N IK IT A S T A N E SK U
STANJE POEZIJE
IZDAVACKA RADNA ORGANIZACIJA „RAD” BEOGRAD, 1980.
REČ I MISAO Nova serija
354
Urednik BRANISLAV MILOŠEVlĆ
Izbor, pogovor i prevod PETRU KRDU
I
PESMA Kaži mi, kad bih te jednog dana zgrabio i stopala ti poljubio, ne bi li posle toga malo hramala u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.
JESENJA EMOCIJA Stigla je jesen, srce mi nečim pokri, senkom nekog drveta ili bolje senkom tvojom. Bojim se da te ponekad neću više videti, da će mi oštra krila izrasti sve do oblaka, da ćeš se u tuđem oku sakriti i ono će se zatvoriti pelinovim listom. I tada se približih kamenju i oćutah, uzimah reči daveći ih u moru. Zviždim na mesec, rađam ga i pretvaram ga u veliku ljubav neku.
6
KVADRIGA Mihaju Emineskuu
Fijuče kvadriga poljem mojih trenutaka. Ima četiri konja, ima dva ratnika. Jedan je sa očima u lišću, drugi sa očima u suzama. Jedan drži svoje srce napred, u konjima, drugi vuče svoje srce ozad po kamenju. Jedan steže uzde desnom rukom, drugi tugu u naručju. Jedan je nepomičan, sa oružjem, drugi sa uspomenama. Fijuče kvadriga poljem mojih trenutaka. Ima četiri crna konja, ima dva ratnika. Jedan drži svoj život u orlovima, drugi drži svoj život u točkovima koji se kotrljaju i konji jure sve dok njuškama ne razbiju trenutak, jure napolje, jure napolje i više se ne vide.
7
PESMA Uspomene ima samo sadanji tren. Šta je zaista bilo ne zna se. Mrtvi razmenjuju stalno između sebe ime, brojeve, jedan, dva, t r i. . . Postoji samo ono što će biti, samo događaji koji se nisu dogodili, viseći o grani nekog nerođenog drveta, avet napola . . . Postoji samo moje telo udrvenjeno, poslednje, staračko, okamenjeno. Tuga moja sluša nerođene pse kako laju na ljude nerođene. O, samo će oni zaista biti! Mi, stanovnici ovog trena tanak smo noćni san, sa hiljadu nogu što jure bilo kud.
8
ELEGIJA PRVA P osv ećen a Dedalu, u tem eljiva ču roda u m etn ika dedalista
slavnog
On počinje sa sobom i završava sa sobom. Nikakvo ga znamenje ne predskazuje, ne prati ga nikakav kometin rep. Iz njega ništa ne izbija napolje: zato on nema ni lik ni oblik. Ličio bi nekako na sferu, koja ima najviše telo omotano najtešnjom mogućom kožom. Ali on nema čak ni toliko kože koliko sfera. On je unutrašnjost — savršena i, mada nema granice, duboko je ograničen. Ali ne da se videti. Ne prati ga istorija njegovih pokreta, kao što znak potkove prati odano k o n je . . . 9
II On nema čak ni sadašnjost, mada ga je teško zamisliti da je zaista nema. On je savršena unutrašnjost, unutrašnjost tačke, u sebi zbijeniji od same tačke. III On se o nikog i o ništa ne udara, jer mu ništa nije poklonjeno spolja čime bi mogao da se sudara. IV Tu spavam ja, zaokružen njime. Sve je obrnutost svega. Ali mu se ne suprotstavlja, i tim manje ga poriče: Ne kaže samo onaj koji poznaje Da. Ali njemu, koji zna sve, kod Ne i kod Da listovi su pocepani. Ali ne spavam samo ja tu, već i sva povorka muškaraca čije ime nosim. Povorka muškaraca mi nastanjuje jedno rame. Povorka žena drugo. 10
I nemaju ni mesta. Oni su perje koje se ne vidi. Mašu krilima i spavaju tu, u savršenoj unutrašnjosti, koja počinje sa sobom i sa sobom se završava, nepredskazan nikakvim znamenjem nepraćen nikakvim repom komete.
11
ELEGIJA PETA Isk u šen je stvarnosti
Nikada nisam bio ljut na jabuke što su jabuke, na lišće što je lišće, na senku što je senka, na ptice što su ptice. Ali jabuke, lišće, senke, ptice odjednom su se na mene naljutile. Eto, odveden sam na sud lišća, na sud senki, jabuka, ptica, okrugli sudovi, vazdušni sudovi, tanki i prohladni sudovi. Eto, osuđen sam zbog neznanja, za dosadu, za nemir, za nepomičnost. Presude ispisane jezikom jezgra. Potpisane optužnice ptičijim iznutricama, prohladna i siva pokajanja, meni izrečena. Gologlav stojim, pokušavam da odgonetnem ono što mi pripada zbog neznanja . . . i ne mogu, ne mogu da odgonetnem ništa, i to duhovno stanje, ono samo, ljuti se na mene i osuđuje me, neodgonetljivo, na neprekidno čekanje, na naprezanje smislova u sebe same, sve dok ne poprime oblik jabuka, lišća, senki, ptica. 12
ELEGIJA SESTA A fazija
Stojim između dva idola i ne mogu da izaberem nijednog od njih, stojim izmedu dva idola i pada sitna kiša, i ne mogu da izaberem nijednog od njih i drvene u iščekivanju idoli na sitnoj kiši. Stojim i ne mogu da izaberem između dva komada drveta, i pada sitna kiša i ne mogu na truloj kiši da izaberem. Stojim, i dva drveta mi pokazuju svoja rebra izbelela od sitne kiše. Stojim između dva konjska skeleta i ne mogu da izaberem nijednog, stojim i sitna kiša pada, topeći zemlju pod belim kostima, i ne mogu da izaberem. Stojim između dve rake i sitna kiša pada i voda glođe zemlju zubima izgladnelog pacova. Stojim s lopatom u ruci, između đve rake, i ne mogu, na sitnoj kiši, da izaberem koju ću najpre da zaspem zemljom izjedenom sitnom kišom.
13
ELEGIJA OSMA, HIPERBOREJSKA
Ona mi je tad rekla, videvši nepomične stvari moga ustrojstva: Htela bih da pobegnemo u Hiperboreju i da te živog rodim, poput košute, na snegu, dok trči i urla dugim kricima što vise o noćnim zvezdama. Na studen i led sa nama! Svući ću svoje telo i uroniti u vode, sa nezaštićenom dušom kojoj su samozvane granice zveri morske. Okean će rasti, svakako, rasti sve dok mu svaki molekul ne postane jednak oku jelena, ili mnogo veći, poput tela kita. Uroniću u tako nadošlu vodu odbijajući se od Brown-ovskih prizora, uspešno se krećući, očajna, zmijolikim hodom: pogođena velikim, tamnim, hladnim molekulima Herkulovih pristalica. 14
Neću moći da se utopim i neću moći da hodam i letim — samo da hodam zmijoliko, i zmijoliko i zmijoliko, srodivši se sa paprati u naprednoj sudb in i. . . Htela bih da pobegnemo u Hiperboreju i da te živog rodim, urlajući, jureći, zdrobljena među zupcima modrog neba, na ledu ispucalom u ploveće sante rasute pod modrim nebom. II Ona je odjednom zapalila uspravnu svetlost, kraj njenih kolena, pod crvenim šeširom devičanskim. Bacila je kraj mog gležnja knjigu ispisanu klinastim pismom. Anđeli ispresovani kao cveće stresali su se smrvljeni, na platformama. Anđeli pocrneli među slovima između gornje i donje stranice, istanjeni, jezivim sećivom, bez vode i svežine u s e b i. . . Da sebe njima odsečem od pogleda koji su mi bez volje izrasli — kad, poput muške toge, tugu lednom kopčom zakopčavam. U Hiperboreju, tamo — reče mi ona, i uhvativši jedno drugo za potiljke desnom rukom, što ne leti, utonućemo u vodu ispod leda. 15
Hiperboreja, smrtonosna zona mnogih umova, mesto rođenja dece od kamena od koga su izvajani samo sveci. Hiperboreja, belo, crno, zlato-srebro, otkrovenje, neotkrovenje, tuga što beži i tumara. III Ona glavu podiže odjednom: iznad nje jure bele kugle i oblaci se raspadaju u zelenkaste trake, Ukazuje se lopta sa pomrčinama kao planine na kojima ptice sede zarivene u svoje kljunove i okreću je teškim lepetom krila. Svakako, ideal leta je tu ispunjen. Možemo videti velike rode zarivene u stenu kako se lagano miču. Možemo videti ogromne orlove s glavama ukopanim u kamenje kako lupaju zaglušno krilima, i možemo videti pticu veću od svih ptica s kljunom poput plave osovine, oko koje se okreće, s četiri godišnja doba, kugla zemaljska, Svakako, ideal leta se tu ispunio, i zelenkasti oreol predskazuje neki mnogo žustriji ideal.
16
MOZAK JE VADIO RUKE IZ SEBE Mozak je vadio ruke iz sebe veoma mnogo ruku, svih veličina, svih doba. Tako, udario je pesnicom, zgrabio je vedro, ili lepio dečju plavu šaku za zidove da bi rasterao zle duhove. Mozak sa bezbroj ruku, različitih, sa više ili manje prstiju, po potrebi. Prstenjak, kažiprst, prst-nokat do žute zvezde Arkturus. Mozak je mogao da ide na rukama, mogao da se zakači za debele grane, mogao je hitnuti kamen, kamenje, ili veoma mnogo kamenja odjednom. Mozak je vadio ruke iz sebe. Mozak usamljenika. Mozak otuđenika.
17
OKLOP Oklop u koji bi da se sakrijemo, ti u pravcu jednog oka, ja u pravcu drugog, ti u mom srcu, moje srce u gvožđe. Nek tvoja noga tece iznad kockastog kamena mog kolena; nek tvoja ruka pojuri iznad mog naručja kao što lovački pas pojuri za borbenim povikom gospodara. Usamljen oklop idući obalom mora i dižući zaglušujuću buku okružen galebovima i ženskim dušama davljenika. Oklop sa dva reda zuba kad se grohotom smejem. Da pružim svoje sive obrve nad tobom, kao pokrivač od oblaka. Kratko da uzdahneš, da zaspiš bez snova. Usamljen oklop idući obalom mora, sijajući uglačan brizom ječeći od vetra.
18
ZAVEŠTANJE Da oplakuješ moje odsustvo sa površine stvari. Da postaviš zamke, omče i klopke i povrh svega da postaviš visoke orbite od kosti za doček usamljenih i lebdećih očiju po vazduhu od pre zore. Da dovodiš pevače da te muzičkim instrumentima podsete na anđeoski falus. Da dovodiš dresirane životinje, da dovodiš melanholične grbavce, da doneseš i prospeš krčage vina. Samo ime da mi ne pominješ, samo ime, ne. Jer bi tada planulo oko njega telo koje više nećeš prepoznati. 2*
19
Samo ime da mi ne pominješ, jer ono ima beskonačnost tela i ono bi moglo da pokaže onog kojeg ti ne poznaješ.
20
KRAJNJI PEJZAž Blato što ne prlja, žitko blato, blato što su reci ostavile u vazduhu, blato što odeva prvi odlepljen korak zemlje, na vazdušnom mostu. Blato do prozora, do brava vrata, prolivajući se po sobi, u tankim ključevima što otključavaju velika vrata tišine zatečena u svakom času praznine. Blato nevažnih trenutaka, dušmanskih tišina što okružuju mrtvace stare, mrtvace što su srećni umirali. Blato živo od ljupkih životinja upregnutih u jaram belih kostiju pokazujući nam meso iznutra zasejavajući ga ogladnelim lobanjama mrtvih od pre našeg rođenja, neprekidno rastući.
21
BORBA S ORLOM Kuća nastanjena poput bikovog roga kad bi zemlja bila ovlašćena da bude bik. Zatim, spuštanje večeri iznad pokretnih bića polja. ReČ je o poslednjoj kući. Tu se ideja grada završava. Posle toga polje dolazi, orao dolazi. Ja njem u: Padaš odozgo, hoćeš li kljunom da pređeš kroz moje srce. On meni: Kris! Udaram ga pesnicom u prsa sve dok mi se pesnica ne ispuni crvenim perjem. Udara me kljunom u oko sve dok mi se oko ne ispuni orbitama. Zatim dođite, vi leptiri, u rog senke moje orbite! I dozivanje: mašite krilima, vi nepokretne i izoštrene zvezde! 22
VO JN IK . Vojnik se rukama drži za ivicu oblaka . . . Za njegove cokule, ukleštenih ruku, drži se drugi vojnik. Za cokule ovog drži se drugi, a za njim drugi, i drugi, i drugit i tako do središta zemlje.
.
Ostavim sebe da kliznem niz njih kao niz konopac, i dok klizim, pređice njihovih pojasa grebu mi lice. I dok klizim, prsa mi grebu i dok klizim, dok klizim otkidaju mi parčad mesa, i dok klizim, dok klizim od mene ostaje skelet samo. Kad stignem, na kraju, ispružim se sa slepoočnicom na kamenu. Dok spavam istrgnuti parčići mesa vraćaju se odozdo i obavijaju me. Pristiže me i krv izgubljena i bol. Otvaram oči, gledam. Kolona vojnika se više ne vidi. Verovatno ju je vetar odgurnuo zajedno s oblakom, na drugu stranu. 23
KOSMOGONIJA ILI USPAVANKA Nemoj usnuti. Duhovi duševnih stanja se uljuljkuju. Hej-ho, za sneg, za led, za hladnoću. Nemoj usnuti. Ostavi nebo otvoreno sve dok ne razaberemo gustinu zvezda, jednih u drugim, bez vrata, bez ijednog prozora. Ne, nemoj usnuti, ne, nemoj usnuti, ko zna da li ćemo se ikada probuditi i gde i kad ćemo se probuditi i u kom te lu . . . Kazala mi je: Eto, umreću i probudiću se u nekom vidu, tu i posvuda. I ja, i ja ću umreti i probudiću se u nečijem vidu, tu i posvuda. Eto, u meni se bude svi mrtvi i svi mrtvi mojih mrtvih, prijatelji i rodbina mrtvih mojih mrtvih. :
Probudili su se u meni, eto me, Probudili su se i svako, dabome, misli da je to on, da sam ja njegovo produženje, da sam ja on od posle smrti. On misli da sam to ja, oni misle ponaosob da sam to ja. Svi moji mrtvi misle da sam to ja. I ja mislim da sam to ja. Oh, prozor kroz koji lice moje, sa hiljadu očiju, g le d a . . . Ne sećam ih se, ne znam ih, svi smo sada jedan u drugome, a samo ja sam ja. Da ne zaspim. Nemoj usnuti. . . Ko zna u čemu se možemo probuditi, ko zna u kome. . . Usnuti nemoj. Ostani sa mnom. Nemoj usnuti sve dok se ogladnelo bdenje bude hranilo nama, i ja od sebe samog ću se razrediti najednom. Usnuti nemoj. Ostani sa mnom. Usnuti nemoj dok zamor u tebi ne savlada zube žrtvujući te nekim veiikim idolima zelenim i svetim. Da ne zaspimo, bdićemo, da ne zaspimo, sve dok su nam zamor i bdenje kamen koji pada zelenilu iz vedrine idolopoklonički. Sve dok se bdenje, sve dok se zamor ne pretvori u travu i stablo voćke. 25
Hej-ho, sve dok se šušteći Kalevala ne razbije u eone. Sve dok se ne rodi proplanak neki, rajska usta zaleđena, voljena moja Lorelaj, obajana crna ovco. O, bdenje zatrudnelo predmetima sveta, da se ne zamračiš, da se ne ugasiš, ne gasi se, pokrij košću mišićem i kožom, svoju moždanu opnu. Nemoj da se gasiš, ne daj da ti druga jeres promeni oblik čela, da ti smisao bez smisla sneži trave, bršljane, planine. . .
26
O PTOLOMEJEVOM Ž IVOTU Ptolomej je verovao u pravu liniju. Ona postoji. Tačke joj izbroj, i ako možeš, reci mi koliko ih je. Da bi sumnjao u pravu liniju, treba prvo da znaš od koliko je tačaka načinjena. Gadim se onih koji prave luk od žene koju ne poznaju i nikad je nisu videli. Kad se Ptoiomej rodio, Zemlja nije ni na koji način postojala, kad je umro, Zemlja je bila ravna kao dlan. Kad se Ptolomej rodio, mnogi se još nisu rodili, Kad je Ptolomej umro, bilo je još dosta nerođenih.
27
O PTOLOMEJEVOJ SMRTI Kad god mislim na činjenicu -da je Ptolomej umro, obuzima me jednako očajanje kao da je umro juče, danas, ili upravo sada, u ovom trenu, pred mojim očima. Ne mogu verovati da je umro; njegov miris živog čoveka istrajava u mom vazduhu. Još uvek mi njegovi gestovi rasteruju vazduh, čujem i njegov glas u bubnim opnama kao kad bi istina mogla da ima čovečje telo; i njegov pošteni način kazivanja stvari tera me da crvenim od stida, zbog greha što sam u potpunom znanju pustio divnu, i neverovatnu i beskrajnu zemlju da postane sfera. Nikada neću naučiti da je on umro.
28
PEAN Šta si ti, A ? ti koje si najljudskije i najapsurdnije slovo, o, ti, slavni zvuku! S tobom se borim, u tebe uvlačim svoje biće kao što su nekada Ahejci uvlačili trojanskog konja u Troju. S tobom ležem, samo tebe želim, kurvo čarobna, božanstvo očajno! Plešeš mi na ustima dok umirem nalik na vojnika podignutog i odgurnutog s leđa; hoću da te više nema da mi govor bude slobodan; izmišljena vagina, A, slovo izbušeno svim slovima. Ne da trčim već da lebdim, da prođem kroz reke kao kroz zrake bez materije, čije su obale gluve uši. Ti muziko sa kandžama koje vuku moje telo iznad reči 29
poput jagnjeta što pase travu od orla otetog. A , ti, aveti preteća, ko si i šta hoćeš?
30
GUBLJENJE OKA Kucao bih noktom sve dok bih ga imao i prstom bih kucao sve dok se ne istupi. Ali, k meni je došao slepi čovek i kazao: „Ostavi, brate, nokat na miru možda je na njegovom vrhu oko, zašto da ga razbiješ?“ A ipak, ipak, ovu kapiju između tebe i mene treba neko da uzdrma.
31
JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O „ TI“
Ono što je dalje od mene premda je bliže meni zove se „ti“ . Eto, probudih se, otimajući se. Otimalo se ,,ti“ u meni, otimao si se, ti kapku, ti ruko, ti nogo, otimala si se i mada sam ležao, trčao sam oko svog imena, Svom imenu ne kažem samo „ ti“ ; uostalom, moja duša sama je „ti“, ti dušo. II „Smejao si se.“ Ja sam porekao i kazao: „Nisam se smejao.“ Jer sam se bojao. A on je kazao: „Ne, ne, smejao si se.“ Zaista se moje ime bacilo na njega oslanjajući se kao o štap o moje telo, protiv „ti“ , 32
i
telo svih imena, protiv „ti“, otac svih brojeva. A on, kad je svitalo, nije više mislio na mene. Zaboravio me. III „Promeni ime“ , reče mi, a ja mu odgovorih: „Ja sam moje ime.“ „Promeni ime“ , reče mi, a ja mu odgovorih: „Ti bi hteo da budem drugi, ti bi hteo da me više nema ti bi hteo da umrem, da me više nema. Kako da promenim ime?“ IV On je kazao: „Rodio si se na mom kolenu. Znam te od rođenja. Ne bojiš se smrti seti se kakav si bio pre rođenja. Takav ćeš biti i posle smrti. Promeni ime.“ V „Plakao si.“ Ja sam porekao i kazao: „Nisam plakao.“ Samo me je bilo strah. 33
A on je kazao „ Ne, ne, plakao si“ i nije više mislio na mene. Zaboravio me. VI Ja sam samo svoje ime. Ostalo je „ ti“, rekoh mu. Nije me čuo, mislio je na nešto drugo. Zašto je, onda, rekao: „ Borio si se sa samom rečju, pobedio si je !“ Da li je ono bilo sama reč? Ime da bude sama reč? . . . On je samo „ ti“, tl i ti i ti i ti, ti koji okružuješ moje ime.
34
NEREČl Pružio je k meni list kao ruku s prstima. Pružio sam k njemu ruku kao list sa zubima. Pružio je k meni granu kao naručje. Pružio sam k njemu zagrljaj kao granu. On je nagnuo k meni svoje stablo kao rame. Ja sam nagnuo k njemu svoje rame kao stablo čvornovato. Slušao sam kako mu životni sok jača bijući kao krv. Čuo sam kako mi krv usporeno damara penjući se kao sok. Prošao sam kroza nj. Prošao je kroza me. Ja sam ostao drvo usamljeno. On usamljen čovek.
35
MIRNODOPSKE TRAGEDIJE Bio sam zaključan u svoju čauru. Srce mi je dobro radilo i često bih voleo da zaspim iza njega, naviknut na neregularne udarce unutrašnjeg vremena. No svaki sekund beše odmeren, i nisam imao vremena ni toliko koliko bi bilo potrebno za pisanje jednog slova. Da sam umro, bio bih dobar mrtvac, heroj čak. Sve što sam uradio njihalo bi se u tihom otkucaju zvezda. Visio sam o kuki sudbine. Crveni dani su mi kapljali iz grkljana. . . No eto došli su oni i izbacili me iz čaure. Pozvali su mi dušu da se provodi svuda samo ne u mom telu. I duša odjednom oslobođena imala je vremena, izvadila je na videlo voćku sa pticama, pobelela je od meseca. Htela bi da samo ona bude sfera, a na svoje telo gledala je s gađenjem kao što mirisni Nojev kovčeg gleda na ružni. Počela je da lenčari, da ima anđele, da sumnja u postojanje sudbine. O, tužni karakteru!
Bolje bi sedela tamo u mitu pod ključem događaja i ostala bi svoja samo koliko možeš zaspati i usnuti nerazgovetnu svetlost tvoga rođenja.
37
NEVIDLJIVO SUNCE Veliki padobrani spuštali su u okean kapsulu. Mi smo sedeli kao neke reči sastavljajući jedni do drugih smisao fraze otelotvoreni govor nekog velikog bića. Oblaci behu iscepani kapci otkrivajući stalno plavu i narandžastu dužicu. Svi smo tad osetili da je počelo da izlazi veliko nevidljivo sunce. Reči nam se zapališe visokim i tihim plamenom.
38
DIZANJE REČI Kao koža sa ostrigane ovce diže se dan. Teško je odrati kamen sebe samog. Teško je s Grka odrati uspomene. Ali zašto Na kraju i svetlost i svetlost Dakle, i svetlost
da govorimo o tomel krajeva, ima kožu, se može odrati. . . je kriva što postoji.
Dolazi čist vazduh zajedno sa vekom. Mi smo lepi; zašto ne bismo bili lepi? Jedemo jedni druge samo zbog gladi iz obožavanja zbog strukture iz ljubavi. Nije važno. Mi smo ono što jesmo, to jest lepi. Nosim navek Nosim navek Nosim
u srcu krv nepokretnu. u oku suzu slanu. anđela nasred neba. 39
OŠAMUĆENO DETE Sve dok se ne desi ta čudna stvar, ne verovah da se i to može dogoditi. Kako? Dete ošamućeno i ponorno ono o čemu sam mislio i ono što sam sanjao da mislim zar da se i to dogodi. Ležao sam u krevetu. Ležao sam u krevetu kao vodena kap na dnu tanjira. Kap vodena što je pala odozgo. Nisam bio začuđen što ležim u krevetu. Nisam bio začuđen što jesam. Nisam bio začuđen što krevet postoji. Nisam imao vremena da budem začuđen. Nisam imao vremena da budem začuđen jer sam sve vreme bio pritisnut stravom: „ Da krevet ne naprsne i da ne iscurim na zemlju.“ „ Da mi krik ne naprsne i da ne otečem kroz njega, naniže, u riku.“ „ Da zemlja ne naprsne i da kroz nju ne otečem na drugu stranu, da ne padnem možda sam i ugušen u nebo ispod nje.“ Sedeo sam sa jednim psetom od deteta nalik na mene u obaveznom odsustvu roditelja razmaženi i izvaljeni na divanu. Razmišljali smo obojica: ja i on „ Šta ako divan pukne između nas 40
pa se survamo u podzemlje?! A šta ako i ono pukne i obojica se survamo kao obrnuti pogled kroz cev durbina beskrajnog pravo u oko kiklopa?“ Uplašili smo se i smučilo nam se od svega toga. Već smo se videli kako padamo odozgo naniže odbijajući se jedan od drugog zadajući jedan drugome u padu bolne modrice. Plašili smo se i da zaspimo da nam kojim slučajem i san ne naprsne u sredini pa da iz slatkog sna ne padnemo u zubati san. Prijatni behu konopci za naše ruke debilne, — od pića promuklih glasova naših roditelja buržujskih. Dizali smo, u tmini sobe, malene dečje ruke ka grohotu smeha gostiju iz susedne sobe kao kad se drži u ustima majčina bradavica puna mleka. Strahovao sam da mi ne pukne na dvoje jedinstveni metež, tačka u kojoj sam se nalazio, da nemam dve ruke, strahovao sam i za vid dva oka da nemam, strahovao sam. Kako, ne-kako, niko nas nije primetio. Kako, ne-kako, probudio sam se sa dve obrve. Dugo sam verovao da je sve to strah od začetka, od semena, od ikre. Nije istina. Laž. Izmet muva u obliku tačke 41
bio je na staklu. Prozor istačkan od muva kroz koji gleda bog. Ako je to istina, kao što čitam u novinama, ponedeljak 21. septembra, da su dva lica susrela svoju smrt, a druga dva ranjena bila od pada u jamu što se iznenada otvorila pod njima na jednoj ulici gradske četvrti zvane Napulj; i ako je sve to istinito, reč koju sada čitaš, čitaoče, nek se raspukne pred tobom, a ti upadajući napola u njen smisao, napola u njen zvuk, nalik na mene, onaj koji je pao sam u sebe, nalik na mene, onaj koji vidi vid ne jednim okom, kako bi to priličilo, već sa dva oka, jer mi se lice preseklo na dvoje i oholi jarbol mirisa, nos sa dve nozdrve nagoveštava da su nekada bogovi dolazili jašući na mirisima.
42
DUŠA MOJA, PSIHO Došao je anđeo i kazao mi: „Ti si svinjsko pseto, džukela i njuška. Truli trava pod tvojom senkom koja je pritiska; močvara se zove tvoje disanje!“ „Zašto“ , viknuo sam mu, „ zašto?“ „Bez razloga!“ Došao je anđeo i kazao mi: „Providnije je staklo od najneprozirnije tvoje misli! Uskoro ćeš umreti i crvi će se muvati u tvojim nozdrvama, u tvojoj njuški, u gubici, u surli tvojoj!“ „ Zašto“ , viknuo sam mu, „ zašto?“ „Bez razloga,“ rekao mi je anđeo. . . Zatim anđeo, ah, anđeo, ah, anđeo, ah, anđeo, otišao je leteći zlatnim krilima u neki zlatni vazduh. Zlatni leptiri lepršali su u zlatnom oreolu. On je pozlaćen leteo, bio je sav od zlata i sasvim od zlata. Udaljavao se ka zlatnoj daljini. u koju je silazilo zlatno sunce. „Zašto se od mene udaljavaš“ , doviknuh, ,.zašto odlaziš, zašto?“ „Bez razloga“ , odgovorio mi je, „bez razloga. . . “
43
S VREMENA NA VREME S vremena na vreme ni životinje više ne žele da budu na zemlji ono što jesu. Kamen-majka rađa samo dečaka-kamen pčela koja je kraljicu pojela rađa samo truta. Drvo više ne daje plodove, već se trza i bori protiv vetra što nije, Nebo! Ah, nebo! Kad sunce ne bi bilo žena da čeka, da čeka. Kad njegovi zraci ne bi bile žene sjajne, pametne . . . S vremena na vreme stvari i bića što behu ne žele više da budu ono što jesu već samo i samo ono što bejahu.
44
KATKAD Sanjam sebe u prestonoj dvorani na čelu dugačkog stola tajne večere pijem. Robinie, četrdeset na broju, koje sam krikom pozvao u tmini noči došle su da očešljaju crnu kosu a ja na plamenu češlja koji klizi odozgo na dole niz pramene, svetlim na grivi. I u zloj tišini pijem svoju čašu kad se robinje, četrdeset na broju, česljaju a duh elektrona me osvetljava.
45
PESMA ZA OHRABRENJE Kao što se seljak popne stopalima na opeke da bi dokazao da su otporne i pouzdane dobre za prodaju — polažem svoje srce iznad reči da ih vidim neraskidive i kažem: ohrabrujem ženu da rodi, travu ohrabrujem da bude zelena, ohrabrujem sunce da iziđe.
46
VOJNIK I PTICA „Tužan si večeras", reče mu ptica, „ vidim da si tužan..“ „ Ne, ne“ , odgovara vojnik. ,,A ipak izgledaš tužan“ , kazala je bela ptica, „izgledaš tužan." „ Ne, ne, nisam tužan", odgovara vojnik, „ ne, ne.“ „Tužan si večeras, vidim ja, imaš nešto na duši", opet je rekla bela ptica. „ Ne, nisam tužan, i ostavi me na miru“, prodrao se vojnik. Ptica se otela iz njegovog naručja i odletela mašući velikim, belim krilima, veoma belim. „Kamo je odletela ta ptica koja govori?“ probudio se najednom vojnik govoreći sa sobom.
47
DIJALOG KONJA SA DOBRIM BOGOM „Videće se odmah da nismo izgubili lepu boju zelenu.“ „Ali ti nisi trava, konju šugavi/1 „O, bože, ja nisam trava, a videće se odmah da nismo izgubili piramidu.“ „Ali ti nisi kamen, konju! Ti nisi kamen.“ „ Ah, oprosti, ali će se sigurno videti da nismo izgubili kišu oblaka.“ „A li ti nisi jesen, konju šugavi. Ali ti nisi jesen.“ „O, oprosti, ali će se sigurno videti, videće se, sigurno će se videti.“
48
IZVLAČENJE Igramo na sreću srcem istrgnutim iz nekog stranca. Svedok pita: „glava ili pismo?“ ,,Ni glava ni pismo“ , odgovara antički hor. „Srce, prosto-naprosto.“ „Srce sa obe strane?“ „Srce sa obe strane!“ „A gde je, onda, čovek sa velikim S?“ „Gde će biti? U smrti.“ „A ko igrate na sreću sa njegovim srcem, gde biste hteli da bude?“ „ Čovek sa velikim S nalazi se u smrti s malim s.“
49
SRBI Nek đavo nosi onoga koji legne na srpsko srce. Neće spavati ni tren. Doviknuće velikoj ptici koja je umesto neba u Srbiji: „ Gušim se, gušim se! Zašto mi, ptico, uskraćuješ vazduh?“ Ptica će odgovoriti: „ To nije vazduh za disanje, to je vazduh za pevanje.“
50
PREOBRAŽENJE Ne zaboravite: sad nisam gladan, ni žedan. Moje gledište je gledište kamena. Nisam umoran, ne, nisam umoran i nisam žedan i ne mislim da sedim ispružen na bubnoj opni nekog krokodila. Hodam kao kad bih stajao, i mada sam sit vazduha, dišem. Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan i nisam žedan, kao što nisam više mlad, ali ni star nisam, Mekom dahu jutra mogu da savijem meku šiju bez većeg napora i mogu da udarim tanku i slabunjavu reku bez riba u njoj. Reku ne vredniju od pasjeg repa. Ako odlučim da nešto radim, radim. Potrošio sam toliko dana da me dan rasipanja više ne čini siromašnijim. Ni želja da preživim ne nagoni me da češće dišem, 4*
51
ni smrt mi se više ne čini toliko oholom. Dobar je ovaj planetami sistem, ali ništa više od toga. Svetlo je ovo sunce, svetlo. Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće. Ako ne bi jutro sutra izišlo, bio bi to veliki gubitak. Ali ništa više od velikog gubitka. Mogao bih da šibam stvari, ali to ne Činim. Ne zbog toga što ne verujem da stvari ne bi osetile bol, već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič. Neću da ti se isplazim da ne bi pomislio da hoću da te okušam. Samo ti govorim. To je način kako se jezik plazi napola. Ako me dobro razumeš, biću danas za to vreme radostan. Čak srećan. Ali samo danas. Ako ne razumeš ništa, biću tužan, a na kraju večeri — melanholičan. Ali nikako duže od ove večeri, jer u ponoć dolazi anđeo. On će mi reći: „Došao sam da te preobrazim!“ „Preobrazi me“ , reći ću mu. I on će me preobraziti. Posle toga ja ću otići konju i reći: 52
„Konju, došao sam da te preobrazim.“ „I-ha“, odgovoriće on, a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim, ili da li on hoće da ga preobrazim. I neću razumeti da li sam ja za njega ono što je anđeo za mene. „Došao sam da te preobrazim, konju.“ „I- ha, i-ha“ , odgovara mi konj.
53
PROLAZNIK Jahao sam konja i najednom videh da sam ja taj konj. I najednom videh njih dvojicu u galopu na meni. Kovitao sam se i najednom videh onu trojicu kad mi senka moja, iza mojih leđa, doviknu: „ Ja sam ti. Ostavi ono četvoro da slede sudbu sv o ju . . . Ostavi ih !“
54
KRALJEV KONJ, PRINČEV KONJ Pre nego što umrem, uspelo mi je da viknem: Uzjašite konji travu. Kraljev konj. Dolazi jesen. Prinčev konj: Dolazi zima. Posle toga: bez konja, bez jahanja i bez jahanja. Dopuštam da budem čovek bivši.
55
PLAVO OD USAMLJENOSTI Dolazim kući, kuća je pusta. Nije to ništa, rekoh, spavaću i sanjaću. (Bože, kakva sam kukavica mogao biti!) Rekoh: nije to ništa neka u majčinu ide kuća zaspaću i sanjaću je. Ali moje oko desno, m oje secesionističko okot otvorilo se samo, piavo od usamljenosti. Da vidi, da nišani, krajnje savesno da nišani, sve, sve što je imalo da sanja. Znate li čega se bojim? Zašto bežim? Zašto bežim? Zašto sam se uplašio? Do đavola! Strah je samo neostvareni oblik radoznalosti! K čang!
56
MUKA OD LEPOTE Ne kažem da je sreća bila što sam te upoznao, Kažem samo da je to čudo bilo. Gledaj da ne umreš, voljena, pokušaj da ne umreš ako možeš. Meni je život nestao, tebi je sreća nestala. Samo toliko kažem nas dvoje smo živeli na zemaljskoj kugli.
57
ARS AMANDI Hoću da budem on. On hoće da bude drvo. Drvo hoće da bude pas, pas hoće da bude ptica. Ptica hoće da bude kamen, kamen hoće da bude riba. Riba hoće da bude oblak, oblak hoće da bude polje. Polje hoće da bude konj, konj hoće da bude trava. Hoću da budem trava.
58
UVEK DRUGO ZVONO ZVONI Uvek drugo zvono zvoni, moja kolena su u drugoj crkvi i u drugom vremenu. Iznad mene spava drugi anđeo. Podižem se ispod njegovog krila i govorim: „ Odlazi, odlazi, zar ne vidiš da si neko drugi?“ On mi odgovara: „Pusti me, pusti me još malo, veoma mi se spava, pusti me još malo. . . Zašto zaboravljaš da si ti neko drugi?“
59
KAMENJE ZA JELO Dođe životinja i pojede stenu. Dođe pas koji laje i pojede kamen. Dođe nešto kao ništa i pojede pesak. Na kraju dolazim ja da pojedem ovaj eho. — Eho čega! — Eho ne znam čega!
60
NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO Ništa nije nešto drugo. Kamen mi je sestra. Voćka mi je rod s očeve strane. Reka vuče poreklo iz oka moje majke. Ništa nije nešto drugo, Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji braća su po vremenu. Onaj odozgo i onaj odozdo braća su po vazduhu. Ništa nije nešto drugo. Hod oblaka na nebu i hod oblaka po vodi sijamski su blizanci; stanje tuge verenica je radosti ali žalost mi kruniŠe oreolom belih zuba smeh onog što je počeo da se smeje. Ništa nije nešto drugo. Smrt konja se u dubini moga oka odmara. Smrt ove jeseni oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg. Smrt je nalik na rođenje. Ništa nije nešto drugo. Ono što sam osetio pre no što sam se rodio 61
osetiću i posle kad me više ne bude. Kako je bilo onda tako će onda biti. Ništa nije nešto drugo. Sve je sve. A ja sam ti. Ništa nije nešto drugo.
62
DRUGA MATEMATIKA Znamo da je jedan puta jedan jedan, a jedan inorog puta jedna kruška ne znamo koliko je. Znamo da je pet manje četiri jedan, a jedan oblak bez jedne lađe ne znamo koliko je. Znamo, znamo da je osam podeljeno sa osam jednako jedan, a jedna planina podeljena sa jednom kozom ne znamo koliko je. Znamo da je jedan plus jedan dva a ja i ti ne znamo, avaj, ne znamo koliko je. Ah, ali jorgan pomnožen zecom je jedna crvenkasta, svakako, jedan kupus podeljen zastavom je jedna svinja, a konj manje tramvaj je anđeo, jedan karfiol i jedno jaje su astragal. . . Samo ti i ja podeljeni i pomnoženi sabirani i oduzimani ostajemo is ti. . . Gubi se iz moje glave! U srce mi se vrati! 63
NA POSLEDNJEM SPRATU Sada sama sedi na poslednjem spratu; njen blagi miris plamsa, grad se udaljava u gladne pse lutalice upregnut. Ostavimo hleb za vrapce i naša tela suva i zdrobljena ostavimo za zlatne i gladne kljunove bogova što ne govore. Više milosti za zvezde koje se rađaju, više sažaljenja za mesečev zrak više hladnoće za zamrznuto kamenje i meni, meni, meni — više vazduha. Gušim se više vazduha!
64
NEPRAVDA Zašto da čujemo i zašto da imamo uši za slušanje Zar toliko grešni smo da moramo imati nade i oči za lepotu i čednost i noge za trku? Zar toliko nesrećni da smo da rođenjem moramo produžiti svoju tugu tužnu i prehlađenu ljubav?
65
FINIŠ Trčao sam toliko brzo da mi je oko ostalo za mnom i gledalo usamljeno kako se tanjim — najpre pruga, linija zatim . . . Plemenita praznina što probija ništavilo, ubrzani nepostojeći deo što prolazi kroz smrt.
f
66
AUTOPORTRET Ja nisam ništa drugo do mrlja krvi koja govori.
5*
67
HAIKU Ujeda me pas ah, gledam kroz njega kao kroz prozor.
68
MUNJA I HLADNOĆA Za
N ik o la je
M an u lesku a
Najednom smo svi u dvorištu osetili prisustvo krila. To se dogodilo jednog ponedeljka popodne, pre godinu dana. Dugo već, naročito s večeri, ne govoreći ništa jedan drugome, osetili smo prisustvo uznemiravajućih krila među nama u dvorištu. Tajno smo tražili u klenu, u ostavi, u potkrovlju čak i pod velikom foteljom u trpezariji. Tražili smo, takođe, iza porodične slike sa bogatim ramom među ženskim haljinama u ormanu, iza plišane zavese boje trule višnje. Kao da smo gledali bilo gde, bilo na koje mesto, dok smo govorili bilo šta, prisustvo krila uznemiravalo nas i uznemirava. Zato je radio uvek puštan nešto jače, a pumpa u dvorištu ostavljena bučno da teče. Zbog toga su se mačke i psi umnožili, a sijalica na ulazu gori cele noći. Tek sad, nakon godinu dana, odlazeći užurbano od kuće, pozvan od pacijenta, osetio sam na plećima njihovo hladno pirkanje. Zaustavih se na uglu ulice i munjevito se okretoh ka kući. 69
Ah, ti hladnoćo, munjo! Anđeo je čak kućni zid, veliki zid po sredini posečen kvadratnim prozorom. To je baš ovaj zid, ovaj, kvadratnog prozora! To je baš on i posmatra me hladno netremice.
70
SLIKA SA SLEPCIMA Upravo se spušta veče iznad kuće na selu i u dvorištu je drveni sto oko koga sede, piju i razgovaraju moji roditelji i roditelji drugih, predsednik opštine i konjušar, učitelj i sveštenik i mnogi drugi koji sede, piju i razgovaraju. Istovremeno nad njima čovek sa crnim ogrtačem srdit zbog davnina, ili zbog bilo čega drugog, u povečerju udaljava se poljem smanjujući se zajedno sa daljinom, gaseći se zajedno sa sumrakom. Prelomi reči, zvuk pribora za jelo, klokot pretočenog vina naročito krik učitelja iznad ostalih: „Naposletku, šta ti je i ovaj život?“ I krik sveštenika iznad ostalih: „Nema znakova, uzalud se molimo.“ I krik predsednika opštine iznad ostalih: „Uvek vidimo iste stvari! Uvek iste stvari!M Nad onima za stolom kao da preseca svakog ponaosob na polju crnom od sumraka 71
odlazi čovek sa crnim ogrtačem a njegove se misli čuju preko polja: Rođen sam u najgorem mogućem veku, stanovao sam u najotuđenijem mogućem srcu! Odzvanjaju tako misli čoveka dok se on smanjuje kao crna mrlja na crnoj mrlji što raste. Vazduh koji te guši i umirujuća toplina kraj stola u dvorištu, u potpunoj senci nedodirnutoj zracima petrolejske lampe. U žbunju ribizli nemi šum. Oko koje zrači neprozirnim sjajem, oko veliko kao žbun ribizli otvara se bleštavo i neprozirno i zatvara se. Oni oko stola leđima su mu okrenuti; trenutak tišine, potom vino klokoće u Čašama. Nad površinom stola prelazeći polje u daljini i presecajući istovremeno sto, čovek sa crnim ogrtačem, a iza čoveka sa crnim ogrtačem otvara se hektar crnog polja najednom, oko sjajno, neprozirno i crno zatvara se onako kako se i otvorilo dok se čovek udaljava okrenut leđima. Pas privezan za hrast u dvorištu arlauče zveckajući lancem, stablo hrasta se otvara i crno, neprozirno oko trepće. „Ćuti, đavolja džukelow, viknu konjušar bacajući glineni bokal za njim. Zvezda se širi kao močvara iza čoveka sa ogrtačem i prag pred vratima otvara i zatvara sjajno crno oko. 72
Stanujem u tuđem srcu, razmišlja čovek, jedan je pažnja nuli, dva, i tri, i četiri i pet nisu ništa drugo do nepažnja broja jedan, razmišlja čovek sa crnim ogrtačem udaljavajući se. dok iza njegovih leđa crni vidik otvara crno, veliko i sjajno oko i zatvara ga. Moji roditelji i roditelji drugih sede oko drvenog stola u dvorištu jedne kuće na selu i piju sa sveštenikom i predsednikom opštine, sa učiteljem i konjušarom i sa onima koji su još za stolom, a nad njima čovek sa crnim ogrtačem ožalošćen prelazi poljem ka noći. Jedni govore, drugi razmišlja dok se velike oči otvaraju i zatvaraju iza njih i veče propada u noć, a večera onih u dvorištu ne završava se, i hod čoveka sa crnim ogrtačem po polju ne završava se i noć teče u noći zgušnjavajući se.
73
OBRUŠAVANJE ORLA U ČOVEKU Udario me orao i srušio mi se na rame. Kljun njegov oduzeo mi je vazduh iz pluća, — iako sam još bio budan, probudih se pun letelica nebeskih u sebi. Sačuvaj me bože da i nebo sa zvezdama bude u meni. Nije mi dovoljan život i dajem slobodu vidu i njegovom zraku slobodu dajem. Preklinjem vas, izvadite mi orla iz pluća. Odneću ga na plećima i sahraniti na vrh brda. Preklinjem vas, izvadite mi orla iz pluća. Gušim se; njegovo mi perje ispunjava disanje. Tuđ mojoj smrti je mrtav orao.
74
IZ VREMENA JEDNOG DANA Ako si i ti došao da se rodiš, oteraću te jer moja majka upravo puŠta krike rađajući me, Moj otac je upravo skinuo košulju sa sebe da bih je ja obukao, da bih se u nju obukao baš ja. Moj otac guli sebi kožu; moja majka vičući i rađajući me upravo me pere od svetskog bola. Ako si došao da se rodiš, odlazi. Ako si rođen, ostani. Causa perorata est
75
HIJEROGLIF Kakva usamljenost ne razumeti smisao onda kad smisla ima I kakva usamljenost biti slep za svetla danjeg i gluv, kakva usamljenost u toku pesme A ne razumeti kad nema smisia i biti slep u ponoći i gluv u savršenoj tišini, — o. usamljenosti samoće!
76
IZ JEDNE VEČERI Trebalo je da smirim pse koji su se bezrazložno uznemirili, Trebalo je da zahtevam da mi se čaša promeni jer mi je odjednom naelektrisala usta. Trebalo je da pogledam dva puta da vidim da li mi je stvarno prošla veoma blizu, kraj lampe u dvorištu, ptica za koju je dokazano da je zaista prošla, ako nije bila fosforescentno zelena, kako mi se učinilo, već normalno siva. Zato ti pišem, smesta, ovo pismo da bih te zamolio da ne misliš više na mene uveče tim mislima i da te još jednom uverim da nisam ubio onog za kog sam ti obećao da ću ga ostaviti u životu, Do viđenja.
77
LOMAČA I MOLBA PROLEĆU U padu izgleda da stojimo; samo u penjanju gubimo narav kao kad bi na primer u proleće trava izgubila pravo da bude rođena. Hajde da budemo rođaci, — rekoh svom životu, hajde ti, hajde bre. I tako ti to dolazi proleće i tako dalje.
78
LEKCIJA O KOCKI Uzme se parče kamena, iskleše se dletom od krvi, uglača se Homerovim okom, izbrusi se zracima sve dok ne izađe kocka savršena. Potom se kocka izljubi nekoliko puta ustima svojim, ustima drugih, a naročito ustima kraljevske kčeri. Potom se uzme čekić i razbije se naglo ugao kocke. Svi će apsolutno reći: „Kakva bi to savršena kocka bila da nije imala odvaljen ugao."
79
PUŠKA Puška je sastavljena od tri dela: gornji deo srednji deo i donji deo. Gornji deo je sastavljen od: gornjeg dela gornjeg dela srednjeg dela gornjeg dela i donjeg dela gornjeg dela. Srednji deo je sastavljen od: gornjeg dela srednjeg dela srednjeg dela srednjeg dela i donjeg dela srednjeg dela, Donji deo je sastavljen od: gornjeg dela donjeg dela srednjeg dela donjeg dela i donjeg dela donjeg dela — Pali!
80
IZLIZANOST Vojnik je marširao, marširao, marširao sve dok mu se noga do kolena nije izlizala, izlizala, izlizala, sve dok mu se trup do rebara nije izlizao, izlizao, izlizao, sve dok nije do obrva oslepeo, oslepeo, oslepeo. Njegova kosa beše crna trava, crna trava beše, crna trava beše. Beli je konj dolazio i nju pasao, pasao, pasao, i-ha-ha, i-ha, i-ha.
8 Stanje poezije
81
EVOKACIJA Bila je lepa kao senka ideje, na dečju kožu mirisala je njena kičma, na kamen sveže razbijen, na krik iz jezika mrtvog. Bila je bez težine, kao disanje. Smešeći se i lijući velikim suzama, bila je slana kao so, slavljena na varvarskim gozbama. Bila je lepa kao senka misli. Među vodama, samo je ona zemlja bila.
82
GOVOREĆI Misliš li da je trava srećna? Ona je zelena, ona je zelena. , . Misliš li da je orao visok? On leti, on le ti. . . Misliš li da je kamen ćutljiv? On je tvrd, on je tvrd . . . Misliš li da sam tvoj? Misliš li?
6*
83
NA MAPI MIRISA Z a F ra n c ois P am fila
Najpraznije mesto na svetu je oko Najpunije mesto na svetu je svet Najlakše mesto na svetu je srce Najteže mesto na svetu je svet Jedini nepokret na svetu je misao Jedini pokret na svetu je svet Konj zvani Trojanac Odvaja se danas od svog imena Što rekli: E = m c2
84
TROJANSKI KONJ Ja sam sebi samom trojanski konj. Moje sopstveno rame osvaja moje sopstveno rame, moje sopstveno oko samo sebe pljačka. Otkucaji moga srca ne mogu se čuti zbog otkucaja moga srca, moj glas koji doziva nebo ugušen je mojim glasom koji doziva nebo. Moj život ne može više da živi zbog mog života. Moja ljubav vuče po zemlji moju ljubav konjem moje ljubavi oko tvrđave. Zarivam sečivo svog noža u sečivo svog noža dok mi tren koji mi oglašava rođenje gluvi zbog trena koji mi oglašava rođenje. Ljut sam na svoju sopstvenu ljutnju radostan zbog svoje sopstvene radosti. Nadam se svojoj sopstvenoj nadi oplakujem svoju sopstvenu suzu i jesam dok jesam i nisam više kad više nisam.
85
BEZ IMENA Nikada kralj nema pravo da pleše pred prestolom. Nikada se tuga neće krunom krunisati. Nikada oko nema pravo na slepilo. Nikada me moja majka još jednom neće roditi. Nikada kamen neće biti mek i neće teći niz brdo. Nikada, nikada, nikada.
86
REŠETKA Ja sam prozor, okno, slobodno mesto kroz koje neko gleda nekog drugog. Gledam da se sve vreme mijem, da se ne bih isprljao muvama i ničim; da providan budem da bi neko kroz mene video nekog drugog.
87
PESMA Nije neminovno da reč bude prikladna za stanje duha, ni zec nije neminovno u prirodi. Sančo se posvađao sa mnom i napustio me već odavno. Naslonjen na koplje još uvek melanholično gledam vetrenjače. Konji su počeli iz žena da se rađaju, — i-ha, kakav dugačak vrisak u Andaluziji! A Grci da nas malo puste siti smo Sparte, Atine i Persijanaca. Svoja lica još uvek u crveno bojimo iz Ijubavi prema Peanu, a grčki jezik već odavno zaboravili smo. Bogatom krvlju crveni nas trava, pocepanim i istrgnutim nedrima ispod ključnjače naših dragana, smetnjom i zabranom izlaska meseca.
88
PRIVIĐENJE Za
gosp ođ u
D ojn u
Candau
Kakva čudna crkva zvonika propalog u zemlju! Imala je silazeće stepenike a nije imala J e s a m. Molili su se prosjaci s glavama nadole, krompiru su se molili, crvu nekom. Crkvo, ti koja oreš reči moje upregnuta u anđele zemlje. . . A zvona behu okrenuta jezikom ka zvezdama, kao da s njima govore. Priviđenje beše s nogama po nebu i u bekstvu.
89
JEVANĐELJA JESENI Napisaćemo četiri jevanđelja o padanju lišća u jesen. Matija će reći: „List boje zelenog zelena pašće u jesen.“ Marko će viknuti: „Od težine života i od života i za života pašće lišće u jesen“ Luka će reći: „ Iz neljubavi, iz neoživljene smrti, iz obnovljene zelene boje senkom samo pašće lišće u jesen.“ Jovan će ustati i reći: „ U jesen ne pada lišće, u jesen pada samo jesen, kao lišće jesen pada u jesen. Sedim i jesen je i lišće jesam i na zemlju padam.“
90
ODSEČENA GLAVA Ne znam šta da radim, odsečena glava kao nokat raste mi sve vreme na ramenima. Koga da milujem linijom života? Koga da izgrebem? Ne viči, voljena, to nisam bio ja!
91
MOJA MAJKA I NJEN VOJNIK Ne, ne, ne u bolovima viče moja majka rađajući me ne, ne, ne viče ona rađajući me; — život nije za ubijanje, život nije za ubijanje. Oznojeni vojnik reče: „Kakva krv, koliko mnogo krvi i miris kakav i krik kakav pušta žena kad se porađa ne tražeći metka,“ — to reče oznojeni vojnik bacajući pištolj svoj za leptirom. Ne, ne, ne urlala je moja majka u bolovima rađajući me, život nije rođen da bi ubijen bio ne, ne, ne vikala je moja majka rađajući me. Leptir je leteo cikcak vojnikov pištolj su istraživali mravi. Svlačeći se na moru i iznad mora, do nagote, vojnik se rodio zajedno s mesecom.
92
1
LEKCIJA O KRUGU Nacrta se u pesku krug, a zatim se iseče na dva dela, istim se leskovim štapom iseče na dva dela. Posle toga se na kolena pada, posle toga se pada ničice. Posle toga se glavom udara u pesak i traži se izvinjenje od kruga. Toliko.
93
RAZBIJANJE OGLEDALA „ Boli li te“ , upitah ga, „boli li te, boli li te, boli li te, boli li te?“ „Samo članak na nozi koji mi lomiš, samo članak na nozi koji mi lomiš, samo članak na nozi koji mi lomiš. Toliko, a ni on čak.“ „Boli li te,“ vikao sam mu, „boli li te, boli li te, boli li te? Sree koje ti istržem iz rebara, boli li te, boli li te, boli li te?“ „ Ne, ne boli me“ , odgovorio mi je, „ ne boli me, ne boli me, ne boli me.“ „Zašto te ne boli? Zašto te ne boli? Zašto te ne boli, boli, boli?“ „Zato što te ne volim, zato što te ne volim, zato što te ne volim. Zato me ne boli, boli, boli.“ ,,Šta“ , reče on umirući: „šta? Misliš li da me boli ako mi telo drobiš?“
94
EPIZODA Kao potporučnik doterao sam odelo i okrenuo sam se svojim vojnicima i kazao im povišenim i tajanstvenim glasom istovremeno pritiskajući ih očima: „Budite oprezni, u ovoj ulici, u svakoj kući, u svakoj sobi, sakriven je po jedan avion, ne dozvolimo da ga montiraju jer sam mu video krila na mansardi, točkove preko puta kod apotekara, cilindri sakriveni pod strehama, a elise pod jorganima. Budite oprezni,“ rekoh im, „ u ovoj ulici, u svakoj kući, u svakoj sobi, sakriven je po neki avion. Da ih iznenadimo“ , rekoh im, „iznenadićemo ih ako budemo zadržavali disanje.“ „Možda je to anđeo, gospodine potporučniče“ , reče narednik, „ jer kao što vidimo, ova je ulica zvonik, a ne ulica.“ „Onda da povučemo konopac da zvona zvone što je jače moguće, čujete li, momci? Da povučemo konopac što brže da zvona zvone“ , rekoh im, Al’ moj glas je izgubio svoju strogost a moja je želja za napadom nestala. 95
I
MASINERIJA REČI I NERECl Nikita Stanesku (rođ. 1933, u Ploeštiju) jedan je od najčudesnijih i najosobenijih savremenih rumunskih pesnika. Pesnik izuzetne plodnosti i inventivnosti, Stanesku pripada generaoiji Nikolaja Labiša, koja je svojim osnovnim preokupacijama otvordla novo razdoblje eksperimenata i stvaralačkih izazova u posleratnoj rumunskoj poezaji. No ako je Labiš bio pesnički meteor, koji je umro u svojoj 21. godini života — i koji nije stigao da dovede svoje pesnistvo do formalnog savršenstva — Stanesku je kao strastveni tragalnc novih pesničkih izraza nastavio da živi njegov život radeći na veoma širokom pesničkom projektu. Labišova generacija ili generacija „borbe sa inercijom” (Marin Soresku, Jon George, Čezar Baltag, Adrijan Paunesku, Ana Blandijana i dr.) stavila je sebi u zadatak da poezija sama sebi postane cilj, Od pesnika ove generacije, Stanesku je, svakako, otišao najdalje. Njegovo pesništvo donosi sa sobom značajne novine pesničke misli i misaonih stavova. U prvim njegovim knjigama Smisao Ijubavi (1960). Vizija osećanja (1964) i Pravo na vrem e (1965) osnovno osećanje je pravo na ljubav, kao pravo na vreme — kako bi sam pesnik rekao. Od mladalačke egzaltacije, barokne poetske virttioznosti i serafimske imaginacije do jezika višespratne metafore, egzistencijalnih traganja, verbalnih sinteza i melafizičkih prostora, Staneskuova pesma traži i nalazi medijum za izricanje svoga monološkog iskaza. U prvim svojim kn.jigama pesnik nije sav u zrelosti poput Dojnaša, recimo, nego je to razbarušeni lirik koji ingeniozno i narativno ma« šta na izvorima klasične rumunske i svetske poezije menja-
97
jući stalno oblik i intenzitet svoje pesme. U prostoru slobode asocijativnog mišljenja pesma krije u sebi tok značenja drevnih realnosti. Pesnik teži erotskom — serafimskom kazivanju u traženju meditativne litanije i personalne mitologije. Autor stihova: „Tuga moja sluša nerođene pse / kako laju na ljude nerođene’’ (Pravo na vreme) najavio je novo razdoblje u rumunskom pesništvu. Ti stihovi nagovestili su pesnika širokih mogućnosti. Zbirkom 11 elegija (1966), Stanesku je suštinski pro~ menio ,svoj identitet: pesnička materija se radikalno zatalasala, a pesnička reč nesumnjivo je stavljena u nove okvire. Promene u strukturi pesme su očevidne, kao i u strukturi jezika, a time je stvorena i osobena pesnička vizija. Otkucao je zvezdani sat. (Elegije su komentarisane čak kao korekcije Hegelovog sistemaf) A sam pesnik je izjavio: „Da budem iskren, od 1966, kad sam Elegije štampao, stekao sam osećaj pisanja." (Jedanaest elegija otelotvoruju suptilnu patnju aaznanja. U stvari, ima ih dvanaest na broju. U početku, pesnik je hteo da knjiga nosi naslov Tajna večera, ali među dvanaestoricom nalazio se i Juda!) Obuzet načinom na koji će nešto da kaže, Stanesku teži radikalnoj ulozi i shvatanju reči. Kao da se pisanje identifikuje sa naćinom pisanja. Pesma je usredsređena na jezik, jezik je obuzet jezikom. Pesnik umuje o reči, a pesma se stvara neočekivanim semantičkim odnosima. U pesmi caruju simboli i slike, egzistencijalna igra ljudskog duha, neustrašivi izazov oka i pogleda, Popina igra i Mišoovska filozofija, nepomirljive suprotnosti ideja u borbi sa svojom formorri: ,,On počinje sa sobom / i završava sa sobom” (Elegija prva). Od pomenutih 11 elegija, pa preko Jaje i sjera (1967) i Laus Ptolemaei (1968), knjigom Nereči (1969), pesnik je krenuo dalje u burnu stvaralaČku etapu. Većito okrenut borbi između reči i nereči, između apstraktnog i realnog, života i ništavila, smisJa i besmisla, postojanja i nepostojanja, pesnik je preokupiran sudbinom jezika. Iz svake jezičke situacije izvlače se ubedljiva značenja upotrebnih reči. Ljubitelj reči je izumitelj nereči. Reč i nereč su neizrecive materije
98
sa kojima pesnik ratuje i sa kojima se bori. Autor NereĆi Je ubeđen, poput Valasa Stivensa, da pesmu čine reči. Istovremeno, poput Klodela, za njega je pesma biće, a njena čudotvornost je Čudotvornost rađanja jednog bića. Takođe, nalik na Valerija, misli da njegovi stihovi imaju ono značenje koje im se pripiše, Nereči znače odbijanje automatizma jezlka, pohod u infrajezik, neposredan kontakt sa suštinom zbivanja. Idealan slučaj za ovakvog pesnika bio bi onaj po kome bi pesma mogla da komunicira ne rečima, čak ni nerečima, već svojom nepoznatom, bizarnom i neopipljivom suštinom. Nereči ne znače obavezno negaeiju govora, već očajanje, nadu da će se naći najneposredniji jezik: jezik lišća, jezik krvi, jezik drveća, jezik usamljenog čoveka koji sebi govori nerečima: ,,On je pružio k meni lišće kao ruku sa prstima / pružio sam k njemu zagrljaj kao granu. / On je nagnuo k meni svoje rame / kao stablo čvornovato. / Slušao sam kako životni sok jača / bijući kao krv. / Cuo sam kako mi krv usporeno damara / penjući se kao sok. / FroSao sam kroza nj. / Prošao je kroza me. / Ja sam ostao drvo usamljeno. / On. / Usamljen čovek.” (NereČi) Dvojnost pesnikove prirode i težnja ka suprotnostima dramatično vrve u krizi pesnikovog identiteta. Neumorni tragalac stvava asocijativnu igru u kojoj se on sam suočava sa sudbinom homo-duplexa: „Uvek drugo zvono zvoni, / moja kolena su 11 drugoj crkvi / i u drugom vremenu, / Ponad mene spava drugi anđeo. / Podižem se ispod njegovog krila i govorim: / ,Odlazi, odlazi, zar ne vidiš da si neko drugi?‘ / On mi oogovara: / ,Pusti me, pusti me još malo, / veoma mi se spava / pusti me još malo . . . I Zašto zaboravljaš da si ti neko drugi?’ ” (Uvek drugo zvono zvoni) Tema dvojnosti se proteže kroz sve Staneskuove knjige kao neiscrpna tema neizmirljivih suprotnosti. Oslobađajući pesmu tradicionalnih uzoraka (čak ako je reč o skorašnjim kanonima), Stanesku je doista prvi savremeni rumunski pesnik koji izaziva radikalne promene u pesničkoj leksici, u internoj logici pesničke konstrukcije, progiašavajući, određenim izazovom, pravo i dužnost pesnika da stvara nov pesnićki jezik. Jezik na koji se treba privići. 7*
99
Jezik raznih postupaka sukcesivnih slika koje daju snimak asocijativnog razmišljanja. Stvaralaštvo u jeziku je svojevrstan način da se oblikuje jedna pesnička kosmogonija. Pesnik oseća potrebu da piše drugačije od ostalih. Pre svega stilom, a zatim sadržajem. Kako kazati i šta kazati — to nije Staneskuova iična stvar, već je to oružje koje se u čitaocu pretvara u pitanje uverijivosti. Stil angažuje Čitaoca, najpre zbog sebe samogt a zatim zbog teksta. A najčešće stil i sadržaj su sijamski blizanci iz kojih bije dah pesnikovog saznanja: „Vojnik je marširao, marširao, / marširao / sve dok mu se noga / do kolena nije izlizala, izlizala, / izlizala, / sve dok mu 'se trup / do rebara nije izlizao, izlizao, / izlizao, / sve dok nije do obrva oslepeo, / oslepeo, oslepeo. / Njegova kosa beše crna trava, crna trava beše, crna trava beše. j Beli je konj dolazio / i nju pasao, / pa~ sao, pasao, / i-ha-ha, i-ha / i-ha.’( (Izlizanost) Stanesku zna da bude lilozof, mudrac i duhovnik, a njegova smela poetika u neprekidnom je traženju za novim saznanjima o isituaciji u kojoj se nalazi. Nije slučajno što je jedna njegova zbirka, koja nosi naslov Laws Ptolemaei, indirektna pohvala onome koji je verovao da je zemlja ravna. Pesnikf dakle, treba da veruje i u moć utopije, sanjarenja, Čak ako pozitivne činjenice sveta obesnažuju njegovu viziju. Otud veliki nemir Nikite Staneskua, pesnika koji je sam sebe stvarao iz knjige u knjigu, pesnika koji je najpre zašao u simboliku brojeva da bi posle toga prešao u simboliku slova, pesnik koji razara jezik da bi ga ponovo istvarao podlegavši moći snažne unutrašnje vizije. Jer, ako će kazati da piše U slatkom klasičnom stilu (1970), sa aluzijama na onaj italijanski dolce stil nuovo, treba da očekujemo, naprosto, novu pedagogiju osećanja. I upravo to se i događa. Nikita Stanesku ima opsesiju početaka stvaranja sveta, stvaranja reči i slova, opsesiju prvih pojmova na kojima počiva zid jezika. Kad se pojavi nova knjiga pesama Nikite Stanetskua, jedno oko kritike zaplače a drugo se raduje. Za kratko vreme knjiga postaje najčitanija knjiga. Zatim se oko te knjige diže prašina, uzbuđuju duhovi. Poput Argezija i Blage, 100
Stanesku zna da stekne naklonost a i da izaziva suprotne sudove. Tako, na primer, poslednje njegove dve knjige Epica Magna (1978) i Nesavršena dela (1979) bile su i ostaju predmet višestrukih razmišljanja i objašnjavanja. Dok jedni govore o novom Staneskuu, dmgi ga žustro negiraju. Ali na taj način knjiga krene u .svet, vetar nadima jedra lade. Epica Magna i Nesavršena dela sadrže i doista neravnina, ali i savršeno zaokružene delove dostojne najnadahnutijih časova stvaralaštva. I ove dve knjige predstavljaju nastavak stanja pesme sa njenom novom egzistencijalnom situacijom. To nije svođenje dosadašnjih stvaralačkih iskustava, već je to dopuna velike knjige na kojoj pesnik odavno radi. PoČevši sa 11 elegija, Stanesku kao da piše jednu te istu veliku knjigu, knjigu u nastajanju, knjigu-svet, koja iznenađuje obimom i internim evolutivnim tokom. Ta knjiga je sama po sebi jedna kosmogonija. Zato pesnik traži, svakom novom knjigom, malo strpljenja i napora od čitaoca, kao što to čini mađioničar od svoje publike dok meša boje i brojeve u očekivanju „špila” Ta knjigansvet razvija svoju samosvest a njeni sastavni elementi su poput opeka zgrade koje vode u sve delove konstrukcije. Jer: „Kakva usamljenost / ne razumeti smisao / onda kad smisla ima." Ili: „Znamo da je jedan puta jedan jedan, / a jedan inorog puta jedna kruSka / ne znamo koliko je. / Znamo da je pet manje četiri jedan, / a jedan oblak bez jedne lađe / ne znamo koliko je.” Od erotsko-serafimskog kazivanja i apstraktnih elegija pesnik prelazi na najdramatičnije antikoncepte. Pesnikov ego se neprestano preobražava u razne lirske strukture. Pesma je stanje koje treba preobraziti. Rođenje i smrt, Ijubav i tuga, samoća i istorija, oko i pogled, simboli i bogovi, ptice i vazduh, suglasnici i samoglasnici — čine Iogos knjige-sveta. Sve je to u znaku stanja pesme koja se nesavršeno usavršava, Možda je to upravo ona težnja poezije da postane metalingvistika iznad materijalnog sveta jezika, kao SLo je to negde pesnik i zapisao. Sanjar i strasnik, individualista opijen sopstvenim viđenjem sveta, asimilirajući sa znanjem i merom razne uticaje, Stanesku oglašava nešto drugo u rumunskom pesništvu.
101
To je pesnik koji traži, nestalan i nepredvidljiv kao oluja, profesionalac velike duhovne snage, Slavljen ili napadan, laureat Herderove nagrade i nekoliko najvećih nagrada Udruženja književnika Rumunije, u zenitu svoga stvaralaštva, spektakularni i neobuzdani Nikita Stanesku, zajedno sa besprekornim majstorom Stefanom Aug. Dojnašom, sa bravurozno razigranim Marinom Soreskuom, sa mitskim i bizarnim Jonom Georgijem, obeležava najviše domcte savremene rumunske poezije.
* *
*
Ova knjiga je tako komponovana da upućuje čitaoca na unutrašnji razvoj vizije osećanja njenog autora. Ona je sačinjena u nameri da obuhvati jedan od mogućih vidova Staneskuovog opusa nastojeći, istovremeno, da obogati sliku našeg čitaoca o jednoj od najzanimljivijih pojava u savremenoj rumunskoj poeziji, o pesniku koji je, inače, u nas i poznat, i priznat, i više puta prevođen. Ovaj izbor je načinjen od pesama preuzetih iz sledećih Staneskuovih knjiga: Vizija osećanja (1964), Pravo na vreme (1965), 11 elegija (1966), Alfa (J967), Jaje i sfera (1967), Crveno vertikalno (1967), Laus Ptolemaei (1968), Nereči (1969), U slatkom klasičnom stilu (1970), Beograd u pet prijatelja (1971), Gordost hladnoće (1972), Epica Magna (1978), Nesavršena dela (1979). Pesme ,,Razbijanje ogledala1’ i „Epizoda” prevedene su iz časopisa „Lučafarul:>. Petru KRDU
102
SADR2AJ Pesma — — — — — — — — Jesenja emocija — — — — — — Kvadriga — —— — — — — Pesma — — — — — — — — Elegija prva — — — — — — Elegija peta — —— — — — — Elegija šesta — —— — — — — Elegija osma, Hiperborejska — — — Mozak je vadio ruke iz sebe — — Oklop — — — — — — — — Zoveštanje — — —\ — — — — Krajnji pejzaž — — — — — — Borba s orlom —— — — — — Vojnik. . . — —— — — — — Kosmogonija ili uspavanka — — — O Ptolomejevom životu — —— — O Ptolomejevoj smrti — — — — Pcan — — — — — — — — Gubljenje oka —— — — — — Jakovljeva borba sa anđelom ili ideja Nereči — — — — — — — — Mirnodopske tragedije — — — — Nevidljivo sunce — — — — — Dizanje reči — — — — — — — Ošamućeno dete — — — — — — DuŠo moja, psiho — — — — — S vremena na vreme — — — — Katkad — — —— — — — — Pesma za ohrabrenje — — — —
103
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — o ,,ti” — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
5 6 7 8 9 12 13 14 17 18 19 21 22 23 24 27 23 29 31 32 35 36 38 39 40 43 44 45
46
Vojnik i ptica — — —— Dijalog konja sa dobrim bogom Izvlačenje — — — — — Srbi — — — — — — Preobraženje — — — — Prolaznik — — — — — Kraljev konj, prinčev konj — Plavo od usamljenosti — — Muka od lepote — — — — Ars amandi — — — — — Uvek drugo zvono zvoni — — Kamenje za jelo — — — Ništa nije nešto drugo — — Druga matematika — —— Na poslednjem spratu — — Nepravda — —— — — Finiš — —— — — — Autoportret — — — — — Haiku — — — — — — Munja i hladnoća — — — Slika sa slepcima — — — Obrušavanje orla u čoveku — Iz vremena jednog dana — — Hijeroglif — —— — — Iz jedne večeri — — —— Lomača i molba proleću — — Lekoija o koclci — — —— Puška — — — — — — Izlizanost — —— — — Evokacija — —— — — Govoreći — —— — — Na mapi mirisa — — — — Trojanski konj —— — — Bez imena — — — — — Hešetka — — — — — — Pesma — — — — — — Priviđenje — —— — — Jevanđelja jeseni — ——
104
— — — — — — — — — — — — —— —— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —
47 48 49 30 51 54 55 5i> 57 58 59 60 61 63 64 63 66 67 68 09 71 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 88 87 88 89 90
Odsečena glava — Moja majka i njen vojnik — Lekcija o krugu — — — — Kazbijanje ogledala — — — Epizoda — — — — — — Petru Krdu: MaŠinerija reči i
— — — — —
— — — — — — — — • — — — — — — — — — — nereči — — —
9i
— — — — —
92 93 94 95 97
RAD Beograd Moše Pijade 12
Korektor Jelica Lazić
Nacrt za korice Janko Krajšek
Stampano u 5.000 primeraka
Štampa „Kultura” OOUR „Slobodan Jović” Beograd Stojana Protića 52
