TITANIK
Lica: DžON PJERPOINT MORGAN – finansijski magnat, vlasnik kompanije VAJT STAR. DžOZEF BRUS ISMEJ – predsednik kompanije VAJT STAR. VILIJEM DžEJMS PITI – izvršni direktor zadužen za publicitet i reklamnu kompanju. DžEJMS MIL – glavni inženjer brodogradilišta HARLAND i VOLF u Belfastu. TOMAS ENDRJUZ – konstruktor inženjer EDVARD SMIT – kapetan broda TITANIK DžON DžEJKOB ASTOR – milioner, najbogatiji čovek na brodu MEDLIN FORS – njegova druga, mnogo mlađa žena, trudnica BENDžAMIN GUGENHAJM – industrijalac i plejboj LEONTINA OBAR – njegova nova ljubavnica, francuska pevačica ISIDOR ŠTRAUS – vlasnik robne kuće MEJS IDA ŠTRAUS – njegova žena SER KOZMO EDMUND DAF GORDON – baron LEJDI LUSI DAF GORDON – njegova žena, kreatorka mode i vlasnica skupih butika u Parizu i Londonu PUKOVNIK SEMANES – predstavnik švajcarskog bankarskog saveza GROF ALEKSEJ MIHAILOVIČ MALJENKOV – petrogradski plemić, starac GROFICA ANA VASILJEVNA MALJENKOVA – njegova žena KARSEN – holandski trgovac dijamantima B. T. STED – publicista i izdavač MAJOR BET – izaslanik predsednika republike, kockar SUDIJA VEJN – sudija iz Nju Jorka NAUČNIK SKOT – naučnik iz Londona VINČESTERSKI BISKUP SPED – američki član olimpijskog komiteta BAPTISTA VALAS HARTI – violinista, šef orkestra na brodu HIČINS – kormilar u vreme tragedije MOLI BRAUN – žena bogataša Džejmsa Brauna, tragača zlata DAMA SA BISERIMA KOFI – ložač VIKTOR – sluga g. Gugenhajma PERN – prvi mašinista HENDRIKSON – ložač 2
FLIT – mornar osmatrač BARKER – putnik sa fotoaparatom BRAJD – drugi telegrafista KAPETAN KARPATIJE POSADA KARPATIJE SEKRETAR MOMCI IZ OBEZBEĐENJA PUTNICI TREĆE KLASE: SRBIN, SRBIJANAC, HRVAT, ITALIJAN, GRK, BUGARIN, TURČIN, IRAC, RUS, ENGLEZ, NEMAC, MAĐARICA, kao i PET KINEZA slepih putnika
I mnogi drugi znani i neznani, bogati i siromašni, stari i mladi koji su se našli, iz ko zna kakvih sve razloga, na tom najvećem brodu na svetu. Radnja se dešava na samom početku XX veka od koga smo svi, ipak, mnogo više očekivali.
3
PRVI ČIN Raskošno uređen kabinet Dž. B. Ismeja, prepun skupocenih slika i maketa raznih brodova i jedrenjaka. S leve strane, izrezbaren masivni sto za kojim sedi predsednik kompanije, VAJT STAR i pažljivo prelistava gomile papira, koji su rasuti svuda po neurednom stolu. Ispred njega, na samom kraju stola, elegantna lampa sa tamnim abažurom. Na sredini kabineta, povučen dublje, nalazi se veliki konferencijski sto na kome su rašireni i spajalicom spojeni ogromni projekti broda u izgradnji. S desne strane, tapacirana kožna vrata. Do njih, ispod velike slike vlasnika kompanije – Dž. P. Morgana, očuvana rimska amfora. Malo dalje od nje okrugli sto i četiri stolice s visokim naslonom. Dž. B. Ismej pregleda brdo pristiglih računa. Odmahuje glavom. Mrmlja. U desnoj ruci drži upaljenu havanu. Pepeo opasno visi. Iznad zamišljenog čoveka dim se lenjo diže. Svuda vlada polutama. Odjednom, telefon jako zazvoni. Dž. B. ISMEJ (naglo se trgne): Hu! (pepeo mu padne na papire) Do vraga! (otrese pepeo) Prestraši me! (telefon uporno zvoni) Evo, evo, evo... (pokušava da pronađe telefon). Polako, šta si navalio... evo... gde si se, bre, sakrio?! (pronađe telefon ispod rasutih papira) Ha! Tu si, vraže! (podiže slušalicu i odmerenim, dubokim glasom) Predsednik, slušam! (polako gasi cigaru) Rekao sam da to mora da se uradi! Mora! Neću nikakva objašnjenja, je l’ jasno?! To nije tvoja briga! Ja o svemu odlučujem! Ja! Je l’ ti jasno, magarče?! (urla) Baš me briga za vaše probleme! Ja sam gazda i ja odlučujem! Marš, bedniče! (tresne slušalicu) Barabe! Sve je to isti šljam! Ološ! Fuj! Oni će mene da... 4
(Vrata se naglo otvaraju i nabusito, silovito, bahato ulazi Dž. P. Morgan) Dž. P. MORGAN (zalupivši vrata petom, teatralno): O-o! Dobar dan, gospodine predsedniče! Dobar dan, kućo! Šta ima novo? Šta se radi? (stane na sredinu kabineta i neukusno raširi noge) Kako je, momčino, a? Dž. B. ISMEJ: (prebledi, skoči i ponizno krene prema njemu): O, to ste vi... izvinite... ja, ovaj, evo... pregledam neke račune... izvinite... nisu najavili da dolazite... (nervozno trlja ruke)... baš ste me iznenadili... izvinite, ja sam... (pruža mu ruku). Dž. P. MORGAN (ne prima ruku, nasmeje se i popravlja lanac džepnog sata): Oho-ho! Šta si se, bogati, toliko iznenadio?! (tapše ga snažno po leđima) Šta si se, zbunio?! Da ti to nešto ne skrivaš, a?! Ha-ha! Šta ti to petljaš? Šta se to radi iza mojih leđa, momče, a? Dž. B. ISMEJ (zapanjen, povlači ruku): Ma, ne, ne... ništa... ja sam pregledao... kad ste vi... nisam očekivao... ja... Dž. P. MORGAN (grubo): Nisi očekivao?! Ha! Šta ja to čujem?! Zar ja nisam vlasnik ove kompanije, a? Zar ovo nije sve moje? Da to mene, možda, nije neko smenio, a?! Haha! (šeta se kočopereno) Dž. B. ISMEJ (ukočeno): Ma, ne, ne... ja... izvinite... mislio sam... (uhvati se za čelo)... izvinite... niko mi nije javio... ja bih vas dole sačekao... ja... Dž. P. MORGAN (okrene se i pođe prema svojoj slici): Zbunjen si, predsedniče?! Zbunjen! To nikako ne valja! (stoji pred slikom leđima okrenut Ismeju) Kad je prvi čovek kompanije zbunjen, to za kompaniju nije dobro. To kompaniji mnogo smeta. Trpimo svi. Svi, kolega! Najviše trpi sam posao. A ja, dragi moj, ne volim kad posao trpi, razumeš? (podiže se i spušta na prste) Jer kad trpi posao, to znači da profita – nema! Nema! A to me baš nervira! (naglo se okrene) Dakle, predsedniče, šta te to toliko muči, a? Dž. B. ISMEJ (nesigurno): Ja sam vam gospodine... znate već... poslao onaj izveštaj... ja sam... Dž. P. MORGAN: Koji izveštaj? Dž. B. ISMEJ: Pa... ovaj... znate, onaj izveštaj koji... koji... Dž. P. MORGAN: Prestani da mucaš! Ne mogu da te slušam. Lepo te pitam: koji izveštaj? 5
Dž. B. ISMEJ: Pa... ovaj... (ispravlja se, brže)... onaj izveštaj što sam vam poslao onomad... Dž. P. MORGAN (nervozno): Onaj?! Onomad?! Šta to pričaš, predsedniče?! Ne razumem te. Koji izveštaj? Ja dobijam izveštaje i iz drugih mojih kompanija. Ne mogu sve da pamtim. Molim te, podseti me o čemu se tu radi? Dž. B. ISMEJ (neprijatno mu): ...Izvinite... izveštaj o završnom računu kompanije za... za proteklu godinu... Dž. P. MORAGAN (setivši se): A-a, da! Taj izveštaj! Da, da! Setio sam se sad! Izveštaj, izveštaj! I šta, momče, kaže taj tvoj izveštaj? Dž. B. ISMEJ gleda ga nemo. Dž. P. MORGAN (pucketa prstima): ‘Alo, ‘alo, kolega! Uključi se,’alo! Pitam te, šta kaže taj tvoj izveštaj? Dž. B. ISMEJ (uplašeno): Kaže... kaže... da smo prošlu godinu završili... završili... Dž. P. MORGAN (nervozno): Kako smo završili? Kako? Dž. B. ISMEJ (tiho):... Završili smo... gubitkom... gospodine... Dž. P. MORGAN (iznervirano): Ne čujem, kako smo to završili? Dž. B. ISMEJ (glasnije): Gubitak smo... Dž. P. MORGAN (kiselo): Ponovi, ponovi, gospodine predsedniče, koju si to reč rekao? Dž. B. ISMEJ (preplašeno, glasnije): Gubitak... Dž. P. MORGAN (pojuri prema njemu i ščepa ga za gušu): Udaviću te, bitango! Udaviću te, zlotvore! (snažno ga čupa) Ovim ću te rukama udaviti! Ja ću ti presuditi, razbojniče! Ja! Znaš li da prezirem tu prokletu reč?! Da li znaš?! (cima ga iz sve snage) Dž. B. ISMEJ (davi se, ne može da dođe do vazduha): Khh... khh... ja... khh... khh... nemojte... ja... khh... Dž. P. MORGAN (ljuće): Šta nemoj, šta nemoj, džukelo?! Znaš li ti da ja prezirem tu odvratnu reč?! Je li ti to znaš? (stiska ga jače) Udaviću te, udaviću te, barabo! Odvrnuću ti tu glupavu glavu! (cima ga) Dž. B. ISMEJ (bled): Khh... nemojte... khh... milost... milost... khh... (mlatara nemoćno rukama) Dž. P. MORGAN (besno ga odgurne i baci na pod): Milost, milost! Milost tražiš, a? (dune) Hu! Bedniče! Šta ti misliš kako sam ja bogatstvo stvar’o, a? Misliš li ti, huljo, da je to lako bilo? Misliš da je lako zaraditi prvi dolar, a? (nagne 6
se nad njim i vuče ga za uvo) Misliš da je lako zaraditi jedan jedini jebeni dolar, a? Ja da sam pravio gubitke, znaš gde bi’ danas bio?! Ko bi’ ja danas bio?! Niko i ništa! Bednik! Propalica! Sirotinja! Ološ! Nikad ne bi’ uspeo! Prosio bi’ na ulici! Prosio! (pusti mu uvo) A znaš li ti šta sam ja danas? (ponovo ga jako povuče za uvo) Znaš li, govnaru? Dž. B. ISMEJ (drži se za grlo): A-a! Znam... gospodine... znam... ja... ja... Dž. P. MORGAN (cima ga za uvo): Šta znaš, šta znaš, gnjido? Dž. B. ISMEJ (ječi): A-a! Znam... gospodine... vi ste... vi ste... najbogatiji čovek na svetu... vi ste... Dž. P. MORGAN (povuče ga jako): E, nisam, svinjo! Nisam! Nisam, razbojniče! A znaš zašto nisam? Zato što me upropaštavaju takve propalice kao što si ti! Zato što me takvi sprečavaju da uspem! (pusti mu uvo i ispravi se) Takvi kao ti, smrade, hoće da me spreče da budem prvi. Hoćete da me sprečite! E, neće vam to uspeti! Ja ću biti – prvi! Ja! Prvi! Ja sam to zaslužio! Meni to mesto pripada! Zašto su Rokfelerovi i Karnedžijevi bolji od mene? Zašto, idiote?! Dž. B. ISMEJ (kleči, drži se za uvo) Ne... ne znam... ne... khh, khh! Dž. P. MORGAN (uhvati se za uvo, oponaša ga): Ne... ne znam... ne... khh, khh! (normalnim glasom) Naravno da ne znaš, kretenu! Ko si ti da znaš, ko? Baš tebe briga! E, ja ću ti reći, ja! (šeta) Jesu li oni pametniji od mene?! Jesu li oni bolji od mene?! (stane) Čuješ šta te pitam, razbojniče, a? Dž. B. ISMEJ (polako): Ne, gospodine... nisu... vi ste... Dž. P. MORGAN (odsečno): Naravno da nisu! Naravno! Ja sam bolji! Bolji od obojice! A ne mogu nikako da ih stignem! Ne mogu! Ne mogu da zaradim dovoljno zato što me ti, huljo, upropaštavaš! (podiže prst) E, neće to više tako moći! Ne! Dosta sam ja trpio, dosta! (glasnije) Hoću da budem – prvi! Prvi! (urla) Hoću da sve pobedim! Hoću moć! Hoću da postanem najbogatiji čovek na svetu! Najmoćniji! (zaneseno) Najmoćniji čovek! Prvi! Jedini! Dž. B. ISMEJ (polako se podiže): Izvinite, gospodine, ali ja... ja nisam ništa kriv. Dž. P. MORGAN (trgne se): Kako to misliš, nisi ti ništa kriv? A ko je, predsedniče kriv? Ko je kriv za gubitak koji je iskazala moja kompanija? Dž. B. ISMEJ (ispravivši se, sigurnije): Ja nisam, gospodine. 7
Dž. P. MORGAN: Oho-ho! Vidi, vidi! Šta ja to čujem?! Kakav je to sad bezobrazluk?! Dž. B. ISMEJ (smelije): Ja, gospodine, nisam kriv. Ja sam vas na vreme opominjao da može... Dž. P. MORGAN (zaškilji na oko): Šta si radio? Dž. B. ISMEJ (brže): Opominjao sam vas da ne pretovarate... , jer može da... Dž. P. MORGAN (iznenađeno): Šta-a?! Kako se usuđuješ, gnjido, da mi to kažeš? Napravio sam ti dva najveća broda na svetu. Dva brata blizanca kojima se čitav svet divi. Dao sam ti mogućnost, nitkove, da zaradiš velike pare! Velike pare, bitango! A ti?! Šta ti radiš?! Praviš – gubitak! Ej, gubitak! To može samo nesposobna budala! Budala, glupan, kreten! (hoda nervozno) Dž. B. ISMEJ (hrabrije): Ja nisam ništa kriv. Ja sam vas opominjao da ne opterećujemo toliko Olimpik, jer on to neće moći da izdrži... Dž. P. MORGAN (oponaša ga):... Neće moći da izdrži... neće moći da izdrži! (normalno) Šta ti, magarče, znaš šta ko može da izdrži? Šta si ti? Ko si ti? Gnjida! Niko i ništa! Nula! Ti ništa ne znaš! Ja znam šta ko može i koliko može! Ja sve znam! Dž. B. ISMEJ (mirno): Olimpik je bio pretovaren i nije mogao na vreme da se zaustavi. Sudario se sa drugim brodom, malo je oštećen i zato smo gubitak imali. Ja nisam... Dž. P. MORAGAN (priđe mu, podigne ruku i zadrži je u vazduhu): Zato smo imali gubitak? (dugo ga gleda i spusti ruku): Zato smo imali gubitak, a? Dž. B. ISMEJ (skupivši se): Zato, gospodine. Dž. P. MORGAN (unese mu se u lice i fiksira ga pogledom): Zato, a? Dž. B. ISMEJ (bojažljivo ga gleda, ali ne spušta pogled): Zato. Dž. P. MORGAN (nakon stanke): Pa, šta?! Šta tebe briga šta ja radim? To su sve moje pare! Moje pare! Mogu, ako hoću, oba broda da potopim! Oba! To je moja stvar! Niko mi ništa ne može! Ja sam gazda! Ja naređujem šta ja hoću, je l’ ti jasno? Dž. B. ISMEJ: Jeste, gospodine. Dž. P. MORGAN: Ja sam investitor! Bog! Ja imam pare! Mogu, ako mi dune, da napustim brodogradnju. Zašto da ne?! Prodam kompaniju na berzi i kvit! Idem dalje! Tražim bolji posao koji mi donosi veću zaradu. Više para, čoveče! A, ti? Ti ćeš uvek biti sluga i potrčko! Nikad ti 8
nećeš imati velike pare! Da bi napravio velike pare, ne treba ti mozak, već ovo ovde. (uhvati se dole i trese) Ovo ti treba, bedo! Ovo ovde što ja imam! A ti to nemaš! Nemaš! Zato si osuđen da večito samo druge slušaš! Ja sam vođa! Ja sam moćan! Ja ću biti prvi! Čuješ li me? Prvi! Najmoćniji! Najveći! Najbogatiji! To sam – ja! Pobednik! Dž. B. ISMEJ (uporno): Ja nisam ništa kriv, gospodine! Vi to dobro znate! Ja sam vas opominjao na vreme! Olimpik je bio pretovaren i nije mogao da se zaustavi. Sreća naša što je samo oštećen! To je naša velika sreća, inače bi... Dž. P. MORGAN (plane): Sreća tvoja što te maločas ne udavih, znaš? To je tvoja velika sreća! Mogao sam da te zadavim! Misliš da bi se neko zabrinuo zbog toga? Misliš da bi neko primetio da te nema? Ne, ne bi niko. Svima bi laknulo. Jedna gnjidica manje! Niko me ne bi krivio. Niko! A ja bi’ rekao da si se udavio slučajno. Zašto da ne? Spasio bi’ čovečanstvo jednog zaraznog crva! Pih! (iskrivi lice) Dž. B. ISMEJ (nastavlja): Ja sam vas opominjao da je mnogo opasno ako se brod pretovari. Ja sam to bezbroj puta ponovio. Vi niste hteli da me slušate, mislili ste da sam paničar. Ja nisam ništa kriv! Ja sam izvršavao samo vaša naređenja. Dž. P. MORGAN: Ma, ti ništa ne razumeš! Ti si glup da vidiš dalje i više! Zar ti ne shvataš šta je uradio Olimpik? Zar ne shvataš, tvrda glavo, da je naš brod poneo najveći teret na svetu? Najveći, bato! 45.000 t! (zaneseno, polako izgovara) 45.000 t! Ej, tona! To je san! To je izazov! To je pravi život! Prvi biti! Pobediti! Sve zaprepastiti! Sve zadiviti! (maše podignutim rukama) Niko se nije usudio da zaplovi sa tom tonažom! Niko! Samo – ja! Ja! Ja sam prvi! Jedini! (nadmeno zabacuje glavu) Dž. B. ISMEJ: Mala ispravka, gospodine, bilo je – 40.000 t. Dž. P. MORGAN: 45.000 t! Ne umanjuj! Štampa je objavila – 45.000 t! Kad štampa nešto objavi, to je onda tako. To se uvek pamti, ispravke niko ne čita. (veselo) Ha-ha! Taj Piti je vrlo vešt momak. Vrlo vešt! Pohvali ga i nagradi. Pusti ga nek dalje radi. Nek se još razmaše. Ha-ha! Oni iz KUNRADA će prepući od muke. Ha-ha! Znaš li ti, predsedniče, da je njima britanska vlada dala kredite za izgradnju Luzitijane i Mauritanije, znaš li ti to? 9
Dž. B. ISMEJ: Znam, gospodine. Ali ih je zato vlada uslovila da oba broda, u slučaju da izbije rat, stave državi na raspolaganje. Dž. P. MORGAN (veselo): Ho-ho! Zaista? Ha-ha! Divno, divno! Nemaju više kud! Ha-ha! (podiže glavu) Morgan protiv britanske vlade! Ja sam protiv čitave jedne moćne nacije! Ha-ha! Najmoćnije i najveće svetske sile! Haha! Zar to nije izazovno?! To me baš uzbuđuje! To me ispunjava! (šeta) To sam sanjao čitav život! Ha! Čitav život! (stane, odlučno) Momče, hoću da ih pobedim! Hoću da budem prvi! Prvi! Hoću da srušim tu nedostojnu konkurenciju. Moram da dokažem sposobnost privatnog kapitala! Nema druge, moram pobediti! (pucka prstima) Kolika je ono nosivost Titanika, predsedniče? Dž. B. ISMEJ: 46.382 t! Dž. P. MORGAN (zamišljeno): ...Nije loše, nije! A može li to, momčino, bar malo više, a? Možemo li da pređemo tih tričavih 50.000 t, a? Dž. B. ISMEJ: Nažalost, gospodine, ne možemo. To je veliki rizik. Bilo bi opasno povećavati nosivost. Dž. P. MORGAN: Zašto, ne razumem, zašto ne bi moglo, predsedniče? Dž. B. ISMEJ: Kapaciteti su ograničeni, gospodine. Imamo 268m dužine, 28m širine i 30m dubine, to je maksimalno što smo mogli da izvučemo u nosivosti broda. To je maksimalno, ne smemo više rizikovati. Dž. P. MORGAN (zadovoljno): Dobro, dobro, predsedniče, samo te pitam. Hoću da znam. Ne mešam se u vašu brodsku struku, ja sam samo investitor. (šeretski) Ali, ako se gospodin Piti malo potrudi, a? Samo malčice! Tada bi mogli da pređemo 50.000 t! Šta je to? Ništa! Mala beznačajna sitnica! Gotovo nevidljiva, a meni toliko znači! Baš mi je stalo! Sva bi štampa ushićeno pisala. Senzacija! (povišeno) Morgan obara sve rekorde! (mirnije) Uću sigurno u istoriju. Ja i Titanik! Ja – Titanik! Ha-ha! Samo rimski bogovi i ja imamo takvu moć! Dž. B. ISMEJ: Grčki, gospodine. Dž. P. MORGAN: Grčki ili rimski, zar je to danas važno? Koga to više danas zanima, koga? Savremenog čoveka to više ne interesuje. Nema on vremena za to sitničarenje. Savremeni čovek voli da vidi moć. Ljudi vole da se klanjaju neograničenoj moći! Zato su im su neophodne 10
velike građevine, jer ih podsećaju na moć. Znaš, evo, pade mi na pamet, kada budemo pravili novi, još veći brod, daćemo mu ime onog čuvenog egipatskog vladara, onog... onog... faraona... faraona... (zastane) Dž. B. ISMEJ: Ramzesa Velikog. Dž. P. MORGAN: E, e, tog! Ramzesa Velikog! To je dobra ideja. (značajno) Vidiš, danas sam ja taj faraon Ramzes. Ja imam moć i ljudi se klanjaju mojim grandioznim plovećim građevinama. Ja ljude usrećujem! Život im ispunjavam! Da, ja sam istorijska nužnost! Ljudi više ne mogu bez mene. Ja sam neophodan svim ljudima sveta. Svim! Bez izuzetka! Ja stvaram novo doba! Novo doba, različito od svih dosadašnjih. Tako se ulazi u istoriju. Tako se postaje slavan. Moćan! (prezrivo) A takve šmokljane kao što si ti niko ne voli. Niko ih ni ne pamti. Ha-ha! Ljudi se dive samo meni. Pričaju samo o meni. Te Morgan je ovo, te Morgan je ono... Ja sam srećan čovek! Srećan! Dž. B. ISMEJ (tiho): A gubitak? Šta ćemo, gospodine, sa gubitkom? Dž. P. MORGAN (trgne se): Gubitak?! Vražiju mater, gubitak! Ne spominji mi tu prokletu reč! Trebalo bi je izbrisati iz svih jezika. Jednostavno zaboraviti! Evo, predsedniče, sav se naježim kad čujem tu reč. (odlazi do stola, seda i diže noge na rasute papire) Moramo, majku mu staru, da nešto pametno smislimo. Nešto što će nam pomoći da pokrijemo taj propust. To je, ipak, nekako najbolje, a? Imaš li ti neki pametan predlog? (uzima havanu) Imaš li nešto pametno da mi predložiš, a? Dž. B. ISMEJ (brzo prilazi i servilno mu pali cigaru): Pa, ne znam, gospodine, ništa pametno ne mogu da smislim. Troškovi popravke broda su, zaista, veliki. Glava me je zabolela zbog tog oštećenog broda. Dž. P. MORAGAN (puši): A kako bi bilo da mi od Admiraliteta zatražimo naknadu za oštećenje koje je pretrpeo Olimpik? Dž. B. ISMEJ (tužno): Razmišljao sam ja o tome, ali, nažalost, ne možemo da dobijemo ništa. Takve štete ne pokriva osiguranje. Ja stvarno nisam pametan šta da uradimo. Ne možemo naterati Admiralitet na silu. Ja... ja... stvarno ne znam šta bi valjalo da preduzmemo. Dž. P. MORGAN (duva dim u visinu): Ako ti ne znaš, ko će da zna?! Ti si, ipak, predsednik moje kompanije. Dužan si 11
da nešto pametno smisliš. Ne možemo da ostavimo tako sve nepokriveno i nezatvoreno, a? Dž. B. ISMEJ: Naravno da ne možemo. Ali, gospodine, stvarno ne znam šta da radimo. Možda vi imate neko rešenje? Ja sam baš nemoćan. Dž. P. MORGAN: Ti si uvek nemoćan kad ne treba! Uvek ponizno tapkaš u mestu! Nikada ti nećeš stvoriti bogatstvo! Ti si za to nesposoban, znaš?! Uvek moram ja sve da ti predlažem. Uvek moram ja da te učim. Dž. B. ISMEJ (ponizno): Ja stvarno nisam kriv, ja sam... Dž. P. MORGAN (zamišljeno): Vidi, mladiću, razmišljao sam mnogo o svemu tome i, evo, nešto mi je baš sinulo. (puši) Hteo bih da se posavetujem sa tobom i da zajedno donesemo pravu odluku. Zato, molim te, ovo je strogo poverljivo i ostaje samo između nas dvojice. Dž. B. ISMEJ: Naravno, gospodine, nema nikakvih problema, ja... Dž. P. MORAGAN: Gledaj, Titanik i Olimpik su dva ista broda, braća blizanci, je l’ tako? Dž. B. ISMEJ: Da, gospodine, gotovo su isti. Dž. P. MORGAN: Dobro. Razlike su sasvim male i nevidljive za obične ljude, je l’ tako? Dž. B. ISMEJ: Pa, možda se može i tako reći. Dž. P. MORAGAN: Može, može! Sve to mi možemo vrlo brzo da ujednačimo i postavimo tako da više niko ne bi mogao da ih razlikuje, je l’ tako? Dž. B. ISMEJ: Pa, verovatno bi moglo uz neka dodatna manja ulaganja. Dž. P. MORGAN: Verovatno?! Svašta! Sigurno, momče, sigurno! Uz neka dodatna ulaganja napravićemo tako da ih niko ne može razlikovati. Dž. B. ISMEJ: Sve bi to moglo, gospodine, ali ne razumem vas, čemu sve to dodatno ulaganje? Dž. P. MORGAN: Polako, predsedniče, ne žuri. Moram ti polako sve objasniti. Kao prvo, gde su naši brodovi? Dž. B. ISMEJ: Kako gde su?! Pa znate da su ta dva u brodogradilištu u Belfastu. Jedan se popravlja, a drugi se polako završava. Dž. P. MORGAN: Sjajno! Jedan kraj drugoga! Idealna prilika! Biće nam mnogo lakše. Možemo mnogo brže i jednostavnije da uradimo ono što ja predlažem. Dž. B. ISMEJ: Izvinite, ne razumem vas, šta predlažete? Dž. P. MORGAN (tiše): Predlažem da zamenimo imena brodova. Dž. B. ISMEJ (preneraženo): Šta-a?! Kako to mislite? 12
Dž. P. MORGAN (puši i tiho se smeje): Hi-hi! Jednostavno, gospodine predsedniče! Na mesto table Olimpik stavićemo novu tablu Titanik i onda, naravno, to uraditi i obrnuto. Vrlo jednostavno i brzo. Niko neće ništa primetiti. Hi-hi! Dž. B. ISMEJ (začuđeno): I? Dž. P. MORGAN (mirno): I – sve je OK! Onda ćemo novi Titanik da opremimo, dobro da ga izreklamiramo, napunimo putnicima i porinemo u vodu. Dž. B. ISMEJ: Ne razumem, šta time dobijamo? Dž. P. MORGAN (gleda ga dugo): Stvarno ne shvataš ništa? Dž. B. ISMEJ (odmahuje glavom): Apsolutno ne, ništa ne shvatam. Dž. P. MORGAN: Hi-hi! Naravno, magarac si ti veliki! Nemaš, prijatelju, mašte! Hi-hi! Nikad nečeš postati bogat čovek. Mnogo si, brate, tupav. Kako ne shvataš, brod će da zaplovi i mi ćemo legalno izvući pare za osiguranje. Dž. B. ISMEJ: I dalje vas, nažalost, ništa ne razumem. Kako ćemo to legalno izvući pare za osiguranje? Pa, brod plovi i... Dž. P. MORGAN (mirno duva dim): Da, prijatelju, ali vidiš, brod može i da se potopi... Dž. B. ISMEJ (zaprepašćeno, izbeči se): Šta?! Kako?! Kako to da se potopi? Dž. P. MORGAN: U toku plovidbe, predsedniče. Dž. B. ISMEJ: U toku plovidbe?! Šta vam to znači? Dž. P. MORGAN (gleda ga, puši): Ti stvarno ne razumeš, a? (duva dim) Ili se praviš nevešt? Pričamo o poslu, brajko. Nisam došao na ljubavni sastanak. Rekoh ti, brod može da se potopi i da završi na dnu okeana. Dž. B. ISMEJ (isprepadano): Kako će da zavši na dnu okeana? Ko će toliki brod da potopi? Kako će da se potopi? Dž. P. MORGAN (smeška se): Šta ja znam?! Može da se desi. Može, kažem. Ništa nije sigurno. Okean je ogroman. Može neka, neka, recimo, velika ledena santa da... Dž. B. ISMEJ (zaprepašćeno): Velika ledena santa?! Dž. P. MORGAN (ne obazire se, mirno puši): Mnogo neuredno, gospodine predsedniče, držiš ovaj sto. Sve ti je, brate, razbacano. Ja ne znam kako se ti u ovom haosu snalaziš? Mrzim neurednost, jer to izaziva opšti košmar. A tada poslovan čovek ne može da donosi dobre strateške odluke. Sredićeš ovaj sto kad ja odem, je l’ jasno? Dž. B. ISMEJ (odsutno): Jasno, gospodine. 13
Dž. P. MORGAN: Sve je tako jasno, prosto. Čisto. Niko ništa neće posumnjati. Novi Titanik, tj. naš oštećeni Olimpik, kao što rekoh, može da doživi neku nezgodu i da, sticajem nesretnih okolnosti, završi na dnu Atlantika. Sve će biti legalno, moći ćemo onda da naplatimo odštetu od osiguravajućeg društva. Zar to nije jednostavno? Namagarčićemo te birokrate i, što je još važnije, izvući ćemo pare i pokriti čitav gubitak. Dž. B. ISMEJ ćuti i zapanjeno ga gleda. Dž. B. MORGAN (gasi cigaru): A onda, gospodine predsedniče, pravimo novi najveći brod na svetu. Brod po kome će nas istorija za sva vremena pamtiti! Gradimo – Ramzesa Velikog! Ha! Zar to nije izvanredno, a? (podiže obe ruke uvis) Dž. B. ISMEJ (tiho): Izvinite, a putnici? Dž. P. MORGAN: Putnici?! Koji putnici? Dž. B. ISMEJ: Pa, putnici sa potonulog broda. Šta će biti sa njima? Zar da svi nastradaju? Dž. P. MORGAN: Svašta! Glupost! Otkud ti to?! Pa ja nisam – satrap! Mislim ja na te jadne ljude. Sve je brižljivo isplanirano i nema tu nikakvih iznenađenja. Nikakvih, predsedniče! (ljulja se u stolici) Vidiš, tuda prolaze mnogi brodovi. Dosta kompanija drži redovne linije. Oni će vrlo brzo, kažem, vrlo brzo priteći u pomoć i spasiti sve te nesrećne putnike. Dž. B. ISMEJ: Ali, gospodine, izvinite, to je baš mnogo riskantno. Mogu nesrećni ljudi, daleko bilo, ni krivi ni dužni da nastradaju. Dž. P. MORGAN: Apsolutno nemoguće, kolega! Apsolutno! Sve je dobro isplanirano. Toliko brodova tuda plovi da će pomoć vrlo brzo stići. Vrlo brzo! Dž. B. ISMEJ: Nemojte tako, gospodine! To je vrlo opasan poduhvat. Ljudi će silan strah pretrpeti, biće u ledenoj vodi na dva stepena Celzijusa. Mnogi to neće moći da izdrže, mnogi će... Dž. P. MORGAN: Ma, dajte, kolega! Ne budite na kraj srca. Biće kratko u vodi, sasvim kratko. Ne može im ništa biti, ništa. Dž. B. ISMEJ (uporno): Ali, gospodine, smrznuće se mnogi u toj ledenoj vodi, znate da je...
14
Dž. P. MORGAN (skoči, spusti noge i lupi rukom o sto): Smrznuće se, kažeš?! Smrznuti?! Šta me briga! Jesmo li mi zdravstvena ustanova?! Hoćemo li brinuti da li će se neko prehladiti ili neće?! Ovo je samo posao! Posao! Nema tu ništa lično! Ne možemo da ostavimo nepokriven gubitak! Hoću da izvučem svoje pare nazad! Neću da dozvolim da me birokrate svuda gule! Hoću svoje pare nazad! Dž. B. ISMEJ (pokunjeno): Ne možemo rizikovati živote toliko nevinih ljudi. To je... to je... nemoguće... Dž. P. MORGAN: Što ne bi mogli? Ko nam to brani, ko? Dž. B. ISMEJ: Pa znate, ipak, žene... deca... stari... to nije... Dž. P. MORGAN: Šta nije, budalo?! (priđe mu i unese mu se u lice) Šta nije? Dž. B. ISMEJ (tiho): Pa... ovaj... to nije... to nije moralno, gospodine! Dž. P. MORGAN (plane): Nije moralno?! Kažeš nije moralno, a?! (urla) A zar je moralno da mi imamo gubitak?! Zar je moralno da ja gubim svoje rođene pare, a?! Je l’ to, bedniče, moralno? Dž. B. ISMEJ (rukom zaštiti grlo): Pa, ovaj... ja... Dž. P. MORGAN (ščepa ga za uvo): Nisu tvoje pare! Nisu tvoje pare, moralisto! Briga tebe! Dobiješ otkaz i odeš u drugu kompaniju da radiš! A ja?! Ko će meni povratiti moje pare? Ko? Svi se vi pravite pošteni, a para-nema! Nema! Gubitak! (cima ga) Daću ja tebi gubitak! Ti si za sve kriv, ti! (pusti ga) Dž. B. ISMEJ (drži se za uvo): Ja nisam ništa kriv... ja sam vas opominjao... vi ste naredili da se brod preoptereti... Dž. P. MORGAN (oponaša ga plačno): Ja sam vas opominjao... ja sam vas opominjao... (svojim glasom): Pa šta što si me opominjao?! Šta me briga za tebe?! Brod je moj i mogu da ga opteretim koliko ja hoću! To je moje pravo! Ja sam vlasnik! Gazda! Ako treba da ga potopim – potopiću ga! Ako hoću da oborim rekord – oboriću ga! Zašto da ne?! Čemu, inače, služe ti glupi brodovi. Ja sam prvi napravio te gigantske brodove. Prvi! To su moji – Titanici! Bogovi! Ne može to svako da uradi! To je zadatak – moćnih ljudi! Nadljudi! Ja sam nadčovek! Graditelj! Razumeš ti to?! Ja sam stvaralac grandioznih dela! Božiji izaslanik! Dž. B. ISMEJ: Gospodine, ja to ne sporim... ja sam...
15
Dž. P. MORGAN (zaneseno): Samo hrabri i nemilosrdni postaju moćni. (pruži i raširi ruke) Gde bi bilo čovečanstvo da nije nas moćnih, gde? Gde bi živeli razočarani da Kolumbo nije otkrio kontinent? Gužvali bi se na ostrvu i ubijali međusobno, kao pobesneli psi. Moćan čovek je pronašao novi put! E, ja sam moćan! Ja donosim čovečanstvu nadu! Ja nosim veru! Ja sam pobunjenik! (počne da šeta) Ja brinem za budućnost čovečanstva! I zato treba da dobijam. Moram i ja nešto da zaradim. Ne radim ja za lepe oči, već da profit napravim. Hoću da budem prvi! Hoću da stignem onu dvojicu i pokažem da sam bolji od njih. Treba biti snalažljiv! Uspešan! Ovo je samo posao! Posao! A u poslu je sve dozvoljeno! Sve! Hu! (dunu i nastavi još brže da se okreće ukrug) Dž. B. ISMEJ (ćuti, shvatio je da je pametnije da ništa ne govori) Dž. P. MORGAN (ljutito): Svi mi kažu – daj ovde, daj onde! Svi nešto traže! Svi me proganjaju kao da sam ja dužan da dajem. Ma, ko meni daje? Ko? Niko! Ko se smilov’o na mene? Ko me je upitao da li mi je teško? Nikad, niko! E, onda, prijatelju, ako je tako, onda – ne dam ni ja! Ne dam! Nikom! Sve ću da uradim da postignem ono što sam zacrtao! Sve! Niko me više neće sprečiti! Biću ja najveći i najbogatiji! Prvi! Jedini! Večito prvi! (stane) Stanka. Nijedan ništa ne govori. Ćute i stoje jedan naspram drugog. Dž. P. MORGAN: To je tako! Živi ili umri! Uzmi ili ostavi! Grabi ili ćeš biti pojeden! To je naš život! Nema tu prenemaganja i gubitaka! Profit mora da se pravi! Žrtve nisu bitne! Njih niko ne pamti! Važno je da se tržište osvoji i da se konkurencija pobedi. Zato se moraju pokriti svi troškovi! Moraš da udaviš sve troškove! To je nužnost! To su pravila igre! Ili ćeš ti nekog pojesti ili će taj neko pojesti tebe! To je stvarnost! Nema laži! Kapitalizam je večan! On je prirodan. Čovek voli da pije krv svoga bližnjeg. Pa, šta? Volimo mi to svi pomalo. Ja bar to priznajem. To me i drži u životu. (napući usta) Srrrk! Hi-hi! Srrrk! (briše rukom usta) Hu! Vruća ljudska krv! Hi-hi! 16
Dž. B. ISMEJ se strese. Učini mu se kao da gazda pije njegovu krv. Zaljulja mu se u glavi. Umalo se ne sruši na pod. Dž. P. MORGAN (seda na sto i ugasi lampu, mrak): Dakle, šta ti, predsedniče kompanije, predlažeš da radimo? Kako da pokrijemo gubitak, moralisto? Tajac. Svuda mrak. Dž. B. ISMEJ (kašlje): Pa... ovaj... kako da kažem... razmišljao sam mnogo... možda bismo mogli da... da ubrzamo završetak Titanika i da... da, ovaj, da ga... što pre osposobimo da plovi... Lampa sine. Dž. P. MORGAN pažljivo sluša. Dž. B. ISMEJ (nervozno): ...Slažem se da moramo... gubitak da pokrijemo... ali, ne onako... znate... to je mnogo rizično... zato je bolje da... da Titanik... Lampa se ugasi. Mrak. Stanka. Dž. B. ISMEJ (čuje se kako uzdiše): ... da Titanik što pre... što pre... Lampa sine. Dž. B. ISMEJ (nesigurno): ... da Titanik što pre... Lampa se ugasi. Mrak. Stanka. Dž. P. MORGAN: Šta što pre? Dž. B. ISMEJ: Pa, da što pre... krene da plovi... da plovi i da stigne... 17
Dž. P. MORGAN (uzvikne): Nazad! Lampa sine. Dž. B. ISMEJ: ... da stigne da pokrije gubitak do kraja ove godine. Dž. P. MORGAN (skoči sa stola): Bravo, predsedniče! Bravo! Odlična ideja! Sjajna! (prilazi mu i snažno ga lupa po leđima) Bravo! Dobro si se setio! To je u duhu današnjeg vremena! To je danas moderno! Stići pre svih! Stići i prestići! Skratiti vreme! Putujte brzo! Vreme je novac! (zadovoljno) Bravo, predsedniče! Znao sam da ti imaš rešenje, znao! Odlična ideja! Kad si tamo da si ovamo! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! Bravo! Trka može da počne! Sad ili nikad! (tapše) Dž. B. ISMEJ (neodlučno): Ne razumem... ja sam mislio da pokušamo... Dž. P. MORGAN (oštro): Nema šta da pokušamo! Neću to više da čujem! Morgan nikad ne pokušava! Morgan uvek uspeva! Morgan ispunjava san svakog čoveka! Morgan je san! Morgan može sve! (viče) Sledite Morgana i bićete srećni! Istinski srećni! Nema vraćanja! Nema čekanja! Napred, samo napred! Nova budućnost se rađa! Sve se ubrzava! Točkovi se okreću! Brže, brže! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! Trka počinje! Morgan mora da pobedi! Morgan je uvek prvi! Prvi! Dž. B. ISMEJ: Tako bismo pokrili gubitak do kraja godine, jer možemo imati dosta putnika koji bi... Dž. P. MORGAN: Naravno! Moramo sve rekorde da srušimo! Hoću da naše ploveće tvrđave lete! Lete! Hoću rekorde! Hoću da mi Titanik slavu donese! Slavu, predsedniče! Neka čovečanstvo pamti dokle postoji moj Titanik! Morganov brod! Izvrsno! Prava stvar! XX vek počinje gigantskim Morganovim Titanikom! Bravo! Brzina, snaga, raskoš! Utopija! To je XX vek! Vek nauke i tehnike! Morganov vek! Morgan prvi probija sve prirodne granice! Prkosim prirodi i vremenu! Skraćujem vreme! Smanjujem prostor! Ubijam troškove! (tapše oduševljeno) Dž. B. ISMEJ nemo stoji i gleda u njega. Dž. P. MORGAN (živo): Idemo, mladiću, nema čekanja! Živo, živo! Počinje naša trka sa vremenom! Moramo pobediti vreme! To je naša misija! Ti postaješ neko i nešto. 18
Ulaziš u istoriju kao predsednik kompanije koja je napravila najveći i najbrži brod na svetu. To je tvoj zadatak. Nema čekanja, nema otezanja... Dž. B. ISMEJ (zbunjeno): Ali, gospodine, ja... Dž. P. MORGAN: Nema čekanja! Samo napred! Ja naređujem, punom parom napred! Punom parom! Dž. B. ISMEJ: Znam, gospodine, ali ima... Dž. P. MORGAN: Koliko iznosi rekordno vreme prelaska Atlantika? Dž. B. ISMEJ: Rekord je 5 dana 11 časova i 37 minuta, gospodine... Dž. P. MORGAN: Ko drži rekord? Dž. B. ISMEJ: Mauritanija je još 1907. god. dobila „Plavu traku”. Dž. P. MORGAN: Koliko je išla? Dž. B. ISMEJ: 27,4 čvorova. Dž. P. MORGAN: Samo?! (svečano podigne glas): Gospodine predsedniče, želim da na svom prvom putovanju naš Titanik preuzme tu „Plavu traku” i da obori rekord od – 5 dana 11 časova i 37 minuta. Jesam li jasan, momčino? Dž. B. ISMEJ: Ali, gospodine, mi nismo još završili brod, treba nam dosta da... Dž. P. MORGAN: Sve ćeš dobiti, predsedniče! Hoću da popraviš brod do aprila i da to bude... Dž. B. ISMEJ: Aprila?! Ma, nemojte, molim vas, to je nemoguće! To je mnogo kratak rok. Imamo još dosta... Dž. P. MORGAN (oštro): Ništa me ne interesuje! Trka je počela! Vreme ti teče! (izvadi džepni sat) Sad! (podigne prst uvis) Hoću da to bude najskuplji brod u istoriji. Opremićemo ga kao najlepši evropski dvorac. Piti neka pripremi ubistvenu kampanju. Hoću da i ribe na dnu okeana šapuću o Titaniku. Pokazaćemo svetu kako izgleda budućnost! Napravićemo spektakl! Svi će biti zgranuti. Hoću da budu zabezeknuti i uplašeni! Hoću da drže otvorena usta! Otvorena usta! Tada čovek sve guta! Ništa ne oseća, samo guta, guta! Kupuje! Troši! Ne razmišlja! Sluša samo nas i veruje nam sve! Nateraćemo mi potrošača da stalno putuje. Ha-ha! Fenomenalno! To je smisao. Tamo-‘vamo! Tamo‘vamo! Nije važno kuda. Samo da se putuje. Tamo‘vamo! Ha-ha! Samo da ne bude dosadno. Putovaćemo sve brže! Čovek će imati sve više slobodnog vremena i biće mu onda još dosadnije. Haha! Zato će morati ponovo da putuje. Sve brže i brže. 19
To je taj začarani krug. Pokušavaju da pobegnu od sebe i pune našu kasu. To je posao. (šeta) Mi čovečanstvu pomažemo da ne poludi, a, usput, dobro zarađujemo. Spajamo lepo i korisno. Svi se zabavljamo, ali oni plaćaju ceh nama. Plaćaju nam da im smišljamo neke nove zabave. Traže nova uzbuđenja! Bože kako je to lepo! To je ta budućnost! Svi moraju biti odani našoj kompaniji! Svi moraju biti naši! Dž. B. ISMEJ: Kako to mislite – svi? Ko to – svi? Dž. P. MORGAN: Svi narodi! Sve rase! Svi staleži! Svi moraju biti na Titaniku! Svi moraju da plove sa nama! Dž. B. ISMEJ: Zar ćemo prevoziti i siromašne? Dž. P. MORGAN: Naravno, predsedniče. Dž. B. ISMEJ: Zašto njih, gospodine? Nema neke velike koristi od njih. Oni će nam samo smetati. Ne trebaju nam oni. Dž. P. MORGAN (pobedonosno se nasmeja): E, tvrda glavo! Ne vodi se tako kompanija. Zapamti, svi ljudi su jednaki! To je osnovno načelo našeg poslovanja. Ne mogu samo bogati da nam donose profit! Moraju tu pivilegiju da imaju i obični, mali ljudi! A znaš zašto? Dž. B. ISMEJ: Ne, ne znam, gospodine. Dž. P. MORGAN: Zato što će ti mali ljudi na daljinu videti bogatstvo Prve klase i tada će shvatiti da je Amerika njihova obećana zemlja. To je poslednja šansa da uspeju. Kad se obogate, kad nešto stvore, oni će putovati samo našom kompanijom. Putovaće da dokažu sami sebi da su uspeli u tom novom svetu. Mi smo im mera uspeha. To je to, predsedniče. Obični mali čovek, skučen u svom nemanju, naša je velika šansa. Na njemu se prave najveće pare. Kad se najede i napije, tražiće da putuje i da pobegne od dosade. Tu smo onda – mi! Nama se veruje. Mi smo uspešni! Zato, upamti za sva vremena, svi su jednaki pred Bogom, Zakonom i Profitom! Svi! Dž. B. ISMEJ (iskreno): Nikad nisam tako razmišljao. Dž. P. MORGAN: Naravno da nisi. Zato nikad nećeš napraviti pare. Ti imaš plašljivu činovničku dušu. Ti ne shvataš vreme. Treba da znaš da se novac pravi na glupostima. Sitnicama. Običnim, malim stvarima. Treba dobro poznavati ljudsku prirodu i onda joj na sve načine podilaziti. Tu ne treba nikad štedeti, jer se to ulaganje uvek isplati. Uvek! Samo treba biti strpljiv i 20
uspeh onda sam dolazi. Sam! Ali to sve treba unapred videti. Vidiš li ti sve to? Dž. B. ISMEJ: Pa... ovaj... ja se trudim... Dž. P. MORGAN: Ne vidiš ti ništa! Ništa! Zato moraš da slušaš i izvršavaš tačno ono što ti se naredi. Slušaj i radi ono što ti ja kažem. Nema više vremena za gubljenje, april se približava i ja hoću da... Dž. B. ISMEJ: Ali, gospodine, april je suviše blizu, ja ne... Dž. P. MORGAN (glasnije): Ne gubi vreme, mladiću! Trgni se i nagazi sve ljude! Nemoj da oklevaš! Zadatak se mora ispuniti! Nema milosti ni za koga! Gledaj samo sebe i svoj lični interes. Ako treba sebe da spasiš, gurni sve druge u vodu! To je život, to je normalno. (prilazi mu) Ako mnogo razmišljaš, nikad nećeš uspeti. Svi će te prestići. A biti neuspešan nije život, to je tavorenje. To je pakao za moćne ljude. Zato hrabro napred! Čvrsto pritegni uzde! Šibaj! Udri! Kažnjavaj! Gazi! Sve je pod tobom. Ja ti nudim ono što ti niko nikad ne bi ponudio. Nudim ti da postaneš bogat i slavan! Nudim ti, čoveče, san, razumeš li ti to? Dž. B. ISMEJ: Ja, ovaj... hvala... ja nisam... ja... znate... ja... Dž. P. MORGAN: Ne mucaj! Trgni se, mladiću! Nudim ti san! Zapni i budi okrutan! Pokreni ljude! Napravi operativne planove i surovo kažnjavaj sve one koji ne poštuju postavljene rokove. Ljude moraš kažnjavati i prezirati. Što ih više budeš prezirao, oni će te više voleti. Njihov strah je tvoj najveći saradnik. Budi pametan i gledaj samo sebe. (pođe prema vratima) Dž. B. ISMEJ: Idete? Dž. P. MORGAN: Naravno, sve je dogovoreno. Ti si sad na potezu. Neću da ti smetam. Imaš odrešene ruke, predsedniče. Dž. B. ISMEJ: A kad se, gospodine, ponovo vidimo? Dž. P. MORGAN: Šta ima da se gledamo?! Radi ti svoj posao i sve će biti – OK! Bolje da ti što manje dolazim. Ha-ha! (krene) Dž. B. ISMEJ (brzo pođe za njim): Znači, znači da se vidimo tek u aprilu? Dž. P. MORGAN: Da, sigurno u aprilu. Na sami dan plovidbe. Dž. B. ISMEJ: Hoćemo li zajedno ploviti? Dž. P. MORAGAN: Nećemo. Dž. B. ISMEJ: Zar nećete na prvu svečanu vožnju? Dž. P. MORGAN: Neću. 21
Dž. B. ISMEJ: Zar nećete da prisustvujete obaranju rekorda? Dž. P. MORGAN: Neću. Dž. B. ISMEJ: Nećete?! Ne razumem, zašto? Dž. P. MORGAN (kraj vrata): Lednici su tada veliki, predsedniče! Hi-hi! Dž. B. ISMEJ: Ali, gospodine, plovićemo na pravom Titaniku. Dž. P. MORGAN: Znam, zato i neću. Hi-hi! Dž. B. ISMEJ: Zašto, gospodine? Dž. P. MORGAN: Zato što je i gubitak velik. Hi-hi! (izađe) Dž. B. ISMEJ sam, stoji preneraženo. Stanka. Dž. B. ISMEJ (plane): Bednik! Ološ! Smrad! (oponaša ga) Zato što je gubitak velik! (svojim glasom) Kao da sam ja napravio taj gubitak. (oponaša ga) Nudim ti da postaneš bogat i slavan! Hi-hi! Ha-ha! (normalno) Bandit! Razbojnik! Ubica! Ko zna koliko je taj ljudi pobio?! Zlikovac! Prilazi stolu i nervozno zvoni. Ponovo zvoni, jače i brže. Užurbano ulazi SEKRETAR. SEKRETAR (blago se nagne): Izvolite, gospodine predsedniče, zvali ste me? Dž. B. ISMEJ (sedne u stolicu, zavali se i podigne noge na sto): Šta sam ja naredio, mladiću? SEKRETAR (zbunjeno): Ne znam, predsedniče, na šta to mislite? Dž. B. ISMEJ (glasno): Jesam li ja naredio da me niko ne uznemirava? Jesam li ja naredio da me uvek obavestite kad ovaj... SEKRETAR (uplašeno): Ali, gospodine predsedniče, on uvek tako naglo upadne da ja ne mogu... Dž. B. ISMEJ (besno): Baš me briga! To je tvoj problem! Hoću da se moja naređenja izvršavaju! Ne može mi u kabinet upadati ko hoće i... SEKRETAR (glas mu drhti): Ali, on je... Dž. B. ISMEJ (urla): Baš me briga! Ja sam predsednik! Ja vodim ovu kompaniju! Ti si dužan da slušaš samo mene! Samo mene! Otpušten si, dečko! (pali havanu) Otpušten! Idi!
22
SEKRETAR (plačno); Nemojte, molim vas, gospodine predsedniče... Dž. B. ISMEJ (viče): Marš napolje! Neću više da te vidim! Marš, gnjido! SEKRETAR briše suze, povlači se unazad i jeca. Nespretno izlazi i zatvara vrata. Dž. B. ISMEJ sedi sa nogama na stolu i polako pušta dimove. Pažljivo gladi svoje tamne brkove. Izgleda zadovoljno. Odjednom se vrata odškrinu. Proviri glava Dž. P. MORGANA. Lice razvučeno u blagi osmeh. Dž. B. ISMEJ se prenerazi, brzo skida noge sa stola, cigara mu ispadne od uzbuđenja. Dž. P. MORGAN (veselo): Vreme leti, momče! Sat kuca! (okreće glavu levo- desno) Tik-tak! Tik-tak! Tamo-‘vamo! Tamo‘vamo! Nemoj da se udaviš! Čuvaj sebe! Tik-tak! (polako zatvara vrata i povlači se) Dž. B. ISMEJ (sam, nagne se preko stola, isplazi jezik i iz sveg glasa): Ble, ble, ble! Vrata se polako otvaraju. Lagano. Dž. B. ISMEJ se uozbilji i ukipi. Stanka. Vrata se opet polako zatvaraju. Stanka. Dž. B. ISMEJ (ponovo sam, uhvati se dole, trese i isplazi jezik): Ble, ble, ble! Ble, ble, ble!
ZAVESA DRUGI ČIN Kabinet Dž. B. Ismeja. Sve je kao u prvom činu samo su nad raširenim projektima nagnuti, pored Dž. B. Ismeja, glavni inženjer
23
kompanije HARLAND i VOLF – g. Džejms Mil i g. ing. Tomas Endrjuz. Svi su u elegantnim košuljama. Sakoi su im prebačeni preko stolica. Rade već duže vreme. Sva svetla su upaljena. Sve blješti. Upaljena je i lampa na stolu. Slika Dž. P. Morgana se nakrivila ulevo. Dž. B. ISMEJ (ispravi se i protegne): Uh! Leđa me zaboleše! Gospodo, dosta je bilo. Nemamo više vremena za bacanje. Vreme je novac! Morate ispoštovati sve rokove. Nema više odstupanja i odugovlačenja. Propaganda je uveliko krenula. Hoću da zaplovimo – 10. aprila, je l’ vam jasno? Dž. MIL (nasmejano, ispravi se): Nema problema, gospodine predsedniče! Sve ide kao po koncu, nećemo probiti termin. Sve je pod kontrolom! Otklonićemo sve primedbe brzo. Ništa ne brinite. Napravili smo svetsko čudo. To je najmoćniji brod na svetu! Sagradili smo ga u rekordno kratkom roku. Biće on ponos vaše kompanije. Svi vam zavide i svi vam se već dive. Hehe! Dž. B. ISMEJ (odmahnu rukom): Zavide?! Budale! Čuo sam da pričaju da Titanik neće moći da zaplovi. Dž. MIL: A zašto ne bi mogao? Dž. B. ISMEJ: Pa, kažu da je pretežak i da neće nikad moći da obori rekord koji drži Mauritanija. Dž. MIL: Gluposti! Titanik je osmo svetsko čudo! Najveće dostignuće nauke i tehnike. Videćete šta taj brod može. Zanemeće ljudi od čuda kad ga budu videli u akciji. To, gospodine, nije brod, to je – okeanski hrt koji će preleteti Atlantik. Dž. B. ISMEJ (pali havanu, zadovoljno): Moramo oboriti rekord! Moramo biti prvi! Hoću da ulijem novu nadu čovečanstvu! Novu veru u nauku i tehniku! Svi gledaju u nas. Gospodo, mi otvaramo novu stranicu istorije. Posle naše plovidbe svet će biti drugačiji. XX vek donosi čovečanstvu san! Zato ja tražim da se rokovi ispune. Hoću da sve bude perfektno. Perfektno! Dž. MIL: Bez brige, gospodine predsedniče. Nema problema. Imate najbolji brod na svetu. Svi smo ponosni zbog toga. Svi shvatamo vašu misiju. Ovo je veliki izazov za
24
XX vek. Sve nam je jasno i zato ne brinite. Sve je pod kontrolom! Dž. B. ISMEJ: Dobro g. Mil, drago mi je da je tako. Međutim, ja moram da brinem i o ekonomskoj računici. Moram tačno da znam koliko ste ljudi planirali da bude na brodu. Dž. MIL (stavlja naočare): Evo, sad ću vam odmah reći. Kolega i ja smo na osnovu vaših uputstava precizno izračunali. Malo se nismo baš složili, ali ja, ipak, mislim da... Dž. B. ISMEJ: Zašto se niste složili? Dž. MIL (smeška se): Ta ništa strašno! Nismo mogli da se složimo oko putnika Treće klase. Dž. B. ISMEJ: Zašto? Dž. MIL (odmahnu rukom): Ma, nije važno... Dž. B. ISMEJ: Meni je sve važno! Hoću da čujem. Dž. MIL: Ma, ništa! Vidite, gospodine predsedniče, moj mladi kolega tvrdi da je 740 putnika Treće klase mnogo, jer... Dž. B. ISMEJ (okrene se T. Endrjuzu): Mnogo?! Zašto mislite da je to mnogo putnika? T. ENDRJUZ (odsečno): Mislim da je mnogo, gospodine predsedniče. Nema potrebe za tolikim putnicima Treće klase. Dž. B. ISMEJ: A šta vi predlažete, gospodine Endrjus? T. ENDRJUZ: Ja predlažem, gospodine, jedno krajnje radikalno rešenje. Možda vam se to neće baš svideti. Dž. B. ISMEJ (zainteresovano): Kakvo radikalno rešenje predlažete? Dž. MIL (napadno): Ta, molim vas, on predlaže da izbacimo putnike Treće klase sa broda. Dž. B. ISMEJ: Kako to mislite – da izbacimo? T. ENDRJUZ: Poštovani gospodine, moj predlog je da Treće klase uopšte ne bude na brodu. Dž. B. ISMEJ: Zašto da ne bude, mladiću? Dž. MIL (brzopleto): Ma, gluposti! To smo već, kolega... T. ENDRJUZ (mirno): Predlažem da ih ne bude iz dva ključna razloga. Prvo, zbog bezbednosnih razloga, jer ako se planira da se razvije velika brzina broda, onda ne... Dž. MIL (napadno): O, Bože, kolega! Nemojte ponovo da zamaramo... Dž. B. ISMEJ (podozrivo): Pustite ga neka govori. Recite mi, šta smeta Treća klasa brzini broda?
25
Dž. MIL: Ma, ne smeta, gospodine predsedniče, ništa. Suvišno je, kolega, opet o tome da pričamo. Nemamo pravo da zamaramo gospodina predsednika. Nema on vremena za bacanje da bi slušao vaše sulude teorije. Dž. B. ISMEJ: Kakve su to vaše teorije, gospodine? T. ENDRJUZ (sigurno): Predložio sam glavnom konstruktoru, gospodinu Milu, da za svaki slučaj, bar za ovu prvu, probnu vožnju, napravimo još dve ili tri rezervne komore... Dž. B. ISMEJ: Šta će nam te rezervne komore? Dž. MIL (vrti glavom): Ma, gluposti! To je... T. ENDRJUZ: Mislim, gospodine, da su nam one neophodne, jer ako, ne daj Bože, pri tako velikoj brzini brod udari u nešto, može... Dž. B. ISMEJ (panično): Gde da udari brod, čoveče? Dž. MIL (prevrće očima): Nema gde da udari, gospodine! To su obične gluposti. Izmišljotine i spekulacije koje... Dž. B. ISMEJ (glasnije): Gde da udari brod, gospodine Endrjus, vas pitam? T. ENDRJUZ (neodlučno): Ne znam, gospodine... Iznosim samo pretpostavku. Mislim, za svaki slučaj... Dž. MIL (grohotom): Ha-ha! Smešno! Svašta! Mladi kolega vi ste zaista još neiskusni. Nemojte da se ljutite, ali to sada već moram da vam kažem. Kada biste imali moje iskustvo i godine, znali biste da je to što govorite nemoguće. T. ENDRJUZ: Zašto je nemoguće, gospodine? Mislite da brod ne može, nekim slučajem, da se sudari sa... Dž. MIL (veselo): Ha-ha! Baš me ovo zabavlja! Reći ću vam, mladi kolega, da je to – apsolutno nemoguće! Prvo, zato što je brod opremljen najsavremenijom tehnikom na svetu i ništa, baš ništa ga ne može iznenaditi. A drugo, dragi moj, kada bi se, ne daj Bože, ta nemoguća stvar već i desila, što je ponavljam, neverovatno suluda pretpostavka, onda Titanik ne može da potone. T. ENDRJUZ (začuđeno): Kako to mislite – ne može da potone? Dž. MIL (oštro): Lepo, kolega! Titanik ne može da potone! T. ENDRJUZ (uporno): Zašto ne bi mogao, gospodine Mil? To je, ipak, samo brod i normalno je da... Dž. MIL (plane): E, nije normalno, kolega! To nije običan brod. To je najveće oličenje kreativnosti ljudskog uma! A kao delo uma, on je i božansko delo! Njega bogovi čuvaju. On nosi njihovo ime. On je poslednja nada svima nama 26
da će XX vek biti nešto sasvim drugo. Nešto novo. On je vera da će svet biti bolji i da će progres, napokon, svuda pobediti. T. ENDRJUZ: Ja, gospodine, govorim o tehničkim karakteristikama broda, ja ne... Dž. MIL (zaneseno): Ma, pustite to! Ja govorim nešto drugo. Njegovom izgradnjom pokazujemo da se definitivno i neopozivo udaljavamo od ljudoždera i da, napokon, pobeđujemo prirodu kako u sebi, tako i oko nas. On je večni simbol čovekove iskrene pobune i nepristajanja. On je siguran dokaz da je materija pobedila običan duh i da je priroda savladana. Ukroćena! Priroda je okovana i povlači se pred našim čeličnim umom. Nema joj više pomoći! Mi postajemo gospodari prirode! T. ENDRJUZ: Kolega, izvinite, ali ja ne govorim o tome, ja... Dž. MIL (silovito): Čovek će izmeniti prirodu i svet učiniti boljim, kolega! To je zadatak nas – stručnjaka! Pred umom stručnjaka svi se povlače. Pred stručnjakom se priroda umiri. Ona drhće! Moli! Niko više čoveku neće moći da stane na put! Čovečanstvo je oslobođeno! Nema povratka na staro! Nauka i tehnika su svemoćne! XX vek je doba ljubavi i mira! XX vek je nova utopija! T. ENDRJUZ (smireno): Gospodine, ja ne poričem sve to što vi govorite. Ja vas potpuno razumem i cenim vaše nagomilano iskustvo, ali dozvolićete mi da, ipak, posumnjam, jer ovde je... Dž. MIL (odsečno): Nema mesta nikakvoj sumnji, mladi kolega! Ja sam stariji od vas i samim tim, konzervativniji i oprezniji. Pa, opet, uprkos tome, nema mesta nikakvoj sumnji. Zašto? Zbog čega? Nauka je tu da otkloni svaku sumnju. Tehnika nas uverava da je to moguće. Moguće, kolega! Zato vam ja odgovorno tvrdim da je naš brod – nepotopiv! Ne-po-topiv! Ponavljam, nepotopiv! Stanka. T. Endrjuz duboko uzdahnu. Dž. B. ISMEJ (polako, otežući): A koji je, gospodine Endrjus, vaš drugi razlog zbog koga treba da izbacimo Treću klasu? T. ENDRJUZ (potišteno): To je, gospodine predsedniče, ekonomski razlog. Vi se u to bolje razumete od mene.
27
Samo mislim da je neisplativo voziti 740 ljudi za nekoliko funti. Dž. B. ISMEJ (pobedonosno): Ipak ste vi, mladiću, nemojte se ljutiti, nesposobni da vidite i razumete strategiju kompanije. Naš cilj je da svim ljudima damo podjednaku šansu. Svi ljudi su jednaki pred Bogom, Zakonom i Profitom. (važno) To je strategija! Ne možemo mi osloboditi treći stalež privilegije da donosi profit. To, prijatelju, nikako! Svi moraju da uživaju u našoj slobodi, ali svi su dužni da nam pune blagajnu. Ne smemo da zanemarimo treću klasu, oni mnogo obećavaju. Oni su naša unosna investicija. T. ENDRJUZ (raširi ruke): Povlačim se, gospodine predsedniče, jer vas ništa ne razumem. To su za mene, običnog inženjera konstruktora, nejasne strategije. Ali, pored svega, hteo bih još da vam... Dž. MIL (oblači sako): Mislim da je dosta, kolega! (daje mu sako) Vreme nam svima brzo odmiče. Puno posla nas još čeka i ja bih da krenemo. (pođe) Ali, pre nego što odemo, samo da vam odgovorim da će na brodu biti ukupno – 2224 čoveka. Dž. B. ISMEJ (uspravi se): Šta rekoste?! 2224?! Zašto toliko? Dž. MIL (važno): Mora, gospodine predsedniče, mora! To je čitav jedan grad na vodi. Treba da se sve to preveze i da, pri tom, oborimo postavljeni rekord. Nije to baš tako lako. Ima tu dosta posla za 903 člana posade i... Dž. B. ISMEJ: Koliko članova posade? Dž. MIL (smeška se): Tačno – 903, gospodine predsedniče! Dž. B. ISMEJ: Zar to nije mnogo, gospodo? Dž. MIL: Nije, predsedniče! Treba opslužiti toliku grdosiju. Treba uslužiti i sve putnike. Usput, da vam kažem i to da će putnika Prve klase biti – 350, Druge klase – 300, a za Treću klasu ste već čuli podatak. Dž. B. ISMEJ (trlja ruke): Odlično, momci! Vi ste pravi! Nastavite samo tako. (prati ih prema vratima, mladog inženjera tapše po leđima) Glavu gore, mladiću! Glavu gore! Uči zanat i ćuti! Tvoje vreme će doći! Samo malo više samopoštovanja i smelosti! Mi smo predodređeni za uspeh! T. ENDRJUZ (nesigurno): Ja... hvala... izvinite... hteo sam... još da vam... Dž. MIL (povlači ga za rukav): Dosta je bilo, mladiću! Zahvaljujemo vam se, gospodine predsedniče. Sve je dogovoreno, 28
ništa ne brinite. Sve je pod kontrolom! Izvršićemo sva vaša naređenja. Plava traka će biti naša! Zajednička! Uspećemo sigurno! (rukuje se) Dž. B. ISMEJ (pruža ruku): Samo napred, gospodo! Mi smo nepotopivi! Pobedićemo prirodu! Savladaćemo vreme! (ide za njima) Dobro, g. Mil, vidimo se na svečanoj plovidbi, a do tada... Dž. MIL (izveštačeno): O, gospodine predsedniče, baš sam blesav! Izvinjavam se mnogo, ali moj mladi kolega će me zameniti za tu svečanu priliku. Nije meni do toga. He-he! Neka idu mlađi ljudi. Taj provod je za njih. Na kraju krajeva, na mladima svet ostaje. He-he! (kreće ka vratima) Dž. B. ISMEJ: Baš lepo, g. Mil. Vi ste pravi ste džentlmen. (okrene se mladom inženjeru): Gospodine Endrjuz, puno sreće u radu! Vidimo se na dan putovanja... T. ENDRJUZ: Ali, ja... gospodine... Dž. MIL (glasno): Zahvalićete se drugi put, kolega! (otvara vrata) Hvala vam još jednom, gospodine predsedniče. Do skorog viđenja! (povuče T. Endrjuza) Zbogom. (izlaze) Dž. B. ISMEJ: Doviđenja, momci! Ne gubite vreme! Hoću novi svetski rekord! (ostane sam) Hoću slavu! Hoću moć! (hoda po kabinetu važno) Ha-ha! Divno! Postaću slavan i bogat! Moja deca će biti ponosna. (stane na sredinu kabineta i podigne desnu ruku) Predsednik kompanije VAJT STAR, gospodin Džozef Brus Ismej, čiji je brod Titanik – osmo čudo sveta – oborio sve svetske rekorde, nedavno je izjavio da su nauka i tehnika konačno pobedile prirodu... (zauzme drugu pozu, izmenjenim glasom) Gospodine predsedniče, šta za vas danas predstavlja Titanik? (svojim glasom) Gospodo, Titanik je čoveka približio novom dobu, dobu u kome će se ostvariti vekovni san svakog čoveka da živi u miru, bogatstvu i slobodi. Mi dokazujemo da je utopija moguća. Nema više zaostalosti i bede, podela i ratova, nacionalizama i revolucija, nema više muke i patnje. Pred nama je novo mašinsko doba, koje će čoveku doneti sve ono što mu je uvek bilo nedostupno. Tako će čovečanstvo biti usmereno samo na svoj duhovni razvoj. (menja pozu, izmenjenim glasom) Gospodine predsedniče, recite nam kakva je vaša uloga u svemu tome? (svojim glasom, svečano) Gospodo, moja žrtva za napredak je nevažna. Ja sam 29
profesionalac, ja ne pridajem nikakav značaj svojoj malenkosti. Neko je, ipak, ovo sve morao da uradi, da to nismo bili mi, učinio bi to neko drugi. To je sigurno. Ja sam samo sluga Božijih zapovesti. Neka moje ime bude vezano uz Titanik i neka bude zapisano u nekom istorijskom muzeju onih izuzetnih pojedinaca koji su doprineli razvoju čovečanstva. Hvala vam, gospodo, izvinite, moram da žurim. (žurno prelazi na drugu stranu i seda nasmejan za sto): Sjajno! To je to! To je život! Treba razumeti duh svoga vremena! (telefon na stolu zazvoni) Predsednik! Da, dobro, neka uđe. (zauzima pozu, zamišljen) Ulazi V. Dž. Piti, kicoš, namirisan i elegantan. Dž. B. Ismej se ne pomera, gleda u papire. V. Dž. PITI (nakašlje se): ...Gospodine predsedniče... Dž. B. ISMEJ podigne prst, ali ne diže glavu. Stanka. V. Dž. PITI popravlja revere i zalizuje kosu. Dž. B. ISMEJ (lagano podiže glavu i teatralno se zavaljuje u stolicu): O-o, da, da, osećam tvoj novi miris, dečko. Ti, namazanko, svaki put drugačije mirišeš... V. Dž. PITI (smeška se zadovoljno): He-he! Gospodine predsedniče, čovek koji vodi propagandu i reklamnu kampanju mora uvek perfektno da izgleda. (zalizuje kosu) A imati tu čast da se vodi kampanja za najluksuzniji brod na svetu je, moram to priznati, izuzetno velika odgovornost i obaveza. Dž. B. ISMEJ (jalno): Kako ide posao, mladiću? Čuo sam od nekih vrlo uticajnih ljudi u Londonu, da si ti postao najomiljenija figura u ženskim krugovima, kažu mi... V. Dž. PITI (gladi brkove): Ma, priče, samo priče! He-he! Znate i sami kakav je naš narod. Niko ne vidi koliko radim da bih doveo na brod najmoćnije ljude na ovoj planeti. Dž. B. ISMEJ: I, kako ide? Javljaju li se ljudi? V. Dž. PITI: Pa, zahvaljujući mom neodoljivom šarmu, uspevam da osvojim srca gospođa i kćerki. Znate, žene su željne senzacije i pokazivanja, i ja ih zavodim da... Dž. B. ISMEJ: I kako ide? V. Dž. PITI: Šta, zavođenja? Mislite kako to... 30
Dž. B. ISMEJ: Ma, ne, direktore! Interesuje me kako napreduje spisak putnika Prve klase. Hoće li ljudi da putuju sa nama? V. Dž. PITI (važno): Gospodine predsedniče, sve karte su rasprodate! (povisi glas) Rasprodate! Nema više ni jedne jedine. Reklamna kampanja je potpuno uspela. Interesovanje je sve veće i ja bih predložio... da... ali, ne znam imam li pravo na to, gospodine? Dž. B. ISMEJ: Samo napred, direktore. Slušam te pažljivo. Šta si to hteo da mi predložiš? V. Dž. PITI (priđe mu i tiše): Pa, gospodine, vi znate moje organizatorske sposobnosti, a, koliko sam načuo, gazda me je već nekoliko puta javno pohvalio, zar ne? Dž. B. ISMEJ (brzo): Ne znam, nisam ništa čuo. No, da čujem taj tvoj predlog? V. Dž. PITI (gleda ga nepoverljivo ispod oka): O, da! Pa, vidite, ja bih vam predložio da izvršimo neka mala, dodatna ulaganja i da napravimo neka pomeranja... Dž. B. ISMEJ (oprezno): Na kakva to pomeranja misliš? V. Dž. PITI (šeretski): Ma, ne mislim ja na pomeranja u kompaniji. Tu nam nikakva pomeranja nisu potrebna. Tu je sve savršeno. Mislio sam da izvršimo premeštanje putnika koji plove sa nama. Dž. B. ISMEJ: Budi konkretniji, direktore. V. Dž. PITI (kiselo se osmehne): Predlažem, gospodine, da putnike Druge klase prebacimo u Treću klasu. Da u izmenjene kabine Druge klase dovedemo sve one koji hoće da budu viđeni u Prvoj klasi. Dž. B. ISMEJ: A šta će biti sa Trećom klasom? V. Dž. PITI: Tu će biti putnici Druge klase. Dž. B. ISMEJ: A putnici Treće klase? Gde ćemo njih smestiti? V. Dž. PITI (prezrivo): Fuj! Oni nam ne trebaju! Oni tako smrde! Pih! Dž. B. ISMEJ (plane): To ne dolazi u obzir! V. Dž. PITI (iznenađeno): Zašto? To je sasvim – OK! To je pravi potez! Zaradićemo jako dobro, što nam je cilj, a, istovremeno, ispunićemo želje svih onih koji bi hteli da plove. Svi oni hoće u Prvu klasu. Ja ne mogu više da se odbranim koliko me pritiskaju i mole da učinim nešto i za njih. Dž. B. ISMEJ: Slušaj ti, balavče, mi smo svetska kompanija i neću dozvoliti da mi se ugled kompanije kalja zbog tvojih reklamnih trikova, je l’ ti jasno? 31
V. Dž. PITI: Ali, gospodine, tu nema nikakvih trikova. Ja tačno znam šta se može, a šta ne može. Verujte mi, uz malo korigovanu cenu, ta gospoda su spremna da plove gde god ih ja smestim. Bitno je da su na Titaniku. Da se tuda muvaju i da budu zapaženi. To oni vole. Oni su tako slatki i beznačajni. Bezopasni! Znate li vi koliko sad devojaka pati što nemaju kartu za Prvu klasu? Dž. B. ISMEJ: Zašto bi patile? V. Dž. PITI (nadmeno): E, moj gospodine, treba ući u dušu mlade devojke. Prva klasa je san svake otmene devojke. Prva klasa je velika šansa za njih. Dž. B. ISMEJ: Kakva šansa? V. Dž. PITI: Šansa da uspeju! Šansa da se probiju! I svi to znaju. Porodice su zato spremne da se žrtvuju, da se odreknu imovine i svih udobnosti, samo da zadovolje ambicije svojih kćeri-udavača. To je tako, gospodine. Svi mi pomalo kalkulišemo. A mlade devojke koje nameravaju da se udaju, tačno znaju šta znači imati kartu Prve klase. One će noću da borave i u prostorijama Druge klase, samo da mogu da ručaju i zabavljaju se u salonima Prve klase. Dž. B. ISMEJ: Svašta! Ne dolazi u obzir! ...Kakva glupost! V. Dž. PITI (molećivo): Molim vas, gospodine, dozvolite mi da izvršim neke male, malecke izmene u kabinama Druge klase. Neće to mnogo koštati... Dž. B. ISMEJ: Ne dolazi u obzir! Ne, nikako! To nikako! V. Dž. PITI (ponizno): Ne budite na kraj srca, smilujte se na te devojke. Dajte im životnu šansu. Sve će ispasti jako dobro i svi ćemo lepo da zaradimo. Dž. B. ISMEJ: Ti si lud! Ne dolazi u obzir! Da pomešamo klase?! Svašta! Glupost! Pa, da mi štampa bruji kako sam prodavao karte Druge klase kao da su karte Prve klase. Ne, ne može! V. Dž. PITI: Za štampu se ne brinite. Štampa je moja briga. Novinari pišu ono što im se kaže. Oni će biti na našoj strani, ništa neće videti. A naredno neko putovanje, organizovaćemo samo za novinare. Naravno, sve će biti besplatno. To je marketing, tako se radi. Dž. B. ISMEJ: Ne može, čoveče! Ne može! V. Dž. PITI: Molim vas, stalo mi je da proguram još neke dame, i moram...
32
Dž. B. ISMEJ: Ne može! (odmahuje glavom) Ne može! Nema više menjanja. Moramo se držati pravila kompanije – sve klase moraju da plove sa nama! V. Dž. PITI: Ploviće svi! Tu se ništa neće promeniti. Svi će poštovati klasnu podeljenost. Ali je bitno samo da se ne zaključavaju vrata između klasa. Samo da se ne... Dž. B. ISMEJ: Zašto da se ne zaključavaju? V. Dž. PITI: Ma, šta će nam to, gospodine? Kome to treba? Neka se slobodno kreću ljudi. Zar to nije moderno? Neka se mešaju i upoznaju. Svi će oni biti vrlo zadovoljni, verujte mi. Brzo se oni svi snjuše. Vi i ja ćemo samo znati da su to isti ljudi i iste klase. Dž. B. ISMEJ: Ne, ne može! Novinari bi to jedva dočekali da me... V. Dž. PITI: Ma, kakvi novinari! Oni su moja briga. Njima ćemo objasniti da smo izvršili nužnu demokratizaciju i dozvolili klasama da se izmešaju. To je moderno! Svi će to pozdraviti! Pokazujemo kako će izgledati XX vek. Moderno društvo! Društvo bez nacija i klasa! Svi će biti srećni! Titanik će biti oaza ljudske ljubavi i sreće! Molim vas, gospodine predsedniče?! Dž. B. ISMEJ (odmahuje glavom): Ne, ne i ne! To ne mogu da dozvolim! To je onda anarhija! To ruši svaki red i poredak! Ne mogu klase da se mešaju! Ne mogu, nikako! V. Dž. PITI (uporno): Ali, to je formalno! To je samo gluma. Svi su oni bogati i imaju svoje razloge zašto pristaju da igraju predstavu. Sve je to jedna te ista scena. Oni na sve pristaju. Oni će... Dž. B. ISMEJ: Ne, nikako! To ne smem dozvoliti! Kada oni uđu u svoju klasu, oni su za mene ta klasa i moraju tako i da se ponašaju. Ne treba meni nikakva predstava. Ne smeju se mešati klase, ne! To ne dozvoljavam! V. Dž. PITI: Preklinjem vas, gospodine?! (sastavi ruke) Dž. B. ISMEJ (odlučno): Ne, ne može! Nemoj me više moliti, ne može! V. Dž. PITI (upornije): Preklinjem vas, gospodine?! Pomozite mi, molim vas! Već sam nekim damama obećao da ću im pomoći... Dž. B. ISMEJ: Baš me briga! Ne može! V. Dž. PITI: ...Morao sam da utešim ucveljene mlade gospođice i njihove uplakane majke. Morao sam da im pomognem. Ne smem da ih izneverim ni kao muškarac, a ni kao
33
poslovan čovek. Ja, ipak, gospodine, držim do svoje reči. Dž. B. ISMEJ: To je tvoj problem, mladiću. Pređimo na... V. Dž. PITI (cvili): Učinite mi to, molim vas, gospodine?! Sve će biti u redu, niko neće ništa primetiti. Svi će biti zadovoljni, svi će... Dž. B. ISMEJ (odsečno): Ne, nema menjanja klasa! V. Dž. PITI (ucveljeno): O, Bože! O, Bože, šta sad da radim?! Šta da radim?! (uhvati se za glavu) Šta će nam, gospodine, ta prokleta Treća klasa? Dž. B. ISMEJ: Oni nam trebaju, mladiću! Ti ne možeš da shvatiš poslovnu strategiju kompanije. Treća klasa nam treba! V. Dž. PITI: Ali od nje niko nikad nije imao koristi. Dž. B. ISMEJ (nervozno): Ništa ti ne razumeš! To je viša filozofija za tebe. Ne možeš ti da shvatiš sve moje poteze. V. Dž. PITI: Ne mogu, gospodine, ja to priznam. Ali, verujte, Treća klasa nam ne treba, oni su... Dž. B. ISMEJ (lupi rukom o sto): Oni moraju da plove na Titaniku! V. Dž. PITI (razočarano): Moraju?! Fuj! Odvratno! Izbeglice, emigranti, revolucionari, sirotinja, prost svet, propalice i probisveti, šta će nam oni? Ništa vas ne razumem. (zamisli se) Ništa ja vas, gospodine, ne razumem (razmišlja) Ništa ja... (trgne se) A, da! Moraju li oni stvarno da plove? Dž. B. ISMEJ: Moraju. V. Dž. PITI: Moraju da budu na brodu? Dž. B. ISMEJ: Moraju. V. Dž. PITI (življe): Imam rešenje! Imam rešenje! Dž. B. ISMEJ: Kakvo rešenje? V. Dž. PITI: Biće na brodu i ploviće sa nama. Zadovoljićemo sve strane. Dž. B. ISMEJ ćuti i gleda ga začuđeno. V. Dž. PITI: Neka budu – posada! (zastane) To je odlična ideja. Sjajna! Posada nam je ionako velika. Možemo da njih ubacimo na mesto posade, ne moramo da ih plaćamo jer ih prevozimo, i kad stignemo... (otrese rukom) Dž. B. ISMEJ (lupi šakom o sto i ustane): Ne lupetaj više, mladiću! Prestani da se izmotavaš! Sam reši te probleme sa ucveljenim frajlama, nas ne mešaj! Sam se vadi! (pođe prema njemu) A sada, direktore, podnesi mi izveštaj. Dosta mi je tih tvojih glupih predloga. Gde su ti papiri? 34
V. Dž. PITI (odsutno): Kakvi papiri? Dž. B. ISMEJ: Papiri, papiri, izveštaj! Hoću izveštaj! Gde je papir? V. Dž. PITI Gospodine, ja nikada ne nosim papire. Dž. B. ISMEJ: Ne nosiš?! Zašto, direktore, ne nosiš? V. Dž. PITI (nadobudno): Gospodine predsedniče, ja sam, ipak, prosvećeni intelektualac, ja nisam... Dž. B. ISMEJ (besno): Ma daj! Muka mi je od tog vašeg prosvećenog sranja! Svi nešto mudruju, svi se prave pametni. Daj ti meni, direktore, tačan izveštaj! Čuješ li me, hoću izveštaj odmah?! V. Dž. PITI (zabacuje glavu i zagladi kosu): Izvolite, gospodine, slušam vas pažljivo. Postavljajte pitanja. Dž. B. ISMEJ: Imamo li dosta namirnica? Je li sve obezbeđeno? V. Dž. PITI (telegrafski, stoji ukočeno): Imamo dosta namirnica. Sve je, gospodine, obezbeđeno. Dž. B. ISMEJ: Hoću tačan spisak namirnica napismeno, kolega! V. Dž. PITI: Znam ga napamet. (deklamuje) 37.000 kg svežeg mesa, 35.000 komada jaja, 12.000 kg živine, 40.000 kg krompira, 7.500 l mleka, 5.000 kg šećera, 5.000 kg povrća, 12.000 flaša mineralne vode, 16.000 flaša piva i vina, 800 sanduka očišćenih oraha, 5 koncertnih klavira, 30 svežnjeva štapova za golf, 50.000 džakova kafe, 50.000 džakova čaja... Dž. B. ISMEJ (nasmejano): Bravo, bravo, direktore! Dosta, dosta! Ubedio si me da si profesionalac! Ha-ha! Vidi ti njega, sve napamet zna. Biće nešto i od tebe, sinko! V. Dž. PITI (blago se nakloni): Trudim se, gospodine! Da li je to sve?! Dž. B. ISMEJ: Sve, momče! Samo te proveravam. Mora sve da bude besprekorno. Mora sve da funkcioniše! Ti si me baš prijatno iznenadio. Svaka čast! V. Dž. PITI: Čovek mora da radi na sebi. A onaj ko je večito na tržištu, mora da se trudi mnogo. Ja sam strog prema sebi. Ja sve kritički gledam. Zato bih vam izneo jedan problem... Dž. B. ISMEJ: Problem?! Ha! Zar takav gizdavac ima neke probleme? V. Dž. PITI: Slušajte, gospodine predsedniče, moram da vam kažem da su u poslednjem trenutku otkazala putovanje dvojica magnata: Džordž Vanderbilt i Henri Frik. Dž. B. ISMEJ (podigne levu obrvu): Stvarno?! Otkud to?! Da li znaš zašto?
35
V. Dž. PITI (cinično): Nažalost, gospodine, ja sve uvek saznam. (namerno napravi stanku) Hm! Da! Dakle, pomenuta gospoda su negde čula da g. Morgan, naš gazda, neće biti na brodu. Dž. B. ISMEJ (nevešto): Šta?! Zar naš gazda neće putovati? V. Dž. PITI (priđe mu poverljivo): Ne, gospodine predsedniče, vlasnik neće putovati. Zamislite vi to! Zar to nije pogrešna odluka? Dž. B. ISMEJ: Otkud ti znaš da on neće putovati? Ko ti je to rekao? V. Dž. PITI: A, ko, ko?! Sve se, gospodine, zna. Svet je zaista mali. Ništa se ne može sakriti. Ja se svuda krećem i pažljivo slušam. Nešto se čudno zucka da... Dž. B. ISMEJ: Šta se zucka?! Šta ima da se zucka?! Gde se zucka? Kako se to zucka? Kako ja ništa ne čujem? V. Dž. PITI (gleda ga, okrene se i pođe): Idem, gospodine. Imam još dosta posla. Ne mogu više da ostajem. Vreme je novac! Idem! (prilazi vratima) Dž. B. ISMEJ (panično): Stani, direktore, gde si krenuo? Gde žuriš? V. Dž. PITI: Moram, gospodine, da idem. Imam posla. Gospodin Morgan mi je tim svojim odustajanjem mnogo pokvario. To je baš loš reklamni potez, jako loš. Ja ne znam ko njega savetuje? Moram da ispravim njegovu grešku i da umirim tržište. Idem. (krene, ponovo zastane) A da, ujedno vas obaveštavam da ni ja neću moći da putujem... Dž. B. ISMEJ: Zašto ti nećeš moći da putuješ? Šta to tebe sprečava? V. Dž. PITI: Znate, predsedniče, kad vlasnik broda ne veruje u svoj brod, zašto bih mu verovao ja, zar ne? Dž. B. ISMEJ: Kome, brodu? V. Dž. PITI: Ma, ne – vlasniku. Dž. B. PITI: Šta vlasnik ima sa tim? Dž. PITI (odmahnu rukom): Ima, ima, predsedniče! Sve to kod g. Morgana ima veze! Sve je kod njega u vezi! Meni je moj pokojni otac, koji mi je pomagao da se zaposlim u našoj kompaniji, lepo rekao: „Slušaj, sine, ako g. Morgan skače kroz prozor, odmah skači i ti”. Dž. B. ISMEJ: Zašto da skačeš i ti? V. Dž. PITI: Zato što je tamo – lova! Velika lova! (krene) Dž. B. ISMEJ (drekne): Čekaj! Kud si krenuo? (prilazi mu) Šta se zucka? (unese mu se u lice) Šta se zucka, direktore? 36
V. Dž. PITI (oteže, zalizuje kosu): Ma... šta ja znam... ja ništa ne znam... ja sam to... onako... ja... Dž. B. ISMEJ (jače): Šta se zucka, govori? Neću te pustiti. Šta se zucka? V. Dž. PITI: Ma... to je... onako... ne mogu da... Dž. B. ISMEJ: Sve ti znaš, barabo! Sve! Šta se zucka? Hoću da mi kažeš šta se zucka!? Hoću da znam!? Hoću da znam!? (ščepa ga za ruku) V. Dž. PITI (lukavo): A, interesuje vas? Pa dobro, kad ste navalili, mogli bismo da se nagodimo. Ja bih mogao možda i da se setim, ako već... Dž. B. ISMEJ: Šta tražiš, gnjido? V. Dž. PITI (življe): Ništa veliko. Treba mi jedno mesto u Prvoj klasi za mladu ucveljenu damu koja pati, jer... Dž. B. ISMEJ (prasne): Idi do đavola! Daću ti to mesto! Sad mi reci, šta se zucka! V. Dž. PITI (nepoverljivo): Dobijam li ja to mesto? Dž. B. ISMEJ (prevrne očima): Dobijaš! V. Dž. PITI: Sigurno? Obećavate? Dž. B. ISMEJ (podigne ruku): Kunem se, mladiću! (spusti ruku) Reci! V. Dž. PITI poziva ga kažiprstom, osvrće se. Dž. B. ISMEJ prilazi mu i nagne glavu. V. Dž. PITI šapuće mu poverljivo na uvo. Dž. B. ISMEJ (iskolači oči): Ma, stvarno?! Zar je moguće? V. Dž. PITI klimne glavom, okrene se i izađe na vrata. Dž. B. ISMEJ stoji neko vreme u mestu. Ćuti. Klima glavom. Telefon zvoni nekoliko puta. On stoji kao ukopan. Ćuti. Telefon uporno zvoni. Okrene se i priđe stolu. Dž. B. ISMEJ (podiže slušalicu, odmereno): Predsednik! (stanka) Neka uđe! (stanka) Neka sačekaju! (zalizuje brkove i prilazi vratima) Vrata se otvaraju. Ulazi kapetan E. Smit. KAPETAN SMIT (dostojanstven, sa snežnom belom bradom i gospodskim manirima): Dobar dan, gospodine predsedniče! Pozvali ste me da dođem. (pruža ruku) 37
Dž. B. ISMEJ (raširi ruke): O, gospodine Smit, dragi moj gospodine Smit! Drago mi je što ste došli! (grli ga i snažno tapše po ramenima) Legendarni kapetan duge plovidbe! Ponos i dika naše kompanije! Čovek koji je postao istorija! Mit! Ha-ha! (čvrsto ga cima za mišice) Heroj nad herojima! (pusti ga) KAPETAN SMIT (postiđen): Nemojte tako, gospodine predsedniče! Ja sam jedan premoreni stari pas, koji je... Dž. B. ISMEJ (teatralno): Neću to da čujem! Kakve ružne reči! Vi ste prekaljeni morski vuk! Ajkula! Vama ni okean ništa ne može! Ni vetrovi ni hladnoće! Čovek koji se nosio sa najvećim prirodnim nesrećama! Dobar čovek! Poštenjačina! Ha! Junak! Ha-ha! Dobro mi došli, prijatelju. Kako ste? KAPETAN SMIT: Hvala na pitanju, šta da vam kažem?! Godine su me sustigle i polako spremam stare kosti za penziju, nisam više... Dž. B. ISMEJ (pokazuje mu okrugli sto s desne strane): Izvolite, izvolite, sedite. (izvlači stolicu) Izvolite, sedite. (privlači mu stolicu) Šta ja to čujem?! Kakve stare kosti, kakvo penzionisanje?! KAPETAN SMIT (sedi): Dosta je bilo, gospodine predsedniče, ne mogu više. Ja sam se odužio svima i sada hoću da se smirim. Hoću da se posvetim svojoj porodici. Zaslužili su i oni da me malo bolje upoznaju. Dž. B. ISMEJ (donosi viski, čaše, toči i seda): Naravno, naravno, prijatelju! Porodica je sve! Koji je smisao ovolikog našeg rada, ako to porodica ne zna da iskoristi. KAPETAN SMIT: Verujte mi, moji su me se zaželeli i ja hoću da im se već jednom posvetim. Oni su to zaslužili. Dž. B. ISMEJ: Kako da ne, kako da ne! Oni su naše žrtve. Mi smo bar taj trnoviti put sami izabrali. Svi mi imamo neke svoje ludosti. No, takav je život! (podiže čašu) Živeli, dragi moj, dobro mi došli i da danas napravimo dobar posao. (ispija viski) KAPETAN SMIT (podigne čašu i spušta je na sto): Kakav posao? Dž. B. ISMEJ (usiljeno): Ma, to ja tako kažem. Ništa strašno! Ne može se to tako nazvati. Zaleteo sam se malo, izvinite, molim vas. Imam puno posla ovih dana, baš sam se nešto umorio. Ostalo mi je još nekoliko razgovora da obavim i da onda sve dobro uvežem. (nasmeje se) Haha! Kako vi to, mornari, kažete, da dobro vežem užad! 38
Ha-ha! Eto, ja se raspričao i meljem li meljem. He-he! Ništa konkretno ne govorim. He-he! (sipa viski) Hoćete li vi još? O, pa vi niste ni to popili! ‘Ajde, ‘ajde živeli, živeli! (podiže čašu i ispija do kraja) KAPETAN SMIT (podiže čašu i popije malo): Živeli, gospodine. Dž. B. ISMEJ: Gospodine Smit... (ustane)... gospodine Smit, čast mi je pripala da vas obavestim da ste vi, odlukom Uprave kompanije, jednoglasno, bez ijednog glasa protiv, dobili tu privilegiju da prvi upravljate najvećim brodom na svetu i da vam tako kompanija uzvrati za vaš dugogodišnji i predan rad... (pruža ruku, uzima kapetanovu i snažno trese) Čestitam, gospodine kapetane! Vi ste to stvarno zaslužili! Primite moje iskrene čestitke. (trese mu ruku) KAPETAN SMIT (podigne se, zbunjen, pokušava da izvuče ruku): Gospodine predsedniče... izvinite... ja... Dž. B. ISMEJ (brzo): Znam, znam, prijatelju! Vidim, uzbuđeni ste mnogo! Znam da ste vi skroman i pošten čovek i da ne volite ceremonije, ali, gospodine kapetane, vama je pripala ta čast, jer ste vi ponos naše kompanije. KAPETAN SMIT (izvuče ruku): Molim vas, gopodine, ja sam hteo... da kažem... Dž. B. ISMEJ (napadno): Nemojte ništa da mi govorite, sve je suvišno. Nemojte se toliko zahvaljivati. To mesto pripada samo vama. To je samo vaše! Vi ste to zaslužili. (usiljeno se smeje) He-he! Vi ste naša legenda! KAPETAN SMIT (tiho): Hvala lepo, ... to sam hteo da vam kažem... ja... ne... Dž. B. ISMEJ (brže-bolje): Nemojte se meni zahvaljivati. Ja sam vam saopštio odluku Uprave kompanije. Sve ostale pojedinosti oko preuzimanja dužnosti dobićete u Kapetaniji. He-he! Vi to dobro znate i ja... KAPETAN SMIT (ispravi se i povisi glas): Gospodine predsedniče, izvinite, ali hoću da vam kažem da ja ne mogu da prihvatim tu čast. Dž. B. ISMEJ (zapanjeno): Šta-a?! Šta to pričate, kapetane Smit? KAPETAN SMIT: Zahvaljujem se vama i Upravi na poverenju, ali ja to ne mogu da prihvatim. Stanka. Gledaju se.
39
Dž. B. ISMEJ (razočarano): Kako to mislite ne možete da prihvatite? Zašto ne biste mogli? KAPETAN SMIT (pribrano): Ne mogu, gospodine! Jednostavno ne mogu više da plovim! Sit sam svega. Žao mi je, ali odlučio sam da se potpuno povučem. Mislio sam da ćemo danas o tome razgovarati. Stanka. Gledaju se. Dž. B. ISMEJ (otegnuto): Vi to mene odbijate?! (stanka) Vi to – mene odbijate?! (stanka) Vi – nećete?! KAPETAN SMIT (mirno): Nije da neću, već – ne mogu! Ne mogu više da plovim. Umoran sam i hoću da se odmorim. Hoću da se... Dž. B. ISMEJ (promenivši se u licu): Hoćete da se povučete?! Hoćete da me ostavite?! Hoćete da me upropastite?! Sada, sada kada sam sve završio! Sada kada sam sve postavio! Hoćete da me ostavite na cedilu?! (uhvati se za glavu) Imate li vi dušu?! Imate li vi srce?! (čupa kose) KAPETAN SMIT (uzrujan): Izvinite, ali ja ne mogu. Razumete, ne mogu... Dž. B. ISMEJ (plačno): A pita li neko mene da li ja mogu?! Da li se neko zapita nekad kako je meni, a? Svi mislite samo na sebe! (klekne, sklopi ruke) Kapetane Smit, molim vas kao što nikada nikoga neću moliti, povucite odluku! Vi meni sada trebate. Samo jednu plovidbu! Tamo-‘vamo! Preklinjem vas, kapetane! (grli mu ruke) KAPETAN SMIT (neprijatno mu, pokušava da ga podigne): Nemojte, molim vas, gospodine predsedniče... Neprijatno mi je... Dž. B. ISMEJ (panično): Preklinjem vas kao što preklinjem Gospoda Boga! Preklinjem vas, povucite odluku! KAPETAN SMIT (uporno odmahuje rukom): Ne... ne... ne mogu... Dž. B. ISMEJ (urlikne): Preklinjem! Preklinjem! (puzi) KAPETAN SMIT (uspaničeno): Ta nemojte, šta vam je... Stanka. Dž. B. Ismej kleči, sagnuo glavu i jeca. Trese ramenima. Onda prestane. Sklupča se, uhvati za stomak i ostane par trenutaka savijen. 40
Potom naglo ustane. Dž. B. ISMEJ (namršten u licu, surovo): Kapetane Smit, da li vi prihvatate komandu nad brodom Titanik? KAPETAN SMIT: Ne... Dž. B. ISMEJ (hladno i oštro): Kapetane Smit, poslednji put vas pitam, da li prihvatate komandu nad Titanikom? KAPETAN SMIT: Pa, rekao sam: ne... Ja se izvinjavam, ali... ja stvarno ne mogu... Ne mogu da prihvatim. Dž. B. ISMEJ (zapovedno): Dobro! Sami ste to tražili! (iz sveg glasa) Kapetane Smit, naređujem vam da odmah preuzmete komandno mesto na Titaniku! U protivnom, biću primoran da vas tužim zbog toga što ste naneli veliku materijalnu štetu brodu Olimpik. KAPETAN SMIT (preneraženo): Zašto da me tužite?! Sami znate da sam bio nemoćan! Ja sam vas sve opominjao... ja sam bio protiv toga da se brod pretovari! Vi ste me primorali, vi ste mi naredili... ja ništa nisam kriv... Dž. B. ISMEJ (hladno): Vi ste jedini krivac! Niko drugi, nego – vi! Ko je upravljao brodom? Ko? KAPETAN SMIT: Ja sam upravljao ali... vi ste mi rekli... Ja sam vas opominjao, ali gospodin Morgan je naredio da se sve tovari. On je hteo rekord, ja nisam kriv. Dž. B. ISMEJ: Da li je gospodin Morgan upravljao brodom? KAPETAN SMIT: Nije, ali on je... Dž. B. ISMEJ: Da li sam, možda, ja upravljao brodom? KAPETAN SMIT: Niste, ali vi ste mi naredili da moram... Dž. B. ISMEJ: Da li ste vi upravljali Olimpikom? KAPETAN SMIT: Jesam, ja sam upravljao. Dž. B. ISMEJ: Da li je Olimpik udario u drugi brod? KAPETAN SMIT: Jeste, udario je, ali nisam uspeo da ga zaustavim jer je težina bila... Dž. B. ISMEJ: Da li je Olimpik teško oštećen? Ima li kompanija velike troškove zbog vašeg propusta i vaše nemarnosti? KAPETAN SMIT: Ima troškove, ali ja za to nisam kriv! Dž. B. ISMEJ (povišeno i hladno): Vi ste jedini krivac! Vi ste odgovorni pred zakonom! Vi ste kapetan broda! Zašto ste pristali da tovarite toliki teret? Vi ste jedini gazda na brodu. Svi moraju da slušaju samo vaša naređenja. Zašto niste sprečili da se brod natovari? Vi ste jedini krivi pred zakonom, gospodine kapetane! KAPETAN SMIT (očajno): Nisam, gospodine, ja sam... 41
Dž. B. ISMEJ (ne sluša ga): Vi ste krivac! Ja sam intervenisao da se prekine podignuta istraga da bih vas zaštitio. Hteo sam da vas poštedim neprijatnosti. Slavu da vam sačuvam. Ja sam vam glavu spasao! Glavu i čast! A vi meni sada ovako vraćate! Sramota! Stidite se, kapetane! Ja sam mislio da ste vi moralan čovek. (žustro prilazi telefonu) A vi tako? Da znate, ja više neću to da trpim. Vi to više ne zaslužujete! Ja sam vas cenio, ali sada vas – prezirem! (okreće brojeve) Otvoreno vam priznajem, ja vas – prezirem! Mislio sam da ste častan čovek, poštenjačina. A vi? Varalica! Lažov! Ne poštujete one koji su vam pomogli. Strašno! E, neće to moći više tako! Ne, ne! Dosta sam ja trpeo i ćutao! Dosta! (u slušalicu) Halo, molim vas dajte mi gospodina Brena, načelnika policije... (čeka) KAPETAN SMIT (slomljeno): Nemojte tako, gospodine predsedniče, ja... (zagrcne se od uzbuđenja)... ja to nisam zaslužio... ja sam pošten čovek... pomorac... ja sam časno radio... Dž. B. ISMEJ (u slušalicu): Halo, da, dobro, sačekaću ga na vezi. Da, sačekaću, nema problema... da, hvala.. (čeka) KAPETAN SMIT (poraženo):... Ja nisam kriv... vi ste hteli da oborite rekord... vi ste hteli nemoguće... hteli ste da budete prvi po svaku cenu... ja sam bio nemoćan... Dž. B. ISMEJ (u slušalicu): Halo, gospodine Bren, vi ste... KAPETAN SMIT (skrhan): Ne... molim vas... ne činite mi to... ja to nisam zaslužio... nemojte pod starost da me brukate... ja sam pošten... moja porodica... nemojte... ja ću pristati na sve što tražite od mene... (sagne glavu) Dž. B. ISMEJ (u slušalicu glasno): Halo, gospodine Bren, slabo vas čujem, izvinite samo trenutak. (kapetanu): Šta ste to rekli, gospodine Smit? KAPETAN SMIT (tužno): Pristajem na sve... Dž. B. ISMEJ: Molim vas, kapetane, glasnije, ne čujem vas dobro. KAPETAN SMIT (uzbuđeno): Pristajem na sve što mi naredite. Dž. B. ISMEJ (veselo u slušalicu, brzo): Halo, gospodine Bren, izvolite, ovde vaš prijatelj Ismej, mogu li vas zamoliti da mi pružite šansu za revanš... da, nema problema... kada... nema problema... hvala lepo... vidimo se u nedelju... (spusti slušalicu) Gospodin Bren igra dobro tenis, prošli put me je opet pobedio. (kapetanu): Izvinite, kako vi igrate tenis?
42
KAPETAN SMIT (odsutno): Ne... ja ne igram... ja ne znam da igram... Dž. B. ISMEJ (priđe mu tapše ga po ramenu, vidno zadovoljan): Ne znate da igrate?! Šteta! Moraću da vas naučim. Kad se vratimo iz Njujorka počeću da vas učim. Najvažnije je da naučite pravilno da se krećete. Sve ostalo ide lako. Ali, ne brinite, sve ću vam ja pokazati. Ja se odlično krećem na liniji. (vodi ga prema vratima) Otiđite dole do Kapetanije, oni će vam dati detaljna uputstva. Uostalom, vi to sve znate, zar ne? KAPETAN SMIT (utučeno): Da, znam... Dž. B. ISMEJ (nabusito): Glavu gore, kapetane! Brzo će sve proći! Preleteće naš hrt Atlantik! Preleteti! Uzećemo mi tu Plavu traku i odmah se vratiti nazad. Još brže! Upamtite, molim vas, samo tri cifre... KAPETAN SMIT (ponavlja odsutno): Samo tri cifre... Dž. B. ISMEJ: Da, samo tri – 5 dana 11 časova i 37 minuta! Ponovite, kapetane Smit, ponovite! KAPETAN SMIT (polako ponavlja): 5 dana 11 časova i 37 minuta. Dž. B. ISMEJ: Brže, kapetane, brže! KAPETAN SMIT (brže): 5 dana 11 časova i 37 minuta. Dž. B. ISMEJ: Odlično, kapetane! Bravo! Taj rekord moramo da oborimo! Moramo da budemo prvi! Prvi! Jedini! Sve oči su uprte u nas! Moramo uspeti! Budućnost to od nas traži! Skratićemo vreme putovanja! Samo napred! Letimo! Tamo-‘vamo, tamo- ‘vamo! KAPETAN SMIT (odsutno): Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! Dž. B. ISMEJ (zadovoljno): Bravo, bravo! Brže, brže! Tamo-‘vamo, tamo-‘vamo! Zapamtite još jednu cifru – 27,4 čvora! 27,4 čvora! Ponavljajte to stalno! Stalno ponavljajte! KAPETAN SMIT: 27,4 čvora... 27,4 čvora... 27,4 čvora... Dž. B. ISMEJ (otvara vrata): Tako je, kapetane Smit! 27,4 čvora! To moramo da oborimo! XX vek to od nas traži. Mi smo privatna kompanija! Moramo pokazati da smo uspešniji od vlade! To je veliki izazov. 27,4 čvora! Moramo da ih pobedimo! (pruža ruku zbunjenom kapetanu) Hvala vam što ste pristali i želim vam puno sreće! Vidimo se na brodu, kapetane! Glavu gore! (stoji na vratima) O, momci! To ste vi?! Došli ste, a?! Hajde, hajde, brzo upadajte! Nemam vremena za bacanje! Brzo, brzo! (tapše rukama, raspoložen je) Kapetan Smit pognute glave izlazi. 43
Ulaze ložač Kofi i prvi mašinista Pern. Zatvaraju vrata i stoje na sredini kabineta. Zveraju okolo. Dž. B. ISMEJ (tapše rukama): Brzo, brzo! Nemamo vremena! (gleda pridošlice) Vidi ti njih, prave momčine! (stiska im mišice) Snažni momci! (zagleda ih) Da li vas dvojica plovite na Titaniku? KOFI (prljav u licu): Plovimo, gospodine. Dž. B. ISMEJ: Jesi li ti ložač? KOFI (otresito): Jesam, gospodine. Dž. B. ISMEJ: Kako se zoveš, momče? KOFI (glasno): Kofi. Dž. B. ISMEJ: A ti, delijo? PERN (brzo): Pern, prvi mašinista. Dž. B. ISMEJ (pljesnu rukama): Dobro! Vi mi trebate. Slušajte, kada vam ja budem signalizirao u toku plovidbe, vi ćete naložiti sve kotlove. Sve! Punom parom! Hoću da furnja da vam se uši crvene! Je li vam jasno?! Zato ću vas dobro nagraditi. Platiću vaš trud i požrtvovanje. PERN: Nema problema, gospodine, izvršićemo sve što kažete. KOFI (podozrivo): A kapetan? Dž. B. ISMEJ: Šta kapetan? KOFI: Zna li kapetan za naš dogovor? Dž. B. ISMEJ: Ne zna. Zašto bi on to znao? Ovo je između nas. To će biti veliko iznenađenje za sve. Veliko! KOFI (odmahuje glavom): To nije dobro, gospodine. Kapetan mora sve da zna. Ne smemo bez znanja kapetana da... Dž. B. ISMEJ (plane): Šta ti trtljaš?! Ko tebe šta pita?! Jesi li ti, možda, kapetan? Ili ložač? KOFI (hrabro): Ja sam ložač, ali ni vi niste kapetan. Dž. B. ISMEJ (iznervirano): Kuš! Marš! Vidi ti njega, magarac balavi. Šta si tu razvezao jezičinu?! Nećeš ti meni da... PERN (brzo): Nema problema, gospodine! Izvršićemo vaše naređenje. Samo nam recite, šta mi za uzvrat dobijamo? KOFI (uporno): Ali to ne može tako, to je... Dž. B. ISMEJ (vadi novac iz džepa): Za sada toliko, momci. (pruža novac ložaču) Kasnije, kad isplovimo, dobićete ostatak. Uzmi! KOFI (ne uzima novac): To nije pošteno, ja ne... PERN (halapljivo zgrabi novac): Nema problema, gospodine! Za početak je dosta! (broji novac) Slušamo vaše naredbe. 44
Ostalo nam možete dati na brodu. (stavlja novac u džep) Hvala vam mnogo na poverenju! Čekamo samo vaš signal, sve će biti spremno. (krene i povuče ložača) KOFI (protivi se i gura mu ruke): To je svinjarija, ja ću... PERN (snažno ga povuče): Hvala lepo! Vidimo se na brodu! Hvala lepo! (izlaze, vrata ostaju otvorena) Dž. B. ISMEJ (prilazi vratima i počinje da ih zatvara): Svašta! Kakva drskost! Svi se nešto bune! (vrata se snažno otvaraju) Ej, šta je... Upada vinčesterski biskup i nosi krst u ruci. VINČESTERSKI BISKUP (urla još sa vrata i maše krstom): Sotone! Sotone! Bog će vas kazniti zbog zločina! Ispaštaćete zbog svojih nedela! (prinosi krst Ismeju): Spasi dušu, đavole! (prska ga vodicom iz neke mešine) Dž. B. ISMEJ (zapanjeno gleda u sveštenika): Ko si ti? Zašto tako upadaš? Ko, ti je dozvolio da uđeš? Ko si ti, čoveče? VINČESTERSKI BISKUP (šeta po kabinetu): Proklet bio onaj koji pravi mašine! Mehanika će uništiti čoveka! Novac je najveće zlo! Ko se usudio da izaziva Boga?! Ko je dao toj mašini ime?! Pržićete se u paklu! Ribe vam kosti glodale! (užurbano hoda) Titani se bore protiv svesnog duha! Ko to hoće da uništi prirodu?! Ko hoće da okuje prirodu?! Duh je slobodan! Materija je prolazna! Mašine će vam dušu uzeti! Prokleti bili drznici! Gramzivci! Pohlepnici! Otimači! Nasilnici! Dž. B. ISMEJ (prekrsti se): Starče, ti si poludeo! VINČESTERSKI BISKUP (nastavlja još žešće): Ne krsti se, sotono! Nećeš dušu spasiti! Ako spasiš telo, dušu si već prodao đavolu. Nema ti pomoći! Uvredili ste Boga! Povredili ste Smisao i Suštinu! Vi ste Titani! Hoćete da vladate svetom! Bezbožnici! Ništa vam više nije sveto! Mašine su vam zarobile pamet! Kataklizma je tu! Sve će potonuti! Vi ste zlo! Zlo, zlo, zlo! (maše krstom) Dž. B. ISMEJ (ljutito): Ko si ti, starče? Šta hoćeš? Zašto si došao? Ko te to šalje? VINČESTERSKI BISKUP (urla): Nesrećo! Sotono! Sedamnaest radnika je već poginulo u gradnji tog broda! Sedamnaest nevinih života je nepotrebno izgubljeno! Brod je proklet! Brod je osuđen! Brod će vam potonuti... Dž. B. ISMEJ (preneraženo): Šta pričaš?! Šta ti znaš?! Ko te šalje da unosiš nemir?! Ti si provokator! 45
VINČESTERSKI BISKUP: Na brodu se nalazi broj – 3909 ON. NO PAPE! Bez pape! Đavolje vreme nosite. Ljudi po čitavoj zemlji štrajkuju! Glad je velika u Rusiji i Kini! Ljudožderi su se pojavili u Francuskoj! Rat je na pomolu! Svetski rat! To su Titani krivi! Taj brod je uklet! Sedamnaest duša je već uzeo! Sedamnaest nevinih ljudi! Koliko će još nevinih ljudi stradati? Zašto? Gde je tu smisao? Potopite sami brod! Uništite Titane! Duh će pobediti materiju! Duh će savladati mašinu! Dž. B. ISMEJ (prilazi telefonu i nestrpljivo traži vezu): Halo, halo, odmah mi pošaljite obezbeđenje! (urla) Rekao sam – odmah, konju! (treska slušalicu) VINČESTERSKI BISKUP (maše krstom): Neka vam Bog sudi! Vi ste začarani! Zloočinci gospodare nama! Mi smo na samrti! Mi smo ubijeni! Sotone nas vode! Narodi se svađaju i mrze! Miriše na lešinu! Krv se oseća svuda! Dž. B. ISMEJ (uhvati ga za glavu): Prestani, ludo! Prestani, đavole! VINČESTERSKI BISKUP (mirnije): Čovek ne sme da posustane! Ne sme da se preda! Čovek je nepokoriv! Strastan! Ljubav ga uzdiže! Čist duh! Dobrota i plemenitost! Naivnost! Nevinost! Bacite tehniku! Ograničite nauku! Bežite od praznine! Ljubite druge ljude! Braću svoju! Ljubite poslednjeg čoveka! Spasite dušu! Spasite sebe!... Ulaze dva krupna momka iz obezbeđenja. Dž. B. ISMEJ (panično): Uhvatite tu matoru budalu! Izbacite ga napolje. Napolje sa njim, dovraga! Momci se čudno pogledaše. Stoje. Dž. B. ISMEJ (urla): Šta je bilo?! Zašto ga ne uhvatite? Zašto ga ne vežete? Zašto stojite? MOMAK IZ OBEZBEĐENJA (nesigurno): Gospodine, ali to je vinčesterski biskup! Dž. B. ISMEJ (besno): Pa šta što je vinčesterski biskup?! Baš me briga! Da je i papa! Taj đavo vređa i preti nam! On je poslat da potopi brod! Hvatajte tog matorog jarca! Brzo! Momci bojažljivo prilaze biskupu. Uzmu ga pažljivo ispod ruke. 46
Polaze prema izlazu. Dž. B. ISMEJ (ljutito): Šta ga toliko pazite?! Izbacite ga napolje! VINČESTERSKI BISKUP (ne protivi se, mirno izlazi): Spasite dušu na vreme! Ljubite druge ljude! Mislite svojom glavom! Duh će pobediti! Čovek će savladati mašinu! Ne izazivajte prirodu jer... (odvode ga) Dž. B. ISMEJ (pritrči vratima i naglo ih zatvori): Uh! (nasloni se leđima na vrata) Bože, kakav dan! (odmahuje glavom) Svi su poludeli! Nema više normalnog čoveka! (pođe, pogled mu padne na iskrivljenu sliku) Stane ispred slike. Gleda. Uzdahne. Dž. B. ISMEJ (polako ispravlja sliku): Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! (brže) Tamo -‘vamo, tamo-‘vamo! (vrti glavom)
ZAVESA
47
TREĆI ČIN Salon za odmor Prve klase na Titaniku, urađen je tačno kao čuveni veliki salon u versajskom dvorcu. Putnici se polako vraćaju sa večere. Vrata levo koristi samo livrejisana posluga koja, kad ne služi, stoji ukočeno i gleda pažljivo u goste. Posluga je neprimetna i trenutno reaguje na svaki zahtev putnika. Na vrata s desne strane ulaze putnici Prve klase. Salon je udoban, raskošan, intimnu atmosferu mu daju skupocene slike na zidu i bogato ukrašene lampe na okruglim stolovima. Svetlost je prigušena, tako da se u polutami nazire posluga u pozadini. Putnici su prisni, jer plovidba traje već četiri dana. U pozadini, iz polutame, tiho se čuje orkestar. Šuman: „Fantazija putnika”. Ulazi lejdi Gordon i ispod ruke drži Leontinu Obar. LEJDI GORDON (poverljivo): O, draga moja prijateljice, ona je još, takoreći, nezrelo dete. Zaboga, on je više nego dva puta stariji od nje. To je prosto neshvatljivo da on... LEONTINA OBAR (srdačno): Ma šta to, gospođo Gordon, smeta? Zar tu ima nešto loše? Oni se baš vole! Ljubav ne priznaje nikakve granice. Ja ih potpuno razumem. Baš su mi tako slatki i... LEJDI GORDON (uporno): To ne može biti, draga moja! Sve mora da ima neku svoju meru. Ne ide to da se tako bogat i ugledan čovek ženi nekom mladom, potpuno nepoznatom devojkom. To prosto ne ide i ja... LEONTINA OBAR (nasmejano): Zašto to ne ide, gospođo? Pa, to je meni baš lepo. Ljudi se vole i... LEJDI GORDON: Vole?! Zar vi još u to verujete? Ta, nemojte, molim vas, to su obične gluposti! Vi ste, gospođice Obar, iskusna žena, nastupate u svim svetskim centrima i dobro znate da to više ne postoji. (pusti joj ruku) LEONTINA OBAR: Šta ne postoji? (gleda po salonu) LEJDI GORDON (žustrije): Ljubav više ne postoji! Romantika je prošlost! XIX vek je za nama. U današnje doba postoje samo lični interesi i dobre poslovne nagodbe. Sve ostalo je laž! (prigušeno) Zar vi verujete, draga moja, 48
da se ta mala nije raspitala o Astorovom bogatstvu?! Ha! Te mlade žene su spremne na sve. Poslužiće se one svim sredstvima da zavedu stare muškarce. Astor će uskoro plaćati krojačice, zar ne vidite da su njoj haljine već pretesne u struku. LEONTINA OBAR (nasmeja se): Ha-ha! Baš ste zle volje! Meni je ona baš slatka. Lepo je što imamo jednu mladu trudnicu. (tužnije) Volim da vidim trudnice. Uzbudim se uvek kad je vidim nasmejanu. (uzdahne) Bože, kako je to sve lepo! LEJDI GORDON (zlobno): Lepo, lepo, ali sa merom. Sve u svoje vreme. I mi smo bile mlade. A danas? Sve se izmešalo. Vidite, gospođice Leontina, oni se vraćaju sa svadbenog puta, a mlada je sigurno već u petom mesecu. Ha! Svašta! Kakva su to danas vremena?! (prekrsti se) O, budi Bog s nama! LEONTINA OBAR (veselo): Zašto se čudite? Sve je to normalno i prirodno, vremena su uvek ista za ljude koji se vole. LEJDI GORDON (plane): Nije tačno, draga moja! U moje vreme se to nije smelo raditi. Postojala su čvrsta pravila i svi su morali da ih poštuju. Niko nije pomišljao da tako javno, bez srama, pokazuje svoju bestidnost. To je radio samo prost svet i siromašni narod. Aristokratija se držala svetskih pravila porodičnog života. LEONTINA OBAR: Gospođo Gordon, nije ni aristokratija bila imuna na to. Ja vam kažem da su vremena uvek ista. Ništa se tu nije promenilo. Uvek je toga bilo i ne vidim tu ništa loše. Bitno je da se dvoje iskreno vole. LEJDI GORDON (ljutito): Nikad nije bilo to dozvoljeno! Mi smo poštovali red! Aristokratija je držala nivo! Naša vremena su bila bolja! Danas morala više nema! Ništa nam više nije sveto! Ništa! LEONTINA OBAR: Ha-ha! Baš ste se ražestili! Ne budite na kraj srca! Uvek je toga bilo, ništa mi danas nismo bolji. A ni oni ranije... (trgne se) A da, sad se setih! Znate li vi, gospođo, baronicu Steli? LEJDI GORDON: Kako da ne, gospođice! Znam i majku i kćerku, obe se oblače u mojim modnim salonima. Poslednji put smo se videle u Parizu. Poznajemo se dobro, ali, nažalost, nismo se mnogo družile. Znate, ja sam uvek u stisci sa vremenom. Zašto me to pitate? LEONTINA OBAR: Da li vi znate da je baka mlade baronice Steli, grofica 49
de Bonej, kao mlada devojka, gotovo devojčurak, otišla za staroga grofa de Boneja? LEJDI GORDON (iznenađeno): Nemojte da pričate?! Zar je to moguće?! Nisam to znala. Stara grofica de Bonej se tako mlada udala? LEONTINA OBAR (zadovoljno): Da-a! I još nešto, izuzetno, draga moja. Znate li vi zašto je ona morala tako brzo da se uda za staroga grofa de Boneja? LEJDI GORDON (znatiželjno): Ne, ne znam, zašto? LEONTINA OBAR (tiše): Draga lejdi Gordon, slušajte me dobra. (značajno) Mlada gospođica je bila pred samim porođajem! Pred samim porođajem! I šta kažete na to? LEJDI GORDON (prekrsti se): Ne mogu da verujem. Zar je to istina? LEONTINA OBAR: Sve je to, gospođo, istina! Ako meni ne verujete, tu su gospođa Štraus i grofica Maljenkov, pitajte njih. One tu ljubavnu povest bolje poznaju od mene. LEJDI GORDON: Bože sačuvaj, verujem vam... ali, nisam znala da je... to je prosto neverovatno... ko bi to rekao?! LEONTINA OBAR: Život je čudan i nepredvidiv. Recite mi, molim vas, šta mislite o grofu de Boneju? Šta ste čuli o njemu? LEJDI GORDON: Čula sam sve najbolje. Bio je, kažu, veliki plemić. Svi su ga uvažavali zbog njegovog poštenja i dobra srca. Pričaju da se u Revoluciji tako dostojanstveno držao da su ga i mnogi revolucionari poštovali. LEONTINA OBAR: Eto, vidite! Vremena su, dakle, uvek ista! Ne treba previše oštro suditi! Život je nepredvidiv! Nikad ne znamo kako bismo se mi ponašali u nekoj iznenadnoj situaciji. Ljubav ne priznaje granice. Vezani ste samo za voljenu osobu i spremni ste za nju sve da učinite... LEJDI GORDON (odmahnu glavom): To je nekad bilo! Danas su, ipak, druga vremena. Sve se brzo menja. Nema više romantičnih zanosa. Grofa de Boneja mogu da razumem. Tada je to bilo iskreno, kako vi kažete, iz ljubavi! Ali danas, to se radi samo iz – mode! Astor je to uradio da bi mu drugi zavideli i da bude u centru pažnje, a ta bezobraznica hoće samo njegov novac. To je bar jasno. Nema tu nikakve ljubavi, gospođice moja draga!
50
LEONTINA OBAR: Ne razumem vas, gospođo, zašto vi sve tako surovo negirate? Zar vi, zaista, ne verujete u ljubav? Zar vi niste voleli? LEJDI GORDON: Negiram sve što je lažno! Izveštačeno! Ne mogu više da gledam to prenemaganje. Ne mogu da gledam to pubertetsko ljubakanje i držanje za ruke. Zar se u njegovim godinama tako ponaša? Zar ga nije sramota?! LEONTINA OBAR: Zašto da ga bude sramota? Nemojte tako! On je zaljubljen, to se baš vidi. (nežno) Oni se vole! Ta oni su, ipak, na medenom mesecu i... LEJDI GORDON: Sve je to – laž! Šminka! Poza! Modni detalj! Pih! Šta su sve spremni da odglume?! Reklamni trik! Flert! Bude i prođe! Zapamtite, ljubavi – nema! Ne-ma! Ljubav je umrla u prošlom veku! Danas postoji samo lični interes i dobra računica! LEONTINA OBAR: Ne slažem se sa vama! Interesi su prolazni, ljubav je trajna! Večna! Ljubav nas uzdiže i uspravlja. Ljubav nas ispunjava i... LEJDI GORDON (cinično): Fraze! Gomila praznih fraza! LEONTINA OBAR (uzbuđeno): Nisu to fraze... nisu... ja iskreno govorim... ... ja neću da pristanem... ako ljubavi nema šta će nam život? Ako... (ugleda groficu Maljenkovu i gospođu Štraus)... Ah! Evo stižu dve velike dame! (glasnije) Gospođo Štraus, grofice Maljenkova! Gospođa Štraus i grofica Maljenkova nasmejane prilaze. IDA ŠTRAUS (srdačno): Nismo htele da vam smetamo, mlade dame. Vidimo da razgovarate i nećemo da vas prekidamo. LEONTINA OBAR: O, ništa, ništa! Vi nam baš trebate! Htela bih da čujem mišljenje dveju velikih dama u jednoj, za mene, vanredno važnoj stvari... GROFICA MALJENKOVA (ljupko): O, čime smo mi to zaslužile?! Dve tako mlade i uspešne žene, da pitaju za mišljenje dve starije dame?! Čudno! Zar još ima sveta koji hoće da čuje drugo mišljenje? Zar još ima pravih ljudi? LEONTINA OBAR: Zašto da ne, grofice?! Najveća mudrost leži u iskustvu. Ja sam umetnička duša. Teško se uklapam u današnji moderan svet, prepun naglih, brzih i neočekivanih promena.
51
IDA ŠTRAUS: Draga moja Leontina, kada neko ima takav divan glas kao vi, kada ga je Bog nadario talentom i lepotom, onda je sve drugo nebitno. Vidim da je onaj neuhvatljivi kicoš, gospodin Gugenhajm, izgubio glavu za vama. GROFICA MALJENKOVA: Izgubio, izgubio! Vreme je i bilo! Bogami, što je Bendžamin stariji, on je sve zgodniji. Hihi! Muškarci su kao vino, što su stariji to su ukusniji! (smeje se ispotiha) Hi-hi! I moj grof se podmlađuje! Gledam ga nešto, sve mi je slađi! Moraću ja bolje da pripazim na njega! IDA ŠTRAUS: To je prirodno! Neka su živi i zdravi! Samo da su uz nas. Rekao mi je onaj ugursuz Frojd da... LEJDI GORDON: Vi znate tog gospodina?! On je danas jako moderan. Svi pričaju samo o njegovoj psihoanalizi. IDA ŠTRAUS: Kako da ne, znam tog vilenjaka! Taj vam ima oči na leđima! Pomogli smo mu da ostvari Bečko psihoanalitičko društvo. On je naš porodični prijatelj. Znate, jako teško je pratiti šta taj nemirni duh sve smišlja i šta mu je na pameti... GROFICA MALJENKOVA: Ju! Šta li taj vrag sve krije? Baš me interesuje, šta on kaže za te starije muškarce? Govori li nešto o njima?! IDA ŠTRAUS: Govori vam taj o svima! Nema taj nikakve predrasude! Kaže da hoće da razbije sve toteme i tabue. Vrlo interesantan čovek, prosto – očaravajući! LEJDI GORDON: Zar je on bolji od onog ženomrsca i perverznjaka, samoubice – Ota Vajningera? IDA ŠTRAUS: Ne znam, gospođo. Ne mogu to baš dobro da ocenim. Ja se ne razumem dovoljno u tu novu nauku, ali stvari koje istražuje gospodin Frojd tiču se svih nas. To je strašno do kojih zaključaka je on došao. GROFICA MALJENKOVA: Zar je to tako opasno? IDA ŠTRAUS: Vrlo opasno! Neprijatno mi je da vam to sve iznosim. To je baš mnogo intimno i tajnovito. GROFICA MALJENKOVA: A šta kaže za naše muškarce? IDA ŠTRAUS: On potvrđuje da muškarac u ženi uvek traži svoju majku. Edipov kompleks. Za nas dve je to danas, kad smo već ostarile, posebno interesantno, jer su nam se muževi baš dobro podmladili. Ha-ha! GROFICA MALJENKOVA: Hi-hi! Podmladili! Moj stari je večito zaljubljen! (kikoće se vragolasto) Zar to nije divno?! LEONTINA OBAR: Sjajno! Vi ste onda srećni! Baš smo došli na pravu temu. Upravo smo gospođa Gordon i ja 52
raspravljale o ljubavi. Zato sam vas pozvala, htela sam da čujem i vaše mišljenje o ljubavi. IDA ŠTRAUS (zainteresovano): Lepo je što ste nas pozvali! Baš bih volela da čujem vaša mišljenja. Ja sam, znate, prosto luda za tim temama ali, nažalost, nemate danas pravih sagovornika. Svi nekuda jure, žure i... GROFICA MALJENKOVA (nastavlja): Niko više nema vremena! Sve se iskrenulo! Svi su nervozni! Svi su napeti! Kao da je svet poludeo. Niko ne priča o ljubavi! Niko! IDA ŠTRAUS: Dakle, drage moje, šta ste to vas dve zaključile? Hoće li se svet promeniti? Šta nas to sve čeka? LEONTINA OBAR: Ja ću vam reći, ako mi lejdi Gordon dozvoli? LEJDI GORDON: Kako da ne, samo izvolite, gospođice. LEONTINA OBAR: Ukratko, da ne bih dužila, lejdi Gordon i ja se nismo složile o pitanju ljubavi. GROFICA MALJENKOV: Stvarno?! Niste se složile?! LEONTINA OBAR: Gospođa Gordon osuđuje gospodina Astora i njegovu mladu verenicu. Tvrdi da je to sramno i da između njih nema nikakve ljubavi. Da je sve to farsa, trik i reklama. Moda! Jesam li dobro objasnila, gospođo Gordon? LEJDI GORDON (nadmeno): Gotovo ste uspeli, gospođice! Ali ja sam njih uzela kao primer. Takvih danas ima mnogo na sve strane. Zato ja tvrdim, gledajući svet današnji, da je ljubav konačno umrla. Nestala! Ugasila se! Interes je važniji od ljubavi! Za ženu je važnije da nađe dobrog advokata, nego da... GROFICA MALJENKOVA: Zašto je važno da nađe advokata? LEJDI GORDON: Dobar advokat će, grofice, ženi koja stupa u brak napraviti odličan ugovor. Ona ne sme da rizikuje i mora odlučno da brani svoje interese. IDA ŠTRAUS: Ako sam vas dobro razumela, vi, dakle, više ne verujete u ljubav između muškarca i žene? LEJDI GORDON: Ne, ne verujem! Ili, bolje rečeno, više ne verujem! GROFICA MALJENKOVA: Ju, ju, svašta! Bože me sačuvaj! (krsti se) IDA ŠTRAUS: Vi mislite da između muškarca i žene umesto ljubavi, treba da postoje ugovoreni interesi. LEJDI GORDON: Apsolutno! Verujem samo u precizne ugovore. GROFICA MALJENKOVA: A ljubav? LEJDI GORDON: Ljubav je – glupost! Bude i prođe! Strast tela i ništa više! Traje kratko i brzo se gasi. Interesi su večni i 53
trajni. Interesi pokreću sve na svetu! Ne plovi ovaj brod zbog ljubavi, već zbog zarade. To je život! To je stvarnost! GROFICA MALJENKOVA (razočarano): A osećaji? Nežnosti? Šaputanja? Maženja? LEJDI GORDON: To je tren! To ne postoji! Moderno vreme to više ne priznaje. Sve se promenilo. Novi svet se rađa! GROFICA MALJENKOVA: Ako se rađa, zar nije u ljubavi začet? LEJDI GORDON: E, nije, grofice! Ljubavi nema! Vaše vreme je prošlo! Novi svet je začet u interesu ugovorenih strana. Kada se ti interesi usaglase, onda se novi svet rađa. GROFICA MALJENKOVA (krsti se): Bože me sačuvaj! Kakve će se tu nakaze rađati?! LEJDI GORDON: Jedna već putuje sa nama, grofice. Eno pogledajte je samo! LEONTINA OBAR (iznervirano): Nemojte tako ružne reči da upotrebljavate, gospođo Gordon. Ipak je ona trudnica... LEJDI GORDON (besno): Baš me briga! Ona je prokleta – bestidnica! IDA ŠTRAUS (mirno): Gospođa Gordon je u pravu kad tvrdi da interesi moraju da se usaglašavaju. Često nam se pričinjava da je svet drugačiji. Međutim, uvek ima nešto dublje, skriveno i tajno što... LEJDI GORDON: Naravno! O tome ja govorim. IDA ŠTRAUS: Gospodin Frojd tvrdi da je naše svesno samo vrh ledenog brega, a da je duboko dole, u vodi, skriveno naše nesvesno u koje ne možemo tako lako da prodremo... GROFICA MALJENKOVA: Vrh ledenog brega?! LEJDI GORDON: Gospodin Frojd je u pravu! Pravi razlozi su uvek sakriveni ispod površine. Niko ih ne vidi, niko na njih ne obraća pažnju. Oni mogu, ukoliko čovek nije oprezan, da potope samu ličnost. GROFICA MALJENKOVA: Izvinite, šta mogu? LEJDI GORDON (glasno): Mogu sve da nas potope! DAMA SA BISERIMA (užurbano prilazi): Stvarno! Ko će da nas potopi?! Šta se dešava?! Jesmo li u velikoj nevolji?! Možemo li se spasiti?! LEJDI GORDON (zlurado): Jesmo, gospođo! U velikoj smo opasnosti! Potopiće nas vrh ledenog brega! Nema nam spasa! On plovi na nas!
54
DAMA SA BISERIMA (panično): Da li je to moguće?! Zašto nešto ne preduzmu?! Zašto sve kriju od nas?! Zašto nema uzbune?! Zar brod nije nepotopiv?! LEONTINA OBAR (smiruje je): Gospođo, to se ne odnosi na brod. Raspravljamo o nečem drugom, raspravljamo o ljubavi. DAMA SA BISERIMA (odahne): O, ljubavi?! Uh, što me prepadoste! Sva sam premrla! Ponela sam toliki nakit! (življe) Raspravljate o ljubavi? Baš me to interesuje, mogu li da vam se priključim? LEJDI GORDON (oštro): Vi ste nam se već priključili! (odmeri je) LEONTINA OBAR: Kako da ne, gospođo! Sva mišljenja su nam zanimljiva. Gospođo Štraus, ako možete, molim vas, da nastavite dalje, prekinuli smo vas. IDA ŠTRAUS (zamišljeno): Da, da... razmišljam nešto. (življe) Čudni su putevi Gospodnji! Kada bi sve bilo tako određeno i poznato, kada bi u ljudima postojao samo suvi interes, onda bi se moglo, možda, sve matematički predvideti. Život tada ne bi imao nikakvu draž ni lepotu. Sve bi bilo predodređeno i izračunato, a to, gospođo Gordon, nikako ne može. Čovek nije mašina. Na svu sreću, još nije postao stroj. Ako do tog dođe, čovečanstvo će se brzo mehanizovati i sve što je ljudsko će propasti. GROFICA MALJENKOVA (tapše oduševljeno): Divno, divno! To ste, draga moja, tako lepo rekli! Ako mašine pobede, čovek će biti suvišan. Ha! Ja obožavam suvišne ljude! To su moji ljudi! Oni su sada živi! Tu su među nama! Oni ne čekaju propast mašinske civilizacije! Oni žive! DAMA SA BISERIMA: Ne razumem vas, draga grofice, kakvi su vam to... to ti... (seti se)... suvišni ljudi? GROFICA MALJENKOVA: Hi-hi! Suvišni ljudi! Hi-hi! To su pravi ljudi! Jedini ljudi! Oni me tako uzbuđuju! Hi-hi! Više volim dugi Gogoljev nos, nego sva naučna dostignuća ovog sveta? Hi-hi! DAMA SA BISERIMA: Čiji nos? Ko je taj gospodin? GROFICA MALJENKOVA (prsne u smeh): Ko je taj gospodin?! Ah, to je jedan gospodin kome dugački nos služi da namiriše prodavce mrtvih duša. DAMA SA BISERIMA: Zar je on nekakav revizor? GROFICA MALJENKOVA: Hi-hi! Tako nekako gospođo! Mogao bi on i neke naše poznanike da poseti u svom pocepanom šinjelu.
55
DAMA SA BISERIMA: Sva sreća, mene takvi ne posećuju. Uh! Gospodin sa velikim nosem, obučen u revizorski šinjel – pih! Ja spokojno spavam! Meni je savest čista! IDA ŠTRAUS: Teško se život može precizno isplanirati. Nikad čovek ne zna gde će ga nevolja stići. Jurimo, jurimo, stalno hoćemo više i odjednom – tap! Brodolom! Potop! Sve propada i nestaje, samo iskrena ljubav ostaje večno, gospođo Gordon. Nema te naučne discipline koja može da disciplinuje i umiri ljubav prema voljenom čoveku. To je, gospođo, nemoguće. Niko to ne može da... GROFICA MALJENKOVA: Niko, niko! Čovek je spreman za ljubav sve da učini. Čovek je spreman sebe da poništi zbog voljenog bića. Ana Karenjina je nastradala da bi... LEJDI GORDON (prezrivo): Romeo i Julija! Vitezovi, trubaduri! Maškare! Zablude! Gluposti! Sve je to – nesporazum! Laž! Toga više nema! Ne-ma! Svi glume i poziraju! Svako gleda samo sebe! Kad bi se nešto desilo, svako bi sebe spašavao! To je život! DAMA SA BISERIMA: Naravno, svako mora da gleda sebe. Ljubav dođe na kraju, kad sve imamo. Ne može se u nevolji voleti. Ljubav traži raskoš i... LEONTINA OBAR: Ma, gluposti! Život je besmislen bez ljubavi! Voli se bez ograničenja! Ne mogu pevati, ako nešto ne osećam. Ne mogu uzimati ljubav, kao da kupujem novi model haljine. Sad je moderno, a sad nije! Kad mi treba uzmem je i nosim, a kad mi dosadi vratim je u orman. Odložim je! Ljubav je ili večno u nama ili je nema! GROFICA MALJENKOVA (tapše): Divno, divno! Baš ste romantični! Široka operska duša! Bože, kako je lepo voleti! Bože, kako je to lepo! Pa, pogledajte moga muža, staroga grofa? Zar ne primećujete koliko se on podmladio? Zar se nije prolepšao? Zaljubljen je do ušiju! Hi-hi! DAMA SA BISERIMA: Zar je grof još uvek zaljubljen u vas? GROFICA MALJENKOVA (prsne u smeh): Hi-hi! To naše traje večno, draga moja! To nam niko ne može oduzeti. To je samo naše, nikom dostupno! Hi-hi! Ali, grofa sada osvežava jedan divna ljubav prema mladoj devojci na ovom brodu, zbog koje smo i krenuli na ovo putovanje... DAMA SA BISERIMA (zaprepašćeno): Grof je zaljubljen u mladu devojku?! Zbog nje i vi putujete?! 56
GROFICA MALJENKOVA (očarano): Da, da, draga! Zašto da ne?! Zar ne vidite koliko je zaljubljen? Pa, on je tako sladak i romantičan! Hi-hi! Ja ga obožavam takvog! Obožavam! Tako volim da ga vidim srećnog i nasmejanog. DAMA SA BISERIMA: Zar vi niste, grofice, ljubomorni? GROFICA MALJENKOVA (guši se od smeha): Hi-hi?! Ja, ljubomorna?! Hi-hi! Svašta! Zašto bih bila ljubomorna?! On je baš sladak! Maza moja mala! Hi-hi! On se svakog proleća zaljubljuje! Svakog! Hi-hi! DAMA SA BISERIMA: Zaljubljuje se uvek u tu mladu devojku? GROFICA MALJENKOVA: Hi-hi! Ma, ne-e! Zaljubljuje se uvek u drugu devojku! Hi-hi! Uvek u neku novu! Hi-hi! (briše suze) IDA ŠTRAUS: Ljubav ih održava i podmlađuje. Oni su kao deca u pubertetu. Treba ih razumeti i moramo im pomoći. Nije im lako! Čovek koji voli mora da nauči da trpi. Ništa ne sme da govori. I ćutanje je ljubav. Sve je to ljudsko i razumljivo. Nismo projektovani kao mašine. GROFICA MALJENKOVA: Ne mogu nam dušu mehanizovati. LEONTINA OBAR: Ne mogu se osećaji kupovati. Nismo na pijaci. LEJDI GORDON (plane): Gluposti! Sve su to – fraze! Govorite ono u šta više niko ne veruje! Sve je to, ipak, privid! Vrh ledenog brega! Mislite da ga vidite, kad ono – katastrofa! Sudar! Potop! Propast ličnosti! Kraj plovidbe! Nasukani ste i tonete! Pokušavate da spasite samo sebe. Šta tu ima loše! Svako voli najviše sebe! Ljubav tu ne postoji! Svako spašava svoj život! Šta tu ima loše, šta?! IDA ŠTRAUS: Čovek ne može da živi ponižen. Čovek mora da ima dostojanstvo... LEJDI GORDON (besno): Šta će mu to dostojanstvo?! Može li se živeti bez dostojanstva?! Može! I bez ljubavi se može! Ali bez novca se ne može! IDA ŠTRAUS (odmereno): Ne može se, gospođo Gordon, sve kupovati. Nešto se i podrazumeva... LEJDI GORDON: Nešto, nešto! Uvek – nešto! Podrazumeva se samo ono što je napisano! IDA ŠTRAUS: ...Nešto uradimo za nekoga a da se nismo prethodno ni dogovorili sa njim. Često se dešava da ni sami o tome ne razmišljamo, već se to, jednostavno, tako desi. Samo od sebe. Neočekivano. Izbije ono što dugo leži u nama i bez čega, sigurno ne bismo mogli živeti. To je tako, gospođo. 57
LEJDI GORDON: I zbog tog bi valjalo i u smrt otići? IDA ŠTRAUS: Smrt je prirodni deo života, ona je samo nastavak našeg ukupnog trajanja. Ništa se ne dešava preko noći. Mi umiremo onako kako smo naučili da živimo... LEJDI GORDON: I zbog toga bi trebalo i u smrt otići? Pitam, gospođo Štraus, baš vas lično? Da li bi ste vi zbog ljubavi otišli i u smrt? IDA ŠTRAUS: Gospođo Gordon, to se nikad ne pita. To je nepristojno pitanje, zalazite u intimu koja... LEJDI GORDON (uporno): Odgovorite mi, molim vas? IDA ŠTRAUS: Ja sam vam već sve rekla, procenite sami. To je jedino što mogu da vam kažem. LEJDI GORDON (otresito): Nema tu nikakve intime! To je javna stvar! Ja znam šta bih uradila! Ne bih se uopšte dvoumila, ja bih odmah... IDA ŠTRAUS (prekine je): To je vaša lična stvar, gospođo Gordon! Nas to ne zanima! (okrene se) O, evo gospode kavaljera, dolaze da nam prave društvo. (nasmeje se) Prilaze grof Maljenkov i g. B. Gugenhajm. B. GUGENHAJM (doteran i nalickan): Moje dame, ljubim ruke! (ljubi ruke Idi Štraus) Ljubeći ruke prvoj među jednakim, ljubim i poštujem sve vas zajedno. (zadrži ruku) Zašto su se moje lepotice udaljile od muškaraca? Zar smo mi tako divlji? (reži) Grr! Grr! GROFICA MALJENKOVA (očarano): Hi-hi! Kakav sladostrasnik! Vi ste gospodine Gugenhajm, sve mlađi i strasniji. Ako tako nastavite, možda ćete stići i samoga grofa. Hi-hi! (štipne grofa za obraz) GROF MALJENKOV (pocrveni, zbunjeno): O, ja... mila... nisam... B. GUGENHAJM (ceremonijalno pušta ruku gospođi Štraus): Gospodina grofa?! Rekoste li vi to – gospodina grofa?! (podigne kažiprst, blesnu skupocene bele rukavice) Čast mi veliku ukazujete kada me poredite sa gospodinom grofom. Ali, nažalost, draga moja grofice, nema među nama muškarca koji može da se meri sa neodoljivom šarmom gospodina grofa. GROF MALJENKOV: O, ja sam g. Gugenhajm, polaskan... GROFICA MALJENKOV (mazno): Vidi ga kako mi je sla-dak! Baš je divan! Di-van! Zacrveneo se kao dečko u školi! Hi-hi! IDA ŠTRAUS (veselo): Zar, gospodine Gugenhajm, više nema pravih muškaraca? Gde su se oni izgubili? 58
B. GUGENHAJM (šeta između dama): Malo je pravih! Gotovo da i nema kavaljera i džentlmena. Potopilo ih je mašinsko doba! To je činjenica koja bi morala ozbiljno da zabrine ženski rod. Ako se žene sve više emancipuju, ako fenimizam pobeđuje na svim kontinentima, onda mi, drage moje, definitivno ulazimo u matrijarhat. Muškarci se pretvaraju u razmažene sinove i mamine maze... DAMA SA BISERIMA: Tačno tako, gospodine! Teško ih je izvući iz majčinog zagrljaja. Sve su to obični mekušci. LEJDI GORDON: Žene ne treba ništa da očekuju od muškog roda. Oni su nužno zlo. Nauka će morati, pre ili kasnije, da nađe neku zamenu za njih. GROFICA MALJENKOVA (pomeri se): Ju! Daleko bilo! Svašta! B. GUGENHAJM (vatreno): Ako se stvari tako loše odvijaju po muški rod, onda, drage moje lepotice, nama, pravim muškarcima, cena raste iz dana u dan. Ono čega nema najviše se traži, zar ne grofe? GROF MALJENKOVA (zapaljeno): Apsolutno, prijatelju! To je tako! Pravim muškarcima cena nikad ne pada! GROFICA MALJENKOV (strasno): Ne pada im nikad! Hi-hi! LEONTINA OBAR (vrti glavom): Znači tako, dragi? IDA ŠTRAUS: Bendžamin je u pravu. Zato mi, srećnije, treba da ih čuvamo po svaku cenu... LEJDI GORDON: Nije nego! Baš su nam oni potrebni! Žene uvek određuju cenu i pravila igre. GROFICA MALJENKOVA (ciči): Čuvamo ih, čuvamo! Baš su slatki! Baš su cakani! Blesani moji! (šalje poljupce grofu) IDA ŠTRAUS: Evo, kad je tu, neka nam Bendžamin odmah odgovori i reši sve naše dileme. B. GUGENHAJM: Slušam vas ponizno, izabranice moga srca. Šta treba da učinim da zadobijem vašu ljubav? IDA ŠTRAUS: Odgovorite, zavodniče, na jedno teško pitanje. Da li, zaista, vredi voleti? GROFICA MALJENKOVA: Da, da, recite odmah, ne oklevajte, hoćemo da vas čujemo. B. GUGENHAJM (uhvati se za srce): Da li vredi voleti?! O, o, o! Kakvog li pitanja?! Dame moje, mile moje, jedino što ima smisla u ovom propadanju i za šta treba živeti je – ljubav! Ljubav, ljubav, i opet samo ljubav. Ljubav prema svim ženama sveta, ljubav... LEONTINA OBAR (duri se): Dragi, zar... (smeje se glasno)
59
B. GUGENHAJM (zanosno): Ljubav! Ljubav i nežnost! Titraj! Dah! Ljubav strasna, iskrena i neograničena! Ljubav do smrti! (pokloni se duboko) GROFICA MALJENKOVA (očarano, tapše): Bravo, bravo! To je to! To su pravi muškarci! Bravo, bravo! LEJDI GORDON (pakosno): A da li biste vi, gospodine Gugenhajm, za tu ljubav možda i u smrt pošli? Da li biste život žrtvovali? B. GUGENHAJM (priđe lejdi Gordon, klekne i uzme je za rub široke večernje haljine): Ne postoji reč – možda! (strasno) Za vas, ljubavi moja, spreman sam i u smrt da pođem! Život sam spreman da dam, jer žrtvujući sebe, lepotice moja, predajem se čitavom ženskom rodu! (poljubi joj rub haljine) LEJDI GORDON (zbunjeno, iznenađena i zatečena): Zar... zar vi to... stvarno tako mislite? B. GUGENHAJM (podiže se, strastan i neodoljiv): Ja to uvek mislim! Ja sam za ljubav rođen! (uhvati je oko pasa, muški privuče) Ja uvek govorim ono što mislim. Ja živim onako kako govorim. Ako mi ne verujete, isprobajte me! Naredite mi šta da uradim i ja ću, o lepoto žene, sve uraditi! Napred, kraljice mojih snova, izdajte mi naređenje! (poljubi je u rame) LEJDI GORDON (osvojeno, gubi dah): Oh... nemojte, molim vas... ja sam... ja sam... B. GUGENHAJM: Hoćete da skočim u ledeni okean? Hoćete li da me ostavite na nekom ledniku i da ga sagorim svojom ljubavi? Recite, voljena moja, šta hoćete da uradim za vas? (privuče je čvršće uz sebe) LEJDI GORDON (izgubljena i poražena): Ne, ne... nemojte... molim vas... ja vam... ja vam... sve verujem... B. GUGENHAJM (strasno je poljubi u usta): Žena je savršenstvo prirode! Žena je ukras prirode! Žena je smisao i svrha! Žena je sve! (pusti lejdi Gordon) Svi oduševljeno tapšu. Prilaze ostali putnici. Cika i vriska. MEDLIN FORS (držeći se za stomak): Bravo, g. Gugenhajm! Bravo! Živeli pravi muškarci! Živeli džentlmeni! Dž. Dž. ASTOR (oduševljeno, tapše): Živeli, živeli!
60
GROFICA MALJENKOVA (briše suze čipkanom maramicom): Divno! On je stvarno divan! On je neodoljiv! Nema više takvih kavaljera! IDA ŠTRAUS: To je stara garda! LEONTINA OBAR (zagrli g. Gugenhajma): Dragi... (ljubi ga) ISIDOR ŠTRAUS (tapše): Sjajno! Kakav je to – zavodnik! Kazanova! Niko mu ne može odoleti! Pravi laf! Milina je sa njim putovati. (prestaje da tapše) SER GORDON (hladno): Vrlo lepo je to izveo, vrlo lepo! Gospodin bi mogao da nastupa kao pravi glumac... ISIDOR ŠTRAUS: Glumac?! Ha! Varate se, ser Gordon, ja Bendžamina odlično poznajem. On sve govori iz duše. SER GORDON (odmahne rukom): Ma, to je samo predstava za uspaljene žene. Dobra predstava za ranjiva ženska srca, zar ne, draga? (zagrli lejdi Gordon) LEJDI GORDON (zbunjeno): Ja... ne znam... baš sam... ISIDOR ŠTRAUS (uporno): Nije predstava, ser Gordon, verujte mi. To je istina! Ako mi ne verujete, neka ga vaša žena proveri. Neka mu naredi da nešto opasno uradi... LEJDI GORDON (brzo, sva u vrućici): A, ne... ne... neka hvala... dosta mi je bilo uzbuđenja. Nisam navikla na ovakve ljude... to je... to je baš previše... (briše se maramicom) B. GUGENHAJM (klanja se na sve strane): Hvala lepo, gospodo! Hvala lepo. (poljubi Leontinu) A sad piće za sve, ja častim! Viski za sve! Dž. Dž. ASTOR (veselo): Može! Prihvatamo izazov! (posluzi) Momci, dajte viski za sve! Ovo treba zaliti! B. GUGENHAJM: A, ne, ne, gospodine Astor! Nikako! (posluzi) Momci, stanite! Ja častim! Viski je iz mojih rezervi! Viktore! VIKTOR (dotrči): Izvolite, gospodine. B. GUGENHAJM: Viktore, idi donesi ono naše burence. VIKTOR: Razumem, gospodine. (otrči) SVI (oduševljeno tapšu, uglas): O, kakva velikodušnost! Bravo! Bravo! Sjajno! To je – kavaljer! To je muškarac! Burence, burence! Viski, viski! Živeo gospodin Gugenhajm! Živeo! Živeo! S desne strane, privučen bukom, brzo ulazi Dž. B. Ismej u večernjem odelu i s namirisanim brkovima. Iza njega ulaze naučnik Skot i Sted.
61
B. T. STED (pokazuje rukom): O, evo nam, napokon, i domaćin stiže! Gospodine Ismej, dođite da nazdravimo! Gospodine Ismej! KARSEN (smejući se): Kad nema vlasnika broda, dobar je i njegov službenik. He-he! Neko mora da bude uz nas ili ćemo svašta pomisliti. He-he! Taj se čovek stalno negde izgubi. Gde ste vi, gospodine Ismej? Dž. B. ISMEJ (uslužan i licemeran): Evo me, gospodo, evo! Svuda stižem! Svuda! Kompanija VAJT STAR sve vidi i sve čuje! Kompanija VAJT STAR je najbolja! Mi smo nepotopivi! Stižemo u pravi čas i obaramo sve postignute rekorde! Ko je večeras priredio zabavu? B. T. STED: A ko bi drugi nego, opet, – gospodin Gugenhajm! On je izveo pravu malu predstavu za sve nas. Bio je to pravi – Romeo! Gospodine Gugenhajm, ako ikad budem izdao knjigu o ovom putovanju, vi ćete sigurno biti glavni junak. B. GUGENHAJM: Hvala lepo, gospodine Sted! Znajući kakav ste vi izdavač, ja se nadam da to mora biti – bestseler! Ja, znate, volim da igram samo u najgledanijim predstavama. Svi se smeju. Ulazi s leve strane Viktor i donosi burence. Za njim ide posluga i nosi na poslužavnicima čaše. VIKTOR (spušta burence): Gospodine, da načnem? B. GUGENHAJM: Šta kaže moja dama? Lejdi Gordon, šta vi kažete? Ja večeras slušam samo vaše naredbe. Vi ste večeras moja dobra vila! Svi gledaju u lejdi Gordon. LEJDI GORDON (uobraženo): Pa... dobro... Otvorite! Viktor otvara. Svi uzimaju čaše. Atmosfera se usijava. Veseli su i raspoloženi. Posluga počinje da služi. B. GUGENHAJM (iznenada): Narode, stanite!
62
Svi se umire. Slušaju ga pažljivo. B. GUGENHAJM: Gde je led? Gde je led? Hoćemo led? Dodajte led! Svi oduševljeno prihvataju. Skandiraju. SVI (uglas): Hoćemo led! Hoćemo led! Hoćemo led! Posluga donosi led. Kucaju se, nazdravljaju, ljube i strasno piju. Zabava je na vrhuncu. GROFICA MALJENKOVA (visoko): Hoćemo muziku! Hoćemo da igramo! IDA ŠTRAUS: Tako je, grofice! Dosta priče! Dajte bečki valcer! B. GUGENHAJM: Muzika, muzika! Viktore, pozovi šefa orkestra! Viktor dovodi šefa orkestra – Valasa Hartija. VALAS HARTI (diskretan i elegantan): Izvolite, gospodine Gugenhajm. Ja sam šef orkestra. B. GUGENHAJM: Kako se vi zovete, gospodine? VALAS HARTI: Valas Harti. B. GUGENHAJM: Valas Harti?! Zar se mi ne znamo sa nekog ranijeg putovanja? VALAS HARTI: Znamo se, gospodine Gugenhajm. Već smo jednom putovali zajedno. B. GUGENHAJM: Ne mogu da se setim, podsetite me, molim vas. VALAS HARTI: Bili ste... ovaj... (pogleda u Leontinu)... bili ste tada neizmerno darežljivi prema orkestru. B. GUGENHAJM: O, da! Sad sam se setio! Ha-ha! Valas Harti?! Da, sećam se dobro. Vas je osmorica u orkestru. VALAS HARTI: Da, nas je uvek osmorica. B. GUGENHAJM: Da, da, sećam se odlično! Ali, gospodine Harti, zar se vi niste, koliko sam negde pročitao, nedavno oženili? VALAS HARTI (sramežljivo): Jesam, gospodine... nedavno... ali... znate... posao nas muzičara... uvek tako nekako... B. GUGENHAJM (veselo): Sjajno! Vi ste pravi profesionalac! Volim profesionalce! Ja nisam takav! VALAS HARTI: Hvala lepo, gospodine. 63
B. GUGENHAJM: Nema na čemu, g. Harti. Kako vam se sviđa ovo večeras? VALAS HARTI: Divno! Sa vama je uvek interesantno. Ja se divim vašoj energiji. B. GUGENHAJM: Božiji dar, g. Harti! Božiji dar! Svako je rođen za nešto, zar ne? Vi prekrasno svirate. Recite mi, da li ste spremni da svirate za mene? VALAS HARTI: Za vas smo spremni sve da uradimo. B. GUGENHAJM (šeretski): Istina? Da proverimo? VALAS HARTI (mirno): Proverite, gospodine. B. GUGENHAJM: Dobro, kad hoćete, brzo ćemo to proveriti. (povisi glas) Gospodine Ismej, gospodine Ismej! (Ismej ga ne čuje) Bože kakvo smešno prezime! Zamislite da vas neko zove – Ismej! Ha-ha! Zabavno! (glasnije) Gospodine I-i-ismej! Svi se smeju. Dž. B. ISMEJ (ponizno potrči): O, izvinite, gospodine Gugenhajm... izvinite, nisam vas odmah čuo... (klanja se) B. GUGENHAJM: Gospodine I-i-ismej! Gospodine Ismej! Ta gde ste, pobogu, gospodine I-i-ismej! Dž. B. ISMEJ: Evo, gospodine, tu sam... izvinite... obaveze... izvinite... (smeška se i trlja ruke) B. GUGENHAJM: Gospodine I-i-ismej, recite mi, molim vas, koliko nam još treba do cilja? Dž. B. ISMEJ: Do kog cilja? B. GUGENHAJM (prevrnu očima): Bože, g. I-i-ismej! Do cilja našeg putovanja! Dž. B. ISMEJ (lupi se rukom po čelu): O, izvinite! Izvinite... baš sam... da... pa... treba nam još jedan dan. B. GUGENHAJM (odmahuje glavom): Tačno mi recite, gospodine predsedniče, tačno?! Dž. B. ISMEJ (zbunjeno): Pa... tačno... ne bih sad... ja to... Prilazi gospodin Sped. On stalno drži džepni sat u ruci. Iz šake visi zlatni lanac. SPED (mrzovoljno, gleda u sat): Ako nastavimo ovako da se vučemo, rekord ne možemo da oborimo! To je sigurno! (prezrivo pogleda Ismeja) Nisam se nadao ovakvom ishodu, gospodine! 64
B. GUGENHAJM (šaljivo): Šta to znači, g. Sped? Zar mi ne obaramo rekord? Zar mi ne stižemo prvi? Zar mi ne pobeđujemo vreme? Zar trka neće uspeti? SPED (očajno): Nažalost, gospodine, izgleda da nećemo uspeti. Tolika reklama i toliko obećanja, kad ono – ništa! Šuplja priča! Obmana! B. GUGENHAJM (značajno): Kako vi kao ugledni sportski funkcioner gledate na sve to? Šta vi kao olimpijski stručnjak mislite? Zašto je to rako? SPED: Iskreno rečeno, gospodine, mnogo sam razočaran. B. GUGENHAJM: Zar nije važno učestvovati? Zašto moramo pobediti? SPED: Vraga! To je parola za neuspešne! Gubitnici se time pravdaju. Važno je samo pobediti! Važno je rekorde obarati! Važno je biti prvi! Pobede se pamte. Gubitnike niko ne voli. Gubitnici se brzo zaboravljaju, gospodine Gugenhajm. B. GUGENHAJM (pretvara se): Dobro, gospodine Sped, koje su onda vaše procene? Šta će se desiti? SPED (gleda u sat): Nema ništa od rekorda! Mnogo sporo idemo! Mora to mnogo brže, brže! (zastane) Nade još, ipak, izvesne ima, ali... Dž. B. ISMEJ (odlučno): Nemojte tako, gospodine Sped! Sve ide po planu. Rekord ćemo oboriti! Kompanija VAJT STAR drži zadatu reč! Sutra pre podne, plovimo iz sve snage! Sutra ujutru letimo – 27,4 čvora! Sutra ujutru, gospodo! SPED (gleda u sat): Sutra ujutru? Sutra ujutru? Hm! (razmišlja) To mora biti rano ujutru. Baš rano! Ako to postignete, onda biste mogli da... (stane) NAUČNIK SKOT: Onda? Šta? SPED (podigne obrve, sigurno): Onda imamo velike šanse da oborimo rekord. Onda je to vrlo, vrlo moguće. Vrlo moguće, gospodo! (klima glavom) NAUČNIK SKOT (stiska pesnice): Moramo uspeti! Brod je simbol moći! Ljudi nam se dive! XX vek mora ispuniti sve snove! Svi to očekuju! Nauka mora savladati prirodu! SPED: Gospodine Skot, mi od vas naučnika mnogo očekujemo. Vi morate da stvorite blagostanje. Nema više slučajnosti! Sve je u vašim rukama! San postaje stvarnost. Sve je moguće! NAUČNIK SKOT: Tako je, gospodine Sped! Veliko doba je pred nama. Naučna dostignuća će usrećiti čitavo
65
čovečanstvo. XX vek je prekretnica. Nema više lutanja. Nauka je svemoguća! Nema više tajne! Sve se zna! SPED: Jeste, ali moramo brže da se razvijamo, gospodine Skot! Mnogo brže! Ne smemo da gubimo toliko vreme. Samo brzim razvojem možemo usrećiti čovečanstvo. Mnogo brže se mora ići napred. Nema osvrtanja i čekanja! Nema oklevanja! B. GUGENHAJM: Kuda brže, gospodo? Koji je cilj? Zašto? Može li neko od vas stručnjaka da mi odgovori? (zastane) Kada ćemo stići u Njujork? Zna li neko tačno da mi odgovori? Dž. B. ISMEJ (otežući): Pa... tačno... (pogleda u g. Speda) ... mi smo... u Njujorku... tačno... za... za... 14 sati! Tačno za 14 časova obaramo sve rekorde! (pobedonosno gleda) SPED (gleda u sat): Ako uključimo ono što je gospodin najavio za rano ujutru, onda smo mi... onda smo mi na cilju... za... tačno... – 13 č. 13 min. 13 sek... računajući od – sad! (mahne rukom odozgo ka dole) NAUČNIK SKOT (radosno podržava ga): Sad! Novo doba nastaje! (mahne rukom) Sad! B. GUGENHAJM: Sad! Hvala lepo, gopodo! Dosta je bilo! (okrene se g. V. Hartiju) Prezirem užurbanost! Gospodine Harti, možemo li mi nešto da se dogovorimo? VALAS HARTI: Kako da ne, gospodine, izvolite? B. GUGENHAJM: Hoću nešto da učinite za sve romantične duše na ovom brodu. Za sve one koji nikuda ne žure i nemaju zadate ciljeve. Ja ću vam, za uzvrat, sve da... VALAS HARTI (prekine ga): Nije potrebno ništa, gospodine! Učinićemo sve što budete hteli. Vi ste nas mnogo zadužili. Red je da i mi nešto učinimo za vas. B. GUGENHAJM: Hvala lepo, gospodine Harti, vrlo ste ljubazni. VALAS HARTI (pokloni se blago): Nema na čemu, gospodine! Stojimo vam uvek na usluzi. Recite, šta treba da uradimo? B. GUGENHAJM: Da li može orkestar da svira sve dok ne uplovimo u Njujork? VALAS HARTI: Mislite, neprestano da sviramo? B. GUGENHAJM: Da, neprestano. VALAS HARTI: Može. B. GUGENHAJM: Hoćete li da se dogovorite sa orkestrom? VALAS HARTI: Nema potrebe. B. GUGENHAJM: Oni se slažu? 66
VALAS HARTI: Da. B. GUGENHAJM: Sigurni ste? VALAS HARTI: Apsolutno. B. GUGENHAJM: Nećete da proverite? VALAS HARTI: Ne. B. GUGENHAJM: Sviraćete bez obzira na sve? VALAS HARTI: Da. B. GUGENHAJM: Nećete da prestanete? VALAS HARTI: Ne. B. GUGENHAJM (dugo ga gleda): Jeste li čuli šta je maločas gospođa Štraus zatražila? VALAS HARTI: Jesam, čuo sam. B. GUGENHAJM (ispruži ruku): Izvolite, vi ste na potezu. Valas Harti pokloni se, okrene i pođe prema orkestru. B. GUGENHAJM (kad Harti krene): Gospodine Harti! (šef orkestra se okrene) Ne brinite, nije sve potonulo! Ima još pravih ljudi! Ne žurite! Imamo vremena za sve! Valas Harti se osmehnu i ode. Orkestar počinje da svira bečki valcer. Svi plešu. B. Gugenhajm neprimetno izlazi u pratnji sluge Viktora. Orkestar tiho svira. Ulaze zajedno: sudija Vejn, ing. T. Endrjus, Baptista i pukovnik Semanes. Iza njih sama ulazi Moli Braun. NAUČNIK SKOT (seda, briše oznojeno čelo): Uh! Sjajno, sjajno! Gospodin Gugenhajm je pravo naučno čudo! Kakve taj čovek pogone ima?! Uf, uf! Šteta što se tako velika prirodna energija rasipa nekorisno na sve strane. Haha! Dž. B. ISMEJ (zaduvano): Ha! Vi ste, gospodine Skot, najpozvaniji da otkrijete kako da iskoristimo i unovčimo toliku nabujalu energiju. Ha-ha! GROFICA MALJENKOVA: Kako se zove onaj koščati Srbin što mu iz očiju munje sevaju? Onaj čuveni pronalazač, što ga žene obožavaju? B. T. STED: Nikola Tesla, grofice. SUDIJA VEJN: To je onaj čudak što hoće Nijagarine vodopade da pokori? Zar je on Srbin? 67
GROFICA MALJENKOVA (zanosno): Srbin, Srbin, gospodo! Bože moj, kakve taj čovek vatrene oči ima! Tako je poseban i tajnovit! Monah! Tako je privlačan! Srbenda! Ima nešto divlje u njemu! B. T. STED: Koliko je meni poznato, gospodo, taj genijalni čovek izgradio je model broda kojim se upravlja na daljinu uz pomoć elektromagnetnih talasa. DAMA SA BISERIMA (maše lepezom): A vi, grofice, volite te divljake? Dž. B. ISMEJ (veselo): Brod na daljinu?! Epohalno! Taj pronalazak će mojoj kompaniji dobro doći. Sediš u kabinetu i upravljaš brodom! Ha-ha! Zaista, izvrsno! SER GORDON: Gospodin Morgan je to već odavno patentirao. Dž. B. ISMEJ: Fenomenalno! Moram upoznati tog čudaka! To je sjajan pronalazak. IDA ŠTRAUS: Grofica je rekla, divlje, misleći na muškarca, gospođo, znate – divlji muškarac! Prirodan! Izvoran! Nije mislila na divljake. LEJDI GORDON (prezrivo): Zar ti Srbi nisu divljaci? SER GORDON (nadmeno): Jesu, draga, oni koji ubijaju svoje kraljeve u postelji, to su pravi – ljudožderi! NAUČNIK SKOT: Trebalo bi našeg dragog gospodina Gugenhajma ukrotiti kao Nijagarine vodopade. Valjda će se naći neki naučnik i za njega. Ha-ha! Valjda će neko znati da napravi Gugenhajm indukcioni motor! Ha-ha! Dž. B. ISMEJ: Energiju ne treba uzaludno rasipati. Sve naučne potencijale treba usmeriti da služe ubrzanom razvoju civilizacije. Nauka će stvoriti bogatstvo na zemlji, kao što je kompanija VAJT STAR stvorila savršenstvo na vodi. Kompanija VAJT STAR prati tržišta i uvek je na sve spremna! Sa nama nema neizvesnosti! Mi uvek pobeđujemo! VAJT STAR! IDA ŠTRAUS: Ser Gordon, ne sudite tako oštro o jednom evropskom narodu. Istorija Evrope je prepuna gnusnih zločina i ubistava kraljeva, pa opet te narode ne smatramo ljudožderima. ISIDOR ŠTRAUS: Naravno, draga! Imamo, nažalost, pojavu ljudoždera i među, kako se to popularno kaže, razvijenim evropskim narodima čak i danas. Čak i danas, gospodo! LEONTINA OBAR: Tačno! Pre nego što smo se ukrcali na brod, pročitala sam u vozu da je u jednom malom 68
francuskom mestu otkriven čovek koji je ubio svoju devojku i potom je na miru, komad po komad, čitavu pojeo. U toku istrage je priznao da mu je to odavno bila želja. GROFICA MALJENKOVA (zgađeno): Uh, muka mi je... jao... onesvestiću se... dajte mi... vode... Posluga priskoči i donese joj vodu. Polako je hlade lepezom. B. T. STED: Što se tiče ljudožderstva, izgleda da to nije ništa novo. Kako mi javljaju prijatelji iz Petrograda, zbog velike gladi koja je zahvatila nesrećnu Rusiju, mnogi siromašni se prehranjuju tako što jedu svoje sunarodnike, a... MEDLIN FORS (stavlja maramicu na usta): Uh, baš grozno! ...Jadni ljudi... B. T. STED (nastavlja): ...A nedavno je grupa gladnih Rusa pojela i nekog nesrećnog Bugarina, trgovca kožom, koji je pravio poslove u njihovoj zemlji... KARSEN (strese se): Fuj! Bezobrazluk! To je međunarodni incident! To je narušavanje Ženevske konvencije! Gde će nam kraj biti ako počnemo da jedemo trgovce? Ko će biti nosilac međunarodne saradnje? Ko će povezivati tolike ljude? SUDIJA VEJN: To je strašno! Međunarodne institucije moraju oštro da osude takvo varvarstvo! Evropa je tu mnogo meka! Kod nas u američkom pravosuđu sve ide mnogo brže i praktičnije! Mnogo, mnogo brže! Dž. B. ISMEJ: Brzina je naša prednost. Gospodo, ja vam garantujem da će kompanija VAJT STAR oboriti sve rekorde! Bićemo prvi! Srušićemo tih – 27,4 čvora! A onda, napred! Napadamo – 30 čvorova! Niko nas više ne može zaustaviti! Mi smo Titani! Mi smo nepotopivi! Putujemo sve brže! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! Brže, brže! To je smisao! To je suština! Tamo-‘vamo! Tamo‘vamo! (zaneseno klima glavom) NAUČNIK SKOT: Sve što se bude od nas naučnika tražilo, mi možemo da ispunimo! Sve! Stvorićemo mašine koje će zameniti ljude. Ljudi će imati slobodu, jer će mašine raditi umesto njih. Iskoreniće se ropski položaj čoveka. Svi će biti filozofi! Aristokratija! Nauka stvara istinsku slobodu! Utopija nije san! Atlantida izranja iz mora! Sve 69
je pred nama! XX vek tek počinje! XX vek je vek sreće i izobilja. MAJOR BET (ne vidi se, iz pozadine): Ne fulaj! Potopiću vas sve! Uzmi kartu! Ha-ha! Potop! Katastrofa! Baci karte! Kec! Karo! Ajnc! (čuju se karte) Sve je, gospodo, kocka! Svi se kockamo! Potop je izvestan! Preseci! ISIDOR ŠTRAUS: Što se tiče samog ubistva kraljeva, Ida je u pravu, Srbi ne rade ništa originalno. Mislim, čak, da i u tome, po navici, dosta kasne za ostalim evropskim narodima, zar ne, oče? BAPTISTA: Bog je stvorio čoveka iz zemaljskog praha i udahnuo je dušu u njega. Međutim, samo izabrani primaju Božiji blagoslov. Samo posvećeni! Ne mogu to svi. Samo nam napaćeni pokazuju sveti put kojim se otkriva Božija tajna. Ostali moraju da slede... SPED (drži sat u ruci): Izvinite, oče, koliko ima baptista u Americi? BAPTISTA: Po Hibernovim geografsko-statističkim tabelama iz 1905. godine, baptista ima – 18.060.000, raspoređenih u 13 ogranaka. SPED: Ako ima 70 miliona protestanata, to je onda procenat od... (računa)... od nekih – 25% ili nešto sasvim malo iznad toga... da, to je solidan rezultat! Dž. B. ISMEJ (značajno): Ako ima registrovanih, koliko ja znam, 100 verskih zajednica u Sjedinjenim Državama i ako baptisti kontrolišu tržište od 25% protestantskog stanovništva, to je... SPED (ispravlja ga): 25,8%! Dž. B. ISMEJ (prihvata): Dobro, 25,8%, to je za svaku pohvalu. Vodeće menadžere treba dobro nagraditi. Treba ih stimulisati da nastave da plove dalje. Efikasnost je merilo svih stvari! Provizija u zaradi je bitna! MAJOR BET (glas iz pozadine): Kec, ajnc, karo! Pik, dama, pub! Poklopi! Kocka je bačena! Plivaj. Taknuto – maknuto! Idemo dalje! Sve je – tropa! Nema spasa! Preseci! B. T. STED: Ja sam vrlo pažljivo pročitao svih dvanaest tomova trećeg i konačnog izdanja Zlatne grane gospodina Džejmsa Frejzera. Ako je njemu verovati, kao što mu ja verujem, onda je obredna žrtva ubijanja kralja u svim civilizacijama potpuno normalna, rekao bih, redovna pojava i tu, gospodo, nema ništa čudno ni tragično. Običaj ubijanja božanskog kralja ili, pak, sveštenika, koji su...
70
BAPTISTA (brzo se prekrsti nekoliko puta): Spasi Bože dušu raba svoga i ne dozvoli da... B. T. STED: ... svuda smatrani za ovaploćenje drveta ili duha vegetacije, te su im njihovi obožavaoci pripisivali magijsku moć da utiču, recimo, da drveće donosi plod ili da usevi rastu, završavalo se uvek nasilnom smrću obožavanih bića. To je bio jedini način da se njihova duša sačuva od neizbežnog starenja. IDA ŠTRAUS: Mislite da su oni hteli da sačuvaju lepotu božanskog života u punoj snazi? B. T. STED: Naravno, gospođo! Oni se drže na tom uzvišenom položaju sve dok ih jači ne pogubi, jer su izgubili prirodnu snagu. Smrt od ruke naslednika značila je za njih da se božanski život seli i nastanjuje u jednom manje trošnom stanu... KARSEN: Koji su uslovi da bi neko mogao da kontroliše izdavanje svoga stana? MOLI BRAUN: Nema tu nekih posebnih uslova, niti preciznih pravila. Moj muž je pronašao zlatnu žicu sasvim slučajno, na kraju samog pohoda, kada mu je već sve dojadilo i kada je razočaran pošao natrag. Sve je u Božijim rukama. DAMA SA BISERIMA: Zar svi ne biraju udobniji smeštaj? Zašto stalno izbegavati prijatan komfor i raskošnu opuštenost? Čemu toliki asketizam? NAUČNIK SKOT: Bogatstvo i blagostanje svih naroda će neprestano rasti i svi će, bez izuzetka, uživati u toj mašinskoj civilizaciji. Svega će biti u izobilju i niko neće imati potrebu da nešto nagomilava. Mašine će sve brzo proizvoditi. Nestaće, napokon, sirotinje i gladi. Nestaće pohlepe. Ljudi će živeti potpuno opušteno i neobavezno. Čovek će se osloboditi svih strahova i predrasuda. Verovaće se samo u dokazane naučne činjenice. Tako će nauka stvoriti Utopiju na zemlji. Čovečanstvo je spašeno i sačuvano. Dž. B. ISMEJ: Kompanija VAJT STAR praviće brodove koji će nositi 500.000 t. Čitave gradove ćemo nositi i premeštati s jednog mesta na drugo za svega nekoliko sati. Ljudima neće biti dosadno! Svi će neprestano putovati! Uvek u pokretu, uvek napred! Naša kompanija će prva krenuti i u svemir! Bele zvezde su pred nama! Svemirski brodovi će ploviti u druge galaksije! Putujte kompanijom VAJT STAR, jer smo mi sve predvideli! Mi 71
mislimo na vas! Mi smo – nepotopivi! Mi plovimo u novo doba! SPED (gleda u sat): Brže, brže! Nismo daleko od cilja! Rekordi se pamte! Brzina je presudna! Zašto ne ubrzavamo?! Gde je taj kapetan Smit? Zašto ne požurimo? Punom parom! Napred, napred! (izlazi na desna vrata) B. T. STED: Po istraživanjima gospodina Frejzera u Ngojou, jednoj pokrajini stare kraljevine Konga, važi pravilo da se poglavica koji uzme znak suvereniteta, bogatu kraljevsku kapu, ubije prve noći posle krunisanja... LEJDI GORDON: Odvratno! Prokleti divljaci! Gde vam je tu tradicija i kultura! To su primitivni običaji! Fuj! SER GORDON: To je – anarhija! Tu nema napretka! Red se mora poštovati! PUKOVNIK SEMANES: To je permanenta pobuna! Zločin je vrlina! Haos je prirodno stanje. SER GORDON: Onaj anarhista Dalbo je izjavio da je atentat u Rimu na italijanskog kralja Viktora Emanuela i kraljicu Jelenu, sam spremao i da je na tu misao došao izučavajući prirodno pravo. Verujete li vi, gospodo, u to? PUKOVNIK SEMANES: Svašta! Ne verujem tom zlikovcu! Neko stoji iza njega! Ne može on to sam da smisli! Neko iz radničkog sindikata je sve to organizovao. Neko ko hoće nasiljem da preuzme vlast. KARSEN: On je samo vrh ledenog brega. On je nevažan! Mračne sile izazivaju nered. BAPTISTA: Svaki čovek je važan i svakome treba da pomognemo da nađe pravi put izbavljenja. Svi smo božija deca. Niko nije oslobođen odgovornosti. PUKOVNIK SEMANES: Glupost! Ne može se svakome pomoći. Vama je, oče, sigurno pomogla kompanija i udelila vam besplatnu kartu, ali ne daje ona to svakome. Uvek ima onih koji su snalažljiviji. BAPTISTA: Ljudsko milosrđe je neizmerno. Niko ne zna koliku dobrotu nosi u sebi, sve dok se nešto neplanirano ne desi. Dajući drugima i nesebično im pomažući, iskušavamo sami sebe. Bog nas sve posmatra. LEJDI GORDON: Iskušavaju oni naše strpljenje! Milion rudara štrajkuje u Engleskoj! Radnički sindikati sve više jačaju! Čula sam da se spremaju da preuzmu vlast u zemlji. Još ćemo i komunizam doživeti! Fuj!
72
SER GORDON: Sasvim sigurno! Gospodo, dolaze zla vremena! Diktatura plebsa je na delu! Posledice će biti pogubne. Čovečanstvo je ugroženo. PUKOVNIK SEMANES: Ta baraba je povezana sa internacionalnim snagama podzemlja. Sigurno ga je neko platio da izvrši atentat. Ne zna on da razmišlja svojom primitivnom glavurdom! IDA ŠTRAUS: Teško je to tvrditi! Mnogo je svet podeljen. Mislite da to ljudi ne osećaju! Mislite da oni ne znaju da razmišljaju pravilno? Čovek trpi veliku nepravdu. LEJDI GORDON: Svašta! Ko je video pametne divljake? Ta, pogledajte im samo te glupe lobanje! Pravi orangutani! Fuj! NAUČNIK SKOT: Po najnovijim naučnim saznanjima, količina i težina mozga je bitno značajna za inteligenciju... DAMA SA BISERIMA: Stvarno?! I šta je nauka pronašla, g. Skot? MAJOR BET (glas iz pozadine): Potopi! Karika! Štrocaj! Ko ide dalje? Pub! Dama! Ko se spašava? Uzmi kralja! Potopi! NAUČNIK SKOT: Istražujući tuđe mozgove, naučnik je kod jednog dvadesetogodišnjeg afričkog divljaka otkrio mozak od 2850 grama! SPED (ulazi brzo, nosi sat u ruci, za njim kapetan Smit): Koliko grama, gospodine? Molim vas, ponovite, nisam vas dobro čuo? NAUČNIK SKOT: 2850 grama, gospodine Sped! SPED (gleda u sat): 2850 grama! Sjajno! To je pravi div-mozak! Dž. B. ISMEJ: To je Titanik među mozgovima! KARSEN: To je pravi dragulj! DAMA SA BISERIMA: Čisti biser! PUKOVNIK SEMANES: Šteta što je taj mozak u divljaka. To vam je, gospodo, kao da posedujete menicu na veliki nominalni iznos, ali bez dobrog pokrića. SER GORDON: Mislite, avala solventne poslovne banke? LEJDI GORDON: Kako je toliki mozak mogao da stane u malu lobanju tog primitivca? B. T. STED: To je vrlo obimna knjiga, ali bez pravog sadržaja! SUDIJA VEJN: To je mozak koji je osuđen na doživotnu robiju! MAJOR BET (glas iz pozadine): Pogrešan špil! To je pogrešan špil! Promešaj ponovo! Nisi imao sreće! Pokušaj ponovo! Mešaj, mešaj! MOLI BRAUN: To vam je kao da ste vlasnik rudnika koji ima zlatnu žicu, ali vi nikada ne možete da je otkrijete.
73
BAPTISTA: Sreća uvek prati dobre ljude! Treba biti strpljiv! Sve će doći na svoje mesto! Bog nesebično pruža darove svima! Treba biti strpljiv! Treba voleti ljude! Nisu ljudi tako loši! GROF MALJENKOV: Najlepše se putuje u Prvoj klasi. Uvek je društvo interesantno. Uvek se nešto novo čuje... SPED (gleda u sat): Brže! Brže! Ako je tačno da prosečna težina čovečijeg mozga iznosi 2,5% njegove telesne težine, to onda znači da je taj mozak od 2850 grama bio smešten u telu teškom... teškom... (okreće se T. Endrjuzu)... gospodine konstruktore... molim vas, kako ono ide procentni račun?... T. ENDRJUZ (brzo): – 114 kg! SPED (veselo): Bravo, izumitelju! Dobra brzina reagovanja! Ali, to se za brod još ne bi moglo reći. Mora brže! Brže! Ovom brzinom se ne obaraju rekordi, zar ne kapetane Smit? KAPETAN SMIT (zbunjeno, pogleda krišom u Ismeja): ...Ne... ja... nisam za to... opasno je da... to nije... SPED (glasno): Samo hrabro! Nema odustajanja! Rekord je pred nama! Mora brže! Brže! Brojke se pamte! 2850 grama se pamti, ime tog nesretnika niko ne zna! Niko! Znamo da je imao – 114 kg! 114 kg, gospodo! PUKOVNIK SEMANES: Velika težina, velika težina! SPED: Ako je taj divljak zbog godina, što možemo pretpostaviti, bio idealno građen, dakle bez suvišnih kilograma kao bankar Semanes, onda je on bio visok... bio visok... pomozite mi, gospodine konstruktore... T. ENDRJUZ (skromno): Ne znam, gospodine Sped, kako računate? SPED: A, da! Na taj broj treba dodati 100 i onda oduzmemo 10 poena i dobijamo... T. ENDRJUZ (brzo): 204 cm! SPED (zadovoljno): Odlična brzina, izumitelju! Brzo računate! Još da pravite brodove koji brže plove, bilo bi to jako, jako dobro, je li tako kapetane Smit? KAPETAN SMIT: Previše je ovo, gospodine... ne bismo smeli da... SPED (prekine ga, gleda u sat): Osnova modernih olimpijskih igara, koju je prvi izrekao g. Kuberten, je parola: CITIUS, ALTIUS, FORTIUS! Brže! Više! Snažnije! Dž. B. ISMEJ: Brže, više, snažnije može samo kompanija VAJT STAR! Nije važno učestvovati, važno je pobediti! Važno je rekord oboriti! Prvi stići! Prvi! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! 74
Posluga mu donosi ispisanu poruku. Ismej čita i stavlja je u džep. Dž. B. ISMEJ (glasno): Napred, bez oklevanja! Brže, više, snažnije! Mi smo prvi! Sve je pod kontrolom! Brže, brže, brže! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! To je to! (trlja ruke) GROFICA MALJENKOVA (maše lepezom): Uh! Baš su ovi dosadni! Ne mogu to više da slušam. Gde je naš kavaljer, gospodin Gugenhajm? Ta, njega već odavno nema! IDA ŠTRAUS: Gle, stvarno! Leontina, gde je naš džentlmen? LEONTINA OBAR: Brzo će doći, gospođo! Otišao je da se presvuče. GROFICA MALJENKOVA: Taj se presvlači kao neka mlada! Hi-hi! A gde nam je verni sluga Viktor? Što nas on ne posluži? LEONTINA OBAR (nasmeši se): A, on ne napušta nikada svog gospodara. Viktor je veran i odan čovek. SPED: Taj atleta od 204 cm i 114 kg, mogao bi da se prijavi da učestvuje na V Olimpijskim igrama u Štokholmu ove godine. I može da bira 15 sportova u kojima će da se takmiči sa 2484 muškarca iz 28 zemalja. LEJDI GORDON: Imate li vi žena na tim vašim Igrama? SPED: Kako da ne, gospođo! Imamo čak – 57 dama! DAMA SA BISERIMA: Fenomenalno! Super! To je baš – OK! Došla bih rado da to gledam, ali su mi ove godine svi termini već popunjeni. Prebukirana sam potpuno! A kad su vam, gospodine, nove Igre? SPED: Tačno za – četiri godine, gospođo. DAMA SA BISERIMA: Ju! Tako kasno! Svašta! Ne mogu to da čekam! Mnogo sam zauzeta! Moram da zapišem! (vadi kožni notes) A gde će se održati te vaše nove Igre? SPED: Održaće se 1916. godine u predivnom Berlinu. ISIDOR ŠTRAUS: Ako se održe! SPED: Zašto da se ne održe, gospođo Štraus? ISIDOR ŠTRUS: Ne verujem nešto, gospodine Sped. Mnogo je rovita međunarodna situacija, ja... SPED: Nemojte tako, gospođo Štraus! Ne treba vam taj pesimizam! Treba biti optimista. Nikada nismo živeli u mirnijem periodu. Pet raznobojnih krugova na našoj beloj zastavi simbolizuju povezanost svih kontinenata i 75
rasa... Ljudi su sve bezbrižniji i opušteniji. Sport spaja ljude i... Ulazi B. Gugenhajm i za njim sluga Viktor. B. GUGENHAJM (presvučen, doteran i namirisan, govori odmah sa vrata): Ljubav spaja ljude! Srca se spajaju u krugove! Niko nas ne može razdvojiti! Treba ljubiti: brže, više, snažnije! Važno je voleti, nije važno koga! Žene skaču na noge i oduševljeno tapšu. GROFICA MALJENKOVA: Oh, sveži vetar stiže! MEDLIN FORS (radosno): Vreme je bilo, dosta priče! (tapše) IDA ŠTRAUS: Dosta priče! Gde su ti kavaljeri? DAMA SA BISERIMA: Hoćemo pažnju! Hoćemo nežnost! GROFICA MALJENKOVA: Evo nama našeg Apolona! Iscelitelja što šalje svoju ljubav svuda! Kada se on rađao, sve je procvetalo i zamirisalo. Labudovi su ga, uz divnu pesmu, sedam puta obletali... IDA ŠTRAUS: Evo sina Zevsa i Lete, koga je boginja Temida nahranila nektarom i ambrozijom.. B. GUGENHAJM (zaneseno, okreće se ukrug): O, nežne moje Afrodite! Vi koje se izdižite iz morske pene! Vi čiji je dolazak obradovao sve olimpske bogove! Vi koje svi strasno želimo! O, boginje ljubavne čežnje, ljubavnog nagovaranja, pod čijim nogama se rascvetava cveće, zašto trošite sebe slušajući ovozemaljske probleme? Zar nije dosta to što vaša svetlost nestaje u našem mračnom hodu? Gde su krajevi tih skrivenih lednika što nam tiho plove u susret i izazivaju naše nesvesne želje? Zašto su okrutni muškarci navukli mračne oblake na te vaše osunčane vrhove? LEONTINA OBAR: Mi smo zarobljene, dragi! Mi smo taoci! Mi smo nemoćne! B. GUGENHAJM: Šta-a? Šta ja to čujem, gospo? Ko je to uradio? Ko je taj? LEONTINA OBAR: Ostale smo same, prijatelju ljubavi! Niko ne mari za nas! Naučno-tehnički razvoj nas je porobio i zatvorio u ovu modernu ploveću kulu! GROFICA MALJENKOVA: Zarobio i okovao, plemeniti viteže! Zarobio i okovao! IDA ŠTRAUS: Slobodu nam oduzeo i bol nam naneo! 76
MEDLIN FORS: Razdvojio nas je od voljenog bića! Unesrećio nas! B. GUGENHAJM (trči i okreće se ukrug): Ma, šta ja to čujem?! Kakvi to glasovi dopiru do mene? Kakve to zle vesti stižu? Zar je ropstvo nužno? Zar da ljubav pati? Gde su ti muškarci? Zar je voda potopila prave muškarce? Gde su vitezovi da se bore za ruku svojih dragana? Gde je ljubav da oslobodi okovane osećaje? (stane) O, prokleti okovi svakodnevnice? O, glupe predrasude! Drži se, nauko prokleta! Aždajo! (uzima čaršav sa jednog stola i ogrne se) Stižem ja, vitez sa belim stolnjakom! DAME (uglas): O, viteže! O, viteže! Spasi nas, viteže smeli! B. GUGENHAJM: Glas pravde pokreće me sad! Čekanja više nema! Naoružaću se i krenuti u odlučan boj ja! (uzima činiju za led i stavlja je na glavu): Brr! Brr! Rashladiću uzavrele misli, da ne bih nekog nevinog besan povredio ja! DAME (uglas): O, viteže! O, viteže! Spasi nas, viteže ti! B. GUGENHAJM: Štitonošo, verni moj Viktore, jesi li spreman da pođeš sa svojim gospodarem ti? VIKTOR (klekne): Spreman sam, gospodaru, da krenem za vama ja! B. GUGENHAJM (otrči do orkestra i vraća se sa gudalom u ruci): Jesi li spreman da pođeš sa mnom ti? VIKTOR: Jesam, Gospodaru! B. GUGENHAJM: I u vatru? VIKTOR: I u vatru! B. GUGENHAJM: I u vodu? VIKTOR: I u vodu! B. GUGENHAJM (podigne gudalo): Proglašavam te vitezom od Titanika! (dotače gudalom mu oba ramena) Podigni se, viteže, i pojaši konja za mnom ti! Viktor ustaje. Jašu konja. B. GUGENHAJM (stavlja ruku na čelo): O-ho! Šta to vidim u daljini ja? Jesu li to čuvari glupih predrasuda?! Moram dobro svakog pogledati, da se neko provukao ne bi. Idemo, viteže! (jaše, prilazi grofu) A, evo jednog što se u starca nemoćnog pretvori! (grofu) Jesi li ti, mladiću, zaljubljen još? GROF MALJENKOV (zbunjeno): Ja... slavni viteže... moram priznati da... da jesam! Zaljubljen sam ja! 77
B. GUGENHAJM (podigne gudalo): Proglašavam te vitezom, mladiću, i s nama pođi ti! (jaše dalje, staje ispred Astora): O, oho! Kakav je ranjeni vitez ovo tu? Ko, viteže, rani tebe? Dž. Dž. ASTOR (glasno): Verna ljubav, viteže moj! (ispravi se) B. GUGENHAJM: Ljubav?! Zar bogatstvo ne dade snagu tebi? Dž. Dž. ASTOR: Ne, viteže, plemeniti! Verna ljubav meni snagu daje! B. GUGENHAJM: Zar ćeš sve bogatstvo da žrtvuješ zbog ljubavi verne ti? Dž. Dž. ASTOR: Hoću, viteže! Sebe ću da žrtvujem zbog jedine ljubavi te! B. GUGENHAJM: Viktore, čuješ li ti dobro to? Šta da radimo s njim, viteže od Titanika? VIKTOR: Gospodaru, vitez hrabar je on! Neka pođe s nama sad! B. GUGENHAJM: Dobro, verni moj Viktore, neka pođe, zaslužio je i on to! (jaše dalje, dođe do Isidora Štrausa) Oho-ho! Je li to hrabri vitez od Mejsa?! ISIDOR ŠTRAUS (pokloni se): Da, ja sam to, plemeniti viteže! B. GUGENHAJM: Zar ti nećeš sam da pođeš s nama sad? ISIDOR ŠTRAUS: Neću, viteže! Moja ljubav hoće uvek da je uz mene! B. GUGENHAJM: Hoćete da budete zajedno?! Onda pođi da je oslobodimo zajedno mi! (jaše, stane ispred baptiste) Oho, otkud ovaj tu? Zar mesto njegovo je ovde? Šta radiš, prolazniče, ovde ti? BAPTISTA (crven u licu, zbunjeno): Ja... ja.. gospodine Gugenhajm... znate... dobio sam kartu od kompanije... eto, mene su pustili... ja sam... B. GUGENHAJM (drekne): Kukavico, prođi brzo ti! (udari ga gudalom po zadnjici. Jaše dalje. Stane ispred Karsena) Gde si se sakrio, secikeso, ti? KARSEN (nasmejano): Ja sam vrlo vešt, viteže! Povedi me, verno ću ti služiti! Proglasi me za viteza! B. GUGENHAJM (prezrivo): Ti vitez, lajavče?! Nikad! Neka ti Dionis ispuni poslednju želju, prokleti Mido! Idi! Ne trebaš nam ti! (jaše dalje, staje pred sudiju Vejna) O, evo slepca nesretnog tu! Njega ni pitati ništa neću, jer se nakrivio od straha sav! Idi krivdo! Beži od nas! (jaše dalje, staje pred pukovnika Semanesa) Požuri, ograničeni depozitu, da lajavca onog Midu brzo stigneš ti! Beži! (mahne gudalom)
78
SPED (jaše): Hrabri viteže, ja ti sam dolazim u susret. Povedi mene da brže pobedimo sve?! B. GUGENHAJM (iskrivi lice): Šta?! Pre ću u surovu smrt poći ja, nego da nešto uzmem od tebe sad! Idi, okreći se u svom krugu ti! (jaše, prilazi naučniku Skotu) A ti prazna glavo, potrči za njim i pazi da glavu ne izgubiš uz put! Odlazi, nesrećo! NAUČNIK SKOT (cvili): Ništa nisam kriv, oni su me naterali da to tako radim. Ja nisam kriv... ja sam hteo da... B. GUGENHAJM: Ne okrivljuj druge, bedniče podli, već svoju strast umiri u sebi. Beži, pamet ti stala! B. T. STED (istupi korak napred): Idem i ja, viteže od stolnjaka! Ja nisam tvoga ljupkog mača vredan! B. GUGENHAJM (glasno): Stoj, ne mrdaj! Ti ideš za mnom, Homer mi treba! Dođi, viteže od pera! Dž. B. ISMEJ (brzo, smeška se usiljeno): Onda da i ja pođem? I za mene mesta mora da bude. B. GUGENHAJM (zapuši nos): Šta ćeš nam ti? (krivi lice) Dž. B. ISMEJ: Zato što sam vitez hrabar ja? (gladi brčiće) B. GUGENHAJM (drži zatvoren nos): Kako mogu da zarobljene ljubavi naše, da oslobodim boreći se jednom rukom? Ne mogu jednoruk! Dž. B. ISMEJ: Zašto jednom, viteže, kad ruke ti imaš dve? B. GUGENHAJM (drži nos zapušen): Zato što drugom moram nos da držim ja! Beži, gnjido! Nikom ne prilazi ti! Ukaljaćeš sve što dotakneš ti! Zarazo prokleta! Mučitelju duše! (mahne gudalom) (Jaše, prilazi kapetanu Smitu i klekne): O, viteže bele brade, čuvaj ih se kad te glade, gledaj dobro šta nam rade, jer će samo njih da vade njih da vade iz te vode, povedi nas sobom, rode! KAPETAN SMIT (zbunjeno): Nemojte, molim vas... ja nisam... izvinite... moram da pođem... (krene) B. GUGENHAJM (ustane, drekne): Stoj, viteže, nemoj ići, ja ću tebi sada prići, (priđe mu) vodi i nas sobom, druže, nek nam noći budu duže. 79
DAME (uglas): Bravo, bravo, pesniče! Spasi nas, viteže raspevani! Spasi nas okova ovih! O, viteže! O, viteže! (vrište) B. GUGENHAJM (okreće se): Viktore, slugo verni, možemo li krenuti? Jesu li svi dobili svoje? VIKTOR: Jesu, Gospodaru, možemo dalje. SER GORDON (isprsi se): A ja, viteže? B. GUGENHAJM: Vi?! Zašta ste spremni vi, ser? SER GORDON: Hoću da postanem vitez vašeg kova! B. GUGENHAJM: Mog kova?! Al’ za to vam ne treba lova! SER GORDON: Ne treba?! Šta da radim, šta mi treba? B. GUGENHAJM: Treba vama dar sa neba. SER GORDON: Dar sa neba?! Da ga uzmem preko reda? B. GUGENHAJM: Preko reda – zločin vreba! SER GORDON: Ne razumem, šta mi treba? B. GUGENHAJM: Treba da u vama moćna ljubav kuca! SER GORDON: Zar ta ljubav sad ne kuca? B. GUGENHAJM (priđe i stavi glavu na njegove grudi): Ne, propala je samo – muca! SER GORDON: Zašto muca? B. GUGENHAJM: Napukla je, svuda puca! (oštro) Beži, stvore, preko reda, stiže beda! Neće niko da te gleda! SER GORDON (veselo): Baš me briga! Samo da se glava ne da! B. GUGENHAJM (podigne gudalo): A sad, verni moj Viktore, boj! DAME (uglas): O, viteže! O, viteže! Dođi nama, o viteže! (mašu rukama) B. GUGENHAJM (podigne glavu): To me moje gospe zovu! Valja ići! (viče) Držite se, gospe moje! Dolazim do vas da vas oslobodim svakodnevnih muka! Tako mi violinskog ključa, otključaću ja tu mehaničku aždaju što vas je u svoje prljave računice splela! DAME (uglas): Požuri, viteže, mi smo same! Požuri, viteže! B. GUGENHAJM (pravi piruete, maše gudalom): Ne može ta naučna aždaja da se kreće tako brzo kako ja sporo i elegantno mogu da igram. (pravi usporene bravure) DAME (oduševljeno, uglas): Bravo, bravo, viteže! Samo napred! Mi te čekamo, viteže! O, viteže, o, viteže! B. GUGENHAJM (kreće se i igra): A sad, vidi ovo... kroz noge... preko glave... usporeno... lepršavo... bravurozno... nadahnuto... niko ne može više da prati tu igru... Hu! Viktore, zamorili smo ih sve! Sada – juriš! Juriš! Na vrh ledenog brega što nam u susret plovi! Stižemo, gospe moje drage! (juriša)
80
DAME (tapšu, uglas): Bravo, bravo, viteže! Ovde smo, viteže! Oslobodi nas napasti! O, viteže, o, viteže! B. GUGENHAJM (bori se i kreće svuda): Op-op! Reci – hop! Skoči i izađi iz njihovog sveta! Op-op! Ne pristaj! Budi svoj! Op-hop! Oni nisu važni! Oni su beznačajni! Ne obraćaj pažnju! Op-op! (kreće se po pozornici): A sad, smrtni udarac! Ovo će ih ubiti! (kreće se usporeno) Tik-tak! Tik-tak! Tik-tak! (usporenije) Ti-i-k – t-a-a-k! Ti-i-k – t-aak! (još usporenije) Ti-i-i-k – t-a-a-ak! (stane) Pauza. Svi ga gledaju zapanjeno. Muk. B. GUGENHAJM (posle stanke, strese se): Hu! Gotovo! Zarđale su sve mašine! Hop! Mehanika se pokvarila! Ha! Slobodne su gospe moje! (ceremonijalno maše gudalom i duboko se klanja damama) DAME (veselo uglas): Slobodne smo, slobodne! Živeo vitez hrabrog srca! Živeli pravi muškarci! Živela ljubav večna! Živela sloboda! Svi tapšu. Opšte oduševljenje. B. GUGENHAJM (glasno): Vitez od belog stolnjaka objavljuje da je oslobodio sve dame glupe mašinske civilizacije! Nema više nametnutih predrasuda i proste svakodnevnice! Ljubav je za sve slobodna! Tako mi violinskog ključa! Ovacije. Svi su na nogama. B. GUGENHAJM (skida čaršav i činiju za led, klanja se neprestano): Hvala vam lepo, hvala lepo! (šalje poljupce) Ne brinite, nećete me zaboraviti! Javljaću vam se noću u snu! Hvala, biću glas vaše savesti! Hvala! GROFICA MALJENKOVA (rida): On je prekrasan! On je divan! Tako me je uzbudio kao da se zauvek rastajemo. O, kako je to romantično! (šmrca) IDA ŠTRAUS: Za takve muškarce vredi živeti! ISIDOR ŠTRAUS: Za takve žene vredi umreti! (poljubi je nežno i zagrli) 81
MAJOR BET (glas iz pozadine): Kralj! Dama! Potop! Kocka je bačena! Pipnuto – taknuto! Preseci! NAUČNIK SKOT: Kod odraslog muškarca mozak je težak 1450 grama, a kod odrasle žene – 1300 grama. Ono što je poražavajuće, to je saznanje da je genijalni Šiler imao mozak težak samo – 1580 grama! DAMA SA BISERIMA: Zar je moguće?! Jadnik! LEJDI GORDON: A šta će divljaku onoliki mozak? SER GORDON: Greška! Ja mislim da mu on samo smeta! SUDIJA VEJN: Da li ste, gospodo, čuli aferu o bankaru Šifu i njegovom nevino osuđenom sobaru Brandu? PUKOVNIK SEMANES: To je svinjarija američkog pravosuđa! Berza se zbog toga opasno ljulja! Kamatne stope rastu! Akcije propadaju! Investitori su mnogo nervozni! Šta će američka vlada da uradi? SPED (gleda u sat): Moramo da požurimo! Brže, brže! Eto, poštanski saobraćaj se brzo razvija! Na zemlji danas ima 1580 miliona stanovnika. Poštanski promet svih pošta na svetu iznosi 3,3 milijarde pisama godišnje ili 104 pisma u sekundi! To je, gospodo, progres! Na svakog stanovnika godišnje dođe – 2 pisma! Ali, nisam zadovoljan! To mora da se obori! Nama treba rekord! Šta je dva pisma godišnje? Ništa! Sitnica! Mora brže i više! Samo brže napred! Brže! (šeta nervozno) B. T. STED: Pravo nasledstva pripada poglavici Musuranga, ali ništa ne treba da vas čudi što ga on ne koristi i što presto uvek stoji prazan. MOLI BRAUN: Zašto stoji prazan, uvek može neko sve da spasi? Zašto prazan? B. T. STED: Nažalost, nemoguće! Niko ne voli da izgubi život za nekoliko časova slave na ngojskom prestolu. Oni znaju da poštuju život. LEJDI GORDON: Slava je prolazna, život je vredniji. Treba živeti, treba živeti! PUKOVNIK SEMANES: Otomanska banka poslala je svim svojim filijalama poverljiv cirkular da se uzdržavaju od svih finansijskih operacija, jer se na Balkanu očekuju veliki zapleti. To, gospodo, nije dobro za sigurnost plasmana. KARSEN: Cena dijamanata će sigurno rasti. Svi mnogo kupuju pred rat. BAPTISTA: Samo se Noje spasio iz potopa i morao je da počne sve iz početka. Sve iznova! Samo je Noje izašao iz kovčega. 82
SPED: Čuo sam da su nedavno oborili rekord i napravili najveći sir na svetu. Kažu da je u prečniku imao – 2,5 m, težak je bio – 6000 kg, a da bi se napravio pomuženo je čak – 8000 krava! Bravo! KARSEN: Revolucija u Kini je donela veliku glad, tamo sada gladuje nekoliko miliona ljudi. Silan svet umire zbog te proklete revolucije. Čemu više revolucija? SUDIJA VEJN: Nema revolucija veze sa tim. Eto, vidite, nema revolucije u Rusiji, a narod gladuje. Priča se o ljudožderima koji... LEJDI GORDON: Izgleda da je još uvek najveća poslastica – ljudski mozak! Svi žude da jedni drugima pojedu mozak! Zamislite, koliko bi se moglo ljudi najesti od onog divljaka. Šteta! DAMA SA BISERIMA: Zašto ljudi vole da jedu druge ljude? Ima li tu nekog objašnjenja? Može li se ljudskoj vrsti pomoći? NAUČNIK SKOT: Nauka može sve da reši! Profesor dr. Pajor, upravnik Lajpciške univerzitetske klinike, nedavno je vrlo uspešno izvršio operaciju presadivši jednu žlezdu iz grla u bubreg da bi izlečio neko idiotsko dete. SER GORDON: Sjajno! To bi trebalo i svim anarhistima uraditi. Mora nauka da pronađe neki lek za večito revolucionarno stanje u društvu. SPED: Revolucionarna stanja se prevazilaze naučnim progresom. Što je veći standard, manji broj ljudi se zaluđuje revolucijom. Treba razvijati industriju i praviti što više robe za potrošnju. NAUČNIK SKOT: Šta bi trebalo najbrže razvijati? SPED: Automobilsku industriju, gospodine Skot! Automobil guši svaku revolucionarnu zamisao! Danas samo u Americi, ima 160.000 automobila. Svi hoće da se sami voze. Nova industrija se rodila i to je dobro jer će svaki čovek moći sam da se vozi u bolju budućnost. Sjajno! DAMA SA BISERIMA: Gospodine Skot, da li je vama u srodstvu onaj istraživač, kapetan Skot, što je pred otkrićem Južnog pola! NAUČNIK SKOT: Mislim, gospođo, da je Norvežanin Amundzen, ipak, pre njega otkrio Južni pol. Mi smo rođaci, ali ja ga čak i ne poznajem. DAMA SA BISERIMA: Gospođice Obar, ja sam čula da je velika nestašica mesa u Parizu i da mnogi jedu kamilje i medveđe meso?!
83
LEONTINA OBAR: Tačno je, gospođo, velika je skupoća i malo ljudi jede meso. MOLI BRAUN: Zima je bila baš blaga, ja sam nepotrebno ponela svoju bundu. Šta će se, gospođo Gordon, nositi ovog proleća i leta? LEJDI GORDON: Kada je blaga zima, uvek pukne ranije neki novi modni krik. Videćemo ubrzo šta se dešava, zar ne? B. GUGENHAJM (glasno): A, sad, gospodo, dosta! Valas, uzmite svoju palicu! (baci gudalo prema orkestru): Muzika, počni! Dame biraju! Muzika počinje. DAMA SA BISERIMA: Da li su sigurni moji biseri deponovani u brodskom kovčegu? Da li je to sve osigurano? Dame biraju. Igraju i smeju se razdragano. B. GUGENHAJM (čvrsto drži Leontinu): Viktore! VIKTOR (poslušno): Izvolite, gospodine. B. GUGENHAJM (pleše): Viktore, daj burence! Viktor počinje da sipa viski. Posluga mu pomaže. Svi igraju i prinose čaše. Dž. B. ISMEJ (ne pleše, zakorači sa čašom u ruci): Hoćemo led! Svi prihvataju. SVI (uglas, razdragano): Hoćemo led! Hoćemo led! Hoćemo led! Posluga i Viktor pođu po led. B. GUGENHAJM (pleše, glasno): Stop! Nazad! Viktor i posluga stanu. B. GUGENHAJM: Viktore, donesite nam onaj led iz Atlantika! Viktor i posluga odlaze. Svi se smeju. Tapšu. KAPETAN SMIT naglo ustane i izađe napolje. 84
SVI (uglas): Hoćemo led! Hoćemo led! Hoćemo led! Tapšu. I plešu.
ZAVESA
ČETVRTI ČIN Prostrana trpezarija Treće klase podeljena na dva podjednaka dela. Pozadi, dublje, vide se puluprazni raspremljeni stolovi za kojima sede, igrajući mice, domine i karte, zadovoljni muškarci i piju krigle piva. Savijene žene su u grupicama i nešto tiho pričaju. Kraj njihovih nogu igraju se dremljiva deca. Neko dete čvrsto spava na brodskom podu. Jedan zakasneli putnik polako, ne žureći se mnogo, pedantno večera. Posluga povremeno ulazi i sa leve i sa desne strane i sprema užurbano stolove. Mlađi iz posluge se neprestano udvaraju devojkama.
85
Napred, sasvim blizu, ukoso stoje dve dugačke, visoke brodske klupe, odvojene dovoljno da se između njih vide putnici u pozadini. Na levoj klupi sede: Englez, Nemac, Irac, Italijan, Mađarica i Hrvat; A na desnoj: Srbin, Srbijanac, Rus, Grk, Bugarin i Turčin. Puši se i priča mnogo. Svi su orni da se malo, posle lagane večere, razgovorom razonode i da, ne gubeći baš ništa, ispune vreme plovidbe. Govore Ujedinjenim Jezikom Evrope – UJE! ENGLEZ (sigurno): Kol’ko je meni pozn’to, gosp’do, am’rička vlada je već don’la zakon o zabr’ni daljeg us’ljavanja. HRVAT (preplašeno): Kaj?! Pa to, gospon, nikak ne mre biti! (prekrsti se brzo) Bog dragi ne daj i Majka Božja Bistrička, kaj bumo ondak? NEMAC (nadmeno): Sakon je feć tonet. To je pilo neophotno, jer toliki prilif ljudi je fiše nemokuće istršati. ITALIJAN (živo): Ma, ća je nemoguće izdržat?! Tamo jema zemlje, moga bi se cili svit nastanit. Tako mi Isukrsta, oli je tamo neko poludija, oli je to neka šporka meća. SRBIJANAC (nepoverljivo): Lele, lele što mi bre, to kazuješ? Zar je lepo od naše braće Amerikanci? Ju, ju, ju, toliki Indijanci pobijeni i sad zabranjuju da se drugi belci naseljuju. Zar je to, more, ta sloboda i demokratija koju smo svi tol’ko dugo čekali? GRK (tiho): Sve je to jedna felika špekuljacija! Držafna špekuljacija! Znajem ja dobro u čiji se injteres sakonji usaglasuju. Čim se sakonj menja, oma znajem i kolko to košta nas sirotinju. TURČIN (razočarano): Meni je moj rahmetli babo prić’o: otkad je Alah dželešanuhu stvorio ovaj svijet, šejtan je nehki uš‘o u mehku dušu, opoganio je moćne ljude i uvijek je bilo da raja grijehotu trpi. RUS (zabrinuto): Ja nje znaju što to može bit, no to ne pravo i nužna takije ploho zakoni bistro izmenit. Eto nužna! SRBIN (vrti glavom, nezadovoljno): Bome, moj b’razeru, sreća ti pjevala, ne izmjene li taj posrani zakon, neće nikako valjati. Hm! Biće nekog belaja, tako mi boga! Jope ćemo mi, nesretni, jađana nam majka, dobiti po goloj guici. Vaje mi, ni krivi ni dužni, stradamo. Vaje! Satraše nas više sa svih strana. BUGARIN (nesigurno): Koja pogolema muka, batko be, nateruva da nam to rabote? 86
SRBIJANAC: Ama obest, batko, bre, obest! BUGARIN: Ne razbiram, kaki, be, obest? SRBIJANAC: More, obest, razumeš?! Kad se oni koji ništa nije imao najednom zasiti, taj ti se razgaći i razgoropadi i o’ma zaboravi iz kaku je sirotinju jedva utek’o. NEMAC: Kluposti! Ti sfe ufek prkaš! Amerika je pokata i moćna semlja, ona mora da prani svoju slopotu i nesafisnost. To je prafetno i ne... SRBIJANAC: Pravedno?! Ju, ju, nemo’ molim te ko Boga, da mi kazivaš o amerikansku pravdu. Utepali, bre, jedan narod crveni, sjavili ih u tor, da prostiš, ki ja što sjavljujem ovce, a sad mi popuju o neki pravdi. Ama, ljudi, će da ima još neka zemlja okolo svet gde i osim Srbiju ima neka sloboda i pravda. NEMAC: Kat imate toliku slopotu, što se iseljavate u trugu semlju? SRBIJANAC: Prvo, da vi kažem o’ma, ja se ne iseljavam, već idem privremeno tamo da radim, a drugo... NEMAC: Kako to misliš – privremeno? SRBIJANAC: Pa, to se u nas reče kad se patiš u tuđu zemlju, a živiš za dan kad ćeš da se pojaviš u svoje selo. (zaneseno) Lele, lele, prošetaš niz sokak, odeš na vašar, uđeš u mehanu, a svi se okreću za tobom, gurkaju se i kažu: „Eno, stig’o naš Amerikanac!” Ih, bre, a men’ oko srca milina, pa sve o’ma zaboraviš, i muku i znoj što si izjeo u tuđu nesretnu zemlju. NEMAC: Ne razumem ja tu ništa, sfe je to meni pesfese! SRBIJANAC: More, ti si bezveze! Ugursuz si ti velik! Mnogo mi ti tu nešto izvrćeš! Kao ne razumeš šta ti ja kazujem, a tamo sve sanja kako da prvi u ceo svet bude. Ja hoću, more, samo u svoje selo da se isprsim, a ti, bre, hoćeš svima da pokažeš svoju nabreklu snagu. Nemo’ men’ da pričaš prazne priče! NEMAC: Nisu prasne priče! Ti si rekao ta imate slopotu i... SRBIJANAC: Jašta nego imamo! Kod nas, bre, u Srbiju slobode ima napretek. Možeš da psuješ sve i niki ti ništa ne more. A i oni što ih psujemo, mnogo to vole i ne ljute se ništa, te teraju dalje po svom. NEMAC: Sašto se ne ljute? Sakonom je sapranjeno fređati flast. SRBIJANAC: O, Bože me sačuvaj! Ko vređa vlast, šta ti je, čoveče?! Mi je, bre, psujemo i grdimo kao svojtu. Ružimo je zato što je naša, ista kao mi i neće nikog da sluša, samo sebe. Oni teraju sve po svome, a mi, opet, teramo po našem. 87
NEMAC: Kakfa semlja! Sfašta! I kte je tu ta faša slopoda? SRBIJANAC: Kako, bre, čoveče, ‘di je? Sloboda je da to sve znaš, a teraš po svome kaki ‘ti ćef i ne mariš da l’ ćeš mnogo da uvrediš neki drugi ljudi. Ma, ‘di to, more, ima? TURČIN: Ma ima, bolan, još zemalja đe take slobode ima, al niđe, jarane, nema take divote i zgode ko u obećanoj zemlji. SRBIJANAC: Lele, lele, koj’ bi to reko? Pa šta onda taki nečovečni zakoni donesu po nas drugi narodi? Koj’ će, more, da zastupa slobodu i prava čoveka na nas sirotinju? SRBIN: E! Ko će?! Briga njih za nas! Ka da je njima stalo zanaske?! Briga đavola! Duraj i muči dok ne krepaš! To ti, b’razeru, naša sudbina. Nema sreće u ovom svijetu zanaske. SRBIJANAC: O, gospode Bože, vidiš li ti, bre, čuda? Šta se to, braćo, radi u našu Ameriku? Lele, lele, će propadne svet zbog njihove napravde. Srljaju ko pijano june i guraju sve nas u neke gluposti, ‘će nam presedne tolika zajebancija. NEMAC: Amerika sna šta radi! Amerika će piti felika sila! SRBIJANAC: Džaba joj njena sila kraj toliki siroti narod. Koj’ će, bre, braćo, da brani sirotinju od taj nepravedan poredak, koj’? GRK: Čofeku sirotinjskom svejednjako je čija mu ruka na meždunarodnoj klanjici kožu dere. Koja fajda da zna? SRBIJANAC: A koja fajda da ne zna?! Nemo’ tako da zanemaruješ istori’ski činjenici. More, ima da se zna ko je potopio ovu našu lađu i da posle ne budu da se svi pravu ludi i da su nakrivo nasađeni. ENGLEZ: Opr’stite, ser, na koju vi to lađu misl’te? SRBIJANAC: More, na ovu našu, svetsku lađu koja se nešto mnogo drmuska zbog poremećeni odnosa među tol’ki narod što se naglo nakotio. ENGLEZ: Misl’te da je čoveč’nstvo naglo naraslo? SRBIJANAC: Jašta, more! ‘Će potopimo svu jadnu Zemlju od silnu težinu u ovu golemu vodurinu što nas je obgrlila ko zmija žabu. Ne ide to braćo, tako! Ne mož’ tako s prirodu da se frljamo! ENGLEZ (klima glavom): Jea, vi ste u pravu! Potpuno u pravu! IRAC (jetko): Ima još odgovornih za tu katastrofalnu svetsku situaciju. Ne treba nepravedno da optužujemo samo jedne. Ima tu još krivih koji se vešto prikrivaju. ENGLEZ (nadmeno): Na koga vi to misl’te, ser? IRAC: Između ostalih, mislio sam baš na vas. 88
ENGLEZ: Na mene?! Svekoješta! To su ob’čne ljubomorne gluposti nezr’lih naroda. IRAC: Nisu gluposti, to je surova istina. Vreme je da to javno kažemo. Sad je vreme da i mi nešto uradimo za sebe. SRBIJANAC: Braćo, možete vi da se preganjate koliko vi je volja, ali znajte da nas to neće spasiti od potop koji može da nastane. Toliki nepravdi u svetski poredak neće da izađe na dobro. Živi bili pa videli! HRVAT (krsti se neprestano): Jezus Marija! Zakaj tak baš mora uvek biti? SRBIN: Ma jebem ti svetca, kakva je to sila navalila nanaske? B’razeru moj, stislo sa svi strana, nemere se više izdurati! Poša’ sam da sklonim vamiliju, kad, toj đavole, jope neki belaj! Jebem ga ja, neš glavu živu izvući iz te svjetske papazjanije. ITALIJAN: Em ti gospu, ća ćemo radit? Taki je život! Mora se čovek prilagodit. Nemere neg’ tako! Oni koji ima, uvik će imati i ne triba se srdit. Cili svit je takav iziša. HRVAT: Nigdev nebu da kmet gladan nebu. Tak je kak je i nemre nek tak! SRBIN: Nemere neg’ tako?! Nemere nek tako?! Jeba ga ti, dokle će to tako? More li se tu nešta novo ižinjati? I magare trpi, trpi, al’ kad mu nešto šune, baci se i ritne. ITALIJAN: Muči i guli gdi moreš, a gdi nemoreš, priđi jačemu, savi’ rep i lipo... (pokazuje rukom) Aj, ća! TURČIN: Ma jašta, bolan! U se i u svoje kljuse! Hujdurma je i danas nehka vel’ka protiv jadne raje. Hoće moćni teftedar da nam uzme mjeru. Ih, belaj je to, bolan, vel’ki! NEMAC (ljutito): Toćafola! Ti ne snaš šta pričaš! Tršafa se mora poštofati i tu nema nikakfa prefara... MAĐARICA (cikne): I-ju! Kako more biti prevara od tako veliko i moćno državo?! Prevara more biti samo od lepo i mlado muškarac. Hi-hi-hi! (zavodnički pogleda u Nemca) NEMAC: Tifno, tifno!... Kospa je u prafu!... Tršafa je nešto sasvim druko... Tršafa ne može ta fara... Tršafa mora da prani sfoj interes i ta... SRBIJANAC (prekine ga): Ma, koj’ će, bre da brani naš interes? Čuješ, more, šta te pitam, koj’? NEMAC (zbunjeno): Tršafa mora ta prani sfe i ta prafetno... SRBIJANAC: Pravedno?! Kakvo crno pravedno? Ti da ćutiš! Nemo’ reč jednu više da kazuješ. Znajem ja tebe dok 89
zineš šta ćeš da rečeš. Ti bi, more, crk’o da se svi glupi državni paragrafi ne ispoštuju. NEMAC: Srko?! Ja ne bih srko ni sa kakfim parakrafima... ja goforim o uređenoj tršafi i sakonima koji mora ta se poštuju ta pi ta tršafa pila topra... ENGLEZ (prezrivo): Pa, naravno! Samo varv’rski narodi ne poštuju drž’vu i krše sve zakone. IRAC: Ma nije to baš tako, zemljače! Ima država koje poštuju samo svoje zakone, a, opet, varvarski se ponašaju prema susednim narodima. Pozivaju se na neku svoju čuvenu tradiciju, hvale se velikom kulturom, a uništavaju na okrutan način druge narode kao divljake iz prašume. MAĐARICA (pljesne rukama): O, divno, divno! Obožavam šumsko čovek! Ono je tako prirodno! Tako nevino! SRBIJANAC: Pa, jes’ vala, što kažeš seko, jedino u njeg’ nem’ niki paragrafi i pokvareni politiki. Sve zakon prirodni. Ama, braćo, da vi kažem pošteno, ono jes’ bio pravi život dostojan slobodna čoveka. Lele, lele, koja je to lepotinja od slobode bila za običan narod. GRK: Koja fajda o toliku slobodu? Sfe golotinja bila, sve sam gologuzanj, ne možeš ni u tefter da ih mećeš. Nema ti sa njim nikakva trgovinja, sve je to bez para, čist banjkrot! SRBIJANAC: More, kakvu, bre, trgovinu mi stalno spominješ?! O, budi Bog s tobom! Di će čovek iz daleku davninu da se bavi s neki špekulaciji i banjkarski račun. Ne mož’ sve pod interes da turiš. Mora čovek i za slobodu da diše. GRK: Koja fajda od slobodu bez para? Injteres čofek da postiguje, pa nek sam slobodu izbira. SRBIJANAC: Interes, interes, ne može sve kroz interes da prođe. Mora čovek i za dušu da živi, nije... TURČIN: Jes, vala! Merak je, bolan, vel’k! SRBIJANAC (zanosno): ... nije čovek bez duše! Nije i ne mož’ da bidne! Šta će mi naki život bez duše? Lele, što je to nekad život bio! Što, more, nisam imao neku sreću da se onomad rodim i da se predam i spojim s majku prirodu... ih, more! (raširi ruke) NEMAC: Kakaf si to čofek? Sfi kletaju napret, jetino ti ufek kletaš unazad! SRBIJANAC: Taki sam, brate, i neću da se izvrćem kako vetar dune. Rek’o sam ono što mi tu na duši leži.
90
NEMAC: Ali, čofeče, to nije normalno! Sfi kletaju u putućnost, a ti se fraćaš u taleku prošlost! To je lutost! SRBIJANAC (drži se za grudi): Šta da radim, brate slatki, kad me to nešto vuče? Evo, tu me, v’oma, nešto pritiska i sve me tera da sanjarim o našu daleku postojbinu. Lele, kad bi, makar na tren, mog’o da se vratim u ti prirodni život. MAĐARICA (oduševljeno): O, krasno, krasno! Romantično mužkarac s Moravu! Bravo, bravo! To je pravo Rusovo povratak čoveka u priroda... SRBIJANAC: Koj’, bre, povratak? MAĐARICA: Rusovo povratak u... SRBIJANAC: Nemo’ ti, seko, meni tu Rusov povratak. Ako Rus ‘oće da se vrće, nek’ se vrće sam, ja sa njem ni pod raznorazno ne idem. RUS (meko): Baćuška mili moj, paćemu eto? Mi adna bratja, adna boljšaja duša u vseh nas! Ja tebja ljublju... (poče da ga grli i ljubi) SRBIJANAC (otima se): Ama nemo’ mnogo, prijatelju da me stiskaš da mi ne presedne od toliku naglu bratsku ljubav. (briše obraze) Slušaj, bre, pomeri se malo od men’, što si se za men’ tol’ko zalepeo?! Nemo’ da mi duvaš tako u lice, će me oduvaš s ovu nesretnu titansku lađu. SRBIN (trese glavom): Ajme meni, b’razeru, nemoj tako? Šta si tako divlji? Đe ćeš svom najrođenijem tako govorit’. Ta, nemamo u cijelom svijetu niđe nikog bližeg do njega, a ti i njega ćeraš od sebe. SRBIJANAC: Ako ‘oćeš da bidneš bliže njega, molim lepo, o’ma mi to reci (ustaje) Nemo’, brate, da mene podmećeš u vašu rabotu. SRBIN: Vide bene! Šta si tu usta?! Reka sam ti da nemereš bratu svome to... SRBIJANAC: De, bre! Što si se, bre, rasplakao?! Ako ‘oćeš da se celivaš s familiju, nemo’ mene da mećete u to. (maše rukom) Ajde, ajde, priđi sedi na moje mesto i zagrli svojtu. (Menjaju mesta. Srbijanac seda. Srbin i Rus se snažno grle i ljube.) SRBIN (trese Rusu glavu): E, vide sreće, vide ranka! (ljubi ga) Vide moga majkana! (ljubi ga) Ma, đe si pobratime, 91
sreća ti pjevala? Vide, vide! O, niko nema što Srbin imade, aj! (ljubi ga i grli) SRBIJANAC (odmahuje glavom): Lele, lele! Nemo’te, braćo, tako osetljivo, suze mi udariše na oba oka! Će vam presedne od tol’ki zagrljaji! Kad vas neki tamo gleda rek’o bi još da se to vi stvarno i volete... SRBIN (glasno): Stvarno?! Ma, kaza li ti to, b’razeru – stvarno? SRBIJANAC: Jes’ vala, rekoh da za neki može da izgleda kao da se vi to baš izistinski pazite... SRBIN (namrgodi se): Za neke?! Šta mene vođe briga za tamo neke? Kako to izgleda za tebe, b’razeru? SRBIJANAC: Za men’? Pa, pravo da vi kažem, to meni izgleda nekako odveć prisno... SRBIN: Prisno, a? SRBIJANAC: Jes’, prisno! A ja, brate, baš ne volem da budem s njim prisno... ne volem da se ljubim sa stranjski narodi... SRBIN (drekne): Strani narod?! Strani! (uhvati se za glavu) Ajme meni, ajme meni! Jađana ti majka, đe ćeš tako govoriti o našem bratu pravoslavnom... Hm!... Našem ponosu i diki... našem ranku i spasitelju... SRBIJANAC: Ajde, more, kaki spasitelj! (pomeri se s mesta) Daleko bilo! Puj, puj, puj! Ako ćeš ti men’ da slušaš, otkači se ti od njeg’ i gledaj, bre, samo sebe, nećeš se pokajati. SRBIN: Ma ajde, beno, šta lupaš?! Šta ti znaš?! Da nije bilo naše braće Rusa, još bi Turčin mrčio tvoje najbolje cure, a klapce bi ćera da mu vodaju opanke po avliji... SRBIJANAC (plane): Aman, bre, brate! Šta mi to kazuješ?! (krsti se) O budi Bog s nama, ‘di ti je pamet?! Da se mi nismo sami pobunili protivu zulumćara, jerbo nam je prevršilo svaku meru, nikad se, more, braća Rusi ne bi počešali ni po onoj stvari. Nikad! SRBIN (uporno): Da oni n’jesu prićerali Turčina, još bi ti... SRBIJANAC: More, ko bre, priter’o?! Priterali smo mi i jednog i drugog! Mi ‘oćemo ponovo našu nemanjićku državu da imamo. Ne može čovek više da živi bez svoju rođenu državu. Mi smo, bre, državu imali dok je Turčin na golu zemlju spavao i mrčio ovce po... TURČIN: Vakat je bio da i mi vas vlahe dohakamo. SRBIN (isprsi se): Muči, balijo, đavo ti Boga odnio! Muči, ne prkonji se đe ti mjesto nije da ne bude belaja!
92
SRBIJANAC: More, će da bidne belaj kad ih vrnemo otam odakle su i došli. TURČIN: Jok, vala! Neidemo mi nigdje... SRBIJANAC: E, išli bi vi sve trčeći da se ovi nesretni podeljeni hrišćani, zbok kojih carstvo naše izgubismo, hoće da se ujedinu i proteraju vas. Samo da Evropa ‘oće za sve vreme da se razluči od muslimani, ne bi vi dugo u naš Konstantinopolj ostali. Ovako, ko zna šta će sve da bidne?! (odmahuje glavom) ENGLEZ: Vi ste, ser, u pravu! Ja podrž’vam vašu ideju. SRBIJANAC: More, ti uvek podržavaš sve. Uvek! I one gore i one dole, i one levo i one desno. Sve, bre, gledaš di ti je veći interes i di ćeš više da zahvatiš. ENGLEZ (uvređeno): Nemojte tako, ser, ja vas podrž’vam, a vi... SRBIJANAC: Ma, taman! Nisam ti ja suvo granje da me tako lako potpaljuješ! Znajem ja dobro da ćeš ti sve lepo da izneseš, a kad bidne gusto, nećeš ‘teti ni kol’ko pod nokat da mrdneš dok sve dobro ne sračunaš. E, ne mož’ ta više računica u men’, ne, ne. GRK: Računjica je osnov svaku prihvatljivu trgovinju. SRBIJANAC: Jes’, vala, pravo kazuješ! Samo ta evropska računica nikad mojem narodu ne ide u prihod. ENGLEZ: Kako to ne ide, ser? SRBIJANAC: Ne ide, bato! Sve vi veliki uzmete za sebe, a nama malim narodima samo muku i mržnju ostavite. Uvek, more, moj narod trpi neki vanredni rashod i gubitak na živu supstancu. SRBIN: B’razer je u pravu! Vaje mi stradamo! Dokle će više da nas, ka zaklanu ovcu, derete?! SRBIJANAC: I ne samo do kada, nego i – zašto? Zašto, bre, nas, vaše komšije i prijatelje, kad smo i mi evropski narod? Zašto to nama radite? Ki da smo mi, Bože me oprosti, divljaci iz davninu. NEMAC: Srpi ufek prafe neki proplem i nikat neće ta slušaju šta im mi pretlašemo. Ufek Srpi teraju neki inat! Ufek samo – inat! SRBIJANAC (viče): Će da teramo inat, što da ne? (smiri se) Pet stotina godina mi slušamo ti vaši prazni predlozi i sve nam nešto muka od tu vašu zabrinutost za našu sudbinu. Pet stotina godina mi čekamo da vi nešto kokretno uradite za nas i da nam pomognete, a vi? Ništa? Draži su vam muslimani od nas hrišćana! Pa, gde to, braćo slatka, ima! Gde? I kako onda da ne 93
teramo – inat! Kako, braćo?! Od muke moramo inat da teramo. Od muke, čekajući pet stotina godina na vaša šuplja obećanja. Pa, zar je to pošteno, braćo? IRAC: Nije pošteno! Ostavljeni ste sami i mi svi treba zbog toga da se stidimo. Zato je i normalno što više nikome ne verujete. Naročito ne lažnim demokratama i čuvarima pravde i slobode. SRBIJANAC: Tako, prijatelju, reci bar ti neku poštenu. Ti nas bar dobro razumeš. More, da znaš, ne verujem ja više danas nikom. Nikom! Zašto bi’ ja jedini u nešto verovao? Zašto? Koja mi fajda od toliku naivnost? ENGLEZ: Morate, ser, verovati u međunar’dni pravni poredak i sve human’tarne međunar’dne institucije. SRBIJANAC: Uhu-hu! Šta mi to kazuješ? Nemo’ više da me šaškoljiš s ti svetski gluposti. ENGLEZ (oštro): To nisu gluposti, molim vas, to su... SRBIJANAC (kikoće se): Lažni obećanja! Šuplja priča! Ko, more, više u to da veruje, ko? Svaki gleda samo svoj račun i ‘oće tarabu da pomeri u tuđu avliju. Znajem ja dobro tu vašu evropsku miroljubivu politiku. BUGARIN: Abe, batko, pa ti nikom ne veruvaš? SRBIJANAC: Pa vidiš, batko, pravo da ti rečem, nešto ne verujem nikom, jer se plašim da mi neko jutro ne osvane nečija taraba pod moj pendžer. BUGARIN: Ne razbiram, čija to, be, taraba? SRBIJANAC: Šta ti ja, more, znam čija! Mož’ biti i tvoja ili neki... BUGARIN: To je mnogo pogolema rabota. Ja za ti raboti nisum spreman, ja ne... SRBIJANAC: Ma nemo’ da se mnogo sekiraš! Znajem ja neki koji nikad nisu spremni, a kad se tuđe deli fraj oni, bre, navalu ko da su celi život samo to čekali. IRAC: Ima takvih svetskih baraba puno. Nikad im nije dosta grabljenja i uvek više vole da otmu od onih što su nemoćni i mali. Treba se takvih dušmana dobro čuvati. ITALIJAN: Jema, jema, svakakije berekina. Jesi li samo glavu sklonija, oni već na tvojoj zemlji tražu neku svoju državu. Ha! Čudan neki svit! HRVAT: Prosim vas lepo, nikak nemre biti da povjesni narod ostane brez svoje deržave. To tak nemre! Prije ili kasnije naš narod bu imal svoju nezavisnu deržavu. MAĐARICA: Malo morgen! Ugarsko zemljo je sve do mora i niko ne more na tu zemljo da pravi svojo deržavo. Niko! HRVAT: Bumo videli, gospodična! 94
MAĐARICA: Bum ti nos ja zdropal, hrvatsko kopile! NEMAC: Sfaki narot mora ta ima teritoriju u zafisnosti ot sfoje moći i snake. Ne mošemo ta sputafamo felike narote ta se talje rasfijaju. Istoriju trepa stalno kratiti i stfarati. HRVAT: Prav za prav imate, gospon! ENGLEZ: Oni koji nisu z’dovoljni ne mogu preko noći da ruše međun’rodni sv’tski poredak. Ne može se tr’dicija da zab’ravi i zan’mari. NEMAC: A šta trepa po fama ta rate? ENGLEZ: Treba da pošt’ju međun’rodno pravo. IRAC: To se onda, valjda, odnosi i na vas. ENGLEZ: Jea, svakako! Mi pošt’jemo međun’rodne institucije. Mi se bor’mo za vlad’vnu prava. IRAC: Ma ne bi se reklo, gospodine. U praksi vi potpuno drugačije radite. Vaše ponašanje prema mom narodu je krajnje nedopustivo. ENGLEZ: Silom nikad nećete dobiti državu. Morate da budete mudri i pok’rni. Morate poš‘vati trad’ciju. IRAC: Nije nego! Slušamo mi tu vašu priču dosta dugo i to više ne prolazi. Mi to nećemo da trpimo! Vreme radi za nas! Bićemo strpljivi i uporni! NEMAC: Narafno! Otnosi snaka u sfetu se prso menjaju. Prošla su stara fremena. Tanas se mora isfršiti nofa potela teritorija. ENGLEZ: Nova pod’la?! Svašta! Niko neće pr’stati da dobr’voljno pr’da svoje terit’rije, vi to dobro znate? NEMAC: Ja, topro to snam, ali otnosi snaka su se promenili. ENGLEZ: Šta to zn’či? Vi ste spr’mni na – sve? NEMAC: Safisi od vas. ENGLEZ: Baš na sve? NEMAC: Safisi... ENGLEZ: To znači da može biti i ono najg’re? NEMAC: To ste fi rekli. HRVAT: Ćujte, Evropa je tamnica naroda! Više se to nemre izdržat! Kaj je sa nam? Mi odlučno tražimo svoju deržavu! SRBIN (plane): Tako je, pobro, jeba ga ti! Svima nama treba sloboda! Nemere se više živjeti bez slobode! Mi ćemo se zajedno boriti za tu našu slobodu. HRVAT: Tak je, prijatel moj dragi, tak! Mi se bumo borili za našu deržavu. Naš cilj – nezavisna deržava! Naša neovisna deržava!
95
SRBIN (viče): Izborićemo je mi, pobro, jebem joj svetu neđelju! Izborićemo je mi makar svi stradali! Imaćemo mi našu zajedničku državu svih slovenskih naroda, makar ja nema’ kruva da jem... RUS (oduševljeno): Odna slavjenskaja deržava! Eta nužna! Eta oćenj nužna! Mi bratja! Mi odna duša! SRBIN (grli ga i ljubi): E, tako, tako, ranko moj! Tako, sreća ti pjevala! Svi Sloveni u jednoj državi! Svi Sloveni na okupu! Jedna pravoslavna država! Jedan patrijarh i jedan vođa! SRBIJANAC (nagne se i nepoverljivo ga gleda): Što se ti, more, mećeš di ti mesto nije? SRBIN (zaneo se): A? Šta reče, b’razeru? (okrene se) Kaza li ti to meni nešto? SRBIJANAC: Tebi, nesrećo, tebi kazujem! Šta se, bre, praviš blesav?! SRBIN (zbuni se): Ja... ja se pravim... ja blesav... SRBIJANAC (klima glavom): Ti, more, ti! Šta si se, bre, tu raskokodakao ki kokoš u magli?! Sve mećeš neki veliki paroli i ništa, bre, ne vidiš. SRBIN (uvređeno): Ja neviđo?! Ja, b’razeru, neviđo?! SRBIJANAC (mirno): Ti, more, ti! Šta se, bre, stalno nešto isčuđuješ?! Sevap je, brate, da umukneš i da ništa više ne kazuješ. Ništa! SRBIN (namrgođeno): Ja da mučim?! A? A zašto ja, b’razeru, da mučim, taka ti boga? SRBIJANAC: Zato, bre, što se ništa ne razumeš u svetsku političku situaciju i zato što... SRBIN (plane): Jebem ti sunce žareno! Ja se ne razumijem? Ja?! Ja sve viđu i sve znam! Ja sam... SRBIJANAC: Ma, kaki, more ti! Ti si, bre, kraj očiju ćorav! Ti ništa ne vidiš, zaslepljen si ki... SRBIN: Ja zasljepljen?! Ja?! (suzdržava se) Hm! Uh! Znaš šta, b’razeru? Da n’jesmo đe jesmo i da mi n’jesi što jesi, drukčije bi se ja i ti ponijeli. (škripi zubima) SRBIJANAC: Nemo’ tu da mi škripiš s zubi ko da smo u divljinu rasli. Slušaj, more, ti men’ šta ti kazujem, pa nećeš loše da prođeš u život. SRBIN: Tebe da slušam?! Tebe?! (mahne rukom) Naša si vraga koga ću slušati. Pametnije ti je da gledaš u me i da me podržiš u mojoj borbi za... SRBIJANAC: Kakvoj, more, borbi? SRBIN: Svenarodnoj borbi za oslobođenje bratski’... 96
SRBIJANAC: Kaki to, more, reče? Ne ču te dobro? SRBIN (jače): Svenarodnoj borbi slovenskog naroda! SRBIJANAC: Koj’ će mi ta tvoja borba? SRBIN: Vide bene! Ma, đavle, nije to moja borba, već svih Slovena. Borimo se da se oslobodimo tuđina i da živimo skupa. SRBIJANAC: Nema ti fajde od tog skupnog života, brate. Di će tol’ki narodi da se snjuše zajedno. RUS (oduševljeno tapše): Vse Sloveni skupa! Vmeste! Vse! To istorićeska nužnost! Eto nužna! SRBIN (ljubi Rusa): Tako je, majkane! Tako se govori! SRBIJANAC: More, je l’ ti stvarno veruješ u to? SRBIN (krsti se): Ajme meni jađanom, ta kako neću vjerovat’! To je san svi’ naši’ prađedova. Vakat je doša’ da se to danas ostvari, je l’ tako pobratime? HRVAT: Prav za prav veliš. Povjest to od nas traži. Mi bumo imali našu deržavu. Našu neovisnu deržavu! SRBIN (ushićeno): Eto ti na! Ma, čuješ li ti, b’razeru? Čuješ li ti, đava te nečuo, šta naš pobratim kaže? SRBIJANAC (mrzovoljno): Ma, čujem, more. SRBIN: Pa’nda? SRBIJANAC: Ništa. SRBIN: Kako to – ništa?! Ne razumijem te, šta kažeš? SRBIJANAC (tiho): Ništa. SRBIN: A?! Ne čujem?! Šta si reka’? SRBIJANAC (prodere se): More, ne kazujem ništa! Ništa! Slušam, bre, te tvoje gluposti i ništa ne kazujem. Ništa! SRBIN: Što-o? SRBIJANAC: Zato, brate, što ja u ti, iskren da budem, veliki paroli baš ništa ne verujem. (stavi nokat pod zub) Eto, ni tol’ko ne verujem! SRBIN (začuđeno): Ne vjeruješ?! A? Zašto, b’razeru, ne vjeruješ? SRBIJANAC: Ubi’ me tu na ovo mesto, al’ eto, nešto u ti vaši projekti baš ne verujem. SRBIN: Ama, b’razeru, đe ti je pamet? Svi ćemo skupa da živimo u našoj zajedničkoj bratskoj državi i mi... SRBIJANAC: E, eto vidiš, baš zbog tu zajednicu, ja ti u to ništa ne verujem. SRBIN: Jope on! Ja ga krstim, on uz vjetar piša! A jeba ga ti, šta si tako na’pak?! Zašta ne vjeruješ u našu zajedničku državu. SRBIJANAC: Priznam, more, ne verujem, iskren sam i neću da se pretvaram da volem ono što se men’ ne sviđa. 97
SRBIN: Ama, kome ne vjeruješ, b’razeru? Meni? SRBIJANAC: Ma, tebi verujem, bre. SRBIN: A kome ne vjeruješ? SRBIJANAC: Nemo’ da me vučeš za jezik! Lepo te opominjem. SRBIN: Ma reci kome ne vjeruješ, jebem mu svetu neđelju? SRBIJANAC: Ne verujem, bre bato, tom tvom – pobratimu! SRBIN: A?! HRVAT: Kak?! Zar je to moguće? (briše čelo) Ja sam prav za prav, konsterniran! To, gospon, nemere biti, ne. To je, to je – strašno! Škandal! Da, pravi škandal! SRBIN: Izvini, pobro, nemoj se ljutiti. Nije on tako mislio. To on tako tandrče ka prazna tačka... HRVAT (uvređeno): Škandal! Ja, ja, ja sam – konsterniran! SRBIJANAC: More, baš me to zabole mnogo! Još ću i tebe da ugađam... SRBIN (izbeči se): Ma, šta je tebi b’razeru?! Šta vaje praviš neku petljaniju? Jes’ l’ ti poludio? SRBIJANAC: More, nisam ja poludeo, nego si ti kraj očiju ćorav. SRBIN (škrguće zubima, suzdržava se): Jeb... uh! (vrti glavom) Đe ćeš mi to reć’, b’razeru! Ja se borim da napravimo zajedničku državu i pobratim je prista, a ti nas vaje zavađaš. HRVAT: To je – oporba! To je anarhist! On nebu s nama bil! SRBIN: Borimo se za slobodu našeg naroda i ‘oćemo zajedničku državu da napravimo, a ti... SRBIJANAC: Koju, more, državu? SRBIN: Kako koju?! Našu, jebem ga ja, našu! SRBIJANAC: Čiju, bre, našu? SRBIN: Vide bene! Našu – slovensku! Zajedničku! SRBIJANAC: Kakvu to, more, reče? SRBIN: Našu, zajedničku, bratsku! SRBIJANAC: Mani me, bre, bratsku zajedničku državu. Ja sa svojim rođenim bratom ne govorim, nešto smo oko međa sikirče potezali, a di neće... SRBIN (ljutito): Ma, vi ste – cigani! Vi vaje nešto petljate i... SRBIJANAC: Alal ti vera, rođače! Baš mi ga po bratski zavuče. Lepo si poč’o da se dogovaraš, onako po naški. SRBIN: Šukneš ga i ti meni b’razeru, pa ja jadan mučim, šta ću? Ko velim: ko će kome, ako neće svoj svome? SRBIJANAC: Pa, jes‘ vala! Sevap je, brate, svome! Slađe je i nekošta te ništa. Ta, braća smo neka. SRBIN: Ja sam to reka’ za vaske što se vaje oko međa čepurate i što sikire potežete na... 98
SRBIJANAC: Ako se s rođenim bratom sudim oko međa, di neću s tvojim pobratimom koji mi nije ni rod ni pomozi bog. A i taj tvoj pobratim, kolko se men’ čini, ne polaže mnogo na bratsku ljubav. SRBIN: Kako, b’razeru, ne polaže? SRBIJANAC: Lepo, lepo, ne polaže! Pitaj ga ako men’ ne veruješ. SRBIN (ljutito): Ma, šta ti baljezgaš! Znam ja mog pobru! Znam ja dobro šta on ‘oće! Sve ja dobro znam! Sve! SRBIJANAC: Deder, molim te, kad si posis’o svu svetsku pamet, kazuj i nama šta ti pobratim hoće? SRBIN: On ‘oće – državu! Državu! Je l’ ti jasno? SRBIJANAC: Državu?! Čiju, more, državu ‘oće? SRBIN: Jope ti! O, đava ti Boga odnio! ‘Oće našu državu! Našu! Zajedničku! Bratsku! SRBIJANAC (maše glavom): More, ne verujem mu ja. Nešto on tu tajno sprema. Di će, bre, on s men’ u istu državu da živi skupa. To su neki opasni špekulaciji. Ta, on ne vole nas i kaže da smo mi vizantijski prasci. Znajem ja dobro tog uobraženog purgera. SRBIN (plane): Ne vređaj mi pobratima! Nemoj da nas zavađaš! Znam ja dobro mog pobru! Znam ja da i on ‘oće državu da... SRBIJANAC: Ma, čiju, bre, državu ‘oće? Čiju? SRBIN (urlikne): Našu vraže! Našu! Šta si ti navro čiju pa čiju? Našu, čovječe, našu! Bratsku! Zajedničku! SRBIJANAC: Ma što, bre, ne ide s drugi narodi, pa nek s njim’ pravi državu. Šta će s men’ kad sam ja za njeg’ prostak i seljak? Šta mu ja trebam? Mora da on neki velik interes tera... SRBIN: Nema tu interesa, beno! ‘Oćemo da živimo zajedno! Skupa! ‘Oćemo državu! Državu! SRBIJANAC: Pitaj ti svog pobratima, čiju on to državu oće? Čiju? SRBIN: Ma, dajder, pobro, recder ovoj beni, čiju ti državu oćeš da stvorimo? HRVAT: Moju deržavu. SRBIN (pljesne rukama): Eto, vidiš! Lijepo ti je kaza’! Neće tuđu državu, oće svoju! Svoju! Našu! Bratsku! Zajedničku! SRBIJANAC ućuti i sagne glavu. SRBIN (pobedonosno): Eto ti! Šta si tražija to si i dobija! Imaćemo mi našu zajedničku državu! Svi zajedno! Svi Sloveni! Zar to nije dobro za sve? 99
RUS (oduševljeno): Vse normaljno! Vse normaljno! Odna slovenskaja deržava! Odna duša! Odna ljubov! Vse normaljna! SRBIJANAC: More, znaš šta, rođače? SRBIN (veselo): Šta je, b’razeru, reci? Zar se zato ne vredi boriti? Naša zajednička država! Bratska! SRBIJANAC (glasno): Ti si, bre, veliki – magarac! SRBIN: Oho! Jope si prvi poč’o! Jope me vrijeđaš! (preti prstom) Nemoj tako, brale, sreća ti pjevala! Nemoj tako, neće valjati! HRVAT (prezrivo): Prostak! Bedak! Bumo loše prošli s nim. Taj bu lajal na moju deržavu... SRBIN: Ne brini ti ništa, pobro! Uvući ću ja njega u sve to! Neće on mlatiti tom jezičinom ka krava repinom. SRBIJANAC: Lele, kaku ja svojtu imam! More, brate dragi, ako znaš za Gospoda Boga, nemo’ njega da braniš od men’. Greota je to da radiš! I poslušaj me, majka mu stara, nemo’ da se trpaš di ti mesto nije. NEMAC: Slofenska tršafa?! Apsolutno nemokuće! Nikako! To pi moklo ta ukrosi naše fitalne interese. To mi ne mošemo nikat tosfoliti. Nikat! ENGLEZ: Zašto?! Zašto to nije mog’će! Slovenski narodi prir’dno hoće da se ujed’ne. To je norm’lno. Slovenski narodi moraju da dob’ju samost’lnu drž’vu. IRAC: I nama treba naša samostalna država. I mi imamo prirodno pravo na to. Ni mi nećemo više tuđina za gospodara. SRBIN (viče): Evropa je tamnica naroda! Treba srušiti sve podignute granice! Mi smo za slobodu i pravdu! Mi smo za našu državu! SRBIJANAC: Ja ti, brate, opet lepo kazujem da se ne mećeš u svetsku politiku velikih sila. Gledaj, bre, svoja posla. Ne razumeš ti, more, šta nam se sprema, zato polako, nemo’ ko june pred rudu da istrčavaš. Će izgubimo glavu zbog tebe prvi. SRBIN (ljutito): Ja da ne razumijem svjetsku politiku?! Ja?! E, moj b’razeru, čitam ja sve nji’ ka bukvar. Nemere meni niko podvalit’. Niko! Sve ja viđu i sve znam! Sve! ENGLEZ: Gospodin je u pravu. To je istina, sve se zna! SRBIJANAC: Istina?! More, kakva, bre, danas istina u politiku?! Sve sama svetska špekulacija i prevara! Interes svak svoj tera! Nismo mi mali narodi dorasli za ti svetski ratovi među moćniji i jači narodi. Golema je to
100
kalkulacija i ne treba da se mi u nju uplićemo. Koj’ će nam to andrak? GRK: Kod nas, mali narodi, nije bilo oćiš – nećiš, možeš – ne možeš. Moralo se moćnijem davati ili ti oni sami otmu, a za nas ostane tamanj da ne svisnješ od gladi. Ko da nas sve neko ukleo! IRAC: Do kada sve to, braćo? I čemu sve?! Do kada da mi to trpimo? Kakva je svrha? Zašto da robujemo? GRK: Nema ništa na veresiju. Ne možeš s moćnim konjkurenti na pijac da izađeš. Mogu te u likfidaciju da oteraju. Treba ko poslofan čovek, trgofac, da se čeka i da se seiri tek kada mu konjkurent od prekoputa likvidiran. TURČIN: Ama, sve je to lijepo, al’ ne smiješ uzimati ono što je sultanov hair. To nije, bolan, tvoj dunjaluk! To se ne smije. Alah sve vidi. GRK: Ćoraf konj u trku neka se ne upušta, tako su prafila igre. Mašala! ITALIJAN: E, nima druge. Oni koji gubi triba mu uzet ono ća mu i ne pripada... TURČIN: Aferim! Zato je vaša flota otpoćela bombardovanje Dardanela, a? Nijeste mogli da saćekate oće li mladoturska revolucija uspijeti da... ITALIJAN: Revolucija?! Ja ne priznam te vaše revolucije! Sem seksualne revolucije sve ostale su propast za cilo čovičanstvo. GRK: Prafilno! Revolucija isprazni konjto i Musa otme ono što je imo Kurta. Revoluciju vode guljanferi i špekuljanti. SRBIN (viče): Nije tačno, braćo! Revolucija će osloboditi potlačene i siromašne! Revolucija je spas za nas! Revolucija će promjeniti čovječanstvo! RUS (tapše): Revoljucija, revoljucija! Nužna revoljucija! Vse budut jednaki! Vse budet bratja! Vse odno! Vse narodi! SRBIJANAC: Smiri se, bre, rođače! Šta si se, bre, upaleo, ko da je baš tebe stalo do revolucije i... SRBIN (urla): Stalo mi je! Ja sam sta’ ispred revolucije! Nemere se više durati! Revolucija more odma’ početi! SRBIJANAC: Ne daj Bože! (prekrsti se) Šta će nam, bre, to? Mi, Srbi, treba da sračunamo šta nam se dobro isplati i šta je čist ćar. A di je tropa i di ne smemo da idemo, to mora svak da zna u našu državu. SRBIN: Kakav si ti čovjek? Đe će ti duša? Misli zera i na me. Moraš mi pomoći. Moraš da se izboriš za...
101
SRBIJANAC: Moraš, moraš! Stalno, bre, neko moranje! Nameće se uvek nešto izvan men’, k’o da sam ja, more, zadužen da sve koji propadnu pomognem i uzdignem. Dokle, bre, braćo tako? Koj’ će, bre, men’ da pomogne, koj’? SRBIN: Ama, moraš, brazeru, mene... Ja sam tvoja krv... SRBIJANAC: Ako je i bratski, mnogo je, more, da ja to sve trpim zbog tebe. A što se tiče tu krv, nemo’ da je, bre, na veresiju delimo drugim k’o da smo, daleko bilo, Crven krst i moramo samo mi da zalegujemo za druge. K’o da će ti drugi nešto da učinu za nas, ‘oće malo... (odmeri laktom) SRBIN: Ne trpiš ti ništa zbog mene. N’jesi se ti, moj b’razeru, pošteno rečeno, baš mnogo ni pretrga’ za me. SRBIJANAC: A, tako li je! To sam ‘teo da čujem! To tebe, more, boli?! SRBIN: Boli, jašta nego boli! Nemere se više mučati! (uhvati se za grudi) Evo, baš me vođe, tu, nama’, nešto dere... SRBIJANAC: Pritiska i men’ i dere me, pa ja ne... SRBIN: A šta tebe, tako ti Boga b’razeru, dere? SRBIJANAC: Dere me, bre, kad vidim da si na oba oka slep! Zar ne vidiš šta se radi? Zar ne vidiš šta će se desi u ovi naš svet? SRBIN: Majde k vragu, šta će se desiti? SRBIJANAC: E, moj bato, mnogo će toga da se desi! Mnogo! Zato ja i begam sa ovu avetinju, da posle ne bidne kasno i da ne... SRBIN: Ama, šta će, čovječe, biti kasno? Šta? SRBIJANAC (prodere se): Sve će, more, da ti bidne kasno! Ti sa tu tvoju slepoću i ludu glavu i oni tamo sa crnu ruku će nas uvalite u neku grdnu muku. SRBIN: Ma, n’jesam ja zna’, b’razeru, da si ti tako na’pak čovjek. SRBIJANAC: More, misliš li ti da je men’ lako da trpim tu tvoju opčinjenost za revoluciju i stranjski narodi koji nas... SRBIN: Jope ti! Šta si, jeba ga ti, navro, strani narod, pa strani narod! N’jesam ja bena da ne znam šta je nama obojici dobro. Slušaj ti, b’razeru, mene i ništa se ne boj. SRBIJANAC: Ih, bre, ti si mi neka čvrsta pouzdancija. SRBIN: Ja, ja! Sve ja znam, b’razeru! Nemere mene niko prevarit’! Niko! Sve ja vidim! Čitam ja tu svjetsku političku situaciju ka’... SRBIJANAC: Aj, bre, nemo’ više da lupetaš tu! Zaguljen si, bre, ka’ oni tvoj magarac što si ga ostaveo u selo. Kad imaš 102
tol’ku pamet, što se, more, faćaš u kolo koje nije za tebe namenjeno. Što đipaš kraj oni koji ti ni ruku neće da pružu? SRBIN (plane): Ko, ja?! Ja vaje znam šta treba raditi. N’jesam ja ti, da stalno nešto izvrćem i okrećem kako vjetar duva. SRBIJANAC: De, bre! Bolje da se okrećeš prema jaki vetrovi, nego da te oduva i pretrgne. Da ja nisam taki, nikad mi našu državu ne bi imali. Valjalo je, more, Turčinu doakati. Sve smo mi sami uradili, bez ičiju pomoć sa stranu... ENGLEZ: Tačno, ser! Sve ste vi sami ur’dili i drugima pok’zali put. IRAC: Baš dobro. Sada smo i mi na redu. Znamo bar kako se to radi sa osvajačima. SRBIJANAC: Elem, da zaključim, ja, bre, izvrćem, jerbo računam di imam interes, a di može nevolja neka da me snađe. Sve ja to preispitujem. Ne verujem ja, more, ni rođenom ocu, a ne nekom tamo tuđem caru! SRBIN (uzbuđeno): To je moj car! Ja živim u njegovoj državi i poštujem vlast! Nama boljeg i poštenijeg cara u cijelom svijetu! Eto ti, da znaš! SRBIJANAC: Kad ti je tako dobar, što mu iz državu begaš? SRBIN: Ne bježim ja nikuda. SRBIJANAC: Kako, more, zar mi svi ne begamo s ovi titanski prokletinji u Ameriku? SRBIN: Ja ne bježim! Ja sam poša’ da nađem bolji život za moju vamiliju. Nemere se više na onom nesretnom kamenu preraniti tol’ka čeljad. SRBIJANAC: Što ti ne pomogne tvoj car? Zar on nije – najpošteniji i najbolji vladar? SRBIN: Jes’ vala! Tebi u inat! Nema niko takva cara! Narodna cara! Nije on kriv što sam ja sirotinja! Nije mi on kamen doćera u pronjivu. Nemere on svima ljudima pomoći. Ne zna on šta se dešava u narodu, vaje ga drugi lažu, inače bi on... uh! SRBIJANAC: Lele, nemo’ tol’ko da ga braniš, će se rasplačem od toliku muku. Braniš, bre, tuđeg cara ki da ti je rod rođeni, di ti je pamet, brate? SRBIN (udara se u čelo): Evo, vođe, vođe mi je sva pamet! Nemereš ti meni podvalit’! Sve ja znam! Kamo lijepe sreće da su svi ka’ car Vranjo Josif, đe bi nam kraj svima bio? SRBIJANAC: Svi bi, more, ka’ ti tad izbegli na ovu lađurinu. Ne bi više bilo mesta ni za tebe, a ni za men’.
103
SRBIN: Samo se ti sprdaj, b’razeru! Samo ti podbadaj! Vala bogu, imaš koga! Znam ja dobro to tvoje podjebavanje! Voliš ti to, voliš! Voliš ti to cijelom svijetu da uvališ i da se smiješ. SRBIJANAC: Ja samo kazujem bez dlaku na jezik što mi je na pameti. SRBIN: Nije baš tako, b’razeru! Podviješ ti repinu kad nešta treba za te, a mene vaje zaboravljaš... SRBIJANAC: Ne zaboravljam ja, more, tebe, nego ti men’ nikad dobro ne vidiš! Stalno me nešto gubiš iz očiju. SRBIN: Vide vraga! Kako to ne viđu? SRBIJANAC: Lepo, ne vidiš me. Ono, tebi se čini da me vidiš, al’ ti me baš ne vidiš. Mnogo si se, bre, zaludeo i veruješ drugima, nemo’ tako! Ti, bre, uopšte ne vidiš šta nam se sprema, a ja sam... SRBIN (besno): Sve ja viđu! Sve! Sve ja znam! Neš mi ti, beno, pamet soliti! SRBIJANAC (nasmeje se): He-he! E, baš si zadrt! Ta da vidiš sve, ne bi se, nesrećo, tol’ko kleo u tuđeg cara k’o da je on... SRBIN (oštro): Ja se kunem u koga ja ‘oću! Bolje da se kunem i poštujem poredak, nego da budem razbojnik i da ubijam narodnog kralja! HRVAT: U krevetu, prosim lijepo, u krevetu. SRBIJANAC (ispravi se): Koj’, more, razbojnik? SRBIN: Vi što ne znate za red i ubijate svoje vladare u krevetu. SRBIJANAC: A tebe je to k’o sramota, brate? SRBIN: Đe me neće biti sramota! Imati taku divlju svojtu! Brukate nas, vala, na sve strane. SRBIJANAC: I zbog te bruke ti tol’ko obožavaš tuđeg cara? Plašiš se da te ne optuže da si ti neki crni zaverenik? SRBIN: Ne plašim se ja! Nije mene stra’! Ja sam pošten čovjek! N’jesam ja podivlja’ da ubijam svoga kralja u postelji i da... SRBIJANAC: Podivljao?! Ja sam tebi podivljao, je l’? Lele, lele brate, što mi to, bre, kazuješ? Sramota da te izjede zbog men’? Ta, kad te niki sluša, reko bi da si rasto u meki krevet, kad tamo – on bega od go kamen! SRBIN: Ja se toga ne stidim. SRBIJANAC: I ne treba da se stidiš, bre! To je, more, sve tvoje! I kralj koga smo mi utepali je tvoj kralj. Treba da budeš na to ponosan i da po celi svet pričaš da... SRBIN: Šta će mi tvoj kralj?! Imam ja svoga cara! 104
SRBIJANAC: Će i njega utepamo kad nam zort dođe. SRBIN (usplahireno): Ajme meni, ajme meni! Šta sam ja bogu zgriješio? (stiska zube) Svetu ti neđelju jebem! Vi ste potpuno poludjeli! Uh! Čitav svijet je usta’ protiv vašeg zločina, a vi sada... SRBIJANAC: More, baš me nešto, da izvineš, zabole za taj belosvetski šljam. Vidiš, bre, da su svi pošandrcali i ne znaju kud će od bes da udaru. Ovi obični narod da je pri pameti, kao što nije, uzeli bi usrane motke u ruke i sve bi te blesave evropske vladare, mirotvorce, s tu golemu motku o’ma najurili. SRBIN (krsti se): Bože me sačuvaj! Jađana nam majka! Nema nama, b’razeru, spasa dok si ti takav. SRBIJANAC: Kaki, more? SRBIN: Kurčevit! SRBIJANAC: Oho-ho! To li je! Da ga nisam, more, taki, ne bi mi, što se tiče stranjskih sela, još ni državu imali i svi bi morali, kao ti danas, da ljubimo u dupe tuđeg cara. SRBIN (skoči na noge, viče): Jebem ti mladu neđelju! Jebem ti sve svece! Neš ti mene više zajebavat. (priđe, uhvati ga za gušu i podigne) Ne ljubim ja nikog... nikog! (cima ga) SRBIJANAC (brani se): Nemo’... more... da me... stežeš... ja ću tebe... nemo’ da se... (guši se) RUS (skoči, rastavlja ih): Bratja, bratja! Moja bratja! pažalustja, pažalustja!... Bratja moja!... SRBIN (drma iz sve snage): Jebem ti kruv!... Ja znam sve... sve... nikad ti nisi meni valja’... nikad... nisi bio uz mene... vaje si gleda’ samo svoju gujicu... SRBIJANAC (krikne): A-a!... Će dušu da ispustim... a-a! Svi skoče, rastavljaju ih i mire. Opšta gužva. Deca se bude i plaču. Putnici gledaju začuđeno. Posluga je zbunjena. HRVAT (sedi zadovoljno): Prostaci! Barbari! Bizanti! Svi ti bizanti su’ prav za prav, prasci! Fakini zamazani! Tati prefrigani! Nemrem nigdar znati zakaj cesar tak protežira te divljake. Vrag mu mater, da mi Bog dragi grehe oprosti, ja jedino znam da bu navek za cesara kmet bil. Pih!
105
RUS (stoji između zavađenih): Bratja... bratja... moja bratja... davajte... nije nužno... vojnu vodit... eto, nje nužno... nužna ljubov... ljubov... Srbin pusti Srbijanca. Svi sedaju. Metež se smiruje. Putnici u pozadini nastavljaju da igraju karte, domine i mice. SRBIJANAC (drži se za vrat): Khh, khh! Kakva, more, lažna ljubav? Vid’o sam ja vašu golemu ljubav onomad u našem ustanku, prota Mateja, Bog da mu dušu prosti, sve obigrav’o i nad’o se u bratsku pomoć, kad ono... (odmeri)... Cvećke ste vi, more, velike... Khh, khh! Uh, bre, što jaku ruku imaš. (sede) SRBIN (prilazi mu, tiho): Izvini, b’razeru, pa’ mi je mrak na oči... N’jesam ćeo da te povrijedim... izvini, boli li te mnogo? (saginje se i ljubi ga u glavu) SRBIJANAC (razmaženo): More, da vidiš od bratsku ruku najviše bole... no nemo’ da se sikiraš, će prođe brzo... znajem ja da si prek i naivan čovek... zato ja tebe tol’ko i volem... (grli ga i ljubi) HRVAT (zadovoljno): Prasci! To ni’ civiliziran narod! To bu trebalo vse v vodu baciti! Kaj će nam oni k vragu! Čas se ljube, čas se biju... (odmahuje rukom) SRBIN: Slušaj ti, pobro, nemoj da mi odmahuješ tom ručicom! Mi ovđe bratski razgovaramo i dogovaramo se. HRVAT: Kaj?! Ma daj, kak to razgovarate kad se za guše čupate?! Mal ga nisi ubil tu pred nama svima. SRBIN (ispravlja se): A?! Ubijo?! Šta reče, beno?! Prije bi seb’ zakla’, nego njemu naudio! Ja sam njega samo ubjeđiva’, je l tako, b’razeru? SRBIJANAC: Tako, tako! Ti men’ čvrsti argumenat iznosiš. Pa, što me više stiskaš, to su i argumenti jači. HRVAT (besno): Prasci! Barbari! Bizanti! Tati! ENGLEZ: Gospoda vode otv’ren dijalog, oni na to imaju leg’timno pr’vo. SRBIN: Jes, vala, baš se siti narazgovarasmo. (seda) SRBIJANAC: Naš razgovor, naša stvar! Niki ne sme da si meće u naši stvari. To ne dozvoljavam! Mi se to bratski dogovaramo i mišljenja usaglasujemo. TURČIN: Mene je strah, bolan, od tog vašeg dijaloga. Nikad ja ne znam gdje će se završiti vaša rasprava. Nikad čoek s vama nije sihguran.
106
MAĐARICA (pljeska): Što? To su pravi mužkarac! Ja volem tako snažno muško razgovor. Takva mužkarco više nema. O, Serbo, Serbo! Romantično Serbo! NEMAC: Kako ta se, toćafola, ne mešamo kat hoćete rat ta isasofete. Mi moramo ta fas natkletamo ta ne pi ukrosili sfetski mir. Mir je sfetinja! SRBIJANAC: Nemo’ ti men’ da pričaš šta je svetinja! Jedini ko može sve nas da ugrozi si ti. Zato molim te, nemo’ da, bre, prenemažeš i da sve izvrćeš. Ti stalno nešto gunđaš i tražiš način da izazoveš neki novi veliki rat. NEMAC (uvređeno): Ja, ja da isasofem rat?! Smešno! Klupost! Sašto pi mi hteli ta ispije neki rat? SRBIJANAC: Zato što si, bre, mnogo narast’o, pa su ti sve granice pretesne! Ništa ti više nije potaman i samo merkaš zgodnu priliku da se osmeliš i kreneš napred. NEMAC: Klupost! To nema feze! Mi smo miroljupif narod. Mi smo za mir. ENGLEZ (nakašlje se): Ja, vi ste mir’ljubivi! Jako mir’ljubivi! SRBIJANAC: Stra’ me, bre, ljuti ufatio od toliku vašu miroljubivost. Sve se nešto bojim da će, opet, neko da meće moj narod ki topovsko meso. HRVAT: Bedak! Divljak! Ljudožder! BUGARIN: Što si se, be, batko tolko zaprepasteo? Abe, sve što kazuvaš se ne desi. Mir je, be, svetinja za evropski narod! Pogolema nevolja će da natera neki da se odmetnu u rat. Abe, ti stalno nešto crno prizivaš... SRBIJANAC: More, komšija, ne prizivam ja što je men’ ćef, neg’ samo gledam šta se to u Evropi rabota. Nešto mi, bre, sve tu smrdi i zaudara. HRVAT: Prosim lijepo, uvijek zaudara baš od vas s Istoka. SRBIN: Ha! Vide, vide, manitaša! A đe si ti pasa’, pobratime, a?! HRVAT (nadmeno): Ko, ja?! A gdje bi, k vragu, bil neg na – Zapadu, ne! Naša tisućugodišnja povijest i sva europska kultura vezana je potpuno za Rim i rimskog papu. No, gospon, to je uvijek bil – Zapad, ne? SRBIN: Vide, vide! N’jesam zna’ da si ti tuđin! Ko bi to reka’? A tako ličiš na sve naske ostale! A recider ti meni, pobro, kako to da ja i ti u istoj državi sade živimo, ali eto, jope ispane, na dvije različite strane svijeta, a?! HRVAT (odmahne rukom): No, ćujte, to su paradoksi, no bumo to brzo zrihtali. Ak da dragi bog, ne bumo mi više živjeli skupa!
107
SRBIJANAC: Šta ti, bre, brate ja kazujem? Vidiš, more, kaki ti je tuđin pobratim? SRBIN (krsti se): Ajme, ti boga jebem! Sapela te sveta neđelja, ma šta ti to divaniš?! Đe će ti duša, pobro? SRBIJANAC: Deder, deder, brate, šta se, bre, stalno nešto iščuđavaš?! Ko da si s krušku pao! Uvek te nešto zatekne i iznenadi. Što se, bre, toliko sikiraš? SRBIN: Ma đe neću, b’razeru, viđe li ti šta priča ovi strndžov? SRBIJANAC: More, šta te zabole zanj! Ako neće da bidne s tobom, za te je to još bolja prilika. Okreni mu, more, leđa i živi s drugi narodi. HRVAT (uporno): Ja bu imal moju deržavu! Neovisnu deržavu! SRBIN: A ja, blento? Đe sam ja tu, pobratime? Nemerem ja uteći sa svoje zemlje. Ođe sam ja rođen i... HRVAT: To nikak nije moj problem. Sve to bu hrvatski državni sustav. SRBIJANAC: More, nemo’ mnogo da ga zoveš da živi s tobom, ne treba ti . Će brzo on sam da ti priđe, kad ga oni veliki pritesnu... HRVAT (drsko): Nikad, nikad, nikad! Nikad ne bumo skupa! SRBIJANAC: Ih, daj Bože da to baš tako bidne! No, ti ćeš sam, kad moćniji navalu na tebe, da dođeš i da nam cviliš i moliš da te ponovo primimo. Al’ tada ima da bidne odveć kasno. Koj’ ćeš nam andrak taki? HRVAT (besno): Nikad, nikad! Nek krepam kak cucek! SRBIJANAC: E, nemo’ dvaput da rečeš. Ono, što se u nas reče, ti voliš da k’o seoska džukela ljubiš ruke gospodaru, al’ brzo će te ti gospodari da najuru. Onda će moliš da te mi zaštitimo, a ovi će te moj pametnjaković, što se razume u svetsku politiku ki ćorava kokoš u zrno, da te ponovo primi. Će se sažali, jer je taki dobar i naivan ki magarac u njegovo selo koga treba osamariti i uzjahati. SRBIN (glasno): Magarac ti je ćaća! Neće mene niko potprezati i žvale mi stavljati! Aka! (maše prstom) SRBIJANAC: Nemo’ tu, bre, da mi akaš! More, znajem ja tebe odveć i niki te ne zna ko što te ja osećam. Ti, more, kad se upališ ne može ni ovi led što pliva kraj brod da te rashladi. HRVAT (skoči, uplašeno): Led?! Rekli ste led? Kaj? Vi ste ga, gospon, vidjeli? SRBIJANAC: Ma, gledam ja njega stalno i čudim se što je toliki. HRVAT (zaprepašćeno): Koliki, velik? SRBIJANAC (raširi ruke): Golem, bre, golem! 108
HRVAT (panično): Kaj?! Ma, to, to, gospon, ne mre biti! Vama se to samo tak prićinilo! SRBIJANAC: Vraga pričinilo! Misleo sam i ja da mi se samo učinilo, al’ kako sam ga bolje sagledao video sam da se on ne more zaustaviti. HRVAT (krikne): Ne more zaustaviti! SRBIJANAC: Ne, ne može! On se, bre, toliko upali da je spreman sve da žrtvuje za drugi. HRVAT (zastane): Kaj?! Tko se upali? Tko se žrtvuje? SRBIJANAC: Pa – on! HRVAT (polako): Led? SRBIJANAC (gleda ga začuđeno): Kaki, bre, led? HRVAT (nervozno): Led što pliva kraj broda, gospon. SRBIJANAC (još više se začudi): Kraj kakog, more, broda? HRVAT (besno): Našeg broda, gospon! Našeg! SRBIJANAC: Misliš, tvog, neovisnog broda? HRVAT (urlikne): Našeg, čovječe, našeg, ovog broda – „Titanika”! SRBIJANAC: Izvini, komšija, ja nikad nisam načisto s tobom, šta ti to zoveš – „naše”? Kod tebe se, more, nikad ne zna šta će da bidne naše, zajedničko, a šta samo tvoje, neovisno. HRVAT (tiho): Vlah! (glasnije) Pitam te, glupak, kaj pliva kraj broda? SRBIJANAC (krsti se): Lele, lele, vidim ja da ćeš ti brzo da moliš da nam se pridružiš. Nisi ti, bre, bato, sposoban sam da odlučuješ. Nedorast’o si ti da budeš neovisan. Ovi, moćniji, oko tebe će ti sve brzo uzmu. HRVAT (povređeno): Ja nedorastao?! Ja! Bedak! Prostak! Bizant! SRBIJANAC (mirno): Ti, more, šta si se izbečio?! Pitaš me k’o da si blesav, šta pliva kraj broda? HRVAT (sede): Kažete da ste ga davno videli i da je... kak ste ono... a, da... (prezrivo)... da je – „golem”. (napravi kiselo lice) SRBIJANAC (začuđeno): Ko, bre, golem? HRVAT (nervozno): Rekli ste – „golem” i da se nemre zaustavit. Pamtim dobro kaj ste sve rekli. SRBIJANAC: Jes’, vala, rek’o sam. HRVAT: Pa, vrag mu mater, je li velik ili nije? SRBIJANAC: Velik je. HRVAT: I nemre se zaustavit? SRBIJANAC: Ne može. HRVAT: Jezus Marija! To je, gospon, tak opasno! SRBIJANAC (mirno): Jes vala, opasno je. 109
HRVAT (skoči): Bumo ondak alarmirali posadu? SRBIJANAC: Što? HRVAT: Pa, da sprećimo katasrofu. SRBIJANAC (začuđeno): I ti se stvarno uzbuđuješ zbog tog? HRVAT (panično): Gle, moliću vas lepo, za kaj ja ne bi’ bil uzbuđen? To je, gospon, prirodno! SRBIJANAC (krsti se): Ne mogu, bre, da verujem! E, da sam se sinoć utopeo ne bi verov’o... Stvarno si se uzbudeo? HRVAT (urla): Stvarno, stvarno! Kaj se isčuđavaš, glupak? SRBIJANAC (mirno): E, tome se nisam nad’o... To je, bre, mnogo lepo od tebe, komšija... To je za svaku pohvalu! Baš si me prijatno iznenadio. HRVAT (gleda ga nepoverljivo): Kaj je to za svaku pohvalu? SRBIJANAC: Pa eto, to što si tako iskreno se uzbudio i što se... HRVAT: Zakaj, gospon? Zar vi niste uzbuđeni? SRBIJANAC (mirno): Ko je l’ ja? More, s početka sam i ja to mnogo teško primao, al’ kasnije sam se smireo. HRVAT: Ma, dajte! Nemrete mi reć da ste mirni? SRBIJANAC: Apsolutno miran! Neće više da se sikiram zbog njeg. HRVAT (povišeno): Ali, gospon, on će i vas upropastiti i... SRBIJANAC (pribrano): Neće, ja na njeg’ više ne reagujem. HRVAT (urla): Upropastiće sve nas! Katastrofa je pred nama! SRBIJANAC: Ma, upropastiće on samog sebe. HRVAT (zbunjeno ga gleda): Kak to mislite – samog sebe? SRBIJANAC: Lepo, će sam strada zbog svoju ludu glavu. HRVAT (ukočeno stoji): Tko-o? Le-e-ed? SRBIJANAC: Kaki, bre, led?! Šta si, more, navalio: led, te led! Šta me briga za ti neki led! HRVAT (besno): Ma tko, čovječe? SRBIJANAC (spokojno): On. HRVAT (jako): Tko, dovraga – on? SRBIJANAC (stanka, gleda ga začuđeno): Ta on, more, on – Srbin! (pokazuje rukom na Srbina) HRVAT (uvređeno seda): Hajduci! Tati! Bizanti! Prasci! To ni’ narod! To su sve fakini i komedijanti! Divljaci prokleti! SRBIN (zbunjeno): Al’, b’razeru, reci ti meni, sreća ti pjevala, đe sam ja pasa’, ako on neće da se snjuši sa mnom? SRBIJANAC: More, šta te briga! Šta će ti, bre, on? Ima, more, uz Moravu zemljurine koliko oš. A ako ti se i sa men’ ne sviđa, a ti ostani tu di jesi i trguj s primorcem. ITALIJAN (veselo): E, more, more! Nami taki vridni tribaju. Neka radi zemlju i dotira nam ‘rane na pijacu. E, daćemo ti mi zemlju da moreš... 110
HRVAT (besno): Protestiram, to nikak ni’ pošteno, to je moja zemlja. ITALIJAN: E, neće bit! To je sve moje! Vi ste uljezi! Bižite ća odatle! Kenjci prokleti! MAĐARICA (raspaljeno): Ugarsko zemljo je to! Rvati su ugarsko kmet! Oni ne smeju da prime sloboda! Sve do mora je Ugarsko! HRVAT (uvređeno plane i ustane): Protestiram! Hrvati su državotvoren narod! Mi smo kraljeve imali gdor vi... MAĐARICA (poskoči): Oho-ho! Nevaspitano rvatsko kmet! Fakini! Tat! Podrepaš! Licemer prokleti! Naša kultura ste ukrali! Vi ste sluga u gospodara! Vi samo dobro znate da koljete za tuđa gospodarstvo! Kmeti prokleti! HRVAT (povređen, seda): Protestiram! Odlučno protestiram! To ni’ evropski rečnik! (nadmeno podiže glavu) MAĐARICA (viče): Bedak! Konjušar! Kmet! Tat! Ti moraš da slušaš i da ližeš čizma u gospodarstvo! Ugarsko kralj je tvoj gospodar! Sve do mora je ugarsko zemlja! SRBIN: Sve do mora?! Oho, snašo, zapucala ti daleko! A đe sam ja tu, bedevijo, a? MAĐARICA (trgne se): O, ti, Serbo... (nasmeje se zavodnički)... Ti si, Serbo, zgodna mužkarco... (ustane, počne da hoda i njiše se u kukovima) Ti i ja Serbo možemo da se nagodimo... (seda mu u krilo) HRVAT (piskavo): Protestiram! To ni’ v redu! Nagodbu smo mi s vami potpisali! SRBIN (neprijatno mu): Ma, nemoj, snašo, tako ti boga! MAĐARICA (klati se u krilu, čupka mu brkove): Serbo mogu da bude dobra mužčina! Serbo zna da vole i odan je do smerti! O, kako je to romantično! O, Serbo, Serbo! (poljubi ga strasno) NEMAC: Škantal! Pesoprasluk! Jetna otmena tama ne moše ta uskače sfakom muškarcu u krilo. To je netopustivo! SRBIN (prevrće očima): Nemoj, srećo moja, vamilija mi je legla... Uh... Nešto me steže... uh! (briše čelo) Ma, plašim se, snašo, biće belaja... MAĐARICA (ciči): I-ju! Serbo, blesavo Serbo! Brkato Serbo! (štipka ga za obraze) Junačko Serbo, ti budeš u naše ugarsko kralja u gardo služeo. SRBIJANAC: Tako, snajka, tako! Mećite ga oma u kraljevu gardu, on to mnogo vole. Nije njemu prvi put da služi tuđeg kralja, vole ti on da celiva stranjski vladari.
111
SRBIN: Jope ti, b’razeru, vrtiš. Đava će ti biti kriv, kad ja skočim. Bodeš me bodeš, uspališ me da se dignem, a kad ja ustanem i počnem čuda praviti, ti onda, brže-bolje, podviješ repinu. SRBIJANAC: Mnogo ti, bre, treba da se digneš. A kad se podigneš, onda, brate, nemaš meru i nataklatiš se da niki ne može da te spusti... MAĐARICA (vrišti): I-i-i! Serbo, Serbo! Ja najvolem kad ne mož da se spusti! I-i-i! (skače mu u krilu) NEMAC (ljubomorno): Poše me sašufaj! BUGARIN: Što, be batko, to ne stiskuvaš? Šta si se, be, ukipeo, pa vezo ruke u čvor... SRBIN: Ajme, ljudi, đe ću pred svima? Rastrg’a bi ja nju al... ovaj... stra’ me... stra’ od međunarodni odnosa da se tu... SRBIJANAC: Slušaj more, kaki, bre, međunarodni odnosi na ovoliku vodurinu? Sve ti je to, brate, poljuljano. Kol’ko se men’ čini, ima veliki potop da nastane u tu međun... ENGLEZ: Vi ste, ser, potp’no u pravu! Ja vidim da vi sjajno pozn’jete svetsku polit’čku situaciju. SRBIJANAC (nepoverljivo): A, je l’, bato? ENGLEZ: O, jea! Retki su narodi danas koji imaju tako izr’žen smisao za ist’rijska dog’đanja kao vi, ser. SRBIJANAC (podigne prst): Slušaj, more, ti. Nemo’ tako na fino i meko da mi zalaziš za leđa i da mi kulturno zavlačiš. Nisam ti ja, more, oni moj blesavi brat i da ne vidim šta ti sve obrćeš. ENGLEZ: Ali, ser, ja sam iskren, ja stv’rno... SRBIJANAC: E, baš zbog tu tvoju iskrenost, još ti, brajko, ništa ne verujem. More, ta tvoja iskrenost me je uvek debelo koštala. IRAC: Ha! Bravo, čoveče! Napokon neko da vidi njegovo pravo, pokvareno lice. Ti si, čoveče, car! SRBIJANAC: Jašta, bre, nego car! Car nad carevima! Oma sam ja to sve ošacov’o. Nema ti tu šta da se mnogo zagledujemo. Sve je men’ bilo jasno još onomad otkako se on s Turci domunđava i šuruje... TURČIN: Ne šuruje, bolan, više nihko s nama. Mi smo ti pravi bolesnici na Bosforu. Svi bježe od nas k’o od kuge. Nema toga hećima koji može da nas više izlijeći. Svi su nas, bolan, sad napustili. Svi! SRBIJANAC: E, vreme je bilo da i vi dunete u čabar. BUGARIN (glasno): Kaj, be, vreme?! Zadnji čas, zadnji čas! GRK: Testamenjt vi da pisujete i da vidimo šta će računji da kažu. 112
TURČIN: Đaba ti, ba, raćuni, valja živu glavu spašavati. BUGARIN: Će se još vidi za glavu koj će da ti je uzme. GRK: Koj će mi anjdrak prazna glafa?! Imovinju mi da popisujemo i da delimo što je u likvidacivnu masu ušlo. Evo, mogo bi ja da se staram za tu imovinju. SRBIJANAC: Što, more, ti? GRK: Pa, ko velim, ja sam mu nekako najpogoden da računjam... SRBIJANAC: Ha! Što se tiče računicu, ja tu ne zaostajem. Mog’o bi ja da... BUGARIN: Ni ja, batko, ne se izgubim u računi. GRK: Ama, neće da bidne, braćo, ja sum... SRBIJANAC: Će da bidne, bre! Šta men’ fali, šta? Ja sam, bre, odličan trgovac samo se to u moju nacionalsku istoriju baš ne vidi dobro. IRAC: Kako se ne vidi, gospodine? Zar vi niste uspešno izvojevali svoju slobodu? SRBIJANAC: Jedva, more, jedva! Sve zahvaljujuć’ našem trgovcu, gazda Milošu, što je znao na vreme da se sagne i pokunji, a da se, kad treba, hrabro ispravi i sve to skupo proda. Ali danas u nas taki više nema. Sve se u politiku uvukao škart! Sve sami mamlazi i probisveti, golaći, zamlate i lenjivci koji bi i rođenog oca prevarili i pokrali. Neće to, braćo, da se dobro završi! SRBIN (drži Mađaricu u krilu): A đe sam ja pasa’, b’razeru? Šta će biti sa mnom? MAĐARICA: Ti budeš ugarsko gazdo! Ti budeš kraljev čuvar! SRBIJANAC: Koj neće u tu kaljugu da uđe, mora da bega i da se sklanja po beli svet. More, bre, kraj onaku rodnu zemlju, da se klatimo na ovu nesretnu lađu i da se pazimo samo da živu glavu iznesemo... NEMAC: Klupost! „Titanik” je najpolji prot na celom sfetu. „Titanik” je čuto nauke i tehnike. „Titanik” je nepotopif. IRAC: Naravno, kad smo ga mi sagradili u našem brodogradilištu u Belfastu. ENGLEZ: Mi imamo bolje br’dove! Vreme će pokazati da... IRAC: Ništa vi nemate! Bolji i sigurniji brod od „Titanika” niko nema. To je nepotopiv brod. ITALIJAN: Nima, nima, niko! Vaki lipi brod nima u cili svit! Nauka je pobidila more. Nauka je otkrila neki novi put! NEMAC: Nauka je popetila prirotu! ENGLEZ: Nauka je osl’bodila čov’čanstvo! IRAC: Progres je pred nama, nauka će osloboditi ropstva sve narode i svakog čoveka. 113
HRVAT: Svi bumo bili jednaki i sirotinje ne bu bilo. RUS: Nje budet nitko gladan! Svi budut vse imali. BUGARIN: Krila da si metnam i u to ubavo doba da si preletnam, da vidam makar na tren sve to. TURČIN: Nafaka je to, bolan! Sve to nas ćeka! Divane da će tada svi ljudi biti efendije i da se neće morati raditi. GRK: Niko neće imati budžetski probljemi. Svak će imati njegova ličnja renjta. Mašini će sve da rabotaju za nas. MAĐARICA (veselo): Mužkarac će biti slobodno i vreme za ljubav će da posveti ženama. O-o, to novo doba kad se svi budu mnogo volela! SRBIN (grli Mađaricu): Evala ti, snašo! Svi će kruv jesti, rata neće biti i moćemo se čepuriti po cijeli dan. Ha-ha! TURČIN: Ih, meraka! Sjediš i ništa ne radiš! RUS (zaneseno): Ljubaf vsih narodov budet! Mi vse bratja! (ustane, širi ruke) Prijdite vse, bratja! Prijdite mne, pažalustja. Mi odno! Mi zajednica odna! Svi skoče, hvataju se za ruke, grle i ljube. Prilaze putnici iz pozadine i posluga. Opšte veselje. Čuje se muzika svih naroda Evrope. Bude se i uspavana deca. SVI (uglas): Živeo progres! Živela nauka! Živeo XX vek! Živeli sloboda i mir! Živela sretna budućnost! MAĐARICA (iz sveg glasa): Živela slobodna ljubav! SVI (uglas): Živela! SRBIN (crven u licu): Živjela ujedinjena Evropa! SVI (uglas): Živela, živela! Skaču i raduju se neprestano. Igraju. Srbijanac sedi i drži glavu u šakama. SRBIN (prilazi mu zadihan): Ej, b’razeru, šta se ti izdvajaš? Đe si odluta’? Zašto se s nama ne veseliš? SRBIJANAC (vrti glavom): Nemo’ ni ti mnogo da se veseliš, da ti ne presedne. Može, bre, svaki đavo da nam se desi, koj’ će ga zna, još smo na vodurini. SRBIN (odmahuje rukom): Ajde, ajde, nemoj vaje neku nesreću prizivat. Vidiš da smo svi složni i veseli. Vozamo se u svjetlu budućnost ka prava gospoda.
114
SRBIJANAC: Sve do jednom! U nikog ne verujem! Nisam siguran dok na zemlju nogom ne stanem. Kaki, bre, progres s ovu nesrećnu lađurinu?! Treba svu tu promašenost preživeti. Ej, ej, brate slatki, šta će da bidne s nama? Kako, bre, da uđemo u Ameriku, ako su doneli oni usrani zakon protiv nas. SRBIN (tapše ga po ramenu i smije se): E, ti! Snaša’ si se ti svuda. Nemere nama niko ništa! Niko! Proći ćemo mi već nekako! Provući ćemo se kroz neku rupu! SRBIJANAC: Kako ćemo, more, proći? SRBIN: Ma, ubijedićemo mi našu braću Amerikance da nas puste. SRBIJANAC: Čisto sumnjam! Neće oni da nas puste na miru. Neće nam dati da... SRBIN: Moraju, b’razeru! Nemaju kud! Uprijećemo mi iz sve snage. SRBIJANAC: Iz kakve, bre, snage? Nemo’ tu da lupaš, kako da upremo u toliku svetsku silu? Mi smo mali i kukavni, kad nam oni... SRBIN (plane): N’jesmo mi mali! Mi smo časni i pošteni! Bog sve vidi! Ućemo mi prije svih, vidjećeš. Bog nas čuva! SRBIJANAC (odmahuje glavom): Neće nam, bre, da daju... SRBIN (zainati se): Ma, jebem ga ja, b’razeru, ućemo mi makar na silu... SRBIJANAC: Kako, more, na silu? SRBIN (prkosno): Ućemo mi makar im morali i rat objaviti. SRBIJANAC (krsti se): O, ludaka! Nemo’, bre, stalno oružje da potežemo. Će izginemo, neće nas ostane ni pod jednu šljivu. Daj, bre, malo s glavom da radimo. Trgovinu da teramo... SRBIN (odlučno): Ako ‘oće rat, imaće rat! Ja se više ne vraćam! SRBIJANAC (ustane): Puj, puj, puj! Daleko bilo! Pomeri se s mesta! Ja sam, bre, utek’o zbog oni ludaci u Beograd što ‘oće s celi svet da ratuju, a nađo’ još veću budalu u ovu brodurinu. SRBIN (plane): Jope ti! Vrijeđaš li vrijeđaš! Stra’ te je, je l’, junačino? SRBIJANAC: Nije me, more, strah, no neću da se bijem s celim svetom. Nisam – lud! SRBIN (namrgodi se): A ja sam, b’razeru, poludio? SRBIJANAC: Jesi, ti si, bre, potpuno poludeo. SRBIN (izazovno): Aj’, ponovi to još jednom ako smiješ, beno. SRBIJANAC (brzo): Lud si kad ‘oćeš da se biješ s celim svetom i da... 115
SRBIN (skoči na njega): Jebem ti svetog... (čupa ga za gušu) SRBIJANAC (brani se): More, neš ti men’ više... Čupaju se i vuku. Guraju i cimaju. MAĐARICA (cikne): I-ju! Nemoj ugarsko kraljevsko gardo da diraš! (skoči na Srbijanca) Muzika prestaje. Niko ne igra. Svi zapanjeno gledaju. IRAC: Pustite čoveka! On ima pravo na svoju nezavisnost i slobodu! On ima pravo na or’ginalnost! (skoči na Srbina) HRVAT: Ja bu imal svoju neovisnu deržavu! On je dužan da se izbori za moju neovisnu deržavu! (skoči u gomilu) ITALIJAN: Ilirik je moj! On mi treba! On će obrađivat moju zemlju! On je moj, moj! (vuče Srbina) ENGLEZ: Mister je moj, on će slušati samo mene! On meni treba! On je samo moj! Moj! (vuče Srbina) NEMAC: Toćafola! Tosta mi je više tepe! On je moj! On će mi pomoći da počnem novu potelu sfeta! On je moj! (vuče Srbina) Opšta gužva i galama. Svi vuku Srbina. SVI (uglas): On je moj! Jezus Marija! Triba meni! Skloni ruke! Ne može to tako, ser! Utariću te, pitanko! On je moj! To je kraljevsko garda! Marš, kurvetino! Mahaluša! Raspiću ti naprašenu glafu! Pazi! Drži ga! Udari ga! Šta ti meni? Pusti! Udri! Ubij! Tuča. Metež. Psovke. Galama. Odjednom strašan udar. Škripa. Svi padaju na pod. Kriče. Nestaje svetla. Mrak. 116
Muk. SRBIN (glas iz mraka): Šta ovo bi, b’razeru, tako ti Boga? Tišina. SRBIJANAC (glas iz mraka): Lele, lele, šta si, bre, to uradeo? Muk. SRBIN (glas iz mraka): Jebem ti neđelju svetu, jope je neko sranje nastalo zbog nas! Muk. SRBIJANAC (glas iz mraka): Reko’ li ti ja, more, da si ti lud!
ZAVESA
117
PETI ČIN Paluba broda Karpatija. Iza visoke ograde, na sredini palube, zamotani u toplu vunenu ćebad, sede, leže i šetaju brodolomnici sa Titanika. Oko njih se užurbano kreću članovi posade i posluga Karpatije i pokušavaju da budu pribrani. Ljudi su utučeni i polako se oporavljaju od šoka. Mnoge žene neutešno plaču i tiho jecaju. Deca sede ukočeno i uplašeno. Svi nešto iščekuju. Ne mogu da veruju šta im se desilo. Podnevno sunce jako sija. Čisto i prozirno. Sa obe strane palube, nalaze se prostrana vrata koja vode u unutrašnjost broda. Jedan mornar izlazi i odlazi na pramac broda, naslanja se na ogradu i nepomično gleda u vodu. Dva mališana mu prilaze i stoje kraj njega. Moli Braun brižljivo obilazi saputnike, ogrnuta grubom, muškom, mornarskom jaknom. MOLI BRAUN (zašuškava nežno Medlin Fors): Lepotice moja mila, smiri se i misli na sebe i bebu. (ljubi je) Ajde, ajde, neću više da vidim te suzice! Šta je bilo, bilo je i prošlo. Sad smo na sigurnom. MEDLIN FORS (leži naslonjena u ležaljci, očajno rida): Ne mogu tako... ubiću se... (jeca) MOLI BRAUN (grli je): Nemoj tako, devojčice, nemoj tako, mila moja! Biće sve u redu! Sad je sve prošlo! Šta radi naš bebac? (stavlja glavu na njen stomak) Oho! Vidi ti njega! Mali Džon Astor Junior udara i javlja da mu je dobro. (podigne glavu) Taj će mališa da nadmaši oca i on će... 118
MEDLIN FORS (histerično): Ja... ja... ne mogu... MOLI BRAUN (brže): ... biti pravi naslednik kuće Astor. Naslednik! Zapamti to, mala moja, tvoj je dečak predodređen za nešto veliko. On je doživeo ovu katastrofu i taj će veliki čovek da postane. Pričaćeš mu kako je otac hrabar i pošten bio. (ljubi je) On je njegova krv i raduj se, draga moja, što nosiš dete tog čoveka. MEDLIN FORS (trese ramenima): Ali, ja... ja... ne mogu... MOLI BRAUN (odlučno): Neću više jednu reč da čujem! Moraš izdržati! Život ide dalje! Beba je dobro i to je najvažnije. Neću više da vidim te suze, je li jasno? Hoću da se smiriš i da misliš samo na bebca, je li u redu? MEDLIN FORS (klima glavom): Ja... hoću... MOLI BRAUN: Ne, draga moja, više ti, već samo – bebac! Samo bebac! (ljubi je u čelo) Hajde, uzmi još jedan topao čaj. (okrene se posluzi) Dete, daj nam jedan vreo čaj. Momak prilazi i sipa čaj. Medlin Fors drhteći pije. MOLI BRAUN (zadovoljno): Ta-ko! Baš lepo! Ti si dobro dete! (ustaje) Molim te da me zoveš ako nešto bude trebalo, važi? MEDLIN FORS (pijući čaj, klima glavom): Da... MOLI BRAUN (veselije): Tako! Lepo! Ti si moja dobra devojčica! (okrene se i vidi g. Barkera kako fotografiše) Zaboga, gospodine Barker, prestanite više da nas fotografišete! G. BARKER (sakriva fotografski aparat): Ali, gospođo Braun, hteo sam da zabeležim zbog pokolenja. Ovo je istorijski događaj. Potonuo je najmoćniji brod na svetu za samo dva časa. Hteo sam da... MOLI BRAUN (preteći prstom): G. Barker, opomenula sam vas već da je to što radite obična svinjarija. Ne pomažete ljudima, već nas krišom slikate. Nemojte, čoveče, to više da radite! (krene prema njemu) G. BARKER: Gospođo Braun, ali ja sam hteo da... (povlači se) MOLI BRAUN (namrgođeno): Ako vas još jednom vidim sa aparatom u ruci, verujte mi da ću vam ga uzeti i razbiti o glavu! Uši ću vam izvući! Jeste li me razumeli, gospodine Barker? G. BARKER (uplašeno): Jesam, gospođo... razumeo sam vas... MOLI BRAUN (ljutito): Svinjarija! Kakav je to način?! Nemate nimalo poštovanja prema nama. Uspeli ste da spasite
119
glavu i nije vas sramota! Toliko je dece i žena nastradalo, a vi se tu šepurite! Stidite se, čoveče! G. BARKER (posramljen): Ali, gospođo Braun, mislio sam da zabeležim i da drugi vide to što... MOLI BRAUN (nestrpljivo): Ma, dajte, molim vas, ne lupetajte gluposti! Još ćemo da vam poziramo za te vaše druge koji će se naslađivati našom nesrećom. Kakvi drugi? Hoćete to dobro da unovčite? Hoćete da budete na naslovnim stranicama jutarnjih novina? To vam je cilj? G. BARKER (zbunjeno): Ma, ne... gospođo! Ja nisam... ja sam hteo da... MOLI BRAUN: Ma, šta ste vi hteli?! Šta?! Vi ste bezobraznik! Čujete li šta vam ja kažem, bezobraznik! Sram da vas bude! Svaki muškarac koji se spasao i zauzeo mesto u čamcu ženama i deci, ne sme reč da kaže. Poklopite se ušima i ćutite! Ne govorite ništa! Ne brukajte se, čoveče! Ni vi, ni svi drugi! SUDIJA VEJN (uvređeno): Nemojte tako, gospođo Braun, nepravedno osuđujete sve nas. Niste u pravu kad tako... MOLI BRAUN: Ha! Svašta! Nisam u pravu?! Nepravedno osuđujem?! Gospodine, nismo u vašoj sudnici gde se sve može svakako tumačiti. Ovo je pravi život! Život koji je prevazišao sve vaše paragrafe i propise. Vi ste pali na ispitu zrelosti i bolje bi bilo da se više i ne javljate. SUDIJA VEJN: Svašta! Zašto da se ne javljam? Ja sam disciplinovano i mirno sačekao svoj red. Ja se nisam gurao ni podmićivao posadu da me spasi. Ja sam strpljivo čekao da budem pozvan. A da me nisu pozvali, ja se ne bih ljutio. To je – sudbina! Meni je savest potpuno čista! Čista, draga gospođo! PUKOVNIK SEMANES: Naravno! Čemu ta prebacivanja?! Zašto bismo se morali osećati manje vrednima, gospođo? Mislite li vi da smo mi krivi za ovu tragediju? NAUČNIK SKOT (ohrabren): Bože me sačuvaj! Ja sa tim nemam ništa! Ja sam jedan običan, mali, nepriznati naučnik. Ja ništa ne znam... MOLI BRAUN (prezrivo): Ma, vi ste – slabići! Gledate samo da izvučete svoje dupe i pokušavate da... SER GORDON (osorno): Kakav nepristojan rečnik! Kakav prostakluk! To ne priliči jednoj dami koja...
120
MOLI BRAUN (besno): Bolje da lajem nepristojne reči, nego da budem bestidno gramziva! SER GORDON (dižući levu obrvu): Ne razumem vas, gospođo, na šta to ciljate? MOLI BRAUN: Ciljam na to, ser Gordon, da jedan engleski baron i njegova lejdi ne mogu tako da se sramote. To je van pameti! Sprečavati unesrećene ljude da se ukrcaju u poluprazan čamac, samo zato što... LEJDI GORDON (stisnuvši usnice zlobno): Čamac je bio pun! MOLI BRAUN (plane): Pun?! Rekli ste – pun?! Kakva drskost! Kakva laž! Sram da vas bude, gospođo! LEJDI GORDON (uporno): Čamac je bio pun! MOLI BRAUN (viče): Lažljivice! Jezik ću ti iščupati! Ne možeš ti nas sve lagati! Svi znamo da je u vašem čamcu bilo samo dvanaest ljudi. Dvanaest! A mogli ste da primite – četrdeset ljudi! Četrdeset! Strašno! LEJDI GORDON (prezrivo): Američka prostakuša! SER GORDON: Bilo je rizično, gospođo, da primimo... MOLI BRAUN: Ne lupetajte, gospodine! Budite makar vi dostojni svoje titule! Budite muškarac! Vi ste aristokrata! Ne smete da lažete... SER GORDON: Nemojte tako, gospođo, ja sam... MOLI BRAUN: Šta ste vi?! Svi znamo da niste dali nikome da se popne u čamac. Nikome! Hteli ste samo da se spasite vi i vaša gospođa. Sramota! Zato ste i pokušali da podmitite sedam članova posade da bi... SER GORDON (odlučno): Ja nisam nikog podmitio! MOLI BRAUN (zapanjeno): Niste nikog podmitili?! Niste nikog podmitili?! (krsti se) Bože, kakav ste vi bednik! Vi ste pravi – ološ! Šljam! SER GORDON: Gospođo, nemojte da me vređate. Birajte, molim vas, reči. Ne budite toliko prosti. Ja vas ne vređam. LEJDI GORDON: Te prostakuše koje brzo dođu do para ne mogu da biraju reči, jer ih i ne znaju. Seljančura! MOLI BRAUN: Slušaj ti, prakljačo! Ja se ne stidim svog porekla! Ja sam sve pošteno zaradila! Niko mi nije nasledstvo ostavio. Život me nije mazio. Ja sam u ovoj nesreći dala sve od sebe. Nisam ja podmićivala posadu da... LEJDI GORDON (viče): Nikog mi nismo podmićivali! Nikog, ženo! Prestani da nas optužuješ! MOLI BRAUN: Jeste, jeste, podmićivali ste posadu! Nudili ste momcima u čamcu pare, samo da više ne spašavaju utopljenike. Niste dali da se vrate blizu broda i pokupe 121
nesretne ljude iz vode, plašeći se da se i vaš čamac ne prevrne i ne potone zajedno sa brodom. Čuvali ste samo sebe i niste hteli nikom da pomognete. Nikom! Sramota! LEJDI GORDON: To su vaše bolesne izmišljotine. Vi ne znate šta govorite. Ljubomorni ste na nas! Vi nas mrzite! MOLI BRAUN: Mrzim?! Ja nikog ne mrzim! Ja samo govorim o vašem nečovečnom postupku. Tako se ne ponaša aristokratija! Ne možete da podmićujete posadu samo da bi... SER GORDON: To nije tačno! Mi nismo nikog podmićivali! MOLI BRAUN: Niste?! Znači da ja lažem? Trenutak, sad ćemo to brzo proveriti. (okrene se i pozove): Hičens, Pern i Flit, molim vas, momci, dođite ovamo. Umotani u ćebad prilaze pozvani. HIČENS: Izvolite, gospođo Braun, zvali ste nas? MOLI BRAUN: Hičens, drago dete, reci iskreno, da te i sam Bog može čuti, jesu li ovo dvoje pokušavali da vas podmite dok ste bili u čamcu. HIČENS (snebivajući se): Pa, ja... gospođo, pravo da vam kažem... ja ništa ne znam... ja sam običan, kormilar koji je imao nesreću da bude na smeni kad se tragedija desila... ja ne mogu da vam ništa... ja sam u šoku ja... MOLI BRAUN (grublje): Hičens, ne budali i ne vrdaj! Reci samo ono što si video? HIČENS (nesigurno): ...Ne mogu... ne mogu ništa... znate, meni je mnogo teško... svi će okriviti samo mene... ja ću stradati... ja se iskreno plašim... MOLI BRAUN: Hičens, zaboga miloga, šta to buncaš? Reci istinu, šta se plašiš?! HIČENS (plašljivo): Gospođo... znate... kompanija je mnogo moćna... ja moram da pazim šta govorim... ja sam bio na smeni... ja sam bio dežurni... to je bilo strašno... strašno... MOLI BRAUN: Hičens?! HIČENS (izgubljeno): Ne... ne... ne znam... ja nisam video... ja sam u šoku... ne mogu ništa... kompanija... ja ne mogu... ne... LEJDI GORDON (zadovoljno): Ne možete poštenog čoveka da naterate da kaže ono što nije video. Čovek neće da
122
govori neistinu. Pustite jadnog čoveka, nije mu lako posle svega što je doživeo. SER GORDON: Pustite čoveka! Može kompanija svu krivicu da prebaci na njega, je li tako, momče? Ipak si ti tog nesrećnog časa upravljao brodom. U tvojim rukama je bila sudbina broda, zar ne? HIČENS (prestravljeno): Ja nisam ništa kriv... ja nisam ništa video... MOLI BRAUN: Smiri se, čoveče, niko te i ne okrivljuje za nesreću. Tražim od tebe nešto potpuno drugo. Reci nam istinu. Plašiš se da te kompanija ne kazni? Čekaš uputstva one gnjide Ismeja, je li, dečko? HIČENS: Ja nisam ništa video... ja sam bio na dužnosti... (uplašeno se okreće) MOLI BRAUN (prezrivo): Dobro, gmizavče, dobro! Reci da nećeš da kažeš istinu! Kompanija će te zato bogato nagraditi! Daće ti da budeš upravnik neke luke i moći ćeš do kraja života mirno i spokojno da živiš, nevaljalče! HIČENS (sagne glavu, uporno): Ja nisam video... MOLI BRAUN: Gde će ti duša? Imaš li ti, bedniče, makar zrno savesti? HIČENS (brzo): Ja... ništa... MOLI BRAUN (razdraženo): A vi, momci? Jeste li i vi gmizavci? Imate li vi savesti ili čekate zvanično mišljenje vaše kompanije? Pern i Flit se pogledaju. Vidi se da im je neprijatno. Ćute. MOLI BRAUN (povišenim glasom): Dakle, momci, šta je sa vama? Zašto ćutite? Hoćete li i vi najpre da čujete šta će vam reći vaš predsednik? Stanka. FLIT (bojažljivo): Mi, gospođo Braun, imamo sopstveno mišljenje. MOLI BRAUN (iznenađeno): Ma, je li? Zar je to moguće? Zar još ima pravih ljudi? Znači, ipak, nisu se svi utopili! Još ima hrabrih muškaraca. PERN: Mi ćemo reći, gospođo, samo ono što smo videli. MOLI BRAUN: Zar nećete čekati zvanični izveštaj vaše kompanije? 123
FLIT: To je stvar kompanije, mi sa tim nemamo ništa. PERN: Apsolutno ništa. MOLI BRAUN (pljesne rukama): Odlično! Šta ste vas dvojica radili na brodu? FLIT: Ja sam, gospođo, bio prvi osmatrač u vreme udesa. MOLI BRAUN (iznenađeno): Šta?! Zaista?! To je neverovatno! Ti onda znaš sve što se desilo? Molim te, objasni nam svima, šta se to desilo? Prilaze i drugi putnici umotani u ćebad: Leontina Obar, Baptista, Dama sa biserima, Hendrikson i Brajd. BAPTISTA (zainteresovano): Stvarno, kako se to, dete, desilo? Šta je bilo? FLIT (iskreno): Ja stvarno, velečasni, to ne znam. SUDIJA VEJN (strogo): Kako, momče, ne znaš? Jesi li ti tu noć bio na osmatračnici? FLIT: Jesam, gospodine. NAUČNIK SKOT: I šta si tamo radio? Jesi li osmatrao? FLIT: Jesam, gospodine, osmatrao sam neprekidno. PUKOVNIK SEMANES (nestrpljivo): I šta si video, osmatraču? FLIT: Nisam video ništa. BAPTISTA (plačno): Kako ništa, nesrećo? Gde su ti oči bile? Gde si gledao? FLIT: Gledao sam ispred sebe, velečasni, ali ništa nisam video. Samo je odjednom izronio ogromni lednik i ja sam počeo da vičem. Bio sam zaprepašćen. SUDIJA VEJN: Kako to misliš – odjednom? Je li magla bila gusta? FLIT: Nije bilo magle, gospodine. Noć je bila vedra i puna prekrasnih zvezda. Bilo je to mirno i predivno veče. PUKOVNIK SEMANES: Šta-a?! Šta to pričaš? Zar je noć bila tako vedra? Da li je to istina, čoveče? FLIT: Živa istina, gospodine! Noć je bila prohladna i potpuno vedra. SUDIJA VEJN (zamišljeno): Hm! Neverovatno! Tvrdi da je veče bilo vedro, a, opet, lednik mu je naglo izronio. (glasnije) Kad si ti, mladiću, ugledao taj ogromni lednik? FLIT: Kako to mislite, gospodine, kada? SUDIJA VEJN (istražno): Govorim vrlo jasno, kad si video lednik? Na koliko metara rastojanja od broda? FLIT (razmišlja): Pa, mislim da je bilo oko – 450 m. SUDIJA VEJN (mrmlja): 450 m! Hm! 450 m!
124
NAUČNIK SKOT: Tek na – 450 m?! To je strašno blizu! Brod koji plovi tog časa brzinom, brzinom... (pogleda u Perna) Ti si prvi mašinista? PERN: Jesam, gospodine! Ja nisam bio u smeni, ali... NAUČNIK SKOT: Kojom brzinom je plovio brod? PERN: Mislim, da je brzina bila – 20 čvorova. NAUČNIK SKOT: 20 čvorova?! Jesi li siguran? PERN: Jesam, gospodine. Siguran sam jer je narednog jutra u mojoj smeni, trebalo da oborimo rekord... MOLI BRAUN: Kakav rekord? PERN: Pa... trebalo je da oborimo rekord Mauritanije od – 27,4 čvora. Sve je bilo spremno da se ujutru nalože i poslednja tri kotla. Sve je već bilo dogovoreno i ja sam hteo da... MOLI BRAUN: Bilo je već dogovoreno?! Sa kim je bilo dogovoreno? PERN (uplašeno): Pa... kako da kažem... ja... (zbuni se i stade) MOLI BRAUN (ohrabri ga): Slobodno, Pern, reci istinu. Ne zaslužuje niko da se sakriva iza tebe. Nemoj se ništa plašiti, niko ti ništa neće. Ja ću te zaštititi od svih neprijatnosti. PERN (slobodnije): Hvala, gospođo, vi ste baš plemeniti... gledao sam kako ste svima pomagali... vi ste pravi junak... ja vam se iskreno divim... MOLI BRAUN (mahne rukom): Mani to, Pern! To je prošlost! Učinila sam što sam mogla. Nema tu nikakve hrabrosti. No, reci mi, poštenjačino, s kim je to bilo dogovoreno? PERN (sagne glavu, prokašlje se): Pa... malo mi je neprijatno... ja sam... MOLI BRAUN: Samo napred! Reci nam, s kim je bilo dogovoreno? PERN (tiho): Pa... bilo je dogovoreno sa... sa... predsednikom kompanije, gospodinom Ismejom. LEONTINA OBAR: Gospodinom Ismejom?! Zašto sa njim? PERN (nesigurno): Pa... on nas je pozvao i obećao nam je nagradu... ako... ako ga budemo poslušali... SUDIJA VEJN (strogo): Kažeš – nama? Kome to nama? Koliko vas je to bilo? PERN: Bilo nas je – dvojica. Ložač Kofi i ja. SUDIJA VEJN: Vas dvojica?! Hm! A gde je taj ložač Kofi? Je li on preživeo? PERN: Nije, gospodine, on se ranije – iskrcao! SUDIJA VEJN: Iskrcao?! Gde se iskrcao?
125
HENDRIKSON: Kofi napustio nas ložače i iskrcao se sa broda kada smo uzimali putnike u luci Kvinstaun. PUKOVNIK SEMANES (zaprepašćeno): U luci Kvinstaun?! Do vraga, zašto se taj ložač iskrcao? HENDRIKSON: Ja ne znam, gospodine. On je, naprosto, nestao. Isčezao je i nikom se nije javio. Svi smo bili iznenađeni. SUDIJA VEJN: Mora da postoji neki valjan razlog, zar ne? Ne napušta se tako lako najveći brod na svetu. Tu ima nešto sumnjivo. PUKOVNIK SEMANES: Tu nešto smrdi! Nisu to čista posla. Neki đavo se tu krije. BAPTISTA: Možda je on neki revolucionar ili anarhista? PUKOVNIK SEMANES: Mislite da je – terorista? Vidite, ni to ne treba isključiti. Možda je radio za neku tajnu organizaciju. Možda su hteli da skrenu pažnju potapajući nepotopiv brod? MOLI BRAUN: Nepotopiv?! Ko je to rekao da je nepotopiv? PUKOVNIK SEMANES: Svi su govorili o tome. I ja sam bio ubeđen da je brod nepotopiv. Zato su mnogi putnici i ostali na brodu, verujući da brod ne može da potone. BAPTISTA: Tačno! I mene su ubeđivali u to. Jedva sam pristao da uđem u čamac. NAUČNIK SKOT (sigurno): Titanik je stvarno nepotopiv. To je najveće čudo nauke i tehnike. On je oličenje razvoja čovekovog uma i naš novi korak u svetlu budućnost... MOLI BRAUN: Koji završava na dnu mračnog okeana?! Tja! (odmahne rukom) NAUČNIK SKOT (ne obazirući se): On je sigurno nešto najsavršenije što je čovekova ruka ikad stvorila. On je nešto izu... MOLI BRAUN: Svašta! Pričate o njemu kao da smo na njegovoj palubi. Tja! Kako možete da hvalite brod koji je potonuo za samo dva sata? Zar to nije glupo? NAUČNIK SKOT: To je sabotaža! Neko ga je na silu uništio! Namerno su to uradili! Namerno! Potopila ga je ljudska zavist i ljubomora! Brod je bio savršen i univerzalan stroj! Savršen! KARSEN: Mislite, gospodine Skot, da je to neka zavera? PUKOVNIK SEMANES: Sigurno! Nema drugog objašnjenja. Mi smo žrtve zavere. DAMA SA BISERIMA: Ko bi to mogao da uradi? Zašto? Šta smo im mi smetali?
126
NAUČNIK SKOT: Mislim da su oni hteli drugu poruku da nam pošalju. Šifrovanu poruku! Hteli su da nas uplaše. DAMA SA BISERIMA: Kakvu poruku, gospodine? Zar je sve to bilo smišljeno? NAUČNIK SKOT (uobraženo): Pa, naravno! Samo su tako mogli da uništite taj nepotopivi brod. Na silu! Hteli su da nas sve obeshrabre. Hteli su čovečanstvu da pokažu da su nauka i tehnika nemoćne. To je ta poruka. Hoće da odustanemno i da se predamo. DAMA SA BISERIMA: Ništa vas ne razumem. Govorite nerazumljivim naučnim jezikom. Prevedite nam sve to na običan, smrtni govor. NAUČNIK SKOT: Gospođo draga, najjednostavnije rečeno, oni hoće da dokažu da nema napretka i progresa. Oni tvrde da je sve uzaludno i da će priroda pobediti čoveka. Oni su predstavnici mraka i haosa, koji preti da nas sve potopi. Oni su grobari čovečanstva. MOLI BRAUN: Ne razumem, gospodine? Zar priroda nije jača od svake nauke i tehnike? Zar priroda nije moćnija od čoveka? NAUČNIK SKOT (žustro): Eto, gospođo, i vi ste naseli na te priče primitivnog sveta. Oni ne veruju u moć nauke. To je defetizam! Ne veruje se u novo doba. Ne veruje se u čovekovu pamet. MOLI BRAUN: Ni ja ne verujem u moć vaše nauke. NAUČNIK SKOT: Gospođo, nema napretka bez naučne misli. Nauka će savladati prirodne sile i staviće ih u službu čovečanstvu. Tako će se svi rizici življenja izbeći. Strahovi će postati izlišni. Nauka će osloboditi čoveka divljačke prošlosti i nateraće ga da bude zadovoljan i srećan. MOLI BRAUN: Naterati?! Zašto tako!?! Čovek se ne može prisiljavati. Bojim se samo, gospodine, da je to veliki promašaj vaše nauke. NAUČNIK SKOT: Zašto bi to bio promašaj? MOLI BRAUN: Zato što će nauka da ugrozi samog čoveka. Plašim se, gospodine Skot, da vaši naučni proizvodi ne ovladaju ljudskim bićem na najgori mogući način. Da ga ne porobe i učine potpuno zavisnim od tako veštački napravljene prirode. NAUČNIK SKOT (osmehuje se blaženo): To, gospođo, izvinite, nikad neće biti. Nauka se nikad neće okrenuti protiv čoveka. Možete biti potpuno sigurni. Pred 127
čovečanstvom se nalazi najsrećnije doba od kada smo napustili pećine u Altamiri. MOLI BRAUN: Ne verujem, gospodine Skot. Bili smo tako sigurni i na brodu, pa smo, na kraju, završili u smrtnom zagljaju ledenog okeana. Bojim se da nam i bliska budućnost, ne bude tako tragična. NAUČNIK SKOT (sigurno): Nema šanse, gospođo! Stručnjaci će vladati svetom. Nauka će isključivo služiti razvoju čovečanstva. Nikad niko neće moći da zloupotrebi nauku. Stručnjaci to neće dozvoliti. Stručnjaci će se boriti protiv svih onih koji ne veruju u nauku i koji... KARSEN: A ko su ti? NAUČNIK SKOT: Svi primitivni narodi koji čuvaju sećanje na prošlost i koji veruju da je Bog najviše biće u prirodi... BAPTIST: A ko je po vašem mišljenju najveće biće u prirodi, gospodine Skot? NAUČNIK SKOT: Najveće biće je – um! Um naučnog genija! Um naučnika koji će čitavu prirodu podrediti razvoju čovečanstva. BAPTISTA: A ljudska duša? Šta je sa ljudskom dušom, naučniče? NAUČNIK SKOT: Nauka će inženjerskom preciznošću, uspeti da proizvede novi tip čoveka. Novi čovek će moći da se uklopi u novo mašinsko doba. Novi čovek će biti sastavni deo te uspešne mašinerije... KARSEN: Znači li to, gospodine, da će nauka proizvoditi neke nove ljude? PUKOVNIK SEMANES: Hoće li ti ljudi izazivati ratove i sukobe? Hoće li ti ljudi biti poslušni? NAUČNIK SKOT: Nema više ni ratova, ni sukoba! Iz jednog mesta će se upravljati svim ljudima. Sistem će strogo će voditi računa da svi oni budu zadovoljni. Svako će se uključivati ili isključivati po svojoj ličnoj potrebi. Napajaće se svako samostalno. Neće više biti ubeđivanja, primoravanja ili prisiljavanja. Biće to novo doba! Svi će imati apsolutnu slobodu izbora između ponuđenih načina života i nikakva anarhična individualnost ne može da ugrozi tako programiran život. PUKOVNIK SEMANES (zadivljeno): Neverovatno! Prosto da čovek ne poveruje. Izgleda da je sreća moguća. Hoće li se čovečanstvo osloboditi revolucionarnih stanja? Znači li to da više neće biti ni revolucija?
128
NAUČNIK SKOT: Tačno tako, gospodine Semanes! Neće više biti pređašnjeg neodgovornog života. Zato neće više biti moguće da neko izaziva ratove ili revolucije. Sve će biti programirano i kontrolisano! KARSEN: Hoće li primitivni narodi biti sprečeni da ugroze to novo doba? NAUČNIK SKOT: Naravno! Izbrisaćemo svest tim primitivcima i onda ćemo ih nakljukati novim podacima. Tako će se ugasiti njihovo divljaštvo. Postaće samo priključak koji se napaja... PUKOVNIK SEMANES: Prošlosti, dakle, neće više biti? NAUČNIK SKOT: Ne, prošlost je suvišna! Budućnost će biti ugrađena u svako trenutno dešavanje. Zadovoljstvo će pokretati ljude i svi će težiti da večno produže to stanje. Sreća će zameniti bol i sećanje. Izgubiće se griža savesti i svi će se utopiti u opšte dobro. DAMA SA BISERIMA: Divno! Fenomenalno! Super! Baš mi se sviđa! LEONTINA OBAR: A smrt, gospodine? Hoće li ti ljudi umirati? NAUČNIK SKOT: Smrt nas neće doticati, jer će se zadovoljstvo i sreća, sistemski napajati. Svi će biti omamljeni i lagano će tonuti u večni san. DAMA SA BISERIMA: Blago tim ljudima! Kako će oni biti srećni! LEONTINA OBAR: Odvratno! Grozno! MOLI BRAUN: To će biti nakazno vreme! Užasno i strašno! Plašim se tog vašeg novog doba. KARSEN: Bilo bi dobro da to doba što pre nastane. Ali plašim se da je taj naučni projekat ozbiljno ugrožen. Mnogi će misliti da je to samo san. Neće verovati i pokušaće da, na svoju ruku, nešto nasilno urade nešto. NAUČNIK SKOT: Utoliko gore! Propast je onda potpuno izvesna. Ali, ipak, verujem da će nauka pobediti. Mi sigurno plovimo u srećnu budućnost. Niko se više ne može suprotstaviti naučno – tehničkom progresu. Niko! Srušićemo sve pred sobom! Nema milosti! DAMA SA BISERIMA: Bravo! Super! Hoćemo bolju budućnost! Hoćemo sreću! PUKOVNIK SEMANES: Mislite da su – oni – izvršili ovu sabotažu? NAUČNIK SKOT: Svakako! Njima odgovara da priroda ostane divlja, netaknuta. Oni mogu, šireći strah, da vladaju. Stoga će biti ratova oko moći i prevlasti. Ljudi će nestajati u međusobnim obračunima i mi ćemo konačno uništiti sopstvenu vrstu. 129
PUKOVNIK SEMANES: Interesantno! Nikad nisam tako razmišljao. Moramo biti odlučni. Uništićemo sve one koji ne veruju! Sve one koji sumnjaju! NAUČNIK SKOT: Svakako! Sve treba ukloniti! Nema milosti! Treba biti praktičan i surov! Treba biti moderan! SUDIJA VEJN: Ali, zašto je, gospodo, ložač Kofi tako naglo napustio brod? Zašto je tako misteriozno nestao? BAPTISTA: Zato što je začarao brod i predao ga u ruke sotoni. Zato što je izvršio svoj zadatak. SUDIJA VEJN: Šta ti misliš, Hendrikson, zašto je tvoj kolega iznenada nestao sa broda? HENDRIKSON: Stvarno ne znam. On nije pričao. Više se on družio sa Pernom i možda... SUDIJA VEJN (nestrpljivo): Pern, znaš li ti onda razlog? PERN: Pa... mislim da znam... PUKOVNIK SEMANES (poskoči tako da mu ćebe spadne s ramena): Znaš? Ta što nam, zaboga miloga, ne govoriš?! Zašto je taj govnar pobegao? (popravlja ćebe) KARSEN (znatiželjno): Zašto se iskrcao? Reci, zašto ćutiš? PERN: Pa... niste mene pitali... slušao sam gospodina... gospodina naučnika i mislim... da je on... mnogo pogrešio... NAUČNIK SKOT (jetko): Gde sam, mašinisto, to pogrešio? PERN: Pa... vidite... Kofi nije pripadao nikakvoj organizaciji... on se u politiku uopšte nije razumeo... živeo je povučeno... NAUČNIK SKOT: Možda su ga drugi iskoristili za nešto? Možda je on samo sredstvo? Možda ni on ne shvata šta je uradio. KARSEN: Ali zašto je napustio brod? Zašto? PERN: Pa... vidite... on nije verovao predsedniku kompanije... SUDIJA VEJN: Nije verovao gospodinu Ismeju? Zašto mu nije verovao? PERN: Pa... zato što je predsednik sve krio od kapetana Smita... znate... Kofi je mnogo voleo kapetana. MOLI BRAUN: Zar kapetan nije bio upoznat s njegovim planom? PERN: Pa... ne... nije... on je nama... zabranio da govorimo... MOLI BRAUN (iznervirano): Gnjidica! Vaš! Gde je taj govnar? Gde se sakrio taj ljigavac? Kakva je to protuva?! Njuška! BRAJD: Gospodin predsednik je zajedno s još jednim gospodinom u kabini kod kapetana Karpatije.
130
SUDIJA VEJN (namrgođeno): Mladiću, ja sam sudija, opominjem te da govoriš istinu. Zato te pitam: da li je kapetan Smit znao za vaš tajni dogovor? PERN (uzbuđeno): Pa... ne... nije znao... predsednik je to krio od njega... SUDIJA VEJN (brzo): Otkud ti znaš da je krio od kapetana? PERN: Pa... znam... zabranio nam je da razgovaramo sa njim i... pripretio nam je... SUDIJA VEJN: Zabranio?! Jesi li siguran, mašinisto? PERN: Pa... siguran sam, gospodine sudijo... mi smo se zbog toga... mi smo se zbog toga potukli... SUDIJA VEJN: Kofi i ti ste se potukli? Zašto? PERN: Pa... on je hteo da... da ode i obavesti... kapetana i... SUDIJA VEJN: A ti mu nisi dao? PERN: Pa... nisam... (sagne glavu) SUDIJA VEJN: Zašto nisi? PERN: Pa... hteo sam da dobijem... (tiše) ostatak nagrade... SUDIJA VEJN: A ložač Kofi? PERN: ...On je bacio... svoje pare... nije hteo da plovi dalje... SUDIJA VEJN: Zašto nije hteo da plovi? PERN: Ovaj... on je rekao da su svi oni gore... da su svi oni ludi... osim našeg kapetana i da on... da on neće da potpaljuje njihove dalje ludilo... da... baš je tako rekao... neće da učestvuje u propasti tog... tog... nesrećnog... da, rekao je nesrećnog broda... SUDIJA VEJN: Otkud je on znao da će brod propasti? PERN: Pa... ovaj... znate... on je bio čudan... on je sve nešto... nešto povezivao... govorio je da je zima topla... mnogo topla... da će se lednici ranije otopiti i pojaviti... pojaviti na tom našem putu... MOLI BRAUN: Pametan čovek! Kod nas je uvek tako! Pamet je u narodu! Ovi gore su budale! Oni zbog sebičnosti ništa ne vide. Upropastiće čovečanstvo kao što su upropastili Titanik! PERN: Kofi nije hteo... rekao je da će pri toj brzini... brod stradati... sve će propasti... brod se neće moći zaustaviti... i on je otišao... rekao je da se on zaustavlja... da neće da pristane... i da odlazi... da napušta sve to... MOLI BRAUN: Pravi čovek! Video je kuda mi srljamo. Svaka mu čast! PUKOVNIK SEMANES: Ali, ljudi, nije mi jasno, kako osmatrač nije video taj prokleti lednik. Ako je noć bila tako lepa i
131
vedra, kako to, mladiću, da nisi video dalje od tih – 450 m? NAUČNIK SKOT (sigurno): Na 450 m se vidi i golim okom. FLIT (iskreno): Ja sam, gospodine, gledao golim okom. SVI (zaprepašćeno, poskoče): Šta-a?! Šta si to rekao? Šta kažeš? Flit se zbuni. Neprijatno mu bi. FLIT: Ja sam i gledao golim okom... MOLI BRAUN: Mladiću, pobogu, šta pričaš? Zar nisi imao dvogled? FLIT (sagne glavu, stidi se): Ne, gospođo, nisam imao dvogled. SUDIJA VEJN (prasne): Sramota! Sramota! Kakva nesmotrenost! Kakvo kršenje discipline! (šeta nervozno) To... to... to je, ljudi, strašno! Strašno! (duva) Uh! Uh! Majko moja mila! Pući ću od muke! (šeta) PUKOVNIK SEMANES: Zašto, čoveče, nisi poneo dvogled? Zašto? SUDIJA VEJN (duva): Uh! Uh! Šta je, zaboravio si dvogled? Zaboravio si da ga poneseš? FLIT (sagnute glave, tiho): Nisam, gospodine sudijo, nisam zaboravio. SUDIJA VEJN (raširi ruke): Nisi ga zaboravio?! Nisi?! Ha! Pa gde je, dovraga, bio taj nesretni dvogled? Gde? FLIT (ne diže glavu, tiho): Nismo ga ni imali. SVI (zapanjeno, uglas): Šta-a?! Ma daj, čoveče, to ne može biti?! Da li je to istina? Kakva sramota! Bože sačuvaj! Flit jeca. Ramena mu se tresu. FLIT (tiho, plačući): Nismo imali... nismo imali... PUKOVNIK SEMANES (besno): Ne plači, bedniče! Ponovi to glasno! Ponovi da te svi čujemo! Ponovi! FLIT (briše suze, jače): Nismo imali dvogled na brodu! Stanka. Svi ostaju ukočeni. DAMA SA BISERIMA: Niste uopšte imali dvogled? FLIT (šmrcne): Ne... nismo imali...
132
Stanka. Tajac. Mnogi se krste. Neki plaču. MOLI BRAUN (udahnuvši duboko): Neverovatno! Neverovatno! Kakav apsurd! Kakva ljudska glupost! Prosto neverovatno! Ne-ve-ro-va-tno! (plače) Da... pukneš... da pukneš od muke! Stanka. LEONTINA OBAR (gušeći se od suza, jeca): Ali, zašto, zašto?... Zbog čega?... Gde je greška?... Zašto smo takvi?!... Zašto?... Šta se to dešava sa nama? Stanka. SUDIJA VEJN (pribrano): Kakav propust! Kakva bahatost! (duva) BAPTISTA: Najveći brod na svetu! Ponos čovečanstva! PUKOVNIK SEMANES: Najveće dostignuće nauke i tehnike! MOLI BRAUN (briše suze): Nisu imali dvogled?! Zbog dvogleda?! O, Bože! (šeta nervozno, priđe naučniku Skotu) Znate šta ste vi, naučniče? NAUČNIK SKOT (sagnuvši glavu): Ne znam, gospođo. MOLI BRAUN (drekne): Vi ste jedan običan – prasac! Skot! Beštija! To ste vi i ta vaša posrana teorija o naučnom progresu. Zbog vas, zaludelih idiota, mi ćemo da propadnemo. Samo zbog vas! NAUČNIK SKOT (mlako): Nemojte tako, gospođo, mi smo... MOLI BRAUN (urla): Prodane duše! Licemeri! Uništićete sve nas samo da dokažete ispravnost vaših usranih teorija! Vi ste zlo! Zlo koje se širi svetom! Vi ste zločinci i ubice! Vi ubijate čovečanstvo i prirodu! Vi ubijate život! Skotovi prokleti! (šeta) LEJDI GORDON: Kakva američka prostakuša! SER GORDON: Divljakuša! Toj ništa nije sveto! To je nacija koja ništa ne poštuje! To je nacija bez osnovne kulture! MOLI BRAUN: A šta da poštujem? Koga? Vas, prevrtljivce, špekulante, lažove, podmitljivce, ubice i satrape? Vas da poštujem? Vas da uvažavam? PUKOVNIK SEMANES: Da je imao dvogled, svi bi se spasili. Momak bi glečer video mnogo ranije i sve bi dobro prošlo. 133
KARSEN (ucveljeno): Toliko bogatstvo stradalo zbog obične male stvarčice. Fuj! MOLI BRAUN: Baš me briga za bogatstvo! Bogatstvo se gubi i dobija, ali kakve smo ljude izgubili?! Kakvih ljudi više nema?! (maše glavom) Bože, bože! Kakva nepravda! Odlaze i stradaju moralni ljudi, a ostaje škart i smeće. Odvratno! LEONTINA OBAR (briše suze): To je neko prokletstvo. Odlaze nam najbolji ljudi. Ako se ovako nastavi, čovečanstvo će uskoro sačinjavati kriminalci, razbojnici, gusari, ubice, lažovi i političari. Kako da se spasimo, ljudi? Gde da odemo? Kuda da pobegnemo? DAMA SA BISERIMA: Šteta za gopodina Gugenhajma! Baš je bio zabavan! BRAJD: Ja sam među poslednjima napustio brod i video sam gospodina... LEONTINA OBAR (izbezumljeno): Gde ste ga videli? BRAJD: Video sam ga na palubi sa nekim mlađim čovekom, koji je nepomično uz njega stajao. DAMA SA BISERIMA: To je njegov sluga Viktor. LEONTINA OBAR (tiho): Kako je izgledao Bendžamin? BRAJD: Bili su obojica obučeni u frakove. Jasno sam čuo kad se g. Gugenhajm nasmejao i rekao: Sada smo spremni da potonemo kao gospoda. LEONTINA OBAR (vrisne, plačno): Bendžamin moj mili! MEDLIN FORS (tiho, pridižući se u ležaljci): Jeste li videli mog Astora, gospodine Brajd? BRAJD: Nažalost, nisam, gospođo. BARKER (prokašlje se glasno): Ja sam video gospodina Astora. Video sam ga oslonjenog na ogradu mosta kako mirno puši i gleda odsutno u vodu... MEDLIN FORS (jeca): Ja... ja ću se ubiti... ja ne mogu... MOLI BRAUN (otresito): Bez priče, devojčice! Život je pred tobom! Ako treba neko da se ubije, onda su to ovi skotovi. Ti moraš da ideš napred. Zbog samog života! Zbog bebca! Možda će on ispraviti ovu grešku! LEJDI GORDON (zainteresovano): Da li neko zna šta je bilo sa gospođom Štraus? Zar ona nije bila u čamcu? SUDIJA VEJN: Nažalost, video sam kad se vratila na brod. LEJDI GORDON (iznenađeno): Vratila se na brod?! Zašto? SUDIJA VEJN: Nije htela da ostavi samog gospodina Štrausa. Izašla je iz čamca kada je videla da on neće da se ukrca. 134
LEJDI GORDON (osorno): Neće?! Budalaština! Svako treba da gleda sebe! Kakva glupost? MOLI BRAUN: Pa, nije tako! Zato što svako gleda samo svoj interes, smo i propali! Mora da nas vezuje nešto zajedničko. Ne može se sam živeti! LEJDI GORDON: U nesreći svako spašava samo sebe! To je prirodno. Život je preči od svega. MOLI BRAUN: Nije prirodno! Prirodno je da se drugima pomogne! Moglo se još više ljudi spasiti, samo da nije bilo sebičnosti i gramzivosti. Ovako, svi smo potonuli! Katastrofa! Pitanje je ko se spasao, a ko se za čitav život obrukao?! SER GORDON: Zašto je gospodin Isidor Štraus odbio da uđe u čamac? SUDIJA VEJN: Ja sam ga čuo kad je rekao: „Neću povlastice koje nisu date drugima!” MOLI BRAUN (oduševljeno): Pravi čovek! Svetac! Svaka mu čast! Nije potplaćivao kao neki... SER GORDON (glasno): Niko nije potplaćivao, gospođo. MOLI BRAUN (uporno): Potplaćivali ste vi, gospodine! Znamo da ste potplaćivali. Neko će to potvrditi... SER GORDON: To nije istina. Mi nikog nismo potplaćivali. MOLI BRAUN (tužno): Žalosno je to što govorite. Biti tako ravnodušan i okrutan prema smrti drugih... To je strašno! Otkud vam tolika sebičnost? Čemu? Ne može se sve prisvojiti i halapljivo pojesti! Gde vam je osećanje mere? Gde vam je ljudskost? LEONTINA OBAR: Samo ljubav može da nas spasi ovog tragičnog postojanja. BAPTISTA: Vera u Boga Svevišnjeg kome treba svi da težimo. Moramo verovati! MOLI BRAUN: Ako nepovratno odlaze najbolji, a ostaju oni koji su izgubili svaku ljudsku vrednost, kako će u budućnosti izgledati čovečanstvo? Kako će živeti ti sebični i proračunati? PUKOVNIK SEMANES: Čudno je što je sve vreme dok smo ulazili u čamce svirala muzika. Uprkos nestanku struje, zvučnici su, izgleda, radili... HENDRIKSON: Nisu to, gospodine, bili zvučnici. To je svirao brodski orkestar. KARSEN: Mislite li da je sve vreme naše tragedije svirao orkestar gospodina Valasa Hartija?
135
HENDRIKSON: Naravno. Gospodin Harti je svirao sve dok brod nije potonuo. KARSEN: Zašto se nije spašavao? Zašto je svirao? MOLI BRAUN: Valas Harti je dao reč gospodinu Gugenhajmu da će svirati do kraja. On je održao svoje obećanje. LEJDI GORDON: Dao časnu reč?! Svašta! Glupost! Šta je tim ljudima?! PUKOVNIK SEMANES: Mislite da to, ipak, nisu bili zvučnici? HENDRIKSON (nasmeje se zlovoljno): Siguran sam, gospodine! Na brodu nisu ni postojali zvučnici! PUKOVNIK SEMANES (iznenađeno): Šta?! Nisu postojali zvučnici?! Bože, zar je to moguće?! Pa, kako su oni mislili da nas spašavaju u slučaju nezgode? Kako su mislili da nas brzo obaveste i organizuju? SUDIJA VEJN (zapanjeno): Tačno! Sad se setih! Brodska posluga nas je budila idući od kabine do kabine. BRAJD: Strašno! Mnogo je dragocenog vremena tako izgubljeno, mnogo! LEONTINA OBAR: Koliko je samo nevinih ljudi stradalo zbog toga? MOLI BRAUN: Moglo ih se još spasiti! Svi dobro znamo da čamci nisu bili puni. Znamo da u čamcima nije bilo... BAPTISTA: Zna li neko koliko je ljudi još moglo da stane u čamce? HENDRIKSON: Mislim da je moglo još – 500 ljudi. BAPTISTA (prekrsti se): 500?! Bože, koliko je to ljudi?! Bože, bože! BARKER: Možda čamci ne bi mogli da izdrže tolike ljude? SER GORDON: Ne bi mogli da izdrže, oni su već... HENDRIKSON: Svašta! Čamci su mogli da izdrže mnogo veći teret! Ako mi ne verujete, neka izvrše testiranje pa... HIČENS: Ma, ne možeš tako olako da tvrdiš, to nije tvoj posao da... HENDRIKSON: Mislim da ne grešim. Ja dugo plovim. Čamci su mogli mnogo veći teret da ponesu. U to sam siguran. PERN: Sigurno. To se čak i golim okom vidi. Svaki iskusni pomorac to zna. MOLI BRAUN: Utoliko gore! Kakva aljkavost! Čamci, gospodo, nisu imali ni hrane, ni lampe, a ni vode! To i sami znate. Sreća što se Karpatija u poslednji čas pojavila. Naša velika sreća! BARKER: U našem čamcu nije bila ni busola.
136
BRAJD: Gospodo, to je sve zanemarljivo prema poražavajućoj istini da je čamaca za spašavanje bilo samo za trećinu putnika. KARSEN (zapanjeno): Nemoguće! Kako to? PUKOVNIK SEMANES (preneraženo): Da li je moguće?! Šta to pričate?! SUDIJA VEJN: Kakav je to organizovani zločin?! LEJDI GORDON: Bitange pokvarene! Sve ih treba povešati! Sve ih treba kazniti! BRAJD: Koga, gospođo? LEJDI GORDON: Čitavu posadu i vlasnika broda. SER GORDON: Kapetana bi trebalo ubiti na licu mesta! On je... BRAJD: Gospodo, ne grešite dušu! Kapetan Smit nije kriv, on je... SER GORDON (plane): Nije kriv?! A ko je kriv? Kako je mogao da isplovi sa brodom koji nema dovoljno čamaca za spašavanje? To je zločin! Zločin! BRAJD: Gospodine, takav je propis engleskog pomorskog zakonodavstva. Takav je propis i kapetan nije mogao... SER GORDON (iznenađeno): Šta to pričaš?! Kakav propis? SUDIJA VEJN: Da li je to, telegrafisto, istina? BRAJD: Kunem se životom da je to sve istina. Pitajte druge pomorce, neka vam oni kažu. FLIT: Istina je, gospodine sudijo. PUKOVNIK SEMANES: Zakonodavac nije dozvoljavao više čamaca za spašavanje? FLIT: Nije, gospodine, takav je propis. MOLI BRAUN (viče): Propis, propis! Sve sami propisi, a toliko je ljudi nepotrebno stradalo! Potpuno nepotrebno! A ko je kriv za laži da je brod nepotopiv, a? Ko je za to kriv? DAMA SA BISERIMA: Jadni brod je potonuo za samo dva sata. Baš mi ga je žao! Jadničak! MEDLIN FORS: Šta je bilo sa dragim kapetanom Smitom? MOLI BRAUN: Da li je neko video tog plemenitog čoveka? BRAJD: Ja sam pokušao svog kolegu, telegrafistu Filipsa da povedem, međutim, on je uporno odbijao. Ostao je u kabini bežične telegrafije. Mene je izbacio, zaključao se i sve vreme je pomoć tražio. Kada sam prolazio kraj komandne kabine čuo sam pucanj. Potrčao sam i video mrtvo telo kapetana Smita. MOLI BRAUN (tužno): Poštenjačina! Nije mogao da izdrži takvu tragediju. Nije ni slutio šta mu iza leđa rade. Gonili su brod velikom brzinom, samo da bi oborili rekord! Bednici! Bitange! Hulje! 137
MEDLIN FORS: Jadni kapetan Smit. (zaplače) Dobra duša... DAMA SA BISERIMA: A inženjer konstruktor, gde je on? PERN: Pa... on se zatvorio u salon i odbio je da pođe... optuživao je sebe što je pristao... MOLI BRAUN: Kakva tragedija! Kakva nepravda! Mora da je čovek nešto znao o brodu. Nije hteo da se obruka. To je muškarac, a ne ti Hičens? Ti si ološ i licemer! HIČENS (bojažljivo): Ja nisam kriv... bio sam nemoćan... sve je bilo tako brzo... nismo mogli da se zaustavimo... ni da skrenemo... MOLI BRAUN: Kukavice! Braniš usranu kompaniju! Kao da si ti kriv za tragediju! Svašta! Braniš razbojnike koji su žrtvovali ljude da bi stekli slavu. Hteli su rekord da obore! Hteli su uspeh! HIČENS: Ja nisam... ja... MOLI BRAUN (viče): Prestani da mucaš, čoveče! Šta si se isprepadao? Bolje odgovori, da li su pokušali da vas podmite? Bolje to odgovori! LEJDI GORDON: Nikoga mi nismo podmićivali, glupačo! SER GORDON: Kakva tvrdoglavost, kakav bezobrazluk?! HIČENS (zbunjeno): Ja... ja... ne mogu... ja ne znam... ja... FLIT (iznenada): Ja ću da odgovorim, gospođo Braun! MOLI BRAUN: Ti, Flit?! Zar smeš? Ne bojiš se da te kompanija... FLIT: Ne, ne bojim se nikog! Tačno je da je u našem čamcu bilo – dvanaest osoba, a moglo je da stane četrdeset. MOLI BRAUN: Zašto niste pokupili putnike koji su se davili kraj vas? FLIT: Nisu nam dali njih dvoje! (pokazuje na ser i lejdi Gordon) Oni su nam pretili! Vikali! Na kraju su pokušali i da nas potkupe... LEJDI GORDON: Lažeš, lažeš! SER GORDON: Lažljivče! Proklet da si! FLIT (mirno): Tačno je, gospodo! Hteli ste da nas potkupite! Evo, neka Hendrikson potvrdi... HENDRIKSON (posle kraće stanke): Jeste, hteli su da nas potkupe. SUDIJA VEJN (namrgođeno): Kako da vas potkupe? Nudili su vam novac? FLIT: Ne, gospodin nam je ponudio ček... PUKOVNIK SEMANES (podrugljivo): Pravilno! Bezgotovinsko plaćanje ima prednost! Fuj! Gade mi se! Ne mogu više to da slušam! (izlazi na desna vrata) SUDIJA VEJN: Na koliko je trebao da glasi taj ček? 138
FLIT: Nuđeno nam je – pet funti, kolika je bila naša mesečna plata. SUDIJA VEJN: Pet funti?! ...A šta su tražili od vas? FLIT: Tražili su da ne primamo više nikog i da se brzo udaljimo od broda. SUDIJA VEJN: Zašto da se brzo udaljite? FLIT: Uplašili su se da nas brod ne potopi. Nisu dali da primamo nastradale putnike. Bilo je još mesta. Dosta se života moglo spasiti. Mogle su žene i deca da... SUDIJA VEJN: Jeste li vi uzeli taj ponuđeni ček? FLIT: Nismo, gospodine sudijo. Mi smo dugo mornari, odbili smo to poniženje. Ali, dok smo se preganjali sa njima, izgubili smo dragoceno vreme i brod je naglo počeo da tone. Tada je sve bilo kasno. MOLI BRAUN: Bednici! Stoka! Fuj! SER GORDON: To nije tačno, to nije tačno... MOLI BRAUN: Šta-a?! Opet poričete?! Zar niste nudili ček posadi? Zar to nije istina, čoveče? SER GORDON: Nudio sam ček, ali nisam hteo da ih podmitim. To je laž! To nisam hteo! MOLI BRAUN: Niste hteli? Svašta! Pa, zašto ste im onda nudili ček na – pet funti, zašto? SER GORDON: Hteo sam da pomognem ljudima koji su izgubili posao. Moli Braun zanemi. Stanka. LEJDI GORDON: Tako je, dragi, hteli smo da im pomognemo. Stanka. LEONTINA OBAR (strese se): Odvratno! Ovo se više ne može slušati. MEDLIN FORS: Strašno! MOLI BRAUN (prasne u grozničav smeh): Ha-ha! Ha-ha! Bože, kakvi zlikovci! Ha-ha! Ha-ha! LEJDI GORDON (besno): Nemoj da se smeješ, prostakušo! MOLI BRAUN (uozbilji se i viče): Sramota! Vi ste mi neka aristokratija?! Ja bih vas obesila tu, nasred palube, za primer! Obesila bih vas oboje sa vašim čekom od pet funti! Fuj! SUDIJA VEJN (mirno): Velika sramota, gospodo. To ne dolikuje vašem poreklu. 139
Sa leve strane ulaze Dž. B. Ismej, kapetan Karpatije i Sped. Predsednik kompanije je bled i uplašen. Sped nosi sat u ruci. KAPETAN „KARPATIJE” (odmahuje glavom): Ali, gospodine Sped, to je nemoguće! To ne mogu da uradim, to je... SPED (žustro): Zašto ne možete? U čemu je problem, kapetane? KAPETAN „KARPATIJE”: Zato što hoću još neko vreme da ostanem u ovim vodama. Vreme je lepo. Možda ćemo pronaći još nekog. SPED: Stojimo od jutros, kapetane! Nema više preživelih. Voda je toliko hladna da niko do sada ne bi izdržao. Možemo slobodno da krenemo, ne gubimo vreme... KAPETAN „KARPATIJE” (odlučno): Nikud ne idemo! Hoću još da sačekam! Hoću da plovim ukrug! Možda ćemo još nekog... SPED: Ma, gluposti! Svi su stradali! Nema više pomoći! Svi su potonuli sa tim nesrećnim brodom. (gleda u sat) Ja sam zaustavio vreme kad je brod udario. Shvatio sam da od rekorda nema ništa. A imao je dobro prolazno vreme! Baš dobro! Sigurno bi uspeo da je ujutru zaplovio brzinom od 27,4 čvora! Evo, da vam pokažem... ja sam zaustavio sat... (pokazuje sat) KAPETAN „KARPATIJE”: Kakav rekord? Ne razumem vas, gospodine? Šta pričate?! SPED (zaneseno): Rekord staze! Imao je dobro prolazno vreme! (šeretski) Ja sam ih malo kritikovao, znate, malo da im ulijem samopouzdanje... Nije lako toliki brod da... KAPETAN „KARPATIJE”: Ne razumem vas, gospodine?! O kome vi to rekordu govorite? SPED (užurbano): Plava traka! 5 dana 11 časova 37 min! Imali smo dobro prolazno vreme. Bili smo pred rekordom! KAPETAN „KARPATIJE”: I zato ste skrenuli sa uobičajene maršrute i niste obraćali pažnju na upozorenja koja smo vam slali? SPED: Ne znam ni za kakva upozorenja. To prvi put čujem. (okrene se) Gospodinu Ismeju, znate li vi nešto o tome? Dž. B. ISMEJ (zbunjeno): Ne... ja... SPED: Možda je poruke dobijao kapetan Smit. Možda nije hteo da nas zamara tim sitnicama...
140
KAPETAN „KARPATIJE”: Sitnicama?! To, gospodine Sped, nisu sitnice! To je dovelo do tragedije. (namešta kapu) Čudim se Edvardu, to mi ne liči na njega. On je iskusan vuk, vrlo oprezan i taktičan. Ne znam zašto je promenio kurs i plovio sumanutom brzinom kad... MOLI BRAUN: Izvinite, gospodine kapetane, ko je to promenio brzinu i kurs broda? KAPETAN „KARPATIJE” (življe): O, gospođo Braun! Jeste li dobro? Vi ste toliko bili hrabri, da je moja posada predložila da vas primimo za počasnog člana... POSADA „KARPATIJE” (glasno): Živela gospođa Braun! Ona je zaista junak! Tako je požrtvovana! Ona je naša! MOLI BRAUN (smeši se): Hoćete da veslam za vas, a? Mislite da mogu da budem dobar mornar? Mislite da sam snažna?! Ha-ha! POSADA „KARPATIJE” (oduševljeno): Živela gospođa Braun! Živela hrabra žena! Živela! MOLI BRAUN (glasnije): Ko je, g. kapetane, promenio kurs broda? Ko o tome odlučuje? Ko može da donese tu odluku? KAPETAN „KARPATIJE”: Morao bi da odlučuje samo kapetan, ali... znate... čudno mi je... (stane) MOLI BRAUN (zainteresovano): Šta vam je čudno, kapetane? KAPETAN „KARPATIJE”: Nešto mi je tu... (češka se)... ja znam Edvarda... neshvatljivo mi je da on punom parom uđe u nesigurne vode, uprkos silnim telegrafskim opomenama... MOLI BRAUN (pljesne rukama): Polako, polako... sve počinje da nam se odmotava... Hm, hm! (razmišlja) Da li je kapetan Smit primao te poruke? KAPETAN „KARPATIJE”: Kapetan broda uvek prima sve poruke... MOLI BRAUN (zamišljeno): Uvek! Zaista čudno! (odjednom) O, da! Gospodine Brajd, jeste li vi i vaš kolega Filips dobijali sve te upozoravajuće poruke? BRAJD: Jesmo, gospođo. MOLI BRAUN: I, šta ste radili sa njima? BRAJD: Prosleđivali smo ih dalje. MOLI BRAUN: Kome, gospodine Brajd? Kome ste ih davali? BRAJD: Davali smo ih – gospodinu predsedniku kompanije. MOLI BRAUN (začuđeno): Gospodinu Ismeju?! Zašto njemu? Zar se svi telegrafi ne predaju kapetanu broda? BRAJD: Predaju se, gospođo, ali nam je predsednik naredio da sve telegrafe donesemo prvo njemu.
141
MOLI BRAUN: Prvo njemu?! Zanimljivo! Vrlo zanimljivo! Gospodine Ismej, otkud takva neobična naredba? Zar se vi razumete u plovidbu? Dž. B. ISMEJ (drhtavim glasom): Ja sam... hteo da se uverim... da se uverim u sigurnost plovidbe... ja sam davao sve poruke... MOLI BRAUN (napeto): I? Dž. B. ISMEJ (sigurnije): ... davao sam kapetanu Smitu i... opominjao sam ga da pazi... MOLI BRAUN: Vi ste ga opominjali? Dž. B. ISMEJ (slobodnije): Da, gospođo Braun, ja sam ga molio da smanji brzinu. Međutim, on se opirao i nastavljao po svome da... MOLI BRAUN: Zašto je nastavljao po svome? Dž. B. ISMEJ (brzo): Zato što je po svaku cenu hteo da obori rekord Mauritanije. Zato što je hteo da preuzme Plavu traku. MOLI BRAUN: Kakav rekord? Što mu je sve to trebalo? Dž. B. ISMEJ (pribrano): Zato što je pred odlazak u penziju hteo da se ovenča slavom i da uđe u istoriju naše plovidbe. Zato je mene molio, bolje reći, preklinjao da mu ustupim kapetansko mesto na Titaniku. Ja sam se dugo dvoumio, ali sam, nažalost, na kraju, popustio pred njegovim upornim molbama. Pogrešio sam, gadno sam pogrešio! (lomi prste) Hteo sam da mu pružim novu šansu! To je moja velika greška! Velika! MOLI BRAUN: Kakvu novu šansu ste hteli da mu pružite? Ne razumem vas, gospodine? Dž. B. ISMEJ: Znate, gospođo, imali smo već neprilika sa našim starim kapetanom Smitom. MOLI BRAUN (nepoverljivo): Kakvih neprilika? Dž. B. ISMEJ: Pa on je isključivo svojom nemarnošću i nepažnjom pretovario naš brod Olimpik i zbog tolike preopterećenosti brod nije mogao da se zaustavi. Udario je u drugi brod i dosta je oštećen... MOLI BRAUN: I vi ste hteli da mu date novu šansu? Dž. B. ISMEJ (samouvereno): Da, gospođo, hteo sam da mu pomognem. Kapetan Smit je oštetio naš brod Olimpik i ja, umesto da ga propisno kaznim, dajem mu novu priliku. Moja velika greška! (duva) Hu! Hu! Šta mogu?! Baš sam loše sreće! MOLI BRAUN (gleda ga ispod oka): Vi, dakle, niste naredili da se skrene sa planiranog kursa i da se poveća brzina? 142
Dž. B. ISMEJ (hladnokrvno): Bože sačuvaj! Zašto bih se ja mešao u plovidbu? To nije moj posao. MOLI BRAUN (zamišljeno): Znači, kapetan Smit je kriv za sve? Dž. B. ISMEJ (odsečno): Apsolutno! On je jedini krivac! Svi mi drugi smo žrtve njegove pohlepe. Zato je i izvršio samoubistvo. Svestan je da je krivac i zato je sam sebi sudio. SPED (gleda na sat): Gospodo, dosta prazne priče! Što je bilo, bilo je. Ne ponovilo se više nikad! To je sada već prošlost. Od prošlosti se ne živi. Treba gledati hrabro napred! Samo napred! Faulirani smo, ali idemo dalje! (tapše rukama) Idemo, kapetane! Nema više čekanja! Evo, sat je spreman! KAPETAN „KARPATIJE” (mirno): Nikud ne idemo! Možda još ima preživelih! Čemu tolika žurba?! SPED (nervozno, zalizuje kosu): Moramo dalje! Moramo napred! Samo dobri rezultati se pamte! Porazi se zaboravljaju! Ja sam zaustavio sat! Možemo da nastavimo dalje kao da se ništa nije dogodilo! Šta ima veze?! KAPETAN „KARPATIJE” (odmereno): Ne dolazi u obzir! MOLI BRAUN (uporno): Gospodine Ismej, zašto ste vi ušli u čamac? Zar nije mogao da uđe neko od putnika? Zašto baš vi? Dž. B. ISMEJ (pogruženo): Vidite, gospođo, i ja sam se iznenadio kad sam se zatekao u čamcu. Bio je to poslednji čamac. Bilo je mesta i ja sam, potpuno odsutno ušao. Hteo sam da ga popunim i ništa više... MOLI BRAUN: Ali, gospodine, vi ste predsednik kompanije čiji je brod potonuo. Toliko nevinih ljudi je stradalo zbog toga. Zar niste mogli i vi da ostanete? Zašto niste ustupili mesto nekoj ženi sa detetom? Dž. B. ISMEJ: Vrlo rado, gospođo! Ali verujte mi, nikoga nije bilo u blizini. Šteta je bilo da se čamac nepopunjen spusti u vodu. Šteta da se... MOLI BRAUN: Zar vas ne grize savest? Dž. B. ISMEJ: Ne, zašto?! Ja sam sve preduzeo! LEJDI GORDON (osorno): Prestanite više da nas kritikujete, gospođo! Ako ste ispali heroj, uzmite medalju i nemojte više da nas maltretirate. Dosta nam je vaših prekora. SER GORDON: Tako je, draga, ne možemo više da slušamo to... MOLI BRAUN: I šta sad, gospodine Ismej? Šta nam je činiti?
143
Dž. B. ISMEJ (ravnodušno): Sad moramo – dalje! Kapetan Smit je platio glavom svoju krivicu i sve je time završeno. Moramo – dalje! Posao ne trpi gubitke! SER GORDON: Bilo i prošlo! Život ide dalje! Kapetan je platio svoju veliku zabludu i pohlepu. Mi smo... MOLI BRAUN (naglo): Zar niste vi, gospodine Ismej, naredili da se tajno upale i poslednja tri kotla? Zar niste hteli rano ujutru da zaplovite brzinom od 27,4 čvora? Dž. B. ISMEJ (začuđeno): Ja?! Bože sačuvaj! Zašto bih ja to uradio? Ja sam, gospođo, samo predsednik kompanije. Ja se ne razumem u kotlove i... MOLI BRAUN: Zar vi niste Pernu i Kofiju dali pare da ispune vašu naredbu, mimo znanja kapetana Smita? Dž. B. ISMEJ: Ja?! Ha! Svašta! (usiljeno se smeje) Kakve su to gluposti? Ja ne poznajem te ljude! Ja ne znam ko su oni! MOLI BRAUN: Pern, šta ti kažeš? Ko sad laže? PERN (prokašlja se): Pa... gospođo... meni je... vrlo neprijatno... ali... znate... meni je vrlo teško da... MOLI BRAUN (usplahirano): Pern, zar si se uplašio? Zar ćeš odustati od svog pređašnjeg iskaza? PERN (zbunjeno): Pa... predsednik kompanije je... i ja to ne mogu da... MOLI BRAUN (urlikne): Ne možeš?! Šta ne možeš? PERN (otežući): ...Ne mogu, gospođo... moram da kažem... primoran sam da... da gospodin – laže! MOLI BRAUN (laknu joj): Šta radi gospodin Ismej, momče? PERN (gleda je nepomično, glasno): On, gospođo – laže! Dž. B. ISMEJ (plane): Bićeš, bedniče, otpušten! Otpušten! Vređaš predsednika kompanije! Nećeš više nikad dobiti posao! Nikad! (preti prstom) PERN (utučeno): Znam, gospodine! Ali, istina je preča od svega. Nevini ljudi su stradali. Istina je... Dž. B. ISMEJ (osorno): Kakva istina? Šta ti lupetaš? Znaš li ti šta govoriš?! MOLI BRAUN (veselije): Nemoj da se plašiš, momčino! Ništa ti on ne može! To je hulja! Ja ću te zaštiti. Moramo da znamo ko je naredio da se nalože svi kotlovi. Moramo istinu saznati. PERN (sigurno): Gospodin Ismej nam je to naredio. On je to tražio od nas. MOLI BRAUN: Da li vam je dao pare za to?
144
PERN: Jeste, gospođo! (sagne glavu) Pola nam je dao na početku plovidbe. Ostatak smo trebali dobiti kad oborimo rekord. Takav je bio dogovor. Dž. B. ISMEJ (prezrivo): Lažeš, podlače! Ja tebe ne poznajem! Sve si slagao, sve! Ja sam predsednik kompanije! Otpušten si, otpušten! MOLI BRAUN (suzdržava se): Da li je kapetan Smit znao za taj vaš tajni plan? PERN: Nije, gospođo. Bilo nam je zabranjeno da govorimo sa kapetanom. MOLI BRAUN: Gospodine Brajd, kome ste davali u ruke telegrafe upozorenja? BRAJD (odsečno): Gospodinu Ismeju. On je to tražio od nas. MOLI BRAUN: Da li je gospodin Ismej davao te telegrafe kapetanu Smitu? BRAJD: Ne znam, gospođo. To, stvarno, ne znam. MOLI BRAUN: Vi ste dugo poznavali kapetana Smita? BRAJD: Dosta dugo, često smo plovili zajedno. MOLI BRAUN: Šta mislite da ste kapetanu Smitu lično odneli te poruke, kako bi on reagovao? BRAJD: Usporio bi kretanje broda. MOLI BRAUN: Sigurni ste? BRAJD: Apsolutno siguran! On je bio izuzetno oprezan i iskusan kapetan. On nikad nije rizikovao. MOLI BRAUN (zadovoljno): Hvala vam, momci! Ne smemo nepravedno osuditi dobrog i poštenog čoveka. Kapetan Smit je nevin. Pokolenja moraju da znaju koliko se taj plemeniti čovek žrtvovao za nas putnike. Da njega nije bilo, katastrofa bi bila potpuna. LEONTINA OBAR: Tačno, niko ne bi preživeo! Niko! On nas je sve spasao. MEDLIN FORS: On nas je mnoge lično spašavao. FLIT: Samo je on mogao da sačuva takvu disciplinu. Samo je on bio priseban. HENDRIKSON: On je ugušio svaki haos i paniku. SUDIJA VEJN: Bio je to veliki i hrabri gospodin, mora se to priznati. Šteta što se ubio. Šteta što je tako tragično završio. Dž. B. ISMEJ (prezrivo se iskezi): Ha! Gluposti! Još ćemo mu i spomenik podići! Svašta! Čovek nas je svojom bezobzirnošću i pohlepom potpuno upropastio. Uništio je namerno najveće čudo nauke i tehnike. Ko zna za koga je on radio? Hteo je preko mrtvih da postigne 145
slavu. Zašto ga veličate?! Kamo sreće da smo se davno oslobodili tih pokvarenih probisveta koji... Tog trenutka priđe mu iznervirana Moli Braun i iz sve snage udari šamar. MOLI BRAUN (trese se od uzbuđenja): Gnjido! Svi se uskomešaše. Poče rasprava. POSADA „KARPATIJE” (iz sveg glasa): Nešto plovi u moru! Nešto plovi! Nešto je u moru! PET KINEZA SLEPIH PUTNIKA (uglas, potrče ka ogradi): Šta je to, šta je to?! Svi potrčaše ka ogradi. Gledaju u vodu. Dž. B. Ismej se neprimetno iskrada. Putnici gledaju u daljinu. GLASOVI PUTNIKA: Šta je to, majko mila?! Ne vidi se dobro! Da nije neki čamac? Ma, nije! Nešto manje! Mnogo manje! Vidi, pliva prema nama! Evo ga, približava se brodu! Šta li je to, Bože?! KAPETAN „KARPATIJE” (gleda kroz durbin): To je brodski kovčeg! Pliva pravo na nas. Pripremite se da ga izvučemo. DAMA SA BISERIMA (krikne): Brodski kovčeg! Sjajno! Tu je moj nakit! Moj nakit! Moj nakit! (skače oduševljeno) SUDIJA VEJN (uzbuđeno): Moje akcije! Moje obligacije! Moji ugovori! BAPTISTA (veselo): Moj novac, moj novac! Moja gotovina od priloga! Moj novac! KARSEN (skače u mestu, zaneseno): Moji dijamanti! Moji dijamanti! Unutra su moji dijamanti! Unutra su moji dijamanti! (klekne) O, Bože, Bože, hvala ti na ovom iznenadnom daru! Moje blago! (krsti se i moli) PUKOVNIK SEMANES (istrčava s desne strane): Kovčeg! Da li je to brodski kovčeg?! O, srećo! O, srećo! SER GORDON (grli ženu): Naš nakit, naša antika! LEJDI GORDON (plače, presrećna): Antika, antika! Unikati! Oh, bože! Nervoza se širi. 146
Nastaje pometnja. KAPETAN „KARPATIJE” (viče): Polako ljudi! Stanite! Dalje od ograde! Smirite se! Dalje od ograde! Momci, izvucite kovčeg! POSADA „KARPATIJE”: O-ruk! O-ruk! Ajde, ajde! Sad! O-ruk! Oruk! Baš je težak! Nalio se vode! O-ruk! Složno! Idemo! O-ruk! Polako! Pazi! Spusti ga tu! Pazi! Spuštaju kovčeg na sredinu pramca. Svi putnici okružiše kovčeg. Uzbuđenje raste. DAMA SA BISERIMA (vrišti): Moj nakit! Moj nakit! Hoću svoj nakit! LEJDI GORDON (kriči): Antika, antika! Unikati! To je moje, moje! BAPTISTA (krsti se i gura): Hvala ti, Bože, što si spasao Nojev kovčeg. Hvala ti, Bože! Hvala ti na tvom daru! KARSEN (urla): Moji dragulji! Moji dragulji! Hoću svoje dragulje! SVI (u glas): Otvori, otvori! Otvaraj! Požuri! Otvaraj! Bacaju se na kovčeg. Tuča. Guranje. Psovke. BAPTISTA: Nojev kovčeg! Bog šalje Nojev kovčeg! Bog šalje svoj dar! Pokušavaju na silu da otvore. Guraju se i udaraju. Ne mogu da otključaju. Smetaju jedni drugima. KAPETAN „KARPATIJE” (strogo): Prestanite da se gurate! Maknite se od kovčega! Nazad! Svi nazad! Momci, otvorite kovčeg! Svi se povlače korak. Prilaze dva mornara i razbijaju zaglavljenu bravu. Polako otvaraju kovčeg. Svi se okupe oko njih. Potpuno ih okruže. Kovčeg se otvori. Odjednom neka žena krikne i padne u nesvest. 147
DAMA SA BISERIMA (vrišti): Šta je ovo? Šta je ovo? LEJDI GORDON (iz sve snage): A-a! A-a! A-a! Putnici se polako odmiču. Kovčeg ostaje na sredini. Otvoren. Nekoliko trenutaka. Onda se iz njega polako podiže – Srbijanac. Ustaje. Stoji u kovčegu i začuđeno gleda u ostale putnike. SRBIJANAC (polako, drži se za glavu): Lele, lele! (prodrma glavom) Lebac ti jebem što ljulja! (strese ramenima) Prokleti kovčeg! ‘Će se ugušim! (razmrdava se i duboko diše) Svi nemo stoje. Niko se ne pomera. SRBIJANAC (otresa odelo, stavlja šajkaču i polako izlazi iz kovčega): Šta je, more, šta ste se upiljili ki da igra divlja mečka?! (popravlja odelo) Zgužv’o sam se ki uštipak! (udari nogom kovčeg) Jebem ti lebac lebinji, šta si se zatvoreo?! MOLI BRAUN (priđe mu): Gospodine, izvinite, šta vam je kovčeg kriv? Pa, on vas je spasio? SRBIJANAC: Ma, ko, more, spaseo?! Mal’ se, bre, nisam ugušeo! (udari nogom u kovčeg) Proklet bio, avetinjo! Hteo si pre vremena da me sa’raniš, a?! DAMA SA BISERIMA (očajno): Moj nakit! Moj nakit! Gde je moj nakit, čoveče! SRBIJANAC (čisti odelo): Uzeli sve, bre, nije ostalo ništa. MOLI BRAUN: Kako ste dospeli u kovčeg? SRBIJANAC (popravlja, šajkaču): Ma, ko, more, sestro, dopao?! Kaki, bre, dopao? Ne bi ti ja ušao u njeg’ ni za živu glavu. Di ću, more, živ u mrtvački kovčeg... MOLI BRAUN: Pa, otkud vi u kovčegu? SRBIJANAC (iskrivi lice): More, sestro draga, up’o sam, bre, i nikako nisam mog’o da se izvučem. Kad oni otnesoše sve, ja ti se navi da vidim je l’ nešto i za men’ ostalo, kad ono... tap... Zatvorelo se, bre, ono poklopče i ne može da se otvori... jebem mu lebac... LEJDI GORDON (panično): A blago? Gde je blago?
148
SRBIJANAC (smeška se): He-he! Uzeli oni sve, pokupeli i odneli, ja zakasneo. Sad sam ti ja najveće blago u to sanduče bio. He-he! LEJDI GORDON (očajno): Pih! Odvratno! Divljak! BAPTISTA (omađijan, polako prilazi Srbijancu i pipa ga): Bog je uz tebe, čoveče! Sam Gospod Bog te čuva! Ti si Božiji izabranik! Ti si jedini izašao iz Nojevog kovčega! Jedini ti! SRBIJANAC (gura mu ruku): Nemo’, bre, da me miluješ tu... nisam ti ja oni... de... ne znam kako se rekne... Je l, bre, pope, je l to, pre men’, neki mrtvac u njeg’ ležao? BAPTISTA: Božiji čoveče. Nije mrtvac. Noje se zatvorio u kovčeg i preživeo potop. SRBIJANAC (krsti se): Lele, lele, koji njem andrak bi da ulazi? Mora da je i on up’o pa, mučenik, nije mog’o iznutra da otvori poklopče. KAPETAN „KARPATIJE” (živo): Mesta, ljudi, mesta! Pustite čoveka! Dajte hranu! Dajte vodu! Posada se rastrči. Svi služe Srbijanca, koji seda u postavljenu stolicu. Pokrivaju ga ćebetom, donose mu čaj i nude ga hranom. SRBIJANAC (punih usta): Nemo’ te, braćo, tako će mi presedne od toliku međunarodnu pažnju. To, bre, neće na dobro da iziđe! Će neki đavo, opet, da bidne. (žvaće) More, reko sam ja da će se potopi ona nesreća. Di, bre, može onoliki svet da voza a da ne potone! (jede) MOLI BRAUN: Sad znamo ko je kriv za sve. Ljudska pohlepa i gramzivost. Sebičnost i bezobrazluk su upropastili jednu veliku nadu. SUDIJA VEJN: Ne smemo da okrivimo nevinog čoveka. SRBIJANAC: Ne smemo, braćo, gre’ota bi bila velika. Nije on taki, očiju mi! Znajem ja njega dobro, nije on to namerno. Nije, bre, on loš, samo se ... MEDLIN FORS (nežno): Divan je on čovek, divan! SRBIJANAC (življe): Divan, more, divan! Jašta nego divan! On je ponekad samo malo prek i ne može baš odmah da se smiri, ali verujte mi, nije imao lošu nameru... LEONTINA OBAR: Niko njega više ne okrivljuje, svi mi znamo da je on nevin. SRBIJANAC (veselo): E hvala ti, sestro, na tim lepim rečima. Znao sam ja da ćete vi da razumete njegovo trenutno ludilo. Žao mi je, bre, što ga... (počne da plače)... mnogo mi, bre, žao što se, jadan, utopeo. (jeca) 149
MEDLIN FORS (grli ga i teši): Smirite se, gospodine! Svi smo ga iskreno voleli! Znamo mi šta je prava istina! Znamo mi da je on nevino optužen za ovu našu katastrofu. SRBIJANAC (briše suze): E, hvala vi, dobri ljudi, di čuli i ne čuli! Ima još dobrih ljudi! Bog će vam sve vratiti! Hvala vi, braćo i sestre, na svu vašu dobrotu i razumevanje. BAPTISTA (krsti se neprestano): Bog spašava izabrane! Božiji čovek je izašao iz potopa! Bog je odabrao novi život! Novi čovek je izašao! Bog se smilovao! Pomolimo se našem Gospodu Bogu! (klekne kraj Srbijanca) Putnici kleknu okolo. Tiho se mole. Kapetan Karpatije pođe prema levim vratima. Sped potrči za njim. SPED (žurno): Kapetane, kapetane, molim vas, ja sam zaustavio štopericu. Možemo da pokušamo ponovo! Sve je pred nama! Punom parom napred! Sve je moguće! Rekord je pred nama! CITIUS, ALTIUS, FORTIUS! Brže! Više! Snažnije! Igra tek počinje! Svi hoće da se trkaju! To je smisao! Svi hoće da budu prvi! Prvi! Važno je pobediti! Nije važno učestvovati! Skratićemo vreme! Dok si tamo, da si ‘vamo! Tamo-‘vamo! Tamo-‘vamo! To je život! To je smisao! Samo napred! Brže, bolje, više! Niko nas ne može zaustaviti! Niko! Mi smo nepotopivi! Nepotopivi! Mi smo Titani! Titani! Tamo-‘vamo! Tamo‘vamo! Tamo-‘vamo! Brže, brže, brže! Kapetan „Karpatije” odmahuje rukom i izlazi. SPED (trči za njim): Sve je moguće! Priroda je pobeđena! Nema prošlosti! Nema sećanja! Nema griže savesti! Sve je pred nama! Samo napred! Napred! Brže, brže! Tamo‘vamo! Tamo-‘vamo! (istrčava za kapetanom) Svi putnici se mole. SRBIJANAC (radosno): Bog će se smilovati na nevine i nemoćne! Bog će nam pomoći! Hvala vi, braćo i sestre, na svem’!
150
ZAVESA
Na prvi dan po Spasovdanu, 29. maj 1998. god.
151
152
