1.Depresija
Depresija spada u skupinu poremećaja karakteriziranih kao poremećaji raspoloţenja raspoloţenja (unipolarni poremećaj). To je teško psiho -fiziĉko stanje praćeno raznim nuspojavama i popratnim efektima. Depresivno raspoloženje karakterizira povlaĉenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak
apetita, opsjednutost crnim mislima, usporeni misaoni tijek, beznadnost i bespomoćnost. bespomoćnost. Postoje tri glavne vrste depresije: 1. Poĉetna laka depresija 2. Srednja prolazna depresija 3. Teško depresivno stanje Simptomi
promjene raspoloţenja raspoloţenja tijekom dana. dana. Ĉesto je stanje stanje teţe jutrom, a raspoloţenje se popravlja kako dan napreduje. Ipak, naĉin promjene raspoloţenja moţe biti potpuno obrnut. poremećen san, ĉesto s ustajanjem vrlo rano ujutro, i nemogućnost nastavljanja normalnog sna. To se ĉesto dogaĊa zbog brojnih misli koje " zuje" kroz glavu opće usporavanje misaonog tijeka, ali i govora i tjelesnih kretnji osjećaj tjeskobe
manjak energije manjak energije
nesposobnost nesposobnost uţivanja u stvarima
manjak koncentracije
osjećaj zaboravljivosti negativne misli o budućnosti osjećaj krivice
okrivljavanje sebe i niska razina samopouzdanja
osjećaj beznaĊa
preokupiranost bolestima gubitak apetita gubitak apetita i kao rezultat gubitak teţine smanjena ţelja za seksom Epidemiologija
Broj muškaraca kod kojih će se razviti i biti dijagnosticirana depresija depresija tijekom ţivota iznosi 7% do 12% od ukupne muške populacije. Kod ţena je ţena je taj broj nešto veći veći i iznosi od 20% do do 25%. 2.Svijest Svijest je sposobnost sposobnost razmišljanja i rasuĊivanja rasuĊivanja o svijetu koji nas okruţuje.
Svijest je najmlaĊa (u filogenetskom f ilogenetskom smislu), nasloţenija i iskljuĉivo ljudska psihiĉka funkcija, koja se razliĉito definira: svijest obuhvaća sve ono što postoji u danom trenutku u psihi ĉovjeka uz doţivljavanje sebe i okoline kao i svjesnost i spoznaja postojanju vlastite svijesti (ja). Drugi definiraju svijest kao sveukupnost sveukupnost psihiĉkog doţivljavanja.Neurolozi doţivljavanja.Neurolozi razlikuju budnost kao kvantitativnu svijest, svijest u ĉistom obliku bez ikakva sadrţaja, koja se moţe vidjeti kod novoroĊenĉadi novoroĊenĉadi prvih dana po roĊenju, i orijentaciju (prema sebi, drugima, u vremenu i prostoru). Budnost Budnost je regulirana sloţenim sloţenim mehanizmima retikularne formacije moţdanog stabla. Svijest omogućava funkcioniranje ostalih psihiĉkih funkcija, jer poremećaji svijesti neminovno dovode do oštećenja drugih psihiĉkih funkcija.U praktiĉnom radu stanje svijesti se ispituje nazoĉnošću nazoĉnošću budnosti ili sna, kao normalno stanje svijesti, potom je li svijest normalno oĉuvana ili je ispitanik pospan (somnolentan), u stanju sopora ili u komi. Potom se utvrĊuje je li ispitanik orijentiran prema sebi, drugim osobama, u vremenu i prostoru, nadalje nadalje doţivljava li, i kako, kako, sebe i okol inu i kakve su to promjene. I na kraju ispituju se ostale psihiĉke funkcije funkcije koje dovode do poremećaja stanja svijesti. Ovi poremećaji poremećaji se bliţe opisuju opisuju u dolje navedenim navedenim oblastima koje su posebno pobrojane.Prilikom utvrĊivanja svjesnosti o unutarnjim psihiĉkim doţivljavanjima osoba daje jasne i logiĉke opise svoga unutarnjem psihiĉkog ţivota, što npr. kod delirantnih stanja to nije sluĉa j, kada je opis nejasan, djelimiĉan, zbrkan. Osoba moţe jasno da odrediti sebe sa svojim psihiĉkim i fiziĉkim karakteristikama toĉnim prepoznavanjem granica psihiĉkog doţivljavanja, sopstvenog tijela s jedne strane, i okoline koja ga okruţuje s druge strane. Kada je osoba pod utjecajem odreĊenih droga i toksina ta granica je ne jasna, ona npr. doţivljava odvajanje odvajanje svojih dijelova dijelova tijela, ili pak da pojedini pojedini predmeti u okolini okolini ĉine dio njenog tijela.TakoĊer, osoba precizno razlikuje i pravilno svrstava osobe i predmete u svojoj okolini po njihovim karakteristikama. Ako je svijest poremećena, dolazi do pogrješnog pogrješnog svrstavanja i prepoznavanja osoba i predmeta u okolini, koji tada dobijaju drugaĉije osobine (iluzije), ili je pak nazoĉan utisak usporenog odnosno ubrzanog odvijanja dogaĊaja. Poremećaji svijesti se mogu primjetiti promatrajući ostale psihiĉke funkcije, koje
mogu neizravno da uvide na poremećaj svijesti, kada samim promatranjem funkcija svijesti nije moguće ili je vrlo teško otkriti neki od njenih poremećaja, kao što je sluĉaj kod nekih sumraĉnih stanja i fuga kod epileptiĉara. Tada je ĉesto uoĉljiv poremećaj paţnje, kada postoji nemogućnost odrţavanja, usmjeravanja i fokusiranja paţnje, što neminovno dovodi do toga da su stimulusi iz okoline nedovoljno jaki, nejasni, a njihova interpretacija je nepotpuna i pogrješna. U normalnim uvjetima to se javlja kod iscrpljenih i pospanih ispitanika, kod kojih paţnja nije nikad u potpunosti poremećena, a poslije adekvatnog odmora dolazi do potpunog oporavka psihiĉkih funkcija bez ikakvih posljedica. Kod organskih bolestiju mozga oscilacije poremećaja paţnje su jaĉe izraţene, ĉeste, sa periodima normalnog funkcioniranja svijesti. Pored oštećenja funkcija paţnje nazoĉno je oštećenje i funkcioniranje procesa upamćivanja, koji zahtijevaju oĉuvane funkcije paţnje, koncentracije, opaţanja i sposobnosti shvaćanja opaţenog. Zbog oštećenja upamćivanja za period oštećenja svijesti postoji djelimiĉno ili potpuno oštećenje sjećanja (amnezije), ĉija teţina oštećenja zavisi od mnogih faktora. U stanjima djelovanja jakog afekta (ljutnja, srdţba, bijes) dolazi do suţenja svijesti i u normalnih osoba, koje traje kratko, obiĉno nekoliko minuta, i za to vrijeme postoji nesjećanje za dogaĊaje koji su se dogodili. Uopćeno govoreći svijest moţe biti poremećena suţavanjem obujma (polja) svijesti, kada je njena širina (prostranstvo) suţeno, ili nejasnoćom sadrţaja svijesti kada je ona pomućena, tj. gubitak bistrine i jasnoće svijesti. Kada je svijest suţena, a istovremeno je njen sadrţaj nejasan, vidi se ĉesto kod delirija (alkoholni ili drugi organski u vjetovani). Ako je širina (obujam) svijesti oĉuvana, ali postoji nedovoljna jasnoća sadrţaja svijesti, ĉesto pogrješna, javlja se kod shizofrenih bolesnika. Dakle, kod njih nema suţenja svijesti, oštećen je njen sadrţaj. Obrnuto, kod depresivnih stanja sadrţaj svijesti je oĉuvan, jasan, ali je obujam svijesti suţen. Ista je situacija u stanju jakog afekta, npr. straha. Suţenje polja svijesti je nazoĉno u i sumraĉnim stanjima.Uobiĉajena je podjela poremećaja svijesti na kvantitativne (kada je sma njeno reagiranje na podraţaje iz vlastita tijela i iz okoline) i kvalitativne poremećaje svijesti (kada postoji suţenje svijesti i nedovoljna jasnoća njena sadrţaja). Za razumijevanje psihijatrije navedeno razmatranje o svijesti je uobiĉajeno i dovoljno. Psiholozi, sociolozi, filozofi i drugi koji se neposredno bave ovim temama razmatraju podrobnije
psihiĉke funkcije, skladno njihovim znanstvenim potrebama.
3.Šizofrenija Shizofrenija je psihijatrijski poremećaj koji oznaĉava ĉesto kroniĉnu, ozbiljnu mentalnu bolest koja primarno
pogaĊa našu sposobnost razmišljanja, s oteţanom percepcijom stvarnosti, što uzrokuje promjenu ponašanja i neugodne osjećaje.Pojam shizofrenija dolazi od grĉ. σχίζω (schizo, podijeliti, cijepati) i φρενός (phrenos, razum, duša) i moţe se prevesti kao podijeljeni razum ili rascjep duše. Prvim znakom shizofrenije smatra se dijeljenje osnovne strukture razmišljanja i spoznavanja, te nemogućnost razlikovanja unutarnjih od vanjskih iskustava. Ljudi oboljeli od shizofrenije mogu se tuţiti da doţivljavaju halucinacije (ili se moţe vidjeti da reagiraju na njih), odnosno mogu izraţavati stavove koji nemaju veze s realnošću. Društvena ili radna nesposobnost uz niz drugih simptoma, i nedostatak vidljivog organskog uzroka simptoma moţe potvrditi dijagnozu. Istraţivanja nam otkrivaju da biološki i društvenokulturni faktori utiĉu na pojavu bolesti, dok novija istraţivanja otkrivaju biokemijske i genske uzroĉnike neurobiologije mozga.Status shizofrenije nekima je dvojben, koji istiĉu manjak objektivnosti prilikom dijagnosticiranja bolesti. Trenutno ne postoji objektivan biološki test za shizofreniju, dijagnoza se bazira na iskazu pacijenta kombiniranom s opaţa njima psihijatra, odnosno druge odgovorne osobe. Unatoĉ svom imenu, shizofrenija ne ukljuĉuje poremećaj podijeljene osobnosti, i ne valja ju miješati s poremećajem raspada (disociranja) identiteta (koji se ĉesto prikazuje na filmu i u drugim oblicima popularne kulture). TakoĊer shizofrenija i agresivno ponašanje nisu povezani. Jedan stupanj ili grana shizofrenije bazira se na paniĉnom strahu od nekoga ili neĉega. Shizofrenija se tijekom godina više tretira kao psihološki pojam, ali uvijek postoji povezanost sa ţivotnom priĉom i s odreĊenim problemima. 4.Alkoholizam Alkoholizam je kroniĉna ovisnost o alkoholnim pićima.
Manifestira se kroz snaţnu ţelju za pićem, gubitkom kontrole prilikom pića, simptomima fiziĉkog odvikavanja i povećanom tolerancijom na alkohol. Ovisnost o alkoholu je teţak psihiĉki poremećaj, jer dolazi do patološkog procesa, koji mijenja naĉin na koji mozak funkcionira. "Kralj Alkohol i njegov Premijer", 1820
Alkoholizam na duţi rok uzrokuje cijeli niz ozbiljnih zdravstvenih problema kao što su ciroza jetre, trovanje alkoholom, srĉane bolesti, bubreţne bolesti kao i cijeli niz psihiĉkih poremećaja od kojih je
[1]
. Kod djece majki-alkoholiĉarki je zabiljeţen cijeli niz malf ormacija, u daleko ĉešćem sluĉaju, nego kod djece ĉije su majke bile ovisne o teškim opojnim drogama. Brojne su i posredne posljedice alkoholizma u obliku prometnih i nesreća na ra du, odnosno povećane stope najpoznatija Korsakovljeva psihoza
kriminaliteta s obzirom, da je uĉestala konzumacija alkohola jedan od vaţnih kriminogenih faktora. Iako je konzumacija alkoholnih pića dio kulture skoro svakog ljudskog društva, tek s pojavom industrijske revolucije se alkoholizam poĉeo shvaćati kao ozbiljan zdravstveni, odnosno društveni problem. To je potaklo stvaranje trezvenjaĉkih pokreta , koji su u nekim sluĉajevima od vlada ishodile cijeli niz zakonskih i drugih mjera za suzbijanje alkoholizma, od kojih je najpoznatija Prohibicija u SAD-u. Epidemiologija Samo 2-8% populacije u Hrvatskoj nije probalo alkoholna pića – to su primarni apstinenti. Sekundarni su oni,
koji su to postali lijeĉenjem od alkoholizma. U Hrvatskoj se poĉinje piti u dobi od 14 do 16 godina, a sve više piju i ţene. Od 1955. do 1984. godine potrošnja u Hrvatskoj raste do 8,4litara ĉistog alkohola po stanovniku, no ta je brojka i veća zbog nekontrolirane proizvodnje u domaćinstvima. Od 1983. do 1990. dolazi do pada potrošnje alkoholnih pića u najrazvijenijim zemljama zbog nacionalnih programa suzbijanja alkohola .Podaci Kliniĉke bolnice «Sestre milosrdnice» govore kako 15% odraslih muških osoba boluje od alkoholizma, a 15% ih prekomjerno pije.U Hrvatskoj je oko 200.000 do 240.000 alkoholiĉara, što ispada jedan alkoholiĉar na 19 stanovnika, a brojka je i veća zbog nemoguće potpune procjene. Faze alkoholizma
Faza društvene potrošnje - Organizam se privikava na alkohol. Ponavljana konzumacija povećava toleranciju organizma na alkohol pa konzument uzima sve veće koliĉine alkohola za isti uĉinak. Faza alkoholizma - Ovisnost o alkoholu obiljeţena je prisilom za stalnom i ponavljanom konzumacijom alkohola, kako bi se doţivio uĉinak ili izbjegla apstinencijska kriza. Faza nepovratnih oštećenja - Organizam već slabije podnosi alkohol. Dovoljne su i male koliĉine alkohola, koje dovode do opijenosti.
Nastupaju razna zdravstvena i društvena oštećenja (promjene osobnosti i ponašanja alkoholiĉara). 5.Percepcija Percepcija ili Opažanje je proces kojim mozak organizira podatke dospjele iz raznih osjetila i interpretira ih tvoreći smislenu cjelinu. Percepcija nam omogućava da razne mrlje boje vidimo kao odreĊeni predmet, da mnoštvo zvukova ĉujemo kao govor, da kombinaciju slatkog, kiselog i ostalih okusa okusimo kao odreĊeno jelo itd. Perceptivna organizacija
Osnova percepcije jest or ganizacija podataka iz osjetilâ. Te procese prouĉava grana psihologije zvana geštaltizam. Naš mozak ĉesto mnoštvo objekata dijeli u grupe, i to po raznim naĉelima.
Najpoznatija su naĉela bliskosti (objekti koji su bliţe bit će u jednoj grupi), sliĉnosti (sliĉni će objekti tvoriti jednu grupu) i zatvaranja (mozak će automatski zatvoriti "rupe" da bi percipirao poznati oblik). Odvajanje figure od pozadine
U svakodnevnom je ţivotu vrlo vaţno razlikovati figuru od pozadine, odnosno znati što je objekt koji gledamo, a što je njegova okolina. Sa strane je prikazana slika kod koje je to nemoguće razlikovati: moguće je vidjeti bijelu vazu na crnoj podlozi ili dva crna lica iz profila na bijeloj pozadini. No, gotovo je nemoguće vidjeti oboje istovremeno (dva lica izmeĊu kojih je vaza). Treba napomenuti da je isti mehanizam vrlo ĉest kod auditornih podraţaja, odnosno kad moramo razlikovati govor od okolne buke (vidi Kontinuitet prekinutog tona). Percepcija dubine
Postoji više znakova pomoću kojih naš mozak odreĊuje udaljenost razliĉitih predmeta. Binokularni znakovi
Binokularni su znakovi oni koji u svojoj osnovi imaju ĉinjenicu da posjedujemo dva oka. Osnova trodimenzionalnog vida jest razliĉitost slikâ na mrežnici (vidi stereoskopija). Zbog razliĉitog poloţaja naših oĉiju, svako oko gleda svijet iz drugog kuta, pa se na mreţnicama stvaraju dvije razliĉite slike. Mozak iz tih podataka "shvati" koji su objekti bliţe a koji dalje, pa mi percipiramo svijet trodimezionalno. Osim razliĉitosti slika na mreţnici, mozak za percipiranje dubine koristi i konvergenciju oĉiju. Kad gledamo u neki predmet, oba su naša oka usmjerena u istu toĉku. Što je predmet bliţe, oĉi gledaju više "u kriţ", odnosno primaknute su bliţe jedno drugome.
Monokularni znakovi
Monokularni su znakovi oni pomoću kojih moţemo percipirati dubinu i kad zaţmirimo na jedno oko. Jedan od naĉina jest usporeĊivanje relativne veliĉine raznih objekata te zakljuĉivanje uz pomoć iskustva. Ako vidimo kuću kraj planine koja je prividno iste veliĉine kao i kuća, zakljuĉit ćemo da je planina vrlo daleko, jer iz iskustva znamo da je nemoguće da planina bude tako mala, ili da kuća bude tako velika. SaturnoviPrirodni satelitiDiona i RejaAko jedan objekt prekriva drugi, znat ćemo da je on ispred, odnosno da je vrlo mala vjerojatnost da je onaj drugi objekt na neki naĉin odrezan baš tako da kroz taj dio vidimo onaj prvi objekt. Na slici sa strane vidimo Dionu kako prekriva Reju. Linearna perspektiva koristi prividno spajanje paralelnih pravaca u jednoj toĉki u daljini (vidi Pogrešne percepcije veliĉine i oblika).Promjene vida kod kretanja promatraĉa. Kad se promatraĉ gledajući u neke
udaljene statiĉne objekte kreće, kut izmeĊu njih se mijenja pa promatraĉ moţe shvatiti odnos izmeĊu objekata. Atmosferska perspektiva - vrlo udaljeni predmeti su ĉesto (ovisno o atmosferskim prilikama) zamućeni i plavkasti. Mozak to koristi kako bi lakše ustanovio udaljenost predmetâ. I tu se preteţno radi o iskustvu. Perceptivna konstantnost
Perceptivna konstantnost nam omogućuje da neki predmet percipiramo baš kao taj predmet iz kojeg god kuta i iz koje god udaljenosti ga gledali (vidimo jabuku, telefon, CD itd.). Da nema perceptivne konstantnosti, jedan bismo predmet mogli percipirati kao beskonaĉno mnogo razliĉitih predmeta (kruţite oko stolice i uvijek nanovo vidite novi predmet). Perceptivne varke Glavni članak: Perceptivne
varke
Perceptivne varke (ili iluzije) su "krivo" percipirane pojave koje ĉesto mogu biti zbunjujuće. Najĉešće su optiĉke iluzije, ali je razlika u tome što optiĉke varke ukljuĉuju samo pojave koje percipiraju oĉi, a
perceptivne ukljuĉuju sve pojave koje percipiramo (na bilo koji naĉin). Neke su perceptivne varke uzrokovane nesavršćenošću naših osjetila (tromost oka, primjerice), a neke radom našeg mozga. 6. Inteligencija je mentalna karakteristika koja se sastoji
od sposobnosti za uĉenje iz iskustva, prilagodbe na nove situacije, razumijevanja i korištenja apstraktnih pojmova i korištenja prethodnih znanja za snalaţenje u novoj okolini u kojima ne pomaţe stereotipno nagonsko ponašanje. Još se definira kao sposobnost brzog i uĉinkovitog snalaţenja u novim i nepoznatim situacijama, a postoji i apstraktna definicija da je "inteligencija ono što se mjeri testovima inteligencije".Iako se definicije inteligencije razlikuju, teoretiĉari se slaţu da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost. Smatra se da je inteligencija kombinacija uroĊenih karakteristika ţivĉanog sustava i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i uĉenjem. Inteligenciju je moguće mjeriti, iako nesavršeno, testovima inteligencije. Iako bi se moglo pomisliti da visoka inteligencija omogućava osobi uspjeh u društvu, mnogi drugi ĉinbenici koji utjeĉu na društveni uspjeh ĉine predviĊanja nepouzdanim. Mehanizmi pretvaranja intelektualne sposobnosti u društveni uspjeh nisu u potpunosti razjašnjeni. Tako, na primjer, postoji ĉvrsta veza izmeĊu uspjeha u osnovnoj školi i inteligencije, ali nakon toga nije više moguće predvidjeti uspjeh pojedinaca na temelju inteligencije. Inteligencija, mjerena IQ-om i drugim testovima, se najĉešće koristi u obrazovnim, poslovnim i vojnim organizacijama zato jer je dobar pokazatelj na ponaš anje pojedinca. Iako postoje razni koncepti inteligencije, najutjecajniji pristup shvaćanju inteligencije je psihometrija tj. psihometrijsko testiranje.Inteligencija se se moţe mjeriti testovima inteligencije, tj. IQ testovima. Mišljenje je da se ovim testovima mjeri g ili generalni faktor inteligencije (eng. general intelligence factor ). Gse ĉesto dijeli na fluidnu i kristaliziranu inteligencija: GF (fluid g, fluidna inteligencija) i GC (kristalizirana inteligencija, eng. crystallized intelligence)
U zavisnosti od vrijednosti IQ, visina inteligencije se moţe podjeliti na nekoliko grupa: Genijalnost (IQ je viši od 140) Veoma visoka inteligencija (IQ je izmeĊu 120 - 140) Visoka ineteligencija (IQ je izmeĊu 111 -120) Prosjeĉna inteligencija (IQ je izmeĊu 90-110) Graniĉan stupanj inteligencije (IQ je izmeĊu 70 -89) Prisustvo poremećaja inteligencije sa vrijednostima IQ manjim od 70 od roĊenja, ili ako su ti poremećaji nastali
tokom razvoja inteligencije, onda se radi o mentalnoj retardaciji (oligofrenija), mentalna zaostalost, koja se dalje dijeli:
Laka mentalna retardacija (IQ je izmeĊu 50 -69) Umjerena mentalna retardacija (IQ je izmeĊu 35-49) Teţa mentalna retardacija (IQ je izmeĊu 20 -34) Teška mentalna retardacija (IQ je ispod 20)
7.PTSP
Posttraumatski stresni poremećaj ili PTSP (ĉesto se krivo izgovara pi-ti-es-pi jer se misli da je to engleska kratica; engleski je Post-traumatic stress disorder i engleska kratica PTSD izgovara se pi-ti-es-di; pravi hrvatski izgovor je pe-te-es-pe) oblik je psiholoških posljedica izlaganja stresnim doţivljajima, koji
ukljuĉuju smrtnu opasnost, ozbiljne fiziĉke povrede ili prijetnju psihiĉkom ili fiziĉkom integritetu osobe te koja ta osoba doţivljava krajnje traumatiĉno.U središtu traume je nametljivo sjećanje na središnji stresni (nasilni) dogaĊaj, poput slike i zvuka pušĉane vatre, vriskovi ili trenutaĉna tišina, ubod noţem, prasak puške, eksplozijamine, ranjavanje, udarac, liptanje krvi, zvukovi zrakoplova, zvukovi sirena. Nasilna djela imaju pogubnije posljedice na ţrtve od posljedica prirodnih katastrofa, jer ţrtve nasilja ili nasilnih dogaĊaja imaju osjećaj da su namjerno odabrane kao cilj zlostavljanja. Za ţrtve zlostavljanja društveni svijet postaje opasnim mjestom u kojem ljudi iz okoline predstavljaju prijetnju sigurnosti. U pamćenje ţrtve urezuje se obrazac ljudske okrutnosti zbog koje napadnuta osoba sa strahom gleda sve što imalo nalikuje samom napadu koji je izazvao traumu.U Hrvatskoj je danas taj problem veoma prisutan zbog velikog broja oboljelih kao posljedica Domovinskog rata. Simptomi Osnovni simptomi PTSP-a jesu:
Ponovno proţivljavanje traumatskog dogaĊaja - npr. kroz sjećanja na dogaĊaj, snove..., neki svakodnevni dogaĊaj potakne sjećanje na traumatski dogaĊaj, aktivira se luĉenje hormona stresa, ţrtvi pred oĉima sijevaju prizori iz prošlosti, tijelo preplavljuje istim onim osjećajima koje je osjetila tijekom izvorne traume: tijelo se poĉne preznojavati, javi se osjećaj straha, groznica, drhtanje. Osobe kod kojih je hormon stresa preobilan ne prilagoĊavaju se i za razliku od osoba bez jakog traumatskog dogaĊaja koje se svakodnevnim npr. glasnim zvukovima prilagoĊavaju, ţrtve traume reagiraju uvijek jednak o, preintenzivno. Izbjegavanje svih podsjetnika na traumu (npr. izbjegavanja odlaska na mjesto gdje se trauma dogodila,
gledanje filmova sa takvim sadrţajima) Pojaĉana podraţljivost koja se manifestira kao nesanica, razdraţljivost, sniţen prag na frustracije i sl. PTSP se lijeĉi farmakoterapijom (tj. lijekovima) i psihoterapijom. Od lijekova se koriste antidepresivi i anksiolitici, te stabilizatori raspoloţenja. Od psihoterapije koriste se razliĉite tehnike prorade trauma (preplavljivanje), ali i tehnike relaksacije (npr. progresivna mišićna relaksacija).
8.Senzibilitet SENZIBILITET. To je svjesno prepoznavanje draţenja perifernih završnih organa impulsa što nastaju
njihovim draţenjem, koji se prenose putem perifernih nerava do cerebrospiralne osovine i zatim senzitivnim putevima do senzitivne kore u kojoj se vrši prepoznavanje i sinteza. Senzibilitet stavlja individuu s okolinom i sopstvenom unutrašnjom sredinom. Senzibilitet dijelimo na: 1. Površni – eksterocitivni, koji prima impulse s površine tijela, iz koţe i sluznice z a dodir, bol i temperaturu, 2. Duboki – proprioceptivni
koji prima impulse iz dubljih tkiva i obaviještava o meĊusobnom poloţaju dijelova tijela, orjentaciji tijela u prostoru, osjeĉaj vibracija, pritisku i bolu u dubokim tkivima, 3. Visceralni – interoceptivni senzibilitet, koji prenosi senzacije iz unutrašnjih organa. Površni senzibilitet se prenosi putem tri neurona. Prvi neuron ĉine ganglijske senzitivne ĉelije spinalnih ganglija, zadnjih spinalnih korijenova, odnosno senzitivne ganglije kranijalnih nerava. D rugi neuron ĉine senzitivne ĉelije zadnjih rogova medulla spiralis, odnosno senzitivne ĉelije jedara kranijalnih nerava koje ĉine tractus spinothalamic, kome se prikljuĉuju senzitivna vlakna jedara kranijalnih nerava i završavaju na prednje lateralnom_jedru_talamusa.Treĉi neuron ĉine senzitivne ĉelije talamusa i njihovi nastavci koji formiraju put tractus talamocorticalis, ĉija vlakna završavaju na senzitivnim ĉelijama kod senzornih kortikalnih centara (girus postentralis). Prvi neuron za duboki senzibilite t su ganglijske ĉelije spiralnih ganglija i ganglija kranijalnih nerava i njihovi nastavci koji nakon ulaska u medullu spinalis, odnosno u zadnje vrpce se penju prema gore kao
fasciculus gracilis et fasciculus cuneatus i završavaju na istoimenim jedrima poĉetnog dijela produţene moţdine i to njene straţnje strane. Drugi neuron – senzitivne ĉelije ovih jedara i njihovi nastavci nakon ukrštanja formiraju lemniscus medialis ĉija vlakna završavaju na prednjem lateralnom jedru talamusa.
Lemniscus medialisu u moţdanom stablu se prikljuĉuju vlakna iz senzitivnih jedara kranijalnih ţivaca. Treći neuron je tractus talamo corticalis. 9.Nervni sistem uloga i podjela
Nervni sistem je odgovoran za cjelokupnu motoriku, omoguĉuje komunikaciju sa vanjskim svijetom za vlast itu unutašnju sredinu, upravlja radom unutašnjih organa i ţlijezda za unutašnjim luĉenjem. Ĉine za CNS, PNS i autonomnog nervnog sistema. CNS – smiješten je u koštanom
oklopu i na taj naĉin zaštiĉen od mehaniĉkih povreda, a ĉine ga mozak i kiĉmena moţdina. Mozak je smješten u lobanjskoj šupljini (cavum cranii) koja je sa šatorom malog mozga (tentorium cerebelli) podijeljena na prednju šupljinu u kojoj su smješteni prednji odnosno zadnji mozak. Mozak dijelimo na prednji (prosencephalon) i zadnji (rhombenceph alon). Prednji mozak ĉine: veliki mozak (telencephalon), srednji mozak (mesencephalon) i meĊumozak (diencephalon). Zadnji mozak ĉine: pons, medulla oblongata, cerebellum. PNS. Ĉine ga periferni nervi,
12 kranialnih (u.oftalmicus, opticus, oculamotoris, tro chlearis, vestibulocahlearis, glossopharyngeus, vageus, accesorius i hypoglossal) i 31 par spiralnih ţivaca (8 cervikalnih, 12 toracalnih, 5 lumbalnih, 5 sakralnih i 1 coccigealni ţivac). AUTONOMNI NERVNI SISTEM. Bez naše volje upravlja radom unutrašnjih organa i ţlijezda sa unutrašnjim luĉenjem. Ĉine ga simpaticus i parasimpaticus koji su meĊusobni antagonisti 10.Anoreksija nervoza Anoreksija je teţak gubitak apetita ĉiji su razlozi emocionalne prirode. Anorexia nervosa je poreme ćaj jedenja
u središtu kojeg se nalazi preplavljujući strah od debljanja. Anoreksija ne nastaje zbog gubitka apetita već je rijeĉ o borbi protiv gladi zbog stalno prisutnog i potpuno nerazumnog straha od debljanja koji ne popušta ni onda kad je mršavost dostigla takve razmjere da je ugroţen ţivot bolesnika/ce. Iako je u središtu bolesti hrana, anoreksija je bolest uma. Ĉesto zapoĉinje relativno prirodnom ţeljom za gubitkom nekoliko kilograma. No budući da dijete samo privremeno ublaţavaju psihološke probleme koji se nalaze u pozadini, bez njih uskoro nemogući unos hrane se postupno svodi na najmanju moguću mjeru ĉime gube od 15 do 60% normalne tjelesne teţine sve dok se jelo posve ne ukine. Oboljela osoba postaje opsjednuta slikom svog tijela i ĉesto doţivljava sebe debelom iako je istina suprotna. Paradoks je da ona od priprave i konzumiranja hrane pravi obred. Oko polovice svih anoreksiĉara u nekom trenutku poĉne patiti od bulimije. Anoreksiĉari obiĉno dolaze iz obitelji koje imaju visoke zahtjeve glede njihovih dostignuća i ĉesto traţe savršenstvo, sluţeći se prisilom u
mnogim vidovima ţivota, osobito školi. Poricanje ĉesto prati njihovu izrazitu usredotoĉenost na to da ostanu mršavi; anoreksiĉari u pravilu neće htjeti priznati da nešto nije u redu, pa na izraze zabrinutosti drugih reagiraju ljutito ili obrambeno. 11. Multipla skleroza [1] Multipla skleroza (MS), (lat. Sclerosis multiplex) je neurodegenerativno oboljenje i autoimuna bolest koja prvenstveno „napada― bijelu m asu središnjeg ţivĉanog sustava. Multipla skleroza pogaĊa dugaĉke produţetke stanica neurona, na kojima pojedini dijelovi mijelinskog omotaĉa upalno reagiraju i propadaju. Stoga se multipla skleroza smatra upalnom, demijelinizirajućom bolešću izazvanom imunološkim promjenama
nepoznate etiologije.Kad je odreĊeni dio mijelinskog omotaĉa upaljen i oštećen, prenošenje impulsa kroz neurone je poremećeno, usporeno ili isprekidano, zbog ĉega poruke iz mozga dolaze na „cilj― sa zakašnjenjem, „greškama― ili ih uopće nema (izostaju). Bolest je vrlo promjenljivog tijeka, javlja se neurološkim simptomima i znacima i karakteriziraju je ĉesta pogoršanja razliĉitog stupnja, koja se smjenjuju s naglim poboljšanjim kliniĉke slike (remisija bolesti). Nastanak multiple skleroze prate mnogi poremećaji razliĉitog stupnja, od blage ukoĉenosti i oteţanog hodanja, do potpune oduzetosti, sljepila, itd. U svijetu od multiple skleroze boluje preko dva milijuna ljudi i to uglavnom u razvijenim zemljama svijeta
Bolest je nešto ĉešća kod ţena nego kod muškaraca (3:2).
[3]
[2]
.
Jedan od prvih medicinskih opisa multiple skleroze objavio je William MacKenzie (1791. — 1886.), škotski oftalmolog, opisavši sluĉaj dvadesettrogodišnjeg muškarca kojem je prvi simptom bolesti bio poremećaj vida, a pomoć u Londonu je potraţio nakon pojaveparalize. Ubrzo su se kod ovog bolesnika razvili i poremećaj govora (dizartrija) i urinarna inkontinencija (nemogućnost zadrţavanja mokraće). Svi simptomi bolesti nestali su nakon dva mjeseca, ali su se, znatno pojaĉani, ubrzo ponovo pojavili. [4] Multiplu sklerozu, kao posebnu bolest, prvi put je 1868. opisao francuski neurolog Jean-Martin [5] Charcot (1825 — 1893). Patološke nalaze u svojim istraţivanjima multiple skleroze Charcot naziva skleroza s
plakovima ((fr.)). Tri osnovna simptomamultiple skleroze, koja su poznata pod općim nazivom Charcotov trijas simptoma, su: nistagmus, tremor i „pjevajući― govor -dizartrija (što nije tipiĉno samo za multiplu sklerozu). Kod ovih bolesnika Charcot je primjetio i promjene u kognitivnim [6] funkcijamaopisavši ih kao „znaĉajno slabljenje pamćenja― i „lagani gubitak ideja― . I drugi struĉnjaci prije Charcota opisivali su simptome, ilustrirtali promjene i kliniĉku sliku multiple skleroze. Najznaĉajniji meĊu njima su britanski profesor Robert Carswell (1793 — 1857) i francuski profesor anatomske patologije Jean Cruveilhier (1791 — 1873), ali nijedan od njih nije opisao multiplu sklerozu kao zasebnu [4] bolest. . Nakon Charcotovog opisa multiple skleroze, posebne sluĉajeve ove bolesti opisali su još i Eugène Devic (1858.-1930.), Jozsef Balo (1895. — 1979.), Paul Ferdinand Schilder (1886. — 1940.) i Otto Marburg (1874. — 1948.).Jedan od prvih knjiţevnih opisa multiple skleroze nalazimo u dnevniku Friedrich August Estea (1794. — 1843.). Este je od multiple skleroze obolio u dvadesetosmoj godini ţivota, a prvi simptom je bio
smanjenje oštrine vida: Multipla skleroza se moţe pojaviti u svakom ţivotnom dobu. Najĉešće javlja izmeĊu 20. i 40. godine ţivota. Trenutno u svijetu oko 2,5 milijuna ljudi boluje od ove bolesti. Multipla skleroza se obiĉno pojavljuje kod odraslih osoba u tridesetim godinama, ali je njena pojava moguća i kod djece mlaĊe od [9] 15 godina. Kod djece, odnos oboljevanja od ove bolesti izmeĊu spolova moţe biti 3:1 (tri djevojĉice na jednog djeĉaka).[10] Primarno progresivni podtip bolesti je ĉešći kod oboljelih osoba poĉev o d pedesete godine ţivota. Kao i kod mnogih autoimunih bolesti[1], postotak oboljelih od multiple skleroze viši je u ţenskoj [9][11] Kod djece, odnos oboljelih meĊu muškarcima i ţenama je još izrazitiji populaciji, s tendencijom rasta. (3:1), dok iznad pedesete godine starosti, multipla skleroza zahvaća muškarce i ţene podjednako .[12] Kod multiple skleroze postoji epidemiološki vidljiva razlika u oboljevanju izmeĊu stanovnika juţne [9] polutke i sjeverne polutke, a bolest se daleko manje javlja kod ljudi koji ţive u blizini ekvatora. Multipla skleroza je pet puta uĉestalija u klimatskim uvjetima koji vladaju u sjevernim djelovima Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava, Kanadi i Europi nego u tropskim podruĉjima i na Dalekom istoku. Klima, sunce i uzimanje vitamina D, navode se u brojnim istraţivanjima kao mogući razlozi postojanja razlike u uĉestalosti MS u odnosu [13] nazemljopisnu širinu. MeĊutim, postoje i neka vaţna odstupanja izmeĊu sjevera i juga, kao i promjene u [9] stopama prevalence tjekom vremena. U cjelini gledano, ovaj trend se polako sve više gubi . To znaĉi da se ostali ĉimbenici, kao što su brojni ekološki ĉimbenici okoline i genetika, trebaju uzeti u obzir pri tumaĉenju podrijetla multiple skleroze u današnje doba.[9] U pojedinim podruĉjima u kojima postoji veća uĉestalost multiple skleroze, neke etniĉke skupine imaju niţi rizik razvoja bolesti, gdje [14] spadaju; Semiti, Laponci,Turkmeni, ameriĉki Indijanci, kanadski Huteriti, Afrikanci, i novozelandski Maori. , Najugroţeniji narodi i rase od multiple skleroze su europski narodi. Ugroţenost je manja kod crnaca za 50%, dok je prevalenca MS najniţa kod mongolskih naroda[15]. Najveću prevalencu multiple skleroze na svijetu [16] imaju stanovnici Škotske. Ekološki ĉimbenici kojima je organizam bio izloţen u djetinjstvu mogu imati veći utjecaj na moguću pojavu i dalji tijek multiple skleroze, kod oboljele osobe u njenom kasnijem ţivotnom razvoju. Nekoliko studija sprovedenih kod migranata pokazuju da ukoliko se migracija dogodila prije 15 godine, ona stvara predispoziciju za razvoj multiple skleroze. Ako se mi gracija dogodila nakon 15 godine
starosti, migrant zadrţava osjetljivosti zemlje svog porijekla.Na pojavu multiple skleroze utjeĉe godišnje doba u kome se osoba rodila. Zbog nedovoljne izloţenosti suncu i oskudnog stvaranja i unosa vitamina D, pojava multiple skleroze je ĉešća kod osoba roĊenih u manje sunĉanim mjesecima.Prema istraţivanjima provedenim u Nizozemskoj, stres povećava rizik od pogoršanja postojećih ili pojave novih simptoma bolesti, što izravno utjeĉe i na povećanje stupnja invalidnosti bolesnika. Kod 73 bolesnika s MS ĉiji su razvoj lijeĉnici redovno pratili, zabiljeţeno je 457 stresnih dogaĊaja (koji su ukljuĉivali stres na poslu, financijske probleme ili smrt nekog od bliskih ĉlanova obitelji). Nakon tih dogaĊaja, zabiljeţena je pojava 134 pogoršanja kod 56 bolesnika, i 136 infekcija kod 57 bolesnika. Stres je bio povezan s dvostruko većim rizikom od pogoršanja postojećih ili pojave novih simptoma bolesti, ali u ovoj studiji nije bilo dokaza o pogoršanju infekcija poslije stresnih dogaĊaja. Smrtnost-Kod bolesnika koji nemaju teške simptome ili znake bolesti, stopa smrtnost nije znaĉajno povećana.[19] Prosjeĉan ţivotni vijek bolesnika s multiplom sklerozom je šest do deset godina kraći nego kod zdravih osoba, i prvenstveno ovisi od ţivotnog doba (starosti) bolesnika u trenutku pojave prvih simptoma [20] bolesti. U posljednjih nek oliko desetak godina, na osnovu brojnih izvještaja iz brojnih zemalja svijeta, primjećen je znaĉajan pad smrtnosti od multiple skleroze.[19][21] Etiologija -Razne teorije pokušavaju objasniti uzrok nastanka multiple skle roze kombinacijom poznatih podataka o simptomima bolesti i brojnim istraţivanjima. Prema dosadašnjim saznanjima njena pojava je najvjerojatnije rezultat meĊudjelovanja (kombinacije) ekoloških ĉimbenika okoline i genetske predodreĊenosti, meĊutim do danas ovi ĉimbenici nisu jasno odreĊeni.
12.Faze razvoja liĉnosti
Faza sticanja osnovnog poverenja – traje tokom prve godine ţivota. Osnovni zadatak je izgraĊivanje osnovnog poverenja koje je temelj kasnijeg samoprihvatanja, ljubavi prema drugima i temelj nade.
Poverenje se formira pod uticajem toplog prihvatajućeg odnosa s majkom. MeĊutim, ako taj odnos nije zadovoljavajuć, umesto osnovnog poverenja izgraĊuje se osnovno nepoverenje koje obeleţava dalji put
ka idnetitetu. Faza sticanja autonomije – traje tokom druge godine. Detetov motorni razvoj (sve veći radijus kretanja,
razvoj govora, iskustvo s roditeljima oko navikavanja na ĉistoću) i druge okolnosti u ovom periodu omogućavaju detetu da sebe doţivi kao samostalno, autonomno biće. Zadatak ove faze je sticanje samopouzadanja, osećanja moći i ponosa. Ali, odrasli svojim oštrim zahtevima ĉesto dovode do toga da umesto da sebe doţivi kao moćno, dete poĉinje sebe da doţivljava kao prljavo, loše, neposlušno. Faza sticanja inicijative – dešava se u toku predškolskog uzrasta. Ovde dete postaje sposobno da kroz igru i maštu menja realnost. Zadatak je izgrađivanje inicijative koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. Umesto inicijative moţe se tvoriti stid, otpor i agresija prema svemu što je novo i neistraţeno, a osećanje krivice moţe da prati svaki pokušaj traganja za rešenjima koja se ne uklapaju u uobiĉajene, poznate okvire. Faza usvajanja odgovornosti – odnosi se na školsko dete. N iti u jedno drugo vreme dete nije spremnije da uĉi brzo i zainteresovano, da odraste u smislu deljenja duţnosti, discipline, rada. Pojavljuje se učitelj s kojim dete mora da se identifikuje da bi uspešno preživelo ovu razvojnu fazu . Uporedo se menja odnos i prema roditeljima i prema sebi. Nevešti i nezainteresovani uĉitelji, nevešti i suviše protektivni roditelji neće razvijati detetovu samostalnost i uĉiti ga da se sopstvenim trudom moţe doći do rezultata. Preterana zaštita i poreĊenje sa rezultatima druge dece mogu dovesti do nesamostalnosti ili osećanja nemoći i inferiornosti. Posledica ovoga je neusvajanje odogvornosti, ali i razvijanja osećanja manje vrednosti. Adolescencija – predstavlja najburniji period u ţivotnom ciklusu jer se u njemu prelamaju sv i problemi i sva loša rešenja iz ranijih razvojnih faza. Sada se mladi suoĉavaju s izmenjenim telesnim izgledom, sa snaţnim seksualnim potrebama i s izmenjenim stavom okoline. Postepeno ukljuĉivanje vremenske dimenzije budućnosti u shvatanje vremena omogućava adolescentu da stvara svoj ţivotni projekat. Razvoj apstraktnog mišljenja pomaţe mu da i etiĉke kategorije razume same po sebi. Sukobi sa ranijim identifikacionim uzorima (roditeljima) postaju sve neminovniji. Ove promene imaju za cilj sintetizovanje
svega što se dogodilo u ranijim razvojnim fazama i izgrađivanje pouzdanog i stabilnog osećanja identiteta. Umesto identiteta koji omogućava adolescentu da sebe doţivi kao jedinstveno i neponovljivo biće i donese odluke za dalji ţivot, mogu nastati konfuzija identita, izolovanost, strepnja, neodluĉnost i sumnja u pogledu sopstvene budućnosti. Faza intimnosti – odigrava se po završetku ili pred kraj faze adolescencije. Zadatak je uspostavljanje bliskosti i intimnosti s drugim osobama. Neuspeh vodi usamljivanju, strahu od intimnosti. Umesto
intimnosti razvija se pseudointimnost. Telesni kontakti ĉesto tada sluţe kao zamena za osećanje potpunog pripadanja, a zarobljavanje druge osobe i sputavanje njene slobode kao danak nemogućnosti da se partner prihvati bez straha za sopstveni identitet – seksualni ţivot postaje potraga za samim sobom. Faza stvaranja – u ovoj fazi, osoba je spremna da formira sopstvenu porodicu i da podiže potomke . Neuspeh u ovoj fazi vodi usamljenosti i osećanju duboke uskraćenosti i nezadovol jstva. Faza integracije – odnosi se na sintezu svih dotadašnjih ţivotnih iskustava. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa – prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Ovu fazu moţemo nazvati i fazom mudrosti. MeĊutim, umesto pomirenja sa sobom i svojim izborima, osoba nastavlja ţivot sa osećanjem da je mogla više, da su je nesrećne spoljašnje okolnosti omele, da je ţivot trebalo drugaĉije da proţivi – javljaju se naknadni pokušaju ostvarivanja integriteta (okrenutost sebi, traganje za smislom ţivota, psihosomatske smetnje, hroniĉno nezadovoljstvo sobom i drugima, priklanjanje isnstitucijama i njenim pravilima, kompulzivan rad, mrzovolja prema svemu što je novo, raste i razvija se). Loša rešenja mogu se videti i u depresivnim krizama.
13.Poremećaj razvoja liĉnosti Poremećaj liĉnosti je dugotrajni model unutrašnjeg doţivljavanja i ponašanja koji izrazito odstupa od oĉekivanog s obzirom na kulturalnu pripadnost osobe, pervazivan je i nefleksibilan, ima poĉetak u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi, stabilan je tijekom vremena, te dovodi do smetnji ili oštećenja. Stari Grci opisivali su varijacije tipa liĉnosti podjelom na sangvinike, kolerike, melankolike i flegmatike. Emil Kraepelin je u 19. stoljeću povezao depresivni tip liĉnosti sa melankoliĉnim, a hipomaniĉnu liĉnost sa sangviniĉkim temperamentom. Dok je James Cowles Prichard uveo termin moral insanity i opisao osobe koje krše socijalne norme ponašanja. Sigmund Freud je prikazao razliĉite varijante liĉnosti povezujući ih sa stadijima psihoseksualnog razvoja. Karl Jaspers je 1910. godine prvi istaknuo razliku izmeĊu antisocijalnog poremećaja liĉnosti i psihoze. Epidemiologija poremećaja liĉnosti Prevalencija poremećaja liĉnosti u općoj populaciji iznosi od 1 0 do 13%. Prevalencije pojedinih tipova poremećaja liĉnosti u općoj populaciji iznose: paranoidni poremećaj liĉnosti 0,5-2,5%
shizotipni 3%
antisocijalni 3% kod muškaraca i 1% kod ţena graniĉni poremećaj 2% histrioniĉni poremećaj liĉnosti 2 -3% narcistiĉni poremećaj liĉnosti 2 -16% izbjegavajući poremećaj liĉnosti 0,5 -1% opsesivno-kompulzivni poremećaj liĉnosti 1% Pri prosuĊivanju funkcioniranja neke osobe treba uzeti u obzir etniĉko, kulturološko i socijalno podrijetlo. Poremećaj liĉnosti ne treba miješati s problemima koji prate akulturaciju nakon imigracije ili s izraţavanjem navika, obiĉaja ili vjerskih, odnosno politiĉkih stavova karakteristiĉnih za kulturu iz koje potjeĉe ta osoba. Posebice pri prosudbi osobe iz druge sredine korisno je prikupiti dodatne informacije iz izvora ĉije je kulturološko podrijetlo blisko toj osobi. Da bi se dijagnosticirao poremećaj liĉnosti kod osobe mlaĊe od 18 godina, obiljeţja moraju postojati najmanje jednu godinu. Jedina iznimka je antisocijalni poremećaj liĉnosti, koji se ne moţe dijagnosticirati kod osoba mlaĊih od 18 godina. Iako je, prema definiciji, poĉetak poremećaja liĉnosti najkasnije u ranoj odrasloj dobi, osoba ne mora privući paţnju lijeĉnika do relativno kasne dobi. Poremećaj liĉnosti moţe egzacerbirati nakon gubitka znaĉajne osobe za pruţanje podrške ili prethodno stabilne socijalne situacije. No, razvoj promjena liĉnosti u srednjoj odrasloj dobi, ili kasnije u ţivotu, opravdava prosudbu radi ispitivanja mogućeg postojanja promjene liĉnosti zbog općeg zdravstven og stanja ili neprepoznatog poremećaja vezanog uz psihoaktivne tvari. Neki poremećaji liĉnosti, npr. antisocijalni poremećaj liĉnosti dijagnosticiraju se ĉešće kod muškaraca, a neki drugi npr. graniĉni, histrioniĉni, ĉešće kod ţena. Etiologija poremećaja liĉnosti Prema psihodinamskom uĉenju poremećaji liĉnosti se razvijaju zbog poremećaja psihoseksualnog razvoja i fiksacija na odreĊene razvojne stadije. Fiksacija na oralni stadij imala bi kao posljedicu razvoj zahtjevne i ovisne osobe. Fiksacija na analnom stadiju dovela bi do opsesivnih, rigidnih i ravnodušnih osoba, meĊu kojima su opsesivno- kompulzivne osobe. Fiksacija na falusni stadij dovela bi do histrionskog poremećaja osobnosti. Nasljedni ĉimbenik ima odreĊenu ulogu u razvoju poremećaja, pogotovo antisocijalnog i graniĉnog poremećaja liĉnosti. Neurobiološke hipoteze - shizotipni poremećaj ima nisku razinu monoaminooksidaze u trombocitima i poremećaj nesmetanog praćenja pokretima oĉiju. EEG promjene kod antisocijalnog i graniĉnog poremećaja
podupiru tezu o suptilnim lezijama mozga.
Razvojne sociološke koncepcije stavljaju u prvi plan odnos dijete - roditelj - sredina, psihiĉke traume u djetinjstvu, gubitak ili rastavu roditelja, neadekvatan odnos roditelja, mentalne probleme kod roditelja, te alkoholizam u obitelji i nasilje.
Dijagnoza poremećaja liĉnosti Crte liĉnosti su dugotrajan model percepcije, odnosa i razmišljanja o okolini i samom sebi koji se manifestira u širokom rasponu socijalnih i osobnih situacija. Samo kad su te crte nefleksibilne, neprilagoĊene i uzrokuju znaĉajno funkcionalno oštećenje i subjektivne smetnje, rijeĉ je o poremećaju liĉnosti.
Bitno je obiljeţje poremećaja liĉnosti dugotrajni model unutarnjeg doţivljavanja i ponašanja koji izrazito odstupa od oĉekivanog s obzirom na kulturološku pripadnost osobe, a ispoljava se na najmanje dva od slijedećih podruĉja: kognitivnom, emotivnom, interpersonalnom funkcioniranju ili kontroli poriva. Dugotrajni model je nefleksibilan i pervazivan u širokom rasponu osobnih i socijalnih situacija, te do vodi do kliniĉki znaĉajnog oštećenja socijalnog, radnog ili drugih vaţnih podruĉja funkcioniranja. Model je stabilan i dugog trajanja, a poĉetak se moţe pratiti unatrag do adolescencije ili rane odrasle dobi. Model nije bolje opisan kao ispoljavanje ili posljedica drugog duševnog poremećaja i ne nastaje zbog izravnih fizioloških uĉinaka neke psihoaktivne tvari.
Dijagnoza poremećaj liĉnosti zahtijeva prosudbu dugotrajnog modela funkcioniranja, a osobite crte liĉnosti moraju se ispoljiti do rane odrasle dobi. Crte liĉnosti kojima se definiraju ovi poremećaji moraju se takoĊer razluĉiti od karakteristika koje se javljaju kao odgovor na specifiĉne stresore u nekim situacijama ili prolaznim duševnim stanjima. Lijeĉnik treba procijeniti stabilnost crta liĉnosti tijekom vremena i u razliĉitim situacijama. Iako je katkad dovoljan jedan razgovor da se postavi dijagnoza, ĉesto je potrebno obaviti više od jednog razgovora i to tijekom duljeg razdoblja. Procjenu moţe ĉinit sloţenom i ĉinjenica da karakteristike koje definiraju poremećaj liĉnosti osoba ne mora smatrati problematiĉnima. Dodatni podaci iz drugih izvora mogu pomoći u rješavanju ove poteškoće. Klasifikacija i kliniĉka slika poremećaja liĉnosti Paranoidni poremećaj liĉnosti Paranoidni poremećaj liĉnosti karakterizira pervazivno nepovjerenje i sumnjiĉavost prema drugim osobama, tako da se njihovi motivi tumaĉe kao zlonamjerni, poĉinje do rane odrasle dobi i oĉituje se u raznim situacijama.
Osobe s ovim poremećajem pretpostavljaju bez dovoljne utemeljenosti da će ih drugi ljudi iskoristiti, prevariti ili im naškoditi. Sumnjaju, na temelju malo ili nimalo dokaza, da drugi ljudi kuju protiv njih zavjere ili da će ih iznenada napasti, u bilo koje vrijeme i bez razloga. Zaokupljeni su neopravdanim sumnjama o lojalnosti i
povjerljivosti svojih prijatelja i suradnika. Ako upadnu u nevolje, oĉekuju da će ih prijatelji ili napasti ili ignorirati. Odbijaju se povjeriti ili postati nekome bliski, jer se boje da će podaci koje pruţe biti uporabljeni protiv njih. NuĊenje pomoći mogu shvatiti kao kritiku da se sami ne snalaze dobro. Osobe s ovim poremećajem mogu biti patološki ljubomorne, ĉesto sumnjaju u vjernost braĉnog ili seksualnog partnera bez opravdanja. Shizoidni poremećaj liĉnosti Bitno obiljeţje ovog poremećaja liĉnosti je pervazivni model nezainteresiranosti za socijalne odnose i ograniĉenog raspona izraţavanja emocija u interpersonalnim situacijama. Ĉesto se ĉine društveno izoliranim i biraju aktivnosti ili hobije koji ne ukljuĉuju interakciju s drugim ljudima. Ove osobe nemaju bliskih prijatelja ili povjerljivih osoba.
Shizotipni poremećaj liĉnosti Bitno obiljeţje ovog poremećaja liĉnosti je pervazivni model socijalnih i interpersonalnih deficita izraţenih akutnom nelagodom u bliskim odnosima, kao i iskrivljenim kognitivnim i perceptualnim poimanjem i
ekscentriĉnostima ponašanja. Antisocijalni poremećaj liĉnosti Pervazivni model zanemarivanja i nepoštivanja prava drugih ljudi koji poĉinje u djetinjstvu ili adolescenciji i nastavlja se u odrasloj dobi. Osobe s ovi m poremećajem liĉnosti ne pokoravaju se socijalnim normama, mogu opetovano ĉiniti kaţnjiva djela. Ne obaziru se na ţelje, prava ili osjećaje drugih ljudi. Model impulzivnosti moţe se ispoljiti nedostatkom planiranja unaprijed. Graniĉni poremećaj liĉnosti (emocionalno nestabilna liĉnost) Bitno obiljeţje ovog poremećaja liĉnosti je nestabilnost u meĊuljudskim odnosima, slici samoga sebe i osjećajima, te izrazita impulzivnost koja poĉinje u ranoj odrasloj dobi i ispoljava se raznim situacijama. Histrionski poremećaj liĉnosti Pervazivna i pretjerana emocionalnost i traţenje paţnje. Osobe s ovim poremećajem liĉnosti osjećaju se neugodno ili smatraju da nisu cijenjene ako nisu u središtu paţnje. Ove osobe imaju stil govora koji je pretjerano impresionistiĉki i nedostaje mu pojedinosti. Vaţna mišljenja iznose s dramatiĉnim prizvukom, no razlozi koji su u pozadini obiĉno su neodreĊeni i difuzni, bez ĉinjenica i pojedinosti koji bi ih podkrijepili. Narcistiĉki poremećaj liĉnosti Model osjećaja veliĉine, potrebe za divljenjem i nedostatka suosjećanja koji poĉinju prije rane zrelosti i ispoljava se u raznim situacijama.
Izbjegavajući poremećaj liĉnosti Model socijalne inhibiranosti, osjećaja manje vrijednosti i prevelike osjetljivosti na negativnu prosudbu koji poĉinje do rane odrasle dobi. Ovisni poremećaj liĉnosti Pretjerana potreba osobe da se o njoj netko brine, koja dovodi do submisivnog ponašanja, te do straha od separacije. Opsesivno - kompulzivni poremećaj liĉnosti
Bitno obiljeţje je zaokupljenost redom, savršenst vom, te mentalnom i interpersonalnom kontrolom, po cijenu fleksibilnosti, otvorenosti i uĉinkovitosti. Diferencijalna dijagnoza
Mnogo specifiĉnih kriterija poremećaja liĉnosti opisuje obiljeţja koja su takoĊer karakteristiĉna i za epizode duševnih poremećaja. Paranoidni, shizoidni i shizotipni poremećaj liĉnosti mogu biti povezani s psihotiĉnim poremećajem. Poremećaje liĉnosti treba razluĉiti i od crta liĉnosti koje ne dostiţu prag poremećaja liĉnosti. Crte liĉnosti dijagnosticiraju se kao poremećaji liĉnosti samo kada su nefleksibilne, neprilagoĊene i postojane, te uzrokuju znaĉajno funkcionalno oštećenje ili subjektivne smetnje. Lijeĉenje poremećaja liĉnosti Lijeĉenje ukljuĉuje uporabu psihofarmaka uz psihoterapijske metode (bihevioralna terapija, kratka analitiĉki orijentirana terapija, suportivna terapija).
14.Neurotski poremećaj Neurotski poremećaji se ubrajaju meĊu najzastupljenije i najĉešće u odnosu na druge psihijatrijske poremećaje. Obiĉno se javljaju u mlaĊem ţivotnom dobu i u velikoj meri remete svakodnevno funkcionisanje pojedinaca u onim godinama kada su najaktivniji i radno sposobni. Jedan od većih problema u vezi sa neurotskim poremećajima jeste taj što se većina osoba koje pate od ovog poremećaja ne javljaju za pomoć, već pokušavaju sami sebe da leĉe i prevladaju teškoće koje ovi poremećaji izazivaju. Takvo ‖samoleĉenje‖ ĉesto podrazumeva zloupotrebu anksiolitika i drugih lekova, alkohola i psihoaktivnih supstanci. Najnovije statistike kaţu da samo 1/3 osoba obolelih od anksioznih pore mećaja traţi medicinsku pomoć i zbrinjavanje. U savremenim klasifikacijama mentalnih oboljenja izraz ‖neurotski‖ više se ne upotrebljava, ali obzirom da je odomaćen u psihijatrijskom reĉniku, sluţićemo se njime u opisu pojedinaĉnih kategorija anksioznih ob oljenja. Ono što je zajedniĉko za sve neurotske poremećaje jeste anksioznost: ona se ispoljava u svakoj dijagnostiĉkoj kategoriji ove grupe poremećaja. Koji neurotski poremećaji postoje? Prema MKB-10 klasifikaciji, neurotski, sa stresom povezani i somatoformni poremećaji podrazumevaju sledeće poremećaje: fobiĉne anksiozne poremećaje (u koji spadaju fobije kao što su socijalna fobija, agorafobija i druge specifiĉne fobije) druge anksiozne poremećaje kao što su paniĉni poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj, mešoviti anksiozno-depresivni sindrom) opsesivno kompulzivne poremećaje reakciju na teţak stres i poremećaje prilagoĊavanja disocijativne (konverzivne) poremećaje somatoformne poremećaje Fobiĉni anksiozni poremećaji Ovu grupu poremećaja karakteriše izbegavanje odreĊenih situacija koje okidaju fobiĉnu reakciju, do te mere da izbegavanje remeti normalan tok ţivota. Izbegavanje je posredovano strahom, nesrazmerno je stvarnoj opasnosti od nekog objekta odnosno situacije, do te mere da i sama fobiĉna osoba uoĉava njegovu neutemeljenost. Najpoznatije fobije su agorafobija – strah od javnih i otvorenih prostora, odnosno od gubitka kontrole na takvom prostoru; socijalna fobija – strah od socijalnih situacija u ĉijoj je osnovi strah od negativne evaluacije od strane drugih; niz specifiĉnih fobija kao što su aerofobija (strah od letenja), akrofobija (strah od
visine), dementofobija (strah od ludila), ksenofobija (strah od stranaca), klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora), itd. Paniĉni poremeća j
Paniĉni poremećaj karakteriše iznenadan i snaţan napad skupa simptoma kao što su oteţano disanje, lupanje srca, bol u grudima, osećaj gušenja, muĉnine, vrtoglavice, snaţne nelagode, straha od smrti, od ludila i osećaja gubitka kontrole. Ĉesto se uz ove simptome javljaju depersonalizacija i derealizacija (izmenjeno viĊenje
sopstvenog tela i spoljašnjeg sveta). Ĉesto su povezani sa agorafobijom – u sluĉaju da se paniĉni napad dogodi na ulici ili javnom mestu, moguće je da će se kao posledica razviti strah o d tih mesta opisan kao agorafobija. Generalizovani anksiozni poremećaj Osnovno obeleţje ovog poremećaja jeste trajna anksioznost: osoba je hroniĉno zabrinuta zbog raznih stvari, ima doţivljaj smanjene ili nikakve kontrole, praćeni razdraţljivošću, nesnicom, besom, nemogućnošću koncentracije. Prisutne su i telesne tegobe kao što su znojenje, crvenjenje, lupanje srca, stomaĉna nadraţenost, mišićna napetost, vlaţni dlanovi, suva usta, knedla u grlu i tako dalje. Opsesivno-kompulzivni poremećaj OKP je anksiozni poremećaj u kojem je um trajno preplavljen mislima nad kojima osoba nema nikakvu kontrolu, pa je prisiljena da neprekidno ponavlja odreĊene radnje, što u znaĉajnoj meri remeti svakodnevno funkcionisanje i dovodi do intenzivnog stresa. Opsesije su intruziv ne i ponavljajuće misli koje su neţeljene i iracionalne, dok kompulzije predstavljaju ponavljana ponašanja, pri ĉemu se osoba oseća prisiljenom na izvoĊenje tih ponašanja da bi ublaţila stres i povratila osećaj kontrole nad svojim ponašanjem. Reakcija na težak stres i poremećaj prilagoĊavanja Ova dijagnostiĉka kategorija obuhvata sledeće poremećaje: 1. Akutnu reakciju na stres – intenzivna reakcija na izuzetne mentalne i fiziĉke stresore kao prolazna traumatska iskustva koja predstavljaju ozbiljnu pretnju sigu rnosti ili fiziĉkom integritetu subjekta ili njemu bliskih osoba. Neki od tih stresora su prirodne katastrofe, nesreće, kriminalni napad, silovanje, poţar, itd. 2. Posttraumatski stresni poremećaj – javlja se kao odloţena, odnosno produţena reakcija na stresn i dogaĊaj velikog intenziteta, a ukljuĉuje snaţan strah i osećaj bespomoćnosti. Tipiĉni simptomi PTSP -a su ponovno preţivljavanje traumatskog dogaĊaja kroz flešbekove – iznenadna i nekontrolabilna sećanja na dogaĊaj, dnevne fantazije, noćne more; zatim emocionalna otupljenost, povlaĉenje od ljudi, izbegavanje aktivnosti koje mogu podsetiti na traumu. U okviru ovog poremećaja ĉesti su paniĉni napadi, agresivnost, depresija ili suicidne ideje. 3. Poremećaje prilagoĊavanja – MKB-10 definiše
ih kao ‖stanje subjekt ivne patnje i emocionalne poremećenosti koje remeti socijalno funkcionisanje, a nastaje u periodu adaptacije na znaĉajne ţivotne promene ili kao posledica stresnih ţivotnih dogaĊaja‖. Disocijativni poremećaji Zajedniĉki imenitelj svih disocijativnih poremećaja jeste parcijalan ili potpun gubitak normalne integracije izmeĊu sećanja na prošle dogaĊaje, svesnosti sopstvenog identiteta i neposrednih senzacija, ukljuĉujući i kontrole pokreta tela. Disocijativni (konverzivni) poremećaji su disocijativna amnezija, disocijativna fuga, disocijativni stupor, disocijativni poremećaji pokreta i motorike, disocijativne konvuzije, disocijativna anestezija i senzorni gubitak.
Somatoformni poremećaji Somatoformni poremećaji odlikuju se nekim od sledećih karakteristika: ĉeste ţalbe pacijenata na razliĉite telesne tegobe za koje ne postoji organsko objašnjenje, izraţena zabrinutost pacijenta za svoje zdravlje i samim tim narušen kvalitet svakodnevnog funkcionisanja. Uobiĉajeni simptomi na koje se pacijenti ţale su glavobolja, konstantan umor, bolovi u stomaku, leĊima i grudima, probavni, genitalni, urninarni simptomi, lupanje srca, trnjenje nogu i ruku itd. Dele se na: 1. Somatizacioni poremećaj – ĉiji simptomi su gastrointestinalne, kardiovaskularne, urogenitalne prirode. 2. Hipohondrijski poremećaj – koji karakteriše snaţno uverenje pacijenta da boluje od najmanje jedne
teške i neizleĉive bolesti, što ga dovodi u stanje intenzivne patnje i poremećenog funkcionisanja. 3. Sindrom psihogenog bola – u kom se pacijent ţali na konstan tan bol u jednom od sistema organa u periodu od minimum šest meseci, a da organski uzrok bola nije moguće utvrditi. Kako se leĉe neurotski poremećaji? Neurotski poremećaji danas se uspešno leĉe kombinacijom psihofarmaka i psihoterapijom.
15.Struktura liĉnosti Frojd govori o tri strukture koje ĉine liĉnost: id, ego i superego - Id – Id je uroĊena komponenta liĉnosti, nalazi se u nesvjesnom. On sadrţi sve ono psihološko kod pojedinca, sve ono naslijeĊeno, a to su kao prvo instinkti ili nagoni, automatske reakcije. Sva psihiĉka energija dolazi iz ida. Ego i superego ne bi mogli funkcionisati bez ida. Id je središte svega animalnog, neograniĉenog, ţivotinjskog. On ne priznaje nikakve zakone, ograniĉenja, pravila, ne ţeli biti sputan, ne poznaje nikakve zabrane. Id radi i djeluje po principu ugodnosti kako bi smanjio psihiĉku napetost. On je iracionalan, narcistiĉan i impulsivan. U njemu je najprisutniji libido (nagon). Ego – Prisutan je kod odraslog ĉovjeka. Ego je struktura koja funkcioniše po principu realnosti. Frojd kaţe da je ego tu da bi kontrolisao id, da bi ga ograniĉio, usmjerio… On je onaj koji usmjerava liĉnost prema napretku, razlikuje realnost i fikciju. Ima sposobnost trpljenja: trpi napetost, odgaĊa je. On zna planirati da bi došao do zadovoljenja na realan naĉin. Sposoban je na promjenu. Raspolaţe kognitivnim kapacitetima, ali ne funkcioniše bez ida. Superego – to je dio liĉnosti koji se najkasnije razvija. Nije uroĊen, nego se razvija socijalizacijom. On je moralni ĉuvar liĉnosti. Na osnovu usaĊenih normi on sudi šta je dobro a
šta loše u postupanju liĉnosti, je li to u skladu s normama ili ne. Funkcioniše po principu idealnosti i straha. Ego pomaţe da superego ne ode previše u idealnost. Frojd u superegu razliku je 2 strukture: Ego- ideal – razvija se pod uticajem nagrada i pohvala. Ego- ideal u pojedincu izaziva osjećaj ponosa i vlastite vrijednosti Od tri strukture koje ĉine liĉnost za Frojda je najslabiji ego. Id se
uglavnom nalazi na nesvjesnom nivou liĉnosti. Ego je rasporeĊen u sve tri, ali ga najviše ima u predsvjesnoj, dok superega najviše ima u svjesnoj. 16.Lijeĉenje psihoza Lečenje U ovom poglavlju ćete saznati: ˇ koje su terapijske mogućnosti ˇ koliko dugo traje leĉenje ˇ koje se nuspojave mogu javiti tokom leĉenja Kako se leče shizofreni poremećaji? Bolesnik i njegova porodica moraju da nauĉe da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres. U takvim sluĉajevima će naroĉito biti vaţna psihosocijalna terapija.Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica nauĉiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj naĉin se moţe smanjiti opterećenje vezano z a bolest. Razgovarajte sa lekarom o tome koja je terapija najprikladnija u vašem konkretnom sluĉaju (dodatna psihoterapija, rehabilitacija, porodiĉna terapija itd.). Naroĉito ako se bolest javlja po prvi put, vaţno je uĉestvovanje u psihoedukativnom programu. Tokom rada u grupama bolesnici i ĉlanovi njihovih porodica biće detaljno obavešteni o samoj bolesti, njenom toku i mogućnostima leĉenja. Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteţa prenosa nadraţaja u mozgu potrebno je medikamentozno leĉenje neurolepticima.Za leĉenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.Najbolji rezultati se postiţu kombinacijom medikamentoznog leĉenja neurolepticima i psihosocijalne terapije. Zašto lekovi?
Mnogi ljudi sumnjaju da se psihiĉka bolest moţe leĉiti lekovima. Lekovi su, me|utim, jedina mogućnost za leĉenje akutnih simptoma neke psihoze i najuspešnija zaštita od ponovnog izbijanja bolesti. Bez primene lekova bolesnik uopšte neće biti u stan ju da prihvati psihosocijalnu terapiju. Postoji niz razloga za uzimanje lekova
Ţivot ponovo postaje jednostavniji, a kontakti sa porodicom, prijateljima i kolegama na poslu znatno lakši. Bolesnik će opet poĉeti da se zanima za razne stvari i da se bavi svojim hobijima.Moći će ponovo da se koncentriše, pa će rad postati lakši. Moći će opet da se raduje!
S obzirom na to da svaki organizam drugaĉije reaguje na lekove, lekar će morati da ustanovi koji neuroleptik i u kojoj dozi je najbolji za svakog pojedinog bolesnika. Cilj leĉenja je uspešno suzbijanje simptoma uz najmanje moguće nuspojave. Moţda će biti nephodno probati više neuroleptika pre nego što se pronaĊe najdelotvorniji. Bolesnici koji zapoĉinju sa leĉenjem ĉesto postaju nestrpljivi jer se simptomi ne smanjuju odmah. Moţe se desiti da leĉenje izazove odreĊene nuspojave pre nego što se uoĉi "dobar" uĉinak leĉenja. Bolesnici zato misle da im lek ne pomaţe. Potrebno je, meĊutim, neko odreĊeno vreme pre nego što neuroleptici razviju svoje potpuno delovanje. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) nestaju većinom u razdoblju od nekoliko nedelja leĉenja. Šta će se desiti ako ne uzimate lekove? Bez primene medikamentoznog leĉenja dolazi mnogo ĉešće do recidiva (pogoršanja), a potrebni su i ĉešći i duţi boravci u bolnici. Verovatnoća pojave recidiva (pogoršanja) untar prve 2 godine oko 85 % Bez leĉenja Uz dovoljno dugo leĉenje oko 10 % Vrlo je vaţan intenzivan kontakt bolesinka sa lekarom kako bi se pravovremeno primetilo pogoršanje simptoma ili nuspojava, da bi se odmah mogle preduzeti odgovarajuće protivmere. Zašto lečenje treba nastaviti, iako su nestali akutni simptomi?
Posebna osetljivost (vulnerabilnost) bolesnika ne prestaje posle nestanka simptoma. Zbog toga bolesniku i
dalje treba zaštita koju mu pruţaju neuroleptici. Na taj naĉin se spreĉava ponovno pojavljivanje bolesti. Dugotrajnim leĉenjem malim dozama neuroleptika postiţe se smanjenje osetljivosti i na taj naĉin spreĉava recidiv (tj. pogoršanje, prim.prev. u daljem tekstu pominaće se samo kao "recidiv"). Takav uĉinak se moţe postići samo ako bolesnik i posle poboljšanja akutnih simptoma i dalje uzima neuroleptike. Leĉenjem neurolepticima moţe da se smanji rizik od pojave recidiva na 15 -20 % Koliko dugo traje lečenje neurolepticima? Da bi se spreĉila ponovna pojava simptoma i novo izbijanje bolesti treba neuroleptike uzimati duţe vreme, najĉešće više godina ( profilaksa recidiva). Postoje meĊunarodne smernice koje propisuju trajanje leĉenja radi pr ofilakse recidiva. Prva pojava bolesti: Leĉenje neurolepticima bi posle povlaĉenja simptoma trebalo nastaviti najmanje 1 -2 godine. Posle recidiva: Rizik pojave nastaviti najmanje 5 godina.
novog recidiva još je veši nego kod prvog izbijanja bolesti. Leĉenje bi trebalo
Kod posebno teških recidiva treba zaštitu neurolepticima sprovoditi ĉitav ţivot! Lekar treba u svakom pojedinom sluĉaju da odredi potrebno individualno trajanje leĉenja , uzevši u obzir dotadašnji tok i teţinu bolesti! 17.Nrkomanija
Narkomanija je stanje periodiĉnog ili hroniĉnog trovanja, štetnog za pojedinca, kao i za društvo, prouzrokovanog ponavljanim uzimanjem prirodnih ili sintetiĉkih droga. KOJE SU KARAKTERISTIKE NARKOMANIJE? To je sindrom sastavljen iz sledećih simptoma: - neodoljiva ţelja da se nastavi uzimanje droge i da se droga nabavi po svaku cenu; -
postojanje tolerancije, usled dugotrajnog uzimanja droge, sa tendencijom da se doza droge
povećava; postojanje psihiĉke ili fiziĉke, ili i psihiĉke i fiziĉke zavisnosti; -
pojava apstinencijalnog sindroma posle naglog prekida uzimanja droge;
izmena ponašanja narkomana, sa svim štetnim posledicama po njega samog i po njegovu okolinu i društvo.
RAZLOZI PRVOG UZIMANJA DROGE i DALJEG EKSPERIMENTISANJA? 1. radoznalost;
2. druţenje sa narkomanima (ugledanja, imitacija, indentifikacija), ĉesto u vidu ţelje za oĉuvanjem prijateljstva sa vršnjacima koji uzimaju drogu; 3. sugestija induktora (starijeg, iskusnijeg narkomana); 4. liĉna nesigurnost; 5. u cilju samoanalize;
6. potreba za dokazivanjem „zrelosti―; 7. buntovništvo; 8. oslobadjanje od osećanja dosade; 9. nespremnost za suoĉavanje sa problemima u porodici ili školi; 10. ili zbog dr. loših medjuljudskih odnosa u uţem ili širem okruţenju. KAKO SE RAZVIJA ZAVISNOST OD DROGA? Zloupotreba droga u adolescenciji obiĉno prolazi kroz 5 faza:
FAZA POSMATRAĈA koja poĉinje radoznalošću, koja je praćena nedovoljnom informisanošću mlade osobe.
FAZA PRVOG OPROBAVANJA u kojoj mlada osoba stiĉe prva iskustva sa drogama (ili alkoholom) najĉešće u društvu vršnjaka. Bez dovoljno razvijenog samopouzdanja i iz snaţne ţelje da se oseti prihvaćenom medju vršnjacima koji uzimaju drogu, mlada osoba ih sve ĉešće imitira. Verovatno je fascinirana vršnjacima koji piju ili koriste drogu jer joj izgleda da se oni mnogo bolje zabavljaju. Lako prihvata mitove koji su uobiĉajeni medju mladima: da to svi rade, da to nije ništa strašno, da se upotreba droge moţe kontrolisati, da se moţe koristiti bez posledica. FAZA EKSPERIMENTISANJA sa razliĉitim PAS, mlada osoba uĉi kako da koristi droge i otkriva da pomoću njih moţe da menja svoje raspoloţenje. Koristi ih povremeno, obiĉno samo vikendom i iskljuĉivo u društvu, na ţurkama, kada neko drugi nabavi i donese drogu. U ovoj fazi se obiĉno koriste takozvane „uvodne droge― (alkohol, duvan, marihuana i lekovi za smirenje). PERIOD ZAPOĈINJANJA REDOVNE UPOTREBE tj. ZLOUPOTREBE karakteriše ţudnja za drogom, odnosno njenim efektima. Mlada osoba, na osnovu sopstvenog iskustva, razvij a svoj liĉni odnos prema drogi, nalazi svoje izvore za nabavku, ima svoj pribor. Korišćenje droge ne vezuje više za grupu vršnjaka, već za odredjene situacije kada ţeli da se „opusti―. Drogu koristi svakog vikenda, a ponekad i radnim danom. Sve se više udaljava od porodiĉnih, školskih i društvenih obaveza i vrednosti. PERIOD ZAVISNOSTI karakteriše preokupiranost drogom i njenim efektima. Mlada osoba gubi kontrolu nad svojim ţivotom. Sve njene misli i aktivnosti usredsredjene su na nabavku i korišćenje drog e. Kada ne moţe da dodje do droge, ispoljava se apstinencijalna kriza i neraspoloţenje. Kada nema droge ova mlada osoba se oseća bolesno, apatiĉna je, umorna i zna da je jedini naĉin da olakša patnje ponovno uzimanje droge. Tako ulazi u zaĉarani krug. Daljim korišćenjem droge mlada osoba ulazi u fazu „ţivota u paklu― kada droge ne pruţaju više nikakvo zadovoljstvo, ali postoji snaţna potreba i pritisak da se one uzmu da bi se osoba smirila, da bi se izbegla kriza. Koristi sve jaĉe droge, najĉešće intravensk im putem. Telesno i psihiĉki osoba vidljivo propada, samodestruktivna je uĉestalije. RAZLOZI KASNIJE ZLOUPOTREBE DROGE?
1. osećanje prijatnosti; 2. išĉekivanje izuzetnog efekta droge; 3. bekstvo od stvarnosti;
4. ţelja za euforiĉnim efektima; 5. liĉna nesigurnost; NAJĈEŠĆI OBLICI ANTISOCIJALNOG PONAŠANJA NARKOMANA? 1. laţi i obmanjivanja; 2. zapostavljanje liĉne higijene i škole; 3. otudjenje stvari; 4. kradja;
5. prosjaĉenje; 6. obijanje apoteka; 7. prostituisanje; 8. distribucija droge (dilovanje); 9. neovlašćena proizvodnja, prerada i prodaja
droga;
10. krijumĉarenje; 11. falsifikovanje recepata.
NAJĈEŠĆI DUŠEVNI POREMEĆAJI KOD NARKOMANA? 1. psihopatološke pojave (vizije, iluzije, halucinacije, strah, dezorijentisanost, panika,...); 2. psihoze; 3. pokušaji samoubistva; 4. karakterne promene.
18.Biloški poremećaj • Biološki pristup psihologiji i psihijatriji temelji se na uvjerenju da su tjelesno i psihiĉko zdravlje usko povezani i meĊusobno uslovljeni . • Biologijska psihijatrija stoji na stanovištu kako duševni ţivot ĉovjeka ima biološku podlogu • Bez pravilne moţdane funkcije nema pravilnog psihiĉkog funkcionisanja • U osnovi normalnih psihiĉkih pojava i duševnih poremećaja nalaze se poremećaji bioloških procesa i funkcija koje je moguće biološki korigo vati. • Etiologija razliĉitih poremećaja se promatra kroz dobno razliĉito strukturirane biološke, psihološke i socijalne sisteme.
Patofiziološka podloga psihiĉkih poremećaja • Neurorazvojni poremećaji • Neurodegenerativni poremećaji • Posljedica stvaranja endogenih opijata • Neuroendokrinološki poremećaji • Neuroimunološki poremećaji • Neurobiohemijski PSIHIJATRIJSKA GENETIKA • Psihijatrijska genetika zasniva se na primjeni postignuća i metoda populacijske genetike, imunogenetike, citogenetike, molekulske genetike i farmakogenetike. • Koriste se metode rodoslova, metode blizanaca, adopcije, a posebno aktuelne metode rekombinacije DNA-otkrivanje lokacije gena na hromosomu i stvaranje genskih mapa.
19.Mentalni poremećaj Mentalni poremećaji odlikuju se izmenama u mišljenju, raspoloţenju ili ponašanju (ili nekom kombinacijom ovih elemenata), koji su udruţeni sa nelagodnošću i poremećenim funkcionisanjem, najĉešće tokom duţeg vremenskog perioda. Simptomi mentalnih poremećaja variraju od blagih do veoma ozbiljnih, što zavisi od vrste mentalnog poremećaja, same osobe, njene porodice i socioekonomskog okruţenja.Tokom ţivota, svaka osoba iskusi osećanje izolovanosti, usamljenosti ili emocionalne nelagodnosti. Ovo su, najĉešće, normalne, kratkotrajne reakcije na teške situacije, pre nego simptomi mentalnih poremećaja. Ljudi uĉe da izlaze na kraj sa teškim osećanjima, kao što to ĉine i sa teškim situacijama. MeĊutim, u nekim sluĉajevima, trajanje i jaĉina bolnih osećanja ili izmenjenih obrazaca mišljenja mogu ozbiljno uticati na svakodnevni ţivot osobe. Uobiĉajeni odbrambeni mehanizmi više nisu dovoljni, i ovim ljudima moţe postati potrebna pomoć da povrate ravnoteţu i da se vrat e na nivo punog funkcionisanja.Mentalno zdravlje je bitno za svakodnevni ţivot, isto koliko i fiziĉko zdravlje. Štaviše, ona se proţimaju. Osobe sa telesnim zdravstvenim problemima ĉesto osećaju napetost ili neraspoloţenje. Osobe sa mentalnim poremećajima ĉesto razvijaju telesne simptome ili bolesti (npr. gubitak telesne teţine). Uopšte, osećanja, stavovi i misaoni obrasci snaţno utiĉu na doţivljavanje sopstvenog telesnog zdravlja ili bolesti, i mogu uticati kako na tok bolesti tako i na uspešnost leĉenja.TakoĊe treba znati da se više mentalnih poremećaja mogu javljati i zajedno. Na primer, osoba moţe istovremeno biti depresivna i imati neki od anksioznih poremećaja. KOD KOGA SE JAVLJAJU MENTALNI POREMEĆAJI? Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi svih profesija, nivoa obrazovanja, nivoa prihoda i kultura. Moţe se reći da na mentalne poremećaje niko nije imun. KAKO MENTALNI POREMEĆAJI UTIĈU NA LJUDE? Poĉetak većine mentalnih poremećaja vezan je za adolescenciju i rano zrelo doba, što utiĉe na postignuća u obrazovanju, profesionalne prilike i uspehe, kao i na oblik i prirodu meĊuljudskih odnosa. Ovaj uticaj se ĉesto odraţava na ĉitav ţivot jedne osobe. Suštinski elementi koji smanjuju uticaj mentalnih poremećaja na minimum su: blagovremeno prepoznavan je poremećaja, adekvatno leĉenje i prihvatanje leĉenja, sigurnost koju pruţaju socijalna podrška, zadovoljavajući prihodi, uslovi stanovanja, obrazovne mogućnosti. Mentalni poremećaji veoma utiĉu na porodicu obolelog. Prvo, porodica se suoĉava sa teškim odlukama koje su vezane za prihvatanje leĉenja, hospitalizacije i kontakt sa ĉlanom porodice koji je oboleo. Kod svih ĉlanova porodice javlja se napetost zbog neizvesne budućnosti i zabrinutost zbog bolesti koja moţe biti onesposobljavajuća. Porodica brine i to je veoma iscrpljuje. Ponekad,
meĊu ĉlanovima porodice moţe postojati strah da su oni prouzrokovali bolest. Ne treba zaboraviti da troškovi leĉenja, vreme provedeno na bolovanju, kao i bilo kakva dodatna podrška, predstavljaju ozbiljan finansijski teret za porodicu obolelog. Stigma udruţena sa mentalnim poremećajima ĉesto vodi do izolovanosti ĉlanova porodice obolelog iz zajednice i iskljuĉivanja iz njihive mreţe socijalne podrške. STIGMA I DISKRIMINACIJA KOJE SU POVEZANE SA MENTALNIM POREMEĆAJIMA ŠTA UZROKUJE MENTALNE POREMEĆAJE? Istraţivanja sugerišu da su mentalni poremećaji rezultat sloţene interakcije genetskih, bioloških faktora, kao i faktora liĉnosti i sredine. MeĊutim, mozak je završni put za kontrolu ponašanja, razmišljanja, raspoloţenja. U ovom trenutku, veze izmeĊu specifiĉnih vidova izmenjenog moţdanog funkcionisanja i pojedinih mentalnih poremećaja nisu u potpunosti razjašnjene. Kod većine mentalnih poremećaja uoĉeno je njihovo ĉešĉće pojavljivanje kod ĉlanova bliţe porodice obolelog, što sugeriše genetsku osnovu poremećaja. Dokazi proistekli iz nekih istraţivanja ukazuju da specifiĉni genetski faktori koji utiĉu na moţdanu hemiju, doprinose pojavi i napredovanju mentalnih poremećaja. MeĊutim, sve je više dokaza da promene u moţdanom funk cionisanju mogu da se jave i kao odgovor na faktore sredine, kao što su: traumatsko iskustvo, hroniĉan stres ili razliĉite vrste lišavanja. Drugim reĉima, interakcija izmeĊu moţdane biologije i proţivljenih iskustava je, po svemu sudeći, dvosmerna. Iz razloga koji mogu biti biološki, psihosocijalni, ili i jedni i drugi, pol i starosno doba utiĉu na stope mentalnih poremećaja. Sredinski faktori, kao što su porodiĉna situacija, pritisci i izazovi na radnom mestu, socioekonomski status osobe, mogu ubrzati poja vu bolesti ili njeno pogoršanje. Izbor ţivotnih stilova (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci) i nauĉeni obrasci mišljenja i ponašanja mogu uticati na pojavu, tok i ishod mentalnog poremećaja.
