age Fočića. Dobaci uzde Milisavu i jurnu u odaju gde su starešine održavale savetovanje. U čelu, za velikim hrastovim stolom, sedeo je knez Sima. Desno od njega Luka Lazarević, Janićije Đurić, prota Smiljanić, a levo Prota Mateja i Stojan Čupić, još blatnjav od jurnjave sa Ravnja. Tu je i nekoliko mlađih vojvoda koje su postavili Mladen i Karađorđe da bi skršili moć starih vojvoda. Knez Sima je zamišljen; ostali šapatom razgovaraju. Milošev iznenadni dolazak kao da im je dobro došao. Svi podigoše glave i ustremiše oči na njega. - Već smo te prežalili - reče prota Smiljanić. - Dobro je što si stigao - progovori knez Sima, kao da se prenu iz sna; zatim pogleda okolo: - Da počnemo, braćo! Kao što znate, nigde front ne stoji dobro. Sad je pitanje hoćemo li ovde u Šapcu da prihvatimo odlučnu bitku ili da tražimo pogodnije mesto. Stojan Čupić skoči i lupi šakom o sto: - Ja nikog više neću da slušam! Mesecima se vučemo. Ako je da se bijemo i ginemo, bićemo se ovde i braniti svoje kuće. Zar ovo liči na vojevanje? - Pričekaj malo, Stojane, da ja reknem svoje kao komandant - odseče knez Sima. - Moj je plan da u Šapcu ostavimo hiljadu vojnika i da ga dobro utvrdimo, a ostalu vojsku da povučemo na Mišar, da obnovimo stari šanac i tu izginemo ili razbijemo Turke. Miloš je znao daje to ludost. Više nije mogao da se savlada. Obli ga rumen. Naglo ustade i pogleda ljutito kneza Simu. - Činiš voliko, šta ti to predlažeš? Zar pokolebanu vojsku da razdvajaš? Turci će poklati posadu u Šapcu kao što su uradili u Loznici i Lešnici. A ti si to posmatrao sa okolnih brda! Braćo, ja predlažem da najpre smenimo kneza Simu i da izaberemo odlučna starešinu, a tek posle toga da se dogovorimo. On je krivac za sve. Propustio je vreme i tolika zgodna mesta za otpor. Na Ravnju nas ostavi sa malom posadom da se bijemo mesec dana sa celom turskom vojskom. - Ćuti, Milošu, da od Boga nađeš! Doći će mladi Božić i skupština, pa ćemo svi tamo da polažemo račune uzviknu Prota Mateja. - Zar si oslepeo, Proto, te ne vidiš da mladi Božić nećemo dočekati. Spasavajmo što se još može spasti. - Šta ti mene hvataš za gušu? - uzviknu knez Sima pobledevši i zagleda se začuđeno u Miloša. - Miloš je u pravu, kneže! - javi se i Janićije Đurić. - Još u početku, na Drini, ispustili smo rat iz ruku. Ti si oklevao, otezao i sve si doveo do propasti. Ja ne poričem da sam i sam krivac - povodio sam se za tobom. Jest, oklevali smo, a Turci su to iskoristili. Štrpkali su nam snagu! Ali najveća je krivica do Karađorđa, jer je trebalo još onda kod Loznice da nas sve smeni i postavi Miloša za komandanta. Zato predlažem da Šabac dobro utvrdimo, snabdemo hranom i municijom, pa da se u njega svi zatvorimo i branimo. Ja i
Čupić uzećemo po dva odreda od po hiljadu ljudi da spolja napadamo Turke i zatvorimo put ka Beogradu. Predlažem da Miloš uzme hiljadu ljudi, pa neka hita da ugrabi Beograd. Zavlada mučna tišina. Kao da su starešine prvi put shvatile težinu situacije; izgledali su kao ljudi koji su se tek probudili. Miloševe oči, zakrvavljene od nesanice, umora i nervne prenapetosti, kružile su po licima starešina. U njemu zaigraše strah, opora gorčina i sumnja da je sve prekasno. U mislima se rasplinjavala crvena paučina jarosti; mozak poče da radi strelovito. Video je ono što nije želeo da vidi: Srbija sva u plamenu. Turci sa svih strana nadiru i pale, uništavaju sve na šta naiđu. Učini mu se da ga sa svih strana zovu vapajem u pomoć. - Činiš voliko, ne ostaje nam ništa drugo već da uradimo što Janićije predloži. Što je bilo, bilo je. Sada na posao... Još Miloš nije bio ni završio, a u odžakliju utrča oznojeni glasnik. - Daj mu čašu rakije da se povrati - viknu Luka Lazarević. Momak drhtećim rukama uze čuturu, nateže i jedva povrati dah: - Ko je među vama knez Sima? - Ja - odgovori Sima i ustade ne znajući ni sam zašto. - Mladen me poslao da ti javim: noćas su Karađorđe, Nedoba i vladika Leontije napustili Beograd i prešli u Zemun. - U Zemun? - ponovi knez Sima i klonu na stolicu. - Jest. Turci su prešli Moravu kod Smedereva. Mladen poručuje da se spasava kako ko ume i može! - Mladen, nitkov! - viknu Miloš. - Mi, braćo, ostajemo na našem dogovoru. Janićije, daj mi hiljadu konjanika da hitam i uhvatim Beograd. Vi, braćo, držite Šabac! Strah je podmuklo nagrizao umorna lica starešina. To više nisu bili vuci spremni da svakoj opasnosti pogledaju u oči, da se uhvate ukoštac sa svakom nevoljom. Ugodan život, jagma za vlašću, počastima i bogatstvom otupeše njihovu borbenost. Sad im je sve mutno pred očima, nedostaje im daha, u mozgovima zjapi praznina. Tek sad shvatiše da je sve propalo. Ono što su mesecima naslućivali samo kao daleku opasnost, odjedanput je postalo stvarnost. Glasnikove uzdrhtale usne još su se bolno micale, a iz mladih očiju sevao je prekor. Milošu se učini da se vazduh u odžakliji čvari od zapare. Raskinu kopču pod grlom. Oseća da mu se umor u očima pretvara u težak olovni sač koji mu mrakom pritiskuje mozak. Ispred očiju gamižu crne aveti i stoglave nemani iskeženih zuba. Požele trenutak sna u kome se sve zaboravlja. Stisnu očne kapke i s naporom otera iz sebe san i umor. Ponovo je postao čovek koji brzo donosi odluke.
- Hajde, Janićije, da krenemo - viknu i, ne pogledavši zbunjene starešine, krenu napolje. Sad je to ponovo bio Miloš sa Resnice i Zlatibora, čovek koji ide pravo svome cilju. Začu kako stepenice škripe pod nogama i oseti da mu leva ruka srasta s balčakom sablje. Zapljusnu ga svetlost septembarskog sunca. Ugleda kako gomile izbeglica nadiru ka pristaništu, a uzbuđene grupe vojnika viču i prete... Dok su se starešine dogovarale šta da preduzmu, vojska je saznala o Karađorđevu bekstvu i prelasku Turaka preko Morave. U prvom času ni vojnici nisu mogli da se snađu. Kao i uvek kad nastupi slom, i kad sve krene nizbrdo, zavladali su strah, pometnja i uznemirenost. Počeše da se pitaju šta da rade. Zatim se javiše oni što su uvek spremni da nešto preduzmu i da za svaki neuspeh nađu krivca. - Starešine su krive, braćo! Pre naše propasti treba s njima da se obračunamo! - uzviknu zdepast i razrok seljak. - Ja mislim da je ludo što mi ovde traćimo vreme. Bolje bi bilo da spasavamo svoje porodice - umeša se u gomilu smeđa otežala vojničina i laktovima odgurnu one oko sebe. - Ako su Turci prešli Moravu, još u toku noći ući će u Beograd. Nego, da mi ovo malo hrane, džebane i oružja u Šapcu razdelimo i ponesemo u zbegove - predloži jedan dugonja. - Čekajte, braćo, da vidimo šta će nam reći starešine - pokušavao je da ih stiša i urazumi jedan bimbaša. - Ti da ćutiš, jer ću ti razbiti sve zube! Dosta je bilo tvoga! Zavlačio si se starešinama u guzicu, a nas si degenečio i terao da uludo ginemo! - Miči mi se ispred očiju, gnjido, jer te mogu zgnječiti. - Je l' ti to meni pretiš? - Ma čekajte, braćo! Ako su starešine izdale, ipak nije sve propalo. Izabraćemo nove ljude da nas povedu u borbu! - viknu jedan odrpanac, grleći pušku. Miloša zazebe oko srca. Oseti da je došlo ono najgore, kad razularena masa izgubi glavu. Priđe gomili. Razmaknu laktovima one što su mu zatvarali put: - Braćo, mene bar svi znate. Izdržao sam najgoru i najtežu vatru na Ravnju. - Miloš! Vo imja oca! Zar ti nisi poginuo? - upita neko začuđeno. - Kamo sreće da jesam! Nego, sve još nije izgubljeno! Tražim hiljadu dobrovoljaca da pođu sa mnom. Uhvatićemo Beograd i zatvoriti se u tvrđavu! - Idi s milim Bogom! Da nisi Miloš, ja bih ti pokazao dobrovoljce. Slomljenim kolima ruda ničemu ne služi! - viknu postariji seljak bled od gneva. Uzalud je Miloš trčao od jedne do druge gomile vojnika. Neki bi ga mirno saslušali, odmahnuli rukom, pa jurnuli ka magacinima gde se uveliko grabilo. Većina ga je poznavala, poštovala zbog njegove hrabrosti i
dobrog postupanja s borcima. A mnogi su ga sažaljivo gledali. Najednom se pred njim ispreči snažna momčina divljeg izgleda: - Sad si našao da se biješ! More, ne mogu da poganim ruke, inače bih ti zavrnuo vrat kao petliću. - Ne laj, pseto! - viknu Miloš i munjevito spusti ruku na kuburu u silavu. - Šta ti to govoriš, Devo? Ovo je Miloš Obrenović. Znaš li da nema boja u kome nije učestvovao? - viknu prosed ustanik, hvatajući momčinu za ruku. - Kad je Miloš, e onda... Ali zašto je oćoravio pa ne vidi da je sve propalo - promuca Deva i pokunjeno odgega u stranu. Posle dva sata lutanja i moljakanja, Miloš uvide da o daljoj borbi ne može biti ni govora. Slomljen i malaksao vrati se konaku. Prislonjen uza zid, gledao je kako vojnici razbijaju i pljačkaju magacine. Pojedine grupe vojnika tovarile su na konje čak i kumbare i zamicale u pravcu šume. Ošinu ga sumnja da je ovo rušenje svih njegovih planova. Kuda da krene i šta da radi? Očni kapci mu gore od umora. Da mi je samo trenutak da zaspim! - mislio je. Vika, psovka, pretnje, svađa i otimačina opreme, konja i oružja. Pred njim se stvori Milisav. - Vojvodo, jedva uspeh da ti odbranim konja. Ako mene slušaš: jaši i beži! Ljudi su se ostrvili i izbezumili. Prete da će pobiti sve starešine. - Kuda ćeš ti? - upita Miloš hvatajući uzde. - Preko Save, pa posle u Zemun. Tamo ću već nešto započeti. - Neka ti je srećan put, Milisave! - reče Miloš i uzjaha. - Čuješ, vojvodo. Ne zameri što te napuštam. Ako te nekad vreme i put dovedu do Zemuna, potraži me. Pojeo sam mnogo tvoga hleba i soli. Pazio si me dobro. Ustreba li ti ikada... računaj na mene. To hoću da ti kažem na rastanku. - I ti si mene pazio, Milisave - reče Miloš, okrenu konja i pojuri pored Save prema Zabrežju... Čim je odmakao od Šapca, popusti konju uzde. Onda se trže, ne shvatajući gde je. Prizor u Zabrežju bio je tužan i neobičan. Celo pristanište pritisle izbeglice sa stokom i stvarima. Narod se prevozio skelama preko Save u Austriju. Prevoz su obavljale i dve vojne lađe i desetina većih čamaca. Kletve, psovke, zapomaganja, blejanje ovaca i rika goveda - sve se to slivalo u bezumno urlanje. Pred hanom, za stolom, sedeo je Jakov Nenadović, a njegovi momci razmicali su gomilu naroda da utovare u skelu vojvodine stvari i stoku.
Odbij narode, ovo je skela za vojvodu Jakova! upozoravala je krupna momčina i izmahivala bičem. - Ne trebalo mu! - odvrati neka mlada žena sa detetom u naručju. - Hoće i svog psa da spase, a nas ostavlja Turcima! Miloša obuze srdžba. Nevolja naroda duboko ga je tištala. Svake desete godine ponavljaju se zbegovi, seobe i potucanja po tuđini. Znao je da narod beži iz jednog zla u drugo. Ovde je narodu pretila turska sablja, a tamo ga čekaju logori u kontumacima, zima, glad i zaraza. Preostale ljude Nemci će vrbovati u frajkore. Zbegovi po šumama učiniše mu se bolji i bezbedniji. Opet mu je u mislima sve zbrkano. Sjaha i priveza konja da mu bude pred očima, i utrnulim nogama priđe stolu za kojim je sedeo Jakov. - Stiže i ti, Milošu. - Stigoh, gospodar - Jakove, da zlo i propast vidim i ovde svojim očima. - Neslavno propadosmo. Crni pas i Mladen nas upropastiše. Sad nam ne ostaje ništa drugo nego da se za izvesno vreme sklonimo u Austriju i da tamo sačekamo pobedu Rusa nad Napoleonom. Nedoba mi je rekao pre dva dana kako je car obećao da će okrenuti vojsku na Turke čim okonča s Francuzima. - To znači, Jakove, da Srbiju i narod ostavimo dušmanima? - Narod je, Milošu, vrba. Odsečeš mu jednu granu, a iz patrljka deset novih poteraju. A kako je Turcima raja potrebna da im radi i daje harač, to će i da joj progledaju kroz prste, ali nama vođama ne gine omča. - Ja neću, Jakove, da napuštam Srbiju. Šta će mi život u tuđini kad znam da su Turci porobili moju zemlju. Zar za mene živoga da moju staru majku, ženu i decu odvedu u ropstvo? Bože me sačuvaj od toga! Otići ću u svoju nahiju i podeliti sudbinu sa narodom! - Grešiš, Milošu. Poslednja se uvek broji. Narod sada viče na nas. Ne krivim ga - nevolja mu je, ali kroz koji mesec, kad dođemo s Rusima, prilaziće da nam ljube ruke. - Daj bože da sve bude tako, gospodar - Jakove. Nego, ti znaš onog mog sinovca? Mislim na Milanova sina. - Znam ga. Prebegao je u Zemun. - Kod sebe imam desetak dukata. Zamolio bih te da mu ih poneseš i predaš. Hteo bih da mu se koji groš nađe u tuđini. - Ne treba da mu šalješ novac. Vožd je pre bekstva svakome đaku dao po deset dukata iz narodne kase. - Onda mu bar ponesi ovaj handžar kao spomen na mene i oca mu. - Učiniću to tebi za ljubav - odgovori Jakov i primi handžar. - Nego, da se vratimo na glavno: ako ovde ostaneš, Milošu, ni sebi ni narodu nećeš pomoći. U dalekom svetu se sada kroji sudbina sveta. Pa i naša! Budemo li bliže terziji, možda će i nama nešto skrojiti. - Zatim pogleda momka i viknu: - Riđane, u veliku
skelu neka ukrcaju stoku i stvari, ja ću još pričekati Protu Mateju. Zamoli gospodina lajtnanta da mi pošalje svoj čamac. - Želim ti dobro gospodar - Jakove - reče Miloš, pozdravi se i uze konja. - Grešiš, Milošu, što ostaješ. Vere mi, uzdaš se u vrbov klin, jer kad Turci zatraže starešine, narod će te izdati ne bi li sačuvao svoju vašljivu ponjavu. Setićeš se ti mojih reči, ali će biti dockan! - Ja mislim, gospodar- Jakove, da ti grešiš. Koga nema za trpezom, može se i bez njega ručati - odgovori mu Miloš, pojaha i okrenu za Rudnik. Tek što je odmakao stotinak metara, na put mu se ispreči visok suvonjav ustanik, ječmenastih brkova. - Stani, vojvodo, kuda si naumio? - uhvati mu konja za uzde i dodade: - I meni je potreban konj. - Na guju si se namerio, Miliću! Zar ne znaš da je to Miloš Obrenović? - upozori ga Sima Paštrmac. - Zato ga i zaustavljam. Hoću da znam ostaje li s nama ili spasava guzicu bekstvom preko Save? - Pusti konja, suklato! Da sam naumio preko Save išao bih na pristanište, a ovaj put vodi za Rudnik. Nego, otkud ti ovde, Simo? - Iz pasje stražnjice, vojvodo. Vožd me poslao da pobijem neke špijune koji su unosili paniku u narod. Sad vidim da džaba pobih sve te ljude. Ali šta sam mogao? Poslednja pamet psu pod rep. Da sam znao da će Karađorđe prvi pobeći, ne bih ih ni krivo pogledao. - Hajde, Simo, sa mnom na Rudnik! - Hoću, vojvodo. Ali moram još jedan poslić da svršim. Potrebno mi je da se domognem konja i da ubijem jednog švapskog špijuna koji sve posmatra i svaku reč osluškuje. - Meni se žuri da uhvatim Užički grad. Zateknem li u njemu posadu, držaću se do proleća. Hajde ti, Miliću, sa mnom! - Gledam ovde na bairu: starešine prebacuju svoje porodice i stvari, a o narodu niko ne vodi računa. Naravno, kad je ono bilo sve potaman - razmetali su se, a sada prvi beže! Krv mi je pala na oči, pa ću nekome danas doći glave, vojvodo! - Činiš voliko, Drinčiću, pusti ljude neka beže. Mi koji ostajemo moći ćemo nekako i bez njih. - Ne brini, vojvodo, kad bude trebalo umeću ja tebe naći - odgovori Milić i odjuri prema pristaništu. - Požuri, Simo, ja ću lagano jahati - reče Miloš i potera konja korakom. Put prema Rudniku zalazio je potokom uz jarugu i naglo zaokretao u gustu hrastovu šumu. Miloš se trudio da ništa ne misli. Sunce je ugodno grejalo. Nebo se pirgalo rundavim oblacima. Sa obe strane raslo je stoletno drveće. U njegovoj senci prohladno je i prijatno. Godila mu je tišina šume. S vremena na vreme osvrtao se da vidi idu li Milić i Paštrmac. Možda su se predomislili, pomisli. Prenese pogled na
planinu koja se uzdizala iznad šume i bregova; suncem obasjani vrhovi spokojno su dremali u nebeskom plavetnilu. Danas se sve zlo uselilo u Srbiju. Ni strašni sud neće izgledati crnji i teži od patnje koja predstoji narodu. Najednom se kroz oblak naglo probi sunce. Svetlost mu zaslepi zenice. Učini mu se da će odozgo, s brda, moći rukom da dotakne sunce. To ga razgali. Zaustavi konja da bolje osmotri planinu, sunce i nebo. Svetlost koju je nosio u sebi ponovo je zablistala u duši. Srce mu ožive, a snaga se pribra. Dok je šume i planine, dok je sunca i plavog neba nad Srbijom, naći će se uvek ljudi hornih da se bore za slobodu. Trže ga konjski topot. Okrenuvši se, ugleda Milića kako trkom goni konja ne bi li ga sustigao. II Istog dana kad je Miloš krenuo za Zabrežje, prema Rudniku, Bahrem - pašina prethodnica sasekla je srpsko stanovništvo u Grockoj, kao odmazdu za pokolj Turaka u Smederevu, i pohitala drumom prema Beogradu. Ne nailazeći nigde na otpor, prethodnica izbi pred otvorene kapije ustaničke prestonice. Ohrabreni i podivljali Turci jurnuše u grad. Prokrstariše kroz opustele ulice Beograda, pa se sjuriše na savsko pristanište. Pobiše zarobljene muškarce, a žene i decu sabiše u jedno dvorište i postaviše stražu da ih čuva. Čeljad koju su pobili i zarobili bila je, u stvari, zaostala sirotinja koja nije imala čime da plati prevoz, ili nije uspela u poslednjem času da se dokopa lađe. Zatim se Turci ponovo vratiše u grad. Sa utvrđenja skidoše ustaničku zastavu, a na njeno mesto istakoše tursku. Topove, koje su zatekli napunjene na bedemima, ispališe i nastade veselje i pucnjava. Time su Nemcima i Evropi dali znak da su Turci ponovo gospodari Beograda i Srbije. Uskoro prispeše Dunavom četiri turske šajke. Doveo ih je Salih - aga, brat adakalskog zapovednika Redžep - age. Suvim, od Smedereva, domarširali su s vojskom Bahrem - paša i beg od Sereza. Bosanski vezir Ali - paša stiže tek sutradan. Bio je izvan sebe od besa, jer je tokom celog leta vodio teške borbe sa ustanicima, podneo velike žrtve i troškove, a slavu mu ispred nosa ugrabiše drugi. Međutim, gotovo za sve Turke Beograd je postao veliko iznenađenje. Ustanička prestonica bila je pusta i prazna; jedino je ludi Nasta jurio i vikao opustelim ulicama. Trgovci su još ranije svu robu prebacili u Zemun, a stanovništvo je ponelo sve što je predstavljalo bilo kakvu vrednost. Ostao je ništavan plen, nešto zarobljenika, većinom kljastih, starih i onemoćalih, koji kao roblje nisu mogli da se unovče. »Prokleti ćauri! Govna i fukara!« - vikali su Turci upadajući u napuštene i prazne kuće. Hitajući u Beograd, oni su maštali o bogatoj pljački: narobiće se lepih žena i devojaka, nagrabiće čohe, svile, odela i oružja. Drhtali su pri pomisli na uživanja koja ih očekuju. Sad su besno i razočarano lomili i gazili čak i ono što je imalo kakvu - takvu vrednost. Vrhovni turski zapovednik, veliki vezir Huršid - paša, ozlojeđen zbog otpora raje i poraza koji je doživeo 1810. na Varvarinu, izdao je odmah naređenje da trupe prokrstare Srbijom, zauzmu palanke, poruše utvrđenja, a narod Šumadije iseku ili pokupe kao roblje. Naredba je dopuštala turskoj vojsci da dvanaest dana radi šta god hoće u opustošenoj i porobljenoj Srbiji. Trinaestoga dana Huršid - paša je nameravao da se pojavi u Beogradu sa maslinovom grančicom milosrđa!
Ali odvajkada se retko događalo da pobednici ostvare ono što su zamislili. Srbi koji nisu prebegli u Austriju sklonili su se u zbegove po šumama i planinama. Ustanička vojska rasula se u manje odrede, u hajdučke čete, koje su na drumovima presretale i napadale tursku vojsku, zadajući joj osetne gubitke. Palanke i sela ostadoše pusti. Zbog jesenjih kiša putevi su postali neprohodni; na rekama i potocima mostovi srušeni. Turci su upadali u napuštena sela, palili kuće i zarobljavali nešto preostalih nemoćnih staraca ili bolesnika, i jurili dalje. U žurbi, gladni i željni pljačke, nisu imali vremena ni za svoje ranjenike i poginule. Tih dana na drumovima Srbije viđali su se svuda leševi srpski i turski, uginula stoka, ranjenici koji se vuku kroz blato i očajnički zapomažu, ali nikog nema da im pomogne, te napušteni bespomoćno umiru. Trezveniji Turci odmah osetiše da od plana o uništenju Srba neće biti ništa. Ustanički odredi vojske s Deligrada, pod zapovedništvom Stanoja Glavaša, ugrožavali su Carigradski drum i tursko snabdevanje, dovodeći tursku vojsku u težak položaj. Hadži Prodan je krstario s jakim snagama oko Mučnja, a Kolubarom su gospodarile snažne hajdučke družine. Primicala se zima, a otpor raje nagoveštavao je gerilski rat do istrebljenja jedne ili druge strane. Da svako zlo i dobro imaju svoju granicu, prvi je shvatio bosanski vezir Ali - paša pa je, ne čekajući odobrenje glvnog zapovednika, dao amnestiju Mačvi i valjevskoj nahiji. U tome se mogla nazreti i pritajena osveta što su ga južne i istočne turske trupe preduhitrile i pre njega ušle u Beograd. Huršid - paša, iako pobednik, ostao je zbunjen. Po Bukureškom ugovoru nije smeo upotrebiti silu za umirenje Srbije. A pustoš i bezakonja koja je počinio u pobeđenoj Srbiji, počinio je u svojstvu velikog vezira i po nalogu Porte. Ipak, dobro je znao da se Stambol neće dvoumiti da svu krivicu za po činjene zločine svali na njega, ukoliko Rusi budu pobedili Napoleona. Osećajući da je promašio udarac, a sluteći da se stvari u Evropi nepovoljno razvijaju, pohitao je u Beograd. I tako se dogodilo da dvanaestog septembra, uz lupu doboša po turskim logorima, objavi opštu amnestiju Srbima. Amnestija je izričito zabranjivala da se dalje robi, ubija, pali i vrše nasilja nad rajom. Za svoj novac Huršid - paša je čak od vojske otkupio zarobljene starce, žene, decu, kaluđere, pohvatane knezove i sveštenike, kojima je potom saopštio da se mogu vratiti svojim kućama. Nekim istaknutim knezovima i kaluđerima ogrnuo je ćurkove i dao teskere da u njegovo ime smiruju raju. Među puštenim nalazili su se i vojvoda Avram Lukić iz Dragačeva i knez Atanasije Milovanović iz beogradske nahije. Tu dvojicu srpskih prvaka i svog zapovednika konjice, Halil - agu Serčesmu, uputi u zapadnu Srbiju da stišavaju raju i sprovedu amnestiju u delo. Mada je sve to uredio, Huršid je ipak postajao sve zabrinutiji. Alah nikad ne daje dva dobra zajedno, mislio je, ne ispuštajući nargilu koja je ljutito klokotala. Vreme je najčešće provodio ležeći na divanu u nekoj vrsti zanosa. Prokleta Srbija i prokleta raja s kojom se nikad ne može izići nakraj! Taman poveruješ da si je zadavio kao besna psa, a iz jazbine izmile novi hajduci i buntovnici. Opet je među pašama sve naopako krenulo. Svi žele da postanu veziri, a beogradski pašaluk je jedan. Uz to, Marašli - paša rumelijski ne prestaje da spletkari u Carigradu. Prevrtljivi Anadolac želi da izvuče hasuru ispod mene, pa ne propušta nijednu priliku da pokaže kako se ne slaže sa mnom. Vređa me i svuda omalovažava. A njemu je lako jer ima moćne zaštitnike; zlatom se sve može postići. Ipak, kao da zaboravlja jedno: u moju korist radi vreme...
III Miloš je došao u Užice nadajući se da će tamo zateći posadu. S njom je nameravao da se zatvori u grad do proleća i da nastavi borbu s Turcima. Ali zateče pustu varoš, a utvrđenje napušteno i opljačkano. Ono boraca što mu se uz put pridružilo, prokrstari gradom i, videći da od dalje borbe nema ništa, uzeše što je kome za oko zapalo i svako krenu na svoju stranu. Miloš sede na zid bedema. Nije mu se žurilo da traži zbeg i porodicu. A nije znao ni šta da radi. Osećao je da u sebi ima snage za produžetak borbe, i čekao je začetak onog bleska misli koji bi mu otkrio suštinu svega što treba od sada da radi. Taj prividni mir bio je samo stišano uzbuđenje zbog pretrpljenih nepravdi koje su ga pratile protekle dve godine, posle Milanove smrti, kad se Mladen svom svojom zlobom okomio na njega. Celim putem do Užica ubeđivao je sebe kako je došao njegov čas; svima će on pokazati šta može i ume! Sad se to iznenada srušilo. Pa ipak, u njemu je i dalje tinjao plamen nade. U mislima je grozničavo stvarao nove planove, a srce se nadalo nečem neobičnom što će neočekivano iskrsnuti. Diže se, uzjaha konja i okrenu ka Rudniku. Uz put mu se ponovo pridružiše vojnici koji su lutali u potrazi za porodicama, ili odredima koji su se još borili. Šestoga dana stiže na Rudnik. Izabra pogodan proplanak da se odmori, pa skide konju uzde i pusti ga da pase. Iz bisaga izvadi pogaču, nešto sira i pljosku rakije, koju su mu spremili poznanici iz rtanjskog zbega. Pošto se okrepio, zapali i poče da razmišlja. Imao je trideset i dve godine, a činilo mu se da je još ceo život pred njim. Mnogi su kao i on jurili za slavom, srećom i vlašću, ali ih je zavejala mećava događaja. Preživeli su sustali i pobegli preko Save i Dunava. Time su isključeni iz života zemlje. Put je slobodan, treba nešto smisliti i pronaći nov način borbe. Lice mu postade oštro i tvrdo. Moraću ipak svratiti u zbeg da se nađem sa porodicom. Ne želim da gledam bedu i kako narod propada. Kako ću izdržati da slušam kletve žena, pisku dece i proteste ljudi. Od svega toga sam se odvikao. U ratu je među vojnicima drugačije; zlo ne pada teško. Slom ustanka vraća me kao i sve ostale u ništavilo i siromaštvo. Ej, šugavi živote, ko te ne poznaje ludo će izgubiti glavu! Narod je stoka bez repa, zna to Miloš bolje od drugih, i neće se lako dati! Turci su još gori. Ni propast svoju ne mogu da vide, a nadimlju se praznom veličinom. Ko će koga - videćemo. Učini mu se: šuma je puna crnih aveti koje se okupljaju i čekaju pogodan trenutak da navale na njega. Usijan obruč puče. U mozgu se ponovo razvedri. Niko nije mislio na to šta ga čeka kad pobede Turci; bedni i goli život pretegao je sve ostalo. Zar vredi život u ropstvu? Gori je od smrti i ništavila. Ali ne! Mali ljudi ne misle tako. Da je vođstvo bilo odlučno, išli bismo svi u smrt i izdržali čak i nemoguće. Radili su to punih devet godina. Rvali su se s Turskom Carevinom, koju ni udružene snage Austrije i Rusije nisu mogle da pobede. Karađorđev lik odjedanput mu ispuni svest. I video ga je baš onakvog kakav je želeo da bude: snažnog i razjarenog, blistavih očiju koje presecaju čoveka preko pasa. Onakvog kakav je izgledao kad je vodio veliku bitku 1810. na Tičarskom polju. Stajao je raskoračen i povijen više topa. Košulja mu se rascepila celom dužinom niz grudi, a ruke ubacuju đulad u usijanu topovsku cev. Njegova odlučnost i snaga zadivljavali su sve. Niko nije pomišljao na smrt, a ginulo se slatko i u zanosu. Šta da natera u bekstvo čoveka koji je probudio raju i od robova stvorio borce za slobodu? U sećanju iznenada ožive skupština u Topčideru. Voždov lik se rasplinu, a umesto njega uobliči se zlobno Mladenovo lice. Sve je na njemu
okruglo i masno od sala, a u lukavim očima je podrivačka snaga kojom je slomio Milenka, Milana, Petra. Milana je čak i otrovao! Mene je hteo da obesi - seti se Miloš. Pokuša da prisili sebe da ne misli više na rat i ono što je otišlo u nepovrat. Ali pred očima su neprestano iskrsavali topovi, puške, handžari. Javljala se bojna polja prepuna turskih i srpskih leševa. Rat se nije mogao tako lako oterati iz sećanja. Još mu je bio u krvi, u svakom damaru. Ispunjavao mu je svaku misao. Zahvaljujući ratu, postao sam vojvoda - pomisli. Šta bih bio da nije došlo do ustanka? To ga povuče u bezdan sećanja: njegov otac Teodor, žuta lica i ušiljena nosa, leži u mrtvačkom sanduku. Majka zapomaže više njega, a seljaci pohlepno žderu kuvanu ovčetinu i piju rakiju. Zatim je krenula pogrebna povorka. Spustili su Teodora u iskopanu raku. Pop je unjkavim glasom otpevao opelo. Seljaci su žurno nagrnuli zemlju; pobusali grob i, podnapiti, uz žagor, vratili se u selo. Vidi i sebe kao desetogodišnjeg derana, bosonogog i u dronjcima. A onda, jednoga dana, došlo je nekoliko seljaka na konjima. Opet je postavljena sofra. Majka se preudala za Obrena iz Brusnice. Na malog Miloša niko nije obraćao pažnju. Njegovu majku u svečanom ruhu popeli su na konja. Zaboravila je i da se oprosti sa njim. Sestra Stana, umrljana od suza, primetila ga je tek kad su svatovi zamakli za breg. Posle godinu dana udala se i Stana, za Savu Nikolića, a njega povela sa sobom kao neželjen miraz. Zet Sava, prek i rđav čovek, ne samo što nije hteo da ga odeva, nego mu je uskraćivao i jelo. Zvao ga je Oputović, po dedi koji je prilikom ženidbe ubio Turčina, oderao mu kožu s leđa, uštavio je i od nje skrojio oputu za svoje opanke. Miloš nije voleo zeta i stalno mu je išao uz nos. Da je imao snage uradio bi mu upravo ono što je njegov deda uradio subaši. Jednom je Miloš, kad je navršio sedamnaest godina, upregao volove i orao njivu svoga zeta. Proletnji dan bio je pun sunca. Volovi tromo koračaju, miriše rodna crnica, a njega obuzela želja za toplom rečju, za miloštom, za lepim odelom i slatkim zalogajem. Orao je tako do iza podne. Ogladneo je, pustio volove da se odmore i jedu i legao u zavetrinu. Zaneo se i tako zaspao. Zet Sava je doneo seme, a za ručak bajatu proju i raso. Zastao je više zaspalog mladića. Lice mu se podlilo krvlju, a debeli vrat nabrekao od ljutine. Izmahnuo je nogom i udario Miloša. - Mrcino, nisam te poslao da se izležavaš nego da oreš! Miloš je skočio i zgrabio zeta za gušu. Udavio bi ga da nisu pritrčali orači sa susednih njiva. Pocepane košulje i raskrvavljena lica krenuo je bratu Milanu u Brusnicu. Kad ga je videla, majka zaplaka i zagrli ga. - Veselniče, pa ti si već čitav momak! Najeo se, okupao i dobio iznošeno Milanovo odelo. Kad je uveče došao brat, majka mu ispriča šta se Milošu desilo. Milan je već bio na glasu stočni trgovac. - Nije to lepo - najpre se osmehnuo, a zatim planuo: - Sava je pas. Čudim se kako si i do sada izdržao kod njega. Meni za novim momkom nije velika potreba, ali ću te uzeti za goniča stoke. Imaćeš konak, hranu, novu suknenu odeću i pet dukata plate za godinu dana. Zaradu možeš metnuti u pas. Uz moju i Bor Zukinu trgovinu moći ćeš da poteraš jednog ili dva vola i za svoj račun.
Bor - Zuko, brusnički aga, duševan Turčin, više se bavio trgovanjem nego agovanjem. Milan mu je bio ortak. Već sutradan je tražio da mu pokažu Miloša. - Ago, ovo je onaj moj brat po majci. Dosad se potucao po najmu. Uzeo sam ga za goniča, ako ti nemaš što protiv. Bor - Zuko je posmatrao Miloša. Nargila mu je klokotala, a duvanski dim vitlao oko glave. U zenicama je blesnula varnica topline, a osmeh mu se pojavio u uglovima punih usana. - Pričučni da te bolje vidim - zapovedi mu, i potegnu ćutke još nekoliko dimova iz nargile. Nosavo agino lice ponovo se razvuklo u topao osmeh: - Znaš li dobro da rukuješ jataganom? - Znam, čestiti ago. - Znaš, veliš. Evo ti moj jatagan. Dede onom juncu tamo odrubi glavu. Ali jednim jedinim zamahom. Seća se, sa strepnjom je prihvatio Bor - Zukin jatagan. Priša"o je junetu i snažnim zamahom odsekao mu glavu. - Aferim, aferim! Dina mi, dobro si izmahnuo! Handžar je fijuknuo, kvrcnula kost u vratu, a glave na junetu više nema. Milane, tvoj brat ima u sebi hajdučke krvi. A sad mi reci znaš li da gađaš iz puške? - Pomalo, ago - odgovori ohrabreni Miloš. - Pogledaj onog petla što se gizdavo kreće među kokoškama. Možeš li mu skinuti glavu jednim jedinim tanetom? Miloša zazebe u srcu. Za ovcama, kao čobanin, vežbao se u gađanju. Mogao je kuburom da skine vevericu sa najvišeg hrasta. Ponekad je uspevao da ustreli u letu čak i kopca. Miloš izvuče ispod gunja svoju kuburicu. Neugledan pištolj s koricama od kozijeg roga. - Šta ti je to, more? - podsmešljivo upita Bor - Zuko. - Puščica - odgovori Miloš uvređeno. - Ja mišljah kozja noga! Hoćeš li tijem da gađaš? Vala, miša njome nećeš ubiti! Nanišanio je. S petla polete perje. Nije mu skinuo glavu, ali ga je ubio. Čekao je strepeći da vidi šta će aga uraditi. Turčin se osmehnuo: - Ne gađaš baš najbolje. A sad mi reci jašeš li dobro konja. - Hvatao sam na paši pastuve i prisiljavao ih da me nose kud hoću.
- Bojiš li se vuka? - Zverke se nikad nisam bojao. - A hajduka! - viknu ljutito Turčin. - Ko, ago, ne zazire od hajduka? Čovek kad metne glavu u torbu, strašan je. - Međer si i mudar! Suljo! - Čujem, ago - odgovori debeo Turčin tromih pokreta i mrzovoljna izgleda. - Evo ti novog goniča. Milanov je brat. Daćeš mu konja i dugu pušku. Od moje strane deset dukata ajluka za godinu dana. Milan će mu obezbediti stan, hranu i odelo. Suljo zažmiri na jedno oko a drugim je oštro posmatrao Miloša: - Dina mi, pravi je hajduk. Milane, kao da vas jedna majka nije rodila. Alaha mi, ovaj tvoj brat neće se dugo skrasiti kao gonič stoke. Ako ostane veran, valjaće kape dukata. Celoga leta Miloš je sa Bor - Zukom obilazio po planini agine torove i nadgledao čobane i planinke. Pod jesen je pošao po nahiji da s agom zaključuje trgovinu. Nakupili su pet stotina volova. Brusnica se prolamala od rike. Jednog jutra aga se spremio kao da kreće u vojnu. Poterali su stado za Zadar. Bio je to zanimljiv, naporan i odgovoran posao. Krdo se kretalo kao oblak. Volovi su divljali, boli se međusobno, rikali i rušili sve pred sobom, a čobani su jurili s bičevima i drenovim štapovima. Milošev zadatak bio je da sve vidi, da osigura krdu hranu i tor za prenoćište, Valjali su se mesec dana preko bosanskih brda i dolina. Bor - Zuko je jahao pred krdom s pratnjom i nije hteo ni da se okrene. Miloša je pozivao na prenoćište u šator. - Je li sve u redu? - upitao bi ga. - Jedan se vo podbio, ago. - Naredi da se zakolje, pa meso ponesi ljudima za hranu. Evo ti dukat te kupi u prvoj kasabi brašna i hleba. Zadar je za Miloša predstavljao prvi veliki doživljaj. Video je more, umivene ulice i kuće zidane od kamena. Trg pun čudnog sveta, a dućani krcati svakojakom robom. Ljudi su veseli i radoznalo zagledaju Bor - Zuku. Oči ne mogu da se nagledaju lepote... Prenu ga nalet vetra. Teško mu je da poveruje da je nekada bio takav. Iz Zadra se vratio obogaćen iskustvom, a u torbi je nosio mnoštvo kupljenih sitnica. Darove za sestru i majku. A u pasu pet dukata ušteđevine. Iduće godine je sa Suljom gonio hiljadu ovnova za Solun. Granice saznanja i sveta sve su se više razmicale. Za četiri godine službe kod brata i Bor - Zuke išao je još dva puta u Peštu, goneći svinje, i tri
puta sa Suljom u Trst u nabavku čohe, svile, kafe i razne robe. Upoznao je mnoge ljude. Sticao iskustvo i štedeo svaku paru. Uzgred je uvek terao i po nekoliko svojih volova, svinja i ovnova. Imao je već svoga konja, nabavio je čohano odelo, a u pasu je nosio dvesta dukata ušteđevine. Bor - Zuko se zaštitnički smeškao. - Milane, čini mi se da ćemo jednog dana, hteli ili ne hteli, morati da primimo Miloša za ortaka. IV Pogledao je prema nebu. Oblaci su se rasplinjavali, a sunce se sve više izdizalo iznad planine. Nije mu se žurilo u zbeg. Dugo je osluškivao jesenji povetarac u granama hrasta. To ponovo pokrenu uspomene. Postepeno se gubila stvarnost. Ljubica je ispunjavala njegovu svest. Vraćao se iz nahije, gde je zaključivao trgovinu, preko sela Srezojevaca za Brusnicu. Pred njim je u blesku sunca vijugala rečica Bičina. Vazduh je treperio u podnevnoj jari, list se nije pomerao. Voda je šumila i od nje se dizao dah svežine. Konj lenjo korača, opuštene glave, a on razdrljen dahće. U krvi mu je mahnit zanos. Sunce se raspelo, poraslo i ispunilo cele grudi. Obuzima ga želja da se vriskom oglasi, zapeva, ili da natera konja u lud galop. Na reci pusti konja da se napije vode. Zažele da sjaše i baci se u maticu. Telo mu se prijatno ježi. Sasvim slučajno diže pogled. Na drugoj strani reke dve žene bele rublje. Mlađa je zagazila do pasa u vodu, zadigla košulju i razdrljila grudi. Bedra joj se rumene u vodi, a dojke tamnih vrhova izviruju ispod košulje. Snažne ruke obnažene su do ramena. Struk joj je vitak, kukovi snažno naglašeni. To je devojka što buja u punoj lepoti. Odmah je prepoznao Ljubicu, kćerku Radosava Velimirovića. Starija žena bila je njena majka Marija. Reka je puna sunca. Svetlost se razliva niz maticu i preliva se na devojačkim bedrima. U glavi mu se muti od lepote. Srce samo što ne provali pleter rebara. U glavi nema više nijedne misli. Sve oko njega je rumena magla u kojoj se vidi samo devojka, njene grudi i bedra. Nešto ga steže u grlu, i on zamre od lepote. Samo da nije te stare veštice, prikrao bi se, uhvatio devojku, bacio je preda se na konja i odjurio s njom u Brusnicu. Savlada se. Smiri srce. Premišljao je trenutak. - Može li se ovde, devojko, pregaziti reka? Ljubica se trgla i spustila skutove košulje. Kad je prepoznala Miloša, osmeh joj zaigra oko usana. - Nateraj kljusinu. Ako te voda odnese, neće biti velike štete! - Možda i hoće - odgovori Miloš, sjaha s konja, zasuka nogavice, i zagazi u reku. Na drugoj strani pustio je konja da pase, a on seo i namerno se lagano obuvao. Marija mu srdito doviknu: - Bezobrazniče, zašto nam smetaš? - Šta me ružiš, ženo - upita Miloš - zar ne vidiš da se obuvam? - To je, nano, Miloš, Milanov brat - upozori Ljubica. - Neka je, vala! Bezobraznik je. Pilji kao da nikad ženu nije video.
Kad je posle išao s Bor - Zukom da luči ovnove, navaljivao je na Turčina da svrate u Srezojevce kod Radosava Velimirovića. - More, Milošu, nema kod Radosava stoke za lučenje - odgovori Bor - Zuko. - Nego, čekaj, biće da je tebi zapala za oko njegova vižlja? - Jeste, ago - promucao je Miloš. - Međer i za ženu imaš dobro oko! Ejvala, Milošu, ako ti je cura omilela, govoriću Milanu da ti je isprosi. Teško je bilo skloniti Milana da ga oženi Ljubicom. - Bog s tobom, pobratime! Miloš još nema ni svoje kape na glavi, kako da ga ženim? Šta će beskućniku žena? Turčin navali: - Ja ću mu dati kuću i nešto zemlje. Oženimo ga kad je zavoleo devojku. - Kad si toliko navalio, pobratime, neka se ženi. Trošak ću podneti, ali za drugo neću da znam. V Posle Miloševe ženidbe došlo je do bune. Bor - Zuko je video da je za Turke sve izgubljeno. Zamolio je Milana da ga Miloš isprati do Užica. Milan pristade, isplati Zuki zalučenu stoku, ali mu u šumi više Brusnice postavi zasedu. Bor - Zuko je ranjen u glavu. Milan je uzeo konja na kome su bile bisage s novcem. Gledao je zbunjenog i ojađenog Miloša, a podsmeh mu igrao oko usana: - Zar ti ne voliš svoju zemlju? Svako ovo drvo, kamen i sve što vidiš, bolno je i prebolno od turskog nasilja! - Zuko je dobar čovek - promuca Miloš. - Ali i Turčin - odgovori mu prezrivo Milan. Vratio se kući u bunilu. Bilo je to prvo krvavo krštenje. Uspomene se naglo prekidoše, jer mu pažnju privuče neka žena što je izlazila iz šume. Visoka, vitka, sa dugim licem i tamnim očima; iako neuredno odevena, bila je lepa. Pognute glave tražila je nešto u travi. Zastala je na nekoliko koraka pred njim i sa trave uzela maramu. Dok se povezivala, njihala se gornjim delom tela, a donji joj se isticao skladnim oblinama. Ličila je na mladu srnu koja se izvukla iz šumskog loga da namami mužjaka. Miloš je opipa pogledom. U njemu buknu žudnja. Ratnik svaku ženu povezuje sa onim što mu dugo nedostaje. Sada za njega nije više bilo rata, sloma, niti ma čega drugog: jedino želja da s tom ženom malo porazgovara. Nakašlja se da bi joj skrenuo pažnju na sebe. - Uh, ala si me uplašio! - viknu žena, a ispod usana joj se ukazaše zubi kao da se spremaju na ujed. - Nisam Turčin da me se plašiš. Sunce se zlatilo u njenoj kosi. Gledala ga je trenutak srdito, a zatim joj se na licu ukaza osmeh:
- Ne plašim se ja Turčina. Znam da u šumu ne sme ni da zaviri. Ali ovi naši gori su od Turaka! Nasrću besomučno na žene. »Ovaj nije od tih, ali me ipak čudno gleda«, pomisli i osmehnu mu se. »To je onaj pravi, što zamamljuje, i treba ga se čuvati«. Milošu se činilo da je nekad negde video te oči, to lice i taj osmeh koji zove i privlači. - Veliš, nasrću... Nije ni čudo. Zaželeli se ljudi u ratu žena. A ti si lepa da bi i vladiku sablaznila. - Dopadam ti se? - Činiš voliko, i te kako. Nego, reci mi čija si. - Više nego ničija. - Znači udovica. - Ne, nisam udovica. Kamo sreće da mi je muž poginuo. Ponosila bih se njim i jadovala. Muž mi je rđa kao i vi svi. Pustiste Turke u Srbiju. A kad sutra počnu da nas povaljuju, vi ćete kao miševi viriti iz grmlja. - Vidi kako si ratoborna! Turci su nas pobedili zato što su mnogobrojniji i jači. - Pobedili su jer su pametniji i bolji junaci. - Pamet malo pomaže slabijem u borbi s jačim - reče Miloš i osmehnu se. - Baš si mi ti nekakva junačina! Obukao čovek dolamu i pripasao sablju kao da je u najmanju ruku vojvoda. Konja imaš, u terkijama ti još i ćurak, a kriješ leđa i plašiš žene. Misliš li da će se Turci plašiti da zavire u grm? - Znaš li ti, ženo, ko sam ja? - Po košulji vidim da si Rudničanin. I baš me briga ko si! Izgubila sam bila maramu, našla sam je, i sad mogu da se vratim u zbeg. - Čekaj! Imam nešto da te upitam. - Vidi junaka, još hoće i da zapoveda. Kaži ko si, jer nemam vremena za gubljenje. - Ja sam Miloš... - Obilić sigurno nisi! - Obrenović, rudnički vojvoda. - A zar ti nisi poginuo? Ovamo te svi oplakuju. - Kamo sreće da jesam. Ko zna za kakvo me zlo čuva sudbina. Eto, danas si me ti naružila. Ko si, da znam bar od koga pogiboh?
- Ako mi oprostiš što sam te grdila, reći ću ti čija sam. - Iz lepih ženskih usta i ružna reč je slatka. Opraštam ti. - Ja sam Bisenija, Pljakićeva sinovica. - Ona što se udala za Hadži - Prodanovog sinovca? - Jeste, pogana sam Pljakićeva krv... - Zar me se ne sećaš, bio sam ti u svatovima? Nisi tada skidala očiju s mene. - Eh, ne povređuj mi rane. Sada te prepoznah. Miloš se priseti. U svoje vreme pričalo se kako je Bisenija htela da odbegne s Pljakićevim momkom, ali ga Pljakić ubio, a nju prisilio da pođe za Hadži - Prodanova sinovca. Bisenija tada priđe Milošu, poljubi mu ruku i sede. Časak je razmišljala, a zatim, čupkajući travu, reče: - O meni se svašta pričalo pre udaje. Istinu ću ti reći: volela sam Pljakićevog momka, a on ga ubi! - Znam, pričalo se - ohrabri je Miloš. - Pričalo se i ponovo će se pričati! - uzviknu Bisenija ozlojeđeno. - Moj svekar nije hteo da se preda Turcima. Imao je odred i tukao se oko Mučnja. Ali moj muž navali na njega, pa je danas otišao čačanskom muteselimu Latif - agi da se preda. Pre tvoga dolaska ovde sam se svađala s mužem. U ljutini sam zaboravila i maramu. Zaćutala je i zagledala se u daljinu. Oblizivala je usne vrškom jezika. Njene oči kao da su govorile: vidiš kakva sam! Kurvica si - pomisli Miloš - ali je video samo njene tamne oči, suncem opaljenu kožu, nabrekle usne, brežuljke prsiju i uzbuđenje koje nije ni prikrivala. Ispunjavala ga je svetlost nečeg lepog i žudnog. - Vrag si od žene! - reče i uze je za ruku. Nije istrgla ruku. Obuzelo ju je osećanje radosti. Očni kapci su joj zadrhtali. Nije ni pokušala da se otme. Suton se uvlačio u šumu. Iznenadan, tmuran jesenji suton, pun prizvuka vetra i šumova. Drveće dobija fantastične oblike. To je čas kad se zverinje izvlači iz svojih jazbina. Ono tada ne oseća strah. Setio se da je noć uvek saveznik mračnih namera. Naročito u šumi i planini. Priroda ispoljava svoju moć, a čovek postaje zbunjen i oseća se nemoćan. Ali ne svaki čovek. Hajduk se ujedinio s prirodom, navikao na njenu podmuklost i snagu. Miloš zna da u sebi nosi hajdučku dušu i odvažnost. Ništa ga ne plaši, a ponajmanje ti šumovi, nejasni glasovi i oprezno primicanje životinja, koje iščezavaju u gustišu kao senke. Upoznao je već sve tajne noći u planini. - Stoj! - grmnu nečiji ljutit glas. - Stao sam! - odgovori Miloš i zateže konju uzde.
- Ko si u nevreme? - upita ljutito stražar. - Zar me ne poznaješ, Vule? - Milošu! O, zar si živ! - viknu Vule i sjuri se kao klupko k njemu - a ja te, brate, prežalio i nikako nisam mogao da verujem Paštrmcu da te je video na Zabrežju. Čuo sam da si poginuo na Ravnju s golaćima! Naravno, Ljubici nisam o tome ništa rekao. A da sam joj i kazao, ie bi verovala. - Ima li još koga sa strane u zbegu? - prekide ga Miloš. - Okupili su se ovde svi od zla oca i od gore majke. Same badavadžije i ispičuture! Tu su ti: Paštrmac, Lomo, došao neki dan i Milić Drinčić. Ustoličili se Mutap i Blagoje iz Knića. Juče je odnekuda dolutao i tvoj pisar Dimitrije. Sve je to palo Ljubici na čanak. Ako ih budeš sve hranio, na kraju će ti pojesti i dorata. Ama, baš me briga za tvoj imetak! Samo čekni da dobijem od Ljubice muštuluk. Spustio je mostić, pustio Miloša da uđe, ponovo podigao most i jurnuo u zbeg. Zatekao je Ljubicu kako pored vatre hrani decu. Ona diže glavu i upitno pogleda. - Muštuluk, nevesto! - Ako je vest od Miloša, uzmi sve što hoćeš! - uzviknu Ljubica. - Nije vest, nego Miloš - dočeka je Vule. - Daćeš za vest košulju! - Daću je - odgovori Ljubica bledeći od uzbuđenja, blago odgurnu decu od sebe i skoči na noge. VI S tamnim kolutovima ispod očiju, izmršavela, a uzbuđena, Ljubica se učinila Milošu lepšom nego ikad ranije. Bila se skoro ukočila od iznenadne sreće. Ruke su joj drhtale, i nije znala šta da radi s njima. Celo vreme otkako su se ratnici posle sloma počeli vraćati sa bojišta u zbegove očekivala je Milošev povratak. Ali on nije dolazio. Noći su postale gluve, puste, i samo je u njima mogla da se preda jadu i sumnjama. Sad je on tu, sve će biti dobro, ali zašto mi ne prilazi? Pa da, svi okolo gledaju! - dosetila se. Potrčala je te mu prihvatila konja. Uzde je predala Vulu. Gleda kako svi naleću na Miloša, grle se s njime, ljube i pitaju za zdravlje. Došao je red i na nju. Zagrlio ju je kao davljenik, iako to nikada pre nije činio u prisustvu ljudi. Privila se uz njega, zaboravljajući da to nije red pred ljudima. - De, de, dosta grljenja! Neće vam valjda biti kratka noć. Daj čast i pusti ga sad nama - viknu Paštrmac. - Sima pravo kaže - reče Miloševa majka. - Namesti mu stolac uz vatru i daj čast ljudima. Milošev dolazak uzbudio je zbeg. Namestiše mu stolac prema vatri i viđeniji ljudi posedaše u krug oko vatre; ostali su se tiskali u pozadini. Pre nego što je Ljubica iznela rakiju, već se našlo nekoliko čuturica. - Gucni da otkraviš jezik - nutkao je Miloša neki sed seljak.
Pričao je kuda je išao i šta je sve video za ovo vreme. Zamuckivao usled navale i brzine misli. Zatim im reče kako se danas susreo sa Bisenijom, Prodanovom snahom, i kako mu je ispričala da je vojvoda pošao u Čačak na predaju Turcima. - Jeste, brate otišao je u Čačak e Avramom Lukićem. Tamo je i Halil - aga Serčesma, zapovednik Huršidove konjice. Traže da se narod smiri i nude svima časnu predaju. Moramo o tome dobro razmisliti, Milošu, i treba zajednički da donesemo odluku - reče Mutap. - Ja živ Turcima neću u ruke. Kad može vuk da zimuje u šumi, moći ću i ja - dočeka Paštrmac Mutapa. - Lako je tebi, bećarino! Niti ti mlado plače, niti staro kašlje. A šta će ovi jadni ljudi što im se pilež uhvatio za skut? Pogotovu kad dođe zima i pritegne starce i nejač. Narod će, dok udariš dlanom o dlan, pojesti ovo malo hrane, a stoka polipsati bez sena. Bolje je i robom nego grobom - viknu Miloševa majka i popreti štapom Paštrmcu. - Tako je, bako! - zagrajaše iz pozadine seljaci. - Da sam Turčin, krv bih vam pio! - viknu Sima i iskapi nadušak čuturu rakije. - Turci po Bukureškom ugovoru nisu smeli da umiruju Srbiju. Nisu se na to obazirali dok im je izgledalo da će Napoleon pobediti. Sad kad vide da su Rusi pobedili, dali su amnestiju i nude oproštaj... To znači da se za nas nabolje okreće. Nama je za izvesno vreme mir potreban - i treba iskoristiti tursku ponudu - da se od zime, gladi i bolesti spase narod. Posle, ako dođe vreme, ništa nas ne obavezuje - reče Dimitrije. - Tako je! - dopuni ga Arsenije Lomo. - Moramo malo odahnuti. Ko neće da se smiri i preda Turcima, eno mu šume i planine pa neka hajdukuje. - Ja sam ovamo došao da se dogovorimo o borbi a ne o predaji - viknu Milić Drinčić. - Tako je, Miliću! Bolje je da izginemo, nego da nas Turci seku i kao roblje prodaju! - viknu uzbuđeno Jovan, Milošev brat. - Stanite, braćo! - otpoče Miloš. - Oduvek je starije jutro od večeri. Dobro ćemo sve proveriti, i o svemu dobro razmisliti. Ako Turci zaista žele smirenje, i ako budu hteli da zaborave ono što se dogodilo, onda možemo privremeno i da prihvatimo amnestiju. Ako se uverimo da je to mamac kako bi lakše došli do naših glava, pod sablju i na kolac nećemo ići. Ja verujem da Turci nisu u zavidnom položaju. I da im je mir potreban koliko i nama. Ma šta bilo, mir za ovu zimu nam je neophodan. Znam da su Rusi pobedili Napoleona, a da Austrijanci nisu hteli Huršidu da predaju izbegle starešine i narod. - Eh, sad mi je jasno što se Huršid tako prodobrio! - dobaci Mutap. - Ipak, ne zaboravi, Mutape, jedno: dok se Rusi nakane da nešto za nas urade, naša nejač može u zbegovima da propadne. Milošu, neka ti je na dušu da sve preduzmeš za naš spas, a mi ćemo s tobom, pa bilo u vatru ili vodu - doviknu jedan starac.
Zavlada tišina. Milošu se činilo da se oko zbega gomilaju nevidljive i zle sile iz čijeg obruča nema izlaza. Vatra je pucketala, varnice se rojile i sukljale u tami. Noć se pretvarala u tešku neizvesnost sutrašnjice. U tišini začu stenjanje bolesnika koji je ležao kraj susednog ognja, a zatim i iznenadan vrisak deteta zaspalog na majčinom krilu. U svetao krug ušunja se torna psina sa njuškom izduženom od gladi. Pseto je krmeljavim očima časak posmatralo ljude, a onda najednom poče da zavija. Mlada žena sa crnom povezačom oko glave zgrabi dete, koje joj se držalo za skut, i privi ga na grudi. Obavešten o stanju izbeglica i životu naroda u zbegovima, Miloš je nekoliko dana većao sa iskusnim starcima i prvacima šta da se preduzme. Sateran mukom uza zid, pomišljao je da zađe po zbegovima i skupi borce, da navali na Turke i pogine u ludom jurišu. Ali svaki put bi u mislima video bezbroj dečjih ručica koje su, ispružene prema njemu, tražile milost. Učinilo mu se da čuje zapomaganje i vapaj majki. Najteže su bile neme usne i oči seljaka; bez reči su tražile da ih spase. Jednog dana rano izjutra stiže u zbeg starac iz Brusnice. Doneo je Midošu pozdrav i poruku Avrama Lukića i Halil - age Serčesme da siđe u Takovo kako bi se dogovorili o smirenju naroda. Uveravali su ga da je njemu osigurana bezbednost a narodu mir. - Serčesma mi je rekao: »Dajem Milošu tvrdu tursku veru da mu ništa neću učiniti, a poslušaću ga za sve što bude dobro za narod i carevinu. Isto tako, vlast neće uzimati nikoga na odgovornost za ono što se ranije dogodilo. Zla i nevolje bilo je previše svima!« - Šta kažete na ovo, ljudi? - upita Miloš. - Ništa! Spremi se i pođi. Vidiš i sam da nema drugog izlaza. Serčesma je Anadolac, i svakako će održati zadatu veru. Što s Turcima zaključiš, sve ćemo prihvatiti - odgovori Mutap. VII Kako u Beogradu nije imao više šta da radi, Huršid - paša je skoro sve vreme provodio u razmišljanju i pripremanju pdanova za ono što ga je čekalo u Carigradu. Šiljte je udobno, mastika podgrejava krv i raspaljuje maštu. Vrludava je staza kojom se uspinjao do vezirskog položaja. Morao je često da podmetne nogu sposobnijem i da mu smrsi konce. Nije se ustručavao ni da tajno pribegne nožu i otrovu, da laska, uvlači se huljama pod repinu, da mitom zadobije za sebe spletkaroše. Trebalo je na sve moguće načine prodirati i do miljenica po haremima, novcem i darovima pridobiti njihovu naklonost kako bi obavile ono što nije mogla njegova umešnost. Sada ga je naročito zabrinulo saopštenje da se u Devletu sve više govori o novoj vojničkoj zvezdi, Ali - paši Marašliji. Huršid ga je poznavao još iz dana kad Marašlija nije dolazio u obzir da mu postane rival. Lukavi Ali - paša rođen je u Maloj Aziji, u Marašu, i već dvadesetak godina upotrebljavali su ga samo za gušenje pobuna Po Aziji. Time se sve više bogatio, a nikad ničim nije odavao ambiciju da se uspne do položaja vedikog vezira. Uvek je ostajao u senci moćnih na sultanovom dvoru, davao bogate poklone, pred svima i svuda izjavljivao kako je zadovoljan onim što mu je podareno i što ima. Nepismen, izgledao je bezopasan svima koji su želeli najviše položaje i uticaj na sultana. S vremena na vreme, svi bi se začudili kad je dobijao nov zadatak i bivao unapređen. Sada je postavljen za rumelijskog valiju, što je za
svakog pašu bio znak da se primiče Carigradu i da ima izgleda za još veći uspon. Nenametljivo je na strani onih koji stiču veći uticaj na dvoru i iznenada postaju svemoćni. To sve postiže njuhom lisice, smatrao je Huršid. Pored završene medrese, Huršid je završio i visoku janičarsku školu, gde je naučio francuski, nemački i ruski jezik. To mu je pomoglo da upozna istoriju i da se u mladosti zanosi mišlju kako je predodređen za velika dela. Persijski i srpski govorio je još u ranom detinjstvu, i pored Kurana savladao je i svu mudrost Istoka. Tako je vrlo rano ušao u red ljudi koji su uočavali potrebu jednog neminovnog preobražaja carevine. Svoje znanje nije nikad javno ispoljavao, ali je odlučno zahtevao da se utvrđeni red održava. Na vrhuncu svoje vojničke karijere, nastojao je svim sredstvima da se održi i da ne načini kakvu nepromišljenu grešku, jer vreme koje je nastajalo krilo je u sebi bezbroj opasnosti; preko noći se moglo skliznuti sa vlasti. I zato je otkako boravi u Beogradu upotrebio sve svoje znanje i veštinu da zadovolji potčinjene paše. Da postavi Sulejman - pašu za beogradskog vezira, odlučio se iz političkih razloga: u Bosni je video poslednju islamsku tvrđavu prema ćaurskoj Evropi i njenim pdanovima na Balkanu. Sulejman - paša se u devetogodišnjim borbama protiv srpskih ustanika istakao kao veliki junak, a veoma su ga cenili i mnogi uticajni ljudi u Carigradu. Istina, Huršid nije verovao u Sulejman - pašinu pamet i veštinu da uvede red u Srbiji, ali je znao da će ovaj nastaviti da ostvaruje njegove zamisli o osveti nad Srbijom, jer je bezumno mrzeo Srbe zbog poraza koji su mu naneli na Varvarinu. - Ja hoću red i mir u Srbiji. Kako ćeš to izvesti - tvoja je stvar. Za sada ne želim nikakve osvete, obračune i sređivanje starih računa. Prilike su takve da kolac, sablja i vešala ne mogu učiniti da se raja u Srbiji smiri. Potrebno je da u početku ispoljiš blagost, širinu i praštanje. A kako ćeš izmamiti iz šume razne Glavaše, Miloše, Mutape i druge ćaurske vukove, to je opet tvoja stvar. Isto tako, znam dobro da si siromah i da si se jako istrošio. Evo, pružam ti dobru priliku da se u ovom pašaluku kao vezir potkožiš. Zato širom otvori oči! Ali ako ne uspeš što želim, poslaću ti gajtan iz Carigrada. Ukipljeni Sulejman - paša odgovori nemim klimanjem glave da ga shvata, a zatim poče uzmicati natraške vratima. Iako je bio čovek velike akcije i sklon da sve unapred dobro odmeri, nije hteo da se u Beogradu zamara razmišljanjem i sumnjama oko Sulejman - paše. Položaj velikog vezira i bez toga mu je nametao suviše briga. Zato je vreme u Beogradu hteo da iskoristi za odmor i uživanja, jer se u Carigradu nije lako održati. Tamo ne zavisi sve od milosti padišahove. Klupko zamršenih interesa stranih sila i sultanovih savetodavaca međusobno se preplitalo, i nikad se ne zna šta velike vezire dovodi na vlast a šta ih obara. Sad je rat s rajom završen; u izgledu je jedna mirna zima u kojoj će zavladati mnoštvo intriga i spletaka stranih poslanika i domaćih ljudi. Pored toga, morao je da sredi i svoj materijalni položaj, zanemaren usled državnih poslova. To je njegov ovozemaljski zadatak. I on će ga ostvariti što bolje može i zna, svom svojom upornošću pravoverna muslimana, koju mu nameću vezirski položaj i Prorokov zakon. Još na Moravi dogodilo mu se što nikad nije osetio i doživeo. Pokret južne armije izvršen je od Niša prema Srbiji. Svoj stan premestio je u Jagodinu, jer je hteo da bude u blizini fronta i da drži sve konce zapovedanja i operacija. Trgovac koji ga je snabdevao hranom, pićem i ostalim potrebama, rodom Grk iz Soluna, iako čovek u godinama, nije hteo da se liši svoje lepe i mlade žene i vodio ju je uza se. Sedela je
na mazgi kraj puta, propuštajući vezira i njegovu pratnju da prođu. Njen kočoperni muž, povijen u ramenima, držao je mazgu za uzde i zurio uplašenim pogledom u vezirovu pratnju. Huršid je odmah zapazio da je trgovcu neprijatno što mu je moćni Turčin video ženu. Međutim, žena je drsko posmatrala vezira kao da je htela reći: »Pogledaj me! Zar nisam lepa? Čemu tvoja sila i vlast kad su moja mladost i lepota iznad svega toga«. Njen pogled ga je uznemirio. Zaželeo je da tu ženu ima u haremu. Još istoga dana rekao je haznadaru: - Kako znaš dobavi mi onu Grkinju. Hoćeš li je kupiti ili oteti, ja u to neću da se upuštam. Samo, hoću da je što pre dobijem. VIII Sklon da svaku Huršidovu naredbu smatra neopozivom, Sulejman - paša je ustupcima i popuštanjem nastojao da smiri raju i zavede red u Srbiji. Iz unutrašnjosti svakodnevno su stizali izveštaji da se narod odaziva amnestiji i vraća u svoja sela. Uz to su i pogranične austrijske vlasti, istina nakon dugog natezanja, pristale da vrate u Beograd pokrštenu tursku decu i žene što su ih izbegle starešine povele u emigraciju. Među tih nekoliko stotina žena i dece nalazila se i Đulma. U Zemun je bila prebačena po Mladenovom naređenju i smeštena u stan Jakova Jehudije, Mladenovog ortaka. Đulma se protivila povratku, ali su je austrijske vlasti ipak na to prisilile. Sulejman - paša je znao za njen slučaj i izričito je zahtevao da bude vraćena. Prvi susret poturčenice i Sulejman - paše potvrdio mu je da pred sobom ima tvrdoglavo žensko i da od nje neće doznati mnogo od onoga što ga je interesovalo. Njen pogled mu je kazivao da se ona nimalo ne kaje što je preverila. - Ti si po rođenju Turkinja? - Jermenka. Poturčili su me kao devojčicu od dvanaest godina. Nikad se Turkinjom nisam osećala. - Koliko si godina živela u Mladenovom konaku? - Sve vreme od ulaska Srba u Beograd. - Prisilno ili dobre volje? - Sama sam došla u Mladenov konak! - Zašto? - Da ne postanem rospija. - Jesi li volela Mladena? - Nije mi bio mrzak, a postupao je dobro sa mnom. - Je li istina, kako mnogi tvrde, da je bio najmoćniji među ustaničkim starešinama?
- Znam da je bio vrlo moćan. - Voleo je mnogo Ruse? - Naprotiv, mrzeo ih je. Zbog njega je Rodofinikin utekao iz Srbije. - Jesi li videla vojvodu Miloša Obrenovića? - Videla sam ga. Bio je u zatočenju kod Mladena. Tada sam ga svaki dan viđala. Samo nikad nisam smela da razgovaram s njim. Jednom je Mladen hteo da ga obesi, ali se tome usprotivio Karađorđe. - Hoćeš li da te uzmem u svoj harem? - Neću. Htela bih da nađem čoveka i da se udam. Dosta mi je svega. - Neću te prisiljavati, ali jedno treba da znaš: bićeš mi docnije potrebna. Ti znaš da pravi Turčin ne želi silom da poseduje ženu. Za usluge koje ćeš mi učiniti naredio sam da ti se uredi jedna ćaurska kuća i daju namirnice za izdržavanje. - Hvala ti za kuću, ali ja imam nešto ušteđena novca što sam ga dobijala kao bakšiš i time ću se izdržavati dok drugi ne zaradim. - Ne misliš valjda da postaneš rospija? - Ne dao bog! Umem da vezem, i verujem da ću moći time da se izdržavam. - Dobro. Sad idi, a moj čauš će te povesti i pokazati gde da se smestiš. IX Probudivši se rano u manastiru Feneku, Karađorđe u prvi mah nije mogao da shvati šta se to sa njim desilo i gde se nalazi. Ali u tom istom času lagano se otvoriše vrata i pojavi se izdužen starac u kaluđerskoj rizi. Karađorđe ga radoznalo pogleda. Nepribran, mislio je da je starac priviđenje. - Gde sam ja ovo, oče? - U manastiru Feneku, gospodaru - odgovori smerno kaluđer i duboko se pokloni. - Kojekude, uđi. Nisam zver! - reče srdito vožd. - Hoću, gospodaru, iako je zabranjeno da se bez prisustva austrijskog oficira s tobom sastajemo. - Ja nisam razbojnik i Nemci nemaju pravo da zabrane da mi posetioci dolaze. - Gospodaru, shvati da su oni ovde vlast. Mi im se moramo pokoravati. Otac Melentije mi je poverio brigu o tebi. Zato sam se prikrao i došao kako me Nemci ne bi videli. - Nemci su nam veći neprijatelji od Turaka. To sam ja znao, ali me đavo u vidu mitropolita Leontija prevlastio i ovamo doveo. Nego, neka Nemci idu do đavola! Kaži ima li kakvih novosti?
- Novosti ima mnogo, gospodaru. Rusi su pobedili Napoleona i ušli u Pariz. Uhvatili su francuskog cara i zatočili ga na neko pusto ostrvo. - To je dobar glas, oče! - viknu obradovan Karađorđe - a imaš li kakvih vesti iz Srbije? - Turci su ušli u Beograd i u njemu pale, kolju i ubijaju sve što im padne u ruke. Silan narod je pobegao ovamo. Strada po nevremenu u kontumacima. Čuje se da se u unutrašnjosti Srbije još vode borbe. Vojska se rasula u manje odrede. Presreće Turke na drumovima i štiti zbegove. - Šta to govoriš, starče? Srce će mi pući od tuge i žalosti. - Gospodaru, rekao sam ti sve što sam znao. Kad bi Nemci doznali za ovo, oterali bi me u zatvor. A ja sam star, gospodaru. - Ne boj se, starče. Idi i kaži igumanu da dođe. Karađorđe se veoma začudi kad se na vratima pojavi arhimandrit Melentije Nikšić. - I ti ovde? - upita vožd. - Ja sam ovamo prešao na mesec dana pre sloma. Mitropolit me postavio za igumana manastira. Ono malo zađevice što je nekad bilo među nama, gospodaru, neka te ne zabrinjava. Sad si ti u nevolji. Nastojaću da budem prijatelj i u svemu da ti pomognem. - Dobro si rekao. Sve što nas je tamo delilo, sad moramo zaboraviti. Nego, dok Nemci ne dođu, hteo sam da ti poverim jednu stvar. Sa sobom sam poneo četiri hiljade dukata narodnog novca. Želeo bih da ne propadne. - Novac ćemo smestiti u manastirsku ostavu. Što je narodno - to je i božije. Neka tu stoji. Ako dođu bolja vremena, poslužiće narodu. - Kaluđeru, to je narodni znoj i krv. Dajem ti ga u amanet. Ako ja umrem ili poginem, novac treba da daš onome ko bude vodio narodnu brigu. - Gospodaru, ako sumnjaš... - Ne sumnjam, Melentije. Narodni i božji si čovek. Tek toliko da znaš. Smrtni smo ljudi. Ovo je vreme olujno. Ko zna šta koga čeka. Kojekude, sad sam skinuo jednu brigu s duše. - Gospodaru, pođimo u blagovaonicu da ne izazovemo sumnju austrijskog oficira. Tamo ćemo doručkovati i dogovoriti se o svemu. X Za sve to vreme Miloš se u zbegu dogovarao s ljudima šta da radi. Na poziv Halil - age Serčesme i Avrama Lukića morao je nešto da odgovori. Seljacima nije bilo po volji njegovo kolebanje. Zato je i bio zakazan sastanak istaknutih ljudi u zbegu. Okupljali su se i sedali u polukrug pred Miloševom zemunicom. Miloš je ćutke pušio. Iznenada se pojavi Bisenija na konju. Brzo sjaha, priđe skupu i reče:
- Vojvodo, donela sam ti pismo od svekra. - Čija si ti? - upita radoznalo Mutap. - Hadži - Prodanova snaha - odgovori mu Bisenija, pružajući Milošu pismo. Miloš diže oči i susrete Bisenijin pogled. Ona se nasmeši; osećalo se da sva treperi. Magla u njenim zenicama odavala je žudnju. Osećanje prikrivene radosti ispuni Miloševe grudi; okrenu se Dimitriju. - Dede, pročitaj pismo. A ti, nevesto, sedi. Bisenija porumene od zadovoljstva. Jedino je ona naslućivala šta se u Milošu događa, i zašto mu je donja usna zadrhtala. Dimitrije najpre pogledom prelete pismo, a onda poče glasno da čita: »Dragi Milošu, dolazim u Travnu iz Takova od Halil - age Serčesme. Predao sam se njemu i čačanskom muteselimu Latif - agi. Primili su me srdačno. Ostavili su mi oružje i postavili me za kneza požeške nahije. Turci postupaju ne može biti bolje. Ti znaš da sam se ja borio, ali kad videh da bih time veliku nesreću naneo narodu, zažmurih i predadoh se. Sad znam da nisam pogrešio. Dovoljno si pametan da sam odlučiš o svojoj sudbini, ali nama, koji smo ovde ostali, dužnost je da povedemo brigu i o narodu. Serčesma mi je dao veru da ti ništa neće učiniti, a moj savet ti je da pođeš u Takovo. Vezirov ćehaja te očekuje. Pozdrav od Hadži - Prodana i ostalih.«
Svi su dugo ćutali. Arsenije Lomo najzad prekide neugodnu tišinu: - Dede, nevesto, ispričaj šta ti svekar još zna o Turcima. - Primili su ga da ne može biti bolje. Ostavili mu oružje i postavili ga za oborkneza. Molili ga da stišava narod. Avram mu je u poverenju rekao da se u Beču sastaju vladari na dogovor. Eto, to sam zapamtila odgovori Bisenija, a pogled nije skidala sa Miloša. - Kad je tako, onda, Milošu, nema druge već da ideš u Takovo - reče Jevrem. - Činiš voliko, braćo, i ja vidim da druge nema. Ako je za spas naroda, pripravan sam na sve. Zato iz ovih stopa krećem u Takovo. - Nikad nisam verovao da si toliko lud. Nosiš glavu Turcima - viknu Sima Paštrmac. - A šta ako ispadne dobro, Simo? - Onda su Turci budale, vojvodo, i blizu im je kraj. Konj je bio već spreman, a Dimitrije je nestrpljivo pogledao na Miloša. Ljubica je stajala po strani. Bleda lica, nemo je posmatrala muža, a oči su joj bile prepune brige i straha. Bisenija je nešto petljala oko svoga konja i krišom pogledala kako će se Miloš oprostiti od Ljubice. Mrzela ju je zato što je njegova žena. Pošto se otrgao od Sime, Miloš se okrenu Ljubici:
- Čuvaj kuću i decu, i nemoj da se brineš. Sve će biti bolje nego što misliš. A vi, braćo, ako meni što bude, ne zaboravite na moju decu. Naglo je prišao konju, uzeo od seiza uzde i bacio se u sedlo. Bisenija i Dimitrije već su lagano odmicali napred. - Srećan ti put! - plačnim glasom doviknu Ljubica. - Srećan put, Milošu! - povikaše ostali. Na putu kroz šumu zelena svetlost obasjavaše kamenje obraslo mahovinom. Debela drveta izgledala su kao mrki stubovi koji na svojim ramenima drže jesenje nebo išarano oblacima. Biseniju je obuzimala silna radost što je pokraj Miloša i što oseća njegov pogled na sebi. U isto vreme, u njoj se budila zavist ljubavnice prema zakonitoj ženi. Nikad nikoga nije tako mrzela kao Ljubicu, i znala je da će kad - tad između njih dve doći do obračuna. - Hvala ti što si donela pismo. Sve ovo vreme mislio sam na tebe - došapnu joj Miloš, zatežući namerno uzde da bi Dimitrije što više odmakao. - Zaista si mislio? - upita ona više podrugljivo nego ozbiljno. - Žena si koju čovek ni na samrtničkoj postelji ne bi mogao da zaboravi. Nego, reci mi hoćeš li me žaliti ako me Turci poseku? - Poseći te neće, znam. A kad bih verovala da će ti se što rđavo dogoditi, ne bih ti ni dala da ideš u Takovo. - Možda te ne bih poslušao. - Ne luduj! To tebi ne dolikuje. Nego, da znaš - ja idem tetki u Takovo. Čekaću te kod nje. Dođi, bićeš počašćen. Samo jedno bih te upitala: je li ovaj tvoj Dimitrije pouzdan čovek? Ne bih želela da me svet uzme na jezik. - Doći ću. A za Dimitrija ne brini. - Zapamti, čekaću te! - viknu Bisenija i potera konja galopom da stigne Dimitrija. Serčesma je sedeo u svome šatoru i pio kafu s Avramom Lukićem. Obične seljake koji su dolazili na predaju nije primao; naredio je jednom bimbaši da im izdaje teskere u kojima se zapovedalo Turcima da ih ne smeju dirati. - Hoće li, Avrame, već jedanput doći tvoj Miloš? - Hoće, čestiti ago. Teško je glasniku da ga pronađe u planini. - Čuo sam da je dobar junak. - Po junaštvu, aga, ni po čemu ne zaostaje za Hajduk - Veljkom i Glavašem. A po reči je tvrđi od svih nas.
- Mi Turci takve ljude mnogo cenimo. - Zato vam se, ago, i carstvo dugo održalo - odgovori Avram. Toga časa među delijama nastade komešanje. Trčali su sa svih strana i oko nekoga se okupljali. Iz gomile se izdvoji Turčin i trkom dojuri pred Serčesmin šator: - Čestiti ćehajo, došao je vojvoda Miloš Obrenović da se preda. - Aferim! Prihvatite mu konja i pod oružjem ga pustite meni. Junak junaka tako treba da primi i dočeka. Napred je išao Miloš, za njim Dimitrije, oko njih nekoliko turskih vojnika. Kad su stigli do Serčesmina šatora, bimbaša pokaza na šiljte. - Vojvodo, eno ćehaje Halil - age Serčesme! Kao da se zbunio, Miloš zastade, kroči napred i pokloni se. - Čestiti ćehajo, dođoh da prihvatim vezirsku i carsku milost. Doneo sam ti svoje oružje u znak pokornosti. - Aferim, vojvodo! Dobro nam došao. Naš car ume da kazni, ali zna i da oprosti. Oružje ti, sokole, neću uzeti. Nosi ga, jer ti i pristoji. Daćeš mi samo svoju sablju daje imam kao uspomenu na junaka. Nisam ja, Milošu, bosanska Turkuša da se svetim. Anadolac sam: krvav u boju, duševan u nevolji. U Prorokovu ćitabu piše: »Hrabru protivniku ukaži svaku čast i poštovanje«. Miloš otpasa sablju, poljubi je i pruži Serčesmi: - Neka ti je srećna! Nije mi je žao, jer je junaku dajem. Serčesma primi sablju, zagleda na njoj natpis, poljubi je i metnu preko krila. - Prava je dimiskija kakve veziri nose. A nu, momci, kafu i čibuk, a ti, Milošu, sedi da eglenišemo. Za tebe sam čuo da si junak i din - dušmanin turski, ali isto tako da znaš biti pravičan i datu reč držati. - Činiš voliko, znao sam dobro da se bijem i zapovedam, čestiti ćehajo. A ko te ne zna - slabo će umeti i da sluša. - Alaha mi, tako je! - Samo, ćehajo, milostiva i pravična cara nije teško slušati. To što smo se bunili, nisu krivi ni raja ni car, već dahije i janičari. Ono, da budem još pravičniji, docnije podivljaše i naše starešine pa ne umeše sultanu da prionu za skut - da ih poseče ili pomiluje. To što oni tada nisu umeli, činiš voliko, uradih ja danas. - Aferim, aferim, Milošu! Ti prvi nađe pravu reč i kaza je na vreme. Kad je tako, postavljam te za oborkneza rudničke nahije. Uveren sam da vezir neće moju poreći. A ti uzmi na sebe dužnost da smiriš narod. Dajem ti vremena koliko hoćeš.
- Tri dana mi je dosta za rudničku nahiju. Mislim da prost narod ne treba lomatati i sazivati. Pozvaću kmetove i prvake da prime milost i polože u ime naroda zakletvu. Ostalo će oni uraditi. - Mudro, mudro govoriš, Milošu. Ti raju poznaješ, pa radi po duši i obrazu. Momci, donesite mastiku, uz nju je lakši eglen. Ja sam, vojvodo, od detinjstva vojnik. Znam da ratujem i izvršavam zapovesti. Politikom se i prevarom ne bavim. Znam i to da je rakija za eglen i junake. - Čestiti ćehajo, devet godina vojujem. U mnogo bitaka sam učestvovao, a znam i tursko junaštvo. O njemu lepo mislim. Hvada ti što umeš da ceniš Srbe koji nisu kao ostala raja. Oni umeju da budu odani i poslušni, pa i glavu da dadnu za cara. Ali kad treba - i svoj obraz da brane. Mogu pred tobom i Bogom da se zakunem: nikad mučki nisam udarao, niti sa megdana pobegao. Znam, rat je veliko zlo. Ne samo mi nego i vi ste u njemu mnogo nepravde i nevolje doživeli. Hvala uzvišenom sultanu i mudrom veziru što su odlučili da se jednom sve to okonča. Sad smo mi slabi, a vi jaki. Tvoje ponašanje najbolji je dokaz carske milosti i zaborava naših grehova. - Uradićemo tako, Milošu, padišahova i vezirska da se ispuni i raji da bude dobro, jer pusta zemlja caru ne treba. Nego, momci, navalite na rakiju! A ti, Avrame, u pravu si kad si mi hvalio Miloša. XI U sumrak, Miloš reče Avramu i Dimitriju: - Ja idem na konak prijatelju, a ako me Serčesma zatraži kažite mu da sam morao hitno otići da pozovem Mutapa, Lomu i ostale kako bi se i oni predali. Padao je sumrak. kad se Miloš zaustavio pred kućom Bisenijine tetke. Odmah ga uvedoše u prostranu brvnaru koja je mirisala na dim i bosiljak. Domaćica, oštrooka starica, ispriča mu kako su joj oba sina i starac kod ovaca u planini. Gosteći Miloša, raspitivala se o svemu. Zapazio je da je oštroumna žena i da vešto iz njega izvlači ono što je htela da zna. Verovatno je naslućivala šta se događa između njega i Bisenije, jer kad su prvi petli zapevali, rekla je Biseniji: - Ja ću da odnesem hranu mojim jadovima, a ti njega smesti u sobu. Do zore neću moći da se vratim. - Dobro, teto - reče Bisenija, i poče da joj priprema hranu koju je trebalo da ponese. Starica se naprti torbama i okrenu Milošu: - Pripazi se ove moje ždrebice. - Teto, šta ti pada na pamet!? - uzviknu Bisenija porumenevši. - Ti misliš da je meni kusa mačka pamet pojela. Ceo dan si prste sisala i pred vratima čučala. Znala sam da nekog očekuješ. Samo jedno ne zaboravi: iako si Pljakićka, Miloš je Oputović, polomiće ti kosti. - Pogan ti je jezik, starka. Hadži - Prodan mi je prijatelj - odgovori joj Miloš.
- Duše mi, Milošu, mislila sam da si pametniji. Šta će to Prodanu smetati? Ovoj mojoj pomamnici samo ćeš dobro učiniti. - Teto, tako ti Boga, zašto me grdiš? - De, de, ne pravdaj se. Takve kao što si ti ljudi vole. Ne boj se, neće ti noć biti kratka, a tebi, Milošu, neka je noćas Bog na pomoći - reče starica i nakosice iziđe. Dugo je Bisenija sa tetkom nešto šaputala napolju. Čuo je kako se stara smeje, a zatim odlazi. Kad se Bisenija vratila, oči su joj žegle bezumno. - Tetka ti je brbljiva - reče Miloš. - Ne, nije. To je u stvari njen način da iskaže nekome poštovanje i ljubav. Mene jako voli, a ti si joj se dopao. Ja od nje nikad ništa ne krijem. Bisenija se nasmeši i zatvori vrata. - Zašto se smeješ? - Rekla je da nisi lep, ali da si... - Šta da sam? - Ne goni me da kažem sramotnu reč! - Veštica! - uzviknu Miloš. - Ne budi lud. Mnogo si joj se dopao. - Onda mi reci šta je kazala. Bisenija ga mazno obgrli rukama i šapnu mu na uvo šta je starica rekla. - Prokleta baba! Sigurno je u mladosti bila velika upaljenica! - nasmeja se Miloš, diže Biseniju u naručje i ponese je ležaju u sobi. Kad se ujutro vratio u Serčesmin logor, Avram i Dimitrije sedeli su pred šatorom i pili kafu. Turčin ga pažljivo osmotri i toplo se osmehnu. - Ja se zabrinuo da ti se što nije desilo, vojvodo. - Glavu bih dao, čestiti ćehajo, da se noćas rvao sa nekom pomamnicom - dočeka Avram. - Dina mi, Avrame, tako je! Bez žene život dve bele pare ne vredi. Alah je znao čime će za zemni pakao privezati čoveka. Samo mi se ne dopada što je vaša vera u toj stvari preuska. Jedna žena je kao rđava rakija. Ni da je piješ, nit imaš nadu da bolju dobiješ.
- Može se, čestiti ćehajo, ponešto i mimo vere - dodade Miloš. - Može, vala. Tu greha nema. Oko podne stigoše kmetovi i seoski knezovi. Došli su Mutap, Arsenije Lomo i još desetak viđenih ljudi iz brusničkog zbega. Okupile su se iz sela i bivše buljubaše. Pre nego što će ih privesti pred Serčesmu, Miloš im reče: - Nevolja je najteži zakon. Dobro nas, kao što i sami znate, nije ovde okupilo. Pred Turčinom nastupaćemo kako dolikuje borcima. Ni pokunjeno, ni uplašeno. Skromno i odlučno. Serčesma je bio dobre volje i zagrejan pićem. Pogledao je po knezovima i viđenim ljudima, osmehnuo se široko i zadovoljno: - Neću da se uplićem u vaše stvari, rajo. Potrebno je da budete padišahu pokorni i odani. To malo oružja što ko ima, skupićete i poneti muteselimu u Kragujevac. Narodu savetujte da nabavi što više hrane za sebe i stoku, jer je zima na pragu. A tebi, Milošu, preporučujem: neka svaki od ovih ljudi zauzme položaj kakav je ranije imao. - Bog te poživeo! - zahvališe mu prisutni. - Čestiti ćehajo, u ime knezova mogu da ti saopštim: potrudili smo se i doneli ti nešto harača što smo ga čuvali godinama. Neka i to bude dokaz da narod nije u buni išao protiv cara, nego protiv rđavih ljudi reče Miloš. - Aferim! Velikom veziru to će biti najveći dokaz vaše dobre volje i pokornosti. Nego, još i ovo bih da vam kažem: Miloša ću povesti sa sobom u Beograd. A dajem vam tvrdu tursku reč, dok mi je na ramenu glava - na njegovoj ni dlaka neće faliti. Knezovi se oprostiše, a zatim ponovo zastaše nasamo s Midošem. - Braćo, od oružja dajte samo ono što nije za upotrebu. Svako ima od vas krnjetak puške ili kubure. Poneku nožinu. To ponesite muteselimu u Kragujevac. Hajduci i oni koji ne žele Turcima na oči, zasad neka miruju. Narod treba da pregura nekako ovu zimu. Vi ste svi domaćini i ljudi pametni, radite što opreznije i Turcima ne verujte. Zatim je poručio Ljubici da svede decu u Crnić, i uz pomoć Paštrmčevu da prikupi hrane i sena za zimu. Osećao se nelagodno. Serčesmu zateče već spremnog za put. Pored njega na tronošcu sedeo je Avram. Pili su mastiku. - Prisedni, Milošu, da i ti popiješ koju. Ako nisi protivan, želeo bih da se pobratimo. - Zar ja! Imati za pobratima takvog junaka i čoveka, za mene je najveća sreća i čast. Kad to želiš, bocni nožem u mali prst leve ruke. Iscedi nekoliko kapi krvi u ovu moju čašu s rakijom. Serčesma to odmah uradi. A kad je i Miloš to isto učinio promućkaše čaše i nadušak ispiše rakiju, zagrliše se i tri puta poljubiše.
- Sad smo, Turčine, kao da nas je jedna majka rodila. Pomešala nam se krv - uskliknu Miloš. - Jesmo, vala, pobratime - složi se Serčesma. XII Kraj druma pod Avalom odmarao se Ibrahim - pašin odred bosanske konjice koja se vraćala iz unutrašnjosti. Serčesma naredi da i njegovi ljudi zastanu i predahnu. Namestiše mu šiljte i skuvaše kafu. Ibrahim - paša dođe da sa Halil - agom popije kafu i popriča. Pošto su izmenjali pozdrave i Ibrahim - paša seo, Serčesma se pohvali: - Čestiti pašo, za brzo umirenje raje najviše imam da zahvalim Milošu. Bio mi je desna ruka. A ako ti i Sulejman - paša budete umeli, bez brige ćete sa njim srediti posao u Srbiji. - Lepo, lepo, Turčine! Svuda si dobro posao svršio. Veliki vezir će biti zadovoljan. Nego, pošto sam ja po činu stariš, a Sulejman - paša je beogradski vezir, daćeš mi Miloša da ga ja vodim veziru. - Jok, vala, Turčine! Dok nosim glavu na ramenima, nikom ga ne dam. Obećao sam kmetovima, knezovima i raji. Ni dlaka s glave ne sme mu faliti. - A zar ja nisam Turčin, tvrdi Bošnjak, odan padišahu i veran Proroku i Alahu? Uostalom, daću ti reč da se Milošu ništa neće desiti. Samo da ga ja odvedem veziru. - Jok, vala! Ne dam ga. Treba li da se bijemo, i na to sam spreman. - Čestiti pašo - reče Miloš - čemu ta prepirka zbog mene? Zar nije onome koga vode svejedno ko će ga voditi? Jest, Serčesmi sam se predao, ali u tebi pozdravljam moga vezira Sulejman - pašu. Zato me ti, svetla sabljo Ibrahim - pašo, pusti neka me Serčesma preda veziru. - Hvala ti, Milošu, na pozdravu, ali ne dam da te vodi ovaj tuđinac. Alaha mi, neću ti nikakvo zlo učiniti. Serčesma pogleda na svoje delije. Oni povadiše handžare i ustremiše se na Bošnjaka vičući: - Odbij, odbij! - Neću da se ovde tučem, ali ću ti u Beogradu pokazati! - viknu ljutito Ibrahim - paša i uputi se svojoj vojsci. XIII Čim je Huršid - paša proglasio amnestiju, iz Zemuna, Pančeva, Srema i Banata odmah počeše da se vraćaju trgovci i zanatlije. Prvi su se na to odlučili Grci i Jevreji. Za njima Cincari, a naposletku Srbi. Za trgovcima iz preka navališe prekupci, agenti, rospije i drski ljudi koji u metežima i burnim vremenima koriste promene i preokrete za svoje poslove. To su sve ljudi koji su smelo navalili da ugrabe što više mogu dok se red potpuno ne zavede i zakon ne počne primenjivati. I veliki vezir i Sulejman - paša blagonaklono su gledali na poslovne ljude. Bilo im je stalo da se u Beogradu, kao pograničnom i
trgovačkom gradu, što pre ustali redovan život i poslovna sigurnost. Zbog toga su izdali stroge naredbe vojsci da ne sme praviti smetnje trgovcima i zanatlijama. Ako bi ko od vojnika pokušao da pljačka, javno je bivao kažnjavan šibanjem na trgu. To je još više ohrabrilo poslovne ljude. Počeli su da dovode porodice i donose novu robu. Već su se po sokacima viđali čopori dece; igrali su se vojnika. U suštini, Beograd je u stvaranju svog novog lika postao pribežište svima onima koji su tražili mogućnost da zature trag o sebi i da, prerušeni ili pritajeni, nađu sklonište dok se ne snađu i opredele za kakav posao. Jašući konja, Miloš je u neku ruku i sam bio iznenađen šarenilom i jurnjavom sveta po beogradskim ulicama. I sam sklon trgovačkim poslovima, pažljivo je posmatrao dućane. Trgovci su već po starom običaju sedeli na ćepencima uz mangale, pušili, ispijali kafu i vodili razgovor sa mušterijama. Kalfe i šegrti budno su sve pratili i usluživali. Pred zanatskim radionicama visili su ulari, sedla, jeleci i fermeni. Po izlozima nakit i oružje. Bilo je tu i stareži, polovnih stvari, koje su se kupovale, zalagale i prodavale. Najveća gužva bila je oko pekara, aščinica i hanova. A pogotovu na mestima gde se na panjevima sekla pečena ovčetina. Kad je kolona prolazila glavnom ulicom prema Kalemegdanu i naišla pored novog hana, koji je po osvajanju Beograda podigao Cincarin Acika iz Kruševca, Miloš zapazi kako iza panja, sa satarom u ruci, stoji krupna ljudina razdrljene košulje i uzvikuje: - Vruće, vruće! Oka groš! Pečemo za age! Može i fukara ako ima para! Oči vikača iznenađeno su zastale na Milošu. Bile su drske i podrugljive. U njima je zasjala mržnja. Dugo je trebalo Milošu da se priseti da tako podrugljivo i preteći može i ume da gleda samo Marko Štitarac, Zekin golać. Ali kako? Marko je, koliko se znalo, poginuo na Ravnju. Možda je u pitanju samo puka sličnost? Ali ne, to je njegov pogled, njegove oči! Taj preteći pogled može da ima samo Marko Štitarac. Samo, zar je moguće da Marko kod Acike Cincara seče na panju pečenje i prodaje ga Turcima? Ta on bi im radije sekao glave! Mora da se sve u svetu okrenulo tumbe. Ili se nešto pobrkalo u mojoj glavi? Pogledao je levo i desno. Šarena gomila na ulicama Beograda uklanjala se na pločnike i propuštala vezirovu konjicu. Siva sumaglica predvečerja uvlačila se u tesne sokake. Serčesma se zaustavi pokraj velike kasarne u utvrđenju. Okrenu se zatim prema Milošu: - Sjaši, pobratime! Miloš sjaha, a jedan delija prihvati mu konja. Toga časa stiže sa svojom konjicom Ibrahim - paša i opkoli Serčesmu i Miloša. Bošnjaci halaknuše i navališe da preotmu zarobljenika. Nastade gužva. Anadolci povadiše kubure i handžare. - Odbij, odbij, mrcino bošnjačka! - vikale su Serčesmine delije i pljoštimice handžarima udarale Ibrahim pašine konjanike. - Niste vi Turci nego Turkuše! - dovikivali su Bosanci, gušajući se s delijama.
- Hajde ti sa mnom u kasarnu - reče Serčesma Milošu. Uveo ga je u odaju raskošno zastrtu ćilimima. U kaminu je gorela vatra, a svuda unaokolo bile su nameštene ćelije. Po zidovima je visilo raznoliko oružje. - Tebi se, pobratime - umirivao je Serčesma Miloša - ništa ne može rđavo desiti. Nije mi do nagrade, ali za inat ne dam ovome bosanskom baliji da se kiti mojim uspehom. Ti sedi i odmaraj se. Ja ću se odmah vratiti. Hoću da postavim straže. Narediću da nam spreme hamam i dobru večeru. Sutra ćemo zajedno pred Sulejman - pašu. Graja se napolju stišavala. XIV Sulejman - paša je bio zaslepljen velikom pažnjom koju mu je ukazao Huršid postavljajući ga za beogradskog vezira, pogotovo što je njegov uspon zaista bio težak: od muteselimskog položaja, odanošću i devetogodišnjom borbom, s najvećom mukom postao je ćehaja travničkog vezira. Siromašan, bez škole, ali hrabar, morao je stalno da se nosi sa zavidljivim, bogatim i ponosnim bosanskim kolenovićima i kapetanima, koji su ga smatrali fukarašom i podrepašem vezirskim. Mukotrpno hercegovačko gospodstvo nije moglo da imponuje Vidajićima, Hasi od Gradačca, Tuzla - kapetanu, Stočevićima, Čengićima, Dedićima, Sijerčićima i alovitom Hasan - agi Krajišniku. Zapovedati njima, uzdići se iznad njih, postati im starešina, iziskivalo je besomučno i ludo uletanje u bojeve, zadobijanje rana na megdanima, da bi se steklo njihovo priznanje. Sad se alah neočekivano odoborovoljio i izlio svoju milost, a veliki vezir i padišah uzdigli ga iznad svih. Svet se oko njega menja. Postao je moćan, a kao vezir najvećeg i graničnog pašaluka, imaće mogućnost da se pored slave i obogati. Tako, sad sve postaje odjednom lepo, dobro i široko. Pomoćnici i potčinjeni već mu uveliko laskaju. A okolni seraskeri, koji su ranije u njemu gledali fanatičnog i primitivnog Bošnjaka, menjaju svoje ponašanje. Ukazuju mu počast i povlađuju u dogovorima kad je ratno veće. Ali vojnički uspeh i vojničko napredovanje nametnuli su materijalne izdatke, a Sulejman - paša nema ni groša gotovine. Morao je da uredi vezirski konak, da nadoknadi troškove velikog vezira u Beogradu i podnese još i troškove svoga povratka u Carigrad. Uza sve to, morao je da dadne Huršid - paši skupocen poklon da bi sačuvao njegovu naklonost. Plen je bio mršav, prihoda još nema, a od raje se za izvesno vreme nije ništa moglo tražiti niti očekivati. Ostala mu je jedina mogućnost da traži zajam od trgovaca Grka i Jevreja. To je značilo poniziti se i omogućiti im unosne koncesije i povlastice u trgovini. Serčesmina poruka da mu se predao Miloš Obrenović obradovala ga je i nagoveštavala brzo smirenje raje, što je značilo brzo popravljanje i njenog materijalnog stanja. Miloševa predaja imala je za Sulejman - pašu i veliki politički značaj. Poznavao je Miloša kao dobrog junaka i veštog vojskovođu. Bio je obavešten da Miloš zauzima vidno mesto među Mladenovim i Karađorđevim protivnicima. A to je značilo da Miloš ima uticaja u narodu, i da će moći da mu posluži kao oružje u borbi protiv izbeglih ustaničkih starešina u Austriji. U isto vreme, time mu se pružila prilika da najljućeg svog protivnika u devetogodišnjim borbama vidi skrušenog, pokornog, i da mu se uz to dušmanski osveti. Ne, on nikako nije mogao da zaboravi borbu na Zlatiboru kad je ranjen morao da beži
ispred Miloša do Višegrada i potom moli za primirje. Neka je slava uzvišenom Alahu i njegovoj milosti, koji me uzdigao da vidim pred sobom ponižena ćaura! Ta misao ga razvedri i on lupnu dlanom o dlan. Na vratima se pojavi momak. - Zovni mi Ibrahim - pašu! Sačekao je ćehaju okrenut licem prema prozoru. Nije se ni pomakao, niti ma čime hteo da mu dade do znanja da je prisutan. Namerno ga je pustio da malo počeka. Time je, u stvari, hteo da pokaže kako su se raniji odnosi izmenili. Onda se naglo okrenu i sačeka da se Ibrahim - paša duboko pokloni. - Ti si, Ibrahime, vešt čovek i znaš kako se pripremaju svečanosti. Hoću od Miloševe predaje da napravim dernek. Da izgleda sve na visini, gospodski i kako dolikuje veziru. Pozvaćeš moga poočima Ali - pašu, travničkog vezira, Bahrem - pašu i Redžep - agu. Takođe i bega od Sereza, zatim sve velikaše, a naro čito umoli velikog vezira Huršid - pašu da dođe. Neka to bude kao gošćenje uz kafu i nargile. I onda udesi, kako umeš, da Serčesma dovede Miloša. Znaš, hteo bih da ove Carigradlije i okolne paše vide i osete kako Bošnjaci umeju da se biju kad treba, ali i da vode politiku. To ti, Ibrahim - pašo, znaš bolje od mene. - Ne brini, čestiti veziru, udesiću sve kako valja. Nego, ako smem, zamolio bih te nešto. - Ćehaja si mi, samo reci. Sve ću učiniti za tebe. - Hteo bih pred visokim gostima da što više oreziliš Serčesmu, jer nije hteo sinoć da mi preda Miloša. Svečana vezirska odaja punila se izabranim gostima. Sve je namešteno bogato i raskošno. Duž celog divana su trpeze, pretrpane voćem, slatkišima i napicima. Na polukružnom šiljtetu sedeli su paše i kolenovići, a pred svakim je klokotala nargila i stajao tukum s kafom. Dva mesta u sredini bila su ostavljena za Huršid - pašu i Sulejmana kao domaćina. Desno je sedeo Ali - paša, travnički vezir, a uz njega bosanski kolenovići. Levo - Bahrem - paša, beg od Sereza, Redžep - aga i ajani Rumelije i Trakije. Kad je ušao Sulejman - paša, prisutni gosti su ga pogledali s uvaženjem. Po običaju, svi se po redu i starešinstvu obratiše Sulejman - paši, pozdraviše ga i upitaše za zdravlje. Sulejman je ponosno uzdigao glavu, prešao pogledom sve prisutne, a zatim pogledao stoji li pred svakim nargila i ono što želi za jelo i osveženje. - Veliki i mudri vezir Huršid - paša ne oseća se dobro i ne može doći, pa se vi, Turci, raskomotite i poslužite. Od srca je čast i koliko se može. - Vezir si, a veziru Alah i padišah pružaju sve što zaželi - našali se Ali - paša, travnički vezir, koji je time peckao Redžep - agu adakalskog. - Dina mi, tako je - dodade Bahrem - paša. - Mi se utrkivasmo i krv prolivasmo taman koliko i Sulejman paša, ali njemu čast i mast, a mi se praznih šaka vraćamo!
- Prorok kaže: »Alahova milost ne izliva se na sve vernike odjedanput, nego i u tome postoji nekakav red«. Ovoga puta Sulejman - paša je postao miljenik Proroka i padišaha. Doći će red i na tebe, Redžepe zajedljivo ubaci beg od Sereza. - Za ovu čast i položaj, Turci, imam najviše da zahvalim svome poočimu Ali - paši i velikoj naklonosti Huršid - paše. Zato neka nikome nije krivo zbog ovog mesta koje sam sabljom i desnicom zaslužio. Alaha mi, zaslužio sam ga, jer sam devet punih godina ratovao s rajom, a iz bojeva pet rana nosim. Uto se na vratima pojavi Ibrahim ćehaja. Nakloni se i pogleda vezira. - Šta ima novo, Ibrahim - pašo? - upita Sulejman - paša. - Svetli veziru, Serčesma je doveo vojvodu Miloša Obrenovića. Navalio da ga uvede i preda. - Ako ovi svetli obrazi to dozvole, nemam ništa protiv. - Neka uvede toga ćaura da ga vidimo - reče Ali - paša. - Uvedi ga, uvedi! - zagrajaše paše i velikodostojnici sa svih strana. Ibrahim se pokloni, otvori vrata i doviknu: - Halil - ago, uvedi ćaurina! Kroz široka vrata skoro uporedo uđoše Halil - aga Serčesma i Miloš. Serčesma pozdravi prisutne dubokim naklonom. Za to vreme Miloš je stajao uzdignute glave i brzim pogledom obuhvatio prisutne turske velikodostojnike. Jedan trenutak susreo se sa očima Sulejman - paše. Učinilo mu se da ga one probadaju i govore: Došao si! Sad je na tebe red da moliš i da se poniziš. Ja sam sada ovde pobednik i gospodar. A Sulejman - paši se učinilo da mu Miloševe oči odgovaraju: Pokoravam se, ali jednog dana opet ćeš me videti. Budi čovek i junak kao što sam ja onoga dana bio na Resnici. Ova nema borba pogledima jedva da je trajala koji trenutak. Miloš se naglo odluči, istupi napred, stade nasred dvorane i duboko se pokloni: - Čestiti veziru, i vi, svetli obrazi, došao sam da pred vama u ime Srbije položim svoje dosad neokaljano oružje. Da primim carsku milost i izjavim u narodno i svoje ime večnu zahvalnost i pokornost. Carska je milost kao i božje sunce. Na nju ima pravo svako, pogotovu zabludela i zavedena raja. Ako je ko kriv, onda smo to mi - njene starešine. Ti, britka sabljo i junačka ruko, Sulejman - pašo, to najbolje znaš. Najviše muke si imao s nama. Ako nema milosti, i ako treba kome skidati glavu, ja sam tu i skidaj je! viknu Miloš, pade na kolena i povi glavu na prsa da sačeka odgovor. Sulejman - pašino grubo i tvrdo lice ozari se radošću. Oči mu zasvetleše. Milošu je vraćao dug sa Resnice i Šapca kad je on ovako klečao pred Karađorđem i molio za milost. Turske paše i kolenovići iz celoga carstva, a naročito ajani iz Bosne, čuli su kako ga je pohvalio Miloš. Sulejmanu je srce besno udaralo u grudima. Za ovako nešto vredelo je boriti se i mučiti. - Padišah, Milošu, naše svetlo sunce, ja, njegov verni i odani sluga, i naš mudri veliki vezir Huršid - paša, svi časni obrazi što ih pred sobom vidiš, primamo tvoju predaju, a raji, tebi i svima koji su grešili opraštamo sve dosadašnje. Obavešten sam o tvome trudu i zauzimanju da se raja što pre umiri i vrati u
redovan život. Znam i to da te je Serčesma postavio za oborkneza rudničke nahije. Njegovu odluku ja ovde potvrđujem. A od sveg ponuđenog oružja, daćeš mi samo handžar da ga imam za uspomenu. Ostalo zadrži - kao što to knezu i carskom hizmećaru dolikuje. - O, oče naš, tek sad vidim koliko smo grešili! Ali pošto si ti carski zastupnik i glava Srbije, molim te u ime svoje i narodno da nam budeš ne samo starešina nego i otac i zaštitnik. Usini mene i ovaj narod, koji će tvoje junaštvo i tvoju slavu još više uzdići do neba. - Hvala, more. Ibrahim - pašo, naredi neka momak ogrne Miloša ćurkom i neka mu da u srmu okovane pištolje. A ti, pošto me poočimi, sedi da popušiš čibuk duvana i posrčeš kafu. Dina mi, posinče, nikad se ovoliko velikih i slavnih turskih paša i kolenovića nije u ovoj dvorani sakupilo koliko danas. Neka ti to bude velika čast, a raja će znati da uživaš našu milost i zaštitu - reče Sulejman - paša. - Neka je hvala časnim i svetlim obrazima paša i ajana, a najviše tebi, poočime. Rekavši to, Miloš poče na kolenima puziti do vezirova šiljteta, a onda poljubi ispruženu Sulejman - pašinu ruku. Da li je vezir osetio Miloševo pretvaranje, ili je hteo da zarobljenika ponizi, tek on se iznenada uzdiže na šiljtetu i reče: - Pogledajte, Turci, ovog mog posinka, mršavog kneza, kako je sada miran i pokoran. A ja sam pred njim desetinu puta morao da bežim i vrat lomim. Najposle mi prebi desnu ruku. Pogledaj, Milošu, ti si ovo mene na Resnici ujeo i osakatio. - Ujeo, poočime, ali ću i pozlatiti - odgovori Miloš, dajući tako veziru do znanja da je upućen u njegov težak materijalni položaj. Sulejman - paša ga shvati, lice mu se razvedri i on viknu: - Hala, more, hala, sve će, Milošu, dobro biti! XV Zadovoljan razvojem situacije u Srbiji, Huršid - paša je naredio Sulejman - paši da sazove skupštinu novopostavljenih knezova, oborknezova i prvaka koji su se predali, a među kojima su bili Miloš i Stanoje Glavaš. Na tome skupu veliki vezir saopšti predstavnicima raje da se u Srbiju vraća stanje kakvo je bilo pre ustanka. Delovi drugih pašaluka, koji su u toku ustaničke uprave pripadali Srbiji, ponovo su vraćeni pod upravu vezira dotičnih pašaluka. Vezir je izdao buruntije novim knezovima. Postavio je Stanoja Glavaša za čuvara Carigradskog druma, čija je dužnost da osigurava saobraćaj i suzbija hajdučiju. Iz mnogo razloga nije cepidlačio u prikupljanju oružja, ali je po palankama ostavio vojničke posade. Na skupu je objavljeno da su skele slobodne, trgovina dozvoljena i da se svako može prihvatiti svoga ranijeg posla, a da ga u tome niko ne sme ometati niti bilo čime uznemiravati. Od kmetovske skupštine prešao je postrojenoj vojsci. Izvršio je smotru, zahvalio vojnicima i starešinama za učinjene usluge carstvu. Pozvao je paše i naredio im da se svaki sa svojom vojskom vrati u određeno mu sedište. Naposletku je rekao Sulejman - paši:
- Ti preuzimaš veliku i odgovornu dužnost. Srbija je pogranični pašaluk, a izložena je uticaju hrišćanskih država. U njoj živi buntovan i ponosan narod, koji nije isto što i tvoja raja u Bosni. Zato budi vrlo mudar i nasilje svedi na najmanju meru. Po svoj prilici, svi ovi novi knezovi su mudri ljudi, siti i slave i poraza, pa ako budeš umeo s njima lepo - sve će da ti pođe za rukom. Jesi li me razumeo? Jesi! Utoliko bolje i za tebe i za sve nas. Ja sutra krećem s vojskom i haremom za Carigrad. Spremi što mi treba za put. Odatle je otišao pravo u hamam, a zatim u odaju i pozvao Grkinju da s njom provede poslednju noć u Beogradu. XVI Dobro sračunate mere razmeštanja ustaničkih starešina bile su znak da vlada u Beču naslućuje da se Rusi neće zadovoljiti sadašnjim stanjem u Srbiji, i da će prvom prilikom tražiti ispunjenje Bukureškog ugovora o miru. Ma kako se stvari u tome pravcu u budućnosti budu razvijale, Meternih je smatrao da se treba osigurati i rekao je svome caru: - Mi se moramo po svaku cenu osigurati od nove revolucionarne avanture u Srbiji. Vođe ustaničke držaćemo izolovane dok god možemo. Ali ako i dođemo u situaciju da ih pustimo na slobodu, nastojaćemo da ih Rusi preuzmu. To sam preko našeg poslanika stavio na znanje Porti. - Srbi su hrišćani, i nama su uvek bili verni i odani - reče car. - Sve ove mere predostrožnosti samo su u interesu otadžbine i vašeg prestola. A što se tiče onih drugih srpskih izbeglica, naredio sam da im se pruži svaka pomoć. Takođe sam izdao tajnu zapovest da ih se što više vrbuje za dobrovoljački korpus, jer su vešti ratnici i njima se možemo odlično poslužiti u suzbijanju revolucionarnih vrenja na severu. - Ne bih želeo da me time dovedete u neugodan položaj prema caru Aleksandru. Vi, uostalom, i sami znate koliko se on interesuje za sudbinu naroda u Srbiji. - Svakako, veličanstvo. Ali ja s Rusima imam pogodbu da ukoliko dođe do rasparčavanja Turskog Carstva i njegovih poseda na Balkanu, u našu interesnu sferu uđu Bosna, Srbija, Albanija i sve zemlje do Soluna. Pa ipak, da budemo što iskreniji: više volim da u susedstvu imam nemoćnu Tursku nego premoćnu Rusiju. XVII Po odlasku velikog vezira, Sulejman - paša je zadržao kneževsku skupštinu još nekoliko dana. Postupao je vrlo blago i ljubazno, ali je hteo da se unapred osigura od iznenađenja i eventualne nove pobune. Prva njegova naredba zahtevala je da se po svaku cenu od naroda pokupi oružje. Razrezao je i harač po nahijama. Odredio je sumu novca za izdržavanje vojničke posade, svoga dvora i opravku gradova. Bio je to velik teret za opustelu Srbiju, i vešto smišljen plan da se iznureni narod potpuno uništi. Zauzvrat, vezir je obećao zakonitost, suzbijanje nasilja i pljačke. Smatrajući da je lako i dobro završio posao s knezovima, otpustio ih je kući a Miloša zadržao, jer se odlučio da ga iskoristi kako bi pomoću njega povratio izbeglice iz Austrije; veziru je bilo važno da se što veći broj odbeglih Srba vrati iz Austrije na svoja ognjišta. Za to je
imao dva razloga: jedan čisto politički, a drugi ekonomski. Ako se izbeglice vrate u Srbiju, onda ustaničke starešine neće imati ljude preko kojih bi mogli da razviju svoj ilegalni rad. S druge strane, što je više ruku koje rade u Srbiji, više će biti harača. Uz to, Miloš je preko svojih veza i poznanika mogao da mu u Zemunu i Pančevu nabavi dovoljne količine žita za vojsku i Turke. - Ti ćeš to, posinče, jedini umeti da svršiš. Miloš je s mukom uspeo da prikrije nelagodnost što mora da ostane među Turcima u Beogradu, ali je pokušao da nađe izgovor kako bi čim pre pošao kući. - Uradiću sve što mogu, poočime! Samo, i moja je porodica ostala bez igde ičega, pa ću morati što pre da joj priskočim u pomoć. A posle ću opet doći i raditi sve što mi narediš. - Dobro, dobro, Milošu. Svrši mi ovo sada. Kad se vratiš, pustiću te da središ svoje poslove. Oštro Miloševo oko nazrelo je odmah svu bedu i slabu snabdevenost turske vojske, a isto tako i siromaštvo spahija koje su se vraćale na svoju zaostavštinu u Beogradu. Odela su iznošena, konji prave rage, a najviše ih je živelo na božju veresiju i pozajmicu. Od kmetova, to su odmah uvideli, nije se moglo ništa dobiti, pa se bitisalo jedino još od hvale, pričanja, turkovanja i nade da će se ponovo vratiti ono vreme kad je Turčin sedeo, a raja rintala i stvarala svojim gospodarima udoban život i obilatu trpezu. Uočivši to, Miloš je nastojao da uspostavi što više prijateljskih veza sa istaknutim Turcima, dajući im zajmove i nudeći pomoć u hrani i ogrevu. Naročito su bedni bili pohlepni i gramzivi Turci koji su navalili iz Bosne i Hercegovine. Proterani u vreme ustanka, sada nisu mogli da zaborave svoje patnje i uniženja, pa su zato potajno želeli da se svete i što pre nanovo obogate. Osetio je on dobro da je sva ta Sulejman - pašina obazrivost u stvari samo taktika. Jer je ovaj računao da će prividna blagost privući Srbe na njihova ognjišta i povratiti izbeglice iz Austrije. Nepoverljiv i zlopamtilo, Sulejman - paša je tačno proračunao da ništa od oružja nije predato. Borbenost i upornost koje su Srbi u devetogodišnjem ustanku pokazali, nisu obećavali ništa dobro ukoliko se pribegne nasilju. Miloš ga je prozreo do dna duše, pa je nastavljao započetu igru ljubaznosti, pokornosti i poslušnosti, smišljajući već sad svoj novi plan borbe za koju je znao da neminovno dolazi. Vezirovo naređenje da pređe u Zemun i Pančevo kako bi nagovorio izbeglice na povratak, nameravao je da iskoristi jedino za sebe. U stvari, odlučio je da stvori pouzdan kanal za vezu s Rusima i da među istaknutim izbeglim starešinama pridobije sve one koji su bili i postali protivnici Karađorđa i Mladena. A bilo mu je potrebno da se obaveštava i o radu Bečkog kongresa i o namerama hrišćanskih vladara. Uostalom, bio je načisto s tim da mu predstoji teška, uporna i prikrivena borba na dva fronta: u zemlji sa Sulejman - pašom, a van nje sa izbeglim starešinama, jer je nameravao da sebe što pre istakne u očima naroda i inostranstva kao jedinog vođu i predstavnika naroda u Srbiji. Za taj dobro zamišljen plan morao je imati novac, a jedini način da ga stekne bila je - trgovina. Miloš je stanovao u novom hanu Acike Cincarina. Kod njega je odsedao i ranije kad bi dolazio u Beograd po vojvodskim poslovima. Acika je tajno bio Milanov, a docnije i njegov poverenik. Kao svi Grci, Cincari, Jevreji i Srbi beogradski trgovci, Acika je potajno sarađivao sa Karađorđevom opozicijom, a verovatno je bio uz to i ruski i austrijski agent. Svima naklonjen, nikome veran, Acika je u slobodnjoj Srbiji naslućivao
velike mogućnosti za lično bogaćenje i trgovačke poslove. Miloš je bio ubeđen da je Acika zadržao ranije veze preko Save ali, u isto vreme, i da je postao poverljiv Sulejman - pašin čovek. Međutim, poslovni, okretni i promućurni Acika odmah je osetio da je Miloš novom veziru potreban, i da će od njega, ukoliko mu se ponovo bude približio i uspeo da ga ubedi u svoje prijateljstvo i odanost, imati više koristi nego od vezira. Zato je Acika u svome hanu posebno udesio sobe za Miloša i Dimitrija. Okružio ih je pažnjom i nametljivo došaptavao čas jednom, čas drugom novosti iz preka i Beograda. A kako su odvajkada hanovi stecište raznovrsnog sveta, poslovnih ljudi, turskih prvaka i oficira, besposlenih spahija, bosanskih luftaša i stranaca, to je Acika uvek bio o svemu najbolje obavešten čovek u Beogradu. Kako je Miloš po nalogu Sulejman - paše morao nekoliko puta da ide u Zemun i Pančevo, a jednom čak i do Karlovaca i Varvarina, to mu je Acika odmah ponudio svoje veze i trgovačke preporuke. Tako je Miloš, čim se našao u Zemunu, mogao da bude siguran kako neće upasti u klopku vezirovih agenata. Već u prvim razgovorima s nemačkim činovnicima i izbeglicama osetio se kao čovek probuđen iz bunila, koji samo za trenutak ne shvata šta se to s njim i oko njega događa, ali pošto se pribrao i oko sebe pažljivije pogledao, brže i jasnije je zapažao događaje nego oni kojima su stalno pred očima. Njegov pronicljiv duh se pribrao i razumeo da se mnogo štošta za ovo kratko vreme izmenilo u svetu. Evropa je posle teškog rata i pobede nad Napoleonom ulazila u nov život i tražila mogućnost za smirenje i zavođenje reda. To je otvaralo nove vidike, ukazivalo na nove vidove borbe. O ratu i buni nije se moglo ni misliti. Ljudi su već bili presiti krvi, pustošenja i međusobnog ubijanja. Pobedioci su se osećali nesigurni isto toliko koliko i pobeđeni. Započinjala je diplomatska igra nadmudrivanja, podvaljivanja i rivalstva. Kakav će svet da se rodi iz svega toga - još niko pouzdano nije znao. U toj igri, pokorena i skoro uništena Srbija mogla je da postane jedino predmet ucena i nagađanja između Austrije i Rusije. Miloš se sada osećao kao trgovac uginulog vola, trgovac kome je ostajala samo mogućnost da se s nekim pogađa oko kože. Pouzdanom vezom uspeo je da ugovori tajni sastanak s Melentijem Nikšićem, igumanom manastira Feneka, koji je oko sebe okupio najveći broj istaknutih prvaka od onih za koje austrijske vlasti nisu smatrale za potrebno da ih interniraju. Prinuđen da među izbeglicama nađe uporište i stvori obaveštajni centar iz kojeg bi se mogao snabdevati vestima o radu Bečke konferencije, i preko kojeg bi mogao upućivati narodne molbe za olakšanje prilika u Srbiji, Miloš je prihvatio Melentija iako mu nije verovao. - Činiš voliko, sveti oče, narod u Srbiji ovoga časa upro je oči u tebe da ga pomogneš i spaseš od propasti. Ja sam neuk čovek. Umeću da slušam i da se borim ako dođe vreme, ali moja je pamet kratka i nedostižna za visoku politiku. Ranije vođstvo izdalo je narod. Sad ostaješ ti kao jedina nada. Govoreći to, Miloš je oštro posmatrao arhimandrita misleći u sebi: znam gde ti je žica, i moraćeš da mi se otkriješ i poveriš... - Moj Milošu, ti ne znaš kako je meni teško gledati vaše muke i patnje. Ipak me ne izdaje nada da ćemo uskoro moći nešto da uradimo za Srbiju. Bilo bi najbolje da sastaviš molbu i u njoj izneseš sve turske zločine i nasilja. Neka je tajno potpišu knezovi i viđeni ljudi, a ja ću je preko mitropolita dostaviti u Beč.
- Bog te poživeo! Narod i Srbija znaće da ti se oduže - uzvratio je Miloš praveći se prostosrdačan. - Nego, još bi bilo bolje ovo: u ime svoje i u ime naroda napiši ti jednu predstavku ruskom caru. U njoj iznesi šta su radili Karađorđe i ustaničko vođstvo poslednjih godina, i kako su u najtežim časovima napustili narod. Nabroj i turske zločine, pozovi se na Bukureški ugovor i traži zaštitu. Za rad u budućnosti isključi iz svega vožda i Mladena. - Sveti oče, vožd je zaslužan. A reci mi ko neće i ko nije u svom životu pogrešio? - Bezazlen si, Milošu! Zar Karađorđe i Mladen nisu otrovali tvoga brata Milana? - Ne mogu da grešim dušu, ali zaista se pričalo. - Nikad se ništa džabe ne priča. Nego, mi treba još sada da raščistimo pitanja budućeg vođstva. - Dobro, sveti oče. Pametan si, znaš božji zakon. Nećeš me na greh navesti. Uradiću kako si mi rekao, ali moraš i sam priznati da je nama veoma potrebno da znamo šta se među vama i u Beču događa. Zato bi bilo dobro da me izveštavaš ko su sve naši ljudi i šta da radimo. Sad mu je ostalo da izvede drugi deo posla: uspostavljanje trgovačkih veza. U ćemeru je imao pet stotina dukata. Zamašna svota za početak! Kod kuće je ostalo pedeset volova, a u šumi se žirilo dvesta veprova. Time je mogao da započne dobar i unosan posao: nabavku žita i soli. Međutim, bio mu je potreban iskusan i vešt ortak na ovoj strani. Acika ga je uputio Jakovu Jehudiji. Znao ga je iz viđenja. O njemu se usred sloma mnogo pričalo među Mladenovim protivnicima. Svi su znali da radi za Mladena. Srce ga ljuto zabole što je morao baš njemu da se obrati. Pio je već treću kafu čekajući Jakova. Ovaj se najzad pojavi na vratima kafane. Spazio je Miloša i pravo pošao njegovom stolu. Gegao se, jedva noseći glomazno telo. Miloš se namerno pravio kao da ga ne poznaje, i tek kad je Jakov stao kraj stola on podiže glavu i oštro ga premeri pogledom. - Vojvodo, moraćeš da mi oprostiš - nisam bio u radnji kad mi je momak doneo Acikino pismo. - Zar ti mene poznaješ? - Kako da ne! Pa sa tvojim pokojnim bratom Milanom dobro sam se poznavao. Imali smo i zajedničkih poslova. - Sedi, moramo duže da razgovaramo. U pitanju su veliki poslovi i dobra zarada. Jakov sede, a Miloš pozva kafedžiju: - Donesi nam po kafu, vino i čaše. Ovo je, činiš voliko, Jakove, početak za sve što treba da dođe. Meni treba žita i soli. To je najpreče. O ostaloj robi ćemo tek docnije govoriti. Ti znaš da je narod u nevolji. O glavi i hlebu se radi, jer smo ponovo u ropstvu i Turci traže harač. Dolazi nemila zima. Ono, dok je dobro bilo narodu - svi su mu leporečili. A kad mu je najgore, meni ga na pleća svališe.
- Znam sve. Kad puška pukne u Beogradu - čuje se u Zemunu. Ali i samom ti je svakako poznato da trgovac ne sme imati milosti ni duše. Pa ipak, ne bežim da ti u nevolji pomognem. Žita i soli tražiš? Toga ti, brate, mogu koliko god hoćeš nabaviti. Imam i ljude i lađe za tu priliku. Samo bih te pitao da li plaćaš u gotovu. - Za prvu isporuku ćemo ovako: ti meni robu, ja tebi pare u šake. Oka će koštati? - Deset para kukuruz, a petnaest pšenica. - Gde ti je duša, Jakove? Znači, tražiš zaradu pet para po oki! Tako neću i ne mogu! Ako pristaješ, kupovaćeš za mene so i hranu. Što nabaviš, podnesi tačan račun, a od zarade dobijaćeš četvrtu paru. Treba mi na stotine hiljada oka žita i soli. Najzad se dogovoriše da se kroz tri dana nađu u Acikinom hanu, a zatim se rastadoše obojica zadovoljni. Još Jakov nije bio ni izišao, a Miloš se iznenada seti svoga seiza Milisava. Taj se negde ukotvio i puni ćemer! Morao bih da ga što pre pronađem. Takav momak biće mi u Beogradu desna ruka - pomisli Miloš u sebi. Pozvao je kafedžiju, platio i brzo izašao na ulicu. Preostalo mu je još nekoliko sati do polaska lađe za Beograd. Mutan je dan sa naletima košave i susnežice. Obišao je gotovo pola grada, a od Milisava nigde ni traga ni glasa. Već se bio pomirio sa mišlju da odustane od traženja, kad pred njega stade visok snažan lađar: - Zdravo bio, rudnički vojvodo! Miloš se zagleda u deliju i prepoznade Matu tobdžiju. - Gle, to si ti, Mato! Ostao si, znači, živ? - Ostao, vojvodo. Pijandure i smrt zaobilazi. A ne može se reći da je nisam izazivao, kurvu matoru, ali ona ni da me pogleda! I šta mi ostade nego da se uposlim na lađi. Sad umesto đuladi teglim džakove Jakova Jehudije. Nego, vojvodo, grlo mi se osušilo a u džepu ni mišjeg brabonjka. Gucnuo bih koju čašicu. - Dobićeš za rakiju, ali je potrebno da mi nađeš jednog poznanika. - Ako je neko od naših naći ću ga. - Ti se sećaš mog seiza Milisava? - Njega zar da se ne sećam, vojvodo? Eno ga tamo u onoj magazi. Snašao se čovek. Nabija džepove parama. Ali da znaš, njegov je groš teži od Avale. - Hajdemo do njega. Mala stešnjena radnjica za otkup stareži. Svud unaokolo visile su polovne dolame, jeleci, libade, a po policama bakarno suđe. Milisav je sedeo pored raspaljene mangale i prepirao se s nekim odrpancem. Nije obraćao pažnju na pridošlice, a ohrabren prisutnim ljudima povisio je glas i nabusito viknuo:
- Donesi novac pa onda slobodno nosi svoju dolamu. Ni paru ti više neću dati! - Milisave, kurvin kopilane, pogledaj koga sam ti doveo! Milisav diže oči, lice mu porumene, a oko usana zaigra radostan osmeh. - Vojvodo! Zaista se tebi nisam nadao. Hajde, sedi! Ti, Mato, idi te nam donesi rakije i nešto za meze. Evo ti forinta. A tebi - obrati se onom odrpancu - evo deset groša da mi se što pre gubiš s očiju. Čim su Mato i odrpanac izišli, Miloš reče Milisavu: - Ja sam ovde samo još nekoliko sati. Vraćam se u Beograd. Hteo sam da te vidim i da ti kažem: ukoliko želiš da se vratiš i otvoriš svoju radionicu, ja ću moći da ti budem na ruci. Potreban mi je pouzdan i okretan čovek. Poslovi u Beogradu idu dobro. - Vojvodo, ako je sigurno za glavu, rado ću se vratiti. Nije meni teško ovo malo stareži da prenesem. Uz to, ovde se slabo na krpeži i zarađuje, a i dodijalo mi je bočiti se sa izbeglidama. Niko neće da se prihvati posla. Svi traže zajam, a ja nisam Dunav - kad zahvatiš da se ne poznaje. - Znaš li gde je Acikin han? - Znam, vojvodo. - Potraži me tamo. Ja ću se postarati da se za tebe nađe dobra radionica. Vezir i njegova pratnja nagrnuće da šiju odela. Nabavi što više čohe, svile i gajtana. - Hoću, vojvodo. Nego, jedno neću od tebe da krijem: mene su Nemci zavrbovali i hteli da prebace u Beograd kao svoga čoveka. Hteo ili ne, morao sam da pristanem na njihov predlog. - Činiš voliko, Milisave, za sada to je baš i do bro jer ćeš mi time jako koristiti. XVIII Sulejman - paša je sedeo na šiljtetu oslonjen leđima o brdo jastuka i, pušeći nargilu, nestrpljivo očekivao Miloša. Dosadašnji život protekao mu je bez uživanja i ugodnosti. Tegobe, ratovi i stalna oskudica još više su pojačali njegovu surovost. Ali više od svega mučila ga je misao kako da se što pre obogati i da što bolje proživi preostali deo života. U takvim mislima i raspoloženju prekide ga momak koji najavi Miloša. - Uvedi ga! Uvek kad bi ulazio u Sulejman - pašinu odžakliju, Miloš se osećao nelagodno i nastojao da izgleda što skromnije i poniznije. - Otur, otur, posinče! Dede, reci, jesi li svršio posao? Miloš kleče na kolena pred vezirovo šiljte. Prihvati od momka čibuk i kafu. Srknu gutljaj i odbi dva dima čekajući da se momak udalji.
- Činiš voliko, svetli veziru i poočime, u pogledu izbeglica nadam se da će se vratiti svi oni koji misle da pošteno prihvate carsku milost i da na miru rade svoj posao. Da ih ne ometaju austrijske vlasti, niko tamo od naših ne bi ni ostao. Osetio sam da Nemci nisu ni turski ni srpski prijatelji. Po izbegličkim logorima proturaju lažne vesti kako ovamo tvoji ljudi sve poklaše i u ropstvo odvedoše. To im je potrebno, jer nastoje da od prebeglica stvore nekakav korpus dobrovoljaca. Za koga ga spremaju - nisam nikako mogao doznati. Samo, ja sam im u tome pogledu pobrkao mnoge račune. Čak i oni koji su se bili prijavili, odustali su i spremaju se na povratak. - Tako, tako, posinče! Osetio sam odmah da ćeš mi biti desna ruka. Nego, reci mi jesi li mogao doći u dodir s kojim od starešina? Šta oni misle? - Nisam, jer su Nemci one najglavnije internirali. Ono, doduše, pronose se glasovi kako će morati da ih puste na zahtev Rusa. Šta s njima nameravdju, teško je znati. Jedno što znam, to je da su se zakrvili između sebe, a izbeglicama nijedan ne sme da iziđe pred oči. Poubijali bi ih da im nešto padnu ruku. Ruski agenti takođe proturaju glasove kako će od Porte tražiti da se ispune uslovi Bukureškog mira i kazne krivci za tobožnja nedela počinjena nad rajom. Što se mene tiče, ja sam im odmah poručio: ostavite vi narod u Srbiji na miru. Sultan je izlio na nas milost, a Sulejman - paša je pravičan. Laž je da su vršena nasilja. Živimo bolje nego u doba Mustafa - paše koga smo zvali majkom. - Miloš je ovo rekao da bi video kako će njegove reči delovati na vezira. - Dobro si im odbrusio, Milošu. Sultanovom milošću i vašom pokornošću sve je dobro rešeno. A oni koji misle da potržu Bukureški ugovor treba da znaju da po učinjenom poslu nema dogovora. - Pa i ja tako mislim, svetli veziru. Zato naprežem svoju slabu snagu i tromu pamet da uradim što mogu, kako bi se narod smirio i prionuo na posao. Dao caru carevo, veziru vezirovo i spahijama spahijsko. Dobro bi bilo, mislim, da narod napiše molbu carevima u Beč; u njoj će zahtevati da nas ostave na miru, jer mi od našeg cara i tebe, svoga branioca i hranitelja, bolje uprave ne tražimo. - Aferim, aferim, posinče! Napiši takvu molbu i donesi da je vidim. - Neuk sam ja za to. A nemam ni ćatu koji bi to umeo sročiti. Bolje je da to tvoj čovek sastavi, a moj će Dimitrije prepisati. Samo ne znam ko da potpiše tu molbu? - Potpisaćeš je ti u ime kneza i naroda Srbije. Metnućeš murćin. A kad drugi put pođeš u Zemun, nađi nekoga i pošalji je u Beč. - Nemoj, poočime, da posle zbog toga mene lupi neka nevolja po glavi. To se mora razglasiti, a beogradski Turci ionako me popreko gledaju. - Ajde, bez brige! - Hteo sam još jednu stvar da svršim. Narod je bez soli i hleba. Ja sam nešto žita i soli uzeo na veresiju. Ustupiću od toga i za tvoju vojsku. Vezirske oči daleko vide, ali ruke svuda ne mogu da stignu. Molio bih te da mi zbog toga izdaš teskeru kako me na ovom poslu niko ne bi ometao, jer ako je narod sit - biće poslušan i odan.
XIX Iz vezirova konaka Miloš se žurno vratio u Acikin han. Još nije ni otpasao silav, kad u sobu uđe handžija, zapali sveću i reče: - Hoćeš li dole na večeru, ili da ti je ovamo po šaljem? Nabavio sam za tebe ritopečko vino, a pripremio sam ti ćevap i gibanicu. - Vino i večeru pošalji mi ovamo. Želeo bih da malo porazgovaram sa onim tvojim momkom. Čini mi se da ga poznajem. - Sa njim! To ti je čudak! Ja sam mu inače veliki dužnik. Spasao mi je glavu. Znaš, svašta se dešavalo prvih dana po ulasku turske vojske u Beograd. Jedne noći lila je kiša, a još nije bilo fenjera po ulicama. U han niko nije svraćao. Odjednom upade neki odrpan i izgladneo janičar. Ote mi iz čekmedžeta dnevni pazar i zamahnu handžarom da me poseče. Marko, tako se zove momak s kojim hoćeš da razgovaraš, kunjao je iza vrata. Iznenada skoči, uhvati za gušu Turčina i udavi ga. Potom ga je kroz dvorište izvukao i bacio u Savu. - Zašto mi o tome govoriš? - Zato što smo stari poznanici i prijatelji. Znam da me nećeš izdati. A uz to, hoću da razbijem i tvoje nepoverenje. Moj momak tvrdi da te dobro poznaje. Kaže da si mu bio starešina na Ravnju. - Da li bi ti mogao bez toga momka? - upita Miloš. - Kako da ti kažem... I bih i ne bih, kneže. Marko je veran ali i neobuzdan čovek, može napraviti nov džumbus i - ode mi glava s ramena. - Uzeću ga i tebe kurtalisati bede. Ali tražim da mi učiniš malu uslugu koja te ništa neće koštati, a može da donese i tebi i meni veliku korist. - Sve što je u mojoj moći, znaj da ću učiniti - radosno odgovori Acika. - Zakuni se krvlju Hristovom. - Na žive mi rane izlazila ako ne uradim to što mi budeš zapovedio. - I ako izdaš? - unoseći mu se preteći u oči reče Miloš. - I ako izdam! - zadrhtavši odgovori Acika. - Onda čuj! Od danas treba da prisluškuješ sve što Turci međusobno govore; i nastoj da doznaš šta o meni misle. - Tu nema teškoća. Bojao sam se da ćeš šta drugo zahtevati. Vezirov kuvar je moj bivši momak. Ništa nam neće izmaći.
- Ako me zadovoljiš, dobićeš od mene svake godine po tri akova rakije i pet ovnova. Je li dosta? - Dosta je, dosta, kneže! - Činiš voliko, dakle, sklopili smo pogodbu. Dođi posle i donesi krst i Jevanđelje da se na njemu zakuneš. Ali i pored toga, unapred ti kažem: ako izdaš, ni miša ti živa u duvaru neću ostaviti! Ovaj dukat ti dajem kao čast, i od noćas si moj čovek. Znam, moja je glava u tvojim rukama, ali i tvoja porodica i ti sam u rukama ste mojih ljudi. Sad možeš ići. I taman kad je hteo da ponovo utone u razmišljanje, otvoriše se vrata i u sobu uđe Marko Štitarac. Surovo, izrazito i nepoverljivo lice ustremilo se namah u Miloša: - Jesi li me prepoznao? - javi se Štitarac. - Pa tebe bi, vala, pijan petao poznao a nekmoli ja! - ogovori mu u isti mah i srdito i obradovano Miloš. - Zašto vičeš? Misliš da me briga što su te Turci za kneza postavili? - Činiš voliko, Marko, nisam te zvao da se svađamo i admudrujemo. Znam te i znaš me. Mnogo smo dobra i zla zajedno podelili. Evo, i ova nas nevolja sastavi gde nismo ni želeli ni u snu mislili. Znam da Turcima, kao ni ja, dobro ne misliš, a da nešto doznaju ko si - živa bi te odrali. - Sve mi je to poznato, ali živu kurjaku još niko nije izmerio rep. Drugo, ako si ti još onaj Miloš s kojim sam vojevao na Drini i Ravnju, kako si onda mogao da se nađeš zajedno s Turcima? Miloš je odmah pronikao šta se u Marku zbiva. - Lako je tebi, Marko. Istina, imaš snagu, odvažnost i baš mnogo ne držiš do te svoje lude glave. Ali, kao da na jedno zaboravljaš kad sam ja u pitanju: vidiš, moja glava je potrebna ne samo meni već i Srbiji i ovom zlosrećnom narodu. E, zbog toga sam s Turcima, jer drugog izlaza nije bilo i ne znam ga. Ova se zima mora nekako predurati. Ako se ti s ropstvom ne miriš, otkuda bih onda ja mogao? - Ne razumem šta nameravaš. - Šta nameravam? To još ni ja potanko ne znam. Jedino znam da se na ovom kako je sada ostati ne može. Nama je potrebno da odahnemo i prikupimo potrebnu snagu. Ono što neumitno ide otvoriće nam svima oči i ukazati put. Ako si odlučan na delu kao na rečima, poći ćeš sa mnom. Potrebni su mi sigurna ruka i odlučan čovek. A to što sam danas s Turcima, ostaću sa njima i nadlagivati se dok mognem. A dugo nećemo moći, jer od vezira do subaše sve je golo, gladno i žedno. Pored toga, i da ih sve u zlato i svilu odenemo, ipak neće moći da nam zaborave ono što smo im nažao učinili. Razumeš li sad? - Ako ne razumem, ono bar malo naslućujem. A to je dovoljno da pođem s tobom - odgovori Marko.
XX Sulejman - paša Skopljak sedeo je u svome konaku. Ispred kamina čučala je mlada robinja Jela, devojčica od petnaest godina. Nju je vezir kupio od redžepovih ljudi za trideset dukata. Devojčica je poticala iz nekog vlaškog sela sa Homolja. U početku je bila plašljiva, nepristupačna; zverala je očima i drhtala kad god bi se našla pred njim. Ali što je vreme više odmicalo, sve se više privikavala na raskošno odelo, dobro jelo i Sulejman - pašina milovanja. Počela je da se osmehuje, a divlje zenice crnih očiju sve su se više razgorevale. To jedro, puno i neuko devojče u silnom i bahatom Turčinu počelo je da budi već davno zaboravljene i pregorele želje mladosti. Čim bi se našao u njenoj blizini, zaneo bi se i zaboravljao na sve, kao da izvan zidova njegova konaka više ne postoji svet. Istina, u Hercegovini, pritisnut stegom običaja, nikad ne bi smeo ni pomisliti da se zanese ljubavnom strašću, ali u ovom velikom gradu, na granici ćaurske carevine i daleko od zavičaja, mogao je da se zaboravi i da pusti sebi sve na volju. Zar nisu i drugi veziri, njegovi prethodnici, radili to isto? I dok je u poluzanosu, omamljen mastikom, posmatrao nabrekle pupove Jelkinih dojki, nastavljao je da razmišlja. Vlast je slatka. Zanosi jače od pića i žena. Uzdiže ga iznad ostalih. Niko u gradu ne može da mu se suprotstavi i protivreči, On je gore, a svi ostali ispod njega gmižu kao crvi. Treba gaziti neumoljivo, jer su ljudi po prirodi skloni da slušaju i veličaju onoga koga se boje. Ipak je osećao da mu jedno nedostaje: sigurnost koja proističe iz prividnog položaja da je sve postavljeno na svoje mesto, jer u tom carstvu, kojem već godinama verno služi, nijedan vezir nije ostao siguran. Istina, dok je Huršid - paša veliki vezir, s te strane mi se neće ništa desiti, jer braneći sebe brani i mene. Ali postoji druga opasnost: tu negde, u blizini, pritajena. Skrila se u pećine i šumske lugove, pomešala se sa zverima, čeka i vreba da se iznenada baci i sve mi planove uništi. A ta strašna opasnost, to su čupave i vašljive rajine glave. Uzalud se ta raja mucavo i prepodobno krevelji da iskaže odanost i pomirenost. Ma koliko bili meki i sluganski njeni pogledi, samo su pritajena pretnja i čekanje. I hajde sad dokuči šta se kuva u tim glavama?! I zato sva hvala mastiki i robinjici Jeli, raskošnim odžaklijama i vezirskom položaju. Da nije toga - smrt bi bila jedini spas. Širok osmeh zaigra mu oko usana. Nema drugoga boga osim Alaha, ni sile koja je jača u Srbiji od mene, zaključi predajući se uživanju do iznemoglosti. Napokon se setio i Đulme. Kad je danas otpustio Miloša odlučio je da proveri njegovu odanost, iako je preko očekivanja bio njime zadovoljan. Učinilo mu se da je Đulma najpogodnija osoba za takav zadatak. Za tursku veru je potpuno izgubljena, ali preko nje bi se moglo saznati šta Miloš u sebi skriva. Znao je moć žena, pa ih je u borbi koristio kao obaveštače. U svakoj lepoti ima šejtanskog. Kad leži uz bok žene, čovek omekša i slepo se poverava - pomisli Sulejman, a zatim naredi da mu pozovu sejmena. - Dovedi mi Đulmu! Momak iščeze kao senka, a vezir nastavi da razmišlja na koji način da prisili ili privoli razuzdanu rospiju da mu ispuni zapovest. Osetio je još od prvog susreta da s njom nisu čista posla. Kučka, sigurno voli nekog ćaura. Njihovo joj je sada bolje nego tursko! Pedeset godina živeo je Sulejmam - paša u opojnom zanosu ratnika i slave, ali pred tajnom onoga što se naziva žena uvek se osećao zbunjenim. Još se kolebao kako da počne razgovor s Đulmom, a ona se već pojavila na vratima i gledala ga radoznalo.
Vezir odbi dva dima iz nargile i podiže glavu smeškajući se: - Treba mi mala usluga. S nešto dobre volje mogla bi da mi je učiniš. - Ti si vezir, a ja robinja. Zapovedaj! - Reci mi, kćeri, mrzi li Miloš Turke? - A koji to hrišćanin voli Turke? Miloš je hrišćanin, bio je vojvoda, pa verujem da radi ono što mora. - Pametna si! Turke, dakle, mrzi. A voli li bar žene? - A koji čovek nije voleo žene? - Hoćeš li da mi učiniš jednu uslugu, Đulma? Poznato je koliko Miloš voli lepe žene. Pohlepan je na lepotu kao i svaki prostak i ćaurin. Ti si lepotica, gledaj da mu se umiliš, jer hoću da znam koliko nam je odan. Razumeš li me, kćeri? - Razumem, moćni veziru - odgovori Đulma. - Mogu li da se oslonim na tvoju pomoć? Đulma je već nekoliko dana i noći razmišljala kako da se približi Milošu i ostvari želju koja se u njoj začela još u Mladenovom konaku. Slatka jeza i nada ispuniše joj telo. - Možeš se pouzdati. Smisliću plan kako da to izvedem. Eto, Acika handžija ponudio mi je da mu za dukat pevam i igram, a Miloš kod njega konači. Videćeš, spetljaću ja njega nekako. - Aferim, aferim! Znao sam ja odmah da se na tebe mogu osloniti! - Mogu li da idem? - Možeš. Samo pazi, ne ispuniš li obećanje... ne gine ti gajtan oko vrata. XXI Čim Miloš sede za sto, Acika handžija mu uslužno priđe: - Hoćeš li, kneže, večeru ili piće? - Nemoj da dvojiš, Acika! Ako imaš ribe i dobra vina, donesi mi. - Imam kečigu sa roštilja i tvoje ritopečko vino. Nego, tamo je u ćošku jedan turski oficir - želi da razgovara s tobom. Zove se Halid - bej. Postavljen je u Smederevu za starešinu sejmena. Tvrdi da se poznajete još odranije. - Halid - bej! Sećam ga se - reče Miloš. - Neka dođe, a ti donesi i za njega čibuk i flašu mastike.
Halid - beja su Srbi za vreme prvog ustanka zarobili u Kruševcu. Zarobljen, prešao je u hrišćansku veru. Jedno vreme bio je u službi vojvode Milana Obrenovića, a zatim, po Karađorđevu naređenju, prebačen u Austriju. Iz Austrije je otišao na Adakale, tobož pobegao, a u stvari je služio kao ustanički obaveštač sve do propasti Srbije. Poreklom je bio Jermenin, okretan i bistar čovek. Bio je siguran i odan ustanicima, ali je nemilice trošio na piće i žene. Prema svojim sposobnostima nije uspeo u činovničkoj karijeri, pa je zbog toga mrzeo Turke. Sećajući se svega toga, Miloš se obradovao. Halid - bej je znao mnoge jezike, jer je završio čuvenu tursku školu zvanu kiler - oda. Govorio je tečno srpski, persijski, grčki, ruski i francuski. U toj Školi Turci su pripremali ič - oglane, koji su docnije postajali visoke diplomatske i vojničke starešine. Halid - bej beše bistar, okretan i veoma omiljen. Uz to je naučio visoku veštinu besposličenja, trošeći nemilice novac od nasleđa. Vodeći raskošan život, stekao je iskustvo u mnogim stvarima. Ali jedna nepromišljena avantura zamalo mu dođe glave: lakomisleno se zagledao u kćerku kapudan - paše, carskog savetnika i miljenika najuticajnije žene iz carevog harema. Naime, uhvaćen je jedne noći u kapudanpašinoj bašti, bačen u tamnicu i samo zahvaljujući velikom uticaju prijatelja tajno je izvučen i poslan na front u Srbiju. Promašivši karijeru, istrošen mondenskim životom, poljuljan u veri - uskoro je zarobljen u Kruševcu. Ali on ne samo da je bio mudar nego je bio i lukav čovek. Uz to, nikako nije mogao da se odvikne ugodnosti i raskošna života. A shvatio je, po svoj prilici, da mu špijunski rad u korist ustanika može sačuvati glavu i doneti ono što je na drugoj strani zauvek izgubio. Vremenom se toliko uživeo u taj posao da ga se više nije ni mogao odreći. U isto vreme, na taj se način svetio onima u Stambolu što su ga odbacili i zauvek zaboravili. A položaj zapovednika sejmena u smederevskom muteselimatu značio je za njega još jedno poniženje više. Dok su Miloš i handžija Acika razgovarali, Halid - bej je stajao u uglu i posmatrao ljude oko stolova. Dušu su mu ispunjavali gađenje i prezir. Svi ti ljudi izgledali su mu kao gladni pacovi zapleteni u mrežu dima i paučine. Htede da ode, ali mu handžija neprimetno dade znak da ga Miloš poziva stolu. On uvrnu crni odnegovani brk i uzdignute glave priđe Milošu, koji ga pozdravi ustajući. - Ima li šta draže i milije nego sresti prijatelja u ovakvim danima! - Kuran kaže, kneže, da Alah nije Muhameda napustio ni u pustinji kad su za njim jurili Kurejšiti da ga ubiju. I neka je večna slava Alahu što te vidim živa i u novom položaju - reče Halid - bej. Handžija postavi sto, a po večeri donese kafu i čibuke. Razgovor se najpre vodio o dnevnim novostima, a zatim pređe na prepričavanje uspomena. Halid - bej je već bio zagrejan mastikom, dok je Miloš oprezno nastavljao razgovor. Čočekinja koja je sedela na podijumu neprestano je buljila u njih. Milošu se ona učini vrlo poznata. Istina, nije mogao da se seti odakle zna te oči, ali uskoro kao da sasvim zaboravi na tu ženu. - Kneže, znam da si zapao lavu u čeljusti. Sulejman - paša šejtanski mrzi Srbe. Čim mu se ukaže mogućnost, pokušaće da se osveti. Ja želim da ti budem pri ruci.
- Čestiti efendija, ne vidim čega bih se imao bojati. Ovde sam ne radi sebe već da služim caru i veziru i da pomažem Turcima u zavođenju reda i smirenju raje - odgovori Miloš. - Ja znam ko si ti, a ti znaš ko sam ja. Budimo iskreni i otvoreni. Ustanakje ugušen nasiljem, a po Bukureškom ugovoru trebalo je da se stvar uredi sporazumno između vas i Porte. Rusija je pobednik, i čim joj se ukaže prilika potegnuće iznova celu tu stvar. Ja mislim, kneže, da će ti jednoga dana moje usluge i te kako biti potrebne. - Ne sumnjam u tvoje prijateljstvo i usluge. Postavlja se samo pitanje čime da te nagradim. - Moja je plata mala, a dušu sam već odavno prodao đavolu. Treba mi novac. - Koliko, efendija? Računaj na našu dobru volju i siromaštvo - obazrivo odgovori Miloš. - Za početak - pedeset dukata mesečno, kneže. Dok je momak odnosio s Miloševa stola ostatak jela, ciganska muzika prestade i na podijumu se, s defom u ruci, pojavi Đulma. Najpre zapeva tursku ljubavnu pesmu prateći je defom. Sve vreme dok je pevala nije skidala očiju s Miloša. Njene svetle zenice su ga zvale, obećavajući nešto ludo i silovito. Trudio se da bude ravnodušan, ali je sve više osećao talas vreline koji je polazio od srca i zahvatao celo telo. U glavi nema nijedne misli, a podgrejan vinom, dobrim jelom i zadovoljan što se susreo s Halid - bejom i obavio dragocen posao, nastojao je da sve zaboravi i potpuno se preda uživanju i čežnjivoj pesmi čije reči nije razumevao. Đulma iz pesme pređe u izvođenje zamršenog istočnjačkog plesa. Ruke su joj, kao lude, plahovito tresle dairama, a kao vrhunac - u završnom delu igre otpoče da hoda na rukama tela savijena u luk. Zubima je uzela jabuku, a zatim se naglo ispravila i poput vihora pojurila kroz odžakliju. Zastade pred Miloševim stolom. Dade mu jabuku i šapnu: - Idi u svoju sobu, odmah ću doći. Miloš baci dukat u daire, pozva handžiju, plati i iziđe. U sobi zateče Dimitrija koji je sedeo pred ognjištem, pušio i zamišljeno zurio. A i sam Miloš je bio zaokupljen mislima. U čuda nije verovao, a ona su se, eto, događala. Obradovao ga je susret sa Halid - bejom i Đulmom koju je ipak prepoznao. Učini mu se da događaji jure besomučno i da ga mogu sustići nespremna. Dimitrije se trže, jer je osetio da mu neko stoji za leđima; okrenu se i ugleda Miloša. - Pri prelazu, na pristaništu mi jedan lađar predade pismo. Pročitao sam ga. Pavle Cukić i Melentije Nikšić javljaju da stvari idu dobro. Traže od nas izveštaj i kneževsku molbu. - Molbu napravi u dva primerka. Jednu koju ćemo pokazati Sulejman - paši, a drugu otpraviti Rusima. A to pismo baci odmah u vatru. Pismo još nije bilo potpuno izgorelo kad se pred vratima začu lupa papuča. Dimitrije uznemirno pogleda Miloša.
- Ne boj se! To je Đulma. Ona što je bila kod Mladena. Idi u svoju sobu i za noćas neka me niko ne uznemirava. Kad se Đulma pojavila na vratima, još joj je rumenilo cvetalo na obrazima. Uzbuđena je od igre i nelagodnosti što se sama ponudila da dođe. Pošto zatvori vrata htede da poleti Milošu, ali se na po puta zaustavi: - Znam, rđavo ćeš misliti. Ipak da znaš: dolazim ti čista srca. - Đulma, poznajemo se iz teških dana. Tada si dokazala da si mi prijatelj i ja to nikada neću zaboraviti. Sve što mogu, učiniću za tebe - odgovori Miloš, pa priđe i čvrsto je zagrli. Izmigoljivši se vešto iz njegovih ruku, ona priđe ognjištu i sede prema vatri. Časak se snebivala, zatim podiže glavu: - Došla sam po naređenju Sulejman - paše. Hteo bi preko mene da dozna šta misliš o njemu i Turcima. Zato ti kažem da ni preda mnom ni pred drugima ne otkrivaš svoje prave misli. - Govorila je brzo, bez predaha. Drhtala je celim telom, pa, pokrivši lice rukama, poče da jeca. - Verujem ti - odgovori joj Miloš i nežno je pomilova po kosi. DRUGI DEO I U proleće 1814. godine pojavila se u Beogradu kuga. Odatle su je Turci razneli po celoj Srbiji. Naročito je ugrozila gradove. Evropske novine mnogo su pisale i o ratu, pa se usled toga po Srbiji proširiše glasovi kako će Rusija i Austrija napasti Tursku. Bojeći se bune a sklon krvološtvu, beogradski vezir Sulejman paša mislio je da metež i otpor raje može najbolje preduhitriti nasiljem. Odmah je razaslao svoje ljude i tako pohvatao mnoge sumnjivce među Srbima. Neke je posekao, nabio im glave na džide i istakao na bedeme; druge je usmrtio na kolju, a mnoge je noću davio po tamnicama i razbacivao im leševe po ulicama, kako bi time uplašio Srbe kulučare. Gladni psi jeli su i raznosili leševe, i tako se sve više širilo leglo kuge. Mnogi Turci, preplašeni kugom, bežali su iz gradova, umirali još na putu i ostajali nesahranjeni; kuga je tako preneta i u obližnja sela kraj gradova i drumova. U maju mesecu kuga je dostigla vrhunac; u Beogradu je umiralo dnevno po dvadesetak Turaka, a niko nije hteo da ih sahranjuje. Cigani prisilno naterani na rad bacali su ih u Dunav, čime se zaraza još više širila. Usled toga su se kulučari razbežali iz Beograda, a Turci postajali sve apatičniji. Jedino vezir nije malaksavao u sprovođenju nasilja. Što se više ulazilo u leto, opasnost da se raja pobuni postajala je sve veća. Izbeglice i trgovci iz Austrije tvrdili su kako mora doći do rata. Emigranti su proturali vesti da su Karađorđa pustili, i da s nekoliko hiljada dobrovoljaca već stoji na granici i samo čeka naređenje ruskog cara da pređe u Srbiju. Da do bune uistinu nije došlo, može se zahvaliti jedino Miloševom otporu. Dobro obavešten o događajima u svetu i
radu Bečkog kongresa, on je neumorno pobijao uznemiravajuće glasove i upozoravao narod na nesreću koja ga može zadesiti ako se lati oružja. - Nesrećna braćo moja - govorio je Miloš - stvari u svetu drugačije stoje nego što vi mislite. Na rat tamo niko i ne pomišlja! Naprotiv, Rusija i Austrija ulažu sve svoje snage da uguše sve bune. Jest, i one sa žaljenjem gledaju šta se radi u Srbiji, ali savetuju strpljenje. U stvari, bunu žele samo oni koji su vas već jednom ostavili u nevolji i doveli na ivicu propasti. Zaista, Rusija je bila izvršila predaju turskih gradova na Crnom moru, kako bi mogla mirnim putem da ucenjuje Portu oko izvršenja obaveza preuzetih Bukureškim mirom. Austrija je u tome pogledu, kao i uvek uostalom, igrala dvoličnu igru. Na zahtev Rusa pustila je iz internacije ustaničke starešine, dala im pasoše da mogu otići u Rusiju, ali je preko svojih poverenika u Beogradu upozorila vezira o svemu, savetujući mu budnost. Turci u Srbiji takođe su verovali da je rat neminovan, pogotovu što su iz Carigrada stalno upozoravali da se opravka utvrđenja sprovodi brzo i energično, i što se u Beogradu, Smederevu i Šapcu pristupilo pojačanju vojničke posade. Uznemirenost je dostigla vrhunac kad se saznalo da su Karađorđe, Mladen Milovanović i veći deo izbeglih starešina stigli trećeg septembra u Varadin. U Srbiji niko nije znao da su oni na prolazu za Rusiju, a da bi pometnja bila što veća - sitnije starešine po Sremu, Banatu i drugim mestima javno su počele da se hvale kako su dobile tajne zadatke. Dok su oni tako vodili duge raspre, Sulejman - paša je od svojih poverljivih ljudi dobijao obaveštenja o svemu što su radili, govorili i s kime su se sastajali. Saznao je da Miloša ne vole, da ga se svi boje i da ga nazivaju turskom ulizicom. Ovo, kao i neki drugi podaci, navedoše vezira na pomisao kako je rat neodložan, utoliko pre što je pomisao na Bečki kongres izazivala zebnju kod Turaka. Vezir je osetio da se u Srbiji počela buditi nada na skoro oslobođenje. Jedini koji je sve to posmatrao hladno i pribrano, bio je Miloš. Uočio je da se ovoga puta njtegovi i Sulejman - pašini interesi poklapaju. Da olakša veziru tešku situaciju, isplatio mu je harač unapred za godinu dana i još dao na zajam pet hiljada dukata. Uz to je po vezirovom naređenju nekoliko puta prelazio u Zemun. Tamo je uveravao ljude da je narod iznuren, i da bi nova buna donela veću nesreću od sloma osamsto trinaeste. II Odlazak Karađorđev s najvećim brojem starešina u Rusiju, smiri Miloša. Teška mora neizvesnosti splasla je. Sada je mogao sav da se posveti ostvarenju svoga plana. Trebalo je, dakle, još jače i smišljenije gurati sebe na videlo. Sulejman - paša mu je u tome i nesvesno pomagao. Ne samo pred knezovima i rajom, nego i pred Turcima i merodavnima u inostranstvu, isticao je Miloša kao jedinog predstavnika Srba. S druge strane, Miloševe pristalice i poverljivi ljudi radili su to isto kod Rusa i Austrijanaca. Iz Beča su stizala uveravanja da su njegove molbe i tužbe protiv Turaka uzete u obzir. Karađorđu i emigrantima neće se dozvoliti prelazak u Srbiju, ali mu je savetovano da po svaku cenu održi mir. To ga još više uveri da je na pravom putu. Istina, bilo je mnogo i drugih nevolja. Prvenstveno to što je stalno izlagao svoju glavu turskoj osveti. Uz to se ponižavao, bio sumnjičen i klevetan. Na putu ka sticanju moći, čovek ne bira sredstva i nisu mu strani ni nezahvalnost ni otimačina ni lukavstvo. Ko se, uostalom, time ne ume da
posluži - nikada neće uspeti u svojim namerama. Narod ima srca, želja i potreba, a vođa mora uvek hladno i pribrano da razmišlja i nemilosrdno da uklanja sve što mu se isprečn na putu. Vremenom, sve se to počelo odražavati i na Miloševom spoljnjem izgledu. Omršaveo je; lice mu je postalo tvrdo, skoro okamenjeno: pokreti oprezni. Nestalo je nekadašnje užurbanosti. Prolazili su dani, nedelje i meseci, i Miloš je uspevao da sve jasnije sagleda prilike u svetu. Sada je već bez muke mogao da raspozna ko mu je prijatelj, a ko neprijatelj. Nije više bio sam. Uz njega su stajali nahijski knezovi, novi trgovci i seljaci koji su želeli da smireno rade i podižu zapuštena imanja. Isto tako, za rad i mir bili su vezir i njegova najbliža okolina. Protivnici su mu ostali emigrantske starešine, avanturisti, nemirni ljudi i turske spahije i erlije koji su smatrali da nered može sve izmeniti u njihovu korist. Miloš je za svaki slučaj morao imati uza se dosta odlučnih ljudi na koje će moći da se osloni. Zato poče da okuplja one najdrskije, bivše probisvete i avanturiste, gotove na sve kad je u pitanju da nešto postanu i obogate se. Uzimao ih je za svoje momke, stavljao im u izgled lepšu budućnost, navikavao ih da jedino njega slušaju i da mu se bez pogovora u svemu pokoravaju. Jezgro te grupe sačinjavali su: Simo Paštrmac, Marko Štitarac, Milić Drinčić, pisar Dimitrije, Arsenije Lomo, Jovan Dobrača i, naravno, Miloševa braća Jevrem i Jovan. Odluka je pala. Nešto se u njemu zbilo naglo - znao je šta hoće. Svet je zapetljan u mnogobrojne sukobe i sazdan od najneverovatnijih suprotnosti. Napoleon je srušen, Evropa kao da očekuje i traži nešto novo, ali svi su izgledi da to neće umeti da nađe. Turci su uplašeni. Vezir je sputan; teži za bogatstvom i nastoji da zaustavi vreme, ali mu za sve to nedostaje snage. Raja je spremna na sve. Potreban je samo mig onih iz emigracije, pa da plane buna kao seno zahvaćeno požarom. Miloš stoji sam između Evrope i Turskog Carstva. Pregovori su u toku, zavere se pripremaju. Ne, nije on spor, neoprezan. Ali njegova snaga, upoređena sa silama koje ga okružuju - ništavna je. III Samo što se čulo da je Karađorđe na granici, već je sve u Srbiji diglo glavu i nestrpljivo čekalo na znak za bunu. Otvorila se velika provalija. Miloš je jurio po nahijama, ubeđivao ljude da i dalje čekaju, pa ipak je osećao - požar neće moći da predupredi. Nađe se čovek odlučan, lakoveran, brz i neobavešten - Hadži - Prodan. Pošto se predao Turcima, nije više smeo da se vrati u Stari Vlah, odakle je bio rodom, već se nastanio u manastiru Trnavi, u neposrednoj blizini Čačka. Odmakao u godinama, bio je blage naravi, hrabar i vrlo nepromišljen. Za čačanskog muteselima postavljen je Latif - aga, mudar, razuman i dobronameran kad su u pitanju Srbi. Uostalom, spadao je u onu vrstu Turaka koji vole da na miru uživaju, da svima koje poznaje bude široko i dobro. Njegove tople bademaste oči uvek su se poverljivo osmehivale. Svet je lep i dobar sve dok postoje mlade žene, dobra rakija i pomamni konji. Omrazu, zavade i spletke među ljudima smatrao je ujdurmom nečastivog. I verovao je da svaki rat donosi samo zlo, a sila - strah i nespokojstvo. Zato je skoro sve vreme provodio na divanhani svoga konaka. Lagano i kao po nekom strogo utvrđenom ceremonijalu, ispražnjavao bi čašicu za čašicom mastike, mezetio maslinke i držao na kolenu lepu glavicu Care Jevrejke, koju je kao napuštenu dvanaestogodišnju devojčicu primamio šećerlemom na Baščaršiji u Sarajevu i poveo je sa sobom. Rasla mu je uz koleno, učila se ljubavi i milovanju. Gladeći njenu kovrdžavu kosu, uživao je da posmatra kako se budi i živi čaršija i sluša topli žubor Morave.
Pazarnim danima je posmatrao raju kako tumara uskim ulicama. Opraštao joj je u svoje i Alahovo ime sve ludosti koje je počinila za vreme prvog ustanka. Znao je da je Alah svoga proroka Muhameda vrlo često navodio na greh. Šta se posle toga moglo zameriti ostalim smrtnicima? Padišah sedi u Stambolu, zamenik je Muhamedov i predstavlja mudrost koja vlada svetom. I kad je on oprostio raji, znači da drugačije niti može niti sme biti. Zato život treba vratiti u mirno korito i uživati njegove lepote. Razumljivo, Latif - agaje duboko cenio junaštvo kao nešto izuzetno što Alah može podariti. Zbog toga je naročitu pažnju poklanjao Hadži - Prodanu, jer je ovaj bio hadžija, a ko je video sveto mesto, taj u srcu ne može imati zla ni podlosti. Pozivao ga je često, čašćavao kafom, rakijom i duvanom. Pred njim nije krio ni svoju Saru. S njome je razgovarao o lepoti hrišćanske ćabe, o moru i zemljama koje je i Prodan video. Izgledalo je da su se punokrvni Turčin i zagriženi srpski hadžija potpuno srodili i postali prijatelji za ceo život. I da nije preneta kuga i u Čačak, možda bi sve i dalje ostalo kako je bilo. Plašeći se kuge, Latif - aga je napustio Čačak i sa svojim blagom, ženama i svim što je imao preselio se kod Hadži - Prodana u manastir. Iguman manastira, Pajsije, prikriveni privrženik bune, stalno je napeto osluškivao glasove o događajima i rado primao sve one koji su pristizali od emigranata i donosili vesti. Nije mu bilo po volji što se muteselim nastanio s haremom u manastiru, ali se ipak pokazao kao dobar domaćin. U septembru se kroz narod raširi glas da je Karađorđe na granici. To uskomeša ljude u čačanskom kraju. Hajdučke čete počeše javno da se kreću od sela do sela i nagovaraju narod na bunu. Latif - aga uze Hadži - Prodana u svoju pratnju, pa krenu po nahiji da goni hajduke i stišava narod. Na nesreću, igumana Pajsija i Prodanova brata Mihaila zahvati opšta pomama za bunom. I dok su se Hadžija i Latif - aga nalazili u nahiji, oni pozovu neku hajdučku četu s kojom su i ranije održavali vezu. Odmah potom razoružaju Latif - agine momke, zaplene agin novac i vrednije stvari, a porodicu mu otpreme u Čačak. Zatim razašlju momke na sve strane i proglase bunu. U isto vreme pošalju momke da poverljivo izveste Hadži Prodana. Hadžija se nekako izgovori Latif - agi i dojuri u Trnavu. Na putu srete razoružane Turke i harem i poče se pravdati kako za zaveru nije uopšte znao. - Hadžija, ovo se nije moglo dogoditi bez tvoga znanja! - reče mu bez uvijanja starešina razoružanih Turaka. - Vere mi, s mojim znanjem nije, Turčine. Ali zlo se više ne može popraviti. Zato pozdravite Latif - agu i kažite mu da mu se zahvaljujem na soli, hlebu i poštovanju koje mi je ukazivao. Inače, sve opljačkane stvari i novac što mu je otet još danas ću mu uputiti u Čačak. Bunu više niko nije mogao zaustaviti. Čim je prihvatio harem, stvari i novac, Latif - aga napusti Čačak i pobeže u Karanovac. Turci se potom zatvore u utvrđenje, a porodice i imovinu pošalju za Leskovac. Ali ih na putu presretne Toma Vučić, uzme im sav novac i vredne stvari, a žene i decu propusti. Toma Vučić je do tada bio potpuno nepoznat u narodu, ali sada je i on sa Tucakovićem pristao uz Hadži Prodana i bunu. Ali, sve to nije bilo sigurno ako se za ustanak ne pridobije i Miloš. Zato Hadži - Prodan nađe pouzdana momka po kojem posla izveštaj i poziv Milošu da se i on pridruži ustanicima.
Miloš se tih dana zadesio u svojoj kući u Crniću. Bez ikakvog razmišljanja odgovori da ni on ni njegova nahija neće u bunu. Zatim posla svog glasnika u Beograd te o buni izvesti Sulejman - pašu i zatraži uputstva šta da preduzme. Nikada ranije nije imao tako sigurno osećanje da je buna velika nesreća, da joj nije vreme i da se mora brzo, makar i bolno, što pre završiti. Dignuta u nevreme i pred samu zimu, ona tako reći nije ni bila pripremljena. Verovao je daje to ono tamno nevidljivo zlo koje je celoga leta predosećao, i koje je nastojao da suzbije svim sredstvima. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da otvoreno ustane protiv bune, da pomogne Turcima pri njenom gušenju, i da nastoji da njene posledice budu što lakše. Tako je svojim momcima i odanim ljudima u nahiji sve to objasnio i oni su to prihvatili. Kad je video da većina naroda deli njegovo mišljenje, ne čekajući vezirov odgovor, Miloš pohita rudničkom muteselimu Hašim - begu da mu se nađe pri ruci i, ako ustreba, da ga sačuva od neuračunljivih ispada onih što su naginjali buni. Muteselim ga dočeka raširenih ruku, zagrli i poljubi. - Milošu, da si mi pobogu brat, šta da radim? - Hašim - beže, kad me pobratimi, primam te na dušu. I mogu ti reći: što jedan lud zakuva, to stotine pametnih teško posle raspletu. Ja sam protiv bune, a i svi moji ljudi. Pa i sam narod nije za ovu bunu. Moja nahija će ostati mirna, a sad je na tebi, pobratime, da nekako sve ovo sa što manje buke i zla stišamo. Ja sam već javio veziru u Beograd i tražio od njega uputstva. Ali dok od njega ne dobijem uputstvo i pomoć, oganj može još više da se rasplamsa ako se ne gasi. - Tako je, pobratime! Poslušaću te sve što budeš rekao! - odgovori radosno Hašim - beg. Miloševa i Hašim - begova priprema za ugušenje bune otpoče odmah. Miloš pozva knezove i naredi im da pokupe ljude, ali da oružje nose samo pojedinci a ostali vile, kose i sekire. Nije hteo da otkrije kako narod ima oružje. Sa Hašim - begovim Turcima i narodom krenu prema Čačku. Na putu ih stiže Sulejman - pašin glasnik, koji im javi kako im Ibrahim - paša, vezirov ćehaja, kreće u pomoć. Milošu je naređivao da bunu stiša, a da se svakom ko se bude predao unapred sve oprašta. Iz Čačka Miloš krenu sa starešinom muteselimovih Turaka i s narodom na Hadži - Prodana, koji se iz manastira bio sklonio u planinu. Ono malo buntovnika čim je čulo da je Miloš protiv bune i da vodi na njih narod i Turke, raspršilo se i napustilo Hadži - Prodana, koji pobeže preko Morave, a Turci mu otkriše porodicu u zbegu i kao roblje svedoše u Čačak. Zarobljena je i Hadži - Prodanova snaha Bisenija. Bleda, svetla pogleda, uzdignuto je držala glavu i prezrivo gledala Turke. Kad su sveli roblje u Čačak i naterali ga ispred Miloša i Hašim - bega, Biseniji zastade dah u grudima. Jer, ona nije verovala pričama da je Miloš protiv bune i uz Turke. Da se nebo srušilo, sunce potamnelo i zemlja pretvorila u prah i pepeo, ne bi se toliko zaprepastila i ojadila. Nešto se u njoj odjednom prekinu, a nemoć, jad i bol svu je ispuniše. Htela je da kaže nešto, da zakuka možda, ali joj se grlo steglo. Međutim, odmah zatim kao da se nešto u njoj iznenada uzdiže, ojača, ispravi. Pogledala je Miloša samo za trenutak upitno i bolno, a zatim se zgadi na samu sebe i svu je ispuni duboko prezrenje. Bila je spremna da ga psuje, proklinje, grdi, nazove izdajnikom i verolomnikom. Toga trenutka jedan Turčin je povuče za ruku. - Šta si se zablenula? Lagali su vas da je Miloš u buni, a, eto, vidiš da je uz nas!
- Bolje bi bilo da se nikad nije ni rodio! - viknula je očajno, pokrila lice rukama i plačući jurnula u sredinu roblja. Učinilo joj se da nije izneverena samo ona, nego sve što postoji na svetu. Brzo ju je stigla kazna što je zgrešila sa čovekom koji je izdao svoj narod Turcima. Zar sam ja mogla onda to znati? Zašto nije došla smrt da sve ovo ne vidim? Ne, to nije Miloš! To je priviđenje, ili đavo koji je uzeo njegov lik i koji hoće da se naruga mojoj ljubavi i mome grehu. Ipak je to on! Gleda me bolno i uznemireno. Eno kako mu ruka podrhtava na kuburi u silavu. Milošu, prokleti izdajniče, zar ne vidiš da sam to ja! - zavapi u sebi Bisenija i pusti suzama na volju. Zarobljenu Hadži - Prodanovu porodicu i ostale iz zbega Turci smestiše u jednu napuštenu kuću i postaviše stražu. Onoga časa kad je Miloš među zarobljenicima ugledao Biseniju, rešio je da je spase po svaku cenu. Čak je išao dotle da je, ako se drugačije ne bi moglo, Marko Štitarac, prerušen, noću otme od Turaka. U očajanju obrati se Bor - Zuki. - Turčine, ja i ti smo prijatelji, je li? - Kneže, nemaš šta da misliš već kaži šta želiš da ti učinim. - Među robljem je Pljakićeva sinovica, udata za Hadži - Prodanova sina. U svoje vreme meni je Pljaka spasao život. Hteo bih taj dug da mu vratim. - Je li to ona vižlja što nas je psovala? - upita smešeći se Bor - Zuko. - Ona - procedi Miloš. - Uzmi je, kneže! S moje strane ćeš biti siguran. Miloš uđe među zarobljene i uze Biseniju za ruku. - To što ste videli kao da niste videli - reče zarobljenicima. - Ja ovu nevestu uzimam da je Turci ne osramote. Ne brinite, i vas ostale lako ću otkupiti u Beogradu. Ali jedno znajte: ko oda Biseniju, na komade ću ga saseći! Jeste li me razumeli? - Razumeli smo, kneže! Spasavaj i nas, Hristove ti krvi! - viknu neka žena. - Učiniću sve što mognem u Beogradu kod paše. Kudrav jesenji sumrak umotavao je grad na Moravi. Miloš i Bisenija žurno su promicali tesnim ulicama prema Ljubiću gde su logorovali njegovi ljudi. Onda je ona iznenada zastala i okrenula se prema njemu: - Zar ne bi bilo bolje da me ubiješ? - Činiš voliko, ja mećem glavu u torbu da te spasem, a ti udarila u lelek!
IV Te noći Hadži - Prodan sa bratom i sinovima uspeo je da se prebaci preko Morave. Smirivši čačanski kraj, Miloš pohita Kniću gde se oko Tome Vučića bilo skupilo oko hiljadu ljudi spremnih za borbu protiv Turaka. Miloš odmah započe pregovore s Vučićem, koji shvati Miloševe razloge, pa odustavši od bune stupi među njegove ljude. Ostali buntovnici se potuku s Miloševim ljudima, čak izvojuju i delimičnu pobedu, ali se noću prepadnu i listom raziđu kućama. Miloš pohita sa Hašim - begom te smiri jagodinsku i kragujevačku okolinu. Za to vreme Hadži - Prodan uspe da se domogne Save i prisili skeledžiju da ga sa sinovima i bratom prebaci u Austriju. Dok je Miloš smirivao jagodinsku i kragujevačku nahiju, u Čačak uđe Ibrahim - paša s vojskom iz Beograda. Kako se narod već bio uveliko smirio, poče da mu donosi hranu za vojsku i konje. Tako Ibrahim - paša prevarom pohvata mnoge znamenite ljude, okuje ih u lance i povede sa sobom u Kragujevac. To isto učini i u Kragujevcu. Kad Miloš ču šta je Ibrahim - paša uradio, dojuri u Kragujevac i ode pravo ćehaji. - Po vezirovom naređenju ja sam te ljude uzeo sebi na dušu. Zahtevam da ih pustiš kućama. Narod je naseo glasinama iz preka, a i mnogi su Turci počinili nasilja i zbog toga naterali ljude na bunu. - Ja znam šta radim, vlaše! Ne samo što ću ove voditi, već sam naumio da krenem vojsku i da popalim celu Gružu - ljutito odgovori Ibrahim - paša. - Ako to uradiš, ja dižem ruke od svega i iz ovih stopa idem veziru u Beograd. I neću više da jamčim za mir, jer smo ja i Hašim - beg jedva umirili ljude, a ti ponovo raspiruješ vatru! - I ja tako mislim, čestiti pašo, i dižem ruke od svega - potpomože Miloša Hašim - beg. Posle toga nastade dugo cenkanje, dogovaranje i odabiranje ljudi koje je Ibrahim - paša u Čačku i Kragujevcu okovao i hteo da vodi u Beograd. Miloš uspe da oslobodi oko dvesta najviđenijih Srba, a oko sto pedeset zadržao je ćehaja i poveo kao taoce u Beograd. Miloš je znao da će sudbina zarobljenika i Srbije zavisiti od toga kako će na pobunu gledati visoki turski državnici u Carigradu, jer je Sulejman - paša bio samo krvavi odjek onoga što Porta naredi. Još u Kragujevcu saznao je od Halid - beja da su odnosi između Rusije i Turske zategnuti, i da se u Carigradu misli kako je buna posledica dogovora hrišćanskih vladara na Bečkom sastanku. Zbog toga se po celoj Turskoj Carevini sprovode vojne pripreme za slučaj novog rata. Po obaveštenju koje je Miloš dobio iz Beča, buna u Srbiji je shvaćena rđavo, pa mu je preporučeno da narod smiri što pre. Te noći je ponovo doživljavao časove sumnje i kolebanja. Izjutra rano pozva na dogovor Vučića, Simu Paštrmca, Marka Štitarca, Arsenija Lomu, Milića Drinčića i svog brata Jovana. Svi su ćutljivi i mrki, gledaju napeto u iščekivanju šta će im on reći. - Ja danas idem u Beograd - reče Miloš. - Učiniću sve da stišam bes Sulejman - paše i beogradskih Turaka. Nego, braćo, znajte da ovo ovako dugo niti može, niti treba da ostane. Nastojte da ste što dalje od Turaka. Ako mene ubiju, ne ostaje vam ništa drugo nego da na proleće dižete bunu. Samo jedno vas molim i zapovedam vam: dok sam ja živ, ne preduzimajte ništa otvoreno.
- Zar ne bi bilo bolje da odmah krenemo u šumu? - upita Vučić. - Ne bi, bar zasad, Vučiću. Ali s hajducima ipak hvatajte vezu. Jeste li me razumeli? - Jesmo - odgovoriše nevoljno i iziđoše bez reči. Miloš uze ćemer sa dve hiljade dukata, opasa ga ispod košulje, iziđe napolje, pojaha konja i s Dimitrijem krenu za Beograd. V Prva vest koja je dospela u Carigrad o Hadži - Prodanovoj buni svela se na to da je Karađorđe prešao iz Austrije u Srbiju sa deset hiljada naoružanih ljudi, poklao sve Turke, uzbunio narod i opseo Sulejman pašu u Beogradu. Usled toga je zavladala mučna situacija. Turski državnici su smatrali da su u tu stvar upletene Rusija i Austrija. Međutim, sve se odrazilo u drugom svetlu kad stiže zvaničan izveštaj: da je bunu, još u samom početku, ugušio Miloš sa svojim knezovima. A kad su na Divanu doznali da u buni nije učestvovao Karađorđe, zavlada neopisana radost. I pored toga, Srbi se nisu imali nadati ničemu dobrom, jer je za Portu postavljanje srpskog pitanja na Bečkom kongresu predstavljalo ipak pretnju. Pogotovu što su odnosi između Rusije i Turske ostali i nadalje zategnuti. Podstaknut naredbom iz Carigrada i uveren da se za Srbe niko u Evropi neće zauzeti, Sulejman - paša se odluči na odmazdu gledajući pri tom da po onom starom i dobro oprobanom turskom običaju pronađe formu i pokriće za svoja nedela. Zato čim se Ibrahim - paša vratio iz unutrašnjosti Srbije s vojskom i zarobljenicima, sazva kneževsku skupštinu i pred njom otvori sud. Skopljaku je nesumnjivo bilo poznato da su knezovi uplašeni, i da niko neće smeti da mu se suprotstavi. I zaista, zbunjeni, ćutljivi i obeshrabreni knezovi ličili su na krdo ovnova. - Jeste li vi, koji ste ovde okupljeni, predstavnici raje? - otpoče Sulejman - paša direktnim udarcem. - Jesmo, čestiti veziru, sunce i nado naša - odgovoriše knezovi. - Dobro, to vaše »sunce i nado« ostavite za bolja vremena. Dakle, da pređemo na ono najglavnije: vi ste predstavnici raje i na vama je sada da otvoreno i pošteno presudite bundžijama i razbojnicima koje je pohvatao i doveo Ibrahim - paša. Zato vas pitam: jesu li svi ti ljudi buntovnici, razbojnici i krivci? Rekavši to, ponovo je preteći zakolutao očima, a čauši oko njega držali su ruke na balčacima sabalja. Strah još više ovlada knezovima. Ćuteći se pribiše jedan uz drugoga. Sulejman - paši se učini da je postigao što je želeo, pa ustremi svoj pogled na Miloša: - Je li tako, posinče? - Nije, čestiti veziru - odgovori odlučno Miloš. - Među dovedenim zaista ima krivaca, ali većinom su to mirni ljudi koji su tvojoj vojsci i Ibrahim - paši donosili hranu i verno vas posluživali. A ja i ovi knezovi što su pred tobom, pokazali smo i rečju i delom da smo slepo odani sultanu. Poznato je valjda i tebi samom da smo odlučno ustali protiv bundžija i smutljivaca, i da nas je narod poslušao. Rasterao je strane agente i kolovođe bune. Lepo, tvoje je pravo i da kažnjavaš i zaboravljaš, ali ako prave ljude danas ovde
osudimo, ja ne znam kako će ubuduće gledati narod na mene, knezove i tebe, carskog vezira, koji u jednoj ruci držiš sablju, a u drugoj pravdu. Sulejman - paša u prvom trenutku nije umeo da se snađe. Pogleda Miloša unezvereno, shvatajući da pred sobom ima čudovište koje je tek sada otkrilo svoju snagu i podlost. Zatim se pribrao i ošinuo gnevnim očima Miloša: - Čuj me, posinče, bolelo te ili vređalo, taj tvoj narod je sve sam goli hajduk. Oružje krije. U potaji priprema bunu. Čulji uši i sluša šta mu se došaptava sa strane. I da znaš, niko mene ne može ni zavarati ni omesti da sve bundžije istrebim zauvek. Nego, da ne duljimo: vi knezovi sastavićete spisak nemirnih i nepouzdanih ljudi u narodu da ih pored ovih dovedenih držim u taocima. U isto vreme, hoću da mi se u roku od mesec dana pokupi i donese i poslednja kubura. - Moćan si, čestiti veziru, i sve što kažeš možeš i uraditi. Oni koji su sumnjivi već su ti u rukama, dok je najveći deo onih pravih krivaca prebegao preko granice, ili se potuca po šumama i planinama. Goloruk i uplašen narod ne može ništa. I još jedno hoću da ti kažem, ako možda sumnjaš u mene i moju odanost u rukama sam ti! Ne čekaj ni časak, već me prvoga nabij na kolac - odgovori mu mirno Miloš. - Jok, jok, posinče! Ti si svoju reč održao i dokazao vernost. Samo ti ne valja što još nisi otvrdnuo srce. Ja znam da su ovi ovde svi čestiti i odani. Njih radi, tebe radi, i zbog mirne raje, ja upravo i hoću da kaznim nemilosrdno bundžije i razbojnike. Nego, da vuk bude sit i koze na broju, vi ćete napraviti molbu sultanu u kojoj ćete svu krivicu za bunu svaliti na Hadži - Prodana, hajduke i agente iz preka. Dodajte da su buntovnici listom istrebljeni, a da u buni nije učestvovao nijedan knez. Isto tako, možete reći da su mere koje sam ja preduzeo pravedne, i da ste zadovoljni upravom i svojim vezirom. Tako, živi bili, idite te se odmorite i dogovorite. Čim je Sulejman - paša otišao, Miloš upozori knezove da će vezir slati svoje ljude koji će se predstavljati kao austrijski i ruski agenti i nagovaraće ih da pišu tužbu carevima u Beč. - Zato da vas i crni đavo to upita vi recite: »Mi smo zadovoljni vezirom i njegovom upravom. Sultan nam je i otac i majka. Može da nas poseče ili nagradi, pa ćemo mu opet ostati verni i zahvalni«. Što se tiče spiskova i oružja, u tome se pravite nevešti. Molbu sultanu ćemo načiniti kako je zahtevao. Time ćemo bar donekle otupiti oštricu njegove osvete. VI Posledice Hadži - Prodanove bune bile su veoma teške. U Carigradu su shvatili da srpsko pitanje nije rešeno i da će im ono i ubuduće zadavati veliku glavobolju. Isto tako, bilo je i sumnji da može doći do rata, pa se zato u Srbiji trebalo obezbediti zastrašivanjem i pojačavanjem garnizona na granici. Sve je to pružalo priliku Sulejman - paši da ispolji svoju neizmernu svirepost. Zato je Beograd u tmurnim zimskim danima, i pored bučne vreve, postao najtužniji grad u celoj Turskoj Carevini. U njega je svakodnevno pristizala vojska, dovođene su nove povorke okovanih Srba, dolazili karavani s hranom, oružjem i džebanom, a na ledinama oko varoši podizana su vešala i zabijano kolje na kojem je trebalo da osuđenici
nađu smrt. Prometan trgovački grad na granici, preko noći postade mesto užasa. Određenog gubilišta nije bilo. Osuđenici su smicani svuda. U gradu i na poljanama. Po uglovima ulica. Sa zidova bedema u natmureno nebo štrčale su motke sa odsečenim srpskim glavama, a oko njih su obletala jata vrana i gavrana. Na gradskim kapijama visili su raščerečeni ljudski leševi, a kraj puta od Stambol - kapije do Batal - džamije pod Tašmajdanom nabijeno je na kolje nekoliko stotina Srba. Među tim nesretnicima nalazili su se kaluđeri, popovi, poneki hajduk, ali najviše je bilo nedužnih koji su prevarom dovedeni u Beograd kao kulučari. Vezirovi celati bili su se do te mere uvežbali u svom groznom zanatu da su jadnici koji su bili nabijeni na kolje umirali u najstrašnijim mukama i po nekoliko dana. Čopori gladnih napuštenih pasa glodali su im noge. Da bi se našalili s tim mučenicima, turski vojnici su im sa životinjskom nasladom gurali u usta čibuke. Nastojeći da Miloša sasvim proveri, Sulejman - paša ga pozva da se pridruži njegovoj pratnji s kojom je skoro svakodnevno prolazio pored redova ljudi nabijenih na kolje. Za Miloša je to bilo teže od ma čega drugog u životu. Duša je cvilela u njemu, a srce se cepalo. Ali tvrda odluka da se ne oda, nadjača svaki bol. Stisnuo je srce i išao za vezirom pored mučenika nabijenih na kolje. Još žive, ali nemoćne da izgovore kletve i pogrde, u samrtnim mukama žrtve su mu upućivale prezrive poglede i kezile na njega zube. »Mučenici, vi ne znate moje namere, zato neka vam je Bogom prosto«, mislio je Miloš u sebi, uspevajući da izdrži do kraja. Neki duševniji Turci iz pratnje prilazili su onima na kolju i neprimetno ih probadali handžarima kako bi im skratili muke. Po svršenoj smotri, vezir se okrenu Milošu; dugo ga je posmatrao i opipavao nepoverljivim pogledom: - Posinče, sad si video kako prolaze oni koji su se drznuli na bunu protiv moje uprave. Ti možda misliš da se ja to ovako svetim Srbima. Alah mi je svedok da bi sve izgledalo sto puta groznije kada bih se ja nešto svetio. - Pravedna kazna delo je razuma, čestiti veziru. - Reci, reci, Milošu, šta treba još da učinim? - upita vezir s mržnjom u zakrvavljenim očima. - Naredi da se oni koji su još živi na kolju probodu i da im skrate muke. Ja pe znam dalekosežnost tvojih odluka, ali se bojim da one mogu doneti ono što bi upropastilo sve nas - sa odlučnošću na bledom licu izjavi Miloš. Sulejman - paša se trže, pogleda po Turcima iz svoje pratnje/zatim ponovo Miloša. Mukla tišina učini mu se preteća i zlokobna. - Smatraš li, posinče, mojim delom ovo što si video? - Ne, poočime! Ali Beograd je pun austrijskih i ruskih agenata. Oni su sve videli, a bečke novine te nazivaju krvožednim čudovištem. A kako je moja sudbina vezana za tvoju, ne bih želeo da iz Carigrada požure i zatraže nam račune - izjavi Miloš, praveći se zabrinut.
- U pravu si, posinče! Narediću da se mrtvaci sahrane - reče vezir, a zatim mahnu seizu rukom da mu privede konja. Spustivši se u sedlo, Sulejman - paša pojuri galopom prema svome konaku. Milošu bi jasno da se nešto mora preduzeti kako bi se obuzdao Sulejman - pašin bes. Kad je ostao sam, poče polako i pribrano da razmišlja. Ispitivao se da li mu je svaka reč bila na mestu, i da se možda nije čime odao. Te noći Sulejman - paša dugo nije mogao da zaspi. Odbio je večeru. Duvan iz zameđene nargile bio mu je gorak. Ni robinjica svojim umiljavanjem i nežnošću nije uspela da potisne mračnu sliku dana. Njene pesme ličile su mu na jadikovanje. To ga razdraži pa je otera. Oko ponoći oči mu se počeše sklapati. Olabavljeni udovi i od pića otežala glava zadugo su u njemu stvarali osećanje obamrlosti i gašenja života. Ipak je bio svestan da ne spava, da se samo sklopljenih očiju odmara, i da je grozna tipJina oko njega u stvari podmukla pretnja iz koje ga vrebaju mučeničke oči svih pogubljenih i na kolje nabijenih. Onda se lagano, kao da propada u meko paperje, sve više gubio i tonuo u sladak dremež. Kroz daleku beličastu sumaglicu oseti na sebi dva zelena oka puna mržnje. Jesu li to oči vuka, tigra ili neke nepoznate zverke, nije mogao da razabere. Najpre su bile sitne, čkiljave, pune lukavstva i pretvaranja. Zatim su se pohlepno i preteći širile, narastale i postale velike kao fildžani. U magli se zatim ocrtaše nejasne konture neke glave. Najednom blesnu sev handžara. U magnovenju, pre nego što je osetio bol na vratu, učinilo mu se da iznad njega stoji Stanoje Glavaš. Napregnu snagu i uspe da se probudi. Sav u znoju, slomljena tela i suva grla od žeđi, shvati da je sanjao nešto ružno. Osmehnu se prezrivo, pljesnu dlanom o dlan, a na vratima odaje pojavi se momak. - Donesi nargilu i kafu! I neka dođe Jusuf bimbaša. Još pre kafe i nargile, Jusuf je stajao pred vezirom, čkiljio levim okom i čekao zapovest. - Mogu li se, Jusufe, u tebe pouzdati da izvršiš jedan težak zadatak? - Alaha mi, ako treba sići ću po tvojoj naredbi i u sam džehenem, uhvatiti cara šejtana za vrat i dovesti ga ovamo! - Dobar si prijatelj s Glavašem? - Ako pas i mačka mogu biti prijatelji, onda smo i nas dvojica. - Čuj me, hoću Glavaševu glavu na bedemu. Možeš li me njome obradovati? - Imaćeš je za heftu dana - reče Jusuf, pokloni se i iziđe. VII Kad je u februaru došao vezirov poziv za kneževsku skupštinu, Miloš je pošao u Beograd čvrsto rešen da se na proleće podigne ustanak. Ali pre nego što će krenuti, pozva na večeru Arsenija Lomu, Mutapa, Milića Drinčića, popa Nikolu Krstića, Avrama Lukića i Đorđa Protića. Miloš je sedeo u čelu trpeze; nosio je
čohali čakšire izvezene zlatnim gajtanom, silav, i bio je ogrnut ćurkom. Gologlav kao za vreme slave. Napolju besni mećava, dok u ognjištu plamti vatra. Ljubica i Bisenija, obučene u kadifene suknje i libade, posluživale su goste i jedna na drugu neprimetno i podozrivo motrile. Ljubica je bila dobro raspoložena; činilo joj se da joj Miloš ima nekoliko dana posvećuje mnogo više pažnje nego ranije. Biseniju je mučila ljubomora. Poslednje dve noći Miloš je nije posećivao, iako je bila sigurna da je to mogao učiniti. Kad je večera postavljena, Miloš ustade i prekrsti se. - Braćo, ja sutra idem u Beograd pa želim da s prijateljima malo posedim i proveselim se. Popićemo koju čašicu prepečenice i prezalogajiti; sačuvao sam i akovčić pravog ritopečkog vina. A nije naodmet napariti oči i na ovim dvema nevestama. - Pusti, Milošu, tebi je uvek do besa - natmureno mu dobaci pop Nikola. - Ti, pope, otkako je zagustilo zaboravio si i službu da vršiš u crkvi, pa se vazdan mrzneš u šumi. Čuo sam od seljaka da ti se popadija zbog toga ljuti, i neće da ti dotura jelo kako bi te domamila - grohotom se javi Arsenije Lomo. - Neka te, Arsenije! Sveštenik sam i nije mi do sprdnje kao tebi. A tu su i ove dve neveste, pa ako nećeš zbog mene, a ono ne laj zbog njih - odbrusi mu pop. - Ti, pope, misliš da je njima mrsko to čuti? - šaleći se upita Miloš, i pogledom ošinu Biseniji. Ljudi su jeli i pili, šalili se i nadmetali, a napolju je mećava postajala sve bešnja. Kad je donesena kafa, a gosti zapalili čibuke, Ljubica i Bisenija izneše preostalo posuđe i odoše da slugama i momcima dadnu večeru. Nasta ćutanje. Čuje se samo kako Mutap po svom običaju glasno srče kafu. Za to vreme Miloševe misli počeše da lutaju. Okretale se, obrtale, premeravale sve, zatim se ponovo vraćale i ponovo sve razmatrale i procenjivale. On podiže pogled i njime toplo pomilova sve prisutne: - Braćo moja, neki put mi se čini da je čovečji život bezumno kovitlanje slično ovoj ludoj mećavi napolju. Svet je velika tajna, ali božja je promisao nedokučiva, pa je zato ovom malom čovekovom mozgu ponekad neshvatljivo sve što se oko njega zbiva. Eto, čujete li kako napolju besni? I ma kako da je velika i strašna snaga onih što zlo rade i silu svoju ljudima nameću, pred ovim besom Svevišnjega oni su maleni i nemoćni kao mravi. Sutra, kad se probudimo, možda će biti vedro i sunčano. Znači da neka promisao bdi iznad svega što postoji. Ali ja nisam dovoljno pametan da vam to protolkujem. To bi lepše i bolje umeo pop Nikola. Pop Nikola uzdahnu, povuče dva dima iz čibuka i pročešlja prstima prosedu bradu. - Kneže - započe pop - borba između čoveka i Boga je borba između šutog i rogatog. Ja nisam mnogo bogoslovskih nauka izučio, ali sam svoje nade uvek na Svevišnjeg naslanjao. Istina, mi Srbi proklet smo narod, jer kad nam dođe tesno i stegne omča oko vrata, onda se prisećamo svoje snage i postanemo složni da se zlu odupremo. Sad bih hteo da kažem ono što sve nas prisutne tišti. Trinaeste uze nam bog pamet, međusobno se zavadismo i jedni na druge ispizmismo. Tako propadoše Srbija i sloboda. Sad nas Sulejman - paša neštedimice trebi ko gubače, pa ako ovako potraje, iščilećemo kao šareni konji...
- Oče, vrati se Gospodu i moli mu se da nam oprosti grehe - prekinu ga Miloš - za Srbiju ćemo mi grešnici krvavih ruku već nešto da uradimo. Eh, da nije došao slom, pa ove seče, patnje i zlo, nikad ne bismo mogli ni videti koliko smo bili obesni i grešni! Ja hoću baš to i da vam kažem večeras. Niti je vama niti meni do jela, pića i čašćenja. Mač neumoljivog krvnika stoji nam svima nad vratom. Ja odlazim sutra u Beograd. Mogu otuda i da se vratim živ, ali pre da poginem. Ako mi se ovo drugo desi, vama ništa ne ostaje nego čim gora ozeleni dižite narod i bijte Turke. Ali dok sam ja živ, dok od mene čujete glasa, ne dižite se. - Ako je stvar dotle došla, zašto ideš krvniku u ruke? - upita Arsenije Lomo. - Kad se, Lomo, ne bih pojavio s knezovima pred vezirom u Beogradu, to bi značilo da je buna počela. Ja nisam Hadži - Prodan i neću da skačem u maglu. Uzdam se u Boga da mi je pamet oštrija od vezirove, i da ću moći nekako svoju glavu do listanja gore izneti i sačuvati. A vama savetujem: izmičite se što dalje od turske ruke. Radite što možete, ali smišljeno i oprezno. Nastojte preko hajduka i poverljivih ljudi da se krug zavere što više raširi. One na koje sumnjate - ubijajte. Ali pazite dobro kome se poveravate. Nadam se da nema mnogo slabića i izdajnika. - Strah je okamenio ljude, ali naša nahija je čvrsta i pouzdana - odgovori mu Mutap. - Što sam imao da vam kažem - rekao sam. Gledajte po svaku cenu da me stalno obaveštavate. A sad je vreme da idemo na odmor, jer s božjom pomoću moram sutra za Beograd. VIII Na vezirskom šiljtetu, podvijenih nogu, sedeo je Sulejman - paša. Pušio je nargilu i posmatrao kako se ćumur žari u mangali. U odaji je toplo i ugodno. Vazduh je pun mirisa od isparenja ružinog ulja. Pred vratima se čuje kako knezovi oprezno pridolaze na sednicu. Kakav durašan i pogan soj, mislio je osmehujući se lukavo, jer je već bdžo obavešten da je Stanoje Glavaš ubijen i da će u toku dana njegova glava biti doneta. Nameravao je, takođe, da poseče Arsenija Lomu i Mutapa, pa se jako naljutio na Miloša što ih nije doveo. Samo, ni ovo što je dosad postigao nije tako rđavo. Trebaće mi glava i za đurđevdanski sastanak - pomisli. Za kratak tren video je u mislima kako mu dželat donosi na srebrnom tasu i stavlja pred noge Miloševu okrvavljenu glavu. Da, da, posinče, doći će red i na tebe! Dahije nisu umele jednog po jednog, već zapeli da sve odjedanput poskiDaju. Uđe Ibrahim - paša i duboko se pokloni. - Knezovi su se okupili, mogu li da ih pustim? - Neka uđu! A ti čim donesu Glavaševu glavu istakni je na džidu i metni na moj konak. Ibrahim - paša se pokloni i iziđe, ostavljajući iza sebe vrata otvorena. Prvi je ušao Miloš, poklonio se i stao nasred odaje. Zatim uđoše redom jedan za drugim nahijski knezovi, poređaše se u polukrug oko Miloša i, pošto su se poklonili, uglas povikaše: - Donosimo ti, čestiti veziru, harač, pozdrave i pokornost raje.
- Živi bili, živi bili! Tako i treba! Pokornu glavu sablja ne seče. Pričučnite da započnemo dogovor. Dok su se knezovi smeštali u polukrug i sedali po podu na ćilim, u odaju uđe haznadar sa strukom čohe. Prostre je pred vezira i okrenu se knezovima. - Počni najpre ti, Milošu, da predaješ harač, a zatim ostali redom po starešinstvu. Miloš ustade, smače kostretnu zobnicu s ramena i, pošto se poklonio Sulejman - paši, priđe čohi i istrese na nju trideset kesa novca. - Tu je dvadeset hiljada groša harača i deset hiljada za vezira! - Tako, tako, Milošu, uvek ti osvetlaš obraz. - Dvadeset hiljada groša harača i pet hiljada za vezira! - viknu promuklim i uplašenim glasom drugi knez istresajući zobnicu. - Što se brukaš, kneže? Malo je, malo pet hiljada! - ljutito viknu vezir. - Čestiti veziru, isterao sam iz nahije poslednji groš. Pošto su svi knezovi predali harač, haznadar skupi čohu, zametnu novac jednom čaušu preko ramena i ode kroz sporedna vrata. Momci su već bili izneli kafu i čibuke. Sulejman - paša zbog velikog doprinosa beše malo omekšao, pa otvarajući skupštinu reče: - Neka me šejtan odnese ako znam šta da radim s vama. Naredio sam da se dovedu dve hiljade kulučara, a vi ih dovedoste samo pet stotina. Isto tako, naredio sam da mi dovedete sve sumnjive ljude, a od njih ni traga ni glasa! Nema ni kola, ni sena za konje. Žao mi vas je, nesretnici. Lud ste i neposlušan svet. Hoćete da prkosite, a ne vidite da vas čekaju sablje i vešala. Eto, recite mi kako da se izgovorim i operem u Stambolu? Bogme, da vam je ma ko drugi ovde vezir, polovina bi vas visila na čengelama, a ja vam poklanjam ćurkove i gledam vam kroz prste. - Muka za tebe, poočime, a za nas još gora! Narod ogolio, obosio, gladan i nevoljan. Ovo pet stotina što smo doveli na kuluk, jedva smo obukli i odenuli da nekako dođe do Beograda i da ne skapa od zime, golotinje i gladi. Snegovi su toliko napadali da smo morali uz put da pokrenemo sela da nam prave prtinu. Čim malo ograne proleće, ako bude potrebno dovešćemo ti deset hiljada ljudi na kuluk - umiljato reče Miloš, a u sebi pomisli: »Kučkin sine, nećeš nas prevariti!« Zatim je nastalo dugo cenkanje oko razrezivanja đurđevdanskog harača. Kako knezovi nisu znali šta Miloš misli, pokušavali su da bar nešto smanje, ali je on u svemu potpomagao vezira. Ne shvatajući Miloša, a misleći da se uplašio, paša otpusti knezove zadovoljan obavljenim poslom. - Miloš će ostati kod mene u Beogradu da mi se nađe pri ruci kad mi što bude trebalo. Vi ostali idite kućama i otvorite širom oči. Gonite hajduke, hvatajte sumnjive i smutljivce, pa ih šaljite meni. Kad su knezovi izlazili iz vezirova konaka, Ibrahim - paša zaustavi Miloša i pokaza mu odsečenu Glavaševu glavu što je štrčala na džidi:
- Vidiš li, kneže, Stanojevu glavu? - Vidim, čestiti ćajo - odgovori Miloš. - Sada je došao red na tvoju - reče Ibrahim - paša. - Ne brini, ja sam svoju već odavno bacio u zobnicu. Ova što je sada nosim na ramenima nije moja nego narodna i carska. Nju ko dirne, ni svoje dugo neće nositi, jer car nikome ne ustupa ono što je njegovo. - Tako je, vala! Ja sam se samo šalio - povlačeći se reče ćehaja. - Ja se, čestiti pašo, nisam šalio. Za mene bi bilo lakše i bolje da mi je glava tamo uz Stanojevu. Ovako, vezir i car njome raspolažu, a narod u njoj gleda zalogu mira i carske blagosti. Ranija opomena iz usta samog Sulejman - paše još jasnije je pokazivala da ga vezir drži kao taoca, i da će ga pogubiti ako se dogodi bilo šta što mu se ne bi svidelo. Drugi ili treći dan po Stanojevoj pogibiji, Miloš je pratio Sulejman - pašu u lov na Avalu. Vezir je ubio jednog vuka i dve srne. Miloš je namerno promašio vuka, dajući time mogućnost Sulejman - paši da se pred Turcima pokaže kao bolji lovac i strelac. Vezir je pri povratku bio jako raspoložen. - Jesi li čuo, posinče, da je Napoleon utekao sa ostrva i ponovo zaratio sa Evropom? - Čuo sam, svetla sabljo - odgovori Miloš. - Eto, sad mi reci zar nije naša politika bolja od toliko hvaljene politike ćaura. - Ne znam, čestiti pašo. Bog je najpravednije podelio pamet. Niko se ne tuži da mu je malo dao. - Vidi ti njega! Knežić ko jarčić, a ponekad pametnu izvali. Da je Napoleon bio naš zarobljenik, odsekli bismo mu glavu. Tada bi sve bilo svršeno, jer mrtva usta ne ujedaju. - Činiš voliko, poočime, vaistinu ne ujedaju. IX Smrt Stanoja Glavaša, koji ništa nije preduzimao protiv Turaka, nego im, naprotiv, revnosno služio čuvajući Carigradski drum od hajduka i propraćajući karavane, postade strašna opomena svima koji su se još zavaravali da će biti moguće ostati na miru. Sulejman - paši više niko nije verovao. A pošto nije postojala nikakva nada za pomoć sa strane, ostajala je samo jedna mogućnost: dizati ustanak i boriti se na život i smrt. Knezovi koji su ranije bili protiv svake bune, čim su umakli iz Beograda, našli se u narodu i izvan dohvata vezirove ruke, počeli su da se povezuju i povlađuju onima što su želeli borbu s Turcima. A takvih je bilo svuda širom cele Srbije. Posle Hadži - Prodanove bune, kad se pokazalo da Sulejman - paša ne drži zadatu reč, mnogi su izmicali Turcima ispred oka i sklanjali se po nepristupačnim i zabitnim selima. Drugi su već ranije otišli u planine, podigli zimovnik i pomešali se s hajducima. Tajno su se međusobno povezivali i održavali sastanke na kojima se dogovaralo kako se treba braniti i što preduzeti. U svim tim grupama Miloš je imao svoje ljude koji su ga redovno obaveštavali o svemu. Sa svoje strane,
on je njih obaveštavao o stanju kod Turaka, o vezirovim namerama i situaciji u svetu. Isto tako, vršio je na njih pritisak da se pripremaju, ali da ništa ne preduzimaju dok im on ne bude dao znak. Međutim, poslednji Sulejman - pašini krvavi zločini u Beogradu i po nahijama, ubistvo Stanoja Glavaša, povećanje danka i kuluka, zapovest da se prikupi od naroda oružje, zatim pljačka po selima, sve to natera zaverenike da ubrzaju pripreme i da još više prošire krug svojih pristalica. Koncem februara održan je sastanak prvaka u podrumu popa Ranka u Radovcima; na sastanku su učestvovali zaverenici iz beogradske, valjevske i rudničke nahije. Uz one koji su se do sada krili, na taj sastanak došli su nahijski knezovi, trgovci i najistaknutiji ljudi, među kojima i Avakum, iguman manastira Bogovađe. Sakupio se znatan broj ljudi koji su prvačili i borili se pod Karađorđem za vreme prvog ustanka. Jednoglasno je doneta odluka da se diže ustanak čim nastupi proleće, a rešeno je da se ubije svaki Srbin koji ne bude hteo u borbu. Donet je zaključak da se vođstvo ponudi Milošu, jer je jedino on mogao da pokrene ceo narod. Zatim su ga obavestili o svemu, i zatražili da što pre napusti Beograd. Dosta sličnih sastanaka održano je i po drugim nahijama. Svi su tražili borbu i svi su pozivali Miloša da preuzme vođstvo. Takav jedan skup održan je i u Vreocima, nadomak Beograda, pod samim nosom Sulejman - paše Skopljaka, što je bio najjasniji dokaz da je buna dozrela i da više niko neće uspeti da je spreči. Sa sastanka iz Vreoca zaverenici poslaše čoveka u Zemun da bi sa Nikolom Stankovićem otišao generalu Červenku i saopštio mu odluku zaverenika, tražeći od Austrije pomoć u oružju i džebani. General Červenko primi Stankovića i izveštača veoma hladno. - Vladari Evrope nastoje na Kongresu u Beču da učvrste opšti mir, a vi hoćete da dižete bunu - rekao je gledajući ih začuđeno. - Dok se oni dogovore, Sulejman će nas sve istrebiti ako mi sami sebi ne pomognemo. - Ko je tebe poslao? - upita zamišljeno Červenko. - Knezovi, gospodine generale! Oni su sve do po gibije Stanoja Glavaša bili protivnici nemira, ali sad vide da niko od istaknutih ljudi neće ostati u životu ako se krvniku ne odupremo. - Znaš li ti da bi moja dužnost bila da o ovome obavestim vezira? - upita general. - Vi ste pre svega hrišćanin i čovek, a tek onda general. Zato vi to nećete učiniti - odgovori mu mirno Stanković. - U pravu si! Ali vam savetujem da se još izvesno vreme strpite. Carevi će, verovatno, govoriti i o vašem pitanju. Biće onako kako se oni dogovore. Što se tiče pomoći, ja vam je ne mogu pružiti. Moja zemlja je u prijateljskim odnosima s Turskom, i ne želi da se meša u njene unutrašnje stvari. - Ja ću vaš odgovor saopštiti knezovima. Moj narod je uvek priticao u pomoć Austriji kad je ratovala s Turcima. Mi sada tražimo od vas pomoć i želimo da se stavimo pod vašu zaštitu. Molim vas da to javite vašem caru. - To ću učiniti - odgovori general, očito nezadovoljan onim što je čuo.
Dok se ustanak u Srbiji pripremao, ljudi sastajali, kovali zaveru i sakupljali se za borbu, Sulejman - paša je sve to vreme držao Miloša u Beogradu pod prismotrom. To su, verovatno, bili najteži dani Miloševa života. Praćen mu je svaki korak i odasvud su vrebale oči vezirovih uhoda. Slati su mu ljudi koji su se predstavljali kao ruski i izbeglički agenti, nudili mu svoje usluge, davali savete i donosili poruke. Miloš je u njima lako prepoznavao vezirove špijune i obaveštače. Odbijao ih je surovo, i o svemu izveštavao Sulejman - pašu. Pored svih hvala i lepih reči, bilo mu je jasno da je uvršten u spisak onih koje je trebalo pogubiti, ali baš zbog toga njegova hladnokrvna prisebnost i odlučnost nisu popuštali. Pred Turcima se pravio zadovoljan; hvalio je vezirova nastojanja da se mir održi i buntovnici unište. Osećao je da je odlučni čas blizu i to mu je davalo natčovečansku snagu da bude strpljiv. Znao je da Sulejman neće posegnuti za njegovom glavom sve dok ima imalo nade da do rata neće doći. Pored toga, njegova obaveštajna služba u vezirovoj okolini radila je kao sat i pratila svaki vezirov potez i nameru. Za svaki slučaj, bio je pripremljen i na bekstvo. Isto tako, znao je sve šta se događalo u Austriji i kakav je stav ruskih diplomata u Beču i Carigradu. Tajnim kanalima uspevao je da održava vezu sa zaverenicima. Halid - bej je ostao dosledan u svojoj vernosti. A spretnošću oprobanog obaveštajca uspevao je da u najbližoj vezirovoj okolini stvori mrežu pouzdanih ljudi, koji su, s jedne strane, vršili uticaj na vezira, a, s druge, obaveštavali Halid - beja o svakoj vezirovoj nameri i odluci. Sam Sulejman - pašin haznadar zagrizao je mamac i potajno postao Milošev prijatelj i agent. Po prirodi svoga posla, a da niko ne posumnja, mogao je često da se sastaje s Milošem i daje mu savete i obaveštenja iz prve ruke. Jednog dana dojurio je rano Milošu. - Kneže, mogu ti reći da si već upola mrtav čovek! - Govori, ako si prijatelj, šta se dogodilo? - uzviknu Miloš prestrašeno. - Beogradski knez Atanasije Milovanović uhvatio je nekakvo pismo koje ti je upućeno iz Austrije i predao ga veziru. On ti je dušmanin i želi da ti skine glavu. Miloš je časak ćutao i premišljao. Zatim se maši rukom za pojas i izvadi kesu sa sto dukata pa je dobaci haznadaru. - Uzmi ovo kao znak moje zahvalnosti i reci mi šta da radim. Uveravam te da ni s kim nemam veze. - Najpre se smiri i priberi. Ako dođe do glave, uradićemo nešto da umakneš. A sad iz ovih stopa pođi do vezira. Padni na kolena i kaži kako si primetio da se on prema tebi u poslednje vreme izmenio. Bošnjak, ma koliko da je lukav i surov, neće moći da se uzdrži a da ti ne kaže u čemu je stvar. A ti sve poriči. - Hvala ti, čestiti efendija! Ja i raja umećemo da nagradimo tvoj trud i večito ti ostanemo zahvalni. Čim je haznadar otišao, Miloš se izbrija, presvuče i namesti kao i uvek kad je išao veziru. U pojas stavi pet stotina dukata, a u nedra spusti nož. Pred vezirovom odajom zamoli momka da ga prijavi Sulejman - paši. Na prijem je čekao mnogo duže nego ranije. Kad uđe u odaju, zateče vezira kako smrknut puši nargilu. Teški brkovi zloslutno su mu visili preko uglova usana. Miloša nije udostojio ni pogledom, već je zamišljeno zurio nekuda mimo njega. Zatim mu se guste prosede obrve skupiše i sučeliše u povijama. Sulejman leno skrenu oči prema Milošu, nastojeći da ga zbuni i prosvrdla do utrobe. Miloš je osetio da je
na ivici ponora i da sada sve zavisi od toga kako će se poneti i kakav će utisak ostaviti na vezira. Pade na kolena, udari temenom o pod i jecajući zavapi: - Aman, sunce moje, poočime, šta se desilo da tvoju milost izgubim? Neko me kod tebe opanjkao, dabogda živo meso od njega otpadalo! San me ostavio, jelo mi se odbilo, mira ni spokoja nemam, a ne znam šta se desilo. Bolje je da me odmah posečeš nego ovako da me mučiš! - De, de, ne pretvaraj se! Ovde sam ti poočim, sunce i milost, a iza leđa se dogovaraš kako vrat da mi slomiš! - O, najmudriji među mudrima, pravični i strogi Sulejman - pašo, zar misliš da sam toliko lud da sečem hrast u čijem 'ladu uživam najveću blagodet? Dve smo vere, ali Hristos je vaš koliko i naš svetac. Njegove mi krvi i mučeničkih rana, ne znam o čemu se radi. Nikad se u mome mozgu nije začela nijedna misao koju ti nisam poverio i rekao. Da sam mislio o ma kakvoj neveri ili zaveri, zar bih ugušio Hadži Prodanovu bunu? Ti si mi otac i majka, ne premišljaj se već seci ako ne veruješ. U tebi sam imao jedinog zaštitnika i prijatelja, a sad sam ga izgubio. Narod me gleda popreko, govori se kako sam tvoj pandur, a knezovi bi me, iz zavisti, popili u kašičici vode. Još gore: hajduci prete da će me živog odrati. Za mene pod kapom nebeskom nema više nigde mesta. Ovde sam živeo u sigurnosti, zahvaljujući tvojoj dobroti i milosti - zavapi Miloš, dok su mu suze tekle niz obraze. Iako krvnik i neosetljiv čovek, Sulejman - paša istinski bi dirnut Miloševim jadom. - Priberi se, posinče, pa mi objasni od koga je ovo pismo i sa kim mi spremaš zamku? Miloš se uspravi, a zatim je dugo rukavom utirao suze smišljajući šta da odgovori. Njegov mozak je brzo i sabrano sve odmah dokučio. Izveštaj Melentija Nikšića neopreznošću je pao u ruke Atanasiju Milovanoviću koji želi po svaku cenu da se pomoću Turaka i vezira nametne za jedinog posrednika između raje i Sulejman - paše. U tome ne bira sredstva, čak se ne libi ni izdaje. Sada se osećao lakše i, pribravši se promeni izgled i držanje. Postade odlučan i tvrd. - Poočime, sve do ovoga trenutka sam verovao da tvoja pamet ni u čemu ne zaostaje za junaštvom, pravičnošću i strogošću. Ne želim da posumnjaš u svoje ljude, ali zar ti nije jasno koliko je dušmana oko tebe ne samo među Srbima nego i među Turcima? Svi oni znaju da sam ja tvoj odani rob, i da moj ugled kod raje predstavlja garantiju mirnog života i rada u pašaluku. Pismo je namestio neki vrlo vešt i veliki neprijatelj i tvoj i moj, a namerno ga je poslao da tebi dođe u ruke. Taj ko je to uradio, poznaje dobro tvoju naglost i odlučnost. - Pismo sam dobio od kneza Atanasija - dočeka ga ljutito vezir. - U njegovu odanost ja ne sumnjam. Taj koji mi je predao pismo znao je da će ga knez tebi predati, kao što bih i ja uradio. Znao je da ćeš ti planuti i meni glavu skinuti. Znao je da će to raja shvatiti kao početak opšteg istrebljenja. A onda... Ne smem ni da pomislim, a kamoli da izgovorim... - Reci i ništa se ne boj! - viknu vezir.
- Onda bi ti isti pošli po narodu i govorili kako je Sulejman prevrtljiv, krvnik i kako je rešio da istrebi sve što se zove Srbin. - Shvatam, shvatam, Milošu! Nekome su potrebni buna i nered. Proleće je na pragu, a smutljivci će ponovo pokušati da zamute. Ustani, dođi bliže i reci mi šta da radim? Vidiš i sam da su nam dušmani zajednički. - Ja ne znam kako je u narodu. Biće da su i tamo počeli da mute, čim su sa ovim pismom ovde pokušali. I ako mene pitaš, ja bih za izvesno vreme okrenuo drugačije. - Kako, kako, reci slobodno? - zainteresovano upita vezir. - Eto, tu je ono nesrećno roblje iz Hadži - Prodanove bune. Hranu ti jede, a od njega nikakve koristi nemaš. Ja ću razrezati po narodu otkup da tč isplatim roblje. Narod će to shvatiti kao tvoju milost i dobru volju da oprostiš i onima koji su zgrešili. A moje je da im to tako protumačim. Uplašeni i nemirni ljudi protumačiće to na svoj način. Da menjaš politiku. Vratiće se kućama. - I šta dalje? - Ko ti bude trebao, moći ćeš lako da ga imaš u rukama. - Aferim, aferim! Dobro si to smislio. Knežić kb jarčić, a pameti imaš za trojicu. Pristajem da ti prodam roblje. Za cenu se nagodi sa Ibrahim - pašom. Miloš je otišao iz Sulejman - pašina konaka uveren da je za izvesno vreme otklonio od sebe opasnost, ali je znao da to neće dugo trajati, pa se odluči da što pre beži iz Beograda. Da ne bi ponbvo navukao na sebe sumnju, posla poverljiva čoveka da zamoli Hašim - bega, rudničkog muteselima, da ga on zatraži od vezira zbog neodložnih poslova u narodu. Sa Ibrahim - pašom je brzo načinio pogodbu za kupovinu roblja i dao mu kaparu od pet stotina dukata, a za ostatak novca zamolio ga da mu izda dozvolu da pređe u Zemun kako bi pozajmio od trgovaca. Odlazak u Zemun imao je za njega veliki značaj. Hteo je da se obavesti o situaciji, osigura nabavku oružja i džebane, a pozajmicom novca nameravao je da uveri Sulejman - pašu kako nema nikakvu rđavu nameru. Isto tako, od Ibrahim - paše je izradio teskeru za Dimitrija, kako bi ovaj mogao otići do njegove kuće, prigajiti volove i zatim ih doterati na Zabrežje. Pored toga, Dimitrije je dobio uputstvo da se obavesti o svemu što se priprema u narodu. X Ostavši sam u svojoj sobi, Miloš je i pored srećnog preokreta stvari bio uznemiren. Napetim ušima slušao je vrevu i buku u hanskoj odaji. Svaki šum koraka u hodniku budio je u njemu sumnju, a kad bi začuo topot vojničke patrole, prilazio bi prozoru i pratio je pogledom sve dok ne zamakne iza ugla ulice. Nije mu se silazilo među goste, pa naredi da mu večeru, piće i kafu donesu gore. Jelo mu nije prijalo, ali da bi održao snagu nasilu je uzeo pečenje i naredio da mu se donese oka vina. Vino mu je pomoglo da oštrije, brže i jasnije misli, da uguši u sebi možda neopravdan strah. Sećanje ga je neosetno odvuklo daleko od ove sobe i zidova kojima je bio okružen. Zaustavio se na jednom planinskom predelu svog zavijača. Pred
njim se ocrtavao zelen proplanak okružen gustom bukovom šumom. Bilo je to nekako posle ugušenja Prodanove bune; bio se dogovorio s Bisenijom da je tu sačeka. Došla je zaplamtela lica, zadihana. Nije joj dao da govori; zgrabio ju je i bacio na zemlju. Bisenija se nije branila, ali mu je, ugrizavši ga za razdrljene grudi, rekla: - Nemaš kad sa mnom ni reč da progovoriš. Posle su dugo sedeli, Bisenija se uvijala oko njega i mazila, a njemu se žurilo, jer nije hteo da navuče Ljubičinu sumnju. Tražila je da joj dozvoli da ide tetki. - Tamo nam niko neće smetati. Dojadilo mi je da te večito čekam i kradem. A ne mogu više ni nju da podnosim! Zamisli kako mi je. Ja cvokoćem sama u vajatu, a ti ležiš pored nje. - Ovde te držim zbog sigurnosti. Moraš ostati tu gde si. Bisenija se tužno nasmešila; izvijala se kao da je htela da mu otkrije svu draž svoga tela i svu lepotu svoje mladosti. Gledao je kako odlazi, sav obuzet željom da je dozove natrag. Sada, sećajući se toga, zatvori oči... U jednom trenutku učini mu se kao da čuje šum nečijih koraka pred vratima. Spusti ruku na kuburu koja mu je ležala pod jastukom. Vrata se otvoriše i Đulma uđe kao senka. Bila je uzbuđena i uplašena. Obukla je staru haljinu i zabradila se crnom maramom da ne bi privukla na sebe pažnju onih koji je slučajno susretnu ili opaze. Dugo je gledala Miloša i stajala nemo pored vrata. - Zašto si došla? Zar se nismo dogovorili da mi posle venčanja više nećeš dolaziti? Tvoj muž je moj čovek! Neću da budem podlac. - On me je poslao da ti saopštim kako je Atanasije Milovanović uhvatio nekakvo pismo i predao ga veziru. Treba da se što pre spasavaš. - Reci Milisavu da sam o svemu tome obavešten i da je sve u redu. Đulma se pola godine pre ovog susreta s Milošem bila udala za mladog terziju Milisava, koji je kao izvrstan majstor radio za vezira i njegovu rodbinu. To mu je omogućavalo da često prelazi u Zemun zbog nabavke robe. Miloš ga je doveo sa sobom u Beograd i pomogao mu da nađe podesnu radionicu. Upoznao ga je i sa Đulmom, i kad je osetio da se devojka zainteresovala - nagovorio ju je da se uda. - Mogu li malo da posedim? - upitala je neveselo. - Možeš. Sela je i nemirno čupkala rese na šalu. - Ja, budala, trčim kao bez duše! Skoro da poludim od straha! Miloš napuni čibuk, umiljato je pogleda, prignu se i uze je za ruku. - Jesi li bremenita?
- Vidiš da jesam. Bog mi je pomogao. Nemoj da misliš da me je ono grešno dovelo ovamo. Ja volim Milisava. Ali ti si mi nešto drugo. Gospode, kako smo mi žene glupe! Eto, za tebe bih sve mogla da žrtvujem, iako znam da me nikad nisi voleo. - Ja tebe i sada volim. Čistije i lepše nego ranije. Ono je bilo s grehom. Sad si mi zbog Milisava kao rod. - Hvala ti. Moram da idem. A ti, svega ti na svetu, što pre odlazi iz Beograda. Ne bih mogla da preživim tvoju smrt - reče Đulma i zaplaka. - Ne boj se. Nema lako smrti za kurjaka. Zatim joj uze glavu među svoje dlanove, zagleda joj se toplo i zahvalno u oči, pa je brzo poljubi. - Idi, i pazi da te ko ne primeti! Noć je proveo nemirno i u razmišljanju. Sutradan rano otišao je na pristanište i prvom lađom prešao u Zemun. Tamo održa nekoliko sastanaka, obavesti se o događajima u Beču, pa zatim uputi Rusima nova obaveštenja o svemu što se događa u Srbiji. U toku dana nađe dva pouzdana trgovca koji će mu krišom dostavljati oružje, džebanu i hranu. Od Jakova Jehudije naplati za volove deset hiljada dukata. Izdade mu uputstvo da za izvesno vreme ne šalje žito i so, a on će mu docnije poručiti kad, gde i koliko da mu kupi i pošalje. U Beograd se vrati za videla. Ibrahim - paši isplati pola novca za otkupljeno roblje, a za preostali deo se izgovori kako ga nema, pa mu dade priznanicu na dvadeset i pet hiljada groša, obećavši da će ih isplatiti čim se vrati u Beograd. Zamolio ga je da utiče na vezira da ga pusti kući kako bi mogao pokupiti po narodu kaparisane veprove i saterati ih na Obrežje. Ovom prodajom trebalo bi da se razduži i njemu i zemunskim trgovcima. Posle nekoliko dana pozva ga Sulejman - paša. Po običaju, počastio ga je čibukom i kafom. Dugo je ćutao, odbijajući dimove iz nargile. - Moli me Hašim - beg s Rudnika da te za neko vreme pošaljem njemu. Ima nameru da uz tvoju pomoć istrebi hajduke dok još ima snega. Možda grešim što te šaljem. - Ako mi ne veruješ, onda me nemoj slati - reče uvređeno Miloš. - Verujem, verujem. Nego, možeš i meni hitno zatrebati. Zato gledaj da što pre završiš posao u nahiji i u svojoj kući. Hoću da si mi ovde za deset dana! - Mogu i za sedam, poočime! Kući neću ni ići. Poslaću Dimitrija da prihvati verpove i drugo krdo volova. Ja ću uz Hašim - bega za dan - dva raščistiti s hajducima. A, jest, juče je Dimitrije na Obrežju predao sto volova i primio nešto para. Polovinu otkupa za roblje otplatio sam Ibrahim - paši. Ostatak ću mu doneti kad se ovamo vratim. Za tebe sam odvojio dvesta dukata. Ako da Bog da ostalu trgovinu dobro prodam, biće idući put i više. - Darovanom konju zubi se ne gledaju. Hvala ti - reče vezir - i pazi da mi se vratiš na vreme!
Miloš se zahvali veziru, poljubi mu ruku, pa ode do Ibrahim - paše. Uze zarobljene, potrpa ih u nekoliko kola, snabde hranom i obuče gole. Zatim se spremi, te se sa Dimitrijem i robljem izveze do Topčidera. Tu otpusti kočijaše i okupi roblje oko sebe. - Braćo i sestre, imali ste sreću u nesreći. Otkupio sam vas , ali se bojim da se naš krvnik Sulejman - paša ne pokaje i pošalje za nama sejmene da vas ponovo vrati u zatočenje. Zato nemojte ići u grupama, nego neka svako krene prekim putem svome kraju. I sklanjajte se od Turaka. Žene, deca, starci i mlađi ljudi, svi redom prilazili su mu ruci i sa suzama u očima brzo zamicali u šumu, a Dimitrije i Miloš su gledali za njima. Kad su ostali sami, Miloš skide kapu i prekrsti se: - Hvala ti, Gospode, što mi pomože da ih izmaknem zveri iz čeljusti. A sad, Dimitrije, skreći u šumu! Drumom ne smemo ići. Može se zlotvor pokajati i poslati momke da nas uhvate ili pobiju. Milošev strah bio je opravdan. U prepodnevnim časovima Sulejman - paša nije bio uznemiren što je dozvolio Milošu da ide. Po ručku prileže na šiljte da se odmori. Tek što je sveo oči, usni kako u pocepanom odelu sedi na panju, a pred njim uz strmo brdo penje se Miloš na vilenu konju kao na krilima. Trže se i još nerasanjen viknu momka: - Zovi mi Ibrahim - pašu! Ćehaja dođe odmah, ne malo iznenađen neočekivanim pozivom u nevreme. - Šta je s Milošem? - upita uznemireno vezir. - Po tvom naređenju pustio sam ga da ode kući. - Šalji momke da ga vrate ili ubiju! - goropadno viknu vezir. XI Uoči Bogojavljenja, Ljubica i Bisenija su sedele kao i uvek: Bisenija na krevetu pored prozora, a Ljubica u stolovaku pred ognjištem. Kroz prozor se nazirala bela zimska noć, a sobu je jednim delom ispunjavala srebrnasta mesečina. Bila je to nekako noć sva meka, prepuna svečane tišine i očekivanja. Ali i pored mesečine, beline i tišine, Biseniju je obespokojavalo nešto čudno i neshvatljivo. Slušala je oko sebe tajanstvene glasove, tople šumove i zvuke. Te večeri joj se pod pasom nešto dva - tri puta pomerilo. Kad je to osetila prvi put, topao i sladak talas celu ju je oblio. Pokrenuo se jedan nov život sličan njoj, nešto drago i prijatno što nikad ranije nije doživela. Saznanje o onome što je trebalo da dođe nadoknađivalo je svu patnju, želje, čežnju, poniženja, sve što je dosad doživela. Srce je kucalo brzo, a suze su navirale na oči. Zajecala je, a da toga nije ni bila svesna, pustila je čudan promukao glas, zarila glavu među dlanove i počela izbezumljeno da grca i trese se. - Zašto, sestro, plačeš? - upita Ljubica više iz radoznalosti nego iz želje da je uteši. Bisenija se za trenutak utiša, a zatim stisnu zubima usne i jeknu:
- Ni doma ni roda više nemam! Preljubnica sam i verolomnica! Gadno i nesrećno stvorenje. Živim tu Od tvoje milosti i ne mogu, ne mogu više ovako. Bolje bi bilo da me nije onda oslobodio od Turaka. Bila bih robinja i patila zajedno sa mojima. Ljubica prvi put oseti da je Bisenija ponižena i nesrećna žena. Za tili čas sećanje na ceo život minu joj ispred očiju. Stisnu kapke, zenice joj utrnuše. Mora da zaboravi uvredu i ljubomoru! Ali kako je mogla zaboraviti kad i ona sama voli, i kad je zbog svega i sama uvređena i ponižena?! Videla je sve dokle joj pamćenje seže... Ugleda selo u magli, veliku drvenu kuću. Otac krupan, koščat brkonja, uvek natmuren, oprezno se okreće oko sebe kad s torbom zamiče u šumu. To on, hajdučki jatak, nosi hranu i nastoji da ga ko iz sela ne primeti. Majka, sa spuštenim koščatim rukama, gleda za njim. Lice joj izmučeno brigom i patnjom. Onda iznenada ožive celo detinjstvo, ljudi, žene, momci i devojke. Sva dolina. Kopa se, ore, čuva stoka. Uz reku, na samoj obali, subašin je han. Letnji dan pun sunca i lepote. Lica devojaka, koje su sa grabuljama stajale na zakosu, aga koji ih posmatra i guta raširenim zenicama. Pogled mu se zaustavlja na njenim čvrstim grudima... Ljubica zatrese glavom, seća se dalje: zagazila je u reku, uzdigla suknju, a voda joj razblažuje vrelinu bedara. Izraste Miloš kao onda na konju. Nju je obuzeo plamen stida, ali joj godi njegov pogled; i da nije sa njom majka, zbacila bi haljine i otisnula se u bistru maticu da je on lovi kao pastrmku. Iskrsnu pred njom veče prosidbe, svadbeni dan i prva bračna noć. Tri dana je dvorila slomljena od umora i čekanja. Kako je sve bilo jednostavno, grubo, silovito. Ali, ipak, to je najlepša godina njenog života. A onda, nekako baš u ovo vreme, krajem februara, prvi put je zanela i osećala se presrećna i začuđena onim što se u njenom telu događalo. Nastupila je noć, bela i čudna kao ova noćašnja, čekala je Miloša da večeraju. Naglo je nešto zasvetlelo, začuli su se pucnji, vika po selu. Istrčala je pred kuću i opazila kako han na obali reke gori kao zapaljena buktinja. Plamen je lizao, a rojevi zlatnih strelica sukljali su u nebo. Strčala je i umešala se u gomilu. Pet subašinih pandura, krvavih usana, svezani užetom, izbezumljeno su posmatrali kako im vešaju subašu. Žene, devojke, starci i seljaci raznosili su žito, med, rakiju i sve što im je dopalo ruku. Tada je to počelo i, eto, već deset godina ne prestaje. Miloš je više u ratu nego u kući. Lepota i mladost prošli su joj u čekanju, ugušivanju želja i u jalovim nadama. Rodilo se jedno pa drugo dete, a sad je ponovo zanela. Oseća kako je već sve na izmaku, i kako se više nikad neće povratiti ludi časovi lepote i zaborava... Nit sećanja se prekinu. Bisenija na krevetu plače. Plače i cvili kao išibana kujica. Zar je kriva - pomisli. Znam ga, navalio kao vuk na ovcu. Za njega ne postoje prepreke kad nešto hoće. Bezdušan je i bezobziran. Skoro kao Turčin. A žensko srce ne može da odoli muškoj snazi... Ali što ja nju pravdam?! Čovek koji se voli ne može se deliti. Moj je, i nikad ga nijednoj neću prepustiti. Zaslužila sam ga iskrenošću i patnjom. Ona je kučka, i trebalo bi je i prebiti kao kučku. - Ne plači! - reče Ljubica, a zatim se diže i priđe Biseniji. U njoj se nešto naglo slomilo, i toplo saučešće svu je ispuni. Spusti se i obuhvati je rukama, Stavi joj glavu na svoje krilo. Bisenija se okrenu prema njoj. Obuhvati je rukama i pritisnu svoje lice uz Ljubičina bedra. Onda se naglo uspravi. Zagrliše se i zajecaše.
- Shvati me i oprosti! - prošaputa Bisenija ljubeći Ljubičine ruke. - Eh, šta tu ima da se prašta. Zar nismo obe žene? Patnja nam je suđena. Nego, ti si još nevična. Treba da se paziš zbog deteta. Ne prihvaćaj se tereta i čuvaj se da ne padneš nezgodno. - Mislim da ne bi bilo dobro da ovde ostanem - prošaputa Bisenija podigavši glavu i zagledavši se Ljubici u oči - pošla bih tetki u Takovo. - Tamo će ti zaista biti dobro - viknu obradovana Ljubica. - Ona je iskusna i pametna žena. Sutra ću zamoliti Tomu da te isprati. XII Karađorđe je te bogojavljenske noći u Hotinu priredio večeru za desetak istaknutih starešina. Gubernator i predstavnici ruske vlasti iskazivali su starešinama veliku pažnju i poštovanje, a posebno voždu. Bile su im dodeljene velike novčane pomoći, date udobne kuće i ukazivane počasti. Prolazeći kroz Srem i Banat, Karađorđe nije ni osetio da se laktom očešao o bunu. Tek kad se udobno smestio u Besarabiji, smirio i nastojao da se sredi, da raščisti sa svojim protivnicima iz emigracije, doznade za Hadži - Prodanovu bunu. Vest ga je potresla i uznemirila. Stari buntovnik ponovo je usplamteo. U noćima nesanice i razmišljanja uvideo je da su ga Rusi opet prevarili i smišljeno odveli daleko od otadžbine kako ne bi mogao da se umeša u metež. Malo - pomalo, poče ga obuzimati mržnja prema Rusima. Oni su se, mislio je, umešali u moj život. Stalno su pravili spletke, posejali između mene i starešina razdor preko podlog Rodofinikina. Nedoba me lukavošću izveo iz Srbije, bacio u sramotu i sad kad sam najviše potreban ojađenom narodu, i kad bih mogao da iskupim sve greške novom borbom, doveo me ovamo i zatočio. Danima i noćima nametala su mu se sećanja na sve što se dogodilo od Rodofinikinova dolaska u Beograd. Dolazio je do zaključka da Rusi imaju svoje interese na Balkanu i da sve drugo podređuju tome. Slom osamsto trinaeste usledio je baš zbog njihove podlosti. Pokri lice rukama kako mu svetlost ne bi padala na oči. Ali misli su mu i dalje navirale, a svaka je prodirala kroz prostor i vreme i zarivala se u tamne dubine željene Srbije. Nije mu ostajalo ništa drugo osim da okupi starešine i uputi molbu lično caru Aleksandru. Izneti sve patnje i stradanja koje nanosi jadnoj raji Sulejman - paša. Tražiti zaštitu i obećanu pomoć. Bar time da se oduži zemlji i narodu! Zatim su počeli dani praznine i očajanja. Izbegle starešine lenstvuju, svađaju se i međusobno ogovaraju. Pošto nema vina, piju votku i pivo. Igraju karte, a neki su započeli i da trguju. Ima ih koji ne prezaju od podvale, lakomislenog zaduživanja, laži, pijančenja i bluda. Tvrdi su to i otporni ljudi. Skloni čak i zločinima i prosjačenju. Hvališu se pred Rusima. Teško mu je da sve to gleda. Sam sebi priznaje da u Srbiji nije dobro poznavao ove ljude. Bilo je potrebno da se sve ovo dogodi, pa tek onda da vidi ko su i kakvi su. Naročito mu smeta nadmeno ponašanje Mladenovo. Pored ruske pomoći, on ima uza se i novac koji je prokrijumčario preko prijatelja. Jakov je ćutljiv, odao se piću i samo uzdiše. Pop Luka se još drži ponizno. Janićije Đurić tek u emigraciji je otkrio svoje pravo satansko lice. Nešto u potaji smišlja s
vladikom Leontijem i Petrom Dobrnjcem. Karađorđe oseća kako se oko njega, kao nevidljiva paučina, prepliću laži i spletke. Onda se iznenada pojavio gubernatorov glasnik i doneo iz Petrograda odgovor na molbu. Javljaju mu da će ruski poslanik u Carigradu preduzeti energične korake za ispunjenje Bukureškog ugovora, kao i sve drugo što je potrebno za zaštitu Srba. Dvorska kancelarija ga uverava da će biti ispunjeno sve što je obećano. Šalje mu hiljadu dukata kao znak carske pažnje. Opet mu se nada osmehnula! Hadži - Prodan mu se javio iz Petrovaradina. Čim dobije pasoš - doći će da ga poseti. Treba to proslaviti, i tako prijateljima i protivnicima pokazati da car i Rusija računaju jedino na njega. Sutra je Bogojavljenje: Vožd sedi u začelju dugog stola i ispod prosedih obrva posmatra goste već zagrejane pićem i ozarene dobrom vešću. Kako su svi noćas prijazni! Laskaju mu i čestitaju. I njega je zagrejalo piće, ali mu je misao bistra kao zora. Juri besomučno kroz prostor prema Srbiji. Kad li ću ovako moći da priredim večeru u Topoli? Doživeti to i onda spokojno sklopiti oči. Mladen se šalio s Jakovom: - Zamisli da je ovo vino umesto piva i nazdravi! - rekao je, a lukav osmeh zlobe zaigra mu oko punih usana. Nikad on neće moći drugačije da radi, pomisli Karađorđe, i oseti kako ga poduzima jarostan gnev. XIII U martu 1815. godine proleće se osetilo rano. Ljubica, zabrinuta i mršava, stajala je pred kućom i pažljivo pogledom pratila dva konjanika koji su uzbrdicom dolazili prema kući. Nejasno nadanje još od ranog jutra nije joj davalo mira. Jačala se radom, a onda bi je kao iznenadni poziv trglo radosno predosećanje. To je okrepilo njenu ranjenu dušu. Pre desetak dana ispratila je Biseniju, pretpostavljajući da će joj biti mnogo lakše kad je više ne bude gledala.
Ali je uskoro osetila da joj nešto nedostaje, da se nije dobro ponela prema njoj. Tek je zašla u tridesetu godinu, pa činilo joj se da je već ostarela. U njoj se sve izmešalo i zamrsilo. Duša joj je još mlada, prepuna žudnje, ali oseća da su joj kukovi pod suknjom iskočili od mršavosti, a nekad čvrste i uspravne grudi se opustile. Ako se i vrati, zar će moći da me poželi ovako ružnu? Konjanici u galopu dojahaše pred kuću. Ljubica se naglo uhvati za ogradu i uzbuđeno prošapta: - Miloš i Dimitrije. Odnekud kao da ga je đavo iz rukava istresao, stvorio se Sima Paštrmac, prihvatio konja, zgrabio Miloša velikim ručurdama i pritisnuo ga na grudi. - Kažem ja njima! Miloš je lisica, izvući će se!
- Miči šape! Ni medved me tako ne bi mesio. Ljubica oseti kako joj telo gori i ruke podrhtavaju. S velikom žurbom polete u kuću i viknu decu. - Hodite brzo, došao vam je otac! - Tata, tata! - trčeći jedna za drugom vikale su Petra i Savka. Miloš zgrabi decu, diže ih u naručje; dugo ih ljubi i zagleda. Zatim priđe konju i iz bisaga izvadi smotak sa šećerlemama; devojčicama dade po jednu šarenu šipku, a ostatak pruži Ljubici. - Nisam te očekivala, odavno nisi ništa poručio - jedva se odlučila da progovori. - Bogu treba da zahvalim što mi ovog puta pomože da iznesem čitavu glavu. Nego, sve će biti dobro. Deca su porasla. A ti si islabila. Čim je ušao u kuću, nagrnuše momci, čobani i posluga da ga pozdrave i čuju novosti. Toma Vučić sedi u stolovaku naspram njega, ćutljivo puši, dok Paštrmac neumorno nudi sve rakijom, a i sam redovno sa svakim ispija za Miloševo zdravlje i srećan povratak. Ljubica kuva kafu, ali je neprijatno iznenađena; činilo joj se da Miloš stalno traži očima Biseniju. Bila je toliko zbunjena njegovom hladnoćom da je htela da zaplače. Međutim, Miloša je morila druga muka. Još uz put, gde god je svratio u selo da noći i porazgovara s ljudima, svuda je osetio da se nešto priprema. Proleće je tek na pragu, a seljaci su užurbano izvlačili đubre na njive, iznosili stvari na bačije i katune. Video je jednu ženu kako je ponela i ikonu. Kad je upitao zašto to čini, ona mu reče: »Svetac mi se javio u snu i rekao mi da ga nosim sa sobom kud god pođem«. Iz svega što ču, vide i zapazi, bi mu jasno da je u narodu sazrelo vreme za dizanje bune. U Crniću, oko njegove kuće, vrilo je kao u logoru. Zatekao je mnoge ljude koje nije poznavao. - Ko su ovi novi? - upita Vučića. - Oni koji nisu voljni da svoju kožu džabe dadnu. Ima ih, kneže, iz svih nahija. Čak i s onu stranu Morave. - Gde su Marko Štitarac i Mutap? - Ima više od petnaest dana kako su nekud otišli. Ja sam spremila brašnjenik, a kad upitah kud nameravaju, Marko mi odbrusi da se to mene ne tiče - odgovori Ljubica. - Marko je postao pustahija! Na svoju ruku uhvatio Ranka kujundžiju iz Čačka, doveo ga noću ovamo i ubio. - Ranka ubio?! - upita Miloš, a licem mu pređe leden i odlučan osmeh. Zatim pogleda sve prisutne: Ranka je pridobio vezir da pod vidom trgovanja tumara po nahijama i otkriva zaverenike. - Ja sam pre tri dana uhvatio jednog koji je nosio razboje i drndala za natre i prodavao ih po selu. Izdavao se za Makedonca. Osetio sam po govoru da zanosi na arnautski. Pritegnem ga. Ni da pisne. Slindram mu čakšire i vidim - sunećen je. A kad mu obećah da ću ga pustiti, sve priznade. Te ja njemu kamen o vrat i otposlah ga u vir da lovi ribu - ispriča Toma, a beli kurjački zubi mu zablistaše.
- Arsenije Lomo je nedavno u brdima uhvatio uhodu - umeša se jedan vojnik. - Od one večeri kad smo ono sedeli ovde, pop Nikola se izgubio. Niko mu ne zna za trag. Dva puta sam išao popadiji. Ona mi ne htede reći ništa, jedino veli da se negde sakrio - smejući se reče Paštrmac. Već sutradan iz okolnih sela navališe seljaci. Dolazili su da pozdrave Miloša, raspitaju se o novostima, a najviše da nekako dokuče sprema li se nešto. Među prisutnima bio je i Todor iz Dragačeva, poznat knežev prijatelj i težak siromašak. Odelo mu bedno, prsa razdrljena, obrasla čitavom kudeljom zamršene runje. Skoro sve vreme je ćutao, uzimao Miloševu kesu i iz nje duvanom punio lulu. Kad su se svi napričali, izrazgovarali i otišli svojim kućama, Todor je i dalje sedeo, ćutao i nešto micao usnama. - Činiš voliko, Todore, šta ti misliš hoće li moći da se prođe ovoga proleća s mirom? - upita ga Miloš. - Dvoumio sam se sve dok ne vidoh tebe. Sad znam da od mira nema ništa - odgovori Todor i nastavi da puši. - Ene - de, kako ti to zaključi? - Tako, sokole moj. Otkad te znam, ti si voleo da se s ljudima našališ i sprdačiš i kad je najteže bilo. A danas si sve ozbiljno popovski tolkovao. Nego, reci ti meni smeš li ti još veziru na oči? - Slave mi, Todore, ne smem. - Sad ću ja tebi otkriti ono što ti ne znaš. Kad čovek postane vlast - popne se iznad ostalih ljudi i dobro vidi šta se po zemlji kreće. A ovo što se od zimus kreće kroz narod, ide ispod zemlje i pored puta. Imaš li ti veze s tim ili ne, neću u to da ulazim. Ono što mogu da tvrdim, to je: sve je spremno za ustanak. Buknuće pre nego što mi i mislimo. Zato ako nećeš s narodom, beži što pre da te mutna voda ne ponese. - I ti... - pokuša Miloš. - Stani, ne prekidaj me! Znaj, ovoga puta svi su uprli oči u tebe. Zato nemoj da pokušavaš kao ono s Prodanom. - Ono je sve bilo zeleno i zima na pragu. - I sad je zeleno. - Misliš li zaista? - Kažem ti: Turci nemaju šta da mi uzmu a, Bog i vera, teško da će i sabljom na me potegnuti. Tvoju glavu više vole od zobnice dukata. - Onda da se pogodimo nas dvojica. Kad bude vreme - doći ćeš mi kući. - Doći ću - odgovori Todor, napuni lulu i oprosti se od Miloša.
XIV Iz dana u dan uznemirenje je sve veće. Šapat ide od usta do usta, od kapije do kapije, od sela selu, od nahije nahiji. Svi šapuću i sve se pretvorilo u uvo. Ali Miloš još nije hteo da prekine tanku nit mira. Neće prvi da izazove, pustiće seljake neka pozavršavaju proletnje radove, pa zakaza da se dogovor održi u Cvetnu nedelju kod crkve u Takovu. Smatrao je da će biti najbolje da o velikom saboru u Takovu još jednom o svemu porazgovara sa starcima i istaknutim ljudima. A dotle - rasturio je po svim nahijama svoje ljude da agituju, razgovaraju i prikupljaju nove zaverenike. Međutim, njegova želja da se ne počne pre Cveti nije se ispunila. Ogorčeni narod bio se toliko pokrenuo i uskolebao da su i sami Miloševi poverenici ugazili u bunu pre određenog vremena. Arsenije Lomo prešao je Jošanicu na Cvetni četvrtak i rasterao turske haračlije. Jevrem Obrenović, Sima Paštrmac i Blagoje iz Knića ubiše u selu Konjuši turskog poreznika. Pozvani i nezvani, oni koji su se dogovarali i oni koji su ćutali, počeše na svim stranama da se pojedinačno obračunavaju s Turcima gde god bi im se ukazala prilika. Sa planina i zimovnika silazili su hajduci i oni što su se krili, i otvoreno se pokazivali po selima. Događalo se ono što se događa u svim pokretima i bunama: reč su uzimali oni što ne misle na posledice, već smelo istupaju, svojom ludom i odvažnom glavom zapaljuju narodne mase i povlače ih sa sobom u borbu. Milošu je sad jasno da je ustanak počeo. Zato odmah pojaha konja i u pratnji momaka siđe u Brusnicu svome prijatelju Hašim - begu. Zateče ga jako uplašena. - Pobratime, šta je ovo? Tvoji ljudi napadaju i ubijaju haračlije. - Pobratime, ja sam došao da iskupim svoju reč i da ti vratim dug. Nas dvojica smo se zakleli da jedan drugome pomognemo u nevolji. Nas dele vere i to što si ti Turčin, a ja Srbin. Ali nas veže ono što je iznad svega: ljudi smo i prijatelji. Vidiš i sam da su došli dani kad se neće gledati ko je među Turcima prav a ko kriv. Buna je kao požar. Proždire sve što zahvati. Nasilja i zločini Sulejman - pašini prevazišli su svaku meru. Narod je krenuo da ga sruši. Reći ću ti jedno: mi nismo protiv cara i turske uprave. Nećemo ići nikome pod skut, ali ovo zlo ne možemo više trpeti. - Zlo, pobratime! Veliko zlo! Propao sam! - viknu uplašeno Hašim - beg. - Nisi i ne boj se. Dobro u vodu bačeno, i uzvodno će te stići. Ja sam došao sa svojim momcima da te propratim kuda želiš. Uzmi svoju čeljad i najvrednije od imetka. Dlaka s glave ni jednom tvome čoveku neće faliti, niti para imovine propasti. - Kad je tako, onda me proprati do Užica. Istog dana Miloševi ljudi otpratiše Hašim - bega, njegov harem, momke i svu imovinu koju je mogao na konjima sa sobom poneti. Ono što nije mogao poneti, Miloš mu isplati u novcu. Pri polasku, Hašim - beg ga zagrli. - Ako ti kad bude do moje pomoći, a budem li živ, obrati mi se, pobratime. - U životu je oduvek bilo i biće tako, pobratime - danas sam ja tebi pomogao, sutra ćeš ti meni.
Kad se Miloš vratio iz Brusnice u Crnić, zateče u kući pedesetak zaverenika, među kojima Marka Štitarca, Arsenija Lomu, Paštrmca, Vučića, Milića Drinčića, popa Nikolu i Mutapa. Njegov brat Jovan stajao je po strani sa Ljubicom, nešto joj živo pričao, a ona bleda i unezverena napeto ga slušala. Miloš sjaha s konja i predade ga momku, a zatim priđe jednom balvanu i sede. Prisutni se okupiše; neki posedaše, a drugi ostadoše stojeći naokolo u krugu. Arsenije Lomo ljutito je uvrtao tanak ječmeni brk. - Sve mogu da razumem, Milošu, ali tebe nikako. Mi ubijamo haračlije i s tvojim znanjem pokrećemo narod, a ti nemaš prečega posla već ideš da spasavaš Hašim - bega. - Činiš voliko, Arsenije, čovek nije zver, a svi Turci nisu zlo radili. - Kad je reč o njima, ja ne pravim razlike; redom ću ih ubijati i klati gde koga sretnem i stignem. - Ja ti opet kažem, ako ti šta vredi kazivati: mi nemamo dovoljno snage da sve Turke istrebimo odjedanput i da zaratimo sa celom carevinom. Jedno je bes i osveta, a drugo je pametan rad i odlučnost. Hašim - beg mi je spasao život. Da njega nije bilo, ja danas ne bih ovde sedeo među vama, nego bi mi glava, kao Stanojeva, štrčala na bedemu nabijena na kolac. - Miloš je u pravu, Arsenije - ljutito će Toma Vučić. - Arsenije, ako si toliko žedan krvi, eno ti na Rudniku našeg dušmanina i krvnika Topalovića pa se s njime obračunaj - obrati mu se Marko Štitarac. - Manite se, ljudi, toga! Bolje da pristupimo onome što je preče od svega. Narod je pokrenut, a mi smo u živu vatru zagazili. Ovoga puta i starci traže borbu, a svi žele da Miloš bude vođa. Ja isto tako mislim. Sad nam više uzmicanja nema. Milošu, nudimo ti da nas povedeš, pa ili da pobedimo ili svi da izginemo smireno reče Mutap. - Činiš voliko, Mutape, ja i sam vidim da nema uzmicanja. Primiću se da vas vodim, ali pod uslovom da me slušate. Da je dogorelo do nokata, to i ćorava baba vidi. Ali Turci su kao vuci. Oni znaju šta gube i šta moraju da brane, a mi još nismo dovoljno svesni šta borbom hoćemo i šta ćemo dobiti. Čim nam malo popusti oko grla, svak će hteti da bude od mene pametniji i počeće da tegli na svoju stranu. Neka je snaga i malena, ali ako je u jednoj ruci - teško je neprijatelju s njome izići nakraj. Zato svi unapred treba da znate: ako ja budem na čelu, vodiću vas i zapovedati kako umem i znam. Neću trpeti ničiju neposlušnost i prigovore. Ako Bog pomogne te Turke slomimo i malo slobodice stvorimo, lako ćemo se posle dogovoriti i šićar deliti. - Znači da pristaješ! - radosno uzviknu Lomo. U pravi čas Ljubica iznese dve pljoske rakije; jednu dodade Lomi, a drugu Tomi Vučiću, pa se povuče u stranu i prekrsti ruke na prsima; ostala je da sluša o čemu se veća. - Pristajem. Sutra su Cveti pa će se narod iz tri nahije okupiti kod crkve na sabor. Na svim drumovima i prilazima Takovu postavićemo zasede. U slučaju da Turci nešto osete pa krenu da ometaju i robe narod, moramo ih u tome sprečiti. Ja ću sići crkvi i objaviti ustanak.
- Bog te poživeo! - oduševljeno povikaše momci, bubetajući jedan drugoga oduševljeno pesnicama. Ljubica priđe i razmače krug ljudi oko Miloša. - Mogu li da vas nešto upitam i zamolim? - Vala, snaho, puštamo ti Miloša još noćas, a sutra diži ruke od njega - našali se Sima Paštrmac. - Amidža, zar nemaš koga drugog da zadevaš? Veruješ li ti da sam ja možda gluva ili slepa, pa da ne vidim o čemu se radi? Istina, nikada se nisam uplitala u ono što moj gospodar radi za narod i s ljudima, ali ovoga puta hoću da zamolim njega i sve vas. Znam, ustanak će se dići. Borba s Turcima će otpočeti. Kako će sve ispasti - ja to ne znam. Jedno bih samo tražila od vas: ako dođe do sloma i propasti, neka neko, ko je muško i junak, ubije i mene i decu, jer neću živa Turcima u ruke. - Ne budali, snaho! - viknu Lomo. - Ljubice, šta je tebi? - upita Miloš bledeći. - Milošu, muž si mi i gospodar, ali preuzimaš na sebe i čitav narod. Od sutra ćeš imati težu brigu od mene i porodice. Ne prebacujem ti, tvoje je da se boriš, pobediš ili da pogineš. Ja te bolje poznajem od svih drugih. Teško si se odlučio, ali kad si zagazio - natrag nećeš uzmaknuti. Zato te preklinjem našom decom, krsnom slavom i imenom živoga Boga, odredi nekoga koji će, u slučaju da sve bude izgubljeno a ti pogineš, ubiti i mene i našu decu, jer ne mogu da trpim muke ropstva i poniženja, a neću ni da mi deca posle moje smrti postanu tursko roblje! - Bulazniš, ženo! - viknu Mutap. - Gde će otac da određuje krvnika svojoj deci. - Varaš se, Mutape, neće to biti krvnik već spasilac. Tomo, hoćeš li ti? - upita Ljubica gledajući Vučića. - Neću - tvrdo odgovori Toma. - Ti, Amidža, dede pokaži se da si muško i Milošev prijatelj! - Međer si zaista poludela ako veruješ da si u meni našla takvog zlikovca i nepromišljenika. Ljubica pogleda Marka Štitarca. Njene svetle, plamene oči preklinjale su ga. - Marko, primi se bar ti! - Dobro! - ciknu Marko besno. - Zakuni se majčinim mlekom i svojom ludom glavom! - viknu Ljubica. - Zaklinjem se majčinim mlekom, svojom glavom i svim što mi je sveto, učiniću što želiš ako... - ne dovrši Marko, a lice mu se bolno iskrivi. - Od danas si moj brat! - uzviknu Ljubica i priđe Marku pa ga zagrli i poljubi. - Sad je sve uređeno; vi nastavite s dogovorom, a ja odoh da vam pripremam ručak.
Kad je Ljubica otišla, Miloš je ćuteći gledao preda se. Tanak riđ brk Arsenija Lome bolno i bespomoćno je podrhtavao iznad usana. Mutap se zagleda u šare na handžaru, a Sima Paštrmac ne zna šta da radi s pljoskom rakije koja mu je u rukama. Jedino je Toma Vučić smrknuto i odlučno posmatrao prisutne. - Ljubica je u pravu - reče on - a i Marko. Ko hoće da se bori, treba unapred da je odlučan i pripravan za junačku smrt. Braćo moja, ova slaba žena danas Nam pokaza pravi put. - Ti si, Tomo, zver! Znaš li da su u pitanju deca? - viknu pop Nikola. - Uzmi kako hoćeš. Samo, ja bih to isto uradio da sam na njenom mestu - odlučno odgovori Vučić. XV Na Lazarevu subotu iz svih sela i zaselaka tri okolne nahije povrveo je narod na Takovski sabor. Mrak još nije bio pao, a velike gomile svečano obučenog i saborski raspoloženog naroda okupljale su se oko crkve u Takovu. Svako je za sebe i svoje pronalazio mesto za prenoćište. Planuše bezbrojne vatre. Miloš je s momcima i Ljubicom još za videla sišao u Takovo. Zanoćili su kao gosti kod takovskog kneza. A svi prilazi koji su vodili Takovu i njegovoj okolini od ranog jutra bili su posednuti oružanim grupama dobro prikrivenih momaka, koji su dobili zadatak da ubiju svakog Turčina ili njihovog doušnika. Zvona su brujala, veselila se, jadikovala, Kliktala i dozivala sve one koji se pašu muškim pasom. Svečana jutarnja tišina suncem zaslepljenog cvetcog jutra bila je raskomadana tim zvucima. Miloš se brzo obuče i u pratnji momaka krenu na liturgiju. Gomile naroda su se razmicale da mu naprave prolaz. u času kad je prilazio vratima levo od ulaza primeti Biseniju. Stajala je s tetkom; staričine oči dočekaše ga radosno. - Neka su ti sretne Cveti, kneže! - Hvala ti, majko - odgovori joj Miloš i osmehnu se Biseniji. Zapazi da se popunila u struku i izmenila u licu. Doseti se šta je tome uzrok, pa se Okrenu i još jednom je toplo pozdravi očima. Sva uzbuđena i radosna, ona planu rumenilom; u uglovima očcju oseti suze, ali se osećala srećnom što ga vidi i što zna da on misli na nju. Pošto se bogosluženje završilo, Miloš iziđe u portu, gde ga sa svih strana opkoliše ljudi. Videlo se da nikome od njih nije jutros bilo do pričesti i ispovedanja. Tada se kroz svetinu progura iguman Melentije Pavlović. Pod miškom je nosio savijen epitrahilj i srebrn krst. On uzdiže glavu, zaokruži očima godoilu, pa se obrati Milošu: - Kneže, hoćemo li danas u ime Boga da porazgovaramo kao braća, da vidimo na čemu smo? - Činiš voliko, neka pođu sa mnom do onog grma svi knezovi, kmetovi i viđeni ljudi, pa da se dogovorimo - odgovori Miloš. Pod takovskim grmom okupi se oko Miloša nekoliko stotina viđenijih ljudi iz nahija, a uz to je bilo i mnoštvo znanih i neznanih koji priđoše da čuju i odlučuju o svojoj sudbini.
- Kneže, narodu je dodijalo ropstvo, nasilje i tursko zlo. Mi smo namerni da ustanemo na Turke, pa te pozivamo da nas vodiš! - viknu jedan belokos starac, izmahujući ljutito štapom. - Lakše, starino! Nije baš tako lasno ustati i započeti borbu s Turcima. Oni su naoružani, boju vični, složni, a mi sve to nemamo. - Znamo, ali ni zlo više ne možemo trpeti! - zagrajaše sa svih strana. - Čeknite da mirno razgovaramo. Za ustanaJs treba da smo svi složni. Jedan da zapoveda, a ostali da slušaju i pokoravaju se. Pored toga, pobićemo se s Turcima, a vi ćete se prepasti i pobeći čim se počne ginuti. Turci će zatim provaliti u sela, kuće popaliti, stoku zapleniti, žene i decu u ropstvo odvesti, a ja ću posle za sve to biti kriv. - Ma šta ga moljakaš! Nije sva sreća u njemu! - viknu plavokosi mladić, koga su zvali Kurlaga. - Eto, vojvodo, ovaj još nije obrisao sa usta majčino mleko, a već hoće da se bije s Turcima - javi se opet onaj sedi starac i zamahnu štapom na Kurlagu. - Vala, dečko, čim Turci zapucaju - napunićeš tur. Meni je baš svejedno hoću li živeti ili poginuti. Ovako, niti sam kad sit, niti odeven. Ove opanke što imam na nogama dobio sam od kuma na veru. Ako se pobijemo - za mesec dana ću jahati ata i nositi dolamu. Miloš je dugo razgovarao i ispitivao ljude, iskušavao ko je u kome kraju za ustanak i da li je neko protivan borbi. Merio je veličinu poslau koji je trebalo ući. Procenjivao čvrstinu ljudi, pokušavao da vidi ima li neko drugi da pomišlja na vođstvo, pa kad se uveri da su svi za njega, ustade i reče: - Dede, igumane, zakuni me na krst i Jevanđelje da narod i njegovu borbu neću izneveriti, a oni meni neka se zakunu da će me kao svoga vođu u svemu slušati i pokoravati mi se. Pošto se on zakleo narodu da ga neće ostaviti, a narod njemu da će ga u svemu slediti, Miloš izdade prvo naređenje: - Sada neka svak ide kući u svoje selo. Izvadite i očistite oružje, pripremite brašnjenike, a ženama, deci i starcima osigurajte zbegove po planinama. U ime Boga i krsta časnoga neka je svako spreman da krene tamo gde ga budem pozvao. Zatim se iz Takova uputi kući u Crnić. Obuče najlepše vojvodsko odelo, uze svoj negdašnji vojvodski barjak, iziđe pred kuću među okupljene zaverenike i momke i, predajući barjak Simi Paštrmcu, povika: - Evo mene, eto vas - rat Turcima! - Živeo Miloš! Rat Turcima! - zaori se sa svih strana. Paštrmac zabode barjak u ledinu i uzviknu: - Pod barjak ko je Srbin! Pod barjak ko je žedan turske krvi! Tada Miloš pozva u sobu pisara Dimitrija i izdiktira mu pismo za sve knezove i viđene ljude. Pismo je glasilo:
»Neka je znano svima knezovima, kmetovima i svakom bratu Srbinu da smo ovde danas kod takovske crkve imali veliki sastanak, dogovorili se da ustanemo na Turke i izvojujemo sebi slobodu. Narod me izabrao za vođu, a ja svakome naređujem da uzme oružje i bije Turke gde ih vidi i čuje. Ko izda ili ne posluša, tome više nema mesta među nama! Knez Miloš Obrenović« TREĆI DEO
I Prve čarke zametali su stari i oprobani vuci iz prvog ustanka. Mutap i Jovan pobuniše sela oko Morave, uzeše nešto ljudi te pođoše Čačku i u njemu opkoliše Turke. Miloš je pošao po nahiji da diže narod i kupi vojsku. A Arsenije Lomo sa nešto svojih momaka opkoli Rudnik, u kome je živeo aga Tokatlić, bivši rudnički muteselim, poznat kao. veliki zulumćar i junak, a koji je na Miloševu molbu bio smenjen pa je njegovo mesto preuzeo Hašim - beg. Tokatlić sa svojim momcima pruži ustanicima snažan otpor. Lomo ga pozva na pregovore. - Ago, prestani malo s bojem - povika mu - ako hoćeš da nekolike progovorimo kao ljudi! - Vala, Lomo, kad si me ovako na spavanju i nespremna našao, ne mogu ti odbiti da razgovaramo. - Tokatliću, znam da si junak, pa mi je žao da uludo gineš. Mi smo ustali i bićemo se dok vas sve ne uništimo. Kako će na kraju ispasti - videće se. Ipak, predlažem ti: predaj se na veru, pa ćemo i tebe i sve tvoje propratiti do Užica. - A posle - šta kome padne u ruke. - A ako izneveriš, Lomo? Zakuni se pravo na so i hleb! doviknu Tokatlić. - So i hleb me gubali! - Izneverićeš i pored kletve, Lomo! - Zar ja nisam junak i od reči, Tokatliću? - Jesi, Lomo. Na tvoju reč bih se smeo i osloniti, ali je uza te pošao i šiš i goliš. - Varaš se, Turčine. Ja ovde zapovedam! Na moju reč možeš se predati. Konje i oružje, novac i vredne stvari odobravam ti da poneseš. Pristaješ li? - Pristajem. A so i hleb neka te sapru ako izneveriš zadatu reč. Posle toga Tokatlić sa svojim sestrićem i trideset turskih porodica spremi se i krenu za Užice. Lomo ih pričeka i krenu pred njima. Kad su odmakli podaleko od Rudnika i prolazili kroz šumu, iza jedne lipe u busiji sačeka ih neki seljak iz Bosuta. Njemu je Tokatlić bio uzeo na silu pištolj i nekakve noževe. On iz zasede naperi pušku na Tokatlića i viknu:
- Vrati mi pištolj i noževe, ili glavu odavde nećeš izneti! - Hajde otale, kaurine! Evo ti Lome pa se kusuraj s njim. Ja putujem na veru, a pištolj i noževe ne dam. Seljak opali i Tokatlić se stropošta s konja. Martinović polete da mu uzme iza pasa pištolj, ali Tokatlić, iako na samrti, skresa pištolj i teško rani svog napadača. Jedan drugi Srbin dotuče Tokatlića. Sve se dogodilo za tren oka. To uzbuni i Srbe i Turke te potegoše oružje, tako da ih Lomo jedva umiri i stiša. Pošto su Tokatlića pokopali na mestu pogibije, njegov sestrić pojaše njegova ata i mirno krenu dalje. Lomo je jahao ispred ostalih; na glavi je imao kapuljaču jer je padala sitna proletnja kiša. Tokatlićev sestrić, uveren da je Lomo namestio ubistvo njegova ujaka, ugrabi na zgodnom mestu priliku, pritera svog ata, izvadi pištolj i opali. Lomo se svali s konja, a tada ogorčeni Srbi potegnu oružje i pobiju sve Turke; čak nisu poštedeli ni žene s decom. Jedino je uspeo da pobegne Tokatlićev sestrić. II Kad Miloš ču da je protiv njega krenula vezirova prethodnica, pođe pred nju u nameri da se najpre sastane s odredom Milutina Garašanina i Nikole Katića. Međutim, Kara - Mustafa je na Veliki petak potukao ovaj srpski odred u blizini sela Rudovanca, te Miloš, videći da nema dovoljno snage da Turke razbije, ostavi Garašanina da se čarka i zadržava Kara - Mustafu, a on pohita manastiru Moravici na granici rudničke, valjevske i beogradske nahije. Tu na Uskršnjem saboru pobuni narod, pa pohita Čačku ne bi li bar to tursko uporište osvojio. Jovan i Mutap bili su saterali čačanske Turke u šančeve oko džamije, a ovi su odatle davali snažan otpor. Tu kod Čačka Miloš dobi obaveštenje da je Imšir - paša s deset hiljada Turaka došao na Rudnik. On zapovedi Jovanu i Mutapu da osvoje Čačak, a ako ne budu uspeli, neka se drže na oprezu, kako ih ne bi opkolila turska vojska što je hitala čačanskim Turcima u pomoć. Zatim pohita da skupi vojsku, diže narod i onemogući Turcima prodor za Čačak. Ali čim uđe s vojskom u rudničku nahiju, ćehaja poče da pali sela, ubija ljude i uzima roblje. To veoma uplaši starije kmetove; stanu se predavati i pozivati narod da to isto učini, pa da zajedno s Turcima gone Miloša i buntovnike. Kako je sa ustankom išlo traljavo još od početka, desi se u jednom trenutku da Miloš ostade sam sa nekoliko vernih ljudi. Njegova malodušna vojska rasu se na sve strane. Svak je hitao da spasava svoju porodicu. Miloš pade u veliko očajanje. Tada se dogovori sa ljudima da - ukoliko ustanak propadne pobiju svoje žene i decu, pa da pođu u hajdučiju i nastave borbu ne samo sa Turcima nego i sa Srbima koji su ih napustili. Ali u najkritičnijem času stiže Jovan Dobrača s pet stotina Gružana i Milić Drinčić sa dve stotine Takovljana. Ova pomoć uli Milošu hrabrost, te odvažno pođe za Turcima koji su već bili prodrli u Čačak. Mutap i Jovan, čim osetiše da Imšir - paša prilazi s vojskom Čačku, ostave opsadu i povuku se na brdo Ljubić. Tu ih Miloš zateče sa svojom vojskom. Stanje srpske vojske po naoružanju bilo je više nego očajno. Mnogi nisu imali dugu pušku, a džebane retko ko. Miloš tada izvrši raspodelu oružja i municije. Onaj ko je imao dugu pušku morao je dati svoju kuburu onome ko je nema. Isto tako, razdeljeni su hancari i džebana, pa onda još u toku noći složno prionuše te iskopaše šančeve i utvrdiše ih hrastovim prošćem.
Već sutradan iziđu Turci iz Čačka i žestoko napadnu Srbe, koji se još ne behu ni utvrdili kako valja. Videći kako se Miloš junački bori, Srbi su uspeli da odbiju Turke i nanesu im znatne gubitke. Toga dana, kad je počeo boj na Ljubiću, ćehaja posla deset kmetova sa pašinom buruntijom i pismom kneza Atanasija da pozivaju Srbe na umirenje i predaju. Ove kmetove pohvataju Miloševi momci, pa ih posle boja dovedu na Ljubić. - Nesrećni izdajnici, mislili ste sačuvati svoje vašljive glave služeći Turke! - viknu Miloš. - Simo, poseci pse! Mutap se uplete i poče moliti Miloša za kmetove. On ga odvede u stranu i reče mu: - Činiš voliko, Mutape, jedan mrtav plaši hiljadu živih. Ovih deset ne valjaju pišljiva boba, ali će nam utvrditi vojsku. Zaista, čim su Srbi videli kako je Sima Paštrmac posekao kmetove, svi pregoše hrabro u borbu. Računali su jednostavno: u boju se i može i ne mora poginuti, ali ako se izda i pobegne - Miloš seče bez milosti. Turci su još nekoliko puta izlazili i napadali Srbe na Ljubiću, ali su svaki put bili odbijeni uz osetne gubitke. Imšir - paša tek tada shvati da je upao u klopku. Srbi su mu uzvraćali na njegove napade, oduzimali snagu, a svoju svakodnevno pojačavali. Već prvoga maja on posla tatarina u Beograd da zatraži pomoć od Sulejman - paše. Vezir mu je nije imao odakle poslati, jer je i sam bio u nesigurnom položaju. Srbiju je sve više zahvatala buna. Ustanak se širio kroz nahije kao požar. Ono nešto vojske s kojom je vezir raspolagao u Beogradu, nije bilo dovoljno ni da zatvori granicu prema Austriji. Nadmeni Turčin, koji je zbog Napoleonova bekstva bio visoko digao glavu, morao je sada pokunjeno da moli generala Červenka da Austrija pojača granične straže i onemogući prelazak emigranata u Srbiju, kao i da zabrani šverc oružja i municije. Miloš se tek kod Čačka pribrao i počeo vojnički da rasuđuje i stvara planove za borbu. Uvideo je turske greške i nastojao da ih što bolje iskoristi. Istina, on nije ni hteo ni mogao da stupi u odlučnu borbu, jer mu je sasvim odgovaralo da što više zadržava celokupnu vezirovu vojsku na granici pašaluka, obeshrabrenu ljubićkim položajem ustanika i gerilskim akcijama na svim prilazima Čačku. Međutim, za odlučnu bitku Miloš nije još raspolagao dovoljnom snagom. Njegova vojska je, u stvari, još bila gomila slabo naoružanih ljudi neprekaljenih borbom. Zato je nastojao da boravak glavne turske vojske u Čačku iskoristi za širenje i organizovanje ustanka, za zatvaranje Beograda i paralisanje Sulejman - paše. Palež je predstavljao za ustanike i neophodnu vezu sa inostranstvom, a Turcima služio kao strategijska pozicija iz koje su onemogućavali prelazak emigranata iz Srema i držali ugrožene beogradsku i valjevsku nahiju. Važnost Paleža za buntovnike zapazio je i Sulejman - paša, pa čim je čuo za ustanak, posla u Palež trista konjanika, koji se dobro utvrdiše. Tridesetog aprila ustanici napadoše Palež, ali su posle ogorčene turske odbrane bili odbačeni. Kad Miloš doznade kako se Turci brane, on pohita ustanicima koji su se borili oko Paleža i organizovali oko Beograda. Kraj Čačka je ostavio Mutapa, brata Jovana, Drinčića i Dobraču. Naredio im je da se ne upuštaju u odsudnu bitku s Turcima, već samo da se brane iz utvrđenja, a gerilskim napadima da drže odsečen Čačak.
Do Miloševa dolaska, razbijeni Srbi u okolini Beograda opet su se bili pribrali, opkolili Palež, a njihove čete već su se javljale u blizini Beograda. Čim Miloš stiže sa svojom vojskom pod Palež, pozva knezove iz okolnih sela. - Do sutra hoću da su mi ovde sva kola puna pruća. Isto tako, da mi se donesu hrastove daske. - Gospodaru, zašto da se mučimo s fašinama? Nas ima oko dve hiljade, a njih je malo - reče jedan knez. - Činiš voliko, po materi te! Vas je i ranije bilo više, pa su vas Turci razbili. Nego, na posao! Sutradan su se pomoću pruća primakli šančevima na Paležu, osvojili utvrđenje, zaplenili dva topa i pobili gotovo sve Turke. Dok se Miloš bavio u Paležu, potom kratko boravio u Valjevu i obišao svoju kuću, borba oko Čačka pretvorila se u beznačajne čarke. Ustanici su nestrpljivo očekivali Miloša i zaplenjene topove. Kad su Turci u Čačku čuli topove, poverovali su da to ustanici pucaju iz drvenih stupa kako bi ih uplašili, pa su odmah sutradan krenuli na Ljubić. Ustanici ih dobro dočekaše i nateraše na Moravu, pa su ih gonili čak do samih šančeva. Međutim, u Miloševom odsustvu Turci su dobili pojačanje iz Sjenice, Nove Varoši i Novog Pazara. Oni su postigli i jedan uspeh, koji im je donekle podigao moral. Ispadom su doprli do zbega u Ovčaru. Ali pobedom na Ljubiću Srbi su se ohrabrili i izmenili svoje pozicije. Prešli su čak i Moravu i podigli jedan šanac na brdu ispod Čačka a drugi malo poviše. Prvi šanac je bio dobro utvrđen, jer se nalazio na udaru. U njega su se smestili Gružani sa svojim starešinom Jovanom Dobračom. U gornjem šancu su raspoređeni topovi, a za zapovednika je postavljen Tanasko Rajić, poznati junak iz prvog ustanka. Ostatak vojske Miloš smesti po lugovima i ostade s njom. Jedno odeljenje konjice posla uz Moravu da sprečava prelazak Turaka kod Trbušana, a drugo odeljenje ode niz Moravu da spreči prelazak kod Konjevića. Imšir - paša je hteo pošto - poto da izbegne bilo kakva iznenađenja, a nove srpske pozicije učiniše mu se pogodne da napadne i uništi ustanike. Zato dvadeset petog maja pokrenu svu tursku vojsku i izvrši veoma vešt napad. Turci pređu Moravu kod Čačka i rasteraju srpsku konjicu. Jedno odeljenje turske vojske dođe pred sam srpski šanac, ali je slabo napadalo, jer je imalo zadatak da omogući drugom delu turske vojske napad na Srbe po lugovima. U tome su i uspeli. Turci su se neopaženo približili srpskoj vojsci izvan šančeva i naterali je u bekstvo. Uplašene gomile ustanika navale da se sklone u gornji šanac i tako poruše palisade i omoguće Turcima da prodru za njima. Svi Rajićevi napori da ustanicima ponovo vrati prisebnost nisu urodili plodom. Uplašena gomila ustanika provali i drugu stranu šanca i poče da beži u donji šanac Gružanima, ostavljajući bez zaštite Rajića i topove. - Ja, braćo, topove neću ostaviti dok sam živ! - viknu ogorčeni Rajić kao odgovor na pozive da beži. Zatim opkorači top i izvadi kuburu i handžar. Posekao je nekoliko Turaka kraj topa pre nego što ga Turci isekoše na komade. Miloš je uzalud pokušavao da obuzda strah i povrati red. Braneći se, morao je i sam da uzmiče prema Ljubiću. Turci zauzeše šumarke i nasrnuše na gornji šanac. Miloš se ipak nije osećao kao čovek koji gubi
bitku. Čak je one što su hteli da beže neumorno zaustavljao, a u isto vreme branio se od Turaka koji su svim silama nastojali da ga zarobe. Pokraj njega se nalazio i arhimandrit Melentije Pavlović. Kaluđer je glasno vikao: - Pomagaj, Bože! Miloš ugleda kako je bubnjar, bežeći, bacio svoj bubanj, pa se okrenu arhimandritu i doviknu mu: - Činiš voliko, pope, sada nije vajda moliti se Bogu. Nego, uzmi taj doboš i lupaj u njega, a ja ću gledati da nekako zaustavim ljude. Melentije zgrabi doboš i poče udarati. Miloš je na begunce potezao pištolj i nekako uspeo da mnoge zadrži. Malo - pomalo, i oni najplašljiviji počnu se pribirati. Miloš je znao da se iz ludog straha brzo prelazi u još luđu hrabrost. Sa grupicom hrabrih ljudi odlučno jurnu na Turke. Dok ih je suzbijao, pogled mu se zakači za snažnog Turčina koji je na besnu atu izbezumljeno naletao i sekao ustanike. On je upadao u oči ne samo hrabrošću već i snažnim ramenima i brzim zamasima svoje sablje. Videći da će mu ovaj Turčin ponovo uneti strah među ljude, Miloš brzo i bez razmišljanja, onako kako to uvek rade ljudi vični borbi, odlučno - pođe prema njemu, držeći kuburu u desnoj ruci i nastojeći da ne ispusti iz vida nijedan pokret strašnog Turčina. - Čekaj, dušu ti pseću, da vidiš na koga si nasrnuo! - viknu i opali kuburu. Konj, pogođen kuršumom, naglo se propeo i svalio sa sebe jahača. Miloš trže handžar i probode Turčina. - Tebi, beli, nije trebalo da nasrćeš, a ja nemam kud da bežim - viknuo je i odsekao gorostasu glavu, pa je onako krvavu pokaza Turcima koji su jurišali prema njemu. Šta se to dogodilo da se Srbi tako odlučno priberu i jurišem suzbiju gonioce, Milošu nije bilo jasno. Čak i ustanici što su bili opkoljeni u donjem šancu, hrabro su odbijali sve turske juriše. Tada se Miloš doseti te naredi vojnicima da poskidaju gunjeve i nabiju ih na prošće, kako bi neprijatelj poverovao da u borbu dolazi rezerva. To, i hrabrost Jovana Dobrače s Gružanima u donjem šancu, spreči Turke da krenu ponovo na juriš. Oni nisu mogli nikako da shvate kako se jedna poražena i razbijena vojska tako brzo okupila na Ljubiću, pa odustanu od gonjenja razbijenih ustanika, a svu pažnju usredsrede na donji šanac, bezuspešno navaljujući da ga zauzmu. Sunce je ludački peklo. Kako se srpski šanac jednim delom oslanjao na Moravu, branioci su silazili do vode da se osveže i napiju čim bi odbili turski napad. Sve vreme dok su Turci jurišali na donji šanac, Imšir - paša je posmatrao borbu sa svog konja na drugoj strani Morave. Videći sa kakvom se upornošću ustanici brane i kako mu nanose velike gubitke, paša pred noć doviknu: - Uzalud gineš, rajo! Predaj se, a ja obećavam milost! - Ko si ti? - upita neko od ustanika iz šanca.
- Imšir - paša. - Priđi bliže, jer ne čujemo od vode šta nam po ručuješ - doviknu onaj isti glas iz šanca, želeći da ga namami. Ćehaja natera konja u Moravu i ponovo poče da nagovara ustanike na predaju. Sava Tomić iz Knića nalazio se uza samu obalu među vrbama. On odmah prepozna pašu; opali iz puške i svali ga s konja u vodu. Koliko je pašina smrt ohrabrila Srbe, toliko je zaprepastila Turke i unela malodušnost u njihove redove. A kako se već i noć primicala, oni pokupe zarobljene srpske topove, svoje ranjenike, kao i nešto zarobljenih ustanika, pa se vrate u Čačak. III Noć je sve više osvajala. Topla, meka noć puna mesečine, mirisa baruta i sveže krvi. Odnekud se začu jecanje ranjenika. Nedaleko od šanca kopali su grobove i sahranjivali poginule. Negde neumorno pućpuriče prepelica. Zatim neko izvali gadnu psovku i zaori se grlat i surov smeh. Milošu je sve teže. Izdvojio se u stranu i naslonio glavu na hrastovo stablo... Kad se probudio, u logoru je sve vrilo od graje, vike i prepirke. Sunce je već bilo visoko odskočilo. Nije vladala zapara, jer je od Morave strujao svež vetrić. Jedna grupa vojnika uplitala je pavitinama prošće ispred rova. Drugi su produžavali saobraćajnice. Oko zaklanog vola sjatilo se njih desetak. Pogrbljen riđokos seljak bio je čvrsto privezan užetom za stablo bukve. Odnekud naiđe Jovan Dobrača i trže se kad ugleda seljaka. - Kučkin sine, ko ti je dao ono pismo? - dreknu Jovan i udari seljaka nogom u prepone. Seljakovo lice nabora se od bola kao skuvana dunja. Ruke i noge počeše da se grče, a iz grla se ote nemoćan jauk: - Ubij me, vojvodo, nemoj me mučiti! Šta sam ja nego brav božji! Knez Atanasije mi je sve naredio. Da ga nisam poslušao - ubio bi me. - A ti misliš da mi izdajnike milujemo po guzici. Milošu to bi previše. Iznenada ga zahvati sažaljenje. Jovanova vika skoro ga razbesni. Nesretnik možda i nije toliko kriv. Priđe im bliže. - Ćuti, izdajničko pseto! - viknu na seljaka. - Dronjče od čoveka! A ti, Jovane, pogledaj jesu li se okupili svi oni što sinoć nisu bili ovde. Baš toga časa pojavi se na Moravi manji odred Turaka, dajući znak da dolaze na pregovaranje. - Rajo, je li među vama Miloš? - doviknu grlat Turčin. - Ovde sam, Turčine - odgovori Miloš.
- Mi smo došli da tražimo Imšir - pašu. Ako je kod vas zarobljen, nek nam se kaže koliki otkup ištete za njega. - Potražite sami svoga pašu! Uzmite ga i ponesite, Nama ni živ nije trebao, a mrtav pogotovo - doviknu im Miloš. Milošev veseo i pouzdan izgled uneo je talas oduševljenja i pribranosti među ustanike. Niko više nije pomišljao na mrtve niti se bojao Turaka. Međutim, ishod bitke i pogibija Imšir - paše uznemiriše Turke u Čačku. Videći da se Srbi sve više prikupljaju, a kako im je već bilo ponestalo hrane, odlučiše se da preko Jelice odstupe u Bosnu. Ali na Jelici ih dočeka srpski odred, koji je sprečavao snabdevanje Turaka, i izvesti Miloša da Turci beže. Čim je ustanička vojska to doznala, jurnu za Turcima i sustiže ih u selu Ratarima. Turci su prihvatili borbu, ali tučeni sa svih strana počnu bežati u strahovitom neredu. Naposletku među njima zavlada panika, pa počeše da svlače i bacaju odela samo da bi nekako umakli smrti. Celog dana ustanici su ih gonili, ubijali, ili zarobljavali. Turci su bili tako zbunjeni da se nisu ni branili, čak nisu pokušavali ni da se spasavaju bekstvom, nego su padali po putu i tu, izbezumljeni, ležali. Tako je trajalo sve do sela Krvavice. Tu Miloš zaustavi gonjenje i ubijanje. - Prođite se, braćo, ako Boga znate! Dosta je, a i grehota je. Sutradan hercegovačke i crnogorske hajdučke čete napadnu Turke begunce kraj Staroga Vlaha i dotuku ih. Iza sela Krvavice Miloš naredi povratak u Ragare; tu razapnu sve zaplenjene šatore. Miloš potom objavi ustaničkoj vojsci da mu se dovede sve tursko roblje. - Ko mi prikrije roba, uzeću mu glavu - izjavi Miloš, saopštavajući naredbu starešinama. - Vojnici su se ostrvili, gospodaru - reče Milić Drinčić. - Činiš voliko, kad su Turci danas bežali, video sam da su najjunačniji bili baš oni naši koji su pre neki dan punih gaća grabili da izvuku svoju glavu. Kad se iskupiše zarobljeni Turci sa ženama i decom, Miloš naredi da im se izda večera, zatim ih smesti pod šatore, a naokolo postavi straže. Sutradan se sakupljenim zarobljenicima obrati rečima: - Muke ove i bezbrojna stradanja nit je zaslužila turska nit srpska sirotinja. Poslaću vas u vaša mesta rodbini i niko vas dirnuti ne sme. A vi znajte da ja gonim samo zulumćare i zulum. IV Sutradan Miloš s vojskom pređe Moravu kod Orašja i pohita za Požarevac. Uz put mu se pridružiše Stevan Todorović, Petar Dobrnjac i Marko Abdula, koji su se još odranije borili s Turcima na ovoj strani. Miloševa glavnina, koja se kretala Požarevcu, dostigla je dvanaest hiljada boraca. Turci su u međuvremenu dobili pojačanje od hiljadu Arnauta iz Vidina; dobro su se utvrdili, a raspolagali su i priličnim brojem topova. Turski zapovednik Delibaša držao se pravila da jači napada, i zato nije čekao da ustanici pregrupišu svoje snage i izvrše pripreme. Čim je video Srbe, postrojio je svoje delije i snažnim
konjičkim jurišem naterao ustanike na povlačenje. Kad razabra da mu vojska uzmiče, Miloš izlete pred nju s kuburom u ruci: - Kud ćete, nesretni sinovi? Kud mislite da pobegnete? Gde vam je grad da se u njega sklonite? Natrag, kurve! Tu vam je kuća - reče pokazujući na turske šančeve - tu žene i deca! Ako to ne osvojite, sve je propalo! Ko za mnom ne jurne na Turke, glavu ću mu odseći! Svojom odlučnošću uspeo je da zaustavi rasulo ustanika i da otera Turke u šančeve. Delibaša oseti da se sukobio sa čvrstom voljom očajnika, voljom koja je u stanju da savlada i ono što prevazilazi njenu snagu. Miloš je znao da se ovde može izboriti pobeda samo nepopustljivošću i ulivanjem straha. U svanuće Miloša razbudiše glasovi. Oko šatora se okupljaju starešine. Brzo se uspravi, prekrsti se po navici i upita Marka Štitarca: - Je li sve pripravno, Marko? - Pseću im majku, desetorici sam morao odbiti o pola guzice! Tek tad su razabrali da nema šale odgovori Štitarac. Ubiće rođenog oca ako mu naredim, pomisli Miloš. Takvih mi treba stotinak pa da izvojujem pobedu! U šator uđoše Moler, Cukić, Dobrača, Paštrmac i Vučić. Pošho su posedali, Miloš ih ponudi rakijom. - Braćo, Turci su u varoši, a mi pod otvorenim nebom. Oni su u opkopima, a mi u polju. Nas svaki dan može udariti druga turska vojska. Može doći Dunavom. A čujem da se dve velike turske vojske kreću na Srbiju. Jedna od Rumelije, druga od Bosne. Nama, braćo, nije do oklevanja. Nego, koji starešina ne misli prvi da juriša na Turke, neka još sada ostavi starešinstvo i preda ga drugome. Ko juriša na šanac, može da pogine a može i da spase glavu, ali ko se uplaši i umakne natrag, neka zna da će poginuti od moje ruke. - I pravo je! - uzviknu nabusito Vučić. - Što ti uvek izlećeš? - upita ga Paštrmac. - Zato što mi je sve ovo pričanje dojadilo. Ko pobegne - treba ga mlatnuti po čelenci i sravniti sa zemljom. Šta tu ima vazdan da se priča i objašnjava. - Činiš voliko, Tomo, nisu svi ljudi tvrdoglavi kao ti. Nego, jesmo li se, braćo, dogovorili? - upita Miloš. - Dogovorili smo se - javi se Cukić ljutito, jer mu nije bilo pravo što ga Miloš stavlja u red ostalih. - Kad je tako, onda u ime Boga da udarimo. Nema nam druge no ili da pobedimo ili svi da izginemo. Pošto je svaki pripremio svoj odred, na znak topa Srbi navališe na šančeve. Turci su junački dočekali ustaničku navalu. Delibaša, pravi anadolski junak, uzjaha ata i izvadi sablju. - Za Alaha i padišaha, Turci! - bodrio je svoje ljude. - Zar da nas ušljiva raja nadbije? Poleteo je pravo na Miloša i njegovu pratnju. Za njim navali odred konjanika.
- Kurvo Milošu, stani! Nisu ti ovo bosanske turkuše, već krvavi Anadolci! - Vala, Delibaša, ti imaš kud i na drugu stranu, a ja nemam ni kud ni kome, nego baš kud si mi ti zatvorio put, pa živ ili mrtav - odgovori mu Miloš, poteže kuburu i polete na Turke. Za Milošem jurnuše Štitarac, Dobrača, Vučić, Moler i Cukić, a za njima, kao obnevidela, cela ustanička vojska. Turci su sekli, Srbi ubijali delije i njihove konje. Seča je trajala nekoliko časova; najzad brojnost i neustrašivost ustanika nadvladaše tursko junaštvo. Morali su da uzmiču i napuste šančeve, a Srbi ih sateraše u požarevačka utvrđenja. Idućeg dana Delibaša uvide da je uzaludan dalji otpor te sutradan posle boja zatraži pregovore. V Te večeri se u Karađorđevom stanu sakupilo izabrano izbegličko društvo: Luka Lazarević, Mladen, Vujica Vulićević, knez Sima, a od Grka - Jorgać i Levantis. A kako je upravo bio Uskrs, gosti su, po srpskom običaju, najpre posluženi šarenim jajima i rakijom. Za ovaj svečani susret izneto je i nekoliko boca grčkog vina. - Kojekude, braćo Srbi i Grci, danas nam je Uskrs, najveći hrišćanski praznik. Gospod naš Isus Hristos vaskrsao je iz groba da spase napaćene ljude. Ali za mene ovaj današnji praznik još je veći i svetliji, jer je moja napaćena Srbija ponovo uskrsla. Dižem ovu čašu u ime svoje napaćene zemlje. Bog i njegova svemoćna sila neka pomognu i okrepe moj narod i Srbiju. Živeli i vi, mili moji gosti i prijatelji. - Živela Srbija! Živeo vožd! - zagrajaše svi i naiskap ispiše. - Odakle ti, gospodaru, ova suzica nebeska? Melem je za dušu - reče Luka Lazarević, koji se više od svega drugog bio uželeo vina. - Vala, popo, ni sam Hristos nije bežao od vina - podrugljivo reče Mladen. - Kojekude, imam vina da vas večeras sve dobro napijem. Nego, ipak da mi pređemo na glavnu stvar: pozvao sam vas, braćo i prijatelji, da se dogovorimo šta da radimo. - Ja mislim da nam bez ruske pomoći nema uspeha. Prvi će Miloš upitati zašto smo došli kad nismo ništa doneli. Zato bi bilo dobro da tražimo od Rusa ono što su nam već davno obećali - javi se Luka Lazarević. - Koliko ja znam, Rusi su ovih dana pritisli u Carigradu Turke da se ispuni osma tačka Bukureškog ugovora, a koja se baš odnosi na Srbiju. Treba, gospodaru, da novom molbom zatražiš dozvolu i pomoć za prelazak u Srbiju - izjavi Levantis. - Gospodaru, ne prenagljuj! Možda ćeš odavde preko Rusa moći više da pomogneš ustanku i Srbiji nego da kreneš nasumice u Srbiju - javi se i knez Sima. Mladen je ćuteći pušio, a u očima mu je titrao drzak i podsmešljiv sjaj. To zapazi Karađorđe, pa se okrenu njemu:
- A šta ti misliš, Mladene? - Ništa. Rusi vode svoju računicu. Miloš je iz očajanja digao ustanak, a Austrija se slizala s Turcima. Mi ovde - ko u ploču, ko u klin. Nego, ja bih da sam na tvome mestu poslao nekoga da ustanovi ima li nama mesta u Srbiji. A ovde bih uradio sve što se može preko Rusa. - Kojekude, to ti nije loše. Tako ću i učiniti. A sada, braćo, da se malo proveselimo. Vino je obilato točeno, gosti su se sve više zagrejavali, pa su čak počeli da pucaju iz kubura. Na Jorgaćev predlog odnekuda dovedoše nekakvu pevačicu. To iskoristi Karađorđe i migom dade znak Vujici Vulićeviću da pođe za njim. Siđoše u vrt i sedoše na klupu pod rascvalu trešnju. - Hvala bogu, kume Vujica, opet je počeo ustanak. - Počeo je, gospodaru. Ali ko bi mogao pomisliti da će ga Miloš povesti? - Nije važno ko ga je poveo. Ja želim da pomognem Srbiji. Zato se ti spremi da sutra kreneš tamo. Šest topova je zakopano kod Topole u šumi. Uz njih i dvanaest hiljada dukata. Ja ću napisati Milošu pismo da te pare slobodno utroši za nabavku oružja. Isto tako, kaži mu da sam četiri hiljade dukata narodnog novca dao arhimandritu Melentiju Nikšiću. Istina, on poriče da ih je primio, ali savetuj Milošu neka popuskeru dobro pritegne, pa će morati da ih izbljuje. To je nitkov, i ako mu se ja vratim, ostaće bez brade. Obrijaću ga i bez vladike. VI Dok su, po nalogu Porte, Huršid - paša i rumelijski vezir Marašli Ali - paša žurili da sakupe vojsku i primicali se granicama Srbije, ruski pritisak nagna Portu da izmeni prvobitno naređenje po kome je Srbiju trebalo silom osvojiti. Veziri primiše novo naređenje: da uguše ustanak mirnim putem i pregovorima s Milošem. Time je Porta htela i Rusima i Evropi da zamaže oči i veže ruke. Razumljivo je da ustaničko vođstvo o tome nije smelo biti obavešteno. Mlađi, brži i okretniji kao vojskovođa, Huršid je hteo da ustanike dovede u tešku situaciju, a tek potom da pregovara s njima. Zato je izdao naređenje Ali - paši, zvorničkom veziru, da pređe Drinu i ulogori se na Dublju. Međutim, u Mačvu i Podrinje tih dana stiže Štitarac, koga je Miloš ovlastio da pobuni i organizuje narod ovog kraja. Njemu se iz Srema pridružiše Surep i još neke izbeglice. Marko nije ni od čega zazirao, a ponajmanje od Turaka. Skupio je odred ljudi spremnih na sve. Uz pomoć Surepovu uspe da pohvata kmetove i knezove koji su izdali Čupića. Ova dva hajduka nemilosrdno postupiše s izdajnicima. Isekoše ih pred očima seljaka, baš na mestu gde su izdali mačvanskog vojvodu. Ali ni to im nije bilo dovoljno, već su, gazeći po iskasapljenim kmetovima, vikali: - Ovako će proći svako ko se drži s Turcima a svoje izdaje. - I seme ću mu zatrti - dodao je Štitarac, pa ugledavši jednog seljaka kako se grči od straha, povika: - Šta je? Ti ih izgleda žališ? - Ne žalim, samo ne mogu da gledam krv.
- Krv ne možeš da gledaš! Uzmi ovaj handžar pa ih sve isatari. Četrnaestog jula na Dublje stiže Miloš sa ustaničkom glavninom. Nameravao je da najpre porazi bosanske Turke, protera ih preko Drine, a zatim da se svom snagom baci na Marašliju prema Nišu. Računao je da će mu i najmanja pobeda dobro doći i prisiliti Carigrad na pregovore. Prvo čega se prihvatio bilo je opkoljavanje ušančenih Turaka na Dublju. Svaki srpski vojnik poneo je hrastov proštac. Tako je oko turskog napravljeno i srpsko utvrđenje. Time je deo Huršidove vojske bio potpuno odsečen od svoje glavnine i snabdevanja, i sračunato stavljen u klopku koja se morala završiti uništenjem. Ali pre nego što udari na Turke, Miloš napisa Huršid - paši pismo sledeće sadržine: »Nemoj pomisliti, čestiti veziru, da smo se mi podigli protiv cara i carskih većila. Ne, ne dao Bog, već caru ostajemo verna i odana raja. Sulejman - paša nije upravljao niti se vladao kako si mu ti u ime velikodušnog cara kazao, nego je s nama postupao kao vuk s ovcama. Zato te molim, ako mi daš tvrdu veru, ja bih došao k tebi, i u ime raje izložio ti šta tražimo od našega cara i od tebe, njegove desne ruke. Samo, nemoj pomisliti da smo se uplašili pa ti ovo pišem. Mi se više nikoga ne plašimo, jer smo uplašeni od zuluma. I, u ime Boga, svakome ćemo se protiviti ko silom na nas pođe, a uzdamo se u Boga i pravdu da ćemo od cara milost po pravu dobiti«. Ovim pismom Miloš je hteo da postigne dve stvari: stavio je do znanja Huršid - paši da želi pregovore, a obmanuo ga je da ne šalje pojačanja svojoj vojsci na Dublju. I dok je tatarin nosio pismo u Zvornik, Miloš je izveo sve potrebne pripreme za uništenje Turaka u Mačvi. Trebalo je istovremeno i pobediti i nadmudriti. Pokazati snagu i odlučnu volju za borbom, a ne zatvoriti vrata za pregovore. Isto tako, morao je i narodu kazati pravu istinu. Zato se pre juriša obratio vojsci: - Braćo, do sada smo udarali na Turke noću, jer smo želeli samo da ih oteramo. Danas idemo na njih usred bela dana, da nam nijedan živ ne uteče. Ovo je naša zemlja i u njoj mi moramo ostati jedini gospo dari. To treba da shvati ne samo Stambol već isto tako Beč i Petrograd. To malo reči bilo je dovoljno da raspali borce. Srpski konjanici jurnuše bezumno na šančeve. Pešaci su čupali iz zemlje prošće, skakali preko jarkova i hvatali se za guše s turskim vojnicima. Nije se to moglo nazvati uobičajenom bitkom u kojoj bi bilo nekakvog vojničkog reda i pravila. Ustanička masa je klala i davila. Iznenađeni i izbezumljeni od straha, Turci nisu umeli da se brane. Ibrahim - paša pokuša da se spase bekstvom, ali mu jedan ustanik ubi iz puške konja. Paša je uspeo da se dočeka na noge i zavuče se u obližnji grm. Miloš prepoznade pašu, pa viknu na svoje momke: - Držite, more, onoga! To je Ibrahim - paša! Nemojte da ga ubijete, već mi ga živa dovedite! Momci opkole grm; paša nije imao kud već se predade. - Činiš voliko, jesi li to ti, Ibrahim - pašo? - upita Miloš. - Jesam, kneže! - odgovori paša pokunjeno. - Koji te đavo ovamo dovukao da ispaštaš Sulejman - pašina zlodela?
- Kneže, ja sam paša i vojnik. Kuda mi se naredi, tamo i idem. Nego, zašto ti sa svojim ljudima pokla danas onoliko carevih vojnika kad stalno tvrdiš da na cara nisi ustao? - upita Ibrahim - paša. - Car svoje ljude ne šalje da ubijaju i pljačkaju njegovu raju. On je svoje vezire poslao da vide šta raja traži i na koga se tuži, a ne da je uništavaju. Ja ću s carskim ljudima rado da razgovaram i tražiću načina da se zemlja smiri. Ali, ima vremena, o tome ćemo posle boja da razgovaramo. Marašli - paša je bio poznat kao lukav, brz u akciji, gramziv i samoživ, uvek spreman sve da obeća, a da nikad ništa ne ispuni. Čim je došao u Niš, on pozva vladiku. Primi ga usrdno, ukaza mu sve počasti, zatim ga zamoli da mu iznese nevolje i potrebe raje i da mu razjasni kakvi su to razlozi zbog kojih se raja u Srbiji buni. Vladika se učini Marašliji dobronameran i otvoren; shvatio je da mu može poslužiti kao posrednik za vezu s ustaničkim vođstvom. Od njega doznade da je Miloš glavni među Srbima, i da preko njega i s njime treba stvari urediti. - Sveti vladiko, ti si narodni i božji čovek. Znaš da je Bog na nebu, a padišah na zemlji. Ono što padišah želi, to i Bog odobrava. A naš padišah želi da mir i red zavladaju u Srbiji. Ja sam ovde da tu želju ispunim, narodu mir da osiguram i omogućim da svako svoju veru slobodno ispoveda. Dakle, od tebe zavisi hoće li se ponovo proliti more krvi, ili će se sve rešiti mirnim putem. Ja sam za miran put; dajem ti odrešene ruke da stupiš u vezu sa vođom ustanka i posavetuješ ga da svršimo sve naše sporne račune dogovorom - izjasni se Marašlija. - Ja razumem plemenitu pobudu moćnoga padišaha i tebe, njegova vezira. Nadam se da će naš trud uroditi plodom - odgovori vladika i ode u svoj konak, te napisa Milošu pismo da što pre stupi s Marašlijom u pregovore. Vladika je u pismu uverovao da će Srbima pod Marašlijom biti bolje nego što je to bilo u vreme Mustafa paše, koga su Srbi nazivali svojom majkom. To vladičino pismo Miloš primi u Bjelici, gde se savetovao sa starešinama, jer je toga dana bio dobio ioziv od Huršid - paše s Drine. I bosanski vezir ga je pozivao da mu dođe, kako bi saznao šta raja traži i da se vidi šta joj se može dati. Miloš oseti da je odnekud dunuo politički vetar čim se veziri utrkuju i nude razgovore. Zato naredi da se odmah napiše odgovor niškom vladici. »Sveti vladiko, dobili smo tvoje pismo. Primili smo ga srcu sa tvojim blagovoljnim savetom. Mi i sami, sveti oče, znamo da je buna đavolji posao, ali to bezbožno i vražje delo nismo započeli mi već Sulejman paša sa svojim doglavnicima. Tebe pak molimo da obavestiš čestitog vezira Marašliju da smo voljni iz njegovih ruku carsku milost prihvatiti. Ovo tebi, duhovni oče, odgovoramo na tvoje časno pismo, i jesmo tvoj pokorni narod srpski sa našim starešinom Milošem Obrenovićem«. Čim je tatarin uzeo pismo i poneo ga u Niš, Miloš uzjaha konja, dozva pratnju i pojuri prema Drini.
VII Miloš je još na Moravi čvrsto odlučio da krene Huršid - paši na pregovore. O tome više nije hteo da razmišlja. Došlo je vreme da se reši dalji ishod borbe. Od toga zavisi sve u njegovom životu, sudbina celog naroda i Srbije. A kada je to u pitanju - dvoumiti se ne može. Dugo je uz put razmišljao o deci i Ljubici. Nespokojstvo je nagonilo ovog surovog ratnika da traži oduška na drugoj strani. Bolno i žudno želeo je da uveri sebe kako u ovim teškim danima i noćima i za njim neko strepi. To mu je krepilo snagu i snažilo volju da bude još uporniji. Žurio je Drini. Tamo ga čekaju vojska, starešine, dogovor i odlazak u logor Huršid - paše. A možda i prevara. Strašna smrt. U tom slučaju, nikad više neće videti decu i verne Ljubičine oči. Te oči što su nastojale da naslute svaku njegovu misao i želju; što su zračile ljubavlju i odanošću. Bežeći u mislima od onog što ga možda očekuje na Drini, on je sve nemirnije preturao po sećanju, tražeći one teško uhvatljive trenutke nežnosti koji mu sada izgledahu kao nešto najdragocenije u čitavom njegovom životu. Pored Ljubičinog, izrastali su iz treptave svetlosti zalazećeg sunca, iz modre boje neba, toplog daha povetarca, i likovi Bisenije i Đulme. Pratili su ga oni svuda, opominjali, zvali i ublažavali surovosti rata i teških podviga. Misleći na njih i prisećajući se onoga što su mu pružile, on je u jednom trenutku uhvatio sebe kako mrzi rat. Toga popodneva, jašući po prašnjavom putu, zaboravljao se, kao nikada dotle, lutajući očima po zlatnoj svetlosti letnjeg dana, u kojoj su se kupala polja, šume, lugovi, svetlosti što se prelamala u vodama, rastapala u oblacima i rumenim plaštom pokrivala bregove. Surovi uslovi pod kojima je živeo omogućili su mu da shvati koliko je varljiva mera ljudskih vrednosti. Od ranog detinjstva do zrele muževnosti, u kojoj se sada nalazio, neprestano je morao da se bori, rve s nevoljama, da se izvlači odlučnošću i lukavstvom. A ono presudno, glavno, ono što je i život i sadržina života, ljubav i nežnost, žudnja za srećom i lepotom, samo je uz put grabio. Izmršaveo od napora, opaljen suncem, tvrd kao od kamena isklesan, hitro je sjahao s konja i, skoro ošamućen od napornih misli i dugog jahanja, redom se pozdravio sa starešinama. - Okrepi se, gospodaru, pa nam ispričaj šta ima novo na Moravi - zamoli Marko Štitarac. I dok je natezao iz čuture, oko njega u krug posedaše: Vujica, Cukić, Melentije Nikšić i Surep. Paštrmac i Štitarac ostadoše da stoje. Hrastovo stablo, kruto i visoko, dizalo se iznad Miloševe glave i širilo grane sa beskrajnim brojem listova, koji su na večernjem povetarcu prigušeno šumorili. - Činiš voliko, Marko, uzdam se u Boga i biće dobro. Marašlija preko niškog vladike nudi pregovore. Inače, jedno odeljenje njegove vojske pokušavalo je u početku ispad od Jagodine, ali naši su ga potukli, a pet stotina zarobljenika posekli bez milosti. Izgleda da to ipak nije omelo vezira da ponudi pregovore. Ne znam, možda i grešim, samo sve mi izgleda da se neko moćan umešao u naše stvari čim oba vezira nude mirno rešenje - izjavi Miloš. - Huršid je skoro svaki dan slao glasnike, i on želi da mu što pre pođeš na razgovor - saopšti Vujica. - Nešto mu se mnogo žuri - dodade Cukić.
- Gospodaru, jesi li se odlučio da ideš Huršidu? - upita Paštrmac. - Rešio sam. Ono što se započne, mora se i dovršiti - odgovori Miloš. - Čuješ, gospodaru, ako ti je baš milo mreti, popni se na ovaj hrast. Skoči i slomi vrat. Pogini ovde među nama, a ne nosi svoju glavu Huršidu u skut! - viknu ozlojeđeno Paštrmac. - Dobro, Amidža, a šta ako ja glavu odnesem veziru, posao završim, zdrav se i čitav vratim, ko je onda budala? Ja ili ti? - Ni ja ni ti, gospodaru, već vezir koji te pustio - odgovori mu Amidža. Svi prisutni se nasmejaše, a Miloš odmahnu rukom. - Bilo što bilo, moram ići Huršidu. Ako me pogubi, vi, braćo, držite se složno i nastojte po svaku cenu da izvojujete slobodu. - Šta možemo! Idi kad si naumio. Samo mi se čini da bi bilo bolje da te ja ovde ubijem. Bar Turci ne bi imali to zadovoljstvo da na tebi iskale srce - uzviknu ozlojeđeno Štitarac. Milošu se steže srce. U divljim zakrvavljenim Štitarčevim očima zapazi suze. Prisutni su se smejali, a Marko je tresao glavom kao konj. Smeh, iako je bio prijateljski, neugodno se doimao Miloša. Naročito Cukićevo grcanje i Melentijev lukav smešak kroz brkove. Njih dvojica su ga svojim postupcima upućivali na opreznost. I taman kad je hteo celu stvar da skrene na drugu stranu, Marko skoči mlatarajući rukama: - Smejte se, smejte, budale! Ja ne umem i neću da leporečim. Ako ga Turci pogube, svi ćete vi u šumu kao zečevi. Onako kao trinaeste godine. - Pusti, Marko! Moja glava odavno nije više moja. Huršid je opasniji od Marašlije. Moram ići da ga opipam. Ako su Rusi pritegli u Carigradu, onda mi ni dlaku s glave ne sme skinuti. Ta nije ovo prvi put da se s Turcima nadmudrujem. VIII Umoran od puta i izmučen razmišljanjem, noć uoči polaska Miloš je prespavao tvrdo. Po navici se probudio rano, umio se i usrdno pomolio Bogu. Doručkovao je zajedno sa starešinama, nastojeći da ih okrepi šalama. Potom se obukao u vojvodsko odelo. Pripasao je sablju, metnuo u silav pištolje okovane zlatom i ukrašene dragim kamenjem, a u nedra dve kese po pet stotina dukata. - Činiš voliko, Amidža, ako su Turci rešili da me poseku, pravo je da nešto vredno nađu na meni. Pred šatorom ga je čekala pratnja: pisar Dimitrije, Avram Lukić, Petar Otašević, knez kragujevačke nahije, i Nikola Simonović iz valjevske. S njima je bilo i desetak kmetova. Pošto je zagrlio Paštrmca, Miloš iziđe pred šator gde su stajale zanemele starešine. - Ostajte mi zbogom, braćo, i radite kako sam vam savetovao.
Zatim priđe konju na kome je sijala bogata oprema, pomilova ga po glavi i vinu se u sedlo. - Jeste li svi spremni? - upita prikupljajući uzde. Trebalo je mnogo snage i umešnosti da se mladi konj pokori jahaču. - Jesmo! - odgovori Avram Lukić. - Srećan ti put, gospodaru! - povikaše starešine. Miloš pusti dizgine i konj ga ponese kao vihor prema Lešnici. Na janjinskoj skeli dočekaše ga Imšir - paša i stari znanac Halil - aga Serčesma. Kad njega i pratnju mu okružiše Serčesmine delije, Milošu se učini da je to loš predznak, ali se savlada; bio je nasmejan i trudio se da prikrije strah. - Turci! U vama dvojici pozdravljam moćnog sultana i čestitog vezira! - Neka ti je svaka čast, Milošu! I mi u tebi carsku raju - odgovori mu Imšir - paša. - Je li vera i data reč tvrda, Turci? - Tvrda je moja vera, Milošu, a zadata reč još tvrđa - odgovori mu prijateljski Serčesma. - Činiš voliko, Halil - ago, reč ti je tvrda i gospodska. Dok je tvoja glava na ramenima - meni se ne može ništa zlo dogoditi. - Dina mi, i ne može. Zatim se uz prigodan razgovor navezoše na skelu. Na bosanskoj strani Drine uzjahaše i krenuše Olovu polju gde ih je očekivao Huršid - paša. Huršid - paša odavno nije bio uznemiren kao toga dana. Posle pada u Carigradu i odašiljanja za vezira u Bosnu, jedno vreme bio se pomirio sa sudbinom zahvaljujući bogu što ga nije snašlo ono najgore - da dobije gajtan kao toliki veziri i moćnici pre njega. Ti dani bili su teški i nemirni. Strepeo je od svakog šušnja; prijatelji su ga zaboravljali, a neprijatelji su se zlurado smeškali. Dvojica moćnika koji su sedeli uz koleno mladome sultanu Mehmedu, barjakdarpaša i kapudanpaša, čitav mesec dana okretali su od njega glavu. I oni nisu bili načisto šta mladi sultan namerava. Onoga dana kad su ga pozvali na poklonjenje, osećao je dušu u grlu dok je prolazio kroz Kapiju mira. Sav u groznici ušao je u veliku odaju sa zemljanim podom gde je dežurni dželat čekao da mu evnusi dovedu nekoga od velike gospode, koji je toga dana živ, zdrav i pun velikih nada ušao u salu sudbine da se pokloni sultanu ili divanu, a otuda bio vraćen i darovan svilenim žutim gajtanom. Ulazeći, Huršid nije bio siguran da li će se preko toga praga natrag vratiti. Međutim, sudbina mu je i ovoga puta bila naklonjena. Smešeći se, kapudan - paša ga je gledao žutim svetlim očima. - Nema boga do Alaha, a sultan je izraz njegove moći i milosti! Postavljen si za vezira u Travniku. Pruža ti se prilika da zaslužiš veću milost.
Reči je izgovarao bez predaha, ne skidajući očiju s njega, što je bio znak da se kod sultana za njega zauzela neka uticajna ličnost. Huršid nikad nije imao visoko mišljenje o onima koji okružuju sultana, što je krio čak i pred samim sobom, ali ovoga puta ga je omamila radosna vest i, ne premišljajući se, pade na kolena, udarivši čelom o pod pred nogama dvaju moćnika. - Moj život i moja pamet - govorio je drhtavo i promuklo - sve što imam i postignem, izražavaće vama dvojici i padišahu duboku zahvalnost i odanost. Poverenu dužnost časno ću izvršiti. - I sabiti Bošnjacima rogove u glavu - dopuni ga barjakdarpaša. - Učiniću sve kako kažeš, moćni efendijo! - uzviknu Huršid. A kad je uz put čuo da se Srbija pobunila, i kad dobi naređenje da bunu smiri, nanovo ožive i poverova kako je to prst sudbine. Jutros, dok je čekao na Milošev dolazak, odlučio se da sve završi brzo, bez mnogo reči i nagađanja, kao što je to uvek u vojničkim poslovima i radio. Kada mu Halil - aga javi da je Miloš došao, pribra se, želeći da na ćaurina ostavi što bolji utisak. Znao je da Porta ima velike teškoće zbog događaja u Srbiji, i da joj je stalo da ih reši brzo i bezbolno. Ovo je njegova prilika. Odluči da raji ne čini nikakve ustupke, kako bi se time pokazao u punom svetlu pravoga ratnika i mudrog političara. - Uvedite ga! - skoro blago naredi Serčesmi. Kad je Miloš ušao u šator, vezir je sedeo na šiljtetu i iz nargile odbijao dimove. Izbrijan, doteran i sa malim sedinama u zaliscima, izgledao je čvršći i dostojanstveniji nego one trinaeste u Beogradu. Mada uplašen, Miloš se odlučio da ovoga puta nastupi onako kako dolikuje vođi bune. Pokloni se duboko, stavi ruku na grudi i reče: - Neka su sretne oči kad mogu da vide velikog vezira, kome u ime raje u Srbiji donosim pozdrave i pokornost! Huršid - paša ga je časak merio hladnim i prezrivim pogledom, nastojeći da ga skroz vidi i razgoliti. - Ti li si Miloš? - Ja sam, čestiti veziru - odgovori Miloš ponovo se poklonivši. - A ja čujem: Miloš, Miloš, Miloš! Mislio sam da su ti rogovi veći nego moja katarka na šatoru. A sada vidim da u tebi nema ni četrdeset oka, koliko u pečenu jarcu - podrugljivo reče Huršid, sa očitom namerom da ga ponizi. - U pravu si, čestiti veziru - prihvati Miloš. - Jedna koza ojarila dvoje jaradi. Jednom koža otišla na bubanj, a drugom na korice Svetog pisma. Tako je i sa mnom. Glas bubnja širi moje ime, ali Srbija je puna ljudi i većih i jačih od mene. Veziru se neobično dopade Milošev odgovor.
- Otur, i pričaj zašto si došao. - Došao sam da pred najvećim carskim doglavnikom izjavim vernost srpskog naroda sultanu. Slaba je moja pamet, a jezik mi se zapetljao gledajući tvoje lice. Samo toliko mogu reći: mi smo skloni da iz tvojih ruku ponovo primimo carsku milost i potvrdu naših prava i mira. - Shvatam tvoje dobre namere. Daćemo vam mir i postaviti drugog vezira. Ali tražim da mi se preda oružje, kako bih ga poslao caru kao nesumnjiv dokaz pokornosti, rajetluka i odanosti. Miloš oseti da to što Huršid traži nije ništa drugo već ono isto iz trinaeste. Predaja oružja, amnestija, rajetluk i bezuslovna pokornost. Iz njegovih ruku Srbija ni posle uspele bune nema šta drugo da očekuje. To je poslednja reč strašnog vezira, i ludo je opirati se. Miloš Obrenović, Miloš trgovac koji poznaje ljude, taj Miloš je ovoga trenutka munjevito računao i razmišljao. Huršid - paša je rekao ono što čovek njegova kova i pameti može da kaže. Nikad taj neće moći da razume da su se stvari izmenile, i da se mir sada može postići sasvim drugim putem. Sve se ispunilo kako je pretpostavljao; ostalo mu je još jedino - da mu se izmigolji iz ruku. Iako preneražen, Miloš poče da se dovija. - Ja znam, čestiti veziru, da su tvoje reči zapovest velikog sultana. Što se mene tiče, imam puno poverenja u sve što kažeš i obećaš. Ali narod je ozlojeđen, namučen, a posle onoga što mu je u Sulejman - paša počinio - teško da nekome poveruje. Zato bi bilo dobro da ti napišeš ono što želiš, a ja lično da to objavim i objasnim narodu. Pogotovu što Marašlija od Niša nudi i ono što niko ne traži. - Ne, ne, Milošu, ti ćeš ostati, a mi ćemo poslati tvoga pisara i knezove da oni moju odluku saopšte narodu - reče uznemireno vezir. - Moja pamet nije dorasla da tebe uči, ali kad se knezovi pojave s tvojim pismom bez mene, narod će pomisliti da si me pogubio. Navaliće i pobiti knezove, a kako su ozlojeđeni i podivljali - nastaviće borbu i zatražiti zaštitu Austrije i Rusije. Izrodiće se ono što ni sultan, ni ti, ni ja ne želimo. - Dobro, dobro, Milošu, idi te se odmori, a ja ću razmisliti. Četiri dana proveo je Miloš u turskom logoru razgovarajući s Huršid - pašom o srpskim poslovima. Kad nije bio kod vezira, gostili su ga Imšir - paša i Halil - aga Serčesma. Huršid naposletku pristade da ga pusti, ali pod uslovom da mu u najkraćem roku odgovori jesu li Srbi primili njegove uslove. - Čestiti veziru, pre petnaest dana neću moći da ti odgovorim. Moram najpre da obiđem sve vojske na položajima i da im saopštim tvoju naredbu. Zatim da održim i sastanak starešina. - A ako se predomisliš kad mi umakneš iz ruku? - nepoverljivo upita vezir. - Da sam imao kud da bežim, ne bih ti ni dolazio. Kad dajem reč, hoću posao da uradim kako treba. Pretpostavi da ti sutra pođeš s vojskom na moju reč Beogradu, a raja je dočeka i napadne. Ko će onda odgovarati za to svetlome sultanu? Ti i ja, čestiti veziru! - Tako je, tako, Milošu! Samo požuri, jer mene u Bosni čekaju poslovi - govorio je paša polako i mučno, dok mu je u blesku zenica sevala mržnja dželata kome izmiče žrtva.
Miloš se još više uprepodobi, misleći kako je Amidža bio u pravu kada je govorio da krvniku nikad ne treba ići na noge. - O, moćni veziru, meni se žuri više nego ikome, jer krvi i žrtava je na sve strane i previše. Zato ako i začamim neki dan, znaj da muku mučim, jer ni s pametnima se nije lako rvati, a kamoli s onima koji su od zla podivljali. Čim je vezir pustio Miloša, prihvati ga Serčesma i sa svojim delijama otprati do Lešnice. Pri rastanku pozva Miloša u stranu: - Milošu, ovoga puta sam te ja bio uzeo na dušu i jedva uspeh da održim zadatu reč. Moj ti je savet za buduće: ne zaleći se da kao vođa bune ideš ma kome na noge. Rat je neuračunljivo vreme! U njemu zakoni i obziri ne postoje. Srećan ti put! Miloš se zahvali Serčesmi i izvadi iz nedara kesu dukata: - Ovo ne uzimaj kao moju zahvalnost, ali želim da te bar nečim obdarim! Tako se vratio u ustanički logor više mrtav nego živ. A tu ga je čekao poziv Marašlije i starešina na Moravi da hitno dođe, jer su pregovori s rumelijskim vezirom odmakli i na dobrom su putu. IX Dok je Miloš pregovarao s Huršid - pašom na Drini, prilike na Moravi su se razvijale u korist Srba. Iako spreman za mirno rešenje i pregovore, Marašlija je nastojao da ispita ustaničku snagu, pa je nekoliko puta ubacio u borbu manje odrede, pokušavajući da prodre u Srbiju. Međutim, svaki njegov pokušaj naišao je na otpor i bio suzbijen. S druge strane, pritisak Rusa na Portu postajao je sve jači. Italinski je tražio objašnjenje kakav se to rat vodi u Srbiji i zašto nije ispunjen Bukureški ugovor. To sve se odražavalo i u Marašlijinom držanju; iz Carigrada su ga požurivali da sa ustanicima što pre zaključi mir. U isto vreme, iz Beča se vratio Prota Mateja i prema preporuci Rusa savetovao mirno rešenje. Sve je ovo uticalo da veze između Marašlije i ustaničkih starešina postanu življe. Vezirova nestrpljivost je išla dotle da su starešine već bile započele pregovore i s Marašlijom našle dodirne tačke; samo se još čekao Milošev dolazak da se zaključi mir. Bilo je ugovoreno da obe strane prestanu s borbama. Ustaničke starešine tražile su od vezira odobrenje da pošalju u Carigrad svoje predstvnike. Oni će nositi za sultana Marašlijinu preporuku na osnovu koje treba da dobiju ferman kojim im se sve oprašta. Ugovoreno je da vezirova vojska za to vreme čeka u Nupriji. Marašlija se nije protivio ovom zahtevu, ali ga je uslovljavao time što bi ustanici bili dužni da prethodno propuste jedan njegov odred u Beograd. Čim se Miloš u Belici sastao s Protom Matejom i saslušao njegov izveštaj iz Beča, uvideo je da je dalje vođenje rata besmisleno, i da treba sklapati mir po svaku cenu. Bilo je očigledno da mirno rešenje odgovara koliko njemu toliko i Turcima. Bojeći se da mu se ne ponovi isto što i s Huršidom, odgovori Marašliji kako je voljan da dođe na pregovore u Nupriju, ali zatraži zalogu i tvrdu reč da mu se ništa neće dogoditi. Vezir mu na to preko Jordana Hadži - Đorđevića posla svoje brojanice. Jordan, Grk poreklom iz Jedrena, bio je vezirov pisar i tumač, ali kao hrišćanin naklonjen srpskoj stvari. On poverljivo saopšti Milošu da je Marašliji po svaku cenu stalo do mira i da priliku treba iskoristiti. Miloš je bio rešen da više
ni za šta na svetu ne ide Huršid - paši, te odluči da pregovara s Marašlijom. Spremi se, uze sa sobom Protu Mateju i nekoliko knezova i krenu u Nupriju. Na mučnom i dugom putu imao je vremena da razmišlja. Marašlija, po prirodi lukav, brz i okretan, odmah je odustao od onog uobičajenog turskog ceremonijala i nadutosti pri vođenju razgovora s pobunjenom rajom. Zato Miloša dočeka na nogama. Sedobrad, blagog izgleda, nasmejan i raspoložen, ostavljao je veoma prijatan utisak. Miloš je po svemu bio sušta protivnost veziru. Mlad, častoljubiv, osrednjeg rasta, neugledan, ali izdržljiv. Međutim, ta dva čoveka, tako različita po spoljašnjosti, imali su mnogo čega zajedničkog. Obojica su bili lukavi, prevrtljivi i gotovi da koriste sve samo da bi postigli ono što žele. Možda su ih te osobine i približile i pomogle da se ukloni obostrano nepoverenje. Obojica su bili spremni da ovoga časa sve prihvate, a docnije - čim im se pruži povoljna prilika - priznaće jedino ono što im bude od koristi. - Jesi li ti Miloš? - upita Marašlija, pošavši mu u susret. - Ja sam, svetli i mudri veziru - odgovori mu hitro Miloš. - Osećam da me je danas ogrejalo sunce sreće i carske milosti, jer u tvome blagom liku vidim novoga Mustafa - pašu, srpsku majku. Nije mu bilo teško da zaplače. Njegovo suzama obliveno lice napravi na Marašliju snažan utisak. On se sagnu, uze ga za ruke i poljubi u čelo. - Ne tako, kneže - reče Marašlija. - Vidim da je zlo bilo prešlo svaku meru. Nema toga što padišah uz pomoć svemoćnog Alaha ne bi mogao popraviti. Ako se priljubite uza me, ovo može da bude srećan trenutak za Srbiju. Ja sam star čovek i hoću da ponesem Bogu čistu dušu. Dina mi, čim sam te video znao sam da si iskren, i da ćemo naći zajednički jezik. Zato otvori svoje srce, sine moj, i reci sve što vas boli i šta tražite. A sad, otur na divan. Dede i vi ostali pričučnite. Marašlija sede na šiljte, a Miloša posadi na posebno sedište. Posluga donese kafu, čibuke i mastiku. Vezir je imao poneku lepu reč za svakoga iz Miloševe pratnje. Široko je delio osmehe i prosuo nekoliko šala na račun Srba i Turaka. To je otvorilo vrata prisnosti i uzajamnom poverenju; Miloš oseti da se ovde može mnogo postići. - Čestiti veziru, mi od tebe i cara tražimo jedino ono što je Porta preko Petra Ička nudila u svoje vreme Karađorđu. Ostaćemo kao što smo i bili carski podanici. Vezir će sedeti u Beogradu, upravljati Turcima, a nama Srbima sultan će dati autonomiju. Vezirovo i carsko mi ćemo kupiti i predavati. Pred tobom i carem Srbe će predstavljati knez koji će izvršavati sve naredbe i zahteve. Tuđinske garantije ne tražimo. Ustanovićemo jednu kancelariju i sud sastavljen od Srba koji će suditi raji. Tražimo da svoju veru slobodno ispovedamo, da nesmetano trgujemo i radimo. A sva ova naša prava da car svojim fermanom potvrdi. U sadanjim prilikama, jedina garantija da će naše pravo biti poštovano jeste to da narod privremeno zadrži oružje. Marašliji bi nelagodno kad Miloš pomenu oružje, ali se napreže da još više razvedri lice. - Sve što tražiš, voljan sam da prihvatim. Što se tiče oružja - nosite za pasovima i topove ako hoćete, samo da ste caru odani.
- E, onda da sve to, čestiti veziru, utanačimo, potpišemo, i pošaljemo caru na potvrdu! - uskliknu Miloš. - Jok, jok, Milošu, tako nećemo raditi! Pristajem na sve što tražiš, ali ja u ime cara nisam ovlašćen da išta potpisujem. Evo, nas dvojica smo tu; sporazumeli smo se. Pusti jedno moje odeljenje vojske da ide u Beograd, a ti se obrati molbom Porti i sultanu da potvrdi sve ovo o čemu smo se sporazumeli; ja ti dobar stojim da ću te podržati i preporučiti. Tako, živ bio! Kad car vidi da ste mu pokorni, verni i da ste se sa mnom lepo sporazumeli, daće sve što tražite. X Po završenim pregovorima sa Marašlijom, Miloš sazva skupštinu ustaničkih starešina i nahijskih knezova. Kad se proplanak ispuni ljudima, Miloš naredi Vučiću da otvori zbor. Toma razmače laktovima one ispred sebe, pope se na panj i pričeka dok se svi smiriše. - Braćo, vreme nas goni da brzo završimo i ovaj posao, kako bi svako krenuo na svoje određeno mesto. Ja sam imao toliko da vam kažem, a sada dajem reč knezu Milošu, koji će vas obavestiti šta smo postigli kod Marašlije i šta treba dalje preduzeti. Rekavši to, Vučić siđe i pomože Milošu da se popne na panj. Miloš časak osmotri skup. Gledajući prisutne, uoči na njihovim licima radoznalu podmuklost, zversku žeđ za uništavanjem i grabljenjem. Naglo izmeni izraz lica, uzdiže glavu, a lice mu ozari topao osmeh: - Činiš voliko, braćo - poče resko - nameran sam da vas obavestim šta smo postigli za ovo nekoliko meseci borbe. Ja neću da vas podsećam na onu nesrećnu trinaestu godinu, kad su pobegli preko granice svi oni što su bili dužni da se ovde bore, a narod ostavili da ispašta svoje i njihove grehove. Neću da vam spominjem ni nesrećnu i u nevreme započetu Hadži - Prodanovu bunu, ali hoću da vas podsetim na muke i zlo koje ste tada pretrpeli. Hoću da vas podsetim na sva ona vešala, glave pobodene po bedemima, na strašne muke naše braće nabijene na kolje. Podsetiću vas i na zbegove u kojima su vaša deca umirala od gladi i zime. A, braćo moja, vama je jamačno znano da je trebalo mnogo smelosti, hrabrosti i odvažnosti da posle onog strašnog sloma prikupimo snagu i podignemo ustanak. Ali kako nismo imali drugog izbora i izlaza, odlučili smo se za borbu bez obzira na to kakav će biti njen ishod. - Živeo Miloš! - čuli su se usklici sa svih strana. Kad se bura odobravanja i uzvika stišala, na panj se pope Dimitrije. Zbunjeno i skoro uplašeno pogleda okupljene ljude. Žmirnu očima, pa iz nedra izvadi ispisan tabak hartije. - Molba koju smo poslali sultanu, a koju je potvrdio Marašli Ali - paša, ovako glasi, narode - zamuckujući uzviknu Dimitrije. 1. Srbi puštaju u Beograd Marašlijinog ćehaju sa sedam do osam hiljada vojnika. 2. Srpski poslanici sa Marašlijinom preporukom idu u Carigrad, a Marašlija će čekati u Ćupriji dok se oni ne vrate i donesu carski ferman. 3. Srpska vojska stoji kako stoji do dolaska fermana.
4. Marašlija ima da napiše Huršid - paši na Drini da odmah zabrani Bošnjacima napadati Srbiju. 5. Turci da se ne mešaju u kupljenje danka, jer ga kupe srpski knezovi. 6. Kod svakog muteselima sedi po jedan srpski knez; bez ovoga kneza ne može muteselim Srbima ništa suditi. 7. U Beogradu će se urediti jedna komisija u kojoj će sedeti 12 knezova. Ovi će knezovi suditi Srbima koji učine velike krivice. Ako koga osude na smrt, predaće ga veziru da ga pogubi. Ovi knezovi primaju i porez od nahijskih knezova i predaju ga veziru. Vezir ostaje gospodar u gradovima i nad Turcima, a Miloš u zemlji nad narodom i knezovima. Vezir mimo Miloševe volje ne može ništa Srbima narediti niti odlučiti. Pošto je obavestio skupštinu ustaničkih starešina o uslovima mira i dobio odobrenje, Miloš odredi Protu Mateju, Vujicu Vulićevića i još deset knezova da provedu vezira do Beograda. Narodu je izdao naređenje da Turke mirno propuste, obezbede i snabdevaju uz put hranom. Tako je Marašlija prvog oktobra najveći deo svoje vojske raspustio i sa nekoliko hiljada garde krenuo carigradskim drumom za Beograd. Veziru je bilo dodijalo logorovanje na Moravi, pa mu je prolazak za Beograd pričinjavao veliku radost, jer je time skinuo veliku brigu Porti s vrata, a sebe oslobodio ogromnih izdataka koje je morao da podnosi za izdržavanje trupa. Što je dublje zalazio u Srbiju, sve je više sticao uverenje da je Miloš pravi vođa naroda. Mir je svuda bio čvrsto sproveden i snabdevanje dobro organizovano. Četvrtog oktobra je zanoćio u Hasan - pašinoj Palanci. Tu ga stiže sultanov glasnik i dade mu ferman kojim se odobravalo sve što je on s Milošem ugovorio. Carev dar i Portina pohvala behu mu najbolji dokazi koliko su s njim u Carigradu zadovoljni. To još više razdraga lukavog Marašliju, te napisa Milošu toplo i zahvalno pismo u kome ga je obavestio o sadržini fermana, o smeni Sulejman - paše i naređenju Huršidu da povuče svoje trupe s Drine i pođe na vezirsku dužnost u Travnik. U pismu je još molio Miloša da raspusti svoju vojsku. Zatim pohita za Beograd, gde je trebalo da se dogovore kako dalje upravljati Srbijom. Potpisao se kao beogradski vezir. Desetog oktobra Marašlija je stigao s vojskom na Vračar; tu se nalazio njegov ćehaja koga su Srbi ranije propustili. Svi se zajedno spuste na Tašmajdan kod Batal-džamije i zalogore. Iz srpskih sela narod je doneo hranu za vojsku i darove za vezira. Sulejman - paša je s očajanjem posmatrao kako raja dočekuje novog vezira; razmišljao je šta da radi. Trećeg dana Marašlija uđe u grad i nastani se u kući hadži Ridžala, unuka Mehmed - age Fočića. Time je vezirovanje Sulejman - paše Skopljaka u beogradskom pašaluku prestalo. Sedamnaestog oktobra, jedai major i nekoliko austrijskih oficira iz Zemuna došli su da u ime feldmaršala Hegera i temišvarske generalne komande čestitaju Marašliji na uspehu, izrazivši nadu da se u Srbiji stvarno stanje neće menjati. Miloš je to vreme iskoristio za obilazak nahija, uspostavljanje reda i učvršćenje svoga položaja u narodu. Prva mu je briga bila da suzbije hajdučiju, urazumi nepokorne ljude, a na istaknute položaje postavi ličnosti na koje se mogao osloniti i koje će ga svuda i svakom prilikom podržavati. Unapred je računao na rivalstvo izvesnih prvaka. Postavljanjem svojih ljudi za starešine osiguravao se od iznenađenja. U isto
vreme, dolazeći u dodir s narodom, uverio se da je mir svuda dobro primljen, što je značilo da mu narod odobrava i da će biti uz njega. Ali nije hteo da posluša Marašliju i da raspusti vojsku. Na granicama Srbije ostavio je jake i pouzdane straže sa zadatkom da motre na sve što se događa u susednim pašalucima, kako ga Turci ne bi iznenadili. Prema Huršidu na Drini pojačao je vojsku i saopštio mu da će ga napasti ukoliko se usudi da pređe u Mačvu. Po postupcima Marašlije više je naslućivao nego znao da Turcima ništa manje nije do mira nego njemu, ali ni po koju cenu nije hteo da se izlaže riziku. Pogotovu što je znao koliko ga mrze i Sulejman i Huršid, koji svakako stalno uveravaju Portu da je prevario Marašliju. Baš zbog toga hteo je da sve ima sređeno i čvrsto u rukama, a želeo je i da dozna kako na sve ovo što je postignuto gledaju Rusi. Bez njihovog znanja i odobrenja nije hteo da se dalje upušta u razgovore s novim vezirom. Tek pošto je iz Bukurešta dobio od Germana izveštaj u kome su mu Rusi savetovali da mir održi a da će ga oni preko svoga poslanika u Carigradu pomoći i tražiti ispunjenje Bukureškog ugovora, Miloš se odlučio da pođe u Beograd. Sad mu je bilo jasno zašto je Marašlija bio mek i ljubazan, pa je mogao prema tome da podesi i svoje držanje prema veziru i Carigradu. XI Zauzet sređivanjem prilika u zemlji, Miloš je sa izvesnim zakašnjenjem stigao u Beograd, gde su ga svi nestrpljivo očekivali, a naročito Marašlija, koji se već počeo bojati da Miloš možda kupi vojsku kako bi ga iznenada napao i uništio. Ajani, bimbaše i oficiri počeše čak javno da izražavaju svoju sumnju i negodovanje. Bili su ubeđeni da ih je Miloš prevario na Moravi, a Marašlija je plakao kao dete, stideći se što se zapleo u zamke jednog ćaura, i to baš on koji se smatrao najlukavijim među turskim pašama. Prota Mateja i Vučić, koji su pratili Marašliju od Morave do Beograda i bili zadržani kao taoci, ubeđivali su vezira: - Miloš je zakasnio, ali će sigurno doći. Mi ti jemčimo za to našim glavama. - Proto, što će mi tvoja glava ako Miloš ne dođe! Huršid jedva čeka da me prevari. On bi skrštenih ruku stajao na Drini i uživao u mojoj propasti. - Čestiti veziru, ništa ne brini jer Miloš tek što nije stigao. Umiri Turke i ničega se ne plaši. - Aman, javite mu da sve ostavi i neka odmah krene. Alaha mi, pozlatiću vam skute! - vapio je Marašlija. Milošev dolazak izazvao je velikb veselje kod vezira i Turaka, a potištenost i ozlojeđenost kod smutljivaca i privrženika Huršidovih. U dvorištu vezirovog konaka skupilo se mnoštvo Turaka koji su dotrčali da ga vide, Bili su to beglerbegovi, ajani, bimbaše. Kad se Miloš pojavi, zavlada potpuna tišina. Posle uobičajenog pozdrava, Marašlija ga pozva da sedne, a zatim naredi da ga posluže čibukom i kafom. Miloš je bio ogrnut samurovim ćurkom, po turskom običaju. Jusuf - beg serasker, koji je sedeo pored njega, zagleda ćurak i reče: - Miloš - beže, taj ćurak na tebi sve mi se čini - moj je!
- Može biti! Zaplenili smo ga u bici na Varvarinu. Kad su ono Turci sa Huršid - pašom rđavo prošli. Ja sam ga tada dobio kao plen. Marašlija, koji nije znao srpski, zahtevao je da mu se kaže o čemu razgovaraju Jusuf - beg i Miloš. Kad je doznao, grohotom se nasmeja: - Jusuf - beže, Muhamed je rekao da pobednik ima pravo na plen. Neka tvoj ćurak, slavni beže i sine moj, ostane Milošu kao uspomena. Iako je osetio veliku mržnju prema Milošu, Jusuf se smejao kao i svi ostali Turci. - Ja nisam, čestiti veziru, ni mislio da ga tražim natrag, nego sam jedino hteo da Miloš zna čiji ćurak nosi. - Čestiti beže, ako je potrebno voljan sam da ti kupim i darujem tri ćurka bolja i lepša, ali ovaj sam, moraš priznati, na megdanu zadobio, pa ga ni za svoju glavu ne bih vratio. Nastala je neugodna tišina. Jusuf - beg je osetio na šta Miloš cilja. Marašlija se takođe osećao neugodno, ali se brzo pribrao i rekao: - Milošu i vi ostale starešine, jeste li verni podanici nepobedivog, moćnog i premilostivog padišaha, kralja nad kraljevima sveta? - Jesmo, jesmo, jesmo! - odgovoriše Miloš i prisutne starešine. - E, kad je tako, mogu da vam poverim: padišah me je ovlastio da okončam i rešim srpsko pitanje. Ja ću to s velikim zadovoljstvom i uraditi. A čim se uspostavi red, doći će carski izaslanik da naš ugovor i dogovor potvrdi. ČETVRTI DEO
I I Miloš i Marašlija smatrali su mir zaključen na Moravi nužnom potrebom kojom se jedino dobija u vremenu. Marašlija je sve obećavao i sve prihvatao, jer je verovao da vreme radi za njega. Za Miloša je mir predstavljao jedini izlaz u ovoj situaciji, jer su dve velike turske vojske stajale na granicama Srbije, spremne da zajednički pređu u napad. Njegova vojska nije bila organizovana kako treba, nedovoljno je naoružana i još nespremna da se ponese s toliko premoćnijom silom. Pored toga, narod je bio podivljao od straha i prolivene krvi. Spretnošću trgovca, Miloš je uzeo što mu je ponuđeno, a mudrošću lukavog seljaka odlučio se da gramzivo drži što ima u rukama, kako bi docnije ucenama, pretnjama, podmićivanjem i svim raspoloživim sredstvima neosetno i neprimetno osvajao deo po deo vlasti nad Srbijom. To je, uostalom, bio jedini način da spreči Turke da ne porobe zemlju i unište narod. U isto vreme, rešio je da oko sebe raščisti prostor, istisne sve one koji bi mogli da mu ugroze vođstvo i u budućnosti postanu takmaci. Tu su Turci i vezir mogli da mu posluže kao oslonac.
Za Portu je, pak, ovaj mir predstavljao neizmerno olakšanje. Sad je mogla da otklanja ruske proteste i zahteve, kao i da odlaže izvršenje Bukureškog ugovora. Austrija, kao ruska saveznica, inače s neskrivenim zahtevima prema Srbiji i Balkanu, odahnula je, zadovoljna što će sve ostati po starom, i što Rusija neće imati razloga da s neprekidnim zahtevima naleće na Tursku. Engleska, koja je sumnjičavo i s nespokojstvom gledala na rusko mešanje među balkanske hrišćane, oduševljeno je kod Porte pozdravila razumno rešenje na Moravi. Rusi su bili zadovoljni onim što je Miloš uradio, jer su car i vlada želeli da se mir u svetu održi po svaku cenu. Međutim, to nije značilo da su se Rusi odrekli zahteva da Turska ispuni preuzete obaveze. Marašlija, kao čovek na izmaku života, želeo je da svoje poslednje dane provede što mirnije i bez potresa. Bio je uveren da je ostvario sve što se moglo. Na porti i u carevoj okolini stajao je dobro, imao je moćne prijatelje i zaštitnike. Laskalo mu je da ga naimenuju za beogradskog vezira, pa i na odgovornije mesto, utoliko pre što su ga prijatelji iz Carigrada s oduševljenjem hrabrili da istraje u započetom radu. Bogat, a na vrhuncu slave, umoran od svega što bi moglo da mu ugrozi spokojstvo, oberučke je prihvatio Miloša. Još u prvom susretu uočio je u njemu čoveka sposobna, okretna i vesele prirode. Zato je gledao da ne učini nijedan korak kojim bi ga od sebe udaljio. Isto tako, Miloš se spretnošću lukava seljaka potpuno priljubio uz vezira. Šta je posle toga ostajalo Huršid - paši i Sulejman - paši? Svi njihovi izveštaji i sumnjičenja na Porti su, doduše, razmotreni pažljivo, ali im ničim nije dato do znanja da mogu na svoju ruku ma šta preduzimati. U stvari, Marašlijini miroljubivi izveštaji odgovarali su spoljnoj i unutrašnjoj politici Porte. Ona ga je hrabrila da istraje na započetom putu, s tim što mu je, naravno, istovremeno savetovano da upotrebi svu svoju veštinu kako bi na miran način i bez potresa uspeo da u doglednom vremenu razoruža Srbe. Tako je nastala nova borba. Miloš i Marašlija ćutke sukobiše svoje lukavstvo, spretnost i moć novca. U molbi upućenoj Porti, Miloš piše sultanu: »Aman, presvetli care, učini milost nama! Ako nas ostaviš Huršidu i Sulejman - paši, bolje je pošalji svoj mač i sve nas iseci. Samo, i mrtvi pripadaćemo tebi. Zato te molimo da nam se smiluješ i postaviš za vezira Marašli Ali - pašu. za koga mi vidimo da je pravi carski vezir, jer dan i noć radi da carsku zemlju sredi, a ne kao što su radili Huršid i Sulejman - paša, koji su put našem caru zatvorili, a svojim zulumima tuđinu nagonili«. Molbu je odneo u Carigrad arhimandrit Melentije Nikšić, jer je imao odličnih veza kod patrijarha, kome je Miloš takođe pisao da podupre na Porti srpske zahteve. U isto vreme, Miloš je potajno obavestio i Ruse o događajima u Srbiji i zamolio da i oni pritisnu Turke kako bi ispunili srpske zahteve što ih je on naveo u molbi upućenoj Porti. Sve je ovo uticalo da Porta prihvati Marašlijine preporuke i ispuni srpsku molbu. Marašlija je pored rumelijskog pašaluka dobio još i beogradski. Pa ipak, Sulejman - paša, umesto da bude kažnjen, postavljen je za vezira u Bosni, a Huršidu je naređeno da ide u Solun i tamo preuzme vezirstvo. Tako se završila borba na Porti. Sulejman - paša pusti na Marašlijin zahtev iz tamnice Jevrema, a posle neprimećeno i nečujno ode na novu dužnost u Travnik. Izlazeći iz Beograda, Sulejmanu se činilo da,
napuštajući ovaj grad, napušta i sve ono što je u čoveku suštinsko. Ozlojeđen i ponižen, naslućivao je da ga u Bosni čeka smrt. II Pošto je utvrđen mir, Marašlija se udobno smesti u vezirski konak u Beogradu, prepuštajući vremenu i istočnjačkoj lenosti da raščiste odnose sa Srbima. Miloš započe ogroman posao oko uređenja i preobražaja Srbije, kao i diplomatsku akciju na Porti i kod Rusa. Kako između Miloša i Marašlije nije postojao pismeni ugovor, a Porta je otezala da fermanom reguliše autonomiju u Srbiji, to Miloš predloži veziru šta da se uradi. U Beogradu je uspostavljena Narodna kancelarija kao neka vrsta najviše administrativne i sudske srpske vlasti. Na Milošev predlog, Marašlija postavi po nahijama vojvode (muteselime). Miloš, kao vrhovni knjaz Srbije, javlja dvadeset petog oktobra austrijskim vlastima da su u Srbiji povraćeni mir i red, i moli da se izbeglicama dozvoli slobodan povratak domovima, a takođe da sa austrijske strane otvore skele za promet i trgovinu. Novo stanje nisu odobravali jedino hajduci. A, isto tako, behu nezadovoljni Pavle Cukić, Petar Moler, arhimandrit Melentije Nikšić, kao i veći broj starešina iz prvog ustanka, koje su Miloš i njemu odani ljudi potisnuli u pozadinu. Vreme je, međutim, sve više potvrđivalo, a to osetiše i Turci i cela Srbija, da se vlast našla u rukama čvrstim i da će rđavo proći oni koji se budu suprotstavljali volji i namerama Miloševim. Ali, niko u Srbiji nije se toliko obradovao miru koliko Ljubica. Od izbijanja ustanka ona je stalno nosila veliki teret na srcu i osećala se prigušena nemerljivim strahom. Nemirno je provodila dane i noći, jer joj se stalno pričinjavalo da će dojuriti odnekud glasnik i saopštiti Miloševu pogibiju, ili ono što je moglo da bude još teže i gore: pobedu Turaka i slom ustanka. Njene krupne oči, prevučene senkom tuge i životnom gorčinom, kao da su postale lepše, ali joj je lice dobilo izraz tvrdoće i odlučnosti. Za sve vreme rata ona je jedva uspevala da u sebi nađe oslonac. Nije joj padalo teško što je morala da preuzme upravljanje imanjem: da pored domaćinstva vodi i muške poslove koje je ranije vodio Miloš. Ni napori oko zdravlja i čuvanja dece nisu joj zadavali mnogo briga. Nju je jedino morio nemir. Pored tuge, strepnje i iščekivanja, u njenom srcu rađalo se jedno novo, nepodnošljivo osećanje. Ma šta se desilo i ma kako se stvar povoljno završila, činilo joj se da se Miloš sve više od nje udaljava, neosetno izmiče, pretvara u nekakvog za nju novog i nepoznatog čoveka. Ničim ni na sebi ni u sebi više nije podsećao na onog negdašnjeg Miloša, koga je volela i poštovala, i kome se ništa nije moglo zameriti niti odreći. On je tada, naročito u prvom ustanku, za nju bio nedostižan junak, predusretljiv i pravičan prema ljudima a srdačan u kući. Međutim, od sloma, odlaska u Beograd, a pogotovo od izbijanja drugog ustanka, potpuno se izmenio. Postao je gord, prek, užurban, silovit i neobuzdan. Jedva se usuđivala da mu pogleda u oči. Kako je sve to za nju bilo teško i neprihvatljivo! Imala je muža koji više, znala je, nije samo njen; kome su svi i svako preči. Njenu pažnju i nežnost skoro da više nije ni zapažao, a u postelju joj je dolazio jedino kad treba da smiri svoju toplu krv ili da je zavara. Srcem žene ona je tek sada shvatila da sreća nije samo u postignutom uspehu, bogatstvu i uzdizanju. Bila je željna tople reči, srdačnih pogleda i ljubavi. To što je postala čuvena, što su je zvali kneginjom i majkom, ukazivali joj pažnju, tražili kod nje milost i zaštitu, ulagivali joj se, smatrala je kao svetogrđe i unižavanje žene i majke. Kroz kuću, u kojoj je ona sada gospodarila, prolazili su zvani i nezvani - mladi i stari, dobri i rđavi, prevejani lažovi, varalice, plemeniti i nitkovi, odvažni i razbojnici, trgovci i doušnici, zaverenici i njuškala. Sav onaj šareni, divlji svet skitnica iz
sela i šuma. Svi su oni nešto tražili od Miloša, molili nju da se za njih zauzme, da im pomogne i podrži njihove zahteve. Tek sad je mogla da opazi koliko je ovaj svet gurav, sa dva lica, izranjavljen, izopačen. Mogla je da oseti kako je život pun rugobe, a ljudi grabljiviji, sebičniji, samoživiji i proždrljiviji od zverova. Usled napornog rada, iščekivanja događaja, sumnji i stalnih promena, nije ni zapažala kako neshvatljivo brzo prolazi vreme i kako u toj sveopštoj jurnjavi iščileše proleće i leto. Tek kad je čula da je mir skloplen, da je novi vezir zaseo u Beogradu, da je dever Jevrem pušten, a da Miloš obilazi nahije, uspostavlja vlast i zavodi red, uspela je da se osvesti i pogleda oko sebe. Jesen je uveliko vladala, a ljudi iz Crnića i najbliže okoline izmenili su svoje od straha i zebnje natmurene likove. Zapazila je da je nada svima zasijala u očima, da svi prilježnije rade a, s vremena na vreme, čula bi i pesmu kojom su veličali i slavili Miloša: Konja mi jaše mlad delija, Mlad delija, vojvoda Miloš. Pusti me, majko, da ga pogledam, Da srcu želju utolim. Učinilo joj se da ponovo dolazi ono što je u prošlosti bilo tako jednostavno i dobro. Veselo će zaplamsati vatrica na ognjištu. On će da se vrati, smiri, da opet preuzme poslove u svoje ruke. Sedeće, kao nekad, u stolovaku kraj ognjišta, na kolenima će držati decu, a preko njih će bacati tople poglede ka njoj... Iznad Rudnika nebo je puno sjajnih i krupnih zvezda. U grane oraha upleo se vetar, a lišće žubori kao nemirna voda u koritu reke. Negde u daljini laju psi, dok mesečina plavi ceo predeo. Pokraj susedova tora čobanin svira u frulu, a sa suprotne strane sela dokrada se devojačka tugovanka. Deca u kući su već odavno pospala; momci i čobani otišli su na odmor. Snažno telo zateglo se od čežnje i uzdržavanja. Šapuće nešto nejasno i žudno, priljubivši usta uz stablo oraha i obgrlivši ga rukama. Oseti kako joj suze naviru na oči. Sima Paštrmac dojuri usred noći na konju i ispali u dvorištu kuburu. - Muštuluk, snajka! - vikao je kao pomaman. - Govori šta je, imaćeš muštuluk - uzbuđeno doviknu Ljubica. - Pobedili smo Turke i prisilili ih na mir. Vezir se smestio u Beogradu. Jevrem je živ i zdrav. Miloš je postao vrhovni knez Srbije. A možda još večeras, ili najkasnije sutra uveče - eto ga. Ljubica je povela Simu u kuću i smestila ga za trpezu. Za sve vreme dok je jeo i pio pričao je kako je Miloš išao Huršidu u logor, zatim o pregovorima s Marašlijom, o skupštini, o tome kako se Moler, Cukić i arhimandrit Nikšić ne slažu, kako im nije pravo što je Miloš iznad svih njih, i još dosta o koječemu drugom.
- Samo, snajka, Miloš ih je sve nadmudrio. Molera je postavio u Narodnu kancelariju, arhimandrita poslao kao poslanika i molioca narodnog u Carigrad, a Cukića ostavio u nahiji pod prismotrom Tome Vučića. A Toma će mu zavrnuti šiju samo li mrdne repom! Toma ne bi ni rođenom ocu oprostio! III Nekako baš kad se mir uglavljivao na Moravi, Đulma je rodila Milisavu zdravo muško dete. Kao i sve žene koje su se mnogo napatile, mnogo volele, išle tako reći od čoveka do čoveka, pa na kraju srećnim slučajem našle smirenje i dobra muža koji ume da voli i da pređe preko ružne prošlosti, tako je i Đulma postala smirena i dobra žena, našavši svoju sreću upravo u trenutku kad su već sve nade bile izgubljene. A za tu sreću zahvaljivala je iskreno Bogu i Milošu. Zato se njen prvi poriv, čisto nagonski, da se preda snažnom i željenom čoveku, što je za nju Miloš značio u prvim danima, pretvorio sada, pošto se udala i navikla na Milisava, u osećanje duboke zahvalnosti i čistog prijateljstva. Po odlasku Sulejman - paše i dolasku novog vezira, Milisav je morao jedno vreme da se potpuno posveti svojoj radionici, jer je ceo terzijski esnaf ustao protiv njega. A ni beogradski Turci ga nisu trpeli zato što se oženio poturčenicom. Samo, taj strah i zebnja nisu dugo potrajali. Jednog jutra u Milisavljevu radionicu ušao je Marašlijin čauš i zagledao se u smotke čohe i kadife na polici. - Je li ovo radnja Milisava terzije? - Jeste, čestiti efendija - skačući na noge odgovori uslužno Milisav. - Novi vezir me poslao da odmah dođeš u konak i da od sve čohe i kadife poneseš mustru. - Molio bih te da me sačekaš nekoliko dekika da odsečem mustre i pođem s tobom. Ne volim da me straže zaustavljaju. - Dobro, pričekaću. Milisav je poneo dvadesetak mustri. Marašlija ga je primio na divanu u velikoj odaji. Sedobrad i otmenoga držanja, blagog osmeha i vedrih očiju, ostavio je neobično upečatljiv utisak na Milisava. - Čuo sam da si dobar majstor - reče vezir - a ja želim da uklonim ove prnje što su ostale iza Sulejman paše. Treba da mi presvučeš novom kadifom sve sećije, divan i minderluke. Još istog dana Milisav je preneo sav potreban materijal u konak i preveo momke. Radeći u konaku, čuo je kako vezirova pratnja hvali Miloša, a pre nekoliko dana, kad je Miloš prvi put došao u Beograd i svratio na čast i podvorenje Marašliji, Milisav se začudio s kolikom je pažnjom knez dočekan i kako se cela posluga i vezirova pratnja unemirila i radovala tome dolasku. Sve je to ispričao Đulmi kad se vratio s posla. Ona se veoma obradovala i dugo je potom razmišljala o Milošu. Bisenija se tih dana osećala sasvim drukčije od Đulme. Milošev glasnik je doneo vest da je njenom mužu odobren povratak u Srbiju, te da ga ovih dana može očekivati. Ta vest ju je toliko uzbudila da celog dana nije mogla nigde naći mira. Prihvatala se svaki čas jednog posla za drugim, a nijedan nije dovršavala kako
valja. Nikako nije mogla da zaboravi proletošnje popodne kad je Miloš iz Crnića iznenada navratio da se sa njom vidi. A verovala je da ga je zaboravila i pregorela. - Činiš voliko, sad si još lepša nego što sn bila - rekao joj je kad su ostali nasamo u sobi. - Moje je srce, Milošu, već sagorelo. Greh je lepom rečju tešiti ženu. Njemu su sevnule oči. Sagao se brzo i poljubio je. - E, pa zbogom, Biska! - rekao je i izišao. Ponovo je proživljavala ono što ju je toga popodneva tako snažno obuhvatilo i držalo. Sada, kad svakog časa treba da se nada mužu, znala je da Miloša gubi zauvek, a nije mogla ni htela da se s tim pomiri. Ma koliko se upinjala, muževljev lik nije više mogla da obnovi u sećanju. Izgledao je dalek i tuđ, mada je dobro znala da će ostatak života morati da provede uz njega. Ove noći sva se zaplela u dva suprotna osećanja. Preovladavala je žarko i neodoljivo, u svoj svojoj silini i privlačnosti, želja za grehom. Ma šta se desilo, pomislila je, ako se samo našali, ja ću biti spremna da mu se ponovo sva predam. Ostala je tako zureći u noć punu mesečine i prigušene tišine... Kad se trgla, znala je da su njene želje samo pusti snovi. Želela je da živi, da bude voljena i da voli, ali je potpuno bila svesna toga da između nje i Miloša stoje okrutni zakoni kao nepremostiva prepreka. Oni joj nikad neće dozvoliti da se nazove Miloševom ženom. IV Acikin han je ponovo oživeo. Skoro sbake večeri tu su se okupljali begovi, spahije, imućniji trgovci, kao i visoki verski i carski predstavnici. Od Srba se malo ko usuđivao da uđe, a pogotovu poslednje godine Sulejman - pašine vladavine. Ukoliko je i bilo inoveraca, obično su to bili poslovni ljudi iz Austrije, ili sumnjive osobe koje su se pod vidom trgovine bavile obaveštajnom službom i raznim nedozvoljenim poslovima. Za razliku od drugih svratišta u Beogradu, Acikin han je imao jednu posebnu prednost: u njemu su viđeni Turci mogli i da se razonode, jer je u hanu svake večeri svirala muzika. Bila je to ona gfava istočnjačka muzika - zurle, doboši, frule i talambasi. Pored mlade Ajše Ciganke, nadaleko poznate pevačice, Acika je baš nekako pred početak ustanka uzeo čočekinju. Za njom se bio pomamio ceo muški svet u Beogradu. O njenoj igri i telu pričalo se ne samo među mladićima već i po ćepencima u čaršiji, po spahijskim i begovskim odžaklijama i činovničkim kancelarijama. Svakog petka Acika je pajao, čistio i doterivao veliku hansku odžakliju. Pod je zastirao velikim pirotskim ćilimovima, nameštao prostirke i jastuke na divanima i sećijama, a odaju je škropio mirisom mošusa i ružina ulja. Pre nego što padne mrak, petorica svirača Cigana sa Karaburme, svečano obučeni i sa visokim zelenim turbanima, zaseli bi na ćilim u sredini, pili kafu, pušili i čekali da se han napuni gostima. Na Acikin znak počinjali su da duvaju u trščane svirajke i trube i da lupaju u gočeve, što je značilo da počinje veselje i zabava. Ono što je te večeri iznenadilo redovne goste i posetioce, bilo je prisustvo tri izuzetna gosta: starog derviša Mešage, koga su poštovali kao sveca, zatim imama Jusufa i kadije Selima. To su bila tri veoma ugledna Turčina koji su se pojavljivali na sedeljkama jedino u teškim prilikama da bi se i njihova reč čula i
raznela po čaršiji. Došli su zajedno i zauzeli mesta na pročelnoj sofi. Acika im je lično izneo nargile i poslužio ih kafom, a na trpezu od javorovine, u tri srebrna sahana, postavio je ušećereno voće, bademe, ovčiju pršutu i dve flaše prave carigradske mastike, one koja se služi kod vezira i po kućama visokih turskih dostojanstvenika. Ukoliko se mrak više spuštao, utoliko su Turci brojnije pristizali. Po nepisanom ali utvrđenom običaju svako je zauzimao mesto koje mu pripada; svi su pri ulazu pozdravljali sa velikom pažnjom, svečano i na turski način, trojicu dostojanstvenika. Dok su gosti mirno sedeli, uživajući u jelu, piću i duvanu, odjednom poče svirka uz sitno i vešto udaranje daira; odnekud istrča Ajša Ciganka, kao da je iskočila iz đavoljeg rukava. Bila je obučena u dugu providnu haljinu od svile, što je omogućavalo gostima da kroz tanku materiju vide sve oblike njenog tela, pa čak i oštro izbočene tamne bradavice kruškasto uzdignutih grudi. Uzdignute glave, sa raspletenom kosom koja joj je padala niz ramena i pleća, zaokružila je goste vatrenim crnim očima, a zatim uz ubrzani zveket daira počela da peva: Gajila majka Janu devojku Da svojom mladom lepotom Zaludi ceo Alahov svet... Glas joj je bio zvonak, topao, razbludno nametljiv i izazovan. Pesma je dalje govorila kako se u Janu zagledao mlad paša. Ona mu je davala nade, a zatim se vešto izvlačila sve dok ga nije tako zaludela da ga je dovela do prosjačkog štapa. Tek kad je sasvim propao, probekrijao se i kad ga je ceo svet prezreo, pozvala ga je u svoju odaju. Divna je to bila noć, A ludi Mehmed - paša, Pošto se naljubio Jane devojke, Zakla je i krvcu iz grla joj popi... Svi imaju oči samo za Ajšu; niko ništa drugo nije ni video ni mislio. Kao otrovna magla sve ih je ujedinjavala neostvarljiva želja da se domognu njene lepote i tela, da uz nju provedu dženetsku noć, a posle toga... Kad je završila pesmu, zavlada napregnut mir. - Aman jarabi! - povikaše mnogi i svi počeše drešiti kese i spuštati u daire srebrn i zlatan novac. Ajšin osmeh se menjao već prema vrednosti dara. Posle pesme nastao je dug predah. Turci su se krepili kafom i pićem, izmenjujući utiske e pevačici. Derviš Mešaga iznenadio je sve prisutne, jer je mimo običaja ubacio u daire cesarski dukat, a na Ajšin osmeh razvukao je svoje iskopnelo žuto lice u nešto što je jedva naličilo osmehu. I tek pošto ju je ispratio pogledom dok je odlazila u susednu odaju, okrenuo se imamu Jusufu i kadiji Selimu:
- Dina mi, Muhamed je bio najmudriji Alahov prorok u svim vekovima od postanka sveta, a ostaće to i do kraja, jer je priuštio Turcima da uživaju najveću slast i lepotu sveta, dozvolivši im da mogu držati žena koliko im srce traži. Ja ponekad i dušom i srcem žalim nesretne ćaure što ih njihovi ludi zakoni teraju da ceo vek provedu uz jednu ženu. - Čuo sam da je išla da peva Marašliji. Pogani jezici tvrde da joj je nudio pet stotina dukata da ostane godinu dana u njegovu haremu - zlobno ubaci kadija Selim. - Ako je prevrtljivi Anadolac bacio oko na nju, lišiće nas ove radosti da svakog petka uživamo u nebeskoj lepoti i dražima male Ciganke - dodade imam Jusuf. - More, varate se! Spanđala se ona davno s Halid - bejom! Kažu da osim petka sve dane u hefti provodi u njegovom konaku. Silne pare troši na Ajšu. Samo ne mogu da razumem otkud ih nabavlja. Ono malo imanja što je imao u Stambolu već je davno poharčio... - Što se čudite? Haznadar i Halid - bej su Miloševi prijatelji, biće da ih on pomaže kao svoje prijatelje uplete se u razgovor spahija Muris Konjalija. - Kad je već pala reč o Milošu i novom veziru, hteo bih, Turci, da reknem ono što me u grudima tišti. Znate i sami kako smo bili rahat zadnjih godinu dana pod Sulejman - pašom. Izgledalo je da se vraćaju dobra stara vremena, kad se Turčin osećao svoj na svome. A Miloš okrenu sve tumbe. Ja vam tvrdim da će on i Marašliji, baš kao i Sulejman - paši, jednoga dana tako zapržiti čorbu da je posle ni pas s medom neće moći pokusati. - Jad i pokor smo mi postali, Turci! Raja postavlja sultanu uslove i traži posebna prava. I da je samo to! Nego Miloš pred našim očima proglasi sebe za vrhovnog kneza, a vezir mu to i potvrdi. Eh, braćo moja, ne treba se zavaravati: turska sablja zauvek je otupela, a sultanove uši su, izgleda, ogluvele jer naše pritužbe više neće ni da čuje - dodade mladi unuk Fočića Mehmed - age, u čijem je konaku Marašlija boravio nekoliko dana. - Aferim, Ibrahime! Ta ti zlata vredi, mladiću! Odista, iz godine u godinu naše carstvo sve se više osipa i gubi moć. Gde je Beč a gde Bagdad, više od pola dunjaluka, a sve je to nekad bilo naših pradedova. Samo, tada Turci nisu sedeli na mekom dušeku, niti su se ustezali da ginu i ćaurska carstva osvajaju. Svuda je vladao red i znalo se ko ima koga da sluša. Ali ja se ipak uzdam da ćemo povratiti slavu, jer novi vezir Marašlija, neka je hvala Alahu, iako danas gladi Srbe i Miloša, ipak je mudar čovek i zna šta radi reče sedi Avdaga Ismetbegović, čuven kao vrstan poznavalac Kurana i šerijata. - Vala, Avdaga, do večeras sam te držao za pametna Turčina, a sad vidim da sam se grdno varao. Hvališ Marašliju koji ni kafu ne sme serbez popiti, toliko se ulaguje i zavlači Milošu pod rep. Dina mi, davno su naša sila i snaga prešle tom ćauru u ruke. A vezir se iz dana u dan smanjuje, i nije daleko čas kada će se njegova čuti i pitati taman koliko i mrtvih - ozlojeđeno viknu hodža Sulejman. - Pa šta da se radi? - pripita jedan mlad gospodstven Turčin.
- Jedino da se molimo Alahu neće li otvoriti oči sultanu da vidi kuda Miloš smera; drugo nam ne ostaje reče tmurno derviš. Ovim je razgovor bio završen; on će se sutra prepričavati čaršijom, po svim turskim kućama i konacima, među jevrejskim, grčkim i jermenskim trgovcima koji su strepeli od Miloša isto koliko i Turci. Ćutanje koje posle toga zavlada bilo je nemi znak sviračima da započnu svoj posao. Iz susedne odaje pojavi se mlada igračica Zejna i otpoče svoj ludi ples u kome joj se svaki deo tela prelivao u skladnu čulnu igru. Gledajući je, Turci su zaboravili na novog vezira i Miloša, prepuštajući se slatkom zanosu i uživanju. V Pod velikim stogodišnjim hrastom stajali su Miloš i Vujica Vulićević. Bili su i uzbuđeni i uzajamno nepoverljivi, ali su se trudili da to sakriju osmesima. - Na šestom koraku prema šumi zakopano je burence s dukatima. Tako je rekao Karađorđe - ustežući se izjavi Vujica. - Je li otkrio još kakav znak za raspoznavanje? - upita srdito Miloš. - Da. Rekao mi je da je tamo gde su zakopani dukati zemlja malko uzdignuta, kao da je nekad tu bio mravinjak, i da na njoj raste mladica gloga. Miloš pažljivo osmotri proplanak, priđe glogiću, sagnu se, opipa zemlju, pa se naglo uspravi. - Daj budak i ašov, biće da je to ovo mesto! Ali pre nego što pristupimo kopanju, premeri da vidimo koliko je koraka. Vujičin je korak neodlučan. Leđa su mu pognuta, a oči potuljeno žmirkaju kao da se odlučio na nešto teško. Miloš nehotično spusti ruku na držak pištolja u silavu. Zna da je Vujica pohlepan i gramziv na novac. Pored toga, pribavio je jasne dokaze da ga je Karađorđe poslao da pripremi u Srbiji sve što je potrebno za svoj povratak. S tim zadatkom su došli i knez Sima i kapetan Grgić, a u rukama ima kopiju pisma Prote Mateje, koji opširno izveštava Karađorđa i Jakova o stanju u Srbiji i poziva ih da što pre dođu. - Tu mora biti! - viknu Vujica. - Skini gunj i odloži oružje! - naredi mu Miloš. - Zašto, gospodaru, da odlažem oružje? - uplašeno upita Vujica. - Zato što ćeš da kopaš ti, a ne ja. Činiš voliko, Vujice, nas dvojica moramo večeras sve izvesti na čistinu. Karađorđe ti je kum. Njemu je stalo da se vrati u Srbiju. Je li tako? - Tako je - saglasi se Vujica.
- Onda budi iskren i ne prećutkuj šta ti je još rekao kad te je poslao. Ili, još bolje, da ja kažem. Rekao je: »Kume Vujica, kojekude, idi i pripremi sve što treba kod mojih pristalica, a ja ću, čim mi ruski car dozvoli, krenuti u Srbiju da preuzmem vođstvo naroda«. - Jeste, baš je tako rekao - uplašeno potvrdi Vujica. - A sad pošteno priznaj šta si razgovarao s knezom Simom i Protom Matejom? Ja znam sve, ali hoću da vidim koliko si iskren. - Ovaj, razgovarali smo o tome da li ćeš ti biti voljan da ustupiš svoje mesto voždu. Ja sam tvrdio da nećeš. Prota nije hteo da se izjašnjava, a Sima je rekao da te niko neće za to ni pitati. - Dobro, Vujice, da reknemo pošteno - Karađorđe je možda zaslužniji od mene. Po pravu i starešinstvu, njemu ovo moje mesto zaista i pripada, ali pretpostavimo da si ti na mome mestu; šta bi u tome slučaju radio? - Teško da bih ono što meni pripada ma kome ustupio - odgovori okolišno Vujica. - Dobro, Vujice. Nego, šta misliš, moram li ja odista svoje mesto da ustupim Karađorđu ili ma kome drugom i po kome to zakonu? Kaži iskreno kako misliš, pasju ti dušu! - Mislim da ne moraš - odlučno odgovori Vujica. - E, vidiš, to nisi pogodio! Ja bih koliko danas voždu ustupio svoje mesto, ali da li će na to pristati Turci? Pored toga, ima i drugih koji žele da dođu na moje mesto. Možeš li se dosetiti koji su to? - To i gluva kučka čuje. Petar Moler i arhimandrit Nikšić. Pa čak i onaj ludi Cukić. - Ti si, Vujice, pametan i domišljat čovek. Zato mi reci po duši da li je tebi doista baš toliko stalo do tvog kuma? - Ono da vidiš, gospodaru, najviše mi je stalo do moga mira, porodice i imanja. A pravo da ti kažem, povratak kuma Đorđa mene ne bi baš mnogo ni obradovao. - A zašto, Vujice? - Znaš kako je, Karađorđe je ostao u duši hajduk, i teško da bi mogao mirovati a da nešto ne preduzme protiv Turaka. Druga je stvar s tobom. Domaćin si. Kad mora da se ratuje, umeš da se biješ nimalo gore od vožda, ali znaš bolje od svih drugih koliko je blagodetan mir. Ja sam star čovek, i mir mi je potreban iznad svega. - Drži se ti mene, Vujice, pa ćeš postići sve što želiš. A sad kopaj! Pošto je budakom izvukao grm gloga s korenom, Vujica zape ašovom i začas dopre do bureta. To ponovo probudi u njemu pohlepu za zlatom. Zastao je časak: - Tu je novac!
Pošto je izvadio bure, Miloš naredi Vujici da ga ponese do mesta gde su ostali svezani konji. Kad je Vujica uzjahao, Miloš mu namesti burence u krilo. - Jaši preda mnom! VI Miloš se upoznao s Mihailom Germanom preko Molera, kad je jednom prilikom išao u Zemun da od austrijskih vlasti izdejstvuje odobrenje za povratak izbeglih srpskih porodica u Srbiju. Od pouzdanog čoveka dobio je potpuno obaveštenje o karakteru, životu i imovnom stanju tog odmerenog, kicoški obučenog čoveka, koji je sada živeo u Zemunu praveći dugove i čekajući da se potpuno preda nekom u službu. Otac Germanov bio je pečalbar iz Makedonije i uspeo je da svojim radom stvori veliko bogatstvo. Posle očeve smrti, kad se dočepao nasleđa i postao bogat, Mihailo je lutao po Turskoj, Italiji, Francuskoj i Austriji trošeći očev novac dok nije proćerdao i poslednju paru. Sada se bio nastanio u Zemunu i čekao novu priliku da nastavi svoj pustolovni život. Gledajući ga, Miloš se nije prevario u oceni. Ova hulja, mislio je, koja poznaje toliki svet, izgladnela i na pragu starosti, umeće verno da služi svakoga ko mu omogući udoban život. Za svaki slučaj, hteo je da ga što više veže uza se, pa mu je dao dvadesetak dukata i stavio mu u zadatak da ga obaveštava o svim poduhvatima i namerama istaknutih srpskih emigranata u Beču i u Rusiji. Mada dosta slabo plaćen, German je vešto prikupio mnoge podatke i spretno ih doturio Milošu. Sad kad se ustanak srećno završio mirom, Miloš se setio Germana jer mu je bio potreban neki vešt a beskrupulozan čovek koga bi poslao u Bukurešt da tamo motri na rad emigracije i suzbija njenu propagandu kod Rusa. Kad se German pojavio u Narodnoj kancelariji, Miloš zamoli sve prisutne da ih ostave nasamo. Mihailovo lice je hladno, ozbiljno, oči pronicljive; mogu čak i Milošev pogled da izdrže. - Sedi, Mihailo! - Zahvaljujem, gospodaru - odgovori German naklonivši se. - Zvao sam te da mi daš jedan savet. Meni je potreban pametan, umešan i pismen čovek koji dobro poznaje Turke i njihov jezik. U Srbiji imam pouzdane ljude koje mogu poslati da ubiju koga god hoćeš, i cara i kralja, ali su, veselnici, nepismeni i nesposobni za diplomatsku službu. Dakle, činiš voliko, evo šta sam razmišljao: ti si dugo tumarao po svetu, poznaješ mnoge ljude, pa bih želeo da mi preporučiš nekog za taj posao. Voljan sam da ga dobro nagradim. Nameran sam da ga najpre pošaljem u Bukurešt, a docnije će morati i u Petrograd i u Stambol. Slušajući Miloša, Mihailovo lice ožive, a zenice mu zablistaše. Već duže vreme vukao se polugladan zemunskim ulicama i po kafanama. Često je dolazio u situaciju da mu neka zaljubljena rospija da nešto para za jelo i vino. Biti u diplomatskoj ustaničkoj službi, mešati se s političarima, diplomatima; putovati, zaplitati i nameštati zamke, a uz to imati kao zaštitnika čoveka Miloševa kova - bilo je zaista primamljivo; on oseti da mu se sreća osmehuje. - Ne shvatite me rđavo, gospodaru, ali ja se usuđujem da vam kažem sledeće: nećete naći boljeg čoveka od mene za poslove koje ste naumni da vam on vrši.
- U to ja, Mihailo, ne sumnjam, samo ti si čovek bez žene, dece, kuće i porodice. Ako te ja sutra pošaljem u Bukurešt, ti ćeš se tamo upoznati sa izbeglim starešinama i - eto zla po mene, jer tamo su Karađorđe, Mladen, Jakov, a oni me neumorno panjkaju kod Rusa i nazivaju turskim udvoricom zato što sam zaključio mir i spasao narod i Srbiju od potpune propasti. A kako su spremni na sve, mogu te lako obrlatiti i privući na svoju stranu. - Gospodaru, biću iskren više nego što treba. Ja sam poslednjih godina vrlo mučno i teško živeo. Meni je potreban bolji život i neko ko će mi to omogućiti. A ja ću njemu, budite uvereni, ostati do kraja svog života veran kao pas. Što se tiče emigranata, znate i sami da i oni žive od ruske milosti, a tuđa pomoć pasja je pomoć. - Može se desiti još nešto gore: da ti Turci ponude pare! Šta onda, Mihailo? - Gospodaru, hrišćanin sam, iste krvi i jezika kao i vi. Iako sam potukač i beskućnik, volim svoju otadžbinu i dužan sam nešto da učinim za narodnu slobodu i opšte dobro. Posle toga Miloš, Dimitrije i German sastaviše molbu ruskom caru, a u kojoj su knezovi i narod molili da se car zauzme kod sultana za dobijanje autonomije, kao što je to i bilo predviđeno Bukureškim ugovorom o miru. Caru je saopšteno da je narod Miloša izabrao za vrhovnog kneza i svoga vođu, pa je traženo da se jedino preko njega vrše svi poslovi između cara i srpskog naroda koji mu je odan i veran. U istoj molbi se zahtevalo da se izbegle starešine s Karađorđem povuku iz Besarabije što dalje u Rusiju, jer svojim spletkama i porukama nastoje da podbune narod i ponovo izazovu nesreću. Kad je molba napisana, potpisana, udareni pečati, German dobi za trošak sto dukata i preporuku za vladiku Leontija, koji se već bio pismom obratio Milošu stavljajući mu se na raspolaganje. Razumljivo je da Moler i Cukić nisu mogli mirno gledati kako Miloš iz dana u dan postaje sve io taknutiji, uspešno nameće sebe za vođu naroda, a sve druge starešine vešto potiskuje u pozadinu. Moler, u svojstvu starešine Narodne kancelarije, pismen, pronicljiv i ambiciozan, shvatio je vreme i pronikao u događaje. Smatrao je sebe zaslužnim čovekom iz prvog ustanka, a i u drugom, uz Miloša, igrao je vidnu ulogu. Pored toga, dok se nalazio u izbeglištvu, bio je jedan među prvima koji se otvoreno digao protiv Karađorđa, smatrajući ga najvećim krivcem za poraz Srbije. Njegov položaj nije, istina, bio ravan Miloševu, ali mu je ugled u narodu bio veliki, pogotovu u valjevskom, podrinjskom i mačvanskom kraju. Skoro svi knezovi i istaknuti ljudi iz tih krajeva slepo su mu se pokoravali. U tim istim krajevima razvio je svoju aktivnost i Cukić. Čim njih dvojica videše da Miloš ne želi podelu vlasti i da je sebe proglasio vrhovnim knezom, što mu je Marašlija i beratom potvrdio, dogovoriše se da udruže snage protiv Miloša: Moler preko Narodne kancelarije, u Beogradu, a Cukić u narodu, okupljajući sve nezadovoljnike. Dok je Cukić bio poznat siledžija i napasnik, gotov na svađu i brz da ubije, pijanica i bludnik, dotle je Moler umeo lepo ne samo s knezovima nego i s Turcima. Vodio je raskošan život, lepo se oblačio, a bio je i prijatne spoljašnjosti. Znao je dobro turski i nemački, mnogo je čitao i bio vrstan slikar. Voleo je žene, lov i dobra jela a bio je i duhovit u društvu i spretan u razgovoru. Zbog tih svojih osobina mnogo se dopadao Marašliji; on je u njemu nazirao čoveka koji će mu prvom srećnom prilikom poslužiti da uravnoteži ustaničke snage u Srbiji, utoliko pre što je odmah uočio da se Miloš neće obuzdati i zadovoljiti onim što već drži u rukama. Zato poče ukazivati Moleru izuzetnu pažnju. Pozivao ga je kod sebe na kafu i
razgovor, i tražio od njega savet kako da ulepša svoj konak. Nekoliko puta u toku zime vodio ga je sa sobom u lov i na teferiče. Prva i osnovna želja Marašlijina u ovom početnom periodu vezirstva bila je da Srbe nekako razoruža, ne izazivajući otpor. Lukavi Anadolac zapazio je da su žene slaba Molerova strana, pa mu je za ljubavnicu spretno podmetnuo mladu Grkinju Sinđu. Pored ove Grkinje, Moler je u Beogradu imao zakonitu ženu Maru, koja mu je izrodila decu. Držanje dveju žena i život na velikoj nozi iziskivali su velike izdatke, pa je zbog toga morao vrlo često da poseže rukom u narodnu kasu. Da zlo bude veće, po prirodi je spadao u onu vrstu ljudi koja nikad nije zadovoljna, a uz to je i sam sebe suviše precenjivao. Elem, Moler je za lepu Grkinju odmah iznajmio posebnu kuću i raskošno je opremio. Sinđa je namestila svoje sobe po evropski, najmila dve sluškinje, a zatim pod Molerovim okriljem poče okupljati elitu. Zaljubljeni Moler ništa nije mogao uskratiti svojoj ljubavnici, pa je zbog nje zanemario čak i porodicu, puštajući zakonitu ženu i decu da žive u oskudici. Prvi ljubavni dodir s Molerom, Sinđu je više zbunio nego zaneo. Ona nikad ranije nije mogla ni zamisliti da postoji tako silovita i nezajažljiva strast. Uostalom, Moler je još bio u punoj muškoj snazi, a uz to lep, darežljiv i popustljiv prema njenim prohtevima. Ličio joj je na sunce što kruži nebom i sve oko sebe greje i obasjava. Pored toga, po prirodi nimalo ljubomoran, on je puštao da svoju lepotu ističe i pokazuje drugima; uzimao ju je bez predrasuda onakvu kakva je. Tako je počela ona teška i nezajažljiva ljubav u kojoj dva ljudska stvora zaboravljaju na sve obzire i prepreke kojih je, inače, tako mnogo u čovekovom životu. Ipak, Moler se s vremena na vreme treznio od te ljubavi i preduzimao mere da ostvari svoj san o starešinstvu. U Zemunu je imao svoga čoveka. Bio je to Sima Urošević, koji ga je tajno obaveštavao o svim događajima u Evropi, kao i o držanju i namerama Austrijanaca i Rusa u odnosu na Srbiju. Za svoj rad Urošević je dobijao pristojnu nagradu, a trebalo je plaćati i njegove poverljive ljude. Međutim, Molerovo imanje i plata nisu mogli da podmire sve te ogromne izdatke. Pavle Cukić, iako široke ruke, nije mu mogao naročito pomoći. Dve žene, raskošan život, neustezanje ni od narodne kase, sve je to išlo nauštrb Molerova uticaja. Dalje, bojao se da Milošev poverenik Dimitrije budno prati svaki njegov korak i da redovno o svemu obaveštava vrhovnog kneza. Sve je to gonilo Molera i Cukića na brzu akciju protiv njihovog rivala. VII U februaru su njih dvojica imala tajni dogovor. Sastanak je održan u Sinđinoj kući. Mlada žena priredila je bogatu večeru, a posluživale su obe njene devojke. Kad se prešlo na vino i kafu, Sinđa se povukla u svoju odaju. Cukić je bio ošamućen raskošnom lepotom ove Grkinje. Oseti u duši zavist prema svome pobratimu. - Pešo, ova tvoja Grkinja zaslepi me lepotom. Ovako živeti godinu dana isplati se više nego u izbeglištvu sto godina! - reče Cukić gledajući ispod oka u vrata iza kojih se izgubila mlada žena.
- Pavluša - uzvrati Moler tepajući Cukiću - zaista sam imao sreću što sam se namerio na nju. Ume da razigra u meni svaki damar. I da nije ovih prokletih poslova, nauživao bih se i naplatio za sve propušteno vreme. Nego, da znaš, u teškoj sam novčanoj oskudici, jer sve ovo što vidiš morao sam da platim. A, uz to, moram da izdržavam ženu i decu. - Zbilja, kako ti sada s Marom? - upita Pavle. - Skoro nikako. Na smrt me je izmorila svojim pretnjama. Ide okolo po gradu i olajava. Čak me je i sam mitropolit opominjao da se manem Sinđe. - Koliko sam čuo, i Miloš te zbog nje napada. - On misli da je samo njemu sve dozvoljeno. A, pravo da ti kažem, bolje bi mu bilo da ne udara tamo gde ne treba. Zar možda smatra da smo mi slepi kad veruje da ne znam zbog čega je spasao Prodanovu snahu? - Jedan moj prijatelj se zaklinje svim na svetu da je dete koje je Bisenija Pljakićka rodila - knjaževo. I da je samo to! Dok je u Beogradu bio slugeranja Sulejman - paše Skopljaka saživeo se sa onom poturčenicom što je svojevremeno bila u Mladenovom konaku. I, naravno, kad se zasitio, udao ju je za onog blentavog Milisava terziju, a hodža Sulejman kleo mi se u din da dete koje je rodila nije Milisavljevo nego Miloševo. - Svi znaju da je suknjar, ali njemu se sada sve može i niko ne sme da mu bilo šta zameri ili prigovori. Nego, da pređemo na glavnu stvar; hteo sam da te upitam da li ti znaš šta on smera? Moler se zamisli, zatim diže glavu i oslušnu nalet košave. - Pitaš šta smera? Pa i tebi je valjda poznato: Turke je ubedio da jedino on može održati red i mir u Srbiji, a narodu je obećao da će mu osigurati mir samo ako njega sluša i pokorava mu se. Isto tako, svim silama pokušava da preko Germana ubedi Ruse kako je on jedini predstavnik naroda, i da zato treba sprečiti Karađorđev povratak u Srbiju po svaku cenu. Drugim rečima: uvukao se narodu pod kožu, a veziru pod rep, i odatle nas grize kurjačkim zubima. E, moj Cukiću, lakomisleno smo propuštali vreme i priliku da ga još u početku postavimo tamo gde mu je mesto. - Grešiš! Nije još sve izgubljeno! Ja, eto, tražim od tebe samo jedno: da na svaki način uspostaviš s Marašlijom još tešnje veze. Sve mu obećaj, a kad srušimo Miloša lako se možemo izgovoriti narodom, kao što to i Miloš sada čini. Nego, jesam li ti već kazao: uspostavio sam vezu sa knezom Simom i kapetanom Dragićem. Siguran sam da će i šabački vladika Melentije biti uz nas. Znam, oni su Karađorđevi ljudi, ali nam i pored toga mogu koristiti u borbi protiv Miloša. Naravno, glavno je da preguramo ovu nesretnu zimu. Kad dođe đurđevska skupština knezova, ti istupi otvoreno; ja ću pokrenuti narod i banuti pred Beograd s kojom hiljadom naoružanih ljudi, a zatim od vezira tražiti da se Miloš smeni i ti postaviš na njegovo mesto. - A šta ćemo s njim posle toga? - upita Moler. - Vratiti ga tamo gde je i bio.
VIII Uoči Svetog Save, posle sastanka sa vladikom Melentijem, Moler dojuri razdragan kući. Zateče Sinđu izvaljenu na sofi pored kamina. Ona skoči i baci mu se oko vrata. - Šta se desilo? - Imao sam sastanak s vladikom Melentijem. Rekao mi je da u Carigradu računaju na mene, a i ruski poslanik takođe. Moler se osećao čudno. Sve je u njemu bilo oživelo kao da se vratila prohujala mladost. Sinđa ga povuče sofi, prisili ga da sedne, pa se opruži pokraj njega, stavivši mu glavu u krilo. Pored ove mlade žene i sam se osećao mlađim, ne shvatajući da zrelost i zaljubljenost daju neprolaznu vrednost životu. - Jesi li srećan - pitala je meko i jedva dišući. - Srećan sam - odgovori Moler, ljubeći je u slepoočnice i kosu. - Znaš. vilela sam jutros na liturgiji vladiku. Lep je to čovek. - Pa ti kao da si se zaljubila u njega! - Ne znam kako da ti kažem... Zar bi bilo zlo počiniti takav greh? Znao je da ona to, u stvari, njega samo muči i želi da izazove njegovu ljubomoru, ali i pored toga grč besa steže mu srce. Odgurnu joj glavu sa svoga krila i prihvati sisak nargile. - Tražiš đavola u vladici! Tebe bi, izgleda, trebalo svakog dana išibati da bi se umirila! - A kad si ti to mene šibao pa da mi ponovo pretiš? - unela mu se u lice, a svetlucava vlaga u njenim očima širila se u novi krug izazivanja. On se zaboravi i udari je snažno po licu, toliko ga je razbesnelo njeno izazivanje. Tako se silno iznenadila! Gledala ga je ne verujući da js go onaj meki i savitljivi Moler. Oseti kako joj obraz gori, a u duši se rađa nešto i slatko i bolno. Znači da voli, pomisli... Ali je ipak bila spremna da se baci na njega; da ga grebe i ujeda. Pa ipak se pribra, osećajući kako se s nje otkida ono što ju je gušilo dosadom i jednoličnom smirenošću. - Dakle, ljubomoran si? - pitala je smešeći se unorno i raskalašno. - Bludnice! - uzviknu Moler. - Zar odista tražiš da ti budem verna kao - rođena žena? Bilo je to i previše. On se ustremi na nju i grubo je zgrabi, želeći da je obaspe uvredama. Zdera sa nje haljinu, ali se tada izbezumi i svali je na sofu. Nije joj pomagalo da se protivi i brani. A zatim... sve je to bilo tako čudno i neobično, nešto što nikad pre nije doživela, niti mislila da se tako nešto može doživeti.
IX Mir na Moravi i zbuni i obradova Karađorđa. Tri godine izgnanstva već su bile učinile svoje. Daleko od otacbine i naroda, neshvaćen i unižavan, razjeden politikanstvom, intrigama i napadima protivnika, vožd još nije mogao da shvati koliko su se prilike za te tri godine izmenile. Nije znao da najveći broj boraca i revolucionara iz prvog ustanka već odavno leži pod zemljom, a da su pristigli novi ljudi i da se u Srbiji, u odnosu snaga i u shvatanjima, mnogo šta izmenilo. Iako vidno ostareo, Karađorđe je još zadržao izgled vođe pobunjene raje. Kako li se samo radovao i s koliko je nade poslao Vujicu u Srbiju! Već je punih šest meseci kako je otišao, a od njega samo škrta poruka da za sada ne dolazi i da će mu, čim pre mogne, opširno o svemu javiti. Šta je sa narodom, da li se Miloš održao? Nije mogućno da Srbija ponovo poklekne. Ni trinaeste ne bi pokdekla. Ja sam tada pogrešio - zaluđen prevarom, a sve se potom za mnom osulo. Zar to nije bilo dovoljno da Miloš ne padne u istu grešku? Mučen sumnjom i neizvesnošću, pozvao je Jelenu. - Idi kaži Luki neka se spremi da pođe do gubernatora u Kišinjev. Ne mogu više da podnosim ovu neizvesnost. Verovatno će on znati šta se dešava u Srbiji. Uz put kaži momku neka spremi kola i upregne konje. Jelena je stajala, a Karađorđe ju je gledao odsutnim i grozničavim očima. - Đorđe, iako me stalno prekorevaš što ti pre prelaska u Zemun ne rekoh da ne bežimo u Austriju, ipak te sada molim da ne prenagliš i uradiš nešto nepromišljeno. Kum Vujica je tamo. On je dobar, i da si ti potreban narodu i Milošu već bi ti javio. - Kojekude, Jelena, ne mori me bar ti! Nije mi do mene i onoga što će biti sa mnom. Ustanak je buknuo, naši su u nekoliko bojeva razbili Turke i očistili zemlju od dušmana, ali na Srbiju su krenule dve velike carske vojske. Istina, po vestima još nepro verenim, Miloš je sklopio s Marašlijom primirje na Moravi, propustio ga za Beograd, ali od tada više ništa niti sam doznao niti mi ko javlja. - Idem da kažem Luki, ali te još jednom molim da ne prenagljuješ. - Dobro, dobro, Jelena, u pravu si. Treba se pribrati i raspitati. Kad se vratim iz Kišinjeva o svemu ćemo razmisliti i dogovoriti se. Znam ja do bro, Jelena, da si mi ti jedini iskren prijatelj. Napolju su dva snažna i uhranjena moldavska konja, upregnuta u kočije, nemirno strigla ušima. Karađorđe, svečano obučen, sa ordenom kojim ga je car Aleksandar odlikovao, zauze mesto u kočijama, puštajući Luku Lazarevića da se što udobnije smesti levo od njega. Kočijaš skide s konja bele pokrovce valjane od čiste vune, i uvi putnicima noge, jer je zima bila oštra a duvala je i košava. Kočijaš prihvati uzde, pucnu bičem i potera konje. U Kišinjev stigoše iza ručka. Kuća u kojoj je stanovao gubernator Bahmetjev izdvajala se veličinom i izgledom od ostalih. U dvorištu se nalazilo desetak kočija. Kad momak ču Karađorđevo ime, odmah se užurba.
- Vaše prevashodstvo, izvolite! Odmah ću vas prijaviti njegovoj svetlosti! Bahmetjev je bio poznat kao vrlo društven čovek, veseljak i lovac; voleo je društvo i često je priređivao ručkove i večere. Karađorđev dolazak, iako iznenadan, razveselio ga je. Mogao je okupljenim zvanicama da pokaže retkog čoveka o kome se u istaknutom ruskom društvu punih deset i više godina mnogo govorilo. Zatim je pohitao i lično dočekao Karađorđa, i to veoma srdačno. - Kakva iznenadna čast da pozdravim tako uglednog čoveka! Izvolite u salon; tamo se već sakupido prilično društvo i svima će biti drago da se sa vama upoznaju. - Gospodine generale, ja sam došao poslom. Hteo bih prvo o nečem da se obavestim, a posle mogu malo i da posedim - reče Karađorđe. - Onda izvolite u kabinet. A s kim imam čast da se upoznam? - upita Bahmetjev, prilazeći popu Luki. - Kojekude, ovo je vojvoda mačvanski, pop Luka Lazarević - predstavi ga Karađorđe. - Velika počast za moj dom. A i zanimljivo - pop i vojvoda. Čudan ste vi narod, Srbi! Duhovna lica i ratnici! Izvolite, izvolite! Lakej prihvati Karađorđu i popu Luki ćurkove, a Bahmetjev ih uvede u svoj radni kabinet, udobno namešten i dobro zagrejan. Na zidu je visila velika slika cara Aleksandra. Pod je bio zastrt ćilimovima, a pored pisaćeg stola nalazilo se nekoliko fotelja i sofa za odmaranje. Na jednoj strani zida bila je generalova biblioteka sa delima ruskih i francuskih pisaca. Karađorđe letimično baci pogled na carevu sliku, uzdahnu i umorno sede u fotelju. - Pošto bih želeo da vas što pre ugostim, izvolite mi reći o čemu želite da vas obavestim? - upita radoznalo general uperivši pomalo služben pogled u Karađorđa. - Svetlosti, ja sam u Hotinu skoro potpuno otcepljen od sveta. Želeo bih znati imate li zvaničnih i proverenih vesti o događajima u Srbiji? - upita Karađorđe. - Da, da - užurbano odgovori Bahmetjev. - Miloš je sa carskim vezirom Marašlijom napravio nekakav sporazum i zaključio mir. Izvršila se i podela vlasti, što bi značilo da su Srbi dobili neku vrstu autonomije. Istina, te pogodbe treba fermanom da potvrdi i sultan. A Turci kao Turci - sada otežu. Naš gospodar imperator naredio je baronu Stroganovu, poslaniku u Carigradu, da interveniše i traži ispunjenje Bukureškog ugovora. S druge strane, u Bukurešt je stigao izaslanik vrhovnog kneza Srbije s molbom caru za pomoć i zaštitu. - Da li ste, gospodine generale, obavešteni o sadržini narodne i Miloševe molbe? - nevoljno upita vožd. - U glavnim crtama. U stvari, molbom se traži da se ne dopusti emigrantima povratak u Srbiju dok se stvar potpuno ne uredi s Turcima. To je razumljivo. Miloš i novo vojvodstvo ne žele da se cela stvar, dok je na dobrom putu, iznova pogorša i zamrsi. Shvatate li?
- Ja sam obavešten da me u toj molbi tuže i ocrnjuju svetlom i uzvišenom imperatoru, našem zaštitniku. - Grešite! Vaše zasluge za vaš narod i za Rusiju tolike su da, bez obzira što ko bude govorio protiv vas, ništa neće moći da utiče na našu vladu i cara da promene o vama mišljenje i da vam uskrate svoju pomoć i milost. - Hvala vam, gospodine - uzvrati Karađorđe razvedrivši lice. Bahmetjev je smatrao da je ovim zvanična poseta završena, pa zato pređe na srdačan ton domaćina i pozva Karađorđa i popa Luku u salon. - Gospodo, izvolite, tamo vas s nestrpljenjem očekuju. U salonu Bahmetjevljeve žene nalazilo se desetak gostiju; dva čoveka srednjih godina, tri mlada oficira, kao i nekoliko dama. Kad se Karađorđe pojavi na vratima salona, svi zaćutaše i počeše radoznalo da ga posmatraju. X Porta je zazirala od ruskog poslanika u Carigradu, pa je brižljivo krila svoju politiku i naredbe izdane Marašliji. Zato je nastojala da izdavanjem fermana o srpskim povlasticama učvrsti trošnu zgradu koju su usmenim dogovorom podigli Miloš i Marašlija. Fermanom je nameravala da u očima Srba uzdigne važnost onoga što već imaju i, kad dođe vreme, da uveri Rusiju kako je Turska izvršila svoje obaveze preuzete mirovnim ugovorom u Bukureštu. Suština toga fermana od sedam tačaka svodila se uglavnom na ono što su Srbi preko Miloša već bili izvojevali i čvrsto držali u rukama: 1. Carina se naplaćuje strogo po tarifi, a srpskim trgovcima ne sme se naplaćivati globa. 2. Spahije uzimaju desetak po beratima. 3. Svakom Srbinu slobodno je hodati i trgovati po Turskoj Carevini. 4. Turska vojna posada može da ostane jedino u gradovima, s tim što ne sme činiti nikakva nasilja, a iz posade se isključuju janičari, Bosanci i Arnauti. 5. Porez da se plaća u dve rate: o Đurđevdanu i Mitrovdanu. 6. Po gradovima i palankama uz turskog starešinu da sedi po jedan srpski knez za otpravljanje poslova. Uz to se dopušta ustanovljenje jednog saveta (narodne kancelarije), u kome će svaka nahija imati svoga predstavnika. 7. Sultan prašta Srbima sve što su ranije učinili, a za ono što je bilo niko ne sme da im prigovara, niti da ih uzima na odgovornost. Pored toga, Porta je znatno smanjila harač Porta je ovim pokušala da izigra glavne srpske zahteve, jer nije potvrdila Miloša za vrhovnog kneza. Za njega, koji je predstavljao narod i Srbiju, suština fermana nije ni bila značajna. Pogodbom između njega i Marašlije, on je u stvari i držao svu vlast u Srbiji, zaveo nov poredak, i ni za pedalj nije hteo odstupiti od
onoga što već ima u rukama. Njegovi poverljivi ljudi redovno su ga obaveštavali o svemu što misli i govori Marašlija, pa je mogao da nasluti i želje Porte. Shvativši da je Turcima više stalo do mira nego njemu samom, koristio je tu okolnost i oprezno izvlačio nove koncesije. Ali ni nezadovoljne starešine nisu sedele skrštenih ruku. Tako je otkrivena zavera kneza Sime, koji je u svojoj kući okupljao viđene ljude iz beogradske i valjevske nahije, nagovarajući ih da zbace Miloša i pozovu Karađorđa. Doznavši šta priprema knez Sima, Miloš sa pratnjom od pedesetak momaka dojuri iznenada pred kneževu kuću u Borku. Sjaha s konja i predade ga momku. Iznenađen i uplašen, knez Sima pohita i presrete ga na kućnom pragu. - Dobro došao, Milošu! - viknu bledeći i žmirkajući uplašeno očima. - Žao mi je što sam ti, kneže, došao na kućni prag - reče ljutito Miloš - ali mislim da po tebe nije dobro što sam došao. - Vala, Milošu, ja se dobru od tebe nisam ni nadao. Ono jest, bio sam ti nekad starešina i tada si preda mnom na noge ustajao. - Činiš voliko, znam ja da se tebi ne dopada sve ovo što sam stvorio nego pripremaš zaveru da mir pokvariš i narod u zlo uvališ! Samo se čudim koji te đavo nagnao da dolaziš ovamo kad si znao da na miru ne možeš biti? - Ovo je moja zemlja, Milošu. Ja za nju imam više zasluga nego ti, a zlo nisam nikakvo učinio. Jest, govorio sam mnogima da mi tvoja uprava nije po volji, i da treba pozvati Karađorđa da preuzme zemlju i narod, ali na to sam imao pravo - uzvrati knez Sima. - Marko, seci psinu! - viknu Miloš. - Ne, gospodaru, ako Boga znaš! Nije mi do ove drtine, jer je on ionako jednom nogom u grobu, nego do naroda i sveta izvan naše zemlje. Reći će da se Srbi kolju među sobom kao zveri, a ovamo dižu viku na Turke kako im sve živo utamaniše - viknu Toma Vučić, stavši pred Štitarca. - Oprosti mu, gospodaru, i ja te molim - zavapi Sima Paštrmac. - Oprosti mu ovoga puta, gospodaru - javi se zlobno Melentije - ali dugo nećeš čekati da se ponovo uplete u zamku. Šuplja je on kost i ne razbire da je njegovo davno minulo. - Neka bude, ali znam da me gonite da od jednog posla pravim dva. - Zatim se okrenu knezu Simi: Opraštam ti sada, ali znaj, kneže Simo, desi li ti se ovo po drugi put, skinuću ti glavu pa da i carsku krunu nosiš. - Kad si se smilovao i oprostio mi, hajde u kuću da vas sve častim i Bogu da se zahvalim na tvojoj milosti, Milošu - tvrdo i neprijateljski reče knez Sima. Miloš ga je dugo gledao i probadao pogledom. Zatim se pobedonosno i preteći osmehnu: - U kuću se ide prijatelju, a ja i ti jedan drugom nikad nećemo moći dobro da mislimo.
XI Prođe zima i dođe očekivani Đurđevdan. Miloš, mimo običaja, prispe dockan u Beograd i ne svrati u Narodnu kancelariju, već se u pratnji svojih momaka uputi kući koju mu je vezir odredio za konak. Pošto se odmori, ostade nasamo s Dimitrijem. Šabački vladika Melentije, lukav i prevrtljiv čovek, u jednom nedavnom razgovoru obavestio ga je da Moler šuruje s Marašlijom i da namerava da se dočepa vlasti, pošto prethodno razoruža narod. Povučen tom sumnjom, on naredi svom sekretaru da mu odmah podrobno iznese ceo Molerov rad, s tim da mu tačno iznese koliko je narodnog novca Moler potrošio i koje je knezove pridobio na svoju stranu. Sutradan rano, Miloš u pratnji momaka ode u Narodnu kancelariju gde su ga na okupu sačekali nahijski knezovi. Upita se sa svima redom šaleći se, a uz to se pravio veseo i zadovoljan. Zatim sa knezovima ode veziru, kako bi ga pozdravio i čuo sadržinu fermana. Pošto bi svršena zvanična ceremonija čitanja povlastica, vezir, da bi potvrdio kako je zadovoljan predstavnicima Srba i njihovim držanjem, odlikova Miloša i neke knezove binjišima. Uz to im požele srećan početak skupštinskog rada, pa ih zatim otpusti. Kad su se starešine povukle u kancelariju, prvi uze reč Miloš: - Braćo, pre nego što započnemo posao želim da vas izvestim da je među vama i Petar Moler, kome sam ja u ime vaše i moje poverio vođenje Narodne kancelarije, kao i da u mom odsustvu obavlja narodne poslove. Na žalost, prvo što je on učinio bilo je da zavuče obe ruke u narodnu kasu i da novac utroši na bludničenje sa belosvetskim rospijama. Po nekim izveštajima, on je dosad proneverio 40.000 groša, a da bi prikrio svoju bruku, mene je napadao kod vezira i radio mi o glavi kako bi zauzeo moje mesto. Čak je preko bivšeg Karađorđevog agenta Uroševića ponudio Austriji da Srbiju stavi pod njenu vlast, čime bi izazvao rat između Austrije i Turske, a našem narodu naneo potpunu propast. Eto, na to sam hteo da vas upozorim, braćo, pa sad odlučite sami ko je u pravu. A ako hoćete: evo vam Molera za starešinu. - Kakav Moler, pas mu majci! - viknu levački knez Ilija Vukomirović. - Da ubijemo izdajnika! - viknu iz sveg glasa Marko Abdula. Na ove reči skočiše šumadijski i prekomoravski knezovi na Molera, nemilosrdno ga pretuku, svuku do košulje i svežu. Njegove pristalice, kojih je inače bilo dosta među knezovima iz valjevske nahije, iznenađene optužbom i onim što su uradili šumadijski i prekomoravski knezovi, ne smedoše da pruže Moleru nikakvu zaštitu. Znajući kakav će utisak izazvati optužbom protiv Molera, Miloš stane tobože smirivati knezove. - Ne, braćo moja, nećemo tako! Smirite se i dođite sebi, pa ćemo posle videti kako da mu sudimo i šta da preduzmemo. Daleko od toga da ga branim, ali on je pust čovek, i možda nije umeo da promisli kakvo bi sve zlo navukao zemlji i narodu svojim nepromišljenim postupcima. - Smrt, smrt izdajniku! - vikali su knezovi. - Vučiću, skloni Molera na sigurno mesto i postavi stražu da ga ko u ljutini ne bi ubio.
Kad je Marašlija doznao šta se dogodilo na skupštini među knezovima, zatraži da mu se Moler preda. Predajući Molera veziru, Miloševi ljudi nametnu svoj zahtev celoj skupštini, koja zaključi da je Moler zločinac i izdajnik, pa zbog toga traže da ga vezir pogubi. Marašlija bez razmišljanja otvoreno stade na Molerovu stranu, braneći ga od svih optužbi, pa je čak ponudio narodnoj kasi 20.000 groša, a ako pronevera iznosi više, da će i to nadoknaditi. Sad i Miloš i knezovi počeše uporno tražiti da se Moler kazni smrću. Po Miloševu nagovoru, knezovi sutradan posetiše vezira. - Čestiti veziru, biraj šta želiš: ja li nas, ja li Molerovu smrt. Marašlija tada pozove kadiju te se s njime posavetova; ne želeći ipak da izda Molera gnevnim knezovima da se nad njim svete, naredi te ga noću gajtanom udave zajedno sa Radičem Petrovićem i kujundžijom Jovanom Deljom, koji je pravio lažan novac. Dželat izbaci njihova tela na Kalemegdan, gde su ležala ceo dan. Drugog dana beogradski Srbi izmole od vezira njiho va tela, te ih sahrane na kraju groblja pored crkve. XII Pavle Cukić je nakon noćnog pijančenja jahao kroz šumu prema Medvedniku. Sveže jutro ispunjavala je proletnja radost, sve se bilo razbudilo i pokrenulo. Za tu stazu znali su jedino on i Moler, jer su u Karađorđevo vreme živeli ovde nekoliko meseci kao odmetnici. Tada je Pavle bio mladić grgurave kose, prkosan i neobuzdan kao slap planinske reke. U besnoj ljubomori, divalj i neukrotiv, ubio je, po Jeleninom i Mladenovom nagovoru, Mariju iz Brusnice, voždovu ljubavnicu. Nije se nimalo kajao, jer ono što je voleo, a što nije hteo da mu se pokori i pripadne, morao je uništiti. I taman kad je hteo da skrene jednim puteljkom, iza stene se pojavi kapetan Dragić s puškom u ruci. Njegova kapa od vučje kože, ječmenasti brkovi nad istaknutim velikim ustima, sitne lukave oči i lisičje lice odavali su prepredena čoveka. Šireći rohave nozdrve, Dragić je uznemireno micao brkovima i napregnuto osluškivao da nema tu kakve uhode ili prisluškivača. Šuma je počela da se budi: ptice su uzletele iz grmova cvrkućući, vrda je bučno šumila, kobac je kliktao u vazduhu, divlja krmača je roktala silazeći pojilu s mladuncima, orao je kružio iznad šume, a na zelenom proplanku paslo je desetak srna uz budno stražarenje snažnog srndaća. Kad je konj zastao, uznemireno načuljio uši i frknuo nozdrvama, Pavle Cukić spazi Dragića. - Ja malko zadocnih, kapetane! - U zlo se nikad ne zadocnjava, vojvodo - srdito mu odvrati Dragić. - Šta je? - viknu uplašeno Cukić. - Govori ako si brat i Srbin. - Zlo da gore ne može biti! Miloš je na skupštini napao Molera. Šumadijski i prekomoravski knezovi odmah su skočili te ga prebili, a posle je predat Marašliji sa zahtevom da ga on pogubi. - A gde su bile naše pristalice? - upita Cukić.
- Kurve su to, a ne ljudi. Niko ni repom da mrdne. Nutali su kao zaliveni slušajući Miloša i njegove podrepaše. Pavle se rastrezni. Lepi snovi se rasplinuše. Njegovo otežalo telo skoro se svali na veliki kamen. Zaneme i potonu u crne slutnje. Tek pošto je od muke popušio pola lule, diže glavu i uznemireno pogleda Dragića. - Šta namerava knez Sima? - Šta namerava? Prepao se i skamenio. Vidi da s Milošem nema šale. - Zlo, Dragiću. - Zlo, nema druge! Da sam na tvom mestu, ja bih se ili odmetnuo ili prebacio u Austriju. - Šta ću u Austriji? Valjda da pod stare dane prosim i gladujem? Bolje je poginuti nego se skitati od nemila do nedraga. - Ako je tako, onda klekni pred Miloša i zatraži milost od njega. Pa ako ti i oprosti, naći će ti neku drugu krivicu i skinuti glavu kad mu to bude trebalo. - Vala, lud si, Dragiću! Zar Cukić da pada na kolena nekome i moli za milost! Šuma je ozelenela, a ja sam stari hajduk. Možda mi je tako suđeno, - Čoveku je suđeno onoliko koliko sam razmahne i učini za sebe. Uostalom, možda si i u pravu; od dva zla treba birati manje. Ako budemo pametni, vreme će raditi u našu korist. Koliko sam mogao da doznam, knez je juče dobio pismo od vožda iz Besarabije. Karađorđe se sprema caru u Petrograd; hoće da traži pomoć i da isposluje dozvolu za povratak u Srbiju. A kad se stari kurjak pojavi, Miloš će prsnuti kao mehur na vodi. Ti okupi nešto svojih poverljivih i odanih ljudi, pa se odmetni pre nego što se Miloš vrati iz Beograda. - Zar ne bi bilo bolje da pričekamo i vidimo šta će biti s Molerom? - Pričekaj, ama ja mislim da je on već pokojnik. Pa i ono zimus, da nije bilo Paštrmca i Vučića, Miloš bi posekao kneza Simu. Onda mu je, istina, oprostio ali ga stalno vreba; jednog dana, bude li neobazriv, skinuće glavu i meni i njemu. Nego, reci mi je li istina da Prota Mateja nije išao na skupštinu. - Istina je. On je kod Miloša pao u nemilost. Zatvorio se u svoju kuću u Brankovini i ni s kim se ne sastaje. Čuo sam da je pisao Jevremu u Šabac neko ponižavajuće pismo, u kom se pravda i moli ga da se za njega zauzme kod Miloša. - Vala, odjednom postade sila taj rudnički momčić. Znaš li da sam nekoliko puta zaželeo da skočim i zadavim ga rukama. Bar bih time sve ostale oslobodio zla. - E, moj Pavle, sada niko od nas ne sme ni krivo da ga pogleda. Jesi li video one njegove momke? Sve od zla oca i od gore majke. Bili su gladni, goli, bosi, u ritama, bez igde ikoga svoga. On ih je dobro odenuo, obuo i nahranio. Glavnu reč uz njega vode. More, to i nisu ljudi već prave gladne zveri. Na njegov mig zaklaće rođenog oca, a dok su takvi oko njega ne možemo mu ništa.
- Tako je. Nego, znaš li kako se na skupštini držao vladika iz Šapca? - Lisac je celu stvar i zamesio, pa se posle izmakao i sa uživanjem posmatrao kako knezovi gaze i tuku Molera. Verovatno da sličan kolač sprema i Milošu. Samo, njemu je lako. Božiji je čovek, poznat i čuven nadaleko. Marašlija mu ukazuje čast, a Miloš ga ne može oglasiti za izdajnika kao Molera. - Vala, ako se taj jednom dokopa vlasti, biće još gori od Miloša - reče Cukić. - Ne bi me čudilo i da uspe. Bogat je, učevan, drzak i rešen da se posluži i izdajom ako mu bude potrebno. - Dragiću, stvarno misliš da mi drugo ne ostaje već da se odmetnem? - To zavisi od vezira, jer ako on pogubi Molera, drugi izbor ti odista ne preostaje. A sad je najbolje da ja odmah krenem za Borak, a ti za Valjevo. Ako čuješ da je Moler poginuo, izdaj u narodu proglas u kome ćeš objasniti zašto se odmećeš. U slučaju da se odmetneš, gledaj da si što dalje od Borka. A pred onima što svaku reč dostavljaju Milošu, slobodno napadaj i mene i kneza Simu. Moj pouzdanik ovde u Stavama je mlinar Novak. Ukoliko budeš imao što važno da mi poručiš, samo reci: »Vučica se okotila pored potoka«. - Onda do boljeg viđenja, kapetane Dragiću - reče Cukić pružajući ruku. - Pavle, budi hrabar i smeo, još je sve u našim rukama. Neka te sreća prati! XIII Tek po Molerovoj smrti, Miloš doznade da je vladika Melentije bio glavni pokretač hajke protiv Molera, a kad je Moler uklonjen i tako se njegova zamisao ostvarila, onda se izmakao u stranu. Bivši Milošev pisar Jovan Mioković, na radu u Narodnoj kancelariji, uplašen onim što se s Molerom zbilo, zamolio je Marka Štitarca da ga povede do Miloša jer ima da mu saopšti nešto poverljivo. Knez je sedeo na divanu u svome konaku i pušio na čibuk. - Rekao si Marku da imaš nešto da mi kažeš. Govori! - Gospodaru! - uzviknu Jovan i kleknu na kolena - kriv sam kao đavo što ti ovo nisam saopštio čim si došao u Beograd. Moler bi danas bio živ, a tvoj i njegov dušmanin ne bi sada likovao. - Koji dušmanin, po duši te tvojoj? - Melentije, koga si ti zavladičio. Ja sam ga iz susedne sobe rođenim ušima slušao kako nagovara Molera da ode veziru i da mu potvrdi da bi narod bez reči predao oružje, ali da ti to nećeš i ne daš. Međutim, Moler mu je odgovorio: »Ja to ne mogu da učinim, jer više volim Miloša nego Turčina«.
- Pa što mi to pre ne reče, grebem te po materi tvojoj! To znači da nesretnom Petru džabe ode glava! Druge večeri Miloš pozva sebi Marka Štitarca. - Činiš voliko, Marko, mislim da se u tebe mogu pouzdati. - Gospodaru, zapovedaj. - I kad bih ti naredio da nekog ubiješ? - I tad. - Ali nije u pitanju Turčin. - Zašto duljiš, gospodaru? Znam ko je u pitanju. Bio sam nameran da to učinim i bez tvoga znanja. - Na koga misliš, crn ne bio? - A na koga drugog nego na vladiku Melentija iz Šapca? - Ene - de, otkud pogodi? - Juče na ručku posmatrao sam kako ga sa strane gledaš, i odmah sam zaključio da je on svoje udrobio i pokusao. - U pravu si, Marko! Znaš, doznao sam da je obećao Turčinu kako će od naroda pokupiti oružje ako mene smaknu a njega postave na moje mesto. Čak je i savetovao Marašliji da prvom prilikom opkoli s vojskom moj konak i da nas sve džumle pohvata, pa da vas, moje momke, nabije na kolje, a mene da obesi. Sad ne znam šta da radim. Vladika je, pravi se božji čovek, dok je uistinu težak izdajnik. Naravno, javno niti smemo niti ga možemo smaknuti. Treba nekako da ispadne da su ga hajduci ubili zbog novca. A taj ionako ima pustih dukata puna dva sanduka! Samo voždovih deset hiljada je zatajio. - Prepusti to meni, da se ja sa njim uhvatim ukoštac, a ti slobodno idi kući. Nećeš ni stići u Crnuću, a on će već predati Bogu dušu. XIV Vladika Melentije je u pratnji dva svoja đaka žurio na svom besnom putaljku ka Šapcu. U svilenom vladičanskom džubetu, sa svetogorskom kamilavkom na glavi, usturen u carigradskom sedlu, sa dugom puškom preko krila, izgledao je dostojanstven i vrlo zadovoljan. Misli su mu bile zaokupljene time kako da doskoči Milošu. Molerovom pogibijom vešto se oslobodio najopasnijeg takmaca, i sad je osećanje strasnog zadovoljstva ispunjavalo njegove grudi. Nije osećao ni najmanju grižu savesti. Naprotiv, sam sebi je čestitao na vešto smišljenoj intrigi. Bio je ubeđen da je Miloš svojim nepromišljenim i krvavim postupkom poljuljao svoj ugled u narodu, a verovatno će Molerova nasilna smrt ozlojediti i Ruse. Uz to, pružen je i povod neraspoloženim emigrantima da zbog Radičeve i Molerove smrti prospu more jeda i kleveta. Još u Beogradu doneo je odluku da napiše Rusima dva poverljiva izveštaja, a Molerov slučaj da predstavi onako kako njemu odgovara. Zanet mislima, nije obraćao pažnju ni na šta oko sebe. Žurilo mu se da što pre stigne u svoj udobno namešteni dvor.
Konj pod njim korača lako. Sunčeva toplina razliva se prijatno. Uspomene nadiru poput bujice. Njegovo uzdizanje do arhimandrita i vladike bilo je teško. Još kad se kao izgladneli hercegovački mladić našao u manastiru i opredelio za kaluđerski život, on nije mogao u potpunosti da prihvati hrišćansku nauku odricanja, skrušenosti i gušenja svoje bujne telesine. Bog koji traži da se sva lepota i slast zemnog života i uživanja žrtvuju radi nečega što je u magli iza smrti, nedohvatljivo i neopipljivo, izgledao mu je svirep. A kad je docnije pošao po svetu od Sremskih Karlovaca do Svete gore, zatim Kijeva, Moskve i Petrograda, i naučio ruski, francuski, nemački i grčki jezik, i kad su mu postali dostupni filozofija, ateistička učenja i raskoš, uverio se da je zaista bio u pravu. Sve je odjednom čudno oživelo pred njim i pomešalo se sa sećanjem na ceo njegov život. Imućan, u punoj mladalačkoj snazi, postavljen je za đakona pri mitropolitovu dvoru u Beogradu. Pred njim se uzdiže drhtava Metodijeva glava, požutelo lice i plačljive oči. Vidi kako administrator Melentije pažljivo sluša mitropolita Metodija, tada još u punoj snazi, dostojanstvena, gorda, svetlih očiju u koje se teško gleda. Žuti iskopneli prsti lagano se poigravaju ćilibarskim brojanicama. Starac je voleo da mu njegov administrator uveče čita žitija svetaca. Sedeo je na šiljtetu, opkoljen brdom jastuka, i sisao nargilu, dok mu je mlada nežna Serafima, domaćica i potajna naložnica, donosila kafu. Njeni kapci i duge trepavice kao da su bili stvoreni samo zato da prikriju vrele zenice i čežnjive poglede, koje je sve češće upućivala njemu. Glas joj je bio mek i topao, struk nežan, a grudi jako istaknute... Tišina sunčanog popodneva u šumi kroz koju je jahao još je više raspaljivala slatko sećanje iz mladosti. Bilo je to jedno divno daleko proleće. Beograd tada nije znao za dane bune, rata i razaranja. Život je smireno tekao u obilju i zadovoljstvu. Pretežan deo posluge i sveštenstva bio je pošao s mitropolitom kao pratnja, a dvor je ostao na njemu, baštovanima, vrataru, gluvom Tomi, i Serafimi. Melentije je hteo da iskoristi ovu priliku za sređivanje biblioteke i učenje latinskog jezika. Tada se zanosio pisanjem oda, podražavajući Vergilija. Nekako trećeg dana, mimo običaja, ostao je noću dugo pri sveći u biblioteci. Grad je bio sav utonuo u sladak san, ali njemu se nije spavalo; nešto buktavo i svetlo rađalo mu se u srcu. Pisao je dugo, ali ga najednom iz zanosa trgoše laki koraci. Ugledao je Serafimu. Prikradala se, želeći da ga iznenadi. Kad je začuo šuštanje dimija i pod belom košuljom od svilenog ćerećeta ugledao jasno ocrtane brežuljke njenih grudi, drzak pogled i tople oči, obuzelo ga je i divljenje i strah istovremeno. - Zanesenjače, zašto nisi sišao na večeru? - upitala je Serafima, unoseći mu se izazivački u lice. - Na večeru? Pa, zaboravio sam - odgovorio je zbunjeno, ne smejući da podigne oči. Osetio je da mu gelo postaje plamen, misli se mute i mišići drhte. - Neobičan si - nasmešila se Serafima. - To je zbog samoće. - Nije, zanesenjače, već zbog pusta i besmislena života. Eto, drugi pevaju, žive i vole se, a ja i ti trunemo iza ova četiri zida.
Kako je tada ustao, ni danas ne zna. Uzeo joj je najpre ruku, zatim je obuhvatio oko struka i poneo sofi. I uvek kad god se toga sećao, polazio je od samog početka svega što se tada zbilo. A onda je sve išlo lako i jednostavno. Posle te noći, vreme je prolazilo u slavlju dva nezajažljiva tela. Uzimali su se gde god bi im se pružila prilika. Čak i u zagušljivoj pari hamama. To bezumlje čula trajalo je oko pola godine. A onda ih je mitropolit zatekao kako se ljube i umalo nije umro od srčane kapi. Već sutradan, Melentije je bio oteran u manastir Studenicu, a igumanu je izdato izričito uputstvo da ga drži tri godine samo na hlebu i vodi, kako bi »ubili đavola« u njemu. Međutim, nije bila prošla ni godina dana, a mitropolit Metodije je umro. Ceo svet je znao da ga je gajtanom udavio administrator Leontije, koga su dahije odmah postavile na upražnjeno mesto mitropolitovo, a što je uskoro potvrdio i patrijarh. Leontije je ispravio grešku prema Melentiju i postavio ga za arhimandrita manastira Studenice. Što se više bližio Šapcu, konj je ubrzavao hod. Vladika Melentije ponova vide ceo svoj život: rat, izbeglištvo u manastir Fenek, političke spletke, a iznad svega - želja da se prigrabi sva vlast i zagospodari ljudima. Suton je lagano silazio u šabačko polje. Melentije baci pogled na prvu zvezdu, obode konja mamuzom i projuri pored mehane. Čuo je samo kako je neko viknuo: - Prođe vladika Melentije! Zatim u daljini odjeknuše uznemireni dozivi, umnožiše se pijani glasovi i začu se konjski topot. Vladika je već ulazio među prve kuće Šapca. Slučajnost ili nešto drugo, tek desilo se da se Štitarac, koji je bio namestio zasedu na drumu, bio zapio i tako propustio vladiku. Međutim, čim je doznao da je vladika prošao, pojahao je konja, viknuo Vula i Petra, pa su u galopu pojurili za njim. Ušli su u vladičin dvor, a da ih niko nije primetio. Utrčali su u odžakliju i zatekli ga kako sedi na sofi, dok su mu dva đačića svlačila čizme. Nije imao vremena ni reč da izgovori, a sablja je fijuknula. Osetio je oštar bol na vratu, a zatim je sve potonulo. Vule je ubio čak i ona dva nedužna dečaka, a zatim je nastala jagma oko oružja i novca. XV Toga dana, na izmaku leta, Miloš je posle dobro prospavane noći i pošto se umio, pomolio Bogu i doručkovao, izišao pred kuću i seo na spremljen stolac. Jutro je razbarušeno puno svetlosti i svežine. Tih septembarski vetrić ugodno mu je rashlađivao lice. Na njivama su uveliko poslovali zaneti seljaci. Nekoliko stada ovaca razli se po strništima. Šuma iznad sela već se bila progrušala bakarnom bojom brezova lišća. Planinski vrhovi snažno su se propinjali do modrog nebeskog svoda. Kako je divno! pomisli Miloš, žaleći za izgubljenom mladošću i vremenom kada je u jesenjim danima lutao šumom i planinom. Osmehnu se jedva vidno, a zatim doviknu momku: - Pusti neka priđe ko je prvi na redu. Plećat čovek, vučjeg izgleda, brzo mu priđe. - Gospodaru, izvršio sam što ti obećah! Tek tada Miloš prepoznade u pridošlici hajduka Todora, koji se predao pre nekoliko meseci.
- Što si to opet učinio, nesrećniče? - Pa, gospodaru - zbunjeno i uplašeno poče Todor - ubio sam popa Savu. Ti si ga oglasio za bundžiju i obećao nagradu. Tek sada Miloš shvati o čemu se radi. Među ljudima koji su mu zadavali mnogo muke posle zaključenja mira, nalazio se i pop Sava iz jagodinske nahije. Učen, hrabar, čovek na svoju ruku, nikako nije hteo da prihvati sporazum sa Turcima. Išao je po selima i pozivao narod na bunu. Zatim se odmetnuo. - E, vidiš, bio sam to preumio. Pošteno si se odužio otečestvu. Za učinjenu uslugu evo ti pet dukata. Posle Todora priđe mu seljak u iznošenom gunju i pocepanim čakširama. Sav je odisao siromaštvom i poštenjem. - Govori kakvo te je zlo doteralo? - raspoložen prijatnom vešću, upita Miloš skoro blago. - Više našeg sela nekad smo imali spahijsku vodenicu, ali je za vreme bune izgorela. Sad moramo nositi žito na meljavu čak u treće selo. Ja sam siromah, a dobar majstor. Obnovio bih vodenicu, ali se kmet tome protivi. - Činiš voliko, da li bi ti mogao vodenicu malo pomaknuti uzvodno, jer ako nije na starom mestu, onda ti niko ne može ništa. - Mogu, gospodaru! - Sačekaj, pisar će ti dati moju dozvolu, ali ti ćeš svaku treću paru polugodišnje da mi šalješ za narodnu kasu. - Hoću, gospodaru! Među moliocima u dvorištu Miloš zapazi lepu mladu ženu u crnini. Dugo je premišljao odakle je mogla doći. Posle toga primio je još desetak parničara i molilaca, a za sve vreme pogled mu se otimao prema mladoj ženi. Povezana crnom resastom maramom, strljivo je sedela na jednom balvanu. Imala je dugo bledo lice, izrazit prav nos i crne oči prevučene gorčinom. Miloš je naoko pažljivo slušao molioce i parničare, a pri tom je osećao da mu gore usne i glava. Pošto su svi bili saslušani, Amidža se obrati ženi. - Hajde, priđi i ti, Petrija! Ustala je odlučno; lice joj se prelilo rumenilom. Brzim, sitnim korakom prišla je Milošu i poklonila se gledajući preda se. Zatim je naglo podigla oči, i nekako kolebljivo ali brzo pogledala kneza. Njihovi se pogledi ukrstiše, zenice upiše. Petrija obori oči i osmehnu se kao dete uhvaćeno u zabranjenoj igri. - Odakle si, snaho? - upita Miloš. - Gospodaru, ja sam iz Sarajeva. Zovem se Petrija. Bila sam jedinica u bogata oca. Pre nešto više od godinu dana udala sam se i donela mužu sto dukata miraza. On je, dok se još nije bilo zakrajinilo, došao u
Srbiju i kaparisao kod seljaka stoku, ali odjednom je zanemogao i naprečac umro. Imam spisak svih kojima je dao pare, ali sad niko neće da mi vrati. Gledajući Petriju, Milošu postade preusko u grudima. U jutarnjoj svetlosti video je samo njene oči, i osećao se kao pred neku veliku i odlučnu bitku. - Daj mi, snaho, imena dužnika, a ja ću ih prisiliti da ti vrate pare. - Hvala ti, gospodaru - reče Petrija i priđe te mu poljubi ruku. Miloš oseti njene usne na ruci kao dodir vrela gvožđa; na trenutak se zbuni, ali se brzo pribra. - Samo ta stvar, snaho, neće moći brzo da se uradi. Moraću dužnike da pozovem i da ih pritegnem, a dok se od svih dobije novac, trebaće dosta vremena. Zato ti idi kući u Sarajevo, a ja ću ti novac poslati preko sarajevskog paše. - Gospodaru, molim te da mi novac ne šalješ preko Turaka, jer što njima jednom dopadne ruku, to više niko neće videti. A ja se i nemam kud vratiti. Za pokojnog muža pošla sam preko očeve volje, pa sad ni on ni majka neće da čuju za mene. Miloš je ćutao, smišljajući šta da joj predloži. - Ne znam, jadnice moja nesrećna, kako da ti pomognem! - Neka ostane ovde kod nas u kući dok novac ne pokupiš. Pomagaće mi u poslovima i zaraditi koru hleba koju pojede - dobaci Ljubica s divana. - Činiš voliko, neka tako bude. Idi, snaho, u kuću i pomaži Ljubici - naredi Miloš kao da se otresao nenadne napasti. XVI Služeći i dvoreći Miloša pri jelu, Petrija bi krišom bacala pogled na njegov snažan vrat i još više osećala samoću. Otkako se nastanila u kneževoj kući mučila ju je neka neobjašnjiva tuga. Prvih dana po muževljevoj smrti pokazivala se ohola i tvrda iz prkosa prema svojima. Dugo nije mogla da prihvati činjenicu da joj je muž mrtav. Svake večeri ga je očekivala, jer joj se činilo kao da će sad odnekud doći. A onda su nastajale puste noći, sa plačem, očajem i samoćom. I tek kad bi se dobro isplakala, uspevala je da zaspi. Sad, međutim, po dolasku u Crnuću muževljev lik je počeo da bledi, odmicao je nekud i nije je više uznemiravao u snu. Tuga je postala skoro slatka, a nešto novo, čudno i nemirno, pokretalo se u grudima. Ljubica se materinski ponašala prema njoj. Kad god bi ugrabila vremena, rekla bi joj po neku utešnu i toplu reč. Petrija je sklonila preostalo jelo, pospremila trpezu i odjurila u kuhinju. Radila je kao u bunilu. Zatim je poželela Ljubici laku noć i izišla u dvorište. Od šume i planine lepršao je mlak vetar. Zvezde su sve brojnije i svetlije. Mesec kao da je iskovan od čistog srebra. Čas isplovi iza oblaka, čak u ludačkom galopu jurne u njih. Šta se to dešava sa mnom, pita se Petrija. To moje telo traži nešto drago i zabranjeno. Sede
na prag vajata i poče slušati glasove noći. Sve je budno, sve šapuće, nekud žuri, sve ima nešto da kaže nekome. Krenula se šuma potoku, potok nekud žuri. Vetrić juri za njim, zemlja se talasa. Čuje kako klija mlada trava. Oseća zametak pupova na lišću. To je zametak i u njoj. Tuga i jad su rasterani. Ceo je svet na jednoj strani, a na drugoj je njeno telo. Puno, jedro, zapaljeno. Prepade se kad se petli javiše po drugi put. Zatim se diže i pođe u svoju sobu. Kad je otvorila vrata, začu korake u senci iza sebe. - Ko je? - Ja sam - odgovori Miloš prilazeći joj. Strah i želja obujmiše joj srce. Slatki žmarci silazili su kičmom. Zašto je došao i šta da mu kaže. - Da uđem u sobu i zapalim sveću? - Nemoj. Obilazio sam momke. Vidim, sediš sama i tuguješ. Posedeću malko. Snop mesečine obasja prostoriju, pada po stvarima i zapljuskuje postelju. - Znaš, hteo sam da ti kažem da prikupljanje tvoga novca ide dosta sporo. Vratiće ti ljudi, ali moraš čekati do jeseni. Valjda ti ovde nije teško? - Teško je, gospodaru. Samoj i sirotoj ženi svuda je teško - odgovori Petrija. - Nije lako, znam, sirotice moja - reče Miloš šapatom i uze je za ruku. Zaplakala je, a Miloš ju je milovao po kosi kao rasplakano dete. Zatim je privuče i poče tešiti blagim šapatom. Glava joj klonu na njegovo rame i istog trena oseti da ju je silovito obuhvatio oko struka, digao i nekud poneo. XVII Vesti iz Srbije bile su sve teže i crnje. Ubijeni su Petar Moler, Pavle Cukić, Radič Petrović, knez Sima, kapetan Dragić. Miloš se ne šali - odstranjuje svakog ko mu smeta. Ruska pažnja prema emigraciji je oslabila. German, Leontije i Dobrnjac klevetaju vožda na sve strane. Slušao je sve to Karađorđe, razmišljao, mučio se, lomio, tražio rešenje. Prokleto vreme, ljudi i sudbina. Treba sve raščistiti, naći put iz magle, iz nedoumice, iz patnje. Njemu se čini da ga Srbija neprekidno zove. A Vujica ćuti. I Prota Mateja je zanemeo. Možda bi jedino rešenje bilo da se ubije. Zašto još živeti? Srbija je daleko, izdao ju je, i sad ona neće da ga primi. Ne, nisam je izdao, napustio sam je, u stvari - prevarili su me. Sad me se svi odriču. Svi me krive i klevetaju. Svi zaboravljaju da sam joj ja dao dušu. Da sam je probudio iz mrtvih, opasao snagom i digao na noge. Treba da pođem u Petrograd. Da izađem pred cara, da padnem na kolena, poljubim zemlju pred njegovim nogama i da molim pomoć. Ali zar ja, vožd, da klečim, da molim, da se ponižavam? Tako se lomio i prelomio Karađorđe, i tako je krenuo u Petrograd. Trebalo je da prečisti situaciju s Rusima.
Iz prvih dodira sa zvaničnim licima iz ministarstva spoljnih poslova osetio je da je izgubio igru. Rusija je bila usvojila diplomatski put kao način raspravljanja s Turcima. Miloševa politika u Srbiji odgovarala je njenim interesima. Simpatije prema Karađorđu su oslabile. Bio im je potreban samo kao rezerva u slučaju da Miloš obmane. S tom ulogom se vožd ni u snu nije mogao pomiriti. A kako se tih dana u Petrogradu nalazio heterist Đorđe Levantis, Grk, službenik ruskoga konzula u Jašu, Karađorđe mu se potuži: - Bolje je u svojoj otadžbini poginuti, nego se po tuđini potucati... Istina, ovde me svi lepo primaju, ukazuju mi čast, ali svi navaljuju da se preselim što dublje u Rusiju. Biće da žele da me što više udalje od Srbije. - Gospodaru, možemo li iskreno da razgovaramo? - upita Levantis. - Zašto da ne? Čini mi se da se vi Grci i mi Srbi pečemo na istoj vatri. Eh, sada svi žele mir. Svima je on sad hitno potreban, pa i Rusi žele da ga pošto - poto očuvaju. A i prilike u Srbiji, onakve kakve je stvorio Miloš, i one su im dobrodošle. Zašto da ne? Na taj način mogu da ucenjuju Portu i iznuđavaju od nje sve što im trenutno odgovara. Naravno, svestan sam i sam teškoća, jer moj povratak u Srbiju, s ruskom privolom, mogla bi ne samo Porta nego i Austrija da protumači izazivanjem novih nereda na tome području. To Rusi ovoga puta ne žele. A zar me Nedoba nije skoro na silu izvukao iz Srbije? Šta mi sve nije onda obećavao! Uostalom, ja mogu poći u Srbiju i da ih ne pitam za odobrenje. Ko ima pravo da gospodari nada mnom? - Stišajte se, gospodaru! Ni ja nisam došao iz svoje otadžbine zbog ovog parčeta hleba, već da radim na njenom oslobođenju. Baš zbog sadašnjeg držanja Rusije i Austrije, morali smo da obavljamo tajno rad naše organizacije. Zato vam je moj savet: pokušajte sve kako biste od ruskih vlasti dobili dozvolu za povratak u Srbiju. Ako u tome ne uspete, ja ću vam sa svojim ljudima omogućiti povratak. Jedan jedini uslov je... - Koji? - upade Karađorđe. - Da zajednički radimo na oslobođenju naših porobljenih naroda. XVIII Karađorđe se iz gostionice uputio pravo grofu Nikoli Petrovu, s kojim je nameravao da pođe na dvorski bal. Verovatno da je njegovim uticajem taj poziv i usledio. Grof Nikola ga je presreo i vrlo srdačno poveo u trpezariju na ručak. Tamo se već bilo okupilo društvo mladih ljudi i veselih žena. Svi su zahtevali da im Karađorđe priča o svojim borbama s Turcima. Izgledao im je strašan i zanimljiv; ličio im je po nečemu na Stenjku Razina. Grof Nikola Petrov odvezao je Karađorđa u svome četvoropregu na carski novogodišnji bal. Mlad, kicoški doteran carski ađutant uveo je Karađorđa i grofa Nikolu u veliku i raskošno pripremljenu dvoranu, koja je bila puna velikodostojnika i razgolićenih dama u balskim haljinama. Svečani glas oavesti sve prisutne: - Karađorđe Petrović, vrhovni vožd Srbije iz prvog ustanka.
Oči dama i gospode radoznalo su pratile visoku voždovu figuru. Ađutant ga je proveo na čelo reda i predao ga načelniku odeljenja Ministarstva spoljnih poslova da mu se nađe pri ruci. Uskoro su se svi uzbudili i počeli brzo svrstavati u dva reda. U pratnji dvojice ađutanata ušao je u svečanoj uniformi car Aleksandar. Išao je brzim korakom, pogledao levo i desno, otpozdravljao lakim klimanjem glave. Kad je primetio Karađorđa, uperi pogled pravo prema njemu! Vožd ga pozdravi dubokim poklonom. - Kako je zdravlje? - upita car. - U vaše veliko i svetlo ime, dobro, gospodaru! - odgovori Karađorđe. Tako izuzetna i velika pažnja, koju je car Aleksandar na prijemu pokazao prema Karađorđu, učinila je da su se svi prisutni još više zainteresovali za njega. Predstavljen je potom carici, velikim kneginjama, stranim diplomatima i predstavnicima visokog petrogradskog društva. A posle toga stalno je oko njega bila gužva, jer su mnoge dame i gospoda želeli da ga vide izbliza i da progovore poneku reč s njim. Radofinikin, iako prisutan na balu, nije želeo da se sretne s voždom. Svoj neuspeh u Srbiji pripisivao je Karađorđu; ne samo što je mrzeo vožda, nego i ceo srpski narod. Posle Nove godine Karađorđe je primljen i u Ministarstvu spoljnih poslova. Pažljivo i učtivo, stavljeno mu je na znanje da se srpska emigracija i on lično moraju preseliti dublje u Rusiju, i da za sada nema nikakve mogućnosti za voždov povratak u Srbiju. - Rat nije u izgledu. Mirnim putem prisilićemo Tusku da ispuni svoje obaveze prema Srbima. Zato vaš povratak za sada nije poželjan. Car vam je odredio visoku penziju, dobićete udobnu kuću, poslugu i sve što vam bude trebalo, ali zato morate dati privolu za preseljenje - odlučno mu saopšti ministar. - Pokoravam se bez pogovora carskoj naredbi, ali ipak moram otići do Hotina da bih privoleo i ostale starešine - odgovori Karađorđe, unapred rešen da tu naredbu ne ispuni. Da zavara ruske diplomate i činovnike u Ministarstvu spoljnih poslova, Karađorđe je davao pristanak na sve što se od njega tražilo. A da ostane čvrsto pri donetoj odluci, doprineli su mnogo sa svoje strane i članovi Heterije. U novostvorenoj situaciji oni su bili bacili oko na Srbiju. U stvari, mogla je da im posluži kao organizaciona baza za dizanje ustanka na Balkanu. Uvređeni i ozlojeđeni Karađorđe, sa autoritetom narodnog vođe i junaka, predstavljao je najpo godniju ličnost koja bi mogla da se stavi na čelo ustanka. A njemu je već bilo dogorelo do nokata. Želja za povratkom u otacbinu odbacivala je svako kolebanje i razmišljanje. Članovi Heterije imali su dobro organizovanu zavereničku službu u Petrogradu. Doznavši šta Rusi nameravaju preduzeti protiv Karađorđa i srpskih emigranata, oni ga nisu više puštali iz svojih ruku. Još odranije postavili su mu za pisara odlučnog i mladog heteristu Nauma Krnaru. On je živeo s Karađorđem u istoj gostionici, svuda ga pratio, pisao mu pisma i molbe, a kako je iskreno voleo vožda i divio se njegovoj veličini i junaštvu, brzo je stekao njegovo poverenje i postao mu iskren prijatelj.
Koncem januara Karađorđe je zaređao da se oprašta sa svima poznanicima i prijateljima, izražavajući im zahvalnost što su mu bili na usluzi i pomoći da reši emigrantsko pitanje. German i Dobrnjac nastojali su svim sredstvima da saznaju prikrivenu voždovu nameru, ali u tome nisu bili baš srećne ruke. Ostalo im je jedino da sumnjaju i nagađaju, i da neumorno obasipaju Miloša proizvoljnim i uopštenim izveštajima. Sada su obe suparničke strane pohitale nazad: Karađorđe u Hotin, a German i Dobrnjac u Bukurešt. XIX Proleće 1817. neočekivano brzo proteče. Nastupiše letnji meseci, pogodni za akciju i iznenađenja. Vezu između heterista i Karađorđa održavao je Đorđe Jorgać, inače voždov lični prijatelj, koji se oženio udovicom Hajduk - Veljka. Koncem juna, prerušen u trgovca, prefarbane kose i brkova, Karađorđe je izišao iz Hotina u jedno obližnje selo. Tu ga je prihvatio Đorđe Jorgać i odmah su krenuli zatvorenim kolima iz Besarabije. Kad su prešli Prut, dočekao ih je na određenom mestu Mihailo Leonardis sa Peloponeza, inače poz_nati grčki junak, koji je živeo kao ruski štićenik u Jašu. Odatle su se uputili knezu Konstantinu Ipsilantiju. Vrataru Bugarinu i posluzi, koju su pretežno sačinjavali izbegli Srbi, saopšteno je da dolazi Karađorđe, što svakako nije bilo pametno, ali posluga je imala zadatak da bude pripravna za svaku eventualnost. U kneževoj kući Karađorđe i Levantis su održali tri uzastopna noćna sastanka, na kojima su utvrdili šta vožd treba da preduzme i kako da mu se osigura povratak u Srbiju. Tu je doneta odluka da voždovu bezbednost do Srbije preuzme na sebe hrabri i odvažni Leonardis, koji je u tu svrhu izvadio na svoje ime pasoš za banju Mehadiju i u pasoš upisao dva lica kao svoje sluge. Ali Karađorđu, kao vrlo uglednoj ličnosti, pretila je opasnost da ga austrijske vlasti prepoznaju. Zato Leonardis najmi velika kola i smesti ga u njih kao teškog bolesnika. Leonardis, čuven po svojoj smelosti i hrabrosti, bio je rešen da po svaku cenu izvrši povereni mu posao. Pripravan na sve, stigao je preko Bukovine i Transilvanije u Banat, i u Novoj Palanci kod austrijskih vlasti overio svoj pasoš, izjavivši kako želi da ide u banju Mehadiju zaobilaznim putem, to jest lađom niz Dunav. Da li su heteristi i na ovom mestu imali svog čoveka, ili je austrijski činovnik slučajno prevideo zaobilaznost puta - ostaje nam nepoznato. Lukavi i odlučni Grk odmah je našao lađu, iznajmio je i ukrcao se u nju sa Karađorđem i Naumom. Za vreme vožnje niz Dunav, Leonardis nagovori najmljene lađare te na jedno mesto u blizini Smedereva, gde ih nisu mogli da primete austrijski stražari, priteraju lađu srpskoj obali i tu iskrcaju Karađorđa i njegovog pisara Nauma. To se dogodilo 28. juna 1817. godine. Leonardis pri rastanku zagrli Karađorđa i reče: - Srećan vam dalji put, gospodaru; ako Bog da uskoro ću i ja doći u Srbiju. - Hvala ti, brate, na velikoj pažnji i usluzi - odgovori mu Karađorđe; pošto su se zagrlili i poljubili, Leonardis nastavi put niz Dunav. Đorđe Jorgać bio je takođe dobio pasoš i početkom juna krenuo za Karađorđem kako bi se dočepao Banata, s namerom da se prebaci u Srbiju.
Karađorđev nestanak nije mogao dugo ostati tajna. Austrijske vlasti prve su saznale za njegovo bekstvo i putovanje, pa je na sve strane po Banatu otpočelo traganje za voždom kako bi ga sprečili da pređe u Srbiju. XX Karađorđe je srećno prebrodio sve opasnosti na putu, a čim nogom stade na tle Srbije, ovlažiše mu se oči suzama. - Sveta zemljo, jesi li oprostila grešnome sinu? Majko rođena, ti i ne slutiš kako je gorko i tužno živeti u tuđini! Zatim je skinuo šubaru, spustio je pored sebe, tri puta se prekrstio i tri puta čelom dotakao zemlju. Naum ga je posmatrao ganuto. I njemu su navirale suze na oči. Prignuo se, uzeo vožda za ruku i pomogao mu da se digne. Karađorđe od uzbuđenja dugo nije mogao da dođe k sebi. Srce mu je silno tuklo i činilo mu se da kroz njega kao nekad teče mlada i vrela krv. Grudi su se nadimale, a u glavi se mutilo od bujice uzavrelih osećanja. Posle toliko godina progonstva, muka, klevetanja i drugih nemilih događaja, bio je ponovo na tlu Srbije, gde je sve drugačije izgledalo i sve odisalo toplinom. U vazduhu je opet osetio ono nešto što mu je svuda u tuđini nedostajalo. Iznad šume je beskrajno modro i blago nebo njegova zavičaja. Ono mu uliva nadu i okrepljuje ga. Ptice veselije cvrkuću, a vetar blago šumi u granama hrastova. Dunav se tromo valja između obala. Iznad šume kruže dva orla, a odnekud se čuje krvožedno kliktanje kopca. Trave su nabujale, žita već zarudela, a odasvud nadire toliko željeni miris bilja i cveća. Osećao je potrebu da sedne, da se smiri i da razmisli na koju će stranu. Spusti se, izvadi čibuk, napuni ga i zapali. Svilen končić dima lagano se rasplinjavao, a vetrić ga poduhvati i rastera. Sve iščezava. Samo se gola duša i zemlja međusobno prožimaju. Uzbuđen je, misli su mu rastrzane, grudi se šire, srce i dalje besno tuče. Podiže glavu i kruži pogledom po šumskom proplanku. Bujna trava, prošarana cvetovima, kao da ga pozdravlja, a dole, prema severu, šumi Dunav. Dragića trlo u blizini miriše na opo ru vunu i ovčiji izmet. Svet insekata, pčela i raspevanih zrikavaca. Svuda se rastapa sunčano svetlo, a odozgo se osmehuje modro nebo. Pogled mu pođe za oblacima prema planinama istočne Srbije. Tamo je Malajnica, mesto njegove pobede kad je iz opsade izvukao Milenka. U sećanju se javlja nezaboravna Veljkova slika. Kušljo pod njim leti besno, a on uzmahnuo sabljom i preko Varvarinskog polja nosi bradatu tursku glavu koju drži za perčin. Kozaci mu viču »ura«. Zatim sve potisnu mali odred konjanika, na čijem čelu juri Miloš Obrenović. U bezumnom jurišu utapa se u tursku pešadiju. »Vide li, gospodaru, šta danas učini rudnički momčuljak?« - pita ga Stojan Čupić. Ni Stojana više nema. Nije mogućno da se Miloš slizao s Turcima! Varaka ih i čeka bolja vremena. Otrže se od misli i pogleda Nauma: - Moramo što pre stupiti u vezu s Vujicom.
- Sačekaćemo sumrak, gosodaru. Tebe ovde svi poznaju, pa bi mogli i Turci da doznaju za tvoj dolazak odgovori Naum. XXI Sunce je zašlo, pramičci letnjeg sumraka povlače se preko njiva. Vujica sedi u stolovaku pred kućom i setnim pogledom posmatra okolinu. Kod struge se čuju čobani, a mlada snaha šali se s nekim. Livada se talasa kao zeleno more, a pšenica povija klasove pred naletom večernjeg povetarca. Kako bi bio ugodan život da nije straha i neizvesnosti! Zamišljeno zuri u mrak i otima se snagom volje da više ne misli o smrti. Iznenada se iza drvljanika ukaza nečija visoka pognuta prilika; oprezno je prilazila u pratnji nekog čoveka. Vujica se prenu. Sledi mu se srce. U mozgu odjednom pustoš i neka neshvatljiva ravnodušnost. Onda se nešto strelovito pokrenu u njemu. Treba da se zamenim. Ruka mu skliznu na pištolj u silavu. - Ko si? - promuca uzdrhtalim glasom. - Kume Vujica, ja sam. Zar me nisi očekivao? - odgovori mu Karađorđe. - Ti, kume Đorđe? Ne, nisam te očekivao! - uzviknu Vujica, grleći vožda. - E, brate, grdno si me prepao i iznenadio. Nego, čekaj, ne smeš se nikome pokazivati. - Jedna je glava na ramenu, poveravam ti je, kume Vujica! Đavo je došao po svoje, zaključi u sebi Vujica. Eto, ispunilo se ono što već toliko vremena predosećam. Propao sam, propao! Čim Miloš čuje, dići će vojsku, svoje momke, zapaliće mi kuću, pobiti porodicu, sve zapleniti, uništiti i zatrti mi potomstvo. Karađorđe oseća da se Vujica uplašio. Gleda ga oštro, ispitivački i nepoverljivo. Hajdučki instinkt u njemu nije otupeo. - Kume Vujica, ako se bojiš, nismo se ni videli! Krenuću na drugu stranu! - šapnu mu Karađorđe. - Ne, ne, kume! Uzdam se u Boga, sve će biti dobro. Tu u šumi je napušteno Dragićevo trlo, tamo te mogu sakriti. Odmah je tu, u šumi. Nego, ipak mi je čudno, kume, šta te je baš sad nagnalo da dođeš? upita Vujica, a strah u njemu postade leden i težak. - Carska volja, kume - slaga Karađorđe - on me je lično poslao da dižem ustanak. A čim mi počnemo u Srbiji, na drugoj strani pridružiće nam se Grci. Naravno, i naša braća Rusi samo čekaju čas da i sami dignu veliku vojsku. Turcima je ovoga puta zauvek odzvonilo. Nego, potanko ću ti izložiti ceo plan kad se sklonimo na sigurno mesto. Noć je u šumi puna tišine. Samo na nebu trepere zvezde, a vetar blago šumi. Pred kolibom sede Karađorđe, Vujica i Naum. Seli su da prezalogaje, a Karađorđe, u svojoj lakovernosti, iskreno izlaže Vujici svoj plan. Ustanak treba da počne što pre. Najpre po palankama treba pobiti muteselime i turske posade. Zatim iznenadnim napadom zauzeti Beograd i izvršiti potpuno čišćenje Srbije od Turaka. Miloš će biti prvi uz njega.
- Zato, kume, odmah pozovi Miloša i viđene ljude da se dogovorimo. Treba raditi brzo i odlučno. - Kume Đorđe, još večeras ću poslati svoga pisara da obavesti Miloša o tvom dolasku. Ali ne bi bilo zgoreg da još malo razmisliš. Čini mi se da ipak nije vreme ustanku. XXII Slušajući izlaganje Vujičinog pisara, Miloš se zaljuljao i prihvatio rukom za sto da ne bi pao. Već je video Karađorđa onakvog kakvog ga je zapamtio sa skupštine. Njegov piskavi glas seče kao sablja i povlači za sobom ljude. Iz njega je uvek zračila neka čudna snaga kojoj se teško bido odupreti. - Nikome ni reči ako misliš da ti ostane glava na ramenima! Idi u sobu kod momaka i tamo sačekaj naredi Miloš pisaru. Hteo je da bude sam. Ustade i poče da hoda po sobi. Osećao se stešnjen kao zver. Ali treba da se sredi i hladno odluči. Glava mu je puna šumova uznemirene krvi. Oseća da se sve u Srbiji pritajilo, svak spremno čeka njegovu odluku. Samo, zar da na njega potegneš ruku. Na njega, koga toliko poštuješ i voliš! To ti, srce, tako misliš. Ti, kučko podmukla! Šta ima u tome što ga poštujem? Baš zato ga treba uništiti. Zgnječiti zajedno sa slabošću u srcu, koje bi htelo odmah da mu pritekne u pomoć. Politika, to su razum, proračun, trgovina! Stotine hiljada domova je u pitanju. Ne odlučuje ovde više neki Miloš, nego gospodar nove Srbije koju diže iz zgarišta, koja mora da živi, raste i uzdiže se preko svih grobova. Šta, zar ja gospodar? Ne, ne, ja sam slabotinja. Gospodar nikad toliko ne premišlja. Nikad se ne koleba. Zadaje udarce svakome. On ima samo jednu svetinju: krajnji cilj kome sve drugo podređuje. A zasluge - muda Miletina! Da je on na mome mestu, zar bi vodio računa o zaslugama? Ali tu su Bog i narod. Sedi starac mirno, posmatra s neba ljudske patnje. Narod je prevrtljiva stoka! Riknuće bolno, ali čim mu zategne trbušina od dobrog jela, sve će zaboraviti. Turci su im do juče žene silovali, pa su i preko toga prelazili. Tri noći i tri dana se lomio. Razmišljao je i donosio različite odluke. Onda se iznenada nešto prelomilo u njemu. Misao se razbistrila; javio se onaj Miloš sa Ljubića, Ravnja, Dublja i Požarevca. Sa Drine iz Huršidova logora. Onaj koji je sve svoje pro tivnike izvrnuo na plećke i sravnio sa zemljom. Delić nekog novog Miloša, koji će početi da postoji od danas. Odluka je pala. Pozva kneza Pavla Stefanovića, člana Narodne skupštine, i izloži mu svoje mišljenje. - Činiš voliko, Pavle, ti znaš i sam da to što si sada, meni moraš da zahvališ. - Tako je, gospodaru! - Kad je tako, onda čim ja saopštim o Karađorđevu povratku, ti nadaj dreku i traži od knezova da donesu smrtnu presudu. Naravno, ja ću se tome protiviti, ali ti slobodno tada ospi vatru na mene. - Kako ti narediš, gospodaru, biće tako i urađeno - reče Pavle odlučno. Sakupljeni knezovi dugo su očekivali Miloša; valjalo je otpočeti razgovor o razrezu harača po nahijama. Slutili su da se nešto neprijatno događa, jer se Miloš već tri dana nije pojavljivao među njima. Od
njegovih momaka ništa se ne može doznati. Vučić je nekoliko puta odlazio knezu, a otud se vraćao zabrinut i zakrvavljenih očiju. Najzad se pojavi i Miloš. Izgledao je izmučen, kao da je preboleo tešku bolest. Usne mu stisnute, pogled zamračen a čelo brižno. Kad je seo, odahnu teško i, ne rekavši ništa, prihvati čibuk. - Kneže, kakve su te to muke skolile? - upita Pavle Stefanović. Miloš se odlično pretvarao. Pogledao je tužnim pogledom po knezovima, osmehnuo se i rekao: - Braćo, neću da vas držim u zabludi; Karađorđe se vratio u Srbiju. Poziva me s vama na dogovor na kome bismo doneli odluku da iznova zametnemo borbu s Turcima. Evo, ja sam se lomio i dvoumio tri dana i tri noći, a odluku nisam doneo. - Karađorđe! - oteo se prisutnima uzbuđen uzvik. - On, braćo. Došao je, kaže, po zapovesti ruskog cara. A meni Rusi javljaju iz Bukurešta da je otuda pobegao. Znam da će nas svojom prenaglenošću ponovo uvući u propast, ali ne mogu da dignem ruku na njega. XXIII Tek kad je imao u rukama pismenu odluku kneževske skupštine da Karađorđa treba ubiti, Miloš se uputi Marašlijinom konaku. Vezir iznenađeno primi vest o voždovom povratku. Bio je veoma bled i nije krio zaprepašćenje. - Vi ste se zakleli da ćete biti verni sultanu, pa ako to i ovom prilikom posvedočite, zaslužićete još veću milost. Ali ukoliko prevrnete verom, dići ću vojsku iz Rumelije i Bosne pa ću Srbiju uništiti za sva vremena. - Da smo nameravali da pogazimo zadatu reč, čestiti veziru, ne bih ni dolazio da te obavestim. Kneževi su doneli odluku da se Karađorđe ubije, a ja sam došao da njihovu presudu potvrdiš i ti kao vezir. Istina, i mi i cela Srbija gajimo veliko poštovanje prema Karađorđu kao junaku, ali naš mir i caru položena zakletva nalažu nam da ga žrtvujemo za dobro sviju nas - uzviknu ljutito Miloš. - Kuzun, kuzun, Milošu, ne ljuti se! Evo, kneževsku odluku potvrđujem. A ukoliko vam zatreba i pomoć, daću vam bez odlaganja vojsku - odlučno reče Marašlija. - Ne, vojska i pomoć nisu nam potrebni. Samo molimo da se strpiš nekoliko dana i da ne preduzimaš ništa na svoju ruku. Mi ćemo urediti celu stvar! Po povratku od vezira, Miloš pozva Tomu Vučića i izdade mu jasna uputstva i naređenje za Vujicu. Zapovest je glasila: »Ako se u roku od dvadeset i četiri sata ne donese Karađorđeva glava u Beograd, onda će tvoja i moja biti skinute, a ceo narod izložen nezapamćenoj nesreći.«
Vujičina strahovanja su se ispunila. Čim mu je pisar pročitao Miloševu naredbu, odmahnuo je paćenički glavom i sav pobeleo. Vučić ga je posmatrao oštro i podsmešljivo. Kad je došao sebi, Vujica pogleda Tomu. U njegovim očima opazio je izgladnelu i na sve spremnu zver. Prepade se i zadrhta celim telom. - Duše mi, Tomo, ja sam mu lično pisao da ne dolazi u Srbiju, ali me, na svoju nesreću, nije poslušao. Nego, ima u tome i od one svima nama poznate sudbine, jer svaki hajduk želi da pred smrt ponovo pođe u šumu i da tamo umre. Eto, on je smakao toliko tuđih glava, pa dođe red i na njega. - Da li mu je došao red ili nije, to se mene ne tiče, Vujice. Ti si za njega ovu pogaču zamesio, pa je red i da je pojedeš. Ja sam došao da smaknem tvoju glavu. Ukoliko ne izvršiš, zapaliću ti kuću, pobiti sinove, zaklati unuke i zatrti ti i seme u odivi. - A zar ja, Tomo, mislim izvrdati gospodarevo naređenje? Samo, to što se traži od mene, nije baš tako lako i jednostavno. Karađorđe mi je kum, grehota je od Boga da ga ubijem. Znaš kako će me posle toga ljudi gledati. - Znam, kao psa, a to vala i jesi. Pozvao si ga, a kad si upao do grla u govna i iz njih nikako ne možeš sad da se izvučeš, hteo bi i druge ljude da zasmrdiš i opoganiš. - Zašto, bolan, tako govoriš? Eto, psom me nazivaš, a mogao bih ti biti otac. Znam ja da je ovo gadno i prokleto. Ali živ u zemlju ne mogu, niti star da se po tuđini potucam i umrem za nečijim plotom. Za to vreme Karađorđe je na Dragića trlu postajao sve uznemireniji. Dani prolaze, a Miloš ne dolazi na sastanak i dogovor. Plahovito oduševljenje koje je ovladalo njime pri prvom dodiru sa Srbijom, jenjavalo je i sada se javljala sumnja. Prisećao se udesa Napoleonovog i napuljskog kralja. O tome se među izbeglicama u Hotinu mnogo pričalo, a i ruske novine su pisale. Sada se i Karađorđu činilo da se ono što je prošlo više ne može povratiti. Vreme je najveći i najmoćniji čovekov prijatelj i neprijatelj. Ono diže i obara. Pravično je i nemilosrdno. Svakoga postavlja tamo gde mu je mesto. Sudbino, kurvo varljiva, kako si me samo obmanjivala! Zar mi nisi mogla pre sloma omogućiti da poginem u nekoj bici? Ostao bih ono što sam bio - strašni i nepokolebljivi vožd, bič tirana. Tako ljudi nikad ne bi znali za moje slabosti. Ovako sam samo senka samoga sebe. Zatočenik koji se povlači oko ovoga prokletog trla, u očekivanju da se Miloš smiluje i dođe na sastanak. Ali posle duge nedoumice, u njemu se ipak javio zračak nade. Ustao je da malko prošeta šumom. Čestar je počinjao odmah iza kolibe. Stoletno hrašće i jasenovi izvijaju se prema nebu. U njihovim vrhovima su gnezda grabljivica. Jedan stari orijaš ležao je izvaljen pod naletom snežne bure. Svojom smrću povukao je sa sobom desetak mladih stabala. Zelena magla lišća, kroz koju se rastakala sunčeva svetlost, davala je celom kraju vanzemaljski izgled. I pored podnevne jare, u šumi se osećao dah svežine koja mu je godila. Malo podalje, susrete ga na lutanju potok, i on krenu njegovim putem. Došao je do nekog izvora. Ispod kamene ploče šikljao je ključ bistre vode. Svuda naokolo naslućivali su se tragovi zveri. Bio je to divan susret sa Srbijom. Nešto toplo i radosno ispuni voždove grudi. Lepota mu razveja sve sumnje.
XXIV Kad se vratio kolibi, sunce se već klonilo zapadu. Zateče Nauma kako nešto zapisuje. I još nije bio ni seo, kad se iz čestara pojavi Vujica sa tri momka. Nosili su jelo i piće. Nikola Novaković razastirao je vreću i ređao po njoj jestivo. - Evo, kume, večeras sam doneo sve što ti voliš - reče Vujica i zasede s druge strane da mu pravi društvo. Karađorđe izvadi nož, prereza pogaču, odseče jedan komad Vujici i drugi sebi. Nikola, prislonjen ramenom uz dovratak, posmatrao je kako vožd jede. Karađorđu se ote pogled prema njemu. Oči im se susretoše. Prožmali su se zenicama. Karađorđu zasta zalogaj u grlu. Vujica to primeti. - Pij, kume! - viknu Vujica, a zatim se okrenu prema Nikoli: - Šta ćeš ti tu? Idi na stražu, mater ti tvoju! Karađorđe je pratio pogledom Nikolu sve dok nije zašao u šumski čestar, a potom se obratio Vujici: - Ko ti je ovaj momak? - To je Nikola Novaković. Nekada je služio kod tebe. Ne brini, pouzdan je. - Nikola? - prisećao se Karađorđe. - Jest, sad ga se sećam. Surov i ubojica. Nego, pripazi ti ipak, kume, na njega dok ne svršimo posao i dogovor. Znaš kako je: takvima kao što je on ništa nije sveto. - Grešiš, kume! Dobar je to i poslušan čovek. Desna mi je ruka. - Daj bože da grešim, ali sve mi se čini da sam u pravu. Nego, reci ti meni zašto nema Miloša? Sve mi se čini da ti mene ovde držiš kao zarobljenika. Kud god pođem po šumi, svuda primećujem. tvoje ljude. I svi izbegavaju da se sa mnom susretnu. - Čuvam te, gospodaru. Siguran sam samo u svoje momke. Što se tiče Miloša, poručio mi je da sutra sigurno dolazi s knezovima. - Ako je tako, onda će sve biti dobro - razvedri se Karađorđe i poteže iz čuture. Uz jelo, Vujica i Karađorđe su dugo razgovarali. - Što se tiče vođstva, bojim se da ćete oko toga morati mnogo da se natežete. Znaš, kume, bio je Miloš do sada prvi, i nije mu lako da ode u zapećak. - Samo neka on pristane da podigne bunu, a lako ćemo za prvenstvo. Neka upravlja ovom našom Srbijom, jer je pošteniji i pravičniji od Mladena. XXV Miloš je tu noć probdeo, u svome konaku. U životu mu se toliko puta nisu ostvarile mnoge nade, ali on je ostajao uporan i nastojao da ih ostvari, pa ma bila u pitanju i najstrašnija cena. Znao je: ovo je presudna noć. Ako Vujica ne ubije Karađorđa, doći će do bune. Mnogi to jedva čekaju. Da mu Bog ili đavo nije smetnuo pamet, za ono nekoliko dana zavladao bi Srbijom. Meni ništa drugo ne bi preostalo nego da mu
se pokorim, ili da s Turcima delim pasju sudbinu. Ostati sam u ovakvim prilikama, teže je nego li voditi deset ratova. Ma kako se tamo noćas završilo, ja neću odustati od svoga. Održaću se i pobediti, nositi se do poslednjeg daha i dok u meni traje kapi krvi. Pred vratima se začuše brzi koraci i u sobu utrča Milisav. Bio je uzbuđen, a oči su mu plamsale srdžbom. - Gospodaru, jedan Turčin ubi Đulmu! - Kako? Zašto? Ko? - upita Miloš i skoči. - Neki erlija, koji je u svoje vreme služio kod Sulejman - paše, prepoznao ju je i nagovarao da me ostavi. Ona ga je izgrdila na pasja usta i pobegla kući. Nije mi to sve do pre dva dana htela ni da kaže. Ali kad je primetila da je taj stalno vreba, ispričala mi je i molila me da to kažem i tebi i veziru. Na nesreću, i sinoć sam se zadržao duže u radnji a prokleti Turčin video otvorenu kapiju i provalio u kuću. Hteo je Đulmu da odvede silom, pa kako se ona opirala, on pobesne i zari joj kamu u grudi. Moj pomoćnik Stojan naišao i kad je video šta se desilo, zgrabio je Turčina za gušu i udavio ga. Eto, sad ne znam šta da radim. - Je li ko video kad je Stojan udavio Turčina? - Nije. Ti si prvi kome to sve poveravam. Uzdam se u tebe više nego u Boga. Žao mi je Đulme, ali bila pa prošla. Trebalo bi bar Stojana nekako spasti. - Moj ti je savet: baci ga u Dunav! Kad čuje vezir šta je taj uradio, raspisaće za njim poternicu. Ribe u Dunavu ne znaju da čitaju i nikome tajnu neće odati. Tako se odmah vrati kući, strpaj Turčina u neku vreću i gledaj da što dublje potone. - Tako je, gospodaru - prošapta Milisav i odjuri nazad. Zbilo se baš onako kako se i moralo dogoditi, pomislio je Miloš. Đulma je bila previše lepa, a sudbina je prema lepim ženama nemilosrdna. Prišao je prozoru da udahne što više svežeg vazduha. Topao vetar nadirao je od Srema. Đulmina smrt ga je ganula. Imala je dobru dušu i veliko srce, i uvek bila gotova da se žrtvuje za mene. Uspomene na noći ljubavi i milovanja uzavreše u mislima kao mravinjak. Više nije mogao da izdrži samoću, pa se uputi prema Acikinom hanu. Zateče tamo Halid - beja; bio je rđavo raspoložen. Pozdravi ga i sede pored njega. Halid - bej je milovao flašu sa mastikom i osmehnuo se tužno. - Došao si kao poručen. Beogradski Turci su čuli da se Karađorđe vratio u Srbiju, pa su tražili od Ma... - Istina je. Karađorđe se vratio u zemlju. Ja sam preduzeo sve da mu se skine glava i donese u Beograd. Vezirova pomoć mi nije potrebna - odgovori mu Miloš. - Aferim, pobratime! Zaista si mudar čovek! A dobro je što si Marašliju i ovoga puta preduhitrio, jer ako ti pođe za rukom da prvi doneseš voždovu glavu izbio si veziru iz ruke sve karte. U Stambolu moraju takav tvoj čin priznati i nagraditi. Ti znaš da meni više nije stalo do Turaka i njihove sudbine. Žalim Karađorđa. To je veliki čovek, a sudbina se njime grozno poigrala bacivši ga u ovu vatru.
- Žao ga je i meni. Lakše bi mi bilo na samog Savaota podignuti ruku negoli na njega, ali šta mogu! Pa ti najbolje znaš u kakvom sam škripcu. Ceo hrišćanski svet ustaće sutra protiv mene što nisam prezao od ubistva. Ali ja sam odmeravao koga je, po pravdi božjoj, bolje žrtvovati: narod ili Karađorđa. Pretegao je narod, i više se nimalo ne dvoumim. - To je tvoj put. Ko preza od krvi i zaobilazi prepreke, teško stiže cilju, jer jedno ispušteno iz ruku više se nikad ne uhvati. Da sam ja u svoje vreme to znao, ne bih spao na ove grane. Podnapit, Halid - bej je dugo govorio Milošu o prilikama u svetu, iznoseći mu Portine nevolje. Savetovao mu je da Marašliji ni u čemu ne popušta. - Prevrtljivac, misli da se lisičijom lukavošću može nositi s tobom koji si tigar i sto puta lukaviji od njega. Nisam ja ćorav, Milošu, vidim kuda ti ošijavaš. Turci ne osećaju kako im izvlačiš hasuru. Jednoga dana moraće da pokupe još to malo prnja i da se sele kud ih oči vode i noge nose. Ovo je takvo vreme! Gazi sve što nema đavolju upornost i snagu da se održi. - Pregoniš, efendija - odgovori mu Miloš. - Ne pregonim, dina mi! Učio sam školu, znam istoriju, a i pored toga što sam pijandura i bivši čovek, vidim ipak dalje od svih vezira. Srbija je prepuna jakih ljudi vučje prirode. Niko se ovde ne zadovoljava onim što već ima. Čobanin pruža ruku za carskom krunom. Turčijat se razmekšao od gospodstva, živ trune na nogama, a tvoji Srbi su i junaci i kukavice, kako im kad pođe za rukom. Bundžije su, hajduci, razbojnici i lupeži. Umeju da se pokorno previju do crne zemlje, ali i da se isprave i krvnički udare kao niko drugi. Kako im je kad potrebno. Samo tako produži; samo produži da skidaš tvrde glave i ničeg se ne boj. XXVI Tek što je otišao na počinak, Karađorđu se učinilo da se zapleo u nekakvu nevidljivu mrežu. Osećao je da ga iz daljine posmatraju neke čudne oči, zapaljene mržnjom. Seti se da su to oči Nikole Novakovića, Vujičina momka. Trebalo je da ja njega ubijem, pa put pod noge! Otpoče da osluškuje. Ispod njegovih nogu, do samih vrata, leži Naum, a njegovo ujednačeno disanje deluje umirujuće. Prvi put u životu oseća da se primiče kraj. U duši i telu nataložilo se mnogo umora. Kako bi bilo dobro otići u Topolu, manuti se svega, upregnuti volove u jaram i predati se seljačkom poslu. Zemlja bi mu pružila ono što su mu drugi uskratili: spokojstvo i miran kraj života. Napuni čibuk, ukresa i zapali. Naum se probudi i malo podiže oduprevši se na laktove. - Zašto se ne odmaraš, gospodaru? - Noćas mi je sve nekako čudno. Obuzelo me nekakvo nespokojstvo. Bojim se da smo pogrešili što smo ovoliko dana uludo protraćili. - Ako sutra Miloš ne dođe na dogovor, moramo što pre odavde, gospodaru. Meni je sumnjiv i sam Vujica. Izgleda mi da je veliki podlac.
- Ne znam i ne mogu da shvatim šta se to događa. Ako sutra Miloš ne dođe, krenućemo za Šumadiju, pa dža ili bu. Nego, prilegni ti, Naume, a ja ću biti na oprezu. - Ja sam danas dosta spavao, a uhvatio sam i sada nekoliko sati. Treba da se ti, gospodaru, odmoriš koji sat. Sve mi se čini da će sutra osvanuti odlučan dan. Pošto je ispušio čibuk, Karađorđe nasloni glavu na trupčić. Dugo još nije mogao da zaspi. Na istoku se javljala zora. U kolibu se poče uvlačiti svetlost. Gasile su se zvezde iznad šume i zlatnom penom rudilo nebo. Naum začu prigušeno voždovo disanje, znak da je zaspao. Lagano se diže i uze čuturicu da donese sveže vode sa izvora. Dugo je stajao pred kolibom i osmatrao na sve strane. Kad se uveri da nema ničeg sumnjivog, lagano krenu stazom prema izvoru. Iza širokog debla hrasta pratile su ga užagrene oči Vujičina momka. Zatim ta prilika oprezno pođe za Naumom. Istog časa kolibi priđe Nikola Novaković. U ruci je nosio veliku tesačku sekiru, a u silavu dva pištolja i handžar. Oprezno priđe severnoj strani kolibe i još opreznije pomače talpinu iznad Karađorđeva ležaja. Velika maljava ruka diže sekiru, a oči mu se zverski upiše u voždovo zaspalo lice. Jedan zrak zore pade po klonulom prosedom voždovom brku. Usta su mu bila malo otvorena. Ubiti ga što pre, i to silovitim udarcem! Muka je što glavu ne smem da oštetim. Ako ja promašim, njegova ruka i pištolj, beli, neće. Nikako mu nije jasno zašto se toliko raskoračio. Sekira se silovito zari u Karađorđeve grudi. Vožd naglo otvori oči i susrete izbezumljen Niko lin pogled. Zausti da nešto vikne, ali drugi još silovitiji udar sekirom otvori čitav prozor na voždo vim grudima. Poslednji delić svesti dojavljivao je izdaju. Ruka nemoćno pođe prema silavu, pa klonu. Usledi i treći udarac. Nikola s gađenjem odbaci sekiru. - Je li gotov? - upita Vujica prilazeći. - Pusti ga nek mu duša ode iz tela, a potom ćemo mu odseći glavu. Daj tu kesu s dukatima, inače ću te ubiti kao psa! - viknu Nikola i spusti ruku na držak pištolja. - Evo ti, nečastivi - odgovori Vujica i drhtavim rukama pruži kesu sa sto dukata. - A sad mu odseci glavu i stavi u ovu zobnicu. Na izvoru puče puška. - Predeleknu i Naum - reče Nikola. Zobnice sa odsečenim glavama uze Tomin momak i obesi ih o sedlo. Vučić je časak gledao prezrivo Vujicu, a onda se baci u sedlo i, doviknu mu podrugljivo: - Ja odoh, Vujice, a ti kad si kuma tako usrdno dočekao, bar ga i sahrani!... Topot konjskih kopita prisili Miloša i okupljene knezove da zaplašeno pogledaju prema vratima. Izgledalo je da se tih nekoliko časaka oteglo kao večnost. Najzad se pojavi Vučić s rošavim momkom koji je u rukama nosio dve zobnice; jedak i podrugljiv osmeh igrao je na Vučićevim ustima. Pogledao je oštro Miloša.
- Vujica ti šalje kumovu glavu. Karađorđe je mrtav, a vi požmirepi možete od danas da spavate mirno. - Činiš voliko, Vučiću, nije ljudima bilo lako doneti takvu presudu. - Zatim se okrenu Pavlu Stefanoviću i preteći viknu: - Ti si, Pavle, bio najžešći u traženju voždove glave. Evo, dobio si je, zato uzmi zobnice i odnesi ih Marašliji, a meni je sam Bog svedok da sam ovo uradio po vašoj odluci. - Šta si mogao i šta si uradio, mene se ne tiče. Vi ga osudili, Vujica ubio, Milošu čiste ruke - viknu zlobno Vučić. - Zlikovče! - ciknu ljutito Miloš. PETI DEO
I Pošto se oslobodio najopasnijeg takmaca, Miloš je svu pažnju posvetio raščišćavanju odnosa sa Portom. Karađorđevu pogibiju prikazao je Carigradu kao znak svoje vernosti i odanosti, pa je s pravom tražio nagradu. U svojoj molbi upućenoj Porti pošao je još i dalje. Tražio je da se Srbiji vrate sve nahije koje su pod Karađorđem bile slobodne, i tada predstavljale celinu, a posle propasti 1813. godine vraćene u sastav okolnih pašaluka. Isto tako, zauzeo je nepomirljiv stav u pitanju iseljenja Turaka iz gradova, i izričito tražio da se po nahijama ukinu muteselimi. Uostalom, Milošu je bilo glavno da pokuša mirnim putem postići sve što se bude moglo, a samo u krajnjem slučaju i ratom, ukoliko bi Rusija i Turska zaratile. Drugim rečima, igrao je dvostruku igru lisice i tigra. Turcima i veziru je laskao, uveravajući da muku muči sa narodom, koji mu više ništa ne veruje zbog turskog otezanja da se izvrši ono što je obećano; s druge strane, pred narodom se prsio kako je on jedina zaloga mira i blagostanja koje narod sada uživa. U stvari, pripremao je nove planove kako bi ugrabio plen. To više nije čovek već čudovište, mislila je Ljubica sa gorčinom. Da li mu je đavo ušao u dušu, ili se to u njemu pomamila divlja Oputovića krv? Gledam ga, slušam i posmatram, a svojim rođenim očima ne verujem da je to Miloš. Sve prezire, svima se podsmeva. Oko sebe je okupio razbojnike i ubice. Kako ću, nesretnica, da živim uz takvog čoveka? Krvavim rukama miluje mi decu. Sve je u ovoj kući krvavo: i hleb i ja i nejač koju sam izrodila! Ni u čemu nema mere, niti se ma čega ustručava. I najokoreliji Turčin nosi u sebi makar i delić srca, a njegovo je postalo sinji kamen... Uznemirena zbog svega što se dešavalo, Ljubica je uzalud pokušavala da se seti zbog čega je sve to počelo. Šta da radim? Šta se to isprečilo između mene i njega?
Pa ipak, ona je obavljala sve poslove u kući, podizala decu, odazivala se na pozdrave »kneginja«. Usrdno je primala poštovanje koje su joj ukazivali zvani i nezvani, rodbina, momci, sluge i sav taj mnogobrojni svet što je dolazio i prolazio kroz kuću. Tako skromnoj i vrednoj, njoj su svi dolazili i iznosili svoje nevolje, tražili njenu pomoć ili zaštitu. Čak i drski Paštrmac, kome ništa nije bilo sveto, rekao je jednog dana Milošu: - Kneže, svakoga možeš da grdiš, biješ, ismejavaš, ali poštedi Ljubicu! Ako postoji svetac, onda je ona ne samo to već i majka celoj ovoj usranoj i na božiju veresiju predanoj zemlji. - Gubi mi se ispred očiju! Zar ti meni da naređuješ kako da postupam sa svojom ženom? Znam ja i bez tebe koliko ona vredi i meni i deci, ali zar smem da joj to i priznam!? - Jest, njoj ne možeš da priznaš, ali nekoj bosanskoj bedeviji možeš. - Slušaj ti, ušljivče, umukni ili ću narediti da te povale preko klade i odbiju batinom sve divlje meso s guzova. Tebi je do šale, a ne vidiš kakvu ja muku mučim s ovim guravim narodom i Turcima. Svi gledaju da mi istrgnu hasuru ispod nogu. Rusima treba stalno čačkati uši, a one koji su preko, valja medenim kolačima primamljivati. A vi na koje bi trebalo da se oslonim, nemate pameti ni koliko ovnovi. Eto, recimo, u čemu bih se ja na tebe mogao da oslonim? - U svemu gospodaru. Kaži samo, dići ću ruku i na samog arhimandrita Pavlovića. - Što baš na njega? - upita Miloš. - Zato što svuda zavlači bradu. Čim on dođe, Ljubica trči te mu se ispoveda. - To je popovski posao: presipati iz praznog u šuplje. Nego ti, kao da te Bog i tvoja luda pamet uči, odobrovolji Ljubicu jer ne mogu više onako smrknutu da je gledam. Znaš, valjda si u muškoj koži. Žena i deca su jedno, a ovo što si mi izblebetao o bosanskim bedevijama, to je da se malko zaboravim i proveselim. - Jeste, vala, i ja onu moju krezubaču više ne mogu da pogledam; postala mi je kao najbliži rod. Ove mlade, sada, valjda zbog ratova, nisu ni divlje ni škrte. Ne brini ti, znam ja šta ću Ljubici reći! Međutim, ma koliko da se Miloš pretvarao, Ljubicu nije mogao da obmane. Hladnoća u njihovim odnosima postajala je iz dana u dan sve veća; pomisao na Petriju ubijala je u njemu svaku želju za svojom ženom. Pa čak kad bi je noću, po dužnosti, pozvao kod sebe, sve se završavalo hladno. U tim časovima, Miloš se sećao ludih i plahovitih izliva Petrijine ljubavi. - Eto vidiš, Ljubice, starimo! - rekao bi. - Kako i da ne ostariš. Šta se sve za ovo vreme nije zbilo! Toliko si krvi prolio. Strah me da se nekakvo zlo ne sruči na našu kuću.
Međutim, Petrija se osećala srećnom. Znala je da je Miloš voli, a i ona je njega volela. Sva se od te ljubavi rascvetala. Glavu je dizala gordo. Oči su joj blistale. Prema Ljubici je zadržala ono ranije poštovanje i pokornost. Umiljavala se oko nje i nastojala da joj u svemu ugodi. Znala je dobro: uzima od nje ono na šta nema pravo. Htela je da to nadoknadi ili prikrije pokornošću i pažnjom. Prema svima drugima ponašala se kao gospodarica, jer je osećala da vlada kneževim srcem. Ali kad bi ostala sama, obuzimala ju je želja za Milošem i njegovim milovanjem. Zašto mi svaku noć ne dođe? I zašto se ne brine o meni? Ili bar da sakupi već jednom taj novac, pa da bežim glavom bez obzira. Ali bi je ta misao brzo napuštala. Zatim bi počinjala da peva; u početku lagano, jedva čujno, pa bi se zaboravila i puštala glas. Njena je pesma zanosila čak i Ljubicu. Zastala bi u poslu. Slušajući Petriju osećala je onu čudnu vrelinu kao onih dana kad je tek bila dovedena za Miloša. Kad se zasiti pesme, Petrija je kao luda počinjala da razgovara sama sa sobom i sa stvarima oko sebe. I više ni od čega nije zazirala; jedino se još bojala Ljubice. Ali ni taj strah nije bio strah od suparništva, već nešto slično osećanju koje se gaji prema majci. Potrčala bi joj u susret, zagrlila je i zagnjurila joj glavu u nedra. - Oh, mila moja majčice! - uzviknula bi. - Znam, sestro, nama ženama suđeno je da patimo. Smiri se, smiri, ovih će dana doći Miloš. Uteraće dug, a sa dobijenim novcem moći ćeš i da se udaš - tešila ju je Ljubica. - Ah, ne shvataš ti to, jer si sveta žena i majka! Vidiš, ovo u meni je poganstvo! Otrovana je moja krv! II Potkraj avgusta Ljubici dođe u goste Jovanova žena Kruna, vesela, lepuškasta i razumna žena; razgovarala je s Ljubicom i videvši da je bremenita, glasno se smejala. - Mislila sam da si pametnija! Muž je kao puž. Prione za tuđu suknju. Izmori se i vrati kući. A, eto, puna si kao šip. Eh, da sam ja nešto na tvom mestu! Pravila bih se nevešta i pustila ga da se procepuša zasiti! - Kruno, lako je tebi da govoriš tako. Ovo više nije život. U petom sam mesecu. Kad sam ranije bivala bremenita obasipao me je pažnjom, a sada me i ne primećuje. Kad prođe kraj mene - ni reči da izusti! A noću je kod nje. - Ako je! Zar zbog toga, jadna, pre vremena da odeš u grob? Kod nje je, veliš? Ja nju ne bih krivila. Mlada je. Krv se upalila. Šta može, živa je duša. Ljubica uvuče glavu u ramena, zgrči se i stavi ruke na trbuh, kao da je htela da zaštiti novo biće u sebi. - Zaista, ona mi, nesrećnica, nije ništa kriva. - Pusti to! Nego, znaš, ja još nikad nisam bila na Rudniku. Hajdemo sutra tamo zajedno. Miloš je jedva uspeo da pozdravi Krunu, koju je inače mnogo voleo zbog njene živahnosti i vedrine. Celog dana je bio zauzet. Morao je da pošalje dva pisma Germanu. Marašliji da odgovori na pitanja hoće li
narod prihvatiti ferman u kojem Porta pristaje da donese uredbe o carinama, da se isplate spahije, i da se nekako uredi sve oko iseljenja Turaka. Miloš je izjavio veziru da narod ništa od carske milosti ne odbacuje, ali isto tako da ne odustaje od svojih zahteva. Pred noć stiže Vučić, brzo predade momku konja i odjuri pravo Milošu. Šta se dogodilo i o čemu su njih dvojica razgovarali, niko nije saznao. Malo kasnije oba izađoše na divanhanu veoma raspoloženi. Ljubica i Kruna im iznesoše rakiju i jestivo. - Kruna mi je došla u goste, pa ćemo sutra da odemo malo na Rudnik. Uz put ćemo obići i planinke. A treba i da naredim da od gospojinskog posta počnu kupiti masni sir - reče Ljubica. - Ako ste rešile da idete na Rudnik, onda morate dobro da uranite i da gore iziđete pre sunca. Kad zapeče, po dolinama se uhvati magla i ništa se ne vidi. Pošao bih i ja s vama, ali sam sprečen grdnim poslom što mi ga ovaj čas Toma navali na pleća. Vučić nije voleo da ga Miloš naziva Tomom, pa se namrgodi. - Uh, što si mrk, Tomo - viknu Kruna. - Bože me prosti, kad te čovek pogleda čini mu se kao da se spremaš na klanje. Ne znam, vala, kako te ta tvoja Mara podnosi! - Ti mene, snajka, tako u šali dobro iščibuka - uzvrati Vučić. Kruna se veselo okrenu Milošu: - Dešo, ču li ga šta reče? A po njemu - udarila sam kosanćim na sveca! A da ti nešto kažem u poverenju: bilo je to upravo uoči bune kad ovaj isti Toma banu u našu kuću da se nešto dogovori s Jovanom. I kad vide da sam sama, sede u stolovak pred vrata. Mislim se ja u sebi: eto, hoće čovek da diže bunu, a boji se jedne slabe žene. - Klepetuša si ti! - doviknu Toma crveneći. - Šta kažeš? Klepetuša! Kažem mu ja da uđe u kuću, ali on ni opepeliti! Šta sam drugo mogla, iznesem mu rakiju. Gledamčga, pije i crveni kao ovo sada i od muke se znoji. Vidim ja šta mu je. I da se našalim, reknem mu: »Ako ti se baš toliko dopadam, možemo malo i da se poigramo.« A Toma živ u zemlju da propadne! Eto ti, dešo, takvi su ti junaci tvoje vojvode. - Laže, slave mi! - viknu ljutito Toma. - I da znaš, čim budem video Jovana reći ću mu neka ti dobro kosti namesti. - Kamo sreće da hoće! Samo i od tebe i od njega slaba vajda - odgovori Kruna smejući se. - Neka Jovan svake nedelje pali sveću Bogu što te takvu veselu dobio - reče sumorno Miloš. Cele te noći nije mogao da zaspi. Radovao se kao dete što će moći ceo sledeći dan da provede nasamo s Petrijom. U isto vreme razmišljao je o Germanu; ovaj mu je pisao da će Porta poslati izaslanika koji će nahijskim knezovima, svakom pojedinačno, ponuditi berat, samo da oslabi Miloša i razbije jedinstvo
Srba. Halid - bej je to isto preko Vučića javljao i ujedno tražio veću sumu novca za potkupljivanje Marašlijinog čuvara harema. Pored toga, posao sa solju nije se razvijao kako treba. Nikad toliko nije zaželeo duži period mira i odmora. Pogotovu što je osećao da prava bitka s Turcima tek treba da otpočne. Znao je da će imati mnogo muka i neprilika. Moraće da bude stalno na oprezi i gotov na sve. Samo, i srce ima svoje zahteve. Voleo je Petriju kao čovek koji dobro oseća da je upravo na onoj prekretnici kad sve može ili da se izgubi ili da se dobije. Pa ipak, bio je uveren da je preteglo kud je želeo. Postao je jedini vođa naroda, gospodar Srbije, strah za svoje neprijatelje, zebnja za Turke. Ime će mu ostati večno. Dok je Srbije, pominjaće se i on. Samo, bilo bi sve uzaludno da nije te sreće koju mu donosi Petrija. Ne, nije hteo da je bez borbe izgubi, kao što se to dogodilo sa Bisenijom i Đulmom. Vlast i moć donose brigu. Moraju se stalno čuvati i nad njima treba strepeti. Tu sreću pomućivala je Milošu Ljubica. To njeno izduženo lice, uvek po/ ozrivo i izmučeno, ni noćas ga nije ostavljalo na miru. Pred odlazak na spavanje, Kruna mu je saopštila da je Ljubica bremenita. Ta ga vest iskreno obradova. Potomstvo se, dakle, umnožava. Možda će mi roditi još jednog sina! Minju volim, ali mi se čini da se bacio na Velimirovića lozu. Nekako je mnogo bled. A meni treba Oputovića žilavost, jer ako smo i sirovi, nismo bar slabići! Ne, neće moja mučica ostati Jevremu i Jovanu, jer oni, vala, nisu ni stvoreni da vladaju ljudima. I da nešto nisu moja braća, teško da bi od njih išta bilo. Petriju ću podržati ovde do jeseni. Posle ću je smestiti u Beograd, da mi se duša ima gde odmoriti kad tamo dođem. Noć je topla. Kroz otvoren prozor nadiru šumovi i mirisi. Rudnik se uzdigao do neba i zvezda, koje tako toplo i radosno svetle. Ustao je, i lagano izišao napolje. U selu su pevali petlovi pozdravljajući ponoć. To su mukli sati kad su umorni ljudi utonuli u dubok san, prikupljajući snagu za sutrašnje brige. Miloš lagano dođe do vajata u kome ga je čekala Petrija. Sedela je pognuta sa rukama u krilu. Mesec je provirivao kroz prozorsko okno. Čim je seo uz nju, obuhvatila mu je glavu i počela žudno da ga ljubi. III Petriju trgne iz sna vika momaka, koji su još pre zore spremali konje za Ljubičin i Krunin izlet na Rudnik. Zatim je čula Krunu: - Mogle smo i Petriju pozvati? - Nemoj - odgovorila je nekako suvo Ljubica. Momci su se dovikivali. Neko je rekao: »Može biti kiše.« Tišinu je zatim presekao čulan i zvonak Krunin smeh. Ona se Petriji mnogo dopala. Vrcava je, živahna i šaljiva. Više srcem nego mozgom shvata život i ljude. Kad bi nešto takva bila Ljubica, možda bi sve drugačije bilo. Svi su oni ovde svoji i bliski. Proživljavali su zajedno detinjstvo, mladost, rat i nevolje. Jedni druge razumeju u mržnji i ljubavi, bedi i dobru. Za sve njih ja sam tuđinka, koja im remeti običaje i stvara smutnju i nemir. Koji me đavo i doveo u ovu prokletu divljinu, među kurjake kojima je lakše zaklati čoveka negoli vladiki očitati molitvu. Košulja joj je u znoju, a u srcu neutoljiva žudnja za Miloševim milovanjem. Neka je proklet! Sigurna je da je i on budan. Hoće li doći? Luda sam što ga toliko volim. Ali šta mogu! Da nije knez i sputan obavezama, prisilila bih ga da sve napusti i da pođe sa mnom u beli svet.
Kad su se sa treskom zatvorila vrata u dvorištu, a topot konjskih kopita počeo da se gubi u daljini ustala je, otključala vrata i pogledala napolje. Jutarnje plavetnilo ispunjavala je laka providna maglica, što se povlačila šljivarom iznad kuće. Sivi čuperci oblačića hvatali su se za vrh Rudnika. Miris torova i ovčije vune zagušivao je dah dozrelog voća. Zemlja se lagano budila i sve se tiho oslobađalo noćnog sna. Ne skidajući očiju s prozora Miloševe sobe, izišla je u dvorište. Sve je mirno. Najbolje bi bilo da napustim ovu kuću. Ali zar bi bez njega život išta vredeo? Potom uze peškir, priđe bremenici i vodom ispljuska lice. To je osveži i smiri. Radila je užurbano, i pevala da zaboravi na sebe a Miloša da naljuti. On dugo nije ustajao jer je čekao da ona dođe; ali mu ona nije htela iz prkosa; kad je izišao po običaju na divanhanu, poslala mu je po momku čibuk i kafu. Zatim mu se pridruži Vučić, a po doručku nagrnuše molioci i tužioci. Po kreštavom glasu i grubosti, znala je da tog jutra zbog nje iskaljuje ljutnju na nedužne ljude. Praskao je i sve terao od sebe, samo da ih se što pre oslobodi. Uživala je u njegovim mukama. Tako, tako da vidiš kako je meni. Kad je završio sa suđenjem, otišao je do štale i izgrdio momke: - Majku vam gejačku - vikao je - zar se tako čuvaju konji! Štala prljava, a seno i zob se rasipaju uludo! Mislite li vi da ja vas držim ovde da mi zurite u zube! Odmah iza ručka da odvedete konje do reke, da ih dobro operete a potom istimarite. Zatim je obišao obore i naredio da se gumno sredi, a slama zadene. Obišao je i šljivar, naredio da se popadali plodovi skupe i metnu u kace i tek tada je krenuo na ručak. Čekala ga je postavljena trpeza. Petrija mu je spremala omiljena jela. Već se bila pokajala što ga je tako nepotrebno naljutila, pa ga je sada čekala vedra i vesela. Ne skidajući očiju s nje, Miloš uzdahnu i brzo ispi nekoliko čašica rakije; zatim je jeo i ne pogledavši je. Petrija se pravila kao da ništa ne primećuje. Izmakla se u dno sobe, nastavila da ga dvori, pričajući mu tobože nemarnim glasom šta je sve od jutros radila po kući. Miloš više nije mogao da izdrži. - Uklanjaj ovo! - rekao je odgurnivši trpezu. Zatim je naglo ustao, uzeo čibuk i izišao na divanhanu. Dan se sve više pretvarao u mračno popodne. Nebo je postajalo sve crnje. Gomile tamnih oblaka sjatile su se oko Rudnika. Žestok pljusak poče da se sliva potocima. Petrija je, presvučena u novu haljinu izišla, osmehujući se na Miloša. - Hoćeš li da ti donesem kafu, gospodaru? - Majku mu, zašto me danas toliko mučiš? - ne otrpe Miloš. - Mučiš se jedno prepodne, a ne misliš kako je meni već skoro dve godine! - rekla je i radosno i prekorno u isti mah. - Dobro, de! Ja odoh u sobu, a ti mi tamo donesi kafu. Nalet kiše i vetra postajao je sve jači. Nebo i zemlja vezali su se vodenom zavesom. Gromovi nisu malaksavali. Čim uđe u sobu, Miloš se namesti na sofi nestrpljivo čekajući Petriju. Hteo je danas da zaboravi sve što je prljavo i ružno. To s ljudima, otimanje oko moći, bogatstvo i vlast, uništavanje
protivnika, smišljanje smicalica i nadmudrivanje s Turcima, trebalo je nekako danas potisnuti i sav se predati ličnoj sreći. Pogotovu što Ljubica nije tu, jer njeno natmureno i sumnjičavo lice suviše ga je gušilo. Ali šta se to od sinoć događa s Petrijom? Međutim, Petrija je ušla sasvim drukčija nego što je bila celo prepodne. Spustila je brzo pred njega takum s kafom, a tople oči, uzburkane grudi i donja usna, koja je strasno podrhtavala, govorili su rečito šta ona oseća. Uzeo je bez reči njenu ruku i prisilio je da sedne pored njega. A ona je brzo počela skidati jelek i raskopčavati košulju, mada je u njenim očima još bilo nečeg opirućeg i ratobornog. Kiša je već odavno prestala, a oni su i dalje ležali jedno pored drugoga. Miloš je pričao šta namerava da učini za nju. Baš toga časa naglo se oškrinuše vrata i Ljubica uđe. Časak je nastojala da prodre pogledom u polutamu sobe. Ono što je opazila, učinilo je da zastane skamenjena, ali se brzo pribrala i ustuknula natrag. Srce joj je bezumno lupalo, mozak se zamaglio, a dve zagrljene prikaze ispunjavale su celu njenu svest. Sletela je niza stepenice, upala u sobu gde se presvlačila Kruna, i grčevito zajecala. - Šta ti bi, pobogu? - uznemireno i radoznalo upita Kruna. - Zatekla sam ih gde leže jedno pored drugog na divanu! - vrisnu očajnički Ljubica. - E baš si luda žena! Koji te đavo terao da zaviruješ? More, pusti sve i pravi se nevešta. A i za nju ne brini. J a ću lično da nagovorim devera da je što pre makne iz kuće. - Onda će otići njoj zauvek! - zavapi Ljubica, udarajući se šakama u grudi. - Pregoniš sestro. Daleko od očiju, daleko od srca! Za njom će žaliti dan - dva i smiriće se. Miloš je primetio da ih je Ljubica videla. Skočio je i rekao: - Ljubica se vratila! Pravi se nevešta i nemoj ništa da priznaš. Ono što čovek ne prizna, nije se ni dogodilo, a ja ću te koliko sutra poslati u Beograd. - Sumnjala je, a ovako sad zna. Biće joj lakše, a bolje i za sve nas - odgovori mu Petrija, i neopaženo šmugnu u svoju sobicu. IV Posle prvog zaprepašćenja i izbezumljenosti, Ljubicu iznenada zahvati želja za osvetom. Što je dan više odmicao, ona je sve jače osećala u sebi zahuktali talas gorčine, patnje i želje za osvetom. - Petrija! - viknu pošto je sišla u dvorište. Izišla je mirna i dostojanstvena kao da se ništa nije dogodilo. - Zvala si me, kneginjo? - Jesam. Hoćeš li meni i Kruni da skuvaš kafu? - Svakako da hoću. Kad ja nisam htela nešto za tebe da uradim?
- To mi se otelo uz reč. Bila je užasna kiša. Prokisle smo do gole kože. A gde si ti bila dok je trajala nepogoda. - Ovde u svojoj sobi - slaga Petrija. - Je li Miloš ustao? - Ne znam, kneginjo - odgovorila je ne trepnuvši. Verovatno sam i smešna i glupa u njenim očima, mislila je Ljubica. Možda me nije primetila? To bi bilo bolje za sve nas... Htela je da zaplače. Da klekne pred Petriju i da je moli da joj se smiluje. Ne, ne, nije mogućno da sam takvo ništavilo! Zahvatio ju je užasan stid pred samom sobom. I potom su im se oči srele, usijane od mržnje. Ljubica je nemo protestovala: ti si mi ga otela! Petrija je nemo odgovarala: nisam ga zvala, sam je došao. Lažeš, kurvo, zvala si ga. Ne budi luda. Pogledaj sebe i uporedi se sa mnom. Da si ti na njegovom mestu, šta bi uradila? Ali ja sam majka njegove dece. A ja to sutra mogu da postanem. - I dok se tako vodila nema bitka očima, i jednoj i drugoj ruke su se besno grčile. Da je jedna od njih dveju načinila i najmanji pokret, poklale bi se zubima. - Miloš je s nekim razgovarao kad smo se ja i Kruna vratile. - Ceo dan je besneo i vikao na sve ljude. Ljubica je skoro mrtvo opustila svoje velike, radom izmučene ruke. Petrija je pažljivo pratila njihovo podrhtavanje, i osećala se pobednicom. Tako, tako, pati malo i ti. Nije pravo da tebi cvetaju ruže, a ja da gazim po trnju. Znam, i zakon i ljudi su na tvojoj strani, ali na mojoj strani je srce i ljubav. Možda bi toga časa došlo među njima i do otvorenog sukoba da se nije pojavila Kruna. Opazivši Krunu, Ljubica je uzviknula smušeno: - Sad ću ja, samo da slijem mleko za sirenje. Na divanhani se pojavio Miloš. Sima Paštrmac mu je nešto pričao; obojica su se smejala. Ljubici se činilo da se upravo njoj smeju. Ne misleći šta radi, uzimala je karlice redom, slivala ih u veliki kazan, a skorup u kacu. Sad više nije osećala jad i gorčinu, već potrebnu za osvetom. Nekakav divlji glas došaptavao joj je izbezumljeno: Treba da je uništiš! Ko u životu pred drugima uzmiče - gubi sve. Prokletnica, zaludela bi i arhanđela, a kamoli grešnog čoveka. Kruna zagrli Petriju, ne znajući ni sama zbog čega, i ode s njom u sobu. Miloš nije skidao sa njih pogleda. - Dešo, pogledaj kakva je ovo lepota! - viknu Kruna i namignu Milošu. - Šta vredi, snajka, kada nije moja - odgovori joj smešeći se Miloš. - Žena je dešo, kao i zemlja. Pripada onome ko je otme. Ih, što nisam muško! Petriji bih polomila noge. - Ćuti, snajka, zar ne vidiš kako je Ljubica postala sumnjičava i svak joj smeta. - Kruno, ja sam udovac i delija stasao za ženidbu. Kad bi, eto, ta Bošnjakinja htela da mi se okrene, ata bih joj poklonio - uzviknu Paštrmac šaleći se. - Da nešto imaš ata, drukčije bi govorio - odvrati mu na šalu Petrija.
- Naći će se, valjda, čovo da i tebi vratom zavrne! - dobaci Sima. Dok je Petrija razmeštala kneževu postelju, Kruna je sedela pored prozora i pričala kako su se provele na izletu. - Nismo se još sasvim ni bile ispele na vrh, a dunu vetar i natera oblake. Te ti mi pohitaj u katun. Planinke nam zgotovile cicvaru i ispekle jagnje, a ono kiša pada k'o iz kabla. Presede mi izlet! Nego, ako se ne bi ljutila, ja bih ti nešto rekla, snajo. - Zašto da se ljutim? Kaži, sestro. Meni je sve već ionako dodijalo - odgovori Petrija istresajući jastuke. - Ona, sestro moja, sumnja na tebe i Miloša. Daleko da te savetujem, ali da sam nešto na tvom mestu, gledala bih da se odavde što pre uklonim. - I ukloniću se najdalje za nedelju dana. Vala, dodijalo je i meni njeno podozrenje! Toga časa iznenada u sobu uđe Ljubica. Posmatrala je časak Krunu, a onda pogledom pređe na Petriju. Zatim priđe zidu gde su visili Miloševi pištolji, a zlurad i odlučan osmeh iskrivi joj usne. Zapela je brzo pištolj i rekla: - Pištolj je Milošev, a Ljubičina ruka. Videćeš, Petrija, hoće li slagati. Pucanj odjeknu, začu se Krunin vrisak, a Petrija oblivena krvlju posrnu. Milošev momak Arsa stajao je na vratima i upravo bio nategao krčag da se napije. Kad je čuo pucanj, on se prepao i ispustio ga. Ljubica je časak osvetnički posmatrala Petriju, koja se u samrtničkim trzajima grčila na podu, pa iskoristi zabunu i iščeze u mrak. Čuvši pucanj, Miloš se doseti šta se moglo dogoditi, pa brzo utrča u sobu. Kad vide ubijenu Petriju, okrenu se Arsi. - Onu kučku smesta uhvati i dovedi da je svojom rukom ubijem! Da Miloš duboko žali i oplakuje Petrijinu smrt, znala je cela kneževa okolina. Niko nije smeo u njegovom prisustvu ni pomenuti Ljubičino ime. Amidža je, izgleda, bio jedina ličnost pred kojom je knez otvarao svoje srce i tugovao. - Eh, moj Amidža, ni ti ni iko drugi neće moći da razume kakav je ona gubitak za mene! - Klin se klinom izbija, gospodaru! Ti i ne slutiš koliko oko tebe ima pomamnica što jedva čekaju da se uvuku pod tvoj guber. Petrija je, pokoj joj duši, bila i prošla. Nego, da znaš, ipak si ti nepravedan. Eto, kneginja samo što se nije porodila. Sramota me od sveta - skita se od nemila do nedraga. - Ne pominji mi kučku! Srce mi se cepa i rane iznova otvaraju kad čujem njeno pogano ime. Ne, neću više da čujem za nju! Odmah naredi da se konak u Kragujevcu pripremi: hoću da bežim iz ovoga prokletog mesta gde me sve podseća na jadnu Petriju.
Amidža je nezadovoljno vrteo glavom i odlazeći gunđao: »Prokleta kučka, kako ga je ujela za srce! A da je nešto nije Ljubica ubila, ja bih to učinio.« Tek pošto se preselio u Kragujevac knez Miloš je počeo da zaboravlja Petriju. A i prilike u Srbiji i svetu uticale su na to. Između Miloša i Marašlije odnosi su počeli da se zatežu. Vezir je pod pritiskom Porte tražio da Miloš u ime srpskog naroda napiše sultanu zahvalnicu, kojom bi izjavio kako je zadovoljan stanjem u Srbiji. To je bilo potrebno Porti za odgovor Rusima na njihove zahteve da se reši srpsko pitanje. Međutim, Miloš je preko Germana i naročitog izaslanika izvestio Ruse o Portinim zahtevima, i sastavio novu molbu sultanu. Iskazao je da je zadovoljan Marašlijom, ali je ponovo obnovio narodne zahteve o autonomiji, prisajedinjenju spornih oblasti, iseljenju Turaka, kao i priznavanju naslednog kneževstva. Vezir je praskao od gneva, a beogradski Turci su likovali pošto su oni oduvek tvrdili da je Miloš neiskren. Po preseljenju u Kragujevac, u Miloševoj okolini pojavio se značajan čovek - Vuk Karadžić. On je već bio poznat u celom Srpstvu kao čovek koji štampa u Beču srpske pesme i piše istoriju. Miloš je Vuka u početku lepo primio, izrazio je želju da se nauči pismenosti i da pored sebe ima učena čoveka kao savetnika. Međutim, Miloševa okolina odmah je prema Vuku zauzela netrpeljiv stav, pogotovu nekadašnji hajduci i pustolovi. Istina, nalazio se među njima i poneki skroman, pošten i odan čovek. Jedan od takvih bio je Dimitrije Davidović, Milošev pisar još iz vremena vladavine Karađorđeve. Davidović je bio vrlo darovit čovek, ali ništa nije sistematski učio. Nesumnjivo iskren rodoljub, pun velikih planova, ali neistrajan. Voleo je kocku, kafanu i veselo društvo. Pripadao je onoj vrsti ljudi za koje se u mladosti kaže da mnogo obećavaju. Imao je lep rukopis i umeo dobro da sroči pismo. Pored njega bila su još dva skromna i poštena čoveka: Gavrilo Nikolajević i Jovan Mioković. Na žalost, oni nisu imali nikakvog uticaja na Miloša, i služili su mu samo kao pisari i činovnici. Drugu vrstu ljudi u Miloševoj okolini sačivanjali su braća Stojan i Aleksa Simić i Avram Petronijević, koji će docnije odigrati veliku ulogu u Srbiji. To su bili ljudi bez korena u narodu. Došli su u Srbiju iz Austrije, i u početku se proturili u kneževu okolinu kao sluge, a po svemu sudeći ubačeni su kao rusofili. Najužu kneževu okolinu sačinjavali su ljudi iz borbe; bile su to snažne i surove ličnosti: Sima Paštrmac, poznat kao dželat Pljakić iz prvog ustanka, Marko Štitarac, Vule Gligorijević, Toma Vučić Perišić, Vasilije Popović, Pavle Radomirović i Milosav Lapovac. Ali od svih su svakako bili najstrašniji: Cvetko Rajović, Trebinjac, Stevan Radičević i Aleksa Popovski. Miloš je znao da prošlost ovih ljudi nije bila uzorna, ali ih je uzimao baš zbog toga što su bili takvi; hteo je da ih uvek ima u ruci kako bi izvršavali sve što im naredi. Tome se ne treba ni čuditi, jer od samog početka svoje vladavine Miloš je nemilosrdno uklanjao sve svoje protivnike, a isto tako je uvek naglašavao da neće trpeti ničije savete i prigovore. Ovo je potvrdio slučaj arhimandrita Gligorija Radojičića iz manastira Blagoveštenja. Arhimandrit je bio vrlo energičan čovek, pravičan, hrabar i otvoren. Za vreme ustanka služio je kao Milošev pisar i savetnik. Po smrti Karađorđevoj, arhimandrit koji se često hvatao ukoštac čak i sa dahijama - nije se plašio da i Milošu kaže sve što mu leži na srcu, a samim tim i da mu se strašno zameri.
- Čuješ, popo, mani se ti politike, nego eno ti crkve i Boga, a ja znam šta radim! - odbrusio mu je jednom prilikom Miloš sav crven od besa. - Kneže, ja sam jednom nogom u grobu. Ceo svoj život stavio sam u službu narodu, Bogu i pravdi. Politika me ne zanima, ali nepravde koje rade ove tvoje aramije gore su, vala, od janičarskih. - Lepo, lepo, popo! Samo ne bi bilo zgoreg da jezik zavučeš u toplo, jer glava nije bundeva pa da se njome igraš bez potrebe. - Je l' ti to meni možda pretiš? - upitao je otvoreno Gligorije. - Ne pretim, ali kad mi neko smeta u narodnom poslu ja ga uklanjam - odgovori hladno Miloš. - Znači, rešio si da mi popiješ krv - viknu arhimandrit odlazeći. Jedno jutro, kad je pošao u crkvu na jutrenje, u blizini planu puška. Znajući da to po Miloševoj naredbi pucaju da bi ga uplašili, Gligorije viknu: - Ko to plaši kokoši? - Ja, du'ovniče - odgovori mu Vule Gligorijević. Zatim zapraštaše pucnji drugih pušaka, a arhimandrit se sruši mrtav pred crkvom. Miloš je posle toga pismom obavestio Germana u Bukureštu da je iguman Gligorije umro. V Političko stanje u zemlji, nesvršeni poslovi u Carigradu, zavada s Ljubicom, osećanje da mu je jedini oslonac narod - sve je to gonilo Miloša da vrlo često zalazi po nahijama, a naročito da posećuje crkvene sabore i velike narodne skupove. Tu je on dolazio u dodir sa većim brojem uticajnih ljudi. Saznavao je raspoloženje i odmeravao dokle se može ići sa onim što je hteo da sprovede u život. Na skupovima se Miloš pokazivao sasvim drugačiji nego u svome konaku, gde je bio okružen laskavcima. Jedan od takvih velikih sabora održavao se 28. decembra svake godine u manastiru Kaleniću, gde su bile prenete iz Srema mošti kralja Stevana Prvovenčanog, kome se broj poklonika u Srbiji za vreme drugog ustanka naglo povećao. Na taj sabor pristizala je skoro polovina Srbije, kao i knez Miloš i svi njegovi doglavnici. Čitav mesec dana unapred pripremalo se za doček visokih gostiju. Svako je tu mogao da se pokaže i istakne onim što je imao. Miloš je došao na sabor sa pratnjom, a uz njega su bili i Vuk Karadžić, sedi arhimandrit Melentije Pavlović i oba Miloševa brata - Jevrem i Jovan sa svojim porodicama. I Ljubica se pojavila na saboru sa kćerima Petrom i Savkom. Svima je palo u oči da knez i kneginja nisu zajedno: kad se knez nalazi u crkvi, kneginja je s decom u malom konaku, a kad on iziđe iz crkve, ona ulazi s decom. Inače, gomila naroda, naročito žene i devojke, svuda su pratile Ljubicu i ukazivale joj počast. Ona se usrdno molila Bogu i obilato darivala prosjake. Milošu je bilo vrlo neugodno, ali nije hteo da popusti i da se pomiri sa ženom.
Nekako posle podne, kad se narod nalazio u najvećem raspoloženju, knez je ručao u velikom konaku okružen doglavnicima. Pušio je čibuk i slušao Vuka, koji je pričao o životu i radu Stevana Prvovenčanog. Uto se vrata otvoriše i na njima se pojavi Ljubica s decom i deverima. S leve strane pod ruku držao ju je Jovan, a sa desne Jevrem, dok su joj se deca bila uhvatila za skutove haljine. U gornjem uglu velike sobe sedeo je Miloš, desno do njega arhimandrit Melentije, levo Vuk Karadžić, a dalje redom klenački iguman Samuilo, Vučić, Dimitrije i nekoliko nahijskih knezova. Kneginja Ljubica bila je obučena u praznično odelo, a za pojasom je nosila dva pištolja. Cela povorka kneginjine pratnje zastala je na nekoliko koraka ispred Miloša; onda su deveri ispustili Ljubicu, a ona je uzela ona dva pištolja što ih je nosila za pojasom, okrenula ih na pokornost, poklonila se skoro do poda i rekla: - Gospodaru, evo ti dve pune puške. Ili praštaj, ili ubij. Ovako se više ne može! - Pomiluj, gospodaru i brate, i mi te molimo - zavapiše u isti mah i Jevrem i Jovan. - Oče, molimo te i mi - ciknula su kroz plač deca. Tada se digoše Vuk, Melentije i Samuilo, skidoše kape i povikaše: - Praštaj, gospodaru, molimo te i mi! Miloš pogleda u ljude koji su gologlavi molili, uhvati prekoran Vučićev pogled, a zatim vide kako su se deca obesila oko Ljubice, zamisli se i odbi dva - tri dima iz čibuka. - E, moli se Bogu i tome što ti je pod pasom, jer to dete što treba da doneseš na svet nije zaista krivo za tvoj bes, a da nije to, ja bih s tobom onako kako si zaslužila. - Smiluj se, gospodaru! - zavapi ponovo Ljubica. VI Za pet godina rada i mira posle ustanka, Srbija je ojačala; narod je dahnuo dušom, a ruski pritisak na Portu stalno se povećavao. Što se tiče Miloša, on je iz dana u dan sve više zatezao odnose s vezirom, dok je s druge strane raznim deputacijama i molbama nastojao da iznudi što više od sultana. Austrijski poslanik u Carigradu osetio je da se prilike u Srbiji mogu okrenuti protiv interesa njegove zemlje, ukoliko bi Beč ostao ravnodušan prema svemu što se događa u Srbiji. Zato je na sve načine pokušavao da uveri svoju vladu i Portu kako bi najbolje bilo da se nađe rešenje koje bi zadovoljilo Srbe, ali ih istovremeno vezalo čvršće za Tursku, i tako ih izvuklo ispod uticaja Rusije. Spoljni pritisak a i druge čisto unutrašnje stvari prisilili su najzad Portu da odredi naročitog izaslanika Mehmed Esad - efendiju. On je poneo Srbima specijalni ferman u kome su bili delimično ispunjeni Miloševi zahtevi. Porta je sve to radila tajno, kako za sadržinu fermana ne bi saznao Stroganov, pa je zbog toga otkrila kopiju fermana srpskim deputatima tek kad se njen izaslanik nalazio na putu. Oni, razumljivo, odmah obavestiše ruskog poslanika, našto ovaj pismeno upozori Miloša, preporučujući mu da bude što obazriviji. U novoj situaciji su i Porta i Rusija i Austrija nestrpljivo iščekivale šta će Miloš preduzeti.
Dolazak carskog izaslanika izazvao je veliko vrenje među Turcima u Beogradu. Oni su uveliko tvrdili kako Miloš neumorno zahteva oduzimanje njihovih imanja, pa čak i njihovo proterivanje. Na nagovor svojih zemljaka, beg Novljanin otkaza svoj konak za smeštaj izaslanika. Pored toga, spahije i erlije počeše spremati tužbu protiv Miloša i Srba, sa obrazloženjem da oni svoje obaveze ne izvršavaju i da usled toga nisu ni dostojni carske milosti. Halid - bej obavesti Miloša da je u te spletke potajno umešan i Marašlija. U Ćupriji, na granici Srbije, Mehmed Esad - efendiju pozdraviše, u Miloševo ime, Jevrem Obrenović i Dimitrije Georgijević. Okružen narodom i nahijskim knezovima, Miloš sačeka izaslanika u Batočini. Dobro ugošćen, Mehmed - efendija je bio veoma zadovoljan; sutradan, u pratnji srpskih knezova, krenu za Beograd. Miloš se izgovori da je odavno odsutan od kuće i da nije spreman za put, te namerno krenu u Crnuću. Svuda uz put izaslanika su dočekivali knezovi i narod. - Sirotinja se raduje milosti koju joj od cara nosi izaslanik, pa je izišla da ga vidi i pozdravi - govorili su svuda na dočeku. Kako je Mehmed Esad - efendija zahtevao da se narodu pročita ferman u vezirovu sedištu, Miloš skupi oko dve hiljade naoružanih ljudi i s njima krenu prema Beogradu. Kad Marašlija i carski izaslanik čuše za ovu vojsku, uplašiše se i poručiše Milošu da dođe u Beograd bez oružja, kako dolikuje rajinskom kpezu, a vezir će mu za bezbednost poslati četrdeset kavaza kao pratnju. Zbog toga se još više zaoštri odnos između Miloša i Marašlije, pogotovu kad je knez doznao da mu je vezir pripremao ubistvo. Naposletku se nađe uzajamno rešenje. Srbi odrediše dve stotine viđenih ljudi koji će s Jevremom Obrenovićem otići u Beograd, gde će im Mehmed - efendija pročitati carski ferman. U njemu je, između ostalog, bilo određeno: 1. Danak beogradskog pašaluka iznosi 941.500 groša godišnje. 2. Plaća se u dva roka, o Mitrovu dne i Đurđevu dne. 3. Ukidaju se muteselimi u nahijama. Ali u sumu danka nisu bile uračunate carine, kantarina, tahmis (taksa na pravo kuvanja kafe), beogradska skela, mukata, pravo na ribolov i taksa na pamuk. Ti prihodi imali su da ostanu u vezirovim rukama kao i do tada, iako ih je Miloš držao u zakupu. O iseljenju Turaka i pripajanju delova koji su nekada pripadali Karađorđevoj Srbiji, nije bilo ni reči, a isto tako ni o naslednom kneževstvu. Sutradan 26. avgusta, Mehmed - efendija prispe u Topčider, te i Milošu pročita ferman. Miloš izjavi da odbija ferman i da neće dati tražene potpise koji bi potvrdili da su Srbi zadovoljni carskom milošću. Izaslanik nije mogao da savlada jarost: - Znam da se vi uzdate u Rusiju, ali Porta će uskoro sa njom zaključiti mir, a vi ćete platiti sultanu za sve dosadašnje zločine!
- Ne poričem da je sultan silan - odgovori mu Miloš - i da može sve nas da istrebi sa lica zemlje, ali isto tako znam da je on prema svojim podanicima velikodušan i milosrdan. Što se tiče Rusije, mi s njom nemamo nikakve veze. A u ruske i carske račune ne uplićemo se. Sutradan Miloš pismeno obavesti izaslanika da ne prima ferman, i s potpisima knezova i naroda ponovo obnovi ranije zahteve. Marašlija i Mehmed Esad - efendija svakom nahijskom knezu ponudiše berat i nezavisnost. Knezovi, kao jedan, odgovoriše da je narod izabrao Miloša za vrhovndg i naslednog kneza. VII Miloš je, uistinu, odbio da nauči čitati i pisati, ali je Vuku pomagao oko skupljanja narodnih pesama. Čak mu je odobrio da podučava njegovu decu i često je od njega tražio savete, mahom one koji su se odnosili na spoljnu politiku. Mada Vukov uticaj nije mogao biti presudan, njegovom zaslugom otvoriše se škole u Kragujevcu i u još nekoliko mesta u Srbiji. Miloš poče pokazivati dobru volju za širenje prosvete i nauke, iako je često pristajao uz svoju okolinu, dopuštajući da se na Vukov račun prave šale. Možda bi Vuk više uspeo da novi događaji u Turskoj Carevini nisu na sebe privukli svu kneževu pažnju. Heteristi, bojeći se da se Srbi i s Portom ne sporazumevaju, odlučiše se na izvođenje svoje revolucije, nadajući se da će za sobom povući Miloša i Srbiju. Ustanak u Vlaškoj i Moldaviji ozlojedio je Turke u Carigradu, te dođe do grdnih nereda u kojima stradaše Grci. Sve ovo pogorša ionako rđave odnose između Rusije i Turske, a kao posledica usledi povlačenje ruskog poslanika iz Carigrada. U svim pašalucima oko Srbije Porta naredi vojničke pripreme i preduzimanje mera predostrožnosti. Turci u Beogradu i narod u unutrašnjosti sa strepnjom su očekivali šta će se dalje dogoditi. Međutim, Miloš se, kao i uvek u takvim trenucima, pokazao razborit, oprezan i spreman da nove događaje odlučno dočeka. Nemir i strah zahvati sve. Turci u Beogradu eu pretili i pravili izgrede. Srbe zahvati panika. Erlije, spahije i turske tobdžije sve više su nasedali uznemiravajućim glasovima. Srbi, naročito u istočnim nahijama, očekivali su da će doći do sudbonosnih događaja, jer su glasovi o pobuni u Vlaškoj i Moldaviji, kao i vesti o pokolju Grka u Carigradu, izgledali kao predznaci bune na Balkanu. Odlučan i strpljiv, Miloš je mudro čekao. U tim burnim godinama, kad je Otomansko Carstvo prolazilo kroz najtežu krizu, Miloš je uspeo da održi u Srbiji mir, a nije štedeo nikoga ko je pokušao ma šta da preduzme na svoju ruku. Odbio je poziv Aleksandra Ipsilantija i Grka iz Moldavije da se pridruži njihovoj buni. Nemilosrdno je suzbijao Abdulinu i Dobrnjčevu bunu u požarevačkoj nahiji. Pošto je oba kneza lišio položaja, naoko im je oprostio i pustio ih da žive u svojim kućama. Međutim, jednog jutra Abdula je osvanuo mrtav, a Dobrnjac potom prebeže u Austriju. Čvrstina Miloševe ruke držala je sve u Srbiji. Marašlija je stario i slabio. Njegovi dani su dotrajavali. Savetovao je mir i nije izlazio iz harema. Bili su to dani meseca avgusta 1821. godine. Dani puni neizvesnosti, uznemirujućih glasova i naglih obrta. Sudbina reda i mira visila je o koncu. U tako nepovoljnim prilikama izdahnuo je Marašli Ali - paša, noću između 20. i 21. avgusta.
Vezirova smrt izazvala je u Beogradu zaprepašćenje i strah. Varoš se zatvorila u grozničavoj užurbanosti. Među samim Turcima dođe do zategnutih odnosa. Erlije se izdvojiše na svoju stranu, tobdžije na svoju, spahije za sebe, a vezirovi ljudi takođe na svoju stranu. Mnogi Turci ispratiše svoje porodice za Vidin, a drugi su sklanjali dragocenosti u utvrđenja. Srbi se počeše naglo razbežavati po okolini Beograda. Po ulicama nastade trka, i užurbano pripremanje za bekstvo; čule su se kletve žena i piska dece. - Šta će biti? - pitali su se ljudi pri susretu. - Ništa dobro - odgovarao bi upitani, i žurno jurio da što pre izmakne iz grada. - Alah se više ne brine za pravoverne - šaputali su Turci. - Od Miloša i Boga sve zavisi - tešili su Srbi jedni druge. Tek trećeg dana po vezirovoj smrti Turci se sastadoše na velikoj skupštini kojoj su prisustvovala i dva člana uleme kao predstavnici Erlija i spahija, a uz to su pozvani i srpski knezovi iz Beograda. - Zašto raja beži? - upitaše Turci knezove. - Posle izgreda i nasilja koje ste počinili, tome se ne treba čuditi, čestite age - odgovori jedan knez beogradskim Turcima. - Zašto Miloš, rajo, nabavlja oružje i džebanu? - Miloš i Srbi su verni sultanu, ali nećemo do zvoliti da nas iznenade i pokolju neuračunljivi Turci odgovori drugi. - Dobro, rajo, mi ćemo zavesti red i sprečiti svako nasilje. A ko ne veruje u to - može slobodno da se iseli. Na skupštini Turci doneše odluku da niko od Srba ne sme ulaziti u grad pod oružjem, niti sme stanovati u varoši ukoliko je izveo ženu i decu. Tako je oko 25. avgusta Beograd gotovo sasvim opusteo. Miloš pohita da smiri ne samo Srbe nego i Turke, a beogradskim agalarima izjavi pismeno saučešće povodom Marašlijine smrti. U pismu je savetovao Turcima da dovedu u red one svoje ljude koji izazivaju uznemirenost u narodu, od čega ne pati samo srpska nego i turska nejač i žene. Isto tako, preko svojih deputata u Carigradu, izjavi Porti kako će se u Srbiji održati red i mir, i pokuša da utiče na izbor novog vezira. Porta je, shodno svojim interesima, izabrala Abdurahman - pašu, komandanta Adakalea, Turčina koji se istakao velikom revnošću kad su nastali oni nemili događaji u Vlaškoj i Moldaviji. Abdurahmanov izbor bio je Milošu neprijatan, ali je, s druge strane, ukazivao na to da Porta nema nameru da menja svoju politiku u Srbiji, jer novi vezir nije imao potrebnu vojnu snagu da pokuša ma šta osvojiti silom.
VIII Po ustaljenom običaju, trebalo je da narod pripremi doček novom veziru i da snosi sve troškove oko njegova smeštaja. Svojim držanjem, izgredima, ogovaranjima i tužbama novome veziru, beogradski Turci pružili su Milošu i suviše razloga da ne ode u Beograd i ne pripremi kako treba Abdurahmanov smeštaj. S druge strane, naredio je izbeglim Srbima iz Beograda da dočekaju vezira sa decom i ženama u logoru izvan grada, kako bi time još više potkrepio svoju tužbu o nasiljima. Izgovorivši se bolešću i neodložnim narodnim poslovima, Miloš uputi u sretanje novom veziru svoga brata Jevrema sa pismom i 25.000 groša. Abdurahmanu nije bilo prijatno što ga Miloš nije dočekao, ali ga odobrovolji usrdan doček knezova i naroda, a naročito veliki poklon u novcu. Pripremajući kurban za Abdurahman - pašu, Miloš pozva u Kragujevac svoga poverenika Đoku Neleša. - Znaš li ti, Nelešu, oca ti tvoga, da treba veziru pripremiti kurban kad bude ulazio u Beograd? - Znam, gospodaru - odgovori Neleš. - Jesi li ti kad video kako to treba činiti? - Nisam, gospodaru, ali ću se raspitati među Turcima. - Pošlji luda u vojsku, pa sedi i plači! Znaš li ti, nesrećniče, da Turci u Beogradu jedva čekaju da nam nešto podvale? Nego, nabavi ti, kako god znaš, dvanaest kao sneg belih ovnova i dvanaest crnih kao ugarak. Kad to posvršavaš, namesti kasape u belim keceljama s obe strane puta da drže ovnove za rogove, a kad se vezir približi da ih može videti, onda neka oni što hitrije pokolju ovnove, tako da vrela krv zaklanih ovnova oboji put kud vezir treba da prođe. - Tako ću i uraditi, gospodaru - odgovori snishodljivo Beleš. - Uradićeš moj sirac! Šta ti misliš da sam ja spao s kruške pa svoje i narodne krvnike čašćavam najboljim mesom! Nego, činiš voliko, ta dvadeset i četiri ovna za vezirovu počast treba da budu metiljava, jer želim da Abdurahman - paši bude metiljavo sve što od sada radi. - Kako, gospodaru, da nađem toliko metiljavih ovnova? - usudi se da upita Neleš. - Pišam se ja u tvoje znanje i školu! Svaki čobanin koji ovnu zaviri u oči može ti reći je li metiljav ili nije. Ali, upamti: ako samo i jedan jedini ovan ne bude metiljav, narediću da ti Paštrmac odvali sto degeneka po turu. A tebi je dobro poznato da on to jedva čeka. Po Keleševu odlasku, glasnik iz Zemuna donese Vuku Karadžiću gomilu knjiga i bečkih novina. Pošto su ručali, Miloš pozva Vuka u sobu na kafu. Vuk je najpre čitao na nemačkom jeziku i odmah potom prevodio Milošu na srpski. Knez ga je posmatrao pažljivo i sa divljenjem. S vremena na vreme prisetio bi se Vuka iz onih dana kad je u Velikoj školi kao mladić učio kod Dositeja. U tim časovima, daleko od svoje udvoričke i ulagivačke okoline, Miloš je u mislima video svoje sinove učenike kao što je Vuk.
- Činiš voliko, Vuče - iznenada ga prekide Miloš u čitanju - čuo sam da pišeš kako se digao ustanak, i kako se sve događalo. - Pišem, gospodaru. - Dobro je što pišeš. Samo, nemoj ni za živu glavu lagati. Ovo je sada ovako kako mora da bude. Nevolja nas tera da Turcima laskamo, podvaljujemo i iznalazimo trista načina da se zlu odupremo. A kad se piše onda piši kako se zaista zbilo. Zato ti meni reci kako misliš pisati o voždu Karađorđu? - Pa, gospodaru, pisaću - okolišio je Vuk - kako je vožd bio čovek prek, hrabar, i kako je hteo da sve drži u svojim rukama. - E, nije nego moj sirac, Vuče! Dok je držao sve u svojim rukama, dotle je sve i bilo dobro. Čim je počeo da prašta meni i drugima, krenuše kola niza stranu. Znaš li, Vuče, da za ovo sve što smo sada postigli i što uživamo, njemu treba da zahvalimo. - Ja sam, gospodaru, čuo da se vojvode nisu baš toliko bojale Karađorđa koliko se priča. - Lažeš, Vuče - viknu Miloš i skoči na noge. - Lažeš, Vuče! Ne samo da smo ga se bojali nego su nam se noge od straha tresle kad smo mu u šator ulazili. Nego, oprosti, ja planuh i opsovah te. Piši ti o voždu sve onako kako je bilo, a nemoj ni moje češljati. Neka naši potomci znadu da sve ovo što smo izvojevali nije palo s neba, već je krvlju i mukama zasluženo. Razgovor je odobrovoljio Vuka, pa je izišao iz kneževe sobe razdragana lica. Pred konakom se susreo sa Simom Paštrmcem. Odmerili su se pogledima, a Sima se osmehnuo. - Čuješ, Vuče, ja bih te nešto molio da mi za ljubav učiniš. - Ako mogu, učiniću - odgovori Vuk. - Znaš da ja ne umem ni pisati ni čitati, pa sam rešio... - Da učiš? - predusrete ga Vuk. - Jeste, gospodine Vuče! Moj dorat je jako bistar. Brzo bi naučio da mi čita novine. - Tvoj dorat je, Simo, stvarno pametniji i blagorodniji od tebe. I kad bi ga bolje gledao, mnogo bi se šta od njega mogao naučiti - reče Vuk i ode u svoju sobu. IX Prvi Abdurahman - pašin potez po dolasku u Beograd utera Turcima strah u kosti. Koncem septembra jednog jutra osvanu pod ćuprijom kod Sahat kule mrtvo telo Marašlijinog haznadara.
Posle ove kazne, Turcima u Beogradu je svečano objavljen ferman kojim se Abdurahman, zapovednik Adakalea, postavlja za beogradskog vezira. Vezir proprati čitanje izjavom da će se sadržine fermana u svemu pridržavati, te prema tome Srbe ne sme niko da napada, a još manje da im čini bezakonje i zulum. Kad je Abdurahman - paša zaseo na svoje mesto u Beogradu, Miloš naredi Jevremu i knezovima da ga zaspu tužbama na Turke, ali prema obaveštenjima koja je prikupio preko svojih poverljivih ljudi, saznade da vezir želi da i sam ispita počinjene krivice. Prema svemu kako se novi vezir držao, Miloš je shvatio da među svojim poverljivim ljudima ima izdajnika, i poče da sumnja na Neleša i Halid - beja. Držanje novog vezira pokazivalo je da su mnogi konci Miloševih poduhvata i namera otkriveni. U prvi mah, Abdurahman na njega učini utisak mirnog i blagog čoveka, ali pre nego što je Miloš mogao i pomisliti - pokaza se strog i prek. Njegovu čvrstu ruku odmah su osetili i sami Turci. Vezir je hteo sve da zna, da proveri i pronikne u svačije namere. Već prvih dana i noći, Abdurahman - preobučen čas kao čauš, čas kao delija - obilazio je varoš, hanove i kafane, i slušao šta se govori. Motrio je na red i kontrolisao kako se izvršavaju njegove naredbe. Očistio je varoš od sumnjivih žena i ljudi. Pregledao je utvrđenja, topove i topovske table. Razaslao je po Srbiji uhode da motre na rad Miloševih ljudi. Nije trebalo više od mesec dana pa da Miloš uvidi da novog vezira neće moći potčiniti svome uticaju. Da nesreća bude još veća, Miloš je imao u rukama podatke o stanju evropske politike. Rusija, i pored zategnutih odnosa s Turskom, nije smela da zagazi u novi rat, jer ukoliko bi ona ušla s vojskom u Vlašku i Moldaviju, bio bi to srećan izgovor za Austriju da zauzme Srbiju, a Engleska, sledeći primer Austrije - Moreju. To bi u svetu izazvalo velike zaplete i nedogledne posledice. Pored toga, ruski car je želeo mir, jer se bojao pojačanih republikanskih pokreta u Evropi. Zato je Miloš shvatio da Srbija zaista mora da se pripremi za rat, ali i da po svaku cenu čuva mir. - Lakše je trpeti u Beogradu slabog turskog pašu, nego jakog austrijskog generala - rekao je Vuk. - Turke ćemo kad - tad oterati, ali ako nam u kuću nagrnu Nemci, ne gine nam da ostanemo robovi za novih pet stotina godina. Ja, brate, nisam car Lazar da se opredeljujem za carstvo nebesko. Suočen sa nemilom stvarnošću, Miloš pribra svu svoju odlučnost i snagu. On se sav bio pretvorio u uho. Pažljivo je pratio rad svojih poverljivih ljudi. Sumnjive i kolebljive je držao pod okom i postavljao im zamke. Prikupljao je, takođe, podatke o svemu što Turci rade i preduzimaju u okolnim pašalucima. Pored toga, užurbano je počeo da traži saveznike na sve strane. Obnovio je zanemarene odnose sa Crnom Gorom i hercegovačkim plemenima. Izabrao je smele i pouzdane ljude i ubacivao ih u hajdučke čete, koje su delovale po okolnim pašalucima. Preko Prote Mateje obnovio je staru vezu sa Hadži - begom u Srebrnici. Isto tako, nastojao je sa svim raspoloživim sredstvima da raspiri mržnju između bosanskih kapetana i travničkog vezira. Ni velika budnost Abdurahman - paše, ni prismotra austrijskih graničnih vlasti nisu mogle da spreče Miloša u nabavci oružja i municije. Njegovi agenti prevlačili su čitave lađe oružja i municije iz Dunava u Moravu, a odatle su ih pouzdani ljudi prenosili u tajna skrovišta. Italijan Frančesko lio mu je topove. Da će u Evropi buknuti rat, niko više nije sumnjao, a Miloš nije hteo da ga rat zatekne nespremna. To su bili dani kada su se u njemu nadmetali vojskovođa i političar. Iako dobro obavešten da turski pokreti oko Srbije predstavljaju puko zastrašivanje, ipak nije ništa ostavljao slučaju. Pokazalo se da nije grešio.
Abdurahman - paša mu je javio kako je sultan pobedio janjinskog Hali - pašu. Bila je to zaista neprijatna vest, ali Miloš je nastavio politiku pretvaranja. »Ja sam puno srećan što je svetli sultan pobedio izdajnika i zlotvora vezira. Nijednog časa u to nisam sumnjao, jer je tako moralo biti«, odgovorio je Abdurahman paši. Tih dana Miloš je grozničavo radio. Dimitrije Davidović, sekretar kneževe kancelarije, i Vuk Karadžić primali su sve novine iz Beča, Petrograda i Pariza. Prevodili su ih odmah Milošu. »Car Aleksandar je omekšao kao testo. Engleska i Austrija rade s njim što hoće« - pisao mu je German. - Činiš voliko, Dimitrije, sa mnom, beli, neće! Ovo što držim u rukama, nikom ne ustupam bez krvavih gaća - uzviknu Miloš. - A imam i poverljiv izveštaj da je između Engleske i Austrije već napuklo. - Gospodaru, novi engleski ministar spoljnih poslova, Kaning, otkrio je na kongresu u Veroni da uopšte ne misli slediti Sveti savez i Meterniha. On hoće da vodi politiku odrešenih ruku, a smatra da su interesi njegove zemlje u svakom slučaju iznad interesa Svetog saveza. Isto tako, Engleska teži da Grčku priveže za sebe, pa zbog toga ne bi bilo zgoreg uhvatiti što pre vezu sa Englezima. Miloš se nasmejao: - Ja nisam za sve ovo vreme spavao. Jedan moj čovek već je razgovarao s tim gospodinom. Nego, vidiš kako se Vuk mršti. Znaš, on ti je u politici kao đačić: voli Ruse i misli da se mimo njih ništa ne sme i ne može, postići. Ja im nikako ne zaboravljam što su pokojnog vožda u njegovom najtežem času ostavili na cedilu. Eh, moj Vuče, jedno je voleti, a drugo svoju kuću gledati. Upamti: ovo malo Srbijice, to nam je od svega najpreče. Ako je osnažimo i sačuvamo, lako ćemo posle s Rusima ljubav i prijateljstvo obnoviti. - Tako je, gospodaru. Ovo su zaista teški dani. Mala pogreška, i sve se može upropastiti - povladi Dimitrije. X Ma koliko da su spoljna politika i pogoršani odnosi s Turcima pritiskivali Miloša, ipak ni časak nije propuštao da u Srbiji održi potpuni mir i red. Međutim, poraz ustanika u Vlaškoj i Moldaviji uticao je da se u istočnim krajevima, a naročito u homoljskim planinama, još više razvije hajdučija. Veliku brigu u tome pogledu zadavao je Milošu homoljski hajduk Gica. Jedno vreme u prvom ustanku nalazio se među Milenkovim bećarima. Kad je Karađorđe proterao Milenka iz Srbije, Gica se vratio u svoje selo. Sa njim je pošla i Jelenka, koju je Milenko držao u svome haremu do progonstva. Kao devojčicu, Jelenku je zarobio Milenko prilikom osvajanja Rama. Bila je to Turkinja izuzetne lepote, neobično darovita i pustolovna. Ostavši bez zaštite; udala se za hajduka Gicu i s njim se, posle sloma trinaeste, nastanila u selu Kurjači, koje je pripadalo požarevačkoj nahiji. Šesnaeste godine Gica krenu s Jelenkom u Vidin i poturči se. Ipak ga nova vera nije sprečila da prvom prilikom ubije neke turske trgovce, uzme im novac i da se, vešto zaturivši trag, nastani s Jelenkom u Nišu. Ali ni tu nije mogao da miruje, pa je odmah navukao na sebe mržnju vlasti i, osetivši opasnost, pobegao u Rumeliju gde je u društvu krdžalija hajdukovao do 1820. godine. Za to vreme, Jelenka se vratila njegovim roditeljima u selo Kurjaču i tu živela. Pošto se zasitio hajdukovanja i dobro napljačkao, Gica se vratio kući i jedno vreme živeo na miru, u rodnom selu.
Međutim, hajdučka krv ni posle svega toga nije mu dala mira. Ponovo se odmetnuo u hajduke, zadajući Milošu veliku muku. Pritešnjen od srpskih potera, pobegao je 1820. u Vlašku i pridružio se ustanicima, a po njihovu slomu produžio je da hajdukuje, postavši vođa najčuvenije razbojničke bande. Bojeći se da Gica ne pređe u Srbiju i ne unese nered u narod, Miloš naredi da se njegova žena Jelenka sprovede u Kragujevac, kako bi tu živela pod prismotrom. Posle dugog lutanja po svetu, gde je dolazila u dodir s mnogim ljudima, većinom badavadžijama brzim i spremnim na sve, Jelenka se bila izmenila. Njena orijentalna lepota upravo tih dana beše u punom cvatu. Inače znalac jezika, bila se naučila gospodskom ponašanju i odevanju, pa je na svakog još pri prvom susretu prijatno delovala. Susret između Jelenke i kneza Miloša bio je za oboje sudbonosan. Mada neobična lepotica koja svojim spoljnim izgledom očarava i zanosi ljude, ona se odlikovala oštrim i finim razumom. Naskitavši se šarenim, prevrtljivim i hladnim svetom, videvši i doživevši sve i svašta, sada je žudela za što mirnijim pristaništem i udobnošću. U takvom stanju, sa nadom i strepnjom čekala je susret s knezom. Iz misli je trže komešanje i šapat. Svi koji su čekali, ustadoše na noge i uperiše poglede vratima konaka na kojima se s pratnjom ukaza Miloš. Dok je oštrim pogledom posmatrao prisutne, Jelenka, ni sama ne znajući zašto, poče da ga upoređuje s Milenkom. Milenko joj je u sećanju lepši, ali u Miloša odmah zapazi surovu čvrstinu koja je poražavala. Ustade kao i svi ostali i sačeka da knez sedne u stolac. - Amidža, je li doterana Gicina žena? - obrati se Miloš Paštrmcu. - Doterana je, gospodaru. Jelenka, dede priđi! - viknu nabusito Paštrmac. Čudan strah, izmešan s nadom, zapljusnu njene grudi. Ustala je i sitnim korakom žene koja želi da skrene pažnju na sebe dođe pred Miloša. Izgledala je uplašena i postiđena, i samo na trenutak je dizala oči da ga osmotri. - Jesi li ti Gicina žena? - upita je Miloš. - Bila sam, gospodaru - odgovorila je gledajući Miloša tamnim i toplim očima. Miloša kosnu mek, topao i čulan Jelenkin glas. Njene oči su govorile: »Eto, pogledaj kakva sam! Jesam li ja kriva što sam stvorena tako lepa, i što je čovek kome pripadam - hajduk. Znam da si knez i najmoćniji čovek u Srbiji, ali šta se to mene tiče? I pored svega, ja se tebe ne bojim. Lepa sam, a svi vi hoćete isto. Sudi mi ako možeš, i ako imaš srca!« Miloš je samo za trenutak izgubio moć rasuđivanja. Gledao je širom otvorenih očiju, a iz zenica mu je izbijala neskrivena glad za njom. Zaboravi se, ne osećajući kako mu lice drhti od želje. - Kako to »bila sam«? Zar ti ne dolazi Gica? - Ne dolazi. Prebegao je u Vlašku i tamo hajdukuje. - Ene - de, a ti kao samuješ?
- Samujem, gospodaru. I da znaš, nisam ja kriva da me zbog njega tvoji ljudi gone i zatvaraju. Kad bi mi vladika dao razvedenicu, udala bih se za drugog, jer mi je sve ovo dojadilo. Miloš zatvori oči. Vazduh je mirisao na leto i tu obesnu ženu što stoji pred njim. Čuo je kako uzbuđeno diše. A oseća da ga njen vreli dah svega prožima. Kakav divan soj, pomisli, a udala se za razbojnika! Ali zar je ona kriva? Gica se kao razbojnik i rodio i takav će ostati do smrti. Ona mi odista ništa nije učinila, i nepravedno je da zbog drugog trpi. Naglo je otvorio oči i pogledao Jelenku. - Činiš voliko, ženo, u Homolje te više neću puštati da ideš. Ostaćeš ovde, a ti, Simo, nađi joj gde da stanuje. - Gospodaru, ja imam sestru udatu u Pančevu. Znam dobro grčko pismo i jezik, a vična sam i radu po gospodskim kućama. Molila bih te da me sestri pošalješ. Te reči učiniše da Miloš oseti kao da nešto zauvek gubi. Evo, ponovo se ona glad srca i tela budi u meni! Bog ili đavo namerio je tu ženu na mene, i zašto da je pustim? Ceo njegov život minu mu kroz glavu kao sev munje. Poznavao je mnogo žena, ali još se nije nauživao i naludovao. Prokleti poslovi, uvek su bili od svega preči. Ljubica mi je ubila Petriju, i posle njene smrti nisam do danas osetio ni potrebu ni želju za drugom ženom. Dolazile su i odlazile, ali nijedna nije mogla da mi zagreje dušu i uzbudi srce. A, eto, ova pomamnica je to postigla jednim jedinim pogledom. - Dobro, Jelenka, meni je isto tako potrebna pametna i učena žena da mi vaspitava decu i uči ih radu i pismenosti. Ostaćeš ovde - tvrdo naredi Miloš. - Uradiću kako zapovedaš, gospodaru - odgovori Jelenka poklonivši se duboko. - Amidža, pobrini se za nju! - jedva prevali Miloš preko jezika, dajući Jelenki znak da može ići. XI Posle Karađorđeve smrti srpska emigracija u Besarabiji potpuno je izgubila nadu da će se moći obračunati s Milošem i nametnuti svoju vlast Srbiji; ali i pored svega toga ona je svojim radom i držanjem predstavljala stalnu opasnost. Nesrećni završetak bune u Vlaškoj i Moldaviji, neredi u Grčkoj i zategnuti odnosi između Rusije i Turske, ponovo su oživeli i pokrenuli srpske emigrante, ulivajući u njihova ogorčena srca nove nade. Posle Jorgaćeve tragične smrti, Hadži Prodan je prebegao u Besarabiju, a Mladen Milovanović povede se za Ipsilantijem i preko Bukovine umače u Sibinj, a odatle pređe u Banat. Austrijske vlasti, doznavši za to, izdadu za njim poternicu. Mladenovog pratioca uhvate, a Mladen im umakne i pritaji se kod svojih poznanika i prijatelja. O svemu tome Miloša su odmah obavestili njegovi agenti, pa je izdao naređenje da se Mladen odmah uhvati i sprovede u Kragujevac ukoliko pređe granicu. Nezadovoljan što je bio onako nepribran pred Jelenkom, Miloš je celo to popodne obilazio torove, njive i livade, nastojeći da uguši i otera od sebe lik te lepe i zamamljive žene. Znao je da ništa neće moći da ga
spreči u odluci da Jelenku drži pored sebe. Ono strasno, neutoljivo, žeđ za ljubavlju i životom, slepo ga je svega zahvatilo. Razmišljao je o Jelenki. Zlo dolazi od žene samo ako je čovek slab i ako podlegne njenoj đavoljoj moći. Ja sam tvrdi gospodar, i čega imam da se bojim? Žene su, napokon, i stvorene zato da ulepšavaju naš život. Turci su u pravu. Bez žena, njihove ljubavi i vragolija, svet bi bio suviše neskladan i dosadan. Slatko jevladati i gospodariti, zadavati ljudima strah i svoje protivnike uništavati, posedovati bogatstvo, osećati zemlju i njenu dušu, ali bez žena i njihovog greha - sve to ne bi imalo pravu vrednost i značaj. One su otrov, muka i nevolja naša, ali su i sve ono što na prolaznom putu kroz život ima neocenjivu draž i vrednost. Dosadu, istina, mogu da ubiju šale na račun Vuka i ostalih koji se oko mene napinju, ali to je sve ništavno. Zar da večito slušam Amicine dosetke, Vukovo i Dimitrijevo mudrovanje, Vučićevo nadimanje? Mnogo je oko mene gada i rugobe, krvi, odmazde i podlaštva! Iz toga se jedino može pobeći na tople grudi žene. A Ljubica je već prošla, zborala se i miriše na vosak i bosiljak. Snažnom vuku treba mlado jagnje! U njemu se toga dana pomaljao vedar nemir, razgorevala potiskivana želja i srce drhtalo od nade. Osetio je da s tom ženom ponovo dolaze lepote, časovi zaborava i opojnosti tela i duše. Nastaće noći u kojima se sve zaboravlja. Zar bi bilo pametno mimoići to, i živeti samo surov život pun obračuna, intriga, političkih smicalica i krvave odmazde? Moram to dvoje ujediniti da bih lakše istrajao do konačnog cilja. Svi mi zavide, svi zavise od mene, svima nagonim strah u kosti, a časovi uz nju biće mi dragocen odmor i okrepljenje. Ova odluka rasplamsa u njemu dobro raspoloženje. Zato se vraćao konaku preporođen. Noć koja je dolazila veoma ga je uzbuđivala. Pri ulazu u dvorište iznenadi se kad ugleda Ljubicu kako živo razgovara s nekim čovekom u dronjcima. Čudnovato, kako žene čim sazru postaju duševne i otkupljuju svoje grehove milosrđem - pomislio je posmatrajući čoveka u ritama. Ali u času kad je hteo da prođe, iznenada mu se u svesti nešto pokrenu, i taj podbuli čovek razbudi u njemu sećanje na Mladena. Okrenuo se i bolje ga zagledao. - Milošu, zar ne poznaješ Mladena? - viknu Ljubica. Miloševe oči obuhvatiše Mladena oštro, brzo i radoznalo. Sav u dronjcima, zarastao u progrušalu čekinjastu bradu, imao je jadan i pogružen izgled. - Gospodar Mladen, ma je li moguće da je to on? - uzviknu Miloš i, zaboravljajući negdašnju mržnju, priđe mu i poljubi se s njime u obraz. - Jest, Milošu, eto u kakvom me nezavidnom stanju vidiš. Austrijanci su hteli da me uhvate, krio sam se i ogolio. Prešao sam u Srbiju i prvo došao tebi, jer ako je da se mre ili živi, neka to bude ovde. Nešto kao slabašan dah tuge i sažaljenja doticalo se toga časa Miloševa srca. Obnovi u sećanju Mladena iz dana kad je uz Karađorđa vladao Srbijom. Kad su mu svi zavideli i svi ga se bojali. Sada je pred njim stajao očajnik, mada mu je lice još uvek bilo pomalo gordo, a u očima se nazirao trag nekadašnje moći i prkosa. Ali sve je to bilo samo bedan ostatak onoga što je nekada bio i predstavljao Mladen. Sudbina je krvnik i prevrtljivac, pomisli Miloš. Uzdigne čoveka, i odjednom ga odbaci od sebe kao nešto nepotrebno i mrsko. Učini mu se da je sve što se između njih dvojice nemilo u prošlosti dogodilo, sada izbrisano
Mladenovim bednim izgledom i položajem. Ovaj starac, ma kako izgledao zao i mrzak, zaslužan je za Srbiju i treba mu pomoći. - Ne brini Mladene. U Srbiji više ne odlučuje vezir ni Turci nego ja, a reč ti dajem da će ti Srbija preko mene iskazati zahvalnost za sve usluge koje si joj nekada učinio! - Zatim se okrenu Paštrmcu i zapovedi: Amidža, odvedi gospodar - Mladena u 'amam. Kad se dobro okupa, podaj mu najbolje haljine, a kad se pribere i odmori, dovedi ga na večeru. - Hvala ti, Milošu, na bratskom postupku. Mogu li smatrati da je sve ono što je u prošlosti između mene i tebe bilo ovim što si sad uradio zaboravljeno i izbrisano? - upita Mladen. - Činiš voliko, sada sam ja gospodar, a ti nevoljnik kakav sam negda i sam bio. To jedino moraš da shvatiš, gospodar - Mladene - oštro mu odgovori Miloš, okrenu se i uđe u konak. Milošev zanos prema Jelenki, teškoće koje su ga bile pritisle usled držanja novog vezira i Porte, sve je moglo da ide u korist Mladenu. Lepo primljen i gospodski odenut, Mladen se osećao dobro i sve više pokazivao kao čovek koji uživa kneževu milost i njegovo poštovanje. A i Ljubica je bila zadovoljna zbog takvog Miloševog držanja, pa je govorila u prilog Mladenu: - Tako ti sreće i naše dece, nemoj što rđavo da učiniš Mladenu. Bojim se da se sve zlo ne vrati našoj deci. Znam, sve ti je u rukama, moćan si, ali što više dobra uradiš, vratiće se većim dobrom našoj deci. Miloš je dizao oči i dugo je posmatrao, a podmukao i preteći osmeh zaigrao bi mu oko punih usana. - Šta ti još hoćeš od mene, luda ženo? Obukao sam ga u čohu, smeštam ga kraj sebe za trpezu, ukazujem mu sve počasti. Ne tražiš valjda da mu postanem još i seiz? - Ne mislim to! Teško je jadnom Mladenu. Nekada je među prvima bio, a sad mu se Amidža u brk podsmeva. Eto, Vuk je odista pametan čovek, ali i on ga juče pred svima napade. - Pusti to, Ljubice! Njemu je sve dato, mada je on mene držao dugo vremena zatvorena. More, zamalo da me u Topčideru i ne obesi! Istina, Miloš je tih dana bio zaokupljen prečim poslovima, i o Mladenu je malo vodio računa, ali mu ipak nikako nije mogao da zaboravi stari dug. Čekao je povoljan čas da konačno završi obračun sa nekadašnjim protivnikom. Da svoju vlast potpuno osamostali i Turcima sve izbije iz ruke, izdao je naređenje knezovima da otpočnu sami raspravljati sve sporove među Srbima. Nahijski knezovi su sada izdavali pasoše, objave, kažnjavali i presuđivali. Na taj način su kadije i muteselimi ostali bez ikakve vlasti i posla, i potpuno izgubili svaki uticaj. Da bi zlo po Turke bilo još veće, sultanove i vezirove naredbe morale su se narodu saopštavati samo preko Miloševog konaka. Potom, gotovo preko noći, nikoše srpski sudovi - najpre po nahijskim centrima, a zatim po srezovima i opštinama. Abdurahman - paša oseti Miloševu nameru i otpoče izdaleka da protestuje, ali njegova negodovanja i pretlje knez odlučno odbi.
Posle Miloševa odbijanja, Abdurahman je ostao i dalje uporan u zahtevima da beogradski muteselim vrši policijsku službu i nad Srbima i nad Turcima. Zbog toga je u Miloševu konaku za vreme ručka počela živa prepirka između Vuka, Dimitrija i Vučića. A povod je bilo oslobođenje nekog kočijaša koji je ubio Jevrejina trgovca. - Ja mu, vala, ne bih oprostio za počinjeni zločin; ako ni zbog čega drugog, a ono bi ga trebalo pogubiti iz moralnih razloga, jer je ubio čoveka iz koristoljublja - reče Vuk. - More, da nešto tog Čivutina nije on ubio, ja bih ga smaknuo - uzviknu Vučić - jer ne samo da je uvek bio na strani naših neprijatelja nego je čak i uhodio u korist Turaka. - Grešiš, Vučiću! Možda se tako moglo dok sud nije ustanovljen, ali sad postoji sudska ustanova, i ljudi u nju moraju imati puno poverenje. Ona je naša uzdanica i zaštita, i ako je budemo odozgo rušili, izgubiće svoj značaj - ubeđivao je Vuk. - Prdiš, Vuče, u mlin da je više buke! Jest, ako je pravde onda je tog nesretnika odista trebalo pogubiti, ali da li bi od toga iko video koristi. Zato sam ga poslao Simi harambaši., On će mu staviti muda u procep, pa od njega napraviti ili junaka ili ga oterati u grob. A najposle, bolje je da sutra pogine u borbi protiv Turaka, nego da mu ja skidam ludu glavu. A kad bolje razmislimo, njega koristoljublje nije navelo na ubistvo, nego jedna pohlepna žena. Ti, Vuče, čini mi se da još nisi načisto šta je sve čovek zbog žene u stanju da učini. Za pravdu, Turke i narod - kočijaš je pogubljen, a opljačkane pare su vraćene Isakovoj ženi i deci. S druge strane, ja sam stekao pouzdana čoveka, koji će u vatru i vodu na prvu moju zapovest. Pa čak i da nije tako kako velim i mislim, moraš priznati da je u Srbiji premalo ljudi da gube glave zbog nekakvog Čivutina - odgovori mu podsmešljivo Miloš. - E, Milošu, sve je to nekako danas prostije i bolje - reče Mladen - ali muka je bila pod pokojnim Karađorđem suditi i politiku voditi. Miloš ga oštro pogleda i planu: - Čuj, gospodar - Mladene, nisam ja za tebe »Miloš«, već dobro znaš ko sam i šta sam. Ja tebi gospodarim, a ti mene uvek milošaš i sve vodiš i navrćeš vodenicu na ono što je prošlo za sva vremena. Nego, moj ti je savet: bolje se drži ovoga od čega živimo i ja i ti... U želji da osvoji Miloša i nađe potrebno smirenje, Jelenka se trudila da ugodi svakoj kneževoj želji. Znala je da sitnice čine ono što je najbitnije u odnosima između žene i čoveka. Zato se najpre dala na posao da svoju sobu tako uredi kako bi izgledom i privlačnošću odgovarala onome što je želela da postigne. Svuda su bile postavljene male sećije i mnoiJtvo jastučića, a sve je mirisalo na opojno ružino ulje. U sobi je vladala polutama, jer je svetlelo samo jedno kandilo sa tri žiška. Miloš je sedeo na čelnom divanu, a Jelenka je pričala, ubacujući pokatkad neku smelu i resku pošalicu. To su bile mahom nedorečene misli, koje se uvek svode na ono zabranjeno, ali su ujedno nagoveštavale da je život prolazan i da ga treba koristiti u radosti i ljubavi. Njeno pričanje i njen glas budili su u knezu ludu želju da što pre oseti privlačnost zabranjene ljubavi.
U času kad se primakla kako bi mu pokazala kutiju u kojoj je čuvala nakit, osetio je da je uznemirena i nestrpljiva. Od njene blizine prožimali su ga žmarci. Polusvetlo sobe postalo je skoro rumeno, a sve stvari oko njega nemirno su zaigrale. Naglo se uspravio, uhvatio je rukama oko pasa i potražio njene usne. Jelenka uzviknu, mada slabo, kao da se prepala ili htela da se naljuti, pa onda popusti i previ mu se preko ruke. Spustio ju je blago na sećiju. Onako kako snažan i nezgrapan čovek spušta neku krhku stvar za koju se boji da se ne razbije. I dok joj je raskopčavao jelek govorio joj je omamljen njenom lepotom: - Kako si lepa! Kako si neopisivo lepa! Uspravila se, raširila ruke i pala mu na grudi, pretvarajući se u stidljivo, ali bezumno stvorenje. - Oh, bože, šta li će sa mnom biti? Ti si moćan, a ja sam samo jadno stvorenje koje nikoga na ovom svetu nema. - Kad imaš mene, ničega ne treba da se bojiš - šaputao je Miloš. - Zar da me ubije kao Petriju? - rekla je, pokušavajući nežno da ga odgurne. XII Što je Mladenov boravak u konaku duže trajao, to se u Milošu sve jače budila stara mržnja i želja za osvetom. Najviše od svega gušilo ga je saznanje da se nekadašnji predsednik Sovjeta i okrutni gospodar Mladen nije ničim dao poniziti, niti je hteo da uvidi kako je u njegovoj, Miloševoj, ruci. Ostajao je kao i uvek ponosit, isticao je svuda i pred svima svoje zasluge, i nastojao svakom prilikom da pokaže kako se prema njemu mora drugačije postupati i o njemu drukčije misliti. Nikad nije hteo da oslovi Miloša gospodarom. Čak je pokušao da mu daje savete, i zahtevao da ga svi, pa i sam knez, pažljivo slušaju kad govori. Prema ljudima iz okoline ponašao se nehajno i sa omalovažavanjem. Jedino je Ljubici iskazivao pažnju i posebno poštovanje. Promena Miloševog držanja prema nekadašnjem predsedniku Sovjeta imala je i političku pozadinu. Mladen je još iz prvog ustanka bio poznat kao nepomirljiv protivnik nagodbe s Turcima. Čak je jednom prilikom odlučno izjavio sultanovu izaslaniku da je Srbija potpuno nezavisna, i da prekida sve odnose s Turskom Carevinom. Ništa bolje nijestajao ni kod Rusa. U Rodofinikinu je stekao večitog neprijatelja. S te strane, Mladena nije podnosio Vuk Karadžić, koji je s Rodofinikinom održavao prisne veze i preko njega dobijao novčanu pomoć za svoj prosvetiteljski rad. Uz to, svojim nesumnjivim govorničkim darom, poznavanjem svetske situacije i ugledom koji je uživao među mnogim ljudima u Srbiji, Mladen nije mogao steći simpatije u Miloševoj okolini. Ni samom Abdurahman - paši nije bilo po volji da se u Kragujevcu uz kneza nalazi poznati turski neprijatelj. Tome se ne treba čuditi, jer je vreme bilo burno, a carstvo svakoga dana doživljavalo neprijatna iznenađenja. A još povrh svega, Miloš je od Germana dobio izveštaj u kome mu se javlja da car Aleksandar neće da zna za Mladena, jer je bez njegovog pitanja odbegao u Srbiju, pa ga zbog toga prepušta na volju Milošu. Miloš je jedva čekao priliku da napusti ulogu samarićanina. Ali on se nije zadovoljavao samo time da Mladena smakne: želeo je da ga pre svega izmuči i ponizi. Zbog toga je najpre preko svojih poverljivih ljudi organizovao čitav niz tužbi. Otpočeli su namah da pristižu razni, skoro nepoznati ljudi. Tražili su
dugove ili tužakali Mladena kako je kriv za ubistvo ovog ili onog čoveka. Osećajući da je dunuo nepovoljan vetar, Mladen se jednog dana, kad je knez sa najužom okolinom sedeo na divanhani, a posle neke drske Amidžine šale, obrati Milošu: - Milošu, ono što si naumio uradi bar ovde, da ti je Bogom prosto, kako bi mi se bar za grob znalo. - Činiš voliko, gospodar - Mladene, otkako te znam, uvek si grešio u pogledu mene, Ti, jadan, kao da ne znaš koliko te već vremena vezir traži, a Rusi mi naređuju da te proteram. Ja ti, međutim, ostavljam na volju da biraš na koju ćeš stranu. U Austriju ili Rusiju. - Ako moram da napustim Srbiju, za čiju sam se slobodu celog veka borio, onda mi dozvoli da idem u svoju starevinu u Hercegovinu. A što se tiče ovih tvojih koji na mene laju, to ja ni u raboš ne zarezujem, jer sve što sam radio i čega se god poduhvatio, bilo je samo za dobro Srbije - odgovori Mladen. - Slažem se s tobom, gospodar - Mladene, ali evo Vuka koji istoriju piše, pa neka ti on kaže šta o tebi i tvome radu misli - reče Miloš. - Zar ćopavi Vuk da mi sudi! - uzviknu prezrivo Mladen. - Ako sam i ćopav, ipak znam sva tvoja zla dela i nesreće koje si pod Karađorđem počinio. Nesrećnog vožda si zavadio s Milenkom i Petrom. Samo, vere mi, grešno je da u ovakvom tvom položaju i ja prilivam ulje na vatru - uzbuđeno reče Vuk. - Vala, Vuče, prsiš se kako istinu govoriš i kako ćeš je potomstvu ostaviti - zajedljivo i lukavo ubaci Amidža - a eto Mladenu ne smeš u lice da kažeš kakva je sve zla počinio drugima. Ili smatraš da zlo možda nije u tome što je prve ljude ubijao? Vojvode s voždom zavađao? Skele i turska imanja prigrabio? I, uz to, mada nikad ni u jednom boju nije učestvovao, uvek je za sebe najbolji i najveći deo plena uzimao. A da njegovo bezakonje bude što grđe, sirotinjskim kukuruzom je hranio svoje svinje i Nemcima ih prodavao. - Sve ja to znam bolje od tebe, Amidža - uzvrati Vuk - ali niti je pravo, niti na svome mestu da to sada potržemo. - A šta bi ti, Vuče učinio da ti je, recimo, nešto Mladen kao Milošu rođenog brata otrovao? - upita cereći se Simić. - Bog mi je svedok da u Milanovoj smrti nemam nikakva udela. Ako je njega ko otrovao, onda je to samo moglo biti učinjeno po nagovoru vladike Leontija i Rodofinikina, koji su po svaku cenu hteli da stvore razdor među starešinama kako bi zagospodarili Srbijom - uzviknu Mladen. - De, de, nije ni đavo tako crn koliko ljudi hoće da ga naprave. Ja i Mladen smo zaboravili sve ružno iz prošlosti. I neću više dozvoliti nikome da ga napada i uznemirava. Rešio je da ide kud je naumio. Za tu priliku sam i pozvao serdara Mićića da ga preko naših veza prebaci u starevinu. - Hvala ti, Milošu - uzdahnuvši reče Mladen. Pre Mladenova odlaska za Užice, Miloš je podvrgao oštrom ispitu sve one koji su služili nekadašnjeg predsednika Sovjeta, jer je bio obavešten da je Mladen
nameravao da pobegne. Sa serdarom Mićićem razgovarao je u četiri oka. Lukav i pronicljiv, serdar odmah shvati da Miloš traži Mladenovu smrt. XIII Mladenova smrt rasteretila je Miloša davnašnje želje da osveti svog brata Milana. Vezir u Beogradu i Porta shvatili su ovo kao Miloševu nesumnjivu težnju za mirom i redom u Srbiji, a Rusi se nisu mnogo ni interesovali za nekadašnjeg predsednika Sovjeta, jer su verovali da je zaista nastradao od razbojnika na putu za Hercegovinu. U narodu se šapatom raznosio glas kako je Mićić u stvari ubio Mladena da bi ga opljačkao. Taj događaj se najteže dojmio Ljubide. Jedina je ona naslućivala pravi uzrok Mladenove smrti. Još od Karađorđeve pogibije, ona je sve više razmišljala o svome zlom udesu. Ma kako da joj je godilo što je preko Miloša izrasla do najpoznatije i najviše cenjene žene u Srbiji - kneginje i majke, kako ju je narod zvao, nikako nije mogla da se pomiri da slavi, bogatstvu i ugledu žrtvuje svoj mir i ljubav. Prvo i najveće njeno razočarenje bila je Petrija, naročito kad je posle njenog ubistva morala da se potuca, da se krije i beži od Miloševa gneva. Pomirenje je u stvari bilo samo smirenje. O negdašnjoj prisnosti, pažnji i nežnosti više nije moglo biti ni govora. Miloš ju je držao u kući, poštovao i priznavao samo zbog dece, koju je zaista mnogo voleo. Otkako se Jelenka uselila u desno krilo konaka, Ljubica je onim istančanim čulima žene i majke naslutila da je u toj lepotici dobila jednu od najopasnijih suparnica. Suparnicu koja je sve unapred proračunala, koja zna šta dobija s Milošem, i koja će umeti da istraje u svojoj odluci. Boriti se s njom, značilo je izazvati gnev Milošev. Ostajalo joj je da se pomiri sa sudbinom i priziva u pomoć Boga. Zato je redovno svakoga dana odlazila u crkvu, klečala i upućivala vatrene molbe nebu, kunući i želeći smrt ženi koja je zauzela njeno mesto u srcu Miloševom. Ali, bila je već mesecima svesna i sama da gubi bitku. Jelenka je sve više opčinjavala Miloša; on je sada svaki slobodan trenutak provodio s njom. Dok je bdila i molila se Bogu, borila se kao očajnica, iako se on sve više od nje udaljavao. Molitvama je branila svoj dom, svoga muža i oca svoje dece. Tako je često pomišljala da bi bolje bilo da je umrla nego što je ovako nisko pala. Ona koja njega nikad nije ni u mislima izneverila, stalno je izneveravana i potiskivana od drugih. Pa ipak, sve to više nije moglo ostati tako. Mora se naći nekakvo rešenje - izlaz. S Jelenkom niti hoće niti može ostati pod istim krovom. Pogotovu je nedopustivo da joj ta belosvetska vaspitava Savku i Petru. Odlučila se na ono najteže: da napusti Kragujevac. Konaci u Požarevcu i Beogradu već su izgrađeni. Našla je i razlog da traži preseljenje. Tri dana je ležala, izgovarajući se bolešću. Znala je da će Miloš doći da je obiđe i vidi kako joj je. Obukla se u svoje najlepše odelo i čekala ga sedeći na minderluku. Ušao je užurbanim korakom, razdražena lica i nepoverljivih očiju. Gledao ju je časak, a zatim je izveštačenim osmehom pokušao da ublaži svoje neraspoloženje: - Činiš voliko, Ljubice, nisam znao da si toliko bolesna! - Nešto mi je lakše, ali se još ne osećam dobro. Hećim mi je rekao da bih morala promeniti vazduh. - Za to je bar lako! Eto, konak u Požarevcu je gotov. I sam sam mislio da se jedno vreme tamo preseliš sa decom - odgovorio je Miloš, vrebajući kakav će to utisak ostaviti na njenom licu.
- Ja bih, Milošu, htela što pre da odem. Ne mogu, shvati me, ne mogu više! Teško mi je. Bolna sam! - u očajanju reče Ljubica i gorko zajeca. - Sve ću učiniti da ozdraviš, da ti bude u Požarevcu dobro, a zimu možeš da provedeš u Beogradu ili u Topčideru. Tamo ima boljih 'ećima, a i za decu ćeš naći učitelje - rekao je, osetivši želju da priđe, ali se savladao jer se bojao da izlivom nežnosti ne učini da ona odustane od svoje namere. XIV Ono što se počelo i postiglo u pregovorima s Marašlijom, niko više nije smatrao dovoljnim. Čak ga se nije ni sećao, a ukoliko se sećao, bilo je propraćeno negodovanjem. U zaostalu Srbiju zakoračio je nov i nezaustavljiv život. Iz Austrije je nagrnuo novac; sve više ljudi htelo je da trguje i da se bogati. Na drugoj strani, seljaci su se gladno bacili na zemlju koja će ih hraniti i omogućiti im bolji život. Spahije su, istina, još po gradovima, ali su odsečene od sela. Njima se ponešto i ubaci u kljun da ne reže. Sekira neumorno radi, a iz udaljenijih i nepristupačnih krajeva svi teže da se spuste do plodne i pitomije zemlje i da zauzmu što bolje komade. Krči se što je neiskrčeno, a Turci užurbano nude na prodaju svoje pravo. Kao u nekakvoj novoj naseobini, u Srbiji se svako trudi da što više uzme i zahvati. Pri tom se mnogo ne pazi da li je ono što neko prigrabi već ranije neko kupio ili zauzeo. Vlada pravo jačega. Seljaci se mnogo ne ustežu da zakorače i smotaju manastirsku i opštinsku zemlju. A Miloš u tome svima daje najbolji primer. Pohlepan je na svako dobro parče zemlje, i ma gde da mu se dopadne nečija njiva ili livada - njegova je. Vodenice i valjarice isto tako. U njegovim rukama su skele i mehane; zastupnik je carina i drži skoro svu trgovinu preko svojih ortaka. Posle njega - njegove starešine najviše zahvataju. Ali, ukoliko je jedna ličnost jača, sposobnija, a želi da se više obogati i ojača, utoliko je više nezadovoljna Milošem i njegovom upravom. O Turcima skoro niko više i ne vodi računa. Čak i dostojanstveni vezir Abdurahman sad je samo čovek koji blagosilja sve što Miloš naumi da sprovede u delo. Tursko Carstvo je samo privremeni okvir, a sve što se događa i stvara u Srbiji - nešto je novo. Miloš i ceo njegov upravni aparat strepe i svu pažnju poklanjaju onome što može da dođe spolja, strahuju od nezadovoljnih emigranata, a preko nezadovoljstva koje se rađa u zemlji prelazi se olako. U stvari, knez, kao i svi vladaoci sveta, traži uzrok tamo gde ga nema. Ne opaža greške svojih ljudi, povećani namet, kuluk koji narod obavlja njemu i starešinama. Ne shvata da grdnje i uvrede domaćih ljudi narod teže podnosi od turskog zuluma. Vrenje u narodu je mnogo jače u plodnim krajevima, oko granica i reka, gde su ekonomski uslovi bili bolji. U tome prednjače smederevska nahija i Pomoravlje. Na čelu novoga strujanja nalazi se jedan do tada malo zapažen čovek - Miloje Đak, iz Kusatka. Nemiran je duhom, odlučan i brz na novinu. Kad je izbio prvi ustnak bio je pop, ali svešteni čin mu nije odgovarao. Raščinio se i postao pisar Vujice Vulićevića. Zatim je trgovao, a prilikom sloma trinaeste prešao je u Austriju, gde je ostao sve do drugog ustanka. Učestvovao je u nekolikim borbama dok nije sklopljen mir. Zatim ga je Miloš kao pametna i učena čo veka više puta angažovao za obavljanje poslova sa austrijskim vlastima. Posle toga, Miloje se odao trgovini stokom.
Putujući kao trgovac, Miloje je neopaženo stvorio mnogo svojih tajnih uporišta i sada je čekao pravi čas da počne ostvarivanje svoje zamisli. Buna u Grčkoj, neredi u Turskom Carstvu, nesporazumi između Miloša i Abdurahman - paše, pozivi emigranata na ustanak, nezadovoljstvo i nepristajanje Porte da iziđe u susret zahtevima koje je narod preko Miloša postavio sultanu - sve je to uticalo da se Đak odluči na javni istup. Ali i pored njegove žive delatnosti, rad mu je dugo ostao nezapažen. Nekako početkom 1825. godine, nahijskom knezu Petru javljaju kako neki seljak iz Selevca, umešan u bunu požeške i rudničke nahije, stalno napada njega i kneza Miloša, pozivajući narod da svrgne stare starešine i izabere nove. Ne sluteći kakva će se nesreća dogoditi, Petar prispe noću sa svojim momcima i sveže toga seljaka, u nameri da ga sprovede za Kragujevac. Kad to doznaju ostali seljaci, uzmu oružje i opkole Petra i njegove momke. - Kakav je to red i pravo da ti s momcima hajdučki upadaš čoveku u kuću, vežeš ga i plašiš mu decu! Ako je kriv, dođi danju kako vlasti dolikuje i vodi ga. Ili ga traži od sela i kaži njegovu krivicu, pa ćemo ga mi sami predati sudu - vikali su razdraženi seljaci. - Ljudi, braćo, on je grdio kneza Miloša i mene - pravdao se Petar - a pozivao je narod da pobije moje momke. - Nije, vala, ni grešio, Petre, jer tvoji su momci ko besni psi i zaista ih treba sve pobiti. - Braćo, urazumite se, ja njega moram poslati u Kragujevac. Tamo će sud doneti odluku je li kriv ili nije. - Ne luduj, Petre! Ko zamakne jednom u Kragujevac, iz njega se više ne vraća. Nego puštaj čoveka i hvataj maglu dok ti je čitava glava! Petar nije imao kud, nego pusti seljaka i sutradan se vrati u Azanju, ali tek tu naiđe na bundžije. Bili su prispeli seljaci i iz okolnih sela, pa čak i iz onih najudaljenijih. Ogorčeni, stanu vikati na Petra. - Presiti smo i tebe i tvojih momaka i kneza Miloša! Nametnuli ste nam porez veći nego Turci, a vaše bezakonje se ne može s njihovim ni uporediti. - Braćo, to što vi radite, to je buna. Čim čuje Miloš, poslaće na vas vojsku. Nego, ako vam je što nepravo a vi recite, pa ću ja izvestiti Miloša; on će to odmah izvideti i, ukoliko je pravo na vašoj strani, izmeniti. - Ako je tako, Petre, onda najpre da znaš - nećemo te za kneza! Drugo, tražimo da narod sebi bira starešine. Da se ukine kuluk za glavare, smanje porezi i odstrane Miloševi bezdušnici što satiru narod. Isto tako, zahtevamo da jedino sud može kažnjavati krivce ili nekog osuditi na smrt. - Dobro, ja ću izvestiti o svemu kneza Miloša, a vi se raziđite kućama. - Nećemo! Ovde ćemo čekati odgovor! - vikali su seljaci.
O pobuni i zahtevima seljaka, Petar izvesti Miloša. Knez odmah otposla u smederevsku nahiju svog brata Jovana i Milutina Garašanina da izvide do koga je krivica i da na svaki način umire narod, a okolnim nahijskim starešinama naredi da motre na sve što se u narodu zbiva i paze na kretanje smutljivaca i sumnjivih. Jovan i Garašanin prispeše sa nekoliko stotina vojnika u Azanju. Kako buntovnici nisu imali nameru da se proliva bratska krv, izmešaju se s Miloševom vojskom. Kad su kneževi vojnici doznali zbog čega se narod buni, i oni se pridruže buntovnicima. Tom prilikom rekoše Garašaninu da će ga zadržati za svog starešinu ako može odsad da upravlja i sudi kako narod traži, a ako ne može ili ne želi, oni će naći sebi drugog čoveka. Da izbegne smutnju koja se mogla pretvoriti u veliku nesreću, Jovan se blago obrati buntovnicima: - Braćo, ne treba da sumnjate u dobre i pravedne namere kneza Miloša. On će zauvek stati na kraj zulumima, smanjiće koliko se može porez i postaviti vam za starešine one ljude koje vi želite. A da se uverite kako govorim istinu, izaberite svoje ljude, dajte im punomoćje, a ja vam dobar stojim da će ih knez potvrditi. Na te reči buntovnici se primire, posle čega nastane dogovaranje. Najzad istaknu Miloja Đaka za svo ga nahijskog kneza jer je po njihovom mišljenju bio narodni čovek koji poznaje njihove nevolje. Istovremeno, namesto Garašanina izaberu Andriju Jokića, trgovca iz Topole. XV Izgledalo je da se ovim buna smirila. Jaseničani i Lepeničani se vratiše svojim kućama; uz put su po selima pričali šta se dogodilo u smederevskoj nahiji i kako je Jovan obećao da im smeni Garašanina a umesto njega da postavi Andriju Jokića. To je samo po sebi uzbunilo ove krajeve. Jaseničani se potom okupe u blizini sela Šatornje i donesu zaključak da ni oni ne žele Garašanina za nahijskog kneza. Zatim odrede nekoliko kmetova da odnesu Milošu u Kragujevac narodnu molbu u kojoj traže da im se ispuni obećanje koje im je dao Jovan. Miloš odmah pozva sebi Andriju Jokića i potvrdi ga za kneza jaseničkog, a umesto Parezana postavi Milutina Đorđevića iz Žabara za lepeničkog kneza. Potvrdio je čak i Miloja Đaka, jer se bojao da mu ne umakne, ili iznova ne raspiri bunu. Međutim, Đak nije hteo Miloševu milost i pomirenje. Odmah po Jovanovu odlasku u Požarevac, poče raditi na pobuni. Okupio je buntovnike najpre u Selevcu, zatim iz okolnih sela, pa čak je dospeo i u Palanku. Poslao je glasnike Jaseničanima i Lepeničanima da se dižu i okupljaju u Topoli, a on da će im doći s vojskom iz smederevske nahije. Svoga brata Milića s nešto pobunjenika posla u Požarevac da tamo dižu narod na ustanak. Čim je čuo da buntovnici idu na Požarevac, Jovan napusti svoj konak i s porodicom pređe u Poreč, jer za Kragujevac nije mogao proći. Milić posavetova narod u požarevačkom kraju da se ne buni protiv Miloša, već protiv njegovih ljudi, koji čine nepravde kao i protiv velikog poreza. Osamnaestog januara Miloje Đak krenu s pobunjenicima iz Kusatka i sutradan se sjedini s Jaseničanima i Lepeničanima. U Žabarima se sastade s kmetovima koje je Miloš bio poslao da izvide kakvi su uslovi Miloja Đaka. U početku razgovora on se pokazao uporan i ratoboran, ali najzad popusti, tražeći da se arhimandrit Melentije Pavlović zakune pred narodom u Miloševo ime kako se niko od pobunjenika neće uzimati na odgovornost. Kad arhimandrit odbi da položi zakletvu, Đak planu i odlučno izjavi:
- Kad je tako, duovniče, onda idi i kaži Milošu da ćemo odsad razgovarati samo pod oružjem. Mi smo rešili: nećemo odustati dok svoje pravo ne izvojujemo. Reci knezu još i to da mi neizostavno tražimo da se sve nahije što pre sakupe kako bi se porez pravedno razrezao. Isto tako, tražimo da se jednom za svagda ukine nasilje, utvrde narodna prava i da narod sam izabere starešine, jer nismo mi krv protiv Turaka prolivali da bismo gore tirane na svoj vrat navalili. Tako se Miloševi izaslanici vrate u Kragujevac neobavljena posla. A gotovo sva Srbija već se bila zatalasala i krenula u bunu. Nered je zahvatio i beogradsku nahiju; jedino je Jevrem uspeo da održi mir u Mačvi, a delimično i u valjevskoj nahiji. Uz Miloša je ostala i gružanska nahija, zahvaljujući Vučiću, koji je kao knez bio omiljen u narodu. Dvadesetog januara, Đakove pristalice održale su u Topoli svoju skupštinu na kojoj su doneli zaključke i formulisali svoje zahteve Milošu. Iz rezolucije koju su mu poslali Miloš je odmah shvatio da bunu vode zaista spretni ljudi, kojima nije cilj samo ono što je na skupštini u Topoli pred narod izneto. Među pobunjenicima se nalazilo dosta njegovih obaveštača i posmatrača, koji su mu svaku izgovorenu reč odmah prenosili. A narod je gunđao: »Ne može ovako zadugo ostati.« »Mnogo je ćaja a malo jaja, i za svakog narod kajganu ne može peći.« »Narod je sav složan i Miloš se ne može odbraniti.« Bilo je i takvih koji su, ustajući protiv Miloša, uzimali u pomoć i samog vezira Abdurahmana, tvrdeći kako je on kazao kmetovima da »više od naroda ne traži sem po pet groša od odžaka. A eto im Miloša pa neka ga upitaju kud on ostalo troši i deva.« Na to Milošev uhoda upita: - A da li bi vi ubili Miloša? - Ne odmah. Najpre bi morao da nam položi račune kud je denuo narodno blago. A narod zna koliko je i kad davao. - A posle? - Verovatno bi omastio konopac - odgovorio je mirno jedan od pobunjenih seljaka. - Zar vi verujete da će se Miloš vašim zahtevima pokoriti? - nastojao je uhoda što više da izvuče. - Moraće, ili mu nema druge već da gine! Mada je narod listom bio na Đakovoj strani, njegova vojska predstavljala je gomilu nepouzdanih bundžija koje je samo nezadovoljstvo držalo na okupu. Njihov broj se penjao katkad na pet hiljada, a bilo je dana kad je iznosio samo hiljadu, jer su tumarali po okolnim selima, pijančili i hvalisali se. Isto tako, surova zima je ometala svako njihovo veće okupljanje. I dok su Đakove pristalice uludo pretile, poručivale i dogo varale se, dotle se Miloševa vojska užurbano iskupljala. U Milošu ponovo ožive onaj stari bundžija i ratnik. Znao je koliko je narod nepouzdan, pa je želeo da pred nezadovoljnike iziđe makar i sa malom vojskom, ali da je ova čvrsta i organizovana. Svu svoju nadu je polagao u Gružane koji su se, predvođeni Vučićem, bili iskupili u Kragujevcu. Ali pre nego što se krenulo na buntovnike, sva Miloševa vojska iskupi se pred konak, gde joj knez održa govor:
- Braćo moja, vi svi znate da je ovo što imamo - moje i vaše delo. Znate i to da su i ala i vrana pregnule da nas unište i ponovo u ropstvo vrate. I tako, nešto Turci, a još više strani agenti, uzmutili su narod jer veruju da će, ako meni dođu glave, lako sutra Srbijom zavladati, u oganj je baciti i krvlju narodnom natopiti. Ja, međutim, vama kažem a njima još jednom poručujem: mogu i da poginem i nestanem, ali Srbija ima hiljadu boljih i spremnijih ljudi od mene koji će nastaviti da brane njeno pravo i slobodu. Eto, tu je i Vučić koji je zaslužio da danas sablju pripaše i narod od zla brani. Za njegovu vernost ja ga tim znamenjem danas nagrađujem. - Živeo Miloš! Živeo Vučić! Dole izdajnici i razbojnici! - povikaše oduševljeni Gružani. Miloševi momci iznosili su neumorno iz podruma čabrove vina i rakije. Knez se umeša među seljake, te je s njima razgovarao i ljubio se sa starim poznanicima. Kragujevčani su zaprepašćeno gledali što se radi pred kneževim dvorom i kako se ističe Vučić. Do toga dana sablju su pored Miloša mogli da pripašu samo Jovan i Jevrem kao kneževa braća. Pošto je svoju vojsku dobro ohrabrio i oduševio za borbu, Miloš je pošalje s Vučićem na buntovnike, a za sebe zadrži svoje momke i nekoliko stotina odabranih ljudi na koje se mogao u svemu pouzdati. A pomišljao je i na ono najgore: ukoliko se Vučićevi ljudi pokolebaju ili ih buntovnici razbiju, njemu će bar ostati pouzdano jezgro iz kojeg se može stvoriti nova vojska, sposobna da stupi u bitku sa nezadovoljnicima. Pored toga, kao prethodnicu je poslao mnogo svo jih uhoda i poverljivih ljudi, koji su tobože bežali ispred Miloševog zuluma i predstavljali se kao buntovnici, a u stvari su imali zadatak da među đakovce unesu što veću zabunu. Ni Vučić nije sedeo skrštenih ruku. Ne manje lukav od svog kneza, i on je slao ljude koji su unosili paniku u narod. Oni su tvrdili kako Vučić stavlja pod nož sve one koji su pristali uz buntovnike, a koga od seljaka ne zatekne u njegovom domu, odmah mu sve spaljuje i ubija porodicu. Od Uba to isto čini Jevrem s mačvanskom i valjevskom vojskom, a Jovan s požarevačkom. Kroz sela kuda je Vučić prolazio, Đakovi jednomišljenici istrčavali su bosi da se pridruže Vučiću i njegovoj vojsci. Dvadeset i prvog januara Vučić posede Oplenac i tu podiže logor. Ispod njega, kod topolskih kuća, rasporedila se bila Đakova vojska. Istoga dana kad je krenuo Vučić, krenuo je i Miloš iz Kragujevca za Čumić. Odmah je bilo očigledno da su pobunjenici uzalud gubili vreme u pregovaranju, jer su oklevanjem i slanjem deputata omogućili Milošu da se pripremi za što bolju odbranu. Ali oni ni sada nisu bili odlučni da stupe u borbu; uvereni su bili da će svojom brojnom premoći preplašiti Miloša i Vučića, i tako spor okončati pregovorima. Mada je Đakove izaslanike uveravao da želi pregovore, Vučić u toku noći tajno pripremi svoju vojsku i u zoru izvrši napad na pobunjenike. Iznenađeni i neodlučni, đakovci su bili potučeni do nogu. Istina, jedno odeljenje buntovnika koje je predvodio Đak borilo se i dobro održalo, ali kad je Miloje dopao rana, i ono je popustilo i razbeglo se. Vučić nastavi gonjenje potučenih sve do Ratara, a Miloje Đak, teško ranjen, pobeže prema Beogradu s namerom da se dočepa Save ili Dunava i prebaci u Austriju. Njegov brat Milić, neobavešten o tragediji na
Oplencu, iznenada upadne u Ratare i zametne boj s vojskom, ali odmah bi savladan i po Vučićevom naređenju posečen. XVI Uprkos pobedi i razbijanju Đakove vojske, u narodu nije nastalo primirje kakvo je Miloš želeo. Jevremu, koji je dvadeset trećeg januara stigao u Kusadak sa svojom vojskom, postalo je sasvim jasno da uzroke buni ne treba tražiti jedino u težnji Miloja Đaka da se istakne, nego da su dublji koreni uzrok bratoubilačkog sukoba. Vučićeva vojska pljačkala je u pobunjenim selima kao da je upala u neku neprijateljsku zemlju. Jevrem je, doduše uzalud, pokušavao da svojim vojnicima zabrani pljačku i nasilja, jer je pretila opasnost ne samo da žešća buna izbije na drugom mestu nego i da anarhija počne baš od pobedničke vojske. Da je to mogućno, najjasnije mu je pokazalo držanje oko tri hiljade ljudi pod oružjem koji su se izjasnili na zboru u Dragačevu da neće da idu na svoju braću, a Milošu su čak poslali i izveštaj da za svog starešinu ne žele više kneza Vasu, »jer nas naziva fukarom, a fukarom nas je on načinio«. Isto tako, već se bila digla na noge i beogradska nahija. Zato Jevrem javi Milošu da što pre pohita u Veliku Krsnu i da pokuša na svaki način da smiri narod. U ovako teškoj situaciji, Miloš dobi vest da je Miloje Đak uhvaćen u Malom Mokrom Lugu. U mislima je video Miloja Đaka: ozbiljno lice i lukave oči kojima ništa ne može da izbegne. U boju za Požarevac jurišao je desno od njega. Bio je zaista hrabar i odlučan. I vešt trgovac i slatkorečiv čovek. Slao ga je preko da nabavlja oružje, džebanu i hranu. Čak je jedno vreme pomišljao da smeni Vujicu i na njegovo mesto da postavi tog raspopa. Podmuklo pseto, kako je samo umeo da se pretvara! Nije ni osetio kad su se otvorila vrata i zabubnjao promukao glas Marka Štitarca. Diže glavu i upita: - Šta je? - Jovan Vićentijević traži da te vidi. Uhvatio je Miloja Đaka i doveo ga ovamo. - Pusti ga neka uđe. Miloju podaj da jede, a onda mi ga privedi. Činiš voliko, Marko, neka ga niko ni prstom ne takne. - Ja ga ne bih, gospodaru, prstom tako, ali bih ga klao. - Sikter! Da nije bilo tebe i takvih kao što si ti, Miloje bi na miru danas trgovao. Pored toga, izdaj naredbu da od danas prestane svako nasilje, pljačka i osveta nad narodom. Vala, dosta ste se i vi nabesneli i počinili zuluma! Je li ti jasno? Potom je ušao Jovan Vićentijević, onizak seljak, širokih ramena i debela vrata. Uhranjen, zaobljenog lica, sitnih lukavih očiju. Gledao je Miloša radoznalo i uplašeno. Desni brk mu se micao kao u mačka. - Kojim dobrom? - upita ga Miloš. - Pa eto, gospodaru, kao što znaš i sam, pobuniše se seljaci i ja ostadoh s deset momaka. Krenem ja tako da pohitam tebi u susret, kad čujem od nekih svojih da se ranjen Miloje nalazi u kući jednog seljaka,
odem ja sa momcima, opkolim kuću gde se krio i pozovem ga na predaju, a on ni da čuje da se preda. I tako, morao sam da zapalim kuću i isteram zverku iz legla. - Dobro. Dobićeš nagradu od 1200 groša, a onom nesrećniku kome si kuću zapalio valjda je dosta dvesta groša. - Dosta je, gospodaru! To i nije bila neka kuća, nego obična pletara. More, ni pedeset groša nije valjala! - Ene - de! Tebi nije mnogo hiljadu i dvesta groša što si ranjena čoveka uhvatio, a za tuđu kuću dosta je i pedeset groša! Beži mi ispred očiju dok nisi zaradio pedeset vrućih po turu! Grdno uplašen, Vićentijević bez reči umače kroz vrata. »Zar ovakva stoka treba da ima slobodu? Njima je potreban dobar čoban. Za žuto dugmeće zaklati čoveka. Gledao me kao smrtno uplašena zver«, razmišljao je Miloš. Potom se vrata otvoriše i Miloje Đak lagano uđe. Pridržavao ga je jedan od momaka. Gologlav, kosa mu rasuta preko izrazita čela, glavu drži uspravno, oči mu prkosne, a usne stisnute. Miloš podiže oči, i pogledi im se susretoše. Započe nemi dvoboj očiju. - Ustao si protiv mene. Hteo si da razgovaramo pod oružjem, a eto na šta si spao, kako bedno izgledaš. - Ne, nisam bedan; pobedio si me zato što sam verovao da si čovek. I da se nećeš odlučiti na prolivanje bratske krvi. Samo upamti, Milošu, to nije pobeda. Iza mene će doći drugi, treći, stoti, upravo svi oni koji neće i ne mogu da se mire s nasiljem. - A tako! Još mi i prkosiš! Smrt je sitnica u čovekovu životu. Ti to bar znaš. Koliko smo joj puta gledali u oči zajedno. - Namesti ga da sedne, pa iziđi! - naredi Miloš momku. Kad se vrata zatvoriše, Miloš reče Đaku: - Uviđaš li bar sad, nesretniče, kakav si jad i pokor navukao na sebe zbog one bezglave rulje? Nego, ako si čovek, a ja te, Miloje, znam kao takvog, reci mi pošteno u četiri oka šta bi bilo da si me nešto zaista pobedio i da ja, kao ti danas, stojim pred tobom? Miloje se začudi. Nikad ranije nije video Miloša tako zabrinutog. Bio je uveren da Miloš neće prema njemu pokazati milosti, a gle sad: pred njim zaista više nije stajala pohlepna besna zver, nego čovek kome je sve visilo o koncu. Oklevao je samo časak sa odgovorom, zatim se gordo osmehnu: - Čuj me, Milošu, pošten čovek bar pred smrt treba da govori istinu, a ja ću ti je, vala, i reći. Ti si okružen laskavcima, podlacima i nasilnicima, a držiš ih da umesto tebe prljaju ruke krvlju i nečistim delima. Moja je namera bila da te ograničim u vlasti, jer ma kako da ti svoju vlast u kićeno ruho skrivaš, ona nije ništa drugo nego nasilje. - E, moj Miloje, bio si pust i lud otkako te znam, pa ni sad nisi izmenio ćud. Žao mi te, ali ti odista ne mogu pomoći. Međutim, hoću da ti dokažem kako nisi u pravu. Iako si toliko zla počinio i sebi i drugima, voljan sam da te izvedem pred narod, pa ako ti on pozlati ruke, prikloniću se. - Tvoja volja, kneže!
Na vratima se pojavi Marko Štitarac. Miloš mu zapovedi: - Odvedi Miloja i posadi ga na konja. Zatim postroj vojsku pa me zovi. Zao i podrugljiv osmeh igrao je oko Miloševih usana za sve vreme dok je očekivao da ga Štitarac pozove. Zatim ogrnu ćurak i iziđe pred kuću. Vojska je već bila postrojena. Prozebli ljudi tapkali su u mestu. Nešto bezdušno i ljutito u isti mah izbijalo je iz njihovih očiju. Pojavi se Štitarac, a pored njega na bangavom kljusetu jahao je privezan Miloje Đak. Ma kako da je izgledao jadno, ipak je neko čudno dostojanstvo zračilo iz njegovog držanja i očiju, koje su mirno gledale postrojene ljude. Miloš se osmehnu, istupi napred, okrenu se vojsci, a zatim baci brz pogled na Miloja kao da je hteo reći: to su oni zbog kojih si sebe unesrećio! - Braćo, ovo je Miloje Bak koji je kriv što sam vas po ovome nevremenu pokrenuo iz vaših kuća. Ostavljam vam na volju da odlučite... Da mu oprostite ili da ga osudite. XVII Danima Miloš nije mogao da odagna iz sećanja poslednje časove Miloja Đaka. Sećao se kako je, mada smrtno ranjen, dostojanstveno sedeo na mršavom kljusetu i očima punim bola gledao smrknute i prozeble redove vojnika... Mrazna zvezdana noć ležala je nad Kragujevcom kad je knez, u pratnji svojih momaka, ušao u grad. Strah se bio sručio na prestonicu. Ulice puste, nigde svetla. Straže prolaze ćutke, ili nemo stoje dok on prilazi konaku. Konjušari su pritrčali i prihvatili mu konja. Marko Štitarac je potegao kuburu i opalio. Miloš ga je pogledao iznenađeno. - Neka ova govnarska varoš zna da si pobedio i vratio se, gospodaru - viknu Marko i ispali drugu kuburu. Na mitropolitovu konaku odškrinuše se kapci, zasija svetlost i pokaza se jedna bradata glava. - Šta se dogodilo? - Došao je gospodar. Buna je ugašena. Miloje Đak pogubljen - odgovori neko hrapavim glasom. - Hvala bogu! - odgovori mitropolit. Jelenka je čula kad je Miloš ušao u dvorište. Bila je budna i ležala na divanu okrenuta raspaljenom ognju. Ona je još od sumraka osećala nekakav slatki i nesavladiv umor, i nije mogla da se drži na nogama. Ceo život kao munja proleteo joj je kroz sećanje. Miloš ju je uzeo, tačnije rečeno - prisilio je da živi s njim. Dok je Ljubica bila u Kragujevcu, dolazio je po večeri a pred zoru je ostavljao. Bila je i sama zadovoljna i priznavala da bi bio zločin pustiti da preostala mladost prođe prazno i uludo. A posle je sve pošlo nekako široko, dobro, i Miloš je sve slobodno vreme provodio uz nju. Ima već mesec dana otkako zna da je zanela. Ljubav više nije bila samo prazno uživanje u kome se ubija samoća i rasterećuje telo. Osećala se čudesno, skoro blaženo. Opet je sanjarila o sreći. Napregnuto je slušala kako se razgovor i buka u konaku stišavaju. Zatim se nečiji lagani koraci začuše pred vratima. Legla je i pritajila se kao da spava. Vrata su se lagano otvorila, i Miloš je nežno, skoro šapatom pozvao:
- Lenka! Srce joj je obamrlo. Ostade nepomična, dišući tobože duboko, kao u snu. Prišao je, seo na ivicu sofe i lagano odigao kadifeni pokrivač. Dodir njegovog hladnog dlana godio je i izazivao prijatnu jezu u celom telu. Izazivački se protegla i, kao da ne zna šta se događa, nešto promrmljala, pa se lagano okrenula prema njemu i, tobože u snu, onako kako je to uvek radida kad je želela da ga što više zanese i raspomami, obavila mu ruke oko vrata i povukla ga sebi... Kad su ustali, Jelenka je skuvala rakiju s medom. Zajedno su je pili, a Miloš je pričao o događajima koji su se zbili dok je gušio bunu. - Ostala sam bremenita - rekla je mirno i srećno. XVIII Već u rano jutro Miloš je prionuo na posao da narodu preko proglasa predstavi Đakovu bunu onako kako je to najbolje odgovaralo njegovim interesima. Po njemu, Đak je bio čovek lakom, slavoljubiv i tuđi agent. Zatim je tražio da se svaka nahija preko svojih starešina izjasni koje uredbe ne odgovaraju narodu, i kakve su joj starešine. Naravno da je svu krivicu bacio na pobunjenike i na starešine koje se nisu držale njegovih naredbi. Pored toga, poslao je na sve strane poverljive ljude da dobro ispitaju uzroke bune, i da mu dojavljuju sve što se događa narodu. Obećao je da će na proleće sazvati skupštinu i na njoj preko narodnih poverenika raspraviti sve nesuglasice i učiniti narodu sve moguće olakšice. U isto vreme, usled Đakove bune, rešio se da ustanovi stajaću vojsku, jer mu je buna pokazala da mora imati vojsku na koju se u svakoj situaciji može osloniti. Već krajem februara, starešine nahija dobile su zapovest da iz svakog sela uzmu u vojnike po dvojicu zdravih mladića i da ih obučavaju vojničkim znanjima i disciplini. Ti vojnici su živeli po nahijskim kasarnama i dobili su naziv »panduri«. Taj naziv dao im je Miloš, jer se bojao turskog protesta što ustanovljava redovnu vojsku. Prvo vežbanje vojnika počelo je u Šapcu. Tri dana pre toga, Jevrem je pisao Milošu: »Ne znam šta će moji Turci u Šapcu učiniti kad stane doboš lupati. Već su sad živi premrli.« Samo nekoliko dana docnije, i Turci su otpočeli vežbu svojih vojnika po evropskom uzoru. Govorili su da je »sultan odavno nameravao talum vojske, ali ga Srbi pretekoše«. Pored preduzetih mera, Miloš se rešio da poseti sve nahije i na taj način da lično dođe u dodir sa narodom. Hteo je da se za svaki slučaj obezbedi za Majsku skupštinu. Uostalom, može se reći da je jedino on bio dobro obavešten koliko je rovito stanje u narodu. Prokrstarivši uzduž i popreko Srbiju na svome putu, Miloš je u Šapcu dugo pretresao slučaj Prote Mateje, koji je dotle živeo u nemilosti, povučen i ostavljen u Brankovini. Turski izveštaji povodom Đakove bune pokušavali su da dovedu u vezu s bunom i osamljenog Protu, jer je tobože jedan Turčin iz Valjeva pričao kako je pre ustanka Jakovljev sin krišom prelazio iz Austrije i boravio kod Prote nekoliko dana. Turska i vezirova namera bila je da navedu Miloša da smakne tog u narodu mnogo poštovanog starešinu iz prvog ustanka. Osetivši to, a znajući da se Prota Mateja ispravno držao za sve vreme bune, Miloš se reši da ga poseti i da ga ponovo vrati u politički život. Za to se, uostalom, bio veoma zauzeo i Jevrem. Razborit, smiren, odlučan i sklon umerenosti, on je s Protom Matejom ostao i dalje u dobrim odnosima, pa je uticao i na Miloša da tog nesumnjivo zaslužnog čoveka priveže za sebe.
Neočekivani Milošev dolazak u Brankovinu veoma je uplašio Protu. Verovao je da mu je kucnuo poslednji čas. Pogledao je na upaljeno kandilo i ikonu, prekrstio se i sam sebi rekao: - Gospode, ako je pobesnela zver došla da mi prekrati život, predajem ti svoju grešnu dušu u ruke. Potom se brzo pribrao. Izišao je smireno i dostojanstven. Nahije u kojima su se pojavile pobune tražile su sada javno i pismeno da im knez oprosti, i svečano obećale da se kod njih više nikad ništa slično neće dogoditi. Posle toga, Miloš dade obećanje da će sniziti izvesne namete. Smenio je veći broj omraženih starešina i uveo novinu da se pored nahijskih knezova odrede narodni delegati koji će motriti na rad starešina, i preko kojih će narod slobodno moći Milošu da se potuži na svaku nepravdu. Smenjeni su Garašanin i Petar Vulićević, ali su i dalje uživali Miloševu zaštitu i milost. Pošto je obavio s narodom još neke stvari koje su se ticale deputacije i narodnih zahteva Carigradu, skupština se razišla u najboljem redu. Ali tek što se skupština razišla, stiže u Kragujevac Mihailo German. Od ruskog ministra spoljnih poslova doneo je pismo u kome ovaj odobrava Milošu što je ugušio Đakovu bunu i kaznio krivce, a ujedno mu saopštava da će Porta, na zahtev ruskog cara, ispuniti sva srpska traženja. Miloš to iskoristi, te iznova sazva skupštinu i narodu saopšti poruke. Time je mir još više učvršćen, a Miloš je tek sada mogao da pomišlja na lične osvete. Uskoro je nekoliko istaknutih bundžija poginulo, ili nastradalo »nesretnim slučajem«. Svakome je bilo jasno: Miloš je oprostio narodu, ali ne i kolovođama. Među poginulima su bili Andrija Jokić, knez jasenički i Petar iz Selevca, zbog koga je izbio prvi sukob. Da ne bi navukao gnev na sebe, Miloš naredi pismenim putem da se krivci za pomenuta ubistva pronađu i njemu pošalju kako bi ih kaznio smrću, jer niko nije imao pravo uzimati ljude na odgovornost za ono što je već on bio oprostio. Te naredbe su pred narodom u dotičnim krajevima pročitane, ali krivce niko nije znao, niti su ih vlasti mogle pronaći. Miloš je oprao ruke, pa je sada vuk bio sit, ali koze nisu ostale na broju. Đakova buna je Abdurahman - pašu i beogradske Turke najpre iznenadila, a zatim izazvala zabrinutost i nezadovoljstvo. Kad je pošao protiv buntovnika, Miloš je obavestio vezira, ali od njega niti je tražio saveta, niti pomoći. Pošto je ugušio ustanak, Miloš je veziru i Porti ovo predstavio kao protest naroda protiv njegove turkofilske politike. Međutim, vezir je bio tačno obavešten o uzroku bune, ali je privremeno morao pred svetom da se raduje Miloševu uspehu. Da ga potpomogne i stiša duhove u Srbiji, i sam je na Milošev zahtev uputio proglas narodu, u kome ga je u svoje i sultanovo ime opominjao na mir i davao knezu za pravo što je oštro kaznio krivce. Abdurahman - paša, i pored toga što je tačno bio obavešten o svemu u Srbiji, smatrao je Milošev položaj nesigurnim, gotovo beznadežnim, pa je našao za potrebno da se s Turcima dogovori i pobrine za sebe. Stoga je tražio od Miloša da mu dozvoli da u grad dovede još hiljadu vojnika, kako bi mu se našli pri ruci u slučaju novih nereda. Iako uvek spreman da plaši narod turskom vojskom, Miloš ipak nikad nije dozvoljavao pojačanje njenih garnizona u Srbiji, kao ni vezirovo mešanje u unutrašnje srpske obračune. Usled toga, i ovoga puta je oštro i odlučno odbio Abdurahmanov zahtev. Abdurahman - paša je došao u Beograd za vezira s velikom nadom. Njegov dotadašnji život uzornog vojnika, čoveka uporno željnog da uspe, bio je isuviše naporan i ispunjen mnogim teškoćama. Do vezirskog položaja dospeo je baš u času kad se tome najmanje nadao. Čvrst i oštrouman, čim se sučelio
sa svim onim što se u Srbiji događalo, osetio je da to nije onakav svet ni onakvi ljudi na kakve je inače bio navikao i dotad poznavao. Uvek u dodiru s vojnicima i kasarnom, dosledan u reči i postupku, prezirao je spletkaše i voleo da mu se hvali vera i carstvo. To mu je umirivalo dušu i davalo mu ohrabrenja da istraje u svim naporima. Mada nikad dovoljno bogat da se preda raskoši i uživanju, ipak je imao istančan ukus za lepotu i žene. Klonio se bilo kakvih veza, iako su Turci meštani, većinom bivše spahije i propali begovi koji su držali mnogo do sebe i naprazno turkovali, nastojali da ga uvuku u međusobne zađevice i niske strasti. Srbe nije poznavao niti ih je cenio. Jedino mu se dopadao Jevrem svojom odmerenošću, uljudnošću i držanjem a pogotovu što je vrlo obazrivo umeo da mu dostavi i prenese sve mnogobrojne Miloševe zahteve ili molbe. Grke je prezirao zbog njihovog cicijaštva i podmuklosti. Jevreje, čak i onda kad su mu bili neophodni kao spretni trgovci za nabavku hrane, oružja ili pozajmica novca, nije hteo ni da vidi u svojoj blizini. Međutim, Miloša se gotovo pribojavao. Zato mu je vrlo često laskao, ali se potajno zanosio mišlju da ga jednog dana uništi, a Srbiju vrati u stanje u kome se nalazila pre prvog ustanka. Tome se ne treba čuditi, jer bilo šta da je radio, on je uvek i dušom i telom živeo samo zato da može nešto veliko i slavno uraditi za sultana i oronulo Tursko Carstvo, čije je nezavidno stanje vrlo dobro poznavao. Iako je dosledno poštovao ugovor sklopljen između Miloša i Marašlije, nikad nije hteo da podupre Miloševe zahteve na Porti, a među Turcima je vladalo uverenje da je imao obavezu da u povoljnom trenutku zaskoči Miloša i Srbe ukidanjem datih privilegija. Pa ipak, ma koliko spreman da se žrtvuje, teške prilike u carstvu i Srbiji nisu mu davale mogućnosti da jasno ispolji svoje namere prema Srbima, a naročito prema Milošu, sve do februara 1826. godine, kada je u Beograd iz Carigrada prispeo carski izaslanik. Ovaj je imao zadatak da obiđe i pregleda utvrđenja prema Evropi, pa da zajedno sa vezirom i istaknutim beogradskim Turcima obiđe sve spoljne šančeve oko Beograda. Pošto su se vratili i zaseli u hanu na Stambolkapiji, poče među njima dogovor. Na kraju su utanačili da se pristupi što hitnijoj opravci beogradskih šančeva. Trebalo ih je pojačati kamenom, s tim da sve te poslove izvrši raja kulukom. Na sastanku, pored ostalih viđenih Turaka, nalazio se i Halid - bej, bivši alajbeg smederevskog sandžaka, sada teskerdžibaša. On se pred Turcima, a naročito pred izaslanikom iz Carigrada, isticao kao carski službenik koji mrzi Srbe i ne podnosi Miloša. - Čestiti efendija - reče Halid - bej - kako će se šančevi popraviti kad vezir nema novca ni svoju vojsku da izdržava? - Raja neka radi kulukom - odgovori izaslanik. - Sirotinja bi i radila, ali ne dopušta Miloš - odgovori mu Halid - bej. Još istog dana Halid - bej obavesti Miloša o razgovorima. Tako su se i zbog toga odnosi između kneza i vezira još više pogoršali. Nekoliko meseci docnije, u decembru iste godine, Abdurahman - paša dobi premeštaj za vezira u Bosni. Prilikom oproštaja s beogradskim knezovima i Jevremom, koji se zadesio u Narodnoj kancelariji, vezir je rekao: - Za ovo vreme s Milošem u Srbiji, od njega sam video dosta dobra, iako su nam prilike ponekad nametale da se jedan na drugog ljutimo. Kažite mu da njegovo dobročinstvo nikad neću zaboraviti. A
nadam se da će Alah dati da se jednom pod boljim okolnostima sretnemo i jedan prema drugom u pravoj boji pokažemo. Govoreći ovo, veziru su oči ljutito sevale. Bilo mu je vrlo teško, jer se u Srbiji nije mogao poneti onako kako je verovao dolazeći u nju. Tek docnije, u Bosni, otkriće se onakvim kakav je u stvari bio. Milošu je mnogo laknulo na duši kad je Abdurahman - paša premešten iz Srbije i na njegovo mesto došao Husein paša, koji nije bio zatucan Turčin kao njegov prethodnik. Inače, bio je diplomata po struci, dobro je poznavao prilike u Evropi i nije se slagao sa sultanovom politikom, jer je verovao da će ona stajati Tursko Carstvo velikih žrtava, a pokazaće se kao nekorisna. Kad se sastao i upoznao s Milošem, odmah je shvatio da pred sobom ima snažnu i upornu ličnost, koja može dugo da čeka ono što želi, ali ne odustaje sve dok željeno ne postigne. S druge strane, zavoleo ga je i zbog toga što se pokazao široke ruke u pogledu davanja novca i darova. Sam Miloš takođe je osetio da će u Husein - paši imati vezira kakav mu je potreban. Zato je odmah preduzeo sve mere da ga pridobije za sebe, jer je, uostalom, i sam vezir izjavio kako je voljan da mu sve učini i u svemu da ga na Porti podrži, ali je zahtevao strpljenje i mir u Srbiji. ŠESTI DEO
I Porta je, po obećanju koje je dala Rusiji, trebalo u roku od osamnaest meseci da reši srpsko pitanje. Četiri meseca je oklevala da ispuni obavezu, ne tražeći od Miloša da pošalje u Carigrad svoje deputate. Iako nestrpljiv, Miloš se pravio da ništa ne zna, ali da bi doskočio Porti, on odredi delegaciju. Vešt u poslovanju s Turcima, nije štedeo reči dajući deputatima uputstva: - Kad prispete u Carigrad, nemojte u prvo vreme ni da privirite u rusko poslanstvo. Za to nemate ni potrebe, jer ja sam izdao naređenje Germanu da vas preko poverljivog čoveka obaveštava o svemu što Rusi preduzimaju. Vi treba samo da obnovite ranije postavljene zahteve, i od njih da ne odustajete. - A šta da radimo ako nam Turci nešto ponude? - upita Davidović. - Uzimajte sve što daju, ali i dalje tražite sve što smo ranije zahtevali. Inače, naši osnovni i najglavnkji zahtevi su prisajedinjenje šest nahija koje su pod Karađorđem bile u sastavu Srbije, iseljenje Turaka iz gradova i nasledno kneževstvo. U tome ne popuštajte ni za dlaku. Šaljući deputate, Miloš nije zaboravio da izrazi zahvalnost ruskom caru Aleksandru, jer ništa nije hteo da prepusti slučaju i vremenu. Dobro obavešten, znao je da su Turci u teškoj situaciji. Pad Atine nije im doneo neko pobošljanje, pošto su se time još više pogoršali odnosi sa evropskim silama. Rusija, Engleska i Francuska koncentrisale su flotu u vodama oko Grčke, tražeći da se između grčkih ustanika i Turaka zaključi primirje. Saveznička flota dobila je naređenje da spreči iskrcavanje turskih trupa na tle Grčke i Moreje. I baš zato što su događaji po Turke rđavo krenuli, Miloš je nastojao da s novim vezirom održava što srdačnije i bolje odnose, a u potaji je bio spreman da se baci na plen.
U takvoj, po sebe nimalo pogodnoj situaciji, Porta je nastojala da obećanjima drži Srbiju u miru. Reis efendija ljubazno primi delegate. - Beg Miloš je dobro sa zdravljem? - Dobro je, čestiti efendijo - odgovori Davidović. - Razmatrali smo vašu molbu. Rešeno je da možete držati policiju, ali sultan ne dozvoljava da ona ima posebnu uniformu, jer ne ide, rajo, da bude jedna zemlja a dve različite uprave i vojske. Pored toga, sultan mi je rekao da će poslati novu vojsku u gradove da obezbedi Srbiju. Neka to Miloša ništa ne buni. To su deputati pismom saopštili Milošu, koji je odmah odgovorio: »Ja nikakvoj turskoj vojsci neću dozvoliti ulazak u Srbiju. Mi se možemo sami braniti od svakog spoljnog neprijatelja. To smo istakli u svojoj molbi. Tako otvoreno recite, da Turci vide kako imamo oštre zube i da smo spremni na sve.« German nastupi po naređenju. Porta shvati da Miloša pretnje nisu uplašile, pa odredi komesara za srpske poslove. II Bitka kod Navarina izazvala je veliku radost u svetu. Rusija je smatrala da će taj događaj nagnati Portu da već jednom ispuni svoje obaveze prema Srbima, a isto tako da prihvate savezničke zahteve u pogledu Grčke. Ali, za svaki slučaj, ruski car obavesti Miloša da Srbija treba da ostane u miru s Turcima ukoliko dođe do rata. Mada se sultan manifestom otvoreno izjasnio protiv Akermanske konvencije, Porta je uveravala deputate kako će srpsko pitanje povoljno rešiti, ali zauzvrat da Srbi moraju obećati da će ostati verni sultanu ako dođe do rata s Rusima. Imajući jasna uputstva iz Petrograda, Milošu nije bilo teško da da takvo obećanje. Kako bi svojoj izjavi odanosti sultanu dao što uverljiviju podlogu, Miloš se reši da održi narodnu skupštinu i da obavesti narod kakvi se događaji spremaju. Imajući iza sebe Čarapićevu bunu i iskustvo iz Đakove bune, Miloš je hteo da se u slučaju velikih zapleta osigura Srbija. Vezir je želeo da se skupština održi u Beogradu, ali Miloš se odluči za Kragujevac. Hteo je da se razgovori vode što dalje od Turaka, i da njihovu pravu sadržinu vezir ne sazna, Uostalom, za Kragujevac su ga vezivala i lična osećanja. Jelenka je upravo bila rodila muško dete, koje je stalno nešto poboljevalo, i zbog toga je želela da za svaki slučaj ima uza se Miloša. Već u zrelim godinama i na granici mladosti i lepote, ona se plašila da Miloš ne baci oko na neku drugu ženu, koja bi potisla i zauzela njeno mesto. Položaj male gospođe, jer je Ljubica ostala velika gospođa i kneževa žena, činio joj se stalno ugrožen, iako za to nije bilo stvarnih razloga. Istina, Miloš je voleo da menja žene, ali su sve to bila časovita raspoloženja, jer se njoj uvek vraćao sa nesmanjenom željom i pažnjom. Uostalom, toliko se puta i sama uverila da Miloš sve više voli njihovo dete, i da je ono sada postalo najčvršća veza između njih dvoje. Ipak je strepela, jer je osećala da za njega predstavlja samo prijatno i
ne baš ustaljeno mesto odmora, gde on nastoji da zaboravi svoje planove i gospodarske brige. Kako je život čudan, mislila je u trenucima kad bi sa detetom ostala sama u konaku. Sve imam što želim, svi mi ukazuju pažnju i poštovanje, ni on nije ravnodušan, ali ja nisam srećna. Peklo ju je ono što samo žena može da oseti. Miloševa snaga, vlast i uticaj sve više rastu. A usled toga sumnjičavo i s podozrenjem gleda na svakoga. Svi oko njega brzo padaju u nemilost akr mu ne laskaju ili mu sve ne odobravaju. Ne jednom je bila svedok kako grubi i prosti ljudi, kao što su Amidža, prota Žujović, Mićić, Štitarac ili Avram Petronijević, vređaju i podsmešljivo se ophode prema Vuku Karadžiću, koji je jedva, pod izgovorom da treba obići porodicu u Beču, umakao u Zemun i otuda pismom ukazao Milošu na štetan uticaj ljudi koji ga okružuju. Njena živa i dalekovida pamet naslućuje da će je ti isti ljudi jednog dana opanjkati i potisnuti. Pogotovu što znaju da ih ona ne ceni i ne poštuje, iako nikad nije dolazila s njima u sukob. Zabrinjava je i to što vole da podvode knezu nove žene. Zato je nastojala da mu njena blizina postane potreba i navika, koja vremenom potisne ljubavni zanos. U tome je i uspela. Miloš je kod Jelenke nalazio ugodno i toplo pribežište. Nju nikad nije obmanjivao. Voleo ju je, bilo mu je s njom ugodno, a ona je znala da nikad nijedna žena neće uspeti njime potpuno da zavlada. Strast je njegova kao vučja glad. Najčvršće ga je mogla vezati roditeljskim osećanjem prema malom Gavrilu. To slabašno i nežno dete imalo je njene oči. Zagonetne i radoznale. Pentrao se Milošu na kolena, čupkao ga za brkove. Njih dvojica su uvek nešto šaputala, a taj strašni gospodar se pri tom grohotom smejao. III Neizvesnost svetskih događaja, zastoj pregovora u Carigradu, uznemirenje Turaka po okolnim pašalucima i otvoreno neprijateljstvo Abdurahman - paše, bili su oblaci koji su se nadnosili nad Srbiju. Spoljni događaji uticali su na to da se priguše težnje pojedinaca, zamru zavere, jer je strah od mogućeg iznenađenja učinio da se sve oči upru u Miloša. Ali se javljala i jedna nova briga: posle Đakove bune, Toma Vučić postajao je sve uticajniji, naročito u Gruži, koja ga je volela i slepo slušala. Kao starešina umeo je dobro da se ophodi s ljudima. U svojoj nahiji nije dozvoljavao da vršljaju Miloševi ljudi. Kuluk je potpuno ukinuo, a sve češće je pokazivao zube. Bilo kako bilo, tek Miloš se zbog toga osećao neugodno iako je verovao Vučiću, pa je u teškoj situaciji bio prisiljen da mu gladi veprovsku ćud. U poslednje vreme mučilo ga je i Ljubičino držanje. Nije se mešala u njegove odnose sa ženama, Jelenku nije htela ni da pomene, ali se s Jevremom sve više petljala u politiku. Kao ni ranije, ni ovoga puta Miloša nije izdalo strpljenje. Glavno je sačuvati mir, uveriti Portu u odanost, a s druge strane biti spreman da se što više uzme ukoliko dođe do rata. S nabavkom oružja, municije i hrane išlo je dobro, ali nije bio zadovoljan uvežbavanjem vojske i teškim naoružanjem. Imao je otprilike isti broj topova koliko i Turci u Srbiji, ali su mnogi od njih bili zastareli. Nedostajalo mu je oko dve hiljade sablji i sedala za konjicu. Njih je morao da pribavlja u potaji, a vežbe da vrši povremeno u zabitnim planinskim krajevima. Usled neredovnih prilika, i sa trgovačkim poslovima je išlo traljavo. Uz to, mnoge starešine, osetivši vrednost novca, koristile su svoje položaje da trguju preko ortaka. Vučić mu je u trgovini solju uzimao dobar deo dobiti.
Iako nikad nije sumnjao u svoje poduhvate, jer je umeo strpljivo da čeka, Miloš se ipak osećao uznemiren. To se, uostalom, naziralo i u narodu. Svi su se plašili rata i već su merkali nepristupačna mesta po šumama. Nije bilo dovoljno samo stišavati narod, već je trebalo i Turke držati u zaptu. Beogradski Turci i spahije proturali su glasove kako se Srbi moraju silom razoružati ukoliko na to ne bi pristali dragovoljno. Naročito su neumorni u tome bili Bošnjaci. Međutim, Husein - paša je ostao u svemu dosledan; verovao je Milošu, a prema Bošnjacima i spahijama bio je vrlo strog. Zbog svega toga, Miloš je od skupštine očekivao velike rezultate. Trebalo je da mu utvrdi položaj u narodu, da uveri Turke kako je Srbija jedinstvena i jedino njemu odana, i da je on jedini koji može održati potreban mir. Mada nije voleo da saziva narod i polaže mu račune, niti da od njega traži uputstva i poverenje, ovoga puta tome je pribegao da smiri narod. Hteo je da objasni zašto se treba držati po strani od sukoba, a da uz to ima pokriće za svoje držanje ne samo pred Turcima nego i pred Rusima. Kragujevačka skupština, u decembru 1827. godine, bila je veličanstvena po broju i uglednim ljudima koji su došli da predstavljaju narod. Pored nahijskih oborknezova i kmetova kao predstavnika sela, tu su prote, igumani manastira, šabačke i užičke vladike, sudije velikog Narodnog suda, okružnih sudova, a prisustvovao je i priličan broj istaknutih domaćina i trgovaca. Skupštinu je otvorio i pozdravio Miloš: - Draga braćo! Pozvao sam vas u ovim sudbonosnim danima da se vidimo, porazgovaramo i o svemu dogovorimo. Ja, kao vaš knez i starešina narodni, otvoreno i javno vam mogu reći da mi u Srbiji ne želimo da se uplićemo u razmirice careva i kraljeva. Rešeni smo da ostanemo verni sultanu i da Srbiju branimo od svakog spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja. Mi zato imamo i dovoljno snage i dovoljno opravdanja. Vezir Husein - paša veran je carski službenik i oproban naš prijatelj, a što se tiče onih zlonamernih glasina koje proturaju Bošnjaci i spahije - mi ih ama ič ne zarezujemo. Car je naš koliko i njihov. Mi smo mu verni, a ako se neko drzne da uznemiri narod i povredi naša prava, odseći ćemo mu ruke do ramena. - Živeo Miloš! - zagrmelo je sa svih strana. - Ti si nam otac! - vikali su jedni. - Junak Miloš! - javljali su se drugi. - S tobom ćemo i u vatru i u vodu! - orilo se sa svih strana. - Miloš! Miloš! Dole izdajnici, dole smutljivci! - Braćo moja! Ja neću nikome da pretim, ali se ničijih pretnji i ne bojim. Naše je da od svetlog sultana molimo i zahtevamo sve ono što nam je obećano. Dok zabuna u svetu traje, mi ćemo strpljivo čekati i bdeti nad onim što u rukama imamo. Toliko sam imao da vam kažem, a sad će vam predsednik Narodnog suda izneti potanko kakva je situacija u svetu i izložiti događaje koji su uticali na to da se prekinu razgovori između naših deputata i Porte. - Živeo Miloš! - odjeknulo je. - Junak Miloš! Otac Miloš! Hoćemo da nam budeš nasledni knez. Dok si ti s nama, niko nam ništa ne može. Ti si naš, a mi smo svi tvoji. Miloš, Miloš! - vikali su oduševljeno skupštinari.
Predsednik suda pročitao je izveštaj o svemu što se dogodilo posle bitke kod Navarina. Nije izostavljen ni izveštaj deputata iz Carigrada. Zatim je pročitao pismo ruskog poslanika, koji u carevo ime zahvaljuje Milošu i narodu u Srbiji za vernost i savetuje mir i strpljenje. Iznet je Portin zahtev kojim se traži od Miloša da u današnjim prilikama ostane odan i pokoran Porti, a ona sa svoje strane obećava da će dati Srbiji takvu obavezu potpisanu od strane cara. Rad skupštine proticao je u punom redu, i ona je municije i hrane išlo je dobro, ali nije bio zadovoljan uvežbavanjem vojske i teškim naoružanjem. Imao je otprilike isti broj topova koliko i Turci u Srbiji, ali su mnogi od njih bili zastareli. Nedostajalo mu je oko dve hiljade sablji i sedala za konjicu. Njih je morao da pribavlja u potaji, a vežbe da vrši povremeno u zabitnim planinskim krajevima. Usled neredovnih prilika, i sa trgovačkim poslovima je išlo traljavo. Uz to, mnoge starešine, osetivši vrednost novca, koristile su svoje položaje da trguju preko ortaka. Vučić mu je u trgovini solju uzimao dobar deo dobiti. IV Uskoro se pokazalo da je Miloš bio u pravu što se uznemirio. Porta je dala obavezu da neće dirati u stečena prava i mir Srbije, ali je u isto vreme obaveštavala Miloša da će pojačati svoje garnizone. Miloš odmah odgovori veziru preko Avrama Petronijevića i Alekse Simića: »Uznemiren sam izveštajem da će carska vojska ući u gradove Srbije. Davanje obaveza s jedne strane, a istovremeno ulazak vojske, nisu mere koje bi mogle uliti poverenje Srbima. Ja sa svoje strane skidam svaku odgovornost za posledice koje bi iz toga mogle nastupiti.« Na to Husein - paša odgovori Milošu da će u Srbiju ući vrlo malo vojske i to samo u Beograd, Šabac i Smederevo, a ta vojska će se nalaziti pod njegovom komandom. Simiću i Petronijeviću je rekao: - Kodža Miloš zna koliki sam mu prijatelj, kao i da ne želim ma čime povrediti vaša prava. Pogotovu što sam u mnogo čemu zahvalan knezu. Što se tiče vojske smeštene na granicama Srbije, ona je pripremljena za Grčku i Rusiju. - Čestiti veziru, to je plašenje mečke rešetom. Ako nam Porta ne veruje, neka ne krije. Mi ćemo joj pružiti još vidnije dokaze naše odanosti - izjavi Avram Petronijević. - Mogu zasad toliko da poručim knezu: neka mirno spava i ne sluša zlonamerne priče spahija i Bošnjaka. - Čestiti veziru, Miloš mi je naredio da saopštim prijatnu vest: za izdržavanje konaka i posluge još je odobrio novih dvadeset hiljada groša, jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo. Evo, ja ih predajem - izjavi Simić i stavi pred vezira dvadeset kesa novca. - Aleksa, to je dobra vest! Moji troškovi su se zaista jako povećali. Prenesi Milošu da"ću mu za to do groba biti zahvalan. Uskoro je Miloš uvideo da njegov i narodni strah nema dovoljno razloga; naime, turska vojska, koja je povećala svoje posade, nalazila se u bednom stanju, slabo naoružana i neodevena.
Pa ipak oko Miloša su se sa svih strana gomilale teškoće. U Sarajevu, Abdurahman - paša je smatrao da mu se pružila dobra prilika da se osveti Milošu za sva poniženja koja je trpeo u Beogradu. Narod strepi od Turaka, a spahije zbog neminovnog rata s Rusima premiru od straha da se Srbi ne pobune i ne stave ih pod nož. Ni odnosi u Miloševoj porodici, zbog Ljubičina držanja, nisu zavidni. Jelenka je takođe uznemirena, jer njen sinčić sve češće poboljeva a nove žene se vrzmaju oko Miloša. Toma Vučić, dotad najpouzdaniji čovek, postaje sve bahatniji i samostalniji. Prema drugim starešinama ponaša se kao gospodar; svi su već znali da mu je vlast udarila u glavu. Ostavio je ženu i decu, i bez pitanja vladike naterao popa da ga venča sa Grkinjom Nulom, koju je preoteo od zakonitog muža. Lepa i mlada Grkinja, opijena Tominom snagom, nije htela da ga pusti samog ni do Kragujevca. Taj surovi čovek, čkiljavih očiju i vučjeg osmeha, zaneo ju je do te mere da joj se činilo kako će ga čim se udalji od nje preoteti neka od srpskih kurjačica. Mada neobično mudra žena, koja čoveka uzbuđuje i lepotom i inteligencijom, ipak se osećala nesigurnom kad je u pitanju čovek koga je ludo i slepo volela. Da nesreća bude veća, Toma više nije hteo ni da pogleda svoju ženu od prve noći provedene s Nulom. Zanemario je i svoju decu, pa je zbog toga došao u sukob i sa majkom. Mnogi su tvrdili da je i Miloš bio veoma iznenađen lepotom mlade Grkinje, i svi su takođe znali da je Jelenka ne trpi. Vučića je trebalo urazumiti i postaviti na svoje mesto, pa je Miloš tražio samo povod. Zamršena spoljna politika, držanje Porte i potreba da među deputatima u Carigradu ima odlučnog i pouzdanog čoveka, sve je to došlo Milošu kao naručeno da Vučića ukloni iz Gruže. - Tomo, mi smo stari drugovi iz rata i najtežih dana. Uvek gde je bilo teško, i gde mi je bila potrebna pouzdana ruka, slao sam tebe. Zato mislim da se i ovoga puta mogu na tebe osloniti. - Možeš, gospodaru - odgovori mu Vučić. - Činiš voliko, naumio sam da te pošaljem u Carigrad za starešinu deputata. Dovoljno si lukav i pametan da celu stvar s Turcima otežeš i rastežeš dok ne vidimo šta će nastati između njih i Rusa. - Pristajem, gospodaru, samo bez Nule neću da idem. - Tomo, lud si ako misliš da ću ti dozvoliti da vodiš u Carigrad i tu ženu. Grkinja i lepotica kao što je Nula može tamo da nam napravi hiljadu muka s Turcima. - Gospodaru, ja bez nje ne idem! - odlučno i tvrdo odgovori Vučić. - Činiš voliko, Boro - viknu izvan sebe Miloš - ko je ovde gospodar? Ja ili ti? - Ti, gospodaru. - Gubi mi se s očiju! Napustio si ženu, decu i staru majku zbog rospije Grkinje! Napolje! I ne miči se iz Kragujevca dok ne vidim šta ću s tobom.
Vučić iziđe ljutit; prvi na koga nalete bio je njegov sin koga su tužili da je ukrao dva cvancika. Gnevan, poče da bije sina do iznemoglosti, a zatim naredi momku da ga kandžija. Vučićeva majka, videći šta joj rade od unuka, istrča i poče zapomagati: - Šta radiš da od Boga nađeš! Malo ti je što ga ti biješ, već si i slugu na moje jadno unuče nahuškao! Vučić, kivan na majku zbog držanja prema Nuli, a ne mogavši da se obuzda, zamahnu i na nju kandžijom. Starica otrča Milošu, skide maramu s glave i poče da kune: - Gospodaru, zlo od Boga da te snađe! Jesi li ti ovoj zemlji zakon i pravda? Zašto si pustio mog krvnika da me prebija ovako staru? Miloš uze za povod ovaj Vučićev istup te ga smeni sa položaja gružanskog oborkneza. Saopštavajući tu odluku, Miloš je tobože plakao, ali su svi iz njegove najuže okoline znali da se pretvara, pogotovo što nije hteo ni da čuje za molbe gružanskih kmetova i seljaka. Za novog gružanskog kneza postavi poslušnog čoveka Topalovića. Vučiću dozvoli da se s Nulom nastani u Poreču i da trguje solju, ali je naredio da ga drže pod prismotrom. Izdržavanje njegove majke, žene i dece, preuze na sebe. V Ruski car Nikolaj bio je sve nezadovoljniji držanjem Turske. Kad je doznao za sultanov manifest upućen islamskom svetu, istupio je kao zaštitnik savezničkih interesa i preuzeo na sebe ulogu čoveka koji će naterati Tursku da izvrši preuzete obaveze. Lako je pridobio Francuze. Englezi, mada su se u početku kolebali, pristali su ipak na rat s Turcima kad je car Nikolaj izjavio da ne želi ni uništenje Turskog Carstva ni svoje teritorijalno proširenje. Rat što su ga Rusi objavili Turskoj i naredba Porte Abdurahman - paši da pripremi vojsku i da je izbaci na Drinu prema Srbiji, oživeše u bosanskom veziru dugo priželjkivanu nadu da je kucnuo čas obračuna sa Milošem. Abdurahman se tek u Sarajevu pokazao u svojoj pravoj boji. Pristalica reforme i uništenja janičara, nastojao je silom i strahom da natera Bosance na poslušnost. Ali se nije pokazao bolji ni prema raji. Propisao je nošenje crne rize, a niko od Srba nije smeo imati silav niti nositi bilo kakvo oružje. Odlučan da ratno stanje iskoristi protiv Miloša, a sumnjajući u svoju snagu i odanost Bosanaca, Abdurahman - paša pozva hećimbašu Đoku, koji je jedno vreme služio Miloša, pa ga upita: - Hećimbašo, hoćeš li mi pravo kazati što te pitam? - Hoću, čestiti veziru, samo ako znam. - Ti si bio u Miloševoj službi? - Bio sam tri godine - odgovori Đoka. - Je li on junak kao što se priča? - Junak je, čestiti veziru, među najboljim junacima u Srba. - Da li ga narod voli?
- Vole ga i slušaju ga, čestiti pašo. Ono, istina, ima ih koji ga u potaji i mrze, ali svi će ga poslušati kad treba. - Reci mi, bi li se Srbija mogla ponovo pokoriti? - A šta sila nije mogla? Samo, ja mislim da bi se mnogo krvi prolilo i veliko zlo učinilo ako neko od Turaka to pokuša. Posle ovog razgovora, Đoka sve saopšti sarajevskom vladici, koji je bio Milošev pouzdanik za Bosnu. Vladika dozove svoga čibukliju. - Sinko - viknu vladika - trči u Srbiju i ponesi ovo pismo Milošu da zna šta mu se sprema sa ove strane. Vladika je još ranije bio obavestio Miloša da Abdurahman - paša okuplja vojsku na Orlovu polju kod Zvornika. Pretpostavljao je da mu namere nisu čiste, pa se zato i usprotivio da bosanska vojska, okupljena protiv Rusije, pređe granice Srbije, ukazujući na mogućnost puta preko Novog Pazara. Saznavši Abdurahman - pašine namere, Miloš se odluči te pozva iz Sarajeva dva najuglednija turska trgovca. Sarajevo je bilo protivnik reforme i nezadovoljno radom Abdurahman - paše koji je svakog jutra oglašavao topom koliko je nepokorenih bosanskih begova te noći udavljeno gajtanom. Ili on mene ili ja njega, mislio je Miloš. Vreme je takvo da niko neće imati prilike da razmišlja ko je kome poturio zamku. Uostalom, bosanski Turci su smrtno mrzeli Abdurahman - pašu, jer im se nije išlo u rat protiv Rusa. - Šta će nam da tražimo Ruse po Rumeliji i Bugarskoj kad imamo Srbe i Miloša na Drini - govorili su želeći da nasuču vezira. Oni su tako govorili zato što su hteli da ga gurnu protiv Srbije kako bi na taj način slomio vrat. Među najveće vezirove protivnike ubrajala se muslimanska verska opština u Sarajevu. Uporno mu je davala otpor i svim sredstvima sprečavala novotarije. Dva najuticajnija čoveka u Sarajevu bili su Hasan Sijerčić i Mujaga Zaltorić. Prvi bogat trgovac i vrlo učen čovek, omiljen ne samo među sarajevskim trgovcima nego i među Srbima; drugi je takođe bio iz čuvene loze, kolenović, junak i veliki protivnik Carigrada. Mujaga je u poverenju pred prijateljima govorio da želi odvojiti Bosnu i zajedno sa Srbima stvoriti posebnu autonomiju. Pristalica begov bio je i ajan iz Gradačca Husein - beg, kome je još vezir Dželaludin pogubio oca, velikog turskog junaka u ratovanju protiv Karađorđa. Zbog velikog uticaja Husein - bega, Abdurahman - paša nije smeo da nasrne na Mujagu Zaltorića i Hasan - bega Sijerčića, iako su mu stajali kao kost u grlu. Vezir je dobro znao da neće moći potpuno slomiti sarajevske Turke dok su god njih dvojica živi. Znajući to, Miloš posla tajno čoveka i pozva ih da mu dođu u Kragujevac, na poverljiv razgovor. Mujagu i Hasan - bega dočekaše u Čačku kola i Milošev pouzdan čovek, te odmah krenuše za Kragujevac. Sačekao ih je u dvorištu konaka i izljubio se s njima u lice.
Gostio ih je puna tri dana. Upoznao ih sa nastalom situacijom na frontu u Bugarskoj, gde su Rusi već bili jako ugrozili Šumelu. Pročitao im je takođe i tekst objave rata cara Nikolaja, u kome je izneo kako ne želi da uništi Tursko Carstvo, niti da uzme ma i pedalj turske teritorije. - Dina mi, nas su iz Carigrada lagali. Nego, ako su Porta i sultan primili obaveze - neka ih ispune. Carigradlije tako i nama obećaju, posle popljuju i poližu, pa nam šalju krvnika da nas istrebljuje. - Ne znam šta da kažem na to - oprezno poče Miloš - jer ja se u carske i kraljevske račune ne mešam. Sultan je moj i vaš zajednički gospodar. Dao sam obavezu da ću ostati miran i odan, što mi i ruski car savetuje. Inače, Bosancima preko Srbije ne dam. Za tu priliku sam Jevrema i Jovana isturio na Drinu i izdao im naređenje da bez boja nikog ne puštaju. Ali ako je vrana bosanskim Turcima mozak popila i hoće za račun Abdurahman - paše da se biju, široko im je u Bugarskoj i Rumeliji. Eto vam puta preko Sandžaka i Kosova. Ja sam pred Bogom i sultanom odgovoran za mir i red u Srbiji. - Nije ni nama, kodža Milošu, do boja kad stvari ovako stoje. Nego, i sam vidiš u kakve smo nevolje dopali, pa ni sami ne znamo šta da radimo. - Kako ne znate? Zar ne vidite da vam Abdurahman pobi sve što je u Bosni čoveka i junaka. - Kaži nam, pobogu brate, šta da radimo? - reče Hasan - beg. - Udrite dušmana, a ja ću pisati sultanu i saopštiti mu kako mu paša pobi najbolje ljude u Bosni. Posle ih Miloš pouči šta da preduzmu. Obdari ih bogato, a zatim ih tajno kolima vrati do Čačka. Za to vreme Abdurahman - paša je naredio svojim potčinjenima da neupadljivo izvrše sve pripreme, da pređu Drinu i da se spuste u Soko, Užice, Šabac, Beograd i Smederevo. Ali kako mu još nije bila spremna sva vojska, užurbano je radio na njenom okupljanju u Sarajevu. Pre nego što će krenuti vojska na Drinu, a da bi zastrašio Sarajevo, odluči da na poljani pored Miljacke poseče sedamnaest najistaknutijih Bošnjaka. Sarajlije, podučene od Mujage i Hasan - bega, okupe se u velikom broju, pa kad vezir iziđe s pratnjom od 400 konjanika da prisustvuje pogubljenju, zaviču: - Ne damo da se ljudi seku! Abdurahman - paša se okrete tada svojoj pratnji i viknu: - Dede, pohvatajte i posecite još pedeset Bošnjaka! Tad Sarajlije obore plotun iz pušaka i pobiju nekoliko momaka, a vezir sa preostalom pratnjom zagrebe u utvrđenje, i na varoš otvori vatru iz topova. - Zar nam dušmanin pobi tolike ljude, a sad hoće kuće i decu još da nam uništi! - povika ogorčeno Hasan - beg. Grad se pobuni. U pomoć Sarajlijama priskočiše Visočani, kojima se nikako nije išlo u vojsku na Drinu. U borbama izgube desetak Sarajlija i pola vezirove garde. Naposletku, Abdurahman stupi u pregovore. Sarajlije mu ostave jednu jedinu mogućnost: da sa preostatkom svoje garde krene za Travnik, jer su se
bojali da ga puste vojsci na Orlovo polje. Kad bosanska vojska na granicama Srbije saznade šta se dogodilo u Sarajevu, odmah napusti logore i vrati se svojim kućama ne pitajući starešine. Oduševljene Sarajlije potom pošalju Milošu darove u znak zahvalnosti. VI Rusko - turski rat dovodio je Miloša u sve teži položaj. Ma koliko da se trudio da odobrovolji Meterniha i da stekne njegovu naklonost, nije u tome uspevao. Mogao je jedino pomoću trgovine, potkupljivanja visokih činovnika i svojih agenata da dozna namere Beča, ali nikad nije mogao zvaničnu Austriju da pridobije za svoje ciljeve. Nagli uspesi ruske vojske u Bugarskoj uznemirili su Austriju, pa je iz Beča gledano na Miloša sa još većim nepoverenjem. Austrijske vlasti izvestiše Husein - pašu da u Srbiju dolazi German kao ruski agent, upozoravajući vezira da uopšte ne veruje Milošu, i da pooštri svoju budnost. Ma kako da je Husein - paša bio razuman i gajio poverenje prema Srbima, a naročito prema knezu Milošu, verovao je da će u Srbiji doći do nereda i napada na Turke: Miloš je osetio šta mu Austrijanci pripremaju, pa odmah pohita da umiri vezira i Portu. Uz pomoć Germana napisao je lažno pismo kao da dolazi od samog grofa Neselroda, u kome se ovaj, tobože, zahvaljuje Milošu što drži red i što je izjavio vernost sultanu. U pismu se takođe zahvaljivalo Milošu što je uspeo da razbije sumnje naroda u pogledu pojačanja turskih garnizona. Bilo je tu i lepih reči na račun vezira koji je prisilio Turke na miroljubivo držanje prema narodu. U tome istom izmišljenom pismu, grof uverava Miloša kako je njegova molba uvažena, i kako je glavnom komandantu ruske vojske izdata naredba da ne ulazi u Srbiju, već samo da pazi na kretanje Srba i Turaka, a u slučaju ma kakve bune da povrati mir i kazni svakog ko bi pokušao da izazove na toj strani nered. Kopije toga pisma Miloš posla Husein - paši, okolnim vezirima i Porti u Carigradu. Austrijska špijunaža dokopa se lažnog pisma i pohita s njime u Beč. Jedini ko je posumnjao u istinitost pisma bila je Porta, ali se uzalud trudila da ga proveri. Ruska vrhovna komanda, obaveštena preko Germana o sadržini pisma, odobrila je Milošu taj postupak. Međutim, vremena su bila teška i neizvesna. Taman bi Miloš izbegao jednu opasnost, a već bi iskrslo nešto novo; ovaj put to su bili događaji u Bosni. Posle svog progonstva iz Sarajeva, Abdurahman - paša se potucao izvesno vreme iz mesta u mesto, uzaludno pokazujući bosanskim kapetanima carsku zapovest i poziv da skupe vojsku i pošalju je na Drinu. Kapetani se nisu odazivali njegovim molbama, a Sarajlije su ga tužile Porti. Vezir uvide i sam da je svaka vlast nepostojana, ali je i pored toga nastavljao spletke protiv Miloša. Pritisnuta Rusima na Dunavu i neredima u Bosni, Porta zadrža u Beogradu Husein - pašu i preporuči Srbima da i dalje žive s njim u ljubavi i poverenju. U istom smislu izdato je naređenje i beogradskim Turcima. Umesto Abdurahman - paše, u Bosni je postavljen za vezira Hamid - paša. Abdurahman je vraćen u Rumeliju, ali mu nije data nikakva komanda. I pored toga što Bosanci nisu bili zadovoljni promenom vezira i obećanjem da ih sultan neće nagoniti da oblače uniforme i vrše vojničke vežbe, oni su, ugledajući se na Miloša, ostali odlučni da se ne miču iz Bosne, čak ni za odbranu samog Turskog
Carstva. Narodna stranka zamoli Miloša da ih u tome potpomogne svojom preporukom u Carigradu. To je uticalo da Se trgovački poslovi između Srbije i Bosne pojačaju. Ostala je ipak jedna mračna strana: Austrija i njeno nejasno držanje. Miloš izvesti Ruse o svemu što radi i što namerava. Car Nikolaj zahvali mu se što je uzeo na sebe odgovornost za ispunjenje turskih obaveza. Kao osobiti znak svoje naklonosti, car je poslao Milošu zlatnu tabakeru sa dijamantima i potpisom. Ma kako da je bio očaran carevom pažnjom i poklonom, Miloš je uveliko vršio potajne pripreme da u slučaju turskog sloma posedne sve srpske oblasti. Iako je Austrija bila moćna carevina, s dobrom vojskom i dobrim naoružanjem, Miloš nije hteo sve u vezi s njom da ostavi slučaju. Još ranije je uočio da glavninu najbolje austrijske vojske i borbenog oficirskog kadra sačinjavaju Srbi iz preka i Like. Znao je da ti ljudi više vole Srbiju nego Austriju, i da će u slučaju sukoba biti na njegovoj strani. Zato preko veoma poverljivih ljudi otpoče da uspostavlja veze sa uticajnim Srbima oficirima i uglednim ljudima iz naroda. Podgrevao im je nadu da će se jednog dana svi naći pod jednim krovom, i da je svakom Srbinu, ma gde se nalazio, sveta dužnost da misli jedino o dobru i napretku Srbije. Vuku Karadžiću je poručio da kroz novine u Beču proturi vesti kako će Srbija ostati mirna i neće se uplitati u sukob između Rusije i Turske. A kako je bio nezadovoljan Vukovim pismom u kome ga je ovaj prekorevao zbog pokvarenjaštva njegove okoline i tiranije, on naredi Aleksi Simiću i Avramu Petronijeviću da pređu u Zemun. - Dozovite 'romoga Vuka pa mu kažite da mu majku i oca njegova! I više nikad da mi ne dođe na oči, jer ću mu prebiti i onu drugu, zdravu nogu! Čuste li, more? - Čuli smo, gospodaru! - I, činiš voliko, da mu to reknete od reči do reči. Znajući da Vuk ne sme u Srbiju, a željni da ga ponize i naljute, Simić i Petronijević pređu u Zemun, dozovu ga i kažu mu šta je Miloš poručio. - Majn got, žao mi je, ali šta da radim - mirno odgovori Vuk. - On je nas poslao da ti kažemo da ne prelaziš u Srbiju, jer će ti prebiti i drugu, zdravu nogu. - E, hvala gospodaru! Ja ću čekati dokle se odljuti. - Još nam je zapovedao da ti oca očina! Pa, evo, mi njegovu zapovest izvršavamo. - Majn got, gospodaru, hvala na pozdravu - odgovori im Vuk - a ja vama i oca i majku. Rekavši to, Vuk se okrene i ode. Poslanici se pokunje i vrate u Beograd. Knez Miloš ih salete da mu ispričaju kako su izvršili njegovu zapovest. Dugo su se nećkali, i naposletku Simić ispriča kako se sve zbilo.
- More, pravo ima čovek. Nisam li ja vama ranije govorio da ne dirate budalu? Nego, Amidža, evo ti pedeset dukata i odmah ih pošalji Vuku. Možda nema para. Što moj Simić nije Meternih, zar je tome kriv Vuk - reče Miloš smejući se. Posle mesec dana, Davidović reče Milošu: - Evo, gospodaru, članak o tebi i Srbiji. - Dede, čitaj, ali odmah na srpski. Neću da mi prvo mrmljaš na nemačkom. U članku se hvalila Miloševa mudrost i nastojanje da se Srbija održi neutralna. - Činiš voliko, Dimitrije, kažem ja ovim mojim budalama da ostave Vuka na miru i da ga puste da radi šta hoće. Vidiš li ti kako lepo napisa, pa čik posle ovoga da Nemcovi kažu kako se ja pripremam da napadnem Turke! Nego, gledaj kako god znaš da za to pisanje dozna i Husein - paša, jer Nemci i Turci su veliki prijatelji. Znam ja da novine lažu, i da je sve to 'romi Vuk zamesio, ali ako je i lagao - dobro je. A Vuku da se odmah pošalje sto dukata i poruči kako sam s njim zadovoljan i kako ću mu sve one skupljene pesme i priče poslati. Znaš kako je, svaki čovek voli ponešto da radi. Šta ti misliš, Dimitrije, je li Vuk pametan čovek? - Pametan je, gospodaru - odgovori Dimitrije. - Ene - de, a šta će mu onda te slepačke pesme i bapske priče? - Gospodaru, mi nemamo pisane istorije ni drugih knjiga. Nas zbog toga i ne znaju kako treba u svetu. A, eto, baš po tim pričama i pesmama što ih Vuk štampa u Beču upoznaće nas i ceniti. Znaj, gospodaru, naše pesme i pripovesti veliko su blago. - Kad je tako, onda naredi da se popisuje sve što pevaju seljaci i pričaju babe. Kad Vuk ponovo dođe, hoću da ga time obradujem! VII Neodlučno rusko ratovanje pružilo je Meternihu priliku da pokuša nove intrige. Njegova propaganda poče da razglašava po Evropi kako su Rusi pretrpeli poraz i kako ne mogu dobiti rat protiv Turaka, pa je pozivao Englesku, Francusku i Prusku da zajednički preduzmu korake za zaključenje mira. U isto vreme, austrijska vrhovna komanda izvede pripreme i koncentraciju trupa na granicama Srbije. Srećom, niko u Evropi nije delio mišljenje austrijskog kancelara. Čak ni sama Porta nije želela da se odluči na razgovore o miru, jer nije htela nepobeđena da pristane na rešenje grčkog pitanja. Car Nikolaj za proleće pripremi novu vojnu kampanju i preduze u Evropi diplomatsku ofanzivu protiv Austrije. Miloševa obaveštajna služba dala je tih dana uverljive dokaze Rusima o podlosti Austrije. Meternih je bio prinuđen da se izvinjava. Pored toga, Miloševi agenti započeše živu i razornu propagandu u austrijskim trupama na granicama Srbije. Nastaše česta dezerterstva i sabotaže po centrima gde se prikupljala hrana i oružje.
U martu 1829. utvrđen je položaj Grčke. Kapadostrija, poznati grčki rodoljub i ruski diplomat, koga su Grci izabrali za predsednika republike, umeo je na diplomatskom polju da se suprotstavi svim Meternihovim potezima i da unese više organizovanog reda među grčke ustanike. Prema potpisu londonskog protokola, trebalo je da Grčka postane monarhija pod Portinim protektoratom i da plaća danak od 1,500.000 groša godišnje. Uz to je rešeno da se francuski i engleski diplomati vrate u Carigrad i počnu s Portom razgovore o miru u ime sva tri dvora. U ovakvoj situaciji Miloš preuze na sebe dva posla veoma važna po Ruse. Njegova obaveštajna služba prikupljala je podatke o stanju u Turskoj i o kretanju njenih trupa. A kako je Porta tih dana svu nadu polagala u Mustafa - pašu, skadarskog vezira, Miloš uze obavezu da po svaku cenu pridobije Mustafa pašu i da ga veštim manevrom učini što neodlučnijim. Evropska štampa, pogotovu austrijska, prijateljski naklonjena Turcima, uzdizada je i veličala važnost skadarskog vezira. Mustafa - paša je imao oko četrdeset godina. Znalo se da je vrlo ambiciozan, hrabar i iskusan ratnik. Miloš je odranije bio u vezi sa njim i znao je da nasledni vezir gaji potajnu želju da od Albanije stvori za svoju porodicu samostalnu ili bar autonomnu državu. - Činiš voliko, Avrame, potrebno je da odeš do Skadra i nekako ubediš Mustafa - pašu da se ne zaleće, nego neka okleva kako bi se Rusima pružila prilika da završe svoj obračun s velikim vezirom u Bugarskoj. - A kako bi bilo, gospodaru, dauz put obiđem starešine hrišćanskih plemena u Albaniji, pa da i njih pridobijem za otpor veziru? - Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi. Mustafa - paši šaljem ata i sablju, ali ga upozori da ću mu skinuti glavu ukoliko nešto Turci pobede. A valjda i on zna da sultan neće odustati od reforme, da će ukinuti nasledno vezirstvo i naterati ga u nizam. Eto, odatle počni. Ako osetiš da se vezir koleba, onda mu ponudi savez i prijateljstvo. Za oklevanje - neka se pravda držanjem Crnogoraca. - Ja ću, gospodaru, nastupiti u početku kao ruski čovek. Tek kad vezir bude zahtevao da dozna šta ti nameravaš, istupiću u tvoje ime. Ako na taj način svoju glavu proigram, nemoj me po zlu pominjati. Pošto je Avram dobrim delom svršio posao, Miloš posla Gajsmaru izveštaj: »Mustafa - paša me uverava da ne želi ratovati i da će se po svaku cenu držati po strani. Ima znakova da govori istinu, jer želi da se potpuno osamostali od Carigrada. U slučaju sudara, Arnaute treba sačekati u polju gde top može da bije. Dva - tri dana oštrog otpora sasvim će ih obeshrabriti. Pogotovu što je polovina njihove vojske hrišćanska, a ja sam je zadobio da unosi nered među ostale ukoliko vezir prevari.« U međuvremenu, na bojnom polju zbile su se velike promene. Dibić je na Klevči potukao do nogu velikog vezira Rešid - pašu. Gajsmar je prešao Dunav i zauzeo Prahovo, i time presekao vezu između Nikopolja i Vidina. Posle ovih uspeha mogao se izvršiti prelazak preko Balkana, što je povuklo velikog vezira da svu vojsku koncentriše u Šumelu.«
O ruskim pobedama Miloš odmah obavesti Mustafa - pašu, koji je sporo nastavljao maršrutu prema Vidinu. U Nišu je Mustafa - paša imao sastanak sa Jovanom, koji ga je još više podstakao na oklevanje.
Vezir ode u Vidin i tu od Gajsmara i Dibića dobi pismo u kome su ga upozoravali da ne naseda braneći Portu, jer će mu Rusi osigurati nezavisnu Albaniju. Mustafa - paša, kao lukav i oprezan Albanac, nije želeo da se neposredno upušta u pregovore s ruskim generalima, ali ih je preko Avrama Petronijevića izvestio da će zbog zavaravanja Porte izvoditi samo demonstracije. U međuvremenu, Rusi zauzmu Jedrene. Time je Turska bila bačena na kolena i prisiljena da ponudi mir. Miloš je odmah shvatio težinu nove situacije. Tursko nasledstvo je veliko i privlačno za evropske sile. Austrija, koja je sve vreme radila protiv Rusije, sada je nastojala da iskoristi njenu pobedu i da zgrabi najveći deo plena. Vešta da se koristi suprotnostima među saveznicima, pridobila je Dibića za svoj predlog. Rusija treba da dobije Vlašku i Moldaviju, Bugarsku i Rumeliju; Austrija - Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, Albaniju i Tesaliju; Pruska - Šleziju od Austrije i deo zapadne Galicije; Francuska - Kipar, a Engleska - Moreju, Krit, Arhipelag i Rodos. Ovaj predlog, koji je Dibić prihvatio, dopao je u ruke Milošu. On oseti da je nastupio najkritičniji čas ne samo za Tursko Carstvo nego i za Srbiju, jer je znao da se Rusija uvek saglašavala da Srbiju prepusti Austriji. Odlučan da brani tekovine revolucije i srpsku samostalnost, Miloš se baci na posao da razbije i omete austrijske planove. Najpre je sklopio tajni sporazum s Mustafa - pašom o zajedničkoj odbrani u slučaju da Austrija napadne. Zatim, preko Huseina Gradaščevića, usmenim sporazumom pridobi za to i bosanske kapetane. U isto vreme, on upozori generala Dibića da neće prihvatiti ni po koju cenu ulazak Austrije u Srbiju; vodiće s njom rat i izazvati pobunu Srba u austrijskim zemljama. Drugim kanalom preduze mere lično kod cara Nikolaja, ukazujući na sve usluge koje su Srbi učinili Rusiji, kao i na učešće Srbije u svim ruskim ratovima. Da potkrepi svoje pretnje i odlučnost, Miloš poče otvoreno da mobiliše vojsku i da je izbacuje na granicu prema istočnim turskim provincijama, jer po tajnom sporazumu s Mustafa - pašom bilo je ugovoreno da zauzme Vidin, Sofiju, Niš i dalje sve do Skoplja. Isto tako, upozorio je Husein - pašu, beogradskog vezira, da Srbiji preti opasnost od Austrije, pa je u pograničnom pojasu oko Save i Dunava pojačao straže. Povećao je i srpsku propagandu u austrijskim zemljama. Na sve strane se oseti živo kretanje, a nemirni ljudi po graničnim pojasevima oko Srbije na austrijskom zemljištu počeše da izazivaju nerede. Ne samo Beč nego i sami Rusi počeše da zaziru i uviđaju kako zaista može doći do kretanja revolucionarnih snaga, koje bi mogle uvući Evropu u nove zaplete i nesreće. Na tajnoj sednici carskog veća u Petrogradu car Nikolaj, bojeći se oživljavanja revolucionarnih pokreta, donese odluku koja je odložila raspad Turskog Carstva: 1. Održavanje Turskog Carstva korisnije je za interese Rusije nego njegova podela. 2. Mudrost nalaže da se pad Turske spreči svim sredstvima i da se mir što pre zaključi. 3. Ako pad bude neminovan, treba preduzeti sve mere da se nijedna druga država ne dočepa prolaza u Crno more. 4. O sudbini zemalja koje se nalaze u sastavu Turske Imperije treba se dogovoriti sa saveznicima.
Tom odlukom osujećene su austrijske namere prema Srbiji i Balkanu. Dibić se odmah trgao i počeo da vodi pregovore prema dobijenim uputstvima iz Petrograda. Pokazao se isto toliko vešt diplomat koliko i sjajan vojskovođa. Neprekidno je izvodio sumnjive pokrete i pripreme, upozoravajući na taj način Turke da je spreman da s vojskom krene na Carigrad, a da sa sebe skida odgovornost za sve što iz toga bude proizišlo. Usled toga, Jedrenskim mirovnim ugovorom Porta se, pored ostalog, obavezala da će u pogledu Srbije ispuniti sve obaveze, pa je 6. septembra Dibić izvestio Miloša o zaključenom miru, kao i šta je sve urađeno za Srbiju. VIII Napori i neizvesnost spoljne i unutrašnje politike često su gonili Miloša u prolazne veze sa ženama, za koje je znala i sama Jelenka. Ona nije ni pokušavala da mu zbog toga pravi ljubomorne scene. Burno i neizvesno vreme i Jelenku je bitno izmenilo. Zamišljena, odbacila je negdašnju detinjastu veselost i dobila onaj strog i čestit izgled majke i poštene žene. Sve je u njoj počinjalo da liči na kasno leto prepuno vreline. U njenom držanju bilo je odmerenosti žene koja sebe smatra otmenom, izuzetnom i majkom kneževog omiljenog deteta. Ali ma koliko da je bila po prirodi ponosna, ona se u to vreme često ponižavala, jer se osećala nesigurna i zaplašena, pa je kroz plač grčevito ponavljala Milošu kako ga mnogo voli, i kako ne bi mogla zamisliti život bez njega i njegove ljubavi. Ta njena uveravanja, izrečena bezbroj puta, počela su neosetno buditi u Milošu prigušenu odvratnost. Besnom i razdraženom, kad je sav ceptao od mržnje i zamora, Milošu je u stvari bila potrebna divlja provala strasti, trenutak potpunog zaborava i nešto što bi ga omamilo kao najjače piće u kojem se gubi svest i sve zaboravlja, a ne žena koja je već izgubila bitku. I počinjao je da je upoređuje sa drugim ženama, ponavljajući sebi uporno kako je u njoj ugašena žestina. Čak i u najvećem zanosu, njene oči nisu više imale onu divnu bistrinu, onaj topli i neuhvatljivi blesak radosti. Nešto sivo, kao puhor od pepela, hvatalo se u dubini njenih zenica i nagoveštavalo lagano gašenje. Sada kad je rat između Rusije i Turske već bio završen, kad su njegovi politički napori vidno urodili plodom, kad je već bilo na vidiku ostvarenje sna da se dobiju tražene povlastice i proširi Srbija, Miloš je hteo bar neko vreme da predahne, da se, hranjen nekom drugačijom, strasnijom i sirovijom ljubavlju, osnaži za smelije poduhvate, jer je vrenje u Albaniji i Bosni nagoveštavalo nove mogućnosti i zaplete. Kad to dođe, trebalo je biti sit ljubavnih prohteva, ničim vezan i spreman da se u ozbiljnom vremenu usredsredi jedino na obavljanje vladarskih i državničkih poslova. Sa Ljubicom je već bio potpuno raščistio. Ona je živela zimi u Beogradu, gde su deca pohađala školu, a leti u Požarevcu. U njoj je gledao druga i majku svoje dece, ali ga kao žena nije više mogla privući ni uzbuditi. Poslednja dva meseca, u tu smirenu jednoličnost prodro je novi nagoveštaj bure. Čiča Srećko iz Trnave, čuveni domaćin, dođe jedno jutro sa svojom snahom. Bio je bogat i sa mnogobrojnom čeljadi; Miloš je vrlo često svraćao k njemu na odmor ili na konak kao prijatelju. Pored zemljoradnje, Srećko se bavio i trgovinom. Uz tri oženjena sina imao je i sinovca, koji po nesreći nije ni bio za ženidbu. Ali Srećko, kao
svaki seljak koji se naglo uzdiže, oženi sinovca najlepšom devojkom u selu. Zvala se Vidosava, imala je osamnaest godina i bila je veoma lepa. Vidosava je na venčanju blistala od sreće; dvorila je svatove sva radosna, a naročito svekra. Ali odmah posle prve noći s mužem u vajatu postade zamišljena i opora. Niti je pevala, niti se radovala. Obavljala je poslove ćutke, a kad bi ostala sama, sela bi negde po strani i mračno gledala preda se. Ukućani nisu obraćali pažnju na njeno držanje. Prošla je tako godina dana. Mlada je sve više bujala, na njoj su od mladosti i snage pucale haljine, ali je njen pogled postajao sve mračniji. Jedne noći začu se vrisak iz vajata. Ukućani se uzbuniše i provališe unutra. Imali su šta da vide; u očajanju, Vidosava je odsekla svome nesretnom mužu i ono malo muškosti. Čiča Srećko nato vari svog osakaćenog sinovca na kola i poveze ga u Kragujevac da kod lekara traži pomoć, a snahu Vidosavu priveza za kola te i nju povede da joj Miloš sudi. Pred Šarenim konakom zaustavi kola da ga knez vidi sa doksata. Miloš je po običaju već bio ustao, umio se, pušio i pio kafu. - Šta je to, čiča Srećko? Srećko skide kapu pa pristupi knezu. - Nesreća, gospodaru! Pasja loza osakati mi noćas momka i teško da će ostati živ. Zatim ispriča kakva se nesreća dogodila. Knez Miloš dobro zagleda mladu, čija ga neobična lepota i snaga odmah uzbudiše. Učini mu se da je ona žrtva a ne taj nesrećni momak. Ipak, da odobrovolji čiča Srećka i prekrije svoja osećanja poče da viče na nju... - Ti kujo a ne snaho, što tako nagrdi momka? Nevesta podiže oči. Radoznalo se i oštro zagleda u Miloša. Ljutit blesak joj sevnu u zenicama, ali odmah obori pogled zemlji. - Znam da ću za ovo platiti glavom - poče prkosno - samo, zar sam ja kriva što sam mlada i što hoću da živim? Eto, taj matori lisac znao je kakav mu je sinovac. Zašto ga je onda ženio? Ti, kneže, sudi kako znaš i umeš, ali da si bio u mojoj koži, uradio bi što i ja. Nevestina otvorenost najpre iznenadi Miloša, a zatim izazva razumevanje i sažaljenje. Amidža, koji je stajao više kola i gledao užutelog i zgrčenog mladića, prenese pogled na Vidosavu, zatim na Srećka. - More, čiča Srećko, nije ona kriva već ti. Pogledaj je kakva je, sinovče, a ti si hteo da privežeš vučicu za bogalja - reče Amidža vrteći brk. - Činiš voliko, Srećko, vozi sinovca u bolnicu neće li ga spasti lekar. Ti, Amidža, povedi nevestu u mutvak; neka tamo radi dok odlučim šta ću s njom. Vidosava se u konaku brzo izmenila. Postajala je sve pitomija, pogled nije skidala s kneza Miloša, a radeći po kući stalno je pevušila. Uskoro joj je muž u bolnici umro. Svi su u konaku očekivali presudu Vidosavi,
ali se Miloš pravio nevešt i sve je čvešće prizivao k sebi u sobu. Jelenka prva oseti da je u mladoj vučici dobila suparnicu. IX Jedrenski mir je prisilio Portu da pređe na, rešavanje srpskog pitanja, ali ona je, kao i uvek ranije, pokušala da srpske deputate zbuni i zadovolji minimalnim ustupcima. Međutim, Miloš je to predvideo. Bojeći se da deputati zbog straha za život ne prihvate polovične Portine ustupke, Miloš im je, čim je izbio rat, uzeo punomoćje i naredio da tamo sede, ali da nemaju pravo ništa u ime njegovo i narodno da prihvataju. Što je Miloš predviđao, uskoro se i dogodilo. U stan srpskih deputata došao je Portin činovnik i odveo ih Portinom sekretaru. Deputati su se po običaju poklonili, a Turčin je nadmeno rekao: - Ovo vam je ferman koji ste tražili. - Kakav je to ferman? - upita Savo Ljotić u ime deputata. - To je ferman o milosti koju vam daje sultan - odgovori nabusito sekretar. - Mi nemamo kneževa i narodna punomoćja da možemo ma šta primiti, jer su nam oduzeta punomoćja kad ste od naroda i kneza tražili obavezu o miru i odanosti. - Kako? Zar vi niste predstavnici srpskoga naroda? - Sada mi nismo ničiji predstavnici, već samo usta i uši kneza Miloša i naroda - odgovore mu deputati. Turčin se posle toga pokaza srdačan i, laskajući im, poče da ubeđuje deputate kako treba da prime ferman i pohitaju da time obraduju kneza i narod u Srbiji. - Mi bismo to rado učinili, čestiti efendija, ali znamo da će nam za svaku pogrešku narod i knez skinuti glavu. Zato je potrebno da nam dozvoliš da obavestimo kneza Miloša o sadržini fermana, pa će nam on poslati uputstva i nova punomoćja, ili će umesto nas odrediti druge deputate - izjavi Ljotić. Porta je tek sada shvatila kolikom cenom mora platiti Miloševu izjavu odanosti. Osetila je da su njegovi prsti upleteni u izdajničko držanje Mustafa - paše skadarskog, koji iskorišćuje slabost centralne vlasti, kao i upornost Bošnjaka da ne prihvata reforme. Abdurahman - paša je slomljen Miloševim intrigama, prisetio se sada reis - efendija. A eto, pored svega, taj prokleti ćaurin još dobija i nagradu: priznanje i proširenje Srbije. Nasuprot Rusima, koji su se živo zauzimali za rešenje srpskog pitanja. Miloš je dobro poznavao Turke, pa je uzimao sve što se daje, neprestano tražeći sve ono što nije ispunjeno. Naravno, nije mu nimalo bilo po volji što je ferman poslat Husein - paši da ga on objavi, a ne njemu, kako je zahtevao od Porte. Zato odluči da vezirovo objavljivanje umanji velikom i svečanom skupštinom u Kragujevcu. Na nju pozva sve nahijske oborknezove, zatim po dva predstavnika iz svakog sela, igumane, prote i popove, istaknute ljude iz naroda, sudije Narodnog i okružnih sudova.
Šta Miloš smera sazivom skupštine, niko nije mogao da nasluti. Husein - paša je trnuo od straha. Njegov položaj bio je zaista nezavidan. Novim fermanom sve je prelazilo na kneza, pa će po svoj prilici Porta morati da odredi veziru neko drugo mesto. U toku rata uspeo je da se izvuče i održi, ali nikad nije bio siguran da mu Miloš neće prirediti neugodno iznenađenje. Njemu, koji je voleo život i uživanje, tih hladnih zimskih dana sve je izgledalo trošno i prolazno. Srbija je najčudnija zemlja, gorko je zaključio vezir. U njoj se nikad ne može sagledati šta čoveka čeka u sutrašnjem danu. Ljudi su opori, smutljivi, jedno misle, drugo govore a treće rade. Svuda su postavljene nevidljive busije. Sudbina nije u božjim rukama, već u rukama tih kosmatih ljudi koji nikakvu vlast i red ne podnose. Lako je s Nemcima i Rusima. Kod njih može da se sazna jasno kao na belom danu šta žele i nameravaju. Srbima niko ne može da uhvati ni kraj ni početak! Mogu ponekad sve da podnesu, da trpe kao živinče, a drugi put planu zbog najobičnije sitnice; stvore darmar od kojeg sve careve posle toga godinama boli glava. Tako je Husein - paša razmišljao celu noć, a sutradan napisa Milošu pismo u kome mu je čestitao novi ferman i poželeo srećan rad skupštine. Skupština je svečano otpočela rad 25. januara 1829. Kad se pojavio Miloš i stišalo klicanje delegata, Toma Vučić jednim kratkim govorom otvori skupštinu i u njeno i narodno ime pozdravi kneza Miloša. Zatim Miloš pokaza predstavnicima sultanov ferman i naredi da se pročita zajedno s prilozima Bukureškog ugovora, Akermanske konvencije i Jedrenskog ugovora. Naposletku je pročitan i akt o pripajanju šest otrgnutih nahija i iseljenju Turaka. Zatim je uzeo reč knez Miloš. Obučen u najlepše odelo, izvezeno zlatom, sa sabljom o pasu, iskićen ruskim ordenima, a ogrnut ćurkom od samurovine, dostojanstven, razdraganog izgleda i blistavih očiju, započeo je govor. - Visoko prosvećena gospodo arhipastiri, prečešnjejša i češnjejša gospodo du'ovnici, blagorodna gospodo beogradski knezovi, blagoizabrani deputati naroda srpskoga, poštovani kmetovi i sva ljubezna braćo moja! Nikad vas veselijim srcem nisam sazvao, ljubezna braćo, i nikada vam radosniji glas nisam imao kazati. Evo već četrnaest godina otkako se trudim da pravo našega naroda večitim i nepokolebljivim utvrdim. Četrnaest je godina otkako sam carska vrata otvorio i otkako radim da ljubljenom otečestvu dobijem prava koja će nam na potomke preći i ostati trajna i večita dok postoji srpski rod... Zatim je naglasio da će se posle ovoga stvoriti legalno stanje koje je do sada bila samo neka vrsta trpeljivosti između njega i vezira. - Živeo Miloš! Otac naš! Svi smo s tobom! - orilo se na sve strane iz stotine grla. - Fermanom vam priznaje sultan da imate pravo izabrati sebi svoje poglavare. Neće nam, kao do sada, iz tuđeg sveta turski veziri dolaziti i menjati se da nam krv našu piju, i da se sirotinjskom mukom badava hrane i nepravdom bogate. Moći ćete da izaberete svoga kneza, rođenog brata vašega, koji će s vama živeti i umirati. U knjazu svome imaćete milostivog oca i branitelja. Fermanom vam se daje da u svojoj otadžbini uvedete nezavisnu unutrašnju upravu. Mi ćemo od, danas postaviti svuda naše sudove, a sudije će nam biti Srbi, naša rođena braća i sinovi, koji će suditi po napisanim zakonima našim, pošteno i pravedno. Ja sam se već postarao da se za nas zakoni napišu.
- Miloš! Miloš! - uzvikivali su najgrlatiji. - Bog te živeo! Ime ti se pominjalo dok je sunca i Meseca! Otac naš! Sve ti igralo i pevalo! Junak Miloš! Miloš! Miloš! - vikali su delegati, skakali s mesta i razdragano dovikivali pohvale. - Stišajte se, ljubezna braćo moja. Fermanom smo dobili i šest otrgnutih nahija; tako ćemo najzad jednom za svagda oprostiti muka i patnji našu milu braću. Oni su tamo pod teškim zulumom turskim stradali, dok ste se vi pod mojom upravom naslađivali mirom i slobodom. - Miloš, Miloš, otac naš! Snago naša! Odbrano naša. S tobom ćemo i u goru i u vodu! Živeo! Živela Srbija! Živela sloboda! Kutite, hoćemo da čujemo njega! Govori, diko naša! - orilo se urnebesno iz bezbroj grla i odjekivalo celim Kragujevcem. Neko je ispalio topovsku salvu. Kod crkve su grunule prangije i svečano zazvonila zvona, u tu svrhu krišom podignuta. Kape su letele uvis. Uzvici oduševljenja nisu se mogli zadugo stišati. - Slatka i dobra braćo moja! Ono što ima najviše da vas razveseli jeste to da nam je fermanom garantovano da među nama više neće biti Turaka sem onih što će kao čuvari tvrđava sedeti u Beogradu, Šapcu i Smederevu. - Ura za rođenu Srbiju! Ura sto puta za Miloša! Junak je Miloš! Otac naš! Majka naša! Neka ti je Bogom prosto što si nas karao i kažnjavao! - Stišajte se, braćo! - viknuo je razdragano Miloš. - Nama se predaju sva turska imanja, spahiluci i mukate, a imanja koja su bila lična svojina Turaka pojedinaca, kao što su kuće, dućani, livade, vodenice, to će se proceniti i od naše strane sopstvenicima isplatiti. U daljem delu besede govorio je o koristima koje su Srbi dobili da mogu slobodno trgovati po celom Turskom Carstvu, zatim o važnosti odobrenja da mogu zidati škole i bolnice i podizati svoje štamparije. - Ja sam vas, braćo, pozvao u ime celoga ljubljenog naroda da vam u ime dragoga otečestva našega predam ovaj visoki carski hatišerif koji prava našega otečestva utvrđuje, pa da izaberete i utvrdite upravu nad zemljom i uredite i sve ostalo šta treba. A to vaše rešenje da se u Stambol našoj deputaciji pošalje a Porti i ruskom caru pokaže. Nastala je mala zabuna, delegati su se međusobno pitali šta ima sad ovo da znači. Prostiji ljudi iz naroda, koji nisu mogli da naslute Miloševu zakulisnu igru, počeše da zebu da se iza toga ne krije neka opasnost; nastade žagor i dovikivanje: - Nećemo bez tebe da radimo! Ti ćeš nas voditi i učiti. Radićemo kako ti narediš. - Gospodaru, gde mi možemo bez tebe? - vikao je neki krupan Rudničanin, mašući kapom iznad glave. Samo mali broj poverljivih ljudi znao je Miloševu nameru. Rešen da snagom naroda dobije nasledno kneževsko dostojanstvo, hteo je da utiče na nove razgovore koji su tek imali da se vode u Carigradu za
potpuni hatišerif u kojem se jednom zauvek imala da utvrdi sudbina Srbije u odnosu prema Turskom Carstvu. - Saslušajte, braćo, i ove moje reči mirno i pažljivo. Ne govorim vam da moje zasluge u vašim očima uveličam. Njih svet poznaje. Njih će priznati potomstvo, ako ih ne priznajete vi sada. To je meni dovoljna nagrada i ne tražim veću. Želim da vam pošteno i otvoreno kažem kako za vas i otadžbinu ne mogu više učiniti nego što sam učinio. Vekovi će proći, a neće biti prilike da sin srpskoga naroda učini ono što sam ja za vas zadobio i što ću potomstvu vašem ostaviti. Zatim je oživeo uspomenu na sve muke i nevolje od sloma trinaeste, kako je glavu svoju izlagao i koje je muke pretrpeo pod Sulejman - pašom. I pošto je istakao sve što je uradio, nastavi: - Eto tako sam, braćo moja, u delu svome milošću nebeskog Oca srećno isplivao. Sada je vreme da se ja posle tolikih napora i tegoba odmorim. Vreme je da vama i svetu pokažem kako nisam onaj za koga ste me držali. Da vama i svetu dokažem kako me u mojim delima i radu nisu rukovodili vlastoljublje i srebroljublje, kao što su mnogi mislili. O svim prihodima i dancima narodnim gotovi su vam kod mene računi. Gotovo vam stoji i sve ono što sam štednjom sačuvao. Štedeći koliko se više moglo, sačuvao sam vam priličnu svotu novca. I eno je s računima leži u kasi. Savest mi moja kaže da sam sve dužnosti kao sin Srbije i njen predvoditelj tačno ispunio. Vi ste, braćo moja, narodna skupština, kao one što su držane u Palanci i Valjevu, koje su mene i moje potomstvo u kneževsku čast digle i potvrdile, i zakletvu večne vernosti meni i mome potomstvu dale. Zato sada izberite nekog drugog koga za najsposobnijeg smatrate, jer ja hoću svoju čast da operem. Da priznate vi i ceo svet kako me je u svima postupcima rukovodila jedino ljubav prema vama i staranje o dobru našem i dece vaše. A posebno o sreći naroda i otadžbine! Ponovo se osvrnuo na nevolje, muke i patnje koje je narod pod Turcima trpeo. - Pa praštajte, a i ja praštam svakome ko me je uvredio ili mi zlo naneo! Miloševe reči sada su izazvale buru od uzvika odobravanja. Deputati su vikali da hoće za kneza samo njega i njegovo potomstvo. Usred te buke, Miloš napusti skupštinu, a gomila ga je pratila do dvora: - Živeo Miloš, otac Miloš! - vikali su uz put. - Hoćemo samo tebe za kneza! Samo Miloša i njegovo potomstvo! Srbija i Miloš! Miloš i Srbija! Kad je Miloš ušao u dvor, delegati se vrate u sud gde je odbor sastavio akt kojim se Miloš proglašava »Ocem i izbaviteljem Srbije, i ponovo potvrđuje za kneza, a njegovo potomstvo zakonitim naslednicima«. U drugom aktu, namenjenom deputatima u Carigradu, skupština je ponovila svoju zakletvu vernosti Milošu i potvrdila ga naslednim knezom. Trećim aktom je izražena narodna blago darnost caru Nikolaju, pokrovitelju Srbije.
X Na žalost, ni u najsrećnijim trenucima ne ostvaruje se sve onako kako čovek želi ili predvidi, jer uvek postoje neke nevidljive prepreke na koje se sreća spotakne. Ali postoje i uporni ljudi koji guraju svoje kao što slep konj okreće dolap. Miloš je spadao u onu vrstu ljudi koje ništa ne može sprečiti i obezoružati kad nešto naume. Narod u Srbiji, njegova okolina i činovnici, gurali su događaje kao slepi konj dolap, a Miloš je unapred bio predvideo bezbroj teškoća koje će se pojaviti pri ostvarenju onoga što je dato fermanom. Mada nije želeo sukob s Milošem, niti hteo da se zameri Srbima, Husein - paša je morao da vodi računa o sebi i neizvesnosti svoga položaja. On je osećao da u carstvu svuda škripi i zapinje, da se Turcima sve gore piše u budućnosti. Jasno mu je da u svetu nastupa novo vreme, bude se i dižu nove snage. Taman se u carstvu jedan požar stiša, a drugi naglo bukne tamo gde ga niko nije očekivao. Mustafa - paša u Albaniji brzo i odlučno radi da se osigura, jer zna da se zamerio Porti i sultanu, i da ga Carigrad neće ostaviti na miru čim smogne snage da posegne rukom na njega. Kapetani i ajani u Bosni nisu hteli ni da čuju za reformu. U Egiptu se nešto komeša i muti. Sultanov hatišerif dat Srbima izazvao je veliko nezadovoljstvo među Turcima u Srbiji, Shvatili su da je Miloš rešio ono što do sada nisu mogle ni sve bune, ni svi ratovi. Srbija će se osloboditi njihovog gospodarenja, i oni će morati da se sele! Pribraniji i pametniji odmah počeše da prodaju svoja imanja i da se sele. Drugi su to radili podstaknuti od Srba, a treći nisu mogli nikako da se odluče, jer su se nadali da se može ipak desiti nešto nepredviđeno. Sa svojim darom da uoči i predvidi sve što se događa i pokreće, Miloš nije hteo da gubi vreme, niti je više zazirao od toga kako će Turci i vezir shvatiti njegove postupke pri ostvarenju narodnih prava dobijenih hatišerifom. Znao je kako će na Turke silno delovati dizanje zvonika i zvonjenje zvona, zato pozva odgovorne predstavnike. - Turci će sada da zatežu, moljakaju, izazivaju nerede i da rade sve što mogu samo da se među nama održe. Zato hoću da se do Bele nedelje podigne zvonara sa po dva zvona uza svaku crkvu: - Gospodaru, Turci će pobesneti, a mogu i da spreče podizanje zvonara - pokuša da ga odvrati Aleksa Simić. - U moj sirac što će oni pobesneti! Baš zato hoću da tri puta dnevno zvone po čitav sat. Zvonjenje će ih brže oterati nego da okrenemo na njih topove. Šta je? Ne dopada ti se, ili se plašiš za svoju kožu. More, ako tebe Turci ubiju, naći ću ja odmah pametnijeg koji će moje naredbe bez pogovora izvršavati. Ne, nemoj da mi se pravdaš! Znam ja! Umesto da među Turke unosiš zabunu, ti ih stišavaš! - Gospodaru morao sam. Smutljivci su proturili glas kako ćeš ti jednog dana doći s deset hiljada vojnika i sve što je Turčina u Beogradu staviti pod nož. - A šta je, slepče, iselilo Jagodince nego baš takva priča. Samo, na jedno moram poslednji put da te upozorim. Ako još jednom budeš zavlačio nos tamo gde mu nije mesto, poslaću Štitarca da ti smekša guzicu. Radi ono što ti ja naredim. Kukaj i vrti glavom pred Turcima i javljaj šta se sve među njima priča, ali da te više nisam čuo da mi ti kao nešto mudruješ? Jesi li me razumeo?
- Jesam, gospodaru! - A sad - put pod noge! A što se tiče zvonare u Beogradu, obesiću te ako ne bude podignuta do Bele nedelje! Podizanje zvonare u Beogradu nije razdražilo samo Turke; vezir nikako nije mogao da razume kako se to Miloš preko noći osamostalio, pa zato pozva Aleksu Simića. - Je li istina da dižete zvonaru? - Istina je, čestiti veziru - odgovori mu smerno Aleksa. - A znaš li ti da hatišerifom zvona nisu dozvoljena? Za njih treba dobiti od cara odobrenje. - Miloš je naš vrhovni knez, izabran od naroda, a priznat od cara. Što on naredi, mi moramo uraditi. Zato mislim da je najbolje da se vi s njim o svemu tome dogovorite. - Šta ja imam s kim da se dogovaram! - ljutito viknu vezir otpuštajući Aleksu. Drugi put vezir pozva Petra Lazarevića i Kostu Cukića. - Je li istina da dižete zvonaru? - Istina je - odgovri mu Petar. - A ako se Turci pobune i vi uludo izgubite glave? - Meni je svejedno od koga ću poginuti - odgovori mu Kosta. - Ako podignem zvonaru, vi kažete da će mi Turci smaknuti glavu. Ako ne izvršim zapovest, onda mi smrt ne gine od Miloša. On još kaže da će sultan posle poseći svakog onog ko dirne u zvona. Koliko ja znam, čestiti veziru, Miloš nikad u vetar ne govori. Uzrujanost među Turcima nije mogao da stiša ni dolazak Portina izaslanika. Turci iz Ražnja i Aleksinca požališe mu se kako su Turci iz Jagodine silom isterani. U Kupriji je video podignut karantin, jer se bila pojavila kuga u Vlaškoj i Rumeliji. Miloš . dočeka Kešef - efendiju u Jagodini. Razgovor je u početku tekao dosta mučno. - Zašto bez ičijeg pitanja iseljavaš Turke, podižeš zvona i bolnice? - srdito upita izaslanik. - Smatram da nikog ne treba da pitam za zvona i kontumac, pošto mi je hatišerifom dozvoljeno. Što se tiče Turaka u Jagodini, oni su dobrovoljno prodali svoja imanja. Uostalom, po odredbama hatišerifa oni ionako moraju da se sele. - Zvona u hatišerifu nigde nisu pomenuta. - Pomenuta je sloboda vere, a po pravilima naše crkve služba božja ne može se bez zvona obavljati. Nego, reci ti meni jesi li ti došao da izvršiš carevu naredbu ili da pogaziš carski hatišerif? - energično upita Miloš.
- Ja sam došao da izvršim carsku naredbu, ali mislim da ti prenagljuješ - poče oprezno uzmicati Kešef efendija. - Ako je ovo tvoja poslednja reč, onda se vrati odakle si došao - odlučno uzviknu Miloš. - Pre je mnogo štošta zavisilo od mene, i carstvo je moglo jevtinije i lakše proći. Međutim, sad kad je hatišerif obnarodovan, i kad ga svak u prste zna, ja, vala, više nijedne crte niti mogu niti smem popustiti ili izmeniti. Kešef - efendija uvide da ne može Miloša ni preplašiti ni prevariti, te pristane da se odrede dve komisije koje bi odredile granice Srbije, uzimajući u obzir i novih šest nahija što ih je trebalo priključiti. Međutim, podstaknut u Beogradu od Husein - paše, Nešef - efendija izmeni svoj stav i poče nagovarati Turke da ne prodaju svoja imanja, jer, navodno, nije sigurno hoće li ta tačka hatišerifa morati da se izvrši. Izveštaj o tome poslao je Milošu Halid - bej. Miloš odmah naredi Stanoju da među Turke proturi glasine kako vezir i izaslanik žele, u stvari, da prevare vlasnike imanja, time što bi po njihovom iseljenju prigrabili otkup za sebe. Halid - bej je i ovog puta uspešno izvršio zadatak. Sumnju je posejao vrlo vešto. Iz Carigrada stiže muftiji pismo u kome mu je neko savetovao da svoje imanje odmah proda i da se što pre iseli. To izazva još veći nemir među Turcima. Sad je svak žurio s prodajom. Komisiju određenu da obeleži granicu prema Arini uhvate ljudi Mahmut - paše Vidajića, odvedu je u Zvornik i zatvore. - Ako se sultan pokrstio i daruje ćaurima zemlju, ja sam još Turčin i ne dam Jadar i Rađevinu dok jednog jedinog Turčina u Bosni traje! - pretio je Vidajić. Kešef - efendija i Husein - paša odmah iskoriste ovaj sukob i prekinu obeležavanje granice. Na to odlože iseljenje i oni Turci koji su svoja imanja već bili prodali. U Miloševo ime saopštio je Aleksa Simić carskom izaslaniku sledeće: - Sultan je hatišerifom jasno naredio šta je vaš zadatak. Vi to niste izvršili, i mi sa sebe skidamo svaku odgovornost za sve što se bude dogodilo. Eto, to vam je Miloševa poruka. - Ja ljude neću silom da selim. Turci će ostati u Srbiji kao što su i dosad bili - nabusito odvrati Nešef efendija. - Knez vam poručuje da narod uopšte neće ništa plaćati spahijama dok se ne uredi sve ono što je hatišerifom predviđeno - odgovori mu Simić. - Čujte me, ćauri. Sve to što mi ovde poručujete, meni miriše na otvorenu bunu. - Čestiti efendija, mi se ne bunimo već jedino tražimo da nam se ispuni što je hatišerifom garantovano, a potom ćemo mi ispuniti sve svoje obaveze, kako prema caru tako i prema spahijama - odgovori Marko Đorđević i sa Aleksom Simićem napusti vezirov konak, ne sačekavši odgovor.
Miloševa poruka izazva zabunu i srdžbu među Turcima u Beogradu i Carigradu. XI Miloš je iz godine u godinu postajao sve moćniji i bogatiji, mada je malo šta novo uvodio u svoj način života. Šareni konak u Kragujevcu ostao je skoro isti onakav kakav je bio i u prvim danima Miloševa useljenja u njega, ali konaci u Požarevcu i Beogradu, u kojima je gospodarila Ljubica, gubili su izgled seljačke jednostavnosti. Nabavljen je nov nameštaj, kao i mnoge druge stvari; ona je čak nastojala da ide u stopu s novim navikama i vremenom koje je postepeno menjalo turski način života. Nešto slično pokušala je u Kragujevcu i Jelenka, ali samo u prostorijama u kojima je ona živela s malim Gavrilom. Miloš se tome nije protivio, ali je dalje ostao veran stečenim navikama. Kao i uvek ustajao je vrlo rano. Odmah bi se umio i obukao. Zatim je odlazio u sobu zvanu »bogomoljka«. U njoj bi se pomolio Bogu i rano izjutra prečistio s njim sve račune, jer je u suštini, kao i svi priprosti ali i lukavi ljudi, bio na svoj način pobožan. Posle molitve osećao se okrepljen i čio. Doručkovao bi, a zatim primao sekretare i činovnike koji su ga izveštavali o poslovima. Istovremeno je obavljao i državne i svoje privatne poslove; izdavao je naređenja kako da se obrađuju njegovi posedi, vodi trgovina, daje novac pod interes. Tu je primao i tajne obaveštače i izdavao im nova uputstva. Tu je kovao zavere, pripremao zamke i podmetanja, i razmišljao kako će naći najbolje put i način da uništi svoje protivnike. Zatim je izlazio na divanhanu i tu primao svet koji je dolazio iz cele Srbije; ljudi su dolazili s raznim molbama, tražili da im knjaz presudi sporove, ili da mu povere svoje muke i nevolje, očekivali zaštitu ili pomoć. Ručak i večera objavljivani su zvonom, kako bi Kragujevčani znali kad im gospodar seda za sto. Kada mu se porodica nalazila u Kragujevcu, Miloš bi stavljao za sto s desne strane naslednika Milana, koga je zvao Minjom, a s leve strane Mihaila. Do Milana su najčešće sedeli arhimandrit Melentije Pavlović, zatim Dimitrije Davidović i do njega Amidža. S druge strane prema Milošu, u donjem čelu, zauzimao je mesto Toma Vučić. Ljubica je imala mesto za trpezom samo ako se na ručku ili u gostima nalazila neka strana delegacija. Muška ruka oko stola nije smela ništa taknuti, jer je Miloš voleo da ga dvore i poslužuju žene. Jedna od žena koje su ga sada posluživale bila je i čiča - Srećkova snaha. Ona se za ovo pola godine znatno izmenila. Lepše se oblačila, kretala slobodnije i iz dana u dan postajala sve pribranija i smeonija. Miloš je neprimetno pratio pogledom kako Vidosava hitro unosi jelo, bira što je bolje i njemu milije, prinosi stolu, povlači se unazad i gštom, kad se ukaže potreba, nastavlja da ga dvori. Neosetno ju je upo ređivao sa Jelenkom. Šta misli ta matora svraka, zar ona sebe da upoređuje sa ovom divokozom! Ljutio se na Jelenku, koja ga je nagovarala da Vidosavu što pre uda. Zlatan lančić koji je ovijao Vidosavin pun i beo vrat i krstić što je krasio njene grudi - bili su u stvari Milošev dar. Moraću da joj nađem dobra momka i dam nešto miraza, mislio je gledajući njene skladne pokrete. Jelo mu je prijalo. Kako je mladost lepa! A da nešto nije bilo mene, toj nesregnici bi zauvek propali i život i lepota. Čim bi se završio ručak, Vidosava je iznosila kafu, a zatim su svi napuštali sobu. Miloš je tada prelazio u spavaonicu. Vidosava je unosila čibuk. Pomagala bi mu da se svuče i raskomoti. Smešio se i nagonio je da se oslobodi i skine sve sa sebe, što je ona činila nerado i stideći se. Zabavljala ga je njena stidljivost;
smejući se, terao bi je da mu priča kako se ono zbilo s njenim mužem. Pričala je ustežući se, ljutila se, pućila usne, ali bi mu ponekad čak i drsko i grubo viknula: - Neću da ti pričam. Namučio me, pa šta sam drugo mogla da uradim? Reči s njenih usana, ma kako bile grube, imale su prizvuk nečega što ga je fizički razdraživalo. Njeno telo, neutoljiva žeđ za milovanjem, ono sveže i novo što je nosila u sebi - sve mu je to neopisivo godilo. Po nekoliko sati, koliko bi ona bila uz njega, mogao je da se oslobodi svega što je ružno, - svakidašnje, ne misleći ni na šta. Jedne noći, dok je ležao pored nje nepomičan, a ona se bila sva pripila uz njega, učinilo mu se da plače. - Ne spavaš? - pitao je i prešao rukom preko njenih nabreklih grudi. - Ne - odgovorila je pripijajući se još jače. - Šta ti je? Naglo se podigla, sela više njega i trenutak zurila u prazno. - Amidža mi je rekao kako si nameran da me udaš. - Pa, činiš voliko, to je za nas oboje. najbolje rešenje. - Znaš, gospodaru, ako i taj bude nekakva rđa, zaklaću ga. Hoću, slave mi! Nego, bolje bi bilo da me nanovo ne uvlačiš u greh. Miloš joj je već bio našao muža. U zatvoru se nalazio mlad momak. Iz obesti je ukrao jare, zaklao ga, ispekao i pojeo s društvom. Njegov otac i vlasnik jareta dogovore se te ga ovaj tuži Milošu, a kmet ga dotera u Kragujevac okovana. Onako okovan, skakao je s kneževim momcima i niko ga nije mogao pobediti. Milošu se momak mnogo dopao; činilo mu se da je u njemu našao pogodna muža za Vidosavu. Jednog dana razgovarao je o Vidosavi s Amidžom. - Trebalo bi naći momka i udati je. - Ne znam, gosiodaru, ali se bojim da jedne noći neko i kod nas ne zavrišti. Besnulja je. Miloš se slatko nasmeja. - Činiš voliko, meni se jako dopada onaj Stevan. Kako znaš i umeš, gledaj da je udamo za njega. Ja ću ga postaviti za starešinu nad momcima. Amidža pokaza Vidosavu momku i ispriča mu njenu prošlost. - Sila od žene, ali, eto, opasna - reče Amidža vrteći brk. - Nisam ni ja mačiji kašalj. Kad bi me knez oslobodio ove bede, pristao bih da se oženim njome.
Setivši se toga, Miloš se uzdiže na laktove. Bio se odlučio da učini kraj svemu, jer se iz dana u dan osećao sve više vezan za Vidosavu. Znao je da neće imati dovoljno odlučnosti za raskid ako ovo duže potraje. Ona ga je gledala uporno u oči, kao da očekuje presudu od koje zavisi ceo njen život. Bila je navikla na Miloša. - Videla si Stevana iz Knića? - Videla sam ga - odgovori ona skoro sa olakšanjem. - Eto, nameran sam da te udam za njega. Ona sleže ravnodušno ramenima. - Ne sviđa ti se? - Možda i sviđa. Samo ne znam kako ćemo posle nas dvoje. Ako te kada poželim, ništa neće moći da me spreči. - E, činiš voliko, daću ti kao miraz pedeset dukata, a Stevana ću postaviti za starešinu momaka - uzviknu Miloš ljuteći se. Sutradan Miloš naredi da otkuju Stevana, pa ga zadrža kod sebe među momcima. Amidža se potrudi te približi momka i Vidosavu. Miloš je tih dana morao da otputuje za Požarevac. Jedna od najvećih slabosti bila su deca. Te godine u Miloševu službu stupi doktor Vito Romita, Italijan. Bio je oženjen, kulturan, bogat, ali i nestalan, čovek na svoju ruku. Imao je i kćer, ne tako lepu ali veoma obrazovanu. U isto vreme, u Beogradu je živeo đakon Ličinić, koji je znao nemački, matematiku i istoriju, i koga su smatrali za vrlo učenog i karakternog čoveka. Treći čovek koga je Miloš doveo za vaspitača svoje dece bio je Aleksa Popovski, pravnik iz preka, čovek bogat, lep i otmenih manira. Oblačio se sa ukusom i u celoj kneževoj okolini odudarao svojim ponašanjem. Popovski je pisao pesme, uvek čitao knjige, pa je Miloš hteo da njegova deca, pogotovu Savka i Mihailo, nauče od toga mladog čoveka kako se treba ophoditi u društvu i da zavole knjigu. Zbog svih tih stvari, Miloš se zadrža u Požarevcu sve do septembra. Zatim zajedno s Ljubicom i decom krenu za Beograd. U putu ga stiže glasnik po kome mu je Jelenka javljala da je Gavrilo na umoru. Kad se vratio u Kragujevac, pozva Amidžu. - Neka dođe Vidosava da mi opere noge. - Nema više Vidosave, gospodaru - odgovori Amidža. - Kako nema? - Udao sam je za Stevana. - E, u moj sirac... Dobra je bila, Amidža. Stevan će zaista imati ženu kakva se retko može naći u ovom guravom i sakatom svetu.
XII Sultan Mehmed II prozreo je namere Mustafa - paše, skadarskog vezira, ali kako ga je sve više ugrožavala Rusija, pravio se nevešt na sve što je vezir preduzimao. Čak se nije suprotstavio ni tome što je Mustafa paša svome pašaluku prisajedinio Dukađin, Debar, Elbasan, Ohrid i Trgovište. U stvari, on se plašio da vezir ne pođe na sam Carigrad, pa da ga potpomognut Rusima ne zbaci s prestola. Ali kad se mir s Rusima utanačio bez učešća Mustafa - paše i kad se ruska vojska povukla iz Rumelije, sultan odluči da se obračuna sa svojim nevernim vezirom i da nastavi započete reforme. Čas osvete je došao pre nego što je Mustafa - paša i očekivao. Ohrabren povoljnim uslovima mira i spremnošću Rusa da se sačuva Tursko Carstvo, sultan Mehmed je odmah izdao naređenje skadarskom veziru da vrati posednute oblasti, a veliki vezir po sultanovoj naredbi pokori arnautska plemena Goge i Toske, čime sultan opozva svoj ferman o ustupanju pomenutih oblasti. Obavešten o sultanovim namerama, i znajući da će posle ovoga doći još teži zahtevi iz Carigrada, Mustafa - paša nije hteo da se pokori sultanovoj zapovesti. Preduzeo je i odbrambene mere. Pojačao je svoje garnizone u graničnim oblastima. Za sebe je pridobio pećkog, prištinskog, leskovačkog i đakovačkog ajana. Arnautska plemena je ponovo pobunio. Slično vrenje javljalo se i u Bosni. Mustafa - paša, rešen da se bori sa sultanom, slao je poverljive ljude u Bosnu, naročito Sarajlijama i poznatijim kapetanima, pozivajući ih u savez protiv Carigrada i sultana reformatora. Bosanci rado prihvatiše poziv skadarskog vezira, obećavajući mu neograničenu pomoć. Dok se Mustafa - paša ozbiljno pripremao za borbu, dotle su Bosanci sazivali skupštine, dogovarali se i prepirali, i na taj način gubili dragoceno vreme. Miloš je preko svojih ljudi svesrdno pratio i pomagao pokrete u Bosni i Albaniji. Naravno, on nije mogao tako jednostavno da krene otvoreno u bunu, kao što su to učinili skadarski vezir i Bosanci. Obavezan Rusima, sa dobijenim hatišerifom, imao je u rukama više nego što bundžije za sebe traže, a interesi Srbije zahtevali su mir; ali pripremio se ako nastane deoba plena da zauzme sve oblasti u kojima su Srbi sačinjavali većinu. Za taj odlučan čas trebalo je sačuvati snagu, ostati u isto vreme i poslušan Rusima i ne izneveriti sultana. Stoga Miloš odluči da mirno čeka razvoj događaja. Povlađivaće zaverenicima i hrabriće ih. Daće im novčanu pomoć, mada njemu ni u kom slučaju nisu dovoljne samo one teritorije koje mu obećava Mustafa - paša. Ne, on niti hoće niti može da Arnautima ustupi Kosovo i Metohiju! Za to Srbe veže ne samo stanovništvo nego i istorija i prošlost. Želeo je da zahvati Novopazarski Sandžak radi spajanja sa Crnom Gorom. Što se tiče Bosne i Hercegovine, celokupno stanovništvo smatrao je srpskim, bez obzira na veru. Znao je da je vezir u opasnosti i da mu nema uzmaka. Odmah mu posla kao prvu pomoć 50.000 groša. Preporuči mu da utvrdi Skadar i zaštiti obalu Albanije, kako car morem ne bi mogao da dovede vojsku i napadne ga s te strane. Mustafa - paša je bio oduševljen Miloševim predlogom. Trebalo je da nađe mogućnost da sklopi mir sa Crnogorcima, i da se tako osigura i sa te strane. Smrt Petra I davala mu je nade za to. Vladika Rade imao je u svojoj kući velikih nezgoda, jer mu je valjalo savladati protivnike koji su pretendovali na presto. Kako je mladi Njegoš bio samo đakon, Mustafa - paša naredi prizrenskom episkopu da ga proizvede za arhimandrita. Time je uspeo da ga pridobije za zaključenje mira.
I sam odlučan i stalno podbadan od Miloša, Mustafa - paša polovinom marta krenu u ratni pohod. U Prizrenu ga dočekaše albanske paše, odakle s vojskom svi krenuše ka Skoplju. Odatle je na sve strane razaslao svoje poverenike i proglase, pozivajući pravoverne u borbu protiv sultana koji je izneverio islam i počeo prihvatati ćaurske običaje. Njegove proglase Turci su svuda primili oduševljeno. Mehmed - paša niški priloži 60.000 groša za ratne ciljeve. Karafazein je odmah opseo Sofiju i zaplenio carsku hranu i municiju. Cela Rumelija očekivala je nestrpljivo dolazak Mustafa - paše kako bi mu se pridru žila. Uz vezira se tih dana stalno nalazio i Avram Petronijević, koji je knezu Milošu redovno slao izveštaje o svim događajima. Sam Miloš je postao vidno uzbuđen i nestrpljiv. Kod njega je sve bilo spremno da se umeša u događaje, ali je čekao konačan ishod. Nastojao je da Turke što više međusobno zavadi. Ovaj ustanak trebalo je da donese neprocenjivu dobit. Buntovnici računaju na Miloševu kesu, a on na njihovu kratku pamet. I niški paša traži pozajmicu! »Šaljem vam što ste od mene tražili. Od usta sam odvojio. Toliko je prijateljstvo moje«, poručuje Turcima. Kako je teško čekati vesti! Kako je teško uhvatiti konce događajima! Turci su čas na strani buntovnika, čas na strani sultana. Sve zavisi od ishoda odlučne bitke između Mustafa - paše i velikog vezira. Mustafa paša okleva. Veliki vezir baca zamku. Nudi Milošu i ono što nije obećano samo neka mu pomogne da smiri Bosance. Bar da mobiliše vojsku i izbaci je na Drini. »Sve ću uraditi za svetlog sultana«, obećava Miloš, a Bosance tajno podstrekava. »Ako se poko rite, sve će vas krvnik iseći. Mene se ne bojte. Komšije smo i moramo do amina živeti jedni pored drugih«, tako ih bodri. Husein - kapetan ne podnosi Miloša, čak mu poručuje: »Neka ćaur gleda svoja posla.« Miloš radi u svim pravcima. Stotine uhoda, agenata i poverljivih ljudi bačeno je na sve strane. Treba uhvatiti sve konce događaja i prozreti sutrašnjicu. Austrijske novine javljaju o neredima u Egiptu. Mehmed Alija se proglasio za kralja. Obaveštač iz Bitolja javlja da Rešid - paša, veliki vezir, priprema odlučnu bitku. Sumnja u Miloša, ali ipak računa na njegovu razboritost. Obećava da će se lično zauzeti za izvršenje hatišerifa i dobijanje naslednog kneževstva. Iz Sofije stižu neugodne vesti: Karafazein je opljačkao hrišćane i Jevreje. Šašit paša iz Leskovca se koleba. Miloš je napeo oba uha i čeka da vidi ko će ostati pobednik. Oseća da se zapleo u mnogo poslova, i da treba obazrivo raditi, ali i biti spreman na svaku slučajnost. Neumorno nabavlja oružje, municiju i hranu. Dve baterije lakih topova već je imao na Obrežju. U vojnim stvarima mogao se sa sigurnošću osloniti jedino na Vučića, Jovana i Jevrema. Štitarac banči, a Mićić svojim držanjem izaziva Bošnjake. Zar svuda mora moja ruka i pamet da dosegnu! Novac mu pristiže sa svih strana. Treba ga uložiti u nove poslove. Ortaci su postali nepouzdani. Ljubica krišom reži na Jelenku. Gavrilu nema leka. A Savka se zaljubila u Mihailova učitelja Aleksu Popovskog. Taj nitkov, taj podlac i nakićena svraka - misli Miloš - uvukao mi se u kuću i hoće da mi sablazni kćer. Petnaest godina jedne devojke - lude su godine. Pogotovu što je to moja krv i može svašta da uradi. Petrija se udala za trgovca, poslovna čozeka. Za Savku se interesuju ruski kneževi i diplomate. Treba tu njenu ljubav što pre prekinuti. Zašto je sve to
sada moralo da se dogodi? Jelenka savetuje da se Aleksa Popovski što pre odstrani. Ljubica izveštava da Savka preti da će se ubiti ako joj ne dozvole da se uda za pesnika. Ništavilo, ništavilo, besni u sebi Miloš i smišlja osvetu. Zove Vula Gligorijevića. - Činiš voliko, Vule, eto Popovski hoće da mi zavede Savku. Šta da radim? - Gospodaru, to je bar lako. Pozovi ga u Kragujevac. Primi ga lepo, ugosti, a po povratku za Beograd ja ću urediti šta treba. - Ali Savka preti da će se ubiti. - Gospodaru, plakaće nedelju dana, jer nema boljke koju mladost nije prebolela. - Vule, ti Popovskog uzimaš na dušu? - Uzimam ga, gospodaru. Školci iz preka popeli su mi se na vrh glave! Mudruju, a balav Turčin u stanju je da ih žedne prevede preko vode. - U redu, Vule. Sad mi pusti izveštača iz Gradačca. Ne razumem zašto se Bosanci toliko skanjuju? - Husein - beg te ne podnosi gospsdaru. Jedina glava koja tamo ume da misli jeste - Vidajić. Onih pedeset hiljada groša što je tražio kao zajam, dao sam mu i uzeo obligacije kao da je u pitanju harač za Jadar i Rađevinu. Dođe li do nečega, platili smo harač. XIII Polovinom maja stiže u Kragujevac Hasan - beg sultanov izaslanik, u pratnji Avrama Petronijevića. Srbija još nije bila videla takvog Turčina. Bio je to čovek novoga kova, pravi Evropljanin. Jeo je i pio sve čime su ga u kneževu dvoru poslužili; naročito je voleo vino i mladu prasetinu. Pri jelu se služio viljuškom i kašikom. Pored francuskog i nemačkog znao je i srpski. Na Milošaje učidžio vrlo dobar utisak. Njegova misija bila je u tome da uveri Miloša kako će se hatišerif u celosti odmah ispuniti čim se uguši buna Arnauta i Bosanaca. Od Miloša je traženo da u sultanovo ime obeća svakom buntovniku milost i oproštenje ako se smiri i izjavi da se pokorava sultanu. Miloš se prihvati ponuđenog zadatka. Pisari napišu proglase za bosanske kapetane, u kojima ih Miloš poziva da se smire i pokore caru. »Sultan je svima nama otac i majka. Oprašta svakome sve što je učinio.« Istovremeno, agentima izdade uputstva da hrabre Bošnjake, a Husein - begu izjavi svoju gotovost da s oružjem napadne pobunjenike. To bi bila prilika da zauzme Jadar, Rađevinu i Stari Vlah. Izaslanik nije mogao pristati na takvu ponudu, jer nije od Porte dobio takva ovlašćenja. Događaji su se zaplitali. Pokret Bosanaca ohrabrio je Mustafa - pašu i on pristupi ozbiljnijim pripremama, dajući potporu Bosancima. I dok Miloš u Kragujevcu gosti Hasan - bega, oduševljavajući ga izjavama odanosti sultanu, dotle šalje svoga pouzdanog čoveka u Sarajevo i Novi Pazar. - Gospodar vam poručuje - izjavio je Vasa Popović sarajevskom muteselimu Đul - agi - da njegove proglase ne uzimate u obzir. Morao je tako da piše, jer mu u Kragujevcu za vratom sedi Hasan - beg,
sultanov izaslanik. Čak i ako mu narede da digne vojsku, ukopaće se s njom na Drini i tu ostati da čeka ishod borbe. A voljan je čim uzmogne da vam pritekne i u pomoć. Miloš neumorno radi, Njemu nikako ne daju mira šest otrgnutih nahija i stalno odlaganje iseljenja Turaka. Poraz carske vojske kod Prištine i pobeda Husein - bega ugrožavaju sve njegove planove. Veliki vezir Rešid - paša, iako poražen, pokazao je da ume voditi politiku. Zaključio je mir s Husein - begom, obećao mu autonomiju i vezirstvo nad Bosnom. Husein je, naprotiv, pokazao da nije dorastao situaciji i da ne zna iskoristiti pobedu. Miloš to shvata, ali ne želi da sebi natovari na vrat Bošnjake. Zato se lukavo izražava o visokim vojničkim vrlinama Husein - bega Gradaščevića. Čim je umirio Bosance i posejao među njih zavadu, Rešid - paša se svom snagom baca na Mustafa - pašu. Opkolio ga je u Skadru i prisilio na predaju. Za to vreme, Husein Gradaščević uspostavlja vezirski dvor u Travniku. Razvija sjaj pravog vezira, ali je uzalud očekivao potvrdu ugovora. Veliki vezir je već bio ubedio Tuzlu kapetana da je Gradaščević jedina smetnja što on nije naimenovan za bosanskog vezira. Događaji su se stalno okretali na suprotnu stranu. Pobedom nad buntovnicima sve više jača prestiž Porte, a slabi moć Bosne. Miloš pažljivo prati događaje, pa se brzo okreće na stranu sultanovu a protiv Gradaščevića. Nagla promena Miloševog držanja prema Bosancima i Husein - begu Gradaščeviću čisto je političke prirode, jer mu Husein - beg nije bio mrzak. Čak su mu se dopadale njegova odlučnost i hrabrost, ali sada kad je u izgledu da će Porta i sultan odneti pobedu, Miloš nije hteo ništa da stavi na kocku, pogotovu što bi pobeda Bosanaca za raju u Bosni značila teže ropstvo od dosadašnjeg. Porta se nalazila i u materijalnim teškoćama. Nema novca ni mogućnosti da kupi hranu i oružje. Miloš preuzima na sebe obavezu da nabavi dva milio na oka pšenice i milion oka kukuruza i ječma. Nudi kao pomoć dvadeset i dve hiljade pešaka i tri hiljade konjanika, koji su gotovi da u svako doba krenu na Bosnu. Za ovu vojsku potrebno mu je da nabavi dvanaest baterija topova i odgovarajuću municiju. Ovo mu stavlja u izgled veliku zaradu i mogućnost da popuni svoje naoružanje. Istovremeno time Porti pokazuje zube i opominje je na ispunjenje obaveze u pogledu šest otrgnutih nahija. Zabuna koja je nastala u Turskom Carstvu razrešava ga obzira prema Rusima. Kad bude vreme, staviće sve pred gotov čin. Zato šalje Avrama Petronijevića da sprovede njegov plan u dogovoru s velikim vezirom. U to isto vreme on juri s jednog kraja Srbije na drugi. Obilazi granice. Naređuje nahijskim knezovima pripravnost, jer više ne veruje ni velikom veziru. Veliki vezir i Porta prihvataju Miloševu ponudu u pogledu snabdevanja turske vojske, s tim da se sve to posle zaračuna kao isplaćeni harač. Srpska vojska može stajati na Drini kao pretnja Bosancima. Jasno je, Porta se boji da Miloš ne uđe sa srpskom vojskom u Bosnu, jer znaju da ga više nikad niko odatle ne bi mogao isterati. Novonaimenovani bosanski vezir Kara - Mahmud poveo je odlučnu bitku kod Pala protiv Huseina Gradaščevića. Otpor Bosanaca je ogorčen. U poslednjem času pojavio se Smail - aga sa hercegovačkom rajom i rešio bitku u korist sultana. Husein - beg i Ali - paša Vidajić, videći da se više ne mogu boriti, prebegnu sa najodanijim pristalicama u Austriju. Pokret Bosanaca i Arnauta nije doneo Milošu ono čemu se nadao, ali zbog toga nije ni očajavao ni gubio striljenje. Za sve to vreme deputati su neumorno tražili u Carigradu ispunjenje odredaba hatišerifa, a ruski poslanik im je obećavao pomoć u tom pogledu. Odnosi između Miloša i vezira u Beogradu postali
su skoro neprijateljski. Miloš se više njemu ni za šta ne obraća kao i da ne postoji. Zategnutost je postala neizdržljiva od onog dana kad je Husein - paša iskoristio Miloševo odsustvo i po naredbi Porte udavio Halid - beja, za koga je pribavio dokaze da je bio knežev, dugogodišnji obaveštač. Ma kako da je bio čovek tvrda srca, Miloš je osetio veliki bol za Halid - bejom. XIV Iako su se unutrašnji poslovi završili u korist centralne vlasti u Carigradu, Miloš drži veliki broj poverljivih ljudi u otrgnutim nahijama među narodom. Zadatak im je da na dati znak izazovu nerede, kako bi imao opravdanje da uđe s vojskom u te krajeve. Hajdučke čete dobile su naređenje da pojačaju svoju delatnost. Njihov je zadatak da smrtno zaplaše Turke kako bi oni prodavali svoja imanja i selili se. Uporno nastavlja složenu igru, ali zato ni trenutak ne zaboravlja da u Srbiji sve više uzdiže svoj lični prestiž. Nema poverenja ni u svoju najbližu okolinu. Braću Simiće drži u rukama pomoću Avrama Petronijevića, dok na svaki korak Avrama Petronijevića budno paze drugi poverljivi ljudi. Vučić je ponovo u gružanskoj knežini. Dao mu je u zadatak da organizuje vojsku i da pazi šta se zbiva u nahijama koje treba u pogodnom času zaposesti s vojskom i prisajediniti Srbiji. Mihailo German dobio je uputstvo da motri na sve što Rusi preduzimaju u Carigradu, a osim toga da stalno opseda ruskog poslanika Butenjeva i iznova okreće pitanje Miloševa nasledstva. Preko deputata vrši pritisak na Portu i podseća sultana na svoju vernost i učinjene usluge. Pri svemu ovome nije zaboravio na odnose svoje kćeri Savke i pesnika Alekse Popovskog. Motri budno da ne pređu dozvoljenu granicu, a kako u Savki najviše vidi samoga sebe, stalno strepi i nastoji da završi posao što bezbolnije. Udesio je da Jovan preko Krune nagovori Ljubicu da mladića pošalje Milošu u Kragujevac, tobože da ga knez što bolje upozna. Nada dvoje zaljubljenih time se još više podgrejava. Nesrećni pesnik juri kao na krilima u Kragujevac. Miloš mu pred svojom okolinom ukazuje počast. Odredio mu je najvidnije mesto za trpezom. Dozvoljava mu da se u odnosu na druge ophodi kao najbliži rod. - Činiš voliko, Aleksa, kažu mi da ti pišeš tamo neke pesme. - Pišem, gospodaru, jer želim da se na taj način odužim otadžbini. - Lepo, lepo, Aleksa. Mislim da ti je već poznato da sam poodavno naredio Dimitriju da nabavi štampariju. A sad, dede izglagoljaj mi neku što si je ovih dana spevao. Aleksa zauze pozu, diže glavu, isprsi se i poče da recituje: Ja ljubim devu milu, Zlatnoga srca i duše čiste, Gledajući tu belu vilu, Mozak mi slepi i srce mre,
I čista ljubav za njom zre. Ona je za mene život i san, Rumena zora i beli dan, Rajsko otkriće, slast i bol. - Žestoko, žestoko! Nego, reci ti meni po duši jesu li svi ti pesnici zanesenjaci da ne vide pred sobom ni najvišu tarabu? - Bez zanosa, gospodaru, ne bi se mogle pisati pesme. To je ono uzvišeno duševno stanje u kome se čovek otkida od zemlje i dušom leti prema nebu. - Biće, Aleksa, da ti na zemlji vidiš samo tu tvoju curu i poeziju - reče mu podrugljivo Miloš. - Gospodaru, meni ništa drugo i ne treba. - A ja mislim da te kao učena čoveka pošaljem malo do Beča, kako bi mi uz ćopavog Vuka posvršavao neke poslove. - Gospodaru, nisam ja za te poslove. Podučavaću Mihaila i prekrasnu vašu ćerku Savku. Njih dvoje umeju da se zanesu i dušom vinu u nebeske visine. - Činiš voliko, tamo ti je mesto. Ja te neću terati da radiš ono što ne voliš - reče Miloš s podsmehom. Zato se spremi i sutra idi natrag u Beograd. Aleksa Popovski u Kragujevcu nije imao mira. Savka je bila obećala da će mu svakog dana pisati, ali za mesec dana nije od nje dobio ni pozdrav, jer sva pisma što ih je upućivala Aleksi dopadala su Milošu u ruke. Čitajući vatrene izlive devojačke ljubavi, Miloš se uzdržavao dok pisar ne ode, a onda bi besneo od muke. Aleksa je bio veoma neraspoložen. Nije mogao da shvati zašto mu se Savka nikako ne javlja. Možda se razbolela. Možda ga više ne voli. Prisećao se njenih obesnih podsmeha iz prvih dana. Njene tihe zamišljenosti, a zatim iznenadnih izliva obesti. Tako je sve to i počelo. Jednoga dana na izletu u Topčideru uzela ga je za ruku i potrčala u šumu. Na proplanku više hajdučke česme odjednom se otrgla. - De, stigni me ako možeš! To je bilo njeno prvo bezazleno izazivanje. Poletela je uzbrdo kao srna, a on je jurnuo za njom; kad ju je sustigao, posrnula je i grudima naletela na njega. Tako su se našli u zagrljaju. Dok je on oklevao pitajući se šta da uradi, ona ga je poljubila. - Volim te, Aleksa - priznala je kroz suze. - I ja tebe, Savka - odgovorio je stežući je čvrsto na grudi.
Sećajući se sada toga, Popovski je s tugom udisao opojni šumski vazduh. Obuze ga zanos. Seti se kako je Savka umela da pronađe bezbroj načina da ostanu nasamo. U početku se bojao i strepeo, a zatim je počeo da se zaboravlja. Jedne večeri došla mu je u sobu u svilenoj košulji. Nije se ustezala da mu otkrije grudi. U poslednje vreme, pred njegov odlazak u Kragujevac, dolazila mu je svake noći. Legla bi pored njega, a onda bi ga nagonila da se svuče i da je ljubi po celom telu. Jednom su se skoro zaboravili. - Ih, kako si strašljiv! - rekla je oblačeći se. I potom ga napustila bez reči. Dok je o svemu tome razmišljao, obuzelo ga je neko stanje slično groznici, telo mu je drhtalo, stiskao je zube da ne krikne, a zatim se bacio na postelju. Vitko, rumeno telo sa finim malim dojkama nije mogao izbrisati iz sećanja. U očajanju, goreći od požude, zgrabio je flašu rakije i ispio je do dna. Pekla mu je utrobu kao živa vatra, ali ga je potom slatka vrtoglavica zanela u san. Tako je sutradan i otišao u Kragujevac ne videvši se sa njom. Znao je da više neće imati snage da joj odoli. Srce mu je obuzela radost, i činilo mu se da između njega i te divne kneževe kćeri koju tako nesebično voli, ne postoji više nikakva prepreka jer ga je njen otac tako lepo primio. Dok je tako išao i razmišljao, odjednom je neko iskočio iza grma. Čuo je pucanj, a zatim se crn i težak oblak nadneo nad njegovu svest. Činilo mu se da beskrajno dugo pada sa ogromne visine, dok nije osetio pod sobom zemlju i bol u glavi. Onda je više osetio nego video kako se nad njega nadnela crna senka. - Pasji sine, zar se tako poštuje kneževo poverenje! - čuo je kao iz ogromne daljine. Otvorio je oči; više sebe je ugledao isukan hancar u ruci Vula Gligorijevića. Kad se handžar podigao, Aleksa je nagonski uvukao vrat u ramena. Oštar rez bola i - svega je nestalo. XV Da se smrt Alekse Popovskog brzo zaboravi doprineli su krupni događaji koji su privukli na sebe svu pažnju ljudi iz Srbije. Arnautin Mehmed Alija, prodavac duvana, pesnik, a zatim vojnik po zanimanju, svojom hrabrošću i lukavstvom uspeo je da se popne do vezirskog položaja, prisilivši sultana da ga prizna za vicekralja Egipta. Za usluge koje je učinio Porti u borbi protiv Vahabita, dobio je uz Egipat još Meku i Medinu, a posle ruskoturskog rata proširio je svoju vlast nad celom Arabijom i Sudanom; uporno je zahtevao da mu sultan ustupi još i Siriju. U jesen 1831. godine, Mehmed Alija zauze Akru. Usled toga dođe do rata između njega i sultana. Međutim, turska vojska nije mogla da se meri sa egipatskom, koju su organizovali i obučili engleski i francuski oficiri. Porta diže svu svoju vojsku iz Evrope i stavi je pod komandu velikog vezira Rešid - paše. Mehmed - Alijin poslanik potuče tursku vojsku u bici kod Konje i zarobi velikog vezira Rešid - pašu. Time je Mehmed - aliji bio otvoren put za Carigrad. Sultan se nađe u opasnosti da izgubi i život i presto. Bez vojske, omrznut zbog reforme, obrati se za pomoć evropskim silama. Ruska flota se pojavi u Bosforu, a car Nikolaj ponudi sultanu vojničku pomoć. To izazva grdan zaplet među velikim silama Evrope. U neoslobođenim nahijama život Srba bio je vrlo težak, a posle hatišerifa, po kome je trebalo da se priključe Srbiji, postao je još teži. Spahije su nastojale da iscede što više iz svojih kmetova i, prkoseći
Milošu, činile su svakojaka bezakonja. Povratilo se crno vreme dahija i janičara. Subaše su po selima naređivale da im devojke igraju u kolu, pa bi onu koja bi im se najviše dopala zadržavali da prespavaju sa njom. Ako bi devojka ili nevesta takav zahtev odbila, stradao je otac ili muž. Godine 1832. nasilje i samovolja čitluk - sahibija dostižu vrhunac. Narod naročito nije mogao da se pomiri sa otmicom i turčenjem žena i devojaka. Najčuvenija po zlu bila su dva brata Vrančevića iz Kruševca, sinovi nekadašnjeg ajana. Na prepad su oteli devojke Miljanku i Mariju, pa ih silom odvukli u Kruševac. Ogorčeni seljaci ustadoše protiv zulumćara, i ceo slučaj dostave Milošu. Ova otmica dođe Milošu kao poručena. On posla svoje ljude da potajno pobune kruševačku nahiju, a javno pred Turcima posla starešine da tobože umire narod, dok su ga u stvari podbadali na bunu. Poslao je odmah i tatarina, koji obavesti delegate da je izbila buna u nahijama, a uz to im naredi da o tome obaveste Portu i rusko poslanstvo. U izveštaju je saopštio kako je primoran da krene u nemirne predele s vojskom da uspostavi red. Dvadeset devetog maja izdao je zvaničnu proklamaciju kojom je obaveštavao narod da je šest otrgnutih nahija pripojio Srbiji. Svoju milost izlio je zatim novčanim poklonom deputatima, a zahvalio se Orlovu i Butenjevu što su stali u odbranu srpskih interesa. U celoj Srbiji taj je događaj proslavljen svečanim bogosluženjem po crkvama, veseljem naroda i pucnjavom topova. Porta, nemajući kud, priznade novouspostavljenu granicu i pozva vezira i Miloša da zavedu red i održe mir. Time je Miloš jedno teško breme skinuo s leđa. Ostajalo mu je još samo da reši pitanje iseljenja Turaka iz gradova i dobije nasledno kneževstvo. XVI Miloševi uspesi i prezauzetost oko rešavanja vojnih i političkih pitanja Jelenku su sve više žalostili. Protekle tri godine više je provodio van Kragujevca nego li u dvoru i s njom. Uz to, Gavrilova bolest postade još ozbiljnija. Oko nje je u vazduhu lebdeo nesavladiv užas. Kao majka, izvršila je svoju dužnost. Noćima i danima bdela je nad svojim bolesnim detetom. Dovodila je lekare, zvala gatare i bajalice, alI ništa nije pomagalo. Jedne hladne februarske noći, Gavrilo se iznenada smirio, čak se nekako smešio. Ohrabrena time, Jelenka ostavi baba - Stanu da čuva dete i leže na divan pored kamina. Ispaćena i umorna, brzo je zaspala. Probudi je prodoran vrisak baba - Stane. - Ustani, ustani, mala gospojo! Gavrilo se predstavi Bogu na istinu. Pripravna i na najgore, Jelenka skoči i pritrča detinjem krevetu. Učinilo joj se da to njen sin samo spava, ali kad ga poljubi oseti užasno prisustvo smrti. Zajauka iz svega glasa. To okupi celu poslugu. Dozvaše i mitropolita Melentija. Sahrana je obavljena svečano. Vrativši se sa sahrane u sobu, Jelenka oseti prazninu. Obzirala se na sve strane. Baba Stana je već bila uklonila iz sobe sve što je podsećalo na vanbračnog kneževog sina. Jelenki se činilo da se njen život zaustavio i da je sve oko nje došlo na ivicu velikog ponora. Odbi ponuđeno jelo. Uze nargilu i popi pun ibrik kafe. Seti se potom Miloša, i njome ovlada užasan strah. Propala sam, pomisli uzimajući hartiju.
Sve dok je Gavrilo bio živ, nije imala potrebe da Milošu postavlja pitanje svoje budućnosti. Ovoga puta će ipak morati da to uradi. Bližila se četrdesetoj godini. Eh, da je nešto Gavrilo ostao živ, starost mi nikad ne bi bila ugrožena! Ovako, sve je dovedeno u pitanje. Pokuša u mislima da vidi Miloša dok mu pisar čita njeno pismo. Potom je ustala i prišla ogledalu. Prepade se tamnih kolutova ispod očiju, ali je uteši mladolik izgled lica. Još jedno izvesno vreme moć« ću da mu se dopadam, pomisli i skrenu pogled u ugao gde se nalazio Gavrilov krevetac. Žuto izduženo lice ocrta se pred njenim očima. Prepade se i naglo skrenu pogled na sebe u ogledalu. Stegla je rukama glavu da utiša bol u slepoočnicama. Mračno je i prazno bilo sve u njoj i oko nje. SEDMI DEO
I Godine 1833. Butenjev je uspeo da prisili Portu na konačno rešenje srpskog pitanja. Turcima je dopušteno da ostanu u predgrađu Beograda, ali izvan šanca nisu imali pravo ništa da poseduju. Turci sa Sokola moraju da se isele u roku od godinu dana. Srbija će Porti plaćati godišnji danak od 2,300.000 groša. Sa patrijaršijom je utanačeno pitanje samostalnosti srpske crkve. Izbor mitropolita i episkopa pripada knezu i narodu. Pri izboru novog mitropolita, patrijarhu se šalje poklon od tri stotine dukata. Miloš se odluči da za mitropolita predloži Petra Jovanovića, sekretara svoje kancelarije. - Vidiš, Petre - reče mu Miloš - u vladikama nemam sreće. Eto, Melentije zakovrnu i umre. Koga da predložim za mitropolita? - Naći ćemo nekoga među igumanima ili arhimandritima - odgovori Jovanović. - Teško je naći onakvog kakav je nama potreban. Sve su to hajduci. Posvetiš ga, a on ti se posle popne na glavu. Nego, činiš voliko, ja sam rešio da predložim tebe za mitropolita. - Kako, gospodaru? Ja uopšte nemam duhovničkog čina? - Ništa lakše! Zovnuću iz Čačka vladiku Nićifora. Za nedelju dana daće ti sve činove. Ionako mi duguje za ono bežanje u Crnu Goru. Iduće subote, u pratnji serdara Mićića, vladika Nićifor je izveden pred Miloša. Bio je uplašen - više mrtav nego živ. Kolena su mu klecala. Miloš mu pokaza mesto u stolovaku naspram sebe. Naredi momku da mu iznese čibuk i da ga posluži kafom. - Činiš voliko, sveti vladiko, ja tebe zavladičih, digoh iznad sebe i približih Bogu, a ti meni zahvali bekstvom u Crnu Goru. - Gospodaru, sablaznio me nečastivi! Odmah sam se pokajao i vratio.
- Lepo, lepo, popo. Pokajao si se, da ti to i verujem. Nego reci ti meni mora li kod vas sve baš da se radi po kanonu? - Gospodaru, nužda zakon menja - odgovori Nićifor i odahnu. - Tako, brate, i ja mislim. Ovaj moj pisar Petar, kao što i sam znaš, završio je bogoslovske nauke. I neće da se ženi. Više se moli Bogu nego što radi. Zato sam rešio da ga za nedelju dana doguram do arhimandrita. - Prebrzo je za nedelju dana, gospodaru. - Ako ima dobre volje, sveti vladiko, ništa nije prebrzo. - Onda može i za nedelju dana. Samo, muka je što nemamo mitropolita da se saglasi posle s tim - poče da okoliši Nićifor. - E pa, ja tebe baš zbog toga i pozvah. Dok ne dobijemo novog mitropolita, zamenjuj ga ti. Posle mesec dana, Miloš posla Petra Jovanovića u Carigrad patrijarhu da ga rukopoloži za mitropolita, a Dositeja Novakovića, arhimandrita manastira Gornjaka, za episkopa timočke eparhije. Patrijarhu je poslao pet stotina dukata i deset aršina čohe za cube. II Noću između petnaestog i šesnaestog septembra dojuri u Kragujevac tatarin. Doneo je Milošu izveštaj od Davidovića, koji mu je javljao kako je srećno završen i potpisan hatišerif. ujedno ga je obavestio da u Srbiju stiže baron Budberg, ađutant ruskog cara Nikolaja, koji je trebalo da mu u ime oba cara lično preda poruku i opomene ga na mir i poslušnost. Obe vesti obradovaše Miloša. Završio je teški i naporni put do cilja koji je sebi bio postavio pre osamnaesg godina. Mnogo teških dana i godina ostalo je iza njega. Prebrođene su sve sumnje, savladane prepreke, razvejane obmane i zavaravanja. Srbija je najzad stekla svoja prava. Zemlja je očišćena od Turaka, a on je njen jedini gospodar. Ono nešto slabih veza koje ga čine unekoliko zavisnim od sultana, više će mu koristiti nego štetiti. Osećao se krepak, jak i radostan. Lak dašak tuge podseti ga na prohujalo vreme. Gleda iza sebe bez straha i kajanja. Mnogo je krvi prolio, mnogo podvala smislio, mnogo glava skinuo, ali je i sada kao i tada duboko uveren da je to bio jedini put kojim se moglo ići. Jutros, kao i celog života, u njemu se javila nekakva viša sila. Ona ga je držala, nosila, krepila ga i davala mu snagu da istraje. »Teško je pod Milošem živeti i disati!« Setio se da su tako govorili i njegovi protivnici i Turci. Zar sam mogao drugačije raditi? Trebalo je uzdići robove, povesti ih ia njihove gospodare, uspraviti ih na noge i naučiti da se bore. Osmehnu se, pogleda glasnika i izvadi iz džepa dukat. - Evo ti, a kad pođeš za Carigrad dobićeš poseban dar. Ni ovoga puta nije mogao, niti je hteo da ne odigra ulogu pretvaranja i obmanjivanja. To je radio uvek i sa svima koji su mu ma u čemu mogli poslužiti u budućnosti. Ruskom izaslaniku Budbergu poslao je
naročito opremljenog konja i pratnju da ga susretne i dočeka u Zaječaru. Knezovima naredi da Budberga svuda uz put susreće i pozdravlja svečano obučen narod. Barona Budberga su u Paraćinu dočekala Miloševa kola, a ukazane su mu i počasti kakve se priređuju samo krunisanim glavama. U Kragujevac uto stiže i Dimitrije Davidović. On o svemu potanko obavesti Miloša. Zadovoljan, on pretvori doček Budberga u veliko slavlje. Kad su javili da se izaslanik ruskog cara približava, grunulo je šest velikih topova baljemeza. Zvona su zvonila, a iz Kragujevca i okolnih sela sjatio se narod svečano obučen. Put je zasipan cvećem. Klicalo se ruskom caru i Rusiji. Miloš je u pratnji Vučića, mitropolita Petra, Prote Mateje, braće Simića, Avrama Petronijevića i svoje lične pratnje dočekao Budberga i poljubio se s njim. - U vašem licu ovoga časa ja pozdravljam moćnog i uzvišenog cara Rusije, kome ja i moj narod zahvaljujemo za svoju slobodu i dobijena prava. Živeo svemoćni car Nikolaj Prvi! Živela velika i slavna Rusija! - Živeo car Nikolaj! Živela Rusija! Živeo baron Budberg! Budberg odnese iz Srbije najlepše uspomene. U Carigradu i Petrogradu nije mogao dovoljno da se nahvali Srbima i Milošem. - Srećan je srpski narod sa onakvim knezom, a knez sa onakvim starešinama i narodom - govorio je svima. Ali Miloš je mislio i na drugu stranu. Da izbriše mučan utisak proterivanja Turaka iz Srbije, skupi u narodu hiljadu volova i posla ih kao dar sultanu. Porti posla 250.000 groša, a velikom veziru iskaza zahvalnost za učinjena dobra Srbima. I . dok se ogromni dželep volova približavao Carigradu i svuda uz put zadivljavao Turke i gradove kroz koje je prolazio, Miloš u pratnji izabranih starešina pođe u Beograd da od vezira primi carinarnicu. Rešid - paša naredi da srpskog kneza pri ulasku u varoš pozdrave topovi s tvrđave. Ovaj pašin postupak izazva negodovanje među beogradskim Turcima. III Srpsko pitanje je kao najveći teret punih trideset godina pritiskivalo Tursko Carstvo. Uzalud su njegovi velikodostojnici izmišljali razna rešenja, potiskivali ga u pozadinu, prigušivali silom ili nastojali da ga zaobiđu. To pitanje nije više bilo samo stvar Srba i Turaka i njihovih međusobnih odnosa. Iz godine u godinu ono je sve više raslo, postajući čvorno pitanje velikih sila i njihovih namera na Bliskom istoku. Ono je svojom nerešivošću pomagalo održavanje trule zgrade Turskog Carstva i stalno stvaralo nepoverenje između Austrije i Rusije. Porta je htela da umanji svoj poraz što je dozvolila da se reši srpsko pitanje, pa je nameravala da dovede Miloša na poklonjenje u Carigrad; zbog toga je predložila sultanu da Miloša odlikuje velikim carskim ordenom koji se daje jedino najzaslužnijim vezirima. Određeno je da taj orden preda Milošu lično Husein - paša vidinski, koji je imao velikih zasluga za rešenje srpskog pitanja. Da potvrde svoje veze i prijateljstvo, najpre je pozvana kneginja Ljubica da poseti vezirov harem u Vidinu. Husein - paša i njegov dvor priredili su kneginji veličanstven doček, a zatim se Miloš i vezir sastadoše na granici u Bregovu.
Dve svite u svečanim odelima i na besnim konjima, okićenim svilom i zlatom, pošle su jedna drugoj u susret. Na nekoliko koraka ispred Turaka jahao je Husein - paša, a ispred Srba - Miloš. Kad su se susreli, obojica su sjahali, brzo prišli jedan drugome i zagrlili se. - Jesi li mi zdrav i krepak? - upita Husein - paša Miloša. - I zdrav i krepak kao što vidiš, veliki veziru, a nadam se da si i ti dobro - odgovori mu Miloš, ljubeći ga u rame. - Alahova i sultanova milost se izlila na tebe, kodža Milošu. - Neka je slava Bogu i hvala sultanu na njegovom velikom daru i ukazanoj milosti. Ja ću moći da mu uzvratim samo večnom zahvalnošću i odanošću. A pošto si ti moj prijatelj i brat, zamoliću te da velikom našem caru umesto mene poljubiš skut i nogu kao dokaz moje odanosti. - Dina mi, sve ću to učiniti radosna srca, ali naš svetli sultan želi da te što pre vidi i novom milošću obdari. - Pristajem, ali tačno ne mogu utvrditi vreme. Potrebno mi je da zemlju još bolje sredim, jer bih hteo pred cara da pođem svetla lica. - Glavno je da si dao reč, a vreme ćemo docnije utvrditi. Mogu li da izvestim da si pristao? - Možeš svakako - odgovori Miloš, a već je u sebi požalio što se zaleteo i pristao na odlazak u Carigrad. Naime, on nije hteo da svojim odlaskom u Carigrad izazove bilo kakvo podozrenje kod Rusa, koji su mu učinili velike usluge i bili jedina nada u teškoj situaciji, naročito kad su bile u pitanju namere i težnje Austrije. Husein - paša izvadi tada sultanov orden sav u brilijantima i prikači ga Milošu na grudi. Nakon svečanosti priređen je zajednički ručak, posle koga Miloš okrenu ka Beogradu, a Husein - paša ka Vidinu. IV Mada se već bližio šezdesetoj godini, Miloševa žeđ za životnim slastima nije još popuštala. Kod Jelenke je nalazio prijatno utočište, mirne časove opuštanja i uvažavanja; više nije Mogao da shvati njene strasne izlive koji su se ponekad pretvarali u vrtloge. Stari, mislio je, posmatrajući je pažljivo. Samo, isuviše sam se navikao na nju. Uživao je što ona ne može da prikrije nemir, ali se pravio nevešt. Još pokojni mitropolit Melentije mu je napomenuo da Jelenku nečim treba osigurati za svaki slučaj. Sada je i sam na to sve češće pomišljao. Nemam nameru da umrem, ali neka i ona zna da ne visi iznad bezdana. Jakov Jehudija odavno ga je nagovarao da kupi kuću austrijskog pukovnika u Zemunu, koji je po dužnosti odselio u Beč. Zbog sultanovog odlikovanja hteo je nečim da obraduje Jelenku, pa naredi da tu kuću prevedu na nju. Kuća je donosila godišnju rentu od pedeset dukata. Jakov ga je izvestio da je obavio posao, i kuću preveo kod suda na Jelenkino ime. Ono, ako je po duši, Jelenka je zaslužila i više. Možda bi bilo bolje da sam joj dao novac. Šta ga znam - smrt je svačiji gost! Kako! Zar i o smrti još da mislim? Preda mnom je tek sad život, i to onaj pravi, u slavi, moći, sjaju i bogatstvu. Zatim odlučno pođe Jelenki.
- Da se nije šta dogodilo? - upita ona usplahireno. - Jeste - odgovori Miloš, zagledajući joj se. u oči. - Tako ti meni, je li? Jelenka pretrnu. Gledala ga je začuđeno i uplašeno, misleći munjevito što je to mogla da skrivi. - Ja nemam u šta da se kunem. Znam da sve što činim, činim jeDino da tebi ugodim. - Eto vidiš, i ja tako isto radim kad si ti u pitanju. I neću da te dalje mučim. Hoću da i ti podeliš sa mnom radost. Zato sam ti kupio kuću u Zemunu. Donosiće ti pedeset dukata godišnje rente. - Oh, bože, ti me znači još voliš! - viknu Jelenka grleći ga. - Jelo, Jelena, goro zelena, dabome da te vslim. I da znaš, neću te ostaviti nezbrinutu. Zgrabila ga je za ruku, ljubila je, a suze radosnice orosiše joj obraze. Napuštajući Jelenkinu sobu razmišljao je o njoj, ali pažnju mu privuče gomila popova što se vrzmala kod duda na kapiji konaka, gde je Miloš privremeno bio smestio mitropolita Petra. Novom mitropolitu bile su tih dana navrle molbe i žalbe i razni drugi zahtevi popova iz cele Srbije. Knez se na mitropolita bio navikao još dok mu je bio pisar, pa je i sada želeo da posedi s njim satdva, da popiju kafu i ispuše po čibuk duvana, a i malo da se pošale. Međutim, momci su čekali od jutra do mraka. Prolazeći kroz gomilu popova, koji su se klanjali do same zemlje, Miloš se sažali na mitropolita. - Pa ti ćeš, jadniče, propasti ako ovako budeš i dalje radio sa popovima. - A da kako ću, gospodaru? - Evo kako ćeš. Od svih tih popova samo jednu desetinu je zaista doterala nevolja. Svi drugi su došli da te vide, da te prouče i odmere šta se kod tebe može postići a šta ne može. Zato ti ne primaj odmah svakog ko ti dođe. Ostavi ih neka počekaju nekoliko dana, tako da se što više istroše. Neka vide, mater im njihovu, da mitropolitov dvor nije vodenica u koju svak može pravo s konja. A pre nego što ćeš ih primiti preda se, okrivi svoga đakona zbog čega bilo. Oštro ga ispsuj i pojuri kao da ćeš ga tući. Tek posle toga naredi neka ti se javlja jedan po jedan pop. Ili uzmi svoju mitropolitsku štapinu i dobro se razviči: »Kamo ti popovi?« - Zar se to tako radi? - upita mitropolit. - Kažem ti, ko god nema velike nevolje, gaj neće poželeti da ti iziđe na oči. Pući će glas celom Srbijom da si strog. A ko posle dođe preda te, znadni da ga je zaista velika nevolja doterala. Taj će lagacko ulaziti, temenati i zamuckivati. Toga saslušaj lepo, ali ni njemu ne presuđuj odmah. Nego mu reci da će se stvari izvideti. A kako ti, hvala bogu, umeš pisati, pošalji odmah presudu, tako da ga kad prispe kući zateče stvar već rešena. Tako ćeš ti biti mirniji, a tvoji popovi uredniji; i tako će do tebe više držati. - Vaistinu, gospodaru, u pravu si. Nego, sve ovo meni nije ni trebalo. - Zašto, ako Boga znaš?
- Zato što sam mogao ostati kod tebe i biti tvoj pisar. Zarađivao bih pošteno hleb, a mogao sam se i oženiti. - O, majku mu, jesi lud čovek! Zar se kaješ što si mitropolit? Pa veseo bio, ja ti dadoh da su sve žene tvoje, a ti hoćeš samo jednuj Međer čim čovek pusti bradu, on odmah izgubi pamet. Dobar prijem Avrama Petronijevića kao Miloševa izaslanika kod ruskog cara i odlikovanje velikim ordenom kojim je car udostojio kneza, uticalo je na to da se Miloš oseti još jači i pohlepniji u traženju počasti za sebe i svoju porodicu. U isto vreme, njegovo bogatstvo i sticanje imetaka rasli su kao poplava. Sva trgovina u Srbiji bila je u njegovim rukama. Zahvatio je najbolje njive i livade, vodenice i valjarice. Pripadaju mu skoro svi hanovi, ili ih za njegov račun drže pouzdani ljudi. Ekonomsko stanje zemlje za tri poslednje godine doživelo je veliki polet. Kao u nekoj novoj naseobini, tih dana u Srbiji svako zahvata što stigne. Seljaci se spuštaju s planina, pristižu rekama i naprečac zauzimaju neposednute zemlje. Pri zahvatanju zemlje, grabi ko šta stigne. Ne vodi se računa je li to bilo tursko ili manastirsko. V Posle dobijenog hatišerifa, Miloš je proklamovao da je zemlja onoga ko je obrađuje. Onim seljačkim delom sebe koji je zauvek ostao budač u njemu hteo je da sačuva seljake od budućih veleposednika što su mogli da se uzdignu iz redova starešina i bogatih stočnih trgovaca. U opštem zahvatanju, on je za sebe uzimao sve što bi mu zapelo za oko, ali to nije dozvoljavao drugim starešinama, jer je znao da je i njih obuzela pomama za posedništvom i bogaćenjem. Koje bio snažan i odlučan, bio seljak ili starešina, uzimao je najbolje komade zemlje. Često su nastajala potiskivanja i preotimanja, ali to je bilo vreme kad je za svakoga ostajalo još uvek dosta. Privatne svojine još nema. Ona se utvrđuje vrljikama, sekirom i potpaljivanjem šuma, jer svako želi da za sebe i svoje potomstvo ogradi i ograniči što veće delove zemlje. Cela Srbija se za te četiri godine pretvorila u ograde. Ruše se i krče stoletne šume. U ljudima se budi nezasita pohlepa. Niko ni prema kome nema više obzira. Uzdiže se jedan snažan i odvažan narod. Oni koji su zapamtili Turke i njihovu nečovečnu upravu, u početku su se zadovoljavali time što više nema njihovih zlotvora i što su ih zamenile domaće starešine na čelu s domaćim knezom. Ali mladi, rođeni i odrasli u slobodi, najpre su krenuli da zahvate što više zemlje, da udvostruče svoju imovinu i da se što pre obogate, a potom će tražiti da se sve to osigura i učvrsti zakonima. Miloš nije bio svestan toga da se njegovom zaslugom javila jedna nova generacija koja neće hteti da stane na po puta. Ona će zahtevati pravu sigurnost i ličnu slobodu. Ali ma kako da je sve u velikom vrenju, on želi da još jednom saopšti narodu šta je za njega učinio, i da za sve to dobije priznanje od naroda. Pri polasku u Carigrad potrebno mu je da i Turci i evropski diplomati osete kako on govori u ime cele Srbije. Slava u rodnoj zemlji izgledala mu je sada malena. Hoće da se istakne i u svetu. Da zadivi Carigrad i Evropu. To opojno piće veličine i laskanja, sada je prvo od onog što još želi. Istina, trezvenost i pronicljivost ni sada ga ne napuštaju. Godine 1834. saziva skupštinu u Kragujevcu. Tu treba da se ispolji sva njegova umešnost. Narod cele Šumadije i rudničke nahije sjatio se na tu skupštinu da vidi i čuje svemoćnog kneza. Na desnoj obali Lepenice, izvan crkvene ograde, skupljao se narod od rane zore s barjacima i uz zaglušnu buku muzike. Pokraj crkve pucale su prangije, a baterija topova svakoga sata ispaljivala je plotun za plotunom.
Miloš se pojavio ogrnut skupocenim ćurkom koji je nosio kad je čitan hatišerif 1830. godine. Uz kneza su njegovi sinovi Milan i Mihailo, braća Jevrem i Jovan, a za njima svita, činovnici i najbliže starešine. Kad je knez prešao most na Lepenici, garda mu odade počast. Spuštaju se barjaci, gruvaju prangije i topovi. - Miloš, otac Srbije! Živeo knez! Živeli njegovi sinovi! - ori se iz grla naroda, vojske i sveta. - Dika srpska! Junak Miloš! Živeo izbavitelj naš! Otac i majka! - Ti nas vodi, ti nas uči! Živeo sto godina! Ponose naš! Ljudi se guraju, komešaju, propinju na prste da ga vide. Miloš visoko drži glavu, baca radostan pogled na sve strane i čvrstim, odlučnim korakom kreće prema crkvenoj porti, gde je bila podignuta kamena tribina zastrta ćilimima i ukrašena zelenilom. S desne njegove strane je naslednik Milan, a s leve Mihailo. U donjem redu, ispod njega, stoje Jevrem, Jovan, braća Simići, Avram Petronijević, Mileta Radojković, Milisav Resavac, Prota Mateja, Milutin Garašanin, Amidža, Vule Gligorijević, sudije okružnog i velikog suda. U sredini mitropolit Petar sa četiri vladike, svi arhimandriti i okružne prote. Nasuprot njih su narodni predstavnici, a iza njih nepregledna masa naroda i vojske. Na Milošev znak počelo je čitanje kneževe besede u kojoj on izjavljuje kako su sva narodna prava ostvarena, dobijena potpuna autonomija Srbije i kako je, po narodnoj želji, sultan priznao njegovom potomstvu nasledno kneževstvo. - Živeo knez Miloš! Otac naš, dika Srbije! Živeo ruski car Nikolaj! Neka si sretan i blagosloven! Junak Miloš! Mi smo tvoji, a ti si naš! Živeo! - oduševljeno je uzvikivala masa. Potom tri topovske salve. - Braćo! - nastavljao je Miloš besedu. - Treba da se setimo svih onih znanih i neznanih što su svoje živote od 1804. godine do današnjeg dana položili u temelje Srbije i njene slobode. Neka im je večna slava i hvala s moje i vaše strane! - Slava im! Slava im! - odjekivalo je sa svih strana. Posle toga, mitropolit se okrenu Milošu, uze kadionicu iz koje je kuljao dim tamjana, svečanim korakom priđe uzvišenju gde je knez stajao, okadi ga i blagoslovi, a zatim poče da peva: »Tebe Boga hvalimo.« To su prihvatile vladike, arhimandriti, protojereji, popovi i ceo narod. Zatim Miloš uđe u crkvu gde se vršilo svečano bogosloženje i pominjalo njegovo ime i ime ruskog cara. Iz crkve krenu Šarenom konaku, za njim svita i starešine, pa predstavnici naroda i ceo prisutni svet koji je gromko pevao i koračao noseći razvijene barjake. Posle toga je nastalo opšte veselje u gradu, na ulicama i po kafanama. Miloš je priredio svečani ručak za izabrane goste i najistaknutije starešine. Oko stola služile su mlade i lepe Kragujevčanke, žene činovnika i devojke. Kada je završen ručak, uz kafu, a po ranije utvrđenom dogovoru među starešinama, Stojan Simić reče: - Gospodaru, ja mislim da bi velike turske spahiluke trebalo dati istaknutim starešinama, a ne da ih seljaci razgrabljuju.
- More, Simiću, ti si meni pričao da u Vlaškoj ima spahija koji kad uzimaju desetak donose naročite sprave kojima čak i jaje mere, pa za sebe uzimaju samo krupna. - Zaboga, gospodaru, pa ne misliš valjda da ćemo mi biti kao te spahije u Vlaškoj. - Gospodaru - poče Avram Petronijević - molim te da daš i nama nešto od tih spahiluka. Imamo valjda i mi nekih zasluga za ovu zemlju, pa je pravo da postanemo spahije. - Kakve spahije, oca vam vašeg! Zar se narod borio i krv prolivao dok je istrebio spahije iz zemlje, a vi biste sada i sami da postanete spahije! - Gospodaru, kad nam ne daš spahiluke, a ti nam daj titule grofovske i baronske, neka naše potomstvo zna da si nas nečim odlikovao - izjavi Milutin Garašanin. - Jest, u moj sirac! Otac ti bio kozar, a ti da budeš grof. Jok, more! - Kad nam ni to ne daš, onda nam bar dozvoli da se kao Rusi zovemo: Karakazakov, Gorčakov i Bandukov - zamoli Avram. - E, to može. Dakle, nek se odsad Stojan tituliše kao Šarov, Vučić - Garov, Milisav - Beljov, a moj Jovan Murgov. Jeste li zadovoljni? VI Miloševe starešine nisu bili borci iz rata, nego ulizice i ljudi sumnjive prošlosti. Uostalom, Miloš i snosi krivicu zbog njihovog bahatog držanja, jer ih je on pri opštem zahvatanju zemlje pustio da prigrabe za sebe najveća imanja, mada su i dalje njihova vlast, čast i bogatstvo zavisili od njegove volje i raspoloženja. Miloš je bio i ostao nestalan, ćudljiv i naprasit. Onaj koga je danas širokogrudo svojom milošću obasipao, već sutradan je mogao pasti u nemilost. Pored toga, on je, bez obzira ko je bio u pitanju, budno motrio na svakoga i nikome nije dozvoljavao da se uzdigne i postane opasan. Verovatno su baš zbog toga Rusi i uneli u hatišerif ideju o stvaranju saveta, čiji je zadatak imao da bude ograničenje kneževe vlasti, ne želeći da sudbinu svoga uticaja prepuste u ruke jednom, istina sposobnom ali nestalnom i ambicioznom čoveku, kakav je u njihovim očima, predstavljen od Germana, izgledao Miloš. S druge strane, kako se Miloševi ljubimci nikada nisu osećali sigurnim na svojim položajima, oni su ideju o savetu jedva i dočekali. U stvari, hteli su da osiguraju svoj povlašćeni položaj dobijen kneževom milošću, kako ubuduće ne bi zavisili od njegovog ćudljivog raspoloženja. Jedan savet sa stalnim članovima odgovarao je njihovim interesima i težnjama. Ali takvi kakvi su bili, pošto nisu imali oslonca u narodu, nisu smeli ni da podsete Miloša na izvršenje te tačke hatišerifa. Jedino je Vučić imao oslonca u narodu, jer je bio borac iz ustanka i najviše je zadužio Miloša, naročito u Đakovoj buni. Ali on još nije osećao potrebu da obuzdava Miloša, naročito poslednje dve godine otkako su se njihovi odnosi vidno popravili. Lukav, a znajući odakle može da zakorači nepogoda, Miloš je u nekoliko navrata bogato darivao Vučićevu ljubavnicu Nulu. Zatim ga je čak postavio za neku vrstu ministra vojske i javnih građevina. Ta dva visoka položaja donosila su počasti i velike prihode.
- Nula ih je pomirila i približila - šaputali su zavidljivci. - Vala, Vučić od Nule ne vidi više ni Avalu, a Miloš kad se zaželi Grkinje, pronađe neki važan posao da udalji Tomu. - A šta kažeš za Simićevu ženu? - upita zlobno Avram Petronijević. - More, pametan je Simić: pravi se nevešt! A ako ćemo pravo, štete u tome i nema a puna torba do vrha odgovori zlobno Amidža. - Jest, ume Miloš - šapnu Garašanin - njemu ništa nije sveto. Što se tiče seljačkih masa, i one su postale prilično nezadovoljne. Ne toliko Milošem koliko sve brutalnijim ponašanjem njegovih starešina. Seljaci su dobili zemlju, ali ih je sputavalo to što se sva trgovina nalazila u kneževim rukama. Pored toga, kuluk ih je jako pritiskivao. - Šta nam vredi što smo dobili zemlju i slobodu kad moramo da kulučimo svima od kneza do pandura šaputali su seljaci jedan drugom u poverenju. - Jest, brate, spadosmo s nogu idući širom ove naše Srbije da kosimo i oremo starešinsku i kneževu zemlju. - A putevi! Podižemo ih da se gospoda što udobnije vozikaju u karucama. - Sami smo krivi, braćo. - Ko je kriv, mater im poturčenjačku. Ako su i Srbi, gori su od Turaka. Poverljivi ljudi su dojavljivali Milošu sve šta se u narodu govori i čemu se sve zamera. Bio je obećao da će doneti ustav, proglasiti zakone, ukinuti kuluk i stvoriti savet, ali na obećanju je i ostalo. Čak je nameravao da to o savetu izmeni kad ode u Carigrad, jer je računao na tursku pohlepu. Ogorčene Miloševim držanjem, a znajući da same ništa ne mogu postići, starešine su gledale da privuku nezadovoljne seljačke mase na svoju stranu. Oni su, uostalom, baš od Miloša naučili kako se u potaji pripremaju i kuju zavere, pa su vešto, ne izlazeći iz mraka i pozadine, gurali narod napred. Tako je nastala zavera koju su stvorile starešine Mileta Radojković, Stojan Simić, Avram Petronijević, Milisav Resavac i Đorđe Protić. Oni nisu nameravali da zbace Miloša ili da ga ubiju, već da ga prisile da se uspostavi senat, da se obezbedi ličnost i imovina, poštovanje tuđe časti, sloboda trgovine i donošenje ustava. Pokrenuta je jagodinska nahija, i to baš u vreme kad se Miloš nalazio u Požarevcu. Tih dana je bio zanet jednom mladom Vlahinjom, pa kako se Ljubica nalazila u Beogradu a Jelenka u Kragujevcu, hteo je s Vlahinjom da provede božićne praznike. U Kragujevcu su ga zamenjivali Vučić, Paštrmac i Davidović.
VII Uoči Bogojavljenja doznade Miloš da je u Kragujevac upao Mileta Radojković sa nekoliko hiljada naoružanih seljaka. Čuo je da neobuzdana rulja ruši i razara sve na šta naiđe i da knezu Milošu sprema ubistvo. Od odanih knez je imao uza se Vula Gligorijevića, Pavla Stanišića i Jeftu Ugričića, koga su svi zvali Ćevap - efendija jer se najviše od svega brinuo za kneževu trpezu. Buna jako iznenadi Miloša. Činilo mu se da ni u Požarevcu nije siguran, pa je nameravao da se povuče u Donji Milanovac i da otuda krene na svoje protivnike, ali Vule Gligorijević se ne saglasi s tim. - Gospodaru, to je rulja koja ne zna šta hoće. Mileta ih je digao po nagovoru Simića i Avrama Petronijevića. Ako ćemo po pravdi, u neku ruku tako ti i treba, jer si ih od slugu podigao do najviših položaja. Nego, gospodaru, poslušaj glupljeg od sebe. Uzjaši konja i iz ovih stopa da krenemo u Kragujevac. Dok ti je Tomo veran, nemaš čega da se bojiš. - Činiš voliko, Vule, ja se nikad junaka nisam bojao, ali požmirepi su gori od ikoga kad im nešto pođe za rukom. Ne znaš s koje strane da ih zaskočiš. Nego, šta ti na sve ovo kažeš, Čevap - efendija? - Miloš se i ovom prilikom našalio na račun Ugričića. - To što i Vule, gospodaru - odgovori mu Ugričić. - Kad tako veli i Ćevap - efendija, onda si u pravu, Vule - reče Miloš. Da sazna šta, u stvari, buntovnici traže, Miloš pozva Vučića, koji ubrzo dođe i saopšti mu zahteve buntovnika. Da što više uplaše Miloša, jer su se bojali njegove osvete, zaverenici pošalju za Vučićem tatarina koji napriča knezu svašta o buntovnicima. - Čekaj, momče, stoji li onaj lukac iza konaka pod strejom? - upita Vučić tatarina. - Stoji. - Jesu li buntovnici baštu razvalili i opustošili? - Nisu konaku ni privirili. - Ni bravče mu nijedno iz obora nisu zaklali? - Nisu. - Znači da traže ustav, pravdu, zakone i ukidanje kuluka? - O tome povazdan i viču. - Iz ovih stopa uzjaši konja, trkom u Kragujevac i uz put svuda pričaj da dolazi knez - naredi Vučić, pa se okrenu Milošu. - Ništa se ne brini, gospodaru. Još ni glavicu luka nisu smeli da ti dotaknu. Nego, odmah da se kreće za Kragujevac. A evo ti moje glave ako se sve ne završi kako treba.
Miloš okupi ono malo svoje pratnje i zajedno s Vučićem pođe u Kragujevac. Uz put su mu neke starešine ponudili da mobilišu ljude, ali ih on odbi, jer je hteo da pokaže bundžijama kako ih se nimalo ne plaši. Kad se knez pojavi u Kragujevcu sa Vučićem, hiljade seljaka, koji su bili preplavili ulice, brzo počeše da se sklanjaju levo i desno; svak je pokušavao da ne zapne za oko nekome iz kieževe pratnje. Strah od Miloševe osvete ukočio im je jezike. Tek pošto je knez ujahao u dvorište konaka i otišao u svoju sobu, poče se pribirati gomila seljaka. - Tražimo ustav, slobodu trgovine, zakone i ukidanje kuluka! Miloša je već bilo uveliko izdalo strpljenje. Obuzeo ga jetnev, ali se ipak trudio da ostane pribran, te posle malog oklevanja iziđe na dšzanhanu konaka, oštro prelete pogledom uzburkanu masu seljaka i dade znak da želi da im nešto saopšti. - Braćo! Ja znam i verujem da sam upoznat oa svim vašim teškoćama, ali ipak ne vidim da je potrebna tolika vika i nered. Obećao sam vam da ću dati ustav i zakone. Na tome uveliko rade ljudi od znanja u mojoj kancelariji. To čak znaju i oni koji su vas ovamo povukli, ali njima nije stalo do reda, zakona i vaše nevolje. Ja nisam kriv što baš ti isti nepravedno s vama postupaju. Bog mi je svedok da su me lagali. Ja izdam naredbu, a oni je sasvim preinače. Hoću i ovo da vam kažem: ti isti ljudi, što vam se danas ulaguju i govore o nekoj pravdi, tražili su od mene da ih postavim za spahije. Hoćete li vi to? - Nećemo, nećemo! Tražimo ustav i ukidanje kuluka! - Dobro, braćo. Sve što tražite, dobićete. Ja ću svaku narodnu želju i molbu odmah ispuniti, jer sam uvek bio protiv kuluka. - Živeo Miloš! Daj nam ustav i zakone, a mi ćemo turonje rasterati batinom. - Braćo, grešite, jer ja ništa nemam protiv tih ljudi. Neka slobodno dođu da razgovaramo. Zna se da dogovor kuću gradi, a svađa je razgrađuje. Zato vam i savetujem: smirite se i pošaljite one za koje smatrate da mogu biti vaši predstavnici. - Tako je, braćo! Miloš je u pravu! - povika neki starac. - Živeo Miloš! On će nam dati sve što tražimo! - Zovite Miletu da u naše ime pristupi knezu - dovikivali su sa svih otrana. Uskoro posle toga pred kneževim dvorom pojaviše se Mileta Radojković, Stojan Simić, Avram Petronijević, Milisav Resavac i Đorđe Protić. Amidža propusti unutra Resavca, Radojkovića i Protića, a Avrama i Simića zadrža. - Vas dvojica sačekajte ovde - reče im oštro Amidža. - I mi smo narodni delegati - protestovao je Simić. - Preporučio bih vam da sedite tu, jer može biti svašta - zakrvavljenim očima prevali na njih Paštrmac, a ruka mu se spusti na dršku kubure.
Miloš sasluša Miletu, Resavca i Protića. - Činiš voliko, izgleda da su vas ona dva psa, što su moj čanak lizala, nasukala i navela u ovu nevolju. Znam ja, vi ste prosti ljudi i odista dobro želite svome narodu, ali oni su špekulanti i bune se samo zato što nisu dobili spahiluke. Evo živog Davidovića, pa neka vam on kaže šta je dosad uradio oko ustava. - Gospodaru, ne može se brzo sačiniti ustav. Uz njega treba napisati uredbe i zakone o sudu i ličnoj slobodi. - Mi se nismo protiv tebe ni bunili - odgovori Resavac. - E, u moj krasni što niste! Zašto ste onda potezali ovoliki narod? Nego, ja ne zameram vama, zeć onim čankoliscima koji su sve znali, a koji ni čakšire ne bi imali da im ih ja ne dadoh. Na to se buntovnici u miru raziđoše, Miloš pozva Davidovića: - Kumašine - tako je ponekad zvao Davidovića - ja obećah ustav, zato pazi dobro šta ćeš pisati. Ti znaš kakve ale vrebaju na nas. Nemoj da mi tvoj ustav donese glavobolju. - Gospodaru - odgovori Davidović - vi u svojoj zemlji možete postavljati zakon kakav hoćete. U to vam se spolja niko nema pravo mešati. - More, kumašine, da je to jahati konja i tući se s Turcima, ja tebe ne bih ni pitao kako ću to raditi. Nego, tu treba naširoko i nadugačko sve zaobilaziti kako bismo od toga imali nekakvu vajdicu, a moćni oko nas da se ne ljute. Rusi i Turci znaju da ti voliš francusku konstituciju. Zato dobro otvori oči. Dimitrije Davidović unese u Sretenjski ustav sve što se moglo iz francuskog ustava i zakona primeniti na prilike u Srbiji. Tim ustavom uspostavljen je Savet na koji je bila preneta gotovo sva kneževa vlast. Savet je postao zakonodavno telo. Knez je mogao samo dva puta da mu odbije potpisivanje zakona ili uredaba. Ministarstva su bila odseci Saveta, koji je postavljao i činovnike. Pored kneza i Saveta, ustanovljena je i Narodna skupština od sto izabranih članova. Ukinuti su svi kuluci, zajamčena sloboda ličnosti i trgovine i zadržan onaj član koji se odnosi na podizanje puteva, crkava i škola. Činovnicima je zabranjena svaka trgovačka delatnost, a razbijen je i monopol narodnih starešina. Kad je Sretenjska skupština prihvatila Ustav, knez Miloš i sve starešine stave ruku na Jevanđelje i zakunu se da će se u svemu pridržavati zakona i Ustava. Međutim, čim je Ustav bio objavljen i za njega doznale Turska, Rusija i Austrija, nastade uzbuna. Sve tri ove države bile su zakleti protivnici francuskih slobodarskih ideja. Rusija je prva protestovala kod kneza. Ona nije želela da Srbija dobije ustav u evropskom smislu. Miloš to jedva dočeka i posla odmah na sednicu savetnike. Zao i podmukao osmeh igrao mu je oko usana. - Zar ti ne rekoh, Dimitrije, da dobro otvoriš oči kad budeš pisao ustav. Evo Rusi, Turci i Nemci bune se i traže njegovo ukidanje. Ja, vala, ne znam, braćo, šta da radim i kome da ugodim. Pred Bogom i narodom zakleli smo se na ovo pisanje, a eto šta nam oni poručuju.
- Pa, gospodaru, da ga menjamo! - uzviknu Vučić. - Jest, u moj krasni! Posle ćete svi da vičete pred narodom kako ja ne držim reč i kako hoću svu vlast u svoje ruke. Jok, nećemo ga menjati, ali ću izdati zakon i popuniti njime Savet. A potom ćemo zatražiti neka Turci smisle nov ustav. Ako nam se ne dopadne, zar moramo da ga primimo? - Neka bude tako, gospodaru, - svi su udvorno odobravali. Na osnovu novog zakona, Miloš u junu popuni Savet najodanijim svojim ljudima, a Porti predloži novi projekat ustava. Pomišljao je da će nešto novcem a nešto svojim uticajem uspeti da se prihvati taj ustav, koji je ostavljao svu vlast u njegovim rukama. Do donošenja novog ustava, prividno se držao odluka sa Sretenjske skupštine. Međutim, za sve to vreme živo se spremao za odlazak u Carigrad na podvorenje sultanu. VIII Krajem maja Miloš pozva Skupštinu u Kragujevac i saopšti da mora ići u Carigrad na poziv sultana, naglasivši da je to volja ruskog cara. Skupština odobri Milošev put u Carigrad i požele mu sreću i dobro zdravlje. Za vreme odsustva, Miloša će u svemu zamenjivati Savet, s tim što je Jevrem ovlašćen da potpisuje kneževa rešenja. Za Jevremove savetnike postavljeni su Mileta Radojković i Dimitrije Davidović. Devetnaestog jula Miloš krenu sa svitom u kojoj se nalazilo šezdeset lica, među kojima su bili i Nabi efendija, Portin izaslanik, i baron Rikman, ruski konzul za Vlašku i Moldaviju. Kod Golupca su se ukrcali u lađe i istoga dana prispeli na Ada - kale. Osman - paša iziđe knezu u susret i pozdravi ga pucnjavom iz topova. Tu je došao da ga pozdravi i austrijski komandant Oršave. Sutradan nastavi put za Vidin. U Folrentinu dočekaše ga Husein - pašin ćehaja i mnogi ugledni Turci. Posle ručka Miloš sede u karuce, a njegova pratnja i Turci pojašu konje i krenu za njim. Pred Vidinom ga susrete Husein - paša. Milošu je doveden at sav u zlatnoj opremi, koga je vezir jahao samo pri svečanim prilikama. Tako su knez i vezir zajednički ušli u varoš. Dolazak je oglašen pucnjavom topova, koja nije prestajala sve dok Miloš nije ušao u saraj. Od gradske kapije do saraja stajali su postrojeni vojnici u dva reda, a pred sarajem ga dočekaše muzika, vidinski vladika i sveštenstvo. Na bogatoj večeri pored Miloša i Husein - paše učestvovale su i njihove svite. Zatim su otišli na čardak više Dunava; tu se izvodio manevar koji je predstavljao noćno otimanje grada. Vatromet je trajao do duboko u noć. Tu su gledali čočekinje i slušali muziku. Miloš je bio zadovoljan i iznenađen srdačnim dočekom. Sutradan stiže Kamil - beg, sultanov izaslanik, koji je trebalo da prati Miloša do Carigrada i da se stara o njegovoj udobnosti. Dunavom su plovili do Lom - Palanke. Miloš se kratko vreme zadrža na svome dobru u Pojani, u Vlaškoj, gde su ga dočekali njegov upravnik i dva vlaška oficira. Svuda gde je prolazio srdačno su ga pozdravljali i narod i vojska. Doček u Nikopolju bio je sjajan kao i u Vidinu. Posle večere nastao je vatromet, pucnjava topova i igre koje su izvodile nage čočekinje pri svetlosti zapaljenih luča. Zatim su se ređali: Ruščuk, Varna, Šumela. Iz Varne, knez je krenuo parobrodom za Carigrad. Bio je smešten u palati Husein - paše, vidinskog vezira.
Sutradan Miloš zvanično objavi svoj dolazak Porti i ruskom poslaniku. Po onome kako je primljen na Porti, Milošu su bile ukazane počasti koje se ukazuju samo najuglednijim strancima. Najpre ga je primio reis - efendija, zatim veliki vezir, pa devet ćehaja i čaušbaše. Šesnaestog avgusta Miloš je primljen u audijenciju kod sultana u Stavrosu na azijskoj strani. Prisustvovali su Husref - paša, serasker paša, mušir Ahmet - paša, carev zet, Namik - paša i svi carski dostojanstvenici. Napred su išle pomenute paše, a za njima Miloš u generalskoj srpskoj uniformi, okićen Ordenom svete Ane i turskim odlikovanjem. Za njim se kretala njegova svita. Sultan je susreo Miloša pozdravom: - Dobro došao, Miloš - beže! Miloš se pokloni, stavi ruku na grudi i na srpskom jeziku izgovori svoj pozdrav. Zatim su izneli sablju, ukrašenu zlatom i dragim kamenjem, koju sultan predade mušir - paši. Ovaj je podnese Milošu da je poljubi, pa mu je pripasa. Na sultanov mig, ađutant priđe te zaogrnu Miloša ćurkom od samurovine, čiji je okovratnik bio od zlata, a kopče od brilijanata. Ganut tolikim znacima poštovanja, Miloš pade na kolena i celiva sultanovu nogu. U razgovoru koji se docnije vodio, sultan je tešio Miloša zbog izgreda bosanskih Turaka. Slatko se smejao, jer mu se Miloš veoma dopao. Pri odlasku, sultan zatraži od Miloša da mu sastavi spisak ljudi iz Srbije koje bi trebalo odlikovati. Iz careva dvora Miloš je otišao mušir - paši. Ovaj ga je počastio i darovao mu divnog konja, s bogatom opremom i uzengijama salivenim od zlata. IX Prijem kod sultana izazvao je opštu pažnju i divljenje u diplomatskim krugovima u Carigradu. Butenjev, ruski poslanik, od srca je čestitao Milošu na postignutom uspehu. Vlaški knez i bojari bili su iznenađeni. Austrijski poslanik s neskrivenom zlobom je pratio knežev uspeh i o svemu naširoko i pedantno činovnički izveštavo Beč. Za to vreme, Miloš je obilazio znamenitosti Carigrada, posećivao uticajne ljude, razgledao sultanov dvor i vojne ustanove. Njegov boravak se pretvarao u trijumf. Dvadeset drugi avgust bio je dan krunisanja cara Nikolaja, pa je Butenjev priredio svečani prijem na jednoj ruskoj korveti. Na prijemu su bili predstavnici svih evropskih sila. Korveta je imala dvadeset i četiri topa i bila ukrašena mnogim zastavama. Mornari odadoše Milošu počasti kakve se priređuju jedino krunisanim glavama. Za vreme zakuske Butenjev je nazdravio caru Nikolaju, sultanu i Milošu. Zdravice su propraćene topovskim plotunima i mornarskim »ura«. Posle toga, u Miloševu čast priredili su prijem poslanici Austrije, Engleske i Pruske. Na ovim prijemima bilo je i mnogo žena iz visokog društva. Svojim vedrim izgledom i duhovitim dosetkama Miloš je ostavljao dobar utisak. Trideset prvog avgusta u njegovu počast priredio je serasker - paša svečani ručak, kome su prisustvovali svi veziri i reis - efendija, kao i strani poslanici. Sultan je kroz rešetke posmatrao gozbu iz sobe koja se nalazila do sale gde se ručalo. Posle toga su zaređale gozbe kod Portinih ministara i vezira. Turski velikaši slali su knezu mnogobrojne poklone, namenjene njemu, kneginji Ljubici i njegovim sinovima. Obično su bile zlatne burmutice, satovi, čibuci, naušnice. Čak je dobio na dar i dvoje Arapčadi i dve prekrasne Čerkeskinje. Ruski poslanik mu je poklonio putnički servis, a kneginji Ljubici poslao je
servis za čaj od najskupocenijeg porculana. Sultan mu je u znak poverenja darovao šest novih topova, zatim mnoštvo slatkiša i voća. Svi ti pokloni bili su, u stvari, uzdarje za velike i bogate darove koje je Miloš predao sultanu i njegovim dostojanstvenicima. Govorilo se: »Kao što je knez snažan, tako su mu i pokloni veliki.« Portini ministri pokušavali su da od Miloša, kad je bivao u svečanom raspoloženju, izvuku izvesne koristi za Tursko Carstvo. - Prijatno biste iznenadili sultana ukoliko preuzmete na sebe da opravite carske tvrđave - rekao je reis efendija. - Na žalost, naša Skupština je ukinula svaki kuluk. Eto, čak i na mom imanju ili u kući moram sve poslove da plaćam. - Zar se ne bi moglo Turcima dopustiti da na dva sata hoda oko gradova imaju svoja imanja? To je zaista sitnica i to bi obradovalo cara. - O tome je, čestiti efendija, izlišno govoriti. Turci u Srbiji nisu ugroženi. Imaju svoje njive, voćnjake i livade. Turci u Beogradu bave se trgovinom i niko ih u tome ne ometa - odgovori mu odlučno Miloš. Ni u čemu što se ticalo nacionalnih interesa zemlje Miloš ni za končić nije popustio Turcima, ali i pored toga Porta mu je u svemu izlazila u susret. Na njegov zahtev oslobodila je mnoge hrišćane iz zatvora. Međutim, i on je morao da podnese izvesne žrtve. Uzeo je učešća u intrigi protiv patrijarha Konstantina, kako bi potpomogao svoga prijatelja reis - efendiju. Milošev uticaj toga časa bio je na Porti toliko veliki da je dvadeset četvrtog avgusta, usred velikog veselja, došao reis - efendijin čovek i u poverenju saopštio Milošu da je sultan zbacio patrijarha sa njegova položaja. Pored poseta i obaveznih intriga, Miloš je imao s Butenjevom da raspravi i pitanje oko donošenja novog ustava, kao i unutrašnje organizacije sudske i administrativne vlasti u Srbiji. Butenjev, slatkorečiv i na oko prijatan čovek, odmah je osetio da je Miloš samodržac, da voli laskanje i da je sa njim teško voditi borbu. Nesumnjivo je da se Milošev put u Carigrad pretvorio u pravi trijumf. Ugled Srbije u svetu time je porastao, ali je Miloš ipak platio danak zbog tako dugog odsustvovanja iz svoje zemlje. Prva greška bila je u tome što je suviše produžio svoj boravak u Carigradu i na taj način pomogao svojim neprijateljima da se srede i ohrabre. Otkrio je mnoge svoje slabe strane. Intrigom oko patrijarha udaljio je od sebe Pertig efendiju i njegovu grupu, a zaintereso vane diplomate izbliza su sagledale Miloša. Dotad su znali samo za njegove pozitivne osobine; sada su, međutim, uhvatili i dobro proučili njegove slabosti. Počasti koje su mu ukazivane u Carigradu, Miloš nije shvatio kao počasti Srbiji; bio je uveren da su one, u stvari, činjene usled njegove moći. Dodir s Portinim velikodostojnicima i evropskim diplomatama u Carigradu doprineo je tome da preveliča i preceni sebe i svoje sposobnosti. Doček u Srbiji, mada srdačan i svečan, izgledao mu je bedan i hladan. Učinilo mu se da taj prokleti hajdučki narod, za koji je toliko dobra učinio, ne ume da shvati njegovu veličinu. Ruski car i dvor odbili su
njegov predlog da učini posetu Petrogradu. Čestitali su mu na postignutom uspehu u Carigradu, ali je osetio da otud duva hladan vetar i da mu s te strane predstoje neprijatna iznenađenja. X Odlazak u Carigrad doprineo je da se ubrzo zategnu odnosi između Miloša i dva najuticajnija čoveka u Srbiji; Vučić nije dobio sultanovo odlikovanje, što ga je veoma uvredilo. - Gospodaru, kako to ja ispadoh iz spiska za odlikovanja? Orden dobiše i oni što tvome kuvaru Čupi kokoške kolju. - I ja se čudim, gazda - tako je ponekad Miloš zvao Vučića - ali mislim da te je Avram u žurbi zaboravio. - Ne služim ja Avrama da me on predlaže, nego tebe, gospodaru! - Nismo ni jedan na samrti, pa će biti vremena da se sve popravi - odgovori mu Miloš, pa da bi Vučićevu ljutinu okrenuo na šalu, nastavi: - Nego, baš je sramota, ti si toliko vremena u mojoj službi a još nosiš suknene čakšire, dok se moje čibuklije obukoše u čohu i svilu. - Gospodaru - odgovori mu Vučić - ja sam u tvojoj službi, i ti kažeš da te dobro služim. Moje čakšire su u mojoj službi, i one mene lepo služe. - Činiš voliko, čakšire ćeš promeniti, ali pamet nećeš - odgovori Miloš ljutito i otera Vučića. Jevrem, koji je zastupao Miloša dok je boravio u Carigradu, nije bio raspoređen ni u kakvu službu, pa se i on ljutio na kneza. Kako nije smeo da mu to otvoreno kaže, izbegavao je svaki susret s njim. Prilike u Srbiji sve su se više zaoštravale na Miloševu štetu. Narod je zahtevao veću slobodu, imovinsku sigurnost, a činovnišgvo se množilo i tražilo rešavanje svoga nimalo zavidnog položaja. Milošev apsolutizam je predstavljao smetnje skoro svima, ali je on, ne obzirući se na tuđe želje i mišljenja, tvrdoglavo terao po starom. Čak se i iz njegove najuže porodice i okoline sve jasnije zbijala i okupljala jedna stranka koja je nastojala da pomoću novog Ustava ograniči kneževu vlast i samovolju. Miloš još nije mogao da shvati da je u redovima ulizica i dodvorača odgajio protivnike koji će mu u novoj borbi zadati najviše neprilika i glavobolje. Nije zapazio ni to kako se na vidiku pomalja nova opasnost. Dvadeset godina mirnog života ponovo je uzdiglo i osnažilo beogradsku čaršiju, tu mešavinu sastavljenu od Grka, Cincara, Jevreja i Srba. Osnažena, čaršija je naslutila dolazak novog vremena koje će joj omogućiti još veći uspon i bogaćenje. Spretna, lukava, podla i uvek spremna na svakojaka iznenađenja, čaršija je dvadeset godina povijala glavu i bez roptanja podnosila Miloševu vlast. Najzad sasvim zrela i sposobna da svojim uticajem nametne, vizantijskim lukavstvom skrši i potisne surovu seljačku snagu i gramzivost koja se ispoljavala u Milošu, sada se obrela u taboru onih što su tražili neizostavno ograničenje kneževih prava. Najbliži toj čaršiji postao je baš Jevrem, koji je u svoju kuću već bio uveo gradski red i način života. Arugi oslonac čaršije postala je kneginja Ljubica, koja je sve otvorenije ispoljavala nezadovoljstvo Miloševim načinom života. Naročito je mrzela Jelenku, koja je još uspevala da se održi uz Miloša. Predstavnici čaršije i njenih interesa postala su oba brata Simić i Avram Petronijević.
U isto vreme, iz redova uticajnih ljudi i bogatijih seljaka već se bila kroz školovanje uzdigla nova generacija. Iz dana u dan pristizalo je iz Austrije sve više školovanih Srba koji su želeli da svoje znanje stave u službu otadžbini. Oni su znali od kakvog je presudnog značaja prosveta; čak su u tome malo i preterivali. Tražili su neumorno i svakom prilikom da se pristupi podizanju škola, štamparija, izdavanju novina i knjiga. Istina, Miloš je u tom pravcu nešto već i uradio. U Srbiji su tada postojale 72 osnovne škole, petorazredna gimnazija u Kragujevcu i bogoslovska dvogodišnja škola u Beogradu. Nepoverljiv prema učenim ljudima, Miloš je, kao i svaki seljak, prezirao prosvetu zbog njenih gladnih spisatelja koji su od njega stalno moljakali novčanu pomoć. Pod pritiskom Rusije, hatišerifom je zagarantovana sloboda povratka izbeglicama iz prvog ustanka; oni su se vratili u zemlju i postali ugledni prvaci. Među njima su bili Luka Lazarević, Jakov Nenadović i mnogi drugi viđeniji borci. Miloš je svim vojvodama i prvacima dao izvesne položaje ili odredio penzije. Samo, sve to nije bilo dovoljno da u njima uguši mržnju i zavist koju su dugo nosili u sebi. Iako na vrhuncu slave i vlasti, Miloš se tako našao u položaju čoveka koji ima protiv sebe sve snage zemlje, a izgubio je simpatije ruskih političara. Mada je i dalje ostao trezven i budan, trudeći se da ništa ne ispusti iz vida i svojih ruku, ipak se sve više uplitao u mržnju koju su oko njega plele stotine nevidljivih ruku. Instinktom bistrog seljaka i političara naslućivao je da mu dolazi konačan obračun pa je hteo da ponovodriveže Vučića uza se. U jeku te podmukle borbe izgubio je tri vrlo pouzdane i uticajne ličnosti: Marka Štitarca, Amidžu i podunavskog serdara Joksu. Na podsticaj Avrama Petronijevića, koji je dobro poznavao njegovu preku i osetljivu ćud, Miloš pošalje Tomi orden pokojnog kneza Makse. Vučić to shvati kao sprdnju s Miloševe strane. - Šta će meni orden s mrtva čoveka! - viknu ljutito. - Da je to knežev orden, ja bih ga primio i poljubio, ali kad je sultanov, onda treba da mi se dadne i sultanov berat. - Doći će, jer ga je knez tražio - nastojao je pisar da smiri Vučića. - Kad dođe berat, primiću orden i berat. Ali ovako neću, jer ja nisam rđa da primam orden mrtvog čoveka. Saznavši šta je Vučić rekao, Miloš planu i zbaci ga sa svih položaja. XI U to vreme Austrija postavi konzula u Srbiji i prva među evropskim državama prizna Miloša za srpskog kneza. Ona je razumela značaj Srbije u Istočnom pitanju, pa je shvatila potrebu da se što više približi Miloševoj vladi, kako bi što uspešnije mogla da potiskuje uticaj Rusije. Nesreća je bila i za Austriju i za Miloša što je za austrijskog konzula postavljen Antonije Mihanović, mađaron, hvalisavac i uobraženko, koji je sa visine gledao na ljude i prilike u Srbiji. Njegovo držanje učinilo je da mu Miloš uskrati svoje poverenje. Uvređen što ga je knez od sebe udaljio, Mihanović nije umeo da prikrije to svoje ogorčenje. Počeo je javno da ismeva kneza i da se vezuje s njegovim neprijateljima.
Radio je to sračunato, želeći da izazove Miloša na nepromišljen istup koji bi doveo do sukoba između Srbije i Austrije. Ali, Miloš je jasno prozreo njegovu nameru i više uopšte nije hteo da ga vidi. Engleska je druga evropska sila koja je uvidela značaj Srbije, pa je postavila pukovnika Džordža Hodžesa za konzula i svog političkog predstavnika u Beogradu. Na taj način ona je priznavala Miloševo pravo da samostalno stupa u spoljne odnose sa ostalim državama. To je za kneza bio značajan i laskav potez od strane velike sile. Zato je pukovniku Hodžesu priredio sjajan doček. Rusija nije poslala svoga predstavnika u Srbiju, ali su njeni bukureški predstavnici pažljivo motrili na Milošev rad i upravljali opozicijom koja se stvarala protiv kneza. U ono vreme kad je Miloš još slepo verovao u Rusiju, on je od nje tražio i savete o načinu vladavine, ali mu je tada bilo odgovoreno da nijedna država nema pravo da se meša u unutrašnje uređenje Srbije. Međutim, stanje stvari bilo se izmenilo po rešenju srpskog pitanja. Miloš se sada osećao manje obaveznim da ugađa ruskim zahtevima, jer je osećao da ruski diplomati žele da od Srbije stvore neku vrstu vlaške kneževine, u kojoj bi stvarni gospodari bili Rusi. Okupljajući oko sebe Miloševe nezadovoljnike i emigrante, Simića i Protića, sa zahtevom o stvaranju nepokretnog saveta, Rusija je želela da olabavi Miloševu vlast i da u svoju korist ojača oligarhiju nekolicine, kojom bi ona lako mogla da upravlja. Ali ono što je godilo Rusiji, nije odgovaralo Srbiji. Srbi nisu bili Moldavci i Vlasi koje je ruska vojska oslobodila turskog ropstva. Uz to, Miloš je znao rusku nagodbu s Austrijom kojom se Nemcima prepuštala Srbija i teritorija do Soluna, ukoliko dođe do sloma Turske. Pored toga, ona je sada prihvatila i njegove protivnike, i preko Veščenka, otpravnika u Oršavi, nastojala je da spletkama izazove sukob između kneza i naroda. Milošu je tek sada puklo pred očima kako je silno pogrešio što je na Rodofinikinov podsticaj ustao protiv Karađorđa. Ali ma kako da je bio obazriv i uporan u branjenju svojih i narodnih prava, on nije potpuno shvatio veliku opasnost od udruženih snaga protivnika. Ruski agenti uspeli su da prodru čak i među članove njegove porodice i da zavrbuju Jevrema. Da se Mihanović više približi Jevremu, pružila je povod njegova kći Anka, ljupko stvorenje mada ne i lepotica. Jevrem je svoju kćer veoma voleo i želeo je da joj omogući najbolje obrazovanje, pa je radi toga iz Temišvara pozvao Dimitrija Tirola i njegovu ženu Hristinu. Tirol je bio propali trgovac koji se bavio književnošću, kao i mnogi drugi Srbi iz Ugarske. Pod zaštitom Jevremovom, koji je nastojao da igra mecenu, Tirol je objavio nemačku gramatiku i neke izvode iz geografije. Ove dve knjižice s nekoliko pesmica predstavljale su sav književni prtljag Dimitrija Tirola. Njegova žena Hristina dobila je zadatak da vaspitava Jevremovu kćer. Hristina je bila pomodarka, a uz to je umela vešto da spletkari i da se ulaguje. Uspela je da uvuče Jevrema u ljubavnu igru, i na taj način stekla veliki uticaj nad njim. U isto vreme, zajedno s mužem, radila je kao ruski agent. Ovakva vaspitačica je, naravno, imala rđav uticaj na mladu Anku. Devojka je i sama postala nadmena, ohola, i grubo se odnosila prema mladim ljudima iz Srbije. Sve je to išlo naruku Mihanoviću, koji je od imanja imao samo svoj diplomatski mač; on je želeo da se orodi s vladajućom porodicom da bi time stekao veći ugled i bogatstvo. Tako su Mihanovićevi odnosi s Jevremom postali srdačni, pa ga je ceo Beograd smatrao Jevremovim zetom. U tom društvu se našao i nezadovoljni Vučić. Milošu se ta sprega
nije dopadala, tim više što su ga njegovi ljudi obavestili da ova trojica postaju centar odakle dolaze svi napadi na njega. Ali ono što je najviše vređalo Miloša, bilo je saznanje da su zaverenici sve češće domamljivali Ljubicu i mlade kneževiće, želeći da pokažu narodu kako su Milošu i žena i deca protiv njega. Na stranu zaverenika stao je i Jusuf - paša; on je mrzeo Miloša jer je odlučno suzbijao njegove pokušaje da se uplete u srpske poslove. Na vetrometini gde su se ukrštali moćni i suprotni interesi velikih sila, stajao je Miloš sa malom, iz ropstva i bede tek rođenom Srbijom, rešen da je održi nezavisnom i da ne dozvoli nikome da se meša u život zemlje. Kolebao se jedino u pogledu Rusije. Nije osetio da se u ovim sudbonosnim časovima njegovi interesi poklapaju jedino s interesima Engleske, koja je želela da se Turska održi takva kakva je i da potisne isključiv uticaj Rusije i Austrije. Dosledan sebi, nastojao je da održava vezu s Hodžesom preko prijatelja, lekara Kuniberta, koji je iskreno voleo kneza i srpski narod. Tako se Miloš našao u vrtlogu jedne nove borbe za koju nije imao iskustva i spretnosti koje je sjajno pokazivao u borbi protiv Turaka. XII Miloš je olako oprostio svojim protivnicima u Miletinoj buni. Negdašnja njegova oštrina pri obračunima s protivnicima tom prilikom nije se ispoljila, što su zaverenici shvatili kao njegovu slabost. Pogotovu Vučić i Stojan Simić, koji su u Rusiji dobili saveznika i hteli da se po svaku cenu osvete Milošu. Sada kada su na svojoj strani imali Jevrema i Ljubicu, osetili su da je došao čas da sruše usamljenog kneza Miloša. Tražili su još samo povod za istupanje. Osećajući da je Jevrem stub neprijatelja, naročito otkako se udružio s Vučićem i u svoje društvo pridobio Ljubicu, Miloš je hteo da se s njim pomiri, pa napisa dekret kojim ga postavlja za nadzornika nad građevinskim radovima u Beogradu; to je u stvari bilo zvanje mipistra građevina. Međutim, Jevrem je drugačije shvatio stvar. Primivši ukaz, pozvao je Vučića p dao mu ukaz da pročita. - Velikodušan ti je brat. Postavlja te za palira - zlobno reče Vučić. - Znam, hoće još više da me ponizi. Ali neka mi je i brat, on ne sme da zaboravlja šta meni i tebi duguje za svoju slavu i moć. - Jevreme, ti dobro znaš koliko sam mu ja bio odan i šta sam sve za njega učinio. Znaš i to koliko je Rusija za nas učinila, a on sada traži oslonac u Engleskoj i zapetljava se u zamke Hodžesa koji otvoreno radi protiv Rusa. Ne shvati me pogrešno. Nisam ja protiv vaše porodice. Želim jedino da sačuvam nasledniku presto. Zato Miloša treba što pre ukloniti ako misliš da sačuvaš kneževstvo u svojoj porodici. - Slažem se, Tomo. Odgovoriću mu da odbijam ponuđeno mesto. Kad je Miloš dobio Jevremov odgovor, pozva pisara. - Čitaj ovo! - naredi.
»Vaša svetlosti, premilostivi gospodaru. Iz vašeg ukaza vidim da me postavljate za palira i nastojnika topčiderskih livada i senjaka. Kad u tolikoj vašoj državi i sreći nema ništa bolje za vašeg brata, onda ja molim da me ostavite na miru, a tu službu podajte onima koji se bolje umeju umiliti vama.« - Ko to piše? - upita preneraženo Miloš. - Gospodar Jevrem - odgovori pisar. - More, ti si poludeo! Ne može biti da to piše Jevrem. Pogledaj bolje. - Njegov je potpis, gospodaru. Miloš pocrvene od besa. Zgrabi pisara rukama za vrat. - Piši, po materi te! - Pusti me, gospodaru, inače ne mogu pisati. Miloš ga pusti i stade više njega. »Jevreme, nebrate. Ti se s mojim neprijateljima dogovaraš i o glavi mi radiš, Ti na moje zlo vičeš, a moje dobro ne priznaješ. Moga dobra nećeš, i za moje se dušmane lepiš. Ja tebe ovim postavljam za prvoga do mene, a ti mi ovako odgovaraš. Ubio te bog kad si se takav rodio. Miloš.« - Zapečati i odmah nosi te mu predaj. Ovaj slučaj posluži Jevremu kao povod da javno istupi protiv Miloša. Zatražio je da mu se izda pasoš da ženu odvede na lečenje u banju Mehadiju. U stvari, zaverenicima je bio cilj da što pre izvuku Jevrema i da ga predstave Rusima kao žrtvu Miloševe netrpeljivosti. Miloš je to osetio, te je doktor Kunibert, uz pomoć engleskog konzula Hocesa, odvratio Jevrema od puta. Da to ostvare, i doktor Kunibert i Hodžes su posetili Jevrema. Jevrem se malo kolebao, ali čim su otišli Kunibert i Hodžes, ušao je Vučić i razbio mu sve sumnje. - Zar ti nije jasno da je Miloš sada osetio tvoju moć, pa pošto više nema snage i boji se Rusa da nas uništi, on po svom običaju pokušava da nas razjedini. Posle će nam, čim mu se pruži prilika, skidati glave. Jevreme, tvrdu ti veru zadajem, da ćemo mi u tebi naći sve ono što ćemo izgubiti u Milošu. Moraš biti odlučan zbog porodice. Posle toga, Mihanović, doktor Stejić i Vučić više nisu ispuštali Jevrema iz ruku, a vršili su na njega snažan pritisak i preko njegove žene i kćerke Anke. Sva nastojanja Kuniberta i Hoiesa da izmire braću, ostala su uzaludna. Jevremovo bekstvo, do koga je uskoro došlo, predstavljalo je jasan dokaz da u Srbiji vlada samodržac čijoj se tiraniji suprotstavlja čak i njegov rođeni brat. Sa Jevremom i Vučićem pošli su Mihanović, Jevremova žena, kćer Anka i doktor Stejić.
XIII Ruska vlada bila se rešila na konačan obračun s Milošem, ali je po želji cara Nikolaja odlučeno da najpre njegov lični ađutant, mladi knez Dolgorukov, ode u Srbiju i da se na licu mesta o svemu uveri. Odgojen u visokom petrogradskom društvu, Dolgorukov je bio uglađen i ljubazan čovek; on je želeo da svojim očima sve vidi i da tek onda donese svoj sud. Ranije su u ime Rusa u Srbiju dolazile razne sumnjive ličnosti nemačkog i grčkog porekla kakvi su bili baron Rikman i Rodofinikin. Oni su nastupali oholo i bahato, dajući svojim držanjem do znanja da Srbe ne smatraju sebi ravnima. Međutim, čim je stupio na tle Srbije, knez Dolgorukov se uverio da je u zemlji postignut veliki uspeh na svim poljima. Svuda je vladao red i mir. Ljudi su radili svoje poslove, trgovina je napredovala, njive obrađivane. Narod je srdačno primio izaslanika i ukazivao mu sve počasti. Dolgorukov se uverio da su po varošima otvorene škole, a u Kragujevcu još i gimnazija i štamparija. Naročito su mu padali u oči novi putevi i javne građevine. Dolazio je u dodir i sa obrazovanim mladim ljudima. Mada je Miloš prihvatio sve savete careva izaslanika, pa čak oprostio Jevremu i Vučiću, dozvolivši im da se vrate u zemlju, sve to nije bilo dovoljno da se ublaži i promeni rđavo mišljenje koje je ruski car Nikolaj bio stekao o srpskom knezu. Da je Rusija nezadovoljna Miloševom vladavinom, uskoro se i javno pokazalo. Po Beogradu se muvalo mnoštvo ruskih ljudi koji su budno pratili svaki knežev korak, a naročito njegove odnose s Hodžesom. Vlada u Petrogradu stalno je obaveštavana o svemu što se događalo u Srbiji. Da ojača svoj uticaj, kao i da iz neposredne blizine utiče na predstojeće događaje, u toku februara Rusija posla za poslanika u Srbiju svoga političkog agenta iz Oršave, Veščenka. Miloš ga je srdačno primio, a ruske pristalice javno su pokazivale svoju radost, ne krijući nadu da će se njihove zamisli najzad ostvariti. XIV Priteran uza zid, Miloš je morao da naimenuje savet, ali je želeo da bar odabere one ljude koje će moći smenjivati i postavljati prema tome koliko mu budu podložni i u kojoj meri će umanjivati njegovu vlast. To je, naravno, bio težak i opasan posao, na koji se odlučio tek kad je osetio da je ostao potpuno sam. U tu svrhu izradio je i Porti predložio nov nacrt ustava, tražeći da se iz hatišerifa ukloni stav o nepokretnim savetnicima. Za taj potez izabrao je vreme kad ruski poslanik Butenjev nije bio u Carigradu. Engleski konzul Hodžes bio mu je osigurao, preko engleskog poslanstva u Carigradu, sultanov pristanak. Čim je saznao za Milošev projekat, Veščenko je otvoreno ustao protiv i odmah uzbunio vladu u Petrogradu. Na Porti nastade podmukla zakulisna borba. Miloševi izaslanici, snabdeveni novcem i pomognuti od Engleza, uspeli su da sultan prihvati novi ustav, ali su i Rusi uspeli da nametnu svoj zahtev o nepokretnosti savetnika i naimenovanju za članove Saveta velikog broja ljudi koji su predstavljali Miloševu opoziciju. Tako je hatišerifom od 1838. godine donet novi ustav, nazvan »Turski ustav«, kojim je ustanovljen nepokretni savet. Opozicija je oduševljeno primila »Turski ustav«. Ruski poelanik Veščenko je likovao. Miloš proglasi nov ustav za neprihvatljiv. Prvo, u njemu nije bila predviđena narodna skupština, a drugo - ustav mu je nametao u Savet ljude koje on nije hteo i koje narod nije ni birao. Ali iz obazrivosti, i da pokaže dobru volju prema Rusima, privremeno ga je prihvatio. Obrazovao je vladu u koju su kao ministri ušli: Avram Petronijević, Janko Protić, Aleksa Simić i Pavle Stefanović. Savet
državnog saveta: predsednik Jevrem Obrenović, potpredsednik Stojan Simić a članovi: Toma Vučić, Prota Mateja, Garašanin, Resavac, Bata Laka, Mileta Radojković, Anta Protić, Žabarac, Jurišić, Luka Lazarević, Piroćanac i Milutin Petrović, brat Hajduk - Veljkov. Skoro sve sami Miloševi protivnici. Pošto se ipak sve nekako završilo, Miloš krenu za Kragujevac u pratnji ministara i savetnika da tamo preduzme sve što treba za uvođenje u život novog Ustava. U stvari, Miloš je savetnike i ministre doveo u Kragujevac zato što je nameravao da pomoću vojske i naroda sruši Ustav, i da se jednom zauvek obračuna sa svojim protivnicima. Kako je i predviđao, odmah počeše razmimoilaženja i sukobi između kneza i Saveta. Savet se protivio svemu što je Miloš hteo, a on je gotovo bez izuzetaka odricao potvrdu svim predlozima Saveta. Ustavom je Milošu bilo dato pravo da postavlja i smenjuje činovnike, a Savet je pravo tražio za sebe da bi zadovoljio mnogobrojne svoje pristalice. Miloš na to nije pristajao i sukob je iz dana u dan postajao veći i oštriji. Savet je hteo da pokaže svoju premoć, a time je, naravno, sve više izazivao Miloševo ogorčenje. Jedna od prvih odluka koju je doneo Savet bilo je ukidanje apanaže od 3.000 talira, koju je Narodna skupština davala kneževoj braći. Uzalud se Jevrem, kao predsednik Saveta, opirao ovoj odluci. Prevagu je odneo Vučić. Ovo je Jevremu najzad otvorilo oči. Od toga trenutka njih dvojica su postali neprijatelji. U takvoj zamršenoj situaciji prispeo je i odgovor iz Carigrada, u stvari pismo ruskog poslanika barona Butenjeva, koji je dopuštao Srbima da se jedanput svake godine sastaje predstavničko telo. Miloš oceni da je došao pogodan čas da situaciju još više zaoštri. Pod izgovorom da želi obići svoju porodicu, napusti Kragujevac i otputova u Zemun. Nadao se da će se narod pobuniti, rasterati savetnike i zatražiti od njega i Porte ukidanje Ustava. Vučić je prozreo Miloševu nameru i dojurio u Savet. - Zašto mi ne rekoste da Miloš ide u Zemun? - Nismo ni mi znali, Tomo. Poslao nam je pismo sa obrazloženjem da mora obići bolesnog sina. A šta u tome nije u redu? - upita Prota Mateja. - Lud li si, Proto! Ako ne znam sultana, ja znam Miloša. Otišao je u Zemun, našao zgodan izgovor, a po nahijama podgovorio ljude da se pobune i da nas ovde sve pokolju. - Šta onda da radimo? - uplašeno upita Aleksa Simić. - Odmah da krenemo za Beograd. Tako je Savet, u pratnji ministara, kao drugo vrhovno telo pojurio za Milošem u Beograd, i svuda uz put sejao uznemirenost i strah, tvrdeći kako je knez Miloš pobegao, a narod podgovorio da njih pobije. Vučić je likovao. - Hvala bogu što nas je oprostio Obrenovića! - uzvikivao je, namerno vređajući Jevrema. Osetivši Miloševo odsustvo, narod se uzbuni, jer se bojao da ponovo ne potpadne pod Turke, ili da mu se za starešinu ne nametne Vučić, koji je posedovao sve Miloševe nedostatke, ali nije imao nijednu njegovu vrlinu. Ovakva bojazan nastala je i kod većine savetnika. Zato su oni, mimo Vučićeve volje, doneli odluku
da pošalju u Zemun delegaciju koja će moliti Miloša da se vrati. Tu delegaciju predvodio je mitropolit Petar, a uz njega su pošli Stojan Simić, Milutin Garašanin, Tenka i Protić. Kad su se našli pred Milošem, prvi je uzeo reč mitropolit Petar. - Gospodaru, mi smo prispeli u ime naroda i Saveta da te molimo i preklinjemo da se vratiš u zemlju i da nastaviš upravljanje. Hristovih mi rana, ni Savet ni narod nemaju ništa protiv tebe i tvoje porodice. - Lažeš, pope. Tebe je Toma podgovorio, jer je iz straha od naroda napunio tur. Jest, u pravu si kad kažeš da narod protiv mene nema ništa. On mi je doista ostao veran i voli me, ali vi koje sam digao iz bede i ništavila, vi hoćete da mi skinete glavu. Posle dugog opiranja, Miloš se ipak pokolebao. Mitropolit Petar ostao je uporan i zaklinjao se Bogom i Hristovim ranama kako će sve biti onako kako Miloš predloži i želi, samo neka se vrati u Beograd. Ali čim je stupio na tle Srbije, Miloš je odmah osetio da je u zabludi. Umesto usrdnog prijema, opštili su mu progonstvo njegovog pisara Živkovića, a njega jakim stražama opkolili u dvoru da se ne može s narodom sporazumeti. Savetnici su već bili slomili Jevrema i Ljubicu da i oni izvrše pritisak na Miloša da se odrekne prestola u korist sina Milana. Time su hteli da predstave narodu kako između kneza i Saveta vlada sloga, a Miloš da se odriče prestola usled zamora i starosti. Ali pravo stanje stvari brzo je prodrlo u javnost. Narod je počeo da daje izraza nezadovoljstvu što se tako postupa sa zaslužnim knezom. Kragujevačka posada se pobunila i zatvorila svoje više zapovednike. Trista konjanika, nekoliko topova i četa pešadije krenuli su na Beograd da oslobode kneza. Još dok se vojska nalazila u pokretu prema Beogradu, Vučić je poslao svoje ljude da pobunjenicima daju lažna obaveštenja. Kad su došli na Trešnju, mladi ljudi počnu da strepe da nisu otišli predaleko, pa umesto da napadnu Beograd, razjure Savet i oslobode Miloša, a zatim pošalju izaslanstvo koje je trebalo da upita za savet lično kneza. Kako je Miloš bio opkoljen protivnicima, nije im mogao reći svoju pravu želju. Izaslanici su uvideli u čemu je stvar, prikupili nešto obaveštenja po Beogradu, ali umesto da napadnu Savet, gubili su vreme u postavljanju svojih zahteva. Njihovu kolebljivost iskoristio je Vučić. Prikupio je svoje pristalie, a na njegovu stranu prešao je i veći deo beogradskog garnizona narodne vojske. Stari protivnik Milošev uputio se ka Trešnji na čelu nekolio hiljada vojnika. Posle ovoga, pobunjenici su bili prinuđeni da mu se predaju na milost i nemilost. Vučić je uzeo topove, skinuo do gola vojnike i njihove zapovednike, ostavljajući im samo donje rublje, i tako osramoćene rasterao ih kućama. Posle ove pobede, Vučić je s vojskom odjurio u Kragujevac, uhvatio Jevrema, okovao ga, zapretivši da će mu odseći glavu ukoliko mu ne pokaže naredbu koju je primio od kneza da pobuni kragujevačku posadu. Jevrem se nije uplašio. Uspeo je da dokaže kako uopšte nije učestvovao u pobuni. Razočaran i besan, Vučić se vratio s vojskom u Beograd, ne pribavivši ni najmanji dokaz da je Miloš izazvao pobunu. Osećajući da događaji ne idu mnogo u njegovu korist, čim je prispeo u Beograd Vučić navali na savetnike da svim sredstvima prisile Miloša na odstupanje s prestola. - Najbolje bi bilo da ga ubijemo - reče Kosa - jer ako ga ostavimo u životu, on će kad - tad svima nama skinuti glave. - Ako ste vi za to, voljan sam da ga lično ubijem - jedva dočeka Vučić.
- Manite se ubijanja - odlučno odgovori Ilija Garašanin, koji je postao komandant regularne vojske. Naša je istorija i bez toga suviše krvava. Jamčim vam da ću ga ja prisiliti da se odrekne prestola i da ode u Bukurešt. Tamo će se već Rusi pobrinuti da ga drže pod svojom rukom. - U Vlašku s njim, u Vlašku! - zagrajaše svi savetnici. Miloš je u susednoj sobi slušao sve što su savetnici predlagali i govorili. Pomiren sa sudbinom, jer kao zatočenik nije mogao ništa preduzeti, sedeo je i mirno pušio. Kad je u sobu ušao Vučić, Miloš ga je uporno i oštro gledao pravo u oči, a jedak osmejak igrao mu je oko usana. - Činiš voliko, Tomo, jesi li došao da me ubiješ? - Bio sam spreman i to da uradim, gospodaru, ali su drugi pretegli i odlučili da se odrekneš prestola u korist svoga sina Milana i da odmah kreneš u Vlašku. Tamo imaš svoja imanja i možeš da živiš udobno do sudnjeg dana. - Dobro, Vučiću, ne diži toliku graju. I mrtav, ja sam za tebe knez i gospodar. Nego, reci mi jesu li na to pristali i moja braća, Ljubica i mitropolit? - Jesu, gospodaru! - A ti si od srca bio nameran da me ubiješ ukoliko ne podnesem ostavku? - Jesam, gospodaru. Znaš i sam da te lepim nisam mogao na to nagovoriti, a na tvoj način više se Srbijom ne može vladati. - De, de, Vučiću, ja bar tebe dobro poznajem. U glavu bih smeo da se kladim da ni sam ne znaš kako ćeš vladati. - Uskoro ćeš se uveriti da znam, gospodaru. - Vučiću, tebi i svima koji su se borili za slobodu Srbije hvala na ovome. Vi ste u pravu da zahtevate od mene sve što želite. Na vas se neću i ne mogu ljutiti, ali ovi podžmirepi iz preka, koje sam od skitnica i prosjaka napravio ljudima, neka mi se na oči ne pojavljuju. - Misliš li to na Simića i mitropolita Petra? - Na njih, Vučiću, i da znaš da će se i tebi to isto s njihove strane dogoditi ako se ne osloniš na Milana, Jevrema i Jovana. - Hoćeš li, gospodaru, da potpišeš odstupnicu u korist Milanovu? - Ja sam nepismen, Vučiću. Udariću pečat i svoj znak. - To je dovoljno, gospodaru. Miloš udari svoj pečat i znak, podiže oči i dugo je posmatrao Vučića.
- Jesi li sad zadovoljan, Tomo? - Zadovoljan sam, gospodaru - odgovori tvrdo Vučić. Sutradan rano, Miloš je krenuo na put u Vlašku sa mlađim sinom Mihailom. Kako nije imao kod sebe novca, a nisu mu dali da koga pošalje u Kragujevac, pozajmio je od kapetana Miše 400 dukata. Za pratnju do Vlaške određen mu je savetnik Toma i dvanaest kmetova, Vučićevih pristalica, koji su dobili nalog da mu uopšte ne dozvole pristup obali Srbije. Od dvora do savskog pristaništa pratila ga je sva viša svetovna i duhovna vlast, zatim savetnici i ministri, a za njima je pristala ogromna masa Beograđana koji su želeli da još jednom vide staroga kneza i da mu iskažu zahvalnost i poštovanje. - I mi ćemo s tobom, gospodaru! - dovikivali su pojedini savetnici i viši činovnici. - Hoćete do Save - odgovarao im je podsmešljivo Miloš. - Ja bih zaista pošao s tobom, gospodaru, da mi ne natovari ovo breme na vrat - ulagivački izjavi mitropolit Petar. - Ne laži, pope! Pošao bi kao i svi do pristaništa. - Bolje bi bilo, gospodaru - viknu kroz suze Prota Mateja - da te sahranjujemo, nego što pod starost ideš da se potucaš od nemila do nedraga. - Ne bi, Proto - odgovori mu Miloš. - Ja idem među pametne ljude da živim i da otuda gledam kako ćete vi ovde jedni drugima oči vaditi. - Srećan ti put, gospodaru! Hoćemo li te još kad videti? - dovikivali su i pitali pojedinci iz naroda. - Braćo, ja sam još snažan i zdrav. Sve je u božjoj ruci. Videćemo se, videti! - odgovarao je prkosno, posmatrajući Simića kako bledi od zlobe. Pre nego što je ušao u lađu, priđe mu Jevrem. Bio je slomljen i tužan. - Brate, daj mi ruku da ti je celivam i oprosti mi što sam te vređao. - Jevreme, brate - uzviknu Miloš - hodi da se poljubimo! Ako smo braća, i ljudi smo. Vređali smo jedan drugoga. Tako to mora da bude u životu, a pogotovu na narodnom poslu. Nego, zaboravi na sve ružno među nama i neka ti je Bogom prosto. - Gospodaru - viknu Vučić - hoćeš li dati meni ruku da ti je poljubim. I oprosti mi što sam te vređao. - Da ti je Bogom prosto, Tomo. Oprosti i ti meni što sam te vređao - odgovori mu Miloš i pruži ruku koju Vučić poljubi. - Milošu, da se poljubimo i jedan drugome oprostimo. Sad smo bar jednaki - uzviknu Stojan Simić. - Činiš voliko, Simiću, s tobom nikad nisam bio jednak, niti ću kad biti. Zar si zaboravio da si mi bio tatarin i sluga? Od probisveta načinio sam te onim što si danas. Ti, tvoj brat i Petronijević da imate pameti i
obraza, ne bi mi se ni na oči pojavili. Zato se s tobom neću ljubiti ni praštati. Makar bio na kraju sveta, uskoro ćeš osetiti moju ruku. Zatim se okrenu ostalima: - Svi ostali, braćo, praštajte i neka vam je od Boga prosto. Mada je osećao suze u očima, Miloš je uzdigao glavu i odlučnim korakom ušao u lađu. Za njim su ušli Mihailo, Tomo i kmetovi. Ceo je u stolac na palubi, izvadio čibuk i zapalio. Jedra su se razvila i lađa je brzo krenula Savom u Dunav. Svetina sa pristaništa urnebesno je dovikivala: - Srećan ti put, gospodaru! XV Milan Obrenović umro je 25. juna 1839, ne uspevši da izda ni jednu jedinu odluku kneževske vlasti. Kneževska vlast bila je poverena trojici savetnika: Jevremu Obrenoviću, Avramu Petronijeviću i Tomi Vučiću. Ovaj trijumvirat vladao je Srbijom ne nalazeći za potrebno ni da se zainteresuje za stanje obolelog kneza. Vladali su, ali su se sve više među sobom gložili. Sad nije bilo pitanje hoće li se vladati po novom Ustavu, nego je svaki od njih želeo da se što više obogati i osnaži. Tako su se stvorile dve struje u Savetu: jednu je vodio Jevrem, a drugu Vučić. Savet se posle dugog natezanja odlučio, te izabrao za kneza mlađeg Miloševog sina Mihaila. Porta je prihvatila Mihailov izbor, ali je novi knez morao poći na podvorenje sultanu. Na putu su ga pratili kneginja Ljubica i nekoliko savetnika, među kojima su bili Avram Petronijević i Aleksa Simić. Mladi sultan Abdul Mecid, koji je od Mihaila bio stariji samo nekoliko meseci, odlikovao ga je najvećim ordenom i proglasio punoletnim. Ali je Porta knezu nametnula dva tajna savetnika - Vučića i Petronijevića, želeći da tim putem održava konce unutrašnjeg razdora u Srbiji. Čim se mladi knez oslobodio Carigrada i stupio na tle Srbije, pojaviše se bune kmetova koji su s oružjem u ruci zahtevali da se u zemlju povrati knez Miloš i da se vlada iz Beograda premesti u Kragujevac. Tražili su da se pod optužbu stave Vučić i Petronijević kao turski špijuni i izdajnici svoje zemlje. Bez sumnje, u sve to bili su upleteni Miloševi prsti. Mihailo nije hteo da sprečava ovaj pokret u narodu, a Milošev povratak zavisio je od Porte. Kako Vučić, Petronijević i njihove pristaše nisu smeli da dođu u Kragujevac, sklone se u beogradsku tvrđavu pod pašino okrilje i odatle pošalju žalbu u Carigrad. Porta je to jedva dočekala i odmah poslala svoga izaslanika. Ali ni sva diplomatska veština i tursko lukavstvo nisu pomogli Musa - efendiji pred odlučnim držanjem kneza Mihaila i naroda u Srbiji. Izaslanik je bio prinuđen da se pokori odlukama i zahtevima naroda i da se vrati praznih šaka u Carigrad. S njim pođe četrdeset nezadovoljnika, na čelu s Vučićem, Petronijevićem i Aleksom Simićem. Sad se moglo odahnuti i početi ozbiljno sa sprovođenjem reforme. Sudski i upravni postupak počeo je da radi brže i pravilnije. U zemlji su otvarane škole, a u Beogradu osnovano književno društvo. Školovani ljudi i oni što su kao Srbi prešli iz Austrije, postavljani su za profesore, učitelje i sudije. Otvorene su nove bolnice. Knez i vlada morali su da pribegnu i jednoj nepopularnoj meri, a to je povišenje poreza od pet na šest talira godišnje.
Nezadovoljne porezom, pristalice starog kneza tražile su njegov povratak na vlast, pa su zbog toga povremeno nastajali neredi. Ni dva knez Mihailova strica, Jevrem i Jovan, nisu se slagali međusobno. Jovan je dobio samo počasno mesto i uzdisao je za starim stanjem, a Jevrem je zahtevao izmenu ministarstva i u javnosti tražio amnestiju i povratak izgnanika. Za celo to vreme Porta nije prestajala da se zauzima za izgnanike, tražeći uz pomoć Rusije da im se dopusti povratak u Srbiju. Izgnanici su dobili penzije, i samo neko vreme ostali mirni. Zatim su počeli da viču protiv kneževih ministara, tražeći preko naroda njihovo smenjivanje. Njima se pridružiše beogradski Turci s Namil - pašom, koji je ocenio da je sazrelo vreme za ostvarenje Portine zamisli o ponovnom pokoravanju Srbije. Vamil - paša je nadmeno tražio od kneza da se uklone pojedini ministri, a naročito Đorđe Protić, ministar spoljnih poslova. Knez Mihailo je to odlučno odbio. Uskoro je stigao izvanredni Portin izaslanik, s namerom da iznudi od kneza ostavku ministara. Mihailo je i njegov zahtev odlučno odbio. Turci su sada dali mig za pobunu. Poslali su svakog zaverenika u njegov kraj da diže narod na ustanak. Vučić je prešao u Zemun, izvesno vreme krio se kod Turaka u smederevskoj tvrđavi, pa je zatim tajno prešao u Kragujevac, gde mu se predala celokupna vojska. Da od naroda prikrije svoju pravu nameru, lukavi Vučić izjavi kako on nije ustao protiv mladog kneza, nego protiv njegovih ministara koji podižu porez. Sada je, s oružjem u ruci, postavio zahtev da se sazove Narodna skupština. Knez Mihailo uze ono malo redovne vojske što mu je ostalo u Beogradu i pođe na Vučića. Uz put mu se pridružiše gomile seljaka, koji su mu svojim prisustvom više smetale nego koristile. Vučić posla jedno izaslanstvo da traži nagodbu s knezom. Mihailo je to smatrao uvredom. Na to Vučić prihvati borbu. Prvi ispaljeni meci učinili su da se seljaci razbegnu. U stvari, knez je ostao sa bataljonom vojske, pa videći da ne može izići nakraj s Vučićem, pređe sa svojim pristalicama u Zemun, pošto nije hteo da prihvati sugestiju stranih konzula koji su mu savetovali da se stavi pod zaštitu vezira. Tom prilikom jedna grupa buntovnika presrela je kola u kojima se nalazila kneginja Ljubica u pratnji mladog majora Jovana Spasića. Znajući da će ga buntovnici ubiti, kneginja ga prikrije skutom svoje haljine. Zatim reče onima koji su je opkolili: - Napred, gospodo! Ja sam žena hrabrog Miloša i majka kneza Mihaila, ja sam Ljubica koju svaki Srbin zove majkom. De da vidimo ko je od vas tolika rđa da bi mogao da me uvredi ili mi nešto nažao učini. - Bog te živeo, majko! - povikaše buntovnici. - Bog mene i čuva - odgovori ona mirno i naredi kočijašu da potera konje dalje. Vučić iskoristi bekstvo kneza Mihaila, te na Skupštini izvika Aleksandra Karađorđevića za novog kneza; to je bio mlađi Karađorđev sin, koji je kod Mihaila služio kao ađutant.
XVI Knez Miloš nije mogao da se pomiri sa izgnanstvom i gubljenjem vlasti. Na svom dobru Pojani u Vlaškoj, on je smišljao kako da pridobije svoju porodicu, naročito Ljubicu, koja je u narodu imala veliki uticaj. Jovan je na njegovoj strani, a Jevrema će se osloboditi Mihailovim punoletstvom. Za Miloša je povratak na presto značio ujedno i silnu želju za osvetom. Nikako nije mogao da zaboravi ni da se pomiri sa stvarnošću da ljudi koje je on uzdigao od probisveta i svojih slugu do visokih položaja i bogatstva, da ti ljudi sada gospodare Srbijom i da su čak bili u stanju da ga proteraju. Mada mu je tih dana dolazila često u sećanje Karađorđeva slika, ipak ni jednog jedinog trenutka nije se kajao što ga je uklonio sa svoga puta. Miloš je najviše mislio na nadutog, silovitog i neuračunljivog Vučića, potuljenog Stojana Simića i prepredenog Avrama Petronijevića. Ali se ipak nekako najviše ljutio na Iliju Garašanina, koga je prvog od mladih i školovanih ljudi odmah prihvatio i digao do položaja. U stvari, Miloš nikad nije mogao sasvim da pronikne u ličnost Ilije Garašanina. On se razlikovao od ostalih ustavobranitelja: dok su oni i nadalje ostali pravi Šumadinci, on se pretvorio u pravog evropejca. Družio se sa ljudima koji su bili završili škole u Francuskoj. Milošu se tek sada u izgnanstvu čini da je shvatio Garašaninovu ulogu - on je, u stvari, predstavljao vezu između novih i starih. Činjenica je da je on u danima Miloševog svrgavanja ispoljavao najmanje zle volje i mržnje, ali je zato bio i jedan od najodlučnijih koji su ga prisilili da podnese ostavku. Udaljen iz Srbije, lišen vlasti, željan osvete, Miloš je sve više razmišljao o svom narodu, svojoj zemlji i o ljudima uopšte. Sad mu je tek postalo jasno kako je poslednjih godina bio neoprezan pri ocenjivanju ljudi koje je oko sebe okupljao. Setio se Vukovog pisma iz Zemuna. Jest, Tomo je bolje video od mene. Grešio sam što ga nisam tada poslušao. Nakrivljena Vukova prilika i telo oslonjeno o štap izrasli bi sada često u Miloševim uzavrelim sećanjima. Dakle, taj ćopavko je bolje video od mene! Pod vidom poslova i trgovine, Miloš je obnovio svoju obaveštajnu službu i preko poverljivih ljudi uspostavio vezu sa pristalicama u Srbiji. Prvi potez je usmeren prema Ljubici. Napisao joj je ljubazno pismo. U njemu joj je preporučivao da bdi nad Mihailom i da ga čuva od ljudi koji ga okružuju, pošto je saznao da među Mihailovim savetnicima ima zakletih neprijatelja koji žele da njegovu decu liše nasleđa i prestola. Kao žena i majka, Ljubica je prva počela da radi na Miloševom povratku. Uskoro su i sa drugih strana počeli sve glasniji zahtevi da se Miloš vrati u Srbiju. Njegove pristalice, naročito oni koji su njegovim padom bili svrgnuti s vlasti ili poslovno oštećeni, nisu žalili ni truda ni vremena. Nova administracija, sa usvajanjem stalnosti i određivanjem činovničkih plata, dovela je do povećanja poreza i stvaranja birokratije. Seljačke mase niti su htele niti su mogle da shvate nastale promene. Sve je to išlo u prilog Milošu i njegovim težnjama. Samo, sve to nije ostala tajna ni za ljude novog režima. Zato su oni preduzimali sve oštrije mere prema onima koji su se zalagali za Milošev povratak. U tu svrhu isposlovano je kod Rusa i Turaka da se knez protera iz Vlaške. Knez Mihailo, mada je mnogo voleo oca, nije nameravao da mu ustupi presto. Čak je podlegao uticaju svoje okoline, pa je u Beč uputio Adolfa fon Filipsborna sa zadatkom da motri na kneza Miloša. - Činiš voliko, Vuče, kako je Mihailo? - upita Miloš kad se s Karadžićem sastao u Beču.
- Gospodaru, Mihailo je dobar i plemenit. Ima mnogo teškoća s ljudima oko sebe. Naročito mu je teško s Vučićem. - Osilio se Tomo, ali platiće mi sve odjedanput - uzviknu Miloš. - Gospodaru, knez Mihailo je mlad i nevešt. Popečitelji hoće da sprovedu reforme, dok Turci svim silama nastoje da u Srbiji u opštem nezadovoljstvu i smutnjama što više za sebe prigrabe i ulove. Ja se upravo Turaka najviše i bojim. A naši ljudi, gospodaru, nisu u svemu srećne ruke. Daleko od toga da sam sasvim u pravu, ali ja mislim da i vi jako grešite što zahtevate da se vratite u zemlju. Treba pomoći Mihailu da se što više učvrsti na prestolu. - Činiš voliko, Vuče, em si 'rom, em si ćorav! Nema Srbima spasa bez čvrste ruke. Osećaju oni da im ja nisam za vratom. Digli su glavu i upropastiće to malo Srbije i slobode što sam ja s mukom stekao. Vuk je bio u pravu. Drugog septembra, okupljeni narod i vojska na Vračaru izvikali su za kneza Aleksandra Karađorđevića, a zbacili kneza Mihaila. Aleksa Simić odnese u Carigrad narodni proglas. Porta odmah požuri da prizna izbor novog kneza kako bi izbegla mešanje Rusije. Dok su se te promene dešavale u Srbiji, knez Miloš se nalazio na putu za Češke Toplice. S puta se dopisivao s Vukom, koji je boravio u Beču, i interesovao se za prilike u Srbiji. Kad je doznao da je Mihailo zbačen s prestola i na njegovo mesto izabran Aleksandar Karađorđević, silno se razbesneo. - Sutra odlazim za Beč! - naredi sekretaru. - Osetiće oni da je Miloš još živ i da neću pustiti onako kako su naumili. Tih dana, mada je malo jeo i spavao, pokazao je neverovatnu odlučnost, pribranost, čak se i šalio. Međutim, noći je provodio u bdenju. Kovao je planove i pretresao u mislima ljude na koje se mogao osloniti u Srbiji. Bio je siguran da mu predstoji velika borba, ispunjena opasnošću i naporima. Vučiću, Vučiću, zar si zaboravio da sam ja još živ?! Da to što sam stvorio za sebe i svoje potomstvo, bez krvi neću pustiti. Katkad bi se zaneo do te mere da je već video sebe u Kragujevcu ili Topčideru, okruženog svitom i moćnog, a pred njim stoje uniženi Vučić i ostali njegovi protivnici. Kad stiže u Beč, odmah pozva Vuka Karadžića. - Uzimaj kola i trči u Zemun te nađi Mihaila. Kaži mu da ne primi nikakve odluke Skupštine i prevratnika. Neka paši u Beogradu saopšti da Porta nema prava da se meša u srpske stvari. Obara jednu dinastiju, a dovodi drugu! Meni i mome potomstvu nasledno kneževstvo je i hatišerifom priznato. Prema konzulima neka zauzme isti takav stav, i neka izjavi kako je Vučić pobunio narod po nagovoru Turaka. Uzdam se u Boga da Rusi neće dozvoliti tu promenu. Nestrpljiv da što pre isprati Vuka, Miloš je posmatrao kako on silazi niz stepenice nabadajući na štulu. Obuze ga sažaljenje, pa mu doviknu: Hajde, Vuče, da gonimo Turke, Ja ostarih, a ti klecav, Vuče, Teško njima ko se na njih sprema!
- I ja tako mislim, gospodaru - uzvrati mu Vuk uz osmeh. - Da vidiš, Vuče, i nije baš tako. Nego, od sveg jada da se našalimo. Nama su noge spore, ali nam je pamet još obojici brza. XVII Miloševo uzdanje u Rusiju bilo je uzaludno. Njen protest učinjen je samo formalno. Kao protektorka, ona se jedino nije slagala sa izborom jednog Karađorđevića za kneza, jer su ga izvršili buntovnici. Tražila je da Skupština potvrdi izbor. U stvari, Rusija se nije zalagala ni za jednu dinastiju. Ruskom protestu se pridružila i Austrija, a Porta je morala pristati na zahtev dveju sila da izbor kneza prepusti Srbima. Međutim, Skupština donese odluku kakvu je tražio Vučić, jer je on još prvih dana prevrata rasterao sve istaknute pristalice Obrenovića. Tako je odluka o promeni na prestolu postala stvarna. Susret između Vuka i kneza Mihaila u Zemunu pretvorio se u prijateljstvo. Tako je Vuk pošao da prati mladog kneza do Berlina da bi mu se našao pri ruci. Knez Mihailo je tek bio ušao u dvadeset prvu godinu života. Zbog toga se Miloš veoma brinuo za svog sina i celo vreme održavao prepisku s Vukom, dajući mu uputstva kako da nađe za njega dobre učitelje. Mada ga je progonstvo sina mnogo pogodilo, on ipak nije nijednog časa prestajao da misli o povratku u Srbiju. Vešt podzemnim i zakulisnim borbama, Miloš je novcem i obećanjima okupljao oko sebe sve više nezadovoljnika. Uz to, dolazio je u dodir i sa trgovcima i mladim ljudima koji su se bili rasuli širom Evrope radi školovanja. Bili su to dani mučni, puni sumnje i razmišljanja. Morao je da radi oprezno, jer su ga austrijske vlasti držale pod prismotrom, a takođe i plaćeni agenti iz Srbije. Pored toga, preplitali su se provokatori i agenti dvostruko vezani. Ponekad je, obično zimi, sedeći u fotelji uz razbuktale glavnje u kaminu, razmišljao o danima kad je vladao i gospodario Srbijom. Kad su svi od njega strepeli, kad su njegovi ljudi motrili svaki korak protivnika i dostavljali mu svaku izgovorenu reč, svaku primedbu ili znak nezadovoljstva. Da li sam tada bio dovoljno oprezan da sve proverim? Ne, nisam! Prepuštao sam se laskavcima i udvoricama. Na svom hlebu i uz koleno odgojio sam sve one koji mi danas o glavi rade i ne daju mi mira ni u dalekoj tuđini. A da li su oni sasvim spokojni? Sigurno da nisu! Eto, taj mladi Karađorđević ako i nastoji da me onemogući, nije mu ni zameriti. Priznajem, ja više njemu dugujem nego on meni. Razdražen i uzbuđen, ustao bi, pripaljivao žeravicom duvan u čibuku i naporom volje potiskivao u sebi uzavrelu prošlost. Ko hoće da vlada, gospodari i ostane zapamćen, mora sve slabosti da odagna od sebe. Ne bih bio Miloš ako bih se nečeg ili nekog bojao. Ostaje mi ono drugo, muško i odvažno - da se no sim sa protivnicima do groba. Da vratim presto i da pre smrti očistim Srbiju za Mihaila. Noćna tišina pomagala je da u njemu sazre želja da pobedi, savlada i vrati milo za drago. Napinje sluh da čuje ma kakav šum. Sve je tiho, samo plamsaju glavnje u kaminu. Teško mu je što je sam. Milovan je sigurno odlutao nekuda. Ove Bečlijke su lakoumne na mušku snagu i lepotu. Eh, da su mi negdašnje godine! U sećanju mu se ukaza lik mlade glumice. Izgledala je kao goluždravo ptiče koje tek dobija paperje. Osmeh zado voljstva zaigra mu oko usana. Podatna i neutoljiva, umela je da razbudi u njemu staru snagu. Cvrkutala je nerazumljivo, uvijala se i bestidno pokazivala nago telo. Jedva je uspeo da je prisili da se obuče. Darovao joj je nekoliko ćesarskih dukata. Gledala ih je s prezrenjem. U moj sirac!
Uživala je više negoli ja! Biće da se sada kurva s Milovanom. Uzbudi se i neosetno kliznu u slatka sećanja. Senke mnogih žena sjatiše se oko njega. Lepe, drage i mile kao nekada. Prokletnice! Zašto mi ni ovde ne daju mira? Zatvori oči. Seća se mnogih ludosti, milovanja, nežnosti koje su mu pružale i koje im je uzvraćao. Iz sve te pomamne gomile izdvajao se nejasan i pomućen Jelenkin lik. Ona je sad kod svoje rođake u Pančevu. Njeno lepo lice i žive oči zovu ga sebi. Nejasno osećanje. Kao da nije u Beču i u svojoj sobi. Hteo je da ustane i pozove nekog od posluge, ali ga je čudna ukočenost prosto prikovala za sedište i ostavljala mu samo ogoljenu misao, pomućenu, mučenu žudnjom i nestvarnim priviđanjima. Zatim mutan san u kome ga sve češće pohodi Petrija. Ti snovi su čudnovato jasni i izgledaju kao stvarnost. Oni unose u mozak otrovnu boljku neprebolele rane. Što vreme više odmiče noseći gorku starost, sećanje na to drago stvorenje postaje sve jače. Uz njen lik uvek se javlja i Ljubica. Moli ga zaneseno da joj oprosti. Znao je da nju Petrijino ubistvo muči sve više. Zaticao ju je kako kleči pred ikonom i presahlim očima gleda lik svetoga Nikole. Prokleta veštica! I na samrtnom času je pomenula Petriju. Sigurno se zbog nje mnogo namučila. Vrata se otvoriše i na njima se pojavi pisar Milovan. - Gospodaru, zar još nisi legao? - Ne mogu, razbio mi se san. Nego, reci mi kuda to stalno noću skitaš? - Mlad sam, gospodaru, pa sam se malo prošetao. - Ako, ako samo jedno ne zaboravi: ove Nemice su đavolske. Pričuvaj se, jer svaka ti je kao duboka voda. To ti je kao postelja u hanu: digneš se s nje, a ne znaš ko će sutra uveče na nju leći. Ali jesu lepe, po materi ih! I da znaš, Milovane, bez njih nema nikom života, a s njima je muka. - Kako bi bilo da za sutra uveče pozovem Gretu? - Činiš voliko, pozovi je da malo povragujemo. XVIII Da bi se za izvesno vreme uklonio ispred očiju bečkih i srpskih agenata, Miloš preduze duže putovanje po Nemačkoj; dospeo je tako i do obale Severnog mora. Jedini pratilac bio mu je pisar Milovan Pejčinović. Nemačka je tih dana bila centar revolucionarnih pokreta u Evropi. Njuhom iskusnog bundžije, Miloš oseti da se prelomilo nešto u životu ljudi i da će nastati burni dani. Zažali što je napustio Beč i toliko se udaljio od Srbije, pa odmah zapovedi Milivoju da pripremi sve što treba za povratak. Uspeo je da se vrati u Beč pre nemira. U kući zateče svoga pitomca Anastasa Jovanovića, velikog obožavaoca crnogorskog vladike i pesnika Njegoša, koji je tih dana prispeo u Beč da štampa »Gorski vijenac«. Između Miloša i vladike Njegoša postojala je zategnutost još iz doba Husein - begove bune, kad je ono Miloš savetovao Crnogorce i pripretio im da ne pomažu Bošnjake. Taj sukob među njima još nije bio raspravljen, pa su jedan od drugog zazirali i ljutili se. Anastas Jovanović je hteo da ih izmiri, ali u tome nije nikako uspevao. Miloš je znao da njegov štićenik posećuje Vladiku, ali niti mu je to zamerao niti zabranjivao. Ipak, osećao se potištenim što ga Vladika ne posećuje niti ga zove sebi.
- Činiš voliko, kako mu to dođe - hoće da je vladika, a nije vladika. Vladika je, a ne nosi vladičanske haljine i nikad ne ide u crkvu - upita jednog dana Miloš Vuka Karadžića. - Što ti to meni govoriš, gospodaru? Eno ti Vladike, pa njega pitaj - namerno mu odgovori Vuk, želeći time da ga prisili da prvi pruži povod za sastanak i izmirenje. Na drugoj strani, vladika Rade takođe je govorio Vuku: - Što se taj Miloš gtvrdnuo toliko? Kome čuva nebrojeno blago? Da je ono u drugim rukama, vas bi narod imao koristi. - Ne znam, gospodaru. Eno ti Miloša pa se objasni s njim. Ne razumem koji vam je đavo te režite jedan na drugoga. Ti znaš da on ono pismo nije pisao niti je pretio što mu se tako htelo, nego je želeo da odbije Turke od Crne Gore. - More, molerčiću, šta ti radi vladika? - jednom za ručkom Miloš upita Anastasa Jovanovića. - Zdravo je, gospodaru, pozdravio vas je. - Ne more biti! - Bogami jeste - odgovori Anastas - nego ja nisam smeo da vam to kažem. Vidim, nešto ste ljuti na njega što se ne vlada kao druge vladike. - E, činiš voliko, hvala mu i od Boga mu zdravlje. Kad mu odeš, pozdravi i ti njega od moje strane. - Hoću, gospodaru. Vladika Rade takođe je presretao Anastasa: - Gospodine Jovanoviću, šta ti radi Šumadinac? - Zahvaljujem, gospodaru, zdrav je i rekao mi da te pozdravim od njegove strane. - Zbilja ili se samo šališ? - Doista mi je rekao da pođem i da vam izručim njegov pozdrav. - Hvala mu - uzviknu vladika Rade zadovoljan - mnogo mu hvala. Posle nekoliko ovakvih pozdrava, Miloš uze kočije i u društvu Vuka i Anastasa ode prvi u posetu pesniku. - Činiš voliko, Vuče, neka se on vlada kako hoće. Za svoje vladanje ima kome odgovarati, ali on je za mene svešteno lice i zato hoću ja prvi da pođem njemu - reče knez. Kad su najzad ušli u kuću gde je stanovao vladika Rade, Miloš zagrli Vladiku i reče mu: - E, moj sinko, neka su srećne oči što te videše. Vidim, ljut si još na mene, ćudljiva starca. Ali, jedno mi je samo žao na tebe - što veruješ da je Milošu vrana mozak popila da za račun Turaka udari na Crnu Goru,
koja je jedina čuvala zublju naše slobode. Nego, što je bilo da više ne pominjemo. Neka si mi zdrav i srećan! Od toga dana vladika Njegoš je preko dana pisao »Gorski vijenac«, a uveče posećivao Miloša i svoj spev čitao Vuku, Anastasu i drugim Srbima koji su se tu okupljali. Miloš i vladika Rade sedali bi bliže kaminu. Posluga je iznosila rakiju, užičku pršutu i druge đakonije koje su knezu slali prijatelji preko zemunskih trgovaca. Vuk, nalakćen na svoju štaku i pognut napred, voleo je da pije vino i sluša kako vladika Rade čita. Uskoro je »Gorski vijenac« bio pripremljen za štampu. Kad je vladika Rade jednog dana doneo Milošu gotov rukopis svog speva i predao mu ga, stari knez se iskreno obradovao. Zapovedio je da se upregnu kola, pa je smestio u njih Vladiku i Anastasa. - Vozi pravo jermenskom mitropolitu - naredi kočijašu. Mitropolit odmah primi Miloša, Njegoša i Anastasa. Onako nestrpljiv, Miloš odbi da sedne u ponuđenu stolicu. - Gospodine, došao sam da mi trukuješ u tvojoj tipografiji ovu knjigu, a ja ću platiti sve troškove. Mitropolit ljubazno primi iz Miloševih ruku rukopis i pozva upravnika štamparije. - Kada jedan knez napiše knjigu, a drugi knez za nju plaća trošak, knjiga mora biti osobite lepote uzviknu vladika Rade. - Zato naredi, upravniče, da hartija bude što bolja, slova krupna, tekst opervažen i da u knjigu uđu trideset četiri slike. - Sve će biti urađeno po vašoj želji - odgovori upravnik štamparije naklonivši se. XIX Prilike širom Evrope postajale su sve uzburkanije. Revolucionarni talasi zahvatili su gotovo sve zemlje, naročito Austriju. Miloš je pažljivo pratio sve promene, naslućujući kako su na pragu veliki događaji. O ustavu, slobodama, parlamentu, kao i svemu ostalom što se događalo u svetu, raspravljali su u njegovom prisustvu Vuk, Anastas, Njegoš i Kopitar. - Puca led i narodi se bude. Nadam se da će ovo što dolazi pomoći i nama i Srbima da stresemo jaram i najzad se okupimo u jednu državu - Oduševljeno je govorio Vladika. - U Mađarskoj je pokret sve jači. Košut i Petefi okupljaju u Pešti nezadovoljnike. Traže ustav, a čini mi se da žele i otcepljenje od Austrije - izjavi Kopitar. - Vrenje je zahvatilo Zagreb i Vojvodinu. O tome sam pouzdano izvešten - dodao je Miloš. - Da si nešto sada u Srbiji, šta bi ti radio, gospodaru? - usudi se da upita Anastas. - U moj sirac, šta bih radio! Pobunio bih najpre Bosnu i Bugarsku, pa zatim pozvao naše ljude koji su graničari u Austriji i krenuo narod na sve strane. Zar ne vidiš, oči ti ne ispale, da od Carigrada do mora
nema sigurne vojske ni za Turke ni za Nemce? Sad je pravi čas, ali oni moji šupljoglavci u Srbiji to ne uviđaju. - Zaista je pravi čas - reče vladika Rade uzdahnuvši. - Još je o svemu tome prerano govoriti. Dok je ovaj stari lisac ovde na vlasti u Beču, treba se od svake bune i mešanja uzdržavati. To je za nas najveći krvnik na svetu - protivrečio je Vuk. - Jeste, vala. I upamtite dobro: tursko je bilo i prošlo. Isto ću se ja lasno obračunati s Vučićima, Simićima, Uroševićima,, Garašaninom i ostalom kompanijom, ali se bojim Meterniha. Odnosno, bojim se Beča i Nemaca. Zar ne vidite kako nas na izgled pitomo a u stvari krvnički gledaju? Paze na svaki naš korak. Strahujem, braćo, za Srbiju. Švabama je ona nož u srcu. - Dok je Rusije, ne boj se, kneže - uzviknu Njegoš. - Ej, moj vladiko, tuđe ruke tesan gunj kroje. Rusija odvajkada gleda svoje poslove, a nas samo podbuni kad smo joj potrebni, i nikad do kraja ne održi zadatu reč. Tek se naslućivalo proleće. Po celom Beču izbile su demonstracije. Masa sveta, predvođena studentima i radnicima, pošla je prema zgradi, u kojoj su se održavale sednice Skupštine. Zahtevali su Meternihovu ostavku i pretvaranje Austrije u ustavnu monarhiju. Demonstranti su se odmah sukobili s vojskom, i tako je došlo do mnogih uličnih okršaja. Neredi su postajali sve veći i sukobi sve ozbiljniji. Meternih je na kraju morao da podnese ostavku. Vlada se dugo ustezala da objavi ustav, a potajno se pripremala da silom uguši otpor. Sukobi su nastavljeni. Najzad je obrazovana odgovorna vlada koja je od nacionalne garde stvorila svoju oružanu snagu. Miloš je radoznalo i budno pratio događaje u Beču. To mutno i neizvesno vreme oživelo je uspomene na dane kad su se protiv njega digli ustavobranitelji. Zato je bivao sve uzbuđeniji. Slabije je jeo i neprestano nešto zagledao, kao da se priprema na daleko, neodložno putovanje. Nemir mu je zahvatio dušu, ali niko nije mogao da nazre šta on zapravo očekuje od ovih nemira, pokreta i meteža. Bio je uzbuđen i nestrpljiv. Pojavljivao bi se na balkonu kuće i radoznalo posmatrao svu tu gužvu, viku i sukobe na ulicama. Jedne večeri, sedeći kraj kamina, očekivao je pisara Milovana, koji je bio izašao da kugš novine. Iznenada mu dođoše u posetu Vuk i Njegoš. - Činiš voliko, nema vas već deset dana. Pričajte, more, šta ima novo - reče Miloš, srećan što više nije sam. - Vidiš, gospodaru, narod hoće svoja prava i slobodu - odgovori Vuk. - Na kraju će ga prevariti, Vuče. Znam ja kako to ide. Obećaš narodu i pustiš ga neka se do mile volje izviče. Kad vidiš da nema druge, napišeš mu zakon i tesno mu skrojiš u njemu. Kad se narod rashladi i smiri, ponovo mu pritegneš dizgine i bičem ošineš po njemu.
- Eh, lako je ovima ovde, oni su slobodni i gospodari u svojoj kući. Mogu da se bune i prepiru oko ustava i izbora. Ali šta ćemo mi što nas je pola pod Turcima, pola pod Nemcima? Mi bismo morali nekako drugačije da krenemo sada - zamišljeno reče vladika Rade. - Činiš voliko, izgleda da će se nešto u tom pravcu morati da preduzme. Nego, recite vi meni kako je u Mađarskoj i kod naših u Vojvodini? - I tamo su nastali veliki nemiri. Na žalost, izgleda da naša braća Hrvati neće hteti zajedno s Mađarima. A i Srbi iz Vojvodine ne nameravaju da prihvate Mađare u svoju državu. Gospodaru, nešto se u celom ovom svetu jako zapetljalo i zamutilo, a šta će iz svega ovog ispasti, to Bog jedini zna - odgovori mu Vuk. - Kako je, Vuče, u Rusiji? - Tamo je mirno i carska stega ne popušta. - Eto nevolje! Rusi neće dozvoliti ni ovde nikakvu bunu i slobodu. Nisam ja još zaboravio kako su onda sačuvali Tursku od Mehmed Alije. Mene su stalno držali pod nadzorom i savetovali mi da mirujem. Baš tih dana u Beču se iznenada pojavio Miloš Stojković. Bila je zakazana poznata Majska skupština, na kojoj su Srbi iz Vojvodine imali da odluče hoće li s Mađarima ili s Bečom. Stojkoviću je bilo naređeno da na Skupštinu pozove i kneza Miloša. - Gospodaru, mitropolit i naše vođe zamolili su te da dođeš na Skupštinu u Karlovce, gde ćemo odlučiti šta da radimo. - Činiš voliko, ja mislim da ste vi odlučili i dali ruku Jelačiću. On je carski general, a čiji hleb jede - toga i služi. - Ne, varate se, gospodaru. Narod će da odluči, jer Mađari ne žele da priznaju naša prava, a Beč nam potvrđuje slobodnu Vojvodinu. - Činiš voliko, ja ne mogu doći, a ti im, Stojkoviću, kaži da se nagode s Mađarima kako god znaju. Ako ne dođe do sporazuma, Švabe će vas sve prevariti. Milošu se dalje nije ostajalo u Beču. Osećao se sve uznemireniji. Ali oprezan i promišljen, nije hteo da srlja u neizvesnost. Hteo je najpre da proveri kako će se završiti ceo ovaj sukob u svetu. Uskoro su ga pozvali sa Mihailom na čaj kod Meterniha. Kancelar, iako svrgnut s vlasti, interesovao se za mišljenje kneza Miloša, koga je smatrao više buntovnikom nego monarhom. Dok je Mihailo razgovarao sa prisutnima o situaciji u Mađarskoj, Meternih se okrenuo tumaču. - Pitaj ga kako se knez Miloš, onako silan, mogao pomiriti s tim da ga svrgnu s vlasti i odagnaju iz otadžbine. Tumač saopšti kancelarovo pitanje: - O, majku mu, baš si ti lud! Pitaj ti njega kako se on mogao pomiriti da ga zbace šegrti i kalfe, i to njega koji je drmao carevinom i sa po sveta.
Tumač je, razumljivo, oklevao da prevede Miloševe reči, pa poče da ublažuje i zamuckuje. Miloš to oseti, naljuti se i udari tumača šakom po vratu. Svi se iznenadiše, ali dok se oni još nisu ni pribrali, Miloš se osmehnu i pomilova prijateljski tumača po obrazu. - Ja sam to tebe iz ljubavi, nego ti prevedi onako kao što sam ti rekao. Meternih sasluša Milošev odgovor i nezadovoljno se namršti. - Mudar je - reče - i verujem da Turcima nije nimalo bilo lako da iziđu nakraj s njim. Tih dana i vladika Rade se spremao za povratak u Crnu Goru. Burni događaji silili su i njega da se što pre nađe u zemlji. Na duši je nosio veliku boljku zbog ostrva Lesendra i Vranjine, koja mu je bio oteo skadarski vezir. - Vaša svetlosti - reče Vladika knezu Milošu pri ručku - nije drugo već da me pomognete. Molio bih da mi date deset do dvadeset hiljada dukata da načinim nekoliko lađica i povratim ostrva što mi ih oteše Turci. Miloš se skameni kad ču koliku svotu traži Vladika. - Činiš voliko - odgovori mu - vrlo mi je žao, ali ti novac ne mogu dati. - Ne zborite tako ako znate za nevolju ljutu - uzviknu Njegoš - jer ako mi vi ne pomognete, ko će drugi? - Nije da neću, brate, nego ne smem - odgovori Miloš. - Koga se bojite? - upita suvo Njegoš. - Kako koga se bojim? Iz Vlaške su me po nalogu Rusa proterali. Vele, spremam bunu u Srbiji i Turskoj. A nisam, bog i duša, to radio. Sad da dam Crnoj Gori novac, pročuće se odmah i Porta će onaj čas tražiti da me i odavde uklone. Kud ću ja ovako star, a jezik ne znam? - Ne bojite se vi, već vam je žao novca - viknu vladika Rade i nervozno ustade. - Škrtac ste! - Nije mi žao novca - reče mirno Miloš - već ne želim klati vola zbog litre mesa. Ta dva ostrva ne vrede ni koliko dve dobre livade u Srbiji. Zato se i ne isplati da zbog njih izazivamo buru. Nego, Vladiko, kad bude trebalo za nešto korisnije, neće Miloš žaliti ni dva puta toliko dukata... XX Dok je Miloš čamio u progonstvu, prilike u Srbiji su se pogoršavale. Zbacivanje Obrenovića i dovođenje na presto Aleksandra Karađorđevića izazvalo je još jače unutrašnje trvenje. Odnosi između kneza i Saveta bili su dobri samo kratko vreme. U stvari, zavisili su od čoveka koji je zauzimao položaj prvog ministra. Dok je to mesto zauzimao Avram Petronijević, stvari su išle dosta dobro. Posle Avramove smrti, prvi ministar postao je Ilija Garašanin. Iako manje okretan i manje odan knezu, uspevao je da produži politiku svog prethodnika. Po njegovom padu, zamenjuje ga Aleksa Simić, koji je već bio ostareo.
Nemaran kao kakav stari turski paša, Simić je digao ruke od svega jer nije želeo da se ikome zamera,. niti je imao volje da nešto preduzima. Pored toga, sama struktura društva u Srbiji znatno se bila izmenila. Mnogi ljudi koji su se bili obogatili trgovinom, želeli su sada da postignu i položaje u političkom i društvenom životu. Znatan deo omladine završio je škole u Evropi, pa je otuda doneo nove navike i ideje. Seljaci su se zaduživali, a birokratsku upravu, namete i zelenaštvo sve su teže podnosili. Usled toga nastala su dva izrazita strujanja u narodu: konzervativci i liberali, političke stranke koje su suprotno gledale na uređenje zemlje, razvoj društva i politička prava građana. Uz to, u Srbiji je ostalo i mnoštvo Miloševih pristalica koje njegovo progonstvo nije moglo uplašiti, iako ih je novi režim nemilosrdno i oštro progonio. Tako se nezadovoljstvo jednog dela naroda usmerilo čisto na dinastičku borbu. Miloševa apsolutistička vladavina počela se zaboravljati. A uticaj Tome Vučića sve više se snažio. Kao starešina bio je čvrst, strog i odvažan. Gušio je bune pod Milošem, a po njegovu padu dizao ih je sa istom plahovitošću i brutalnošću. Za prve Mihailove vlade razbio je kneževe kapetane, ušao na čelu pobunjenog naroda u Beograd i u vojničkom logoru za novog kneza izvikao Aleksandra Karađorđevića. Time se nametnuo Srbiji za apsolutnog gospodara. U bunama i neredima niko nije umeo da se snalazi i ponaša kao on. Međutim, u miru, kada zadobijene pobede treba koristiti, nije znao šta hoće. Pretvarao se u seljačkog demagoga. Govorio je: »Ja se ne bojim nikoga. Ni kneza, ni Saveta, ni ministara, a najmanje mitropolita. Što je svinjar, to je i sveštenik, što je sveštenik, to terzija, a što terzija - to sudija. Što sudija - to sam ja. Svi smo mi jednaki. Ne treba da se samo jedan greje ca suncu, a ostali da cvokoću u 'ladu; da samo jedan podigne glavu visoko, a svi da gledaju u zemlju. Valja da svi gledamo gore, i svi da se grejemo na suncu.« Protivnici su ga zvali »burgijaš«. Na jednoj sednici u Senatu, napadajući kneza i Petronijevića, rekao je sledeće: - Niko nije zakupio ovu zemlju, svako je pomalo doprineo da se ona oslobodi. Kad treba, onda daj narode, a posle ga gazi. Kad neko rekne: »Šta zna gejak!«, taj mi je mrzak kanda mi i ovo drugo oko kopa. Ko je blagajnik u ovoj zemlji? I zar svi mi nismo jednaki? U stvari, Vučić nije žalio narod, niti je istinski tražio i verovao u jednakost. U opoziciji, taj isti narod smatrao je kukavnim. Školovane ljude i činovnike nazivao je gospodom. Mrzeo ih je, jer se u poređenju s njima osećao podređenim. Pred njima je uzimao u zaštitu narod. Ali kad se taj seljački demagog, bundžija i hajdučki harambaša domogao moći i vlasti, živeo je u svojoj kući na velikoj nozi; hteo je u raskoši da se izjednači s onima koje je mrzeo i prezirao. Kod njega je sve bilo namešteno kao u nekoj bogatoj jevrejskoj kući. Otomani su bili presvučeni svilom i čohom, imao je kristalno posuđe, srebrne sahane i pribor za jelo. Za kuvara je uzeo najboljeg beogradskog aščiju. Jedino je njegova lična soba odavala da tu živi negdašnji četovođa i bundžija. Njeni zidovi su bili pretrpani svakojakim oružjem u zlato i srebro okovanim, tobože da mu se uvek nađe pri ruci. Kad je zbacio Mihaila, imao je samo jednog konja, poklon od Resavca. Od obrenovićevaca postao je karađorđevac, a po ugušenju katanske bune, gde je ispoljio svu svoju svirepost, dobio je vojvodsku titulu s nazivom »prevashodstvo«, kao i nagradu u vidu plate u iznosu od 3.000 talira. Taj visoki čin davao mu
je pravo da učestvuje na sednicama ministarstva kao prva ličnost uz kneza. Neobuzdan i plahovit, počeo je verovati da sve može i sme. Neograničena vlast koja mu je data posle ugušivanja katanske bune otkrila je Vučića s one druge strane koju je prikrivao demagogijom. Pobunjenike je u buljucima trpao u svinjske obore, u kojima ih je peklo sunce, tukla kiša i satirala hladnoća. Drumovi oko Šapca bili su okićeni leševima ubijenih kao u tursko vreme. Pune četiri godine Vučić je gotovo jedini gospodar Srbije. Ali, iznenada, godine 1848, kad su svi u strahu očekivali upad Miloševih ljudi u Srbiju, dolazi do sukoba između Vučića i kneza Aleksandra, ministara i većeg dela Saveta. Ušlo se, tobože, u trag pismu koje je knez Miloš uputio Vučiću. Nikad niko nije mogao utvrditi je li to bila vešto udešena Miloševa spletka ili je bila smicalica iz kneževa dvora. Bilo šta bilo, tek neki savetnici, među kojima i Stevan Knićanin, otpočeše otvoreno napadati Vučića kao izdajnika. Uvređen, on traži kao zadovoljenje smenu svih tih savetnika. Knez Aleksandar i ministri nisu hteli da ih žrtvuju za ljubav čoveka koga su jedva čekali da se oslobode. Pokušaji izmirenja nisu uspeli. Vučić, uvređen, podnosi ostavku i traži sazivanje Skupštine. Međutim, Petrovdanska skupština više liči na pobunjenu gomilu nego na predstavnike naroda. Cela Gruža je prispela da brani Vučića od napada Saveta i kneza. Knezu je ostalo da bira između Vučića i bune u narodu. Veštim manevrom, knezu uspeva da savetnici prividno podnesu ostavku; narod i Vučić se time zadovoljavaju. Skupština je posle toga odmah zaključena. Vučić likuje i hvali se kako zbog uvrede koja mu je naneta zamalo nije došlo do narodne bune. Ali, to je poslednji Vučićev uspeh. Postao je trom, uljuljkuje ga uverenje da je svemoćan, razmekšava se u obilju, vlasti i bogatstvu. Sve više precenjuje svoju moć i uopšte ne veruje u snagu svojih protivnika. Sve je prkosniji. Ne odlazi više ni na sednice Saveta, a zatim potpuno prekida s knezom. Sve njegove nastranosti, ispade i uvrede vlada podnosi čitavu godinu dana, a onda ga penzionišu. Tako predvoditelj naroda i diktator Srbije postaje penzioner. Zato mu ne preostaje ništa drugo već da muti kod Porte i Rusije, i potajno povlađuje obrenovićevcima. XXI Drugi Milošev protivnik je Ilija Garašanin, sin njegovog prijatelja i ortaka u trgovini hadži - Milutina Garašanina. Po godinama i obrazovanju pripada staroj generaciji. U mladosti je dobio vaspitača, učio grčku školu u Zemunu i proveo jedno vreme na strani, gde je naučio i nemački. Bio je to čovek koji je bez dužeg i svestranijeg školovanja, zdravim razumom i stalnim radom, uspeo da se izgradi u praktičnog političara i dobrog administratora. Ali između njega i ostalih iz stare generacije postoje vidne razlike. On je putovao i video Austriju, Nemačku, Italiju i Francusku. Boravio je duže vreme i u Parizu. Rado se druži sa »parizlijama«, školovanim ljudima. Oni smatraju svojim jedino njega iz stare garde. On je stvarno veza između dve generacije - ispoljava ponešto što odgovara jednima i nešto što mogu da prihvate i drugi. Pokušavao je da se oslobodi ličnih i partijskih obzira, i da vodi spoljnu i unutrašnju politiku po unapred utvrđenim pravilima. Tvorac je »Načertanija«. Traži doslednost i načelnost u svemu. Mada dugo ministar unutrašnjih poslova, pod njegovom vladavinom malo se uradilo za blagostanje naroda. Uspeo je jedino da postane dobar ministar policije. Po njegovom mišljenju, nema te greške u narušavanju reda preko koje se olako sme preći, niti ličnosti, ma kako visokog ranga, kojoj bi se za grešku
moglo pro gledati kroz prste. Knežev tast Nenadović, obavešten o nekakvim pripremama bune u podrinjskom okrugu, napisao je pismo načelniku i dao mu uputstva šta da preduzme. Garašanin je u tome video veliku nekorektnost i zahtevao je da se knežev tast kazni i udalji iz Saveta. Jedini je ministar koji tako postupa s visokim ličnostima i održava red s neumitnom strogošću. Kakav li je tek morao izgledati u očima potčinjenog činovništva i građana! Težio je da se po svaku cenu ispunjava zakonitost, a nije se ustezao ni od drakonskih mera kada su mu one izgledale opravdane. On je obnarodovao zakon protiv krađe i razbojništva. Najveće njegovo delo je policijski zakon iz 1850. godine, kojim se policiji daje pravo da vrši i telesno kažnjavanje. Stvorio je takvu policiju da njeno bezakonje ni posle njegovog pada niko nije mogao ublažiti. Po Vučićevom odlasku iz Saveta, Garašanin je suzbio uticaj Knićanina, koji je i na Vučića potezao sablju. Kao što se nije bojao Knićanina, nije se plašio ni Vučića. Kad je postao predsednik, prvi njegov akt se sastojao u tome da konačno udalji Vučića sa svake dužnosti. Vučić je tražio izuzetnu penziju zbog zasluga, ali mu je Garašanin dodelio samo činovničku. Njegova najslabija tačka bio je ponos. Nije nikome dozvoljavao da mu bilo čime povredi čast. Visok, vrlo krakat i koščat, »dugački hrt« kako ga je zvao Vučić, lica suva, mrka i rošava, s namrgođenim izgledom i jakim glasom, izgledao je kao sasušen div. Mogao je beskrajno dugo da sedi u kancelariji i bio je neiscrpan u političkim razgovorima. Kad nije imao s kim da razgovara, sedeo bi i pisao duga politička pisma. U njegovom porodičnom životu nije se moglo zapaziti ništa nepristojno. Voleo je svoju ženu i bio joj veran. Godine 1858. Garašanin je u punoj fizičkoj i duhovnoj snazi. Sada više nije bilo smetnje da za predsednika Saveta ponovo dovede Vučića, koji je postao smiren i dostojanstven. Toma ima sedamdeset godina. Sed, sa zavojem preko izgubljenog oka, ogrnut ćurkom, u turskim haljinama i sa turskim ponašanjem. Ali takav kakav je bio, on nije delovao ni smešno ni žalosno. Naprotiv, mada poodmakao u godinama, krepak je i junačkog izgleda, pa je svojim prisustvom umnogome dopunjavao Garašaninov režim. Mada udaljen od života i prilika u Srbiji, Miloš je znao s kim mora podeliti megdan. XXII Ukoliko je svet bivao nemirniji, a neredi i bune se širile i jenjavale, Milošu je u Beču postajalo sve nepodnošljivije. Izlazi često u šetnju i posmatra uzbuđene gomile, koje su protestovale, vikale ili, u časovima oduševljenja, pevale. To večno uskomešano, kao gorski potok živo i uzburkano u ljudima, njemu je odavno poznato. Doživeo je i video ga još u danima rane mladosti, kad se pod voždom u Srbiji dizao prvi ustanak. Bilo je to veoma davno, Ništa tada nije bilo nemoguće. Mladost je najveća, najlepša i najgluplja stvar na svetu. Ona sve hoće i za nju nema prepreka, a život posle otkrije da čovek nikad ne postigne ono što je želeo. Ja sam sto puta prevazišao svoje želje, ali ono glavno u životu ipak je promašeno. Sudbino, prevrtljiva kurvo, zašto si me izneverila? Zašto nisam u ovim sudbonosnim danima u Srbiji? Gledao je kako se u gradu podižu barikade i kako se pobunjena svetina bratimi s vojnicima. Onda je jednog dana masa na juriš zauzela arsenal. Car je pobegao. Narod je još jednom odneo pobedu. Dan je bio prohladan, oktobarski, pun mutnih oblaka, ali uprkos tome sve je izgledalo čudno, novo,
veselo, uzbudljivo i puno zanosa. Ljudi su se okupljali po kafanama i na trgovima; kraj njih su njihove žene i deca. Gomile su urlale. Izgledalo je da se sve pokrenulo i da će sve zaplamsati novim sjajem i neslućenom lepotom. Miloš je nepomično stajao na balkonu svoje kuće, očiju uprtih u uzburkane talase nemirnih ljudi. Osećao je kako u njemu raste nova nada i obuzima ga čudan nemir. Budi se njegov negdašnji stari duh. Postaje opet ćudljiv, nespokojan i odvažan. Obuzima ga želja da i sam krene ulicama, da se umeša u gomilu, da s njima viče i slavi pobedu. Kako bi sada voleo da može videti Meterniha! Podsmehnuti mu se u brk i upitati ga kako se oseća. Lisac prokleti! Zavlačio je nos svuda, i mnoge mu nevolje navalio na vrat. Pa, eto, sad je mečka zaigrala i pred njegovim vratima. U mislima je časak video Srbiju, zatim mu sećanje zapliva kroz brdovite predele Bosne. Nešto oštro i radosno uzavre u njemu. Znao je da je tamo sad sve uskomešano, da ljudi samo očekuju i da stalno pogledaju preko Save i Une. Buna je kao oluja, njoj nisu potrebni mostovi. Može preko svih brda i zapreka, i zaobilazi sve zasede. Sada više nije mogao tu ostati, sedeti i mirno posmatrati. Nekud se moralo poći, nešto uraditi... Ono što sam radio i dosad učinio, bilo je zbog naroda i Srbije. Bednu i slomljenu, uspravio sam je na noge, iznova joj probudio snagu i digao veru. Na jednoj strani je ona, a na drugoj sve ostalo. Mihaila volim koliko i svoje oči, sto života dao bih za njega, ali kad bi se postavilo pitanje on ili Srbija, uvek bi Srbija pretegla. Ipak, nije nikako hteo da to dvoje upoređuje. U mislima i željama video je svoju zemlju od Timoka do mora, oko nje okupljene sve okolne pokrajine, i na njenom čelu Mihaila. Dok je tako razmišljao, škripnula su vrata; trgao se i pogledao. Kao da ulazi nekakva senka. Napusti balkon i uđe u sobu. Pred njim je stajala mlada glumica. Zaista, došla je u pravo vreme. Trebalo je nečim ugušiti nemir, zaboraviti na sve još za izvesno vreme. - Dobar dan, svetlosti. - E baš si u srećan čas potrevila da mi dođeš, kćeri! Hajde, hajde, ne ustručavaj se - reče joj Miloš, a u sebi pomisli: »Nisam ja Milovan da ti ljubim ruke i klanjam se pred tobom.« Glumica nemarno zbaci sa sebe ogrtač i ohrabreno, kako to umeju žene, sa strane izazivački pogleda kneza. Nešto mu je brzo i zadihano govorila. Shvatio je da se ljuti zbog pobune. Da nekome nešto preti, i da nije došla samo radi provoda. Miloš se neugodno osećao, jer mu je izgledalo da ta mlada rospija očekuje od njega više nego što je bio nameran da joj da. Živote, ti si vredan samo dok je čovek besan i mlad! A to je, činilo mu se, trajalo samo nekoliko godina. I dok je mlada Bečlijka sedela u fotelji pored kamina, razmišljao je trenutak o tajnama života, setio se svih lepotica koje su mu nekad u Kragujevcu, Topčideru i Beogradu dolazile, a koje je posle toga udavao uz bogat miraz. Posmatrao je pažljivo glumicu koja je, zureći u oganj, nameštala noge bliže vatri i verovatno razmišljala o neprijatnim stvarima. Njena plava kosa lepo je odgovarala ljupkom ali natmurenom licu. Telo mu obuze slatko osećanje. Lupnu dlanom. Na vratima se pojavi Milovan. - Činiš voliko, zašto si je u po dana zvao? Razglasi se to po Beču, a onda puca bruka po svetu.
- Ne brini, gospodaru. Ušla je na sporednu kapiju. A sada više niko o tim stvarima nema vremena da misli i piše. Nego, njoj je velika nevolja. Pozorišta ne rade. Svako se zabavio sobom. Mislim da joj treba novac. Izdržava majku. - Dobro de, daću joj desetak dukata. Zaslužila je. Nego, pitaj je čime da je počastimo. Nije pravo da siroto devojče iziđe iz moje kuće gladno i žedno. Ali pre svega reci mi šta ima novo. - Ima mnogo novosti, gospodaru. Car je raspustio mađarski sabor. Za glavnokomandujućeg je postavljen ban Jelačić. Upućena mu je i vojna pomoć. Naši iz Vojvodine, zajedno sa Hrvatima, već vode borbu s Mađarima. Jako se zakuvalo, gospodaru. - Dobro, Milovane, donesi čast za ovu, jer želim da je se otresemo što pre. Hoću da se spremim za put. Ti ćeš joj to posle, kad je budeš pratio, objasniti. Ostario sam i već počinjem da se navikavam na ove belosvetske. Gledao je s tugom kako se polako oblači. I kad je sasvim bila gotova, stajala je pred njim sa izrazom očekivanja na licu i očima. Maši se rukom za džep, izvadi kesu i odbroja deset dukata. Uzevši novac, zadržala mu je ruku. Podigla je zatim oči i gledala ga sa zahvalnošću. - Hvala vam, svetlosti! Vi ste tako dobri! Uze je za ruke, privuče sebi, nagnu se i poljubi je u tanki vratić, osećajući toplu, grozničavu uzdrhgalost njene puti. XXIII U Zagrebu se Miloš sastade sa Gajem i Blaznavcem. Imao je nameru da pohvata veze s nekoliko istaknutih ljudi iz Bosne i da s njima razmisli o mogućnosti pokretanja bune. Vukovo pismo Gaju i Blaznavčevo držanje u Beču ulivali su mu poverenje da otvoreno pred njima izrazi svoje misli i namere. Za Blaznavca ga je vezivalo jedno dublje, intimnije osećanje. Njegova majka, kao devojka služila je kod Miloša izvesno vreme, i to baš u vreme kad je Ljubica ubila Petriju, pa nije smela da se pojavljuje pred njim. Jedne noći Miloš je pozvao devojku u svoju postelju i posle toga mu je dolazila sve dok nije začela. Po nagovoru pokojnog Amidže, Miloš je devojku udao za svoga kodžobašu u Blaznavu, pa je bio potpuno ubeđen da je Blaznavac njegov sin. U to ga je uveravala i mladićeva okretnost i želja da se diže i uspe. Jednog dana Gaj i Blaznavac došli su mu u sobu, oba radosni. - Gospodaru, uspostavili smo vezu s nekoliko ljudi sa granice koji su voljni da pokrenu narod u Bosni. Ali potreno je nekoliko hiljada dukata za nabavku oružja. - Činiš voliko, momče, pazi da me ti svojom neopreznošću i olakom verom u ljude ne nasučeš na tanak led. Zar ne vidiš da me agenti svuda prate u stopu? Dobro, daću novac, ali ako do čega dođe - ja ni luk jeo, ni luk mirisao. - Ne krijem, gospodaru - reče Gaj - nisam mnogo vičan politici. Pomoći ću štO mogu, ali za bune i borbe doista nisam stvoren. Ali to što mene muči i boli, to je ovaj naš sukob - na život ili smrt - sa Mađarima.
Verujte, oni su nam veći neprijatelji od Nemaca. Čim su se digli, Košut je proglasio veliku Mađarsku od Karpata do mora. Ne priznaju ni Srbe ni Hrvate, kao da i ne postojimo. Zato mi ne zamerite ako kažem po duši ono što mislim: ne vidim zbog čega je potrebno voditi borbu s Mađarima. - Činiš voliko, ja znam da će nas Švabe prevariti. Znam ja koliko smo puta za njih ratovali i krv prolivali. Ali kao da ti zaboravljaš na ono glavno: kakvi su da su, Mađari su ipak samo mali narod. Kad se osnaži Srbija, s njima ćemo lako izići nakraj. A ti, Milivoje, pazi kako radiš. Daću novac, ali ako ništa ne uradiš, nećeš mi ni za zvezdu umaći. Sutradan banuše Milošu neki ljudi, učtivo se pokloniše i saopštiše mu da je lišen slobode. Još na prvom saslušanju osetio je da su otkrivene njegove namere. On se uporno pravdao. - Pošao sam na svoje dobro u Vlašku. Ovde u Zagrebu zadržao me je Gaj. Sa njim sam govorio nešto oko novoga pravopisa. Dao sam mu malo novca za trukovanje knjiga. Kako doznajem sada od vas, on me nabeđuje. Zato tražim da se od toga prevaranta uzme moj novac i da mi se vrati. - Vaša svetlosti, vi ste u zabludi. Gaj vas nije optužio. Mi imamo pouzdane dokaze da ste hteli da nabavite oružje i da pređete u Bosnu. - Činiš voliko, dajte te dokaze da ih i ja vidim. Pare mi je ukrao Gaj. Tražim da mi se vrate. - Šta vi, svetlosti, mislite o patrijarhu Josifu Rajačiću? On se nalazi ovde u poseti kod bana Jelačića - upita komesar. - Činiš voliko, ne znam kako da vam kažem. Trebalo bi da je pastir stada Hristova, a on je raspusnik. Ja sam dvadesetak dana ovde u Zagrebu i zapao sam u nevolju, a on ni repom da mrdne. Možda je on sve ovo i udesio. Zato i tvrdim da nije pastir već raspusnik. - Njegova svetlost se interesovala za vas - javi se komesar. - Činiš voliko, ne verujem. Nego, mogu li ja s banom da razgovaram? - Vaša svetlosti, morate napustiti Zagreb, jer iz Beča zahtevaju da vas što pre ili propratimo za Vlašku ili vratimo natrag. - Ja ću da idem za Vlašku, ali tek onda kad dobijem novac što mi ga je Gaj izmamio. - Gaj tvrdi da je pola novca odneo Blaznavcu. - Biće, biće da jeste. Sad mi je jasno otkud vetar duva. Možda je Gaj u svemu nedužan. Ali koga su zmije ujedale i guštera se boji. XXIV U maju 1849, na zahtev Beča, u Mađarsku su upali kozački pukovi. Car Nikolaj se bojao da mađarska revolucija ne podstakne Poljake na ustanak. Ozlojeđeni Miloš, sedeći na svome imanju u Vlaškoj, s nestrpljenjem je očekivao rasplet događaja u svetu. U stvari, nije sasvim shvatao šta se to u suštini
događalo u večno zaraćenoj, svadljivoj i podmitljivoj Evropi, kakva je to revolucija, ni takozvana ravnoteža sila. Živeo je u Vlaškoj, gde su se ruski uticaj i snaga najviše osećali, ali je nepogrešivim instinktom ratnika osećao čudno pomeranje snaga u Turskoj Carevini. Reforme koje je započeo Mehmed Drugi nastavio je njegov sin Abdul Medžid. Ukinut je sistem davanja poreza pod zakup. Proglašeno je obezbeđenje života i imovine podanika bez obzira na veru. Nastavljena je reforma vojske i zabranjena trgovina robljem. Međutim, primena tih reformi ostala je samo mrtvo slovo na papiru. Trgovina robljem je i nadalje obavljana širom Male Azije, a verska ravnopravndst nikad nije došla do izražaja usled svemoći mita. Jedino je uspela reforma vojske. Po ugledu na evropske vojske, mladići su za tursku vojsku regrutovani na pet godina, a posle odsluženja vojnog roka prevođeni su u rezervu. U to vreme Mihailo je obilazio Evropu. Najpre je posetio Varšavu, zatim Petrograd. Rusi su ga primili lepo; bio je gost cara Nikolaja. Obišao je Čehoslovačku, posetio mnoga mesta u Nemačkoj i upoznao se sa brojnim vladarskim porodicama. Svoje putovanje završio je obilaskom Engleske i Francuske 1849. i 1850. godine. Zatim je jedno vreme proveo kod svoga oca. Mihailo je upoznao oca sa svim onim što se tada događalo u svetu, i tako probudio u Milošu strah od namera što ih je Austrnja imala prema Srbiji. Između oca i sina ugovoreno je da Mihailo odmah krene u Beč i da tamo budno motri na sve austrijske planove. Stari knez će ostati u Bukureštu, kako bi bio što bliže Srbiji. U isto vreme, Bukurešt je za Miloša postao mnogo pogodniji za održavanje redovnih veza sa pristalicama u Srbiji, koji su sve više dizali glavu. Miloš je osećao da stari, pa ga je tim jače obuzimala želja da se što pre vrati u Srbiju. Sav se založio da ostvari tri svoje najveće želje u životu: sačuvati Srbiju od opasnosti koja joj je, po njegovom mišljenju, sada pretila jedino od Austrije; vratiti se na presto i raščistiti račune sa svojim protivnicima; potom u miru umreti, jer je verovao da je Mihailo dovoljno zreo da može nastaviti tamo gde je on stao. Ništa drugo ga više nije interesovalo, a osećao je da njegovo vreme dolazi. Dobro obavešten, znao je da Karađorđević svakim danom gubi oslonac u narodu. Aleksandra nisu trpeli liberali, predvođeni školovanim ljudima i beogradskom čaršijom. Nezadovoljstvo protiv njega raslo je i usled njegovih veza sa Austrijom i prijateljstva sa vezirom u Beogradu, što je značilo da je više računao na Tursku i Austriju nego na ljude oko sebe i svoj narod. Pored toga, Aleksandar je potpuno izbegavao Narodnu skupštinu, koja jepod Milošem bila glavarska, a od primanja Turskog ustava bila dopunjena predstavnicima sveštenstva, administrativne i sudske vlasti. U to vreme ona je postala u neku ruku poluglavarska, polunarodna. Dolaskom na vlast, Garašanin, koji je u svemu tražio red i želeo da izvuče narodne predstavnike ispod Vučićeva uticaja, preduzeo je mere da se donese zakon o izboru narodnih predstavnika. Zbog donošenja tog zakona nastalo je podvajanje u Savetu. Iz straha od prodiranja revolucionarnog duha, kneževa grupa je tražila da se deo poslanika imenuje od strane vlasti, a drugi deo da biraju sela i varoši preko poverenika. Obavešten o stanju stvari među glavarima u odnosu na kneza, kao i o težnjama naroda, a naročito liberala, Miloš je odmah izdao uputstva svojim pristalicama da povlađuju narodu, a da se u isto vreme što više približe liberalima, kako bi iskoristili prvi saziv Skupštine za njegov povratak. U tu svrhu nije žalio
novca i obećanja. Sada se ponovo imalo zašta živeti; ponovo se vraćalo njegovo vreme u kome će moći još jednom da se razmahne i obračuna. Sve je kao nekada. Uzbuđivao se, smišljao. Dolazili su poverljivi ljudi. Stizale su poruke. Javljali se čak i oni na čiju podršku nekada nije mogao ni pomišljati. Miloš je shvatio da je došlo vreme da se udari svom snagom, da se ništa ne propusti a sve iskoristi. Međutim, događa se i nešto nepredviđeno: Mihailo se u Beču stalno kreće u društvu austrijskog plemstva i dvorskih visokodostojnika. Tu se upoznao sa groficom Julijom Hunjadi, koja je na dvoru cara Franca Jozefa među prvim dvorskim damama. Careva je partnerka u lovu i igri. Njen brat Koloman, divizijski general, carev je ađutant. Julija je na Mihaila ostavila snažan utisak, ali i Mihailo se dopao mladoj grofici. Po glasovima koji stižu, Milošu postaje jasno da se Mihailo zaljubio. On zna šta je ljubav, i bolje od svih poznaje svoju rođenu neobuzdanu krv koja se sada uzburkala u njegovom sinu. Pronose se i glasovi da u odnosima između grofice i cara nije sve na svome mestu. Ljubav njegovog sina Milošu izgleda kao vešto podmetnuta zamka. Zna da su Beč i ljudi koji upravljaju Austrijom spremni na sve samo da se dokopaju Srbije. Zabrinut je zbog toga što je grofica po narodnosti Mađarica, a uz to još i katoličke vere. Ali mu je jasno: srcu se ne može zapovedati. Previše voli Mihaila mada bi mu teška srca odobrio tu ženidbu; a opet, hteo bi da ga vidi srećna i da dočeka unuka. Svoja razmišljanja, strepnje i sumnje zadržao je samo za sebe. Čak se uzdržao da bilo šta poveri i najbližoj okolini. Sa svih strana stižu mu pisma u kojima ga prijatelji opominju i zahtevaju da spreči Mihailovu ženidbu s Mađaricom. Kad je dabio pismo u kome ga Mihailo obaveštava da je isprosio Juliju i traži od njega blagoslov, Miloš mu ga odmah dade. Zatim piše Vuku Karadžiću: »Vučino moja, ja ne sumnjam da nisi bio kod moga ljubeznoga sina Mihaila i da nisi čestitao sretnu njegovu ženidbu. Vuče, mi smo stari ljudi i prijatelji. Ja hoću da u ime moje odeš kod Mihaila i moje ljubezne snahe i da im čestitaš sretni sojuz.« XXV Pošto je blagoslovio sina i dao svoj pristanak za njegovu ženidbu, Miloš se spremio i otputovao u Beč. Hteo je da se saečani čin ženidbe obavi u njegovom prisustvu. Svadba je ugovorena za Svetog Iliju. Miloš je stigao na nekoliko dana ranije. Zagrlio je Mihaila i prvi put u svome životu od veselja zaplakao. Svadba je obavljena u ruskoj kapeli u Beču. Svečani obred izvršio je ruski arhimandrit, a kumovao je ruski poslanik baro« Majendorf. Venčanje je predstavljalo nešto nesvakidašnje čak i za visoko bečko društvo. Portu i crkvu ispunili su plemstvo i predstavnici stranih dvorova. Došli su novinari mnogobrojnih listova. U deset sati su se pojavili mladenci: Mihailo u svečanom odelu, iskićen ordenjem a Julija sva u svili. Samoga nakita na njoj je bilo u vrednosti od oko četrdeset hiljada talira. Ali najveću pažnju privukao je na sebe stari knez Miloš, svečano obučen i raspoložen. Crkva je prepuna sveta. Došao je i izaslanik cara Franca Jozefa. Talas sunčeve svetlosti prodirao je kroz kube kapele i mešao se sa svetlošću mnogobrojnih zapaljenih sveća. Veliki kristalni polileji, ikonostas i oltar sav u kadifi i srebru, dopunjeni su svečanom
pojavom arhimandrita obučenog u zlatnu odeždu. Miris tamjana, izgled mladen?ča i mnogobrojnih gostiju, pesma hora, sve je to doprinelo da svadba bude veoma lepa i svečana. Miloš je stajao odmah iza mladenaca. Osećao se uzvišeno, bio je radostan i bezgranično srećan. Čudan zanos širio se njegovom dušom; bila je to radost kao u danima mladosti kad je odnosio velike pobede na bojnom polju. Mihailo ima svečan i srećan izraz. Julija izgleda smerno, oborenih očiju, ali nije bojažljiva, već nekako ljupko uzbuđena. Mlade lepe žene i devojke, što su stajale unaokolo, zadovoljno ili zavidljivo su se smešile i prigušeno šaputale. Muškarci su dostojanstveni i drže se ozbiljno. Nešto veliko, duboko i uzvišeno ispuni Miloševe stare grudi. Osećao se kao omamljen. Velikodostojnigl i predstavnici stranih dvorova prilaze da mu čestitaju. Miloš se oprostio s mladencima pred svojom kućom. Prišao je Juliji, zagrlio je i poljubio u čelo. - Snaho, želim ti svaku sreću. Do danas sam se ja brinuo o Mihailu, od danas ćeš to ti činiti. - Babo - reče mu Julija, koja je naučila nekoliko srpskih reči, i poljubi ga u ruku. - Sine, srećan ti put. Ne zaboravi na mene starca i Srbiju. EPILOG
I Svetoandrejska skupština zbacila je 11. decemora 1858. kneza Aleksandra Karađorđevića sa vlasti i donela odluku da vrati na presto Miloša Obrenovića. Istog dana zatraženo je od Porte da po tvrdi tu odluku. Skupština se sastala tridesetog novembra. Poslanici su dolazili u grupama, s oružjem i na konjima, predvođeni okružnim načelnicima. Naročito je svečano izgledala užička grupa poslanika. Napred, na besnom atu, jahao je Milivoje Jovanović. Srebrne jabuke od pištolja u pojasu, a konja mu po sapima bije sablja. Za njim je prota Gavrilo, snažna ljudina, a uporedo s njim Kaljević, gromadan i izrazitog lika i pogleda. Onda sve dva po dva: poslanici obučeni u nova suknena odela, pod oružjem i na dobrim konjima. Više liče na svečanu svatovsku povorku nego na narodne poslanike. Predvođen omladinom, trgovcima i poslovnim ljudima, Beograd je takođe bio organizovan kao najizrazitiji protivnik Aleksandra Karađorđevića. Tu je pokret imao tri centra. Prvi su sačinjavali Garašanin, Vučić i Miša Anastasijević, tri prve ličnosti iza kneza, ali i ogorčeni Aleksandrovi protivnici. Sva trojica rade svaki za svoj račun. Garašanin preko okružnih načelnika i svoga brata, Vučić preko svojih prijatelja, a Anastasijević preko svojih kalauza, kojih je puna beogradska čaršija. Aruge dve grupe sačinjavaju liberali i obrenovićevci. Liberalima nije stalo do dinastije, već do promene i političkih reformi. Spremni su da promenu prime čak i iz ruku kneza Aleksandra, ali on se pokazao nedorastao i krut da uspostavi s njima kontakt, pa su stupili u vezu s obrenovićevcima, želeći da svoj program ostvare promenom dinastije. Miloš je svojim pristalicama dao
uputstva da sve liberalističke zahteve prihvate, mada je već unapred odlučio da ne održi zadato obećanje. Obrenovićevsko - liberalna grupa imala je u Skupštini dobro i vrlo vešto vođstvo: Jevrema Grujića, sekretara Saveta, Milovana Jovanovića, vođu liberala, i Andriju Stamenkovića, predsednika suda. Zatim Stevču Mihailovića, bivšeg načelnika Jagodinskog okruga, pesnika i profesora Jovana Ilića, i Ranka Alimpića, kapetana i profesora Vojne akademije. Beograd je zahvatilo čudno raspoloženje. Ceo poslovni svet okrenuo se protiv kneza Aleksandra, a za Obrenoviće. Miloševi agenti su nevidljivo, brzo i vešto uspeli da među građane, a naročito među omladinu, ubace svoje ljude. Biti obrenovićevac u to vreme smatralo se za napredno i moderno. Dolazeći u Beograd, narodni poslanici padaju u zaraženu, buntovnu sredinu koja neumorno šapuće i dogovara se kako da zbaci kneza Aleksandra. Pri konstituisanju Skupštine pokazalo se da liberali i ljudi na vlasti nisu složni. Garašanin nije hteo zasekretara Jovana Ilića, a liberali su bili protivni da Miša Anastasijević postane. predsednik Skupštine. Čim je Skupština otvorena, liberali su, potpomognuti obrenovićevcima, predložili zakon o skupštini, kojim bi ona uzela u svoje ruke zakonodavnu vlast i postala nosilac suverenosti. Po tome projektu trebalo je da skupština bude sastavljena od izabranih poslanika. Da se sastaje svake godine, a bez njenog pristanka knez i Savet ne bi mogli da menjaju zakone. Pored toga, skupština bi imala pravo da sruši svaki zakon koji mimo nje donesu knez i Savet. Na samom početku rada Skupštine moglo se opaziti da će ona zagaziti u revolucionarne vode. Zgradu su opkolile ogromne mase sveta; ne samo radoznalci i badavacije nego i ljudi nezadovoljni stanjem u Srbiji, u prvom redu nezadovoljni knezom Aleksandrom. Bilo je tu propalih zanatlija, otpuštenih činovnika, trgovaca bankrota, mladih nemirnih ljudi, đaka, kalfi, šegrta, ali i mladih trgovaca i činovnika. Kroz svu tu zatalasanu gomilu neumorno je krstario Milošev agent Filip Stanković sa svojim oružanim pratiocima. Tako se Skupština pretvorila u strašan metež, u gomilu koja je bez pogovora usvajala sve što joj se predlagalo. Jedanaestoga je došlo do zbacivanja kneza Aleksandra, koji se bio sklonio kod Turaka u tvrđavu, što je značilo da jenapustio zemlju. Tada masa izvika Miloša Obrenovića za kneza. Skupština prihvati »glas naroda«. Vučić i Garašanin uzalud su pokušavali da to ometu. Trećeg januara 1859. godine stiže od Porte potvrda kojom priznaje Miloša Obrenovića za kneza. II Sve dok nije stigla Portina potvrda, Miloš se držao mirno i nije pokušavao bilo šta da preduzima ili naređuje. Čim je dobio potvrdu, smenio je privremeno Namesništvo i postavio Stevu Mihailovića da vrši kneževsku dužnost do njegovog dolaska. Mladi liberali stajali su na gledištu da je Skupština, zbacujući Aleksandra, uzela kneževsku vlast u svoje ruke i da je ima predati Milošu kad stupi na tle Srbije. Miloš nije hteo da zna za to. Zapovedio je starešinski. Njegov stari načelnik Stevča prihvatio je naređenja i počeo odmah da ih izvršava.
Garašaninu je postalo sve jasno. Kad narod hoće Miloša za kneza, neće to da mu brani, ali on će morati da vlada po ustavu. Međutim, pošto je lišen namesničke dužnosti nije hteo da ostane ni ministar unutrašnjih poslova, pa je podneo ostavku. Tako je sam sebe isključio iz daljeg političkog života. Miloš ostade dosledan sebi. Depešom javi svome zameniku Stevči i sekretaru Grujiću da savetnici, ministri, i svi činovnici ostanu na svojim mestima. Nasuprot ovoj depeši, Stevča i Grujić dobiše preko pouzdanih ljudi usmene poruke da do njegova dolaska treba smeniti sve savetnike, ministre i činovnike koji su se ispoljili kao njegovi protivnici. Ako Skupština želi, može ministre čak predati sudu. Kivan na svoje stare protivnike, Miloš posla depešu da se Vučić zatvori, a mitropolit Petar smeni. Sve se kreće vratolomnom brzinom. Zbačeni su odmah dobili pasoše i bili proterani iz zemlje. Nije bilo lako da Skupština jednostavno zbaci mitropolita Petra, pa mu je okolišno preporučeno da podnese ostavku. On je predlog odmah prihvatio; u stvari, veoma se uplašio i nije čak ni penziju zahtevao. Vučić je pokušao da se približi Milošu, pa se na čestitki koju mu je poslao Savet nalazilo i njegovo ime. Međutim, ostali savetnici nisu hteli zbog Vučića da izlažu sebe neprilikama, pa su ga prisilili da podnesu ostavku. Smatrali su da će na taj način odobrovoljiti kneza Miloša i sačuvati svoje položaje. Pod pritiskom Saveta, Vučić je napisao ostavku. III Čim je Mihailo doznao za ponovni izbor svog oca za kneza, utrčao je u salon gde je Julija sedela pored kamina i čitala knjigu. Zagrlio ju je, zatim podigao u naručje i obasuo poljupcima. - Šta je? Šta se dogodilo? - Radosna vest! Julija se najpre iznenadila burnom nastupu Mihailove nežnosti, jer su tokom poslednjih godina njegova osećanja prema njoj vidno opala i pretvarala se u ono ustaljeno, pomalo dosadno i formalno ophođenje dobro vaspitanog muža; on se sve više prepuštao samoći, čitanju i dosadi. Najradije je provodio vreme u svome kabinetu. Potom se uveliko posvetio proučavanju istorije. Oduševljavao se životom i radom Karla XII i Petra Velikog. Uz to je strpljivo izučavao pravne i finansijske probleme. U stvari, voleo je svoju mladu ženu dubokom i mirnom ljubavlju čoveka koji veruje da je našao osobu koja mu u svemu odgovara. Nemirna i naviknuta na visoko društvo i promene, Julija se, doduše, sva posvetila njemu, ali se i dosađivala, pa se često prepuštala maštanjima i sve više žudela za nekom promenom. - Kaži šta se dogodilo? - upitala je grleći ga. - Skupština je ponovo izabrala baba za kneza - odgovori Mihailo, dižući je visoko. - Od danas si kneginja i vladarka. - Mihailo, pusti me da odmah javim tu radosnu vest mami. A ti čestitaj babu. Treba da se spremimo. Kad misliš da ćemo krenuti za Srbiju?
- Ja ću morati odmah, jer treba da pripremim za tebe dvor i sve što nam je potrebno. Ti ćeš odavde najpre u Beč, kako bi se videla sa svojima. Pisaću ti šta treba tamo nabaviti. Sjajno ćemo urediti naš dvor. Poslsvi nas čekaju! Nema više lenstvovanja. - Miško, ja ću se truditi da ti što više pomognem. U pravu si, sve će biti dobro. Ja već volim Srbiju! Volim je zbog tebe, mili moj! Još je jednom plahovito i uzbuđeno izljubi, onda je pusti i odjuri kao vihor u svoj kabinet. Ceo je za sto i napisao ocu depešu. Julija je već bila obukla novu haljinu i bundu, spremna da napusti letnjikovac i krene u Beč. - Miško naredila sam da se upregnu konji. Sami ćemo poneči depešu do Požuna. IV Godinama već navikao na izgnanički život, Miloš je sada morao sve to da napusti i da ponovo pođe u Srbiju gde su ga čekali presto, vlast i osveta. Sedeo je na divanu sa jednom nogom podvijenom ispod sebe, pušio čibuk i čekao da mu spreme kola za put. Mihailu je izdao naređenje da otprati Juliju u Beč, a zatim da pohita i da ga sačeka u Aleksincu. Otkako je ponovo izabran za kneza, sve češće je mislio o snahi. Umela je da zadobije njegovu naklonost, ali se strašno ljutio što mu ne rađa unuče. A šta ako je nerotkinja? - iznenada se upita. Onda je sav moj trud uzaludan. Zašto sam se toliko mučio, ulagao sve te napore, skršio bezbroj ljudi? Najpre ga obuze tuga, a odmah zatim jarost. Bog nikad ne daje dva dobra zajedno. Ko bi danas mogao biti srećniji od mene da je Julija rodila jedno žgepče? Obuze ga iznenada nekakva čudna sumnja. Setio se prigušenih šapata kad bi se njegov sin i Julija pojavili u bečkom pozorištu. Car je iz svoje lože upravljao dogled na njih. Mihailo je tada postajao uznemiren, bled i gledao u stranu. Julija je cvetala od radosti. Biće da grešim, pokuša da opravda snahu. Ali moram sve da uradim da što pre dođem do naslednika. Ako ona ne može da rodi, ima naših koje su u stanju da zanesu i od učkura. Bilo što bilo, do unučeta moram doći. - Gospodaru, sve je spremno za put - javi se Milovan. - E, pa da krenemo u ime Boga. Stajao je nestrpljivo dok mu je sobar oblačio bundu od samurovine. Pogledom obuhvati sobu i sve stvari u njoj. Čini mu se da tu ostavlja jedan deo sebe. Obuze ga neshvatljiva tuga, ali on odlučno pođe izlazu. Pored kola su stajali izaslanici iz Srbije, nadzornik imanja, sluge, konjušari i ženska posluga. Miloš izvadi kesu s novcem i kako je ko prilazio da mu poljubi ruku on mu je davao po dukat. Osećao se krepak i snažan. Penjl/ći se u karuce, baci pogled na kuću, zgrade i sve predmete u dvorištu. Prekrsti se i okrenu prema slugama, nadzorniku i starom sobaru. - Zbogom, braćo, i praštajte što sam vas pokatkad pokarao! - Srećan vam put, gospodaru! - povikaše svi kao u horu.
Dva momka otvoriše vratnice, kočijaš puče bičem i trojka snažnih moldavskih konja jurnu na drum; za njom krenuše još troja kola. Na granici kod Radujevca dočekaše ga mnogobrojni prijatelji i narod iz okoline. U Negotinu mu je priređen veličanstven doček. Pucali su topovi, zvonila zvona, svet se veselio, pevao i pozdravljao ga klicanjem. U Aleksincu ga je čekao Mihailo. Susret je bio dirljiv. Mihailo je poleteo, zagrlio oca i počeo da mu ljubi ruke. - Babo, babo! - uzvikivao je. - Sine moj! - uzvraćao je Miloš ljubeći ga i stežući na grudi. Kad su stigli u Smederevo, Miloševa pratnja je već bila iznurena od prekomernog veselja. Posle večere dok je sedeo i pio kafu, narod se i dalje veselio. Po ulicama se neumorno vijalo kolo, pucalo se iz pušaka, lupali su doboši i pištale zurle. - Kako bi bilo, gospodaru, da zapovedimo da bar preko noći prestanu pucnjava i svirka? Trebalo bi da se odmorite - reče Jovan Ilić. - Neću, more, neću - odgovori starac. Ja ne mogu da spavam kad se oko mene šapuće. A kad puca i kad se viče, spavam kao jagnje. Oba kneza stigoše u Beograd u nedelju 21. januara. Narod se slegao u sve ulice kuda je trebalo da prođu. Kuće su bile okićene zastavama, zvona su zvonila, prangije i topovi pucali sa bedema. Ulice su zastrte ćilimovima, a žene, devojke i deca zasipaju ih cvećem. Očekivali su ih prijatelji i neprijatelji. Svako je hteo da izađe na doček kako mu se posle ne bi moglo prigovoriti. Pred dvorom su stajali uparađeni Stevča i Grujić, a zatim poslanici i novi mitropolit Mihailo sa sveštenstvom. - Kneže, nasledniče, i vi, draga braćo! - započeo je dobrodošlicu novi mitropolit. - Svevišnji nam se opet smilovao te u Srbiju povratio onoga koji je svojom smelom snagom i pameću stvorio slobodu. Ja se osećam preslab da bih mogao iskazati veliku radost narodnu i nas svih što ponovo dočekujemo našega oca i kneza Miloša. Živeo i dobro nam došao! - Zaista sam srećan što mogu ponovo sve vas da vidim. Star sam, braćo, ali još ovo malo života što mi je preostalo neću žaliti za vaše dobro i napredak Srbije - odgovori Miloš. V Vrativši se u Srbiju, Miloš je zatekao mnogo štošta što mu nije bilo po volji. U prvom redu, nije mu se sviđao Savet. Uz to je morao neodložno da reši činovničko pitanje. Liberalima je obećao da će vladati kao »konštitucioni vladalac«, ali je tražio da se ukine Ustav iz 1838. godine. - Ja neću i ne mogu da vladam po Ustavu Kabul - efendije - rekao je odlučno. - Pa kako ćeš vladati dok se Ustav ne promeni? - upita ga vezir.
Miloš mu nije odgovorio, a vezir je izjavio svojim prijateljima da će knez vladati kao što je i ranije vladao. Da pokaže kako sve radi u saglasnosti sa Skupštinom, Miloš se obrati poslanicima i zatraži da mu svaki okrug izabere po jednog čoveka, pošto je doneo odluku da popuni Savet. To stvori uzbuđenje i pometnju među poslanicima. Svako je želeo da se domogne savetničkog mesta, a mnogi ljudi i izvan Skupštine pomišljali su na savetničku stolicu. - More, ljudi, baš ste vi smešni! - govorio je Miloš. - Nisam ja tražio od vas da birate savetnike. Njih ja imam čitav buljuk, nego sam kazao da mi izaberete nekoliko savesnih ljudi koji bi mogli duže ostati ovde, kako bi posvršavali hitne poslove što ih nije mogla obaviti Skupština. A vi drugi da što pre krenete svojim kućama, kako ne bi dangubili uludo. Tako je nastao skupštinski odbor koji je nastavio rad posle razilaska poslanika. Miloš je u početku nameravao da ukine Savet, ali se zatim predomislio i odlučio da ga zadrži, s tim što će u njega postaviti ljude koji će ga slušati. Time je prividno vladao po Ustavu, a u stvari ga je izigrao. Slično je postupio i sa činovničkim pitanjem. Naredio je da se podnesu tužbe protiv nesavesnih činovnika, a on će ispitati celu stvar i na njihovo mesto postaviti nove ljude. U stvari, smenio je samo one koji su bili protivnici njegove dinastije, a sve druge zadržao na položajima. Savet je smatrao samo komisijom koja nema drugog posla osim da priprema projekte novih zakona. Uz njega su zaseli njegovi prijatelji, narodne starešine iz prve vladavine, većinom nepismeni ljudi, pokorni i poslušni. U prvim danima oslanjao se na liberale, kao što su Stevča Mihailović, Jevrem Grujić, Milovan Janković i Jovan Ilić. Stevču je postavio za predsednika Saveta, Milovana Jankovića za predsednika Glavne kontrole, a Jovana Ilića za člana Kasacionog suda. Dolazeći na najviše položaje, Stevča, Janković i Ilić nisu mislili da je time sve završeno. Oni su prema Milošu prčeli da se ponašaju kao predstavnici parlamenta prema ustavnom vladaocu. U času neopreznosti Grujić je čak objašnjavao knezu značaj ministarske odgovornosti. - Šta sam onda ja ako ti za mene odgovaraš? - upita Miloš. - Vi ste suveren. Vi se saglašavate, ali ne odgovarate. - Više ja volim vlast sa odgovornošću, nego to tvoje suverenstvo bez vlasti. Zato ti to izbij sebi iz glave. Lako ću ja za te tvoje pravne začkoljice. Nego, treba nešto dobro uraditi za narod. Jedno vreme Miloševu naklonost uživao je Milovan Janković. Uzeo ga je uz Kostu Cukića za svoga pisara. Janković mu je čitao savetnička i ministarska akta i svakom je predlogu ponešto zamerao. Milošu se dopao sekretar koji ume da se ruga ministrima. Ohrabren time, Janković poče da pravi primedbe i na Miloševe naredbe i rešenja. - Činiš voliko, goluždravko, ne držim ja tebe ovde da me učiš kako ću vladati, nego da mi čitaš akta i da se zajedno smejemo gluposti ministara i savetnika.
- Onda se vi varate, gospodaru, ako mislite da sam ja vaš sluga. Mene je narod izabrao za poslanika da čuvam i štitim njegove interese. - Ene- de! - viknu besno Miloš. - Sikter i da te više ovde nisam video! Zar ti misliš da ću ja dozvoliti da svaka šuša misli o politici i da radi ko šta hoće? - Gospodaru, vas je Skupština dovela za kneza... - Ćut! Ako bih ja sve vas pitao šta ću raditi, nikad se ništa ne bi postiglo. Napolje! Miloš je i ranije zazirao od ljudi koji su imali jake pozicije u narodu, a sada se plašio liberala. Da bi se obračunao s njima, on dovede na vlast Nikolu Hristića, koji je pod knezom Aleksandrom bio upravnik Beograda. Novi ministar stavi pod prismotru vođe liberala. Milošu se sve činilo da je u Stevči našao drugog Vučića, jer nastoji da izigrava narodnog vođu. Njemu se ne dopadaju ni sastanci liberala kod mitropolita, pošto on nikad nije voleo da se ljudi sastaju i dogovaraju. Brata Milovana Jankovića policija zatvara zato što je hvalio Stevču i vikao protiv Miloša i Mihaila. Grujića otpušta iz službe i proteruje u rodno mesto. Jovan Ilić, Vladimir Janković i Alimpić gube službu. Za mitropolita i Stevču pronose se glasovi da će morati da podnesu ostavku. I pored oštrog naleta na liberale, Milošu je jasno da su oni njegovi. Strpljivo podnose njegove grubosti i ispade. I ne samo to - oni traže mogućnost da poprave svoj položaj. VI Mada je nailazio na velike teškoće, Miloš nije ni hteo ni mogao da zaboravi na osvetu svojim protivnicima, naročito Vučiću na koga je najviše bio kivan. Čim je došao, naredio je da ga okuju i zatvore. Uz Vučića su zatvoreni Milivoje Blaznavac i Nikola Kostić, član beogradske policije. Međutim, Miloš je najviše mrzeo Vučića i želeo je da mu se osveti po svaku cenu. Osim toga, nikako nije mogao da miruje gledajući na slobodi Mišu Anastasijevića. Čim je izgubio položaj predsednika Skupštine, on se bio povukao u svoju veliku kuću, utvrdio se u njoj i okružio desetinom dobro plaćenih i odanih momaka. Kad mu je ipak dosadio život dobrovoljnog zatvorenika, on posla knezu Milošu poverljiva i odana čoveka. - Gospodaru, kapetan Miša me poslao da vidi šta nameravaš s njime. Ili ga zatvaraj, ili oslobodi da može gledati svoj posao. - Činiš voliko, da sam ga mislio zatvarati već bih to odavno uradio. Nego mu kaži da otpusti one momke i ne izaziva vlast protiv sebe. Može da radi. Može i da ide na svoje imanje u Vlašku ako mu se moja uprava ne dopada. - Gospodaru, nije da mu se ne dopada, nego se samo boji tebe. - U moj sirac! Ja mogu i da se naljutim na svoje stare prijatelje, ali nisam Kain da im se svetim.
Anastasijević sve poverova i otpusti svoje momke. Dva dana je silazio svojoj magazi u čaršiju i izdavao naređenja momcima šga da rade. Trećeg jutra, kad je ustao, vide svoju kuću opkoljenu. Nije se opirao. Lišen je slobode i zatvoren u gradsku tamnicu. Blaznavac nikako nije mogao da se pomiri sa okovima i zatvorom, a kad je sudija ušao da ga ispituje, pao je na kolena. - Ne dajte, ako za Boga znate! - zavapi. - Nisam ništa kriv knezu. Sve je ono izveo Gaj. Jeste, slave mi i časti. Sudija sačini zapisnik i pokaza ga knezu Mihailu. Mihailo je cenio Blaznavčeve sposobnosti, a znao je i Miloševa osećanja pema njemu, pa se zauze da ga puste. - Pogrešio je, uzeo ti je pare, možda je i izdao tvoje namere, ali on je vrlo sposoban čovek. Bila bi grdna šteta da u zatvoru propadne, a dao je obećanje da će ti novac vratiti. - More, laže, Mihailo! Jest, ja jesam svuda turao svoj..., ali gde bi se onako kopile moglo od mene začeti. Nego, kad si već toliko navalio, eto ti ga! Samo zapamti: takvi ti mogu jednog dana i glave doći. Ma kako da je mrzeo Vučića, ipak ga je stalno kopkala želja da ga vidi i da se s njime porazgovara, ali se bojao da bi se mogao sažaliti i pustiti ga. Zato je svakom prilikom počinjao razgovor o njemu. Jednog jutra ađutant Davidović donese na pregled istražna akta. - More, Davidoviću, dopada mi se ovaj Vučićev unuk Joca - reče Miloš. - Vidi se da je neko krasno momče. Ali onaj drugi, Aleksa, sav je nekako na dedu, pravi Turčin. Znaš, Joca me zamolio da mu odobrim da posećuje dedu u zatvoru. Zato mu nemoj smetati, samo neka se svaki put javi meni. - Dobro ste učinili, gospodaru, što ste izišli u susret njegovoj molbi - reče Davidović. - Znaš li, more, šta me moli Stevča? - Ne znam, gospodaru. - Došao juče pa veli: »Gospodaru, Toma je mrtav čovek. Jednom je nogom u grobu i trebalo bi ga pustiti da umre u svojoj kući.« - Bog i duša, gospodaru - prihvati Davidović - istinu je rekao. Vučić je zaista bio veliki uz tebe. Bio je veliki i kao tvoj protivnik. Još veći uz Aleksandra. Sada je pao, i na njega više niko ne gleda. Nego, pustite ga da vas slavi istorija kako ste ostali milostivi prema svojim najljućim protivnicima. - Nije nego, u moj krasni! - odseče starac. - Neka njega u 'ladovini, lepo mu je i tamo. Ovo sa Stevčom sam izmislio da vidim šta ćeš ti reći. - Izmislio ili ne, ja ti, gospodaru, rekoh po duši i ne kajem se za to. Baš toga časa uđe knez Mihailo. Izgledao je tužan i neraspoložen.
- Da nisi bolestan? - upita zabrinuto Miloš. - Nisam, oče, ali mi se neke stvari ne dopadaju. Ovi tvoji postupaju s ljudima kao Turci. Malo pre bio sam u zatvoru i video Vučića bolesna i slepa kako okovan leži. To su varvarski običaji. Ja s njima ne mogu da se pomirim. Mi moramo uvesti evropski postupak prema krivcima... - Znaš li ti, more, da Vučiću nije bilo dosta što mene protera, već i tebe najuri? I znaš li ti koliko je upravo on nedužnih ljudi u Katanskoj buni pobio? Zato neka ispašta, po materi ga đavoljoj! - Ne može to tako, oče. Ako je kriv - neka mu se po zakonu sudi. Zašto ti uzimaš na sebe tu gadnu ulogu? Daleko od toga da ga branim, ali ga ipak treba otkovati i sačekati sudsku presudu. - Zovite mi Barlovca - naredi Miloš. Kad je ovaj došao, Miloš se razjareno prodera: - More, po materi te tvojoj, šta si ti ovde? - Ja sam vaš ađutant i domaćin u vašoj kući. - Pa što ti onda meni ne kažeš da je Toma okovan. - Nisam ni ja znao - reče Barlovac da bi ugodio Milošu - verujte da i ja sada prvi put to čujem. - Sedaj ovog časa u kola i odmah da ga otkuješ. - Slušam, gospodaru - Gospodine majore, odmah izvršite naređenje - zapovedi knez Mihailo. VII Vučić je zaista jadno izgledao. Neprestano je moljakao pred sudijama, a stražarima se ulagivao seljački prepredeno i stalno je isticao svoje zasluge koje je nekad činio Milošu. Pokušavao je i stražarima da se umili, da im laska, jer je u svakom čoveku gledao doušnika i prisluškivača. Ništa pred sobom nije video osim gust mrak i tamnu provaliju koja ga vuče k sebi. Iskrasavala su priviđenja onih koje je stavljao na točkove, ubijao batinama, ili onih koji su po njegovom naređenju streljani i obešeni. Tek sada kad je dospeo u njihov položaj, osećao je grozan strah koji je u njemu sve drugo zagušivao, pretvarajući ga u gmizavog crva koga samo nekakav tamni nagon održava u životu. Pored toga, kod njega se sve više javljala nezasita glad. Mogao je da pojede za trojicu. Takođe je pio i pušio neumereno. Nikola Kostić, mlad ponosit čovek, a zatvoren kao protivnik Obrenovića, nije više mogao da podnese Vučićeve hvalisave priče i grozničave jadikovke. Ustao bi i šetao sa okovima, razmišljao o ljudskoj bedi i ništavilu. U tom stanju zatekao ga je Milošev ađutant Barlovac. Začuvši škripu vraha, Kostić zashade i poče oštro da meri Barlovca od glave do pete. Bilo je u tome nekog srditog podsmeha, ali više prema sebi nego prema Barlovcu. Nekad je, seća se, i on isto ovako nadugo i samouvereno ulazio u zatvor i po službenoj dužnosti posećivao Miloševe pristalice. Barlovcu bi veoma neprijatan Kostićev pogled. - Zbog čega si ti u zatvoru? - upita ga.
- Zbog toga što sam vršio svoju dužnost. - Kaješ li se bar? - Ne kajem. Ja sam bio zaklet. I ostao sam veran svojoj zakletvi. Barlovac se obrati Vučiću: - Poslao me gospodar da te otkujem. Vučić s velikim naporom ustade, stade mirno pred Barlovca i zaplaka. - Hvala našem gospodaru, i molim he, sinovče, poljubi mu ruku mesto mene. Kaži mu da ga molim za pasoš, pa ću ići kud god odredi. Samo da se star i jadan više ne mučim. A evo ovde je moja molbenica pa mu je predaj. - Vučić izvadi iz nedara ispisan list harhije i pruži ga Barlovcu. - A što moliš i plačeš, ženo jedna? Kad si vladao i ubijao nisi plakao! - ne izdrža ogorčeni Kostić. Kad se Barlovac vratio, prišao je Milošu te mu poljubio ruku. - Ovo činim u ime Vučićevo, gospodaru. Zamolio me da ti poljubim ruku i dao mi ovu molbu. - Pročitaj! »Seti se, gospodaru, tvoga staroga Vučića koji ti je valjao više puta. Seti se šta je vredeo Vučić pri Đakovoj buni. Seti se šta sam sve počinio za Miletine bune! Seti se i pusti nemoćna starca da umre na miru u svojoj kući.« - Je li to sve? - upita Miloš smešeći se. - Sve, gospodaru - odgovori Barlovac. - Činiš voliko, sećam se, odista se svega sećam! Otidi Tomi i kaži mu ovako: »Jest, sećam se Vučića i Đakove bune i Miletine bune, ali još bolje ga se sećam sa Metina Brda, Vračara i Šapca, i neka ga tamo gde je.« A sad mi reci šta veli Nikola Kostić. - Kaže, gospodaru, da je radio ono što mu je bila dužnost. Zakleo se knezu Aleksandru i radio pošteno što mu se naređivalo. Uz to još kaže da se ne kaje, i da bi tako postupio svaki put kad se zakune i dužnost svoju izvršava. A kad se Vučić zaplakao i počeo da moli, nazvao ga je ženetinom. - Činiš voliko, to je pošten čovek! Pusti ga odmah kući. VIII Miloš je ostao isti u vladavini a nije se promenio ni prema Turcima. Čak je postao drskiji. U vreme njegova povratka, turskom vojskom u Beogradu zapovedao je Osman - paša, poznati turski pesnik. Kao vojnik bio je neodlučan, a zbog negdašnje greške, jer je bio pristao uz Mehmed Aliju, ništa nije smeo da radi na svoju ruku. Njegov prethodnik u doba ustavobranitelja držao je po raskrsnicama nizamske straže.
Knez Miloš nije mogao da trpi po varoši rasute nizame, pa pošalje Stevču u grad veziru i poruči mu da odmah ukloni straže. Osman - paša je, kao i uvek neodlučan da reši neku stvar na svoju ruku, obećao da će upitati Portu za mišljenje. Kako Portin odgovor nije brzo stigao, Miloša obuze regtrpljenje i naredi da mu pozovu vezira u Topčidsr, u tri sata posle podne. Zatim naredi dvorskom upravitelju da spremi čibuk s brilijantima. - Gospodaru, ne treba. Ramazan je i vezir neće ni piti ni pušiti - reče mu Barlovac. - Spremi što sam ti zapovedio. A videćeš hoće li piti i pušiti! Osman - paša dođe tačno u tri sata. Ali iako je bio hrom u jednu nogu, a uz to težak i pun, nije hteo da sedne nego je ostao da stoji pred Milošem. - Sedi! - reče Miloš, pokazavši paši mesto na kanabetu. Snebivajući se da zauzme mesto više kneza, Osman se poče klanjati. - Tvoj sluga ne sme sesti na mesto koje mu ne pripada? - reče Osman. - Sedi, kad ti kažem! - viknu Miloš. Paša se pokori i sede. - Ramazan je, postiš li? - upita knez. - Postim - odgovori paša klanjajući se. - U pravu si, jer ko svoju veru ne drži, nije čovek. Paša se osmehnu i pokloni što je lepše mogao. - A koga ti ono čuvaš po varoši? - Kako koga čuvam svetli kneže? - upita paša ne shvatajući o čemu je reč. - Što si postavio one šiljboke po varoši? Ne mogu od njih žene da prođu i vodu puste. - Sretan sam što mogu tvojoj svetlosti javiti da je Porta... Miloš ga preseče i planu. - Kakva Porta? Nije to Porta naredila. To je tvoje maslo i ćoravog Vučića. Ja sam Portin čovek. Ja čuvam red u ovoj zemlji. A ti - ko si ti? Carski odmetnik, oca ti tvoga, to si ti! Vičući, Miloš je ustao i primicao se paši, koji je takođe ustao i izmicao se natraške vratima. - Odmah da ih digneš, jer će biti zla. Paša se već beše izmakao do vrata. Tu se zaustavi.
- Otkako je tvoja noga stala na ovu zemlju - poče Osman - paša - ja sam veoma srećan kad mogu bilo čim da ugodim tvojoj svetlosti. To ne samo da ja želim već mi je to isto i iz Stambola zapoveđeno. Zato sam još jutros naredio da se svi oni šiljboci maknu sa ulica. - E, vidiš takvog te hoću! - uzviknu Miloš pljesnuvši Osman - pašu po ramenu. Osman se, ko zna već po koji put, nanovo duboko pokloni. - Lepo, lepo - hrabrio ga je Miloš - kad smo se pomirili, a ti sedi da pijemo kafu i popušimo po čibuk duvana. Znaš, ostareo sam i često zaboravim ono što reknem, ali koliko se sećam - nijedan vezir iz moga doma nije otišao nepočašćen. De, Milivoje, naredi da nam odmah donesu kafu i čibuke. - Aman, svetlosti! - Sedi, sedi kao čovek! Raskomoti se! Kneževski je ovo dvor, a Srbi su uvek bili gostoprimljivi prema Turcima. A treba i da se naučiš da poštuješ naš red i običaje. - Tvoj ponizni sluga zaista se trudi da ih nauči i poštuje. - Ja, majku mu, baš se trudiš, a zamalo ne ode nepočašćen. Za to vreme, momak je na srebrnom poslužavniku izneo kafu i zapaljen čibuk sa brilijantima i, poklonivši se, najpre ponudi Miloša, a zatim i pašu. - Vidiš taj čibuk što iz njega duvan pušiš? - Vidim, svetli kneže - odgovori Osman - paša bledeći od muke. - To je čibuk što mi ga je sultan poklonio. Potegni da vidiš kakav je iz njega sladak duvan. Tako, tako, sokole! Kad je vezir popio kafu i popušio čibuk, Miloš se osmehnu na Barlovca. - Naredi neka pošalju za vezira dva dobra i debela ovna. - A zatim se obrati Osman - paši. - Dva ovna za tebe. Hoću da počastiš viđene Turke. Reci im da se knez setio svog vezira i poslao mu čast za praznik. - Učiniću po tvojoj zapovesti. Sluga ti se klanja i zahvaljuje - uzviknu Osman - paša i iziđe iz konaka sve uzmičući nazad. Kad se Barlovac vratio, Miloš se smejao. - Činiš voliko, kažem li ja tebi da će pušiti. Nego, nemoj ovo da pričaš Mihailu. Slabo bi se obojica proveli. On želi da tera po evropskom redu. Previše je ozbiljan. Ja volim malo i da se našalim. Znaš kako je, zaželi čovek da se katkad malo pošegači. Eto, pokojni Amidža uvek je bio gotov na šalu. Bog da mu dušu prosti. Nisam od njega znao većeg veseljaka.
- Zato ga je Vuk onako napadao - dodade Barlovac. - 'Romi Vuk, veliš? Taj ti, brate, doista ne zna za šalu. Plane i svašta izgovori i svakog nagrdi. Ono, jeste da se Amidža na njegov račun često šegačio, ali ga je i poštovao. Nego, Vuk se sada uz ovog mog Mihaila osilio, pa mu niko ni reč ne sme reći. - Vuk je veliki čovek, gospodaru - reče Barlovac. - Slažem se, ali to ne znači da se i na njegov račun čovek ne može pošaliti. Ohrabreni Miloševim držanjem prema Porti, Srbi u okolnim pašalucima oko Srbije nisu više hteli da podnose tursko nasilje koje su trpeli godinama. Srpske oružane čete počeše prelaziti granicu, ubijati nasilnike i pomagati hajdučki pokret. U svim krajevima pod Turcima nastade vrenje. U utrašnjoj politici Miloš je gledao da što pre zadovolji široke narodne mase i da ispuni obećanja koja je dao poslanicima. Osećajući da je star, da nema mnogo vremena pred sobom, odlučno poče raditi na rešenju glavne stvari. Seljaci su za vreme ustavobranitelja mnogo propatili usled birokratskog postupka na sudovima i otezanja parnica. Zato on naredi da se donese zakon o ubrzanju i uprošćenju građanskog postupka. U isto vreme, smanji i sudske takse i ukide šumske globe. Najvažnije pitanje za Miloša bili su seljački lugovi. Zbog nedostatka novčanih zavoda, seljaci su se bili zadužili kod zelenaša. Kako je on odmah po dobijanju samostalnosti postavio zakon da je zemlja onoga koji je obrađuje, zelenaški dugovi dovodili su seljake u opasnost da izgube zemlju i da se u Srbiji, stvore veliki posedi. Zato je Miloš navalio svom snagom da se zelenaštvo što pre suzbije. - Ako to ne uradimo, stvoriće se spahije kao u Vlaškoj, a oni ne znaju ni za Boga ni za lušu. Zašto su se ovi jadnici borili ako izgube svoju zemlju? - Težak je to posao; oče. Treba razmisliti i naći rsšenje kojim će biti zadovoljni i dužnici i poverioci. U novinama se o tome mnogo piše. - Činiš voliko, Mihailo, doneću zakon da seljaku niko za dug ne može prodati kuću i nekoliko hektara zemlje. A stare dugove najlakše je rešiti. Pustićemo dužnike neka se zakunu pred sudom za visinu duga. - Seljaci će se lažno kleti, oče. Ubićemo na taj način kredit, i posle više niko neće hteti da daje novac u zajam. - Ako, ako, Mihailo. Zaklinjaće se lažno, a i nevolja im je. Čim budu videli da sudovi prihvataju seljačku zakletvu, poverioci će nastojati da se sami ioravnaju s dužnicima. U zakon treba uneti tačku da se dug ne priznaje ukoliko obligacija nije pred sudom overena. Uradi tako, pa ćeš videti da će sve dobro ispasti. Znam ja naše globadžije. Dušu bi čoveku izvadili. Naučili su se od Jevreja, Cincara i Grka, pa su postali gori i od njih. Jest, treba što jače zamahnuti po zelenašima da osete kako nepravda boli. - Onda bar da ustanovimo opštinske kase i ambare - reče Mihailo.
- Tako, tako! Ustanovićemo opštinske kase da seljački reponja dobije jevtin kredit kad ga nužda pritera. Ambari će mu poslužiti da u nerodnoj godini zajmi žito do nove letine. Neka, neka, majčina im! Treba i gegule da znaju zašto su me ponovo dovele. IX Ulazeći u osamdesetu godinu života, Miloš je još uvek bio fizički potpuno zdrav i krepak, ali je ipak nečim nejasnim u sebi predosećao da mu se bliži kraj. Utvrđujući svoje samodržavlje, nosio je na duši boljku što je Vučić još živ. Bojao se da će umreti, a iza sebe ostaviti živog svog najvećeg protivnika i dušmana. Mihailo je mek, dobar i lako zaboravlja zlo koje mu se nanese. Vučić je, istina, oboleo, ali pasja je to sorta. Može i da ozdravi, mislio je Miloš, a ništa mu ne bi smetalo što je ćorav da ponovo nasrne na Mihaila. Ne, on mene ne sme preživeti. Turci su u pravu kad kažu da mrtva usta ne govore. Ove suklate od sudija tvrde da nemaju zakonskog osnova po kojem bi mogli da osude Vučića. A na osnovu kojeg zakona on onda mene protera, pa i Mihaila dok je još bio grešno dete? More, nisam nikad mogao verovati koliko su ludi ovi učenjaci! Sve nešto zapetljavaju i turaju u zakonske tačke. Budale! Vuk, Vukašin, Vučić, uvek su bili najveći zlotvori srpski. Vukašin upropasti silnu Dušanovu državu na Marici. Vuk Branković izdade kneza Lazara na Kosovu, a Vučić nasrnu na mene radi masne pogače. Posle se ulagivao Porti i Carigradu, verujući da će ga oni držati. To s Vučićem naročito ga uznemiri kad počeše strane novine da pišu kako ga Miloš drži bolesna u tamnici. Isto tako, i strani konzuli su se za Vučića sve više interesovali, a pogotovu engleski. - Babo, ne mogu da shvatim zašto se protiviš da Vučića pustimo. Bolestan je i star i nikome nije opasan govorio je Mihailo. - Mihailo, ti znaš da sam spreman da ti učinim sve što želiš. Ali te molim, mani se Vučića i njegove sudbine. Od moje ruke neće poginuti. Što pas bude duže krepavao, sve će mi lakše biti. - Strane novine, oče, pišu neprestano o njemu. Eto, juče me je sreo engleski konzul i pitao me da li može da poseti Vučića u bolnici. Uputio sam ga ne tebe, ali sam mu priznao da bih ga ja koliko sutra oslobodio kad bi to zavisilo od mene. Doduše, nisam ga branio. Čak sam izneo sve njegove zločine iz Katunske bune. Ali taj prokleti Englez podrugljivo se nasmejao i rekao kako je Vučić sve radio jedino po naređenju kneza i Saveta. - Ako! To što si ga na mene uputio, dobro si učinio. Sutradan se javi engleski konzul u audijenciju. Miloš naredi svome pisaru Kosti Cukiću da ga primi i dovede. - Ostani da mi prevodiš, a činiš voliko, nemoj da zavijaš ko pile u kučine. Prevodićeš onako kako ja budem odgovarao. - Hoću, gospodaru. Engleski konzul se ljubazno zahvalio kad je bio ponuđen da sedne i ostao je da stoji pred starim knezom.
- Dobio sam naređenje svoje vlade - osmehivao se ljubazno - da se zainteresujem za zdravlje gospodina vojvode Vučića, kao i za postupak u zatvoru prema njemu. - Činiš voliko, što tvoja vlada nikad ne nađe za potrebno da se zainteresuje, recimo, kad su ono Turci stotine Srba nabijali na kolje? Cukić prevede Miloševe reči. Englez se namršti i ukruti se. - Moja vlada želi da dobije to obaveštenje. Po novinama se svašta piše o Vučiću. Tvrdi se da je bolestan i da ga držite okovana. - Gospodine, naseo si presnoj laži. Vučić nije okovan, a ovde je i lekar koji ga leči. On te može obavestiti kako se postupa sa Vučićem. - Da li mogu dobiti odobrenje da ga posetim? - Ne, gospodine! Vučić je u vojnoj bolnici. Odgovara po vojnoj krivici za izdaju zemlje. A reci ti meni da li bi možda tvoja vlada dozvolila nekom mom predstavniku da posećuje nekoga od vaših izdajnika? - Ne bi, svetlosti. - S kojim pravom onda to zahtevaš od mene, gospodine? - Humanost me nagoni da to učinim, svetlosti. - Tu tvoju i Vučićevu humanost ja ič ne zarezujem. Cukić se osmehnuo, našao nekakav pogodan izraz i njime zadovoljio Engleza. Nekoliko dana posle toga, upravo 30. juna pred zoru, umro je Vučić. Poslednja njegova želja bila je da ga sahrane samo u gaćama i košulji. Hteo je da ode na onaj svet kao siromah. U stranim novinama neko je napisao kako su Vučića otrovali. Kad je to pročitao, Mihailo je dojurio Milošu sav usplahiren. - Ako je istina što se piše o Vučiću, onda nam ništa drugo ne preostaje već da skačemo u Dunav. - Šta piše? - ravnodušno upita Miloš. - Da je otrovan. - To li piše! More, tri dana će o njemu pisati, a zatim će iskrsnuti nešto drugo, pa će na Vučića svi zaboraviti kao da nije ni postojao. Sećaš li se kad si ono bio s majkom u Carigradu? Video si odaju što se kroz nju ide sultanu? - upita Miloš i nežno pomilova Mihaila. - Sećam se, pa šta? - E pa koliko je u toj istoj odaji vezira i paša udavljeno, vojsku bi mogao sastaviti. A kojeg je sultana, reci mi, zbog toga zabolela glava? Ako treba dokazati da je Vučić umro prirodnom smrću, u stanju sam lako da dokažem celom svetu. Nego, mene muči jedna veća nevolja iz koje ne vidim izlaza.
- Koja to, oče? - Činiš voliko, mnogo smo se nas dvojica napatili dok se ponovo skrasismo i vratismo u Srbiju. I greha sam mnogo na dušu natovario da tu istu našu Srbiju ojačam i presto našoj porodici osiguram. A, eto, snaha nikako da mi rodi unuče. Čini mi se da je ona jalova i da neće nikad ni moći da rodi... Podigavši glavu, Mihailo planu rumenilom. - Oče, ja volim Juliju. Ako bi bilo pitanje ona ili presto... Mogao bih da živim i da nisam knez. - De, de, Mihailo, nismo dotle doterali! Samo, znaš li kako mi je teško umreti a da ne vidim za koga sam se t liko zlopatio i u krvi gazio. Mihailo naglo iziđe, ne rekavši ništa. Miloš je osećao da nije ni njemu lako, ali nije mogao da shvati da se pametan čovek, kakvim je smatrao svoga sina, toliko može vezati za jednu ženu. Gotovo jednovremeno s Vučićevom smrću još se nešto dogodilo. Na sam Petrovdan dostavljeno je policiji da su bivši savetnici pripremali ubistvo Miloša i Mihaila. Oni su, tobože, bili pronašli jednoga učitelja mačevanja, a u stvari trebalo je da on izvrši ubistvo kneza i njegova sina. Miloš se pretvarao da je ubeđen kako su to hteli da ga ubiju prisgalice Karađorđevića, Nenadovića i Stanojevića. Zato je strašno pretio i njima i sudijama koji su ih po isleđenju pustili na slobodu. Šta je posle toga ostalo i sudijama i savetnicima nego da pobegnu u utvrđenje pod zaštitu Turaka, a potom da odu u tuđinu. Miloš ostade na taj način veran svojoj ranijoj politici - uvek uništavati svoje protivnike. Isto tako, nastojao je da održi i drugo svoje oprobano oružje: da napuni što više kesu, jer je bio ubeđen da se u politici ništa ne može postići bez podmazivanja. Zato je povećao kneževsku apanažu na sto hiljada talira godišnje i tražio da mu se vrate ili isplate imanja koja su mu oduzeli ustavobranitelji. X U toku leta svi su osećali da Miloš naglo čili, postaje sve ćudljiviji, i kao da nešto stalno očekuje. Sve više je izbegavao društvo. Najradije je izlazio na klupu pored česme u Topčideru. Tu je sedeo i razmišljao. Katkad mu se dešavalo da tako sedeći i zaspi. Ono što je još od njega ranijeg ostalo u njemu - bila je oštrina suda, ali i detinjska ćudljivost. Kosta Cukić, koji je svuda pratio Miloša a koga je Miloš uvažavao i držao do njegova mišljenja, često bi poizdalje i vrlo oprezno započinjao razgovor sa knezom. - Gospodaru, meni se čini da je državnih poslova sve više. - Jeste, jeste. Prosto kao da iz zemlje izviru. A, eto, vi mlađi ne umete polako. Sve nekako žurite i sve bi naprečac da rešite. - Mora se, gospodaru. Takvo je vreme. Nije više Srbija onakva kakva je nekad bila. Umnožio se svet, pa i sami poslovi. Zato nije ni vama lako. - Nije, nije lako, Kosta! - A zar ne bi mogao Mihailo da vam što pomogne?
- Činiš voliko, vidim ja da vi svi volite Mihaila više nego mene. Ali doći će i njegovo. Tek, ja još ne mislim da vlast iz svojih šaka pustim lako. Cukić bi tada počinjao da priča o drugim stvarima. Knezu Milošu je uvek bivalo lakše kad bi tako jednostavno i lako kazao Cukiću što misli. Sad je ćutao i zamišl»eno gledao kako se nebo od Srema mrači oblacima. Laka i potajna drhtavica poduzimala mu je staračko telo. Časak mu misli bistre i jasne, a potom se preko njih navlači nekakva skrama. Oseća da se sve više gubi, da brzo zaboravlja šta je hteo reći. Napreže se. Učini mu se kako je negde u njegovom mozgu zinula strašna praznina. Eto, već je zaboravio šta je juče bilo, ali ono što se davno dogodilo u mladosti - i sada mu je jasno. Iznenada se prisetio, pogledao zlobno i podsmešljivo Cukića i rekao: - Oblači se, biće kiše. Ako, ako, i treba je. Bez kiše nema roda. Mene opet obuzela nekakva jeza. Starost je pravo grdilo, moj Kosta. Prava pravcata rugoba! Nego, malo pre zaboravih ti reći. - Šta to? - Pa ono kad si me upitao što Mihailu ne dam vlast. - Ja sam samo rekao da vam pomogne, jer ste iznemogli od tolikih narodnih poslova. - E, jesi lud, Kosta! Znaš li ti da pametan čovek tri stvari nikome za života ne da. - Koje su to stvari, gospodaru? - E, moj ćalove! To su: žena, puška i vlast. Šta bih ja bio da sam predao Mihailu vlast? Svi bi me pogurkivali i podsmevali mi se. Ovako, dede ko ima tri čiste da stisne pa da mi bilo šta odrekne? Mogu, vala, naopako da uradim, a svi ćete vi zajedno s mojim Mihailom da mi povlađujete. Ne dam, more, ništa iz ruku dok mi je daha na ustima! Zatim je dugo ćutao, a nekakav lukav i zao podsmeh pojavio mu se oko usana. Bilo je u tome nečega i snažnog i upornog, nečeg što se viđa na licima ljudi što nikada ne napuštaju jednu misao koju slede i koju smatraju vodiljom u svom životu. U septembru je Miloš pao u postelju, ali ni tada nije hteo da se odrekne poslova. Na nekoliko dana pred smrt više nikoga nije primao sem Nikole Hristića, upravnika grada Beograda. Često se zanosio i uporno je ćutao. Pa ipak, kad god bi ušao Hristić, uzdigao bi se bez ičije pomoći i seo, a potom pružio ruku da mu je ministar poljubi. - Činiš voliko, je li sve u redu? - s mukom ga je pitao. - Sve je u redu, gospodaru - odgovarao je Hristić. Na Krstovdan, 14. septembra, knez Mihailo je pošao u crkvu na liturgiju i naredio da ga odmah zovu ukoliko starom knezu pozli. Oko osam sati Miloš se naglo uznemiri. Zatraži da ga isprave, a onda pogleda sve prisutne i upita:
- Gde je moj Mihailo? - U crkvi, gospodaru. Danas je Krstovdan. - Znam da je Krstovdan. Ako sam samrtan, nisam pamet izgubio - odgovori srdito i zanese se. Oči mu se zastakliše, a glava klonu na uzglavlje...
