Ричард Холмс
ДОБА ЧУДА Како je поколење романтичара открило лепоту u ужас науке
Превод Невена Мрђеновић
Београд 2011
САДРЖАЈ Списак илустрација.............................................................................
7
П ролог....................................................................................................
13
1 Џозеф Бенкс y р а ју ...........................................................................
20
2 Хершел на Месецу ..........................................................................
79
3 Балони no небу..................................................................................
143
4 Хершел међу звездам а..................................................................... 181 5 Манго Парк y Африци..................................................................... 228 6 Дејви даје гас...................................................................................... 252 7 Доктор Франкенштајн и душ а.......................................................
321
8 Дејви и светиљка............................................................................... 353 9 Чаробњак и шегрт............................................................................. 396 10 Млади научници............................................................................. 449 Епилог.................................................................................................... 480 Поделаулога.......................................................................................... 483 Библиографија...................................................................................... 497 И звори...................................................................................................
508
Напомене................................................................................................ 510 Изјаве захвалности..............................................................................
547
И ндекс...................................................................................................
550
Што ce размишљање чешће и постојаније њима бави, две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо изнад мене и морапни закон y мени... Ja их видим испред себе и непосредно их повезујем са свешћу о својој егзистенцији.* Имануел Кант, Критика практичноГ ума (1788) 08
Он почне мислити о самом себи, о васиони, о чудноватом склопу човечијем, о звездама, о томе какви су ђаволи могли све то створити, о земљотресима, о броју миља које прелази месец y свом обртању, о вазудушним куглама, о препонама које нам не дају да сазнамо бескрајни простор и, напослетку, он ce замисли о очима дона-ТЈулије. Бајрон, Дон Жуан (1819), Певање 1, строфа 92** 03
Они којима складна врата науке отворише небеска знања... Вилијам Вордсворт, „Стихови после вечерње шетње“ (1794) 03
Ништа није тако фатално за напредовање људског ума као претпоставка да je наше гледиште о науци дефинитивно; да y природи више нема тајни; да смо победили; и да више нема нових светова које треба освојити. Хамфри Дејви, предавање (1819) 03
Кант, Кришика иракшичког ума. Београд, БИГЗ, 1979, стр. 174-5. **
Бајрон, Дон Жуан, стр. 20. Београд, Политика-Народна књига, 2004. Прев. Окица Глушчевић.
Напашћу Хемију, као ајкула. Семјуел Тејлор Колриџ, писмо (1800)
са ... Тад ce осетих к’о неки посматрач неба Кад му нова планета уплива y видик; Или као чврсти Кортес, кад okom јастреба Зури y Пацифик... Џон Китс, рукопис сонета (1816) 03
За природњака не постоји неважан или безначајан предмет y природи... мехур од сапунице... јабука... облутак... Он хода посред чудеса. Џон Хершел, Уводна разматрања о проучавању природне филозофије (1839)
ce Да, наука сада маршира, али ко ће ударати y добоше приликом њеног повлачења? Чарлс Лемб, непосредно пред смрт (1834)
Пролог 1 a свом првом часу хемије, када сам имао четрнаест година, успешно сам сталожио кристал од минералних соли. Овај елементарни експеримент обављен je загревањем раствора бакар сулфата (мислим) над Бунзеновим пламеником, и остављањем да ce преко ноћи охлади. Следећег јутра био je ту, на дну моје пажљиво обележене епрувете: један прелепи кристал, величине Фоксових плавих пеперминт бомбона, малени зигурат бледоплавог сјаја, ослањајући ce на унутрашњост стакла (био je превелики да би лежао равно), монументалан и тајанствен y мојим очима. Ни y једној другој епрувети није било ничега осим пар јадних зрнаца. Био сам осокољен и узносио сам ce својом будућом каријером научника. Али, испоставило ce да ми наставник хемије није веровао. Кристал je био превелики да би био стваран. Рекао je (при том уопште није био нељубазан) да сам га очигледно лажирао и y епрувету уместо кристала спустио комад обојеног стакла. Била je то сасвим добра шала. Молио сам га: „Ох, испитајте га господине; само la испитајтеГ Али, наставник je одбио и наставио да говори о другим стварима. Мислим да сам y том тренутку беспомоћног разочарања стекао први увид y то како наука треба стварно да изгледа. Годинама касније, додао сам овом уверењу и moto Краљевског друштва: Nullius in Verba - Ништа на реч. Никада нисам заборавио овај догађај и често сам га препричавао својим пријатељима научницима. Они су саосећајно климали главом, мада су често додавали да уопште нисам (што јесте хемијска чињеница) сталожио кристал, него сам га засејао, што je нешто другачији поступак. Нема сумње да je тако и било. Али je коначна последица, после много година хлађења, свакако била таложење ове књиге.
H
14
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА 2
Доба чуда je штафета научних прича, повезаних ради истраживања ширег историјског наратива. Ово je мој извештај о другој научној револуцији, која je протутњала кроз Британију крајем осамнаестог века и створила нову визију, која ce с правом може назвати романтичарском науком.1 Романтизам као културна сила сматра ce, уопште узев, изузетно непријатељски настројеним према науци, a његов идеал субјективности вечито супротстављен идеалу научне објективности. Али, ja не верујем да je то било потпуно тачно, нити да су ови појмови толико међусобно искључиви. Изгледа да je појам чуда био нешто што их je некада уједињавало, и још увек то може да чини. Последично, романтичарска наука постоји y истом смислу y коме постоји и романтичарска поезија, a често из истих, трајних разлога. Прва научна револуција, она из седамнаестог века, повезује ce најчешће с именима Њутна, Хука, Лока и Декарта, и са скоро истовременим оснивањем Краљевског друштва y Лондону и Академије наука y Паризу. Њено постојање одавно je прихваћено и познати су биографи водећих личности овог раздобља.* Али, ова друга револуција била je нешто другачија. Прва особа која je о томе говорила као о „другој научној револуцији“ био je вероватно песник Колриџ y својим Филозофским предавањима из 1819. године.2 Била je надахнута, пре свега, наглим низом открића y области астрономије и хемије. Био je то покрет који je израстао из просветитељског рационализма осамнаестог века, али га je умногоме променио, доносећи y научни рад нову маштовиту дубину и узбуђење. Ову револуцију покретао je заједнички идеал интензивне, чак несмотрене, личне посвећености открићу. Био je то и покрет транзиције. Бујао je релативно кратко, можда tokom две генерације, али je произвео дуготрајне последице - подстичући наде и постављајући питања - која су међу нама и данас. Романтичарска наука може ce грубо датирати, a свакако и симболично, између два славна истраживачка путовања. Били су то прва експедиција око света капетана Џејмса Кука на броду Ендевор (Endeavour), започета 1768. године, и путовање Чарлса Дарвина на архипелаг Галапагос, започето 1831. године на Биту (Beagle). To je време које сам назвао Доба чуда, a верујем да из њега још нисмо сасвим изашли. *
Леп преглед Лизе Жарден, Генијална тртања: настанак научне револуције (1999) даје живу слику водећих личности научне револуције седамнаестог века широм Европе, a даје и важан уводни есеј о рађању улоге науке y савременом друштву. Види и моју библиографију („Шира слика“), стр. 497.
15
Пролог
Идеја истраживачког путовања, често самотног и опасног, на овај или на онај начин представља средишњу и дефинишућу метафору романтичарске науке. Тако je Вилијам Вордсворт бриљантно преобликовао величанствену просветитељску слику сер Исака Њутна y романтичарску. Док je студирао, осамдесетих година 18. века, Вордсворт je често размишљао о мермерној статуи Њутна y природној величини, с оном строгом, кратко ошишаном косом, која још увек доминира каменим тремом испред капеле Тринити колеџа y Кембриџу. Како je то Вордсворт оригинално рекао, он може да види, на неколико јарди удаљености од прозора своје собе, преко зида од цигала колеџа Сент Џон, Трем, где статуа стајаше Њутна, немог лица, с његовом призмом. Нешто после 1805. године Вордсворт оживљава ову статичну фигуру, тако монументално заковану y сопствено религиозно уверење. Њутн постаје прогоњени и немирни путник романтизма, усред звезда: И с јастука, гледајући пут светла Месеца ил’ наклоних звезда, могу да видим Трем где стајаше кип Њутна, с призмом y руци и немог лица, Мраморни знамен ума што заувек Путује no непознатим морима мисли, сам.3 O ko овакве визије романтичарска наука je створила, или кристализовала, и неколико других суштинских концепата - или заблуда - који су још увек с нама. Прво, узбудљиву идеју усамљеног научног „генија“, који жуди за знањем не обазирући ce на опасности, збоГ cümoï знања u вероватно по било коју цену. Ова неофаустовска идеја, коју су славили многи маштовити писци тог периода, укључујући Гетеа и Мери Шели, свакако je једна од великих, двосмислених творевина романтичарске науке коју смо сви наследили. Са њом je блиско повезана идеја „Еурека тренутка", интуитивно надахнутог тренутка изума или открића, за који никада не постоји довољна припрема нити претходна анализа. Првобитно узвик грчког филозофа Архимеда, он je постао „огањ с неба“ романтизма, друго истинско обележје научног генија, које га je такође приближило песничком надахнућу и креативности. Романтичарска наука покушаће да утврди ове тренутке јединствене, скоро мистичне визије y сопственој
16
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
историји. Један од првих и најутицајнијих примера постала je прича о усамљеном, замишљеном Њутну y свом воћњаку, који види јабуку како пада и „изненада“ има визију опште гравитације. Ову причу Њутн y своје време никада није испричао, али je она почела да ce помаља половином осамнаестог века, y низу сећања и успомена.* Идеја бескрајне, тајанствене природе, која чека да буде откривена или наведена да открије све своје тајне, била je широко распрострањена. Научни инструменти имали су све важнију улогу y овом процесу откривања, омогућавајући човеку не само да пасивно прошири своја чула - користећи телескоп, микроскоп, барометар - већ да ce умеша активно, користећи галванску батерију, електрични генератор, скалпел или ваздушну пумпу. Чак ce и Монголфјеов балон могао видети као инструмент открића, или пак завођења природе. Постојала je и суптилна реакција против чисто механицистичког универзума, математичког света Њутнове физике, чврстог материјалног света тсла и сила. Ове сумње, нарочито изражене y Немачкој, биле су склоније мекшој, „динамичкој" науци невидљивих сила и тајанствених енергија, флуидности и преображајима, расту и органској промени. To je један од разлога због којих je проучавање електрицитета (и хемије уопште) постало најзначајнија област науке тог периода; мада ће ce и сама астрономија, некада врхунска наука просветитељства, y романтичарској космологији такође променити. Почео je полако да ce рађа и идеал чисте „безинтересне" Hayice, независне од политичке идеологије, na чак и религијског учења. Нагласак на световно, хуманистичко (чак атеистичко) биће знања, „на корист целог човечанства", био je нарочито снажан y револуционарној Француској. To ће романтичарску науку убрзо довести до нових противречности: на пример, да ли она може да буде инструмент државе, y случају проналазака ратних оруђа и оружја. Или je слушкиња Цркве, подржавајући широко прихваћено гледиште Јабука je пала y његовом воћњаку y Вулсторпу, y Линколнширу, y који ce Њутн, тада двадесетпетогодишњак, повукао из Кембриџа за време трајања куге, 1665. године. Различите верзије ове приче почеле су да ce појављују noćne његове смрти, 1727. године. Она постоји y Стаклијевим необјављеним Сећањима на Њутна, књизи која je била написана 1727. године, чији je руко- пис Краљевско друштво добило 1752. године; појављује ce и y необјављеним белешкама за Њутнову биографију његовог нећака, Џона Кондуита; a први пут y штампаном облику y Волтеровим Писмима о ешлеском народу (1734). Р моћи ове приче био je y томе што je заменила свети библијски извештај .остања о паду y грех (Ева и јабука) световном параболом о успону ка ЗЈадл. Видети Patricia Fara, Newton: The Making o f Genius (2005); a за ширу, ви- рску слику, научну класику: Jacob Bronowski, The Ascent o f Man (1973).
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
„природне теологије", y коме наука открива доказе о божанском стварању или интелигентном науму. Уз то je ишла и нова идеја популарне науке, народне науке. Научна револуција пред крај седамнаестог века најавила je суштински личан, елитистички, специјализовани облик знања. Њена lingua franca био je латински, a заједничка монета - математика. Њену публику чинила je мала (мада међународна) група зналаца и посвећеника. С друге стране, романтичарска наука je имала нови цил> - да објасни, да образује, да комуницира с јавним мњењем. Било je то прво велико раздобље јавних научних предавања, лабораторијских демонстрација и уводних уџбеника, које су често писале жене. Било je то доба када je наука почела да ce преноси деци, a „експериментални метод“ постао основа нове, световне филозофије живота, y којој су ce бескрајна чуда Стварања (божанског или не) све више вредновала због себе самих. Билаje то наука којаje, први пут, производила дуге јавне расправе, попут велике контро- верзе о „витализму“ t o k o m периода регентства: да ли постоји нешто такво као животна енергија или принцип, или да ли мушкарци и жене (или животиње) имају душу? Коначно, било je то доба које ce супротставило монополу елите на Краљевско друштво, и било сведок оснивања мноштва нових научних установа, института за механику и „филозофских“ друштава, од којих су најзначајнији Краљевски институт y улици Албемарл, 1799. године, Геолошко друштво, 1807, Астрономско друштво, 1820. и Британско удружење за унапређење науке, 1831. године. Велики део овог преласка из просветитељске y романтичарску науку може ce видети на сликама Џозефа Рајта из Дербија. Блиско повезан с Лунарним друштвом, и пријатељ Еразма Дарвина и Џо- зефа Пристлија, Рајт je постао драматични сликар експериментал- них и лабораторијских призора као низа тајанствених, романтичних тренутака визије и откривења. Мирна, блистава светлост разума окружена je снажним, психолошким кјароскуром, повезаним са Жоржом Латуром.* To je најочигледније y чувеној серији призора научне демонстрације насликаних на врхунцу његове каријере: Планетаријум (1766, Градски музеј Дербија и насловна страна ове књиге), Ваздушна пумпа {1161, Национална галерија, Лондон) и Алхемичар (1768, Градски музеј Дербија). Али, ове значајне слике постављају и питање да ли наука романтизма, осим чуда садржи и ужас: да ли су Жорж Латур (Georges de la Tour), француски сликар 17. века, ho ноћ-ч ном светлу на својим сликама; био je под утицајем Каравађлги утрехтских ' сликара. (Прим. прев.)
18
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
открића и изуми донели y свет, осим нове наде, и нови страх? Ову дилему свакако смо наследили.
3 Доба чуда тежи да постави и проблематизује оваква питања. Па ипак, после свега, књига остаје наратив, биографско причање прича. Она покушава да дохвати нешто од унутрашњег живота науке, и њеног утицаја и на срце и на ум. У ширем смислу, она тежи да представи научничку страст, чији je велики део сабран y оној детињастој, али бескрајно сложеној речи чуђење. Платон je тврдио да je појам чуђења суштински за сваку филозофску мисао: „У чуђењу почиње свака филозофија: y чуђењу ce завршава... Али прво чуђење je чедо незнања; a последње родитељ дивљења."4 Другим речима, чуђење пролази кроз различите стадијуме, развијајући ce и са узрастом и са знањем, али задржавајући неуништиви жар и спонтаност. Изгледа да на то указује и Вордсвортова чувена песма из 1802. године, која није била надахнута Њутновом призмом већ природом: Срце ми поскочи кад видим Дуге на небу склад; Тако би кад бејах полетарац; И сад je тако кад сам мушкарац; Нек’ буде тако и кад оседим, Или нек’ умрем млад!...5 Ова књига концентрисана je око живота двојице научника астронома Вилијама Хершела и хемичара Хамфрија Дејвија. Њихова открића доминирају овим периодом, a они ипак нуде две скоро потпуно супротстављене верзије романтичарског „научника“, термина који je скован 1833. године, када су обојица већ били мртви. Она такође описује њихове помоћнике и пулене, који су потом постали много више од тога, и предали пламену бакљу једном сасвим другачијем свету викторијанске науке. Али, ту су и многи други животи, и многе епизоде научних прегнућа и пустоловина, толико особених за дух романтизма: летење балоном, истраживање, лов на душе. Све je то било део њиховог великог путешествија.* *
Кратак водич за многе ликове који су će угурали y ову књигу, од којих су неки познати, a неки замагљени или неочекивани, налази ce y Подели ynoïa, на стр. 483.
Пролог
19
Књигу на окупу држи, као нека врста водича, или гласа из античког хора, један научни Вергилије. Није случајно што je каријеру почео као млад и наиван путник-научник, пустолов који тајно води дневник. Међутим, завршио je као председник Краљевског друштва, најискуснији, најдоминантнији и најдуже на том послу: ботаничар, дипломата и сива еминенција, сер Џозеф Бенкс. Kao младић, Бенкс je с капетаном Куком опловио свет, испловивши 1768. године на опасно, трогодишње путовање y непознато. Ово путовање може ce сматрати једним од најранијих подухвата карактеристичних за романтичарску науку, не само због тога што je обухватало подужи боравак y прелепој али двосмисленој верзији раја - на Отахеитију, или јужном острву Пацифика, Тахитију.
1 Џозеф Бенкс y рају 1
Т
ринаестог априла 1769. године млади Џозеф Бенкс, званични ботаничар на једрењаку с три јарбола Ендевор, први пут je угледао острво Тахити, на 17° јужне географске ширине и 149° западне географске дужине. Рекли су му да je то место где ce налази рај: дивна идеја, али он није био нарочито уверен. Бенкс je имао двадесетшест година, био je висок, добро грађен, са жбуном привлачних смеђих коврџа на глави. По нарави je био весео, поуздан и пустолован: право чедо просветитељства. A ипак je имао замишљен поглед и, на тренутке, извесну забринутост y изразу: предзнак једног сасвим другачијег сензибилитета, сањарског унутрашњег бића романтизма. Овом бићу он није волео да попушта. И тако je био добро друштво осталима на броду, и пажљиво je одржавао своју телесну кондицију tokom првих осам месеци путовања. Сматрао je да je - „хвала богу“ - y врло добром душевном и телесном стању, y каквом мушкарац и треба да буде. Када би повремено бивао потиштен, y кабини би оштро прескакао конопац, a y једној од таквих прилика умало није поломио ногу.1 Успевао je мирно да ради сатима украј палубе, на којој je мначе стално била велика гужва. Кабина на горњој палуби, коју je делио са својим пријатељем, др Данијелом Соландером, била je величине два и no са три метра. У строгом дневном распореду, ту je правио ботаничке цртеже, електричне експерименте, сецирао животиње, ходао no палуби, пуцао на птице (када их je било) и писао дневник. Стално je ловио примерке из мора, пуцао на дивље птице или их ловио мрежом, и посматрао метеоролошке појаве, попут дивних „месече-
Џозеф Бенкс y рају
21
вих дуга‘. Када су десни почеле да му крваре, злослутно најављујући скорбут, сабрано je почео да ce лечи нарочито припремљеним сирупом („Мешавина др Хјума“) од концентрата сока лимуна, узимајући тачно 185 грама на дан.2 У року од недељу дана био je поново здрав. Научничко одушевљење младог Бенкса само ce повремено претварало y експлозивно нестрпљење. Када га je шпански конзул y Рио де Жанеиру грубо спречио да на обали предузима ботаничке излете, и наложио му да остане три недеље y запари укотвљеног брода y луци y Рију, живописно je то описао свом пријатељу y Краљевском друштву: „Чуо си за Тантала y паклу, чуо си и за Француза који лежи умотан y чаршаве између своје две љубавнице, потпуно наге, које користе сва могућа средства да побуде жељу y њему. Али никада ниси чуо за изможденог јадника који своје стање може да истрпи с мање стрпљења од мене. Псовао сам, клео, урлао и трупкао ногама.“3 Међутим, Бенкс je ипак успео да склизне преко палубе ноћу, неопажен, и сакупи дивље семенке и биљке, a међу овим благом била je и егзотична пурпурна бугенвилија. Чим ce нашао међу острвима Полинезије, Бенкс je сате проводио на врху главног јарбола, онако велики и згрчен као y вранином гнезду, тражећи земљу испод тешких тропских облака. Посада je ноћу чула удаљено ломљење таласа кроз мрак. Коначно je угледао чувену плаву лагуну, црни вулкански песак и задивљујућа стабла палми (Линеове Arecaceae). Изнад обале cy.ce надносила брда, густо обрасла тамнозеленим лишћем, пресецана бистрим потоцима, a уздизала су ce до око 2.100 метара. Ha поморској карти Бенкс je уочио да je место обележено, сасвим прозаично, као „Залив Порт ројал, Острво краља Џорџа Трећег“. Лим смо ce добро усидрили, бродови су извучени на суво и сви смо изашли на обалу на којој нас je дочекало неколико стотина становника чија су лица указивала да барем нисмо непожељни гости, мада ce испрва нису усуђивали да нам приђу. После неког времена постали су веома срдачни. Први који нам je пришао учинио je то скоро пузећи на коленима и 'рукама, и предао нам je зелену грану као залог мира.“ Схвативши овај гест, сви Британци на обали одломили су зелене гране са оближњих палми и вукли их no обали, машући њима као неким церемонијалним сунцобранима. Коначно им je показано идилично место поред потока и назначено да ту могу да поставе логор. Гране су побацане на велику гомилу на песку и „тако je закључен мир“. Ово je било место на коме ће бити основана британска насеобина Форт Венус: „Потом смо зашли y шуму, a пратила нас je читава група, којој смо дали перле и мале поклоне. Ha овај начин
22
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
смо ходали неких седам или осам километара кроз гајеве кокосовог ораха и хлебног дрвета препуних плодова, кроз највеликодушнију сенку коју сам икад доживео. Под стаблима су били колибе људи, већином без зидова. Укратко, призор који смо угледали био je права слика Аркадије, чији ћемо ми бити краљеви из маште.“ Док су мушкарци ишли назад, осећајући ce опасно налик краљевима, тахићанске девојке су их китиле цвећем, нудиле „сваку врсту услуга" и гестовима позивале на лежаљке од кокоса раширене y хладу. Бенкс je с одбојношћу сматрао да, пошто су куће острвљана биле „без зидова“, није баш тренутак да „у потпуности искушавају њихову љубазност“. Он то не би пропустио да учини да су „околности биле повољније“.4
2 Тахити je смештен y правцу исток-запад, непосредно испод 17. паралеле, као једно од највећих острва која ce данас зову Сосајети острва, на око пола пута између Перуа и Аустралије*. Облик острва налик je осмици, неких 200 километара („40 лига“) y обиму. Велики део његових обала лако je доступан, низ пространих, завојитих залива с црним вулканским песком или розикасто белим коралним плажама, оивичених кокосовим палмама и хлебним дрветом. Али, неколико стотина километара y копно, тло ce оштро уздиже y сасвим другачију топографију. Висока, густо пошумљена вулканска брда воде увис, према удаљеном и непријатељском пејсажу дубоких вододерина, стрмих литица и опасних гребена. Насупрот легенди, Ендевор, којим je командовао поручник Џејмс Кук, није био први европски брод који ce искрцао на Тахити. Шпанске експедиције, под Кирозом мли Торесом, вероватно су крајем шеснаестог века стигле до острва и присвојиле га за Шпанију.5 Претходна енглеска експедиција, којом je руководио капетан Волис на Делфину, свакако ce тамо искрцала 1767. године, када je острво описано као „романтично" и присвојено за Енглеску. Француска експедиција, коју je водио Луј-Антоан де Бугенвил, усидрила ce на острву следеће године и присвојила га за Француску. Французи су назвали Тахити пикантно: „Нова Китера“, Ново острво љубави. Бенксов супарник, француски ботаничар Филибер Society Islands: острвима je назив дао Џејмс Кук, y част Краљевског друштва. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
23
Комерсон (који je бугенвилији дао име no свом капетану), објавио je сензационално писмо y Mercure de France, описујући Тахити као сексуалну „Утопију“. Испоставило ce да je Жан Жак Русо био y праву y погледу постојања племенитог дивљака. Али, Французи су том приликом на острву провели само девет дана. * Кук je био сумњичавији, и дао je да ce сваки члан посаде (укључујући и официре) испита на венеричне болести четири недеље пре доласка, код његовог доктора, Џонатана Монкхауса. Издао je низ упутстава за понашање ван брода, a y њима je прво правило понашања на обали било уљудност: „Н астојати сваким поштеним начином да ce са урођеницима развије пријатељство, и са њима поступати са сваком замисливом људскошћу.“б Није случајност што je ово упутство садржало смисао назива брода. Џозеф Бенкс je имао сопствено мишљење о рају. О својој првој ноћи проведеној на обали он даје духовит извештај y свом дневнику (Endeavour Journal). Дивно je вечерао укусну рибу и плод хлебног дрвета, поред тахићанске краљице која „ми je учинила част, уз незнатно охрабривање, да ce склупча на простиркама, одмах до мене.“ Међутим, краљица je била „прилично ружна“. Банкс je потом уочио врло лепу девојку, „ватрених очију“ и са цветом белог хибискуса y коси, како оклева y „уобичајеној гомили“ поред врата. Охрабрио ју je да приђе и седне поред њега, темељно игноришући краљицу tokom остатка те вечери, и „затрпавајући“ полинежанску лепотицу огрлицама и свим могућим комплиментима које je могао да смисли. „Тешко je рећи како би ce све то завршило,“ примећује он касније. У ствари, заљубљени пар je нагло прекинуло откриће да y џепу његовог пријатеља Соландера више нема бурмутице, a један *
Извештај де Бугенвила о томе како ce његов брод усидрио код Тахитија први пут, y априлу 1768. године, постао je један од најчувенијих описа y француским романтичним путописима. „Морам да признам да je било скоро немогуће држати 400 младих Француза y послу, морнаре који нису видели жену шест месеци, кад ce има y виду оно што je уследило. Упркос свим нашим мерама предострожности, једна млада Тахићанка ушла je на брод и сместила ce на горњу палубу, одмах изнад једног отвора за спуштање терета, који je био широм отворен, како би морнари који су ce знојили с витлом удахнули мало ваздуха. Девојка je пустила да joj падне онај један комад тканине којим je била покривена, и пред очима целе посаде остала као гола Венера пред фригијским пастиром. Заиста je имала небески изглед богиње љубави. Све више морнара и војника окупљало ce око отвора, и никада, као тада, ниједно витло није мотано с толико усрдности. Само je поморска дисциплина успела да задржи ове затрављене момке од побуне; a и ми официри, разуме ce, имали смо нешто тешкоћа y уздржавању." Bougainville, Voyage autour du Monde (1711), гл. 8, Mouillage à Tahiti).
24
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
други официр изгубио je „оперски доглед". He објашњава ce зашто je на обалу уопште и доносио доглед за оперу. Испоставило ce да je ова крађа на Тахитију сасвим уобичајена, и довела je до многих неспоразума, на обе стране. Први неспоразум уследио je следећег дана, када je један Тахићанин прилично отворено однео мускету, a ревносни стражар га je на месту убио. Бенкс je брзо схватио да ту мора бити неког сасвим другачијег схватања имовине и суморно приметио: „Вратили смо ce на брод не нарочито задовољни експедицијом тог дана, a бесумње y извесној мери криви за смрт човека коме ни најстрожи закони о имовини не би досудили тако оштру казну. Око брода тог јутра није било кануа, што je и било разумљиво јер су ce вести о нашем јучерашњем понашању већ свуда прошириле, што свакако није повећало поверење наших пријатеља, Индијанаца.“ Ипак, на Бенксово олакшање и очигледно изненађење, добри односи су обновљени y року од двадесет четири часа. Експедиција je на Тахитију остала три месеца. Њихов главни циљ био je посматрање транзита Венере преко Сунца. (Кук je тврдио да je то и био разлог због кога су насеобину назвали Форт Венус, мада су његови млађи официри имали и другачија објашњења.) To je требало да ce догоди 3. јуна 1769. године, a следећи транзит требало je да ce одигра тек за сто година (тачније, 1874). Била je то јединствена прилика да ce утврди паралакса Сунца, и тако удаљеност Сунца од Земље. Овај прорачун зависио je од посматрања тачног времена y коме обрис Венере улази y Сунчев диск и затим из њега излази. Бенкс није био део астрономског тима, али, када je једне ноћи, нешто пре почетка транзита, украден квадрант експедиције, он je реаговао с карактеристичном енергијом и храброшћу. Знао je да ће без овог великог и изванредно избаждареног месинганог инструмента, коришћеног за мерење прецизних астрономских углова, читаво посматрање бити безвредно. He чекајући на Кука и његову морнаричку стражу, Бенкс je пробудио Вилијама Грина, званичног астронома експедиције, и одмах ce дао y потрагу за лоповом. По врућини од које му ce вртело y глави Бенкс je пратио траг све до брда, a уз њега су били само невољни Грин, један ненаоружани кадет и тахићански тумач. Ушли су једанаест километара y унутрашњост тахићанске џунгле, стигавши даље од било ког Европљанина: „Време je било изузетно топло, термометар je пре него што смо напустили Квадрант - инструмент који мери углове до 90°, a изумео ra je Птоломеј, као замену за астролаб. Усавршили су га арадски астрономи y средњем веку. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
25
наше шаторе показивао 36 степени, и наш пут je био веома напоран. Некад смо ходали, a некад трчали кад би нам ce учинило (што ce дешавало) да смо баш пред циљем, док нисмо стигли на врх брда, око шест километара удаљен од шатора. Са овог места нам je [тумач] Тубурај показао на тачку удаљену око пет километара, објаснивши некако да не треба да очекујемо налажење инструмента све док не стигнемо дотле. Зауставили смо ce да размотримо ситуацију. Нисмо имали другог оружја осим два џепна пиштоља које сам увек носио; још бар једанаест километара ходања од нашег утврђења, тамо где Индијанци можда неће бити тако покорни као код куће; и намера да им одузмемо нешто због чега су на коцку ставили своје животе.“7 Бенкс je одлучио да кадета пошаље назад, с кратком поруком Куку да би појачање с оружјем могло бити од помоћи. У међувремену, он и Грин су наставили сами, „а ja сам му рекао да je немогуће да ce вратимо док не падне ноћ.“ Пре сумрака, Бенкс je ујурио лопова y непознатом и могуће непријатељском селу. Гомила ce брзо искупила око њих, „грубо“ их гуркајући. Следећи тахићански обичај који je већ научио, Бенкс je брзо обележио круг y трави и, окружен с „неколико стотина“ лица, мирно ceo y средиште круга. Уместо да прети и да ce љути, он je почео да објашњава и преговара. Затим je квадрант, мало no мало, почев од тешког дрвеног сандука од јеловине y коме je био, свечано повраћен. „Г. Грин je почео да разгледа инструмент, да види да ли неки део недостаје... Сталак није био ту, али нам je речено да га je лопов успут оставио и да ћемо га наћи на повратку... Није недостајало ништа друго што не бисмо лако могли надокнадити, и тако смо све спаковали y траву, колико смо најбоље могли, и наставили кући.“ До тренутка када су наоружани људи дошли, знојави и успаничени, на око три километра удаљености, Бенкс je обавио трансакцију и стекао неколико нових пријатеља. Сви су ce мирно вратили y Форт Венус на обали. За ово предузеће, изведено с највећом мирноћом и благородно, Бенкс je стекао дубинску захвалност Кука, који je приметио да je „г. Бенкс увек врло пажљив y свим приликама које ce тичу домородаца.“8 Бенкс je y свом дневнику записао: „Kao што можеш и да замислиш, сви су били веома задовољни резултатом наше екскурзиЈе. у Бенкс и Кук наизглед нису били добар пар. Имали су различито порекло, образовање, потицали из различитих класа и имали другачије понашање. A ипак су били ванредно делотворан тим. Куков хладан и формални начин опхођења према Тахићанима био je •
26
Ричард Х олмс: Д о б а ЧУДА
уравнотежен Бенксовом природном отвореношћу и ентузијазмом, који су лако стицали пријатеље. С њиховом помоћи прикупио je мноштво примерака биљака и животиња и направио оно што je, y ствари, била прва антрополошка студија обичаја Тахићана. Његове дневничке белешке покривају све - од одеће (или њеног непостојања) и кувања, до плеса, тетовирања, сексуалних обичаја, начина пецања, резбзрења дрвета и религиозних уверења. Његови описи печеног пса, или младе жене која je истетовирала задњицу, потпуно су незлобиви и незаборавни. Присуствовао je обредним догађајима Тахићана, сшвао y њиховим колибама, jeo њихову храну, бележио њихове обичаје и учио њихов језик. Био je пионир једне нове врсте науке. Како je написао y дневнику: „Налазим да су они народ толико далеко од обиањивања да ce међу њима крећем скоро исто толико слободно као и y сопственој земљи, стално спавам y њиховим кућама y шуми, скоро без икаквог друштва.“10
3 Образсван на традиционалним класичарима y колеџима Хероу, Итон и Крајст Черч на Оксфорду, млади Џозеф Бенкс je са четрнаест година открио науку и свет природе. Пред крај живота испричао je неку взсту приче о „преобраћењу“ свом пријатељу, хирургу, сер ЕверардуХоуму. Касније ју je овековечио француски природњак Жорж Кивје y свом посмртном говору y Француском институту. Будећи ce y једш касно летње поподне после дечачког купања y Темзи код Итона, млади Бенкс ce нашао сам на реци, пошто су сви другови већ отишли. Враћајући ce натраг кроз зелене путељке, сам и замишљен, изненада je угледао мноштво дивљег цвећа уз живице, живо осветљеног y искошеном, златном вечерњем светлу. Лепота и необичност овог цвећа погодили су га као нека врста откровења. „После нешто размишљања, рекао je себи, то je сигурно много природније него оно што морам да научим о свим делима природе, no могућству нагрчком и латинском; али ово друго je заповест мог оца и моја je дужност да га слушам... И одмах je почео сам да изучава ботанику.“ Упркос извесној разметљивости овог сећања (написано je Хоумовим речима, и то неких педесет година после догађаја), изгледа да je ботаника за младог Бенкса означавала неку врсту романтичне побуне протпв оца, као и против стандардног школског програма
Џозеф Бенкс y рају
27
класичних наука. Што je још важније, довела га je y додир са врстом људи који би иначе били прилично невидљиви за привилегованог школарца са Итона, какав je он био. Биле су то мудре жене на сеоским путељцима и иза живица, цигани травари који су скупљали „примерке" лековитих биљака и „испоручивали их апотекарима и дрогеристима" y Виндзору и Слоуу. Била je то необична својта, али пуна знања, с којом je убрзо научио да ce опходи с поштовањем. И више од тога - давао им je шест пенија за сваки „материјални податак“ који би му дали. Бенкс je рекао Еверарду Хоуму и да му je мајка - a не отац дала свој дражесно похабан примерак Џерардовог Травара, који je чувала y „својој соби за облачење“, с предивним гравирама које су га омађијале. Тако je приказан и на породичном портрету (који je направио вероватно Јохан Зофани): тинејџер дугих ногу и лепе, дуге косе, усредсређеног и благо надобудног погледа, самопоуздано седи y тапацираној кожној фотељи, с мапом ботаничких гравира испред себе. Одмах поред његовог левог лакта налази ce, изванредно пророчки, велики географски глобус на постољу од махагонија, с локсодромом* сунчевог светла која ce савија према екватору. Од тада je Бенкс своју судбину видео као судбину природњака, и почео je халапљиво да сакупља ретке биљке, дивље цвеће, лековито биље, шкољке, камење, животиње, инсекте, рибе и фосиле. Његова прича о преобраћењу открива и друге елементе његовог живота и карактера: самопоуздање, богатство, изненађујућу осећајност, неуобичајену непосредност, и склоност женама. Ha универзитету ce претворио y ученика великог шведског природњака Карла Линеа, водећег ботаничара Европе y доба просветитељства. Лине je редефинисао таксономију биљака, идентификујући их према њиховим репродуктивним органима, изнова их каталогизирао на латинском, према роду, врсти и породици, и прикупио непревазиђену збирку примерака y својим вртовима y Упсали. Откривши да на Оксфорду нема предавача из ботанике који би ce ослањао на Линеа, Бенкс je реаговао на њему својствен начин. Одјахао je y Кембриџ, замолио за разговор с тамошњим професором ботанике, Џоном Мартином, и просто затражио да му'препоручи најбољег доступног младог ботаничара. Вратио ce тријумфално, са надареним младим ботаничарем, Јеврејином Израелом Лајонсом, *
Локсодрома: крива спиралног облика која обмотава Земљин елипсоид и сече све меридијане под истим углом. Приближава ce полу али га никад не достиже. (Прим. прев.)
28
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
који je пристао да поучава Бенкса и групу студената истомишљеника на Оксфорду. Бенкс je Лајонсу дао добру плату, из сопственог џепа. Касније га je препоручио за учешће y експедицији Адмиралитета, и остао je његов пријатељ и заштитник до краја живота. Лајонс je био Бенксов први научник-штићеник. Бенкс je од почетка ширио око себе дух заповедништва, као и шарм богаташа. Ова особина ce сасвим ослободила када му јеумро отац, 1761. године. У осамнаестој години Бенкс je био једини наследник великих имања y Линколнширу и Јоркширу (на њима je било преко две стотине фарми) која су му доносила шест хиљада фунти годишње (a касније и преко тридесет хиљада), што je за то доба био огроман приход. Породично богатство учинило je од Бенкса савршеног господина докоњака, што je могло да има и фаталне последице, и он ce са својом вољеном мајком и једином сестром, Софијом, преселио y велику кућу y Челзију, y близини Апотекарске баште* Већина његових пријатеља кренула би на велико путовање no Европи. Умесго тога, двадесетдвогодишњи Бенкс je купио себи место на броду Huïep, и отиснуо ce на мукотрпан седмомесечни ботанички пут до суморних обала Лабрадора и Њуфаундленда. Професор ботанике y Единбургу писао му je, понешто запањен, да ce „шушка како путујете y земљу Ескимо Индијанаца да бисте удовољили свом укусу за познавање природе“. Бенкс je y овој експедицији показао своју енергију и посвећеност, стекавши одобравање свих поморских официра, укључујући и свог пријатеља, капетана Константина Џона Фипса, и извесног поручника Џејмса Кука, који je био задужен за цртање карата. Својој сестри Софији писао je духовита, благо иронична писма, и водио први од својих чувених дневника, најпознатијих no пикантном стилу, ужасном правопису и непостојећим знацима интерпункције. По повратку, y новембру 1766. године, с огромном количином примерака биљака (и нешто каучука из Португала), Бенкс je изабран за члана Краљевског друштва, иако je имао само двадесеттри године. Започео je оно што ће постати његов чувени хербаријум, научна библиотека и збирка цртежа и штампаних гравира. Круг његових пријатеља који су ce бавили науком брзо ce ширио, a међу њима су били разуздани лорд Сендвич, будући министар морнарице, и тих, достојанствен *
Апотекарска башта (Chelsea Physic Garden) je друга најстарија башта y Енглеској, коју je Друштво апотекара основало 1673. године ради узгоја лековитог и другог биља. Башта je била y обавези да Краљевском друштву испоручи no педесет добрих примерака биљака за хербаријум. Размена семена са Ботаничком баштом y Лајдену почела je 1682. године; једна од знаменитијих активности je увођење културе памука y колонију Џорџију. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
29
и посвећен Данијел Соландер, млади шведски ботаничар, који je радио са Линеом y Упсали, и руководио Природњачким одељењем Британског музеја. Две године касније Бенкс je чуо за двогодишњу експедицију око света на једрењаку с три јарбола Ендевор. Брод je, y ствари, био прерађени обалски „мацан“ из Витбија, широког трупа, плитког газа и невероватно снажан, јер ce могао извлачити на обалу због поправки и носити огромне количине залиха и животиња испод палубе (и на њој). Али, једрењак je био дуг само мало више од тридесет метара од прамца до крме, и имао je јако мале кабине. Командант je требало да буде поручник Џејмс Кук, стар четрдесет година, сувоњав и резервисан, чврст и искусан поморац из мале луке Стаит y Јоркширу, који je углед стекао мапирањем обале Њуфаундленда. Експедицију je организовало Министарство морнарице, али ју je делимично финансирало и Краљевско друштво, које je дало четири хиљаде фунти за астрономска посматрања. Експедиција je имала четири главна циља: прво, посматрање транзита Венере на Тахитију; друго, мапирање и истраживање полинезијских острва западно од Рта Хорн; треће, испитивање копна за које ce знало да лежи између 30. и 40. паралеле - Новог Зеланда (вероватно врх континента) и Ван Дименове земље (Тасманија), које je вероватно део Аустралије; и четврто, прикупљање примерака биљног и животињског света са целе јужне полулопте. Постојао je и медицински циљ - смањивање смртоносних напада скорбута код помораца, употребом киселог купуса и цитрусног воћа. Краљевско друштво већ je за свог званичника y експедицији именовало астронома Вилијама Грина, помоћника крал>евског астронома, Невила Мескилајна. Бенкс ce одмах понудио да пође као званични ботаничар Краљевског друштва. Сам би финансирао своју осмочлану природњачку „свиту“, која je обухватала двојицу цртача, научног секретара, Хермана Шперинга, двојицу црних слугу са имања y Јоркширу, његовог пријатеља Соландера и - што je било карактеристично - пар хртова. За све њих, и мноштво опреме, Бенкс je положио чак десет хиљада фунти, што je био износ скоро двогодишњег прихода који je имао. За њега je то било путовање y потрази за чистим знањем, и он je припремио и сву потребну опрему која je изазвала прилично комешање. Један од колега обавештава, с дивљењем и можда трунком зависти, Линеа y Упсали: „Никада људи нису кренули на море боље опремљени за сврхе природњачке науке; нити елегантније. Понели су добру библиотеку о историји природе;
30
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
имају све врсте машина за хватање и чување инсеката; свакакве врсте мрежа, мрежа потегача, чакљи и кука за корале; имају чак и необичну телескопску направу уз коју, кад ce стави y воду, можете да видите дно на великој дубини.“ И закључује, подилазећи Линеу: „и све ce то догађа захваљујући вама и вашим списима."11 Али, наравно, постојао и чинилац империјалног такмичења. Кук je запечатио упутства Адмиралитета да, пошто напусти Тахити, потражи могући „велики јужни континент“ који лежи између дужине 30 и 40 степени на југ. Било je то много јужније од оних делова источне обале Аустралије која je већ била позната преко холандских морепловаца. Веровало ce да Нови Зеланд можда чини северни врх овог континента и да можда садржи огромна природна богатства. A ko би овај континент постојао, требало je положити право на њега и мапирати га (уз могућу колонизацију) пре него што то учине Французи. Изгледа да y Адмиралитету нису били свесни постојања Антарктика. Упутства круне нису, y ствари, била толико тајна. И Бенкс и Соландер су знали за њих пре него што су кренули на путовање, a био je обавештен и Лине.12 Штавише, ни Бенкс ни Кук нису заиста веровали y постојање тајанственог јужног континента. Бенкс je y марту 1769. године, док су прелазили Пацифик, унео подужи, сумњичав текст y дневник, закључујући: „Међутим, извесно задовољство представља могућност да ce оповргне оно што не постоји, осим y главама теоретичара, a већину њих чине они који о овим морима свашта пишу, a сами никада нису били тамо. Они, уопште узев, претпостављају да свака стопа мора кроз коју брод није прошао представља копно, мада осим неодређених извештаја знају мало или ништа чиме би подржали ово мишл>ење...“ Ипак, он јесте био свестан колико ce мало зна о пацифичким острвима уопште, и о опасностима пловидбе поред њих, нарочито између Тахитија и Индонезије. Ова пловидба je претходне године скоро убила Бугенвила и читаву његову посаду. Међу многим пријатељима које je Бенкс остављао за собом био je Соландеров колега, ботаничар и стручњак за повртарство Џејмс Ли, кога je пацифичко путовање дубински стручно занимало. Ли je поседовао значајне површине под виноградима y селу Хамерсмит на Темзи. Био je аутор најбоље продаваног приручника за биљке, An Introduction to Botany Extracted from the Works of Dr Linaeus (1769), који je изашао y неколико издања, и давао je савете Бенксу y вези с прикупљањем биљака. Ли je такође обучавао младе природњаке
Џозеф Бенкс y рају
31
y расадницима. Међу његовим помоћницима био je и осамнаестогодишњи шкотски квекер, Сидни Паркинсон, тих, пажљив младић, кога je Бенкс одлучио да запосли као другог цртача за ботанику на путовању. Био je то добар избор, али са трагичним последицама. Још једна млада особа која je била под Лијевом заштитом била je двадесетогодишња Херијет Блосет, чији je био законски старатељ. Ли ју je учио да проучава биљке, и она би ce сигурно и сама радо пријавила за експедицију. Али, наравно, на бродовима њеног величанства боравак женама није био дозвољен, мада je француски ботаничар Филибер Комерсон прошверцовао своју љубавницу на Бугенвилов брод, прерушену y служитеља. У расадницима ce шушкало да je Херијет била „очајнички заљубљена y г. Бенкса“ и непосредно пред полазак експедиције о њима ce много говоркало.13 Колега ботаничар, Роберт Торнтон, екстравагантно je каталогизирао Херијет као девојку „изванредне лепоте, и изврсног знања, уз богатство од десет хиљада фунти. Г. Бенкс ју je често виђао док je долазио да разгледа Лијеве ретке биљке, и сматрао je да je лепша и од цветова“14 У ствари, Херијет je била једна од три кћери y мајке удовице, које су живеле на Холборну. Изгледа да je она Бенксу била истински драга, a каснији догађаји сугеришу да je међу њима било извесног разумевања. Њен старатељ, Џејмс Ли, гледао je на то као на незваничну веридбу, која ће ce објавити ако ce Бенкс са Пацифика врати жив. Кружила je и шала о Херијети како штрика за Бенкса неколико „домаћих" прслука док je био на путу, с узорцима дивљег цвећа - вероватно no један за свако годишње доба tokom кога je био одсутан.15 Бенкс je ипак био опрезан y вези с браком на овом стадијуму своје каријере, примећујући суво пријатељу да je брак, мада он воли експерименте, „експеримент... с неизвесним последицама", и ретко доноси целоживотну срећу. Време пред његово велико путовање свакако није било погодно да ce окушава y браку.16 У једном ретком интроспективном уносу y дневник Бенкс размишља о томе како Европу вероватно више никада неће видети, и да постоји само двоје људи на целом свету којима би истински недостајао. „Данас смо први пут обедовали y Африци, и започели удаљавање од Европе на бог зна колико дуго, можда заувек; ова помисао захтева уздах, као почаст сећању на пријатеље који су остали, и они ту почаст имају; али, двоје ce не могу изоставити, a задају више бола ономе који уздише него задовољства њима. Довољно je да их ce сећам, a они и не би желели да о њима превише размишља неко ко je од њих толико дуго одвојен и остављен на милост и немилост ветрова и таласа.“17
32
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
A ko су те две особе биле његова мајка и сестра Софија, онда није желео да превише уздише за Херијет Блосет. Било je ту извесне грубости. Када су га питали зашто ce није препустио сигурности Велике туре осамнаестог века, чији je циљ према др Џонсону био посета класичним цивилизацијама дуж обала Средоземља, он je оштро и брзо одговорио: „То чини свака будала; моје Велико путовање биће око целе земл>е.“18 Последње вече пре укрцавања Бенкс je провео y опери. Затим je вечерао, y друштву Херијет Блосет y кући њене мајке, y пратњи швајцарског геолога Хораса де Сосира, који je из њиховог понашања претпостављао да су „верени“. Сосир je описао Херијет као веома лепу и пажљиву, али „чедну кокету“, a Бенкса као прилично помиреног с њиховим скорашњим растанком, како испија приличне количине шампањца.19 Када je природњак Гилберт Вајт, ушушкан y свом селу y Хемпширу, чуо за Бенксов одлазак на дебело море, замишљено je писао њиховом заједничком пријатељу, Томасу Пенанту: „Кад размишљам о младости и богатству овог одважног младог господина, испуњен сам чуђењем гледајући како ce y његовом карактеру истичу презир према опасности и љубав према истицању y његовом омиљеном проучавању... Ако преживи, с каквим ћемо само задовољством читати његове Дневнике, његову Фауну, његову Флору! Ако успут пропадне, поштоваћу његову одлучност и презрење задовољстава и уживања: али ћу увек жалити за њим.“20
4
'
Уз помоћ Кукове изванредне навигације и вештине управљања посадом, Ендевор je стигао на Тахити, са шест недеља предности to kom којих je требало да ce припреме за свој главни задатак, посматрање транзита. Претходне експедиције су до овог стадијума често већ биле десетковане, али je Кук изгубио само четворицу људи, ниједног због болести. Исхрана посаде обухватала je салату од киселог купуса „сваког јутра свежу, као да je са пијаце Ковент гарден“, a Бенкс je гађао птице кад год je могао, ради свежег меса, укључујући и неколико великих албатроса, са распоном крила од скоро три метра. Прва смрт била je резултат незгоде са ланцем сидра y Мадери. Следеће две догодиле су će на копну, a укључивале су и Бенкса. Копнену експедицију коју je он предводио пресрела je y Огњеној земљи
Џозеф Бенкс y рају
33
снежна олуја. Била je то збуњујућа и суморна прича, која открива нешто од Бенксових квалитета y случајевима кризе. Група од дванаест мушкараца (укључујући Грина, Соландера и неколико морнара) прво je упала y невољу када je један од Бенксових младих цртача, Александар Бјукен, добио епилептични напад. Потом им je изненадна мећава одсекла одступницу ка броду, који je био на неколико сати хода низ планину, и дружина je, док je падала ноћ, остала y брезовој шуми. Савладани страшном хладноћом, двојица црних Бенксових слугу попила су украдену флашу рума, легла y снег и одбила да иду даље. У међувремену je Соландер, увек прилично нагојен и спор, једноставно колабирао. Читавој експедицији претили су распад и пропаст. Док je падала тама, a и температура, Бенкс je покушао да их одржи заједно. Прво je с Грином прегруписао раштркане људе, даље низ стрмину, запалио ватру и организовао „вигвам“ од грања, y коме je Бјукен враћен y свесно стање. Потом ce Бенкс вратио, y ноћи с температуром испод нуле, с онолико људи колико je могао да натера да пођу с њим, како би одвукао полусвесног Соландера низ брезову шуму, y сигурност. Био je то чин који je зацементирао њихово пријатељство. Бенкс je послао људе да спасу и његове црне слуге, али су ови били „превише пијани“ и нису ce могли - или није било воље - одвући назад до логора. Прошла je већ и поноћ, и сви су били укочени од хладноће, али je Бенкс поново изашао, y последњем покушају да их спасе. „Ричмонд je био на ногама, али није био y стању да хода, a други je лежао на земљи, као камен.“ Бенкс je покушао да запали ватру, али ју je снег стално гасио. Било je „апсолутно немогуће“ довести ову двојицу људи до логора. Коначно их je положио на лежај од грања, покрио их жбуњем и оставио их, надајући ce да ће преживети ноћ, натопљени алкохолом. Када ce y зору вратио, обојица су били мртви.21 Када ce остатак групе коначно вратио на Ендевор, Кук je приметио да су ce сви осим Бенкса повукли y своје мреже. Пошто je написао извештај и разврстао узорке, инсистирао je да оде y једном чамцу сам, и проведе остатак дана y заливу, усамљен лик погрбљен над крмом, пецајући рибарском мрежом. Кук га није кривио за смрт људи; али je Бенкс, можда први пут, осетио тежину своје одговорности. Трећа смрт била je самоубиство на Пацифику. Она je открила још нешто о Бенксу. О догађају je направио дугу, мисаону белешку, y којој je млади, снажан морнар, „изразито тих и вредан“, изненада скочио преко ограде пошто je био оптужен да je из капетанове кабине украо дуванкесу од фокине коже. Бенкса je меланхоличност
34
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
догађаја погодила, и пажљиво примећује да „то мора изгледати незамисливо свакоме ко није добро упознат са моћним дејством које стид може да има на ум младих људи.“ Кук није даље истраживао догађај, али из Бенксовог записа изгледа јасно да je сумњао на хомосексуалне испаде једног старијег члана посаде.22 Први дани на Тахитију били су очито узбудљиви, али необично напети. У првој недељи догодило ce оно несрећно убиство, a y трећој страховање због квадранта. Млади Александар Бјукен поново ce разболео, и умро од нечега што je изгледало као поновљени напад епилепсије из Огњене земље. Бенкс пише y свом дневнику: „Сахрани су присуствовали г. Соландер, г. Споринг, г. Паркинсон и неки од официра с брода. Искрено жалим јер je био паметан и добар младић, али je за мене његов губитак ненадокнадив, a распршили су ce и моји надобудни снови како забављам своје пријатеље y Енглеској призорима које ћу овде видети.“ Бенксови коментари изгледају необично груби, и указују на његов инстинктивни осећај за оно на шта мисли да има право. „Извештај о одећи и изгледу људи не може бити задовољавајући, осим ако није илустрован цртежима: да га je провиђење спасло на још месец дана, како би то корисно било за моје предузеће. Али, шта je ту је.“23 Ова напомена виђа ce и другде y његовом дневнику. A ипак, други цртач експедиције, осамнаестогодишњи Смдни Паркинсон, није нимало сумњао y хуманост свог послодавца. Гледао je својим очима како je Бенкс неговао Бјукена y катастрофи y Огњеној земљи, и написао дуг извештај y сопственом дневнику, размишљајући о Бенксовој реакцији на непотребно убиство Тахићанина због украдене мускете. „Када je г. Бенкс чуо шта ce догодило, био je врло незадовољан, рекавши: Ако ce свађамо с овим Индијанцима, не треба да ce ослањамо на анђеле.’ И учинио je све што je могао да изглади ствар, отишавши преко реке и, уз помоћ старца, убедио многе урођенике да дођу к нама, носећи гране дрвећа, што je код њих знак мирољубивости; и ударали су рукама о груди узвикујући ‘Тјау!’ што означава пријатељство. Сели су поред нас; послали no кокосове орахе; и ми смо с њима пили млеко.“24 Пошто je био одговоран за безбедност читаве експедиције, Кук je, природно, био опрезан. Одлучио je да ce на обали изгради стални наоружани логор, Форт Венус, како би ce експедиција заштитила на обали и учврстила свој ауторитеет. Бенкс каже да су Тахићани то одобравали, и да су помагали y изградњи. Паркинсонови цртежи, мада положај утврђења међу стаблима палми нагиње идили, приказују четвртасту земљану утврду окружену дрвеном оградом, са обрт-
Џозеф Бенкс y рају
35
ним бродским топовима на врху утврде. Утврђење je било широко 45 и дугачко девет метара, надгледајући реку према унутрашњости острва. Испред утврђења, уз обалу, било je трговачко подручје, где су били насукани чамци и кануи, али су све залихе и оружје држани унутра, под стражом, осим буради с водом из потока. Постојала je и дрвена капија која ce y сумрак затварала, с наоружаним стражарима. У границама видокруга Кук je успоставио званичну област за примање, с јарболом на коме ce вијорила британска застава. Ту je био велики правоугаони шатор за окупљање и гозбе, окружен низом мањих шатора са залихама и онима за спавање, уз пекару, ковачницу и опсерваторију. Бенкс je понео сопствени звонасти шатор, пречника само 4,5 метра, али очито врло добро опремљен и удобан. Убрзо je постао омиљено одредиште Тахићана који су их посећивали, и створило ce велико супарништво око позива да ce y њему вечера и преспава. Он y свом дневнику бележи: „Наше мало утврђење сада je довршено, састоји ce од високих грудобрана на сваком крају, напред je коље, a позади нас штити река на чијој обали су постављена бурад с водом. Ha сваком углу je обртни топ и два топа с лафетима, уперени на две стране с које би Индијанци могли да нас нападну из шуме. Наши стражари су исто тако добро наоружани као што би били и y неком правом утврђењу.“25 Ова безбедност сматрала ce исто толико важном колико и добри односи, a утврђење je вероватно било осмишљено тако да држи морнаре унутра колико и Тахићане напољу. Кук je спроводио основну поморску дисциплину, која je обухватала и шибање једног снажног морнара на горњој палуби јер je претио Тахићанки секиром.26 Природно, била je ту и ноћна забрана кретања, али није била строго поштована, нарочито међу официрима. Сталне крађе, нарочито свакојаких предмета од метала, редовно су квариле односе две заједнице. Крађа je, такође, најјасније показивала тежак јаз између две цивилизације. За Европљане je крађа била кршење права на законито власништво, напад на личну имовину и богатство. За Тахићане je крађа била вешто стицање заједничких добара, покушај да ce њихово очигледно сиромаштво уравнотежи y односу на прекомерно обиље Европљана. Ha острву није било никаквог извора метала. Ножеви које су Тахићани користили за лов били су начињени од дрвета, удице од седефа, лонци за кување од глине. A Европљани су звецкали и сјактали од метала. Kao што je и Кук уочио, Ендевор je био огромна шкриња с благом металних предмета: од гвоздених ексера, чекића и столарског алата до највише збуњујућих сатова, телескопа и научних
36
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
инструмената. За Тахићане je било y потпуности оправдано да овакве предмете прерасподеле. Бенкс, који je требало пажљиво да мотри на научну опрему, нарочито на своје ножеве за сецирање и своја два соларна микроскопа, примећује: „Не знам због какве сам случајности тако дуго пропуштао да поменем колико су ови људи склони крађи. Међутим, данас ћу исправити овај пропуст тиме што ћу рећи да и велике и мале поглавице, и обични људи, сви чврсто сматрају да ако ce једном домогну неке ствари она одмах постаје њихова.“27* Размишљање о овим већим етичким питањима није сметало Бенксу да игнорише једноставне практичне проблеме, попут свеприсутних мува. „Муве праве толико проблема још од када смо ce искрцали, да тешко можемо да обавимо икакав посао без њих; оне једу боје с папира истог тренутка кад су нанесене, a ако треба извући мрежу с рибом, много je већа невоља заштитити je од мува него câM O вучење мреже.“28 Људи су покушавали да их ce реше на свакојаке начине: убијање, муволовке с меласом, чак и обмотавање Паркинсона мрежом против комараца док ради. Много времена одлазило je на ценкање око сексуалних услуга. Основна валута била je било какав употребљив метални предмет: није било потребе за златом, сребром или ситним накитом. Међу снажним морнарима почетна цена износила je један бродски ексер за обичан секс, али ce убрзо запатила хиперинфлација. Тахићани су сасвим добро схватали тржишну економију. Почела je помама за било чиме од метала што би ce могло прокријумчарити с брода есцајг, клинови, ручке, прибор за кување, резервни алат, али наро чито ексери. Причало ce да je столар на броду Ендевор убрзо руководио илегалним монополом на металне предмете, a ексери су ce са брода износили y врећама. Касније tokom јуна настала je криза, када je један члан посаде украо врећу са педесет килограма ексера, и одбио да открије где ce *
Испод ових површних размишљања Бенкса и Кука вребала су врло крупна етичка и филозофска питања о природи правде, власништва и имовине y друштву. Tokom следећих тридесет година на њих су одговарали, на различите начине, Жан Жак Русо, Адам Смит, Вилијам Годвин и Томас Пејн. Осим тих питања, ту je и читав проблем империјализма и колонијализма, огромно, сложено викторијанско наслеђе, претеће као олујни облак на удаљеном хоризонту. За неко време je лажну невиност ове прве експедиције добро ухватио Бенксов поморски биограф, Патрик 0 ’Брајан: „У сваком случају, крађе нису биле искључиво једностране: [капетан] Волис je преузео читаво острво [Тахити] и од њега зависна острва, што нас подсећа на примедбу о релативности кривице човека који украде гуску са општинског земљишта и другог који то земљиште краде испод гуске.“ (Patrick O’Brian, Joseph Banks: A Life (1987), стр. 95.
Џозеф Бенкс y рају
37
они налазе, чак и после бичевања: „Један од лопова je откривен, али je код њега нађено само седам ексера, од педесет кила, и он je истрпео своју казну a да није одао ниједног од саучесника. Овај губитак je веома озбиљне природе јер ће ови ексери, ако буду кружили међу људима - Индијанцима, умногоме умањити вредност гвожђа, главног предмета наше трговине.“29 Кук није одобравао ово сексуално ценкање и покушавао je да регулише промет - „скоро без подршке“, како je касније суво приметио, иједног од својих официра. Остао je филозофски настројен, пажљив, не без смисла за хумор, и причао je упозоравајућу причу о броду капетана Волиса, Делфину: када je две године раније напуштао полинезијске воде, толико je ексера било тајно извађено из брода да ce овај замало распао y првом сусрету с пацифичком олујом. Пуне, поражавајуће медицинске последице ове спонтане сексуалне трговине постале су очигледне тек касније. Кук je ипак већ био свестан страшног ризика и терета ширења полно преносиве болести, и 6. јуна 1769. године записао je y дневник своје подуже размишљање о томе. Он сам je предузео све мере опреза да његова посада нема никакву полно преносиву болест приликом доласка. Прегледао их je г. Монкхаус, бродски хирург, a y бродском карантину били су практично осам месеци. Али, Тахићанке су биле „тако слободноумне y погледу својих наклоности“ да ce полна болест брзо проширила „на највећи део посаде брода“. Тахићани су je звали „британска болест“, a Кук je сматрао да вероватно имају право, мада ce питао да ли je болест већ била ендемска, ако су je можда донели Французи или Шпанци. „Међутим, то je слаба сатисфакција за оне који од ње много пате, и с временом може да ce рашири no острвима Јужних мора, на вечиту срамоту оних који су je први донели.“30* *
Убрзо je прихваћена помисао да су, уопште узев, одговорни били Европљани. Једна сатирична песма из 1777. године, посвећена Бенксу, има горко саркастичну фусноту која говори о преношењу „напуљске грознице" на Тахити, „на коме ће, због промискуитета домородаца, вероватно убрзо побити све њих, и то на најстрашнији начин, на част хришћанском човечанству“: „Историјска посланица Омаја краљици Тахитија" (1777). Осим тога, ту је и освета природе посадама европских пљачкаша, описана y Колриџовој балади С тари морнар. Често ce заборавља да ова песма описује смрт целокупне посаде брода (осим Морнара) после сусрета са ужасном, болесном женом, „Живим мртвацем": Њене усне - скрлет, власи - лан, A очи к’о без дна, И кожа као губе црв,
38
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
Неки чланови посаде имали су од почетка моралне обзире. Млади Сидни Паркинсон уз негодовање бележи y свом дневнику: „Већина чланова посаде нашег брода обезбедила je себи привремене жене међу урођеницама, с којима повремено станују; распусност коју чак и многи угледни и врли Европљани себи дозвољавају y нецивилизованим деловима света, без икакве казне. Kao да промена места мења моралну нискост блуда: и оно што je y Европи грех, y Америци je само обично, невино задовољење; чиме ce претпоставља да je обавеза чедности локална, и ограничена само на одређене делове света.“31 Изгледа да Бенкс није имао оваквих обзира. Он je ставио себи y задатак да одлази из кампа tokom већине ноћи и, како je говорио, „спава сам y шуми“. Рекао je себи, вероватно с лакоћом која иде уз рођење и привилегије, да су његове намере колико ботаничарске толико и љубавничке, и да ce тиме не крши никакав морални закон. Ha крају крајева, све je то било истраживање. Ипак, тешко га je замислити као обичног грабежљивца. Био je очито привлачан Тахићанкама снажан, великодушан, добре нарави - и запањујуће je колико je брзо стекао углед (ако je то права реч) y тахићанском друштву уопште. Задобио je важно и трајно разумевање тахићанске краљице Обореје. Оно je подразумевало и љупку девојку „ватрених очију“, за коју ce, сасвим згодно, испоставило да je једна од личних краљичиних слушкиња, Отеотеја. Али, није то био само секс. Бенкс je, скоро увек и свуда, био приман с добродошлицом y многе скривене видове живота Тахићана, укључујући обедовање, облачење и верске обреде. Овај однос донео му je и најважнији контакт, са Тупијом, једним од тахићанских „свештеника“, или мудраца, који га je учио језик и многе острвске обичаје. Карактеристично je да je Бенкс био практично једини члан посаде који ce потрудио да научи више од пар речи тахићанског језика. У његовом дневнику може ce прочитати основни речник. Речи су сврстане y четири главна одељка, који вероватно указују на његова главна занимања: прво, биљке и животиње („хлебно дрво, делфин, кокосов орах, папагај, ајкула“); потом, интимни делови људског тела Од језе ти ce леди крв K’o жива смрт сред сна. (Стари морнар, стихови 190-4; y Р. Грејвз, Бела Богиња, Досије - Сл. лист СРЈ, Београд 2004) Потпуност катастрофе полне болести која je y наредна два покољења уништила пацифичко становништво описује Алан Мурхед y The Fatal Impact (1966).
Џозеф Бенкс y рају
39
(„груди, нокти, рамена, задњица, брадавице“); потом следе небеске појаве („сунце, месец, звезде, комета, облак“); и на крају, квалитети („добар, лош, горко, слатко, гладан“). Има и неколико глагола, међу којима су они за крађу, разумевање, једење, љутитост или умор. Али, списак није нарочито обухватан јер y њему нема речи за љубав, смех, музику или лепоту - a са Тахићанима би било тешко разговарати без било чега од наведеног. Бенксово умеће с језиком дало му je нову улогу главног званичника задуженог за трговину y експедицији. Неку врсту канцеларије направио je тако што je кану извукао на обалу ван Форт Венуса, и сваког јутра je преговарао око хране и других потрепштина. Био je врло свестан променљивих трговачких цена, и 11. маја бележи: „Кокосових ораха je овог јутра било толико много да сам до пола седам купио 350 комада. Због тога je било нужно оборити им цену како не бисмо једном великом куповином исцрпли земљиште и потом изазвали тражњу. Ипак сам пре ноћи купио више од хиљаду, no цени од 6 комада за једну перлу боје ћилибара, 10 комада за једну белу перлу и 20 комада за ексер од 40 пенија.“ Трговање га je такође довело y редовни контакт са Тахићанима свих сталежа и помогло му да успостави широку основу добрих пријатељстава, док су Кук и други официри остајали уздржанији. Из његовог дневника видимо да ce његов друштвени круг стално проширује, да људе помиње no имену, a о многима говори с поверењем и наклоношћу. Када би ово поверење било уздрмано или уништено, Бенкс je бивао згрожен. Често je câM себе кривио, a ређе Тахићане, због неспоразума и лажних оптужби за крађу. Научио je локални назив за острво, који je транскрибовао y енглески: „Сад смо добили индијанско име за острво, О тахи те, na ћу га тако убудуће и звати.“ Његово писање било je једноставно засновано на изговору „О Тахити“. Такође je открио да су Тахићани за узврат транскрибовали енглеска имена својих посетилаца, али no сопственом укусу. „Што ce тиче наших имена, Индијанцима je толико тешко да их изговоре да смо принуђени да им угађамо y томе да нас зову онако како они хоће.“ Резултати су били прилично необични, и Бенкс je сумњао да су бар делом то били смешни надимци. Капетан Кук je био „Тут“; доктор Соландер je био „Торано“; главни официр г. Молине био je „Боба“ (Бенкс je мислио да je то од његовог имена Роберт); a сам Бенкс je био „Тапане“, за шта ce испоставило да значи бубањ. Док су Енглези имали тешкоћа да разазнају више од шачице Тахићана no имену, Бенкс je уочио да су Тахићани били много бржи и да су убрзо имали име за „скоро сваког човека на броду“.32
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
40
Бенксова нова улога проширила ce и на посао цивилног дипломате и секретара. Чињеница да није био званично y саставу Кукове поморске команде давала му je извесну прилагодљивост између брода и обале. Помогао je y организовању многих неформалних вечера y Форт Венусу, као и приликом званичних посета броду. Такође je могао да узме учешћа y тахићанским обредима, које Кук баш није одобравао. Тако, од маја 1769. године на даље, Бенксове дневничке белешке мењају карактер. И даље су пуне изванредних ботаничких и зоолошких детаља, али све више постају и антрополошке. Људи почињу да замењују биљке. Дневне белешке y дневнику почињу да обухватају запањујући распон појава: тетовирање, свирање фруле носом, рвање нагих мушкараца, печење паса, једрење на таласима. Младог колекционара, Линеовог поклоника, с његовим равнодушним занимањем за каталогизирање, дисекцију и анатомију, искуство на Тахитију преображава. Ботаничар просветитељства, колекционар и класификатор племенита рода све више ce уплиће y однос са другом етничком културом и њеним обичајима. Његов Дневник напунио ce више на Тахитију него на било ком другом делу Пацифика. Коначно je проширен y подугачак извештај, с антрополошким насловом „О понашању и обичајима на острвима Јужних мора“. Била je то најдетаљнија монографија коју je икада написао.33 Бенкс je постајао етнолог, истраживач људи, са све више наклоности према другачијој заједници. Тахићани више нису били „дивљаци“, већ његови „пријатељи“. Покушавао je да схвати рај, иако није баш веровао y њега.
5 Транзит Венере, 3. јуна 1769. године, пружио je Бенксу добру прилику за нови приступ. Крајем маја, Кук je поставио три астрономске осматрачнице, како би ce обезбедио од могућих локалних сметњи y виду облака. Бенкс ce придружио групи посматрача која je најдаље отишла, на удаљено острво Муреу. Иако je бележење транзита било један од главних циљева читаве експедиције, није ce могло очекивати да ће га Тахићани разумети. Па ипак, Бенксова белешка y дневнику за 3. јун 1769. године показује пажњу с којом ce понашао с острвљанима tokom овог кључног научног испитивања. Бенкс je поставио инструменте y кампу изнад обале до осам ујутру, a обезбедио je и „велику количину потрепштина" за трговину и дипломатске поклоне. Остављајући телескопе, седео je на плажи
Џозеф Бенкс y рају
41
и чекао. Појавила су ce два велика кануа, y коме су били краљ острва, Тароа, и његова сестра Нуна. Бенкс je стајао y сенци дрвета, и одмах им je пошао y сусрет: „Иступио сам и сусрео ce с њима и врло званично их повео y круг који сам направио, y који раније нико од домородаца није хтео да уђе. Стајање међу овим људима није y моди. Морао сам им обезбедити нешто за седење, што сам учинио одмотавши турбан од индијанске тканине који сам носио уместо шешира, и простревши га no земљи. Потом смо сви сели и донесен je поклон од краља, који су чинили свиња, пас и извесна количина плодова хлебног дрвета и кокосове палме, итд. Одмах сам послао кану до опсерваторије да донесе мој поклон, секирицу, кошуљу и нешто перли, чиме je његово величанство изгледало веома задовољно.“ Била je то уобичајена размена поклона. Али, Бенкс je имао намеру да објасни краљу шта његови људи раде. „Пошто ce завршио први унутрашњи контакт [Венере са Сунчевим диском], пошао сам до својих колега y опсерваторију водећи са собом Тароу, Нуну и неколико њихових званичника. Показали смо им планету изнад Сунца и објаснили им да смо дошли баш да бисмо то видели. Потом су отишли, и ja с њима.“ Ипак, ноншалантни крај овог записа y дневнику показује да je Бенкс био и савршено припремљен да искористи свој привилегован положај: „У смирај сам успео да купим од краља још једну свињу. Убрзо после мог доласка из кануа су y шатор ушле три згодне девојке да нас виде. Биле су y шатору ујутру, са Тароом. С нама су врло слободно ћаскале и с врло мало убеђивања пристале да пошаљу натраг свој кану и преспавају y шатору. Био je то доказ поверења с којим ce до тада нисам сусретао тако брзо no упознавању.“34 Следећег дана Бенкс додаје злобно: „Припремили смо ce за полазак, упркос молбама наших лепих другарица које су нас јако молиле да останемо." Али, ко je ту кога заводио? Ko je кога искоришћавао? Многа од најупечатљивијих Бенксових запажања на Тахитију говоре о понашању које je тешко проценити или тумачити. Једном ce, крајем априла, једна од његових најближих пријатељица међу Тахићанкама, Терапо, појавила на капији Форт Венуса, врло узбуђена. Бенкс je пажљиво записао оно што je уследило: „Терапо je била опажена међу женама изван капије, пошао сам напоље no њу и увео je, и очи су joj биле пуне суза, и обилно су потекле чим je ушла унутра. Почео сам да ce распитујем за узрок; уместо да ми одговори, она je испод одеће извукла ајкулин зуб и забола га великом силином себи y главу, 6-7 пута. После ових удараца поцурело je много крви и ja сам ce прилично узнемирио. Два или три минута она je крвари-
42
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
ла, испустивши око пинту крви, за које време je гласно говорила, на најтужнији начин. Био сам погођен оваквим јединственим призором и држећи je y рукама нисам престајао да je испитујем за разлог овако чудног поступка." Терапо je упорно одбијала да објасни, мада Бенксов гест да je узме y руке указује на могућност неког емотивног преокрета међу њима. У том тренутку y шатору je било још неколико других Тахићана - „а ипак су сви разговарали и смејали ce као да ce испред њих не догађа ништа тужно.“ Ово само продубљује мистерију. Опоравак Терапо био je једнако нагао и необјашњив: „Оно што ме je изненадило највише од свега било je то да je она, чим je крварење стало, погледала навише, с осмехом, и одмах почела да прикупља делове тканине које je tokom крварења побацала на тле да сакупе крв. Изнела их je из шатора и бацила y море, пажл>иво их бацајући далеко као да не жели да ce ико сети њених поступака ако их угледа. Затим je ушла y реку и, пошто je опрала цело тело, вратила ce y шатор, живахна и весела као и они који су већ били y њему.“35 Бенкс je касније открио да je овај драматичан начин испољавања туге био уобичајен међу Тахићанкама, и видео je многе са трајним „ожиљцима туговања" на главама. О оваквим стварима нешто je научио y малом породичном кругу краљице Обореје. Изгледа да je ова група - a чинили су je краљица, њен двадесетогодишњи љубавник Обади, њена слушкиња Отеотеја (Бенксова љубавница) и неколико блиских пријатеља-мушкараца - прихватила Бенкса и бринула ce за његову добробит. Често су сви скупа долазили да спавају y његовом шатору, уз последично несметано гошћење и вођење љубави. Понекад je то доводило до компликација налик оним y комичној опери, како Бенкс са осмехом наговештава y дневнику: 21. мај. Недеља, обављена служба божја, којој су присуствовали Обореја, Отеотеја, Обади итд. и сви су ce понашали врло пристојно. После вечере ce Обади, који неко време није био присутан, вратио y утврђење. Обореја je желела да он не буде пуштен унутра, међутим, његов израз лица je био толико тужан да нисмо могли a да га не пустимо. Погледао je најснисходљивије y Обореју, a она с највећим презиром y њега. Изгледало нам je да ce понаша као Нинон д’Енклос која, засићена својим љубавником, одлучује да га ce no сваку цену реши. Штавише, мени je Нинон д’Енклос (1620-1705), француска списатељица, куртизана и заштитница уметника. Међу њеним љубавницима били су Гастон де Колињи и Франсоа, војвода од Рошфукоа. Ана од Аустрије, краљица Француске и
Џозеф Бенкс y рају
43
понуђено да, ако изволим, ступим на његово место! Али, ja сам тренутно ангажован на другој страни; наравно, био сам сасвим слободан, јер њено величанство као особа није баш најпожељнија. Пред крај месеца догађале су ce и друге незгоде. Бенкс, Кук и Соландер одлучили су да пођу y експедицију да истраже западни део залива, и да истргују неколико дивљих свиња за које ce шушкало да их држи локални поглавица, Дута. За Бенксом je забринуто уз обалу ишла краљица Обореја са својом свитом, y великим и удобним кануима. Када je y селу поглавице Дуте експедицију затекла ноћ (није им понуђен никакав смештај), Бенкс je пристао да ce одвоји од осталих и спава y краљичином добро опремљеном кануу, који je имао и кабину. Како je објаснио y свом дневнику, он и краљица су, природно, скинули сву одећу. „Отишли смо рано y кревет, као што je овде обичај: скинуо сам одећу са себе да бих боље спавао, јер je ноћ била врела. Обореја je инсистирала на томе да она чува моју одећу, јер би свакако, како je рекла, била украдена. Спремно сам ce покорио и легао да спавам, са свим замисливим миром.“ Следећег јутра Бенкс ce пробудио и утврдио да му недостаје скоро сва одећа - његов леп памучни сако с лепом месинганом дугмади, кратке панталоне, прслук, његови скупоцени пиштољи, na чак и рог y коме je држао барут. Све je то - на нашу велику жалост, промрмљала je краљица - украдено tokom ноћи. После неуспешних молби и претреса Бенкс ce суочио с могућношћу срамотног повратка y Форт Венус, без обећаних свиња, без његових драгоцених пиштоља, и чак без одеће. Изгледа да je краљица Обореја наредила неку врсту освете. Дала je Бенксу тахићанске шалове и тканине као замену за његову европску одећу, и пожелела му збогом. Бенксу je бар y овој прилици било непријатно: „Изгледао сам живописно, y одећи која je била пола енглеска a пола индијанска. Убрзо потом појавио ce Дутаха; притиснуо сам га да повратим бар свој сако, али ни он ни Обореја нису учинили ништа да ми y томе помогну, те сам скоро склон да верујем да су они имали главне улоге y крађи.“36 Свака осветољубивост нестала je већ следећег поподнева. Кружећи око шпица залива, погледали су према мору и угледали регенткиња свом сину Лују XIV наложила je 1656. да ce Нинон затвори y манастир; убрзо потом ју je посетила Кристина, бивша краљица Шведске и, импресионирана, писала кардиналу Мазарену да je ослободи. Била je пријатељица и заштитник Жана Расина, охрабривала младог Молијера да пише, a тестаментом je доста новца оставила сину свог књиговође, деветогодишњаку no имену Франсоа Мари Аруе, касније познатијем као Волтер. (Прим. прев.)
44
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
нешто потпуно неочекивано и „истински изненађујуће“. Био je то запањујући призор који ce никада не заборавља, далеко, на незаштићеном крају лагуне, група црних тахићанских глава je час израњала, a одмах потом нестајала y огромним тамно-плавим таласима Пацифика. Бенкс je испрва помислио да су испали из кануа и да ce даве. A затим je схватио да Тахићани јашу по таласима. Ниједан Европљан није пре видео - или бар забележио - овај необични и за јужна мора карактеристични спорт. Бенкс je био запањен храброшћу и вештином тахићанских сурфера, и лепотом и ноншалантном грациозношћу којом су господарили огромним, застрашујућим таласима Пацифика: „Било je то на месту на коме обалу није чувао гребен, као што je то обично случај, те je висок талас ударао y обалу. Нисам често виђао страшније таласе: ниједан европски чамац не би y њему могао да ce усидри и не верујем да би иједан Европљанин који би y њега упао сачувао главу, јер je обала била прекривена шљунком и великим камењем. Усред ове ломљаве таласа пливало je десет или дванаест Индијанаца.“ Овде моћ дивље природе није била припитомљена већ су je људи зауздавали; и очито су y томе веома уживали. Тахићани су правили даске за једрење од глатких, заобљених крајева старих кануа. Презирали су сваку опасност и дичили ce својом телесном вештином. „Када год би ce талас појавио близу њих, они би заронили y њега с бескрајном лакоћом, излазећи с друге стране; али, главно задовољство им je чинила крма старог кануа. С њом испред себе су испливавали што je могуће даље, затим би један или двојица стали на њу и намештајући тупи крај према надолазећем таласу брзо би и изванредно вешто улетели y њега. Понекад би их талас носио скоро до обале, али ce обично разбијао над њима пре него што би били на пола пута. У том случају би заронили и брзо изронили на другој страни, с кануом y рукама, који би поново повукли и поновили цео поступак.“ Најзанимљивије je било то што ова опасна активност очито није имала никакву практичну сврху или могућу употребу. Није имала никакве везе с пецањем, или превозом, или навигацијом. Тахићани су то чинили из пуког и неисцрпног одушевљења. Био je то потпуно рајски спорт: „Стајали смо задивљени пред овим дивним призором читав сат и no, за које време ни један од учесника није покушавао да дође на обалу, већ су ce сви дивно забављали на овај необичан начин.“37 Неки тахићански обреди били су пажљиво организовани, и погодни за све чланове посаде, попут послеподневног рвања без
Џозеф Бенкс y рају
45
одеће, које je организовала краљица Обореја. Други су били мање церемонијални. Једног јутра известан број девојака стигао je кануом, и биле су понуђене Бенксу y необично изазовном обреду. 12. мај. Док сам седео y чамцу и трговао, на вратима утврђења појавио ce двоструки кану са неколико жена и једним мушкарцем под стрехом. Индијанци око мене показивали су ми знацима да треба да изађем y сусрет... Тупија, који je стајао поред мене, био je мој делегат приликом пријема... Затим je пришао један мушкарац, a y наручју му je био замотуљак тканина. Он га je отворио и комад no комад раширио на земљу, између мене и жена. Било je девет делова. Прво je положено три комада. Најугледнија жена, која je изгледала главна, стала je на тканине и брзо откривајући своје дражи пружила ми изванредну прилику да им ce дивим, окрећући ce y круг. Затим je пред Банкса положено још комада тканине, и жена je пришла ближе и поновила своје лагано, насмејано, голишаво окретање y круг. Изгледа да никоме од присутних није било непријатно. „Потом je још једном изложила своју нагу лепоту и истог тренутка дошла до мене, иза ње je следио мушкарац и делио тканине док je прилазио, a она ми je одмах указала да су то поклони за мене. Узео сам je за руку и повео je до inaiopâ, y друштву још једне њене пријатељице. Обема сам дао поклоне, али нисам могао да.их убедим да остану дуже од једног сата.“ Ово je очигледно призор завођења, a неименовани Тахићанин je трговао женама. Па ипак, y Бенксовом запису нема злобе; нити je јасно да ли je искористио ову отворену понуду. Кук je такође присуствовао овом призору, и примећује да ce млада жена понашала „са онолико невиности колико je могуће замислити".38 До половине јуна Бенкс je све више бивао спреман да напусти европске инхибиције, укључујући и одећу. Он често пише: „Лежао сам y шуми ноћас, као и много пута раније," што би вероватно требало схватити као да je био са Отеотејом. Десетог јуна бележи y дневнику да ce скинуо, намазао ce дрвеним угљем и белим пепелом дрвета, и церемонијално играо са врачем (Хеива). Придружили су му ce две наге жене и дечак, и заједно су играли дуж целог села, поред капије Форт Венуса и no обали. Мора да je био изванредан призор гледати главног ботаничара експедиције како скакуће поред поморске страже y смирај дана. Али, овај тахићански обред уопште није био оно што би ce чини-
46
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
ло неупућеним очима Европљанина. To није био еротски обред, већ плес ритуалног оплакивања. Бенкс и две девојке су играли улоге духова предака (Ниневе). „Тубурај je био врач, a остало троје и ja смо били Ниневи. Он je обукао своју одору, веома необичну, али не и недопадљиву... Потом сам ce ja припремио скинувши своју европску одећу и ставивши узак комад тканине око струка, једино што ми je било дозвољено да оденем, али ce нисам претварао да сам постиђен због своје нагости, јер ниједна од жена није била покривенија више од мене. Затим су почели мене и себе да мажу угљем и водом, после чега je дечак био потпуно црн, a жене и ja до рамена. Онда смо кренули. Тубурај je почео два пута ce помоливши, једном y близини тела и потом поред његове куће... Онда смо наставили, на изненађење наших пријатеља и страх Индијанаца који су ce ту затекли, јер су они бежали од хеиве као овце пред вуком.“ Плес ce наставио дуж обале, и трајао читаво поподне, „после чега смо ce вратили кући, разоденули хеиву, a ми отишли до реке и до мрака ce међусобно трљали пре него што смо истерали црнило.“39 После осам недеља постало je јасно да ce многи други официри не уклапају тако добро y тахићански начин живота. Један од њих направио je почетничку грешку, лакомислено прекршивши верски табу: „Наш хирург, г. Монкхаус, данас je доживео увреду од Индијанца, прву коју je доживео било ко од нас. Брао je цвет са дрвета које je расло на гробљу те je стога, претпостављам, било свето, када му je Индијанац пришао с леђа и ударио га; он га je ухватио и покушао да га истуче, али су га спречила друга двојица која су дошла, ухвативши га за косу, спасивши тако свог друга, и потом су сви побегли."40 Чак je и капетан Кук успео да направи непотребну кризу када je откривено да je из утврђења украден метални жарач. Одлучан да да пример, запленио je двадесет кануа урођеника. Када je жарач брзо враћен, Кук je захтевао да ce врати и све друго што je y претходних месец дана било украдено пре него што врати кануе. Бенксу je брзо било јасно да ce Кук овде заиграо. Ситуација ce додатно искомпликовала када су схватили да кануи, y ствари, припадају другој групи острвљана, који су својим рођацима доносили преко потребну храну. Они нису раније били y додиру с Британцима и очигледно нису били одговорни за било какву крађу. Узнемирени Тахићани обратили су ce директно Бенксу, уместо Куку, због ове грубе неправде. „По мом повратку су ме веома усрдно молили да ce неки кануи врате.“ Бенкс je тада први пут био отворено критичан према Куку y свом дневнику: „Признајем да бих, да сам
Џозеф Бенкс y рају
47
предузео тако оштре кораке, заробио или оне особе из народа који je од нас крао, од којих већину или знамо или на њих сумњамо, или њихова добра, уместо оних људи који немају никакве везе са догађајем, a вероватно и нису важни својим надређенима (којима ce односе све вредне ствари) да би ови обезбедили враћање траженог.“41 Сва трговина je стала на неколико дана, и риба y узапћеним кануима je почела да трули, ширећи no утврђењу грозан смрад. Затим je један од дежурних официра допринео њиховим тешкоћама починивши још једну непотребну увреду. Повевши са собом неколико морнара како би донели баластни камен за Ендевор, одмах je почео да „уништава“ гробље Тахићана. Тахићани су ce поново обратили непосредно Бенксу: „Овоме су ce Индијанци много противили и до inaTopâ je дошао гласник с поруком да они то неће трпети. Отишао сам на то место с другим поручником.“ Бенкс je, y својој улози дипломате, коначно успео да умири обе стране, уредио да ce гробље врати y првобитно стање и y близини нашао речни канал y коме су „морнари врло лако скупљали камење, без могућности да икога увреде“.42 Међутим, проблем одузетих кануа je остао и наговештавао je непријатељаства с обе стране: „Риба y кануима смрди тако да, уз неке ветрове, стање y нашим шаторима постаје крајње неугодно... Тржиште je потпуно стало још од кад су кануи заробљени, и на продају није понуђено ништа до пар јабука; међутим, наши пријатељи су издашни y поклонима, тако да сад живимо не трошећи свој хлеб.“43 Краљица Обореја и Бенксова драга Отеотеја поново су ce појавиле y утврђењу, мада je Бенкс испрва мислио да би за њих било мудрије да спавају y својим кануима, и биле су „прилично нерасположене“.44 Криза ce постепено повукла тек када je Кук дозволио да ce враћа no три-четири кануа одједном, y замену за мале мировне понуде. Неочекивани обрт појавио ce y лику Оборејиног бившег мужа, познатог као Оамо, који je тражио ослобађање чамаца. Ha изненађење свих присутних, Оамо ce према својој бившој супрузи понашао врло љубазно, a на Бенкса je оставио најбољи могући утисак. Испоставило ce да je „врло осетљив човек, no мудрим питањима која je постављао о Енглеској, њеним обичајима и понашању итд.“45 Али, суштински проблем крађе и накнаде није никада истински решен, те су односи са Тахићанима tokom последњег месеца боравка експедиције били мање опуштени. Поглавица Дута потпуно ce повукао од Европљана, гврдећи да га je Бенкс уплашио када je пуцао на дивљу патку. Храна je остала извор заједничког занимања, a y једном особеном кулинарском ивенту учествовао je пас, кога je свештеник Тупија
48
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
убио, маринирао и испекао, док je Бенкс пажљиво записивао рецепт. Већина морнара била je згађена, али je Бенкс изјавио да je резултат био врло укусан. „Припремио je најукусније јело за нас који немамо превише предрасуда када су врсте хране y питању. Међутим, не могу да тврдим да би европски пас био исто тако добра храна, јер ови овде ретко да y свом животу поједу неку животињу, пошто су кокосови ораси, хлебно дрво, јам и слично оно што њихови господари могу да им приуште и што они, no навици, претпостављам, више и воле од било које друге врсте хране.“ Бенкс je такође био y лошијим односима него пре са својим поморцима, a догодила ce и нека врста свађе са неосетљивим хирургом Монкхаусом. Бенкс je овај догађај тактично изоставио из дневника, али je млади Сидни Паркинсон забележио свађу између њих двојице, и сматрао je да je она израсла из Монкхаусове насртљивости према Отеотеји. Неке Оборејине Тахићанке дошле су y Бенксов шатор „врло одлучне да нађу себи мужеве“. Понашале су ce „врло пристојно док није дошло време за спавање, и биле су одлучне да легну y шатор г. Бенкса, што су и учиниле, док je хирург разговарао с једном од њих... инсистирао je да она не треба тамо да спава и изгурао ју je напоље.“ Потом ce неко време чуло да Отеотеја y шатору плаче. Паркинсон драматично бележи: „Г. Монкхаус и г. Бенкс упустили су ce нешто касније y eclaircisement*; говорили су врло жустро и очекивао сам да ће сукоб разрешити двобојем који су, међутим, мудро избегли." Обореја и њена пратња потом су остали y својим кануима и нису ce вратили y камп. „Али, г. Бенкс je отишао код њих и остао целу ноћ.“46 Вероватно није случајност што je Кук тада одлучио да поведе свог ботаничара y одвојену експедицију. Била je планирана као опловљавање острва y малој једрилици са брода Ендевор. Званични поморски циљ експедиције био je уцртавање y мапе свих могућих лука, и откривање знакова могућих ранијих искрцавања Европљана - нарочито Француза или (како ce претпостављало) Шпанаца. Међутим, за Бенкса je ово била славна научна експедиција и мукотрпни продужетак његових нових антрополошких истраживања. Почев од залива Матави на северу острва, опловљавање je трајало шест дана. Пошли су с малом посадом и шачицом војника, 26. јуна y три ујутру, журећи на исток. По напуштању залива Матави, y коме су Обореја и Дута имали утицаја, постојала je значајна неизвесност y погледу њиховог пријема. Један од њихових водича рекао им je да ће их „народ који није потчињен Дути“ побити. Сходно Eclaircisement (фр.) - расправа, објашњавање. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
49
томе, били су опрезни y напредовању. Бенкс и Кук ишли су углавном пешке уз обалу, док je бродић, с војницима и мускетама y приправности, пловио уз помоћ весала само мало даље од обале, држећи корак и надгледајући њихово напредовање. Следио их je известан број домородчких кануа. „Бенкс je, као и обично, истраживао, ботанисао, разговарао," бележи Кук с осмехом.47 Наравно, убрзо je почео да улази y копно и да ce губи из вида, тврдећи да сакупља узорке и машући великом мрежом за лептире као својим омиљеним оружјем за одбрану. Бенкс je уживао да сам сакупља храну уз обалу, једном je и нестао y сумрак да лови. Убио je патку и две шљуке, a затим кренуо дубље y копно. „Пошао сам y шуму, било je прилично мрачно, тако да нисам Mo rao да нађем ни људе ни залихе осим једне колибе y којој сам добио ватру, плод и no хлебног дрвета и неколико ахија [ораха].“ Te ноћи спавао je под стрехом домородачког кануа. Нека открића била су охрабрујућа. У једном селу нашли су енглеску гуску и ћурана, које je оставила посада Делфина, две године раније. „Обоје су били неизмерно дебели и питоми, пратећи Индијанце около, a ови су их изгледа јако волели." Други призори нису били такви. У једном већем шатору y том комшилуку Бенкс je приметио прилично злослутан украс на зиду. Поносно смештена на полукружној табли украј шатора стајала je збирка људских костију. Бенкс их je пажљиво прегледао - све кости биле су виличне кости укупно њих петнаест: „Изгледале су прилично свеже, и ни једна није била оштећена, чак су све имале зубе.“ Ово су очигледно били ратни трофеји, a можда чак и знаци људождерства. Бенкс je храбро постављао питања, али није могао да добије одговор. „Постављао сам мноштво питања о њима, али људи уопште нису обраћали пажњу на мене и или нису хтели или нису могли да разумеју ни речи ни знаке y вези с тим.“48 Касније je сазнао да су кости „донете као трофеји и да их овдашњи Индијанци користе на исти начин као што Северноамериканци чине са скалповима."49 Понеки пријем изгледао je као добродошлица, али ce испоставио као варљив. „Пришли су нам многи кануи, a y њима неке веома лепе жене које су, no свом понашању, изгледале као да су послате да ime намаме на обалу, на шта смо ми врло спремно и пристали." Виверу, поглавица ове области, примио их je на врло пријатељски начин. Припремљена je изванредна гозба, понуђено им je преноћиште, и Бенкс je опуштено указивао пажњу женама, „надајући ce да ћу na тај начин обезбедити удобно преноћиште, као што сам често чинио.“ Ово je занимљиво признање, a испоставило ce да je било
50
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
потпуно неоправдано. Док ce вече вукло, a жене све више долазиле до закључка да je досадан, „одлазиле су, једна no једна“. Са жаљењем je приметио да ce коначно нашао y положају y коме je био „одбијен пет или шест пута, и принуђен да сам потражи коначиште.“ Спавао je сам y колиби, наг, како je сад уобичајавао, осим парчета тахићанске тканине око струка. Осећао ce одбачено, што му je очигледно дало времена за размишљање. Наравно, упркос свој привидној гостољубивости, њихов положај je увек био изненађујуће неизвестан ван Форт Венуса и домета пушака са брода. A могао je лако да постане и опасан. Бенкс бележи један напети тренутак трећег јутра експедиције: „Око пет сати стражар нас je пробудио, с узнемиравајућим обавештењем да наш чамац није на видику. Рекао je да га je видео око пола часа раније како га вуку чакљом, на око педесет метара од обале, али када je чуо звук весала, погледао je поново и није видео више ништа. Устали смо, и уз највећу журбу пошли према води. Јутро je било лепо и још пуно светлости звезда, али чамца није било на видику. Наш положај сада je био врло неповољан: Индијанци су вероватно прво напали чамац и, пошто су људи спавали, лако су га одвукли, y ком случају ће свакако и нас убрзо напасти, a било нас je четворица, с једном мускетом и кесом барута, и два џепна пиштоља без резервне танади или барутног пуњења за њих.“ Петнаест минута ова групица je стајала на тахићанској плажи, изненада потпуно свесна да представљају беле Европљане, изоловане и лоше наоружане, на удаљеној обали острва које им не припада. Гледали су како ce сунце подиже, и чекали да их побију. A онда, на њихово огромно олакшање, чамац ce поново појавио иза угла залива. Само ce откачио од сидра и отплутао no мору док je посада спавала. После су рекли да je убилачка дружина Тахићана била само опсена њихових европских страхова.50 Неки други доживљаји били су узнемиравајући на другачији начин. Последњег дана су открили огромни камени мараи или надгробни споменик, y облику пирамиде, висок око дванаест и широк стотину метара, са степеницама од изванредно углачаног белог корала y подножју обе стране. Ово „ремек дело“ тахићанске архитектуре на острву за Бенкса je било узнемиравајуће јер je његова изградња изгледала технички необјашњива. „Скоро да ce не може поверовати y то да би Индијанци подигли тако велику грађевину без помоћи гвозденог оруђа за обликовање камена, или без малтера којим би их спојили.“ Недалеко одатле угледали су још једну мистерију: огромно страшило од сламе и трске, очигледно за неки непознати жртвени обред.
Џозеф Бенкс y рају
51
„Цео je био пажљиво покривен перјем, белим тамо где треба да буде кожа, и црним да представи косу и тетоваже. Ha глави су биле три израслине које бисмо могли назвати роговима, али их Индијанци зову т а т а ете, мали људи. Они су ову прилику звали Мауве; рекли су да je једина на Отахитеу и спремно су покушали да нам објасне њену употребу. Али, њихов језик je био потпуно неразумљив и изгледало je да говоре о неким обичајима који су за нас потпуно непознати.“ До тренутка повратка y Форт Венус, 1. јула, Кук je довршио прелепу и прецизну карту острва, y облику осмице са „мочварном превлаком“ на саставу, која ће европским поморцима служити y следећим покољењима, као узор јасноће и тачности. Бенкс je огромно увећао своју збирку ботаничких узорака, као и своје знање о воћу и животињама на острву. Али, људска мистерија Тахитија ce продубила. Историја острва, обичаји, верско понашање, сексуални обреди - све je то било изазовно за схватање Европљана и захтевало je нову науку за објашњење. Један од обреда који je Бенкса највише збунио и узнемирио било je тетовирање задњица младих девојака. Тетовирање je на Тахитију било свеопште, и улога тетоваже међу младим ратницима била je очигледна. Дуж ногу, на грудима, прстима и зглобовима, и око бедара, израђивани су сложени цртежи: доказ храбрости младића, као и његовог места y друштвеној хијерархији. Кожа ce пробадала блоком наоштрених дрвених игала и натапала пурпурно-црном биљном бојом помешаном с кокосовим уљем. Поступак je дуго трајао и био je веома болан, и обично ce изводио y етапама, tokom неколико месеци, и сам no себи je представљао чин иницијације младића. Бенкс je све то могао сасвим да разуме. Међутим, уопште није могао да схвати зашто су и жене биле принуђене да ce подвргну овом поступку, и то веома младе. Да ли je то био облик сексуалне иницијације? Или je имао само украсну улогу? Или je био неки облик племенске ознаке идентитета? Тахићанке су ce украшавале цвећем и носиле предивне седефне наушнице, којих je Бенкс направио читаву збирку. Али, користиле су врло мало других украса или накита. 5. јул 1769. Јутрос сам видео поступак тетовирања задњице девојчице старе око 12 година. Показало ce, као што сам одувек и мислио, да je врло болан. Обављен je великим инструментом дужине 5 цм, са око 30 игала, и са сваким забијањем ових игала поцурела би крв. Девојка je ово подносила са стоичком одлучношћу око четврт сата; међутим, до тад je бол већ био велики да би га мирно трпела. Почела je
52
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
да ce жали и убрзо гласно да ce тужи и покушава да убеди човека да престане. Међутим, држале су je две жене које су je грдиле, тукле и клеле. Бенкс je постајао све више узнемирен с напредовањем поступка. „Био сам y оближњој колиби са Томијом око сат времена, и све je то до тада трајало и није ce завршило када сам отишао, мада не далеко. Ово je била само једна страна њене задњице, јер je друга већ била раније урађена. Лукови изнад бедара којима ce они веома диче још нису били урађени, a кажу да то узрокује још више бола од оног што сам видео.“ Коначно то више није могао да поднесе и сам ce вратио y Форт Венус. Био je и веома узнемирен и опчињен целим поступком, мада не одаје много од својих дубљих осећања - да ли je био згађен, или шокиран, или можда сексуално побуђен. Касније je написао: „За овај обичај не дају никакво објашњење, осим да су тако научили од својих предака... За лепоту je од суштинске важности, a câMO поштовање обичаја je толико понижавајуће да му ce свако подвргава."51 Трећег јула Бенкс je направио последњу експедицију y унутрашњост, a овај пут га je пратио само хирург Монкхаус. Изгледа да je намерно изабрао Монкхауса као сапутника. Пратили су реку- узводно y планине, колико год су могли даље, тешко ce верући уз речно корито, знојећи ce и саплићући, y потрази за биљкама и минералима. Бенкс je успут исправно закључио да je Тахити свакако вулканског порекла, „вулкан који сада више не гори“; што такође објашњава чињеницу да je тахићански бог био познат као „Отац земљотреса“. Осамнаест километара y копну, даље од било ког места до кога су продрле претходне експедиције, нагло их je зауставио огроман, прелеп водопад, окружен „истински ужасним“ литицама високим више од тридесет метара. Испод je „вода толико дубока, да су нам Индијанци рекли да je не можемо заобићи“. Овде, на овом чаробном, иако малко застрашујућем месту, тајном средишту тахићанског острва, изгледа да су ce њих двојица окупали, разговарали и срећно заборавили сва европејска супарништва.52
6 У другој недељи јула 1769. године, после тромесечног боравка, британска експедиција припремала ce за одлазак. Бенкс je читав дан провео y сејању јужноамеричког воћа, како би га Тахићани узгајали кад они оду: лимунова, лимета, лубеница, наранџи. Док je уносио
Џозеф Бенкс y рају
53
своје последње примерке тахићанских биљака и животиња на брод, разматрао je могућност да и људског представника раја поведе назад y Енглеску. Разговарао je о томе са Тупијом, мудрим свештеником, који je сам себе предложио за опасно путовање, као и свог синчића: „Јутрос je Тупија дошао на палубу, одлучан да са нама пође y Енглеску, што ме je веома обрадовало. Он je свакако врло прикладан човек, из добре породице, поглавица овог острва, те су му познате и тајне њихове религије. Али, оно што га чини више од свега пожељним јесте његово искуство y навигацији и познавање ocTpBâ y овим морима. Рекао нам je називе више од 70 острва, a на великој већини je и сам био.“53 Мада je Тупија очигледно био одушевљен путовањем, капетан Кук није подржао одлуку. Он није сматрао да Тахићанина треба уврстити међу званичне чланове експедиције, и мислио je да ће, када ce врате y Енглеску, Адмиралитет и круна „највероватније" одбити да га финансијски подрже. Бенкс није имао оваквих оклевања и одлучио je да сноси одговорност и за добробит и исхрану Тупије, рекавши да га води једнако као пријатеља и госта. Кук ce сложио, a Тупијина помоћ као поморца Јужних мора и преводиоца за полинежански језик била му je касније непроцењива. Бенкс додаје једну веома занимљиву примедбу. Одједном je пожелео да надмаши своје помодарске пријатеље на сеоском имању y Јоркширу, с њиховим егзотичним кућним љубимцима. „Не знам зашто не бих могао да држим [Тупију] као занимљивост, исто као што неке моје комшије држе лавове и тигрове, и то скупље него што би он икада могао мене да кошта.“ Идеја да о свом пријатељу и саветнику може да размишља, макар и на тренутак, као о „занимљивости“, или о узорку дивље животиње, стиже као шок. Она показује да je Бенкс, упркос својој саосећајности и људскости, лако могао да ce врати y своју улогу линеовски настројеног скупљача и богатог европског земљопоседника на пропутовању међу урођеницима. Како год да објасните идеју, она нелагодно виси y ваздуху, ни мало ce не хаба, нити сасвим заборавља: као змија y врту. Ипак, Бенкс je довршио овај запис с типичном, много великодушнијом опаском: „Мислим да ће ми ce све потпуно исплатити y весељу од будућих разговора [с Тупијом], и користи коју ће имати за овај брод, као и y томе шта би још могао да помогне ако ce y ове воде пошаље и други брод.“54 У последњем тренутку одиграла ce и драма: док су разграђивали Форт Венус, двојица војника клиснула су y шуму, рекавши да имају дивне тахићанске супруге, и да немају ништа против да
54
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
напусте службу њеног величанства и да желе да остану. Кук je послао неколицину момака да их нађу, али je узео и неколико талаца домородаца, што je изазвало прилично зловоље. И поново je Бенкс смирио могуће непријатну ситуацију, сложивши ce да проведе последњу ноћ на копну, са својим тахићанским пријатељима, док ce војници не врате. „У освит ce велики број људи окупио око утврђења, a многи су били наоружани; ми смо били потпуно без одбране, na сам мислио да je најбоље да пођем међу њих. Били су врло уљудни и показивали много страха, као и пре y другим приликама, вероватно зато што ja нисам никада показао ни најмањи страх и после свих наших препирки одмах одлазио код њих. Рекли су ми да ће ce наши људи ускоро вратити.“ Војници ce јесу вратили, на велико олакшање свих, y осам ујутгру тог дана, и Бенкс je помно мотрио кроз свој телескоп док су ce укрцавали на Ендевор, a таоци ослобођани. Чим je видео да су сви „здраво и добро“ ослободио je сопствене тахићанске „затворенике“ из свог шатора, „дајући свакоме поклон за који смо мислили да ће му ce допасти, a већина их je и била задовољна."55 Мада он то не помиње, ово je вероватно била последња прилика да проведе ноћ с Отеотејом. Рано ујутру 13. јула 1769. године, Ендевор je коначно дигао сидро. „После тромесечног боравка оставили смо наше драге острвљане с много жал>ења,“ пише Бенкс, уз обзирно умањивање чињеница.56 Читав залив Матави био je пун тахићанских кануа. Обореја и Отеотеја су ce попеле на брод, да ce y сузама опросте. Бенкс и Тупија потом су ce узверали no лествама од ужади и стајали заједно y осматрачници јарбола, машући. Сидни Паркинсон je записао: „Када смо напуштали обалу, људи y кануима су тужно вапили - Аваи! Аваи! a девојке су много плакале. Неки кануи дошли су уз бок брода, кад je већ запловио, и донели нам много кокоса.“57
7 Бенкс je о рају стекао сложен утисак. Док je Ендевор tokom августа 1769. године пловио на запад, према Новом Зеланду, с кратким заустављањима на другим полинежанским острвима (укупно седамнаест), он je седео y својој врелој кабини, како би некако уредио своја размишљања. Резултат je био његов подужи антрополошки есеј „О понашању и обичајима на острвима Јужних мора“, што je можда најоригиналнији текст који je икада написао.
Џозеф Бенкс y рају
55
Наравно, Тахити јесте био нека врста раја: засењујуће леп, с отвореним и великодушним народом, и спорим животом пуним задовољстава. Али, било je ту и много мрачнијих тонова: снажна, чак угњетачка друштвена хијерархија; ендемски лоповлук; необична религија с мноштвом духова и празноверица; чедоморство; и ратничке склоности, само ако ce мало загребе испод површине. Па ипак, Бенксов есеј пун je његових блиставих успомена, које ће га касније држати y добром стању y најтежим тренуцима на повратку кући: „Ни једна земља не може да ce похвали овако очаравајућим шетњама као ова. Читаве заравни на којима људи живе покривене су гајевима хлебног дрвета и стаблима кокосових ораха, без жбуња; њих y свим правцима пресецају стазе које иду од једне колибе до друге, тако да je читава земља y сенци, што не може бити добродошлије y клими y којој сунце има тако снажно дејство.“58 Есеј je пун техничких података: метода Тахићана y кувању, грађењу бродова, изградњи кућа, прављењу алата, пецању, плесу, прављењу бубњева, навигацији, предсказивању времена, обредним драмама, тетовирању (поново). Бенкс такође с нежношћу пише о заједничким оброцима, замамној одећи и лењим послеподневима. Карактеристична су његова запажања о невиности тахићанских украса: „Украса имају веома мало, веома воле наушнице, али их носе само y једном уху. Кад смо стигли, имали су сопствене, направљене од шкољки, камена, бобица, црвеног грашка и неких малих перли које носе увезане no три; али, брзо су их замениле наше перле; такође веома воле цвеће, a нарочито кејп јасмин који много саде y близини својих кућа; њих стављају y рупице y ушима, y косу, ако их имају довољно, што je ретко. Мушкарци носе перје и често ce из њихове косе кочопере репови тропских птица.“ Ту je затим дуг одељак о дивној чистоћи тахићанских тела, и мушког и женског. Сви Тахићани перу ce најмање три пута дневно y рекама, због чега им je кожа мека и сјајна. Зуби су им засењујуће бели, и уклањају све маље с тела. Бенкс ce чак приклонио необичном, незаборавном мирису њиховог уља' за косу: „Оно ce прави од уља кокосовог ораха y које ce потапају слатке биљке или цвеће; ул>е je обично врло јаког мириса и они који га користе миришу веома непријатно, што je испрва био наш утисак, али сам ce после врло* *
Кејп јасмин (Gardenia jasminoides) - бела гарденија, с цветом налик на јасмин, мада крупнијим, за коју ce веровало да потиче са Рта добре наде y Јужној Африци; иначе je то тропски зимзелени жбун сјајних, кожнатих листова, декоративних и мирисних цветова, који ce y Кини узгајао хиљаду година пре него што су га Европљани открили. (Прим. прев.)
56
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
кратке употребе сасвим навикао на њега. Ови људи су без икаквог телесног мириса и свакако ce њихово уље оштрог мириса мора преферирати y односу на страшне мирисе стопала и пазуха који су тако чести y Европи.“ Једноставност и невиност Тахићана (ако ce занемари лоповлук) показују ce на безброј начина, на пример, y њиховом ставу према алкохолу: „Они нису пили ништа сем воде и сока из кокосовог ораха, нити je изгледало да имају било какав начин интоксикације. Било je неких који су прилично слободно пили наша пића и y неколико случајева су ce веома напили, али уопште нису уживали y својој интоксикацији, и појединци су потом избегавали пиће уместо да га похлепно желе, како ce говори за већину Индијанаца.“59 Идеја сексуалне невиности била je много теже прихватљива за Европљанина: „Свака приватност je искључена, чак и из оних поступака које пристојност Европљана држи y највећој тајновитости: то je бесумње разлог због кога оба пола y разговору износе најнепристојније идеје без икакве емоције; y томе je њихов језик веома богат и они y таквој врсти разговора уживају више него y било којој другој. Чедност, наравно, има веома мало вредности, нарочито међу обичним људима; ако ce утврди да je жена крива за преступ против чедности - њена једина казна су батине мужа. Без обзира на то, неки од поглавица су, како верујем, савршено верни. Оно што ce касније сматрало најскандалознијим од свих тахићанских обичаја - заводљиви плес девојачког удварања, или тимороди - Бенкс описује с мирном уздржаношћу и извесном забављеношћу: „Осим тога, они плешу, нарочито младе девојке, кад год ce сакупи њих осам или десет, певајући најнепристојније речи и користећи најнепристојније покрете и кривећи уста на најнеобичнији начин, y поступку којем их уче од најранијег детињства. Чинећи то, оне испуњавају време y изненађујућој деликатности, могао бих рећи скоро истој као код било ког плесача кога сам видео y Европи, мада je њихов живот свакако много једноставнији. Међутим, ово плесање оне напуштају чим стигну y године зрелости. Јер, чим ступе y везу са човеком од њих ce очекује да престану да плешу тимороди - како га зову.“60 Једини поступак Тахићана који je Бенксу био потпуно стран и одбојан био je чедоморство, које ce редовно упражњавало, без осећања кривице, као облик контроле рађања код парова који још нису били спремни да издржавају децу. Бенкс je једва y то могао да поверује, док није испитао неколико парова који су отворено признали да су убили двоје или троје деце, не показујући ни најмањи видљив осећај кривице или жаљења. Била je то сасвим другачија
Џозеф Бенкс y рају
57
врста невиности, много тежа за прихватање. Бенкс je наставио да испитује и открио да je обичај зачет y формирању група y којима су ce сексуалне дражи слободно размењивале између различитих партнера: „Они их зову Ареоји и састају ce међусобно, када ce мушкарци забављају рвањем и сличним активностима, a жене плесањем напред поменутих непристојних плесова, tokom којих y потпуности слободно задовољавају своје жел>е.“ Такође je утврдио да Ареоји, и обичај чедоморства, дугују своје постојање „претежно мушкарцима“. „Жена, колико год да joj je драго да буде Ареоји, као и слобода да буде међу њима пре него што зачне, уопште узев веома жели да изгуби ову титулу како би сачувала своје дете.“ Али, он je мислио да y овој одлуци жене немају ни најмањег утицаја. „Ако не може да нађе мушкарца који ће га усвојити, она, наравно, мора да га убије; a ако може, она леже само с њим, било да дете преживи или не.“ У том случају и мушкарац и жена губе своје место као Ареоји, и са њима повезане сексуалне слободе. Штавише, жена постаје позната под називом ванаунау, или родитељка деце. Како Бенкс с гнушањем примећује, то je „титула толико срамотна међу овим људима, као што би морала бити часна y сваком добром друштву којим ce добро управља.“61
8 Епско путовање трајало je још две године. Опловили су два острва Новог Зеланда, направили карте обале Аустралије (укључујући залив Ботани), и једва извукли живе главе после ужасног бродолома код Великог коралног гребена.* Дванаест месеци пошто су напустили Тахити, док су пловили на север према Торесовом теснацу и Индонезији, Бенкс ce осврнуо на све домородачке народе које je видео, y једном од ретких фило*
Кратка, непланирана искрцавања која су ce догађала на обали „Нове Холандије“ (Аустралија) tokom маја 1770. године, мада су ce Бенксу и Соландеру увелико исплатила због нових примерака биљног и животињског света, y то време Куку нису изгледала толико значајно колико je то касније био долазак Прве флоте y Сиднејску луку, y јануару 1788. године. Куков дугачак запис од 6. маја 1770. године даје детаље о „пространом, безбедном и угодном“ сидришту y „Луци Стингреј“ (коју je Бенкс коначно преименовао y „Ботани залив“, о разним шумама и „веома лепим птицама као што су папагаји, какадуи, шарени лорији итд.“, али примећује да je домородачко становништво и одбојно и непријатељско, „и никада нисмо успели да остваримо неку везу с њима“. До 29. маја Ендевор ce већ заплео y лавиринт опасних плићака који воде до Великот коралног гребена.
58
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
зофских одељака. У њему ce он, као нигде пре ни после, приближава идеји „племенитог дивљака“: „Тако живе - скоро сам рекао срећно ови људи, задовољни с малим или скоро ничим. Довољно удаљени од стрепњи које ce намећу богатима, или чак од поседовања онога што ми Европљани зовемо уобичајеним потрепштинама: стрепњи које je можда уредило провиђење као противтежу задовољству које проистиче из поседовања жељеног успеха, које ce повећава сходно повећавању богатства, и y извесној мери одржава равнотежу среће између богатих и сиромашних.“ О Овој теми Бенкс je морао подуже разговарати и са Куком и Соландером, јер Кук и сам записује своје дуже размишљање о артифицијелности европске „цивилизације". Али, док ce Кук чврсто држи нужности европских форми и дисциплине, Бенкс je склонији да размишља о површности потреба Европљана. To су вероватно биле мисли човека који je одувек живео y богатству и угодности. „Од њих видимо како су стварне потребе људске природе истински мале, које смо ми Европљани прекомерно повећали, што би свакако изгледало невероватно овим људима када бисмо могли то да им опишемо. He престајемо да их нагомилавамо, све док ce могу измислити нови луксузи и наћи богатства којима ce они могу купити; a како ce брзо ови луксузи дегенеришу y неопходности може ce довољно показати свеопштом употребом јаких пића, дувана, зачина, чаја, итд.“62 Трећег септембра 1770. године Бенкс je записао још једно дубинско размишљање, овај пут о стању посаде брода после више од две године ван Енглеске. Опште здравље било je изузетно добро, дисциплина je остала делотворна, a ужаси Великог коралног гребена показали су како посада и даље стоји на окупу y случају кризе. Па ипак je постојао нарастајући осећај исцрпљености, и носталгије због вољених и дома. „Највећи број њих сада већ јако чезне за домом, a лекари иду тако далеко да појаву одликују именом носталiuje; тешко да на броду има икога поштеђеног њеног деловања, осим капетана, др Соландера и мене, али нас тројица имамо скоро стално запослене мозгове, што верујем да je за ову бољку најбољи, ако не и једини лек.“63 Сад, кад je безбедно прошло три четвртине њиховог путовања, и кад су стигли до своје полуевропеизиране луке, догодила ce ужасна катастрофа. Упловили су y Батавију на Јави (данас Џакарта, престоница Индонезије), где je целу посаду савладала комбинација маларичне грознице и дизентерије. Између новембра 1770. и марта 1771. године, када су стигли до Рта Добре наде, Ендевор je изгубио 37 људи, скоро
Џозеф Бенкс y рају
59
половину посаде која je кренула на путовање. У једном тренутку Кук je успео да на палуби окупи само четрнаест морнара. Бенксов лични тим смањио ce са осам на четворо људи. Умро je астроном експедиције, Грин; умро je научни секретар Споринг; умрли су Тупија и његов синчић Тајето; умро je хирург Монкхаус; Томпсон, бродски кувар; Сатерли, бродски столар; Молине, капетан; Хикс, први поручник; и Бенксов верни цртач, млади Сидни Паркинсон. Ни Соландер не би преживео да није било Бенкса који га je неуморно неговао.64 Сам Бенкс je недељама патио од дизентерије изазване амебама, понекад „толико слаб да je ретко био y стању да пузи низ степенице“ и доживео je „болове проклетника“. Ове смрти имале су поражавајуће дејство на његове успомене на експедицију. Коначно, y видокругу Енглеске, посада je чула како његова преживела женка хрта, Леди, ноћу завија. Следећег јутра нашли су je како виси преко столице y кабини, још увек чувајући Бенксов писаћи сто, мртву. До тренутка када су стигли y Лондон, 13. јула 1771. године, Бенкс није осећао скоро никакво усхићење. Био je уздрман и дезоријентисан. Идилична сећања на Тахити сада су била стара више од две године, a уместо њих, прогониле су га недавне ужасне смрти толиких пријатеља и посаде. Соландер je и даље био врло слаб, и још не ван опасности. Бенксова породица није била y граду да га дочека и честита му, већ ce „раштркала y разне удаљене крајеве краљевства tokom лета“. Он одмах no доласку пише свом пријатељу, Томасу Пенанту, члану Краљевског друштва: „Мораћеш ce задовољити с неколико кратких редака... Г. Бјукен, г. Паркинсон и г. Споринг су мртви, као и наш астроном, седам официра и око трећина посаде брода, од болести добијених y Западној Индији - не на Јужним морима, где je, како изгледа, главно боравиште здравља. Надам ce да ће те наше збирке задовољити... Морам да видим [породицу] пре него што почнем да ce упуштам y било шта... У међувремену морам да имам траву. Со и морски ваздух тешко су ми пали. За пар дана моћи ћу да пишем разумљивије. Сада сам луд, луд, луд. Moj јадни мозак врти ce около y безбројним сензацијама.“65 Његов безбедан повратак нежно je дочекала сестра Софија y Ривизбију y Линколнширу. Из дна душе захваљивала ce „милостивом богу који je сваког дана чувао мог драгог брата од опасности, и оне највеће, мора!“ Њен изненадни излив побожности указује на то колико je животно схватила опасности с којима ce њен вољени брат стално суочавао, и једва преживео. У његово име je искрено (и залуд) обећала да ће ce он умирити и постати бољи хришћанин. Клела
60
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ce да je имао добре намере и да je био један од оних који „у складу са својом вером, улажу све своје напоре, колико je год могуће, да буду y вољи Врховном бићу.“66 Софија je могла имати и добар разлог за бригу за Бенксово стање духа. Две недеље je провео опорављајући ce на породичном имању y Линколнширу, али je мало говорио о својим доживљајима, чак и Софији. Шетао je, jeo, пуцао и спавао; онда би поново jeo, и спавао. Ha повратку y Лондон није покушао да ступи y контакт са Херијет Блосет, мада су Џејмс Ли и Херијетина мајка свакако претпостављали да ће ce ускоро објавити веридба. Сада je било очигледно да су доживљаји Бенкса учинили, ако ништа друго, крајње непогодним за миран, редовни брачни живот. Неки докази о томе могу ce добити посредно, из оговарања пријатеља, Томаса Пенанта. Чак и ако нису сасвим тачни, изгледа да одражавају нешто од Бенксовог уздрманог стања духа. „По свом повратку y Енглеску [Бенкс] није послао никакву поруку госпођици Блосет, за недељу или скоро толико... Због тога ce госпођица Блосет запутила y Лондон и написала му писмо, захтевајући објашњење. Ha то je г. Бенкс одговорио писмом од две или три стране, изјављујући љубав итд., али и да сматра како je превише променљивог темперамента за женидбу.“ Имали су бар један болни сусрет, којом приликом je Херијет, како ce прича, плакала и „изгубила свест“.67 О даљим оговарањима извештавају списатељица Фани Барни и леди Мери Коук, y августу. Прича о прслуцима била je веома забавна. „Г. Морис je био изузетно духовит, према обичају; и рекао je како ce нада да ће г. Бенкс, који je од свог повратка желео да га госпођица Блосет разреши обавезе да ce њоме ожени, платити за сав материјал свих прслука које му je правила док je он једрио морима no свету."68 Било je и нешто приче о прекршеном обећању и скандалу. Један мудријаш je предложио да ce Бенкс „одмах стави y кладе... због ове увреде.“69 Пријатељ Џејмса Лија, др Роберт Торнтон, касније je тврдио да je Бенкс дао веренички прстен Херијети пре него што ce отиснуо на пут, и да je дао „мноштво свечаних завета“ које je сада бездушно порицао. Према Торнтоновом мишљењу, заводљиве Тахићанке, са својим слободним сексуалним понашањем, поквариле су Бенксова осећања и уништиле његов морал. „Неки људи су довољно злобни да кажу како je г. Бенкс, с укусом који су му поквариле елегантне жене Отахеитија, које свакако морају имати нешто нарочито y својој природи да би задобиле таквог човека, no свом повратку, пошао да посети младу даму и биљке; али, она je открила да њена љубав сад више воли
Џозеф Бенкс y рају
61
цвет, или чак лепшира, више од њених дивних чари.“ За Херијет ce трогодишње чекање завршило као „најгрозније разочарање“.70 Али, можда je то ипак било олакшање. Љубазни Соландер, који je познавао Херијет и њену мајку, и биле су му драге, a био je и сведок Бенксовог антрополошког понашања на Тахитију, нежно je интервенисао и посаветовао обема странама да не улазе y брак.71 Бенкс je понудио Херијетином старатељу Џејмсу Лију „значајну" своту новца, која je била примљена као нека врста мираза за њен будући брак. Шушкало ce о пет хиљада фунти (половина износа који je дао за експедицију), што указује на то да Бенкс уопште није био зловољан, већ je пре осећао уобичајену кривицу; наравно, могао je себи и да допусти такву великодушност. Херијет Блосет убрзо ce срећно удала за свештеника, др Десалиса, који je био и ботаничар, и била „благословена бројном и љупком породицом“.72 О Бенксовом понашању с Тахићанкама гласине су no Лондону кружиле још неколико месеци. Није јасно да ли je то било одлучујуће да раскине веридбу са госпођицом Блосет (или она с њим). По граду су кружили сатиричне песме, измишљена „писма“ и забавне карикатуре, y којима су Бенксова мрежа за лептире и микроскоп нашли занимљиву примену. Ha једној карикатури je приказан како лови дивног лептира, с ознаком „Госпођица Бл...“. Шта год да je тачно од ових прича, јасно je да je Бенкс no повратку y Енглеску био другачији човек, a требало му je неколико година да ce врати y уобичајене начине понашања. Али, изненадна слава je можда била веће узнемирење него његов нерешен однос са Херијет Блосет. Када ce вратио y Лондон, Бенкс je открио, на своје огромно изненађење, да je експедиција дочекана као национални тријумф. Уз капетана Кука, према њему и Соландеру су ce понашали као према славним особама. Десетог августа били су позвани y Виндзор, код краља. За Бенкса ce формална прилика за разговор претворила y дуго лутање no великом парку Виндзора, прво од многих. Занимање краља за ботаничке могућности Кју гарденза обећавало je велике ствари. Штавише, између двадесетосмогодишњег Бенкса и тридесеттрогодишњег Џорџа III брзо ce развило право пријатељство. Обојица су имали велика имања, били су опчињени пољопривредом и науком, и били y јавној служби, млади и пуни наде. Бенкс и Соландер потом су провели викенд с подношењем извештаја Првом лорду Адмиралитета, лорду Сендвичу, на његовом сеоском имању. Затим им je Краљевско друштво званично упутило
62
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
честитке, и они су тамо често вечеравали. У новембру им je универзитет Оксфорд доделио почасне докторате. Лине je писао хвалећи Бенкса: „Не могу довољно да ce дивим г. Бенксу који ce изложио толиким опасностима и уложио толико новца за напредак природњаштва, више од било ког другог човека. Само Енглез може да има духа и храбрости да учини оно што je он учинио.“73 Дневне новине и месечници - Westminster Journal, Gentlemens Magazine, Bingless Journal - штампали cy чланке o њиховим пустоловинама, a почеле cy да пљуште и позивнице на вечере. Мада je капетан Кук био веома хваљен, Бенкс и Соландер постајали су убрзано млади лавови науке. Донели cy y домовину више од хиљаду примерака нових биљака, преко пет стотина животињских кожа и костура, и небројено много артефаката домородаца. Донели су и нове светове: Аустралију, Нови Зеланд, али изнад свега - јужни Пацифик. Лондонско друштво било je опчињено. Леди Мери Коук пише y свом дневнику: „Тренутно ce највише прича о гг. Бенксу и Соландеру. Видела сам их на двору, a после код леди Хертфорд, али нисам чула да су дали икакав извештај о свом путовању око света за које ми je речено да je било врло забавно.“74 Др Џонсон je нашироко с Бенксом распредао о „одабраним бил>кама“ и нудио да напише moto на латинском за бродску маскоту, козу. Мислио je да неко „срећније перо“ од његовог може да напише епску поему о експедицији. Убрзо потом Бенкс je постао члан ексклузивног клуба др Џонсона.75 Бозвел, стално с оловком биографа y руци, имао je „велико задовољство" да види „чувеног г. Бенкса“. Описао га je као „племенитог младог господина, веома црне косе и пријатног држања и изгледа, комуникативног, без пренемагања и било какве претенциозности.“76 Сер Џошуа Рејнолдс насликао je блистави портрет Бенкса y радној соби, са згодно дивљом и ненапудерисаном црном косом, y откопчаном, крзном постављеном сакоу и прслуку, са неуредном хрпом папира из његовог дневника испод једне руке и великим глобусом поред лакта. Похвална посвета била je из Хорација: Cras Ingens Iterabimus Aequor - Сутра ћемо опет пловити no великој води. Сви су ишчекивали званични писмени извештај о великом путовању. Од времена Хаклета* овакви путописни дневници били су веома омиљени, a овај ce очекивао с нестрпљењем. Али, један од услова експедиције био je да ce сви дневници предају на крају путо*
Ричард Хаклет (Richard Hakluyt, 1552-1616), енглески писац који je подржавао и пропагирао настањивање Северне Америке, нарочито Вирџиније. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
63
вања, званичном историчару. Тако су Куков и Бенксов дневник, текстови и ботаничарске белешке Соландера, драгоцени цртежи Бјукена и Паркинсона предати писцу стручњаку, који je за шест стотина фунти требало да припреми извештај y три књиге. Изабрани човек био je педесетшестогодишњи др Џон Хоксворт, образовани писац и професионални новинар. Очигледно je сматран добрим избором, јер je већ написао низ кратких биографија и успешно сарађивао са др Џонсоном y два часописа, Rambler и Adventurer. Заводљиви наслов овог другог, који није имао никакве везе с истраживањима, можда je појачао његове већ очите препоруке. Тема je била дар с неба, a материјал величанствен, мада понегде мало ризичан. Били су потребни само тачност, објективност и способност да ce састави животна прича. После скоро две године рада Хоксворт није успео да оствари ништа од тога. Хоксвортов Извештај о путовањима предузетим... ради открића најужној полулопти које су извршили... капетан Кук... објављен je y три књиге, 1773. године. Био je предугачак, апстрактан, уз мноштво филозофских дигресија. Аутора je било лако шокирати, и стално je био спреман да држи лекције. Није имао никаквог научног или поморског искуства, a његови ставови о страним обичајима и моралу домородачког становништва били су пуни предрасуда и конзервативни. Правећи дигресију о „племенитом дивљаку“, Хоксворт je лако погодио сензационалистичку и провокативну жицу. С одушевљеним гађењем je писао о тахићанским плесовима и сексуалном понашању. Девојке су играле тимороди с „покретима и гестовима незамисливе похоте... с тако разблудном сензуалношћу која није позната ни- y једном другом народу... и коју никаква машта не може да дочара.“77 Други извештај о експедицији, Дневник путовања на броду weïoeoï величанства Ендевор..., такође објављен 1773. године, био je заснован на дневнику Сиднија Паркинсона, a уредник je био његов брат Стенфилд. Са Хоксвортом je било препирке око права на ове текстове, a и Бенкс ce морао борити како би Паркинсонове ботаничке цртеже повратио од Стенфилда Паркинсона. Он je сматрао, не баш без основа, да je за њих платио као Паркинсонов послодавац на броду (такође je дискретно послао пет стотина фунти Паркинсоновим ожалошћеним родитељима). Паркинсонова смрт y Батавији одужила je ове преговоре и унела y њих огорченост. Када ce коначно појавио, одељак Паркинсоновог дневника о Тахитију био je кратак, али запањујуће животан, и на Бенкса je оставио изванредно повољан утисак. Паркинсон je нарочито пажљиво
64
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
посматрао ситне детаље живота Тахићана: како ce домороци пењу уз кокосове палме користећи конопац везан између зглобова; како пале ватру трљањем коре дрвета; како плету корпе и боје одећу; како носевима свирају своје фруле; како девојке носе гарденије иза уха и плешу док клапћу кастањетама од седефа; и како je y тимороди плесу најизазовнији гест који праве пућење и кривљење усана, што je Паркинсон назвао „крива уста“. За младог Паркинсона било je такође особено да je покушао да научи да плива као Тахићани, да je на Бенксов савет правио тахићански речник, и да je после извесног оклевања дао да му тетовирају руке „живахном плавичасто-пурпурном сликом“, на коју je био безгранично поносан. Две године после повратка y Енглеску, док je Полинезија још била y средишту занимања, сам Бенкс je узео перо да напише кратку, прелиминарну процену рајског острва. Текст je добио облик срдачног писма под називом „Размишљања о обичајима на Отахеитију“. Било je то изванредно дело, живахно и сугестивно, y маниру класичних узора, на ивици благе порнографије за коју ce мислило да je омиљена код француских филозофа раја: „На острву Отахеите, где je љубав главна преокупација, омиљен, ако не и скоро једини луксуз становника, и тела и душе жена обликују ce до крајње савршености за ту фину науку. Доконост, отац љубави, овде пребива y скоро недирнутом облику... Осим y случају боје коже, y чему наше европске даме свакако надмашују све становнике Врелог појаса, нигде нисам срео тако елегантне жене као што су оне на Отахеитију. Такви су били Грци, no чијем узору je Венера Медичијевих израђена, непокварена одећом. Природа има потпуну слободу: тамошњи облик [развија ce] y свим могућим правцима. A она широкогрудо исплаћује ово уживање y стварању таквих облика који овде [у Европи] постоје само y мермеру или на сликарском платну: не! Такви облици могли би чак да поразе Фидијино длето, или Апелесову оловку. Овим облицима не треба ни велика помоћ хаљина: нису стиснуте као наше жене, повезима који су само мало мање тесни од гвожђа.“78** *
Апелес, грчки сликар из 4. века п. н. е; дворски сликар Филипа II Македонског и Александра Великог. (Прим. прев.)
*
Све ce ово прилично разликује од дивне једноставности и непосредности Бенксовог оригиналног бродског дневника, и подсећа нас колико je y тим раним пионирским данима већ постојала деликатна равнотежа - и морална и стилска - између посматрања и искоришћавања. Бенкс никада више није на овакав начин писао о Тахитију, мада ниједан његов пријател. (осим, можда, Соландера) не би имао ништа против овог господског jeu desprit. Треба додати да ово није ништа y поређењу са епистоларном прозом са својствима лу-
Џозеф Бенкс y рају
65
Био je то вероватно лични став Бенкса, тахићанског либертина, мада je кружио само међу пријатељима. Сада je Бенксу био отворен пут за објављивање сопственог дневника, од преко 200.000 речи y рукопису, уз неке од стотина дивних илустрација и цртежа које je поручио. Планирано je фолио издање са 800 отисака, уз широке изводе из дневника. Соландер je пристао да му помогне с каталогизирањем и y уредничком послу, a најмљени су и разни помоћници, укључујући и младог Едварда Џенера. Дело je планирано као највеће научно издање y Бенксовом животу, његово ремек-дело.
9 Пацифичко путовање, упркос својим последњим ужасима болести и смрти, није умањило Бенксову научну пустоловност. „Moja жеља je да истражујем,“ написао je следећег лета, „али je место на које би ме послали за мене скоро потпуно небитно, било да je то извор Нила, или Јужни пол које треба посетити, једнако сам спреман да ce отиснем y такав подухват.“79 ' У лето 1772. године Адмиралитет je упослио Кука да предузме другу, много већу пацифичку експедицију, овај пут са неколико бродова. Бенкс je чезнуо да пође y ову нову пустоловину, направио je опсежне припреме и уложио хиљаде фунти y нову ботаничку опрему. Али, можда му je слава ударила y главу. Његови планови били су све амбициознији, и позвао je мноштво изванредних научних и уметничких талената да му ce придруже, тим од шеснаесторо људи, укључујући хемичара и радикала Џозефа Пристлија, сликара Јохана Зофанија и бриљантног младог лондонског лекара др Џејмса Линда (који je касније давао часове Шелију y Итону, ван школског програма). Кук je био сасвим спреман да прихвати све Бенксове научне захтеве, и имао je велику кабину на свом новом броду, Резолушн (Resolution), направљену y ту сврху, с вишим плафонима, радним плочама на преклоп и одговарајућим ормарићима. Његова мајушна капетанска кабина померена je на крмени део палубе. Али, Адмиралитет je Бенксове захтеве проценио као неприхватљиво аробриканта Бенксовог пријатеља, сер Вилијама Хамилтона. Друге утицајне есеје о рају Јужних мора објавили су y то време Бугенвил, Дени Дидро и Жан-Жак Русо. Дидроов Додатак о Бугенвиловом путовању (написан 1772, али не и објављен до 1777. године) прогласио je Тахити за модел реформе сексуалних односа y Европи: опуштање конвенција везаних за брак, унапређивање слободне љубави међу младима, и наглашавање значаја заједничког телесног задовољства оба партнера.
66
Ричард Холмс: Д о б а ЧУДА
гантне и, без упозорења, повукао своје одобрење. Сва Бенксова опрема je понижавајуће истоварена и остављена на кеју код Ширнеса. Двадесетог јуна добио je од свог моћног пријатеља, лорда Сендвича, опширно, али оштро писмо с одбијањем: „Ваш дух који мисли на опште добро y предузимању тако опасног путовања, ваше необазирање на сваки трошак, ...и ваше велико знање као природњака, чине жалоснијим то што више нисте међу посадом брода Резолушн. Али, можда не би било неприкладно исправити нешто што можда нисте добро разумели, a то je да ви претпостављате како ce бродови праве вама на употребу, што никако није случај, јер су они y мом поседу."80 У ствари, Адмиралитет je одбацио идеју да уговори још једно чисто научно путовање, ради, како je то Сендвич рекао, „обогаћивања познавања природе". Од тада су Кукова путовања имала више практичне циљеве y вези с увећањем царства (мада су укључивала и тестирање супарничких хронометара Џона Харисона и Џона Арнолда). Лорд Сендвич je јасно ставио до знања да Бенкс може да настави да ce бави науком, за свој грош: „Уопште узев, надам ce да ваш жар за далеким путовањима неће ишчилети, на корист радозналог дела човечанства, и срдачно вам желим успех y свим вашим предузећима, али бих вам посаветовао да, како бисте осигурали успех, сами опремите брод; само тако ћете добити апсолутну команду над целокупном експедицијом.“81 И тако je Бенкс поручио сопствени бриг (једрењак са два јарбола), Сер Лоренс, отишао до Хебрида и проучио Фингалову пећину, a затим пловио за Исланд, где je створио многа пријатељства, дивио ce гејзирима и вулканима, прикупио узорке лаве, али je учинио само неколико оригиналних открића. Када ce вратио y Лондон наставио je да ради са Соландером на свом дневнику прве експедиције, и уредио своју изванредну збирку узорака y привременом стану y улици Њу Барлингтон. Збирка je почела да привлачи пажњу учених посетилаца. Кустос Ешмоловог музеја* y Оксфорду, Вилијам Шефилд, написао je дуго, задивљено писмо описујући Бенксово научно благо Гилберту Вајту y Хемпшир. Насупрот очекивањима, били су то много више него само примерци биљног света. У ствари, био je то потпуни музеј пацифичке *
Илајас Ешмол (Elias Ashmole, 1617-1692), један од оснивача Краљевског друштва; био je стручњак за старине, политичар, астролог, алхемичар, масон. Своју изузетно богату, разноврсну и скупоцену библиотеку, y којој су била дела из енглеске историје, права, нумизматике, хорографије, алхемије, астрологије, астрономије и ботанике, поклонио je универзитету Оксфорд, под условом да ce смести y посебну зграду, и буде доступна јавности. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
67
културе, комбинујући природњаштво с етнологијом и људским рукотворинама, на прилично нов начин. Били су смештени y три огромне, спојене собе, од којих je свака имала сопствену тему. Прва, „Оружарница", симболички je припадала људском мужјаку, посвећена оружју, алатима и опреми за пловидбу, са свих страна Јужних мора. Друга je тематски више била женска - огромна збирка одеће, украса за косу, огртача, вунене одеће, украса и накита, уз 1.300 нових врста биљака „које нико y Европи до тада није видео нити ce о њима чуло“. Трећа просторија била je посвећена просто природи, y свој њеној разноликости. Садржала je „скоро безбројну збирку животиња; четвороножаца, птица, риба, водоземаца, гмизаваца, инсеката и глиста, сачуваних y боцама, већину нових и неописаних [некласификованих]... Додајте томе најбољу збирку природњачких цртежа који би обогатили било коју радну собу, приватну или јавну: 987 биљака које je нацртао и обојио Паркинсон; и још 1.300 или 1.400 изведених - цвет, лист, део стабла, које je обојила иста рука; осим великог броја других цртежа животиња, птица, риба, итд.“ Кустос из Оксфорда био je пренеражен лепотом и разноликошћу читаве ове запањујуће збирке, која je омогућавала да ce завири y један потпуно нов и прелеп свет. Бенкс je себи обезбедио нову улогу, као чувар и промотер збирке. „Наравно, већина ових тропских острва, ако можемо веровати описима нашег пријатеља, представља земаљски рај.“82 Бенксов херој из младости, Карл Лине, окренуо ce прикупљању и приказивању и претворио их y нешто што ce приближавало облику европске уметности. У Упсали je засадио биљни часовник, или „ботанички сунчани сат“, означивши сваки сат групом биљака које су ce отварале само једном y одређено време дана (према јачини сунца). Тако ce време могло „читати“ смењивањем група отворених латица, чак и отпуштањем мириса цветова (попут дувана y рано вече). Међутим, Линеова генијалност y таксономији и приказивању прикрила je чињеницу да je његова историја природе y суштини била статична.* *
Карл Лине (1707-78) страствено je одбијао еволуцију. Његова „систематика" није открила никакав повезујући закон раста или промене, као што je идеја преображаја, коју je проучавало неколико каснијих ботаничара до Грегора Мендела (1822-84), који je стрпљиво проучавао генерацију за генерацијом обичног грашка, донела чврстину науци генетике. Колриџ je указао на ову разлику између организовања таксономије и динамичког научног принципа или закона, y есејима y П ријатету (1819). Психологија прикупљања, сређивања и именовања примерака такође ce може видети као облик менталне
68
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
Бенкс je сада био радо виђен y научним друштвима y Лондону: Краљевско друштво, Друштво антиквара, Друштво аматера. Чешће je позиван код краља y Кју, где je од 1773. године, на своје велико задовољство, био нека врста незваничног директора. После дебакла са Херијет Блосет, почео je да живи с девојком no имену Capa Велс, и сместио ју je y стан y улици Чепел, преко пута парка Сент Џејмс. Овде ce састајао са Соландером и својим другим пријатељима, приређивао бучне вечеринке с много разговора о науци и пустоловинама. Овај аранжман личио je на продужетак његових слобода на Тахитију, и ту свакако није било изгледа за уобичајену веридбу или брак. Соландер спокојно говори о шарму, доброј природи госпође Велс, као и изванредним набавкама „дивљачи и рибе“.83 Наравно, Town and Country Magazine из септембра 1773. године донео je вест да „г. Б. Околоземљић" (Mr. Circumnavigator) има незаконито дете, мада je то можда била само збуњујућа ботаничка сатира, пошто ce мајка наводи као „Госпођица Б-Н, са станом y Баштенској улици.“ Ипак, један од Бенксових блиских пријатеља, зоолог Јохан Фабрицијус , писао му je y новембру честитајући Сари Велс и додајући: „Шта ти je донела?... Дечака или девојчицу?"84 Ако je ту и постојало дете, Бенкс није дозволио да оно утиче на његове слободне друштевене аранжмане. Сару су познавали и волели многи мушкарци који су ce бавили науком и посећивали Бенкса, a шведски природњак Јохан Алстромер говори о њеној интелигенцији и радо ce присећа „супе код његове вољене, господарице Велс“, с Бенксом и Соландером увек y доброј форми.85 колонизације и изградње империје. „Таксономија je, на крају крајева, облик империјализма. Tokom 19. века, када су британска поморска истраживаша затрпавала Лондон примерцима које треба класификовати, њихово правилно разврставање no Линеовој хијерархији имало je непорециво политички подтекст. Узмите птицу или гуштера, или цвет из Патагоније или с Јужних мора, можда неки који je имао своје локално име столећима, покрстите их латинским двоструким именом, и гле! Постадоше мајушна британска колонија.“ Anne Fadiman, „Collecting Nature," y: At Large and at Small (2007), стр. 19. Јохан Фабрицијус (Johann Phillip Fabricius, 1711-1791), немачки лутерански мисионар који je y Немачкој дипломирао право и теологију. Ha југ Индије стигао je 1740, да преузме малу лутеранску заједницу Тамила y Мадрасу. Tokom тридесет година службе објавио je преводе 335 химни на тамилски, тамилско-енглески речник, велике делове Новог завета преведене на тамилски. Трупе Британске Источноиндијске компаније преузеле су 1761. године Пондичери од Француза, и заробљену штампарску пресу послале y Мадрас. Пошто je с увозом папира из Европе било тешко, Индијци су y Мадрасу почели сами да производе папир. Пред крај живота оптужен je за проневеру средстава мисије, за коју je добио казну затвора. (Прим. прев.)
Џозеф Бенкс y рају
69
Тахити je прогонио Бенкса и на друге начине. У лето 1774. године, један од Кукових командира флоте, капетан Фурно са брода Адвенчер (Adventure), вратио ce y Енглеску са првим посетиоцем с Јужних мора. У документацију брода уведен je као „Тетубај Хомај‘ј из Хуахина на Сосајети острвима, „22 године, способан поморац“. Ова вест je одмах подсетила Бенкса на све његове наде око Тупије и његовог сина, које су ce тако трагично распршиле y Батавији, 1770. године. Бенкс и Соландер пожурили су y Портсмут y јулу, да поздраве „Хомија“. Тамо су, затвореног y капетановој кабини, нашли високог и изузетно згодног Тахићанина, који je y Енглеској убрзо постао познат као „Мај“ или „Омај“. Он je објавио како ce нада да ће ce обогатити и да намерава да ce врати на Тахити као богат и искусан путник, пошто je преживео очекивано дивљаштво Енглеза.86 Испоставило ce да je Омај домишљат, шармантан и проницљив. Његова егзотична лепота, с великим, топлим очима, била je предмет великог дивљења y енглеском друштву, нарочито међу пикантнијим племкињама. Бенкс je Омаја третирао делимично као почасног госта, a делимично као егзотични примерак. Она двосмисленост ставова испољена y дневнику са Тахитија сада je била на проби. Бенкс je снабдео Омаја европском одећом, сакоом од смеђег баршуна, белим прслуком и панталонама до колена од сиве свиле. Водио га je на вечеру y Краљевско друштво, y Друштво филозофа (десет пута), и пажљиво га представљао на великом броју градских соареа. Омајев наклон, изведен са сигурношћу плесача, постао je славан. Брзо je освојио сва срца, a Бенкс га je најзад представио и каљу Џорџу III y Кјуу. Ово представљање постало je легендарно - Омај je извео врхунску верзију свог наклона, a затим поскочио према краљу да дохвати краљеву руку, и са широким осмехом викнуо: „Како je краљ Тош!“87 Од тада je, скоро читаву годину, стално негде ишао. Захваљујући Бенксу, упознао je мноштво славних особа, a међу њима су били лорд Сендвич, др Џонсон, Фани Барни и песникиња Ана Суард, која je о њему написала песму. Научио je да јаше, пуца, флертује, и изванредно je играо шах - др Џонсон никада није престао да задиркује свог пријатеља, ученог антиквара Тјузепеа Баретија, пошто га je Омај једном матирао. Омај je правио и одличне вицеве о текућој енглеској моди. Фани Барни забележила je његов одушевљен и неуздржани смех када je видео војвоткињу од Девоншира с фризуром која ce дизала јако увис. Обазрив због европских болести, Бенкс je одвео Омаја код др Џенера, да га овај вакцинише својом новом техником - вакцином
70
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
(овчјих) богиња, против смртоносних малих богиња. Изазвао je и неку врсту скандала, одлучно одбијајући да учи Омаја да чита, или да га упути y било који облик хришћанске вере. Најсрећније време које су провели заједно било je y лето 1775. године, када je Бенкс повео Омаја, уз неколицину пријатеља, на експедицију y Витби и Скарборо. Путовали су лагано, удобно смештени y Бенксовој великој, трапавој кочији, заустављајући ce да једу y удаљеним сеоским гостионицама и бавећи ce ботаником no летњим пољима. Достојанствени портрет Омаја, који свечано стоји поред Бенкса и Соландера, насликао je Вилијам Пери, a изложен je 1777. године y Краљевској академији.88 И на овој слици види ce двосмислени однос између заштитника и штићеника. Бенкс драматично показује према Омају, који стоји и зури y посматрача, обмотан y бљештаво белу, церемонијалну тахићанску одору, скоро попут Римљанина, судећи no његовом држању. Јасно ce виде његова боса стопала и тетовиране руке. Мада ce y његовој појави осећа изузетно мирна, скоро аристократска лепота, није јасно да ли je он Бенксов другар или трофеј. Сер Џошуа Рејнолдс такође je урадио његове портрете, као и изванредан цртеж оловком Омајеве главе, наглашавајући његову величанствену гриву црне косе, његове крупне, нежне очи и лепо обликована уста. Џон Хантер je за своју антрополошку збирку поручио још један, прилично прозаичан портрет, који je касније смештен y Краљевски колеџ хирурга.89 Кук je 1777. године кренуо на своје треће пацифичко путовање, и повео Омаја са собом. За собом je оставио извештај о својој другој експедицији, Путовање према Јужном полу u око света. Текст су пратиле обимне илустрације, укључујући и слике Омаја, бројне ботаничке студије ретких биљака и скице нагих тахићанских плесова које су видели Бенкс и Паркинсон. Цртеже Омаја касније je анатом Вилијам Лоренс користио y својим Предавањима о природној историји човека (1819). Кукова трезвена књига заокупила je машту читалаца. Песник Вилијам Купер, ушушкан y свом викаријату y Олнију y Бакингемширу, и y сталном страху од следећег напада потиштености, доживео je изванредно олакшање и задовољство замишљајући велико путовање на југ. Како би објаснио своје доживљаје, Купер je смислио идеју „путника из фотеље“: „Moja машта je y таквим приликама толико обузета да изгледа као да с поморцима учествујем y свим опасностима са којима су ce сусретали. Олабавим сидро; главно једро je сасвим исцепкано; убијам ајкулу, и знацима разговарам с Патагонцима, и све то не померивши ce од камина.“90
Џозеф Бенкс y рају
71
У својој дугој, мисаоној песми Зад атак, Купер ce y машти придружио Куку и Бенксу. Бенкса je преобразио, прилично згодно, y пустоловну пчелу, стално заузету скупљањем полена. Он к’о пчела путује и лута, Из земље y земљу, као no цветовима; A обичаји и поступци њини Допринос дају свем знању; Он смисао сиса y свакој клими, И даје мед свог дубоког трагања Мени богату гозбу кад дође с пута. Он путује, и ja с њим. По његовој палуби ступам, Ha јарбол ce пењем, кроз његове стиснуте очи Земље откривам, y срцу истоврсном Његове муке сносим и са њим ce спасавам, Док машта, к’о казаљка сата Трчи no великом кругу, увек код куће.91 Омај ce вратио на Тахити y августу 1777. године и постао трговац западњачком робом. Постао je и нека врста водича и заштитника западњацима који су долазили y посету, с иронијом утврдивши како као y огледалу ради Бенксов посао, објашњавајући сумњичавим Тахићанима европску културу. Продавао je црвено перје, лонце за кување и пиштоље, али ce никад више није потпуно интегрмсао y тахићанско друштво. Купер je y Задатак уврстио и Омајеву причу, размишљајући о узбуђењу истраживања, али и о судару пацифичке и европске културе. Он мисли да je Омај постао жртва научног интереса романтичара, заувек отуђен од оба света: He могу да мислим да си тупа срца И бездушан, да никад не пожалиш Сласти окушане, и остављене потом. Замишљам како луташ no обали И питаш ce je ли талас што ти стопе кваси Икад залио нашу далеку обалу. Видим како јецаш, y часним сузама Патриоте, за својом отаџбином.92 Бенксово слободније понашање y годинама непосредно no повратку y Лондон указују на то да je и он био заувек измењен доживљајима на Тахитију. Један посетилац Ривизбија говори о њему 1776. године као о „дивљем, ексцентрику" који очигледно још увек сања о
72
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
свом „путовању на Отахеите“ и занемарује имање.93 Говорило ce да je повео младу жену - вероватну Сару Велс - на скандалозно пецање са лордом Сендвичем и његовом љубавницом Мартом Реј, када су жене певале и плесале док су мушкарци „ударали y таламбасе" (вероватно y покушају да одиграју тахићански тимороди). Јавно мњење можда му ce смејало као старомодном либертину, као y сатиричној песми која je кружила no Лондону, под насловом „Мимоза, или Нежна биљчица, посвећена г. Бенксу". Бенкс je ипак истински веровао да je британско друштво често окрутно ограничавајуће према женама, мада je списатељици Ани Редклиф рекао да мисли како су жене често за то саме одговорне: „Већи део зала за које je ваш пол одговоран према обичајима нашег садашњег друштва потиче из одлука жета... Казна којом све жене кажњавају и најмање скретање женског карактера са строгих путева врлине много je оштрија него смрт и много више повређује него муке тамнице.“94 Али, постепено je репутација рајских Јужних мора постајала све сложенија: невиност je уступила место искуству. У фебруару 1779. године капетана Кука су убили домороци на плажи y Кеалакекуа заливу на Хавајима, tokom његовог трећег пацифичког путовања. Неки од његових официра мислили су да je и Кук делимично одговоран, због све агресивнијег коришћења тешко наоружаних десантних трупа, и његовог метода да узима таоце међу домороцима no доласку. Његов заменик, капетан Чарлс Клерк, пише y свом извештају: „Све y свему, верујем да ствари не би биле доведене до крајности да кап. Кук није покушао да казни човека усред овог мноштва.“ Али, забележио je и ужас с којим je британска посада схватила да je Куково тело било раскомадано и подељено, комад no комад, међу хавајским поглавицама no целом острву.95 Дани зелених грана кокосових палми одавно су прошли. Новости су y Британију стигле после више од годину дана. Сликар Филип-Жак де Лутербург израдио je огромну и фантастичну слику Кукове апотеозе - стари, кошчати Јоркширац нагиње ce назад, на руке захвалне Британије, која га подиже y славу небеса. Није било наговештаја о мрачном колонијалном наслеђу које je Кук оставио на земљи. Дневник üocmgweï путовања капетана Кука на Пацифички океан уредио je и објавио Џон Рикман, 1781. године. Додатни материјал обухватао je противречни извештај о Куковој насилној смрти, и Омајев необичан, отуђени повратак на Тахити. И једно и друго, сваки на свој начин, били су предсказања колонијалне трагедије која ће коначно уследити.
Џозеф Бенкс y рају
73
Тахити ce веома брзо претварао y легенду, и то помало помућену. Када je 1785. године на сцену y Друри лејну успешно постављена страховито скупа пантомима Омај, или П ут око света, острво je започело свој дуги пад y извор народне забаве. Екстравагантна сценографија и изазовни костими, плодови маште Лутербурга, најавили су свет клишеа са сукњицама од сламе, који ће коначно стићи и до Холивуда. Вешто искористивши ову нову моду, мадам Шарлота Хејс je y Лондону поставила озлоглашену „Тахићанску ревију“ y којој je „туце лепих, и голих, нимфи... изводило прослављене ритуале Венере, како ce то чини на Тахитију." Причало ce да богати клијенти потом могу „антрополошки“ да проуче девојке (које су, наравно, биле из Лондона, са Ист енда).
10 У међувремену, Бенкс je успоставио неку врсту сталног научног салона y новој кући, на Сохо скверу бр. 32, y којој je његова очаравајућа сестра Софија била домаћица. Незванични аранжман са Саром Велс, преко пута, y улици Чепел наставио ce, али вероватно уз све веће сестрино противљење. Софија je сматрала да њен брат треба да ce скраси, уподоби конвенцијама и „просветли ce блиставим сунчевим сјајем јеванђеља“.96 Наравно, Бенкс ce није упутио више ни на једну експедицију после путовања на Исланд 1772. године. Уместо тога, наставио je да употпуњава своју огромну архиву научних текстова, цртежа и примерака, уз Соландерову помоћ, који je сада био његов званични архивар и библиотекар. Бенкс ипак још ништа није објавио. Смели млади ботаничар и истраживач полако ce претварао y закоченог колекционара и администратора. У новембру 1778. године Бенкс je изабран за председника Краљевског друштва, као веома млад члан, са свега тридесетпет година. Затим je, како je изгледало, веома изненадно одлучио да ce ожени, и почео да ce удвара двадесетједногодишњој наследници Доротеи Хагесен, веселој кћери богатог земљопоседника из Кента, вредној (како би то рекла Џејн Остин) 14.000 фунти годишње. Венчали су ce следећег марта y цркви св. Андреја на Холборну, и Бенкс ce скрасио на положају y средишту британског научног естаблишмента, tokom следеће четрдесетједне године. Доротеа je постала омиљени другар, a показала ce и као одлична домаћица на Сохо скверу. Изненађујуће je да није имала деце, али je била y чврстом савезу са својом заовом Софијом. Удружене, њих две су успевале да управљају хаотичнијом страном Бенксовог друштвеног живота.
74
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Све je ово захтевало коначан растанак са Саром Велс, који je обављен тактично и великодушно. Соландер ce поново доказао као добар посредник. Касније je приметио да су ce „Бенкс и г-ђа Велс разишли y врло добрим односима. Она je имала довољно осећаја да схвати да он исправно поступа, и наравно, понашала ce врло лепо. Сви њени стари пријатељи посећују je, као и пре.“ О детету нема говора, нити о томе да je Бенкс осећао било какво жаљење. Уместо тога, Соландер додаје да ce Бенкс сада удешава за недељне састанке Краљевског друштва y Крејн корту, y близини улице Флит, на које je долазио y „савршеном сакоу од баршуна или свиле, итд.“ Сада je „прикладно попуњавао место председника“.97 Tokom свог мандата Бенкс je за своју хералдичку круну изабрао гуштера. Свој избор објаснио je овако: „Узео сам гуштера, животињу за коју ce прича да ју je природа обдарила нагонском љубављу према човечанству, као моју девизу, и дао сам да ce угравира на мом печату, као трајно сећање да човек никада није тако добро упослен као кад ради на корист народа; без очекивања, наде, или чак жеље да извуче било какву корист од свог труда.“98 Ипак, y председничку столицу ceo je с нелагодом. Типично за њега, пошто je изабран, писао je cep Вилијаму Хамилтону y Напуљ: „Лако ћеш погодити да ти завидим што си на две миље од активног вулкана. Прочитао сам твоја писма с оном врстом нервозне стрепње која ме стално прекорева што нисам y сличној ситуацији. Теби завидим, себе жалим, окривљавам ce и затим почињем да ce ваљам no својим осушеним биљкама y нади да ћу такве жел>е избацити из главе. A пошто сам сада везан за Фотељу, морам да порадим на потискивању ове жеље.“" У новембру 1780. године надгледао je историјску селидбу канцеларија Краљевског друштва из опскурног Крејн корта y велики нови простор недавно завршене куће Сомерсет на Странду, која je имала одговарајући поглед с висине на Темзу. Сада je то била призната палата науке, y коју ће с разних крајева света стизати путници, и из ње полазити на путовања.100 Бенкс je 1871. године награђен витешком титулом за свој енергични научни рад y својству директора Краљевске ботаничке баште y Кјуу. Tokom следеће деценије он je преобразио дивље и неорганизовано имање дуж Темзе y научни музеј и ботаничку луку која je далеко надишла све што je постигао Лине. У Кјуу je посађено више од педесет хиљада стабала и жбунова, и уведен je огроман број нових и егзотичних врста које ce сада сматрају домаћим: међу њима су магнолије, фуксије, араукарија (чилеански бор), и зимзелена секвоја.101
Џозеф Бенкс y рају
75
Имао je значајног успеха и са ретким и незгодним врстама као што je Венерина муволовка. Песник Колриџ, између осталих, позива ce на њега као на поуздан извор нових, експерименталних дрога као што су индијска конопља, „банг“ и канабис.102* Па ипак, свет Јужног пацифика упорно ce удаљавао од Бенкса. Његовог великог друга и сапутника, пријатног, оданог Соландера, погодио je срчани удар, од кога je умро y гостинској соби на Сохо скверу, y јуну 1782. године. Бенкс je био неутешан, и осетио je овај губитак више од иједног другог: изгледало му je као да je изгубио и сопствену младост. Стиснутих усана писао je заједничком пријатељу, Џону Лојду: „Да пишем о губитку јадног Соландера било би обнављање наших осећања, без икакве сврхе; нека вам буде довољно што ћу рећи да je мало људи, колико год узвишена била њихова дела, чији ce одлазак тако осећа, y науци колико y пријатељству."103 Нешто касније пише с нешто више поуздања Јохану Алстромеру, који je некада био с њима на безбрижним вечеринкама са Саром Велс, a сада je био изабрани председних шведске Академије наука. „Његов губитак je ненадокнадив. Чак и кад бих срео тако ученог и племенитог човека какав je он био, моје старо срце више не би могло да добије онај утисак који ce пре двадесет година обликовао меко као восак, и који ce неће распршити док сам жив... He могу никад на то да помислим без осећања тако оштрог бола да чини да ce тресем.“104 Све je мање било преживелих из првобитног путовања y рај; Бенкс ce осећао као „последњи са Отахеитеа“. Вероватно je и Соландерова смрт судбоносно одложила сваки даљи рад на Бенксовом великом путопису. И 1785. године je писао с надом, видећи књигу као неку врсту сећања на свог пријатеља: „Соландерово име ће ce на насловној страни појавити одмах до мога, јер je све то сачињено заједничким трудом. Тешко да je иједан пасус y њој написан, док je он био жив, y коме он није y многоме учествовао... могла би бити готова за два месеца, само да ce нађе гравер који ће довршити посао.“105 Међутим, ништа ce није догодило. Бенкс je свој први тежак и онеспособљавајући напад гихта имао y лето 1787, када je имао тек 44 године. Од краља je добио писмо с изразима саосећања, али ни један од њих није схватао колико ће то озбиљан проблем постати. Са својих око педесет година био je скоро буквално везан за своју председничку фотељу, како ce и Банг (bhanga - конопља на санскриту): благ препарат марихуане од младих листова и стабљика индијске конопље, који ce пије с млеком или водом, или пуши. (Прим. прев.)
76
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
бојао и предсказивао. Онеспособљен болним отоцима y ногама, некада неуморни и атлетски грађен млади истраживач сада je no својој кући y Лондону гуран y инвалидским колицима. Његово тело je било везано за столицу, али му je дух био све слободнији. У ствари, Бенксов лични ентузијазам као општег заштитника науке y великој мери je обликовао и усмеравао пустоловни карактер романтичарске науке, која je сада цветала и бујала као неки од његових егзотичних цветова. Открио je y себи таленат да уочи генија, охрабрујући експедиције y Аустралију, Африку, Кину и Јужну Америку; подржавао je врло различите пројекте, попут израде телескопа, летења балоном, гајења мерино оваца и прогнозирања времена; помагао je да ce оснују музеји ботанике, антропологије, упоредне анатомије; и изнад свега, y огромној мрежи преписке и личних сусрета, одржавао je идеју науке као истински заједничког и међународног прегнућа, чак и y време рата, и y непрестаном (мада пристојном) такмичењу с Французима.* Сада ce с поносом освртао уназад на сопствено путовање као на нешто историјско и егземпларно, што ће следећа поколења опонашати: „Могу да ласкам себи да сам тиме што сам био први човек с научним образовањем који je кренуо на пут открића, и тиме што je ово путовање било прво које je y овом просвећеном добу било успешно, y извесној мери био први који je таквим путовањима дао нови смисао. « 106 luo Велики француски природњак Жорж Кивје слагао ce с овом оценом, описујући касније путовање брода Ендевор као нешто што je обликовало „епоху y историји науке. Природна историја je направила савез са астрономијом и истраживањем, и почела да шири своја испитивања y све даља подручја... Све je изгледало као остварење романтичних лутања Одисеја... Бенкс je показао запањујућу енергију: умор га није савладавао, нити га je опасност одвраћала... и не само просто Јледањем, већ посматрањем, показао je свој истински научни карактер... Бенкс je увек био за корак напред."107 Бенкс je изазивачки писао једном младићу који je оклевао да ce отисне y опасну научну експедицију до обала Јаве, на којима je ха+
Конзервативна процена гласи да Бенксова преписка садржи више од педесет хиљада писама, мада су она прилично раштркана y архивама Британије, Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Видети на интернету Joseph Banks Archive Project. Постоји више новијих издања изабране преписке. Међу њима су The Selected Letters of Joseph Banks (2000), и изванредно ново издање The Scientific Correspondence of Sir Joseph Banks 1765-1820, y шест књига (2007), a оба je приредио Најл Чејмберс.
Џозеф Бенкс y рају
77
рала грозница: „Не сумњам да [ваша породица] жели да вас присили да прихватите Сарданапалов* савет ‘Једи, пиј и множи ce...’ Дајте да од вас чујем како сте склонији миру и луксузу него тешкоћама и деловању. Имао сам око 23 године када сам почео своја ходочашћа; ви сте нешто старији, али можете бити сигурни да бих сада, да сам слушао мноштво гласова који су ce били подигли да ме одговоре од подухвата, био тихи сеоски господин.“ Бенксова кућа на југозападном углу Сохо сквера ускоро je постала позната као оперативно средиште научних истраживања y Британији. Тако су je доживљавали и широм Европе - нарочито y Француској, Немачкој и Скандинавији. Његова преписка ишла je на све стране света, од Париза до Њујорка, Москве и Сиднеја. Имао je и подршку краља Џорџа III (док овај није полудео). Његова библиотека и хербаријум били су отворени за свакога; његов доручак y десет, на Сохо скверу, на коме су ce ковали планови, био je надалеко познат; његове забаве на новом сеоском имању y Спринг гроуву y Сарију, купљеном управо за ту сврху, често су биле налик на међународне конференције. Примао je посетиоце из целог света, и био заштитник бројних приватних пројеката. Давао je савете приликом насељавања Аустралије, постао je члан Тајног већа 1797. године, и члан Одбора за лонгитуде.** После почетних несугласица, постао je близак пријатељ са краљевским астрономом, Невилом Мескилајном. Касније je изабран за председника Афричког друштва (које je прерасло y Краљевско географско друштво), и једног од потпредседника, оснивача Краљевског института.*** Почео je да упражњава доминантан утицај на развој британске науке и истраживања, охрабрујући помоћ краљев*
Сарданапал: према грчком писцу Ктесији из Книда, последњи владар Асирског царства. (Прим. прев.)
**
Одбор за лонгитуде: популарни назив тела британске владе основаног 1714. године, које je требало да окупи највеће тадашње умове и додели награду ономе ко направи метод за налажење лонгитуде на мору. Деценијама нико није успевао да д ! практично решење, a довољно тачан хронометар био je страховито скуп. Одбор je указом парламента распуштен 1828. године. (Прим. прев.)
** *
Краљевски институт основали су водећи научници 1799. године, a међу члановима су били Хенри Кевендиш, Хамфри Дејви, Мајкл Фарадеј, Џејмс Дуар, Вилијам и Лоренс Браг. Нобелове награде добило je четрнаест научника КИ, y њему je откривено десет хемијских елемената (укључујући натријум), као и атомска структура кристала. Сваке године и даље ce одржава божићно предавање чији je зачетник био Фарадеј, као и стотинак других догађаја годишње, с различитим научним темама. (Прим. прев.)
78
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
ске породице, налазећи средства за истраживачке пројекте и експедиције, и умешно потхрањујући њихов престиж y држави. Бенкс je, практично, био први британски министар науке. Ипак, Бенкс на крају није објавио своје дуго сањано Путовање Ендевора, или било какав потпуни извештај о времену које je провео y рају. Упркос смрти његовог великог пријатеља Соландера за овај пропуст нема никаквог правог објашњења, мада ce можда може говорити и о намерној одлуци. Његов дневник постоји y неколико рукописних нацрта - a један je преписала (и помало бодлеризовала) његова сестра Софија; a постоји и огроман низ фантастичних гравира (сада су y архиви Природњачког музеја y Лондону). Разне верзије дневника објавили су научници, конкретно, Џ. С. Биглхол, y факсимилном издању Бенксовог друштва, a један je недавно на интернет поставио универзитет Новог Јужног Велса y Аустралији. Али, Бенксово Путовање Ендевора може ce сматрати једним од великих недовршених ремек-дела романтизма, мистериозно на свој начин колико и Колриџов Кублај кан, с којим има извесне занимљиве сличности, као извештај о светом месту које je делимично изгубљено, и у које нема повратка. Изгледа да je Бенксова судбина била да своју причу поново проживи кроз изванредне животе својих штићеника. Била je то генијална, улога подршке коју je играо y фантастичном низу истраживања, експедиција и духовних путовања која су уследила. Његово укрцавање на Ендевор означило je почетак времена чуда.*
*
Буквално Изгубљени рај, y том смислу да су полно преносиве болести, алкохол и хришћанство, удруженим снагама, почетком деветнаестог века уништили традиционалне друштвене структуре Тахитија и заувек преобразили његову „паганску" невиност. Мисионарско друштво Лондона, основано 1810. године, упућивало je своје мисионаре на Тахитију да „негују најнежније саосећање према јадном стању пагана, док их гледате како их Сатана води no својој вољи. Немојте презирати њихова непочинства као да су вама упућена, већ их сажаљевајте као увреду Богу.“ Чарлс Дарвин je посетио Тахити на повратку са архипелага Галапагос y новембру 1835. године, и касније га назвао „Отахеите, тај пали рај!“ Alan Moorehead, The Fatal Impact (1966).
2 Хершел на Месецу 1 брзо пошто je изабран за председника Краљевског друштва, 1778. године, Џозеф Бенкс je чуо да ce шушка о необично надареном астроному аматеру, који ради сам, y на западу земље. Ове вести стигле су до њега прво преко званичног секретара Друштва, сер Вилијама Вотсона, чији je бриљантни и неконвенционални син, млади лекар y Сомерсету, био покретачка снага новооснованог Филозофског друштва Бата. Вотсон (млађи) почео je да шаље извештаје свом оцу о необичном чудаку који je имао невероватно снажне телескопе (вероватно их je сам направио), и давао екстравагантне изјаве о Месецу. Први извештаји који су стигли до Бенкса били су необични и помало штури. Човек ce звао Вилијам Хершел, вероватно немачки Јеврејин из Дрездена или Хановера.1 Једне зимске ноћи 1779. године млади Вотсон je нашао тог Хершела y Бату, како стоји сам y некој калдрмисаној покрајњој уличици, и гледа Месец кроз велики телескоп. Висок и добро одевен, с напудерисаном фризуром, човек je очито изгледао као чудак. Говорио je с јаким немачким нагласком, и није имао никаквог слугу поред себе. Вотсон га je питао да ли би могао да погледа кроз инструмент, за који je констатовао да je рефлекторски телескоп, a не обичан рефракторски, који користе аматери. Био je велики - дуг два метра - и постављен на генијално направљен склопиви дрвени оквир. Цела ствар je очигледно била ручни рад. Ha своје изненађење, установио je да je резолуција овог телескопа боља од оне на било ком другом инструменту који je користио. Никада није тако јасно видео Месец.2
80
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
Ступили су y помало несигуран разговор. Вотсон je одмах био обузет Хершеловом скромношћу и шалама, и убрзо je схватио да ce иза њих крила велика, неконвенционална интелигенција. Хершелово познавање астрономије, мада je очигледно био самоук, било je импресивно. Мада није имао универзитетско образовање и рекао je да je врло мало проучавао математику, овладао je великим атласом сазвежђа Џона Флемстида, прочитао уџбенике Роберта Смита и Џејмса Фергусона, и поприлично je знао о француској астрономији. Изнад свега, познавао je израду телескопа и specula - огледала. Мада y својим раним четрдесетим годинама, говорио je о звездама брзо, с дечачким одушевљењем, које je откривало снажну и скоро обесхрабрујућу страст. Вотсон je био толико запањен да га je питао да ли може да га посети већ следећег јутра. Кућа на броју 27 улице Риверс, y сеновитом, горњем делу Бата, била je скромна, a Хершел очито није био докони богаташ. Собе y приземљу биле су затрпане астрономском опремом, али je главним салоном доминирало клавичембало с великом гомилом нота.3 Испоставило ce да je Хершел професионални музичар, и да je био оргуљаш y Октагон капели y Бату, a допуњавао je зараду и држањем часова музике. Такође je компоновао, и био опчињен теоријом музичке хармоније. Стање y домаћинству било je чудно. Био je сиромашан, неожењен, али je Вотсон уочио да je нежно говорио о сестри, која није била само његова домаћица него и његов „астрономски помоћник“.4 Вотсон je позвао свог новог познаника да ce придружи Филозофском друштву Бата. Хершел je био одушевљен. Мада je оклевао да говори јавно, почео je да шаље текстове преко Вотсона. Многи од њих били су необични излети y спекулативну космологију и филозофију науке. Обухватали су теме попут „Шта настаје од светлости?“, „О електричном флуиду“, и „О постојању свемира".5 Поносан на своје ново откриће, Вотсон je текстове за које je мислио да су најбољи послао свом оцу, сер Вилијаму, y Краљевско друштво y Лондону. Хершел je био скроман и бринуо ce да његов енглески неће бити правилан, и Вотсон je тактично урадио лектуру сваког текста. Међутим, контроверзу није изазивао њихов књижевни стил, већ je то био њихов садржај. Већ први његов текст, „Разматрања о планинама на Месецу“ био je толико неконвенционалан да je изазвао неуобичајено комешање када je објављен y славним Филозофским радовима, часопису Друштва, y пролеће 1780. године. У њему je Хершел тврдио да je својим телескопима из кућне радиности видео „шуме“ на месечевој површини, и да je Месец, „по свој прилици“ насељен.
Херш ел на М есецу
81
Невил Мескилајн, краљевски астроном и сјајна звезда космологије y Краљевском друштву, био je више него разљућен овим очигледно апсурдним тврдњама. Он сам je установио да Месец нема атмосферу повољну за живот, на основу снаге којом засењује сјај звезда на својим ивицама.6 Али, био je заинтригиран прецизним детаљима Хершелових цртежа осматрања месечеве површине, и очите фантастичне снаге његовог рефлекторског телескопа. Написао je изазовно писмо Вотсону y Бат, сумњајући y озбиљност Хершеловог рада, и наводећи своје ставове о Месецу. A тада je Џозеф Бенкс, увек y потрази за новим и необичним научним талентима, почео да обраћа пажњу. Вотсон je проследио Хершелу писмо др Мескилајна, које je тактично назвао „врло обавезујућим“. Са зебњом да би ce Хершел могао увредити због садржане критике, пожурио je са дипломатским одговором y пропратном писму од 5. јуна 1780. године: „Мислим да бисте добро учинили (уз опроштење што вам дајем савете) или да додате жељена побољшања, или да рад поново напишете и пошаљете др Мескилајну који ће, верујем, пошто je краљевски астроном, бити задовољан учињеним му комплиментом, и представити га Друштву."7 Ha његово олакшање, Хершел je отписао краљевском астроному 12. јуна с видљивом скромношћу: „Молим вас за слободу, господине, да приметим како ce моја тврдња да je апсолутно извесно како je Месец настањен можда може приписати извесном одушевљењу којег посматрач, још млад y науци астрономије, тешко може ga ce лиши кад пред собом види таква чуда. A ако обећате да ме нећете звати лудаком, преправићу тај одељак према посматрањима која сам започео пре 18 месеци, што ће показати моја права осећања према овом предмету.“8 Гледишта која je Хершел сада изнео мора да су пренеразила Мескилајна. He само да није повукао своја гледишта, већ je наглашавао уверење да je Месец, „по аналогији" са Земљом, и својим сличним особинама топлоте, светлости и тла, „ван сваке сумње“ настањен живим створењима „ове или оне врсте“. Још je изазовније било то што je сматрао да земаљско гледање на ствари даје неоправдан значај Земљи. „Кад Земљу зовемо планетом a Месец сателитом, треба да размислимо да можда, y извесном смислу, не грешимо. Можда je - што није невероватно - Месец планета, a Земља сателит! Да нисмо ми већи месец Месецу него што je он нама?... Какав предиван поглед на небо с Месеца! Како je дивно разнолик са својим брдима и долинама!... Зар сви елементи овде не изгледају као да су y рату, кад Земљу упоредимо с Месецом!“
82
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Да je Хершел краљевском астроному писао помало лупешки постаје јасно пред крај његовог писма. Поезија ce нежно прикрада y астрономију: „Земља игра улогу кочија, небеских кола за вожњу деликатнијег Месеца, коме je судбина да даје величанствено светло y одсуству Сунца. A ми, као што знамо, путујемо пешке и имамо само малу светиљку да обасја наше тамне ноћи, a и њу често затамне облаци." Зачикавање y Хершелововој последњој досетки сасвим je очигледно: „Што ce мене тиче, ако би требало да бирам између Земље и Месеца, не бих ни на тренутак оклевао да на Месецу направим себи боравиште!“9 Мескилајн ово није могао да превиди, и одмах je посетио Хершела y Бату, праћен Бенксовим новим секретаром и повереником y Краљевском друштву, др Чарлсон Благденом. Изгледа да je посета била помало олујне врсте. Они су унакрсно испитивали Хершела, на изазован начин, али су потом Бенкса известили да су били необично импресионирани, нарочито Хершеловим дивним уради-сам телескопима, којих je било неколико. Осим свега тога, била je ту и необична сестра, ситна, стидљива млада жена која je једва проговарала, али je изгледало да je луда за астрономијом колико и њен брат. Звала ce Каролина. Међутим, није било разлога веровању да би Хершелови постигли било шта оригинално y астрономији. Били су провинцијалци, имигранти, и сиромашни, самоуки ентузијасти. Без Мескилајновог знања, ћутљива Каролина Хершел je направила сопствену кратку белешку о овој посети великих људи из главног града. „Дугачак разговор“ који je др Мескилајн водио с њеним братом није довео ни до каквог закључка, a њој je „звучао више као препирка“. Чим je др Мескилајн напустио кућу, њен брат je прснуо y смех и узвикнуо: „Какав ђаволски момак!“10 Мање од годину дана касније, y марту 1871. године, Бенкс je био задивљен када je чуо да je Хершел на путу да револуционира целокупну западњачку астрономију. Постигао je - или можда постигао - нешто што није учињено од Питагоре и старогрчких астронома. Хершел je открио нешто што je вероватно нова планета. Ако je то било тачно, променио би не само Сунчев систем, већ револуционирао и начин на који научници мисле о његовој стабилности и настанку.
2 Вилијам Хершел рођен je y Хановеру 15. новембра 1738. године, a његова млађа сестра Каролина дванаест година касније, 16. марта 1750. Њихова страст према опсервационој астрономији потпуно
Херш ел на М есецу
83
je загосподарила њиховим животима, мада на врло различите начине. Ha врхунцу ове опседнутости, осамдесетих година 18. века, брат и сестра проводили су сваку ноћ, месец за месецом, лети, a нарочито зими, сами, али заједно, на отвореном, под променљивим балдахином звезда и планета. Њихова прецизно забележена посматрања телескопом, која je Краљевско друштво објавило y више од стотину текстова, променила су не само схватање Сунчевог система, већ и галаксије Млечни пут и структуре и смисла самог универзума. Хершел и његова сестра били су дубоко привржени једно другом од детињства, a већина онога што ce зна о Вилијамовом животу заснива ce на Каролинином наклоном али узбурканом дневнику, који je касније претворила y сећања. Једном je y њему написала: „Ако бих престала да бележим ове догађаје онако како делују на мене, или су ми занимљиви, осећала бих ce - као оно што јесам , наиме, као особа која нема више шта да ради y овом свету.“п Вилијам je већ зашао y тридесете када je астрономија почела да му потпуно окупира живот. Tokom неколико поколења породица Хершел ce бавила музиком a не зурењем y звезде. У Немачкој с почетка осамнаестог века - тада низу градова-држава - професија музичара - који пева, свира, компонује и поучава - била je друштвено y истој равни као и професија y области права, војске или цркве. Сваки град и скоро сваки војни пук имао je сопствени оркестар, a они из Хановера били су међу најчувенијима y Европи. Њихова слава особито ce увећала кад je електор Хановера постао Џорџ I од Енглеске, 1715. године, a композитори попут Хендла прославили ce широм Европе. Каролинин и Вилијамов отац Исак био je члан оркестра хановерских гренадира. Његов отац je био вртлар пејзажиста из околине Магдебурга y Саксонији, који je и сам аматерски свирао обоу, али je умро када je Исаку било само једанаест година. Исак je, практично сироче без одговарајућег образовања, живот почео такође као *
Каролина je коначно написала две верзије ових сећања, прву y лето 1821, када je имала седамдесет, и другу 1840. године. Уништила je и два одељка првобитног записа, за које није желела да их прочитају други чланови породице. Спојену верзију приредила je њена прабратаница, г-ђа Џона Хершела, a објавио ју je Мареј 1879. године. Рукопис још увек постоји y приватној збирци Џона Хершела-Шорленда. Обе верзије сећања, пажљиво приређене, објавио je Мајкл Хоскин, као Caroline Herschel’s Autobiographies (2003). Вилијам je написао Сећања на мој живот кад му je било скоро шездесет, али je то била нека врста стручног CV-ja за колеге научнике, релативно кратка и прилично резервисана (Herschel, Scientific Papers 1, стр. xiii). За више детаља видети Библиографију.
84
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
вртлар на различитим имањима племства y Пруској. Али, y двадесетпрвој години je, према сопственим речима, „изгубио свако занимање за хортикултуру“, схватио да има природни таленат за музику и „дању и ноћу вежбао да свира обоу“. Упркос савету свог старијег брата да ce држи баштованства, он више „није могао да ce одупире жељи да музицира и путује“, те je прво отишао y Потсдам, a потом y Брунсвик („превише пруски за мене“), и коначно y Хановер, y коме je атмосфера била либералнија.12 Електор Хановера сада je био Џорџ II од Енглеске, те су мало лабавији енглески манири постали прихватљивији. У августу 1731. године Исак ce придружио војном оркестру Хановера, што je био срећан избор каријере, који му je омогућио прилично слободе, све до англо-немачких ратова против Француске који су харали no Европи половином 18. века.13 Са двадесетпет година Исак ce заљубио y Ану Морицен, родом из једног села y околини Хановера. Била je прелепа, и - неписмена. Можда ce и не би венчали да Ана није остала y другом стању, a Исак ce показао као частан човек. Ана je касније говорила да je Исак пао y њен живот „као с неба“.14 Tokom следећих двадесет година редовно су на сваке две године добијали још no једно дете - али, мада их je било рођено десеторо, преживело je само шесторо, што je узроковало много туге. Ана je обожавала свог прворођеног сина Јакоба, и бескрајно му угађала; волела je и своју прву кћер Софи, лепотицу породице. С осталом децом била je много строжа, нарочито с последњом кћери Каролином, која није много обећавала. Изгледа да ce Ана увек мучила с контролисањем велике, распуштене породице док je Исак често путовао са својим пуком. Покушавала je да им усади традиционалне немачке врлине: дисциплину, спретност с алатом, штедљивост и оданост породици. Није имала стрпљења за „учење из књига“, нарочито када су y питању биле њене кћери. Међутим, прихватила je Исакову амбицију да „од свих својих синова направи комплетне музичаре“, што je видела као пут ка слави и новцу. Једна од Вилијамових првих успомена јесте она y којој му je отац поклонио малену виолину коју je направио за њега, и учио га да свира, иако скоро још и није могао да je држи на рамену.15 Јакоб je убрзо постао „геније" породице: изванредан соло музичар од детињства, згодан, али ташт и лакомислен, имао je прави „уметнички темперамент“. Вилијам je био тиши и упорнији, одлучнији y савладавању лекција, промишљен и генијалан, и много je читао. Каролина ce из детињства највише сећала строгости мајке, и како су њен најстарији брат и сестра, Јакоб и Софи, били мажени и хваљени.
85
Херш ел на М есецу
Можда je и Исак сматрао да je његова супруга Ана „превише Прускиња". Око Исака Хершела било je нечег сањарског, скоро ван овог света. Уз своје музичко стваралаштво, имао je и известан метафизички приступ свету. Имао je врло мало званичног образовања, али су управо зато његова интересовања била широка и страствено их je следио: међу њима су били прављење инструмената, читање филозофских дела и аматерско бављење астрономијом. Била je то врло карактеристична комбинација за културу просвећености y Немачкој, y време кад je њен највећи филозоф, млади Имануел Кант, био син занатлије, сарача. Исак je био природно надарени учитељ, стрпљив и добре нарави; Ана je била плаха, пристрасна и презирала je све што je имало везе с књигама и ученошћу. Каролина ce сећа како ју je отац водио на улицу да гледа зимске звезде y ведрој, хладној ноћи, „како би ми показао најлепша сазвежђа, пошто смо прво зурили y комету која je тад била видљива“.16 Можда joj je то остало y сећању јер ће касније проналажење комета постати њена особита страст. Такође ce сећа како joj je показао помрачење Сунца, безбедно посматрано - одражено y кофи воде.17 Уз дивљење додаје како je њихов отац волео да помаже Вилијаму y учењу, a нарочито je био одушевљен његовим „свакојаким измишљотинама“ - чиме je мислио на његове научне моделе. (До краја живота задржала je свој немачки акценат и изговор.) Међу њима ce посебно сећала блиставог месинганог глобуса који ce лепо окретао, пречника десет центиметара, „на коме je брат угравирао екватор и еклиптику“, предмета који je за њу био предмет чуђења и дивљења. Био je то један од првих знакова Вилијамове изванредне мануелне спретности, коју je она касније обожавала.18 Њена, пак, тајна жеља била je да постане концертна певачица, али ce није усудила да о томе иком говори, осим Вилијаму.
3 Можда су ови тренуци очеве брижности били запамћени зато што су били ретки. Исак je често био на ратишту, a Ана ce бавила бучним, хаотичним домаћинством док ce све бројнија породица y Хановеру селила из стана y стан, y зависности од новчаних прилика. Међу браћом и сестрама било je оштрог супарништва. Приврженост између Вилијама и Каролине ојачао je њихов охоли и силеџијски расположени брат Јакоб, који je као мајчин миљеник постао размажен
86
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
и наметао своју вољу. Била je ту и несрећна судбина старије сестре Софи, чија je лепота довела до раног брака с „окрутним и екстравагантним“ мужем, брака који je испао права пропаст.19 Мала и враголаста Каролина тврдила да су je и мајка и Јакоб често шибали због непослушности, изгладњивали и понашали ce према њој као према слушкињи. Такође je бележила да je Јакоб стално задиркивао Вилијама због његових изванредних успеха y гарнизонској школи y латинском, грчком, француском и математици. Изругивао ce и његовој вештини да прави моделе. Јакоб није узимао за озбиљно ништа осим „науке музике“, y којој ce већ доживљавао (с правом) као виртуоз.20 Са четрнаест година Хершел ce придружио пуковском оркестру Хановера, уз оца и Јакоба. Убрзо je научио да свира запањујући низ инструмената - обоу, виолину, клавичембало, гитару и, нешто касније, оргуље. Почео je и да компонује, и био je опчињен нотирањем музике и теоријом хармоније. И он и Јакоб појављивали су ce као соло извођачи на двору електора Хановера, и њихова имена су ce памтила.* Каролина je памтила и дуге филозофске расправе увече код куће, када су ce браћа враћала с концерата. Она би лежала y својој соби, будна, трудећи ce да не заспи и тајно ce дивила Вилијамовом тихом, мирном гласу који je упорно противречио Јакобовим изливима беса. Према њеном сећању, имена „Лајбница и Њутна“ извикивана су „с таквом страшћу да je моја мајка морала да ce умеша".21 Када je и отац био код куће, ови разговори о филозофским темама бивали су још жешћи, и често су трајали до зоре. Комбинација Лајбница и Њутна указује на то да су ce Вилијам и Јакоб препирали око супарничких вредности калкулуса (математичког система који je смислио Лајбниц) и флуксија (сличног система који je смислио - и љубоморно штитио - Њутн). Оба система створила су нову математику кривих и градијената, од суштинске важности за астрономске прорачуне путања планета и издужених елипси комета. Било je то једно необично домаћинство.22 *
Три дела Вилијама Хершела могу ce тренутно добити на дисковима. To су његови концерти за обоу y Це-дуру и Е-молу, и његова Камерна симфонија y Ф-дуру (Newport Classics, Rhode Island, USA, 1995). Значајна су no својој лакоћи и финим, живахним мелодијским линијама, уз нешто меланхолије y споријим пасажима. Брза и сложена оркестрација око соло обое y концертима одише великим поуздањем, и указује на Хершелову способност да управља обрасцима и контрапунктом. Била je то концептуална вештина коју je пренео (визуелно) на звезде и сазвежђа. Са земаљске музике прешао je на музику сфера.
Херш ел на М есецу
87
У новембру 1755. године петогодишња Каролина била je сведок необичног, злослутног, накнадног таласа земљотреса y Лисабону, који je, зачудо, стигао све до Немачке. Како ce присећа, све куће су ce тресле. „Видела сам своје родитеље како стоје запањени и неми... браћу како дотрчавају... целу породицу захваћену паником од земљотреса.“23 Овај земљотрес, y коме je y Лисабону погинуло више од тридесет хиљада људи, a протресао je многе градове широм Европе, многима je изгледао као довођење y сумњу идеје Бога (или природе) као добронамерног провиђења, и знак да je потребна нова врста научног знања. Међу многим спекулативним делима надахнуо je и Волтеровог Кандида. Каролина je заувек гајила сујеверни страх од земљотреса, и рекла je да je један осетила годинама касније, док je стајала поред очеве самртне постеље.24 У пролеће 1756. године, када je Вилијам имао седамнаест, a Каролина шест година, хановерски гренадири послати су y Енглеску, да служе под својим савезником, хановерским краљем Џорџом II. Био je то почетак дугог, разочаравајућег и новчано исцрпљујућег сукоба са Французима, који ће ce претворити y Седмогодишњи рат, и драматично утицати на судбину породице Хершел. Јакоб je покушао да добије службу код куће, y дворском оркестру, али није y томе успео, и сви младићи из породице су били мобилисани. Каролина ce сећа суморне тишине y кући. „Moj драги отац био je мршав и блед, a и мој брат Вилијам je изгледао слично, јер je био нежне грађе, a управо тада je почео брзо да расте. Што ce тиче мог брата Јакоба, сећам ce само да je правио проблеме око свега што ce за њега чинило.“ Остатак породице, троје млађе деце, укључујући и бебу Дитриха, изненада су остали на цедилу кад су сви мушкарци отишли. Каролинин осећај ове људске драме добро ce може увидети y њеним Сећањима. „Војници су јурили и викали no улицама, добоши су ударали гласније... и y једном тренутку све je то нестало. Нашла сам ce сама с мајком y соби, сва збуњена, y ћошку y коме je мој мали брат Дитрих лежао y колевци; плакала сам, као и мајка, и ниједна од нас није могла ишта да проговори.“ Потом je Каролина направила дирљиви гест према мајци које ce плашила. Потрчала je, нашла једну од очевих француских марамица, одмотала je и пажљиво ставила један њен крај y шаку своје уплакане мајке, док je други крај и даље држала. Биле су сједињене, најзад, y туговању. „Ова сићушна радња довела je ипак до једног кратког осмеха на њеном лицу.“25 Хановерски пук био je стациониран код Мејдстона, y Кенту. Јакоб je своју плату потрошио на модерну енглеску одећу, Вилијам на
88
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
енглеске књиге, a Исак на Ану и децу. Вилијам ce заљубио y земљу, почео je да учи језик, и направио мали круг енглеских пријатеља. Први пут појавили су ce наговештаји да он тајно почиње да сања о једном потпуно другачијем, слободнијем начину живота y земљи Њутна, коју je усвојио и његов сународник Хендл. Када су гренадири послати назад y Немачку, следеће године, да ce боре с надирућим француским трупама, Јакоб je са собом понео изванредно скројено енглеско одело, a Вилијам примерак Локовог Omega о људском разуму.26 Каролина ce сећа њиховог повратка, једне ледене зимске вечери y децембру 1756. године.27 Њена мајка Ана спремала je вечеру добродошлице, a шестогодишња Каролина je послата да доведе оца и браћу с места за смотру. Али, y мраку и општој збрци није их видела, и престрављена девојчица je морала сама да ce врати кући. „Наставила сам да их тражим док ме нису савладали хладноћа и умор, a кад сам стигла кући нашла сам их све за столом, и нико ме није поздравио осим брата.“ Нико чак није ни приметио њено одсуство, осим Вилијама. Ову реакцију она никада није заборавила. „Moj драги брат Вилијам бацио je нож и виљушку и потрчао ми y сусрет, чучнуо поред мене, и ja сам заборавила све муке.“28 Јакоб je сада добио отпуст, али су Вилијам и његов отац учествовали y страшној бици код Хастенбека, која ce водила против француских окупатора на 40 километара од Хановера, 26. јула 1757. године. Француска војска од 60.000 војника, под маршалом д’Естреом, прегазила je околна села. Савезнички генерал, војвода од Камберленда, повео je стратешко повлачење на запад, према Фландрији. Хановер je био окупиран, a y зграду y којој су живели Хершелови усељено je шеснаест француских пешадинаца.29 После ужурбаног породичног већања, одлучено je да ce Вилијам - који je имао само осамнаест година - прокријумчари из Немачке. Каролина ce сећа кратког, романтичног погледа на тајновити одлазак брата док je стајала сва y стрепњи поред уличних врата, опоменута да га не зове или ода на други начин: „Склизнуо je као сенка, умотан y велики капут, a за њим je ишла мајка с пакетом y коме су биле његове accoutrements."30* Вилијам je клизнуо поред последње страже y Херенхаузену и кренуо за Хамбург, одакле ce укрцао на брод за Енглеску. У последњем тренутку прикључио му ce Јакоб, и браћа су заједно стигла y Лондон, избеглице без пребијене nape. Издржавали су ce преписујући партитуре, давали часове обое Accoutrements (фр.): потрепштине за војника, изузев униформе и оружја. (Прим. прев.)
Херш ел на М есецу
89
и свирали као слободни музичари y локалним оркестрима. Имали су успешан концерт y Танбриџ Велсу y Кенту. Вилијам je увече халапљиво читао: енглеске романе, чсњиге о математици и музичкој хармонији, Хармонију Роберта Смита (1749) и недавно објављену и веома популарну Астрономију Џејмса Фергусона (1756).31 До јесени 1759. године Јакобу je овакав живот био превише тежак и вратио ce назад y Хановер, са својом и Вилијамовом уштеђевином, коначно добивши место дворског музичара.32 Сада je Вилијам Хершел, двадесетједногодишњак, био први пут сам - али слободан, талентован, и y земљи која му ce допадала. И с тајним даром, својим генијем за астрономију, скривеним и од себе самог - који je чекао прилику да ce покаже. Tokom следећих пет година он je буквално нестао из породичне историје. Каролина je била очајна када je Вилијам отишао. Касније je схватила да je он био једини коме je било до ње стало, a tokom свог дугог одсуства постао je нека врста легенде. Код куће ce њен јад само повећавао. Хановер je остао под окупацијом, и залихе хране биле су минималне. Наставила je да иде y гарнизонску школу, али joj није било дозвољено да учи аритметику или стране језике, a породица ју je све више третирала као слушкињу. Сећа ce како je шила ужасно дугачке вунене чарапе, трљала веш, и писала уместо мајке писма оцу y рату. У ствари, њен неуобичајен књижевни дар био je редак извор поноса, како ce касније сећала. „Moje перо je често било реквирирано за писање не само мајчиних писама оцу, већ и писање многих супруга из комшилука сиромашним мужевима на ратишту; јер, треба памтити да je почетком прошлог столећа врло мало жена излазило из сеоских школа писмено."33 Њен отац je био заробљен, и tokom неколико месеци je њен брат Јакоб постао глава породице. Он je „жалосно дезорганизовао“ домаћинство, тражио већу собу и застрашивао сестру. „Јадна ja, добила сам толико шибања што сам била неспретна y улози лакеја или келнера.“34 Када ce отац коначно вратио с ратишта, y лето 1760. године, са педесеттри године, био je то сломљен човек, трајно нарушеног здравља после многих месеци затвора, с астмом и болесним срцем.35 Давао je нешто приватних часова музике, пушио своју лулу, a њиме су углавном управљали супруга и најстарији син. Међутим, успео je да регулише Вилијамов положај војника који je одсутан, a није добио отпуст. Генерал A. Ф. фон Шпоркен потписао je 29. марта 1762. године званични документ о отпусту из војске.36 Али, њихов син ce није враћао кући.
90
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
И Каролинино здравље je било лоше. Са пет година добила je мале богиње, a сада, са једанаест - тифус. Док ce опорављала, мајка ју je оставила да пуже уз и низ степенице „као беба“, tokom nap месеци.37 Најгори резултат ове болести и занемаривања био je y томе што je Каролинин раст био заувек заустављен. У породици високе, витке деце, она није израсла више од метар и no.38 Штавише, лице joj je било заувек y ожиљцима од богиња. Живахна и шармантна вила коју je Вилијам некада познавао постала je тихи, осветољубив патуљак. Али je истовремено постала и врло одлучна и самодовољна. Рекла je да после тог опоравка „колико ce сећам, никада нисам «19 провела дан y кревету. Ј Исак je старање о преосталој деци све више препуштао Јакобу: Алексанадар je имао седамнаест, Каролина дванаест, a најмлађи Дитрих, слатко али болешљиво дете, имао je седам година. Отац je угађао Каролини („на сопствено задовољство, такође") кратким часовима виолине, али joj je са жаљењем рекао да пошто сада „није ни лепа ни богата“ не треба да очекује да ce икада уда, и да треба да ce посвети помоћи својим остарелим родитељима.40 Њен брат Јакоб одбио je да joj пружи обуку за прављење женских шешира, мада ју je охрабривао да научи довољно како би ce Mo ma успешно бавити одећом и постељином укућана. Отац ce некада надао да ће моћи да joj пружи „неку врсту финог образовања“, али je мајка инсистирала да, с обзиром на стање y кући, она треба да буде практична и „чврста"; није joj било дозвољено ни да учи француски, y случају да развије амбицију да постане гувернанта.41 Слично томе, мали Дитрих je обесхрабриван да постане плесач. Ана такође примећује да je „тврдо веровала" како Вилијам никада не би остао далеко, y Енглеској, да није толико читао.42 Кад je Јакоб инсистирао да ce запосли још једна слушкиња, Каролина je морала да дели са њом не само своју собу, већ и кревет. За Каролину je сада њена судбина „изгледала непроменљиво“. Требало je да буде домаћица куће, уседелица и заувек слушкиња.43 Касније je одлучила да уништи све дневнике који су били сведок њеног јада tokom тих страшних година. Није желела да пише на помодан, романтичарски начин личне исповести. „Пошто сам поново прочитала многе странице," пише она Дитриху, „мислила сам да je боље да их уништим, и запишем само оно за шта ce сећам да ce догађало y нашој породици код куће, и y иностранству.“ У ствари, ту je остало доста њеног унутрашњег живота: вероватно исто колико и y дневницима Дороти Вордсворт. Ово драматично одбацивање сведочанства о њеном несрећном детињству било je y суштини увод y наставак откривања фрустрација y одраслом
91
Херш ел на М есецу
добу. „По ономе што следи,“ објашњава она, „[Дитрих] такође може да види колико ce залуд његова јадна сестра борила tokom читавог свог живота... трошећи своје време y обављању таквих досадних и тешких послова какве joj њен добри отац никада не би наменио да за њих одрасте.“ Био je то крајњи разлог, дошла je до закључка, „понижења и разочарања који су ме пратили tokom читавог дугачког живота.“ Али, све je то било изречено скоро шездесет година касније.44 У лето 1764. године, очито без икаквог наговештаја, на Каролинину запањеност и одушевљење, њен брат Вилијам - „мој најдражи брат“ - појавио ce y Хановеру.45
4 Шта ce y међувремену са њим догодило? Из његових повремених писама Јакобу, и из онога што je касније испричао Каролини, могуће je реконструисати обрисе његових пустоловина, мада уз мноштво празнина. Насупрот свим очекивањима, он није остао y Лондону, нити ce вратио код својих пријатеља y Кент, већ ce храбро упутио на удаљени север Енглеске. Изненађујуће je да je користио своје војне контакте како би добио намештење као цивилни музички директор милиције Дарама, која je била смештена y Ричмонду, y Јоркширу, под командом грофа Дарлингтона.46 Ово je био друштвени ангажман колико и војни, и Хершел je убрзо био потпуно независан, и радио као слободни музичар и наставник музике y Лидсу, Њукаслу, Донкастеру и Понтифракту, и као оргуљаш y Халифаксу. О овом пословима мало ce зна осим да je био стално y покрету, често сам, и понекад веома меланхоличан. Јакоб je ту и тамо добијао писма од Вилијама, с маркама разних места y Енглеској, писана - врло умешно - на немачком, француском или енглеском језику, према расположењу писца, и теми. Ова писма су такође била ишарана техничким цртежима, a често су из речи прелазила y музичку нотацију. Из њих ce види како ce Хершелов ум изванредном брзином кретао између различитих начина изражавања и области мишљења - књижевних, механичких, музичких, филозофских.47 Из Јоркшира je 11. марта 1761. године писао y нападу меланхолије, због чега je изабрао благо оклевајући енглески језик: „Морам ти рећи да луталачки живот одликује извесна стрепња. Свакодневно ce сусрећем с невољама и збуњеношћу и живим само од наде. Многе
92
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
сам бесане ноћи имао; многи уздах и - нећу ce стидети да то кажем - многу сузу.“ Али, две недеље касније, он пише из Сандерленда, на веселом француском, о две лепе девојке које je управо срео - једна J a plus belle du monde, la Beauté elle-meme personifée“ - чији cy квалитети обухватали прекомерно црвењење, флертовање и свирање гитаре. Ha жалост, срели cy ce само једном, мада je Хершел касније признао да cy ce дописивали више од годину дана - што je можда још један показатељ његове усамљености.48 За филозофска размишљања бирао je немачки. Сва су она била мисаона, али многа од њих суморна: стоичко учење Епиктета, Лајбницов оптимизам („ни најмање уверљив нити смислен“), порекло зла, природа греха, етичка (пре него интелектуална) нужност хришћанске религије y европском друштву. „У свим раздобљима било je филозофа који су имали мисли изнад своје релшије, и били прави деисти“ - али je „немогуће“ y садашњем стању образовања да „цели народ буде деистички". Сам Вилијам описивао je Бога незаборавно, на немачком, као „несазнатљиво, мора-постојати 6иће“.49 С оваквом формулом могао je да склони y страну, макар привремено, проблем личног Творца. Често je мислио о „бесмртности душе“, али je рекао (бар Јакобу) да више воли да не изводи никакве закључке. Изгледа да његово необично побожно објашњење прикрива научничку резервисаност да о тој ствари не постоје „схватљиви" подаци: „Moj слаби разум није y стању да ce упусти тако дубоко y тајне Свемогућег; u пошто ceu ти предлози имају нешто несхватљиво, мислим да je боље да останем задовољан својим незнањем све док Творцу свих ствари не буде y вољи да ме позове себи и склони ону дебелу завесу која je сада пред нашим очима.“ У ствари, „упуштање тако дубоко y тајне“ увек je било Хершелов природни нагон и радост.50 Можда je музика омогућила начин на који je мислио о овим стварима, a y том периоду je компоновао ораторијум заснован на Милтоновом ИзГубљеном рају, мада оригинал није сачуван.51 Други начин могао je бити астрономија. Јер je блистави изузетак y овим црним мислима о људском животу увек био живот природе, већ тада бескрајни извор јасноће и утехе за Хершела. „Ако човек посматра цели свет природе као јединствен, налази да je све y најдивнијем реду; то je моја омиљена изрека: Tout est dans lbrdre\“52 Јашући између разних музичких ангажмана, од једног удаљеног провинцијског северњачког града до другог, често ноћу пролазећи сам преко мочвара, установио je како проучава мноштво звезда
Херш ел на М есецу
93
над главом, као што je чинио y детињству. Добро je познавао Месец и касније je писао да je y то време намеравао да „према Месецу одреди свој стан“.53 Касније je такође причао неколико прича о овим усамљеним јахањима, a према једној, једном приликом je јахао тако заокупљен да je, када ce његов коњ саплео и збацио га, направио салто преко његове главе и приземљио усправно, још увек држећи књигу y руци, што je за њега био савршени доказ Њутновог закона „кружног кретања“.54 Хершел je сада почео дубље да истражује рад Џејмса Фергусона (1710-1776), човека који je према сопственој причи почео живот као неписмени радник на селу y шкотском Побрђу, и постао један од најцењенијих астронома и демонстратора. Његова Астрономија (1756) имала je бројна популарна издања, a он je касније сликовито описао y АутобиоГрафији (1773) како ce заљубио y астрономију. После посла би с ћебетом одлазио y поље и лежећи на леђима, помоћу перлица на канапу које je држао изнад главе, мерио удаљености између звезда и њихове обрасце. Затим их je преносио, уз светлост свеће на камену, на своје прве мапе звезда на папиру, раширене no трави. Рекао je да je замишљао еклиптику (закривљено кретање Сунца no небу) као велики пут који иде кроз звезде. Постепено je изучио астрономију и направио сопствене телескопе. Касније je изумео различите направе за пројектовање сазвежђа tokom предавања, и свој „Еклипсеон“, за показивање различитих кретања y Сунчевом систему. Живећи сам y стану, као нежења, Хершел je све више времена проводио читајући о стеларној теорији. После Хармоније (1749) Роберта Смита прочитао je и његов Потпуни систем оптике (1738), који je садржао илустроване одељке о астрономским посматрањима.55 Почели су да га заокупљају различити космолошки проблеми: какав je однос између музике, математике и образаца звезда? Има ли живота на Месецу? Какав je састав и грађа Сунца? Колико су далеко најближе звезде? Каква je права величина и облик Млечног пута? Многи од ових проблема изрониће y његовим првим научним радовима, a наставиће да га опчињавају до краја живота. Приближавао ce тридесетој, и y сваком погледу био je сам и неукорењен y страној земљи. Али, није био дезорганизован и потиштен. Сада су му веома добро дошли очева војничка дисциплина и сопствена преданост ономе што ради. Радио je много, с енергијом и одлучношћу који га никада нису напустили. Његова музичка намештења постајала су све значајнија, редовнија и боље плаћена. У Халифаксу je дириговао оркестром, свирао оргуље, давао часове певања и компоновао сопствену музику. Учио je и италијански.
94
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
После периода телесне слабости пред крај пубертета (о чему Каролина са зебњом извештава), Вилијам je израстао y високог мушкарца заповедничког држања, с високим, интелектуалним челом и врло продорним црним очима. Бар споља, био je весео и дружељубив. Евидентно je да je стварао пријатељства гдегод да je ишао. Ha једном концерту придружио му ce војвода од Јорка, брат новог краља, Џорџа III, који га je пратио (прилично лоше) на виолончелу. У једној другој прилици позван je да диригује једну од својих симфонија y Холу Свете Сесилије y Единбургу. Ha пријему који je уследио случајно je сусрео филозофа Дејвида Хјума, и одмах je био позван на вечеру.56 У мешавини Хершелове интензивности и невиности било je нечег што je просто очаравало људе. A талентовани немачки исељеници били су, наравно, омиљени. Хершел ce вратио y Хановер стицајем различитих околности. Његов рад y Халифаксу довео je до прве истински озбиљне прилике y његовој каријери: могућности да добије намештење оргуљаша y новој Октагон капели y Бату, када ce заврши њена изградња. Бат je брзо постајао најпомодније место y Енглеској - скоро спремно за Боа Брамла - a тамо je свакако била и сва сила других послова за музичара. Хертел je одмах помислио на своју браћу, Јакоба и Александра. Чуо je и да je отац Исак болестан и да вероватно неће још дуго поживети. Можда je бринуо и за млађу децу под Јакобовом паском - за Каролину и малог Дитриха.57 У сваком случају, син разметни изненада ce појавио y Хановеру y лето 1764. године. Дошао je рекавши како je управо посматрао помрачење Сунца док je јахао преко вресишта Лунебургер. Каролина je тада имала четрнаест година и њен изглед после болести мора да га je шокирао. Али, тог тренутка није било много тога што би могао да учини за њу, a после одсуства од скоро седам година, његова посета Хановеру трајала je једва две недеље. Био je то трезвени сусрет. Исак, очигледно слаб, није могао да га убеди да остане, a Вилијам je говорио о будућим плановима за браћу као музичаре y Енглеској. Тада о Каролини није било ни речи. Вилијам je морао знати да je то био последњи пут да оца види живог. Каролина ce сећа, с тугом и осујећеношћу, Вилијамовог одласка после те летеће посете. Био je то дан њеног првог причешћа и Вилијам ce нарочито дивио њеном изгледу y новој, црној, свиленој хаљини. Али, Јакоб ју je послао y цркву и није joj било дозвољено да ce опрости с Вилијамом. Никада није заборавила тај тренутак. „Црква je била пуна и врата су била отворена. Поштанска кола за
95
Херш ел на М есецу
Хамбург прошла су y једанаест сати, одвозећи мог драгог брата... Био je на десетак метара од отворених врата; поштар je дивљачки дувао y свој рог. Нећу покушати да описујем његово дејство на моје искидане нерве, нити оно што сам осећала касније, данима и недељама." Отишла je кући сама, „у грозничавом очају“, y својој новој хаљини, и болно свесна да носи букетић вештачког цвећа који je њена старија сестра Софија носила на дан свог злосрећног венчања.58 Њихов отац умро je од срчаног удара 1767. године, али ce Вилијам није појавио на сахрани. У Хановер није долазио још наредних осам година.59
5 Вилијаму je понуђено место оргуљаша y августу 1766. године, a званично ce преселио y Бат y децембру исте године. Пре него што ce капела отворила нашао je уносан посао y чувеном Памп рум оркестру, под вођством импресарија Џејмса Линлија. Памп рум и позориште били су тада врхунац помодне забаве. Линлијева кћерка, певачица „Ејнџел“ Линли, касније je постала звезда на Друри лејну, и удала ce за драматичара Ричарда Бринзлија Шеридана. У почетку су Хершел и Линли имали препирку око оркестарских аранжмана y Памп руму, која je изашла и y новинама и узроковала кратак, али забаван скандал y Бату. Неслагања су била безначајна - избор певача, набавка сталака за ноте - али je било речи и да je Линли искоришћавао Хершела, као Немца аутсајдера. Оно што je значајно y овој епизоди јесте изненадно откриће Хершеловог ватреног темперамента и одлучности када су били побуђени. He само што није устукнуо пред Линлијем, већ je организовао и низ огласа против његовог концерта y листу Bath Chronicle. Отворено je говорио о Линлијевом „ниском лицемерју и мрачној зависти“, и поставио je супарнички програм с другом дивом, италијанском певачицом, Сињором Фаринели. И доживео je велики успех. После једне сезоне музичког рата са Хершелом Линли ce помирио с њим, и њихови заједнички концерти наставили су да ce одвијају y Памп руму, на опште задовољство. Пошто je Линли оти-* *
Памп рум (Pump Room, Bath) je била средишња сала, y неокласичном стилу, са славинама y угловима, из којих ce могла пити лековита вода која je коришћена на том месту још y доба Римљана. Служила je и као ресторан, концертна дворана, и уопште, место монденских окупљања. Ова жила куцавица Бата већ две стотине година привлачи туристе. (Прим. прев.)
96
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
шао y Лондон, Хершел je постао једини директор. Штавише, Линли je постао велики Хершелов поштовалад, и слао je свог сина Озајаса да код њега учи виолину. Вероватно није пука случајност што je Озајас, када je стигао до Оксфорда, студирао математику и астрономију.60 Вилијам je изнајмио скромну кућу на пет минута хода од Памп рума, y помодном центру Бата, на Бофор скверу. Наставио je да компонује за обоу, подучавао гитару, клавичембало и виолину, дириговао ораторијуме и давао часове певања. У јуну 1767. године Јакоб му je дошао y посету, и преузео његово место оргуљаша и диригента хора y капели Октагон, која je отворена 4. октобра.61 Tokom овог хаотичног периода испољила ce његова друга тајна страст. У фебруару 1766. године двадесетседмогодишњи Вилијам Хершел започео je с вођењем свог првог Дневника астрономских посматрања. Забележио je помрачење Месеца и засењену појаву Венере.62 Исто као што je био вредан музичар, сада ce обучавао као астроном. Гутао je књиге о астрономским прорачунима, Флемстидове таблице звезда и космолошке спекулације Томаса Рајта. Слушао je предавања из астрономије која je Џејмс Фергусон држао y Памп руму 1767. године, и коначно ce сусрео са својим јунаком астрономије из младости.63 Ноћу je y врту на Бофор скверу сатима гледао y звезде. Чак и када je увече подучавао своје ђаке музици причало ce да je понекад прекидао наставу и водио их напоље да гледају Месец. Почео je да прави малу залиху коришћених рефракторских телескопа и пажљиво je проучавао њихову израду. И размишљао о ономе што je његов отац звао „једном од његових измишљотина". Рефрактор je класични тип телескопа који je првобитно смислио Галилеј, a усавршили су га Кеплер и велики холандски астроном 17. века Кристијан Хајгенс. Он има на оба краја цеви увеличавајућа сочива, једно учвршћено a друго прилагодљиво (дурбин, или тражилац), који ce помера напред или назад ради фокусирања слике. Војници и поморци y активној служби често су га користили, y форми која ce продужава или сакупља, док нису стигли двогледи. Управо овакав рефракторски телескоп би Нелсон - или можда не би - ставио на своје слепо око y бици код Копенхагена 1798. године. Звук шкљоцања, који je производило увлачење механизма дурбина, постао je знак донете одлуке и заповести која следи. Хершел je установио да je већина рефракторских телескопа задовољавајућа за једноставно посматрање Месеца или планета, са слабим увећањем. Али, астрономске верзије су биле апсурдно тешке (неке су биле дугачке чак 7,5 метара) и скоро бескорисне за посматрање звезда с великим увећањем. Удубљена или издигнута површи-
Херш ел на М есецу
97
на увеличавајућег сочива деловала je као призма, и разламала белу звездану светлост y искривљене траке дугиних боја на ивицама. (Ова појава постала je позната као „хроматска аберација“. Кратковида особа може да види ове аберације светлости звезда y дугине боје и голим okom, јер joj je зеница на ободу такође искривљена.) Њутн je, посматрајући ову појаву y својим чувеним експериментима с призмом y Кембриџу, осмислио сасвим другачији тип телескопа - рефлектор. Али, његов телескоп, који je поклонио Краљевском друштву, био je дуг само 15 центиметара, и увеличавао je четрдесет пута.64 Већина британских астронома 18. века, осуђена на рефракторе, обраћала je мало пажње на астрономију звезда, осим када je она служила y сврхе навигације. (Ахроматски телескоп Џона Доланда, који je исправио нека искривљења настала због призме, појавио ce тек 1758. године, и није ушао y општу употребу - тек уз побољшања његовог сина, Питера Доланда - до краја столећа.65) Новоименовани краљевски астроном, Невил Мескилајн, на свом положају y опсерваторији y Гриничу, y то време je био обузет посматрањем помрачења Месеца, транзита планета и проласка комета. Његово посебно занимање односило ce на успостављање таблица за употребу на мору, као поморски алманах, и на израчунавање географске дужине. Уочио je да je његов претходних y Гриничу из 17. века, Џон Флемстид, темељно мапирао небо, али je редовно посматрао само 31 звезду.66 Од оних дугих ноћи јахања преко баруштина, Хершелово занимање прелило ce далеко изван безбедне породице Сунчевог система, са својим ограниченим кружењем Сунца, Месеца и шест познатих планета. Он je имао храброст, машту и чуђење избеглице. Сав његов инстинкт био je да истражи, испроба, оде ван граница. Постепено je почео да размишља о могућностима њутновских рефлекторских телескопа. Њутнови телескопи били су засновани на принципу другачијем од традиционалних рефрактора. Производили су повећано „прикупљање светлости“, уместо простог увећања. Kao што им и назив говори, најважнији део рефлекторског телескопа je велико огледало или speculum, веома углачано и нежно закривљено на унутра (конкавно) како би ce светлост звезда сакупила и усредсредила с много већом снагом него уз помоћ сочива или голог ока. Ова концентрисана светлост потом ce посматрала кроз једноставан, помични окулар, смештен y цев, a читав овај склоп je производио изванредно јасне слике и мало хроматске аберације. Уместо уобичајеног увећања, Хершел je почео да размишља о нечему што je звао „сила која продире y свемир“. Био je то концепт који je развио делимично и из Оптике Роберта Смита.67
98
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Конвенционални астрономи 18. века и даље су проучавали ноћно небо као да je равна површина, или пре као унутрашњу површ куполе украшене звездама. Флемстидов прелепи Атлас неба, први пут објављен 1729. као велики декоративни фолио, представљао je небо на овај начин. Друго издање Атласа из 1776. године још увек je била стандардна књига на коју су ce y Европи позивали y идентификацији звезда. Свако сазвежђе било je приказано на двоструком, пресавијеном листу, с митолошким фигурама no којима су добила имена, y равним приказима, као и познате звезде које припадају свакој групи. Сјајније звезде су биле идентификоване према свом сазвежђу и словом грчког алфабета. Тако je Алфа Орионис, позната и no свом арапском имену Бетелгез, била сјајна звезда на рамену Ориона Ловца; a Зета Таури (која je касније привукла Хершелову пажњу) била je звезда магнитуде (привидна звездана величина) три y Таурусу, Бику.* Али, Хершел je почео да замишља дубоки простор свемира. Почео je да замишља телескоп који би заронио дубоко y небо и истражио га као велики неистражени океан звезда. Рефлекторски телескоп могао би изванредно да обави овакав посао, ако би његово угнуто огледало било довољно велико. Али, пошто су мала астрономска огледала била скупа, a велика још нису била развијена (чак ни y Лондону, код чувеног мајстора за сочива попут Доланда), Хершел je схватио да ће морати сам да их направи. Штавише, да 6и постигао изванредно фину површину за одраз која му je била потребна, она би морала бити од мехала, a не од стакла. У међувремену, остала Хершелова браћа су почела да ce шеткају између Бата и Хановера. Јакоб je дошао y кратку посету y лето 1767. године, после Исакове смрти, али, пошто je имао неколико виртуозних извођења y Памп руму, ипак je више волео да ce врати животу на високој нози y Хановеру. Млади Дитрих, сада петнаестогодишњак, дошао je следећег лета, и провео je тамо леп распуст. *
Типични месингани модел Сунчевог система из 18. века приказивао je низ од шест познатих планета: Меркур, Венеру, Земљу, Mape, Јупитер (с месецима) и Сатурн (с прстеновима) који круже око Сунца y средишту (понекад уз помоћ сатног механизма и осветљен свећама). Флемстид je приказао сва сазвежђа - попут Хершелових првих миљеника Ориона, Андромеде и Бика - на митолошким гравирама њихових знакова: Ловац, Богиња, Бик. Његов Atlas Coelestis каталогизирао je три хиљаде звезда; савремени Хаблов телескоп утврдио je неких деветнаест милиона звезда. Али, представљање ноћног неба као закривљене куполе митолошких сазвежђа још увек je сасвим уобичајено, као на пример, y величанствено рестаурираном закривљеном своду Гранд Централ станице y Њујорку.
Херш ел на М есецу
99
Коначно je дошао и Александар, и 1770. године ce настанио y Бату.68 Вилијам ce преселио y већу кућу y улици Њу кинг број 7; Александар je добио собе y поткровљу, док je Вилијам узео оне на првом спрату и собе за пријем које je преуредио и унео ново клавичембало за часове певања и музике. Он ce све време очигледно бринуо због Каролине и коначно je, y пролеће 1772. године, после дугачке расправе с Александром, писао y Хановер да пита да ли би Каролина (сада y двадесетпрвој години и достигавши пунолетство) волела да им ce придружи y Бату. Пошто je знао да ће ce његовом предлогу мајка и Јакоб противити, Вилијам je свој предлог изнео најједноставније и најпрактичније, како ce Каролина сећа. Она треба да проба да ли би „под његовим упутствима постала користан певач за његове зимске концерте и ораторијуме." Могла je да буде и домаћица свом брату. Ако после две године „не испуни очекивања" Вилијам ће je послати назад. Значајно je да он овде не помиње ни реч о астрономији.69 Каролина je жудела да прихвате. Али, мајка ce оштро успротивила, a наравно, и Јакоб. „Свим срцем сам ce надала овој промени y свом стању, [али] Јакоб je почео да исмева целу идеју... [мада] никада није чуо мој глас, осим када говорим.“70 Каролина je изнашла свој начин тврдоглавих припрема за бекство. Вежбала je певање соло деоница ораторијули „с тампоном вате међу зубима“, како je не би чули y кући; и тајно je наштрикала памучних чарапа за Дитриха да му потрају „бар две године“. Коначно je сам Хершел дошао y Хановер и придобио мајку, циљано joj обећавајући да ће joj платити неку годишњу ренту, или плаћати слушкињу која би заменила Каролину. Међутим, пристанак свог старијег брата никада није добио. Јакоб није био код куће већ на дворском фестивалу краљице Данске, и од њега су стигла љутита писма y којима због читавог плана „изражава само жаљење и нестрпљење". Вилијам их je напросто игнорисао, и Каролина je отишла не добивши „пристанак свог најстаријег брата". Отишли су 16. августа 1772. године, и од тог тренутка Вилијам je постао глава породице. Каролина практично још није говорила енглески. Њено патуљачко лице, изровашено богињама y детињству, чинило je да je била болно стидљива. Са мање од метар и no она je била тако мајушне грађе да je понекад изгледала као вила из неке немачке народне приче. Имала je скоро детињи ентузијазам, енергију и осећај за враголије. Један њен портрет из тог раздобља, дивна минијатурна силуета, потврђује овај утисак. Њен профил je фин, самоуверен, скоро дечачки, али пуних, благо напућених уста, и лепе, врло одлучне
100
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
мале браде. Koca око њене главе роји ce y мноштву коврџа и пада низ леђа, где je везана траком. Око ње je било нечег вилењачког. Каролина je уживала на путовању y Енглеску, водећи детаљан дневник путовања, као узбуђена тинејџерка. У Холандији je њен шеширић ветар славно одувао y канал. Ноћу ју je Вилијам стављао на врх кочије, како би могла да посматра сазвежђа. При пловидби за Норфок олуја je однела један од јарбола на броду. Усидривши ce на обали Грејт Јармута (будућег дома Дикенсове Лил Емили) били су са својим торбама пренети на отворени чамац којим су веслала кроз таласе два снажна енглеска морнара, и сасвим нецеремонијално их „избацили као лопте“ на обалу. Изван Норича коњи су потрчали са својим теретом и они су „пали y неки суви јарак“. У Лондону су ходали no улицама, видевши катедралу Св. Павла и Банку, дивили ce осветљењу и разгледали радње. Али, Вилијам ce заустављао само код оних y којима су ce продавали оптички инструменти - „мислим да нисмо застали нигде другде“. До тренутка када су ноћном кочијом стигли y Бат, Каролина je срачунала да je y кревету спавала само два пута за једанаест дана. Тако ће изгледати и њен живот с братом. „Била сам скоро сломљена," пише она победоносно. Вилијам je цело путовање описао y свом дневнику једном реченицом. „Кренуо натраг y Енглеску са својом сестром.“71
6 Вилијам je сад пожуривао Каролину y њен нови живот. Позвавши je на доручак y седам, одмах je почео да joj држи часове енглеског и аритметике, и показао joj „књижење и чување рачуна домаћинства о добијеним и издатим свотама новца." Рекао joj je да ће joj давати три часа певања на дан, док je она вежбала клавичембало, бавила ce домаћим рубљем и састављала јеловнике. Добила je одаје y поткровљу, с Александром, али joj je наложено да ce y салону понаша као домаћица. Вилијам ce према њој понашао с љубављу, али строго, инсистирајући на томе да иде сама y куповину на тржницу y Бату, иако je говорила само пар речи енглеског, које je, како je рекла, „на нашем путовању научила као папагај“.72 Нашла ce „сама међу женама које су продавале рибу, месарима, носачима итд.“, и такође je морала да ce расправља са „тврдоглавом старом Велшанком“ која je кувала. Осећала je да наилази на „природну несклоност“ коју нижа класа
Херш ел на М есецу
101
Енглеза гаји према странцима.73 Али, и она je умела да буде оштра: Вилијамову сусетку, мајчински настројену г-ђу Булман, брзо je проценила као „само мало бољу од идиота“, којом речју ce Каролина често служила.74 Испрва ce борила са носталгијом (Heimweh ), али ce показало да je неочекивано неустрашива, и постепено ce уклопила y тешки нови распоред. Доручак je био мало после шест ујутру („прерано за мене, јер бих више волела да сам остала будна целу ноћ“), потом су следили кућни рачуни, куповина, одржавање рубља, тросатни час певања, учење енглеског и аритметике, преписивање музичких партитура, вежбање на клавичембалу y предњој соби, и гласно читање енглеских романа.75 „За одмор“, она и Вилијам су причали само о астрономији. Она никада није заборавила „сјајна сазвежђа с којима сам ce упознала y оној лепој ноћи коју смо провели на поштанским колима путујући кроз Холандију.“ Али, сећала ce и Вилијамовог обећања да ће je подучавати за професионалну концертну певачицу, која ће једног дана бити независна. Требало je нешто времена да ce обнови пуни емоционални однос између високог, згодног брата нежење y 34. години, амбициозног и занетог, и стидљиве, мајушне, необичне, дванаест година млађе сестре која никада пре није напуштала свој родни Хановер, али je била пуна неиспуњених снова и чежњи. За почетак, њихов однос je изгледао формално, скоро као између оца и кћери. Вилијам je y много чему био прилично повучен - ентузијаста и говорљив ујутру, али удаљен увече, кад би отишли гости, кад их je било. „Ретко сам виђала брата увече... Обично ce повлачио y кревет са лончетом млека или чашом воде, и Смитовом Хармонијом или Оптиком, Фергусоновом Астрономијом итд., и тако je одлазио на починак затрпан својим омиљеним писцима; a његова прва мисао ујутру била je како да набави инструменте за посматрање ових објеката о којима je читао.“ Tokom доручка Каролина je обично добијала и „велику порцију астрономских предавања."76 Вилијам je нежно волео Каролину, али ју je и малтретирао, сматрајући то љубазном педагогијом. Умео je да буде немилосрдно оштар. Она га je, пак, обожавала, али га ce и плашила и постајала нестрпљива с њим. Увек je био агресиван y својим домаћим захтевима и стално je од ње тражио да ce усавршава: њен енглески, њена математика, музика, астрономија. Али, постепено je научила да га задиркује и критикује, a он je постајао све зависнији од ње. У својим дневним порукама и упутствима почео je да joj ce обраћа пријазним „Лина“. Понекад joj je чак писао задиркујући je на француском - „Lina adieu'
102
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
или преписано грчким словима „пошто знаш грчки“.77 Каролина je о њему увек мислила као о „мом најдражем брату“, или „мом вољеном брату“. За Каролину je Вилијам испрва био велики ослободилац, који ју je извео из немачког ропства. Али, касније су ce њихове улоге унеколико промениле. Како je Вилијам приметио Невилу Мескилајну, није баш увек било очигледно шта je планета a шта месец. С домаћинством које je сада боље функционисало, Хершел je могао да започне y врту редовна астрономска посматрања tokom ноћи. Када je Каролина стигла имао je више времена да испита грађу телескопа. Прво je изнајмио 70 центиметара дугачак Грегоријев рефлекторски телескоп, који je био премали; затим je y јесен 1772. године покушао да направи рефрактор заснован на Хајгенсовом моделу, дужине скоро шест метара. Али je његова цев, коју je Каролина no његовим упутствима направила од папирмашеа, била толико дугачка да ce стално савијао, као слонова сурла. Заменили су je са цеви направљеном од лима, али ни она није била задовољавајућа. Потом je писао y Лондон, ради материјала потребног за рефлектор од метар и no, али му je одговорено да нико не прави довољно велика стаклена огледала (макар 12 цм y пречнику) која би одговарала за ту сврху. Тада je Хершел донео кључну одлуку: да покуша да излије, обруси и углача своја сопствена метална огледала, или specula. Почео je тако што je прибавио нешто алата за брушење и глачање метала од Џона Мичела, астронома квекера који ce повукао y Бат, како би ce бавио неким необичним, неприхватљивим идејама - као што je постојање „црних рупа“ y свемиру из којих светлост не може да побегне. Убрзавање темпа Хершелових експеримената може ce видети y списку његових куповина tokom пет месеци 1773. године.
10. мај. Купио књигу о астрономији, и једну астрономску таблицу. 24. мај. Купио стаклени објектив од три метра жаришне дужине. 1. јун. Купио многе окуларе, и лимене цеви; направио пар корака. 7. јун. Плаћена стакла и плаћено коришћење малог рефлектора. 14. јун. Унајмио рефлексни телескоп од 60 цм и платио за три месеца. 15. септембар. Унајмио рефлектор од 60 цм. 22. септембар. Купио алат за прављење рефлектора. Имам метални одливак [огледала].
Херш ел на М есецу
103
2. октобар. Купио стаклени објектив од 6 метара и 9 окулара. Емерсонова Оптика. Држао приватне часове [музикеј, као и обично.78 У јуну 1773. године Хершел je одлучио да покуша да направи сопствени велики рефлекторски телескоп, користећи метална огледала пречника чак 15 цм.79 Био je то сложен, и изнад свега тегобан задатак, који je захтевао ливење, брушење и глачање „метала спекулума“, направљеног од легуре белог калаја и бронзе. Огледала од 7,5 цм била су сасвим уобичајена, али je огледало пречника 15 цм, с прецизном конкавном површином, захтевало техничко умеће које још нико није постигао. Тражило je низове генијалних „измишљотина“ које су Хершела вратиле y дечачке дане, a сав његов ентузијазам и генијалност поново су нахрупили. Ливење je пре свега захтевало прављење мале гвоздене пећи и посебних калупа. После многих експеримената, Хершел je утврдио да ce калупи најбоље могу направити од суве, непропусне природне глине, обликоване од иситњене коњске балеге. * Када ce одлије, метални спекулум je требало ручно брусити раствором „грубе шмиргле и воде“ како би ce постигла жељена конкавна кривина, и коначно сатима глачати „стакларским гитом, или оксидом калаја, или катраном“, како би ce постигла апсолутно глатка рефлектујућа површина. Био je то исцрпљујући и повремено опасан физички посао, који je захтевао бескрајне покушаје после уочених грешака. Пећ je била склона експлодирању, a Хершел je утврдио да ce глачање мора обављати без прекида - што je некад трајало сатима.80 Ако би ce зауставило макар и на пар секунди, y последњем стадијуму, метал би ce стврднуо и замаглио, и огледало je било бескорисно. Сав тај посао морао ce изводити y кући на улици Њу кинг, na ce елегантно намештена кућа (наравно, намењена стварању музике и подучавању) претворила y смрдљиву, хаотичну радионицу. Испрва je Каролина била запањена овим преображајем: „На моју жалост, скоро свака соба ce претворила y радионицу. Столар прави цев и *
Коришћење калупа од коњске балеге за ливење металних огледала продужило ce и добрано y 20. век, с огледалом од 260 цм на телескопу на Маунт Вилсону y Калифорнији, изливеном y Паризу 1920. године, који je коначно Едвин Хабл употребио да потврди Хершелове теорије о природи и удаљености галаксија 1922. године. Видети Gale Christianson, Edwin Hubble: M ariner o f the Nebulae (1995). Прецизност ce увек тешко постизала: утврђено je да je огледало на савременом свемирском телескопу Хабл за два микрометра равније на ивицама него што je потребно, a исправљање ове грешке 1992. године коштало je 1,5 милијарди долара.
104
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
постоља свих могућих врста y љупко уређеном салону! Алекс саставља огромну драксл-машину... y спаваћој соби, за округле покретне делове, брушење стакла и покретне окуларе, итд. Истовремено, музика није била потпуно запостављена tokom лета, и мој брат je код куће често имао пробе.“81 Каролина je постепено постајала Вилијамов најближи помоћник. Била je будна кад год je требало, помагала y остваривању сваке практичне потребе, одржавала кућу, обављала куповину на тржници, бавила ce ученицима музике, преузела увежбавање хорова Памп рума, „помагала“ y радионици, чак je на глас читала надахњујућу књижевност (са својим лошим акцентом) док ce Вилијам презнојавао глачајући огледала.82 Изгледа да je њихов избор књига требало да разбије монотонију рада: Дон Кихот, Арапске ноћи, Тристрам Шенди - све приче о фантастичним пустоловинама или ексцентричним јунацима. Изгледа да Каролини није било дозвољено да чита најфантастичнију и најексцентричнију књигу од свих, Вилијамов омиљени ИзГубљени рај. * Понекад je чак и буквално стављала залогаје хране y уста Вилијаму док ради и појила га. У бар једној од таквих прилика ово не*
Описујући огроман сјајни штит побуњеног анђела, Милтон y ИзГубленом рају прави прелепо позивање на Галилејев рефракторски телескоп и поглед на Месец који je са њим постигао. ...Тешки штит његов Етерског кова, силан, велик и кружан, Собом je пон’о; огроман oncer њему Ha леђ’ма беше, ко Месец чију кутлу Кроз оптичко стакло тоскански зналац Вечером гледа с врха Фесоле, Ил’ долом Арна, да тражи земље нове, Планине, реке, на рошавом му лицу. (ИзГубљени р а ј, Књига I, стихови 288 и даље. Видети и књигу III, стихове 589 и даље, и књигу V, 262 и даље.) Милтон овде обухвата Галилејево потврђивање несавршене, „рошаве“ лопте, како je описује y својој чувеној расправи Гласник звезда (1610). Његова посматрања назубљених месечевих планина и неправилних кратера доказала су да нису сва небеска тела савршена, те да су стога теолози били y криву y погледу природе божјег стварања (као и y погледу кретања Земље око Сунца). Милтон суптилније истиче идеју Месеца као космичког штита Земље, изложеног мношм ударцима метеора из космоса. Савремени песник могао би да намени овај задатак Јупитеру. Kao младић, Милтон je тврдио да ce сусрео с Галилејем 1638. године, tokom путовања no Италији, и разговарао с њим о новој космологији. „Тада сам нашао и посетио чувеног Галилеја, остарелог, заточеника инквизиције, јер je о астрономији мислио другачије него што су то допуштали фрањевци и доминиканци“ - Џон Милтон, Ареопаштика (1644).
Херш ел на М есецу
105
вероватно храњење и појење трајало je шеснаест сати, без прекида. To je изгледало као да je Каролина птица која храни своје слабоумно птиче. Нешто од Вилијамове опсесивне посвећености и Каролининих амбивалентних осећања с тим y вези можемо видети из начина на који описује овај поступак y дневнику: „Много времена проводим преписујући музику и вежбајући, осим присутности поред брата када глача, тако да, како бих га одржала y животу морам чак да га храним стављајући му y уста храну y залогајима - једном je то био случај када, завршавајући огледало од два метра није подигао руке с њега укупно шеснаест сати... И уопште, била сам обавезна да му читам када je радио нешто што не би захтевало размишљање, a понекад сам помагала, и с временом сам постала користан члан радионице, као што би неки дечко могао бити користан свом мајстору y првој години шегртовања.“83 Много касније, викторијански илустратори су то претворили y угодан домаћи призор складног napa y елегантном салону, с прикладним освежењем на оближњем сточићу. У ствари, ове епске сеансе глачања одвијале су ce y негрејаном, каменом озиданом подруму, на радном столу y улици Њу кинг. Овде су Вилијам и Каролина били окружени мноштвом алата и хемикалија, и продорним, одбојним мирисом калупа од коњске балеге. Био je то прљав, једноличан и исцрпљујући посао, због кога су носили грубу одећу, и игнорисали уобичајене распореде и љубазности било ког домаћинства.84 Каролинин опис je пун оптимизма и умањивања сопствене улоге, на њен уобичајени начин, a ипак благо осветољубив. Њен доживљај себе као Вилијамовог „дечка“, шегрта указује на приличну физичку подређеност и дисциплину. Такође наговештава недостојанствено негирање њеног пола. Овде je Вилијам био њен „господар“, a не љубазни брат или стрпљиви учитељ. Штавише, она je себе видела као шегрта „у првој години службе“, y доба када je шегртовање трајало обично седам година. Мада je радила с вољом, мора да je то за њу било фрустрирајуће, и можда понижавајуће. (Ha пример, шта je радила када би Вилијам морао да уринира tokom ових епских глачања?) И тако je њен опис односа између брата и сестре опет проблематичан. Хершел je y међувремену открио своје изванредне механичке способности, комбинујући мануелну спретност музичара са скоро окрутном одлучћношћу и вољом. Једном приликом je инсистирао на томе да наоштри своје инструменте на брусу газде имања y дворишту, после поноћи, и вратио ce скоро онесвешћен, с једним потпуно ишчупаним ноктом. Други пут je одливак експлодирао y подрумској радионици, и поточић метала y белом усијању потекао
106
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
je преко каменог пода, остављајући пукотине дуж целог тока, уз могућност да обоје остану хроми. До 1774. године Хершел je успешно саставио свој први рефлекторски телескоп од 1,5 м, с ручно направљеним металним огледалом пречника 15 цм (отприлике величина тањира). У његовом Дневнику посматрања читамо поносни запис: „Децембар. Ноћас сам обављао астрономска посматрања телескопом који сам câM направио.“85 Kao да би хтео да га разликује од уобичајених цевних рефрактора, наручио je леп осмоугаони сандук од сјајних панела махагонија, који им je направио њихов столар. Са својим сјајним месинганим окуларом и малим тражилом, изгледао je као леп комад џорџијанског намештаја, кога ce не би постидео ни сам Чипендејл. Ha први поглед било je очигледно да je Хершел направио инструмент до тада невиђене моћи прикупљања светлости и јасноће. Ha пример, видео je оно што je само неколико астронома сумњало да постоји: да Поларна звезда - кључ навигације, и традиционални симбол песника за постојаност и јединственост, вековима - y ствари, уопште није била једна, већ д ве звезде. Ово посматрање није било званично потврђено све док Хершел није добио писмо од Џозефа Бенкса, као председника Краљевског друштва, скоро десет година касније, y марту 1872. године.86 Први објекти које je Хершел проучавао из свог врта били су његов стари сапутник, Месец, a потом две од најистакнутијих тајанствених небула, или „звезданих облака“, о којима ce до тада није знало скоро ништа. Прва небула била je на ободу Андромеде, видљива голим okom као блед, жућкаст, гасовити завијутак изнад Касиопеје; друга je била y Ориону, тајанствени poj плавих звезда, две звезде наниже од сечива Ловчевог мача. Ове обојене флеке Хершелов рефлектор je огромно увећао, и он je убрзо почео да прави дивне описе боја звезда и планета. Посматрач из 19. века, T. X. Веб, жалио ce да je Хершел био превише „наклоњен црвеним бојама“, мада je још увек предмет расправе да ли je то био чисто субјективни проблем, физиолошки, или je дно његовог металног огледала боље одражавало дуже таласе из спектра. Савремене слике са Хабла чак су и великодушније y бојењу објеката из дубоког свемира.87 Хершелова посматрања од почетка су имала ноту ауторитета, и он je био спреман да ce супротстави текућим астрономским идејама. У његовом Дневнику посматрања за 4. март 1774. године читамо: „Видео сјајно место на мачу Ориона, кроз рефлектор од 1,6 м; његов облик није онакав како je описао др Смит y својој Оптици; мада no-
■ Херш ел на М есецу
107
мало личи... Из овога можемо закључити да несумњиво постоје промене међу звездама некретницама, a можда би ce из пажљивог пос* ««ft матрања овог места могло нешто закључити и о његовој природи. °° Већ на овом раном стадијуму Хершел je имао идеју о променљивом универзуму, и да небуле можда крију кључ за решавање тајне свемира. Сваке зиме, између 1774. и 1780. године он je правио детаљне цртеже небула y Андромеди и Ориону, да би утврдио да ли ce могу видети неке промене.89* Небуле су представљале ново поље сидералне или стеларне астрономије. Четрдесетих година 18. века, дакле, y време кад je Хершел рођен, било je познато само тридесет небула. До тренутка када je Хершел почео да их проучава, средином седамдесетих, Шарл Месје je y Паризу каталогизирао нешто мање од стотину. За само десет година, до средине осамдесетих, Хершел je овај број удесетостручио, на преко хиљаду небула.90 Нико заправо није знао њихов састав, порекло или удаљеност. Уопште узев, мислило ce да je то неколико слободних облака raca, који статично висе на Млечном путу, нека заборављена наплавина божјег стварања, као и да немају нарочити космолошки значај. Хершел je мислио да су небуле ројеви звезда на огромној удаљености, чији би састав могао да буде кључ за сасвим другачију врсту универзума. Понекад je, да би посматрао северно небо, износио телескоп напоље, на улицу испред куће, и диктирао Каролини белешке. Te јесени су обоје слушали нови низ Фергусонових предавања из астрономије, која су ce одржавала y Памп руму, на захтев публике. *
Галаксија Велика Андромеда, сада класификована као M.31, удаљена je 2,8 милиона светлосних година, део лаконски назване „локалне групе“ галаксија, која обухвата и наш Млечни пут. Небула Ориона, М.42, стоји тачно испод три звезде Орионовог појаса, и представља гасовит poj звезда y нашој сопственој галаксији, само 1,6 хиљада светлосних година далеко, и понекад ce назива Орионов мач. Бројеве поред М. додао je Хершелов савременик, париски астроном Шарл Месје, y годишњаку познатом као La Connaissance des Temps. Његов каталог за 1780. годину садржао je 69 објеката из дубоког свемира. Ни један астроном до тада није имао идеју о огромним удаљеностима, толико великим да ce уопште нису могле изразити уобичајеним мерама за „дужину", већ било y односу на раздаљину коју покрива покретни пулс светлости tokom једне године („светлосна година“), било као чисто математички израз, заснован на паралакси, који ce сада трапаво зове „парсек“. Један парсек износи 3,6 светлосних година, али нам то, како изгледа, не помаже много. Занимљиво психолошко споредно дејство свега овога јесте да je све теже и теже замислити свемир визуелно. Стивен Хокинг примећује, y Краткој историји времена (1988), да je покушај визуелизовања космолошких вредности увек сматрао позитивном препреком.
108
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Из Хершеловог дневника видимо да je и даље држао осам једносатних часова музике дневно, a Каролина je настављала с вишесатним вежбањем певања.91 Али, ђаци су били понекад изненађени када би Хершел „испустио виолину" усред последњег вечерњег часа и скочио да помно осмотри неку нарочиту групу звезда са свог прозора. Један изненађени ученик ce присећа: „Његов стан [у улици Њу кинг] више je личио на стан астронома него музичара, јер je био затрпан глобусима, мапама, телескопима, рефлекторима и тако даље, испод којих je вирио скривени клавир, a виолончело, као одбачени миљеник, провиривало из ћошка." Сам Хершел je рекао да су га неки ђаци терали да држи „часове астрономије a не музике.“92 Ана и Јакоб y Хановеру су још увек изражавали сумње y погледу Каролининог живота y Енглеској. Хершел поново није помињао астрономију, али je открио да je отворио малу шеширџијску радњу y приземљу улице Риверс број 5, како би ce побољшали приходи домаћинства, које je Каролина успешно водила, као што je наставила и са певањем.93 Затим je y лето 1777. године скокнуо до њих, и тада je први пут написао низ поверљивих писама Каролини на ентеском. „Мама je изузетно добро, и како сам јој представио ствари, она даје свој пристанак да останеш y Енглеској колико год дуго ти и ja желимо. Веома бих желео да поново видим сопствени дом [Бат], и сад завршавам, твој привржени брат Вм. Хершел... Надам ce да ћу бити y Бату око 14-16. септембра.“94 Каролина je наставила своју обуку y певању, и почела je редовно да пева на Хершеловим концертима y Памп руму. Али, „није могла да не осећа извесну нелагоду", како je рекла, око својих изгледа за будућност, јер je све већи део времена Хершел „испуњавао својим радом на оптици и механици“.95 Једном су ишли да одрже концерт y Оксфорду, али ce Каролина догађаја сећала углавном због опасног повратка кући, „јер смо на пут пошли y лаком једнопрегу, a мој брат није био чувен као добар кочијаш.“96 Затим joj je Вилијам дао десет гвинеја - врло велику суму - да je потроши на хаљину какву жели, за њена вечерња извођења. Била je луда од радости када ју je власник Позоришта y Бату, г. Палмер, свечано прогласио „украсом позорнице“, што je био комплимент који никада није заборавила.97 Петнаестог априла 1778. године била je најављена, први пут, као главни соло певач y програму одабраних делова из Хендловог Месије, y сали Њу румс y Бату. Пошто je ово био Хершелов сопствени „добротворни концерт“ за крај сезоне, било je јасно да je он направио рекламу. Њено извођење доживело je такав успех да joj je компанија фестивала y Бирмингему понудила
Херш ел на М есецу
109
први професионални ангажман соло певачице, tokom следећег пролећа. Коначно ce појавила прилика за њену независну каријеру, када je имала двадесетосам година. Али, после саветовања с Вилијамом, одбила je понуду, објављујући како je „одлучила да пева јавно само кад диригује њен брат“. Свесно или не, донела je одлуку да своју 6удућност веже за Вилијама.98 Можда није случајност што je Хершел следеће, 1779. године, започео с много озбил>нијим и редовнијим посматрањима. Он бележи: „Јануар. Утрошио сам толико времена на своје астрономске припреме да сам смањио број ђака, тако да их не буде више од 3 или 4 на дан.“" Одлучио ce да започне свој први велики астрономски пројекат: да направи нови каталог такозваних „двоструких звезда“. Џон Флемстид je посматрао више од стотину двоструких звезда, али није направио никакве посебне записе о њима, a очито их je било још много које je требало пронаћи. Вредност двоструких звезда била je y томе што су могле да обезбеде метод за мерење удаљености Земље од остатка Млечног пута, мерењем паралаксе.* Мада су удаљености y непосредном Сунчевом систему - до Месеца и нарочито до Сунца (коришћењем посматрања транзита Венере) *
Kao и код саобраћајних праваца, цртеж je много бољи начин да ce опише паралакса него писање реченица. Али, занимљиво je покушати: Паралакса je y основи тригонометријска калкулација примењена на небо. Звездана паралакса je прорачун који ce добија мерењем угла под којим ce звезда налази y односу на земљу, a затим поновним мерењем тог угла после шест месеци. Кретање Земље tokom тог периода пружа основ за триангулацију свемира. Тако ce разлика између два угла исте звезде (паралакса) после шест месеци може користити, теоријски, за израчунавање њене удаљености. У ствари, појединачне звезде су толико удаљене да не пружају довољну паралаксу која би ce могла измерити техникама доступним y то време. Хершел je мислио да би двоструке звезде могле да пруже много очигледнију паралаксу, утроугљавањем њиховог међусобног кретања, онако како ce оно види после шест месеци, са Земље. У ствари, до 19. века није уочена довољно добра паралакса, када je Томас Хендерсон 1832. године измерио удаљеност до најближе звезде, Алфа Кентаури, као 4,5 светлосних година, a немачки астроном Фридрих Бесел измерио даљину до звезде 61 Цигни [тј. Беселова звезда, y сазвежђу Лабуд, или Северни крст - прим. прев.] као 10,3 светлосне године, 1838. године. Пошто су обојица објавили своје резултате 1838. године, настала je расправа о првенству. Прве галактичке раздаљине утврдио je Едвин Хабл, користећи чувени метод „црвеног помака“, двадесетих година 20. века. Интригантно je да je пред крај каријере Хабл мислио да je „црвени помак“ можда мање поуздан него што ce испрва мислило, a галактичке удаљености још увек су предмет расправе, мада тренутно постоји сагласност о „старости“ целокупног универзума од 13,7 милијарди година. Андромеда je, игром случаја, „ближе плавом делу спектра“, те ce стога приближава нашем Млечном путу, с којим ће ce на крају сударити - или кохабитирати.
110
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
- биле приближно измерене, није постојала нека општа идеја о томе колико су далеко звезде, или каква би могла бити величина Млечног пута. Кант je, на пример, претпостављао да je Сиријус (Псећа звезда), због свог сјаја, вероватно средиште целе галаксије Млечни пут, a вероватно и целог свемира.100 У ствари, Сиријус je једна од нама најближих звезда, удљен мало више од 8,7 светлосних година. Већина тадашњих идеја о космосу била je малог обухвата. Веровало ce да je земља стара највише неколико хиљада година (библијска прорачунавања дају шест хиљада година), и да ce универзум протеже неколико милиона миља „изнад“ земље. „Звезде некретнице“ окретале су ce на непроменљив начин, a њихов сјај или магнитуда вероватно je био функција њихове величине, пре него удаљености. Тако би бледуњава звезда вероватно била релативно мала, пре него релативно далеко - што je савршено разумна претпоставка. (Једна од најједноставнијих и најрадикалнијих Хершелових идеја била je да претпостави управо супротно.) Физичка близина звезда и планета објашњавала je и њихов астролошки „утицај“. Универзум je био мали, чврсто повезан, y великој мери непроменљив (осим комета), и скоро схватљив. Упркос свему томе, y осамнаестом веку настало je мноштво спекулативних теорија о могућности постојања „Великог универзума“. Оне су обухватале Оришналну теорију или нову хипотезу о универзуму (1759) Томаса Рајта, и Кантову Општу природну историју неба (1755), које су прве предлагале - мада без доказа изведених из посматрања - да би ван Млечног пута могли постојати „универзумиострва“, да ce неки удаљени системи звезда можда мењају, и да цели космос може y неком смислу да буде „бесконачан“, мада није било јасно шта би „бескрајно“ могло значити, јер су до тада овај квалитет имали само Бог и математика. Сам Хершел je овим теоријама додао један свој рани рад, који je коначно објавило Филозофско друштво Бата, „О корисности спекулативних разматрања". Сви ови спекулативни есеји претпостављали су велику вероватноћу да постоји ванземаљски живот, било y блиском Сунчевом систему, било даље, међу звездама. Џејмс Фергусон je тврдио, на пример, y уводу y своју Астрономију (1756) да je читав свемир очигледно настањен, ако не и пренасељен, живим бићима: „Хиљаде хиљада Сунаца... уз десетине хиљада пута десетине хиљада светова... настањених милијардама интелигентних створења, обликованих ради бесконачног напредовања y савршенству и срећи.“101 Затим ce претпостављало да су ови облици живота, мада не нужно људски no изгледу, створили цивилизације и науке моћније од наших. Пи-
111
Херш ел на М есецу
тање да ли су оне „пале“ y религијском смислу речи, и да ли према хришћанском учењу захтевају искупљење, остало je отворено питање међу астрономима, од којих ce само неколицина њих сматрала „атеистима“ y савременом смислу речи. „Непосвећени астроном je лудак,“ како рече песник Едвард Јанг y Ноћним мислима (1742-45).* Међутим, растући осећај правих размера свемира, и могућност да ce он развијао незамисливо дуго, и да je y процесу сталног стварања, дали су мислима извесно време за таложење. За песника попут Еразма Дарвина, y Ботаничкој башти (1791), овај осећај je сместио Творца на прилично сеновиту удаљеност од своје творевине.102 Ово занимање за ванземаљски живот било je један од разлога због којих je Хершел остао толико опчињен површином Месеца, с његовим тајанственим планинама и кратерима, и драматично променљивим облицима и бојама сенки. Када je био изазовно y стању српа који расте (најбоље време за проучавање детаља на његовој површини), али прениско да би га посматрао из свог малецног задњег дворишта, Хершел би изнео свој телескоп од два метра на калдрму испред куће. Тако je, y децембру 1779. године, док ce Хершел бавио „низом посматрања месечевих планина", кочија која je била y пролазу застала, из ње je искочио млади господин, и Хершел je имао свој први, историјски сусрет с др Вилијамом Вотсоном Млађим. Био je то Хершелов први истински важан научни контакт y Енглеској, створен тек кад je имао 41 годину. Вотсон je тад имао само тридесеттри.
7 Хершел ce касније сећа овог тренутка с прикладним достојанством: „Пошто je Месец био испред моје куће, касно увече сам донео свој рефлектор од два метра на улицу... Док сам гледао кроз телескоп, господин који je долазио према месту на коме сам стајао заус*
Јанг je y Ноћним мислима такође замишљао бескрајно удаљену планету са ванземаљским становницима, као неко далеко пацифичко острво, можда прилично налик Тахитију: Зар не можеш да замислиш острво, Скоро премалено да ce види y бескрајном бићу; Издвојено моћним морима уништеног свемира Из других светова; с великих континената Вишег живота, где племенитији живаљ обитава. (Едвард Јанг, Н оћне мисли о животу, смрти u бесмртности, 1742-45, Ноћ IX и последња)
112
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
тавио ce да погледа инструмент. Кад сам одвојио око од телескопа, он ме je врло учтиво питао да ли бих му дозволио да и он погледа... и изразио велико задовољство оним што je видео. Следећег јутра, господин, за кога ce испоставило да je др Вотсон, млађи (сада сер Вилијам), дошао je до моје куће да ми ce захвали што сам био љубазан да му покажем Месец.“103 , Каролина ce ове згоде сећа много мање формално. Хершел и Вотсон толико су ce одмах допали један другом да су те исте ноћи ушли y кућу и започели „разговор који je трајао скоро до јутра; a од тог дана, др Вотсон никад није пропустио да чека y нашој кући до тренутка када je знао да мој брат више неће радити.“104 Вотсон ce спријатељио са Хершелом, и охрабривао га y раду до те мере да му je помагао y утабавању калупа од коњске балеге и ливењу огледала. Убрзо je постао оно што je Каролина назвала ,,ïoтово члан породице“.105 Он je учинио да Хершел постане члан Филозофског друштва Бата као „творац оптичких инструмената и математичар" (о музици да ce и не говори), и tokom следеће две године охрабривао га да на састанцима овог друштва изложи ни мање ни више него тридесетједан текст. Међу њима су били „О користи од спекулативних разматрања", „О постојању свемира" и даља, неконвенционална посматрања Месеца. Ови текстови су доказ изванредног интелектуалног жара y коме je Хершел био. Његова идеја космоса већ je била далеко од уобичајене, a неколико ових текстова били су оно што бисмо данас назвали „мисаоним експериментима“. У раду под насловом „Свемир“, изложеном 12. маја 1780. године, запањио je своју публику радикалним мислима о времену и удаљености: „Хајгенс je рекао како je могуће да су неке од звезда некретница толико далеко од нас да њихова светлост, мада je путовала до нас још од стварања света незамисливом брзином од 12 милиона миља за минут, још није стигла до нас. Ово je племенита мисао, вредна пажње филозофа. Али, [да ли] треба ову безмерну удаљеност да зовемо пуком маштом ? Може ли то да буде апстрактна идеја ? Зар нема нечег таквог као што je свемир?“106 Када je реч о његовим спекулацијама о Месецу, он поставља питање да ли научна идеја мора да буде „тачна“ да би била значајна. Једна од Хершелових најгенијалнијих идеја била je да су кратери на Месецу вештачки изграђени кружни градови (или „Кругови"). изграђени нарочито да би искористили снагу Сунца за становнике Месеца: „Постоји разлог због кога на Месецу постоје кружне зграде, a то je да je тамо атмосфера много ређа од наше, због чега не може да
Херш ел на М есецу
113
прелама и (уз помоћ тамошњих сјајних облака) одражава светлост Сунца, na je сасвим природно претпоставити да би кругови поправили овај недостатак. Јер, зграде таквог облика би до половине имале непосредну, a од пола одражену светлост Сунца. Тако je можда на Месецу сваки град један веома велики круг?“107* Тако, осим два главна пројекта, да уочи све нове двоструке звезде и све нове небуле, Хершел ce 1779. године упустио и y трећи, делимично тајни програм: да открије живот на Месецу. Неко време није ризиковао да овај одељак пошаље Мескилајну y Краљевско друштво, али су и Вотсон и Каролина били свесни његовог постојања. To je био један од разлога због којих je морао да направи боље телескопе. Пројекат Месец почео je с дугачким записом y његовом Дневнику посматрања за 28. мај 1776. године. Видео je „оно што сам одмах доживео као шуме, или велике количине растућих твари на Месецу.“ Под одређеним углом Сунчеве светлости неке сенке су изгледале као „црница“ низ бок планине. За друге збуњујуће тачкасте сенке, нарочито y Mare humorum, Хершел je веровао да су огромне „шуме“, сачињене од огромних лиснатих крошњи, или бар „великих растућих твари“. Због мале гравитације Месеца, ово џиновско „биљно стварање“ било je очито „много веће на Месецу него што je овде“.108 Слично томе, био je склон уверењу да постоји толико много мањих кратера на Месецу да морају бити вештачки направљени: „Уз врло мало размишљања о овој теми скоро сам уверен да су они безбројни мали кругови које видимо на Месецу дело становника Месеца, и да ce могу звати њиховим градовима." Ипак, истинска наука није захтевала спекулације већ тачно посматрање и телескопски *
Ово питање тиче ce читаве природе историје науке и биографије. Мајкл Хоскин y свом есеју „О писању историје савремене астрономије“ (1980) предлаже да су историје науке већином и даље „непрекинуте хронике", које „каче медаље онима који су ‘били y праву’.“ Оне игноришу историју грешака, толико суштинских за научни процес, и не успевају да осветле науку као „стваралачку људску активност" која обухвата целокупну личност и има велики друштвени контекст - Journal fo r the History o f Astronomy 1 (1980). Овоме 6и ce могло додати да je романтизам y научну биографију увео три важне теме. Прво, „Њутнов синдром" - идеју „научног генија", према којој наука напредује кроз мали број необјашњиво надарених (и обично усамљених) појединаца. Друго, постојање „тренутка Еурека“, према коме ce велика открића догађају без знакова упозорења (или много припрема), y изненадном, интензивном тренутку откровења или синтезе. Треће, „Франкенштајнов кошмар“, према коме je сав научни напредак, y ствари, скривени облик уништења. Видети Thomas Sôdeqvist (ур.), The Poetics o f Scientific Biography (2007).
114
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
доказ. „Али то није једноставно предузети, и захтеваће посматрања многих пажљивих астронома, и најбољих инструмената који ce могу добити. Међутим, ja ћу почети с тим.“109 Снага прикупљања светлости Хершеловог рефлектора од два метра омогућила му je да види многе објекте које ниједан ранији астроном није тачно видео, или бар забележио. Уз Каролину која je записивала оно што joj je диктирао, почео je да саставља нови каталог двоструких звезда, и развија систем уписивања тачног времена и положаја било које необичне звездане појаве коју Флемстид није претходно каталогизирао. Тако je Хершел почео да ствара изванредну, инстинктивну блискост с изгледом ноћног неба, која му je постепено омогућила да га „чита“ без припреме, као што музичар прочита мелодију. Касније je и сам користио аналогије с музиком да објасни технику и вештину посматрања. Почетком 1781. године одлучено je да ce шеширџијска радња y улици Риверс бр. 5 затвори. Вилијам и Каролина преселили су ce y повелику, троспратну кућу с терасама, y улици Њу кинг 19, где je опрема за телескоп одмах постављена y лепо мало задње двориште: „преко зидова баште била je чистина, све до реке Ејвон.“ Овде je, како je Каролина скромно записала, „направљено много занимљивих открића“. Међутим, она je испрва морала да остане y улици Риверс, како би надзирала распродају тканина, и пропустила je првих неколико ноћи посматрања y марту. Касније je записала, уз неуобичајену бригу, да ce y улицу Њу кинг није вратила до 21. марта - пошто je ово одсуство било историјско.110
Tokom ових ноћи око пролећне равнодневице Хершел je осматрао сам и, осим што je настављао с попуњавањем њиховог каталога двоструких звезда, одлучио je и да направи цртеже Марса и Сатурна. Можда je небом крстарио слободније него обично, или je испробавао своју способност „читања“ неба. У сваком случају, y уторак, 13. марта 1781. године, мало пре поноћи, Хершел je уочио нови, неидентификовани објекат облика диска који ce кретао кроз сазвежђе Близанаца. Ово откриће променило je читаву његову каријеру и постало једна од легенди науке y доба романтизма. Оно je такође поставило интригантно питање: колико je брзо Хершел знао - или сумњао - шта je открио? Из његовог Дневника посматрања за тај период изгледа да je мислио како je нашао нову комету. Следећи лаконски извештај појављује ce y његовој Првој књизи посматрања за 12. и 13. март 1781. године:
Херш ел на М есецу
115
12. марш 5.45 ујутру. Изгледа да je Mape потпуно сјајан, али je ваздух толико леден и лелујав да je могуће да постоје тачке a да ja не могу да их разликујем. 5.53 Прилично сам сигуран да нема мрља на Марсу. Сенка Сатурна лежи на лево изнад прстена.
уторак, 13. март Иза Полукса су три мале звезде на око 2’ и 3’ [лучних минута] удаљености. Mape као и обично. У квартилу близу Зета Таури нижи објект од два je занимљив, или мутна звезда, или можда комета. Мала звезда следи комету на 2/3 удаљености поља.111 Нема даљих белешки за ове ноћи, a свакако нема ни израза узбуђења или предвиђања. Следеће ноћи, y среду, 14. марта, било je или облачно или Хершел није вршио посматрања, јер не постоји белешка. Можда je био спречен, званичним ангажманом да свира клавичембало y Батском позоришту, или да вежба ораторијуме с Каролином.112 Петнаестог марта налазимо кратке опаске о Марсу и Сатурну, и нешто њихових цртежа направљених између пет и шест сати ујутру, али ништа даље о „занимљивој мутној звезди или комети“. У петак, 16. марта, опет нема белешке. Али, можда je Хершел размишљао о ономе што je видео, и разговарао с Каролином tokom викенда, јер ce y суботу, 17. марта, јасно види први знак да он дефинитивно трага за тајанственим новим објектом.
субота, 17. март 11 увече. Тражио сам комету или мутну звезду и нашао да je то комета, јер je променила место. Узео сам површну меру 1 рев., 6 делова и такође нашао да ce мала звезда креће заједно с другом [преко] решетке... Положај тачно измерен на 91’ 96... Чим ce Каролина вратила y улицу Њу кинг, 21. марта, до краја марта уноси који прате „комету“ су редовни, као и покушаји да ce измери њен пречник Вилијамовим новосмишљеним микрометром. Ha пример, 28. марта y Књизи посматрања читамо: „7.25 увече. Пречник комете свакако je већи, дакле, она ce приближава."113 Повећање привидне величине било je додатно указивање на „одговарајуће кретање“ и орбиту Сунца; и даљи доказ да то никако не може
116
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
бити звезда некретница. Али, ако je то била комета, требало je да постоји благо нејасан, ватрени обрис, и јасан pen или „коса“. Овде су своју потпуну примену нашле Хершелове предивно јасне рефлекторске слике, чак више од његових окулара за огромна увећања. Почетком априла, неке три недеље после првог виђења, Хершел je записао нешто што je изгледало као дефинитивно.
петак, 6. април Видео сам комету са 460 [увећањем] прилично добро дефинисану, без икакве браде или репа. Са увећањем од 278 пута савршено je јасна и добро дефинисана.114 Мада je Хершел био савестан и пажљив да то не напише y својој Књизи посматрања, оштар, округли облик и недостатак икаквог репа могли су значити само једно: нову „луталицу“, или планету. Оно што je он, y ствари, видео, била je седма планета y Сунчевом систему, даље од Јупитера и Сатурна, и прва нова планета откривена после више од хиљаду година (од Птоломеја). Желео je да je патриотски назове према краљу Хановера, „Georgium Sidus“ (Џорџова звезда), али je европским астрономима коначно постала позната као Уран. „Уранија“ je била богиња астрономије, a било je прилично да нова планета означи поновно рађање њене науке.* Ипак, ту није било Еурека тренутка: напротив. Tokom следећих неколико недеља било je прилично неизвесности око тога какву je врсту астрономског тела Хершел нашао. У његовом Дневнику посматрања нигде ce не појављује реч „планета" до пролећа 1781. године, a y часописима није било популарног извештавања о новим открићима. Следеће године, када je сензација постала надалеко позната, све je било сасвим другачије, како je уочила Каролина: „Од открића Џорџове звезде, верујем да je мало учених или значајних људи прошло кроз Бат a да ce нису срели и разговарали са човеком који ју je открио.“ Али, за неко време трајала су још бесконачна мерења микрометром, и „ватра коју je требало одржавати, и лонац кафе tokom *
О имену нове планете било je много расправе, која ce завршила тек половином 19. века. Јохан Боде, уредник ауторитативног БерлинскоГ астрономског Годишњака, који je брзо популаризовао назив „Уран“, тврдио je да je потребно име које има једну реч, из класичне митологије, без националних призвука. С непогрешивом пруском логиком истакао je да je y грчкој митологији Сатурн (Крон) био отац Јупитера (Зевс), a да je Уран (грчки бог неба) био отац Сатурна. Тако je и забележено y његовој великој УраноГрафији (1801), која je постала најутицајнији атлас неба с почетка 19. века, заменивши Флемстидов, с каталогом од око 15.000 звезда које ce могу видети голим okom.
Херш ел на М есецу
117
дугих ноћи посматрања." И додаје иронично: „Ја са задовољством предузимам оно што би другима могло изгледати као тешкоћа."115 Хершел je 22. марта наговестио своја прелиминарна посматрања „комете“ Вилијаму Вотсону, који их je пренео Невилу Мескилајну и Џозефу Бенксу y Краљевском друштву.116 Мескилајн je одмах ступио y контакт са другим европским астрономима, конкретно, Шарлом Месјеом y Паризу, питајући га за мишљење.117 Недељу дана касније Хершел je послао директан извештај Краљевском друштву, који je y Деловодник друштва унет 2. априла. Сада je изражавао једва уздржано одушевљење: „Видео пречник комете изузетно добро дефинисан и јасан; уз помоћ неколико различитих увећања кроз свој њутновски рефлектор од шест метара. Био je то фантастичан призор, пошто je ■ ^ 11 о комета смештена y великом jaxy звезда некретница око ње. 110 Сећајући ce Хершелових „лудости“ од прошле године, Мескилајн je испрва био сумњичав. Имао je великих тешкоћа да чак и лоцира нови објекат сопственим телескопима y Гриничу, a ову тешкоћу повећавала je Хершелова немогућност да flâ уобичајене математичке координате. Ha овом стадијуму Хершел je све своје звезде лоцирао на руком цртаним мапама звезда - он je то звао „нацрт no виђењу“ - аматерска техника која поново визуелно подсећа на његову присност с музичким нотама.119 Тек 4. априла Мескилајн je опрезно писао Вотсону (још увек не директно Хершелу) да je коначно пронашао нову „звезду", и уочио да има разазнатљиво „кретање“. Међутим, он je мудро, и не без разлога, ограничио своја очекивања: „То [кретање] уверава ме да je то комета или планета, али веома различита од било које комете коју сам видео или прочитао њен опис. Изгледа да je то нова врста комете, врло налик звезди некретници; али, можда их има и више.“ Ово je безбедно покривало све могућности. Додао je и наглашени пост скриптум: „П. С. Мислим да [Хершел] треба да flâ «120 рачуна о свом телескопу, и микрометрима. Краљевски астроном био je y дилеми. Он није имао разлога да Хершела прихвати као поузданог астронома, a објавити постојање нове планете прерано могло би да извргне и њега и Краљевско друштво непоштовању, чак исмевању. С друге стране, било би још штетније одбацити нешто што би могло бити највеће астрономско откриће Британаца y том столећу, нарочито ако су га грабљиви француски астрономи први прихватили (и чак му дали име). Такође je био свестан да Бенкс сматра овај тренутак кључним y свом председниковању, као и y неговању добрих односа између Краљевског друштва и круне. Краљ Џорџ III био je особито опчињен звездама, a још склонији да буде бољи од Француза.
118
Ричард Х о лм с: ДОБА МУДА
Мескилајн је.коначно одабрао да ce понаша као научник: вратио ce сопственим телескопима, и од 6. до 22. априла обавио сопствена посматрања. Коначно, понео ce y складу с девизом Краљевског друштва - Nullius in Verba - „Ништа на реч“. Најзад je, 23. априла, писао директно „г. Вилијаму Хершелу, музичару, близу трга, Бат“. Почео je опрезно, али je завршио чврсто:
Краљевска опсерваторија y Гриничу, 23. април 1781. Господине, овим вам потврђујем да сам примио писмо о вашем открићу садашње комете, или планете. He знам како да je назовем. Она je једнако вероватно редовна планета која ce креће no скоро кружној путањи око Сунца, као и комета која ce креће y врло ексцентричној елипси. До сада нисам видео на њој никакав pen... Ово je типовало на планету, али није било одлучни став. Мескилајн je потом прешао на техничке детаље о њиховим телескопима - нарочито о потреби за „врло чврстим постољем“ - и тешкоћама употребе микрометара за мерење привидно променљивих пречника (и тако утврђивања могуће путање планете): „Ако светлост мале планете није мирна, и без титраја, немогуће je доказати да има ишта осим погрешног пречника који потиче од грешака којима су подложни и најбољи телескопи.“ Ипак, похвалио je Хершела због „врло добрих посматрања". Коначно, y последњем пасусу, он ce обавезује. „Шестог априла видео сам комету кроз свој рефлекторски телескоп од 1,8 м и с највећим увећањем од 270 пута, и видео сам да je врло велика, али не сасвим јасно. Међутим, то показује ga серади о планети, a н ео звезди некретници, или бар не оној врсти звезда некретница које имају сопствену светлост и незамислив пречник. Ваш, итд. Н. Мескилајн."121 Хершел je добио непроцењивог савезника. Одмах je послао кратак, господствени текст, који je y Краљевском друштву прочитан 26. априла. Имао je једноставан наслов „Извештај о комети“, a y Филозофским радовима објављен je y јуну. У њему je тврдио да je „између девет и једанаест увече“ 13. марта 1781. године изненада угледао нови објект „необичног сјаја“ y Близанцима, и одмах „посумњао да je то комета“. Али, из извештаја који потом даје о њеном сјају, јасноћи облика и „одговарајућем кретању", било je јасно да Хершел сад тврди да je „комета“, y ствари, нова планета. Мада, без сумње no савету Вотсона, није то и рекао. Ради додатне подршке, тврдио je и да je објекат остајао савршено округао, без и најмањег знака репа комете, када je
Херш ел на М есецу
119
увећан 270, 460 и 932 пута - ова друга два увећања била су далеко изнад онога што су могли да постигну чак и Мескилајнови гринички телескопи. Све je то, природно, побудило још више противречења него његов текст о Месецу, као и нешто неодобравајућег мрмљања.122 Мескилајн je ипак чврсто потврдио своје мишљење Бенксу да je тркач из позадине, „музичар из Бата“, направио револуционарно откриће и да има „велике заслуге“. A ипак није могао да ce уздржи од зрнца ироније. „Г. Хершел je несумњиво најсрећнији астроном који je, гледајући случајно y звезде некретнице кроз рефлектујући телескоп од два метра, с увеличањем од 227 пута, открио комету од само 3’ [лучне секунде] пречника коју, да ју je увећао само 100 пута, не би могао да разликује од звезде некретнице... Можда за нас случај може да учини више него наум; и због тога желим да ce број астронома вишеструко увећа, како би ce повећале наше прилике за нова открића.“123 Ова примедба да je откриће било „случајно", и да je он „имао среће“, убрзо je све више узнемиравала Хершела.124 Своју подршку Хершелу Мескилајн je јавно обзнанио y правом тренутку. Месје je 29. априла писао директно „г. Херчелу y Бат“ из Париза, честитајући му - „ово откриће чини вам велику част“ - и дајући своје мишљење да je то врло вероватно седма планета y Сунчевом систему. Месје je сам, рекао je скромно, открио не мање од осамнаест комета tokom свог живота, a ова није личила нм на једну од њих: била je то „мала планета, пречника 4 до пет секунди, беличасте светлости налик на Јупитерову, с изгледом, када ce гледа кроз стакла, звезде 6. магнитуде.“ Потписао ce „с уважавањем и поштовањем", као „астроном Француске морнарице, Академија наука, Француска". Kao што су ce Мескилајн и Бенкс плашили, Месјеове честитке убрзо су биле уверљиве за читаву француску Академију наука.125 To kom пролећних и летњих месеци 1781. године све je више астронома - y Француској, Британији, Немачкој, Италији и Шведској - посматрало сићушну покретну флеку, и заузело став да je то свакако планета која ce креће y огромној елипсастој путањи изван путање Сатурна. Међу њима су били Жак Касини, Хенри Кевендиш и Пјер Мешен. У октобру je Андерс Лексел, славни руски математичар, писао из своје опсерваторије, чак y Петрограду, пославши потпуно израчунату орбиту и додајући своје честитке. Користећи низове очитавања паралаксе, израчунао je да je планета велика и невероватно удаљена, више од шеснаест пута даље од Сунца него Земља, и двоструко даље од Сатурна. Величина Сунчевог система ce удвостручила. Жером Лаланд, који je такође израчунавао орбиту, касније je рекао да je то
120
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
био тренутак y коме je Академија наука коначно прихватила нову планету - седам месеци пошто je уочена. Лаланд je чак предлагао да планета треба да буде крштена као „Хершел“. Сугестивно je да je математички прорачун, a не астрономско посматрање, најзад уверио научну заједницу да седма планета стварно постоји. Једна од ствари које je показао Лекселов прорачун била je та да je Хершелов жив утисак како ce планета увећава y привидном пречнику tokom марта и априла (и стога приближава Земљи) морао бити производ његове растуће концентрације и узбуђења, пошто ce она y ствари смањује и удаљава. Лексел je стрпљиво наставио да ради неколико година на својим прорачунима, и касније je изнео ревидирану цифру од 18,93 пута удаљености од Земље, што je импресивно близу савременој цифри коју je срачунао компјутер, од 19,218 пута. У мају je Вотсон с поносом повео Хершела y Лондон да ce упозна с његовим оцем, сер Вилијамом, и обнови сада изузетно срдачне односе с Невилом Мескилајном. У друштву богатог астронома из Дептфорда, Александра Обера, вечерали су са сер Џозефом Бенксом y Клубу Митра, гостионици коју je др Џонсон веома волео. Био je то Хершелов први сусрет с ужим крутом брмтанских астронома, и био je веома успешан. У ваздуху je лебдело осећање суспрегнутог тријумфа и узбуђења. Бенкс je, добро расположен, стиснуо Хершелу руку, честитавши му на „великом открићу", и најавио да ће бити примљен y Краљевско друштво и добити одмах Коплијеву златну медаљу - већ за четрнаест дана!126 Рекао je како je то одлучујућа победа британске над француском астрономијом, и Месјеом, Пјером Лапласом и Лаландом, који су до тада владали европском астрономијом. У ствари, Бенксово одушевљење било je преурањено. Коплијева медаља и чланство морали су да прођу кроз споре бирократске поступке, што je однело наредних шест месеци. Мескилајн je овај интервал искористио да с топлином напише Хершелу y августу: „Надам ce да ћете астрономском свету учинити част и дати име својој новој планети, која je само ваша, и на чијем смо откривању веома захвални."127 Касније ce испоставило да je „Georgium Sidus“ био опажен и убележен између 1690. и 1781. године бар седамнаест пута, и био je каталогизиран и код Флемстида. Али, увек je био занемариван као мања „звезда некретница“. Тек je Хершелов посматрачки геније - и квалитет његовог рефлектора од два метра - утврдио да je то велико тело устаљеног кретања y уобичајеној путањи око Сунца: права планета. A Мескилајн je, одмах пруживши подршку Хершелу и
Херш ел на М есецу
121
обзнањујући његова посматрања пред другим водећим европским астрономима, потврдио откриће и учинио да га прихвати цела научна заједница. Касније je постало јасно да je Уран необични плави ледени џин (не „мали“, како je Месје мислио), на двострукој удаљености Сатурна од Сунца, са 84,3 године потребне за пун круг око Сунца. To je једина планета y Сунчевом систему нагнута „бочно“, тако да je oca његове ротације, тј. окретања око сопствене осе, хоризонтална y односу на његову путању око Сунца. * У новембру, Бенкс je Хершелу написао пријатељско и карактеристично духовито писмо, питајући га за детаље о томе како ce догодило откриће те чувене ноћи, и о свим тешкоћама „итд. итд.“ које му je оно проузроковало. Желео je да каже нешто о томе кад га буде представљао скупштини чланова Краљевског друштва y Лондону, следећег месеца: „Господине, Савет Краљевског друштва je наложио да ce његова годишња медаља д ! вама, ради почасти због открића нове звезде. Морам да тражим (пошто je уобичајено да том приликом нешто кажем и похвалим откриће) да ме снабдете анегдотама о тешкоћама које сте имали, итд. итд... ако мислите да je прикладно да ми помогнете y одавању дужне хвале вашој способности и истрајности.“ Бенкс je, врло добро расположен, уживао y томе да орасположи и Хершела. „Неки од наших овдашњих астронома склони су мишљењу да je то планета, a не комета. Ако и ви тако мислите, она одмах мора добити име, или ће нас наше брзе комшије, Французи, свакако поштедети мука крштења.“128 Хершел je, поново no Вотсоновом савету, питао Бенкса да ли може да назове планету no краљу, „Georgium Sidus“, што би био солидан и самопоништавајући дипломатски гест суграђанина из Хановера.129 Али, било му je мање угодно због сталних шушкања y неким круговима Краљевског друштва да je његово откриће y извесном смислу било „случајно“. Оно je ударало y саму његову идеју научног *
To je такође била прва планета која није била лако видљива голом људском оку (no боји, облику или положају), и још увек je прилично фрустрирајући покушај да je нађете савременим двогледима. Стога je њено присуство необично удаљено и тајанствено, наглашавајући величину и непознатост новог Сунчевог система (сад двоструко увећаног), али je раскинуло и старо осећање привржености многовољеној породици планета. Питање je да ли je Уран већ потпуно ушао y популарну митологију Сунчевог система, што je тешкоћа којој je одмогао и његов необичан изговор имена на енглеском, за разлику од метала уранијума, који je откривен 1789. године. Хершелов син Џон покушао je то да исправи назвавши два Уранова месеца - покушајте да изговорите енглески! - милозвучним шекспировским именима, Титанија и Оберон, из Сна лет њ е ноћи.
122
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
метода. Непосредно пре церемоније, 19. новембра, писао je Бенксу тврдоглаво, чак љутито: „Нова звезда није ce могла открити ни најбољим телескопима да ja нисам предузео испитивање сваке звезде на небу, укључујући и таквих које ce виде само телескопом, којих je најмање осам или десет хиљада. Нашао сам je на крају свог другог прегледа, после низа посматрања... За откриће ce не може рећи да je случајно само зато што je било скоро немогуће да оваква звезда избегне мојој пажњи... Првог тренутка када сам усмерио свој телескоп према новој звезди, видео сам, с увећањем од 227 пута, да ce она y довољној мери разликује од других небеских тела; a када сам додао додатно увећање од 460 и 932 пута, био сам сасвим уверен да то није звезда некретница.“130 Ова тврдња je за Хершела постала питање части и често ју je понављао. У септембру 1782. године писао je Лаланду y Париз, тврдећи страствено да откриће није било „плод случајности". Пошто ce бавио редовним прегледом неба, „она je пре или касније морала упасти y мој видокруг, a пошто je то био дан када je требало да прегледам звезде y том делу неба, никако нисам ни могао да je превидим.“131 Следеће године писао je немачком астроному Георгу Кристофу Лихтенбергу y Гетинген, понављајући да то „није било случајно“ и додајући: „када сам дошао до астрономије као гране [математике] одлучио сам да ништа не узимам на поверење већ да сопственим очима видим оно што су други људи видели пре мене.“ш Лихтенберг je одушевљено одвратио (на немачком): „Mein Gott! Само да сам знао, кад сам боравио y Бату неколико дана y октобру 1775. године, да такав човек тамо живи! Пошто нисам склон чајџиницама, a ни картама и баловима, био сам прилично ennuyéd и неко време сам провео на врху катедрале, с дурбином..." Када je требало да напише аутобиографску скицу за свог пријатеља Чарлса Хатона, члана Краљевског друштва, 1809. године, Хершел je био упорнији него икада пре: „Уопште узев, претпоставља ce да je срећни случај довео ову звезду пред моје очи; то je очигледна грешка. Ja сам редовно испитивао сваку звезду на небу, не само ове магнитуде већ и многе далеко слабије, и те ноћи je на њу био peg да буде откривена. Постепено сам проучио Велику књигу творца природе и сада стигао до седме планете. Да ме je неки посао спречио те вечери, морао бих je видети следеће, a каквоћа мог телескопа била je таква да сам видео њен диск планете чим сам je угледао, a користећи свој• микрометар утврдио сам њено кретање за неколико часова. «133 1ЈЈ Ова тврдња није y потпуности заснована на његовом оригиналном Дневнику посматрања. Његово прво уочавање или „прегле-
Херш ел на М есецу
123
дање“ двоструких звезда, које je започео 1779. године, није открило Georgium Sidus, тако да откриће y другом покушају није било неизбежно. Нити je препознавање било тренутно. У Дневнику читамо да прецизног Еурека тренутка нема 13. марта, само све тврђа слутња која ce вукла још пет дана, до суботе 17. марта, да необично тело има „одговарајуће кретање“, али није ни „гасовита звезда“ ни „комета", те je тако врло вероватно нова планета. Али, Невил Мескилајн je то први пут експлицитно рекао, написмено, y априлу. Упркос свему, Хершелово откриће било je запањујући подвиг. Оно je постало његов професионални потпис, и историјски тренутак космологије. Тешко да изненађује да je он tokom година наставио да украшава причу, и да je сабио своје откриће y једну чудесну ноћ, као надахнути чин славних „неколико сати“. Каролина никада о томе није давала коментаре, мада изгледа очигледно да je била присутна тих критичних ноћи мерења између 21. марта и 6. априла 1781. године. Дејство ове приче било je представљање дубоко романтичне слике науке на делу: усамљени геније y потрази за тајанственим тренутком откровења. Говор Џозефа Бенкса приликом представљања и доделе престижне Коплијеве златне медаље за најбољи рад y било којој области науке за ту, 1871. годину, пред окупљеним члановима Краљевског друштва, био je потпуно похвалан за Хершела. Откриће нове планете je било први велики успех y новом мандату Бенкса као председника. Ha свој најшири и најшаљивији начин он je оцртао визионарску будућност Хершелове астрономије: „Ваша усредсређеност на побољшање телескогш већ je богато наградила труд који сте y њу уложили; али, познато je да су драгоцености неба непресушне. Ko може да каже, сем ваше нове звезде, која превазилази Сатурн y својој удаљености од Сунца, да га не превазилази исто толико и величанственошћу своје појаве? Ko може да каже какви све нови прстенови, нови сателити, или какве друге безимене и безбројне појаве остају иза, чекајући да награде будући труд?“134 Медаља je запечатила Хершелов углед, и потпалила свеопшту опчињеност астрономијом. Откриће седме планете започело je револуцију y популарном замишљању космологије. Ha крају 1782. године о томе ce много извештавало y часописима, дневним листовима и годишњацима објављиваним y Лондону, Паризу и Берлину. Ипак, мада су сви модели Сунчевог система одједном постали застарели, било je потребно неко време да Уран уђе y машту народа и иконографију Сунчевог система. Једно од најбољих дела y новом таласу књига о астрономији био je Увод y астрономију y писмима ученику (Introduction to
124
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Astronomy in Letters to his Pupil) Џона Боникасла, који ce први пут појавио 1786. године (и изашао y новим, проширеним верзијама 1788, 1811. и 1822. године). Боникасл je откривању Урана дао посебно поглавље: „Од свих открића y новој науци ни једно ce неће сматрати јединственијим од оног које je недавно направио др Хершел... To je права планета која припада Сунчевом систему, која je до 13. марта 1781. године, када ју je др Хершел први пут угледао, измицала посматрању свих других астронома, и старих и нових... A ипак он ово откриће још увек третира као збуњујући новитет, чији ће ce значај тек открити. „Ово откриће, мада испрва изгледа више необично него корисно, a можда ће ипак бити од велике користи астрономији... и можда ће произвести многа нова открића на небеском своду, којима ће ce наше знање о небеским телима и о непроменљивим законима који владају свемиром, умногоме проширити: што и јесте велики циљ науке...“135 Боникаслова књига била je прави романтичарски производ, a обухватала je и добар део „илустративне“ песничке космологије Милтона, Драјдена и Јанга. Такође ce дичила гравиром Хенрија Фузелија на првој страници. Она je приказивала богињу астрономије, Уранију, y провидној хаљини за посматрање, како заводљиво показује нову звезду док упућује новог младог ученика. Издавач je био Џозеф Џонсон из Сент Пол Черчјарда, који je објавио и дела Вилијама Блејка, Вилијама Годвина и Мери Волстонкрафт; a касније и Вордсворта и Колриџа. Боникасл je био y великом пријатељству с филозофом Годвином, и осим убацивања поезије ради илустровања својих астрономских објашњења, имао je y виду имагинативни утицај нове астрономије. „Вавилонски" писци Египта повећали су библијску процену старости Земље са шест на 400.000 година, али je Боникасл истицао да су je „најбољи данашњи астрономи“ подигли на „не мање од два милиона година". Он je мислио да гледање звезда кроз телескоп истовремено ослобађа машту и производи неку врсту чуђења, помешаног с онеспособл>авајућим страхопоштовањем: „Астрономија je увећала oncer наших идеја, и отворила нам универзум без граница, y коме ce људска машта губи. Окружен бескрајним свемиром и огромношћу постојања, човек изгледа само као кап воде y океану, помешан и сједињен с остатком воде. Али из ове ситуације, колико год да je збуњујућа, он ce упушта y своје ослобођење; и гледањем далеко y природу упошљава моћи које су му дате y истраживању њеног деловања.“136 Уран je лагано постао симбол нових, пионирских открића романтичарске науке. Неизмерљиво већи универзум постојано ce от-
Херш ел на М есецу
125
варао, и то je постепено преобразило популарне идеје о величини и тајанству света „иза неба“. Наравно, саме речи „свет“, „небо“, „универзум“, почеле су да мењају значење. Био je то психолошки пробој који je Кант предвидео y Општој природној историји u теорији неба, још 1755. године: „Можемо гајити наду да ће ce тек открити нове планете иза Сатурна.“137 Еразмо Дарвин je најзад прославио Хершелову нову астрономију y својој поеми Ботаничка башта (1791), нарочито y спектакуларном почетку Првог певања. Откриће Урана надахнуло je Дарвина да призове многе друге могуће „Сунчеве системе“, сваки са својим Сунцем и породицом планета, како спонтано експлодирају y постојање после првобитног „великог праска“. Овде Дарвин користи Њутнову небеску механику (засновану на три Кеплерова закона о кретању планета), али драматизује нову идеју бескрајног постепеног стварања, како указује Хершел. Стваралачка космичка сила je „Љубав“ (као y Лукрецијевој класичној космологији), док je библијски Бог сада, како изгледа, задовољан започињањем онога што je, y ствари, огроман космолошки експеримент, који затим пасивно посматра. Кад божанска Љубав рашири крила за лет, Из амбиса сировог позва сав живи свет, И рече Бог свемоћни: „Нек’ оду тмину ноћне!“ Запањени Хаос зачу речи моћне; Искричави етар прохуји кроз светове палих И маса засја y милион Сунаца малих. O ko сваког Сунца нове земље брзо ce разлете, И из прве роде ce друге планете; Свију ce док путују снагом пројектила, Елипсе им наметне одбојна сила; Путање ce врте y путањама, од једног средишта нова беже, У једној целини покретне равнотеже. - И напред ce крећу, усред дома сјајног, У загрљају Бога, свемира бескрајног! Овом сјактавом и живахном одломку, који y језику антиципира музику Хајдновог Ст варања света (1796-98), Дарвин je додао дугачку, удивљену напомену о „сублимном и тајанственом опису структуре неба г. Хершела".138* *
Ботаничка башт а била je најбоље продавана дуга поема y Енглеској y последњој деценији 18. века, после чега je њена популарност изненадно опала, вероватно зато што ce сматрало да je наука y њој превише материјалистичка и
126
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Астрономи из целе Европе (нарочито из Француске, Немачке и Шведске) почели су да пишу Хершелу y Бат, распитујући ce за детаље о његовим металним огледалима, окуларима с великим увећањем и о његовим техникама посматрања. У Енглеској je и даље било доста сумњичавости како y вези с његовим способностима, тако и са његовим телескопима. Његови одговори тежили су да буду званични, али ce ту и тамо опуштао с астрономима којима je веровао, и чијем ce умећу дивио. Весело je описивао муке које je прошао док je саставио, угодио и чак „орасположио“ своје телескопе. Дао цм je сопствене животе и указивао да ce према њима опходио као са толиким концертним примадонама (сећајући ce вероватно Ла Фаринелијеве, која га je спасла y Памп руму). Александру Оберу y Паризу написао je један од најдуховитијих описа 9. јануара 1782. године, када je приложио и свој нови каталог двоструких звезда. „Ови инструменти су ме толико пута преварили да сам коначно успео да похватам сва њихова расположења, и натерао их да ми признају оно што би иначе сакрили да им ce упорно и стрпљиво нисам толико удварао. Мучио сам их силом, ласкао им пажњом, да откријем критичне тренутке y којима делују, испробавао их са огледалима кратког и дугачког фокуса, широким и уским отвором. Било би гадно да на крају ипак нису постали љубазни!“139 Запањујуће je колико он сада често пореди вештину астрономског посматрања са учењем и свирањем музичког инструмента. Оберу пише о потреби да сваки телескоп посебно подеси и „затегне инструмент до највећих граница. (Пошто свирате хармонијум, опростићете ми на музичком изражавању.)“ Хершел je ипак још неколико месеци морао да брани своје телескопе од сумњала y Краљевском друштву. Ha оптужбу да je откриће било случајно, сада су додали указивање да je огромна снага увећања о којој je говорио била илузорна. Нарочита сумњичавост владала je око његовог сочива снаге увећања 6.000 пута, пошто je израчунато да би ce толико увећана звезда кроз видљиво поље телескопа померила, због земљине ротације, за „мање од секунду“. Тако „француска“. Била je то прва поема која ce представила као покретна, „фотографска" слика света: „Племенити читаоче... Овде je камера опскура представљена твом погледу, y којој светлост и сенке плешу на белом платну, увећане y видљиви живот! - ако си y савршеној доколици за овако тричаву забаву, ушетај и види ЧУДА мог ЗАЧАРАНОГ ВРТА.“ Дарвинов „старински" приповедачки стил y овом уводу био je иронична завеса за згуснут, јасан, веома информативан стил његових научних фуснота. Ове напомене прилично су допринеле значајном приказу актуелног стања y физичким наукама 1790. године.
Херш ел на М есецу
127
би je било прилично немогуће посматрати. Хершел je оштро одговорио да je било потребно тр и секунде, и да je он такву звезду могао сасвим добро да прати.140 Али, Вилијаму Вотсону ce пожалио да његови критичари очигледно имају намеру да га пошаљу „у Бедлам“, и y своју одбрану написао je 7. јануара 1782. године: „Претпостављам да нема много особа које би могле чак и да утедају звезду с мојим повећањем од 6.450 пута; a још мање да je задрже y видокругу ако je открију. Гледање je y извесном смислу вештина, која ce мора учити. Учинити да особа види с таквим увећањем скоро je исто као кад би ме замолили да учиним да та иста особа одсвира једну од Хендлових фуга на оргуљама. Многе ноћи провео с a м вежбајући да гледам, и било би чудно да неко с тако сталним вежбањем не постигне извесну умешност.“141 Вотсон je тихо обавештавао Бенкса о контроверзи, док je Бенкс нежно одуговлачио, предлажући да су увећања можда била мало погрешно стачуната, али подржавајући Хершела против смутљиваца. Послао je љубазну председничку честитку: „Највећи комплименти г. Хершелу, с најбољим жељама, y корист науке, да му ноћи буду онолико бесане колико то и сам жели.“142 Александар Обер сада je одлучно стао на Хершелову страну. Захваљујући му ce на каталогу двоструких звезда, додао je с поштовањем о свим невољама кроз које je Хершел прошао: „Али, невоље за вас нису ништа, a најмање што можемо да учинимо за узврат јесте да... убедимо свет да ваша открића, иако су чудесна, нису имагинарна... Велика моћ увеличавања од 6.450 пута и даље задивљује, као и ваш микрометар... Наставите, драги мој господине, храбро, и не обазирите ce на лавеж неколицине љубоморне штенади; ствар ће ce убрзо рашчистити и, уколико je y мојој моћи, ви нећете бити сами послати y Бедлам, јер сам веома склон да вам тамо правим друштво.“143 Следеће Хершелово одредиште, како ce испоставило, није био Бедлам већ Виндзор. Краљ Џорџ III, no савету краљевског астронома и председника Краљевског друштва, одлучио je да игнорише ове контроверзе. Позвао je Хершела на двор да му честита, али je замолио Бенкса и Мескилајна да обојица, сваки за себе, испитају сада већ славни телескоп од два метра, y гриничкој опсерваторији. Осмог маја Хершел je кренуо за Лондон, са својим драгоценим телескопом и постољем хазардно спакованим y кутију за путовање од махагонија („да ce саставе на лицу места, где то буде тражено“). уз на брзину спакован ковчег опреме y кбме су били његов велики Флемстдов атлас (с Каролининим белешкама), његов нови каталог двоструких
128
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
звезда (који je такође преписала Каролина), „микрометри, таблице, итд.“ и склепана одећа за двор.144 У Гриничу, Мескилајн je био затечен врхунским квалитетом и снагом прикупљања светлости коју су имала Хершелова „уради сам“ огледала. Он je одмах схватио да су била много снажнија од било ког званичног телескопа опсерваторије, a вероватно и од било ког другог телескопа y Европи. Мескилајн, који je важио за љубоморног и ускогрудог човека због свог лошег поступања са часовничарем Џоном Харисоном, према Хершелу je исказао велику отвореност и великодушност. Трећег јуна 1782. године Хершел одушевљено пише Каролини, остављајући no страни своју уобичајену опрезност: „Драга Лина... Последше две ноћи сам гледао звезде y Гриничу, са др Мескилајном и г. Обером. Заједно смо упоредили наше телескопе и утврђено je да je мој бољи од било ког y Краљевској опсерваторији. Двоструке звезде, које они не могу да виде својим инструментима, ja имам задовољство да им покажем сасвим јасно, a мој механизам [савитљиви сталак] добио je толике похвале да je др Мескилајн одмах наручио да ce према њему уради други; међутим, он више уопште није y љубави са својим инструментом [њутновски, од 1,8 м] na почиње да сумња да ли он и заслужује ново постоље.“145 Пошто je од Тахитија научио доста о краљевским обичајима, Бенкс je знао да je куцнуо савршен час да Хершела званично представи краљу y Виндзору, y мају 1782. године. Састанак двојице из Хановера (једног краља и једног обичног човека, a обојица су врло добро говорила енглески) имао je велики успех. Припадници краљеве хановерске свите већ су чули за Хершелову браћу као талентоване музичаре, a његово величанство било je заинтригирано променом m étier}46* Краљ Џорџ, који још није полудео, био je чувен no својим афористичким саветима својим талентованијим поданицима. Едварду Гибону, на пример, који још увек био дубоко уроњен y своју шестотомну историју Опадање u пропаст P u m c k o ï царства, покровитељски je приметио: „Пискарате ли пискарате, a г. Гибоне?“ Причало ce да je краљ овом приликом промрмљао Бенксу: „Зар Хершел не би могао да жртвује своје драгоцено време и за четвртинке и тремола ?“147 Хершел je одмах писао Каролини, y духу растућег узбуђења које ce никада раније није појавило y његовим писмима. „Међу оптичарима и астрономима не говори ce сада ни о чему другом до о томе како они зову моја велика открића. Авај! To показује колико они заостају кад овакве трице које сам учинио и видео зову великим. M étier (фр.) - посао, занимање. (Прим. прев.)
Херш ел на М есецу
129
A ja ћу их опет учинити! Направићу такве телескопе и видети такве ствари - тј. трудићу ce да тако чиним.“148 У једној каснијој белешци, поново користећи њено име од миља, он додаје: „Видиш Лина, све ти ово говорим, a пошто знаш да таштина не спада y моје мане, не треба да ce плашим твоје осуде.“149 Деценију раније, Хершел ce не би плашио могуће сестрине осуде. Бенкс je чврсто одлучио да свом новом штићенику, астроному, нађе редовну плату и, no могућству, одговарајуће место. To je захтевало нешто дипломатије, пошто je професура на универзитетима била резервисана за математичаре, место краљевског астронома било je очигледно заузето, a нови положај краљевског астронома y Кју гардензу недавно био обећан другоме - „ђаволска штета“. Уз Бенксово дипломатско наговарање краљ ce сложио да Хершел треба да одустане од поучавања музике y Бату, и да ce пресели y кућу y близини Виндзора, како би ce потпуно усредсредио на астрономију. Како би ce то постигло, његово величанство ће имати задовољство да створи нову званичну службу, именујући Хершела за краљевог личног астронома y Виндзору, с платом од две стотине фунти годишње. (To није било нарочито великодушно, мада je и краљевски астроном добијао само три стотине фунти.) У четрдесеттрећој години живота Хершелова друга каријера je букнула. После врло кратког саветовања, Хершел, Каролина и њихов брат Александар преселили су ce 31. јула 1782. године y велику, пространу кућу y селу Дачет, дубоко y провинцији између Слоуа и Виндзора, на југ од Темзе. Кућа je имала велике травнате површине погодне за смештање телескоги, и неколико штала и помоћних зграда за пећи, и брушење и глачање опреме. Стара вешерница могла ce претворити y зграду за посматрања. Али, сама кућа била je неколико година ненастањена, хладна и влажна. Каролина ce упустила y огроман посао чишћења и поправки.150 Скоро одмах Хершелу je речено да донесе свој чувени телескоп од два метра y Виндзор, где je поново састављен, на тераси, како би свако могао да гледа планете. Хершел je био изузетно омиљен код три принцезе-тинејџерке, Шарлоте, Аугусте и Елизабете. Једне облачне вечери (уобичајене tokom лета y Енглеској), када посматрање није било могуће, добио je надахнуту идеју да направи картонске моделе Јупитера и његова четири месеца, и Сатурна и његових прстенова, и да их окачи - осветљене свећама - на удаљени баштенски зид y Виндзору. Модели су раније пажљиво припремљени. Генијално фокусирајући телескоп наниже, могао je да покаже ове моделе трима девојчицама кроз телескоп, као рани облик спољног планетаријума.151
130
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Многа друга деца новог покољења одрасла су с разумевањем космоса на нов начин. Откривање звезда постало je јединствен и нарочити тренутак сопственог откривања. Песник Колриџ сећа ce како га je вољени отац, викар и директор школе y Отери Сент Мери y Девону, једне ноћи извео y поље, y зиму 1781. године, да му покаже ноћно небо. Колриџ je имао само осам година, али никада није заборавио то вече. Можда je пречасни Џон Колриџ, велики читалац месечних часописа (за које je понекад слао учене чланке о латинској граматици) недавно читао о Georgium Sidus. У сваком случају, Колриџ je чувао спомен на оца који му je тако одушевљено показивао звезде и планете, и могућност постојања других свехова: „Сећам ce да сам, са осам година, једне вечери шетао с њим од сељачке куће, миљу од Отерија - и он ми je говорио имена звезда - и како je Јупитер хиљаду пута већи од нашег света - и да су друге блиставе звезде сунца, са световима који ce окрећу око њих - и кад сам ce вратио кући показао ми je како ce окрећу. Слушао сам га с дубоким одушевљењем и дивљењем; и без и најмање примесе чуђења или неверице. Јер, пошто сам од малена читао вилинске приче и о духовима итд. - мој ум je био навикнут на бескрај.“152 Овакав огроман призор, обасјан звездама, настањен огромним планетама и далеким боговима из старине, могао je да узнемири нормалног осмогодишњака. Али, запањујуће je да je Колриџ, који je написао много писама о свом детињству и увек га ce тачно сећао, рекао како уопште није осећао изненађеност или неверицу - „без и најмање примесе чуђења и неверице" - y овом откровењу огромних размера универзума. Осећао je да je већ навикнут на величину и тајанственост новог космоса. Његов романтичарски сензибилитет - чак и на узрасту од осам година - већ je настањивало бескрајно и необјашњиво. Космолошки призори, a нарочито симболичко кретање звезда и Месеца, дубоко су ушли y његову рану поезију, и y извесном смислу завладали светом Старог морнара и његовог брода. Месец ce журно дизаше на небу, И нигде не стаде; Дизао ce меко, И са њим звезда ил’ две. Моћни ce брод no пучини креће, Kao што осваја априлски мраз, Ал’ где огромна сен брода легне, Зачарана вода опет ce стегне Миран и ужасно црвен гмаз.153
131
Херш ел на М есецу
Прозни текст који je Колриџ додао овом одломку скоро двадесет година касније (1817) доноси нову резонанцу када ce упореди с оним што сада знамо о дугим Хершеловим ноћима посматрања Месеца: У својој усамљености и одлучности он je тежио према пловећем Месецу, и звездама које ce још увек виде, a ипак ce крећу даље; и свуда плаво небо припада њима, и оно je њихово место починка, и њихова рођена земља и њихов природни дом, y који улазе ненајављени, као господари које свакако очекују, a ипак, no њиховом доласку, ту je тиха радост.* Млади Џон Китс запамтио je организовану игру y својој школи y Енфилду, y којој су ce сви дечаци вртели y круг no игралишту, y огромном кореографском плесу, покушавајући да опонашају читав Сунчев систем, укључујући све познате месеце (чији je број до тада Хершел значајно увећао). За разлику од Њутновог савршеног бронзаног сатног механизма, овај дечачки универзум - са све кометамападалицама - представљао je величанствени „људски планетаријум“. Китс ce није сећао тачних појединости, али човек може да замисли седам старијих дечака-планета који трче око Сунца y средишту, док су и сами окружени мањим трчећим месецима (вероватно девојчице), a целина ce често реметила упадима побуњеничких *
Слике Месеца и звезда понављају ce y Колриџовој поезији tokom читавог живота. Једна од његових најранијих песама, „Јесењем месецу“, била je сонет који je написао са шеснаест година, на оловном крову своје школе y Лондону. За многе њ егове велике песме из Западне земље, попут „Мраза y поноћ“ (1789) може ce рећи да су натопљене месечином. Грита хол, y коме je Колриџ живео y Кезвику, био je стара опсерваторија, и са њених оловних кровова он je често бележио мене Месеца, звезде и ноћно небо, као што и његов мали дечко Хартли коментарише о њима. Његова чувена песма „Одбацивање“ (1802) почиње сликом „зимски сјајног" младог месеца, са „старим месецом y његовим рукама“ који најављује олују. Када je касније живео сам на Малти, користио je поморски телескоп да посматра Месец и звезде, и исписао многе белешке о свом необјашњивом нагону да обожава Месец (1805). Чак и тако касна песма, као што je „Тамница", написана вероватно y Хајгејту, описује га као старца који зури y Месец y свом врту. Он je слеп - „кип има такве очи“ - a ипак, недокучиво, још увек може да осети месечину која ce излива на њега као благослов: Он и даље зури - лице без очију сво je око Kao неки орган пун тихог увида чари, Цело му ce лице од светлости озари! (Coleridge, Selected Poems, Penguin Classics, стр. 214) Мени ова три стиха изгледају као три најтајанственија, месечином огрнута стиха која je Колриџ икад написао. Можда je себе замишљао као преображеног y неку врсту човека-телескопа.
132
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
комета и метеора који су летели преко њихових орбита. Китс je касније, 1811. године, добио Боникаслов Увод y астрономију као школску награду y старијим разредима. Читајући о Хершелу, овековечио je откриће Урана пет година касније, y свом великом сонету из 1816, „После првог читања Чепменовог Хомера“.154
8 Када су ce преселили y Дачет, Хершел и његов брат Александар започели су ексклузивни посао - производњу рефлекторских телескопа врхунског квалитета. Првих пет, све дужине два метра, наручио je краљ Џорџ као краљевске поклоне, и мада круна за њих никада није y потпуности платила (сваки je коштао no стотину гвинеја), имали су непроцењиво дејство тиме што су од Хершела створили краљевског произвођача телескопа, „по налогу краља“. Сви телескопи, без обзира на њихову величину, били су појединачно прављени no поруџбини, tokom три или четири недеље, и сваки je имао другачију цену, обичну наведену y гвинејама. Хершел их je слао или растављене или потпуно састављене, y дивним кутијама од махагонија, са резервним огледалима и неколико окулара. Мада je сваки био ручно израђен, његова огромна енергија достигла je нешто налик масовној производњи. Tokom следеће деценије направио je две стотине огледала за популарне телескопе од два метра, 150 за оне од три метра и осамдесет за телескопе од 7,5 метара, мада нису били сви продати.155 Цене су постојано расле. Чувени телескоп од два метра обично ce продавао y растављеном стању, за тридесет гвинеја, али je Хершел постепено подизао цену до сто гвинеја, што je била цифра коју je понудио немачком астроному Јохану Бодеу y Берлину.156 Ha крају ce телескоп од шест метара, y растављеном облику, продавао no цени од шест стотина гвинеја. Луксузни телескоп од три метра, са све углачаним сандуком од махагонија, с припадајућим покретним постољем, колекцијом окулара и резервним огледалом, коштао je огромних 1.500 гвинеја.157 Наравно, скупљи модели продавани су највише немачким принчевима, a неки су стигли и до Лисјена Бонапарте (Наполеоновог брата) и аустријског цара.158 Можда je најскупљи комерцијални телескоп који je Хершел икад направио био онај који je поручио краљ Шпаније, за 3.500 фунти, a испоручен je опсерваторији y Мадриду 1806. године.159 Десетине Хершелових телескопа отишло je y све крајеве Енглеске, и Европу, a он je лично испоручио један, y име краља Џорца, државној опсерваторији y Гетингену, 1786. године.160
Херш ел на М есецу
133
Постепено je y опсерваторију y Дачету почело да долази све више и више посетилаца. Каролина je почела да води уредну књигу посетилаца, y две колоне, као да бележи посматрања звезда, што je y извесном смислу и чинила. У пролеће 1784. године умирући др Џонсон послао je младу Сузану Трал (трећу кћер г-ђе Трал) y посету, саветујући joj да негује своје познанство са Хершелом: „Он на ноћном небу може да ти покаже оно што ни један човек пре није видео, уз помоћ неких изванредних побољшања која je направио на телескопу. Оно што он има да покаже свакако je врло далеко, и можда нас ce мало тиче, али je свака истина вредна и свако знање угодно y свом првом дејству, a касније може да буде корисно.“161 Каролина je писала живахне описе њихових редовних целоноћних посматрања звезда, или „чишћења“.162 Хершелова техника „чишћења“ није обухватала - као што би ce могло учинити - померање телескопа постранце, што je увек било ризично с великим рефлекторима. Уместо тога, рефлектор je држан на меридијану и полако померан горе-доле, док су ce сазвежђа појављивала кроз поље посматрања као што су ce звезде постојано кретале преко ноћног неба. Пошто ово кретање узрокује сама земља, окрећући ce око своје поларне осе, тако телескоп практично „чисти“ небо као нека огромна метла, или сноп светла са светионика. Оваквим методом Хершел je могао све више и брже да покрива читаво ноћно небо y низовима малих трака, од којих je свака захватала око два лучна степена.163 Техника je била далеко тачнија од било које која je до тада упошљавана y посматрању звезда y историји астрономије. Али, била je и бескрајно спора и захтевна. Потпуно чишћење могло je да потраје неколико година. У овом раздобљу Хершел je тако добро познавао сваки делић неба да je могао да препозна обрасце звезда и сваки нови објект са запањујућом брзином и прецизношћу. Можда му je ту од помоћи било његово музичко образовање, колико и тешко савладана самоука математика. Како je сам рекао, могао je да чита ноћно небо као што добар музичар прочита мелодију. Или, суптилније, мозак који je био увежбан да препозна веома сложене контрапункте и хармоније Баха и Хендла нагонски je могао да препозна обрасце сличности међу звездама. Хершел je постао опчињен како физиком тако и психологијом самог поступка посматрања, и касније je о томе написао неке од својих најзанимљивијих текстова. Од 1782. године почео je да бележи многе физичке обмане које су његове очи правиле, и такође
134
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
je почео да проучава илузије ноћног посматрања. Тринаестог новембра, док je покушавао да идентификује нову двоструку звезду y Ориону, издиктирао je опрезну белешку Каролини: Следим 10 Ориона. Врло јасно видим двоструку бар десетину пута како пролази преко целог видног поља с оба ока, али сам морао све да затамним. Помислио сам да ми je десно око уморно, a знам и да оно види објекте као тамније. Стога сам покушао прво с левим, и видео одмах како двострука неколико пута пролази видним пољем. Видео исто после, другим okom... Ни једна звезда није трептала осим Сиријуса, a и то мало. Вече изузетно погодно за телескопе.164 Што су га више професионални астрономи изазивали то je више Хершел бивао свестан своје „вештине гледања", и колико je треба поново објашњавати. „Око je један од најизузетнијих органа," стално je понављао онима који су му писали. Класична физиологија греши. Визуелне слике не падају просто на оптички нерв, y истом смислу y коме падају на метално огледало. Око непрестано тумачи оно што види, нарочито кад користи велика увећања. Астроном треба да научи да гледа, и уз вежбање (као и са музичким инструментом) може да постане вештији: „Сећам ce времена кад нисам могао да видим с увећањем преко 200 пута, на истом инструменту који ми сад даје тако јасно увећање од 460 пута да ми no лепом времену и не треба ништа више. Када желите да вежбате гледање (јер, верујте ми господине - да искористим музичку фразу - не смете очекивати да видите одмах или livre ouvert) примените увећање нешто веће од оног с којим можете добро да видите, и наставите да га повећавате пошто га неко време користите.“165 Каролина je касније саставила индекс свих Хершелових опаски о практичном посматрању. Под насловом „Покушаји с различитим okom и различитим начинима гледања“ она je навела такве теме као што су дејство искривљавања „када ce дуго гледа y предмет итд.“, потребу за напредовањем од мањег до већег увећања, чињеницу да „различите очи другачије оцењују исте [боје]“, да ce „очи умарају" a да то посматрач не примети, и да „видимо ствари увек мање испрва, када их je тешко приметити“.166 Под другим насловом „Атмосфере и места посматрања“ навела je одређена места и атмосферске прилике који су утицали на телескоп. Они нису били увек самоочигледни. Сама атмосфера je имала „својства призме", a искривљења су могли узроковати „пољски поветарци", гледање „преко крова куће“, или стајање „на удаљености
Херш ел на М есецу
135
метар-два од врата“. Изненађујуће je да због термалних утицаја који су ce дизали из земље, „вечери које су наизглед пријатне нису увек добре и за посматрање.“ Напротив, „влажан ваздух je био повољан", и влага или киша, чак и неке врсте магле, „нису ометали гледање“. Посматрање je било могуће и y условима оштрог мраза, чак и кад пада снег, само да ce огледала сачувају од леда.167 Каролина je термину „чишћење“ дала извесну домаћу фамилијарност, тако да y својим писмима понекад каже како je она нека врста небеске домаћице, која прочешљава и naja звезде како би их држала y добром стању за свог брата, као нека врста небеске Hausfrau. Али, можда je имала и нека дубља осећања о космосу који je сад откривала. To више није био пуки хоби ради братовљевог задовољства. Када су ce преселили y Дачет, y лето 1782. године, Хершел je почео пажљивије да je обучава y техникама посматрања, тако да постане правни „помоћник астронома". Како би je охрабрио, направио joj je специјални, веома лак „чистач“, који ce састојао од „цеви са два стакла“ (тј. традиционални рефрактор) и обучио je да „тражи комете“. Испрва je била обесхрабрена самосталним радом y мраку. „Видим из свог дневника да сам почела 1. августа 1782. да записујем и описујем све значајне појаве које сам видела хоризонталним чишћењем. Али, тек y последња два месеца исте године осетила сам мало охрабрење да проведем звездама обасјану ноћ на трави покривеној росом или ињем, без икога ko je y домету људског гласа.“168 Осим тога, y овом првом стадијуму Каролина je знала „премало о стварном небу како би могла да означи сваки објект да би могла поново да га нађе не губећи превише времена гледајући y атлас“. Kao што сви астрономи почетници схвате, звезде ce крећу узнемирујуће брзо кроз телескопско поље вида, чак и кроз поље телескопа са слабим увећањем, и лако могу да ишчезну y nap тренутака за које време сте гледали y мапу звезда и затим поново прилагођавали једно око на гледање y ноћ. (Ноћном виду потребно je чак тридесет минута да постигне своју пуну осетљивост.) Ствари су за Каролину, јасно, биле повољније када je Хершел био при руци y башти, уместо y Виндзору, обављајући демонстрације на двору. „Све су ове невоље нестајале кад сам знала да ће мој брат бити на невеликој удал>ености, посматрајући двоструке звезде, планете итд. на свом инструменту, и кад би могао одмах да ми притекне y помоћ кад нађем небулу, или poj звезда.“ У тој првој години Каролина није нашла никакву комету и успела je само
136
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
да идентификује четрнаест од око стотину познатих небула. Била je пречесто прекидана Хершеловим заповедним повиком, када би му била потребна да запише нека нова посматрања виђена кроз велики телескоп од три метра.169 Овакав тимски рад био je од суштинске важности за поступак „чишћења“ који je Хершел осмислио. Док je Вилијам обављао своја посматрања, гласно би изговарао преризне описе онога што je видео (с посебном пажњом када су y питању биле двоструке звезде, небуле или комете). Дао би магнитуде, боју и приближну удаљеност и углове (уз помоћ микрометра) од других познатих звезда y датом пољу посматрања. Стојећи поред њега на трави, a касније седећи за склопивим столом, Каролина je пажљиво бележила све ове податке, користећи перо и мастило и пажљиво чувајући лампу y којој je била свећа, и консултујући њихов „зонски сат“ (сат који je користио временску скалу повезану с положајем звезда, a не Сунца). Александар Обер касније им je поклонио величанствени Шелтонов сат, са компензованим бронзаним клатном, као допринос њиховом раду.170 Са Хершелом то није био миран и мисаони рад, како би ce могло претпоставити. Каролина je „трчала до сатова, записала белешку, доносила и односила инструменте, или мерила тле штаповима, итд., и сваког тренутка je могло бити нешто друго.“171 Понекад би постављала питања, тражећи додатна разјашњења. Што je најважније, записивала je тачно време сваког посматрања, користећи посебан зонски сат, који je давао прецизан положај док ce сваки објект ротирао преко меридијана. Оваквим методом Вилијам ни y једном тренутку није морао да угрожава свој ноћни вид гледањем y осветљену страницу или сам правећи белешке. Хершел je описао њихов метод чишћења y раду објављеном априла 1786. године, „Хиљаду нових небула“. Од кључне важности за ову технику било je то што није морао да скида око са сочива, него je „извикивао“ своја посматрања док их je помоћник записивао и „гласно понављао“. To je имало „јединствену предност“, како je рекао, „јер су ce описи заиста записивали и били ми поновљени док објект још имам пред okom, и могу no вољи да унесем исправке." Јасан тон војничког командовања наглашен je чињеницом да нигде y овом тексту Хершел не помиње да je овај помоћник Каролина.172 Стајање под ноћним небом и посматрање звезда може да буде једно од најромантичнијих и најсублимнијих искустава.* Али, Хер*
Оно може да буде и необично застрашујуће. Стотину година касније Томас Харди je y свом новом роману описивао аматерску астрономију, и y свом
Херш ел на М есецу
137
шелова чишћења су ce фантастично продужавала и постајала све захтевнија. По ведром времену, често су радили шест или седам сати без паузе. Почели би y једанаест увече и често y кревете нису ишли до свитања, с помешаним осећањем исцрпљености и еуфорије. Обоје би спавали до подне, и y кући je морала бити тишина y већем делу јутра, мада je Каролина, како изгледа, често раније устајала, пила кафу и исписивала ноћна посматрања y дугим, прецизним колонама бројки: била je то нека врста двоструког књиговодства о коме je често говорила као о „подсетнику на небо“. Посматрања и прављење белешки захтевали су псеће тврдоглаву прецизност, и апсолутну концентрацију. Чак и лето могло je бити свеже, a зими je иње покривало траву око њих, и ветар завијао међу дрвећем. (Невил Мескилајн je имао посебно вунено одело из једног комада за посматрање, направљено за њега y Гриничу, са фатираним деловима, тако да je изгледао као Мишленова реклама y најави.) Хершел je шаке и лице трљао сировим луком да би отерао хладноћу. Када je Бенкс долазио да им ce придружи, понекад je доносио повелике ципеле, како би Хершел y њих стао са пет-шест пари чарапа на себи. Каролина ce умотавала y неколико вунених сукања. Често je било толико хладно да су ce на огледалима телескопа правили слојеви леда, мастило ce згушњавало y мастионици, a слеђене капље запушавале врх Каролининог пера.173 Понекад je било и опасно. Каролина пише: „Могу да наведем прилично дугачак списак скоро смртно опасних незгода којима смо опису Свитина и леди Константин који деле телескоп y Пару на кули (1882), ухватио je нешто од метафизичког шока првог искуства посматрања неба. „Ноћу... нема ничега што би ублажило ударац који бескрајно велики, звездани универзум задаје бескрајно малом уму посматрача; a то je сада био случај. Пошто су ce приближили огромности до тада блиских креатура, одједном су угледали његову лепоту и страхоту. Све више и више осећали су контраст између сопствене сићушности и онога y шта су неопрезно уронили, док их je притискао осећај празнине који нису могли да савладају чак ни као идеју, и који je висио над њима као кошмар." Moje прво искуство с великим телескопом, „Старим Нортамберлендом“, y кембричкој опсерваторији, рефрактором од 28 цм направљеним 1839. године, оставило ме je без даха. Посматрали смо ројеве гасовитих звезда y Херкулесу, златно-плаву двоструку звезду Цигни и гасни облак небуле (чији сам назив заборавио да забележим, јер ми je изгледала тако лепа и злокобна, и према мојој дрхтавој белешци као „огромна плава медуза која ce уздиже из црног океана без дна“). Мислим да сам тада доживео неку врсту космолошке вртоглавице, необичан осећај да могу да пропаднем кроз цев телескопа y ноћ и да ce удавим. Ha крају je то прошло. Велики Едвин Хабл описивао je будистичко стање духа, скоро налик трансу, после целоноћног посматрања на планини Вилсон y Калифорнији, тридесетих година 20. века. Видети Gale Christianson, Edwin Hubble (1995).
138
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
брат и ja једва избегли y посматрању с тако великим инструментима, када je све остало y тами и не безопасно; нарочито када je лична сигурност последња ствар на Kojy мислите y таквим тренуцима. 1/4 Зима 1783. године била je нарочито јака. Једне ноћи, y новембру те године, када ce Вилијам сместио на попречну мотку свог рефлектора од шест метара, ветар га je замало одувао, a кад ce ужурбано смандрљао на земљу, климава конструкција („мердевине на дну нису имале чак ни спону између“), цели дрвени рам око њега ce урушио; да би га ослободили из гомиле потпорних стубова морали су да позову раднике.175 Ha новогодишњу ноћ 1783. године пало je скоро пола метра снега, a небо je било потпуно облачно. Међутим, Вилијам je одложио прославу и инсистирао на последњем чишћењу за ту годину. Каролина одаје утисак да je био нарочито нестрпљив и да je на њу можда викао више него обично. „Око десет сати видело ce неколико звезда, и y највећој журби све je постављено за посматрање. Брат ме je на предњем делу телескопа усмеравао да направим неке измене y покретима постранце.“ Док je журила око основе телескопа, „трчећи y мраку no тлу покривеном снегом који ce топи,“ оклизнула ce и саплела о скривени дрвени потпорањ. Ови потпорњи коришћени су да причврсте оквир телескопа ужадима, и имали су велике, вертикално постављене гвоздене куке, „као оне на које месари каче месо“. Каролина ce болно сећа онога што je уследило. „Пала сам на једну од тих кука, која ми je пробила десну ногу на око 15 цм изнад колена. Moj брат зове - Пожури\ - a ja сам само могла да одговорим жалосним вапајем - Набола сам се!“ Била je упецана, као риба на удицу, и није могла да ce помери. Хершел je и даље био високо, на платформи за посматрање, и није одмах схватио шта ce догодило. Изгледа да je наставио да виче доле кроз мрак, „ПожуриГ, док je Каролина настављала да промрмљава, све тише, „Набола сам се!“и6 Коначно je схватио ситуацију и позвао помоћника који je помагао око оквира телескопа. „Он и радник били су одмах са мном, али нису могли да ме подигну a да за собом не оставе и око сто грама мог меса. Позвали су и радникову жену, али ce она плашила да ишта учини. Каролину су однели натраг y кућу, али je запањујуће да није позван никакав доктор. Сама je превила рану, отишла y кревет и поносно записала да ce за две недеље вратила својим дужностима код телескопа. Изгледа да je изузетна хладноћа имала антисептичко дејство на велику, отворену рану и спречила фаталну гангрену. Нема сумње да je за Каролину било карактеристично да ову рану третира без претераног узбуђивања. Ипак, постоји нелагодан
Херш ел на М есецу
139
осећај y читавом њеном опису да ce Вилијам према њој није понашао са задовољавајућом нежношћу или бригом: „Морала сам да будем сама себи хирург и стављам маст и везујем мараму око ране неколико дана.“ Локални лекар y Виндзору, др Џејмс Линд, чуо je за догађај тек недељу дана касније и „донео ми маст и завој и објаснио ми како да их користим.“ Дубока рана није лако зацелила, али и даље нема помена о било ком тренутку Вилијамове бриге. Коначно je др Линд позван y Дачет, почетком фебруара 1784. године. „После шест недеља почела сам да страхујем за своју јадну ногу и затражила сам мишљење др Линда, који je, кад je погледао рану, рекао да иде на добро; али je рекао да би војник, са таквом раном, имао права на шест недеља болничке неге.“177 Занимљиво je да je др Линд упоредио Каролину с неким y војној служби, и тешко je y овим речима не видети извесну ноту замерке.* Каролина je свакако унела извесну иронију када je y Сећањима додала: „Међутим, утеха ми je била што сам знала да мој брат није био на губитку због овог догађаја јер je остатак ноћи био облачан, a неколико ноћи потом дозволиле су само пар кратких интервала погодних за чишћење, и до 16. јануара није било никакве нужности да ce целе ноћи излажем ћудима годишњег доба.“ Рана je углавном зарасла до лета, али ce касније повратила и y старијем добу узроковала хроничне болове. Њен тужни вапај - „Набола сам сеГ - необичан je симбол њеног односа са бриљантним, ауторитарним братом из тог периода, y време када je био опседнут својим астрономским идејама до мере која je искључивала све друго. Како изгледа, и добробит његове сестре; мада о томе имамо само њену реч.178 *
Доктор Џејмс Линд (1736-1812) није био обичан лекар. Члан Краљевског друштва, добио je позив да ce придружи капетану Куку на његовом другом путовању око света, али je посетио Исланд са Бенксом, и касније путовао y Кину. Веома начитан y класичним наукама - био je стручњак за Плинија и Лукреција - постао je лекар y краљевском домаћинству, и на Итону предавао о савременим наукама, с делимичним радним временом. Био je чувен no својој ексцентричности и љубазности. Један од његових последњих ученика био je Перси Биш Шели, који je био одушевљен његовим необичним причама о Френклину, Лавоазјеу, Хершелу, Дејвију и Годвину. Шели je учинио др Линда учитељем-мудрацем y две од својих дугачких поема из 1817. године, „Принц Атанас" и „Побуна ислама". Касније je рекао Мери Шели: „Овај човек je управо оно што један стар човек треба да буде. Слободан, смирен, пун добронамерности, и чак младалачке енергије: његово око изгледа као да пламти натприродним духом испод обрва, засењено његовим белим коврџама достојним поштовања... Дугујем овом човеку много, о! много више него што дугујем сопственом оцу.“ Видети Richard Holmes, Shelley: The Pursuit (1974). Млади др Линд свакако je био особа која би ce дивила Хершелу, али je такође веома саосећао с Каролином.
140
Ричард Х о лм с: ДОБА ЧУДА
Није изненађујуће што ce Хершел није дао сметати. Своје најрадикалније идеје о космосу извео je 1784. и 1785. године и објавио их y два револуционарна текста y Филозофским радовима Краљевског друштва. Они су потпуно преобразили уобичајену идеју о томе да je наш Сунчев систем окружен стабилном куполом „звезда некретница", са широком „галаксијом" или „via lactae“ (што значи „пут или млаз млека“) мањих, углавном непознатих звезда посутих no њој, угрубо са истока на запад. Била je то небеска архитектура или „грађевина“, y основи надахнута идејом светог храма, која je постојала још од Вавилонаца и Грка, a нису joj ce озбиљно супротставили ни Флемстид, чак ни Њутн.179 „Испитивање грађе неба“, објављено јуна 1784. године, тихо je наумило да промени ову прадавну слику. Било je засновано на Хершеловим бескрајним посматрањима, које je с Каролином спроводио више од две године, са својим новим рефлекторским телескопом од шест метара. Идентификовао je 466 нових небула (четири пута више од броја који je недавно био утврдио Месје), и први пут сугерисао да многе од њих, ако не и све, морају бити огромни независни ројеви звезда или галаксије ван нашег Млечног пута.180 To га je довело до тога да предложи посебан, тродимензионални облик привидно равног „млаза млека“ Млечног пута. Његов предлог заснивао ce на његовој новој методи „тачног мерења" броја звезда y било ком правцу који ce види са земље, и затим дедуковања из различитих посматраних густина вероватног облика овог галактичког poja звезда као ga ce mega „изнутра “ из gpyïe ïanaxcuje. Била je то смела мешавина посматрања и спекулације. Хершелов први цртеж галаксије изгледао je као необична дугуљаста кутија или нахерени паралелограм звезда.181 Али, његови каснији прорачуни дали су сада познати облик диска Млечном путу, с његовим карактеристичним крајевима који ce врте напоље, према свемиру, и малом избочином звезда y средишту.182 Он никада није био сигуран где je Сунчев систем смештен y галаксији, и y једном тренутку je приметио да je њен укупни облик релативан, y зависности од погледа који би на њу имали „становници небуле из садашњег каталога... с обзиром на то да je њихов угао гледања мање или више удаљен од нашег.“ш У другом тексту, с једноставним насловом „О грађи неба“ (1785), Хершел je почео да развија ове идеје y запањујућу, нову „природну историју универзума. У уводу тврди да астрономиЈа захтева деликатну равнотежу посматрања и спекулације. „Ако ce препустимо бајковитој машти и створимо сопствене светове... они ће нестати,
Херш ел на М есецу
141
као картезијански вртлози.“ С друге стране, пуко „додавање једног посматрања другом", без пбкушаја да ce извуку закључци и истраже „вероватна гледишта“, биће једнако поражавајуће.184 Његово гледиште било je радикално. Небеска „грађевина“ није нешто што je архитектонски фиксирао Творац, већ изгледа да ce стално мења и, чак, развија, више налик неком огромном живом организму. Изгледа да су његови телескопи показали да су све гасовите небуле y ствари, „претвориве“ y звезде. Оне нису безобличне зоне raca преосталог после стварања света. Оне су огромни ројеви звезда раштркани далеко иза Млечног пута, и расути су no универзуму све докле његов телескоп може да допре. Саме небуле су активне. Изгледа да je њихова улога да стално обликују нове звезде од raca који ce згушњава, y процесу стп лн о г стварања. Оне замењују звезде које су нестале. Хершел je за ову запањујућу спекулацију смислио и чувени опис: „Ови ројеви могу да буду лабораторије универзума, ако могу тако да кажем, y којима ce спремају најбољи лекови за пропадање целине".185 Разматрао je и могућност да би неке небуле могле бити „острвски универзуми“, ван Млечног пута, чиме ce огромно увећава осећај за стварне размере космоса. Међу њима су лепа небула y Андромеди, „бледо-црвена“ y средишту. До 1785. године број небула које je открио попео ce на преко девет стотина. Оне су изгледале „исто тако велике као она коју ми настањујемо [Млечни пут]... na ипак je свака одвојена од друге врло значајном удаљеношћу.“186 Нашао je бар десет „сложених небула“ које je сматрао већим и развијенијим од Млечног пута, и замишљао поглед на ројеве звезда наших галаксија из њихових. „Становници планета које прате звезде које их чине морају на сличан начин схватати исте појаве. Из ког разлога их такође можемо звати Млечним путевима, да их разликујемо од других.“187 Како je Кант спекулисао, космос би могао бити бескрајан, могло значити. Мада су Хершелове процене о космолошким удаљеностима биле премале за данашње прорачуне, оне су no тадашњим стандардима биле невероватно, чак застрашујуће велике. Он je процењивао да иза видљивих делова нашег Млечног пута постоји огромна околна „празнина“ дубоког свемира, „не мање од 6 или 8 хиљада пута удаљенија од даљине Сиријуса.“ Признавао je да су то „врло грубе процене“. Импликације су изгледале јасне, иако их je он y тексту изнео врло опрезно: „То je више него довољно да нашу небулу чини удаљеном. Истина je да не би било конзистентно с поуздањем тврдити да смо y Острвском универзуму осим уколико ce не нађемо заиста свуда окружени океаном... Телескоп са много већим
шта log би то
142
Ричард Х олм с: ДОБА ЧУДА
отвором од мог садашњег [30 цм], обухватајући већу количину светлости и тиме нам омогућавајући да видимо дубље y свемир, биће најсигурније средство да ce овај аргумент доврши и учврсти."188 Новинари и популаризатори брзо су схватили драматичне импликације ових идеја. Следеће године Боникасл je дао оцену ситуације y првом издању свог Увода y астрономију: „Г. Хершел сматра да je звездано небо пуно ових небула, и да je свака од њих јасан и одвојени систем, независан од осталих. Он претпоставља да je Млечни пут баш она небула y којој je смештено наше Сунце; и како би објаснио изглед који она има, он претпоставља да je њен облик много издуженији y правцу привидне зоне осветљености него y било ком другом правцу... To су свакако велике идеје, и било да су истините или не, чине част уму који их je изнедрио."189 У Хершеловом револуционарном тексту из 1785. године постојало je и семе новог, дугорочног пројекта. Планирао je израду чудовишног телескопа од дванаест метара, с отедалом од 1,2 метра. Био би то највећи и најмоћнији телескоп на свету. Веровао je да би уз његову помоћ могао једном за свагда да разреши проблем небула - да ли су оне друге галаксије, далеко изван Млечног пута, или само гасовити облаци y њему. Такође би имао боље могућности да утврди праве удаљености звезда, мерењем звездане паралаксе. Изнад свега, веровао je да ће бити y стању да схвати како су настале звезде, и да ли ce цео универзам мења или развија, y складу с неким одређеним законом или планом. Коначно, веровао je и да ће моћи да утврди да ли тамо постоје уочљиви знаци ванземаљског живота, што би било откриће од огромног утицаја на филозофску, и чак, теолошку мисао. У његовом тексту из 1785. године постојало je и једно мало, али револуционарно скретање. Вилијам Хершел ce први пут пажљиво захвалио Каролини, написмено, једном малом „придруженом небулом" y Андромеди. Био je то раније непознати poj, „који je моја сестра открила 27. августа 1783. године, с њутновским чистачем од 60 цм“. Он није постојао y Месјеовом годишњем каталогу La Connaissance des Temps, тако да je ово био први допринос Каролине Хершел универзуму.190
Џозеф Бенкс Раскошни портрет насликан убрзо после Бенксовог тријумфалног повратка са Пацифика. П ортрет сер Џошуе Рејнолдса, 1771-73.
Карта острва Отахеите, поручника Џ. Кука, 1769 Залив Матави и Поинт Венус на северној обали; a поред њега je острво Еимео (Муреа), са кога je Бенкс посматрао транзит Венере
Скица Сиднија Псркинсона, с насловне стране neioeoi Дневника (1773) Паркинсон je им<.о само деветнаест го д и т када je умро, на повратку кућк с Тахитија Жена u дечак, долороци Отахеитија, y oeehu своје земље Гравира Т. Чејмбсрса према Паркинсоновом цртежу, из Дневника путовања y Јужна мора Сиднија Паркинсона (1773)
Омај, Бенкс u Сопандер (седи) Почасни гост или вредан примерак људске врсте? Слика Вилијама Перија, око 1775-6.
Доротеа Хагесен, negu Бенкс. Џозеф Колијер Млађи, према Џону Раселу, око 1790. године
Капетан Џејмс Кук Портрет Џона Вебера, 1776. године, кратко пре Куковог последњег путовања
Млади Випијам Хершел (медаљон) Медаљон дат Каролини Хершел око 1760. године, када je њен вољени брат Вилијам имао 22 године, и спремао ce да ce скраси y Енглеској. Уз љубазну дозволу Џона Хершела-Шорланда
Млада Каролина Хершел (силуета) Силуета направљена око 1768. године, када je Каролина имала 18 година, непосредно пре него што ce придружила брату y Енглеској
Сер Вилијам Хершел Хершел, сад припадник племства због својих заслуга, напудерисан и славан, после открића Урана 1781. године. Портрет Лемјуела Френсиса Абота, 1785. године
Вилијам u Каролина Xepiuen Уљуђена викторијанска слика Хершелових на делу, с Каролином која ритуално додаје нужну шољу чаја. Обојена литографија, 1890. године
Гравира на првој страни Увода y асшрономију Џона Боникасла (1811). Уранија, муза астрономије, показује ученику нову планету
Сазвежђа Персеј u Андромеда Из Атласа неба Џона Флемстида (1729). Небула или галаксија Андромеда смештена je на десном боку богиње
Детаљ Хершеловоi рефлекторскоГ телескопа og gea метра. Бронзана цев на врху je широкоугаони „објектив", a отвор за гледање на страни може да прими сочива различите моћи увећања. Музеј Випл, Кембриџ. Фотографија Ричарда Холмса Хершелов телескоп og gea метра Телескоп којим je Хершел 1781. године открио Уран. Главно рефлекторско огледало y основи, отвор за гледање постранце на врху. Уочите генијално преносиво и прилагодљиво постоље. Краљевско астрономско друштво. Цртеж сер Вилијама Вотсона
Сер Џозеф Бенкс држи астрономски приказ Месеца Похвала пријатељству између Бенкса и Хершела, који je сликару Џону Раселу дао савете о детаљима изгледа Месеца
Астрономски Јлобус Месеца Овако леп научни инструмент може да послужи и као украсни комад намештаја. Астрономски глобус Месеца, Џон Расел, Лондон, 1797. године
{ uliL U iM m
m
u tif
L tcUUxr /Ја ^itcoi i^ S » a J
т m x m a m â a » J 8 Ж гЛ $ Ш ш ш
АЛ-ÏLEfc %*ШЛ*. A £ В 1 1н s
Et W ftlS B ta i
m
'јишлШ
W ss&ffîiŒ L'
it* £ & &/(<$, *
a
№. A.
£**-
Љ
•« H i
iT i
B m tj g*.*js*»-
Детаљ оршинално!рукописа сонета Џона Китса „После üpeoï читања ЧепменовоГХомера" (1816) „...к’о неки посматрач неба / кад му нова планета уплива y видик...“ Китс je касније „зачуђене очи“ заменио са „оком јастреба“
Детаљ из ХершеловоГ Дневника астрономских посматрања за уторак, 13. март 1781. „Необична гасовита звезда или можда комета“ заправо je нова планета, Уран
Планета Уран Слика Урана са Хабловог свемирског телескопа, која приказује систем његових прстенова и шест његових месеца. Фотографија направљена y августу 2003. године
Рефлекторски тепескоп Вилијама Хершела оа дванаесш метара Гравира je први пут објављена као илустрација славног Хершеловог текста „Опис рефлекторског телескопа од 12 метара“, y Филозофским радовима (1795), часопису Краљевског друштва
Сер Вилијам Хершел Хершел, романтични мудрац науке, под звезданим небом које je заувек променио. Гравира Џејмса Годбија, према Фридриху Рехбергу, 1814.
3 Балони no небу 1
Х
ершелов међународни успех био je y то време велико охрабрење Бенксу. И даље je патио због губитка свог пријатеља Соландера, и био растрзан злоћудним интелектуалним свађама y Краљевском друштву (нарочито међу високоумним математичарима). Уз не мало олакшање, y августу 1783. године на Сохо сквер почели су да стижу тајни извештаји о необичном шушкању y Паризу о могућности постојања француске летеће машине. Сан о летењу прогонио je људе - нарочито песнике, сатиричаре и непрактичне фантасте - још од мита о Икару. Европска књижевност била je препуна необећавајућих птицоликих машина, крилатих кочија, летећих коња и лебдећих галија. Ништа од тога ни из далека није било употребљиво. Али, ово je било нешто сасвим другачије: џиновски „аеростат“ на погон „незапаљивим ваздухом“. Штавише, француска Академија наука, под руководством ученог маркиза де Кондорсеа, озбиљно га je проучавала. Бенксов најпоузданији доушник био je довитљиви стари амерички амбасадор y Француској, Бенџамин Френклин, дописни члан Краљевског друштва, a са 77 година, мудро je процењивао и људе и машине. После седам година проведених y амбасади y Паризу, Френклин je још увек био франкофил и ентузијаста, и управо je био доставио сјајан извештај о помами која je владала за месмеризмом, или „животињским магнетизмом". Френклин примећује да je Антон Месмер „овим наводним новим начином лечења“ зарадио двадесет хиљада лујдора.1
144
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
Френклин je сад писао Бенксу описујући нешто још фантастичније: низ експеримената y ваздуху y којима су учествовале јако велике папирне вреће. Ове вреће je y јуну те године, наводно, на значајну висину подигао y ваздух произвођач папира из околине Лиона. Произвођач папира, no имену Жозеф Монголфје, треба да донесе своје вреће y Версај, како би направио јавну демонстрацију за краља, Луја XVI. Демонстрација je требало да ce одржи y великом дворишту испред палате, y септембру. Све je то звучало сасвим фантастично. Али, Френклин je потом известио да je члан Академије наука, др Александар Шарл, претекао Монголфјеа, надувавајући свилену врећу новооткривеним „незапаљивим ваздухом“ и јавно je лансирајући са Марсових поља, 27. августа. Ова једноставна направа подизала ce запањујуће брзо. Свилена врећа, или „балон“, мада je имао пречник од само непуна два метра, брзо ce подигао тако високо да ce више није ни могао видети. Прешао je Сену и путовао 24 км ван Париза пре него што ce распао. Била je то удаљеност коју би коњаник y галопу тешко савладао за сат времена. . Затим je Френклин известио да су Монголфје и његов брат Етјен успешно лансирали сопствени балон из Версаја, 11. септембра. За разлику од Шарловог балона с гасом, овај je покретао врућ ваздух, био je врло велики, и предивно украшен хералдичким симболима. Штавише, и његова моћ уздизања била je спектакуларна. У кавезу од трске причвршћеном за дно вреће, носио je овцу, патку и петлића (француски национални симбол) право преко кровова Версаја, и остао je y ваздуху седам минута. Све животиње вратиле су ce на земљу живе и здраве. Било je сасвим јасно шта je следеће. Или Монголфје или Шарл покушаће да y балон ставе човека. Изгледи су били чудесни, и y Француској ce није причало ни о чему другом. Френклин je мислио да би балони могли на крају да „утру пут неким открићима y природној филозофији о којима сада немамо идеје“. Истакао je примере „магнетизма и електрицитета, с којима су први експерименти били ствар чисте забаве“.2 Бенкс je испрва сумњичаво одвратио: „Видим склоност y оном делу Краљевског друштва које je достојно поштовања да ce причува балономаније све док ce не предложи неки експеримент који ће моћи да докаже корист или за друштво или за науку.“ Ипак, до половине септембра признао je да су Французи, с „аеростатским експериментом“ браће Монглофје y Версају, „отворили пут y ваздух“, и да то
145
Балони no небу
можда може да буде почетак нове „епохе“. Ако ce даљи експерименти покажу као успешни, онда ће „непосредно дејство које ће имати на послове човечанства [бити] веће од било чега другог од проналаска пловидбе."3 Парадоксално je да je Бенксова прва замисао о превозу 6алоном била потпуно земаљска. Он je видео балон као „противтежу апсолутној гравитацији“: то јест, као средство лебдења за које ће ce прикачити традиционална превозна средства попут кола или кочија, чинећи да ce лакше и једноставније крећу изнад земље. Тако би „широке кочије" којима je потребно осам коња за вучу могле да потребују само два коња, уз Монголфјеову помоћ. Из овога ce сасвим јасно види колико je било тешко, чак и увежбаном научничком уму као што je био Бенксов, да y тим првим данима замисли праве могућности летења.4
2 Бенкс je био потпуно свестан да су гас лакши од ваздуха, y ствари, открила двојица британских хемичара, Хенри Кевендиш и Џозеф Пристли. Они су га назвали „запаљиви ваздух", јер je био лак и запаљив. Пристлијеви Експерименти са различитим врстама ваздуха преведени су на француски 1768. године. Све експерименте потом je поновио и усавршио њихов супарник, велики француски хемичар Антоан Лавоазје, y Паризу. Он je много прецизније измерио моћ плутања овог Ј а з а “ (реч y енглеском језику још није постојала) и преименовао га y „водоник". Али нико га није производио y већим количинама, нити схватао драматичне импликације његове примене y пракси. Браћа Монголфје били су произвођачи папира из Анонеја, y близини Лиона, y покрајини Ардеш. Били су добар пословни тим. Жозеф je био промућурни предузетник, a Етјен шашави проналазач. За хемију су ce заинтересовали из комерцијалних разлога. Следили су Пристлија и Лавоазјеа и спекулисали о томе да гас лакши-од-ваздуха спакују y папирне вреће. Већ 1782. године Жозеф je духовито наговестио теоријску могућност да цела француска војска одлети на Гибралтар и преузме га од Енглеза. Војска би летела, окачена испод стотина огромних папирних врећа.5 Лавоазјеов „водоник" произведен je пропуштањем сумпорне киселине кроз гвоздене судове. Имао je једну тринаестину тежине обичног ваздуха, те je могао да произведе моћно подизање уколико
146
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
би био y довољној мери концентрисан y лаком суду (Кевендиш je користио мехуре од сапунице). Али, производња je била спора и опасна, био je и експлозиван, и лако je бежао из контејнера направљених од свиле или животињских бешика. С друге стране, врућ ваздух ce лако производио било каквом врстом контролисаног загревања, и могао ce привремено задржати y надуваној врећи од свиле или папира. Производио je краткорочно подизање, јер топлота покреће молекуле ваздуха, чинећи да ce крећу сваки за себе и имају већу моћ лебдења y односу на околни хладнији, гушћи ваздух (и, y најбољем случају, око половину његове тежине). Међутим, ово подизање није било тако снажно као оно са водоником, лако je нестајало и, сходно томе, захтевало много веће балоне да ce одржи иста снага успињања, или понесе исти терет. Жозеф Монголфје касније je рекао да je Лавоазјеов „газ“ неуспешно испробавао, али да je открио принцип врућег ваздуха гледајући како ce спаваћица његове жене надувава када je окачена испред камина да ce осуши.6 Направио je неколико малих експерименталних „аеростата“, и коначно усвојио крушколики балон, са широким вратом, који ce могао спустити уз помоћ ватре. Браћа Монголфје описала су то живописно као „стављање облака y папирну врећу“. Петог јуна 1783. године успешно су лансирали свој први велики папирни балон на ливади изван Анонеја. Вероватно му je сврха била реклама за њихов посао с папиром, и био je призор од кога застаје дах. Када je био надуван, њихов балон je стајао девет метара изнад земље, y обиму je имао 33 метра и било je потребно осморица мушкараца да га држе. Био je грубо направљен од делова обојене свиле постављених грубим папиром, који су били спојени простом дугмади. У ствари, y њему уопште није било raca водоника, већ само шест хиљада кубних метар врућег ваздуха сакупљеног из котлова y којима ce спаљивала слама и мокра вуна. Показало ce да француски врућ ваздух има велику моћ подизања. Када je био ослобођен, балон ce грациозно дизао до процењених 1.800 метара, једва видљив, и остајао je да лебди десет минута.7 Можда je најзначајније од свега било то што je привлачио огромну гомилу посматрача. Ова особина балона да привлачи пажњу и окупља велики број људи увек je остајала део његове мистике, и важан чинилац y његовој историји. Монголфје je открио научни принцип исто толико занимљив колико и лебдење y ваздуху. С балоном je наука пронашла нову, моћну формулу: хемија плус вашар једнако гомила људи, плус чудо, плус новац. Извештаји о лету бало-
Балони no небу
147
на преплавили су целу Француску и браћа Монголфје убрзо су добила позив да обаве званичну демонстрацију, прво y Версају, a потом y Паризу. Маркиз Кондорсе, председник Академије наука, именовао je комисију за испитивање проналаска и разматрање учешћа y његовом даљем развоју. Догађај je окупио водеће људе од науке y Француској, укључујући и Лавоазјеа и Клода Бертолеа.8 Сада ce већ појавио осећај хитности, чак трке с временом. Људи су почели да ступају y контакт с браћом, да ce обраћају Академији наука, или ce пријављују јавно као добровољци за „прве ваздушне путнике на свету“. Један од њих био je млади истраживач из Нормандије, Жан Пјер Бланшар, који je већ експериментисао с приличним бројем крилатих летећих машина, a најпознатији je био летећи трицикл. Он je храбро објавио y Journal de Paris: „За само неколико дана бићу спреман да демонстрирам сопствену аеростатску машину, која ће ce успињати и лебдети на заповед, и летети y правој линији, на устаљеној висини. Лично ћу њоме управљати, и имам довољно поуздања y свој изум да ce не плашим и понављања Икарове судбине."9 Други кандидат, са истом количином ентузијазма, али с бољим везама, био je млади париски лекар, Жан Франсоа Пилатр де Розје. Пилатр je био професор природне филозофије, који je водио и приватни музеј науке и колеџ y улици Сен Оноре. Имао je двадесетдевет година. Изумео je гас-маску, горионик, и нову теорију о грмљавини - што je све изгледало важно и за балонирање. Ситан, уредан, енергичан и заразног шарма, био je и приличан женскарош. Имао je добре контакте y Академији наука и Министарству финансија, a неки су говорили да их има и са „Мадам“ (грофицом Провансе, снахом Луја XVI). Убрзо су га јуриле многе племкиње, попут мадам де Сен Илер. Али, с његовим шармом je ишла и изванредна sangfroid (хладнокрвност) - и наравно, усијана глава. Пилатр je доказао своју неустрашивост и прецизност tokom најузбудљивијих експеримената, и убрзо je браћи Монголфје постао неопходан. У ствари, он je измислио нови посао - посао тест-пилота. Био je прави човек за њих.10 Први балон браће Монголфје који je носио човека лансиран je 21. новембра 1783. године с брда Ла Мует. Било je то командно место одмах изнад Сене код Пасија, насупрот Марсовим пољима (тамо je данас Ајфелова кула). Балон с врућим ваздухом био je огроман, чудовиште: висок 21 метар, и дивно обојен плаво, са златним ликовима из митологије. Покретао га je отворени котао од скоро два метра, y коме je горела слама. Његови изабрани „аеронаути“ - још једна француска реч - били су Пилатр де Розје и елегантни пешадијски официр,
148
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
маркиз д’Арланд, мајор y краљевској гарди. Д’Арланд je био изабран због својих веза на двору, свог ентузијазма и - богатства; a и зато што je браћи Монголфје био потребан „противтег“. Пошто je Пилатр требало да буде ношен y кружној платформи окаченој око отвореног врата балона (a не y корпи), његова тежина морала ce стално уравнотежавати другим аеронаутом, на супротној страни. Тако je д’Арланд постао, дакле, први копилот, као и први ваздушни ложач. Д’Арланд je касније објавио лаконски опис њиховог историјског путовања, које их je носило ниско над Паризом око 27 минута. Монголфје ce (како je сада балон био познат) y почетку подигао на неких 2.700 метара, лебдео преко Сене и затим почео низ спорих спуштања преко кровова Сен Жермена, једва избегавши торњеве Сен Силписа, и поново ce подижући изнад шумовитих паркова Луксембурга, коначно брзо потонувши y близини данашњег Плас д’Итали, y тринаестом арондисману, поново једва избегавши две ветрењаче. Због кружне грађе платформе, с вратом балона (и котлом) y средишту, аеронаути су tokom лета једва могли да виде један другог. To je изазивало неку врсту црне комедије која je y каснијим успонима постала легендарна. Пилатр je велики део времена провео y позивању невидљивог д’Арланда да престане с дивљењем Паризу и почне с ложењем котла. „На посао! Ha посао! - Ако наставите да зурите y Сену, ускоро ћемо y њој пливати!“ У ствари, изгледа да су д’Арланду све више (што и није било необично) радили живци. Прво je помислио да ce балон запалио, затим да ce платно одваја од платформе, и коначно да ужад балона, једно за другим, пуцају. Стално je викао, такође невидљивом, Пилатру: „Морамо сад да ce приземљимо! Морамо, сад\“ Када ce балон сударио с једним изненадним налетом ветра, изнад Инвалида, д’Арланд je повикао на Пилатра: „Шта радите?! Престаните ga ш ратеГ Карактеристично je да je Пилатр игнорисао ове протесте и мирно настављао да говори д’Арланду да ложи котао. Он je пак скинуо свој светлозелени сако (који je обукао'због окупљених људи), засукао рукаве и почео да убацује y котао сламу, док му нису пукле дрвене виле. Једном, док je д’Арланд очајнички викао: „Морамо да ce спустимо! Морамо на земљу!“ Пилатр je умирујуће узвратио: „Погледајте, д’Арланд. Ево нас изнад Париза. Нема никакве опасности за вас. Cee ћете т о заложити?“ Касније су многи очевици говорили да су могли чути ову двојицу како узбуђено вичу нешто један другом, док су пролазили изнад њихових глава. Претпостављали су да ce диве чарима лета.
149
Балони no небу
Па ипак, д’Арланд je био тај који je имао храбрости и поштења да забележи све ове разговоре, и да опише свог компањона y фрази која je постала легендарна, као „l’intrépide Pilâtre, qui ne perd point la tête“ - неустрашиви Пилатр, који никад не губи главу. Када су ce приземљили, д’Арланд je склизнуо са своје кружне платформе, очекујући да ce огромни балон који ce издувавао сваког тренутка запали. Док je y страху трчао око балона, нашао je Пилатра како мирно стоји и диви ce великом златном и плавом балону који ce коначно смирио на тлу. „Имали смо довољно горива да летимо сат времена,“ било je све што je рекао. Пилатр je држао њихову корпу с потрепштинама, са својим зеленим сакоом уредно савијеним и сложеним преко корпе. Неколико тренутака касније, необуздана и весела гомила le petit peuple de Paris (још нису били citoyens) окупила ce око њих. Пилатр им je дао корпу с храном и пиће, да прославе, али су му узели и зелени сако и исцепали га y комадиће, за успомену.11
3 Све je то било јако сликовито, и „први лет“ je отишао y историју. Али, y ствари, монголфје je био сирово чудовиште, практично без контроле. Много значајнији лет уследио je десет дана касније, када je др Александар Шарл први пут узлетео y правом балону с водоником. Шарл je био пионир многих техничких побољшања. Међу њима су били издужена корпа од прућа безбедно окачена о конопце испод балона; непропусна површина балона направљена од свиле обложене гумом и оивичене мрежом; гасни вентил на врху балона, који ce могао контролисати, за испуштање raca; и, што je најважније, фино подешен систем баластних врећа напуњених песком, које су ce могле празнити, no килограм или грам, тачно према потребама аеронаута. Др Шарл je практично измислио готово све одлике савременог балона на гас, y једном једином бриљантном нацрту. Он je кренуо из паркова Тиљерија y Паризу, 1. децембра 1783. године, с научним шегртом, М. Робером. Привукли су масу света која ce процењује на највећу окупљену y пререволуционарном Паризу, више од 400.000 људи, око половине укупног броја становника града.12 Балон je био сав жут и розе, као свилена бомбона, висок девет метара, и гомила му je клицала. Kopna од прућа, нека врста chaise lounge за двоје, била je сва украшена заставицама и врпцама. Др Шарл je имао читав товар научне опреме коју je укрцао - барометар
150
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
са живом (који je коришћен као рани облик висиномера), термометар, телескоп, вреће с песком и неколико боца шампањца. Љубазним покретом додао je конопац за отпуштање Жозефу Монголфјеу: „Господине Монголфје, на вама je да нам покажете пут према небу!“ Др Шарл ce касније сећао својих осећања док ce балон уздизао над дрвећем Тиљерија и прелазио преко Сене. „Никада ce ништа не може заиста приближити том тренутку усхићености који ми je испунио цело тело y тренутку узлетања. Осећао сам како ce удаљавамо од земље и свих њених невоља, заувек. Није то било пуко уживање. Била je то нека врста физичке екстазе. Moj компањон, г. Робер, промрмљао je - Завршио сам са земљом. Од сада, небо je за мене права ствар! Какав врхунски мир! Каква безграничност!“13 Бенџамин Френклин, амерички амбасадор y Паризу, гледао je полетање кроз телескоп, с прозора своје кочије. Касније je приметио: „Неко ме je питао - каква корист од балона? A ja сам одговорио - каква корист од новорођене бебе?“ Два часа касније, приземљили су ce 37 километара даље, y Нелеу, прохујавши no пољу no коме су за њима трчали сељани, „као деца кад јуре лептирове“. Када je балон био привезан, y тренутку еуфорије др Шарл je замолио г. Робера да искорачи из корпе. Ослобођен Роберове тежине, док je Шарл још био унутра, балон ce поново подигао и узверао y залазак сунца, достижући запањујућу висину од три хиљаде метара, за само десет минута. Три стотине метара за минут: истински невероватан и застрашујући узлет. Др Шарл je наставио мирно да ce брине о својим инструментима, и прави белешке, док му ce шака није толико охладила да није могао да држи перо. „Био сам први човек y историји који je видео залазак сунца два пута y истом дану. Хладноћа je била интензивна и сува, али издржљива. Осетио сам оштар бол y десном увету и вилици. Али, мирно сам испитао све своје осете. Morao сам, да тако кажем, да чујем како сам жив.“ Почео je полако да отпушта вентил за водоник. За тридесет пет минута био je поново безбедан на terra firma - што je термин који je сада добио нови смисао - приземљен само пет километара од првобитног места слетања. Његов успон je био скоро вертикалан. Био je то први соло лет y историји. „Човек ce никад није осећао тако усамљено, тако сублимно - и тако крајње преплашено.“ Др Шарл више никада није летео.14 Te зиме y Француској владало je огромно узбуђење. Музеј ваздухопловства, сада y Ле Буржеу, имао je многе витрине с успомена-
151
Балони no небу
ма из балона: тањире, шоље, сатове, комаде изрезбарене слоноваче, бурмутице, наруквице, луле за дуван, шнале за косу, шнале за кравату, чак и порцелански биде са сликом балона y својој унутрашњости, украшен заставом на којој je писало ,,adieu“. Ускоро су ce појавиле и карикатуре, са сексуалним обележјима: неизбежне девојке с балонима уместо груди, који их одижу од тла, чудовишни аеронаути који ce y ваздух дижу уз помоћ гасног клистира, или „запаљива“ жена која односи мушкарце небу под облаке.15 Научни писци, Фожа де Сен Фон и Давид Буржоа, објавили су приручнике за науку о летењу, 1874. године. Буржоа je написао усхићен увод: „Идеја овладавања ваздухом, или летења no небу, и навигације кроз етар, увек je била толико привлачна човечанству, да ce појављује y бројним класичним легендама и народним причама из најдаље старине. О томе сведоче крила Сатурна, Јупитеров opao, Јунонини паунови, Венерини голубови, крилати коњи Сунца...“ Није поменуо Икара.16 Његов списак небројених користи од летења балоном обухватао je предсказивање времена, посматрање звезда телескопом, географска истраживања („он ће прећи ужарене пустиње, неприступачне планине, непробојне шуме и дивље реке лаве“), војна извиђања и пренос тешких терета.17 Предлагана je и сва сила генијалних теорија о томе како би ce могло управљати балоном: огромним веслом, крилима, пропелерима којима ce управља руком, покретним „moulinets \ свилом прекривеним лопатицама, чак и џиновским меховима.
4 У Енглеској je Џорџ III послао званично писмо Краљевском друштву, с питањем да ли британска круна треба новчано да помогне истраживање „ваздушних лопти“, или да ce оно остави појединцима. Предузимљиви швајцарски хемичар, Еме Арган, пустио je балон с водоником, од 45 цм, с терасе y замку Виндзор, 26. новембра 1783. године, наговоривши краља да сам држи уже и осети трзај. Заинтересован, Џорџ je понудио новад из сопствених фондова за финансирање првих експеримената.18 Од Џозефа Бенкса, који je сматрао да нема довољно експерименталних доказа за корисност балона, стигао je опрезан одговор. Французи су, како je указивао, увек били склони да побркају новотарију с правом науком.19 Оваква реакција била je веома неправедна према француској Академији наука, која je била
152
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
одлучна да покрије трошкове Пилатру де Розјеу y потоњим летовима, и y већим балонима, и увиђала све врсте могућности, и комерцијалних и војних. У ствари, Бенкс je могао да види револуционарну природу Hayice, али je и даље имао сумњи y погледу технолошке примене. Недељу дана пошто je примио извештаје о спектакуларној демонстрацији првог балона др Шарла, на водоник, написао je лично писмо Френклину y Париз. „Експеримент др Шарла изГледа одлучујуће... Практично летење морамо оставити нашим супарницима. Теоријски, ми и сами својатамо летење... Г. Кевендиш, када je дувао мехуре од сапунице свог запаљивог ваздуха, очигледно je извео [исти] експеримент који je извео др Шарл на свом значајном лету.“ Бенкс je мислио да ће Французи - „наши пријатељи с ваше стране воде“ - кад ce „мало охладе" y свом наивном одушевљењу летењем, схватити какве су велике кораке Енглези правили y освајању неба, једним другим методом - астрономијом. Астрономија je обећавала много веће знање о „положајима звезда и метеора“. Френклин - „стара лисица“ - мора да je помислио како je ово необично избегавајућа реакција; али, тада није знао за Хершелове планове за огромни телескоп од 12 метара, a Бенкс јесте.20 Бенкс je рекао да ће Краљевско друштво бити посматрач, док ће ce и даље темељно обавештавати о напретку y „новој вештини летења“, од својих дописних чланова, као што су Френклин, и енглески амбасадор y Паризу, војвода од Дорсета.21 Па ипак, Бенкс je, као романтични истраживач, био тајно заинтересован и узбуђен. Наговарао je Хенрија Кевендиша и наложио свом поверенику и секретару, Чарлсу Благдену - одлучном франкофилу - да помно прате даљи напредак. Бенкс je такође приметио да je његова сестра Софија почела да прави албум од новинских исечака о балонима. У њему je била и једна од тадашњих уличних балада, „Балонијада“, с врло речитом жалбом: „Ви научници! Високо к’о ветроказ! A од силног знања - ни један доказ!“22 Мишљење Енглеза о балономанији било je подељено. Семјуел Џонсон je 1759. године написао „Дисертацију о вештини летења" y шестом поглављу Rasselas* Његов приступ je био сатиричан - његов уметник y летењу клепеће крилима и пада са литице y језеро - али je *
Rasselas др Џонсона je „филозофска новела" о принцу Раселасу и његовој сестри Некаји, који живе y Абисинији, и њиховим доживљајима. Новелу je Џонсон написао да исплати дугове, a постала je огроман хит, са мноштвом издања сваке наредне године; одмах je преведена на француски, холандски, немачки, италијански и руски. (Прим. прев.)
Балони no небу
153
схватао моћ којом летење делује на машту људи: „Како лако пратимо Нил свуда где пролази; долазимо до удаљених области и испитујемо лице природе, с једног краја земље на други.“23 Па ипак, када га je једна жена питала за мишљење, прво je описао балон на најгрђи начин који je могао да смисли. Срећни сте ви, госпо, што имате доколице да нешто сазнате о ваздушним балонима. Верујем да je њихово постојање несумњиво, али не знам да икако могу бити од неке користи. Ево како то изгледа. Филозофи хемије су открили тело (које сам заборавио, али ћу ce распитати) које су растворили киселином која емитује пару лакшу од атмосферског ваздуха. Ова napa je ухваћена, између осталих начина, и везивањем бешике стиснуте преко боце y којој je раствор обитавао; napa која ce подиже надима бешику, и пуни je. Бешика ce затим веже и склони, и стави ce друга, све док ce не сакупи сав овај лаки ваздух, како ce и желело. Потом ce направи велика сферна кутија (a мора да буде врло велика) од најлакше материје која ce може наћи, обезбеђена истим методом којим ce свила науљи да не би пропуштала ваздух. Ту ce онда испразне све бешике с лаким ваздухом, и ако има довољно лаког ваздуха, она ce пење y облаке, no истом принципу no коме боца испуњена водом тоне y воду, само што боца испуњена етером лебди. Он ce подиже док не стигне до ваздуха исте разређености као што je и сам, ако ce ветар или вода успут не умешају. Ето такав je, ročno, тај ваздушни балон.24 Пријатељ Вилијама Хершела, Вилијам Вотсон, био je сведок једног од припремних тест-летова Пилатра, без других људи, y Версају, октобра 1783. године. Иако ce велики беспомоћни Монголфјеов балон закачио за неко оближње дрвеће, Вотсон je био одушевљен изгледима за редован лет с посадом, и одушевљено писао за земљу закованом астроному предлажући му заједнички лет, чим пре буде могуће. „Зар не очекујете да ускоро летите? Ja очекујем многе угодне летове y Дачет. Заборавио сам да кажем да je машина висока 21 и 13,5 метара широка.“ Хершел je одмах помислио на могућност употребе балона као платформе за посматрања, која носи телескопе y чистији, висински ваздух. Био je то пробој који ће на крају довести до лансирања великог свемирског Хабловог телескопа, 1997. године.25 Изненађујуће je да ce Хорасу Волполу, романописцу фантастичних заплета, балони нису допадали, мада je, са 66 година, био мало стар за овако опасне новотарије. Мислио je да балони могу да
154
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
буду злосрећни. „Па добро! Надам ce да ће ce ови нови механички метеори показати само као играчке учених и доконих, и неће ce претворити y нове моторе за уништење човечанства - као што je то већ често случај с побољшањима или открићима y науци. Покварена памет човека увек гледа како да резултате талента примени за поробљавање, уништавање или варање својих истоврсника. Ако бисмо могли да досегнемо Месец, требало би да размислимо о томе да га сведемо на провинцију неког европског краљевства." Било je ово злослутно предсказање. 6 Неки су мислили да би y технологији балона могла да ce зачне трка y наоружању. Френклин je јасно видео да би ce балони лако могли прилагодити за војне сврхе. Извиђање je била једна од сасвим очитих сврха: „подизање инжењера да баци поглед на непријатељску војску, опрему итд., или да пренесе обавештење y опседнути град, или из њега.“ Међутим, много мучнија могућност, нарочито за британска острва, била je да би балони могли да пруже подршку инвазији из ваздуха из Француске. „Пет хиљада балона способних да понесу no два човека," рачунао je Френклин, могу брзо да пренесу силу од десет хиљада војника на ратиште, прелазећи реке, брда, или чак мора, брзо и безбедно. „Они не би могли да коштају више од пет линијских бродова... Десет хиљада људи који силазе с облака могли би на многим местима да направе небројена непочинства пре него што ce окупи [редовна] војска да их отера.“27 Ипак, ни Бенџамин Френклин, ни др Џонсон, ни Хорас Волпол нису могли да спрече да лудило за балонима стигне до Енглеске, y лето 1784. године. Мали балони на гас, без људи, почели су да лебде свуд no летњем небу. Хершел их je видео изнад долине Темзе, a Парсон Вудфорд y Сафоку. Гилберт Вајт je написао диван опис једног од првих балона с људском посадом како спокојно лебди над његовом обалском шумом, једне идиличне октобарске вечери, y Селборну y Хемпширу: „Са зелене обале на југозападном крају од куће видео сам тамноплаву флеку на врло великој висини... За пар минута била je изнад мајског стуба; a затим изнад лисице на димњаку изнад дневне собе; и за десет минута био je иза мог великог ораха. Машина je изгледа била већином тамноплаве боје; али, некад je одражавала зраке сунца и изгледала светложуто. Телескопом сам могао да разазнам корпу и конопце којима je била везана. Овај огромни балон мени je изгледао не већи од чајника." Вајтов први тренутак узбуђења и чистог чуђења убрзо ce претворио y рефлексивније расположење, док je велики балон лебдео ка
155
Балони no небу
југу, преко Хемпшира: „Испрва сам био дивно погођен појавом и, као и Милтонов ‘окаснели сељак’, осећао сам како ми срце одскаче од истовременог страха и радости. После неког времена прегледао сам машину сабраније, без оног страхопоштовања и бриге за моја два сународника, изгубљена, како изгледа, y безграничним дубинама атмосфере! (јер смо претпостављали да je на ово запањујуће путовање кренуло двоје људи). Коначно, видевши како ce крећу мирно и постојано, почео сам да их сматрам сигурним колико и јатом рода или ждралова, који ce занимају само својом сеобом.“28 Летови без људске посаде, a затим и са њом, одвијали су ce y скоро сваком већем граду краљевства - Лондон, Оксфорд, Кембриџ, Бристол, Единбург. Пријатељ др Џонсона, музиколог др Чарлс Барни, отац списатељице Фани, имао je типичну реакцију: „Рекао сам својим унуцима да ће поживети да виде редовне Балонске станице [с корпамај, y свим деловима универзума за које ce икад чуло. Лист Morning Herald затражио je од својих читалаца да ce „смеју овој новој француској лудости, која ће врло брзо нестати". Али, уобичајено конзервативни Gentlemans Magazine описао je летење балоном као „највеличанственије и најфантастичније откриће - вероватно још од‘ стварања света“.30 Хорас Волпол мислио je да je оно детињасто, колико и дечачко пуштање змајева, али je затим наложио слугама да га обавесте чим виде неки балон на видику, и журио y свој врт да им маше и узвикује речи охрабрења. „Како ће нам ce потомци једном смејати, шта год да буде убудуће! Ако пола туцета људи поломи вратове и балонизам нестане, зваће нас будалама што смо замишљали да то може бити корисно. Ако ce испостави да ce на њега може рачунати, исмеваће нас што смо били сумњала.“31
5 Човек који je y Британији више од било кога другог популаризовао летење балоном био je двадесетпетогодишњи Италијан, Винсент Лунарди (1759-1806), младић који je био припадник особља Посланства Напуља y Лондону. Без икаквог званичног спонзора, Лунардијев први значајан успех био je y томе што je први покренуо пренумеранте. Свој величанствено леп, пругаст, црвено бели балон изложио je неколико недеља пре полетања, прикачен за кров позоришта Лицеј y близини Странда, и наплаћивао озбиљне улазнице. За два шилинга и шест пенија
156
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
могли сте једном да га видите; једна гвинеја омогућавала je четири разгледања и седиште y првом реду приликом полетања. Говорило ce да je балон видело преко 20.000 људи, мада je Лунарди твдио да je, после плаћања опреме за балон, материјала за надувавање и закуп крова позоришта, остао без иједне nape. Како je занимање расло, балонирање je убрзо постало помодно, и било je приче о незваничном Британском клубу балонера, којим би руководили принц од Велса и Џорџијана, ултрапрогресивна војвоткиња од Девоншира. Неколико чланова Краљевског друштва такође ce прикључило, a занимљиво je да je уписом руководио нико други него Џозеф Бенкс, мада y својству обичног грађанина. (У Бенксовој збирци остала je сачувана карта од једне гвинеје, с бројем 34.) Његова сестра, прилично независна Софија Бенкс, такође je подлегла благој балономанији.32 Направила je збирку слика и писама с балонима и о њима, укључујући и неколико њих од Френклина и Џозефа Пристлија.33 Лунардијев други успех био je y томе што je за Енглезе измислио лик романтичног аеронаута. Лунарди je био природни таленат. Био je, наравно, странац, али не баш Француз. Ситан, речит и апсурдно згодан на један нови, скоро женскаст начин, блиставог лица и дуге, непудерисане косе, кретао ce брзо и причао са заразним ентузијазмом. Био je човек за кога je изгледало да je опис „неустрашив“ и смишљен. Дао je да ce направи његов портрет са псом и мачком, које je повео и y балон, што je био гест срачунат на допадање Енглезима. (Али не и Хорасу Волполу.34) Био je и непоправљиви удварач и миљеник жена, како су Енглези природно и очекивали од једног Италијана. Једном je скоро шокирао групу следбеника када je одржао здравицу самом себи: „Дајем вам себе, Лунардија - koïü воле cee даме.“ Његов први историјски лет одиграо ce са пољане око тополивнице y Мурфилдзу y Лондону, 15. септембра 1784. године. Машта нације била je захваћена скоро исто онолико колико je то био случај с летовима y Француској. После неколиких одлагања која су довела скоро до нереда на улицама, полетање je гледало 150.000 људи, y два сата после подне, са само два сата кашњења. Предвођена принцом од Велса, господа на резервисаним седиштима no цени од једне гвинеје су устала, и стајала зурећи y небо y запањеној тишини. Затим су свечано скинули своје шешире, y знак поштовања. Лунарди je лебдео на северозапад преко Лондона и y Хертфордшир, жваћући пилеће батаке и испијајући шампањац, повремено покушавајући да „весла“ својим балоном паром ваздушних
Балони no небу
157
весала. Једно весло ce поломило и пало из корпе, a на земљи су почеле да круже гласине да je он сам скочио y смрт. Причало ce да je краљ прекинуо седницу кабинета са својим премијером, Вилијамом Питом Млађим, како би гледао лет „јадног“ Лунардија, док je једна порота y северном Лондону на брзину донела ослобађајућу пресуду, 'како би стигла y двориште да посматра лет. После неког времена испоставило ce да Лунардијева мачка пати од хладноће, и он je тврдио како je накратко „потерао“ свој балон назад на земљу код Норт Мимза (сада на путу M l). Галантно je предао животињу која ce тресла од хладноће једној младој жени y пољу, a затим je отпустио баласт и поново узлетео. Ово je необична тврдња јер Лунарди, за разлику од др Шарла, свој први балон с водоником није опремио отпусним вентилом на врху, тако да није могао да слеће како му je воља (a сигурно не веслањем). Међутим, он je осмислио систем избацивања шака перја, како би видео да ли ce балон уздиже или спушта, a вероватно му je просто нестало raca. Радници y пољу који су били при жетви сећају ce како je викао кроз своју сребрну трубу-мегафон. Они су одговорили: „Лунарди, сиђи доле!“ Он je избацио неколико писама, увезана дугачким тракама, a једно од њих било je пажљиво адресирано на „сер Џозефа Бенкса, Сохо сквер, Лондон“. После два и no сата Лунарди ce коначно спустио код Вера y Хертфордширу. Покушао je да ce приземљи уз помоћ сидра с кукама, али je тврдо и неелегантно треснуо о земљу. Без отпусног вентила није могао да издува балон, и његова ситуација je постала опасна. Викнуо je неким оближњим радницима на имању да му помогну да обезбеди балон. Али, кад су га видели како поскакује изнад живица и ограда, повикали су да јаше „ђаволовог коња“ и одбили да ce приближе. Он je потом, сав срећан, y групи приметио младу жену. Грациозно je подигао свој шешир и молио je за помоћ. Игноришући престрављене мушкарце око себе, она je покупила своје сукње и пожурила напред, дохватила крај накривљене корпе и спасла и балон и аеронаута. Лунарди ce искобељао из корпе и нежно je загрлио. Сећао ce да je била снажна девојка: „Елизабет Брет, врло лепа млекарица... И тако сам свој спас дуговао храбрости и великодушности младе жене.“35 Ha овом месту подигнут je камени споменик, на пољу y Лонг Миду y парохији Стендон, мало ван Вера. Камен и данас стоји, y сеоском парку. Ha знање будућим покољењима и чуђење науке! Да je 15. дана септембра 1784. године Винсент Лунарди из Луке y
158
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
Тоскани, први ваздухопловац y Британији, узлетевши са пољане Тополивнице y Лондону, и пролазећи ваздухом, за два сата и петнаест минута на овом месту поново сишао на земљу. Ha овом грубом споменику, за [будуће] доба нека буде записан овај чудесни подухват, успешно изведен уз снагу хемије и одлучност човека, ово побољшање y науци које je велики творац свег знања... великодушно дозволио.
•
Одмах no Лунардијевом повратку y Лондон, почела je да ради необично модерна машина публицитета. Продао je ексклузивна права на своју причу, и дугачак интервју, листу Morning Post. Наслов je гласио „Лунардијев небески излет“.36 Био je почасни гост y Меншн хаусу, и одржао предавања y разним јавним дворанама. Уследили су новински чланци, популарне песме (многе су биле увредљиве) и модни детаљи. Шоље, бурмутице и брошеви били су нарочито омиљени, али je Лунардијева подвезица била succès de scandale. Био je представљен краљу, и позван на вечеру код војвоткиње од Девоншира - стигао je савршено одевен, y џокејске боје војвоткиње, плаву и чоколадну,37 и убрзо je постао миљеник њеног прогресивног круга виговаца. Принц од Велса поклонио му je сат, и имао je бронзани медаљон са својим профилом с једне и балоном с друге стране. Виндзорска поштанска кола преименована су y „Лунарди". Мајстор публицитета, организовао je да нови и већи штрафтасти балон виси изнад Пантеона, y Лондону, tokom зимске сезоне 1784. године, обећавајући још пустоловина no ваздуху y следећој години. Дејство изненадне славе било je једнако нагло колико и његово узлетање. Лунарди дивље пише својим италијанским гардистима: „Ја сам идол читаве нације... Цела земља ме обожава, све новине славе ме y прози и y стиху... Сутра ћу y Енглеску банку однети две хиљаде круна.“38 Међу озбиљнијим креаторима јавног мњења, многи су, као сер Џошуа Рејнолдс, Чарлс Барни и члан парламента Вилијам Виндам (сви чланови клуба др Џонсона) били импресионирани Лунардијевим успехом. Барни je 24. септембра написао шармантно писмо препуно ентузијазма свом сину Чарлсу Млађем: „Када бих имао довољно знања, или енергије ума довољне да око било чега сада полуди, то би били балони. Мислим да су то најсмелије, најромантичније, лепе играчке за одраслу господу које су икад измишљене, и да тема, као и сама та ствар, диже човека међу облаке када год о томе говори.“39 Други су били мање засењени. Бенкс je приватно писао да je Лунарди „шарлатан". Хорас Волпол ce мудро није дао опчинити целом ствари: „Не могу да испуним свој папир као што то [новине]
159
Балони no небу
чине, ваздушним балонима; који, мада их стављају y исти ред изума као навигацију, мени изгледају исто толико детињасто као кад дечаци пуштају змајеве. Нисам направио ни корак да видим неки; сходно томе, нисам платио гвинеју да зурим y њега, a могао сам да га видим и погледавши y небо. Неки Италијан, извесни Лунарди, први je небопловац који ce y овој земљи докопао облака. Далеко од тога да га поштујем као Јасона, врло сам љут на њега: његово je лично право «40 да ризикује сопствени живот, али никако и живот сироте мачке. Ha крају je сам др Џонсон постао необично опчињен балонирањем, мада je био критичан према циркузантству које га je пратило и недостатком научне строгости. У јесен 1784. године написао je на ту тему неколико писама. Два дана пре Лунардијевог лета посаветовао je пријатеља да није вредно плаћати место за полетање на пољани код Тополивнице (Лунарди je наплаћивао гвинеју за седиште), јер ће „за мање од минут они који зуре са миље удаљености видети све оно што има да ce види.“ Али, изненађујуће су га и озбиљно занимали технички детаљи. Он je сматрао (исправно) да ће ce Лунардијеви низови весала показати као бескорисни y усмеравању лета или мењању висине. „Што ce тиче крила, слажем ce са вама да она уопште не могу да помогну, a не мислим ни да могу да регулишу његово кретање. «41 Одмах после Лунардијевог лета од 15. септембра, Џонсон je био забављен, a потом и изнервиран, кад je примио ни мање ни више него три дугачка писма или „Историје“ са детаљима „Летећег човека y великом балону“. Иронично je написао сер Џошуи Рејнолдсу да би био задовољан и само с једним писмом. „Немојте ми писати о балону, шта год друго мислите да би било прикладно рећи.“42 Било му je драго што су Британци сад исто тако добро радили y вези с летењем као и њихове француске комшије, мада je и даље био критичан због ненаучног приступа. „Открио сам да je Лунарди заборавио свој барометар, те не може да извести о висини на Kojy ce подигао. «43 Дубље размишљајући, бојао ce да балонирање неће испунити своје прво обећање, и указивао je с непогрешивом џонсоновском логиком на његова два очита недостатка: „Бојим ce да ће ce завршити y забави, пукој забави, јер не налазим да ce правац кретања [балона] може усмеравати, како би служио било каквој сврси комуникације; и он не може да flâ нова обавештења о стању ваздуха на различитим висинама док ce не попну на висине веће од планина, што не изгледа да ће ce икад догодити.“44 Недељу дана касније, када га je спопао последњи напад болести (водена болест и застој рада срца, који су га изобличили од отока .
•
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
160
и застрашујуће му одузимали дах), Џонсон je меланхолично додао: „Прављење нових балона je понављање исте шале. Ми сад знамо метод за пењање y ваздух и мислим да није вероватно да ћемо сазнати више... Сад бих радије пронашао неки лек за олакшавање астме.“45 Али, то нису биле његове последње речи о овој теми.
6 A било je и других узбуђења. Глумица, г-ђа Сејџ, чувена no својим облинама, оставила je живописни извештај о себи као „првој ваздушној жени“ после узбудљивог узлетања y Лунардијевом балону, y јуну 1785. године. Полетање je организовано из Хајд парка, праћено огромном и све дивљијом гомилом људи. Г-ђу Сејџ, y свиленој хаљини краћег кроја, ваљда да би смањила отпор ваздуха, требало je да прате Лунарди и заносни г. Џорџ Бигин, млад и богат итоновац. Гондола je обмотана тешким свиленим тракама уз нарочито осмишљена чипкана врата, која су омогућавала да ce летачи боље виде, као да су смештени y неком луксузном салону y ваздуху.46 Али, укупна тежина свих додатака, и троје путника, била je превелика за балон, који je опасно почео да ce нагиње над своју ужад, на шта je окупљена гомила почела да звижди и упућује сугестивне безобразлуке. Лунарди je донео брзу, мада можда изненађујућу одлуку. Схвативши да je госпођа Сејџ главна атракција, после брзог саветовања са г. Бигином, сам je скочио из гондоле, омогућавајући балону да ce безбедно подигне, са смањеним теретом. Он очито није имао недоумице да препусти контролу над балоном (и госпођом Сејџ) искључиво г. Бигину. Ha несрећу, y журби приликом искакања, Лунарди није успео да навуче чипку на врата гондоле. Док je балон пловио преко Пикадилија, гомила je уживала y изазовном призору лепе госпође Сејџ на све четири, на отвореном улазу y гондолу. Људи су претпостављали да ce онесвестила, и да je добијала неку врсту интимне прве помоћи од г. Бигина. У ствари,'она je мирно поново уплитала чипку, како би гондола била потпуно безбедна. Како je касније весело признала, осећала ce прилично одговорно због тешкоћа при узлетању, јер je пропустила да обавести Лунардија да има „90 килограма живе ваге“, a он je био превише фини да би je питао. Коначно ce осовила на ноге док je балон летео изнад Грин парка, и нагазила на Лунардијев барометар и поломила га, лишавајући на тај начин г. Бигина било каквог инстру-
Балони no небу
161
мента којим би измерио висину на којој ce налазе. Па ипак, они су убрзо мирно ручкали хладну пилетину и пили пенушаво италијанско вино, повремено ce обраћајући људима на земљи кроз мегафон.47 Лет je пратио ток Темзе на запад, y једном тренутку прошавши кроз снежну олују (изненађујућу средином јуна, приметио je ноншалантно г. Бигин), и завршио ce треском y близини Хароуа на Хилу, проласком кроз живицу и преко непокошене ливаде. Бесни сељак почео je да прети г. Бигину и вређа г-ђу Сејџ - касније га je кратко описала као „дивљака“. Али, част „прве жене аеронаута“ неочекивано je спасао млади господин из школе Хароу, који je потрчао преко поља до ње, сакупио нешто новца да умири сељака и лично je однео (повредила je „тетиву y стопалу“). победоносно, до локалне гостионице, y којој су сви били очито трештени пијани. Касније je y лондонском клубу г. Бигина било много спекулација о томе да ли je он био први човек који je претедао жену аеронаута y лету. Г. Бигин je био фини човек и одбио je да одговори. Причало ce да су ce чланови Бруковог клуба кладили на то ко би први требало да има „љубавни сусрет“ y балону. Повик „Лунарди, навали!“ постао je виц, уз сугестивну double-entendre импликацију.48 Госпођа Сејџ je, пак, сматрала да je постала истински славна, пишући скромно пријатељу: „Претпостављам да ће ме кад изађем напоље гледати исто колико би гледали и домороце из Ваздушних области који би сишли на земљу y посету.“ Додала je да je поглед био величанствен, и да ни y једном тренутку није било потребе да отвори своју бочицу с миришљавим солима.49 Овакви летови постали су, наравно, веома популарни, и чак послужили као надахнуће. Али, били су и безумно опасни, и без било каквог очигледног оправдања осим забаве и новотарије. Није изненађујуће што je Тиберије Кавало, члан Краљевског друштва, оштро критиковао Лунардијеве демонстрације као бескорисне за науку.50 Изругивање je имало и друге облике. Млада списатељица Елизабет Инчболд (стара 31 годину) успела je 1784. године да ce њен први комад постави y позоришту на Хајмаркету. Звао ce Прича о Moïyny, или о паду балона. Исте године, Вилијам Блејк je написао и израдио гравире за „Острво на Месецу", сатирични одломак прозе и поезије, изругујући ce идеји летења и сипајући презир no „филозофима“ који сами себе обмањују, укључујући и „запаљиви гас“ Џозефа Пристлија. Једна од његових каснијих илустрација приказује климаве мердевине које ce ослањају на Месец, уз текст „Желим, желим“. Лунарди je и на свим својим каснијим балонима користио боје заставе и на своја полетања привлачио све већу масу људи.
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
162
Представу je 1785. године одвео чак на север, до Единбурга. Али, често je имао проблема с контролом мноштва људи, и грубости су постале важан елемент лудила око балона. Било je опасно одложити полазак y односу на обећани сат, чак ни када балон није био довољно надуван или je ветар био јак. Када су новине извештавале о успешном узлетању, то je често значило само то да ce балон подигао на време и да нико y гомили није био убијен. Лунардијев углед био je веома нарушен следеће године, када je y Њукаслу, 23. августа, младић no имену Ралф Херон, ухваћен y један од конопаца, подигао ce неких тридесет метара y вис, и потом пао и погинуо. Ударац je био толико снажан да ce ногама закопао y цветне леје до колена, a његови покидани унутрашњи органи расули ce no земљи. Следећег дана требало je да ce ожени.*
7 Лунарди je 1786. године објавио Опис п ет путовања по ваздуху y Британији, y облику духовитих, пикарских, хвалисавих писама свом старатељу. Он je од балона направио моду, и навео Енглезе да размишљају о могућностима летења и новом свету изнад земље. Али, многи су, попут Бенкса, и даље сматрали да je шарлатан, док су ce други питали зашто ce још ни један рођени Британац није винуо y небо.51 У ствари, било je неколико ексцентричних аматера и егзибициониста, али je први енглески пионир дошао из универзитетског града, уз велику подршку студената. Џејмс Садлер (1753-1828) био je пекар и посластичар y Хај стриту y Оксфорду, омиљен код студената, a познат и као хемичар и изумитељ аматер. Задња просторија његове пекаре била je права лабораторија. Садлер je прочитао дела Кевендиша и пратио вести о браћи Монголфје и лудилу за балонима y Француској од 1783. године. У пролеће 1784. године почео je да лансира мале балоне без људске посаде, пуњене и водоником и врућим ваздухом, с поља око Оксфорда. Убрзо су ce студенти удружили да му пруже новчану подршку, и јула те године отворили претплату за „велику ваздушну машину". Он je направио две: велики монголфје с топлим ваздухом, који je био виши од педесет стопа, и мањи, с водоником, сада познат као „шарлије“. »
Ијан Мекјуен, y чувеном уводном призору y свом роману из 1997. године, Enduring Love, описује сличну ужасну смрт узроковану падом из балона.
Балони no небу
163
За разлику од неустрашивог Лунардија, Садлер je био породични човек - срећно ожењен, са два сина и две кћери. У тридесетпрвој години био je скроман, тих, резервисан, и његова жена никада није успела да схвати зашто га je спопала опасна страст према аеростатима. Мало збуњена, али врло поносна на њега, говорила je о њему као о „феномену".52 Четвртог октобра 1784. године извео je друго полетање y Енглеској (после Лунардијевог), y великом монголфјеу са Крајстчерч медоуза, о чему je извештено y часопису Jacksons Oxford Journal. Успон je био релативно кратак и неузбудљив, y трајању од неких тридесет минута, a путовао je око десет километара на север, y правцу Вудстока. Садлеров други лет, 12. новембра, био je много драматичнији. Тада je користио балон с водоником и полетео пред мноштвом окупљених испред Апотекарске баште, уз доста научних инструмената y корпи налик на чамац. Лепо јесење време до тада ce већ претворило y ветровито и хладно. Балон ce брзо уздигао, и убрзо je постало очигледно да он лети изнад земље упозоравајуће лако. Садлер je одлетео према Ејлсберију, летећи скоро сто километара на сат (земаљска брзина) no оштром ветру. Није било времена да ce обави ниједно научно мерење. После седамнаест минута спољна навлака балона ce поцепала и Садлер je био принуђен да одбаци сав баласт и већину инструмената како би избегао тренутни пад. Балон ce спустио на поорана поља, вукући Садлера за собом no земљи, уништивши остатак његове опреме и већи део балона. Садлер ce y Оксфорд вратио исцепан и y модрицама. Али, одмах je објавио да je балон на водоник бољи и планирао je да направи много већи, који би могао да лети дванаест сати. Овим новим балоном намеравао je да прелети Ламанш, пре Божића.53 Изгледа да je Садлер разгорео занимање старог и болесног др Џонсона за балонирање, упркос разочарању y Лунардија. Tokom своје последње посете Оксфорду, y октобру, Џонсон je послао свог црног слугу Френка да посматра Садлерово прво полетање и извести га о томе, пошто je био превише болестан и без даха да би пошао и сам. У једној од последњих бележака које je сам написао, од 17. новембра 1784. године, свом старом пријатељу Едмунду Хектору, пише ово: „У Оксфорд сам стигао тек y петак ујутру, и послао сам Френсиса да гледа лет балона, али нисам могао сам да одем.“ Писмо ce завршава можда последњом Џонсоновом шалом о летењу. „Остао сам y Оксфорду до уторка, и затим ce лепо вратио y Лондон уобичајеним превозомЈ<54 Умро je за мање од месец дана.
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
164
Ипак, остао je и један задивљујући посмртни гест. Изгледа да je Џонсон чуо за катастрофални губитак инструмената приликом Садлеровог другог узлета из Оксфорда, 12. новембра. Тако je Садлеру поклонио (вероватно завештао) ужасно скуп барометар, да га y будућим летовима користи као прецизни висиномер. Говорило ce да je вредео две стотине гвинеја, и мада je Садлер често био y искушењу да га прода како би прикупио средства, чувао га je више од четврт века, и увек носио на све потоње летове. Необично je да Бозвел y својој биографији Џонсона нигде не помиње овај дирљив чин подршке и охрабрења. Био je то и симболичан гест умирућег Џонсона, који ce борио са својим огромним, отеченим, за кревет везаним телом.55
8 До краја 1784. године, друге године велике помаме за балонима, забележен je 181 лет с људском посадом, углавном y Француској и Енглеској. Није било назнака да ce помама смирује. Напротив, сада ју je користио неустрашиви француски аеронаут Жан Пјер Бланшар (1753-1809), који je раније y Паризу изазивао Пилатра с његовим монголфјеом. Поучен успехом др Шарла с водоником, занемарио je свој ваздушни трицикл и направио сопствене балоне, и обавио мноштво успешних, кратких летова y Француској. Брзо je схватио да je кључно питање y вези с балонима да ли ce њима може управљати или не. Бланшар je балоне схватао првенствено као облик бродова, који ce кроз ваздух крећу као бродови кроз воду. Тако мора постојати могућност управљања балоном, ако не директно, против ветра, a онда преко неколико других тачака на компасу. Да би ce то постигло, постојала су само два начина: или да сам аеронаут искористи струјање ветрова на различитим висинама, надајући ce да ће наћи (и можда мапирати) оне који дувају редовно, y различитим правцима, no аналогији с океанским плимама и воденим токовима река; или да обезбеди балону сопствено, независно кормило и средства за пропулзију. Бланшар ce усредсредио на ову другу могућност. Почео je да експериментише с различитим генијалним облицима опреме за навођење: ваздушна весла, ваздушно кормило, пар крила направљених од свиле и растегнутих преко оквира од уплетеног прућа и, најупорније, moulinet.* Био je то рани облик пропелера с ручком, с Moulinet (фр.) ветрењача (Прим. прев.)
Балони no небу
165
лопатицама од 2,5 метра, такође направљеним од натегнуте свиле. Бланшарова теорија гласила je овако: веровао je да може прво да стабилизује свој балон на одређеној висини уравнотежавањем баласта и водоника; a кад постигне ову критичну „равнотежну тачку“ могао би да контролише и правац и висину кретања, механички, опремом којом би ручно управљао. У јесен 1784. године Бланшар je дошао y Лондон, y уверењу, као и многи предузетници, да ће ту лакше добити приватно финансирање него y Француској. Направио je балон с водоником средње величине и направио неколико успешних узлета над југоисточним деловима земље (један од ових балона прелетео je изнад главе Гилберта Вајта). Један од његових првих поборника био je члан Краљевског друштва, др Шелдон, који je платио за лет са научним инструментима. Међутим, када ce балон почео тешко уздизати над лондонским крововима, Бланшар je нагло поизбацивао из балона већину те скупе опреме. Било je то потпуно карактеристично за његов саможиви став према „вештини лебдења y ваздуху“. Он je био примадона ваздуха, бриљантан, лака срца, темпераментан, али и крајње лишен страха. Kao и Лунарди, и Бланшар je позван на вечеру код војвоткиње од Девоншира, и договорио je специјалан узлет балоном који би носио њене боје. Састао ce са Џозефом Бенксом и неколицином чланова незваничног Британског балонерског клуба. Међутим, најзначајнији сусрет који je имао био je с богатим и пустоловним америчким лекаром, др Џоном Џефризом. Џефриз, четрдесетогодишњак, био je рођен y Бостону. Дипломски je положио и на Харварду и на Сент Ендрузу, имао je успешну праксу на Кевендиш скверу, и био je војни хирург на страни Британаца y Америчком рату за независност. Силно жељан да постане члан Краљевског друштва, долазио je на обавезни доручак код Џозефа Бенкса, и био одушевљени члан Британског балонерског клуба.56 Џефриз je летење балоном схватао као могућност већег научног пројекта - да ce открију тајне летења, природа виших слојева ваздуха и ћуди времена. После др Шарла y Паризу, био je први добро образовани научни ум који je ризиковао стварни лет балоном. Своје научне циљеве исписао je y тексту који je дао Бенксу и обавезао ce да за Краљевско друштво опише летове. У новембру 1784. године он и Бланшар обавили су свој први успешан пробни лет преко Темзе, с теретом од мерних инструмената. Џефриз je понео пажљиво припремљене инструменте: живин барометар, термометар, хидрометар и електрометар, како би изме-
166
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
рио електрични набој облака, кога су ce сви веома бојали. Осим тога, спаковао je мапе, компас и посебну опрему за хватање белешки. За корпу je причврстио и посебне чутурице за ваздух, како би узео узорке виших слојева ваздуха на различитим висинама, a које je требало да анализира повучени кембрички научник, Хенри Кевендиш. Џефриз je направио нацрт извештаја за Краљевско друштво, утврђујући главне научне циљеве лета, које je требало постићи „различитим експериментима" a не „просто ради забаве". Био je врло прецизан: „Потребно je јасно утврдити четири ствари. Прво, снагу успињања или пада no вољи, док je балон окачен или лебди y ваздуху. Друго, дејство које би весла или крила могли имати y ту сврху, и y усмеравању правца кретања балона. Треће, стање и температуру атмосфере на различитим висинама изнад земље. И четврто, бацити ново светло на теорију ветрова уопште, посматрањем променљивог правца струјања ваздуха, или ветрова, на одређеним висинама.“57 Ha овом лету Џефриз je направио први прави научни извештај о лету балоном, забележивши мноштво података - висину, правац кретања, температуру ваздуха, електрична пражњења, појаву облака, линију хоризонта - y редовним временским размацима, a узео je и узорке атмосфере, за Кевендиша. Један од детаља који ce појавио био je „профил“ карактеристичног обрасца лета балона с водоником: не обична, глатка парабола, као што ce претпостављало, већ низ лупинга горе-доле, док ce балон кретао изнад и испод своје „равнотежне тачке“. Џефриз je такође дао први живописан извештај о променљивом изгледу тла гледаног „из птичје перспективе, како ce то каже“. И то je било врло изненађујуће. Док су узлетали, на градским трговима су видели бело море лица подигнутих увис, која су ce брзо претворила y мале, непрепознатљиве тачке. Осетили су неземаљску тишину, своју сопствену непокретност док je земља испод корпе изгледала као да ce окреће. Мада њима није изгледало као да ce крећу, игла компаса постојано ce окретала. Испод њих, земља je изгледала преображено. Видели су необично спљоштена брда и зграде, раније невиђене обрасце растиња y шуми, или знакове обраде поља, или разгранате улице града. Стално су доживљавали обмањујуће појаве облака, и изненадне пљускове кише, чак и пахуљица. (Није забележено никакво електрично пражњење, на велико Џефризово олакшање.) Цели свет постао je „као предивно обојена мапа или тепих“.58 После овог лета Џефриз je пристао да финансира Бланшара y покушају лета од Довера до Француске, y огромном износу од седам стотина фунти. '
167
Балони no небу
9 Прелазак Ламанша - или Енглеског канала - био je очити циљ првих летача балоном. Била би то истовремено проба технологије балона и храбрости ваздухопловаца. Било je ту и јасно, мада непризнато подразумевање трке y наоружању: која нација ће заповедати новим елементом ваздуха y случају инвазије? Изазов je брзо постао предмет неформалног националног такмичења, с покушајима Британаца и Француза с обе стране воде. Сматрало ce да je то истовремено научна, дипломатска и спортска утакмица. У јесен 1784. године било je троје главних такмаца, y врло различитим и неформалним тимовима. Предводили су их Жан Пјер Бланшар (Довер), Жан Франсоа Пилатр др Розје (Булоњ) и Џејмс Садлер (Оксфорд). Сваки ce борио за одговарајућу финансијску подршку за што бољи балон. Садлеров балон није ни кренуо са тла. Био je уништен, приликом превоза баржом no Темзи из Оксфорда, када га je олујна киша наквасила и узроковала слепљивање гумом премазане свиле. Пилатр, који je обавио још два епска лета монголфјеом, био je очигледни фаворит. Имао je велики зајам од 40.000 круна од француског двора и Академије наука, и нови велики балон с комбинацијом врућег ваздуха и водоника: шарлије намештен на монголфје. До новембра 1784. године сместио ce y Булоњу, изградивши посебан хангар за опрему на узвишици. Али, ухватили су га унакрсни ветрови са североистока, a изгубљено време надокнадио je освојивши лепу локалну девојку из околног манастира, Сузан Дајер, која je случајно била Енглескиња. Романтични завети смењивали су ce с лансирањем малих тесг-балона и покушајима предсказивања времена, док je Пилатр постајао све нестрпљивији. Пацови су почели да грицкају свилу, a његови кредитори џвањкали због napa. У међувремену, Бланшар и Џефриз нису могли да оду до Довера пре јануара 1785. године, a кад су ce сместили y доверском замку, Бланшар ce жестоко посвађао с Американцем. Објавио je да ће то бити соло покушај и покушао да избаци Џефриза из целог пројекта. Касније свађе, y које je био присиљен да ce умеша управник доверског замка, y Џефризову корист, одложиле су полетање на неколико дана. У последњем тренутку, Бланшар je покушао да превари Џефриза, направивши појас отежан оловом који je имао намеру да носи испод сакоа, a затим објави како je балон преслаб да носи двојицу људи. Џефриз, пажљив човек хладног научничког темпе-
168
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
рамента, уочио je трик и мирно замолио Бланшара да ce реши свог личног баласта. Али, мора да je идеја остала неизречена, јер им je касније обојици спасла животе. Бланшар je, заузврат, одлучно одбио да ce укрца било шта од Џефризових научних инструмената, осим барометра и поморског компаса. Сложили су ce бар y томе да имају прслуке од плуте, y случају присилног атерирања y море. Носили су и вреће с лецима за штампу, 14 килограма баласта песка, Бланшарова ваздушна весла и moulinet. Џефриз je носио скупу летачку капу од даброве коже, како би ce одбранио од хладноће, и фине рукавице од меке коже, како би могао боље да хвата конопце и друго. Коначно, 7. јануара 1785. године, y један после подне, Бланшар и Џефриз су ce подигли с врха доверске литице како би покушали да буду први људи који ће прећи Ламанш. Џефријева Приповест о два л ета са l. Бланшаром описује опасан двочасовни лет који je уследио, испресецан тренуцима истински комичног супарништва међу њима. Већ на почетку лета, сваки je успео случајно да испусти националну заставу оног другог са ивице корпе, после чега су ce силно извињавали један другом. Пошто je напустио Довер и гомилу која je клицала, балон je одмах почео да лебди на исток, према Гудвин Сендзу. Убрзо су суморно зурили y „страховите таласе". Балон ce затим занео натраг и, ухвативши благу ваздушну струју на југ, кренуо према Калеу, али je преко мора постојано губио висину. Ha две трећине пута они су ce ослобађали баласта с песком, потом су бацили сву храну, и већину техничке опреме, осим драгоценог барометра и једне боце брендија. Али, балон je настављао да губи висину, све док није био значајно испод нивоа литица Па де Калеа које су им ce приближавале. Сад су почели да изводе неку врсту стриптиза y ваздуху, како je Џефриз описао y свом дневнику лета. „Када смо били на две трећине раздаљине до француске обале поново смо почели брзо да падамо према мору, којом приликом je мој племенити мали капетан издавао наређења, и давао пример, почевши да лишава наше ваздушно возило, прво свиле и украса: то није дало довољне резултате, na смо ce решили прво једног крила, a онда и другог; потом сам морао да одврнем и одбацим наш moulinet-, пошто смо ce још увек веома брзо приближавали површини мора, a људи y чамцима су ce због нас много узбуђивали, одбацили смо прво једно сидро, затим друго, после чега je мој мали херој скинуо и бацио свој (предиван) сако. Био сам присиљен да следим његов пример. Следеће што je одбацио биле су његове панталоне. Ставили смо на себе наше прслуке од плуте и били смо, само Бог зна колико,
Балони no небу
169
весели као јегуље, на помисао како ћемо бућнути y воду. Требало je да причврстимо конопац и остало, и да ce попнемо на виши ниво; и верујем да смо обојица, као да смо били надахнути, поуздано веровали y успех догађаја." Без ичега што би још могли да баце као баласт, осим боце брендија, стајали су y гаћама и мајицама, с плутаним прслуцима приде. Али, то je донело преокрет. Ha мање од 110 метара изнад површине мора, балон ce усталио и потом почео поново да ce уздиже. Кад су ухватили ветар ка обали, њихов успон ce претворио y велики тријумфални лук, носећи их високо изнад литица Калеа и двадесет километара y копно. Бланшар je тада открио да je сачувао мали завежљај летака, и они су их бацили, као прву ваздушну пошиљку y историји. Џефриз je мирно приметио како je река лепршавих папира изгледала као да ce трка преко поља далеко испод њих, и требало joj . «59 je „тачно пет минута да стигне до површине земље. Чим су ce ослободили обалског ветра балон je започео још и брже коначно спуштање према густо пошумљеној области. Силовито и могуће фатално слупавање y дрвеће изгледало je јако близу и неизбежно. Међутим, Џефриз je задржао смирен, научни приступ ситуацији. Бланшару je рекао да ипак постоји још један, последњи начин да избаце лични баласт: „он je y нама“. Дохвативши кожне бешике окачене око балона као средства лебдења, пажљиво су y њих испразнили своје бешике, и бацили садржај. У својој Приповести Џефриз ce извињава што описује овај „тривијалан и будаласт детаљ“, али истиче да je то управо она врста податка који научни писац треба да забележи.* У сваком случају, ова „евакуација“ повољно je утицала на кретање балона, те je гондола доста грубо одскакала преко врхова дрвећа уместо да ce силовито зарони y шуму. Џефриз, који je још увек носио своје рукавице од меке коже, успео je да дохвати гране поред којих су пролетали док ce напредовање балона није постепено зауставило. Било je потребно 28 минута да ce ослободи довољно водоника како би ce балон савладао. Џефриз и Бланшар су потом пажљиво изманеври*
Џефриз je касније тврдио да су на овај начин ослободили балон за „не мање од два до три килограма". Пошто je око пола литре воде нешто око пола килограма, изгледа да он тврди како ce сваки од њих ослободио више од литре урина, што je двоструко више од уобичајеног садржаја бешике. Штавише, хладноћа скупља бешику мушкарца, a бар je Бланшар био прилично ситан и лаке грађе. Вероватно решење за изненађујућу количину тежине које су ce ослободили јесте да су обавили и оно друго. Џефриз бесумње није додао и овај детаљ - то би било сувише, чак и за научно поштење.
170
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
сали с гондолом на земљу, кроз процеп међу стаблима, док на крају нису безбедно стигли до terra firma, a балон ce полагано издувавао над њиховим главама. Био je то први, историјски прелет Ламанша. Џефриз каже да су неколико минута тетурали око олупине гондоле, превише згранути и смрзнути да би чак и честитали један другом. Али, убрзо су били окружени мноштвом људи који су их поздрављали, од којих су многи пратили њихов лет на коњима (попут новог начина лова на лисице), и победоносно их одвели до Калеа. Ha месту где су дотакли земљу постоји споменик, a њихова кола за превоз балона чувана су y музеју Калеа до 1966. године. Локални власник auberge такође je понудио своје услуге, али je, што je необично, уклонио знак којим ce обележава прелет.60 Касније су одушевљено дочекани y Паризу, представљени краљу, Примили честитке од Академије наука и стајаће овације y Опери. Пилатр им je лично честитао (особито великодушан гест), и замолио их да одрже предавање y његовом музеју науке y улици Сен Оноре. Ha једном блиставом пријему неке младе даме су пожуриле према авијатичарима и окруниле их ловоровим венцима. Између свих тих прослава Џефриз je провео и неколико мирних вечери с Бенџамином Френклином y Пасију, y разговорима о будућности летења, и лепоти и памети Францускиња. Енглески амбасадор, војвода од Дорсета, обећао je Џефризу да ће no повратку y Лондон постати члан Краљевског друштва („без икаквих трошкова“). Џефриз бележи y свом дневнику: „Војвода ми je рекао да je јако задовољан што нисам допустио да Француз пређе преко câM.“61 Упркос свој халабуци, Џефриз je послао Бенксу сажети извештај о лету y року од недељу дана, y писму од 13. јануара 1785. године. Жалио je што ce оно још увек не може послати ваздушном поштом. У његовом извештају наглашена je прилична срећа коју су имали приликом лета, као и чињеница да Бланшар уопште није решио средишњи проблем - навигацију. Потоње каријере ове двојице аеронаута прилично су ce разликовале. Жан Пјер Бланшар je добио пензију од краља, и награду града Париза. Обавио je укупно 63 лета и постао најславнији француски аеронаут прве генерације. Али, његови извештаји већином су ненаучни, скоро налик мешавини чињеница и маште барона Минхаузена. Основао je Академију за балоне на Стоквел роуду y Воксхолу, и организовао забаве с балонима, летеће виолинисте, девојке-акробате y ваздуху и животиње-падобранце. Љутита маса најзад му je полупала опрему, и он je отишао на светску турнеју, приказујући своје летове y Немачкој, Холандији, Пољској, Чешкој, Словачкој и Америци.
171
Балони no небу
Џон Џефриз je написао дужи, званични извештај Џозефу Бенксу y Краљевском друштву, који je y Радовима друштва објављен 1786. године. Никада више није летео, a y његовом личном дневнику налазимо неколико узвика „Хвала Богу!“ што je преживео. У њему ce такође може наћи белешка о скоро мистичком доживљају „ужасног мира и тишине“ који би могао бити налик оном који je имао и др Шарл.62 Није добио никакве почасти (осим што je проглашен за „барона пет лука“*), ни награду, ни пензију, ни Коплијеву медаљу од Краљевског друштва, али јесте примљен y чланство. Два месеца после лета отишао je y Довер, y трезвеном и медитативном расположењу. „У подне сам отишао на литицу и место нашег поласка на ваздушно путовање y Француску. Сећање на полазак било je дивно и величанствено, и моје срце било je испуњено, надам ce, искреним и захвалним признањем за љубазну заштиту тог дана. О благи Боже, нека ме то поучи, као што и треба, tokom остатка животаГ63
10 После овог драматичног лета убрзо je уследила грозна трагедија, када je незаустављиви Пилатр де Розје покушао да прелети преко Ламанша y супротном правцу, из Булоња y Довер, 15. јуна 1785. године. Намера му je била да поврати „славу Француске“, a вероватно и да докаже да ce Енглеска може напасти из ваздуха. Његов велики аеростат није био један, већ два повезана балона, један изнад другог. Идеја je била да ce комбинује стабилна моћ уздизања балона с водоником (на врху) са покретљивошћу и бољом контролом балона с врућим ваздухом (испод). Овај вишеструки ваздухоплов био je необично застрашујући, као некакав ратнички чекић или тољага с кратком дршком. Дршку je чинио узан монголфје цевастог облика, a главу дебели, сферни шарлије. Пилатр и његов нови копилот, Пјер Ромен, стајали су испод овог изума y кружној галерији, која ce могла спустити или решити терета ради приземљења, Пет лука: Хејстингз, Њу Ромни, Хајт, Довер, Сендвич - историјских пет обалских градова y Кенту и Сасексу, удружених y конфедерацију ради војних и трговачких циљева. Краљевском повељом из 1155. године били су y обавези да обезбеде 57 бродова за двонедељну службу круни, a да их y остало време држе спремне, y случају потребе. За узврат, градови су били ослобођени пореза и друмарине, имали су самоуправу, дозволу да намећу друмарине, кажњавају мање и веће преступе, врше погубљења. Барони Пет лука могли су присуствовати састанцима краљевског парламента. Данас je титула почасна, a омогућује присуство крунисању новог монарха. (Прим. прев.)
172
Ричард Х олмс: ДОБА ЧУДА
или y случају опасности, додајући гориво y отворени котао. Наравно, пећ je стално бацала варнице около. Теоријски, овај двоструки склоп je комбиновао најбоље особине подизања водоника и врућег ваздуха. Пилатр je такође веровао да ће направа, дозвољавајући му да ce no вољи брзо успиње и спушта, омогућити и да брзо пронађе различите ваздушне струје на различитим висинама. Тако би коначно био y стању да реши проблем навигације, не вештачким крилима или веслима, већ природним зауздавањем ветрова и задржавањем y ваздушној струји која ce креће y жељеном правцу. Тако би могао да плови постојано на север, победи Канал и зашије La Manche („рукав"). У пракси je то, наравно, била смртоносна комбинација запаљивог raca и отвореног пламена. Можда je и сам имао неке сумње. Било je довољно доказа да je, до грла дужан својим спонзорима и присиљен да носи и „част Француске“, полетео упркос свом научничком расуђивању. У сваком случају, кренуо je y лошим метеоролошким приликама и с оштећеном тканином балона, a y последњем тренутку убедио je трећег путника да изађе из корпе. Пилатрова енглеска вереница, госпођица Сузан Дајер, очајнички га je молила да одложи полетање.64 Али, Пилатр je одговорио драматичним и врло емотивним писмом. „За Бога милога, немој тако нешто ни да помињеш! Сада je прекасно. Охрабри ме. Радије бих зарио себи нож y срце него да одустанем од овог покушаја. Чак и када би било извесно да идем на састанак са смрћу.“65 У седам ујутру госпођица Дајер je чула топовске плотуне, и Пилатров двоструки балон величанствено ce подигао y јутарњој светлости на 1.500 метара. Запловио je према мору, онда je изгледало као да оклева, и почео je да клизи натраг, према француској обали. Губио je висину, и очигледно нешто није било y реду. О томе шта ce потом догодило извештаји ce разликују. Користећи телескопе, сведоци су видели Пилатра - очито још мирног - како упорно повлачи конопац за покретање гасног вентила на врху балона. Изгледало je да ce вентил заглавио y отвореном положају. Истовремено je његов компањон Ромен виђен како махнито спушта котао на галерији, што je ниже могуће. Ваздух око балона био je препун сјајних варница. Сада je на врху балона почела да ce појављује мала, светла круна жутог пламена, на месту на коме ce налазио вентил за водоник. Балон je за тренутак једном посматрачу изгледао као небеска петролејка, тријумфално окачена изнад литица на француској обали. Потом ce савио сам око себе и почео да пада на земљу, испрва споро, као дугачко запаљено једро. Према неким радницима y пољу, Пилатр je викао кроз мегафон
173
Балони n o небу
да их упозори, да ce склоне. Затим je покушао да y последњем тренутку поскочи, вероватно да успори пад свог компањона. Оба баздухопловца су погинула, a тела су им била тако страшно изломљена и покидана, да су исте вечери сахрањени y локалној црквици y Вимереу. Биле су то прве две забележене смрти балониста. Овај догађај je шокирао научну јавност широм Европе и изменио схватање јавности о летовима с људима. Све je изгледало још страшније јер je успон био полузваничан, a Пилатр je био млад и леп, национални херој, познат y целој Европи.* Његова вереница Сузан Дајер je колабирала и однета je назад y свој манастир. Архиве показују да je убрзо потом умрла. Могуће je да je носила дете Пилатра де Розјеа и починила самоубиство. Смрт Пилатра де Розјеа ожалио je енглески песник Еразмо Дарвин: Где бесте, Силфиде! Кад на етра пучини Млади Розје полете, и зва вас залуд y помрчини?... Све даље y вис његов балон лети, Упали га варница, као pen комети. EIo ваздуху безглаво ветрови га носе Искривљених удова, рашчупане косе, Ковитла ce к’о y виру, a гомила виче, И смрт своје црне руке размиче!... Тако некад и Икар, с воском и перјем стаде Летети, и потом несрећно паде!66
11 Од тада су летовима балоном y Енглеској доминирали углавном странци, Французи и Италијани. Делом je за то био одговоран недостатак охрабрења из Краљевског друштва, упркос значајним на*
Недавне студије француских ваздухопловних стручњака, засноване на тврдњи да je био запаљен само врх шарлије балона y непосредној близини вентила, сугерисале су да je Пилатров основни нацрт двоструког балона био савршено исправан. Упркос свим очекивањима, изгледа да ce водоник није запалио варницом из пећи монголфјеа. Вероватни узрок катастрофе била je варница изазвана повећаним статичким електрицитетом, док je Пилатр повлачио вентил a он ce трљао о свилу балона. Audoin Dollfus, Pilâtre de Rozier (1993, гл. 7, „Les Causes du Drame"). Било би занимљиво знати шта би о овом генијалном објашњењу мислила госпођица Сузан Дајер. Ипак, истина je да je први успешан лет око света без прекида извео комбиновани ваздухополов са хелијумом и врућим ваздухом, с пропанским пламеницима, Breitling Orbiter 3. марта 1999. године.
174
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
порима др Шелдона и др Џефриза. Али, било je то и због општег осећања да летење балоном није озбиљан научнички подухват, и да je боље оставити га комерцијалним забављачима или богатим особењацима. Смрт Пилатра де Розјеа 1785. године и Лунардијева несрећа y Њукаслу 1786. године, која je за резултат имала смрт младог Ралфа Херона, такође су за читаво покољење британске јавности дискредитовали летење балоном. Од 1790. године претпостављало ce да je практично сваки балон који би ce видео на небу изнад Енглеске - француски, и непријатељски. A ваздухопловци су сматрали да je тле још опасније од неба. Ваздушна инвазија Наполеонове војске, које су ce сви веома плашили, никад ce није остварила. Па ипак, француска Револуционарна војска je експериментисала с извиђачким балоном на гас y бици код Флерија против Аустрије, 1794. године, a први Ваздухопловни корпус и школа летења балоном основани су y Модону. Лавоазје je предложио јефтин начин производње водоника за војску, пропуштањем воде кроз црвено усијано гвожђе, a два млада научника, Шарл Кутел и Никола Конте, именовани су за руководиоце тимова за лет балоном, и школе летења. Гастон Тисандје, y свој Историји балона u славних ваздухопловаца (1980) износи да су млади војници узимали са собом y вожњу балонима и локалне девојке ради забаве и узбудљивог љубакања на ивици корпе, тако да je основан и први Клуб висинске љубави. Ваздухопловне снаге коначно су добиле четири балона, са све специјалним шаторима-хангарима, чекрцима, посудама за прављење raca и опремом за осматрање. Наполеон je повео ове снаге са собом y Египат, 1798. године, али je њихову опрему Нелсон уништио y бици код залива Абукир, y јулу следеће године. Наполеон je распустио ваздухопловне снаге и школу y Модону 1799. године, a гласине о француској ваздушној војсци која напада Енглеску остале су ограничене на машту и пропаганду. Војни балони нису ce поново користили ни y једном војном сукобу, све до Америчког грађанског рата. Џејмс Садлер ce 1810. године вратио (што je његовој жени опет било сасвим недокучиво) пажљивије планираним и дужим летовима балоном, y низу узлетања из Оксфорда и Бристола. Планирао je да искористи своју теорију „океанских ваздушних струја“ за навигацију преко Ирског мора, што je био много дужи и већи изазов од преласка Канала.67 Веровао je да ове сталне струје постоје на различитим висинама, да су постојане y погледу правца и да ce могу мапирати и искористити за навођени лет мењањем висине лета балона, и тиме правца кретања. Садлер je 24. септембра направио при-
Б а л о н и n o н еб у
175
премни узлет изнад Бристолског канала, али су га збунили све јачи и супротни ветрови и приморали да ce сјури y море одмах до литица Комб Мартина, када су га злослутно бацили према тим литицама без довољно висине да их избегне.68 Рекао je да je најгора ствар y вези с целим тим летом била та што je бацио барометар др Џонсона, y последњем узалудном покушају да олакша балон и избегне стене. Међутим, ово искуство принудног слетања y море можда му je касније спасло живот. У јулу 1811. године Садлер je наставио с експериментима, успоном из Великог дворишта Тринити колеца y Кембриџу, и приземљио ce y олуји поред сеоцета Стенстид. Један други, мирнији успон из Хакнија, 12. августа, обављен je уз научног посматрача y корпи, Анрија Бофоа. Бофоа je водио дневник лета из минута y минут, користио сву силу инструмената и бележио своје физичке осете и утиске. Овај успон овековечен je и y лепој гравири.69 Садлер je покушао прелет од Даблина до Ливерпула 1. октобра 1812. године, што je раздаљина од преко 160 километара, и до тада најдужи покушај лета балоном на Британским острвима. После 320 км заокрета који га je одвео с курса на североисток, скоро до острва Ман, отклизио je безбедно назад до Енглсија, где je могао да приземљи. Међутим, он je одлучио да нађе директну струју ваздуха на исток која би га одвела до Ливерпула, одбацио je баласт и поново ce подигао. Садлера je сад струјање постојано гурало на отворено море, y ваздушно струјање према северу, које би га до краја одвело до шкотске обале или острва Скај - или чак до Северног пола. Како ce спуштао сумрак, одлучио je да „отпусти“ вентил и атерира y море, тако да га покупи неки брод y пролазу. Али, кад je већ био y води, на броду су одбили да му приђу. „Приметио сам да ce морнари плаше да приђу тако близу, као да би им ce балон могао заплести y ужад и ланце.“70 Непоколебан, Садлер je извео изванредни подвиг подизања из мора, избацивањем последњег баласта. Летео je на север док није угледао следећи брод, и закопао ce y воду други пут, сад скоро сасвим y мраку. Капетан брода га je спасао тако што je мудро протерао свој прамчани јарбол кроз ужад балона, пре него што je овај потонуо. Садлерова изванредна вештина и хладнокрвност y урањању y море и подизању из њега, затим y поновном урањању, овај пут практично no ноћи, показали су његове изузетне таленте рођеног ваздухопловца. Али, није постигао историјски прелет до Ирске, и овај изазов je потом прешао на његовог сина Виндама. Џејмс Садлер je објавио живописне успомене о овом покушају, завршавајући с апелом за већу подршку јавности летењу балоном y научне сврхе:
176
Р и ч ар д Х о л м с : ДОБА ЧУДА
„Ваздухопловство je толико блиско повезано с читавим низом наука, његова извођења су превише бриљантна и занимљива, да не би заслуживали заштиту коју либерална јавност увек пружа напуштенима... Оно je тако добро смишљено да баци светло на мрачну науку метеорологије, развије многе занимљиве чињенице y магнетизму, и помогне напретку хемије и електрицитета, да ce његов успех мора сматрати важним за филозофију [науку] уопште.“71 Један од људи који су реаговали на апел био je оксфордски студент Перси Шели, тада двадесетогодишњак, који je наставио да прати Садлерову каријеру и његову опчињеност балонима као симболима слободе. У зиму 1812. године послао je низ балона напуњених врућим ваздухом, покривених свилом, које je сашила његова млада женица Херијет, са обале y Линмауту y Девону. Сваки je носио примерак његовог револуционарног памфлета „Декларација о правима“. Саставио je и прилично добар сонет на ту тему: Сјајна пламена лопта бачена y таму ноћи Тихо крену кроз ваздух y мрак И славом неумрлом пригуши сваки зрак Што трепће y плаветнилу и самоћи; Због ватре коју носиш, ускоро ћеш нестати У околној тами, к’о метеор и комете, Док осуђен да сија, неугасиво пламти Светионик усамљеног гроба патриоте, Трачак храбрости за угњетене и сироте...72 Син Џејмса Садлера, Вилијам, извео je свој први самостални лет из Челтенхама 1813. године, са само седамнаест година. И он ce показао као рођени ваздухопловац, и четири године касније, 1817, покушао je први да одлети до Ирске, што његов отац није успео. Лет je почео y Даблину, али je овај пут био боље припремљен, с пажљивим метеоролошким планирањем и лансирањем малих извиђачких балона. Виндам je направио 96 километара лета ка Велсу, директним источним курсом, што je трајало пет сати. Учећи из искустава свог оца, y тренутку када je дотакао земљу Виндам je испустио балон и приземљио ce мало јужније од Холихеда.73 Kao и његов отац, Виндам Садлер je ценио научну вредност летења балоном, и критиковао срамотно занемаривање које су испољавали енглески назадњаци y следећим годинама: „Иако може да изгледа необично, Енглеска, седиште науке и књижевности, задовољава ce зурењем y повремене експерименте страних ваздухопло-
177
Б а л о н и n o н еб у
ваца... мада je Кевендиш први открио гас водоник, a Пристли указао на примену овог моћног средства, y сврхе ваздухопловства.“74 Али, 1824. године, са 27 година, Виндам je имао страшну нсрећу када ce конопац његовог балона заплео y димњак tokom слетања под јаким ветром на планине Пенајнз. Избачен je из корпе и висио окачен за ноге неколико минута, док најзад није пао и погинуо. Његов отац Џејмс више никада није закорачио y корпу балона.
12 Изгледало je да je рани херојски период летења балоном, између 1783. и 1900. године, запао y ћорсокак. Појединачно, људи су и даље летели балонима, али не задуго. Др Џефриз вратио ce y Бостон 1789. године. Лунарди je умро y сиромаштву, y Лисабону, јула 1806. године. Бланшар je колабирао после срчаног удара услед присилног слетања y Холандији 1809. године, и умро пар недеља касније, док je покушавао да искочи из свог новог балона. У Паризу je било још неколико слављеничких успона - забављач Жак Гарнерин и Бланшарова ексцентрична млада жена Софија, која ce специјализовала за представе ватромета y ваздуху. To мора да je изгледало као да je летење балоном, научним речником речено, слепа улица. Мада je Шарлијеов балон на водоник тријумфовао (привремено) над Монголфјеовим балоном с врућим ваздухом, изгледа да je немогућност навигације y било ком облику ова два ваздухоплова уништила све наде да ће ce пронаћи конкретне технолошке примене. Балони су напросто остали лепе, скупе и опасне играчке, мада су високи успони које je достигао француски хемичар Жозеф Гај-Лисак обећавали напредак y метеорологији од кога ce много очекивало. Гај-Лисак ce попео на седам хиљада метара изнад Париза, 1804. године, утврђујући границу на којој људско биће може да дише. Тајне барометарског притиска, функција облака, настанак ветрова и временски системи постајали су све занимљивији. Занимање за метеорологију, науку y повоју, почело je да расте и дало je предивну класификацију облака Лука Хауарда и драгоцену скалу јачине ветрова Френсиса Бофора. Хауард (1772-1864), квекер и први професионални метеоролог, објавио je своју сјајну студију и класификацију атмосферских појава, О променама облака, 1804. године. Прво je предложио поделу на четири основна типа облака, користећи латинске називе и опонашајући y томе Линеову класификацију. Били су то cumulus (гомиласти), stratus (слојевити), cirrus
178
Р и ч ар д Х о л м с : ДОБА ЧУДА
(перјасти) и nimbus (кишни) облак, уз различите комбинације, као што су cumulo-nimbus (гомиласто-кишни, типични за енглеско лето). Сви су још увек y употреби, уз додатне комбинације као што je cirro-stratus (перјасто-слојевити). Хауард je постао члан Краљевског друштва 1821. године, али није успео да изведе доследну теорију атмосферског притиска и градијената (системи ниског и високог притиска), на којима ће ce заснивати целокупна прогноза времена, мада je дао обрисе ове теорије y свом последњем делу БарометроГрафија (1847). Али, привукао je пажњу на обликовање и преображавање облака, на њихове разлике y годишњим добима и особине, a изнад свега, вероватно, на њихову задивљујућу лепоту.75 Летење балоном допринело je овој новој свести о сложености и суптилности облака, растућој преокупацији романтичара која ce може пратити од Тарнера и Констејбла, Колриџових свезака и Шелијеве поезије. Кад Шели говори о „коврџама олује што ce ближи“ y својој „Оди Западном ветру“ (1819), он користи Хауардову дефиницију цируса. „Облак“ (1820) показује врло тачно и научно разумевање стварања облака и вертикалних атмосферских циклуса.76 Гете je написао бројне есеје о облацима, атмосферском притиску и времену, и превео одломке из Хауарда, тражећи од њега да напише аутобиографију и пошаље je y Немачку, и описујући га „као првог који je појмовно дефинисао ваздушасте и стално променљиве облике облака, учвршћујући оно што je увек било ефемерно и недодирљиво, тачним посматрањем и именовањем.“* Облаци су постали опчињавајући и као научна појава - генератори електрицитета, тајанствени индикатори ветрова и промене ваздушног притиска - и као естетска појава: „расположење“ неба одражава ce на расположење посматрача, на промене y светлости y пејсажу, симбол су промене, уништења, обнављања. Могло би ce тврдити да су романтичари, y ствари, измислили саму идеју „времена“, онако како га данас доживљавамо; као и, наравно, „унутрашње време“. Прво мапирање погледа на земљу с неба, с цртежима направљеним y корпи балона, открило je обрасце градова и села, ширење *
У ствари, Ламарк je објавио рад „О облицима облака“ y Паризу 1802. године, али су његове дефиниције биле мање ауторитативне од Хауардових, и користио je француске термине - попут attroupés за кумулус - који су ce y овом периоду теже прихватали y међународној заједници. Да je Наполеон добио рат y Европи, данас би временска прогноза била галскија; било како било, савремени француски прогнозери времена још увек барометарски притисак дају y „хектопаскалима", и имају тешкоћа да разликују ситну, мирну кишу, кишу с олујним ударима и обичну кишу. Видети Richard Hamblyn, The Invention of Clouds (2001).
179
Б а л о н и n o н еб у
путева, кривудање река, на један нови начин. Мада су мапе биле и резултат трговине, истраживања, војних похода и изградње царинских зграда, стварање Британског Геодетског завода - првог програма мапирања y свету y организацији државе - било je делом надахнуто балонима. Лет балоном произвео je ново и сасвим неочекивано виђење земље. Замишљало ce да ће открити тајне неба, али je, y ствари, показао тајне земље. Рани ваздухопловци одједном су видели земљу као огромни организам, који ce тајанствено обликује и открива, као живо створење. Први пут je јасно утврђен утицај човека на природу: однос градова и села који ce све више спајају, путеви до река, обрађена поља и шуме, и развитак индустрије. To ce може упоредити с првим погледом на Земљу из свемира, који су имали астронаути на Аполу шездесетих, који je произвео нови коценпт „јединствене плаве планете“ са својом тананом опном атмосфере. Чувена фотографија „Рађање Земље“ направљена je y децембру 1968. године из лунарне орбите. Показало ce и да летње балоном има изванредну сценску моћ да привуче масе људи, отелотвори чежњу, и помеша страх и сублимно са фарсом. Постало je вештина забављача, карневал, чиста еуфорија. Успешно полетање балона, y рукама једног од првих MajcTopâ попут Пилатра, Лунардија или Бланшара, постало je заједнички израз наде и чуђења, храбрости и комедије. Гомиле које су ce окупљале око балона (нарочито y Паризу), најавиле су другачију врсту гомиле - ону револуционарно расположену. Било je y томе елемената пророштва, и политичког и научног. Било je то свеопште загрцнуће од наде и чежње. Занимљиво je да нису научници, већ песници и писци, били ■ ти који су настављали да виде балоне као симбол наде и ослобођења. Еразмо Дарвин je славио смелост првих летача, a нова визија њихових неустрашивих летова појавила ce осамдесетих година 18. века: Мирни филозоф no етру једри, Гледа звезде што ветар изнедри; Kao мапу види, y кривудавом току, По Земљи плаветној воду дубоку; Под ногама му виљушка муње сјактаве, A рика олује око безбрижне главе.77 Колриџ je y својим свескама писао о балону као о слици моћног, али тајанственог лета. Поредио je појаву балона на небу са јатом
180
Р и ч ар д Х о л м с: ДОБА ЧУДА
чворака који ce преврћу y лету. To je била врхунска слика људске чежње и надахнућа, уздижућа колико и застрашујућа.78 Вордсворт je своју песму Питер Бел (1798) почео веселом obu kom лета неке врсте ваздушног брода којим ce кормилари, или балона-чамца. Има нечег y летећем коњу, У огромном балону - склад: Ал’ ми облак није мамац Док немам свој чамац Да ce њише као Месец млад... Идемо сад! И брига нас За издају, устанак ил’ рат! Мир ce наш y радости гради Kao сјајан Месец млади, Околним звездама брат.79 Можда je Шели то најбол>е рекао, када je био млади студент на Оксфорду, 1811. године, пошто je управо видео још један Садлеров успон балоном, једног блиставог летњег јутра из Крајстчерч Медоуза: „Балон још није добио савршени облик који je свакако достижан; вештина навигације no ваздуху налази ce y свом најранијем и најбеспомоћнијем детињству; морнар ваздуха још увек плива на бешикама, и још није саставио ни обичан сплав... Он ће изгледати као пука играчка, перце, y поређењу са дивотним замислима филозофа хемичара. Па ипак, не треба да буде сасвим осуђен. Он обећава огромне могућности кретања, и дозволиће нам да брзо и лако прокрстаримо велике области, и истражимо непознате земље без тешкоћа. Зашто смо такве незналице о унутрашњости Африке? - Зашто не пошаљемо неустрашиве аеронауте да je пређу y свим правцима, и истраже за неколико недеља цело полуострво? Сенка првог балона, коју ће Сунце изнад њега пројектовати тачно испод њега, док клизи преко те до сада несрећне земље, практично ће ослободити сваког роба, и уништити ропство заувек."80
4 Хершел међу звездама 1 ep Џозеф Бенкс je предсказао да ће британска астрономија отићи даље него француски летови балоном. У лето 1785. године Вилијам Хершел je започео свој нови револуционарни пројекат, да посматра и схвати небо уз помоћ телескопа много снажнијег од било ког раније. Његов први корак био je да скицира прелиминарну техничку спецификацију за Бенкса, коју ће овај поднети краљу. Био je то монументалан предлог. Оно што je имао намеру да направи био je телескоп „њутновског облика, с осмоугаоном цеви дужине 12 метара и пречника метар и no; огледала, којих би требало да има најмање два, или можда три, треба да имају пречник од 91, или 122, или 127 цм."1 Телескоп je требало да буде постављен на огроман дрвени сталак, који безбедно могу да окрећу око своје осе двојица радника, али и погодан за најфинија подешавања астронома који га користи. Огледала би тежила свако no око пола тоне, и коштала би између две и пет стотина фунти. Требало би их излити y Лондону, a баржом превући no Темзи, узводно, на глачање.2 Ливење би захтевало огроман напор технологије, a за непрекидни поступак глачања, с новом машинеријом, било би потребно двадесет радника. Овај телескоп био би виши од куће, изузетно подложан ветру и веома изложен временским приликама, нарочито мразу, кондензацији и променама температуре ваздуха, који 6и могли да „раштимују“ огледала, као музичке инструменте. Од астронома би се-очекивало (Хершел ce приближавао педесетој) да ce попне уз неКолико
182
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
мердевина на нарочито платформу на устима телескопа, с које би пад скоро сигурно био смртоносан. Помоћник (Каролина) би требало да буде затворен y посебну кабину испод, како би ce избегло расипање светлости, y којој би имао сто и лампу, небеске часовнике, дневнике посматрања и пљоске с кафом. Али, она сама практично не би видела ни једну звезду. Астроном и помоћник били би невидљиви један другом, сатима, довикујући заповести и одговоре, мада су коначно ипак били повезани металном цеви за говор. Било би то као да су једна малецка посада неког огромног брода, једно на заповедничком мосту, a друго y кабини за цртање мапа, веома зависни једно од другог, али физички изоловани. Можда je то био наговештај нове врсте брода: свемирског брода који лети кроз звездану ноћ.3 Све je ово захтевало много озбиљније финансирање краља. Процена трошкова била je 1.395 фунти, уз годишње текуће трошкове од 150 фунти. У ову огромну суму није била укључена Хершелова годишња плата, од две стотине фунти.4 Када je поднео ову молбу за одобравање џиновских трошкова истраживачког пројекта, Хершел je био строг према себи и није обећавао никакве брзе резултате - више планета, још комета, осматрања ванземаљских облика живота. Напротив, Бенкса je уверавао на најтрезвенији могући начин: „Једини циљ рада биће стварање инструмента који ће ставити тачку на претраживање неба, како би ce што потпуније утврдила његова Јрађа.“5 ' Био je то један од најдраматичнијих дипломатских удара сер Џозефа Бенкса, када je убедио краља да до септембра 1785. године најави одобрење средстава. Свота je била великодушна: целокупни трошкови градње телескопа и четири године текућих трошкова - укупно, две хиљаде фунти. Неизречен услов гласио je да Хершел треба да да неке резултате до краја 1789. године. У новембру 1785. године Бенкс ce већ тактично распитивао, преко Вилијама Вотсона: „Љсподин Џозеф Бенкс je дошао y град и изразио je жељу да од вас сазна какве сте припреме извршили y вези с великим телескопом, и колико сте далеко одмакли y раду. Рекао je да je врло знатижељан, како би могао да пренесе краљу ваше напредовање."6 У ствари, те јесени није било никаквог напретка. Ha Каролинин ужас, Хершел je сматрао да им je за овај нови пројекат потребна већа кућа, с више земље на којој би правили и подизали телескоп, и више помоћних зграда за радионице. Прва селидба из Дачета y Клеј Хол, ближе Виндзору, показала ce као неуспешна, када им je газдарица забранила да посеку дрвеће и затражила већу кирију, с
Хершел међу звездама
183
генијалном замисли да ће Хершелов чудовишни телескоп, ако икада и буде направљен, „подићи цену“ кући. Хершел ce питао да ли ће свако ново астрономско откриће подизати цену некретнина, a потом утицати и на одговарајући, виши износ за њихов закуп. Трећег априла 1786. године поново су ce преселили (трећа селидба за четири године) y „Гај“, омалену и прилично запуштену сеоску кућу на ободу сеоцета Слоу, пет километара на север од Виндзора. Кућа je била власништво богате тамошње породице Болдвин, чији су различити сродници имали и две локалне гостионице, Делфин и Круну, a имали су и прилично земље y тој области. Круна je била главна станица поштанских кочија на раскрсници између Лондона и Бата, сада на савременом A4 путу кроз Слоу. (Првобитно тиха раскрсница постала je ужурбана велика улица, мада je локално становништво још увек зове „раскршће код Круне“.) Најмлађи члан породице, Мери Болдвин, била je богата наследница, и удала ce за трговца из Лондона, Џона Пита, који ce већ повукао из трговине и био старији од ње двадесет година. Одлучили су ce за миран сеоски живот и имали сопствену велику, комфорну кућу на мање од миљу од Гаја, y сеоцету Аптон. Испоставило ce да су гостољубиве и пријатељски настројене комшије и убрзо су ce дружили са Хершеловима. Џон je био „нарушеног здравља“, na би Вилијам одлазио викендима и седео с њим y разговору, y његовој добро опремљеној библиотеци. Изгледа да ce Каролина добро слагала с Питовим сином Полом, њиховим јединцем који je управо кренуо на оближњи колеџ Итон.7 Гај je био на прилично изолованом терену, 200 метара на југ од гостионице Круна, на источној страни пута за Виндзор. Мада je било окружено дрвећем, земљиште je имало оштру падину на југ, те je било одличан терен за посматрање. Било je идеално и за брзу комуникацију с Лондоном и Мескилајновом опсерваторијом y Гриничу, a било je још увек близу краљеве резиденције. Са поплочане стазе имања према југу могле су ce, наравно, видети куле замка Виндзор, као стални подсетник на краљева очекивања.8 Сама кућа није била велика: четири спаваће собе и поткровље за слуге. Али, имала je велике стаје и помоћне зграде, које су ce постепено претвориле y радионице и лабораторије, и перионицу која je постала ливница. Изнад штала била су спремишта за сено, која су ce могла претворити y одвојен стан. Каролина je присвојила ове сенике. Грубо их je окречила и користила их као спаваћу и радну собу, с малим спољним степеницама које су водиле на раван кров, с кога ce надала да ће моћи да „чисти“ комете,
184
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
безбедна и сама. To je постала њена „колиба" и привремени стан, њен први корак ка независном домаћинству, y 36. години. Гај je имао и велику заравњену површину испред куће, y грубим баштама, идеалну за равнање и постављање огромне кружне основе од цигле за дрвено постоље телескопа. Зидарски радови изведени су портландским каменом, мада je овај касније попуцао од мраза и морао ce спаковати y храстовину.9 Како су радови напредовали, Хершел je дао да ce сво околно дрвеће посече, укључујући и величанствен дрворед старих брестова, „на жаљење свих који су видели ово лепо место“, како je приметио један комшија. Хершел ce уопште није обазирао на њихове примедбе.10 Ова раштркана скупина зграда касније je постала позната као „Опсерваторија", a Хершелов телескоп налазио ce на првом издању мапе Геодетског завода за Беркшир из 1830. године.11 Почетак новог пројекта променио je тихи ритам живота Хершелових. Пролеће 1786. године било je „потпуни хаос од послова", како je то Каролина рекла, с нешто уживања: „Да понекад није било облачне или ноћи пуне месечине [лоше за посматрање звезда], не знам када бисмо мој брат (a и ja) уопште спавали; јер, с јутром су долазили радници, којих није било мање од 30-40, и то три месеца свакодневно, од којих су неки обарали дрвеће и вадили корење, други копали и припремали терен за циглени темељ за основу телескопа, и столар из Слоуа са свим својим људима.“12 Новости о изградњи чудовишног телескопа доводиле су y Слоу постојан низ посетилаца: научници, професори универзитета, страни туристи и мноштво достојанственика с двора. Каролина je постајала све нестрпљивија према њиховим тежњама да прекидају Хершела y раду. A развила je и сопствени, лаконски начин бележења овог нестрпљења: „Професор Сњадецки често виђао неке објекте кроз телескоп од 6 м, између осталих и Џорџове сателите. Сместио ce y Слоуу како би могао да види и чује мог брата кад год му ce прохте. Он сам je врло ћутљив човек."13 Међутим, увек ce радовала старим пријатељима, попут Вилијама Вотсона и Невила Мескилајна, и новим навијачима из Краљевског друштва, попут Чарлса Барнија (који je био склон и балонима с врућим ваздухом). Американци су бивали посебно лепо примани. Негде y лето 1786. године, педесетогодишњи Џон Адамс, дипломац универзитета Харвард, човек од науке и будући други председник Сједињених Држава, појавио ce једног јутра y Гају, ненајављен. Показани су му сви Хершелови нови телескопи, и они су ce
Хершел међу звездама
185
упустили y страствену расправу о могућности живота ван Земље, и моралним последицама y случају постојања „мноштва светова“. Била je то она врста метафизичке расправе коју je Хершел некада водио с братом Јакобом, која ce дотицала спекулација европских писаца попут Фонтенела и Хајгенса, али коју je избегавао са својим савременицима Енглезима. Ни Хершел ни Каролина нису записали о чему ce тачно говорило, али je из њихових дневника јасно да je Адамс изнео нека живахна и неортодоксна гледишта: „Астрономи нам кажу да y нашем Сунчевом систему постоје само планете и сателити, и да су сви безбројни светови који ce окрећу око звезда некретница ненасељени... Ако je то случај, читаво човечанство није, y поређењу са целим рационалним стварањем Бога, више од тачке y орбити Сатурна." Kao и песник Шели, поколење касније, Адамс je био склон да овај аргумент појача. Ако астрономија открије ванземаљске цивилизације, онда ће земаљска учења о хришћанском искупљењу постати апсурдна, или бар веома незгодна за Бога. „Питам калвинисту, да ли би ce потписао испод ове алтернативе: ИЛИ свемогући Бог мора да преузима одговарајуће облике свих ових различитих врста, и пати због њихових злочина, уместо њих; ИЛИ ПАК, сва ова бића морају бити осуђена на вечно проклетство?"14* Усред те хуке посетилаца и радника Хершелу je y јулу 1786. године краљевским указом наложено да испоручи и постави један од својих телескопа од три метра, као посебан поклон краља Џорџа универзитету y Гетингену, који je убрзано постајао средиште научних истраживања y Немачкој. Требало je да га прати његов брат Александар, који би ce о свему договарао. Била je то колико велика част толико и велика незгодација, и Каролина je први пут y животу остављена да ce потпуно сама стара и о радовима на изградњи те*
Адамс никада није заборавио овај надахнути састанак са Хершелом. Годинама касније, 1825, он пише Томасу Џеферсону, свом наследнику на месту председника, жалећи ce на правоерност хришћанских уверења већине британских научника, и саветујући Џеферсону да их не упошљава као предаваче на универзитету Вирџиније, на коме je био ректор. Адамс супротставља ставове ових научника Хершеловој визији: „Они сви верују да je велики принцип који je произвео овај безгранични свемир, Њутнов свемир и Хершелов свемир, дошао на ову малену лопту [планету Земљу] како би га Јевреји исповраћали. И док ce не решимо овог грозног светогрђа, на свету никада неће бити никакве слободне науке.“ Овај аргумент имао je вероватно задовољавајући закључак следеће године, када су и Адамс и Џеферсон умрли и отишли да ce сретну с Великим Принципом. Видети Michael Ј. Crowe, The Extraterrestrial Life Debate (1986).
186
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
лескопа од 12 метара и о наставку посматрања небула и двоструких звезда. У том тренутку обавили су 572 чишћења, идентификовали 1.567 небула и пронашли два сићушна нова месеца који су кружили око Georgium Sidus (ово откриће јако je забављало краља).15 Каролинина прва реакција била je потпуно домаћинска. Отворила je нову свеску, назвала je „Свеска обављених послова“, пажљиво исцртала паралелне колоне и записала свој списак задатака: 3. јул 1786. Moja браћа Вилијам и Алекс отишли су из Слоуа на пут за Немачку... Како не бих била превише тужна, започела сам пуно послова. Очистила сам бронзане делове за телескопе од 2 и 2,5 метра, и ставила завесе испред полица, да ce не би поново скупљала прашина. Очистила сам и средила собу за глачање [огледала] и натерала вртлара да очисти радно двориште, све стави на безбедно место и помирила ce с њим. Она није толерисала лењивце међу радницима, који су очито правили тешкоће. Баштован je укорен што доколичи око травњака: „назвао ме je y селу ‘Шкртица јер сам ce противила његовом присуству на имању кад није потребан'1.16 Било би занимљиво знати шта je замењивала цртица. Податак да je Каролина била жена, странкиња, ниског раста, неудата, строга, или можда бриљантно надарена? Tor поподнева je крпила и отишла y куповину y Виндзор; када ce вратила, следила ce када je открила да су „четворица господе, странци, гледали инструменте y башти, али нису оставили своја имена“. Касније тог месеца, међу ненајављеним посетиоцима били су Невил Мескилајн и његова жена, три члана породице Доланд, која je правила телескопе, војвода од Сакса и Готе, Тиберије Кавало (стручњак за балоне из Краљевског друштва), њен пријатељ др Џејмс Линд, венецијански принц Резонико и Пламов професор астрономије на Кембриџу, др Ентони Шепард. Проблем с посетиоцима tokom јула ce само продубио, и Каролина je први пут стварно постала свесна друштвене аномалије y свом положају. „Често су ме веома збуњивали ови ненајављени посетиоци; јер ja себе могу да видим само као јединку која није ни господарица куће свог брата, нити свог времена, те из тог разлога не могу, нити бих хтела, да зовем госте." Такође je сматрала неподношљивим бескрајна „оговарања“ Александрове љупке, али „будаласте“ жене, која je дошла из Бата.17 До краја јула Каролина je одлучила да je једини начин да поправи ово стање тај да инсистира на свом, потпуно одвојеном распореду обавеза. Она je желела да буде астроном, a не домаћица.
Хершел међу звездама
187
Проверавала je дневне прорачуне Вилијамових небула, и сама „чистила“ небо, ноћу, на крову. Ишла je y кревет касно (често нешто пре свитања, око четири ујутру) и устајала касно (али увек на време да исплати раднике, после доручка). Чак je y својој „Свесци обављених послова" написала Вилијаму имагинарно писамце о томе. У овом случају радило ce о пословима које не треба да обавља. „Схватила сам да не могу да идем довољно брзо с регистровањем чишћења како би била корисна за Каталог небула. Стога почињем одмах да их прерачунавам, и надам ce да ћу завршити до твог повратка. Осим тога, мислим да би регистровање чишћења уназад имало лоше последице."18 Тако ослобођена ноћне обавезе Вилијамових чишћења, њена „Свеска обављених послова“ почела je да ce пуни сопственим астрономским посматрањима. Симболично je 30. августа забележила да je навила „сат за сидерално време“, велики бронзани хронометар коришћен за утврђивање положаја звезда. Три лета раније Вилијам je направио Каролини посебан рефлекторски телескоп њутновског типа, од 60 цм, постављен y изванредан дрвени оквир. Због свог великог објектива његова цев je изгледала много дебље, теже и здепастије од уобичајених рефлектора овог типа: била je то једна округласта, скоро весела ствар, али њиме уопште није било тешко руковати. Био je окачен на врх дрвеног оквира-кутије, и могао ce прецизно подизати и спуштати системом котурова, којим ce управљало великом бронзаном ручком на окретање при дну. Било je лако направити подешавања, и то врло фина. Читава „измишљотина“ била je постављена на чврсто, преносиво, дрвено постоље, направљено као троножац, a столар га je направио тако да сочиво овог њутонца доведе тачно до висине Каролининог ока. Такође je било могуће да радник (или сама Каролина) пренесу телескоп и постоље одвојено, и поставе их где je потребно, доле y башти, или rope на крову.19 Овај леп инструмент био je смишљен управо за огромну моћ прикупљања светлости и широк угао посматрања. Огледало je имало 10 цм y пречнику (што je величина која ce чешће могла наћи y рефлекторима од два метра), с великим пољем за посматрање од преко два степена. Увећање je било релативно ниско - само 24 пута. Kao и са савременим двогледима, ова комбинација мале снаге увећања и широког поља посматрања омогућавала je посматрачу да врло јасно види бледе звездолике облике, док их смешта y релативно шири контекст околних звезда. У ствари, Хершел je Каролини направио ловачки телескоп. Био je то намерни изазов. Инструмент није био погодан за дубоки свемир, али je био савршено направљен да уочи било ка-
188
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
кав необичан или непознати објекат који ce креће кроз познато поље „звезда некретница“. Био je направљен да налази луталице и Гласнике који улазе y Сунчев систем. Другим речима, да хвата нове планете или нове комете. Коначно je постао чувен као „мали чистач госпођице Хершел“, a две године касније придружио му ce и „велики чистач госпођице Хершел“.20 Првог августа 1786. године, само две ноћи после почетка нових чишћења, Каролина je мислила да je уочила непознати звездани објекат који ce креће кроз сазвежђе Великог медведа. Изгледало je да ce спушта, мада једва видљиво, према троуглу звезда y предивно названој Береникиној коси (прослављеној y Поуповој песми „Крађа увојка"). Налажење нечега тако брзо, и на тако познатом месту (пошто je Велики медвед прва станица сваког аматера који зури y звезде, y жељи да лоцира Поларну звезду), изгледало je скоро потпуно невероватно. Каролинина Књига посматрања преноси пажљиви опрез, али и значајну дозу сигурности. Пошто није била y стању да израчуна математичке координате објекта, свом запажању je прикључила три прецизна цртежа или „слике“ y распону од деведесет минута. Ha њима je приказано кружно видно поље њеног телескопа, с обликом звезде који врло полако мења место y односу на три познате звезде. 1. август 1786. 9 сати и 50 мин. Видим објекат на средини сл. 1 налик на звезду, нејасно, док су други савршено јасни. Друта звезда je врло бледа, али je време облачно, и y ведријој ноћи видеће ce свакако више... 11 сати и 10 мин. Мислим да je стање сада као на сл. 3, али je толико облачно да могу само да замислим да видим друту звезду, a претходну уопште не видим. Комета je на око пола пута између 53 и 54 Вел. медведа и неких звезда које сам нашла кад сам пажљиво погледала мапу, на 14,15 и 16 Береникине косе...21 Каролина не бележи да ce њена комета креће из мушког y женско сазвежђе, што je чињеница која joj ce могла учинити изванредно прикладном. Али, извештај записан y њеној „Свесци обављених послова“ одаје нешто од њеног растућег узбуђења. Давеж дневних прорачуна уступа пред нестрпљивим очекивањима и осујећењима y ноћима проведеним на равном крову. 1. август. Данас сам рачунала 100 небула, a вечарас сам видела објекат за који ће ce, верујем, сутра показати да je комета. 2. август. Данас сам срачунала 150 небула. Бојим ce да
Хершел међу звездама
189
ноћас неће бити ведро, читав дан je падала киша, али изгледа да ce сад мало разведрава... 1 сат. Објекат од прошле ноћи ЈЕСТЕ KOMETA: 3. август. Нисам отишла на починак док нисам писала др Благдену [у Краљевско друштво] и г. Оберу да најавим комету. После пар сати сна отишла сам после подне до др Линда, који ме je с г. Кавалом отпратио y Слоу, с намером да види комету; али, било je облачно, a тако je остало и целе ноћи. 4. август. Писала сам данас y Хановер, укњижила посматрања и направила лепе копије 3 писма... Ноћ je облачна. 5. август. Рачунала сам небуле цели дан, платила ковачу... Ноћ je била пристојно ведра и ВИДЕЛА CAM КОМЕТУ.22 И Аристотел и Галилеј мислили су да су комете нижеразредне атмосферске појаве, можда чак ниже од Месеца. Проучавање комета y шеснаестом веку je побољшао дански астроном Тихо Брахе, али ce оно потпуно преобразило 1682. године, када je Едмунд Халеј направио свој чувени прорачун да ће ce Велика комета из те године, касније названа no њему, поново видети 1759. године. Тада je коначно прихваћено да су комете објекти из спољног свемира, који ce крећу y веома издуженим путањама око Сунца, и далеко иза познатих планета. Ипак, оне су још увек биле тајанствене: непознатог порекла и састава, различите no изгледу, нередовних и застрашујућих навика y кретању. Умирујуће популарно гледиште, да су комете небески конобари, који планете снабдевају влагом a Сунце ватром, изразио je Џејмс Томсон y песми Годишња доба (1726-30).
"
Из задимљеног репа можда да отресе Ha бројне сфере влаге остатак, Кроз чије дуге елипсе хуји; можда Нестајућим сунцима даје нови задатак, Да светове осветле и нахране вечни огањ.23
До половине осамнаестог века, y француском годишњем каталогу La Connaissance des Temps било je идентификовано и забележено само тридесетак комета. Највећи ловац на комете тог периода, Шарл Месје, лично je открио половину од тог броја, те ce лов на комете сматрао, уопште узев, специјалношћу Француза. Каролинино откриће - чак и да je било једино - представљало je значајан међународни допринос. Комете су (у значењу „косате звезде“) биле значајне јер су биле једини небески објекти који су долазили изван познатог Сунчевог система, те су носиле могуће информације о условима y дубљем свемиру.
190
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Чињеница да ce елиптична путања периодичних комета могла израчунати y складу с Њутновим законима, и њихов поновни долазак научно предвидети, изгледала je да доказује како je њихова традиционална улога као предсказања догађаја на земљи (обично изненадних несрећа) била бесмислено сујеверје. Тако ce испоставило да je комета која ce појављује на таписерији из Бајеа Халејева комета y претходном проласку; поново je виђена 1986. године, без несрећа, a следећи пут ce очекује 2061. године. Међутим, нове комете попут оне из 1811. године изазивале су велико комешање y народу. Адам Смит je y својим Филозофским истраживањима (1795) приметио: „Изгледа да их je реткост и недоследност њиховог појављивања потпуно одвојила од сталних, редовних и једнообразних објеката на небу.“24* Занимљиво je да je Каролина била превише узбуђена да би спавала, и да je y Хершеловом одсуству њена прва реакција била да ступи y контакт са својим пријатељем и повереником, др Џејмсом Линдом, који joj je помогао да залечи рањену ногу. Порука коју je брзо послала Александру Оберу разоружавајућа je y својој скромности, али ипак надвладавају наговештаји о њеном осећању да ће бити препрека. „Надам се, господине, да ћете ми опростити што вас замарам са својим неодређеним описом, јер сам лош посматрач (или никакав). Јер, tokom последње три године нисам имала прилике да гледам толико сати кроз телескоп. И најзад вас молим, господине, ако ова комета није виђена раније, да je узмете под своје окриље.“25 Приватно, и даље je имала дубоке сумње y сопствену способност посматрања, и написала je сасвим ненаучни „меморандум“ y својој Књизи посматрања, признајући да комета изгледа као да има своја посла, и уопште ce не понаша онако како би требало. „Не знам шта да мислим о путањи коју би ова комета могла да има, али према бројкама [цртежима] од прошле ноћи изгледа да ce креће наниже, али ноћас бројке показују управо супротно. У писму г. Оберу избегла сам да поменем ову околност... јер сам желела само да кажем оно што je неопходно и испоручим je y боље руке.“26 +
У савремено доба пролазак Хејл-Бопове комете (1997) надахнуо je масовно самоубиство припадника култа Небеска капија, иако су живели y Калифорнији. Чак и данас комете окружује велика неизвесност. Идентификовано je нешто више од хиљаду периодичних комета, мада je само неколико виђено из свемира. Баш као што je Џејмс Томсон и сумњао, оне ce састоје делом од смрзнуте воде, и описују ce сасвим неромантично као „прљаве грудве" леда и камења. Али, текуће геофизичке спекулације да су комете, као и вулкани, могли изазивати изненадне, катастрофалне климатске промене y прошлости земље, враћа им њихову улогу најављивача несрећа. Видети поглавље „Геологија“ y богатој студији савремене научне мисли Natalie Angier, The Cannon: The Beautiful Basics of Science (2007).
Хершел међу звездама
191
Њено писму Чарлсу Благдену, секретару Краљевског друштва и Бенксовој десној руци, произвело je драматичан одговор повратном поштом: „Верујем да комету није видео још нико y Енглеској осим вас. Јуче je обављена посета Краљевској опсерваторији y Гриничу, y којој je била већина главних астронома из Лондона и околине, што je омогућило ширење вести о вашем открићу, и не сумњам да ће многи потврдити вест већ y следећој ведрој ноћи. Поменуо сам откриће и y писму за Париз, и y једном другом, које сам имао прилику да пошаљем y Минхен.“27 Потврда постојања Каролинине комете обављена je много брже него потврда Хершелове планете. Њено кретање кроз Береникину косу било je релативно лако утврдити, a њен фини магловити pen, или коса, били су непогрешив доказ. Статус комете брзо je потврдио Невил Мескилајн, и следеће вечери, 6. августа, за Слоу je одјахала на брзину склепана висока делегација. Каролина je била запрепашћена када je угледала Благдена лично, сер Џозефа Бенкса и члана парламента, лорда Палмерстона, који захтевају да виде њену комету кроз њен нарочити телескоп-чистач. Са захвалношћу je прибележила да je вече било „врло лепо“ и да je свако могао да баци славни поглед на новог посетиоца, и кроз њен мали чистач и кроз моћнији телескоп од два метра.28 Бенкс je био y једном од својих победничких расположења и објавио je да ће њено историјско писмо бити одмах објављено y Филозофским радовима, где ce заиста и појавило - мада уз уобичајено бирократско кашњење - 9. новембра, као „Извештај о новој комети. У писму госпођице Каролине Хершел". Било je то први пут да je нешто што je написала објавило Краљевско друштво, и скоро нечувена реткост.29 Мескилајн je такође био пун хвале, и одмах патриотски регрутовао Каролину y редове британске астрономије. „Надам ce да ћемо, уједињеним напорима, преузети ову грану астрономских послова од Француза, тако што ћемо комете видети пре, a посматрати касније."30 Александар Обер, схватајући лични значај проналаска за Каролину, био je много приснији: „Желим вам најискреније сву радост због открића. Утолико сам задовољнији што сте je ви открили - и мислим да ће ваш изванредно паметан u пријатељски настројен брат, кад чује вести, пролити сузе радоснице. Ви сте овековечили своје име.“31 Идеја о жени астроному заинтригирала je људе. Када ce Вилијам вратио из Немачке, десет дана касније, 16. августа, открио je да je Каролина постала славна личност. У септембру je позван y Виндзор, с нарочитим циљем да „покаже његовом величанству и краљев-
192
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ској породици нову комету коју je пронашла његова сестра, госпођица Хершел.“32 Списатељица Фани Барни, тада дворска дама краљице Шарлоте, раније није била нарочито заинтересована за звезде. Али, сад je изненада открила живо надахнуће y астрономији, и уграбила je прилику да напусти партију краљевског пикета и прикључи ce друштву на тераси Виндзора. Ha Фанино разочарање, сама Каролина није била присутна (избегавала je двор кад год je било могуће). Али, догађај je био занимљив „из свих могућих разлога", a поглед бачен на брата хватачице комете био je исто толико опчињавајући колико и комета. „Нашли смо Хершела код његовог телескопа. Комета je била веома мала, и y свом изгледу није имала ништа величанствено или запањујуће; али, то je прва женска комета, и врло сам желела да je видим. Г. Хершел ми je потом показао неке од својих новооткривених универзума, са истим добрим расположењем с којим би ce потрудио и око брата, или сестре, астронома; немогуће je више ce дивити његовом генију него његовој обзирности."33 Фани je изнад свега била запрепашћена потпуним недостатком ароганције код Хершела: „он je потпуно непретенциозан... a ипак, отворено радостан због успеха y својим проучавањима.“ Али, питала ce y каквом je односу са својом повученом сестром. Заинтригирана, убрзо потом je наговорила оца да je поведе y приватну посету Хершеловој опсерваторији y Гају, 30. децембра 1786. године. „Велики и изванредни човек“ примио их je y свом маниру генија, раширених руку, показивао им недовршени телескоп од 12 метара y башти и непосредно, tokom чаја, говорио о „новим погледима на небеска тела и њихово кретање“ које ће телескоп открити. Фани je била опчињена. Узбуђено je ускликнула: „он je открио 1.500. универзума! Ko може да замисли колико би још могао да их открије?“ Чарлс Барни такође je био надахнут овом посетом, и почео je да саставља обимну „Оду астрономији", y Хершелову част, и претио да ће je наглас читати на будућим срдачним вечерама.34 Каролина Хершел je, напротив, била прилично тиха, и много загонетнија. Фани Барни ce очигледно веома трудила, али није успела да ce спријатељи с њом. „Она je врло мала, врло нежна, врло скромна, врло генијална; a њени манири су манири особе коју свет није потрошио и којој не указује страхопоштовање, особе која ипак жели да добије и врати осмејак света.“ Изгледа да су ови стидљиви осмеси били сва њихова комуникација. Каролина, са своје стране, y свом дневнику за тај дан уопште није поменула Фани.35
Хершел међу звездама
193
Други посехиоци Гаја имали су више среће. Немачка списатељица Софи фон Ла Рош срдачно ce представила „сестри великог човека, која га прати на његовом путу y бесмртност“. Можда je Каролина мислила да je лакше умилостивити земљакињу него Фани Барни, и учинила je надахнути гест, убравши букетић белих рада које су расле y трави y подножју телескопа од шест метара и давши их као научну успомену. Софи je бесумње требало да их упореди са ројем звезда иза Млечног пута.36 Изненађујуће je да je Невил Мескилајн био тај који je почео да Каролинину техничку вештину узима најозбиљније. Међу њима je почела преписка, и tokom следеће деценије тихо ce расцветавала. Он je касније дао детаљни опис њеног „великог" њутновског чистача, и њеног метода рада на њему. Овај телескоп, направљен 1791. године, био je рефлектор од метар и no, са још већим отвором од 23 цм, али са истим слабим увећањем од 25-30 пута, осмишљен за још делотворнији лов на комете. Његово поље гледања, пошто je било још мало уже од чистача од 60 цм, на 1,49 степени, захтевало je још веће познавање мањих образаца околних звезда.37 Мескилајн je успут приметио да Каролина, као и њен брат, зна све небуле описане y Connaissance des Temps одмах да наведе, и да ноћно небо чита наизуст.38 Tokom истог овог периода Каролина je била интензивно укључена y завршне стадијуме постављања великог телескопа од 12 метара, као круне Хершеловог посматрачког рада с небулама. Док je настављала свој редовни рад помоћника на телескопу од шест метара, помагала je и y организовању огромног тима радника tokom дана, надгледала рачуне, и покушавала да уведе нешто реда y све бројнију реку уважених, и захтевних, Хершелових посетилаца. У јесен 1787. године међу њима су били велики француски астроном Пјер Мешен, директор Краљевске опсерваторије y Паризу и утицајни уредник Connaissance des Temps. Хвалећи Хершела због припрема за нови телескоп, љубазно je поменуо и „госпођицу Каролину, вашу драгоцену сестру, чија ће ce слава преносити поколењима“.39 Када je y децембру 1788. године открила другу нову комету, свака прича о почетничкој срећи je нестала, чак и y Енглеској.40 Њен углед наставио je да расте, нарочито y Француској и Немачкој. Каролина ce сећа периода 1786-88. године као најузбудљивијих и најинтензивнијих година y свом и Вилијамовом животу. Обоје су били на врхунцу: 1786. године он je имао 47. година, a она живахних и све самопоузданијих 36. Њихов тимски рад никад није био ближи. Захваљујући Каролини Хершел je објавио више од десет нових
194
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
радова y Краљевском друштву. („Врло ретко сам могла да му отмем текст из руке на довољно времена да завршим препис до дана када je требало да ce пошаље y Лондон.“41) Њихов велики каталог небула одавно je превазишао Флемстидов, и сада je имао преко две хиљаде ројева, њен сопствени утлед „ловца на комете“ дао joj je независни научни став, a изнад свега, телескоп од 12 метара најављивао je нова, велика открића. Лично су их подржавали сер Џозеф Бенкс, краљевски астроном и краљ. Сер Вилијам Вотсон поручио je Хершелову бисту за Краљевско друштво. Мислио je да ће они вероватно наћи још планета, нови живот негде другде y Сунчевом систему, или чак нове цивилизације међу галаксијама. До 1789. године они су свакако боље разумевали како je свемир створен него ико y историји пре њих. Овај тренутак научног оптимизма поклопио ce са политичким оптимизмом y Британији и Француској. Бастиља je пала 1789. године, и објављена je Декларација о правима човека u 1рађанина * Каролинина слика брата y том времену je херојска, али и ненамерно узнемиравајућа y утиску који одаје о његовој тврдоглавости. Ретко ce види онај љубазан, расположен, друштвени човек кога je видела Фани Барни. Уместо њега, ту je човек који обара дрвеће. Био je обузет својим сном, заокупљен новом врстом научне опседнутости, интензивно усредсређен, радохоличар који je занемаривао себе. Био je занет, полетан, неуморан и свеприсутан: „Врт и радне просторије препуни су радника и занатлија, ковача, столара који стално иду тамо-овамо између ливнице и делова за телескоп, a не треба да заборавим да није постојао ни један шраф или матица y целом инструменту који није учвршћен пред очима мог брата. Видела сам га како лежи сатима на ужареном сунцу, преко греде на врху, док ce намештају гвоздени делови за различите покрете. Једном je ни мање ни више него двадесетчетворо људи (no дванаест, на смену) глачало огледала, ноћ и дан; мој брат их, наравно, није напуштао ни на тренутак, и носио je храну са собом не дозвољавајући себи да седне за сто.“42 Подсвесна слика Хершела, скоро разапетог, дуж греде изнад свог телескопа, није могла бити намерна. Па ипак, усред тог узбуђења и халабуке, Каролина je полако постајала свесна растуће новчане кризе, која je претила да заустави читав пројекат и уништи их. Ha *
Декларација о правима човека u Грађанина коју je француска Народна уставотворна скупштина прогласила 26. августа 1789. године, представља први документ y коме су успостављена универзална људска и грађанска права; заснива ce на начелима просветитељства, начелу поделе власти (Русо и Монтескје), као и на америчкој Декларацији о независности која, пак, почива на енглеском Закону о правима из 1689. године. (Прим. прев.)
Хершел међу звездама
195
ливење првог, неуспешног огледала било je потрошено више од пет стотина фунти, што je била тако гадна препрека да je Александар пожуривао да ce огледало „тајно уништи", како не би довело y питање читаву идеју њихове технике ливења.43 Хершел je такође значајно потценио трошкове изградње обртног постоља и плате радницима који глачају огледала. Упркос продаји телескота, претило им je банкротство. Читав славни пројекат могао je да пропадне, y катастрофу и понижење. До лета 1787. године Хершел je морао да размотри деликатан посао - нову молбу краљу. И опет je cep Џозеф Бенкс, маестро научне дипломатије, био тај који му je притекао y помоћ. Мада огромна огледала тешка no пола тоне још нису била завршена, било je ипак доста тога да ce види y Гају: велико дрвено постоље делимично je било постављено на платформу која ce окреће, и сада je било више од два метра, зонски сатови и микрометри били су састављени, a изнад свега, огромна метална цев телескопа лежала je поред постоља, успавана y трави на дрвеним клиновима, спремна да ce смести где треба. Бенкс je мислио да je то прави тренутак да ce за Краљевски телескоп приреди баштенска забава. И тако je 17. августа 1787. године импресивна поворка краљевских кочија докаскала из замка Виндзор, a Хершел и Каролина играли су тог поподнева домаћине бљештавој свити достојанственика. Друштво су чинили крал. Џорџ III и краљица Шарлота, војвода од Јорка, најстарија краљева кћи, принцеза Августа, војвода од Квинсберија, Кентерберијски надбискуп, мноштво дворских дама и господе, неколицина страних посетилаца и неколико угледних чланова Краљевског друштва, мада je, како изгледа, сам Бенкс тактично изостао. Била je то импресивна представа, уз суптилну последицу, како je Бенкс и предвидео, да ce краљ, као већ познати доброчинитељ пројекта, јавно још више обавеже. To je такође била прилика за нове духовитости краља, што je био чист бонус. Каролина ce добро сећала тог дана, чак и педесет година касније. „Једна анегдота о старој цеви... Пре него што су били завршени оптички делови многи посетиоци имали су необичну прилику да прођу кроз цев, a између осталих и краљ Џорџ III и надбискуп Кентерберија: надбискуп je ишао иза краља и, пошто није могао да прође, краљ му je пружио руку и рекао: ‘Дођите, господине бискупе, ja ћу вам показати п ут go неба'.“АА Куцнуо je прави психолошки моменат да ce од крал>а затраже додатна средства. Хершел je направио нацрт писма Бенксу који je требало предати краљу, објашњавајући новчане тешкоће, заме-
196
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ну лошег првог огледала, техничке захтеве за постоље (које je сада требало да буде високо 24 метра), и чињеницу да није очекивао непосредни профит осим чисто научног. Ha елегантан начин који je вероватно смислио Вилијам Вотсон (ако не и сам Бенкс) Хершел je тврдио да je његов једини циљ „унапређење астрономије, част либералног монарха и слава нације која je најугледнија y неговању уметности и наука“. Потом je наведен и детаљан трошковник. Нова тражена свота била je огромна: 950 фунти. Али, били су ту, наравно, и текући трошкови, које je проценио (уз пажљиво трошење) на две стотине фунти годишње. Ако je ова повећана свота требало и даље да покрива трошкове до 1789. године, укупан захтев (мада није био спецификован) износио je око 1.400 фунти - што je свакако била огромна сума.45 Запањујуће je да ce Хершел није ту зауставио. Затражио je, преко Бенкса, и нешто потпуно ново: издвојену краљевску стипендију за Каролину као свог званичног „астрономског помоћника“. Ни један британски монарх никада ни једној жени није дао плату, чак ни пензију, за научни рад. Сама идеја да би je Каролина могла добити била je исто толико нова колико и да би могла постати члан Краљевског друштва, или добити професуру y Оксфорду, Кембриџу или Единбургу. Једини уступак који je Хершел направио (вероватно поново на савет Бенкса) био je y томе да би стипендију могла да flâ краљица Шарлота. Изражавање je било мешавина разума, љубазности и провокације. Била je ту и занимљива тврдња да je сама Каролина дала идеју за стипендију. Ha крају крајева, она je ипак била ловац комета за даме. Ви знате, господине, да ce посматрања с овако великим телескопом не могу обављати без четири особе: астронома, помоћника и двојице радника y подножју. Сад, моја вредна и добра сестра je до сада попуњавала место помоћника, и има намеру да настави с тим послом. Она га већ и боље обавља, на моје задовољство, боље од било кога другог кога бих могао да добијем, тако да би ми било веома жао да je изгубим на том послу. Можда би наша милостива краљица, охрабривањем женеастронома, могла да joj додели малу годишњу своту, 50 или 60 фунти, која би joj олакшала живот; тако да, ако ce мени ишта догоди, она не стрепи за своју будућност. Она je често исказивала жељу, али никад није имала одлучности да ce y том смислу упути молба њеном величанству.
Хершел међу звездама
197
Ни ja то не бих сада помињао да није очигледно колико ће бити корисна y посматрањима рефлекторским телескопом од 12 метара, и неизбежног повећања годишњих трошкова који ће ce, уколико одбијете моју сестру, за овај посао повећати вероватно на скоро стотину фунти за помоћника.46 Хершел није истакао чињеницу да женски помоћник, макар то била и његова сестра, кошта упола мање од мушкарца. Могуће je грозити ce тога, али треба узети y обзир тадашње стандарде. Служавке y кући биле су плаћане десет фунти годишње, док je 1787. године врло образована гувернанта, попут Мери Волстонкрафт, добијала од лорда Кингзбороа четрдесет фунти годишње. У ствари, стипендија од шездесет фунти била je прилично добра, тачно једна петина износа који je добијао краљевски астроном. У Европи, жене које су желеле да ce баве науком, попут Волтерове лепе математичарке, мадам де Шателе, или касније Мари-Ан Ползе (мадам Лавоазје), требало je да имају за то расположеног (или још боље, мртвог) мужа, или лични приход. У Британији су морале бити учитељице или писци уџбеника, a најбоље и једно и друго: попут Маргарет Брајан (астрономија), Присиле Вејкфилд (ботаника), или Џејн Марсет (хемија). Тек y следећем поколењу постало je могуће имати каријеру, попут физичарке Мери Самервил, као и да (коначно) неки колеџ y Оксфорду добије име no вама. Ипак, Каролина je поживела довољно дуго да ce дописује са Мери Самервил и коментарише овакво стање ствари.47 Шест дана после незаборавне баштенске забаве за телескоп, 23. августа, краљ je позвао Бенкса y палату. Његово величанство га je обавестило да ће обновити поклон y скоро двоструком износу од онога који je Хершел тражио, укупно две хиљаде фунти - уз додатних педесет фунти годишње за Каролину, доживотно. Ово je била права краљевска великодушност. Била je то и друштвена револуција: прва професионална плата за жену научника y Британији. Али, поклон je стигао уз краљевску жаоку. Баштенска забава за телескоп ce осветила. Краљ je рекао Бенксу да je био изнервиран што су га Хершелови ставили y тако компромитујући положај. Његова великодушност je искоришћена, он je и иначе очекивао брже резултате, и ни под којим условима неће дати више ни пени за телескоп. Уобичајене краљеве духовитости није било. Чак je и Бенкс био уздрман љутњом краља, касније je описавши као „олују“. Можда je имала узбуњујући облик раног излива беса, пошто je лудило Џорџа III постало белодано следеће године. Бенкс je приватно позвао Хершела на Сохо сквер, да дође сутрадан ујутру, што
198
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
je раније могуће. За њега није било уобичајено да не каже y чему je ствар: „Видео сам овог тренутка краља, који вам je одобрио све тражено, али под одређеним околностима које морам да вам објасним.“48 Права природа ових услова никада није стављена на папир, али ce вероватно односила на књижење трошкова и на исплате убудуће. Хершелове књиге с рачунима сада су постале веома детаљне, a међу њима су биле и такве ставке као што je пиво за раднике y време ручка, и „четири или пет“ свећа које ce употребе сваке ноћи.49 Каролина je касније ове услове назвала „незахвалним“ и рекла да су стигли с грубом поруком „да ce више никада не сме тражити више новца“. У сваком случају, били су довољно оштри да je Хершел разматрао одбијање поклона, пошто му je његов стари пријатељ Вилијам Вотсон одмах писао, нудећи да му пошаље „једну или две стотине фунти“. Хершел je био пометен због неочекиваног развоја догађаја; и неколико дана je суморно размишљао о томе да напусти читав пројекат. Каролина je, упркос успешности своје молбе - или баш због тога - била јасно згрожена. „Ох како ce осећам понижено, кад год на то помислим!“50 Мудри савети ипак су однели превагу. Како je Бенкс свакако морао истаћи, поклон je ипак би спектакуларно великодушан; a y питању je била будућност астрономије y Британији. Можда je и упозорио Хершела, y поверењу, на краљево крхко душевно здравље. Вотсон je 17. септембра послао дугачко, умирујуће писмо, тражећи од Хершела да не буде ускогруд: „Ја најискреније саосећам са вама, и y извесној мери мислим да сигурно нисте завредели такво понашање (a ни наука). Али, искрено ce надам, судећи no другом делу вашег писма, да je олуја прошла... Допустите ми да ce надам, драги господине, да je ова ствар престала да вас узнемирава и да није умањила вашу горљивост према науци. Својим великим открићима... стекли сте велики и свеопшти углед. Хершелова љутња због заповедног става краља постепено je уминула, када су постале познате и околности његове болести. Каролини je било теже да опрости. Коначно je кривицу свалила на Џорџове дворане. „Морам рећи неколико речи извињења добром краљу, и приписати ово ценкање између њега и мог брата поквареним u злонамерним саветницима с којима ce он свакако y оваквим приликама саветује.“ За разлику од њих, сер Џозеф Бенкс je остао „до краја поштен и добронамеран пријатељ".52 Односи између Слоуа и Виндзора никад нису повратили своју почетну топлину, и тек с доласком принца регента, више од двадесет година касније, обновљени су и новчани поклони и почасти. Хершел
199
Хершел међу звездама
je добио титулу čepa тек 1816. године, али je његова плата од две стотине фунти y звању краљевског астронома y Виндзору, остала непромењена y наредне три деценије, y ком периоду je инфлација tokom рата практично преполовила њену вредност.53 Ужурбаност и горљивост постепено су ce вратили y Гај. „Од тог тренутка преовладала je ужурбана активност усмерена на довршење телескопа од 12 м... и довршено je и послато и неколико од 2 м.“ Унајмљен je нови радник за оптику да нагледа глачање, и успешно je изливено друго огромно огледало,много дебље од првог, a тежило je скоро тону. Квартална исплата Каролинине краљевске стипендије стигла je y октобру 1787. године, тачно дванаест фунти и десет шилинга. Била je то њена прва професионална исплата: како je поносно записала, „моја п л ата“. „Астрономска помоћница", уз све своје негодовање због понашања краља, била je очигледно усхићена. Био je то „први новац y читавом мом животу који сам могла да потрошим како год желим. Ha овај начин уклоњена je велика нелагода... Јер кроз моју шашаву главу све време пролазе само мисли о банкротству."54 У новембру су Пјер Мешен и Жак Касини дошли из Париза да виде припреме за нови телескоп, о којем су ce вести шириле широм Европе. Посматрали су и многе од Хершелових „нових свемира", кроз телескоп од шест метара, и отишли дубоко импресионирани и замишљени.55 Отприлике y то време, пре него што je нови телескоп коначно монтиран на постоље, Хершелови су приредили слављеничку забаву која ce излила и ван куће, преко травњака, и завршила неком врстом музичког крокодила, и плесом који ce одвијао кроз цев телескопа. Мора да je то био изванредан тренутак, a Каролина je била y најбољем расположењу: „Богу хвала, краља je повукло цело друштво, које je no ćne вечере пошло y цев, између осталих, и две госпођице Стоув, од којих je једна чувена пијанисткиња.“ Пријатељи су зграбили обое, „или било који други инструмент који су могли да држе“, и придружили ce певању и игрању. „Ја сам, како већ и можете да замислите,“ сећа ce Каролина топло, „била међу првима који су прошли кроз цев.“56
2 Био je то тренутак усхићености и најбољег расположења. Ипак, Каролинино журно играње „кроз цев“ прикривало je извесну стрепњу. Пред крај 1787. године њен развој као озбиљног астронома
200
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
био je угрожен кризом y њеном односу с братом Вилијамом, које ce дуго прибојавала. Сјајном тиму брат-и-сестра запретило je продубљивање Хершеловог пријатељства с привлачном комшиницом. Ова жена била je нико други до 36-годишња госпођа Мери Пит из Аптона.57 Хершел и Каролина често су шетали до села Аптон y летња поподнева, да попију чај с Питовима y њиховој лепој цигленој кући пре него што започну своје дуге ноћи посматрања звезда. Путељак није био дужи од 1,5 км, на исток дуж падине, и између две велике миришљаве ливаде.58 Била je то идилична шетња, нарочито кад су ce враћали предвече кући, с Венером која ce сместила на западном небу. Мерин супруг Џон Пит био je нежног здравља и умро je y септембру 1786. године. Te зиме посете Хершелових y време чаја постале су редовније, како je приметила оштроока сусетка, госпођа Папендик. „Удовица Пит, сирота жена, много ce жалила на досаду y свом животу, и ми смо све чинили да je развеселимо, као и др Хершел који je често с вечери одлазио код ње са сестром, и исто толико често je позивао да им ce придружи y пријатној вечери y Слоуу. Међу пријатељима ce убрзо открило да je пажњу др Хершела привукла једна земаљска звезда." Упућивање на „звезду“ било je очигледно, али ce прави свет енглеског провинцијског трачарења открива y оној „пријатноЈ вечери. Говоркања нису забрињавала госпођу Пит. Она je била крупна, обична, љубазна жена, коју су пријатељи описивали као „осећајну, добро расположену и непретенциозну“. Минијатурни овални портрет приказује je y једноставној одећи за село, с косом повезаном хекланим шалом, као да креће на дужу шетњу. Али, око врата je носила и добру, скупу огрлицу, a њене крупне очи сугеришу нешто одлучно и пажљиво y њој.60 Била je жена самостална y средствима, али с мало друштвених амбиција и без жеље да живи y граду. Све y свему, имала je миран, пријатан, реалан квалитет који je могао бити веома привлачан занесеном астроному, кога су слава и његов рад све више прогањали. Она je сада била рањива, и можда ју je то учинило двоструко привлачном човеку као што je био Хершел. Њен једини син Пол често je био ван куће, на Итону; a њена стара мајка, богата госпођа Болдвин, била je удовица, инвалид и захтевна особа. Мери Пит je била уса!чљена, a и Вилијам Хершел je, на сопствени начин, био усамљен.61 До почетка пролећа 1787. године почело je да ce говори о браку. Каролина, којој су вечерње шетње с братом до Аптона изгледале сасвим невине, очигледно није на то била припремљена, и била je
Хершел међу звездама
201
уздрмана када je схватила шта предстоји. У дневник није записала ништа, али постоје сићушна указивања на све необичније емоционално понашање. У фебруару, када je Александрова жена умрла y Бату, реаговала je крајње неуобичајено силовито. Смрт њене снаје могла ce очекивати, пошто je већ неко време била болесна, a Каролина ионако никад није била блиска с њом, сматрајући je досадном трачаром. Али, према Хершелу, који je пак био равнодушан према тој смрти, Каролина je била скоро хистерична од туге. Како je рекао Александру: „Пошто je пробдела целу ноћ, Каролина je била још y кревету кад je стигло твоје писмо. Јадна девојка, данас скоро уопште није престала да плаче; међутим, здравље наше покојне снахе било je толико лоше да не можемо рећи како je изненада умрла, и стога не треба превише да тугујемо... Каролини данас није добро да би Irača na, али ће ce сутра или прекосутра ухватити пера. Прошле недеље ишао сам y Лондон да излијем огледало за телескоп од 12 метара, много дебље и јаче од садашњег."62 Сам Хершел je очито гледао y будућност. У браку није предвиђао никакве новчане тешкоће. Напротив, испоставило ce да je Мери Пит много богатија него што je претпостављао. Наследила je доживотну камату на имање свог супруга (њен син Пол добио je пристојних две хиљаде фунти), a њена тешка мајка joj je обећала да ће наследити сву њену имовину (укључујући и гостионицу Круна). Рачуница je показивала да само гостионица доноси приход од десет хиљада фунти годишње.63 Коначно, будуће финансирање телескопа више неће бити ризично. Мада Хершел никад није био ловац на наследство (и никад није престао да прави телескопе), ова рачуница му je свакако морала бити важна, нарочито после размирица с краљем. Али, шта с Каролином? Нова ситуација постављала je деликатна питања о друштвеним улогама, односу снага y домаћинству и емоционалној оданости, о којима je Хершел покушао да преговара. Његов први предлог био je да он настави са својим пословима, с Каролином као господарицом Гаја, док би његов нови дом био Аптон, с Мери. У ствари, предлагао je двоструки живот: y улози супруга на једном месту, y улози научника на другом. Њему je то изгледало савршено разумно, a вероватно није било незадовољавајуће ни за Каролину.64 За друштвене и емоционалне компликације развоја ове ситуације био би потребан један ненаписани роман Џејн Остин. Путељак између куће y Аптону и Гаја морао je бити поприште приличне драме. Сам Хершел je очигледно био расцепљен између привржености
202
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Мери Пит, оданости својој сестри и посвећености науци, и надао ce да ништа неће искључивати остало. Каролина je имала пуно разлога за страх и врло малу моћ одлучивања (мада ипак више него што je испрва мислила). И Мери Пит ce суочила са стварним дилемама, међу којима je била и та да своје богатство препусти човеку расцепљене лојалности, и да ce стави између тако дуге сарадње сестре и брата, a ове дилеме су бивале све снажније утолико што нису биле нарочито испољаване. Хершелов предлог Мери Пит je одмах одбила, што и не изненађује. Богата удовица није била можда толико беспомоћна колико je то изгледало. Хершел je љубазно повукао своју понуду, како je знатижељна госпођа Папендик убрзо уочила. „Др Хершел je изразио своје разочарање, али je рекао да он неће одустати од својих послова y астрономији; да мора да има сталног помоћника и да je обучио своју сестру да y том послу буде најделотворнија. Она je била неуморна, и из љубави према њему она ће учинити све да он буде срећан.“65 Каролина je била безбедна. Али, само на кратко. После пар месеци поново су почели деликатни преговори, и договорен je другачији компромис. Мери Пит ће као госпођа Вилијама Хершела постати неприкосновена господарица оба имања, Гаја и Аптона. Она ће y обе куће имати сопствену послугу, седети за столом с Вилијамом y обе куће и надгледати све његове пословне рачуне, укључујући и његове научне трошкове (које ће, наравно, она и одобравати). Две њене собарице биће y обе куће и, коначно, упослиће ce и слуга, чији ће једини посао бити да трчка између Гаја и Аптона, преносећи поруке. Шта je остало Каролини? Она би остала y Гају, али не више као господарица и домаћица куће. Заувек би ce преселила y одаје изнад штала, y близини зграда опсерваторије. Овде би она остала само као Вилијамов „астрономски помоћник", мада je могла да настави да ce бави астрономијом и самостално, с њеним телескопима-чистачима на равном крову. Можда je већи ударац Каролинином поносу био тај што више није имала контролу над пословним рачунима. У ствари, била joj je понуђена квартална плата од десет фунти, као неком обичном запосленом. Била je то иста сума коју joj je Вилијам једном дао само да купи себи хаљину за своје певачке вечери. Каролина je наглашено одбила овај новчани предлог, мада je очигледно да би Вилијам био много срећнији да je прихватила, јер би му то значајно олакшало савест. Али, Каролинин све незгоднији осећај независности није joj то дозвољавао. Наравно, касније je веровала, или je бар тврдила, да
Хершел међу звездама
203
je краљевску плату срачунала управо тако да избегне прихватање братовог предлога. „Одбила сам понуду свог драгог брата (тада je он одлучио да ce ожени) да ме учини независном, и замолила га да пита краља за малу плату, како бих могла да наставим да радим као његов помоћник. Одобрено ми je 50 фунти, с којима сам одлучила да живим без помоћи брата.“ Наравно, краљевска стипендија je почела да пристиже осамнаест месеци пре венчања. Каролина није била y стању да прихвати братову понуду још наредних петнаест година.66 Каква год била Хершелова осећања према Мери Пит, он очигледно није био сасвим сигуран y цео аранжман, и тражио je савет од свог верног Вилијама Вотсона, чак y марту 1788. године, само шест недеља пре венчања. Вотсон je „прикупио заједничко мишљење' Хершелових пријатеља, и открио да су сви били склони браку, „осим неких мањих страхова y погледу астрономије“. Мислило ce да ће Хершел „мало олабавити" интензитет својих ноћних посматрања. Вотсон лично je мислио да ће брак бити добар за Хершелово здравље - „бојим ce да су ваши напори превише тешки, и за ваше тело и за ваш дух“ - и да би „све испало на корист науке, све y свему“. Нико, очито, није рекао ни реч о Каролини, осим уколико je нису подразумевали y рубрици „астрономија“.67 Вилијам Хершел и Мери Пит венчали су ce 8. маја 1788. године, y малој парохијској цркви y Аптону. Сер Џозеф Бенкс дојахао je из Лондона, да буде кум. У гесту помирљивости, Каролина Хершел je била замољена да буде један од два званична сведока, a кад ce Вилијам Вотсон понудио да буде други сведок, Каролина ce галантно сложила.68 Каролинин последњи запис y дневнику пре венчања отрован je y својој одлучној фактографији: „Посматрања Џорџових сателита омогућила су рад који je послат Краљевском друштву y мају. A 8. дан тог месеца одређен je као дан за венчање мог брата; лако ce може претпоставити да сам морала имати пуне руке посла (осим да пазим на небо) да све припремим што боље могу до тренутка кад треба да ce повучем с места домаћице, a то je 8. мај 1788.“69 Нема емоционалних излива, суза, оптуживања. Једини траг снаге Каролининих осећања јесте чињеница да она несвесно, y истој реченици, понавља датум Вилијамовог венчања, и изненада смишља ону дивну, маштовиту фразу, да „пази на небо“. To je тако нежан и ироничан опис читаве њене каријере: она je домаћица неба. Али, потом изгледа да жури даље - и од каријере и од фразе - y заграду. Каролина je ипак одала још једно указивање на своја осећања. Оно
204
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
je било потпуно немо, a ипак најдраматичнији лични гест који je икада направила. Потпуно je уништила своје личне дневнике који су покривали целу следећу деценију њеног живота. Писање дневника поново почиње тек y октобру 1798. године.* Једина особа која je можда завирила y ове дневнике пре него што су уништени, или je знала нешто о њиховом садржају, била je још једна жена, будући Каролинин уредник, Маргарет Хершел, супруга њеног братанца Џона. Мада ограничена снажном оданошћу породици, Маргарет je оставила један изоколни, али високо саосећајни коментар о дневницима y штампи: „Не треба претпостављати да тако снажна природа и тако привржено срце прихвате ново стање ствари без горке и дуготрајне патње. Повлачење с пиједестала на коме je уз брата провела шеснаест година с толико дубоке оданости није могло бити другачије него болно... Није било вероватно да ce неко ко je и осећао и изражавао ce тако снажно уклопи y нови поредак без нешто спољног израза о ономе колико ју je то коштало - a предање потврђује нтађања - и лако je разумети колико je ова дуга, значајна тишина резултат светлости касније мудрости и мирнијег суда, који су препоручивали уништење свих записа о ономе за шта je било вероватно да ће за преживеле бити болно.“70 Tokom година, Каролина je давала многе, и сасвим различите разлоге за тако екстреман корак. У већини случајева их je заобилазила, рекавши да су њени дневници превише досадни; или их нико не би разумео; или су показивали знаке њене научне слабости: „Мислила сам да je најбоље да уништим ове свеске; осим неколико одломака које сам четири или пет година потом послала свом братанцу, као папир за жврљање. Јер, због моје упослености око сата и за писаћим столом, кад ce мој брат бавио посматрањем, ja нисам имала другу прилику да тражим комете, осим када он није био код куће, али ce *
Мада постоје и многе разлике, пре свега она y годинама, занимљиво je упоредити Каролинину ситуацију са оном коју y свом дневнику описује Дороти Вордсворт на дан када су ce венчали њен вољени брат Вилијам и Мери Хачинсон, y октобру 1802. године y Грасмеру. „Мало после 8 сати видела сам их како иду низ улицу до цркве. Вилијам ce опростио са мном y соби. Дала сам му венчани прстен - са како дубоким благословом! Скинула сам га са свог кажипрста, на коме сам га носила целе претходне ноћи - вратио га je поново на мој прст и страсно ме благословио. Кад нису били ту... више нисам могла да издржим, и бацила сам ce на кревет, на коме сам непокретно лежала, и нити сам шта чула нити видела." За разлику од Каролине, Дороти ce задовољила тиме да избаци само једну реченицу из свог дневника, ону y којој каже како носи Вилијамов венчани прстен (Grasmere Journal, 1802). За нежну и пажљиву причу о томе видети Frances Wilson, The Ballad of Dorothy Wordsworth (2008).
Хершел међу звездама
205
то догађало тако ретко и моја чишћења су била толико испрекидана и неповезана да нисам могла да поднесем помисао да ће ме неко на основу њих процењивати; осим тога, y њима није било ничег новог осим проналаска осам комета, и неколико небула и ројева звезда.“71 Каролина je, y најмању руку, морала осећати да je изузетно успешно научно партнерство било y опасности, партнерство које ce y међународној заједници астронома сад све више уважавало. Али, можда je осећала и више, много више. Каролина није могла заборавити да je десет година раније одустала од сопствене будућности концертног певача, кад je одбила понуду за солистичке наступе после извођења арија из Хендловог Месије, 1778. године.72 Тешко je веровати да je брат није дубоко повредио, и чак, на известан мрачни начин, емоционално одбацио. Али, тешко je проценити тачну природу ових дубљих осећања, a она их можда ни сама није тако дубоко тумачила. Много ближи и евидентнији био je њен губитак друштвеног статуса y домаћинству Хершелових. Tokom овог периода y Енглеској, a још и више y Немачкој, раније зависне жене - a нарочито неудате млађе сестре - очекивале би да буду усисане y ново брачно домаћинство, и остану срећне довека. Каролинине нове одаје изнад радионица y Гају биле су прихватљиво прилагођавање, али je одузимање управљачких и друштвених одговорности морало бити понижавајуће. To ју je коначно довело до екстремног корака, да потпуно напусти свој стан и узме собе y селу Слоу, код жене Хершеловог главног радника. г. Спрата.73 Ипак, споља су ce ствари одвијале неометано. Фани Барни их je све видела на пријему y Виндзору, касније tokom лета, и мислила je да je ситуација више забавна него трагична. „Др Хершел je био тамо, и врло лепо их пратио [госпођице Стоув] на виолини; његова нова жена била je с њим и његовом сестром. Изгледа да je добре нарави; a и богата je! A астрономи су исто толико способни да као и други мушкарци виде како злато може да сија исто тако као звезде.“74 Кад je француски астроном Жером Лаланд посетио опсерваторију Гај y јесен 1788. године, био je очевидно одушевљен кругом људи око Хершела и написао му je писмо y коме ce захваљује, с карактеристичним претеривањем: „Никада нисам провео тако пријатну ноћ, уз изузетак оних испуњених љубављу.“ Каролина je можда мислила да je то необичан избор речи, с обзиром на околности. Лаланд je такође известио да je имао аудијенцију код краља Џорџа III, који je објавио да je неизмерно поносан на Хершелове, и истакао, док су ходали no тераси y Виндзору, да je „боље трошити новац на прављење телескопа него на убијање људи.“75
206
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Нешто пре Божића 1788. године, Каролина je била нешто расположенија, јер je 21. децембра открила своју другу комету. Овај пут кретала ce кроз сазвежђе Лире. Мада ce на крају испоставило да ју je Шарл Месје већ опазио, ово откриће je произвело много више преписке него прво, a писма с честиткама - већином још увек адресирана на Вилијама, али су нека била послата и њој лично - стизала су са свих страна: од Александра Обера, сер Харија Енглфилда, Невила Мескилајна и Жерома Лаланда из Париза. Од тада je Лаланд постао један од њених највернијих, најдуховитијих и благо флертујућих кореспондената, срећно ce прилагођавајући, како je сам рекао, архетипу париског професора. Слао je „хиљаду нежних израза уважавања la savante госпођици, о којој често одушевљено говорим“. Али, пошто je Лаланд волео и мало галског претеривања, на коверти je написао и Вилијамово име, као: „Monsieur Herschel, le plus célèbre astronome de l’univers, Windsor, Anglettere".76* Cep Хари Енглфилд, поуздани стуб научних комисија, честитао je на директан, мада не и мање задовољавајући начин, пишући Хершелу на Божић: „Молим Вас да пренесете моје комплименте госпођици Хершел због њеног открића. Она ће ускоро постати Велики проналазач комета, и преузети вођство од Месјеа и Мешена."77 Најзначајнији од ових дописника, и можда неочекиван, био je краљевски астроном Невил Мескилајн. Пишући директно Каролини из гриничке опсерваторије 27. децембра, започео je редовну и све поверљивију размену писама. Мада je формално писао да joj честита, додао je и дугу, задиркујућу спекулацију о занимљивим могућностима блиског физичког сусрета с њеном новом кометом. Питао ce да ли би Каролина икад била y искушењу да одјезди y свемир. Сваки прави астроном, попут ње, сугерисао je, размотрио би „без страха помисао укључивања свог бића y њен огромни реп.“ Међутим, надао ce да неће пасти y то искушење: „Не бих тврдио да можда постоје неки астрономи који су толико одушевљени да им не би сметало да их pen комете почисти са ове ниске земаљске тачке y више регије неба, и да замене нашу тесну, једнообразну путању за неку много већу и разноликију. Али ja ce надам да ви, gpaia шспођице Каролина, на добробит земаљске астрономије, нећете мислити о неком таквом лету, бар не све док ваши пријатељи не буду спремни да вам ce придруже." Затим je додао, довољно формално: „Госпођа Мескилајн придружује ми ce y најлепшим честиткама вама, и др и госпођи Херla savante (фр.) - учена; Monsieur Herschel, le plus célèbre astronome de l’univers, Windsor, Anglettere (фр.) - Господин Хершел, најславнији астроном на свету, Виндзор, Енглеска. (Прим. прев.)
207
Хершел међу звездама
шел.“ Ипак, ова срдачна молба да ce Каролина уздржи од одласка y далеки свемир можда прикрива његову дубљу бригу о њеном отежаном положају y Слоуу. Мескилајн je и сам био породични човек, с кћерком јединцом, Маргарет, коју je неизмерно волео. Можда je он разумео Каролинине стрепње боље од икога y свету научника.78
3 Када je y пролеће 1789. године најзад стављен y погон велики телескоп од 12 метара, Хершелово прво откриће био je Мимас, један од сићушних унутрашњих Сатурнових месеца, пречника само 400 км. Било je то значајно астрономско уочавање и обећавало je нове трофеје чудовишног инструмента. Ha Мимасу доминира један огромни кратер, дубок десет и широк 128 км, који je много касније фотографисан, са Војаџера, 1980. године, и назван „Хершел“. Хершел je дао детаљан опис начина на који je управљао овим телескопом y низу радова испоручених Краљевском друштву, илустрованим пажљивим цртежима.79 Описао je и Каролинину дрвену надстрешницу, смештену неких 15 метара испод његове платформе, опремљену засењеним свећама, атласима звезда, звонима за узбуну и зонским сатовима.80 Довршење телескопа најзад je постигнуто уз поклоне краља Џорца III y укупном износу од четири хиљаде фунти, што je била свота без преседана коју je неки владар потрошио на један једини научни пројекат ове врсте. У ствари, била je то тачно иста свота коју je Краљевско друштво 1768. године уложило y цео научни тим (осим Бенкса) за Кукову прву трогодишњу експедицију y Јужна мора. Kao и Библиотека краља Џорџа (коју je његов син поклонио Британској библиотеци), телескоп од 12 метара из Слоуа постао je један од величанствених споменика његове владавине. Убрзо je постао туристичка атракција, a y једном популарном викторијанском часопису описан je као „једно од светских чуда“, упоредиво са колосом са Родоса.81 Лекар и писац, Оливер Вендел Холмс, уврстио га je y своју туру славних места ван Лондона. У својој књизи Песник u сто за доручак (1872) описао je како je претходно видео гравиру великог телескопа y дечјој енциклопедији, док je још био дете, y Америци. И тако, кад je дојахао до раскрснице пута од Лондона до Бата, угледао je његов огроман обрис преко дрвећа y Слоуу, „пре као подсећање него као откровење“. Изгледао je необично, неземаљски. „Била je то
208
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
моћна скаламерија накривљених катарки, потпорња, лестви и ужади, усред којих je огромна цев, која je изгледала као да би могла бити део нечега чиме би разјарени анђели ударали о врата неба, према Милтону, пркосно подизала своју моћну њушку према небу.“82 Али, Хершел je открио да je огроман труп телескопа од 12 метара неочекивано тежак за припрему и маневрисање y било чему што нису савршене временске прилике. Огромна површина металног огледала била je много подложнија магљењу, оксидацији и искривљавању, за разлику од његових мањих телескопа. Огледала тешка тону такође су била узнемиравајуће трапава за мењање, и Каролина ce присећала како су и Вилијам и Александар „имали мноштво спасавања y последњи трен да не буду смрскани" када су их стављали и вадили из базе телескопа, чак и уз помоћ радншА.83 До краја 1789. године било je очигледно да ће овом телескопу бити потребне године, пре него месеци, да докаже своју вредност. Tokom деведесетих Хершел je све више осећао да мора да оправда свој пројекат, и да телескоп постаје нека врста обавезе. Записао je да je tokom пет година, између 1788. и 1793. године имао само седамнаест ноћи идеалног посматрања, што je катастрофална статистика.84 Иронијом судбине, елегантни телескоп од шест метара (који je Каролина више волела) и даље je био бољи за посматрање звезда y дубини свемира, јер ce њиме могло лакше маневрисати, a био je и стабилнији. После Мимаса, Хершелова најбоља открића телескопом од 12 метара остала су y границама Сунчевог система: Сатурну je додао два нова месеца, пошто je пет већ било виђено. Џиновски телескоп пролазио je много боље као национални научни изложак, привлачећи огроман број посетилаца из Европе, међу којима су били и шеф опсерваторије y Паризу и професори астрономије из Берлина, Кракова и Москве.85 Годишња потреба да ce огромна огледала пречника скоро читав метар поново углачају постајала je све већи терет, и y септембру 1807. године Хершел je замало погинуо када je огледало тежине једне тоне склизнуло из свог лежишта док je вађено из цеви. Много година касније, 1815, он je тихо објавио рад под насловом „Низ посматрања Џорцове планете“, y коме je признао нерешиве проблеме кондензације, маневрисања и одржавања које je имао с овим телескопом.86 Ипак, Хершелов теоријски рад je сада цветао, на изванредан и смео начин. Године 1789, кад je пала Бастиља, објавио je рад, пажљиво датиран „Слоу код Виндзора, 1. мај 1789“ и дао му намерно безболни наслов „Каталог друге хиљаде небула с опаскама о грађи неба“.
Хершел међу звездама
209
У њему je разрађен његов револуционарни рад из 1785. године, „О грађи неба“, и проширен запањујућом аналогијом између ботаничког циклуса посматраног са Земље, и органског или „вегетационог“ циклуса који je изгледало да делује y читавом свемиру. Рад je потпуно одбацио сваки остатак идеје о стабилном, наткриљујућем, на храм налик универзуму, који je једном за свагда створио велики небески архитекта и декоративно га „нашарао златним огњем“, како je то Хамлет једном поменуо. Хершел je тврдио да je читав свемир, напротив, подложан огромним кретањима и променама флуида, y огромним периодима времена, и да ce оне могу уочити y степену „компресије" или „кондензације“ небула, и y „релативној разноврсности“ величине и грађе ројева звезда y дубоком свемиру. Хершелова кључна примедба била je да су неке галаксије очигледно старије, и развијеније од других. „Ми можемо да из стања њихових компоненти процењујемо релативну старост, зрелост или врхунац неког звезданог система.“ Небуле и ројеви звезда су, на неки начин, као „врсте биљака“, на различитим стадијумима раста и пропадања. Он то објашњава на свој уобичајено тихи, стрпљиви начин: „Младост и старост су релативни изрази; и један храст одређене старости може ce звати младим, док je неки нови жбун већ на ивици пропадања.“ Основна сила на делу je гравитација, која постепено, tokom времена, сабија гасне облаке y огромне, сјајне галактичке системе, и коначно ce кондензује y појединачне звезде, „тако да, на пример, poj или небула која ce постепено cee више компримује, и сјајнија je y средини, може бити на врхунцу свог раста.“ Ha други, пак, тип ројева звезда, који исказује много уједначенију компресију или распоред појединачних звезда, може ce гледати као на „врло старе, које улазе y период промене, или распадања“. Овај метод виђења галаксија („да наставим сличност коју сам позајмио из биљног света“) представљао je свемир y сасвим другачијем светлу, с веома коренитим импликацијама. „Небо сад видимо тако да подсећа на бујну башту која садржи највећу разноликост производа, y различитим лејама... a oncer нашег искуства с њима можемо да протегнемо на бескрајно трајање.“ У врту можемо да живимо „сукцесивно и да будемо сведоци клијања, цветања, листања, оплођења, пропадања, слабљења и кварења биљке.“ Исто тако, универзум представља „огроман број примерака, одабраних y сваком стадијуму раста кроз који биљке пролазе tokom свог постојања", али када je „одједном пред нашим очима“ и гледан са Земље, y једном одређеном тренутку.87
210
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
У овом раду астрономија je направила одлучујући корак из математичке науке која ce првенствено (из практичних разлога) занима за навигацију, y космолошку науку која ce бави развитком звезда и пореклом свемира. Импликације овог заокрета споро су ce схватале, a први je y те воде скренуо француски астроном Пјер Лаплас, који je 1796. године објавио свој први рад о ономе што je он звао „хипотеза о небулама".88 Али, револуционарну аналогију, која je од астрономије учинила науку о животу с огромним филозофским импликацијама, убрзо je прославио Еразмо Дарвин y последњој књизи своје Ботаничке баш те (1791). Било je и других, много личнијих облика развитка. Година 1792. била je одлучујућа за Хершелов породични живот. У педесехтрећој години радовао ce рођењу свог првог и јединог детета, сина Џона. Начин живота y Гају постепено je постајао све домаћинскији и друштвенији. Летњи годишњи одмор, о коме раније није било ни помена, почео je с излетима y Корнвол, на јужне обале и y Шкотску. Мада je Каролина y овим излетима ретко учествовала, рођење овог детенцета коначно je утицало и на њен живот, скоро исто колико и комете. У том тренутку, мада усамљена и изолована, Каролина je обављала најбоља посматрања y својој каријери. Пјер Мешен писао je с дивљењем Вилијаму, 25. октобра 1789. године, „да ће њен углед потрајати вековима“.89 Налазила je и нове комете. Трећу и четврту нашла je 1790, y децембру 1791. пету, a шесту y октобру 1793. године. Она je сама, директно, пријавила ову шесту комету Краљевском друштву, и њен углед y астрономским круговима и даље je постојано растао. У бројним женским часописима појављивали су ce чланци о њеном раду, као и једна благо увредљива карикатура под насловом „Жена филозоф њушка за кометом". Комета je нацртана као мало дете које лети no ноћном небу, с погоном на прдеж, док жена астроном, вирећи кроз телескоп и кршећи руке y одушевљењу, с пуно наде уочава „снажан сумпорни мирис“ репа комете. Али, цртеж Каролине, с њеном карактеристичном бујном, коврџавом косом, изненађујуће je леп.90 Њено пријатељство с краљевским астрономом Мескилајном наставило je да ce продубљује, и он ју je позвао y госте, да буде с њим и његовом породицом y Гриничу, мада она тај позив није одмах прихватила. С његовим одобрењем започела je рад на допуњеном КаталоГу звезда, који je коначно потиснуо Флемстидов, a y знак уважавања, Краљевско друштво га je објавило о сопственом трошку. У новембру 1795. године „поделила“ je комету с немачким астрономом Јоханом Енкеом. Потом je y августу 1797. године пронаш-
Хершел међу звездама
211
ла и седму. Била je толико узбуђена поводом овог најновијег проналаска да je учинила нешто што никада до тада није. После само једног сата сна, дала je да ce за њу оседла коњ y Слоуу и одјахала неких тридесетак километара y Лондон, y зору, прешла мост на Темзи и појавила ce y Мескилајновој опсерваторији y Гриничу, на касном доручку. Дала му je прецизне податке о положају комете, које je он те ноћи потврдио. Ha његов наговор Каролина je писала сер Џозефу Бенксу на Сохо сквер истичући да je то заиста историјски дан, јер никада раније није јахала више од пар километара око Слоуа. Ово писмо из Гринича, од 17. августа 1797. године, има весели, скоро зачикавајући тон, који je за Каролину био такође нешто ново. Господине - Ово није писмо астронома председнику Краљевског друштва с објавом нове комете, већ само пар редака Каролине Хершел пријатељу њеног брата, као нека врста извињења што није послала обавештење одмах кад je требало... Др Мескилајн je био тако љубазан да ce помучи и убеди ме да овог јутра одем и „искажем поштовање сер Џозефу“, али сам ja мислила да жена која тако мало зна о свету не треба да тежи ка таквој части; нека иде кући, где и треба да буде, што брже.91 Испоставило ce да je Каролина остала с Мескилајновом породицом најмање два дана. После овог геста независности уследила je и коренита промена y њеном становању. У октобру 1797. године иселила ce из свог стана y Гају, y стан y селу Слоу, поред пута. Започела je и писање новог „дневника“, y коме je први запис овај: „1797, y октобру сам ce преселила код једног од радника мог брата (Спрат), чија супруга ће водити рачуна о мени. Моји телескопи на крову, којима сам имала повремени приступ, као и соби са инструментом за чишћење и посматрање, остали су где су и били [у Гају], y коме сам већину дана no неколико сати проводила припремајући ce да одем y нови стан.“92 Тачан смисао овог пресељења остаје нам загонетан. Живот y домаћинству братовог главног радника јасно звучи као гест пркоса против Мери Хершел. Реченица y којој указује да je имала само „повремени приступ“ својим телескопима сугерише скоро да je Каролина била искључена из Гаја, против своје воље. Па ипак, она je наставила успешно да ради на свом проширеном и исправљеном издању КаталоГа звезда, који je довршила и поднела Краљевском
212
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
друштву следећег пролећа, 8. марта 1798. године. Његово одобрење и објављивање били су признање изванредне професионалне заслуге. Значајно je и да je каталог објављен уз великодушну помоћ Невила Мескилајна.93 Каролина je писала Мескилајну, захваљујући ce на свој подршци, y врло конвенционалном тону на почетку писма. „Мислила сам да ће муке које сам претрпела бити довољно награђене y користи од каталога коју je мој брат имао, и можда ће поново имати, y будућности. Али, то што сте мислили да je вредан објављивања веома je поласкало мојој таштини.“ Међутим, затим наставља на много провокативнији начин: „Видите, господине, ja сама себи дугујем да будем ташта, јер не бих желела да будем необична; a да ли je икад и било жене без таштине?... Или мушкарца? Само уз ову разлику, да je међу мушкарцима реч углавном о углађеној амбицији.“ Она оставља импликацију - да ли заиста мисли на неког одређеног мушкарца - да виси y ваздуху, и прелази на детаље око објављивања свог Каталога звезда. Писмо завршава y много интимнијем тону. „Много пута сам са задовољством и утехом размишљала о пријатељским позивима које сте ми ви и госпођа Мескилајн упутили да проведем неколико дана y Гриничу. Надам ce да ћу имати то задовољство, следећег пролећа или лета. Ово лето je већ прошло, a ja нисам мислила да je добро или нисам била расположена да одем из куће. Ако ми небо буде наклоњено, и подари нам комету, могла бих, y њеној пратњи, можда да ce упустим y емшрацију.“ Каролина није заборавила оригиналну Мескилајнову шалу из 1788. године, да ће одлетети на комети; a можда je мислила и на своје прво, узбудљиво исељавање из Немачке, с Вилијамом, давне 1772. године.94 Каролинино пресељење y Слоу може ce гледати као потврда професионалне независности, a можда чак и као признање супарништва с братом. Њен дневник следећег лета указује на то да je живела мирно, али усамљено. У јулу 1799. године пише: „Moj брат je отишао с породицом y Бат и Долиш. Сваки дан сам одлазила до опсерваторије и радионица да радим, и враћала ce кући на своје оброке, a ноћу сам, осим кад je било лепо време, проводила неколико сати на крову, a Спрат би ме допратио кући.“95 По лепом времену, наравно, остајала je на крову целу ноћ. Али, пресељење je морало одражавати и све већи осећај усамљености. Касније je огорчено писала о својим осећањима самоће и изолације. Овакво откриће изузетно je ретко y њеним Сећањима, a изгледа да je изненадило и њу саму. У другој, исправљеној верзији
213
Хершел међу звездама
Сећања, она пише о несрећним љубавним везама брата Александра, пре него што ce венчао. Неочекивано, додаје и фусноту: „...А овде могу да приметим да сам још увек, као и tokom готово читавог свог дугог живота, без пријатеља коме сам могла да ce обратим за утеху и савет кад сам била окружена тешкоћама и невољама. To je вероватно била последица мог врло зависног стања, јер ми никада није било допуштено да ce упознам с неким, осим ако би то одобрио мој најстарији брат.“96 Ово je изненађујуће горка примедба, с обзиром на Каролинину преписку с Обером и Лаландом, и изнад свега, њено све веће пријатељство с породицом Мескилајн. Наравно, y лето 1799. године била je код њих y гостима y Гриничу, око две недеље. Када je Фожа де Сен Фонд, научни писац који je био и одушевљени поборник балона, на дужем научном путовању no Енглеској и Шкотској y то време посетио Гај, био je охрабрен да гледа како Хершел и Каролина заједно раде на ноћним посматрањима. Он није видео ништа неугодно, већ ce напротив, дивио чврстини и „дивном складу“ с којим су брат и сестра тако тесно сарађивали y „овој сублимној, мада тешкој науци“. Каролина му je објаснила јединствени систем на који су комуницирали - Вилијам високо на платформи за посматрање, a она доле, за столом и са засењеним светлом свеће, зонским часовницима и атласима звезда. Првобитном методу довикивања питања и одговора - „Брате, потражи y близини звезде Гама Орион“ - сада су додали и систем шифрованих повлачења конопца, сигнализирање руком и звоном. Касније су додали и цев кроз коју су говорили. Можда je она била симбол промена y њиховом односу.97 Сам Хершел je коначно y својим радовима за Краљевско друштво почео редовније да помиње „моју сестру, г-ђицу Хершел“ или „мог неуморног помоћника, Каролину Хершел“. Она ce појављује y његовом историјском раду „Опис рефлекторског телескопа од 12 метара“ (1795) и поново y „Трећем каталогу упоредног сјаја звезда“ (1797). Али, његов ум je био негде друге.
4 Хершел je 1791. године објавио веома значајан рад y Краљевском друштву, „О гасовитим звездама, које ce тако зову с правом". Он je први пут приметио појединачну звезду с оним што je назвао „права гасовитост“, тј. да je окружена сјајним облаком дифузног raca, иако je већ формирана као звезда. Ово опажање проузроковало je извесну пометеност код њега јер je раније претпостављао да су обла-
214
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ци raca напросто ројеви звезда који су предалеко од наше галаксије да би ce могли „сагледати“ његовим телескопима (чак и оним од 12 метара) као појединачне звезде. Постојање правих гасовитих звезда указивало je на то да већину гасовитих облака - или чак све - без јасно видљивих звезда уопште не чине удаљени ројеви звезда, већ просто небуле, много ближе нама него што ce пре мислило. „Можда ce брзоплето претпоставило да je свака млечна гасовитост, које има тако много на небу, искључива последица светлости звезда.“98 Почео je да доводи y питање сопствене вангалкактичке теорије и питао ce да ли све небуле заиста постоје y Млечном путу. Стога je изгледало могуће - мада он то никад није тврдио - да коначно нема других „острвских универзума“ ван нашег. Било je то одлучујуће повлачење од његовог најрадикалнијег става о величини и настанку космоса. Ово теоријско повлачење можда je делимично било одраз и растућег страха од радикалне науке y Енглеској. Када je Еразмо Дарвин објавио своју дугачку научну поему y два дела, Ботаничка баш та, 1791. године, убрзо je установио да je узроковао контроверзу, усвајајући Хершелове галактичке теорије без опреза или ограда. Ослањајући ce на два ранија Хершелова рада о „Грађи неба“ (1785. и 1789), али игноришући ревизионистички текст „О гасовитим звездама“ (1791), Дарвин je хвалио „око соколово" великог астронома y космосу, и његов нови, ослобађајући концепт универзума који ce развија, с удаљеним небулама које расту и шире ce као планете. У једном изванредном одељку Дарвин такође разматра Хершелову узнемиравајућу сугестију да би читав космос могао коначно ишчезнути y „једно тамно средиште". To je имплицирало не само да универзум има почетак, већ ће имати и физички уништавајући крај, „Велико скупљање“. Ту су и наговештаји о Милтоновој визији палих побуњених анђела који падају с неба, y Првој књизи Хершелу омиљеног ИзГубљено! раја. За читаоца деведесетих година 18. века, a нарочито после погубљења Луја XVI y Паризу, 1792. године, то je морало имати и могући политички подтекст: Ви сјајне фрегате трептаве ноћи висите тако... И Хершел вас недавно опази лако, Цветови неба! A ипак ће старост стићи и вас, K’o сребрнб семе што оде y клас! С високе куполе неба звезда за звездом јури, Сунце за сунцем нестаје, и нови систем стари растури, Главимице, ишчезли, y једно тамно средиште падају, И смрт, и хаос, и ноћ, све их савладају!99
Хершел међу звездама
215
Дарвинова напомена за овај одељак мирно примећује: „Из празних простора y неким деловима неба и одговарајућих ројева звезда y њиховој близини г. Хершел закључује да ce небуле или сазвежђа звезда некретница приближавају једне другима и да ће коначно морати да ce сједине y једну масу. Филозофски радови Св. LXXV“. Међутим, он додаје и утешну помисао да може да настане нови универзум, попут феникса, из једног који ce урушио (што би годило уху савремених заговорника вишеструких универзума). „Изгледа да je прича о фениксу који ce подиже из сопственог пепела с блиставом звездом изнад главе стародревни хијероглифски симбол уништења и обнављања свега постојећег.“100 Међу астрономима на континенту множиле су ce атеистичке идеје, a са објавом рата Француској, оне су y Британији постале још сумњивије. Хершелов велики пријатељ Жером Лаланд објавио je 1792. године треће, проширено издање своје утицајне Traité d’Astronomie, y три тома, y којима je скептицизам био све израженији. Осам година касније написао je одобравајући предговор за Dictionnaire des Athées (1800). Свој коначан став, мало пре смрти 1807. године, изнео je с уживањем: „Претражио сам читаво небо и нигде нисам нашао ни трага од Бога.“101 Пјер Лаплас, још један заклети атеиста, сада ce позивао на Хершелову „хипотезу о небулама“ y настанку звезда, и применио ју je на настанак Сунчевог система. У првом тому своје класичне Mécanique Céleste (1799) проширио je ово гледиште. У ствари, он je сматрао да ce Сунце полако кондензовало од гасовитог облака или звездане прашине, и затим произвело наш целокупни систем планета, као што ce догодило и y хиљадама других система звезда. Никаквог посебног чина стварања није било. Ha тај начин био je y стању да д ! чисто материјалистички аргумент за настанак земље, месеца и свих планета. Нису били потребни никаква божанска интервенција или Постање, нити су они видљиви било где другде y свемиру.102 Годинама касније, Хершелов син Џон тврдио je да ce теорија о небулама не односи на Сунчев систем, који je нарочит случај, или „сингуларност“. Лапласова хладнокрвност y испољавању атеизма била je легендарна. Причало ce да ce Наполеон, пошто je прегледао примерак Лапласовог Système du Monde, супротставио његовим гледиштима. „Месје Лаплас! Њутн je често y својој књизи говорио о Богу. Већ сам прегледао и ваше књиге, и нисам нашао да ce његово име иједном помиње." Ha ово je Лаплас одговорио величанствено и подругљиво: „Грађанине Први конзуле, ja немам потребу да ce држим такве хипотезе.“ш
216
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Међутим, Хершел ce још увек занимао за ванземаљски живот и 1795. године објавио je један од својих најнеобичнијих радова, „О природи и грађи Сунца“, под окриљем Краљевског друштва, сугеришући y њему да Сунце има хладну, чврсту унутрашњост и да je настањено интелигентним бићима. Понављао je своју првобитну тврдн>у да je Месец настањен, и додао да no аналогији, „безбројне лопте“ међу звездама морају подржавати „жива створења". Међутим, није ce слагао с ловом на Бога no галаксији, и напао je „маштовите песнике“ који су сугерисали да je Сунце „згодно место за кажњавање покварених“, наиме, огњени пакао направљен ради божанске освете.104 За разлику од Џозефа Пристлија, чију je библиотеку y Бирмингему руља спалила 1791. године, Хершел je успео да избегне да y јавности постане чувен no хетеродоксији. Посете његовој опсерваторији сматране су уздижућим, чак религијским доживљајем. Јозеф Хајдн je тврдио да му je посета Хершелу y Слоуу, 1792. године, помогла да напише свој ораторијум Стварање света. Никакав скептицизам није поткопавао Хајдново радосно слављење универзума набубрелог од добронамерности, још увек безбедног y рукама свемогућег Бога из Постања. Драматични тренутак ове објаве чује ce када Хаос, наговештен y це-молу, уступа пред дес-дуром, a затим це-дуром, уз громовити јеванђеоски повик „Нека буде светлостГ105 Хершелово дугорочно занимање за Сунце вратило га je 1800. године на проблем призматичне расподеле сунчеве светлости. Док je директно посматрао Сунце (што je било изузетно опасно), уочио je да постоје неке индикације врелине на самој ивици видљивог спектра. У низу експеримената с термометрима постављеним дуж означене шипке, успео je да измери повишене температуре ван видљивог спектра сунчеве светлости. Мада ову појаву није именовао, открио je присуство инфрацрвене светлости. И опет прешао границе уобичајеног знања. Новости о овом открићу брзо су ce шириле y научној заједници. Хенри Кевендиш je дошао из Кембриџа, да види експеримент, a Бенџамин Томсон, један од оснивача новог Краљевског института, дошао je из Лондона. Сер Џозеф Бенкс, одушевљен тиме што може да ублажи Хершелов спор напредак са телескопом од 12 метара, написао je како сматра да ће ce ово откриће на крају испоставити као важније од открића Урана.106 Трећег јула 1800. године, један млад момак из Корнвола, no имену Хамфри Дејви, писао je узбуђено свом пријатељу, Дејвису Гидију: „Бесумње сте чули за Хершелово откриће y вези са стварањем
Хершел међу звездама
217
топлоте невидљивим зрацима које Сунце емитује. Стављајући један термометар међу црвене зраке, одвојене призмом, и други даље од њих, нашао je да je температура на спољном термометру порасла више него она на унутрашњем."107 Био je то одлучујући корак напред заснован на чувеним Њутновим оптичким експериментима са призмом, и указивао je на до тада сасвим непознату силу y природи. Он je коначно довео и до одлучујућег пробоја y астрономији звезда y двадесетом веку. Хершелов углед као астронома постојано je растао. У септембру 1799. године добио je тајни налог Министарства рата да направи шпијунски телескоп, за сто гвинеја, који ће бити постављен на зидове замка Волмер, на крајњој југоисточној обалској коти y Кенту, ради раног упозорења на евентуалну инвазију Француза. Сматрало ce да телескоп може да уочи и сваки наговештај инвазије из ваздуха на коју ce сумњало, y монголфјеима који носе војнике.108 Хершел je 1801. године био укључен y први том новог издања низа биографија, Јавне личности, уз Нелсона, Пита, Чарлса Џејмса Фокса, Еразма Дарвина, уметнш^ Џејмса Норткота и Џона Опија, Пристлија, антрополога лорда Монбодоа, глумице Cape Сидонс и бискупа Ландафа (који je именован за професора хемије y Единбургу одмах разнео целокупну лабораторију). Осим астрономије, одредница о Хершелу истиче његов дар за језике, занимање за метафизику и (мало бајата вест) његову навику да прекине концерт и изјури напоље да гледа y звезде. Успут ce спомињу и значајни таленти његове сестре Каролине.109 У јулу 1802. године Хершел и његова супруга кренули су на пут y Париз, tokom краткорочног примирја потписаног y Амијену. Француски Институт дочекао их je као почасне госте, a пратилац им je био њихов стари пријатељ Лаланд. Представљени су великом математичару Лапласу, и одобрена им je аудијенција код Наполеона, уз разговор који су запамтили углавном no сладоледу који су добили за послужење. С будућим царем прво су ce сусрели y врту палате Малмезон, y коме je човек надзирао одводњавање неких новозасађених цветних леја. Био je мали и живахан, и изгледало je како je савршено обавештен о било којој теми која искрсне y разговору (на пример, о изградњи канала). Наполеон je потом, y крајње неформалном маниру, разметљиво повео друштво кроз неки француски прозор y салон, и бацио ce на једну тапацирану столицу. Хершел je наглашено одбијао да y његовом присуству седне, али je пажљиво одговорио „на неколико питања о астрономији и грађи неба“. После нешто натегнутог
218
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
разговора Наполеон je постао благоглагољив и објавио окупљеном друштву да астрономија „доказује мудрост Свемогућег". С обзиром на јасно атеистичке ставове Лапласа, његовог главног саветника за науку (који je такође био присутан), Хершел je сматрао да je Наполеон био лицемеран и није веровао ни y шта од тога што je рекао. To je прилично заледило атмосферу, док ce разговор није пренео на енглеске тркачке коње (којима ce Наполеон дивио), енглески систем полиције (шљампаво) и енглеске новине (неконтролисане и запањујуће отворене). Наполеон je тада наложио да ce послужи замамни сладолед, y неколико различитих воћних укуса, док je примећивао како je изванредно топло, пошто je температура y врту Малмезона била тачно 38 степени, y хладу. Хершел je приметио да je Први конзул намерно користио нови систем мерења и брзо je y глави срачунао да je то значило да je било 100,4 степена no Фаренхајтовој скали. Наполеон je одједном устао из столице, брзо ce испоздрављао и без много церемоније клизнуо кроз покрајња врата, y пратњи неколико преплашених ађутаната и официра. Хершел ce опустио тек приликом повратка y хотел, y кочији с Лапласом, док су разговарали о ротацији двоструких звезда. Он je сугерисао да три звезде могу да круже око заједничког средишта гравитације; али, Лаплас je, уз иронични смешак, тврдио да je могуће, ако не и препоручљиво, да их буде чак шест. Први конзул сам ce крунисао за цара, четири године касније.110 Tokom ове дипломатске епизоде, мали Џон, сада десетогодишњак, остављен je на бригу постаријем пољском грофу, који му je показивао животиње y Jardin des Plantes, које cy изгледале усамљено као и он. Тетка Каролина није пошла на овај париски излет; остављена je y опсерваторији, да води рачуна о телескопима и посетиоцима. Сигурно joj je било нарочито жао што није могла да види Лаланда, који ју je увек укључивао y своја писма Вилијаму, и још увек слао „хиљаду нежних израза поштовања la savante госпођици“.ш * Испоставило ce да je ово путовање за њу ипак било важно. По повратку породице из Париза y „добру, стару Енглеску", узбуђење *
Лаланд je објавио популарни астрономски водич за жене, Astronomie des Dames (1795) y коме je дао историју жена астронома, почевши од легендарне Хипатије из Александрије (коју je Хамфри Дејви такође хвалио y својим предавањима) и настављајући с Волтеровом љубавницом Емили ди Шателе, која je превела Њутна на француски. Каролина Хершел описана je као „велики ловац на комете", чувена y целој Европи no свом „напредовању y знан>у“. Књига je касније преведена на енглески, с умирујућим насловом Астрономија за даме (1815). Видети Claire Brock, Comet Sweeper: Caroline Herschel’s Astronomical Ambition (2007).
Хершел међу звездама
219
због поновног сусрета зачело je нови однос са братанцем Џоном. Дечко ce разболео y повратку, код Рамсгејта, и Каролина je била та која га je после неговала и слушала његове приче о пустоловинама на континенту, и како му страшно недостају ти сласни француски сладоледи. Она je одувек волела дечака, и после пресељења y Слоу, 1799. године, забележила je: „Moj драги братанац имао je само шест година када сам ce удаљила од породице, али то није спречило да Џон и ja останемо најприврженији пријатељи." И сама мала, волела je да седи поред њега на тепиху, слушајући његово 6рбљање“. Од осме године почео je да joj доноси делове песама, написане „најужаснијим рукописом“.112 Усамљен и прилично озбиљан дечко јако je заволео своју тетку, и она je, исто колико и отац, надахнула y њему рану страст према науци и астрономији. Стидљива и ситна Каролина могла je да ce игра с њим, и ушла je дубоко y његов детињи свет, на начин на који то његов отац, сада скоро шездесетогодишњак, није могао, или je био превише заузет. Организовала му je игре y башти, и експерименте на поду њене куће. „Много целих празника, или половину, могао je да проведе са мном... посвећен прављењу експеримената y хемији, y којима су скоро све кутије, поклопци кутија за чај, кутијице за бибер, шоље итд. служили као неопходне посуде, a кофица с песком обезбеђивала материјал за анализу. Требало je да ce побринем само да онемогућим употребу воде, која би направила неред на мом тепиху.“113 Када би открили да ce Џон пентра no скаламерији телескопа од дванаест метара, или да тајно пије чај с радницима, или длетом дуби геометријске облике y ламперији салона, Каролина je увек била та која му je прискакала y помоћ.114 Она му je за рођендане поклонила неколико комада алата за радионицу, укључујући и малу дрвену блањалицу, с поносно урезаним именом „Џон“ на ручки, коју je чувао до краја свог живота.115 Када je Џон напунио дванаест година и био послат y Итон, Каролина je била та која je видела колико je тамо био несрећан и покушала je да убеди Вилијама и Мери да за Џона изаберу другачији начин образовања од његовог екстровертног полубрата Пола, који je уживао y школи. Мери je одбијала да нешто учини y том смислу све док није видела Џона нокаутираног y боксерском мечу са старијим дечаком, после чега га je без одлагања исписала и упослила приватног учитеља, на велику Каролинину радост.116 Џонов портрет из тог времена приказује малог, нежног дечака широм отворених очију,
220
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
како тужно држи дрвени обруч, с кулама Виндзорског замка и Итона далеко на хоризонту. Ha један изванредан начин однос Каролине и њеног малог братанца почео je да лечи све потиснуте натегнутости и супарништва y домаћинству Хершелових. Каролина и Мери све више су ce удруживале y старању за Џонову добробит, док je Каролина умела да посредује емоционално - као и научно - између оца и сина. Касније je ово менторство добило необичан значај.*
5 Како je старио, Хершел je постајао све удаљенија фигура y домаћинству. Његов мозак јурцао je no свемиру. Његови каснији радови за Краљевско друштво почели су да показују растућу свест о филозофском значају астрономије. To je било нешто на шта га je подстицао стари пријатељ Вилијам Вотсон, који ce радовао разговорима о „Кантовој метафизици“ и желео да сазна колико ce Хершел слаже са „основама и изворима" Кантове филозофије знања.117 Већ y раду из 1802. године Хершел je разматрао идеју да „дубоки свемир“ мора да имплицира и „дубоко време“. Тако пише y предговору: „Телескоп са снагом продирања y космос, попут мог од 12 м, има моћ и да, да тако кажем, продре y прошло време... [из удаљене небуле] зраци светлости који преносе његову слику оку, мора да су на путу више од 1.900.000 хиљада - то јест - скоро два милиона година.“ Тако je универзум скоро незамисливо старији него што су људи раније мислили. Ова идеја дубоког времена била je од оних које су захтевале прилично времена да би ce објасниле лаику.118 Други радови били су узнемирујући на различите начине. „Посматрања с тежњом да ce истражи природа Сунца“ (1801) предлагала су да активност сунчевих пега може бити y вези са ценом жита, јер утиче на благост или оштрину годишњих доба на земљи, na отуд и на бујност жетве y свету. Тако Сунце, пре него звезде или *
Нешто необично слично догодило ce и y домаћинству Вордсвортових, када je Дороти Вордсворт постала дубоко привржена прворођеном детету свог брата, братанцу Џону Вордсворту, рођеном 1803. године, када су Дороти и Колриџ били његови кумови. Дороти je неговала Џона и играла ce с њим, и увек je остао њен миљеник, док je сам Вордсворт обожавао своју лепу кћер Дору (што joj као старијој није било угодно). Дороти je чак неколико година била и одана домаћица Џоновог дома, када je порастао и постао прилично озбиљан млад свештеник.
Хершел међу звездама
221
комете, може да изазове политичке револуције на земљи.119 Други текст, „О правом кретању Сунчевог система“, показивао je да ce око Сунца окрећу не само планете, већ и да ce читав соларни систем креће кроз звездани простор, кружећи око неутврђеног средишта y Млечном путу, који ce и сам креће упоредо с другим галаксијама.120 Хершел je наставио да пажљиво посеже за идејом универзума који еволуира, што je била исто толико радикална идеја no својим импликацијама колико и идеја Еразма Дарвина о еволуцији биљака и животиња. У једном каснијем тексту, објављеном 1811. године, „Астрономска посматрања y вези с грађом неба“, Хершел je даље развио идеју, већ истраживану y раду „О грађи неба“ (1785) и y „Каталогу друге хиљаде небула с напоменама о грађи неба“ (1789), да су све небуле и велики ројеви звезда на одређеној тачки развитка y свом сидералном животном циклусу, тачки која ce може визуелно утврдити и класификовати, скоро на линеовски начин. Њихови карактеристични облици указују на препознатљиве тренутке младости, зрелости и старења. Хершел je уз овај рад приложио и низ цртежа небула које je посматрао више од тридесет година y овим различитим фазама: неке лоптасте, неке спиралне, неке спљоштене, неке пуке мрље некохерентне светлости или хаотичне млечне флеке. Многе од њих, попут прелепог и карактеристичног вртлога Андромеде, сада ce одмах препознају, због савремених фотографија са Хабла. Хершел je тврдио да ови облици нису различити због тога што су створени као различити, попут различитих врста. Они ce разликују напросто због својих различитих стадијума развоја y ономе што je он звао „сидерално време“. Предлагао je неизбежну идеју развојне младости и старости y универзуму.121 Ово je било радикално другачије од било чега што ce било где y Европи појавило y радовима из астрономије, осим y најширим филозофским спекулацијама Канта, француског космолога грофа де Буфона, или Лапласа. Рад je представљао свемир као жив, растући, органски ентитет, са свим небулама које припадају једној огромној проширеној породици: „Нема толико много разлике међу њима, ако могу да употребим такво поређење, као што би ce разликовало годишње поређење људске фигуре, од рођења детета до врхунца снаге.“ Ово поређење je интригантна најава „убрзане“ фотографије, сада једног од најмоћнијих показних средстава савремене науке.122 Изнад свега, Хершелове студије небула и општа „грађа неба“ показали су колико je Коперниково одбацивање универзума центри-
222
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
раног око земље дуго било потискивано y тадашњој науци. Морају ce одбацити не само галаксија центрирана око Сунца, већ и космос центриран око Млечног пута. To je подразумевало огроман психолошки, чак духовни, заокрет: виђење сопственог Сунчевог система као нечега веома малог, врло удаљеног, на самој ивици ивице ствари. Хершел je то овако написао: „Ми настањујемо планету звезде која припада Сложеној небули [Млечни пут] трећег облика...“123** T okom следеће деценије Хершелов рад je почео да бива познат y млађем нараштају романтичних писаца. Бајрон га je посетио y Слоуу 1811. године и гледао звезде кроз његов телескоп, због чега je имао узбуњујуће религиозни доживљај: „Ноћ je и време за религију; и још и више, кад сам видео Месец и звезде кроз Хершелов телескоп, видео сам ga су т о светови.“ш Касније ce Бајрон бранио од оптужби да je атеиста. „Не очекујем да ме, зато што сумњам y бесмртност човека, оптуже за порицање постојања Бога. Релативна безначајност нас самих и nauieï света, када ce упореди са моћном целином, чији je он атом, прва ме je навела да помислим како су наша очекивања y погледу вечности можда... прецењена.“125 Веома успешан Увод y астрономију y писмима ученицима Џона Боникасла, поново je штампан 1811. године y проширеном издању, уз веће поглавље посвећено Хершеловом раду и другим „новим открићима“. Било je то оно издање које je Џон Китс добио y својој школи y Енфилду, и касније понео са собом y стан y близини Гајове болнице.* Боникасл je наставио да y своја научна објашњења укљу*
Колриџ ce позива на ову идеју y једном касном есеју: „Кеплер и Њутн, замењујући идеју Бескраја - идејом коначног и одређеног света који je претпоставка птоломејске астрономије - потиснули су и протерали идеју централне тачке или тела универзума. Налазећи средиште y свакој тачки материје a апсолутни oncer нигде, они су одједном објаснили јединственост и разликовање који коегзистирају y Стварању, фокалним уместо централног тела. To je привлачна и одбојна моћ Сунца или фокалне орбите, y сваком појединачном систему, претпоставка и резултат стварне силе, присутна y свему и над свим, y неодредивом мноштву система. И ово, демонстрирано науком и верификовано посматрањима, ми с правом зовемо правим системом неба“ - Church and State (1830). Хабл je то рекао и лепо и једноставно: „Наш звездани систем je poj звезда изолован y свемиру. Он плови no универзуму као што poj пчела 'клизи no летњем дану“ - Edwin Hubble, The Realm of the Nebulae (1936).
*
Гајова болница (Guy’s Hospital): чувена лондонска болница коју je 1721. године основао Томас Гај, који ce обогатио шпекулацијама на берзи y време „балона Јужних мора“. и првобитно je замишљена као место палијативне неге за „неизлечиве" болеснике, отпуштене из суседне болнице Сент Томас. Наставна je база Кингс колеџа, a y н>ој су студирали и радили и Томас Адисон, Томас Хоџкин, Александар Флеминг (пеницилин), песник Џон Китс, сер
Хершел међу звездама
223
чује и одломке из поезије, a његово дело je охрабрило размишљање о утицају нове астрономије како на машту тако и на филозофију. Међутим, y теолошком погледу, Боникасл je остао правоверан до сржи. Боникасл ce такође почео извињавати због поезије. У предговору за издање своје књиге 1811. године упозорио je читаоце: ,Несте алузије на песнике и различити наводи уметнути кроз књигу, стављени су као пријатан предах уму привикнутом на сталну дедукцију чињеница, математичким размишљањем... Песнички описи, мада нису y потпуности y складу са строгим принципима науке коју треба да расветле, остављају, уопште узев, снажнији утисак на ум и много ce боље прилепљују него једноставан, неукрашен језик.“126 Китс je написао свој сонет „После првог читања Чепменовог Хомера“ врло рано једног јесењег јутра, y октобру 1816. године. Песма слави дубоко романтичарску идеју о истраживањима и открићима. Без стварног помињања Хершела она истиче откриће Урана, тридесетпет година раније, као један од тренутака који су одредили раздобље. Мада комбинује многе изворе надахнућа (могуће je да je Китс присуствовао предавањима Чарлса Бебиџа о астрономији, 1815. године, y Краљевском институту), сама песма je написана за мање од четири сата. Китс je имао двадесет година, и похађао предавања из медицине y болници Гај. Остајао je напољу читаве ноћи са својим пријатељем и заштитником Чарлсом Кауденом Кларком y његовој кући y Клеркенвелу, уз пиће и разговоре о поезији. Кларк je купио старо фолио издање, из 1616. године, Чепменовог превода y стиховима Хомерове Илијаде, и они су наизменично гласно рецитовали одломке. Китс je „понекад викао“ од одушевљења. Омиљен му je био део са поређењима блиставог светла y Петој књизи. Ту ce златни сјај кациге грчког ратника Диомеда пореди са сјајем планете Јупитер који ce y јесен диже изнад мора. Kao богата златна лампа јесени, чијем ce сјају људи диве, Лепши од свег мноштва звезда, кад лицем својим веселим Свеже умивеним y таласима океана, завлада небом целим. Вилијам Вити Гал (анорексија нервоза), сер Фредерик Хопкинс (витамини), Хамфри Озмонд (психоделичне дроге). (Прим. прев.)
224
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
С оваквим сликама y глави Китс je напустио Клерквела y шест ујутру, непосредно пре јесењег изласка сунца. Док je прелазио Лондонски мост, на путу до свог студентског стана y улици Дин број 8, y Саутарку, близу Гајове болнице, звезде су ce још виделе. Уочио je Јупитер, врло сјајан, како ce смешта изнад Темзе. Чим je стигао y стан ceo je и почео да пише, почевши од надахњујућег стиха, „Пропутовао сам царство божје...“. To je био савршен увод y две повезане идеје, узбудљивог истраживања и блиставе јасноће, које су оркестрирале целу песму. Китс je писао толико брзо да je чисти препис песме могао да пошаље Каудену Кларку тог истог јутра. Кларк ce сећа како ју je отворио за доручком y Клеркенвелу, око десет сати (дужно поштовање треба указати и поштанском систему). Уочио je историјску грешку - до Пацифика je стигао Балбоа, a не Кортез - али je био одушевљен лепотом и оригиналношћу сонета. Између осталог, Китс je комбиновао науку и поезију на нов и снажно узбудљив начин.127 Китс пореди сопствено откриће Хомерове поезије са искуством великог астронома и великог истраживача, који откривају нове светове. ' ... Тад ce осетих к’о неки посматрач неба Кад му нова планета уплива y видик; Или као чврсти Кортес, кад okom јастреба Зури y Пацифик - и сваки његов следбеник Задивљен, тих и нем Дивног Даријена види лик.* Оба поређења иду на тренутке физичког вида - гледање, зурење, трагање „оком јастреба". (Тако je писало y оригиналном рукопису, мада je Китс то касније променио y уобичајеније „око соколово“.) Физички вид - могло би ce рећи научно гледање - доноси метафизички заокрет y погледу посматрача на стварност као целину. Географија земље, или грађа Сунчевог система, y тренутку ce мењају, и то заувек. Истраживач, научник-посматрач, читалац поезије, доживљавају сублимно: тренутак откровења идеје неограниченог, бескрајног. Даријен (Santa Maria la Antigua del Darien): шпански колонијални град који je 1510. године основао Васко Нуњес де Балбоа, y данашњој Колумбији. Пошто je Паскал де Андагоја, конкистадор из Баскије, 1519. године основао Панама сити, Санта Марија ла Антигва дел Даријен je напуштен, a пет година касније староседелачко становништво га je напало и спалило. Шкотска je крајем 17. века покушала неуспешну самосталну колонизацију овог подручја, која ce завршила смртним исходом досељеника због маларије, и војном победом Шпаније. (Прим. прев.)
225
Хершел међу звездама
У случају Хершеловог трагања за Ураном, Китсова реч „уплива“ бриљантно je одабрана, због осећаја новог живота и покрета. Планета je као неко непознато, светлеће створење рођено из тајанственог океана звезда. Китс je можда такође схватио да ваздушне струје y атмосфери, или y самој телескопској цеви, могу да дају објектима изглед као да ce виде кроз благо намрешкану површину воде.128 Китсова жива идеја о еурека тренутку тренутног, запањеног препознавања слави идеју романтизма о научном открићу. Прикладно je што ce изражава y необично анахроној фрази „у видик“ (досег, знање), мада je она могла ту бити и због риме. Напори Мескилајна, Месјеа и Лексела да ce потврди идентификација Хершелове „комете“ 1781. године потрајали су недељама, ако не и месецима. Па ипак je истина и то да je и Хершел, упркос доказима y сопственом Дневнику посматрања, постепено сам себе убедио да ce управо такав тренутак тренутног, сублимног открића догодио и y врту y улици Њу кинг. Можда ce Хершел, на крају крајева, сећао те ноћи управо на начин на који ју je описао Китс.129
6 Новинари су почели да придају значај текућим научним виђењима оваквих феномена, почев од геолошких теорија „дубоког времена" Џејмса Хатона до Хершелових теорија „дубоког свемира" о небулама. Есејиста je y априлском броју часописа Monthly Review од 1816. године иронично приметио да „у овим храбрим новим теоријама постоји темељно избегавање било каквог помена Бога“. И представио их je уз нешто скептицизма. „Хатоновој теорији земље додељена je дугачка дисертација; али, све ове спекулације, претпостављамо, сада треба да уступе пред ‘открићем’ др Хершела, да су планете започеле своје постојање y облику гасовите материје, и испрва ce састојале од oîpoMHOï ја је т а iaca!“130 У међувремену, Хершел je тихо објавио још изванредних касних радова о космолошким спекулацијама, конкретно: „Астрономска посматрања која ce односе на сидерални део неба и везе са гасовитим делом: припремљено за централно испитивање“, карактеристичан рад с непретенциозним насловом за драматични садржај, од 24. фебруара 1814. године.131 Последњи одељак рада носи наслов „Распад Млечног пута“. Он ту предлаже да y многим небулама постоји уочљива „тежња ка ројењу“, која производи „прогресивно приближавање“ y
226
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
оквиру сваке групе звезда. „Можемо бити сигурни да ће ce звезде из пуке тежње ка окупљању постепено компримовати y неколико узастопних стадијума акумулације - док не стигну до онога што бисмо могли назвати период зрелости глобуле, и потпуна изолација.“ Тако, пошто ce свака група звезда све више скупља, она ce такође удаљава од свих осталих, y стање све веће космичке изолације. Из ових огромних кретања y видљивом свемиру Хершел закључује да неке галаксије слабе и умиру, као што ce друге рађају. Он ce раније дотицао ове опште идеје. Али, сада je изнео апокалиптични предлог да je наша сопствена галаксија y стадијуму опадања, и да ће ce неумитно догодити „постепено растакање Млечног пута“. Напредовање овог уочљивог растакања доказаће „нека врста хронометра, којим би ce могло мерити време њеног прошлог и будућег постојања“. У сваком случају, било je јасно да Млечни пут „не може да траје заувек“; као и „да ce не може рећи да je његово претходно трајање било 6есконачно“. Следило je да ни Земља, na ни Сунчев систем, нису одвојено створени, вућ пуки, бескрајно мали, део развитка галаксије. Наша галаксија има физички почетак, и имаће физички крај. Наш Сунчев систем, наша планета, na тако и цела цивилизација, имаће коначни и неизбежни крај.132 Томас Чалмерс je 1817. године објавио своју веома продавану књигу, Размишљања о астрономији. Разматрао je атеистичке импликације Хершелове нове космологије, покорно покушао да поново успостави улогу Бога y стварању, али je поставио и интригантна питања о ванземаљском животу на удаљенијим планетама Сунчевог система, и ван њега. Књига je погодила жицу читалаца, и y првој години je продато 20.000 примерака, мада ју je Вилијам Хејзлит сумњичаво оценио, a то je био један од његових ретких упада y физичке науке. Али, напредни мислиоци следећег поколења y великој мери су прихватали идеју драматично увећаног универзума, y коме ce свакако налазе и друге цивилизације, осим наше. Вилијам Хјуел, касније декан Тринити колеџа y Кембриџу, на пример, објавио je 1850. године оптимистичку монографију О мноштву светова.133, Упркос оваквим апокалиптичким закључцима, Хершел je почео да поприма ореол љубазног, седокосог старог мудраца. Упркос свим његовим умним спекулацијама, y њему je увек било нечег разоружавајуће дечачког. Песник Томас Кембел био je изненађен када га je са сином Џоном видео на одмору y Брајтону, y септембру 1813. године. Џон je, игром случаја, био „напредан y науци и склон поезији, али веома непретенциозан“. Кембела je потпуно освојио овај
Хершел међу звездама
227
„велики, једноставан, добри старац“ како je звао Хершела: „А сад, што ce тиче лично старог астронома: његова једноставност, његова љубазност, његове анегдоте, спремност да објасни - и то потпуно јасно - своје сопствене сублимне концепте о универзуму, неописиво су шармантни. Има 76 година [Хершел je тада, y ствари, имао 74], али je свеж и стамен, смеје ce на шале... Шта год да питате он ce с дечаком удубљеношћу труди да вам објасни... Питао сам га да ли мисли да je Лапласов систем сасвим тачан, y погледу укупне безбедности система планета, и да ли ће дејством гравитације изгубити своју садашњу равнотежу. Рекао je, ‘Не’.“ Кембел je превидео наглост и одређеност y његовом одговору, и његову импликацију да ce Сунчев систем лако може распасти (или, пак, имплодирати). Уместо тога, он наставља да бележи пријатељско ћаскање о новооткривеном појасу „астероида“ између Марса и Јупитера. Хершел je, y ствари, y свом ранијем писму Бенксу сам дао назив „астериоди“,134 и мрмљао je: „запамтите да ће их бити још хиљаде -можда u тридесет хиљада - још неоткривених." Хершел je такође поменуо примену Њутнових теорија y мерењу брзине сунчеве светлости до „незамисливо удаљених тела“ y звезданом систему, с незамисливим резултатима. „Онда je, говорећи о себи, рекао тако скромно да ме je то веома дирнуло, када ce узме заједно са озбиљношћу тврдње: ‘Гледао сам дубље y свемир него што je иједно биће пре мене учинило. Видео сам звезде чија je светлост, a то ce може доказати, путовала до земље милионима година’.“ Кембел ce сећа да je ce осећао како „разговара са натприродном интелигенцијом“. Коначно je Хершел потпуно збунио песника, примећујући да су многе удаљене звезде вероватно „престале да постоје" милионима година раније, и да, гледајући y ноћно небо ми видимо звездани пејсаж који, y ствари, уопште није ту. Небо je препуно духова. „Светлост наставља да путује пошто тело нестане." Отишавши од Хершела, Кембел je одшетао до шљунковите плаже Брајтона, зурио y море, осећајући ce „узвишено и преплављено".135 Сетио ce Њутнове примедбе да je био још само дете које je скупљало шкољке no обали, док je пред њим лежао велики океан истине.136
5
Манго Парк y Африци 1 озеф Бенкс je 1803. године писао пријатељу: „Свестан сам да je експедиција г. Парка једна од најопаснијих y loje човек може да ce упусти; али, не могу да ce сложим с онима !ОЈи мисле да je превише опасна да би ce уопште и покушало: сличде су опасности и y обичном људском животу и y нади да ћемо прсцрети кроз таму унутрашњег лица Африке."1 Крајем деведесетих година 18. века Бенкс je свевише био везан за своју председничку столицу y Лондону. Гихт га je телесно мучио, a интелектуалне муке имао je са сталним административним пословима Краљевског друштва. Ипак, упркос овој пристлној непокретности, a можда и због ње, Бенксово огромно занимаве за географска истраживања настављало je да расте. Са Сохо сквера његов поглед je постојано клдзио око глобуса, као неки огроман, радознали сноп светла са свггионика. Лепе, слободне антрополошке пустоловине y Јужним морша из ранијих година биле су ствар прошлости, његове нежне млад>сти. Али, можда би могао да нађе друге да их предузму. Пратиоје пустоловине тадашњих путника са страсним занимањем. Џејм: Бозвел дао je двоструко ласкави опис Бенкса када je читао његодо Путовање на Хебриде, први пут објављено y октобру 1785. годше: „Председник Краљевског друштва склопио je шаке и неколико тренутака остао y ставу немог дивљења. «2^
Манго Парк y Африци
229
Бенкс je одлучио да подржава и охрабрује путовања и истраживања, и због њихове научне вредности, a све више и због националних интереса. Године 1779. први je сведочио пред специјалном комисијом Доњег дома, препоручујући „Ботани беј, на обали Нове Холандије“ као место за колонијалну насеобину, и казнену колонију. Tokom следећих двадесет година био je y тесном додиру са гувернерима Новог Јужног Велса, организовао je сталну доставу ботаничких примерака који су ce допремали y Кју, и спонзорисао неколико експедиција ради дубљег истраживања континента, попут херојске пловидбе Метјуа Флиндерса око Аустралије 1802-3. године, и његова путовања y планинске области Викторије. У јуну 1788. године Бенкс je постао и оснивач Друштва за унапређивање открића унутрашњих области Африке, присуствујући првом, историјском састанку друштва y гостионици Сент Олбен на Странду.3 Секретар друштва био je Брајан Едвардс, близак пријатељ Бенксових, чије je писање о Западној Индији и староседелачком народном предању и вештичарењу касније надахнуло баладе Саутија и Колриџа (конкретно, Колриџова „Три гроба“, 1798). Ово пионирско тело, које je постало познато просто као Афричко друштво (a доста касније, 1831, спојено je са Краљевским географским друштвом), убрзо je почело да спонзорише мале, али веома пустоловне експедиције y Египат и на рог Африке. Мотиви друштва y овом стадијуму били су научни и комерцијални, без мисионарских или колонијалних намера. Првенствени циљ било je откриће, не поход. To ће ce променити кад Бенкс постане члан Државног савета, 1797. године, због чега je био много више укључен y вођење рата с Наполеоном Бонапартом. Од тада су сва истраживачка путовања добила много више политички, и отворено империјални значај. A ипак, Африка и Аустралија су Бенкса увек опчињавале и саме no себи. Све ове прве спонзорисане експедиције завшиле су ce тајанствено. Џон Ледјард послат je да истражи подручје западно од Каира, 1788. године, мајор Данијел Хотон требало je 1791. да пређе Сахару, a Фридрих Хонеман, 1799. године, да истражи област јужно од Триполија. Бенксу и Афричком друштву стизали су различити извештаји и гласине, али ce ни један од ових првих путника хероја није 4 жив вратио y земљу. Велики циљ био je да ce стигне до полулегендарног града Тимбуктуа, негде на југ од Сахаре. Причало ce да je то велика западноафричка метропола, веома богата и блиставих кула и палата с крововима од злата. Стратешки je град био смештен уз чувену реку Нигер, на раскршћу трговачких путева Африканаца и Арапа. После
230
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Тимбуктуа, сматрало ce да тајанствени Нигер тече на исток, као трговачки пут дуж целог афричког континента, и да ce коначно, y Египту, спаја с Нилом. Али, Европљани ништа од тога нису знали посигурно, мада су војни картографи исцртали мноштво замишљених мапа, попут „Нацрта северних делова Африке“ мајора Џона Ренела, представљеног Друштву 1790. године. Бенкс je био оптимиста y тражењу младих, смелих људи који обећавају. Можда je тражио раније верзије себе самог, неустрашивог младог антрополога и ботаничара са Тахитија. Чињеница да y браку с леди Бенкс није имао деце могла je додатно уобличити његово нарочито, лично занимање за каријере ових младих штићеника. Године 1792. представљен му je сувоњави млади доктор с ko ćom боје песка, из Шкотске. Манго Парк je за своје име имао да захвали мајци која je била велики поштовалац келтског свеца, Св. Манга. Бенксу je изгледао као висок, веома ћутљив, али необично импресиван млад човек с обећавајућим сјајем y очима кад ce помене пустоловина. Имао je двадесетједну годину, није био ожењен, и изјавио je да би јако желео да путује. Бенкс je одмах нањушио кандидата, одговарајућег телесног састава, и са грубим, непретенциозним пореклом. Установио je да je Парк рођен y великој породици која ce прилично нарадила за пристојан живот, y Фолшејлсу, близу Селкерка, 1771. године. Имао je срећно, мада спартанско детињство на сеоском имању y равници, y долини реке Јароу. Телесно je био чврст и отпоран, али и начитан и пажљива особа. Порекло му je наличило оном Роберта Бернса, али му je темперамент био сасвим другачији. Трезвен, резервисан, веома повучен, скоро до границе уобичајеног, Парк je био рођени индивидуалиста, усамљеник. Али, имао je и стоичку, непомерљиву одлучност, вероватно од калвинизма своје мајке. Његове плаве очи били су загледане y даљину, непробојног израза. Ако je и био сањалица, није ce плашио кошмара. Бар не до тада. У четрнаестој je Парк прешао да живи код свог ујака, Томаса Андерсона, хирурга y Единбургу. Ту je учио медицину и створио најближе пријатељство - a можда и једино - са својим братом од ујака, Александром Андерсоном. Дивио ce и Александровој љупкој сестрици Алисон, али je она тада имала само осам година. Парк je завршио медицину на универзитету y Единбургу, али није могао да ce скраси као породични лекар. Писао je поезију, проучавао астрономију и ботанику, верао ce no Бен Невису, и читао путописе. Био je висок, кошчат, згодан и дубоко некомуникативан. „Његово пријатељство није лако стећи, јер je увек стидљив, повучен, мада не и
Манго Парк y Африци
231
сумњичав", пише његов каснији биограф. „За оне који га нису познавали његово мирно, резервисано понашање личило je на апатију и потпуни недостатак осећања... Чак ни његови најближи пријатељи... нису увек знали шта му je на души, и шалили су ce на рачун његових таЈних мисли. Ј У јесен 1792. године, y двадесетпрвој години, отишао je y Лондон да потражи срећу и прошири видике. Његов зет Џејмс Диксон, ботаничар који je радио y вртовима Британског музеја, упознао га je са Бенксом. После разговора за доручком на Сохо скверу, Бенкс je организовао да ce Парк придружи поморској експедицији на Суматру y Источној Индији, као помоћни хирург. Такође му je дао да води његову библиотеку, да ce припреми читањем и проучавањем. После сопствених искустава y Батавији, двадесетдве године раније, Бенкс je морао знати да ће ово путовање бити захтеван - можда и фаталан - испит, како за телесну грађу тако и за морал младића. Ha овој првој експедицији на Суматру Парк je брзо открио своју љубав према путовањима и свој изванредни осећај самодовољности. Када ce вратио, осамнаест месеци касније, y мају 1794. године, преплануо и чврст, Бенкс je уочио његове изузетне квалитете и препоручио Афричком друштву да пошаљу Парка да истражи Нигер. Проговоривши својим тихим, јужњачким акцентом, Парк je признао Бенксу да има „страствену жељу“ да истражи непознату Африку, и да ce „експериментално упозна с начином живота и карактером староседелаца“. Ако je његова судбина да „погине y покушају“, био je спреман да са њим умру и наде и очекивања. Није тражио обећање о „будућој награди“, и није имао мисионарске намере. Овај романтични став веома ce допао Бенксу, као и књиговођама Афричког друштва.6 Друштво je дало Парку основне потрепштине за експедицију, и дневну плату од седам шилинга и шест пенија, или мало више од једанаест фунти месечно. Резервисали су му и смештај на трговачком броду за Златну обалу (необично je да ce брод звао исто као и Бенксов, Ендевор), и дали му кредитно писмо y вредности од две стотине фунти за куповину залиха и трговину y Пизанији, последњој станици безбедној за белце, на реци Гамбији.* Паркова опрема била je *
Златна обала je назив британске колоније y Гвинејском заливу - данас je то Гана. Први су на ово тле стигли Португалци; нашавши злато y земљи, започели су трговину - робљем, златом, оружјем и румом. Британци су потпуно преузели ову област до 1901. године, после низа ратова са староседеоцима, народом Ашанти, и црпли природна богатства подручја y виду злата, слоноваче, руда, дијаманата, дрвене грађе, бибера, какаовца (до 1950. године одатле je долазила половина светске производње какаовца). Већ 1920. године je делегација Наци-
232
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
веома скромна: две пушке, два компаса, секстант, термометар, мали ковчег с медицинском опремом (редовна употреба кинина као предохране против маларије још није била усвојена), шешир широког обода и неопходни британски кишобран. Била су ту и два предмета од кључне важности за облачење y формалним приликама: тегет сако с месинганом дугмади и штап од ратана са сребрном куглом.7 „Moja упутства су била јасна и кратка,“ пише касније Парк y свом карактеристичном стилу. „Речено ми je да no доласку y Африку наставим према реци Нигер, било преко Бамбуке, или неким другим путем који би ce могао испоставити као погоднији. Да утврдим ток и, ако je могуће, извор и увир ове реке. Да ce колико год je y мојој моћи потрудим да посетим главне градове или места y овом подручју, нарочито Тимбукту и Хусу; и да сам после тога слободан да ce вратим y Европу, било преко Гамбије, или неким другим путем који ми ce учини бољим.“8
2 Броду Манга Парка требало je нешто више од четири недеље да стигне до Златне обале, и 5. јула 1794. године сместио ce y Пизанији, малом, удаљеном месту на 160 километара узводно уз реку Гамбију. Тамо je било још само троје белаца, и сваки je живео за себе: доктор, и двојица белих трговаца чији су главни посао били злато, слоновача и робови. Парк je своје мишљење о ропству задржао за себе, и сместио ce са др Лејдлијем, уз добродошлицу. Пошто je почело кишно доба године, он je учио локални језик, мандинго, читао и бавио ce ботаником, вежбао навигацију уз помоћ звезда са својим секстантом и, (пошто je мало предуго посматрао помрачење Месеца) одболовао напад маларичне грознице који je трајао месец дана, који га je „припремио“, y локалном жаргону, и вероватно му касније 9 спасао живот. Др Лејдли га je брижљиво неговао, и надахнуо прво од многих живих сећања на доживљаје из Африке y Парковим Путовањима: „Његово друштво и разговор олакшали су тешке сате тог суморног времена, када je падало као из кабла; када je данима притискала загушљива влага, a ноћ je престрашени путник проводио слушајући крекет жаба (којих je било y незамисливом броју), рески крик шакаоналог конгреса Британске западне Африке затражила своје представникс y власти. Тек су велике побуне y Акри и другим градовима 1948. године, под вођством Квамеа Нкрумаха, донеле народу слободу. (Прим. прев.)
Манго Парк y Африци
233
ла и дубоко завијање хијена: ужасан концерт који je прекидала само таква страшна грмљавина која ce не може нити замислити ако je никада нисте чули.“10 Парк je уложио скромних шеснаест фунти y робу за трговину - ћилибар, дуван, перле и индијску свилу. Ове предмете je пажљиво одабрао, не због зараде, већ да плати свој пролаз дипломатским поклонима, и добије формалне дозволе да пређе племенске територије. Купио je коња и две муле, и унајмио двојицу слугу да га прате. Први je био Џонсон, афрички водич и тумач, миран, крупан мушкарац који je већ много тога видео: био je роб на Јамајци, потом ослобођени роб са службом y Енглеској, где ce и оженио, и потом вратио y Африку. Карактеристично je да je Парк Џонсоновој жени платио половину плате. Други je био Демба, млади афрички роб, „живахан", шармантан и оштроуман, коме je Парк обећао да ће откупити његову слободу када ce врате.11 За ове припреме и Парков спори опоравак од грознице било je потребно пет месеци. Стрепећи за Паркову безбедност др Лејдли je покушао да их убеди да крену y друштву каравана с робљем, али je Парк одбио, што je касније добило симболичан значај. Малецка експедиција напустила je Пизанију 2. децембра 1795. године и кренула y унутрашњост. „Верујем како су тајно мислили да ме више никада неће видети,“ писао je Парк.12 Убрзо потом, од Џозефа Бенкса je стигло охрабрујуће писмо, y коме ce питао да ли ce Парк већ вратио из Тимбуктуа: „До времена кад добијете ово ви ћете ce без сумње вратити са опасног путовања; ако сте успели да видите Тимбукту заслужићете од Друштва све што оно може да учини за вас, јер не сумњам да ћете моћи да дате добар извештај о свему што сте видели.“13 Коначно, ово путовање je трајало две године. О овој области направљене су спекулативне мапе, на основу прича трговаца робљем, али je то за било ког Европљанина била практично непозната територија. Чак није било јасно одакле извире бајковита река Нигер, нити y ком правцу тече. Парк ce морао ослонити на срећу, издржљивост, гостопримство домаћег становништва и на свој секстант. Али, имао je романтично убеђење y сопствену судбину, и необичан унутрашњи мир, који су могли да поднесу и најужасније обрте tokom путовања. Парк je прво следио ток реке Гамбије на исток. Добро je напредовао, али су му tokom првих неколико недеља племенске поглавице тражиле или отеле већину поклона и драгоцености. Осамнаестог фебруара 1796. године стигао je до места са кога je мајор Хотон послао своју последњу поруку. Овде ce окренуо на север, y област
234
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Лудмар, коју je контролисао моћни маорски поглавица Али, чију заштиту je Парк намеравао да затражи. Али, y Лудмару ce гостопримљивост Маора којој су ce надали неочекивано претворила y заточеништво, a учтиво испитивање y намерно понижавање. Парку су заробљена сва преостала добра, тумач Џонсон je одведен, a слуга Демба одузет. До 12. марта био je практично једини заробљеник y Алијевом насељу.14 Био je затворен y једној колиби, a Алијева жена и њена свита Маорки подвргла га je наметљивом телесном прегледу. ,Дитава група њих дошла je y моју колибу и јасно су ми ставиле до знања да je циљ њихове посете да утврде, стварним прегледом, да ли ce обред обрезивања практикује и код назарена [хришћана], као што je то случај код поклоника Мухамеда... Мислио сам да je најбоље да ову ствар третирам као смејурију.“15 Парк je коначно побегао, и 20. јула 1796. године први пут угледао Нигер код места Сего, неких 450 km y копно. Тамошње становништво звало га je „Тјолиба“, или Велика вода, a река je на њега оставила утисак као света визија.16 Он тај доживљај описује y једном дивном одломку, мешавини сновиђења и нечег сасвим познатог. „Гледајући напред, видео сам с огромним задовољством циљ моје мисије - дуго жељени величанствени Нигер, широк као Темза код Вестминстера, како блиста y јутарњем сунцу и тече на исток. Пожурио сам на обалу, и пошто сам ce напио воде, горљиво сам y молитви захвалио Великом владаоцу свих ствари, што ми je до сада крунисао напоре успехом.“17 Ha исток, написао je озбиљно Парк, тачно како je написао и Херодот. Убрзо потом окрутност Маора на необичан начин je потиснула њихова неочекивана љубазност и гостољубивост. У сумрак je Парк видео црнкињу која je радила y пољу y близини реке. Она га je позвала y своју колибу, упалила лампу, припремила простирку за спавање и направила му за вечеру рибу испечену над ватром од дрвеног угља. Очито, Парк je скоро очекивао неку врсту сексуалног понашања. Међутим, жена je y колибу позвала још неколико припадница своје породице, и оне су тихо селе око њега, уз светлост ватре, преле памук и певале му да заспи. Парк je одједном схватио да je песма импровизована, и да певају о њему. Био je запањен када je почео да разумева речи песме: „Певала их je једна млађа жена, a друге су ce придруживале, као нека врста хора. Ваздух je био сладак и тужан, a речи, буквално преведене, говориле су следеће: ‘Ветрови су фијукали, и пала je киша. Јадни бели човек, слаб и уморан, дошао je и ceo под наше дрво. Он нема мајку да му донесе млеко; нема жену да му самеље жито. Хор: Жалимо тог јадног белца, јер он мајке нема...’“18
Манго Парк y Африци
235
Ове жене су потпуно преокренуле Паркове претпоставке о путовању no Африци. Он je схватио да je он тај - белац, херој - који je, y ствари, усамљен, незналица, достојан жаљења, без мајке, невољени отпадник. Он je био тај који je дошао да седне под њихово дрво, и да пије из њихове реке. Тешко je уснуо те ноћи, a ујутру, пре него што je отишао, поклонио je женама четири месингана дугмета са свог сакоа, што je био истински драгоцен поклон. Овај догађај je имао огроман утицај када су Путовања Манга Парка објављена y Британији, и човек сасвим може да замисли каква су ce сећања узбуркала y Бенксу на његове ноћи на Тахитију, пре толико много година. Међутим, било je ту и сентименталисања: гламурозна и добронамерна Џорџијана, војвоткиња од Девоншира, прерадила je песму ових жена и италијанском композитору Тјорђу Ферари дала да за њих напише музику, која je потом кружила no лондонским салонима. Прва строфа њене верзије, „Песме црнаца“, веома je налик на првобитне речи, и задржала je ону необичну нежност песме: Ветар хуји, киша брзо пада; Бели човек y олуји страда: Под наше дрво он седе на тло; Сав беше умор, туга и зло; Без мајке ил’ жене, да га теше, Да му кашу дају, или ce насмеше. Али, Џорџијана није могла да ce уздржи да не дода другу строфу, која ситуацију чини много уобичајенијом, и враћа белог истраживача y стање пуне прибраности. Додала je и рефрен-тужбалицу, који je y три стиха претворио афричке жене y побожне домаће молитељке. Олуја je прошла; прошао бес; И глас милости утиша потрес. Ветар сад шапће меко; Бели човек мора далеко; Али увек носи y дну срца Бригу црнца и сећања зрнца. Рефрен: Иди белче, иди! - ал’ понеси y дну срца Молитву и жељу црнца; Бригу црнца и сећања зрнца.19 Парк je путовао низ реку чак до Силе где je, исцрпљен, одлучио да ce врати, без достизања Тимбуктуа, 25. августа 1796. године.
236
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Ha повратку, пре него што je стигао до Каламије, маорски бандити су га y „мрачној шуми“ опљачкали и скинули му одећу. Узели су све - његовог коња, компас, шешир, сву одећу осим панталона и његових изношених чизама („једна je за моје стопало била причвршћена делом узде“). Очигледно су имали намеру да га убију, али су га видели као слабуњавог белог човека, кога су презрели. Ипак, бацили су му натраг шешир - не знајући да су y њему папири његовог дневника путовања, савијени испод траке шешира. У још једном одломку који je касније постао чуВен, Парк описује како седи y крајњем очају, верујући да му je дошао крај. „Пошто су отишли, седео сам неко време гледајући око себе y чуду и страху... Видео сам себе y непрегледној даљини, усред кишне сезоне, голог и самог; окруженог дивљим животињама, и још дивљијим људима. Био сам 800 километара удаљен од најближе европске насеобине. Све ове околности похрлиле су одједном к мени; и признајем да сам почео бивати малодушан. Мислио сам да je моја судба зацртана и да ми нема друге до да легнем ту где сам, и умрем."20 Паркове мисли беспомоћно су ce окренуле ка молитви, и „заштитничком оку провиђења". Али, тада ce догодило нешто необично. Док je држао главу y рукама, потпуно исцрпљен и бедан, поглед je почео немирно да му лута no тлу поред ногу. Уочио je мајушни комадић маховине која ce пробија кроз каменито тло поред његове чизме. Његово научничко занимање y том тренутку je било побуђено и, нагињући ce напред да испита ситну биљку, на тренутак je заборавио своју ужасну ситуацију. Пажљиво je описао овај покрет из паралишућег очаја: „У том тренутку, болном као и моје мисли, изванредна лепота малене маховине која ce плоди неодољиво ми je привукла поглед. Помињем то да бих показао из каквих тричавих околности ум понекад може да ce утеши; јер, мада цела биљка није била већа од врха једног од мојих прстију, нисам могао без дивљења да размишљам о деликатном облику њеног корења, лишћа и капсуле." У том тренутку чистог научног чуђења Паркове мисли и изглед су ce преобразили: „Да ли биће (помислио сам) које je посадило, наводнило и довело до савршенства, y овом мрачном делу света, ствар која изгледа тако безначајна, може да гледа безбрижно на стања и патње створења обликованих no сопственом лику? - Свакако не! Размишљања попут ових неће ми дозволити да очајавам. Устао сам и, занемарујући и глад и умор, кренуо даље, уверен да je спас близу; и нисам био разочаран!“ Убрзо ce придружио двојици пријатељски настројених пастира и наставио на запад, према мору, и дугом путовању кући. Неким
237
Манго Парк y Африци
чудом, утврдио je да свој пролазак може да исплаћује пишући фразе из Курана на чистим комадићима хартије које je спасао из свог дневника, и да их продаје као амајлије.21 Мада je Парка спасла научничка радозналост - прецизан ботаничарски термин „капсула“ јасно то показује - теолог би могао убедљиво да опише овај тренутак као пример снаге божанског наума. Колриџов Стари морнар има сличну визију када câM и непомичан на Пацифику, умирући од жеђи, види прелепа, фосфоресцентна морска створења која играју око брода, и y тренутку искупљујуће несебичности, бива спасен. О, да срећних ли живих бића! Језик не може да објасни лепоту њихову: Река љубави из срца ми покуља, И несвесно ce погнух y благослову: Moj љубазни светац на мене ce сажалио И несвесно ce погнух y благослову.22 У хом тренутку албатрос очајања одлеће. Парков тренутак откровења опчињавао je младог Џозефа Конрада. Написао je и есеј, „Географија" (1924), о надахњујућој слици Манга Парка из свог детињства: „У свету менталитета и имагинације y који сам улазио, истраживачи, a не ликови из чувених романа, били су моји први пријатељи. Од неких сам убрзо за себе обликовао слику нераздвојно повезану с одређеним деловима света. Ha пример, западни Судан, чије реке и главне одлике могу и сад да нацртам према сећању, за мене означава епизоду y животу Манга Парка. За мене je то визија младог, измученог, светлокосог човека, одевеног једноставно, y изношену кошуљу и одрпане кратке панталоне, како седи под дрветом.“ Занимљиво je да je Конрад замишљао Парка y Судану, као да je овај успешно прешао целу Африку, са запада према истоку, преко језера Чад.23
3 Парк ce вратио y Лондон пред Божић 1797. године. Тихо je отишао y врт Британског музеја да ce види са зетом, Џејмсом Диксоном, који je угледао високу, препланулу фигуру како ненајављена долази кроз грмље. Потом je Парк отишао на Сохо сквер, где je добио
238
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
громогласне честитке од Бенкса, који je већ мислио да je овај мртав. У последњој недељи јануара 1798. године True Briton и The Times су поздравили његов повратак дугачким чланцима, мада су с вишком ентузијазма тврдили и да je видео Тимбукту, и нашао велики град Хусу, огромну, магичну метрополу два пута већу од Лондона. Бенкс je одушевљено писао о Парку, свом „мисионару из Африке“ („мисионар" je још увек био секуларни појам), свом старом другару Вилијаму Хамилтону y Напуљ. За ову врсту порука Бенкс je усвојио неку врсту загрцнутог телеграма. Парк je, пише Бенкс „направио најзанимљивија открића ушао je y Африку преко Гамбије око хиљаду и no километара y правој линији од Зеленог рта... Открио je реку и пратио више од 480 километара још ширу него Темза y Лондону. Његове пустоловине су толико занимљиве и објављује их ускоро и послаћу ти књигу убрзо je био опљачкан и наставио je као просјак добијајући no нешто од продаје амајлија које je лако могао да направи јер су то реченице из Курана писане на арапском... глад и жеђ често и стрпљиво подносио и дошао кући y добром здрављу.“24 Бенкс je успех експедиције објавио и једном од пионира немачке антропологије, Јохану Блуменбаху, који му je отписао из Гетингена. „Колико чезнем да видим опширан извештај самог г. Парка о његовим дивним и веома занимљивим путовањима". Блуменбах je додао и карактеристично питање: „Питам ce да ли je срео иједног 6ело1 црнца [албино] сличног онима које сте ви видели на Отахеитију?"25 Бенкс на то није могао да одговори, и оставио je Парка на миру годину дана да напише сопствени дневник. Парк je почео уз уредничку помоћ Брајана Едвардса, из Афричког друштва, али je убрзо открио да je постао вешт y том новом облику путописа и наставио без даље помоћи, тихо радећи код куће, y Шкотској. Када je рукопис коначно стигао на Сохо сквер, Бенкс je био одушевљен оним што je прочитао и дубоко потресен.26 У књизи ce Парк открива као прави романтични истраживач. Његово срце je било terra incognita, исто толико тајанствено колико и унутрашњост Африке, о којој je писао с тихим хумором и бескомпромисном опсервацијом. Рукопис je објављен, уз мапе које je Ренел ревидирао, y пролеће 1799. године, као Путовања y унутрашњост Африке, и одмах постао бестселер, омогућивши Парку да ce ожени својом љубављу из детињства, Алисон Андерсон из Селкерка. Алисон je била вижљаста, весела млада жена која je Парку родила два сина и кћер, и охрабрила га да ce скраси као лекар y Пиблзу. Показао ce као изврстан лекар, тих и саосећајан, a слава му je до-
239
Манго Парк y Африци
вела многе угледне пацијенте, укључујући и младог Валтера Скота, који je живео y околини, y Мелроузу. Али, Парков пустоловни дух ce није смирио. Почео je да размишља о свакаквим егзотичним местима y која би могао да ce пресели с породицом, a међу њима су били и Аустралија и, чак, Кина. Алисон je знала да га хватају пундравци кад je 1803. године запослио доктора Арапина, да од њега учи арапски. Скот ce сећао како je дојахао једног дана y посету Парку, али je установио да овај није код куће, што ce, према Алисон, све чешће догађало. Скот ra je коначно нашао како лута дуж обала реке Јароу, сам и далек, и баца жабице no површини воде. Објаснио je Скоту како je имао обичај да баца камење y Нигер, како би измерио његову дубину, пре покушаја да га пређе. Затим je изјавио да би ce „радије суочио с Африком и свим њеним страхотама" него да протраћи живот као сеоски доктор, a нарочито y овој хладној клими, окружен „усамљеним вресиштима и тужним брежуљцима". Скот je нагађао да ce тајно планира ново путовање.27
4 Паркова друга експедиција y Западну Африку (1805) била je битно другачија од прве. Финансирала ју je Служба за колоније, и добио je људство и средства да купи себи пролазак кроз земље разних племена дуж Нигера. Понуђена му je плата од четири хиљаде фунти уколико ce врати, и исплата исте суме његовој удовици Алисон, ако ce не врати. Дозвољено му je да са собом поведе свог најбољег пријатеља, брата своје жене, др Александра Андерсона, као сапутника, и младог енглеског цртача мапа, Џорџа Скота, као званичног члана експедиције. Бенкс je потрошио многе месеце покушавајући да организује ову експедицију, али, пошто ce рат с Француском настављао, њен raison d’etre ce, наравно, променио. Из географског испитивања претворила ce y наоружани трговачки караван, с главним циљем да успостави трговачки пут низ Нигер. Бенкс je тајно послао скицу великог империјалног „пројекта“ председнику Одбора за трговину, грофу од Ливерпула, већ y јуну 1799. године. Експедиција до Нигера требало je да буде само један мали део ове стратегије. „Уколико ово предузеће буде потпуно успешно, први корак владе мора бити обезбеђивање за британску круну, било освајањем било споразумом, читаве обале Африке, од Аргина до Сијера Леонеа...“
240
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Бенкс je на тренутак имао узвишену визију огромне, мирољубиве комерцијалне империје која ce протеже преко црног континента и са собом доноси светлост и срећу: „Ни мало не сумњам да би ce за неколико година могла основати трговачка компанија под непосредном контролом владе, која би... владала црнцима много умереније и учинила их далеко срећнијима него што су сада, под тиранијом својих самозваних принчева... њиховим преобраћењем y хришћанску веру... и остварујући највеће могуће умањење ропства човечанства, на принципима природне правде и пословне добробити.“ Бенкс je додао да „читав тон књиге г. Парка“ показује да je оваква стратегија могућа, и да велика цивилизаторска мисија треба да обухвати „разумљивија учења“ о Светом писму и корисне гране „европске механике“. Али ce потом зауставио и закључио да га je „идеја предалеко одвела". Није јасно колико je од овог империјалног сна икада открио самом Парку.28 Један од показатеља измењених планова био je y томе што су Парк и Андерсон добили војне чинове капетана и поручника, y покушају да им ce flâ ауторитет над људством. Парку je због тога било неугодно, како ce види из писма од 24. септембра 1804. године, лорда Камдена y Служби за колоније, премијеру, Вилијаму Питу: „Г. Парк je управо био код мене. Склон je да покуша с предложеном експедицијом, за суму коју сам поменуо... Стога треба одлучити који би био најбољи начин да ce изведу путовање ради открића и истраживање y комерцијалне сврхе. Изгледа да г. Парк мисли да би могао да путује с мање сумњичавости, и стога брже, ако би га пратиле само две или три особе на које може да рачуна.“29 Али, на крају je ипак добио четрдесет војника. После одлагања одласка из Енглеске због збуњујућих финансија и налога за експедицију, Парк je 28. марта 1805. године стигао на острво Гори, на обали западне Африке. Било je то једва шест недеља пре почетка кишне сезоне, и најврелије доба године за путовање. Скоро месец дана утрошено je на организовање јединице од четрдесет добровољаца, под командом двадесетдвогодишњег капетана Џона Мартина, и паковање залиха из обалске луке. Парк je коначно пошао из Гамбије 27. априла, написавши писма лорду Камдену, Џозефу Бенксу и својој жени Алисон. Први пут je направио и тестамент.30 Долазак киша, много пре него што су стигли до Нигера, имао je катастрофално дејство како на њихово напредовање тако и на здравље. Били су покошени маларичном грозницом и дизентеријом, и људи су умирали један за другим. Често су их нападали дивљи пси, крокодили, a једном и чопор лавова. Све време били су потпу-
Манго Парк y Африци
241
но мокри од непрестаних киша, које су неумитно лиле, дан и ноћ. Терет на магарцима (с поклонима од куглица ћилибара, пиштољима и одећом) опљачкала су локална племена. Парк je био неуморан y бризи за своје људе и магарце, плаћајући домаћем становништву за помоћ и организујући постаје за оне који заостану. Али, данак смрти je био ужасан целом дужином од 800 километара марша y копно, од Бамака, до Нигера код Cera. Када су 19. августа стигли до реке, остало je само дванаест живих Европљана. Исцрпљена експедиција направила je логор и почела мучне преговоре с локалним вођом, поглавицом Мансонгом. Мансонг ce на крају сложио да им пошаље довољан број кануа за укрцавање преосталог људства и терета. Они су Парка коштали „веома лепих поклона“, али je олакшање кад су ce докопали воде било огромно. „Брзина je била толика да сам уздисао," пише он о њиховом брзом путовању низводно. Мада je патио од дизентерије и ужасних главобоља, Парк ce одушевљавао слоновима, и једним воденим коњем y пролазу, који je звиждао „потпуно исто као кит“.31 У Сансандингу су умрла још четворица војника, и млади Џорџ Скот. Парк je сам себи дозирао живин хлорид како би излечио потенцијално смртоносни напад дизентерије, и записао y свом дневнику да од опекотина y устима и желуцу „није могао ни да једе ни да спава шест дана“. Важно je приметити да je некако успевао да сакрије своју болест од остатка људи, који су били y уверењу да je доброг здравља и савршено прилагођен ужасним условима. Његова постојаност била je увек иста, док je катастрофа следила за катастрофом, a њихова околина постајала све непријатељскије расположена. Када je умро редов Вилијам Гарланд, животиње су tokom ноћи однеле његово тело из шатора. Маори су наговарали Мансонга да побије досадне белце и отме им ствари. „Оптуживали су ме да ми je циљ да убијем Мансонга и његове синове уз помоћ мађије, како би бели људи могли да дођу и заузму њихову земљу. Мансонг je, на своју велику част, одбио предлоге, мада га je наговарало две трећине народа y Сегу и скоро цео Сансадинг.“32 С деветорицом преосталих људи, укључујући његовог вољеног зета Андерсона, три бела војника, свог пријатеља капетана Мартина, два црна роба (обећана им je слобода) и арапског водича Амадија, Парк je направио дрвену „шкуну“ од дванаест метара од кобилица два домородачка кануа грубо састављених заједно. Пловило je било узано - непуна два метра - али je његов плитак газ од 30
242
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
центиметара био сјајан за савладавање брзака. Ha крми je направио малу кабину, палубу ојачао бивољим кожама и опремио скаламерију ужадима и опремом за стални низводни ток реке, за коју je био уверен (исправно) да скреће на југ после Тимбуктуа и стиже до Атлантика y заливу Бенина. Очекивао je сукобе, и сваком од преосталих људи дао je no петнаест мускета и огромну залиху муниције. Атмосфера која je владала међу преосталим члановима експедиције може ce видети из писма које je весели, искусни капетан Џон Мартин написао свом колеги официру Енсину Мегану 1. новембра 1805. године, пошто ce безбедно вратио y војну постају Гори, на обали. „Драги Меган - гром и пакао, и смрт - плата ђаволу! Од болести изгубили г. Скота, два морнара, четири столара и тридесетједног из Краљевског афричког корпуса, што je наш број свело на седам, међу којима су др Андресон и два војника сасвим неупотребљиви... Капетан Парк ce није разболео од кад смо напустили Гори; ja сам ce међу првима разболео, с грозницом и језом...“ Мартин наставља с описом Паркове мирне делотворности, прављења шкуне и даљег мотивисања експедиције да настави низ Нигер. „Капетан Парк je помно испитао све y вези с Нигером, и из онога што смо сазнали нема сумње да je то Конго. Надамо ce да ћемо тамо стићи за око три месеца или мање... Капетан Парк данас учвршћује јарбол - шкуна je опремљена ужадима - 12 метара висока - све no редоследу. Живот je одличан од кад смо стигли овде (22. август), једемо говедину и овчетину, као никад. Пиво je одлично...“ Коначно je додао и на брзину написану поруку на умрљаном спољном преклопу писма, с датумом од 14. новембра. У њој je, очима војника, описана британска империјална мисија. „П.с. Др Андерсон и Милс мртви од кад сам писао - глава ми je јутрос мало болна остао ноћас до касно и пио пиво с Маором који je био на Гибралтару и говори енглески - мало сам ce нацврцао - a све ce завршило тако што je Маор добио ђаволски добре батине.“33 За Парка je губитак блиског пријатеља и зета био најстрашнији ударац, догађај због кога je други пут запао y очајање. У свом дневнику je записао: „У пет и петнаест ујутру мој драги пријатељ, г. Александар je умро, после болести која je трајала четири месеца. Врло бих волео да говорим о његовим врлинама али... радије ћу чувати успомену на њега y тишини, и опонашати његово хладнокрвно и постојано држање, уместо да замарам пријатеље хвалоспевом y коме и не могу да учествују. Само ћу приметити да ни један догађај tokom путовања никада ни на тренутак није растужио мој ум док
Манго Парк y Африци
243
нисам положио г. Андерсона y гроб. Осетио сам ce као да сам gpylu пут остављен сам, без пријатеља, усред дивљине Африке.“34 Пре него што су кренули за Сансандинг, Парк je написао три опроштајна писма: свом заштитнику лорду Камдену y Служби за колоније, Џозефу Бенксу, и својој вољеној жени Али. У сваком писму je тврдио да je y добром здрављу и одлучан да настави даље, с надом да ће y Енглеској бити следећег лета. Али, no арапском гласнику послао je натраг y Гори и своје дневнике, исписане до тог дана, као да je то била последња прилика за слање. Његова писма су изванредна мешавина тврдоглаве храбрости и грозничавих самообмана. Лорду Камдену пише са сасвим неуобичајеном храброшћу: „Испловићу према истоку са чврстом одлучношћу да откријем крај Нигера или погинем y покушају, мада су сви Европљани који су уз мене мртви, и ja напола жив, ипак ћу настојати, и ако не успем да остварим циљ свог путовања, бар ћу умрети на Нигеру.“35 Својој жени, пажљиво датирајући писмо „Сансандинг, 19. новембар 1805“, писао je самопоузданије и мирније. „Бојим ce да ћеш, под утицајем женских страхова и стрепњи супруге, бити наведена да моје стање видиш као много rope него што стварно јесте... У добром сам здрављу. Кише су сасвим престале и започело je здраво годишње доба, тако да нема опасности од болести, a још увек имам довољно људи да ce одбраним од свега на путу низводно, до мора... Мислим да није немогуће да ћу бити y Енглеској и пре него што добијеш ово писмо. Буди сигурна да сам срећан што лице окрећем кући... Сада ce намештају једра да кренемо према обали мора.“36 Али, Џозефу Бенксу je писао са скоро визионарском удаљеношћу, не помињући тешкоће ни опасности, већ као што један истраживач тихо говори другом, уз последњу цигару: „Драги мој пријатељу... Имам намеру да ce држим средине реке и најбоље искористим струју и ветрове док не стигнем до краја ове тајанствене воде... Купио сам нешто свежих плодова ши дрвета* које имам намеру да по*
Ши дрво (shea tree, Vitelaria pradoxa, Butyrospermum parkii, karite). дрво особено за Мали, Конго, Обалу Слоноваче, Камерун, Гану, Нигерију, Гвинеју, Нигерију, Сенегал, Судан и Уганду. Плод личи на велику шљиву, и треба му 4-6 месеци да сазри. Унутрашње, хранљиво месо плода окружује уљем богата кора. У Африци ce користи пре свега за исхрану, и y медицинске сврхе, a има велику примену и y козметици. Ha бамана језику Малија дрво ce зове шијири, или шису, од чега je и настало енглеско ши, или шеа, када Енглези желе да нагласе да je Манго Парк, који je открио дрво, био Шкот. Ha језику Волофа y Сенегалу дрво ce зове шрити, од чега je настао француски назив, карите. (Прим. прев.)
244
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
несем y Западну Индију, пошто ћемо вероватно морати да идемо тамо на путу кући... Очекујем да ћемо стићи до мора за три месеца од данас, a ако будемо имали довољно среће да нађемо брод, нећемо губити време на обали.“37 Од овог тренутка нема даљих директних сведочанстава о Парку, пошто нису нађени никакви каснији дневници и писма. У његовој последњој поруци пише да креће, са дружином која ce састоји од „три војника (од којих je један поремећена ума), поручника Мартина, и мене.“
5 Испловивши из Сансандинга око 21. новембра 1805. године Парк je веслао низводно, држећи ce подаље од обала док није стигао y близину Тимбуктуа, надајући ce трговини. Али, очигледно ce није усудио да пристане, због претећих племена Туарега. Тако Манго Парк никада није стигао до града из својих снова. Овај сан о „Тимбуктуу“ наставио je да прогања енглеке писце и истраживаче још следећих тридесет година. Млади Алфред Тенисон предао je поему од три стотине невезаних стихова под називом „Тимбукту" за медаљу ректора на универзитету Кембриџ 1827. године. Moto je био епиграф из Чепменовог Хомера: „Дубоко y лавовима настањеном острву лежи/Тајанствени град, коме пустоловно тежи!“ Млади Тенисон сањарски пита: Велика Африко, хоће ли твоје сунце Обасјати, твоје планине разоткрити град леп Kao они што блисташе y ноћи старијег света? Или je шапат о Тимбуктуу Сан крхки, као и онај о древним временима?... Његова поема пророчки ce завршава новим страхом, који ће постати чест и y енглеским и y француским путописима половине деветнаестог века (нарочито y Путовању на исток Жерара де Нервала из 1851), да ће стварно откриће легендарног града свести његову заводљиву представу на нешто обично. Тенисонова лична, мучна замисао о „бљештавим" куполама, бујним вртовима и „пагодама украшеним музиком слатких звончића“ завршава ce y суморној реалности неколико примитивних колиба од блата. ...Време je већ дошло Кад морам да оставим овај славни дом
Манго Парк y Африци
245
Због нових открића: убрзо ће твоје блиставе куле Потамнети кад она махне палицом; Потамнети, и скупити ce и претворити ce y колибе, Црне мрље усред пустоши бескрајног песка, Ниске, блатом слепљене, варварске настамбе: Како насташе од оног лепог града! Алфред Тенисон je добио медаљу ректора, али никада није отишао y Африку.38 Док je ишао даље низводно, Парк je необјашњиво одбио да плати било какав данак локалним поглавицама, сматрајући да je све што je требало платио Мансонгу. Била je то фатална грешка коју млади Манго Парк из прве експедиције никада не би направио. После овог пропуста да да уобичајене поклоне (у ствари, путарину за коришћење реке), љутити староседеоци непрекидно су са обала нападали брод. Ови напади постали су озбиљнији када су ce приближили територији Хусе, a њихов арапски водич Амади их je напустио, како je и било договорено. У једном тренутку јурила их je флотила од шездесет кануа, и стално су били на мети стрела, копаља и тољага. * Извештаји ce подударају y томе да су племена Туарега коначно поставила заседу броду y брзацима Бусе, неких 800 километара низводно од Тимбуктуа, на још само 480 километара пред њима. Изгледа да ce брод ту насукао y плитком и стеновитом теснацу. Сведок кога je Амади касније пронашао описује борбу која je трајала читав дан, tokom које je Парк све своје драгоцености бацио преко палубе, надајући ce или да ће олакшати брод и избећи брзаке, или поткупити борце на обали. Ако je то истина, није постигао ни једно од та два. Коначно, када су сви њихови људи били или побијени или рањени, Парк и Мартин су ce бацили y реку. Њихова тела никада нису нађена. Или су ce удавили, или су били убијени кад су ce нашли близу обале, или су - што je такође могуће - нестали y заточеништву. Ha палуби Долмбе жив je остао један црни роб. Предао ce, био je поштеђен, и коначно га je локални вођа Туарега ослободио. Био *
Ова коначна, лудачка пловидба низводно y броду фолиба, како je названо Парково пловило, може ce сматрати првим примером оног путовања које ce касније много пута понављало y романима и на филму. Прво je вероватно Конрадово Срце та м е (1899, смештено y Конго), a затим су ту филмови Апокалипса cag (1979, адаптирана према Срцу там е, али смештена y Северни Вијетнам), и Alupa, освета 6oloea (1972, y Јужној Америци). Управо чињеница да Парков лични дневник из ових последњих недеља није преживео чини ове описе страшнијим и упечатљивијим. Све што ce зна добијено je из извештаја из друге или треће руке, a истина ce могла само замишљати.
246
Ричард Холмс: Д оба ЧУДА
je сведок да ce Амади коначно појавио. Његов опис обухвата један нарочито узнемирујући детаљ: када je Парк скочио y реку y рукама je држао једног другог белца. За ово нема објашњења. Можда je покушавао да спасе једног од рањених војника, или je с младим Мартином покушао неку врсту последње одбране. Ништа није остало - дневници, писма или лична имовина било које врсте - осим ишараног примерка астрономског алманаха (који ce, исправно, сматрао неприкосновеним) и једног појаса за мач. Амади je успео да откупи алманах за огромну своту, али je локални поглавица задржао појас мача као церемонијалну узду за коња. Парк je y време смрти (негде y фебруару 1806. године) имао тридесетчетири године, и Афричко друштво je исплатило његовој удовици Алисон накнаду од четири хиљаде фунти. Умрла je y Селкерку 1840. године. Парков Дневник gpyïoï путовања објављен je 1815. године, с кратким, анонимним Сећањем; али, гласине о томе да je преживео опстајале су y Енглеској још много година.39 Легенда о Мангу Парку који je преживео негде око Тимбуктуа - било као заточеник неког племенског краља, или тако да ce „сродио са староседеоцима" (што je идеја која je почела да узнемирава колонијалисте y деветнаестом веку) и живео као велики поглавица - постајала je све наглашенија. Бибграфију Манга Парка објавио je „X. Б.“ 1835. године, али су теорије о његовом нестанку наставиле да ce множе и y двадесетом веку. Јуна 1827. године, исте године када je настала Тенисонова поема „Тимбукту“, Парков најстарији син Томас, опседнут причама о свом оцу, одлучио je да га нађе. Томас Парк je студирао природне науке на универзитету y Единбургу, и постао поручник Краљевске морнарице. Узевши годину дана одсуства, отпловио je y Акру на Златној обали, где je сам научио језик Ашанти, и направио прва извиђања y унутрашњост Африке. Из једног јединог преживелог писма, послатог мајци из Акре y Шкотску, датираног y септембар 1827. године, откривамо да ce Томас упутио на своју донкихотску мисију a да о њој није обавестио породицу. Његов живахни оптимизам необично подсећа на онај из последњег писма његовог оца: „Најдража моја мајко, надао сам ce да ћу ce вратити a да и не приметиш да ме нема. Отишао сам тако cag кад je убиство искључено - само из страха да ћу повредити твоја осећања. Нисам ти писао док нисам могао да напишем нешто задовољавајуће. Вратићу ce безбедно, најдража мајко. Ти знаш какав сам ja радознали момак, и стога ce немој плашити за мене. Осим тога, то je моја дужност - моја дужност као сина - да идем, u поново прославим презиме Парк. Требало би да ce радујеш што сам тако мислио...“
247
Манго Парк y Африци
Томас наставља да шаље топле поздраве брату и сестри, нарочито сестри, и помиње могући план да узме сопствени брод за пловидбу низ Нигер. Али, не даје друге детаље, никакву адресу или начин на који ce може ступити с њим y везу y Акри, и ништа не каже о дружини која би ишла с њим, припремама или опреми. Писмо завршава y мирном, одлучном стилу Манга Парка: „Вратићу ce за највише три године - a можда и за једну. Бог те благословио, најдража мајко, и веруј да сам твој син који те највише воли и осећа велику дужност према теби, Томас Парк.“40 Томас je кренуо y праву експедицију y октобру 1827. године, пробијајући ce 43 километра y копно до Јансонга. Проносиле су ce гласине да није путовао као обични белци, већ y стилу домородаца, према опису са очеве прве експедиције. „Није предузео мере опреза y вези с очувањем свог здравља, већ je, усвајајући обичаје људи с којима ce виђао, намазао главу и тело глином и уљем, jeo без устручавања храну домородаца и излагао ce с врло мало одеће врелини сунца дању и утицају злоћудне влаге ноћу.“41 Пошто je стигао до Јансонга, Томас je почео да ce распитује о свом оцу, али га je већ на почетку савладала маларична грозница. Према једном извештају, лежао je испод светог дрвета (као и Манго), чекајући спас. Према другом, попео ce на дрво да гледа домородачку светковину, попио je превише палминог вина no врелом дану и пао са гране. Како год да je умро, Томас Парк ce никада није вратио, a његово тело није пронађено. Месец дана касније, y новембру 1827. године, једна чиста бела кошуља, испеглана и с ознаком „Т Парк“, искрсла je y корпи веша испорученој истраживачу Ричарду Ландеру y Сокоту, тридесет километара даље, на западној обали.
6 Много je тајанства остало око обе експедиције Манга Парка. У првој, из 1794. године, била je то његова изванредна физичка смелост комбинована са стрпљењем које ce граничило са скоро самоубилачком пасивношћу. Из принципа je одбио да ce упушта y личне сукобе, или да ce држи европски „супериорно“. Његово привидно прихватање крајњег моралног и физичког понижења y рукама домородаца било je изузетно. Његово поуздавање y сиромашне сељане, рибаре и жене домородаца, пре него на вође и поглавице племена, можда je делимично било одраз његовог васпитања y Шкотској. Његова тврдоглава одлучност и прилагодљивост били су необично
248
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
комбиновани са чудном неприкладношћу и отвореношћу. Његова научничка опчињеност локалним животињама - пчелама, лавовима, нилским коњима и птицама - изгледа да je била нагонска, и неисцрпна. Његови стварни мотиви за прву експедицију на Нигер, осим жеље за пустоловином, остају изванредно тајанствени. Његов став према ропству није јасан. Али je његова улога као, y суштини, усамљеног путника, луталице самотњака међу људима и народима, постала снажно романтична. Друга експедиција, из 1805. године, била je потпуно другачија од прве, и y припремама и y мотивима. Британија je тада била y рату с Француском no читавом свету, и такмичарска истраживања лако су ce претворила y колонијалну амбицију. Манго Парк je био десет година старији, веома свестан породичних обавеза, и заинтересован за новчану награду. Али, исто тако, његова снажна љубав према жени Алисон није га спречила да ce врати на Нигер, као ни да ce изложи великој вероватноћи да ће при том погинути. Његов пристанак да предводи наоружану експедицију, да прихвати војну службу и плату (a на крају, и неку врсту премије животног осигурања) од Службе за колоније, указују на једну сасвим нову врсту професионализма. Исто je и с његовим прихватањем комерцијалног аспекта мисије, да потражи „нови трговачки пут y Судану“, као и са одлуком да научи арапски пре него што крене на пут. Ha свом првом путовању трговао je углавном ћилибаром и тканинама; на другом je трговао пушкама и барутом. Да ли све то значи да ce Манго Парк свесно упустио y „империјалистичку" мисију на својој другој експедицији - остаје нејасно. У најмању руку, до последњег путовања бродом из Сансандинга, поштовао je све обичаје староседелаца, био je скроман y понашању, и понашао ce људски и часно са свима са којима ce срео (укључујући и своје војнике). Контраст са војником попут Џона Мартина (који je, изгледа, већ увежбавао своју улогу за једну од прича Радјарда Киплинга) не може бити већи. Неустрашиви тон његових дневника, чак и упоследњим, очајничким недељама y Сансандингу, може да прикрије његов карактер колико и да га открије. Недодирљиви оптимизам његових последњих писама из новембра 1805. године, не само лорду Камдену, већ и Џозефу Бенксу и његовој жени, остаје загонетан. Исти je случај са противречним извештајима о околностима његове смрти. Трагична опседнутост његовог сина Томаса да разреши мистерију нестанка оца указује на то да je y свему томе било више личне него империјалне
Манго Парк y Африци
249
амбиције. Томасова опроштајна изјава - да ће „поново прославити презиме Парк“ - чудно одзвања, a може ce рећи да je коначно и остварена: викторијански поштоваоци ставили су бронзану плочу на споменик који ce уздиже изнад простране и сеновите делте Нигера, посвећен „Мангу Парку, 1795, и Ричарду Ландеру, 1830, који су утвдили ток Нигера од његовог извора до океана. Обојица су умрли y Африци, за Африку.“ Каријера Манга Парка јасно ce уклапа y шири образац великог истраживања y овом романтичарском периоду. CâM његов заштитник, сер Џозеф Бенкс, успоставио je британску традицију, a nap писама које су изменили показује нарочито међусобно разумевање мешавине упорности и одушевљења истраживача. Друге личности које су биле успешне, као што je Брајан Едвардс (из Западне Индије), Чарлс Вотертон (из Јужне Америке) и Вилијам Пери (са Арктика), допринеле су увећању књижевне вредности његовог живота. Управо y време када je Парк умро (ако je тада умро) 1806. године, Александар фон Хумболт je објављивао причу о својим јужноамеричким тумарањима, y Личном наративу * Прича о Мангу Парку надахнула je велики број песника. Вордсворт je y једну од раних верзија Прелида укључио одломак о Парку, „усамљеном y срцу Африке“. Изабрао je један други моменат кризе, када ce Парк срушио y пустињи, очекујући да умре од сунчанице, али ce касније освестио и видео Свог коња како тихо стоји поред, Своју руку y узди, и сунце Како залази y пустињу. Вордсворт je касније избацио овај одломак, вероватно због тога што je Роберт Саути искористио Паркове доживљаје y већој мери, y свом пустоловном епу Талаба, уништитељ (1801). Саутијев измишљени јунак пореди ce с Мангом Парком y подужој историјској напомени уз поему: „Можда ни један путник сем г. Парка није пре*
Надахнут Куком и Бенксом, Александар фон Хумболт (1769-1859) ce вратио из Јужне Америке 1804. године, са шездесет хиљада примерака биљног и животињског света, сачуваних y четрдесетпет огромних сандука. Али, за разлику од Бенкса, он je наставио да објављује своје налазе y тридесет свезака, tokom следеће две деценије, a касније je сажео своје виђење света y свеобухватном, визионарском делу Космос (1845), y коме je покушао да уједини све тадашње научне дисциплине, од астрономије до биологије. Проучавао je вулкане и океанске струје, изумео изобаре, мапирао промене земљиног магнетног поља од пола до екватора, и први предложио науку о климатским променама.
250
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
живео да нам пренесе сличне патње.“ Али, ово je онај случај када je историјска чињеница моћнија од на њој засноване фикције. Парково мирно, свеже, јасно приповедање лако je претрајало Саутијеву разметљиву, мелодраматичну поему. Два Китсова сонета о Нилу (1816) много дугују Парку и Фридриху Хорнеману. Али, Шелијев еп о његовом луталачком алтер егу, песнику y Аластору, Духу самоће (1815) дубоко одражава духовну усамљеност путника y пустињи који следи опасну реку, и зна да ce вероватно и неће вратити. Шелијева дивљина, иако обухвата „тамну Етиопију y њеним пустињским брежуљцима", географски je неодређена, мада иде више y правцу Индије и замишљеног Истока. Али je Шели ухватио нешто од загонетно пустоловног духа Манга Парка, и преображава га y неземаљско милтоновско трагање за необичним и величанственим границама познатог света: Песник, лутајући, кроз Арабију И Персију, и дивљу пустош Карманије,* Над високим планинама што изливају Инд и Аму Дарју из ледених шпиља, Радосно ce држи пута; До долине Кашмира, дубоко y Његовој најсамотнијој ливади, где ce мирисно биље грли Испод шупљих стена y природном скровишту, Поред искричавог потока он протегну Своје уморне удове...42 Касније ce његов пријатељ Томас Лав Пикок сећао Шелија како протеже своје уморне удове на обалама Темзе, замишљајући огромне и бескрајне експедиције no Нигеру, Амазону, Нилу, мада ce до тада на оваква путовања већ ишло малим паробродима: „Г. Филпот je лежао слушајући таласање воде око прамца, и с времена на време би почастио друштво спекулацијама о великим променама које ће y свету настати употребом nape y пловидби рекама: оцртавајући ток пароброда узводно и низводно y некој моћној реци коју цивилизација или још није срела, или ју je одавно напустила; Мисури и Колумбија, Ороноко и Амазон, Нил и Нигер, Еуфрат и Тигар... под стаблима новог, или y старим, тихим рушевинама старог света; кроз безоблична брда Вавилона, или џиновске храмове Тебе.“43 Карманија je била провинција Ахеменидског, и касније, Сасанидског царства, a данас je то област Керман, y Ирану. Помиње ce и y списима Арија и Птоломеја. (Прим. прев.)
Манго Парк y Африци
251
Паркова Путовања су ce много користила (на обе стране) y интензивним расправама око укидања трговине робљем 1807. године. Десет година касније, радикални хирург Вилијам Лоренс позивао ce на Паркова запажања о афричким расним типовима, a нарочито на разлику између „црнца и Маора“. Епска слика Џона Мартина Садак y потрази за Реком заборава (1812), која приказује опљачканог и усамљеног човека који ce болно вуче кроз пустињу преко стена до удаљене реке, можда je делом била надахнута Мангом Парком и другим истраживачима који ce нису вратили с путовања.44 A ту je био и један млади истраживач, Џозеф Ричи, коме je Китс дао примерак своје новообјављене поеме Ендимион, уз упутство да je спакује y свој пртљаг, прочита je tokom путовања и затим je „баци усред сахарске пустиње", као гест велике љубави. Китс je добио писмо од Ричија, датирано y децембар 1818. године, из околине Каира. „Ендимион je стигао довде на свом путу за пустињу, и док будете седели за Божић поред ватре поскакиваће (no свему судећи) на леђима камиле на том неизмерном афричком песку.“45 Потом више није било писама. Џозеф Ричи ce није вратио.
6 Дејви даје гас i
\
последњој деценији осамнаестог века Џозеф Бенкс je почео да добија противречне извештаје о хемијским експериментима који ce изводе y такозваном „Пнеуматском институту", y четврти Хотвелс y Бристолу. Организовао их je др Томас Бедоуз, некада наставник на Оксфорду, који ce Краљевском друштву често обраћао за новчану помоћ. Упркос препорукама које je добио од војвоткиње од Девоншира и од Џејмса Вата из Лунарног друштва, Бенкс je одбијао ове захтеве, делимично због тога што су експерименти подразумевали људе који удишу разне врсте гасова, на начин који je био превише контроверзан. Али, на њега су утицале и познате симпатије др Бедоуза према радикалима. Међутим, до 1800. године Бенкс je веома почео да ce занима за једног од Бедоузових младих помоћника, хемичара из Корнвола, Хамфрија Дејвија. Мада je имао тек двадесетједну годину, Дејви je већ био објавио неколико радова из хемије, књигу Истраживања, и написао безброј чланака за Николсонов часопис. Говорило ce да je изванредно бриљантан и оригиналан. Чак je писао и поезију. Када je y фебруару 1801. године Дејви дошао y Лондон, ради интервјуа за могуће ново место y Краљевском институту y улици Албемарл, Бенкс га je позвао на доручак на Сохо сквер.1 Сер Џозеф je упознао врло необичног младића. Дејви je био низак, светлих очију, живахне пажње, препун енергије и брбљив. Измерио je кубни капацитет својих сопствених плућа, који je био огроман, нарочито с обзиром на то да je био висок метар и педесетдва,
У
Дејви даје гас
253
са грудним кошем, који je такође измерио, од само седамдесетчетири центиметра. Енглески je говорио с корнволским акцентом, a француски с нагласком Бретање. Мада никада није био y иностранству, био je потпуно упознат са најсавременијим достигнућима француске хемије, и прикладно критичан према Лавоазјеовом раду на кисеонику и „топлоти" y Traité Elémentaire de Chimie, из 1789. године. Мада je Дејви похађао основну школу y Труроу, и накратко je шегртовао код једног лекара y Пензансу, y великој мери био je самоук. Никада није био на универзитету, мада je рекао Бенксу да je увек желео да похађа медицину на Оксфорду. У математици никада није имао такво залеђе какво je обликовало научно мишљење Њутна и Кевендиша. Kao и његови савременици, Џон Далтон (из Манчестера), Вилијам Вордсворт (из Камберленда) и Семјуел Тејлор Колриџ (из Сомерсета), увек je задржао снаже провинцијалне корене. Бенкс je тако упознао човека који je волео високо друштво Лондона, али ce y њему никада није добро осећао, a често су му ce и ругали иза леђа, као провинцијалцу. Дејвијев склоп мисли и методи рада остајали су високо индивидуалистички и оригинални. Био je импулсиван, шармантан и арогантан. Мада ситне телесне грађе, имао je огромне интелектуалне амбиције. Био je усамљеник, али и непоправљиви шармер. Страствено je веровао y сопствени „геније“ - стално je користио ову реч - и y будућност енглеске науке. Бенкс je понекад помишљао како Хамфри Дејви поистовећује ове две ствари; као и да je вероватно - y праву. Дејви je рођен 17. децембра 1778. године y Пензансу, y Корнволу. Пензанс je био мајушан градић на обали мора, удаљен и изолован на крајњем југозападу сеоске Енглеске, y коме су људи углавном ловили рибу или радили y локалним рудницима. У њему je живело мање од три хиљаде људи. У главној улици, познатој као Јеврејска трговачка улица, продавали су ce и риба и табле калаја. У граду je било неколико цркава и методистичких капела, мноштво малих, мрачних гостионица и локална школа; није било позоришта, нити било какве установе учености, осим мале позајмне библиотеке. (Она ће на крају постати чувена Мораб библиотека. ) Примаће собе многих кућа још увек су имале подове од утабане земље или песка. У ветровите дане, y свакој улици ce могла чути ломљава мора и шкрипа ужади и окова бродова.2* *
Мораб (Morabb) библиотека налази ce y дому бившег члана парламента из Пензанса, и банкара, Чарлса Кембела Роса, који je кућу и врт оставио граду. Библиотека je позната no великом броју текстова о келтској култури, као и локалним архивима. (Прим. прев.)
254
Р ичар д Х олм с: ДОБА ЧУДА
Корнвол ce y 18. веку сматрао исто толико удаљеним и варварским колико и Побрђе Шкотске: био je чувен no својим рибарима, пустоловима, кријумчарима и (од недавно) рударским инжењерима, као и no свом богатом, меком, неразумљивом акценту. Путовање за Лондон кочијом, која би окрзнула Дартмур и прошла поред Ексетера и Бристола, покривало je скоро 450 километара и трајало je бар три дана - и то само ако je време било лепо. Лоше време лако je могло да одсече Пензанс од остатка земље. Понекад ce боље путовало морем: на исток, уз Канал до Плимута и Саутхемптона; или на југ, преко Канала, до северне Француске и Бретање. Дејвијев отац Роберт био je корнволски занатлија, који je y Лондону учио дрворез и позлату. Његов деда био je грађевински радник. Његов стриц Сампсон био je часовничар, с оригиналним приступом: једном je направио сат с лицем баке, чије су очи трептале на сваки откуцај. Његова мајка Грејс потицала je из старе рудар^ ске породице, из околине Сент Џаста. Мада je пореклом био из Норфока, клан Дејвијевих генерацијама je живео y Пензансу и околним селима, a њихови скромни гробови могли су ce видети, тесно збијени један до другог, y углу црквеног дворишта лаџенске цркве, пет километара на исток дуж обале.** Роберт je био онижи, генијалан, особа ван овог света, чије понашање остали припадници породице Дејви нису одобравали. Имао je репутацију сањалице и пијанца, „трошаџије лабавих навика“.3 Неочекивано je 1782. године наследио имање од тридесет хектара шуме и мочварног земљишта, no имену Варфл. Налазило ce јужно од села, с драматичним погледом на Маунт Сент Мајкл, стеновито острвце y заливу са старом опатијом и тврђавом.* Роберт je одлучио да тамо +
Ових дана ce y углу цркве може видети неколико великих, белих надгробних плоча с презименом Дејви, окренутих на југоисток и скривених вресом и велебиљем. Оне обележавају дубоко урезаним, мада испраним, словима имена ранијих чланова породице, почев од 17. и чак, 16. века. Једноставни су и изливени из једног комада, a на једном пише просто: „Св. сећ. Д. Дејви и Г. Дејви“, без датума. Парохијске матичне књиге указују на презиме Дејви 1588. године. Из црквеног дворишта види ce малени паб, шума, и затим дивљи, суморни пејсаж клеке, камена и пол>4 која ce сурвавају према мору. Пејсаж подсећа на вајарку Барбару Хепворт, из Корнвола, која je имала обичај да говори о „пејсажу y паганском троуглу“ између Сент Ајвза, Сент Џаста и Пензанса (Хепворт музеј, Сент Ајвз).
*
St Michael’s Mount je острвце на коме ce, према предању, 495. године указао арханђел Михајло. После норманских освајања острво су добили бенедиктинци из M oh сен Мишела. Одатле je 1588. године послат први светлосни сигнал доласка Шпанске армаде, a y Грађанском рату ројалисти су га витешки бранили од Оливера Кромвела. (Прим. прев.)
Д ејви даје гас
255
сагради кућу, и да његова породица живи дубоко y селу. Наставио je да ce бави послом дрводеље, уложио y мали посао, и узимао послове y околини. Једна од његових резбарија, заклон за камин са два живахна грифона, направљена je за оближњу парохијску канцеларију y Лаџену. Друга, илустрација Езопове басне о роди и лисици, продата je y Лондону и завршила y Музеју Викторије и Алберта.4 Дивље имање Варфл (câMo његово име просто одзвања келтским гласовима) пружило je детињству Хамфрија Дејвија изузетну слободу и независност. Он га никада није заборавио, и увек je y одраслом добу покушавао да га поново створи, нарочито tokom последњих година живота. Kao дечак, био je мали за свој узраст, али смео и несташан. Убрзо je дивље трчао no шуми Варфла и до оближњих M04Bapâ Маразион, с њиховим златним рогозима и мноштвом дивљих птица. Лутао je кроз поља клеке дуж обале, преко пута острва, na све до удаљених брда иза Пензанса. Његов увек весели отац прво му je дао пецарошки штап, a потом и пушку. Имао je и пса, Клое, a потом и понија no имену Дерби. Његова љубав према спортовима, нарочито пецању и лову, његово интуитивно познавање природе, љубав према текућој води и лирској поезији, овде су настали и он их никада није заборавио. За један рођендан дозвољено му je да посади дрво јабуке y башти Варфла, могуће локалне сорте no имену Борлејс Пипин, као почаст Њутну и његовој јабуци гравитације. Хамфријева мајка Грејс, чија je породица била из Сент Џаста, била je за њега веома важна. Она je била једна од три сестре Милет које je усвојио локални лекар из Пензанса, Џон Тонкин, пошто им je обоје родитеља изненада умрло од грознице, y јуну 1757. године, кад je Грејс имала само седам година. Тонкин je (1719-1801) био једна од најважнијих личности y граду, старомодни филантроп који je неколико пута био биран и за градоначелоника.5 Грејс je срећно проживела скоро двадесет година y његовом домаћинству, и сматрала га je оцем. За Роберта Дејвија удала ce релативно касно, са 26 година, 1776. Била je снажна и поуздана личност која je држала породицу на окупу. Дејви je својој мајци био дубоко привржен, редовно joj je писао tokom читавог живота, и обавештавао je о свим својим надама и тријумфима y науци. Она ce, пак, мада никада није била ван Пензанса, веома поносила његовим успесима. Дејви je имао и три млађе сестре (Кити, Грејс и Бетси) и брата Џона. Породица je увек била блиско повезана. Дванаест година млађи Џон сматрао га je херојем и обожавао га, пошао његовим стопама y медицини и касније постао његов уредник и биограф.
256
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
Џон Тонкин, још увек y својству доброчинитеља породице, на начин који можда указује на Робертову неделотворност y улози оца, платио je за младог Дејвија школовање y основној школи y Пензансу, кад je малом било десет година. Договор je био да дечко tokom полугођа станује y Тонкиновој великој кући на врх Трговачке улице, преко пута гостионице Бели јелен.6 Надајући ce да ће дечко можда постати лекар, Тонкин je охрабривао и његово занимање за сваку врсту природописа: за фосиле, дивље птице и животиње, ботанику, хемијске експерименте. Годинама касније, гравире њихових експедиција no природи, младог Дејвија који трчкара поред постаријег Тонкина с његовим великим црним квекерским шеширом, постале су омиљена тема Дејвијевих викторијанских биографа. Дејви није остао упамћен као изванредан ученик. Постоје нека указивања на то да ce побунио против свог лакоумног оца и да je Грејс молила Тонкина да примени потребну дисциплину. Али, он је\ био отворен и пустолован, и постао je чувен no „декламовању“ песама и прича. Његова сестра Кити сећа ce како je животно причао приче, и изводио пантомиме иза запрежних кола паркираних на ободу Трговачке улице, познатом као Тераса. У летње вечери понекад би стао на трем гостионице Белијелен и држао „говоре“. Касније je тајно правио ватромете и петарде, и бацао их no улици. Био je нарочити миљеник баке no мајци, која je била непресушни извор корнволских легенди и прича о духовима. Рекла му je како je и она, наравно, годинама живела y кући y Сент Џасту, y којој je било духова. Занимљиво je да je Дејви касније повезивао своју љубав према науци са овом опчињеношћу причањем прича. Оно што je одувек желео било je да држи слушатељство омађијано чуђењем: „да задовољим страсти својих млађахних слушалаца," како je рекао. „Пошто бих прочитао неколико књига, опседала ме je жеља да приповедам... Постепено сам почињао да измишљам и обликујем сопствене приче. Можда je ова страст извор све моје оригиналности. Никад нисам волео да опонашам, већ да измишљам: то je био случај y свим наукама које сам проучавао". Потом je додао: „Отуд u толико Грешака,“7 Одморе и празнике проводио je y Варфлу, y лутању, пецању, пентрању no стенама и гађању дивљих птица свуда no заливу. Био je мали, брз, домишљат, нагао, с нечим непостојаним и тајанственим. Када je имао четрнаест, 1793. године, Дејвија су послали y основну школу y Труроу, за коју je такође трошкове покрио Тонкин (тада y седамдесетим годинама). Ово je вероватно био још један покушај да
25 7
Дејви даје гас
ce он дисциплинује, али и да ce могуће бистром дечаку пружи боље образовање. Учио je латински и нешто грчког, али науке ту није било. У децембру 1794. године све ce променило, с изненадном смрћу његовог оца Роберта, y 48. години. Смрт je узроковала „апоплексија“, или мождани удар, што Дејви никада није заборавио. Била je то она иста година y којој je y Паризу био гиљотиниран највећи хемичар своје генерације, Антоан Лавоазје. Роберт je оставио породицу с дугом од око 1.300 фунти, што je била значајна свота, и имање Варфл требало je да ce прода. Грејс Дејви преселила je породицу натраг y Пензанс, започела шеширџијски посао с младом Францускињом, избеглицом из Вандеје, и узела станаре. Хамфри je морао да ce одрекне коња Дербија, a убрзо потом je исписан и из школе y Труроу. Роберт je сахрањен y црквеном дворишту Лаџена, и то je за Дејвија постало место тајног ходочашћа. Ишао би путељком из Пензанса, кроз село Галвел (у коме ce једном зауставио да наслика Сент Мајкл), прошао поред ниске камене кућеу Варфлу, и узверао ce кроз шумарак до црквеод кречњака на малом, али заповедном узвишењу. Овде би седео леђима окренут надгробним плочама, и гледао на југ, преко кровова парохијског дома др Борлејса, далеко преко поља, до ледено плавог мора Корнвола. Једна од најнеобичнијих и најтајанственијих Дејвијевих песама настала je y овом црквеном дворишту. Она јасно преноси један такав тренутак туговања, мада je могла бити написана и много касније, чак и пред крај живота. Мада тугује, он не допушта ни једну једину реч хришћанске утехе. Она сугерише чисто материјалистичку филозофију, y којој атоми његових мртвих предака „у светлости сунца играју“, али не преживљава никаква душа или дух. „Њихов дух не даде ми никакву клицу / искричаве енергиЈе , како каже y једном одломку. У ствари, незавршена песма звучи необично пагански, „примитивно“, уз оштру физикалност која ce y каснијој корнволској уметности често повезивала са обожавањем камена, кремена и сунчеве светлости. Међу Дејвијевим песмама ретка je и no томе што нема риме. Створена je од обичног списка кратких чињеничних тврдњи: списка прецизних посматрања, какав би ce могао наћи y нацрту експеримента y лабораторијској свесци. O ko ми je влажно од суза Јер видим бело камење Покривено именима, Камење над гробовима мојих предака.
258
Р ичар д Холмс: ДОБА ЧУДА
Ha њима нема траве Јер дубоко y земљи, У тами и тишини, органи живота Врате ce својим првим атомима. Вековима je ваздух Влажан од њихове крви, Вековима ce семе чичка храни Оним што некад беше покрет и облик... Мисли не иду даље од праха, У хладном гробу осећања нема, Искрала ce y друге светове, Далеко изнад неба. Она светле међу звездама У светлости сунца играју, Или живе y белом репу комете.8
^
Џон Тонкин je јасно осећао да ce Дејви удаљава. Дошло je време да крчи себи пут y свету. Десетог фебруара 1795. године, само што je напунио шеснаест година, обавезао ce на седмогодишње шегртовање код Џона Бингама Борлејса, водећег хирурга-апотекара y Пензансу, и старог Тонкиновог пријатеља. Борлејс je (1752-1813) имао радњу на врх Трговачке улице, одмах до гостионице Benu јелен, a и он je неколико пута био градоначелник Пензанса. Отац му je био парох Лаџена, цењени корнволски познавалац старине, ботаничар и члан Краљевског друштва. Један од мноштва његових пријатеља међу научницима био je др Вилијам Оливер, изумитељ Батског Олиeepoeoï кекса.* Дејви ce вратио y кућу свог покровитеља Тонкина (преко пута Борлејсове апотеке) и добио je собе y поткровљу, од којих je једну претворио y комбинацију сликарског атељеа и лабораторије. Великодушан као и увек, Тонкин га je снабдео материјалом за сликање, *
Борлејсова дрогерија, сада позната као Апотека Пизгуд, још увек стоји на истом месту на врху Пензанса. Стара „Упутства за шегрте" још увек висе, урамљена, y задњој соби, с радним даном од 7 ујутру до 8 увече, када ce „спуштају ролетне“. Дисциплина je била строга - „током радног времена y радњи забрањена je свака шала и дангуба" и прецизна: „Како би ce избегло коришћење уста за влажење етикета потребно je увек користити гумену четкицу или сунђер. Грижење плутаних запушача, лизање етикета, лизање прстију или палца y сврху узимања папира, забрањују ce као нечисти и непријатни... Изузетно je важно да све површине буду без мрља...“ Дејви ce сећао ових упутстава када je, двадесет година касније, покушавао да наметне ред помоћницима y Краљевском институту.
Д ејви даје гас
259
хемикалијама и са нешто основне лабораторијске опреме. Увече je Дејви добијао часове француског, од једног од станара своје мајке. Званично, он je био свештеник-избеглица, месје Дугаст. Али je вероватно виђао и младу избеглицу из Вандеје, познату као Ненси.9 Дејви je касније рекао свом брату Џону да je то био „опасан период мог живота" и, y предивном околишању, да je „üogneïao изазовима повремене неумерености“.10 Свакако, било je шушкања о заљубљености, једном сломљеном срцу и мноштву сонета - од којих ни један није преживео, вероватно због тога што су били написани на француском. Било je изгледа и за тању књижицу: са „осам ода“, четири „призора из Корнвола“ и једном дугачком причом y стиху која би ce звала „Ирска госпа“. У овој балади, Дејви je вештом заменом смислио лепу Иркињу која je побегла из Ирске (никако из Вандеје) y време прогона протестаната y 17. веку, али je доживела бродолом на хриди поред Ленс енда. Мада ce притом удавила, корнволски рибари су je повремено виђали приликом олуја, како полугола седи на својој стени, с ружом y устима, и мами их y пропаст.11 Ова песма врло вероватно говори о госпођици Ненси. Али, она припада и популарном миту или келтској легенди, која ce генерацијама преносила дуж морских обала Девона и Корнвола, о лепој, фаталној жени преко мора, која мами младиће y лудило или смрт. Вагнеров Тристан u Изолда, састављен према материјалу из Бретање, и Женска францускоi поручника Џона Фоулса, заснована на локалној легенди Лајм Реџиса y Дорсету, такође припадају овој традицији. У Дејвијевом случају, Госпа га такође одвлачи од науке, што постаје значајно y његовом каснијем животу. Међутим, има и других, лепших утицаја y још једном подужем, једнако чежњивом делу, „Незавршена песма о заливу Маунт“, која меланхолично описује Дејвијеву вољену шпанијелку Клое. Француски језик je свакако био језик љубави, и погодан за сонете. Али, био je исто тако, подједнако заводљив, језик науке просветитељства: језик Лапласа, Ламарка и Кивјеа; језик Енциклопедије и Biographie Universelle; језик Академије наука, једине научне установе која ce могла мерити с Краљевским друштвом y Лондону. Изнад свега, био je то језик највећег хемичара тог раздобља, Антоана Лавоазјеа. Чим je напустио школу Дејви je почео халапљиво да чита. Открио je да му je омогућено коришћење неколико библиотека: и Тонкин и Борлејс омогућили су му приступ својим личним збиркама, што je била значајна привилегија за једног тинејџера, a постојала je и библиотека y Пензансу. Упознао ce и са сином локалног богаташа и ученог човека, с обећавајућим именом Дејвис Гиди (Колебљивац).
260
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
Гиди je студирао на Оксфорду и сада je живео y Маразиону, селу поред мора, преко пута Маунт Сент Мајкла. Имао je велику библиотеку научних дела, и једном недељно, после подне, Дејви je ходао обалом до њихове куће да позајми нове књиге и расправља о онима које je прочитао. Читао je све живо: класичне писце, укључујући Хомера, Лукреција, Аристотела; енглеске песнике, укључујући Милтона и Џејмса Томсона; и француске научнике, нарочито Бифона, Кивјеа и Лавоазјеа. Уронио je y недавно објављену двотомну Историју филозофије (1791) Вилијама Енфилда која je, y ствари, била историја савремене европске науке. Касније je иронично коментарисао ово раздобље: „Први корак према постизању стварног открића јесте понижавајуће признање незнања."12 Очигледно je да су очева смрт и потоње емоционалне буре дубоко потресли шеснаестогодишњег Дејвија, и закували интелекЈтуални фермент који га више никада није напустио. Осим писања поезије, започео je и са вођењем свог првог дневника, правио je спискове онога што треба да прочита и до када то треба да уради, и започео низ есеја о религији насупрот материјализму. Tokom 1796. године написао je есеј „О математици", и још један, „О свести“, y коме радосно истражује импликације материјализма. Тело описује као „фино наштимовану машину“, и записује силогистички доказ да „душа“ не може постојати, пошто ce тврди да je вечна и „непроменљива“, док je сваки познати део људског тела, укључујући и мозак, привремен и стално ce мења. „Дакле, душа не постоји“.13 Искуство „парализујућих удара" (попут оног код његовог оца), који уништавају „перцепцију и памћење" као и физичко кретање, доказују да je физички мозак једино средиште „свих менталних способности“. Дете приликом рођења није мађијски обдарено интелигенцијом и душом. Напротив: „Дете no својој интелектуалној способности није надмоћније од обичне кишне глисте. Оно тешко може да ce креће no вољи. Оно чак нема ону активну, нагонску способност самоодржања." Овакве спекулације дале су Дејвију осећај растућег узбуђења и слободе. У своју радну свеску, на страни 61, исписао je два врхунска закључка: Ловек je способан за неограничени степен среће“, и „Усавршавање науке je апсолутно бесконачно."14 Када je играо билијар са Тонкином, Дејви je из сударања лоптица покушавао да изведе њутновске законе кретања. Прочитао je велику песму Џејмса Томсона, Годишња доба, и опонашао ју je y сопственој песми о енергији y природи, „Бура“. Дугачка песма посвећена самом
261
Дејви даје гас
себи, „Синови генија“, прошла je кроз безбројне преправке, које ce могу датирати од 1795. до 1799. године, када je први пут објављена. Прозрети законе природе, истражити Мирну владавину благе филозофије, Или на Њутновим крилима летети Кроз звезданог неба сјајне регије! Из ових трагања синови генија виде Крај свог стварања, и тако знају Сублимне, чисте, човеку бесмртне наде, Од којих једино неумрле радости трају. Њихова je слава вечног имена, Награда генија, и њена ватра живућа! Њихов je ловор трајног пламена, И њихових Муза лире слаткоћа.15
2 Дејви je 1797. године изненада постао опчињен хемијом. Наука je, тесно повезана са радикалним идејама о природи материјалне стварности, пролазила кроз сопствену револуцију. У то време je постајала романтичарска наука par excellence. Остаци старе алхемије замењени су правим експериментима, тачним мерењем и тежинама, и новим схватањем основних процеса сагоревања, дисања и хемијских веза. Дејви je био увучен y овај узбудљиви нови свет. Читао je и енглеске и француске ауторе, и налазио да су често супротстављени, што je y њему произвело додатни осећај драматичности и потребе за хитним деловањем. Ha енглеском je прочитао Речник хемије (1795) Вилијама Николсона, потпун, солидан текст објашњења који je оцртавао тренутно стање y науци, како je израсла из алхемије, и какви je будући изазови и теорије очекују. Ha француском je то била кратка, елегантна Traité Élémentaire de Chimie, књига Антоана Лавоазјеа која je обележила епоху, објављена 1789. године. У њој су развијене нове теорије о „кисеонику" и „топлоти“, с новима таблидама елемената, a предлагала je и читав нови систем „хемијске номенклатуре“. Обе књиге Дејви je нашао y библиотеци свог добротвора Џона Тонкина. Дејви je видео да je прошло време алхемичара и да почиње велико, ново, револуционарно раздобље хемијских експеримената. Са снажним узбуђењем je исписао y својој свесци из Пензанса бучну
262
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
објаву интелектуалне слободе, коју je касније уврстио y свој први објављени есеј. „Хемија, која ce уздигла из рушевина алхемије, да би je везале букагије флогистона, ослобођена je и опремљена дивном филозофском теоријом. Бројна открића Пристлија, Блека, Лавоазјеа и других европских филозофа y овој области науке пружају изванредне доказе о све већој снази људског ума.“16 Традиционална идеја о „четири елемента" као основних и непроменљивих каменова темељаца материјалног света, која je потицала још од Грка и Аристотела, збачена je с престола. Земља, ваздух, ватра и вода нису били оно што ce мислило да јесу. За почетак, од 1780. године ce сумњало да je најосновнији од свих елемената - обична вода - y ствари сложена твар. Коначно je „растављена“ и y кла^ сичном јавном експерименту Лавоазјеа, y његовој лабораторији на париском Арсеналу, 28. фебруара 1785. године, показало ce да je то растегљиво једињење водоника и кисеоника (Н20 ) .17 Касније je експеримент поновљен, као електрични експеримент Вилијама Николсона и Ентонија Карлајла, о коме je извештено y часопису Nicholsons Journal, 1800. године. Дејвију није промакло да овај једноставан, али спектакуларан резултат, не би био постигнут без употребе новоизумљене Волтине батерије. Лавоазје je на сасвим нов начин анализирао и ватру, за коју су Џозеф Пристли и други дуго претпостављали да зависи од једне тајанствене и променљиве супстанце познате као „флогистон“. Он je предложио да je ватра брзо мешање угљеника и кисеоника, процес познат као сагоревање, y коме ствари, y ствари, постају теже него раније, a не лакше. Упркос свим изгледима, неухватљиви „флогистон“ (за кога je Пристли још увек навијао) није постојао. Ипак, Лавоазје je још мислио да je сама топлота супстанца, и предложио за њу назив „топлота“ (caloric). Што ce пак тиче оног назови обичног ваздуха, нова наука пнеуматике показала je сличне налазе. Ваздух je, y ствари, био еластична мешавина кисеоника и азота, с траговима неколико других гасова. У дисању животиња он ce y крајњој мери мења: плућа издвајају удахнути кисеоник и он одлази y крвоток, док ce угљен диоксид издише. У томе су ce сложили и Пристли и Лавоазје. A са биљкама ce догађало сасвим супротно: вегетација „обнавља ваздух покварен сагоревањем или издисањем“. Биљке упијају угљен диоксид путем фотосинтезе, и враћају кисеоник y власништво природе. Ово није доказао Лавоазје, већ Пристли, y другом класичном низу експеримената, користећи ваздушне пумпе и вакуумске боце, и објавио y својим Експериментима саразличитим врстама ваздуха (1774-77).18
263
Д ејви даје гас
Ова открића надахнула су и сликара Џозефа Рајта из Дербија и младу песникињу Ану Барбо, која je често посећивала Пристлијеву лабораторију y Боувуд хаусу y Вилтширу. Па ипак, ова кључна равнотежа између биљног и животињског света још увек није била очигледна.* Коначно, с „елементом" земље, посумњало ce на сличан начин да алкалне супстанце нађене y обичној земљи, попут калијума и натријума, крију тајне мешавине, само да треба наћи начин да ce оне разоткрију. Нестанак традиционалног света „четири елемента“ био je револуционаран. Био je толико коренит y свету хемије колико и Коперников доказ да земља није средиште Сунчевог система; или (како неки кажу) као Робеспјерова тврдња да народ, a не краљ, утеловљује суверенитет. Штавише, био je и контраинтуитиван: ишао je против здравог разума и онога што видимо. Зар вода и ваздух нису примарни, прости елементи? Уопште не: хемијски експерименти и научни инструменти могу да докажу да они нису онакви какви изгледају људским чулима - исто као што je Њутн, y својим оптичким експериментима с призмом, показао да бела светлост сунца није онаква каква изгледа људском оку, већ сложена дуга, или спектар обојене светлости. Гете je прилично размишљао о овој контраинтуитивној *
Пристли даје живахан извештај о експерименту 1775. године, y коме ce миш борио за живот y његовој ваздушној пумпи више од пола cara, доказујући тако да ваздух-без-флогистона (кисеоника) подржава дисање животиња. Видети Jenny Uglow, The Lunar Men (2002). Можда je експеримент доказао и нешто друго, како je закључила Ана Барбо. О овом експерименту она je m i cana са тачке гледишта миша, дирљиву песму y којој „слободно рођени миш“, окрутно заточен y свој лабораторијски кавез, тражи своје право на живот, што je вероватно први манифест икада написан о правима животиња. Очајан и тужан седим, У кавезу од жице, Од наредног јутра дрхтим Што носи злехудо лице... Радосна светлост, ваздух живота, Благослови за природе шар; Нек живаљ природе ужива С неба заједнички дар. Учени ум филозофа Самилост увек осећа; Ha све гледа истим okom, Са свим живим саосећа. „Молба др Пристлију миша уловљеног y замку y којој je био целе ноћи заробљен“ (1773)
264
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
природи науке: „Када покушавамо да препознамо идеју инхерентну појави збуњени смо чињеницом да она често - чак сваки пут - противречи нашим чулима. Коперникански систем заснован je на идеји коју je тешко схватити; она чак и данас, свакодневно, противречи нашим чулима [да ce Сунце рађа]... Преображај биљака на исти начин противречи нашим чулима.“19 За младог Дејвија карактеристично je било да хемију види пре свега као израз растуће духовне снаге, стваралачке наде. A ипак, ценио je и прецизан технички изазов који je она сада представљала. Први задатак je декомпозиција или анализа хемијских супстанци да ce открије њихов прави састав, и прецизно мерење и бележење поступка. Сада je било утврђено неких дванаест основних ,,елеме-/ ната“ - почевши од водоника, упвеника, кисеоника и азота - a очекивало их ce још много. Они су чинили основ каснијег Периодног система, који je први предложио Џон Далтон, као „Табелу 20 елемената“ 1808. године (a организовао га je руски хемичар Димитриј Мендељејев 1869, користећи као модел - пасијанс). Затим, требало je открити много више о три процеса преображаја које су дефинисали Пристли и Лавоазје: о сагоревању, дисању и оксидацији. Коначно, хемију je требало применити и на човеков живот: на деловање људског тела и ума, медицину, лечење болести, и на оно што je Дејви звао „закони органског живота“. Све заједно, то би било кључ живота на земљи. Читаво поље било je широм отворено новом поколењу, и сазрело je време за појаву истински великог хемичара. У Краљевском друштву, Џозеф Бенкс je тога био савршено свестан. Годинама касније, y својим Геолошким предавањима из 1811, Дејви je ипак хвалио допринос раних алхемичара, попут Парацелзуса и Алберта Великог, a нарочито прве жене хемичара, легендарне Хипатије из Александрије, која je y радила четвртом веку, као „једина сјајна звезда y ноћи облака и таме“, како je о њој говорио. Он ће ce вратити овој теми, која je опчињавала и Мери Шели, y својој последњој књизи, Утехе путовања, или Последњи дани филозофа (објављеној постхумно, 1830. године).20 Антоан Лавоазје био je водећи хемичар Европе. Постао je члан Академије наука 1768, са само двадесетпет година, код Арсенала y Паризу основао je најбољу хемијску лабораторију свог доба. Зарађивао je огромне своте од свог званичног посла y краљевској служби за прикупљање пореза, Лавоазје je своје богатство улагао y научна истраживања. Лабораторија je била опремљена најскупљим и најфинијим могућим инструментима, попут две прецизне ваге које je
Дејви даје гас
265
направио Никола Фортен, a говорило ce да су коштале шест стотина ливри. Имао je и лепу и веома интелигентну жену, Мари-Ан Ползе, коју je обучио као равноправног научног колегу. Мари-Ан je имала само тринаест година када ce удала за Лавоазјеа, a потом je научила енглески, и превела сваки научни рад Пристлија и Кевендиша, чим би били објављени. Била je и Лавоазјеов помоћник y лабораторији, сређивала његове научне дневнике, и нацртала све илустрације за Расправу. Лавоазјеово погубљење no налогу Револуционарне скупштине 1794. године (био je оптужен за проневеру пореских фондова) било je катастрофа за француску Hayicy. Скоро да je коштало живота и Мари-Ан: њен вољени отац гиљотиниран je истог дана кад и Лавоазје, на данашњем тргу Конкорд, попевши ce на губилиште одмах после свог талентованог зета.21 Лавоазје je написао и утицајан предговор од седам страна за своју Расправу, дефинишући свој научни метод. Он je оставио огроман утисак на младог Дејвија. Пишући јасно и једноставно, Лавоазје je био предводник идеје прецизног експеримента, помног посматрања и тачног мерења. Научник je, изнад свега, човек обзиран и понизан пред природом. „Када почињемо проучавање било које науке, ми смо y ситуацији, y погледу те науке, сличној детету... Ми не смемо да обликујемо ни једну идеју осим оне која представља нужну последицу, и непосредно дејство, експеримента и посматрања... Из познатих чињеница треба ga наставимо према непознатом.“22 Наравно, Лавоазје није био први који je фаворизовао научно посматрање и прецизност.* Критиковао je Декартове спекулативне *
Лавоазјеов предговор из 1789. године чини да ce запитате када су људи заиста почели пажљиво да посмаграју објекте y природи, ради њих самих. Идеја прецизног, помног посматрања природних појава има сопствену књижевну историју. МикроГрафија Роберта Хука из 1664. године, с изванредним цртежима мува и других сићушних створења, славила je идеју прецизног посматрања на нивоу ситнијем од нормалног људског вида. Али прецизно, чак религијско поштовање природе, јасно je повезано с романтичарима, a његови наговештаји могу ce видети y дневницима и писмима од око 1760. године на даље. Дневници Џозефа Бенкса и његових колега y Јужним морима, или Гилберта Вајта y Хемпширу, Колриџа y Сомерсету или Дороти Вордсворт на Језерима, показују ову (скоро свету) пажњу према стварима које ce једноставно и прецизно посматрају. Вилијам Хершел je написао изванредан текст о природи објективног посматрања, и нарочитим проблемима са којима ce оно сусреће y астроно мији. Гете je 1798. написао есеј „Емпиријско посматрање и наука“, о општим проблемима субјективности. Едвард Џенер je 1788. године објавио језив текст y Филозофским радовима Краљевског друштва о посматрању убилачког понашања птића кукавице y гнезду врапца. Џенеров миран, пажљив опис птића кукавице (још увек слепог) који неуморно гура свог малог „противника" врапца уназад, својим једва обликованим крилима, до ивице гнезда, док не испад-
266
Р ичард Х олмс: ДОБА ЧУДА
теорије, и наводио речи филозофа Кондијака - „уместо да применимо посматрање на ствари које смо желели да сазнамо, ми смо изабрали да их замишљамо“ - који je, пак, наводио Бекона и ране чланове Краљевског друштва y Лондону: Њутна, Халеја, Хука. Лавоазје je био велики англофил: хвалио je Беконову филозофију открића, и поставио циљеве и идеале експерименталне науке као велику романтичну пустоловину духа. Дејви никада није изгубио ову визију, и она je с њим остала све до његових последњих радова, оцртана y есеју који ce звао „Филозоф хемије“.23 Сад ce појављују и први описи Дејвијевих експеримената, no сећању његовог брата Џона: „Његова опрема састојала ce углавном од фиола, винских чаша, шоља за чај, лула за дуван и земљаних пећи; a материјал су претежно чинили минералне киселине и базе који ce обично користе y медицини. Прве експерименте изводио je y својој спаваћој соби, y кући др Тонкина."24 Ha корицама једне свеске Дејви je пажљиво мастилом нацртао венац од маслинових грана око пламена лампе: ловорике поезије око светлости науке. Једну другу свеску насловио je „Њутн и Дејви“. У једном вртоглавом тренутку поверовао je да je побио једну од Лавоазјеових основних тврдњи, о постојању топлоте као издвојеног елемента. Трљањем две велике грудве леда y вакууму, Дејви je произвео топлоту чистим трењем (кретањем), које je постојано топило лед, мада ce није издвојио никакав „калорични" елемент, a ништа није могло да побегне. Стога je веровао да je показао како „топлота" не може да буде хемијски ентитет no себи, и да je најчувенији француски хемичар свакако погрешио. У ствари, гроф Рамфорд je y Минхену већ показао да трење има дејство загревања (бушењем металних топова), a Дејви делимично није разумео Лавоазјеову терминологију. Ипак, јако узбуђен, почео je да саставља низ научних текстова, делом експерименталних a делом спекулативних, које je назвао „Есеји о топлоти и светлости“. У лето 1797. године код Грејс Дејви je дошао нови станар, уз помоћ увек добромислећег Тонкина. Грегори Ват беше син разметни великог шкотског инжењера, Џејмса Вата. Kao двадесетпетогодишњак, био je најмлађи члан Лунарног друштва, веома паметан али телесно слабуњав - вероватно туберкулозан - и емоционално нестабилан.25 Дипломирао je геолошке науке на универзитету y Глазгову, и послат je y Корнвол, на опоравак од нечега што je названо „нервна слабост". не, има сву снагу моралне алегорије, али no тону остаје савршено објективан. „Observations on the Natural History of the Cuckoo, in a Letter to John Hunter FRA“ (1788). Видети и Tim Fulford (yp.), Romanticism and Science (2004), tom 4.
Д ејви даје гас
267
После почетне сумњичавости, Дејви ce спријатељио са Ватом, и водио га y шашаве експедиције ради истраживања локалних рудника шкриљца и калаја, a уронили су неустрашиво и y оближњи рудник Вери, који ce протезао дубоко y море. Прикупили су огроман број узорака минерала, a увече су ишли y крчме. Ват je - читавих шест година старији - задиркивао Дејвија као „мог драгог алхемичара", и најавио да ће бити Дејвијев „мистагог y иницијацији, y оргијама за миртом надахнутог Баха“, из чега ce може наслутити да су заједно попили мало француског вина y част Лавоазјеа - и вероватно госпођице Ненси.26 Годинама касније, y својим Геолошким предавањима, Дејви ce с љубављу сећао ових експедиција. Грегори je писао о Дејвију свом оцу, који je пак о младој нади писао свом пријатељу Томасу Бедоузу y Бристол. Породица Ват сматрала je Томаса Бедоуза неком врстом световног свеца: светом лудом науке. Надарени лекар и предавач, био je приморан да ce повуче са Оксфорда због својих чврстих републиканских и атеистичких ставова (које je и јавно бранио). Био je пријатељ Еразма Дарвина, и миљеник читаве групе из Лунарног друштва с базом око Бирмингема, a нарочито породице Ват. У Оксфорду je један од његових најбољих студената био богати младић из Корнвола, Дејвис Гиди, који je већ позајмљивао Дејвију књиге из своје велике научне библиотеке. Бедоуз je живео y Родни плејсу y Клифтону, и веома je добро познавао европску науку, a вероватно je имао најсавременију библиотеку на западу Енглеске. Хвалио je Лавоазјеа због „проучавања неопипљивих супстанци... доводећи y сферу чула... ватру, електрицитет и магнетизам".27 Мада je било ратно време, 1798. године je планирао да отвори нову врсту демократске клинике, Бристолски Пнеуматски медицински институт, на Даури скверу 6-7, y Хотвелсу, на брдашцету изнад реке Ејвон. Бедоуз je тада имао тридесетосам година и сматрао je да треба да покуша са том својом великом идејом: радикалско средиште бесплатне народне медицине, и истраживање гасова за удисање, лекова и начина исхране. Пнеуматски институт био му je на уму још 1794. године. Уз помоћ бристолског издавача Џозефа Котла, Бедоуз je штампао низ идеалистичких памфлета и упитника, како би привукао новчану и медицинску подршку. Писао je: „Институција ће ce водити с крајњом отвореношћу, тако да читаво човечанство може да има користи од ње. Трошкови ce процењују на три или четири хиљаде фунти.“ Претплатнике je убеђивао да су његови банкари Коутс и ко. из Лондона.28
268
Р ичар д Х олм с: ДОБА ЧУДА
Бедоуз je већ покушавао с лечењем различитих болести (конкретно, туберкулозе, парализе и срчаних и можданих удара), користећи дроге попут опијума и дигиталиса, и експерименталне начине исхране. Његова нова идеја била je заснована на недавно откривеној хемији дисања. Он je сматрао да удахнути гасови, „вештачки ваздух", уласком y крвоток преко плућа, могу да промене и побољшају читав систем, и тако лече тешке болести. Дејвису Гидију пише 31. октобра 1794. године: „Дат je необорив доказ да je примена гасова y лечењу болести и применљива и обећавајућа. Тако, на пример, постоје добри разлози да ce надамо да ће канцер, најстрашнија људска болест, можда бити разоружан неком од ових супстанци, и да више неће бити тако опасан и ужасан.“29 j Планирао je смештај до дванаест пацијената, и амбулантно лечење до три стотине пацијената недељно, већине без накнаде.30 Али, финансирање човекољубља увек je било тешко. Ha крају je Бедоуз мислио да би ce довољан приход могао створити продајом преносне опреме за удисање raca локалном племству, за које je претпостављао да je стално мање или више болесно, и да му je лечење гасом потребно. Али, био му je потребан почетни капитал: замолио je Гидија за поклон од 350 фунти, добио je средства од Џејмса Вата, јавно ce обратио Џозефу Бенксу y Краљевском друштву, a приватно војвоткињи од Девоншира. Пошто je вероватно знао да je војвоткиња склона шпекулацијама, Бедоуз je дао примамљиву понуду, обећавајући да може да „с новим леком излечи гихт, за 500 гвинеја“, али je спреман да „исплати 5.000 гвинеја“ уколико y томе не успе. Пет хиљада гвинеја био je износ који ce надао да ће добити од Краљевског друштва.31 Ha крају je још један либерални демократа, Вилијам Хенри Лемптон, приложио већину потребних средстава, y замену за Бедоузово туторство двојици његових синова. Бедоузова републиканска осећања увек су била тесно повезана с народним здрављем. Следећег пролећа, док je обавештавао Гидија о томе да лечи једну младу жену од стомачних чирева, приметио je да je „бивши патриота Вилијам Пит скоро готов“, и иронично приложио траку за шешир од смеђе свиле на којој je златним словима био утиснут патриотски слоган: „Одобрава ce коришћење пудера за косу. Пит заувекГ32* +
Пит je 1795. године наметнуо порез на пудер за косу, како би прикупио средства за ратове y иностранству. Ова трака je испала из Бедоузовог писма док сам га отварао y Архиву Труроа, и ja сам одушевљено републикански дрекнуо, тако да су ме скоро избацили одатле.
Д ејви даје гас
269
Био je то филантропски пројекат, типичан за ово раздобље које je управо тада y Бристолу произвело пантисократску замисао Колриџа и Саутија, да оснују самоуправну комуну на обалама Сесквехане y Америци.33* Бедоуз je сада тражио младог помоћника, ентузијасту, како би унапредио своју донкихотовску замисао. Али, било му je потребно да све то изгледа сасвим реално. Дејвису Гидију пажљиво je писао y јулу 1798. године: „Могу да отворим за [Дејвија] много плодоносније поље истраживања од било кога другог. Зар то није и најпречи пут до богатства?... Он би морао овде да проведе две или три године... Што ће ce сматрати делом његовог медицинског образовања... Он не преузима обавезу да нађе лек за ову или ону болест; може да добије само аплауз износећи јасне, макар и негативне резултате... Радо бих их ставио y наслов своје прве књиге.“ Бедоуз je, преведено на нормалан језик, нудио Дејвију прилику да објави свој први научни рад, као и плаћено намештење истраживача.34 Дејви je сад и сам почео живахну преписку са Бедоузом y Бристолу, описујући своје „нове теорије“ сагоревања и дисања. Најавио je да има читав низ других текстова о гасовима, електрицитету, топлоти и - што je било најинтригантније - о универзалној енергији која ce преноси звезданом светлошћу. Бедоуз их je халапљиво прочитао и, уз охрабрење Џејмса Вата, позвао Дејвија - који још није напунио двадесету - да ce придружи Институту y својству помоћника. Значајно je да je Дејви (као и његов заштитник Тонкин) јасно видео овај потез као корак напред према каријери медицине, a не y хемији или физичким наукама. Таква каријера - професионалног научника истраживача - још није постојала. (Kao ни сам појам „научник“, који ће ce појавити нешто касније.) Дејви je наставио да размишља о медицинској каријери, чак и о полагању дипломског испита на Оксфорду, до своје тридесете године. Али, оно y чему јесте био пионир била je улога јавног човека науке y британском друштву, што je био један од његових највећих и најплодоноснијих изума.35 Првог октобра 1798. године Дејви je и званично ослобођен шегртовања y Пензансу и именован за управитеља Пнеуматског медицинског института y Бристолу. Био je то значајан корак, и географски и y погледу каријере. Његов стари заштитник Тонкин одобравао je овај потез, али je његова мајка била пуна стрепње и плакала je кад je одлазио, a мали брат Џон био je неутешан. Дејви je кренуо на дугачак пут на исток, око Дартмура и кроз Екситер, возећи ce на врх *
Пантисократија (од грчких речи пан и исократиа) - утопијски пројекат Колриџа и Саутија о равноправној владавини свих чланова заједнице. (Прим. прев.)
270
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
кола. Дуж пута je пролазио кроз села окићена заставама и барјацима. Распитујући ce, дознао je да читав народ слави Нелсонову победу над Французима y бици на Нилу. Али, њему je то изгледало скоро да кличу њему - Хамфрију Дејвију из Пензанса, сину генија. У Бристолу je установио да je др Бедоуз „необично низак и дебео“, љубазан али мало расут домаћин, и „изузетно тих“, осим уколико ce не покрене нека научна тема. Бедоуз je боловао од астме, мрзео je свако физичко вежбање, али je био страствено посвећен својој идеји народне медицине, нарочито y корист сиромашних. Прилично je изненађујуће да ce оженио девојком из породице Еџворт, клана даровитих лекара и интелектуалаца из Даблина. Његов таст Ирац једном приликом je описао Бедоуза као „малог дебелог демократу великих способности, славног имена y свету науке као природњака и хемичара - добре нарави, расположеног, и часног и достојанстве^ ног човека [мада] му манири нису били баш најлепши“.36 Дејви je био спреман на сусрет са ексцентричним научним генијем. Али, право изненађење je представљала Бедоузова млада жена, двадесетчетворогодишња Ана, млађа сестра списатељице Марије Еџворт. Она je била сушта супротност доктору (добар пример „поларитета“, како je Дејви касније мислио): мршава, енергична, причљива - чаробно лепа - и сасвим без интелектуалних и књижевних интересовања. Минијатура из 1787. године приказује je с дугом плавом косом, изазовних очију и нежних, пуних усана. Ана je била живахна и узбуњујуће директна, с љубављу према селу коју je донела са својим ирским коренима. Дејви невино обавештава мајку y Пензансу да je госпођа Бедоуз „супротност доктору, изузетно весела, духовита; она je једна од најпријатнијих жена које сам икада видео... и већ смо јако добри пријатељи."37 Убрзо су почели да одлазе y дуге шетње дуж обала Ејвона, и Дејви je био напола заљубљен y њу. Неколико година касније присећао ce ових шетњи y једној од својих најбољих песама, „Гленарм на месечини", описујући „часове поверења“ које су делили. Te зиме Бедоуз je објавио Дејвијеве прве спекулативне есеје о хемији топлоте и звездане светлости, који су следили Лавоазјеову идеју о „кисеонику", али су ce и супротстављали његовом концепту онога што je Дејви јасно назвао „замишљени флуид топлоте“. Штампани су y Бедоузовом годишњаку-антологији, коју je објавио Џозеф Котл, Прилози познавању медицине u физике, üpe ceeïa y Западној Ентеској, што je требало да да пубдицитет Институту и охрабри донације. Котл je те јесени издао и анонимну књижицу песама насловљену Лирске баладе.
Д ејви даје гас
271
Два главна Дејвијева есеја била су најамбициознији допринос антологији и најавила су његов интелектуални успех y Бристолу. Започео je с хвалоспевима хемији и спекулисао о њеној будућности, на највеличанственији метафизички начин. У свесци из Пензанса je записао: „Оно што ми подразумевамо под природом јесте низ видљивих спика: али, њих ствара светлост. Тако je поштовалац природе - поштовалац светлости."38 У првом есеју, „О топлоти, светлости и комбинацијама светлости", развија даље читаву космолошку визију, y којој сав универзум почива на светлости звезда колико и на њутновској гравитацији, a коначно ce може схватити као једна јединствена идеја. „Можемо сматрати да су сунце и звезде некретнице (сунца других светова) огромни резервоари светлости, којима je велики организатор наменио да ce изливају y организацији и оживљавању универзума. И тако ce закон гравитације, као и закони хемије, сматрају једним великим циљем - перцепције. Размишљајући на овакав начин не изгледа невероватно да можда само један закон управља материјом и делује на њу - енергија промене утиснута вољом божанства - закон који ce може назвати законом оживљавања.“ Самопоуздано je додао да „што даље истражујемо феномен природе, све више откривамо Једноставност и јединство плана .
Још je радикалнија била његова сугестија да целокупна људска свест непосредно зависи од физиолошких процеса и „корпускуларних“ промена. „Перцепција, идеје, задовољство и бол, последице су ових промена... Тако ce, вероватно, закони ума не разликују од закона корпускуларног кретања.“40 Kao резултат, хемија људског тела ће бити кључ људске добробити y најширем смислу речи. „Ми не можемо даље сумњати да сваку промену y нашим осетима и идејама мора пратити нека одговарајућа промена y органској материји тела. Експериментално испитивање може да нам омогући да утврдимо ове промене. Њиховим откривањем сазнаћемо законе нашег постојања... Тако ће хемија, повезана са законима живота, постати најузвишенија и најважнија од свих наука. Дејви je стигао скоро до метафизичке тврдње да би ce хемија могла испоставити као пут ка највишем знању. У необјављеном есеју из тог доба, „Есеју y коме ce доказује да моћ мишљења зависи од организације тела“, он иде још и даље y материјалистичкој позицији. Поиграва ce с идејом да све умне моћи производи „нарочито деловање флуида на чврсте твари“, то јест, да постоји неурохемија која дефинише рад људског мозга. Сама „душа“ могла би на крају бити материјални ентитет, или зависити од њега. Он ту тврди да je научно нетачно веровати како je „Бог неспособан да учини да материја
272
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
мисли“. Сви ментални проблеми - укључујући бол и несрећу - могу ce излечити хемијом лекова и гасова.42 У другом есеју, „О настанку гасовитог кисеоника“, Дејви развија Лавоазјеову идеју да све биљке, под дејством сунчеве светлости, раздвајају „гас угљене киселине“ (угљен диоксид) и ослобађају кисеоник y атмосферу. Такође je тврдио да ће доказати како морске биљке, када су изложене сунчевој светлости, испуштају кисеоник y околну воду. Пошто сав животињски свет чини супротно - упија кисеоник y дисању и ослобађа угљенични гас - y природи постоји суштинска равнотежа или склад. Дејви je практично описао оно што нам je данас познато као „циклус угљеника".43
Дејви je почео свој редован рад y Институту, посећивао je пацијенте и примењивао гас и лекове y складу с упутствима доктора Бедоуза. Ово лечење било je засновано на „Брауновом систему", теоријском раду шкотског лекара Џона Брауна (1735-88), о коме ce жустро расправљало на медицинском факултету y Единбургу, a који je све лекове поделио на стимуланте и депресиве. У ствари, ова подела je имала врло мало основа y експериментима, како je Дејви постепено схватао (a Бенкс y Краљевском друштву одавно сумњао). Бедоуз га je упознао и са својим издавачем y Бристолу, Џозефом Котлом, и послао га y посете најутицајнијим заступницима Института: моћној породици Веџвуд y Кот хаусу, и Џејмсу Вату и Лунарном друштву y Бирмингему. Дејви je оставио изванредан утисак на све ове људе и његов круг познанстава брзо ce ширио. Испрва je живео код породице Бедоуз, y њиховој великој кући на броју 3 Родни плејса, y Клифтону. Касније ce спустио низ брдо и живео непосредно изнад Института и његових лабораторија и врта, на углу Даури сквера, Хотвелс. Kao што му и име казује, округ Хотвелс je имао дугу традицију термалних и лековитих бања. Али мали, издвојени џорџијански трг, ућушкан уз брдо испод села Клифтон и шуме, изгледао je као необично место за експерименталну медицину, са свакодневним дотоком сиромашних пацијената и снажним мирисом хемикалија и гасова. До тада ce трг завршавао елегантним ћорсокаком, и имао je отворен само јужни део на главну улицу Хотвела којом су пролазиле кочије за Бристол и докове. До доласка др Бедоуза и његовог Инсти-
Д ејви даје гас
273
тута ово je очито био достојанствен крај, y савршеном миру. Лепе нове куће од цигле и пешчара, с високим прозорима који ce вертикално отварају и тремовима y колонадама, тихо су скривале приватне вртове. Институт je заузео две суседне зграде, број 6 и 7, на терену y облику латиничног слова „Л“, y ономе што je био северозападни угао трга, најдаљи и најмирнији y односу на пут. Бедоуз je изабрао елегантну кућу на броју 7 за главну пријемну собу и амбуланту, док je број шест, веома настањен зечевима, примио лабораторије и собе за особље и имао директан излаз на стрму башту иза куће. Посебна помоћна зграда y том врту коришћена je за производњу гасова и складиштење хемијских једињења. У броју шест постојала je и велика колска капија, тако да су ce могле доносити медицинске потрепштине и уклањати тела (обично малих животиња).44* У оквиру своје политике напредне народне медицине, Бедоуз je рекламирао бесплатно пнеуматско лечење за оболеле од туберкулозе, астме, парализе и шкрофула. Неизлечиве или антисоцијалне болести, попут полно преносивих зараза, такође су ce лечиле. За богатије пацијенте Институт je нудио апарате за инхалацију који су ce могли купити и користити код куће. Бенкс није био склон овом аспекту рада Института, као ни квекерској идеологији.45 T okom првих неколико месеци Дејви je, мада je био одушевљен смештајем, углавном радио као медицински управитељ. Под његовом управом било je доста помоћника, укључујући два старца који су прали флаше, Двајера и Клејфилда, и младог др Кинглејка, кога je Дејви убрзо узео под своје. Али, постепено су радне просторије уређене, и Дејви je први пут y животу руководио добро опремљеном хемијском лабораторијом. До пролећа 1799. године Бедоуз ce сложио да Дејви организује низ експеримената с удисањем raca, уз праћење, како би ce утврдило да ли ce о лековитој моћи гасова могу прикупити неки стварни научни подаци. У ствари, он je намеравао да стави на пробу нову емпиријску хемију Пристлија и Лавоазјеа и, ако буде неопходно, супротстави joj Браунов систем медицине y контролисаном експерименту. Писао je Џејмсу Вату, изванредном инжењеру, y вези са нацртима за опрему за инхалирање, укључујући и свилене маске за лице с дрве*
Садашњи изглед трга je смирен и леп, иако доста похабан. Ha броју 7 нема плочице иза жбунова вистерије, a кућа y броју 6 je постала канцеларија грађевинског предузетника. Па ипак, далеко сећање на величанствену и субверзивну медицинску традицију још je присутно на скверу: на једној старој, похабаној каменој плочи пише „Роберт Јанг, хирург“, a на другој, месинганој „Диспанзер Клифтон”.
274
Р ичард Х олмс: ДОБА ЧУДА
ним чепом за уста. Маске и гасови били су засновани на технологији летења балоном.46 У априлу 1799. године Дејви je почео анализу обичног ваздуха, и људског дисања y плућима. Своје прве експерименте обављао je с различитим једињењима „вештачког ваздуха“, укључујући водоник, угљен-диоксид и угљен-моноксид, и неколике комбинације азотних гасова. Пре него што je ишта испробао на својим пацијентима, све je пробао на себи, што je често био огроман ризик. Често ce онесвешћивао, имао тешку мучнину и грозне мигрене, али га то није поколебало. У једном од првих експеримената замало ce није убио угљенмоноксидом (смртоносни гас, још увек омиљен код самоубииД y гаражама).47 У два после подне почео je да удише четири литра „чистог хидрокарбоната“, y присуству помоћника Патрика Двајера' и новог радника y лабораторији, Џејмса Тобина. Удахнувши трећу литру срушио ce. „Изгледало ми je као да тонем y ништавило, и имао сам само толико снаге да испустим чеп из отворених уста... Једва сам изговорио ‘Мислим да нећу умрети.’“ Дејви je још увек био присутан духом да опипа пулс - „слаб и страшно убрзан“ - a затим je саплићући ce стигао из лабораторије y врт куће на Даури скверу бр. 6. Ту je пао на травњак, с дрхтавицом и страшним боловима y грудима. Неколико минута био je напола свестан, и ужаснути Двајер му je дао кисеоник. После пола сата мислио je да ce опоравио, али га je поново савладала вртоглавица и помогли су му да ce смести y кревет. Лежао je до краја дана, уз „мучнину, губитак памћења и оштећене осете“. Повраћао je, a затим га je стигао напад „страховитог бола“ између очију. Коначно, око десет увече његови симптоми су почели да ce повлаче и он je пао y исцрпљени сан. Дејви je следеће вечери, неких тридесет сати касније, скоро повратио снагу. Мирно je закључио да би, да je узео „четири или пет [литара] удаха уместо три, уништио живот одмах, без икаквих болних осета.“ Недељу дана касније покушао je да удахне „угљену киселину" (вероватно вапоризовани фенол), који му je тако опекао једњак да ce загрцнуо.48 Фантастично je да га овакве ствари нису уплашиле или одвратиле, a ови први експерименти дају увид y неразумну храброст и наглост који су увек пратили Дејвија y лабораторији. Ипак, може ce приметити и да je претходно припремио бешику с кисеоником, за случај опасности, и да je Двајер имао упутство да je примени. Издавач Цозеф Котл, који je био уверен да je Дејви геније и надао ce да
275
Д ејви даје гас
ће коначно објавити резултате његових експеримената (у невероватном случају да их преживи), мелодраматично ce присећа: „Никаква лична опасност није га одвраћала од утврђивања чињеница, као података за његова размишљања... Изгледало je као да, ако би морао да жртвује један живот, има два или три y резерви, y које би могао да ce врати y случају нужде... Понекад сам скоро био очајан видевши га живог и следећег јутра.“49 Коначно je Дејви одлучио да својства азотног оксида (N20 , или raca смејавца) чине овај гас најбезбеднијим за експерименте који и највише обећавају. Направио je себи први експериментални програм истраживања, да испита различите концентрације raca: прво на себи, потом на животињама, и коначно на другим људимадобровољцима. Испрва га je нарочито занимала анализа ваздуха издахнутоГ из плућа, како би открио које количине raca су ce апсорбовале y људском крвотоку. Смислио je генијалну опрему за мерење и контролу удисања и издисања: разне свилене врећице и бешике, стаклене вакуумске пљоске, генијалну „машину за задржавање ваздуха и дисање" од ливеног гвожђа, коју je направио његов помоћник Клејфилд, дрвене и металне чепове за уста, цеви од плуте које су ce могле ставити y ноздрве, маске за лице, и ручне пумпе, и коначно (после девет месеци) потпуно преносиву гасну комору с улазним и излазним вентилима.50 Испрва je Дејви био усредсређен углавном на процес дисања, и могуће терапијске користи. Касније, с људским испитаницима, више су га почеле занимати физиолошке реакције читавог тела; и дејство пријатности и бола. Коначно су га опчиниле чисто психолошке реакције. Поносно je писао својој мајци y Пензанс: „Сјајно напредујемо. Нашим парализованим пацијентима je боље; и, да будем мало уображен, сваки дан правим открића."51 Хвалио ce и да je водећи књижевни часопис Бристола, Annual Anthology, тражио од њега и песме. Часопис je објављивао Котл, a уредник je био млади песник и некадашњи пантисократ, Роберт Саути, који ce недавно вратио из Шпаније.
4 Азотни оксид je био опасан. И Пристли и амерички хемичар др Семјуел Мичил сматрали су га смртоносним.52 Али, Дејви je настављао с експериментима. Загрејао je кристале амонијум нитрата, прикупио ослобођени гас y зелену науљену свилену врећу, пропус-
276
Р и ч ар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
тио га кроз водену пару да уклони нечистоће, и затим удахнуо гас на уста, док je његов помоћник др Кинглејк пратио откуцаје срца.53 Непосредна, очигледна опасност била je да амонијум нитрат експлодира на температури изнад 204 степена Целзијусове скале; друга je била y томе да га први удах убије или му трајно оштети плућа. Али, Дејвијев први експеримент je прошао изванредно. Пошто je удахнуо четири литра raca, доживео je „веома угодно треперење, нарочито y грудном кошу и удовима. Предмети око мене постали су бљештави, a слух изоштренији.“ Следећег дана цео доживљај му je био налик на сан, није могао да ce сети својих осета, и тек поновним читањем својих лабораторијских белешки уверио ce да ce експеримент уопште и одиграо.54 Дејви je отворено признао изванредна почетна дејства азотног оксида. Искусио je необично „треперење", повишену топлоту тела У удовима, веселост, повишени пулс и (пажљиво посматран y огледалу) налет крви y лице тако да су му „образи постали румени“. Он бележи: „Понекад сам задовољство испољавао трупкањем или само смејањем; a понекад играњем no просторији и викањем.“55 Свој први извештај послао je Дејвису Гидију y Корнвол, y писму од 10. априла 1799. године. „Овај гас подигао ми je пулс за двадесет удараца, учинио да играм no лабораторији као лудак, и још увек ме држи y изванредном расположењу.“56 Убрзо потом послао je три много трезвенија извештаја тадашњем водећем научном часопису Николсоновом часопису. Ове најраније експерименте забележио je и y стиху, делом и због тога да провери какво су дејство имали на његове језичке способности, као и да испита да ли ce искуство које je имао може маштовито описати. У овом случају, сама поезија je била облик научног податка. Резултат je био ужасан за римовање, али изненађујуће прецизан физиолошки податак. Песму je насловио „О удисању азотног оксида“. Ни y најлепшем сну дивљих жеља He видех такве будне екстазе; Груди ми rope од паганског весеља: Налети топле крви стижу y образе И очи су пуне радосног сјаја И уста пуна мрмљавих звука И удови побуђени крећу ce без краја Обавијени новорођеном моћи око струка.57 Дејви y прва три стиха сугерише да ce његово психолошко стање може поредити са спонтаним сексуалним узбуђењем изазваним еротским сном („сан дивљих жеља... такве будне екстазе"). Па
Д ејви даје гас
277
ипак, то није узрок (мада je Ана Бедоуз могла узроковати поређење). Затим y следећа четири стиха пажљиво дефинише своје телесне осете, налет крви y лице и друго, и завршава с преовлађујућом илузијом телесне снаге („новорођена моћ“). Дејвијев стих je обично врло чист, тако да je некарактеристично бркање граматике и синтаксе y овој песми, почетак са одушевљеном, али једва сувислом негацијом, и повезивање понављањем „и“, што je câMO no себи занимљив емпиријски доказ његовог душевног стања. Откриће могућности овог raca испунило га je узбуђењем и амбицијом. У једној од најранијих лабораторијских белешки он пише: „Ове вечери, 27. априла [1799] осетио сам виши ниво задовољства од удисања азотног оксида него икада пре због било ког другог узрока треперење no целом телу које je било изванредно угодно, и рекао сам себи да сам рођен да поклоним свету своје велике таленте."58 Удисање азотног оксида сада je постало редован део његовог рада y лабораторији. Он бележи: „Између априла и јуна стално сам удисао гас, некад три или четири пута на дан целе недеље, a некад четири или пет пута y целој недељи. Опште дејство raca могу да опишем с великим тешкоћама, a не могу добро ни да разликујем његово деловање од деловања других физичких и моралних узрока. Спавао сам мање него обично, више сам размишљао y кревету, имао сам стални порив за деловањем." Он не дефинише какво би то „деловање" могло бити, али je мислио да има „повећану осетљивост на додир“, a врхови прстију су га „болели“ y додиру с грубим предметима, чак и са папиром.59 Осећао je да je „осетљивији него иначе“, мада je за то можда било и других „моралних" узрока. Гледано уназад, испоставља ce да су ови „морални узроци“ могли бити y вези с Аном Бедоуз.60 Гас je обично узимао y лабораторијским условима, с доктором Кинглејком као помоћником, уз строго вођење белешки. Али, Дејви ce понекад увече враћао y лабораторију, очито сам. Изгледа да су ове инхалације биле нарочито снажне. ,Несто сам осећао велико задовољство када сам сам удисао, y тами и тишини, заокупљен само идеалним постојањем.“61 Петог маја 1799. године увече Дејви ce припремио за посебну инхалацију, да види какво би психолошко дејство могла да има намерно прекомерна доза. За њу ce припремио y дугој, усамљеничкој шетњи обасјаној месечином дуж обале Ејвона, чистећи свој ум и подешавајући осећања на лепоте природе. „Пошто сам вечерао, попио две чаше брендија и воде и неко време поседео на врху зида читајући Кондорсеов Волтеров живот,“ вратио ce на Даури сквер и одмах удахнуо шест литара чистог азотног оксида.
278
Р и ч ар д Х олм с: ДОБА ЧУДА
Експеримент je посматрао Кинглејк. Резултат je био запањујући, али необично разочаравајући, јер није било дубљих менталних или спиритуалних откровења. „Пријатан осећај испрва je био локализован, y уснама и образима. Међутим, постепено ce разлио no целом телу, и усред експеримента био je на тренутак толико снажан и чист, као да je усисао сво постојање. У том тренутку, не пре, изгубио сам свест; међутим, брзо сам ce освестио и потрудио ce да посматрача упознам са задовољством које сам имао y смеху и трупкању ногама. Нисам имао живих идеја.“62 У овим белешкама нема проширења његових ранијих визионарских тренутака. Мада je касније tokom ноћи имао „живе и пријатне снове“, из његовог несвесног ума није изникло ништа више. Велика доза азотног оксида није му донела спиритуално откровење, ни дубљи контакт са „универзумом“. Можда je ово разочарање cnp^чило Дејвија да одмах увиди значајну физиолошку чињеницу да гас може да ce користи на управо супротан начин: да потпуно укине свест, и потом je брзо и безбедно „врати“. Гас који може да обрише осећања - an-aesthesia - и да их потом врати. Ипак, гледано унатраг, Дејви je јасно схватио шта ce догодило, кад ce осврнуо на ово своје искуство двадесет година касније, y књизи Salmonia. Док расправља о природи бола онако како га осећају животиње, чак и рибе, и о осећају наступајуће смрти, ceha ce процеса „губљења свести“ удисањем и азотног оксида и (смртоносног) угљен-диоксида.63 Наставио je с експериментима на себи до јула, обично три или четири пута на дан, и понекад увече, пошто попије бренди или вино. A ипак je остајао врло темељан y свим својим научним белешкама. Ha пример, понављано je мерио капацитет својих плућа, коначно сводећи све цифре на следеће: 4.162 цм3 кад насилно удише, 2.212 цм3 кад удише природно; и, што je можда најзанимљивије, 655 цм3 остатака ваздуха. Анализирао je и садржај природног ваздуха y плућима без азотног оксида: 71,9% азота, 15,2% кисеоника, и 12,8% угљен-диоксида, што je запањујуће близу резултатима савремене хемијске анализе.64 У мају 1799. године започео je спорадичне опите са азотним оксидом на редовним пацијентима клинике. Резултати су могли бити непредвидљиви. Неки су пријавили дивне осете телесне топлоте и стимулације. Други су осетили непријатне грчеве мишића или менталну збуњеност. Трећи су, пак, били само поспани, или су имали вртоглавицу.
Д ејв и д а је гас
279
Дејви je сада први пут испробао „слепи“ експериментални метод. Намерно није рекао својим испитаницима коју концентрацију азотног оксида удишу, или можда удишу обичан ваздух (што понекад јесте био случај). Пажљиво je бележио пулс, мишићне реакције, искривљења вида, црвењење и сексуалну надраженост, и сваки случај менталне збуњености или хистерије. Такође je тражио од испитаника да детаљно опишу сопствене субјективне осете.65 Његови лабораторијски дневници показују да су га халуцино гена својства raca све више опчињавала, као и његово деловање на свест и опажање човека. Полако je постајао свестан његове моћи да мења расположење, подстиче телесну енергију и умртви бол. Затим ce поново мувао око револуционарне идеје anaesthesie, за још корак даље: до идеје да би контролисане дозе азотног оксида могле да ce користе y хирургији. Дејви je прво користио пацијенте који су већ били y клиници, добровољно, или чланове најближе породице или пријатеље Бедоузових. Већину су чинили мушкарци, али je било и неколико младих жена, мада ce њихова имена y његовим записницима тактично изостављају. Ана Бедоуз je свакако удахнула гас под Дејвијевим надзором, вероватно ради задовољства, колико и y интересу науке. Како сам Бедоуз иронично примећује: „Госпођа Бедоуз je често изгледала као да ce попут балона подиже до брда Клифтон.“ Едит, млада жена Роберта Саутија, такође je удахнула гас, мада y Дејвијевој белешци пише да je на њу „врло мало утицао, осим што je била весела“.66 Али, једна млада жена, која ce помиње само као „госпођица Џ.“ имала je тако снажну реакцију да je Дејви био очигледно узбуњен. „Госпођица Џ je удахнула овог јутра шест литара... за око минут испала joj je торбица. Потом je почела снажно да јеца, a затим ce наизменично смејала и плакала. Имала je јако наглашене мишићне покрете и за око десет минута била je потпуно делирантна.“ Дејви ју je одвукао до прозора, и покушао да je умири наговарајући je да дубоко удише свеж ваздух. „Поново ce вратила y онај хистерични напад који je трајао још скоро два минута. Покрети њених мишића били су неуобичајено снажни.“67 Џозеф Котл забележио je гласине да je још једну младу жену савладало хистерично узбуђење, да je истрчала из лабораторије и потрчала вриштећи низ улицу према Ејвону, где je, како ce помало бизарно извештава, „прескочила великог пса“ пре него што су je обуздали и вратили назад. Овај случај y Дејвијевим белешкама ce не помиње, али опстала je идеја да азотни оксид може да учини да жене изгубе своје инхибиције, и чак да буду сексуално узбуђене.
280
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
Код учесника y експериментима Дејви je мерио пулс, и тражио од њих да ce подвргну извесним уобичајеним тестовима, попут зурења y пламен свеће или слушања звона. Желео je да забележи физиолошке промене, попут искривљавања вида и слуха. Али, постепено je све више постајао заинтересован за субјективне реакције. Замолио je своје пацијенте y Институту да својим речима опишу шта су тачно осетили. To ce показало као изненађујуће тешко, a први одговори кретали су ce од „не знам како, али врло необично“ до „осећао сам ce као звук харфе“.68 Дејви je сада замислио ново и оригинално истраживање. Почео je да регрутује савршено здраве испитанике, одабране међу врло високим кругом његових пријатеља y Бристолу, и тражио je од њих да опишу своје осете што je прецизније могуће. Међу њима су били песник Роберт Саути, неколико чланова породице Еџворт, Грегсфи Ват и његов отац Џејмс, Том Веџвуд, наследник велике стафордширске компаније за израду посуђа, и одређен број младих писаца и научника, попут Питера Рожаа и Џона Рикмана. Неколицина je и одбила да учествује, попут Котла; било из моралних разлога или опреза. Али, запањујуће je колико je њих прихватило. Осамдесет страница ових извештаја касније je објављено y Дејвијевим Истраживањима. Многе од њихових необичних, промуцаних фраза, укл>учивале су идеју поновног рођења: „Изгледало ми je као да сам ново биће“; „осећао сам ce као новостворено узвишено биће“; „као да сам имао нове органе“.69 Почетно одушевљење било je наивно и безгранично. Грегори Ват je говорио о „небеским инхалацијама“. Роберт Саути je писао брату: „О, Томе! Дејви je открио невероватан гас, гасни оксид. О, Томе! Пробао сам мало; учинио je да ce смејем и да имам трнце до врхова прстију. Дејви je, y ствари, изумео ново задовољство, за које језик још нема име. О, Томе! Идем вечерас no још! Чини да сам снажан и срећан! Тако величанствено срећан!“70 Марија Еџворт посетила je Клифтон y овом раздобљу еуфорије, и додала je занос романописца одушевљеним извештајима своје сестре Ане о Дејвијевим експериментима. Згодни момак из Корнвола „с пуно одушевљења очекује чуда од употребе извесних гасова, који опијају на најдивнији начин, дајући дејство Летиног заборава и истовремено екстатичне сензације нектара богова!“ Марија je такође враголасто приметила да je Ана тог пролећа изгледала нарочито пуна „љупкости, духа, живахности и љубазности", имплицирајући да то није био увек случај пре доласка г. Дејвија.71 Али, неки извештаји били су много прозаичнији. Саути и неколико других забележили су прости ужас који су осетили ставивши
281
Дејви даје гас
први пут дрвени писак y уста и покушавајући да удахну гас. Потом су следиле сензације олакшања, веселости или бестежинског стања, падања, и коначно незаустављивог смеха: „Смех je био невољан, али веома пријатан, праћен трнцима no целом телу.“ Уочљиво je да су Саутијеви описи (дати и Бедоузу и Дејвију y лабораторији) много уздржанији од оних y личним писмима брату Тому. A то представља занимљив проблем y прикупљању наводно објективних, научних доказа. Др Питер Марк Рожа, тада млади студент медицине y Единбургу, и будући састављач Рожаово! Тезауруса (1852) имао je, што je врло занимљиво, тешкоћа да нађе речи којима би тачно описао своја осећања. „Осећао сам да сам потпуно неспособан за говор... Идеје су надолазиле с изузетном брзином, a мисли навирале као олуја y мој мозак.“ Осећао je присилу да ce окуша y аналогији и на крају je дао тачан опис онесвешћивања: „Изненада више нисам видео ниједан предмет око себе, као да су били заклоњени облацима, y којима je било много светлуцавих тачака, слично ономе кад ce нагло устане и протегну руке.“72 Г. Коутс je прикладно приметио „извесну веселост која' ми je била сасвим нова“; док je госпођица Рајлендс била опрезно „лишена моћи говора, али не и сећања“. Бедоузов зет, весели г. Лоуел Еџворт, „праснуо je y необуздани напад смеха и скакутао no просторији без моћи да ce обузда y томе“. С чуђењем je приметио да je скоро прогризао дрвени писак y устима. Дејви je почео да уочава да реакције одражавају лични темперамент, исто колико и просте физиолошке промене. Тако je музичар, г. Вонзи, известио о доживљају „попут неких великих хорова из Месије ‘ које je чуо пет година раније, на 700 инструмената, изведеног y Вестминстерској опатији. A Саутијев велики пријатељ, сасвим приземљени радикал и штавилац коже из Нитер Стоувија, Том Пул, сетио ce пењања no планинама y Гламоргану.73
5 Пријатељство које ce сада створило између Саутија и Дејвија било je једно од најважнијих tokom тих година које je провео y Бристолу. У пролеће 1799. године провели су многе вечери на Даури скверу, расправљајући о политици, науци, књижевности и медицини, и удишући азотни оксид. Понекад би прошетали до куће Тома Пула y Нитер Стоувију, или до Саутијевог стана y Вилтширу. „Када
282
Р ичар д Х олмс: ДОБА ЧУДА
сам ишао y Пнеуматски институт," присећа ce Саути, „говорио ми je о новим експериментима или открићима и видицима који су му ce тако отворили, a када je он долазио y Вестбери увек je била свежа порција Мадока да je чује.“74* Саути je био дубоко импресиониран Дејвијевом енергијом и идеализмом. Писао je свом пријатељу, Вилијаму Вину: „Хамфри Дејви има најчудесније таленте које сам икада видео, или чуо за њих, и мислим да ће за медицину учинити више од било ког претходника.“75 Супарништво између поезије и науке постало je за њих уобичајено. Дејви je оклевајући показивао Саутију своје песме, разбацане no његовим лабораторијским свескама, неке још увек y раду, a Саути je обећао да ће одабрати најбоље и објавити их. Четвртог маја 1799. године он пише Дејвију конструктивно критикујући његову песму „Залив Маунт" и наговарајући га да настави с писањем.76 Тврдио је^ да ће писање поезије бити добро за Дејвијеву науку. Такође обећава да ће му представити свог изванредног пријатеља Колриџа, који треба да ce врати (мада увек касни) из Немачке, пун Блуменбахових научних предавања на универзитету y Гетингену и дивљих бајки о вештицама Валпургијске ноћи y планинама Харц. Колриџ je предлагао да преведе Блуменбахов Приручник природне историје, мада je морао и да заврши своју песму „Кристабел“. Осим осталих чудеса, Саути описује Дејвију необичну Долину стена y близини Линмаута и пита Дејвија да ли би научно објашњење (ерозија мора) или пак митолошко (напуштени замак дивова) било боље. Тако je Саути je нежно охрабривао Дејвија да ce не одрекне своје песничке визије, усред свег узбуђења експеримената с гасом. „Не смем да вас притискам с поезијом, само да не изгубите осећај и навику да све ствари видите песничким okom: y Бристолу имате добро друштво, али ни једног човека који нешто зна о поезији. Укус др Бедоуза je сушти песмизам.“77 Саути поново пише y августу, с предлогом да он и Дејви сарађују на епској поеми смештеној y Перу. (Једини други писац с којим je Саути раније сарађивао био je Колриџ.) To би повољно утицало на Дејвијево песничко око, и било би „опуштање од много важнијих изучавања“. Часопис Annual Anthology за 1799. годину, y коме je било пет Дејвијевих песама, био je скоро спреман за објављивање. „Претпостављам да још увек радите са својим гасним оксидом, који према мојој идеји небеског ужитка, свакако мора да ствара атмосферу највишег могућег блаженства. Волео бих да сам y ПнеуМадок je Саутијева епска поема, заснована на легенди о велшком принцу Мадоку. сину Овена од Гвинеда, који je y 12. веку отпловио за Америку. (Прим. прев.)
Д ејви даје гас
283
матском институту, нешто због тога што би то задовољило мој апетит према том изванредном ваздуху, a нешто и због тога да видим вас.“78 Ипак, када je Дејви поносно послао мајци примерак Annual Anthology y Пензанс, осећао je да треба да je убеђује. „Немој мислити да сам постао песник. Филозофија, хемија и медицина су моја професија. Често сам својим овдашњим пријатељима описивао залив Маунт. Они су желели да га опишем песнички.“79 Била je то јесен за памћење. Грегори Ват пише Дејвију 11. октобра: „Припремите посуду с гасом јер сам одлучан да ce уздигнем на небо.“80 Почео je нови циклус експеримената са азотним оксидом, a они су му донели и први сусрет са Семјуелом Тејлором Колриџем, још увек препуним утисака с путовања no Немачкој, и прославе свог 27. рођендана. Прослава ce одиграла 22. октобра 1799. године, на Даури скверу. Колриџ je y Бристолу био само две недеље, пре него што je одјурио да ce придружи Вордсворту и Дороти y Језерској области. Ипак je провео неколико вечери y узбудљивим разговорима с Дејвијем, и више пута je удисао гас y лабораторији на Даури скверу. Сигурно je упоређивао дејство raca са већ обимним и зависничким искуством с опијумом.81 У ствари, Колриџов опис његових реакција на гас изгледа необично прозаично. Срце му je „дивље“ лупало, невољно je стопалом „ударао о тле“, и посматрао неко дрвеће y врту које je постајало „све замагл>еније“, као да га гледа кроз сузе. Изгледа да je азотни оксид деловао необично позитивно на Колриџово самопоуздање, чак и познато: „веома пријатна сензација топлоте no целом телу, која je подсећала на оно што сам једном доживео када сам ce из зимске шетње no снегу вратио y загрејану собу.“82 Употребио je само једну описну фразу која подсећа на стих из његове велике опијумске поеме из 1797. године, „Кублај кан“: говори о „већем непомешаном задовољству које сам икада осетио." Ипак, Колриџ je очито био зантригиран читавим феноменом азотног оксида и његових „психосоматских" (он je сковао реч) последица, и враћао му ce y низу бриљантних писама која je Дејвију написао следеће године. Све y свему, Колриџ je био веома импресиониран младим хемичарем („младић достојан дивљења“), али je ипак одјурио да види Вордсворта. Њихово пријатељство истински ce обликовало тек када je Дејви допутовао y Лондон, први пут y животу, крајем новембра 1799. године. Колриџ je сада живео са Чарлсом и Мери Лемб y Мидл Темплу, и преводио Шилеровог Валенштајна (a не Блуменбаха) и писао
284
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
чланке за Morning Post. За тих десет дана често ce виђао с Дејвијем и повео га je на вечеру са анархистичким филозофом Вилијамом Годвином. Придружили су им ce Лемб, песникиња Шарлота Смит и сликар портрета Џејмс Норткот. Била je то вечера за памћење, и Дејви je бриљантно говорио о будућности науке својим слушаоцима уметницима. Годвин, на врхунцу своје филозофске славе, пошто je управо био објавио озлоглашена Сећања своје жене Мери Волстонкрафт, био je дубоко импресиониран Дејвијем, мада je сматрао да ће овај „унизити своје огромне таленте" ограничавајући их само на хемију. Па ипак, сви су ce слагали: Дејви je био „изванредан“. Колриџ je одмах почео да машта о оснивању „мале колоније" с Дејвијем и Вордсвортом (мада ce они никада нису срели) - „дивна тема за сањарење“. Пошто ce Дејви вратио y Бристол, Колриџ je y јануару 1800. године написао једно дугачко писмо, и почео с карак-4' теристичним предлогом: „Желим да y вашим истраживањима ви и Бедоуз дате језгровиту и сажету историју људског ума за последње столеће...“ Што ce тиче Годвинове критике хемије, Колриџ je описао своју чврсту одбрану Дејвију. „Е, рекох ja, ‘Како то Годвине! Зар можете тако да говорите о науци од које ни ви ни ja не разумемо ни јоту’ итд. и бранио сам хемију с онолико знања барем колико je и Годвин имао y нападу - и потврдио да она уједињује супротстављене предности иматеријализовања ума a да не уништи одређеност идеја - и не само то, него им даје и јасноћу." Овде je Колриџ бранио интелектуалну дисциплину науке као моћи y корист јасноће и добра. Потом je додао једну од својих најнадахнутијих перцепција. Помислио je да наука, као људска делатност, „пошто ce нужно изводи с љубављу према нади, мора бити поетска“. Наука, као и поезија, није само „напредна“. Она одређену врсту моралне енергије и имагинативне чежње усмерава према будућности. Она садржи имплицитно уверење да човечанство може да постигне бољи, срећнији свет. У то je веровао и Дејви, и „нада“ je постала један од његових слогана.83
6 1 Tokom узбудљиве 1799. године Дејви je настављао да испуњава своје свеске визионарским есејима и песмама. Али, није заборављао Корнвол. У октобру ce, на одушевљење Грејс Дејви, на месец дана син разметни вратио кући, y Пензанс. Донео joj je модеран накит
Дејви даје гас
285
из Бристола, и огроман сандук са хемијском опремом. Дејви je касније објаснио како ce y један ковчег може спаковати цела преносна хемијска лабораторија, укључујући ваздушну пумпу, електрични апарат и „малу топионицу“. Посетио je Дејвида Гидија и друге старе пријатеље, посетио очев гроб y црквеном дворишту, ишао на пецање, y лов на птице и на геолошке излете, и написао неколико сањарских песама с половичним римама, јасно надахнут Колриџовим „разговорним песмама“ y Лирским баладама. Многи дани заобиђоше Вољени призор, од кад видех, последњи пут зацело Како месец посребри твоје беле запењене таласе... Зној трудни притис’о ми чело, Ha њему никад не беше радости; Јер сам кушао тај свети извор Науке, чија сласна вода истиче Из недара природе...84 У децембру, како je и обећано, његових пет песама појавило ce y Саутијевој Годишњој антолошји, укључујући „Синове генија“, „Маунт Сент Мајкл“ и „Буру“. Tor месеца Дејви je први пут употребио преносну гасну комору коју je посебно осмислио Џејмс Ват. Овај уређај омогућавао му je много дуже укупно излагање азотном оксиду, и психолошки je изоловао испитаника од лабораторијског окружења. Била je то уска, мрачна, кутијаста комора „као столица-носиљка“, висока око метар и no, потпуно запечаћена платном и лепљивом хартијом како би била непропусна за ваздух. Ваздух ce упумпавао споља изнад главе испитаника из отвора величине пет центиметара, a гас je улазио кроз други отвор, „негде y висини колена“. Испитаник je добијао лепезу од перја, да измеша гас и ваздух око себе. „Са сваке стране, и напред, треба да буде стаклена плоча око 30 х 45 центиметара, како би могао да види пацијента док je заточен". Херметичко затварање коморе омогућавало je да ce гас убаци под нешто вишим притиском од атмосферског.85 Постоји живописан извештај о томе како je Дејви први пут употребио ову помало злокобну машину, 26. децембра 1799. године. Природно, пробао ју je прво на себи. Скинуо ce до струка, под пазух ставио велики термометар са живом, понео je штоперицу да мери пулс, a Кинглејк га je запечатио y комору. Tokom прецизно договореног времена од 75 минута Кинглејк je упумпао (,,убацио“) тачно осам-
286
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
десет литара азотног оксида. Дејвијев пулс скочио je на 124, температура на 41° С, a образи су му били скоро љубичасти. Али, зачудо, остао je при свести. Кинглејк га je потом ослободио, и дао му, како je и било планирано, да удахне последњих двадесет литара чистог raca кроз писак за уста. Договорили су ce да ће Дејви (ако још увек буде могао да говори) потом покушати да опише Кинглејку своје осете, што je тачније могуће. Објавл>ена верзија гласи овако: „Постепено, док су ce пријатни осети повећавали, изгубио сам сваку везу са спољним светом; кроз ум су ми брзо пролазиле многе живе, видљиве слике, и биле су повезане с речима на такав начин да произведу савршено нове перцепције. Постојао сам y свету новоповезаних u новоизмењених идеја. Теоретисао сам; замишљао сам да сам направио открића. Када ме je др Кингдејл пробудио из овог полуделирантног транса, када je са уста скинуо врећу с гасом, моја прва осећања била су осећање неправде и понос... Емоције су биле узвишене и одушевљене; a минут сам ходао no просторији савршено несвестан онога што ми ce говори... С најснажнијим уверењем и на пророчки начин, викнуо сам др Кинглејку - ‘He постоји ништа осим мисли!’ - универзум je састављен од утисака, идеја, задовољства и бола!“86 Необјављена, дословна верзија из Дејвијеве лабораторијске свеске за 1799. годину, много je живописнија: „Сада сам већ био скоро потпуно интоксициран... Осети су били надмоћни y односу на све раније. Незамисливо пријатни... Теорије су ми брзо'пролазиле кроз ум, веровао сам да су врло снажне, истовремено сам опажао све што ce догађа y просторији. Осећао сам ce као више биће, новостворено и надмоћно y односу на друге смртнике, с гнушањем сам мислио о ономе што говоре о мени и величанствено сам изашао из просторије да лично саопштим др Кингдејлу како не постоји ништа осим мисли.“87 Други екстремни експерименти укључивали су комбинацију азотног оксида с алкохолом. Једне децембарске ноћи y лабораторији Дејви je попио целу боцу вина „што je брже могуће, како би испољила своје пуно дејство“. Гас није спречио „потпуну интоксикацију“ за мање од сат времена, али je помогао његовом сутрашњем мамурлуку. Дејви je поновио експеримент, с истим резултатом, и записао: „23. децембра сам после ужасног пијанчења удахнуо већу количину raca, 2 кесе, и 2 кесе кисеоника, од чега ми je позлило." Следећег дана „није било главобоље, a апетит ми je био скоро животињски".88 Питао ce да ли му експерименти измичу из руку.
287
Д ејви даје гас
По завршетку интензивног рада на Истраживањима, Дејви ce дао y даље интелектуалне спекулације. У свескама je исписивао дугачке есеје, често недовршене, о темама као што су „Настанак интелекта" (с почетком y материци, пре рођења); „Историја страсти", „О генију“ („шта je та стваралачка способност човека, која делује y безбројним раздобљима"); и „О сањању“.89 Сада су ce ту, осим поезије, могли наћи и фрагменти фикције, еротске фантазије и неки необични делови о самоанализи. Неки јасно показују наставак Колриџовог утицаја, и поново ce баве разликом између научне и песничке имагинације: „Данас, први пут y животу, имао сам јасно саосећање према природи. Лежао сам на врху стене, изложен ветру; ветар je био јак, и све je било y покрету... све je било живо, a ja câM - део низа видљивих импресија; осетио сам бол откинувши лист с једног дрвета... Дубоко су и блиско повезане све наше идеје о кретању и животу, и то, вероватно, из врло раних асоцијација. Колико ce разликује идеја живота код физиолога и песника!“90 У јуну 1800. године Дејви je објавио своје прво самостално дело, Хемијска u филозофска истраживања, потавито о азотном оксиду или азотном ваздуху лишеном флогистона, u њеГовом удисању. Дело je y Лондону објавио Џозеф Џонсон, радикални издавач Вилијама Годвина, Мери Волстонкрафт, Колриџа и Вордсворта. Тако ce Дејви придружио списку аутора који je y великој мери био књижевног и филозофског типа, уз снажну радикалску репутацију.91 У дело je уложено десет месеци непрекидног рада , пише он о Истраживањима, „и три месеца y писање“. Оштро подељена y четири „истраживачка“ одељка, ова историјска монографија je описала читав низ његових експеримената с гасом, представљајући претходну историју гасова (Истраживање 1); сопствену хемијску анализу и декомпозицију азотног оксида (Истраживање 2); његово испитивање укупне појаве дисања (Истраживање 3); и коначно, осамдесет страна детаљних описа појединачних сесија инхалације (Истраживање 4). Ових осамдесет страна изазвало je сензацију код читалачке публике. Дејвијеви испитаници нису били само људи. Одељак „Истраживање 3“ садржи вишеструке експерименте с гасом (азотни оксид, водоник и угљен моноксид) на живим животињама, укључујући псе, мачке, птице и зечеве. И рибе je урањао y воду лишену кисеоника; a лептирови, пчеле и кућне муве летели су y теглама с мешавином гасова. Многи од ових испитаника издахнули су y грчевима, и потом мирно сецирани. Нико од научника који су изразили мишљење о делу није имао проблем с природом овог истраживања, али je Дејвију *
__
u
__
288
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
постајало све неугодније због бола који узрокује, a Колриџ je касније привукао његову пажњу на бол као појаву no себи вредну разматрања. Дејвијев стил je јасан, мисаон и никада сензационалистички. Он себе представља као објективног наратора y сваком експерименту, мирног научника који може да посматра гушење животиње лишене кисеоника, без емоција, и још може сам себи да измери пулс и кад мисли да ће умрети. У том смислу, књига je донела на свет научну персону, бескомпромисног приповедача истинитих прича. Истраживања су била посвећена др Томасу Бедоузу, као „залог будућих важних подвига“. Ипак, Дејви je пажљиво избегао извлачење икаквих општих зтакључака, a нарочито није износио никакве медицинске тврдње о терапијској вредности излагања racy y Пнеуматском институту. У важном предговору Дејви описује како ce tokom последњих осамнаест месеци мењао његов нови, емпиријски приступ научном истраживању.92 После критичког пријема његовог веома спекулативног раног есеја „О светлости и топлоти“ y Бристолу je започео активну процену сопствених научних метода. У свескама пред крај 1799. године могу ce видети понижавајуће исповести о сопственој прераној „потрази за спекулацијама и теоријама", и о „опасностима од погрешних уопштавања“. Он сада верује, мада не сасвим убедљиво, да „прави филозоф" потпуно избегава „теорије“. A себе оштро критикује: „Много je теже сакупити чињенице него резоновати о њима; али, један добар експеримент има већу вредност од генијалности чак и таквог мозга као што je Њутнов.“93 У објављеном предговору ова критичност према себи само je мало ублажена. Самокритичност сада постаје делатни принцип Дејвијевог научног стила: „Трудио сам ce да ce чувам извора грешака; али, не могу себи да ласкам да сам их потпуно избегао. Физичке науке скоро су сасвим зависне од прецизног посматрања и поређења својстава ствари које нису одмах очигледне чулима... Ретко сам ce упуштао y теоријску расправу, нарочито y погледу светлости, топлоте и других агенаса... Рана искуства су ме поучила да je пребрзо уопштавање лудост. Ми не познајемо законе корпускуларног кретања... Хемија je, y свом садашњем стању, просто делимична историја појава, која ce састоји од многих низова, мање или више екстензивних, тачно повезаних чињеница.“94 Овде, очито, видимо трезвеног научничког емпиричара који би ce допао Бенксу и комисији Краљевског института. За Дејвија je било од животне важности какав ће пријем имати његова прва књига. У јулу 1800. године, са стрепњјом очекујући
Дејви даје гас
289
вести, упутио ce на дугу летњу шетњу y Велс, са сликаром Томасом Андервудом, богатим младим човеком боемских навика, који ce занимао и за науку. Андервуд je, случајно, био и један од власник! новооснованог Краљевског института y Лондону, али су они своје разговоре ограничили на користи од сунчеве светлости, светлости звезда и пецања. Прве реакције на књигу биле су веома помешане. Прелиминарне извештаје о експериментима већ je неопрезно изнео Бедоуз, y памфлету Посматрања обављена y Медицинском пнеуматском институту, објављеном пред крај 1799. године. Мада je текст кружио no Бристолу, то je ненамеравано припремило терен за скандал y Лондону.95 Полемичар Ричард Полвил брзо je објавио песму, „Пнеуматски забављачи“ (1800), сатирични напад на експеримент с азотним оксидом, y којој ce користе сугестивни дијалог и алузије како би ce рекло да су ce y лабораторији y Бристолу могли видети призори интоксикације, хистерије и чак, сексуалне распојасаности.96 Песма ce руга и експериментаторима и њиховим испитаницима: И они викнуше, сви, под дејством екстатика Пијмо сркове веће из моћног Пнеуматика! Нападнути су и Дејви и Бедоуз, како ce Бенкс и плашио, y анонимном памфлету Скептик (1800). Описани су као пар „превараната с бешикама, и нових доктора-макроа који обећавају топлоту“. Укратко, користе гас да заведу своје женске пацијенте док нису y свесном стању. Стављајући женскиње „у стање гаса“ они из заседе „стичу приступ њиховим љупким персонама“. У једном фантастичном делу, памфлет описује како варалица Др Топлота „загрева њихове ледене груди; распирује успавану искру меке жудње; испитује сваки скривени извор људског блаженства; и неслућену бујност њихове привлачности!“ Чак ce шушкало да je једна „лепа пацијенткиња остала трудна под дејством азотног оксида.97 Овакви напади настављали су ce и четири године касније, када je Роберт Харингтон објавио свој полемички есеј „Смртна пресуда француској теорији хемије“ (1804). Нова хемија отписује ce као шарлатанство, и повезује са помамом за балонима. „Ово би требало да буде доба ваздушасте филозофије; више бих волео да je доба здравог разума, јер je ова филозофија сад кренула небу под облаке; и на несрећу, поштење и правда одлетели су са њом!“ Бедоуз и Дејви описују ce као „летећи хемичари" који јуре за „екстатичким, лунатичким и лилипутанским сензацијама“.98 Часопис Anti-Jacobin направио je и
290
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
општију везу између радикалске политике, удисања raca, летења балонима и месмеризма. Али, ови напади су ипак много више шкодили Бедоузу y Бристолу него Дејвију када ce преселио y Лондон." Дејви je већ постајао нестрпљив због Бедоузовог режима лечења гасом. Потајно je веровао да су с тим стигли y ћорсокак. Све више га je занимао галванизам, и експерименталне могућности новог електричног стуба или „батерије“ коју je изумео Алесандро Волта, са универзитета y Кому. Он je био описан y раду који je Бенкс објавио y Филозофским радовима Краљевског друштва тог лета 1800. године. Волтина батерија могла je да произведе електрични набој на чисто хемијски начин, и да га задржи више сати. Описи првих Дејвијевих електричних експеримената појављују ce y свесци под насловом „Клифтон, 1800, од августа до новембра“.100 Прочитао je рад о круцијалном експерименту Николсона и Карлајла, који су Волтин стуб користили да „рашчлане" воду, и без даха пише Дејвису Гидију y Пензанс: „Изгледа да ce с овим открићем отвара огромно поље истраЖивања: нека буде да га следимо док не стигнемо до закона живота!“101 Ha Бедоузову збуњеност, корита Волтиних батерија, с редовима четвртастих металних плоча и оштрим мирисом киселина које оксидирају, почела су да замењују стаклене танкове за гас и свилене вреће y лабораторији Института. Дејви y новембру пише Колриџу: „Направио сам нека важна галванска открића која изгледа да воде према вратима храма живота.“102 До краја те године међу њима ce одвија стална, жива преписка о прогресивној природи науке „која даје наду“, о теорији хемије и физиологији задовољства и бола.103 Колриџ je помно пратио Дејвијеве публикације, и с одушевљењем му писао када je видео да Morning Post рекламира наслов једног од његових нових есеја о галванизму. „Тако ми душе, верујем да y тим речима нема ни слова око кога ce не окреће свет представности: ваша соба, врт, хладна купка, стене обасјане месечином... и снови о дивним стварима повезани с вашим именомГ104 , Колриџове свеске, пак, почињу y то време да показују нову, научничку прецизност y посматрању биљака, воде и времена. „Река Грета y близини свог увира y Тиз - слапови воде јуре низ огроман зелени камен. - Бели вртлог процветао je усред потока y шкољку, наваљује и повлачи ce, тврдоглав y свом оживљавању. - Живот je то што живимо. Округле црне тачке, од 5 до 18, y листу сикоморе који вене.“105 Осећао je да су нова поезија и нова наука тако тесно уплетене да ce некако морају спојити, и наговарао je Дејвија да ce
Дејви даје гас
291
пресели северније и оснује хемијску лабораторију y Језерској области. Колриџ je најављивао: „Напашћу хемију, као ајкула!“106 Али, да ли су ce оне заиста могле комбиновати? Саути je био један од првих романтичарских песника који je сугерисао да између темперамента научника и уметника можда постоји суштинска разлика. О овој теми разговарао je и са Колриџом, који ce са тим није потпуно слагао. У фебруару 1800. године Саути je већ писао свом пријатељу Вилијаму Тејлору: „Дејви наставља са својом каријером хемичара истим џиновским корацима као и кад je била на почетку... Јасно видим да ће га хемија сасвим и искључиво запосести: он себи не допушта време за стицање другог знања. У поезији неће урадити више ништа: он о њој прича, и то je све; a не могу ни да га терам да одржи обећања које je боље да прекрши него да их ce држи. У сопственој науци ће бити први, a највиша места y поезији одавно су већ заузета.“107 Упркос Саутијевим сумњама y вези с Дејвијевим књижевним интересима, Дејви je надгледао штампање и другог издања Лирских балада и Саутијеве књиге Талаба 1800. године, и прихватио je да помогне y уређивању трећег тома Годишње антолошје. Наставио je и да пише поезију, о Ани Бедоуз, и да записује своја лична сећања и визије. Осамнаест месеци касније, августа 1801. године, Саути je y поверењу обавештавао Колриџа. „Волео бих да то није истина, али на жалост јесте, да експериментална филозофија увек умртвљује осећања; a они људи који ce „баве ботаником на гробовима својих мајки“ могу да узврате и кажу да та драгоцена осећања умртвљују нашу корисност; - и тако смо сви y праву, свако на свој начин.“ Овде je Саути наводио цитат из Вордсвортове песме „Изврнути столови". Али, Колриџ je о томе још увек имао другачије идеје.108 Нису ce ни сви Дејвијеви бристолски пријатељи слагали с тим да je велики песник изгубљен. Грегорију Вату je било драго што Дејви није настављао са слањем песама за Годишњу антолошју. Касније ce изругивао поезији као „изванредно заводљивом“ облику самообмане, и већину песника je описивао као „ловце са саосећањем према свету“ чији изливи осећања заслужују да их јавни крвник спали. „Ви, драги мој филозофе,“ уверава он Дејвија, „мудро сте избегли олујни Парнас, где je пролазна светлост сунца само контраст облачном небу, зарад благе и постојане температуре средишње пећине науке.“ Затим, озбиљан на тренутак, наговара Дејвија да остане y својој мирној лабораторији, „вођен светлошћу сопственог стварања."109 Али, Дејви није одустао од Парнаса, мада je одлучио да своје песме не објављује, после 1800. године. До краја живота испуњавао je
292
Р и ч ар д Холмс: ДОБА ЧУДА
лабораторијске свеске нацртима и деловима поезије, које je касније одано сакупио његов брат Џон, и постхумно их разбацао no својим Сећањима на Хамфрија Дејвија. Већину ових стихова чиниле су песме о путовањима („Фонтенбло", „Мон Блан“, „Атина“, ,,Каниго“), лабаве форме дескриптивног девника y стиховима, y којима ce види велика осетљивост према годишњим добима и пејсажу - нарочито према планинама и рекама. Оне су тачно оно што бисте могли очекивати од мисаоног риболовца који je читао Колриџа и Вордсворта, као и Исака Волтона. A ипак су изненађујуће конвенционалне y језику и осећајности. Међутим, постоји и приличан број запањујућих, исповедних песама, много снажнијих, y којима je Дејви покушавао да проради неке своје необичне метафизичке идеје о смрти, слави и нади. Стил je једноставан, a ипак често необичан, a мисао често веома оригинална.* Тешко je замислити који би други писац из тог периода (осим можда Каролине Хершел) замишљао умрлог лорда Бајрона како витла no свемиру попут комете, уз поздраве ванземаљаца, док убрзава према брзини светлости. Можда je неке велике комете Био становник, што ce кроз моћни свемир Светлуцавог етра ваља; сад y посети Нашем славном Сунцу, и поред милијарди пролете Бића с других планета; na га ухвати немир И са светлошћу клади ce да брже лети, Kao краљ празнине ц хаоса, све више ce диже, Изнад звезда, y страшној величанствености.110 Дејви je касније y својим предавањима често помињао поређење између песничке и научне маште. Године 1807. он пише оно што ће поновити и Колриџ и Китс: „Опажање истине скоро je исто такво једноставно осећање као опажање лепоте; a генији као што су Њутн, Шекспир, Микеланђело, и Хендл, нису no карактеру толико удаљени један од другог. Машта, као u разум, нужна je за усавршавање филозофског ума. Брзина комбиновања, моћ схватања аналоïuja, u њихово поређење с чињеницама, креативни су извор открића. *
Међу овим исповедним песмама су „После опоравка од опасне болести“ (1808, Сећања, стр. 114-16); „Велики стубови земље" (1812, Сећања, стр. 234); „Свици“ (1819, Сећања, crp. 251-4); „Орлови" (1821, Сећања, стр. 279 и Салмонија стр. 98-100); „После смрти лорда Бајрона“ (1824, Сећања, стр. 285); „Алзвотер" (1825, Сећања, стр. 320-2); „Мисли" (1827, Сећања, стр. 334); „Водопад Трауна" (1827, Сећања, стр. 360). У овој приповести све ће ce оне касније појавити.
Д ејви даје гас
293
Финоћа и разликовање осета, толико важни y физичком испитивању, јесу друге речи за укус; a љубав према природи je иста страст као и љубав према величанственом, узвишеном и лепом.“ш
7 До краја 1800. године Дејвијева Истраживања и његови рани радови о галванизму y Николсоновом часопису побуђивали су озбиљно занимање y Лондону. Почео je да добија незванична писма од сер Џозефа Бенкса и Бенџамина Томпсона, a било je и разговора о професури. У фебруару 1801. године поново je дошао y Лондон, и имао званични разговор с комисијом Краљевског института Бенксом, Томпсоном и Хенријем Кевендишем - који су разматрали могућност да му понуде почетно намештење, асистента за хемију, с могућом професуром која би уследила. Потом je имао одлучујући Сохо-доручак са Бенксом, који je брзо одлучио да га украде од Бедоуза, и преузме за Институт. Његов први мудар потез био je да га пошаље на неформално пиће с Бенџамином Томпсоном, који je био једна сасвим другачија врста заштитника.112 Томпсон je (1753-1814) био необичан и значајан човек, без имало дипломатског дара сер Џозефа, али са исто толико енергије и чак више безосећајног нагона. Члан Краљевског друштва, био je амерички грађанин из Бостона, али га je британска влада прогласила витезом, a електор Баварске* грофом Рамфордом, што je била неуобичајена комбинација почасти. Tokom свог изванредног, пикарског живота, Рамфорд je био професионални војник, проналазач и човек од науке, министар, филантроп и прељубник. Његова висока, танка, заповедничка фигура, увек мало нагнута напред, комбинована с великим, светлим, веома пажљивим очима и спектакуларним римским носем, давала му je изглед неке птице-грабљивице огромног кљуна и благо злокобне, која само што није скочила на плен - изглед који су обожавали карикатуристи, попут Џејмса Гилреја. Kao изумитељ различитих корисних ствари за грејање и осветљење, и заступник исправне те*
Електор (нем. Kurfürst), кнез Светог Римског царства, који je имао право да учествује y избору цара. Почев од 1273. и с потврдом Златне буле 1356. године, било je седам електора: надбискупи Трира, Мајнца и Келна; војвода Саксоније; гроф палатин Рајне; маркграф Бранденбурга; и краљ Бохемије. Касније су успостављени и други електорати: за Баварску (1623-1778), Хановер (од 1708), и Хесен-Касел (од 1803). Полагање права Хабзбурга на царску круну учинило je титулу излишном. (Прим. прев.)
294
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
орије топлоте (према којој je Лавоазјеова топлота производ трења), Томпсон je одмах видео потенцијал младог Дејвија и - скочио на њега. Разговарало ce (мада не с дефинитивним закључком) о привлачним условима запослења, и Дејви je већ писао Дејвису Гидију, 8. марта 1801. године, о дивним изгледима које му обећавају Бенкс и Томпсон, о његовом брзом пресељењу y Лондон, и обећању свежих средстава за његов рад на галванизму. Признавао je Бедоузов институт y Клифтону као „велики, популарни рад на физиологији“ о терапијским гасовима, али je то, морао je да призна, био рад y коме он y ствари и не сарађује. У ствари, све би то могла бити слепа улица. У сваком случају, наука га сада зове другде.
8 Могуће je да je било и ненаучних разлога за Дејвијев одлазак из Бристола. У младалачком окружењу пуном одушевљења око Пнеуматског института, његово пријатељство с Аном Бедоуз развило ce на најнеочекиванији начин.113 Постепено je схватио да њена весела непосредност скрива дубоку несрећу y браку.114 Томас Бедоуз није био нежан ни комуникативан супруг, и патио je од напада тешке депресије, које je сам звао својим „хамлетовским жалбама“. У јуну 1801. године био je толико потиштен због својих све јачих напада астме да je наводно тражио Анину дозволу да ce убије, или je она тако касније рекла Дејвију.115 Последично, Ана je била млада жена y потаји жељна љубави, и прве романтичне шетње no обалама Ејвона са Дејвијем убрзо су ce претвориле y исповести с много суза и обећања. Обоје су почели да шаљу песме једно другом. Једна од Дејвијевих почиње отворено: Ана, ти си љупка увек Љупка y сузама У сузама туге јасне Још лепша y радости... Она му за узврат шаље непотписане стихове, адресиране на „Г. Дејви, Пнеуматски институт, Даури сквер, Хотвелс“. Извињава ce што га гњави својим јадом и осујећеношћу, али сугерише тренутке драгоцене блискости: Кад y твоју дрхтаву шаку тихо ставих руку Своју бескрвну, жељна да прекратим муку...
Дејви даје гас
295
Дејвијеве песме су једноставне и фрагментарне, уз понеко окушавање с грчким y кратким епиграмима: Лепотица дева Moja није, Moja није лепотица... Своју свеску je ишарао цртежима Аниног профила и плаве косе коју носи ветар.116 Анине песме, неке преписане y Девијеву свеску, дуже су и мелодраматичније од његових. Изгледају као да ce поигравају идејом самоубиства, и осећањем кривице што она поставља немогуће емоционалне захтеве Дејвију. У једној замишља (или можда понавља) његово љутито одбијање ових отровних нуђења. Ту изгледа као да оптужујуће пише о себи, Дејвијевим гласом, или можда наводи његове речи: Треба ли онда да дам опрост Њој што ме грубо гурну y подлост, Што моје дечачке грешке дотаче И вео тајанства сама смаче...117 Није јасно шта би могле бити Дејвијеве „дечачке грешке“, осим ако то нису сећања на мадмоазел Ненси из Пензанса. Дејви je задржао и друге песме потписане са Fidelissima („највернија госпа“), с нешто каснијим датумима, које могу бити даље Анине песме, или песме неке сасвим друге жене.118 Можда je y Бристолу било мало више замршених односа, и обмане и издаје, међу младим дамама које ce y његовим објављеним Истраживањима појављују само с иницијалима. Дејви je касније, наравно, писао свом пријатељу др Џону Кингу о уживању y „физичким наклоностима“ y Бристолу, којих ce касније стидео. Неколико делова касније преписке баца нешто више светлости на овај флерт или осујећену љубав (или штагод друго да je било) с Аном. Убрзо пошто je Дејви напустио Бристол, његов пријатељ др Кинг послао му je писмо y коме ce каже да Ана и др Бедоуз очекују бебу. Дејвију je било драго, и отписује 4. новембра 1801. године. Мислио je да ће мајчинство y великој мери побољшати оно што je сада сматрао Аниним нестабилним стањем духа. „Како ће бити дивно видети да жена с духом, осећањима, искрена, докона, каприциозна, негује и поучава бебу, оставивши y једној дубокој љубави многе тричаве наде и многе тричаве сузе.“119
296
Р и ч ар д Хопмс: ДОБА ЧУДА
У пролеће 1802. године Ана je родила девојчицу, дала joj име Ана Марија, и Дејви joj je посветио неколико песама tokom следећих пар година, зовући je „Најлепше дете природе y пролеће / једноставно и дивље цвеће“. Две године касније написао je овом детету рођенданску песму од девет строфа, посвећену „А. Б. - 2 године старој“ и поново je с љубављу описује као „слатки цвет раног пролећа живот а “
120
Истовремено, наставља да повремено шаље песме и Ани, пажљиво анотирајући једну „у кочији, 25. децембра 1803, на путу од Бата до Бристола“. У овим једноставним, сентименталним стиховима он ce с носталгијом осврће на оно што je описао као „златно јутро живота“, и на „стрепњу и радости“ раних бристолских дана. Љубав joj беше дивл>а и другарство као сан, И страст као светлост ћудљива Кад осветли априлски дан Ћудљива, a увек блистава.121 Све y свему, Ану материнство није учинило ни срећнијом ни испуњенијом. Убрзо no рођењу кћери напустила je мужа и отишла на неколико месеци са Дејвијевим богатим пријатељем и заштитником из Пензанса, Дејвисом Гидијем.122 Тиме ce ипак није прекинуо брак са дуго болесним др Бедузом, нити поверљиво пријатељство са Дејвијем. Пет година касније, 1806, она и Дејви срели су ce поново y Лондону, и она му je честитала на предавањима и замолила га да joj пошаље свој портрет, што je било карактеристично провокативан захтев. Дејви га je послао, уз препис своје песме „Гленарм на месечини“, са још носталгичних сећања на њихове заједничке шетње no обали Ејвона. He мисли да сам заборавио дане Кад смо први пут, кроз путељке незнане Ишли no обронку планине, Где Ејвон y воду Северна мине; Кад смо y извору младалачких мисли Сате поверења ухватили...123 Можда није схватао какве ће то емоције узбуркати. Али, чак и тада, или убрзо потом, он je пажљиво покушао да ce извуче из преписке, и замолио Ану да га заборави. To je произвело мучан, и не сасвим кохерентан одговор, написан 26. децембра 1806. године. У њему ce најбоље може видети шта ce међу њима y Бристолу мог-
Д ејви даје гас
297
ло догодити. „Претпостављам, из искуства које имате с мојим понашањем - али не можете да замислите колико ми je бола нанела ваша последња опаска - ga треба ga вас заборавим, u ga више не мислим на вас! A ипак, мора да сам je свакако заслужила јер сам ce према вама y ранијим данима понашала нељубазно, a ви сте били великодушни да ми то опростите... Од свих оних који вас најбоље познају ja имам највише разлога да ценим квалитете вашег срца, и верујем да y овом тренутку немате искренијег поштоваоца, не, чак ни међу младима и лепима, од оне која je према вама била тако груба.“ Ана наставља и каже да joj je Дејви, када га je последњи пут видела y Лондону, изгледао „тако животан“ да je то изазвало „скоро смртоносну варницу амбиције“ y њеном телу. Амбиције - према чему - не објашњава. Писмо ce даље развлачи y лоше дефинисаној тузи, можда управо y оној истој лоше дефинисаној тузи која je првобитно заробила срце младог Дејвија. „Не знам какав je томе разлог, али не могу да пишем или мислим о вама без најмеланхоличнијих осећања. Адио... Скоро ce стидим да пошаљем ово писмо... уништите ïa.“124 Очито je да су међу њима tokom ових година постојале неке веома снажне емоције. Деценију касније Дејви ce поверио једној другој жени: „Уопште не можете имати представу о томе каква je [Ана] била... Имала je машту, скоро песничку y највишем смислу речи, велику топлину привржености и недостатак интереса y осећањима; a под повољним околностима била би, једнака y талентима које je имала, супарница [своје полусестре] Марије.“125 A ko je ту било љубави, чак завођења, тешко би било рећи ко их je започео. Али, могло би бити погрешно сматрати Дејвија емоционално наивним, или искоришћеним, док je био y Бристолу. Колриџ je касније загонетно приметио: „Млади песник може да живи a да не буде заљубљен y жену - довољно je да воли - али би за младог хемичара било спасење да буде сасвим романтично заљубљен."126 Дејвијеве касније хвалисаве опаске о женама др Кингу указују на извесну приземност, док му je Том Веџвуд поклонио, као одговарајући опроштајни поклон пред полазак y Лондон, изванредну порцеланску статуету наге Венере.127
9 У Бристолу ce окончала и научничка љубав. После неких осамнаест месеци екстензивних експеримената с азотним оксидом y лабораторији на Даури скверу, Дејви je био присиљен да закључи
298
Р и чард Холмс: ДоБА ЧУДА
како гас, иако значајних својстава, не може да ce користи y терапијске сврхе. Било je то његово лично мишљење, мада y Истраживањима није било никакве сличне експлицитне тврдње. За Томаса Бедоуза то je било ужасно разочарање, нарочито због тога што je Бенкс то и предвиђао. Бенкс пише Џејмсу Вату: „Што ce тиче пројекта др Бедоуза - не разумем га потпуно, и... не очекујем никакве корисне последице које ће уследити после његове примене."128 Изгледало je као да je Бедоузов мади штићеник ненамерно подрио сам смисао постојања Пнеуматског института. Ипак, било je ту једно крупно научно откриће које je било скоро на дохват Дејвију. Да га je ухватио, заувек би прославио и себе и Бедоуза и Пнеуматски институт. Мада азотни оксид није могао да лечи физичке болести, могао je да учини нешто исто толико драгоцено: могао je да привремено потисне физички бол, или бар осет бола. Овај гас je био кључ за потпуно нову науку: анестезиолошју буквално, „негацију или блокирање осећања". Карактеристично je да je Дејви обигравао око новог концепта, утврђујући y својој лабораторијској свесци да ce гас свакако може користити за потискивање чак „снажног физичког бола“.129 Спекулисао je о физиолошком механизму деловања: „Бол ce не може доживети после снажног деловања азотног оксида због тога што за неко време гас утиче на пролазно стање других делова нерва повезаног са задовољством.“130 Успешно je лечио сопствену зубобољу умњака азотним оксидом. „Бол ce смањио после првих четири или пет удисања.“ Али, дејство није трајало, и он није прешао на следећи логичан корак, да болни зуб извади tokom дејства азотног оксида. Он je гас пре видео као да меша свест о болу са задовољством, a не да умртвљује саму свест. Ипак, y многим својим екстремним експериментима Дејви je намерно себе гурао y несвесно стање, и знао je да то може да чини без штете. Касније, описујући своје експерименте за Истраживања, експлицитније je тврдио да гас има могућност примене y хирургији: „Пошто изгледа да азотни оксид y свом екстензивном деловању има способност уништавања физичког бола, могуће je да ce може користити tokom хируршких операција y којима нема великог истицања крви.“131 A опрез y вези с крварењем додаје не зато да би ограничио тежину операција y којима би ce анестезија могла применити, већ због тога што je веровао да ce азотни оксид апсорбује само кроз венску крв. Стога би могао постати неделотворан приликом велике операције, када ce одвија и велико крварење.
Д ејви даје гас
299
Део Дејвијеве оригиналности био je просто да замисли радикалну идеју операције без бола. Касније je имао дугачку расправу с Колриџом о природи и значају људског бола. Колриџ ce, на пример, питао зашто би Бог створио свет y коме je рођење човечјег детета, један од највиших продуктивних циљева природе, толико болно, и толико опасно за жене.132 Била je то пророчка спекулација, како ce испоставило, јер je азотни оксид помешан са кисеоником коначно постао једна од стандардних процедура y анестезији приликом rtopc^ajâ, нарочито тешких или продужених порођаја. Када je y децембру 1800. године читао Истраживања, која му je Лонгман послао уз ново издање Лирских балада, Колриџ je писао Дејвију питајући ce да ли je још увек y контакту са водећим хирургом y Лондону, сер Ентонијем Карлајлом, „око бола“, пошто су о томе разговарали tokom једне његове посете Лондону. „То je тема која ме веома занима - желим да прочитам нешто што je неко написао конкретно о болу, макар да распоредим сопствене мисли, мада мислим да би оне, ако би ce добро поступало с њима, биле револуционарне.“ Касније je наговарао Дејвија да сам напише филозофску расправу о болу.133 Многе стандардне операције почетком деветнаестог века - сечење због камена y бубрегу, вађење зуба, или ампутирање рањеног уда - биле су незамисливо болне. Бол je такође узроковао шок, који je и сам могао да убије човека. Једини познати начин ублажавања бола - војничка употреба алкохола - био je претежни метод за контролисање страха и ужасног шока, a не права анестезија. Али, пошто je дао ову тренутну сугестију, Дејви je пропустио да je следи. Карактеристично je за њега да je пожурио према другим открићима. Мада je објавио своје закључке, ни он ни Бедоуз нису видели огромне могућности које може да има анестезија. Губитак за добробит човечанства - олакшање страха и патње на операционим столовима још y наредна два поколења - не могу ce ни срачунати. Опис Фани Барни операције дојке - потпуно уклањање, без анестезије, које je обавио војни хирург y њеном стану y Паризу 1811. године - вероватно je много страшнији од било ког описа ампутације удова на бојном пољу tokom Наполеонових ратова. Изгледало je да je Дејви на почетку каријере пропустио највећу шансу y медицини. Чак 1831. године његов полемички настројен биограф Џ. A. Парис одбацио je читав експеримент са азотним оксидом као апсурдан. „Мора ce признати да je y читавој поставци било нечег јасно смешног. Замислите друштво озбиљних филозофа, с кесама од
300
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
свиле привезаним за уста, како трупкају, вичу и смеју ce no соби.“134 Азотни оксид je почео поново експериментално да ce испробава тек неких четрдесет година касније. Било je то y Америци, када je др Хорас Велс извадио зуб под дејством raca, tokom предавања са демонстрацијом, y Конектикату, децембра 1844. године. Велс ce пробудио, објавио да није осетио ни „убод игле“ и најавио „ново раздобље y вађењу зуба“.135 Али, једна сасвим друга хемикалија, етар, обезбедила je прву праву анестезију за велике операције. Амерички хирург Вилијам Томас Мортон успешно je човеку ампутирао ногу под дејством етра, y Општој болници Масачусетса, 16. октобра 1846. године. Два месеца касније, 31. децембра, британски хирург г. Ленсдаун обавио je y Општој болници Бристола сличну ампутацију. Од тада je анестезија уз помоћ етра коришћена и y Кримском и y Америчком грађанском рату. Али, y Британији je анестезија била коначно прихваћена тек када je краљица Викторија признала да je шмркнула мало хлороформа приликом рађања свог сина, принца Леополда, y априлу 1853. године. ITa ипак, операција y Бристолу из децембра 1846. године указује на то да je Дејвијева спекулација y вези с анестезијом била на крају плодоносна. Хемичар који je био снабдевач етром, Вилијам Хирпат, послао je y јануару 1847. године детаљан опис поступка анестезије часопису Bristol Mirror. Из закључних опаски јасно je да je знао за Дејвијева Истраживања, која су y Бристолу била легенда, и да су га она и надахнула и учинила опрезним: „Не сумњам да би удисање азотног оксида (raca смејавца) имало слично дејство на нерве осета као испарење етра, јер сам приметио да су особе под његовим дејством потпуно неосетљиве на бол; али, мислим да не би било добро користити га y хирургији, јер често ствара склоност према покретима мишића која ce не може контролисати, због чега би пацијент био немиран a хирург би ce могао обрукати."136* *
И до данас y медицинској литератури опстаје противречје око неуспеха Дејвија и Бедоуза да y то време следе мисао о анестезији, a расправу одржава Друштво за историју анестезије. Неки научници то објашњавају „културном“ колико и техничком инхибицијом. Они тврде да став према болу, y контексту хирургије, крајем 19. века, није допуштао идеју „безболне“ операције. Бол je no себи био природни и прирођени део хируршког захвата, и способност хирурга да управља болом пацијента - својим наметнутим психолошким ауторитетом, својом спретношћу и, изнад свега, самом брзином ампутације или екстракције - била je суштински део његове професије. Укратко, постојала je потреба за „променом парадигме” да би ce појмила безболна хирургија. Видети Stephanie Ј. Snow, Operations without Pain (2005), Dr A. K. Adam, „The Long Delay: Davy to Morton", y Journal o f the Royal Society of
Дејви даје гас
301
Пре него што je напустио Бристол, Дејви je написао дугачко писмо захвалности свом старом добротвору, Џону Тонкину, y Пензанс. Осим изражавања захвалности и одлучности да „учини нешто за опште добро“, y њему ce може видети и занимљив tour d’horizon научног развоја, како га je он видео y јануару 1801. године. Док су га државни послови, економске тешкоће и рат са Француском испуњавали „збуњеношћу“ и узнемиреношћу, огромне могућности научног истраживања изгледале су му сасвим извесне. Вакцинација крављим богињама, чији je пионир био др Едвард Џенер, постајала je распрострањена „не само y Енглеској већ и широм Европе“, и обећавала je истребљење малих богиња. У галванизму je било огромних могућности, и „обећања да ће открити неке законе природе“. Чак и Пнеуматски институт, „упркос политичкој осуди његовог оснивача", можда ипак може да лечи неке „упорне болести". Шта je y том смислу рекао свом ментору, др Бедоузу, или Ани Бедоуз - нема писаних трагова.137
10 Деветог марта 1801. године, y понедељак, Хамфри Дејви je напустио Бристол како би ступио на свој посао асистента за хемију и директора Хемијске лабораторије y Краљевском институту, y улици Албемарл y Лондону. Његова годишња плата износила je стотину фунти, плус „угаљ и свеће", и станчић y поткровљу. Био je то његов први професионални научни посао, a са Институтом je остао повезан до краја свог живота. Основан само две године раније, 1799, Институт je гроф Рамфорд првобитно осмислио као средиште приказивања најновијих достигнућа y медицини, и место за радионице и предавања за сиромашне, no угледу на његове раније филантропске пројекте y Минхену. Али, под утицајем Кевендиша и Бенкса (који je y јануару 1800. године добио и благослов краља) y новим просторијама y улици Албемарл направљена je амбициозна нова слушаоница за предавања, и лабораторија, a пословање Института почело je да ce премешта ка оригиналним научним истраживањима и „редовним курсевима филозофских предавања и експеримената". Али, оснивачи Краљевског института (као и његови чланови) били су врло свесни да тек треба да оставе утисак y интелектуалном Medicine, vol. 89, фебруар 1996. За изванредан преглед хируршких захвата и бола почетком 19. века видети Drum Burch, Digging Up the Dead (2007). O овоме he ce join говорити y 7. поглављу, „Др Франкиенштајн и душа“.
302
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
друштву Лондона, или да нађу своју природну публику - или било какву публику. Тако je Дејви зграбио прилику и одлучио да направи утисак својим приступним предавањем 25. априла, и изабрао je изазовну и збуњујућу тему, „галванизам". Насупрот очекивањима, те вечери окупило ce много света, и то значајног, a y првом реду седели су Бенкс и гроф Рамфорд, нестрпљиви и узбуђени. Дејви je искочио на бину - мален, младолик, зајапурен и пун одушевљења. Обраћао ce непосредно публици, без белешки. Од сваког експеримента направио je узбудљиву приповест, изводећи низ спектакуларних галванских демонстрација - варнице, грмљавине, експлозије - с вештином чаробњака. A ипак су његова научна објашњења била једноставна, логична и јасна. Имао je и веома необичан дар да науку ставља y њен историјски и друштвени контекст: говорио je о „историји галванизма, са њим повезаним даљим открићима“ и његовој могућој будућности. У штампи су изашли блистави извештаји. Philosophical Magazine je описао како je „г. Дејви [донедавно y Бристолу]“ представио сасвим нову грану филозофије, „то јест галванске појаве", и држао своју публику, y којој je било и много дама, сасвим омађијану. „Г. Дејви, који изгледа да je веома млад, изванредно ce показао. Према искрама интелигенције из његових очију, његовог живахног понашања и tout ensemble, ми не сумњамо да ће он стећи висок углед.“ Бенкс и Рамфорд схватили су да су изабрали победника.138 Касније tokom те узбудљиве године Дејви je успешно објавио свој први текст y престижним Филозофским радовима Краљевског друштва. Ha Бенксово задовољство, y њему није било никаквих терапијских гасова, већ ce тицао побољшаног облика Волтине батерије, довољно снажне и издржљиве за коришћење y сасвим новом облику хемијске анализе.139 Али, Дејвијев одлазак имао je катастрофално дејство на Томаса Бедоуза, који je убрзо потом одустао од даљих истраживања и вратио ce уобичајенијој медицини. Пнеуматски институт преобратио je y Институт превентивне медицине, амбуланту за сиромашне, и објавио своје сабране есеје као Xuïuja: морални u медицински есеји (1802). Иако je био и великодушан и човекољубив као и увек, Бедоуз je и сам почео да верује да je његов рад са гасовима био промашај. И његов приватан живот ce распадао. Ана га je два пута напуштала јурећи Дејвиса Гидија y Лондону, 1804. и 1806. године. Он je настављао да ради као лекар, али je био преморен од посла и веома угојен, и открио je да болује од срца. У Xuïuju je дао меланхоличну дефиницију
Д ејви даје гас
303
„доктора филантропа“, далеко од својих првобитних идеала: Ловек који je хуман y свом понашању не толико због изненадних импулса љубави и сажаљења, већ због чврстог уверења да међу човечанством преовлађује беда.“140 У међувремену, Дејви je доживљавао тријумф y Лондону. Открио je да изванредно добро држи предавања, a још и више, да то и воли да ради пред великом публиком. У јуну 1801. године пише свом пријатељу Џону Кингу y Бристол: „За ову годину завршио сам послове с јавним експериментима и предавањима. Последње предавање било je y суботу увече. Скоро 500 људи je присуствовало... Теме - дисање, азотни оксид, и одушевљени аплауз. Амин!“ Сада су га тражили припадници научне заједнице из целог Лондона и он je држао приватне демонстрације y подрумској лабораторији Института. Тамо су долазили редовни посетиоци, филозофи, да удахну гас који „изазива радост“. „Изазвао je велику сензацију.“ Дејви je представио азотни оксид члановима Аскетског друштва, али ни ту није било сугестија о примени y анестезији. Он додаје ошамућено: „Сањам о величини и употребљивости - сањам о томе како наука враћа природи оно што су луксуз и цивилизација украли од ње - чиста срца, анђеоска обличја, дивне груди и слике радости и наде.“141 Једна од ствари која je пратила ова предавања била je та да je Дејви - још двадесетдвогодишњак - установио да привлачи велики број ових „анђела" y својој публици оба пола. Од тог доба почео je да прима позивнице, billets-doux, a нарочито песме за св. Валентина, од младих жена, многе од њих анонимне. Остатак лета провео je шетајући no Велсу, сећајући ce своје две важне године y Бристолу. Свом старом колеги Кингу пише: „Често мислим на тебе и срце ме често вуче старим идејама из Клифтона, Хотвелса, и моралним и природним створењима која их улепшавају.“ Али, осећао je да je доласком y Лондон прошао кроз нужни период емоционалног превирања и „транзиције", и да никада не би могао да ce врати y оно време. Своје речи Кингу шифровао je жаргоном хемије: „Доба које сам провео на селу било je доба менталне реакције - нове амбиције произвеле су y мом мозгу нове наде и нове страхове. Било je нужно да ове наде и страхови потону y свест. Раздражљивост je била изазвана, a физичка стимулација нешто чему сам ce враћао. Разумећете ме, a објашњење треба да буде извињење што сам понекад моралну симпатију давио y злоћудној и презира достојној телесној симпатији.“142 Извор телесне стимулације вероватно je био азотни оксид, од кога je накратко постао завистан. Али, мање je очигледно шта Дејви
304
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
мисли под „злоћудна и презира достојна телесна симпатија". Изгледа да подразумева несрећну сексуалну везу, a ипак je то врста фразе коју би он употребио када je реч о Ани Бедоуз. И поново ce поставл>а питање да ли ce млади Дејви упетљао и са другим младим пацијенткињама y Бристолу. У сваком случају, сада, y Лондону, све je то остало за њега. „Сада сам ново створење. Опростите ми на егоизму. Имам морална осећања, дубока морална осећања која ми говоре ‘памти своје пријатеље’ Она су повезана са живим сновима о нади, сновима о... њиховој срећи.“143 Изванредно успешан програм предавања о пољопривредној хемији Дејви je започео 21. јануара 1802. године. У публици je међу најодушевљенијима био Колриџ, који je редовно слушао његова предавања, испунивши шездесет страница свеске овим материјалом. „Ишао сам на Дејвијева предавања да увећам своју залиху метафора," пише Колриџ потом. „Свака тема y Дејвијевом уму има y себи принцип виталности. Живе мисли ничу као трава под његовим стопама."144 Ова предавања почела су с Дејвијевим темељним „Уводним разматрањима за програм предавања о хемији", који je постао чувен као романтичарски манифест прогресивне улоге науке y друштву.145 Почео je с тврдњом да хемија има средишње место y развоју научног знања: ботанике, зоологије, медицине, физиологије, пољопривреде, које све, y крајњој линији, зависе од познавања хемијских процеса. Чак je укључио и „узвишену“ науку астрономије, уз поздрав Хершелу и његовим изванредним телескопима и металним огледалима: „Напредовање астронома y извесној мери je самерљиво с напретком стручњака за хемију који je, пак, усавршавањем материјала коришћених за астрономске инструменте, омогућио филозофу истраживачу начин да уђе y траг револуцији планета, и да продре y свемир, као и да открије облик и изглед удаљених делова универзума.“146 Али, Дејви je желео да постави пред научни дух и имагинацију и веће, филозофске тежње. Позивајући ce на своја ранија разматрања са Колриџом о научном напретку „пуном наде“, он je својој публици представио визију саме људске цивилизације, која je и настала нагоном науке да испитује и ствара. Наука je пробудила и раздрмала човечанство из његовог првобитног незнања и „тупости“. У ствари, то je била Дејвијева верзија мита о Прометеју: „Човек, y ономе што ce зове природно стање, јесте створење скоро чистих осета. Наведен на деловање само позитивним жељама, његов живот пролази или y задовољавању жудње за заједничким апетитима, или y апатији, или y тупости. Живећи само y тренутку, он мало мисли на будућност. Он нема живо осећање наде, или мисли о сталном u
Дејви даје гас
305
снажном деловању. И док je неспособан да открије узроке, или га прогањају сујеверни снови или je тихо и пасивно подложан милости природе и њених ћуди.“ Али, када га наука једном пробуди, човек je способан да „повеже наду са бескрајном разноликошћу идеја“. Он може да ce побрине за основне потребе, и предвиђа будуће радости. Изнад свега, наука му омогућава да обликује своју будућност, активно. „Она je човеку подарила моћи које ce могу скоро назвати креативним; што му je омогућило да мења и преобликује бића која га окружују, и да својим експериментима испитује природу, уз моћ, не само као пасиван научник, који тежи само да разуме њено деловање, већ пре као господар, активан, са сопственим инструментима."147 Дејви je својим очараним слушаоцима објавио да су сведоци зоре „нове науке“, и да ће она бити дивна: „Замагљен и неизвестан сумрак открића који je објектима давао лажан или неодређен изглед, замењује постојано светло истине, које je показало спољни свет y његовим јасним облицима, и његове истинске односе са човековим способностима. Састав атмосфере и својства гасова су утврђени; развијен je феномен електрицитета; муње су преузете од облака; и коначно, откривен je нови утицај, који je човеку омогућио да комбинацијама мртве материје произведе дејства која су раније показивали само органи животиња. 1,0 Намерно je предлагао револуционарни поглед на науку, и његова публика je за тренутак морала веровати да ће овај дивљи млади човек из Бристола предложити и политичку револуцију. Бенкс и друти y првом реду слушаонице престали су на тренутак да дишу када je Дејви кренуо са следећом објавом: Лувари цивилизације и усавршавања, најмоћнији и најугледнији чланови друштва, свакодневно постају све свеснији реалности живота; и, одустајући од многих својих непотребних ужитака ради жеље да буду од користи, постају пријатељи и заштитници радног дела заједнице.“149 Какав ли je француски, побуњенички сентимент могао следити од бившег Бедоузовог штићеника? Дејви je ипак врло добро знао да би било кобно да flâ икакву сугестију о друштвеној револуцији, било шта што би мирисало на идеологију „ к о н т и н е н т а " . Вештом променом ритма и правца, пожурио je да разбије сваку визију демократске будућности. Напротив, „неједнака подела имовине и рада, разлика y положају и условима живота човечанства, извори су моћи y цивилизованом животу, и његови покретачки узроци, чак, сама његова душа.“* *
Дејви je окушао различите верзије ове опрезне реченице y својим свескама, и очигледно je да му je задавала муке. Ha пример, прво je написао не „извори
306
Р и ч ар д Холмс: ДОБА ЧУДА
Коначна верзија овог одломка изгледа као да je намерно циљана на племство које подржава Институт, и вероватно je Бенксу донела велико олакшање. Ипак, Дејви je нашао сопствени начин да нагласи радикалну природу научног напретка, која ce и Бенксу морала допасти. Вратио ce слици светлости y зору, али ју je користио с типичним британским потцењивањем: Наука ce не бави екстравагантним републиканским сновима, утопијским бесмислицама, или опасним француским политичким апстракцијама. Она je обична, разумна, емпиријска, патриотска: „На тај начин ми не гледамо y удаљена раздобља, или ce увесељавамо бриљантним, мада обмањујућим сновима о бескрајном побољшавању човека, искорењивању мукотрпног рада, болести, и чак смрти. Ми резонујемо no аналогији са једноставним чињеницама. Ми сматрамо да стање људског напретка проистиче само из његовог садашњег стања. Ми очекујемо време коме ce можемо разумно надати, када ће сванути светао дан чија je зора већ пред нама.“150 Али, то још није било све. Дејвијев последњи захтев према науци био je изванредан и морао je прилично погодити Колриџа. Наука je психолошки, чак духовно, терапијска. „Она може да уништи болести маште, које настају због превелике осећајности; и може да веже наклоност за објекте, сталне, важне и блиско повезане с интересима људске врсте.“ У том смислу, вредност науке je свеопшта, „чак и за особе снажног ума“, чије je првенствено интересовање „литерарно, политичко или морално“. Она јача навику „прецизног разликовања" и охрабрује језик „простих чињеница“. Али, можда je Колриџ осећао да je Дејви мање на сигурном тлу када je додао како наука има тежњу да „уништи утицај услова повезаних искључиво са осећањима“.151 Међу осталим кључним идејама y предавањима Дејви je даље објаснио и популаризовао концепт „угљеничког циклуса“, онако како су га првобитно открили Пристли и Лавоазје. Представио га je као кључ живота на земљи, континуирано свеопште прерађивање угљеника и кисеоника између биљака и људи. Метафизички нагласак који je придао овом закону склада y природи вероватно je утимоћи“ већ „клице моћи y цивилизованом животу“, што je битно неодређенија идеја. Такође, некарактеристична реч „душа“ прво je била много бујнији „дух живота“. Али, највише запањује то што je y коначној верзији избрисао из текста своје Расправе било какав идеал кооперативног друштва, y коме богати имају дужност да новчано потпомажу истраживања, што je био суштински аспект Бедоузове визије. У рукопису je првобитно записао: ,Дему се све не можемо надати y стању друштва y коме je карактер филозофа [научника] уједињен с карактером уметника, и y коме посао људи који имају иметак и моћ постаје заштита науке?“ (Davy Archive, Royal Institution, Ms Box 13 (c), стр. 57-8).
Д ејви даје гас
307
цао на Колриџова писма и песме о „једном животу“, писане tokom пролећа и лета 1802. године. Касније те године Колриџ je са Вордсвортом радио на предговору за треће издање Лирских балада, описујући функцију и будућност песништва. Сарађивали су на чувеном одељку који повезује „открића научника" са имагинативним делом песника. Дејви je свакако био човек који je надахнуо следећу изјаву: „Ако напори научника икада створе било какву материјалну револуцију, посредно или непосредно, y нашим условима живота, и y утисцима које обично примамо, песник неће спавати више као данас; он ће бити спреман да следи кораке научника, не само y оним општим, посредним дејствима, већ ће бити поред њега, доводећи осет међу објекте саме науке. Најудаљенија открића хемичара, ботаничара, или минералога, биће исто толико одговарајући објекти песникове уметности као и било који други које иначе упошљава.“152 Дејвију je успех дао ново самопоуздање. Када je Ана Бедоуз дошла y Лондон, са својом сестром Маријом Еџворт, он их je поносно провео кроз Институт, на начин који je Марија, оштрог списатељског ока, одмах препознала као рађање новог карактера. „Много je напредовао од кад сам га последњи пут видела - говорио je разумно и више није био човек ‘космологије’. Пошто смо видели сва чуда Краљевског института, г. Дејви je пошао са нама и насред улице Бонд ушао y дубине метафизике. He знам да ли су ми били смешнији они који ce no овој улици шетају, или он.“153 Његова „метафизика“ и харизматични стил предавања драматично су повећали годишње приходе Краљевског института и почели да стабилизују његове проблематичне финансије, на велико задовољство грофа Рамфорда (пошто je он био главни приватни донатор Института). До 1803. године улица Албемарл je постала прва једносмерна улица y Лондону, како би ce избегла саобраћајна гужва с кочијама које су пристизале y дане Дејвијевих предавања. Било je такође уочљиво да je нарочито омиљен међу младим женама, a карикатура Томаса Роуландсона приказује романтичну фигуру заповедног држања која своју мешовиту публику држи y трансу, са групом младих жена нагураних на седиштима балкона с леве стране. Оне пажљиво зуре наниже y Дејвија, док y њих заљубљено зуре стари научници. Била je то нова наука сексуалне хемије. Једна друга карикатура, Џејмса Гилреја, „Нова открића Пнеуматике!“, игра на мање романтичну али једнако омиљену идеју о хемији која „смрди“ и на идеју да гас смејавац може да произведе
308
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
прдеж од кога ce тресе кућа. Професор Томас Гарнет, гроф Рамфорд и сер Џозеф Бенкс сасвим су препознатљиви y овој карикатури, и поново скоро половину Дејвијеве публике чине жене, и многе међу њима нешто записују (вероватно billets-doux). Један француски туриста, Луј Симон, описује Дејвијеву електризирајућу технику предавања која ce нарочито допадала младим студентима и женама. Мада су његове идеје биле толико радикалне, уочио je да je Дејви пажљив и да ce уобичајено позива на лепоте божанског стварања. У међувремену je изводио спектакуларне и често опасне хемијске демонстрације, које су производиле уздахе запањености и салве аплауза. Мада су неки били критични према овим извођењима сматрајући их пуким хвалисањем, биле су то вешто осмишљене и истинске научне демонстрације, a Дејви je веровао да су изненађење и чуђење од суштинске важности за право схватање науке. Бенкс ce здушно сложио.154 Дејвијево напредовање сада ce убрзало, према брзини кретања метеора. У јуну 1802. године унапређен je из асистента y наставника. Следеће године, после још једног изванредног низа предавања о хемији y пољопривреди, именован je за професора хемије на Краљевском институту, заменивши Гарнета, кога je млада звезда потпуно засенила те ce тихо повукао. Дејвијева плата такође ce нагло увећала. Године 1803. добијао je две стотине фунти. У новембру 1804. године постао je члан Краљевског друштва и његова професорска плата y Институту удвостручила ce на четири стотине фунти годишње. Убрзо je почео да прима позиве за летња предавања y другим универзитетским градовима, конкретно y Даблину, уз хонораре који су убрзо утростручили његов годишњи приход. Колриџ, заробљен y Кезвику y Језерској области и патећи све више од зависности од опијума и несрећног брака, и даље ce истински одушевљавао Дејвијевим успехом. „Радујем ce Дејвијевом напретку. У Светом писму помињу ce три сунца - Јошуино, које мирно стоји; Језекиљево, које je ишло унатраг; и Давидово, које je ишло напред и журило на свом путу, као младожења ка свом венчању. Нека наш пријатељ буде ово последње!“ Настављајући y библијском расположењу, пророковао je да ће Дејви y Лондону морати да ce бори са „две змије y колевци свог духа“, отпадницима и посвећеницима, који могу да унизе праву научничку амбицију y таштину. „Али Херкул ће задавити оба чудовишна гмаза.“ И даље je веровао y Дејвијеву мисију као научника. „Надао сам ce, и још ce надам, поноснији на Дејвија него на било ког другог човека... да ми ce умилио више него икоји
Дејви даје гас
309
други човек, тиме што je за мене ствар Наде (више, далеко више него што сам ja câM себи, y својим најгенијалнијим тренуцима).“155 Дејви je, пак, био поносан због такве улоге. Следеће године, кад je чуо да ће ce Колриџ ускоро укрцати на брод који плови y Средоземље, y изгнанство за које je тајно веровао да ће бити трајно, Дејви му je послао величанствено, хиперболично писмо опроштаја и охрабрења: „У ком год делу света да сте, често ћете бити са мном, не као лебдећа идеја већ као сећање запоседнуто стваралачком енергијом, као ИМАГИНАЦИЈА крилата од ватре, која надахњује и радује. Ви не смете још дуго живети a да не дате свим људима доказ своје моћи... Ви ћете бити историчар филозофије осећања. - Немојте ни на који начин расипати своју племениту природу. Немојте одустати од права које вам припада no рођењу."156 Првобитна група пријатеља са југозапада земље постепено ce осула. Дејви je наставио да пише Саутију, који ce сад сместио y Језерској области, и Тому Полу, забављеном својим штављењем кожа y Нитер Стоувију; али je постојано губио додир са Бедоузом и Кингом y Бристолу. Један од најоштријих раскида с његовом прошлошћу y Пензансу дошао je с новостима о претећем смртном исходу Грегорија Вата од туберкулозе, y октобру 1804. године, када je имао само тридесетдве године. Ват je претходне године послао Краљевском друштву рад о геологији Корнвола, и недавно писао Дејвију, „добро расположен", о свом будућем научном раду. Губитак старог пријатеља необично je уздрмао Дејвија. Био je шокиран y писању једног од својих најмисаонијих и најсуморнијих писама, y коме су његова осећања дала „грешна крила“ религијским сумњама и ретко испољаваном скептицизму. За један некарактеристичан тренутак, индивидуална амбиција и успех Дејвију су изгледали бесмислени: „Јадни Ват! - Није требало да умре. He могу да убедим себе да je умро... Зашто je такав поредак природе да постоји толика разлика y трајању и уништењу њеног дела? A ko ce распада обичан камен, он ће произвести тле које ће хранити лишај и маховину. Кад маховина и лишај умру и разлуче ce, они производе хумус који постаје легло живота траве, и много узвишенијих врста биља... Али, код човека су способности и интелект усавршени: он расте, постоји неко време y болести и беди, и потом изгледа да нестаје, без краја, и као да не производи никакво даље дејство.“157 У овом суморном и дубоко осећајном писму које je писао другом пријатељу из Бристола, свом бившем помоћнику y лабораторији, Клејфилду, Дејви не помиње Бога, или било какву уобичајену идеју
310
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
раја. Уместо тога, он ce труди да себи каже како постоји неки несхватљиви „аранжман“ којим ће Ватове неиспуњене таленте природа некако „применити“. Он ce ослања на познату аналогију с преображајем лептира, али га и ово поређење води y необичном и неочекиваном филозофском правцу: „Гусеница, преображена y непокретну опнасту масу, не изгледа као прикладан становник ваздуха, и нема свест о изванредности свог будућег постојања. Ми смо господари земље, али смо можда робови неких великих и непознатих бића... Ми претпостављамо да познајемо материју, и све њене саставне делове, a ипак не можемо чак ни да нагађамо узрок електрицитета, или да објаснимо закон обликовања камења које отпада са метеора. Можда постоје створења - мислећа створења, близу нас, која нас окружују, која не опажамо, која не можемо никад да замислимо. Ми знамо врло мало; али, no мом мишљењу, знамо довољно да ce надамо бесмртности, појединачној бесмртности бољег дела човека.“158 Било je то најближе што je Дејви пришао било каквој идеји душе, или личне бесмртности. Али, изненађује његова идеја човечанства, „господара земље“, који су и сами поданици других и већих господара, страних сила другде y универзуму. Он их није замишљао као богове, већ више као ванземаљске интелигенције из научне фантастике, „мислећа бића“ која су близу, али невидљива, неопажљива, (чак незамислива. Овој идеји вратиће ce y последњој књизи коју je написао, Утехе y путовању. Дејви je 1805. разгранао посао и y пролеће je y Краљевском институту држао предавања о „геологији“. Због тога je морао прочитати радове Хатона и Плејфера, и борити ce с новим противречењима о старости Земље, као и с питањем да ли су стене формиране поплавама или дејством вулкана. У његовим демонстрацијама био je и огроман модел вулкана, посађен на изоловану површину, који je невино избацивао дим, a затим изненада почињао да пламти, и коначно избацивао „лаву“ y облаку „пепела". Том приликом говорио je и о својим експедицијама no Корнволу с Грегоријем Ватом, и изговорио осећајну елегију о свом изгубљеном пријатељу из давних дана.159 Опуштено лето провео je y Језерској области, и пењао ce no Хелвелину с Вордсвортом, Саутијем и Валтером Скотом. Разговарали су о Колриџу, који je још увек био негде y Средоземљу, и писао кући све ређе. Дејви ce ипак надао да ће „његов геније донети нека нова стварања и да ће нам ce можда вратити с венцима вечних стихова.“ Писао je Колриџу, наговарајући га да ce врати y Енглеску и да y Краљевском институту одржи низ предавања о песништву.
311
Д ејви даје rac
Дејви ce вратио y Лондон како би му Бенкс уручио Коплијеву медаљу (за неки досадан рад о хемији y пољопривреди) и постао члан Савета Краљевског друштва. Позван je и да одржи важан низ годишњих Бејкерових предавања y Краљевском друштву, која je требало да почну следеће јесени.* Изгледало je да не постоји ништа што може да заустави његову каријеру, и његов метеорски успон према слави, y двадесетшестој години. Али, и даље му je било потребно да направи велико научно охкриће, како би обезбедио славу. У октобру je његов херој из младости, Хорације Нелсон, чију je победу на Нилу Дејви увек повезивао са сопственим почецима y науци, погинуо y бици код Трафалгара.
11 Двадесетог новембра 1806. године Дејви je одржао своје прво Бејкерово предавање y препуној сали Краљевског друштва, са Џозефом Бенксом y столици председника. Био je то престижан, али изазован подухват. Ова предавања основао je 1775. године зет Данијела Дефоа, Хенри Бејкер, и посветио их напретку y „експерименталној филозофији“. Требало je демонстрирати неко заиста ново откриће, и од Дејвија ce очекивало да за своју тему изабере или гасове, или геологију, или хемију y пољопривреди. Уместо тога, он je најавио како ће „истраживати и осветљавати“ природу електрицитета, употребу нове Волтине батерије, и могућности отварања читавог новог поља „електро-хемијске анализе". Предавање je било међународна сензација. T okom наредне четири године одржао je још четири предавања: друго 19. новембра 1807, треће 15. децембра 1808, и четврто 15. новембра 1809, a пето и последње 15. новембра 1810. године.160 Дејви je своје прво предавање започео карактеристичним подстицањем tour d’horizon: „Показаће ce да нам je Волта дао кључ који обећава да ће разголитити неке од највећих тајни природе. До овог тренутка наша су средства била ограничена; поље пнеуматских истраживања je исцрпљено, и за експериментаторе je остало мало тога осим прецизних и мукотрпних поступака. Сада су пред нама neoïpa*
Хенри Бејкер (1698-1774), члан КД, природњак, који je тестаментом оставио Краљевском друштву 100 фунти за предавања која ће носити његово име. Са Данијелом Дефоом je 1728. године покренуо часописе Universal Spectator и Weekly Journal, y којима je као уредник радио до 1733, под псеудонимом Хенри Стоункасл. Бавио ce микроскопским испитивањима и лечењем глувонемих. (Прим. прев.)
312
Р и ч ар д Холмс: ДОБА ЧУДА
ничени изгледи на новине y науци; неисшражена земља, али племенита u плодна, како ce надамо; обећана земља филозофије.“ш Прво je почео да објашњава природу електрицитета, који тада нико није стварно разумевао. Популарно мишљење je гласило да je то невидљива и испарљива течност спакована y стаклене лајденске тегле, увек спремна да изађе, уз прасак. Дејви je тврдио да електрични набој, упркос томе како изгледа, смештен y лајденске тегле или произведен Волтином батеријом, није другачији no врсти од оног који производи олујни облак, „торпедо" или електрична јегуља, или генератор трења на ручни погон, осим y томе што ce њиме може боље управљати и што je трајнији. Штавише, то je енергија, произведена хемијским променама. Боцкање које кисела пљувачка производи y металном пуњењу зуба иста je таква хемијска промена. „Плоча од цинка, и од сребра, кад ce ставе y међусобни додир, производе снажну каустичну сензацију. To je аналогно... експерименту Галванија, с побуђивањем мишића животиња.“162 Потом je демонстрирао да електрицитет сам no себи не „генерише“ материју, како je мислила већина његових савременика, већ да je облик чисте енергије. To je, тврдио je, суштински биполарна енергија, подељена на негативни набој (повезан са загревањем и ширењем) и позитиван набој (повезан са хлађењем и скупљањем). Ha пример, муња ce ствара тако што ce негативно наелектрисани олујни облаци сусретну са позитивно наелектрисанима.163 (Савремена физика објашњава муњу као огромно ослобађање статичког електрицитета, створеног електронима који ce крећу y једном олујном облаку.) Затим je почео низ детаљних експеримената, користећи велики број различитих соли и алкалија, којима je доказао да постоји појава „хемијског афинитета“ y природи. To јест, хемијски материјали држали су ce заједно, или били повезани, позитивном или негативном енергијом електрицитета. Коришћењем Волтине батерије као аналитичког средства, и „декомпоновањем“ различитих метала и земаља електролизом (обично tokom неколико дана), обећао je да ће открити потпуно нове елементе, до тада непознате и неименоване. Ова истраживања „тешко да неће успети да расветле наш филозофски систем земље; a можда би могла да нам дају и нову моћ.“164 Дејви ce y свим предавањима с поуздањем позивао на научни рад који ce одвијао широм Европе, конкретно на Берзелијуса и Потена y Стокхолму, и Гај-Лисака и Тенара y Паризу. Али, мирно je објаснио да je исправио, рафинирао или преузео све њихове експерименте. У ствари, тврдио je да британска хемија, први пут од Хука
Д ејви даје гас
313
и Бојла y 17. веку, предводи научни свет. Ово прво Бејкерово предавање било je и бриљантно и изазовно, али je Дејви до сада само поставио сцену. Надао ce да ће ce тек y открићима другог Бејкеровог предавања препознати пун, револуционарни значај његовог рада. У међувремену je Дејви већи део лета 1807. године провео или y пецању или y покушајима да наговори Колриџа да ce подухвати низа књижевних предавања y Краљевском институту. Испоставило ce да су ове две активности имале прилично сличности. Колриџ ce вратио с Малте надахнут и освежен оним што je тамо доживео (између осталог, заљубио ce y сицилијанску примадону), али још теже зависан од опијума него икад пре. Свестан његовог крхког стања, Дејви енергично пише њиховом заједничком пријатељу Тому Полу: „У садашњем стању друштва његово мишљење y вези с укусом, књижевношћу и метафизиком мора имати здрав утицај.“ Дејви je био оптимиста и y погледу рата с Француском. „Изгледа да ce Бонапарта оканио идеје о инвазији и, ако je наша влада активна, немамо зашто да ce бојимо рата на мору... Богатство нашег острва може да буде умањено, али снага људи не може тек тако да нестане; a наша књижевност, наша наука, и наше сликарство, и достојанственост наше природе мало зависе од спољних односа. И кад смо имали мање колонија од Тјенове имали смо Бекона и Шекспира." У ствари, наука je за Дејвија постајала све више ствар патриотизма.165 Своје друго Бејкерово предавање y Краљевском институту Дејви je одржао 19. новембра 1807. године. Драматично je описао како je управо издвојио два нова елемента, калијум и натријум, „електролизом“. Генијалном употребом Волтиних батерија y Институту он je за неколико сати y вакуумској боци наелектрисао и декомпоновао обичне алкалије, соду и поташу, и нашао непознате хемикалије које су ce обликовале као корица на позитивном и негативном полу батерије. Када je издвојио капљице калијума из корице поташе, оне су ce спонтано запалиле y величанствен, светлољубичасти пламен. Натријум je слично реаговао када je био зароњен y воду, произвевши једнако живахан наранџасти пламен. Изгледало je као да ce сама материја пробија y живот из раније скривеног и непознатог света, на заповест хемичара. Дејви je обављање ових експеримената оставио опасно касно, само пар недеља пре него што je требало да одржи друго предавање. Скоро намерно, попут новинара који ради y кратком року, подвргао je себе изузетном притиску и морао je да ради вратоломно брзо. Али, он je то и волео. Шестог октобра 1807. године y својој
314
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
лабораторијској свесци записује великим, тријумфалним словима: „СУШТИНСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ КОЈИ ДОКАЗУЈЕ РАЗГРАДЊУ ПОТАШЕ." Опис овог историјског открића дат je довољно драматично и y Дејвијевом коначном тексту предавања: „Поташа je почела да ce топи на обе тачке наелектрисања. Ha горњој [позитивној] тачки појавило ce снажно врење; a на доњој, или негативној површини, није ce ослобађала еластична течност; али, појавиле су ce мале капљице с високим металним сјајем, и сасвим налик, no видљивим особинама, на живу, a неке су изгореле уз експлозију и сјајан пламен... Бројни експерименти убрзо су показали да су ове капљице биле супстанца за којом сам трагао.“166 Али, Дејвијево стварно узбуђење и олакшање виде ce тек y извештају његовог помоћника за тај дан. Двадесетосмогодишњи професор хемије поново je постао дечак. „Када je угледао сићушне капљице калијума како ce пробијају кроз корицу поташе, и почињу да rope y додиру с атмосфером, он није могао да ce обузда од радости - играо je no просторији y екстатичном одушевљењу; и било му je потребно нешто времена да ce сабере и настави с експериментом.“167 Дејви je открио принцип „електро-хемијске“ анализе, како je назвао овај поступак, и отворио огромно поље за експерименте, како je и обећао.* Предавања су поздрављена уз свеопште узбуђење и хвалу. Бенкс je био дубински импресиониран. Када je следеће године дао да ce уради његов званични портрет, y председничкој столици Краљевског друштва и са свим инсигнијама и почастима, приказан je како држи препис Дејвијевих Бејкерових предавања. У Бристолу je Бедоуз, његов стари заштитник, поносно записао: „Дејви je управо решио један од највећих проблема y хемији, разградњом фиксних ал*
Привремени лабораторијски помоћник 1807. године био je Дејвијев млади рођак, Едмунд Дејви. Следеће године место je добио његов брат Џон, тада осамнаестогодишњак, на коме je остао до 1811. године. У овом стадијуму Дејвијевог рада та напета, узбудљива, младалачка атмосфера y лабораторији била je за Дејвија од кључног значаја. Експлозивна привлачност калијума и натријума за младе хемичаре дивно je описана y аутобиографији Оливера Сакса, Ујка Тутстен: Сећања на дечаштво хемије. Сакс и његова два пријатеља тинејџера прво гледају како „узбудљива отопљена капљица" калијума прети да осветли његову лабораторију y соби, a затим излази напоље да y језерце Хајгејта баци гомилицу натријума од три фунте. „Запалила ce одмах, и јурцала около no површини као дементни метеор, с огромним жутим пламеном изнад себе. Сви смо били удивљени - била je то хемија, и то изванредна!“ Oliver Sacks, Uncle Tungsten (2001), стр. 122-3.
Дејви даје гас
315
калија.“168 Недавно основани часопис Edinburgh Review објављивао je дуги низ чланака о овим предавањима, које je писала њихова нова интелектуална звезда y успону, Хенри Брогам.169 Колриџ je такође писао о Дејвијевом „маршу према слави“.170 Чак су и супарници хвалили Дејвија. Угледни скнадинавски хемичар Јакоб Берзелијус описује овај експеримент као један од најпрефињенијих y савременој хемији. Француска Академија наука, делом под добрим руководством Гај-Лисака, доделила je Дејвију нову Наполеонову награду, од фантастичних 60.000 франака. Академија je Дејвију послала званичан позив да дође y Париз и преузме je. Био je то фини и изазован гест y време огорченог рата између две државе, али je већ на почетку било дипломатских тешкоћа. Дејви je претпоставио да je добио укупну суму коју je Наполеон поклонио, али ce стварна награда састојала од годишње камате на тај капитал, тј. скромних три хиљаде франака.171 У свем том успеху Дејви je био преморен и исцрпљен. Одмах после предавања примио ce надзора y пројектовању вентилације y затвору Њугејт, и y децембру 1807. године разболео ce од једног облика затворске грознице. Неколико недеља био je на ивици смрти, a неспособан за било шта још неколико месеци. Његов стрпљиви лекар, и колега пецарош, др Томас Бабингтон, постао му je тада доживотни пријатељ. У лабораторију ce вратио тек 19. априла 1808. године. Овај додир са смрћу двадесетдеветогодишњег Дејвија допринео je његовој слави, и повећао његов углед y научним круговима. Краљевски институт издавао je дневне извештаје о његовом здравственом стању, и организовао посебно предавање y коме ce испитивао значај његовог рада и поредио ce са Беконом, Бојлом и Кевендишем. Такође je најавио средства за огромну, нову Волтину батерију која ће ce направити за његову будућу употребу, „корито од 600 двоструких плоча од no десет кв. центиметара“, која je требало да буде четири пута јача од било које друге y Енглеској. Следеће године, после четвртог Бејкеровог предавања, приватним средствима направљена je батерија од две хиљаде плоча, за коју ce сада патриотски тврдило да je јача од било које y Европи - укључујући, наравно, и Француску.172 Из болесничке постеље Дејви je успео да организује Колриџов први круг предавања о „Поезији и Имагинацији“, која су ce коначно одиграла - после многих драматичних околности - y Краљевском институту, y пролеће 1808. године. Бриљантна, али нередовна, названа су Дејвијевим најопаснијим експериментом, a и сам je писао дуга, лична размишљања о Колриџовој мешавини генија и „разру-
316
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
шене“ сензибилности. Усвојио je гледиште научника који с висине, бестрасно, гледа на уметника, али тако живописно да изгледа као да je сам умешан y Колриџово лично стање: „[Колриџ] je много пропатио од прекомерне осетљивости - болести генија. Његов ум je дивљина y којој кедар и храст, који могу да сежу до неба, саплићу y расту грмови, трњаци, шибљак и паразитске биљке. С највишим генијем, проширеним видицима, осетљивим срцем и просветљеним умом, он ће бити жртва поретка, прецизности и редовности. He могу да размишљам о њему a да не осетим помешана осећања дивљења, поштовања и сажаљења.“173 Tokom опоравка Дејви je много размишљао о генију, песништву и вечности. Можда je прекид y његовом исцрпљујућем раду y лабораторији омогућио појаву потиснутих емоција. Лагани опоравак славио je писањем задивљујуће, на химну налик песме, „Гле! Ha земљу ce излива пламтећи дух“. Песма je пуна пантеистичких визија промене и преображаја, боголиких сила која оживотворују целу земљу; и слика налик на Колриџов став о интелигентној стваралачкој енергији делатној y универзуму, која ce с материјом игра као са еолском харфом: Све говори о промени: обновљене струје Дуго заборављених ствари поново ce рађају; Светла сунаца, дах бесне олује, Вечно кретање мора стварају. Оне су само вечне воље мотори, Једне интелигенције, чији je моћни замах Одувек делао, и још увек твори Док звезде, светови и системи губе дах. Без њене силе, сва бића смртна Беху тупа, непомична и нескладна брука. Kao нештимоване жице харфе тиха Док их не додирне песникова рука.174 Појавиле су ce и друге, можда забрањене емоције. Дејви je касније рекао да je tokom грознице имао понављане халуцинације о лепој, нежној, непознатој жени која га je неговала, чувала и водила са њим „интелектуалне разговоре“. „[Када] сам добио тај ужасан облик тифусне грознице познате под именом затворска грозница... увек je преда мном било обличје лепе жене... Дух из моје визије имао je смеђу косу, плаве очи и светлоружичасти тен, и био je, колико могу да ce сетим, другачији од било ког обличја y која сам ce заљубљивао y раној младости и која су често походила моју машту... Њена фигура je
Д ејви даје гас
317
толико јасна y мом уму као визуелна слика... [али] како ми ce враћала снага, посете мог доброг анђела, како сам je звао, постајале су ређе.“175 Дејви je био опчињен овим халуцинаторним доживљајем, који je вероватно призвао y сећање неке визије из доба инхалација азотног оксида. Ипак, очигледно су халуцинације дотакле и неку дубљу жицу. Он открива, изненађујуће, да je „у то време био веома заљубљен“. Из фрагментарних белешки и песама за св. Валентина, сачуваних (вероватно омашком) y његовим свескама, било je много младих жена које су могле привући његову пажњу tokom предавања 1807. године. Али ова жена из визије, инсистирао je, била je неко сасвим други, неко њему потпуно непознат. У томе je био необично прецизан. Његова визија није „госпа црне косе, тамних очију и бледог лица“ која je тренутно била објект његовог „дивљења“. Била je то млађа жена, скоро девојчица, и другачијег телесног склопа: сјајне, младалачки смеђе косе, „живи анђео“. Још чудније, Дејви je тврдио да je срео ову „жену из визије“ десет година касније, 1818, „током путовања no Илирији“. Она je тада била „бујна и нежна девојчица од четрнаест или петнаест година“.176 Коначно, срео ју je и трећи пут, после још десет година, 1827-8, када je била на половини двадесетих година и стоички истрајавала поред њега y ономе што ce испоставило као његова последња болест.177 Касније je Дејви размишљао о тајанственом десетогодишњем циклусу заљубљености, чија ce појава увек поклапала с његовом новом деценијом: y тридесетој, четрдесетој и педесетој години. Да je постојала и пре, било би то 1798. године, кад je имао двадесет, и упознао Ану Бедоуз. To указује на област личних емоција и превирања које je само наговестио y поверљивим писмима брату Џону и y својој каснијој поезији.178
12 Доктор Томас Бедоуз умро je 24. децембра 1808. године y Бристолу, са само 48 година. Боловао je од хроничне болести срца, a одано ra je неговала његова грешна супруга Ана, која му ce вратила y то време. Изгледа да je тада написао мноштво писама пријатељима, укључујући и Дејвија, али да je одговора било мало и да ce осећао заборављен. Ни Дејви ни Колриџ већ неколико година нису били y додиру са својим старим заштитником. Последња Бедоузова публикација било je „Писмо сер Џозефу Бенксу, председнику Краљевског друштва, о преовлађујућим незадо-
318
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
вољствима, злоупотребама и несавршеностима y медицини" (1808). У писму заступа петогодишњу обуку за све лекаре, која би ce финансирала из општег пореза, и државну политику превентивне медицине: први значајан наговештај Националне здравствене службе. Било je ту и трагова старог радикалског доктора. Предлагао je да ce здравље породице уопште побољша тиме што би све супруге добиле (бесплатно) предавања из анатомије, машине за прање веша (с погоном на пару), свеже поврће и посуде за кување под притиском.179 Његова смрт узроковала je нелагодно комешање y раштрканим остацима његовог првобитног Института из Бристола, и преиспитивање о сопственим каријерама. Дејви пише Колриџу: „Срце ми je тешко. Желео бих да вам пишем о вашим плановима, које ћу ce на сваки начин трудити да помогнем; говорио бих вам о сопственом труду који je био непрекидан од како смо ce последњи пут видели, и не без резултата; али ме прекидају врло меланхолична осећања која ће, када ово видите, знам, и вас обузети... Врло одан, ваш...“180 Колриџ одговара y страственом писму пуном осећаја кривице y вези с Бедоузовом несебичном медицинском каријером и донкихотском великодушношћу. Каже како je „грчевито“ јецао на вест о његовој смрти. Испоставило ce да Ана Бедоуз тражи некога ко би написао Бедоузову биографију. Прво je питала Дејвија, na Саутија, потом Дејвиса Гидија, и најзад Колриџа. Али, сви су je одбили. Досадно Сећање написао je 1811. године др Џон Сток, али je коначно Питер Рожа направио леп чланак за Енциклопедију Британику, мада тек 1824. године. У међувремену, Дејвис Гиди je постао старатељ Анине деце, прво ce побринувши да ce венча с госпођицом Гилберт, промени своје опасно презиме и постане Дејвис Гилберт. Ана ce преселила y Бат, потом y Италију, и скрасила ce y Риму. Њен син, Томас Лоуел Бедоуз (1803-49), провео je двадесетпет година y писању необичне, полудраматичне поеме под насловом Књта Ђаволових вицева, са све гротескним сликама из медицинске хирургије и лабораторије свог оца, којих ce још сећао. Кад више није могао да пише, Томас ce убио y Базелу, са 45 година.181 Дејви je y свом дневнику осећајно писао о Бедоузовој стидљивости, његовој очигледној удаљености y разговору, и његовој „дивљој и делатној машти“ за коју je сматрао да je једнака машти Еразма Дарвина, али пречесто скривена. И меланхолично додаје: „О својој смрти писао ми je веома дубоко писмо, жалећи због својих научних скретања. Сећам ce једног израза: ‘као онај који je лутао широм Avena Fatua знања из које ни уГарак ни цвет ни плод нису изникли.
Дејви даје гас
319
Пошребна ми je ушеха и р и ја ш е љ а Последња фраза касније je прогонила и Дејвија.182 До 1809. године Дејвијев углед био je y снажном успону. Уврштен je y седми том утицајне публикације Јавне личности: биоГрафска сећања на утедне 1рађане. Дуга одредница хвали његову скромност и генијалност, описује његове „галванске експерименте" y Краљевском институту, и даје дугачак сажетак Бејкерових предавања. Представљен je као пример новог света британске науке, посвећени истраживач „погнут над својим ретортама“, несклон свету и јавној слави. Није било ни једног наговештаја о његовој будућој репутацији ароганције, амбиције и професионалне љубоморе.183 ■ Огроман групни портрет, Угледни научници 1807-8, насликан je као успомена на историјску експанзију y британској науци тог тренутка. У ствари, он представља поглед уназад, пошто га je сликар Вилијам Вокер насликао око 1820. године. Ha слици je тридесет особа, сви мушкарци, који достојанствено седе и стоје y некој идеалној соби за пушење неког клуба. У првим редовима су Дејви, Хершел, Бенкс, Далтон, Кевендиш и Џенер. Др Томаса Бедоуза нема. Био je заборављен, како ce и прибојавао.* Песникиња Ана Барбо, која je раније писала о епохалним експериментима Џозефа Пристлија, сада je истицала Дејвијева научна предавања као једну од најбољих ствари тог раздобља. Будући историчари треба да Покажу где ce на Дејвијевим уснама одмараше неме гомиле, И најдрагоценије тајне природе ce откриле.184 Њена благо враголаста слика не превиђа сексуални ореол који je окруживао Дејвијева популарна извођења, што je, природно, произвело нешто љубоморе. Неки од Дејвијевих најстаријих пријатеља бринули су ce због дејства успеха и славе на њега. Колриџ ce плашио да ce он жртвује лондонској моди, „све одлучнији да ce уобличи према времену, како би време натерао да ce обликује према њему.“185 Али, то je вероватно била неизбежна цена оваквог успеха. Једна последица Дејвијеве славе биле су искушавајуће понуде да држи јавна предавања и ван Лондона. Године 1810. прихватио *
Бедоуз ce опоравио y лепој биографији Дороти Стенсфилд (1984), и кроз дело преминулог Poja Портера, за којим жалимо, y великом броју бриљантних есеја, конкретно „Томас Бедоуз и биографија“ y Telling Lives in Science, yp. Мајкл Шортланд и Ричард Jeo (1996), и коначно y Портеровом ремек-делу о историји медицине, The Greatest Benefit to Mankind (2001).
320
Р и чард Холмс: ДОБА ЧУДА
je позив из Ирске, да одржи предавања о хемији и геологији за изванредну своту од хиљаду гвинеја. Предавања je држао y препуним салама Даблина, y пролеће 1810, и поново y пролеће следеће године, када ce на Тринити колецу разговарало о почасном докторату за њега. У овим предавањима нарочито je истакао значај научног знања y образовању жена, и „унапређивања ума жена“. Милтон je y томе грешио, a Мери Волстонкрофт била y праву.186 У пажљивој публици која га je обожавала била je и необично лепа и живахна шкотска удовица Џејн Априс. Ha бљештавом пријему после предавања Џејн Априс je рекла Хамфрију Дејвију да воли да пеца.
Први балон изнад ЕтлескоГ канала, 7. јануар 1785. Драматична ретроспективна слика балона на водоник y коме су били Бланшар и Џефриз, како напушта обалу Довера y Кенту и жури на југ, y претеће небо изнад Калеа. Детаљ уља Е. В. Кукса, око 1840.
Прво подизање y Мошолфјеовом балону с врућим ваздухом, с људском посадом, Париз, 21. новембар 1783. Пилатр де Розје и маркиз д’Арланд стоје на супротним странама платформе, балансирајући џиновски ваздухоплов, и припремају ce да додају гориво y пећ од скоро два метра окачену (невидљиво Историјски, један од првих uoinega на споља) y балон. Приказ из Le Journal земљу из балона, 1786. Испод малих, буцмастих облика кишоносних кумулонимбуса, јасно ce виде кривудање река (црвено), путеви од туцаника који кривудају кроз поља и решеткасти образац сеоских улица. Бојена гравира према стварном цртежу Томаса Болдвина, Airopaidia (1786), направљеном на висини процењеној на око 1.200 метара
„Желим, желим“ Вилијам Блејк, подругљиви приказ научног прегнућа. Гравира из Капије раја (1793)
Прво подизање y бапону с водоником, или шарлијеом, с људском посадом, Париз, 1. децембар 1783. Бојени отисак приказује др Александра Шарла и М. Робера како ce подижу испред Тиљерија, са старом палатом Лувра на обе стране и Јелисејским пољима иза. Уочите круг од буради y којима су киселина и гвожђе, коришћени за прављење водоника. Стварном догађају присуствовало je четврт милиона људи Жан-Пјер Бланшар Минијатура, благо подсмешљива, аеронаута Бланшара, француске примадоне британског балонирања. Гравира Џ. Њутна према оригиналу Р. Ливсеја, 1785.
Џон Џефриз, амерички балониста u лекар Уочите рукавице од најфиније коже за лет, капу од дабровине и велики, скуп барометар (у улози висиномера) - Американци су одмах били спремни. Гравира према оригиналу Тисандјеа, око 1780.
Винсент Лунарди, италијански ваздухополовац Гламурозни Лунарди извео je прво путовање ваздухом y Британији, y балону с водоником, 15. септембра 1784. године. Његова мачка напустила je лет на пола пута. Објавио Е. Хеџис, 1784.
Џејмс Садлер Енглески ваздухопловац кога су подржавали студенти универзитета Оксфорд и др Џонсон. Едмунд Скот, према Џејмсу Робертсу, 1785.
Плоча за Садлера Патриотска спомен-плоча Џејмсу Садлеру, „првом енглеском ваздухопловцу" y Мертон Филду, Оксфорд
Mamo Парк Млади шкотски лекар и истраживач непосредно пре поласка за Западну Африку. Минијатура према Хенрију Елдриџу, око 1797.
Mamo Парк Карикатура Томаса Роландсона, која живо указује на патње које je Парк доживео y свом првом путовању no Африци. Водене боје, око 1805.
TRAVELS THE INTERIOR OF AFRICA BT MUNGO PARK.
Пушовања y унушрашњосш Африке Манга Парка (1799). Насловна страна с вињетом која приказује Парка како седи под дрветом, пошто je опљачкан, без одеће и остављен да умре tokom свог првог путовања y средиште Африке. Уочите драгоцени шешир y коме су били скривени сви његови дневници, испод траке. Из издања Путовања из 1860. године
fh&nto# 4>
Скица мапе северноГ gena Африке Мајор Џон Ренел, 1790, на основу извештаја добијених од разних путника пре експедиције Манга Парка. Нигер je представљен тачкастом линијом која почиње код Тимбуктуа и очито тече на исток преко Африке, према Абисинији
„Људи почињу ga ia нападају, бацајући копља, стреле u камење“ Викторијанска слика смрти Манга Парка на реци Нигер, tokom његовог другог путовања, 1805-06. Из издања Путовања из 1860. године
Колриџ Портрет Питера Вандајка, 1795, непосредно пре него што je упознао Дејвија y Пнеуматском институту y Бристолу
Бајрон Већ славан, Бајрон пре упознавања са Бенксом, Хершелом и Дејвијем. Портрет Ричарда Вестала, 1813.
Кишс Китс y Хемпстиду, где je проучавао звезде и славује, и написао „Ламију“. Цртеж Чарлса Армитиџа Брауна, 1819.
Еразмо Дарвин Свезнадар и песник који je славио енциклопедијску науку Лунарног друштва. Према Џозефу Рајту из Дербија, 1770.
Шепи Шели, атеиста и одушевљени поборник науке, путовао je y иностранство, као Дејви и Бајрон. Портрет Амелије Карен, насликан y Риму, 1819.
Бпејк Блејк ce изругивао претензијама већине научника, a нарочито je демонизовао Њутна. Портрет Томаса Филипса, 1807.
Доктор Франкенштајн и душа 1
У
септембру 1811. године Хершелова стара пријатељица Фани Барни, до тада већ мадам д’Арбле, прошла je ужасну операцију рака дојке, без анестетика. Извео ју je изванредни француски војни хирург, Доминик Лареј, y Паризу, и то тако успешно да je поживела још наредних двадесет година. Што je још значајније, Фани Барни je била свесна tokom целе операције, и касније je написала детаљан извештај о том доживљају, посматрајући делове хируршког поступка кроз танку памучну тканину која joj je била ставл>ена преко лица. У то време хирург није био свестан да je материјал полупровидан. „Одбила сам да ме држе; али, када сам кроз газу видела сјај углачаног челика - затворила сам очи. Призор страшног реза не бих поверила грчевитом страху.“ У вези с темом бола, и неуспеха Хамфрија Дејвија да крене према анестезији, вредно je размотрити оно што je Фани Барни написала о свом ужасу пре ове мастектомије: „Пошто je изгубљена свака нада да ce ово зло може избећи, могу само да ce утешим или да запослим свој ум размишљањем како да све то учиним ман>е страшним [мом мужу] г. д’Арблеу. Г. Дибоа je најавио: ‘Морате очекивати бол - не желим да вас заваравам - болеће - болеће веома\’ Г. Рибе ме je осудио да плачем! Рекао je да ограничавање или уздржавање могу да имају озбиљне последице. Г. Моро, понављајући ову наредбу, питао je да ли сам плакала или вриштала док сам рађала Александру. Авај, рекох
322
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
му, није било могуће урадити то другачије. ‘О, na онда, ‘одговорио je, ‘нема бојазни!’ - Какве страшне закључке сам морала известиГ1 Наравно, tokom операције je вриштала. „Када je ужасни челик заронио y груди - просецајући вене - артерије - месо - нерве - није ми била потребна наредба да ce не уздржавам од вриштања. Почела сам с вриском који je трајао непрекидно tokom целог реза - и скоро ce радујем што ми још увек не звони y ушима!! Агонија je била толико раздирућа... Сваки опис би био слаб... Осећгла сам како нож притиска грудну кост - и гребе је!“ Једно од најизванреднијих размишљања Барнијеве било je да ли изузетан телесни бол може не само да изазове несвест - „имала сам два потпуна понора y сећању о овом догађају“ - већ да истински потера душу из тела. Такође je открила да чин присећања доноси сопствени бол, и да joj je било потребно три месеца да заврши писање, као писмо од скоро десет хиљада речи, својој сестри Естер. Сваки пут кад je покушавала да настави писање имала je тешке главобоље. Кад je коначно завршила, није била y стању да прочита поново шта je написала. „Не усуђујем ce да исправљам, нити да читам, сећање je још увек тако болно.“ To je запањујући запис о храбрости, и не само о Фаниној одлучности да заштити мужа од трауме операције. Али, ово писмо такође подсећа на то какви су били стварни услови y којима ce хирургија одвијала y том периоду. T okom Наполеонових ратова медицинска наука je напредовала, подстакнута непосредним крвавим захтевима бојних поља. Постала je још смелија и још окрутнија. Лареј je, на пример, обавио две стотине ампутација tokom 24 часа после Бородинске битке, и награђен je Легијом части.2 Али, како je рат јењавао, медицина ce почела поново враћати спекулативним испитивањима. Француска ce још увек сматрала предводником Европе y медицини и хирургији, и њене велике државне болнице y Паризу, a нарочиго Отел Дје и Ла Салпетрије на левој обали, биле су пионири хируршких техника и теорије анатомије. Овде су владали Завије Биша и барон Кивје. Па ипак, распад француске ратне економије, као и огромни притисак на медицинске ресурсе земље с повратком ветерана и рањеника, почели су да коче њен научни напредак. Болнице - наставне базе y Лондону и Единбургу, напротив, стицале су међународни углед. Увек y првим редовима, Џозеф Бенкс je жудео да ову растућу предност и престиж подстиче, бирањем y чланство Краљевског друштва. Медицина je била помодна, a болнице су почеле да привлаче ново и надарено поколење студената медицине
Доктор Франкенштајн и душа
323
и наставника, као што су Хенри Клајн (Сент Томас), Џон Абернети (Сент Бартоломју), Џозеф Хенри Грин (Гај) и Астли Купер (Гај). Бенкс их je увлачио y Краљевско друштво када год je то било могуће. Ha пример, он je обезбедио да пионирска операција Астлија Купера којом je пробио membrane tympani (бубну опну) човека ради олакшања потенцијално опасне инфекције унутрашњег уха, дође до широке публике описом y Филозофским радовима Друштва 1801. године.3 Захваљујући Бенксу, Купер je изабран за члана Краљевског друштва и добио je чувену Коплијеву медаљу за овај рад, y својој 33. години. Куперови студенти увели су Џона Китса 1814. године y Гајову болницу. Други медицинари стварали су важне контакте y књижевном свету. Радикалски настројени Хенри Клајн спријатељио ce са писцима Хорном Туком и Џоном Тилволом, и чак je сведочио о њиховом карактеру када им je било суђено за велеиздају, 1794. године. Џон Абернети лечио je Колриџа од зависности од опијума, a Џ. X. Грин je 1818. године постао Колриџов писар. Бајрон je 1816. године за свог сапутника y изгнанству изабрао младог доктора Вилијама Полидорија, скорашњег дипломца из болнице y Единбургу. Полидори je склопио тајни споразум с издавачем Марејем, о писању дневника о делима његове милости (што баш и није било y складу с његовом заклетвом Хипократу). Бенкс je своје свевидеће очи држао и на свима њима. Међу њима je убрзо уочио талентованог и неортодоксног младог хирурга, Вилијама Лоренса, који je радио y болници Сент Бартоломју, под надзором Џона Абернетија. Већ 1802. године, када je Лоренс био само деветнаестогодишњи студент медицине, Бенкс га je уочио и препоручио Вилијаму Клифту, конзерватору Хантерове збирке. „Господине, молим вас за слободу да вам представим доносиоца овог писма, г. Вилијама Лоренса, компаративног анатома који може да пружи као и да прими - информације. Он жели да види [скелете] слона и носорога, a вероватно ће y збирци пронаћи још много тога што би желео да погледа.“4 Лоренс je био тај који je поново распалио једну од најжешћих научних расправа из периода романтизма, и подстакао контроверзу која ће постати позната као расправа о витализму 1816-20. године. Бенкс je 1813. године брижно подржао Лоренсов избор y Краљевско друштво, y запањујуће младом добу од тридесет година. Две године касније, 1815, Лоренс je добио своје прво академско намештење од стварног јавног значаја, када je постао професор анатомије y Краљевском колеџу хирурга. Унапређење y оквиру медицинске струке још увек je y великој мери било y рукама олигархије, и
324
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
именовање je зависило од доброг мишљења његовог ментора, Џона Абернетија. Пошто je Абернети и сам дуго имао једну од тих професура, био би то израз великог личног поверења. Под заштитом Абернетија пред Лоренсом je била сјајна каријера. Џон Абернети je био моћан савезник, на врхунцу моћи и утицаја. Рођен 1764. године, првобитно ce обучавао на светски познатим медицинским факултетима y Единбургу, затим je пошао на југ, да ради под руководством великог хирурга Џона Хантера (1728-93), радећи међу телима y његовој сали за обдукције y улици Грејт виндмил. (Постоји занимљива акројдовска историјска резонанца y чињеници да je столеће касније ово постао дом првих енглеских бурлески и голишавих представа.*) Касније je наставио успешну каријеру y хирургији, створио веома уносну праксу као лекар-консултант на Мејферу, и 1815. године био именован за старијег хирурга y Бартовој болници. У 51. години био je на врхунцу своје струке, a имао je и професуру анатомије y Краљевском колеџу хирурга. Онижи, косе боје песка, Абернети je био побожан Шкот који je једноставно говорио и био „непоправљиво стидљив“ y друштву, али чувен no својој отворености поред кревета пацијената и грубим дијагнозама.5 Васпитан као калвиниста, он није имао времена за финоћу. Није крио своје мишљење да би ce већина болести његових богатијих клијената могла излечити с нешто дијете, мањком алкохолисања, и молитвом, ту и тамо. Када га je Колриџ консултовао 1812. године због великог броја стомачних тегоба и проблема с нервима (укључујући хроничне кошмаре), он je без оклевања изрекао дијагнозу простог случаја зависности од опијума, и посредно помогао Колриџу да нађе азил код лекара Џејмса Гилмана y Хајгејту, четири године касније.6 Међу студентима медицине на Барту, Абернети je био један од најомиљенијих предавача свог времена, делимично и због своје твр*
Варијете je y тој згради отворен 1909. године, и y њему су ce приказивали први неми филмови. Лора Хендерсон купила je зграду 1930, и ангажовала Вивијан Ван Дам као менаџера. Опонашајући Фоли бержер и Мулен руж, имале су огроман успех с првим варијететским представама које су ce одвијале целе ноћи, до 11 пре подне. Пошто je голотиња на сцени била забрањена, проблем je решен тако што су девојке стајале непокретне, као скулптуре, a кретало ce све друго око њих. Варијете je радио и tokom Другог светског рата, уз неопходна стрчавања и публике и уметника y склоништа. Прича о овом варијетеу дирљиво je испричана y филму „Госпођица Хендерсон представља", са Џуди Денч и Бобом Хоскинсом y главним улогама. Податак о згради je акројдовски, јер ce односи на Питера Акројда, британског писца и биографа који je, између осталог, написао и БиоГрафију Лондона. (Прим. прев.)
Доктор Франкенштајн и душа
325
доглавости и ексцентричности. Тако je 1814. године завладало велико занимање када je Абернети, као професор анатомије на Краљевском колеџу хирурга, почео низ годишњих јавних предавања, познатих као Хантерова предавања. Изабрао je тему надахнуту својим старим учитељем анатомије: назвао ју je „Испитивање вероватноће и рационалности теорије живота г. Хантера“. Тема je била неочекивана. Хантерова слава била je заснована на његовим практичним - невероватним - вештинама као хирурга, и на његовом огромном познавању упоредне анатомије. Његов карактеристични последњи рад, објављен постхумно, био je „Расправа о крви, запаљењу и ранама од танади“ (1794). Хантер je створио префињену збирку примерака упоредне анатомије. После његове смрти 1793. године откупила их je држава и 1800. године поверила на старање новооснованом Краљевском колеџу хирурга на Линколнз Ин филдсу. Хантеров музеј тамо je и данас. Ha неки начин, збирка je била интелектуална временска бомба јер су примерци, изложени no реду, јасно показивали, свакоме ко би ce потрудио да их испита, колико су непосредно и очигледно коштане структуре човека (лобања, шаке, стопала) и унутрашњи органи (срце, јетра, плућа) еволуирали од „нижих“ животињских облика. Ове кости су биле убедљив доказ извесне врсте сталне физиолошке „еволуције“, и јасно су указивале на то да ce човек развио непосредно из животињског царства, и да није јединствено „створење". • Али, Абернети није изабрао ову тему. Његов стари учитељ Хантер, као и многи научници пред крај живота, развио je извесне недефинисане мистичне тежње. Абернети je међу његовим крвљу умрљаним и хаотичним рукописима пронашао мноштво лоше дефинисаних теорија о животној енергији или животном принципу, који су одједном изгледали врло савремени и занимљиви. Хантер je спекулисао да je ова енергија на неки начин повезана са спонтаним покретима инхерентним људској физиологији: са систолним и дијастолним пулсом срца, кружењем крви, лековитошћу запаљења ткива на повређеном месту, ерекцијом мушкарца и црвењењем код жена. Изнад свега, веровао je да ce тајна живота налаз y самој крви: „то je најједноставније тело које познајемо, обдарено принципом живота.“7 Ha основу Хантерових спекулација Абернети je предложио теорију људског живота засновану на полумистичком концепту универзалне, физиолошке животне енергије. Сама крв не може да објасни живот, мада може да га носи. Ова свеопшта „виталност“ била je „фина, покретна, невидљива супстанца, надодата очевидној грађи мишића, или други облик биљне и животињске материје, као што
326
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
je магнетизам за гвожђе, и електрицитет за различите супстанце с којима ce може повезати." Абернети даље сугерише да ова теорија доноси научну евиденцију - иако не прави доказ - о теолошком концепту душе. Ако je животна енергија „надодата“, нека спољна сила ван човека морала ју je, очито, додати."8 Повлачећи аналогију између витализма и електрицитета Абернети ce позивао и на ауторитет Бејкерових предавања Хамфрија Дејвија y Краљевском друштву. Kao и многи научници тих дана он je био опчињен могућностима Волтине батерије, и њеним могућим везама са „животињским магнетизмом" и оживљавањем људи. Електрицитет je y извесном смислу постао метафора самог живота. „Мени ce чини да експерименти сер Хамфрија Дејвија представљају значајну карику y ланцу нашег знања о живој и мртвој материји. Он je решио велику и дуго скривену тајну хемијске привлачности, показујући да она зависи од електричних својстава која имају атоми различитих врста материје... Експерименти сер Хамфрија Дејвија такође нас наводе да верујемо да je електрицитет, издвојен и акумулиран на начине који нису сасвим јасни, тај који узрокује оне нагле и снажне покрете y маси инертне материје, којима смо повремено сведоци, уз чуђење и збуњеност."9 Предавања су изазвала велико занимање y медицинској струци, али не и y широј јавности. To ce врло брзо променило. Ha своје изненађење и нервирање, Абернети je 1816. године уочио презриви напад и побијање својих модерних спекулација о тајнама животне енергије и улози електрицитета y оживљавању „инертне материје“. Критичар није био нико други него његов колега, професор анатомије, његов најмлађи и најдаровитији ученик, тридесеттрогодишњи Вилијам Лоренс. Био je то потпуно неочекивани ударац, мада je касније Абернети рекао да je Лоренс био познат no томе што ce „руга и омаловажава“ његове ставове иза његових леђа, no одељењима Бартса.10 Био je огорчен због тога што je Лоренс био његов асистент од шеснаесте године и демонстратор y Барту од 1803. до 1812. године, y многоме под његовом заштитом и вођством. Чак je и становао код Абернетија, три године, и сматрао ce његовим штићеником. Јасно, Лоренс није сматрао да ишта од тога преваже над научном истином и постајао je нестрпљив са својим старим шефом. По темпераменту, Лоренс je био сушта супротност свом заштитнику. Висок, мршав, амбициозан, елегантан и врло речит, медицину je сматрао чистом науком, без спољних обавеза. Европејац no изгледу,
Доктор Франкенштајн и душа
327
живописан и радикалан y мишљењу, прочитао je и мноштво француске и немачке медицинске литературе. Читао je радове лекара окупљених око универзитета y Јени, и развио снажну склоност према Кивјеу и Бишау и материјалистичком погледу на људски живот. A ko и није био отворени атеиста, за уобичајене побожности није имао времена. Неоубичајено за енглеског студента медицине, Вилијам Лоренс je y ствари студирао антропологију, код Бенксовог старог пријатеља Блуменбаха y Гетингену, y Немачкој, где ce истицао no својој бриљантности и теоретској смелости.11 Блуменбах je развио читаву нову науку краниологије: прикупљање, мерење и класификовање животињских и људских лобања. Његова огромна збирка лобања на универзитету y Гетингену популарно je звана „Голгота др Б.“, a он je често писао Бенксу тражећи од њега примерке. Краниологијом ce бавио и Александар фон Хумболт y Јужној Америци, и тада je започела класификација расних типова, нарочито праћена y Немачкој.12 У двадесетчетвртој години, док je још радио као Абернетијев понизни асистент и демонстратор y Барту, Лоренс je превео Блуменбахов пионирски рад, Упоредна анатомија, 1807. године. Ова књига била je бојни поклич теоријске врсте. Она je постављала нова и веома противречна питања о људским расним типовима, и о могућој вези између облика лобање, величине мозга и интелигенције. Блуменбах je увео прве класичне расне поделе између кавкаског, афричког, азијатског и индијанског типа. Али, можда je најзначајније било то што je покушао да дефинише физичку грађу људског мозга, и како je он произвео „ум“. Почео je да одбацује постојање људске „душе“ и да сугерише чисто материјални основ живота. Али, пошто je књига имала изузетно ограничен број читалаца, и то мали број медицинских стручњака, y Енглеској није изазвала нарочито комешање, a није сигурно да ју je и сам Абернети прочитао. Док je Колриџ долазио код Абернетија на консултације 1812. године, Лоренс je y својој соби за консултације наишао на много млађу, али једнако захтевну књижевну фигуру, y јулу 1815. године. Био je то двадесетдвогодишњи Перси Биш Шели, који je патио од коктела нервних болести, укључујући и грчеве y абдомену, болове y бубрезима, сумњу на туберкулозу и блокаду y писању. Лоренс je - начитан, радикалног духа и човек који je видео света - брзо стекао песниково поверење. „Moje здравље ce значајно поправило под паском Лоренса," пише Шели понешто изненађен y августу, „и утолико сам слободнији од сталне иритације под којом сам живео, да ce делотвор-
328
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
није и доследније посветим учењу.“13 Месец дана касније, септембра 1815. године, Шели je радио на својој дугачкој поеми о путовању и самопотрази, Аластор, или Дух самоће, и на низу спекулативних есеја о природи живота, и смрти, као y „Есеју о будућем стању“.14 Ове медицинске консултације редовно су ce настављале tokom наредне три године, док Шели и његова млада супруга Мери нису кренули 1818. године y Италију. Одвијале су ce на врхунцу расправе о витализму, и није неприродно што су добиле и књижевни, осим медицинског аспекта. Лоренс je био тај који je препоручио топлу, насмејану италијанску климу као „сигуран лек“ за све Шелијеве бољке. Лоренс je такође, са својим необичним познавањем француске и немачке експерименталне медицине, помогао да заједничке научне спекулације Шелијевих крену много контроверзнијом путањом.15 Природна тежња већине енглеских лекара и хирурга била je да избегавају превише теорије и спекулације. To ce очито није односило на Лоренса, или на његове интелектуалне учитеље на континенту. Велики француски природњак Жорж Кивје приступао je целокупном животињском свету као делу сталног „сукцесивног“ развоја. Прослављени париски доктор Завије Биша развио je потпуну материјалистичку теорију о људском телу и уму y својим предавањима Физиолошка истраживања о животу u смрти, преведеним на енглески 1816. године. Биша je живот суморно дефинисао као „збир функција којима ce одупиремо смрти“. Још су радикалније биле теорије о „човеку машини“ француског физиолога Жилијена Ламетрија. Он je тврдио да теолог, са својим „опскурним знањем“ не може да каже ништа разумљиво о души, и да су само лекари и хирурзи y стању да проучавају доказе. „Само су они, мирно размишљајући о њој, ухватили нашу душу хиљаду пута без припреме, y њеној беди и величини, и нису je презирали y једном стању нити joj ce дивили y другом.“16 Вилијам Лоренс je једва чекао да овакве радикалне идеје изнесе y јавност. У оквиру свог новог професорског места имао je обавезу да одржи низ јавних предавања y Краљевском колеџу, почев од пролећа 1816. године. Ова предавања следила су одмах после оних која je одржао Абернети. Обичај je налагао да један Хантеров предавач своје предавање почне прикладним одавањем почасти претходном. Али, ушавши y салу за предавања, после неколико млаких комплимената, Лоренс je почео оштро да напада Абернетијеве теорије. Отворено je тврдио да не постоји никаква таква ствар као што je тајанствени животни принцип, и да je људско тело само сложена телесна организација. У фрази која je постала чувена, рекао je да ce
Доктор Франкенштајн и душа
329
развитак ове физиолошке организације може посматрати y континуитету, „од остриге до човека“.17 Лоренсово помињање Абернетија постајало je све агресивније и саркастичније. „Да би ce ствар учинила разумљивијом, витални принцип ce пореди с магнетизмом, електрицитетом и галванизмом; или ce тврди да je кисеоник. ‘To вам je као камила, или као кит, или шта вам je већ драго’...“ Ово последње je била презрива, намерна књижевна алузија на Шекспировог Хамлета који ce руга старом Полонију. Други паметни наводи стизали су из песама Александра Поупа и Џина Молтона.18 Лоренс je потом проширио напад. Тврдио je да наука има аутономно право да своје ставове изрази без страха и објективно, без мешања цркве или државе. Она мора да избегне „облаке страхова и нада, жеља и одбојности". Мора да „открије објекте јасно“ и растера „духовну маглу“. Она мора да протера мит и разбије „апсурдне бајке“.19 СвеТ научног истраживања потпуно je независан. „Теолошко учење о души, и њеном одвојеном постојању, нема никакве везе са овим физиолошким питањем... У крви и нечисти саш за обдукцију није пронађено никакво нематеријално и духовно биће.“20 Коначно je напао саму природу религиозне, мистификујуће или ненаучне филозофије коју je Абернети заступао: „Мени изгледа да je ова хипотеза м аш те, о суптилној невидљивој материји, која оживотворује видљива ткива животињских тела, и усмерава њихове покрете, само пример оне склоности људског ума која je људе y свим временима водила ка томе да све појаве чији узроци нису очигледни објашњава тајанственом помоћи виших и имагинарних бића.“21* Како je контроверза све више стизала до јавности, Лоренс je оптужен за личну издају, незахвалност и атеизам. Између 1817. и 1819. године он и Абернети наставили су да размењују све отровније ставове y својим предавањима y Краљевском колеџу, и око обојице су ce формирале групе студената који су их подржавали. Абернети je био старији, али ce Лоренс није повлачио и 1819. године je своја предавања објавио y књизи која je постала озлоглашена, Природна историја човека. *
Ово je врста аргумента с дугим научним трагом, a данас je, с великим реторичким дејством, користе Денијел Денет и Ричард Докинс. Насупрот њима, занимљиво je прочитати одбрану нужног и динамичког појма „тајне" код Хамфрија Дејвија y његовим предавањима (видети мој предговор), или код великог америчког физичара 20. века Ричарда Фајнмана y The Meaning of it All (посмртно објављено 1999). Мада није био религиозан човек, Фајнман je веровао да науку покреће стални дијалог између скептичног испитивања и осећаја необјашњиве мистерије, и да ће наука бити уништена уколико једно од ова два надвлада. Видети James Gleick, Richard Feynman and Modern Physics (1992).
330
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Постало je јасно да ово није обична академска препирка, већ да je предмет расправе фундаментална природа људског живота. Шире импликације јасно су биле друштвеног, политичког и чак теолошког карактера. Био je ту и снажан подтекст империјалног сукоба: страна наука против британске. Тако je витализам био прва научна тема која je запосела машту огромног броја људи y Британији, као наговештај расправе о Дарвиновој теорији еволуције путем природног одабирања, тачно четрдесет година касније.
2 У ствари, идеје витализма биле су ту већ читаво поколење. Још од последње деценије 18. века нов развој y медицинској науци и теорији периода романтизма почео je да поставља фундаментална питања о природи самог живота. Шта разликује органску од неорганске (,,мртве“) материје, или биљни свет од животињског? Постоји ли неки облик животодавне силе y целој природи, и ако постоји, да ли je истоветан - или аналоган - електрицитету? Ова питања неумитно су водила према испитивању природе ума, духа и традиционалног концепта „душе“: како ce он може објаснити или дефинисати научним појмовима, или га треба напросто одбацити? Оваква питања, традиционални домен теолога и филозофа, сада су све више разматрали физичари, научни писци, и они који су проучавали оно што je Колриџ назвао „науком ума“.22 Она су већ била предмет генијалних научних експеримената y Европи, који су подстицали све снажније расправе које су окруживале рад Луиђија Галванија y Италији и Франца Антона Месмера y Француској. До 1792. године Алесандро Волта je доказао да су Галванијеви наводни „магнетски“ експерименти са жабама били погрешни: тајанствени „животни електрични флуид“ није долазио из саме животиње, већ из хемијске реакције металних плоча за које je она била причвршћена приликом експеримената. Слично томе, француска Академија наука je 1784. године именовала комисију којој су на челу били Френклин и Лавоазје (обојица стручњаци за електричне појаве) да испита тврдње о „животињском магнетизму". Они су обавили низ елегантних „слепих“ испитивања, y којима je месмеристима тражено да идентификују објекте претходно испуњене „животним флуидом", укључујући и дрвеће и флаше с водом. Они то, наравно, нису могли да учине. Чланови комисије
Доктор Франкенштајн и душа
331
потом су наставили с испитивањем наводног лечења „месмеризованих“ пацијената. Kao и о Монголфјеовим покушајима, Френклин je детаљно писао Бенксу о њиховим налазима. Уз импресивну прецизност, комисија je закључила да су неки „месмеризовани“ пацијенти показали видљиве знакове побољшаног здравља. Али њихово здравље ce није поправило под утицајем „магнетизма" или „животворних" електричних флуида. Поправило ce просто зато што су пацијенти веровали ga he бити излечени.* Али, спекулације су и даље бујале y Немачкој, y којој je група младих писаца, окупљених на универзитету y Јени, почела да испитује филозофске идеје Фридриха Шелинга и онога што je назвао Naturphilosophie. Ово учење, које би ce можда најбоље могло превести као „научни мистицизам“, дефинисало je читав свет природе као систем невидљивих сила и енергија, које делују попут електрицитета, као низ „поларитета“. Према Шелинговом учењу, читав свет je препун духовне енергије, или душе, a сваки физички објект „тежи“ да постане нешто више. Постоји и „светска душа“ која стално „развија“ више облике живота и „нивое свести" y целокупној материји, живој и неживој. Целокупна природа има тежњу да ce креће према вишем стању. Тако je, на пример, угл,еник „тежио“ да постане дијамант; бил>ке теже да постану животиње с осетима; животиње теже да постану људм; људи теже да постану део светског духа, или Zeitgeist. У овом систему очито ce могу препознати идеје еволуционизма, идеализма, оне о електрицитету и витализму, a систем je био јасно привлачан *
Ово je вероватно прва научна потврда чувеног „плацебо дејства", мада он није истински испитан и дефинисан до педесетих година 20. века. Тврдило ce да преко 30% свих пацијената показују „плацебо“ реакцију, a нарочито y случајевима депресије, болести срца и хроничних болова y мишићима. Ова бројка недавно je проблематизована пошто су ранија испитивања могла бити методолошки неисправна (није било неутралне, „контролне" групе пацијената); a и сама дефиниција „излечења" врло je подложна субјективном искривљавању. Ha пример: ко треба да каже да je депресија излечена, или, како ce мери смањење јаког бола y блажи? To je слично проблему на који je Дејви наишао када je објективно покушао да опише дејство азотног оксида. Ипак, рад ове комисије из 1784. године указује на то зашто je витализам поставио истинска научна питања, и такође привукао пажњу на ону тајанствену област коју je Колриџ (опет он) дефинисао као „психосоматску“ - интерфејс ума и тела. У његовим свескама постоји један елегантни одломак y коме ce пита шта узрокује да мушкарци поцрвене и да ce брадавице код жена накостреше. Шели je саставио интригантну песму „Магнетична дама свом пацијенту" (1822), a Томас де Квинси написао леп мисаони есеј „Животињски магнетизам" за Tait’s Magazine 1834. године, испитујући ову тему, која остаје жива и y даљој расправи о „алтернативној медицини".
332
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
маштовитим писцима y кругу око Јене, као што су Новалис, Шилер и Гете, као и експерименталним физиолозима попут Јохана Ритера.23 Систем je био привлачан, делом и због свог оптимизма и осећања поштовања према свету природе. Али, стално ce клатио и на ивици идиотизма. Причало ce да je један од његових острашћенијих поборника, скандинавски геолог Хенрик Стефенс, тврдио да je „дијамант комад угља који ce уразумио“; на шта je један шкотски геолог, вероватно Џон Плејфер, дао легендарни одговор: „Сходно томе, кварц мора бити дијамант који je полудео."24 Ове идеје постепено су прешле и преко Канала, y Британију, и нису промакле скептичном, свевидећем Бенксовом оку. У јануару 1793. године радикални новинар Џон Телвол je одржао веома контроверзно јавно предавање о „Витализму животиња“, које je организовало Физичко друштво y Гајовој болници, под покровитељством хирурга Хенрија Клајна. Тема je била толико популарна међу студентима медицине да су ce дискусије обнављале tokom пет следећих, све грубљих састанака.25 „Грађанин" Телвол постао je познат no својој жељи да „демистификује" различите облике ауторитета и прихваћених мишљења, и следеће године, y мају 1794. године, било му je суђено због политичке побуне, оптужбе која je доносила смртну казну. Вешала га je спасила делимично подршка Клајна, и младог Астлија Купера.26 Нападајући оно што je видео као могуће мистификације y Хантеровим теоријама, Телвол je изнео отворену материјалистичку тезу да никаква „искра живота“ није била божански дата, и да никакав спољни извор није усадио ниједну душу. Ипак, он није веровао, као Хантер, да ce „животни принцип“ може објаснити простим протоком крви кроз плућа. С друге стране, такође je сматрао да „Дух, колико год префињен, ипак мора бити материјалан“. Али, који je онда његов узрок био, ако не крв, или Бог? Ту je Телвол поставио виталистичко питање које je прогонило читаво поколење писаца романтичара. „Шта je тај животворни принцит - Да ли je то сам атмосферски ваздух? Свакако није... Експериментом je доказано да y артеријама живог тела не постоји ваздух. Међутим, нешто мора бити, што je садржано y атмосфери, и то нешто што има моћну и изванредно фину природу.“27 Покушаји да дефинишу то изванредно али моћно „нешто“ дубоко су ce тицали младих песника са којима ce Телвол сусретао после изласка из затвора, када je са женом побегао на запад земље, 1797. године. Али, за њих je то још увек више изгледало као психолошко
Доктор Франкенштајн и душа
333
питање, a не физиолошко. Колриџ y својим разговорним песмама* истражује метафизички појам „једног живота“ који уједињује сва жива обличја, док Вордсворт y песми „Опатија Тинтерн" оклевајуће и дивно пише о „узвишеном осећају/нечег много дубље уметнутог/чији стан je светлост сунаца што залазе." Оба писца, y овом најрадикалнијем тренутку својих живота, покушавала су да избегну изричито позивање на Бога, задржавајући своје интуиције о „духовној“ сили - шта год она била - и y човеку и y свету природе. Било je то балансирање које je вероватно могло и бити успешно само y песништву. Све ове спекулације око витализма вратиле су ce на драматичан начин десет година после Телволовог предавања, запањујућим и бруталним низом експеримената који су ce одиграли y Лондону 17. јануара 1803. године. Како je Бенкс суморно приметио, починилац je био опет Италијан, професор анатомије из Болоње, Тјовани Алдини. Бенкс je од Чарлса Благдена из Париза раније претходне године добио извештаје о Алдинијевим „експериментима са животињама“ уз помоћ Волтиних батерија, али није био сигуран y њихову аутентичност. Било je непотврђених гласина о томе да je Алдини засенио Галванско друштво својим демонстрацијама „оживл>авања“, али и оним што je Благден назвао „његовим прекомерним хвалисањем и претензијама“.28 У Лондону, окружен гладним публицитетом, Алдини je покушао да оживи тело убице, неког Томаса Форстера, применом електричних пражњења, шест сати пошто je био обешен на Њугејту. Штампа je сликовито и мелодраматично обавестила јавност о његовим демонстрацијама: „После прве примене [електричних] лукова вилица je почела да ce тресе, оближњи мишићи су ce страшно згрчили, a лево око ce заиста отворило... Проводници који су били намештени на ухо, и на ректум, изазвали су много снажнија грчења мишића... Руке су ce наизменично подизале и падале... песнице су зграбиле сто на коме je тело лежало и снажно га ударале, a природно дисање je практично успостављено... Упаљена свећа стављена пред уста неколико пута ce угасила... Живот би ce можда потпуно вратио да многе околности нису учиниле да ce то сматра - неприкладним."29 Онај мали, гротескни детаљ с отварањем ока сасвим je лепо могао да ce усади y машту младог писца. Каснији експерименти обухватали су главу говечета, тела паса, и још један људски леш за *
Разговорне песме (conversation poem): термин ce примењује на неколико песама које je Колриџ написао крајем деведесетих година 18. века. Оне ce обраћају блиским пријатељима, и обрађују теме из природе, али y ширем контексту; једна од познатијих je Поноћни мраз. (Прим. прев.)
334
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
који ce причало да je ходао и смејао ce. Извештаји су на крају изазвали такво гнушање јавности да су експерименти били забрањени, a Алдини je био присиљен да 1805. године напусти земљу.
3 И тако, када су Абернети и Лоренс почели 1816. године да ce сукобљавају, није било сасвим изненађујуће што су њихове љутите свађе брзо оживеле стару расправу о витализму, y новом облику. Уз све своје сумње, Краљевски колеџ хирурга морао je уживати y томе што je потегао питање о коме јавност толико жели да зна. Чак и озбиљни књижевни часописи, као што су Edinburgh Review и Quarterly Review, помно су пратили ове расправе. У основи je било теолошко питање: да ли je сила „одозго“, ако постоји, иста као дух или душа, или неки „посреднички“ елемент између тела и духа, или неки облик „животног" електричног флуида? До 1819. године и објављивања Абернетијевих оригиналних предавања и Лоренсове Природне историје човека питање je добило и значајну политичку тежину. Ту ce хумана, побожна енглеска наука борила против окрутне, редукционистичке, атеистичке француске науке. Конзервативни Quarterly Review нашао je много личнији начин напада: „Ми y Претеду желели бисмо да питамо шта je то што г. Лоренс, који ce обично смешка на лаковерност света, скромно од нас тражи да верујемо? Да не постоји разлика између човека и остриге, осим што једно има много потпуније развијене телесне органе од другог?! Да су све цењене моћи схватања, рефлексије, имагинације и сећања - моћи које одликују једног Милтона, једног Њутна, једног Лока - пуке функције пар унци организоване материје која ce зове мозак?!... Г. Лоренс сматра да човек, y најважнијим одликама своје природе, није ништа више него орангутан или мајмун, са „већим можданим хемисферама“!... Г. Лоренс ce свим силама упире да каже како људи немају душе!... Г. Лоренс има узвишено поуздање да нам каже како je само „медуларна твар мозга“ оно што мисли или има »(сЗП духовну свест! JU Како су ce ова питања ширила no људској машти, стигла су и до писаца и сликара. Изгледа да je управо y то време настала утицајна идеја да ce група писаца, испрва позната као „језерски песници“ (уз каснији додатак „Кокни школа")* нарочито противила сва„Кокни школа“ je презриви опис младих песника друге генерације романтичара - Џона Китса, Лија Ханта, Вилијама Хејзлита - и није био толико опис
Доктор Франкенштајн и душа
335
ком научном напретку. Ова идеја постепено je очврсла y догму да су „песници романтичари“ (како су коначно постали познати) били y основи против науке. Стварање мита може ce посматрати на једној конкретној вечерњој забави, коју je y децембру 1817. године организовао сликар Бенџамин Хејдон, y свом атељеу y северном Лондону. Ова пригода касније je постала позната као „Бесмртна вечера“ (мада ce, y ствари, радило о продуженом, прилично припитом ручку). Наравно, сматрало ce да je она школски пример трајног, нагонског, дубоко усађеног антагонизма између романтичарске поезије и науке. Али, истина je сасвим другачија. Међу присутним песницима били су Вордсворт, Чарлс Лемб и Џон Китс (али не Колриџ, Бајрон, или Шели, што je значајно). Циљ окупљања био je прослава првог стадијума Хејдоновог огромног уља на платну, Улазак Христов y Јерусалим, на коме je радио три године, и које му je узело још три године рада. Његова тема била je доминација религије над уметношћу и наукама. Хејдон je поставио трпезаријски сто одмах испод огромног правоугаоног платна. Млад, брадати Христ победоносног држања јаше кроз вече, кроз стари град Јерусалим, окружен масом одушевљених ученика. Читава гомила нагиње ce напред и наниже, према посматрачу. Али, y једном удаљеном углу, издвојеном y десном углу слике, појављују ce непогрешиви портрети Вордсворта, Њутна и Волтера. Њутн овде представља аналитичку науку, Волтер безбожни француски филозофски скептицизам, a Вордсворт природну енглеску побожност. Хејдон je свог старог пријатеља, вероватно изазивачки, обукао y одећу налик калуђерској. Одмах иза њих, ту je још један запањујући лик. Млади Џон Китс, широм отворених уста, као да виче или ce чуди, појављује ce y живахном профилу иза једног стуба. T okom све бучније расправе која ce развила за столом, слика je изазвала расправу о моћи Разума над Имагинацијом. Изругивали су ce деструктивном и редуктивном дејству научног становишта. Загревајући ce за тему, Лемб je враголасто описао Њутна као „момка који није веровао ни y шта осим ако то није било јасно као три странице троугла". Китс ce придружио, сложивши ce да je Њутн „уништио сву поезију дуге, сводећи je на призму“. Хејдон весело бележи: „Било je немогуће одупрети им ce, и пили смо за ‘Њутново здравље и конфузију y математици’.“31 естетски лоше поезије већ напад на друштвено порекло и политичке ставове; Шелија су критичари углавном изостављали из ове групе, пре свега због племенитог порекла. (Прим. прев.)
336
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Китс ce духовито подсећао класичног експерименха y Њутновој Оптици, који je y једном есеју Гете већ снажно критиковао, y коме je зрак светлости пропуштен кроз призму и раздвојен y спектар светлости дуге. У ствари, поента експеримента je била да ce раздвојене боје дуге, када су појединачно пролазиле кроз другу призму, нису враћале y белу сунчеву светлост, већ су остајале праве боје (тј., савременим речником речено, остајале су на истој таласној дужини). Дуга није била пуки научни трик стаклене призме. Она je истински и предивно постојала y природи, y природној призми кишних капи, мада je, парадоксално, било потребно људско око да je види, a свако људско око видело ју je другачије. He изгледа вероватно да то Китс није знао; али, можда није хтео да призна (у том друштву) да je Њутн, y ствари, повећао потенцијал „поетике дуге", показујући да она није само неки натприродни испис no небу, како ce тврдило y Постању: „Метнуо сам дугу своју y облаке, да буде знак завјета између мене и земље.“ Овај заиграни, a на крају и пијани напад на редукционистичко дејство науке оркестрирао je Хејдон je и помно забележио y свом дневнику. За разлику од осталих, он je био страствени фундаменталиста хришћанин, и веровао je да je већи део науке неумитно безбожан, a вероватно и светогрдан. Његово виђење често ce повезује са оним што je Вордсворт написао y својој песми „Изврнути столови“: Слатко je предање Природе чари: Наш ум, к’о трапаво мече Пропушта најлепше облике ствари: Убија, да исече. „Убија да исече" било je свакако већ песников поклич. Управо ту песму je Саути навео y свом писму Колриџу из 1801. године y вези с Дејвијевим јасним одбацивањем поезије. Овде ce напад кретао од физике ка медицини. Ипак je било прилично свеопштег неразумевања шта заиста подразумева „дисекција“ анатома, и она je више изједначавана с Алдинијем него са Хантером. Мада она нужно почиње отварањем леша (што je чин још увек окружен многим несвесним табуима), она, y ствари, није била поступак који je највише укључивао „сечење" скалпелима. Важни инструменти били су форцепс, округле металне пипаљке, и сопствени прсти хирурга. Суштински поступак био je одвајање ткива и органа, и огољавање различитих независних система, ради детаљног проучавања. Они су често били тема најрафиниранијих и најделикатнијих анатомских цртежа (мада и они могу да изазову ужас).
Доктор Франкенштајн и душа
337
Па ипак, чин дисекције ce такође може видети и као чин дубоке пажње и поштовања према природи. Тако je Џон Абернети описао свог учитеља Џона Хантера на послу: „Стајао би сатима непокретно, као кип, осим што je с паром форцепса y свакој руци растављао везивна влакна неке структуре... стрпљив и усредсређен као пророк, сигуран да ће ce истина појавити: могла je стићи y тренутку y коме, као y надахнућу, духовна тама постаје светлост."32 Вордсвортова кратка песма написана je скоро двадесет година раније, и она не одражава његово право мишљење о Њутну, херојској фигури каснијег Прелида. Да су ту били или Колриџ или Шели (обојица су тада били y Лондону), може ce замислити да би разговор кренуо нешто другачијим tokom. Шели je већ ујео Хејдона због његових „религијских празноверица“ y једној ранијој прилици, говорећи о „тој религији најдостојнијој презира, хришћанству“, и увек бранећи напредну науку,33 док je Колриџ и сам правио експерименте с призмом на Језерима и заиста je схватао формирање дуге, и поетски и научно. Знао je да je она преламање светлости кроз лебдећу завесу кишних капи, али ју je ипак видео и као снажан митолошки симбол. Kao и један од његових књижевних хероја, велики лекар и есејиста из 17. века, сер Томас Браун, Колриџ није прихватао никакву противречност између два начина гледања. У својим Свескама je записао: „Постојана дуга y брзо покретној, брзожурећој магли. Какав скуп слика и осећања о фантастичној сталности усред брзе промене буре - тихе Кћери олује.“ Колриџ je прихватао да дуга настаје преламањем кроз „измаглицу", али и да њено парадоксално дејство на посматрача дивне сталности усред застрашујућег хаоса има снажан психолошки и поетски симболизам. „Тиха кћи“ вероватно ce односи на Корделију y Шекспировом Краљу Лиру. Корделија ce чак може разумети као Лирова дуга, tokom олује на дивљем вресишту, постојан и поуздан симбол љубави виђене кроз призму суза.* У Хајгејту, Колриџ и његов доктор и повереник Џејмс Хилман одлучили су да ce активно укључе y расправу о витализму, и сарађивали су y тексту „Напомене о новој теорији живота“, којим су покушали да створе метафизичку стазу између две екстремне позиције. Колри je, анксиозан да помири науку са светим концептом живота, *
Ричард Докинс je хвалио овај одломак из Колриџа као „добру науку“ y својој значајној студији о науци и романтизму, Одмотавање gyle (1998, гл. 3, „Баркодови y звездама"). Цело поглавље даје живахан научнички опис Хејдонове вечеринке, на коју je Докинс, професор разумевања науке y јавности, очито волео да je могао бити позван - као и ja.
338
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
тврдио да душа постоји, али да нема аналогије са „електрицитетом“. Иако je порицао да je живот чисто физичка организација, одбацивао je идеју неке тајанствене животне силе са сувим хумором. „Морам да одбацим флуиде и етере свих врста, магнетске, електричне и универзалне, колико год квинтесенцијално били дестиловани на сушту танкоћу, или (како изгледа) надсупстанцијалностГ34 Такође je разматрао питање са својим ученим пријатељем Џ. X. Грином, који je био члан Краљевског колеџа. Гринова специјалност биле су очне болести, и био je демонстратор y Гајовој болници док je Китс тамо био на обуци. Грин je био човек који je уприличио историјско упознавање свог младог студента и старијег Колриџа y једној од њихових шетњи преко Хемпстид хита до Кенвуда, „по стази која кривуда no парку лорда Мансфилда,“ y пролеће 1819. године. Једна од многих тема којих ce Китс сећао из овог дугог, свечаног ходања - осим „славуја“ - била je „прва и друга свест“.35 Грин je касније постао Колриџов писар с пуним радним временом на Хајгејту, и наставио je да дописује „Теорију живота" и разматра импликације дебате о витализму следећих неколико година, мада to ko m његовог живота није било ништа објављено. Колриџов став je остао да „животни принцип" свакако постоји, али да нема никакве везе с физиологијом. Састојао ce y урођеном нагону према „индивидуацији", који je ланац стварања покретао напред, и коначно ce манифестовао y јединственом облику људске „самосвести", која je обухватала моралну свест и спиритуални идентитет, или „душу“. Наравно, ово je било метафизичко објашњење, a не медицинско. И било je јасна адаптација Шелингове натурфилозофије. Али, имало je суштинско дејство y указивању да je прави субјект дебате о витализму тајанствена природа саме ове „свести“: како je настала, како ce развијала, y ком степену je својствена и животињама, и шта ce са њом догађа кад тело умре. Колриџ ce није упуштао y објашњење како je тачно физички мозак „генерисао" ову свест. Грин ce овим проблемом бавио још дуго после Колриџове смрти, a пошто je постао председник Краљевског колеџа хирурга објавио je неке од Колриџових спекулација као Спиритуалну филозофију (1865). Природа „свести“ остаје главни изазов и y савременим неуронаукама, и једна од великих научних тајни. Француски физиолог Пјер Кабанис, коме ce Лоренс веома дивио a Абернети га презирао, предложио je да „здрав мозак лучи моралне мисли, исто као што стомак, јетра и други жлездани органи производе своје излучевине“.36 Колриџ je одбацивао овакве предлоге као механицистичке, a њего-
Доктор Франкенштајн и душа
339
ва „Теорија живота" je занимљива и зато што представља најближе место до кога je дошао y указивању на еволуцију људске интелигенције, што je аргумент који je иначе одбацивао као „апсурдну орангутанску теорију". Наравно, читање Колриџа - једног од изванредних умова своје генерације - о питању еволуције, још увек je отрежњујуће. Он пише Вордсворту: „Ако добро разумем, ви бисте рекли да je цела људска врста стварно одбацила апсурдне идеје Поуповог Есеја о човеку, [Еразма] Дарвина, и свих безбројних верника - чак (необично je то рећи) и међу хришћанима - и напредовала од стања орангутана што je толико противно свакој историји, свакој религији, не - свакој могућности - да бисте некако потврдили Пад.“37 Китсове две године медицинске обуке y Гајовој болници (1816-17) под руководством Астлија Купера и Џ. X. Грина забележене су y његовој опширној Анатомској и физиолошкој свесци, мада уз приличан број жврљотина цвећа и лица y маргинама. Тако je он бесумње знао више о медицинским, хемијским и поступцима дисекције - као и о самој расправи о витализму - од било кога другог на Хајдоновој вечеринки. Његов хумор на Њутнов рачун може ce видети као типичан хумор зналца, паметног студента медицине. Ипак, изгледа да je Китс касније напао окрутне и „демистификаторске" аспекте науке y својој наративној поеми „Ламија“, написаној 1820. године. Ова поема веома ce разликује no духу од његовог ранијег сонета y коме je славио Хершела, надахнутог научника, „чувара неба“. Заснована je на необичној мизогиној медицинској „историји случаја“ коју je пронашао y Анатомији меланхолије Роберта Бартона, y којој лепу, заводљиву жену открива мудри лекар-филозоф, извесни Аполоније, као ужасну змију, или „ламију“. У Бартоновој верзији Аполонијева „дијагноза“ спасава Ламијиног заљубљеног младожењу Луција, на време, y првој брачној ноћи, „мада je Ламија јецала и тражила од Аполонија да ћути“.38 Китс je изменио многе детаље Бартонове приче, не само да je његов Луције толико сломљен због губитка своје љупке Ламије - била она змија или не - да не само што ce не захваљује научнику Аполонију већ ce повлачи y постељу y јаду и на крају песме умире. Китс припрема ово разрешење y сјајном одломку y коме говори о леденом додиру и „хладној филозофији“ науке, која уништава бајну мистерију свих природних ствари, попут дуге - или, наравно, змије-жене. ...Зар све чари не разбије Сам додир хладне филозофије?
340
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Беше некад дивна дуга на небу, док je човек био млад: Сад сазнасмо њено ткање и текстуру; сад У досадном каталогу обичних ствари може ce наћи. Филозофија ће и анђелима крила одсећи... Размотаће дугу, као што je натерала пре Милу Ламију као сен да нестане.39 Али, ga ли je жена-змија природни објект? Или je нешто вештачко и смртоносно, туђинска животна сила која ће ce показати као фатална за човека, a нарочито за њеног наивног младожењу, који je невино очаран њоме? Изгледа да je то питање које Китс поставља на крају ове песме. Каква je улога науке (коју представља оштар стари мудрац Аполоније) y заштити човека од заводљивих али уништавајућих обмана? Песма о Ламији je једна од оних y којима je сам Китс рекао да му je „сопствена процена више користила“ - тј. његове моћи интелектуалне анализе - од било чега другог. У ствари, она je пуна интелектуалних провокација - и не само о природи сексуалне привлачности и о насумичном пориву животне силе - пуна je и хемијских и хируршких призора. Постоји још један одломак, много мање познат, y коме Китс описује Ламију, пре него што ce преобрази y жену. Овде она није представљена као нека обична еротска анаконда (на какву je Хумболт могао да наиђе y шумама Амазона), већ као резултат неке запањујуће нове хемијске или биолошке комбинације, која je произвела сјајан, заводљив, али потпуно стран нови облик живота. K’o чвор Гордијев беше сјајно блистава, С црвеним пегама, златна, зелена и плава; Са штрафтама к’о зебра, и леопардовим туфнама, С очима пауна и гримиза пругама; И пуна сребрних месеца што, док дише, Ишчезну, ил’ блиставије сину, ил’ преплићу све више Свој сјај с тужнијим ткањем Тако дуголика, окрзнута страдањем Она изгледаше... Глава joj змија, али, ох слатке ли горчине! У устима жене сваки зубић сине.40 Ово невероватно створење истовремено je сексуално примамљиво a ипак јасно претеће и „демонско". Термином „дуголика" за њено тело Китс изгледа чак као да призива стару шалу на Њутнов рачун, и изумљује сопствену, тајанствену, биолошку дугу, живо ство-
341
Доктор Франкенштајн и душа
рење које je и спектар и приказа. Има још доста одломака који ce поигравају медицинским и научним сликама - на пример, Хантеровом теоријом „запаљења“ као доказа животности. Кад Луције очајнички посегне за Ламијином леденом руком, „сви болови/неприродне топлоте убоше га y срце“.41 Али, одломак који ce највише памти и највише узнемирава јесте онај y коме ce Ламија-змија претвара y Ламију-жену, „пунокрвну лепотицу, нову и изузетну"! Ово ново рођење описује ce y полунаучним терминима, као да Китс посматра опасан хемијски експеримент y лабораторији, или хируршку операцију (попут оне коју je имала Фани Барни), или један од Алдинијевих електричних опита. Све je ту ужасно. Ламијино змијолико тело почиње да ce грчи, њена крв „у лудилу“ јури no њој; на уста joj излази пена, a њена пљувачка „тако слатка и заразна“ пали и „суши“ тле на које падне. Њене очи „у болу укочене“, широм су отворене и застакљене. „Капци и трепавице“ ce суше, a из зеница врцају „фосфор и оштре варнице". Свака ce боја на телу запалила, Згрчена ce y скрлетном болу увијала: Место њене благе месечеве лепоте Заузе тон дубоко вулкански жуте; И док je лава гутала ливаде, Сав сребрни оклоп, и златан украс нестаде; Испра joj све туфне, и штрафте одјезде, Помрачи полумесеце и полиза joj звезде...42 Китс не дозвољава читаоцу да икад заборави ово трауматично рођење, и колико je змију коштало да постане људско биће. Његова изванредна имагинација, можда најбриљантнија и мисаоно провокативнија од свих његових наративних песама, упошљава многа морална питања око витализма, природе живота и идеје људске свести. Изнад свега, можда, он пита да ли лепа Ламија има душу.
4 Али, најјединственији књижевни одговор на расправу о витализму представља култни роман Мери Шели, Франкенштајн, или савремени Прометеј (1818). У овој причи, за коју ce првобитно мислило да ју je написао мушкарац - Валтер Скот, Вилијам Годвин или Перси Шели - физички ce ствара, или пре, реконструише, нека врста људског живота. Али, душа или дух je неповратно оштећен.
342
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Прве идеје Мери Шели за роман могу ce пратити чак до 1812. године, када ју je отац Вилијам Годвин повео да чује јавно предавање Хамфрија Дејвија y Краљевском институту. Тада je имала само четрнаест година. Њен млади Виктор Франкенштајн такође почиње као посвећени студент медицине пун идеала, надахнут визионарским предавањима професора Валдмана y Инголштату. Мери Шели ce на крају непосредно ослонила на објављени текст Дејвијевог чувеног „Уводног разматрања“, y коме je говорио о оним будућим експериментима y којима ће човек „моћно испитивати природу... као господар, активно, сопственим инструментима“.43 Валдманово предавање о хемији проширује Дејвијеве тврдње и има електрично дејство на младог Виктора Франкенштајна. ‘Стари учитељи ове науке,’ рече он, ‘обећавали су немогуће a нису учинили ништа. Савремени зналци обећавају врло мало; они знају да ce метали не могу трансмутирати, и да je еликсир живота химера. Али ови филозофи, који изгледају као да само пртљају прстима no прашини, и зуре кроз микроскоп или y пећи, ипак су извели чуда. Они продиру y тајне кутке природе, и показују како она делује на местима на којима ce скрива. Успињу ce y небо; открили су како кружи крв, и природу ваздуха који удишемо. Стекли су нове и скоро неограничене моћи: они могу да заповедају громовима на небу, да опонашају земљотрес, и чак да ce наругају невидљивом свету, сопственом сенком’ To су биле професорове речи - или боље, да кажем, речи судбине - изречене да ме униште. Док je настављао да говори осећао сам како ce моја душа бори с опипљивим непријатељем; један no један, механизми мог бића су ce откључавали. Акорди су ce смењивали док je мој ум убрзо био пун једне мисли, једног појма, једног циља. Толико je било урађено! - узвикнула je душа Франкенштајна: ja ћу постићи више, још много више! Ходајући већ означеним путевима ja ћу бити пионир новог пута, истражити незнане силе, и открити свету најдубље тајне стварања.44 Када je Мери 1814. године одбегла са Шелијем y Француску и Швајцарску, њихов заједнички дневник указује да су већ разматрали идеје о стварању вештачког живота. Када су ce вратили, без пребијене nape, бродом низ Рајну, приметили су чудовишан, нељудски изглед неколико крупних немачких радника на броду и уочили да плове поред замка познатог као „замак Франкенштајн“.45 По повратку, Шели je почео да пише први y низу својих спекулативних и аутоби-
Доктор Франкенштајн и душа
343
ографских есеја, мешајући научне идеје с физиологијом, с насловима попут „О науци ума“, „О каталогу појаве снова“, и „О животу“. Он je очигледно о овим узнемиравајућим темама разговарао с Мери, јер ce она сећа како je једном приликом одустао од писања једног од ових есеја, „преплављен леденим ужасом“.46 Мерина бриљантност била je y томе што je схватила да ce овим тешким и узнемиравајућим идејама може дати веома сугестиван, маштовит, и чак заиграни облик. У извесном смислу, она je мушке концепте обрадила на женски начин. Развила je управо оно што je Вилијам Лоренс y својим предавањима назвао „хипотезом фикције“. Наравно, била je то сасвим нова врста фикције - научнофантастични роман. Мери je нагонски ронила y најекстремније импликације витализма. Коначно, морала je да преузме ту причу управо на месту на коме je Алдини морао да одступи. Следила je контроверзну - и могуће светогрдну - идеју да ce виталитет, слично електрицитету, може искористити за оживљавање мртвог људског бића. Али, она je отишла даље, много даље. Замислила je експеримент y коме je из мртве материје „створено“ потпуно ново људско биће. Замислипа je хируршку операцију, дисекције леша, y обрнутом смеру. Измислила je лабораторију y којој ce удови, органи и разврстани делови тела не одвајају, уклањају и бацају, већ спајају и пришивају и „оживљавају“ „моћном машином“, вероватно Волтином батеријом.47 Тако су делови тела добили органски живот и животност. Али, сасвим je друго питање било да ли ће добити и душу. Ова изванредна фикција започета je y вили Диодати на Женевском језеру, y лето 1816. године, y опуштеној атмосфери вечеринки и разговора до касно y ноћ, али сасвим другачијих од Хејдонове „Бесмртне вечере“. Разговор je био брз, паметан, скептичан, a било je и задиркивања и флерта. Мери Шели бележи да су она, Шели и Бајрон, надахнути др Полидоријем (који je и сам имао тек двадесетдве године) расправљали о Алдинијевим експериментима с галванизмом, и разним спекулацијама Еразма Дарвина о вештачком стварању живота. Упустили су ce и y чувено такмичење y писању страшних прича. Бајрон je нажврљао одломак о умирућем истраживачу, „Огастасу Дарвелу“ (17. јуна 1816); Шели je написао своју атеистичку песму „Монблан“; Полидори je истресао из рукава кратку страшну причу „Вампир“, за коју je касније покушавао да тврди како je Бајронова (како би je продао), док je Мери Шели писала - али врло полако, tokom следећих четрнаест месеци - сложено конструисану фикцију од 90.000 речи, која je постепено постајала, исправљана и
344
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
дорађивана, Франкенштајн, или савремени Прометеј. Довршени рукопис послала je лондонском издавачу Лакиншон, Ален u комп., y августу 1917. године, само три недеље пре него што je родила бебу Клару, 2. септембра. Tok писања Мериног романа може ce прилично добро пратити из њеног дневника из Швајцарске, a потом no повратку y Енглеску y Грејт Марлоу на Темзи. Оно што je мање јасно јесте одакле je покупила идеје и материјал, и како je створила два незаборавна лика: др Франкенштајна и његово Створење. Човек пада y искушење да каже како je Створење - које je, парадоксално, најартикулисанија особа y целом роману - чист изум Мериног духа. Али, y Виктору Франкенштајну из Инголштата она je створила сложен лик који je на много начина био типичан за читаву генерацију научника. Сенке „запаљивог“ Пристлија, дубински ексцентричног Кевендиша, амбициозног младог Дејвија, злогуког Алдинија и гламурозног, иконокласте Вилијама Лоренса вероватно су допринеле портрету. Па ипак, Франкенштајн je суштински европски лик, Женевљанин - можда немачко-јеврејског порекла - који студира и ради y Инголштату y Немачкој.48 Значај Немачке и експеримената који су тамо већ вршени Перси Шели истиче већ y првој реченици свог анонимног „Предговора" оригиналном издању романа из 1818. године. „Др Дарвин и неки физиолози из Немачке претпостављају да догађај на коме ce заснива овај роман није известан.“ Па, на кога je онда мислила Мери Шели? Изванредни млади немачки физиолог познат y то време y британским научним круговима био je Јохан Вилхелм Ритер (1776-1810). О његовом раду на универзитету y Јени Бенкс je редовно добијао извештаје пред крај столећа, као и његовом избору y баварску Академију наука и пресељењу y Минхен 1804. године, када je имао тек двадесетосам година.49 Бенкс и Дејви веома су пажљиво пратили његов рад јер je Ритер предвидео Дејвијева побољшања Волтине батерије, измислио батерију са сувим пуњењем и настављао Хершелов рад на инфрацрвеном зрачењу са Сунца, идентификујући 1803. године ултраљубичасте зраке. Био je познат и no неким недефинисаним „галванским" експериментима са животињама, о којима ce говорило y Краљевском друштву, мада уз доста одмахивања главом.50 Али, колеге y Јени су га сматрале чудом. Млади песник Новалис (Фредерик фон Харденбург, такође рударски инжењер) узвикнуо je: „Ритер трага за стварном душом света y природи! Он жели да дешифрује њен видљив и опипљив језик и објасни појаву виших духовних сила.“51
Доктор Франкенштајн и душа
345
У септембру 1803. године Бенкс je добио поверљив извештај од хемичара Ричарда Шеневија Тренча, члана Краљевског друштва и добитника Коплијеве медаље 1803. године, који je био на научном пропутовању no немачким градовима. Пишући из Лајпцига, Шеневи примећује да „најзанимљивији рад“ y Јени обавља Ритер, који користи огромну Волтину батерију за добијање „највећих резултага", што има „врло моћно дејство на економију животиња" али без оштећивања „најфинијих органа“. Очигледно задржавајући даље детаље за посебан текст, Шеневи додаје Бенксу: „Преношењем ових експеримената вама који сте y средишту, они ће одмах наћи свој пут до других филозофа y Лондону. Сигуран сам да ће г. Дејви бити нарочито заинтересован. «ç 2 Али, до августа следеће године, када ce Ритер преселио y Минхен, Шеневијеви извештаји попримили су знатно другачији тон. „Ритер галваниста једини je човек са стварним талентом кога сам икада срео; a његову главу и морал сасвим je преокренула нова Шелингова филозофија. Објавио сам отворени рат овим апсурдностима.“53 Шеневијев последњи извештај од 7. новембра 1804. године, y коме још увек хвали Ритера, сада има отворено саркастичну ноту и завршава ce на узнемиравајући начин, као да je био сведок нечега ужасног што не може да ce натера да опише: „Вероватно ce сећате да сам поменуо Ритерове експерименте с галванским стубом... Ритер je главни експериментатор, y нечему што они зову Емпирија Нове школе трансценденције. Видео сам како понавља експерименте; и изгледали су веома убедљиво. Да ли y њима постоји неки трик или не, не могу да кажем... Ритер je с великом групом професора и студената отишао из Јене; и сада je Баварска просветљена њиховим учењем. Немогуће je замислити ишта толико одвратно и понижавајуће за људско разумевање као што су њихови снови.“54 Изгледа више него могуће да су ови „снови“ били повезани са оним сновима измишљеним за доктора Франкенштајна. Експерименти, које je пруска влада y Јени забранила, поново су вршени када ce Ритер преселио y традиционално слободоумнију атмосферу Минхена. Из његових постхумних, шљампаво написаних успомена, Фршменти младоГ физичара (1810), изгледа да je Ритер y Минхену потпао под фаталан утицај једног од најекстремнијих практичара натурфилозофије, извесног Франца фон Бадера. Експерименти који су почели са прорицањем из воде, „геоелектричним" мапирањем и „мађијом метала" претворили су ce y оживљавање мртвих животиња електричним дејством, и вероватно „одвратно и понижавајуће“
346
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
оживљавање мртвих људи, мада о томе нема дефинитивних доказа. У сваком случају, Ритерове баварске колеге постепено су ce удаљиле од њега, студенти су га напустили, a његова душевна стабилност постајала je све нежнија. Занемарио je породицу (имао je троје деце)> повукао ce y своју лабораторију и постајао све удаљенији и опсесивнији. Коначно je његова обећавајућа каријера уништена и умро je без пребијене nape и поремећеног ума, 1810. године, y тридесеттрећој години. У другачијим околностима његове Успомене могле би бити успомене младог Виктора Франкенштајна.55 Ритерова трагична прича била je потпуно позната Бенксу, Дејвију, и врло вероватно Лоренсу, пошто je неко веме провео с Блуменбахом y Гетингену. Да ли je била позната и доктору Полидорију, и да ли ју je он испричао Шелијевима 1816. године - само je домишљање. Али, они су свакако из неког извора знали за „физиологе y Немачкој". Штавише, роман још нешто дугује Немачкој. Мери Шели je изабрала да Франкенштајнов чин електричне реанимације, или светогрдног „стварања , опише y готском стилу који нема ничег заједничког са хладним британским маниром извештаја Краљевског друштва, али je сав y стилу немачких балада и народних прича. Била je то језива ноћ y новембру када сам ce упустио y довршење својих напора. Са стрепњом која ce граничила скоро са агонијом, прикупио сам инструменте живота који могу да улију варницу бића y беживотну ствар која je лежала поред мојих стопала. Било je већ један сат no поноћи; киша je лила no зидовима и свећа ми je скоро изгорела, када сам кроз одсјај напола угашене светлости угледао како ce тупо жуто око створења отвара. Оно je тешко дисало и грчевити покрети обузели су му удове. Како да опишем своје емоције y овој катастрофи, или да представим Јадника кога сам ce с толико бесконачних мука и бриге трудио да обликујем? Његови удови били су сразмерни, a и његово лиде бирао сам да буде једнако лепо. Лепо! - О Боже! Његова жута кожа једва да je покривала рад мишића и артерија испод. Његова коса je била сјајно црна и пуштена; његови зуби бисерно бели. Али ови луксузи су правили само страшнији контраст са његовим воденим очима, које су имале скоро исту боју као сиво-беле дупље y које су биле усађене, његовим набораним теном и сасвим црним уснама.56
347
Доктор Франкенштајн и душа
5 Док ce њен роман развијао, Мери Шели je почела да ce пита y ком смислу je Франкенштајново ново „Створење" било човек. Да ли би имало језик, моралну свест, људска осећања и наклоности, ga ли би имало душу? (He треба заборавити да je Мери 1817. године била трудна.) Изгледа да многе Лоренсове рефлексије о метафизици сале за обдукцију и теорији развоја мозга одзвањају y идејама, чак и y комплетним фразама y Франкенштајну. И овде изгледа да je Шели, који je присуствовао медицинским консултацијама са Лоренсом to kom пролећа 1817. године, a могла га je некад пратити и Мери, омогућио да сво троје истраже ове нарочите теме.57 Идеја коју je Мери Шели имала о уму била je, као и Лоренсова, заснована на идеји строго физичке еволуције мозга. Овако je Лоренс провокативно изазивао своје колеге y Краљевском колеџу хирурга y својим предавањима 1817. године: „Али, испитајмо ‘ум’, велики прерогатив човека! Где je ‘ум’ фетуса? Где je y новорођенчету? Зар не видимо како ce гради пред нашим очима, дејством пет спољних чула, и постепеним развијањем унутрашњих способности? Зар не улазимо y траг његовом кретању лаганим напретком, од бебе и детета, до савршеног ширења њепзвих способности y одраслом добу...“58 Франкенштајново Створење било je конструисано као потпуно развијен човек, од делова тела одраслог, али je његов ум био - ум потпуно неразвијене бебе. Он нема памћење, језик, свест. Он живот почиње практично као дивља звер, орангутан или човеколики мајмун. Није одмах јасно да ли има сексуалних осећања, или je способан да силује. Мада га je Волтина варница галванизовала y живот, Створење нема „божанску искру“ с неба. Па ипак ce можда његов живот може звати, речима студента медицине Џона Китса, „долином стварања душе“. Његов готово први чин схватања, кад ноћу побегне из лабораторије y шуму, јесте поглед на Месец, објект који га испуњава чуђењем, мада за њега нема име: „Застао сам и угледао светао облик како ce диже изнад дрвећа.* Гледао сам с неком врстом чуђења. Кретао ce споро, али je осветљавао мој пут... Било je још хладно... Moj ум нису окупирале одређене идеје; све je било збркано. Осећао сам светлост, и глад, и жеђ, и таму; безбројни звуци тутњали су ми кроз уши и са свих страна поздрављали ме разни мириси... Понекад сам покушавао да опонашам угодну песму птица, али нисам могао. *
Мери Шели додаје сопствену фусноту y роману да je то „месец“.
348
РичарД Холмс: ДОБА ЧУДА
Некад сам желео да изразим осете на сопствени начин, али су ме груби и неартикулисани звуци који су излазили из мене уплашили и принудили на поновну тишину... A ипак je мој ум, сваког дана, примао још идеја.“59 Од тог тренутка Створење ce нагло развија кроз све примитивне стадијуме човека. Мерин опис je скоро антрополошки, подсећајући на Бенксове описе Тахићана. Он прво учи да користи ватру, да кува, да чита. Затим проучава европску историју и цивилизацију, y делима Плутарха, Милтона и Гетеа. Тајно ослушкујући излетнике y шуми он учи и појмове, као што су рат, ропство, тиранија. Побуђена je његова свест, као и осећај за правду. Али, изнад свега, он открива потребу за друштвом, наклоношћу и саосећањем. A управо je то оно што не може да нађе јер je тако чудовишно ружан: „Хладне звезде сијале су y порузи, a голо дрвеће махало гранама нада мном, слатки глас птица чуо ce y свеопштем миру. Све je, осим мене, било на починку... Ja сам, као архиђаво, носио пакао y себи, и пошто ме нико није сажаљевао, желео сам да покидам дрвеће, застрашујем и уништавам око себе, и потом да седнем и уживам y развалинама."60 Ha суморном глечеру Мер де Глас, y француским Алпима, Створење моли свог творца Франкенштајна за саосећање и љубав. „Ја сам зао јер сам јадан. Зар ме не мрзи и прогони сав људски род? Ви, мој творац, нећете то звати убиством, ако ме баците y једну од оних ледених провалија... О! Творче мој, учините ме срећним! Дајте да осетим захвалност према вама макар и због само једне користи! Дајте да видим како побуђујем симпатију само једноГ постојећег бића. He одреците ми ову молбу!“61 Ова ужасна самоћа која разједа и уништава постаје средишња тема другог дела романа Мери Шели. Гоњено својим јадом, Створење убија и уништава. A ипак покушава да заузда сопствена насилна понашања и супротстављене емоције. Оно закључује да му je једина нада y срећу y сексуалном сједињењу. Призор Мер де Гласа на коме моли Франкенштајна да му створи жену средишњи je за његову потрагу за људским идентитетом и срећом. Јасна импликација je да ce потпуно људска „душа“ може створити само кроз пријатељство и љубав: „Ако пристанете [да ми створите жену] ни ви ни било које друго људско биће нећете нас никад више видети. Отићи ћу y пространу дивљину Јужне Америке. Moja храна није она коју једу људи. Ja не убијам јагње и jape да утолим апетит; жирови и бобице довољна су ми храна. Moja другарица биће од исте природе као и ja, и биће задовољна истом храном. Постељу ћемо направити од сувог лишћа; сунце ће сијати
Доктор Франкенштајн и душа
349
на нас као и на човека, и од њега ће наша храна сазрети. Слика коју вам представљам мирољубива je и људска, и ви морате осећати да je можете одбити само y охолости моћи и окрутности.“62 Створење овде нуди да иде на запад, y Јужну Америку или на Пацифик, и да ce врати y оно примитивно еденско стање y које су завирили Кук и Бенкс. Он и његова другарица живеће као вегетаријанци, ништа неће убити, кувати, градити, и одбиће све за шта ce залаже европска цивилизација. Они ће, y ствари, постати Племенити дивљаци. Франкенштајн одлази y Лондон (a не y Париз) како би проучио последње хируршке технике. Саветује ce са „најугледнијим природњаком" тог доба y овом „дивном и славном граду“, мада ce овај човек не именује.63 Затим прави нову лабораторију y Шкотској, на далеким острвима Оркнија, где намерава да створи друго Створење, жену. Њено друштво задовољиће мушко Створење. Али, Франкенштајна надвладавају сумње. Лак и да оду из Европе и настане пустиње Новог света, ипак ће један од првих резултата ових симпатија за којима je Демон жудео бити деца, и pača ђавола шириће ce no земљи... Имам >аво, да ради сопствене користи, наметнем овакав ток свим 6ypw поколењима?“64 Његова коначна одлука да уништи своје дело вероватно je најјезивији призор y роману. Лабораторија ce разоткрива као место ужаса и светогрђа: „Прикупио сам довољно храбрости и откључао врата лабораторије. Остаци полудовршеног створења, које сам уништио, лежали су разбацани no поду, и скоро сам осећао као да сам искасапио ткиво људског бића... Дрхтећи сам изнео инструменте из одаје, очистио хемијски прибор и ставио остатке свог рада y корпу, с много камења."65 O ko овог камења има нечег много више од смртоносног. Kao да Франкенштајн под земљу сахрањује саму научну наду. У тузи и бесу Створење ce свети свом творцу убиством Франкенштајновог пријатеља Клервала, и затим његове младе жене, Елизабет. Од тог тренутка обојица су закључани y некој врсти пакта о узајамном уништењу, који коначно води прогонитеља и прогоњеног до ледених пространстава Северног пола - антитезе топлог, пацифичког раја. У извесном смислу, обојица су изгубила душу. Уз позивање на Милтонов ИзГубљени рај, обојица себе виде као пале анђеле, осуђене на вечиту самоћу и уништење. Умирући Франкенштајн остаје непокајан док издише: „Све моје спекулације и наде су као ништа. Kao арханђел који je тежио свемоћи, окован сам y вечном паклу... Пропале су све моје наде... Али би можда м ота ga настане u нова.“66
350
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Али, Створење je стекло неку врсту самоспознаје и чак, понизности: „Када ce осврнем на страшни списак својих дела, не могу да верујем да сам онај чије су мисли некада биле испуњене узвишеним и трансцендентним визијама лепоте света. Али je ипак тако. Пали анђео постаје злонамерни ђаво. Па ипак, и тај непријатељ Бога и човека има пријатеље и другове y својој осами. Ja сам потпуно сам... Мртав je онај који ме je створио; и кад ни мене више не буде, и само сећање на нас брзо ће ишчезнути... Више никада нећу видети сунце или звезде, и осетити ветар како ce поиграва око мог лица.“67
6 Експеримент Виктора Франкенштајна са стицањем душе завршио ce као катастрофа. Сам роман нестао je y привременом забораву, и од првог издања продато je мање од пет стотина примерака. Али, постао je чувен, ако не и озлоглашен, tokom двадесетих година, са чак пет сценских адаптација. Оне су изазвале свеопшту контроверзу. Прва представа постављена je y Лондону y јулу 1823. године, на сцени Енглеске оперске куће на Странду. Помпезно je названа Охолост: или о судбини Франкенштајна. Од почетка je имала сензационалистички публицитет: Немојте ићи y Кућу опере да гледате чудовишну драму, засновану на неукусном делу названом ФРАНКЕНШТАЈН!!! Немојте повести своје жене, не водите кћери, не долазите с породицом!!! - Сам роман има јасно неморалне намере; он ce бави субјектом који ce y природи не може наћи. Овај субјект je БРЕМЕНИТ од грешака; a да би спречили лоше последице које могу да проистекну из заговарања овако опасних учења, неколико жарких пријатеља и промотера моралности (и који су спремни да ce суоче с наведеним последицама) улажу y то сваки напор.68 Улогу „Створења“, које je y програму мудро и покварено изостављено, прославио je глумац Т. П. Кук (упркос свом ужасном гихту) - као што ју je касније прославио Борис Карлоф. T okom следеће четири године изведено je четрнаест различитих поставки, y Лондону, Бристолу, Паризу и Њујорку. Охолост je направила неколико кључних промена y односу на роман Мери Шели, све без њене дозволе. A ауторка није добила ни хонорар за коришћење текста. Необично je да joj то, како изгледа, није сметало, и када je и сама отишла да погледа представу, y септем-
351
Доктор Франкенштајн и душа
бру 1823. године, веома joj ce допала. ,,Ал’ чујте и почујте! Нађох да сам славна! Франкенштајн има огроман успех као драма y Енглеској кући опере... Г. Кук je одиграо улогу изузетно добро - његов труд да схвати звуке које чује - све што je чинио било je добро замишљено и изведено... изгледа да y публици побуђује пажњу без даха... на првим представама све даме су ce онесвешћивале и настајала je пометња... Настављају још увек с представом.“69 Ипак су промене утицале на скоро све касније продукције, и позоришне и филмске. Измењене су научне и моралне теме књиге, и књига ce трајно померила y правцу мешавине језиве мелодраме и црне фарсе. Франкенштајн je постао архетип лудог и злог научника. И такав je остао за увек. Али, y оригиналном роману он je и романтичан и идеалистички лик, пре опсесиван него зао, и одлучан да користи човечанству. Његова демонска лабораторија постаје средиште драмског интереса, с електричним генераторима који зује, злокобним гргљањем текућина и снажним експлозијама. Али, y роману није описана никаква слична лабораторија: Франкенштајн ради уз светлост свеће, на хируршком столу. Има и комичног помоћника, Немца no имену Фриц, који свему додаје ноту језиве фарсе. У роману таквог помоћника нема: Франкенштајнов рад je суштински усамљенички и посвећен, сличан раду уметника. Али, најважнија од свих je следећа промена: неименовано Створење Мери Шели преображено je y „Чудовиште“, и потпуно je немо. Лишено je свих речи, док y роману изврсно, чак трагично, изговара: „А шта сам ja био? Нисам знао ама баш ништа о свом стварању и свом творцу... Где су били моји пријатељи и породица? Отац није гледао моје дечачке дане, нити ме je мајка благословила осмехом и загрљајима; или, и да јесу, сав мој ранији живот сада je мрља, слепа празнина y којој ништа не могу да разлучим... Осим тога, добио сам лик подмукло изобличен и одвратан. Нисам чак ни исте природе као човек... Кад сам погледао око себе нисам видео ни чуо никог налик себи. Да ли сам, онда, чудовиште, мрља на земљи, од које сви људи беже и које ce сви одричу? He могу да опишем агонију ових мисли... О, да сам остао заувек y својој рођеној шуми, да не знам и не осећам ништа сем осета глади, жеђи и топлоте!“70
7 Експеримент Вилијама Лоренса завршио ce на потпуно другачији начин. Крајем 1819. године он je повукао своју Природну историју човека, вршећи притисак на Краљевски колеџ хирурга и вели-
352
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ки број медицинских установа. „Користим прилику да протестујем, на најснажнији начин... против покушаја гушења непристрасног испитивања због повика злобних тежњи; и против кварења наука и књижевности, које природно теже да ce човечанство међусобно приближава, због антидруштвене сврхе подстицања и продужавања националних предрасуда и непријатељстава. «71 Лоренс je дозволио радикалном издавачу Ричарду Карлајлу да обнови пиратско издање Природне историје, 1822, које je изашло y девет издања (Карлајл je успешно пиратизовао и Шелијеву Краљицу Маб). Карлајл je написао и сопствени памфлет, Порука њудима од науке (1821), y коме je позивао Лоренса и друге да задрже интелектуалну независност. Када je умро, поклонио je, као последњи гест подршке, Лоренсу свој леш за дисекцију, што je био скоро нечувен потез.72 Лоренса je подржавао и Томас Вејкли, промућурни уредник новооснованог медицинског часописа Lancet. У врцавим и живахним чланцима он je напао стару гарду Краљевског колеџа, и излагао сатири покушаје Абернетија и осталих да y операционе сале унесу теологију.. Кад год би сецирали неки орган који крвари, или артерију која пулсира, ругао ce Вејкли, они би ускликнули „очију упртих y таваницу, и најскрушенијег израза лица: ‘Гоусподо! Поугледајте боужанствени доуказ Наума!’“73 Али, Вилијам Лоренс je 1829. године стајао пред Саветом Краљевског колеџа хирурга, пред телом чувеним no свом конзервативизму. Тихо одбацујући своје радикалне и „материјалистичке“ ставове, отишао je и да види свог старог заштитника и непријатеља Џона Абернетија. To није био сусрет на Мер де Гласу. После дугачке расправе Лоренс je добио опроштај и подршку свог старог ментора. Лоренс je једногласно изабран, и када je његов стари ратни друг Томас Вејкли протестовао y име часописа, Лоренс je помогао да ce из просторије Савета човек физички изнесе. Сер Вилијам Лоренс завршио je каријеру као главни хирург краљице Викторије, и постао je баронет. Али je вероватно успут изгубио душу. •
Дејви и светиљка 1
П
осле огромног успеха са геолошким предавањима из пролећа 1811. године y Даблину, Хамфри Дејви ce вратио на запад Енглеске, y летњу експедицију пецања. Овде, док je невино бацао удицу дуж обале реке Вај, њега je упецала м&да, тамнокоса и живахна шкотска лепотица, Џејн Априс. Први пут y животу био je очајнички заљубљен, и осетио моћ која je могла бити већа од науке. Џејн, која га je чула на предавању y Ирској, била je испрва прилично хладнокрвна. Пријатељици пише 4. марта 1811: „Г. Дејви je изузетно пријатан, и сва помодност и слава од дивљења не шкоде његовој смирености. Прича ce да би нека много опаснија сила y живахном облику ирске племкиње вероватно могла да запали нешто његове ватре, и бар да опрљи ако не и спржи његово срце."1 Џејн je имала тридесетједну годину, била je удовица и наследница. У Единбургу je била позната као духовита и паметна жена. Дивно ce облачила, и говорила раскошно: око ње ce ширила нека врста електрицитета. Дејви je волео електрицитет. Џејн je путовала no целој Европи и течно je говорила француски и италијански. Умела je да чита латински и волела je да иде на предавања. Била je паметна, самопоуздана и оригинална. Осим Ане Бедоуз, деценија успеха и славе y Краљевском институту донела je Дејвију многе флертове, ако ce може судити no мноштву песама које су за св. Валентина стизале на ту адресу.2 Али, како je писао мајци, док није упознао Џејн Априс никада није озбиљно размишљао о браку, и сматрао je да каријера научника није
3 54
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
y складу са женом и породицом. Његова права невеста била je наука. Међутим, изгледа да ce његова идеја о научном целибату мењала. Џејн je била романтичан лик. Била je кћерка Чарлса Кера из Келса, који ce обогатио на Антигви, и оставио joj прилично наследство. Могла je y крви имати и нешто Западне Индије. У њеном темпераменту свакако je било нечег тропског. Њен први брак, y деветнаестој години, са много старијим мушкарцем, слабуњавим велшким баронетом no имену Шакберг Ешби Априс, био je несрећан и без деце. Најбољи вид овог брака, како je рекла Џејн, био je y томе што су често путовали y иностранство. У Женеви ce спријатељила са мадам де Стал, и касније je тврдила да je она оригинална хероина сензационалног романа де Сталове, Корина (1807) о усамљеној жени која проналази љубав y јужњачкој клими. Имала je и друге књижевне везе. Познавала je Сиднија Смита и писца-осицу Хораса Волпола. У Лондону je једном приликом вечерала са Вилијамом Блејком. Била je пренумерант на Колриџов филозофски часопис Пријатељ. Валтер Скот joj je био даљи род и близак пријатељ. У лето 1810. године путовали су заједно no шкотском Побрђу и Хебридима, и он je уочио да je она својеглава, радознала и да ce не боји олуја. Добро су ce слагали и задиркивали, као што je и ред међу рођацима, али je Скот очито био мало занесен њоме. У дневнику je писао да je о њој мислио „више као о Францускињи него Енглескињи, и да има део креолске животности и мекоће“. Није сасвим јасно шта je мислио овим последњим комплиментом, можда да je Џејн сексуално изазовна. Она je свакако имала друштвених амбиција: „Kao ловац на лавове, бацио бих je међу свет. Бацила je ласо и на Бајрона.“3 Али, Џејн je била и паметна и независног духа. Пошто je 1809. године остала удовица организовала je интелектуални салон y Хериот Роу, и покосила шкотске професоре. Нарочито су je привлачили научници. Причало ce да je математичар, професор Џон Плејфер, који je свету изванредно тумачио Хатонову геологију, једном клекао y Принцезиној улици да joj помогне око врло компликованих пертли на чизмама. Духовити Сидни Смит - који je такође држао предавања y Краљевском институту - био je омађијан њоме, и to kom читавог живота препричавао бескрајне сугестивне анегдоте о њеним познанствима. Сви су ce слагали да испод извесне раскоши и афектираности куца „изванредно срце“. Очито, Џејн Априс je била живахна личност и особа која je tokom целог живота привлачила оговарања. Па ипак, прича о њој није добро документована, y поређењу с Дејвијевом, и необично
Дејви и светиљка
355
je да портрет такве лепотице не постоји y некој јавној збирци.4 Од њене ране преписке мало je сачувано, мада je значајно да je коначно задржала више од деведесет писама које joj je Дејви написао.5 Почео je да их пише y августу 1811. године, пошто су кратко време провели заједно y пловидби реком Вај. Он je још увек пецао y Денаму и припремао предавања за јесен, док ce она вратила y Шкотску. Ова писма од почетка су била сањива комбинација науке и осећајности: „Бистар и брз Колни који ce креће преко зелене траве, жив од дивних водених биљака чији цветови блистају на његовој површини, одмах je испод прозора пред којим пишем... Тешко да бих ишта више пожелео од садашњег тренутка осим да могу да вас видим као Најаду ове реке, али ви сте сада планинска нимфа и презирете наше обичне и мирне пашњаке.“6 Писма од ње побуђивала су y њему „више сензације чак и од освежавајућег raca. Можете ми дозволити ову алузију из хемиЈе, јер ми сада следимо исту науку. 7 Прилично je изненађујуће да ce Дејви посаветовао о Џејн Априс са својом старом љубави, Аном Бедоуз. Ана je видела Џејн y друштву, преко породице Еџворт, y Ирској, и Дејви je невино пренео њене трновите комплименте. „Г-ђа Бедоуз каже ‘Дивим ce г-ђи Априс, мислим да je врло пријатна, осећам њене способности и скоро верујем да бих je волела да сам je познавала - више, верујем, него што би она волела мене.’“8 Te јесени Џејн je из Единбурга прешла y Лондон, и узела елегантну кућу на Беркли скверу 16, стратешки смештеном на десет минута хода до Краљевског института.9 Дејви je почео да joj шаље књиге - Успешан пецарош Исака Волтона, наравно, али и Анакреонта и друге класичне љубавне песнике. Затим су стигли и примерци његових предавања из хемије „дешифровани“ на обичан енглески језик: a потом - његови сонети. Она je, за узврат, почела да долази на његова јесења предавања, изјавивши да je „имала истинску веру y правог пецароша“, и одлучила je да узима приватне часове из хемије. Сада je на реду била Џејн да пошаље Дејвију стихове, мада они нису преживели. Он озбиљно отписује: „Ваш ум je ‘поетски изграђен’ јер нема ума y коме je толико много осећања помешано са толико много мисли.“ Човек који je некада видео Саутијеве и Вордсвортове песме y штампи ризиковао je благе критике да су њени стихови били можда мало превише артифицијелни за стандарде романтизма: „Ви само треба да стекнете навику да повезујете слике из природне сликовнице са расположењима људских страсти да бисте постали прави песник.“10 Џејн je добро поднела савет.
3 56
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Tokom целе те јесени Дејви je горљиво представљао Џејн лавовима научног света. Ha његова предавања пратили су je угледни професор, хемичар Чарлс Хачет („обоје ћемо бити поносни y вашој пратњи"), и вечерала je y друштву Вилијама Хершела, када су разговарали о удаљености најдаљих звезда.11 Такође ју je представио Роберту Саутију, и поделио са њом књижевна трачарења о свађи између Колриџа и Вордсворта. Дејви je сада био мање близак са Колриџом. У марту 1809. године Колриџ ce скоро посвађао с њим, јер Дејви није хтео да допусти да Краљевски институт подржи његов предлог за објављивање Пријатеља: „Дејвијево понашање ме боли.“ Колриџ je сматрао да je Дејвију слава ударила y главу и да je његово држање с висока (или обазриво) издаја њиховог пријатељства, иако су били „блиски ових девет или више година . Тврдио je да je написао дугачку песму - ,,jeдине стихове за много година“ - y којима хвали Дејвијев „геније и велике услуге човечанству“. Али, сада и не помишља да je објави: Дејви je ухваћен y замку славе, како je Колриџ једном и предвидео.12 Али, Дејвијев ум je заокупила љубав, a не слава. До 1. новембра писао je Џејн све интензивније, a романтичног риболовца сад je заменио романтични научник. „Постоји закон осета који ce може звати законом континуитета и контраста, о коме сте можда читали y Дарвиновој Зооманији [sic]. Ево примера - дуго гледајте y пурпурну тачку, потом затворите очи, a утисак ће остати још неко време и потом ће га сменити зелена светлост. Неколико дана пошто смо ce растали имам пурпурно светло y очима и ружичаста осећања y срцу, али сада долазе зелени тон и осећања - не због љубоморе - већ због жаљења.“13 Када je Дејви због својих децембарских предавања отишао y Даблин, одсуство je само продубило његова осећања. Предавања су била веома хваљена, Тринити колеџ му je доделио почасни докторат, и био je „надвладан“ обожаваоцима на пријемима и банкетима. Ипак, упркос свему томе, он није могао да мисли о било чему другом до о Џејн Априс. Његово удварање постало je отвореније и непосредније. Усред свог јавног тријумфа Дејви ce тајно предавао језику љубави. Четвртог децембра 1811. године пише из својих одаја y Даблинском друштву: „Имам моћ да сањам и стварам слике снажне као кад ми je било петнаест година. Призивам зелене шуме и зраке сунца који ce кроз њих пробијају, и високе ливаде no којима смо дуго ходали. Изгледа ми да чујем, као онда, очаравајући noj славуја, који прекида још лепши звук вашег гласа. Вероватно ћете ce смејати овом визионарском расположењу, и звати га романсом; али, без так-
Дејви и светиљка
357
вих осећања живот не би имао нарочиту вредност... Без тога, његови тонови су попут тонова еолске харфе, искидани, дивљи, и несигурни, слаби као ветар који их je произвео, почињу без реда и завршавају ce без дејства... Најснажнија жеља мог срца je да вас видим.“14 У овим писмима згодно ce помаљају слике из Колриџових песама. По повратку y Краљевски институт, Дејви je почео да je засипа са још научничког завођења. „Ви сте мој магнет (мада ce од магнета разликујете no томе што немате одбојне тачке) и усмеравате мој курс.“ До марта 1812. он пише: „Више не живим ни због чега другог осим вас... Ваша срећа биће будућа звезда водиља на мом курсу.“15 Али, био je застрашен од њених аристократских пријатеља, и вероватно њеним новцем. Можда ce потајно бојао да би ce Џејнина врцава духовитост и љубав према дружењу с људима могли умешати y нужну рутину и концентрацију y његовом раду y лабораторији. Галантно je наставио да инсистира да то неће бити случај; штавише, и она je то чинила. Џејн ce, пак, дивила Дејвијевој бриљантности, његовом лепом дечачком изгледу, и интелектуалном гламуру који je ишао уз њега као прослављеног предавача. У том тренутку свог живота имала je и многе друге удвараче, али никога толико снажног и одлучног - или толико озбиљног. Можда je y томе био проблем. Насамо, могла je да ce смеје Дејвијевим дидактичким и претерано озбиљним тренуцима, када je предавач надвладавао удварача, како ce некада и видело y свечаним longueurs његових љубавних писама: „Ваше моралне вредности увек су ме чиниле бољим и узносиле моје идеје о људској природи." Џејн није била импресионирана сопственим моралним врлинама. Када га je једном задиркивала да je апсурдно романтичан због ње, он није био y стању да духовито одговори, што би Сидни Смит свакако учинио. Уместо заводничког епиграма, испоручио joj je свечани говор. „Ако je то романтично, романтично je ићи за циљем y науци; чврсто прионути осећањима за било коју идеју; романтично je волети добро, дивити ce мудром, држати ce подаље од нискости и злобе и тежити за изврсношћу.“16 Џејн je такође могла бити забринута због његовог корнволског порекла, мада je, на неки начин, била друштвени пустолов као и он. Мудро je сумњала да je њен једини стварни супарник - хемија. Сам Дејви je једном неопрезно признао да ce „задовољство које имам из разговора с вама меша y моје научне потраге“, мада je брзо додао: „Добио сам много, a нисам изгубио скоро ништа.“17 И њени и његови пријатељи предвиђали су катастрофу. Она je била рођена за друштво, он je био рођен за лабораторију. Сидни Смит,
358
Ричард Холмс: Д оба чуда
сада већ јасно љубоморан, подмукло je искористио парчиће хемије да моли Џејн да одбаци Дејвија. Он пише 29. децембра: „Молим ce да останете сами и да ce ни за кога не удате... Бићете уништени истог тренутка када то учините, и уместо да будете узбудљива база или киселина, постаћете неутрална со. Врло вероватно ћете сами тако бити срећнији, али ћете бити изгубљени за своје мушке пријател>е.“18 Тако je Џејн Априс лажињала на начин који би Џејн Остин (која je управо писала Гордост u üpegpacygy) одобравала. Два пута je одбила Дејвијеву брачну понуду, сместила ce y кревет на Беркли скверу и објавила да je болесна и да не прима посете. Али, била je запањена нежном и потпуно необазривом изјавом коју je то узроковало y Дејвију: „Први пут y свом животу пожелео сам да будем жена како бих могао да вас чувам поред постеље; волео бих да нисам одустао од медицине јер бих тако могао да будем примљен, као лекар. Мада нисам нека лепотица, не бисте могли да нађете оданију неговатељицу.“19 У страственим изјавама које су уследиле изгледа да су обоје били убедљиви. Дејви je пристао на важан корак да одустане од пуног ангажовања y предавањима y Краљевском институту (што je већ неко време потајно и желео да учини), док га je Џејн уверила да би им њено богатство омогућило да путују, док би он наставио са својим хемијским истраживањима, независтан. Биле су то слатке муке за обоје. Дејви je имао да понуди још једну научничку заводљивост. Поверио je Џејн да принц регент треба да му flâ титулу, за услуге y хемији, на следећи рођендан. Било би то прво витештво за науку tokom регентског периода, прво од сер Исака Њутна. Она више не треба да ce стиди због њега на вечерама y Мејферу. Трећу Дејвијеву просидбу Џејн Априс je коначно прихватила. Он je реаговао истинском екстазом. „Провео сам бесану ноћ од прекомерне среће. Изгледа ми као да сам жив тек од пре неколико сати... Велики будући циљ мог живота биће ваша срећа... Moja срећа биће потпуно y вашој власти.“20 Сада су на ред дошле честитке, a cep Џозеф Бенкс je био задовољан и прилично забављен што je један од његових младих штићеника направио тако леп - и богат - спој: „Заљубила ce y науку и удаје ce за њега како би ушла y Академски raj. Науци ће то дати нови вид eclat, ништа нам није толико драго као подршка дама, како би увећале нашу популарност."21 Бенкс je очито задиркивао младожењу: „Дејви je спреман да ce ожени нежном дамом Априс која има макар 4.000 фунти годишње, половину од тога њених. Он ce куне да никад неће напустити науку. Ja му кажем да ће га она увести y парламент и направити будалу од њега. Видећемо како ће ce та ствар завршити."
Дејви и светиљка
359
Дејви није имао такве политичке амбиције и веровао je да je Џејн потпуно прихватила његову страствену посвећеност науци. У ствари, Бенкс je био сасвим задовољан са Џејн, и видео ју je као вредан, мада могуће ауторитаран, додатак друштвеном животу Краљевског друштва: „Ако je задовољна тиме да постане Краљица књижевности, ми ћемо сви изгинути да ce подредимо њеној власти, a мислим да je довољно брза и паметна да влада нама и држи нас y лепом реду.“ За Бенкса, који није имао високо мишљење о женама склоним науци или књижевности, ово je било врло пристојно.22 Дејви je одушевљено писао мајци y Пензанс, поносно и прилично грандиозно објављујући вести. Рекао je да до Џејн никада није ни очекивао да ce ожени. Писмо његовом млађем брату Џону има дирљиву ноту племенитости и једноставности: Драги мој Џоне, Много ти хвала за последње писмо. Био сам врло јадан. Дама коју волим највише од свих људи била je веома болесна. Сада je добро и ja сам срећан. Г-ђа Априс je пристала да ce уда за мене, и када ce ово одигра ja нећу завидети краљевима, принчевима или моћницима. He заљубљуј ce. To je веома опасно!... Увек најоданији твој X. Дејви.23 Романтично финале било je пажљиво оркестрирано. У априлу je Дејви одржао оно за шта су ce договорили да буде његово последње предавање y Краљевском институту. Добио je титулу почасног професора и одобрен му je наставак коришћења свих истраживачких просторија. Осмог априла принц регент га je прогласио сером, a три дана касније, 11. априла, венчао ce са г-ђом Априс, која je тако постала леди Дејви. Осим мноштва скупоценог накита дао joj je и симболичан венчани поклон. Сакупио je деценију својих предавања y Краљевском институту, сада их je уредио и назвао Елементи хемијске филозофије. Ова књига била je камен међаш његове ране научне каријере, и прокламовала je напредност науке и њену моћ да „истражи природу и овлада њоме“. Првог јуна књига je објављена, са званичном посветом леди Џејн Дејви.24 Хемијска филозофија била je превише техничка да би стекла ширу читалачку публику, али je имала моћни историјски „Увод“,
3 60
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
који je хемију сместио на највише место тадашњих научних истраживања. За разлику од ове књиге, његова много популарнија Пољопривредна хемија, истовремено објављена, имала je y следећој деценији мноштво издања. Са ове две публикације, за које je добио хиљаду гвинеја (свота која ce добро може упоредити са оном коју je Валтер Скот добио за своје песме), Дејви je хемију учинио популарном попут астрономије.25 Изгледало je да он сам симболизује наде и амбиције романтичарске науке да створи бољи свет за читав људски род. Између осталих, млади песник Перси Шели почео je да уноси Дејвијеве идеје y свој рад, почев од визионарске материјалистичке песме Краљица Маб из 1812. године, са њеним дугачким научним напоменама y прози.26 Шелијева поруџбина књига за 29. јул 1812. године, када je почињао писање песме y Линмуту y Девону, обухватала je Одбрану права ж еш Мери Волстонкрофт, Посматрања човека Дејвида Хартлија и Дејвијеве Елементе хемијске филозофије: карактеристичну мешавину радикалне политике, скептичке филозофије и нове науке. Моду да ce y епским песмама стављају напомене y прози које објашњавају појмове, историјске и научне, популаризовао je Еразмо Дарвин y Ботаничкој башти, коју je преузео Саути y Талаби (коју je Дејви уредио за штампу), a затим ју je с дивљењем опонашао двадесетједногодишњи Шели y Краљици Маб. Ту je ипак постојао проблем - колико ce добро научни подаци још могу убедљиво изразити y поезији (као што je учинио Лукреције). Де Квинси je касније предложио да их треба издвојити, као „литературу о знању“ и „литературу о моћи“. Шелијев Ослобођени Прометеј (1820) био je свакако последњи успешан покушај таквог комбиновања y једној великој енглеској песми.27 Дејвијева предавања y Хемијској филозофији почињала су са бриљантним кратким прегледом читаве области: „Историјски поглед на напредак хемије“.28 Почео je са раним Египћанима и Грцима, наставио са „обманама" средњовековних алхемичара и револуционарним открићима из раних дана Краљевског друштва y Лондону 17. века, a затим хвалио запањујући напредак хемије y доба просвећености широм Европе y протеклих тридесет година, с кулминацијом y радовима Пристлија, Кевендиша и Лавоазјеа, и y сопственим открићима y електро-хемији коју, како je нагласио, убрзано развијају многи други хемичари на континенту. Дејви je био нарочито великодушан према Французима - Лавоазјеу, Бертолеу и Гај-Лисаку - и Скандинавцима; али, дао je убедљиву слику целокупне научне заједнице умова на делу широм Европе. Направио je и низ неочекиваних дигресија: значај арапске хемије, мудру сугестију да je Клеопатра можда била
Дејви и светиљка
361
„експериментални“ хемичар са својим љубавним напицима, кључни значај „нових инструмената“ (попут Волтине батерије) y напредовању истраживања, и парадоксалну чињеницу да je Њутнов геније y великој мери закочио развој хемије, свраћајући пажњу на „оптику, механику и астрономију“.29 Највише задивљује, Дејвијева способност да увуче читаоца на непосредан, не превише стручан начин. Есеј почиње с песничком једноставношћу: „Постепено и скоро неопажљиво пропадање листова и грана обореног дрвета изложеног атмосфери, и брзо сагоревање дрвета y нашој ватри, хемијске су радње. Циљ хемијске филозофије je да утврди узроке свих појава ове врсте, и да открије законе који њима управљају. Циљеви ове гране знања су примена природних супстанци за нове употребе, за повећање удобности и радости човека; и за де«чп монстрирање реда, склада и интелигентног наума y систему земл>е. Од овог времена хемија ce придружила астрономији и ботаници као најпопуларнијим и најдоступнијим облицима савремене науке за аматере, и као нове вратнице према „интелигентном науму“ универзума. Био je то знак времена y коме су ce на Пикадилију почели продавати „преносни хемијски ковчези“, no цени између шест и двадесет гвинеја.31 Дејви je касније наглашавао како je експерименталном хемичару потребно само неколико комада опреме.32 Свуда су ce могли наћи водичи и почетнице из хемије, поред оне коју je написала Џејн Марсет. Колриџ y једној од својих свезака размишља о том времену: „Ко je икада био на првом курсу предавања из хемије, или први пут прочитао Компендијум савремене хемије (Лавоазје, Паркинсон, Томсон), a да није доживео, чак и као сензацију, изненадно üовећање u ослобађање свог ума, када je y њему прву пут бљеснуло уверење да су пламен гасне светиљке и вода реке исте ствари (= елементи) и различити само no томе што ce A сједињује са Б, a АБ je сједињено?“33 Док je ишчитавао визионарске радове немачког мистичара Јакоба Бемеа и правио белешке о томе, Колриџ je додао још једну напомену о разјашњавању интелектуалног утицаја научног приступа: „Хамфри Дејви y својој лабораторији вероватно за науку ума чини више него што су учинили сви метафизичари, од Аристотела до Хартлија.“34 Касније ce плашио, погрешно, да Дејви постаје „пуки атомиста“, али, упркос томе што су ce као људи отуђили, његово признање значаја Дејвијеве „хемијске револуције" и „динамичке“ визије природе никада ce није променило.35 Пролеће 1812. године било je на много начина врхунац Дејвијеве ране каријере. Непознати дечко из Пензанса достигао je европски
362
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
углед y науци, постао je почасни професор, добио витештво, и оженио ce гламурозном женом из високог друштва. A имао je тек тридесетједну годину. У слављеничким тренуцима обећао je леди Дејви да ће je одвести y званичну посету Корнволу, али ce то никада није догодило. Изгледа да ce Дејви још увек стидео свог скромног порекла. Tor лета je y Шкотској уследио прилично неуобичајени медени месец. Придружили су им ce Дејвијев млађи брат Џон, сада двадесетдвогодишњак, и једини члан породице њеног мужа кога je Џејн икада упознала. Управо je завршио медицину y Единбургу и давао je све од себе да ce покаже y најбољем светлу. Џејн je била задовољна. Упустили су ce y туру no магловитим језерима и замковима y брдима. Дејви je често искакао из отворене кочије и нагло нестајао с пецарошким штапом да би испитао реку, a Џон 6и остајао да ce брине о коњима и забавља Џејн. Аранжман je добро функционисао и било je ту много шале, понешто и на Дејвијев рачун. Џејн ce следеће године с тугом сећала овог путовања, када je све било другачије. Званичне „обавезе“ овог одмора биле су пецање лососа и лов на тетребе. Али, Дејвијеви су били славно друштво, најугледнија научничка породица y земљи, те су ce задржали y гостима код маркиза Стафорда, војводе од Гордона, војводе од Атола и лорда Мансфилда. За Џејн je ово било природно и очаравајуће, али ce допало и Дејвију, који je почео да развија укус за друштво племства. Њихов победоносни пут прекинут je y септембру, када je Џејн искренула стопало, a Дејви остварио амбицију да убије јелена.36 Били су веома заљубљени, али о деци није било разговора, нити су отишли да виде вољена места из Дејвијевог детињства y Корнволу. Уместо тога, он пише мајци хвалећи Џоново понашање tokom путовања и великодушно нудећи да плати тршкове његових студија y износу од шездесет фунти годишње. Можда на Џејнин наговор, био je тактичан и према млађем брату: „Како то не би повредило Џоново осећање независности, нека изгледа као да je од тебе.“ Што ce тиче Џејн, „она жели све најбоље целој мојој породици. Срећни смо и складних нарави колико људи то могу да буду; нема ничега за чим бисмо жалили из својих ранијих живота, a све чему ce можемо надати je пред нама.“37 Можда je y овој последњој фрази било нечег чежњивог. Све je још увек било добро, и пред младим паром отварала ce сјајна будућност. Дејви ce убрзо сав срећан вратио лабораторији, a следеће путовање - можда чак до Џејнине вољене Италије - планирано je за следеће пролеће.
Дејви и светиљка
363 2
Дејви je сада започео живот као самосталан научник. Његов први пројекат, уз благослов Краљевског друштва, био je патриотски: намеравао je да flâ допринос британским ратним напорима. Почео je да испитује експлозиве, користећи формуле које му je пренео француски физичар Андре Ампер. Рад ce није одвијао y Краљевском институту већ y тајној комерцијалној мануфактури y Танбиџу, y Кенту. План je био да ce произведу побољшани јаки експлозиви за Краљевске инжењерце. Требало je да ce користе против Наполеонове војске y Шпанији, за минирање опкољених градова и дизање y ваздух утврђења tokom Рата за Иберијско полуострво. Идеја je имала и незванично охрабрење од Џозефа Бенкса, мада je то био опасан посао. Ампер je упозорио Дејвија да je један француски хемичар изгубио око и прст. У новембру 1812. године Дејви je скоро ослепео испробавајући експлозивност мешавине хлора и амонијум нитрата. Опиљци стакла озледили су му рожњачу и исекли га no лицу. Обавестио je Бенкса y Краљевском друштву да je открио супстанцу тако моћну да je количина од „семена слачице“ изазвала штету. Није ништа напоменуо о извесном злослутном скретању y односу на принципе научног напретка, нити о парадоксу да ce француска наука користи против Француза. Покушао je да сакрије од Џејн озбиљност „мале незгоде“, рекавши joj 2. новембра да „нема зла без добра, уз вечити изузетак зубобоље“. Али, вид му je неколико недеља био озбиљно оштећен, и затражио je помоћ писара за писање извештаја Краљевском друштву.38 О овој незгоди прошириле су ce извесне гласине. Вилијам Ворд, будући лорд Дадли и врхунска лондонска трачара, пише спекулативно пријатељу y децембру: „Ишао сам y К.да видим сер Хамфрија Дејвија, који je повредио једно око. Неки кажу да ce то догодило док je правио ново експлозивно уље, и верујем да je то прича за коју ce очекује да y њу верују Краљевско друштво и Царски институт [у Паризу]; други кажу да ce то догодило када je отишла y ваздух једна од његових фабрика експлозива y Танбрицу; a трећи Рат за Иберијско полуострво вођен je од 1807. до 1814. године. Рат je почео нападом Наполеонових и шпанских трупа на Португал; Наполеон je потом напао и Шпанију. Британија je притекла y помоћ Португалу, a Наполеон je рат коначно изгубио 1814; Португал и Шпанија трпели су последице овог рата још око тридесет година - с разрушеном економијом, размирицама између либерала и апсолутиста; Бразил je тада стекао независност од Португала, као и многе шпанске колоније y Америци. (Прим. прев.)
364
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
пак, да га je леди Д. огребала y тренутку љубоморе - a y домаћим круговима овоЈ ce причи наЈвише Bepyje. Али, друга оговарања одавала су идиличну слику младог napa. Хенри Креб Робинсон, причљиви пријатељ песник! са Језера и некада дописник за The Times из иностранства, наишао je на њих на једној књижевној вечери y Лондону, коју je Вордсворт приредио неколико месеци касније, y мају 1813. године. У свом дневнику je записао: „Присутни сер Хамфри и леди Дејви. Изгледа да она и cep X. нису још завршили медени месец. Госпођица Џоана Бејли [шкотска списатељица] рекла je Вордсворту, ‘Сведоци смо сликовите среће!’“40 He најмање сликовита ствар био je начин на који су Дејвијеви без напора удружили светове књижевности, науке и високог друштва. Када ce Дејви вратио y Лондон, полуслеп из патриотских разлога, хитно je потражио помоћ да настави са својим експериментима. Приметио je да je y лабораторији Краљевског института, y његовом одсуству, настао приличан хаос. Занемарено je одржавање најосновнијег материјала - пера, мастила, пешкира, сапуна, одржавање огромне Волтине батерије. „Лабораторија je стално y стању прљавштине и збрке... Сад пишем пером и мастилом какве никад и нигде другде нисам користио.“41 Мада више није ту званично припадао, Дејви je одмах отпустио пијаног лабораторијског помоћника Вилијама Пејна и почео да тражи замену. Првог марта обавио je разговор за место хемијског помоћника y Краљевском институту са једним младим књиговесцем. Отац младог човека био je ковач из Лондона. Његове главне препоруке биле су тачност, приљежност и трезвеност. Звао ce Мајкл Фарадеј, и имао je двадесетједну годину. Фарадеј je читао РазГоворе о хемији, превасходно за девојке Џејн Марсет, y којима je нарочито био истакнут Дејвијев допринос. Њена књига била je нови вид популаризације науке, с циљем да „младе умове“ отвори за научне методе и чуда природног универзума.42 Прво издање (1806) опрезно je пренело Дејвијеве експерименте са „азотним оксидом или увесељавајућим гасом“ („неки људи постали су насилни, чак бесни... ja не бих ушла y такав ризик“). У новом издању (1811) Марсетова je дала херојску оцену Дејвијевих Бејкерових предавања. „За две године, до тада невиђеним трудом једног човека, хемијска наука je добила нови изглед. Ha светлост дана изашла су тела која људско око никада пре није видело, и која су могла остати вечно скривена y својим непробојним плаштовима."43 Овако надахнут, Фарадеј je почео да долази на Дејвијева предавања 1812. године, пошто je добио бесплахне улазнице. Водио je a
a
a
Дејви и светиљка
365
детаљне белешке, исписане без грешке и уредно илустроване сопственом руком. Затим их je, y своје слободно време, укоричио y књиговезници y којој je радио, y близини Оксфорд улице. Када je разговарао с Дејвијем показао му je укоричену књигу као свој curriculum vitae и доказ своје посвећености. Добио je собу y поткровљу Краљевског института, угаљ и свеће, и вечерњи оброк, и малецку плату од двадесетпет шилинга недељно. Дејви га je описао као „активног и веселог, и интелигентног понашања11.44 Његов нови послодавац одмах je отишао на пецарошки опоравак, пишући Џејн из Ланстона y Корнволу, 9. марта 1813: „Време je, драга моја љубави, било очаравајуће. Ишли смо уз један девонширски поток све до његовог стеновитог извора (Дарт). To je чиста, плава и сјајна река.“45 Ако je овај излет искористио да учини и кратку посету мајци y Пензансу, о томе није писао. Следећег месеца Дејви ce упутио на још један пецарошки излет, овај пут y Хемпшир, где су призор мушица које лебде над реком y вечерњој светлости и пецање били једноставно „неодољиви“. У писму Џејн из Вајтчерча, 14. априла, он покушава да направи смешну митологију ових својих бекстава: „Флертујем с воденим нимфама, али ти си моја вечита богиња. Персонификујем те y духу шуме, и воде, и брда, и облака... Ово je најранији облик религије.“ Ову шумску визију помало je угрозио такмичарски обавештавајућу своју жену y постскриптуму да je уловио пет пастрмки, док су сви остали уловили само једну.46 Следећег дана пише много убедљивије. „Уздишем над писмом од помисли да смо раздвојени само два дана. Драга моја, љубав ствара празнину коју не може да испуни никакво интерсовање или забава... Што дуже живим, све више ћу те волети, најдража моја Џејн.“47 Уз сва његова заклињања, образац y Дејвијевим излетима на реке постајао je све јаснији. Џејн je често била „нерасположена“ y Лондону, или y оштром опходу no чајанкама и пријемима. Дејви je, исцрпљен радом y лабораторији, постајао „раздражљив“ и био му je потребан свеж ваздух. Како je писао са обала Ејвона код Фордингбриџа, једноставна чињеница „покретне воде и променљивог неба“ га je умиривала. Понекад ce надао да ће му ce Џејн придружити. Ha обали реке „човек схвата да je постао део природе; свет и његове бриге и послови ce заборављају, све страсти успавају... Ми живимо живот једноставности и невиности, y складу с основним законима природе, лишавајући ce свих безначајних и непријатних мисли, задржавајући само оне које чине животност нашег постојања, племенитих
3 66
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
осећања. Што ce мојих тиче, ти знаш њихов највиши и најсталнији објект.“48 Али, разумљиво, Џејн je могла имати резерве према „основним законима природе", јер су они могли означавати и спортски, мушки живот такмичарског пецања, бескрајно дугачке приче и крчме уз реку. Tor пролећа 1813. године y Лондону Џејн je пак покушавала да уведе Дејвија y нови спорт помодног угошћавања славних. Млади лорд Бајрон недавно ce вратио са Блиског истока и објавио прва два певања Чајлда Харолда (1812) и Невесту Абидоса (1813). Књижевне салоне и даме освојио je на препад, a ни сам није био несклон освајању. Џејн занесено пише пријатељици y Единбург: „Лорд Бајрон je још увек овде, али говори о Грчкој с осећањима песника и намерама луталице. Овде ће мирно доручковати како би ce упознао с госпођицом Еџворт... Очекујем осећајност једног, машту другог, и генија мог сопственог блага [Дејви] да омогући високо интелектуалну гозбу.“49 Неочекивано, Бајрон и Дејви су ce прилично добро разумели, и касније, кад ce његово лордство самоизгнало y Италију, Дејви je остао један од ретких Енглеза које je још могао поднети да види. Чак га je овековечио y Дон Жуану (1819-24). Дејви je наставио да друштвени живот Лондона надомешћује усамљеничким пецањем, и понекад je одлазио и до свог вољеног Корнвола. Петнаестог априла 1813. године написао je Џејн дугачко, нежно писмо из Бодмина, описујући како седи сам поред удаљене реке y сумрак: „Отприлике y време када седаш за вечеру ja стојим усред скривене долине изнад моста, код рачвања [реке] Алан, гледам последњи пурпур неба које тоне иза брзе реке, и својим нестанком омогућава поглед на сјајну звезду.“ Можда ту има и тона прекора, али ипак и романтичног разумевања. Дејви joj je, колико je год често Mo rao, слао мировне понуде риба смештених y лед, ноћном поштанском кочијом за Лондон: блиставу пастрмку или малог, нежног липљана.50
3 Ha северу Енглеске, далеко од лондонских салона, одвијали су ce сасвим другачији догађаји. Велика несрећа y угљенокопу Фелинг, 24. маја 1812. године, потресла je становништво Сандерленда. Сви рудари y јами, њих деведесетдвојица, погинули су y ужасним околностима: неки осакаћени, неки „спечени као мумије", a неки избачени из рударског окна без глава, „као кад убијеш птицу“. Ватра je под
Дејви и светиљка
367
земљом дивљала данима, и тела су ce могла извадити тек после шест недеља.51 До тада je Фелинг био узор-рудник, без иједне несреће. Катастрофа je потресла све рударске заједнице на североистоку земље. Све дубљи копови доносили су све више несрећа, и срачунато je да je y протеклих пет година погинуло више од три стотине рудара, скоро сви од експлозије „праскавог гаса“. Био je то смртоносни гас који ce ослобађао y новоотвореним лежиштима угља. Веровало ce да je то нека врста водоника који, када ce помеша са ваздухом, може да запали свећа само једног рудара.* Основана je Комисија за безбедност, уз вођство војводе од Нортамберленда и бискупа Дарама, како би ce нашло практично решење. Кампање су водили викар Џароуа, пречасни Џон Хоџсон, и др Роберт Греј, будући бискуп Бристола. Стручњаци за рударство износили су различите идеје, укључујући предлоге за вентилацију и неколико прототипова сигурносних лампи, од којих je једну направио др Вилијам Клени, лекар из Сандерленда, a другу локални рударски инжењер, Џорџ Стивенсон. Али, ни једна ce није сматрала довољно делотворном или поузданом, и Комисија ce унервозила. Друга експлозија задесила je угљенокоп Фелинг y децембру 1813. године, и погинуло je још двадесетдвоје људи. Ствари су постајале веома хитне. После неколико састанака одлучено je да ce на нивоу државе потражи стручно научно мишљење, и одлучено je да ce др Греј званично обрати сер Хамфрију Дејвију y Лондону. Али, до тренутка када je писмо било послато y Краљевски институт, y зиму те године, Дејви и Џејн већ су били на континенту.52 Тринаестог октобра су ce cep Хамфри и леди Дејви (врло свесни и свог статуса и своје националне припадности) укрцали y сопствену кочију на осамнаестомесечно путовање no континенту. Са њима je пошао млади Мајкл Фарадеј: чудан, друштвено наиван, али веома рад да угоди. Припадао je реткој секти библијских фундаменталиста, сендименовцима или гласитима, пуританцима који су изгледали неугледно, али уз снажан осећај за дужност и службу нацији. Дејви ce са њим једноставно понашао, како je чинио и y лаборатотији: као са научним помоћником и обећавајућим младим *
Детаљни извештаји о несрећи y руднику угља Фелинг из 1812. године могу ce наћи y добрим архивима Рударског музеја Дарама, y Нортамберленду, и на његовом вебсајту. Међу њима су имена и старост свих 92 рудара, међу којима je више од двадесеторо њих било четрнаестогодишњака, и млађих - најмлађи je имао осам година. Имена су наведена под насловом „Сећање", a дата су места њихове сахране, ако су била позната: одавање почасти трајној оданости и снази осећања међу рударским заједницама до данашњих дана.
368
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
штићеником. Џејн, сa својим веселим успоменама на путовање са Џоном Дејвијем no Шкотској, није имала толико стрпљења. Фарадеј никада није путовао ван Лондона, није говорио ни француски ни италијански, био je стидљив и неприступачан, и вероватно постиђен Џејниним високим стилом и очитом сексуалношћу. Она je, пак, такође могла сматрати Фарадеја физички необичним, и чак иритантним. Био je мали и округао - не виши од метар и шездесет - с великом главом која je увек изгледала мало превелика за његово тело. Његово широко, отворено лице било je окружено непослушним мноштвом коврџаве косе, с веома прецизним раздељком на средини (чешљао ce тако док je био жив). Његове велике, тамне, широко раздвојене очи давале су му необичан изглед скоро животињске невиности. Целог свог живота говорио je равним лондонским нагласком (који ce није уклапао y Џејнин елегантни морнингсајдски), и тешко je изговарао „р“, те je тако, како je сам рекао, увек морао да ce представља као „Мајкл Фавадеј“. Ипак, ништа од свега тога није га спречило да постане један од највећих предавача своје генерације. Али, Џејн ce очито није допадао.53 Нису ce нашли, и Џејн je почела да ce понаша према Фарадеју као према лакеју. Инсистирала je да он путује на спољном делу кочије, с пртљагом и хемијском опремом њеног супруга. Уследило je тешко путовање, упркос Дејвијевом угодном чаврљању са француским и италијанским научницима. Можда као начин личног опстанка, Фарадеј je одмах почео свакодневно да пише дневник својих пустоловина, као и опширну и изненађујуће духовиту преписку са својим пријатељем Бенџамином Аботом из Филозофског друштва Ситија y Лондону.54 Другог новембра Дејви je добио од Француског института y Паризу Наполеонову награду (вредну шест хиљада ливри). Знао je да би прихватање награде могло бити непопуларно y Енглеској која je била y рату, али je следио Бенксов moto y Краљевском друштву да наука треба да буде изнад националних сукоба. Тому Пулу je рекао: „Неки људи кажу да не треба да примим ову награду; a и y новинама je y том смислу било будаластих чланака; али, ако су две земље или две владе y рату, научници нису. Био би то грађански рат најгоре врсте: уз помоћ научника, морали бисмо да ублажимо оштрину националног непријатељства."55 Овакав став код куће није био популаран и The Times je напао Дејвијево путовање као непатриотско y време рата. Чак je и слободоумни Ли Хант написао дугачак уводник за Examiner, 24. октобра
Дејви и светиљка
369
1813. године, бранећи међународно достојанство науке, али и критикујући Дејвија због препуштања „ниској таштини" међу француским поштоваоцима y Паризу. Хант je духовито замишљао његов тријумфални пролазак кроз париске булеваре: „О, ено ia велики филозоф Дејви! - A видите овде занимњивоГ витеза ХамфријаГ56 У ствари, Дејви je пажљиво избегавао пријем код Наполеона лично, и о њему говорио с презиром као о „корзиканском пљачкашу“.57 Џејн je одбила да прихвати париску моду и једном joj ce руља код Тиљерија ругала због њеног енглеског шеширића. Обоје су били запањени опљачканим уметничким делима y Лувру (који je тада био преименован y Наполеонов музеј), и правили су ce да ce диве само „изванредним рамовима слика“. Али, на Дејвија су дубок утисак оставили Ботаничка башта и Народна библиотека, и био je свестан да тога y Лондону још нема. Топло су га примили Кивје, Ампер и Бертоле, али ce уплео y необичну расправу о првенству са надареним младим хемичаром Жозефом Гај-Лисаком. Гај-Лисак, Дејвијев вршњак, био je омиљен y Француској због својих неустрашивих потеза y летењу балоном, и био je за петама Дејвију y експериментима са натријумом и калијумом. Академија наука сада je обојици дала на анализу новоизоловану супстанцу: необичан љубичасти кристал, недавно пронађен као споредни производ барута. Такмичарски карактер овог потеза био je недосмислено јасан. Дејви je имао само свој мали ковчег преносивих хемијских апарата, али je спремно прихватио изазов. Одложио je свој одлазак из Париза за месец дана, затворио ce са Фарадејем и испуњавао хотелске собе оштрим димом и „врло светлозеленим и жутим гасом“, на велику Фарадејеву радост, нервирање Џејн и узбуђено стање управе хотела.58 Супарнички текстови о анализи супстанце поднети су Академији скоро истовремено, y децембру. Обојица су утврдила да су кристали нов елемент, који ce може добити и из морских алги. У ствари, Гај-Лисаков кратак текст представљен je први и објављен 12. децембра. Дејви je, изненађен, представио свој текст y Академији 13. децембра, али га je мирно предатирао на 11. децембар, и као такав објавио y Journal de Physique. Тврдио je, можда c правом, да je раније поделио своје кључне идеје с Гај-Лисаком.59 Писао je и Бенксу, присвајајући читаво откриће, a потпуни извештај убрзо je Краљевско друштво и објавило. Тако су опште прихваћени његова анализа и именовање непознате супстанце као „јода“, мада Французи ово првенство и данас оспоравају.
3 70
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Фарадеј je опазио ову изненађујућу оштрину y контроверзи око првенства, али ју je y писму Аботу лојално одбацио као патриотизам, a не амбицију: „Сер X. није био докон y експерименталној хемији... својим примером je подстакао париске хемичаре на напор... Први je показао да je [јод] просто тело. Комбиновао ra je са хлором и водоником, a касније с кисеоником, и тако додао три нове врсте киселине y науку... To потврђују сва ранија мишљења и тврдње cep X., и показује кашњење y труду француских хемичара на исту тему.“60 Почетком пролећа 1814. године друштво je путовало на југ, y Пиринеје, испитујући успут угашене вулкане, уз угодна скретања ради посета Авињону, Пон де Гару, Ниму и Монпељеу, са својом снажном традицијом витализма. Овде je Дејви месец дана био почасни гост старог универзитета, наставио je експерименте с јодом и написао низ дескриптивних песама о југу: о зепенушаним рекама Воклиза, променљивој светлости Мон Канигуа y Пиринејима, класични „Медитерански бор“ y Монпељеу, и о духовима римских градитеља код великог каменог аквадукта Пон де Гара. Дело моћног народа, pace Чији споменици, заједно с онима природе, трају. Ум Рима y свим пројектима видео je Царство вечно, ни мислио није на пропадање. И радио за још нерођена поколења, Отуд тако трајна му моћ.61* Друштво je потом окренуло натраг дуж обале, кроз оно што ће убрзо постати „Ривијера“ Енглеза, и клизнуло преко Алпа y Италију, tokom лета и јесени. Узевши отворени брод из Тјенове, скоро их je потопио силовити ветар код Леричија: само осам година касније Шели ce ту удавио. Фарадеј je враголасто записао да je леди Дејви била благословено тиха док je зурила y таласе. У Милану су посетили остарелог Волту и расправљали о све већој тајни електрицитета: *
Није занемарљиво да je Дејвија импресионирала запањујућа научна прецизност градње Римљана. Одвођењем воде каналом и са шест главних аквадукта од Узеа до Нима, што je раздаљина од преко педесет километара, они су искористили врло мали пад y нивоу тла - потребан да вода мирно тече на југ - доследно постижући градијенте од између десет и двадесет центиметара на километар: фантастичан успех и y мерењу и y градњи. Канал je tokom три стотине година, сваког дана, y Ним успешно испоручивао 50.000 кубних метара чисте воде. Мада je канал направљен за мање од једног поколења, tokom владавине цара Августа, и био чувен y целој Европи, имена римских градитеља до Дејвијевог времена нису била позната. Вероватно га je и то погодило, y мисаоном расположењу.
Дејви и светиљка
371
„гледиште му je прилично ограничено," сматрао je Дејви, „али ту je велика генијалност." У Фиренци, док je био гост великог војводе, Дејвм je извео импресивни експеримент с угљеником који je доказао да најдрагоценији од свих предмета - дијамант - може бити производ најједноставнијих процеса y природи. С дозволом војводе, управљао je великим увеличавајућим сочивом y фирентинском Кабинету природне историје и небрушени дијамант подвргао снажној и дуготрајној топлоти. Дијамант ce коначно запалио, остављајући фину корицу црног угља, доказујући тако да je провидан, тврд, сјајни кристал, насупрот здравом разуму, само нешто више од гомилице угља. Оба су били врсте угљеника, које je природа таложила миленијумима. Вероватно су размишљања о оваквој врсти мистерија навела Дејвија да напише дуг, самоиспитивачки одломак y дневнику, о границама тадашњег научног истраживања. Значајно je да je изабрао три водеће дисциплине - астрономију, хемију и геологију. Овај запис од марта 1814. године окружен je цртежима птица које урањају y воду. Наша вештачка наука повезана je са облицима природе; али ипак, оно што je y природи најважније - живот - изнад je наше науке. Астроном узалуд утврђује савршеност своје науке јер може да одреди кретање 7 планета и 22 сателита; али комете и метеори који такође улазе y наш систем нису y његовом домашају, и чак и овај Сунчев систем je флека y безмерности свемира и сунаца и светова који су ван нашег домашаја. Наша наука [хемија] односи ce само на земљу, и y томе je бескрајно поље истраживања: унутрашњост je непозната; као и узроци настанка вулкана. Ми смо научили само неке истине y вези с површином: али, испод нас je бескрај. - Геологија je, y сваком смислу речи, површна наука.62 Овакво мишљење изречено je насамо, вероватно као резултат разговора с младим Фарадејем, скептицизам y погледу научног знања који ce веома разликовао од самопоузданих тврдњи Дејвијеве Хемијске филозофије. Али, биле су то најаве управо оног пионирског развоја који je Хершел направио y сидералној астрономији и Хатон y геологији дубоког времена. Посетили су Рим, y коме je Дејви био омађијан Колосеумом на месечини, и Напуљ, где су ce пењали no злокобно задимљеном Везуву. У Венецији су опрезно испробавали гондоле. Сва ова места поново су изронила, необично преображена, y Дејвијевој последњој
3 72
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
књизи, Утехе y путовању. Tokom летњих врућина враћали су ce преко Алпа y Швајцарску, Баварску и кроз аустријске планине, где je Дејви видео удаљене, брзе реке за пецање пастрмки и лососа, и заклео ce да ће ce тамо вратити. Његова најомиљенија област на Балканском полуострву, искрсла je y свом чаробном имену, Илирија. Дејви и Фарадеј све време су радили на хемијским експериментима: јод, хлор, боје, гасови, и електрицитет који je производио „торпедо" или електрична јегуља. Да ли je јегуља Волтина батерија природе, и да ли je y њој кључ витализма? - питање je почело да прогања Дејвија. У јесен 1814. године путовали су поново лагано на југ y Италију, планирајући да презиме y Риму. Прошавши y октобру кроз Фиренцу чули су за неке необичне природне гасове који излазе из стеновитог терена y Апенинима, код Пјетра Мале, y близини Луке. Одјахали су дотле да их испитају, управо када су почињале јесење олује (које je Шели касније прославио y „Оди западном ветру“). Фарадеј je записао одушевљени извештај о овој експедицији, која je трајала неколико сати под кишом која je лила, док je леди Дејви стрпљиво седела y кочији. Дејви je на све заборавио када су открили да ce тајанствени гас може подићи из блата, уз помоћ штапа, и да ce може упалити чак и под тешком кишом, као и да прелепо гори „врло бледим“ плавим пламеном, као метилисани алкохоли или „пламен алкохола из вина“. Стајали су тако под кишом која je лила, зурећи y необичан плави базенчић ватре која je светлуцала поред њихових стопала. Фарадеј je гледао како Дејвијев брзи истраживачки ум посматра, елиминише, жури даље: необично хладан пламен (за разлику од запаљеног кисеоника); скоро без мириса (за разлику од водоника); ни налик вулканском racy (сви су мислили да je управо то); вероватно не из локалног извора већ ce пробија „са велике дал>ине“ кроз земљу; можда стога што „потиче из рудника фосилног дрвеног угља“. И затим пажљиви, индуктивни caveat-, „али све je то домишљање и још увек je ствар за истраживање. Успели су да га ставе y боцу, и однели га y Фиренцу, где су поново били гости Великог војводе. После вечере с војводом (на велико задовољство леди Дејви), Дејви je нагло напустио сто и запосео војводине лабораторије. Овде je успео да идентификује гас као праскави гас (или метан), врло сличан racy који je угрожавао британске руднике угља - што je било пророчко откриће. Испитивање je било узор троделног индуктивног метода који je изложио y Елементима хемијске филозофије: посматрање, експеримент, аналогија. Дејвијеве свеске из овог периода такође указују на нови образац филозофске спекулације, врло близу немачке натурфилозофије.
Дејви и светиљка
373
Нека од његових посматрања Колриџ je хвалио: „Тежња за бесмртношћу je кретање ума слично оном које птице чине својим крилима пре него што добију перје.“64 Друга су била y теснијој вези с његовим лабораторијским радом. У вези с научном „аналогијом“, на пример, питао ce да ли je на делу шири принцип. „Вероватно постоји аналогија y свему постојећем: подељени pen рибе повезан je y дугом низу сличних објеката са двоножним човеком. У планетарном систему вероватно ће ce наћи да je човек повезан са вишом интелектуалном природом; и могуће je да монада, или душа, стално пролази кроз низове напредовања.“65 Дејви ce касније вратио питању човековог напредовања y правцу ванземаљских интелигенција y будућности. Размишљао je и о прошлости: о начину на који je стално призива наклона садашњост. „Наше историје прошлих догађаја y нечему су налик наплавинама на морској обали - ствари ce наплаве јер су лаке, или јер су ce уплеле y морску траву: тј. чињенице су сачуване, што одговара нарави или опредељењу одређеног историчара.“66 Фарадеј je и даље стално писао писма пријатељу Бенџамину Аботу y Лондон, узносећи „славне могућности“ путовања. „Стално присуство сер ХД рудник je неисцрпног знања.“ Ипак, после живописног описа својих пустоловина са „сер Х“, укључујући пењање на Везув no мраку и скупљање угљеног raca no киши, почео je да признаје да месеци путовања с леди Дејви нису били нарочито срећни. У јануару 1815. године он пише: „Не би требало да ce много жалим на путовање са сер Хамфријем самим, или да ce бавим тиме да ли га леди Дејви воли, али њена нарав често чини да ce препире са мном, са самом собом и са cep X. Она je охола и поносна y превеликој мери, и ужива да нижи од ње осете њену моћ.“ Није познато шта je Џејн мислила о младом Фарадеју, ћутљивој везаној врећи, која мрзи храну y иностранству, незаинтересованој за политику или архитектуру и која још увек не уме да говори француски или италијански (мада je учио). Он сам признаје да je прост и да треба да ce „више упозна с манирима света“ и научи да ce „смеје њеним шалама“. Али, можда му није пало на памет да je леди Дејви могла бити љубоморна на његов однос са њеним мужем.67 Још једно писмо крајем фебруара баца нешто другачије светло на ситуацију. Много je тешкбћа израсло из чињенице да je cep X одбијао да упосли лакеја tokom путовања, „пошто je од раних дана био навикнут да ce сам стара о себи“. Леди Дејви je то искористила (мада je имала сопствену слушкињу). Волела je да „показује аутори-
374
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
тет“ и била je „изузетно склона да следи“ Фарадеја понижавајућим захтевима. Џејн би то можда описала као „задиркивање“ изузетно озбиљног Фарадеја. Међутим, после повремених сукобљавања, чак и „препирки“ с њом (Фарадеј je мислио да je из њих излазио као победник) она ce сада понашала „блаже“.68 До краја путовања изгледало je да су ce пристојно уклопили, и Фарадеј je одустао од тајне претње (коју je поверио Аботу) да ће потпуно напустити хемију, и „вратити ce својој старој професији продавца књига“. Изгледа да je Дејви био углавном несвестан ових домаћих размирица, покушавајући да „остане неутралан“, како je то Фарадеј описао. Можда то није био добар знак за будућност. У марту 1815. године вести о Наполеоновом бекству са Елбе прекинуле су велико путовање, које je већ и трајало седамнаест месеци. Дејви je првобитно планирао да поведе друштво чак y Грчку и Турску, али je можда журба кући представљала олакшање. У Лондону je био 23. априла 1815, и потрудио ce да Фарадеј (сада je имао двадесеттри године) добије унапређење, као стални помоћник y лабораторији Краљевског института, са 75 фунти годишње плате, и охрабривао га je да и сам почне да држи предавања из хемије y Филозофском друштву Ситија. Такође ra je наговарао да објави своје прве научне радове. Све je то био значајан напредак под Дејвијевом заштитом. Сам Дејви je именован за потпредседника Института, што му je омогућило приступ лабораторији, као и да настави да делује као незванични Фарадејев тутор. Али, док je помагао једном штићенику, изгубио je другог. Дејвијев вољени брат Џон, сада двадесетпетогодишњак, одлучио je да прекине с медицинским истраживањима и да ce придружи војсци, као војни лекар. Био je стациониран ван земље, углавном на Средоземљу, следећих двадесет година. Дејви je потрошио доста времена покушавајући да га дозове назад, тако да поново раде заједно, али je y томе успео тек y тешким околностима. Џон je био најближа Дејвијева особа од поверења, његова веза са Пензансом и срећном прошлошћу. Сада je то све изгубио. Џејн и Дејви купили су прелепу нову кућу y броју 23 Доње Гроувнор улице, усред Мејфера, и почели редовно да вечеравају са Бенксом и другим члановима Краљевског друштва. Пар je био веома омиљен y друштву. Један посетилац Американац, из Кембриџа y Масачусетсу, доручковао je с Дејвијем y тој лепој кући y јуну, управо пошто су ce уселили. Џорџ Тикнор je знао за његова Бејкерова предавања, a Дејви га je примио y свом најбољем издању.
375
Дејви и светиљка
Лондон, 8. јун 1815. Овог јутра сам доручковао са сер Хамфријем Дејвијем, о коме смо толико чули y Америци. Он сада има око тридесеттри године, али уз сву свежину и сјај двадесетпетогодишњака, и један je од најзгоднијих мушкараца које сам видео y Енглеској. Веома je живахан, говори брзо, мада врло прецизно, и веома je заинтересован за разговор који његово узбуђење доводи до нервозне нестрпљивости и држи га y сталном покрету. Управо ce вратио из Италије и одушевљено прича о томе. Ова скоро агресивна младоликост и покретљивост (у ствари, Дејви je имао тридесетшест година) уопште нмје била оно што je Тикнор очекивао од угледног хемичара, и без његове опчињености италијанском уметношћу и културом. „Изгледало je необично да његов укус y томе може да буде тако прецизан, када je његов професионални углед y сасвим другачијој и удаљеној области.“ Али, можда je Џорџ Тикнор био прилично озбиљан професор, јер постоје знакови да je Дејви почео да га задиркује док су пили чај. „Био сам још и више изненађен када сам открио да je први хемичар свог времена заклети пецарош; и да он мисли, ако би морао да бира између пецања и филозофије, да би му било врло тешко да одабере.“ Џејн je y потпуности избегла овај разговор, тактично пославши поруку да joj „није добро“. Када je Тикнор коначно успео да je види, био je импресиониран њеном тамнопутом лепотом, и оним што je назвао „избором и разноврсношћу фразеологије“.69 У мисаоном расположењу, Дејви je написао нову врсту метафизичке песме, „Чврсти стубови земље“. To je рефлексија о човековој судбини, и сугерише да пошто y физичком универзуму ништа не нестаје (први закон термодинамике), онда и сам човек мора бити бесмртан y неком духовном смислу. Песма ce на нов начин враћа и Дејвијевим раним корнволским уверењима о светлости звезда као извору све енергије y универзуму: Ништа није изгубљено; етерична ватра, Koja са најдаљих звезда сија, Кроз безмерност свемира Свој пут световима привучена свија, Да стигне до земље; вечни закони Онај славни, мудри наум чувају; Ред усред збрке ce склони И цео je систем божански на крају. A ko ce не може смрвити материја,
376
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Онда живи ум никад не умире; И стваралачка, y напору здружена, Бесмртност je сигурна!70 Интригантно je да прва строфа изгледа да наговештава Ајнштајнову општу теорију релативитета (1915), y којој гравитација „свија“ светлост; a затим и Едингтонова посматрања помрачења Сунца 1919. године, када je забележио да Сунце заиста криви светлост звезда. Али, привидне антиципације ове врсте y науци могу да буду варљиве, и често крију много значајнији смисао времена y коме су настале. Овде Дејви, y ствари, изражава једно традиционалније уверење: изненадно поуздање да „вечни закони" владају универзумом на добронамеран и уредан начин. У ствари, ово гледиште je прилично супротно скептицизму његових личних дневника. Он овде предлаже да ce ништа y свету не губи, троши или уништава. Постоји „један славни мудри наум“ y читавом универзуму, и коначно je „цео систем божански"; веровање на пола пута између романтичарског пантеизма и старог деизма из доба просвећености. У ствари, Дејви никада није био „сигуран" y личну бесмртност, коју je стално испитивао y својим лабораторијским свескама. Нити je идеја да je човек „креативан" уопште била икакво јемство за то, нарочито „здружена“ телесно. Оно што je y овој песми запањујуће јесте њен изненадни тон јеванђеоског самопоуздања и њен необичан, химнолики облик. Могли су je написати Џон Везли или Исак Вотс, мада Дејви пажљиво избегава речи као што су „Бог“ или „душа“. Она ce прилично разликује од његових личнијих, спекулативних песама и изгледа као намерно извођење. Можда je желео да ce смири теолошки, као и друштвено. Али, наука му никада није допустила да учини ишта од та два.
4 У јулу 1815. године Дејви je повео Џејн на још један пецарошки одмор y Побрђе, можда y покушају да оживи срећне успомене с њиховог меденог месеца. Али, почетком августа, док су били y Мелроузу, y долини јароу, y одмору их je прекинуо низ све хитнијих писама од др Роберта Греја из Комисије за безбедност угљенокопа, који je молио за његову помоћ. Стање je y рудницима постајало критично (у јуну je погинуло још педесетседам људи, y руднику угља Саксес, y Њуботлзу), и „од свих научника" y Енглеској, сер Хамфри
Дејви и светиљка
377
Дејви je био тај који би најбоље могао да „употреби своје огромне залихе знања хемије y практичне сврхе“. Одговарајући 18. августа, Дејви je одмах предложио да посети угљенокоп Волс енд y близини Њукасла, тако да на лицу места осмотри проблем смртоносног праскавог raca. Одлучио je да примени свој чисти научни метод: посматрање, експеримент, аналогија. Отказао je посету Бенксу y његовој кући на селу y Линколнширу, и послао Џејн натраг, y Лондон. „Путујући као нежења,“ стигао je до Волс енда, и 24. августа имао подужи разговор с тамошњим главним рударским инжењером, Џоном Бадлом.71 Бадл (1773-1843) je био чврст и искусан Јоркширац, унитаријанац и трезвењак. Није био ни рудар ни власник рудника, тако да je био између две ватре - капитала и рада, поносан на своју професионалну независност као „надзорник“ или инжењер. Рекао je да су га рудари једном носили на раменима, док су други пут спалили његову лутку. У ствари, он им je био истински посвећен. Није ce никада женио, није пио, живео je са сестром, и увече свирао чело. Ha свој начин, био je сличан Тому Пулу. Али, испрва je био веома сумњичав y вези са „сер Хамфријем“, научником с југа. Дејви ce одмах бацио на посао. Знао je да ce Краљевски институт обавезао да помаже науци y служби британске индустрије, a то je био и важан део Бенксовог схватања људског напретка: примена науке. Али, он je y Волс енду видео нарочити лични изазов, који je захтевао сво његово искуство и умешност. У младости je испитивао руднике калаја y Корнволу са својим изгубљеним пријатељем, Грегоријем Ватом, и имао je осећај за рударске заједнице и њихову снажну оданост месту y коме живе и раде. У експериментима му никада није недостајало физичке храбрости, и с поуздањем je баратао опасним гасовима још од бристолских дана. Већ je имао сусрет са праскавим гасом y Апенинима, с Фарадејем. Изнад свега, за Дејвија je то била шанса да оствари своју највећу амбицију: да покаже како научник може да служи човечанству - u ga буде lenuje. Један локални новинар описао je са чим ce аусајдер попут Дејвија суочио y рудницима Нортамберленда. „Захтеваће сву чврстину природе да ce уздржи од страха и да испита све, мирно и прецизно. Огромна дубина [некад и 180 метара], безбројне окуке и мрачна самотна пространства рудника угља истински су запањујући, и стварају осећај ужаса y мислима.“72* *
Известан утисак о томе како су изгледали рудници почетком 19. века још увек ce може стећи посетом Националном музеју угљенокопа, близу Вејкфилда y Јоркширу, који омогућава приступ y 400 метара обновљених
378
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Бадл ce касније присећао: После много разговора са сер Хамфријем Дејвијем, и његовим потпуним упознавањем са нашим рудницима, и са тим шта нам треба, баш кад смо ce растајали погледао ме je и рекао: ‘Мислим да могу да учиним нешто за вас.’ Пошто ce са размишљањем до тада није далеко стигло, погледао сам га сумњичаво, y том тренутку нисам ништа схватао. Међутим, он je уз осмех рекао: ‘He очајавајте, мислим да могу да учиним нештзо за вас, и то врло брзо.’“73 Дејви je од почетка сваком стадијуму свог решења приступао врло оригинално, али и страшно ужурбано. Комисија за безбедност сматрала je да je спречавање експлозија првенствено проблем боље вентилације y јамама, нешто налик ономе што je Дејви већ учинио y затвору Њугејт. Бадл ce питао да ли ce y јаме може упумпати другачији гас, како би неутрализовао праскави гас. Али, Дејви je брзо схватио да je потребно нешто много основније: безбедно светло. Сви рудари морали су да носе светло (свећу или петролејку) y сваки део рудника. Како ce то може учинити без експлозије смртоносног raca праскавца и, штавише, да рудари не живе y сталном страху од овакве експлозије? Решење мора бити једноставно, јефтино, робусно и апсолутно поуздано: рударска „сигурносна лампа“. Ту je Дејви направио први оригиналан корак. Уместо да почне с лампом, што би учинио сваки други изумитељ, он je почео с гасом. Први корак није била технологија лампе, већ потпуна научна анализа raca и свих његових својстава. Бадл ce примио слања узорака праскавца y Лондон, чим ce могао безбедно сакупити и затворити y боцу. Дејви je отишао y Дарам на више од три недеље, и ни Џејн ни било који пријатељ y Лондону (осим Фарадеја) нису знали где ce налази. Посетио je разне руднике, разговарао са рударима и надзорницима, тихо посматрао, анализирао и размшшвао. Позајмио je фењер др Кленија на један дан, али није био одушевљен. Изгледа да je потом нагло донео одлуку. Пожурио je назад y Лондон, и журно узурпирао лабораторију Краљевског института 9. октобра 1815. подземних рударских јама (не улазите ако сте клаустрофобични). Тешки услови рада, једноставност доступне рударске опреме и смртоносно дејство на опште здравље и животна очекивања рудара - који су почињали да раде још као деца - веома су отрежњујући. Посета сер Хамфрија Дејвија таквој рударској заједници y Волс енду (данас je то мирно предграђе Њукасла) изазвала je невероватан судар друштвених култура, понашања, чак и језика (и сваки од ових судара био je потенцијално непријатељски), тако да ce поверење које je он тамо задобио, a нарочито пријатељство са Џоном Бадлом - морају сматрати једним од највећих успеха y његовој каријери.
Дејви и светиљка
379
године, за шта баш и није имао овлашћење. Наручио je прибор од стакла и метала, способан да „издржи експлозију“ од мајстора Института Џона Њумена, и позвао Мајкла Фарадеја као помоћника.74 У подрумској лабораторији остали су затворени, скоро без прекида, три месеца, грозничаво изводећи експерименте и пишући одговарајуће извештаје о томе Краљевском друштву. Фарадеј je рекао да je могао да изађе само ради одласка на недељни састанак Филозофског друштва Ситија. Касније ce скромно присећао: „У нашој лабораторији био сам сведок постепеног и прелепог развоја низа мисли и експеримената који су произвели сигурносну лампу.“75 Дејви je прво почео с детаљном анализом својстава raca праскавца, брзо потврђујући да je то „водоник лако засићен угљеником“ (метан), с необичним својствима паљења. Открио je да ce експлозије догађају само када метан досегне одређен однос raca и ваздуха (приближно један део према осам делова). Тада je постајао прави експлозивни гас. Једном запаљен - био je довољан лиз пламена свеће - производио je убрзану реакцију, ширећи ce уз снажан пламен који je брзо достизао критичну температуру и затим веома снажно експлодирао. Уочио je да je ова критична температура на којој ce догађа експлозија изненађујуће висока: много виша, на пример, од температуре водоника коришћеног y Шарлијеовим балонима. Парадоксално, гас праскавац je такође могао, под одређеним условима, да гори хладним пламеном који не експлодира. Сходно томе, Дејви je покушао да га запали y различитим затвореним посудама. Ако je користио стаклену цев, одмах ce палио. Али, ако je био затворен y уску металну цев, запалио би ce тек уз хладан, спори плави пламен који je видео y Апенинима. Мислио je да je разлог томе што површина металне цеви, ако je довољно уска („мање од три милиметра“) има необично својство да одводи даље топлоту и стално хлади метански пламен, држећи га тако испод критичне температуре експлозије. Са завршеном анализом raca Дејви je сад усмерио пажњу на лампу. Почео je да смишља први модел затворене, безбедне лампе непропусне за ваздух, користећи заливени стаклени димњак око фитиља, са системом уских металних цеви које би пропустиле ваздух на дну. Метан помешан с ваздухом y овим цевима није експлодирао. Дејвијеве ужурбане нацрте Фарадеј je претворио y прецизне техничке цртеже. Потом je tokom ноћи темпераментни инжењер Института Џон Њуман направио прототипове, y близини улице Лајл, тако да je Дејви могао да их испроба већ следећег јутра, y великим стакленим посудама испуњеним гасом праскавцем. „После многих
3 80
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Њуманових разочарања“, и неколико спектакуларних свађа, почело je да ce помаља неколико могућих модела. Овај поступак покушајаи-погрешака био je нови тип тимског рада за Дејвија, који je узроковао нешто трвења. Али, суштински je важно било то што je њему и Фарадеју омогућио да раде брзо, и истовремено на неколико идеја.76 Упркос неколиким гадним експлозијама, Дејви je до краја октобра имао бар три функционална прототипа „безбедне светиљке“. Све су то биле заливене лампе, које су користиле различите облике металних цеви или „сита за пламен“ као отвора за ваздух. Он je сумирао своја истраживања y писму Бенксу од 27. октобра, и недељу дана касније послао je лампе y Краљевско друштво, уз детаљни научни рад који je званично прочитан 9. новембра. Сажетак je преписао и y „лично саопштење“, које није било за објављивање, др Греју и Комисији за безбедност.77 He изненађује да су новости о бар једном прототипу убрзо процуриле до новина y Њукаслу, што je касније довело до збрке о тачном механизму који je Дејви открио, и до огорчене расправе о првенству. Бенкс je тријумфовао. Тридесетог октобра je написао једно од најфантастичнијих писама Дејвију, које ври од одушевљених великих слова, из опатије Ревизби y Линколнширу. Дејвијева „бриљантна“ открића учинила су му „неизрециво Задовољство“, и уздићи ће углед Краљевског друштва y читавом „Научном свету“. Његов лични успех није ништа мање него херојско дело: „Одазвати ce на позив чим je изречен, јер нико други није могао да открије начин одбране Друштва од Страшне Пошасти Човечанства; и уз примену Просвећене Филозофије наћи средство да ce обезбеди Извесна Мера Предострожности [лампа] која ће убудуће делотворно чувати Човечанство од овог узбуњујућег и све већег Зла, мора препоручити Проналазача великој Јавној Захвалности, и ставити Краљевско друштво међу Омиљене Установе народа, више него што могу да учине сва неразумљива открића изван моћи разумевања Народа који није учен. Свакако ћу ce постарати да ce ваш рад прочита tokom првог састанка Друштва."78 Али, Бенксове честитке су биле преурањене. Лампе са цевима биле су само релативно безбедне, како je Дејви открио после још неколико испитивања. Овде ce показао његов прави геније научника - његова импулсивност, машта, амбиција и кипућа енергија. Дејви ce није одмарао, нити je дозвољавао Фарадеју да предахне. Опсесивно настављајући истраживања и y децембру, углавном игноришући Божић, на очигледно раозочарање Џејн, остао je затворен са својим помоћником.
Дејви и светиљка
381
Крајем децембра или почетком јануара направио je нови технички пробој, о коме je известио Краљевско друштво y ужурбаном, али победоносно интонираном тексту од 11. јануара 1816. године.79 Ево шта je тад открио. Уместо танких металних цеви, за спречавање експлозије боље je употребити фино Гвоздено сито. Наравно, оно je потпуно заменило потребу за стакленим димњаком (који ce лако ломио) непропусним за ваздух. Фине рупице y ситу или „гази“ биле су једнаке стотинама мајушних металних цеви за хлађење („784 рупице no инчу“). Функција цеви и газе била je „аналогна“. Оваква примена металне газе или „мрежице“ била je кључно откриће на које није налетео ни један други истраживач. Метан je слободно пролазио кроз гвоздену решетку до голог пламена унутар лампе, тамо ce палио и изгорео. „Доњи део пламена je зелен, средњи je пурпуран, a горњи део плав.“ Али, није могао да изађе натраг на довољној температури да запали и разнесе гас праскавац y руднику. Чак и кад би ce сито довело до црвеног усијања, пламен није пролазио кроз њега. Штавише, ако би лампа била цела затворена y гвоздено сито, не би морала да има стаклени димњак непропусан за ваздух. Била je много мање рањива, и могла ce осмислити као много јефтинији и много робуснији инструмент. Дејви драматично пише о томе да je заробио „овај деструктивни елемент пламена као птицу y кавез“.80 Држање жичане мрежице изнад Бунзеновог пламеника и посматрање како пламен, упркос свим очекивањима, не пролази кроз њу, сада представља један од основних експеримената из хемије који ce изводе y школским учионицама. Лако ce заборави колико je ово дејство запањујуће када га видите први пут. Коначна верзија лампе била je дивно једноставна и изненађујуће мала. Била je то стандардна неизолована петролејка, висока око четрдесет центиметара, са помичним памучним фитиљем, затворена y високу цев или „димњак" фине жичане мрежице. Запањујуће je да лампи није била потребна никаква друга заштита. У каснијим моделима Дејви je додао разна побољшања, углавном осмишљена да издрже грубе услове рада y руднику. Па ипак, основна идеја да пламен неће проћи кроз сито изгледала je толико невероватно, толико потпуно супротна интуицији да je Дејви морао да изложи стадијуме свог открића с апсолутном јасноћом, корак no корак. Резултат je био нова врста научног наратива. Неизвесност и погрешни потези експерименталне лабораторије су нестали. Фарадејеви цртежи показују да je међу опитним моделима био фењер са клипом, лампа са опругом-вентилом и зглобна лам-
382
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
na, од којих ce ниједна касније не помиње.81 Уместо тога, извештај je уобличен као загрцнути, свепрожимајући наратив о поступном, наизглед неумитном, открићу. Испробавајући своју прву лампу y облику цеви y експлозивној мешавини, открио сам да je безбедна; али, пламен ce није могао добро одржавати осим уколико цеви не би биле веома бројне и веома кратке... Дошао сам до закључка да метално сито, колико год танко и фино, чије рупице испуњавају више простора него површина која ce хлади, како би била пропусна за ваздух и светлост, пружа савршену препреку експлозији... Зарањајући светло окружено цилиндром фине жичане газе y експлозивну мешавину видео сам да ce цео цилиндар тихо и постепено испуњава пламеном, чији je горњи део убрзо доведен до црвеног усијања; ипак, није било никакве експлозије... Одмах сам направио велики број експеримената да усавршим ово откриће, које je очигледно било оно које je требало усвојити... Сместио сам своје светиљке y велику стаклену посуду, и уз помоћ гасометра упумпао угљени гас, направио ваздушну струју која je улазила y лампу са мање или више експлозива, и узроковао да ce мења брзо или споро, према вољи, тако да производи све могуће варијанте запаљивих и експлозивних мешавина: и открио сам да je гвоздена решетка... безбедна y свим околностима... те сам тако усвојио овај материјал за заштитне лампе за руднике угља, y јануару 1816, које су биле одмах прихваћене, и од тада су y општој употреби.82 Када je поново објављивао ове текстове, Дејви je приметио: „Сваки корак je био пропраћен експериментом и индукцијом, y којима ништа није било случајно, и y којима je најједноставнија и најкориснија комбинација изникла из најсложенијих околности."83 Ha тај начин он je инсистирао на беконовском методу поступности, логичкој научној индукцији, док je прећутно признавао постојање „сложених" верзија лампе које je испробао и одбацио. Ово одбијање да било шта препусти случају, „могућности“ или доброј срећи, било je управо исто као Хершелово инсистирање на томе да y његовом открићу Урана није било случајности. Колриџ je потом преузео ово као један од кључних филозофских проблема повезаних с науком, y есеју провокативно насловљеном „Да ли Срећа воли будале?“, који je прештампао y Пријатењу, 1818. године. Ту je описао Дејвија, помало враголасто, као „Блиставог Оца и Оснивача Филозофске Алхемије". Али, хвалио je његова велика открића
383
Дејви и светиљка
без задршке, и порицао да je његово научно истраживање икако могло зависити од „случајности“ или „среће“. To га je ипак оставило y филозофској недоумици: да ли то значи да y Дејвијевој науци нема места за „генија“ и „надхнуће“?84 Есеј je првобитно написан 1809. године, као одговор на Дејвијев рад о Волтиној батерији. Колриџ je тврдио да Дејвијева открића увек зависе од „претходне медитације... развијене y његовом интелекту“, a никад од спољног случаја. Дејвијев научни метод био je увек свестан, вешт и намеран, плод дубинског знања и искуства. Али, есеј je поставио друга питања о научном истраживању. Колриџов начин описивања експерименталног процеса одавао je извесну нелагоду. Хемијски експерименти - y којима ce користе ватра или електрицитет - имају неку врсту насилности. Дејвијев циљ je био да „укроти материјалну природу испитивањем Разума и натера je, као мучењем, да flâ недвосмислене одговоре на припремљена питања.“ Колриџ ce такође питао да ли научни закони икада стварно могу да „укроте“ све појаве природе. Њутнови закони дефинисали су фазе Месеца, на пример, али, да ли икад могу да дефинишу кретање и изглед облака? „Број и разноликост њихових облика осујећује нашу моћ рачунања: a кад говоримо да je небо ведро или затамњено y неко одређено време, ми говоримо, обичним језиком, о случају.“85
5 Дејвијева сигурносна лампа, највећи јавни успех y његовој каријери, ускоро je ушла y употребу широм Британије и Европе. Прототип лампе y мрежици (,,Дејви“) представљен je Краљевском друштву 25. јануара 1816. године, пошто je тог месеца успешно тестиран y Волс енду, Хеберну и неколико других угљенокопа.86 Џон Бадл, који je видео сав ужас неколико ранијих експлозија y Волс енду, и разумевао дубоке, потиснуте страхове рудара који су радили y јамама на дубини од 180 или 300 метара испод површине земље, никада није заборавио своју прву пробу Дејвијеве лампе. Касније je дао дослован извештај Парламентарној комисији: „На основу [Дејвијевог] ауторитета унео сам ову лампу, без оклевања, y експлозивну мешавину. Прво сам je испробао y експлозовној мешавини на површини земље, a затим сам je понео y рудник; и на моју запањеност и одушевљење, немогуће ми je да изразим осећања y тренутку кад сам први пут окачио лампу y рудник и видео како je усијано црвена; да je тиме било уништено неко чудовиште, не бих ce узви-
384
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
шеније осећао него што већ јесам. Онима око себе сам рекао: ‘Најзад смо покорили чудовиште!’“87 Дејви je y марту отишао y Нортамберленд да види како лампе раде y рудницима, и да направи побољшања. Међу њима су били платински навој који je поново палио фитиљ када би га чисти метан угасио („један од најлепших и најчаробнијих експеримената y науци експерименталне хемије", приметио je Фарадеј), калајни заслони, двострука мрежица на врху димњака, и ојачан отворени гвоздени оквир, да би ce мрежица заштитила уколико лампа падне или ce удари. Ушао je y јаму „Г“ y Волс енду, провео око два сата испод земље и, према Бадлу, одржао импровизовано петнаестоминутно предавање о безбедном коришћењу лампе, наглашавајући потребу избегавања јаких ваздушних струја или облака угљене прашине, који још увек могу да изазову експлозије. Такође je истакао да стање пламена указује на присуство, чак и снагу праскавог raca y јами. Његова лампа није само стрпала ватру y кавез, већ ју je преобразила y канаринца.88 Tokom ове посете Дејви je примио делегацију власника рудника, с јавним писмом захвалности y коме ce његова лампа описује као „откриће без преседана y историји рударства". Надали су ce да ће „ово велико и.јединствено откриће за очување људских живота бити награђено неким знаком националног угледа.“89 И многи рудари потписали су захвалнице. У септембру 1816. године, „ми, долепотписани рудари y угљенокопима Вајтхејвн, захваљујемо за непроцењиво откриће безбедних лампи, које за нас значе сачуване животе." Они су понизно пожелели да je y њиховој моћи да понуде више од овог „израза захвалности“. Текст писма очигледно je направио надзорник, али су потписи били стварни, и сигурно су ганули Дејвија. Испресавијани папир пажљиво je потписало осамдесетдва рудара, од којих je четрдесетседам било неписмено, те су уместо својих имена стављали „х“.90 Џон Бадл, кога je Дејви потпуно освојио, био je забринут и за награду. До августа су ту биле 144 безбедне ламие „у свакодневној употреби“ y Волс енду, a брзо су ce шириле и y све друге угљенокопе на североистоку земље.91 Бадл je наговарао Дејвија да патентира лампу, истакавши да не само што може да ce обогати већ може и да контролише квалитет лампи које ће рудари добијати. Дејви je постојано одбијао, мада je знао да ce његов колега Вилијам Воластон обогатио од патента на обраду платине. Дејви je ипак био веома поносан на свој успех, и никад није био скроман с тим y вези. Ha Бенксову препоруку, Краљевско друштво му je доделило 1817. године Рамфордову медаљу, a следеће године принц регент га je произвео y баронета. Деј-
Дејви и светиљка
385
ви je сам осмислио свој грб, на коме je сигурносна лампа окружена латинском девизом: „Направио сам лампу која доноси сигурност.“92 Његов углед сада je достигао међународне размере. Добијао je признања од рудара y Алзасу, Фландрији,, Аустрији и Пољској. Неколико година касније, руски цар Александар I послао му je велики сребрни пехар. Код куће je Edinburgh Review објавио огроман чланак y његову славу, a написао га je нико други него бриљантни геолог који ce некада удварао Џејн Априс, професор Џон Плејфер. „Слободно ce може рећи да y целокупном делу уметности или науке тешко да постоји један проналазак чији би свако желео да буде аутор.“ Плејфер je описао откриће као резултат чисте индуктивне науке, „ни y ком степену као последицу случаја“ и „дивно колико и значајно". Историјски значај проналаска je непорецив. „То je управо онакав случај какав бисмо изабрали да ставимо пред Бекона, када би ce вратио на земљу, како бисмо му дали, y малој размери, идеју о напретку који je филозофија учинила од времена када je он показао на пут који треба да следи.“ Овде ce реч „филозофија" користи искључиво y значењу „наука“ y савременом смислу речи; a Плејфер je то дефинисао као „тренутну и трајну склоност експерименту."93 Дејви je 1818. године објавио леп опис свог открића, О безбедној лампи за рударе, уз нека истраживања пламена. Уређен од низа текстова које je тако ужурбано слао Краљевском друштву, неки тврде да je то прозно ремек-дело енглеског романтизма. Дејви je преобразио свој грозничав, често хаотичан рад y лабораторији Краљевског института y зиму 1815-16. године y класично дело научне приче. Текст je јасан, прецизан и понекад песничке снаге. Расправа почиње објективним извештајем о ужасном низу експлозија y рудницима, људској патњи коју су деценијама узроковале, и начином на који су сејале страх y рударским местима на северу Енглеске: „Феномен je увек исти. Рудари су или одмах усмрћени експлозијом и са коњима и опремом избачени кроз јаме y ваздух, a рудник je постајао огроман комад артиљерије, из кога су избацивани; или су ce постепено гушили, и умирали много болније од угљене киселине и азота који су остајали y руднику, после паљења праскавог raca; или би доживели, наизглед најблажу, али y ствари најужаснију судбину, с опекотинама или осакаћени, неспособни да раде и «94 уживају y здравим радостима живота. Дејви затим прелази на низ експеримената које je извео y лабораторији y Лондону, стварајући приповест логичну и узбудљиву колико и детективску причу. Описује раније радове Кленија и •
3 86
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Хумболта, своја искуства с Фарадејем y Апенинима,95 састављање лабораторијске опреме, детаљан поступак хемијске анализе (често веома опасне), различити изглед спорог пламена и снажних експлозија, и коначни, победоносни призор прототипа лампе с мрежицом која безбедно даје светло y огромној стакленој посуди испуњеној смртоносним метаном. Описујући људску склоност ка научном решењу, Дејви je произвео једну од великих демонстрација научне „наде“. Показао je да примењена наука може да буде сила која доноси добро, на до тада невиђен начин y људском друштву, и да постепено може да ослободи човечанство од неизрециве беде и патње. Намерно понављајући Бекона - као што je Лавоазје некад чинио - он je тврдио да je научно знање безинтересна моћ за чињење добра: „Резултати ових напора ће, верујем, бити корисни за циљ науке, доказујући да и наизглед најапстрактније филозофске истине могу бити повезане с применом ради заједничких потреба и циљева живота. Задовољство од љубави према знању очаравајуће je за сваки префињени ум; али много виши мотив нуди ce y њеном уживању, када ce знање осећа као практична моћ; и када та моћ може да ce примени за смањивање беде или повећање удобности наших ближњих.“96 Ово je постао средишњи кредо будућег поколења младих викторијанских научника, a нарочито Мајкла Фарадеја.97 Али, прича о открићу била je пример за будућу науку на још један начин. Дејвијеве самоуверене тврдње произвеле су огорчену расправу о првенству проналаска. У пролеће 1816. године инжењер y руднику Килингворт, на север од Њукасла, Џорџ Стивенсон, супротставио ce Дејвијевом првенству, и оптужио га за плагијат његове „Џорди лампе“. Била je то чврста светиљка од стакла и метала, купастог облика, са цевима и перфорацијама, с којом je направио мноштво практичних опита. Коначно je функционалну верзију испробао y угљенокопу Килингворт, 21. октобра 1815. године. Када je видео први, незрели модел Дејвијеве „лампе-цеви“, објављен y новинама Њукасла y новембру, природно je да je посумњао на плагијат. Оне су заиста изгледале веома слично, пошто Дејвијева лампа с мрежицом још није изашла y јавност - или била смишљена. Ha састанку Књижевног и филозофског друштва Њукасла, 5. децембра 1815. године, на коме су испитани и Кленијев фењер и Стивенсонова купаста („личи на врч за вино“, весело je уочио Newcastle Chronical), први пут ce поставило питање првенства и пиратерије.* *
G eord ie - реч означава или тепање за име Џорџ, или за становнике североистока Енглеске. (Прим. прев.)
Дејви и светиљка
387
Друштво Њукасла показало je своју дивљења достојну објективност представљајући примере праве лампе с мрежицом, коју je користио Бадл y Волс енду, на свом састанку 6. фебруара 1816. године. Непристрасним посматрачима одмах je било јасно да су Стивенсонова и Дејвијева лампа веома различите. Али ништа није могло да спречи бујицу јавног мњења, са писмима новинама, полемичким памфлетима, и обимним противречним коментарима y часописима. Није све од овога било повољно за Дејвија, и постојао je јасан сукоб између севера и југа земље. Сандерлендски новинар и адвокат Џ. X. Холмс, који je писао о рударским несрећама за Morning Chronicle од јула 1815, писао je о Дејвију бесне памфлете. Директор угљенокопа Ситон, Џејмс Хитон, y Друштву за неговање уметности одржао je демонстрацију y којој je „Дејви“ експлодирао понављаним бацањем шака угљене прашине на мрежицу.98 Било je и прилично општег изругивања супротстављеним „проналазачима“, и анонимних писама новинама потписаних провокативним псеудонимима попут „Аладинова лампа“ и „Проста жичана мрежица“. " Сивенсон je 1817. године објавио два памфлета, мирно износећи своје тврдње и приказујући детаљне илустрације обе лампе. Рекао je да je његова лампа резултат „механичких принципа", док je Дејвијева зависила од „хемијских“ - што je било тачно. Такође je истакао да он није имао скупу лабораторију или „лепу опрему“ из лабораторије y Лондону сер Хамфрија, што je можда био додатни знак ривалства између севера и југа, и класне огорчености. Стивенсон ce храбро потписао као „Проналазач капиларне цевне лампе“.100 Џорџ Стивенсон (1781-1848) био je надарени, самообразовани инжењер, и касније пројектант ране железничке парне машине, чувене „Стивенсонове ракете“ која му je донела међународну славу. Био je генијални изумитељ, частан човек, никако преварант. Био je и јунак једне од изванредних индустријских биографија Семјуела Смајлза 1859. године. Јасно je да je био истински заведен преурањеним новембарским најавама Дејвијевог прототипа лампе. Касније je признао да никада није разумео научну анализу метана, или принципе на којима ce заснивала коначна верзија жичане решетке Дејвијеве безбедносне лампе. Само je тврдио да су његове цевасте лампе резултат практичних (,,механичких“) покушаја и погрешака, да су употребљаване пре Дејвијеве, да су биле безбедне, јефтине и робусне, и да су их многи рудари Њукасла прихватили као своје домаће „Џордије.“ Дејви je, насамо, реаговао на ове тврдње веома огорчено. У фебруару 1817. године писао je Бадлу жалећи ce на Стивенсонов
388
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
„јадан, лоповски, лажљиви памфлет“.101 Пошто je видео једну од Стивенсонових лампи, одбацио ју je с презрењем: „Нема аналогије између његове машине за пуцање стакла и мог металног сита, пропустљивог за светло и ваздух, a непропустљивог за пламен.“102 Неколико супарничких лампи послао je 1816. године y Краљевски институт и сачувао их y подруму као доказ (тамо су и данас).103 Али, није покушао câM да ступи y контакт са Стивенсоном, и никада није признао да je велики део проблема изазвало преурањено публиковање његових првих прототипова. Дејвијева снажна анксиозност да потврди научни приоритет, коју смо већ видели y Француској око јода, такође je допринела расправи. Према Стивенсону није показао професионалну великодушност. Изнад свега, показао je свој снажан порив да га виде као јединог спасиоца рудара. Како je јавно рекао y Њукаслу y септембру 1817. године: „Највиша амбиција коју сам имао y животу била je да заслужим име пријатеља човечанства."104 Расправа ce и политизовала. Лорд Лемптон, виговски власник рудника који je био ученик доктора Бедоуза и познавао Дејвија y Бристолу, одушевљено га je подржао. Али, локални власници рудника - торијевци - одлучили су да подрже Стивенсона, и поклонили су му хиљаду фунти готовог новца и гравирани сребрни врч зз пиво. Многи локални рудари Њукасла такође су подржавали Стивенсона као „свог“.* Фарадеј, који je више од било кога другог знао како ce заиста одвијало Дејвијево откриће, увек je остао чврсто одан првенству и оригиналности свог заштитника. Ако je ишта скрио, то je могла бити његова сопствена улога y описивању експеримената, и стварање посвећеног Дејвијевог тима y Краљевском институту.105 Али, то никада нећемо сазнати, јер Дејви, што je прилично необично за тако велико *
„Тако je од почетка," примећује Френк Џејмс y својој детаљној студији контроверзе, „успостављена динамика за расправу о првенству између витеза и радника, хемичара и инжењера, ученог човека и занатлије, теорије и праксе, метрополе и провинције.“ Видети Frank A. J. L. James, „How Big is a Hole?“, T ran sac tio n s o f the N ew com en So ciety (2005). Нешто слично догодило ce и to kom противречја око хронометара Џона Харисона. Читаво питање „научног првенства“ постало je y савременој науци једно од главних преокупација. Видети, на пример, трку око структуре ДНК између Крика и Вотсона y Кембриџу и Розалинд Френклин y Кингзу y Лондону, како je описује Џејмс Вотсон y класику The D o u b le H elix (1968), и биографију Бренде Медокс, R o sa lin d F ran k lin : The D a r k L a d y o f D N A (2002). Драма Карла Тјерасија К и сеон и к (2001) на диван начин драматизује ранију распраВу о првенству tokom 18. века, између Пристлија, Шилеа и Лавоазјеа.
Дејви и светиљка
389
истраживање, о томе није оставио оригиналне лабораторијске белешке.106 Међутим, јесте признао Фарадејев допринос y Уводу свог објављеног извештаја из 1818. „Много дугујем г. Мајклу Фарадеју за велику помоћ y извођењу својих експеримената“. Било je то прво, историјско помињање Фарадеја y штампи, и практично je означило почетак његове научне каријере.107 У октобру 1817. године, на врхунцу ове драме, Дејви je имао тријумфални пријем y хотелу Краљичина ïnaea y Њукаслу. Приређен му je банкет, добио je сребрни послужавник вредан преко 2.500 фунти, и спомен- портрет. У незаустављивом говору Лемптон je славио његов „бриљантни геније“ и „бесмртну славу“ његовог открића. Пажљиво бирајући речи, рекао je да je наука обезбедила и „имовину власника рудника“ и „сигурност неустрашивих рудара“. За две године Дејвијева лампа je заштитила „стотине рудара y најопаснијим дубинама земље“, без иједног смртног исхода. (Осим, како ce испоставило, једног „пустоловног“ рудара који je покушао да кроз решетку упали лулу.)108 Дејви je заузврат одржао осећајни говор покушавајући - не сасвим успешно - да изгледа као сушта скромност. „Преплављен сам овим понављаним доказима вашег одобравања. Ви сте преценили моје заслуге. Moj успех y вашој ствари мора ce приписати томе што сам следио пут експеримента и индукције, који су открили филозофи пре мене... Праћењем ових метода аналогије и експеримента, уз чију je помоћ тајна постала наука, ja сам - срећом - доведен до проналаска безбедносне лампе.“109 Ипак није могао да ce уздржи a да не помене своју огорченост на Стивенсона и оне који га подржавају, и овде његова осећања звуче сасвим истинито. „За мене je то била сасвим нова околност да покушаји да ce спасу људски животи и спречи беда могу да створе непријатељска осећања код особа које тврде да y виду имају исте циљеве."110 Било je то вероватно и лоше предсказање другачије врсте, да Џејн y то тешко време није путовала с њим y Њукасл, већ ce повукла с пријатељима y Бат, и читала о свему томе y новинама. Бенкс je сада интервенисао y Дејвијеву корист, и написао je громовито писмо за The Times и друге новине, датирајући га y 20. новембар 1817, са Сохо сквера. Писмо су потписала и тројица водећих хемичара Краљевског друштва: Вилијам Воластон, Чарлс Хачет и Томас Бранди. У њему ce тврдило да су они испитали све Стивенсонове објављене тврдње, и његове лампе, следили цео ток Дејвијевог експерименталног рада, и његове лампе, и закључили да не може
390
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
бити никакве сумње да je Дејви једини проналазач, „независно од свих других", безбедносне лампе. Ова ауторитативна процена колега, с јасном намером да ућутка сваку даљу расправу ех catedra, дала je огромну сатисфакцију Дејвију. Он je описује као „тешку артиљерију употребљену за растеривање слепих мишева и сова“.ш Али, већ постарији Бенкс, сада већ бивши мајстор научне дипломатије, није ce изненадио када je после кратке паузе контроверза поново грунула, и никад ce истински није завршила.112 Књижевно и филозофско друштво Њукасла, верно својим импресивним стандардима објективности, одбило je да просто подржи свог човека, већ je y племенитом покушају да изглади ствари, једногласно изабрало и Дејвија и Стивенсона за своје почасне чланове, истовремено, 2. децембра 1817. године.113 Чврсти, скептични Јоркширац Џон Бадл остао je најжешћи Дејвијев бранилац, и постао доживотни пријатељ. Када год je из Њукасла долазио y Лондон боравио je y кући на Гроувнор улици. Двадесет година после првог сусрета с Дејвијем био je кључни сведок истраге историјске Парламентарне комисије о рударским несрећама, 1835. године.114 Тамо je био и Џорџ Стивенсон, и дао je чврсте и дирљиве доказе, мада више није оптуживао Дејвија за плагијаторство. У ствари, Комисија je одбила да пресуди о апсолутном првенству, већ je предложила различита нова и позитивна гледишта. По њиховом мишљењу, несумњиво je решеткаста Дејвијева лампа, незаштићена патентом, постала модел за сва друга каснија побољшања, попут велике Аптон-Робертсове лампе (која je комбиновала стаклену комору са решеткастим димњаком).115 Такође je Дејвијев геније први покренуо читав нов начин примене науке y индустрији. Али, саму безбедносну лампу су сматрали, y извесном смислу, заједничким открићем. Ово мишљење су спаковали с великом дипломатском умешношћу, иако није било потпуно научно: „Изгледа да je принцип њене грађе био практично познат сведоцима, Кленију и Стивенсону, пре периода y коме je Дејви упослио свој моћни ум y овој теми, и произвео инструмент који ће преносити његово име до краја свих векова.“116 Било je и других изненађења y овом Парламентарном извештају. Једно од њих било je откриће да сада мали „Дејвијеви дечаци“ носе лампе, како би били поштеђени од грубљих физичких напора y јамама. Комисија je била запањена када je чула да су ова деца често млађа од осам година. Тако су сада Дејвијеве лампе спасавале децу на другачији начин. Почеле су да бацају ново и сасвим неочекивано светло, a викторијански покрет за забрану дечјег рада y рудницима почео je управо с овом Комисијом.117
391
Дејви и светиљка 6
Исцрпљен овом мешавином тријумфа и контроверзе, Дејви je одлучио да са Џејн оде на двогодишње путовање no Европи. To je делом био и последњи покушај да спасе брак. Успех и слава додалм су нову напетост y њихов све бурнији однос, који ce дегенерисао y низове препирки и љубоморних сцена за вечером, о којима ce знало и y јавности. Сидни Смит je кварно писао о хемијској „декомпозицији“ њиховог брака упркос обиљу „новца који су могли и да спаљују“ који je обезбедила леди Дејви, и њеном очигледном „разочарању и 6есу“ због Дејвијевог недостатка личних „хемијских моћи“. Чак je и Валтер Скот климао главом због њиховог понашања. „Она je нагла и Дејви je нагао, a ове две наглости нису јединствене, и свађају ce као пас и мачка, што може бити добро за узбудљивост учмалог домаћег живота, али они дају да и свет то види, a то није добро.“ Потом je додао: „Али ипак, јадна душица, она није срећна.“118 Дејвијев одани брат Џон више није био при руци да им помогне, пошто je тада био на Крфу. Ипак je чак и он осетио да je њихов брак био заснован на обмани: „Можда би било боље за обоје да ce никада нису срели.“ Ниједно није имало кућевне врлине или благу нарав. Џејн je код куће била раздражљива, веома напета и захтевна: „Њено велико богатство учинило ју je можда превише независном, и самовољном.“ У друштву je била живахна, великодушна према пријатељима, и невероватно духовита. Али, мислио je Џон, она никада неће бити „placens uxor“ - жена која пружа утеху. О очигледним манама свог брата Џон говори мање: Дејви je био тежак, кратког фитиља, опседнут својим научним радом и превише склон аристократским забавама и бескрајним спортовима. Такође je постао опасно гладан хвале и признања. Ипак, Џон примећује да je њихово детињасто понашање нешто што je тужно, за обоје. Он je чежњиво (али вероватно погрешно) мислио да би брак био срећнији да je y њему било деце, „јер он пружа љубав, и воли децу и тражио je узвраћену љубав - тражио (a ко не 6и?) да буде вољен, да буде срећан." Ова чежњива опаска можда такође има везе са извесним догађајима који су ce одиграли пред крај Дејвијевог живота.119 Јасно je да ce Дејви надао да би он и Џејн, далеко од Лондона, забављени мешавином путовања, разгледања знаменитости и друштвених обавеза, могли да поврате брачну равнотежу. Имао je и већи број научних пројеката y рукаву, укључујући налажење хемијског метода за одмотавање и дешифровање великог броја калцификованих папируса из Херкуланума. Намеравао je да ce озбиљно потруди y овом
392
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
периоду помирења. Сан Фајр Офис (Гилдхол) имао je посебну полису осигурања која je покривала њихову кућу y улици Гроувнор број 23, tokom продуженог одсуства, од 4. јуна 1818. године.120 Дејви и Џејн су кренули 26. маја 1818, поново сопственом кочијом, али сада без Мајкла Фарадеја. Уместо тога, Џејн je повела сопствену слушкињу, која није имала научних амбиција. Овај пут су кренули источним правцем ка Италији, путујући долинама дуж Рајне и кроз аустријске Алпе. Били су почасни гости y неколико рудника y Фландрији и Немачкој, где су Дејвијева лампа и слава стигли пре њега. Дејви je тестирао теорију о температури воде, и због чега ce прави магла над речном водом, што му je омогућило да доста времена проведе сам, на свакој доступној речној обали. Џејн je убедила Дејвија да неколико недеља остану y Бечу. Али, коначно су наставили на југ y аустријски Тирол, и Дејви je M o rao да настави са истраживањем аустјжјско-италијанске граничне земље no имену Илирија и Штајерска. Чаробна имена, напола запамћена из шекспировских романси, била су му необично привлачна. Пронашао je далеку и прелепу земљу алпских пашњака, дубоких пошумљених долина и дивних дивљих река попут Трауна, где je M o rao да јаше, пеца и лови птице до миле воље. Ипак je његова слава стигла и довде, јер су пролазећи кроз Аусзе (Штајерска) добили позив из локалне солане, y којој je неколико рудара недавно умрло због подземне експлозије. Дејви je позвао локалног инжењера, и лично надгледао прављење неколико безбедносних решеткастих лампи, за скору употребу. Биле су примљене „са захвалношћу и изненађењем“, и експлозија више није било.121 Овај удаљени део Балкана, изгубљен између Аустрије, Италије и Словеније, постао je Дејвијево омиљено место. Његова мала провинцијска престоница, Лајбах (савремена Љубљана, главни град Словеније), на реци Сави, била je окружена дубоким шумама и планинама. Имала je и изванредну гостионицу за спортисте коју je водила породица Детела, и неколико енглеских посетилаца који су гњавили Дејвија. За Џејн je ту било друштво окупљено око мале барокне опере и елегантне концертне сале изграђене 1701. године. Остали су ту неколико недеља, изгледа прилично срећни, све док Дејвија није обузела тајанствена и необично снажна фиксација. Илирија (Краљевина Илирија) je била административна јединица Аустријског царства од 1816. до 1849. године, настала од дела некадашњих Наполеонових Илирских покрајина (западни и средишњи део данашње Словеније, Корушке, северозападне Хрватске, и североисточне Италије (са Трстом и Горицом). (Прим. прев.)
393
Дејви и светиљка
Схватио je да je потпуно обузет петнаестогодишњом кћери хер Детеле, Јозефином, која je била весела девојка пријатне нарави, светлоплавих очију, ружичастог тена и „дуге косе боје ораха“, која je послуживала за столом и помагала y одржавању куће.122 Дејви je осећао да га она стално подсећа на неку жену коју je јако давно срео, мада није умео да каже ни ко je то био, ни где. Овај еротски одјек необично га je узнемиравао, али je коначно себи објаснио да ce односи на неку врсту халуцинације или грозничаве „визије“ коју je имао кад je био тешко болестан, tokom другог низа Бејкерових предавања, 1808. године. Испрва je ту опсесију одбацио као безначајну и вероватно je није ни поменуо Џејн. „Десет година пошто сам ce опоравио од грознице, и када сам скоро потпуно изгубио сећање на визију, она je призвана y моје сећање уз помоћ бујне и нежне девојчице од четрнаест или петнаест година, коју сам случајно срео tokom својих путовања y Илирију; али не могу да кажем да je ова жена оставила веома снажан утисак на мој ум.“ш Џејн je то можда ипак приметила, a вероватно je била и навикла на такве ствари. У сваком случају, леди Дејви je лакнуло када je стигла јесен a они кренули на југ, да посете лорда Бајрона y Равени, и да ce затим tokom зиме скрасе y Напуљу. Тамо су стигли отприлике y исто време када и Перси Биш Шели и његова породица. Одмотавање папируса из Херкуланума није било успешно. Али, направили су излете до Везува и Пестума, и Дејви je теоретисао о вулканима и ерупцијама. Касније je писао о овим дивљим пејзажима, и другим необичним сусретима, y благо скривеној форми фикције y Утехама y путовању. У пролеће 1819. године поново су немирно журили на север, y Апенине, где je Дејви написао запањујући низ песама, под заједничким насловом „Свици“ y бањи Лука. Званично, тестирао je минералне воде на садржај пероксида и гвожђе-оксида, али je сетинг већине ових песама ноћ и месечина, указујући вероватно на дуге и вероватно усамљеничке шетње после вечере дуж обала реке Серкио. У овим медитацијама није све меланхолија. Наравно, свици који су играли изнад тамне воде, мада безначајни, испунили су га одушевљењем и можда чак подсећали на сопствене безбедносне лампе. Ви покретне звезде што летите пољима! Ви живе лампе y сенима Старог кестена и далеким брдима Лузињане, над запенушаним потоцима Што покривају Серкио y вечерњој игри! Тако вам сјајно светло да y непрекидној чигри Пуног месеца љупко сија!
394
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Како весело летите под гроздом што ce свија Ha оближње падине! Како кроз гајеве Луке ви плешете!... Ову узбудљиву „животност“ свитаца он описује, као и Еразмо Дарвин, као да им командује „глас љубави", на који он још увек реагује. Он представља своје срце као усамљено „болешћу ослабљено и слеђено тугом“, али још не „сломљено и потчињено“. И пре свега, поверава ce Месецу, и моли га да продужи његов осећај младости и наде, и убрза рађање „нових стваралачких способности и моћи“. Дејви je сада имао четрдесет година и, као и сваки научник и сваки песник, залуд ce надао да су оргинална дела и „моћ надахнућа" још увек пред њим, y зрелости. Његов опис ових чежњи јасно je романтичарски и свакако одзвања као његове шетње под месечином дуж обала Ејвона, неких двадесет година раније. Мада су прошле многе шарене године Од кад ми први осећај лепоте узбуди нерве, Moje срце je још осетљиво на тебе, Kao кад je први пут примило плиму живота У пуном трку потока младости; и изгледа ми Kao да ти беше сестра моје душе, Живо биће, што преноси Преплет слатких и узвишених мисли, Будећи ослабљене моћи надахнућа У најтајнијим изворима узвишених осећања.124 Интригантно je упоредити ове трапаве али необично експресивне песме са оним које je Шели написао, скоро истовремено, y Напуљу, Пизи и Луки. Шели je био трајни изгнаник, без ичега налик на јавно признање које je Дејви постигао, и његова расположења била су много екстремнија, a ипак je реаговао на исте италијанске пејсаже и исте унутрашње плиме наде и очајања. Међу овим списима су и неке од његових најлеших кратких песама, попут „Строфа написаних y тузи y напуљској луци“, „Месецу“ и „Азиола“. Постоје и запањујуће сличности фраза између Дејвијевих песама и Шелијевих исповедних излива о љубави, лепоти и сексуалној чежњи y „Епипсихидиону“: Беше створење које мој дух често и меко Среташе y својим замишљеним лутањима, далеко, У чистој, златној зори мог дечаштва... Онда, из каверни своје младости сањиве
395
Дејви и светиљка
Скочих, ко неко ком ватра опрљи кости, И према магнету моје једине радости, Одлетех, као омамљени лептир, чији je лет Kao y оку совице увели цвет...125 Али, колико ce зна, Дејви и Шели никад ce нису срели. Штета, вероватно. У Венецији, Дејвијеви су поново посетили лорда Бајрона, овај пут y његовој изнајмљеној палати на Великом каналу. Представљени су његовој новој венецијанској љубавници, лепој, прсатој Терези Гвичоли. Бајрон je касније духовито описао како je покушавао да објасни Терези тачну природу Дејвијевог експерименталног генија. „Објаснио сам, исто тако добро као неко пророчиште, његово умеће са гасовима, безбедносним лампама, и одлепљивањем рукописа из Помпеје. Али, како га зовеш?’ рече она. ‘Велики хемичар’, одговорих ja. ‘Шта он уме?’ поновила je дама. ‘Скоро све,’ рекох ja. ‘О, mio cam, замоли га онда да ми направи нешто да офарбам обрве y црно.’“ Бајрон додаје да je ово било боље од реакције просечне „енглеске љубитељке науке и уметности".126 Бајрон je био опчињен Дејвијевим ентузијазмом y разговору, и његовим хвалисањем око безбедносне лампе. Ставио га je, уз Манга Парка и поларног истраживача Вилијама Перија - y прво певање своје нове сатиричне поеме Дон Жуан, као један од знакова времена: Сад je век патентованих проналазака за убијање тела и спасавање душе, a усто проналазака који ce распростиру с најбољим намерама. Ми имамо лампу сигурности сер Хамфрија Дејвија, помоћу које ce може без опасности радити y рудницима каменог угља, разуме ce, кад ce буду вршила правила проналазачева. Нема сумње, путовање y Тимбукту и на полове донеће човечанству више користи но што му je донело касапљење на Ватерлоу.127* Дејви je, за узврат, почео да чита сву Бајронову поезију, и нашао je да су њена елеганција и световна иронија сад више no његовом укусу него Колриџ и Вордсворт његове младости. Али, његове песничке рефлексије нагло су прекинуте када je Џејн објавила да je болесна и исцрпљена после толиког путовања. Инсистирала je на опоравку y Паризу. Дејви ју je отпратио, али je тамо чуо да je болестан још неко - сер Џозеф Бенкс. Бајрон, Д он Ж уан . Београд: Просвета - Народна књига, 2004, стр. 26. Прев. Окица Глушчевић. (Прим. прев.)
9 Чаробњак и шегрт 1 / ^ е р Џозеф Бенкс je почео да стари и све чешће побољева, и све V > je то мрзео. После једног нарочито гадног напада гихта y лето 1816. године, када je имао седамдесеттри године, гунђао je из свог склоништа y Спринг гроуву: „Плашим ce да ћу вероватно морати већи део свог живота да проведем y лежећем положају... Јер ових последњих дванаест или четрнаест година ноге ми отекну до вечери... Толико сам потпуно осуђен на кревет да ми ce не допушта ни да ме однесу низ степенице и сместе y кочију.“ Касније додаје, уз језиви хумор. „Изгледа да ce име Нестора лепи за мене.1'1 Ипак, леди Бенкс je ретко кад могла да га одврати од научничких доручака на Сохо скверу, на дуже од Једне недеље/ И пријатељи су ce раштркали, побољевали или умирали. Џон Џефриз, балониста, приземљио ce натраг y Америци. Манго Парк je сада постојао само као двотомно Сећање, објављено 1815. године, мада je Афричко друштво наставило да шаље војне експедиције дуж Нигера, његовим стопама. Сер Хамфри Дејви све чешће je био y иностранству. У јануару 1820. године Бенкс je добио дуго, збркано писмо од њега, из Напуља. Бенкс je сажео његов садржај Чарлсу Благдену: „Везув je y ерупцијама још од када je стигао и омогућава му да испроба многе хемијске експерименте с течном лавом.“ Могла je ово бити и пакосна примедба која ce односила на леди Дејви, мада Бенкс додаје, уз сву дужну озбиљност, да Дејвијеве теорије о узроцима вулканске ватре „изгледа да фаворизују плутонисте.“3* Плутонизам (вулканизам): геолошка теорија према којој су стене које чине земљу настале активношћу вулкана, уз постепену ерозију стена које су
Чаробњак и шегрт
397
Бенкс je сад једва виђао Вилијама Хершела, пошто je стари астроном више волео да буде y близини свог великог телескопа y Слоуу, и да живи тамо, мислио je са жаљењем Бенкс, „као неки пустињак“.4 Али, било je добрих вести од младог Џона Хершела, који je покупио све награде y Кембриџу и постао 1813. године најбољи математичар генерације. Џон je објавио први рад о „аналитичким формулама" y Николсоновом часопису за октобар 1812 - као и млади Дејви, управо пре свог двадесетпрвог рођендана. Бенкс je био и његов заштитник и већ следеће године млади Хершел je изабран за члана Краљевског друштва.5 Обећавао je велике ствари y будућности. За друге штићенике, попут тридесетседмогодишњег зоолога Чарлса Вотертона, који je требало да крене на још једну експедицију y Јужну Америку, био je забринутији него раније. „Не могу рећи да сам осетио задовољство као пре када сам чуо да планирате да ce девети пут суочите са опасностима и оскудицама беспутних шума Гвајане. Више нисте тако млади као пре... Стара мудрост каже да ce крчаг који често иде на воду коначно и разбије. Нека вас небо штити од лоших исхода - искрено ce моли ваш стари пријатељ!“6 To више није био начин на који je некад охрабривао Манга Парка. Бенкс je наговарао Вотертона да ce безбедно врати кући, скраси и напише књигу о својим „бројним путовањима“. Оваква књига би „материјално проширила“ границе природне науке, и „дала јавности ваша открића“. Бенкс je све више то видео као једну од најважнијих дужности научник4: да прикупи и објасни своја открића, да их објави и пружи јавности. To je било управооно што je он пропустио да учини са својим Дневником, скоро педесет година раније.7 У Вотертоновом случају Бенксов љубазан савет завршио ce популарним ремек-делом, Лутања по Јужној Америци (1825). С доласком мира y Европу 1815. године, међународна комуникација ce побољшала, и сада су научни извештаји пљуштали no Сохо скверу. Нови нагласак био je на технологији и примењеној науци. Цеви за угаљ и гас вијугале су (над земљом) кроз лондонске улице, тако да су Вестминстерски мост и Парламент били осветљени новом плинском светлошћу, „најбриљантније“, како je Бенкс с одобравањем ce таложиле на морском дну, преобликовале y слојеве седиментних стена топлотом и притиском, и поново уздизале. Теорија je добила име no Плутону (или Вулкану), богу подземног света, ватре и вулкана. Теорију je развио Џејмс Хатон, насупрот теорији нептунизма Абрахама Вернера, према којој je земља настала од масе воде и наноса који су обликовали стене као слојеве седимента, a ови су постали континенти када ce вода повукла; наредни слојеви настајали су плављењем и активношћу вулкана. (Прим. прев.)
398
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
приметио.8 Били су ту и пароброди, који су могли да ору Темзу и узводно, и којима ce до Француске могло отићи no сваком времену. Све ce то почело виђати на Тарнеровим сликама, na чак и y једној од Колриџових каснијих песама, тугаљиво названој „Младост и старост“, изражавајући осећања која би Бенкс свакако признао: Ова задихана кућа неизграђена рукама, Ово тело које ме чини тужним, По високим литицама и пешчаним обалама Јурило je покретима кружним: Kao они фини чамци, знани тек обноћ, Ha кривудавим језерима и широким рекама, Што једра или весла не траже помоћ, Што не устукну пред ветром ил’ плимама! Ни ово тело није марило за ветар ил’ трему Док младост и ja заједно живесмо y њему.9 Поиздаље су долазили извештаји и о промени климе: код Гренланда су виђене огромне плоче отопљеног леда, y Алпима су ce топили снежни врхови, a широм Европе извештавало ce о невиђеном изливању река. Бенкс није био склон паници због ових необичних појава. „Неки од нас ласкају себи да ће ce наша клима побољшати и можда вратити y своје давно време, када je овде зрило грожђе.“10 У ствари, већина тих догађаја била je последица ерупције вулкана Тамбора y Индонезији, априла 1815. године. Ослобађајући масу пепела y више слојеве атмосфере, донео je y читавој Европи 1816. „лето без сунца“, уз злокобну црвену прашину на небу усред дана, и апокалиптичне, крваво-црвене заласке сунца. Плутонисти су били одушевљени овим појавама, али су оне донеле и обновљену свест о моћи и тајанствености природе, као што ce догодило и после лисабонског земљотреса 1755. године, када ce Каролина Хершел онолико препала, чак y Немачкој. У Италији je падао ружичасти снег, a жетва je пропала y Француској, Немачкој и Енглеској. Бајрон, изгнан из Британије и проводећи своје лето на Леманском језеру са Шелијем, написао je песму „Тама“, размишљајући о могућностима будуће космолошке катастрофе, коју наговештавали су последњи Хершелови радови. Имао сам сан што не беше сасвим сан. Јарко сунце нестаде и звезде Луташе затамњене no вечном свемиру,
Чаробњак и шегрт
399
Без зрака, без путања, a ледена Земља њихала ce слепо, и све тамнија, y ваздуху без месеца...11 Бенкс je настављао да редовно шаље своја енциклопедијска научна писма широм света. Писма су ce тицала садње усева y јужној Аустралији, сакупљања старина y Египту, истраживања ледених санти према Северном полу, одгајања паса y Њуфаундленду, или чак хватања џиновскх морских змија код обала Скандинавије (које су ce касније појавиле y Тенисоновој песми ,,Кракен“). Али, налазио je времена и за неке деликатне гестове, попут слања пакета садница јагода, ноћном кочијом за Париз, бившој госпођи Лавоазје, y њеној новој инкарнацији као бивше грофице Рамфорд. „То су роузбери јагоде, врста коју највише ценим, и no количини производа и no укусу.“ Једном другом приликом, мадам Лавоазје - велика миљеница добила je мирисну „ејрширску ружу пењачицу" коју je Бенкс „добро укопао y корпу“.12 Бенкс ce увек дивио паметним женама. Помогао je да Каролина Хершел добије плату од краљевске породице. Обожавао je своју неконвенционалну сестру Софију (с њеном збирком новчића, карата и успомена на летење балоном), и био je очајан кад je умрла 1818. године, после превртања кочије, y седамдесетчетвртој години. Још увек ce повремено могао видети тахићански либертин, као када je оштро критиковао елегантну даму из високог друштва, војвоткињу од Сомерсета, због тога што ce изругивала пријатељици која je имала ванбрачну везу. Бенкс - тада je био седамдесетогодишњак достојан поштовања - експлодира y личном писму: „Ужасна je казна коју класа врлих жена намеће онима које греше и лутају ван путева прикладности... To je сигурно много суровија судбина него тренутна смрт.“13 Можда ce сећао слободоумне Cape Велс, која je y оним старим данима приређивала тако живахне вечере. Ипак, можда неизбежно, његови ставови постајали су све конзервативнији. Никада не би помислио да жена постане члан Краљевског друштва. Сада je гунђао на све жене склоне науци и уметности (укључујући и леди Дејви). Индикативан je био његов став према младом лорду Бајрону и његовим љубавним пустоловинама. Бенкс ce природно дивио Бајрону, као припаднику племства и независном духу. Био je страшно погођен када je Бајрон једном приликом био на отвореном састанку Краљевског друштва и слушао рад из физиологије заснован на многим вивисекцијама. Био je то ужасан рад - „патња животиња са којима je [др Вилcoh ] радио изазвала je врло јасно гнушање“ - и многи слушаоци су
400
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
изашли. Али, Бајрон je остао до краја, мирно слушајући доказе, и лично ce сукобљавајући с Бенксом. „Неки људи су отишли. Лорд Бајрон, који je те вечери био присутан, пришао ми je и рекао: ‘Сер Џозефе, ово je свакако превише’. “14 Бенкс je волео његов стил, господски али храбар. Када je Бајрон 1816. године отишао y изгнанство, Бенкс je врло пажљиво послао париском издавачу Галињанију све његове последње стихове.15 Међутим, када je добио један од првих примерака првог певања Бајроновог Дон Жуана, 1819. године, Бенкс je био бесан. „Никада нисам прочитао нешто тако ласцивно. Ниједна овдашња жена неће признати да га je прочитала. Стога од сад сматрамо његово лордство само за атеисту без морала. Његовим поштовања достојним особинама сад морамо додати и да je разметљивац."16 Да je Бенкс поживео да прочита и десето певање (1821), вероватно би га забавило фино изругивање његовог лордства Њутну и причи о паду јабуке, коју je Бајрон, наравно, повезао са Адамом и Евом y Еденском врту. Њутна je ослободила расејаности јабука која je пала, и он je y томе нашао доказ да ce Земља окреће због силе коју je он назвао гравитацијом. (Бар тако веле. Ja пак не одговарам ни за закључке, ни за израчунавање ниједног мудраца.) Њутн je био једини човек који je од Адама на овамо умео да доведе y везу идеју пада са идејом о јабуци. Бајрон наставља да хвали успехе науке после Њутна, на свој елегантни и изазовни начин. Човек je пао због јабуке и подигао ce опет помоћу јабуке, ако je само истинит поменути факт. Пут, који je Исак Њутн прокрчио кроз безбројне звездане просторе, мора бити награда за људске муке, јер су за тим проналаском дошли безбројни проналасци из механике, a није далеко ни време кад ћемо моћи помоћу парних ашина да ce кренемо на месец. Најзначајније од свега јесте што y следећој строфи Бајрон весело повезује открића и смелост тадашње науке са онима y тадашњој поезији. Обе треба да буду неустрашиве и „плове y срцу ветра“. Нашта овај увод? - упитаћете ме. Ево нашто. Кад сам узео овај тричави лист хартије, осетим да je племенити огањ обузео моје срце, те због тога и мој дух учини скок. Истина, ja осећам да сам нижи од оних који помоћу сочива
Чаробњак и шегрт
401
и nape проналазе звезде или пливају против правца ветровог; али ja хоћу да покушам то исто, помоћу поезије.17* Бенксова конзервативност исказивала ce и на друге начине. Крај Наполеонових ратова поставио je питање будуће улоге науке y растућој Британској империји и колонијама. Какву оданост наука дугује држави? Званично, y време рата, Бенкс je заузимао патриотски курс када je требало, сматрајући да национални и комерцијални интереси треба да воде, мада уз научне користи. Његово одушевљење кажњеничким насеобинама y Аустралији око Сиднејског залива било je засновано на уверењу да ће груби живот колониста искупити своје становнике, и коначно користити империји. Ипак, оне су биле и више него оправдане, no његовом мишљењу, масом научних података и ботаничких примерака које су први истраживачи и гувернери, попут Мекверија, Флиндерса и Блаја слали натраг y Лондон. Упркос личним искуствима на Пацифику, и извешајима Манга Парка из Западне Африке, Бенкс није дозволио да Краљевско друштво подржи укидање ропства y црначким колонијама. Био je склон и сатири на рачун аболициониста, примећујући једном сер Чарлу Благдену како ce „Свети Вилберфорс управо вратио [из Антипода], са собом je довео 4 особе испробане и проверене y сваком религиозном смислу према стандардима беатификације."18** Ипак, парадоксално, подржавао je аболицију на свој начин. Веровао je да ce трговина робљем мора прекинути, из чисто трговачких разлога. Она je просто научно неделотворна. Ривалство с Француском y Западној Индији, где je постојала огромна индустрија производње шећера заснована на раду црних робова, доказала je да je рад „слободњака" много продуктивнији од рада робова. Али, сматрао je да то није моралан став. „Мораће да ce одигра борба скоро једнака земљотресу и ропство мора бити укинуто, не због моралних Бајрон, Дон Жуан. Београд: Просвета - Народна књига, 2004. Прев. Окица Глушчевић, стр. 191 William Wilberforce (1759-1833), британски политичар, члан парламента и вођа покрета за укидање трговине робљем, која je трајала 26 година. Кампања je почела осамдесетих година, када ce Вилберфорс срео са квекерским удружењима која су Парламенту већ 1783. поднела петицију за укидање трговине робљем, a нарочито после сведочења пречасног Џејмса Ремзија, бродског хирурга и свештеника на острву Св. Кристофера. Kao евангелиста, борио ce за религију, морал и образовање, y Британији и њеним колонијама. Закон о укидању трговине робљем донет je 1807. године. Из политичког живота повукао ce 1826, због слабог здравља, али je доживео и Закон о укидању ропства, донет 1833. године. Сахрањен je y Вестминстерској опатији, поред свог пријатеља, премијера Вилијама Пита. (Прим. прев.)
402
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
принципа, који ce no мом мишљењу не могу одржати y расправи, већ због трговачких, који имају једнаку тежину y умовима, како моралних тако и неморалних људи.“19 До 1815. године, када je на Хаитију организован револуционарни покрет црнаца, Бенкс je наравно, узбуђено писао „светом“ Вилберфорсу са својим старим, дечачким и романтичарским ентузијазмом: „Да ми je двадесетпет година, као онда кад сам кренуо на пут са кап. Куком, сигуран сам да не бих изгубио ни дан a да не кренем за Хаити. Видети ова људска бића која ce помаљају из ропства и чине најбрже кораке према усавршавању цивилизације, мислим да мора бити најдивнија храна за контемплацију.“20 Нови краљ Хаитија - вероватно надмоћнија врста „људског бића“ - никад није престао да шаље сер Џозефу Бенксу узорке за Кју, и позива га y церемонијалну посету острву.
2 A ko je Бенксу било очигледно шта треба да чини млад човек са двадесетпет година, Џону Хершелу то није било сасвим јасно. У новембру 1813. године, Џон je, y двадесетпрвој години, имао најозбиљније неслагање y свом животу са својим старим оцем Вилијамом. Оно ce тицало избора професије. Џонова каријера на Кембриџу представљала je метеорски успех. Како je тетка Каролина заштитнички записала y свом дневнику: „од тренутка кад je стигао на универзитет док није из њега изашао стекао je све прве награде.“21 Каролина je остала његов повереник. Озбиљно ју je представљао својим бљештавим кембричким пријатељима, међу којима je био и математичар Чарлс Бебиџ, будући Лукасов професор, и геолог из Ланкашира, Вилијам Хјуел, будући декан Тринитија. Била je почасни гост на вечери y част његовог двадесетпрвог рођендана, када joj je Џон поклонио „врло лепу“ сребрну огрлицу. Типично je да ју je убрзо дала братаници, „пошто сам престара да носим такве украсе“, како je кокетно приметила.22 Била je нарочито импресионирана када су Џон и Бебиц основали Аналитичко друштво, 1812. године. Циљ му je био да ce Њутнове флуксије замене континенталним калкулусом. Управо je то била тема о којој су расправљала њена браћа, Вилијам и Јакоб, y оним давним данима y кућици y Хановеру. Сада je њен братанац био члан Краљевског друштва и, no њеном мишљењу, пред ногама му je лежао читав свет.
Чаробњак и шегрт
403
Али, пошто je био једино дете, генијалац и зеница ока свог оца, Џон je утврдио да му je прилично тешко да отворено разговара с обоје родитеља. У поверењу пише Бебиџу: „Сам Бог зна колико бих желео да имам десет живота, или такву способност, тако пожељну способност, да штедљиво трошим сваки атом времена, коју неки имају, и која им омогућава да y једном животу учине десет пута више.“23 Коначно, нешто пре божићног распуста 1813. године, Џон je скупио храброст и из Кембриџа написао дугачко писмо оцу y Слоу. У њему je јасно рекао да жели или да трајно остане на Кембриџу и бави ce истраживањем и чистом математиком или да ce сам издржава, као адвокат y Лондону. Мислио je да ће тамо имати пуно времена да ce бави практичнијом науком - конкретно, хемијом и геологијом - tokom вечери и судских одмора. Знао je да je наследник вероватно значајног богатства, и са мајчине и са очеве стране. Али, веровао je да му je дужност да оствари независан живот, и да „човек треба да има некав видљив извор прихода, од рада своје главе или руку.“ Вилијам Хершел je био разочаран овим изливом и послао je прекорно писмо. Његов син je незахвалан, и нема „праву идеју“ о свом привилегованом положају. Вилијам није могао да одобри ни једну од две предложене каријере. Био je јасан y вези с адвокатуром: „Она je покварена, превртљива и опасна... Твоје студије су биле боље.“ Идеја да пуко практиковање права може да омогући „неограничено бављење“ науком била je „најфлагрантнија заблуда". Хершел га je суптилно минирао и око Кембриџа. „Кажеш да ти Кембриџ пружа друштво особа сопственог узраста, и сопствени начин размишљања; али знај, драги мој сине, да би друштво и разговор старијих, искуснијих људи, здравих судова, чије би ce мишљење често разликовало од твог, било много поучније и да би га с пажњом требало неговати." Коначно je предложио сину да постане - од свега могућег свештеник. Џон je морао бити запањен кад je примио дугачко, страствено писмо y коме ce подржава каријера y окриљу цркве. Али, можда je уочио и несвесни хумор овакве препоруке. Стварне предности, како их je његов отац свечано побројао, ређале су ce на списку све световнијег значаја: „Свештеник... има времена које може да посвети елегантнијим гранама књижевности, времена за поезију, за музику, цртање, природопис, за кратке и пријатне излете и путовања, за упознавање с духом закона y својој земљи, за историју, политичку економију, математику, астрономију, метафизику, као и да пише о било којој теми y којој... може да ce истакне.“24
404
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Џон je брзо одговорио, искрено објаснивши да не може да верује y учење Англиканске цркве. Али, Хершел je био сасвим равнодушан на ову, наизглед, примедбу која ce није могла побијати. „Кажеш да црква захтева нужно одржавање континуираног система самообмана, или нечег горег, ради подршке теолошким циљевима било које групе људи. Најсавеснији свештеник може да одржи проповед пуну здраве моралности, a нико ce неће упуштати y теолошке суптилности." Овакав став разбеснео je Џона и он ce супротставио оцу, приближивши ce оптужби за лицемерје. Хершелово разочарање сада ce претворило y бес: „Кажеш да не можеш да не гледаш попреко на извор напредовања y цркви. Јадну тежњу оваквог осећања, неправедност и ароганцију коју оно изражава, не могу да схватим.“ Сада je постојао велики ризик од озбиљног расцепа између оца и сина, као што je то често био случај y читавој каснијој генерацији викторијанских породица, због потпуно истих ствари. После четири дана размишљања, стари астроном - Вилијам Хершел имао je тада седамдесетпет година и постајао je све нежнијег здравља - изненада je схватио фаталну могућност одрођења сина, ризик од правог прекида односа. Можда ce сећао свађа са сопственом породицом, толико година раније, y Хановеру; или га je Каролина на то подсетила. У сваком случају, поново je писао Џону y покајничком и опраштајућем тону. Ништа што je рекао није било с намером да „унесе горчину“ y однос са сином. Само je желео да чује „све што имаш да кажеш о томе“. Волео га je безусловно. „Тако мало могу да сумњам y твоју искрену љубав према твом старом филозофском оцу, као што ни он не сумња y твоје савршено узвраћене осећаје." Мајка je додала утешне постскриптуме Хершеловим писмима, уверавајући Џона да отац није „стварно љут“ и додајући патетично: „Зар не можеш на вечеру за Божић? Учинио би нас све срећнима."25 Ha крају je Џон пристао да дође из Кембриџа и обави дугачак, отворен разговор с оцем о будућности. Хершел га je уверавао да нема потребе за великим неслагањем, пажљиво истичући y једном од својих писама да намерно никада раније са сином није разговарао о религији: „Желео сам да ти оставим слободу да следиш сопствена осећања." Он није веровао да би око тога могло заиста бити неслоге, између „две особе без предрасуда, с природним здравим разумом.“ У ствари, он ни сам није веровао y учење Англиканске цркве више од сина. Хершел je мудро одлучио да попусти сину и да чека. Његов син није морао да ce приклони цркви. Morao je да иде y Лондон са Бебиџом, присуствује редовним састанцима Краљевског друштва и
405
Чаробњак и шегрт
испробава адвокатску каријеру y Линколнз Ину. Како je Хершел и мислио, покушај са правничким животом y Лондону није потрајао, и заменило га je давање часова из математике и потом пуна настава на Сент Џону, натраг y Кембриџу. „Одлучан сам,“ пише Џон прилично очајнички Бебиџу, марта 1815, „пошто je професија остављена мом избору, умногоме против воље мојих родитеља, да je наставим с пуном озбиљношћу.“26 Али, био je несрећан и лутао je. У лето 1816. године Џон je пошао на одмор са својим оцем, који je имао седамдесетседам година, y Доулиш, на идиличној обали Девона. Неколико вечери седели су под звездама, с бунџијском краљицом Касиопејом која им je сијала тачно изнад глава, и мирно поново разматрали могућности. Ha крају je Џон попустио. Са својом изванредном одлучношћу, која га je пратила читавог живота, Вилијам Хершел je поново мирно досегао свој стварни циљ: да наведе Џона да дође кући и настави пуну каријеру y науци. Хершел ce потом сложио да обезбеди сину великодушни лични приход, почев од одмах, тако да може да ce бави истраживањем y било којој области коју изабере. По повратку, Џон je добровољно почео да помаже свом остарелом оцу y његовом астрономском послу, и да преузима рад на великом телескопу и y опсерваторији y Слоуу. Каролина je одано подржавала Џона y овим дискусијама и колебањима. Често би ce Џон поподне скрасио код ње y Слоуу, где би попио чај, отпустио вентиле и расправљао о актуелним научним питањима. У сумрак, отац, син и тетка-кометоловац, окупили би ce y подножју великог телескопа и рад je могао да почне. У децембру 1819. године, Џон je представио свој први рад y Краљвском друштву, са исправкама Њутна y вези са поларизованом светлошћу. Џозеф Бенкс je приметио да je рад изазвао комешање међу математичарима, и „много интересовања међу поларизаторима“. Тако je рођен још један научник.27
3 Репутација Вилијама Хершела сад ce брзо ширила међу другим младићима. Перси Биш Шели, опчињен науком од најранијих дана на Итону и y Оксфорду, био je склон револуционарним мислима. Са осамнаест, Шели je избачен са универзитета због објављивања памфлета „Нужност атеизма". У двадесетпрвој, ослањао ce на Хершелов рад (као и Годвин и неколико француских природњака) y писању
406
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
низа слободоумних прозних „Белешки" уз епску поему Краљица Маб, објављену 1813. године. Ову технику додавања дугих, дискурзивних напомена поезији опонашао je из Ботаничке баш те Еразма Дарвина, мада су оне y Шелијевом случају често биле љутите и полемичке. Шели je искористио Хершелову визију Сунчевог система без краја и незамисливо проширеног универзума, како би напао религиозна уверења. Аргумент je изгледао овако: Космос какав открива наука мора да садржи многе хиљаде различитих система небула, те стога и милионе настањивих планета, тако да je немогуће одржати узак, религиозни концепт Свемоћног Искупитеља XpmuhaHâ. Пошто би тако постојало толико других „палих“ светова које треба искупити, идеја да je Бог рођен и разапет на свакој планети постаје апсурдна. Како je то Шели изазовно рекао: „Његова дела постала су сведоци оптужбе.“ У Краљици Маб написао je и нарочито оштру напомену „О многострукости светова": Бескрајна огромност свемира je тема контемплације која изазива највеће страхопоштовање... Немогуће je веровати да je Дух који обитава свуда y овој бесконачној машини добио сина кроз тело Јеврејке... Његова дела сведоче против њега... Претпоставља ce да je Сиријус 54 милиона миља удаљен од Земље... Милиони и милиони сунаца поређани су око нас, сви уз своје безбројне светове, na ипак мирни, редовни, и складни, сви ce заједно држећи стаза непроменљиве нужности.28 Шелијеви каснији прозни радови, још увек мало познати, настављају с овим материјалистичким идејама, и испитују импликације тадашњих научних истраживања, без предрасуда и жестоко. У свом „Есеју о будућем стању“ (1819), тврди да су научни и анегдотски докази за потпуни прекид свих менталних и телесних функција после смрти дефинитивни. Будуће стање не постоји.29 У свом задиркујућем „Есеју о ђаволу и ђаволима“ Шели je искористио Хершелову и Лапласову идеју за сатирични приказ веровања y геоцентричну космологију: „Да ли су Земљани илм Јупитеријанци вреднији посета ђавола...?“ Такође га je забављало што je Хершел увек веровао да je Сунце настањено, и питао ce да ли je оно, на крају крајева, најбоља локација за пакао.30 У његовим песмама из 1819-21. године појављује ce још много других научних идеја, a нарочито y Ослобођеном Прометеју, који ужива y Хершеловој новој космологији и Дејвијевој хемији. У првом чину Земља говори о сопственим мукама рађања, којима je остатак галаксије сведок:
407
Чаробњак и шегрт
Потом видех оне милионе светова што rope и котрљају ce O ko нас; њихови становници гледаше Како моје сферно светло нестаје далеко на небу...31 У другом чину Азија описује прво, болно рађање људских племена на планети, на начин који подсећа на Дејвијев опис човека пре доласка науке и наде: ... И неукротива годишња доба натераше Са сменом леда и ватре, Њихова бледа племена без склоништа y планинске шпиље: И y њихова пуста срца снажну жељу посла... Виде Прометеј, и пробуди легије Haflâ.32 I
У четвртом чину Пантеја описује електричну енергију тако да скоро изгледа како антиципира идеју атомског језгра окруженог електронима: Сфера, која je као и многе хиљаде сфера, Чврста као кристал, мада са свом тежином Тече, као кроз празни простор, као музика и светлост: Десет хиљада путања окрећу ce и врте, Пурпурна и азурна, бела, и зелена, и златна, Сфера y сфери; и сваки простор између Насељен незамисливим обличјима...33 Али, можда од свега највише запањује Шелијева љубавна песма, коју Месец пева планети Земљи. Мада je то чиста, традиционална љубавна песма, y њу су елегантно укључене научне идеје гравитационе путање, плиме и осеке и магнетних поља. Штавише, песма Месеца има изванредну врсту хипнотичног брујања - звук вртења кроз свемир. O ko Сунца ти свијаш лет
Од многих - најлепши свет; Зелена и плава сфера што сија Светлост најбожанскија Међ’ свим небеским лампама Светлошћу и животом обдарена; Ja, твој кристални драган Уз твоје скуте силом нагнан
408
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Налик на поларни рај, У очима ми магнетни сјај; Ja, најзаљубљенији од свих момака Чији слаб мозак мори тлака Од твоје љубави и среће, Kao манијак ce око тебе крећем И зурим, охола девојко без мана, У твоје облине са свих страна...34*
4 Како ce утицај нове романтичарске науке ширио кроз Енглеску y доба регентства, Бенкс ce веома трудио да обезбеди углед Краљевског друштва. Борио ce да успостави његов врховни ауторитет y британској науци, и да спречи цепкање на нова, сепаратистичка тела као што су били Геолошко друштво (1807) и Астрономско друштво (1820). „Ја јасно видим да ће сва ова новосклепана друштва на крају растурити Краљевско друштво, и неће оставити Старој госпи ни рите да ce њима покрије," писао je 1818. године.35 Прихватио je почасно чланство y Географском друштву, али ce наглашено повукао две године касније, дајући јавности до знања да je незадовољан независном политиком друштва. Бенкс je осећао да ће ново Астрономско друштво свакако преотети славу Краљевском друштву, својим новим открићима. Када je војвода од Сомерсета прихватио да буде први председник, Бенкс га je позвао на доручак и убедио га да ce повуче пре него што je и ceo y председничку фотељу. Други чланови Краљевског друштва били су довољно престрављени да су му послали своје позивнице да ce придруже Астрономском друштву, уз копије својих одбијања.36 Али, Бенкс ce борио против историјске плиме. Није случајно што су управо млади људи са Кембриџа, Џон Хершел и Чарлс Бебиџ, предводили астрономе y идеји да ce отцепе од Краљевског друштва. Ha универзитетима je започело све веће одвајање и професионализација појединих научних дисциплина. И то je постала општа ознака викторијанске науке. Бенкс такође није могао да замисли да ће *
Можда би било превише мислити о овој песми као о Шелијевом наклону Хершелу и његовој верној, орбитирајућој помоћници Каролини. Али, може ce рећи да je поглед какав Шели замишља на „плаву и зелену сферу" која ce види с Месеца управо она слика овековечена y чувеној фотографији „Рађање земље“, направљена y децембру 1968. године. (Видети стр. 179.)
Чаробњак и шегрт
409
ce појавити жена која ће прва уочити овај развој догађаја, и схватити његове могућности, y краткој, импресивно одлучној књизи О повезаности физичких наука (1834). Написала ју je Мери Самервил (1780-1872), чији супруг je био члан Краљевског друштва. Мада je поживела деведесетједну годину, и посмртно je њено име добио један од оксфордских колеџа, она никада није постала члан Краљевског друштва. Бенкс je задржао племениту визију просветитељства о јединственој науци, али су његови роматичарски инстинкти све више уступали пред конзервативном политиком. T okom његовог председништва избор за чланове Краљевског друштва постојано je окоштавао. Више од десет посто сада су чинили свештеници (укључујући и велики број бискупа), a скоро двадесет одсто чинили су припадници земљопоседничког племства. Сам Савет имао je четрдесет посто оваквих чланова.37 Ниједна од ових група није нужно искључивала истинске научнике, али je међу млађим члановима нарастало осећање загушљивих консензуса, опрезне прикладности и снобовске искључивости, што није био одраз времена. Овај дух времена нарочито ce осећао y све напреднијим филозофским друштвима y унутрашњости, a нарочито y великим мануфактурним градовима Мидлендса и севера. Џону Хершелу и Бебиџу изгледало je запањујуће да хемичар попут Џона Далтона, из Манчестера, не буде изабран, или да Мајкл Фарадеј не добије одличје за свој рад. Многи млађи чланови сада су о Бенксу презриво говорили као о „дворанину“. To није спречило Бебиџа да од њега затражи личну препоруку када je 1819. године конкурисао за место шефа катедре за математику y Единбургу (тешка ситуација, пошто није био Шкот). Бенкс je своје писмо препоруке завршио с искреном топлином: „Збогом, драги мој сер, једва чекам ваш успех, с великим поштовањем.“38 Бенкс je осећао притисак новог времена и непопуларност и, слаб и непокретан, питао ce да ли треба да настави даље. Тајно je признао да му очи више нису тако добре да гледа чак и кроз микроскоп. Гихт je напао зглобове руку, a мокраћна киселина створила камење y бубрегу које ce редовно спуштало кроз мокраћни канал, уз ужасне болове. У новембру 1819. године написао je несигурно свом поверенику Благдену: „Приближавају ce наши избори. Скоро да ми je непријатно да ce опет понудим као кандидат. Ако ме поново изаберу, то ће бити 42. пут. Мислим да je то довољно да задовољи амбицију сваког човека.“ Благден примећује да je и аритметика председника била угрожена: био би то четрдесетпрви избор.39
410
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Његов избор je, после свега, био тријумф. Потврђен акламацијом, „једногласно je премештен y другу фотељу". Али, то није била добра зима. „Хладно време ми не прија и мислим да je парализовало све научне активности. Сад смрт бившег краља [Џорџ III] и опасна болест Џ. IV доводе све y мртву тачку.“40 Ипак, и даље je ковао планове са својим штићеницима и сањао с њима. Организовао je да млади поручник Вилијам Едвард Пери крене на поларну експедицију кроз Бафинов пролаз, како би још једном покушао да нађе мигољиви Северозападни пролаз, од Арктика до Пацифичког океана. Двадесетосмогодишњи Пери, мушки контролишући нерве недостојне морепловца, позван je на један од до тада већ легендардних доручака y броју 32 Сохо сквера, и оставио je жив запис о том догађају и Бенксовој отворености. Тачно y десет појавиле су ce леди и госпођа [Софија] Бенкс, којима сам формално представљен, и без чекања сер Џ. (кога су догурали, пет минута касније) сели смо да доручкујемо. Сер Џ. ce врло срдачно руковао са мном, рекао да му je драго што ce упознаје са сином др Перија, према коме гаји највише поштовање, и да му je драго што види да сам именован за експедицију на Северозапад. Пошто смо доручковали, одгурао сам сер Џ. до предње собе која je поред библиотеке, и без икакве претходне опаске, он je отворио мапу коју je управо нацртао, и на којој je приказано стање с том огромном масом леда која je недавно нестала са источне обале Гренланда... Рекао je да дођем код њега када год пожелим („што чешће то 6оље“) и да читам или понесем било коју књигу коју нађем y његовој библиотеци која би ми могла бити од користи. Натерао ме je да понесем ту мапу... Пошто сам добио carte blanche од cep Џ. наравно да ћу долазити y његову библиотеку без икакве церемоније, када год имам прилику...41 T okom свог последњег пролећа Бенкс je са стрепњом чекао извештаје „наших поларних пустолова" и новости о њиховом напретку. Перијевом специјално конструисаном броду Хекла, „састављеном толико чврсто колико то дозвољавају дрво и гвожђе“ требало je две године да прође кроз лед, и Бенкс je умро пре него што ce његов млади штићеник вратио. Пери je био први који je прошао право кроз опасан Ланкастеров теснац, и једно удаљено и ледено брдашце, y близини Бофоровог мора, назвао Бенксовим острвом, no свом заштитнику.42
411
Чаробњак и шегрт
Један од Бенксових последњих драгих пројеката био je да нађе неког бриљантног младог астронома који би основао опсерваторију y Јужној Африци, на Кејпу, тако да може да истражи јужно небо, као што je Вилијам Хершел истражио северно. Никада није одустао од потраге за таквим човеком, мада му je он све време био прилично близу.43 Бенкс je y пролеће 1820. године добио и тешку жутицу. Последња писма написао je Благдену, из Сохо сквера y Париз. У једном од њих, врло кратком и потписаном „у журби“ показао je како није изгубио ни једно од својих многих интересовања. Коментарисао je нови термометар који ce користио за израчунавање снаге алкохолних пића; затим, озлоглашени опијум „ланкаширска црна капљица", за који ce тврдило да „веома подсећа на морфијум и производи исто стање потиштености“; и два очаравајућа штенета њуфаундлендера које je слао Благдену ноћном поштанском кочијом за Париз, који су једва чекали да ce упознају с њим, али су морали чекати одговарајућег путника да их преузме. Штенад вероватно нису упознала свог новог господара. Ha Бенксово изненађење и жалост, Чарлс Благден je умро, док je пио кафу с Бертолеом и Лапласом, две недеље касније. To je био вероватно највећи професионални ударац који je Бенкс доживео после смрти свог старог сапутника и пријатеља y науци, Данијела Соландера.44 Крајем маја 1820. године Џозеф Бенкс пише чврстим рукописом са Сохо сквера, нудећи своју оставку y Краљевском друштву, пошто je „толико оштећеног вида и слуха“ да није y стању да врши своје председничке дужности. Друштво je једногласно одбило оставку. Вероватно последње писмо које je прочитао било je од директора Ботаничке баште y Глазгову. У њему je био списак ретких биљака које су им биле јако потребне, укључујући и десет из породице Banksia. A ko и није имао сопствене деце, ипак je оставио бројно потомство. Сер Џозеф Бенкс умро je 19. јуна 1820. године, уз брижну негу своје одане жене.45 С његовом смрћу, после више од четрдесет година на месту председника Краљевског друштва, постојао je осећај да je одређено раздобље y британској науци дошло до краја. За само деценију овај осећај ce изоштрио y растуће осећање несигурности и кризе.
5 Испрва je изгледало да je cep Хамфри Дејви, кога су позвали натраг с његових лутања no Европи, највероватнији наследник. Дејви je стигао y Лондон 16. јуна 1820. године, три дана пре Бенксове смр-
412
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ти. Место председника Краљевског друштва сад je било упражњено и Дејви га je видео као природни врхунац својих професионалних амбиција, како je y поверљивом писму написао мајци. Послао joj je диван италијански шал, и сесграма коралне огрлице. У овом критичном тренутку био je сам y Лондону, јер je Џејн остала y Паризу. Обоје су били свесни да друго путовање no континенту није зацелило пукотине y њиховом браку. Ипак, сада je више него икад било важно да са Џејн успостави функционални modus vivendi. Дејви ју je пожуривао да ce врати и није помишљао на развод, углавном због Краљевског друштва. Ha необичан начин, обоје су били y замци својих јавних живота. Договорили су ce да иду заједно на званичне догађаје, али да путују и забављају ce, колико je то могуће, одвојено једно од другог. С таквим договором, продали су кућу y улици Гроувнор почетком тог лета, и купили још већу y улици Парк, на још помоднијој страни Гроувнор сквера, ближе Хајд парку. Овде су Џејн и Дејви, с већим бројем соба и одвојеним степеништима, могли да воде независније животе, али су ce и даље представљали као најпар науке y земљи. Дејви ce свом снагом бацио на лобирање чланова да подрже његову кандидатуру за председника, кроз лична писма и дискретне позиве на вечере. Његов стари пријатељ Дејвис Гиди деловао je као његов незванични менаџер. Његов велики углед y јавности, племство и репутација y земљи и иностранству као проналазача сигурносне лампе привлачили су нешто што je изгледало као необорива већина. Ипак, било je и гласова раздора. Чланови из редова племства били су неспокојни због Дејвијевог корнволског порекла (које ce толико разликовало од Бенксовог, из Итона и Оксфорда), док су ce млађи чланови, напротив, питали да ли су његове друштвене амбиције превазишле оне научне. Појавио ce још један кандидат. Стидљив, благ, изванредно посвећен и педантан хемичар др Вилијам Хајд Воластон (који je био именован за вршиоца дужности председника), нашао ce као кандидат младотурака, a нарочито групе са Кембриџа y којој су били Бебиџ, Хјуел и Џон Хершел. Владало je мишљење да Воластон представља британску науку y њеном најчистијем виду, док je Дејви, са свом својом славом, свадљива особа. Џон Хершел je ово мишљење јасно изразио y личном писму Бебиџу, y јуну 1820: „Разлози за жељу да Дејви има противника засновани су искључиво на његовом личном карактеру, за који ce говори да je изузетно арогантан, и нетолерантан према противљењу сопственим научним гледиштима, и да ће ce вероватно, ако би добио власт, противити стицању заслуга y con-
Чаробњак и шегрт
413
ственој области, уместо да буде добротвор и подстиче напредак y другима, и да ће Краљевско друштво уплести y контроверзе, y великој мери личне природе, са другим ученим друштвима y Европи." Ова упозорења јасно су ce односила на Дејвијево понашање према Фарадеју, и на необичну расправу о првенству са Гај-Лисаком и француском Академијом наука.46 Како Хершел y том стадијуму није лично познавао Дејвија, много шта од тога за њега je било трачарење и рекла-казала. Ипак, управо ce тога Воластон ужасавао, и згрожен идејом о отвореном сукобу између научника, нагло je повукао своју кандидатуру y Дејвијеву корист. Гласање je заказано за новембар 1820. године. Дејви и Џејн сада су прихватили позив да каснији део лета (сезона лова на тетребе) проведу y Шкотској с Валтером Скотом, однедавно баронетом под владавином новог краља, Џорџа IV. Путовали су одвојено до имања y Аботсфорду, али су обоје уживали y дружењу са шкотским племством и књижевницима, попут Скотовог зета Џона Локхарта и Хенрија Мекензија (аутор романа Осећајни човек), коме ce Џејн допала толико да je путовао y њеним колима tokom бескрајних ловачких излета. Дејви je успео да већину свог времена проводи y лову no мочварном тлу, a вечери y Скотовој соби за пушење. Уз значајни дипломатски напор, Скот je позвао и Воластона, који ce показао као страсни риболовац, тако да су ce он и Дејви убрзо зближили, задиркујући један другог тајним пецарошким умећима. Локхарт je касније написао забаван извештај о Дејвију који излази y зору из куће, y комплетној риболовачкој опреми, с белим шеширом широког обода no коме су набодени безбројни мамци, и својим огромним зеленим чизмама, много већим од било чега што би било који шкотски поток захтевао. Дејви je такође, no сећању, рецитовао одломке из Скотове Баладе о последњем минстрелу, док je испијао виски на пикнику no баруштинама. Локхарт ce сећао једног од Шкота, пратилаца y лову, како му шапуће док су Дејви и Скот држали друштво y будном стању својим „брзим разговором“ око ватре y камину, дуго после поноћи: ,,‘Спасибог! Ово je нешто скроз узвишено! Ех, њихова господства!’ - потом je трепнуо okom као птица - ‘Питам ce да ли су ce Шекспир и Бекон икада срели и тако завитлавали један gpyïoïV“i7 По повратку y Лондон, Дејви je изабран за председника Краљевског друштва, без противкандидата, y новембру исте године. У свом приступном говору веома ce потрудио да изглади старе разлике, и y децембру представио окупљеном чланству оптимистичку
414
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
визију „Прогреса и изгледа науке". Подсетио je на велику традицију „експеримента, открића и спекулативне науке" од времена Хука и Њутна, до Вилијама Хершела и Кевендиша. Ако je он сад нека врста њиховог „генерала" и вође, објавио je, „увек ћу бити срећан да делујем као пешадинац y строју науке.“ Можда je та изјава изазвала понеки осмех ироније. Пророчки, Дејви je истакао области истраживања y којима ће ce учинити најузбудљивија нова дела: астрономију, истраживање полова, физику топлоте и светлости, електрицитет и магнетизам, геологију и физиологију биљака и животиња. Брижљиво je поименце навео радове Воластона, Далтона, Џона Хершела, младог шкотског физичара Дејвида Брустера и већег броја француских хемичара. Чланове je подстицао да ce воде духом Бекона и Њутна, да раде трезвено, „опрезним методом индуктивног размишљања", али страствено, и да „узвисе моћ људског ума“. Коначно je испоручио и поклич, с неком врстом изазова и упозорења приде: „Нека буде онда да заједно радимо, и постојано ce трудимо да постигнемо можда најплеменитије циљеве амбиције - стечевине које могу да буду корисне H a rnoj сабраћи. Нека не буде речено ga je наука, y периоду када je наша империја била на врхунцу своје величине, почела ga oüaga...“4S Ова последња реченица вратила ce као прогонитељ Друштва. Дејвијева почетна одлучност да обнови подршку млађих мушкараца показала ce на неколико начина. Покушао je да ce спријатељи са Џоном Хершелом (тада je имао двадесетосам година) позивима на вечере y улици Парк, и помогао je да ce Чарлсу Бебиџу дг. новац за први прототип његове чувене „диференцијалне машине“, или машине за рачунање.* Обезбедио je да ce 1821. године Коплијева награда додели младом Хершелу за његов рад на поларизованој светлости (као што ју je Бенкс некада дао његовом оцу за откриће Урана). Награду je пратио згодан говор. „Ви сте y пролећу свог живота, на почетку своје каријере, имате способности и знања да расветлите и проширите сваку грану физичких истраживања... Нека ваш углед и даље расте, иако je већ висок.“ Закључио je помињањем рада сер Вилијама, сада већ скоро легендарне фигуре. Џону je речено да следи Бебиџова диференцијална машина била je први рачунар осмишљен за извођење више математичких операција, уз штампање резултата. Први прототип имао je 25.000 делова, требало je да ради на парни погон, a имао je петнаест тона. Касније je осмислио и аналитичку машину, која je требало да буде програмирана бушеним картицама. Први програм алгоритама за ову машину направила je Ада Лавлејс (Огаста Ада Кинг, грофица од Лавлејса), једино законито дете лорда Бајрона, и први програмер на свету. (Прим. прев.)
Чаробњак и шегрт
415
„пример вашег чувеног оца који, с много година и почасти, сигурно гледа ваше залагање с огромним задовољством; и који ce, y нади да ће његово вечно име бити трајно повезано с вашим y аналима филозофије, мора надати двострукој бесмртности."49 Мада je ово било изречено с добрим намерама, сигурно je Џону звучало као трапав и груб притисак, a Бебиџу као будаласто претеривање. Дејви ce понео и необично недипломатски према свом старом заштитнику и претходнику, сер Џозефу Бенксу. To je свакако био тренутак за великодушност, нарочито узимајући y обзир подршку коју му je Бенкс давао tokom Бејкерових предавања и око безбедносне лампе. Ипак je послао скицу о сер Џозефу који je y њој изгледао непотребно гунђав и критичан: „Био je добре нарави и слободоуман човек, слободан и разнолик y разговору, пристојан ботаничар, и познавалац природне историје y општим цртама. Није много читао, и није имао суштинске податке. Увек je био спреман да унапреди циљеве научника; али je захтевао да га сматрају заштитником, и спремно je гутао груба ласкања. Када je причао анегдоте са својих путовања био je веома забаван и непретенциозан. Дворанин no карактеру, био je добар пријатељ добром краљу. У свом односу према Краљевском друштву био je превише личан, и од своје куће je направио двор.“50 Тако je Дејви омаловажио Бенкса као дилетанта и патријарха. Није било признања за огромну научну мрежу коју je успоставио, нити за начин на који je одржавао британску науку y животу, и y међународном смислу, y време рата. Изнад свега, није било признања Дејвијевог личног дуга, a да и не говоримо о херојству с којим ce борио против болести. Можда ce то делимично може објаснити Дејвијевом безграничном потребом да y том тренутку утврди сопствени ауторитет. Можда je такође желео да га виде како навија за млађу генерацију професионалних научника. Свеједно - документ je колико загонетан толико и увредљив. Tor лета Дејви je отишао y Пензанс, да мало ужива y својој бесмртности. Градоначелник му je приредио свечану вечеру, разговарао с њим и наздравио му, и довео га на провинцијски бал, на огромно задовољство његове старе мајке. Био je почасни гост новооснованог Геолошког друштва (коме je дао приличан прилог), на чему му je честитао његов нови, весели председник, Џон Ајертон Перис. Перис je можда напоменуо да има амбицију да постане биограф сер Хамфрија. У сваком случају, мудро je приметио да ce леди Дејви није могла убедити да ce придружи великану y овој посети.* Дејви, *
Занимљиво je да су y колективном народном памћењу Пензанса заувек остала неодређена осећања против леди Дејви, вероватно зато јер ce никада
416
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
четрдесетдвогодишњак, невино je уживао y улози локалног дечка који je успео y животу, и сањарски je писао свом старом пријатељу Тому Пулу y Сомерсет: „Уживам y величанствености природе, и поново проживљавам дане свог детињства и ране младости... Оживљавам старе везе и покушавам да стара осећања прикачим за нове једноставне објекте."51 За неко време Дејви je осећао како je задовољио своју највећу амбицију y томе да постане председник Краљевског друштва. Ипак, његов самоуверени геније y лабораторији учинио je од њега нешто налик на тиранина на овом месту. T okom следеће три године, на своје разочарање и запањеност, открио je да његова популарност, мада и даље веома велика y широј јавности, све више нервира свакога y Сомерсет хаусу. Његовим друштвеним амбицијама и снобизму су ce ругали, a он није имао дара за исказивање скривених талената. Како ce Џон Хершел и плашио, био je запаљив и лако je увлачен y свађе. To je било нарочито јасно y случају Мајкла Фарадеја, који je ипак био Дејвијева звезда, али сада са двадесетдевет година. Фарадеј ce 1821. године врло срећно оженио, после нежног двогодишњег удварања препуног љубавних писама, укључујући и неке веома фине стихове.52 Његова невеста била je Capa Бернар, лепа, тиха девојка и припадница исте верске групе која je била срећна да ce пресели y његове скромне одаје изнад Института, омогућавајући му тако да настави са својим напорним радом преко дана y лабораторији испод зграде. Фарадеј je држао предавања, објављивао радове, и створио чврсте везе са француским физичарима, a нарочито са Пјером Хашетом и Андреом Ампером.53 Међутим, његова плата je остајала иста, и 1823. године Дејви je предузео невероватан корак - да бојкотује Фарадејев избор за чланство y Краљевском друштву. To je утолико више изненађивало што je Фарадеј био изабран за члана научне Академије y Фиренци и Академије наука y Паризу. Дејвијево објашњење je било да je Фарадеј увредио Воластона, плагирајући неке експерименте са електромагнетном ротацијом и лажно тврдећи да je први објавио резултате. Али, Фарадеј je већ имао сопствени ауторитет на том пољу (које ће ускоро револуционисати), a и иначе je био вема пажљив y таквим стварима. Очигледно je било да није било намерног плагирања, и није удостојила да посети овај удаљени корнволски градић на мору, tokom читавог живота. Неколико пута ми je речено да на великој каменој статуи подигнутој y Дејвијеву част, која доминира Трговачком улицом, на његовом горњем капуту недостаје дугме, „јер je леди Дејви била лоша супруга и никад га не би зашила“.
Чаробњак и шегрт
417
сам Воластон (благ као и увек) био je склон да ce цела ствар заборави. Изгледа да Дејви није видео сјајну Фарадејеву звезду која ce уздизала на небу међународне науке. Фарадејеви навијачи, којих je било све више, мислили су да je Дејви био мотивисан, макар и подсвесно, љубомором према свом старом ученику. Неки су такође могли веровати да га je болно искуство y контроверзи око безбедносне лампе учинило преосетљивим на расправе о приоритету. Други су пак мрачно сугерисали да je Дејви био под утицајем једне другачије врсте магнетизма, негативног наелектрисања леди Дејви према њеном некадашњем „лакеју“. Дакле, и овде су ce ствари одвијале онако како je Џон Хершел предвиђао. Фарадејев избор постао je непријатан cause célèbre, с порукама на огласној табли Краљевског друштва које су разни чланови прибадали и скидали. Фарадејеви секунданти коначно су призвали и Џона Хершела, Бебиџа, Чарлса Хачета, Питера Рожаа (из старих дана Пнеуматског института y Бристолу), др Бабингтона (један од Дејвијевих другара-пецароша), Дејвиса Гилберта (његовог менаџера кампање), и чак Воластона. Ha крају, Фарадеј je био предлаган чак једанаест пута, што je био поступак без преседана, и његов избор je потврђен y јануару 1824. године. У записницима Краљевског друштва стоји да je коначно имао само један глас против, али je тај глас, према правилима Друштва, био анониман. To je очигледно био Дејвијев глас. Изгледало je да je председник изолован и понижен.54 Кружила je чак и прича да je Дејви намерно охрабривао Фарадеја да изврши потенцијално смртоносни хемијски експеримент, који га je скоро ослепео. Говорило ce да je једне суботе увече, y марту 1823. године, завиривши y лабораторију Краљевског института y сутерену, Дејви успутно предложио Фарадеју да покуша с даљом анализом кристала хлора загревањем калијум хлората са сумпорном киселином y запечаћеној стакленој цеви. (Својства калијум хлората - који ce користи за производњу медицинског хлора - била су једно од Дејвијевих великих открића y хемији.) Пошто je Дејви отишао, Фарадеј je учинио што му je речено, и уследила je експлозија која je, према Фарадејевим речима „разнела комадиће стакла, као да су испаљени из пиштоља, кроз прозор“, с последичним посекотинама no његовом лицу и сићушним комадићима стакла y очима. Capa Фарадеј провела je остатак вечери нежно их испирајући хладном водом и сунђером. Ова злокобна прича почела je да добија на веродостојности док je кружила около. Штавише, тринаест година касније, Фара-
418
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
деја су и даље запиткивали о томе, a он није био сасвим склон да лиши свог старог професора сумње. Можда му je Дејви - пошто су му својства калијум хлората била сасвим позната - дао неку врсту педагошке лекције; или, поштено речено, направио замку. Можда je желео да истакне колико још Фарадеј има да учи из хемије. „У то време нисам знао шта да предвиђам, јер ми cep X. Дејви није рекао ш т а очекује, и нисам размишљао тако дубоко као он. Можда ме je оставио y незнању да испроба моје способности.“55 Мада je очигледно срачуната, ово je изненађујуће штетна сугестија, и имплицира злу намеру Дејвија. A ипак открива и да je Фарадеј о себи још увек мислио (тада ожењен човек, y тридесетпрвој) да je Дејвијев наиван шегрт, чија ce „способност“ може с разлогом тестирати. Фарадеј такође пропушта да помене чињеницу да су ce експерименти са хлором одвијали неколико дана, и да су изазвали не једну, него неколико експлозија. Прва je била мала и изненадила га je, али му није нашкодила. Он je затим наставио с експериментисањем, сад вероватно са знањем шта може да ce догоди. Експлозија која га je скоро ослепела била je, y ствари, трећа која je потресла лабораторију. Ни Фарадеј ни Дејви нису носили „сигурносне наочари“ које су сада y лабораторијама обавезне. Цео догађај осветљава један нов и изузетно значајан међуљудски однос који ce помаљао y професионалној науци: однос између директора истраживања и његовог помоћника, између професора и ученика, између чаробњака и шегрта.56* Дејви je био успешнији y стварању нових пријатељстава ван Краљевског друштва, конкретно, са звездом политике y успону, Робертом Пилом, тадашњим министром унутрашњих послова. Kao и Бенкс пре њега, покушавао je да подигне свест владе о науци и технологији. Са Пилом je постао управитељ Британског музеја и помогао да ce изгради улица Грејт Расел, што je обухватало организацију великог легата књига Џорџа III, који je постао чувена Краљева библиотека. Збирка je обухватала и грчке и египатске статуе које су надахнуле Китса, Шелија и Лија Ханта да напишу своје лепе, миса*
Живахна двосмисленост овог односа наставља ce и y савременим истраживачким лабораторијама, y којима ce линија између асистента и сарадника лако замрља. Протокол истраживања израстао je из заједничких потписа научних радова за часописе као што су Nature; a на многим британским универзитетима обавезно je да директор истраживања омогући својим асистентима постдипломцима потпис y овим истраживањима. Али, и даље постоје многе аномалије. Тренутно ce сматра да je Едвин Хабл много више дутовао свом асистену Милтону Хјумејсну, генију стеларне фотографије, него што ce првобитно признавало y његовим историјским радовима о црвеном помаку. Примери Вилијама Лоренса са Абернетијем, Гај-Лисака са Бертолеом, и можда највише Каролине Хершел с братом, још су суптилнији и сложенији.
Чаробњак и шегрт
419
оне сонете о природи, времену и империји. Шелијев „Озимандијас", медитација о огромној каменој глави Рамзеса II, била je једна од последњих песама пре него што je отишао y Италију. И може ce описати као медитација о империјалном хибрису.57 Дејви je желео да y Музеју успостави јаче присуство науке и отвори га широј публици. Предложио je реорганизацију музеја y три главна одсека, сваког под посебном управом: „добра јавна библиотека - уметничка галерија - научна поставка“. После четири године мучних састанака комисије - y чему није био најбољи - врло je мало напредовао, и 1826. године пише: „Био сам y Британском музеју, али очајавам јер ce ништа не чини за природну историју. Управитељи не мисле ни о чему другом него о уметности, и новац ce прибавља само за ове предмете."58* Преузео je још један од Бенксових омиљених пројеката, оснивање Краљевског зоолошког друштва, са сер Стемфордом Рафлзом, и направио нацрт, с предлогом да зоолошки врт буде y Риџентс napicy. Сложио ce с Пилом да би његов циљ требало да буде бољи од Ботаничке баште y Паризу, и да би y његовом средишту требало да буде збирка дивљих животиња из целог света, с тим да ce нађе начин да ce њихова природна станишта прилагоде северњачкој клими. Није могао да ce уздржи a да не дода како би y врту могло да буде и „осам или десет парова јаребица“. Делио je и Бенксово одушевљење истраживањем полова, и наставио je да помаже његовом штићенику Перију. У јулу 1826. године, Марија Еџворт, која je била његов гост y улици Парк, сишла je на доручак и видела „сер Хамфрија, свог руменог од задовољства и нестрпљивог да ми каже како ће капетан Пери кренути y нову поларну експедицију."59 *
Оснивање Природњачког музеја y јужном Кенсингтону остварено je 1881. roдине, a Музеја науке 1885. Нова Британска библиотека, на Јустон роуду, отворена 1996. године, преузела je Кингз библиотеку, која сад чини средишњу архитектонску особеност зграде, као огромна, драматична стаклена полица за књиге, уздижући ce шест спратова увис кроз средишњу зграду. Занимљиво je да Нова Британска библиотека испушава велики део Дејвијевих првобитних визија, јер има читаонице и за науку и за хуманистику, као и ретке књиге, мапе и рукописе, и две уметничке галерије с поставкама које ce мењају. У близини главног степеништа налази ce бронзана биста Фарадеја; али не и Дејвијева. У дворишту je џиновска статуа Њутна Едуарда Палоција (1995), гвозденог човека који седи на подножју стуба, и нагиње ce напред да измери свет својим шестаром. Лик фантастично комбинује неколико противречних верзија науке: племенитог Њутна просвећености, налик на Роденовог Мислиоца; сатанског, срачунатог антиромантичарског Њутна, налик на гравиру Вилијама Блејка из 1797; и коначно, више од наговештаја Створења доктора Франкенштајна 1818. године.
420
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Дејви je постао и један од оснивача Атенеума, y који je могао достојанствено да ce повуче од друштва леди Дејви y вечерњим сатима. Пошто je клуб био y другом делу Сомерсет хауса, то je било врло згодно, и клуб je постао практично његов проширен председнички кабинет. Код другог оснивача клуба, торијевског члана парламента и секретара Адмиралитета, Џона Вилсона Крукера, инсистирао je да ce осим научника приме и књижевници и сликари, и да ce кандидати пријављују једнако из Краљевског друштва и Краљевске академије. Ha његовом списку личних препорука било je име Џона Хершела. Али, настала je још једна неприлика када je, на Дејвијев савет, Мајкл Фарадеј именован за првог секретара клуба. Фарадеј je претпостављао да je то, y најмању руку, знак прихватања y друштву. Међутим, убрзо je открио да je положај нижеразредан, канцеларијски посао који гута време, спискови и коверте, уз стотину фунти чиновничке плате. Тихо ce повукао. Тешко je знати да ли je његов стари заштитник Дејви имао намеру да учини професионалну љубазност или друштвено понижење. Можда, закључио je Фарадеј, ни сам није знао. Али, од тада je Фарадеј, који je био веома срећан y сопственом салону, кренуо сопственим путем. Дејвијев однос с њим остао je загонетан и нелагодан све док 1825. године Фарадеј није најзад предложен за директора Краљевског института. Овде je cep Хамфри Дејви био приморан да flâ своје одобрење, и ауторитативно je оверио ово именовање. Тако je најзад Мајкл Фарадеј - скроман, недружељибив и потпуно другачији од свог заштитника - коначно именован на место које ће га ускоро прославити y целом свету.
6 За Џона Хершела, сенка његовог оца и великог телескопа изгледали су најдужи. До 1820. године Џону je било јасно да његов отац слаби. Вилијам, осамдесетједногодишњак, више није могао да рукује својим великим телескопима, и био je раздражљив и забораван y вези са својим научним радовима. Постајао би свадљив и анксиозан ако би његов син дуго био ван Слоуа, и било му je нелагодно кад су Џон и Бебиџ први пут заједно отишли на дуже путовање no Европи, посетивши Француску и Италију tokom четири дуга месеца, између јула и октобра следеће године. У Паризу су упознали великог Александра фон Хумболта, који их je надахнуо својим причама о јужноамеричким шумама и плани-
Чаробњак и шегрт
421
нама, које je видео tokom своје легендарне петогодишње експедиције између 1799. и 1804. године. Његов Лични наратив био je објављен 1805. године, и преведен je широм Европе. У њему су биле визије великог Амазона, и његов чувени опис како je скоро погинуо покушавајући да ce попне на Чимборазо, висок 6.267 метара (стигао je до 5.889 метара). Његова динамичка филозофије науке веома им ce допала: „налажење великих и трајних закона природе који ce манифестују y брзом току појава, и налажење реципрочне интеракције - борбе, y ствари - подељених физичких сила.“60 Хумболт je постао средишња личност велике Академије наука y Берлину, коју су Хершел и Бебиџ нарочито желели да опонашају. Он je познавао радове Вилијама Хершела и веома им ce дивио, али je био склон да потцени могућности његовог сина. „Мени Џон Хершел изгледа инфериорно y односу на генијалност свог оца, који je био астроном, физичар и поетски космолог, све y исто време... Наука космоса мора да почне с описом небеских тела и географском скицом универзума: или би можда требало да кажем са mappa mundi, онаквом какву je исцртала чврста рука Вилијама Хершела.“61 Али, Хумболт ce, који je тада имао педесетдве године, понашао према овим младим људима љубазно, као добри ујка, рекао им je колико ce диви енглеској науци и како je чуо предавање Џозефа Бенкса y Лондону, убрзо no повратку са свог путовања око света. И тако je бакља романтичарског надахнућа прешла y нове руке.62 У Швајцарској су Хершел и Бебиџ геологијом правдали пустоловно пентрање no Алпима, као и лутања no глечерима Шамонија, стопама Створења доктора Франкенштајна. Правили су и метеоролошке студије планинских олуја и формирања облака, и верали ce где год су стигли с телескопима, термометрима, геолошким чекићима и „планинским барометром“, који je требало да их упозори на предстојеће олује.63 По повратку y Слоу, Џон je затекао своју неуништиву тетку Каролину која je једина успевала да ce избори са Вилијамовим дневним распоредом и да разуме његове све неразумљивије научне захтеве. Помогла je и Џону да развије нове технике чишћења, с трапавим телескопом од дванаест метара, и поново почела да послује као астрономски помоћник, још увек способна - на Џоново дивљење и чуђење - да издржи дуге ноћи испод подножја телескопа. Када je са Чарлсом Бебиџем основао Краљевско астрономско друштво, 1820. године, њихов први почасни члан била je његова тетка Каролина, и овај гест je запечатио њихов и иначе чврст однос. Џон je имао врло
422
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
јасан став о отварању науке за жене - други почасни члан друштва била je Мери Самервил. У Слоуу су старе радионице за посматрања пропадале од неупотребе, и гомилала ce маса опреме и непопуњених папира. Вилијам ce повлачио y свој кабинет или y кревет, али je повремено слао Каролину y донкихотске мисије, да пронађе папире с прорачунима или копије радова некада послатих за Филозофске радове. Једино je она то могла да учини, али ce због тога нервирала и туговала. Лоше здравље спопало je сада и Хершела и Каролину. Дуге ноћи проведене y посматрању постепено су ce светиле онеспособљавајућим артритисом, док je она почела да пати од инфекције ока за коју je месни лекар (не Џејмс Линд) рекао да води ка неумитном слепилу. После неколико ужасних недеља, које je углавном провела сама опорављајући ce y замраченом стану, y страху да више никада неће моћи да види звезде, Каролина ce опоравила и почела поново да користи свој стари телескоп. Доживљај ју je продрмао из темеља и подсетио je на њену усамљеност. Болест je скоро сигурно била офталмија, која je y том периоду била распрострањена међу сиромашнијим становништвом y долини Темзе. Неколико година раније, Перси Шели, који je живео y близини, преко пута реке y Грејт Марлоуу, такође je оболео, док je носио храну и ћебад сиромашним породицама, y склопу једног од својих многих филантропских пројеката.64 У последњим месецима свог живота Хершел je постајао све слабији и непокретнији. A ипак није хтео да одустане од својих звезда. T okom лета je дрхтавом руком написао једну од својих последњих порука, на парченцету папира: „Лина - Постоји велика комета. Желим да ми помогнеш. Дођи на вечеру и проведи дан овде. Ако можеш да дођеш брзо, после један, имаћемо времена да припремимо мапе и телескопе. Видео сам je прошле ноћи - имала je дугачак реп.“ Каролина je педантно одложила ову поруку и, годинама касније, додала белешку својим лепим, прецизним рукописом: ,Нувам ово као благо! Сад сваки ред који нађем исписан руком свог драгог брата постаје за мене благо.“65 Пред крај, Вилијам je тражио од Каролине да ископа копију његовог последњег „сидералног" рада, уз отисак његовог телескопа од дванаест метара, да их поклони пријатељу који je замолио за нарочит поклон за успомену. Једва задржавајући сузе, Каролина je пожурила y његову хаотичну библиотеку радова да нађе што je тражио. После дуге, очајничке потраге no прашини коначно je нашла рад, али je тада била превише узбуђена да би га прочитала: „За читав свемир
Чаробњак и шегрт
423
не бих могла два пута да бацим поглед на оно што сам уграбила с полице,“ сећала ce. Вратила ce и ставила рад y братове руке. „Када je слабашним гласом питао да ли je y њему pacüag Млечно1 пута, рекла сам ‘Да!’, и он je изгледао задовољно. He могу a да ce не сетим ових околности, јер ме je тада последњи пут послао y библиотеку."66 Сер Вилијам Хершел, с титулом čepa и признањем учених друштава широм света, умро je 25. августа 1822. године y својој соби, изнад телескопа од дванаест метара. Тихо je сахрањен y Аптону, y црквици светог Лоренса, y којој ce и оженио. Kao што ce и плашио, његов син Џон je био y иностранству, и није био поред његове самртне постеље. Али, no свом повратку, на Каролинин наговор, Џон je написао дугачак епитаф који je требало да ce уреже y мермерну плочу изнад гроба његовог оца, и замолио je да га ректор Итона преведе на елегантни латински. У њему je била и једна предивна фраза: „Coelorum perrupit claustra“ - „Пробио je баријере неба“; или, како je један каснији пријатељ превео, „Прескочио je ïpygoôpan звезда.“67 The Times je објавио дугачку и достојанствену читуљу, a y септембарском броју часописа Gentlemans Magazine изашла je на четири ступца: „Kao астронома нико га y данашњем времену није превазишао, a дубина његових истраживања и размере његових посматрања стављају га одмах до бесмртног Њутна.“ Часопис додаје прецизно: „У овим посматрањима и напорним прорачунима до којих су доводила, помагала му je његова изванредна сестра, госпођица Каролина Хершел, чија je неуморна посвећеност, без оклевања y извођењу овог задатка обично несагласна са женским навикама, и превазилази сваку хвалу.“ Каролина je сигурно била задовољна овим помињањем, мада je бесумње била против објашњавања астрономије као задатка „обично несагласног са женским навикама".68 После ове читуље, y истом издању часописа Gentlemans Magazine појавила ce и кратка белешка о смрти извесног Персија Биша Шелија, сина виговског представника y Парламенту за Хоршам. „Претпоставља ce да je погинуо на мору, y олуји, негде око обале Виа Ређо, на италијанској обали... Г. Шели je, на жалост, и превише познат no својим нечувеним романима u песмама. Отворено je говорио да je атеиста. Његова дела имају следеће наслове: Оковани Прометеј [sic]... итд.“69 За добру меру, лондонски дневни лист The Currier додаје: „Удавио ce Шели, писац отпадничке поезије: сад зна да ли Бог постоји или не.“70 Песник Томас Кембел, који je деценију раније интервјуисао Хершела y Брајтону, написао je дугачак хвалоспев y октобарском
424
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
издању часописа The New Monthly Magazine. У њему je био сажетак начина на који je Хершел променио слику лаика о космосу: како je Сунчев систем већи и тајанственији него што je Њутн икада претпостављао; како ce настанак звезда одиграо y незамисливим дубинама времена и простора, и да ce још увек развија и открива; како je наш Млечни пут вероватно само једна од милиона галаксија (или острвски универзум); и како ће ова галаксија - наш прелепи дом y свемиру - неумитно остарити и умрети као неки фантастичан, али кратковеки цвет. Кембел je пажљиво избегао било какве теолошке импликације и, уместо тога, скренуо пажњу читалаца на једну од касних опаски (вероватно апокрифних) лудог краља Џорџа: „Хершел не треба да траћи своје драгоцено време на четвртинке и осминке.“71 Међу многим другим почастима предложено je ново сазвежђе, Telescopium Herschelii, Телескоп; тако ce и појављује y дивном Атласу неба Џејмса Мидлтона из 1843. године, смештено десет степени изнад Кастора и Полукса, y близини места на коме му je Уран први пут ушетао y видно поље. Каролина ce сада необично отуђила. Упркос свему што joj je Џон говорио, донела je изненађујућу одлуку да ce одмах врати y Хановер, мада y њему није била готово педесет година. Сада je имала седамдесетдве, и одлучила je да брзо позавршава своје послове, одређујући Џона за извршиоца њеног тестамента.72 Вилијам joj je оставио стотину фунти годишње пензије док je жива, али их je она одмах пренела на Џона, y кварталним исплатама. Изгледало je као да жели нагли прекид са својим животом y Енглеској. Једина ствар која би je зарджала y Енглеској, рекла je Џону, била би да му „понуди своје услуге, на неко дуже време“ као астрономски помоћник. Али, осећала je да je превише стара и слаба да би то и учинила.73 Са собом je y Е1емачку понела велики, удобан енглески кревет, неке књиге из астрономије, и дивни њутновски телескоп-чистач од два метра, који je Хершел за њу направио још 1786. године. „Стајаће y мојој соби и бити мој споменик - као што je онај од дванаест метара твој споменик.“74 Шеснаестог октобра за њу je приређен последњи пријем на Бедфорд скверу, чији су домаћини били леди Хершел и Џон. Чарлс Бебиџ je дошао из Кембриџа, y последњи тренутак. Каролинина опроштајна порука Бебиџу, неизговорена, тицала ce Џона. „Нисам имала времена за разговор [с Бебиџом]; само сам стиском руке поново препоручила свог братанца (у неразумљивом шапату) наставку његове бриге и пријатељства."75
Чаробњак и шегрт
425
Каролина je поживела још наредних двадесетшест година, бистрог ума и живих, и понекад горких сећања. „Ништа нисам учинила за свог брата,“ једном ce поверила, „осим онога што би добро дресирано штене учинило, то јест, чинила сам оно што би ми наредио да чиним.“76 Почела je да шаље прву верзију својих Сећања из Хановера 1823, годину дана после Вилијамове смрти. Писала их je полако, пажљиво их скривала од свих немачких рођака и пријатеља, и тајно слала поштом Џону y Енглеску, уз многа оклевања и caveat. Она пише дирљиво: „Пошто су ми мисли стално фиксиране на прошлост, осећам ce као да разговарам с тобом на папиру, пошто не могу да их поверим ником другом [у Хановеру]. Јер не знам никога ко би ме разумео, или кога би могло да занима шта je било моје лично мишљење или примедба о ономе што ce догађало пред мојим очима. Али, нема штете да их пренесем свом драгом братанцу."77 Она и Џон су ce редовно дописивали наредних двадесет година. Врло ретко je писала о својим личним осећањима, али je понекад изненада могло да ce завири y њих, као кад ce облаци рашчисте y доброј ноћи за посматрање. „Много сам мршавија него пре шест месеци; кад погледам своје руке оне ме подсете на шаке твог драгог оца, када сам их гледала како ce тресу пред мојим очима, док смо y • каснијим данима играли трик-трак. «7 8° Прочитала je све Џонове радове за Краљевско друштво, како су ce објављивали, и веома je уживала y њиховом успеху, као да je њен вољени брат још био жив. Снабдевала га je свим новим књигама и радовима који су били објављени на немачком, и препоручивала му да чита филозофа Шелинга. „Мораш ми дозволити да ти пошаљем било коју публикацију на коју помислиш, и немој ни помињати да за њих ишта платиш.“ Kao и многи стари људи, била je љута када joj Џон не би одмах одговорио. Каролинино објашњење сопствене великодушности било je карактеристично: „Нужно je да ту и тамо потрошим нешто од вишка готовине... како бих одржала репутацију учене даме... јер, овде y Хановеру не само да ме виде као такву, већ и зуре y мене.“79 За Џона je саставила и прерачунала огроман нови КатапоГ звезда, од две и no хиљаде небула. Да je икад побегао на експедицију о којој je почео да сања, могао би да га допуни, посматрајући звезде јужног неба. Хершел и Бебиџ су ce постарали да за овај каталог 1828. године Каролина добије златну медаљу Астрономског друштва. Ha њој je њено име на лепом медаљону који приказује Хершелов телескоп од дванаест метара и девизу друштва Quicquid Nitet Notandum - „Нека буде уочено све што сија“.80 За њу je сада било мало прилика за зурење y звез-
426
Ричард Холмс: Д оба ЧУДА
де: „Две или три вечери tokom недеље поквари ми друштво. И нема излаза на небо, због високих кровова кућа с друге стране улице.“81 Када ју je Џон посетио y Хановеру видео je Каролину енергичнију него икад. После свих оних година посматрања звезда и даље je, y суштини, била ноћна птица. „Трчка no граду са мном, и трчи уз степенице. Ујутру, до једанаест или дванаест je тупа и уморна, али како дан одмиче она оживљава и сасвим je свежа и забавна око десет увече, и пева старе песме, чак игра! на огромно одушевљење сваког ♦ ко je види. «82 oz Каролина je била та која ce бринула за ње1ово здравље, и опомињала га да не допусти да га наука превише исцрпи. He сме да постане опсесиван y свом раду, или да допусти себи да ce удаљи или постане безосећајан. Она ce ту јасно осврће на каријеру свог брата Вилијама: ,Десто пожелим да сам могла да видим шта радиш, да те упозорим (ако je неопходно) да ce не премориш од посла као што je то твој драги отац чинио. Чезнем да чујем како je телескоп од дванаест метара безбедно осветљен... Знам како ce јадно и грозничаво човек осећа после две или три ноћи бдења, и бојим ce да и ти не будеш превише ревностан са својим телескопом од шест метара... Било би ми веома жао јер нећу живети довољно дуго да сазнам да си ce лепо оженио... ако можеш да нађеш лепу, осећајну младу даму добре нарави, молим те да мислиш на то, и не чекај да будеш стар и прек.“83
7 Дејви je 1823. године, следећи своју идеју да уздигне углед науке y држави, прихватио налог Краљевске морнарице да реши крупан проблем с њиховим новим ратним бродовима на парни погон. Била je то брза корозија њихових бакарних трупова y додиру с морском водом, која je такође убрзавала обрастање бродова морском травом и шкољкама. После релативно кратког периода на мору, комбиновани утицај ова два чиниоца могао je драстично да смањи брзину кретања брода и маневарске способности y акцији. Погодба je добила велики публицитет y штампи и Дејви ce бацио на посао, надајући ce да ће постићи јавни успех упоредив са оним за проналазак безбедносне лампе, y зиму 1815. године. За овај посао више није тражио помоћ од Фарадеја. Проблем корозије решио je брзо и бриљантно, анализирајући корозивно дејство (оксидацију) соли на бакар, и y низу експеримената открио
Чаробњак и шегрт
427
je да ce може неутрализовати употребом малих плоча од ливеног гвожђа постављених дуж трупа брода. Бржа оксидација гвожђа производила je негативни електрични набој дуж трупа, што je спречавало оксидацију бакра. Узбуђено je писао свом брату Џону о овим „најдивнијим и несумњивим резултатима".84 У јануару 1824. године прочитао je y Краљевском друштву рад о овом открићу, и пошао на испитивање својих резултата на броду Комета, једном од најновијих пароброда морнарице, до Скандинавије. Када ce вратио кући, y штампи су га дочекали хвалоспеви. Како би крунисао успех, Дејви je с великим уживањем објавио да, као и са безбедносном лампом, одбија да патентира изум. „Morao сам да направим огромно богатство патентирањем овог открића; али, дао сам га својој земљи, јер сам y свему што je повезано с интересом одлучан да живим и умрем бар sans tache',85 Да није био Наполеон науке, био би свакако Нелсон. Међутим, испоставило ce да су Дејвијеве тврдње о новом поступку ипак биле преурањене. За неколико месеци пловидбе утврђено je да неоксидирана бакарна корита брода још више и брже привлаче морску траву и шкољке. До октобра су ce y новинама Портсмаута појавили оптужујући чланци, као и саркастична писма која je објавио The Times. Морнарица je била незадовољна, Краљевско друштво осрамоћено, a штампа их je исмевала. Дејвијева репутација je била пољуљана овом епизодом, и његова непопуларност y Краљевском друштву ce увећала.86 Такође je било уочено да je његова жена, док je он био y Скандинавији, била негде на континенту, путујући no Немачкој и шармирајући остарелог Гетеа y Вајмару, на забави коју je организовао један од њених пријатеља племенита рода, трач-мајстор лорд Дадли. Иронично je да je Дејвијев научни резон био сасвим исправан, само je примена y пракси оманула. После неколико година даљих испробавања на мору, прилагођавање његових гвоздених плочица одржало je бакарне трупове Краљевске морнарице y потпуно чистом стању. Издала га je умногоме његова брзоплетост, прерано објављивање резултата и његова све већа глад за славом. Осим тога, чиста наука није била исто што и примењена наука. Успешни лабораторијски тестови нису ce увек глатко преносили y стварне услове на терену. Написао je дирљива писма мајци покушавајући да joj све то објасни, и инсистирајући на томе да je био y праву. „Не обазири ce ни на какве лажи које можеш да видиш y новинама... о неуспеху једsans tache (франц.) - без мрље, чиста образа. (Прим. прев.)
4 28
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ног од мојих експеримената. Сви експерименти су успешни, чак и више него што сам ce могао надати. Али, Дејвијев углед постајао je све угроженији. Роберт Харингтон му ce опет изругивао y памфлету који je кружио no земљи, као „самозваном Херкулу... посађеном на рамена Џозефа Бенкса“.88 Нови часопс John Bull напао га je 1824. године y низу сатиричних „Превара столећа“. Био je стављен на стуб срама не као научник, већ као сноб y високом друштву (број 1 je био Де Квинси, број 2 један весели прелат, a број 3 Дејви). „Јадан момак умишља да je неодољив међу женама, и очигледно ce горди y разговору с њима... о последњем роману, или неком порцулану, или о лепој чипки, или о кроју хаљине - ни речи о хемији. О! Он je универзални ïeuuje. Слатка моја, никада не би помислила ga je велики филозоф\“89 Дејви ce још увек трудио да обезбеди свој положај међу млађим члановима Краљевског друштва. Џон Хершел je 1824. године именован за једног од двојице секретара друштва, али je потом овај реформски потез уништен Дејвијевим одбијањем да Бебиџ буде изабран за другог секретара. Разљућени Бебиџ оптужио je Дејвија да одуговлачи и околиша, док je Дејви дао до знања да би комбинација двојице математичара са Кембриџа на два кључна места, no његовом мишљењу, унела неравнотежу y традиционални састав Краљевског друштва. Демонтирање традиционалног састава, с доминацијом „поспаних“ центлмена аматера, било je управо оно што су Хершел и Бебиџ желели. Бебиџ je почео љутито да размишља о претећој фрази из Дејвијевог приступног говора, о могућем „опадању британске науке“. Ту ce указивала прилика за напад. Али, како би ce „опадање" могло индуктивно показати? Ha пример, питао ce, колико научних предавања или радова je заиста објавио сваки члан друштва? Нико није узуимао y обзир једну такву негосподственост да ce сакупе подаци из Филозофских радова. Али, то je могло бити добро емпиријско питање. Само он и Хершел су, на крају крајева, објавили више од педесет радова.90 T okom следеће три године Дејви je већи део лета проводио пу-гујући ван Лондона - обично y лов или на пецање - y Велс, на Језера, y Ирску или Шкотску. Одлазио je на кућне забаве познаника племенита рода, али je Џејн ретко била с њим. Старији пријатељи, попут Вордсворта и Скота, приметили су да je слабијег здравља. Мање je ходао (иако ce још увек верао уз Хелвелин), a више je пио и говорио. У септембру 1826. године његова мајка Грејс умрла je y Пензансу, после кратке болести. Дејвија je то темељно уздрмало, и од те £ (0 7
Чаробњак и шегрт
429
смрти ce никада није опоравио. Грејс je била та која га je подржавала од најранијих дана y Борлејсовој апотеци, и тако верно пратила све његове тријумфе. Празнина сопственог брака оставила га je без емоционалне подршке. Присуствовао je сахрани своје мајке y Пензансу, са сестрама и братом Џоном, који ce брзо вратио са Крфа. Али, Џејн није била с њим, већ je остала y Лондону. Пријатељи и породица сматрали су да je непојмл>иво безосећајна; али, скоро je сигурно да je Дејви тражио да не пође с њим. Они су ce одавно договорили да je његов живот из Пензанса - само његов. Од тог доба Дејви je почео да пати од осећаја исцрпљености, болова y рамену и десној руци које je приписивао реуматизму, и палпитација y грлу. У ствари, имао je прогресивно срчано обољење, које je прерано усмртило већи број мушкараца y његовој породици. У октобру, tokom свог последњег Бејкеровог предавања, морао je да призна да његов рад на бакарним оплатама бродова није био одмах успешан.91 Ha годишњој скупштини Краљевског друштва једва je одржао поздравни говор, обилно ce знојећи, и вратио ce кући, y улицу Парк, пре званичне вечере. У децембру 1826. године, док je био y лову y Сасексу, са лордом Гејлом, доживео je низ можданих удара и, на свој ужас, утврдио да му je десна страна тела парализована. Одведен je кући, где je Џејн (која je Божић, као и обично, проводила y Лондону) била љубазна и делотворна y организовању лекара и неговатељица. Дејви je имао само четрдесетосам година, и није могао да заборави прерану очеву смрт, y истим годинама. Његов пријатељ и лекар, др Бабингтон, препоручио je вежбање и дијету, и Дејви je с временом повратио коришћење руке и остварио неколико крутих покрета ногом. До јануара 1827. године могао je поново да пише и, на своје огромно олакшање, утврдио je да може и да забаци удицу и да пуца подношљиво добро. Али, лако ce умарао, и постао je веома потиштен и раздражљив. Бабингтон му je препоручио дугачак одмор на континенту. Опремивши кочију књигама и ловачким прибором, Дејви je y јануару кренуо на путовање са својим псима и Братом Џоном. За Џејн je ово морао бити одлучујући тренутак, али ни једно није могло да обнови стару блискост из Побрђа, чак ни y овом случају. Одлучила je да не би била срећна на том путовању с мужем, и тако je остала y Лондону, водећи рачуна о његовим пословима y улици Парк, забављајући наклоњеније чланове Краљевског друштва и одржавајући своју преписку с мноштвом аристократских пријатеља. Само je Џон ишао с њим преко снегом окованих Алпа, и остао с њим y Равени
430
Ричард Холмс: Д оба чуда
док га нису позвали на положај војног лекара на Крфу, крајем пролећа. За обојицу je то био болан растанак. Од тада ce Дејвијев живот потпуно, и трајно, променио. Постао je више налик оном усамљеном дечаку који je јурцао no дивљини Корнвола. Био je свестан своје фаталне болести, и знао je да може да ce сруши сваког тренутка, и да не постоји никакав лек који би му тада помогао: заиста ужасна перспектива. Такође je био свестан подмуклих психолошких непријатеља: хроничне потиштености, алкохолизма, зависности од морфијума, и просте духовне празнине. Мало je било тога за шта би могао да ce ухвати сем своје вере y науку. Џон je касније дирљиво писао о судбини свог брата: „У оваквим околностима јасно ce манифестовала природна снага његовог ума. Препуштен сам себи; без пријатеља са којим би разговарао; без икога на кога би ce могао ослонити за помоћ, y страној земљи, без лекарског савета; лишен сваке веселости друштва; без иједне удобности дома - месец за месецом, држао ce свог пута, лутао од реке до реке, од једног планинског језера и долине до других, y потрази за пријатном климом; забављао ce пецарошким штапом и пушком, кад je био довољно снажан да их користи.“92 У јулу Дејви стоички пише са обала језера Констанца: „Једина шанса да ce опоравим јесте потпуни одмор; одустао сам од пецања, и забављам ce тиме што сањарим и мало пишем, и проучавам природну историју риба. Мада сам câM, нисам меланхоличан... Сада користим зелене наочаре, и одустао сам од своје свакодневне чаше вина.“93 У Равени je написао низ кратких, мисаоних песама, једноставно названих „Мисли“. Стрепео je да не западне y лаке, утешне самообмане; a ту je научник помогао песнику. Често je буквални ефекат снажан, скептичан и хладно метафизички. Нема ни трага од разметљивог самопоуздања, или убедљиве музике његове раније химне, Лврсти стубови земл>е“. Ипак, Дејвијев глас јасно ce чује. Ми налазимо аналогије; Јер je радост помешати све супротности, И открити У сасвим необичним стварима неке особености Сродне и породичне склоности. Тако живот зовемо искром, ватром, пламеном; И потом ту ватру, и пламен, зовемо бесмртним, Мада je судбина свих ватрених ствари Што земљи припадају - нестанак.
Чаробњак и шегрт
431
Али, понекад себи дозвољава велики излив осећања, плиму чежње за животом, утехом и љубављу. О зар ниси могла бити са мном, кћери Неба, Уранијо! Ja друге љубави немам; Јер време je усмртило све дивне цветове Што некад украшаваху мој младићки венац. С тобом могу да живим још мало, И надам ce бољем, духовном светлу; С тобом чак могу, y пролеће, Да гледам природу очима песника, Да негујем оне узвишене мисли што y уму Спонтано расту, и измешам њихове свете моћи Са сликама планина и поплава, Гајева кестена усред стрмих стена, Где ce плава Лима излива да сретне талас Запењеног Серкија...94 Многе од ових песама водиле су га натраг до неке од за њега утешних река. За вечерњу забаву, Дејви je одлучио да напише књигу о пецању. У њој би биле многе пецарошке пустоловине и разговори, y духу Исака Волтона, али уз додатак доброг дела природне историје и пецарошког народног предања. Назвао ју je Салмонија, или Дани пецања. Дејвијеви научни текстови били су увек задивљујуће једноставни, чињенички и непосредни, мада ce y својим предавањима поносио тиме што може да изведе брзу аналогију или изнесес подстицајни сажетак. Сада je покушао нешто сасвим другачије, игру дијалога и супротстављених ставова. Смислио je четворицу пецароша, спајајући делове себе и неколицине својих пријатеља, укључујући свог оданог лекара Бабингтона, професора Воластона из Краљевског друштва, и сложен књижевни лик који je могао бити састављен од Колриџа и Валтера Скота. Њих je саставио као четири алегорична лика: „Орнитер", стручњак за птице и спортове напољу; „Поета“, књижевник који je и „одушевљени љубитељ природе“; „Физикус“, који још није „инициран“ као пецарош, али има мудар научни приступ природној историји, и укус за метафизику; и „Халиеј“, изврсни пецарош. Дејвијев први покушај с књижевношћу није био сасвим успешан. Прва тројица пецароша нису ce нарочито разликовала један од другог, a њихова улога била je углавном да четвртом лику дају прилику да ce хвали својим познавањем природне историје - и то y
432
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
подужим говорима. Халиеј je убедљив, ненамеравани портрет научника педанта. A ипак, кад ce ближе размотри, књига je пуна интригантних и неочекиваних дигресија, нарочито када ce Халиеју неочекивано противречи. У једном од првих одељака („Дан први“), Дејви истражује тајанствене успомене риба, које сматра једнако занимљивом појавом као што je сећање човека. Ha пример, када ce једном ухвати пастрмка и баци назад y реку, да ли може да ce сети да je била на удици? Да ли може да запамти бол од удице y устима? Да ли уопште може да осети бол, или да га ce сети? И, ако може, да ли je пецање пастрмки câMo no себи окрутно? To je запањујуће модерно питање, и једно од оних које прогањајући призива Дејвијеве и Колриџове заборављене спекулације о болу и анестезији. Халиеј, самопоуздани и убедљив пецарош, покушава да одбаци питање као суштински апсурдно. „Да су сви људи питагорејци, и исповедају браманизам, несумњиво би било окрутно уништити било који облик живота; али, ако рибе служе за јело...“ To би изгледало као Дејвијево лично одбацивање теме, док ce не уплете метафизички расположен Физикус. „Али, зар ништа не мислите о мучењу удицом, и страху од хватања, и јаду борбе против моћног штапа?“ Халиеј покушава да одбаци ова питања на основу анатомије. Рибе немају осећања y хрскавици уста. Али, Физикус ce поново враћа на оптужбу, из другог угла: „Рибе су неме, и не могу да моле за себе, чак ни на начин на који то чине птице и четвороношци..."95 Овде Дејви даје изненађујућу слику две различите врсте осећајности y расправи. Ha овај непосредан начин постављају ce и многа друга филозофска питања, и Дејви лагано шири дело. Идеја да буде користан, и остави научно наслеђе, почела je да га заокупља све више. Он описује y Салмонији („Дан четврти“) догађај од пре много година, tokom дневног пецања на језеру Мари, y шкотском побрђу. Два одрасла орла учила су своје младунце да лете изад језера, узносећи ce y све ширим круговима „све до Сунца“.96 Догађај je проширио y једну од својих најзанимљивијих и симболичких песама, „Орлови“. Колриџ je често говорио Пулу о природној симболици орлова (представа поноса, снаге и независности) и описивао себе као орла који не може да лети. Дејвијева песма иде y другом правцу, према идеји да орлови представљају иницијацију и шегртовање. Он описује себе како y екстази гледа два одрасла орла сивих крила y јасној светлости сунца, које прате њихови птићи. Овај тренутак преображен je y слику Дејвија научника, који ce нада да ће надахнути своје младе штићенике y науци на још већа открића.
Чаробњак и шегрт
433
Моћне птице још више ce дижу У спор, ал’ трајни и постојан лет. Птићи следе; a они прекину залет, Kao да их уче да поднесу жижу И славу сунца увек уздижу. И тако су летели док, од бола, He видех више вреле зраке; И кад погледах поново, њих не беше, Од сјаја сунчевог одлетеше y облаке. Ha њих спомен утисну жељу и бреме: Да ли да желим да ce према светлу крећу И упућујем млађе духове да стреме Тамо где ja не нађох срећу, И радујем ce доле кад полети то племе У светлост, најчистију славу, награду највећу?97 Наравно, песма je донекле и иронична. Дејвијев велики штићеник, његов орлић Мајкл Фарадеј, није порастао под његовом заштитом и сада je све чешће летео сам. A можда je Дејви ипак прихватао нужност, јер y Салмонији свезнајући Халиеј коментарише: „Од ове врсте [орла] видео сам само два, и верујем да млади мигрирају чим могу да ce сами старају за себе; јер ова усамљена птица потребује велики простор за кретање и исхрану, и не дозвољава свом потомству да y томе учествује, нити да живи y њиховој близини."98 Писање књиге није ишло лако. „Овај текст je умрљан од пијавице која ми je пала са слепоочница док сам писао,“ прибележио je.99 Рад je кренуо боље када je узео собу y гостионици хер Детеле y Лајбаху, y Илирији. Једва je препознао Јозефину, сада младу жену од двадесетпет година, али истих светло плавих очију и косе смеђе попут ораха. „Надам ce да je ово добар предзнак да je мој текст случајно couleur de rose,“ нашалио ce.100
8 У новембру 1827. године Дејви ce накратко вратио y Лондон, како би дао оставку на председништво y Краљевском друштву. Касније je дао дирљив увид y ово отрежњење y погледу сопствене научне каријере после тог тужног повратка: „У младости, и y почецима мужевности, никада нисам ушао y Лондон a да не осећам задовољство и наду. За мене je он био као велики театар духовне активности, поље
434
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
сваковрсних предузећа и напора, метропола пословног света, мисли и делатности... Сада y велики град долазим y врло другачијем стању духа, стању постојане меланхолије... Здравља више немам, моја амбиција je задовољена, више ме не узбуђује жеља за угледом; оно што ми je било најдраже [мајка] сада je y гробу... Чаша мог живота више није слатка, животна и запенушана... постала je горка.“ У предивној саркастичној напомени Дејви додаје да je ову метафору с „чашом живота“ научно извео из хемијске ферментације „сока грожђа“ и затим, после неког времена, његове оксидације и укисељавања.101 Уместо да остане са Џејн, Божић je провео са својим старим пријатељем T omom Пулом, y Нитер Стоувију. Док ce Дејви болно извлачио из кочије y улици Лајм, поздравио je Пула уморним осмехом: „Ево ме, рушевина оног што сам био.“102 Али, убрзо су обновљена сећања на срећне дане y Бристолу - са Бедоузом, Грегоријем Ватом и Колриџом - и Дејви je размишљао о томе да узме велику сеоску кућу y Квантоксу, за пензију. Имајући то на уму, отишли су y посету Ендруу Кросу y Фајн корт, y близини Брумстрита, на источној падини брда. Крос je био богат и ексцентричан нежења који je већи део свог богатства потрошио на инсталирање „обимног филозофског апарата“, a касније je тврдио да je њиме генерисао спонтане облике живота. Касније ce говорило да je он још један „оригинал“ доктора Франкенштајна Мери Шели. Кросова огромна, хаотична лабораторија била je смештена y приземљу, y некадашњој дворани за балове Фајн корта. У њој су били велики, сјајни електрични кондензатори, повезани мрежом бакарних жица окачених преко дрвећа око целе зграде. Требало je да приме велика пражњења статичког или „атмосферског“ електрицитета. Ha највећем кондензатору стајало je светогрдно упозорење: „Noli me tangere“ - то јест, „He дирај ме“ - због могућег електричног удара. To су биле чувене речи из Јеванђеља - прве речи које je васкрсли Христ упутио Марији Магдалени. Пул je приметио да je Дејви први пут био живахан и весео. „Док смо причали no кући и ходали лењо, отворила су ce врата и ми смо били y лабораторији. Бацио je поглед no соби, очи су му засјале, лице му ce заруменело и изгледао je као онај стари, као пре двадесет година.“103 Дејви није купио кућу већ je сређивао Салмонију и рекао Пулу: „Што ce мене лично тиче, не желим да живим, али имам гледишта која бих могао да развијем, ако би ми Бог сачувао живот, која s би користила науци и човечанству. «104
Чаробњак и шегрт
435
У пролеће 1828. године Дејви je још једном кренуо y Алпе и доњу Аустрију, остављајући, према договору, леди Дејви код куће. Писао je, пецао и узимао морфијум. Tokom лета и јесени написао je низ загонетних писама жени, y којима разматра стање свог здравља и своја научна истраживања, али стално издалека помиње Јозефину Детелу, гостионичареву кћер.105 У јуну пише из Љубљане: „Први пут од како сам ce разболео месец дана ми je овде брзо прошло. Време je било дивно, и могао сам да идем y лов... a моја проучавања y природној историји y вези са сеобом птица дала су ми неке нове и занимљиве резултате. He смем да заборавим сталну пажњу и љубазност моје ‘илирске невесте’, песнички и стварно. Уметност срећног живота je, верујем, уметност да ce y пристојној мери изложиш самообманама; a вера je y свима стварима надмоћнија од разума који je, на крају крајева, само мртав терет y каснијем животу, мада je клатно y сату младости."106 У јулу je отишао на обалу, y Трст, да прикупи неке примерке електричне јегуље или торпеда. Обновио je занимање за витализам и тајне животињског електрицитета. Али, журио ce натраг y Љубљану, поново пишући Џејн, скоро je задиркујући: „Управо сам ce вратио y старе собе и својој лепој илирској неговатељици, после двонедељног излета до Трста... Успео сам y замишљеном експерименту с јегуљом и мислим да могу да установим нови принцип y погледу електричних врста, који ће бити [добитак] за пр. науку.“107 Радио je читаво лето, покушавајући да верује како ce опоравља, и остао je y Љубљани колико год je било могуће, до јесени, када су снежни облаци почели да ce скупљају над планинама. У новембру, присил>ен да зиму проведе y Риму, већ je чезнутљиво гледао иза себе. Признао je Џејн: „Остао сам y Лајбаху до 30. октобра. Оставио сам то место с тугом, љубазност je сунце живота за болесног човека и та љубазност није мање прикладна ако долази од лепе, пријатељски расположене девојке - увек ћу бити захвалан својој шармантној илирској неговатељици.“108 Сада признаје да je лоше расположен, да je „преслаб да подноси друштво људи“ и да му Јозефина много недостаје. „Бојим ce да овде нећу наћи никакву илирску неговатељицу, какав je био дух који je растерао моју меланхолију y Лајбаху."109 У децембру пише с више наде, и нешто експлицитније, свом брату Џону на Крф. „Можда y пролеће можеш да дођеш код мене y Трст и да ме посетиш y Илирији. Тада бих ти показао своју драгу малу неговатељицу, којој дугујем велики део од оно мало среће коју сам имао од кад сам болестан."110 Необично je да Џејн није реаговала на све ове наговештаје, већ je за Нову годину коначно одговорила успутним питањем о иденти-
436
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
тету - стварном или замишљеном - ове горске „нимфе“ која je тако пажљиво обигравала око њега y Илирији. Приметила je, без ироније, како je видела да и постарији Гете има своје следбенице међу младим девојкама. Дејви je ca задовољством одговорио: „Ако мислиш на моју малу неговатељицу и пријатељицу из Лајбаха, биће ми веома драго да вас упознам. Неке дане мог живота учинила je много пријатнијим него што бих имао уопште права да ce надам. Зове ce Јозефина, или Папина.“ш Џон ce касније тактично присећа: „Лајбах, који му je необично привлачан... може ce сматрати његовим штабом y овој области. Привлачност je лежала y положају града поред лепе реке... и, што није неважно... y љубазној малој неговатељици, кћери гостионичара."112 Да ли je све то била машта умирућег? У Љубљани je тог лета 1828. године Дејви писао грубе нацрте две кратке љубавне песме за Јозефину. Оне заузимају три стране његове научне свеске, уз пуно прецртавања, и тешко ce разазнају. Оне откривају мало више о њиховом односу. Дао joj je надимак „Папина“, нежни деминутив који je користио y првој песми, са заглављем „Лајбах, 16. август 1828. Јозефини Детела". Песма почиње овако: Љуби ме Папина, поново љуби! Твоји пољупци постаће залог: Они буде y мом срцу наду Наду младости, сад само талог... Ни једна друга песма коју je Дејви икад написао нема ову једноставну, еротску непосредност. Вероватно je утолико дирљивија, због неспретне, детињасте синтаксе. To je отворена молба за нежност и љубав. Дејви ипак не употребљава реч „љубав“. Уместо ње, понавља „нада“. У следећој строфи осећа наду као „благословени отац“, „многовољени брат“, наду која „открива небо“. Песма ce наставља: Али кад видим твој анђеоски лик И зурим y то светло плаво око И гледам твој мирни [незасењен] осмех И знам твоју девичанску чистоту Топли додир твојих усана не буди ни једну мисао Недостојну имена девице Већ ми даје наду y вези с небом Да ће сачувати то земаљско лице... Преосталих пет стихова углавном je избрисано или исправљено, мада je смисао јасан: „И y твом пољупцу... И y твом пољупцу као
Чаробњак и шегрт
437
да учествујем... И често проливам сузу... Сузу радосницу... Kao да делим твоју невиност... A сигурно делим твоју срећу.“ Друга песма има само пет стихова, прецртаваних и поново исписиваних. Једноставно je насловљена „Истој“. У њој поново инсистира на чистоти својих осећања a тема je „Вестина ватра“ y Јозефинином оку, мирна, невина „света ватра“ која „никад не сија кроз сузе“. Она je „извор и нада небеског ужитка“. Последњи стих само je једна реч: рима за „ужитак“ - „пољубац". Овде ce прекида скицирање друге песме. Дејви y својој свесци из 1828. године више ништа није написао о Папини. Мада, судећи no његовим писмима, изгледа да никада није престао да мисли на њу, или да ce нада повратку y Илирију.113 Џон Дејви, који je касније морао видети обе песме, одлучио je да их никада не објави. Ипак су биле врло танушне, неизгланцане и недовршене. Оне свакако не сугеришу никакву велику страст. Али указују на Дејвијеву чежњу за нежношћу, и љубазно узвраћање с Јозефинине стране; a оно je могло имати различите облике. У сленгу регентског периода име „Папина" би ce односило, с дивљењем, на њене груди. Можда прогањајућа фраза о Дејвијевим осећањима према њој, „нада младости, сад само талог“ такође указује на нешто - на жељу, испуњење - што му je било ускраћено од детињства y Корнволу. У ствари, могуће je да je тог последњег лета накратко живео са Јозефином. Мада Џејн увек пише о томе да борави y гостионици y Љубљани, он je y ствари изнајмио приватне одаје y оближњем селу, како ce открило испитивањем локалних становника, скоро столеће касније: „У Поткорену, на Коренском седлу, y Словенији, кућа коју je изнајмио ради риболова носи плаву плочу на енглеском и словеначком језику. Село je веома мало; кућа je једна од најбољих y селу, али никако није велика - пре налик на кућу y којој би могао да живи сеоски доктор y близини Пензанса. Испред ње су поља, a иза букова шума и потоци, поред којих je сигурно шетао. У близини je Сава, y којој je волео да пеца. Поглед на Јулијске Алпе вероватно je сличан ономе како их je он видео.“ 114 Дејви никада није заборавио овај животворни поглед на Алпе који му je вратио толике успомене. „Они окружују село са свих страна, и уздижу ce са снежним грудима и крестама истурених стена посред неба. Извор Саве je јасно плаво језеро окружено шумом, a пољане су зелене као оне y Италији y априлу, или y Енглеској y мају.“115
438
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
9 У међувремену, Салмонија je објављена 1828. године y Енглеској, и Валтер Скот ју je повољно оценио y Quarterly, захваљујући утицају леди Дејви. Прилично увиђавно, разумела je да би мало књижевне славе утешило Дејвија y том тренухку. Наравно, веома охрабрен, почео je да ради на другом, проширеном издању. Почео je и своје последње дело, с намером да оно буде сажетак његових мисли и дела t o k o m живота, Утехе y путовању, или Последњи дани филозофа. Планирао je да га посвети не иједном од својих великих аристократских пријатеља или заштитника, већ свом старом пријатељу из старих дана y Западној земљи, Тому Пулу. Пулу je поверио своје наде за књигу: „Доста пишем и филозофирам, и скоро сам завршио дело с вишим циљем од [Салмоније]... које ћу посветити теби. Оно садржи суштину мојих филозофских ставова, и нешто од мојих песничких сањарења. Оно je као Салмонија, радост y мојој болести; али, paulo majora cantamus* Понекад мислим на стихове Едмунда Валера, и као да осећам њихову истинитост Трошна и пропала, мрачна колиба душе, Ново светло пропушта кроз пукотине од олуЈа и суше. IiD Утехе су једна од најизванреднијих прозних књига касног романтизма. Донекле ce ослања на традицију Боетијевих средњовековних Утеха, y форми одрицања од света пре смрти. Али, Дејви меша филозофију и аутобиографију са веома оригиналним деловима научне фантастике, нешто визионарских путописа, различитим теоријама историје, народа и друштва, и важном апологијом науке. У књизи су и неочекиване спекулације о природи еволуције, и будућности људске врсте. Утехе су подељене y шест дијалога, уз одломак седмог, недовршеног; али, прилично уштогљени разговори y Салмонији од тада су ce много поправили. Мада и даље користи полуизмишљене ликове, читава књига je снажно исповедна. Прва поглавља надахнута су сећањима на Дејвијеве сусрете, и размишљањима t o k o m разних *
„Коначно морамо певати о већим стварима.“ Књига je до 1883. године доживела девет издања. Француско издање, које je уредио велики париски научни писац Камиј Фламарион, имало je дугачак и драматичан изражајни наслов: Les derniers Jours d’un Philosophe. Entretiens sur la Nature, les Sciences, les Métamorphoses de la Terre et du Ciel, l’Humanité, l’Ame, et la Vie eternelle. Био je to врло одговарајући наслов.
Чаробњак и шегрт
439
посета Риму, укључујући и Колосеум на месечини, Напуљ и врх Везува, и рушевине Пестума, нарочито t o k o m двогодишњег путовања 1818-20. Каснија поглавља, која постојано добијају на интимности, заснивају ce на два дуга лета проведена y Аустрији и Илирији 1827 8. године. Књига je много више од путописа. У њој постоји осећај отворене, страствене расправе о идејама, и нужности откривања истине, било да je y питању наука или религија. Дејви никад не заборавља да умире, и да му je време скоро истекло. Он без околишања пише Џејн да ће од тога направити своје „најбоље дело“ и да ће без страха открити истине виталне за „морални и интелектуални свет“ које ce никако не би могле повратити ако буду изгубљене његовом смрћу: „Можда грешим y овоме, али то je уверење човека савршено умно здравог y свим интелектуалним способностима, који гледа y будућност с пророчким тежњама, које припадају последњим тренуцима постојања."117 Намеран тестаментарни тон није био случајан. Али, иза њега je болна стрепња да су велике дозе опијума могле изобличити његове „интелектуалне способности“ и његово резоновање.118 У књизи има много необичног, визионарског текста и замишљених путовања. Једно поглавље почиње на планети Земљи a завршава ce на Сатурну. Један од раних нацрта указује да je Дејви желео да направи духовног водича, лепу жену која би га водила (као што je Беатриче водила Дантеа, можда) кроз све његове научне текстове и размишљања. У коначном тексту свео ју je на бестелесни глас, мада он и даље звучи женски: „Слаб, али изузетно јасан и сладак глас, који испрва прави музичке звуке, као оне на харфи.“ 119 Овај лик лепог женског водича појављује ce y неколико Дејвијевих песама из двадесетих година, као и y Шелијевом „Епипсихидиону“ (1821). И поново je занимљиво да Шели, смештен y Риму y пролеће 1819. године, такође пише визионарску причу смештену y Колосеум обасјан Месецом. A ипак, Дејви и Шели су били део читавог поколења изгнаних романтичних луталица no Италији, y потрази за здрављем, љубављу и маштовитим надахнућем - укључујући Гетеа, Хумболта, лорда Бајрона, Триленија, Мери Шели, Волтера Севиџа Лендора и Џона Китса. Први дијалог, с поднасловом „Визија“, почиње с Дејвијевим сном надахнутим месечином, y римском Колосеуму. Двојица сапутника остављају га усред рушевина, и њему ce обраћа невидљиво присуство, „које ћу назвати Дух“. Дејви слуша неку врсту научног мита о стварању света, прометејску верзију човекове растуће моћи
4 40
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
над земљом. Од својих примитивних племенских почетака, уметност и технопогија уздижу човека изнад дивљих животиња, док такви светски пробоји као што су хемија, инжењерство, медицина и „фаустовски“ проналазак штампарске пресе, не донесу напредну западну цивилизацију.120 Овај опис Духа обухвата и неке расне теорије о „надмоћи кавкаског племена", оног типа који би био познат ученицима Блуменбаха. Али, Дух даје и нелагодно пророчанство о колонијалним прогонима, од оне врсте какву би признао Бенкс. „Црна pača увек je протеривана пред освајачима света; a црвени људи, домороци Америке, стално ce бројчано смањују, и вероватно ће за неколико столећа њихова чиста крв сасвим ишчезнути."121 Ове све више узнемирујуће визије кулминирају посетом друштву ванземаљских бића на Сатурну и Јупитеру, путем шатл мреже комета. Ова идеја са скакањем no кометама појављује ce y много ранијој спекулативној књижевности, попут Волтерове приче „Micromégas“ („Великомало“, 1752), a подсећа и на духовиту фантазију Каролине Хершел о путовању кометом. Дејви види Месец и звезде како пролазе „као да могу да их додирнем руком... изгледало je као да сам на ивици Сунчевог система“. Двоструки Сатурнов прстен изгледа му „као да сам чуо Хершела како често изражава жељу да може да га види“.122 Ha Сатурну суперинтелигентни становници имају „монаду или дух Њутна... сада y вишем и бољем стању планетарног постојања, пију духовну светлост из чистијег извора, и ближи су бескрајном и божанском уму“. Ове интелигенције, како изгледа, лебде око Дејвија попут огромних анђеоских вилинкоњица, с крилима од „изузетно танких мембрана... различитим и лепим... азурним и плавим. Оне нежно објашњавају да je читав Сунчев систем, укључујући и Mape и Венеру, пун животних облика, и да они не нестају с Ураном. После физичке смрти, људска бића ce преносе y „више или ниже“ планетарне облике, зависно од њихове „љубави према знању или духовне снаге“.ш Дејви je, као и читалац, запањен и узнемирен овим открићима.124 Други дијалог одвија ce једне вечери на врху Везува. To je живахна расправа о различитим религијским искуствима на земљи, упоређивањем хришћанских, исламских и јеврејских веровања. Старије теологије сматрају ce неупоредиво окрутнима. „За врховну интелигенцију смрт милиона људских бића je само околност многих духовних суштина које мењају своја станишта, и аналогна je
Чаробњак и шегрт
441
милијардама милиона ларви које за собом остављају своје чауре и оклопе, и уздижу ce y атмосферу као муве no летњем дану.“125 Али, Дејвијева лична веровања имају више оптимизма и, као и натурфилозофија, имају тежњу да сугеришу постојање неког облика духовне еволуције који ce одвија на земљи. Она пореде људску судбину са судбином „птице селице“, која no инстинкту тражи више постојање. Изгледи су добри, и човечанство je младо. „Ми смо сигурни, из геолошких чињеница, као и из свете историје, да je човек скорашња животиња на планети.“ 126 Дејвијева „девојка из визије" враћа ce y другом дијалогу, y коме један лик (Филалет), који je очигледно Дејви, тврди да ју je први пут видео y својим грозничавим сновима, две деценије раније, али пориче да ce њена појава заснива на било којој стварној жени. Ипак, њен илирски изглед јасно je заснован на Јозефини Детела. Други нежно задиркују Филалета због ове анђеоске приказе, али он инсистира на њеној физичкој стварности и на значају који има за њега. - „Сва моја осећања и сви моји разговори с овом девојком били су префињени и интелектуалне природе.“ - „Да, претпостављам, док си био болестан." - „Нећу дозволити да ме исмевате... Верујем да њеној љубазности и нези дугујем ово што ми je остало од живота... Мада je моје здравље и даље било слабо, живот je за мене почео имати чари за које сам мислио да су заувек нестале; и не могу a да не идентификујем живог анђела с визијом која ce појавила као мој дух-чувар t o k o m болести y младости.“ - „Усуђујем ce да кажем да би свака друга лепа млада девојка, која ти je била неговатељица y последњој болести, била иста као твоје сећање на визију, чак и да су њене очи биле боје лешника, a коса као лан...“127 Али, на жалост - вероватно, y овом дијалогу више нема ничег о томе. Трећи дијалог ce одвија приликом посете храмовима y Пестуму, y зору, и уводи нови лик, назван Незнанац, кога открива лутајући no рушевинама, одевеног y грубо путничко одело, са капом и штапом ходочасника, и фиолом медицинског хлора (Дејвијево откриће) око врата, као заштите од мочварне грознице. Делом човек науке, делом мистик, Незнанац je још једна пројекција Дејвијевог тајног мита о самом себи, сада ходочасник-научник, на свом последњем путовању.
4 42
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Већи део овог дијалога заснован je на геологији и идејама о еволуцији земље. Значајно je да док Дејви ужива y Хершеловој идеји „дубоког свемира“, тешко му je да прихвати концепт „дубоког простора“ који je заговарао Хатон, a убрзо га je развио Чарлс Лајл. Чак и скептични лик (Онуфрио) налази да je тешко прихватити „апсурдно, неодређено, атеистичко учење“ о еволуцији, мада je описује изузетно прецизно: „да je риба y милионима генерација прерасла y четвороношца, a четвороножац y човека; и да ce систем живота сопственим инхерентним силама прилагођава физичким променама y систему универзума.“ 128 Разговор ce затим интригантно преноси на расправу о духовима, визијама и кошмарима. Изгледа да неки од њих представљају одраз Дејвијеве личне болести, попут сна о групи убилачки расположених разбојника који тихо улазе y његову спаваћу собу и један од њих „стварно ставља руку изнад мојих уста како би утврдио да природно спавам.“ 129 Џон Дејви je касније рекао да je y овим последњим месецима једна од Хамфријевих најболнијих и најирационалнијих опсесија била страх да ће бити жив сахрањен. Незнанац говори о сновима који враћају догађаје из читавог живота, попут Брутовог сна y шатору пре битке. „Навео сам сличну визију, коју je Плутарх забележио пре Дионове смрти, о огромном женском лику, једној од суђаја или фурија, које ce претпоставља да je видео док ce одмарао под тремом своје палате. Moja визија je слична лепој жени, анђелу чувару мог опоравка, која je изгледа увек била поред мог кревета.“130 Ово су рефлексије прогоњеног човека, чија je вера y сопствене моћи резоновања под све тежом опсадом. Четврти дијалог садржи још мање скривену аутобиографију, и y њему ce говори о Дејвијевој болести и недавној смрти његове мајке y Корнволу. Заснива ce на његовим скорашњим путовањима y аустријске Алпе и Илирију.131 To je драматичан опис како ce преврће y рибарском чамцу y реци Траун, како га вода носи кроз запењене таласе, и коначно баца преко великог водопада Трауна где губи свест. „Био сам тренутно укочен грмљавином и очи су ми биле затворене y тами.“ Он ce буди и схвата да je мистериозно на сигурном. „Желео сам да размишљам... о стању уништења моћи и пролазној смрти коју сам искусио док сам био y води.“132 Никада није било јасно да ли ce овај догађај заиста одиграо, али цела епизода изгледа као симбол целог његовог живота који бива отплављен y смрт. Прикладно томе, научна тема овог дијалога je природа животног принципа, његова аналогија са електрицитетом, и читава распра-
Чаробњак и шегрт
443
ва о витализму. Дејви такође износи идеју да су људи науке, као што су Архимед, Бекон и Галилеј, истински унапредили људску цивилизацију много више од државника, верских вођа или уметника. To je био став који je често заступао y својим последњим предавањима, намерно противречећи Колриџу, који je рекао да су „душе 500 Њутна“ отишле y стварање једног јединог Шекспира. Дејви je страствено рекао да Бекона, као доброчинитеља човечанства, цени много више од Шекспира, и Њутна много више од Милтона. „У то време, када je Бекон стварао нови свет интелекта, a Шекспир нови свет имагинације, за мене није питање ко je произвео највеће дејство на напредак друштва - Шекспир или Бекон; Милтон или Њутн.“133* У петом дијалогу, с насловом „Хемијски филозоф“, Дејви полаже своје наде y будућност хемије. Она отеловљава сву његову страствену веру y науку као прогресивну силу која доноси добро, и y својим практичним резултатима и својим утицајем на ум. Следећа генерација младих научника ово гледиште ће прихватити као свој кредо: „Док хемијска испитивања уздижу разумевање, она не потискују машту или слабе истинско осећање, док дају уму навику тачности, обавезујући га да обраћа пажњу на чињенице, она исто тако шире и своје аналогије; и мада баратају сићушним облицима ствари, она за свој крајњи циљ имају велики и величанствени циљ - природу... И стога су изванредно погодна за напредну природу људског ума... О савременој хемији може ce рећи да je њен почетак задовољство, њено напредовање je знање, a њени циљеви су истина и употребљивост.“134 *
Колриџ je, y ствари, написао ово: „Moje схватање je ово - да дубоко мишљење може да постигне само човек дубоких осећања, и да je сва истина врста откровења. Што више разумем дела сер Исака Њутна то ce храбрије обраћам сопственом уму... и верујем да би 500 душа сер Исака Њутна отишло y стварање једног Шекспира или Милтона... Ум je y његовом систему увек пасиван - лењи посматрач спољног света. Ако ум не треба да буде пасиван, ако треба да je створен no божјем лику, a и то y узвишеном смислу - no слици Творца - постоји тле за сумњу да би било који систем изграђен на пасивности ума морао бити лажан, као систем" (23. март 1801, Писма, том 2, стр. 709). Ово Колриџово казивање има особиту моћ да разбесни људе од науке, чак и данас. У новембру 2000. године Краљевско друштво, тада под председништвом Арона Клуга, одржало je специјални једнодневни семинар о теми „Идеја креативности y наукама и хуманистици". Међу двадесет угледних научника на семинару су били и Ричард Докинс, Мет Ридли, Карл Лјераси, Џорџ Стајнер, Лиза Жарден и Јан Мекјуен. Овај навод из Колриџа показао ce као нешто што изазива расправу више од било које друге тврдње, и коначно je натерао једног угледног научника (ни један од наведених) да завапи y очају: „То je потпуна и крајња којештарија... Ми не треба да ce бавимо таквим смећем.“ Равнотежа je поново успоставл>ена када je истакнуто да je идеја о рачунању садржаја „500 душа“ вероватно била Колриџова шала на рачун математике.
444
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Дејви je тврдио да je хемија круна „слободних знања“ и претпостављао да ће озбиљан хемичар започети са елементарним знањем математике, опште физике, језика (занимљиво je да наводи латински, грчки и француски), природне историје и књижевности. Он треба да записује своје експерименте на „најједноставнији начин“. Али, његова машта „мора да буде активна и бриљантна y трагању за аналогијама... Памћење мора бити широко и дубинско.“ 135 Није ce либио ни да дода мало гламура опасности послу: „Посао y лабораторији често je опасан, a елементи, као упорни духови романсе, мада послушни роб чаробњака, ипак понекад избегну утицају његовог талисмана и угрозе му живот.“136 Шести и последњи дијалог („Пола, или Време“) завршава ce y мистичном тону, скоро као блејковска спекулација о анђеоским интелигенцијама. To ce догађа на последњим страницама, уз поздрав Хершеловим гледиштима о динамичном универзуму који ce стално развија: „Има доста разлога да ce мисли, према резултатима астрономских посматрања, да ce y систему звезда некретница догађају велике промене; наравно, изгледа да je cep Вилијам Хершел сматрао како je видео гасовиту или светлећу материју y процесу формирања сунаца... Можда je то више песничка него филозофска идеја, a ипак не могу a да не мислим да духови серафимске интелигенције можда настањуЈу ове системе, и можда су свештеници вечног ума. С карактеристичном прецизношћу, Дејви одбија да на ове две последње две речи стави велика слова. Ова необична књига, делом филозофија a делом научна фантастика, имаће изненађујући утицај на млађе поколење викторијанских научника. У њој ce сугерише да je хемија највизионарскија наука, која изазива највише страхопоштовања, и да je „проучавање хемије хватање на делу наЈсуштинскијих сила природе . Ha њу су ce често позивали Чарлс Бебиџ, Џон Хершел и Чарлс Дарвин. Мада ce јасно уклапа y препознатљив образац, y коме високо рационалан човек развија снажне мистичне чежње пред крај живота, књига je доносила и истински смисао хуманости и наде. У каснијој еулоги, Жорж Кивје ју je назвао, уз разумљиво претеривање, „у извесном смислу, последњим речима умирућег Платона“.139 Утехе y путовању била je књига која je y право време нагласила прогресивну природу науке, као израза човековог „бесмртног" духа, и одређених квалитета које научник мора да има, и учењем и y свом темпераменту. Она не открива много о Дејвијевим личним односима - y њој нема ничега специфичног о његовом детињству, породици, жени, или проблематичном ученику Мајклу Фарадеју.
Чаробњак и шегрт
445
Али, y њој постоји сталан осећај његове каријере, оцртане колико изузетним достигнућима толико и горким разочарањима. Можда би ce могла назвати првом научном аутобиографијом на енглеском језику. Она свакако припада новом романтичарском жанру сећања, y коме ce налазе, на различите начине и Вордсвортов Прелид (1805— 50), Колриџова Књижевна биоГрафија (1816), и Исповести emnecKoï уживаоца опијума Томаса де Квинсија (1821). Мада je t o k o m читавог овог периода био усамљен (уз изузетак својих паса), Дејви je имао подршку слуге о коме говори, с тугаљивим хумором, као о Калибану. Био je ту и његово кумче, млади студент медицине Џон Тобин, син његовог пријатеља из Бристола, Џејмса Тобина, који je некада давно пробао гас смејавац. Изгледа да je главни задатак младог Тобина био да увече чита великану. To су могле бити захтевне вечери, јер су обухватале савремене романе, много поезије (нарочито Бајрона), Арапске ноћи, и једном приликом Шекспира, што je трајало девет сати. Мада je био од користи као послуга и секретар, да записује диктате, млади Тобин није био Фарадеј; мада je, као и Фарадеј, установио да je тешко одржати постојане односе са својим ћудљивим, повученим послодавцем: „Сер Хамфри... често je више волео сам да обедује; a ако би јахао, или пецао и ловио, водио je само слугу. Понекад бисмо сатима седели ћутећи, док смо путовали, не разменивши ни једну реч, и често je изгледао исцрпљен духовним напорима.“140 Приметно je да je Дејви, y одсуству леди Дејви, прилмчно омекшао према њој, и почео je да joj пише бујицу све нежнијих писама, од којих je она сачувала бар четрдесетосам, уредно увезаних тракама.141 У једном од тих писама пише: „Мислим да ћеш утврдити како сам ce y мого чему променио - са срцем које je још живо да вреднује доброту и одговори на њу, и расположењем да ce враћам лепшим тренуцима свог живота од пре петнаест година, и с осећањем да, иако ce изгорели пламен никада више не може поново упалити, пригушен може. Нека те Бог благослови! Твој привржени, X. Дејви.“142 Дејви je сада био мање склон да ce хвали својим успесима, али je јадиковао над помишљу да су били тако мало признати: „Јавност ме je толико искористила када сам ce највише трудио да joj служим, и озлеђивао и тело и ум y напорима за њено добро (безбедносна лампа, бакарни трупови бродова, Краљевско друштво...).“143 Још увек ce снажно занимао за витализам. Тврдоглаво je послао још један рад Краљевском друштву, о „животињској батерији“, садржаној y телу електричне јегуље. Рад je објављен 20. новембра 1828.
446
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
године. Сада je Краљевском друштву послао четрдесетшест радова, први о Волтиној батерији још y јуну 1801, и онај најславнији, о лампи, 1816. године. Није желео да рад о електричној јегуљи буде последњи, и наставио je да истражује мистерију „животињског електрицитета“ и његове могуће везе са универзалним принципом живота. Џона Хершела je овај текст нарочито погодио, јер je поредио електричну јегуљу са Волтином батеријом, и питао ce да ли јегуља може да употребљава ову своју „најдивнију моћ“ no вољи, и спекулисао да ли je можда и сам људски мозак „електрични стуб, стално y дејству“.144 У природи je било и других аналогија. Један запис крајем јесени 1828. године y Дејвијевом личном дневнику гласи: „Пчеле, осе, и разни крилати инсекти, који ми изгледају као да су из породице Vesper или Apes, хране ce скоро сваким цветом, језицима који траже мед. Све су биле лење, било je хладно вече мада je сунце сијало, и неке од њих су ми изгледале као да умиру y последњем чину храњења својом амброзијом! Срећна створења..."145 Можда ce надао да би тако нешто могло њему да ce догоди y Љубљани. Дејви je коначно невољко напустио чари Пепине и Илирије, и отишао да презими y Риму. Осећао ce све слабије и болесније, али je наставио да ради грчевитим напорима на последњим деловима Утеха. У фебруару 1829. године погодио га je још један мождани удар, и он je позвао свог брата Џона. Џон je сада радио као војни хирург на Малти, али ce одмах укрцао на фрегату Краљевске морнарице, брзо стигао до Напуља, a потом и до Рима. Уверен да умире, Дејви je молио и Џејн да дође из Лондона. Она je коначно пристала, надајући ce да „неће стићи прекасно“, и пошто су je задржали пар дана њени лекари. Послала je пре поласка необично формално писмо, заклињући ce Дејвију на „сву веру и љубав коју сам икада гајила према теби“, али узалуд тражећи онај тон присности или нежности који им je обома већ тако дуго измицао. Последња реченица гласи: „Не могу да додам више осим да je твоја величина осигурана, сећање на тебе - слава, a твој живот још увек нада.“146 Али, када je Цејн коначно стигла y Рим, почетком априла, учинила je нешто што je Дејвију било огромно задовољство. Из своје хаотичне збирке ковчега, торби и кутија за шешире извадила je победоносно друго, проширено и исправљено издање Салмоније, право из књиговезнице, са новим гравирама y књизи. Ништа није могло више да га обрадује као тај доказ његове књижевне бесмртности. Одмах je почео поново да ишчитава књигу.147 Дејви je наставио да диктира делове Утеха Џону. Некада je био грозничав, са пулсом који je скакао на 150. Kao и y старим да-
Чаробњак и шегрт
447
нима, Џон je преузео дисекцију електричне јегуље, и онда су сталожено расправљали о томе да ли je „животињски електрицитет“ суштински извор њеног живота, или само физиолошки механизам за парализовање плена или самозаштиту. „Већи део дана седео сам поред његовог кревета, читајући Дијалоге, заустављајући ce повремено да расправимо неке делове. Његов ум био je предивно миран и радостан, и јасан, и врло осећајан и пријатељски... Нестала je сва раздражљивост којој je раније био склон... Било je тешко схватити такву моћ ума, када je тело било близу краја: медицински je то изгледало сасвим неспојиво.“148 Крајем априла Дејви je осетио мирис пролећа који je долазио с поља. Објавио je да би желео још једном да путује пре него што умре. Џон je организовао путовање спором кочијом на север, према Швајцарској, с многим заустављањима ради уживања y пролећу на селу, и посматрања река и водопада. Џејн je тактично пошла пред њих, да организује смештај y Женеви. Дејви je 28. маја 1829. године стигао y хотел Курон, изнад мирног језера no коме су некада пловили Бајрон и Шели и млади доктор Франкенштајн. Попио je чај и погледао кроз прозор y залазак сунца. Детаљно je испитао конобара Швајцарца о разним врстама риба које живе y језеру. Џону je чежњиво рекао да „жели још једном да баци удицу“. Узео je своју вечерњу дозу морфијума и Џон му je читао да заспи. Te ноћи, y три сата, сер Хамфри Дејви доживео je још један удар и умро. Дејви није имао деце, и оставио je значајно богатство сину своје сестре, Хамфрију Милету, кога je једва и познавао. Сви његови научни радови остављени су његовом оданом брату Џону, мада je леди Дејви задржала породична писма и дневнике. Џон ce није лично видео са снајом, и брзо ce вратио назад, својој пустоловној медицинској каријери y војсци, која га je одвела на острва y Јонском мору, на Цејлон и y Западну Индију. Постао je члан Краљевског друштва, оженио ce, и коначно скрасио y Емблсајду y Језерској области, где je постао породични лекар Вордсвортових. Џејн није покушала да објави ишта што je Дејви написао, или нешто о њему, мада je још наредних двадесет година препричавала на вечерама занимљиве приче о „драгом, великом сер Хамфрију“. Али je Џон, делимично и на Вордсвортов подстицај, упорно радио на текстовима свог брата више од двадесетпет година. Прво je објавио двотомни Живот, 1836. године, помало y журби, као одговор на непријатељски настројену анагдотску биографију коју je саставио причљиви Џ. A. Парис из Геолошког друштва Пензанса (два тома,
448
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
1831). Касније je Џон уредио Сабрана gena y девет књига (1839-40), с пажљиво преписаним Сећањем на живот свог брата, додатим као предговор y првој књизи. Коначно, кад ce скрасио на језерима, издао je и танку, али врло садржајну књигу ФраГментарни остаци, 1858. године, y којој je био већи део Дејвијеве поезије. Ни једно друго озбиљно издање његових радова, писама или дневника није до сада објављено. Можда je Џонова најинтимнија почаст брату била његова сопствена књига о пецању, Пецарош u њеГов пријатељ (1855). Тестамент сер Хамфрија Дејвија одређује прилог за Дејвијеву медаљу коју треба да додељује Краљевско друштво; и за одржавање основне школе y Пензансу, која и данас слави Дејвијев дан. Остатак имовине оставио je Џејн, осим поклона од „стотину фунти или хиљаду флорина“ за Јозефину Детела, кћерку гостионичара y Љубљани, Илирија, Аустрија. У марту 1829. године, пар недеља пре него што je умро, Дејви je додао исправку, са додатних педесет фунти за Папину. Леди Дејви била je искључиви извршилац његове опоруке, коју je одано извршила. Упркос наговарањима Валтера Скота, никада није објавила сопствена сећања, која би можда описала како je заиста изгледало живети с научником - који je знао да je геније.
Mnagu Хамфри Дејви Дејви, недавно стигао y Лондон, када je почео да га ускомешава као нови професор хемије на Краљевском институту и предавач-звезда Института. Портрет Хенрија Хауарда, уље на платну, 1803.
Супарничке сшурносне лампе Обојени цртежи супарничких сигурносних лампи које су направили Џорџ Стивенсон и сер Хамфри Дејви, модификоване верзије, око 1816-18. Мада облик изгледа веома слично, стаклени димњак и избушене рупице Стивенсонове лампе (лево) јасно ce разликују од једноставног мрежастог оклопа Дејвијеве (десно)
Сер Хамфри Дејви, председник КраљевскоГ друш тва Дејви као нови, млади председник КД, још увек човек који ce бави науком, уроњен y своје папире и поносно приказујући своју сигурносну лампу с десна.Портрет Томаса Филипса, уље на платну, 1821.
Сер Хамфри Дејви, председник Kp. друштва Самопоуздани, разметљиви лик етаблираног председника сада засењује сопствену сигурносну лампу, која je смештена y сенку на левој страни слике. Портрет сер Томаса Лоренса, око 1821-22, или касније
Научна истраживања!... Нова открића y ПНЕУМАТИЦИ! unu Експериментапно предавање о моћима ваздуха Гилрејева карикатура предавања y Краљевском институту, која приказује претпостављено дејство raca смејавца (азотни оксид). Ha подијуму су др Гарнет који примењује гас, враголасти Дејви који држи мех, a десно гроф Рамфорд који жудно посматра поступак. Неидентификовани ликови y публици могли би бити Бенкс, Кевендиш, Колриџ и припаднице Дејвијевог женског фан-клуба, од којих неке пишу белешке. Објавила Хана Хамфри, 1801. Др Томас Бедоуз Бедоуз нешто пре почетка свог великог филантропског истраживачког пројекта, Пнеуматског института y Бристолу Минијатура Сампсона Тоугуда Роша, 1794.
П ортрет породице Ецворт Детаљ групног портрета бројне породице Еџворт, Адам Бак, 1787. Ана Бедоуз има шеснаест година, једини je лик из десног профила, карактеристично издвојена од остатка породице. Испод су њен отац Ричард Лоуел Еџворт и њена маћеха, десно je њена лепа, смеђокоса полусестра Хонорарија.
шшт
Дејвијеве стурносне пампе Аналитички цртежи, засновани на онима које je направио Мајкл Фарадеј, ради илустрације Дејвијевог историјског представљања својих лампи Краљевском друштву, y јануару 1816. године. Ha њима ce види и његов каснији дизајн, платински „самопалећи" фитиљ, побољшања y решеткастом оклопу, из 1817. Објављено y Сабрана gena Хамфрија Дејвија, том 6 (1840).
Џон Бадл, рударски инжењер, са Дејвијевом лампом Фотографија објављена уз Бадлову читуљу y Њукаслу, како и после тридесет година држи Дејвијеву лампу Tpu прототипа стурносних лампи Ови први, груби прототипови сигурносних лампи, направљени y лабораторији Краљевског института 1815-16, показују дивну једноставност Дејвијевог изума (десно). Фотографија, Краљевско друштво
Анонимна списатељица Тајанствена и гламурозна неидентификована списатељица, насликана y години поновљеног издања романа Франкенштајн, када je Мери Шели имала тридесеттри године и објавила још три друга романа и неколико збирки есеја. Медаљон указује на драгоцено сећање на вољеног: Перси Шели удавио ce девет година раније. Портрет Семјуела Џона Стампа, уље на платну, 1831.
Франкенштајн u њеГово Створење Гравира на насловној страни издања Франкенштајна из 1831. године. Уочите електрични апарат изнад главе Створења, који ce нигде y оригиналном роману не помиње, већ je надахнут каснијим сценским поставкама
Мери Шели Портрет Ричарда Ротвела, 1840. године, y време када je уређивала Шелијеве Сабране песме
Млади Џон Хершел Милеров портрет Хершела од око седам година, 1799, нешто пре него што je послат y Итон. Уз љубазну дозволу Џона Хершела-Шорланда
Златна медаља Каролине Хергиел Златна медаља Краљевског астрономског друштва за 1828. годину уручена Каролини Хершел. Медаљон приказује телескоп Вилијама Хершела од дванаест метара и moto друштва - „Нека буде уочено све што сија“
Мајкл Фарадеј Фарадејеве широко размакнуте, зачуђене очи нарочито су иритирале леди Дејви, a одушевљавале Колриџа. Цртеж Вилијама Брокендона, 1831.
Џон Хершел Цртеж Хенрија Вилијама Пикерсгила, око 1835.
Дејвид Брустер Литографија према Данијелу Маклизу, око 1830. Чарлс Бебиџ Детаљ са дагеротипије Антоана Клодеа, око 1847-51.
Мери Самервил Цртеж сер Френсиса Легата Шантреа, 1832. Чарлс Дарвин Албумински отисак Мола и Полибланка, око 1855.
Луј де БуГенвил Комеморативна поштанска марка која нас подсећа на то да су Французи тамо стигли пре капетана Кука Чарлс Вотертон Јоркширски истраживач Вотертон донео je са својих лутања no Јужној Америци пуњену птицу (црвена пећинарка Гијане) и прилично одвратну дивљу мачку. Портрет Чарлса Вилсона Пила, 1824.
Природа ce открива пред науком Природа - лепа али све угроженија? Две бронзе Луја Ернеста Барије, 1890.
Исак Њушн Бронзана статуа Едуарда Паолоција, 1995, смештена y главном дворишту нове Британске библиотеке, на Јустон роуду y Лондону. Заснована на слици Вилијама Блејка, и можда на сећању на Франкенштајна Мери Шели
Андромеда Слика кроз Хаблов телескоп, која приказује Андромеду, најближу спиралну галаксију или „острвски универзум“, који ce постојано приближава нашем Млечном путу
10
Млади научници 1
S
o краја двадесетих година деветнаестог века британска наука je изгубила три међународне звезде, три научна витеза чија су имеила позната широм Европе. Смрт Џозефа Бенкса 1820, Вилијама Хершела 1822. и најзад Хамфрија Дејвија 1829. године, означила je завршетак једног раздобља. Идеја да су они били оличење британског угледа y науци делом je била последица великог Бенксовог дела. Али, с овим одласцима будућност науке je изгледала неизвесно, a њен углед небрањен. Ko ће y млађој генерацији повући британску науку напред? И ко ће je финансирати? Било je то раздобље велике неизвесности. The Times je објавио вест, врло блесаво, да je раздобље цинова науке прошло.1 Питања су постајала упорна. Да ли Краљевско друштво испуњава своју улогу? Да ли je британска наука y опадању, y поређењу с француском и немачком? Да ли наука има социјалну и моралну улогу y друштву? Још од расправе о витализму оваква питања више нису била ограничена на мали круг стручњака и професора универзитета. Улога науке y друштву сада je било питање које ce често постављало y јавности. Тридесетчетворогодишњи Томас Карлајл, недавно стигао из Единбурга и врло наоштрен за борбу, управо je почињао да ствара себи име полемичког есејисте и агресивног коментатора друштва. Његова прва утицајна расправа, Знаци времена, доминирала je скоро целим издањем часописа Edinburgh Review y пролеће 1829. године. У њој je Карлајл најавио повлачење романтизма и неумитни долазак „раздобља машина“.
450
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Карлајл je проблематичну улогу човека савремене науке поставио као тему од суштинског значаја. Напао je дехуманизујуће дејство утилитаризма, статистике и „науке о механици", и свет лабораторије супротставио свету сликарства, поезије и религије. Мада није именовао ни Краљевско друштво ни Краљевски институт, пришао им je врло близу. „Никакав Њутн, y тихој медитацији, не открива данас систем света y паду јабуке: неко сасвим другачији од Њутна стоји данас y његовом музеју, његовој научној установи, и иза читавог низа реторти, растварача и галванских стубова наредбодавно ‘испитује природу’ - која ce, међутим, не жури с одговорима."2 Четири године касније, подгрејавајући тему, Карлајл дефинитивно објављује: „Напредак науке... je уништење чуда, и њихово постојано надомешћивање мерењем и нумерисањем."3* У изборима Краљевског друштва за председника, 1829. године, Џон Хершел je био природни кандидат младих научника, упркос личној сумњичавости. У тридесетседмој години виђен je као свезнадар на врхунцу својих моћи. Секретар Друштва био je пет година, и објавио je више од стотину радова о темама y распону од астрономије до зоологије. Био je познат no развијању филозофије „чисте индуктивне науке“, и слављен као истински баштиник беконовске мисли. Штавише, био je богат и ожењен. У марту 1829. године послушао je савет своје тетке Каролине и оженио ce веома лепом и надареном Шкотланђанком, Маргарет Броди Стјуарт. A изнад свега, био je син Вилијама Хершела. Али, Хершел ce убрзо нашао увучен y јавну расправу о људима и руковођењу y науци, што ce прилично разликовало од онога што je доживљавао његов отац. Стидљиви Мајкл Фарадеј није ce могао убедити да иступи. Живахни Чарлс Бебиџ сматран je непоузданим и непогодним. И Воластон и Томас Јанг су били мртви, док je канди*
Сада почиње да ce помаља узнемиравајућа слика стидљиве, одбојне, прогоњене женке Природе коју грубо испитује и чак физички напада искључиво мушка Наука. Она лагано замењује старију, романтичну слику тајанствене и заводљиве Природе, y најмању руку богиње, која je бескрајно моћнија од њених пуких молилаца и испитивача y обличју људи. Развија ce реторика напада, мучења, продирања, чак силовања природе развојем „науке“, мада делимично несвесно, tokom читавог 19. века, a феминистичка критика 20. века јасно je уочава. Видети нпр. Anne К. Mellor, „А Feminist Critique of Science" (1988). Популаризована je, као и вулгаризована, y различитим другим врстама уметности, као на пр. y скулптури француског уметника с краја века Луја Ернеа Барије. Његов пар бронзаних фигура, метар високих, Природа ce разГолићује пред науком (1890), од којих je једна делимично покривена a друга сасвим нага, добила je Гран при на Светској изложби y Паризу 1905. године.
Млади научници
451
дат из редова племства био шармантни али неделотворни војвода од Сасекса, брат краља Џорџа IV, који ништа и није знао о науци - мада су неки традиционалистички настројени чланови сматрали да je то изванредна предност. После прилично џентлменског натезања, tokom којег je Хершел запретио да ће повући кандидатуру, 1830. године изабран je војвода од Сасекса, уз тесну већину: 119 гласова према 111. Бебиџ je, проверавајући своју статистику, с гађењем утврдио да je гласало мање од 33% чланова. Овај незадовољавајући резултат довео je до расколничког покрета шачице младих научника окупљених око Хершела. Почели су да размишљају о томе да потпуно заобиђу Краљевско друштво и обрате ce сасвим другачијем изборном телу: мушкарцима (и женама) „аматерима" који ce баве науком, и који су чланови научних или „филозофских“ друштава и установа y провинцији, ван Лондона. Kao да Хершела треба утешити, убрзо je добио титулу čepa, на препоруку за коју су многи мислили да долази од војводе од Сасекса, нестрпљивог да умири свог супарника. Ако je и било тако, титула није имала жељено дејство. Између 1829. и 1831. године низ публикација Џона Хершела, његовог пријатеља Чарлса Бебиџа и шкотског научног писца Дејвида Брустера (који je извео и једно лепо истраживање о поларизованој светлости) бавио ce емотивном темом претпостављеног „опадања науке y Британији". Расправу су преузели водећи часописи, брзо je изнели ван граница Краљевског друштва, и она ce претворила y расправу о националној култури и улози научника y друштву. Није била случајност што ce све ово догађало y време када ce велико национално преиспитивање одражавало y силовитим политичким расправама око Велике законске реформе.
2 Први плотун испалио je Чарлс Бебиџ, када je y пролеће 1830. године објавио танушно, али пажљиво циљано дело, провокативно насловљено као Размишљања о опадању науке y Ен1леској. Две године раније Бебиџ je био именован за Лукасовог професора математике на Кембриџу, на старо Њутново место, и имао je приличан утицај. Било je познато да су његова предавања о астрономији y Краљевском институту 1817. године добила похвале сер Вилијама Хершела и да je cep Хамфри Дејви подржавао његов истраживачки рад. Био je богат,
452
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
и имао je велику кућу y Лондону, на Дорсет скверу. Овде je радио на својој чувеној „диференцијалној машини бр. 1“, прототипу рачунара коме je за функционисање било потребно 25.000 месинганих зубаца. Пошто je на њега потрошио више од седамнаест хиљада фунти сопственог новца (што je била колосална свота), постао je склон идеји о томе да овакве пројекте финансира влада. To je његов напад учинило енергичнијим, или пристраснијим. Бебиџов прототип компјутера касније je постао једна од легенди викторијанске науке, и парабола о неуспешности владиног финансирања истраживања. Бебиџ je 1832. године, када му je понестајало новца, успео да конструише један самосталан део своје диференцијалне машине, y коме je било 2.000 месинганих делова, који још увек постоји и савршено ради, као аутоматски калкулатор. Осмислио je и много бољу „аналитичку машину“ која je користила унос бушеним картицама и механички „капацитет“ са 50.000 месинганих зубаца, прави еквивалент савремене РАМ „меморије“ компјутера, али она никад није конструисана. Нико не зна да ли би функционисала. Међутим, Бебиџову Диференцијалну машину бр. 2, осмишљену четрдесетих година уз употребу четири хиљаде зубаца, Музеј науке je и направио 1991. године и, уз неке мајушне измене ради и до данас, са способношћу израчунавања до 31. децимале што je импресивно. Има три тоне и кошта 300.000 фунти - што je, y поређењу с оригиналом, значајно јефтиније.4* Бебиџова отворена књига била je полемички експозе о слабости британских научних установа и уобичајених ставова према истраживању. Он их пореди са културом научног истраживања коју raje велике Академије наука на континенту, y Паризу и Берлину. Мада je „изузетно цењена no генијалности за механику и мануфактуру“ Британија je срамотно „иза других народа“ y чистој науци. Док с поштовањем говори о успесима сер Хамфрија Дејвија и сер Вилијама Хершела, Бебиџ указује на то да су ce времена сасвим променила. Он као пример наводи недостатак финансија од стране владе за истраживања, чињеницу да до сада није било почасти за углед+
За разлику од Харисоновог хронометра, Хершеловог телескопа или Дејвијеве батерије засноване на Волтиној, Бебиџов „компјутер" није имао непосредну примену коју би званичници могли да виде или чак замисле, мада je Бебиџ исправно тврдио да она може да преобрази прорачуне за логаритме, астрономске таблице, моделе грађевинских конструкција, прављење мапа и поморске податке. Колриџ je једном приликом рекао да нова поезија „мора да ствара укус тамо где ce он цени“. Можда je Бебиџ веровао y еквивалент радикално нове науке. Видети Jenny Uglow и Francis Spufford, Cultural Babbage: Technology, Time and Invention (1996).
Млади научници
453
не научнке као што су Фарадеј и метеоролог Бофор, као и мањак признања за рад y хемији Џона Далтона и Воластона. Критикује и слабост наставе из науке на универзитетима (осим, наравно, сопственог поља - математике) и неуспех Краљевског друштва да финансира велике истраживачке пројекте, или унапређује разумевање јавности за науку y Британији. Упркос својој звучној девизи, Nullius in Verba, Друштво не подржава никакву филозофију науке која би била општеприхваћена. Бебиџов напад на Друштво постаје све презривији. Где су, пита ce, британски еквиваленти за Берзелијуса (Шведска), Хумболта (Немачка), Ерстеда (Данска) или Кивјеа (Француска)?5 Он тврди да су чланови Друштва лењи, елитисти, незналице, углавном посвећене вечерама y клубу. У разарајућој раној употреби статистичке анализе, он показује да je само десет одсто од седам стотина чланова објавило два или више научних радова.6 Такође ce руга што je аматерима тако лако да ce учлане y британска научна друштва, да je израчунао како за тачно „десет фунти, девет шилинга и девет полупенија“ свако може да стекне „реп комете иза свог имена од чак 40 слова“ као иницијале после свог имена - попут ЧКД, на пример.7 Бебиџ описује садашње Краљевско друштво са сличношћу изведеном, намерно, из Хершеловог рада. Оно je крајње лишено „сјајних звезда“ и „видљиво je једино удаљеним народима, као бледа небула на мрачном хоризонту британске науке“.8 Такође захтева критичан став према „објављивању експерименталних података" и неопходност процене колега - која ce до тада није сматрала фер плејем. Kao даљу провокацију он весело уводи и такве негосподствене термине као што су „превара, кривотворење, подешавање u нашшимавање резулшаша за које тврди да ce врло помно примењују. Књигу закључује сугестивним поређењем супротних научних стилова Воластона и Дејвија. Први je био педантан, стрпљиви научник, без икаквих световних амбиција, скроман лично и y својој професији. Био je заинтересован пре свега за то да добије прецизне резултате који избегавају сваку могућност пристрасности или грешке. Други je био немирни научни истраживач, брз и амбициозан y свему што je радио, изванредан y популаризовању и објашњавању својих пројеката, ношен жељом да следи и утврди истину, и први који he тоучинити по сваку цену. Воластон je, закључује Бебиџ, чисти научник налик на свеца, док je Дејви и публициста и визионар: „Воластон никада не би могао да буде песник; Дејви je могао да буде, можда и велики.“ У будућности, изгледа да имплицира Бебиџ, британској науци ће бити потребна оба типа.10
454
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Да забибери, додаје и одељак који описује Џона Хершела како ради y својој лабораторији, y Слоуу, анализирајући „тамне линије које je Фраунхофер видео y сунчевом спектру".* Бебиџ je вероватно хтео да flâ неку врсту параболе о науци за нова поколења. Затим наставља причу. Када je Бебиџ први пут пажљиво погледао y бљештаву слику сунца пројектовану кроз Хершелову призму, он није могао да види ове тамне Фраунхоферове линије, мада je знао да су тамо. Затим му je Хершел рекао: „Објект ce често не види, из нензнања како ga ce mega, a не због било каквог оштећења y органу вида... Упутићу вас како да их видите."11 После неког времена проведеног y поновном испитивању и фокусирању слике Бебиџ их je савршено добро видео. Ствар je била y томе да наука увек мора да буде више од простог посматрања појава или података. Она je истовремено субјективна обука y вештини посматрања, критичност према себи и тумачење: потпуно образовање. Наравно, исто то je рекао и Вилијам Хершел, пре четрдесет година, о учењу гледања кроз телескоп. За завршни ударац, Бебиџ je клизнуо y Додатак, одушевљено хвалећи конференцију берлинске Академије наука 1828. године, којој je присуствовао. Ha њој су били велики научници - попут њеног председника Хумболта, који je y поздравном говору хвалио Гетеа - и велике визије за будућност. Следећи пут састанак ће ce одржати y Бечу, 1831. годне. Бебиџ je сад предложио нови „Савез научних друштава" y Британији, који би следио овај немачки модел достојан дивљења, с годишњим састанцима y градовима ван Лондона. Краљевско друштво треба свакако да шаље учеснике, уколико жели да ce покрене с мртве тачке. Али, ко би ce још прикључио овом окупљању? Бебиџов субверзивни трактат био je први манифест онога што je 1831. године постало Британско удружење за унапређивање науке.12 Мајкл Фарадеј није ce дао увући y овај вртлог контроверзи. Уместо тога, наговарао je холандског хемичара Герарда Мола да напише љубазан одговор и побијање Бебиџа, „као странац". Мол je приметио да Енглези имају сасвим довољно својих природних, и *
Утврђивање линија Јозефа Фраунхофера - слично баркодовима из супермаркета - било je први корак према спектрографији, методу којим ће астрофизичари на крају анализирати хемијски састав звезда. Одређени елементи - нпр. водоник - заузимају одређено место y спектру звездане светлости, те ce тако могу идентификовати на огромним удаљеностима y свемиру; y ствари, y читавом видљивом универзуму. Импликације спектрографије дивно су истражене y „Баркодовима звезда“, поглављу из Одмотавања gyte Ричарда Докинса (1998), које ce завршава дугим наводом из песме Џона Томсона „У сећање на сер Исака Њутна“ (1727).
Млади научници
455
страних политичких непријатеља, и без вођења сопственог грађанског рата за науку... Барони Француског института силно би ce смејали... Неутрални странац не може a да не види, са жаљењем, како ce Енглези свађају због ствари које треба да виде као понос своје земље.“13 Џон Хершел није ce дао одвратити овим апелом на своје патриотске и господске нагоне. Пратио je свог пријатеља y сасвим другачијем, али много суптилнијем нападу. Одлучио je да изнесе прогресивно гледиште о британској науци, и представи могућност светле будућности.
3 Хершелова фино срочена, али страховито ауторитативна m a ra Претходно размишљање о проучавању природне филозофије објављена je као прва y популарној серији Ларднерове Cabinet Cyclopaedia. Упркос свом умирујућем наслову, намерно изабраном као равнотежа Бебиџовом провокативном стилу, књига je постала веома популарна и имала je мноштво нових издања y раном викторијанском периоду. Џон Стјуарт Мил сећао ce y својој АутобиоГрафији како je, после нервног слома и терапеутског урањања y Вордсвортову и Колриџову поезију, Хершелова књига била та која му je показала колико ce до 1837. године интелектуално опоравио. „Под утицајем мисли које je побудио др Хјуел, поново сам прочитао Проучавање природне филозофије сер Џ. Хершела, и могао сам да измерим напредак који je мој ум направио, великом помоћи коју сам тада нашао y овом делу.“14 Хершел ce прво осврнуо на велике победе романтичарске науке, уз прикладно укључивање онога што je урађено и y Француској и Немачкој, и приближио јавности схватање „професионалне науке“ y Британији. Била je то професија коју je први предложио Бекон, заснована на фундаменталној вредности слободног испитивања.15 Хершел дефинише њено поље као брзо растући лук научних дисциплина: класичних - математика, астрономија и оптика - којима су ce сада прикључили проучавање електрицитета, хемија, магнетизам, геологија, ботаника и гасови.16 Он тврди да je свима заједнички троделни „индуктивни" метод. Прво, прецизно прикупљање квантитативних података, посматрањем и експериментом; друго, рађање опште „хипотезе“ из ових података; и треће, поновно тестирање ове хипотезе експериментима и посматрањем, да би ce видело да ли ce може оборити.17 Ова индуктивна дисциплина средишња je
456
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
за све науке, и водила je до првог циља слободног научног испитивања: испитивања непознатог. „Непосредни циљ који предлажемо себи y физичким теоријама јесте анализа појава, и знање скривених процеса природе y њиховом стварању, онолико колико можемо да их утврдимо.“18 Природа je била још увек скривена и тајанствена, оживљена „процесима“ и силама, мада je Хершел пажљиво избегао сваки наговештај натурфилозофије, и сваку спекулацију о „сили и интелигенцији" која би je могла одржавати. Све y свему, природа je непрекидно откривала „чуцо за чудом“.19 Књига je била поздрављена као први покушај, од књиге Френсиса Бекона Novum organum, или Нови инструмент (1620), да ce напише популарна расправа о индуктивној филозофији науке. Ha насловној страници стајала je гравира Бекона (са микроскопом и телескопом micromegas), a књига je почињала латинским епиграфом из Цицерона: In primiš, hominis est propria VERI inquisitio atque investigatio. Читаоцу je OBO преведено као: „Изнад свега осталог, човек ce одликује својим трагањем и истраживањем ИСТИНЕ“ - занимљива тврдња. Наравно, цели текст je био написан на енглеском, мада je Хершел паметно одабрао да га организује y пасусе означене бројевима, као што ce радило и са поглављима y књижевности. Наравно, испоставило ce да Хершел, за разлику од свог оца, уме течно да пише, и понекад веома маштовито. (Једна друга последица његовог кембричког образовања била je та да je tokom читавог живота писао лепе кратке и духовите стихове, a касније je довршио и превод Вергилијеве Енеиде.) У једном одломку он заступа нужност јасноће и прецизности y коришћењу научних термина, са скоро песничком оригиналношћу. Ha пример, речи - квадрат, круг, стотина итд. преносе уму идеје тако целовите no себи и толико различите од свега другог, да смо сигурни када их користимо да знамо целину нашег сопственог значења. Сасвим je другачије с речима које изражавају природне појаве и помешане односе. Узмимо, на пример, ГВОЖТјЕ. Различите особе овој речи придају веома различита значења. Онај ко никада није чуо за магнетизам има битно другачију идеју о ГВОЖТјУ од онога који познаје магнетизам. Незналица, који овај метал сматра незапаљивим, и хемичар, који га види како пламти крајњим бесом, и који има и друге разлоге да га сматра једним од најзапаљивијих тела y природи; - песник, који га користи као симбол чврстине; и ковач и инжењер, y чијим рукама je оно савитљиво и обликује ce, попут воска, y било
457
Млади научници
који облик; - чувар y затвору, који га хвали као препреку, и електричар који y њему види само канал отворене комуникације помоћу кога - тај најнепропуснији од свих објеката - ваздух може да пролази његовим заробљеним флуидом, све су то различите, и све несавршене, идеје исте речи. Значење оваквог термина je као дуга - свако je види другачиЈе, и сви тврде да je то иста дуга. 20 •
■
Ово последње свеобухватно позивање на „свачију“ дугу било je намерни чин инклузије: Њутнова дуга, али и Вордсвортова, и Китсова, и Гетеова.* Хершел наставља да слави интелектуалну и чак духовну вредност правог научничког става. У природи je све постало занимљиво и значајно, и ништа није недостојно уочавања. „Најбезначајнији објекти природе“, као што je мехур сапунице, јабука или облутак, могу да разоткрију научни закон (конкретно, законе аеростатике, гравитације или геологије). За филозофа природе не постоји неважан или безначајан природни објект... Ум који je једном усисао укус за научно испитивање y себи садржи неисцрпан извор чистих и узбудљивих контемплација. Човек би помислио да je Шекспир мислио на такав ум када je описао контемплативног човека који налази Језик y дрвећу - књиге y брзом потоку Молитве y камену - и добро y свему Тамо где необавештено око које не жуди за посматрањем не види ни новину ни лепоту, он хода посред чудеса.21 *
Гетеова Расправа о боји (1810) која критикује Њутнову „механичку" анализу спектра дуге, остала je тотем немачке натурфилозофије, мада je y британским научним круговима емпиричара изазивала све већу иритацију. Ипак, Гете je истражио такве сугестивне идеје као што су „сензорно-морално дејство боје", „спирална тежња y вегетацији“ и дејство времена (облаци, светлост сунца, променљив барометарски притисак) на ментална стања и расположења. Гете je био изванредно перцептиван y вези с оним за шта je инсистирао да je јединство научне и уметничке сензибилности. Написао je изванредан кратак есеј о деликатној равнотежи између „објективног" и „субјективног" посматрања података: „Емпиријско посматрање и наука“ (1798). „Посматрач никада не види чисту појаву сопственим очима; појава много зависи од његовог расположења, стања његових чула, светлости, ваздуха, времена, физичког објекта, начина којим ce њиме рукује, и хиљаду других околности. Видети Goethe, Collected Works, vol. 12: Scientific Studies (1988). Хумболт га je такође хвалио: „Гете, кога велике креације песничке маште нису спречиле да продре y тајне природе" (конференција Академије y Берлину, 1828).
458
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Интригантно je да Хершел из Шекспира наводи Како вам драïo (II чин, I сцена), призор који ce одвија y идеализованој и чаробној Арденској шуми. Хершел je очигледно видео „контемплативног" човека науке како природно настањује такав шумски свет, место визија и преображаја, где ce све окрене на добро. Тако, y тријумфе тадашње науке он убраја низ једноставних открића и технолошких изума који су огромно побољшали сигурност човека: међу њима су громобран, сочиво светионика, сигурносна лампа рудара, јод и хлор као дезинфекциона средства (последња три била су Дејвијева открића).22 Kao и Дејви, и Хершел je одабрао хемију као дисциплину карактеристичну за романтичарски период. Развијајући ce од грешака алхемије и теорије флогистона, хемија je „ушла y редове егзактних наука - као наука броја, тежине и мере“. Дала je практичне примене y свакој области живота: медицини, пољопривреди, мануфактури, ваздухопловству, и метеорологији на пример. Али, она je унапредила и чисту науку: учење о кисеонику, латентној топлоти, атомској тежини, поларности електрицитета и основним елементима (тада je већ било познато више од педесет њих). Штавише, овај успех био je међународног карактера: Лавоазје, Блек, Далтон, Берзелијус, Гај-Лисак и Дејви.23 Ha десет бриљантно јасних и чак узбудљивих страница (пасуси од 368 до 377) Хершел даје међународну историју педесет година истраживања y области електрицитета, од Френклина и Галванија до Дејвија и Ерстеда. Од првих, неодређених идеја о неком тајанственом природном флуиду - „дивном средству“ - виђеном y ударима грома, Аурори бореалис или „пуцкетавим искрама које скачу с мачкиних леђа кад ce удари“, он иде експерименталном путањом која води до све прецизнијих и префињенијих концепата електричне струје, проводника, позитивног и негативног пола, батерије, набоја и пражњења, животињског електрицитета („несрећан назив“, мреже нерава, хемијског афинитета (Дејвијева „тотална револуција“) и „дивне појаве електромагнетизма“ који чека даља испитивања.24 Хершел пророчки имплицира да електрицитет и електромагнетизам крију још многе тајне, и да ће истраживање ових појава постати водећа наука y новом добу. Управо je то било поље на коме je Фарадеј тријумфовао. Он сажима (пасус 376) ово трагање y слици великог и племенитог поморског истраживања. „Има нечега y томе што подсећа на тврдоглаву приврженост Колумба идеји да Нови свет постоји; и читава историја овог дивног открића може да нас поучи поуздавању y оне опште аналогије и паралеле између великих
Млади научници
459
делова науке, које снажно подсећају на оне друге, мада непосредна веза нија видљива."25 Ова идеја велике мреже повезаности наука, која почиње да обликује јединсгвену филозофију и културу, кључна je за његову књигу. Ha исти позитиван начин Хершел тврди да наука, док често иде против здравог разума или интуиције, шири људску машту раније незамисливим идејама о кретању или величини. Примери које даје су брзина светлости, кретање крила мушице, или вибрација фреквенције боје. Коначно, он промовише моралну вредност науке. Она je извор јасноће и интелектуалног узбуђења, и (што je можда контроверзније) филозофског мира y бурна времена. Ha све ове начине Џон Хершел je покушао да „човеку од науке“ да ново и средишње место y енглеском друштву - и не само Краљевском друштву. Фарадеј je послао Хершелу похвално писмо из Краљевског института, y једном од својих одушевљених излива без даха: „Када je изашла ваша књига о проучавању Пр. фил. прочитао сам je, као и сви други, с одушевљењем. Сматрам je уџбеником за филозофе и осећам да je учинила да боље размишљам и чак боље експериментишем и све укупно узвисила мој карактер и учинила ме, ако смем тако да кажем, бољим филозофом.“26 Многи други исто су осећали. За једног студента y Кембриџу књига je била као позив на оружје. „Хумболтов Лични наратив и Хершелово Проучавање природне филозофије подстакли су y мени горући порив да макар и најмање допринесем племенитој грађевини природне науке. Ниједна од десетина других књига није ни из близа толико утицала на мене као ове две.“ Студент беше двадесетдвогодишњи Чарлс Дарвин, a његов скромни допринос био je О пореклу врста (1859).27
4 Сада je био ред на Дејвида Брустера (1781-1868). Образован y Единбургу, Брустер je био физичар с мноштвом радова за научне часописе и еницклопедије. Његово поље била je примењена оптика, попут сочива за светионике, a изумео je и калеидоскоп; међутим, изумео je и нови посао - научно новинарство. Калвиниста који je занемарио цркву, за науку je био природни јеванђелиста. Сматрао je да je борба потребнија него књига, и сад je објавио неколико предлога за ново национално научно удружење y великом броју часопи-
460
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
са, укључујући и Quarterly Review. У фебруару 1830. године хитно je писао Бебиџу: „Волео бих да можете да одвојите десет минута за моју једначину... и зар не би било корисно организовати удружење за заштиту и унапређење секуларних интереса науке? Неколико утицајних племића и чланова парламента могли би много да помогну y остварењу циља.“28 Ово удружење требало je да ce састаје једном годишње, како je Бебиџ предложио, no немачком моделу, y различитим градовима y унутрашњости - али не y Лондону, који je забран Краљевског друштва. Чланство би требало да буде углавном са универзитета, из Доњег дома и локалних „Књижевних и филозофских друштава“ y великим северњачким градовима. Када ce Бенкс придружио Краљевском друштву, око 1780. године, њих je било мање од десет, a међу првима су били Манчестер, Дерби и Њукасл на Тајну. До времена када je Дејви изабран, 1820. године, било их je неких тридесет, a 1836, када ce Чарлс Дарвин вратио са архипелага Галапагос, било их je скоро седамдесет. Био je то почетак историјског ширења викторијанске науке.29 Tokom 1830-31. године било je мноштво кампања, регрутовања и препирки. Бебиџ y Лондону, Брустер y Единбургу и Хјуел y Кембриџу били су коловође. Типично Хјуелово писмо из тог доба гласи: „Видим мноштво добрих ствари које би такво друштво могло да учини: ствар која захтева екстензиван рад многих јесте метеорологија, што ce надам да може да учини Далтон... Сеџвик и даље копа чекићем no Велсу. Дарвин... управо треба да крене, као природњак, с капетаном Фицројем који треба да доврши мапирање јужног краја Америке. Очекујем да ће кући донети парче Кејп Хорна...“30 Фарадеј ce и даље мигољио, a Хершел je - обазрив због свог положаја секретара y Краљевском друштву - тактично објаснио y бескрајно дугачком писму да може да пошаље само „искрене добре жеље за корисност друштва и његов будући успех“. Међутим, схватио je „потребу y овој земљи и при тренутном стању науке, да постоји велика, централна и председавајућа сила која би дала импулс и правац истраживањима.“31 До јесени 1831. године још увек je постојала нада да би неколицини других „научних лавова могло бити дозвољено да прошпартају земљу“. Коначно, y октобру 1831. године одржан je први, бројчано скроман, састанак Британског удружења за унапређење науке. Без страха, чланови су живахно расправљали о кометама, железници, геолошким слојевима, Аурори бореалис, начину парења торбара
Млади научници
461
и субверзивно наздрављали здрављу Џозефа Пристлија (прекор Краљевском друштву и поздрави Америци).32 Кључни, борбени говор о развоју науке y Британији, одржао je први председник, Вилијам Роуен Хамилтон, али изгледа да он није имао неког утицаја на Хумболта y Бечу, ако je уопште и стигао до њега. Било je и приличног неслагања (које ce наставило још много година) о исправној равнотежи између вечера и предавања, или „уживања насупрот филозофији". Међутим, без особа попут Фарадеја и Хершела, цела ствар je клизнула y заборав, y штампи потпуно непримећена. Други састанак младог Удружења одржао ce 1832. године y Оксфорду. Љупко театарско извођење професора Вилијама Бакленда о геологији и удварању примитивних гмизаваца добило je похвале. Овај пут je The Times одлучио да примети догађај, али га je с висока омаловажио као „пуко неутемељено разметање филозофским играчкама“, и истакао да je Бакленд, како изгледа, понекад заборав« зз љао да предавање држи „у присуству дама . Али, са трећим састанком, y јуну 1833. године, Британско удружење je заиста почело да врши утицај y држави. Одржан je y Кембриџу, што je већ само no себи било велика победа, и освајање самог средишта прогресивне рационалне мисли y Британији. Кембриџ je био и Њутнов храм, и база моћне групе научника са „Тринитија и Сент Џона“. Сада су на списку учесника били скоро сви који су ускоро постали звезде y успону на небу ране викторијанске науке: Мајкл Фарадеј, сер Џон Хершел, Џон Далтон, Чарлс Бебиџ, сер Дејвид Брустер, Адам Сеџвик, Вилијам Хјуел, Томас Чалмерс, Томас Малтус и Вилијам Самервил. Једини приметно одсутан био je Чарлс Дарвин, који je управо тада ботаничарио no Уругвају, tokom путовања Бшла.34 Неке даме такође су притискале да им ce допусти присуство, укључујући и неке моћне жене научника, попут Маргарет Хершел и Мери Самервил. Правиле су ce да су потпуно ангажовање y припремама пријема и бирању јеловника, али су незванично слушале излагања y крају сале, бележиле и критички процењивале квалитет (и изглед) говорника. Главна расправа водила ce о природи Ауроре бореалис, која je симболички одражавала велики oncer научних интересовања, укључујући метеорологију, оптику, елекртицитет, магнетизам, истраживање полова и соларну астрономију. Састанак je одржан y средишту универзитета, y кембричком сенату, на Краљевској променади. Главни ручак, хладна закуска за шест стотина чланова, смештен je y Тринити, с гостима који су луњали до Грејт корта
4 62
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
да наздраве статуи Њутна. Потом je уследио ватромет, и „ботаничка баржа“ с енергичним веслањем уз Кам. Био je ту још један уочљиви учесник, сада болестан и слаб) али интелектуално и даље неуништив, шездесетогодишњи Семјуел Тејлор Колриџ. Колриџ ce сместио y собу пријатеља баш y Тринитију, и приметио с одобравањем да je његов кревет „најближе што могу да опишем - две вреће кромпира завезане заједно... Увече сам легао као човек, a ујутру ce будио као велика модрица.“ Ово вероватно може да објасни, пре него опијум, зашто никада није био y стању да устане до поднева, мада je поред његовог кревета увек била „велика гужва“. Ипак, остао je три дана, присуствовао многим састанцима и увек проналазио студенте и професоре који би ce сјатили око њега да са њим разговарају. Он je свакако био један од лавова, али из доба које je нестајало. Сво његово старо одушевљење према науци вратило ce свом силином, и убрзо je био y самом средишту, храбро објављујући да je „Лајлов систем геологије половично истинит - али ништа више од тога“; док Декартови вртлози „нису били хипотеза: они нису почивали ни на каквим чињеницама... Ваш суптилни флуид итд. само je целомудрена претпоставка.“ Затим су ce сви одушевили када je изненада рекао: „Лице оног финог старог квекерског филозофа Далтона je - као колеџ Ол соулс.“ Била je о веома оксфордска шала y Кембриџу.35 Био je детаљно упознат са Хершеловом Природном филозофијом, и дао je импресиван колриџовски опис улоге „хипотезе или теорије“ y индуктивној филозофији. „Корист од теорије y правим наукама јесте да помогне истраживачу да употпуни гледиште о свим до сада откривеним деловима y вези с том науком; то je заједничко гледиште, ©ewpict [теорија], свега што ce до сада зна y једном. Наравно, док било која чињеница остаје непозната ниједна теорија не може да буде сасвим тачна, јер сваки нови део нужно мора да замени однос са осталима. Стога теорија само помаже истраживању: она не може ga изуме или oiuKpuje. Мора да су нахрупила и сећања на Хамфрија Дејвија, y пуном сјају бристолских дана, јер ce Колриџ нарочито зближио с младим Мајклом Фарадејем. За разлику од леди Дејви, њему ce веома допадало Фарадејево отворено лице, с водопадом коврџа и размакнутим очима које зуре y вас, и скромним понашањем, уз његову особену непосредност и интензитет. „Био сам изузетно задовољан Фарадејем, изгледао ми je као да има истински темперамент генија - онај који пролеће и свежину младалачких, чак дечачких осећања, уноси y зрелу снагу мужевности.“
Млади научници
463
Био je то знак признања од Колрица, који je овакву безвремену енергију дефинисао као карактеристику књижевног генија, неких седамнаест година раније, y четвртом поглављу своје Књижевне биографије (1816). У одломку који описује Вордсвортову поезију, он пише: „пренети осећања детињства y снагу мужевног доба; комбиновати осећај детета за чуђење и новину с појавама које су сваки дан, можда и четрдесет година, биле познате - са сунцем, месецом u звездама током Године, u мушкарцем u женом - то je карактер и привилегија генија, и једно од обележја које разликује генија од талента.“37 Сада je ове књижевне критеријуме примењивао на научнике. У свом последњем објављеном делу, О цркви u држави (1830), обухватио je научнике као суштински део онога што сматра „интелигенцијом“: дифузно тело мислилаца, писаца, наставника, и креатора јавног мњења који чине интелигенцију, која обликује културу нације.38 Ha једном од састанака, коме je председавао Вилијам Хјуел, Колриџ ce упустио y страствену расправу о семантици. Расправа ce водила око питања како тачно треба звати некога ко ради y „правој науци“ (како je он то рекао). Ево како je Хјуел известио о расправи y Британском удружењу за Quarterly Review 1834. године: Раније je термин „учени“ обухватао y свом широком опсегу све гране на стаблу знања, математичаре једнако као и филологе, спекулативног мислиоца физике, али и познаваоца старине. Али, ови дани су прошлост... Чланови БУУН y Кембриџу прошлог лета сматрали су ову тешкоћу веома незгодном. Није било општег термина којим би ова господа себе описала y вези с оним чиме ce баве. Термин „филозофи" je сматран превише широким и узноситим, и врло га je прикладно забранио г. Колриџ, y оба своја својства, и као филолог и као метафизичар. „Учени“ je претенциозно, a осим тога, превише француски; али, неки генијални господин [био je то сам Хјуел] предложио je да би они, no аналогији са речју „уметници", могли да буду „научници" - и додао да овом термину не би требало да буде замерки јер већ имамо речи као што су „економиста“, „атеиста" - али то није било опште прихваћено.39 Аналогија са „атеистом" била je, наравно, фатална. Адам Сеџвик je експлодирао: „Боље да умремо због ове потребе [за термином] него да бестијализујемо језик таквим варварством.“ Али, од тог датума je термин „научник“ ипак брзо ушао y општу употребу, a Оксфордски речник енглеског језика признао га je 1840. године. Сеџвик
464
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
je касније смиреније размишљао и надокнадио онај излив беса запамтљивом сликом. „Овакве кованице увек су ce догађале y великим епохама открића: као и медаље које ce каче на почетку нове владавине.“40 Ова расправа о једној јединој речи - „научник" - била je кључ много шире расправе која ce y овом кључном периоду транзиције од 1830. до 1834. године постојано појављивала y Британији. Вребајући иза семантике, лежи читаво питање да ли ће нова генерација професионалних „научника" унапређивати безбедно религијско уверење или опасни секуларни материјализам. До тада je овај проблем прикривао или строги интелектуални деизам, кога ce држао, на пример, Вилијам Хершел, или пак живописнија природна теологија коју je опортуно прихватио Дејви (бар y својим последњим јавним предавањима), каква год била открића астрономије или геологије, или надахнуто дивљање Шелија. За многе научнике романтизма, са чврстим интелектуалним уверењем y „аргумент наума“, између религије и науке није било непосредне противречности: пре je било обрнуто. Наука je била дар Bora, или Провиђења, човечанству, и њен циљ je био да открива чуда његовог наума. Наравно, то je била суштина „природне“ религије, како ју je излагао, на пример, Вилијам Пејли y својој Природној теолошји (1802), са својом чувеном аналогијом са божанским часовничарем. Вера je била та која je довела Манга Парка живог из његове прве експедиције на Нигер. Вера je била оно што je надахнуло Мајкла Фарадеја да постане 1832. године ђакон y Сендименовој цркви. Али, јавна вера ce често разликовала од личних веровања. Шта год да je говорио y својим чувеним предавањима, Дејвијева поезија и његови постхумни списи, попут Утеха y путовању, сугеришу неку врсту научног мистицизма који je свакако искључивао хришћанског Bora, a можда и било каквог Створитеља. Други, попут Вилијама Хершела, задовољили су ce поуздавањем y добронамерног Творца негде далеко иза великог нацрта природе који ce разоткрива. Мада, y Хершеловом случају, његова сопствена посматрања су показала колико Творац мора бити изузетно - ужасно - удаљен, како y простору тако и y времену. Штавише, његова сестра Каролина ни један једини пут y својим дневницима не помиње Bora.41 Што ce тиче Џозефа Бенкса, његова сестра Софија није имала високо мишљење о његовој природној побожности. Ипак, с растућим знањем y јавности из геологије и астрономије, и признавањем „дубоког простора" и „дубоког времена“, све je мање образованих мушкараца и жена веровало y буквалних, библијских
Млади научници
465
шест дана стварања света. Међутим, сама наука je тек требало да створи сопствену теорију (или мит) о стварању, a још ce није појавила алтернативна, њутновска Књига постања. Зато je Дарвин y Пореклу врста деловао тако страшно кад ce књига коначно појавила 1859. године. Није била ствар y томе да je ово дело свело шест дана библијског стварања на мит: то су већ углавном обавили Лајл и геолози. Оно je показивало да уопште нема потребе за божанским стварањем. Нема божанског стварања врста, никаквог чудесног изума крила лептира или очију мачке, или песме птица. Процес еволуције „природним одабирањем“ заменио je сваку потребу за „интелигентним наумом“ y природи. И тако je Дарвин написао нову Књигу постања.* T okom следећих пет година добромислећи осми ерл од Бриџвотера наручивао je читаве низове књижица од водећих научника, с намером да покаже како британска научна истраживања и открића непогрешиво подржавају хришћанску - a нарочито англиканску веру. Требало je да илуструју оно што би ce могло назвати недоказаном хипотезом: „доброту божју очитовану y стварању“. Незахвални задатак састављања ових Бриџвотерових расправа (1830-36) побожно су, или поигравајући ce, преузели Чалмерс (о астрономији), духовити професор Бакленд (о геологији), Хјуел (о физици), Чарлс Бел (о анатомији), и неколицина других, мање угледних. Захваљујући поклону војводе од Бриџвотера, сви су добили великодушну награду од no хиљаду фунти, плус сва зарада.42 Читајући Баклендову књигу о геологији, Мери Самервил je с тугом приметила: „чињенице су тако тврдоглаве". Фарадеј, доживотни сендименијанац, одбио je да flâ икакав коментар. *
Постојао je и наговештај, y анонимној „еволуционистичкој“ књизи, Tpaloeu природне историје стварањ а, која je 1844. године изазвала сензацију. Али, Дарвин je радио no правилима чисте индукције Џона Хершела: прикупивши масу прецизних података (нпр. еволуција кљунова код зеба) док ce није појавила најједноставнија и најубедљивија хипотеза. Сходно томе, велики ослонац толиких научника - природна теологија и аргумент о науму - био je гори него неистинит: био je непотребан. Духовне немире које je ово изазвало код посвећених викторијанских научника сјајно je описао Edmund Gosse y Father and Son (1908). Али ранији, први утицај геологије на обичне мушкарце и жене, забележио je Тенисон y неколико одељака (56 и 102) y In Memoriam (1833-50). Тема и надахнуће ове песме био je његов кембрички пријатељ Артур Халам, који je умро исте године када je одржан трећи састанак БУУН. „Толико те брине врста?“ али не! Са стрме литице и ископаног камена Она вапи, „Хиљаду врста више нема знамена: He марим ништа, све нестане..." {In Memoriam, одељак 56)
466
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Чарл Бебиџ запретио je да ће написати девету, последњу оштру расправу, али je никада није довршио.43 Вилијам Содби, Колриџов стари пријатељ и преводилац Дантеа, прославио je ову трећу конференцију дугачким, ћошкастим комадом духовите песме, „Стихови о трећем састанку БУУН y Кембриџу, 1833“. Он je започео нову традицију, прозивања великих „научника“. Између осталих, поздравио je Бекона, Њутна, Вилијама Хершела, Воластона, Дејвија, Фарадеја, Далтона, Џона Хершела, Бебиџа Рожаа, Хатона, Плејфера и Лајла. Али, поменуо je само једну жену: не Каролину Хершел, већ Мери Самервил; a иронијом судбине, примећено je и њено званично одсуство. Што бесте одсутни? Они чији изграђени ум, Знању човечанства углачавају разум Обожавају ваше странице пуне дубоких мисли... Док Кембриџ - y њој славећи Њутново време Бележи сад часно име ове жене, Веома надарене Самервилове!...44 Каснији састанци Британског удружења одвијали су ce, како je и било предвиђено, y великим градовима унутрашњости, уз пажљиво избегавање Лондона. Сада je већ било такмичења међу градовима да буду домаћини, јер je уочено да Удружење почиње да привлачи и међународна признања и значајна новчана средства градова. Единбург je изабран 1834, за њим су следили Даблин 1835, Бристол 1836, Ливерпул 1837, Њукасл 1838, Бирмингем 1839. и Глазгов 1840. године. До тада je сваке године долазило no две хиљаде људи, медијска покривеност била je огромна, a број званичних чланова порастао je на више од хиљаду. Али, рани текстови y штампи - која je постајала све важнији чинилац y британској науци - били су изненађујуће груби, и y њима ce могла видети сва сила класних и културних зебњи. Главни наслови The Times-a грмели су неодобравајуће сваке године, од 1832. до 1835: „То je нужна последица духа времена... Принцип којештарије, принцип часописа за пени, и Механичких института, принцип ширења реке знања no великој површини, без вођења рачуна да ли je ова река можда плитка - Удружење ће, предсказујемо, ускоро нестати.“45 Како би нагласио своју недодирљиву тачност, The Times доследно пише Фарадејево презиме са два „р“. Часопис John Bull придружио ce хору 1835. године: „Међу великим којештаријама које тако сјајно одликују ово веома просвеће-
467
Млади научници
но раздобље, можда ни једна није толико очигледна као састанак нечега што ce зове Британско удружење за унапређење науке... Уз помоћ концерата и игре, ватромета и лепих жена, доброг кларета и јаког вискија, мудраци су прошли сасвим добро.“46 Намирисавши добру причу, Чарлс Дикенс je покренуо серију сатира за Bentleys Miscellany, 1838. године, под називом „Потпуни извештај са првог састанка Удружења Блато-магла за унапређење свачега“. Имале су и подругљиве карикатуре његовог даровитог илустратора Џорџа Крикшенка, који je доживео огроман успех с причама Sketches by B oz* Дикенс je овде смислио неке ране измишљене научнике: професор Хркало, професор Дремић и доктор Шиштало, мада су сви они били много добронамернији и мање делотворни од доктора Виктора Франкенштајна.47
5 Док су y јавности дивљале ове расправе, Мајкл Фарадеј je тихо настављао са својим експериментима y Краљевском институту. Сада je био ослобођен Дејвијеве притискајуће сенке, али и даље јасно надахнут сећањем на њега. Радио je веома напорно, и своје прво Бејкерово предавање y Краљевском друштву одржао je 1829. године, a примио je и истовремено намештење професора хемије y Краљевској војној академији y Вулвичу. Проширио je свој рад на електромагнетизам, и почео да прави прве електричне генераторе, производећи „наизменичну“ струју. To je водило до електричних динама који су коначно револуционирали индустрију исто колико и парна машина Џејмса Вата. Говорило ce да je његов експеримент с магнетним намотајима и галванометром (који ce покретао без физичког контакта), изведен y лабораторији Института 29. августа 1831. године, једним ударцем докрајчио „раздобље nape" и започео ново „доба електрицитета".48 Фарадеј je од Дејвија преузео и велики задатак образовања јавности за науку. Године 1826. започео je свој низ Предавања петком увече, y коме je публици пажљиво представљен и животно објашњен читав низ научних тема. Из ових предавања израсла je његова можда највећа иновација, Божићна предавања за децу, која ce још увек одржавају сваке године (a данас ce и преносе на теле*
„Боуз“ je био Дикенсов псеудоним, као аутора 56 кратких прича о обичним људима Лондона. Дикенс je псеудоним узео од надимка који je дао свом млађем брату Огастасу, кога je звао „Мојсије“ (Moses), што je, y шали изговарано кроз нос, постало Боузес, и потом скраћено y Боуз. (Прим. прев.)
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
468
визији). Класични пример постала je његова бриљантно јасна и инвентивна серија „Хемијска историја једне свеће“. Почињало ce с једноставним појмом пламена и сагоревања, оног процеса који je тако опчинио младог Дејвија. Затим ce ствар предивно гранала, корак no корак, y читаву панораму природних процеса: дисање људи и животиња, раст биљака, и угљенични циклус целе планете. Фарадеј je говорио и објашњавао с тихим, пажљивим ауторитетом, повремено допуштајући себи неку одушевљену изјаву. „Прелепо je утврдити да je промена произведена дисањем, која изгледа толико штетна за нас - јер ми не можемо да удахнемо два пута исти ваздух! - сам живот и храна биљкама које расту на површини земље.“49 Ова предавања била су вероватно Фарадејев најбољи обол његовом великом и компликованом заштитнику, као и један од последњих великих докумената романтичарске науке. Дикенс je 1850. године прилагодио „Хемијску историју једне свеће“ за свој породични часопис Household Words, без икаквих сатиричарских намера.
6 Друга важна ствар кувала ce и y области писања науке. Дејвид Брустер je почео да ради на првој биографији Исака Њутна, смишљеној не само да објасни његова дела, већ да да и аналитички портрет (у границама прикладности) ума и темперамента великог човека. Мери Самервил, супруга члана Краљевског друштва, такође je одлучила да постане популаризатор науке, и почела je с преводом на енглески и адаптацијом (1831) Лапласове Небеске механике, и с општим есејима и приказима различитих научних дисциплина. Геолог Чарлс Лајл почео je 1830. године да пише своје класично дело, Принципи ïeonoïuje, које je коначно искористило научни доказ да одбаци библијски опис једнократног стварања света, какав су заступали сви ауторитети, од Кивјеа и Пејлија до Бифона и Бакленда. Лајлов предлог о постојању „дубоког времена“ одговарао je космологији „дубоког простора“ Вилијама Хершела. Био je то коначно ауторитет који je његовом великом пријатељу Чарлсу Дарвину омогућио да прихвати нужност дубоког времена за еволуцију природним одабирањем. Али, tokom ових пет година снажне контроверзе, од 1829. до 1834, објављивање четири књижевна дела најснажније je допринело расправи о томе шта „научник“ заиста јесте, или би требало да буде. Сва дела објављена су y популарним едицијама намењеним општој
Млади научници
469
публици, попут Марејеве Породичне библиотеке. Овакве збирке требало je да савремене идеје ставе y општи оптицај и тако досегну до најшире јавности. Одражавале су демократске промене, и осећај да обични људи треба да буду свесни онога што ce y њихово име чини. Ова дела помогла су да ce обликује прва јавна слика о науци, и двосмислена осећања о самим научницима. Утицајне Утехе y путовању, или Последњи дани филозофа, Хамфрија Дејвија већ су заоштриле ову дискусију. Проширено постхумно издање које je изашло y Марејевој Породичној библиотеци 1831. године имало je много ширу читалачку публику, и учинило je ову књигу једним од првих популарних дела научне аутобиографије и спекулације. Сматрала ce подстицајном и ексцентричном књигом, која открива неочекивани унутрашњи рад имагинације научника. Пишући са Бшла, код обала Рио де ла Плате, y мају 1833. године, Чарлс Дарвин моли сестру да му пошаље књигу, уз Хатонову о геологији, Скорзбијеву о арктичким областима и Пола Скроупа о вулканима.50 Дејвијеве необичне и неочекиване спекулације о природи друштвене еволуције, и о „планетарној" будућности људске врсте, на неке су оставиле дубок утисак, a неке друге шокирале. Када je изашло америчко издање, y њему je уредник дао побожне фусноте истичући места на којима je Дејвијево виђење било теолошки неправоверно, и предлажући прикладне исправке. Чарлс Бебиџ и Џон Хершел екстензивно су ce y својим књигама позивали на ову. У свом предговору за Принципе 1еолошје Лајл помиње Дејвијеве научне спекулације, али тврди да je геологија „великог хемичара" већ судбоносно застарела, као што ће ce то брзо догодити и с науком која ce управо развија.51 Касније ce примерак књиге појављује y 15. глави Станара Вајлдфел хола Ен Бронте (1848), на столу y салону, као гаранција озбиљних намера y домаћинству. Ж ивот Исака Њ утна Дејвида Брустера, прва првцијата озбиљна научна биографија y Британији, такође je изашла y Марејевој Породичној библиотеци, 1831. године. Књига je намерно писана тако да целокупној нацији представи тријумфалну и надахњујућу слику британске науке, приказујући Њутна као световног свеца, „првосвештеника науке" и човека универзалног генија. Наглашавала je креативни значај Њутновог дечаштва, и интензивну оригиналност његовог ума, мада je пажљиво избегла дивну причу о јабуци која пада и општој гравитацији, онако како ју je први испричао Вилијам Стакли 1727. године. Брустер je заиста посетио воћњак y Вулторпу 1814. године, за њега свето место, и разгледао легендарно стабло јабуке и чак покушао да са ње узме калем. Али, пажљиво
470
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
ce уздржао да не помене ову ненаучну идолатрију y фусноти. Међутим, годинама касније, y проширеном издању своје биографије из 1860. године, разметљиво je испричао целу причу, која je до тада већ постала најславнија и вероватно најпогрешнија еурека-прича y британској науци.52 У читавој књизи Брустер наглашава културни значај науке y друштву. У првом поглављу даје преглед британских научних открића, завршавајући са сажетком дела Вилијама Хершела, показујући како бриљантни ум - чак и ако потиче из друге земље - може да процвета y Енглеској када ce на одговарајући начин препозна и финансира. Такође je нагласио значај биографије за разумевање „научног процеса којим ум признате снаге стварно напредује путем успешног истраживања“. Брустер додаје значајно: „Историја науке не пружа нам о томе много података, и ако уопште и треба да их нађемо, они ce морају наслутити y биографијама значајних људи.“53 Можда je његов највећи успех био популаризација Њутнове најчувеније опаске о процесу научног открића: „Не знам како ja изгледам свету; али себи изгледам само као дечак који ce игра на морској обали, и забавља ce ту и тамо налазећи глаткији облутак или лепшу шкољку но обично, док велики океан истине лежи предамном.“ Била je то слика скромности, али изванредно узбудљива, коју ће хиљаде школараца викторијанског доба - и њихови родитељи - понети на обале мора tokom распуста, на купање које je управо постајало популарно.54 Одложено, али утолико страшније дејство романа Мери Шели Франкенштајн, или савремени Прометеј, имало je директно супротно дејство. Оно je јасно демонизовало науку. Друго издање изашло je као џепно издање y Бентлијевим Стандардним романима, 1831. године. Сада je на насловној страни била гравира грозног Створења y сенкама лабораторије доктора Франкенштајна, огромних, искривљених и лоше састављених удова, главе нагнуте y страну и напола искренуте из рамена, с лицем које изражава ужас и гађење због свог чудовишног постојања. Епиграф, из Адамовог ламента y Милтоновом ИзГубљеном рају, гласи: Тражих ли од тебе, Творче, од глине Да саздаш ме човеком? Молих ли те Из таме да ме вознесеш...?55* *
Џон Милтон, ИзЈубљени рај, Десето певање, стихови 743 и даље. Београд: Филип Вишњић, 1989. Прев. Дарко Болфан и Душан Косановић, стр. 74.
Млади научници
471
Ово издање je прво y коме ce налази Мерин сјајан, вечни увод, y коме описује своје разговоре са Бајроном и Шелијем о науци y вили Диодати 1816. године, дело Еразма Дарвина и кошмар y коме je први пут замислила роман. Сад, y овом новом предговору додаје свој ретроспективни коментар о злогласном одељку y коме „одвратно“ Створење оживљава. Она тај тренутак представља као тренутак ужасног, светогрдног и неповратног хибриса науке. Видела сам бледог студента профаних вештина како клечи поред Ствари коју je саставио. Видела сам одвратни фантазам човека како лежи, и затим, уз помоћ неке моћне машине, показује знакове живота и покреће ce тешким покретима с пола живота. Призор мора бити застрашујући, јер ће врхунски застрашујућа бити последица сваког људског покушаја да ce наруга дивном механизму Творца овог света. Успех ће ужаснути ствараоца; он ће побећи од своје одвратне творевине, згрожен. Надаће ce да ће, остављена сама себи, слабашна искра живота коју je пренео, нестати; да ће ова Ствар, која je била изложена тако несавршеном оживљавању, подлећи смртном исходу; да би могао да спава y уверењу да ће тишина гроба заувек стишати пролазно постојање страшног леша y који je гледао као y колевку живота. Он спава; али затим ce буди; отвара очи; и гле! страшна Ствар стоји поред његовог узглавља, помера завесу и гледа га жутим, водњикавим, али мисаоним очима.56* Три године касније, једна друга жена je као писац ушла y ово поље и преузела одбрану науке. Књига О повезаности физичких наука Мери Самервил појавила ce 1834. године, и објављена je y Марејевој Породичној библиотеци. Ha насловној страни су цртежи Хершелових небула. Мада je y тону више поучна и побожна од других књига, био je то значајан покушај да ce споје нова достигнућа y областима астрономије, физике, хемије, ботанике и геологије као једиствен, текући научни пројекат открића. „Напредак савремене *
Читаве су књиге биле посвећене праћењу претећег утицаја Франкенштајновог Створења tokom ових 190 година, нарочито y филмовима и популарном новинарству. Ha двестоту годишњицу објављивања, 2018. године, можемо очекивати омањи земљотрес. За ову прилику биће довољно уочити да текућа расправа о ГМ усевима - несумњиво од виталног значаја за одрживост жетве y свету и смањење зависности од прскања усева - често о овој храни говори као о „Франкенштајновој храни" (на пример, уводник y Country Life, април 2008); и да одлична колумна Гардијана, „Лоша наука“ као лого има слику Франкенштајновог чудовишта.
472
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
науке,“ пише Самервилова, „нарочито y последњих пет година, значајан je због тежње да ce поједноставе закони природе, и општим принципима уједине раздвојене гране.“57 Ова потрага за уједињујућим законима, како je наглашавао Џон Хершел, средишња je тема студије Самервилове. Тако су, на пример, „светлост, топлота, звук и таласи флуида, сви потчињени истим законима рефлексије и, наравно, њихове таласне теорије су савршено сличне.“58 To joj омогућава да разматра деловање светлости сунца, кише, мраза, nape, облака, парних машина, музичких инструмената и, чак, „истискивање воде из сунђера“ y истом поглављу, под једноставним насловом „Топлота“.59 Њутн остаје председавајући геније књиге, мада je ту и шира расправа о раду Хершелових, Фарадеја и Дејвија. Неколико европских научника такође je укључено y „пун круг наука“,60 конкретно, Александар фон Хумболт и Лаплас (као што je већ речено, управо je Самервилова популаризовала његову тешку Небеску механику, 1831). Али, велика имена континента попут Лавоазјеа, Ламарка, Берзелијуса, Линеа, Бифона и Кивјеа уопште ce не појављују, чак ни y њеном индексу, што je истински запањујући пропуст. У књизи ce осећа рађање ексклузивне британске науке. Уопште узев, Самервилова je уобичајено побожна, с мноштвом достојанствених позивања на „очигледну доброту првог узрока“ и „величанственост“ божјег стварања, које наука разоткрива. A ипак, ту je и велики број одломака који читаоца могу да побуде на скептицизам и испитивачки дух. Њена размишљања о стеларној астрономији управо су од ове врсте, и y њима јасно одјекује Вилијам Хершел. Она тихо сугерише да „не само човек, већ планета коју настањује чак читав систем чији je она мали саставни део - може да нестане, a његов нестанак je незамислив y огромности стварања.“61 Читаоцу остаје питање - Незамислив Богу? Или без икаквог Бога који би тако нешто замишљао? Питање о традиционалној библијској старости земље опет ce пажљиво заобилази уочавањем да геолози (нарочито Лајл) сада редовно налазе „трагове изузетне старине“, који противрече идеји о било каквом посебном стварању, и просто чине рађање земље „истовременим са рађањем осталих планета". To je вероватно зато што Творац није правио разлику између „једног дана и хиљаду година“.62 У једном значајном одељку, под насловом „Грешке чула“, Самервилова ce суочава са контраинтуитивном природом науке. Чак изгледа као да сугерише да наука подржава филозофски скептицизам,
Млади научници
473
јер указује на то да ниједно човеково физичко опажање није, y крајњој линији, y стању да стекне икакав објективни рачун о околном универзуму: „Свест о погрешивости наших чула једна je од најважнијих последица проучавања природе. Ово проучавање учи нас да ми ни један објект не видимо на његовом правом месту, због аберације; да су боје супстанци само ефекти деловања материје под светлошћу; и да сама светлост, као и топлота и звук, уопште нису стварна бића већ начини деловања које нерви преносе y наше опажање. Тако ce људско тело може сматрати еластичним системом, чији су различити делови способни да... вибрирају y складу са било којим бројем наметнутих таласања, од којих сваки има своје савршено и независно дејство. Овде ce наше знање завршава; тајанствени утицај материје на ум ће, no свој прилици, остати за човека заувек скривен.“63 У оваквим одломцима изгледа као да ce назире надолазећа криза y викторијанским религијским уверењима, нова врста чуђења рођена из корените сумње. Па ипак, књигу je позитивно оценио веома ортодоксни Вилијам Хјуел, и имала je небројена издања. Била je значајна јер ју je написала жена, али ce није обраћала нарочито женама као читаоцима - a ни деци. To je указало на парадокс да научна заједница мушкараца још не прихвата жене као равноправне, мада су оне већ биле пионири y кључном пољу тумачења и објашњења широј публици. Прва званична чланица БУУН примљена je тек 1853. године, мада je било покушаја и раније. Чарлс Бебиџ пише враголасто, пре састанка y Оксфорду, 1832. године: „Мислим да дамама треба дозволити присуство некој врсти скупштине: сетите ce црних очију и лепих лица које сте видели y Јорку и молим вас да ce сетимо, ми одсутни филозофи, како уздишемо због елоквентних описа које смо чули о њиховим чаробним осмесима... Ако само организујете вечерњи converzazione за њих y Оксфорду, ja ћу ce потрудити да им организујем бал y Кембриџу."64* У октобру 1834. године, као својеврсни знак времена, Колриџова читуља појавила ce y истом издању часописа Genlemaris Magazine y коме je био и први пун извештај о веома успешном четвртом састанку БУУН y Единбургу. Било je присутно чак 1.200 чланова, укључујући четири стотине жена, мада им je приступ био *
Романтична прича о Полини Џермин, лепој седамнаестогодишњој ботаничарки која ce заљубила на састанку Британског удружења 1832. године y Оксфорду, можда заслужује шире објашњење. Видети David Wooster, Paula Trevelyan (1879).
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
474
дозвољен само на одабрана предавања. Професор Адам Сецвик, геолог, одржао je пленарни говор о будућој улози науке, који je наведен y потпуности y сажетку часописа. Отворени семинари, који су обухватали главне научне дисциплине (астрономију, геологију, физику, ботанику и статистику) трајали су недељу дана. To није била досадна, већ професионална викторијанска наука. Било je и концерата, балова, вожње парном локомотивом и ватромета. Дејвид Брустер говорио je о својој последњој научној играчки, калеидоскопу. Професор Бакленд, геолог, одржао je још једно дивљења достојно предавање о фосилним гмизавцима, и свратио пажњу на осећај Бога за хумор y његовим гротескним творевинама: „Публика ce тресла од смеха... од његових бројних комичних опаски.“65
7 Унук Еразма Дарвина, Чарлс Дарвин, кренуо je y јесен 1827. године на Крајстс колеџ y Кембриџу. Испрва je изгледало да лута и не креће ce ни y каквом одређеном правцу, борећи ce да избегне притискајућу сенку свог деде. Али, убрзо га je надахнуо његов тутор, љубазни професор ботанике Џон Хенслоу, и почео je микроскопска проучавања зрнаца полена. Постепено je дошао под утицај младе групе научника на Тринитију и Сент Џону, спријатељио ce са енциклопедијски образованим Вилијамом Хјуелом из Ланкашира, a мишићави хришћанин Адам Сеџвик (Вордсвортов ученик) повео га je y оштру геолошку експедицију y Северни Велс. „Ни једно мишљење не може да буде јеретичко осим оног које није истинито,“ објавио je дрчно Сеџвик y Геолошком друштву. „Супротстављајући ce лажности ми можемо да схватамо; али истине никада не могу да ратују једна против друге. Стога утврђујем да не треба ни мало да ce бојимо резултата наших испитивања, уколико после њих следи мукотрпан, али сигуран пут часне индукције."66 Дарвин никада није заборавио ову изјаву док ce, tokom тридесет година, борио с импликацијама еволуције путем природног одабирања. Са Хенслоуом je читао текстове Чарлса Бебица и Џона Хершела и расправљао о њима, постајући свестан суптилних импликација индуктивне филозофије, као и растућег незадовољства Краљевским друштвом. Надахнут Хершеловом Природном филозофијом, дебело je подвукао одељак који почиње овим речима: ,Нему, онда, не можемо да ce надамо... шта не можемо да очекујемо од напора моћних умова... који надграђују знање стечено y прошлим поколењима?"67
Млади научници
475
Али, Дарвин je изнад свега почео да сања о великој експедицији y тропско море. Проучавао je путовања Бугенвила, Кука и Бенкса, као и Личну приповест Александра фон Хумболта. До априла 1831. године, краја треће и последње године на Кембриџу, сањао je о бекству, како je поверио својој сестри Каролини. „Све док ово пишем глава ми јурца no тропима; ујутру идем да зурим y палме y стакленику и долазим кући и читам фон Хумболта: мој ентузијазам je толико велики да једва могу мирно да седим на столици... Никако ce нећу смирити док не видим врх Тенерифа и велико змајево дрво (драцену); блиставе пешчане долине, и тужне тихе шуме стално ми ce смењују y уму. 00 У децембру 1831. године, са двадесетдве године, и y блиставој почасти Џозефу Бенксу, Чарлс Дарвин ce укрцао на брод Бшл.
8 Брак Џона Хершела 1829. године, no препоруци његове тетке Каролине, донео му je и емоционалну стабилност и независност, али није обуздао његове научничке амбиције. Док je Маргарет производила велику породицу, Хершел je настављао да планира астрономску експедицију на јужну полулопту, укључујући сада и жену и децу као суштински део плана. Љдине 1832. одбио je упорне понуде владиног спонзорства, одлучан да избегне сваку империјалистичку импликацију од оне врсте која je била толико судбоносна за другу експедицију Манга Парка. Такође je кратко и јасно одбио предлог из Краљевског друштва да câM сноси део трошкова. Желео je да „не буде одговоран никоме за резултате експедиције“, и да задржи „неусловљену снагу њеног извођења или напуштања y било ком тренутку, према каприцу.“ Није чак хтео да размотри ни пловидбу бродом Краљевске морнарице, осим y крајње невероватном случају објаве рата некој другој поморској сили. „Али, с друге стране, y том случају би краљев брод имао да пржи друге рибе уместо да искрца посматрача звезда на крај света.“69 Kao и Бенкс пре њега, Џон Хершел je имао слободу деловања која je припадала богатим мушкарцима. Десет година раније наследио je 25.000 фунти према одредбама очевог тестамента, a сада му je леди Хершел, његова мајка, која je умрла 1832. године, оставила доста земље и непокретности.70 Тако je он с поуздањем уложио своја средства y пројекат. Пошто je размотрио перипатетичке могућности Јужне Америке, имајући на уму Бенкса и Хумболта, коначно ce одлучио да y Јужној Африци оснује потпуну опсерваторију и научну станицу.
476
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Тринаестог новембра 1833. године Џон и његова породица напустили су Портсмаут, на путу за Кејптаун. Размонтирани телескоп од шест метара укрцан je y низу постављених ковчега за путовања, a његова званична намера била je велика астрономска експедиција ради посматрања и мапирања свих звезда јужне полулопте, баш као што je његов отац Вилијам учинио са северним небом. Можда није било случајно да je управо о томе сер Џозеф Бенкс сањао tokom последњих месеци свог живота. Хершелови су провели y Кејптауну четири године, мапирајући и каталогизирајући звезде и небуле, уз нешто ботанике no брдима изнад Кејпа. Њихове густо исписане свеске показују неуморну активност породице: дневна метеоролошка посматрања, зоолошке и ботаничке белешке, и стотине предивних цртежа биљака направљених, с бескрајном пажњом, уз помоћ camera lucida,71 Tokom овог периода њихова преписка с Каролином никада ce није прекидала, и Џон joj je поверио да су то биле најсрећније године његовог живота. Млада и живахна леди Хершел такође je често писала „тетки“. Била je домаћица многим посетиоцима научницима, и често je с поносом помињала свог свекра сер Вилијама Хершела и „његову чврсту, малу немачку сестру“.72 Један од њихових важнијих посетилаца био je млади Чарлс Дарвин, на повратку с Галапагоса, y јуну 1836. године. Док je Б тл био укотвљен код Рта добре наде, Дарвин пише сестри: „Толико сам чуо о [Хершеловом] ексцентричном, али пријатељском понашању, да сам био веома радознао да упознам великог човека.“73 И није био разочаран. Увек на опрезу за фине примерке, Дарвин je пратио сер Џона до његове „најзаклоњеније шармантне настамбе", десет километара y копно од главне насеобине, на удаљену чистину окружену храстовима и јелама, са телескопом од шест метара постављеним као неки пагански тотем y средишту. Сам Хершел никад није мировао: интензивни, жив лик који опсесивно зуји око својих безбројних пројеката и посматрања - y ствари, исти отац. Испостављало ce да „налази времена за све“, Camera lucida (светла комора) je уређај који je Јоханес Кеплер описао y својој Диоптрици (1611), a патентирао га je Вилијам Воластон. Користи ce за прецизније цртање. Уметник гледа кроз тространу призму, нагнуту под углом од 45 степени, чија je једна од три површине посребрена (танки полупровидни слој огледала). Ha тај начин уметник истовремено види призор који црта и папир на коме црта. У њеном саставу су и корективна сочива (негативне диоптрије) да би уметник изједначио удаљени призор који црта, и знатно ближи папир на коме црта, тако да му оба буду y фокусу. (Прим. прев.)
Млади научници
477
чак и за скупљање ретких луковица на Кејпу и прављење делова намештаја. Дарвин, који je увек ценио миран и преживарски стил живота, испрва je непрекидну Хершелову активност сматрао застрашујућом и „прилично одвратном“. Али, постепено je видео да je овај велики човек „изузетно добре нарави“, да je његова супруга, леди Хершел, сушта љубазност, и да je читав пројекат на Кејпу истински запањујући. Овај састанак са сер Џ. y овим првим тренуцима своје каријере сматрао je „значајним комадом добре среће".74 Хершелова експедиција до Кејпа за Дарвина je почела да представља важан идеал независног рада научника, који je надахнуо остатак његовог живота. По повратку y Лондон, његов пријатељ Чарлс Лајл пише Дарвину: „Не прихватајте никакво званично научно намештење, ако можете да га избегнете, и никоме немојте рећи да сам вам ja то саветовао... Moje питање je да ли ce време потрошено y ученим друштвима уравнотежава добрим које она чине? Замислите преписку између Хершела на Кејпу и Хершела као председника Краљевског друштва - што je за длаку успео да избегне!... Радите искључиво за себе и за науку... Немојте прерано да постанете подложни почасти или казни званичних достојанственика.“75
9 Каролина Хершел - до тада већ y осамдесетим годинама - неколико пута je замишљала како испловљава и придружује ce Џоновој породици са својим телескопом од два метра, надајући ce да би могла да „стресе неких тридесетак година с плећа и придружи им ce на путовању". Било би то као y старим данима с њеним братом, y Бату. Њена фрустрација излила ce y намерном, комичном враћању на лош енглески из њених првих година y Енглеској: „Ја! Ta сам 30 или 40 котина млаћа и та моку та поћем! In Gottes патепГ76 Међутим, Каролина je открила невероватну нову вештину y области односа с јавношћу. Научила je да храни локалне часописе y Хановеру научним причама из Кејпа, и то тако да их je ускоро преносила и међународна штампа. Тако je Хершелов рад био праћен врло акуратно, широм Европе. Можда je важност доброг публицитета научила од свог старог пријатеља, сер Џозефа Бенкса, на Сохо скверу. Један од њених првих победоносних извештаја донео je The Times, 27. јуна 1834. године. Дописник из ХамбурГа... доноси следеће вести из Хановера. Пријатељи астрономије биће задовољни кад чују да je
478
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
сер Џон Хершел писао са Рта Добре наде својој тетки, госпођици Каролини Хершел, овдашњој житељки. Он je већ припремио своје астрономске инструменте, нарочито телескоп од шест метара, и од сада почиње посматрања... Он живи на селу, око пет миља удаљеном од Кејптауна, близу Стоне планине, y очаравајућој долини; високо дрвеће, ретки и предивни жбунови и цветне биљке окружују његову настамбу; његово око помно мотри бистро небо без облачка, препуно оних безбројних звезда које су предмет његовог узвишеног трагања. Он je чврст y својој нади да ће направити значајна открића.77 Понекад су ове вести мало измицале Каролининој контроли. Следеће године, 25. августа 1835, New York Sun je донео сензационалну вест да je cep Џон Хершел најзад доказао једну од најсмелијих астрономских спекулација свог оца. Хершел открио живот на Месецу! Веома драматична прича држала ce насловне стране пуна четири дана, удвостручила тираж новина и изазвала махнито узбуђење од источне до западне обале Америке. Сваког дана je New York Sun доносио све више детаља о Хершеловим посматрањима: моћне шуме које расту из Месечевих кратера, необичне биљке, дабролике животиње (огромне, због слабе гравитације Месеца) и коначно, мала мајмунолика створења веома интелигентних лица и са згодним крилима попут слепих мишева, којима лапарају кроз разређену атмосферу Месеца.78 Пре него што je лансирана прича Велико откриће на Месецу, један проповедник са Средњег запада je прикупљао прилоге да пошаље пуну кутију Библија јадним непросветљеним становницима Месеца, a Едгар Алан По je y Балтимору размишљао о могућности читавог новог жанра фикције: научне фантастике (следеће године лансирао je живописан - али потпуно измишљен - извештај о првом преласку Атлантика балоном).79 Хершел je лично одбацио целу ту ствар као „бунцање“ и мирно je оповргао y олимпски достојанственом отвореном писму париском астроному Франсоау Арагоу, објављеном y Атенеуму.80 Али, Маргарет Хершел ce силно забављала. Назвала je причу „врло паметном измишљотином" и писала Каролини с одобравањем. „Читав опис je тако добро ухваћен с финим детаљима труда... да Њујорчане не треба кривити што y њу стварно верују, бар првих 48 сати. - Штета je само што није истинита: али, ако ce унуци труде колико и њихови дедови, могу ce довршиши р ш дивне сшвари. OL Време које je Џон Хершел провео y Јужној Африци, на свој начин значајно као и путовање Чарлса Дарвина БШлом, учврстило га
479
Млади научници
je као највећег астронома и научника y својој генерацији. По повратку y Енглеску, маја 1838. године, добио je титулу баронета, таман на време да може да присуствује крунисању краљице Викторије y Вестминстерској опатији. Сер Џон Хершел изабран je за председника Краљевског друштва, добио je још једну Коплијеву награду, и до педесетих година je сматран водећим научником средњевикторијанске Енглеске. Његово љубазно лице, окружено ореолу налик седом косом, налази ce на чувеној фотографији Џулије Маргарет Камерон, уз коришћење процеса који je и он делом изумео.*
10 Велики телескоп од дванаест метара коначно je демонтиран y Слоуу, y новогодишњој ноћи 1840. године. Постао je остатак прошлих времена, a осим тога, опасно ce климао и јаукао док je зимски ветар дувао кроз његово старо постоље, као брод који испловљава на олујну пучину. Сер Џон Хершел није заборавио све наде које je овај телескоп симболизовао, велика имена која je привлачио, и прославе које je надахњивао. Дао je да ce постоље безбедно уклони и велику, изубијану стару цев положио на смрзнуту траву, и одржао последњу забаву y њој, с пићем, здравицама, y светлости свећа.82 Одлазак телескопа није обележио елегантним математичким рачуном, већ оштрим речитативом, „Елегија за стару дванаестицу“: У цеви старог телца одмарамо кости O ko нас пролећу сенке прошлости! Реквијем му певамо, уз вику и штропот Стара година оде, a нова стиже уз топот. Весело, весело, запевајмо сви Нек стари телескоп звечи и звони! *
Ова добронамерна и ексцентрична слика дефинисала je викторијански идеал научника, исто као што су касније благо надреалистичке слике Алберта Ајнштајна - како вози бицикл или ce плези - дефинисале научника двадесетог века. Садашње фотографије Стивена Хокинга, бриљантног али парализованог, с лицем грифона, y инвалидским колицима, можда боље изражавају неизвесност савремених ставова према науци. Сама инвалидска столица враћају нас до доктора Стрејнџлава, али и до сер Џозефа Бенкса, док ce брзо котрља на један од својих доручака на Сохо скверу, нестрпљив да ce сретне са својим новим младим штићеником и започне остварење новог пројекта, „за добробит целог човечанства“.
Епилог
К
ада сам одржао своје прво предавање y Краљевском институту y улици Албемарл, имао сам четрдесетчетири године. Било je то званично Предавање петком увече, с позивницама и вечерњом тоалетом, a ja сам замољен да обучем црни сако и ставим лептир-машну. Најављена тема била je „Експеримент Колриџ“. Циљ ми je био да истражим онај особито контроверзан сусрет науке и поезије, када je Хамфри Дејви, убрзо пошто je 1808. године почео да држи Бејкерова предавања, витешки ризиковао свој углед доводећи Колриџа - тада потпуно обузетог опијумом и y тешкој брачној кризи - да одржи низ од четрнаест предавања о имагинацији, пред цењеним званицама, научном публиком y Краљевском институту. Moje предавање je требало да опише потпуни хаос који je наступио, али и неколико дивних визионарских тренутака које je Колриџ имао, и који су касније обликовали приличан део савременог концепта креативности, и појам имагинативног скока.* Баш пре него што сам почео, стајао сам иза затворених двоструких врата историјске сале за предавања, и помало ce тресао слушајући жамор уважене публике с друге стране. Био сам веома свестан да ћу закорачити на ону исту бину са које су некада предавања држали Дејви, Фарадеј и Колриџ. Директор, који je тихо стајао поред мог лакта, шапутао ми je речи охрабрења. Такође ce, успут, запитао, да ли ми je речено за атомски с а т ? He, није ми било речено за атомски сат. Директор ми je објаснио да тамо постоји атомски сат који ce y сали за предавања гласно огласи после тачно пет минута. Од предавача ce очекивало да на овај знак заврше с причом. С првим знацима стварне панике, промрмљао сам да ce то вероватно може сматрати *
Moj текст може ce наћи y The Proceedings of the Royal Institution of Great Britain. Vol. 69, 1998.
Епилог
481
неком врстом раног система за узбуњивање превише говорљивих предавача. Па, да, могло би ce тако рећи; али, било je то пре питање пожељне научне прецизности. Наравно, традиција je налагала да говорник спакује своје предавање y тачно п ет минута, ни дуже ни краће, и да ућути оног тренутка кад ce сат огласи. Директор je сад прилично радознало гледао y мој свежањ белешки за предавање. Питао сам ce да ли je сећање на озлоглашену Колриџову говорљивост икада нестало из колективне свести Института. Додао je убедљиво да, према његовом искуству, већина угледних научних предавача успева да изговори своју последњу реченицу управо y тренутку кад ce оглашава атомски сат. Све je то било јако елегантно: Причај - бззз - стој - аплауз. Наравно, уследиће и аплауз. Директор je, пошто je све то изговорио, одлучно иступио корак напред и отворио велика дупла врата, која су открила густе редове клупа, препуних очекујућих лица, и нарастајућу тишину атомског сата, који je бешумно откуцавао време... Наравно, с проналажењем крајева y науци постоји приличан проблем. Где ce ове научне приче заиста завршавају? Наука je заиста штафета, y којој ce свако откриће предаје новом поколењу. Чак и када ce једна врата затварају, отварају ce друга. Тако je и са овом књигом. Сада почиње велико раздобље викторијанске науке. Нове приче прелазе y руке Мајкла Фарадеја, Џона Хершела, Чарлса Дарвина... и свет савремене науке хрли према нама. Али, данас наука такође стално преобликује своју историју, унатрашке. Почиње да ce осврће и поново открива своје почетке, своје раније традиције и тријумфе; али и своје расправе, неизвесности и заблуде. Сада ce ниједна општа историја науке не сматра потпуном без осећаја за то шта je наука постигла столећима раније, код Грка, Арабљана, Кинеза, Вавилонаца. Није случајност што ce to kom последњих неколико година на бројним универзитетима Европе, Аустралије и Америке оснивају недавно осмишљена „Одељења за историју и филозофију науке“. Пионири y тој области били су Кембриџ (ВБ), и Беркли (Калифорнија), a убрзо су следили и остали: Нантер (Париз), Мелбурн, Сиднеј, Торонто, Индијана, Калтек и Будимпешта (1994). Слично томе, потпуно разумевање савремених расправа о животној околини, климатским променама, генетском инжењерингу, или алтернативној медицини, или ванземаљском животу, или о природи свести, или чак о постојању Бога, изгледа ми немогуће без знања о томе како су оне изнмкле из нада и страхова романтичарског поколења.
482
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Али, можда je y овом тренутку најважнија промена става о томе како ce научници уклапају y друштво као целину, као и о при- роди ове нарочите креативности коју y њега уносе. Треба да раз- мотримо како су они све важнији за сваку културу прогресивног знања, за образовање младих људи (и оних не тако младих), и за наше разумевање планете и њене будућности. Због тога мислим да науку треба представљати и истраживати на нов начин Није нам потребна само нова историја науке, већ и увећано и маштовитије биографско штиво о појединим научницима. (Дао сам неке предлоге y библиографији која следи, под насловом „Шира слика“). Овде ce вечни наводи о тешкоћама са „две културе", a нарочито с математи- ком, више не могу прихватити као валидно ограничеље.* Потребно je да разумемо како ce наука заиста ствара; како научници мисле, осећају и спекулишу. Потребно ј е да истражимо шта научника чини креативним, као и песнике и сликаре, или музичаре. Тако je почела ова књига. Старе, строге расправе и границе - наука против религије, наука насупрот уметности, наука насупрот традиционалне етике - више нису довољне. С њима више не треба да имамо стрпљења. Потребна нам je шира, великодушнија, маштовитија перспектива. Изнад свега, можда, потребне су нам три ствари које научна кул- тура може да пружи: осећај личног чуђења, моћ наде, и живо, али испитивачко веровање y могла и завршити будућност планете. Чиме би ce, вероватно,
Охрабрује ме sto vidim da je мој стари наставник и рани ментор, професор Џорџ СтајнерлТточСвши од потпуно другачије премисе, недавно стигао до сличног закључка: „Отуд моје уверење да чак и напредни математички појмови могу да ce учине имагинативно привлачним и показивим када ce прикажу историјски... Преко ових великих путовања и пустоловина људског ума, тако често пуних личних супарништава, страсти и осујећења - оснива- чи универзитета Аргези, или замке неотопивог леда - ми који нисмо математичари можемо да погледамо y суверено и врхунско царство... Лоцирајте ову потеру... и широм ћете отворити врата ‘мору мисли’ које je дубље и бога- тије од свега друтог на планети.“ Видети „School Terms11, y My Unwritten Books (2008). Сликовита представност овог изванредног одломка долази, наравно, из романтизма: Вордсворта о Њутну из Прелида, и слике Каспара Давида Фридриха из 1825, Mope леда, на којој танушни, витешки брод истраживача лута између огромних поларних санти леда - али нада, ван сваког очеки- вања, можда ипак преживи.
Подела улога Џон Абернети (John Abemethy), 1764-1831. Лекар и хирург болнице Барт y Лондону, постао je председник Краљевског колеџа хирурга. Један од многих његових пацијената био je Колриџ. (Видети Поглавље 7) Марк Ејкенсајд (Mark Akenside), 1721-1770. Песник, чије je главно дело The Pleasures of Imagination (1744) покренуло традиционално гледиште осамнаестог века о космосу, укључујући и идеју да je свемир стар приближно шест хиљада година, и да су звезде распоређене над нама y „конкавној" куполи или небеском храму (видети нпр. Књ. I, стихове 196 206). Александар Обер (Alexander Aubert), 1730-1805. Члан КД. Богати британски астроном независног духа који je живео y Дептфорду код Лондона, и основао лепу приватну опсерваторију y кући Хајбери на Хајбери Филдсу. Пријатељ и поштовалац Каролине и Вилијама Хершела, нарочито tokom осамдесетих година, када су чланови КД критиковали њи- хове прве резултате. Године 1788. поклонио им je прекрасан Шелтонов астрономски сат, с клатном од месинга (Приватна архива, Џон ХершелШорленд, Норфок). Чарлс Бебиџ (Charles Babbage), 1791-1871. Члан КД од 1816. године. Бриљантни млади математичар, Лукасов професор математике на Кембриџу, близак пријатељ Хершеловог сина и Каролининог братанца Џона Хершела. Свадљив и отворени критичар Краљевског друштва под руководством остарелог Бенкса и болесног Дејвија, заговорник новог БУУН и изумитељ разних диференцијалних машина (механичких компјутера). (Видети Поглавље 10) Сер Цозеф Бенкс (Sir Joseph Banks), 1743-1820. Председник Краљевског друштва. (Видети Поглавље 1 и даље)
484
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Ана Барбо (Anna Barbauld), 1743-1825. Песникиња, заговорник образовања и љубитељ науке и књижевности, веома заинтересована за научне идеје. Била je y блиском пријатељству са Џозефом Пристлијем, била сведок многих његових раних експеримената и написала песму y којој проговара један од његових лабораторијских мишева. Њена епска поема Eighteen hundred and Eleven (1812) најавила je кризу империје и интелектуалног живота y Британији, скривену y „језивој ноћи“, и успон моћи Америке. Невероватна уредница, објавила je издање тадашљих британских романописаца y педесет томова. (Видети Поглавље 6) Френсис Бофор (Francis Beaufort), 1774-1857. Морепловац, хидрограф и творац Бофорове скале ветрова, од један до дванаест (ураган). Написао je и неке занимљиве текстове о искуствима „после смрти“ морнара који су ce давили. Ана Бедоуз (Anna Beddoes), 1773-1857. Ћудљива млађа сестра списатељице Марије Еџворт, супруга лекара Томаса Бедоуза, и вероватно љубавница Хамфрија Дејвија y Пнеуматском институту y Бристолу, 1799-1801. Убрзо потом имала je везу с Бедоузовим пријатељем Дејвисом Гидијем y Лондону, мада ce вратила да негује мужа када je био на самрти због слабог срца. Ана je имала четворо деце: Ану (1801), Томаса (1803), Хенрија (1805) и Мери (1808). Од прво двоје ниједно није било законито дете. Дејвис Гиди био je њихов законски старатељ после Бедоузове преране смрти. Анин син Томас Лоуел Бедоуз (1803-1849) постао je песник и политички активиста, аутор неколико језивих поетских драма укључујући The Last Man (1823) и Deaths Jest Book (1850), живео je y прогонству y Немачкој и извршио самоубиство y Швајцарској. Сама Ана отишла je да живи y иностранству, немирно лутајући између Белгије, Француске, Италије, и коначно je умрла y Фиренци, са педесет година. (Видети Поглавље 6) Томас Бедоуз (Thomas Beddoes), 1760-1808. Лекар, хемичар, филантроп и политички радикал. Дејвијев ментор y Бристолу и близак пријатељ водећих чланова Лунарног друштва y Мидлендсу. Експериментисање с дрогама и гасовима и детињарије његове супруге Ане поткопали су његов јавни углед. С распадом бристолског Пнеуматског института као експерименталног средишта, он га je претворио y филантропски Превентивни медицински институт за болесне и сиромашне. Имао je почетну идеју о бесплатној државној здравственој служби, која посебно помаже женама и деци. Херојски, али маргинализован лик, a Бенкс и Краљевско друштво никада га нису подржали. (Видети Поглавље 6) Клод Бертоле (Claude Berthollet), 1748-1822. Члан КД од 1789. године. Водећи француски хемичар, Лавоазјеов пријатељ, вођа истраживачког
Подела улога
485
похода - укључујући и део с балоном - који ce придружио Наполеону y Египту, 1789. године. Касније Дејвијев поштовалац и пријатељ Бенксовог повереника Благдена. Његов гламурозни ученик и штићеник био je Жозеф Гај-Лисак. Јакоб Берзелијус (Jacob Berzelius), 1779-1848. Изванредан шведски хемичар, професор хемије и медицине на универзитету y Стокхолму 1807. године. Његови пионирски радови y електрохемији обухватали су прву тачну таблицу атомских тежина, утврђивање двадесет осам елемената (1828), и њихово именовање међународно признатим симболима од почетних слова, као што je Н20. Топло je честитао Дејвију на Бејкеровим предавањима и на сигурносној лампи, али je од 1815. године све више нападао његову доминацију. Оженио ce касно, са педесет шест година, када je дао све што je имао y научном смислу, женом млађом тридесет две године. Завије Биша (Xavier Bichat), 1771-1802. Француски лекар и анатом, радио je y чувеној болници Hôtel Dieu y Паризу, и кратко, интензивно и пожртвовано живео, надахнут идеологијом Француске револуције. Развио je анализу типова људских ткива, хистологију и материјалистичку теорију живота. Његов утицајан уџбеник On life and death постхумно je преведен на енглески 1816. године и подстакао несугласице око витализма y Британији. Чарлс Благден (Charles Blagden), 1748-1820. Члан КД од 1772. године. Лекар, бирократа, франкофил и фантастична научничка трачара. Учио je за бродског лекара и неколико година радио као научни асистент Хенрија Кевендиша. Под Бенксом je постао утицајни секретар Краљевског друштва, од 1784. до 1797. године. Упркос повременим препиркама, остао je велика подршка и лични повереник Бенкса до своје смрти y Паризу, пар недеља пре Бенксове. У извесној мери Бенксу je ово пријатељство заменило Соландера. Жан-Пјер Бланшар (Jean-Pierre Blanchard), 1753-1809. Француски проналазач и аеронаут, који je први прешао Ламанш y балону и основао школу за летење балоном y Воксхолу y Лондону. (Видети Поглавље 13) Јохан Фридрих Блуменбах (Johann Friedrich Blumenbach), 1752-1840. Члан КД од 1793. године. Утицајан немачки анатом с базом на универзитету y Гетингену, који je основао антропологију као науку, a краниологију као псеудонауку, и развио једну од првих класификација расних типова. Његова чувена збирка лобања била je позната као „Голгота др. Б.“. Бенксов пријатељ, и чувени предавач y Гетингену кога су слушали студенти из целе Европе, укључујући Колриџа, Вилијама Лоренса и Томаса Лоуела Бедоуза.
486
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Јохан Елерт Боде (Johann Elert Bode), 1747-1826. Немачки астроном и директор Берлинске опсерваторије. Осмислио je најауторитативнији Атлас неба (1804), који je коначно надвладао Флемстидов из 1729. године. (Видети Поглавље 2) Луј-Антоан де Бугенвил (Louis-Antoine de Bougainville), 1729-1811. Француски поморски заповедник и истраживач, који je опловио Земљу и искрцао ce на Тахити годину дана пре Џејмса Кука. (Видети Поглавље 1) Дејвид Брустер (David Brewster), 1781-1868. Шкотски лекар и борбени научни новинар. Рани промотер БУУН са Џоном Хершелом. Његова истраживања обухватала су радове о поларизованој светлости и сочивима за светионике, a изумео je калеидоскоп. Написао je прву утицајну биографију сер Исака Њутна (1831), која ce y неколико издања додатно проширила. (Видети Поглавље 10) Жорж-Луј Леклер, гроф де Бифон (Georges-Louis Leclerc, Comte de Buffon), 1707-1788. Француски геолог и природњак који je развио ране теорије о брзим, катастрофалним променама на Земљи изазваним поплавама (уз подршку нептуноваца) и вулканском активношћу (уз подршку плутониста). Био je директор Jardin du Roi, савремене Ботаничке баште y Паризу, и написао Историју üpupoge y 44 свеске (1804). Шели y својој песми „Монблан“ говори о његовим студијама планина и глечера. Фани Барни, мадам д’Арбле (Fanny Burney, Madame d’Arblay), 1752 1840. Списатељица, новинарка, пријахељица Хершелових преко свог оца, Чарлса Барнија (члан КД од 1802), музиколог. Опчињена научним достигнућима, али и сумњичава према њима, хвалила je рад Каролине Хершел о проналаску комете, и писала Бенксу чудећи ce што жене не могу да буду чланице Краљевског друштва. Преживела je радикалну операцију дојке без анестетика (Париз, септембар 1811) и написала дугачак, веома храбар извештај о овом искуству. (Видети Поглавље 7) Џорџ Гордон, лорд Бајрон (George Gordon, lord Byron), песник ca живахним али сумњичавим занимањем за науку и путовања. Гледао je кроз Хершелов телескоп и сусрео ce с Дејвијем и y Лондону и y Италији. Његова песма „Тама“ (1816) одражава текућа космолошка размишљања, a неколико одломака из Дон Жуана (1818-1821) коментаришу научно истраживање и таштину „напретка". (Видети Поглавље 9) Семјуел Тејлор Колриџ (Samuel Taylor Coleridge), 1772-1834. Песник, критичар, есејиста и филозоф. Блиско укључен y Дејвијев научни рад y Бристолу и Лондону, 1799-1804. Касније je писао о историји и филозофији романтичарске науке y свом листу The Friend (1809-1819), и
Подела улога
487
y својим Филозофским предавањима (1819), и укључио ce y расправу о витализму, пишући Теорију живота (1816-1819) како би расправио покренута питања. Био je присутан и говорио на историјском трећем састанку БУУН y Кембриџу 1833. године, када je први пут термин „филозоф природе“ замењен термином „научник“. (Видети Поглавља 6 и 10) Вилијам Купер (William Cowper), 1731-1800. Песник који je tokom читавог живота патио од онеспособљавајуће депресије, али чија жива писма и дуга, опширна песма The Task дају жив одговор на напредовање науке, нарочито на Бенксово путовање и летове балоном. (Видети Поглавље 1) Жорж Кивје, барон (Baron Georges Cuvier), 1769-1832. Члан КД од 1806. године. Водећи француски зоолог и компаративни анатом свог доба. Предавао je y Музеју природне историје y Паризу. Није ce слагао с Ламарком, одбацујући концепт еволуције, и предлажући теорију биолошког развоја путем светске катастрофе. Објавио je двадесет две свеске из ихтиологије. Џон Далтон (John Dalton), 1766-1844. Хемичар, метеоролог и рани теоретичар атомских тежина, који je направио прву табелу од 20 елемената 1808. године, и законе о топлотном ширењу гасова. Стидљива, повучена особа, рођен y Камберленду, a радио y Манчестеру, и несклон да ce придружи Краљевском друштву y Лондону. Хершел и Бебиџ сматрали су да je срамно запостављен, али je његовој сахрани y Манчестеру присуствало четрдесет хиљада људи. Еразмо Дарвин (Erasmus Darwin), 1731-1802. Члан КД од 1761. године. Лекар, песник, свезнадар и проналазач. Покретач Лунарног друштва y Бирмингему, које ce састајало сваког месеца на пун Месец (теоријски, тако да су могли безбедно да ce врате кући). Близак пријатељ Џејмса Вата и Метјуа Болтона, описао je много од тадашње нове науке y својој дугој и значајној поеми The Botanic Garden (1791). Ова веома дуга и информативна поема даје податке о космологији, геологији, метеорологији, хемији и физици - дидактички метод који су касније користили Саути и Шели - и пружа енциклопедијски извештај о стању науке почетком 18. века. Хамфри Дејви (Humphry Davy), 1778-1829. Председник Краљевског друштва 1820-1827. године. (Видети Поглавља 6, 8 и 9) Мајкл Фарадеј (Michael Faraday), 1791-1867. Генијалан физичар и хемичар, изумитељ електричног мотора, динама и трансформатора. Директор Краљевског института y Лондону tokom више од тридесет година. Био je под великом Дејвијевом заштитом и, за разлику од свог
488
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
заштитника, једна од најомиљенијих особа y британској науци. (Видети Поглавља 8, 9 и 10) Бартлеми Фожа де Сен-Фон (Barthélemy Faujas de Saint-Fond), 1741-1819. Француски геолог и путник, стручњак за вулкане. Био je велики англофил, и y својој књизи Travels in England and Scotland in Examining the Arts and Sciences (1799) дао je жив извештај интервјуа са Хершелом и Каролином tokom рада. Са одушевљењем je писао и о путовању балоном. Јохан Георг Форстер (Johann Georg Forster), 1754-1794. Немачки ботаничар и путописац. Са оцем ce придружио Куковој другој пацифичкој експедицији (оној y којој je доведен Омај) и потом објавио живописан и помало вулгаран извештај о путовању, на енглеском језику, A Voyage Round the World (1777). Постављен je за професора природне историје y Каселу, и често ce дописивао с Бенксом. Његов отац, Јохан Рајнхолд Форстер, који je објавио трезвенију књигу, Observations during a Voyage Round the World (1778), надживео ra je. Бенџамин Френклин (Benjamin Franklin), 1706-1790. Члан КД од 1756. године. Физичар и државник, био je амерички амбасадор y Француској 1776-85. године, и непроцењив извор података о науци y Француској за Бенкса, a нарочито о месмеризму и летењу балоном 1783-84. Специјализовао ce за рад на својствима електрицитета: статички електрицитет, и изумео je громобран. (Видети Поглавља 3 и 7) Луиђи Галвани (Luigi Galvani), 1737-98. Италијански лекар, професор анатомије на универзитету y Болоњи. Његову драматичну тврдњу да je открио оживљавање или „животињски електрицитет", када су примерци мртвих жаба прободени металним иглама, Волта je оповргао y чувеном тексту који je послао Краљевском друштву 1792. године. Ипак je термин „галванизам" остао y ширем смислу повезан са великим бројем електричних појава, укључујући „галванометар" који ce од 1820. године користио за откривање електричне струје. Жозеф Гај-Лисак (Joseph Gay-Lussac), 1778-1850. Изванредан француски аналитички хемичар, Бертолеов ђак и Дејвијев велики супарник y Паризу док je радио на пнеуматици, ширењу гасова и својствима бора и јода. Гламурозан лик, чувен no свом високом лету балоном 1804. године (до 7.000 метара) и венчању са прелепом седамнаестогодишњом продавачицом коју je угледао како између две муштерије чита књигу о хемији. (Видети Поглавље 8) Дејвис Гилберт (рођен Гиди) (Davies Gilbert, р. Giddy), 1767-1839. Члан КД од 1791. године. Богат математичар, члан парламента и научни ад-
Подела улога
489
министратор. Био je ученик радикалног доктора Томаса Бедоуза y Оксфорду, a касније ce спријатељио с младим Хамфријем Дејвијем y Пензансу. Имао je подужу везу са Бедоузовом лакомисленом женом Аном, y Лондону, a касније je био старатељ њене деце. Оженио ce женом из угледне породице и променио презиме y Гилберт 1817. године, и постао председник Краљевског друштва y периоду 1827-31. године, после кризе изазване Дејвијевом оставком. Јохан Волфганг фон Гете (Johann Wolfgang von Goethe), 1749-1832. Heмачки бноксер тешке категорије, десет рунди с духом сер Исака Њутна, победник још увек непознат. (Видети Поглавља 7-10, и даље) Лук Хауард (Luke Howard), 1772-1864. Први британски метеоролог и проучавалац облака и временских појава. Свој први важан текст изложио je y Квекерском друштву y Лондону, 1802. године. Његов пионирски рад On the Modification of Clouds објављен je 1804. године, и читан je широм Европе. Гете je тражио од њега да напише аутобиографију, превео неколико његових радова и написао четири дугачке песме с темом облака, надахнут Хауардовим системом класификације. (Видети Поглавље 3) Александар фон Хумболт (Alexander von Humboldt), 1769-1859. Главна личност европске науке, чувен no својој експедицији y Јужну Америку с математичаром Емеом Бонпланом. Путник, ботаничар, зоолог, геолог, метеоролог, космолог - универзални човек романтичарске науке. Његов Personal Narrative објављен je 1806. године. Његово велико дело било je Космос (1845). Знао je и Вилијама и Џона Хершела, али није имао прилике да упозна Каролину. Његов брат, научник и филолог Вилијам фон Хумболт, помогао je y оснивању универзитета y Берлину. (Видети Поглавља 9 и 10) Џејмс Хатон (James Hutton), 1726-1797. Шкотски лекар, обучаван y Холандији, који je зачетник савремене дисциплине геологије. Проучавајући слојевитост стена, a нарочито њихову ерозију y рекама, одбацио je библијски мит о стварању света и теорије катастрофа Бифона и Кивјеа, и заступао бескрајно спор развитак земље, „без трагова почетка, ни изгледа краја“. Његове веома техничке и лоше написане радове учинио je читљивим његов ученик, професор Џон Плејфер са универзитета y Единбургу, и припремио свет за револуционарну геологију Чарлса Лајла. Његова идеја „дубоког времена" подржавала je Хершелову идеју „дубоког простора", a коначно и Дарвинову теорију еволуције. Кристијан Хајгенс (Christiaan Huygens), 1629-1695. Велики холандски физичар и астроном, космолог и произвођач астрономских инструмената, укључујући и сат са „утрађеним клатном". Његова таласна теорија
490
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
светлости (за разлику од Њутнове корпускуларне), телескопска проучавања Сатурнових прстенова и његовог месеца Титана, и идеја о великом, густо настањеном свемиру, надахнули су Вилијама Хершела на нове помисли о међузвезданом простору. Дивље имагинативни ум, Хајгенс je такође веровао да становници Јупитера праве свемирске бродове. Едвард Џенер (Edward Jenner), 1749-1823. Природњак и лекар. Упамћен je no свом изуму „вакцинације“ против малих богиња, 1796. године, коришћењем контраинтуитивног метода инфицирања здравог пацијента са vaccinia или материјом крављих богиња, и тиме изазивања производње антитела која су делотворна против много смртоноснијих малих богиња. Џенер je тихо експериментисао y Глостерширу, гребући кожу својих пацијената трном. Карикатуриста Гилреј га je нападао и исмевао, али je његову технику Краљевско друштво коначно усвојило, пренело je y Европу и до 1853. године она je y Британији постала обавезна. Мада ce често описује као „обичан сеоски лекар“, Џенер je учио y Лондону, код великог хирурга Џона Хантера, радио на Сохо скверу као помоћник Бенксу и Соландеру, и написао много стручних радова о птицама певачицама и њиховим сеобама, нарочито о кукавицама. Имануел Кант (Immanuel Kant), 1724-1804. Најсјајнији немачки филозоф који je изнео низ бриљантних и утицајних идеја о могућој структури свемира y Природној историји неба (1755), a касније о човековој личној перцепцији физичке стварности. Спекулисао je о идеји галактичких „острвских универзума" и животу ван земље. Кантова анализа људског концепта „простора, времена и узрочности" нарочито je релевантна за проблематичну идеју научне објективности, и начина на који посматрамо - али и субјективно замишљамо - свет око нас. Снажно je утицао на читаво поколење романтичних мислилаца, од Хершела до Гетеа и Колриџа. Џон Китс (John Keats), 1795-1821. Песник и студент медицине y Гајовој болници y Лондону. Његово учење медицине обликовало je много већи део његове поезије него што ce то обично мисли. (Видети Поглавља 7 и 9) Антоан Лавоазје (Antoine Lavoisier), 1743-1794. Највећи хемичар француског просветитељства, a његова Traité Élémentaire (1789) надахнула je младе научнике широм Европе, али нарочито Дејвија. Робеспјер je наложио његово погубљење због утаје пореза: „Револуцији нису потребни хемичари." Његова бриљантна млада жена Ан-Мари Ползе, научни илустратор и преводилац, преживела je и задивила многе европске научнике, али je за мужа изабрала грофа Рамфорда, за кога ce испоставило да je погрешан експеримент.
Подела улога
491
Cep Вилијам Лоренс (Ser William Lawrence), 1783-1867. Лекар, хирург, анатом и један од првих антрополога. Био je водећи хирург y Барт болници и професор анатомије на Краљевском колеџу хирурга. Неко време био je Шелијев доктор. Његово теоријско и лично супарништво са својим ментором Џоном Абернетијем tokom сукоба око витализма учинило je од њега националног хероја. (Видети Поглавље 7) Џејмс Линд (James Lind), 1736-1812. Члан КД од 1777. године. Лекар, путник и астроном. Пловио je за Кину 1776. године, и пратио Бенкса на Исланд 1772. године. Скрасио ce y Виндзору, где je постао један од лекара консултаната краља. Године 1783. лечио je рану на нози Каролине Хершел. Касније ce спријатељио с младим Шелијем на Итону, и показао му своју источњачку збирку и радикалску библиотеку. Висок, мршав и ексцентричан, према Фани Барни, имао je склоности према „триковима, загонеткама и необичним стварима“. (Видети Поглавље 4) Карл Лине (Carl Linnaeus), 1707-1778. Велики шведски природњак, професор ботанике y Упсали, где je основао светски чувену ботаничку башту, коју су нашироко опонашали - на пример, Бенкс y Кјуу. Његов систем ботаничке таксономије (обично двоимени: породично име на латинском после кога je следио придев за врсту) y осамнаестом веку je постао стандард и остао такав до данас, на пример, y енциклопедијама биљака y већини европских језика. Линеово друштво y Лондону основано je 1788. године. Многи други системи - попут Хауардове класификације облака - опонашали су Линеову таксономију. (Видети Поглавље 1) Винченцо Лунарди (Vincenzo Lunardi), 1759-1896. Гламурозни италијански аеронаут, популаризовао je летење балоном y Британији, али je доживео велике критике пошто je приликом првог успона ризиковао живот своје мачке. (Видети Поглавље 3) Џејн Марсе (Jane Marcet), 1769-1858. Једна од првих великих популаризаторки науке међу млађим читаоцима. Њени Conversations on Chemistry (1806, 1811) имали су шеснаест издања. Надахнула je младог Мајкла Фарадеја. Користила je дијалошки облик за истраживање идеја путем једноставних питања и одговора, метод који je првобитно развио Платон. Удата за богатог швајцарског емигранта Александра Марсеа, члана КД, упознала je многе водеће научнике тих дана, укључујући Хамфрија Дејвија и Јакоба Берзелијуса. Њени РазГовори имали су огроман издавачки успех, те je формулу применила и на неколико других тема, нпр. y Conversations on Natural Philosophy (1819). Невил Мескилајн (Nevil Maskelyne), 1732-1811. Члан КД. Математичар и краљевски астроном, који je направио драгоцени Астрономски алма-
4 92
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
нах за поморце. Подржавао je Хершела y Краљевском друштву и касније постао одан и драг пријатељ с Каролином, пуштајући je саму y Краљевску опсерваторију y Гриничу. Председавао je Одбором за лонгитуду и често био оговаран - можда неоправданао - због свог става према творцу хронометра Џону Харисону. Имао je сложени однос са сер Џозефом Бенксом, за кога je мислио да не познаје довољно математику. Вилијам Николсон (William Nicholson), 1753-1815. Британски хемичар и рани експериментатор са електролизом, који je славно поновио Лавоазјеов експеримент раздвајања воде на кисеоник и водоник, показујући на тај начин да вода није примарни „елемент". Био je оснивач и уредник НиколсоновоГ научноГ часописа (Nicholsons Scientific Journal) утицајног месечника, који ce данас може упоредити с часописом New Scientist, a објавио je многе Дејвијеве ране радове. Манго Парк, 1771-1806 (Mungo Park). Шкотски лекар, истраживач и путописац, чувен no своје две експедиције y Западну Африку, уз ток реке Нигер. У музеју y Селкерку још увек ce чувају неки његови медицински инструменти и потрепштине за путовања. (Видети Поглавље 5) Томас Лав Пикок (Thomas Love Peacock), 1785-1866. Сатиричар и песник. Истраживао je аберације многих писаца и интелектуалаца, међу којима су били Бајрон, Шели, Колриџ и лорд Монбодо. Његов дугачак есеј Четири раздобља песништва {The Four Ages of Poetry, 1820) ynoређивао je имагинативно писање са научном и неизмишљеном прозом, и изазвао Шелија да напише Одбрану поезије (Defence of Poetry, 1821). Невероватно, али није ce ругао балонима. Видети Nightmare Abbey (1818) и Crotchet Castle (1831). Жан-Франсоа Пилатр де Розје, (Jean-François Pilâtre de Rozier) 1754 1785. Први аеронаут на свету који je успешно летео балоном, путујући y великом Монголфјеовом балону с врућим ваздухом, 21. новембра 1783. године, с пријатељем маркизом д’Арландом, y трајању од двадесет пет минута над Паризом. После још неколико летења, због којих ce прославио широм Европе, погинуо je y покушају да прелети Ламанш, 15. јуна 1785. године (Видети Поглавље 3) Јохан Вилхелм Ритер (Johann Wilhelm Ritter), 1776-1810. Немачки физичар и бриљантан и ексцентричан предавач. Држао je наставу на универзитету y Јени, док није изабран за члана Баварске академије наука y Минхену, 1804. године. Идући Хершеловим трагом открио je постојање ултраљубичастих зрака на нижем крају видљивог спектра. У Минхену je пао под утицај окултисте Франца фон Бадера, и развио теорију „општег
Подела улога
493
геофизичког електрицитета". Започео je с вршењем различитих експеримената прорицања путем воде и метала, и с реанимирањем мртвих тела. У предговору Франкенштајну из 1818. године Шелијева вероватно мисли на њега кад говори о „разним немачким физиолозима“. Ритер je умро y сиромаштву, a вероватно и луд, y Минхену. ЊеГови Фраменти младоЈ физичара (1810) објављени су постхумно. (Видети Поглавље 7) Џејмс Садлер (James Sadler), 1753-1828. Први британски аеронаут који je извео успешан научни лет y балону напуњеном водоником, из Оксфорда, 4. октобра 1784. године. Његов син, Виндам Садлер, успешно je прелетео Ирско море од Даблина до Холихеда, али je касније погинуо y несрећи y балону. (Видети Поглавље 3) Фридрих Шелинг (Friedrich Schelling), 1775-1854. Песник и немачки филозоф идеалиста, професор филозофије на универзитетима y Јени, Минхену и Берлину. Створио je романтичарски систем веровања, шире познат као Naturphilosophie (природна наука, или научни мистицизам), y коме je природа јединствени организам који ce нагонски развија или „буди“ према циљу више самосвести. Његов Систем трансценденталho ï идеализма (1800) тумачио je свет природе као динамички систем невидљивих енергија, супротстављених сила (попут електрицитета) и мистичких кореспонденција. Све y природи, од грумена угља до људског бића, тежи према вишем, духовнијем облику, и коначно ce уздиже до Светског духа (Zeitgeist). Његов утицај може ce уочити код Дејвија, Колриџа и y витализму, a посредно je отац свих облика „алтернативне науке“. Његове идеје могу ce видети чак и код много каснијих писаца као што je Тејар де Шарден, или чак Џејмс Лавлок са својом теоријом о Гаји. Мери Шели (Marry Shelley), 1797-1851. Романописац, аутор кратких прича и есејиста. Кума британске научне фантастике са својим Франкенштајном, или савременим Прометејем (1818, с важним уводом о стваралаштву и научним идејама, додатим y издање 1831. године.) Њено дело постало je истински познато кроз сценске адаптације tokom двадесетих и тридесетих година 19. века, a много касније и преко филма. Видети и њену апокалиптичку визију опште пошасти y Последњем човеку (1826). (Видети Поглавља 7 и 10) Перси Биш Шели (Percy Bysshe Shelley), 1792-1822. Песник и есејиста, опчињен науком, нарочито y две своје дугачке песме, Краљица Маб (1812) и Ослобођени Прометеј (1819), и y прозним текстовима о атеизму. Нарочито ce занимао за теорије космологије, геологије, метеорологије, за месмеризам и електрицитет. Значајне научне идеје појављују ce y „Напоменама за Краљицу Маб“ (1820), „Монблан" (1816), „Оди За-
494
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
падном ветру“ (1819), „Облаку" (1820) и „Магнетној госпи њеном пацијенту“ (1821). Његова дугачка песма Аластор, или Дух самоће (1815) одражава његово занимање за егзотична истраживања, a нарочито за путовања no реци Манга Парка. Данијел Соландер (Daniel Solander), 1733-1782. Шведски ботаничар који je учио код Линеа y Упсали, и научни асистент y Британском музеју. Члан КД од јуна 1764. године. Дебео, лењ и љубак, пратио je Џозефа Бенкса на великом путовању Ендевора, и остао његов велики пријатељ и повереник до своје преране смрти, y Бенксовој кући на Сохо скверу, y 48. години, маја 1782. године. Мери Самервил (Marry Somerville), 1780-1872. Математичарка и бриљантни тумач и популаризатор науке за одрасле, нарочито с њеним широким прегледом актуелних научних кретања, О повезаности физичких наука (1834). Превела je (и додала објашњења) Лапласову Mécanique Céleste као Механзам неба (1831) и после Каролине Хершел изабрана за другу чланицу Краљевског астрономског друштва, 1835. године. Подучавала je и Бајронову кћерку Аду Лавлејс (1815-1852) из математике. Била je утицајни домаћин викторијанских научних кружока, a добила je и Викторијину медаљу Краљевског географског друштва 1869. године. По њој je назван први колеџ за жене на Оксфорду - Самервил - сада за студенте оба пола. Роберт Саути (Robert Southey), 1774-1830. Песник, критичар и угледни биограф. Добар пријатељ Дејвију y Бристолу, страсно je расправљао о раним везама између романтичарске науке и песништва, али су га потом обузели дела и утицај Колриџа. Касније je написао лепу акциону биографију Нелсона (1813) - једног од Дејвијевих узора - и чувену дечју причу „Златокоса и три медведа". Занимљиво je да je име „Златокоса“ постало уобичајено међу космолозима како би описали аритметичку средину места било које планете y Сунчевом систему на којој постоји могућност живота - која je „ни превише врела ни превише хладна“, и „ни превелика ни премала". сер Бенџамин Томпсон, гроф Рамфорд (Sir Benjamin Thompson, count Rumford), 1753-1814. Физичар, филантроп и пустолов. Путујући широм Европе, постао je доживотни пријатељ принца Максимилијана од Баварске, a између 1789. и 1795. био je министар рата и војске под Карлом Теодором, за кога je створио Englische Garten, као пројекат јавних радова ради помоћи незапосленима y Минхену. Основао je народне кухиње са супом, и програм јавног здравља. Његови технички изуми обухватају Рамфордову пећ, Рамфордову лампу и Рамфордов камин. Ушао je y катастрофалан друти брак с мадам Лавоазје (1805), живећи преко својих мо-
Подела улога
495
гућности на Шанзелизеу; затим je живео опскурно, y париском предграђу, с последњом од својих многих љубавница, Викторијом, која му je родила сина Шарла. У тестаменту je своје имање оставио кћерки Сари, златни сат Дејвију, a уштеђевину будућем универзитету Харвард. У Немачком музеју y Минхену сачувани су многи његови технички модели и експерименти (укључујући и његов чувени фрикциони топ). (Видети Поглавље 6) Алесандро Волта (Alessandro Volta), 1745-1827. Члан КД и професор експерименталне физике на универзитету Komo y Италији, од 1775. године. Није одобравао теорију Луиђија Галванија о животињском електрицитету 1792. године, и намерио ce да напише историјски текст о првом хемијском стубу или батерији, који je Бенкс пожурио да објави y часопису Краљевског друштва Филозофски радови, 1800. године. Текст je био основ за будуће пионирске радове Дејвија (Лондон), Берзелијуса (Стокхолм) и Гај-Лисака (Париз). По њему ce зове волт, мера за снагу електричне струје. Дејви raje посетио 1814. године. Адам Вокер (Adam Walker), 1731-1821. Надахнути наставник науке на колеџу Итон који je поучавао о употреби телескопа и микроскопа, и веровао y мноштво светова („30.000 Сунаца!“). Његов буквар науке, Familiar Philosophy (1779), био je међу првим бестселерима y области популарне науке. Tokom дуге и ексцентричне каријере изумео je грејачвентилатор за цркве, побољшано клавичембало и еидоуранион, или провидни модел Сунчевог система, преносиви уређај за пројектовање осветљеног модела Сунчевог система и главних сазвежђа. Млади Шели похлепно je читао његова Предавања о природној u експерименталној филозофији (1805), y којима су биле основе романтичарске науке, укључујући астрономију, хемију, електрицитет, геологију и метеорологију. Џејмс Ват (James WAtt), 1736-1819. Инжењер и члан Лунарног друштва. У партнерству с Метјуом Болтоном развио je нове облике парне машине, за коришћење y рудницима и y мануфактури текстила. Међународна мерна јединица за електрицитет, ват (мера укупне снаге електричне енергије), добила je име no њему. Помогао je Дејвију да направи своје уређаје за удисање raca y Бристолу. Његов болесни син Грегори Ват био je надарени геолог, и један од првих Дејвијевих пријатеља y Бристолу, до своје преране смрти 1804. године. Томас Веџвуд (Thomas Wedgwood), 1771-1805. Хемичар и проналазач раног фотографског метода, који je користио „сликање на стаклу" за обликовање слика на папиру премазаном солима сребра, које су трајале „пар минута" (1802). Крхки најмлађи син краља порцелана и филантропа Џосаје Веџвуда, био je болестан tokom већег дела свог кратког живота, a Бенкс и Колриџ су га снабдевали опијатима.
496
Ричард Холмс: ДОБА ЧУДА
Вилијам Хјуеп (William Whewell), 1794-1866. Геолог и историчар науке. Син ланкаширског столара, коначно je постао управитељ Тринити колеџа y Кембриџу. Његова Филозофија индуктивне науке (1859) постала je стандардно викторијанско дело о методологији индуктивне науке, a обухватала je и маштовиту идеју о „пробној хипотези“. Ha Тринитију je био прослављен због својих мање маштовитих ограничења: нема паса, нема цигара, и нема жена. Гилберт Вајт (Gilbert White), 1720-1793. Природњак и свештеник из Хемпшира, аутор чувеног Дневника који je водио о ботаници и природној историји више од тридесет година, a објављен je као Природна историја u старине Селборна (1788). Међу милијардама других ствари - ласте, корњаче, пахуљице, песма птица - био je опседнут балонима, и поредио их je са летом птица и њиховим сеобама. Други писци су га много читали, попут Колриџа и Чарлса Дарвина, a он je нежно фаворизовао идеју прецизног, стрпљивог и стручног посматрања света природе, као сврху саму no себи. Вилијам Хајд Воластон (William Hyde Wollaston), 1766-1828. Члан КД. Хемичар и металург, тихо je створио своје богатство патентирајући различите облике податне платине. Чувен no свом стрпљењу и прецизности y лабораторији, и својој пријатној нарави y друштву, одбио je да ce укључи y разне несугласице y Краљевском друштву које je покренуо Дејви. Џон Хершел je написао занимљиву скицу ове двојице као супротстављених научних личности. (Видети Поглавље 10) Џозеф Рајт од Дербија (Joseph Wright of Derby), 1734-1797. Драматични сликар експерименталних и индустријских призора, који je реинтерпретирао науку просветитељства с краја 18. века као тајанствену, романтичну пустоловину y непознато. Близак пријатељ Еразма Дарвина и члан Лунарног друштва. Његове најутицајније слике биле су Модел СунчевоГ система (1767), на корицама ове књиге, Ваздушна пумпа (1768, Национална галерија, Лондон) и Алхемичар (Дерби, 1770). Направио je и неке запањујуће, скоро апокалиптичне индустријске призоре фабрика и ливница (нарочито ноћу), и мноштво лепих портрета. Едвард Јанг (Edward Young), 1683-1765. Песник и свештеник. Његово главно дело Ноћне мисли о животу, смрти u бесмртности (1742), поема y дванаест свезака, била je традиционално хришћанско умовање о начину на који универзум демонстрира божји наум и божанску креативност. Изјавио je „непосвећени астроном je лудак“, мада je имао извесних сумњи y погледу величине и сложености космоса, како их je открила Њутнова математика: „Можда серафим греши y рачунуГ (Књ. IX, стихови 226-35). Касније издање изванредно je илустровао Вилијам Блејк својим гравирама воденим бојама, на утеху свима престрашенима од нове космологије.
