ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ СМЕР ЗА ДЕМОГРАФИЈУ
ДЕМОГРАФСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И СУСЕДНИХ ЗЕМАЉА
Проф. Др Мирко Грчић
Предавања школске 2004-2005. године
1
Стари народи Балканског полуострва Први становници Балканског полуострва, пре група индоевропских народа представљени су Пелазгима и другим народима. Касније су се населили Илири, Трачани, Јелини, Келти, Римљани и други. Илири су насељавали западне делове Балкана, Динарски предео, Трачани су насељавали данашњу Бугарску, а Јелини јужне делове полуострва. Албанци себе сматрају потомцима Илира, али за то не постоје поуздани докази. Трачани су живели на југу данашње Бугарске – Бугари воде порекло од Трачана. Стари Јелини су изумрли или се претопили у друге народе тако да нема историјског континуитета између старих Грка и садашњих Грка. Сви су индоевропског порекла и сматра се да су досељени са севера почетком II миленијума пре нове ере. Након досељавања ових народа на Балканско полуострво следи досељавање Хуна, Словена и Авара, Печењега, Кумана и неких германских група народа (Саси). Најинтензивнија кретања су дуж северне панонске границе и централних динарских пештера. Тако је дошло до мешања разних етничких група и настанка нових народа, а словенски народи су се одржали као најбројнији до данас. И л и р и су на Балканском полуострву заузимали крајеве западно од Вардара и Мораве. Од 30-так илирских племена најпознатија су: Хистри који су живели на полуострву Истра, Далмаци који су живели у Далмацији и Мезејци, затим Аутаријати око река Пиве и Таре, Бреуци у Срему, Амантини у Срему, Скордисци око доње Саве, источном Срему и северној Шумадији, Дарданци у јужној Србији, Старом Влаху и Метохији, Доклеати у већем делу Црне Горе, нарочито у сливу Мораче и Зете. Илирска култура је достигла свој врхунац у гвозденом добу. Келти су покорили нека илирска племена и помешали се са њима и из тога су настали Скордисци. Касније су Илире покорили Грци, а нека племена су покорили Римљани. Илири су дали Риму не само добре војнике и војсковође, већ и тековине материјалне културе. Романизоване Илире затекли су и Словени по доласку на Балканско полуострво. Већина их је словенизована. Остаци романизованих Илира су Власи (немају везе са румунским Власима, у неким крајевима називају их Цинцари). Илири, као ни њихови балкански потомци нису никада постали један народ, као ни Германи, Словени, Трачани. К е л т и – келтска племена потичу из Галије (Француска) у којој нису имали чврсту организацију и расули су се по целој Европи. Галија се простирала између Алпа, Пиринеја и Рајне. Келти су почели да се расељавају када су келтске земље почели да угрожавају Римљани. Није тачно утврђено одакле су дошли на Балкан. Према Псеудоксилаксу, античком географу из 4. века један део Келта могао је доћи на Балкан из северне Италије и заузео је узан део Јадранске обале. Археолози су утврдили да су Келти почели да граде насеља 2
на простору Карпатског басена пре 335. године п.н.е. за коју се везује и прва појава Келта на Балкану. Келти су се кроз Подунавље преко панонске и карпатске области спуштали до данашње Македоније и Грчке. Келти који се у римским изворима зову Гали су индоевропска племена која су у другом миленијуму п.н.е. живела с обе стране Рајне и ширили се у Подунавље и дуж Лабе. У периоду од 9. до 10. века п.н.е. прешли су на запад у Италију и пренели материјалну културу. У 6. веку п.н.е. освојили су северну Италију, а у 5. веку п.н.е. насели су Британска острва. Један огранак овог племена 387. године п.н.е. стигао је до Рима, други у средње јадранске области а трећи у Панонију. Келти су у Панонију стигли средином 4. века п.н.е, а на територији данашње Србије учврстили су се у току прве половине 3. века п.н.е. С к о р д и с ц и су огранак келтског племена који је густо насељавао простор од ушћа Дрине до ушћа Саве (Војводина). Келти су на овај простор донели новац, лончарство и коришћење сложених поступака при изради металних предмета. Скордисци су оставили трагове своје културе у Срему, Потисју, северној Шумадији, Банату, Поморављу и Понишављу. Основали су Сунгидунум-Београд, Ремесијану-Бела Паланка, Капедонум- Ужице. Били су носиоци културе млађег гвозденог доба, тзв. келтске културе. Најраспрострањенији су почетком нове ере. Претопили су се у друге народе, изгубили су народну свест и језик, који се једино одржао у Бретањи (западна Француска) и неким деловима Енглеске, Велса, Шкотске, Ирске. Јелини–Грци Територија данашње Грчке била је насељена Јелинима у палеолиту (старо камено доба). Од почетка 3. миленијума п.н.е. настаје епоха бронзе. Време од 18-12 века п.н.е. археолози називају критско-микенском културом. Од средине 3. миленијума п.н.е. металургија, занатство, бродоградња и поморство обезбеђује келтским владарима превласт на мору. У 15. веку п.н.е. критска држава пропада, а освајају је Ахајци из копнене Грчке који припадају прогрчким племенима насељеним од почетка 2. миленијума п.н.е. Пре њих су југ Балканског полуострва насељавала племена неиндоевропског или индоевропског порекла, али негрчког порекла (Пелези, Дриопи, Пеласти). Ахајци су ове староседеоце асимиловали или протерали. Јелини припадају групи старих индоевропских народа које је око 1500. године п.н.е. дошло на Балканско полуострво и постепено населило територију данашње Грчке. Јелини су имали више полиса: Троја, Атина, Теба, Коринт и Спарта. Значајне су њихове културне творевине и чувена микенско-тројанска култура. За њих се везује оснивање колонија и насеља. На тлу Србије има неколико археолошких јелинских насеља и то у Нишко-алексиначкој котлини, Срему и тд. После пропасти државе Александра Македонског Грчка је сачувала слободу све до римских освајања 197-146 године п.н.е. Поделом Римског царства Грчка је остала у Византији, а њеним падом 1453. почиње период 3
турске владавине Грчком. Грци себе зову Хеленима а Грцима су их називали Римљани, наводно по имену Граико. Хеленска народна заједница почела се стварати од 12. века п.н.е. мешањем досељеника из Мале Азије са старим Пелазгима и племенима из северозападних делова Балканскох полуострва. Основу су чинили Ахајци, Јонци, Дорци и тд. Још од најстаријих времена су се бавили поморством. Т р а ч а н и су живели на истоку Балканског полуострва, источно од Илира. Сматра се да су то били староседеоци који су насељавали пештер од Мораве до Црног мора и све до Егејског и Мраморног мора. На основу археолошких података претпоставаља се да су раније живели западније, али су их Илири потиснули ка истоку. Имали су родовско уређење и били на нивоу културе бронзаног доба и бакарног. Пре Илира били су у контакту са Грцима. Под римску власт последња је пала Дакија- Румунија у 2. веку п.н.е. Постепено су романизовани, а доласком Словена и словенизовани. Познатија племена Трачана су Трибали (у СИ Србији), Мезејци или Мези (И Србија и С Бугарска), Дачани (Банат и Румунија), Дикензи (слив Тимока). По начину живота су слични Илирима, становали су у сојеницама. Знали су за сточарство, лов и риболов, а рударство им је било непознато. Своје мртве су спаљивали или сахрањивали, а над гробовима су подизали скулптуре које и данас могу да се виде по Бугарској. У јужном Поморављу живели су Трибали. Ово племе покорио је Александар Македонски. Грци су их сматрали дивљим и били су им робови. У 1. веку п.н.е. Римљани су покорили Мезе и основали две провинције: Горњу Мезију на западу (И Србија и З Бугарска) и Доњу Мезију на истоку. Р и м љ а н и су антички народ који је живео на Апенинском полуострву. Древни Римљани су прво живели у Старом Риму, граду-држави (основаном 753. године п.н.е.), која је после успона постала република, 50. године п.н.е. Велико Римско Царство је 395. године п.н.е. подељено на Западно (Римско) и Источно (Византијско). Византијско се одржало до 1453. године. Западно царство је срушено 467. године н.е. Римљани су у 3. веку п.н.е. нападали Балканско полуострво. У оба дела полуострва становништво је било етнички и културно подељено. Истицали су се Дардани и Скордисци. Римљани су подигли много градова, насеља, саградили путеве, уредили природна лечилишта, отворили руднике и тд. На територији наше земље налазе се делови две провинције: Далмације (обухватала је Црну Гору и протезала се у унутрашњост до Чачка и Рудника, а на истоку до Мезије и Паноније (која се протезала долином Саве до Сингидунума). Владавина Римљана на овим просторима трајала је скоро 5. векова. На територији наше земље дуже од Римљана владала је Византија. После поделе Римског Царства 395. године п.н.е. источно од линије Сингидунум, долина 4
Дрине, Бојана—Теодосијева линија, простирала се Византија са средиштем у Цариграду, која се одржала око 1000 година. На врхунцу своје моћи била је у доба цара Јустинијана (527-565 г.) који је обновио Римско царство са седиштем у Цариграду (назван Други Рим). Пред најездом Авара и Словена, становништво Дакије, Паноније и Дарданије повлачи се ка југу. Подунавље је опустело, а данашња територија Србије у другој половини 7. века била је насељена Аварима и Словенима. Византија губи своју моћ, а уништио ју је Мухамед II Освајач 1453. године. Римљани су иначе романизовали већину староседелаца изузев Јелина чија је култура одолела романизацији захваљујући вишем степену развоја. Романизовањем Илира и Трачана настале су нове групе и народи (Румуни, Цинцари, Власи), али су се и они у великој мери после доласка Словена на ове просторе словенизовали. Почетком 1. века на територији Србије изграђена су два пута, један долином Саве и Дунава а други дуж долине Мораве и Драве. Од њих су се одвајали споредни путеви долином Лима, Топлице, Нишаве. На територији Црне Горе такође су била два пута, један се спуштао са севера дуж Јадранске обале—Via Ignatia, оба пута су се завршавала у Цариграду. Упоредо са изградњом путева почело се и са урбанизацијом освојених области. Прво је изграђен Сирмијум, који је био главни град провинције Паноније, Сингидунум, UlicanaГрачаница, Виминацијум-Костолац, Наисус-Ниш. На територији Црне Горе најчувенији градови су Doclea –Дукља на ушћу Зете, Risan, Butua-Будва, Olcinium-Улцињ. У градовима из римског периода очуване су улице, водоводи, тргови, јавне грађевине, купатила, јавне арене, амфитетри. У то време била је интезивнија земљорадња, развило се виноградарство. Још 282276. године п.н.е. засађена је винова лоза на Фрушкој Гори и Смедеревском Подунављу. У градовима је развијено занатство. У 5. веку Балканско полуострво нападају и освајају Готи, Хуни и др. Посебно је била катастрофална 441. година када се десила најезда Хуна, који су порушили веће градове из доба цара Јустинијана. Порушени градови су обновљени и утврђени. Почетком 7. века Подунавље је опустошено, а током друге деценије 7. века све територије данашње Србије освојили су Авари и Словени. Словени На основу археолошких доказа дошло се до закључка да је постојало једно основно етничко језгро од кога воде порекло сви словенски народи. То аутохтоно језгро захватало је територије око реке Одре на западу до Дњестра, Горње Висле и Оке на истоку, затим до Балтичког мора на северу и Карпата на југу. На основу правца кретања словенског становништва из постојбине издвојиле су се три велике словенске групе: јужна, западна и источна.
5
Словени 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Западни Полапски Пољаци Кашуби Лужички Срби Чеси Словаци
Jужни 1. Срби 2. Хрвати 3. Словенци 4. Македонци 5. Бугари
Источни 1. Руси 2. Белоруси 3.Украјинци
Јужни Словени Средином 1. миленијума, Словене су западно од њихове првобитне заједнице називали Венедима, јужно Склавинима, а источно Антима. Узроци сеоба Словена из матице бројни су и сврставају се у две групе: спољашње и унутрашње. Један од основних унутрашњих разлога за сеобе јесте сталан раст броја становника, а земља је била неплодна, тешко обрадива и доста мочварна. Овакво стање узрокује пренасељеност, што је неминовно водило сеобама. Спољашњи фактори сеоба углавном су последица најезде других народа и племена према словенским територијама и то пре свега Скита, Сармата, Бастарана, Гота, Хуна, Авара... Слабљење аварске моћи средином 7. века омогућило је брзо ширење Словена како према југу, тако и на исток и запад. Реч је о великом проширивању словенске прапостојбине са којим се започело још у 5. и 6. веку под притиском Гота и Хуна. Словени ће стићи до Мале Азије, Пелопонеза, Крита, али и до Африке, Германије и Лабе. Оваква покретљивост се објашњава јаком жељом да се населе изван своје територије, што је била одлика већине словенских племена тог доба, и с друге стране ударање на два велика царства: Византијско на истоку и Франачко на западу. Када би се ратни походи лоше завршили по Словене, преживели су постајали заробљеници и отпремани у далеке крајеве или су продавани као робови. У процесу насељавања на Балканско полуострво Словени су се кретали старим римским путевима и настањивали оне пределе који су имали добре услове за живот земљорадника. Простор који су Словени населили на Балкану Византинци су називали Склавиније. Имена словенских група, места и предела указују да су се на Балканском полуострву очувала стара словенска племенска имена позната међу Западним или Источним Словенима и то Северци, Драгувити, Ободрити, Дуљеви, Хрвати, Срби... У периоду од 6. до 7. века они су се најинтензивније досељавали и дефинитивно учврстили на Балкану све до Пелопонеза. Долазећи у нове крајеве словенско становништво није заборавило старе крајеве са којима је наставило да одржава везе све до доласка Мађара у Панонију у другој половини 9. века. Из матице према југу кренуле су две јаке племенске струје, Срби и Хрвати, док су остале групе 6
имале различита имена. Северозападно од Тимока живели су Браничевци, у сливу Мораве Моравци, у Македонији Берзити, а у сливу Струме Струмљани. Ту су још и Сагудати, Велегезити, Вајунти... У западном делу Балканског полуострва, у старој Зети, настанили су се Дукљани. Северозападно од њих били су Захумљани или Хумљани, а даље према СЗ живели су Неретљани. У сливовима Босне, Дрине, Колубаре и Ибра живела су племена под именом Срби. У правцу СЗ словенска племена Дуљеби, Стодорани, Хрвати и Сузели продирали су на простор данашње Корушке, Крањске, Штајерске, Фурланије и Аустрије. У 7. веку почињу покушаји за поновно преобраћање Балкана у хришћанство, вођени како из Рима тако и из Византије, у склопу упоредне акције за враћање старих хришћанских територија у крило цркве. Оваква тврдња се може наћи код Константина VII Порфирогенита у његовом делу ''О управљању царством''. Он показује како је један од његових претходника на византијском престолу, цар Ираклије (610-641) саветовао Србима да напусте крајеве северно од Карпата и сиђу на Балкан. Пошто их је населио на територији царства као федерате, желео је да они створе штит који ће чувати Византију од напада Авара. Тако је изгледао почетак насељавања једног дела Балкана словенским племенима која су углавном била састављена од Срба и Хрвата. Понекад су ова племена помагала Византији и њеним борбама, а понекад и као живи зид Аварима, који су их нагонили против Византије. Да би што успешније обуздао Словене, Ираклије их је настојао покрстити. За то је користио свештенике из Рима јер је у политичком погледу зависио од Византије, а у верском од Рима. Велики део Срба и Хрвата сачувао је паганство до краја 9. века. Већ крајем 8. века Карло Велики тражио је од салцбуршког надбискупа Арна да се побрине за покрштавање Словена који су живели између средњег Дунава и Јадранског мора. Арно је покрштавање паганских народа заснивао на етици уверења, а не на принуди. Три најбројнија словенска народа која данас настањују Балканско полуострво: Хрвати, Срби и Бугари имају неке заједничке елементе: језичку сродност, Срби и Бугари заједничку веру (православни су, док су Хрвати католици), и на крају извесну подударност историјских токова. Прва компонента која се среће код настанка Бугарског народа, словенско-трачка скупина, наследио је неке одлике трачке културе која се стопила са словенском, досељавањем Словена на Балкан. Нестао је језик Трачана, а последњи пут се помиње трачко име 710. године. Спајањем ове првобитне словенско-трачке скупине с номадским коњаницима турске расе ''Протобугарима'' довешће на крају до образовања бугарског народа. Реч Бугари потиче од старотурске речи ''булгха''- мешати. У 7. веку Бугари су проширили своје подручје до северне обале Црног мора. Само византијски летописи откривају да је од 7. века Велика Бугарска била веома моћна и пространа са престоницом у Фанагорији на Азовском мору. Два елемента омогућавају да се осветле услови стварања словенско7
бугарске државе на Дунаву: најпре однос две заједнице народа са квантитативног становишта, а потом односи на подручју посебних делатности обеју заједница. Када је реч о демографском аспекту изненађујућа је знатна разлика у бројности између ове две скупине: процене су да је 50 000 Протобугара стигло са Аспарухом на ушће Дунава. Насупрот томе, знало се да је број Словена ''упечатљив''. Општесловенски језик У 6. и 7. веку прасловенски или заједнички словенски језик престао је да се развија као заједничко биће свих Словена. Почев од овог периода словенски језици какве данас познајемо почињу да се разилазе у својој еволуцији. Јужнословенски језици говоре се на Балкану, пишу се латиницом или ћирилицом и ови народи имају католичку или православну традицију. У 9. веку био је довољан само један старословенски језик за превођење светих књига са грчког јеика за потребе преобраћања у хришћанство свих Јужних и Источних Словена, што је Византија поставила себи у задатак. Заједнички словенски језик произашао је из индоевропске језичке заједнице. Он је један од облика преузетих из праисторијског језика, један од деривата матичног језика који нам је данас познат само на основу поређења са језицима који су из њега произашли. Словени, од свих народа нису имали писмо до 9. века. Упознавање различитих нивоа општесловенског језика омогућава нам продирање у неке од тајни живота Старих Словена – тамо где недостају писана сведочанства, где истраживачи не могу са сигурношћу да одреде припадност одређеној етничкој заједници. Физички изглед Словена У 6. веку Византинац Прокопије Кесаријски бележи да су сви Словени ''плаво-риђи''. Ово запажање се односи на Словене са југа. У то време Јужни Словени још нису стигли да се знатније измешају са балканским народима. Четири века касније Словени су се спојили са становништвом Средоземља и њихов физички изглед је много разноликији. На почетку 10. века арапски историчар Ибн Ал-Факих у свом делу ''Књига о земљама'' пише да се могу разликовати два типа Словена: они који живе ''на обали мора'', тј. Словени на Балкану, који се одликују загаситом кожом и смеђом косом и они који живе ''дубоко на континенту'', према северу и имају светлу косу. Морфолошке црте Словена веома су снажне и изразите. И Византинци и Арабљани одмах су запазили ратничке способности Словена с којима су се борили. Прокопије Кесаријски пише: ''Једноставног изгледа, они се међу собом нису разликовали. Веома су високи и врло снажни.''
Албанци 8
Албанци су народ индоевропског порекла. За себе тврде да су потомци Илира и Трачана. Територију данашње Албаније заузели су Келти 604. године п.н.е. Касније су је заузели Илири који у 4. веку бивају покорени од Македонаца, а у 3. веку п.н.е. тај простор припада Риму. Деобом Римске империје улази у састав Византије, а у 12. веку јављају се писани радови о Албанцима. Између Албанаца и Илира постоји временски размак од 4 до 5 векова, тако да је тврдња да су Илири мало вероватна. Друга хипотеза је да су досељени са Кавказа, из Дагестана, где је постојала византијска провинција Албанија и где и данас има племена који су слични Албанцима. Они су се вероватно доселили са византијском царском породицом Комнена који су се склонили у доба кризе из Цариграда у албанске планине, и данашњи грб Албаније био је грб династије Комнена. Назив су добили по белој ношњи (алба-бело). Средином 14. века Албанијом влада српски цар Душан који тада територију Албаније дели српским и албанским феудалцима. Најстарији археолошки налази су из бронзаног доба, код Скадра. Трећа хипотеза о пореклу Албанаца је да су они потомци старог грчког племена Дорци. Из периода илирске државе (4-5. век) сачувани су бројни остаци грађевина. На месту Драча основали су Грци своју колонију. Птоломеј је подигао Албанополис коме се ни до данас незна локација. Постоји Аполонија (остаци града). Римљани на тлу Албаније подижу путеве и утврђења (Via Ignatia – пут до Драча, и даље до Солуна и Цариграда). Албанци се деле на Геге и Тоске. Геге су живеле северно од реке Шкумбе а Тоске јужно. Ишчезли народи на Балкану Од 400 000 до 10 000 година п.н.е археолошки налази из каменог доба, али није утврђено да ли су преци индоевропских народа аутохтони и да ли су људи из тог доба (7 000-5 500 г.п.н.е.) директни потомци ________ Ишчезли су само по имену и језику а стопили су се са досељеницима. Најстарије становништво на Балкану су Крићани, Пелазги, Фризи, Мезејци, Трачани, Илири, Либурни. У западном делу Балкана живели су: Илири, Далмати, Панони, Скордисци. До скоро је владало мишљење да су сви они Илири, а у новије време Далмати и Панони се разликују од Илира, иако су по језику били сродни. _____ и Либурни су делом Илири, а неки их још називају Венетима.
9
Јужни део Балкана На овом делу живели су Пелазги и Крићани. Ишчезли су много пре грчке културе. Пелазги су живели на Криту и у Грчкој, а затим су их грчка племена која су дошла у II миленијуму п.н.е. покорила и асимиловала. Пелазги су били сродни Трачанима. Крићани-Кризи су дошли у III миленијуму п.н.е. из Мале Азије. На Криту се налази цивилизација Минојска по цару Миносу. Она је настала под утицајем египатске и асиро-вавилонске културе. Грци освајају Крит у 15. веку п.н.е. и асимилују старо становништво Пелазге и Крићане. Централни део Балкана Овде су живели Мезејци, Трибали, Дарданци, Пеони, Фризи, Македонци. Ова племена живела су између Трачана на истоку, Илира на западу и Грка на југу. Мезејци су насељавали земље између Мораве и Искар. Мезејска племена су тракијског порекла и говорила су дакомезијским језиком који је био дијалект трачког. Мезејци су један од најстаријих племена на полуострву. Одавде су се преселили 1500 године п.н.е. у Малу Азију. Римљани су их покорили 28 г.п.н.е. и назвали провинцијом Мезија све земље источно од Дунава. Мезија се задржала до доласка Словена у 6. веку, да би се овај појам поново појавио у 19. веку као географски појам. Данас северну Бугарску зову Мезија. Трибали су насељавали земље јужно од Мезије, између Јужне Мораве и Искар, а касније су се проширили на исток. Били су сродни Трачанима по етничкој припадности. Имали су добро организовану војску и ратовали су успешно 424. г.п.н.е. против Трачана. Од 376-375. године п.н.е. шире се на југ до Егејског мора, а у време Александра Македонског падају под његову власт. Аутаријати, Скордисци (келтско племе), Готи, Дауци – били су покорени а крајем 1. века п.н.е. покорени су од Римљана. Ишчезли су пре доласка Словена у 6. веку. Дарданци су заузимали Јужно Поморавље и Повардарје. Сматра се да су били илирског порекла, а касније су се помешали са Трачанима и формирали посебну политичко-етничку заједницу. Део њих је мигрирао око 1500. године п.н.е. у Малу Азију. Сматра се да су Дарданци добили име по граду Дарданија (на малоазијској обали). У време Филипа II Македонског Дарданци су имали своју државу и пали су под македонску власт. Више пута су ратовали, а између 110. 80. године п.н.е. у племенском савезу са Трачанима освајају Македонију и покоравају је 72. године п.н.е. Римљани су их покорили и прикључили римској провинцији Мезији. Остатак се од тада више не помиње. Пеони се помињу у 13. веку п.н.е. у Илијади као самостална племенска група. У 5. и 6. веку помињу се као суседи моћне македонске државе, а заузимали су централни и јужни део Македоније, а у 13. веку п.н.е. стигли су у Солунски залив. Њихово порекло није јасно. Неки их сматрају Илирима, Трачанима, а 10
неки мешавином Илира и Трачана. После пада македонске државе Пеонију су покорили Дарданци (239-229 г.п.н.е.) Године 168. п.н.е. Пеонију су заузели Римљани и прикључили римској провинцији Македонији 148. г.п.н.е. Постепено су хеленизовани и нестали са историјске сцене. Фриги су насељавали земље северно од ушћа Вардара, а 1200. године су се преселили у Малу Азију. Године 800. п.н.е. у западној Малој Азији је створено мало фригијско царство које је трајало око два века. Касније се Фригија помиње као област у Персији и Малој Азији. Македонци Данас се мисли да су мешавина Илира, Трачана и Словена. Оснивач македонске државе био је Пердика 640. године п.н.е. и та се држава ширила на југ до планине Олимп и на север до Струмице, на исток до______ У доба Филипа II (359-336. г.п.н.е.) Македонија се шири на рачун Илирије према Охридском језеру. На север је допирала до Пеоније, на југу до Тесалије, на истоку до егејске обале, а на ЈЗ до Епира. Филип II је заузео Тракију јужно од Старе планине. Његов син Александар Велики учврстио је македонску власт на полуострву и заузео цео тада познат цивилизовани свет, од Средоземља до Индије. Управљао је империјом из Вавилона где је и умро од маларије. Империја се распала на царства којима су управљали његови генерали који су се звали Дијадохе. Источни део Балканског полуострва Трачани Трачка племена су насељавала земље од Карпата до Егејског мора и од Црног мора до реке Вардар, Мораве и Тисе, а било их је и у јужној Украјини до Дњепра и у СЗ Малој Азији. Они су се делили на низ племена која су се у време римске империје одвојила у засебна племена и језичке групе као што су Трибали, Дачани, Мезејци, Дарданци. Остала племена Трачана живела су између Старе планине и Егејског мора и реке Струме и Искар. У 5. веку имали су велику трачку државу на челу са племеном Одризи. Покорени су од стране Рима у 1. веку п.н.е. Име Трачани помиње се код Хомера у ''Илијади''. Позната су имена око 40-50 трачких племена на Балкану између 13. и 2. века п.н.е. Трачка племена прешла су у Малу Азију од 15-8 века п.н.е. Крајем 6. века п.н.е. појавиле су се прве трачке државе. Године 480. п.н.е. цар Терес обједињује већину трачких племена у трачку државу под вођством племена Одризи, око града Одрин (доњи ток реке Марице). До средине 4. века п.н.е. трачка држава је највећа на балканском полуострву. У периоду од 340. до 200. године п.н.е. пала је под власт Македоније. Од 200. до 40. године п.н.е. трачко царство је обновљено на малој територији. Трачка племена учествовала су у борбама против римске војске; 40. године п.н.е. постају њихови вазали, а 45. године п.н.е. потчињени су и укључени у провинцију Тракију. Трачани су били добри римски легионари, а неки од њих су постали императори. Сматра 11
се и да је Спартак био Трачанин. Примили су хришћанство и превели Свето писмо на трачки језик. После варварских упада са севера преко Дунава од 3. до 5. века и масовног насељавања Гота у Мезију и Тракију, Трачани постепено нестају северно од Старе планине, а затим и јужно, али ипак њихов језик и обичаји остају очувани до7. века. Словени су прихватили од Трачана називе река и планина и постепено их асимиловали. Дачани и Гети У северном делу полуострва живели су Дачани и Гети. Дачани су живели у Карпатским планинама и у данашњој Трансилванији. Гети су настањивали земље ЈИ од њих, доњи ток Дунава (Добруџа и Влашка). Те две етничке групе су блиске по језику, а претпоставља се да су били трачког порекла. Гети се појављују у VII веку п.н.е. на обали Црног мора, а Дачани у II веку п.н.е. када улазе у састав Римског царства. Године 480. п.н.е. јужни Гети су ушли у састав велике тракијске државе заједно са племеном Одризи. Од 70-44. године п.н.е. северни Гети и Дачани створили су царство које је касније дошло у вазални положај према Римској империји. Римски легиони су тешко владали Дакијом од 89. године п.н.е. Године 108. п.н.е. је организована Дакија у којој су стациониране римске легије да заштите од Авара. Услед варварских напада Римљани се повлаче јужно од реке Дунав и успостављају утврђену границу Лимес. Дачани су се мешали са племенима Варварима и другима и у 11. и 12. веку постепено је настао нов народ који је говорио романски језик и заузимао земље Дачана и Гета северно од Дунава. Варварски народи Грци су називали варварима све остале који нису говорили грчки језик. Од 3. века н.е. до 12. века на Балканско полуострво су стигле десетине група које су описали антички аутори. Авари Номадско племе, турског порекла, у 6. веку насељавали су високе азијске степе. Кренули су на запад крајем 6. века и преко Украјине дошли у Панонију 570. године (Мађарска данас) и основали аварски кагамат (кнежевина), одакле су нападали Византију и римске провинције на Балкану. Крајем 8. веку од стране Франака и Бугара ишчезавају, вероватно претопљени у Словене. Алани - су номадско племе иранског порекла. До 2. века живели су на Кавказу, а у 2. и 3. веку дошли су до Дунава. Покорени су од Хуна и заједно са њима 370. године напали источну Римску империју. Део њих је прешао у Африку, а ишчезли су у 5. веку. Бастарани 12
Немачко племе кренуло из Шлезије (јужна Пољска) у 3. веку п.н.е. и населили се у Карпатским планинама до Црног мора. У савезу са Македонцима ратовали су против Рима, а 182. године п.н.е. нападају Тракију. Године 28. п.н.е. у савезу са Гетима нападају Македонију. Крајем 2. века прогањани су од Гота. Насељавају се у Дакији и Тракији. Вандали - немачко племе. Од 3. века живе између Висле и Одре, од 270-280. године улазе у Панонију и Дакију и праве походе на Балканско полуострво да се повлаче на запад и прелазе у Африку. Владали су западним Средоземљем до 534. године а после су ишчезли. Гепиди - германска племена. У 1. и 2. веку су живели у доњем току реке Висле. У 4. веку дошли су до Дунава покорени од Хуна. После смрти Атиле 453. године насељени су око Тисе. Године 567. уништени су од Авара. Готи - германска племена која су дошла из Скандинавије у 1. веку у долину Висле, а одатле у 2. веку сишли до Црног мора. У 3. веку нападају Балканско полуострво. После повлачења Римских легиона из Дакије 277. године насељавају северно од Дунава. У 4. веку прихватили су хришћанство и од тада се селе на источне и западне Готе. У 3. и 4. веку нападају Источно Римско царство, а многи од њих се насељавају у Мезију и Тракију (Бугарска) као федерати (савезници империје). Године 488. су прешли у Италију под вођством Теодориха. Карпи - живели у Карпатима. Помињу се у 2. веку. У савезу са Готима и Арматима нападали су Мезију 270. године. Келти Римљани су их називали Гали. Насељавали су Француску, јужну Немачку и Пиринејско полуострво, Велику Британију. На Балкан долазе из Француске крајем 4. века. Део њих се помешао са Далматима и Панонима, а други део под именом Скордисци се населио у доњој Посавини. Трећа група је основала Келтско царство у источној Тракији које је трајало од 270-211. године п.н.е. Претопили су се у локално становништво. Кумани - турска племена која су од 11-13. века насељавала северне обале Црног мора од Волге до Дунава. У 12. веку су заузели Македонију и Влашку и део Трансилваније. Имали су добру коњицу. У првој половини 13. века Кумане су разбили Татари. Остаци су се населили у Трансилванији, Влашкој и Молдавији и претопили се у локално становништво. Печењеги
13
Турско номадско племе које је насељавало земље између Волге и Урала. У 10. веку стигло је до делте Дунава, а одатле су нападали Мезију и Тракију. Део њих се населио до Ниша, Софије и Овче поља у Македонији. Остали су прешли у Кумане. Сармати Заједничко име за иранска племена која су склопила савез. Од 6. до 4. века п.н.е. Раселили су се од Кавказа до Дунава, потиснули су Ските којима су били блиски по пореклу ка полуострву Крим, а затим их претопили. У 1. веку п.н.е. нека њихова племена се крећу на запад, Алани и Роксалани до реке Дунав, Јациги поред Тисе одакле нападају источну империју. Готи и Хуни су уништили Сармате, Готи у 3, а Хуни у 4. веку. Татари - турског порекла и улазе у састав војно-племенског савеза ''Златна хорда'' којом је руководио монголски кан Бату (1236-1255. г.). Заузимали су земље између Волге и Дунава у 13. и 14. веку. Године 1241. опустошили су Централну Европу и СЗ Балкан. Њихови налети су настављени до 1277. године. Мале групе Татара живе у Бугарској, Румунији, Босни данас, али су се углавном претопили у муслимане. Највећи део живи у Татарској републици у Русији. То су били последњи варварски напади на Балкану. ''Златну хорду'' је разбила руска војска предвођена Димитријем Данским 1380. године. Херути - германско племе, пореклом из Шведске, које се 25. године доселило на Црно море. Покорени су од Гота и од Хуна. После смрти Атиле Херути су основали у Војводини јаку државу одакле су нападали Илирију и рушили Западно Римско царство. Постепено су се претопили у локално становништво у Илирији. Хуни - азијски народ. Године 370. године потиснули су германска племена Алане и источне Готе од северних обала Црног мора. Године 376. напали су западне Готе у Дакији. Настанили су се у Панонији одакле нападају све римске провинције у Европи. После смрти Атиле деле се на хорде што је омогућило неким потчињеним племенима да се ослободе. Престали су да буду сила крајем 5. века.
Савремени народи Грци
14
Од давнина, приближно од 7. века Грци себе називају Јелинима, а земљу Хелада. По Хомеру они су се звали Ахајци. Римљани су их називали Грци у 2. веку н.е. и то племе које је прешло у јужну Италију. Грчка племена која говоре индоевропски језик јавила су се у III миленијуму пре нове ере у Епиру, али су вероватно су ту били и раније као староседеоци. Почетком II миленијума н.е. шире се на југ према данашњој Грчкој и Пелопонезу где се мешају са Пелазгима и асимилују их. Средином II миленијум п.н.е. долазе у везу са Минојском цивилизацијом на Криту. Шире прекоморске везе са Египтом, Сицилијом и Сиријом. Од 1600. до 1200. године п.н.е. настаје успон прве цивилизације-Микенска цивилизација, по граду Микена (близу Коринта). Из те епохе постоје глинене плочице на старогрчком језику. Тада су Грци градили дворце, гробнице, скулптуре, фреске и керамику. Трговина и морепловство су процветали. Од 12-9. века п.н.е. настаје економска криза, културни пад чији је узрок продор Дорског племена. Дорци су били много јако племе које је имало гвоздено оружје које је дошло из Епира. Дорци насељавају Пелопонез и Крит, Јонско море постаје унутрашње грчко море. Осми век п.н.е. бележи нови процват грчке цивилизације. Пети и 6. век се зове класични период када настају наука, филозофија и војна стратегија, а уметност (архитектура) достижу висок ниво. По обалама Црног мора цветају грчке колоније. Преко њих је грчка култура је преношена на суседна ______ племена Трачане, Гете, Илире, Далмате. Грци нису створили јаку државу, били су организовани у мале градове-државе (полисе). По потреби полиси су се уједињавали у савезе. На тај начин јака македонска држава их је држала под својом заштитом. Римљани нису наишли ни на какав отпор када су их потчинили и укључили у Македонију 146. године. Римљани су владали скоро 6 векова Балканом, али то није могло да засени грчку културу, језик и писменост. Иако је званични језик био латински, грчки језик се користио у трговини и науци. Пошто се Римска империја поделила на источну и западну, грчки језик је у периоду од 450-600 године п.н.е. постепено потиснуо латински из Источне Римске империје. Од тада она се назива Ромејска империја или Романија, а њени грађани Ромеји. Тај назив на грчком значи исто што и Римска империја и Римљани. Тек крајем 16. века Ромејска империја је прекрштена у Византијску, а њени грађани у Византијце по старом називу града Византиона. Грци и племена која су говорила грчки језик као што су Трачани, Илири, Македонци, Словени и Јермени били основа Византијске империје. У време владавине Римске империје на Балкану, затим Византијске и Османске, Грци су стално ширили своје етничке територије. После заузимања Цариграда од Крсташа 1204. године Грчка је подељена на мале латинске државице које су биле под управом западноевропских феудалних династија. Део њих је 1261. године укључен у Византију, а остале су постојале у 15. и 16. веку. У време турске власти судбина Грка је била знатно боља од осталих народа зато што их је штитио цариградски патријарх који је имао велика 15
овлашћења над хришћанским светом на полуострву. Грци су уз помоћ Русије и добили независност. После Првог светског рата Грчка је заузела доњи ток Марице и Месте, а после Другог рата острва Јужни Споради. После грчкотурског рата 1920-1922. извршена је размена становништва зато што је Грчка изгубила малоазијску обалу са центром у граду Смирна. Исељени су Турци из Тракије и Македоније у замену за Грке из Мале Азије. То је био први трансфер становништва у историји који је извршен по међународном уговору. Грчка данас има 132 000 км квадратних површине и око 10 милиона становника. У грчкој живи 2,5 милиона Турака. Албанци Као и Грци и Римљани то су потомци старог становништва Балкана из предримског доба. Једни сматрају да су они потомци Илира, други да су потомци Мезејаца. Албанци себе зову Шиптари и више од 18 векова су се одржали у недоступним планинама иако су њихове земље под влашћу Рима, Турке , Венеције. Тек у 15. веку под вођством Скендер-бега били су око 50 година независни. Мањи део је прихватио католичку, а већи део мухамеданску веру. Велики број њих је заузимао административне и војне положаје у Турској империји. Албански препород је започео у 19. веку међу Албанцима који су прешли у Калабрију после смрти Скебдер-бега. Ојачао је у време руско-турског рата 1877/78. године када су браћаФрашери саставила албанску историју и језик. После Балканских ратова Албанија добија независност. После Другог светског рата почиње спора индустријализација. Албанија има 29 000 км квадаратних површину и 3,5 милиона становника. Изван Албаније живи два милиона Албанаца. Румуни Сматрају се потомцима романизованих Дачана. Дачани су били сродни западним Гетима и Мезејцима који су живели на Карпатима. Римљани су покорили Дакију 1107. године, а 160 година касније услед најезде варварских племена напустили су је и повукли се јужно од Дунава. Романизовани Дачани су одржали свој језик, културу близу 10 векова, иако су били покоравани од многих варварских народа. По другој хипотези Румуни су потомци романизованих Мезејаца који су прешли на север преко Дунава у 6. и 7. веку. Дачани су се спуштали са планина и насељавали области Влашку, Молдавију и Трансилванију. Данашња Румунија је састављена од три велике области у којој живе дачко-римски потомци и мезејски потомци, а то су Влашка и Молдавија (1850. уједињене у кнежевину Румунију). Трансилванија је прикључена Румунији 1918. године пошто се распала Аустро-Угарска у чијем саставу је била. Име државе Румуније и Румуна је из 1862. године, до тада су били познати као Власи, иако у Молдавији се зову Молдовани, а у Трансилванији Романи. Власи Појавили су се и створили су државу Влашку почетком 14. века, када је војвода Бесараб 1324. године основао влашко војводство под мађарским 16
протекторатом. Седамдесет година касније постали су вазална кнежевина Турске и као таква је постојала до 1878. године. Од 14-18. века званични језик у канцеларијама и цркви био је старословенски, а у народу се говорио влашки (дачко-латински). У доба деспота Бранковића 1688-1714. године је старословенски језик замењен влашким, који је 1862. године назван румунски језик. Молдавци Држава Молдавија је настала у 14. веку. Формирао је војвода Богдан 1359. године под пољским протекторатом. У 15. веку Стефан Велики је учврстио кнежевину али је пао под турско вазалство које се с времена на време прекидало пољским или римским вазалством. Молдовани су се исто служили у средњем веку старословенским до 18. века. Ујединили су се Власима 1859. године, а 1862.године уједињена кнежевина је узела име Румунија, то име је изабрано да подсећа на језичке везе румунског народа са Римљанима. Трансилванијски Власи Имају сложену историјску прошлост. Били су под влашћу Дачана, Авара, Римљана, Бугара. Године 1526. постали су Трансилванска кнежевина у односу на Турску до 1687. године када су пали под власт Хабсбурговаца и делили судбину Угарске у тој империји. Питање порекла становништва Трансилваније је сложено. Дачани су аутохтони народ. Није познато да ли су романизовани Дачани ишчезли после 3. века или су живели у Карпатима, да би се појавили у 11/12. веку. У међувремену, после 3. века у Трансилванију су долазили Готи, Хуни, Гепиди, Словени и на крају 10. века Мађари. Мађари су завладали Трансилванијом у 10. и 11. веку асимилујући локално становништво словенских и других варварских племена које је ту живело. Није јасно одакле су тачно дошле масе становништва које говоре романски језик. У 13. веку у Трансилванији се доселио велики број Немаца, око 2 милиона. После Првог светског рата 1918. године Трансилванија је прикључена Румунији. Године 1910. у Трансилванији је било око 2,8 милиона Румуна, 1,7 милиона Мађара, 600 000 Немаца и 140 000 других. После уједињења Влашке и Молдавије 1859. године Румунија је била у вазалном односу према Турској до 1878. године. Економски се слабо развијала иако има потенцијале. Године 1878. Румунија добија северну Добруџу од Бугарске за јужну Бесарабију која је присаједињена Русији. Године 1913. Румунија добија и јужну Добруџу, а 1918. године добила је Трансилванију, Буковину (Украјина) и део Баната од Аустро-Угарске и Бесарабију од Русије. Године 1940. Бесарабија и Буковина су прикључени СССР-у а јужна Добруџа је враћена Бугарској. Румунија има 240 000 км кв површину и око 25 милиона становника. Демографске карактеристике балканских држава
17
Балканско полуострво захвата део ЈИ Европе, између Јадранског, Јонског, Црног и Егејског мора и река Дунава и Саве. Полуострво је добро ограничено физичко-географским линијама, изузев на СЗ где неки узимају Сочу за границу. Укупна површина Балканског полуострва износи 550 000 км кв, а површина балканских држава је већа зато што неке државе излазе са полуострва. На полуострву живи око 70 милиона становника, што значи око 87 ст/км кв. У балканске земље убраја се и Румунија, која је само делом на Балкану (Добруџа), али припада балканском културном кругу. И Турска је једним делом на Балкану, али се не убраја у Балканске земље. Балкан се налази у ЈИ Европи која је шири појам и укључује и Мађарску и Словенију. Положај Балканског полуострва дефинисао је Јован Цвијић као прелазни или евроазијски, зато што преко њега воде путеви из Европе у Азију, а две најважније тачке на том путу су Београд и Истанбул. Због тог положаја Балкан је имао тешку судбину, на њему су се прожимали, асимиловали различити народи, културе и религије које су долазиле са четири стране, из Мале Азије, Источне Европе, Западне Европе и Медитерана. На Балканском полуострву је поникла прва, старогрчка цивилизација, тако да се назива и Стара Европа, која се заснива још и на траговима римске цивилизације. Историјски процеси условили су сложену етнодемографску структуру становништва. Поред историјских и друштвених фактора и природна средина је јако утицала на природно кретање и миграције. Балканско полуострво има две особине које проистичу из рељефа, а које утичу на кретања. То су особине изоловања и одвајања и њима супротне особине прожимања и спајања. Прве особине су настале услед разбијености рељефа на ситне форме мозаичног карактера као што су планине, кањони... У тим малим формама рељефа настале су и релативно изоловане етнокултурне средине тако да је у прошлости било много етничких заједница које су имале фолклор, али су међусобно слабо комуницирале. Те заједнице које су биле изоловане биле су језгро првих феудалних држава у средњем веку. Све те државе балканских народа имале су историјско језгро у планинским подручјима. Таква је била Моравско-варадарска долина према Истанбулу, Ибарска долина, долина Босне и Неретве, Купе, Уне, Дрине које пресецају попреко Динарске планине и омогућују комуникацију. Те долине служиле су и за међународне комуникације и биле су предмет освајања великих сила, као што су Турска и Хабсбуршка монархија. Тако су се на Балкану сукобљавали интереси малих локалних заједница са плановима и интересима великих светских сила. На Балкану су своје трагове оставиле и бројне цивилизације од Јеленске, Феничанске, Римске, Византијске, Млетачке, Турске, западне и средњоевропске чиме је створен јединствен мозаик народа, а касније држава. Срби су мигрирали почетком 6. и 7. века заједно са другим словенским племенима. Дошли су из Украјине, а на Балкан су прешли преко Ђердапа и 18
Ковина, затим се ширили узводно у слив Мораве достижући постепено .... токове у брдско-планинске области где су основали своје прве државе. Те прве државе су биле око горњих токова Ибра, Таре и Лима, које данас називамо стара Рашка. То је био простор удаљен од путева ширег значаја којим су пролазили освајачи и трговци. Они су се насели на Византиској територији. Сам назив ''Срби'' вероватно је донет из прапостојбине. Већ средином 9. века основали су племенски савез под влашћу жупана Властимира који се одупирао Бугарима. У периоду од 850-1170. године српска племена су се учврстила под суверенитетом Византије и примила хришћанство (рашка, Србија, Зета, источна Босна). Западна Босна и Хрватска примиле су хришћанство од Рима. Рашка је названа по граду Расу (код Новог Пазара). Повећала је своју територију под влашћу жупана Часлава (931-960), а достигла врхунац за време жупана Стефана Немање (1169-1196). Немања је оснивач династије Немањића, успешно се супротставио богумилима (секта у оквиру правослане вере) и Мађарима, и проширио је своју власт на западни део полуострва. Наследници Стефана Немање су даље ширили државу на југ и исток, ...... део Ниша и Зете стижући на север све до Саве и Дунава. Године 1217. Немањин средњи син Стефан крунисан је за краља због чега је назван Првовенчани, а круну је добио од папе. Године 1219. најмлађи син Немањин, Растко постао је врховни поглавар аутокефалне српске цркве у Пећи. После битке код Велбужда (Бугарска) 1330. године Срби су заузели и Ниш и учврстили власт у Моравско-вардарској долини. У време Стефана Душана (1331-1355.) Рашка је достигла врхунац моћи досежући до Егеја. После смрти Стефана Душана држава се распада на самосталне феудалне поседе, а језгром Србије управља кнез Лазар. После битке на Косову 1389. године Србија је постала вазална кнежевина, а 1459. године после пада Смедерева Србија је дефинитивно покорена, међутим Београд се држао до 1521. године. Ратови између Аустрије и Турске у 17. и 18. веку давали су лажну наду српском народу , али је ипак Аустрија штитила српске избеглице и насељавала их у Војну Крајину. Просветитељи су ишли у Беч, а један од њих био је и Вук Караџић. Ти Срби ширили су и преносили европску културу и били један од покретача ослободилачких устанака у Србији. Вук Караџић је објединио хрватски и српски дијалект и издао граматику 1814. године. Српски устанак 1804. године против јањичарске војске у Београду угушен је 1813. године, а уследио је и други 1815. године који је после тешких борби и дипломатије донео Србији аутономију 1829. године. Од 1856. године Србији су гарантоване границе од стране европских земаља, а 1878. године на Берлинском конгресу Србија добија независност и проширење на југ до Врања и Пирита. Македонија, Санџак и Косово су под Турском. После Балканских ратова 1912. и 1913. године Србија се шири најуг заузевши Санџак, Косово и Македонију. После Првог светског рата 1918. године Србија се шири и на север добивши Војводину од Аустро-угарске и малу територију према Бугарској. Године 1918. створена је Краљевина Срба, Хрвата и 19
Словенаца на челу са краљем Александром______ која је 1929. године преименована у Краљевину Југославију. После 1945. године Србија је ушла као једна од шест република у Федеративну Народну Републику Југославију, а од 1961. године је добила назив СФРЈ. У Србији су биле и две аутономне покрајине Војводина и Косово. Границе Србије нису се мењале после Другог светског рата. Бошњаци и Херцеговци Представљају становништво Босне и Херцеговине. Говоре српски језик и ијекавску варијанту. Име Босна потиче од реке Босне (Bosanius), а по некима од Илирске речи bous-со. Херцеговина се првобитно звала Хум, а 1488. године бан Хума добио је титулу херцег од императора Фридриха III. Историјски развој БиХ од 7. до 12. века н.е. није добро проучен. Првобитно су Словени живели у племенима на којима су били жупани, касније названи банови. Није јасан њихов однос према Византији. У 10. веку делови Босне су били у саставу хрватске државе. Под вођством бана Кулина (1180-....) Босна се издваја као посебна држава. Богумилство као јерес настало је у Бугарској у 10. веку, а нашло је добро тло у Босни. Као реакција на насилно увођење католицизма Босанци су примили богумилство и створили самосталну босанску цркву. После смрти бана Кулина Босна је била у саставу Хрватске, а Хрватска у саставу Угарске. Босном су управљали хрватски банови Шубићи. Године 1325. бан Котроманић постаје независан од Угарске и присаједињује Ниш Босни. У време Твртка (1353-1391) Босна је постала најмања јужнословенска држава, заузимала је западне делове Србије до Далмације. Твртко је имао титулу ''краља Босне, Хрватске, Далмације и Србије''. Крунисан је у Милешеви. Учествовао је са кнезом Лазаром у бици на Плочнику и на Косову. После Твртка Босна се распала, а Венеција је заузела обалу. Турци 1460. године заузимају Босну, богумили их примају и од њих примају ислам, алу су сачували свој феудални систем. Херцеговина пада 1463. године под Турке. Током четири века турске власти велики део становништва није се осећао поробљеним и имали су унутрашњу самоуправу. Од 15-17. века у Босни су спроведене реформе султана Мехмеда II, а 1831. године те реформе су одбацили сматрајући их издајом ислама. Берлински конгрес поставља Босну и Херцеговину под аустријску окупацију. Од 19081918. године Босна је била анектирана од Аустрије, а после улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као део Србије. Бошњаци су укључени у краљевину као Срби исламске вере. После Другог светског рата улазе у састав Југославије као република БиХ. После грађанског рата 1995. године Дејтонским споразумом подељена је на на два ентитета: Републику Српску и Федерацију БиХ. (о етногенези Бошњака више видети у чланку Мирка Барјактаровића ''Бошњаци-нови јужнословенски народ, Глобус 2002.) Македонци су проглашени нацијом када је створена Република Македонија на заседању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године. Пре тога званични назив за 20
Македонију био је Јужна Србија, а Македонци Јужни Срби. Историја насељавања Македоније је доста компликована и они сами дуго нису знали своју етничку припадност и често су мењали изјаву о припадности у зависности од тога ко их пита. Јован Цвијић их је назвао ''флотантна маса''. Римска провинција Македонија настала је услед досељавања Словена у 6. веку. Древни Македонски народ који се назвао Македонци потиснут је од Словена и претопио се у суседне народе у оквиру Византијске империје. Византинци су називали ''Склавиније'' све земље од Пелопонеза до реке Саве укључујући и Македонију, које су биле насељене независним словенским племенима којима су управљали словенски кнезови. Године 850. кан Персијан који је владао у Македонијји присајединио се добровољно Бугарској што су Бугари касније искористили за тврдњу да су они један народ. У Охриду ученик Ћирила и Методија, Климент са својим ученицима створио је књижевну школу. Он је био послат од бугарског кнеза Бориса да шири бугарски језик што је послужило Бугарима да својатају Македонију. Исто тако у време Илинденског устава за ослобођење од Турака, који су подигли Македонци, Бугари су то приказали као устанак Бугара. Све до 1943. године када су добили нацију Македонци су се изјашњавали или као Срби или као Бугари. После покоравања Бугарске 1018. византинци укључују доњу Бугарску у тему (провинцију) Бугарску, а у Охриду постављају архиепископа. Цар Василије I био је јерменског порекла, али рођен близу Одрина (Бугарска), сматрао се Македонцем и био је родоначелник македонске династије. Године 1186. Македонија је ослобођена од Византије и прикључена Бугарској у чијем је саставу била до 1250. године. У то време почиње успон српске државе посебно после 1330. године када се Србија шири према југу заузима Македонију. Цар Душан је завладао целом Македонијом, Албанијом, Грчком, и Тесалијом и био цар Срба, Бугара, Албанаца и Грка. После његове смрти 1355. године српска империја се постепено распада. Феудалци Вукашин и Угљеша који су управљали Македонијом су прогласили независност Македоније. Године 1371. Турци су заузели Македонију и владали до 1912. када су у Првом Балканском рату поражени од савезничке војске Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. На међународној конференцији (Цариград, 1876, Сан Стефан 1878. и Берлински конгрес 1878.) Бугари су приказивали Македонце као Бугаре што су им Срби оспоравали. После другог Балканског рата 19121913. Македонија је подељена између Србије којој је припало 7/10, Грчке којој је припало 2/10 и Бугарске којој је припала 1/10 територије. После Првог светског рата 1918. године тај део Македоније који се називао Вардарска Македонија ушао је у састав Југославије, а Егејска у састав Грчке, а Пиринска у састав Бугарске. Због тога данас Грци оспоравају назив Македонија, јер у томе виде претензије за обједињавање та три дела и инсистирају на називу БЈР Македонија. Македонци су за свој симбол узели на застави симбол Александра Македонског ''звезду од Вергине''. У Грчкој је нађено са 16 21
кривудавих зрака, али су Грци оспорили Македонцима тај знак у међународној заједници, па су Македонци то смањили на 8 зрака. Црногорци Населили су се у 6. и 7. веку, а назив Црногорци носе од 15. века, од Млечана који су их звали Монтенегро. Пре тога земља се звала Зета. Она је била у краткотрајним савезима са другим српским земљама у време Часлава (931960.) и Бодина (1081-1101.). Укључени су у Србију у време Немањића око 1190. године, а сам Немања је дошао из Зете (рођен у Рибници-данашња Подгорица). После распада Душанове Србије, Балшићи су управљали Зетом, данашњом Албанијом од 1370-1421. године. После тога Стефан Црнојевић је стао на чело Црне Горе и направио престоницу у Жабљаку. Иван Црнојевић преноси престоницу на Цетиње одакле је Црна Гора одсечена од Скадарског језера и Јадранског мора водила четири века против Турака борбе да сачува независност. Од 1516. године Црном Гором су владале владике који су имали духовну и световну власт. Владика Данило I (1696-_____) уводи наследно преношење власти (на блиске рођаке) што је трајало до 1918. године. Прва штампарија на ћирилици на Балкану је инсталирана на Цетињу 1493. године. Русија је признала независност Црне Горе 1717. године и подржавала је финансијски. Владика Петар I издао је први законик 1798. године. Године 1876. књаз Никола I (1860-1918.) објавио је рат Турској уз сагласност Србије који је завршио са руско-турским ратом (1877-1878.). Према Сан Стефанском мировном уговору Црна Гора је добила велико проширење, али је оно смањено на Берлинском конгресу 1878. године. После Балканских ратова 1913. године Црна Гора се удвосручила и добила велику обалу на Јадрану. Краљ Никола (1910. постао краљ) абдицирао је 1918. године у Сан Рему. Црна Гора је ушла у састав Краљевине СХС 1918. године. Црногорци су по традицији Срби и припадају српској _____ Од 1945. године Црна Гора је република у саставу СФРЈ. Турци (османски) потичу од ЈЗ огранка турско-татарске групе из 1. века између Каспијског и Аралског басена. У 8. веку Арапи су користили нека турска племена као најамне официре и војнике и проширили на њих ислам, и давали им земљу на освојеним територијама. Један од турских војних вођа Селџук у 10. веку прогласио се независним, његови наследници створили су велику државу која се затим распала на низ емирата од којих је један под влашћу Османа и он се 1278. године проширио у СЗ Анадолији. Од тада почиње њихова експанзија, заузимају градове Бурса, Никомедија и 1377. године преносе престоницу у Бурсу. Позвани од Византије да помажу у унутрашњим сукобима и против српске државе која је ојачала, шире се на Балкан и пустоше земље и трајно насељавају у тим земљама. Преместили су главни град у Једрене 1365. године. Султан Мурат (1362-1389.) завладао је Тракијом и Македонијом и организовао Македонију. Влашка, Македонија и 22
Трансилванија биле су турске кнежевине, али не под потпуном влашћу Турака. Албанија, пошто је примила ислам, прошла је као савезна држава Турске. Исто је било и са Босном и Херцеговином, када је велики део становништва примио ислам. Компактне масе Турака насељавале су се у јужној Бугарској, Тракији, Македонији. Они су били одскочна даска за ширење Османске империје у ЈИ Европу и северно Црноморско приморје. Понашали су се као феудалци и нису се мешали са потчињеним становништвом , због тога су балкански народи сачували језик, обичаје, и религију. У 18. веку почиње опадање моћи турске империје, а ослободилачке покрете су помагали Русија, Аустроугарска, Венеција. Србија је после два устанка добила аутономију и то 1829. године после руско-турског рата. Од 1923. године Турска је република са парламентом и владом. Чланица је НАТО-а од 1953. године. Има преко 60 милиона становника, а у Истанбулу и европском делу Турске живи око 5 милиона становника. Бугари су дошли на Балканско полуострво у периоду од краја 5. до 7. века. Словенска племена су кренула северно од Карпата и преплавила су Балкан јужно од саве и Дунава. Ту су затекли Трачане и Илире, Далмате и друге који су проређени услед најезде Келта, Гота, Хуна, Авара и других племена. Истовремено су Византију нападали Арапи у Малој Азији. Словени су асимиловали велики део локалног становништва, а други део се повукао у планине. Од 7. до 10. века се појављују прве кнежевине у Динарским планинама. 670. године СИ од делте Дунава појављују се пра-Бугари, народ турског порекла који је дошао из централне Азије. Они су се кретали ка западу и створили племенски савез ''Велика Бугарска'' на челу са Ханом Кубратом који је заузимао земље између Азовског мораи Кавказа. Потиснута од Хазара ''Велика Бугарска'' се распада. Један од синова Хана Кубрата кренуо је на запад и стигао до делте Дунава. То је Хан Аспарух, и он успева да преузме од Византије земље између Старе планине и Дунава и од Црног мора до Тимока. Мировним уговором са Византијом 681. године створена је Бугарска држава између Старе планине и Карпата. То је била држава од осам словенских племена под руководством Прабугара. Та држава се касније ширила, примила словенски језик и обичаје. Године 864. примили су хришћанство, а у 9. и 10. веку постали су најјачи у Европи. Прво Бугарско царство трајало је од 681. до 1018. године када је покорено од Византије. Године 1185. Бугарска се поново ослобађа јужно од Дунава. Моћ другог бугарског царства је била кратка, до продора Татара између 1242-1297. године. Србија истовремено јача и шири се према југу и истоку. Бугарску су освојили Турци 1396. године, а у оквиру Турске Бугарске добија своју аутономију 1878. године. Независност добија 1908. године, а 1913. без успеха је покушала да заузме Македонију и јужну Тракију. Површина данашње Бугарске износи 110 987 км кв и има око 9 милиона становника.
23
Словенци су дошли у горњи ток Саве у 6. и 7. веку. Пали су под власт Авара, а у 7. веку под власт Франачке државе. Од тада до 1918. Словенци су били везани за Аустрију. У 11. веку као део кнежевине Корушке Словенци улазе у Хабсбуршку монархију 1278. године. Хрвати су се населили почетком 7. века на византијску територију на поречју Саве до ушћа Уне. Приморска провинција Далмација насељена је Хрватима и они су заједничко име за 12 племена које су добили по домовини ''Бела Хрватска'' северно од Карпат. Историјски догађаји у Хрватској од 7. до 9. века нису довољно познати. Власт су имали локални жупани, али су они били у зависности од Авара, Франак и Византије. У 7. веку стварају се два племенска савеза Хрватска и Славонија, међутим те области су пале под власт Карла Великог. Хришћанство су примили у 8. веку, а независност Хрватске почиње од жупана Бранимира (879-892.). Жупан Томислав је 914. године крунисан од папе и учврстио је државу два века укључујући Босну и Хум, али без Јадранског приморја. Године 1102. Хрватска је прихватила власт мађарског краља Коломана. Веза између Мађарске и Хрватске трајала је 800 година. У 14. и 15. веку граница Хрватске се помера на запад пошто је Босна под влашћу Твртка постала јака држава. Од 1420-1797. Венеција је држала приморје. После Мохачке битке 1526. године измежу Турака и Мађара, Хрватска пада под власт Турске, а мала западна зона остаје као гранична између Аустрије и Турске. Године 1699. Хрватска је поново постала део Аустро-Угарске, а 1918. улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Становништво балканских држава Балкан је имао буран геополитички, историјски и економски развој. То је прави мозаик цивилизација, култура, конфесија, народа који су се међусобно на овим просторима сукобљавали, потискивали, асимиловали и прожимали. У складу са друштвено-историјским променама десиле су се и демографске разлике које су се одразиле на укупан друштвени развој балканских држава. Главни демографски трендови (природне и миграционе карактеристике) етничка слика и друго резултат су политичких, економских, културних, социјалних и др. чинилаца, како у далекој прошчости тако и у новије време. Новији демографски индикатори указују да се балканске државе разликују по социо-демографским показатељима. Илустрације ради Румунија има 10 пута више становништва него Македонија или више него Србија, Црна Гора и Грчка заједно. Разлике постоје и у погледу природног прираштаја, јер на пример Албанија има веома висок природни прираштај, Југославија и Грчка висок, а Бугарска и Румунија негативан. Најстарије становништво, као и очекивано трајање живота има Грчка, а најмлађе Албанија где је свако треће лице млађе од 15 година. Религијски састав држава био је и остао главни фактор диференцијације многобројних етничких 24
група тако да на овом простору егзистирају разне конфесије (ислам, протестантска, православна, католичка). Развој балканских држава је у директној међузависности са снажним утицајима историјског наслеђа, великим друштвено-економским променама, али и са демографским процесима после Другог светског рата. Демографски преображај у појединим балканским државама дуги низ година је ишао у правцу броја становника и промене структуре становништва (посебно старосне, образовне и економске). У неким државама тај развој био је успорен или назадан. Деведесетих година прошлог века демографска кретања у већени балканских држава била су детерминисана процесима транзиције до којих је дошло. Након слома социјализма и након распада СФРЈ ове промене су углавном имале негативне утицаје на демографска кретања. Општим карактеристикама демографског развоја балканских држава у последњој деценији подразумевају се успорен раст становништва и продубљивање регионалних разлика у погледу структура становништва, што је изазвано бројним економским и социјалним узроцима, високим процентом незапослених, интензивним емиграцијама са ових простора. Већина балканских земаља према својим економскодемограсфским карактеристикама спада у ред малих држава, јер осим Румуније у осталим државама број становника скоро да не прелази 10 милиона. Државa
1991.
1993.
1995.
Албанија
3255000
3389000
3645000
1991-1995 стопе 2,07
БиХ
4449000
4434000
4484000
0,20
Бугарска
8982000
8472000
8402000
-1,65
Хрватска
4785000
4779000
4495000
-1,55
Грчка
10247000
10379000
10458000
0,51
Румунија
23185000
22755000
22680000
-0,55
Словенија
2202000
1991000
1948000
-0,68
Македонија
2039000
2119000
2163000
1,49
Србија и 10104000 10485000 10544000 0,32 Црна Гора *Укупан број становника балканских држава за период 1991-1995. (извор:Demographic yearbook, 1995) 25
Претходна табела указује на доста ниске, па и негативне стопе раста становништва већине балканских држава, што представља упозорење на неизвесну демографску будућност ових простора. Треба истаћи да су ове стопе у сагласности са европским окружењем у којима су демографски процеси завршени. Демографска транзиција је заједничко искуство свих развијених земаља и других и своди се на преображај високог фертилитета и морталитета у стање ниског фертилитета и морталитета. Овај процес је у другој половини 20. века интензивно захватио и просторе балканских држава, па је дошло до појаве да су изузев Албаније све остале државе на граници остварења просте репродукције становништва. Комплексно сагледавање сплета социо-економских, образовно-културних, верских, традиционалних и других фактора указује на велике разлике у репродукцији становништва по националном саставу појединих балканских држава. Како су промене и разлике у наталитету становништва резултат деловања бројних фактора (религијска припадност, национални доходак по становнику, удео градског и пољопривредног становништва у укупном, степен економске активности жена, образовање становништва ...) тако су савремени друштвени процеси као што су индустријализација, урбанизација, научно-технолошка револуција почели утицати на ограничење рађања. Са овим променама дошло је и до умањења значаја породице, улоге жене у породици и друштву и улоге и значаја деце за родитеље и друштво. Демографска транзиција је трансформисала традиционалне репродуктивне норме у норме савременог типа репродукције становништва уз велико смањење морталитета деце. Неједнак друштвено-економски развој појединих балканских држава довео је до поларизације, тако да имамо на једној страни државе са свим карактеристикама развијеног света, а на другој државе са карактеристикама неразвијених земаља. То практично значи да је код једне групе држава процес демографске транзиције завршен или је при крају, док код друге групе држава овај процес траје што је резултат споријег темпа друштвено-економског развоја. Оваква појава има своје далекосежне последице које се огледају у наталитету који је детерминисан биолошким, социоекономским и психолошким факторима.
Држава
Наталитет
Морталитет
26
Природни прираштај
Густина насељености
Албанија
22,6
7,7
14,9
115
БиХ
7,9
8,8
-0,9
61,1
Бугарска
8,6
13,6
-5,0
75,0
Хрватска
10,5
10,6
-0,1
86,3
Грчка
9,7
9,6
0,1
79,9
Румунија
10,4
12,0
-1,6
95,0
Словенија
9,3
4,8
4,5
97,3
БЈР Македонија Србија и Црна Гора
14,9
8,3
6,6
77,2
12,9
10,2
2,7
104,1
*Природно кретање становништва у промилима (‰) и густина насељености за 1995. годину (извор:Demographic yearbook, 1995) Из ове табеле може се закључити да су код наведених примера критични подаци о БиХ, Бугарској, Словенији, тј. државама са најнижим стопама наталитета, док су највише у Албанији, Македонији и Србији и Црној Гори, тј. државама које по овим подацима имају ниво који гарантује дугорочно обнављање становништва. Треба истачи да је стопа наталитета у Србији и Црној Гори висока због Косова и Метохије, где износи 28 промила. Истовремено смањење наталитета у БиХ је углавном изазвано последњим друштвено-политичким променама и ратом. Сматра се да су ниске стопе наталитета код већине балканских држава резултат промена у начину живота, тј. касног склапања брака и прворођења. Избегличке миграције такође су битно утицале на демографску слику региона новонасталих држава.
Нове тенденције у природном кретању становништва западне,источне и југоисточне Европе
27
Западна Европа Демографи су издвојили три, четири или пет фаза у појединим регионима Европе према којима су се одвијале промене наталитета, морталитета почевши од тзв. ''традиционалне репродукције'', а завршавајући се на тзв. ''новој репродукцији'' која постоји у високо развијеним земљама. Прва од њих се одликовала високим природним наталитетом и морталитетом. Услед цивилизацијског развоја настале су прокреативне промене становништва које су довеле до веома ниске стопе наталитета. Такође побољшавање животних услова смањила је и интензитет смртности и повећало просечну дужину живота. У другој половини 20. века конструисана је тзв. ''теорија друге демографске транзиције''. Под тим називом крије се теоријска парадигма која служи за објашњавање промена у природном кретању становништва у земљама западне и северне Европе. Карактеристике друге транзиције су: 1. смањивање значаја брачности као форме заједничког живота људи на рачун кохабитације 2. прелаз од модела породице ''дете са родитељима'' на модел ''родитељи са дететом'' 3. прелаз од хомогених типова породице и доманћиства на различите облике породице и домаћинства Источна и југоисточна Европа Резултат друштвено-психолошких услова јесте опадање коефицијента фертилитета који проистиче из смањивања плодности. Слични демографски процеси постојали су и у источној Европи, али ситуација није аналогна као у западној Европи. Становништво источне Европе живело је у другачијем уређењу, а затим је ушло у тешку фазу друштвене трансформације које је донела нову егзистенцију. Због тога су се земље источне и југоисточне Европе нашле у претходној фази еволуција природног кретања. Оне су имале млађу старосну структуру и виши природни прираштај; у првим деценијама 19. века брже је растао број становништва западне Европе, него источне и југоисточне. Затим, половином века темпо се изједначио. Крајем 19. века појавила се нова тенденција у природном кретању становнштва Европе: постепено се снижава природни прираштај узрокован снижавањем стопа наталитета и морталитета. Тај процес постепено се ширио од западне Европе на исток, али све до Првог светског рата у целој Европи одржавао се и даље традиционални модел породице са много деце. Стопа наталитета у источној Европи износила је око 40 промила и у Србији, док се у зпадној Европи снизила просечно на 30 промила.. У европским земљама изузев 28
Француске, природни прираштај је био висок, с тим што су према истоку коефицијенти наталитета били виши. Због тога број становништва Француске између 1850-1910. године повећан од 36, 5 на 41,5 милиона, Велике Британије од 20,8 на 40,8 милиона, Немачке од 35,9 на 64,9 милиона, а европске Русије од 60,7 на 130,8 милиона што је донело важне политичке консеквенце. Немачка је стекла првенство над Француском истовремено се смањила смртност при очувању наталитета, узрокован је пораст броја становништва свих словенских земаља. Преломни моменат у демографском развоју западне Европе био је Први светски рат, пре свега због војних губитака. После Првог светског рата настала је нова фаза демографског развоја коју карактерише значајно опадање наталитета. Модел породице са мало деце најпре се укоренио у урбанизованим и индустријским крајевима и затим се ширио. У земљама источне и југоисточне Европе и даље је постојао висок природни прираштај, што је донело важне демографске последице. Број становника у Пољској и Румунији се брже повећавао него у Немачкој, Француској и В. Британији. Становништво Пољске у периоду 1920-1938. године повећало се од 26,7 на 35 милиона, а Румуније са 15,5 на 19,9 милиона, а становништво Немачке са 59,2 на 68 милиона, Енглеске са 42,8 на 46,2 милиона, Француске са 39,2 на 41,9 милиона. Други светски рат донео је демографске губитке, али је услед послератне компензације наталитета 1945-1950. релативно било брзо враћено предратно стање. Европски континент после Другог светског рата био је политички подељен на два дела, а земље са обе стране су биле у другачијој фази демографског развоја. Анализирајући природно кретање у државама које данас припадају ЕУ треба имати у виду њихову територијалну и демографску хетерогеност. Поред држава које имају велики демографски потенцијал (Француска, Италија, Немачка) налазе се и мале земље (Ирска, Луксембург, Данска) и због тога процентуални показатељи који су израчунати на број становника не говоре много о њиховом апсолутном развоју. Показују само степен наталитета, морталитета и природног прираштаја у промилима. У периоду после Другог светског рата земље западне Европе ушле су у фазу демографске зрелости која се карактерише ниским природним прираштајем. Разлике између стања 1950. и 1990. године су велике у погледу стопе наталитета и природног прираштаја. Године 1950. просечни коефицијент наталитета износио је око 20 промила, с тим што је био максималан у Финској 24,5 промила и Португалији 24,4 промила, а најмањи не рачунајући Луксембург, био је у Немачкој и Британији 16,3 промила и Шведској 16,4 промила. Интензитет морталитета био је у корелацији са старосном структуром. Државе са мањим уделом старијег становништва (Грчка, Холандија, Италија) одликовале су се нижом стопом морталитета. Услед релација између стопа наталитета и морталитета највиши природни прираштај имала је 29
Холандија 15,2 а најнижи Луксембург 12,4 и Аустрија 3,2. На крају периода 1990. изузев Ирске у којој је природни прираштај износио 6,6 промила у већини земаља ниво природног прираштаја био је неизмерно нижи, а у Немачкој и негативан. Те тенденције добиле су назив ''друге демографске транзиције''. Општи и укупан раст становништва ЈИ и И Европе Општи и укупан раст становништва овог дела Европе био је значајан и износио је око 35 милиона. У првој декади пораст је износио 12 милиона, у другој и трећој 9 милиона, у четвртој 4,5 милиона. Демографски, изузетан је био темпо раста становништва Албаније која је повећала становништво за преко 2,5 пута. Пољска је повећала становништво за преко 50 %.
н
1950. м
н
1960. м
пп
пп
Албанија
38,5
14,0
24,5
43,3
10,4
Бугарска
25,2
10,2
15,0
17,8
Чехословачка
23,2
11,5
11,8
Југославија
30,2
13,0
Пољска
30,7
Румунија Мађарска
Држава
н
1970. м
н
1980. м
н
1990. м
пп
пп
пп
32,9
32,5
9,2
23,3
26,5
6,4
20,1
24,7
5,7
19,0
8,1
-9,7
16,3
9,1
7,2
14,5
11,1
3,4
11,7
12,1
-0,4
15,9
9,2
6,7
15,9
11,5
4,4
16,4
12,1
4,3
13,4
11,7
1,7
17,2
23,5
9,9
13,6
17,6
8,9
8,7
17,0
9,0
8,0
-
-
-
11,6
19,1
22,6
7,6
15,0
16,6
8,1
8,5
19,5
9,9
9,6
14,3
10,2
4,1
26,2
12,4
13,8
19,1
8,7
10,4
21,1
9,5
11,6
18,0
10,4
7,6
13,6
10,6
3,0
20,9
11,4
9,5
14,7
10,2
4,5
14,7
11,1
3,0
13,9
13,6
0,3
12,1
14,1
-2
Tабела 1: Природни прираштај у земљама И и ЈИ Европе 1950-1990. (‰)
Држава
Број становника у хиљадама 1950.
1960.
1970.
1980.
30
Промене 1990.
1950.
1990.
у хиљадама
у%
Албанија
1 215
1 607
2 170
2 670
3 273
2 058
169,4
Бугарска
7 251
7 867
8 490
8 862
8 669
1 418
19,6
Чехословачка
12 389
13 654
14 334
15 311
15 661
3 272
26,4
Југославија
16 346
18 402
25 527
22 300
22 843
6 497
39,7
Пољска
25 008
29 776
32 642
35 753
38 119
13 111
52,4
Румунија
16 311
18 407
20 250
22 201
23 207
6 896
42,3
Мађарска
9 338
9 984
10 329
10 711
10 352
1 014
10,8
УКУПНО
87 858
99 697
108 742
117 790
122 124
34 266
39,0
У свим земљама И и ЈИ Европе, изузев Бугарске још 1990. године је био већи наталитет него морталитет. Укупни природни прираштај износио је око 370 000 (3 промила). То су били рекордно ниски показатељи и то је била преломна тачка када је наступило смањење стопе наталитета, која је између 1990-2000. опала са 13,5 на 9,9 промила. У апсолутном износу то је износило око 45 000 мање у том периоду. При стабилизацији морталитета коначан резултат био је мањак природног прираштаја за око 70 000. Позитиван природни прираштај имала је само Албанија, а мали позитиван природни прираштај имале су Пољска, Југославија, Македонија, Словачка, а остале су имале негативан природни прираштај. У Бугарској и Мађарској ситуација је следећа: 2000. године у Бугарској се родило 72,3 000 деце, а умрло је 111,8 000, тако да је природни губитак износио 39,5 000. У Мађарској се 2000. године родило 94,4 000 деце, а умрло 142,6 000 што значи да је природни губитак био 48,2 000. У поређењу са ЕУ демографске тенденције у И и ЈИ Европи имају различит смер. Број становника на територији 12 држава смањио се између 1990. и 2000. за 300 000. У оквиру ових 12 држава постоје разлике, највећи природни прираштај имале су Југославија и Пољска. Велики је демографски регрес настао у БиХ, а то је био резултат војног конфликта који је поред непосредних губитака изазвао и емиграцију. Опао је значајно број становника Румуније, Бугарске, Мађарске, Хрватске. Треба рећи да је 31
појава депопулације повезана са деформацијама старосне структуре становништва. Старење становништва постало је тежак социјални и економски проблем. Број становника
Промена 1990-2000.
ДРЖАВЕ
1990.
2000.
У 000
У%
Албанија
3 273,0
3 850,0
577,0
17,6
БиХ
4 360,0
3 839,0
-521,0
-11,9
Бугарска
8 669,0
8 190,9
-478,4
-5,5
Хрватска
4 784,3
4 477,0
-307,3
-6,4
Чешка
10 362,7
10 278,1
-84,6
-0,8
Србија и Црна Гора
9 705,0
10 637,0
932,0
9,6
Македонија
2 028,0
2 021,6
-6,4
-0,3
Пољска
38 119,0
38 653,6
534,6
1,4
Румунија
23 206,7
22 455,5
-751,2
-3,2
Словачка
5 297,8
5 398,7
100,9
1,9
Словенија
1 966,0
1 987,8
21,8
1,1
Мађарска
10 352,0
10 043,2
308,8
-3,0
УКУПНО
122 123,8
121 832,4
291,4
-0,2
Табела 3: Промене броја становника у земљама И и ЈИ Европе Као што видимо, процес депопулације захвата ЈИ Европу, што значи да овај регион улази у другу демографску транзицију. Ниво наталитета и прокреативног понашања становништва су приближни онима које смо утврдили у западноевропским државама. У те појаве спадају: 32
1. опадање коефицијента фертилитета које проистиче из смањивања плодности жена 2. повећање удела бракова без деце и пораст броја развода 3. раст броја абортуса и стерилизација 4. касније рађање првог детета 5. смањење утицаја цркве Сви ови узроци повезани су са сплетом међузависности које су довеле до ширења модела ''породица са мало деце'', која је карактеристична за другу демографску транзицију.
ЕТНИЧКА СТРУКТУРА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И ОСТАЛИХ БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА Балкан представља сложен етнички мозаик, тако да свака балканска земља има значајан удео националних мањина у укупном становништву. 33
Етничка структура балканских народа: ЗЕМЉА
година
становништв о (милиони)
мањинско већински становништво народ(и) (%) (000)
УКУПНО
/
57,0
/
8590
Албанија
1989.
3,2
94,5
176
Бугарска
1992.
8,2
85,6
1181
Грчка
1991.
10,3
92,8
742
Србија и Црна Гора
1991.
10,4
67,6
3370
Македонија
1991.
2,1
66,5
704
Румунија
1992.
22,8
89,4
2417
Према овим подацима у 6 балканских држава било је 8,6 милиона етничких, религијских мањина (15% укупног становништва Балкана). Балканске земље се према степену хомогености могу поделити у три групе: 1) до 10% удела етничких мањина (Албанија и Грчка) 2) 10-15% (Румунија и Бугарска) 3) преко 30% (Србија и Црна Гора и Македонија) Етничка структура балканских земаља (у %) НАЦИОНАЛНОС Т
Алб
Буг
Грч
Мак
Рум
СРЈ
Албанци
94,5
/
0,9
23
/
16,5
Бугари
/
85,0
/
0,2
/
0,3
Грци
2,5
/
92,8
/
/
/
Македонци
0,6
1,6
2
66,5
/
0,5
Мађари
/
0,1
/
/
7,1
3,3
Немци
/
/
/
/
0,5
0,1
34
Роми
0,2
3,5
1,3
2,3
1,8
1,4
Румуни
/
/
/
/
89,4
0,4
Срби
0,5
0,1
/
2
0,1
67,6
Турци
/
9,3
1,1
4
0,1
0,1
Власи
0,6
/
/
0,4
/
0,2
Остали
1,1
0,4
2,6
1,6
1
9,6
УКУПНО
100
100
100
100
100
100
ПРЕГЛЕД ПО ЗЕМЉАМА Југославија 1918. Краљевина СХС 1929. Краљевина Југославија 1945. ФНРЈ 1963. СФРЈ 1992-2002. СРЈ 27.4.2002. ДЗСЦГ Године 1991. у Србији и Црној Гори је живело 10,4 милиона становника (62,6% Срби, 5% Црногорци, нешто мање од 1/3 чине националне мањине). У СРЈ постоји неколико врста мањина: 1) матична држава-суседна 2) мањине настале распадом-матична држава је бивша република (Хрвати, Словенци, Македонци и Бошњаци) 3) мањине европског порекла (Чеси, Словаци, Украјинци, Немци) 4) дисперзивне групе (Роми и Јевреји) 5) ''Југословени'' –припадају некој од постојећих нација
Највећи удео у етничкој структури имали су 1991: -Албанци 16,5% -Мађари 3,3% 35
-Муслимани и Бошњаци 3,2% -Роми 1,4% -Словаци 0,6% Ц.Гора -Муслимани 4,6% -Албанци 6,6% -Хрвати 1,1% -Срби Србија (1991. има око 9,8 милиона становника) -30% националне мањине (Албанци 17,1%; Мађари 3,5%; муслимани 2,5%) Верска структура у СРЈ -70% православни (Срби, Црногорци, Бугари) -5% католици (Хрвати, Мађари, Румуни) -8% исламске вероисповести (Албанци и муслимани) -1% протестанти 2% атеисти *међу Југословенима највише има православаца, затим католика и на трећем месту су атеисти *као атеисти 1953. године изјаснило се 14% становништва, а 1991. године само 2% (у Србији и Ц.Гори) Различита демографска кретања међу етничким групама условљавају и велике диспропорције: стопа природног прираштаја (1995/96) на Косову и Метохији износи око 17 промила, а у средишњој Србији и Војводини -1,4 промил, односно -3,8 промила. Услед тога долази до етнодемографске неравнотеже у корист Албанаца, Муслимана, Рома. Миграциона компонента постаје све значајнија, нарочито у време политичке дестабилизације. Може се говорити о три велика таласа југословенске емиграције: 1) политичке избеглице одмах после Другог светског рата 2) одлазак лица на привремен рад у иностранство током 60-тих и 70-тих година у Западну Европу 3) присилне и добровољне миграције током 90-тих услед грађанског рата, санкција ОУН, агресије НАТО-а Овде нема прецизних података. Према УНХЦР-у 1996. године у Србији је било смештено више од 650 000 избеглица из Хрватске и БиХ, од којих 630 000-95% у Србији и 5% у Црној Гори. Од укупног броја избеглица 55% је у Централној Србији, 42% у Војводини и 3% на Косову и Метохији. У укупној избегличкој популацији највише је било Срба-90%, Муслимана, Рома, Јевреја. Овоме теба додати и преко 200 000 Срба са Косова и Метохије (интерно расељена лица). 36
Услед имиграције у периоду 1991-1995. у Србији је удео Срба у укупном становништву порастао са 66 на 68%. На промену структуре утицала је и емиграција Мађара чији је удео у укупном становноштву СРЈ смањен са 3,5 на 3,2%, и Хрвата са 1,1 на 0,9%. У оквиру Србије постоје два изразито различита региона: Косово и Метохија са релативно хомогеном етничком структуром и високим природним прираштајем и Војводина са хетерогеном структуром и ниским природним прираштајем. Према проценама СЗС, 1991 године на Косову и Метохији живело је 1,9 милиона становника (1/5 становништва Србије). Косовска популација се повећала од Другог светског рата 2,5 пута, што је резултат велике стопе природног прираштаја и имиграције из Албаније. Године 1991. Албанци су били мањина (17% у Србији и 16,5% у СРЈ), док су на Косову и Метохији били већина-80% (20% чинили су Срби, Муслимани, Роми, Турци...) На промене су утицали различити природни прираштај код становника исламске вероисповести на једној и православне на другој страни и досељавање Албанаца и одсељавање Срба са Косова и Метохије. До 80-тих година Коцово и Метохија у целини имала негативан миграциони салдо-77% одсељених Срба и Црногораца, из политичких и економских разлога). Процес етничке хомогенизације врши се и по општинама. Од 30 општина Албанци у већини у 25, а Срби у 5 (Зубин Поток, Лепосавић, Звечан, Ново Брдо, Штрпци). Крајем 90-тих година дошло до сукоба између Срба и Албанаца. Према УНХЦР-у (сумњиви подаци) преко 900 000 Албанаца је избегло у Албанију и Македонију. Та сеоба Албанаца била је политички организована и изазвала је интервенцију НАТО-а против СРЈ, због чега је исељавање настављено, али од стране Сраба и других мањина. Доласком КФОР-а на Косово и Метохију избегло становништво албанске националности се углавном вратило, а њихов реваншизам и слаба заштита КФОР-а убрзало је исељавање неалбанаца. Према проценама готово 300 000 неалбанског становништва (250 000 Срба и Црногораца) напустило је покрајину. УНХЦР процењује да је на Косову и метохији остало 70 000 Срба, док Српска православна црква и Српско национално веће сматра да се за само 4 месеца од доласка КФОР-а, иселило 170 000 Срба и 30 000 другог неалбанског становништва, које се ни до данас није вратило. Војводина је веома хетерогена и представља пример традиционално добрих међунационалних односа. Пре Првог светског рата у Војводини била најбројнија три народа: Срби 33,2%, Мађари 28% и Немци 21,4%. Немци су после Другог светског рата напустили Војводину а досељени су углавном Срби из пасивних динарских крајева. Године 1991. Срби су у Војводини чинили 56,5% а Мађари 17%. Пораст удела Срба последица је више имиграције него природног прираштаја. Мађари у северној Бачкој имају апсолутну већину у 7 општина, а релативну у једној, што указује на етничку 37
хомогенизацију. Мађарска мањина нема претензија на територијалну аутономију, али захтева већу културну аутономију. У укупном становништву Војводине Хрвати учествују са 3,7%, Југословени 8,7%, Словаци 3,2 %, Роми 1,2%, Румуни 1,9%, Русини 0,9% (који су досељени за време Аустро-Угарске крајем 18. и почетком 19. века). Избегло становништво (92-95.) повећало је мало удео Срба, а исељавање Мађара и Хрвата смањило је њихов удео, али то нису велика померања. *према подацима УНХЦР-а после повлачења српских трупа, у јуну 1999. године Косово и Метохију је напустило 130 000 Срба Албанија Албанија је етнички најхомогенија држава на Балкану. Доживела је национални препород после оснивања Призренске лиге 1878. године, и стицања независности 1912. године. СНР Албанија је успостављена 1946. године, а 1967. године прогласила се првом атеистичком државом. После Другог светског рата у конфесионалној структури преко 40% чине Албанци исламске вероисповести, 17% православне и 10% католици. Према попису 1989. године Албанија је имала 3,2 милиона становника, од тога Албанаца 95%, Грка 2,5%, Црногораца и Срба 0,6%, Македонаца 0,6%, Влаха (Цинцара) 0,6%, Рома 0,2%, Јевреја 0,3%. Грчка национална мањина концентрисана је на југу. Албанске власти су у доба Енвера Хоџе плански насељавали регионе са грчким становништвом а Грке расељавали. То је пример етноинжењеринга (планска промена етничке структуре). Грчка статистика наводи да има 400 000 Грка у Албанији, значи преко 10% становништва Албаније (под појмом Грк подразумевају све православце). Процене о броју Македонаца (око Преспе) су непоуздане и крећу се од 4 до 100 000, али је вероватнији податак око 15-20 000. Пре Другог светског рата постојале су школе на македонском и грчком језику, али су оне после 1948. године затворене. Срба и Црногораца има око 15 000 на северу Албаније. Приближно је исти број Влаха. Ј.Цвијић наводи да је област Скадра и Пилот у прошлости била насељена претежно Србима, али су они асимиловани или исељени. На основу тога се он 1913. године у чланку ''Излазак Србије на Јадранско море'' залагао за излазак Србије на Скадар преко долине Дрима. Рома има од 5-10 000, као и мањи број Јевреја (неколико стотина). Структурне промене у становништву Албаније резултат су пре свега високог природног прираштаја, који је 1997. године износио 16 промила. Други фактор биле су миграције. Емиграције су ишле у правцу Грчке (1991. грчке власти вратиле 5 000 албанских емиграната, а по проценама преко 80 000 Албанаца илегално живи у Грчкој). Велики број албанских држављана 38
илегално је прешао у Србију. Данас је та емиграција практично несметана, јер је граница према Албанији небрањена. Македонија Македонија је дуго била јабука раздора између Бугара, Срба, Грка и Албанаца. Македонци дуго нису могли да одреде свој национални идентитет, па их је Цвијић назвао флотантном масом. У периоду 4_________изборили су статус нације и републике у СФРЈ. Након дезинтеграције СФРЈ, 1991. године одржан је референдум за независност републике Македоније. Према резултатима пописа из 1994. Македонија има 2,1 милион становника, од чега Македонци чине 66,5%, 23% Албанаца, 2% Срба, 2,3% Рома, 4% Турака, Влаха 0,4%... Етничка карта Македоније показује да наионалне мањине чине 1/3 становништва (33,5%), од којих Албанаца највише, затим Турака, Рома, Срба, Влаха. У конфесионалној структури 67% становништва је православне вере, 30% исламске, а 3% чине друге религије. Најбројнија национална мањина су Албанци који су у периоду 1953-1994. забележили апсолутни пораст од 162 000 на 484 000 и релативни од 12% на 23% у укупном становништву Македоније, што је последица високог природног прираштаја и имиграције из Албаније. Осим тога, по попису 1953. године значајан број Албанаца се изјаснио као Турци или се можда значајан број Турака изјаснио касније као Албанци. У општинама Тетово и Гостивар Албанци у већини, а у општинама Дебар, Чичево, Струга у релативној већини. Нешто знатнији удео (око 20%) имају у Скопљу, Крушеву.... Због таквог броја и удела Албанци траже специјалан статус-равноправно учешће у двонационалној држави и органима власти, федерализацију Македоније, што изазива етничке сукобе, бојкот пописа, расписивање референдума за аутономну републику-Илирида са седиштем у Тетову, непризнавање устава, коришћење албанске заставе. Удео Турака стално опада услед емиграције. Према попису 1994. године Македонија има 93 000 Турака (4%), што је у односу на 4 деценије раније смањење за 2,5%. Заступљеност у општинама: Брод-30,8%, Дебар-26,3%. Роми су на трећем месту по броју (47 300) и уделу (2,3%). Имају висок природни прираштај. Срби - Пре Другог светског рата цела Македонија називана Јужна Србија и сматрана делом Србије. Број Срба се после Другог светског рата, а нарочито од 70-тих нагло смањује. Према попису из 1994. регистровано је само 40 000 или 2%. Главни фактори смањивања броја Срба су низак природни прираштај, емиграција и етнички трансфер (изјашњавају се као Македонци или Југословени). Највише Срба има у Куманову, Валандову (5,2%) и Скопљу (4%). Око ½ Срба живи у Скопљу, а 1/3 у Куманову, а остатак широм Македоније.
39
Власи - њихов број се смањује, мада последњих десетак година бележе раст (9 000-0,4%). Највише их има у Кручеву (7%) и Штипу (4%). Национална структура бр. становника
%
Македонци
1 288 330
66,5
Албанци
442 912
22,9
Турци
77 252
4
Роми
43 732
2,3
Власи
8 467
0,4
Срби
39 260
2,0
остали
34 960
1,8
неопредељени
1 962
0,1
УКУПНО
1 936 877
100
Грци Године 1830. стиче независност од Турске, а проширена је после балканских ратова 1912/1913. После Грчко-турског рата 1923. године извршена је размена становништва - то је први трансфер становништва у историји. После Другог светског рата избио је грађански рат који је трајао од 1944-49. После је успостављена монархија до 1967. године, када је извршен војни удар. Војна хунта је била на власти до 1974. године када је проглашена република. Грчка 1991. има 10,3 милиона становника, од чега су 90% Грци, 10% Турци, Македонци, Роми, Власи и Албанци. У погледу религијске припадности 98% су православни. По неким проценама пре балканских ратова у Егејској Македонији од милион становника 330 000 су били Македонци, 250 000 Турци, 240 000 Грци, 45 000 Власи, 60 000 Јевреји (Солун). После балканских ратова око 15 000 припадника словенских народа исељено је у Бугарску и Србију, док је већи број Грка из Србије и Македоније пресељен у Грчку. После Другог светског рата Јужни Словени у Грчкој су били изложени великом притиску. У периоду грађанског рата 1944-49. била је 40
призната македонска национална мањина и језик, али су после пораза комуниста морали да се исељавају у Југославију и Бугарску. Данас у Грчкој и Егејској Македонији број Македонаца се процењује на 200 000-350 000, а тачан број је немогуће утврдити, јер се не воде у попису. Имају могућност да се изјасне према матерњем језику, а не етничкој припадности. Грчка не признаје ни само име Македонци. Турска национална мањина је доста смањена услед трансфера (1924.) у коме је учествовало 390 000 Турака који су емигрирали у Турску и 1,2 милиона Грка из Турске, претежно у Егејску Македонију у околину Солуна. Тако је промењена етничка структура Егејске Македоније. Према подацима из 1990. регистровано је 150 000 Турака, 100 000 припадника исламске вероисповести и 50 000 православних. Већина живи у Западној Тракији, а мањи део на грчким острвима у близини Грчке. Западна Тракија је етнички шаролика и била је изложена честим етничким сукобима, расељавању и промени етничке структуре. Трансфер становништва из Турске ишао је у правцу Западне Тракије. У Грчкој живи око 140 000 Рома, 45 000 је исламске вероисповести. Многи живе у Егејској Македонији и Западној Тракији. Албанци који живе у Грчкој су углавном православни, а о њиховом броју нема статистичких података. После Другог светског рата протеривани су због сарадње са италијанским окупатором. Према подацима има их око 95 000, али их илегално живи још толико. Власи су стигли на Балканско полуострво после Словена иТурака, и живе прилично раштркано. Према попису из 1991. регистровано 40 000 Влаха, али се сматра да их има више, око 500 000. Многи Власи су се претопили у Грке, а само мањи део је очувао националну свест која је много јача у дијаспори него у самој Грчкој. Године 1980. признати су као национална мањина у Грчкој. Грци их и даље не признају и називају их ''Грци који говоре мало необичним дијалектом''. У етничкој структури становништва Грчке најбројнији су Грци-10 231 473, Македонци 163 272, Турци 97 963, Аромуни (Цинцари) 65 309, Албанци око 65 000, Бугари 21 769, Јермени 5 238,Саракачани (група Влаха) 10 884, Роми 10 630, Јевреји...Према томе, Грци чине више од 95% становништва.
Дистрибуција становништва Грчке по регионима: РЕГИОН
бр. становника
%
Тракија
604 254
5,52
41
Македонија
1 862 833
17,03
-II-II-II-II-?
302 750
2,76
Епир
352 420
3,22
Тесалија
754 893
6,9
Јонска област
214 274
1,96
З. Грчка
742 119
6,79
Ц. Грчка
608 655
5,56
Атика
3 764 348
34,41
Пелопонез
632 955
5,79
С. Егеј
200 066
1,83
Ј. Егеј
298 745
2,73
Крит
601 159
5,5
Осим у Грчкој, значајан број Грка живи у Грузији , у Краснодарском крају у Русији, а има их и у САД око 720 000, у Аустралији 380 000, Канади 177 000, Албанији 70 000, Италији 41 000, ЈАР 31 000, у Србији. Кипарски Грци су већинско становништво Кипра, сматрају се посебним етносом, а потомци су избеглица са егејских острва од турске најезде-708 593. На Спорадима их има око 762 000, а у Великој Британији 76 285.
Румунија Формирана као независна средином 19. века уједињењем Влашке и Молдавије, а после распада Аустро-Угарске и Трансилваније у којој је остао велики број Мађара. После другог светског рата у областима Трансилваније била је успостављена ''аутономија Мађара'' која је после
42
укинута. Од 1989. године дошло је до пада социјалистичког режима, а мађарска национална мањина поново тражи аутономију. После Другог светског рата знатно је опао удео националних мањина, на пример број Јевреја је опао са 452 000 на 145 000, Немаца са 633 000 на 385 000, Срба са 40 000 на око 20 000. Број Мађара, као највеће националне мањине је порастао са 1,4 на 1,6 милиона. Румунија је 1992. године имала 22,9 милиона становника, од тога Румуна 89,4%. Конфесионална структура се разликује од етничке: 70% су православни, 6% католици и 24% остали. Мађара је било 7,1%, Роми су чинили 1,8%, а осталих је било мање од 1%. Број Мађара је 1977. године износио 1,7 милиона, а данас је тај број нешто мањи због негативне стопе природног прираштаја (-3,6) и емиграције (на пр. 40% румунске емиграције у Шведској чине Мађари, који у Румунији имају ниже стопе природног прираштаја него Румуни и ниже од Мађара у Мађарској (-3,1) и Словачкој (1,3). У погледу територијалног размештаја Транскарпатски регион је насељен искључиво Румунима (97,6%). У Карпатском региону, Трансилванији (73,6%)- и ту се структура мења услед исељавања Мађара и досељавања Румуна из економских разлога. Мађари су концентрисани у долинама Трансилваније и Банату. Број Мађара је од 1977-92. смањиван због емиграције која је износила преко 6 000 годишње. Број Рома се стално повећава због националног освешћивања. Године 1992. било их је 410 000 или 1,8%. Међутим, према неким анкетама процењује се да број Рома прелази милион, а њихова удружења тврде да их је било око 2 милиона или око 10%. У Румунији има 1,2 милиона Немаца (око 5% становништва). Ова популација има високе стопе смртности (17 промила), што је последица великог удела старијег становништва (28% има преко 65 година). По проценама у периоду 1977-92. иселило се око 228 000 Немаца, значи око 15 000 годишње. Од осталих живе: Украјинци 66 000, Русини 39 000, Срби 29 000, Турци 19 000 и други 0,3%.
Бугарска Бугарска држава је формирана после Руско-турског рата 1878. године, а независност је добила 1908. године. У периоду од 1946-1989. године спадала је у социјалистичке земље и била чланица Варшавског пакта. За Бугарску је карактеристична велика емиграција ('84. године има 8,9 43
милиона становника, '90. има 8,6, '92. године 8,2 милиона). У националној структури Бугарске Бугари чине 85%, Турци 10% односно око 800 000, а по неким проценама бар двоструко више, Роми 300 000, Македонци 50 000, Русини, Татари, Јермени, Јевреји и други. Број Јевреја је већи него у суседним земљама јер нису толико страдали у Бугарској. У конфесионалној структури око 85% су православни, 13% су Муслимани, а 2% остали. Турци су највећа етничка мањина у јужним деловима, око реке Арде и у североисточним деловима-Добруџа. Има их у мањим енклавама у источним деловима Старе планине и Родопима. Бугарска не признаје националне мањине, али је Турцима признат статус 1971. становништва небугарског порекла. Потписано је више споразума о емиграцији у Турску. Највећи талас исељавања је био у периоду 1900-1941. када је бугарска влада објавила да 250 000 Турака жели да напусти Бугарску, али је Турска затворила границу уз образложење да није у могућности да прими толики број емиграната. Касније је уведен визни режим (визу је добило 160 000 Турака, а до средине '50-тих још 60 000. Ипак се број Турака повећава због високе стопе наталитета ('65. године у Бугарској је било 797 000 Турака, што је за 90 000 више у односу на '55. годину). Касније је Бугарска престала да објављује податке о националним мањинама и вршила је присилну асимилацију мањих етничких гропа. Почетком '89. године започео је масовни егзодус, који су Бугари назвали ''велика екскурзија'', око 300 000 Турака се иселило у Турску, али се око 130 000 вратило. Бугарска је под притиском јавности флексибилнија према националним мањинама. Асимилација је заустављена, сви који су променили имемогу да га врате, омогућена је употреба матерњег језика, враћене су верске слободе. Стопа раста у Бугарској стално опада. Природни прираштај је '80. био 3,6 промила, 1992. године -0,4 а 1997. године -5 промила. Ове стопе су биле веће код националних мањина (Турци и Роми). У области Крџали (ЈИ Бугарска) стопа пр.пр. износи 14 промила, у Благоевграду 8,3..... Етничка структура утиче и на начин привређивања: Крџали-дуван, Добруџа-пшеница. Бугарска не признаје Македонце као нацију већ их сматра Бугарима. Због нерешеног питања националних мањина бугарска статистика није поуздана, према попису из 1956. регистровано је око 180 000 Македонаца, од којих је 95% живело у региону Пирин. Према попису 1997. број Македонаца је много мањи-чине око 2%. У Бугарској има око 300 000 Рома (3,5%). Треба имати у виду да они стално мигрирају и другачије се изјашњавају од пописа до пописа. Највише их има око Софије, Пловдива... Процењено је да у Бугарској живи око 10 000 Русина, мањи број Срба у пограничном делу ( изјашњавају се као Бугари), Чеха Мађара, Немаца. 44
Хрватска Према подацимa пописа 2001 године Хрватска има 4 437 460 становника, од тога 89,3% Хрвата, а 4,5% Срба. Према подацима пописа 1991 године Срби су у укуном становништву учествовали са 12%. Према овим резултатима Хрватска спада у етнички најчистије државе света. Број Срба 2002. године је износио 201 631 а 1991. године 580 762. Осим тога, 1991 године 104 728 становника се изјаснило као Југословени, међу којима је било много Срба. Остале нације и етничке групе не прелазе 5% укупног становништва. Међу Хрватима има неколико етнографских група: Загорци, Међумурци, Пригорци, Личани, Бодули (острво Крк и околина острва), Ћићи (Ћићарија-Истра), Безјаци (Истра), Власи или Морлаци (С.ДалмацијаВелебит)....Посебна група Буњевци у више оаза - у Далмацији, Лици, Подунављу. Они су католичке вере, али се претпоставља да су по етничком пореклу Срби. Срби су били крајишници-граничари, досељени пре више векова из различитих области Србије, Босне и Црне Горе. Велика Крајина је укинута 1881. године, али су остале разлике и антагонизми између Срба и Хрвата. Војном акцијом ''Олуја'' 1995. године Срби су углавном прогнани. Главни град Загреб има 931 000 становника. Има низак наталитет последњих 100 година (последњих година је негативан). Око 57% градског становништва и 43% сеоског. Демографска кретања се не разликују много од оних у Централној Србији, а карактерише их пад наталитета и улазак у фазу демографске старости, велика емиграција младих и образованих у иностранство. Република Српска Упркос променама 1991-'92. године 61,6% становништва концентрисано у Западној Посавини ( осовина Брчко-Нови град). Последњи попис је био 1991. године. Према проценама у периоду од 1996. до 2000. године просечан раст је износио око 22 000 становника годишње. Становништво се повећало од 1 391 593 на 1 469 182 или за 77 589. Године 1996. у РС је било 410 963 домаћинства са 3,4 члана просечно, а 2000. године је било 450 005 домаћинстава са 3,2 члана просечно. Број становника се у односу на 1991. годину смањио упркос великој имиграцији из Хрватске, али ипак је била већа емиграција и ниска стопа природног прираштаја. На простору бивше БиХ у периоду од 1948-'91. број становника се повећао са 2 564 308 на 4 377 033 становника, што је за 1 812 725 становника више. За те 43 године број становника се повећао 1,7 пута. Просечан популациони раст је износио 1,3%. Пораст становника бивше БиХ углавном је остварен природним кретањем. 45
Укпан број исељених износио је 1 046 649 а досељених 316 175 (-730 474) Становништво у бившој БиХ ('48-'49.) и процена за РС ('91-'00.) ГОДИНА
Број становника
Густина насељености
Природни прираштај
Број домаћинстава
Просечно чланова
напомена
1948.
2 564 308
50,1
/
498 116
5,2
БиХ
1953.
2 817 459
55,6
24,1
565 212
5,0
1961.
3 277 948
64
23,9
706 107
4,6
1971.
3 746 111
73,2
15,4
848 545
4,4
1981.
4 124 256
80,6
10,8
1 030 689
3,9
1991.
4 377 033
65,6
8,7
1 207 098
3,6
1991.
1 623 842
64,8
/
463 954
3,5
1993.
1 378 852
42,2
-1,3
/
/
1993.
1 104 105
44,1
/
/
/
1996.
1 391 593
55,5
0,9
410 173
3,4
2000.
1 469 182
58,6
0,6
454 996
3,2
РС по Дејтону РС попис 1993. РС по Дејтону РС процена РС процена
Структура и размештај становништва су се променили због ратних дејстава. У мају на тадашњој територији РС је спроведен попис по којем је имала 1 378 852 становника и густину насељености 42,2 ст/км. Ако се границе сведу на дејтонске - 1 104 105, или 44,1 ст/км. Године 1996. спроведен је попис домаћинстава, избеглица и расељених лица. Забележено је 1 391 593 становника и просечна величина домаћинства 3,4 члана. Процене за 2000 годину указују назначајно повећање броја становника које достиже 1 469 182. Према тој процени густина становништва износи 58,6 ст/км. Али становништво је неравномерно распоређено, сконцентрисано је у градовима док су брдско-планински предели слабо насељени. Слично се може рећи за целу БиХ. РС се може поделити на пет демографских регија: 1) Бањалучка 2) Добојска 3) Бијељинска
46
4) Требињска 5) Српско Сарајево ( Источно Сарајево ) Бањалучки је највећи, има 653 000 становника, захвата 49,4% територије РС, а просечна густина насељености 73,8 ст/км. На другом месту је Бијељинска регија са 327 000 становника, 22,3% територије и просечном густином становништва 89,5 ст/км. Добојска регија има 252 000 становника, 17,1% територије и 88ст/км. Српско Сарајево 130 000 (цела Романија) 8,8% и 35,7 ст/км. Требиње 108 000 становника, 7,4% територије и 19,5 ст/км. На размештај становништва су утицале избегличке миграције, највише становника је смештено на подручју Бањалучке регије 37,1% а најмање у Требињској регији 7,6%. Процес урбанизације је доста интензиван, према попису 1991. у бившој БиХ учешће градског становништва у укупном је износило 39,5%, док је према проценама 2000. износило 45% а према пројекцијама за 2015. годину износиће око 53%. Природни прираштај је после Другог светског рата у опадању у целој бившој БиХ, али се разликују манифестације у различитим етно-културним срединама. Године 1953. БиХ је имала 38,5 промила стопу наталитета док је стопа морталитета износила 14,4 промила, природни прираштај је био 24 промила. Године 1991. БиХ је имала стопу наталитета 15,4 промила, морталитета 6,7 и умерен пр.пр. око 8,7. Стопе наталитета, морталитета и природног прираштаја у РС за период 19962000. Природни Смртност ГОДИНА Наталитет Морталитет прираштај одојчади 1996.
8,8
7,9
0,9
11,6
1997.
9,8
8,3
1,5
11,3
1998.
9,4
8,7
0,7
8,3
1999.
10,0
8,6
1,4
8,2
2000.
9,7
9,1
0,6
7,3
Према табели наталитет у РС у периоду 1996-2000. има просечно 9,5 промила, морталитет око 8,5 промила, природни прираштај око 1 промил. Морталитет је условљен старосном структуром и последица је рата. Посебно је алармантна процена за 2000. годину где 31 општина РС има негативну, а 25 47
ниску стопу. Само 6 општина има умерен природни прираштај. Изразито негативан природни прираштај (испод -3 промила) у 2000. години имале су Српски Дрвар, Петровац, Српски Стари град, Српско Ново Сарајево, Рудо, Чајниче, Вишеград, Петрово, Српско Орашје...(пограничне општине). О миграцијама може се судити према резултатима пописа избеглица (мартаприл '96.). регистровано је 132 298 избеглих и расељених лица, што је 32,2% или 1/3 укупног броја домаћинстава у РС. Око 2/3 (62,2%) укупног броја избеглих и расељених домаћинстава смештено је у Бањалучкој и Бијељинској регији и Приједору. РЕГИЈА
Укупан број домаћинстава
%
Избегла и расељена домаћинства
%
Бањалучка
185 610
43,3
49 073
37,1
Добој
68 538
16,7
21 719
16,4
Бијељина
89 084
21,7
33 198
25,1
С.Сарајево
36 265
8,8
18 286
13,8
Требињска
30 676
7,7
10 022
7,6
Након потписивања Дејтонског споразума РС има изразито емиграционо обележје, јер га напушта млађе становништво, нарочито из пасивнијих, крашких планинских крајева (И и ЈИ дела). Због емиграције и ниског природног прираштаја ови делови РС се нагло демографски празне.
ГОДИНА 1991. БиХ
ПОЛ
УКУПНО
до 19
20-39
40-59
60-79
Преко 80
/
100
31,6
32,7
22,3
8,8
4,6
М
49,9
32,6
33,9
22,0
7,6
3,9
Ж
50,1
30,8
31,3
22,6
10,1
5,2
48
1996. РС 2000. РС
/
100
29,7
28,6
24,6
15,4
1,7
М
49,5
30,9
29,3
24,6
13,8
1,4
Ж
50,5
28,5
27,9
24,6
16,9
2,1
/
100
20,4
31,1
28,8
18,3
1,3
М
48,6
21,4
32,2
29,0
16,5
0,9
ж
51,4
19,3
30,1
28,8
20,1
1,7
Према проценама 1996-2000. у РС долази до пада удела мушког становништва са 49,5 на 48,6% и до благе преваге женске популације, углавном у старијим старосним групама, што је последица биолошких, историјских,....фактора. Најбројнија је старосна група до 1. године-29,7% укупног становништва (30,9% код мушког и 28,5% код женског становништва). Друга старосна група од 20-39 године има учешће од 28,6% (29,3 код мушког и 27,9 код женског). То значи да 2/3 становништва РС спада у интервал до 40 година старости. Просечна старост укупног становништва је била 36 година, за мушкарце 34,9 а за жене 37 година. Индекси старења од 57,6%, за мушкарце 49,2%, а за жене 66,5% указују на интензиван процес старења становништва, јер се сматра да је доњи лимит индекса око 40%. У 2000. години ови показатељи су нешто другачији. Запажа се увећање становништва преко 60 година, а смањење удела млађих, што је у складу са успореним демографским растом и падом стопе природног прираштаја. Србија - етнички састав 1991-2002. Геополитичке промене на тлу бивше Југославије узроковале су велике миграције и промене у демографском развитку и етничкој структури Србије. Упоредо са процесом етничке диференцијације текао је и процес хомогенизације, као последица природног и просторног кретања становништва и сличне политичке и социо-економске ситуације крајем 20. и почетком 21. века. По попису 2002 године Србија без Косова и Метохије је имала 7 498 000 становника, од којих су 82,9% били Срби. На другом месту по уделу су били Мађари 3,9%, затим Бошњаци и муслимани 2,1%, Роми 1,9%, Југословени 1,1%. Све остале националности појединачно су биле заступљене са мање од 1%. Попис 2002 године је био специфичан по методологији, тумачењу националне припадности....Према међународној препоруци примењен је принцип ''De facto'' према којем укупно становништво чини становништво у 49
земљи и становници на привременом раду који су у иностранству краће од годину дана. У претходним пописима тај период није био ограничен па нема потпуне упоредивости података. Друга специфичност је тумачење термина национална припадност. У пописима '81. народност, '51. национална припадност, '02. национална или етничка припадност под којом се подразумева припадност нацији, мањини или етничкој групи. Посебно је појам муслиманске нације више пута мењан: '48. неопредељени Муслимани '53. неопредељени Југословени '61. Муслимани у етничком смислу '71. Муслимани као нација '81. -II-II-II-II '91. -II-II-II-II '02. имали могућност да се изјасне као Бошњаци или Муслимани Мењао се и појам Југословена. У ранијим пописима као неопредељени Југословени а '01. и '02. године као национално опредељени. Број становника у Србији без Косова и Метохије и број Срба се после Другог рата стално увећавао до 1991. године, а од 1991. до 2000. године смањен је за 40 000 становника. Релативан удео је повећан са 79,9% на 82,9%. Ако се рачуна број лица на привременом раду у иностранству, онда је укупан број становништва за око 56 000 мањи него 1991. године, а укупан број Срба је већи за око 172 000, због избеглица које су пописане. Осим броја Срба порастао је и број Влаха и Рома, остале групе су смањене. Број Влаха је повећан на 40 000 због националног освешћивања. Број Рома је повећан за око 18 000, због расељених лица са Косова и Метохије. Број Црногораца је смањен за 50 000 или 41%. Број Југословена је смањен за скоро 4 пута, са 312 000 на 81 000. Повећан је број неизјашњених и неопредељених за 10 пута, а повећан је број регионалнао опредељених, као што су ''Војвођани'' за преко 2 пута. Срби су имали негативан природни прираштај (-178 000), али је надокнађен имиграцијом избеглица и расељеним лицима. Централна Србија је имала за 343 хиљаде становника мање 2002. године него 1991. или 121 000 ако се ускладе методологије пописа. Централна Србија је имала 5 466 009 становника 2002. године, од чега су 89,5% Срби, Муслимани и Бошњаци 2,8%, 1,4% Роми. Број Срба је до 1991. године повећаван, а онда смањен. Стопа природног прираштаја је била-0,5 промила, али је била још мања за укупно становништво (-2 промила), па је удео Срба повећан са 88 на 89,5%. Разлика је велика због деловања миграционих токова и промена изјашњавања. У Централној Србији још увек живи око 159 000 избеглица, већи број Југословена и Црногораца се изјаснио као Срби. Број Бошњака и Муслимана је смањен у периоду 1991-2002. са 151 539 на 18 950, њихов удео 50
износи 2,8%. Имају висок природни прираштај, али се број смањује због миграција у Босну и промене етничког идентитета. Удео Рома је 1,4%, међутим њихов број осцилира због промена декларисања. Албанаца је у Централној Србији било око 50 000 и њихов број је смањен, иако је природни прираштај позитиван, због емиграције у иностранство. Власи бележе запажен пораст (2 пута), иако имају негативан природни прираштај. Број Црногораца је знатно смањен (2,5%) и сада износи 33 536. Услед политичких расправа о будућем статусу број Југословена износио 30 840 , 5 пута мање него 1981. године. У Војводини је веома хетерогена етничка структура, али преовладавају Срби и Мађари. Године 2002. Војводина има 2 031 992 становника. У односу на 1991. годину то је повећање за 65 625. За Војводину су карактеристиче имиграције и емиграције. Због тога је поред негативног природног прираштаја (-82 000), дошло до повећања услед великог броја избеглица (200 000). Од чега преко 90% Срба што је битно утицало на етничку структуру. По попису 2002. Срба има 1 321 827, што је за око 189 000 више него '91. Њихов удео је повећан са 57,1% на 65,1%. r Срба у међупописном периоду је 14,7 промила, знатно већа од укпног становништва, за r=3 промила. У истом периоду Срби су забележили негативан природни прираштај. Пораст је резултат имиграција и декларисања (Црногораца и Југословена). Мађари су по броју и уделу (290 207 или 14,3%) друга етничка заједница. Њихов број се смањио за 43 000 или 13%, а удео за 3%. У периоду '91-'02. имали су негативан миграциони салдо (-32 000) и апсолутно смањење од 43 000 (разлог емиграција). Број Словака се смањио са 62159 на 56 637. Хрвата је било 56 516 у Војводини или 2,8%, што је за 22% мање него '91, године због емиграције. Број Црногораца 2002. године износи 35 513 или 1,8%. Број Румуна је смањен за око 10% у односу на '91. годину (2002. године има их око 30 000, или 1,5%). Број Рома у Војводини је повећан са 22 946 на 29 057, углавном услед високог природни прираштај и промене националне припадности. За њих је карактеристична појава ''ситуационог идентитета''. Број Буњеваца је 1991. године 21 221 а 2002. године 19 766 (1% становништва Војводине). Број Русина 2002. је 15 626, што је мање за 1 769 у односу на 1991. годину (негативан природни прираштај, а изложени су и асимилацији). Број Македонаца је 5 225 у односу на 1991. мањи (хегативан природни прираштај, емиграције и промена идентитета). Удео осталих етничких заједница: Чеси, Немци, Руси, Јевреји је веома мали. Број оних који се нису изјаснили је 5 5016 или 2,2%, а оних који су се регионално изјаснили, као Војвођани, Банаћани... износио је 0,5% или 10 000. Црна Гора 2003. 51
Према попису који је спроведен 31.10.2003. године Црна Гора има 672 565 становника, значи 57 500 више него 31.03.1991. године. У том периоду број становника је повећан у 13 општина од којих је 7 у приморју, а смањен је у 8 општина. То значи да долази до концентрације становништва у приморју и око већих градова. Дошло је до великих промена у изјашњавању националне припадности. Број Црногораца је смањен са 380 000 (1991.) на 273 000 ('03.). У истом периоду број Срба повећан је са око 57 на 202 000. Изражено у % то овако изгледа: Црногорци 40,6%, Срби 30, Бошњаци и Муслимани 13, 7, Албанци 7,1, Хрвати 1, Роми 1,2, неизјашњених 4,3, непознато 1,6. У пописном периоду 1921-1991. укупан број становника Црне Горе је удвостручен, са 311 341 на 615 035. Укупан број је најбрже повећан у периоду 1948-1953. (због компензације после Другог рата), а најспорије је растао у периоду 1931-1948. (услед демографских губитака и смањеног фертилитета и исељавања у Војводину). Просечно подизање стопа раста и просечно повећање становништва се смањују. Пописом из 2003. године обухваћени су држављани републике Црне Горе са сталним пребивалиштем у Црној Гори без обзира да ли се у време пописа налазе у Црној Гори или у иностранству. Обухваћени су и држављани са сталним пребивалиштем у иностранству који бораве у Црној Гори дуже од годину дана. Пописом су обухваћена избегла и расељена лица која су се 31.10. нашла на територији Црне Горе. Избеглице су пописане као стално становништво, а расељена лица са Косова и Метохије као привремено присутна, обухваћено је стално становништво Црне Горе и Србије са пребивалиштем у иностранству, која су се 31.10. нашла на територији Црне Горе. Према томе, пописана су сва лица у земљи и на привременом раду у иностранству, без обзира на дужину боравка. Није пописано дипломатско особље и њихове породице. Према томе, дошло је до битних методолошких промена (концепт сталног и укупног становништа). То значи да ће у коначним резултатима пописа укупног становништва Црне Горе бити укључени: 1) Црногорско становништво у земљи 2) Црногорски грађани у иностранству, краће од годину дана 3) Страни држављани и лица без држављанства који су у Црној Гори најмање годину дана 4) Избеглице у Црној Гори без обзира на држављанство *интерно расељена лица неће бити урачуната у укупно становништво Црне Горе *нови концепт је идентичан са оним у Србији 2002. године
52
*у разним пописима у укупно становништво укључивана су лица на привременом раду у иностранству без обзира на дужину боравка, искључиване су избеглице *према овим резултатима Црна Гора има 672 556 становника, од којих 617 74 живи у Црној Гори, а 54 816 у иностранству. Број становника
СВЕГА
У земљи
У иностранству
1981.
584 310
565 467
18 843
1991.
615035
591 269
23 766
2003.
672 556
617 740
54 816
Пораст у међупописном периоду 1981/91. 1991/03.
30 725
25 802
4 923
57 521
26 171
31 050
Просечно годишње повећање 1981/91. 1991/03.
3,073
2 580
492
4,571
2 104
2468
Просечна годишња стопа раста 1981/91. 1991/03.
5,1
4,5
23,5
7,1
3,5
68,7
Индекс раста 1981/91. 1991/03.
105,3
104,6
126,1
53
109,4
104,5
230,6
Од 1991. до 2003. године број становништва је повећан за 9,4%. Просечна годишња стопа раста у периоду 1981/'91. је била 5,1 промил, 1991/'03. 7,1 промил. Повећан је и број становника у земљи и број Црногораца на привременом раду у иностранству , који је више него удвостручен. Удео тих грађана је порастао са 3,9% на 8,2% у 2003. години. Друга слика се добија када се посматра становништво у земљи. То становништво је имало r=3,5 промила, што је мање од стопе у периоду 1981/'91. (4,5 промила). Пораст становништва је резултат истовременог деловања природне и миграционе компоненте. У укупнном порасту удео природног прираштаја је износио 87,6% (50 398), а удео миграционог салда 12,4% (7 124). Ово је први међупописни период када је забележен позитиван миграциони салдо. Наиме, Црна Гора је била типично емиграционо подручје. Почетком 90-тих у Црну Гору је стигло око 30 000 избеглица, од којих је велики број остао као стално становништво републике. Када не би рачунали ту избегличку компоненту Црна Гора би била емиграционо подручје. Становништво по националности по општинама
54
Према попису 2003. дошло је до битних промена у изјашњавању националне припадности. По тим подацима ни једна нација нема апсолутну већину: Црногорци 273 366 40,6% 55
Срби 201 892 30% Бошњаци 63 273 9,4% Муслимани 28 714 4,3% Албанци47 687 7,1% Хрвати 7 062 1% Роми 2875 0,4% Неизјашњени 28 885 4,3% Непознато 10 532 2,9% У односу на 1991. годину највеће промене су у броју изјашњених Црногораца и Срба. Број Црногораца је смањен за преко 100 000 (380 407273 366) или 28%. Истовремено је број Срба повећан за преко 3,5 пута. Уколико се посматра као целина њихов удео је 2003. године готово идентичан са 1991. (70,7% према 71,2%), али је дошло до велике промене у њиховој интерној структури. Опадање удела црногорске националности бележен је и раније (одраз тренутних политичких прилика. Тешко је одвојити Муслимани од Бошњака. Њихов број је за 2 372 већи него 1991. У целини њихов удео у укупном становништву је смањен са 14,7% на 13,9%. Број становника албанске националности је повећан за 18% у односу на 1991, њихов број је 2003. године 17 682, што чини 7,1% становништва. Број лица која се нису национално изјаснила је знатно повећан: 1991-1 941, 2003-28 885. Број лица означених као непознато је повећан са 6 067 на 10 532 у 2003. Ова промена је сигурно последица политичких прилика и у тим категоријама (неизјашњени, непознато) губе се подаци о мањим групама. У 6 општина Црногорци су у апсолутној, а у 3 у релативној већини. Срби су у апсолутној већини у 5, у релативној у 3 општине. Бошњаци и Муслимани су у апсолутној већини у 2, у релативној у 1 општини. Албанци су у већини у једној општини. Етнички најхомогеније општине су Цетиње (90,3% Црногорци), Рожаје (87,7% Бошњаци и Муслимани), Улцињ (70,2% Албанци). Најхетерогенији је Тиват (Срби 30,1%, Црногорци 29,5%, Хрвати 19,7%, неопредељени 8%). Развитак становништва и демографске перспективе ЈИ Европе Демографски развитак после Другог светског рата је под утицајем политичких промена и отварања граница наједној и затварања на другој страни. Балканске земље се простиру на површини од 255 801 км 2. Укупан број становника је око 68 милиона.
56
Најбројнијје етничке групе су Грци, Јужни Словени, Немци, Бугари, Роми и Турци. Када је конфесионална структура у питању најбројнији су православци, затим католици и муслимани. У Балканским државама мањине чине од 6-15% становништва. СФРЈ је била прави мозаик етничких група, а посебно Војводина, Косово и Метохија, Западна Македонија.
Старосна структура ('98.) % ЗЕМЉА
0-14
15-44
45-46
65+
Албанија
32,6
45,2
16,0
6,1
Индекс зависности 0,632
Бугарска
16,5
42,1
25,6
15,7
0,476
Грчка
15,6
43,6
24,1
16,7
0,477
Румунија
19,1
45,3
22,7
12,8
0,469
СРЈ
21,1
43,5
22,9
12,4
0,505
БиХ
18,8
48,6
22,6
9,9
0,403
Хрватска
19,9
43,5
24,3
12,3
0,475
Македонија
23,3
46,2
21,1
9,4
0,486
Словенија
16,8
45,7
24,1
13,6
0,433
ЕУ
17,1
16,0
0,459
66,9
*за СРЈ подаци из '97, а за остале земље из '98. *индекс зависности је однос збира млађих од 15 и старијих од 65 година *** Демографска кретања у ЈИ Европи у последњих 50 година су следећа: 1) Подручје Балкана је хетерогено. Могу се издвојити две целине: Албанија, Косово и Метохија и остали 2) Интервенција на демографском плану узрокује директне последице на трендове популационе динамике и структуру становништва 3) У свима балканским земљама завршена је демографска транзиција. Смањене су разлике у дужини очекиваног трајања живота и стопа смртности. У погледу борбе против нових обољења балканске земље 57
4)
5) 6)
7)
не држе корак са Европом. Смртност показује тенденције пораста код радно способног становништва. Балкан у погледу демографског модела по питању смртности карактерише одсуство хетерогености. Кретање наталитета у већини земаља резултат је дугорочних тенденција које карактеришу репродуктивно понашање целог света с једне стране, и политичке интервенције с друге стране. Одсуство бриге државе за рађањем и породицом доприносе силазној вредности фертилитета. У последње три деценије подстицање рађања уз ограничавање права на абортус утиче на прекид опадања фертилитета, што је и објашњење за осцилације у кретању фертилитета. Последњих 10 година забележен је прогресиван пад вредности фертилитета (изузев Хрватске, делимично СРЈ и Македоније). Пад је драстичан у Бугарској и Румунији, што се може приписати транзиционом шоку и занемаривању мера за подстицање наталитета. ЈИ је специфична по уделу особа које ступају у брак и који је све до краја 80-тих био изузетно висок. Велики број венчаних, рано склапање брака особености су И Европе још од почетка 20. века. До 90-тих Источна Европа је представљала макрорегион који се одликовао контролисаним и ограниченим интезитетом спољних миграција. После пада Берлинског зида није дошло до неконтролисаних миграција (изузев Албаније) као што се предвиђало. Дошло је до појаве избеглица и расељених лица унутар земаља ЈИ Европе. Процењује се да је до краја 1996. године 620 000 грађана СФРЈ избегло у небалканске, европске државе, а око 200 000 се вратило. Према ВК за избеглице УН, током 1998. и првом тромесечју 1999. године око 350 000 људи је напустило Косово и Метохију, а у време бомбардовања Косово и Метохију је напустило око 820 000 Албанаца, који су прешли у Македонију и Албанију (они су се после и вратили током 1999. и 2000. године). Са њиховим повратком и уласком НАТО снага српско становништво је било принуђено да напусти Косово и Метохију (188 000 особа). СРЈ је током последњих деценија 20. века прихватила око 700 000 особа из Хрватске, БиХ и Косова и Метохије. Посебним пописом 1996. године регистровано је 646 000 избеглица, 6,3% становништва Србије а 4,5% становништва Црне Горе. Према подацима из 2001 године СРЈ је имала 480 000 избеглих лица и 180 000 интерно расељених лица.
58
