Bismillah ir-Rahman ir-Rahim ve bihi’l-avn Ova e-knjiga posvećena je Mirsadu alias „GrupaTNT“ preminulom članu BDS grupe 14.11.2008.
U Ime Allaha Svemilosnog Samilosnog i sa Njegovom Uzvišenom pomoću
2
Skandinavski mitovi
Skeniranje i OCR:
BABAC from PANČEVO, simpatizer BDS grupe
& Prelom i korekcija: BAZDULJICA Logistička podrška: JUGO
3
Skandinavski mitovi
Tibor Živković
SKANDINAVSKI MITOVI
4
Skandinavski mitovi
GERMANI ermani su zajedničko ime za nekoliko sličnih, srodnih grupa indoevropskih naroda od kojih su nastali — Nemci, Skandinavci i Englezi. Najstarija staništa Germana bila su na područjima današnje Švedske, Slezvig—Holštajna i istočnim područjima donje Saske. Prema istoričaru Tacitu Germani potiču od božanstva Tuista koje je imalo tri unuka i od njih vuku poreklo tri glavna plemena — Ingevoni, Istevoni i Herminoni. Za Germane znaju i Grci te ih Pitej (četvrti vek pre nove ere) spominje, kao i helenski naučnik Posidonije (135—51 p.n.e.) i Rimljani Salustije i Livije. S obzirom na to da su se Germani nalazili na teritoriji neprestano izloženoj udarima raznih naroda koji su nadirali sa istoka, oni su se tokom vremena pomerili do Rajne i tamo došli u sukob, prvo sa Galima, a zatim i sa Rimom. U početku je bilo oko 300 germanskih plemena, ali se kasnije taj broj smanjio usled ratovanja i stapanja manjih sa većim plemenima. S obzirom na plemensku diferencijaciju Germana, treba imati u vidu da su oni na taj način gubili neke zajedničke osobine i razvijali se posebno, po grupama i na teritorijama koje su naselili. Njihovo sedište je bilo u Južnoj Švedskoj, istočnim delovima donje Saske i u Šlezvig—Holštajnu. Iz tog epicentra oni su prodirali na razne strane Evrope — da bi u petom veku naše ere preplavili gotovo čitavu Evropu i delove severne Afrike. Na taj način oni su sa sobom širili svoje običaje, (u to vreme veoma okrutne i divlje), ali isto tako i svoje usmeno blago, priče, pesme, mitove. Germani nisu uspeli da se zadrže svugde gde su se naselili. Sva plemena koja su prodrla zapadno od Rajne vrlo brzo su bila uništena ili asimilovana od lokalnog stanovništva. Pod uticajem starosedelaca germanski mitovi, legende, pesme, koje su oni doneli u novoosvojene zemlje, uspele su da se održe u bitno izmenjenoj formi. Mnogi toponimi i reči u današnjim državama koje su Germani nekada davano zaposeli i izgubili, ostali su da svedoče o hjihovom uticaju. Od takvih mitova, koji su nastali mešanjem rimskog, starosedelačkog i germanskog mi nemamo velike koristi. U takvim mitovima teško se može razdvojiti šta je starije a šta mlađe, šta je preuzeto 5
Skandinavski mitovi
iz drugog mita, možda čak i od drugog naroda itd. Takvi mitovi nisu izvorni i mogu samo da nas upute na pravi trag u potrazi za izvornim mitom. Ti „zaprljani“ mitovi često obrađuju legende onih krajeva iz kojih su Germani došli, ali sada, u novim uslovima, u novoj domovini, struktura priče se menja. Nema više velikih močvara, nema više leda i inja po poljima. Hteli oni to ili ne— stari Germani moraju da prilagode svoj mit prirodnim uslovima nove oblasti koristeći pri tome mitove starosedelaca ukoliko imaju sličnosti sa njihovim shvatanjima i razmišljanjima o bogovima i svetu. Danas se u nauci još uvek raspravlja o veoma teškom pitanju: Da li su stariji nordijski ili germanski mitovi, iz kontinentalnih postojbina Germana? Odgovor na ovo pitanje još uvek nije dat ali su sve indikacije, po mom mišljenju, da je nordijski mit „stariji“, odnosno „originalniji“. Područje donje Saske i Šlezvig—Holštajna bila su nastanjena još pre naseljavanja Germana. Dakle, sasvim je moguće da su se na tom području sukobili mitovi i priče dve različite grupe naroda. S obzirom na to da je germanski element bio nov i u usponu, ovi mitovi su pretrpili male izmene u odnosu na skandinavske mitove. Stoga su razlike u onim najstarijim skandinavskim i germanskim mitovima veoma male i na teritoriji zapadne Evrope nije došlo do velikog „zaprljanja“ mitova koji govore o nastanku sveta, bogova i ljudi. Pod uticajem evropske kulture, Germani u ranom srednjem veku stvaraju nove priče o junacima i bogovima koje prerastaju u mitove. Sve te priče vrve od lokalnih kraljeva, prinčeva, princeza. I da li su to mitovi? Ili su to ondašnje savremene bajke. Takve priče koje sadrže elemente mitskog ometaju nas u traganju za čistim prvobitnim mitom starih Germana. Situacija u Skandinaviji je bila drugačija. Germanska plemena koja su se tamo naselila u periodu prodiranja indoevropskih naroda, našla su se na izolovanoj i retko naseljenoj teritoriji. Mit koji su doneli sa sobom imao je sve uslove da se sačuva u približno izvornom predanju. Okruženi ledom, mrazom, gustim šumama, izolovani od ostalih plemena, Skandinavci su sačuvali svoj mit od raznih uticaja starosedelaca. Međutim, pošto u tom ranom periodu nisu poznavali pisanu reč, oni su svoj mit prenosili sa kolena na koleno. Razvijajući se dalje, prerastajući u organizovanije celine, mit se formirao, obogaćivan novim likovima, junacima, koji su po merilima Germana bili dostojni da stanu rame uz rame sa bogovima. I normalno je da u takvoj situaciji dođe do kvarenja mita. Postoji deo mitologije koji je tipičan za sve narode, mit o stvaranju sveta — kosmogonija. O stvaranju kosmosa, bogova, planete, ljudi i ostalih bića, dakle o pitanjima koja se tiču nastanka, govore sa retkim izuzecima, kao što su afrički mitovi, sve velike svetske mitologije. Sve one kasnije priče, svi oni kasniji mitovi nastaju kao preuveličavanje dela izuzetnih i 6
Skandinavski mitovi
velikih ličnosti kao i nesvakidašnjih pojava, danas objašnjivanih. Skandinavska kosmogonija imala je jake preduslove da se održi u svom starom obliku, relativno nepromenjena do Srednjeg veka. Mislim da su tri preduslova važna za očuvanje mita o njegovom što izvornijem obliku: 1) izolovana sredina, 2) odnos prema religiji i obredima i 3) relativno kasno primanje hrišćanstva. Pojam izolovane sredine sam dovoljno obradio i ne bih više govorio o tome. Stari Skandinavci su imali razvijen kult mrtvih kao i čitav niz magijskih radnji. U najranijem periodu oni nisu imali nikakve hramove i to je veoma bitan faktor zahvaljujući kome su se dugo vremena uspešno opirali hrišćanizaciji. Svi njihovi bogovi su u stvari bogovi prirode kojima su date još neke tipično ljudske funkcije. Primera radi, Tor, osim toga što je bog groma, još je i zaštitnik hrabrih. Zasnovana na jakim tradicijama i osnovnim pokretačkim snagama prirode, skandinavska božanstva su teško istiskivana iz uma starih Germana. Interesantno je to što su njihovi bogovi u stvari personifikovane karakterne crte nekakvog idealnog bića. Skandinavski bogovi su plemeniti, hrabri, prema neprijatelju surovi, a njihova reč i obećanje su zakon. Izuzetak u ovim vrlinama čini Loki čiji je lik sigurno najnejasniji među svim skandinavskim božanstvima, ali o njemu kasnije. Hrišćanstvo je sporo osvajalo pozicije u Skandinaviji i skandinavski mit je imao tu sreću da je dugo ostao izvan uticaja hrišćanstva koje je znatno delovalo na mitove ostalih naroda Evrope. S obzirom na to da Skandinavci nisu gradili hramove i da su se svojim idolima klanjali u šumama i svetim gajevima, putem izgradnje crkvi teško se moglo uticati na promenu religijske misli u njih. Hrišćani su prilikom pokrštavanja Slovena rušili njihove hramove i zabranjivali im da ih ponovo grade. Međutim, u Skandinaviji nije bilo hramova, nije bilo šta da se ruši i da se na taj način uništi paganska religija. Kada je hrišćanstvo zauzelo čvršće pozicije u Skandinaviji, nakon više od hiljadu godina od svog nastanka, mitovi su već bili zapisani i na taj način spasili od „zaprljanja“. Tek kasnije došlo je do spajanja nekih folklornih elemenata sa hrišćanskim običajima. Ali, onaj najstariji skandinavski mit je u to vreme bio spašen od destrukcije i promene. Upoređujući skandinavske mitove sa ostalim svetskim mitologijama dolazimo do nekih zaključaka koji nas zapanjuju zbog sličnosti koja vlada među njima. Skandinavska mitologija sadrži jedan bitan element sa kojim se srećemo na primer u Egiptu. To je pojam „ništa“. Egipćani ovaj pojam nazivaju „Nun“ koji je nastao iz Netera i koji je u sebi sadržavao plamen i vodu. Skandinavci ovaj pojam nazivaju Ginungagap, i kao što vidimo, da li slučajno ili namerno, u ovoj reči je drugi slog isti kao i egipatski „Nun“. Iz ovog „Nuna“ dalje se po Heliopoljskom predanju razvio Ra—Atum, bog 7
Skandinavski mitovi
Sunca i po pravilu egipatski mitovi o stvaranju sveta svode se prevashodno na nastanak Sunca. Iz Ginungagapa nastaje Ymir, džin, koga ne smemo da zamišljamo kao veliko humanoidno stvorenje koje je hodalo zemljom. Njegovo ime znači „konfuzna buka“, tj. ono što su Grci nazivali haos. Dalje iz tog haosa nastaju prvi bogovi i ostala zla stvorenja, koja se kod Skandinavaca svrstavaju u veliki narod divova patuljaka, vilenjaka i veštica. U svom korenu skandinavska i egipatska kosmogonija imaju velike sličnosti ali se dalje razdvajaju sve do onog trenutka kada nas skandinavski mit ne podseti na grčki mit o stvaranju sveta. Sledeći momenat u skandinavskoj kosmogoniji koji ima sličnosti sa indijskom kosmogonijom je nastanak kosmosa i rat između bogova. U indijskof mitologifi od mrtvog tela ubijenog prvog čoveka Puruše nastala je vasiona. Od njegovih ruku nastali su kšatrije, od usana bramani, od nogu šudri, od bedara zemljoradnici, od razuma mesec, od oka sunce, od usta vatra, od disanja vetar, vazduh od pupka, od ušiju četiri strane sveta i od nogu zemlja. Otprilike na isti način nastao je svet u skandinavskoj mitologiji od tela prvog džina Ymira. Ovakav pogled na nastanak sveta, ako malo bolje razmislimo, isti je kao i teorija Big—Benga. Nakon „velikog praska“ i haosa, svemir je iz stanja manje verovatnoće uređenosti krenuo ka većoj verovatnoći uređenosti. Da li to znači da su stari znali, ili osećali, principe delovanja sila koje su vladale u prirodi i u kosmosu? Što se tiče rata bogova, međusobnog sukoba, obrađuju ga oba mita. Indijski nam govori o sukobu Asura i Indre a skandinavski o sukobu Aesira i Vanira. U oči odmah pada sličnost izmedfu reči Aesiri i Asuri i bilo bi zanimljivo pitanje, da li su ta imena lingvistički vezana. Aesiri su iz tog sukoba izašli kao pobednici, tj. sklopljen je mir. Razmenjeni su taoci i malobrojniji Vaniri postali su gotovo Aesiri. Vaniri predstavljaju onu divlju snagu prirode, vetar, vodu i vegetaciju, dok Aesiri predstavljaju razum, što treba shvatiti kao čovekovo postepeno oslobađanje od neukrotivih sila prirode. Dakle, svi veliki mitovi o nastanku sveta, bogova i ljudi, bar kod indoevropskih naroda, su u korenu isti. Svima je poznat haos, oganj i voda, i nastanak sveta od tela ubijenog prvog čoveka, odnosno džina. I jedni i drugi znaju za rat koji se vodio među bogovima, za njihove gradove gde su živeli, za njihove funkcije u prirodi. Ali, skandinavska mitologija ima izvesnih prednosti nad indijskim mitom o stvaranju zbog toga što kod Skandinavaca postoji i Ginungagap, koji je izvor haosa, dok je kod Indijaca prvo postojao haos. U Indiji, ukoliko je taj pojam i postojao, a verovatno jeste, vremenom je nestao usled kontakta sa starosedeocima. S druge strane, izolovani Nordijci, imali su sve šanse da u originalu zadrže mit koji su sa sobom doneli iz svoje prapostojbine.
8
Skandinavski mitovi
IZVORI ZA SKANDINAVSKU MITOLOGIJU riče koje su zabeležene u ovoj knjizi izvađene su iz dva stara nordijska epa: iz tkzv. „Mlađe ede“ i „Starije ede“. Pesme i sage mitološke i herojske sadržine bile su tipične za Nordijce. Prenošene su usmenim putem od skalda do skalda sve negde do početka dvanaestog veka. Tada je Simund Učeni počeo da ih zapisuje. Simund Učeni je rođen na Islandu oko 1057. godine, pedeset godina nakon hrišćanizacije ostrva. U ranoj mladosti proputovao je Nemačku, Francusku i Italiju, učeći sa velikim žarom sva znanja onoga sveta. Tako „pun“ znanja je bio Simund da mu se često događalo da zaboravi osnovne stvari ~ kao što je lično ime. Ako bi ga neko pitao kako se zove on bi često davao ime čoveka o kome je nešto upravo pročitao. Kažu da se takođe bavio i astrologijom. Kada se vratio na Island, postao je sveštenik oda, podučavajući ljude o njima, studirajući religiju. Pored toga što je pisao istoriju Norveške i Islanda, koje su izgubljene, prevodio je mitske i herojske pesme severa, koje sve zajedno znamo pod imenom Simundova Eda. Te pesme su nastale po svoj prilici negde u osmom veku ali je osnovna ideja mnogo starija. Simund ih je zapisao u dvanaestom veku. Najstarija kopija ovog teksta „Mlađe Ede“ (MS), je iz četrnaestog veka i nalazi se u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu. Međutim, Simund nije bio jedini čovek koji je zapisivao pesme i sage. Pedeset godina posle njegove smrti mi znamo za Snora Sturlesona, bogatog čoveka, koji je dva puta imao vrhovnu vlast u islandskoj republici. Bio je veoma obrazovan i za njega kažu da je dao Islandu i Severu isto onoliko koliko je Livije dao Rimljanima. Između ostalih dela napisao je komentare i uradio korekciju za Simundovu Edu, poznatu kao MSS. Ona se naziva Mlađa ili Snorova Eda. „Mlađa Eda“ je sastavljena iz dva dela — mitološkog i herojskog. Mitološke pesme govore o formiranju i destrukciji sveta, o geneologiji, prirodi i avanturama bogova, magiji i svemu onome što je moralno. Ovaj deo Eda izložen je u pesmi „Suncu“ koju je, pretpostavlja se, sastavio Simund. Pesma je snažna mešavina hrišćanstva i paganstva. Na to nas upućuju sledeći stihovi: „Ja ću pevati tebi ako te noć prekrije 9
Skandinavski mitovi
kada na mističnom putu ta mrtva hrišćanka neće imati snage da ti učini zlo.“ „Mlađa Eda“ je veoma zanimljva tvorevina. Ona počinje pričom: „Bio jednom kralj Gilfi veoma slavan po mudrosti i magiji. On poželi da sazna sve o bogovima na taj način što će njih lično da pita. I tako on pođe u Asgard — jedinom božijem domu. Kada je stigao tamo naišao je na tajanstveno drvo na kome su se nalazila tri trona. Sve jedan viši od drugoga“. Pripovedač je, pretpostavljamo, uzeo ovu sliku iz hrama u Upsali gde su bila prestola Odina, Tora i Freja, jedno iznad drugog. Gilfi uzima drugo ime, Gangler i počinje da pita. Njega interesuje poreklo sveta, prirode i doživljaji bogova. Ganglerova pitanja i odgovori koje on dobija pomoći će nam da poredeći ih sa „Starijom Edom“ saznamo nešto više o skandinavskoj mitologiji. „Kakav je bio početak svih stvari“, pita Gangler a Har, koji je na najvišem tronu, odgovara u stihovima: „Jednom je bilo doba kada nije bilo ničeg ni peska ni mora ni slanih talasa ni zemlja nije postojala ni nebo samo ždrelo ponora.“ Taj ponor je bio Ginungagap, bezdan bezdana, beskrajna jama i Har o njoj priča: „Na severnoj strani Ginungagapa ležao je Niflhejm, dom magličastih senki, ciče zime, skupljene tame. Ali na jugu je ležala sjajna teritorija Muspelhejma. U sredini Niflhejma postojao je grmeći bunar Hverglemir koji je ispuštao 12 reka u snažnim talasima. One su tekle u bezdan i tamo se ledile ispunjavajući ga ledom. Ali, iskre vatre iz Muspelhejma padale su po ledu. Ginungagap, prekriven ledom na koji su padale iskre, počeo je da isparava. I tako, nastavio je Har, toplota je srela hladnoću, led se pretvorio u kapi, kapi su oživele i tako je nastala prva forma živih bića — džin Ymir.“ „Da li je on bio bog“, pita Gangler. „O ne, nikako! Daleko je on od boga. On je bio zao i otac svih ledenih džinova.“ „Pitam se šta je on jeo,“ nastavlja Gangler. „Tada je živela velika krava, takođe nastala iz kapi, i džin je dolazio po njeno mleko svaki dan.“ „Bože, odgovorio je Gangier, ali šta je jela krava?“ „Ona je lizala kamenje Ginungagapa koje je bilo prekriveno zaleđenom solju.“ I tada je Har nastavio da objašnjava kako je postepeno nastao prvi heroj, Bur, koji je izrastao iz kamenja, koje je krava lizala. On je bio dobar i rodonačelnik bogova. Možemo opaziti da su džin i Bur po svojoj ulozi isti. 10
Skandinavski mitovi
Ymir je otac džinova a Bur bogova. Bur je imao sina po imenu Bor. Kasnije su se ove dve rase pomešale. Bor se oženio džinovom ćerkom i dobio tri sina: Odina, Vilija i Vea. „Da li je bilo razumevanja između ove dve rase,“ pita Gangler. „Daleko od toga,“ rekao je Har, i tada mu je ispričao kako su sinovi boga pobili sve džinove osim jednog i bacili telo staroga Ymira u središte Ginungagapa. Od toga džinovskog tela napravili su Zemlju — od njegove krvi mora, od mesa zemlju, od kostiju planine, od kose drveće, od obrva nebesa i od uma oblake. Tada su uzeli čudesne iskre iz Muspelhejma i stavili ih na nebo. O onome što je bilo pre ovog trenutka takođe nam kazuje jedan stari skandinavski ep — „Voluspa“. „Sunce nije znalo Gde je postavljeno Mesec nije znao Kakvu snagu poseduje Zvezde nisu znale Gde one stoje.“ Nakon tog vremena sinovi boga su hodali po morskoj obali i tamo našli dva debla od kojih su napravili čoveka i ženu. Prvi čovek se zvao Aske a prva žena Embla. „Dah im je dao Odin Razum im dao Henir Krv i boju im dao Loki“. Nakon ovoga svi Aesiri, bogovi, otišli su u sudnicu i dali nazive za dan, jutro, poslepodne, podne, noć i odredili kako da računaju godine. Tada su oni izgradili grad Asgard nasred Zemlje, oltare i hramove. Napravili su topionice, kovačnice i pravili su oružje i druge dragocene stvari. Svako veče skupljali su se u velikoj dvorani Valhali gde su se gostili pečenim mesom i pili medovinu. To je bio zlatni period bogova i tada su svi na Zemlji bili srećni. „Za njih, kaže stara pesma, bilo je bespotrebno da žele zlato, sve dok se nisu pojavile tri devojke džina pune snage.“ Na neki mističan način javlja se žudnja za zlatom kod bogova usred njihovog zlatnog perioda. Tada su oni stvorili patuljke i naložili im da vade zlato iz zemljinih dubina. Patuljci su inače nastali iz larvi koje su se začele u Ymirovom mesu — tj. iz zemlje. I senka je počela da se spušta na zemlju i zlatno doba je prošlo. U isto vreme dešavaju se tri stvari: bogovi su počeli da koriste zlato, došle su tri devojke džina i počeo je prvi rat. „Odin je bacio njegovo koplje među ljude i to je bio prvi rat. Zlato je izazvalo kraj najlepšeg perioda Zemlje.“ Tri devojke džina su tri sestre sudbine — Prošlost, Sadašnjost i Budućnost. Čim su došle, počelo je da teče vreme. „Za sreću je ono najteži 11
Skandinavski mitovi
udarac,“ kaže germanska poslovica. Najveći deo ledenog dela zemlje bio je nastanjen ledenim džinovima. More je poput velikog prstena okruživalo svet. Na sredini zemlje bila je teritorija gde su živeli ljudi, zvana Midgard koja je bila napravljena od Imirovih obrva. Na sredini te „ljudske“ zemlje nalazio se Asgard, grad bogova.
Veliko drvo Igdrasil (Yggdrasil)
Har nastavlja dalje da priča Gangleru i dolazi na temu o Igdrasilu, velikom drvetu koje prožima čitavu Zemlju i kosmos. „Taj jasen“, kaže Har, „najveličanstvenije je drvo na svetu“. Njegove grane prožimaju 12
Skandinavski mitovi
zemlju i dosežu do neba. Njegova tri korena su široko odvojena i prolaze kroz tri različita područja. Jedan ide kroz Ginungagap, iza kojeg je Jotunhejm, zemlja ledenih džinova. Drugi koren se pruža kroz Niflhej gde se nalazi grmeći bunar Hverglemi. Dan i noć velika zmija Nidhog glođe taj koren i Igdrasil mora da trpi strahovite muke o kojima ljudi ne znaju ništa. Ispod ovog korena leži Helhejm, dom smrti. Treći koren probija se kroz nebesa i ispod njega žive bogovi i ljudi. Tu žive i tri suđaje na sredini duginog luka u blještavoj palati pokraj svetog izvora Urda. Urd kvasi svojom svetom vodom svaki dan veliko drvo tako da ono uvek ostaje sveže i zeleno. Ove devojke se zovu Norne i određuju sudbinu ljudi. „Ali“, kaže Har, „pored njih postoje mnoge druge suđaje koje određuju sudbinu čoveka čim se rodi“. „Čini mi se“, pita Har, „da ove Norne ne pripadaju samo jednoj rasi“? „Neke pripadaju Aesirima, neke Vilenjacima, a neke su ćerke patuljaka“. Među granama Igdrasila živi orao koji iznenadnim napadima na Nidhoga pokušava da ga spreči da izjeda drvo. Četiri jelena trče između grana i pupoljaka a veverica Ratatosk skače sa grane na granu, prenoseći poput glasnika, poruke između orla i Nidhoga, i tako izazivajući sukob između njih. Naravno ovakvo drvo predstavlja samo simbol nastao iz pokušaja drevnih Skandinavaca da objasne neke zakone i pojave u prirodi. Ali šta je tačno taj simbol? Postoji tendencija da se drvo dovede u vezu sa Odinom prostom analizom njegovog imena. Igg — što znači užas, teror, strah, što je jedno od Odinovih imena i reči drasil — što znači konj. Međutim, ovakvo razmišljanje ne dovodi do odgovora. Možda bi pre na ovo mitsko drvo trebalo da gledamo kao na simbol večnosti, simbol beskrajnosti i večnog obnavljanja. To je izvrsna slika bića u kome deluju dve sile — stvaranja i destrukcije. To je biće koje samo sebe uništava i samo sebe obnavlja. Prema savremenom shvatanju prirode i sila koje vladaju u njoj možemo reći da je takvo biće u stvari kosmos. „Ko je bio najstariji bog?“ — pita Gangler. „Mi smo ga zvali otac svih ali je bio poznat još pod dvanaest imena.“ Otac svih, Odin ili Voden, najstariji je sin Bora i žene džina — vrhovni je bog u „Edama.“ Nazivan je „otac svih“, bogova i ljudi, zatim „otac odabranih“, tj. „onaj koji bira“, zbog toga što je on birao ratnike koji će doći u Vaihalu. Kao putnik poznat nam je pod imenom Ig, ali je najpoznatiji kao Odin. Odin oličava najednostavniju ljudsku ideju. Priroda i duh su nerazdvojivi i on postaje vodič čovečijh duša. Vazduh, najrasprostranjeniji duhovni element, prirodno je srodan sa vetrom, koji u besnim talasima pokreće dušu čoveka. Inspiriše ga, izaziva ludilo, stvara poeziju, podiže ratnički duh, gnev, olujne misli — sve ono što nalazimo u Odinovim osobinama. Tor, bog groma, stoji po važnosti odmah iza Odina. Odin mu je otac a 13
Skandinavski mitovi
majka Jerd, žena—džin (čije ime znači Zemlja). Osim njih Har nabraja još čitav niz bogova: Baldura, Tira, Bragija, Hodura i druge. Svi ovi bogovi su bili pripadnici rase Aesira koji su živeli u njihovom gradu Asgardu. Među njima su živela i ostala božanstva, boginje i Vaniri. Vaniri i Aesiri su bili dve različite rase i nije poznato kako su se pomešale. Ono što saznajemo iz „Eda“ je krajnje oskudno. Aesiri su sklopili mir sa Vanirima na taj način što su razmenili zarobljenike. Aesiri su za taoca postali Vanirima Mimira koji je bio čuvar izvora mudrosti i koji je svom nećaku Odinu tražio da mu da oko da bi mu dozvolio da pije iz njega. S obzirom na to da Vaniri predstavljaju čiste prirodne sile i svu njihovu neukrotivu snagu — vetar, vodu. Ubistvo Mimira koga su dobili za taoca ima svoje simboličko značenje. Divlja snaga prirode ne trpi racionalni um, mudrost, ona je nebouzdana i pokreće se u uništavajuću snagu bez razmišljanja, isključivo putem inercije, događaja koji traže odgovor na već odigrane događaje. Međutim, Odin izgovarajući čarobne reči nad Mimirovom glavom postiže to da može sa njom da razgovara prilikom donošenja izuzetno važnih odluka. To u stvari znači. pomirenje duha i prirode. Duh je uskrsnut i pokazuje nadmoć nad elementarnim silama, i od tog trenutka oni žive u simbiozi. Od Vanira u „Edama“ se spominju Niord, bog vetra i morske obale, čiji su sin i ćerka Frej i Freja, „lepota i snaga“. Aegir čija priroda nije jasno definisana — ne znamo da li je bog ili džin. Frej vlada kišom, sunčevim zracima — znači plodovima zemlje. Freja je božica dobre, rodne godine i ljubavi, te bi se njene funkcije mogle pripisati i Frigi, majci bogova koja je zaštitnica svih vrsta ljubavi i sreće u braku. Od Vanira spominje se još i Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta, odnosno duge. Kada dođe do sudnjeg dana on će duvati u svoj rog, Gialar, i objaviti početak sukoba mračnih i svetlih sila. To nam daje potvrdu mišljenju da su Vaniri elementarna snaga prirode. U Asgardu je živeo još jedan, verovatno za objašnjenje najteži lik. To je Loki. Mi ga nalazimo kako zajedno sa Odinom učestvuje u stvaranju čoveka. On često putuje u društvu bogova, tačnije, pridružuje im se na putovanjima na kojima ih često uvaljuje u nevolje. On je zavidan, uvek izdvojen od ostalih u svojim razmišljanjima, zloban, prevrtljiv, nekarakteran, ali veoma inteligentan. „Neki ga nazivaju klevetnikom bogova“, kaže Har. „On je pronalazač svih zala, sramota bogova i ljudi.“ U umetnosti lukavstva i perfidnosti on nadmašuje bilo koje biće. Često svojim postupcima stavlja bogove u veoma teške situacije iz kojih ih i izvlači kada mu zaprete. U korenu njegovog bića je vatra koja sadrži i dobro i zlo. Kada je Loki bio kod kralja Utgarda, zajedno sa Torom, morao je da izvrši jedno junaštvo pred džinovima. Izjavio je da može da pojede korito hrane brže od bilo kojeg džina. Kralj se složio i ispred džinova pozvao Logija da se takmiči sa Lokijem. Logi je proždirao i korito i meso 14
Skandinavski mitovi
dok je Loki jeo samo meso. Kasnije, kralj Utgarda otkriva Toru da je Logi u stvari bio vatra i da je zato proždirao munjevito sve ispred sebe. To znači da se Loki borio protiv samoga sebe, svoje destruktivne prirode. Pošto vatra ima i pozitivnu ulogu u ljudskom društvu, otuda pretpostavka da je Loki u isto vreme i dobro i zlo biće. Iz jednostavne priče motiva lako je razumeti moralne principe personifikovane u bogovima a koji se prenoseći na ljude materijalizuju kroz relgiju. Dobro i zlo kroz borbu elemenata stvaraju život. Na čelu boginja stajala je Friga. U „Edama“ je ona Odinova žena. Majka je većine bogova i brižno se stara o njima i njihovim životima. Ta njena briga najbolje se manifestuje u priči kada je Baldurova sudbina bila određena i kada je on, shodno tome, trebao da umre. Tada je Friga pozvala sve elemente prirode i naterala ih da joj se zakunu da neće povrediti njenog sina. Pored Frige poznate su nam još Iduna, Gefjun, Freja i još čitav niz sporednih boginja kojima je ponekad posvećen samo jedan red. Važno mesto naravno pripada i Valkirama, devojkama koje su služile pale heroje u Valhali i koje su rešavale ishode bitaka. Takođe su bile i Odinove glasnice. Mir između Vanira i Aesira, jednom je ustanovljen da bi potrajao do kraja božijeg roda. To je u stvari mešavina religija dva plemena Severnih Germana, u ranom periodu njihovog verovanja. Njihova verovanja su vodila poreklo iz istog izvora ali su vremenom bila modifikovana zbog razdvojenog života ove dve grupe. Pretpostavka je da su Vanire obožavali stanovnici morskih obala koji su gajili duboko poštovanje prema vetru i vodenim božanstvima. Vaniri su isključivo bogovi prirode sa malo moralnih elemenata u svojim karakterima. Snaga prirode stvara i uništava. Jedno živo biće izloženo je uticaju spolja i tako propada, dok opet, zahvaljujući unutrašnjim snagama održava ravnotežu. imamo stihove koji nas upućuju na ovakav stav. Tiču se velikog kosmičkog drveta — jasena Igdrasila. „Kupa se prozračnom vodom Nagrizan od strašne zmije Više no i jedna druga stvar Koja je smrtna.“ Ta sveta voda izvora Urda obnavlja Igdrasil i tako mu omogućuje lanac neprekidnog „uskrsavanja“, naravno ne u pravom smislu jer on nikada i ne umire, sve do sumraka bogova kada će za trenutak njegov opstanak biti ugrožen ali će se ipak održati u životu, dajući tako potvrdu o svojoj personifikaciji sa značenjem — celokupan kosmos. „Šta možeš da mi kažeš o budućnosti“, pita Gangler a Har mu odgovara. „Prvo će doći zima“, i tada on opisuje buduću propast sveta, poplave, oluje, led, vatru i užasni rat, kraj sveta. Sve snage zla, haotične 15
Skandinavski mitovi
sile, primarni haos — zatalasaće se i krenuće iz Muspelhejma i Niflhejma protiv bogova formiranih po zakonima kosmosa. Tako će se žestoko „sudariti“, da će se Igdrasil zatresti. „Stenje staro drvo.“ Monstrumi i bogovi će se ubijaju međusobno. Sunce i mesec će nestati i zemlja će potonuti. Zabeleženi su i stihovi koji govore o tom budućem sukobu. „Mi malo možemo videti u budućnost I tek ćemo malo nazreti Kada Odin Vuka sretne.“ Tok nordijske mitologije je poput drame: počeci sveta, zlatni vek bogova, prva senka zla, zlo koje raste s vremenom, borba sa zlom i na kraju Sumrak bogova i propast sveta. Čitav period od postanka do kraja je ispunjen neprestanom borbom između bogova i džinova. Oni se bore u bezbrojnim borbama i ta borba će se nastaviti i u novom svetu koji će nastati posle Ragnoraka, sudnjeg dana. Nordijska mitologija često nema srećan završetak, često je kraj surov i iznenađuje čitaoca. Tako je i na sudnji dan. Kada se čini da su sile zla zauvek uništene Odin opaža na horizontu zmiju koja nosi u sebi zlo i samim tim produžetak borbe. Odin kaže: „Mi svi umiremo, ali slava koju smo stekli nikada neće umreti.“ „Ti si mi rekao mnoge čudesne stvari“, govori Gangler, „ali šta je sa božijim staništima na nebu? Gde bogovi prebivaju.“ U odgovoru Har priča o Odinovoj, Torovoj, Friginoj dvorani. Među njima je Valhala koju je Odin napravio specijalno za ratnike pale u borbi i koji su od tog trenutka smatrani za njegove sinove — heroje. „Mora da je bilo mnoštvo ljudi u Valhali. Kako su oni ulazili i izlazili. Kolika su bila vrata te dvorane?“ A Har odgovara: „Pet stotina vrata i još četrdeset više su u Valhali.“ „Ali čime je Odin hranio tolike heroje“, pita Gangler. „Meso divljeg vepra Sehrimnira je bilo više nego dovoljno da bi se svi zasitili. On bi bio pojeden uveče a preko noći bi oživeo tako da je uvek bio svež i ukusan.“ „Šta su heroji i bogovi pili? Da li su oni pili vodu?“ „Za njih je trebalo obilje pića“, kaže dalje Gangler. „Zar misliš da bi heroji u ime nagrade za svoje rane i junaštvo trebali da piju samo vodu? Ne, ne. Druga stvar je u pitanju. U Valhali se pila medovina i bilo je uvek dovoljno za sve.“ „A šta su heroji radili preko dana, osim što su jeli i pili?“ „Svaki dan se bore dok se ne saseku na komade. To je njihova zabava. Ali kada se približi vreme obroka njihove rane bi se zacelile i oni bi ponovo bili spremni za boj.“ „Odin je moćan i veliki“, reče Gangler, kao što je i rečeno u jednoj poemi: „Jasen Igdrasil Je najveći od svih drveća Kao Skidbiandir od brodova Odin od Aesira Sleipnir od konja 16
Skandinavski mitovi
Bifrost od mostova Bragi od pesnika Habrok od sokolova I Garm od pasa.“ „Ali, da li svi mrtvi idu u Valhalu?“ „Ne, dole u Niflhejmu je još jedan dom za mrtve kojim upravlja boginja mrtvih Hel. Ime mu je Helhejm. Hladnoća, glad, neugodnost i dosada su njegove osnovne karakteristike pre nego patnja. Svi umrli su bili tužni kada bi trebalo da idu tamo. Oni koji bi umrli od starosti ili od bolesti išli su kod Hel. Helhejm je verovatno u stara vremena poštovan kao mesto zle sreće a ne kao mesto okajavanja nekakvih greha, kao u paklu kod hrišćana, koji je mesto baš za patnje i iskupljenje greha. Hladnoća koja dole vlada je personifikacija stanja mrtvih. Odsustvo svetla i topline gornjeg sveta dosada — sve su to elementi za koje su stari Nordijci mislili da prate čoveka nakon smrti i odlaska u Helino carstvo. Ulaz u ovaj svet čuvao je Garm, ogromni pas, pandan grčkom Kerberu. Da li je to još jedan dokaz da grčki i skandinavski mit vode poreklo sa istog velikog vrela mitova svih indoevropskih naroda? Ili je to samo kasnija interpolacija. Opis Helhejma je u „Edama“, dat u „Baldurovom snu“, kada Odin šalje Hermoda da moli Hel da pusti Baldura natrag u Asgard među žive. Helino kraljevstvo je imalo devet nivoa. Nivoi su verovatno određeni stepenom hladnoće i dosade koji vladaju tamo. Verovatno nisu išli na isto mesto oni koji su umrli od starosti, oni koji su se udavili, umrli od bolesti itd. Postoje stihovi koji opisuju neku dvoranu za koju samo možemo da pretpostavimo da je reč o Helhejmu. „Dvorana što postoji Daleko od sunca Tamo, u Nastrondu Čija se vrata otvaraju ka severu Gde se kapi niz zidove cede I teku kroz njene šupljine Dvorana koja je obmotana Zmijinim velikim telom.“ „Tamo je ona videla prolaz Kroz spore potoke Videla je krvožedne ljude I krivokletnike Tamo Nidhog isisava Mrtva tela Vuk kida ljude Razumete li vi to?“ „Sada“, kaže Her, „ako ti Ganglere želiš da ideš i ako nemaš više pitanja ti onda idi, ali zapamti da ne znam nikoga ko bi 17
Skandinavski mitovi
mogao da ti da odgovor na pitanja o budućnosti ukoliko te ona bude ikada zainteresovala.“ Gangler je zatim čuo užasnu buku, uplašeno je gledao oko sebe i s užasom primetio da su palata i grad nestali a da je veliko polje potpuno prazno. Tada je uplašen pobegao kući i ponovo postao Gilfi.
Helhejm (Helheim)
18
Skandinavski mitovi
MAGIJA eizostavni element koji prati svaku pagansku religiju jeste magija. Ona je u velikoj meri prisutna i kod Skandinavaca. Ako uzmemo da je magija prodirala na evropski kontinent iz Male Azije i iz Egipta, a znajući za udaljenost Nordijaca od tih teritorija, zapanjiće nas činjenica da su oni poznavali apsolutno iste načine za postizanje određenih ciljeva putem magije. Magija kojom raspolaže Odin, uz Lokija jedini koji njome barata, zasnovana je na runama, starom skandinavskom pismu. S obzirom na to da je u to vreme ranog srednjeg veka većina ljudi bila nepismena i da su samo retki srećnici znali čitati i pisati, sasvim je logično da su za većinu stanovništva rune bile nešto sveto i tajanstveno. Izražavanje misli putem zapisa predstavljalo je u očima tih primitivnih ljudi veliku stvar i poznavanju pisma pripisivan je magijski karakter. Odin je mogao da oživi, kao što je oživeo Mimirovu glavu, svako umrlo biće. On je oživeo i staru proročicu Valu, a mrmljanjem tajanstvenih reči, formula, uskršnjavao je svaki dan Sehremnira, divljeg vepra koga su Aesiri svake noći jeli na gozbama, te je iz toga jasno da je on gospodar mrtvih. Međutim, daleko je interesantniji Loki kao nosilac umetnosti magije. On je pravi rano srednjovekovni čarobnjak. On može da uzima kakav hoće oblik, da utiče na volju svih živih bića, kao što je uticao na Freju, može da leti i čitav niz stvari. Sve to postiže bez izgovaranja čarobnih formula, isključivo snagom volje što je blisko današnjem shvatanju natprirodnog. Setimo se samo indijskih fakira i jogija koji postižu fantastične stvari samo snagom volje. Još najbolji primer je kralj Utgarda koji je u stanju da u umovima prisutnih stvori predstavu o slikama koje zamisli. Kao na primer, kada se Tor borio sa staricom Eli ili kada je trebalo da podigne mačku. Sve su to fantastične stvari i fascinira nas kako je taj izolovani narod uspeo da razvije svoja magijska razmišljanja na isti način kao i drugi narodi, na većem stepenu civilizacije, hiljadama kilometara daleko. U njihovoj magiji se ocrtava i njihova filozofija. Utgardski kralj pita Tora šta je brže od misli, što ukazuje na dubinu razmišljanja ovog naroda prinuđenog da misli o surovoj prirodi koja ga je okruživala i tako podstiče razvoj uma. 19
Skandinavski mitovi
Sve magijske operacije kojima raspolažu heroji i zla bića skandinavske mitologije upućuju nas na pomisao da je morala postojati neka zajednička početna ideja koja je nastala u kolevci velike grupe indoevropskih naroda. Gde je taj centar i koji narodi su se nalazili u njemu mi ne znamo, ali možemo pokušati to da otkrijemo upravo preko mita jer se u njima nalaze oni praelementi iz kojih su se razvili noviji mitovi usled različitih faktora. Upoređujući najpoznatije i najočuvanije indoevropske mitove možemo naći mnoge dodirne crte kod naroda koji su teritorijalno veoma udaljeni. Prva krava u skandinavskoj mitologiji po svojoj funkciji je veoma bliska egipatskoj kravi sa početka stvaranja. Nastanak sveta i kosmosa veoma je sličan indijskom mitu na istu temu. Odbacujući one elemente za koje je jasno da su kasnije ubačeni u mit možda možemo napraviti jedan svetski mit o nastanku sveta. Ukoliko pravilno protumačimo simbole i pažljivo lingvistički proučimo imena bogova i prvobitnog haosa mi zaista možemo da dokučimo tajnu sveta koja je zapisana u tim arhetipskim simbolima.
20
Skandinavski mitovi
NASTANAK BOGOVA I NJIHOVA BORBA SA ZLIM DŽINOVIMA davna vremena, kada na zemlji nije bilo ljudi, živela je krava čiji je dah bio sladak i čije je mleko bilo gorko. Ime joj je bilo Auduhumla. Živela je na negostoljubivom mestu večito obavijenom maglom. Tu nije bilo ničeg do gomila snega i velikih ledenica. Daleko na severu bila je noć. Daleko na jugu bio je dan. Svuda oko Auduhumle vladalo je sivilo sumraka. Iznenada, došao je div sa hladnog severa i stao ispred Auduhumle. „Moraš mi dati da pijem tvoje mleko“, rekao je div kravi. Iako je njeno mleko bilo gorko, divu je bilo prava poslastica. Krava mu je dopustila da pije. Tako je on dolazio svakog dana da se hrani njenim mlekom. Posle dugo vremena krava je već potpuno navikla na diva i mirno je provodila dane okružene pustoši. Međutim, jednoga dana došlo je do promene. Auduhumla je pogledom tražila nešto za jelo i spazila je zrnca soli raštrkana po ledu. Tada je počela da liže so i da duva svojim slatkim dahom u nju. Tog trenutka pojavi se iz leda duga zlatna kosa i južni dan zasija i sve postade čisto i sjajno. Džin koji je bio tu namrgodi se kada je video svetlost zlatne kose. Auduhumla se nije obazirala na njega već je i dalje lizala so i glava čoveka se pojavila van leda. Glava je bila toliko lepa da je nemoguće opisati i divno svetlo zračilo je iz njenih očiju. Džin se namrgodio još više kada je spazio tu lepotu. Ali Auduhumla je dunula i treći put i tada se pojavio ceo čovek dostojanstveni heroj u punoj snazi i lepoti. Kada je džin video lepog čoveka zamrzeo ga je celim srcem i što je bilo još gore, izgovorio je strašnu kletvu. Zakleo se Ginungagapom da će se boriti sve dok jedan od njh dvojice ne padne mrtav na zemlju. I on je održao obećanje. Nije prestao da se bori sve dok Heroj, čije je ime bilo Bur, nije pao mrtav pod groznim džinovim udarcima. Nemoguće je reći, kako se uopšte desilo tako nešto, da jedno strahovito zlo može da bude sposobno da pobedi nešto tako veličanstveno i lepo. Ali tako je bilo. Kasnije, kada su sinovi heroja odrasli vodili su borbu protiv džina i njegovih sinova. Dugo, dugo vremena, džin je bio blizu pobede sve dok jedan od sinova heroja koji 21
Skandinavski mitovi
je bio velike snage i mudrosti, a čije je ime bilo Odin, nije u velikoj borbi pobedio džina. Proburazio ga je oštrim kopljem tako da je džinova krv pokuljala u moćnoj bujici i podavila ostale džinove sem jednog koji je uplašen uspeo da se dočepa planine.
Div i krava Auduhumla
Posle ovog događaja Odin je pozvao oko sebe svoje sinove, braću i rođake te im rekao: „Heroji, mi smo izvojevali veliku pobedu. Naši neprijatelji su mrtvi ili beže glavom bez obzira. Ne vredi da ostajemo ovde gde nema više zla da se borimo protiv njega.“ Heroji su se ćutke gledali. Razmišljali su. Sever, jug, istok i zapad bili su puni zlih bića koja su bila spremna da ih unište. Onda su povikali u jedan glas: „Dobro si rekao odine. Mi te pratimo, vodi nas!“ „Južno, rekao je Odin je izvor toplote i svetlosti a severno je tama i večita noć. Od tamnog istoka sunce je počelo svoje putovanje ka zapadnoj kući.“ „Zapadni dom“ povikali su Aesiri. Pošto je rešeno kuda će se ići Aesiri su krenuli na put. Odin je jahao u sredini grupe jer su prema njemu gajili duboko poštovanje: poštovanje kralju i poštovanje ocu. Sa njegove leve strane jahao je Tor, Odinov snažni, ratoborni, prvorođeni sin. Sa njegove leve strane jahao je Baldur, najlepši i najuzvišeniji po svojim vrlinama od sve njegove dece. Iz njegovog lica su izbijali zraci svellosti koji su označavali njegovu nevinost i plemenitost. 22
Skandinavski mitovi
Posle njih jahao je Tir, hrabri i snažni bog rata. Zatim su tu bili još Hodur, koji je rođen slep, Hermof, Bragi, Henir i mnogi drugi moćni bogovi. Na začelju je išla kočija u obliku školjke u kojoj je sedela Friga, Odinova žena, zajedno sa svojim kćerima, prijateljicama i pratiljama. Jedanaest meseci oni su putovali na zapad, zabavljajući se usput veselim pesmama i pričama. Dvanaestog meseca razapeli su šator u podnožju brda koje je bilo granica ka unutrašnjem moru. Već prve noći bili su uznemiravani misterioznim šapatima koji su dolazili od morske obale i prelazili preko brda. Bogovi su se uznemirili. Tir je želeo da vidi tajanstvene prilike koje su ispuštale te glasove. Besan, on je.trčao kroz vres i šipražje neprestano se obazirući oko sebe ne bi li spazio nekog ili nešto. Friga i njene sluškinje takođe su se probudile i drhtale su od straha. Odin je probdeo čitavu noć jer je predosećao da će se nešto dogoditi. Tako je i bilo. U zoru, pre no što su Aesiri stigli da spakuju šator, strahovit uragan porušio je motke na kojima je stajalo platno i pocepao u komade ružičastu tkaninu. Besneo je takvom žestinom da je s lakoćom napravio ogromne talase i snažno tukao u lica heroja. Tor se od siline vetra klatio napred-nazad i zaslepljen besom nasumice gađao kamenjem u pravcu iz kojeg je dolazio vetar. Tir se sakrio u jednu jamu i tako se zaštitio od vetra. Baldur je pokušavao da uteši majku, Frigu. Samo je Odin koračao mirno i nepokorno. Raširio je ruke i podigao ih ka nebu te pozvao duha vetra. „Prekini neobični Vanire, (to je bilo ime koje je samo on znao), prekini tvoju divlju igru i reci mi čime smo te mi uvredili da ovako postupaš sa nama?“ Vetar se smejao šapatom i posle kratkog smeha sve je utonulo u tišinu. Ali svaki zvuk koji je zamirao pretvarao se u oblik. Jedan po jedan u raštrkanom poretku pojavljivali su se iz pećina, iz uzanih procepa, sa krošnji drveća, iz trave. Svaki glas vetar, bio je jedan Van. Tada Niord, njihov vođa, stade ispred ostalih i reče: „Mi znamo, o moćni Odine, da ste i ti i tvoja družina zaista Aesiri i da ste vi gospodari zemlje. Mi smo takođe gospodari, ne zemlje, ali zato jesmo mora i vazduha i mislimo da smo vodili slavnu borbu sa vama. To je bila divna zabava. Ali ako ti ne misliš tako i ako ti to nije zadovoljstvo, rukujmo se i zaboravimo taj događaj.“ Pošto je govorio, Niord je ispružio ruku, dugu i hladnu poput vihora vetra, i stegao Odinovu desnicu. Odin je sve to primio iskreno kao i svi ostali Aesiri. Svi oni su voleli pojavu dobre prirode dobrih prirodnih sila. Zato su ponudili Niordu da krene sa njima. Niord je pažijivo osmotrio svoju družinu, zatim pogledao Odina i na kraju klimnuo glavom. Pošto je Odin dao svoj pristanak, on zazvižda u znak pozdrava svojoj braći i rođacima i stade među Aesire. Posle ovog događaja oni su nastavili putovanje u pravcu zapada sve dok nisu stigli na vrgh brda koje su nazvali „Brdo sastanka“. Nakon što su dobro osmotrili okolinu posedali su u krug. Dok su tako sedeli, Baldur je gledao u neodređenom pravcu i iznenada rekao: „Zar ovo nije čudno oče 23
Skandinavski mitovi
Odine? Prešli smo ovoliki put a još nismo naišli ni na jedan trag džina koji je pobegao nakon smrti njegovog oca i braće.“ „Možda je pao u Niflhejm i tamo poginuo“ primetio je Tor. Ali Niord prekide dalju diskusiju. „Na oštrom, surovom severu, gde nevolje dolaze kao valjanje okeana, živi džin. Tamo je podigao gradove i tvrđave i doveo svoju decu da tu žive, decu koja su gora od svoga oca.“ „Kako ti to sve znaš Niorde“, pitao je otac Odin. „Ja sam ga video pre dosta vremena“, odgovorio je Niord. „Pre no što sam došao u tvoju družinu, jedne noći kada me je mučila nesanica, otišao sam sa svojim rođacima u Jotunhejm.“ „Ovo je zaista užasna vest“, rekla je Friga. „Džinovi će doći iz Jotunhejma i opustošiti zemlju.“ „Neće biti tako“, oštro je progovorio Odin. „Neće biti tako, draga moja Friga. Ovde, na ovom brdu, mi ćemo sagraditi grad gde ćemo živeti i odakle ćemo kretati u rat, gore u Jotunhejm.“ „To je dobro rečeno oče Odine“, oduševljeno je povikao Tor dok mu je od uzbuđenja crvena brada podrhtavala, Tir je ćutao, Vidar se smeškao ali nije rekao ništa, ostali su takođe ćutali. Predlog je bio prihvaćen. Tada su Aesiri prionuli na posao punom snagom i marljivošću. Dane, nedelje, mesece i godine oni su radili bez posustajanja, jer je njihova volja bila jaka. Za to vreme, Friga i ostale boginje donosile su kamenje u teškim mermernim kolicima, vukle vodu u zlatnim kofama, mešale nežnim rukama malter na srebrnim tanjirima. I tako je grad rastao. Kamen na kamen, kula do kule, sve dok brdo nije bilo krunisano.
Valhala 24
Skandinavski mitovi
Kada je grad bio dovršen svi Aesiri su stali jedan do drugog i dugo gledali u njegovom pravcu uzdišući od velike sreće i zadovoljstva. Kula u centru grada, koja je svojom visinom nadvisila sve ostale, bila je Odinova. Nazvali su je „Vazdušni tron.“ Odatle je Odin mogao da gleda širom celog sveta. Na jednoj strani pored kule nalazila se palata prijatelja gde je živela Friga. Na suprotnoj je svetlucao Gladshejm, palata od zlata u kojoj se nalazila velika dvorana Valhala čija je tavanica bila prekrivena kopljima. U njoj se nalazilo i nekoliko velikih lepo napravljenih stolova na kojima se služila hrana na Aesirskim gozbama. Imala je 540 vrata a kroz svaka je moglo da prođe 800 ljudi u jednom trenutku. Velika kovačnica bila je u istočnom delu grada. Tamo su Aesiri kovali moćno oružje i oklope. Prve noći su svi večerali u Valhali i pili u zdravlje novog doma. „Grad Agard“, rekao je Bragi, božiji glavni govornik. „Tako ćemo zvati grad.“ Tako je Bragi rekao i tako je bilo. Sledeće jutro Odin se uspeo na „Vazdušni tron“ i pogledom obuhvatio čitavu zemlju, dok su Aesiri stajali okolo očekujući da im saopšti šta vidi. „Zemlja je vrlo lepa, rekao je Odin, veoma lepa osim obale hladnog i tamnog severa. Ali, avaj. Ljudi na zemlji su slabašni i bojažljivi. U ovom trenutku vidi troglavog džina kako dolazi iz Jotunhejma. On baca pastira u more i stavlja pastirovo stado u džep. Sada uzima jednu po jednu ovcu i lomi im kosti kao da su lešnici. Pastir sve ovo gleda i ne pokušava ništa da učini. „Oče, povikao je Tor, prošle noći ja sam iskovao opasač, metalnu rukavicu i čekić. Sa te tri stvari ja ću poći u Jotunhejm da kaznim džinove za njihova zla dela.“ Odin je pristao. I tako je Tor otišao a Odin nastavio da posmatra svet. „Ljudi na zemlji su besposleni i glupi. Među njima žive patuljci i vilenjaci koji prave šale na račun ljudi a te šale ljudi ne razumeju i ne znaju kako da se odbrane. Vidim čoveka kako seje pšenicu po polju dok patuljci trče iza njega i zamenjuju seme za kamenje. Sada vidim dva vilenjaka koja drže zagnjurenu glavu jednog čoveka. Taj čovek je mudar i dobar, ali, evo, sada su ga ubili. Oni mešaju njegovu krv sa medom, stavljaju je u tri kamena krčaga i sakrivaju ih.“ Veoma ljut na patuljke i vilenjake zbog onoga što je video Odin je pozvao Hermoda, njegovog letećeg glasnika, i predao mu pismo sa porukom za mala zla bića da dođu na njegov dvor u Asgard. Kada su primili Hermodov poziv u kojem je stajalo da bi Odin bio sretan da ih vidi kod njega u Gladshejmu, vilenjaci i patuljci su bili veoma iznenađeni. Bez ikakvog dogovora, glupi i brzopleti kao što su bili, oni su krenuli za Hermodom poput jata ptica. Kada su stigli u Asgard našli su Odina, koji se spustio sa „Vazdušnog trona“, kako sedi sa ostalim Aesirima u sudskoj dvorani Gladshejma. Hermod je sleteo unutra, pozdravio Odina i pustio patuljke i vilenjake da uđu u dvoranu. Odin mahnu malim bićima da priđu. Plašljivo šapućući oni 25
Skandinavski mitovi
su se pomaljali jedan iza drugog zbijeni u gomilu. Prvi Odinov poziv nije bio dovoljan pa ih je on pozvao još tri puta dok konačno nisu došli do podnožja njegovre stolice. Odin im je govorio mirno, tiho, ozbiljnim tonom o njihovoj grešnosti i sklonosti ka štetnosti. Neki, najrđaviji među njima, najgorih manira, smejali su se Odinovim rečima. Ipak, mnogi su pažljivo gledali i slušali Odina svesni istine sadržane u njegovim rečima. Neki su čak i plakali. Najzad Odin se obrati dvojici koji su usmrtili dobrog čoveka. „Čija je bila krv“, pitao je, „koju ste pomešali sa medom i stavili u krčage?“ „O, odgovorili su patuljci skakućući i pljeskajući rukama, to je bila Kvasirova krv. Zar ne znaš ko je bio Kvasir? On je došao među nas i širio je mržnju ljudi prema Vanirima, više od sedam godina. Toliko je bio pametan da su ljudi mislili da on mora biti neki bog čim tako mudro zbori i radi. Nedavno, mi smo ga našli kako leži utopljen u vlastitoj pameti na pustoj livadi. Onda smo pomešali njegovu krv sa medom i stavili je u tri velika ćupa koja smo zatvorili i sakrili. Zar nismo dobro uradili Odine?“ „Dobro uradili! Dobro uradili! Vi okrutni kukavički, lažljivi patuljci! Ja sam svojim očima video da ste ga vi ubili. Sram vas bilo!“ I tada Odin poče oštro da ih napada za sva zla dela koja su počinili. „Oni koji su bili najzlobniji, rekao je on, od sada će živeti duboko u zemlji i radiće na održavanju velike vatre u centru zemlje. Oni koji su bili samo štetni kopaće zlato i dijamante i obrađivati ih. Najgori od vas moraju nestati u dubinama zemlje!“ Tada Odin zamaše svojim rukama i patuljci se zavrteše u krug. Vrišteći i brbljajući poskakivali su dole niz stepenice palate i još daIje, van gradskih kapija, sve do velike zelene poljane gde je bila iskopana rupa, duboka toliko, da joj se nije videlo dno. Čim su oni kroz nju nestali u dubinama zemlje nje je nestalo i livada je ponovo bila kao i pre. Od tada patuljci će živeti pod zemljom. Međutim, vilenjaci su još stajali ispred Odina uplašenih lica i očiju punih suza. Njihove suze su izgledale kao jutarnja rosa. „A vi,“ rekao je Odin, gledajući u njih prodornim pogledom. „A vi“ „O Odine“, prekinuli su ga oni govoreći svi u glas i nesigurnim tonom „mi nismo tako zli. Mi nikada nismo uradili bilo šta loše.“ „Jeste li uradili ikada nešto dobro“, pitao je Odin. „Ne, zaista ne“, odgovorili su vilenjaci. „Mi nikada ništa nismo radili.“ „Onda možete ići“, rekao je Odin, da živite među cvećem, da radite inače ćete postati zlobni kao i patuljci.“ „Ako ti hoćeš nauči nas nečem“rekli su viljenaci. Odin je gledao okolo po Aesirima ne bi li među njima spazio nekog ko bi mogao da postane učitelj vilenjacima. Niord je klimnuo glavom i rekao: „Da, da. Ja ću videti šta mogu da učinim.“ I onda je dugim korakom izašao iz sudnice, prošao kroz grad i na kraju kroz kapiju te seo na vrh litice. Sledećeg trenutka počeo je da pokazuje znake uznemirenosti. ispuštao je tanak, visok glas sve jače i jače. Glas je bio mekan, zavodljiv, kao glas 26
Skandinavski mitovi
duše, ptičiji. Sa dalekog juga dolazio je slabašan drhteći odgovor koji je rastao. Dva glasa su se mešala sve dok se u jednom trenutku nisu spojila u jedan. Tada kroz čisto nebo zaploviše dve prilike. Divan par brat i sestra. Njihova kosa kupala se u sunčevoj svetlosti i vijorila na vetru. U međuvremenu ostali Aesiri na čelu sa Odinom iskupili su se na planinskoj litici. „Moj sin i kćerka“, rekao je Niord, ponosno okupljenim Aesirima. „Frej i Freja. Leto i lepota. Ruka u ruci.“ Kada su Frej i Freja sišli na planinu, Niord je uzeo sina za ruku i poveo ga pun milosti prema palati. „Gledaj dragi brate i gospodaru šta je dobar mladi učitelj koga sam doveo da podučava male vilenjake.“ Odin je bio veoma zadovoljan Frejovom pojavom. Ali pre nego što je postavio njega za vrhovnog učitelja, želeo je da sazna za šta je on sposoban a naročito za šta je najsposobniji da poučava. „Ja sam veliki učitelj za sunčeve trake i oblake“, odgovorio je Frej, „i ako me vilenjaci prihvate za svog kralja ja ću ih naučiti kako da koriste pupoljke na cveću, da se obasipaju slatkoćom prezrelog voća, da vode pčele kroz medene prolaze u cveću i mirisne livade, da paze nakot svih ptica od najraznovrsnijih opasnosti, da se druže sa divljim zverima, da pomažu bogovima, da pevaju predivne pesme sve ovo i još mnogo toga više ja znam. Ja ću ih tome, ako mi dopustite, i naučiti.“ Rekavši šta je imao Frej stade do svog oca čekajući Odinovu reakciju. Tada Odin reče, ne skrivajući radost, koja mu se ocrtavala na licu i osećala u glasu. „To je dobro. Ti ćeš im biti kralj.“ Frej se onda pozdravi sa Aesirima i krenu na put, praćen njegovim novim učenicima, u pravcu svog kraljevstva Alfhejma, koje je jedno divno mesto pod suncem.
27
Skandinavski mitovi
NIFLHEJM Asgardu je živeo jedan polubog koji se zvao Loki. On je, kada bismo ga upoređivali sa Aesirima, bio samo sličan njima. Radio je uvek pogrešno i ostao je nedovršen. Bio je noć i dan istovremeno. izuzetan govornik, svojim pogrešnim savetima često je bogove uvalljivao u nevolje. Kako je došao među Aesire niko nije znao, niti je iko znao odakle je došao. Jedanput ga je Odin ispitivao o njegovom poreklu. Loki je bio izričit u tome da je on plemenit i da ima dobre namere kao i Aesiri. Rekao je da je posle mnogo lutanja po zemlji i ispod zemlje našao na polusagorelo srce jedne žene. „Od tada“, rekao je Odinu, „ja postojim onakav kakvog me vidite svi vi u Asgardu.“ Za Odina je to bila dovoljno strašna priča i on zaista više nikada nije pitao da mu priča o svojoj prošlosti. Dok su Aesiri gradili njihov grad, Loki, umesto da pomaže stalno je lutao po Jotunhejmu i upoznavao se sa džinovima i zlim vešticama koji su tamo živeli.
Jotunhejm 28
Skandinavski mitovi
U Jotunhejmu je živela jedna tako strašna veštica da je gledanje na njen greh i svirepost teralo na pomisao: Kako je Loki mogao da oženi tako užasno biće. Nikada nije rekao da se oženio sa njom i da žive zajedno. Živeli su jadno i bedno, bez izobilja, sve zbog njihovih zlih srca. Veštica mu je izrodila troje dece koja su bila tri nevolje čovečanstva: Kuga, užas i beda. Prvorođeni je bio Jormungand, monstruozna zmija. Drugi je bio Fenrir, izuzetno divalj vuk. Treća je bila Hela, pola leš, pola devojka. Kada su Loki i njegova žena-veštica videli svoje užasno potomstvo, silno su se zabrinuli. „Šta će reći Aesiri kada vide ovo“, pitao se Loki. „Ali ne,“ mislio je u sebi, „oni neće videti moju decu niti ću im dati mogućnost da posumnjaju u narav moje žene. Vratiću se u Asgard, samo na kratko, pozdraviću oca Odina, ponizno, kako da ništa ne skrivam od njega.“ Pošto je to rekao, Loki se pozdravio sa svojom ženom, sakrio decu u kuću, zaključao vrata i pošao prema Asgardu. Ali sve vreme dok je Loki išao njegova deca su rasla. I u trenutku kada je došao do zidina grada, Jormungand je postao tako velik da je njegova majka bila primorana da odškrine vrata i da mu na taj način omogući da provuče rep napolje. Međutim, on nije prestao da raste. O, kako je užasno brzo Jormungand rastao. Niko ne zna kako je to bilo moguće, ali on je u jednom danu izrasto do neslućenih razmera. Za to vreme Odin je osmatrao svet sa svog vidikovca. Očima upravljača, vrhovnog gospodara, punim opreza, gledao je buđenje jutra. „Toliko je tiho i mirno Friga, da i dalje moram ostati u lenjosti i učmalosti u Asgardu“, rekao je Odin svojoj ženi. Aji kada je malo bolje pogledao u pravcu Jotunhejma, primetio je ogromnog džina. „Ipak je dobro. Primetio sam neprijateija bogova i ljudi i krenuću ka Jotunhejmu jer me zemlja treba.“ Tako govoreći spustio se sa „Vazdušnog trona“ i uputio prerna zlatnoj kapiji Asgarda da bi stupio na zemlju običnih ljudi. Veoma brzo Odin je stigao do Jotunhejma i zametnuo borbu sa džinom. U kratkoj ali iscrpljujućoj borbi Odin je probo monstruma i on se uz krik srušio. Pošto je ubio džina koji je terorisao to selo, Odin se pomešao sa njegovim stanovnicima učestvujući u njihovim radovima, saosećajući sa njima u njihovoj patnji, tuzi i radosti. Posmatrajući ove ljude i razmišljajući o njima, Odin je naučio mnogo. Jedne večeri kada su se svi umorni vratili sa svojih polja a sunce polako nestajalo na horizontu, Odin je skupio oko sebe mlade krupne seljake i počeo da im govori o tome kako borba još nije završena sve dok džinovi i monstrumi slobodno žive oko njih. Govorio im je da i oni mogu dobiti moć, te da mogu da povedu boj i postanu heroji kao Aesiri. Iste večeri posle gozbe seljani zajedno sa Odinom odoše do kovačnice i tamo im on iskova za samo jednu noć, oružje i oklope i nauči ih da ih koriste. U zoru on reče: „Doviđenja deco. Ja sada moram da krenem 29
Skandinavski mitovi
kući, ali me nemojte zaboraviti kao ni ono čemu sam vas naučio, nego se borite protiv neprijatelja. Nikada nemojte da prestanete da verujete u hrabrost i istinu, nikada ne okrećite oružje jedni na druge i nikada ne bežite pred džinovima i ugnjetačima.“ Seljaci su pomno saslušali njegove reči i ispratili ga sa dužnim poštovanjem. Odin se zaputio kroz tajanstvenu šumu u kojoj nije bilo staze, prolazio je preko tihe planine, preko okeana, sve dok nije došao na ono mistično mesto gde se susreću nebo i zemlja. Tamo je u senci drveta sakriven zelenom izmaglicom, ležao Mimer, čuvar izvora pameti i mudrosti. „Mimere“, rekao je Odin, dok mu je smelo prilazio, „daj mi da pijem vodu mudrosti.“ „To je veliko blago što ti tražiš kao i mnogi drugi što su prohujali ovuda u potrazi za mudrošću. Ali kad su čuli cenu vratili su se od kuda su i došli.“ „Ja ću ti dati moju desnu ruku za voljenu mudrost“, ponovo je rekao Odin. „Ne“, odgovorio je nemilosrdno Mimer, ja neću tvoju desnu ruku ali tvoje desno oko možeš ponuditi.“
Odin 30
Skandinavski mitovi
Odinu je u trenutku bilo žao kada je čuo Mimerov predlog, ali to je potrajalo samo tren i on je naglim pokretom iščupao desno oko i bacio ga Mimeru koji ga je prihvatio u letu i bacio u dubinu izvora. Zatim je Odin prišao Mimeru, uzeo rog iz njegove ruke i zahvatio vodu sa izvora mudrosti. Istog trenutka on je spoznao unutrašnje svetlo za koje je bio siguran da ga nije mogao dobiti od njegovog mržnjom iskvarenog oka. U tom trenutku on je spoznao šta treba da uradi da bi zaista postao prvi među Aesirima. Krenuo je ka Niflhejmu. Čvrsto uveren u ispravnost onoga što radi išao je ka severu, preko ledenog mora, kroz mračne predele maglu i sneg, lica izloženog snažnom ledenom vetru, sam u nepoznatoj zemlji, ridajući i tugujući nad nedovršenim kreaturama koje su lutale bez ikakvog smisla. „Sada“, rekao je Odin pun zbrkanih misli, „ja sam došao na kraj onoga što sam stvorilo i nedaleko odavde mora se nalaziti Niffhejm.“ Nastavio je da ide dalje ka severu sve dok nije dosegao kraj zemljine granice. Na ivici zemlje je legao potrbuške i držeći se za jednu ledenicu oprezno provirio u ričući bezdan. Bio je to Niflhejm. U prvom trenutku Odin je pomislio da je Niflhejm samo tamo i ništa više. Ali, pošto je proveo viseći nad ponorom tri noći i dana, njegovo oko je spazilo jedan od Igdrasilovih moćnih korenova. Igdrasil je bio staro zemljin-drvo, čije je korenje prolazio kroz čitavu zemlju pa čak i izvan granica Niflhejma. Odin je dugo gledao, sve dok mu se oko nije zamorilo. Video je kako Igdrasilov koren nagriza odvratna zmija Nidhog. Video je otrovna i bolesna bića koja su jedno iza drugog izlazila iz Nastronda. Lutala su tim područjem, gola, bezimena, bez doma. Odin je gledao sve dublje i dublje u taj pakao, bezdan bezdana, i video sve njegove bezoblične, bezimene bolesti. Dole, ispod njega, nalazili su se Nastrond, Igdrasil i Nidhog. Još dublje nalazio se grmeći Hverglemir, bunar zla. Devet dana i noći ovaj hrabri Asa visio je nad Nifihejmom duboko uljuljkan u svoje misli. Samo mnogo više hrabrosti i mudrosti nego što je imao, on se okrenuo i vratio tamo odakle je i došao.
31
Skandinavski mitovi
LOKIJEVA DECA ada je Odin spoznao sebe u dalekoj zemlji džinova - ledenih džinova, džinova - planina, troglavih džinova sa vučijim glavama, monstruoznih veštica, nastavio je putovanje bez zaustavljanja i bez borbi sa zlim silama sve dok nije došao do sredine Jormungandovog tela. Jormungand je još uvek rastao i dostizao je fantastične razmere. Odin ga je uhvatio svojim snažnim rukama i bacio u najdublji deo okeana. Tamo, na dnu okeana, Jormungand je nastavio da raste, sve dok nije shvatio da njegov rep počinje da ulazi u njegova usta. Posle ovog saznanja da je opasao zemlju prestao je da raste i ostao da leži na dnu tih i miran. Kada je Odin bacio Jormunganda u okean i time oslobodio svet njegovog odvratnog prisustva, krenuo je ka kući Lokijeve žene. Vrata su bila širom otvorena i zla veštica-majka sedela je na stolici. Sa jedne strane stajala je Heka, najmonstruoznija od svih čudovišta i žena. Mnoštvo džinova koračalo je dugim koracima iza Odina da bi izbliza videli čudnu Lokijevu decu pre nego što ih Odin ukloni. Fenrir i zla majka su ga posmatrali ukočenim pogledima, radosnim i divljačno sjajnim. Odin se bez straha približavao odlučnim korakom, posmatrajući ih hrabro i nemilosrdno. „Čudesna kćeri Lokijeva“, obratio se Heli, „ti imaš glavu kraljice, dostojanstven izraz i velike prodorne oči. Ali tvoje je srce okrutno oružje i ubija sve što je dobro. Bez sumnje, za tebe ipak postoji kraljevstvo. U beskonačnoj dubini postoji mesto gde se bacaju hladni leševi, gde duše tumaraju bez cilja“. Tada Odin stvori donji svet blizu Niflhejma i Hela propade kroz zemllju, niže i niže, ka bezdanu bezdana, gde je onda postala vladarica avetima u svom domu zvanom Helhejm. Njeno kraljevstvo je bilo ogromno. Imala je pod svojom vlašću devet dugih i dubokih područja. Posle ovoga Odin je poželeo da Fenrir pođe sa njim, obećavajući mu da neće biti prognan kao njegov brat i sestra samo ako svoju divljačnost zameni za hrabrost a ako bude poslušan i pokoran. Fenrir je pristao. Tako je Odin krenuo na put preko okeana, izašao iz Jotunhejma i prešao granicu zemlje sve dok nije došao do nebeskih brda koja su nežno držala severno nebo u svoj njegovoj svetlosti. Tamo je pola u oblacima a pola na vrhu 32
Skandinavski mitovi
planine sedeo Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta koji je povezivao nebo i zemlju. Heimdal je bio visok beli Van, sa zlatnim zubima i veličanstvenim rogom koji se zvao Gialar i koga je čuvao skrivenog ispod korena Igdrasila. Kada bi on duvao u njega zvuk koji bi se izvio opasao bi čitavu zemlju. Odin nikada ranije nije upoznao Heimdala niti ga je ikada video. Ali nije prošao pokraj njega bez reči. Naprotiv, želeo je da mu postavi nekoliko pitanja. Tako mu je postavio tri pitanja: Sa kim ima čast da govori. Ko su bili njegovi roditelji, i treće, kako može da objasni svoje prisustvo na ovom mestu i svoje znanje. „Moje je ime Heimdal“, odgovorio je čuvar Bifrosta, „i sin sam devet sestara. Rođen sam u počecima vremena na granicama zemlje. Hranio sam se moćju zemlje i hladnoćom mora. Moje vaspitanje je bilo tako savršeno da ja trebam sna koliko i ptica. Mogu da vidim na stotine milja oko sebe, kako danju tako i noću. Mogu da čujem jasno travu kada raste i vunu na leđima ovaca. Ja sam oduvek i zauvek ću biti čuvar drhtećeg mosta koji pazi da preko njega ne pređu džinovi, zle veštice i patuljci“. „Je li i Aesirima zabranjeno da pređu Heimdaie?“ „Moraš li čuvati most i od njih?“ „Naravno ne“, odgovorio je Heimdai. Svi Aesiri i heroji mogu slobodno da stupe na njega i čak će za njih biti dobro ukoliko ga pređu. Ja znam da se tamo nalaze tri svete devojke, veoma moćne, kroz čije hladne prste protiče zlatna nit vremena i sudbine.“ „Dosta Heimdale“, prekinuo ga je Odin, „sutra ćemo doći i preći preko Bifrosta.“ Odin se potom oprostio od Heimdala i pošao svojim putem, natrag u Asgard. Fenrir ga je pokorno pratio iako sa ne baš mnogo uživanja, razmišljući o novim čudima za koje je čuo. „Bifrost, svete devojke, niti vremena. Šta to sve znači? Ovako razmišljajući i čudeći se on je išao penjući se asgardskim bregom. Prošao je kroz zlatnu kapiju grada, ušao u palatu Gladshejm i na kraju u dvoranu Valhalu. Baš u tom trenutku Aesiri i heroji okupili su se za večernji obrok. Odin je bez reči seo na svoje mesto potpuno odsutan mislima. Počeo je da seče velikog vepra Sehrimnira koga su svake večeri jeli i koji je svako jutro ponovo oživljavao. Nikom nije palo na pamet da uznemirava velikog oca Odina bilo kakvim pitanjima. Oni su shvatili da on misli o nečem važnom i pošto su Aesiri jedna pristojna, rasa čekali su da se večera završi pa da onda počnu sa pitanjima. Fenriri je za sve to vreme sedeo preko puta prelepe Freje. Ona, najlepša i najdivnija, koja nikada u svom životu nije videla ništa ružno, prekrila je lice rukama i vrisnula. U tom trenutku svi Aesiri su skočili da vide šta se dogodilo. Odin je pogledao Fenrira i izdao naređenje da ga neko nahrani. „Posle toga“, nastavio je on, „ja ću vam ispričati šta sam sve video i doživeo.“ „To je sve lepo oče Odine“, odgovorila je Freja, „ali ko će da nahrani vuka, ko će da nahrani tu zlu i nevaspitanu zver?“ „To ću ja sa zadovoijstvom uraditi“, uzviknuo je Tir, koji je više od svega voleo 33
Skandinavski mitovi
avanture. Zatim je uzeo tanjir i u njega stavio komad mesa, istrčao napolje dok je za njim, urlajući i njuškajući, potrčao Fenrir. Posle ovoga svi su seli i pričekali da se Tir vrati i da Odin počne da priča svoje doživljaje, najzad došao je i Tir, seo za sto i Odin je počeo da priča. Pričao im je sve što je video, doživeo i čuo, te na kraju svega o belom Vanu i drhtećem mostu. Govorio je o nitima vremena i svetim devojkama. Aesiri su bili veoma tihi dok je Odin govorio. Na kraju, kada je završio, svi su sedeli zamišljeni i u svojim glavama tražili moguće odgovore na sve te čudne stvari. Prva je ustala Friga. „Hajdemo moja deco“, rekla je ona podižući se od stola, „hajde da odemo i pogledamo o čemi se radi.“ Ali Odin je smatrao da je mudrije da sačekaju do sledećeg dana i da na put krenu u ranu zoru. Aesiri su se bez prigovora priklonili njegovom mišljenju. U zoru sledećeg dana Aesiri i heroji pripremiše se za daleki put. Međutim Vaniri su im pomogli da stignu veoma brzo do Heimdala. Niord je došao sa obale mora zajedno sa ostalim vetrovima i poneo je Aesire ka Bifrostu i tako njihovo putovanje učinio jednostavnijim i interesantnijim. Kada su stigli do Heimala svi su osećali pomalo žaljenje što je putovanje tako kratko trajalo. Ali Heimdal je bio sretan što ih vidi, ako ne zaista u srcu, onda se bar tako pravio iz obzira prema njima. Smatrao je da je dobro što su Aesiri došli da vide Bifrost i tajnu koja se nalazila na njemu. Nije Heimdal toliko bio sretan zbog njihovog prisustva. On je bio sretan i kada je bio sam jer je tako navikao. „Dođite svi“, rekao je Heimdal Aesirima, pružajući svoje duge bele ruke u znak dobrodošlice. Dođite svi. Ah, ovde je i Niord! Kako si rođače?“ Naime, Niord i Heimdal su bili u rodu. „Kako je slatko i sveže ovde gore“, primetila je Friga, gledajući oko sebe i osećajući da to treba da kaže iz pristojnosti. „Ti si veoma sretan Heimdale“, nastavlia je ona, „uvek imaš tako divan pogle oko sebe. Mora da je divno biti čuvar ovog predivnog mosta. „Uistinu, Friga je iskreno rekla da je most predivan, jer na zemlji nikada nije videla tako nešto. „Bifrost, Bifrost!“, uzvikivali su Aesiri iščuđavajući se na Heimdalovo zadovoljstvo. „Na najvišoj tački mosta“, rekao je on, „nalazi se vrelo gde se nalaze tri devojek koje određuju sudbinu. Zovu se Norne. To su Urd, Verdandi i Skuld. Želite li da ih vidite danas?“ „To ćemo i uraditi“, uzvikivali su Aesiri u jedan glas. „Brzo Heimdale, otključaj zlatnu kapiju mosta!“ Tada je Heimdal uzeo svežanj ključeva, gurnuo jedan u dijamantsku bravu i kapija se otvorila uz tužan zvuk, kao kad kiša kaplje niz lišće posle nevremena. Aesiri su u gomili krenuli prema kapiji ali kada je Tor trebao da kroči na most, Heimdal je ispružio ruku i zaustavio ga. „Veoma mi je žao Tore ali ti ne možeš preći. Ti moraš da ideš do izvora sam drugim putem. To je zbog toga što si toliko snažan i težak da ako staviš svoje stopalo na Bifrost on će se razbiti na komade ili će se zapaliti od trenja između njega i tvoje noge. ja ću ti reći kojim putem da ideš. Tamo 34
Skandinavski mitovi
su dve reke oblaka. Zovu se Kormt i Ermt. Ako ih pregaziš ti možeš doči do izvora Urda iako su njihove reke oblaka brze i duboke.“ Posle Heimdalovih reči Tor se sklonio sa kapije mosta uznemiren i ojađen. „Jesam li ja krenuo na put da se srdim“, rekao je on, „na svoju vlastitu snagu? Na kraju krajeva, šta su za mene Urd, Norne, Kormt i Ermt? Najbolje bi bilo da se vratim natrag u Asgard.“ „Ne Tore“, rekao je Odin, „ja te molim da ne činiš takvu glupost. Preklinjem te, razmisli ponovo. Kormt i Ermt su stvoreni zbog tebe a Bifrost za nas. To je tako i ti tu ništa ne možeš. Svima će nam značiti da dođemo do Urda. Sudbinu dosežemo ili preko reke oblaka ili preko Bifrosta!“ Tada je Tor ostio kako se njegova srdžba smanjuje i kako ga ispunjava kajanje zbog onoga što je rekao. I bez gunđanja i oklevanja skočio je u dubinu užasne oblačne reke čija je tamna para zatvorila njemu vidik. Pošto više nisu mogli da ga vide, Aesiri su krenuli preko svetlucavog mosta Živahni, raspoloženi, osećali su veliko zadovoljstvo dok su se približavali izvoru. Na mestu gde su bili najčistiji oblaci dosegli su najvišu tačku mosta Tor je već bio tamo, umoran i malaksao ali još uvek smeo. Tada su svi zajedno prošli kroz vrata od čistog obiaka. O, šta su oni videli! Gledajući gore u beskonačnu visinu kroz ružičasti vazduh spazili su Igdrasilove divne grane, lisnate i meko-zelelene, kako se pružaju daleko u beskraj. Ovo snažno zemljin-drvo prožimalo je svojim korenjem čitavu zemlju. Na najvišoj grani Aesiri su spazili palatu u kojoj su živele Norne, toliko svetlu da ih je skoro zaslepila. Na susednoj grani bio je izvor Urda. Prskao je hladnom vodom po listovima Igdrasila i neprestano ga podmlađivao. Dva stara labuda kupala su se ispod izvora. Okolo su sedele Norne. Urd, Verdandi i Skuld. Sve tri su bile moćne i tvrdoglave. Jedna od njih je imala glavu pokrivenu tkaninom. Sedeći iznad površine vode gledale su sudbinu u njoj i jedna drugoj dodavale zlatne niti. Verdandi je uzimala niti u ruke i nemarno ih prela, dok joj je Skuld kidala sve što bi ona napravila. Ono što bi ostalo Urd bi dorađivala i doterivala. Niti koje je Skuld prela niko nije mogao videti. Ona nikada nije dolazila do kraja niti i obe sestre su bile umorne od njenog posla. Aesiri su stajali u gomili i gledali. Bilo je to zaista fantastično. Posmatrali su lice Urd i hranili se mudrošću. Hotimično su pogledavali lice Verdandi i tako pili gorku snagu. Zatim su hitro bacili pogled na veo koji je pokrivao Skuldino lice ali nisu ništa mogli videti. Najzad, punih srca, oni su se iskrali u tišini, jedan po jedan, otvorili vrata, prešli most i pozdravivši se sa Heimdalom, bez glasa, zadubljeni svaki u svoje misli, zaputili se kući u Asgard. Međutim, kasnije je postalo uobičajno da Aesiri putuju k Nornama svaki dan da bi saznali sudbinu.
35
Skandinavski mitovi
MEDOVINA ednoga dana desilo se da je Odin sedeo u tišini pored izvora Urda i tek uveče se popeo na „Vazdužni tron“ pritisnut teškim mislima. Otac svih želeo je da vidi palatu patuljaka i da li je ona dovoljno udaljena od ljudskog sveta. Njegovo oštro oko prodrlo je kroz planine Jotunhejma. To veče, učinilo mu se da je video suze na licima patuljaka. „Mogu li patuljci plakati“, uzviknuo je otac svih, iznenađen onim što je video. Video je kako Fialar i Gialar, patuljci koji su ubili Kvasira, kleče i suze. „Da li to oni zaista plaču“, pita se otac svih ponovo, „i da li se to oni kaju?“ Ne, to nisu bile suze. Odin je to najzad shvatio. To je bila Kvasirova krv zlatna medovina. „To su tri, to su tri plemenita napitka“, rekao je on, „Odhaerir je njegovo ime. I sada će patuljci piti taj napitak koji je život i svetlost i svet će biti preplavljen slatkoćom i srce sveta će umreti.“ Ali patuljci nisu pili napitak. Oni su samo probali po jedan gutljaj, samo kapljicu ili dve. Otac mnoštva posmatrao je kako se oni ponašaju. Fialar i Gialar i čitava armija malih tamnih lica, obešenjaka bila je nagnuta nad velikim krčazima i svi su spuštali usne na zlatnu medovinu. Smejali su se užasno, poskakivali kroz vazduh čudesnim pokretima. Zatvorenih očiju prevrtali se preko glave, izbacivali zemlju iz njihovog podzemnog doma poput besnih životinja, kotrljali se po tlu govoreći besmislene i ružne reči. Sve ovo su zakuvali Fialar i Gialar koji su sada posmatrali svoju braću koja su se polako skupljala oko njih. Fialar i Gialar su držali govor. Ostali su ih slušali otvorenih usta, stegnutih pesnica, ukočenih pogleda. Na kraju su ih nagradili gromoglasnim aplauzom. Zatim su u dugoj koloni, vođeni crnom zvezdom, naoružani, predvođeni od njih dvojice krenuli podzemnim putem ka Manhejmu s namerom da odatle krenu ka Jotunhejmu. Džin Vafthrudnir, „stari brbljivac“, koji je uvek sedeo u svojoj dvorani smišljajući teška pitanja za bogove, pogledao je ka nebu i izmenio brz pogled sa Odinom. Ali patuljci nisu marili za Vafthrudnira i Odina. Žurili su da što pre stignu do Ifinga. Ifing je bio dugačak potok koji je lenjo proticao obrušavajući se sa vrha brda ka dolini. Ni jedan džin nije bio u stanju da izmeri njegovu dubinu. To je u stvari potok koji zauvek razdvaja Jotunhejm od ostalog sveta. Kada ga je stvorio, Odin je rekao sledeće stihove. 36
Skandinavski mitovi
„Za sva vremena Na ovom potoku Nikada neće biti leda.“ Na vrhu brda patuljci su naišli na džina Gilinga koji je dremao. Oni su znali koliko je Ifing dubok i znali su da ako sada gurnu Gilinga u njega on više nikada neće moći da izađe i udaviće se. Počeli su da raspravljaju o vrednosti tog čina. „I ja sam ubio džina“, reče jedan patuljak hvalisavo. I možda, ko zna, možda su ga se Aesiri i uplašili. „To je sve zbog toga što smo pili Kvasirovu krv“, rekli su oni puni samopouzdanja. I tada su uz pomoć hiljada i hiljada malih mačeva, kopalja i štitova, otkotrljali zaspalog džina Gilinga u Ifing. Otac svih je gledao i kako su patuljci smešno poskakivali pošto su ubili Gilinga i kako su hvalili sami sebe postavljajući se iznad džinova, bogova, ljudi, sveta. „Nije za nas tako ponižavajući posao“, rekli su oni, „da trčimo ispred blistavog Skinvaksa i da stvaramo dan ljudskoj vrsti, već ćemo mi gospodariti zlatom kao bogovi.“ Ali usred ovih budalastih govora zemlja pod njima je počela da se trese i mrak se pojavio između njih i neba. Njihova radost je prestala kao da je neka čarolija pala na njih. Ispustili su oružje, šćućurili se jedan preko drugog i šaputali uplašeni. Džin Sutong, Gilingov sin, koga su patuljci upravo utopili, dolazio je u velikom besu sa željom da osveti očevo ubistvo. Patuljci su bili prestrašeni. Džin Giling je dremao i bilo ga je lako savladati, ali budnog džina, ljutog džina, oni nisu bili u stanju da savladaju. Njihova hrabrost koju su stekli pijući Kvasirovu krv, istopila se. I tako su oni dopustili da ih Sutong sve ponese zajedno sa komadom zemlje na kome su stajali. Sutong je veoma brzo došao do okeana koji je u tom trenutku bio u oseci. Spustio je komad zemlje zajedno sa patuljcima na pesak u želji da ih voda udavi kada naiđe plima. „Ovde ste“, rekao je Sutong, „i ovde će te ostati sve dok vas gladni zeleni talasi ne odnesu.“ „Ali mi ćemo se onda udaviti“, povikali su svi odjednom. Pošto im džin nije odgovarao i pošto se vratio na obalu i seo na jednu stenu, oni su se rastrčali tražeći šupljine i pećine na njihovom „ostrvu“. Brčkajući stopalima po plićaku Sutong se smejao i vikao: „Udavite se, udavite!“ Tada se patuljci okupiše i počeše šapatom da se dogovaraju šta da rade. Svaki od njih je nešto predlagao, ali pošto su govorili u jedan glas nikako nisu mogli da nađu rešenje. Tu opštu gungulu prekinuli su Fialar i Gialar. „Nebo postaje tamnije, zvezde se već pojavljuju i Skinfaksi će doći i talasi će početi da se nabiraju, čuće se hrapavi glasovi ćerki morskog kralja. Ali, zašto mi sedimo ovde brbljajući kad možemo nešto da učinimo, da 37
Skandinavski mitovi
podmitimo džina i da odemo u miru „Da, da“, vikali su smešni mali ljudi. Treba mu dati naše kape pune dragulja, ili naše mačeve ili pijuke, fenjere, ili možda da mu obećamo da ćemo mu napraviti ogrlicu od vatre sunca i cveća zemlje. Ili da mu napravimo brod nad brodovima?“ „Glupost“, rekli su Fialar i Gialar, „kako džin da koristi te stvari? Naši mačevi mu ne mogu poslužiti, on ne želi naše krampove ni lampe kada on živi među snežnim planinama a ne pod zemljom. Ne treba mu ni brod kada on može i ovako da pređe preko mora. To što vi predlažete je besmisleno. Džin voli život, on pije krv, i pohlepan je na zlatnu medovinu.“ Tada svi patuljci povikaše: „Dajmo mu naša tri krčaga sa Kvasirovom krvlju, naše čudesno piće, Odhaerir!“
Sa visokog trona Odin je čuo sve što su patuljci pričali. „Slatkoća i život, svetlost sveta su tu da zasite džinovu pohotu za hranom i krvlju to je užas za čovečanstvo“, razmišljao je Odin. U tom trenutku on nije strepeo za bogove. Džinovi nisu mogli da prodru do njih. Sutong je takode čuo razgovor koji je dopirao sa malog ostrva. „Kakva 38
Skandinavski mitovi
je vrednost tog Odhaerira koga vi toliko hvalite“, pitao je patuljke. „Odhaerir daje život, ljubav mudrost“, odgovorili su oni. „Šta“, pitao je zapanjeno Sutong. „Med i vino, kao krv bogova i mleko zemlje.“ Tada je Sutong polako podigao stenu i spustio je na kopno u trenutku kada su besni zeleni talasi prekrili mesto gde je ostrvo stajalo. Patuljci su skakali, smejali se, pevali i trčali ispred Sutonga da bi mu doneli zlatnu medovinu, Odhaerir, koja se nalazila u tri velika kamena krčaga puna do vrha. Odhaerir, duhovni pokretač. Sutong je podigao poklopce i zavirio u krčage. „Ne izgleda da ga ima tako puno“, rekao je on. „Posle svega ne znam da li treba da probam ovo. Ipak, odneću ih kući i dati mojoj ćerki Gunlod da ih čuva. Odin je dugo razmišljao posle ovog događaja. Bilo je sivo zimsko jutro u Jotunhejmu led je bio na rekama, sneg na planinama, inje je ispisalo hrapave rune po kori drveća. To je bila poruka bogovima i džinovima a ljudima je izgledalo kao glupa zimska šala. Sutong je išao svom domu teškog koraka dok je na svojim medveđim plećima nosio Odhaerir, čudesnu Kvasirovu krv, životnu snagu. Odin je čitao poruku: „Ovo je zloslutno Odine, ovo je tama. Mora li zlatna medovina da zauvek bude zarobljena u ledenoj dvorani Sutongova doma?“ U trenutku kada je Sutong dao medovinu na čuvanje njegovoj ćerci Gunlod, srce Majnhejma je zadrhtalo i postalo prazno i hladno. Odin je posmatrao sever, jug, istok i zapad, obuhvatajući tako pogledom čitavu Zemlju. „Dođite k meni“, rekao je on i dva hitrokrila gavrana doletela su do njega. Izgledalo je kao da doleću iz ničega i u trenutku oni su sa jednog mesta bili u stanju da prelete do nekog drugog. Njihova imena su bila Hugin i Munin i došli su sa krajnjih granica zemlje gde ih je Odin slao svako jutro. Svako veče im je govorio: „Ja se plaširn za Hugina Ako se ne vrati kući i još više za Munina.“ Nikada se još nije desilo da se nisu vratili. I oni su ocu svih pričali šta se dogodilo proteklog dana. Ovo veče Muninova pesma je bila tako užasna da je jedino bog mogao da je sasluša do kraja. Hugin je udarao note, jako i slatko. Kada su prenaglašene note osetile i Odinove uši on se spustio sa „Vazdušnog trona“ i krenuo da se posavetuje sa Aesirima. Postojao je samo jedan koji je Odinu mogao da da savet. A to je bio Odin lično. „Odhaerir“, počeo je, „koji je božiji dar, mora da se vrati ljudskom, zemaljskom, boravištu. Kreni Munine, kreni Hugine, tražite“, završio je Odin i sam krenuvši da traži ni sam ne znajući gde. Tako je Odin putovao dugo u pravcu Sutongove palate, kroz zavejane puteve Jotunhejma, preko oštrih i visokih stena, preko reka, kroz noć, sve dok jedno letnje jutro nije došao na livadu u zemlji džinova. Devet robova, Trolova, oštrilo je stare zarđale kose. Letnji dan je tek otpočinjao a njima težak posao. „Izgledate tužni“, obratio im se Odin i oni su počeli da mu se vajkaju kako su njihove kose stare i zarđale i kako nemaju dobar brus da ih naoštre 39
Skandinavski mitovi
kako treba. Na ove njihove reči Odin im je ponudio da naoštre kose njegovim brusom. Trolovi su oduševljeno prihvatili Odinovu ponudu i vrlo brzo su naoštrili svoje kose, tako da su sada sa lakoćom presecali vlati trave. Ali sada, kada su napokon bili spremni za rad, oni su umesto da rade počeli da se tiskaju oko Odina i da u jedan glas viču: „Daj mi brus, ne daj ga meni, meni, meni...“, derali su se tražeći od Odina da im pokloni brus. Sve to vreme Odin je mirno stajao među njima i povremeno bacao brus u vazduh hvatajući ga u padu. U tim trenutcima kada se brus nalazio u vazduhu trolovi su pokušali da ga uhvate skačući oko Odina i oslanjajući se u žurbi jedan o drugog rukama i kosama. Otac svih je gledajući ka horizontu bio veoma zamišljen. Nije znao šta da odluči. Kada je pogledao dole bio je iznenađen i žalostan. Video je trolove kako leže mrtvi do njegovih stopala pobijeni oštrim kosama jedni od drugih. „Ovo je zla zemlja“, rekao je Odin posmatrajući mrtve trolove, „i ja sam taj koji je doneo zlo“. Odin je nastavio putovanje sve dok nije došao do kuće Sutongovog brata Baugija. Kada ga je Odin zamolio da mu da prenoćište Baugi je počeo da mu se žali šta ga je tog dana snašlo. „Vidiš ovo seno prijatelju. Ja imam veliko polje na kojem ga skupljaju za mene moji robovi. Međutim, danas sam ih oko podne našao mrtve. Sada sam moram da sakupim seno a ne znam kako ću kada leto u Jotunhejmu traje tako kratko“. „Dobro“, odgovorio mu je Odin, „nisam baš nevičan radu a i ti ćeš me sigurno nagraditi kada završimo posao. Meni nije ispod časti da radim umesto devet robova“. „Šta je to što ti želiš za nagradu“, pitao je Baugi. „Zlatna medovina, Odhaerir, koju je Sutong dobio od patuljaka i koju čuva njegova ćerka Gunlod. „A to“, rekao je Baugi, „to nije tako dobro za mog žednog kosača ali ako toliko želiš imaćeš to. To je naš dogovor“. Tako je Odin radio za Baugija čitavo leto. Umesto devetorice radio je jedan. I kada je poslednje polje pokošeno i zimska izmaglica počela da se prikuplja nad Jotunhejmom, bog i džin su počeli da razgovaraju o dogovoru koji je postojao izmedu njih. „Otići ćemo zajedno Sutongovoj kući“, rekao je Baugi, „i moj brat će ti morati dati napitak koji ti toliko želiš“. Ali kada su njih dvojica došla kod Sutonga i pitali ga za medovinu, on se naljutio i nije više hteo ni reči da čuje o tome. „Ti nećeš to sam da piješ brate“, vikao je Bougi. „Ti možeš da uzmeš koliko hoćeš i kada hoćeš, dok ovaj čovek koji je radio noć i dan za devetoricu robova i nije stao, ne može da uzme ni jedan gutljaj“. „Odhaerir je za nas džinove“, besno je odgovorio Sutong“, a moja ćerka dobro čini što ga čuva od patuljaka, ljudi, utvara, heroja i Aesira. To mora biti čuvano svim snagama Jotunhejma, burnim talasima i beskrajno dubokim jamama“. Baugiju je posle ovoga postalo jasno da nema šta više da traži i predložio je Odinu da se vrate nazad i popiju po pivo. Ali Odin nije hteo da odustane od svoje namere tako lako. „Ti si mi obećao napitak od zlatne 40
Skandinavski mitovi
medovine“, rekao je on ljutito. „Ako ti ne možeš da mi ga daš onda sedi pokrej mene i gledaj u kameni zid dok ne vidiš šta i ja!“ Tako su Baugi i Odin sedeli zajedno dugo, dugo, sve dok svojim pogledima nisu napravili malu rupu u kamenu. Noću, kada je Sutong zaspao i kada je Gunlod zaspala i dok je zlatna medovina sijala u dnu pećine, Odin je gledao u pravcu Asgarda i rekao: „Uhvati me, ja sam sa tišinom Dobro napravljen oblik Ja ću stvoriti Za korist nekih stvari Mudar oblik“. I tada se mudri Asa pretvorio u crva koji se uvijajući zaputio ka maloj rupici što su je provrteli svojim pogledima Odin i Baugi. „Džinovi putevi su iznad mene Džinovi putevi su iza mene“. Samo to je još rekao i nestao je u kamenoj odaji. Čim je stupio u pećinu gde je spavala Gunlod on je uzeo svoj normalni lik. Odin je bio iznenaden kada je video tako lepu devojku-džina. Bio je iznenađen i žalostan. „Kako mogu da dopustim da zbog mene plače ako joj uzmem zlatnu medovinu? Kako da odem i da uzmem zlatnu medovinu a da ona ne bude pogođena?“ I Odin je osetio toliku samilost prema divnoj ženi da je čak pomislio da se vrati u Asgard bez medovine. Ali, to je bilo nemoguće. Odin nije smeo da se vrati bez Odhaerira. U svetlu Odinovog pogleda Gunlod se promeškoljila i otvorila oči. Ona nije znala ko je čovek ispred nje, ali kada je on upitao nju za njeno blago ona jednostavno nije mogla ništa da krije. Ustala je sa zlatne postelje, njene plave oči topile su se nežnošću letnjeg neba i ponudila je Odinu Odhaerir koji je do tada čuvala puna vere. Kleknula je ispred Odina i rekla: „Pij, jer ja mislim da si ti bog“. Odinova duša je zadrhtala kad je napitak koji donosi ljubav prošao kroz njegovo telo. „Zbog čega plačeš Gunlod? Zašto? Zar mi nisi rekla sama da uzmem tvoje blago, ti više ništa ne čuvaš. Odhaerir je samo za bogove. Patuljci su ga dali za svoje živote. Džinovi su ga izgubili zbog ljubavi a bogovi dobili zbog sveta. To je za Aesire i za ljude. To je Odinova krađa, to je Odinov dar“, završio je Odin. U međuvremenu Odin je raširio orlovska krila i poleteo sa visoke litice, gde je bio Sutongov dom, pravo ka Asgardu. Jadna Gunlod, izgubila je u istom trenutku svoje blago i Asu. Kako je bila hladna pećina u kojoj je ona sedela usamljena i tužna nakon Odinovnog odlaska. Njena svetlost je otišla, ostala je tama. Sedela je plačući na zlatnom tronu. Za to vreme Odin je leteo hitajući k svome domu. Svi Aesiri su izašli na gradske zidine da bi videli Odinov trijumfalni povratak. I zaista, uskoro su primetili dva orla kako lete ka gradu, jedan je progonio drugog. Progonitelj 41
Skandinavski mitovi
je bio Sutong koji je saznavši šta je bilo sa njegovim blagom pretvorio u orla i pohitao za Odinom. Sutong je prestigao Odina. Friga je strepela. Aesiri su gledali bez daha. Hladni džinovi i olujni džinovi došli su u gomilama da gledaju. „Hoće li se Odin vratiti među bogove“, pitali su se oni, „ili će ga Sutong uništiti“. Međutim, nije bilo potrebno sumnjati čija će biti pobeda. Odin je trijumfovao. Divna ptica letela je iznad najviše kuće i pevala pohvalnu pesmu, tako snažno da je zemlja Aesira odjekivala. „To je Odinova krađa, to je Odinov dar. To je za Aesire, to je za Aesire!“ Ove reči orile su se iz stotine grla. „I za ljude“, dodao je otac svih njegovim snažnim glasom miliona. To je za ljude.“ „Samo ako imamo dovoljno pameti da ga koristimo“, zlobno je primetio Loki. I te reči su bile uvod u nevolje Aesira koje su ih zadesile posle Odinovog povratka.
Midgard
42
Skandinavski mitovi
TOROVO PUTOVANJE U JOTUNHEJM ednoga dana krenuli su na put za Jotunhejm Tor i Loki. Vozili su se u Torovim kočijama koje su vukle dve koze. To je bila teška metalna kočija i točkovi su okrećući se stvarali zaglušujuću buku. Ta buka je bila tolika da je plašila gospođice iz Asgarda i zbog nje su one drhtale. Ali Tor je tu buku voleo i njemu je zvučalo kao najdivnija muzika. Tor i Loki su se vozili od jutra do večeri bez prestanka. Kasno u noć stigli su pred jednu veliku seosku kuću. Bilo je to jedno usamljeno mesto koje uopšte nije izgledalo gostoljubivo. No, Tor je sišao sa kočije čvrsto rešen da prenoći baš na tom mestu. Seljak koji ih je primio nije imao hrane i Tor odluči da ubije njegove dve koze i od njih pripravi večeru. Pozva i seljaka, njegovu ženu i decu da mu se pridruže u jelu. Ali pre nego što su počeli da jedu, on ih zamoli: „Nemojte da lomite kosti sa kojih ste pojeli meso već ih samo slažite na jednu gomilu“. „Zbog čega ne možemo da isisamo srž iz kostiju niti da ih prelomimo“, rekao je tiho Tialfi, seljakov sin, svojoj sestri Roski. I kasnije dok su jeli desilo se da je Tialfi držao jednu kost sa puno sočne srži unutra. „Nema nikakvog zla u tome ako je polomim“, pomislio je. „Bilo bi glupo da ne pojedem tako lepo srž“. Kada je Tor okrenuo glavu na drugu stranu on prelomi kost, isisa srž i baci komade kosti na rasprostrtu kožu gde su već ležale ostale kosti. Niko ne zna da li je Tialfi proveo nemirnu noć zbog onoga što je učinio ali ujutro on je shvatio da Torove molbe nisu bile uzaludne i dobio je lekciju koju je zapamtio za ceo život. Čim se Tor ujutro probudio uzeo je u šake svoj ćekić Miolnir i kozije kože u kojima su ležale kosti i otrčao do usamljenog mesta u šumi. Tialfi, koji ga je motrio sve vreme, sakrio se iza jednog drveta i čekao da vidi šta će se dogoditi. Tor se sagao nad rasprostrtim kožama na kojima su ležale kosti pojedinih koza i počeo da šapuće neke tajanstvene reči. Kada je izrekao i poslednje slovo Tialfi je video kako se iz čestara pojavljuju dve koze, mlade i jake. Ali tada on primeti da jedna koza malo hramlje na jednu nogu. I Tor je takođe to video. Njegovo čelo se smrklo. Tialfi je pomislio da je najbolje da pobegne daleko, daleko gde ga Tor nikada neće naći. Ali kada je još jednom pogledao Torovo lice, promenio je mišljenje, dotrčao do 43
Skandinavski mitovi
Tora, bacio se na kolena pred njega i objašnjavajući šta je učinio izvinjavao se za svoju neposlušnost. Tor je slušao i nezadovoljan gledao u daljinu „Pogrešio si Tialfi“, rekao je on izdižući se nad njim, „ali pošto si ti priznao krivicu greška ti je oproštena. Umesto da te kaznim ja ću te povesti na put i podučavaću te kako treba da poštuješ Aesire“. Roska je na ove njegove reči zatražila da i ona ide za svojim bratom i krajem dana Tor je imao još dva verna pratioca koja su ga sledila gde god bi krenuo.
Torove kočije Kočija u koju su bile upregnute dve koze nastavila je put. Tor je zajedno sa svojim pratiocima išao ka čudnoj i nepoznatoj zamagljenoj zemlji Jotunhejm. Prelazili su preko velikih planina, ponekad su išli izmedu neravnih stena, još češće kroz maglu, kroz gustu šumu. Uveče tog istog dana došli su ispred velike kuće čija su vrata bila širom otvorena. „Ovde možemo udobno da se smestimo i da prespavamo ovu noć“, rekao je Tor. Kuća je bila prazna. Bila je prostrana i sastojala se od pet soba. Večerali su u najvećoj sobi i pošto su bili suviše umorni da bi pažljivo obišli ostale odaje, legli su da spavaju svi zajedno. Ali na njihovu nesreću nisu se dugo odmarali. Uznemiriše ih čudni glasovi, stenjanje, 44
Skandinavski mitovi
gunđanje i brektanje. Ti zvuci bili su glasniji od bilo kojeg životinjskog glasa. Nešto kasnije kuća je počela da se trese tako da se čulo da je u pitanju snažan zemljotres. Tor je skočio na noge i istrčao napolje. Kada je pogledao u šumu nije mogao da vidi nikakvog neprijatelja. Loki i Tialfi su se smestili u jednom uglu sobe nadajući se da tu neće biti više uznemiravani. Tor je ostao na vratima držeći Miolnir u ruci motrio je prilaz kući celu noć. Uskoro je svanulo i Tor je krenuo dublje u šumu. Tamo je legao na zemlju i gledao ka krošnjama divovskog drveća. Tada je ugledao čudan neobičan ljudski oblik od koga je dolazio tako snažan dah da je talasao okolne krošnje. Tor se podigao i hrabro zakoračio ka ovom moćnom monstrumu da bi ga bolje osmotrio. Uskoro je stajao ispred džina koji je stajao na uzvišenju i posmatrao ga svojim zamagljenim očima, velikim kao dva planinska jezera. „Ko si ti“, pitao je Tor napeto ga posmatrajući, „i zašto praviš onako užasne zvuke i ometaš nas u spavanju?“ „Moje ime je Skimir“, odgovorio je džin strogo, „i ne treba da te pitam ko si ti. Ti si mali Asa Tor iz Asgarda. Ali, molim te, reci mi šta ćeš ti sada uraditi?“ Dok je to govorio on se sagao i podigao kuću u kojoj su Tor i njegovi drugovi proveli noć, a koja uistinu nije bila ništa veća od njegove šake. Tor je protrljao oči jer je mislio da sve ovo sanja. Zatim se malo prenuo i podigavši Miolnir fiksirao svojim pogledom džinovo lice. „Vreme je da saznaš Skimire da sam došao u Jotunhejm da se bijem i pobedim zle džinove kao što si ti. I sada sam spreman da oprobam moju snagu protiv tebe“. „Probaj onda“, povikao je sa ironijom džin. I Tor, bez i jedne reči, baci Miolnir ka džinovoj glavi. „Ha, ha“, nasmejao se džin, da li si me ti to dodirnuo listom?“ Ponovo je Tor zgrabio Miolnir, koji se uvek sam vraćao u njegovu ruku koliko god ga daleko bacio, i hitnuo ga ponovo svom snagom. Džin je podigao ruku ka svom čelu. „Ja mislim da žir pada na moju glavu“. I treći put je Tor zamahnuo ali i ovog puta džin mu se smejao iz sveg glasa. „Na drvetu je sigurno ptica čije perje pada na moje lice“. Tada, bez prethodne opomene, on je udario o šumsku stazu tako da je šuma odjeknula. „Uzvišeni Tore“, počeo je on, „daću ti mudar savet pre nego što krenem. Kada budeš stigao u Utgard ne budi tako siguran u sebe. Ti misliš veoma loše o meni, velikom čoveku, ali ti nisi mnogo veliki koliko ti misliš da jesi. Ti si vrlo loše vaspitan. Vrati se tamo odakle si i došao i budi zadovoljan što si nešto naučio o sebi na tvom putovanju kroz Jotunhejm“. „Pristojan ili ne ja dobro znam šta radim“, vikao je Tor na džina. Srešćemo se mi ponovo a tada ćemo nešto više saznati jedan o drugom!“ Džin se nije ni okrenuo da odgovori i Tor i njegovo društvo su, pošto su 45
Skandinavski mitovi
jedno vreme gledali za njim, nastavili putovanje. Pre nego što je sunce nestalo sa neba oni su izašli iz šume i u rano veče našli su se na prostranoj neplodnoj ravnici gde se nalazio veliki grad čiji su zidovi bili napravljeni od tamnog kamena. Bio je to hrapav kamen, grubo istesan, i zidine su bile tako visoke da je Tor morao da izvije glavu da bi mogao da im sagleda kraj. Kada su se približili ulazu videli su da su kapije zatvorene i puste. Međutim, prostor između šipki je bio tako veliki da je čitava družina sa lakoćom prošla između njih. Ulice grada su bile zanemele, prazne, sablasne. Koračali su ne osvrćući se ni na šta. Uskoro, došli su do visoke zgrade čija je kapija bila otvorena. „Hajdemo unutra i saznajmo šta se dešava ovde“, predložio je Tor i svi su ga poslušali. Čim su prešli prag našli su se u prostranoj dvorani. Stolovi su bili poređani jedan do drugog, kamene stolice su stajale okolo i na svakoj je sedeo po jedan džin. Svi su izgledali hladno, ukočeni kao da su mrtvi. Jedan od njih je sedeo na izdignutom tronu i Tor je pretpostavio da im je on vladar. Stoga se približio podnožju njegove stolice i, pozdravio ga. Kralj džinova ga je nemo posmatrao i bez ustajanja odgovorio: „To je, ja mislim, glupi običaj da se umornim putnicima postavljaju pitanja o njihovom putovanju. Ja i bez toga znam da si ti mali Asa Tor, mada je u stvarnosti moguće da si ti veći nego što izgledaš. Ali ovde vlada pravilo da niko ne može da sedne za sto sve dok ne izvrši neko junaštvo. I zato hajde da čujemo na koje načine ti i tvoji pratioci možete da se proslavite ovde pred nama i tako zaslužite društvo džinova“. Posle ovog govora, Loki, koji je stajao iza Tora, obazriv kao i uvek, istupio je. „Junaštvo kojim sam se ja proslavio“, otpočeo je Loki, „to je jelo i to sam sklon da učinim sa najvećim zadovoljstvom. Stavite hranu ispred mene i hajde da vidimo, da li bilo ko od vas može da završi pre mene“. „To junaštvo o kome ti govoriš je jedno od mnogih i ne treba da bude prezreno“, rekao je kralj. Tu je jedan kome će biti zadovoljstvo da se oproba protiv tebe“. „Hajde Logi, obratio se kralj jednom od svojih, „smatraj se pozvanim da se takmičiš“. Logi je bio visok, mršav, žutog lica i približavao se sporog koraka. Veliko korito sa mesom bilo je postavljeno na sredini sale. Loki je seo sa jedne strane, a Logi sa druge. Na dati znak počeli su da jedu. Svi džinovi su gledali u njih. Za nekoliko trenutaka oni su se našli na sredini korita. To je značilo da su za isto vreme pojeli jednake količine mesa. Međutim, videlo se da Loki jede samo meso a da Logi jede i kosti i meso. Tada su džinovi zaklimali svojim velikim glavama i posle kraćeg dogovaranja odlučili da Loki bude pobednik. Tada se kralj obratio Tialfiju i pitao ga šta on može da uradi. „Ja sam među mladima u mom selu pojam brzine“, odgovorio je spremno Tialfi, „i ja ću, ako se ti slažeš, pokušati da trčim brže od bilo koga ovde“. ,Ti si izabrao gospodarsko junaštvo, ali moraš biti izuzetno dobar da bi mogao da trčiš brže od bilo koga ovde!“ 46
Skandinavski mitovi
Tada on pozva vitkog mladića, čije je ime bilo Hugi i čitavo društvo na čelu sa kraljem napusti salu i pošto prođoše kroz kapiju grada, zaustaviše se na livadi. Tu se nalazila trkačka staza. Na dati znak, Hugi i Tialfi su krenuli. Tialfi je trčao brzo, brzo kao da je irvas progonjen od vukova, ali Hugi je trčao mnogo brže. Prošao je okretnicu, okrenuo se oko nje i sreo Tialfija na pola puta. „Pokušaj ponovo Tialfi“, smejao se kralj. Tialfi i njegov protivnik startovaše još jednom. Tialfi je ovog puta trčao takvom brzinom da je jedva dodirivao stopalirna zemlju, brz kao orao kad iz svog planinskog gnezda napada žrtvu u dolini. Ali uprkos takvoj brzini stigao je na cilj nešto posle Hugija. „Ti si sigurno dobar trkač“, rekao je kralj, „ali ako misliš da nam se pridružiš na gozbi moraš pokazati mnogo više. Pokušaj još jednom. Međutim, treći put Tialfi je već bio umoran, i iako je trčao najbolje što je mogao, stigao je na cilj neposredno iza Hugija. Džinovi su ponovo pogledali jedni druge i jednoglasno zaključili da više nema potrebe za daljim takmičenjem i da je Tialfi poražen. Sada je bio red na Tora i sve društvo ga je nestrpljivo posmatralo sve dok utgardski kralj nije i njega upitao koje će junaštvo da izabere. „Ja ću pokušati da pijem više od bilo koga od vas“, rekao je Tor kratko. Uistinu, on se nije ni trudio da uradi nešto vredno s obzirom na to kakvo je to društvo bilo. Kralj Utgarda je sačekao da džinovi za uzmu svoja mesta i tada je naredio sluzi da donese čaše sa pićem. Te čaše je on nazvao „čašama kajanja“, što je izgleda bilo zbog toga što su morale da se isprazne u jednom mahu. „Najsnažniji mogu da isprazne čašu iz prvog puta. Nekima to polazi za rukom iz drugog puta a nekima tek iz trećeg“, rekao je kralj Toru. Tor je gledao u čašu, dugo je razmišljao, ali pošto je bio žedan prislonio je na usne i nagao. Mislio je da će je isprazniti u jednom gutljaju. Kada ju je spustio na sto na svoje iznenađenje primetio je da je puna skoro do vrha. „Ha, ha“, vidim ja da ti čuvaš snagu za drugi pokušaj“, rugao se kralj. Bez reči, Tor je ponovo podigao čašu i počeo da pije svom snagom sve dok nije ostao bez daha i kada je spustio čašu tečnost je ostala na samom dnu, jedva ga pokrivajući. „Ako misliš da uzmeš i treći gutljaj“, obratio mu se kralj, „u opasnosti si da umreš. Pogledaj Veliki Tore, ako ti ne uspeš u tvom junaštvu, kakvo mi onda junaštvo možemo da očekujemo od vas Aesira?“ Dok je kralj ovo govorio, Tor je osećao kako bes u njemu sve više raste i pošto je dohvatio čašu nagao je iz nje i držao je tako nagnutu duže nego ikada ranije. Međutim, kada je pogledao unutra, spazio je da je tečnost i dalje na dnu. Umorno i razočarano spustio je čašu i izjavio da više ne želi da pokušava. „To je zaista iskreno rečeno“, odgovorio mu je kralj, „da Asa Tor priznaje da ne može da se nadmeće sa nama“. „Ne“, viknuo je Tor, „ja ću pokušati da ostvarim junaštvo koje ti odrediš“. „Dobro“, rekao je kralj, 47
Skandinavski mitovi
„to je igra kojom se zabavljaju naša deca. Do sada sam mislio da ti ne govorim o tome da ti ne bi pomislio da te potcenjujemo, ali sada mislim da će ti to junaštvo upotpunosti odgovarati. To je detinjasta zabava. Treba samo da podigneš moju mačku“. Dok je on to govorio u salu je uskočila zelena mačka i Tor je hitro iskoračivši ispružio šaku i obuhvatio mačku. Prvo je pokušao blago da je odigne. Kasnije je morao da steže sve jače i jače, dok se bol ocrtavao na njegovom licu. Njegovi mišići su bili zategnuti do maksimuma i na kraju kada je već mislio da neće uspeti, podigao je jednu šapu. „Baš kao što sam i mislio“, smejao se kralj dok je posmatrao lica ostalih džinova. „Svi ćete se složiti da je mačka „velika“ i da je Tor „Velika ličnost.“ „Ako ti misliš da sam beznačajna ličnost hajde neka neko od vas, ko god želi izađe i bori se protiv mene“, besno je povikao Tor. „Tačno je Tore, ja znam da ovde niko nije dostojan da se bori sa tobom ali ja zato imam staru prijateljicu Eli koja će se boriti protiv tebe. Ona je u svoje vreme pobedila mnoge bolje i hrabrije ratnike no što si ti Tore“. Istoga časa pojavila se Eli. Bila je krezuba i sasušena i Tor se kolebao da li da se uopšte bori protiv nje. Međutim, nije imao izbora. Eli je prva krenula na Tora. Tor je očajnički pokušavao da se oslobodi njenog stiska, ali nije mogao. Borio se sjajno kao pravi veliki Asa ali čudesno osećanje slabosti povećavalo se iz trena u tren sve dok se nije zateturao i pao. Na ovo, svi džinovi su skočili sa stolica i počeli da galame i tako daju oduška svom oduševljenju. Tada je ustao kralj i proglasio Eli za pobednicu. Time je iskušavanje bilo završeno. Zatim je on zamolio Eli da ode i pošto se noć već primakla pozvao je Tora i njegovu družinu da mu se pridruže za stolom. Tor je sa čudnim osećanjem zbunjenosti i poniznosti prihvatio predlog kralja kulturno i pokazao time kako i grubijan može da bude prijatan i stvori oko sebe dobro raspoloženje. U zoru, kada su Tor i njegovi pratioci napustili grad, kralj ih je lično otpratio do kapije i Tor je tek tada primetio da je on sličan Skimiru koga je sreo u šumi pre nego što je došao u Utgard. „Pođi sada Tore“ rekao mu je džin sa osmehom, „ali mi prethodno reci, da li sam ja bio u pravu kada sam ti rekao da ćeš ovde naći većeg čoveka od sebe?“ „Priznajem krivicu“, odgovorio je Tor, „ali ja sam se oslobodio krivice, da sam najbolji u svemu, pokornošću. Znam da će se u Jotunhejmu za mene govoriti da sam čovek male vrednosti“. „Neće“, povikao je džin srdačno. „Ja te nikada ne bih doveo u grad da sam znao koliko si ti zaista hrabar i moćan. Budi siguran u to. Ja ću ti reći istinu Tore. Sve ovo vreme obmanjivao sam te čarolijama. Kada si me sreo u šumi i bacio čekić ka mojoj glavi mogao sam da poginem, ali sam bio zaklonjen iza jednog planinskog vrha i ti si tvojim teškim čekićem napravio tri velike doline na toj planini. Na sličan način sam obmanuo i Lokija koji je zaista jeo veoma brzo. Logi je bio vatra koja pohlepnim plamenim 48
Skandinavski mitovi
jezikom uništava sve: Kosti, meso i korito. Tialfi je najbrži trkač od svih smrtnika koga sam ikada video, ali mršavi momak Hugi bio je moja misao. A šta može da bude brže od misli? Slično je bilo i sa tobom. Kada si pio iz roga, s druge strane se nalazio okean i kada budeš došao na njegovu obalu ti ćeš videti koliko se voda povukla. U budućim vremenima, ljudi će se čuvati da ne budu na moru kad je oseka, odnosno, Torov gutljaj“. Ono što ti se dogodilo sa mačkom takođe je prevara. To u stvari nije bila mačka. To je bila velika midgardska zmija Jormungand koji svojim monstruoznim telom obmotava čitav svet. Kada sam video da je tebi pošlo za rukom da je pomeriš, zadrhtao sam zajedno sa svim ostalim džinovima. Takođe ne moraš biti posramljen porazom koji ti je nanela stara žena Eli. Nje nikada nije bilo, niti će je biti. Ona je bila plod moje volje. Sada se moramo rastati i bilo bi bolje za tebe da više ne dolaziš ovamo“. Posle ovih reči Tor je podigao Miolnir i bio spreman da ga baci na džina svom snagom ali pre nego što je stigao da nacilja, kralj Utgarda je nestao. „Kako sam bio glup“, ljutio se Asa Tor, „da dopustim da me prevari jedan obični planinski džin“. „Ah“, začuo je glas koji je dolazio odozgo, „ja sam ti rekao da na ovom putovanju učiš da bi sebe spoznao bolje. To i jeste svrha putovanja“. Tor se hitro okrenuo misleći da je Skimir iza njega ali kada je pogledao oko sebe nije ga nigde video. Međutim, visoka prilika, dodirujući oblake i vrhove planina, videla se na horizontu kako polako gazi preko polja.
Tor (Thor)
49
Skandinavski mitovi
TOROVA BORBA SA JORMUNGANDOM I POTRAGA ZA MEDOVINOM ada je Tor pošao iz Jotunhejma ka Asgardu, put ga je naneo kroz kraljevstvo morskog kralja. Stari Aegir je priredio svečanost na koju je pozvao sve Aesire. Sa kratkog rastojanja Tor je slušao i gledao šta se dešava na morskoj obali u širokim koralnim pećinama. Bilo je to lepo za videti. Pećina do pećine protezala se duž obale, pune školjki boje svetlećeg zlata. Beli i crveni korali ukrašavali su u nepravilnim razmacima unutrašnjost svečane sale. Umna čela Aesira počivala su na uzglavlju sačinjenom od mekih vodenih ploča. Aegirove kćerke, morski talasi, žuborili su slatku muziku i uspavljivale goste. Tor je ustao i zaputio se prema pećinama. Polako šetkajući ušao je u glavnu salu i tu se sreo sa ocem Odinom. „Dobro veče sine Tore. Kakvo je bilo putovanje po Jutunhejmu?“ Torovo lice se namrgodilo „Nije baš bilo prijatno kao tebi ovde oče“. U vazduhu je mirisalo na bes i svađu. Tada je Aegir stao između Tora i Odina. Da bi sprečio neprijatnosti mudri Aegir se setio skorih događaja. „Jedna nečuvena stvar se desila u mojoj državi“, rekao je Aegir pažljivo posmatrajući sve prisutne. „Šta je to bilo“, upitao je Niord. „Od obala Jotunhejma more se vratilo četvrtinu milje i izgiedalo je kao da džinovi piju iz njega“. „Da li je to sve što imaš da kažeš oče?“ oglasila s jedna od Aegirovih kćerki koja je svirala u njegovoj kosi. „Da li je to sve što znaš o čudu koje je zadesilo tvoj dom?“ Aegir je ćutao. „Onda slušaj“ reče ćerkatalas. Aegir sede na svoje mesto i Aesiri zaustaviše dah. Ostali talasi su podigli njihove glave i osluškivali. Iz daljine je dolazilo mrgodno talasanje. „Ko to govori“ pitao je Odin. „To Jormungand govori“, odgovorio je besno Tor. „I šta kaže?“, ponovo je pitao Odin. „Kaže da nisam mogao da ga savladam“. Torovo lice se smračilo. Aegir je to primetio i pozvao je Tora da popije malo medovine i da se tako oraspoloži. Ali jao, Aeigirova medovina je bila popijena. Vrč je stajao prazan za Tirovim stolom. „Postoji džin koji živi iza burnih talasa na istoku i veoma blizu neba. Njegovo ime je Himir“, saopštio im je Tir. Aegiri su ga pogledali „On ima vrč“, nastavio je on, „koji je dubok jednu milju a sadrži dovoljno medovine za celo naše društvo“. „Ako nam Himir pozajmi samo malo mi ćemo moći da dovršimo 50
Skandinavski mitovi
našu gozbu“, dodao je Aegir. „Ali ko će ići na taj opasni put“, pitao se zamišljeno kralj mora. Tada je Tor ustao od stola i počeo da steže svoj pojas snage oko pasa. Stavio je metalne rukavice i uzeo Miolnir u ruku. „Štaa! Ponovo u zemlju džinova Tore?“, povikao je Aegir. „Zar mi nisi rekao da želiš milju dubok vrč“, upitao ga je Tor. „Ja idem da ga uzmem od Himira za tebe. Hoćeš li samnom Tire?“, upitao je Tor svog hrabrog brata. Tir je skočio sa zadovoljstvom i dva brata su krenula na put. Kada su stigli do Himirovog boravišta koje je bilo jedna grubo izdubljena pećina na obali mora, ugledali su čudesnu ženu-džina koja je imala devet glava u kojima su svetlele vatrene oči. Oči su bile raspoređene po svim delovima njenog tela tako da je nemoguće reći na čemu je ona hodala, na glavi ili nogama. Dok su Tor i Tir gledali u nju pokušavajući da odgonetnu šta je to, žena-džin je iskoračila od kućnog praga ka njima i pozdravila ih. Bila je privlačna u sopstvenom užasu. Zlatna kosa joj je padala po ramenima. Njene blage oči dobroćudno su ih posmatrale i uz reči dobrodošlice ona je ispružila ruke i uvela ih u pećinu. Tu im je ponudila jelo i piće i na kraju im rekla da se odmore dok njen muž Himir ne dođe kući. Kako je noć prolazila i vreme njegovog povratka se bližilo, ona je postajala sve tiša i zabrinutija. Na kraju je progovorila. „Ja se plašim da će moj muž biti ljut kada vidi strance u svojoj kući. Poslušajte moj savet Tore i Tire i sakrijte se iza jednog od ovih kamenih stubova. Moj muž je često mrzovoljan i nije ni približno gostoljubiv kao ja“. „Mi nemamo običaj da se sakrivamo“, primetio je Tor. „Ali vi ćete moći da izađete kad vas ja pozovem“, odgovorila je žena-džin. Tako su Aesiri uradili kako je ona predložila. Dosta kasnije, oni su čuli teške korake koji su dolazili sve bliže i bliže. Daleki ledeni bregovi su odjekivali i na kraju Himir sa praskom otvori vrata njegove pećine i ljutito uđe unutra. imao je loš dan. Ništa nije ulovio. Njegove ruke su promrzle a ledenice visile sa obraza. Čim je vatra osvetlila njegovo čelo, žena je videla u kakvom je on raspoloženju. Hitro mu je prišla, uzela njegovu ruku u svoju i sa milim izrazom na licu pričala mu o pristiglim gostima i slatkim glasom preklinjala da ih primi gostoljubivo. Himir nije odgovarao. Ali samo jedan pogled na stub iza kojeg su se krili Aesiri bio je dovoljan da se on rasprsne nadvoje i greda koju je pridržavao pala je uz tresak na zemlju. Osam kamenih vrčeva visilo je na gredi i svi su sem jednog ležali u komadima. Tor i Tir su zakoračili ka sredini prostorije. Međutim njihova bojazan zbog mogućeg sukoba bila je neopravdana. Himir ih je primio učtivo i pozvao da mu se pridruže za večerom. Za večeru su bila spremljena tri kuvana vola. Tor se bacio na jelo sa velikim apetitom i kada je pojeo čitavog vola pripremio se da odseče komad sa drugog.“Ti jedeš u ogromnim količinama“, primetio je Himir 51
Skandinavski mitovi
zlovoljno. Ali Tor je bio još uvek gladan i ustao je od trpeze tek kada je pojeo i drugog vola. Tada je Himir ponovo progovorio, besan na Tora što je ostao gladan: „Još jedan dan i ti se Tore moraš sam postarati za svoju ishranu. Ja ne mogu da izdržavam tako skupe goste“. Sledećeg jutra Himir se pripremio da pođe na ribarenje i ponudio je Toru mesto u čamcu. „Imaš li mamac za mene?“ upitao ga je Tor. „Nemam. Moraš sam sebi da pribaviš mamac“, zlobno je odbrusio džin. Tako je Tor bio primoran da zađe u džinovo stado volova i da jednom odseče glavu. „Ti nisi u stanju da nosiš toliku glavu“, prebacio mu je Himir. I zaista, glava je bila nenormalno velika a pripadala je volu koji se zvao „Slomljeno nebo“. Ipak, Tor je sa lakoćom stavio glavu na rame i spustio je na dno čamca. Zatim su uzeli po jedno veslo i zaveslali ravnomernim pokretima ka pučini. Međutim, kako su odmicali sve dalje i dalje od obale Tor je veslao sve brže i brže. Na kraju je Tor veslao takvom brzinom da je džin uskoro ostao bez daha. Zamolio je tora da više ne vesla tako brzo. „Uostalom, mi smo na mestu gde ja uvek hvatam najveće kitove“, pokušavao je da ga ubedi džin. „Ali ja želim da idemo ka otvorenom moru“, o govorio mu je Tor. „Onda ćemo biti u opasnosti Veliki Tore. Ako veslamo dalje doći ćemo u vodu ispod kojih Jurmungand“, uplašeno ga je odvraćao od njegovog nauma Himir. Tor se samo smejao i veslao. Uskoro se zaustavio i pošto je stavio volovsku glavu kao mamac bacio je u vodu. Na drugoj strani čamca Himir je lovio kitove.
Tor u borbi sa Jormungand 52
Skandinavski mitovi
Veliki Jormungand je namirisao Torov mamac i širom je otvorio svoja monstruozna usta da bi usisao veliku glavu. Međutim, zajedno sa glavom zagrizao je i udicu. Osetio je užasan bol. Počeo je da se otima tako snažno da su Torove ruke u jednom trenutku znale da budu sa obe strane čamca. Ipak Tor još uvek nije ispuštao štap i vukao je tako neverovatnom snagom da su njegova stopala probila dno čamca i potražila oslonac na klizavoj steni. Tada se iznad talasa pojavila zlobna i odvratna glava čudovišta uzdignuta poput planine. U punoj snazi svoje božanske moći, bacajući vatrene poglede na zmiju, Tor je krenuo ka njoj. Čudovište se uzdiglo i popljuvalo ga otrovom. U isto vreme Himirovi obrazi su menjali boju dok je posmatrao tonući čamac ispod svojih stopala. U divljem strahu on je dohvatio nož i presekao uže. Glava zmije je odmah počela da tone ali je Tor stigao da hitne Miolnir svom snagom kroz vodu. Tada je nastala strašna grmljavina u morskim pećinama, stara majka Zemlja se sva zgrčila i ribe su počele bežati ka dnu okeana. Zmija je izronila iznad talasa sa dubokom ranom na glavi daveći se gnevom osvete u svom srcu. Tužno i tiho Himir je krenuo kući dok ga je Tor pratio noseći čamac i vesla na leđima. Sada je svaki novi pogled na Tora kod džina izazivao pojačan bes. Nije mogao ni da zamisli da će pokazati tako malo hrabrosti u odnosu na njegovog gosta. Osim toga izgubio je čamac i zbog svega toga osećao se tako očajno dok se vraćao kući. Kada su došli u Himirovu pećinu i seli da večeraju zajedno, on je počeo da se podsmeva Toru. „Nema sumnje Asa Tore“, rekao je on, „da ti za sebe misliš da si dobar veslač i dobar ribar mada ništa nisi ulovio danas. Ali možeš li ti slomiti čašu koja je ispred tebe. Šta misliš?“ Tor je bez reči zgrabio čašu i udario njom po kamenu. Ali ne! Kamen je bio raznesen u komade a čaša je ostala u komadu. Ponovo je udario još jače po čaši kamenim stubom ali ona je i dalje stajala neoštećena. Tada se desilo čudo. Pojavila se divna žena koja je sedela i prela okrećući točak. S vremena na vreme mrmljala je stare rune i pevala sage u mekim tonovima. I sada kada je Tor stajao zaprepašten pitajući se kako to da čaša nije slomljena, njegove uši dodirnuo je ženin slabi glas šapućući mu: „Težak stub, teška stena Kamenje se lomi i stub pada Himirovo čelo sve njih lomi“. Tada je Tor dohvatio čašu i udario džina po čelu. Ovog puta čaša se razbila na sitne komade ali Himir je ostao nepovređen. „Dobro si učinio na kraju Veliki Tore, ali možeš li ti da nosiš milju dugačak krčag na leđima, šta misliš?“ Tir je pokušao da ga podigne, ali nije mogao niti za milimetar da ga pomeri. Onda je Tor dohvatio vrč za ivicu i kad je pokušao da ga podigne njegova stopala su propala kroz pod. Sa velikim naporom on je uspeo da ga podigne i stavi na glavu. Zatim je potrčao takvom brzinom da 53
Skandinavski mitovi
se činilo da sa njegovih stopala dolazi zvonjava zvona. Tako se trijumfalno vratio među Aesire i doneo vrč u Aegirovu palatu. Vrativši se na svečanost nekoliko puta je pogledao u pravcu Jotunhejma i primetio mnogoglave džinove kako sa Himirom na čelu tragaju za njim. Kao divlja životinja, pretraživao je užasni monstrum svaku šupljinu u ledenom bregu, svaki jarak, tražeći svoju žrtvu. „Iznenađenje“, kriknuo je Tor dok je podizao Miolnir iznad glave i bacio ga tri puta među džinove. U momentu svi su ostali ukočeni, hladni i mrtvi u nepravilnim razmacima duž obale. Jedan sa uzdignutim oružjem, drugi sa glavama isturenim napred, neki uspravni, neki sagnuti, svaki sleđen u poziciji u kojoj se zatekao. Tamo još uvek stoje, okamenjeni kao ogromne stene. I još uvek njihovi kameni prsti pokazuju jedni na druge i pričaju strašnu priču o Torovom podvigu i njihovoj tužnoj sudbini. „Dođite svi da uzmete medovinu“, vikao je kralj Aegir, dok je Tor spuštao na sto milju dubok vrč. I od tog vremena bilo je uvek dovoljno medovine za sve.
54
Skandinavski mitovi
FREJ rej je bio Van. Njegov otac Niord predložio je Odinu da postane učitelj vilenjacima. Odin je dao svoj pristanak i tako je Frej postao kralj i učitelj ovog malog naroda. Gde god bi Frej prošao dolazilo je proleće i sunce. Cveće je podizalo svoje glavice na zvuk njegovih koraka. Frejov topli dah činio je voće zrelim, žito žutim i ružičastim zrna grožđa kada bi kroz vinograde prolazio. Kada se vozio svojim kolima i kada je meki vetar duvao po njegovom licu vazduh se ispunjavao njegovim mirisom koji se širio saopštavajući svima, „Van Frej je stigao“, i svaki poluzatvoreni cvet bi se otvorio, a šuma i polje i brdo, rascvetali bi se u svom njihovom bogatstvu boja. Pod Frejovim uticajem divni mali vilenjaci zaboravili su na put zla kojim su ranije stupali i sa oduševljenjem su učili sve one lepe stvari kojima ih je Frej obećao učiti još na Odinovom dvoru u Asgardu. Bilo je zaista milina gledati ta mala bića kako trčkaraju oko cveća noseći u rukama mala vedra i skupljajući kapi meda sa polusnenog cveća. Po završetku svojih dnevnih dužnosti oni su se okupljali oko njihovog kralja-proleća, kao pčele oko matice, a on im je pričao o ratovima Aesira protiv džinova i o onim starim vremenima kada je on živeo samo sa svojim ocem Niordom u dalekom Noatunu i slušao talase kako pevaju pesme o dalekim udaljenim zemljama. Na taj način oni su provodili svoje vreme u Alfhejmu. Ali iako je to bio sladak život, Freja je opsedala jedna misao koju je često saopštavao svome prijatelju Skirniru. „Ja sam video mnoge stvari“, običavao je on da govori, „i putovao kroz mnoge zemlje, ali najviše što bih voleo to je da sa Odinovog „Vazdušnog trona“ samo jednom pogledam svet“. „Samo otac Odin može sedeti na „Vazdušnom tronu“, odgovorio mu je Skirnir. Ali ovaj odgovor nije zadovoljio Freja. Uskoro se Freju ukazala prilika da se popne do Odinovog trona na nebu. Bilo je to jedne tople letnje večeri kada na nebu nije bilo ni oblačka i kada je Odin sa ostalim Aesirima svetkovao u Valhali. Frej nije mogao da obuzda svoju radoznalost i kada su svi vilenjaci zaspali zaputio se ka Asgardu. Stigavši do „Vazdušnog trona“ popeo se na prstima do vrha i 55
Skandinavski mitovi
zauzeo Odinovo mesto. Bilo je tako čisto nebo i mesec se tako jako sijao da se videlo skoro kao po danu. Frej je prvo pogledao ka Manhejmu gde je polako nestajalo ružičasto sunce i gde su se ptice, cveće, životinje i ljudi pripremali za noćni počinak. Zatim je pogledao ka nebesima gde je ugledao Bifrosta kako miruje a još dalje zemlju senki na koju se nastavljao Niflhejm. Potom je okrenuo pogled ka severu i ugledao tajanstvenu zemlju Jotunhejhm. Tamo je veče rano palo ali sa visine na kojoj je on bio mogao je da vidi kretanje silueta kroz tminu. Bile su to strašne monstruozne senke i Frej ih je posmatrao uzdignut na prste. Stojeći tako opazio je veliku visoku kuću koja je stajala na brdu usred Jotunhejma. Dok je on posmatrao došla je devojka i podigla ruke da bi pritisla kvaku i otvorila vrata. U Jotunhejmu je vladao mrak. Ali kada je devojka otvorila vrata od nje je zasjala bela svetlost takvom silinom da je nebo i čitavo more iznad i oko Jotunhejma bilo prekriveno najčistijom svetlošću. Za trenutak sve je moglo da se vidi na zemlji. Ipak, Frej nije video ništa drugo do lica devojke sa uzdignutim rukama i kada je ona ušla u kuću i zatvorila vrata za sobom, tama je ponovo pala na zemlju, nebo i more tama je takode pala i na Frejovo srce.
Frej
56
Skandinavski mitovi
FREJ ŠALJE SKIRNIRA DA PROSI GERDU ledećeg jutra kada su vilenjaci ustali i došli svome kraju da prime od njega naredbe za taj dan, sa iznenađenjem su zaključili da se on promenio. „On se noćas promenio“, šaputali su vilenjaci tužno. I zaista, nije bilo onog Frejovog veselog učenja malih ljudi, na koje su oni bili navikli. Pre samo nekoliko sati sve je bilo u najboljem redu a sada je nastao haos. Vetar je prestao da duva, cveće je zatvorilo svoje latice jer on nije izdavao nikakve naredbe. Kada je izašao iz svoje sobe Frej je pred svojim očima još uvek video belo svetlo kojim je svet bio prošle noći obasjan. Njegov pogled je bio odsutan i zbunjeno je sedeo na livadi. Te večeri kada je sunce zašio nije bilo priča za vilenjake. „Budite strpljivi“, odgovarao im je Frej kada su ga oni molili da im priča. Tog dana Freju se činilo da cveće, ptice, vetrovi i reke šapću samo jednu pesmu koju on nikada ranije nije čuo. „Mi smo pravedni“, pevali su oni, „ali ništa nije poštenije od Gerde, žene-džina koju je Frej video prošle noći u Jotunhejnnu“. „Frej ima suze u očima“, saopštavali su vilenjaci jedni drugima dok su sedeli oko njega i gledali ga. Oni su mogli da plaču smo za Aesirirna i ljudima. Dakle, Mali ljudi su bili mudri i opazili su promenu koja je nastala kod njihovog kralja. Čak je njegov otac osetio promenu i poslao je Skirnira u Alfhejm da se raspita za razlog Frejove žalosti. Skirnir je našao Freja kako sedi u senci drveta a Freju je bilo veoma drago da svoju nevolju može da ispriča svom mudrom drugu, Frej je završio priču time da je beskorisno od njega tražiti da bude veseo i da uživa u letu i suncu kada je njegova draga Gerda, u koju se on zaljubio, izložena mraku i mrazu i još živi među okrutnim džinovima. „Ako je ona lepa i divna kao što si ti rekao“, odgovorio je Skirnir, „ona mora da je tužna u Jotunhejmu“. „Zašto je ne pitaš da postane tvoja žena i da dođe da zajedno živite u Alfhejmu. ,To bih ja i uradio“, žustro je odgovorio Frej, „ali ako ja pođem u Jotunhejm kroz nekoliko časova doći će svirepi džin Rime i strahovitom zimom navaliti na Alfhejm. Sav posao koji je urađen za ove godine biće uzaludan. Sve će biti zavejano u jednoj noći i jadni ljudi će ujutro tražiti u snegu zrnevlje kojim su zasejali svoja polja“. 57
Skandinavski mitovi
„Dobro“, odgovorio je Skirnir, „ja nisam ni jak ni lep kao ti, ali ako mi daš mač koji ti visi o boku ja ću krenuti na to teško putovanje u Jotunhejm. Govoriću o tebi o Alfhejmu tako lepo da će Gerda odmah pristati da dođe i živi ovde sa tobom“. Međutim, Frejov mač je bio poklon i on je znao vrlo dobro da ne treba da daje taj poklon, ili da veruje u bilo čiju ruku osim svoje. Osim toga, kako je mogao da očekuje od Skirnira da rizikuje sve opasnosti Jotunhejma bez ikakve nadoknade ili nagrade osim ako mu ne pokloni čarobni mač. I zar treba o tome misliti kada on treba, za tu cenu, da vidi svoju dragu Gerdu. U tom momentu on nije bio načisto šta da radi. Ali osećaj ljubavi je preovladao i on je otkopčavši svoj opasač spustio mač u Skirnirove ruke. Tada se okrenuo zlovoljnog izraza lica i posle nekoliko koraka spustio se na mahovinu pod jedno drvo. „Ti ćeš putovati mnogo dana“, rekao je Skirniru žalosno, „a ja ću biti usamljen i ucveljen“. Skirniru je takođe bilo krivo zbog Frejove tuge i on je razmišljao šta da uradi. Žurno se pozdravio sa Frejom i pripremio za polazak. Ipak, pre nego što je otišao sišao je sa brda i u obližnjem potoku video odraz Frejovog lica u vodi. Uprkos Frejovoj žalosti njegovo lice je i dalje izgledalo divno, kao drveće obasjano suncem i Skirniru pade na um pametna zamisao. Prišunja se Freju i veštim pokretom ukrade sliku sa površine vode. Tada je pričvrstio pažljivo na dno svog roga za piće i skrivajući ga ispod ogrtača uzjahao je konja i krenuo pravo za Jotunhejm. Bio je siguran u sebe i u uspeh svoje misije, jer je za pasom nosio mač-bez-premca da njime pobedi svakog džina i sliku-bezpremca da njome pridobije Gerdu.
Skirnir
Skirnir i Gerda 58
Skandinavski mitovi
SKIRNIR NAGOVARA GERDU NA SASTANAK SA FREJOM uća Gimira, Gerdinog oca, nalazila se usred Jotunhejma, pa nije teško zamisliti kakve su sve teškoće čekale Skirnira na putu. Međutim, on je bio veliki heroj, jahao je strašnog ratnog konja a imao je i čarobni mač. Ali, kada su konj i jahač došli do prepreke od plamena koja je opasivala Jotunhejm, jeza im je prošla kroz tela. „Ja i ti moramo da pređemo preko plamenog zida i da nastavimo put prema ledenim planinama gde nas čekaju džinovi“, rekao je Skirnir svom konju. „Ili će nas oni uništiti ili ćemo se vratiti nazad nakon uspešno urađenog posla“. Tada pomilova svoga konja, dodirnu ga rukom po kopitu pa u jednom skoku preskoči plamen i doskoči na smrznutu zemlju. Prvih dana putovanja išli su kroz šumu ledenih džinova koji su ubijali hladnim dahom i oštrim dodirima. Zatim su prošli kroz boravište mnogoglavih konja i mnogoglavih grabijivih džinova-monstruma, užasnih za videti. Skirnir je sakrio lice u ruke, a konj je poleto. Naveče trećeg dana oni su se približili Gimirovoj kući. Skirnir je jašući obišao devet puta, jer na kući je bilo dvadeset vrata a Skirnir se trudio da nađe ona prava na koja se ulazi. Međutim, odvratni troglavi psi čuvali su sva vrata. Na svu sreću ugledao je pastira i pitao ga kako s može ući u Gimirovu kuću i videti njegovu vatrenu kćer Gerdu. „Jesi li ti osuđen na smrt ili si ti već mrtav čovek kada hoćeš da uđeš u kuću u kojoj živi Gerda i iz koje nema izlaza?“ „Moja smrt je određena i ona će doći određenog dana“, odgovorio je Skirnir i njegov čvrsti glas razlegao se šumom. Taj glas je dopro i do ušiju Gerde koja je sedela u svojoj sobi okružena služavkama. „Kakva je to buka što dopire do mene“, upitala je ona svoje služavke. Zemlja se zatresla od tog glasa i kuća je zadrhtala. Tada jedna od devojaka pogleda kroz prozor. „Vidim jednog čoveka“, saopštila je Gerdi. Sjahao je sa konja i hrabro ga napasa ispred vrata“. „izađi napolje i krišom ga uvedi“, naredi joj Gerda. „Moram ponovo čuti njegov glas koji je slađi od zvonjave zvona“. Služavka je nečujno otvorila vrata, da je ne bi čuo Gimir koji je sa još sedam džinova pio medovinu u svečanoj hali, i pozvala prstom Skirnira da dođe. On je shvativši njen gest, ušao u kuću i pratio je sve do vrata Gerdine 59
Skandinavski mitovi
sobe. Kada je ušao unutra svetlost njenog lica pala je po njemu. „Jesi li ti sin nekog Aesira, nekog Alfa ili nekog mudrog Vana? I zašto si došao kroz plamen i sneg da me posetiš?“ Tada je Skirnir zakoračio ka njoj, kleknuo pokraj njenih stopala i počeo da joj priča o Freju, Alfhejmu i o svim lepim stvarima koje se tamo odigravaju. Gerda je slušala i on je osećao veliko zadovoljstvo dok je gledao u lice i pričao. Ali ona nije mogla da razume dosta od onog o čemu joj je on govorio. Skirnir joj je obećao da će joj pokloniti jedanaest Iduninih zlatnih jabuka ili magični prsten Draupnir ako ona bude pošla sa njim. On nije shvatao da je uzaludno nekome pričati o divnim stvarima ako taj to u životu nije video. Gerda se na svaki predlog samo osmehivala, baš kao vila iz bajke. Kasnije je Skirnir počeo da se ljuti. „Ako si toliko detinjasta devojko da veruješ samo u ono što vidiš i nikada ne razmišljaš o Aesirima, onda te žalim i izjavljujem da mrak treba da te prekrije i da trebaš da živiš sama na orlovskoj planini. Užas treba da te ispuni a plač da bude tvoja sudbina. Ljudi i Aesiri treba da te mrze a ti treba da budeš osuđena da živiš zauvek sa ledenim džinovima u čijim ledenim rukama ćeš se sasušiti kao drač na krovu kuće!“ „Otmeno“, odgovorila je Gerda, okrećući svoju predivnu glavu i uzdišući. „Jesam li ja kriva? Ti si toliko govorio o Aesirima o kojima ja ništa ne znam a kako bi uopšte mogla da znam kada sam čitav svoj život provela ovde među džinovima!“ Posle ovih reči Skirnir je ustao i spremio se da ide, ali ga je Gerda pozvala da sačeka. „Ti moraš popiti čašu medovine“, rekla je ona, u znak sećanja na tvoje slatkogrmeće reči“. Skirnir je sa radošću uzeo rog iz njene ruke, popio medovinu, i spretno zamenivši njen rog sa svojim spustio je u njenu ruku svoj u kome je bila Frejova slika. Skirnir je netremice posmatrao Gerdino lice. Ona s osmehivala dok je gledala Frejov divni lik. I što ga je duže posmatrala sve je slađi bivao njen osmeh i kada je ponovo pogledala u Skirnira na njenom licu se očitavala ljubav. Mnoge stvari su joj postale jasnije i ono što pre nije razumela postalo joj je jasno. Skirnirove reči nisu bile izmišljotina. Sad je mogla da veruje u Aesire i u sve divne stvari vezane za njih. „ldi nazad svome gospodaru i reci mu da ćemo se sresti za devet dana u šumi Bari“. Čuvši njene poslednje reči Skirnir se na brzinu spremio, pošto bi svako duže zadržavanje u džinovoj kući moglo da bude kobno po njega. Zadovoljnog srca uzjahao je svog konja i odjahao iz Jotunhejma.
60
Skandinavski mitovi
ŠUMA BARI ada se Skirnir vratio u Alfhejm i saopštio Gerdin odgovor Freju razočarao se videvši da se Frej uopšte nije razveselio. „Devet dana“ očajavao je Frej, „kako da čekam devet dana?“ „Jedan dan mi je dugačak, tri dana su još duža ali devet dana je kao godina!“ Skirnir i stari Niord smejali su se ovakvom Frejovom razmišljanju. U međuvremenu, Freja i ostale mlade dame iz Asgarda doputovale su u Alfhejm čim su čule da se Frej zaljubio, da ga uteše i da čuju hoće li biti svadbe. Naravno, trebalo je pripremiti svadbu. „Dragi Frej“, rekle su one, „to će biti nešto fantastično“. „Ti si potpuno loše shvatio rok od devet dana. To je premalo da bi se pripremili pokloni mladencima i gozba za zvanice. Nisi ni svestan koliko posla treba da obavimo. Moraćemo čitav Alfhejm da okrenemo naglavačke“. Posle ovih njihovih reči Frej je ljut na sebe ustao sa svog ležaja razmišljajući: „Kada sve asgardske dame mogu da dođu, same, bez poziva, u želji da mi pomognu, kakvo onda ja imam pravo da stavljam bilo kakve primedbe“. U toku tih devet dana nikada nije bilo više uzbuđenja u Alfhejmu Vilenjaci su zapostavili svoje uobičajene dužnosti i trčali su kroz gajeve, zavirivali u rupe u zemlji, ulazili u čašice cveća, uvlačili se u prazne kućice puževa, sve u nadi da će naći dostojan poklon za Gerdu. Neki su krali sjajnu toplinu vila i od nje tkali ogrlicu. Drugi su gurali rubin i spremali se da ga stave u žirovu čašicu da ga Gerda tako popije. Neki su lovili leptire i od njihovih krila pravili lepeze. Kada je osvanuo deveti dan sav posao oko priprema svadbe bio je završen. Frej je zajedno sa svojim vilenjacima otišao u šumu Bari. Aesari su ga takođe pratili i organizovali su nešto kao svadbenu povorku. Prvi je išao Frej u svojim kočijama noseći u ruci svadbeni prsten Draupnir, čarobni prsten o kojem su ispričane mnoge priče. Sledili su ga Odin i Friga sa svojim svadbenim darovima, brodom Skidbladnirom u koji su mogli stati svi Aesiri. Iza njih išla je Iduna noseći korpu sa jedanaest zlatnih jabuka na glavi. Za njom su išli parovi bogova i boginja noseći svaki svoje poklone. Svuda oko njih poskakivali su vilenjaci, mučeći se pod težinom svojih darova. Nijedan poklon koji su oni nosili nije bio veći od bebinog prsta. Pevajući i smejući se oni su išli u šumu dok se miris letnjeg cveća širio 61
Skandinavski mitovi
svuda oko njih. Čitava zemlja je mirisala na svadbeni dan Freja i Gerde. Kada je sve bilo gotovo i kada su svi otišli kućama a mesec hladno zasijao po šumi činilo se da Vaniri govore jedni drugima: „Odin je dao oko za mudrost i to je dobro uradio“, javio se jedan glas. „Frej je dao svoj mač radi velike ljubavi što je takođe dobro urađeno sve dok sunce sija. Ali kada Ragnarok dođe i zasvetli poslednji dan, i kada sinovi Muspela dojašu i krenu u poslednju borbu, da li će onda biti dobro što će Frej biti nenaoružan?“
Povorka Aesira
62
Skandinavski mitovi
OGRLICA BRISINGAMEN ada je Frej postao kralj i učitelj vilenjaka i otišao da živi sa njima u kraljevstvu čije je ime bilo Alfhejm, njegova sestra Freja ostala je u Asgardu. Ona je živela u palati koju Aesiri izgradili za nju Folkvangu. U ovoj palati bila je divna dvorana Sesrimnir u kojoj je Freja primala goste i u kojoj su svi živeli u izobilju. Svi su voleli da gledaju njeno lepo lice i slušaju njenu opčinjavajuću muziku kojoj nije bilo ravne u čitavom svetu. Freja je imala muža po imenu Odur koji je bio jedan od besmrtnih i koji je izdaleka došao da bi se njom oženio. Bila je ponosna na njega i često je pričala asgardskim gospođama i gospođicama o svojoj neizmernoj sreći. Mnogi od njih su mislili da je ona vrlo srećna osoba dok se kod drugih primećivala mala doza ljubomore. Friga ju je uvek opominjala da ne bude tako tašta da ne bi žalila svoju sreću kada je sustigne iznenadna nesreća. Međutim, sve je išlo glatko dugo, dugo vremena. Freja je upravljala veselim životom ispunjenim srećom. Ali, jednog dana, jednog nesrećnog dana, Freja, ta predivna Vana, krenula je iz Asgarda u Alfhejm. Želela je da se sretne sa svojim dragim bratom koga nije videla dosta dugo i koga je želela da pita za veoma važan savet. Povod za to bio je jedan događaj koji se nedavno odigrao u Valhali. U Valhali je pripremano veliko, slavlje i bili su pozvani mnogi poznati bogovi i heroji. Došli su Aegir, Heimdal, Niord sa svojom ženom Skadi, i mnogi drugi. Takođe su bili pozvani Freja i Odur. „Svi će biti lepo obučeni“, žalila se Freja Oduru, „a ja nemam nikakav nakit da stavim na sebe“. „Ali ti si mnogo lepša nego bilo ko ovde Freja“, odgovorio joj je Odur. „Neće svi razmišljati poput tebe Odure i ako se pojavim u Valhali bez nakita ja ću za vreme gozbe morati da gledam u zemlju“. Tako govoreći pozdravila se sa Odurom i zaputila ka Alfhejmu. Nekoliko dana kasnije, posle bezuspešne potrage za Frejom. neprestano razmišljajući o haljini koju će obući i o nakitu koji će staviti na sebe. Freja se neosetno spustila pod zemlju, ušavši u pećinu u kojoj su živela četiri patuljka. „Gde sam ja?“, pitala je Freja samu sebe, pošto je svuda oko nje vladao mrak. Išla je sve dublje i dublje zalazeći između visokih kamenih 63
Skandinavski mitovi
zidova i ispod vlažnog svoda pećine. „Ovo je sigurno Svarthejm, ali nije tako strašno iako sunce ovde ne dopire ipak nije potpuni mrak“. I zaista, nije bio mrak zbog toga što su se tako daleko od nje sedela četiri patuljka koji su na svojim glavama nosili kapu sa lampom. Njih četvorica su posle teškog rada, kopanja dijamanata, seli da se odmore i pošto su primetili Freju približili su se bliže jedan drugom i počeli nešto da savijaju pri tom brbljajući i praveći grimase. Freju je interesovalo da vidi šta to oni rade i polako se prikradala. Oprezno se prikradala sve dok nije došla iznad njihovih glava i oprezno pogledala u njihove ruke. Ono što je videla bilo je fantastično, čudesno. Freja se povukla unazad skoro oslepela.
Ogrilica Brisingamen
Videla je ogrlicu Brisingamen i istog trenutka u njoj se javila neverovatno snažna želja da je poseduje i da je uvek u svakoj prilici nosi oko vrata. „Život mi bez Brisingamena ne znači ništa“, razmišljala je ona. Patuljci su se podgurkivali i namigivali jedni drugim. Onda su eksplodirali od smeha, tako snažno, da je njihov zvonki smeh dugo odzvanjao po hodnicima pećine, razlivajući se do njenih najudaljenih odaja. Freja je još jednom pogledala Brisingamen, ispružila ruku, dohovatila ogrlicu i potrčala kao nikada pre ka izlazu. Veoma brzo je stigla na površinu zemlje i uspela se na malo brdo prikriveno kratkom travom. Tu je sela i okačivši ogrlicu oko vrata posmatala svoj odraz u maloj barici pokraj njenih nogu. Sa srcem koje je klicalo od sreće okrenula se ka Asgardu i krenula na put. Osećala se 64
Skandinavski mitovi
divno i mislila je da je sve u najboljem redu. Ali, nije bilo tako. Vrativši se u Asgard i došavši u svoju palatu Folkvang, odmah je potražila Odura da bi mu se pohvalila novom ogrlicom. Uzalud. Odura nije bilo. Nije ga našla ni u jednoj sobi. Onda se zaputila napolje ne bi li ga tamo našla, ali i to je bilo uzaludno. Odur je jednostavno nestao. Zurila je čežnjivo, tužnim očima u lice svakog gosta, ali lice koje je toliko želela da vidi, nikako nije bilo. Odur je zauvek otišao domu besmrtnih. Brisingamen i Odur nisu mogli da žive zajedno. Freja to nije znala. Ona nije shvatala zašto je Odur otišao. Njoj je jedino bilo jasno da on nije u palati i samo je kršila prste kvaseći svoje dragulje toplim slanim suzama. Dok je ona tako sedela i plakala, sve gospođe i gospođice Asgara prošle su pokraj nje na putu za Valhalu i gledale u nju. Neke su joj rekle jedno, neke drugo, ali joj nijedna nije rekla ništa ohrabrujuće ili svrsishodno. Friga je prošla poslednja. Podigla je njenu glavu i govorila joj nešto o lepoti, ponosu i tome slično. Sve te reči su pogodile srce mlade Vane i ona je naglo skočivši potrčala tronu na kojem je sedeo otac Odin. Pošto je pala na kolena pred njim rekla je: „Oče Aesira poslušaj moju tugu i plač i nemoj mi okrenuti leđa. Tražila sam u palati i Asgardu ali nisam mogla da nađem Odura Besmrtnog. Pusti me oče Odine, molim te, da pođem za mojim dragim u potragu, kroz vazduh preko mora, sve do granica Jotunhejma“.
Friga (Frigga)
65
Skandinavski mitovi
FREJINA POTRAGA ZA ODUROM ačke su jurile pripijajući meke šape o zemlju vukući bez šuma Frejinu kočiju. Tom kočijom ona je obišla sve gore i doline, sve planine, svaki kutak sveta, plačući gde god je došla. Zlatne suze su klizile niz njene pepeljaste obraze i izgledale su kao male sunčane reke koje su nosile u sebi lepotu cele zemlje. Na svom putovanju ona je stigla i do najveličanstvenijeg grada na svetu. Dok se vozila ulicama posmatrala je kuće pokraj puta. „Nijedna nije dovoljno dobra za Odura“, mislila je Freja dok je posmatrala te male sirotinjske kuće. Zato je rešila da ode do kraljeve palate i da se tamo raspita za svog muža. „Da li je ovde Odur?, pitala je čuvara kapije. „Da li Odur Besmrtni živi na ovom dvoru?“ Čuvar kapije je podigao glavu i odgovorio joj da njegov gospodar nikada nije čuo za takvu osobu. Tada je Freja krenula od kuće do kuće, kucajući na svaka vrata, i pitajući za Odura. Ali niko u tom veličanstvenom gradu nije čuo za njenog muža. Svi su odgovarali: „Ne, nije tu, ne znamo“, i buljili su u nju. Noću, Freja je otišla izvan grada i sela na obalu jezera. Kada se na nebu pojavio mesec kraljica noći je na površini vode videla brižno i lepo lice. Brisingamen se reflektovao o površinu vode i njegove boje presijavale su se kroz male talasiće na jezeru. Sedela je tako na obali okružena zvezdama sve dok nije zaspala. I tada se jedna tamna prilika prikrala k njoj. Ta prilika je sela pored nje, uhvatila njenu glavu u svoje ruke i počela nešto da joj šapuče. Bio je to Loki. „Ti si bila potpuno u pravu kada si otišla u Svarthejm da tamo nađeš nešto za sebe. Bilo je veoma mudro od tebe što si svu svoju pažnju posvetila haljinama i nakitu, a ne Oduru. Pošla si pod zemlju i našla Brisingamen. Tada je Besmrtni otišao na put. Ali zar nije Brisingamen bolji od njega? Zašto plakati Frejo? Zašto tugovati toliko?“ Freja je stenjala pokušavajući da okrene glavu koja je bila između Lokijevih šaka i izgledalo je kao da nešto ružno sanja. „Brisingamen me je doveo dole“, plakala je ona u snu. Njeni prsti stezali su ogrlicu poptuno nesvesno. Tada gromoglasni smeh odjeknu iz pećine gde su živeći četiri patuljka i zemlja na kojoj je ona spavala zatrese se. Freja je nastavila da 66
Skandinavski mitovi
spava dok se Loki nečujno udaljio. U rano jutro mlada Vana se spremila da nastavi putovanje. „Brisingamen je lep“, zaključila je dok je posmatrala svoje iznureno lice u jezeru. „Brisingamen je lep ali je Odur još lepši“. Posle ovog zaključka Freja je krenula dalje. Proputovala je mnoge gradove, sela i naselja, pitajući svakoga da joj kaže nešto ako zna o Oduru Besmrtnom. Ali na celom svetu nijedan čovek nije mogao ništa da joj ispriča o Oduru. Na kraju, njena kočija je pošla ka severu i uskoro je bila na granici Jotunhejma. Tamo je Freja stala. Ispred nje se prostirala Jarnvid Metalna šuma, stanište džinova, čija su visoka stabla, crna i ogromna, pokušavala da svuku nebo dole svojim metalnim kandžama. Na ulazu u šumu sedela je Metalna veštica leđima okrenuta ka dubini Jotunhejma. Jarnvid je bio pun sinova i kćeri Metalne veštice. To su bili vuci, lisice i mnogoglave proždrljive ptice.
Freja stavlja ogrlicu Brisingamen „Na istok! Na istok“, graktao je gavran iznad Frejine glave dok je ona izlazila iz kočije. „Na istoku metalne šume Jedan starac sedi“. 67
Skandinavski mitovi
Freja se približavala veštici koja se svađala sa svojim sinovima vukovima i kćerima kragujima koji su joj odgovarali iz šume iza njenih leđa, vrišteći i krešteći s vremena na vreme. To je bila tako užasna graja da je Freja počela da se plaši. Prišla je staroj veštici suzbijajući strah i rekla joj tiho: „Možeš li mi reći stara majko gde je Odur? Jesi li ga videla ako je prošao ovim putem?“ „Ja ne razumem nijednu reč od toga što ti govoriš“, odbrusila je veštica, „ja nemam vremena da ga traćim na glupa pitanja“. Veštičine reči udarile su kao bodež u Frejino srce i ona nije imala dovoljno snage da se pokrene i da uđe u kočije, već je tako stajala ne znajući šta joj je najbolje da uradi. „Bolje ti je da ideš“, savetovala ju je veštica. „Nemaš nikakve koristi od stajanja i plakanja“. Bila je to stroga žena i mrzela je suze. Onda je Freja ponovo sela u svoje kočije i krenula zapadno na dug put ka širokoj, bezgraničnoj zemlji, gde je ležala nepristupačna šuma i gde je vladala tišina. Ona je znala da tamo živi ćutljivi Vidar koji nije našao nikakvo zadovoljstvo u veselom asgardskom životu i dobivši Odinovu dozvolu da ode iz Asgarda povukao se na to mesto. „On je jedan od Aesira i možda će on moći da mi pomogne“, tešila se Freja. Njena kočija kotrljala se barušnastom zemljom, bio je sumrak i ona više ništa nije videla ali je još uvek išla sa stalnom nadom da će naći mesto gde Vidar prebiva. „Šuma Begrovn sa granama I visokom travom Oduvek je bila Vidarovo stanište“. Vidar je sedeo čvrst kao hrast i ćutljiv kao noć. Duga trava je rasla kroz njegovu kosu, grane drveća su prolazile kroz njegove oči, uši su mu bile zaklonjene mahovinom a kapi rose su mu se presijavale po bradi. „To je neverovatno. Zar sam ga zaista pronašla?“ Freja se spustila na travu pored Vidara i pitala ga: „Vidare, reci mi, da li se Odur sakrio iza ovog gustog drveća?“ Vidar je ćutao. „Ili možda on luta prostranstvima zapadne zemlje?“ nastavila je Freja sa pitanjima. Vidar joj nije odgovarao samo je bljesak njegovog lica padao na Frejino zabrinuto lice, kao sunčevi zraci kada se prelamaju kroz šumu. „On me sigurno nije čuo“, rekla je Freja u sebi približivši mu se kroz grane koje su ga okruživale. „Vidare“, povikala je, „je li Odur ovde?“ Ali Vidar nije mogao ništa da joj kaže. On je bio nem. Tada je Freja sakrila lice u krilo i gorko plakala dugo, dugo. „Bože“. grcala je, „ni on nije ništa bolji od Metalne veštice kada treba da pomogne u nevolji!“ Zatim je popravila neurednu haljinu, zabacila kosu i otrčavši u kočije nastavila potpuno skrhana svoje putovanje.
68
Skandinavski mitovi
KRALJ MORA I NJEGOVE KĆERI reja je na kraju dospela kod mudrog kralja mora. U njegovom kraljevstvu svoje je bilo divno i zapadno nebo je izgledalo kao ogromno grimizno cveće. Vetar nije komešao okean i samo su mali ružičasti talasi žuborili hitajući ka obali a zvučali su kao osmesi mladog džina koji se igra. Aegir, stari morski kralj ležao je na leđima u plićaku, dok mu je hladna voda zapljuskivala grudi i slušao mrmljanje devet malih talasa. Tih devet talasa su bile njegove kćerke. One i Aegir su razgovarali o najnovijim događajima koji su se odigrali u morskim dubinama. Iako je Aegir izgledao strašno, olujno i snažno, bio je drag poput malog deteta. Njegova žena Ran, ćerka džina, bila je svirepa. Imala je običaj da potapa brodove i da proždire sve koji bi pali u vodu. Freja je dugo lutala obalom sve dok u daljini nije videla Aegira kako leži u plićaku. Kada je prišla bliže mogla je da čuje razgovor koji je vodio sa svojim ćerkama. „Kakva je sudbina Freje?“, pitao je on i prva ćerka-talas je odgovorila. „Freja je lepa mlada Vana koja je bila nekada srećna u Asgardu. Aegir je ćutao i pustio svoje ćerke da nastave. „Ali ona je napustila Odura, svoju besmrtnu ljubav“. „Ona je otišla u pećinu patuljaka“. „Tamo je našla Brisingamen i ponela ga sa sobom“. „Ali kada se vratila u Folkvang, svome domu, videla je da Odura nema“. „Zato što je lepa Vana više volela sebe nego besmrtnu ljubav“. „Freja nikada neće biti ponovo srećna, jer se Odur nikada neće vratiti“. „Odur neće doći sve dok svet bude postojao“. „Odur se neće vratiti niti će Freja prestati da plače“. Freja je pažljivo slušala čitav razgovor i kada je čula poslednje reči počela je da krši ruke i plače. „O, oče Aegire! Dolaze veliki talasi. Dolazi iznad mudrog mora talas za talasom i udar po mojoj duši!“ I uistinu je izgledala da su njene reči u stanju da utiču na okean. Talas za talasom uzdizali su se visoko i govorili: „Ran je bacila svoju mrežu i počinje njen krvavi lov“. Nebo se natuštilo. Uz buru, primicala se noć. Stari Aegir je ćutao. Freja je ležala na pesku i tamo je ostala sve dok je njena ćerka Siofna nije na 69
Skandinavski mitovi
svojim rukama odnela kući. Posle ovog događaja divna Vana je živela u svojoj palati Fokvangu, sa prijateljima i sestrama, bogovima i božicama, ali Odur se nije vratio niti je Freja ikada prestala da plače.
Freja
70
Skandinavski mitovi
IDUNINE JABUKE vi lugovi i bašte oko Asgarda, a bilo ih je mnogo, nisu bili ništa prema lepoti jednog gde je Iduna, žena Bragijeva, živela. Njen vrt se nalazio na južnoj strani brda nedaleko od Gladshejma i nosio je ime „večno mlad“, zato što u njemu ništa nije niti starilo niti trulilo. Drveće je uvek bilo svetlo zeleno, baš onako kako izgleda živa ograda u proleće. Cveće je bilo poluotvoreno i na vlatima trave su se presijavale kapi rose. Veseli vetrić igrao se po vrtu ceo dan i njihao napred nazad glavice cveća. Ptice su u horu pevale: „Nikada umoran Nikada star“. Iduna, gospodarica dvorišta, stupala je sa radošću između mekog cveća i veselih raspevanih ptica. Ona je bila tako lepa da kada bi zvala golubove da dođu do nje na obalu jezera, ribe nisu htele da se pomeraju da ne bi pokvarile njen lik u vodi. Kada bi ispružila svoje duge ruke da nahrani labudove, činilo se da su joj belje od vodenog ljiljana. Iduna nije nikada napuštala svoj gaj a uveče su joj uvek dolazili gosti. Njen muž Bragi ih je zabavljao pričajući im priču koja nije imala kraja. Večernjim sedeljkama prisustvovali su često svi bogovi i heroji. Tada bi svi hvalili njen vrt a njoj bi bilo milo da to čuje. Međutim, posle kraćeg razgovora Iduna bi ustajala i donosila iz jednog udubljenja zlatni kovčežić iz kojeg bi nudila svojim gostima da uzmu zlatne jabuke pre nego što krenu kućama. I stvarno, Iduna nije nikada razočarala. Niko od nje nije nikada otišao a da nije dobio zlatnu jabuku. Idunine jabuke su bile nešto najčudesnije na svetu. Čim bi neki od heroja počeo da oseća umor ili malodušnost ona bi mu dala jabuke i to bi ga učinilo jakim, energičnim i punim volje za životom. Toliko su bogovi i heroji bili privrženi ovim jabukama i toliko silno su im bile potrebne, da nisu išli na put bez jedne ili dve koje bi im umornim vraćale snagu. Iduna je ove jabuke davala bez ikakvog straha da će se njene rezerve istopiti. Jabuke su se obnavljale na tajanstven način u kovčežiću. Ona nikada nije videla kako se jabuke obnavljaju ali je svim srcem želela da ih ujutro vidi, sveže i okupane rosom, kao da su tek ubrane sa drveta. 71
Skandinavski mitovi
Jednog prolećnog jutra kada je Iduna vadila jabuke iz kovčežića, dođoše joj na vrata nekolicina bogova. Hteli su da pođu u Jotunhejm u nadi da će uspeti da savladaju zloglasne ledene džinove. Bili su to Odin, Loki i Henir. Kada su dobili voćke oprostili su se od Idune i njenog zelenog luga i krenuli na put. Iduna je ostala sama na pragu vrta, jer je Bragi takode otputovao da bi se malo odmorio od pričanja beskrajne priče. Nedugo posle njihovog odlaska ona je krenula u šetnju duž malog potoka. Nakon kraćeg hodanja odlučila je da sedne na jedno suvo mesto. Gledala je u vodu. Na površini potoka odsijavao se mali oblak. Iduna je gledala u nebo i brojala oblake. Nešto kasnije, jedna čudna figura, krupna šiljatih kandži, vatrenog pogleda, sela je na granu iznad nje i posmatrala je. Iduna je pogledala u vodu. Lice joj se sledilo. Na površini potoka je videla odsjaj groznog bića i uplašeno je pogledala u pravcu gde je ono sedelo. Tada se to biće pokrenulo, vinulo se u vazduh i polako nestalo u nebeskim visinama. Uskoro je mogla da primeti kako iz njegovih krila počinju da ispadaju crna pera i nošena vetrom lebde ka njenom vrtu. Dok se ta gomila približavala gaju Iduna je oprezno motrila pokušavajući da odgonetne šta je to. A zatim je na svoj užas primetila da ta pera imaju dva krila i glavu i bilo joj je jasno da su to insekti, koji nikad ranije nisu bili viđeni u Asgardu, došli da unište njen vrt. Iduna je potrčala ka vrtu, borila se protiv njih, hrabro i požrtvovano. Ipak, jedan crni insekt dogmizao je ispod nabora njene haljine i svio se u njenom srcu. I novo, snažno osećanje jeze potreslo je Idunu kojoj nije bilo jasno šta je to prouzročilo.
Idunine jabuke (Idun and the Apples)
72
Skandinavski mitovi
KRILATI DŽIN međuvremenu, Odin, Loki Henir nastavljali su svoje putovanje. Nisu ograničili svoj put namenivši sebi određeni zadatak. Išli su tamo-amo da bi Odin mogao da vidi da li su stvari u svetu krenule na dobro. Svi su se zaustavljali kada bi Odin gledao kako je urađen ambar ili kada bi želeo da vidi kako kovač kuje mač, ili kada bi posmatrao orača kako ore. „Dobro urađeno“, govorio bi on ako bi radnik radio svom snagom i nastavljao je put. Ali, gde god bi on stao tu je ambar uvek bio pun, tu se kovačka vatra nikada nije gasila i polja su davala veliki rod. Tačno u podne Aesiri su stigli u hladovitu dolinu i osećajući umor i glad posedali su oko drveta. Odin je proučavao knjigu runa koju je uvek nosio sa sobom i zatražio je od Lokija i Henira da spreme nešto za ručak. „Ja ću da se pobrinem za meso i vatru a ti Loki nađi neke biljke koje možemo da pripremimo, obratio se Henir Lokiju. „U blizini je farma i ja osećam miris dobre hrane. Ako, budem dovoljno lukav ješću najbolju hranu od svih nas još pre nego što se ta vatra i razbukta“, mudrovao je Loki za sebe. Dok je ovako razmišljao uzeo je kamen u ruku i pretvorio se u mačku. U ovom obliku ušunjao se kroz kuhinjski prozor baš kada je domaćica nameravala da izvadi pitu iz peći i da je stavi na prozor da se ohladi. Čim je gazdarica izišla Loki je dohvatio pitu i iskočio kroz prozor. Medutim, žena se u tom trenutku vrtila u kuhinju i u trenutku shvatila šta se desilo. „Neko je ukrao pitu“, povikala je jadna žena. „To mora da je uradila ona gadna crna mačka čiji sam rep videla na prozorskoj dasci“. Nagla se kroz prozor s namerom da kamenom gađa mačku, ali nje nigde nije bilo. Napolju je samo pasla mršava krava. I kada je žena potrčala da je udari štapom krava se pretvorila u gavrana i šest ptića. Gavran je bio Loki a šest ptića je bilo šest komada pite. Kada se Loki spustio u dolinu i promenio lik gavrana u svoj stari lik od srca se nasmejao zaprepašćenju stare žene i divio se svojoj pameti. „Dobro urađeno Loki, ti kralju lopova“, povikao je hor lisica koje su se izvlačile iz svojih jazbina da bi iskazale poštovanje prema jedinom Aesiru koga su cenile. Kada je Odin čuo sve ovo, bio je veoma nezadovoljan Lokijevim nečasnim ponašanjem. „Mi možemo da nabavimo sebi šta god poželimo“, počeo je Odin, „ali to treba da bude urađeno znalački“. „Vrati se na farmu i stavi ova tri crna kamenčića na sto odakle si ukrao pitu“. 73
Skandinavski mitovi
Loki, koji je verovao da je sve uradio za dobro ostalih, poslušao je. Pretvorio se u belu sovu, uleteo kroz prozor i ispustio kamenje iz kandži. Kamenje je izgledalo poput crnih mrlja na beloj dasci. Posle izvesnog vremena domaćica je ušla u prostoriju i veoma se začudila kad je na stolu videla kako se puši još topla hrana. Loki se vratio uspešno obavljenog zadatka i seo je pored Henira. „Mi ćemo sada, uz dozvolu oca Odina, da sednemo i večeramo. Pretpostavljam brate Henire da si ti dok sam ja leteo tamo-amo nešto učinio sa tom vatrom koja kako vidim veselo plamti a iznad nje se greje stari lonac“. „Meso će biti gotovo uskoro“, rekao je Henir. „Ubio sam divljeg vepra dok si ti bio odsutan i jedan komad mesa se kuva u loncu. Aesiri su sedeli blizu vatre a Henir je podigao poklopac lonca. Gust dim je pokuljao napolje i Henir je izvadio meso da ga kuša. Međutim, ono je bilo crveno kao krv, isto kao kad ga je i stavio. „Strpljenja“, obratio im se smireni Henir i Odin nastavi da čita svoju knjigu runa. Nakon sat vremena Henir je ponovo zavirio u lonac ali meso još uvek nije bilo ni blizu gotovog. Ovo se ponovilo nekoliko puta i svi su postajali sve zbunjeniji i zbunjeniji. Dok su se gledali ne znajući šta da kažu i urade, začula se strašna buka koja je dopirala iz obližnje krošnje i oni ugledaše, na svoje iznenađenje ogromnog orla sa čovečijom glavom. Dok su ga gledali zapanjeni, orao je progovorio. „Dajte mi jedan deo hrane i meso će biti odmah gotovo“. „Dođi dole i uzmi“, povikao je Loki dok je Odin pažljivim pogledom proučavao pticu shvatajući da to nije obična smrtna ptica čim ima hrabrosti da traži deo aesirske hrane. Ne uplašivši se Odinovog strašnoga pogleda orao je sleto pored lonca i otkinuvši veliki komad mesa odleteo. U trenutku kada je ptica sletala Loki je zamahnuo batinom i udario je po leđima. Međutim, batina je počela da podrhtava u njegovim rukama i Loki više nije mogao da je ispusti. Nešto kao smeh dolazilo je od kreature čoveka-ptice dok je teglila Lokija na jednom kraju batine dok je drugi kraj držala u kljunu. „Kao što sam i mislio“ zabrinuto je rekao Odin, „to je Tialsi, najjači džin u Jotunhejmu, koji je sebi dopustio toliku drskost da izaziva nas Aesire“. Dok je Odin to govorio, krilata kreatura je nestajala sa vidika. Henir i Odin smesta krenuše za Asgard. Na putu džin ih je stalno pratio, što da je bio malo ispred ili malo iza njih. Kada su se približili asgardskim kapijama začudili su se što su videli Lokija kako im ide u susret. Na pitanje kako se spasao, odgovorio je da ne može da im ispriča detalje putovanja; a da se spasao tako što je ispao džinu nedaleko od mesta gde se sreo sa njim. Odin ga je pronicljivo posmatrao dok je ovaj to govorio, ali ga više ništa nije pitao. Znao je Odin dobro da nema nikakve šanse da od Lokija čuje istinu. Osećao je samo da nešto užasno mora biti rezultat spajanja takva dva zla Tialsija i Lokija. To veče dok su svi Aesiri bili na gozbi u Valhali, Loki se išunjao iz Gladshejma i otišao da poseti Idunu u njenom vrtu. Još nije bio potpuni 74
Skandinavski mitovi
mrak. Lišće je šuštalo šapućući nežne reči. Cveće poluzatvorenih latica klimalo je sneno i odslikavajući se u vodi. Glave zabijene u ruke Iduna je sedela pored izvora i razmišljala o prijatnim stvarima. „Tako je sve lepo“, pomislio je Loki kada ju je ugledao, „ali ja nisam sretan kada ljudi žive sretno i zadovoljno“. Lokijeva duga senka, pala je po vodi dok je prilazio Iduni i ona se prenula. Još uvek se sećala doživljaja sa čudnim bićem koje ju je uznemirilo nedavno i bila je napeta. Ali videvši samo Lokija odahnula je. Osmehnula mu se prijatno jer je i on dolazio sa ostalim Aesirima da uzima jabuke. „Ja sam umoran od dugog puta i želeo bih da pojedem jednu jabuku“. Kutija je stajala pored Iduninog boka i ona je odmah stavila ruku na nju i otvorivši je izvadila jabuku i pružila je Lokiju. Na njeno iznenađenje, umesto da joj se zahvali, ili da počne da jede, on je okretao jabuku u ruci sa besramnim izrazom lica. „To je dakle istina“ rekao je veliki lažljivac, povremeno pogledujući na jabuku, „tvoje jabuke su male i sasušene“. „Male i uvenule“, ponovila je Iduna naglo ustavši, „Asa Odin je lično rekao da on nikada nije video lepše voće“. „Nemoj nikada reći dva puta“, odgovorio joj je Loki. „Ovog popodneva ja sam otkrio u jednom gaju, ne tako daleko od Asgarda, najlepše voće koje sam ikada video“. „Ja ne želim da čujem za njih niti da ih vidim“, povikala je Iduna, pokušavajući da zadrži ravnodušan izraz lica. Ali Loki joj je stalno bio uz bok nastavljajući da joj govori o lepoti novog voća, nagoveštavajući joj da će biti žalosna kada je svi napuste zbog novog gaja. Iduna je samo uzdisala i razmišljala. U jednom trenutku Loki joj se poverljivo približi i prošapta joj na uvo: „To je blizu Asgarda a ni sunce još nije potpuno zašlo. Hajde dok ih još niko nije video. Ti ćeš ih prva uzeti i staviti u svoj kovčežić i nijedna žena neće moći da se hvali da ugošćuje heroje bolje od Idune!“ Boginja nije znala šta da radi. Nikada nije napuštala vrt i bila je najsrećnija u njemu. Međutim, Lokijeva priča je toliko uspalila da je samo razmišljala o tom novom gaju i voću koje raste u njemu. „To je kratak put“, ubeđivala je samu sebe. „Ne može biti šteta ako odem jedanput tamo“. I pošto je Loki požurivao uzela je kovčežić i zamolila ga da joj pokaže put do tog čudesnog gaja. Loki je koračao brzo i Iduna nije imala vremena ni da se zamisli i već se našla na izlazu iz „Uvek mladog“. Na kapiji je zastala za trenutak da bi došla do daha, ali Loki je uhvatio za ruku i povukao je. Ona je počela da vuče ruku nazad jer joj se učinilo da je sve drveće u gaju zove: „Vrati se! Vrati se! Iduna je vukla ruku nazad, ali je sve već bilo kasno. Već su Loki i ona stajali van vrta. Drveće se visoko uzdizalo svuda oko njih i sunce je već potpuno zašlo. Hladan noćni vetar duvao je po Iduninim obrazima i ona se tresla od hladnoće. „Hajde da požurimo i da se brzo vratimo nazad“, šapnula je uplašeno Lokiju, a Loki uopšte nije gledao u nju već ka nebu. Iduna je takođe podigla glavu i tada je njeno srce zamrlo. Tamo, visoko iznad svoje glave, ugledala je istu kreaturu kao i 75
Skandinavski mitovi
onog jutra pored potoka. Divlja glava je pomno motrila. A onda je ogromna senka postajala sve veća i veća i pre nego što je Iduna uspela nešto da prozbori, velika tamna krila su s sklopila oko nje i podigla je u vazduh. Krilato čudovište se uputilo pravo prema zelenoj izmaglici Jotunhejma. Loki ih je pratio pogledom dok god nisu nestali sa vidika a zatim se vratio u Asgard. Pojava džina ga nije začudila. On je svoju slobodu kupio tako što je džinu obećao Idunu i njenu kutiju. Ali, kada je prolazio kroz gaj, slutnja straha prostruja mu umom. „Idunine jabuke imaju čudesnu snagu. Odinova snaga se pripisuje njima. Onda ću i ja sada kada ih nema da trpim posledice“. Okupiran takvim mislima, prolazio je između drveća, gledajući ukočenim pogledom u zemlju. Nije se usuđivao da pogleda okolo. U jednom trenutku kada je podigao glavu ugledao je tamnu haljinu i pepeljasto lice svoje ćerke.
Loki
76
Skandinavski mitovi
HELA ada se saznalo da je Iduna nestala iz svog vrta, mnogi u Asgardu postali su tužni. Zabrinuto su se raspitivali za nju. Loki se takođe raspitivao za Idunu, a sve zbog toga što je osećao veliki strah zbog zlog dela koje počinio. Dani su prolazili i lica bogova su postajala sve zabrinutija i zabrinutija. U šetnji su sretali jedni druge i skrećući pogled žurno su prolazili. Svakim danom dolazilo je do malih promena. Postepeno je počeo da se oseća nedostatak Iduninih jabuka. Lišće na drveću u njenom gaju menjalo je boju: prvo u mrkozelenu, zatim u sjajnocrvenu i na kraju u sivo-braon! Kada su veseli vetrovi čarlijali po gaju, listovi su se malaksalo pomerali šušteći umorno: „Pusti nas vetre, mi smo tako umorni, umorni... umorni“. Vetrovi su iznenađeni preneli glasove listova u veliku palatu Gladshejm, gde su se nalazili svi Aesiri na okupu, a zatim se vratili natrag u vrt. „Mi smo umorni“, ponovili su listovi, „mi smo stari, mi ćemo umreti“. I pošto su ovo izgovorili, listovi jedan po jedan počeše da otpadaju sa grana tražeći bilo kakvo utočište u kojem će biti spokojni. Vetrovi, koji više nisu imali tu šta da rade ponovo odnesoše u Gladshejm poslednje vesti o Iduninom gaju. Aesiri su bili na okupu u Valhali, ali tamo nisu pričane priče kao nekada niti su se pevale pesme. Niko nije govorio osim Lokija. Samo je on bio razgovorljiv. Obraćao se čas jednom čas drugom govoreći im na uvo. „Da li ti poznaješ svoju majku Frigu?“, pitao je Baldura. „Vidiš kakva je promena zadesila njenu kosu, potpuno je bela. Pogledaj samo koliko bora kvari njeno lice“. Tada se okrenu ka Freju. „Pogledaj tvoju sestru Freju i njenog muža Baldura, kakva se samo promena odigrala na njima u poslednje vreme. Ko bi rekao da su taj posiveli čovek i ta uvenula žena bili Baldur i lepotica Freja“. „Ti si star, ti si umoran, ti ćeš umreti“, jecao je vetar dok je lutao po Valhali ulazeći i izlazeći kroz mnogobrojna vrata. Svi Aesiri slušali su taj tužni glas. Tek tada oni su prvi put primetili da novi gost sedi za njihovim stolom. Na glavi joj je stajala kruna. U ruci je držala skiptar, ali prsti koji su ščepali skiptar bili su beli i bez mesa. Ispod krune kezilo se jezivo Helino lice. Hela pola leš, pola kraljica. Veliki strah se ocrtavao na licima Aesira i samo je Odin smogao snage 77
Skandinavski mitovi
da upita. „Užasna ćeri Lokijeva, kojim pravom si prešla granice koje sam ti ja odredio i došla među nas Aesire koji nismo tvoji prijatelji?“ Hela je podigla svoje koščate prste i uprla ih na Aesire. „Bela kosa, izmoždeno lice, umorne oči to su moje garancije. To je ono što mi daje pravo da dođem iz mog kraljevstva ovamo. Ja sam došla jer imam pravo na tebe kao mog budućeg gosta, a i da ti kažem da sam spremila mesto za tebe u mom kraljevstvu“. Posle ovog kratkog govora, za koje vreme je ledeni vetar koji je izlazio iz njenih usta ledio krv u venama slušaoca, Hela se podigla i izašla iz sale. Tada, posle duže tišine prvi je progovorio Bragi. „Aesiri mi zaslužujemo prekor. Prošlo je mnogo meseci od kada je Iduna nestala i od kada mi žalimo za njom, ali još ništa nismo preduzeli da osvetimo njen gubitak. Od kada je ona otišla, čudan osećaj i zamor su nas obuhvatili. Mi samo sedimo i gledamo se bezvoljni. Prestali smo da budemo ratnici. Ako se Iduna ne vrati u Asgard mi smo izgubljeni, Aesiri. Najbolje će biti da dvojica odu do izvora Urda i da pitaju Urd, Verdahdi i Skuld, jer one znaju sve stvari gde je Iduna. I kada to saznamo mi ćemo krenuti da je oslobodimo, ako bude trebalo do smrti. Biće bolje tako da uradimo nego da sedimo ovde i očekujemo da nas obuhvati Helin ledeni dah“. Posle ovih Bragijevih reči, svi Aesiri su osetili kako im se vraća hrabrost i snaga. Odin je odobrio Bragijev plan i naredio mu da krene zajedno sa Baldurom do izvora Urda. U kasno veče njih dvojica su krenuli na put. Hela im je pokazal da nemaju vremena za gubljenje. Pokazala im je da bi im vreme potrošeno u Asgardu donelo skoru smrt. U gradu su se naselila dva nova satanovnika: starost i bol. Ta dva stanovnika su šetala ruku pod ruku ulicama i niko nije mogao da im zatvori vrata niti da se skloni od njih u kuću.
Bragi (Bragi by Wahlbom) 78
Skandinavski mitovi
SPAŠAVANJE IDUNE ada su se Baldur i Bragi vratili od Norni, koje su im dale odgovor u uvijenoj i mističnoj formi, preneli su ga Odinu koji je jedini mogao da ga razume. Odgovor koji su Aesiri dobili od Norni raskrinkao je Lokija i svima je postalo jasno da je samo on mogao da uradi tako gnusno delo, tj. da preda Idunu Tialsiju. Svi Aesiri su se složili da Loki mora da uzme Frejinu odeću od sokolovih krila i pođe u potragu za Idunom. Lokiju se nije dalo da stavlja život na kocku zbog Idune i njenih jabuka i on ne bi ni krenuo da mu Tor nije zapretio smrću. Tako je Loki bio primoran da uzme sokolova krila, stavi ih na ramena i poleti pravo ka Tialsijevom utvrđenom domu u Jotunhejmu gde je bila zatvorena Iduna. To mesto se nalazilo u izdubljenoj steni koja se uzdizala visoko iznad mora a iznad nje su kričale morske ptice danju i noću. U tu rupu je džin sakrio Idunu da je ne bi Odin video sa „Vazdušnog trona“ i strogo joj je zabranio da se pojavljuje na otvoru. Iduna nije videla nikoga osim Tialsija i njegovih slugu koje su pomno motrile na nju. Sluge su imale mila lica i Iduna je volela da ih posmatra. Oni su ulazili u njenu odaju mnogo puta na dan jer nikada ranije nisu videli ljudsko biće. „Ima li neko samilosti prema meni?“, znala je često da govori. „Ja sam zarobljena daleko od moje kuće i moga muža i uopšte ne vidim izlaza iz ove užasne situacije“. I ona je ozbiljno posmatrala Tialsijeve sluge koje su je gledale mirno i nepromenjenih izraza lica. Čak i kad bi Iduna gorko pakala ta bića su imala isti osmeh na usnama. U prvi mah Iduni nije bilo jasno zašto se oni tako ponašaju i to je ljutilo. Međutim, kasnije shvatila je da su to ženska bića koja nemaju srca i milosti prema bilo čemu. Posle toga Iduna nije gledala njihova nasmejana lica, okretala je glavu i tiho plakala. Veoma je tužno kada je neko u nevolji i živi među takvim bićima. Svaki dan je džin lupao na njena vrata i vikao: „Jesi li se odlučila? Hoćeš li mi dati jabuku? Ako budeš suviše razmišljala dogodiće ti se nešto užasno!“ Iduna je na ovakve džinove pretnje svaki put drhtala ali je još uvek imala dovoljno hrabrosti i snage da odbije njegove gnusne predloge. Ona je znala da bi to bilo užasno kada bi ona dar koji je njoj poveren na 79
Skandinavski mitovi
čuvanje i koji je namenjen Aesirima dala džinu. Džin je sa druge strane veoma želeo jabuke. Pošto je raspolagao strahovitom snagom pokušavao je da kovčežić otvori na silu. Kada bi mu to uspelo on bi pokušavao da uhvati voćke. Međutim, pre nego što bi mu uspelo da dohvati prstima jabuku ona bi se smanjila na veličinu zrna graška i izmicala bi se ispred njegovih prstiju. Na kraju bi se minijaturne jabuke posakrivale u pukotine i kovčežiću gde ih džin nije mogao dohvatiti. Tako su prolazili sumorni dani Iduninog zarobljeništva i ona je često želela da umre. Ali, jednoga dana kada je džin nekuda otišao i kada su je sluškinje napustile, ona je stala na prozor i dugo posmatrala sirene koje su plivale gore-dole po talasima i gledale u njene tužne oči. Ali ona je znala da one nemaju dušu i da ne saosećaju u njenom bolu. I tako, dok je Iduna bila okupirana tim razmišljanjima začula je iz daljine svoje ime i trenutak kasnije ptica velikih krila i glatkog perja sletela je na prozor. Bio je to Loki u Frejinom kostimu od perja i u trenutku joj objasnio da je došao da je oslobodi i da nemaju vremena za gubljenje. Savetovao joj je da sakrije njenu kutiju u nedra i kada je to učinila Loki je promrmljao nekoliko reči i Iduna se prtvorila u vrapca kome je između perja na grudima bila pričvršćena mala kutija. Tada je Loki jako zamahnuo krilima i odleteo od prozora a za njim je prhnula i Iduna. Duvao je hladan i snažan morski vetar i Idunina mala krila su podrhtavala. Ali ona se borila hrabro i letela je kao strela iznad vode. „Otuda, ovuda je Asgard“, pokazivao joj je Loki put i njegove reči su joj ulivale novu snagu. Kada su došli negde do pola puta začuo se strašan glas iznad mora. Tialsi je stavio na sebe orlovsko perje i dao se u poteru za njima. Pet dana i pet noći, bez prestanka, bez odmora, džin je proganjao Lokija i Idunu. Za tih pet dana džin je neprestano smanjivao rastojanje i šesti dan bio je skoro odmah iza njih. Čitav taj dan stanovnici Asgarda stajali su na zidinama očekujući povratak Lokija i Idune. Kada su najzad ugledali sokola i vrapca kako beže od ogromnog orla sa usana im se oteo uzdah. „Neće imati vremena da uđu u grad“, komentarisao je Bragi. „Orao će ih stići za koji trenutak“. Ali, Odin se dosetio šta da se radi. Naredio je da se oko grada zapali velika vatra. Tor i Tir su se hitro bacili na posao i veoma brzo su nasekli ogromnu količinu drveća i okružili grad njime. Kada je sve to drvo upaljeno veliki plameni zid zaklonio je Asgard. Iduna se poslednjim delićima snage uzdigla i za dlaku proletela plemeni zid. Džin nije odustajao. Pokušao je da sledi Idunu. Međutim, njegova krila nisu mogla da podignu njegovo ogromno telo i on se stropoštao i izgoreo. Kako su se samo Aesiri veselili Iduni i zlatnim jabukama. Ponovo su mogli da budu mladi i lepi. Ponovo se zelenilo vratilo u Idunin gaj i ponovo je vesela muzika odzvanjala kroz sveže lišće. 80
Skandinavski mitovi
BALDUROV SAN jedno letnje popodne desilo se da je Baldur ležao u svojoj dvorani zvanoj „Svetlucavo“. Tor je šetao dolinom namrštenog čela zbog vrućine koja je žarila svačije telo. Frej i Gerda, zabavljali su se u svome brodu bračnom poklonu koji je plovio po mirnoj vodi. Odin je dremao na vrhu „vazdušnog trona“. Čitava zemlja odisala je tišinom i Baldur je polako utonuo u san. Baldur Mudri, Smeli, voljena ličnost Asgarda i ljudi, usnio je ružan san. Bile su to neke nevolje. On nije znao zašto i odakle dolaze ali kada se probudio na njegovom licu se ogledala briga. To je bilo tako nešto ružno da se Baldur uplašio da se nešto ne dogodi nekom od Aesira pa je šakom pritisnuo svoje srce i rekao: „Lezi ovde i nemoj da padneš na bilo koga osim na mene“. Tada je ustao i izašao napolje da bi raširio svuda sjaj svoje dvorane. Želeo je da što pre vidi svoju majku, da joj ispriča san i da ga ona savetuje šta da radi. Našao je Frigu u kristalnom dvorcu kako spokojno sedi i razmišlja mirna i ljubazna, spremna da svakome pomogne. „Šta se dogodilo dragi Baldure?“ pitala je Friga milo. „Ja ne znam šta je majko, ali imam senku na srcu“. „Pusti senku napolje da bih mogla da je osetim“. „Bojim se. Ako to uradim ona će prekriti čitav svet“. Tada je Friga spustila ruku na srce svoga sina da bi osetila bolje senku. Njeno čelo se namrgodilo a usne posivele i ona je povikala: „Oh, Baldure moj voljeni sine, tvoja senka je senka smrti!“ Baldur je pribrano odgovorio kako i dolikuje hrabrom Aesiru: „Ja ću umreti hrabro majko.“ Friga mu je odgovorila da neće umreti i da ona neće dozvoliti tako nešto. Obećala mu je da neće spavati te noći sve dok joj se sve stvari na svetu ne zakunu da neće ubiti ili raniti Baldura. Tada je ustala i pozvala sve što postoji na ovom svetu a može da rani ili ubije. Prvo je pozvala sve metale. Teške metalne rude dokotrljale su se i nagomilale pred njom u kristalnoj dvorani. Bakar, zlato, srebro, olovo i gvožđe stajali su ispred Frige koja je podigavši desnu ruku rekla: „Zakunite mi se da nećete da povredite Baldura“. Oni su se zakleli i potom otišli. Zatim je pozvala sve kamenje i sala se ispunila teškim granitom, belim krečom, peščanikom, okruglim glatkim kamenjem sa morskih obala i Friga je ponovo digla ruku. „Zakunite se da nećete da povredite Baldura!“ I oni 81
Skandinavski mitovi
su se zakleli i otišli. Tada je Friga pozvala k sebi drveće i u dvorani se iskupilo široko rasprostranjeno drvo hrast, zatim visoki jasenovi i mnoge druge vrste drveća dugih grana i širokih mesnatih listova. Friga je digla desnu ruku i ponovila im isto što i kamenju i metalima. Oni su se takođe zakleli. Posle ovoga Friga je pozvala bolesti koje su došle duvajući otrovnim dahom na krilima bola i uz glasno jecanje. „Zakunite se da nećete napasti Baldura“, naredila im je Friga. „Kunemo se“, odgovorile su boleštine i otišle. Potom je pozvala razne životinje, zmije i ptice. Kada su joj se i one zaklele Friga se sa širokim osmehom okrenula Balduru i ispruživši mu ruku, radosno mu rekla: „Sada sine moj ti nećeš umreti!“ Tog časa ušao je Odin i kada je čuo od Frige celu priču on se veoma zabrinuo. Taman oblak natuštio mu je čelo. Zabrinuto je gledao Baldura. „Zašto gledaš tako zabrinuto gospodaru“, pitala ga je Friga. „Baldur sada više ne može umreti!“ „Da li je senka otišla sa njegovog srca ili je još tamo“, pitao je Odin namrgodeno. „Nije moguće da je još uvek tamo“, ljutito mu je odbrusila Friga i skrstila ruke na grudima. Ali, Odin je pažljivo posmatrao Baldura i video je kako jeste. Hitro je ustao, izašao iz palate i zaputio se da osedla Sleipnira, svoga osmonogog konja. Bez razmišljanja ga je uzjahao i okrenuvši se rekao Frigi: „Ja znam gde je grob proročice koja je dok je bila živa mogla uvek tačno da predviđa budućnost. Njen grob leži na istočnoj granici Helhejma i ja idem tamo da je probudim i upitam da li će nas zadesiti neka velika tuga“. Tako govoreći Odin je povukao uzde i njegov osmonogi konj žurno je poskočio i krenuo poput vetra ka planinama Asgarda. Veoma brzo ušao je u uzak tesnac kojim je trčao jako dugo sve dok nije došao do mesta gde je zemlja otvorila usta. Tada je Odin ujahao unutra. Koso nagnut prolazio je polako kroz pećinu Gnipu. Izgledalo je da otvor pećine vodi do Niflhejma i Odin je za trenutak pomislio da je sa njegovim putovanjem gotovo. Ispred njega je bio veliki ponor. I baš kada je Sleipnir uzimao zalet da ga preskoči, Garm, pas-čuvar ulaza u Helhejm, koji je bio okovan za stenu, skočio je na Odina. Odin ga je tri puta hrabro odbio i kada se ovaj spremao za četvrti napad Sleipnir je nekako uspeo da preskoči ambis i Odin je mogao mirno da nastavi svoje putovanje u unutrašnjost Helhejma, dalje ka Valinom grobu. Iza njih Garm je okrvavljenih čeljusti režao i gledao ih sa mržnjom. Čim je došao do groba, Odin je sjahao i stao licem okrenut severu posmatrajući ograđeni grad Helhejm ispred sebe. Video je Heline sluškinje koje su bile vrlo zauzete pripremom prostorija za neke nove goste. Pozlaćivale su postelje pokrivačima koji su se zvali muka. Oblagale su zidove nevoljama i ukrašavale ostale delove sobe. Tada je Odinovo srce zamrlo i on je tihim glasom počeo da mrmlja rune. Teškom mukom, mrtva Vala se pokrenula u svome grobu na zvuk njegovog glasa. Kada je Odin završio izgovaranje tajanstvenih reči ona se uspravila u sedeći položaj. 82
Skandinavski mitovi
Kakav si ti čovek, kada si se usudio da me uznemiravaš u mome grobu?“ Onda je Odin prvi put u životu slagao. „Moje ime je Vegtam, sin Valtama“. „I šta želiš od mene?“ „Želim da znam“, odgovorio je Odin, „za koga Hela priprema zlatnu postelju Helhejmu?“ To je za Baldura Voljenog“, odgovorila je mrtva Vala. „Sada idi i pusti me da nastavim da spavam. Moje oči su teške“. Ali, Odin je želeo da pita još nešto. „Još samo jednu reč Vala. Da li je Baldur pošao u Helheim?“ „Da, ja sam ti rekla da Hela sprema zlatnu postelju za njega“. „I on se više nikada neće vratiti u Asgard?“ „Ako sve na zemlji bude plakalo za njim on će se vratiti, ako ne bude bar jedno biće plakalo on će ostati u Helhejmu“. Tada je Odin zagnjurio lice u ruke i tako stajao. „Pođi sada“, rekla je Vala, „tako sam pospana da ne mogu držati oči otvorene“. Odin se nije micao. Iznenada je pogledao i rekao: „Reci mi još jednu stvar. Upravo sada dok sam zurio u tamu mojih dlanova učinilo mi se da sam video na zemlji jednoga koji želi Baldurovu smrt. Ko je taj?“ Vala se naljutila. „Kako možeš da vidiš u mraku? Ja znam samo jednoga koji je davši jedno oko dobio svetlost. Nisi ti Vegtam kukavče, već Odin, gospodar bogova i ljudi“. Posle njenih reči Odin se takođe naljutio. Povikao je glasnije nego ikada. „Nisi ti mudra žena Vala. Ti si lukava, ti si majka trojice džinova!!“ „Idi, idi“, odgovorila je Vala, dok se spuštala nazad u grob. „Nijedan čovek ne treba da me budi dok Loki ne raskine svoje okove i Ragnorak dođe“. Posle ovoga Odin je uzjahao Sleipnira i pun brižnih razmišljanja krenuo kući.
Sleipnir, Odinov konj sa 8 nogu 83
Skandinavski mitovi
BALDUROVA SMRT ada se Odin vratio u Asgard njegov sin Hermod je prihvatio uzde njegovog konja i poveo ga na odmor govoreći Odinu da su se svi Aesiri sakupili na poljani van grada i da se takmiče u raznim veštinama. Na tom mestu oduvek su Aesiri priređivali tobožnje borbe i turnire pri čemu su posebnu pažnju poklanjali pitanjima časti i morala. Čak i najjači nije smeo da se ljuti na onoga koji bi mu zadao udarac na svetom mestu niti da govori zlobne reči. Odin je bio suviše umoran od puta te nije otišao na sveto polje da se pridruži Aesirima već je otišao u Gladshejm. U isto vreme u grad je ušao Loki i pošto je čuo od Hermoda da su Aesiri na livadi krenuo je i on tamo. Stigavši zatekao je Aesire kako stoje u krugu i viču. Provirio je između ramena dvojice bogova da bi video šta se događa. Na svoje iznenađenje video je Baldura kako stoji u sredini, uspravan i miran, dok su njegovi prijatelji i braća bacali oružje na njega. Neki su bacali strele sa oštrim metalnim vrhom, neki koplja a Tor ga je gađao Miolnirom u glavu. „Zaista“, pitao se Loki, „ako je ovo zabava u Asgardu, kakva li je onda u Jotunhejmu?“ Ali, Lokijevo iznenađenje je bilo još veće kada je video da je Baldur posle zabave ostao nepovređen. Kamenje se odbijalo od njegovog sjajnog čela ne ostavljajući modrice. Mačevi su sevali po njemu, ali ga nisu mogli raniti. Strele koje su ispuštali na njega odbijale su se od njegovih grudi. Kada je sve ovo video Loki je osetio kako u njemu raste strahovit bes. Zašto Baldur nije povređen i otkud je on tako uvažen da mu čelik i kamenje ne mogu ništa?“ Tada je Loki promenio svoj lik u malu, tamnu, pogrbljenu staricu i sa štapom u ruci odšepao je sa svetog polja do Frigine ledene palate. Kada je stigao pokucao je štapom na vrata. „Uđite“, začuo je ljubazan glas i Loki je pritisnuo vrata. Čim je Friga spazila na drugom kraju dvorane, malu, hromu, pogrbljenu staricu, ona je puna milosrđa krenula ka njoj i susrela je na pola dvorane. „Molim vas sedite draga moja stara prijateljice“, rekla joj je ljubazno Friga, „kao što vidim vi ste došli sa dalekog puta“. „Zaista jesam“, odgovorio je Loki drhtavim, škripavim glasom. „I da li si videla bilo koga od Aesira kada si dolazila?“ „Baš sada sam prošla pored svetog polja ‚Mirovanja‘ i videla ih kako se zabavljaju“. „Šta su oni radili?“ 84
Skandinavski mitovi
„Gađali su Baldura“. Tada je Friga sa ljubaznim osmehom pitala: „I nisu ga povredili?“ „Nisu“, odgovorio je Loki posmatrajući je pronicljivo. „Ne, ne, nisu“, mrmljala je Friga za sebe gledajući u pod, „sve stvari su mi se zaklele da to neće učiniti“. „Zakletva“, uskliknuo je Loki, „da li to znači da su svi dali zakletvu“. „Sve stvari na Zemlji su dale zakletvu osim malog grma imele koji raste tamo na zapadnoj strani Valhale i kojoj nisam mogla da kažem ništa, zato što mislim da je suviše mlada za zakletvu“. „Izvrsno“, pomislio je Loki i ustao. „Zar već ideš“, pitala je Friga pružajući ruku ka njoj i gledajući je u oči. „Ja sam se već odmorila dovoljno da mogu da nastavim svoje putovanje“, odgovorio je Loki hrapavim glasom. Odšepao je kroz vrata, koja su se tiho zatvorila za njim i Friga je ostala drhteći u sobi punoj hladnih osećanja. Frigi se činilo da zmija klizi sa njenog srca. Kada je Loki otišao od Frige uzeo je svoj stari oblik i uputio se ka zapadnoj strani Valhale, gde je rasla mlada imela. Izvadio je nož i odsekao jednu granu, govoreći ove reči: „Suviše mlada za Friginu zakletvu Ali ne dovoljno mlada za Lokijev posao“. Nakon toga sa tom granom u ruci Loki se uputio na sveto polje. Stigavši video je Aesire kako živo razgovaraju u grupama. Ali, jedan je stajao usamljen naslonjen na drvo. To je bio Hodur, Baldurov slepi brat blizanac. On je stajao pognute glave i sam sa svojim mislima. Njegovo lice odavalo je nezadovoljstvo i Lokiju se činilo kao da on misli da ne zaslužuje ničiju pažnju i da niko ne obraća pažnju na njega. Tada mu Loki priđe i spusti ruku na rame. „Zašto stojiš ovde sam moj hrabri prijatelju? Zašto ti ništa ne bacaš na Baldura? Zašto ne izdelješ neko oružje od drveta i ne uključiš se u zabavu?“ „Ja nemam mač“ odgovorio je Hodur proprativši to naglim pokretom ruke, „i ti znaš kao i ja da je Odin meni zabranio da nosim oružje i da učestvujem u tobožnjim borbama zato što sam slep“! „O, zar je to tako“, začudio se Loki. „Ne brini, ja imam granu od imele koju ću ti dati ako želiš. To je bezopasna mala grana i možeš slobodno da je baciš na Baldura. Ja ću biti srećan što ću videti tvoje zadovoljno lice kada to uradiš“. „Hajde, povedi me“, rado no reče Hodur prižajući nesigurno ruku ka Lokiju. „Ovim putem. Ovim putem moj dragi prijatelju“, govorio mu je Loki pružajući mu štap. „Balduru će biti drago da vidi kako se trudi i njegov slepi brat blizanac“. Tako govoreći njih dvojica stigoše do pogodnog mesta odakle je Hodur mogao da gađa Baidura. „Sada koliko god možeš jače baci štap“. Hodur iz sve snage baci šiljato koplje i Baldur pade i senka smrti prekri čitavu zemlju.
85
Skandinavski mitovi
Baldurova smrt (Dead of Baldur)
86
Skandinavski mitovi
BALDUROVA SAHRANA edan za drugim Aesiri su napustili „Mirovanje“ i uputili se ka Asgardu. Jedni za drugim išli su teških koraka, slomljenih srca, bez reči i sa senkom na licima. Senka je pala i na Asgard. Friga je stajala na pragu Gladshejma i u nemom očajanju gledala Aesire kako ulaze kroz kapiju. Odin je takođe napustio palatu i bez reči gledao povorku koja mu se približavala. „Loki je to uradio! Loki je to uradio!“, vikali su Aesiri promuklo i u jedan glas. Svi su netremice posmatrali Odina i Frigu i senku koja je bila na njima i u njima. „Loki je to uradio! Loki je to uradio!“, vikali su oni, ali bilo je beskorisno ponavljati Lokijevo ime, ponovo i ponovo kada je to bilo samo jedno ime i oni su bili suviše tužni da bi iskazali svoje što su osećali prema Balduru. Friga se prva pribrala i progovorila. I tada su oni pošli da vide njegovo telo kako leži na travi mrtvo… mrtvo. „Nosite ga na pogrebnu lomaču“, rekao je Odin posle duže tišine. Aesiri su podigli telo mrtvog brata i polako, bez glasa, nešto ga pridržavajući, išli su ka morskoj obali i položili telo na palubu veličanstvenog broda zvanog Ringhorn koji je inače pripadao Balduru. Zatim su svi stali na obalu i čekali dok ne dođe plima koja će dovršiti pogreb. Bio je tu Odin na čijim su ramenima sedela dva gavrana koja su pevala tužne pesme čije su reči navukle tamne oblake na Odinovo lice. Stajala je tu i Friga, Freja, Gerda i Iduna. Odmah do njih stajali su Tor, Henir, Bragi i mnogi drugi. Došao je i Heimdal i to u jednorn koraku preko planina. Stari Aegir ječao je u morskim dubinama i poslao je svojih devet kćeri da gore tuguju za Baldurom. Ledeni džinovi i planinski džinovi došli su u masama sa granica Jotunhejma da bi videli pogreb jednog Ase. Došla je i Nana, Baldurova vatrena mlada žena koja se kada je videla mrtvo telo svoga muža toliko uzbudila da joj je srce prepuklo. Aesiri su je zajedno sa Baldurom spustili u Ringhorn. Nakon ovoga Odin je prišao Baldurovom telu i stavio prsten na njegove grudi, šapćući mu nešto na uvo, a zatim ga još nekoliko trenutaka gledao. Kada je završio Aesiri su hteli da gurnu brod pre nego što ga zapale ali su bili toliko skrhani tugom da nisu mogli to da učine. Zato su pozvali ženu džina Hirokin da dođe iz Jotunhejma i pomogne im. Ona je sama odgurnula brod dok su Aesiri nemo posmatrali lomaču koja će za koji 87
Skandinavski mitovi
tren progutati njihovog brata i prijatelja. I tada, dok je Tor stajao na steni podigavši Miolnir visoko u vazduh. Odin je zapalio pogrebnu lomaču Baldura i Nane. Tako je Ringhorn otišao na svoju poslednju plovidbu dok je velika vatra plamtela ka nebu i dok su hladni vetrovi nosili dim visoko u vazduh.
Baldurov pogreb
88
Skandinavski mitovi
HERMODOVO PUTOVANJE U HELHEJM ada je najzad Ringhorn otplovio daleko na more, tako da je izgledao kao nejasna crvenkasta svetlost na horizontu, Friga se okrenula ostalima i rekla: „Da li neko, od vas deco želi da učini jedno plemenito delo i tako zadobije moju ljubav zauvek?“ „Ja ću“, rekao je Hermode pre nego što je iko drugi stigao išta da prozbori. „Kreni onda Hermode, sedlaj Sleipnira što brže možeš i jaši dole u Helhejm. Pokušaj da od strašne Hele, stroge čuvarice mrtvih, izmoliš da nam dozvoli da vidimo Baldura još jedanput.“ Hermod je smelo krenuo na putovanje. On nije pošao kroz usta zemlje kroz koja je Odin prošao kada je išao do Vale. Izabrao je drugi put. Taj put nije bio ništa lakši i on je jahao niže i niže, nagnut napred, klizajući se u pećini koja je bila tmurna i hladna. Na kraju je nekako stigao do Gialar Brua hučeće reke koja je proticala između sveta mrtvih i živih. Na njoj je bio most popločan komadima zlata. Hermod je bio veoma iznenađen što vidi zlato na tako mračnom i negostoljubivom mestu. Međutim, jašući preko mosta shvatio je da su to samo suze koje su bile prolivene pored kreveta umrlih. Kada je prešao na drugu stranu video je ženu koja je tu sedela stolećima i stolećima i posmatrala mrtve kako prolaze. Ona ga je zaustavila i pitala: „Ko si ti što praviš toliku buku. Stoga“, dodala je ona pažljivo posmatrajući Hermoda, „ti nisi mrtav čovek. Tvoje usne nisu plave i hladne. Zašto si dojahao u Heihejm?“ „ja tražim Baldura. Reci mi da li si ga videla?“ „Baldura“, ponovila je ona, „prolazio je ovuda i uputio se tamo severnije ka staništu smrti.“ Tako je Hermod nastavio put sve dok nije stigao do kapije Helhejma. Tada je stegao kolan dobro, podbo Sleipnira i u fantastičnom skoku preskočio kapiju. Tako se Hermod našao na mestu gde ranije nije kročio nijedan živ čovek. Bio je u gradu smrti. Očekivao je da tu vlada najveća tišina, ali prevario se. Sa svih strana su se čuli odjeci izgovorenih reči. Neke su bile tek izgovorene, neke i stolećima stare. Uši stanovnika mrtvog grada bile su omamljene tom neprekidnom bukom. Hermod je jahao kroz grad sve dok nije došao do Heline palate koja je stajala nasred prostranog trga. Uputio se u prijemnu dvoranu gde je Hela 89
Skandinavski mitovi
sedela na pročelju stola i posluživala svoje novopristigle goste. Baldur je sedeo sa njene desne strane a njegova mlada žena sa leve. Kada je Hela videla kako Hermod ulazi u salu njeno lice se smrklo. Hermod se za trenutak zbunio, međutim, već sledećeg trenutka ona ga je pozvala da večera jer je to hrana kakva je nepoznata živim ljudima. Sto je bila glad. Gladovanje Helin nož. Zakašnjenje njen sluga. Sporost njena služavka. Goreća žeđ njeno vino. Posle večere Hela je krenula u svoju sobu na počinak. „Vidiš“, rekla je ona, okrećući se Hermodu, „ja sam vrlo brižna što se tiče komfora mojih gostiju. Ovde su kreveti lepo uređeni za sve. Pokrivači su od dosade a zidovi su obloženi beznadežnošću. Tako govoreći ona je pošla na spavanje ostavljajući Baldura i Hermoda zajedno. Čitavu noć oni su presedeli u razgovoru. Hermod je pričao o prošlosti i njegove oči bi se punile suzama kada bi spomenuo neke događaje koje su on i Baldur zajedno doživeli. Baldur mu je pričao kako je došao u Helhejm. Nakon besane noći Hermod je ujutro otišao Heli i molio je da pusti Baldura natrag u Asgard nudeći sebe u zamenu za njega. Ali Hela se na sve njegove predloge smejala i rugala. „Hajde“, rekla je, „neka sve na zemlji plaču za Baldurom, kada kažeš da ga toliko vole, i ja ću ga pustiti da se vrati kući. Ali ako jedna stvar odbije da plače“, nastavila je Hela, „on će zauvek ostati ovde.“ „Svi će plakati za njim“, povikao je Hermod čvrstim glasom, siguran u svoje reči i uzjahavši konja odjahao u Asgard. Baldur je išao za njim sve do kapije i govorio mu da pozdravi njegove najmilije i slao im razne druge pouke. Ali Hermod nije mnogo mario za Baldurove reči.“Ti ćeš nam se uskoro vratiti“, govorio je on sa sigurnošću u glasu“, i zato nema potrebe da šalješ poruke“. Hermod je žurno jahao kući dok ga je Baldur posmatrao kroz rešetke kapije Helhejma. „Ne tako brzo. Ne tako brzo“, šaputao je mrtvi Asa gledajući Hermoda kako odlazi.
90
Skandinavski mitovi
PLAKANJE obro Hermode, šta je ona rekla?, pitali su ga Aesiri kada su se okupili oko njega kada se vratio iz Helhejma. „Hajde, brzo nam reci šta je poručila?“ „O, da li je to sve?“, vikali su svi dok im je prenosio Baldurovu poruku. „Ništa nije lakše od toga“, vikali su. Dok je Hermod govorio Frigi šta je sve video i doživeo i dok je prenosio Helinu poruku ona je neprestano plakala i kroz pet minuta u Asgardu svi su plakali. „Ali to nije dovoljno“, rekao je Odin, „čitav svet mora saznati za našu tugu da bi mogao da nam se pridruži u plaču.“ Tada je otac Aesira pozvao k sebi njegove glasnice divne Valkire i poslao ih da po celom svetu raznesu samo tri reči Baldur je mrtav. Te reči su zvučale tako užasno da je prva glasnica to mogla samo da prošapće tiho, tiho. Međutim, iako slab, ovaj glas je plovio od Asgarda ka svetu i donosio u Asgard novu plimu bola. „Šta su Valkire kazale?“, pitale su žene i ljudi u svim zemljama. I kada su oni čuli da je Baldur mrtav ostavili su svoje svakodnevne poslove i počeli da plaču. Žene su bacile vedra i zagnjurivši glavu u ruke glasno jecale. Deca su stajala na pragovima kuća ili po ćoškovima i plakala tako gorko kao da im je umrla rođena majka. Valkire su i dalje prolazile svetom raznoseći tužbu poruku. „Baldur je mrtav!“ govorile su praznini, poljima, uspavanoj travi, divljem cveću. I svi su oni prolivali suze. „Baldur je mrtav!“, govorile su kurirke stenju i kamenju i tvrdi kamen je počeo da plače. „Baldur je mrtav“, vikale su Valkire divovskim mamutskim kostima koje su odmah počinjale da plaču. Sa svake strane planine izvirala je po jedna reka suza. „Baldur je mrtav“, vikale su iznad mora i iznad Jotunhejma. I kada su džinovi shvatili poruku svi su zaplakali, dok je more kao kiša prskalo ka nebu. Zatim su sve Valkire sletele na jednu stenu nasred okeana i povikale u morske dubine monstrumima i ribama: „Baldur je mrtav“. Tada su i stanovnici mora zaplakali. Na kraju, one su se pogledale i rekle: „Sigurno je naš posao gotov.“ Onda su se uhvatile oko pasa i poletele pravo u svet mrtvih da odatle izvedu Baldura i dovedu u Asgard.
91
Skandinavski mitovi
Valkire
Nakon što je razaslao Valkire, Odin je sedeo sam na vrhu „Vazdušnog trona“ i gledao kako zemlja prima njegovu poruku. I zaista, nakon što su Valkire otišle na sve četiri strane sveta on je mogao da vidi kako se velika para diže sa površine zemlje. Ona se dizala zbog suza koje su se prolivale za Baldurom. On je gledao te bele oblake i pitao se: „Da li zaista svi plaču?“ Valkire su čule njegov glas dok su išle ka Helhejmu i okrenuvši se prema njemu pružile su ruke i povikale: „Ceo svet plače, Odine. Ceo svet i mi!“ Posle ovoga one su nastavile svoj put sve dok nisu došle do pećine Gnipe gde je bio okovan čuvar Garm i gde je zevala dubina podzemlja. „Svet plače“, rekle su jedna drugoj da bi se ohrabrile jer je proći pored Garma bilo užasno teško. Tada su one ugledale kako na steni nedaleko od njih sedi jastreb. „Plači, plači! Baldur je mrtav!“, vikale su one ka njemu. Ali Thaukt je odgovorio: „Koga smrt uzme Hela ga dobro čuva Besmisleno je smatram Plačućim svetom Vratiti Baldura Živ ili mrtav Sa suznim očima Stari Thaukt će jadikovati.“ 92
Skandinavski mitovi
I nakon ovih reči poleteo je put Helhejma ispuštaući krik trijumfa“. To je sigurno Lokijev krik“, rekla je jedna od Valkira. I tada su one primetile užasno lice Helino kako ih posmatra iza kamenog zida Helhejma. „Jedan nije plakao“, rekla je grozna kraljica, „i Baldur će ostati u Helhejmu!“ Tako govoreći ona je svojim hladnim rukama ispratila Valkire. One su se okrenule i odletele do podnožja Odinovog trona. Pune tuge saopštile su mu Helinu poruku. Ubrzo posle ovog događaja rodi se Odinu sin kome dadoše ime Vali. Bio je tako snažan i hladan kao vihor ledenog januara. Kada mu je bilo samo godinu dana ubio je slepog Hodura jednim udarcem. I ceo svoj život je potrošio pokušavajući da podigne senku smrti sa plačuće zemlje.
Valkira prenosi poginulog ratnika u Valhalu
93
Skandinavski mitovi
VEZIVANJE FENRIRA okijevog vatrenog sina-vuka Odin je doveo sa sobom u Jotunhejm, u nadi da će ga svetlost Gladshejma i reči o hrabrosti koje su izgovarali Aesiri učiniti boljim i tako istisnuti njegovu divljačnost. Odin i Aesiri su se zaista iz sve snage trudili da izmene okrutnu prirodu Fenrirovu koju je on nasledio od svoga oca. Međutim, događaji su išli nešto drugačijim tokom nego što su Odin i Aesiri zamišljali da će ići. Za Fenrirovog hranioca odredio je Odin Tira, hrabrog i snažnog Asu, koji je pazio da Fenrir u svojoj svireposti ne napadne nekog ko je slab da se brani. Asa Odin je voleo da gleda kada bi se uveče posle gozbe u Valhali Fenrir došunjao do Tirovih stopala da bi dobio dnevni obrok. Tir je stajao ispred njega miran i snažan, kao stena. Fernir je čemerno zavijao oko njega i ličio je na talas koji pokušava da potkopa visoku morsku stenu. Prolazili su dani i Fenrir je rastao. Nije rastao tako brzo kao njegov brat Jormungand, već neopazice, tako da se Aesiri uopšte nisu uzbuđivali zbog njegove veličine. Bogovi su dolazili svakoga dana da gledaju vuka kako bi se privikli na njegovu prisutnost u svom životu. Ljubazne gospođe i gospođice Asgarda posmatrale su ga iz daljine i trudile se da budu što manje na domaku njegovih usta i očiju. Svi su komentarisali Fenrira na svoj način i obično su to bili neki uobičajni i površni zaključci. Niko od njih nije saopštio da je primetio da Fernir postepeno raste, ili možda bar da mu prija vazduh i hrana koju Tir daje. I da nije bilo Ase Odina i njegove mudrosti, niko to ne bi ni primetio. I dok su Aesiri odlazili na počinak svako veče i dok je monstrum rastao Odin je sedeo i razmišljao šta da uradi. Jedno veče dok je stajao u Valhali i posmatrao Tira kako hrani Fenrira, oblak brige mu pade na lice videći kako je vuk, u želji da utoli glad što pre, skočio i pokidao lance kojima je bio okovan. Tada Odin pozva sve glave Aesira Tora, Tira, Bragija, Henira, Freja i Niorda, i saopšti im da je između njih poraslo neopaženo veliko zlo koje sada može da ugrozi čak i njih same.
94
Skandinavski mitovi
Fenrir
Zapita ih šta da rade. Tor, uvek spreman da odgovori, odmah reče: „Ja mislim da nam ne preti nikakva opasnost oče. Zar nema toliko kovačnica u Asgardu? Zar ja Asa Tor nemam snage da iskujem moćno oružje? Zar se ne zna kako sam u Jotunhejmu pobedio i svezao zveri? Nemoj da misliš o tome i odmori se. Pre sledeće večeri ja ću iskovati lanac kojim ćemo vezati Fenrira.“ Posle Torovog govora skupština Aesira pozdravi ga aplauzom. Medutim, oblak brige još uvek nije nestao sa Odinovog čela. „Ti treba da uradiš moćno delo, sine moj, a ovo vezivanje Fenrira će ti pokazati da li si u stanju da pobeđuješ i u najtežim situacijama. Tor nije ništa odgovorio, samo je ščepao Miolnir i čvrstim koracima zaputio se ka kovačnici. Od večeri do sledećeg jutra odzvanjali su snažni udarci Miolnira o nakovanj. Čulo se podrhtavanje i vrući vihor se dizao nad Asgardom. Niko od Aesira nije prespavao tu noć. Svaki čas dolazio je po jedan ili više njih da razvesele Tora dok je radio. U blizini se vrzmao još jedan posetilac. Pri svetlosti vatre mogla se nazreti zla Fenrirova figura kako se prikrada iz časa u čas sve neprijateljskije raspoložen. Rugajućim režanjem popunjavao je pauze između dve pesme ili priče Aesira. Čitavu noć Tor je radio a Fenrir posmatrao. I kada je došlo vreme večernjeg obeda Tor je trijumfalno ušao u dvoranu i pokazao ocu Odinu okove kakvi nikada ranije nisu bili viđeni u Asgardu. Aesiri su prilazili jedan po jedan i divili se njegovoj 95
Skandinavski mitovi
strahovitoj čvrstini. ogromnoj težini i debljini karika. „Nemoguće je da Fenrir pokida ovo“. govorili su oni i srdačno zahvaljivali Toru i veličali njegovo junaštvo. Jedino je otac Odin sedeo ozbiljan, tužan i tih. Kada je Fenrir ušao u Valhalu da primi sledovanje hrane za taj dan. pripremljena mu je klopka. Bilo je dogovoreno da ga Tor i Tir podignu i okuju. Držali su svoja oružja u pripravnosti ukoliko bi vuk krenuo da ih napadne. Fenrir se tiho prikradao ka mestu gde je stajala hrana. Oko njega je bio postavljen lanac i kada je nastupio najpogodniji trenutak, Tir ga je odigao od zemlje, Tor je sakupio lanac i sa dva snažna udarca Miolnirom zakucao karike za kameni blok na kome je stajao sud sa vukovom hranom. I dok su Aesiri čestitali jedni drugima na pobedi, Fenrir je polako podigao svoje glomazno telo i skoro nežno se protegnuvši pokidao lance na komadiće. Aesiri su snuždenih lica stajali i gledali jedni druge dok se Fenrir, lenjo izašavši iz dvorane, zaputio ka svom skrovištu. Mučnu tišinu prekinuo je Tor. „On, koji je polomio Ledinga, dobiće još jačeg, Dromija.“ i nakon tih odlučnih reči Tor je podigao Miolnir sa zemije i vratio se u kovačnicu da bi iskovao još čvršći lanac Dromi. Tri dana i tri noći Tor je radio i kada se pojavio pred ocem doneo mu je Dromija „Snažni vezivač“. Ovaj lanac prevazilazio je Leding u snazi za jednu polovinu a bio je tako težak da se Asa Tor povijao pod njegovom težinom. Fenrir se u prvom trenutku uplašio tolikog lanca, ali kada su ga vezali nije mu trebalo mnogo više napora nego prethodnog puta da bi ponovo bio slobodan. Nakon ovog drugog promašaja Odin je ponovo pozvao Aesire na, okup u Gladshejm. Tor je takođe bio tu, tih i postiđen. Sada je bio Frej taj koji je davao predlog. ,Tor, Tir i ostali hrabri sinovi Aesira“, rekao je on, „provode život valjano u borbi protiv džinova i monstruma i bez sumnje, mnogo mudrih iskustava su stekli iz svojih pustolovina. Ja sam veliki deo života proveo u šumama i poljima posmatrajući kako godišnja doba prate jedno drugo i kako tišina u noći koja pada, otkriva da su mnoge stvari napravljene jednostavno. Tor je pogrešio što je pokušavao da silu savlada silom i zato je to isplao tako neznalački i slabo“. Frej je za trenutak ućutao, pogledao sve prisutne i zatim nastavio dok su Aesiri zainteresovano slušali. „U pećinama i tamnim prolazima u zemlji živi kalajna vrsta ljudi. Oni su oduvek radili nečujno i neumorno. Sa Asa Odinovom dozvolom ja ću poslati mog glasnika Skirnira da od njih zatraži pomoć i možda ćemo na tajnim mestima Svarthejma naći rešenje za zlog vuka.“ Lice Ase Odina blistalo je od sreće dok je Frej govorio. On se podiže sa svog sedišta, proglasi zbor završenim i posla Freja u Alfhejm da bi što pre odaslao glasnika.
96
Skandinavski mitovi
TAJNA SVARTHEJMA blak zlobe skanjivao se nad Asgardom dok je u Alfhejmu sve bilo divno i mirno. Gerda, sjajna vilenjačka kraljica, pravila je divne sjajne zrake vlastitim licem. Vilenjaci su je voleli i vrteli su se uvek oko nje, veselo brbljajući svojim glasićima koji su odzvanjali šumom kao žuboreći potok što se kotrlja po kamenom dnu. Gerda im je odgovarala u tihim, slatkim tonovima, koji su zvučali kao šum vetra kroz krošnje drveća. To je zaista bila prijatna muzika za razliku od one koju su pravili udarci Miolnira i zavijanje Fenrira u Asgardu. Kada se vratio u Alfhejm, Frej je pozvao Skirnira k sebi, nemajući vremena da se pozdravi sa Gerdom i vilenjacima, dok ne pošalje njega u Svarthejm. Frej ga je detaljno upoznao sa opasnostima koje ga čekaju i ispričao mu sve o važnosti zadatka. Igrajući se ukrasima na svom čudesnom maču Skirnir je slušao pažljivo i pomno jer je želeo da sazna svaki detalj opasnog putovanja. „Ovo je zaista drugačija misija od one kada si me poslao da se udvaram Gerdi, ali ako blagostanje Asgarda zavisi od mene, ja ću otići i učiniću sve što budem mogao jer mislim da mali pećinski ljudi imaju naklonosti prema meni“. Put iz Alfhejma za Svarthejm nije bio tako dugačak. Međutim, oni koji nisu znali tačan put lutali bi jako dugo i retko ko bi uspeo da ga pronađe. Skirnir je noseći „ključ“ u ruci pošao pravim putem. Ulazna kapija stajala je otvorena i otkrivala je maglovitu vlažnu pećinu. Skirnir je sjahao i ostavivši konja napolju ušao. Vazduh je bio težak, vlažan, topao. Bezbroj kružnih staza spuštalo se u donji svet. I dok je Skirnir sledio najbolji put, do njegovih ušiju je dopirala daleka lupa čekića. Pomno gledajući okolo po pećini, primeti grupu malih ljudi kako rade sa njegove desne strane. Neki su gurali kolica na dva točka puna metala. Drugi su krampovima i lopatama kopali rudu iz utrobe planine. Treći su u malim pećinama bili zabavljeni potpaljivanjem vatri ili su sićušnim čekićima radili udarajući po nakovanjima. Skirnir je nastavio svoj put dole praćen blagom dnevnom svetlošću. Primetio je da jedan radnik nosi na glavi lampu u kojoj je gorela oštro titrajuća svetlost. Skirnir je znao za tajnu ovog svetla što je bilo pričvršćeno za patuljkovu kapu. Ono što bi potrošio 97
Skandinavski mitovi
danju radeći u planini, patuljak bi obnovio noću na mesečini. Nakon mnogo milja Skirnir je došao do područja gde su sa svake strane ležali trezori puni zlata, srebra, dijamanata, rubina, smaragda koje su tu donosili mali lukavi radnici godinama. Došavši u središte planine gde se kameni svod dizao u beskrajnu visinu Skirnir se našao na mestu obasjanom briljantinima. Ovde na njegovo iznenađenje nije vladala tama. Prostorija je bila osvetljena svim svetlima sveta zlatom, dijamantima, smaragdima, koja su lukavi patuljci iznosili povremeno ljudima da bi se svađali oko njih. Palata je bila osvetljena hladnom plavom svetlošću i otkrila je Skirniru groteksnost i užasnost malih humanoidnih bića koja su zurila u njega. Grbavi, lukavih očiju, otvorenih usta, oni su stajali oko njega smejući se, šapćući i dodirujući se zgrčenim prstima. Jedan od njih, malo viši od ostalih koji je sedeo na zlatnom sedištu optočenom dijamantima, verovatno njihov kralj utišao ih je i upitao Skirnira zbog čega je došao. Skirnir mu odlučno saopšti Odinovu želju.
Svarthejm (Svartalfheim)
Ma koliko lukavi i zli, patuljci su se ipak plašili Odinove moći i nisu nikada zaboravili njihov jedini susret u Gladshejmu. Zbog toga, kada su čuli o čemu je reč, gotovo jednoglasno su odlučili da pruže pomoć Aesirima i da se poštuje Odinova volja. U toku dva dana i dve noći radili su bez prestanka. Za to vreme, Skirnir je bio njihov gost. Lutao je po Svarthejmu i razgledao. Video je veličanstvenu centralnu Zemljinu vatru i ljude čiji je zadatak bio da bacaju gorivo na nju. Video je one koji obrađuju dijamante i one koji melju pepeo velike vatre u briljante. Gledao je i patuljke čiji je zadatak da ispunjavaju pukotine na stranama planine čistim 98
Skandinavski mitovi
zlatom i srebrnom žilom, stavljajući ih na mesta gde će ih ljudi najlakše naći. Pio je njihovu čudesnu mineralnu vodu i divio se srebrnim tavanicama hramova i stepeništima od čistog zlata. Na kraju drugog dana Skirnir se vratio u primaću dvoranu da sačeka kralja. Ubrzo je kralj došao, noseći u ruci sa lakoćom nešto nalik na vitak lanac. Skirnir je zbuljeno gledao. Kada mu je kralj spustio to „nešto“ na dlan, osećao je kao da drži korov. Kralj Svarthejma se glasno smejao kada je video Skirnirovo lice. „To tebi izgieda kao mala stvar, ali ja te uveravam da je napravljeno od jedinstvenog materijala. Ne postoji mogućnost da se ponovo napravi, nijedan najmanji delić supstance od kojih je napravljen neće više nikada biti nađen. Gleipnir je sastavljen od šest materijala, buke mačijih koraka, ženine brade, korena kamenja, daha ribe, pljuvačke ptica i tetive medveda. Neće biti bojazni od Fenrira. Nema jačeg lanca i neće biti napravljen jači dok je sveta“. Skirnir je sa čuđenjem posmatrao lanac. Zahvalivši se i obećavši nagradu od strane oca svih, pošao je kući. I pre no što je počela večera u Valhali stigao je u Asgard i usrećio srca Aesira vestima o uspešnom završetku misije.
99
Skandinavski mitovi
HONUR aleko na severu, okruženo, natmurenim planinama ležalo je tamno jezero Amsvartnir i nad njegovim nesrećnim vodama izdizalo se ostvro Lingvi. Bilo je ono dragocenost na tamnom Helinom čelu. Na ovom usamljenom ostvru, na koje nijedan brod nije doplovio osim Skidblandira, Aesiri su, sa Fenrirom u sredini, došli da okušaju lanac koji su im napravili patuljci. Fenrir se šunjao oko svog gopodara, Tira, i divljim pogledima svojih okturnih očiju motrio čas jednog čas drugog Aesira. Klimao je svojom velikom glavom i izazivački zavijao dok je lizao ruku koja ga je tako dugo hranila. Aesiri su stajali na Giolu velikoj čvrstoj steni i dodavali jedan drugom Gleipnir, govoreći o njemu dok je Fenrir slušao. „On je mnogo jači nego što izgleda“, govorili su oni a Tor i Tir su uhvativši po jedan kraj zapinjali iz sve snage da bi pokalazi koliko je Gleipnir otporan. Bragi je izjavio da niko od Aesira nema snage da taj lanac prekine. „Osim tebe Fenrire“, dodao je i pogledao Fenrira. Sve ovo što je Fenrir video i čuo uzdrmalo je njegovu sujetu i nakon dužeg posmatranja tankog lanca i lica Aesira odgovorio je: „Ja ću biti vezan ovim lancem protiv moje volje. Ali da ne biste sumnjali u moju hrabrost dopustiću da me vi vežete ali uz uslov da jedan od vas stavi svoju ruku u moja usta da ne poželite da me prevarite“. Nastao je tajac među Aesirima kada su čuli njegove reči i samo su se nemo posmatrali. Odin je posmatrao Tora, Tor Bragija, a Bragi Freja. Najzad je Tir hrabro iskoračio i stavio desnu ruku, onu kojom ga je hranio, u vukova ogromna usta. Frej je takođe istupio spustivši ruku na bok gde mu je uvek stajao njegov čarobni mač. Na ovaj signal ostali Aesiri su nabacili lanac oko monstrumovog vrata, vezujući ga za stenu Giol. Kada su ga dobro uvezali Fenrir se uzdigao i pokušao da jurne napred kao što je i ranije činio. Međutim, što je jače vukao, lanac se više pripijao uz njega. Aesiri su vikali od radosti kada su videli svoga neprijatelja savladanog. Opasnost koja je pretila Asgardu bila je sprečena. Samo se Tir nije radovao. Stajao je tih i miran po strani. Njegove desne ruke više nije bilo. Fenrir mu je otkinuo za vreme onog gušanja i rvanja prilikom vezivanja.
100
Skandinavski mitovi
Torova ruka u Fenrirovim čeljustima
Aesiri su seli u Skidblandir i otplovili sa tihog jezera. Od vrha Bifrosta, preko izvora Urda i kroz stanište Norni, plovili su glasovi ka zemlji. „Ko je podneo najveći užas?“, pitao je prvi glas. „Tir je podneo najveći užas i on je dao najveći dar Aeširima kao niko pre njega što nije dao“. „Frej je dao mač za lepotu Gerdinu! Odin je kupio mudrost po cenu svoga oka!! Tir, ne za sebe, nego za druge, žrtvovao je svoju desnu ruku!!!“
101
Skandinavski mitovi
LOKIJEVO KAŽNJAVANJE akon Baldurove smrti Loki je smatrao da je pametno da se za neko vreme skloni sa očiju Aesira. Dobro je znao da se vrlo lako može dogoditi da mu nikada ne oproste ono što je uradio. Morao je dobro napregnuti svoj lukavi um da bi pronašao mesto gde ga Odin neće moći videti sa svoga „Vazdužnog trona“. „Svet je veliki a ja sam lukav“, govorio je Loki sebi kada je napustivši Asgard krenuo put Manhejma. Tamo nije bilo kraja gustim šumama niti je bilo mere za dubinu vode. „Niko me ovde ne može pronaći ukoliko budem menjao oblike. „Otac svih“ nikada neće moći da me otkrije. Nemam razloga za strah“. Ali Lokijevo ponašanje i ponavljanje ovih reči odavalo je da je uplašen. Odlutao je duboko u gustu šumu i sakrio se u duboku vodu. Zatim je u reci našao podvodnu pećinu i tu se zgurio. Ali, dole u tami, jedan zrak svetla je stalno padao na njega i on je znao da dolazi od oka „oca svih“, koji ga je uporno posmatrao sa „Vazdušnog trona“. Tada je pokušao da pobegne od sudijinog oka pretvarajući se u razne oblike. Ponekad je bio orao ili usamljeni planinski krguj. Ponekad se skrivao među krdom plašljivih irvasa. Ponekad je ležao u gnezdu šumskog goluba ponekad je bio labud ili riba u moru, ali gde god da je bio, među živim bićima ili mrtvim stvarima, sve te stvari ili bića su ga prepoznavala i svi su mu govorili: „Ti si Loki. Ti si ubio Baldura“. U vazduhu, na zemlji ili u vodi nigde mu nije bilo mesta. Potpuno slomijen i umoran našao je jednu nepristupačnu liticu iznad svetleće reke i tu sagradio kuću. Napravio je četvoro vrata da bi mogao da obuhvati pogledom sve strane sveta za slučaj potrebe da beži. Sa njim je živela njegova žena i dva sina, Ali i Nari. Siguna je bila lepa i prijatna žena, suviše dobra za Lokija. Osećala je sažaljenje prema njemu kada je videla u kakvoj je nevolji i kada su se sve stvari okrenule protiv njega ona je pokušala da ga spase od besa Aesira. Ali njegova dva sina nisu se mnogo plašila za sudbinu svoga oca. Oni su vreme provodili uglavnom u svađi jedan sa drugim i njihovi ljutiti glasovi ođekivali su iznad vodopada i po šumi, šireći se po zemlji i otkivajući Lokijevo tajno boravište Odinu, čije ga oko nije moglo pronaći. Kada bi sinovi bili tihi Siguna bi to koristila da kaže Lokiju kako je svaki dan sve zabrinutija, a on bi sa bolom zaključio da 102
Skandinavski mitovi
njegova deca ne mogu da budu tiha i da uopšte ne misle na to šta će biti sa njim. Jednoga dana dok je sedeo nasred svoje kuće i praveći zamku za ribe povremeno motreći kroz četvora vrata, Loki ugleda u daljini čitavo društvo Aesira kako se mirno, u svečanoj povorci, približava. Sa bolom je zaključio da je to gore nego smrt. Bez daljnjeg razmišljanja bacio je mrežu za ribe u vatru a on sam pojurio na obalu reke i pretvorivši se u lososa skočio u vodu. Zaplivao je odmah ka dnu i sakrio se između dva kamena. Za to vreme Aesiri su ušli u kuću i preturajući sve što su našli tražili su Lokija. Kvasir, jedan od Odinovih sinova, poznat po oštrom oku, spazio je na zgarištu komade mreže za ribu. Tako je Odin odmah svatio da se Loki sakrio u vodi. Naredio je sinovima da naprave novu mrežu i tako pokušaju da uhvate Lokija. Tor je držao jedan kraj mreže a ostali Aesiri su bacili u vodu drugi kraj mreže. Kada su je povukli prvi put mreža je ostala prazna i strašno su se razočarali. Samo Kvasir nije bio razočaran. Posmatrajući pažljivo mrežu otkrio je da je nešto živo dotaklo. Sa novim oduševljenjem bacili su Aesiri mrežu tako da je ona pokupila čak i kamenje sa dna. Ovog puta mreža je obuhvatila i prostor gde se krio i Loki. Pošto nije imao drugog izlaza on se izdigao na površinu i zaplivao ka vodopadu. Skakao je poput bljeska svetlosti ali mu to nije pomoglo. Aesiri su mu preprečili put dole nizvodno, dok mu je Tor preprečio put uzvodno. Tako je Loki bespomoćno plivao tamoamo dok su Aesiri stezali mrežu oko njega sve više i više. I umesto da se vodopadom spusti u more, on je morao da se vrti u krug u mreži koja se svakog trenutka skupljala. Ipak, nada ga još uvek nije napuštala. Pokušao je ogromnim skokovima da iskoči iz mreže i u tome je uspeo. Medutim, dok je još leteo kroz vazduh Tor ga je primetio i ščepao. Loki se previjao, klizio kroz Torove prste, ali gromovnik ga je snažno zgrabio i već sledećeg trenutka izvukao na obalu. U tom trenutku već su došli Odin i ostali. Na Odinov strašni pogled Loki je uzeo svoj stari oblik i drhteći od straha stao mirno pred „Ocem svih“. Aesiri su jedan po jedan okretali glave od njega, jer su posmatrajući ga ponovo videli Baldurovu smrt i sve one tužne događaje. Pošto je Lokijeva kuća bila podignuta na visokoj steni, Aesiri su se odlučili da na najvišu stenu vežu Lokija i to tako, da nikada više ne mogne da muči stanovnike Manhejma ili Asgarda svojim zlim delima. Tor je predložio da ode u Asgard i donese lanac kojim će ga okovati. Ali Odin ga je uveravao da nema potrebe putovati zbog toga. „Loki nije zaboravio da ti možeš napraviti lanac koji niko ne može raskinuti. Međutim, postoji nešto bolje. Dok smo se mi bavili hvatanjem Lokija njegovi sinovi Ali i Nari pretvorili su se u vukove i rastrgli jedni drugog. Od njihovih tetiva možmo da napravimo lanac kojim ćemo vezati njihovog oca i koji on nikada neće moći da raskine“. Tako je i urađeno kako je Odin rekao. Konopac je napravljen od tetiva 103
Skandinavski mitovi
mrtvih vukova i čim je dodirnuo Lokijevo telo pretvorio se u metal i čvrsto ga prikovao za stenu. Ali, tim nije bilo završeno Lokijevo kažnjavanje. Zmija, čiji su zubi ispuštali otrov, uzgmizala je na vrh stene i nadvila se nad njegovu glavu. Njene oči su se srele sa Lokijevim i fiksirale su jedne druge. Međutim, zmija nije mogla nikada da ode i otrov sa njenog jezika padao je stalno na Lokijevo lice. Na celom svetu bila je samo jedna osoba koja je imala samilosti za njega. Njegova lepa žena Siguna zauvek je ostala pokraj njega i držala čašu iznad Lokijeve glave hvatajući u nju otrov. Kada bi se čaša napunila ona je morala da je isprazni i otrov bi pao na Lokijevo lice. On se usled toga grčio i jezio tako snažno da je cela zemlja drhtala. Tako će Loki živeti svezan, sve dok Ragnarok ne dođe.
104
Skandinavski mitovi
RAGNAROK ILI SUMRAK BOGOVA d dana kada je Baldur umro, niko nije koračao svetim dvoranama Baldurove palate zvane „Svetlucava“, niti je iko prošao kroz njene širom otovorene kapije. Umesto sjajne svetlosti, siva malga je gospodarila predelima oko palate mrtvog Ase. Aesiri su šaputali jedni drugima da to mesto posećuju divlji snovi. „Ja sam ih videla“, govorila je Friga često okupljenim Aesirima, „kako plove u zalazak sunca i ulaze kroz prozore i vrata Baldurovog doma. Svako veče ja nazirem njihov oblik kroz maglu i tačno znam da su to nekakvi čudni divlji snovi kada ih gledam ili kada oni gledaju mene“. Tako asgardske dame nisu išle u Baldurovu palatu zato što su se plašile, dok Aesiri nisu išli zato što nisu mnogo razmišljali o snovima. Ali, jednoga dana se desilo da je Odin stajao na otvorenoj kapiji „Svetlucave“. Bio je sumrak. Sve je bilo tiho i na nebu nije bilo ni oblačka. Odin je posmatrao netremice zapadno nebo čija je grimizna boja bledela u plavosivu. Boje cvetova počele su da se mešaju, da se gube. Jasno su se razaznavale samo bleštavo bela i jarko žuta. U daljini se pojavljivala magla. Bio je sumrak i vladala je tišina na Zemlji, dok su veče i noć postajali sve bliži jedno drugom. Tada je mladi san prošao kroz kapije „Svetlucave“. Njegove sestre su u prolazu dotakle Odina i povukle ga u palatu. Vodile su ga u istu odaju gde je i Baldur sanjao. Tamo je Odin video noćno nebo iznad glave dok su se široke grane Igradsila njihale na povetarcu. Norne su stajale ispod moćnog jasena ispustivši svoje zlatne niti. Urd i Verdandi stajale su svaka sa po jedne Skuldine strane. Nekoliko trenutaka one su stajale nepamično a onda su podigle po jednu hladnu ruku i podigle veo sa Skuldinog lica. Odin je posmatrao bez daha lice ispod vela. Skuldine oči su se raširile postajući sve veće i veće dok se nisu stopile u jedno i na kraju proširile u bezgranični prostor. U sredini ovog prostora ležao je svet sa njegovim dugim obalama, ogromnim okeanima, ledenim planinama i zelenim dolinama. Aesirska zemlja se nalazila u sredini. Oko nje nalazio se Manhejm opasan divljim morem a daleko na severu zamrznute obale Jotunhejma. U jednom trenutku se činilo da je dan a već u sledećem je izgledalo da je 105
Skandinavski mitovi
noć. Leto i zima smenjivali su se u kratkim razmacima. Prirodni ciklusi su se poremetili. Odin je gledao ovu smenu leta i zime i veselio se sunčevim zracima kad god bi se pojavili. Ali, za vreme jednog sunčevog izlaska došao je vuk iz Jarnvida i počeo da zavija na njega. Sunce ga uopšte nije primećivalo i nastavljalo je svoj put prema najvišoj tački na nebu i još dalje ka zenitu. Vuk je počeo da trči za njim i da zavija. Sunce ga je čulo, otvorilo svoje svetlo oko i besno se okrenulo ka izvoru krika. Vuk je pritrčao već sasvim blizu i u jednom zalogaju progutao sunce. Zemlja je zadrhtala od jeze i na nebu se pojavio mesec. Još jedan vuk je čekao da proždere mesec svojim džinovsklm čeljustima koje su bile spremne dok je mesec još bio mlad i bled. U trenutku nestalo je i meseca. Zemlja je ponovo zadrhtala i nastala je tama i neopisiva hladnoća. Sneg i led padali su na zemlju sa svih strana. Zima i noć, zima i noć, ništa više do zima. Neustrašivi orao seo je na vrh stene džinova i počeo da udara u svoju harfu. U tom trenutku je svetlocrveni petao zakukurikao iz „Ptičije šume“. Petao zlataste kreste kukurikao je iz Asgarda a iz Helhejma se oglasio petao čađavo-crven. Daleko ispod zemlje Garm je počeo da zavija i na kraju Fenrir je pokidao lanac i oslobodio se stene-zatvora. Slobodan, ogromni vuk potrčao je preko celoga sveta noseći sa sobom vihor stradanja. Tada je brat podržao brata i rat nije imao granica. „Vreme sekire Vreme mača Oklopi se cepaju na dvoje Olujno vreme Vreme vuka Tada je zemlja srela svoju propast.“ U tami je zavladala zbrka i galama. Heimdal je potrčao preko Bifrosta i uzevši rog Gialar snažno duvao u njega. Njegov zvuk se širio preko celog sveta i Igdrasil, stari jasen, zatresao se od korena do vrha. Posle svih ovih slika Odin je video sebe kako jaše iz Asgarda ka izvoru mudrosti da tamo porazgovara sa Mimerom. Dok je on boravio tamo, Jormungand se pokrenuo sa mesta gde je mirno ležao stotinama godina i time izazvao velike talase na površini okeana. More je prešlo preko svojh starih obala i prekrilo svet sve do podnožja visokih brda. Tada se na horizontu pojavio brod Naglfar za čijim je kormilom sedeo džin Hrim. Čitav Jotunhejm je odjekivao. Patuljci su stajali ispred svojih domova i jecali. Nebo se pocepalo na dvoje i bujica svetlosti pokušala je da rastera tamu sa Zemlje. Sinovi Muspela, sinovi vatre, jahali su odlučno u boj. Na njihovom čelu bio je crnjomasti Surt, njihov vođa čija je žestina bila poput vatre i čiji je mač sjajem nadmašivao Sunce. On je vodio svoju plemenitu družinu od neba ka zemlji preko Bifrosta. I kada je masa sinova Muspela 106
Skandinavski mitovi
kročila na Bifrost drhteći most se raspao. Tada je zemlja ponovo zadrhtala i džinovi su posrnuli dok su ljudi nastupali ka Helhejmu u takvoj masi da se Garm zasitio njihove krvi i otrgavši se sa lanca popeo se gore u zemlju živih. Konfuzni glasovi su se čuli sa svih strana i Odin je video sebe kako jaše na čelu Aesira daleko iza vrha planine sve dok nije došao do bojnog polja Vigrid. Na tom bojnom polju su džinove predvodili Fenrir, Garm, Jormungand i Loki. Takođe je već stigao i Surt čiji su ratnici svetlucali tu i tamo po dolini. Tada je počeo veličanstveni boj. Prvo je Odin krenuo na Fenrira koji je pošao širom otvorenih enormnih čeljusti donjom vilicom dodirujući zemlju a gornjom nebo. Njih dvojica su se borila vrlo kratko i Fenrir je progutao aesirskog oca. Međutim, Vidar je spustio svoje stopalo na vukovu donju vilicu, snažno povukao obema rukama gornju vilicu i tako raspolovio monstrumovu čeljust. U međuvremenu Tir i Garm borili su se dok se nisu međusobno poubijali. Heimdal je ubio Lokija, a Loki Heimdala. Frej je u bici naleteo na Surta i ovaj ga je ubio. Užasni vetrovi su duvali kada je Frej pao. Ali mač kralja vatre bio je sjajniji od Sunca, a gde je tada bio Frejov mač? Tor se borio protiv Jormunganda. Snažni gromovnik podigao je svoje moćno oružje on se nije plašio zla i bacio ga na zmijinu glavu. Jormungand je od siline udarca leteo kroz vazduh i kada je pao na zemlju u njegovom telu nije bilo života. Ali potok otrova koji je curio iz njegovih usta i nozdrva udavio je Tora. Tako je monstruozna zmija bila ubijena snažnom gromovnikovom rukom, ali je i mrtav Jormungand ubio svog ubicu. U tom frenutku zemlja je tonula u okean. Voda je potopila planinu, reke su žuborile kroz šume duboko prodirući u doline. Ništa drugo na zemlji nije moglo da se vidi do divlje bujice. Zvezde su pale sa neba i lebdele tamoamo. Na kraju, crni oblaci nošeni vetrovima okružili su zemlju i vodu i iz njihovog središta šiknula je velika vatra, plamen, koji je obišao svet, tutnjeći kroz grane Igradsila i plamsajući ka nebu. Poplava je rasla, vatra se širila, nije bilo ničeg drugog osim vode i vatre. „Sada“, rekao je Odin u snu, „ja vidim kraj sveta. Kraj je isti kao i početak i ponovo će biti svet kao da ništa nije ni bilo“. Dok je on ovo govorio vatra je iznenada prestala, oblaci su se raspršili, novo i svetlije Sunce zasijalo je sa neba a zemlja se počela pomaljati iz okeana. Izdizala se polako kao što je i potonula. Prvo se voda povukla sa planina i brda i ona su postala zelena. Kišne kapi su kao biseri padale sa svežih pupoljaka cveća i lišća. Vodopadi su prskali blistajući sa visokih stena. Orlovi su leteli iznad planina klikčući Zemlja je uskrsla poput proleća, polja bez snega rađala su predivne plodove. Nije bilo zla i čitava priroda se smejala. Tada je iz „Šume sećanja“ došla nova rasa ljudi koji su se raširili po čitavoj zemlji. Njihova prva hrana je bila rosa. Takođe se na brdu uzdizao novi Asgard sav od dragog kamena. Odin je video novu 107
Skandinavski mitovi
glavnu dvoranu svetliju nego sunce i obloženu zlatom. Nad celim svetom raširilo se nebesko plavetnilo i u vatreni grad su uskoro došli, držeći Miolnir između sebe, Modi i Magni, Torovi sinovi. Baldur je takođe došao iz dubine vodeći svog slepog brata Hodura za ruku. Među njima nije bilo nikakvog sukoba. Došli su Vali i Vidar kao i umrli Henir. Tada je Odin posmatrao Aesire kako sede na zelenoj livadi i razgovaraju o mnogim stvarima. „Garm je mrtav“, rekao je Hod Balduru“, i Loki, Jormungand, Fenrir, i svet sada uživa. Ali, da li naša braća koja su pala uživaju?“ „Da Hode“, odgovorio je Baldur, „oni su svoje živote dali voljno za život čitavog sveta“. I dok je Odin ovo slušao osećao je da je to istina. Dok je gledao divno vreme koje je nastalo nije se brinuo zbog toga što će da umre jer je ta žrtva za mnoge a ne samo za njega samoga. Henir je ustao i pošao sa nečim svetlećim u ruci ka Hodu i Balduru. To je bilo nešto što je našao u travi. Kada im se približio rekao im je „Pogledajte zlatne pločice moja braćo, koje su bile date aesirskom narodu na početku vremena i koje su bile izgubljene u „Starom svetu“. Svi su sa žudnjom posmatrali pločice i njihova lica su postala svetlija. „Dugo ne traje nijedna zla stvar“, rekao je Odin. Ali, dok je on ovo govorio, tamna krila su se podigla iz Niflihejma i tamom prošarana zmija Nidhog došla je sa dna bezdana noseći oslonce smrti u svojim krilima: hladnoću, mrtvilo i neumiruće. Tada je Odinova radost prešla u suze koje su do vrha napunile njegovo srce i to je strašno grizlo njegovu dušu. „Da li onda ovo nije pobeda“, vikao je on. „Zar posle svega nema smrti ni za već umrle?“ Njegov san je iščezavao iz njega. Stajao je na kapiji palate, sam sa noći koja je umirala. Uskoro je nebo postalo ružičasto. Odin se okrenuo ka istoku i ozbiljnog lica gledao u tom pravcu. Nastajao je sumrak. Dan i noć su se mešali. Jutarnja zvezda je stajala na nebu. Iz te svetlosti dolazio je jedan glas, šireći se, kao da ga je prostor upijao. „Gledaj pravo“, govorio je taj glas Odinu. „Svima je hladno i svi osećaju bol, svirepost i smrt. Bogovi i džinovi će se boriti i ubijati jedni druge. Sada padaju džinovi i bogovi slave. Sledećeg trenutka džinovi ustaju i padaju bogovi. Oni ne mogu da žive bez borbe i Zemlja je prepuna bola. Gledaj pravo i ne plaši se. Ali kada se borci iscrpe i kada nacije budu izgledale kao starci, okreni se istoku i pogledaj. Videćeš da svaki čovek svetli snažnom svetlošću. Ništa neće biti teško što nećemo moći da uradimo i ništa se ne može izgubiti ako ga dobro čuvamo.
108
Skandinavski mitovi
109
Skandinavski mitovi
INDEKS AEGIR: kralj mora “ploveći”.
ELVIDNIR: ulazna sela u Helinoj palati: “besna oluja”.
AESIRI: bogovi ili gospodari.
ERMT: ime reke koju je Tor pregazio na
ALF: vilenjak.
putu ka izvoru Urda.
ASA: gospodar ili bog.
FENRIR: Lokijev sin vuk.
VALI: ime lokijevog sina “jaki”.
FENSALIR: Frigino stanište: “duboka
AMSVARTNIR: ime jezera: “tuga, crnilo
voda”.
tama”.
FOLKVING: Frejin dom.
ANGURBODI: majka Fenrira, Hele i
FREJ: Niordov sin, kralj vilenjaka.
Jormunganda. “telesno mučenje”.
FRIGA: Odinova žena, vrhovna boginja.
ASGARD: grad bogova. AUDHUMLA: prva krava “praznina, tama”.
GARM: pas koji čuva ulaz u Helhejm. “proždrljiv”.
GIMLI: grad sagrađen na mestu Asgarda:
BLADUR: Odinov sin “svetli”.
“dragi kamen”
BARI: “vrela šuma”.
GINUNGAGAP: prostor između Niflhej-
BELI: jelen ubijen sa Frejom “rika”.
ma i muspelhejma: “bezdan”.
BIFROST: drhteći most “duga”.
GJOL: ime reke: “horizont”.
BILSKIRNIR:
“svetao
prostor”
ime
GLADSHEJM: Odinova palata: “dragi
Torovog dvorca.
dom”.
BUR: praotac bogova.
GLEIPNIR: lanac upotrebljen za veziva-
BRAGI: bog rečitosti, “Sijati, ukrasiti”. BRISINGAMEN: ime Frejine ogrlice;
nje Fenrira.
GNIPA: pećina koja vodi u Helhejm. GULINBURSTI: ime Frejovog vepra:
“plamteća”.
DAIG: jedan od četiri jelena Igdrasila
“zlatne čekinje”.
“nesvestica”.
HEIMDAL: čuvar duginog mosta Bifrosta.
DRAUPNIR: ime Odinovog prstena.
HELA: kraljica umrlih: “jaka hladnoća” ili
DROMI: ime lanca kojim je okovan Fenrir. DUNEJIR: ime jednog od četiri jelena. DURATOR:
ime
još
jednog
jelena
“svetleći san”.
“dugi splet hodnika”.
HELHEJM: Helino kraljevstvo. HEMROD:
ime
Odinovog
glasnika:
“domaćin”.
HIMINBIORG: Heimdalov dom: “nebes-
DURIN: ime patuljka.
ke planine”.
DVALIN: ime jelena, takođe patuljka.
HIDSKIALF: ime Odinovog vazdušnog
ELIVAGAR: Reka koja teče iz Hvergle-
trona odakle je gledao po celom svetu.
mira i pada u led Ginungagapa, nalazi se između Niflhejma i Muspelhejma.
HODUR: slepi bog: “rat, borba”.
ELI: starica ratnik protiv koje se borio Tor u Utgardu.
HOENIR: bog pameti i opažanja: “dugo stopalo”. 110
Skandinavski mitovi
HRINGHORN: ime Baldurovog broda:
kraju mosta za Helhejm, “hrabra, smela”.
“zvoneći rog”.
MODI: ime Torovog sina: “hrabrost”.
HRIM: ime džina. “Ledeni mraz”.
MUNIN:
HUGIN: ime jednog od Odinovih gavranova. “Duša, duh, misao”.
ime jednog gavranova: “sećanje”.
od
Odinovih
MUSPELHEJM: “prvobitna vatra”.
HVERGLEMIR: bunar u Niflhejmu. “pukotina tople vode”.
NAGLAFAR: ime broda koji se pojavljuje na Ragnarok, napravljen od noktiju.
HIMIR: ime džina. “more”.
NAGL: znači “nokat”.
HIROKIN: ime žene džina: “vatra koja se
NANA: Baldurova žena: “smela”.
dimi”.
IDUNA: čuvarka jabuka koje daju večitu mladost i snagu.
JORMUNMGAND: univerzalna zmija. JORUNHEJM: mesto gde prebivaju džinovi.
KERLAUG: jedna od reka koju je Tor pregazio.
KORMT: reka koju je tor pregazio da bi došao do urda.
NARI: jedan od Lokijevih sinova: “onaj koji vezuje”.
NASTROND: “obala leševa”. NIDHOG: zemlja koja se nalazi u korenu Igdrasila: “tamno izjedanje”.
NIFLHEJM: “nejasni dom”, “magličasti dom”.
NIJORD: pripadao je rasi Vanira, živeo u asgardu. Gospodar vetra.
KVASIR: čovek izuzetne mudrosti koga su
NORNIR: zajedničko ime za tri suđaje.
ubili patuljci. Takođe jedan od Odinovih sinova.
ODIN: vrhovni bog. U Saksonskom Woden
LEDING: jedan od lanaca korišćen za
ODUR: ime Frejinog muža.
vezivanje Fenrira.
ili Wodan.
RAGNAROK: sumrak bogova. Na taj dan
zemlja”.
doći će do odsudne bitke između snaga dobra i snaga zla.
LOGI: plamen.
RAN: žena Aegirova: “otimač, pljačkaš”.
LOKI: zli bog koji je takođe živeo u
RATATOSK: ime veverice koja trči gore-dole po granama Igdrasila i prenosi poruke izmedu zmije i orla.
LANDVIDI: Vidarovo stanište: “divlja
Asgardu.
LINFVIX: ostrvo.
ROSKA: sestra Tialfijeva, Torova pratilja:
MAGNI: Torov sin: “snaga”.
“brza”.
MANHEJM: stanište ljudi.
SEHRIMNIR: ime vepra koji se svako
MANI: mesec.
veče jede u Valhali.
MARDOL: morska nimfa.
SESRIMNIR: ime Frejinog doma: “sede-
MEGINGJARDIR: Torov pojas koji mu
ća soba, soba za sedenje”.
daje snagu.
SIF: ime Torove žene.
MIDGARD: “srednji svet” ili “ograđeni”.
SIGUNA: ime Lokijeve žene.
MIMER: čuvar izvora mudrosti: “zadržati
SIOFNA: ćerka Freje i boginja sna.
u sećanju”, “biti pun misli”.
SKADI: Niordova žena: “ona punog srca”.
MIOLNIR: Torov čekić: “lomiti, mrviti”. MODGUDUR: ime žene koja stoji na
SKIDBLADNIR: ime Frejovog broda: “list”. 111
Skandinavski mitovi
SKIRNIR: Frejov kurir: “vedar, čist, nevin”.
SKIRMIR:
ime
džina:
“pretvaranje,
hvalisanje”.
URDA: ime svetog izvora koji se nalazi na sredini Bifrosta i čija voda održava Igdrasili večito mladim.
VALHALA: ime sale u palati Gladshejm: “dvorana izabranih”.
SKUUD: jedna od suđaja: “ono što će doći”, tj. “budućnost”.
VALKIRE: Odinove glasnice: “one koje biraju ubijene”.
SLEIPNIR: ime Odinovog konja koji ima osam noga: “gladak”.
VANHEJM: stanište Vanira. VANIRI: bogovi vode i vazduha.
SOL: Sunce. SURT:
bog vatre koji Muspelhejmu: “garav”.
je
živeo
u
VEGRAM: ime lutalice. VERDANDI: jedna od suđaja: “prisutnost, sadašnjost”.
SUTUNG: ime džina: “piti”. SVARTHEJM: “crni ili tamni dom”. To je
VIDAR: bog tišine: “šuma”.
područje patuljaka ili tamnih vilenjaka.
VIGRID: ime bojnog polja na kome će se
TAUKT: ime veštice.
na Ragnarok “bitka”.
TIALFI:
Torov
pratilac:
“pokazivač
groma”.
VINGOLF: boravište boginja.
Zemlju i čitav kosmos.
TRUDVANG: Torov dom: “područje
TIR: bog rata.
bitka:
IGDRASIL: ime drveta koje prožima
TOR: bog groma.
TRIMHEJM: “dom buke”.
presudna
VOLUSPA: ime stare poeme.
TIASI: ime Skadinog oca: “silni”.
moći”.
odigrati
IMIR: prvi džin. Njegovo ime nas upućuje da lakše shvatimo skandinavsku kosmogoniju. Njegovo ime znači “konfuzna buka” odnosno haos.
URD: jedna od suđaja: “prošlost”.
112
Skandinavski mitovi
