Putevima i dzadama Male Azije i Bliskog istoka by Matija Kujundzic

3

Matija Kujundžić PUTEVIMA I DŽADAMA MALE AZIJE I BLISKOG ISTOKA Autor fotografija: Olivera Kujundžić Izdavač: Stubborn Books Za izdavača: Matija Kujundžić Lektura i korektura: Lidija Kujundžić Dizajn korica i prelom: Matija Kujundžić Štampa: Lithoart, Beograd Tiraž: 300 Beograd 2010.

Knjiga se može poručiti direktno od izdavača na imejl: [email protected]

ISBN 978-86-913545-0-3 COBISS.SR-ID 174933516 Copyright © 2008 Matija Kujundžić, STUBBORN BOOKS. Sva prava su zadržana. Nije dozvoljeno da nijedan deo ove knjige bude reprodukovan ili emitovan na bilo koji način, elektronski ili mehanički, uključujući fotokopiranje, snimanje ili bilo koji drugi sistem za beleženje, bez prethodne pismene dozvole autora/izdavača.

4

matija kujundžić

PUTEVIMA I DŽADAMA MALE AZIJE I BLISKOG ISTOKA

Beograd, 2010.

5

6

I Slučajno ili namerno, poslednje subote jula 2008. nad Skadarskom ulicom u Beogradu osvanulo je pravo oktobarsko jutro. Nigde nikoga, samo dvoje-troje penzionera što se pod kišobranima klate ka Bajlonijevoj pijaci. Godinama, skadarlijske kafedžije svoju ulicu zovu prečica do Matijevića, mesare koja za razliku od njih posluje uspešno. Oljino i moje putovanje u zemlje Male Azije i Bliskog istoka je započelo tada i na tom mestu, tako što smo na naš, dvadeset godina star motocikl „honda africa twin“ XRV650, nakačili kofere i vreće sa svim našim budućim posedom, uglavnom rezervnim delovima i alatkama kojih smo se mogli setiti i do kojih smo uspeli doći. U providnom džepu tank torbe su auto-karte Bugarske, Turske, Sirije, Libana, Jordana i Egipta. Ostalo je oprema za kampovanje, nekoliko konzervi i dve-tri krpe u kojima ćemo biti dok nam se ove, u kojima putujemo suše. Čak je i to ispalo previše, pošto varijantu 2 jedva da smo upotrebili. Višak smo bacili usput. Kako god, nismo ni krenuli, već smo bili pretovareni. Drugačije i nije moglo. Iako se nismo venčali, na ruke smo stavili burme ne bi li svima bilo jasno da je Olja moje zakonito vlasništvo. Jedna od boljih ideja. Afrika pali iz druge. – OK i ja sam ponavljao razred... Brzo se izvlačimo iz centra i izlazimo na nekadašnji autoput Bratstva i jedinstva. Putokaz za Niš i Sofiju ostaje iza nas. Brzinu zakucavamo na „ciglu“, na stotku. Migoljimo se, nameštamo, pokušavajući da na malom sedištu nađemo neko svoje mesto, sledećih mesec i kusur dana jedinu tačku oslonca. Vozim samo ja. Dok se, usled preopterećenja, navikavam na izmenjenu upravljivost, pred očima mi se odmotava film svih mogućih i nemogućih scenarija katastrofe. – Šta ako ovo, šta ako ono? Negde kod sudara sa Godzilom shvatam da sam ipak otišao malo predaleko. Opuštanje, joga, disanje... Trema ustupa mesto kiši. Stanemo ispod nekog nadvožnjaka, vadimo kišne kombinezone i navlake koje štite obuću i rukavice. 7

Nastavljamo ka Nišu kroz pljusak. Jurimo za autobusima i kamionima, pokušavajući da izađemo iz crnih oblaka sagorelog dizela, koji te pokretne sanduke prati stotinama metara unazad. Spori smo za autoput, automobili prolaze pored nas. Ljudi se čude pokisloj čergi na dva točka, koju su oteli marsovci. U Srbiji, među motordžijama važi nepisano pravilo da se ne staje na naplatnim rampama na autoputu, nego se provlači pored i vozi dalje. Na naplatnom punktu, ispred Niša, stajemo pred šalter, gde su nam se veoma začudili. Kolutanje očiju i signali koji govore: – Šta stojite... prođite, kao svi normalni. Insistiramo, da nas ne bije maler. Mole da se pomerimo ne bi li, na papir, zapisali broj registarske tablice. Na kraju, uzeše nam hiljadu dinara, posle čega se zaklinjem da je to poslednji put da plaćam putarinu. U Bugarskoj se motociklistima putarina ne naplaćuje, u Turskoj je deset puta manja za deset puta bolji i duži put, u Siriji je besplatno, u Jordanu neka simbolika, u Albaniji džaba... Naš najbolji autoput je najlošiji i najskuplji, kojim smo prošli. Prvo stajanje, sendviči koje smo poneli... nekih dvadeset komada i isto toliko jogurta, onih sa kravicom. Skidamo kišnjake i rukavice, pošto smo prokuvali. Toplo je, sparno, kiša pada, pa ne pada, ostajemo u kombinezonima. Autoput postaje loš dvosmerni put koji vijuga kroz Sićevačku klisuru, kroz koju teče Nišava. Kupaće su na dnu kofera. Jedna od velikih grešaka. Put prolazi kroz tačno trinaest tunela. Srećan broj... Vozimo prema Pirotu. Pravci, lepe i brze krivine. Na brzinomeru oko 110 km/h. U sekundi shvatam da nad zadnjim delom motocikla više nemam kontrolu. Nastaje hrvanje sa tri stotine kila gvožđa, plastike, benzina i nešto mesa. Izgleda toliko ubedljivo da se saobraćaj, u oba pravca, momentalno zaustavlja u očekivanju grande finala. Dobra stvar je da sam ipak uspeo da brzinu smanjim i odaberem kako ćemo pasti. Instinktivno, pošto vremena za razmišljanje nije bilo, a bogami ni iskustva. – Nikad nisam klepio, kao što ću sad! Sekunda u kojoj sam odgledao celog Godzilu i... Svaljivanje na desni bok, udaram kacigom o asfalt, potom celim telom, Olja pada preko mene, klizanje, struganje, guljenje, cepanje, dranje... Oboje skačemo na noge. – Sve je OK! Sve je OK! – deremo se. 8

Olju sklanjam sa puta, trčim nazad ka motoru. Gorivo ističe po asfaltu. Ljudi iz automobila priskaču u pomoć, podižemo i guramo motor sa puta. – Jeste li povređeni? Treba li vam pomoć? – Ne, sve je u redu. – Sigurno? – Sigurno. Saobraćaj se nastavlja. Vraćam se do Olje. Woodoo plesom vrača epileptičara proveravamo da li su sve kosti na broju. Olja je ogrebala šaku, tačno na mestima na kojima moto-rukavice imaju ojačanja. Njeno kišno odelo, kao i kaciga, su neogrebani! Znači, nije povređena! Ja, takođe, imam ogrebotine na šaci. Zanimljivo da sam povredio levu a Olja desnu ruku – upravo one na koje smo natakli naše burme. Lepo kaže Jugoslav, disko fudbaler i beogradski Travolta: – Da je brak dobar i Bog bi bio oženjen! Za razliku od Oljinog, moj kombinezon je u fronclama. Boli me rebro koje sam polomio pre dve godine. Dobro poznati bol. Mesecima nisam ljudski spavao. Kampovanje i ležanje na tvrdom biće prava radost. Sa iste strane osećam i bol u kuku, svlačim se, na vrhu karlice otkrivam tvrdo parčence, veličine klikera, koje nikad ranije nisam video. Srećom, kada se zanemare izvesni položaji i kada se ne dira, nije strašno. Odlučujem da se proglasim zdravim – prelazimo na motor. Dižemo Afriku na centralni štender, sve je pomalo iskrivljeno, izudarano i oguljeno. – Ništa strašno, samo šminka. Zadnja guma je potpuno izduvana. – Zamenićemo. Od novog touring vizira ostalo je samo oštro parče, koje bi me preklalo ukoliko bih pokušao da ponovim spektakl... – To ćemo baciti. Vozićemo bez vizira. Vrtimo točak, tražimo anomalije. – Ništa. OK, skidamo kofere, sav prtljag... alat, točak... Vadim unutrašnju gumu i umesto rupice, na mestu gde je bio ventil, pronađem rupu kroz koju se može proturiti prst. Bar je jasno kako sam, bez prethodnog upozorenja, u trenutku izgubio kontrolu. Uz poznati zvuk, pored nas se zaustavlja najnovija „afrika“ sa češkim tablicama. Pola minuta kasnije, zaustavlja se i džip sa češkim tablicama. Podrška. – Dobro smo, imamo rezervnu gumu, imamo alat, nismo gladni, nismo žedni... – smirujem Čehe koji samo što nisu našli aparat za električno stimulisanje srca. – Razumete li, nismo ni pošli! Kuća nam je tu, iza ćoška! 9

Česi se vraćaju sa Kavkaza. Samo nekoliko dana kasnije Rusija je okupirala Gruziju. Opraštamo se uz najbolje želje. Još malo se bavimo mehanikom, kad uz još poznatiji zvuk staje najstarija „afrika“, ista kao naša. Batica iz Berlina upravo gazi dvadeset i sedmu hiljadu kilometara tromesečnog putovanja. – Dobro smo, imamo rezervnu gumu, imamo alat, nismo gladni, nismo žedni... Smejemo se nečemu što se zove – the first day. Izgleda, nismo jedini. Ostavi nam čovek vizitkartu, štampanu na avionskom papiru, i ode put Beograda. Već je jednom prošao kroz Beograd. Saobraćaj je – crazy. Ubacim novu unutrašnju gumu i za nekoliko minuta sve je na mestu. Pomoću utičnice za struju, koju sam prethodnog dana ugradio, i malog električnog kompresora, naduvasmo gumu kao kod vulkanizera. Trijumf domaće pameti i nemačke tehnike. Ponovno pakovanje, ovoga puta, sa kupaćim gaćama u džepu. Čim smo seli na motor shvatam da je prednja viljuška kriva i to ozbiljno. Da bismo išli pravo, volan moram da držim kao da skrećem ulevo. Oštrije skretanje na tu stranu je nemoguće. Motor jedva pali, izlazimo na put. Za nama ostaje po jedan život i veliko parče pleksiglasa koje je nekada bilo vizir. Kod brzine preko 30 km/h Afrika se trese toliko da imamo osećaj da će se prednji deo motocikla otkinuti. Izgleda da je, pored viljuške, iskrivljen i prednji točak. – Ovakvi ne možemo putovati. Da li okrenuti nazad i vratiti se kući? – Ne, nastavljamo, nešto će se već desiti... Prošle godine nam je motor stao nasred autoputa u Hrvatskoj, pored Jasenovca, pa je naišao Tomislav, isto na „africi“. Prvo što je rekao bilo je – Penji se! Odvezao nas je svojoj kući, sto metara od nekadašnjeg koncentracionog logora, napravio limunadu, uzeo svoj rezervni akumulator, vratio nas, namestio svoj akumulator na našu Afriku i upalio je iz prve. Sledeće što je rekao je – Idemo popit po pivu! U Dimitrovgradu pokazujemo vulkanizerima rupu na unutrašnjoj gumi i raspitujemo se o ugradnji novog ventila... – Trebaće nam ta rezervna guma. Šalju nas u selo, kod majstora Arse koji nas je, pre nego što smo uspeli da izustimo „dobar dan“, već posadio za sto u dvorištu. – Sedi, će opravimo, kaže. Prvo – kafa i rakijica. 10

Dok se „pegla” greje pričamo, sada već celom komšiluku, ko smo i kuda smo krenuli. Sledi beskrajna lista čega sve treba da se čuvamo. Nov ventil je tu, samo da isprobamo da li je guma bušna na još nekom mestu. Jeste, na još deset. Nema joj spasa. Arsa izvlači iz sećanja, potom iz magacina, Michelin, Made in France, 130/80-17. Fabrička dimenzija naše gume! – Ostavio je neki što je vozio „ladu“ na ovoj gumi, kaže majstor. – Eto vam je. Nego, da proverimo spoljašnju gumu, sigurno je i nju nešto izbušilo. – Nije, gledao sam – kažem. – A gde si to gledao? smeje se Arsa, dok iz gume vadi lep i sjajan ekser. Ponovo skidamo točak, vadimo gumu, krpimo, vraćamo. Na kraju ne želi da nam naplati, pošto smo putnici i u nevolji. Ostajemo sa njima do večeri. Slušamo tužnu priču nekada velike i moćne pirotske industrije gume Tigar, i celog ovog kraja. – Sadašnji većinski vlasnik, Mišelin, žrtvuje fabriku poput dobre karte ne bi li se uzela bolja. Ta bolja je negde u Austriji... Sve je to politika. Većina radnika je otpuštena, živi se od sitnog šverca sa Bugarskom, mada i to sve teže ide zbog Evropske unije. Sela su opustela. Mladi žive u gradovima, uglavnom Nišu i Beogradu, životare... I tamo slabo ima posla. Stariji kopaju bašte oko kuće, jedino za šta još uvek imaju snage... Nego, deco, da vas ne zadržavamo? Uskoro će mrak, trebalo bi da krenemo dalje. Opraštamo se i zahvaljujemo na pomoći. Umesto zbogom: – Kada se budete vraćali, svratite na kafu. Čuvajte se! Do granice ima svega nekoliko kilometara. Motor se opasno trese. Pada mrak. Naši graničari nas nisu ni pogledali. – Vozi! Pred bugarskim prelazom obilazimo parkirane kolone kamiona, prolazimo policiju, carinu, naplatu autoputa, još koješta... niko ne traži ni dinara. – Teraj batko! Nismo prešli ni 350 kilometara! Šta li će nam se desiti tokom deset hiljada kilometara? Pale se lampice za rezervu, hitno nam treba benzin. Zaustavimo na Lukoil pumpi, gde je u toku tuča pumpadžija i Turaka, očito prevarenih na neki od bezbroj načina i trikova. Posle nerešenog rezultata, punimo gorivo za evre, po nimalo povoljnim uslovima. 11

Na parkingu se odmaramo sa Turcima, koji pauzu koriste za molitvu. Počinje pljusak, selotejpom lepimo moj kombinezon i brzinom od 20 na sat vozimo ka Sofiji. Ubrzo, motor počinje da štuca, ne reaguje na gas i da se gasi. Shvatam uzrok tuče na pumpi. Da nisam povređen i da iza sebe imam pun kombi nervoznih Turaka i ja bih se vratio da im pokažem šta mislim o vodi koju Lukoil, baš čudno, piše – benzin. Posle čitave večnosti, nailazimo na sumorna predgrađa Sofije i na raskrsnicu južnog i severnog tranzita oko grada. Oba izgledaju podjednako uzaludna. Stajemo, i sa čoporom pasa lutalica delimo mali zaklon i čkiljavu uličnu svetiljku napuštene benzinske stanice. Vlada prećutno primirje. Svi pokušavamo da se malo osušimo, zgrejemo, presaberemo – izlajemo na pseću sudbinu. Jednom sam klimanje prednje viljuške rešio pritezanjem matica koje viljušku drže za ram motocikla. Ponovo vadimo alat sa dna kofera i pod baterijskim svetlom skidamo volan, sajle, kablove, plastike, instrument-tablu, gornji trougao, ne bi li došli do matica, koje su se pokazale pritegnute po propisu. – Dosta je bilo – govorim. – Idemo kući! Kad ne ide, ne ide. Olja me smiruje – Biće sve OK, hajde da nađemo neko mesto za spavanje, odmorimo se, pa ćemo sutra videti gde smo i šta dalje. Nemac na „africi” nam je rekao da postoje moto-servisi u blizini južnog ringa oko Sofije. Krećemo tuda, zaustavimo se na OMV pumpi koja izgleda čisto i sigurno. Noćni čuvar nam nudi da spavamo u bašti kafeterije, pod suncobranom koji će nas koliko-toliko sačuvati od kiše. I on je Jugosloven, Makedonac. Nudi nas cigaretama. Naduvamo planinarske podloške, prostiremo vreće za spavanje i svoju prvu „bračnu noć” provodimo kao dve žabe – u bari.

12

II Budi nas voda koja je skvasila vreće za spavanje. Ipak, osećamo se mnogo bolje. U toaletu, na fenu, sušimo vreće, odeću i obuću. To traje... Makedonca nema, ali je ostavio amanet da nas čuvaju i paze. Osoblju se ne dopada to što radimo, ali nam niko ni reč nije rekao. Na pumpi vidimo momka koji toči gorivo u svoju „hondu CBR-600“. Vidi se da je sa motora padano više puta. Crta nam kako da dođemo do dva servisa. Motoboom i Motobox. Sumnja da bilo ko od njih radi u nedelju ujutro. Pred očima mi je štoperica, koja unazad odbrojava 36 sati boravka u Bugarskoj, koliko nam dozvoljavaju tranzitne vize u pasošima. Nađemo Motoboom, ne rade. Motobox, u Gornoj banji, ispod planine Vitoše, takođe ne radi. Okruženi smo stovarištima građevinskog materijala i prigradskom železničkom stanicom. Nigde žive duše. Pitamo portira jednog od stovarišta za servis motora. – Sasvim je tačno to što piše na vratima servisa. Nedeljom, osim mene, niko normalan ne radi. U stvari, radi i prodavnica votke i piva... Da gucnemo nešto? – Hvala druže, nije nam do slavlja... – Ma sedi, pivce za živce? – Ajde, kad si baš navalio... – Inače, ja sam Plamen. Kiro, vlasnik servisa, je moj jako dobar drug i sad ću da ga zovnem, da vidimo ima li malo vremena za putnike iz Srbije. Objašnjavam situaciju sa vizama... – Kiro stiže za dva sata. Cigaretu? – Daj... Pijemo pivo, pričamo šta znamo o Bugarskoj, on o Srbiji. Smejemo se glupostima. Priznajem da mi je od svega, kuda smo želeli da prođemo, Bugarska jedino mesto u kome nisam hteo da se zadržavam više nego što moram. Dvadeset godina nas tovare pričama o drumskim razbojnicima, hajducima i harambašama, dok Bugari, skoro isto toliko godina na RTS-u i Pinku gledaju sve moguće kriminalce u živom programu. Inače, među rajom, srpska policija je na najgorem glasu, sledi je srpska carina... 13

Zaključujemo da su neosporne činjenice da je Lepa Brena vaistinu helikopterom sletela na svoj koncert, na stadion u Sofiji i da sam ja kao sedmogodišnjak, 1982, usred Sofije, u muzeju, video pravi pravcijati svemirski brod. Sodelovano v SSSR. Super je Plamen, vidi se da je panja od čoveka. Žali se na Evropu, na cene, na to što mora da radi dva posla da bi preživeo. Sve sama mafija i turbo-šabanijada. Ulazak Bugarske u Evropsku uniju je promenio mnogo manje stvari nego što se očekivalo. Korupcionaške afere su pokazale da novac evropskih fondova za razvoj ide u privatne džepove. Evropa je zavrnula pipu. Nadanja u bolju budućnost su pomalo izbledela. Vidim, imamo i drugih zajedničkih pesama, koje ne pevaju ni Lepa Brena, niti Slatki greh. Pitamo Plamena da li prati srpski tenis. – Kakav srpski tenis? Dosta mi je piva, preskačem prugu ne bih li na izvoru napunio flašu čuvenom mineralnom vodom, koja se po celoj Bugarskoj prodaje pod imenom „gorna banja“. Ljudi sa kantama me puštaju preko reda. Moj deda je, početkom osamdesetih, radio u jugoslovenskoj ambasadi u Sofiji i uvek je govorio kako je to dobar grad jer na svakom koraku postoji česma. Posle skoro pola veka boravka po evropskim prestonicama došao je do toga da se kultura meri brojevima javnih česmi i toaleta. Niz ulicu brunda „honda varadero“. Nabildovana „afrika“ u penziji. Vlasnici „varadera“ uvek se mudro smeškaju dok ih zadirkuju i svoje motocikle retko menjaju za druge. Eto Kira. Osmehom od uva do uva oslobađa me mučnih prisećanja na lica i raspoloženja srpskih majstora za motocikle kao i većine onih koji se tim „biznisom“ bave. – Ne beri brigu na brigata – ili tako nešto. Uskoro, kotrljajuća grmljavina trese ulicu. Uplovljava „kavasaki“ ala „honda gold wing“. Izgleda moćno. Pridružio nam se Ivo, još jedan nasmejani lik. Sada već imamo konzilijum. Ispovedamo svoje jade, Kiro sluša, zagleda motor. – OK, kaže, ukoliko su se štapovi viljuške iskrivili ispod donjeg trougla, popravićemo za pet minuta, ukoliko su krivi između trouglova, onda će za popravku trebati dva dana. Mašina se gasi zbog nečistoća koje su ušle u karburatore prilikom pada, a ne lošeg benzina. U vožnji se motor trese, ne zbog krivog prednjeg točka, nego zbog loše prednje gume. Zašto kupuješ „meceler” gume, kada je to obično smeće? 14

– Mislio sam da su super. – Pregledaćemo i druge stvari, da putujete u miru. Svakakvi su prošli kroz njegovu radnju, ali ovakve još nije imao. – Jeste li gladni? – pita nas. – Zar toliko očajno izgledamo? – Paa… Dovoljno očajno da vam zavidim. Ivo koristi intermeco ne bi li nam dao nekoliko saveta o putu kroz Tursku. U našu kartu ucrtava mesta na egejskoj obali, koja moramo videti. Vidimo da ga istorija veoma zanima. Na njegovom motoru, na latinskom, piše – legislator – onaj koji donosi zakone. Kaže da je loše što nemamo vizir, pošto insekata ima puno, bićemo prljavi. Bio je jednom u Beogradu, na putu za Mađarsku. Iskustva mu nisu preterano pozitivna. Pitam se hoću li makar jednom čuti nešto lepo o našoj zemlji. Niko ne zna za naše tenisere... fudbal je odavno sramota. Od sada, govorimo samo – Tito, Jugoslavija! – što, kako se pokazalo, i dalje govori sve jezike sveta. Na insistiranje, preciziramo – Srbija, bum, bum. I to svi razumeju. Viljuška Afrike je, srećom, kriva ispod trouglova, Kiro iz sve snage uvrće volan. Vidi da mi nije svejedno. – Sad ću da se vratim. Pali Afriku i nestaje iza ćoška. Posle dva minuta eto ga nazad. Na Africi, viljuška prava kao strela. Prelazimo na prednji točak, ispuštamo vazduh, mažemo sapunom kako bi rubovi gume lepo nalegli na felnu. Pumpamo, vrtimo točak koji šeta gore-dole, levo-desno. Ponavljamo sve još dva puta, tri puta, bez uspeha. Primenimo brutalnu silu ne bi li na kraju „mecelerka“, posle dobrih batina, sve lepo priznala i pristala da se nekako postavi u ravnotežu. Da bi se došlo do karburatora potrebno je skinuti rezervoar, sedište, plastike... Nije jednostavno, a ni brzo. Karburatori se produvavaju tako što se motor upali, dlanom zapuši usis jednog od karburatora, a drugom doda gas do daske, dok se kazaljka obrtometra ne zakuca u kraj skale. Isto se ponovi sa drugim karburatorom ili već koliko ih ima. Ovde sam već napravio čvrst izraz lica da Kiro ponovo ne bi morao da vodi motor negde iza ugla. Stavljamo nove svećice i menjamo ulje, kojeg sam poneo četiri litra, ne bih li ga promenio negde usput, kada pređem 5.000 kilometara, i ostao sa još jednim litrom u rezervi. Tokom celog 15

puta, Afrika nije nijednom tražila dosipanje ulja. Zdrava je ko devojčica, iako odavno stasala za udaju. Kiro kaže da motor sa istim uljem može bez problema da pređe i više od 15.000 km, ako se u kratkom vremenskom periodu kontinuirano vozi. Lakši smo za dva i po kila. Najzad, vraćamo sve, kačimo prtljag, pijemo kafu, sok. – Moram kući – kaže Kiro. – Porodične obaveze. – Koliko smo dužni za to što smo ti oduzeli pola nedelje? – Ništa, lepo se provedite. Svratite u povratku da popijemo nešto. Pazite na policiju na izlazu iz Sofije. Srećno! Pokušavam da mu gurnem neke novce u ruku. Nema teorije. Dobijamo njegovu vizitkartu i nalepnicu koju je sam napravio. Podignuta kosturska ruka ispod koje piše: – Na putu ima mesta za sve, pazite na motoriste. Prva stvar kojom smo ukrasili jedan od bočnih „zega“ kofera. Nemamo običaj da po motoru lepimo auto oznake država kroz koje smo putovali ili logotipe renomiranih firmi, koje nam po paprenim cenama naplaćuju ulje, filtere, lance, svećice... Upravo njihova žeđ za profitom ubija suštinu. Motocikl, pre svega, treba da bude jednostavno prevozno sredstvo dostupno onima koji nemaju novac za automobil. Kiro definitivno nije od tih žednih... a ni gladnih. Ostajemo sa Plamenom. – Kirova žena – kaže – svakog trenutka treba da se porodi, pa je malo frka... Olja i ja se, u čudu, gledamo. Rastajemo se, Afrika pali iz prve, silazimo sa Gorne banje na južni tranzit oko Sofije, izbegavamo rupe, u kojima se točkovi gube poput štikli na Skadarliji. Prekoračiti brzinu ovde je nemoguće. Policija zaista čeka sa radarom, prolazimo pored njih brzinom kišne gliste. Napokon, autoput. Dobar. Navijamo brzinu... Putovanje može da počne! Loše misli i strahovi rastapaju se u beskraju suve ravnice. Severni i južni horizont uokviruju vrhovi planina. Idemo na Istok. Do Turske ima čistih 300 kilometara. Pre Plovdiva sipamo gorivo na OMV pumpi. Nismo jeli odavno. Osećamo kako nas stiže umor od svega što se dogodilo. Provesti dan i po u stanju šoka nije lako. Do Istanbula nećemo stići, spavaćemo negde usput. 16

Vremenska prognoza je za taj dan najavila kišu u celoj Bugarskoj. Nad Plovdivom oblaci se razilaze i po prvi put vidimo plavo nebo. Neće nas napuštati. U daljini vidimo zloglasnu nuklearnu elektranu, koja je istog ili vrlo sličnog tipa kao ona u Černobilu. Pred Haskovom dobar put se završava. U koloni, koja je tek malo sporija od one na autoputu, vozimo po dobrom dvosmernom drumu. Turci i Turkinje u novim i skupim automobilima sa nemačkim, francuskim, britanskim tablicama. Nacija gastarbajtera u svom jedinom pravom habitatu, u vakuumu između dve domovine, u kojima su podjednako stranci. Veoma brzo voze ne bi li se ta razdaljina dojmila manjom. Bugarska policija nasumice bira koga će da zaustavi i naplati mu kaznu zbog brze vožnje. Radar je tu više kao ukras. Većina natpisa je na turskom jeziku. Svuda se nudi žuti sir u kolutovima sa crvenom etiketom. Izloženi su čak i na benzinskim pumpama. Kasnije, kolutove sira zamenjuju makete koluta sira od drveta, od stiropora, lima, keramike, linoleuma, kartona... Bitna je crvena tačka u sredini. Takođe, mogu se videti gomile ručno izrađene keramike, koja je prelepa. Nije blesav onaj Čeh na „africi“ što za sobom vuče džip. Sablasno prazne varoši po imenu Iskra, Prvi maj... Jednolične betonske zgrade i spomenici socijalizma. Velikoj bronzanoj statui fabričke radnice uzeli su petokraku i umesto nje u ruku joj tutnuli puno malih žutih zvezdica Evropske unije. Slične slike nas prate kroz Haskovo, Harmanli, Svilengrad. Poslednjim kilometrima bugarskog pejzaža dominira ogroman krst od betona, ne bi li svima bilo jasno gde je granica između dve vere i dva sveta. Kolona kamiona, koja stoji, govori nam da smo na kraju onog sveta koji poznajemo, a nadomak nekog drugog, koji znamo samo iz mašte. Pokušavamo da namirišemo Orijent. Pretičemo teretnjake potpuno neorijentalnog mirisa i zaglavimo na začelju kolone putničkih vozila koja se ne pomera. Dođem na ideju da siđemo i mimo reda odguramo motor do policijske kontrole. Svako malo stanem, ko fol, da proverim nešto, ne bi li izgledalo kao da smo u kvaru. Ljudi negoduju, ali mi prolazimo i začas preko naših viza, koje ipak nisu istekle, dobijamo pečate. Isti red je i ispred carine, ispred naplate autoputa i ispred naplate za nešto što se zove – dezinfekcija. Ponovo, niko ništa ne naplaćuje, niti kome na pamet pada da pokuša da nas dezinfikuje. 17

Prolazimo brzo – gurajući motor. Kasnije, na svakom od dvadeset dva granična prelaza, koliko smo ih ukupno prošli, koristili smo istu tehniku i time uštedeli barem jedan dan. Svako nosi svoju kulturu. Balkanci, umesto kulture, sa sobom nose hranu i marifetluke. Posle ničije zemlje izbijamo na drugi po veličini granični prelaz na svetu – Kapikule. Veći je jedino onaj između Kalifornije i Meksika. Redovi i nervoza na ovoj granici su primereni njenoj veličini. Put je u rupama, poput onog oko Sofije. Đubre na sve strane, pada mrak, nema rasvete. Vrućina i oblaci komaraca. Ne skidamo sa sebe ništa od opreme, kupamo se u znoju. Očigledno je da su potrebni sati da bi se došlo na red. Hiljade sirena sviraju u jedan glas. Zavlačimo ruke ispod kaciga ne bismo li pokrili uši. Opet smo se dogurali do policije. Šalju nas po markicu za vizu, primaju samo turske lire, menjamo novac u kiosku, na vrh prsta nam lepe nalepnicu, koja predstavlja vizu i mašu da ih odnesemo nazad policajcima. Ubrzo dobijamo pečat – Welcome to Turkye. – Tešekure derem – odgovaramo. U Beogradu smo naučili da kažemo – hvala, doduše pogrešno. Policajac se smeje. – Vozi, bre! – kaže. Viza važi mesec dana, možemo više puta da uđemo i izađemo iz Turske. Divota! Carinicima nismo interesantni, pokazuju da prođemo. Dezinfekcije nema. Mnoštvo drumskih kafana, koje su dupke pune. Oštri miris pečenog ovčijeg mesa. Čim uđu u svoju zemlju, Turci stanu na prvo mesto, da se napoje domaćim čajem. I mi smo se zaustavili i – popili najskuplji čaj u životu. Po mraku, vozimo sjajnim autoputem uz samu granicu sa Grčkom. Ka gradu Edirne, po naški – Jedrene. Jarko trepereći, iz mraka izranja veličanstvena džamija sa četiri minareta, čija arhitektura, kao i tolike druge, nedvosmisleno sledi tajanstvenu logiku odnosa i vibracija Aja Sofije u Istanbulu. Gledamo kako se nad džamijom diže mlad, najmlađi mesec. Odavde, pa na dalje, bio je uz nas svakoga dana i noći. Tek na povratku nas je napustio, na istom ovom mestu. Grabeći ka tim nestvarnim slikama, shvatam da smo napokon na Istoku. Putevi, odavde, vode u nas same. Nevidljivi kurs još nevidljivijeg poriva. 18

Kao padobranci, uskačemo u vrevu centra. Sve i svja isijava svojim maksimumom. Hoćemo li se opeći? Omamljujuća atmosfera u isto vreme stvara osećaj apetita i osećaj sitosti. Čovek je ovde, zaista, u svom odrazu. Šokirani smo, treba nam time-out. Na taksi stanici pitamo za camping. – Postoji camping kod Omera, u tom pravcu – kaže oniski brka u košulji. – Možete spavati i na travnjaku džamije. Mi ćemo vam čuvati motor i stvari. – Hvala, ipak ćemo potražiti Omera, koji je očito izvan grada. Na starom i pomalo zaboravljenom putu ka Istanbulu, Omera i njegovog kampa nema ni u tragovima. Sve što postoji je beskrajna poljana, nekoliko uljara i jedna benzinska pumpa. Stanemo na pumpu. Na parkingu, pod vedrim nebom, desetočlana porodica spava na ogromnom tepihu. Oko tepiha su poređane cipele, od najmanjih do najvećih, posuđe, kuvalo i čajnik. – Možemo li i mi tako? – pitamo prstom pokazujući prema tepihu. – Bujrum. Pokažu nam gde je toalet, gde se uzima abdest i gde je mesdžid, mala džamija za putnike namernike. Umesto na persijski tepih, naše vreće za spavanje prostiremo preko starog i pocepanog šatorskog krila stare i pocepane Jugoslovenske narodne armije, koje nam je na putu bilo i čaršav i ćebe i ćilim i stolnjak i hasura i torba i kabanica i cirada. I najbolji drug. Modni detalj prve vrste. U našim planinarskim vrećama se može spavati i u snegu, ali u vreloj turskoj noći – malo teže. Morali smo potpuno da se zatvorimo u njih pošto je sve bolje od komaraca. Pod baterijskom lampom, u blokčić upisujemo glavne utiske ta dva dana. Sve je na papiru, jasno i nejasno. Taj mali dnevnik je ispao jako koristan, pošto intenzitet događanja i utisaka nije opao. Naprotiv. U jednom trenutku, budi nas patrola žandarmerije. Momci nemaju ni dvadeset godina. Pregledaju nam pasoše. – Mi čuvena i slavna turska žandarmerija, govori golobradi komandir. Kad smo im rekli, da i mi u Beogradu znamo za čuvenu i slavnu tursku žandarmeriju, pakuju se u „alfa romeo“ i odlaze. Noć je već svežija, čak nas i komarci ostavljaju na miru.

19

III Nije ni svanulo, a već smo budni. Dva metra od nas, na asfaltnom parkingu benzinske pumpe, leže spavači, kojih sinoć nije bilo. Putnici malog autobusa leže kao sardine umotani u ambasador ćebad. Vozač spava na počasnom mestu – na podu minibusa. Tiho se pakujemo i guramo motor na drugi kraj, da ne bi probudili koga. Pred kućicom, pumpadžije piju prvu kafu sa policajcima. Niko ne obraća pažnju na nas. Vraćamo se prema Edirneu jer, prema karti, najbliži izlaz na autoput je tamo. Brzo, Istanbul zove! Hvatamo kurs 105 i dugo plovimo blagim i žutim valovima beskrajnog mora suncokreta. Što se Sunce više izdiže, to Trakija više miriše na zejtin. Umesto u bajku, talasi nas bacaju na oštre betonske stene smrdljivih predgrađa Istanbula. Dimenzije i broj stanovnika ovoga grada, već odavno niko ne računa. Šizofrenija, po meri čoveka. Surova pravila za preživljavanje ispisana su sladunjavim reklamnim sloganima. U svim pravcima, kao na pokretnoj traci, tiskaju se hiljade šarenih konzervi, pune unezverenih očiju i – zuba. Prema putokazima, do centra ima više od pedeset kilometara. Tražimo skretanje za Kumburgaz, na Mramornom moru, odakle se, obalom, stiže do četvrti Bakirkoy i kampa Londra, nekada poznatog stecišta jugoslovenskih putnika. Isključujemo se i plaćamo drumarinu. Put na kojem smo sada je potpuno isti kao autoput, samo je besplatan. Kolaps u svim trakama i svim tonalitetima. Izgleda zastrašujuće. Pokušavamo da se izborimo za svoje mesto pod suncem, u haosu u kojem vlada jedino zakon jačeg. Kako drugih motorista nema, mi smo oni najslabiji. Prizivam veštine vožnje po beogradskim ulicama. Obilazimo, pretičemo, sečemo, mašemo rukama, trubimo, psujemo. Sjajno nam ide... – Šta ti je škola! – Za jedan sat prešli smo dvadeset kilometara. Trudim se da vozim tako da kazaljka temperature motora ne dođe u položaj u kome se pali ventilator za dodatno hlađenje. Ne vredi, u nogu mi duva vreo vazduh, topeći mi patiku. Nerviram se. To nam se i kasnije dešavalo, svaki put kada upadnemo u gužvu i – nije prestalo da me nervira. 20

Najzad Bakirkoy, manje ulica – više vazduha. Ljudi nas šalju tamo-amo. Obilazimo krug oko ogromnog Ataturk aerodroma, da bi se vratili na isti put sa kojeg smo sišli. Stanemo pored Shell benzinske pumpe, da predahnemo i ohladimo motor. U masi drečavih putokaza, bilborda, reklama, natpisa, mala zarđala strelica - Londra Camping 20 m. Na kapiji Londre je veliki zarđali katanac. Nema više... Vadim papiriće u koje sam, pred put, upisao po dve-tri adrese hostela i jeftinih hotela većih gradova koji su nam na putu. Pod Istanbul imam samo jednu adresu. Cordial hostel, Peykhanli Sokak 24, Cemberlitas, Sultanahmet. Centar centra, majka svih gužvi. Probijamo se, ulice su sve uže, a zgrade sve starije... Iz vedrog neba, sruči se pljusak, poplava, bežimo pod prvi most. Ispred je more. Bosfor! Stotine ogromnih teretnih brodova. Istanbul je majka svih gužvi i na moru. Proveravam nebo, za svaki slučaj... Plavo je i dalje, a kiša pljušti. Kasnije smo se pomirili da je to nešto najnormalnije. Preko mora, uzdižu se brda. – Pa to je Azija! Levo, prizor sa razglednice. – Zlatni rog! Minareti i kupole Plave džamije i Aja Sofije! Vrištimo. Skačemo na motor. – Idemo! Lavirint strmih sokaka nas izbacuje na veliki kaldrmisani trg. – Gde je... – Tip mi pokazuje prstom uvis. Dižem glavu i vidim obli vrh ružičastog brda. Aja Sofija, lično! Nasuprot njoj, isto toliko brdo, plavo! Plava džamija! Zagrljaj svetova – zagrljaj muškarca i žene! – na javnom mestu. Prilaze policajci. Čekaju. Zagrljaj nije kažnjiv, ali – saobraćaj, parkiranje i zaustavljanje, osim sa posebnom dozvolom, ovde je najstrože zabranjeno. Olovkom, umesto da napišu kaznu, pokažu gde je Pejkhanli sokak i Cordial hostel, jedini na mom papiriću za ne daj bože. Pratimo šine ulice koja se zove Divan, brojimo dve tramvajske stanice. Na recepciji nemamo sreće. – Puni smo – kaže recepcionar sa zelenom kosom. Upućuju nas u Paris hotel, dvadeset metara niže. Normalno, sve što se zove Pariz mora biti prepuno turista; ne znaju kome bi još mogli da se obratimo. Osim... Dobijam komad papira na kome piše Pansion Turkmen, your second alternative. Ispred Turkmena smo, nema problema za motor, možemo ga ostaviti tu. Kreveta, soba i apartmana ima koliko želiš. Suviše je tiho u preriji. Cenjkamo se, pogađamo 25 lira za oboje, sa doručkom. Atmosfera odudara od one po hostelima. U lobiju sede zabrađene 21

žene i brkati muškarci u košuljama. Klimaju nam – selam alejkum. Klimamo – alejkum selam. Skidamo sa motora sve što se ne može zaključati. Bell boy, mladi Pakistanac, vodi nas kroz lavirint hodnika i prostorija do naše šestokrevetne sobe za dvoje, koja, srećom, zadovoljava elementarne sanitarno-higijenske uslove – što se za nas ne bi moglo reći. Od Beograda se nismo ni presvukli, kamoli nešto drugo. Hajde ja, ali Olja... Nijednom se nije požalila, a od onih je što za rođendan najviše vole da dobiju parfem ili pomadu. Okupiramo jedino kupatilo, ribamo se... Šamponom peremo odeću. Izlazi crno. Oblačimo rezervno odelo, izlećemo na ulicu. – Gde ćemo? Uzbrdo, ka šumi minareta Plave džamije. Na poznatom trgu su fijakeri, ljudi svih boja i jednog imena – turisti. Japanci nose otvorene kišobrane, iako sija sunce. Aja Sofija je ponedeljkom zatvorena za posetioce. Danas je ponedeljak. Ulazimo u dvorište Carske palate. Do sultanovog kreveta ima sedam debelih zidina i sedam ovakvih dvorišta. Umesto prodavaca balona i šećerne vune, na kapiji stoje čuveni i slavni žandari sa automatskim puškama. Ispod svoda je predivan kaligrafski ornament od zlata. Žig Osmanlija. Guramo se. Fleševi sevaju. Čujemo srpski jezik, tj. psovke. Izađemo na čistinu, sa koje se vidi Bosfor i azijski deo grada. Stojimo, gledamo i ne verujemo. Sultanova palata i harem nas više ne interesuju. Prepuštamo turiste njihovim zidovima i travnjacima. Ponovo prolazimo pored Aja Sofije. Osećamo njen pogled dok idemo ka Plavoj džamiji. Na ulazu, niko ne prodaje karte i ne traži novac. Umesto harača, može se dati dobrovoljni prilog i zauzvrat dobiti manja ili veća zahvalnica za pomoć Plavoj džamiji. Svaki spomenik kulture bi trebalo da bude dostupan na ovaj način. Olja dobije maramu, da se pokrije, a ja uskačem u suknju do poda. Obuću nosimo sa sobom, u plastičnim kesama. Jednom sam čuo legendu da je, nekada davno, svijetli sultan naredio svom najboljem neimaru da digne džamiju, koja će biti veća i ljepša od jogunaste Aja Sofije. Dodijalo više, i bogu i narodu, to jest-nije. Napraviše Turci Plavu džamiju, najbolje što mogahu, a mogahu mnogo – do Beča! Džamija bi gotova, ali avaj, nekim slučajem, ispade da fali nekoliko palaca da nadvisi Aja Sofiju. Džaba šest minareta, ostade Plava džamija sa srebrnom medaljom. Bez čega ostade neimar koji ju je gradio, bolje da se ne priča. 22

Svejedno, zaštitni znak novog Istanbula je, bezbeli, ona. O tome šta se nalazi spolja i unutra napisane su knjige, studije, doktorati... Ja bih samo dodao da se na izlazu ispiše – Poštovani posetioci, sada možete da zatvorite usta. Malo ko zna da bronzanu medalju na Zlatnom rogu nosi džamija Mehmed-paše Sokolovića. Naš Turkmen je ulicu iznad. Ništa nije slučajno, ništa nije uzalud. Često imamo običaj da na ulici sednemo na neke stepenice ili zidić, pijemo pivo, i posmatramo šta se zbiva. Na Istoku to svi rade, samo se, umesto piva, pije čaj. Pred svakom radnjom, na počasnom mestu stoje samovar, čaše, tacnice i šećer. Nekada je u Turskoj kafa bila nacionalno piće, ali je ser Lipton svojim brzim brodovima iz Indije i Kine uspeo da promeni svet – nabolje! Za vrućinu i dehidraciju ne postoji bolji lek od čaja. Ceo svet ga pije. Jedino Balkan i dalje čuči oko džezve i čeka propast sveta. Čaj? Samo po kazni i u slučaju bolesti. Pitamo bucmastog zanatliju gde se nalazi njegov omiljeni restoran. Pokazuje prstom ka nebu. – Doi Doi – govori. – Na nebu? – Na krovu, Doi Doi na krovu – smeška se. Dižemo glave i umesto Aja Sofije ovoga puta vidimo šator na vrhu zgrade. Bucko još uvek pokazuje prstom na gore i klima glavom. U Istanbulu sve dolazi sa neba. Za ovakav razgovor bilo nam je potrebno oko deset minuta. Nosimo Turski sa izgovorom koji je sastavljen od 4000 najbesmislenijih i najnepotrebnijih fraza i izraza na svetu. – Molim da razdeljak bude sa ove strane. – Pokažite jezik. Pod naslovom Odmor se nalazi moj favorit. – Imdat! Boguluyorum! – Upomoć! Davim se! Zamišljam davljenika koji se hvata za Nolitov Turski sa izgovorom i traži stranu 76. Ulazimo u restoran, miriše tajanstveno i dobro. Stepenicama se penjemo na krov, u hladovinu ogromnog belog platna. Zidova nema, tako da pod tendom pirka ugodan povetarac. Pogled puca na sve strane... Sultanahmet, džamije, palate, Azija, Bosfor. Nije loše. Konobar donese čaj, a da nas ništa nije pitao. Neko se dosetio da se na jelovniku odštampaju fotografije jela koja se nude. Olja 23

bira jedan od dvadeset vrsta kebaba, a ja prstom ubadam u sliku nekakvog tavčeta sa kuvanom jagnjetinom i povrćem. Uželeo sam se nečega na kašiku i – salate. Zanatlija debeljko, koji nas je ovde poslao, nije nas prevario. Na kraju, baklave i još jedan čaj. Muvamo se po sokacima, dvorištima, bazarima... Ako izuzmemo suvenire, koji su svuda isto đubre, ono što se po izlozima radnjica može videti predstavlja čudo, ravnopravno sa čudima geografije, istorije, arhitekture... Zaboravili smo da se tu kupuje. Iz Istanbula smo, na kraju, poneli samo jedan upaljač. Sklanjamo se u nekakav budžak, da čulima damo minut pauze. Iz jednog od mračnih, ni po čemu primamljivih hodnika, dopire žamor. Umalo ne polomismo noge dok se ne nađosmo u poluzasvođenom dvorištu, starijem i od turske carevine. Na pohabanim stolicama, sofama, kanabetima, krevetima, taburetima, jastucima, tepisima i hasurama baškari se pedesetak pušača nargile. Dim se može seći nožem. Primećujemo da nema stranaca. Biramo jedan od separea i smeštamo se između desetak pušača, među kojima je i nekoliko devojaka. Gleda se Fashion TV i – navija. Pred svakim je po nargila i stočić sa čajem. – Kakav duvan želite? – Neki dobar. – Apple tobacco, very good, ser. – OK, apple tobacco. Stiže nargila. Ima više od metar visine. Crevo je, kao i na svim ostalim, vezano u čvor oko vrata i posude sa vodom. Teške i glomazne drške presvučene su tepihom ili leopardovim krznom – od jambolije. Ne postoje dve iste nargile. Pušači ih, kao bebe, nežno drže na grudima. Nije nam jasno zašto nismo dobili žar. – Kako da pušimo? Umesto odgovora, pojavi se momak čiji je jedini posao da proverava da li je stanje žara, kod svih, po propisu. Velikom hvataljkom sklanja previše sagorele komadiće i zamenjuje ih novim, koje nosi u nečemu što podseća na džinovsko kandilo. Stavlja ugljen na našu nargilu i bez reči odlazi mašući i dimeći svojim kandilom. Krećem da uvlačim dim kao na cigareti. Ništa. Malo jače, opet ništa. Uvlačim iz sve snage, punim plućima. Voda klokoće i osetim snažan udarac u grudi. Izbacujem oblak poput parne lokomotive. Vrti mi se u glavi. Gledam druge, svi uvlače punim plućima i izbacuju slične oblake. 24

Niko ne pada u nesvest. Sad znam zašto se za nekoga kaže da puši kao Turčin. Eto nama još jednog momka. – Šta želite popiti? – pita. – Čaj. – Kakav čaj? – Pa, onaj crveni. – Turkish apple tea, very good, ser. Pušimo, pijemo čaj. Preko puta, u uglu, jedan brka nam daje nekakve signale podizanjem obrva. Obrve nisu mnogo manje od brkova. Pokazuje prstom na čaj u velikoj staklenoj i debeloj čaši, koji je, za razliku od našeg, pun nekakvih trava. Zelene je boje. Klimam glavom. Stiže nam čaj poput njegovog. Zaista prekrasno. – Hvala – nazdravljamo. Brka stavi ruku na grudi i blago se nakloni. – Kakav je to čaj? pitamo momka, koji je zadužen za piće. – Ada chay, very good, ser. Svako se bavi svojim merakom. Duvan je vrlo jak, imamo osećaj da smo popušili po kutiju cigareta u roku od dva minuta. Potpuno smo omamljeni. Ni drugi nisu ništa bolji. Jedan pokušava da kuca na laptopu, ali, nešto mu ne ide... Dvojica najglasnijih momaka u pušionici pitaju nas odakle smo i gde idemo. Predstavljaju se kao vlasnici radionice za proizvodnju nargila. – Sve nargile u ovom salonu smo mi napravili i gazda je naš very good friend. Sledi kratak kurs rukovanja žarom. – Komadići treba da su poređani po rubovima lule, a ne nagomilani na sredinu. Pepeo treba skidati tako što se malom hvataljkom uzme komadić žara, tresne o limeni tanjir nargile, da pepeo otpadne, i vrati nazad. Brka, koji nam je poslao čaj, sada signale obrvama daje punom brzinom. Pokazuje rukom da prekinemo razgovor. Mi nastavljamo priču. Daju nam da probamo dim iz njihove nargile. – Najbolji duvan je onaj iz Egipta, kakav mi pušimo – kaže jedan od njih dvojice. Osetio sam oštrinu i manje arome. – Ovaj što vi pušite je tradicionalna aroma jabuke. Postoje i arome ananasa, banane, dinje, lubenice, kapućina... 25

Probamo kapućino, kao da si spalio jedan. – U proseku, pušenje nargile traje između dva i tri sata. Stvarno, više od pola sata smo ovde a da se niko nije pomerio. Šta misliš koliko vredi jedna nargila? – pitaju me. U bazaru sam video pošto se prodaju. U glavi, režem cenu na pola, na jednu trećinu, izgovaram jednu četvrtinu. Izgleda da sam blizu. Dobijamo vizitkartu. – Svratite, daćemo vam jednu na poklon. Odavno ih ne slušam. Jedino što me zanima je da gledam kako se niz lulicu lenjo slivaju kapi katrana. Ostalo se ionako okreće... Brka se uznemirio preko svake mere. Skoči na noge, hvata nas za ramena i na brzinu izvodi napolje, usput plativši i svoj i naš ceh, koji uopšte nije mali. Nargile i nisu baš jeftino zadovoljstvo. – Ljudi sa kojima ste pričali su ozloglašeni kriminalci. Ono što su vam dali da probate nije duvan. Hašiš. Sve vreme ponavlja jednu reč – Topana! Okreće se, da vidi prati li nas ko. Govori turski, sto reči u sekundi... – Šta ti je, Brko? Kakva, bre, Topana? Gura nas u taksi. – E, nećeš, vala! Pokazujem ka tramvajskoj stanici, na koju se može ući jedino kroz kapiju koja se otvori kada se ubaci novčić ili žeton. Posle toga nema nazad, osim preskakanja ograde. Propuštam ga da uđe prvi. Olja i ja se okrećemo na peti i nestajemo iza prvog ugla. Brka gleda za nama i ostaje da, sa policajcem, sačeka tramvaj. Pošto nam je noćnog provoda dovoljno za večeras, za deset minuta smo ispred Turkmena. Osvrćem se ne bih li slučajno video još koga od drugara iz pušionice. – Šta je Topana? – pitam recepcionara. – Topana je kvart poznat po kriminalu – čudi se. – Topana no good!

26

IV Za doručkom, u trpezariji pansiona Turkmen koji, kako u brošuri piše, pored tople vode nudi i dvadeset modernih soba za utehu (rooms for comfort), obeduju turisti iz muslimanskih zemalja, uglavnom Arapi bez naftnog izvora u bašti. Slušamo njihov jezik i pitamo se kako ćemo se sporazumevati. Već ovde nam ide – nikako. Izuzetak je dubok i ravan glas, koji kao da čita vesti. Danas, u šest i pedeset, prestalo je da kuca veliko srce, najvećeg sina... Savršen engleski. Među ispeglanim rečima, prepoznajem motoraške termine. Prosedi, vitalni gospodin prepričava zgode i nezgode uzbudljivog života na dva točka mladom arapskom bračnom paru. Vesti traju... Srećom, na sebi nemamo ništa od opreme, što bi nas moglo odati kao vlasnike, pred hotelom parkirane Afrike. Dosta mi je priče o gumama, uljima, paknama, lančanicima... Bežimo napolje. Pre nego što krenemo ka Ankari želimo da vidimo unutrašnjost Aja Sofije i čuvenu istanbulsku Cisternu. Nemamo sreće. Redovi, u kojima bi izludeli posle dva minuta, dugački su stotinama metara. U uličicama bez turista je zanimljivije. Baš kao na Baščaršiji, u Sarajevu, svaki sokak okuplja zanatlije jednog esnafa. Šetamo se Saračima, Kazandžilukom, Abadžilukom. Tražim Kujundžiluk, ne bih li sreo duha pretka, po kome nosim prezime. Porodična legenda kaže da je on, kao zarobljenik, pre više od šest stotina godina u Istanbulu izučio kujundžijski zanat. Možda je, ovih dana, svratio po nešto što je zaboravio? Umesto gomile srebra i zlata, umalo se ne sudarismo sa ultimativnim remek-delom mehanike. Pokretna presa za pomorandže, jednosed na ljudski pogon. Da bi se videlo kako ovo čudo radi, potrebno je pokazati dva prsta i izvesti imitaciju ispijanja čaše. Majstor iz gajbe vadi nekih četiri kila pomorandži, svaku seče na pola i jednu po jednu ubacuje u čarobni stroj. Povlači ogromnu ručicu, u kriglu teče žuti sok. Spretno menja polutke, ručica leti gore-dole. Od sada, problem sa nedostatkom vitamina je rešen. Genijalni pronalazač ovog „rols-rojsa“ ostao je anoniman. Jednog dana, kupiću isti ovakav... već vidim kako, u Skadarliji, potežem polugu. Učenici, vojnici, penzioneri – upola cene! Kompenzacija 27

traume iz detinjstva, što nisam postao prodavac viršli u crvenom PKB kiosku. Protrčava muškarac obliven krvlju, drži se za lice. Za njim trči drugi, sa velikim skalpelom u ruci. Liči na Brku. Pa nije ni čudo, ovde negde je i pušionica od sinoć. Definitivno, ovaj kraj nije za šetnju sa otvorenim kišobranom pod vedrim nebom. Vreme je da se krene. Vraćamo se do Turkmena, plaćamo hotel, koliko smo dogovorili. Dok spremamo motor čujemo poznati glas. Prosedi, vitalni gospodin iz trpezarije nam se osmehuje. Opet vesti. Svaka reč, koja izlazi iz njegovih usta, strogo poštuje ograničenje brzine. Vozi BMW RT ... neki četvorocifren broj. Motor je uredno parkiran, pod ciradom. Nisam ga ni primetio. Ima problem sa prednjom gumom, koja samo što se nije raspala. Hitno je potrebna zamena. Opet „meceler“. – Zašto kupujete to smeće? – pitam. Dimenzije gume su potpuno drugačije od naših. – Možemo zajedno do nekog internet kafea, da pokušamo pronaći adresu prodavca moto-guma u Istanbulu – kažem. – Sigurno ih ima. Sve što posle toga treba uraditi je – pozvati taksi. Gospodinu nije pravo što mu nudimo pomoć, poput one da nepismenom čoveku napišemo pismo. On je Englez i profesor je engleskog jezika. Oljin kolega! – Oooh, how delightful! Ti likovi kucaju po tastaturi svim prstima... zatvorenih očiju! Gospodin ima 72 godine. Na putu je više od šest meseci. Iz Australije je, brodom, prebacio motor u Rusiju, prešao je uzduž i popreko, sa svim mogućim i nemogućim, bivšim i manje bivšim republikama! Dobro je što govori polako, inače bi sve morao da ponovi barem još jednom. – Svaka čast, profesore! – Jeste li videli neki internet kafe u blizini? – Da, u onom pravcu... Opraštamo se. Jedni drugima želimo mnogo sunčanih kilometara. Sledeća stanica – Azija! Sa Sultanahmeta spuštamo se na obalu. Čuvenim mostom Galata prelazimo sa Zlatnog roga u Beyoglu, još uvek na evropskoj strani. Beyoglu je mnogo više evropski građen, drugačiji od svega. Podseća na Lisabon. Istanbul ima pun rukav kečeva – tačnije oba 28

rukava. Jedan u Evropi, drugi u Aziji. Svako bi u Istanbulu trebalo da živi nekoliko godina. U svakom kvartu po jednu – i još po jednu, čisto da bude siguran da to ne može biti istina. Čitava obala je velika putnička i trajektna luka. Mreža gradskog brodskog saobraćaja prebacuje ljude i robu, ne samo sa kontinenta na kontinent, nego ka svim četvrtima grada. Beyoglu nije izuzetak. Gužva i strka. Pantomimom pitamo taksistu sa ogromnim turbanom gde je veliki most, koji ide preko malog mora. – Za mnom! Prateći žuti taksi, napuštamo obalu, penjemo se... Za razgledanje nema vremena, pošto se u onom turbanu krije mlazni motor. Vidimo most, usporimo, turban nestaje... – Hoću da pamtim prvi ulazak u Aziju! Milimo preko Bosfora, ne znamo na koju ćemo stranu pre okrenuti glavu. Olja pravi nekoliko snimaka. Ispred nas tabla – Welcome to Asia. Veliki naplatni terminal. Mostarina. Pogledom tražim rampu iznad koje piše – nakit ili cash. Postoje samo dva natpisa, OGS i KGS. Biramo KGS, stajemo u red. Ljudi ubacuju nekakve kartice i rampa se diže. Nema nakita, nema ljudi. Sve je automatski. Nazad više ne možemo okrenuti. Dolazimo na red... – Otvori se Sezame. Otvori se Supice. Otvori se Surdulice... Ništa. Pritiskamo dugme interfona, da priupitamo Ali-babu za novi password. Ne zvuči oduševljeno. Dapače. Stvara se kolona, ljudi trube i viču na nas. – Gde li sam ono stavio Turski sa izgovorom, da nekom spretnom frazicom sredimo situaciju, pa svi zajedno, u zdravlju i veselju, odemo kod frizera da nam udari po razdeljak? Izlazi vozač najbližeg automobila, gura karticu, Sezam se otvara. Nešto nam govori, mada ne verujem da je reč o dobrodošlici. Stavljam ruku na grudi, lagano se klanjam i kažem: – Tešekur ederim. Naučili smo da pravilno kažemo – hvala. Vozač, u trenutku, menja boju lica i glasa, stavlja ruku na grudi, zatvara oči i uz blagi naklon mirno izgovara – bir šej delig – nema na čemu. Umuvasmo se u Aziju kao oni što se na autobuskoj stanici provlače ispod rampe, da ne bismo platili žeton za ulazak na peron. Srećom, Turci svoje rampe ne premazuju prljavim uljem, kako bi se odeća, nas što se provlačimo, uflekala tako da se jedino može baciti. To je ipak šabački specijalitet. Kad sam ti na njivi metn’o, to je bio etno. 29

Hoćemo li izaći iz istanbulske sparine koja guši? U krajoliku pod okupacijom armije betonskih klonova nema olakšanja. Dokle pogled seže, novoizgrađena naselja, soliteri... Blokovi Novog Beograda su u poređenju sa ovim – botanička bašta. Mnogo zgrada je neuseljeno, iako je sve spremno... čeka se još samo paraf na ugovoru o uzimanju stambenog kredita na 20, 30, 40, 1000... godina. Za svoje ugovore, Šejtan ima puno različitih formulara – i jedan pečat. Do Izmita – manje od sto kilometara. Negde na polovini, grozomorna naselja ustupaju mesto još grozomornijoj industriji. Dno ledenog brega. Zagađenje vazduha je vidljivo i pored vetra, koji samo što nas ne obori. Smrdi. Taj deo je bio jedan od najtežih za vožnju. Grozan spoj nepovoljnih i opasnih okolnosti. Bočni vetar nas udara iz sve snage. Da bismo održali ravnotežu, vozimo nagnuti na stranu sa koje duva. Kada stane, imam osećaj da ćemo, tako nagnuti, pasti. Nema druge nego da vozimo polako. Vetar nas, svejedno, metrima šeta levo-desno. Kamioni pretiču, prave zavetrinu; cimam i ispravljam motor. Kamioni prolaze, vetar ponovo udara – ponovo obaram motor. Desna traka, jedina kojom možemo da vozimo, je u kolotrazima, ulegnućima koja su vremenom napravila najsporija i najteža vozila. Kada se u njih upadne, teško se izlazi. Sredina je grbava i masna od ulja koje curi iz teretnih mašina. Šlag na torti je raspali kamion, koji pred nama seje žito po autoputu. Kao da sipa klikere. Ne mogu da ga preteknem. Horor, dugometražni. Što kaže drug Vlada iz Novog Sada – motoraški hleb je hleb sa sedam kora. Ovo je definitivno – zagoreli okrajak! Ponovo vidimo more, kraj izmitskog zaliva. Industrija je, pored kontinenta, zauzela čitavu obalu i more. Ogromni terminali, naftovodi, gasovodi, rafinerije, postrojenja, rezervoari, magacini... Bakarski zaliv, pored Rijeke, u poređenju sa izmitskim, je netaknuta koralna uvalica na polinežanskom ostrvu. Srećom, put prolazi iznad njega. Zaustavljam ispred Burger King restorana. Vetar toliko duva da se svi teturaju kao pijanci. Iscrpljen, bacam se na hranu... kao da mi je poslednja večera. Olja gleda jesam li poludeo. Ona je baš fino dremnula... – Znam, opalila si me kacigom više puta. – Šta da radim? – kaže. – Ne mogu to da kontrolišem, kao da ti neko da injekciju. 30

Kasnije smo problem, donekle, rešavali tako što smo u koferu uvek imali spremnu koka-kolu, čokoladu... Napuštamo obalu i penjemo se u zelena i nenaseljena brda. Vetar, napokon, prestaje. Prava Turska, Anadolija, počinje ovde. Planine. Tu i tamo, iz šume, proviri minaret. Na prevoju Bolu smo na oko hiljadu metara nadmorske visine. Veče se spušta i postaje veoma hladno. Da bi se zagrejala, Olja navlači kišni kombinezon. Do Ankare ima još stotinak kilometara. – Vozićemo još malo. U vrećama ćemo prespavati na nekoj pumpi, kako bismo ujutro mogli biti u Ankari. OK? – OK. A je l’ imamo neku čokoladicu? Pumpa kompanije Opet je bez premca po čistoći toaleta i ljubaznosti osoblja. Mnogi hotelski gosti bi mogli da nam pozavide na onome što dobijamo uz nekoliko kvadrata besplatnog parkinga. Širimo naše šatorsko krilo i spremamo krevet. Društvo nam pravi jedan čupavi mačak... sve dok, na drugom kraju, neki turski Paja Vuisić nije iz autobusa izvadio roštilj, da počasti svoje putnike, mladi fudbalski tim.

31

V Zoru dočekasmo na motoru, u punoj ratnoj opremi. Jutarnja hladnoća nas je ubrzala. Ipak, ne žalimo se. Znamo da ćemo se uskoro, sa nostalgijom, prisećati svega što nije preko 30 stepeni Celzijusa. Silazimo sa planina i temperatura raste. Žitna polja usred kojih se, koliko god mogu, istežu usamljena stabla. Kao i svemu u Turskoj, kraj ovih polja je negde daleko, iza horizonta. Vreme je žetve, sve blješti i sve je žuto... – Van Gogu ovde ne bi bilo dosadno. Do Ankare, još samo trideset kilometara! Betonski mastodonti nikome ne kažu – bujrum. Pratim levu strelicu na kojoj piše – Sehir Merkezi, centar grada. Nešto tu polazi naopako, jer, umesto u centar Ankare, izlazimo u centar – ciganmale, oko koje nema ničega. Prema uputstvima koja dobijamo, centar je na severu, na jugu, na zapadu i na istoku. – Savršeno tačno. Objasniše nam braća Cigani u tri reči i Zaratustru i Konfučija i sve ostale hašišare, pa nas u sreći i rahatluku otpremiše na put da – vežbamo. Što se kaže, puštamo put da se bavi nama, a ne mi njime. Projektanti nove Ankare, nažalost, nisu ni blizu imali tako ugodne i plodne vizije. Pred očima je stajalo samo kratko i jasno naređenje tate svih Turaka, Ataturka, da se od malene čaršije, poznate jedino po angorskoj vuni i mačkama, stvori, i to odmah, velegrad, koji će Istanbul učiniti tek pobenavelim, laprdavim starcem, čije priče slušaju još samo mala deca. Ataturku je trebao čvršći oslonac od maglovitih bosforskih obala. Našao ga je upravo ovde. Zaista, u Ankari je uspeo da celu tursku carevinu okrene naglavačke i istrese je iz gaća. Nije stao, dok mu u rukama nisu ostale dve polovine, koje ni danas niko ne ume da ušije. Pre toga je, na Galipolju, isto uradio sa engleskom, francuskom, australijskom i novozelandskom armijom i flotom. Ser Vinston Čerčil je tu mnogo toga naučio... mada to posle nije mnogo pominjao. Staroj Ankari je dopušteno da ostane tu gde jeste i kakva jeste, ne bi li užurbani, mladi, poslovni svet imao još negde da izađe osim u bioskop i zoološki vrt. Čaršija se, u znak zahvalnosti, blago naklonila, nastavila da ispija čaj i klanja pet puta dnevno. Svačiji vakat ima i glave i repa. 32

Vrtimo drugi krug oko strmog brda. Olji je negde ispala rukavica... Trošne kuće su poduprte stubovima. Mora da na svaki zemljotres, kojih ovde ima često, pootpadaju kao zrele šljive. Krojačev pomoćnik izlazi iz radnje ne bi li nas odveo do minijaturnog parkinga iza radnje. – Niko vam ništa neće dirati – kaže. Majstor nam maše iz radnje. – Hvala majstore! Olja je tužna zbog rukavice. Vidim da je vrag odnio šalu i da je u pomoć potrebno pozvati profesionalce. U poslastičarnici teatralno izgovaram – bir kadaif, bir baklava, iki limunada luften. Olja, osmeh od uva do uva. Kadaif je nešto za šta samo znam kako se zove i da ga je moj otac jako voleo. Dobijam gomilicu slabo kuvanih domaćih rezanaca u slatkom sirupu. – Olja, hoćeš da se menjamo? – Neću. Probam, perverzija. – Daj da probam. – Ne dam. Da platim. Kač para? – On lira. – On lira? Aman jarabi! – Tešekur ederim. – Hajd’, Alah emanet. Pored turskog, znam ja i bosanski. Mama je Bosanka, nijedno leto nije moglo da prođe bez mesec dana u Sarajevu. Sarajevo ceste od betona, bjež’ mala, lupiću te ciglom. Vođeni ciganskim nepogrešivim uputstvom odmah izlazimo na Kujundžiluk. Svako je viđao slične slike u Politikinom zabavniku, ali kada se čovek zaista nađe u ulici, u kojoj je sve, za šta god da se uhvati, od suvog zlata, zaista mu ispare sve moguće slike i znanja. Sekund kasnije, eto nas gde sedimo u prvoj radnji, pred nama je čaj. – Odakle ste? – pita visok, plav momak. – Tito, Jugoslavija. Nije mu poznat prvi deo magične formule. – Srbija, bum, bum... – Pa što ne kažete? Ja – Rusija, bum, bum... Gruzija – bum, bum.. Gruzijci su čuveni juveliri. – Pa, kad su te zarobili, jaro? – pitam. Ne da se zbuniti, nagovara nas da jeftino srebrno prstenje, kupljeno na tezgi ispred SKC-a, zamenimo nečim konkretnijim. 33

Pošto nije čuo za staru narodnu – Punk’s not dead, objašnjavam kako su u svakog obućara cipele bušne. Ni to mu nije jasno. – Ništa, hajd’ nasvidanje... i nemoj da teraš sina da svira violončelo. Odmah mu kupi bicikl i menjaj probušene gume. Upadamo u Kazandžiluk, svi mogući lonci, šerpe, tepsije, plehovi... Zatim jorgandžiluk, aščiluk, bozadžiluk, saračiluk... Na kraju, sve to zajedno... za one, koji nemaju vremena – ekspresčaršija. – Kad smo već tu, greh je ne pojesti ćevape. U Ankari su ubedljivo najgori na svetu. – Haj’mo malo uzbrdo. Materijali, odeća, krpice... – Da vidimo ostade li šta od strpljenja. Olja u punom zamahu. Kupuje prelepe šalvare a da prvo ne pita koliko koštaju. Plaća 20 lira. Nije skupo. – Treba da se cenjkaš – kažem joj. Sve ostale šalvare u Ankari, kada pitaš, koštaju 5 lira. Dobar kupac dobiće ih za tri. Slede mahrame, đinđuve, torbice... Ipak mi nije dosadno. Pitam za muzej Ataturka. Nisam znao da treba da kažem – Anatkabir. Šalju nas u muzej Anadolije, koji nije ono što tražimo, ali kada smo već tu... Piše da je, pre nekoliko godina, dobio nagradu za evropski muzej godine!? Najvredniji ostaci zvanično prve civilizacije sveta, Mesopotamije, nalaze se ovde. Lokaliteti su duž granica Turske, Sirije i Iraka, doline Eufrata i Tigrisa. Ep o Gilgamešu je tu napisan. Turci su tim prostorima vladali relativno doskoro i pokupili sve – što su Englezi i Francuzi ostavili. Glinene pločice, klinasto pismo... Sa fantastičnih reljefa zaboravljena mitska bića poručuju – biće skoro propast sveta... Pre toga je kolekcija predmeta preistorije i drugih epoha, pre otkrića cediljke za pomorandže. Pod staklom se nalaze čitavi zidovi pećina sa prvim slikama. Dostojne su najvećih majstora. Remek-dela bez znanja o proporciji, perspektivi, zlatnom preseku... Uostalom, nije bilo ni potrebno. Pećinski ljudi slikali su – suštinom! Anatomiju su ionako imali u malom prstu. Među mnoštvom životinja i scena iz lova, jedna slika prikazuje – anđela u letu. Misteriozni diskovi Sunca i male statue ženskih idola. Simboli arhireligije, religije pre bogova. Istine i znanja, koje sve potonje religije i kulture, do dana današnjeg, svim silama pokušavaju da iskorene. Bezopasni ostaci se raspoređuju po vitrinama ovakvih mesta. – Zar je pronalazak kreditne kartice baš toliko bio neophodan? 34

Devojka sa velikim slovom A preko grudi predstavlja neoboriv dokaz da je i Gilgameš lično izlazio na Akademiju, pio pivo i slušao The Clash. Olja, upoređujući turski i engleski tekst, koji stoji pored svakog eksponata, dolazi do najznačajnijeg otkrića. Baklava znači – dijamant! U dvorištu, pored muzeja, mnoštvo najvećih ćupova koje sam u životu video. Izgleda da nam je Ali-baba poslao kaznu za nedozvoljen ulazak na kontinent. Ponovo polukružni zaokret na peti, i lagano ka našoj Africi. Pre toga, normalno, čaj sa krojačem, krojačevom ženom, krojačevom majkom (koja slabije čuje), krojačevim sinom, krojačevom ćerkom, krojačevim rođakom, krojačevim komšijom, krojačevim drugim komšijom i krojačevim prijateljem. Krojačev pomoćnik poslat je da kupi Olji cigarete. – Ataturkov mauzolej, Anatkabir? Najbolji putokaz, prst i ovde pokazuje uvis. Turci su svoga oca smestili na jedno od mnogobrojnih brda Ankare, Rasatepe, u velelepnu grobnicu od žutog kamena, koja neodoljivo podseća na staroegipatsku. Ni bilo šta drugo, što smo tamo videli, nije drugačije. Brzo stižemo jer, za promenu, znamo tj. vidimo gde idemo. Taksisti će voditi brigu o motoru. – No problem! Na ulazu, stroge mere bezbednosti. Dobijamo mapu kompleksa, pošto Anatkabir, kao što rekoh, nije običan mauzolej. Tu je i čitav muzej posvećen Ataturku, kao i Muzej rata za nezavisnost. Prvo pravilo je da svi skinu šešire. Park vodi ka ogromnom platou od kamena. Sada već nema sumnje da je reč o večnom naselju faraona. Okružuju nas Ataturkovi voljeni predmeti, čak i prijatelji – takođe pokojni. – Kako je mogao da tegli tabakeru od pola kila zlata, poklon srpskog princa Pavla? Ataturk je bio visok i naočit. Nosio je štap, frak i cilindar. Pravi kicoš. Nije se libio ni pumparica ni kačketa, niti toga da sam bude svoj šofer. „Kadilak“ je kupio od ušteđevine. Srpski poslanici i ministri trebalo bi da posete ovaj muzej. Svako ko pročita samo naslove Ataturkove biblioteke može se smatrati učenjakom. Bilo kakvo fotografisanje je najstrože zabranjeno. Muzej rata za nezavisnost prepun je maketa bojišta Galipolja, kao i Sakarije, gde su Turci porazili Grke. Počasno mesto zauzima figura gorostasa bez kose, običnog seljaka, koji je na bojištu Galipolja, uprkos gubitku cele posade protivbrodskog topa, sam ubacivao i ispaljivao granate (od preko 200 kilograma) i potopio 35

jedan od najboljih brodova engleske mornarice. Ugođaju doprinosi neprekidna pucnjava sa nevidljivih zvučnika – na autoreversu. Kasnije, narodnooslobodilačka borba, u svim pozama. Poput suvenira, angažovana umetnost je svuda ista. Na kraju, nekoliko prostorija, nalik na kripte. Svaka od njih čuva uspomenu na po jednog Ataturkovog generala. Izlaz iz muzeja je na drugom kraju platoa. Sunce blješti, ne možemo da gledamo. Počasna straža svih rodova vojske. Stepenice vode ka najvećoj građevini – mauzoleju. Polumrak i četrdesetotonski mermerni sarkofag, ali prazan. On je tu samo da izaziva strahopoštovanje. Prema izrazima lica domaćih posetilaca – veoma uspešno. Ispod postoji posebna soba, u kojoj je prava grobnica. Sarkofag okrenut prema Meki okružuju, u osmougao poređane velike mesingane vaze. U svakoj se nalazi po grumen zemlje neke od turskih provincija, uključujući današnji severni Kipar i Azerbejdžan. Pitamo se čemu cela ta komplikacija? Da bi telo Ataturka moglo biti položenu u „našu zemlju“. Nisam mogao da odolim a da ne odemo i u malu bioskopsku dvoranu. Holivudski trailer na turskom. Glas naratora je muževniji, a pucnjava izdašnija... Olja je malo dremnula. Sa Anatkabira se vidi čitava Ankara. Pet miliona duša. Tražim naš pravac – jug. Kapadokija. Na izlazu, tri kamene figure. Turski vojnik, turski intelektualac i turski seljak. Turskog radnika nema. Srpu u Turskoj nipošto nisu bile potrebne usluge čekića. Ponovo u sedlu, kroz centar se probijamo brzo ali se zaglavimo u predgrađu. Sve se gradi. Jedva se pomeramo i motor se pregreva. Prema Kapadokiji vode dva puta, nijedan direktno. Prvi ide na istok, preko brda i planina, dok drugi put vodi južno, kroz nenaseljenu ravnicu ka starom gradu Konja i jezeru Tuz Golu koje je, prema karti, površine nekoliko Ankara. Na obalama nema ubeleženog nijednog naseljenog mesta. Biramo južni put prema zamišljenoj vodi u beskraju polupustinje. Putokaz za Golbaši, napuštamo autoput i tranzit oko Ankare. Dok sipam benzin na pumpi, pokraj restorana Kebabistan, tri dečaka mi daju da biram: da dam bakšiš kako bi mi očistili cipele ili da dam bakšiš da oni odmah odu na sladoled. Beskraj i štrafta. Odavde vozimo po džadi. Put je asfalt koji vodi do sledećeg naseljenog mesta, dok je džada sloj katrana preko 36

kojega je nasut krupan tucanik i koji se, po pravilu, završava u nekoj od priča iz hiljadu i jedne noći. Sa obe strane džade, gradnja je dozvoljena jedino fatamorgani. Prava Azija počinje tamo gde mašta postaje stvarnost... Tu negde. Gume na ovakvoj podlozi ne traju dugo. Ne smem ni da pomislim šta bi od nas ostalo ako bismo pali. Nova i skupocena vozila, kakva se mogu videti po ulicama velikih gradova, nemaju dozvolu za kretanje po džadi. U obzir dolaze samo ona punoletna. Nismo izuzetak – i estetski se dobro uklapamo. Dobijamo komplimente, ljudi mašu i odobravaju. Pozdravljaju nas sirenom. Na kamionima se često može videti natpis Mashallah. Mašala. Skretanje za Konju nas podseća da sedimo na motociklu koji ide sto na sat. Sve što želimo je da se pod hitno bućnemo u Tuz Golu. Znamo već da je jezero slano, pošto u Burger Kingu, na kesici soli piše – Tuz, kao što kod nas, na kutiji soli, piše – Tuzla. – Eno ga! Nešto najlepše što sam video! Ostajemo barem dva dana. Imamo vode, imamo hrane. Kampovaćemo na plaži. Teramo Afriku u sprint. Tražimo skretanje, hoćemo na obalu. Malo makadama i eto nas na divljem parkingu. Nekoliko automobila. Tražimo kupače. Svi su odmakli, skoro kilometar od obale – šetaju! – Olja, lupi mi šamar. Ne, bre, tako jako... Ne vredi, tip i dalje trči po jezeru za fudbalskom loptom. – Šta je, bre, ovo? So?? Pri stvaranju, neko je ovde malko – presolio. – Pa, draga, jesi li za šetnju? – Svakako dragi. Još jedan iz plejade dežmekastih brka zagleda Afriku. Košulja, dekolte, zlato... Za svako kilo dlaka po jedno kilo zlata. – Šone motorad. Ih arbajt ab Dojčland. Šprehenzi dojč? – Najn, ih bin partizanen, kraden kukuruzen. – Was? – Tamo, jezero, waser? – Wasser??? Ho, ho, nihts waser. Najn. – Danke. – Bitte... ho, ho... Naselje Šereflikočhisar uliva toliko poverenja da u njega ni cipelu ne spustiš. – Ko zna, možda je od pire krompira? Opet jezero – rekao bih fatamorgani nekoliko reči, u četiri oka, mada, kasno je, 37

duva vetar, Olji se piški, gladni smo... – Možda sutra. Pored puta čovek, magarac i još dva, malo manja magarca – sa glavom psa. – Dobro, prekosutra... Aksaraj je već nešto opipljivije. Skoro pa Sarajevo. – Od sada igramo samo na sigurno. British Petrol. Benzin miriše na benzin, toalet smrdi na kuglice iz pisoara. Dobro je... Na parkingu se družimo sa nekolicinom momaka iz sela Kapadokije. Odela, frizure, sve je spremno za nastup na Pesmi Evrovizije. U selu je dosadno, a ovde je Kopakabana. Doduše, more je malo isparilo... Svi voze mopede, krševe od 100 do 150 kubika, osim jednog koji vozi novi BMW X5 džip. Živi u Liverpulu, leta provodi sa starim drugarima. Ne dozvoljava da bilo ko pomisli na novčanik. – Želite li sa nama u diskoteku? Pijete li što? – Hvala, žurimo ka Nevšehiru. Mrak će za pola sata. – Zakasnili ste – kažu, čudno se gledajući među sobom. – Zakasnili?? Na šta smo zakasnili? Ne pratim ja fudbal... – Vetar, spavajte ovde, postoji hotel. – Hvala, lep provod i nemojte mnogo da pijete, možete da se napijete. Preći ćemo tih 50 kilometara, taman sekire padale. Opet se zgledaju. Napuštamo Aksaraj, po mraku. Van grada, jedino što se može videti su mesec i komad džade, koju osvetljavamo. Odjednom – magare sa glavom psa! Turski ovčarski pas – nasred puta. Igrač koji ga ne zaobiđe ili pogodi minobacačem, gubi sve živote. Zaobilazimo. Jedva. Nije nas ni pogledao, kao nijedan drugi kasnije. Ima tu nečeg od magareta... Tornado. – Bože, samo da se dočepamo nečeg tvrdog. Makar dve cigle. Hvala ti. Sto puta. Pumpadžije nam dopuštaju da prespavamo na travnjaku mesdžida, uz zidić ograde. Drugačije sam zamišljao Ritz-ov Royal Suite, ali sumnjao nisam da smo na pravom mestu. Za pet minuta smo u krevetu. Opranih zuba. Nevidljiva ruka gasi prekidač rasvete oko džamijice i pušta film na najvećem ekranu na svetu. Mlečni put i sve zvezde.

38

VI Budi nas vrućina. Osim benzinske pumpe i malog restorana, kilometrima unaokolo nema ničeg. Bog nas je sinoć zaista pogledao... čak smo spavali u njegovom dvorištu. Pijemo čaj sa vlasnikom restorana i njegovom ženom. Ne pričamo mnogo, na TV-u je fudbal, u kuhinji ima posla... – Sinoćni vetar je svakodnevna pojava, kaže kafedžija. – Noću, ljudi ni autom ne putuju, osim ako ne moraju. Žali se da nema posla i ljuti se kada hoćemo da platimo čaj. – Da mi navučete maler od ranog jutra? Polupustinja polako počinje da se mreška, zemlja se raspucava, boje se menjaju i pojavljuju se prva stenovita brda. Još malo do Kapadokije. Njenu jedinstvenu energiju već odavno osećamo. Gradić Nevšehir (Novi grad) je upravno-administrativni centar. Tog jutra novi su jedino vrući somuni sa sirom. Dovoljno. Nevšehir pomalo liči na kakav bosanski gradić. Na vrhu tvrđava, ispod nekoliko džamija i mahala, u dnu fabrika – pod stečajem. Nevšehir živi od zemljoradnje i turizma. Lepo je što niko nikuda ne žuri i ne preteruje. Goreme i Urgup su sela u kojima se nalaze tzv. otvoreni muzeji. Pratimo putokaz na kome piše Gore. – Goreme ili Gore, ista stvar. Nailazimo na brdo ispod čijeg vrha su, bez sumnje ruševine, prestorijskog naselja pećinskih ljudi – gastarbajtera. Ispred svake pećine stoji lepo ozidan kameni luk. I danas se smatra, među potomcima, da čovek nije ostvaren dok ne kupi novi „mercedes“ i dok ispred svoje, najveće kuće u selu, negde ne opali – luk. Gipsani lavići, orlići i pekinezeri su tu samo da neupućenog promatrača navedu na krivi trag. Suština je u luku. Koliko sam mogao da zamislim, Kapadokija bi trebalo da podseća na našu Đavolju varoš, samo veću. Mnoštvo ogromnih stećaka sa kamenom trešnjom na vrhu. Ove gastarbajterske pećine su super, ali nemaju veze sa onim što želimo da vidimo. Pitamo gospođu koja je sa dva dečaka krenula u vožnju traktorom... – Izvin’te, a gde su stećci? – Stećci su u Goreme. Ovo je Gore. Skrenuli ste sa puta. Ovde nema ništa. 39

– Kako nema, a šta je ono na brdu. – To? Tu mi držimo koze i magarce. Malo smo se vratili i našli put za Goreme. Zaustavimo se pored nekoliko sklepanih tezgi, na kojima vlasnici budućih turističkih imperija nude suvenire. Stećci od gipsa, stećci od gline, drveta, kamena, alabastera, zlata, dijamanta, brilijanta... – Selam alejkum, gde su stećci, oni pravi? – Popnite se na ovu stenu... videćete. Hoćete li da kupite lepoj devojci uspomenu iz Kapadokije? – Ona mi je žena. – Hoćete li da kupite poštovanoj supruzi zlatnu uspomenu iz Kapadokije? – Neću, a šta je ovo? – Pečene semenke od bundeve. – Pošto? – Dve lire kilogram. – Daj pola kila. – Olja, semenke su tu, premijera može da počne. Penjemo se, pogled... Umalo se ne udavih. Udahnuh košpu, iako je sarajevsko naselje Aneks, gde sam proveo drugo detinjstvo, blizu Željinog stadiona. Navijače Želje, kako se to umetnički kaže večiti rivali, navijači FK Sarajeva zovu – Košpicari. Ovi zauzvrat zovu navijače Sarajeva – Pitari. Ja navijam za Partizan, ali volim Želju, zato što vozimo bicikl oko stadiona, a volim i FK Sarajevo, zato što ga moj otac voli. Jedino što ne volim je – fudbal. Ko se u jednoj sekundi mogao nadati sto puta većoj Đavoljoj varoši, Grand kanjonu i Svetoj gori – na Marsu? Večita inspiracija svih kreatora uspomene iz Kapadokije. Hiljade stećaka! Svaki je komad tvrde stene, na vrhu trbušastog stuba od porozne stene, koji je kiša sprala svuda osim ispod vrha. Tvrda stena je, poput kišobrana, sačuvala porozni stub od daljeg spiranja. Da to ne bi bilo sve, stanovnici Kapadokije su svaki od tih stećaka izdubili, napravivši u njima, dletom i čekićem, crkve, stanove, kupatila, magacine... Lepo im je krenulo, pa uklesaše čitave gradove. Selom Učhisar dominira neboder, nekad, jedno sasvim normalno i pristojno stenovito brdo iz kaubojskih filmova i reklama za „marlboro“. Dok gledam, ti kapadokijski stećci me podsećaju na mlade vrganje, tzv. turčine. Ženski svet ima drugačije asocijacije. Stvarno 40

su šuplji kao švajcarski sir. Uklesane stepenice, vrata, prozori, stolovi, stolice, police... Srećemo prvu kamilu, posle onih Gadafijevih na Kalemegdanu. Meditira pored kante za đubre. Može da se plati i jaše. Malo pored je, u hladu, parkiran moped. Kamila na posao dolazi mopedom, voli bajkere. – Goreme? – pitam. – Samo pravo. Goreme Open Air Museum je mesto gde nemačke, japanske, američke, italijanske turiste čeka još veći napor od onoga kada su iz klimatizovanog aviona, svojim nogama, morali da pređu u klimatizovani autobus. Sada im ne gine da iz klimatizovanog autobusa prevale čitavih pedeset metara do dve hiljade godina stare, autentične, podzemne naseobine sa video bimovima, dolby surround sistemom, halogenom rasvetom, klima uređajima i automatima za koka-kolu i mars čokolade. Kako mi ne slušamo taj erkondišn, nego Miroslava Ilića, puštamo Afriku da nas odvede gde je njoj ćeif. Uželela se peska, makadama, rupa... mada, suviše smo teški za bilo kakav off-road. Brzo smo stigli u Kapadokiju bez turista i suvenira. Kapadokija je tolika da ju je nemoguće ograditi, kontrolisati i naplaćivati ulaznice. Šetamo kroz napuštena naselja, zavlačimo se u spavaće sobe, kuhinje, kupatila. Sve je to uklesano u stenu. Nailazimo i na crkvice. Oltari, freske. Neobični simboli koji nemaju veze sa hrišćanstvom. Ili imaju? Napokon, otvori u zemlji, koji kriju prave tajne i čudesa Kapadokije. Podzemni svet! Hiljadama godina pre dolaska Turaka, nešto je iniciralo preseljenje komuna iz ludih naselja na zemlji u još luđa pod zemljom... U nivoima, duboko ispod površine, leže desetine napuštenih gradova. Relativno doskoro, ovde su živele hiljade i hiljade ljudi... Podzemna naselja su se prostirala na preko dve stotine pedeset kvadratnih kilometara. Nijedan osvajač nikada nije našao načina da prodre ovde. Genijalno osmišljeni sistemi hodnika i prolaza učinili su ove odmetnike od civilizacije – nedodirljivim. Bezbroj kilometara lavirinta ovde se lako mogu ispuniti vodom, zatrpati stenama. Savršeno izbalansiranim kamenom od nekoliko tona, jedna osoba 41

je iznutra, za nekoliko sekundi, mogla da od ostatka sveta odvoji grad sa 50.000 stanovnika, dok ga sa spoljašnje strane nije mogla pomaknuti ni čitava armija! Svako od naselja imalo je mrežu glavnih i alternativnih vodovoda, sistema za ventilaciju, kao i magacina sa hranom... Tajni prolazi vodili su ka baštama i vrtovima skrivenim među brdima. Gradovi su i među sobom bili povezani. Do danas nisu u potpunosti otkriveni... još manje istraženi. Ko su bili stanovnici i šta su tražili više od sto dvadeset metara pod zemljom? Šta su, po tako strašnoj ceni, želeli da sakriju ili sačuvaju? Slobodu? Ukopali su se mnogo pre dolaska bilo kakvih osvajača. Navodno, Hetiti su počeli sa gradnjom i naseljavanjem katakombi. Kasnije, svoje utočište su tu našli poklonici mnogih neortodoksnih religija, sekti i kultova. Frigijci, zoroasterijanci, hrišćani, kao i mnogi drugi, poznati i manje poznati jeretici. Najdublji trag ostavili su pravoslavni hrišćani, Grci. Njihova verovanja su bila toliko drugačija, da su ih oni „na zemlji” nerado pominjali. Pored prikaza svetaca mogu se videti fresko slikani simboli, koji govore o verovanju u reinkarnaciju, kultove plodnosti, idole, čudotvorne slike... Kapadokija je razvila i čuvala vlastitu kulturu, filozofiju i religiju. Ipak, neka veza je postojala. Godine 1924. iz rupa je na površinu izmilelo sedamdeset hiljada ljudi i – nestalo. Velika tajna, zajedno sa žiteljima, nepovratno se raspršila po svetu. Arhitekturu najdugovečnije subkulture sveta, naučnici i istraživači su povezali sa Stonhedžom, egipatskim piramidama i magičnim brojevima. Kapadokija je, između ostalog, podzemna piramida, vrhom okrenuta ka središtu Zemlje i kao i sve drugo u vezi sa njom – suprotnost i alternativa vidljivom, poznatom i zvaničnom. Svet uporedan materijalnom svetu u kome živimo! Interesantno je da su se, šezdesetih i sedamdesetih godina, ovde nastanjivali američki i evropski hipici. Kapadokija je bila važna stanica na putu ka Avganistanu i Indiji, mestima gde se, uz pomoć hašiša i opijuma, ekspresnom linijom stizalo do konačne spoznaje, do nirvane... U Kapadokiji se i danas može sresti poneki bradonja u sandalama, sa gitarom. Upravo jedan od njih podseća nas na poslednje tuširanje. Beše to nakada davno, u Stambolu gradu. Tražeći kamp prođosmo Kapadokiju uzduž i popreko, da bismo ga našli na istom mestu odakle smo krenuli, na visoravni iznad Goreme. Kamp radi. Gazda se čudi prvom pitanju. 42

– Imate li tuš? – Imamo dvadeset tuševa i jedan bazen. – Bazen u kampu? – Da, pored toga imamo prodavnicu, kafe-bar i restoran. – Imate bazen u kampu? – Da. – Imate li piva u prodavnici? – Da. – Može li se pivo iz prodavnice piti u bazenu? – Da. Za cenu sam zaboravio da pitam. Gazda nas vodi da izaberemo gde želimo da se smestimo. Slušamo njegov savet. Terasa u hladu maslina. Pogled puca na celu Kapadokiju. Prvi put rasklapamo šator od polaska iz Beograda. Inspirisano kapadokijskim oblicima, niče zdanje, čast i dika svakog izviđača. Komšiluka, srećom, nema puno... Nemci, Francuzi, Italijani. Nemci su došli terenskim kamionom. Nose kaubojske šešire. Imaju nameštaj, sve kuhinjske aparate, belu tehniku, televizore, muzičke linije, kompjutere, internete, satelite... Poneli su i svoju ogradu i crevo za polivanje bašte. Svaki dan, od jutra do mraka, oni nešto čiste, ribaju, glancaju, sklapaju, rasklapaju, iznose, vraćaju, pale, gase, rastavljaju, sklapaju... Brzo se umore, pa rano idu u krevet. Pogled na naš nepravilno sklopljen i postavljen šator ih izbezumljuje. Francuzi sede, gledaju u daljinu i piju kafu. Veliki Italijani viču na male Italijane. Mali Italijani plaču. Balkanoidi piju hladno pivo u bazenu, u kom nema nikoga. Pošto smo se dobro iskupali, sevap je da isto to učinimo i sa svojom odećom. Ja sam oprao motor i malo se pozabavio uljem, kočnicama, lancem... – Sve je ko zapeta puška. Smišljamo šta ćemo kuvati, imamo mali plinski primus i nešto kamperske hrane. Biramo omiljeno jelo – ono iz kafane. Za pet minuta smo u Goreme... – Hajde da se provozamo malo. Izlazimo na brdašce nad gradom. Tačno smo u sredini Kapadokije, na pravom mestu da vidimo sunčev zalazak. U varoši, većina ljudi su stranci, uglavnom iscrpljena omladina, koja svetom putuje sa rancem na leđima. Spavaju, sede, jedu, piju, puše po prašnjavim trotoarima. Društvo im prave stari hipiji i poneko kuče. 43

Samo smo pogledali u pravcu neobične radnje sa tepisima... Sedimo na sećiji, pijemo čaj, prodavac pred nama prostire jedan po jedan tepih, objašnjava tehnike, način izrade i finoću. Veoma je zanimljivo. Postoje tri osnovne tehnike: tkanje, vez i čvorovanje. Tkani ćilimi su najjeftiniji. Sledi vez i čvorovanje tj. tepih. Najskupocenije su kombinacije sve tri tehnike. Ne zna se koji je lepši, svaki je unikat i svaki je ručno izrađen u nekom od sela Kapadokije. Nema uvozne robe... Shvatio je trgovac da smo na motoru i da smo poslednji kojima će nešto prodati... Ipak, posvetio nam je sat vremena. Setio sam se trgovaca sa Baščaršije. I oni su takvi, uvedu te u radnju samo da bi te častili kafom. Što ti putnik može ispričati, nijedne vesti ne mogu. Malo nas je uputio i u cene. Nije jeftino, osim ako ne znaš da se cenjkaš... Osim ovde, nigde više nismo naišli na prelepe kapadokijske tepihe. Čin trgovine je, često se čini, važniji od robe koja se prodaje. Na Istoku ljudi se kroz trgovinu, upoznaju, komuniciraju, ponekad i pomažu. Na Zapadu, ljudi se, šta god da rade – otuđuju. Ovde je moguće kupiti i ispod realne cene, na štetu trgovca. Reč nije na prodaju, a na greškama se uči. Zato i jesu najbolji na svetu. Za razliku od naših prostora, gde se bilo kakvo angažovanje u pogledu cenjkanja smatra nečasnim, na Istoku se pristajanje na prvu cenu smatra gotovo uvredom. Svaki put kada smo se cenjkali i ponekad spustili cenu i za više od pola, trgovci su nas zvali da sednemo, popijemo nešto i malo prodivanimo. Kad god se nismo cenjkali – nisu nas ni pogledali. – Da li ste čuli za pirotske ćilime? – pitao sam trgovca tepisima. – Ne, ali bih voleo da ih vidim. Čovek voli to što radi, a bogami voli dobro i da pojede, sudeći po onome što nas je dočekalo u njegovoj omiljenoj kafani. Savetovao nas je da probamo pide. – Pide, pite, isti đavo. Očekivali smo buregdžinicu ili nešto slično, ali smo se prevarili. Pide su turski specijalitet, testo poput onog za pice, sa nadevom. Peku se u furuni na drva i gotove su za minut. Nadeva ima više vrsta. Tražili smo od svih vrsta pomalo. Dve Japanke nas savetuju da uzmemo jogurt, tačnije ajran, mlečni proizvod poput razvodnjenog jogurta kod nas. – Grozno! Pitamo konobara ima li nešto bolje na tu temu. Dobijamo fenomenalno kiselo mleko u supenom tanjiru, i kašiku. Kasnije smo ga naručivali tako što kažemo „jogurt“ i oponašamo 44

kusanje supe. Nema greške. – Probajte ovo – savetujemo Japanke. Slede oni dobro poznati zvuci odobravanja. Rado smo jeli pide, ali nigde nisu bile ni prineti onima koje prave braća Kahvedži u Goreme. Pored najboljih pida, braća Kahvedžije kuvaju i najbolju tursku kafu. Žickamo cigaru i uživamo. U kampu svi spavaju, osim Francuza, koji su, posle kafe, prešli na vino. Sede i drže se za ruke. Otvaramo hladni „efes“ i pridružujemo im se. Mesečina radi sve ostalo.

45

VII Promaljam glavu iz šatora. Proveravam da li je Kapadokija još uvek na svom mestu kad, na nebu – dvadeset ogromnih balona. O balone su okačene korpe. U korpama su ljudi. Neki su blizu zemlje, drugi su stotinama metara visoko. Vetar ih polako nosi ka nama. One koji su se visoko podigli, obasjava sunce. Budim Olju. Gledamo kako nas nečujno preleću. Mašemo jedni drugima. Još pola sata sedimo u senci, u tišini. U Kapadokiji, mnogo toga čoveka ostavlja bez reči. Kuvamo naš zeleni čaj i meditiramo. Tačno u 6.00, budilnik iz nemačkog kamiona kaže da je vreme za pokret. Srećom, Italijani kasno ležu. Pakujemo šator, vreće... Ostavljamo Nemce – da usisavaju. Na recepciji se zahvaljujemo gazdi, i od srca mu čestitamo na trudu koji ulaže u svoj kamp. – Ni u jednom kampu nismo videli tako čiste toalete, tuševe, kuhinju... bazen. Dobijamo nalepnicu, koja se smešta odmah ispod Kirove mrtvačke ruke što čuva motoristite. Ipak se nismo izvukli bez uspomene iz Kapadokije. Obilazimo Zelve, zabačeno selo sa najviše stećaka. Nemac na „africi“ nam je pohvalio Zelve. Živi se polako i nikom ne pada na pamet da se utrkuje sa večnošću. Do Kajserija dvadesetak kilometara. Reljef se smiruje i prepušta pustoši. Intermeco. Opraštamo se sa Kapadokijom. Verujem da ćemo se još sretati. Važno je da je led probijen! Eh, kamo sreće da je led. Vrućina svakog minuta raste. U jaknama i vindstoperima postaje neizdrživo. U Kajseriju se ne zadržavamo, dolivamo gorivo i bežimo. Mahala sa međunarodnim aerodromom. Svi oni turisti dolaze odavde. Biser. Džada kaže – istok. Prolazimo kroz nenastanjene predele. Penjemo se. Ovaj intermeco traje sto kilometara. Gledajući kartu Turske, sada se nalazimo u njenom srcu. Srce je raskrsnica četiri džade. Svaka vodi na po jednu stranu sveta. Putokazi ne postoje. Samo onaj unutarnji. Okrećemo na onu koja, kroz planine, vodi na jug, uz obod zemlje u kojoj živi najveći narod na svetu bez svoje države – Kurdi. Onaj, koji je tu frazu tako lepo smislio, očito je zaboravio na Rome. Kurdistan, o kome savršeno nemamo pojma... osim onoga sa vesti. Džoker u maratonskoj pokeraškoj partiji SAD-a, Rusije, Turske, 46

Irana, Iraka... Karta koja se baca samo onda kada se zapali talon. Naš jedini konsultant, auto-karta, takođe je štura sa informacijama, ili ovde zaista stanuju samo planine i neobjašnjiva jeza. One ispod kojih prolazimo visoke su i preko 3000 metara, ali teško da ćete na padinama, na primer, Binaboga, naići na Hajdi ili na ljubičastu kravu, na kojoj piše Milka. Od pamtiveka, ova negostoljubiva brda izbegavaju svi koji mogu. Pošto nismo ljudi od važnosti ili bogatstva, nego sa Balkana, računamo da ćemo sa divljim gorštacima već nekako naći zajednički jezik. Temperatura je oko 35˚C, iako smo visoko. Sami smo na putu. Red slaloma, red veleslaloma, red spusta. Skakaonica, srećom, nema. Držimo se stare, dobre džade. Naš ledolomac, Afrika, guta kilometre, uporno nam otkrivajući nove i nove svetove. Usred neke visoravni Olja traži tajmaut. Spava, boji se da će pasti sa motora. Stanemo ispred restorana, male drumske kafane. Tražimo kofein i šećer u svim raspoloživim oblicima. Raspitujemo se za put i mesta koja su pred nama. Planiramo da u Siriju uđemo iz Gaziantepa, preko manjeg prelaza, na kome su gužve, kao i birokratska procedura, manje od onih na glavnom prelazu kod Rejhanlija. Ostareli kafedžija savetuje da idemo preko Rejhanlija. – Put je lepši... Sirijska birokratija je ionako na svim prelazima košmar. Izuzetka nema. Obavezno da idemo ka Rejhanli. Ljubi nas za srećan put i časti čajem. Sve moguće varijante turskog planinskog pejzaža. Sve podjednako fantastično. Uz vodu, koje retko gde ima, njive, pašnjaci i poneko selo. Kao i po crnogorskim zabitima, krovovi kuća su od lima. Kada se od džade želi napraviti put, džada se mora ukloniti do poslednjeg kamenčića, inače se vraća. Kilometrima vozimo po makadamu, koji će za koji dan na sebe primiti moderni autoput. Turska je izgradila mrežu sjajnih puteva i saobraćajnica, ne bi li svojoj privredi omogućila intenzivan razvoj. Ekonomski rast ove zemlje je među najvećima u svetu... Nažalost, odskoro je i tursko gorivo među najskupljim na svetu. Na svakom stajanju vadim po novčanicu od 100 lira. Kusur nam pokriva sve ostale troškove. Turska već dugo, ne krije da želi u Evropu i da na tome radi svim snagama. Sa druge strane, Evropa Tursku želi kao pouzdan štit od radikalnog fundamentalizma sa Bliskog istoka – i ništa više. 47

Stubovi Evropske unije, Nemačka i Francuska, zaziru od dana kada će se pored njih, na zajedničkoj fotografiji odeljenske zajednice, naći nov i za dve glave viši drug. Reakcija na tu neodlučnost je da se Turci sve više okreću islamizmu. Stara čaršija iz naftalina vadi zaboravljene kostime. Ataturk se okreće u grobu, vaze se ljuljaju... Gradić Goksun. Primećujemo kako se, u odnosu na sve što smo do sada videli, ovde živi gotovo bedno. Malo automobila, još manje u pokretu. Umesto toga, mnoštvo prastarih sovjetskih motocikala marke „iž“, sa bočnom prikolicom i na tri točka. Neprestano sam se pitao kako ovi, slabo ili nimalo održavani motori, stari i preko trideset godina, voženi više izvan puta nego po njemu i preko svake mere pretovareni motocikli – još uvek rade? Uvreženo je mišljenje da ruski motori valjaju samo u radnji. Poslednji put sipamo izuzetno skupo gorivo. Do Sirije – manje od jednog rezervoara! Prelazimo preko planinskog masiva Gunej. Grad čijeg se imena profesori geografije još uvek nisu setili da deci lomi jezik, Kahramanmaraš, naša je sledeća raskrsnica. Odatle vode dva puta. Prvi na jugoistok, ka Gaziantepu, mestu čuvenom po tome što se, na svom putu do Sirije, u njemu zaustavio beogradski profesor fizičke kulture i motordžija Dragan Radenković Sci, koji je samoinicijativno ušao u osnovnu školu, prekinuo nastavu i siromašnoj kurdskoj deci održao dva najlepša časa u životu – čas fizičkog i engleskog. Kako je Olja profesorka engleskog jezika, strahujemo da bi žitelji, ako se pojavimo u Gaziantepu, pokupili svu decu, koja su na raspustu i – strpali ih u školu. Hteli–ne hteli, moramo drugim putem, ka jugozapadu, ka Islahijama i drevnoj Antiohiji. Kao što nam je, ispred nosa, uzela jezero i servirala džak soli da se siti najedemo, tako nam je fatamorgana i u Kahramanmarašu, u sekundi, umesto džade postavila vrelu supu – od katrana. Pod nama je tečni katran, koji prska na sve strane. Sreća da smo u jaknama i dobro zaštićeni, inače bi, na ovoj gozbi, posle supe mi bili glavno jelo. Posut je pre minut, i nikom nije palo na pamet da postavi neki znak ili, ne daj bože, usmeri saobraćaj u drugom pravcu. Motor je u haosu, sve što je palo na mašinu i auspuhe gori. Oblaci dima. Zaustavljamo se, da vidimo šta nam je činiti. Prilaze nam postariji muškarac i zabrađena žena. Kreću da nas ljube, oboje. Mi u čudu, šta se, bre dešava. – Čekaj, polako... 48

– Videli smo da ste stali, znamo da ste izdaleka i da ste umorni – kaže čičica. – Možete biti naši gosti na večeri. Ukoliko želite, možete ostati nekoliko dana. Zahvaljujemo se nesuđenim domaćinima na gostoprimstvu, za kakvo nismo ni sanjali da postoji. Ostali bismo, makar na večeri, sigurno bi bilo fenomenalno... da nemamo problem koji je, što se katran više suši, sve ozbiljniji. Ponovo pozdravi i poljupci... Eto, videli nas... Servis i perionica za kamione. Parkiralište – sloj ulja, sloj nafte, sloj sapunice i vode. Nekim slučajem, uspevamo da ne padnemo. Radnici prestaju da rade, okupljaju se i gledaju motor. – Kako ste uspeli? Upućuju nas na menadžera. Oniži, nervozan lik sa mobilnim telefonom i brojanicom, u ispeglanoj beloj košulji sa kratkim rukavima, ispeglanim pantalonama od odela i špicastim cipelama. Dok gaca kroz štroku, zadiže pantalone. Zagleda Afriku. Zagleda nas. Zagleda radnike. Radnici zagledaju Afriku, zagledaju nas, njega ne zagledaju. Ne smeju. Dok govori, na turskom, svi klimamo glavom... osim menadžerovog omiljenog radnika koji pantomimom dočarava uzvišeni smisao njegovih reči. – Katran se ne može oprati. Sunđerom se samo razmazuje. Ni šmrk za pranje kamiona mu ne može ništa. Sledi demonstracija moći šmrka za kamione, pod punim pritiskom. Divimo se moći šmrka – ljušti boju sa motora. Sjajno, ali katran – ni makac. Menadžer zapoveda: – Neka dođe Mali! Iz kanala izlazi maloletni dvometraš teži od 120 kila. Mali, kao i kombinezon koji nosi, podjednako su prekriveni slojevima ulja i nafte. Sapunica i voda se iz nekog razloga drže podalje od njega. Gleda u nas dok mu šef izdaje opširne instrukcije – za početak. Tetura se u office, prolazi sa metalnom kanticom. Na pumpi je puni naftom. Staje ispred šefa – napunio je kanticu. Šef strpljivo objašnjava. Pred gostima je polite. – Uzmeš krpicu, umočiš u kanticu, trljaš ovo crno, dok ne dođeš do belog, ili plavog ili crvenog. Ako neće, ponovo umočiš krpicu. Trljaš ovo crno... Posle petog kruga ovih uputstava, Mali umače krpicu, trlja sve po redu. Ima svoj sistem. Šef donosi stolice. Hoda na prstima, zbog pantalona. Smešta nas dva metra ispred Malog, da se uz čaj i cigaretu sami uverimo u kvalitet. Niz Malog teku potoci znoja, nafte i katrana. Trlja. To traje više od sat vremena. 49

Menadžer je raspoložen, pokazuje nam slike svoje dece sa mobilnog telefona. Slede omiljene pesme, spotovi i Top 20 golova turske fudbalske reprezentacije. Oduševljava se time što se zovem isto kao Mateja Kežman, srpski fudbaler, koji igra ili je igrao u nekom velikom turskom klubu. Mali je obišao krug oko Afrike. Stoji, očekuje dalje komande. – Odmaknite se, kaže menadžer. Opet onaj šmrk, sapunica, ispiranje, sušenje, glancanje. Menadžer zagleda zadignutih pantalona. – Nije dobro! – dere se. – Ma dobro je čoveče, sjajno. Prva liga! – Ne, nije dobro – ljutito gleda Malog. Mali ćuti, uzima krpicu, umače u kanticu... sve ispočetka. Pričamo sa menadžerom na srpskohrvatskom, a on sa nama na turskom. Kada razumemo neku reč dižemo ruke i uzvikujemo – aaaa! Ponovimo je desetak puta, pa guramo dalje. Sve u svemu, složili smo se da je šerbe jako dobro za bubrege. Menadžer zove telefonom, stiže šerbe. Demonstrira pravilno ispijanje. Na eks. Afrika napokon prolazi inspekciju. – Hvala, koliko smo dužni? – pitam. – Meni ne dugujete ništa, samo Malom. Mali gleda šefa, mumla: – Uč lira. Tri lire! Dajemo mu deset, i još nešto, da nas slučajno negde ne udari grom. Zahvaljujemo i opraštamo se sa menadžerom – koji je već na jednom od kamiona. Kontroliše kvalitet... maše rukama, viče. Izvukli smo se, dobro je. Kako se spušta veče, vetar je sve jači. Onaj bočni. Ponovo se na jedvite jade održavamo na putu. Što smo bliži Islahijama, prinuđeni smo da vozimo sve sporije. Osećaj da stojimo u mestu i da nikada nećemo stići. Prolaze sati... Pored puta, parkiran motocikl, ruski trotočkaš sa prikolicom. Motociklista stoji pored puta i maše da stanemo. Zaustavljamo se i vraćamo do njega. – Šta se desilo? Da li je neko povređen? Imamo prvu pomoć, alat... Motociklista u jednoj ruci drži krastavac, dok drugom pokazuje na džakove krastavca u prikolici. – Želite li sveže krastavce? Jeftino. Napokon, pumpa Opet. Pumpadžije nas, ima ih cela reprezentacija, poje čajem, mušterije časte sokom i sladoledom. Mi smo putnici. Sevap je nahraniti hajvana. Engleski, niko ni reč. Pričamo istim jezikom kao sa menadžerom. Slovo – Aaaa... aajmo rukice gore! Restoran, malo podalje od pumpe, ne radi, ali trem 50

restorana je u zavetrini, možemo se tu smestiti. Restoran je napušten, treba da se ruši. Trem je zaista u zavetrini, ali po ovom vetru to nije dovoljno. Po njemu šetaju dva kovitlaca prašine. – Šta možeš. Biram mesto između kovitlaca. Prostirem šatorsko krilo – usta su mi već puna prašine. Olja se vraća do pumpe, u toalet. U dnu parkinga, parkiran „reno 12 karavan“. Razaznajem da neko sedi unutra. Ubrzo, taj neko izlazi i ide ka meni. Tip u galabiji, umotan u arapsku maramu. Tip, prema kome su svi opasni tipovi, koje sam u životu video – male bebe. Ne znam zašto. Stoji ispred mene i gleda me. Ni reč, samo stoji i pilji. Kasnije, odmahuje glavom i cokće... Sevaju zlatni zubi. Tako sto puta. Gleda motor, gleda naše stvari, odmahuje. Nešto mu se tu veoma ne dopada... Ili dopada. Pokušavam sa pričom. Ne vredi. Ponudih ga vodom, sokom, keksom. Okrenu se i sede u auto. Nije po to došao. – Šta se desilo? – pita me Olja. – Kako šta se desilo? Ništa se nije desilo. Posle celoga minuta, tip ponovo stoji pred nama. Gleda mene, gleda Olju, gleda motor, gleda svari. – Tc, tc, tc, tc... – odmahuje. Sada sevaju i oči. – Hajdemo odavde – kaže Olja. – Ovaj ima da nas pokolje. Namerno pominjem reč – policija. Lik se okreće, nazad u auto. Sa pumpe niko ne može da nas vidi. Zaklanjaju nas nekakvi bageri i traktori. Od vetra, top da opali, ne bi se čuo. Kupimo stvari, vraćamo se na pumpu. Vidim kako tip izlazi iz auta i gleda za nama. Pumpadžije misle da smo se vratili zbog vetra. Izvinjavaju se što su nas onamo poslali. Uvode nas u malu džamiju pored, u mesdžid. Pod je prekriven debelim tepisima. – Tu možete spavati. Ispod je kupatilo, tuševi... Slobodno. Podloške na naduvavanje nam neće trebati, tepisi su debeli poput madraca. – Čaj, može? – Sutra, hvala. – OK, laku noć. – Laku noć i hvala. – Nema na čemu. Izuvamo se i ulazimo. Unutra je kao u rerni. Nađem ključ ispod tepiha na ulaznim vratima. Zaključavam – dva puta. Otvaram prozor u koji ne bije vetar. Ništa. Otvaram drugi prozor. Kroz džamiju duva kao iz mlaznog motora... I zvuči slično. 51

VIII Svoju prvu molitvu muslimani mole, tj. klanjaju, u svitanje. Sabah. I pored toga što smo zaključali džamiju, niko nam nije kucao, niti nas na bilo koji način uznemirio. Sabah se klanjao negde drugde. Putnik i gost su svetinja, a dobro se dobrim vraća. Družimo se sa pumpadžijama. Pijemo čaj. Nekoliko paunova, ponos zaposlenih, šepuri se po praznom placu. Vreme je da se na put krene. Slikamo se, opraštamo, zahvaljujemo. Klanjamo se jedni drugima. „Renoa 12“ i njegovog vlasnika nema. Napuštamo Kurdistan. Sto pedeset kilometara kopna, koje ulazi u Siriju, ali nije Sirija. Bila je nekad. Ataturk je Turcima ostavio u amanet i vrućeg kestenja. Zbog ove teritorije, dve zemlje ne žive u dobrosusedskim odnosima. Čak su, više puta, bile na ivici rata. Mnogi susedi Turske su stolećima nosili dobar deo tereta svog velikog i moćnog komšije. Čak smo i u Jordanu o Turskoj slušali loše stvari. Na listi najnepopularnijih nacija nalaze se odmah iza Egipćana. Izraelci i Amerikanci se ne računaju. Duplirani nazivi naseljenih mesta. Turska i arapska imena na latinici. Kad pitamo za neko mesto, ljudi nas ispravljaju. Izgleda da uvek kažemo ono pogrešno. Mediteran je ovde razmazio planine. Masline, smokve... Vrućina. Put vodi ka Antiohiji, najjužnijem gradu turskog kopna. Pre Antiohije skrećemo za Rejhanli od koga, sudeći po koloni kamiona koja stoji, do granice ima još samo nekoliko kilometara. Guramo motor – ide glatko. Ničija zemlja na koju svi bacaju đubre. Na sirijskoj strani nema uobičajenih redova. Vozila su parkirana kako je kome odgovaralo ispred velike zgrade, koja je pre pedeset godina bila obojena u belo. Sada je crna. Unutra nas dočekuje ogromna šalter sala, vrućina, miris znoja i ljudi, koji se guraju. Isključivo arapski natpisi. Na plafonu, nekoliko velikih ventilatora, kao u starinskim mesarama. Sa zidova se smeškaju portreti rahmetli predsednika Hafeza el Asada i sadašnjeg predsednika Bašara el Asada. Sledi osmeh bezubog prodavca kafe iz termosa. Pored kafe, on nam može završiti još mnogo toga. 52

– Moj very good friend radi ovde – kaže vukući me za rukav. – Hvala, lepi. Salu, po sredini, deli ogroman kavez u koji je ubačeno četrdesetak policajaca u kaki uniformama. Preskaču preko gomila plavih kartona koje su posvuda. Rešetke su kao u bankama iz kaubojskih filmova. Druga strana je zadužena za one koji žele da izađu iz Sirije. Nikome tu nije lako. Poenta je ubaciti pasoš u ruku policajca koji ne vidi dalje od granice svojih zaduženja – vrha svoga nosa. Polazi mi za rukom da predam dokumenta. Policajac pokazuje na gomilu plavih kartona. – Popunite plavi karton – kaže. Tražimo karton, popunjavamo poleđinu koja je, srećom, na engleskom. Opet gužva, borba... – Kako ste ušli u Siriju? – Motociklom. – Gde su papiri carine i osiguranja? Na šalteru osiguranja dobijamo formular. Ni slova nekog poznatog alfabeta. Sve je na arapskom. Službenik se sa uživanjem osmehuje. Očekuje vapaj, pa da nas sočno otkači. Neko me prstom tapka po leđima. – Mister, mister? Debeli, rumeni dvadesetogodišnjak, sa svetlom kosom i brčićima, i u prljavoj „lacoste“ majici. Pruža lepljivu ruku. – Dobar dan, mister. Voljkom to Syria. – Hvala – odgovaram, proučavajući stepenice prljavštine na vratu što proviruje iz „lacoste“. – Da pogađam, potrebna vam je pomoć sa popunjavanjem? – Tačno, ti mora da si neki vidovnjak. – Ha, ha... very funny... Ne, ja sam iz vladine agencije. Dođite u moju kancelariju. – OK. Miris kancelarije se logično nadovezuje na miris ovog momka, koji očito u njoj provodi zimski san. – Look mister... – i kreće da me vozi kroz mračne lavirinte sirijske birokratije, prema kojima su oni u Kapadokiji – smejurija. I da slušam, ne bih ništa razumeo. Prisećam se starog kafedžije koji nam je rekao da je sirijska granica košmar. Verovatno se u životu nikada nije udaljio od svoje kafane više od 50 kilometara, ali dobro zna šta nas čeka iza Rejhanlija. Kada je Bucko u priči došao do u kojem Olja i ja sedamo na motor i idemo svojim putem, prekidam ga. – Koliko će sve to da košta? 53

– Sto četrdeset dolara za osiguranje, privremenu dozvolu za uvoz motocikla i carinu, plus moj honorar. – Koliki je tvoj honorar? – Koliko date. – Koliko da ti dam? – Onoliko koliko vredi. – Kolika je vrednost? – Onolika kolika je korist. – Kolika je korist?... Dobro, je l’ dosta deset dolara? Dvadeset? – Trideset. – Dvadeset pet dolara. – Dvadeset osam. – Ne, dvadeset pet. – OK mister. Pratite me, sada idemo do osiguranja, nemojte da primete da sam sa vama. – Ko da ne primeti? – Onaj sa kafom. Opet formular na arapskom. Bucko popunjava, ime, prezime, broj pasoša. – Joj, ala bazdi. Olja se odmiče. – Dajte mi osamdeset četiri dolara i sedamdeset centa mister. – Otkud mi – evo stotka. Službenik nas gleda, gleda novčanicu, nas, novčanicu... napokon se baca na svoj deo popunjavanja. Lupa pečate, sve puca. Bucko klima glavom i odobrava – He is a very good man... Sledi još nekoliko very good men. To traje – tri sata. Kada smo vaistinu došli do dela u kojem Olja i ja sedamo na motor, vadim novčanik da isplatim Bucka. – Ne ovde, napolju. Sedamo na Afriku, dajem mu dvadeset pet dolara. – Mister, zaboravili ste još deset dolara. – Za šta? – Za onu potvrdu... Guram mu cenera. – Idi bre do đavola, debeli. – Thank you, mister. Voljkom to Syria. Do Alepa, manje od pedeset kilometara. Put je goli asfalt, bez ikakvih oznaka. Vozi se u svim smerovima i svim trakama, često i pored puta. Svakih nekoliko stotina metara izbegavamo sudar što čeoni, što bočni. Pratimo putokaze koji su, srećom, dvojezični. Arapski i engleski. Ponegde francuski, zaostali iz kolonijalnog doba. 54

Mala naselja, tačnije geta... posle atomskog rata. Scene iz Biblije. Siromašni Kurdistan je za ovo Švajcarska. Stotine malih motora od 100 do 150 kubika zuje oko nas kao mušice. Svi žele da nas preteknu. Mašu nam i dovikuju – voljkom! Svi Arapi „welcome“ izgovaraju – voljkom. Odmahujemo. Ima i ručno pravljenih vozila, koja se nekako kotrljaju. Kada vide Oljin aparat, svi se nameštaju za fotografisanje. Žene podižu decu da bi se bolje videla. Za razliku od onih sa granice, lica ovih ljudi su dobra i blaga. Nismo znali da su Sirijci lepi ljudi, pravilnih crta. Očekivali smo mrke, podozrive ljude, sa kukastim nosevima ...nešto nalik onima iz američkih filmova... Inače smo u potpunom šoku. TILT. Sve je drugačije od bilo čega što znamo. Nismo ni primetili da se nalazimo među višespratnicama. Gužva. Afrika se greje... Saobraćaj u Alepu je košmar i za one rođene u Alepu. Pitamo za Citadelu, krstaško utvrđenje u starom centru grada. Tu negde je i hostel, čiju adresu valjda imam na nekom papiriću... Vozimo kuda nam pokazuju, ali nemamo utisak da napredujemo. Sve je isto. Zgrade, vozila, face... Na svakoj raskrsnici saobraćajac motociklista pištaljkom i pendrekom usmerava saobraćaj. Već smo u očaju, kad, engleski... – Potrebna vam je pomoć? – pita mladić na biciklu, naših godina. – Da, yes... Kuda za Citadelu, centar? – Tražite neko posebno mesto, hotel? – Da, hotel... Tu je negde. Stajemo, kopam po džepovima. – Spring flower... Zahert al Rabie – natucam. – Znam gde je, pođite za mnom, odvešću vas. Pratimo biciklistu, jedva. Široki smo i ne možemo da se provučemo kuda on može. Usred vulkanizerskog kvarta biciklista se zaustavlja i pokazuje na neugledna vrata. – Spring flower! Majstori nas puštaju da parkiramo ispred radionice. Ulazimo u Prolećni cvet, biciklista razgovara sa mladim recepcionarom, koji govori brzinom uživaoca opijuma. Pitamo za čuveni hotelski specijalitet – roof sleeping. Spavanje na krovu. Po arapskim zemljama, uz simboličnu nadoknadu, može se spavati na krovu hotela, uz upotrebu kupatila. Imaju. Penjemo se na krov, da vidimo kako to izgleda. Tridesetak madraca, jedan do drugog, pod nekakvom 55

tendicom. Preko madraca su nabacani veliki prašnjavi rančevi i vreće za spavanje. Backpacker-i. – OK, nije strašno, da vidimo toalet i kupatilo? – pitam. – Izvolite. – Hvala, uzećemo sobu. Soba je čista i ima zasebno kupatilo. Nije skupo, jedva deset evra. Shvatam da je Bucko sa granice – bogataš. Pitamo biciklistu za ime. – Zovite me Džejkob. – Da li ti je to pravo ime? – Nije, zovem se Abdelhamid Kandži. – Mnogo ti hvala što si nam pomogao... Džejkobe. Hajde da odemo negde na piće? – Mogu samo ja vas da vodim na piće. Znam da ste umorni, da želite da se istuširate i odmorite. Zapisaću vam svoj broj mobilnog telefona pa, ako želite, možete mi se javiti sa recepcije. Doći ću po vas, da vam malo pokažem Alep. Vidimo se! Ustvari, hajde prvo da parkiramo motor. Dva bloka dalje, ostavljamo motor u podzemnoj privatnoj garaži. – Da li znaš nazad do hotela? – Znam. Vidimo se, Džejkobe! Alah emanet. Čekamo ispred recepcije da nam pospreme sobu. Ulaze dve devojke sa ruksacima. Tek su stigle. Umorne su. Ćaskamo malo, na engleskom. Platile su za spavanje na krovu, dve noći. – Kako ste došle do hotela? – Taksijem. – Taksijem – pa da. Odakle ste? – From Croatia. – Ooo, pa što ne kažete! Pa gde ste zemljaci? – Evo nas! Ivana i Jelena žive u Zadru, ali su iz Travnika. – Da li je istina da u Travniku, u kafani Plava voda, zaista služe porcije od dvadeset ćevapa? – Odakle vi to znate, Beograđani? smeju se. – Dobro ste čuli, tolike su porcije, ali Plava voda je kafana za turiste. Najbolji ćevapi su u centru, kod starog Albanca... Putuju vozom i autobusom do granice sa Jordanom. Same. Super im je i nemaju problema. Niko ih ne dira. Imaju Lonely Planet 56

vodič, tu sve piše, adrese, telefoni, saveti... U vodiču je i Jordan, za koji sam se pripremio toliko opsežno da smo na put krenuli samo sa auto-kartom, koju nam je, kao i kartu Sirije, poklonio Dario iz Siska. Ni na papirić ništa nisam zapisao. Samo sam mislio na to šta ću od alata i rezervnih delova da ponesem. Nisam ni sanjao da ćemo zaista stići dovde. Ivana i Jelena nam ostavljaju vodič da prepišemo šta nas zanima. Kako još uvek nisu videle toalet koji ih gore čeka, kažem im da mogu da koriste naše kupatilo kada god žele. – OK, hvala... Nije im jasno. – Bok. Mi se bacamo pod tuš, treći put od polaska iz Beograda. Jedinstveni osjećaj. Odeća – poslednje što će od nje ostati je onaj katran od juče. Navlačimo druge stvari. Tako sređeni, umesto da izletimo u srce Alepa – padamo u nesvest. Stiže nas umor... Čekao je prvu zgodnu priliku. Koma. Nekoliko sati kasnije zovemo Džejkoba. – Stižem. I on se upicanio, sportski – pantalone, tesna majica, lančić, sat, moderne naočare za sunce. Džejkob je visine jednog metra i jedne zgažene pogačice, ali je atletski građen. – Bio sam biciklista – kaže. – Broj jedan u Siriji. Kako je bicikl jedina stvar sa kojom bih voleo da budem sahranjen, brzo pronalazimo zajednički jezik. Džejkob menja temu da Olji ne bude dosadno, i vodi nas kroz grad. Naučili smo da saat znači – sat. U blizini trga na kojem je veliki saat je i naša vulkanizerska četvrt i hotel – ako se izgubimo. Ulazimo u Bazar, za koji sam odranije znao da se smatra jedinim preostalim pravim bazarom na Istoku. Tačnije, reč je o čitavoj četvrti, specifičnoj po tome što su sokaci natkriveni i što su sva prizemlja mali lokali i radnje. Bazar u Alepu stariji je od hrišćanstva i islama zajedno, a Alep je jedan od najstarijih živih gradova na svetu. Damask je najstariji – preko pet hiljada godina. U srcu Bazara je ogromna džamija iz vremena jedne od najuticajnijih kalifskih dinastija – Omajada. Džejkob se pomalo čudi što nas interesuje da vidimo džamiju. Omajada džamija u Alepu ima četiri ulaza, da bi trgovci što lakše mogli da obavljaju i svoje verske dužnosti. Često se desi da, kada upitate za nešto, odgovore – gazda je u džamiji, vraća se za pet minuta. Izuvamo se i preskačemo metalni zidić, koji ulaz u džamiju odvaja od svetine i istovremeno sprečava prljanje unutrašnjosti džamije. Mnoga pravila islama, oko kojih se ljudi toliko uzbuđuju, su jednostavni praktični saveti. Ko želi da se obrazuje u oblasti preventivne 57

medicine treba da pročita – Kuran. Pravila na kojima insistira, korisni su, čak neophodni, saveti za opstanak u ekstremno surovoj sredini pustinje. Alah je diktirao Kuran proroku Muhamedu, čoveku iz pustinje. Ljudi su, po pravilu, od toga napravili cirkus. Umesto da olakšaju sebi život, učinili su ga još težim. Jedan korak napred, dva unazad. Kao u svakoj velikoj džamiji, prvo ulazimo u prostrano dvorište od uglačanog kamena. Pokrivamo se prema pravilima. Umesto u suknji, sada sam u haljini. Napredujem. Kamen je vreo. Džejkob skida svoje čarape i daje ih Olji. Džamija je prelepa i potpuno drugačija od Plave džamije u Istanbulu. Interesantno je da se ljudi ponašaju mnogo opuštenije nego što zamišljamo. Pored onih što klanjaju, vidimo ljude koji sede, razgovaraju, čitaju, čak i spavaju. Iz džamije izlazimo u deo Bazara u kojem se prodaju samo marame. Džejkob ovo nije mogao da predvidi. Provodimo sate sa trgovcima, koji nas rado upućuju u sve tajne o maramama. Materijali, šare, tkanje, finoća – kako da prepoznamo pravu svilu. Alep ima svoje autentične marame od čiste svile, tanke kao flis papir. Žene ih ručno boje i ogromnim kamenim pečatima štampaju ornamente. Olja bira jednu za sebe i još deset za poklon, a ja, kao nagradu za strpljenje, dobijam prelep šal od pašmine, kombinacije svile i posebne kozije vune. U pustinji mi je koristio više od sve opreme zajedno. Nisu beduini za džabe umotani od glave do pete. Pitamo Džejkoba da li ponekad nosi maramu. – Ja sam čovek iz grada, mi to ne nosimo. Pokazuju nam mahrame i šalove u vrednosti od više hiljada dolara. Nema sumnje da vrede toliko. Bazar je ogroman, a mi smo, tek ovlaš, prošli deo sa maramama. Džejkob nas ubrzava, izlazimo na otvoreno. Strmo, veštačko brdo, na čijem vrhu je čuvena Citadela. Tvrđava krstaških ratnika, kasnije, tvrđava arapskih ratnika. Oko Citadele je bio i kanal sa vodom, sa pokretnim mostom i aždajom. Nažalost, kasno je, ne možemo unutra. Most je podignut, a aždaja na večeri. Ispod je jedan od najstarijih hamama, turskih kupatila, u Alepu i na svetu. Ni on ne radi... Džejkob zaustavlja taksi. – Vodim vas na moje omiljeno mesto – kaže. Saobraćaj u Alepu je košmar čak i za taksiste Alepa. Ulazimo u suteren. Kafana, umesto vinjaka i piva, svojim gostima služi isključivo sveže ceđene sokove od sveg mogućeg voća i povrća. Džejkob bi ovde, posle treninga, sa društvom dolazio na sok. 58

Upoznaje nas sa gazdom. Gazda ima dve žene i jedanaestoro dece. Pokazuje nam slike. Olja mu je posebno simpatična... Smeštamo se za sto, malo podalje. Dolazi konobar. – Šta gospoda izvoljevaju popiti? Džejkob i Olja naručuju frape od banane i još nečega, a ja sok od agruma - limun, mandarina, narandža, grejp – kad već nema limun votke. Dok čekamo, najzad imamo vremena da se upitamo ko smo i šta smo. Džejkob se posle karijere bicikliste odselio na Krit. Po profesiji je mašinski inženjer, specijalista za bunare vodovoda. Sve bunare na Kritu održava jedan čovek – on. Grci ga zezaju za vizu i zato je morao kući. Tamo se zabavljao sa devojkom iz Kruševca. – Sad ćemo da je zovemo, da je iznenadimo. Vadi mobilni telefon i priča na engleskom. Nešto ne ide. Gura mi telefon u ruku i daje nekakve znake... – Dobro veče, ovde Matija, Džejkobov drug. – Dobro veče, sine, ovde Alenkina majka. Alenka nije kod kuće, izašla je sa društvom... – Kako ste gospođo? Ima li vrućine u Kruševcu? – Nije strašno, evo, gledam televiziju... – E, baš lepo. Pozdravite Alenku. Laku noć. – Laku noć, sine. Stižu tri krigle, svaka od po dve litre. Džejkobu je ovo prvi put da je kod kuće od kada se odselio. Žali se kako se ugojio. Mora da obilazi rodbinu. U čiju god kuću uđe očekuje ga gozba u njegovu čast. Ako sve ne pojede, rodbina se uvredi. On je sportista, malo jede i ne uživa u tome. Olja i ja nismo sportisti i uživamo u tome. – Hajde Džejkobe, kućo stara, vodi nas na neku dobru klopu. Ako sve ne pojedeš ima da se naljutimo, zato pazi šta radiš. – Dobro, idemo na ćavurme... – Ćavurme?... mmm... Do najboljih ćavurmi u Alepu ćemo prošetati... Džejkob topi kalorije gde god može. Ulice Alepa noću su još življe nego preko dana. Svi sređeni, šetaju. Vreva. Malo smo se odvikli od grada. Primećujemo da većina žena i devojaka nije odevena nimalo tradicionalno. Sirijke su prave lepotice. Jedino što zakon uskraćuje Sirijkama je – da puše na ulici. Ćavurme su isto što je u Turskoj doner kebab, a u Grčkoj giros. Isto, ali malo drugačije. Gledamo majstore kako brzo i spretno seku i rade sa mesom. Uz ćavurme se dobija puno sveže salate i sosova. 59

Nijedan nikada ranije nismo probali. Zaista vrhunski. Džejkob kao najveću vrlinu ovog restorana ističe – čistoću. Ne dopušta da platimo. Na putu do hotela posećujemo njegove drugare koji rade u prodavnici mobilnih telefona. Pomažu da nabavimo memorijsku karticu za fotoaparat. Dva-tri telefonska razgovora i za pet minuta u radnju utrčava dečak sa našom karticom. Prolazimo pored neobične, monumentalne zgrade od mermera. – Kakva je ovo zgrada? – pitam. Džejkob me ućutkuje. Dva stražara sa automatima me gledaju. – Tajna policija. Rastajemo se, razmenjujemo telefone, adrese, imejlove... – Vidimo se u Beogradu. Ima da nađemo Alenku što ti je srce slomila i da te priženimo u Kruševac. Kreni da praviš mesta u stomaku. Svadba traje tri dana. Opraštamo se kao stari i dobri drugari. Hotelski kreveti, čista posteljina... Taman smo zaspali, kad neko lupa na vrata. Ispred sobe stoje Ivana i Jelena. U rukama peškiri. – Ono je strašno. Možemo li... – Upadajte. Dobro se dobrim vraća.

60

IX Nedelja. Više od sedam dana smo na putu. Prisećam se prošle nedelje, Sofije, Plamena, Kira... Kao da je bilo pre sto godina. Recepcionar spava na kauču antrea. Sanja avganistanska polja maka. Provlačimo se, idemo u šetnju, ovoga puta bez vodiča. – Da vidimo Citadelu. Bez Džejkoba teško se orijentišemo. Sve ulice su iste, baš kao što su i svi Kinezi isti. Nismo sposobni da uočimo razliku. Tim pre nam je sve luđe. Pitamo policajce. Svi su ljubazni koliko se samo zamisliti može, ma, na rukama bi nas odneli do Citadele. Nažalost, prema domaćima se ne odnose tako, ni blizu. Više puta, videli smo udarce... Na robnim kućama, koje su videla i neka bolja vremena, stoje natpisi na ruskom jeziku. Muška, ženska konfekcija, rublje – sve od pre trideset godina i još uvek stoji u izlogu. Sovjeti su ovde, nesumnjivo, pored svoje robe, doveli i svoje – aranžere. Prazan Bazar izgleda nestvarno. Ceo je naš! Naravno, izgubili smo se. Jedini koji rade su kasapi – i mačke. Ispred svakog izloga zahvaljujem dragom bogu što je nedelja i što ništa ne radi. Olja kune sudbinu kletu... Citadela je otvorena, penjemo se uz stepenice, plaćamo kartu, opet se penjemo. Unutrašnjost je tako projektovana, da svakim njenim hodnikom može da prođe vojska i konjica. Deluje kao kuća džinova. Nema suvišnih ukrasa i sve je podređeno odbrani. Čist asketizam, osim svečane dvorane u kojoj su kraljevi, namesnici i upravitelji Alepa primali izaslanike. Primećuje se da je sve što je bilo namenjeno gostima više nego raskošno, dok je ono namenjeno domaćinima – skromno i šturo. Ti dobri običaji su u ovom gradu, za razliku od neosvojive Citadele i danas živi. Vrh utvrđenja. Alep. Ne vidi mu se kraj ni sa jedne strane. Džejkob kaže – pet miliona stanovnika. U hodnicima, grobnice palih ratnika kojima i dan danas neko ostavi po novčić. U čaršiji, uz sok, pravimo strategiju kako da nađemo put do hotela. Opet Bazar, neki su otvorili radnje. Dok Olja kupuje poklone za sve kojih se može setiti, ja se opraštam sa stvarima koje ću baciti da napravim mesta. – Kišobran ima prvi da leti... – Saat Sqare, gumi-mahala? – pitam. 61

– This way. – Šukran. Hvala. Recepcionar još uvek spava. Odlazim po motor, pakujemo stvari, budimo recepcionara... – Da platimo... – Ah, da... izvinite. – No problem. Do viđenja, lepo nam je bilo kod vas. – Voljkom. Srećan put. – Hvala. Igraj za život, Drogane. Nekim čudom izašli smo iz Alepa za manje od sat i po vremena. Autoput vodi na jug, ka Hami, Homsu i Damasku. Mi ćemo se posle Homsa isključiti sa tog puta i džadom, koja vodi u sirijsku pustinju, stići u samo njeno srce – u Palmiru. Ponovo nas, van grada, dočekuje u naš stari drugar – vetar. Ovde, izgleda nikada ni ne prestaje. Drveće raste nakrivljeno. I pored vetra, vrućina je tolika da moramo da se zaustavimo i sa sebe skinemo svu opremu. Narednih četiri hiljade kilometara ćemo izvoziti bez ikakve zaštite osim, naravno, kaciga. Avgust je najtopliji mesec na Bliskom istoku. Kako ovaj autoput nema ni bankina, ni bilo kakvih drugih ograda, uz kolovoz je puno frižidera sa hladnim sokovima. Svaki čas malo stanemo i popijemo po nekoliko koka-kola, pepsi-kola – kako kad. Prodavci su iz okolnih sela i uz frižider se, po pravilu, nalaze kreveti, nargile, televizori – domaće životinje. Od vetra nas zaklanja stari grad Hama. U starom gradu su murali. Na muralima su prizori narodnooslobodilačke borbe. Želimo da vidimo ogromne točkove vodenica, po kojima je Hama poznata. Stajemo ispred još jedne lepe i monumentalne zgrade. Policija. – Zabranjeno zaustavljanje i parkiranje! – upozorava nas policajac motociklista. Malo se vrtimo i eto nas u kafani sa pogledom na king size vodenicu. Tražimo kafu. – Coffie arabie or turkish coffie? Arapska kafa je jača i pored arome kafe ima i aromu cimeta. Jedini smo stranci. Za susednim stolom sedi nekoliko žena. Gomile preostale hrane niko ne sklanja. Petnaestoro mališana igra se šuge po restoranu. Kao i svoj deci, sedenje u kafani im je dosadno, skoro kao gledanje francuskih filmova. Mnogo priče, malo pucnjave. Za sledećim stolom, dvojica muškarca svoje nargile privode kraju. Broje mnogo novčanica, konobar se klanja do zemlje. Ustaju, kreću ka izlazu. Ćutke, ustaju sve 62

žene od onoga stola, kreću za njima dvojicom. Buljuk dece, u koloni dvoje po dvoje, kreće za ženama. Kompletno osoblje restorana im se klanja do zemlje. Dobro provetreni, brzo smo u Homsu. O Homsu znamo da krije mezar, grob jednog od najvećih, istoriji poznatih, vojskovođa sveta. Zvali su ga Mač islama. Učinak i statistike Muhamedove desne ruke su zadivljujući. Pobeda u preko četiri stotine bitaka! Nijedan poraz, nijedna nerešena partija. Pred putokazom za Palmiru, oduševljenje posustaje. – Izvini Maču, drugi put. Pratimo putokaz, silazimo sa puta i opet smo na – džadi. Zapadni vetar sada duva u leđa. U jedra. Nosi nas u pustinju. Satima gledamo kako se tragovi civilizacije raznose i nestaju u veličanstvenoj praznini. Na kraju, preostajemo samo mi. Fatamorgana, posle svega što je ispred nas postavila ili sklonila, ovoga puta časti – istinom. U odnosu na beskraj, imamo osećaj da stojimo. 150 km/h! Smanjujem gas, kao, gledam gde smo... Pa u pustinji. Afrika se, kao i nas dvoje, po prvi put domogla pustinje. Za to je, uostalom, i napravljena... Reli Pariz-Dakar. Radi kao „doxa“. Usred ništavila, mali kampovi i kamile. Beduini. Pitam se zašto su od svega izabrali baš to mesto? – Zar nisu mogli malo levo? Ili desno? Šta bi Nemci iz Kapadokije rekli, kada bi se ovakav šator parkirao uz njihovu ogradicu? Šta beduinima ne da mira? Za čime večito tragaju po ovim bespućima? Videli smo i jedan, skoro pa uspeo, pokušaj naselja. Broj stanovnika udvostručuju slike i spomenici predsedniku Bašaru. Džada se račva. Da biramo, Palmira ili Irak? – Levo, Palmira! Sunce je na izmaku. Na brdu – poznata slika. Kal at ibn Man, arapski zamak iznad Palmire. Postoji put do gore, izlazimo na vrh. Najlepša predstava na svetu, zalazak Sunca u pustinji, može da počne. Ispod zamka, oaza i stari Tadmur iz antičkog doba. Na njih se naslanja novi Tadmur, ružna tekovina betonskog i naftnog doba. Sve to zajedno naziva se Palmira. Zatičemo i osmo čudo starog sveta! „Zastava 128“. Upoznamo se sa vlasnikom. Hvali svoj auto. – Very good car! – uzvikuje. – OK lafe, kako ti kažeš... Prilazi nam momak, pita treba li nam smeštaj. – Treba, tek smo stigli – kažem. Njegov hotel se zove Al Faris. Na mom papiriću je upisano isto ime. – Follow me. Voljkom. 63

Afrika je u dvorištu, mi u čistoj sobi sa kupatilom i pogledom na ostatke starog Tadmura. Već dva dana se tuširamo svaki dan. Amir, momak koji nas je doveo, poziva nas da mu se kasnije pridružimo. Spremiće šišu. – Šiša? Šta? – Narđile. Pitamo za neki restoran. – Restorana nema, ima ćavurme u Tadmuru, ali bolje da ne idete sad... Hodamo nekoliko kilometara po ulicama bez struje i asfalta. Nije baš neka promenada. Ljudi sede u mraku, na trotoarima ispred dvorišta i piju čaj. Gledaju nas. Mnogi nam dobacuju. Pored taksi stanice su ćavurme. Sećam se kako je Džejkob isticao čistoću. Ovaj lokal se time ne može podičiti, ali nismo ništa jeli od juče. – Dve ćavurme. Dok čekamo, taksisti nas smeštaju u službene prostorije - dva raspadnuta automobilska sedišta pored prašnjave ulice. U stvari čuvaju nas. Mnogo sveta se okupilo... Misle da smo Amerikanci ili tako nešto. U Siriji ne vole Ameriku, ni Englesku, ni Francusku. Sirija je pod sankcijama. Zna se ko dobija po nosu – sirotinja raja, upravo ovi, što nas mrko gledaju. Najstariji taksista se zauzima za nas. Za njega je tradicija važnija od politike. Mlađima nije... Ulažem Kviska. – Tito! Jugoslavija! – Tito? ...aa... AAA! Tito! Ja Ahmed, taksi. Ovo Mahmud, taksi. Omar taksi... Voljkom. Sirija - Jugoslavija friends! Tito, very good. Sledi nekoliko reči na arapskom i eto nas među prijateljima. – Voljkom. Dobijamo sve što se u Tadmuru te večeri može dobiti – još jedne ćavurme. – Hvala, druže Tito. U hotelu se, oko šiše, okupila ekipica. Troje Čeha, Jordanac, njegova devojka Španjolka i Amir, koji nas smešta na kanabe ispod tapiserije sa likom predsednika. Domaćinov mali brat, Muhamed, zadužen je za čaj i žar na šiši. Jednostavnim pitanjem – Damask? prekidamo velike filozofske misli. Dobijamo dve adrese jeftinih hotela u centru i savet da se ne uzbuđujemo previše što ćemo propustiti mnogo toga. Jedino što se ne sme propustiti je džamija Omajada. I sladoled kod Bagdaša, ispred džamije Omajada. Ostalo šta vidimo je – mašala. Jordanac, medijator „debate“, govori nam šta treba posetiti u Jordanu. – U Jordanu treba posetiti sve! – E, baš ti hvala. 64

Šiša ide ukrug. Kada nekome hoćeš da proslediš nargilu na dalje pušenje, drška se pruža na poseban način, naopako kao šrafciger, a onaj kome je pružaš, treba da te, pre nego što je uzme, blago lupne po šaci. Pričamo o duvanima. Saznajemo da i pored toga što su najgori ljudi na svetu, Egipćani gaje najbolji duvan za nargile. Oni u duvan stavljaju hašiš. – Znam – rekoh. Pokušavaju da nas odgovore od namere da iz Jordana trajektom pređemo u Nuveibu u Egiptu. – Tamo možete očekivati samo nevolje. – I u Istanbulu su nas savetovali isto. Česi su profesori engleskog, Jordanac je profesor engleskog, Španjolka je profesor engleskog. Olja je profesor engleskog. Najveće – Ooooh, how delightful! – koje ste ikada čuli. – Hajde Muhamede, da te uslikamo na motoru, da pokažeš sliku đevojkama. Amir, kao dobar domaćin, ostaje. Gleda za nama i kiselo se smeška.

65

X Svoju prvu noć u pustinji proveli smo – u klozetu. Ćavurma... Pre puta nam je Marija, naša kuma, dala spisak lekova, koji nam na putu mogu zatrebati. Popili smo aktivni ugljen i tablete koje creva dovode u red. I pored toga, narednih dana nam je bilo sve gore. Dogovor sa Amirom je da se rano ujutro nađemo u holu, popijemo čaj i svi zajedno odemo do ruševina, da vidimo šta treba videti, hram Bela, amfiteatar, kupatila kraljice Zenubije, Dolinu grobnica itd. Čim nas je video, bilo mu je jasno šta nas muči. Većina stranaca koji dođu u Palmiru provedu se isto. Kuva nam čaj od mente. Ipak, od obilaska ne odustajemo. Sedamo u novi „hyndai“. Osim volana, unutrašnjost Amirovog automobila je sva u najlonu. – Idemo u Dolinu grobnica. Stajemo ispred nekakve kule, koju smo sinoć videli sa arapskog zamka. – Čekam vas u kolima – kaže. Pred kulom je desetak turista i jedan beduin, koji prodaje nakit. Sunce već prži. Čekamo da neko dođe i otključa ulaz. Mali moped se zaustavlja. Silazi suvozač, za promenu, jedan debeli brka, nosi dva gvozdena ključa, svaki od pola metra dužine. Ćutke prolazi, otključava preistorijsku bravu i naplaćuje ulaznice. Kula je najveća grobnica. Ljude su sahranjivali u zidove. Sve što se može videti su stepenice koje vode ka plafonu poslednjeg sprata. Penjemo se, silazimo. Ništa. Brka, na izlazu, prodaje DVD prezentacije Palmire iz kutije za cipele. Vraćamo se u auto, malo smo razočarani. Sa Amirom je dogovor bio da nam pokaže nešto, a ne da nas preveze dva kilometra i čeka u kolima dok se ne zasitimo pogleda u plafon. To znamo i sami. Još uvek mu ništa ne govorimo, svakome treba dati barem još deset šansi. Čekamo Brku, i on će sa nama. Vozimo 300 metara, do Grobnice tri brata. Prodavac nakita već je tu. Za razliku od prethodne, u ovu se grobnicu silazi. Ovo već ima smisla... Unutra su freske. Vodič, koji je doveo grupicu američkih turista, prepričava legendu o Troji. – Ovo je Ahil, rukom pokazuje na fresku. – Ko je Ahil? pita jedan od Amerikanaca – Pa znate – čudi se vodič – Homer, Ilijada, Troja, Hektor... – Nikad čuo. – ...drveni konj, strela, peta... 66

– Ma jok. – ...movie, Troy, Brad Pit... – kaže Olja. – Ooh, yeah! Look honey this is Brad Pit! Pitam vodiča šta predstavlja simbol koji je isti kao brazilska zastava. Ignoriše me. Ne spadam mu u opis posla. Pitam ponovo, baš me zanima. – Predstava Univerzuma – cedi kroz zube. Grobnicu čine tri prostorije, u svakoj je sahranjen po jedan od braće sa potomcima. Ukupno šezdeset i šest grobova, takođe u zidovima. Amerikanac pita: – How much was the rent? Na izlazu, Brka uporno nudi diskove iz kutije. Ponovo smo na najlonu. – Amire, prihvatili smo tvoju ponudu zato što smo želeli da saznamo nešto više o Palmiri, a ne da bismo imali svog vozača, pokušavam da izgovorim što prijaznije. – Ali ja nisam vodič. Očito je u pitanju nesporazum. Odvešću vas do ulaza u stari Tadmur, odatle možete pešice obići sve. Ne morate ništa da platite. – OK, idemo tamo. Žao mi je, nismo se razumeli. – No problem. Stari Tadmur je grad u kojem se smenilo nekoliko civilizacija. Svako je ostavio nešto svoje. Naravno, najočuvanije je ono najmlađe, iz rimskog doba. Kroz mnoštvo stubova i drugih ostataka krećemo ka tetrapilonu, centru grada, u koji se sa svake strane sveta uliva po jedna avenija. Kružni tok. Na sredini raskrsnice je malo kameno uzvišenje sa četiri stuba i statuama ražalovanih božanstava. Sklanjamo se u hladovinu i zamišljamo kako li je ovde bilo pre nekoliko hiljada godina. Palmira je najveća oaza u sirijskoj pustinji. Sve što je išlo sa istoka na zapad i obratno, moralo je proći ovuda. Karavani, ljudi svih naroda i vera. Kultura sveta. Palmira je bila bogata i moćna... mnogo, mnogo godina. Danas je ledina između novog Tadmura i dva- tri superluksuzna hotela, u kojima se za doručkom priča o Bredu Pitu iz podruma. Tri kamile i jahač nam dolaze u susret. Kamilar nam želi dobar dan. – Selam alejkum. – Alejkum selam. – Ima l’ vrućine, omladino? – Evo, pomalo, ni 45°C. Olja im prilazi – da pomazi kamile. – Da li si nekad jahala kamilu? – pita je kamilar. 67

– Ne. – Penji se. Kamila se spušta na kolena, Olja seda iza jahača, kamila ustaje i karavan kreće Palmirom. Deset minuta kasnije, Olja uzbuđeno prepričava kako se provela, dok Husein objašnjava kako se pravilno sedi, kako se penje i silazi sa kamile. – Da li kamile imaju imena? – pitam ga. Kao da je čekao… – Pa naravno, ova na kojoj smo jahali je Džulija, možda najbolja trkačka kamila u Siriji. Blage je naravi i na njoj vodim turiste. Kamila iza je Zenobija. Zenobija je predivna. Treća kamila je Kazanova. Pored njih, imam još pedeset i četiri kamile i svaka ima svoje ime i karakter. – Da li su Zenobija i Kazanova takođe trkačke kamile? – Nisu, samo Džulija. – Imate li svoju omiljenu kamilu? Husi se tu otvorilo srce. – Da, Zenobija je moja mezimica... Zna ona to. Gledamo Zenobiju, zaista se drži kao primadonica. Husein je ljubi, sav sija od sreće. – Da li Vi jašete Džuliju na trkama ili neko drugi? Džokej? – Samo ja. Godinama se takmičimo po domaćim i stranim šampionatima. Kuvajt, Saudijska Arabija, Jordan, Emirati... Mnogo nagrada smo osvojili. Džulija je veliki talenat i vredno vežba. – Zar se od toga može živeti? – Pored trka, vodim karavane preko pustinje. – To mora da je sjajno. Da li vodite sve svoje kamile? – Da, kao i svu svoju porodicu i sve svoje stvari. Mi smo beduini. Sada smo ovde, sutra smo tamo. Sirija, kao i svaka druga država – za nas je mala. – Imate li problema na granicama? – Beduini ne poznaju granice. One su izum drugih ljudi, mi ih nismo tražili, prema tome, ne tiču nas se. To svi znaju. Čak ni Izraelci nam ne traže pasoše, vize... – Pa, šta beduini toliko traže? – Beduini odavno ne traže ništa. Beduini imaju sve. Pitanje je šta bi beduini izgubili ukoliko bi se zaustavili? Želim da vas pitam – Da li vama nešto fali odkad ste krenuli? – Ne. 68

– Da li će vam faliti kada se vratite u Jugoslaviju? – Da! – Znate li šta je to? – Ne. – Kada budete znali, Jugoslavija vam više neće trebati. Postaćete beduini. Husein se izvinjava, mora da ide – autobusi su dovezli turiste. Treba zaraditi neki dinar. – Koliko smo vam dužni, Huseine? – Ništa, Olju sam provozao zato što je prijatelj. Ponovo gleda u Zenobiju. – Kamile su najbolja stvorenja na kugli zemaljskoj. Zahvaljujemo, Husein mi pruža svoju vizitkartu i u kamiljem galopu nestaje u šumi kamenih stabala Palmire. Gledam vizitku – na slici Husein al Šael i Zenobija. Adrese nema. Napuštamo ugodan hlad tetrapilona i nastavljamo ka drugom kraju starog Tadmura. Prolazimo pored pravog antičkog amfiteatra. Nažalost, nema nekog debelog Brke da nam otvori vrata. Stara želja mi je da uđem u amfiteatar. Na zapadnom kraju je Dioklecijanov kamp. Jedva se dovlačimo do hotela... Usput smo, u pesku, videli malu zmiju. Olja je htela i nju da pomazi… Usled vrućine i stomačnih problema ne gine nam dehidracija, ukoliko ne preduzmemo ozbiljnije mere. Kuvamo supu iz kesice i litre čaja kojim punimo velike flaše za vodu. Do Damaska nas čeka još duži put preko pustinje nego u dolasku. Između Palmire i Damaska postoji samo jedna benzinska pumpa. Prema onome kako se osećamo, neće biti nimalo jednostavno. Odjavljujemo se kod Amira i plaćamo mu polovinu sume, koju smo dogovorili za obilazak Palmire. – Da se niko ne ljuti – kažem. – OK. Nemojte sada da putujete po najvećoj vrućini. Krenite predveče. – Ali gde da budemo do predveče? Sa lepotama novog Tadmura smo se upoznali sinoć, a arheologije nam je dosta za sledeća dva života. – Idite u oazu, tamo se može svašta videti… Zaista. – Hvala Amire, sve najbolje. – Voljkom, srećan put. Ne zaboravite, ovde imate prijatelje. Na oazu smo potpuno zaboravili. – Idemo! Do tamo, Afriku smo proterali kroz neke od najstarijih ulica na svetu. U Palmiri je sve otvoreno i dostupno. – Hajd’ po Akropolju provozaj motor!? 69

O oazi, osim beduina, valjda svi ostali imaju istu predstavu. Jezero usred šume palmi, do koga, posle dugih i dosadnih kadrova, puzeći stižu jedino junaci potrebni za dalji tok filmske radnje. Po dolasku, obavezno je gurnuti glavu u jezero i ispiti makar polovinu, na sveopštu radost i zadovoljstvo meštana. Posle toga slede prijatne scene, u kojima se junaci (potrebni za dalji tok filmske radnje) ležeći u debeloj ‘ladovini, uz nargile i muziku, šeretski osmehuju crnookim trbušnim plesačicama. Urme, kao i sve ostalo, normalno, same upadaju u usta… Izgleda da su te slike toliko lepe i dragocene, da se malo ko usuđuje da ih zauvek izgubi u susretu sa pravom oazom. Ulazimo u splet uskih zemljanih ulica, koje vijugaju kroz nizove visokih zidova od blata. Nema nikoga osim nas – najhrabrijih. Sve što možemo videti su krošnje palmi. U središtu lavirinta, umesto na jezero, izbijamo na prašnjavu ledinu, na kojoj nema apsolutno ničeg – osim prašine. – Pa gde da gurnem glavu? Gde je belly dance? OK, videli smo oazu. Idemo u Damask. Samo da se izvučemo odavde. Ne polazi nam za rukom, svaki put se vraćamo na ledinu u centru. Ulice su toliko uske da se ne možemo okrenuti. Naiđemo na bucmastog dečka, koji će, kada poraste, biti debeli Brka. Govori engleski. – Izlaz, Tadmur, Damask? – Posle Damask… Prvo, vi gosti u mojem dvorištu. Jeftino. Voljkom. Voljkom. – Imaš li toalet? – Ima, toalet arabie. – Toalet arabie? OK, idemo. Omar nas uvodi u kuću, koja je građena od istog materijala kao i zidovi uz ulice, od trske i blata. Jedina razlika je u tome što su zidovi u kući okrečeni. Ovakav enterijer u životu nismo videli. Na prvi pogled jako skromno, ali na drugi… Svaka stvar je unikat. Bilo koji od ručno pravljenih ćilima i kviltova kojima su ukrašeni zidovi, je fantastičan. Uz zidove, kamene sećije, prekrivene ćilimima i jastucima. Na policama prelepe lampe, posude, nargile… Antički ćupovi, vaze, metalni predmeti koje su domaćini generacijama nalazili unaokolo. Ipak, nema sumnje da sve što se ovde nalazi nije tu da bi se zadivili gosti ili bilo šta slično. Sve je podređeno drugom gospodaru – meraku. – Šta li nas tek čeka u dvorištu? 70

Prostorije se nižu, prolazimo kroz kuhinju, trpezariju i dnevni boravak, u kojem dva mala dečaka gledaju televizor. Ne obraćaju pažnju na nas. Pratimo Omara, izlazimo iz kuće i eto nas u oazi – onoj iz filma! Debela stabla palmi, urmi, sa kojih vise veliki i teški grozdovi zrelih plodova. Zaista same padaju. Na sredini – bazen. Pun!!! Pored bazena je senik sa ćilimima, jastucima, niskim stolovima od palminog drveta… Tu su nargile… Omiljena crnooka. Sledi kratko uputstvo za upotrebu. – Celo dvorište je vaše, možete da radite šta hoćete, možete da ostanete koliko hoćete, mi smo u kući. Kasnije ću doneti čaj i urme. Ako nešto treba – tu sam. Voljkom. Pitam da li motor da ostavim na ulici. – Ne – otvara ogromna metalna vrata na zidu dvorišta. – Motor može u dvorište. Minut kasnije, eto i Afrike pod urmom. Uspela je u životu! Omar nas ostavlja… da radimo šta hoćemo. Prvo, tražimo kupaće – usred pustinje. Umesto da gurnemo glavu, bacamo se celi. Voda je čista i hladnjikava… taman. Stižu urme… mmm… Stiže čaj… mmm… Junaci potrebni za nastavak scenarija napokon mogu da se prepuste uživanjima kakva se samo u oazi mogu naći. Poseta toaletu arabie svakako nije jedna od njih. Pričamo sa Omarom. Živi sam. Otac mu je, kao i ostaloj braći, poklonio jednu oazicu. Želeo bi da studira u Damasku, ali nema dovoljno novca. Ima malo gostiju, ali nekako sastavlja kraj s krajem. Savetujemo mu da ništa ne menja. Zanima ga kako izgleda život u Jugoslaviji. U stvari, zanimaju ga cifre. Koliko Beograd ima stanovnika? Kolika je prosečna plata? Koliko ima učenika u jednom odeljenju? Koliko predsednik ima godina? Koliko košta kilo urmi? … Dan je odmakao i više nego što bi trebalo. Nema sumnje da ćemo u Damask ući po mraku. Vreme je da se krene. Pakujemo se, da platimo… – Koliko smo dužni Omare? – Pet dolara. – Misliš pet dolara sa jednom ili dve nule iza petice. – Ha, ha… ne, samo petica, bez nula. Dajemo mu pet dolara, u sirijskim funtama. Omar nam pokazuje tajni izlaz iz oaze. – Zbogom, Omare, uživaj! – Voljkom, srećan put! 71

Za dva minuta smo ispred hrama Bela. Na asfaltu. Srećemo ekipu, filozofe od sinoć. Tek sada su izašli iz hotela. Stomačni problemi… – Gde ste bili? – pitaju nas. – U oazi. – Ima li nečega zanimljivog u oazi? – Ništa posebno… ali smo shvatili jednu stvar. – Koju? – Mi smo ovde glavni glumci! Zbogom! Pozdravljamo se sa Palmirom, najistočnijom tačkom našeg putovanja. Svi ovi kilometri prevaljeni su da bi se zaključila jedna jedina stvar – ovo je samo početak. Pre svega, potrebno je napuniti rezervoar do vrha, podmazati lanac i proveriti da li je sve na svom mestu. U pustinji malo ko dobija drugu šansu. Ponovo smo na raskrsnici koja vodi za Irak i Damask. U Irak ne možemo, mada bismo rado posetili nekadašnju Mesopotamiju. Tamo je godinama na snazi okupacija, građanski i verski rat. Sjedinjene Američke Države godinama u Irak uvode američku demokratiju. Od Damaska nas deli 250 kilometara čistog pravca prašnjave pustinjske džade. Već neko vreme, svojim očima gledamo u lepo, plavo jezero koje se talasa. Fatamorgana… Priče o nesrećnicima izgubljenim u pustinji, pred kojima se ukazuju ovakva jezera, više ne zvuče banalno. Nema tog razuma koji bi odoleo. Vazduh je suv i neverovatno čist. Kiseonika, čini se, ima više nego na drugim mestima. Čovek je više žedan od toga nego od vrućine. Dešavalo se da za dva sata popijemo po šest litara vode. Koliko god da je ponesemo, uvek nam fali. Kasnije smo otkrili da crni čaj bolje gasi žeđ nego čista voda i uvek, kada je trebalo voziti kroz pustinju, kretali smo sa nekoliko pripremljenih plastičnih boca čaja. Pored toga, kad god smo bili u prilici, kuvali smo dehidrirane supe iz kesice. Primus na plin se pokazao kao neophodan deo opreme. Sirijska pustinja je kameno-peščana. Nema peščanih dina kao u Sahari, samo ravnica i udaljena velika kamena brda, za život još nepogodnija. Jasno je da bi nam, ovako pretovarenim, bilo kakva vožnja po ovom terenu, od guma napravila – špagete. Ponegde beduinski šator ili vojna baza… Sudeći po otvorima za ventilaciju, uz put je ukopan gasovod. Telefonski kabl, koji 72

povezuje istok i zapad Sirije jednostavno je, kao crevo, položen na površinu tla. Tačno na pola puta nailazimo na škripavu metalnu vetrenjaču iz western filmova. Pod vetrenjačom, tvrdo zidana kuća na kojoj piše Bagdad cafe. Umesto krova – beduinski šator! Beduini, očigledno, kada žele da se posvete ugostiteljstvu, sazidaju kafanu, a na nju stave svoju kuću-šator. Dve male kamile gledaju nas zbunjeno. Kafe je zatvoren. Lupamo na vrata. Niko ne otvara. – Šta možeš, verovatno ne rade radnim danom. Dok navlačimo kacige, otvaraju se vrata. Čovek u galabiji, koga smo nesumnjivo probudili, daje znak da uđemo. – Voljkom, hajdemo gore u kuću, mrzi me da palim svetla i da spremam. Prolazimo kroz kafe, u kojem su gosti česta pojava koliko i kiša u avgustu. Na spratu zatičemo ambijent, prema kojem je ono što nas je dočekalo u Omarovoj kući u oazi – isposnička kelija. Sultan, vlasnik kafane, zaista stanuje u šatoru na kući. Jedino što je zidano su kamini. Ostalo je ćilim, tepih, kvilt. Svila i kadifa. Kvilting se smatra engleskom tradicionalnom veštinom. Različiti komadići tkanine, uglavnom platna i svile se, poput mozaika, spajaju u celinu. Kvilt može služiti kao prekrivač, ukras, ili eto – zid. Moja majka se time bavi. Kada je videla fotografije kviltova Omarove i Sultanove kuće, zaključila je da je kvilting engleski koliko i čaj što raste po engleskim poljima. Klasične kvilterske tehnike izum su beduinki. Potvrdila je da svaki vredi hiljade. Sve ih je napravila Sultanova majka. Sultan nas pušta da odaberemo u koju „sobu” ćemo se smestiti. Biram mesto pored prozora sa koga ću moći da vidim pustinju i motor. Donosi nam čaj, pa pita šta ćemo popiti. Zove svoju ženu da dođe da nam pravi društvo. Primećujemo je kako viri iza jednog ćilima. Zurud nam iznosi keks. – U braku smo tek nedelju dana. Zurud se malo stidi, ne zna reč stranog jezika. Mlada je, ima devetnaest godina. – Koliko ti imaš godina, Sultane? – Četrdeset i pet. Ruke smemo da koristimo samo za ispijanje čaja. Sve ostalo nam dodaje Sultan. Kada želimo cigaretu, on mora da je izvadi iz kutije, zapali i zatakne nam među usne. Gledamo okolo, i primećujemo da svaka od prostorija ima svoju „tematiku”. Prepoznajem „lovačku” sobu; preparirani sokoli, sablje i drugo oružje, kamin i ogromne barokne fotelje u duborezu. 73

Kao da su do juče stajale u salonu zamka kakvog nemačkog grofa. Ostale sobe ne zaostaju. Sultanu je toliko lepo u sopstvenoj kući, da zaista nema smisla gubiti vreme na vođenje kafane, niti na bilo šta drugo. Uostalom, zaljubio se… Pitam za instrument nalik lauti, koji leži na jednom od kreveta. – Oud, arapski instrument. Kažem da sam u Sarajevu probao da sviram saz, takođe istočnjački instrument. Gura mi oud u ruke i mirnog izraza gleda i sluša kako se njegovo voljeno ćemane rastaje sa dušom. – Daj ‘vamo – zasvira Sultan, a potom i zapeva, tako da se ni nama više nikuda nije išlo iz njegovog čadora ni na nebu, ni na zemlji. Nije lepo da smetamo ljudima koji se vole. – Idemo. Sultan će nas ispratiti do motora. – Sad ću vam pokazati nešto što nikada niste videli – kaže. Uzima dve limenke 7 Up sode, otvara ih i pruža kamilama. Kamile zubima uzimaju limenke, zabacuju glave i ispijaju napitak. Kada su završile, uredno ubacuju limenke u kantu za smeće, zarđalo limeno bure na kome još uvek stoji natpis SPC (Syrian Petroleum Company). – Zbogom, Sultane, uživaj. – Uživam! Srećan vam put. Sledeća stanica – Damask. Najveći grad Sirije i najstariji – sveta! Mrak nas hvata nekih sto kilometara pred Damaskom. Nismo videli gde je prestala džada, a počeo put. Samo smo primetili da je stravično loš. Saobraćaj ispred Damaska je najgori u kojem sam imao čast da učestvujem. Jednom rečju – užas. Prolazimo pored industrijske zone. Pogled na nju izgleda kao pogled na Armagedon. Ulazimo u naselja. Putokazi za centar prestaju da postoje dvadeset kilometara pre centra. Satima tražimo stari grad i Suk Sorudža sokak. U toj, kako je ispalo, slepoj i zavučenoj uličici postoje dva hotela – Al Rabie i Al Haramain. Česi su nam rekli da je Al Rabie nešto bolji i lepši. Nemaju sobu, imaju roof sleeping. – Ne, hitno nam je potrebna zasebna soba i toalet. Al Haramain ima roof sleeping i jednu slobodnu sobu, ali je toalet zajednički. – OK, uzimamo sobu. Iscrpljeni, bacamo se na stare gvozdene krevete.

74

XI Hotel Al Haramain u Damasku započinje dan služenjem hotelskog doručka po receptu jugoslovenskih hotela B kategorije. Tvrdo kuvano jaje, maslac, džem, čaj ili bela kafa. Da bi se izbegla jednoobraznost obroka, sledećeg dana se umesto džema dobije med. Pored suviše začinjene hrane, na koju naši stomaci nisu navikuti, ovakvo nešto dolazi kao božiji blagoslov. Za razliku od nas, koji jedva čekamo da krenemo u šetnju centrom Damaska, ostali gosti, vidi se zapadnjaci, uopšte se ne žure, kao da imaju sve vreme ovoga sveta. Dan provode u lobiju hotela, čitaju i piju čaj sa osobljem. Sinoć se, pri raspakivanju pokvario rajsferšlus na tank torbi, u stvari se odvalio. Pitamo krojača preko puta da li je moguće popraviti ili zameniti rajsferšlus. Oni to ne mogu da urade, materijal je suviše debeo. Poslaće pomoćnika da odnese torbu kod majstora koji to može da sredi. Biće gotovo do večeras. – Odlično. Izlazimo iz našeg mirnog Sorudža sokaka na uzavrele ulice. Gužva svake vrste. Javni prevoz čine mala kombi vozila. Kada stanu na stanicu, nastaje takvo guranje da je pravo čudo kako nema poginulih. Velike saobraćajnice prolaze kroz ovaj deo grada i pešaci mogu da pređu ulicu samo preko uskih nadvožnjaka, a za to je potrebno sačekati red. Zastoj prave, baš kao i na nadvožnjaku kod naše Dušanovačke pijace, prodavci štapića za uši, čačkalica, zihernadli, tigrove masti, super-lepka i kineske krede. Na naše veliko razočarenje, kamen mudrosti, koji ringlama šporeta vraća stari sjaj, nismo uspeli da pronađemo. Nailazimo na nov i jeftin glineni spomenik Salahu al Dinu, velikom arapskom vojskovođi, koji je proterao krstaše sa prostora Bliskog istoka i ujedinio arapska plemena. Salah al Din je na konju, sa isukanom sabljom, okružen svojim najboljim ratnicima. Prema stavu konja moguće je odrediti način na koji se jahač dokopao udžbenika istorije. Jedna podignuta prednja noga govori da je Salah al Din umro od posledica zadobijenih rana, a ne u direktnoj u borbi. Kao naš knez Mihailo. Salah al Din je bio neobičan vojskovođa, pogotovo za svoje vreme – mračni srednji vek. Prema svojim protivnicima se odnosio sa poštovanjem. Zauzevši Jerusalim, 75

krstaši su pobili celokupno stanovništvo. Kada je Salah al Din zauzeo Jerusalim, nije ubio ni jednog jedinog čoveka. Varvarin iz pustinje bio je veći džentlmen od svih plemića i vitezova Engleske, Francuske i Španije. Arapi, koje je ujedinio, ujedinjeni su i danas. Vajar nije mogao odoleti prilici da i sebe učini besmrtnim, tako da ispred velikog Salaha al Dina – stoji on lično. Za svaki slučaj se i potpisao – na Salah al Dinovom konju. Pitamo za Omajada džamiju, to svako zna i razume. Posle ogromnog panoa sa likom i blagoslovom predsednika Bašara, upadamo u Veliki bazar. Džamija Omajada je u njegovom središtu, kao i u Alepu. Radnje su veće i bogatije i više podsećaju na butike evropskih metropola. Ipak, nema nijedne svetski poznate marke, niti multikompanije. Sve je arapsko i dovoljno egzotično da ne možemo verovati svojim očima. Suveniri su namenjeni turistima muslimanskih zemalja. Bogati Arapi, sa po nekoliko žena, tiskaju se uz izloge ispred galabija, šalvara, dimija, đinđuva, dimiskija, handžara, serdžada, brojanica, tepiha, nargila… ručnih satova sa likom Sadama Huseina, dok se njihova nebrojena deca otimaju oko šerbea. Prodavac šerbea, šerbedžija, je pravo svetsko čudo na dve noge. Šljašteće orijentalno odelo, papuče i crven fesić. Na leđima mu je nešto nalik na džinovski zlatni ibrik sa pipom, koja se provlači ispod šerbedžijine miške i viri ispred. Potrebno je samo malo nagnuti se napred, pa da šerbe poteče. Oko struka mu je pojas od suvoga zlata, u kojem stoje čiste staklene čaše. O pojasu visi manji srebrni ibrik, koji, kada mušterija ispije šerbe, služi za pranje čaše, pre nego se vrati u zlatni pojas. Šerbedžija nabraja i ističe dobre osobine ovog napitka. – Šerbe leči sve bolesti! – Šerbe leči ljubavne jade! – Šerbe pije predsednik i to tri puta na dan! – Navali narode, još malo pa nestalo! Mnogo ljudi nam prilazi i rukuju se sa nama. Jednom sam probao da izbegnem to rukovanje i čovek se tako uvredio da me je ispsovao na sav glas. Kako ni sva čuda Velikog bazara i džamije Omajada nisu dovoljna da podmire apetite grada Damaska, neko je pod hitno, između bazara i džamije, morao da postavi i jedan rimski hram. U džamiji nas odevaju isto kao i u Alepu. Sa ulaznicom možemo da vidimo i Salah al Dinov grob. Pogrešili smo što prvo nismo tamo otišli, pošto nas je Omajada tako opčinila da smo posle nje na sve drugo zaboravili. 76

Kao i mnoge stare bogomolje, Omajada u Damasku počiva na temeljima paganskih hramova pre nove ere. Pagane su zamenili drugi pagani, koji su postali hrišćani, pa su hrišćani postali oni pravi i krivi... Kada su Arapi zauzeli Damask, nisu proterali hrišćane, niti oteli svetinje. U zamenu za tu crkvu, ponudili su četiri nove, na mestima koja oni odaberu. Ljudi se nagodiše i crkva postade džamija. Sedamsto pete godine, kalif Al Valid Ben Abdul Malek izdao je naređenje da se buduća Omajada potpuno preuredi prema potrebama nove religije – islama. Doveo je hiljadu i pet stotina najboljih umetnika sveta, onih iz Konstantinopolja. Koliko su bili uspešni u tome govori podatak da je Omajada u Damasku, za muslimane, posle Meke i Medine, Akse u Jerusalimu, najvažnije mesto na svetu. Njena arhitektura smatra se zasebnim pravcem. Nebrojene džamije izgrađene su po uzoru na Omajadu. Kao i džamija u Alepu, ima četvoro vrata. Mozaici se smatraju najboljim na svetu. Toliko su fini, da tek kada se približite na nekoliko metara shvatite da to nisu slike. Ono što je nas, od svega možda najviše začudilo je to da se u unutrašnjosti ove džamije čuva glava Jovana Krstitelja. Kovčeg se nalazi u posebnom, bogato ukrašenom turbetu i dostupan je kako muškarcima, tako i ženama. Muslimani celoga sveta koji hodočaste u ovu džamiju, u redovima čekaju da se poklone, poljube rešetke turbeta i ubace po neki novčić čoveku koji je krstio proroka Isu – Isusa. U džamiji ima i onih koji se prema svemu odnose sa daleko manje strahopoštovanja. Jedan od takvih je biblioteku, sa stotinu vrednih, bogato iluminiranih i rukom pisanih Kurana, iskoristio kao zgodan naslon za podnevnu dremku… Niko nije ometao san ovog pravednika. Za razliku od običaja zapadnog sveta, koji je svaku naprednu misao popularisao na javnim zabavama oko lomača učenjaka, u Damasku su dvorište i minareti džamije Omajada iskorišćeni za postavljanje mernih i astronomskih instrumenata. Do danas ih niko nije sklanjao. Knjige sa velikim naučnim otkrićima Arapa umnogome su, vekovima kasnije, poslužile kao inspiracija budućim pokretačima renesanse. Jedan od tri minareta je tzv. Isin minaret. Veruje se da će se Isus pojaviti baš na tom mestu, da započne sudnji dan. Olji je kao inspiracija da konačno izađemo iz džamije poslužilo podsećanje na reči jordanskog filozofa iz Palmire – sladoled Bagdaš, ispred velike džamije. – Remember, Bagdaššš… 77

Kao što svi znaju da nađu put do džamije, tako je dovoljno slediti one koji izlaze iz nje, da bi se došlo Bagdašu na noge. Umesto bajke hiljadu i jednog sladoleda, koliko smo, za početak, očekivali da vidimo kod Bagdaša, unutra nas dočekuju trojica momaka. Nema mnogo mudrosti. Prvi uzima jedinu vrstu korneta i ogromnom kutlačom iz posude u hladnjaku, vadi jednu kuglu sladoleda, koju stavlja na taj kornet. Drugi, taj jedan sladoled gura u posudu sa nečim zelenim. Treći naplaćuje – dve stotine funti. – To je sve? Razočarani izlazimo napolje. Ponovo, prvi pogled vara. Sladoled je gromada najbolje vanile na svetu. Ono zeleno oko sladoleda je debeli sloj istucanih pečenih pistaća. Sve to nekako počiva na najtananijem i najprhkijem kornetu koji postoji. Jedino što frustrira je kako pojesti ovaj sladoled. Nastavljamo dalje, ka bazaru rukotvorina. Kao i na Velikom bazaru i ovde se prodaju suveniri i falsifikati, mada se može naići i na prave stvari od kojih zaista zastaje dah. Nama je ispred prodavnice tepiha ovoga puta zastao sladoled u grlu. Sledi već viđeno… Sedimo, vreo čaj pred nama, prodavac prostire tepihe i ćilime, sve lepši od lepšeg. – Sviđa li vam se ovaj, madam? – Ne, hoćemo da nam pokažete onaj ispred, koji služi da prolaznicima zastane sladoled u grlu. – Onaj? – prodavac gleda sumnjičavo. – Da, taj. – Znate li da je to ručno rađena kombinacija tehnika ćilima i veza od svile? – Znamo, od toga je skuplja samo svilena kombinacija ćilima, tepiha i veza. – Da… – Verujem da nije toliko skup, pošto nije toliko ni velik – kaže Olja ravnodušno. – Za svoju veličinu je poprilično skup. Radi se o unikatu. Ovo je kurdski ćilim. – Znam, upravo smo došli iz Kurdistana, ljudi su jako dobri tamo, voleli bismo da imamo uspomenu na njih… Ali kako putujemo motorom, nećemo kupovati ćilime. Moj suprug kaže da nemamo mesta za dodatni prtljag. – Možete poslati poštom… – Poštom čovek ni razglednicu ne može da pošalje, kamoli nešto drugo. Hajdemo, Matija. Hvala i doviđenja. 78

– Čekajte, daću vam specijalan popust. – Ne verujem da će nam se taj popust dopasti. – Dopašće vam se madam, ovakav popust dajem samo onda kada želim da mi dobro počne dan. Višestruko ću spustiti cenu. – Uredu, koliko to iznosi? – U dolarima ili evrima, madam? – Evrima. – Četiristo pedeset evra, samo za vas, madam. Dao sam vam i popust na popust. – Gospodine, zar vam ličimo na glupe turiste? – čudi se Olja. Napad je najbolja odbrana. – Nikako, nikako! Evo, koliko biste vi dali? – Ne više od sto evra. Ja bih dao dvesta… možda malo više. – Evo, neka bude trista, moram i ja da zaradim. – Hvala, doviđenja. – Čekajte madam! Koliko biste dali kada znate da bih bio na gubitku za sve ispod dvesta pedest evra? Dobro razmislite. – Pošto želimo da uspešno započnete ovaj dan… neka bude sto deset evra. – Madam, vi me vređate… – Ne, zaista, mi smo poslednji kojima ćete prodati tepih. Ko će mesec dana da tegli tepih na motoru? Jednostavno, poslednje što nam treba je tepih. – Prodaću vam, čak i na moju štetu. Ako prodam, posao će danas da procveta, a ako ne prodam, onda će me ceo dan terati maler. Koliko želite da mi date za ovaj ćilim? Gledam Olju, klimam glavom… – Sto dvadeset evra! – Sto pedeset! – Ne, sto dvadeset! – Čestitam madam, dobili ste ćilim za sto dvadeset pet evra. Sedite, želite li još čaja? Možemo naručiti kafu ili sok iz kafane… Sledi priča kao posle svakog dobrog cenjkanja. – Ovo je bogami potrajalo... Tegleći ćilim narednih šest hiljada kilometara obilazimo hrišćansku četvrt, poznatu po neprijatnostima,koje se dešavaju strancima. U Palmiri su nam rekli da je zaobiđemo. Preko dana, nema problema. Četvrt je mnogo manje našminkana od Bazara i okoline. 79

Mnogo zanatskih radnji. U pekari uzimamo vruć somun, poput onog sa Baščaršije, koji se prodaje samo za vreme Ramazana. Najlepše što smo videli je radnja sa keramikom koja se, prema rečima trgovca, proizvodi još samo u Siriji. Tehnika kojom se izrađuje i boji je izum španskih Mavara. Veoma je skupa. Na primer, par podmetača za čaše iznosi koliko prosečna sirijska plata. Ušli smo i u jednu radnjicu, koja prodaje samo nešto plavo. Plavi predmeti, plavi nakit. – Da li je to tirkiz? – pitamo. – Nije, ovo je dragi kamen lapis lazuli. Kamen azurno plave boje, sa zrncima pravog zlata u sebi. Gledamo nakit i oboje se hvatamo za jednu ogrlicu. Tri reda najsitnijih kamenčića, tek nešto debljih od konca ogrlice. – Dobro ste odabrali, to je najfiniji ručni rad. Vredi više nego ove mnogo veće i teže. Kamen je najkvalitetniji na svetu – avganistanski. Ovoga puta cenjkanje je izostalo. Pročitao je trgovac, još sa vrata, da sam kupljen. U povratku, negde kod prodavnice tepiha, upoznajemo se sa mladim Palestincem, Amarom, sa kojim smo se takođe dugo cenjkali oko nekakve narukvice. Pozvao nas je u kafanu gde nam se pridružio i njegov otac. – Priča se po kraju da ste napravili dobar posao sa tepihom – kaže. – Zaista ste ga dobili ispod cene. Na kraju, pokušava da nam uvali nešto što je u radnji preko puta tri puta jeftinije. Amar nas večeras poziva na nargile, egipatske. – Ne, hvala. Moj otac je kao mladić imao neobičan srebrni lančić iz Damaska. Poklonio ga je mojoj majci kada su se upoznali i lančić je misteriozno nestao. Godinama kasnije, pronađen je u kupatilu maminih roditelja. Deda ga je iskoristio da njime priveže čep za kadu. Potom je ponovo nestao. Hoću da ga potražim po Damasku, možda se tu sakrio? Olja, iako za njega zna samo iz priče, nađe ga u jednoj vitrini sa srebrninom. Cenjkala se. U cenu je ušlo i to da nam majstori provere da li su ove naše burme, kupljene kod Rokija, ispred SKC-a, zaista srebrne. Na putu do našeg Al Haramaina, pijemo ceđeni sok od narandže. Ubrzo, trčimo do našeg Al Haramaina.

80

XII Pošto smo tokom noći svoje stomake koliko-toliko doveli u red, odlučujemo da se zaputimo ka Jordanu. Krojač preko puta nam vraća tank torbu. Njegov kolega je opravio rajsferšlus – mašala! Opraštamo se od domaćina, možda ćemo se videti ponovo. – Voljkom. Damask nas propušta i uskoro smo na autoputu. Prolazimo pored skretanja za stari grad Basru, koji preskačemo u korist Jordana. Na benzinskoj pumpi, prodavac, jedva u pubertetu, pokušava da nam proda gorivo po duplo višoj ceni od uobičajene. Uz granicu, uvek ista priča… Blizinu nagoveštavaju i sve učestalije statue, biste, murali, panoi predsednika. Misli, poruke, zaveštanja... Više se ne čudimo običajima koji vladaju na sirijskim graničnim prelazima. Relativno brzo dobijamo pečate za izlaz. Naše vize od sada važe samo za povratak. Na poslednjem kontrolnom punktu nas vraćaju. – Nemate – nešto. Uz pomoć telepatije otkrivamo da nam fale potvrde o napuštanju zemlje. Sećam se sličnih taksi koje je vlada Slobodana Miloševića naplaćivala svojim državljanima za izlazak iz parka u doba jure. Dobijamo potvrde, napuštamo Siriju. Ničija zemlja je poprište takmičenja u veličanju vođa. Pored starog i novog predsednika Asada, stoji i predsednikov pokojni brat. Sirijski tim nastupa strogo, u uniformama. Jordanski mladi kralj koji je istih godina kao i sirijski predsednik, voli da se fotografiše u plavom odelu, sa velikim prstenom, okružen raskoši svoje palate. Jordanski kralj je plavook. U kraljevini, putnike dočekuje mlađa sestra sirijske birokratije. Potvrde na arapskom, takse, dozvole, provere, vraćanja... Ipak, stvari idu za nijansu brže i efikasnije. – Nacionalnost? – pita jedan very good man sa šlemom engleskog bobija i šiljkom kajzera Vilhelma. – Jugosloven. – Nisi ti Jugosloven, ti si Srbin! – neko dovikuje. – Sa kim imam čast? – pitam na engleskom. – Jesi li ti budala, pa ne prepoznaješ svoj rođeni jezik? – na slovenačkoj hrvaščini dere se neki nervozni pedesetogodišnjak u skupocenom motociklističkom kožnom odelu. 81

– Srećom tu si ti, da me prosvetliš. Zaista smo se odvikli od toga da nam se na njemu obraćaju. Odavno se među sobom sporazumevamo na nekakvoj mešavini reči koje kupimo usput. Završavamo pre njega i napuštamo šalter salu. Menjamo evre u jordanske dinare. Kurs je oko 1:1. Menjač Banke Jordana puši nargilu i priča o dobrom egipatskom duvanu… – Hvala lepo. Pored Afrike parkiran je ganc nov veliki „hondin” tourer. Slovenačke table. Ne čeka mi se da još koji put čujem kako sam budala. Prolazimo kontrolne punktove, policajci su ljubazni kao u Siriji. – Dobro došli u hašemitsku kraljevinu Jordan. – Šukran. Ta dobrodošlica nas je koštala sedamdeset jordanskih dinara. Kraljevski autoput se ni po čemu ne razlikuje od onih evropskih. Stajemo ispod prvog nadvožnjka u hlad, da stavimo kacige i razmestimo prtljag. Uz grmljavinu, „hondin” tourer se zaustavlja pored nas. Slovenac je sa Bleda. Penzioner. Nalepnice mnogih zemalja kroz koje je prošao izlepljene su po koferu… – Uh, otekla mi muda, kaže. Bio sam u Turciji i Siriji, došao sam u Jordan, neka bude da sam i tamo bio. Kužiš stari? Kuda ćete vas dva? – pita. – Aman, Mount Nebo, Mrtvo more, Vadi Mujib, Dana, Akaba, Vadi Rum…videćemo – kažem. – Hoćemo zajedno? Hajde da vas častim kafom, staćemo pred prvim hotelom. – Bojim se da smo suviše spori za tu tvoju aždaju, ne vozimo brže od osamdeset na sat. – Da, prespori ste vi za mene, ja ne spuštam ispod sto pedeset. Prilazi neki Arapin, nudi dinje. – Fuck you! Vaša vlada me tera da čekam u redu sat vremena da bi me pustili u vašu posranu zemlju. U Sloveniji se čeka manje od minute. Mi smo civilizirani! – dere se na hrvatskom, valjda kako bi i mi uživali. – Hoćete dinju? – prodavac se osmehuje. Ne razume. – Nisi u pravu – kažem. – Mojoj majci, kada je pre mesec dana htela da putuje u Ljubljanu, kako bi bila uz ćerku koja se operisala, u slovenačkoj ambasadi su poručili da na intervju dođe – za dva meseca. Šta je, bre, tu civilizovano, majke ti? 82

Umesto odgovora, Slovenac daje pun gas. Ostavlja nas ljudoždere da na miru razmenimo recepte… ionako je izgledao krajnje neukusno. Prodavac dinja pokazuje da našem prijatelju nisu sve daske u glavi. – Ne, našem prijatelju su otekla muda. Kužiš stari? Put kralja Huseina vodi prema Amanu, glavnom gradu Jordana. Olji se spava, stajemo na nekoj pumpi, da popijemo malo koka-kole. Pored su ogromne natkrivene spavaonice pokrivene tepisima, koje služe da se oni koji idu na hadž njima besplatno koriste. Vidimo i putokaze – Mecca. Aman smo zamišljali kao nešto poput Alepa u socrealističkom stilu. Svi su nam rekli da tu nema ničeg posebnog. Gužva zaista nije ništa posebno prema onima u Damasku ili Istanbulu, ali ostalo je drugačije i ne toliko nezanimljivo. Aman je na brežuljcima i ima više zelenila. Čak je za nekoliko stepeni svežije… Nijedna zgrada nije zaklonjena drugom. Kao u starom Sarajevu, prvo pravilo gradnje je da se komšiji ne zakloni vidik. Pitamo za pravac za Madabu. Ljudi se ubijaju objašnjavajući. Komplikovana i nerazumljiva uputstva. Očigledno da nema nekog tranzita i slično. Sve prolazi kroz centar. Primećujemo da se Jordanci fizički dosta razlikuju od Sirijaca. Sirijci su svetlije puti. Nije retko sresti plavog čoveka, evropskih crta na ulicama Alepa ili Damaska. U Jordanu takvih nema. Za mnoge bi se prvo reklo da su Afrikanci. Velike i moderne poslovne zgrade. Reklame svetskih kompanija, predstavništva… Jordanci su znatno imućniji od svojih severnih suseda. Voze nove američke automobile. Sigurno smo izgubili dva sata pokušavajući da se izvučemo iz Amana sa prave strane. Pored neke pumpe, vidimo McDonalds restoran. Ma koliko bila veštačka i nezdrava, ova hrana zaustavlja dijareju. Čudo kako taj, možda jedini neosporni kvalitet ne ističu u svojim kampanjama. Silazimo sa kraljevske ceste i krećemo prema gradiću Madabi. Zatičemo potpuno drugi i skromniji svet. U Jordanu, osim Slovenčeve „honde”, nismo videli nijedan motocikl. Iz Madabe put se penje na Mount Nebo, planinu na kojoj se nalazi Mojsijev grob i sa koje se pruža veličanstven pogled na dolinu reke Jordan, Mrtvo more i Izrael. Kažu da se noću mogu videti svetla 83

Jerusalima. Pejzaž se dramatično menja. Planina sve više podseća na velika i pusta kamena brda sirijske pustinje. Naselja zamenjuje pustoš. Jedini koje srećemo su vojnici na kontrolnim punktovima. Zaustavljaju nas i proveravaju dokumenta. Ljubazni su. Skretanje za Mojsijev grob smo očigledno promašili. Izbijamo na jedan od prevoja. Pred nama se otvara fantastična panorama. Pozornica Biblije. Sveta zemlja – sve kao na dlanu. Mrtvo more. Četiri stotine metara nadmorske visine – u minusu. Najniža tačka suvog kopna na kugli zemaljskoj! Sve osim obala reke Jordan je pustinja i podseća na Mesečev pejzaž. Gola i negostoljubiva brda Izraela nasuprot istih takvih u Jordanu. Počinje spust. Miris usijanih kočnica. Strmo je, mi smo teški i užasno je toplo. Svakim metrom osećamo kako temperatura raste. Pomalo smo navikli na temperature preko četrdeset stepeni, ali ovo je – dno ekspres lonca. Vazdušni pritisak takođe raste. Boli nas glava. U podnožju Neba je raskrsnica. Mrtvo more ili glavni put za Aman. Na mojoj karti stoji upisano mesto krštenja Isusa Hrista. – Idemo! Vozimo nekih tridesetak kilometara uz reku Jordan. Mnogi običaji iz vremena kada je pisana Biblija još uvek žive. Kamenovanje, na primer. Dok su nam se deca u Siriji radovala i mahala, ovde čim nas spaze – hvataju se kamenica. Srećom, bez pogodaka. Nemamo utisak da smo dobrodošli. Dolazimo na kapije mesta krštenja Isusovog. Čuvar nam kaže da je radno vreme do tri sata, sada je sedam uveče. Uostalom, ne bi ni plaćali ovako skupe ulaznice. Vraćamo se Mrtvom moru. Dan je pri kraju, potrebno je naći smeštaj. Nemamo osećaj da je pametno noćivati na prvom parkingu ili benzinskoj pumpi. Na jordanskoj obali Mrtvog mora postoji samo jedno naselje. Hotel resort. Idemo tamo. Vozimo pored jezera, koje se zove more, u kojem i oko kojeg ne živi ništa osim – Hotel resorta. Desetak Hiltona, Šeratona, Interkontinentala i sl. svojim gostima nudi kupanje u Mrtvom moru i mazanje lekovitim blatom. Gosti uživaju među debelim zidinama, koje čuvaju naoružani čuvari. U svakom u koji smo ušli, pretresli su nas. Najskromniji smeštaj koji postoji, je noćenje u hotelu sa tri zvezdice, po ceni od trista dvadeset i pet američkih dolara… Po osobi. Ne dozvoljavaju nam da negde podignemo šator ili prespavamo u vrećama. Da bi nas utešio, čuvar nas poziva da budemo gosti na njegovoj svadbi, koja je za dve nedelje. Oženiće Engleskinju koju je upoznao na radnom mestu. 84

E, sada već nije zezanje. Mrak nas je uhvatio na arapsko-izraelskoj granici. Postoje dve opcije. Vraćanje u Aman ili pravo u pustinju, na puškomet od demarkacione linije, po putu kojim se već sat vremena krećemo jedino mi. Jednoglasno se usvaja predlog da idemo dalje. Bog čuva budale i pijance. Srećom, ispunjavamo sve uslove konkursa. Konkurencije ionako nigde nema. Noć ne donosi zahlađenje. Toplota ne jenjava, vodu i sve drugo smo odavno popili. – Nemoguće je da narednih tri stotine kilometara nema ničega? Tražićemo od vojnika da nam prodaju nekoliko flaša… Pratimo sablasnu obalu. Vide se samo ivice, bele od soli i odsjaj nekog grada iza brda sa druge strane. Jerusalim? Imamo prijatelje u Izraelu, ali ih ne možemo posetiti. Sa sirijskom vizom u pasošu do daljnjeg nam je zabranjen ulazak u Izrael. Čuli smo da u Jordanu postoji prelaz na kojem se, pomoću trika, može preći granica, ali nismo baš toliko rešeni da na svojoj koži proveravamo koliko je sve što smo čuli istina. Barem ne danas. Svetla. Industrija koja radi punom parom. Ne izgleda nimalo privlačno. Ipak, zaustavljamo se pored nečega što podseća na benzinsku pumpu. Nema veze sa onima na Putu kralja Huseina. Sve je ulepljeno naftom. Pumpadžije izgledaju kao drumski razbojnici. Prvi put sipamo jordanski benzin od devedeset oktana, jedini koji se može kupiti. – Kako li će Afrika ovo progutati? Iz kućice izlaze još dvojica razbojnika, zovu nas da uđemo. – Voljkom! Voljkom! Unutra zatičemo deset razbojnika. Sa svima se rukujemo. Smeštaju nas na nešto što je u Mojsijevo vreme moglo da bude trosed na izvlačenje. Dobijamo čaj. – Voljkom! Pošto smo ispričali sve šta znamo o sebi, prešli smo na pitanja. – Gde se nalazimo? – Ovo je Potaš City, industrijska zona. Pumpa je tu za potrebe industrije. – Pa gde živite? Ovde nema ničega osim ovih postrojenja. – U barakama, trideset kilometara odavde. Autobus dolazi po nas. – Kada ćemo naići na prvo naselje? Treba nam voda… – Postoji market u selu gde su naše barake. – Postoji li nekakav hotel i smeštaj u okolini? – Hotel? – začuđeno nas gledaju. – No hotel. Najbliži hotel je u Karaku, sto kilometara odavde. – Koliko ima do Akabe na moru? 85

– Akaba? More? Pa ne mislite valjda da vozite do Akabe? – Mislimo. – Ovo je granica, noću se svašta događa. Možete spavati kod nas u barakama. Uskoro će doći nova smena. Možete sa nama. – Koliko ima do Akabe? – Dve-tri stotine kilometara. Sve je pustinja… – Pa? – Pazite da neka životinja ne istrči pred vas. Kamila. Zamišljam kako se zakucavam u kamilu i oblak prašine, kao kad kloferom udariš po prljavom tepihu. – Hvala na čaju. – Voljkom! Čuvajte se. Uskoro, svetla Potaš Sitija ostaju iza nas. U pustinji se noću svetlucava zrna peska presele na nebo. Mlečni put je tako stvaran i blizu, da nema sumnje da bi se i autobus firme Krstić preko njega preterao. Moramo da stanemo i ugasimo svetla. Sedamo pored puta i pokušavamo da zamislimo sve šta želimo u životu – da spavamo. Zvezde padalice padaju kao kiša i želje nam se odmah ispunjavaju. Pesak se pretvara u najlepšu postelju. Sanjam kako pitam kamilu iz Kapadokije, onu što vozi moped, koliko smo sati, danas, presedeli na motoru. Kamila izvlači ruski džepni sat, sa lokomotivom. – Četrnaest sati – kaže. – Do Saudijske Arabije imate još četiri sata vožnje. Skačem kao oparen. – Diži se Olja! Idemo! Nekako se prebacimo preko Afrike i nastavimo u noć. Olja me usput čuka svojom kacigom. Spava. Njoj je, izgleda, kamila šapnula tajnu spavanja na motoru. Selo sa barakama i jedna prodavnica. Pred prodavnicom, stanovnici sela očekuju da se konačno desi nešto interesantno. Marsovci? Može. Ljudima sa sela ne treba puno… Ulazim u radnju, dok Olja ostaje pored svemirskog broda, da Zemljanima svih uzrasta klima glavom i odgovara na nerazumljiva pitanja. – Very good. Very good. Izrael very bad, very bad. Svi žele da nas pipnu. Vlasnik radnje već deset minuta viče na nekoga preko mobilnog telefona. Okreće se ka meni. – Dobro veče, izvolite? – Tri velike vode i dve flašice koka-kole. – Pijete ispred? – Dakako… – Dva dinara druže. 86

Pridružujem se Olji. Iz gomile se izdvaja lik koji je očigledno i ranije imao slične susrete treće vrste. Bio je u specijalnim jedinicama vojske – dvadeset godina. Video je sveta i sada se bavi molerajem. Ljudi i dalje pipkaju i zapitkuju. Za svaku stvar moramo da objasnimo specijalcu šta je i čemu služi, da bi on preneo ostalima. Karak je blizu, ali šta ako i tamo krenu da se okupljaju oko nas. Trebaju nam mir i tišina, a ne pres-konferencija intergalaktičkog nivoa. Od skretanja za Karak vozimo još dve stotine kilometara kroz apsolutnu pustopoljinu. Nekoliko kontrolnih punktova i mnogo do zuba naoružanih vojnika. Neprijatelj ne spava. Samo Olja. Pokušavam da je nekako sebi nabacim na leđa, kako bih mogao da je pomerim levo ili desno, kada počne da pada u stranu. Piljim u put, očekujući da nešto zaista istrči pred nas. Traje večnost. Napokon – svetla! Približavamo se Akabi. More i veliki moderni grad. U stvari dva grada. Polovina je Ejlat u Izraelu. Akabu i Ejlat deli nekoliko metara gusto minirane pustinje, koja izlazi na plažu. Kasno je i grad je više-manje pust. McDonalds nekim čudom još uvek radi. Bacamo se na kalorije, šećer, kofein… Dolazimo sebi. – Olja, bejbe, stigli smo! Imamo dve adrese jeftinih hotela u Akabi. Lako ih nalazimo. Amer hotel, nažalost pun. Drugi, Al Gebra. – Sorry, we’re full. Pitam za bilo šta gde se može prespavati. – Možda… Beach hotel. Tamo uvek ima mesta. Hotel Plaža se nalazi iza stovarišta hrane. Pored hotela se nalaze kontejneri stovarišta i ventilacioni otvori. – Ibica, nema šta. Recepcionar spava na kauču čekaonice. Vrata su zaključana. Lupamo u staklo, momak u prljavoj potkošulji se budi. – Daa? Soba? Imamo samo trokrevetnu, trideset dinara… – mumla. – U Ameru i Al Gebri soba je dvadeset dinara i oba liče na hotel. Ova tvoja Plaža liči na kinesku reklamu za glad! – Na kinesku… šta? – Nema veze, dajem ti dvadeset dinara za sobu. – Dvadeset pet. – OK. Skidamo prtljag i momak nas vodi u hotel, prema kojem je Cvjećarnica tajne grupe TNT – dvorac. Otvara vrata našeg kraljevskog apartmana i demonstrira pravilan način paljenja svetla – popneš se na stolicu, okrećeš neonsku sijalicu na plafonu dok ne zasija – i ništa ne 87

diraš. – Sjajno. Kupatilo pliva u prljavoj vodi. Vodokotlić ne funkcioniše. – Popravićemo – kaže neubedljivo. Postoji i starinski klima uređaj, čija je jedina funkcija da probije bubne opne onima koji preko leba hoće i pogače. – Uživajte, laku noć. Gledamo krevete. – Gde da uživamo? Umesto posteljinom, prekriveni su čvrstim i nepropusnim slojem prljavštine. Okrećemo madrace, ne bi li videli kakva je situacija sa druge strane. Vraćamo stranu A. Olji prostiremo šatorsko krilo preko kreveta… spavaće obučena i obuvena. Za jedan dan i noć prešli smo ceo Jordan.

88

XIII Kupimo stvari, samo da što pre izađemo odavde. Bog bi na zemlju, mirne duše, mogao da pošalje potop samo zbog ovoga hotela. Zatičemo motor na drugom mestu od onog, na kome smo ga ostavili. Fali desni retrovizor. Prilazi mi čovek u mesarskoj kecelji. – Ja sam podigao motor. Gorivo je teklo po ulici – kaže mesar. – Šta se dogodilo? – pitamo ga. – Ne znam, osetio sam benzin. – Uredu, hvala vam. – No problem. Idemo u potragu za nekim normalnim smeštajem. U centru nađemo turističku agenciju Jordana. Dobijamo kartu obale sa ucrtanim hotelima. Kampa nema. Među imenima prepoznajem Bedouin Garden Hotel. – Negde sam već čuo to ime... Da, Dario iz Siska, koji nas je častio kartama, rekao nam je za ovaj hotel. Udaljen je petnaestak kilometara južno od Akabe, blizu granice sa Saudijskom Arabijom. – Šta se tu nalazi? – pitam. – Samo hotel i peščana plaža. – Sjajno, to nam i treba, kupanje, sunčanje… neko pivo. Pivo? … Izgleda da smo ozdravili. Vozimo kroz Akabu koja je potpuna suprotnost onome što nas je dočekalo u Beach hotelu. Sve je novo, čisto, umiveno. Vozi se po propisima. Čak se i taksisti ponašaju normalno. Vozila su im zelena. Neko pametan im je zakonom zabranio sirene. Umesto toga, oglašavaju se nečim što najviše liči na zakasneli uzdah nekakve bakute. Iza grada je putnička luka, pa velika teretna luka. Put vodi uz samu obalu. Bele peščane plaže. Crveno more je plavo i čisto. Prisećam se bajatog fazona. – Kakav je crnac kada izađe iz Crvenog mora? – Crven. Ne – crn je! – Nije, nego mokar. Nekada su nam i glupi fazoni bili kosmopolitski. Danas, nema dalje od Zemuna. Nije mi jasno kako to da je more čisto. Jordanci su na svojih samo tridesetak kilometara obale smestili sve te luke, terminale i čitav veliki grad. 89

Nema mnogo plovila, jedino što vidimo da plovi je tipični vikinški brod. Hogaru Strašnom očito je dojadilo da pljačka samo Englesku. Nekoliko kućica i natpis Bedouin Garden Hotel. Recepcionar sa opranim zubima. Dobar znak. – Merhaba. Želite li beduinski šator ili apartman? – Možemo li staviti svoj šator? – Ne, možete boraviti samo u našim beduinskim šatorima ili apartmanima. – Da li možemo da pogledamo vaše beduinske šatore i apartmane? – Pođite za mnom. Šator je nešto što bi trebalo da podseća na beduinski šator. Nekoliko debelih grana, preko kojih je prebačeno platno od vreća brazilske kafe. Na podu su opušci i nekoliko propalih madraca. Apartman je čist, sa kupatilom, klimom, ventilatorom… – Uzimamo beduinski apartman – svečano izjavljujem. – Dobar izbor gospodine. Uveče svi gosti šatora traže apartmane. – Zašto? – Znate, komarci … Puštamo klimu i ventilator na najjače. Tuširanje i – opet pravo u krevet. U hotelu Plaža može da spava jedino recepcionar hotela Plaža. Odmorni, vraćamo se u Akabu, da potražimo egipatski konzulat. Između Jordana i Egipta postoji svakodnevna trajektna linija. Postojao bi i autobus, kada ne bi bilo onih mina i države Izrael. Plan je da ostavimo motor na parkingu hotela i, kao pešaci, trajektom pređemo u Egipat. Osiguranje, neophodno da bi se motociklom prešlo preko egipatske granice, nekoliko puta je veće od vrednosti samog motora i trebalo ga je, kao depozit, ostaviti u Beogradu. Želimo da posetimo manastir Svete Katarine na Sinajskoj gori, na mestu na kojem se Bog obratio Mojsiju. Za kraj, Kairo, Giza, piramide… da sfingu povučemo malo za nos… Na zaključanim vratima konzulata stoji komad papira na kome piše da konzulat radi od ponedeljka do četvrtka. Danas je petak pre podne. Treba dakle da čekamo tri dana da se konzulat otvori, još jedan dan da dobijemo vizu, sledeći dan da putujemo brodom, pa onda na Sinaj, Kairo… Nemamo toliko vremena. 90

Stojimo na mestu odakle se u isto vreme vide Izrael, Egipat i Saudijska Arabija, a sve što možemo je da se okrenemo nazad. Za početak, u naš bedouin apartmente, da uzmemo stvari za kupanje. Na plaži, JNA šatorsko krilo izaziva strahopoštovanje. – Ne bojte se ljudi, nismo došli da ubijamo. Među kupačima očito važi jak osećaj zajedništva. Od svih kilometara beskrajne plaže oni su se nabili jedan do drugog na nekoliko kvadratnih metara. Stoje u plićaku i bleje. – OK, svako ima pravo… Mi ćemo zauzeti ostatak plaže. Trčimo ka vodi da se što pre bućnemo – da vidimo kakve ćemo boje biti kada izađemo. Umesto šarenih korala i tropskih ribica po kojima je ovo more čuveno, dočeka nas armija velikih crnih morskih ježeva. Čitavo dno je prekriveno. Za razliku od onih jadranskih, bodlje ovih beštija duge su više od deset centimetara. Bez problema prolaze kroz stopalo. Kakvi li su tek komarci? Ko rode! Kupači su se onako nabili zato što je mesto na kojem stoje raščišćeno. Pridružujemo se – ulazimo u plićak. Voda je suviše topla, ceo dan bi mogli u njoj provesti, a da se ne rashladimo. Na dubini od metar i po nailazim na zid. Koralni greben do same površine. Morao bih preći preko njega da se dokopam dublje vode. Greben je prepun ježeva i pod zaštitom države. Znači, ovde se samo može stajati u plićaku – sa kretenima kojima podvodne maske služe da bi, umesto korala i školjki, gledali – Oljino dupe! Nisam znao da se srbijanski esperanto čuje i razume i pod vodom. Iz Crvenog mora Olja izlazi mokra, a ja crven – kao rak. Pre dva minuta sam u njega ušao beo. Pretoplo je čak i za plažu. Nabijamo se pod neki suncobran od trske, okružen otpacima. Očigledno se ne nalazimo na plaži za bogate. – Olja, hoćemo li kući? – Baš sam to htela da kažem. Peremo odeću. Sve je suvo za manje od pola sata. Olja spava, ja odem do motora da detaljnije proverim u kakvom je stanju. Poslednjih dana sam primetio da se previše greje. Ili je od prevelike vrućine napolju i opterećenja, ili se filter vazduha zapušio od sve ove prašine. Ili je nešto treće. Ulje, tečnost za hlađenje, gume, kočiono ulje, kočnice, lanac, lančanici – sve je OK. Skidam desni dekl da vidim da li je jutros, dok je motor bio oboren, iscurela kiselina iz akumulatora. Jedna ćelija je potpuno prazna. Momak koji radi u hotelu mi objašnjava kako da dođemo do ulice u Akabi, u kojoj se prodaju auto-delovi. 91

Budim Olju. – Hajde bejbe, idemo na dundurum. – Dundurum, jupi! Dundurum je jedna od prvih turskih reči, koje smo naučili – sladoled. – Pre dunduruma idemo na jedno mesto… Nađemo ulicu sa servisima i prodavnicama auto-delova. Parkiramo kod vuklanizera koji je odmah Olju smestio na stolicu i dao joj čaj, dok Muhamed, dečko iz radnje, ne donese sladoled… Skinem filter za vazduh i majstor ga produva kompresorom. Nije mnogo prljav. Preko puta nađem destilovanu vodu, punim akumulator i dobro protresem. Zahvalimo se majstoru, koji nije hteo da naplati. – Voljkom! Akaba je uveče spektakularna koliko i plaža pored Akabe preko dana. Za zabavu sam se ja pobrinuo – a samo sam želeo da skuvam večeru. Srećom, niko nije zvao vatrogasce. Spremamo se da sutra odemo u pustinju, u Vadi Rum (Wadi Rum). Na tom mestu se Lorens od Arabije igrao heroja narodnooslobodilačke borbe. Sa druge strane karte Akabe koju smo dobili, je mapica Vadi Ruma, sa ucrtanih nekoliko tačkica: Sedam stubova mudrosti, mesto izlaska Sunca, Lorensov izvor, Crvene dine… Navićemo sat, da stignemo u svanuće.

92

XIV Četiri ujutro. Skidam bočne kofere i tank torbu, koji nam u Vadi Rumu neće biti potrebni. U top case staju sve najpotrebnije stvari – tri velike flaše vode i jedna sa čajem. Napuštamo Akabu. Rasterećena Afrika lako se penje uz visoka stenovita brda. Vozimo sjajnim autoputem koji vodi ka Amanu i kojim, za razliku od onoga kojim smo došli, putuju svi normalni ljudi. Posle dugo vremena osećamo hladnoću. Dolivamo gorivo. Službenik naplatne rampe nas pusti da prođemo besplatno. Iza brda, dočekuje nas pustinja. Nebo na istoku polako rumeni… Nailazimo na skretanje za Vadi Rum. Odatle, uz put ide železnička pruga koju su svojevremeno zajedničkim snagama demolirali Piter O’Tul i Omar Šarif. Napravljena je još za turskog vakta i još uvek je u funkciji. Njom se prevozi ruda iz rudnika fosfata koja čini najvažniju stavku jordanskog izvoza. U Akabi se tovari na brodove... Veoma koristan podatak koji smo naučili u osnovnoj školi. Prolazimo pored malene stanice Vadi Rum. Nije nam jasno šta znači to – Vadi. Na karti Jordana, a i šire, upisana su mnoga imena koja počinju sa Vadi. Nailazimo na kapiju nečega što je označeno kao Visitors Center. Izgleda da se tu posetiocima naplaćuju karte. Umesto službenika, jedino što zatičemo je olupani limeni čajnik, koji nam ne traži ništa. Iza Centra nas očekuje ulazak u, pored Kapadokije, najlepše delo prirode koje smo videli. Vadi Rum je kanjonski lavirint. Okomite litice svom silinom uranjaju u nestvarno crveni pesak. Put vodi kilometrima pravo, najširim kanjonom do sela Rum, koje je jedino naseljeno mesto. Asfalt se tu završava. Odatle, pa narednih dve hiljade kilometara, sve što postoji su nebo i fini pesak saudijske pustinje. Mi smo u tom pravcu, na motoru, uspeli da pređemo čitavih deset – metara. Točkovi su jednostavno utonuli u pesak. – Siđi, Olja… Pokušavam ponovo. Bez uspeha, „mecelerke” se samo sve dublje ukopavaju. Siđem i ja. Motor ostaje da stoji u pesku. Sjajan način za parkiranje. Dižemo zadnji kraj i vučemo ga nazad na asfalt. Nije mi svejedno… – Ljudi su „afrikom” osvajali Pariz-Dakar, a ja – ni deset metara! Opet, to me malo spušta na zemlju. Valjda po prvi put u Jordanu shvatam 93

da, sve što ovde radimo najbliže je tome da što pre pobegnemo. Kao opravdanje, prvo što mi pada na pamet je – paklena vrućina. Nismo ni svesni koliko nam je vruće. – OK, od sada ćemo malo da o’ladimo... Vraćamo se ka Centru za posetioce, da vidimo mesto izlaska Sunca, koje smo, prema mapici, prošišali. Usput, usred pustopoljine, sretnemo jednu staricu, za koju sam pomislio – kakva neobična mešavina hipika i veštice. Osim nas i gospođe koju smo prošli ovde nema žive duše. Pogrešno. Pred nas se baca veliki pas. Delić sekunde, panika... udarac. Pas se odbija u stranu. Borimo se za ravnotežu... ne padamo. Jedva! Nastavljamo, u šoku. – Dobro je! – vičem. U retrovizoru vidim psa, kako beži sa puta. – Dobro je! Srećni smo što se ponovo nismo prosuli po asfaltu. Zaokupljeni tim mislima nesvesno prolazimo pored mesta izlaska Sunca. Centar za posetioce. Okrećemo... – Ništa, valjda ćemo jednom nabosti. Kasno, Sunce nas prestiže. Temperatura istog trenutka kreće osetno da raste. – E, baš da vidim, kako ćemo ovde o’laditi? Vidimo prva vozila. Tojotini „land cruiser“ džipovi, oni što u selu stoje ispred svake kuće. Jedan vozi po putu ostali po pesku. Ablenduju i mašu u našem pravcu. Stanem i tupavo gledam oko sebe, ne bih li video na koga se ti znaci odnose. Urođeni refleks lošeg đaka – Ko, je l’ ja? Džip na asfaltu zaustavlja se ispred nas, ostali nas okružuju, podižući oblake prašine. Svi viču i mašu rukama. Izgleda da nije bilo pametno što smo ušli kroz kapiju Visitors centra pre nego što smo sačekali da nam neko proda kartu... makar to bio i – čajnik. Ali, bilo je otvoreno. – Kakvi ste vi, to, ljudi? – viče jedan od beduina, na dobrom engleskom. – Vi se ne biste osvrnuli, ni kada biste čoveka zgazili! Pas, kojeg ste udarili je plemenita životinja – lovački pas! Vredi čitavo bogatstvo! – Taj tvoj plemeniti pas je skočio na nas i umalo nismo poginuli zbog njega! – vičem na lošem engleskom. – Što ga nisi vezao? – Argumentaciju potkrepljujem sa nekoliko reči na našem jeziku – da razumeju i oni koji ne znaju engleski. Gužva se smiruje... dopire im do mozga da smo mogli i mi da izvučemo deblji kraj, koliko god bili od neplemenite sorte. Primećujem da je među njima i hipi veštica. Gleda me u oči, dok ja posmatram njene uši, dokle seže šminka oko očiju. Posle 94

nekoliko sekundi tišine, bakuta kreće na savršenom engleskom. Američkom. – U pravu ste, pas je skočio na vas. Niste mogli da ga vidite zato što je iste boje kao i pustinja. Naučio je da se čuva automobila, ali motocikl nikada nije video. Kidiše na sve što je u pokretu.... Takva mu je priroda. Mora da se istrči svakoga dana, zato ga izvodim ovako rano, kada nema nikoga. Vi ste poranili. Izvinite zbog mojih prijatelja... – U redu je – odgovaram. – Problem je što ne možemo da ga nađemo. Sigurno je povređen i bojim se da nije sposoban da se vrati kući.Verovatno se sakrio negde. Psi iz pustinje bi ga rastrgnuli. Ne vole ga. Moramo ga naći. Inače, ja sam Erga. – Ovo je Olja, ja sam Matija, žao nam je što se upoznajemo pod ovakvim okolnostima. – Loše okolnosti često vode ka dobrom ishodu. Drago mi je da smo se upoznali. Prepričavamo šta se tačno desilo. – Pas je, posle sudara sa nama, otrčao od puta. Sigurno nije ozbiljno povređen. Mogu da vas odvedem do mesta na kojem se to desilo – kažem. Krećemo svi zajedno, džipovi se raspoređuju po prostranom peščanom platou i češljaju. Ne nalazimo psa. Džipovi nastavljaju da se vrte po pustinji. Predlažem da motorom još jednom prođemo od sela do Centra za posetioce. – Pas, ako je živ i negde pored puta, sigurno će se uplašiti i probati da pobegne kada bude čuo ili video motor. Tada ćemo ga videti – kažem. – Dobra ideja, vidimo se u selu. Stojeći, vozimo najmanjom mogućom brzinom. Gledamo hoće li se nešto pomeriti. Ništa. Vraćamo se... Opet ništa. Erga nas čeka. – Sigurno je sakriven i čeka noć, da pokuša da se dovuče do sela. Sada ga nećemo naći. Idemo kod Difale, onoga, koji je vikao na vas. Napravićemo doručak i čaj... – Hoće li Difali biti drago da nas vidi u svojoj kući? – Kada vas bude video u svojoj kući, shvatiće da nije trebao da viče na vas. – Da odemo do vaše kuće? Možda se pas vratio, a da ga nismo primetili. – Može biti... 95

Parkiramo motor ispred Arapinove kuće i pešačimo nekoliko ulica do Erge. Male, niske kuće i visoki zidovi-ograde, preko kojih proviruju radoznale kamile. Kod Erge na kauču leži pas poput ruskog hrta i maše repom. Na stražnjoj nozi je rana, iz koje curi krv. Erga mu prilazi i čudno naslanja dlanove na njegovo telo. Pas se smiruje. Kasnije mu, jodom, ispira ranu. – Možda je polomio nogu – kaže. – U Akabi znam dobrog veterinara, izlečićemo ga. Biće dobro. Samo da je živ! Idemo kod Difale, da pravimo čaj... Samo da javim da prestanu da traže. Jutro je... turisti, imaju posla.... U Difalijevom dvorištu, dva mala dečaka već sede na motoru. – Pazite da ne padnete – kažem im. – Pazimo, čiko... Ulazimo u prostoriju, koja izgleda veća od kuće u koju smo ušli. Pod je pokriven keramičkim pločicama. Uz zidove su naslonjeni tanki madraci. Na jednom, neko spava pod ćebetom. Preko prozora su navučene teške svilene zavese, iz istog zamka iz kojeg je Sultan dobio fotelje. Erga nas smešta na pod, na jedan od madraca, i nestaje iza vrata. Vraća se sa čajnikom, punim tanjirom sveže nasečenog povrća i beduinskog hleba bez kvasca. – Izvolite... mora da ste gladni. – Hvala. – Da li ste Amerikanka? – pitamo je. – Ne, rođena sam u Palestini. Otac je bio Nemac, diplomata. Dok sam bila mala, roditelji su se preselili u Ameriku, u Njujork, i ja sam tamo odrasla. Posle trideset godina shvatila sam da je život u Americi besmislen. Neko vreme živela sam u Portugalu, ali čim sam uvidela da i ta zemlja počinje da liči na ostatak Evrope, odlučila sam da se vratim svojim korenima – Palestini. Živela sam u Jerusalimu da bih posle dve godine odlučila da napustim sve i konačno dođem ovde, u Vadi Rum, među beduine. – Difala – pokazuje na sliku što visi pored vrata – on me je svemu naučio. Njegov otac šeik Ateg je poznavao Lorensa od Arabije, kralja Huseina i napravio je prvu kartu ovog područja. Erga se poslednjih godina bavi proučavanjem jedne od drevnih veština alternativne medicine. Sada je negde na sredini... Onaj ko tom tehnikom vlada, crpi energiju iz tla i kroz dodir je kanališe na obolelo mesto. Zaista, Erga nema cipele, sve vreme je bosa... – Ono što ste videli da radim psu je primena moga znanja. Pas će sada biti dobro. 96

Pored toga, Erga se bavi pisanjem i slikanjem... – Koliko vam je godina, ako nije tajna? – Sedamdeset i dve. – Živite li sa nekim? – Ne, bila sam udata dva puta i oba moja muža su umrla. Pre nekoliko godina je došao jedan mladi beduin i pitao me da li bih se udala za njegovog osamdesetogodišnjeg dedu. Ponudio mi je nekoliko stotina kamila... a znate, niko u Jordanu nema preko hiljadu. – Pa, šta je bilo? – Rekla sam Sulejmanu, unuku, da sam počastvovana i da bih se udala, ali se bojim da njegov deda ne završi kao i svi moji prethodni muževi. Sulejman je to preneo svom dedi i više me niko nikad nije pitao da budem nečija žena. – Kako ste prihvaćeni u Rumu, pošto se izgleda teško uklapate u bilo koju sredinu? – Prihvatili su me i više nego što su mislili da je moguće. Koliko su oni meni pomogli, toliko sam i ja njima značajna. Ne libe se da mi to kažu, ali kriju jedni od drugih. Arapi nikako da iskorače van okvira svoje tradicije, tačnije lošeg dela svoje tradicije. Jedino što usvajaju su loše tekovine zapadne kulture. Tehnologija... agresija... Godinama pokušavam da objasnim da je nezdrav život uzrok tome što se osećaju loše. Nije čudno što dolaze u situacije kada sve počinje da puca. Loše se hrane i fizički su neaktivni. Jedu mnogo oljuštenog pirinča, koji uzima više energije nego što je daje. Ipak, nekoliko njih je počelo da dolazi i da me pita za savete. Ženama sam rekla da će ostati mladolike i da im muževi neće pobeći sa strankinjama, sa kojima zbog posla provode po ceo dan, ukoliko se budu hranile svežim voćem i povrćem. Sada se sve žene u Vadi Rumu zdravo hrane... Veoma je interesuje to kako i zašto putujemo. Zaključuje da smo skitare, baš kao i ona. – Treba putovati, treba naći sebe i svoj komad mira. Ja sam to našla ovde... Postoje stvari koje mi smetaju, ali to mesto je definitivno Vadi Rum. – Niste loše izabrali. – Niste ni vi. – Mi još uvek nismo ništa izabrali. – Jeste. 97

Pitamo za preporuku, šta da vidimo – nismo baš neki turisti. – Bili turisti ili ne, treba se popeti na Lorensov izvor i videti Crvene dine, u stvari otići do Crvenih dina. Teško da ćete moći dalje, pogotovo po ovoj vrućini. Pretpostavljam da ne želite da iznajmite džip sa vodičem. – Tačno, želimo da vidimo i doživimo stvari na svoj način, makar videli samo delić. Na ovakvom putu i ne može drugačije. – Na svakom putu je tako, deco... Ako tražiš sve, nećeš naći ništa. Nažalost, većina ljudi hoće sve. Kod beduina volim to što sebe smatraju vlasnicima samo onoga bez čega ne mogu, a žive skoro ni od čega. Od pustinje. Sa druge strane, nema beduina koji neće nahraniti gladnog ili dati smeštaj onome ko nema gde da spava. Kod beduina nema one – svakog gosta, tri dana dosta. Evo, ja sam njihov gost već jedanaest godina. Prihvatili su me koliko god je to moguće. Objašnjava nam kako da dođemo do mesta odakle počinju stepenice koje uz jedno od kamenih brda vode do Lorensovog izvora, i u kom pravcu da idemo ka Crvenim dinama. – Ostalo ćete već pronaći... U ranac pakujem flaše vode i čaja. Ponećemo marame. Izlazimo iz malenog sela i hodamo preko ledine na kojoj su beduini postavili šatore. Svadba. Ne vidimo nikoga ni da sedi, a kamoli igra po stolu. Izgleda da je bolja zabava biti izvaljen na jastuke u hladu i posmatrati bledolike u potrazi za sunčanicom. Olja pronađe stepenice skrivene u steni i krećemo sa usponom. Sa visine posmatramo selo Rum, koje se poput kakvog stada zbilo među stenovite divove. Zidovi oko kuća služe da ih vetar ne bi zatrpao peskom. Predeli kroz koje se penjemo su nestvarni. Kovitlac kamenih oblika, boja i tekstura. Totalna suprotnost mirnoći pustinjskog beskraja. Često se zaustavljamo da popijemo vode. Pored sunca, koje nam je tačno iznad glava, još više pali vrelina, koja izbija iz stene. Srećom izgleda da nema još mnogo... Naiđemo na mali pojas zelenila. Lavanda. Niz jednu stenu stidljivo se sliva voda. Ne zadržavamo se, staza ide dalje. Posle petnaestak minuta – još više lavande. Lorensov izvor! Guram glavu kroz četvrtasti otvor u steni i gledam svoj odraz u bazenčiću punom vode. Voda se u njega sliva niz unutrašnje zidove. Iz stene izlazi cev koja se spušta ka selu kraćim putem od onoga kojim smo došli. Sve što ovde živi zavisi od ćudi ovog malog izvora. Beduini su zaista Lorensa od Arabije nagradili najvećom mogućom čašću. 98

Akustika prirodnog amfiteatra u kojem sedimo nam omogućava da čujemo korake onih koje ne možemo videti. – Ovo nije hodanje, ovo je trčanje!? Ko trči ovuda? Umesto Lorensa od Arabije, nekoliko minuta kasnije, vidimo devojku i mladića kako sporim i odmerenim tempom trče prema nama. Oni svatovi dole se danas zaista sjajno zabavljaju. – Hello. Da li je ovo Lorensov izvor? – pita devojka, trčeći u mestu. – Jeste. Voda je tu u steni – pokazujem na otvor. – Aha... i to je sve? – kaže, ni ne pogledavši izvor. – Da, to je sve. Odakle ste? – Iz Španije. – Zaista ste trčali odozdo? Mi smo se jedva popeli hodajući. – Mi smo maratonci – govori, ne prestajući da cupka. – Aha... Devojka vadi mobilni telefon, ukucava broj i na engleskom kaže: – Ne morate se penjati, ovde nema ničeg. – Good bye, – trčeći nam dobacuju. – Hajd’, Alah emanet. Idu da potraže nešto interesantnije od vode u pustinji. Nestaju iza stene. Trčeći korak još neko vreme odjekuje. Osećamo da je trenutak da i mi potražimo nešto zanimljivije. Gledamo u pravcu Crvenih dina. Da bismo došli do njih, potrebno je da se vratimo u selo i kilometrima hodamo do kraja kanjona, da zaobiđemo njegov kraj i novim kanjonom, u pravcu sela, dođemo do Crvenih dina. Brzo smo sišli. Svatovi više ne obraćaju pažnju na nas... Posle onih trčećih, hodajući bledoliki nisu neka zabava. Svaka slava, posmatrano iz ugla onih slavnih, kratkog je daha i nikad dovoljna. Dolazimo do mesta, na kojem je jutros Afrika rekla – dosta. Još uvek stoji lepa rupa. OK, idemo, kraj kanjona se vidi, nije daleko. Posle pola sata hodanja shvatamo da jeste daleko. Nismo se ni primakli. U pustinji važe drugi aršini. Sunce udara u glavu, nije nam dobro. – Ako ne zaradimo sunčanicu, ništa nismo uradili, kažem sebi u bradu. Umotavamo se u marame i nastavljamo. Tu i tamo, prođemo pored neke porodice kamila. Uživaju u pogledu na bledolike koji su pronašli sunčanicu. Potrebno je samo zauzeti pravo mesto i sve dolazi samo... 99

U daljini „tojota“ puna turista leti po pesku. – Mi volimo da stvari doživimo na svoj način... Napokon zaobilazimo ivicu kanjona, pruža se novi kanjon, bez kraja. U sredini, umesto sela – ogromna piramida! Ipak smo se domogli piramida! Ispod piramide, Crvene dine, mesto na kojem je crveni pesak Vadi Ruma najcrveniji i gde je nebo jedina veza sa realnošću. Ostalo je... – Pogledaj me, kaže Olja. Okrećem se, pored mene stoji zelena Olja, oko koje treperi užareni vazduh, kao da ju je pre minut izbacio vulkan. Gledam svoju ruku, koja počinje da zeleni. Prvo što mi pada na pamet je – postajem lavanda? Prinosim nosu zelenu ruku... – Ne, ovo sigurno nije lavanda. Gledam Olju, osmehuje se. Gori, iako je zelena. – Dođi – kaže. Mislim da sam na pravom mestu. – Na pravom mestu za šta? – Dođi... Sedimo na steni, na mestu odakle smo prvi put ugledali piramidu i Crvene dine. Idemo nazad, dok imamo vode i dok fatamorgani nije palo na pamet da se još malo poigra sa nama. U dvorištu Difale ona dvojica dečaka još uvek jašu Afriku. – Momci, dokle ste stigli? – Tabuk. – Gde je Tabuk? – Pravo. – Po pesku? – Da. – Jeste li čuli za Pariz-Dakar? – Gde je Pariz-Dakar? – Siđite sa motora. Dečaci silaze pokunjeno. Okrećem motor na drugu stranu. – Penjite se. Pariz-Dakar, samo pravo. Zatičemo Ergu kako spava na jednom od madraca, dok buljuk dece hipnotisano sedi ispred televizora. Ona se budi. – Stigli ste. Bio je veterinar iz sela, koji leči kamile. Pregledao je psa i rekao da je samo istegao mišić, nema polomljenih kostiju. Odoh da stavim čaj... Deca ne obraćaju pažnju na nas. Sa zida se osmehuje Difala, čovek koji zna sve. 100

– Gde ste bili? – pita dok čajem puni male staklene čaše. – Do Lorensovog izvora i Crvenih dina. – Jeste li videli još nešto? – pitanje prati izraz mnogo veće znatiželje od toga da čuje nabrajanje poznatih toponima. – Videli smo veliku piramidu, bili smo zelene boje i Olja je gorela. – Sećate li se još nečega? – Pa ne baš. Sebe smo zatekli kako sedimo na stenama na kraju kanjona. – Znala sam da ne treba da idem! uzvikuje. – O čemu je reč, Erga? – Otkrićete sami. Nemojte se plašiti. Desile su vam se dobre stvari i na dobrom mestu. To je sve što sada treba da znate. Ostatak dana provodimo u „običnim“ razgovorima. Erga se uželela društva sa kojim može da razmeni mišljenja o svetu, koji se ne zove Vadi Rum. – Šta znači – Vadi? – pitamo je. – Suvo korito reke. Na rastanku nas je Erga zagrlila i ruke nam čudno položila na pleća. Energija pustinje, kakva god da je, sada je u nama. Erga nas je pobratimila. Deo Vadi Ruma ostaje za nama, ostatak nosimo sa sobom.

101

XV Celu noć nas je tresla groznica. Iz Vadi Ruma doneli smo i sunčanicu. Olju još više muči griža savesti. Danas je šest meseci od smrti njenog oca i nije sa svojima... Oko četiri ujutro odlučimo da spakujemo stvari i krenemo ka Petri. Sobu smo platili unapred, ključ proturimo ispod vrata zaključane recepcije. Kačimo prtljag i krećemo. Prolazimo skretanje za Vadi Rum. Pratimo putokaz, koji pokazuje Aman. Ja sam navijao da ne idemo u Petru, da li zbog toga što sam rođeni baksuz ili zato što, od kada je na tom mestu predobri Indijana Džons spasao svet satanističko-profašističke soldateske, turisti nikako da odu kući. Ne bih podneo da budem okružen stotinama razočaranih joggera ili Japanaca, koji su tu samo zato što im je kod kuće strogo zabranjeno fotografisanje sa kišobranima po lepom vremenu. Takođe, u Petri je pedeset stepeni u hladu. Olji se te ideje herojskog povlačenja ne dopadaju. Pratimo strelicu koja kaže – Petra, levo. Vozimo po brdima. Po prvi put osećamo da je noću hladno. Hvata nas san, Olja samo što ne padne. Posle sat vremena izbijamo na mesto odakle se put više ne penje, na mali policijski punkt. Policija kontroliše prevoj odakle se silazi u Vadi Musa i Petru. Pijemo naše koka-kole i čajeve, pokušavamo da se rasanimo. Policajci nas gledaju. Da se nisu udobno smestili i da nije hladno, sigurno bi se malo pozabavili nama... Spuštajući se, prolazimo pored velikih hotela zvučnih imena... Grand View, Petra Panorama, Crown Plaza Resort... Što smo niže, broj zvezdica se smanjuje. Na dnu su prenoćišta, u kojima se nude neviđene pogodnosti poput tople vode i telefona. Jedini ljudi koje smo videli su vernici u džamiji. Klanja se sabah. Stajemo ispred velike i zaključane kapije. Petra site. Otvoreno za posetioce od 6.30. Umesto vremena zatvaranja stoji upozorenje da se, zbog vlastite bezbednosti, posetioci ljubazno mole da napuste lokalitet pre zalaska Sunca. Imamo još sat vremena do otvaranja. Na ogromnom parkingu, koji je besplatan samo za ranoranioce i dve sreće grabioce, širimo naše šatorsko krilo. Za slučaj da nam se to obilje komfora ne osladi previše, navijam sat na 6.25. 102

Minut pre otvaranja, eto nas na kapiji. Smrsili smo konce Australijancu, fotografu, koji je hteo da nas pretekne. Može samo kiselo da se smeška. Dve osobe, da bi ušle u Petru, treba da izdvoje šezdeset dolara, dok fotografi sa dozvolom ne treba da plate ništa. Sada se ja kiselo smeškam. Prolazimo još jedan Centar za posetioce, prodavnice suvenira, poštu, kafeteriju... Sve zatvoreno. Onaj što nam je prodao karte mora da je nešto gadno zabrljao, kada od ranog jutra mora da gleda ludake. Kao i svi čestiti putnici, ne odolevamo prizoru čistog toaleta. Na brošurici, umesto dosadnog uvoda koji, po pravilu, prethodi još dosadnijim podacima, stoje stihovi. Match me such a marvel, save in Eastern clime, a rose-red city, half as old as time... Petra je bila svetsko čudo i pre dolaska Nabatejaca, drevnih arapskih plemena sa Saudijskog poluostrva. Najlakše bi se mogla opisati kao sistem kanjona u velikom kanjonu, koji se nalazi u dnu doline okružene planinama. Nabatejci su čuda prirode ukrasili draguljima svog neobičnog duha i mašte. Savremeni čovek je svaku od civilizacija starog sveta otkrivao postepeno i uz mnogo truda, da ne kažem kopanja. Osobine i običaji njihovih stanovnika su i danas nešto o čemu se, umnogome, samo nagađa. Da bi se razumelo kakvi su Nabatejci bili, potrebno je samo ušetati u Petru. Ni laiku nije teško da u mnoštvu u stenu uklesanih građevina, prepozna stilove starog Egipta, Mesopotamije, Persije, Grčke i Rima. Kao večiti čuvari drevnih karavanskih puteva između Istoka i Zapada, nisu se libili da kao svoje prihvate kulture i dostignuća drugih naroda i civilizacija, sa kojima su bili u dodiru. Naprotiv, oni su to istakli kao univerzalnu formulu za napredak čovečanstva. Nabatejci su bili prvi pravi građani sveta. Građani Rima to nisu mogli tolerisati i 106. godine n.e. su zauzeli Petru. Grad je uspeo da apsorbuje i taj udar i nastavio da se razvija u duhu kosmopolitizma. Tek dolaskom novih monoteističkih vera, Petra je jednostavno napuštena i zaboravljena. Da bi se ponovo našla na karti sveta Harison Ford je morao da se malo oznoji... 103

Čarolije najnovijeg svetskog čuda započinju jednom impozantnom štalom. Nekoliko konja i stotinak magaraca su jedina dozvoljena sredstva javnog prevoza. Saobraćaju pod zajedničkim imenom – voljkom taksi. Srećom, još su u garaži, prvi polasci su u osam. Nastavljamo dalje, stižemo Australijanca kome upadamo u kadar. Grobnice uklesane u stenu i tri ogromna kamena bloka. Od cele Petre, jedino se za ta tri bloka ne zna šta predstavljaju i čemu su služila. Odatle ulazimo u As-Sik, kanjon visok oko sto metara i širine jedva tolike da se kroz njega provuče konjska zaprega. Skoro da možemo dodirnuti obe strane. Na mnogim mestima se od stena ne može videti nebo. Nekoliko metara iznad staze uklesan je mali kanal kojim se grad snabdevao vodom. Mislim da su Petru Rimljani zauzeli bez ijednog izgubljenog čoveka. Sva muka je bila u tome – pronaći je. Svetlost na kraju tunela obasjava nešto od čega klecaju kolena. Kroz pukotinu u steni izlazi se pred najimpresivniju građevinu Petre. Al-Kazne ili Riznica. Nabatejci su bili veoma mudri ljudi, znali su da se žeđ za krvlju gasi jedino drugom, još većom žeđi – onom za zlatom. Narodna banka Petre je miks mnogih stilova i uticaja. Ono što je neverovatno je umešnost kombinovanja istih i to što je cela ova kitnjasta građevina, uostalom kao i sve drugo ovde, uklesana u jedan jedini komad stene. Jedno je vaditi kamene blokove pa od toga slagati piramide i hramove, a drugo je uzeti dleto i čekić u ruke, stati pred brdo i krenuti... Od Riznice, Petra počinje da se otvara i širi, a bogami i greje. Hramovi, grobnice, palate, stanovi... U amfiteatru spava nekoliko ljudi. Jedan mladić podiže glavu prema nama, ustaje i oblači majicu sa likom Če Gevare. Posle jedne minute postajemo ponosni vlasnici kamenog jajeta, mesinganog naprstka i magneta za frižider. Sve bez čega nismo mogli da živimo. Če se, osim toga što je počeo da se šminka oko očiju, savršeno snalazi u principima slobodnog tržišta. Ipak, na rastanku, daje nam savet da ne propustimo da vidimo Ad Deir manastir. – Nije lako – kaže – ali se isplati. Nekoliko improvizovanih prodavnica suvenira i vode. Svi koji tu rade, tu i žive. Čitave porodice. Većina je još uvek više zauzeta svojim jutarnjim rutualima nego nama. Mi smo poneli naš ranac sa flašama vode. Pitam iz radoznalosti koliko košta jedna flaša, koja je u prodavnici 0.75 jordanskih dinara. – Dva. 104

Dugačka kolonada vodi do kapije Temenos. Studenti nekog američkog univerziteta ovde provode svoje raspuste. Stignemo do velikog drveta odakle, prema rečima Če Gevare, treba skrenuti desno i početi uspon. Pred nama je ogromno crveno brdo. U podnožju je još jedna velika stanica voljkom taksija. – Neka hvala... Jedan od taksista je svom magaretu, na čelo, natukao veliki logo BMW-a. Od brzine kojom je prošao pored nas, nismo uspeli da saznamo o kojem modelu je reč. Ubrzo nam nije do šale i sa nostalgijom se prisećamo jučerašnjeg uspona ka Lorensovom izvoru, koji je prema ovome, nedeljna šetnja po parku. Penjemo se uzanom stazicom po ivici nekoliko stotina metara duboke provalije. Nema ograde, niti upozorenja. Ko padne, sigurno neće podizati optužnice ili zahtevati nadoknadu za pretrpljeni strah. Magarci ovuda šetaju zatvorenih očiju. Videli smo jednog koji ne hoda stazicom nego skače sa tri metra visoke stene. Vlasniku kao da je neprijatno. – Takav je još od malih nogu – pravda se. Svaka staza nestaje. Hvala bogu, tu je moj nepogrešivi osećaj za orijentaciju. Brzo se gubimo. Naiđemo na skromne prostorije u steni, bolje reći pećine sa zidovima i plafonom. Nema sumnje da je ovde samo sirotinja mogla da stanuje. Stil koji se prepoznaje bez ikakvog predznanja. Geto. U jednoj od pećina zatičemo mladu ženu i petoro male dece na ćilimu. Žena priprema čaj. Živi ovde, prodaje nakit na stazici. – Gde je stazica? – pitamo. – Samo uzbrdo. Brdo uz koje se penjemo, u stvari je planina. To traje, sunce nam je nad glavom. Lonac, zvani Petra, dobro je zagrejan i meso upada samo. Prestižu nas posetioci koji su u podnožju uzeli taksi. Sledimo magarce i ulazimo u ogroman prirodni amfiteatar. Celu jednu stranu čini manastir Ad Deir. Ad Deir je impresivan poput Al Kazne, ali nije toliko nakićen. Sve je jednostavnije i pravilnije, tako da ravne površine građevine u odnosu na haotične stene koje je okružuju, izazivaju još veći utisak nestvarnog. Trojica bučnih turista sa šeširima Indijane Džonsa zauzela su ulazna vrata. Sa nama je i jedna mlada muslimanka iz Afrike. Smešta se u „turski“ sed i prepušta ugodnoj meditaciji. I mi sedamo i uživamo u pogledu na neobičnu građevinu-skulpturu, i danas cilj mnogih hodočasnika. Nije poznata tačna svrha Ad Deira, ali je jasno da se ovde dolazilo samo duha radi. 105

Indijane Džonsovi nas napokon ostavljaju na miru. Puštamo mladu crnkinju da obiđe unutrašnjost za svoj ćeif. Osmehuje nam se pri izlasku iz hrama. Penjemo se i nas dvoje. Velika kamena prostorija i to je to. Malo razgledamo... Da ne uznemiravamo koga? – pitam se. Izlazimo napolje. – Sad ću da se vratim – kaže Olja, ponovo ulazeći u hram. Ostaje nekoliko minuta i izlazi nasmejana. Više nije pomenula da se loše oseća zato što je propustila pomen svog oca. Ad Deir i danas funkcioniše besprekorno. Vraćamo se „turskom“ sedu sa pogledom. Dolazi naš fotograf Australijanac. – Gde ste drugari? Ovo je zaista da ti pamet stane. – Jes’, vala. Povici koji se žale na nepostojanje pokretnih stepenica, govore da nam se uskoro pridružuje grupa američkih turista i da je vreme da polako krenemo. Propuštamo porodicu zadihanih stokilaša sa šeširima Indijane Džonsa, na njihovom putu do spoznaje. Magarce, koje jašu ni čudo ne može spasiti. U podnožju zatičemo stotine takvih gostiju. Če Gevara i ekipa su bogati ljudi. Probijamo se kroz bujicu ljudi i kišobrana. Više nije nimalo zabavno. – Samo da izađemo odavde. U Centru za posetioce, ni toalet nije što je nekad bio... Parking, na kojem smo jutros spavali, sada je prepun luksuznih autobusa. Afrika nas čeka, krećemo. Prolazimo pored čuvara, koji je istrčao iz svoje kućice kako bi nam mahao i poželeo srećan put... Zanimljivo, maše sa obe ruke. Penjemo se kroz naselje koje vrvi, 10:1 u korist gostiju. Stajemo pokraj prodavnice da u sebe sručimo po nekoliko koka-kola. Slede keks, čokolada, sladoled, još neka koka-kola. Prodavci nas časte bombonama. Sevap je nahraniti hajvana. Hajvanima očito nije dosta hajvanluka, pa odluče da je sledeća stanica Mrtvo more, jedino toplije mesto od Petre u Jordanu. Zaobilazimo onu policiju od jutros i hvatamo pravac za Aš Šavbak. Želimo, makar sa motora, da vidimo Nacionalni park Dana. Put je kozja staza po kojoj skoro niko ne prolazi. Pravi Jordan je ovde. Siromašna sela, u kojima se jednostavno i pošteno živi. Umesto da nas gađaju kamenicama, ljudi nam mašu i pokazuju palac uspravno. Uživamo u neočekivanoj vožnji vremeplovom. Posle Aš Šavbaka započinje Dana. Sa visine gledamo bezbrojne kanjone. Jordan je zemlja kanjona. Pitam se da li se među njima 106

krije još neka Petra, koju ni Rimljani ni Indijana Džons nisu pronašli? Vrlo je verovatno. Dobro je to znati. U selu Aš Tafila skrećemo na put koji nije ucrtan u kartu za Mrtvo more. Ko je još video na mapi Meseca ucrtan put od lokalnog značaja?! Odsustvo svake vrste života kao i glavobolja, govore da smo blizu. Vrelina postaje neizdrživa. Dva manja jezera, koja se nalaze južno od Mrtvog mora. Jedno pripada Jordanu, drugo Izraelu. Oba se koriste za potrebe hemijske industrije. Solane. Potash City gde su nam pumpadžije, pre nekoliko dana, nudile smeštaj u barakama. Mrtvo more je predivne plave boje. Obala je beskrajna peščana plaža. Prvo što čoveku padne na um je da se odmah zaustavi i baci u vodu. Lampica, koja obaveštava da smo pri kraju sa gorivom, srećom, odlaže kupanje do daljnjeg. Reš pečeni stajemo na neuglednu benzinsku pumpu. Pumpadžija se jedva dovlači. Taman je sebi usuo čaj... Izgleda nema puno posla. Ovuda niko ne prolazi, ni danju, ni noću. Toliko je vruće da smo u pravoj panici. Tela nisu u stanju da se nose sa toplotom. Ne znamo šta ćemo. Hitno je potrebno poduzeti mere spasavanja. Da li da obučemo sve što imamo ne bi li se nekako izolovali? Ili da se skinemo goli? Ostajemo kakvi jesmo i nastavljamo. Na jednom mestu puno parkiranih automobila i ljudi sa peškirima i dušecima. Kao i na plaži u Akabi, svi se nabijaju jedni uz druge. Pitam se zbog čega, sigurno nije zbog ježeva... Prelazimo Vadi Mujib, most, koji prelazi preko male reke koja se uliva u Mrtvo more. Uzvodno je uzan i visok kanjon. Vidimo biljke! Ubrzo se sve vraća pustoši, sa još manje izgleda da postane drugačije. Na Mrtvom moru nema ni jednog jedinog čamca. Trideset kilometara i vidimo obrise Hotel Resorta. Tu ćemo se zaustaviti i potražiti plažu i rashlađenje. Posle znaka Amman Beach isključujemo se na parking. – Da li možemo da parkiramo? – pitamo radnika obezbeđenja. – Slobodno, ja ću vam čuvati motor – kaže nasmejani lik sa neprirodno žutim zubima. – Ja sam Asid, dođite kod mene u kućicu, hoću da vam pokažem nešto mnogo dobro. Kućica ima klima uređaj i aparat za hlađenje vode. Pre svega čaj. Asid nam postavlja glupa pitanja. Nismo u stanju da smislimo nijedan suvisli odgovor. Nije nam dobro, zaista. Asid je to prepoznao i uveo 107

nas kod sebe ne bi li malo došli sebi. Sigurno se nagledao padanja u nesvest i stanja koja prethode tome. Nešto mnogo dobro, su funny videos sa mobilnog telefona. Prvi video je kamila koja se smeje kao Eddie Murphy... Asid se valja od smeha. Sledi magarac koji maše ušima i poleće... Beba sa flašom viskija itd. Posle hiljaditog funny videa, Asid procenjuje da smo se vratili među žive i da smo spremni za polazak. Savetuje nas na koju plažu da odemo... – Drugi ulaz je duplo jeftiniji nego prvi na istu plažu. Šalju nas do garderobe, presvlačimo se i po vrelom pesku skakućemo do obale. Ulazim prvi. Prvo što osećam je da je voda vruća. Sledeće, da me svaka ogrebotinica peče kao luda. Treće – plutam kao da sam od stiropora. Olja se tom prizoru više smeje nego Asid svojim kamilama sa glasom Eddie Murphy-ja. Zaista ludo, sedim u vodi. Okrećem se na stomak, dižem noge i ruke uvis – ne tonem. Pokušavam da plivam... nema šanse. Sve što mogu je da sedim u plićaku, mlataram rukama i nogama i ne idem nigde. Gledam Olju kako ulazi... da vidimo šta je toliko smešno. Sve je u redu a onda Olja isplivava kao pampur. Dolazim na ingenioznu ideju da pokušam da ronim i još bolju – da otvorim oči. Peče kao da sam ih otvorio u akumulatorskoj kiselini. Srećom poneli smo flašu vode, ispiram se i nekako dovodim u normalu. Zatim Olja čini to isto... Gledamo oko sebe, ljudi se mažu blatom. Ono je, navodno jako lekovito, mada je najbolji lek – što pre pobeći odavde. Trčeći, shvatam zašto se ljudi ne kupaju nigde drugde osim na dve tri plaže. Imaju tuš! Da ih nema, od nas bi vrlo brzo ostalo samo parče usoljene kožurice. Ispijamo nekoliko sokova iz frižidera pored ulaza. U prodavnici suvenira, sapuni, pomade, kupke, maske, tretmani – sve od lekovitog blata i još lekovitije soli zdravog mora koje se iz nekog razloga zove – Mrtvo. Cene su primerene onim u hotelima. Jedan mali sapun vredi koliko pun rezervoar benzina. Od prodavaca dobijamo nalepnicu sa kamilama koju smeštamo na jedan od bočnih kofera. Pozdravljamo se sa Asidom i zahvaljujemo. – Voljkom, srećan put. – Šukran Asid, ovo tvoje more je baš acid. – Yes, acid... ha, ha... Prolazimo raskrsnicu za Mount Nebo. Ovoga puta idemo direktno ka Amanu. Ionako ponovo kasnimo na krštenje Isusa. 108

Dobar put nas za pola sata dovodi u Aman. Klima je već mnogo podnošljivija. Ulazimo u prvi McDonalds i sve naručujemo duplo. Sledi onaj teži deo – potraga za izlazom iz Amana i pronalaženje pravca ka Siriji. Ponovo smo u nekom otmenom naselju blizu američke ambasade. Pitamo za pravac čoveka u novom „mercedesu“, punom žena i sitne dece. – Pratite me, ja ću vas odvesti, kaže. Idemo za njim kroz ceo Aman. Čovek nam daje znak da stanemo. – Odavde imate do skretanja još tri ulice desno, dve levo, idete pravo, pa na drugom semaforu... OK, OK, za mnom. Posle lepe vožnje „merdža“ napokon staje i lik nam pokazuje rukom – sad samo pravo. To je put za Damask. – Hvala! – Voljkom! Bogami, nije lako ni onima koji žive ovde. Vozimo drugim putem od onoga kojim smo došli u Aman. Ovo je neki lokalni. Sledi najduža nizbrdica koju sam u životu video. Sigurno ima dvadeset kilometara. Držao sam motor na leru i lepo ga rashladio. Počinje da pada mrak. Smetaju mi svetla iz suprotnog pravca. Pred očima mi je odavno samo krevet u Al Haramainu. Skretanje za Jerash... skretanje za Ramtha... granica. Sada treba preživeti svu onu birokratiju. Potvrde, pečati, takse... Na poslednjem punktu nas vraćaju, fali nam taksa za izlazak iz zemlje. Pravim sve moguće saobraćajne prekršaje da bismo se vratili do šaltera, odakle nas ponovo šetaju i uzimaju pare. Policajci u prolazu proveravaju ko smo i šta smo. Sumnjivi smo. Napokon, dobri kralj Jordana maše za srećan put, dok dobri sirijski predsednik, želeći nam dobrodošlicu, širi ruke, da mu padnemo na grudi. Službenici trljaju dlanove. Sveže kuvani, dinstani, pečeni i prženi stranci... mekši ne postoje. Papirologija traje satima. Ovoga puta, lakši smo za sto dolara. Damask. Zvuči lako, ali dotle ima još sto kilometara mrklog mraka i vožnje po neobeleženom putu, na kojem pravila ne postoje. Mali neosvetljeni motocikli koji iskaču iz skoro svakog grma, zadaju mi najviše problema. Olja spava. Izveštila se, ne primećujem razliku između toga kada je budna a kada nije, što je gore od toga da znam da spava. Periferija prestonice Sirije dočekuje nas već poznatom dobrodošlicom. Rupa do rupe. Gubimo se. Otupeli od svega, već nam je svejedno. Ili ćemo se dočepati centra i hotela, ili ćemo 109

spavati tu gde jesmo, na prvom semaforu... Pa ko hoće – neka se buni. Pitamo taksiste za centar. – Sto funti, pa me možete pratiti do tamo. – Ne, treba nam samo uputstvo u kom pravcu je centar. – Samo levo. Skrećemo samo desno i izbijamo na Bazar, oči u oči sa predsednikom koji nas gleda sa ogromnog panoa. Tačno u centar. Spaseni smo! Suk Sorudža sokak nalazimo kao rođenu kuću. U El Harameinu nam se raduju, ali nažalost nemaju ništa slobodno, ni roof sleeping. – Probajte u hotelu do nas, Al Rabie. Ovde možete parkirati i ostaviti svoje stvari. Sutra ćemo videti hoće li se naći neka soba. – Hvala. Primećujemo istu ekipu stranaca koja sedi, pije čaj i čitucka. Ostavljamo prtljag u El Haramainu i idemo u Al Rabie. – Dobro veče, imate li slobodnih soba? – Ne, imamo samo roof sleeping. – Uzimamo. Mali dečak vodi nas kroz sijaset hodnika i stepenica na krov hotela. Sve je popunjeno madracima. Slobodan je samo deo do koga se penje uz merdevine. Dobijemo dva prljava madraca, širimo naše vreće. Pre nego što ću zaspati računam koliko smo sati proveli na motoru danas. Nisam stigao da podvučem crtu... zaspao sam.

110

XVI Bude nas muve. Većina mladog sveta sa kojim delimo krov hotela Al Rabie, još uvek spava. Putnici iz celog sveta. Svi podjednako prljavi. Brzo pakujemo svoje vreće i odjavljujemo se. Roof sleeping u centru Damaska koštao nas je koliko dva litra benzina u Beogradu. Vraćamo se u naš Al Haramain, da vidimo imaju li slobodnih soba. – Znaćemo u podne – kaže Iman, recepcionarka. Ostavljamo vreće i idemo u šetnju, da ubijemo sat, dva... ovoga puta bez cilja. Kako u Damasku nema bioskopa 20. oktobar, u kojem se u jedanaest pre podne može odgledati npr. 300 grama kung-fua, obilazimo deo Bazara u kojem nema turista. Buvljak. Kao i na onom beogradskom, tu se može pronaći sve što vam nikada neće zatrebati u životu. Ja sam uspeo da pronađem poklopac UNIS ekspres lonca, Made in Yugoslavia... Štaviše, uspeo sam da se izvučem od kupovine... Olja od kupovine haube za sušenje kose. Na trotoaru jedne od glavnih ulica sedi obućar i poziva sve one sa bušnim, rašivenim, odlepljenim, prljavim i nesrećnim cipelama, da u njegovom super express de luxe servisu dožive prosvetljenje. Moje su bušne, rašivene, odlepljene, prljave i nesrećne. Tome se ipak nije nadao... Ali reč je reč. Dobijem papuče... Majstor traži zdravo mesto, odakle bi mogao početi. Stara „singerica“ na nožni pogon, konac i – vozi Miško! Za pet minuta eto me u novoj obući. Trajaće još pet godina. Prosvetljenje! Sada možemo da uđemo u radnju da se, uz čaj, upoznamo sa svim tajnama. Jedan od majstora moli Olju za fotografiju. Jako je bitno da se vidi kako zamahuje čekićem. Kupujemo poklone za sve one kojih se nismo setili prilikom prošle kupovine. – Ako bacim moj pocepani kišni kombinezon, u levom koferu će biti malo mesta... Na našu veliku sreću i radost, u El Haramainu se našla slobodna, velika i lepa soba. Napokon sa sebe skidamo prljavštinu Jordana. Čista odeća! Čista posteljina! Veoma nam je žao, ali mi odavde ne idemo nikuda. Uveče, pitamo na recepciji znaju li za neki pristojan restoran u blizini. 111

– Idite kod Huseina, odmah iza ćoška. Nećete se pokajati. – Da li je čisto? – Husein drži svoj restoran kao svoju kuhinju. Svideće vam se. – A gde možemo da nađemo one što cede voće? – Isto na uglu, preko puta Huseina. Izgleda da nije trebalo da napuštamo Sorudža sokak da bismo videli sveta. Od svega u Damasku, kvart Sorudža izgleda najstarije. Građevine kao da su tu hiljadama godina. Iza ćoška, dva plastična stola sa po tri stolice. Između je mali izlog, u kojem je vitrina sa povrćem i mesom. – Ovo mora da je Huseinov restoran. Umesto imena stoji fotokopirana slika Maze i Lunje kako jedu špagete. Pitamo stariju gospođu da li možemo da joj se pridružimo, pošto se za drugim stolom koji po veličini, zaista, i priliči Mazi i Lunji, već tiska troje mladih Francuza. – Samo izvolite. Gospođu smo jutros videli u hotelu kako pije čaj sa društvom stranaca. – Odakle ste i otkud u Damasku? – pitamo.– Malo je ljudi sa Zapada... – Ja sam Šarlota, iz Švajcarske. U Damasku sam već tri meseca, učim arapski jezik. – Da li su i drugi gosti El Haramaina na kursu arapskog? – Da, mi smo grupa, ja sam najstarija... – Pa, kako vam ide? Zašto baš arapski? Zbog posla? – Ne, ja sam penzioner. Poželela sam da naučim arapski. Moram da priznam da nije lako i da ide sporije nego što sam mislila. Kurs je intenzivan i jedva stižem da uradim domaće zadatke... Mada, učenje jezika je samo izgovor da u Damasku provedem pola godine. – I kako vam se sviđa? – Ovaj grad je čaroban. Nigde nisam srela tako srdačne ljude... A dosta sam putovala. – Slažem se, eto, mi smo se sinoć vratili iz Jordana. Ljudi su i tamo dobri i gostoprimljivi, ali definitivno se u Siriji osećamo prijatnije. Priču prekida jedno, kao iz topa – voljkom! Pred nama stoji veliki čovek sa velikim brkovima i osmehom većim i od najvećih brkova. – Ja sam Husein. Ovo je Šarlota, moja ljubimica. Jednog dana ćemo se venčati. Dobro došli u Huseinov restoran internacionalne kuhinje. Šta želite da vam spremim? 112

– Ne znam... šta imate? – Imam sve. – Šta je dobro? – Kod Huseina je sve dobro. Najbolje! Je li tako, Šarlota, ljubavi moja? Uostalom, idi unutra, nađi šta ti se sviđa. Ulazim u kuhinjicu sa jednim stolom i šporetom na kojem je, na najtišoj vatri, nekoliko izubijanih šerpi i tepsija. Podižem poklopce, ne prepoznajem jela što se krčkaju, ali sve dobro izgleda i još bolje miriše. Otvaram frižider... Stvarno ima svega i svačega. Japanski sos od zelenog rena. Primećujem da je meso izuzetno sveže. – Uh, tek sad ne znam – priznajem. – Ako ti ne znaš, zna Husein. Napraviću nešto što ćeš voleti. – Otkud znate šta mi se sviđa? – Čim sam te video, znao sam šta voliš. Ja sam duh iz lampe, koji je mnogo debeo da bi se u nju vratio... ha, ha! Znam i da mlada dama nije raspoložena za jelo, iako je davno pojela poslednji obrok. Je li tako lepotice moja? – Jeste... Otkud znate? – Ha, ha... Husein sve zna. Tebi ću, lutkice, napraviti čajić. Crveni, specijalni... To je dobro za tvoju tibicu. Ali, prvo da zbrinem ove gladne Francuščiće, vidi kako su samo tužni bez Huseina. Kasnije ćemo napraviti jednu dobru šišu i ima o svemu da pričamo. Uživajte i dobro mi došli. Olja zaista ne može ništa da jede, nešto joj je muka... Idemo preko puta, da joj nacede sok od narandže. Lokal veličine dva kvadratna metra. Unutra ima mesta samo za cediljku i policu sa kriglama. Momak i narandže stoje ispred. – Dva velika soka. – Sa ledom ili bez? – Bez leda – kažem ledeno. Primetili smo da većina, uz led, sipa i vodu. Momku piljimo u potiljak, tako da nije ni pomislio da zabušava. Iscedio je barem pet kila pomorandži u naša dva soka, koja koštaju koliko kilogram narandži na pijaci u Beogradu. – Vratićemo krigle, tu smo kod Huseina. – OK, no problem. Šarlota nas polako napušta, mora nazad u hotel, da uradi domaći zadatak. Pita Huseina koliko je dužna. – Ništa, srećo moja, samo dođi sutra. 113

– Doći ću Huseine... Laku noć. – Laku noć, Šarlota. Užickali smo dve cigarete, pušimo, cevčimo narandžu i gledamo šta se zbiva na sokaku. Osim nas i Francuza, svi stranci su u kafiću za strance. Ništa drugačije od bilo kog u Beogradu. Firmirana garderoba na lutkama koje govore. Dosadni su. Domaća ekipa, desetak sredovečnih muškarca u cipelama i ispeglanim košuljama, sedi za jednim stolom. Piju kafu i u isto vreme razgovaraju mobilnim telefonima. Biznis, kamioni, avioni... Neki ustaju od stola, šapuću u telefon, tražeći mesto gde ih ostali neće čuti. Habibi na arapskom znači voljena i sve šta uz to ide... Poslednju ravnopravnu celinu čini jedan jedini čovek – vlasnik radnje sa akvarijumskim ribicama. Sebi je, ispred radnje, namestio veliku plišanu fotelju sa naslonima za ruke, mali stočić za čaj i nargilu. Celo veče je sedeo okrenut ka svojim akvarijumima i pušio. Nije prodao nijednu ribicu... Još manje se uzbuđivao zbog toga. Husein sedi sa Francuščićima i pravi im društvo dok jedu. Kada su završili, posprema sto i iznosi šišu. – Danas smo radili i vreme je da se odmorimo – uzvikuje. – Da li je to fajront? – pitam. – Oh dečko, pa ja sam potpuno zaboravio... Evo, za petnaest minuta. I crveni čaj za lepoticu. Da li bi srce, pored čaja, da ti Husein nasecka malo svežeg voća, salaticu? Olja pokazuje na kriglu soka od prekoputa. – Dobro, onda samo čajić. Tačno za petnaest minuta stiže ispunjenje svega što sam hteo, a da nisam znao. Kuvano i pečeno jelo od jagnjetine i puno različitog povrća. Začinjeno više po leskovački, nego po arapski. Velika salata i vruća lepinja. – Bon apetit. Stiže čajić, specijalni. Hibiskus. Jedini koji Olja ne voli. – Voliš! – kaže Husein – to je Huseinov specijalni crveni čaj. – Probaj. Uzima u kašičicu malo čaja i prinosi Olji, da srkne, dok drugu ruku nežno drži ispod kašičice, da ne kapne... Olja proba. – Stvarno! – uzvikuje – ovo je neki specijalni čaj. Posle nekoliko minuta je prošla tibica i salatica je legla kao poručena. Pitamo Huseina gde je i kako naučio tajne zanata?. – Ovde – kaže, pokazujući na svoj poveliki stomak – i ovde – pokazuje na glavu. – Radio sam u mnogim restoranima u Evropi, skoro sve kuhinje sveta. Na kraju sam došao do toga da kada nekoga 114

vidim, znam šta će jesti. Znam i druge stvari – smeje se. – Nešto što ti ne znaš, i što Olja još uvek ne zna. – Šta je to, reci nam? – Neću. – Zašto? – Zato što onda neće biti iznenađenje. – Da slučajno ne poznaješ neku Ergu iz Vadi Ruma? – Ergu, što ne voli rižu? – Da! Otkud znaš!? – Rekao sam vam. Husein sve zna. Ja sam duh iz lampe. Pušimo nargilu sa duhom iz lampe i Francuščićima. Ćutimo i gledamo u akvarijume pune šarenih ribica. – Koliko smo vam dužni, duše iz lampe? – Pošto znam da mi sutra nećete doći, dugujete četiri dolara. – Samo? – Za vas, četiri dolara je dovoljno. Pet, ako insistirate. – U redu, hvala. Laku noć. – Laku noć.

115

XVII Sve stvari su na motoru. Pijemo oproštajni čaj sa osobljem El Haramaina i učenicima arapskog. Olja od Iman, recepcionarke, dobija minđuše za koje je juče rekla da su lepe. – Dala bih ti ih odmah, da sam kod sebe imala neke druge – kaže. Olja će njoj poslati neku džidžabidžu iz Srbije. Slikamo se i rastajemo. Relativno lako nalazimo izlaz iz grada i eto nas na istoj raskrsnici na kojoj smo skrenuli za Jordan. Ovoga puta idemo ka severu, ka Homsu. Vrućina u Siriji je prijatna, posle one u Jordanu. Upoznati smo sa pravilima saobraćaja, tako da ne prelazimo 90 km/h. Uživamo. Idemo da vidimo Krak des Chevaliers, poznat kao najočuvaniji evropski srednjovekovni zamak i sirijsku obalu Mediterana. Pre toga, nailazimo na znak koji obaveštava da se posle kilometar skreće za Malulu. – Negde sam već čuo to ime... Skrećemo i penjemo se uz planinu. U moru upisanih toponima sa tri tačke, krstom ili polumesecom, pokušavam da nađem Malulu na karti. Ne uspevam. Prolazimo ispod ogromnog slavoluka sa slikom predsednika Bašara. Malo kasnije, dobrodošlicu nam želi bronzani predsednik Hafiz. Napokon, uz blagoslove, kakvi se samo poželeti mogu, pred nama je selo iznad kojega kao da se rascepila planina. Po strmim padinama su načičkane kućice i crkve. Na vrhu jedne stene je statua Bogorodice, ispod koje su arapska slova. Nije nam baš jasno zašto smo ovde. Ne znamo šta da tražimo u Maluli... Za početak, neka to bude doručak. Još u Alepu smo na komadić papira zapisali kako se izgovara hleb i arapska verzija turskih pida – fatajer. Parkiramo se ispred kafića, pored dva motocikla. „Jonda“ i „part“. Pekar nam pokazuje da sačekamo malo... Tek je počeo da razvija testo... – O ne, sigurno ćemo čekati pola sata. Kada je već tako, neka bar naprave duplu porciju. – Dva fatajer plus dva fatajer. Četiri fatajer! – Four fatayer, very good. Prilazi mladić i pita da li može da se slika na našoj Africi. – Možeš – kažem. To se odnosi na sve muške stanovnike Malule u uzrastu od 10 do 30 godina. Svi su zajahali Afriku i slikali se 116

mobilnim telefonima. Dobijamo fatajer i više ne obraćamo pažnju hoće li neko oboriti motor... – Mmm, ovo je sjajno! OK, prva faza je sa uspehom okončana. Sada ćemo malo da se provozamo po Maluli. Mesto nema ni dva kilometra puta. Nastavljamo iza brda, na kome je statua Bogorodice. Osim jednog manastira u brdu, ostalo je suncem spečena planinska golet. Ostavljamo motor na mestu gde se završava put, preskačemo ogradu mostića i hodajući po dnu rečice, koja je presušila, po vadiju ulazimo u uzan kanjon koji je veoma sličan As-Sik kanjonu u Petri. Znatno je niži, ali podjednako nestvaran. Ništa nije uređeno. – Valjda ni zabranjeno? Kanjon se proširuje i eto nas u centru Malule, pred ulazom u neki manastir. – Da li možemo ući unutra? – pitamo monahinju. – Ovo je mesto hodočašća svih ljudi. Ne pominjem da je jedino što smo hodočastili – pekara. Prolazimo mračnim hodnicima i stepenicama se penjemo na terasu, na kojoj je pravoslavna crkva – grčka?! Dočekuje nas prelep ikonostas. – Kako to da je sve na arapskom jeziku? – čudimo se. Nema ono az, buki... Sve drugo što vidimo je skoro isto kao u manastirima i crkvama Srbije. Freske, ikone, sveće, tamjan... Primetim neobičnu ikonu, najinteresantniju koju sam u životu video. Jednom sličicom, anonimni sirijski Brojgel, ispričao je sve. Ljudi se penju uz velike merdevine, koje sa zemlje vode do carstva nebeskog i do Isusa Hrista, koji raširenih ruku dočekuje one koji uspevaju da se popnu do kraja. Sa oblaka sve to pažljivo posmatraju anđeli. Oko merdevina lete đavoli i uz pomoć različitih trikova skidaju ljude sa njih. Takvi padaju u čeljusti nemani pakla. Na ikoni postoji još jedna grupa ljudi koja stoji na Zemlji. Značenje nisam uspeo da shvatim... Možda su oni koji se plaše visine? Fotografišem. – Fotografisanje je zabranjeno – poručuje glas iz mraka. – Nismo znali... Izvinite – kažem. – U redu je – osmehuje se mlada monahinja. Seda na klupu i poziva da joj se pridružimo. – Odakle ste? – pita. – Iz Srbije. – Iz Srbije? Lepo. Skoro nam je bila Gordana, žena ambasadora Srbije. Često nas posećuje i dariva. – Kako se zove ovaj manastir? Znam da postavljam glupo pitanje. 117

– Ovo je manastir Svete Tekle, iznad je pećina u kojoj se ona molila. Da li znate za svetu Teklu? – Pa, ne baš... – Da li znate nešto o Maluli? – Ne, slučajno smo skrenuli ovde, učinilo mi se da mi je ime sa putokaza poznato odnekud. – Ništa nije slučajno... Malula je jedno od samo tri sela na svetu u kojima se još uvek govori jezikom kojim je govorio Gospod Isus Hrist i na kome je napisan dobar deo Biblije. Aramejski. Malula znači – ulaz. Stanovnici Malule, muslimani i hrišćani, su Aramejci. Ili kako ih danas nazivaju – Sirijaki. – Sirijci? – Ne, Sirijaki, time se odvajaju od ostalih Sirijaca koji su uglavnom Arapi. Aramejci su prvi narod koji je prihvatio hrišćanstvo. Nekada su živeli na čitavoj teritoriji Bliskog istoka, ali su ih pogromi sveli na nekoliko miliona – uglavnom dijaspore rasute po svetu. Turci su, za vreme Prvog svetskog rata izvršili genocid nad Aramejcima, ubijeno je bar pola miliona ljudi. Zločini su ostali u senci drugih, mnogo krvavijih događaja tog vremena. Malula, Baka i Džubadin su jedina mesta u kojima žive izvorni Aramejci. Malula, sa svoje dve hiljade stanovnika, najveće je od tih sela. Većina su hrišćani, uglavnom pravoslavci, mada ima i katolika i muslimana. Žive u slozi, sa sobom i svojim komšijama. – Ko je bila Tekla? – Sveta Tekla je princeza koja je primila učenja svetog Pavla i koja je, posle neopozive ostavke na mesto princeze, pobegla u ovu planinu, Kalamon. Ostala je tu do kraja života. Manastir čuva uspomenu na Teklu. Pećina, u kojoj je provela život u postu i molitvi, nalazi se iznad manastira. Svaki stanovnik Malule ima svoju verziju priče o njoj. Jedna je, da je Tekla, bežeći od vojnika svoga oca, kojima je bilo naređeno da je uhvate i vrate, došla na ovo mesto i pomolila se. Stena se otvorila i ona je pobegla. Kanjon pored manastira je mesto na kojem se planina otvorila. Bolje da ne kažemo da smo i mi upravo odatle ušli u manastir. – Pored manastira je Sveti izvor. Veruje se da svako ko se napoji sa njega – govori istinu. Mnogi dolaze ovde samo zbog toga... Čak i muslimani. – Da li je dozvoljeno da sipamo malo te vode u flašicu i ponesemo je sa sobom? – pitam. Želeo bih da je odnesem svome komšiji kojeg 118

već dvadeset godina svi zovu – Filip Istina. Filip u podrumu odavno čuva mlazni avion za dvanaest osoba, a svakog „mercedesa” koji mu tetka pošalje iz Nemačke – pregazi tenk! Ubrzo odustajem od ideje da vodom istine dođemo do – istine. Ovako je interesantnije! – Pored ovog manastira – kaže monahinja – postoji još jedan važan manastir u Maluli – manastir Svetog Serža, kako ga danas zovu, mada je bio Rimljanin i ima svoje aramejsko ime. Serž je ostalo od francuskih kolonista... Bio je vojnik, general. Primio je hrišćanstvo i svoju moć je koristio da ruši paganske hramove. Kada mu je naređeno da prinese žrtvu Jupiteru, on je odbio. Prve noći mladog meseca, odsečena mu je glava. Veruje se da se njegov grob nalazi u manastiru, koji je katolički. Manastir je star hiljadu i šest stotina godina i počiva na temeljima još starijeg, Apolonovog hrama. – To je verovatno onaj hram pored kojeg smo prošli kada smo zaobišli brdo iznad Malule. Veoma su lepe ove priče, hvala puno. – Nema na čemu. Srećan put. Za rastanak dobijamo veoma korisnu brošuru o Maluli, štampanu na aramejskom. Kada se vratimo u Beograd, odnećemo je Filipu Istini, da nam je pročita. Vraćamo se kroz kanjon do motora, vozač bagera nudi da se menjamo... Napuštamo Malulu, Bogorodicu, Teklu, Serža, Aramejce, statuu i slavoluk oca i sina predsednika. Predsednika ćemo, do granice sa Turskom, videti još sto puta u svim formama i oblicima, tako da nam oni na ulazu u Malulu neće nedostajati. Ima prikaza koji jedva da zaostaju za ikonama Aramejaca, samo su ovde, umesto prstiju flamanskih majstora, umešani brkovi jednog majstora iz Španije – Salvadora Dalija. Na primer, mural sa lebdećom nasmejanom glavom starog predsednika, pored koje dva bela goluba u kljunovima nose dva sunca koja, osim glave, obasjavaju i krupne cvetove. Iz cvetova liže plamen iz kojega se ka predsednikovoj glavi uzdiže moćna pesnica. Sa obe strane su dva, takođe lebdeća, brda sa po dva konja koji se propinju... Baš me zanima kako će se ovo tumačiti za dve hiljade godina. Autoput vodi ka Homsu. Tranzitom obilazimo grad i skrećemo prema zapadu, ka Tartusu na obali. Levo su planine Libana. Pogledom tražim znak za odvajanje prema tvrđavi Krak de ševalje (Krak des Chevaliers). U mnoštvu putokaza ne vidimo nijedan sa tim imenom. Slušam kartu i kilometar-sat i skrećem. 119

Jug Francuske. Sunce, ugodna vrućina, zatalasani brežuljci i vinogradi. Otkud vinogradi u Sirijskoj Arapskoj Republici? Nad vinogorjem se uzdiže brdo sa ogromnom srednjovekovnom tvrđavom. Krak na aramejskom znači – utvrđenje. Penjemo se vijugavim putem. – Kome bi na pamet moglo da padne da pokuša da osvoji ovo brdo, čak i da je bez tvrđave koja je toliko jaka, da je i posle hiljadu godina kao nova? Sa platoa na vrhu, pogled na zamak je najlepši. Okolo su grozomorni restorani, hoteli i sve drugo što mora da postoji, da bi se turisti osećali prijatno. Parkiramo na vidikovcu i gledamo ljude kako se, poput mrava, veru po zidinama, kulama, proviruju iz otvora... – Olja, ja bih radije da zamak gledamo sa terase neke od ovih kafana. Možemo da ručamo. – Da, ni meni se ne ide u onu gužvu. Ulazimo u najveći hotel, sa najvećim restoranom, sa najvećom terasom, na najboljem mestu. Sala restorana izgleda kao posle svadbe. Armija konobara pokušava da napravi red za novu turu autobusa. Našminkani gojazni transvestit, koji je do zalaska sunca maskiran u šefa sale, poručuje da sačekamo malo... – Bićete usluženi. Gledam police pune sirijskih i francuskih vina. – Moraćemo da otvorimo jedno. Pušimo i uživamo u pogledu. Posle sat vremena više ne uživamo. – Pa i mi smo neki gosti ovde? Hajde Olja, ovi nas ne zarezuju ni dva posto... ne govorimo ni nemački, ni francuski. – Bićete usluženi za deset minuta. – Za deset minuta, ali u drugom životu. Do skorog viđenja. Obilazimo krug oko zamka. Dobro je da nismo ulazili, samo bi nam preselo. Naposletku se vraćamo na isto mesto, na plato. Društvo nam prave dve Japanke. Osmehuju se i pozdravljaju nas na engleskom. Posle jednog minuta znamo kako se zovu, prezivaju, iz kojeg su grada, čime se bave – profesorke engleskog. Prevode nam malo o Kraku iz svojih vodiča na japanskom... – Negde pre hiljadite godine, prvu tvrđavu podigli su Kurdi. Zauzeli su ga vitezi Hospitalci reda svetog Jovana od Jerusalima od Rodosa i od Malte – malteški vitezovi, koji su ga dogradili i proširili. Većina ovoga što vidimo je njihovih ruku delo. Utvrđenje je vekovima bilo njihov štab u Siriji. Na takvom je mestu, da kontroliše vezu Zapada i Male Azije sa Libanom i Svetom zemljom. Arapi su ga zauzeli tek iz trećeg pokušaja. Čak ni čuveni Salah al Din nije uspeo da ga osvoji. Poslednji napadi na tvrđavu bili su oni – izraelske avijacije. 120

Zauzvrat, pričam lepu i poučnu priču iz drevnoga Japana, onako kako su mi je pre deset godina, u Atini, ispričala dvojica pijanih Japanaca sa narandžastim frizurama, naravno na svom maternjem jeziku. Povod za priču je bilo to što smo pili viski i pivo, grickali semenke i što je jedan od njih dvojice radio u prodavnici pića. Priča ide ovako: Đavo je na Zemlju poslao džinovsku zmiju sa zadatkom da uništi Japan. Zmija je krenula da ruši sve pred sobom, dok nije naišla na destileriju sakea. Popila je sav sake i – crkla. Od tada, pijancima u Japanu niko ništa ne zamera... Priča se dopala Japankama – nije im poznata. Klanjamo se jedni drugima. – Arigato. Veliki navigator i matematičar Matija, poznatiji kao Kolumbo, spušta se niz brdo i samouvereno vozi u pravcu Indije. Posle ugodne vožnje po kontinentalnom zaleđu Sirije, otkriva da tu nešto ne štima. Pošto se zaustavio ispred servisa za motore, uzdržava se od dalje istrage i komentara. Njegova ljupka saputnica rado prihvata ljubazni poziv vlasnika prodavnice moto-delova i opreme, da uz čaj razmene nekoliko srdačnih fraza... – U radnji se može naći svaki deo za svaki motor u Siriji – hvali se gazda. – Da li postoje retrovizori za „afriku tvin“? – pitam, unapred znajući odgovor. – Postojaće! Dobijem kutiju sa retrovizorima. Manji su od onih koji su bili na motoru, ali – daj da probamo. Ostavljam stare držače i na njih montiram samo stakla. Bolje nego što je ikad bilo. – Koliko sam dužan. – Dva dolara. – Uzimam dva para. Imate li još nešto za „afriku tvin“? – Imaćemo. – Kupljeno. Jedan stariji gospodin, koji nas je častio jednim od bezbrojnih čajeva koje smo tu popili, poziva Olju da dođe kod njega kući i upozna njegovu ženu. – Radovaće se – kaže. I mi smo, znate, kad smo bili mladi, isto tako putovali na motoru. Olja se vraća posle nekoliko minuta. – Čova i Mišel, njegova žena, u dvorištu imaju dvadeset motocikala. Svi su kao iz radnje. Pokazali su mi slike i poslali nam kolače. Poručili su da samo tako nastavimo. 121

Nastavljamo u dobrom pravcu, uz put se prodaju veliki peškiri sa grbom FK Milan, znakom Ferarija i sa delfinom, koji nas učtivo pozdravlja tako što perajem podiže svoju kapetansku kapu. Za pola sata gledamo Tartus i Mediteran, fabrike, rafinerije i ostale lepote. Mesto za kupanje potražićemo negde drugde. Na kraju smo prošišali celu obalu a da ga nismo našli. Sa puta smo videli citadelu Al Markeb, koja je još veća od Krak de ševalje. Spavaćemo u planinama, u Kasabu, koji je na dva kilometra od granice sa Turskom. Brzo smo stigli u brda i uživamo u svežini i mirisu pinija. Naiđemo na restoran pored pravog planinskog jezera koje okružuje gusta šuma. Na parkingu Olja kupi od nekog ubogog dedice gomilu grančica koje su, kada im se skine kora, čista smola. – Dobro je za apetit – kaže. Probamo, zaista je dobro. Kako se nismo mogli sporazumeti ni sa jednim konobarom koji tu radi, naručili smo kebab i još nešto. Kebab je grozan, a to – još nešto – savršeno. U bašti, sedi grupa mladih vehabija i više nego bogato jedu. Najveći poslužavnici koje sam u životu video, odlaze za njihov sto. Kasab je sirijski centar Zlatibora. Seoce koje odskora, pored svoje lepote, na leđima mora da nosi nezgrapne hotele, vile, stambene zgrade... Možemo da biramo gde ćemo prespavati. Veliki „kadilak“ iz sedamdesetih nas opredeljuje za hotel, koji se ni po čemu ne izdvaja od drugih u Kasabu. Jeftina novogradnja sa akcentom na veličini. Dočekuju nas vlasnici i nude da večeramo u restoranu pored hotela. – Veoma je dobro. Pojavi se mladi krupni momak, koji se predstavlja kao šef restorana. Smrdi na znoj. Ubija. – Jeli smo pre pet minuta na jezeru, objašnjavam. To nam izgleda donosi negativne poene. Dobijamo sobu, koja je daleko od bilo kakve sreće. – Da li želite da doplatite za televizor? – Ne, mi ni kod kuće nemamo televizor... Negativni poeni se gomilaju. Ipak gazde, katolici iz Alepa, zovu nas da kasnije, kada se raspakujemo i sredimo, siđemo na čaj. Baš usred tog posla neko lupa na vrata. Smrdljivko sa jednim, još većim drugarom... – Došli smo po televizor – mumla. Skidaju televizor sa zida i odnose ga sa sobom... Na čaj nismo sišli.

122

XVIII Celu noć smo se otimali o tanki pokrivač. Noći u Kasabu su hladne. Kod gazdarice, gazdaričinog oca, komšinice i njene kćerke, čeka nas čaj od sinoć, koji ćemo zaslužiti time što ćemo ispričati sve o sebi i našem putovanju. Mišljenja o tome su podeljena. Mlađima se dopada, starijima ne. Dedi je to đavolja rabota. Odmah je video... ni televizor ne gledamo. Sve vreme nas mrko gleda i gunđa. Gazdarica pokazuje porodičnu fotografiju. Na slici je deda, ovaj ovde, samo nasmejan, i dvadesetak mladih žena i devojaka. Sve su one dedine kćerke i unuke i sve su lepotice. Nema nijednog muškarca. – Kod nas u Srbiji – kažem – po manjim mestima i selima, vlada nestašica žena. Dovedite devojke i poudavaćemo ih za pet minuta! Dedi se tek to nije dopalo, ali je barem prestao da gnjavi. Gazdarica priča o Kasabu. Većina meštana, kao i pridošlica sa koferima novca koji zidaju ove hotelčine, su hrišćani. Oni su iz Alepa, i sebi su, eto, „skromno” napravili ovaj soliter, da mogu negde da odu preko leta – kada su u gradu velike vrućine. – Prekosutra će biti kao u košnici, pošto se održava procesija i svetkovina u čast Device Marije. Da ste došli dan kasnije, ne biste našli smeštaj ni za lek. Tačan povod za slavlje nismo uspeli da dokučimo, ali kao i kod nas, gde god ima da se jede, pije i prangija, druge stvari i nisu toliko bitne. Prvi maj ili Uskrs, ma, sve može – a najbolje oba. Slavlje u Kasabu je dan u godini u kojem oni koji imaju darivaju one koji nemaju, slično Kurban bajramu kod muslimana. Bogorodici se prinose žrtve, ovce, krave, koze... Sve se kolje i celu noć kuva u ogromnim kazanima. Sledećeg dana se bogobojažljiva svetina nekoliko puta prekrsti, malo prošeta – pa na krkanluk. Donese se vino, muzika – pa do jutra. – Ranijih godina je to imalo smisla, a sada je najobičniji karneval – potišteno kaže gazdarica. Dosta drži do religije, bila je čak i na hodočašću u Međugorju, u Hercegovini. Svidelo joj se tamo. Brzo smo stigli na granični prelaz. Ponovo plaćamo taksu za izlazak iz zemlje i carinu za motocikl. Dvadeset dolara. Umesto zbogom, policajci nam daju smokava. Nepunih sto metara dalje shvatamo da nam Sirija već nedostaje. 123

Turci udaraju pečate i kažu – welcome. Nema više – voljkom. Prolazimo pored Antakije. Sa planina se spuštamo ka moru, ka Kirkale. Ubrzo, dobra stara džada postaje dobri novi autoput... Da se prisetimo, kako se ono, beše, vozi po drumu? Bez naglih pokreta! Pred nama je skretanje za gradić po imenu Dortjol. Dort je na turskom – četiri. Jol znači – put. Četiri puta = raskrsnica. Olja želi da iz „Dorćola“ pošaljemo razglednice našim prijateljima Dorćolcima. – Verovatnoća da ovaj Dorćol ima svoju razglednicu, jednaka je onoj da istoimeni fudbalski klub iz Beograda osvoji Kup šampiona – izražavam sumnju. Izgleda da se nisam dobro izrazio... Idemo do Dortjola nečim što se putem može nazvati samo zato što su rupe na njemu organizovanije od onih pored. Nekoliko raskrsnica, na kojima nepogrešivo promašim pravac. Konačno, mladi bračni par na mopedu uputi nas na nešto što podseća na pustu i prašnjavu ledinu u središtu oaze Palmira – ali bez oaze. Niko od ovih Dorćolaca ne šeta tarzanku i tojzla i niko ne podiže donji deo trenerke do ispod sise. Ne sedi se ispred kafičima i niko ne kaže – eee, brateee. Jedino je muzika ista. Razglednica naravno nema. Rasprodato. Ponovo na asfaltu. Nema vetra i milina je voziti. Iznad su planine a ispod je more poput onog u Siriji. Industrijsko. Najistočnija tačka Sredozemnog mora je ovde negde – kod „Dorćola“. Put vodi u kontinent. Stotinak kilometara do najvećeg grada regije – Adane. Postaje dosadno. Adana je četrdeset kilometara udaljena od mora i ne uklapa se u ideju obilaženja turske obale. Primećujemo da je vazduh dosta vlažan i da nam to smeta više nego u pustinji. Nimalo prijatno. Stajemo na British Petrol pumpu da se napijemo benzina i vode. Sedimo na ivičnjaku i ćaskamo sa dokonim pumpadžijom. Nema posla... Na dva metra od nas parkira se prva „lada“, koju smo videli posle Bugarske. Zaklanjaju nam pogled. Izlaze otac, majka i sin od četrdeset godina. – Treba li vam smeštaj – pita sin. – Ne, hvala. Otac, original Balkanski špijun, sa rukama iza leđa, deklamuje preko sina koji prevodi... – Odakle ste? – pita. – Iz Beograda, Srbistan. 124

– Aha, Srbistan. Čitao sam, u novinama, o hapšenju Radovana Karadžića. On je Srbima spasao čast. – Molim? – Karadžić je veliki čovek, heroj... – Slušaj ćale, malo si pobrkao lončiće. Karadžić je onaj loš momak. Da može, taj bi pobio sve Turke. Pa i tebe. Šta je tu veliko? Sve troje se pakuju u „ladu“ i odlaze, a da nisu ni sipali gorivo. Koja su to kola bolja od „moskviča“? „Lada“. Vozimo južnim obroncima najvećeg planinskog masiva Anadolije – Torosa. Vrhove obavijaju oblaci. Jednom mi je neki seljak iz Njeguša u dve rečenice objasnio sve tajne meteorologije. – Ako je o vrh Lovćena okačen oblak, biće kiše, ako nije, biće lepo vrijeme. Hvata nas takav pljusak da smo za deset sekundi potpuno mokri. Stanemo na neku napuštenu benzinsku pumpu i čekamo da se ispada. Sunce i vrućina koji nas dočekuju u Mersinu, suše nas za dva minuta. Autoput se završava. Sledećih hiljadu kilometara vozićemo po džadi. O turskoj obali znamo samo to da je beskrajna i da na njoj postoje mesta Bodrum, Kušadasi i Alanja, koja treba zaobići. Prvi susret nas ne oduševljava. Manja turistička mesta u kojima je sva zabava što sporije preći ulicu sa što većim dušekom. Kamp „Karavan“. – Idemo da vidimo. Skoro prazan. Stenovita obala sa koje se vidi tvrđava na malom ostrvu. – Lepo je, ali možemo i bolje. Gde je sledeći kamp? – pitamo. – Akčakil, posle grada Silifke i sela Tašudžu. Pičimo kroz Silifke, grad i veliku luka. Nije nešto. Tašudžu – ribarsko selo, obolelo od turizma. Put se sužava i počinje da vijuga. Akčakil Camping. Malo vožnje po makadamu i za minut smo na recepciji tj. za kafanskim stolom postavljenim nasred kampa, za kojim gazda Jildiz pije čaj i puši cigaru na muštiklu. – Ooo, Srbistan. Imao sam goste iz Srbistana. Naučili su me srpski. „Ko te šiša”. Ha, ha. Pokaže nam gde da postavimo šator. – Mesto je među maslinama i preko celog dana u hladu – kaže. U kampu je nekoliko prikolica stalnih gostiju od kojih je većina prazna. – Uveče možete u restoran. Sprema se samo ono što se tog jutra ulovi. Dignem šator, mnogo uspešnije nego u Kapadokiji. Uskačemo u čisto, plavo i toplo mediteransko more. Nekih sto metara od plaže je skakaonica na pontonskoj platformi. Naravno, svoj deci smo pokvarili zabavu. 125

Predveče odemo do Tašudžua, da obnovimo zalihe hrane. Od sada ćemo mnogo češće kampovati, tako da je potrebno imati nešto više od konzerve sardina. – Hrana je tu, možemo u restoran... Dočekuje nas pet najboljih konobara na svetu. Govore samo turski, a fotografija u jelovniku nema. – Šta želite? – Ribu... – Najbolje da uđete unutra i sami izaberete? – Važi. Biram oradu, Olja brancina. Vidi se da je upecano danas. – Sve što ide uz dobru ribu – objašnjavam rukama. – Belo vino... – Vino? Hoćete li da izaberete. – Hoću. Polica sa vinima. Sva su turska. Biram rizling. – Hlađen ili ne? – Hlađen. Ubrzo, na kolicima, stiže cooler i naša boca. Konobar je otvara sa toliko veštine i meraka, da je i pored sveg tog cirkusa, koji inače prezirem, milina gledati i biti glavni lik u predstavi. Probam – mmm, lepo. – OK? – OK. Pijuckamo i čekamo. Nazdravljamo gazdi, koji još uvek sedi za svojom recepcijom. Čaj je zamenio pivom, a cigaru na muštikli drugom... Tačnije pedesetom. – Ko te šiša! Ja te šiša! Ha, ha, ha. Stižu ribice. Sve kako treba da bude i još bolje od toga. Na kraju kafica, prava turska... i cigarica. Za desert – noćno kupanje. More je i dalje toplo. Plivamo do platforme sa skakaonicom i gledamo kako nam se približava veliki jedrenjak na kojem je žurka. Živa svirka... Tarabuka razvaljuje. Dobro zvuči, nije kao ono đubre sa Pinka. – Ovo je prava orijentalna muzika! Svi igraju. Dovikuju – Akčakil, dođite! Probudite se! Posle dve-tri pesme tarabuka nas ostavlja da u tišini gledamo zvezde.

126

XIX Posle dana provedenog na relaciji šator – plaža - kafana, po ko zna koji put spremamo Afriku za nove kilometre. Naše prve komšije, stariji bračni par, pozivaju nas na kafu ispred svoje kamp kućice, na koju je nakačen ogroman klima uređaj. – Živeli smo u Ankari. Pred odlazak u penziju kupili smo kuću u Silifke, ali vreme najradije provodimo ovde u kampu. Pecamo. Jildiz nam je dobar prijatelj. Hvalimo Jildizov kamp, Jildizov restoran i Jildiza. Drago im je što to čuju. Raspitujemo se o putu koji je pred nama. – Od cele turske obale, ovde je najlepše i najprijatnije. Klima je suvlja od one u Anadoliji i na zapadu. – Koliko sam mogao da primetim i ovde je vlažno i sparno... – Kada budete videli kako je na drugim mestima, shvatićete. Osim toga, ovde turizam još uvek nije uzeo maha. Ljudi se bave poljoprivredom i ribolovom. Umesto za postavljanje ležaljki i suncobrana, plaže se koriste za postavljanje plastenika. Najlepše je pred nama. Stotine kilometara planina i obale. Put je loš i uzak i zato je ovo područje zabačeno i nerazvijeno. Sa druge strane, priroda je netaknuta. Pred Alanjom počinje civilizacija, gradovi i turizam... I tako do Istanbula. U turističkim mestima sve je mnogo skuplje. Naše penzije to ne bi mogle da isprate... Nije mi pravo što to čujem. Potajno se nadam da nije u pravu. Džoj nam na karti zaokružuje mesta koja treba videti. Uglavnom sve ono što nam je već zaokružio Ivo, još u Sofiji. Starogrčki gradovi, muzeji i arheološka nalazišta. Izgleda da ih ima više nego u Grčkoj. Kada su bili mladi, jedno leto su autom obišli celu Jugoslaviju. Bilo im je veoma lepo, a najviše im se dopalo u Velikoj Plani!? – Bili smo u nekom beauuutiful hotelu, u kojem je svirala neka beauuutifull yugoslavian music... U Beogradu i Zagrebu nisu mogli da nađu smeštaj. Svi hoteli su bili puni... Žao im je što se Jugoslavija raspala. – Izvinite, ali šta će vam onoliki klima uređaj? – moram da pitam. – Zbog Whiskyja, našeg psa. Star je, ima problema sa srcem. Smeta mu vrućina. Hajde Whisky, dođi da upoznaš Olju i Matiju. 127

Whiski dolazi tako što ga donose. Malo smo se pomazili, pa su ga spustili na zemlju... da prošeta. Whisky nije napravio ni koraka, samo se ispišao i blentavo stajao na suncu dok ga nisu odneli nazad. Opraštamo se od komšija kampera i Jildiza. Dao nam je preporuku za sledeći kamp... Rock ‘n’ roll može da počne! San svakog motordžije. Dobar asfalt, bez igde ikoga... krivine, zavoji, uvoji, usponi, spustovi. Planine, obrasle mirisnim borom i pinijom, uranjaju u more fluorescentnih boja. Prizori su fascinantni. Tu i tamo, pusta plaža kakvih se ni Karibi ne bi postideli. Red vožnje, red kupanja. I tako satima... Đavo nas je iskušavao da se ulogorimo na nekoj od ovih plaža, i ostanemo dok nas vojska i policija ne oteraju. Radoznalost i dobar put su nas terali sve dalje i dalje. – Hoćemo još! U šumi, na preko hiljadu metara iznad mora, čovek je napravio kafanu sa pogledom neprocenjive vrednosti. Niske sofre, ćilimi, jastuci... Uštipci i palačinke sa više vrsta domaćg pekmeza – i turska kafa. Ne mora se ići u Indiju po nirvanu. Nekoliko „BMW“ endura staje na parking, pošto su videli Afriku sa onoga sveta. Jednim pogledom na naše face dobijaju sve potrebne informacije o putu koji je pred njima. Ne gubeći vreme, skaču na motore i nestaju u pravcu, iz kojeg smo mi došli. Nakon što nam je gazda, za kraj, polio ruke kolonjskom vodom sa mirisom limuna, krećemo dalje. Nastavljamo u istom ritmu. Bezbroj serpentina koje se spuštaju i penju visoko iznad mora. Daleko na pučini – obale Kipra. Kako nema saobraćaja, od Afrike izvlačimo maksimum. Koferima skoro da stružemo asfalt. Dugo ću pamtiti tih sedamdeset i sedam kilometara. Prvo što me Olja pita, kada smo stali na Petrol Ofisi pumpi u Gazipaši je: – Da li si umoran od sveg onog peglanja? – Kamo sreće, ljubavi, da se do kraja života ovako umaram. Pumpadžije zovu na čaj, na drugi čaj... Slikamo se. Pridružuju se i lokalni bajkeri. Svi voze „jawe“ – laser. Najstariji nas zove kod sebe kući na ručak, večeru, spavanje, doručak, ručak, večeru, spavanje... – U Gazipaši nema turizma – kaže. More je prelepo. Postoje ruševine iz stare Grčke... – Hvala, ali mi hoćemo u Side, mesto koje nam je Džoj zaokružila. 128

Pre toga ćemo videti turski Las Vegas – Alanju. Da vidimo gde Srbija ide na letovanje. Zahvaljujemo se pumpadžijama i umesto – srećan put, dobijamo besplatno pranje Afrike. Naš kontinent – blista! Napuštamo Gazipašu i vozimo po ravnom putu prema Alanji. Nije mnogo prošlo a pored nas promiče jedan ogroman hotel. Zatim drugi, zatim stoti. Više od sto kilometara, valjda, najvećeg hotel resorta na svetu. Sve je izgrađeno u poslednjih, možda, pet godina. Sve je novo i sve je puno ljudi! Natpisi su na turskom i ruskom. – Kupite nekretnine! Nismo primetili kada smo ušli u Alanju. U stvari jesmo, Alanja je ono gde nam Afrika kuva. – Što pre pobeći odavde! Vlaga i vrućina su u porastu. – Lepo su nam rekli... Nastavljamo prema Side, gradiću čuvenom po antičkom neselju i po šiš čopu. Silazimo sa puta i posle nekoliko kilometara nalazimo se okruženi mramornim stubovima, statuama, amfiteatrima... i hotelčinama. – Idemo na šiš čop, valjda je to nešto ozbiljnije. Sedamo u prvu kafanu i naručujemo. – Da li želite turski hleb? – Želimo. – Šiš čop? – Želimo. – Čoban salata? – Želimo. – Pivo? – Daa... Stiže „efes“, ladan ko zmi’če. Dvoje za susednim stolom nam nazdravljaju. – Cheers! – Čirs na želucu! Pa zar votka po ovoj vrućini, majkoviću? – Tu je pivo, da se gasi... he, he... mi smo iz Švedske. Pijani su ko letve. – Ponovo smo u Side, kaže bivša nada skijaških skokova. – Super je. Jedini problem je piće... Sve moramo da nosimo sa sobom... booz... he, he... Pokazuju na dva ogromna kofera na točkovima. U rančićima su valjda pasoši i avionske karte. Nadam se da su uzeli povratne. – Skol! – U zdravlje! 129

Šiš čop je loša verzija naših ražnjića. – OK, videli smo Side, divno mesto za odmor. Sledeći na redu je velegrad, Antalija. Sat vremena dosadne vožnje. Jedino što je bilo interesantno je kada su policajci na nekom semaforu, čoveka bez majice, iz auta izvukli za uši. Pa ko se ne bi skinuo? Topimo se! Ako želite da smršate, a ne odriče vam se jela i pića, letujte ovde. Probijamo se kroz gužvu Antalije. Svima nam je kazaljka pokazivača temperature na maksimumu, s tim što Afrika ima ventilator, a mi nemamo. Mrak ne donosi olakšanje, naprotiv. Vozimo prema sledećem zaokruženom mestu na karti. Kemer, ispod Olimposa, ima kamp... Zaboravio sam šta tamo treba videti, samo da ima tuš. Ulazimo u kamp. Odmah se vidi da je ogroman, prepun... I nekako tužan. Ovo mesto, umesto Kemer, trebalo bi da se zove – Čemer. Ovde letuje turska radnička klasa, oni kojih nema na Anatkabiru. Otupelih pogleda od alkohola, sede ispred bednih prikolica. Znoj se sliva... Umesto dobrodošlice, lenjo nam klimaju glavom, mada su mogli i bez nas. Podižemo šator na brzinu. Samo da se dočepamo neke česme, tuša, vode... Kupatilo je grozno. Neko nam je pred šator postavio sto i dve stolice. Brka, preko puta, podiže flašu. – Bujrum Srbistan! – Tešekur ederim. Za dva minuta smo ponovo gola voda. Idemo do plaže. Rashladićemo se, taman stajali u moru do jutra. Plaža je jadna i prljava, poput kampa... Više nam nije do kupanja. – Ajmo nazad... – Ma da... Usput, uzimamo nekoliko „efesa“ i pridružimo se komšijama. Sedimo u tišini i gledamo pred sebe. Znoj kaplje na zemlju...

130

XX Gosti Čemera, kampa u Kemeru, još se nisu probudili, kada smo ih napustili. Promenićemo plan i pored Kemera napustićemo i tursku obalu Sredozemnog mora. Ovo što smo videli i nije naš – cup of tea. Ukoliko Turska nastavi da se razvija na ovaj način, bojim se, sav ovaj progres, jednog dana, ima da joj izađe na nos. – Idemo u kontinent, da nađemo zamak od pamuka i mesto na kojem je Apolon sreo Kibelu, anadolsku boginju Majku. Da vidimo kako je turizam izgledao pre dve hiljade godina. Idemo u Pamukale! Vraćamo se u Antaliju, okruženu nestvarnim planinama, pred kakve je Leonardo da Vinči voleo da postavi one koje je portretisao. Rano je i još uvek nema gužve. Iz Antalije, ka unutrašnjosti, vode tri puta. Na svakoj raskrsnici, radovi.... Srećom, Africi ne trebaju putevi. Pratimo velike putokaze – Isparta, Dinar, Afyon, Konya... svako od imena nas zove i mami... Što smo bliži Beogradu, više razmišljam o tome, hoćemo li biti u stanju da se vratimo u ono što smo za sobom ostavili pre samo mesec dana? – Nećemo. Za utehu, Tursku će biti nemoguće zaobići na svakom sledećem putovanju na Istok. Tražimo skretanje za sporedni planinski put za Denizli. Naseljena mesta su tek na svakih pedeset kilometara... Dovoljno za razmišljanje, premalo da se skrene sa uma. Prolazimo pored ogromne Ataturkove betonske glave, koja je, kao i sve ostalo – u izgradnji. Kada bude gotova, Ataturk će lično moći da prati i nadgleda razvoj ogromnog antalskog zaliva. Jedino što ništa neće moći da kaže, pošto su mu usta, za svaki slučaj – zabetonirana. Nekoliko kilometara i eto nas na raskrsnici. Čim se dohvatismo džade, vremeplov obrće koju hiljadu unazad. Termosos, drevni grčki... nešto... u kojem se nismo zaustavili. – Kujundžiću, sedi, jedan. – Hvala. – Kujundžiću – napolje! – Izvinite, možete li i Božovićevu da pustite sa časa? Ide nam se na kebab u Kirkuteli... Hiljadu metara nadmorske visine. Planine pod kojima su polja 131

pokošenog žita, poneki minaret, tek da podseti odakle svi odgovori stižu... Gore, ni oblačka. Svežina briše ružna sećanja na jučerašnju vrućinu i vlagu. Hladno je, ali ne oblačimo jakne – malo da se smrznemo. Luksuz od deset zvezdica, sa crtom. Posle tačno pedeset kilometara – Kirkuteli... na ravnoj Romaniji. Šeher merkezi nije teško naći. Milimo, tražimo kafanu, mehanu, ćevabdžinicu, buregdžinicu, aščinicu – u kojoj svi sede. U malim mestima se uvek izlazi na samo jedno jedino mesto – ono najbolje. U malim mestima dobro i loše nije teško pronaći. Čak se i motor može parkirati pored stola koji izaberemo. – Nije li to divno? Toalet je čist. Osoblje nasmejano i ljubazno. Hrana ukusna i jeftina. Kafedžije časte kafom i daju savet gde da idemo posle Pamukalea. – Marmaris i Kušadasi. Very nice! Kako nam pomažu da podignemo motor i podmažemo lanac, nemam srca da kažem istinu o tim biserima egejske obale i srbijanskih turističkih agencija. – OK, Kušadasi, very nice! Na rastanku se rukujemo sa većinom meštana Kirkutelija. Fotografija sa gazdom, konobarima i kuvarima za uspomenu i dugo sećanje. Pravimo počasni krug oko centra, čisto da damo šansu onima, koji nisu dobili autogram, da nam makar mahnu za srećan put. Zapadna, uostalom kao i sve druge Anadolije, jednostavno nema kraja. Kolika li je tek bila pešacima i konjanicima? Šta su jeli oni koji su je osvajali? Usamljena pumpa državne kompanije Petrol Ofisi spasava nas spoznaje prostranstva Anadolije očima pešaka. Svi su napolju i velikim nožem čereče dinju. Najmlađi dobija zadatak da nam natoči benzin. Odmaramo se u hladu. Posle nekoliko minuta, najmlađi pumpadžija nam donese veliki tanjir sa lepo nasečenom dinjom. Sve je spremno za tragikomediju u tri čina, pomalo prozaičnog imena – „Minsk“ u Kizildžadagu. Siže ide ovako nekako: 1 Neočekivani dolazak motocikla marke „minsk“ na malu benzinsku stanicu u Kizildžadagu. 2 Tajni i neobjašnjivi rituali koji prethode zaustavljanju motocikla marke „minsk“ i agonija skidanja poklopca rezervoara i točenja goriva. Vraćanje poklopca je očito zabranjeno za prikazivanje... 132

3 Grandiozni odlazak motocikla marke „minsk“... uz pomoć kurble, šestoro ljudi, jedne nizbrdice, i mnogo, do sada neviđenih, svetlosnih, zvučnih i pirotehničkih efekata. I sledećih stotinak kilometara imalo se šta videti. Sreli smo Budu na skuteru od pedeset kubika, koji ide preko sto na sat, i Budinu majku, na tom istom skuteru od pedeset kubika. Okamenjenog jahača sa turbanom i okamenjenog magarca; bika koji sedi; žene traktoriste... i mnoge druge interesantne i poučne stvari. Na magarce, sa glavom psa, odavno ne obraćamo pažnju. Penjemo se i spuštamo. Dobar deo puta je u fazi rekonstrukcije i proširenja, tako da vozimo po makadamu, zemlji, šljunku, pesku, prašini... Srećom, katrana nema. Pruža se pogled na ogromnu dolinu. U dnu je Denizli, a iza grada malo brdo prekriveno snegom. – Pamukale! Denizli je školski primer uspešnog turskog grada. Starac koji obećava, i koji zna samo za rekorde. Centar ogromne tekstilne industrije. Turski Novi Pazar. Tkanine i materijali od pamuka i vune. Ćilimi. Periferija nosi fabrike i četvrti koje opslužuju industriju. Na uzvišenjima su velelepne vile novopečenih bogataša. Centar je stara džamija i utvrđenje koje izgleda kao da nikada nije bilo u upotrebi. Denizlije su velike meraklije, gaje vinovu lozu i prave vino. Ko voli mentalnu gimnastiku treba da se druži sa muslimanima vinopijama. Kako piti, a ne piti? Kako ne piti, a biti pijanac?! Denizli je čuven i po rvačima. Tursko rvanje podrazumeva dvojicu snažnih, dobro nauljenih muškaraca u kožnim i za tri broja manjim bermudama. Tursko rvanje podrazumeva da u borbi nema ujedanja, a da svega ostalog ima što više. Kroz Denizli vode moderne saobraćajnice sa bezbrojnim isključenjima, skretanjima, obilaznicama. Nije teško slediti putokaz Pamukkale i ubrzo smo na putu, na kojem se mogu sresti samo vozila sa stranim tablicama. Motoristi, kao što je red, mašu jedni drugima. Prolazimo ispod ogromnog znaka Welcome to Pamukkale. Nismo ni pročitali taj neobični natpis, a desetine kojekakvih promotera i animatora već nas vuku za rukav, prodajući aranžmane, pakete, ture, pogodnosti... Stanemo pored tipa koji sedi pod suncobranom i ne nudi ništa – prve dve sekunde. – Kamp? Tu je, odmah iza ćoška. – 133

Eto i vlasnika kampa... Cene, duplo veće nego bilo gde u Turskoj. Nudi nam i sobe u malom privatnom hotelu. Posle malo cenjkanja, dobijemo apartman sa bazenom, po nižoj ceni od prve cene za kamp. Upecali smo se na bazen... Terasa gleda na kamp, travnjak iza hotela. Gledam stariji par francuskih motociklista kako brišu šator i stvari na koje se očito nešto prosulo. Minut kasnije, uživam u istom prizoru – iz bazena. I pored toga što su došli na novim i divnim „BMW“ tourerima, u isto tako divnoj opremi, ovi Francuzi govore sve same ružne reči! Uveče smo prošetali kroz varoš i nagledali se suvenira za sledeća tri života, kao i pijane engleske omladine. Kroz mrak, posmatramo nešto što najpre liči na Jahorinu usred zimskih olimpijskih igara. Sutradan ujutro ćemo se tu nacrtati prvi.

134

XXI Svi oni koji žele da vide termalne izvore Pamukalea, traverne i antički grad Hierapolis, treba da izbroje blagajniku tačno četrdeset turskih lira. – Nema kusura – kaže. Nema kabina za presvlačenje, nema garderobe, nema kesa u kojima bismo mogli poneti svoje stvari. Pored je privatni park, sa svojim ulazom koji se posebno plaća i u kojem sve to postoji. Pred nama je padina u kaskadama okamenjenog snega. Ne postoji mesto niz koje ne teče voda. Što se više penjemo voda je sve toplija. Kaskade su tzv. traverne, plitki bazenčići, nastali taloženjem kalicijuma kojim je ovdašnja voda prebogata. Sada mi je jasno zašto je dno bazena, u kojem smo se juče kupali, bilo prekriveno finim slojem belog mulja. Sve je naše. Jurcamo se po brdu i uskačemo u skoro svaki bazenčić. – Ne mrdamo odavde! Na mnogim mestima mogu se videti stalaktiti i stalagmiti. Nije mi jasno kako je i pored velikog broja posetilaca sve savršeno belo i čisto. Pištaljka policajca nas zove da siđemo po odgovor. Prethodno, moramo da odgovorimo na pitanja da li smo normalni i da li znamo šta je turski zatvor? – Svaki pristup travernama je najstrože zabranjen. Da bi nastala jedna traverna, potrebne su hiljade godina. Pre nego što se stvrdne, sloj kalcijuma mora da prođe fazu u kojoj je gustoće želatina. Vašim stopalima sigurno ste dosta toga oštetili. – Izvinite, ali nismo videli nikakvo obaveštenje. – Nemojte da vas ponovo vidim... Policajac nas pusti. Zaista nema nijednog upozorenja. A, i on je malo zakasnio na posao... Jedino gde je dozvoljeno boraviti je prljava staza, uz koju je ukopan plitak kanal, kroz koji otiče voda. Turisti su se već nakupili i svojim telima ispunjavaju kanal. To nam i nije nešto interesantno, pa se penjemo uzbrdo, gde bi trebalo da se nalaze ostaci starog Hierapolisa. Stojimo na prostranom travnatom platou, nad kojim je neko istresao veliku knjigu istorije umetnosti. Sedamo ispod drveta, proučavamo brošuricu i plan lokaliteta. Hierapolis je, zvanično, star više od dve hiljade godina. Nezvanično, star je mnogo više. Bio je mesto obožavanja Kibele, 135

boginje Majke, kao i drugih prastarih bogova Anadolije. Tajne ceremonije i obredi vršeni su u bazenima, izvorima i u nečemu, kasnije nazvanom – Plutonijum, pećini punoj otrovnih gasova. Paganski sveštenici koristili su otrovan vazduh kako bi dostigli nova i viša stanja svesti. Kako im je to polazilo za rukom ostalo je tajna, bar nama. Svako ko bi izašao živ iz te pećine postajao je slavan i ugledan. Čudotvorac. Prvo što su hrišćani uradili, kada su nasledili Rimljane, bilo je da zatrpaju Plutonijum. Ovi trikovi se koriste i danas, u svrhe stimulisanja bogobojažljive raje u neophodnost doniranja crkve. – Miracolo! Temelji Apolonovog hrama su odmah pored ovog sablasnog ždrela. Tu je Apolon sreo Kibelu i nema indicija da je taj susret bio neprijatan. Čak štaviše, dugo su živeli u slozi i ljubavi. Kako se o istoriji Hierapolisa, pre dolaska klasičnih civilizacija, uglavnom ne zna ništa, arheolozi su za zlatno doba Hierapolisa proglasili doba klasičnih civilizacija. Grad je bio zdravstveno, religijsko i umetničko središte. Kao i danas, verovalo se da su ove vode lekovite. Kasnije su mnogi zemljotresi, kao i Persijanci, rušili grad koji je uvek obnavljan i u koji se život uvek vraćao. Turci Seldžuci su izgradili zamak i dali mu ime Pamukale. Tačku na sve stavili su Fridrih Barbarosa i njegovi krstaši. Hierapolis se od tih gostiju nikada nije oporavio, a nekoliko zemljotresa sravnilo je ono što nisu stigli ambiciozni sveti ratnici. Ostaci su zarasli u travu po kojoj se krišom krećemo. Valjda se neće ponovo stvoriti onaj sa pištaljkom? Nekropola Hierapolisa jedna je od najbolje očuvanih na svetu. Mermerni sarkofazi odavno su ispražnjeni. Reljefe, srećom, niko nije upotrebio kao kamen za kiseljenje kupusa. Ko čita stripove, može čitati i ove reljefe. Bogovi, polubogovi i smrtnici koji se svađaju, mire, ratuju, vole, plaču, smeju – kao u španskoj seriji. I tako u nedogled, dok se halabuka i prašina ne podigne do vrha Olimpa. Tada, veliki Zevs ošine nekoliko munja i drekne: – Dosta je bilo, hoću na miru da gledam utakmicu! Umesto gledanja televizije, građani Hierapolisa odlazili su u pozorište. Amfiteatar je najveći i najočuvaniji u Aziji. Primao je preko deset hiljada posetilaca. Ulazi su raspoređeni po obodu gledališta, stepenicama se silazi ka pozornici koju ukrašavaju statue bogova i na koju je, danas, dozvoljen pristup jedino čuvaru-policajcu. Akustika je zaista savršena. Koraci se čuju i u poslednjem redu. Kako li se tek čuje kada zazvoni mobilni telefon! Postoji još jedan, 136

stariji amfiteatar, koji posle zemljotresa nije obnavljan. Rimljani su napravili ovaj u kojem se nalazimo. Ispred bine je izdvojen prazan prostor, u koji se, ukoliko drama ne ispuni očekivanja, uvek može ubaciti poneki lav, tigar, gladijator, loš glumac, režiser... Za rimski kulturno-zabavni program uvek se tražila karta više. Oko amfiteatra se vrše istraživanja. Italijanski arheolozi kopaju više od trideset godina... Tražimo antičko kupatilo na otvorenom. Na slici je ispunjeno kristalno čistom zelenom vodom, mramornim stubovima i statuama. U stvarnosti je ispunjeno ružičastim telima ruskih turista, jedinih koji mogu da plate privilegiju božanstava i kraljevske porodice. Tešimo se uz odvratnu instant kafu iz automata, takođe kraljevske cene. I nije neka uteha... U muzeju, gde je ulaz skoro besplatan, nema žive duše. Okružuju nas visokobudžetni reljefi-stripovi, koji imaju tekst i na engleskom, nemačkom, italijanskom... I na originalnom – španskom. Šalu na stranu, prelepo je. Veština kojom su rađeni je neshvatljiva. Nesumnjivo je da su neki od autora bili makar polubogovi. Sarkofazi, statue, pisma... Meni je pažnju privuklo nešto potpisano kao – statua glumca. Obezglavljen muškarac sedi na stolici i u ruci drži svoju glavu. Pitam se da li je Šekspir čuo za Pamukale? Za kraj, ipak, protivzakonito uskačemo u jednu od traverni. Dve crnkinje slede loš primer. Pištaljka je uključena na maksimum i mi nestajemo u masi. Na ulicu izlazimo kao manijaci, u kupaćim gaćama. Preskačemo ogradu privatnog parka sa kabinama za presvlačenje i oblačimo se. Na izlazu želimo blagajniku ugodan dan. Pakujemo se i ponovo prolazimo ispod znaka Welcome to Pamukkale. Isto piše i na izlazu iz Pamukalea. Hvatamo pravac za Sarakoj, iza koga skrećemo na put koji vodi na zapad. Do Egejskog mora i Kušadasija ima dva sata ugodne vožnje kroz brda, sela i male varoši... Kuprubaši, Kujundžak, Sultanhisar, Umurlu, Indžirliova i jedan veći grad – Ajdin. Nismo se zaustavili pošto smo to Ajdin povezali sa rečju – ajran, vodnjikavi i kiseli jogurti koje svuda pokušavaju da nam uvale. To, kao i natpisi restorana čuvene crnomorske kuhinje, opomene nas da je vreme za ručak. Germendžik, mahala zaboravljena od boga i vremena. Stanemo ispod table Pide salonu. Jedini smo gosti, ali silne nagrade okačene iznad pulta sa slikom Brke, istog ovog koji stoji pred nama, govore nam da smo na pravom mestu. 137

– Bujrum, izvolte... – Dajte puno vode, koka-kole, kafe i jogurta. Ajran nećemo. – Pide? – Da, sa mesom i sa sirom. – Odmah. Vešto razvlači testo i puni ga nadevom. Otvaraju se vrata furune, u kojoj bukti celo jedno stablo. Onom pekarskom lopatom sa dugom drškom, polaže naše pide na obli zidić iznad vatre. Zatvara vrata. – Bir minut – smeška se. Za minut se ponovo otvaraju vrata peći i eto pida na drvenom pultu. Brka ih seče kao baklave i ređa na tanjire. Momak, najverovatnije Brkin sin, poslužuje tanjire i salatu koju nismo tražili. – Kuća časti – kaže. Umalo prste ne pojedosmo. Tražimo još dve porcije, da ponesemo. Brka se smeška... Na kraju, jedemo svi zajedno. Gledajući nas i oni su se setili da je vreme za ručak. Na karti je, iznad Kušadasija, zaokruženo selo Pamučak. Kamp i plaža. Pored su čuveni Seldžuk i još čuveniji Efes, jedno od sedam čuda starog sveta. Brine me što nam je i Kemer bio ovako zaokružen, pa smo jedva dočekali da pobegnemo. Valjda nas neće dočekati ona vlaga, od koje se ne može disati. Pratimo putokaz Ephesos. Gužva i kolona, posle njih – amfiteatar i stubovi. Iza su hramovi, palate... – Dosta nam je istorije za danas. Od svetskog čuda, Artemidinog hrama, ionako je ostao samo jedan stubić. Artemida je u Anadoliji nasledila boginju Majku, Kibelu, i često je prikazivana sa mnogo grudi. Kasnije je Dijana nasledila prepotopsku ulogu čuvarke plodnosti i zaštitnice porodilja. Artemida je bila devica i majka, a verovanje se kasnije, lako, prenelo na Devicu Mariju. Da ništa nije slučajno govori i putokaz ka kući device Marije. Marija je, navodno, u Efes došla sa svetim Jovanom i deo svog života provela je upravo ovde. Videli smo Devicu Mariju od bronze i vratili se putem kojim smo došli. Iznad prvog kampa piše – Welcome bikers. Kamp je na prašnjavoj ledini, pored puta i bez imalo hlada. Do plaže treba da se šipči kilometrima. Ne pecamo se na to i pridružujemo se penzionerima u šumici eukaliptusa pored divne peščane plaže, sa koje se vidi ostrvo Samos. Podižemo šator ispod krošnje povijenog drveta. Kupanje do noći, raki i pivo sa prvim komšijama, starijim Slovencima. Lepo smo se ispričali i još lepše napili. 138

XXII Kafa i cigar duvana sa Slovencima i – nasvidanje Pamučak. Idemo ka Evropi, pa dokle stignemo. Nigde se nećemo zadržavati, pošto smo Olja i ja demokratski zaključili da sve ove stotine i hiljade kilometara turske obale nisu ni prineti onima na Adi Bojani. Leži nam se na pesku, pije „nikšićko pivo“ u Disku, pecaju skakavice na Bojani, jedu ćevapi u Ulcinju i šampite u Holiday-u. Na Adi su nam prijatelji i znamo da je sve kao i pre – blagi raspad. Usput ćemo proći Bugarsku, Makedoniju i Albaniju. Videćemo mesta koja kao i dosada na ovom putu, nikada ranije nismo videli. Prevarićemo osećaj povratka kući. Pre toga idemo da vidimo Grobnicu sedmorice spavača. Prema legendi, sedmorica spavača bili su sedmorica hrišćanskih dečaka (i jedan pas), koji su se, bežeći od progona, sakrili u pećinu. Zaspali su i nisu se budili sledeće dve stotine godina. Prvi koji se probudio, otišao je da kupi hleb za sebe i svoje drugove. Rekli su mu da je novac kojim želi da plati, star dvesta godina. Više niko nije progonio hrišćane. Kasnije, kada im je došlo vreme, sva sedmorica su sahranjena u onoj istoj pećini, iznad koje je podignuta crkva. Na kraju, neko ih je – ukrao. Usred Seldžuka izvodimo performans... Vadimo šator i istresamo ga, ne bismo li našli Oljinu ogrlicu. Vraćamo se u Pamučak, u kamp. Ogrlica čeka pored mesta na kojem je bio šator. Džepove u šatoru bi zakonom trebalo zabraniti. Koliko puta sam u njima ostavio baterijsku lampu ili autan pa, kada je zatrebalo – eto zabave. Do drugog po veličini grada u Turskoj, Izmira, ima oko šezdeset kilometara autoputa ili džade, koja prolazi kroz varošice i predgrađa. Biramo džadu, a posle prve gužve bežimo na autoput. Prolazimo ogromne bazene solana po kojima lenjo šetaju flamingosi. Oni ružičasti. Izmir se prikazuje kao mnoštvo, ljudima inficiranih brda. Kuće su se ovde popele jedna drugoj na glavu. – Samo vozi! Taman kada sam pomislio da ćemo se lako izvući, autoput se završava i eto nas kako očajnički pokušavamo da se, komplikovanim zaobilaznicama, od kojih je većina u radovima, izvučemo iz haosa. Vozači se ponašaju kao u Beogradu. Žele krv. 139

Slažemo kilometre: Aliaga, Bergama, Ajvalik, Edremit, Altinoluk, Ajvačik... Sve liči jedno na drugo i sve podjednako nezanimljivo. Evropska šminka jednostavno ne pristaje orijentalnom licu. Stajemo jedino da popijemo čaj. Društvo nam prave žeteoci koji u kafanu dolaze – kombajnom. Računam koliko imamo do granice sa Bugarskom. Oko četiri stotine kilometara. U Enzine poslednji put točimo skupo tursko gorivo. Sledeće punjenje je u Bugarskoj! Prolazimo skretanje zakrčeno velikim autobusima za Troju. Umesto Troje, u Troji postoji samo replika trojanskog konja i znak da je ono što se tu (ne)može videti, pod zaštitom Uneska. Očekujemo da obala zavrne desno i da se pred nama ukažu Čanakale, Mramorno more, čuveno Galipolje i Evropa. Prvo smo videli Evropu, pa Galipolje, pa Mramorno more, pa Čanakale. Sledimo znakove, na kojima je nacrtan brod. Luka ima nekoliko, a ja se pitam, koja je ona prava. Stajemo u red. Svaki trajekt vodi ka Evropi, ali neki idu čak do Istanbula. Prepuštamo se sudbini i redu vožnje, da nas odvedu gde žele. Nećemo se buniti ako preplovimo celo Mramorno more i pristanemo u Istanbul. Odatle bi mogli da nastavimo za Iran, Pakistan... Niko ne prodaje karte. Kažu – na brodu. Pristaje trajekt, ni po čemu drugačiji od onih koji saobraćaju na liniji Kamenari - Lepetane. Izgleda da nije onaj koji ide do Istanbula. Ukrcavamo se i niko nam ne naplaćuje kartu. Pitamo stjuarta, kaže – doći će. Isplovljavamo iz Čanakalea. Nekoliko puta mi se učinilo da ćemo se sudariti sa ogromnim tankerima i teretnjacima. Kanal Čanakale je dugačak desetine, a širok svega nekoliko kilometara. Olja mi pokazuje jato ogromnih meduza. Približavamo se brdu preko koga je ogromna slika turskog vojnika sa puškom. Pored vojnika piše – Dur Yolcu – Putniče, stani. Ovde su Turci naneli težak poraz saveznicima u Prvom svetskom ratu. Celo Galipolje je spomenik ovim borbama. Pristajemo i eto nas na evropskom kopnu, gde se kupuje karta za trajekt. – Samo vozi. Ušli smo i izašli iz Azije kao probisveti. Galipolje je prelepo. Naseljenih mesta skoro da i nema, poneka kasarna ili vojno odmaralište po uzoru na kasarnu. Turskih zastava ima više nego bilo gde drugde. Hoćemo li proći pored spomenika onom ćosavom gorostasu iz Muzeja rata za nezavisnost u Ankari? Čovek koji ne zna da čita i piše, sam je potopio najmoćniji engleski brod. 140

Gradić Gelibolu, i prelazimo na drugu stranu poluostrva. Trakija nas dočekuje svojom zlatnom pitominom. Vreme žetve i berbe. Sve je teško i jedro. Čak je i zalazak sunca pun crvenog i masnog soka. Kotrljamo se preko brežuljaka prema starom putu između Edirnea i Istanbula. Pre Edirnea, pronalazimo Shell pumpu, istu onu na kojoj smo prvi put prenoćili u Turskoj. Ovoga puta i mi imamo tepih preko koga možemo prostreti svoje posteljine... – Naučili smo i mi nešto... Prilazi nam Georgi, bugarski kamiondžija u beloj potkošulji. Poziva nas da se premestimo blizu njegovog kamiona. – Tu vam neće smetati svetlo – kaže. Boji se da noćas neko ne preskoči ogradu parkinga i ne pokrade naftu iz rezervoara. – Svašta ljudima pada na um. – OK, premestićemo se i čuvaćemo kamion. Nudimo Georgija čajem. – Sad ću da dođem... Ulazi u svoju kabinu i vraća se sa dva ledena piva. – Veliko je za tebe a malo za devojčicu. – Hvala, živeli. Nudimo ga somunom, sirom i sudžukom. – Sad ću da se vratim... Dobijamo paradajz iz Georgijeve bašte. – Sto posto organic – kaže. Slede: bugarska salama, bugarski sir, bugarska čokolada, bugarski sok, bugarske cigarete i još bugarskog piva. Georgi je oduševljen našim putovanjem, ne može da veruje gde smo sve bili. Pokazujemo mu slike sa fotoaparata. – Mi, motociklisti i kamiondžije, delimo istu sudbinu. Kada sam video vaš motor sav sam se naježio od sreće... Evo, pogledajte. – Stvarno... Kao mladić imao je čehoslovačku „jawu“ i u njegovoj dnevnoj sobi stoji njegova fotografija njegove tadašnje devojke (sadašnje supruge) i „jawe“ na – zadnjem točku. Nagovaramo ga da ponovo kupi motor. – Nikad nije kasno. Georgi poziva svoju ženu da je pita za motor... Posle nekoliko uvodnih rečenica telefon prepušta nama. Olja i ja nagovaramo Georgijevu ženu da kupe motor. – Zamislite u dnevnoj sobi sliku vaših unučića i njihovih devojaka na zadnjem točku! – Kupljeno! Slede zgode i nezgode iz kamiondžijskog života sa osvrtom na aktuelnu geopolitičku situaciju. – Bugarska je super, Turska je 141

super, Jugoslavija je super, Evropska unija je bez veze. Samo traže neke papire i pišu kazne. Čoveka tu niko ne gleda. Ljudi smo, majka mu stara, nismo roboti. Vodi nas u svoj kamion i pokazuje nam kabinu u kojoj provodi veći deo života. Ima sve: klima uređaj, krevete, televizor, frižider, muziku i slike unučića. Pokazuje nam kilometražu koju je kamion prešao za šest godina, koliko je star. Skoro milion kilometara! Sve ih je on izvezao. Do generalne još ima vremena... Kamion ima 600 konjskih snaga i troši 35 litara na sto kilometara... Dobijamo sve moguće blagoslove, kao i saznanje da je u Plovdivu velika žega. Sa Georgijem smo se te večeri oprostili jedno desetak puta. Uvek se vraćao da nam kaže još nešto ili da nam donese nekakvu bugarsku poslasticu koje se ranije nije setio... Dobili smo i vodu sa Gorne banje, izvora u blizini Kirove radionice. Radujemo se što ćemo sutra videti Kira i Plamena. Georgi napokon diže ruke od nas i pridružuje se pumpadžijama i policajcima, koji tek što su zaigrali karte... Ostajemo pored kamiona, da biramo između komaraca i suviše toplih planinarskih vreća. Prešli smo boga oca.

142

XXIII U pola šest, budi me Olja. – Diži se! – kaže. – Šta je bilo? – Voda... – Kakva, bre, voda? Gledam, ležimo u lokvi. Pumpadžija pere auto i voda se sliva tačno na mesto gde ležimo. Sve je mokro. Psujem pumpadžiju. – Kako da spakujemo mokre vreće? Ako budemo čekali da se osuše, ostaćemo ovde pola dana. Uzmem kompresor za vazduh, skidam celu onu skalameriju sa creva, vazduh piči kao lud. Sušim vreće – jedno pola sata. Kompresor radi punom parom – nema odmora, dok traje obnova! Pumpadžija me psuje zbog kompresora, ali baš me briga, nek crkne. Pakujemo vreće suve kao barut, šatorsko krilo prebacimo preko kofera da se osuši u vožnji. Georgi je još uvek u carstvu snova. – Ćao Georgi, nemoj da kupiš kineski skuter! Pre Edirnea, izlazimo na autoput. Prvi put se, od kada smo krenuli, vozimo po istom drumu kojim smo i došli. Jutarnje sunce obasjava kupolu i minarete velike džamije. Sve blješti. Brzo smo stigli na granicu. Dobijamo pečate i na ničijoj zemlji stajemo ispred duty free shop-a, da kupimo nešto za Kira i Plamena. Kod Bugara je gužva. Uveden je elektronski prenos podataka, što znači da od šaltera do šaltera šetamo sa USB drive-om u ruci. Podaci prosto lete i eto nas u Bugarskoj očas posla. Pod hitno nam treba benzin, ali radije ću da guram motor, nego da ponovo sipam na granici. Afrika nas ne izdaje i eto nas u Harmanli, sipamo gorivo za evre. Do Plovdiva vozimo sporednim putevima, promašio sam izlaz na glavni. Plovdiv je živi spomenik socrealizma. Betonske kutije sa kojih je otpala boja. Pre toga su, sto posto, bile kao kutije bombonjera. Sve je sivo i sumorno, čak i usred leta. Zaista je žega. Autoput i raspali! Simpatična stvar u Bugarskoj su policijski automobili od kartona, u prirodnoj veličini. Postavljeni su da poput strašila plaše vrane. Prave policije nema sve do ulaska u Sofiju. Tu se, u sve četiri trake, vozi 60 km/h. 143

Primećujem blago lupkanje koje je povezano sa obrtanjem točkova. Kada se zaletim i ubacim u ler, lupkanje se baš čuje i oseća. Nekoliko puta stajem, proveravam kočnice, gume, točkove, pipam da li se nešto pregrejalo. – Ništa. Nastavljamo, lupkanje postaje sve jače. Motor počinje da se trese. Vozim polako – ako padnemo da manje boli. – Ova Sofija nam je baš jack pot. Silazimo na tranzit koji vodi do Gorne banje. Nismo odmakli ni kilometar – barikade i znak stop. – O čemu je reč? – pitam nekog radnika. – Put se obnavlja i zatvoren je za saobraćaj. Zaista je bio rupa do rupe, ali, zar baš danas? Malo obilazimo radilišta, malo vozimo po njima. Niko nas ne hapsi. Prolazimo OMV pumpu na kojoj smo proveli svoju prvu „bračnu” noć. – Vala, ima da je pamtim dok sam živ. Skretanje za Gornu banju. Trubimo niz ulicu u kojoj je Kirov servis – Motobox. Ovoga puta dolazimo u radni dan i u radno vreme. Servis radi punom parom. Kiro, kez do ušiju. Ljubimo se i pitamo ga da li mu se porodila žena? – Nije, ali minuti su u pitanju – smeje se. – A ti ovde šrafiš!? Opet kez. Upoznajemo se sa Kirovim ocem i mladim pomoćnikom. – Pa gde ste putnici? Dokle ste stigli? – pita nas. – Do kraja, Kiro, Afrika nije štucnula – do malopre. – Šta je bilo? – Nemam pojma, nešto trese, točkovi, gume, kočnice, lageri... Gledali smo, ali ništa nismo našli. Kiro gura glavu pod zadnji blatobran. Prstom pokazuje na gumu na kojoj fali parče, desetak centimetara u prečniku. – Da slučajno nije ovo? – smeje se. – Pa, može biti – kažem. Vozili smo na jeftinoj tajvanskoj unutrašnjoj gumi. Poslaću je Meceleru u Nemačku, da se prisete kako se prave gume. Izvini Kiro, nismo došli da bi nam popravljao motor, hteli smo da te pozdravimo... I Plamena. Doneli smo vam neke gluposti. – Znam, znam, ali hajde da sredimo tu gumu, pa da ručamo. Nećete valjda da mi stojite tu do sudnjega dana? Sledi dobro uvežbana procedura: skidanje prtljaga, skidanje točka. Kiro uzima točak i kači na svog „varadera“. 144

– Kakvu gumu želiš? – pita. – Meceler? – To više u životu neću da vidim, hoću gumu. – Preporučujem ti „dunlop“, odlične su, malo su više za offroad, ali mogu da ih nađem duplo jeftinije nego u radnji. Uzeću ih i sebi. – OK, Kiro, ti si majstor, znaš bolje od mene. „Varadero“ nestaje, a mi sedamo sa Kirovim ocem. Momak donosi sladoled za sve. Kirov tata, takođe Kiro, mnogo voli da priča. Sve zna o nama i našem putu. – Da li će i Kirov sin dobiti ime Kiro? – pitamo ga. – Čisto, da ne bude zabune. – Paa, mogu da mu daju i neko drugo ime... Pre trideset godina, Kiro stariji, živeo je i radio u Libiji. Arapi su mu ostali u lepom sećanju. Problemi su nastali kada se vratio u Bugarsku. Nisu mu dozvolili da unese ni jednu jedinu stvar. Morao je da proda automobil u Turskoj i u Sofiji kupi rusku „ladu“, a da bi se došlo na red za „ladu“, moralo se čekati nekoliko godina... I sve tako. – Ipak, ova današnja kombinacija kapitalizma i kriminala je gora od marksizma i lenjinizma. Priča nam o svemu i svačemu. Najviše o tome kako Jugoslavija i Bugarska treba da se poštuju i čuvaju kao braća i dobre komšije. – Eto, vi govorite srpski, ja govorim bugarski i skroz se razumemo. Slažemo se. Ja imam kumove u Beogradu. Kad god odem kod njih, samo me teraju da jedem – kao da sam iz Etiopije. – Jeste, Beograđani svoje goste vode najdalje do prve kafane. Mada, nema u tome ništa loše... Kiro senior je autoelektričar, Kiro junior je diplomirani inženjer elektrotehnike. Ne pitamo zašto su mlađem Kiri ruke po ceo dan u benzinu i ulju, umesto za tastaturom i finim instrumentima... I mi smo mogli da uplatimo aranžman. Priča nam kako sada, kao penzioner, osim što pomaže u servisu, pokušava da se izbori za javno priznanje velikog makedonskog i bugarskog prosvetitelja Marka Cepenkova. Svoga čukundede. – Cepenkov je svoj dugi život posvetio prikupljanju pesama, priča, bajki, legendi, verovanja, običaja... Kao vaš Vuk Karadžić. Objavio je desetine knjiga, koje su danas najvredniji izvori narodne kulture. Bugarska mu nikada nije priznala značaj... Eto Kira nazad, na točak Afrike je namontirana nova, lepa 145

guma. „Dunlop“ 50 posto off-road, 50 posto on-road, Made in Japan. Izgleda kao da bi sa njom mogli tri kruga oko sveta. – Uradili smo i centriranje, pokazuje nove tegove na žbicama. – Koliko smo dužni? – Posle... Šta vam se jede? – Uzmi što i sebi... Znam da nećemo pogrešiti. – Da li to želite na fini način da mi kažete da sam debeo? – Ma nee, šta ti pada na pamet. „Varadero“ ponovo nestaje, a mi montiramo točak i vraćamo prtljag. Afrika je spremna. Dok čekamo ručak, raspitujemo se za put prema Makedoniji i Albaniji. – Najbolje da idete preko Pernika, Ćustendila i graničnog prelaza Gjueševo. Pazite na ograničenja brzine, policija je u tim krajevima – gladna. Lepo je tamo, šuma, planina... Put je dobar. Naša VIP trpeza je preko puta servisa, za stolovima ispred prodavnice piva i votke. Pijanci nam prave mesta. Kiro svima deli po jednu poklopljenu plastičnu čašu za pivo, punu nekakve čudne i vruće mase. Uz to: viljuška, hleb, pečene ljute papričice i koka-kola. – Kakvo je ovo jelo? – pitam. Od svega šta je izgovorio ukačio sam nešto u stilu – sirenje na dimljenje – tako nešto. – Da probamo ...mmm, čoveče, pa ovo je ludilo! Kiro se smeška... Objašnjavam šta predstavlja metalni, kičerica plavi dlan sa okom, lančićima, perlicama i arapskim natpisima, koji smo mu kupili u Damasku. Ustvari, pravo značenje ne znam, pa iznosim svoje viđenje... – Gledamo se, čuvamo se! Hvala ti Kiro za sve što si učinio za nas. – De, de, nemojte još da mi se rasplačete... Okati, plavi dlan kači se na počasno mesto u servisu, iznad radnog stola i kase. – Kad smo već tu, da naplatimo... Gumu sam nabavio za 50 evra, vaš račun je toliko. Ostalo – kuća časti. Pokušavamo da uguramo koji dinar više, ne dolazi u obzir. Umesto zbogom, na poklon dobijamo sprej za podmazivanje lanca. – To uvek treba... – Hvala Kiro, care! Skretanje za Pernik je blizu, tako da se jednostavno izvlačimo iz grada. Penjemo se u brda, pratimo kolonu kamiona, kojima je mesto na otpadu. Prolazimo pored istih takvih industrijskih postrojenja. Posrnuli giganti, koji su za sobom u propast povukli čitave regije. 146

Poznata imena, udarnici, metalci, rudari, heroji, tekovine... I moj favorit – Hlebozavod! Sa propašću industrije, priroda je živnula. Sve je prodisalo, olistalo, procvetalo... Zaista je predivno, potpuna suprotnost niziji kojom smo došli. – Čekaj malo, i mi želimo da dišemo! – pozivajući se na svačije legitimno pravo na život, pretičemo crne, otrovne oblake preko pune linije, duple pune... Nova guma lepo hvata. Pred Pernikom ih nekako ostavljamo iza sebe. Prolazimo kroz ista naselja kakva smo videli u Plovdivu. Ljudi odsutno gledaju kroz prozore oljuštenih zgradurina. Evropa ovde neće još dugo... Mašemo dečurliji. Nastavljamo u planinu, sve je manje vozila i sve je lepše za vožnju. Pravi slalom. Kada ovako krene, mogao bih ceo dan... Olja ne bi. – Žedna sam. Stanemo na malu pumpu, koja više izgleda da ne radi, nego što radi. – Dobar dan, ima li koga? Radi li se ovde? – Radimo! – izlazi dedica sa više od sedamdeset godina. – OK, sipajte do vrha. Imate li vode, sokova, bilo šta? – Ne držimo, ali ako je devojčica žedna, sedite, sad ću ja. Posle nekoliko minuta eto dedice, na poslužavniku nosi dve kafe i bokal ledene vode. – Poslužite se... – Hvala. Lepo se ismejao, kada je čuo gde smo sve bili. – Jordan? Na motoru? Ha, ha, ha. Da sam mu rekao da su Dane i Koma išli do Japana, verovatno bi mu pozlilo. Umesto zbogom dobijamo koliko može stati u sitne starčeve ruke – zelenih jabuka. Silazimo u Kjustendil. Preduzeća, kombinati, zavodi... oko čijih hala pasu krave i ovce. Policajci su izgleda skapali od gladi. Niko ne zaustavlja, niko ne harači – za naše dobro, naravno. Putokaz nas pita: Bosilegrad u Srbiji ili Kriva Palanka u Makedoniji? Glas Dade Topića kaže – Makedonija! Mali granični prelaz na prevoju Osogovske planine. Gužva. Uz malo gurke i psovki na maternjem jeziku, dobijamo pečate. Na makedonskom prelazu isto... Spuštamo se u Krivu Palanku. Makedonsko sunce zaista drugačije sija i greje. Idemo tačno ka njemu, sve je belo. Kao kroz san, prolazimo kroz otvoreni muzej SFRJ: „fiće“, „stojadini“, solea krema, valera gel za kosu, FK Vardar, Vasil Tupurkovski u raskopčanoj majici na plave, žute i bele pruge... Makedonija sve to čuva, da bi nas jednog dana upitali: – Je li ćale, čemu tolika halabuka o ovom šitu? 147

Posle Kumanova, autoput vodi ka jugu, ka Grčkoj. Viđamo prve Beograđane. Katerini, Platamoni, Pefkohori... Oni svetogorski prsti. Beograđani nose naočare za sunce i klimaju glavom u ritmu muzike. Na odvajanju za Skoplje plaćamo putarinu. Za pet evra dobijemo mnogo kusura u denarima. Sledećih stotinak kilometara, do Gostivara, platili smo putarinu u skoro svakom dvorištu kroz koje ovaj put prolazi... Pre bismo stigli biciklom. Prvo što vidimo od Skoplja je brdo, na kojem je neko pametan posadio ogroman krst, koji još i svetli. Polovina Skopljanaca su Albanci i verovatno ne uživaju u pogledu... Politika, mržnja i glupost. Dobro došli kući! Negde usred grada prelazimo nevidljivu granicu. Sada smo u albanskom delu. Šar-planina je pred nama... Vidimo samo njenu konturu visoko na tamnom, purpurnom nebu. Ispod nje je odavno mrak. Kada sam se setio da smo jutros bili u Edirnama i u Turskoj, momentalno me hvata neizdrživ umor. Sigurno smo prešli sedamsto kilometara... U Tetovu tražimo pumpu sa parkingom za kamione na kojoj bismo mogli zanoćiti, tako što kroz svaku prođemo. – Nema ništa... Spuštamo se u Gostivar. Na izlazu iz grada, dvadesetak parkiranih motora. Čoperi. Vraćamo se... – Da li je sve u redu? – pitam na engleskom. – Batke, nismo ti mi Švabe – odgovore mi na makedonskom. – Mi smo iz Skopja, MC Potfat. Ja sam Tedi, vođa ove bande. Upoznamo se sa Tedijem, upoznajemo se sa bandom. Kada su čuli odakle stižemo, odmah je doneta odluka da, do daljnjeg, budemo njihovi gosti. – Idemo u Demirhisar, nešto manje od sto kilometara odavde. Bend jednog našeg člana ima koncert u Domu kulture. Malo da ga podržimo i da se provedemo. Spavaćemo u selu pored, kod još jednog bajkera. Sutra slavi rođendan, biće svirka u dvorištu, pečeno prase, pivo... Pokušavam da izvrdam... – Ko će, bre, u koloni da vozi još sto kilometara po ovoj mrakači? Džaba sam pokušavao. Veliki poglavica je rekao svoje! – Inače – kaže Tedi, imamo malih problema... Jednom od nas su ispali ključevi usput. Čekamo dvojicu da iz Skopja donesu rezervne. – Pa, na koju foru je mogao da vozi bez ključeva? 148

– Brave na ovim našim motorima su takve. Može on i sada da upali i vozi, ali ne može da otvori rezervoar i sipa benzin. – Bože, kakva glupost... – Još jedan član, u stvari kandidat za člana, ima problema sa plastičnim rezervoarom koji je bušan. Gorivo curi na mašinu, može da se zapali. Vadim crveni silikon od koga se prave dihtunzi. – Otporan je na visoke temperature, na benzin i ulje – kažem. – Samo treba sačekati da se osuši. Skidamo rezervoar sa „honde VTR“ koja želi da postane „harley davidson“ i rupu popunjavamo silikonom. Dok čekamo, uz rakijicu, razgledam motore. Japanski motocikli po uzoru na „harley“, ima i prerađenih „BMW-a“, ali najviše je onih ručno napravljenih i to veoma vešto. Pravi lepotani. – To radi Ljubiša, naš blagajnik... – Bogami, svaka čast. Dolaze dvojica koji su poslati po rezervne ključeve. Jedan od njih vozi pravi „harley davidson“ i najstariji je član kluba. – Nema rezervnih ključeva, nismo mogli da ih nađemo. Mogao bi jednom da pospremiš onu svoju sobu... – Jeste, pa da slučajno bacim rezervne ključeve. – Šta da se radi? Tedi odluči da se motorista koji je izgubio ključeve vrati u Skoplje... Neka mu to bude nauk za ubuduće. – Spremajte se, krećemo! Bela Afrika dobija počasno mesto među crnim razgalamljenim beštijama, odmah iza predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika. Olja se nikada nije vozila u koloni. Još ovakvoj. Vrišti. Ulećemo u brda, put je uzan i krivudav, ali momci iz Potfata drže tempo... Oko stotke. Jedva pratimo. – Nećemo valjda da se obrukamo, sad na kraju? Najveći problem je kočenje. Teži smo skoro duplo od svakog od njih i na kočenju samo što se ne zabijemo u prvog ispred sebe. Tresemo se od hladnoće. Kukam za pustinjom. Džaba, ništa od tople odeće nismo poneli. Bacili smo kombinezone, da bismo nagurali onaj tepih. Svakih petnaestak minuta kolona staje – da se se sačeka iskušenik na VTR-u, koji još uvek uči da vozi. Nije mu lako po mraku i krivinama. Dvojica starijih članova su non-stop uz njega, daju mu savete i bodre ga. Nastavljamo, tempo ne popušta i sve je hladnije. Pola sata nismo videli nikakve znake civilizacije. Ljuljamo se kroz noć, postoje samo 149

tri mala crvena svetla i grmljavina dvocilindraša. Ipak, uživanje je nadvladalo umor. Tabla na kojoj piše Demirhisar. – Da li je moguće? – Pored toga što ima Dom kulture, Demirhisar ima i benzinsku pumpu. – Poslednji put smo sipali u Bugarskoj, kod onog dedice sa jabukama... – Posle, sada idemo na žurku. Svirka je odavno počela, a mi kasnimo zbog ključeva... Dom kulture, među tri kuće ovog sela, nije teško naći. Svirka odjekuje i to odlična. Parkiramo što je moguće bliže bašti i ulazu. To, naravno, izaziva oduševljenje. Publike ima više nego stanovnika. Tedi nas predstavlja... Bend – specijalno za goste iz Beograda! Krug – EKV! Piće, za sve! Šta ćeš – pij, skači, deri se... Uželeli smo se rifova. U Makedoniji smo na pravom mestu. Ipak, lepo je vratiti se kući... Ne znam u koje doba ekipa se prikuplja, vreme je da se krene. – Staćemo na benzinsku pumpu da kupimo nešto za večeru – objavljuje Tedi. Možete li zamisliti izraz lica pompadžije kada ga je, usred noći, probudilo dvadeset pijanih bajkera? Pijani bajkeri, da bi čiču spasli srčanog udara, biraju delegata, koji će kupiti večeru za sve. Ostali strpljivo čekaju ispred... Čiča tek sada u zbunui, ali sve ispada mnogo bolje nego što se nadao. Dobio je i bakšiš. Sipamo gorivo i vraćamo se nekoliko kilometara. Skrećemo na makadam i eto nas ispred nedovršene kuće. Dočeka nas domaćin slavljenik. – Dobro došli! Postavio je tendu i sastavio nekoliko plastičnih stolova. – Da se jede! Svako dobija po komad hleba i konzervu mesnog nareska. Mi vadimo gomilu klope koju vučemo još iz Tašudžua, plus još toliko što nam je Georgi zapakovao, da nam se nađe. Turski sudžuk i sir bacaju domaću kuhinju u drugi plan. Za kraj, malo naobrazbe... Društvo je procenilo da se najstariji član, onaj sa „harley davidson“, previše napio i da je bio opasnost za sebe i za druge. Kazna je to što će biti na tapetu celoga vikenda. Kreće zafrkavanje... Prvo lagano, a onda počinje da boli... – Spavaćemo u voćnjaku. Svako ima svoju vreću, poljski WC je tamo... Olja, ti možeš da spavaš u kući, kaže Tedi. – Kako svi, tako i ja. – To, sestro! – aplauz. U šljiviku dobijamo počasno mesto. Između predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika... 150

XXIV Prvu fazu inicijacije u moto-klub Potfat prošli smo sa uspehom. Preživeli smo noć na manje od deset metara od sekretara kluba, čije hrkanje ne mogu da nadjačaju ni svi „harleji“ ovoga sveta. Tačnije, niko i ništa. Primamo čestitke i prisustvujemo demonstraciji gađanja iz vazdušnog pištolja. Dok pijemo kafu, domaćin priprema malu binu i veliko ozvučenje. Obavestio je komšije da na vreme napuste svoje domove... – Ostajete na svirci i pečenju? – pita. – Ne hvala, valja nam hitati put Albanije i Crne Gore. – Idete na Ohrid? – Nije nam usput... – Jeste li bili nekad tamo? – Ne. – Pa onda morate otići. Ako to propustite, od Makedonije niste videli ništa. Mi ćemo sutra ujutru na Ohrid... Poneli smo i štapove za pecanje. Nigde na svetu ne postoji takva pastrmka kao na Ohridskom jezeru. Za razliku od drugih vrsta, ova naša, ohridska, leži na dnu i vreba plen. Ohridsko jezero je jedno od najstarijih na Zemlji... Neke endemske vrste tu su još od preistorije. – Jesi li ti neki profesor? – Ne, ja sam pecaroš-amater. Dobijamo savet da u Albaniju ne ulazimo kod Debra, nego preko Kjafasana, koji je mnogo bliži Ohridu. Odatle imamo dobar put kroz celu Albaniju. Putem preko Debra može se putovati jedino – traktorom. Zahvaljujemo se i opraštamo sa momcima, sa domaćinomslavljenikom i ukućanima. Dobijamo vizitkarte i samolepljivi amblem kluba. Mrtvačka glava sa cilindrom i motociklističkim naočarima. Pozvani smo na susret u Novom Sadu, koji za nekoliko meseci organizuje moto-klub Otpisani. Tek se sada, po danu, vidi koliko su lepi motori koje Ljubiša pravi. Afrika instinktivno oseća da bi joj se, ako se odmah ne izgubi odavde, lako moglo desiti da dopadne njegovih šaka... Brzo pronalazi asfalt i grabi kroz prelepe kanjone i klisure, iste one kroz koje smo sinoć došli. Iako je put 151

krivudav i uzak, nije teško voziti brzo. Ta vožnja će mi ostati u pamćenju kao jedna od najlepših. Ponovo smo u Kičevu i na glavnom putu za Ohrid. Planinski pejzaži se smenjuju, sve lepši od lepšeg. Malo naselja, mnogo šume, reka, potoka... Dobitna kombinacija! Na raskrsnici Struga, Ćafasan, Ohrid, skrećemo levo, Albanija će morati da pričeka nekoliko sati. Da je jezero ogromno, naslućujemo po udaljenim planinama kojima je okruženo. U gradu nas dočeka gužva i mnoštvo vozila sa stranim tablicama. Parkiramo u centru, menjamo nešto novca. U potrazi smo za najboljom pekarom. Prema odgovorima ili je svaka najbolja, ili u mišljenjima postoje duboka razmimoilaženja i suštinska neslaganja. Na korzou, izlozi starih filigranskih radnji kao i modernih zlatara. Nakit sa čuvenim ohridskim biserima. Jezero, da bi proizvelo ove količine dragulja, mora da radi u tri smene... Izbor pada na pekaru u albanskoj čaršiji, podalje od atrakcija. Red koji zatičemo ispred pekare ili furra-e, govori da smo na pravom mestu. Sedamo na male stepenice sa pogledom na promenadu. Ljudi se čude što jedemo na ulici, ali kako se radi o nesumnjivom meraku, blagonaklono se osmehuju. Majstor za opanke popravlja kacigu sa koje je otpala nitna. Dugo prebira po žutim kutijama „Fotokemijinog“ fotografskog papira, tražeći odgovarajuću. – Imao sam tu negde... Evo! Sine, sada možeš do – Tunguzije. Ha, ha – šali se čika malo. Srećan put, deco i polako. Bolje je napravio nego fabrika. Vraćamo se na korzo, do jedine radnje koja nije zlatara ili nešto slično. Do poslastičarnice. Sladoled je fenomenalan i duplo jeftiniji nego u Beogradu. Kupujemo stvari bez kojih se ne ide na Adu Bojanu – sprej protiv komaraca i kremu za sunčanje sa najjačim faktorom zaštite, nešto hrane i plin za primus. Još uvek ne vidimo jezero, samo putokaz za plažu. Tedi nam je rekao da kupanje u Ohridu i nije neko uživanje. Gužva je i mnogo je turista. Treba krenuti putem uz obalu i naći svoju plažu. Sedamo na motor i napuštamo gradić. Hoteli, odmarališta... Jezero se otvara pred nama. Očekivali smo da je ogromno, ali more – to nismo očekivali. Obale su pitome i zaista se na svakom mestu može stati i uskočiti u vodu. Pronađemo svoj private eldorado i eto nas u vodi – posle ko zna koliko dana. Valjda se ništa neće 152

dogoditi onim pastrmkama, bisernim školjkama i jedinstvenim preistorijskim bićima? Sat-dva i ponovo smo na raskrsnici za Strugu i Ćafasan. Kupimo dobru auto-kartu Albanije, točimo gorivo, da ne bismo morali da se u Albaniji gnjavimo menjanjem novca. Od graničnog prelaza, koji je i ovde na vrhu planine, deli nas desetak kilometara. Makedonci brzo pečate naše pasoše i propuštaju nas. Na albanskoj strani stajemo u red, iza kolone od pet-šest velikih putnih motocikala poljskih tablica. Neuništive stare „jamahe FJ1200“ i FJ600 fazer. Pitamo se za zdravlje, kuda i odakle putujemo. Poljaci su obišli Bugarsku i Tursku, imali dva udesa. Jedan od „fazera“ je poprilično oštećen i ne mogu se kretati brže od 70 do 80km/h. Žele se dokopati Hrvatske i Yamaha servisa. Ovima što su pali, oprema je spasila glave. O Albaniji znaju koliko i mi – ništa. Malo im se „privaljujemo”, pošto kao deo grupe možemo očekivati manje problema. Na kraju su njih zadržali više od nas. Policajac nije hteo da nas pusti ako mu ne damo deset evra, a Poljaci su morali da prilože još nešto u njegov lični dobrotvorni fond. Potpišemo bizarni papir u kojem se, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću, obavezujemo da nam ni na pamet neće pasti da, na teritoriji Albanije, svoja vozila ostavimo negde i kući odemo – pešice! Sakupljamo se na parkingu iza carine. Pričamo kako su nam bajkeri iz Makedonije savetovali da zaobiđemo Tiranu i da vozimo dužim i boljim putem preko Drača. Motori su im mnogo manje prilagođeni vožnji po lošim putevima od našeg. Uz to već imaju dovoljno problema. Treba se čuvati radara i policije. Poljaci odluče da se drže svoje maršurute. – OK, svako ima svoju nafaku. Opraštamo se i jedni drugima želimo srećan put i sve najbolje. Pogled na Albaniju je fascinantan. Vidi se barem polovina zemlje. Visoke, divlje planine i šumovite doline. Prelepo. Na ilirskom jeziku reč „alb” znači – brdo. Albanci su sinovi planine, baš kao i Kurdi. Vijugavi put se strmoglavo spušta i serpentine nestaju u šumi. Jedini stanovnici ovih brda su betonski bunkeri, koji, poput mladih pečuraka, jedva proviruju iz trave. Mali bunkeri okružuju velike, očito rezervisane za artiljeriju. Samo jedan pogled na ovaj čudni pejzaž je dovoljan da se zaključi da se nalazimo u zemlji u kojoj je sve drugačije. Do kraja našeg tranzita kroz Albaniju nismo uspeli da se oslobodimo ovog utiska. 153

Spuštamo se, kočimo, sečemo krivine. Kočnice ponovo javljaju da im ovo nimalo ne prija. Pretičemo nekoliko preistorijskih vozila i ulazimo u gradić Perenjas. Tu, iz nekog samo Albancima znanog razloga, svaka česma, slavina, pipa, crevo, šmrk, sve kroz šta voda može da teče je otvoreno. Svaki mlaz, gdegod je moguće, okrenut je uvis. Ljudi sede i gledaju male vodoskoke. Prva policijska patrola sa radarom nas znacima upozorava da češće gledamo na brzinomer. Nisu nas zaustavili. Sve je više nego skromno i sve kao da pripada nekim drugim vremenima. Posledice apsolutne izolacije u kojoj su Albanci proveli pola veka vide se i osećaju na svakom koraku. Kontrast sivilu i čemeru su kuće bogataša i privatne benzinske pumpe. Pomalo podseća na jugoslovenske poratne zone. Najbogatije i najrazmetljivije su zelene pumpe, kompanije Tači, u kojima se pored dizela, evrodizela, benzina, kerozina... može dobiti i mleko od lastavice. Dok privatna inicijativa cveta, fabrike i rudnici su odavno zatvoreni. Sve tavori i čeka da rđa uradi ono što niko drugi neće. Albanci u svom stilu vožnje objedinjuju sve ono što za volanom spaja pijance, taksiste, majstore, vozače dostavnih vozila, Pančevce, stanovnike Rume, New Jerseya... Jednostavno, nešto tu ne štima. Kada treba voziti brzo, voze polako; kada treba stati, oni kreću; kada treba usporiti, oni daju gas; gde se ne sme skretati, oni skreću... Jedina logika je da prvo treba očekivati suprotno, a tek onda suprotno od suprotnog. Čuli smo, da se u Albaniji voze samo „mercedesi“, ali to nije tačno. Kotrlja se sve što je u stanju da se kreće, čak i taljige učestvuju u saobraćaju. Elbasan je nekada bio biser otomanske arhitekture, islamsko središte Albanije. Odjeci turskih podela ovde su doveli do žestokih razmirica i trvenja. Duvan iz Elbasana je bio čuven širom sveta. Šezdesetih, Enver Hodža dovodi kineske saveznike da sagrade Čelik Partije, ogromnu željezaru, posle čijeg puštanja u pogon u Elbasanu ni travka više nije nikla. Sve u vezi sa tim zvalo se Drugo nacionalno oslobođenje Albanaca. Kružni tokovi i manjak putokaza. Srećom, svi znaju gde je put za Drač. Zapad. Još jednu radarsku kontrolu prolazimo bez posledica. Ka Kavaji i Draču vozimo po ravnici, niz tok reke Škumbinit. Pratimo, tj. pokušavamo da pratimo „mercedes“ podgoričkih tablica, 154

koji vozi po svim pravilima Formule jedan. Za razliku od zaostalih brdsko-planinskih predela, ovde su uočljiviji znaci ekonomskog oporavka i progresa. Male, i po pravilu nedovršene kuće, ustupaju mesto novim, šarenim višespratnicama. Bunkeri u dvorištima novih zgrada obojeni su istom bojom – da se slažu. Na drumu je sve više vozila. Svuda i stalno, mogu se videti prizori krajnje bede. Žene peku kukuruze na zapaljenom pragu železničke pruge... Neopisiva gužva vozila i ljudi koji se vraćaju sa plaže govori nam da smo na nekoliko metara od mora – Jadranskog! Ovuda ni Podgoričanin ne prolazi. Pored svih prednosti motocikla, sledećih dvadeset kilometara, koliko ima do Drača, vozimo sat vremena. Sve što je moglo da prokuva, prokuvalo je. Sada, pored sumanutih vozača, imamo još luđe pešake. Bacaju se pred automobile, kao samoubice. Slično Alanji, more se ne vidi od kilometarskih nizova hotela. Nikad neću razumeti kakav se odmor ovde može tražiti i – naći! Hteli smo da prošetamo po Draču, ali posle svega samo želimo da se dokopamo zelene linije na karti, autoputa koji počinje negde ovde, a završava se u Tirani. Pedeset kilometara kristalno jasnih pravila. Pritisneš gas do daske i gledaš. Ako nešto pođe naopako, tu je debela betonska ograda. Sve je besplatno i na ličnu odgovornost. Policija ne pokušava da kontroliše, meri, sankcioniše... Našoj Africi sudbina je odredila da ovim putem prođe u jednom komadu. Poslednjih sto kilometara do Skadra vozimo po mraku. Nije nimalo lako, umorni smo, saobraćaj je jeziv, a put nepredvidiv. Često moramo da stanemo da bismo propustili stado ovaca, krava... Ponovo, što smo bliži cilju, vozimo sve sporije, čime se cilj čini sve udaljenijim. Strpljenje je majka. Skadar prepoznajemo po svetlu iznad grada. Bedna naselja i raskošni hramovi naftnih bogova. Velika i osvetljena tvrđava čuvenog Skadra na Bojani. Ispod slavnih zidina, leži grad koji se ni po čemu ne može nazvati slavnim. Prašnjave, prljave i jedva osvetljene ulice i sokaci, zanatlije, koji proviruju iz svojih malih radnji, svetina, koja se gura... Trotoar ne postoji. Ko je Skadar nazvao albanskim Las Vegasom, imao je ili bolesnu maštu ili jako dobar smisao za humor. Putokaz za granicu sa Crnom Gorom ne postoji. Ulazimo u centar grada, vrtimo se bezuspešno. Pitamo prolaznike, dobijamo komplikovana uputstva... Najzad nam taksista, na srpskom jeziku, 155

objašnjava u čemu je štos. Na neuglednu granicu se stiže tako što se na neuglednoj raskrsnici skreće na još neugledniji put koji vodi ka najneuglednijem mostu. Pratimo uputstva, izbijamo na most prekriven daskama preko kojega može da prođe samo jedno vozilo. Sva rasveta je naš far, koji zbog preopterećenja osvetljava više uvis nego pred sebe. Milina božja. Nadam se da daske nisu trule i da su sve na broju... Srećom, prelazimo na drugu obalu bez upotrebe peraja. Granični prelaz iskače iz mraka kao kakav razbojnik. Stoj! Srećom po nas, niko ne traži ni pare niti život. – Do viđenja, srećan put i pažljivo vozite – želi nam albanski policajac. – Hvala, do viđenja... Crnogorci nas dočekuju zavaljeni u fotelje koje su izneli ispred svojih kućica. Puše, piju kafu i čekaju kakvu će im zabavu ova noć doneti. Da niko ne bi ustajao, pozivaju nas da priđemo i pokažemo dokumenta. Crna Gora je skoro uvela zabranu unošenja hrane i plaćanje tzv. ekološke takse. Nama je jedan kofer pun hrane, koju smo kupili u Ohridu... Najstariji je šef carinske službe, Brka. Kada je video sirijske i jordanske vize, odmah je poskočio sa svoje fotelje i počeo uzbuđeno da mlatara rukama. – Tamo, kada nešto ukradeš, odmah ti sijeku glavu! Ja bih vazda živio u takvu državu! Ostali umiru od smeha. – Đeco, da li vam je bilo lijepo tamo? – Jeste. – E onda, Kujundžić – ćeraj! Dobro došli u Crnu Goru. – Kuda za Ulcinj? – pitam momka u „fijatu puntu“ kotorskih tablica. – Za mnom – govori. Sledi trideset pet kilometara noćne reli vožnje po rollercoaster-u. Kotoranin pokušava da obori vlastiti svetski rekord. Šteta što se ništa ne vidi. Godinama želim da prođem ovim putem, kojim se u drugom pravcu može izbiti na Skadarsko jezero. Pravcem, koji na većini karata nije ni ucrtan. Stajemo na benzinsku pumpu Eko, nalivamo Afriku benzinom, koji za razliku od onoga na drugoj pumpi, nad kojom stoje gvozdena petokraka i natpis „Tito“, nije pomešan sa vodom. Pre Ade Bojane ostaje još samo jedna formalnost. Ćevapi u Ulcinju! U 156

„našoj” ćevabdžinici nas dočekuje isti personal kao i svake godine. Javno priznajem da svuda gde smo bili ćevapi nisu ni prineti ovim – našim. Zato ćevabdžija u naše tanjire ubacuje nekoliko ćevapa više. Na zidu je kalendar klanice iz Bijelog Polja, sa slikama proizvodnog programa. Na radiju se smenjuju ex-YU pop-rock hitovi. Od Ulcinja do Ade ima još nekih petnaestak kilometara i potrebno je proći kroz ogroman luna-park, koji treba da poseti svako ko želi da upozna atmosferu Istanbula i Damaska. I mi smo se tu godinama inspirisali. Sve je na ulici i sve trešti. Iza luna-parka civilizacija ustupa mesto pustari. Tišina i noćno nebo. Na Adu prelazimo uskim mostićem preko Bojane. Uđemo u poluprazan kamp i smeštamo se na jedno od najboljih mesta – ispod četiri drveta. U celom kampu, jedva da ima desetak stabala... Dižemo šator, ovoga puta stavljamo i sloj protiv kiše i vlage. Vreme na Bojani je nepredvidivo, a noći hladne i vlažne. Sedamo pod tendu ispred kamp kućice naših prijatelja iz Podgorice, Vaske i Benja, pijemo pivo i upoznajemo se sa novostima. Najveća je da je uprava kampa okrečila WC – u roze... Dok slušamo ko je od poznatih bio, ko je otišao, ko nije došao, ko se oženio, udao, porodio... nas dvoje se zbunjeno gledamo. – Stali smo? ...

157

XXV ...posle deset dana provedenih na ušću Bojane i posle svih mogućih odlaganja, došao je dan da se naše putovanje privede kraju. Do kuće nas deli još samo šest stotina kilometara dobro poznatog puta. Svaki pokret je mali ritual kojim se opraštamo od života kojim smo poslednjih mesec dana živeli, i koji nam se toliko dopao. Pripreme kojima mnogi putnik pridaje veći značaj od onoga što na prvi pogled jeste. Pametne glave to zovu sujeverje. Opraštamo se sa prijateljima i očas smo na drugoj strani reke. Ćevapi u Ulcinju i rezervoar do vrha. Do Virpazara i poznate magistrale do Beograda stići ćemo preko Vladimira, uz nama malo poznatu obalu Skadarskog jezera, putem koji nas odavno privlači. Proletos smo obišli fantastične predele oko Rijeke Crnojevića, ali južnu i jugoistočnu stranu jezera nikada nismo videli. Lagano se penjemo u brda, uskom ali asfaltiranom stazom kojom skoro niko ne saobraća. Mediteran bez mora. Vinogradi, maslinjaci, smokve... Makija, koze i pokoji magarčić. Mala i pitoma sela. U ovom kraju, odsečenom od aktuelnih tokova civilizacije, život teče sporijim i finijim ritmom. Priroda i ljudi čine celinu, a ne zaraćene strane. Blagost primorja odjednom ustupa mesto oštrim i nepredvidivim crtama crnogorskog krša. Iako inferiorni u poređenju sa dramatičnim reljefom visokih planina kontinenta, ovi kanjoni i klisure ipak su dovoljno ubedljivi da bi se malo ko radovao da u njima dočeka noć ili nevreme. Posle kratkog i uzbudljivog intermeca ponovo smo u oblim sunčanim brdima, što mirišu po lavandi. Vladimir je centar ove regije, sa školom, poštom, ambulantom, policijom i vatrogasnom službom. Tu je i skretanje za Saško jezero koje za ribolovce na divljeg krapa ili šarana ima približnu važnost kao i Meka za muslimane. Malo dalje, putokaz pita želimo li u Sukobin, Skadar ili do manastira Skadarskog jezera? Put vodi dalje u planinu. Sa svakim metrom ukazuje se sve više od prostrane i zelene doline Bojane, koju sa jedne strane zatvara pučina, a sa ostalih udaljene planine Albanije. Jedini čovek kojega smo videli je gazda restorana Panorama. Zatičemo ga kako sedi pod lozom u bašti svoje kafane, i moli boga 158

da mu niko ne stane i pokvari merak ispijanja prve jutarnje kafe i rakije. Samo smo mu u prolazu mahnuli, i sami moleći boga da se ova vožnja nikada ne završi. Pred sam vrh, asfalt naglo zavija oko druge strane planine i izvodi nas na drugi, još nestvarniji vidikovac. Skadarsko jezero od početka do kraja. Albanija i Crna Gora. Na jednom kraju je čuveni Skadar, a na suprotnom plava brda nad Rijekom Crnojevića. Obala je neverovatno razuđena, prepuna grimiznih uvalica i otočića. Legenda govori da je nekada na svakom ostrvcu bio po jedan manastir. Zetska Sveta gora. Većina manastira je napuštena i urušena. Nekada su prestoli crnogorskih kraljeva bili ovde, kao i zloglasni zatvor Grmožur u kojem su vladala samo dva pravila: 1. Čuvari i zatvorenici moraju biti neplivači. 2. Ukoliko zatvorenik pobegne, čuvari služe ostatak njegove kazne. Prvi štampar ćiriličnih knjiga, Božidar Vuković ’Podgoričanin’ sahranjen je na ostrvu Starčevo. Njegov grob je prazan. Pljačkaši su uklesan simbol štamparstva, ruku koja drži kesu, protumačili kao putokaz ka skrivenom blagu. Pre njegove štamparije na Obodu, po skadarskim manastirima su se knjige vredno prepisivale rukom. Poslednjih godina po obalama i ostrvima tumaraju trgovci nekretninama. Jedino što sprečava da sva ova lepota ne postane nečije privatno vlasništvo jeste klimavi status Nacionalnog parka. Pored kulturnoistorijskog, Skadarsko jezero ima još veći prirodni značaj. Ono je rezervat u kojem svoje stanište nađe više od polovine evropskog ptičjeg sveta. Pelikani se, u Evropi, još samo ovde mogu videti i doskoro skadarski ribari su ih dresirali da uhvate ribu i donesu je u čamac. Jezero je prebogato ribom. Na pojedinim mestima, da bi se upecala, dovoljno je baciti udicu – bez mamca… Prolazimo kroz nekoliko sela u zaleđu jezera, odakle do prve civilizacije vode desetine kilometara. Pred svakom kućom se nudi vino, loza, sir... Gde god stanemo da pitamo za pravac ili za čašu vode, dobijamo zrele ljubičaste smokve. U Virpazaru izlazimo na magistralu, koja će nas, zajedno sa svima, kojima je letovanje završeno, te večeri dovesti do Beograda. I naše Skadarlije. Društvo u kafani Herceg Novi još se nije razišlo. Sedamo za sto. – Pa gde ste vi, komšije? – Evo, tu smo... može dva ladna? 159

Veličanstveni zagrljaj svetova, Istanbul

Šetnja po nepreglednom jezeru od soli, Tuz Golu

Disk Sunca, simboli izgubljene arhireligije Ankara

Protivteža materijalnom, Kapadokija

Bazar stariji od novca, Alep

Jedno od tri preživela aramejska sela, Malula

160

Drevna raskrsnica karavanskih puteva, Palmira

Naselje Beduina, onih kojima ništa daje sve, Sirijska pustinja

Džamija Omajada u očekivanju Sudnjeg dana, Damask

Prestonica antičkog kosmopolitizma, Petra

Pozornica Biblije, predgrađe Mrtvog mora Jordan

Kraj džade i početak Saudijske pustinje, Wadi Rum

161

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-992 КУЈУНЏИЋ, Матија, 1975Putevima i džadama Male Azije i Bliskog Istoka / Matija Kujundžić ; [autor fotografija Olivera Kujundžić]. - Beograd : M. Kujundžić, 2010 (Beograd : Litho art). 160 str. : ilustr. ; 21 cm Tiraž 300. ISBN 978-86-913545-0-3 COBISS.SR-ID 174933516

162