Naslov izvornika
PRVI DIO
NEPOŠTIVANJE SUDA
Zovem se Sebastian Rudd i premda sam poznati ulični odv jetnik, moje ime nećete vidjeti na velikim plakatima, na autobusnim postajama, niti u velikome okviru na stranicama poslovnih imenika. Ne plaćam da bih nastupio na televiziji, iako često gostujem u raznim emisijama. Mojeg imena nema niti u jednom telefonskom imeniku. Nemam pravi ured. Kod sebe uv k imam pištolj, s dozvolom, jer moje ime i lice vrlo
često privlače pozornost ljudi koji također kod sebe imaju pištolj p ištolj i ne sustežu se kad ga treba upotr biti. Živim sam, obično i spavam sam i nemam dovoljno ni strpl jenja jenja ni razum vanja potrebnih za održavan je prijateljstava. Pravo mi je život, uv k me c log troši i povremeno mi pruža zadovoljstvo. Ne bih ga nazvao »ljubomornom ljubavnicom«, kako je to netko zaboravljen prim tio jednom davno. Više je poput naporne supruge koja nadzire stanje na tekućem računu. Nema izlaza. U pos poslje ljedn dnje je vr vr me spava spavam m u jef jefti tini nim m mot motel elim imaa koje koje m njam njam svaki svaki tjeda tjedan. n. Tak Takoo ne pokušavam ušted jeti, nego pokušavam ostati živ. Mnogo je ljudi koji bi me u ovome trenutku žel je jeli ubiti, a neki od njih već su neko vr me vrlo glasni. Na studiju prava ne kažu vam da ćete se jednoga dana možda naći u situaciji da branite osobu optuženu za zločin toliko stravičan i užasan da ost miroljubivi građani os jećaju potrebu da uzmu oruž je u ruke i pr te da će ubiti optuženika, n jegova odvjetnika, pa čak i suca. No i ran su mi pr t . To vam je tako kad ste odmetnuti odvjetnik, kad pripadate toj podvrsti struke u koju sam manje-više upao pr deset godina. Nakon što sam diplomirao pravo posla je bilo vrlo malo. Nevoljko sam prihvatio posao u gradskome Uredu pravobranitelja. Nakon toga našao sam se u malenoj, neprofitabilnoj tvrtki koja se bavila samo obranom u kaznenim sluča jevima. Nakon nekoliko godina, ta je tvrtka propala, pa sam se morao početi snalaziti, našavši se na ulici s još hrpom drugih odvjetnika, očajnički pokušavajući nešto zaraditi. Pročuo sam se zahvaljujući jednome slučaju. Ne mogu reći da sam postao slavan jer, ako ćem će mo ozbi oz billjno, no , ka≥ ko it i tko mo m ože reći eć i da je odvjetnik slavan u gradu koji ima tek m jun stanovnika? Mnogi lokalni šarlatani misle da su slavni. Sm še se s jumbo plakata i preklinju vas da im prepustite osobni bankrot, te se razmeću u televizijskim reklamama, kao da su duboko zabrinuti za vaše ozl jede jede i pretrpljenu štetu, no zapravo su prisiljeni plaćati kako bi stekli kakav-taka -takavv pub publi lici cite tet. t. Sa mn mnom om n tako tako.. Jeft Jeftin inee mot motel elee m njam njam svak svakii tje tjedan. Trenutačno sam usred jednog suđenja u
sumornome, zabačenome gradiću punom primitivaca koji se zove Milo, na dva sata vožn je od većega grada u ko jem živim. Branim osamnaestogodišnjaka s oštećenjima mozga koji je napustio srednju školu i koji je optužen da je ubio dv djevojčice. R č je o jednome od najizopačenijih zločina ko je sam ikada vidio, a nagledao sam se
nti gotovo bez iznimke krivi, pa previše i ne razmišljam o tome hoće li dobiti to što su i zasluž . No u ovome slučaju stvar je takva da Gardy n kriv, iako to i n važno. Jer doista n važno. U posl jednje vr me u Milu je važno jedino da Gardyja proglase krivim i osude na smrt, pa i smaknu što pr , kako bi gradić postao zadovoljan i mogao nastaviti normalno živ jeti. Kako, točno, normalno? Proklet bio ako znam i proklet bio ako me to uopće zanima. Ovaj gradić već pedeset godina ide unatrag, a jedna ušljiva presuda neće prom niti taj smjer. Već sam i pročitao i čuo da Milu treba »zaključivan je slučaja«, što god to značilo. Čov jek bi morao biti idiot da povjeruje da će se ovaj gradić nekako razvijati i napredovati i postati tolerantniji čim Gardyju ubrizgaju smrtonosnu in jekciju. Moj je posao višeslojan i složen, a istodobno i posve jednostavan. Plaća me Savezna država, kako bih pružio prvorazrednu obranu okrivl jeniku optuženome za zločin za koji je predviđena smrtna kazna, a to izisku je da se borim svim sredstvima i podižem veliku prašinu u sudnici u kojoj nitko ne sluša. Gardy je zapravo osuđen onoga dana kad je priveden, a suđen je je tek formalnost. Glupi i već zdvojni policajci izmisl su optužbe i fabricir dokaze. Tužitelj to zna, je beskičmenjak ko jeg dogodine očeku je reizbor. raznoraznih stvari. Moji su kl
Sudac spava. Porotnici su dragi i jednostavni ljudi, pod silnim dojmom c loga procesa i u silnoj želji da pov jeruju lažima ko je ponosne vlasti smišljaju na m jestu za svjedoke. Milo ima više nego dovoljno jeftinih motela, no ondje ne mogu boraviti. Objes bi me bičev spal na lomači, bi me, ako bih imao sreće, snajper pogodio među oči, pa bi sve završilo u d jeliću sekunde. Policija savezne države osigurava zaštitu t kom suđenja, ja imam jasan dojam da ti dečki uopće nisu zagrijani za to što rade.
Mene gledaju kao i većina ost h. Ja sam nekakav dugokosi zagriženi odmetnik koji je dovoljno izopačen da se bori za prava d jecoubojica i sličnih stvorenja. Trenutačno sam sm ješten u Hampton Innu, motelu koji se nalazi na dvadese t pet minuta vožn je od Mila. Sobu plaćam 60 dolara po noći, a ta sredstva refundirat će mi savezna država. U sus jednoj je sobi Partner, snažan i do zuba naoružan tip u crnome od lu koji me vozi kamo god idem. Partner je moj vozač, t jelohranitelj, čov jek od povjerenja, pisar, nosač štapova za golf i dugogodišnji prijatelj. N jegovu odanost stekao sam kada je porota zaključila da n kriv što je ubio jednog policajca za suzbijanje droge u civilu. Iz sudnice smo izišli vodeći se pod ruku i otada smo nerazdvojni. Najmanje dvaput su ga policajci koji u tom trenutku nisu b u službi pokuš ubiti. Jednom pr kom htjeli su ubiti mene. I dalje smo na nogama, živi i zdravi. Točn , nismo baš uspravl jeni, nego više sagnuti, jer se skrivamo i izmičemo.
U 8 ujutro Parmer mi kuca na vrata. Vr me je da krenemo. Pozdravljamo se i ulazimo u moj automobil, crni Fordov kombi, u velikoj mje ri prilagođen mojim potrebama. Budući da ima i ulogu ureda, stražnja s jedala postavljena su oko malenog stola koji se sklapa i u tom položaju posta je d lom zida. U kombiju je i kauč na ko jem ner tko prenoćim. Svi su prozori zatamn jeni i blindirani. Unutra imam i televizor, glazbenu liniju, internet, hladnjak, šank, dva pištolja i rezervnu od jeću. S jedim na prednjem sjedalu s Partnerom i dok napuštamo parkir šte odmatam peciva pun jena komadićima kobasice. Neobil ježeni policijski automobil kreće se ispred nas i tako nas vodi do Mila. Drugo slično vozilo ide iza nas. Posl jednju pr tnju smrću primio sam pr dva dana, elektroničkom poštom. Partner ne govori osim ako mu se ne obratim. Ja nisam smislio to pravilo, sam njime oduševl jen. Ni najmanje mu ne smetaju dugotrajne stanke u razgovoru, baš kao ni meni. Nakon godina i godina provedenih praktički u tišini, nauč smo komunicirati pokretima glave, namigivanjem i šutnjom. Na pola puta do Mila otvaram spis i počin jem pisati bilješke. Dvostruko ubojstvo bilo je toliko strašno i jezovito da niti jedan odvjetnik iz grada ni u snu n bio spreman preuzeti slučaj. Onda su priveli Gardyja, a jedan pogled na njega dovoljan vam je da zaključite da je kriv. Dugačka kosa obo jena u posve crnu, nevjerojatna zbirka pirsinga iznad vrata i tetovaža ispod vrata, par čeličnih naušnica, ledene bl de oči, posprdni sm šak koji kao da govori: »OK, ja sam to učinio i što
sad?« U prvome članku novine iz Mila opisale su ga kao »pripadnika sotonskog kulta koji je već i ran zlostavljao djecu.« Sto kažete na takvo pošteno i nepristrano izv ještavan je o slučaju? Nikada n pripadao nikakvome sotonskome pokretu, a to u vezi sa zlostavljanjem djece n bilo tako kako izgleda. No Gardy je od tog trenutka bio kriv, a ja se i dalje ne mogu načuditi čin jenici da smo uopće dogur ovako daleko. Htjeli su ga ubiti još pr više mjeseci. Ne treba ni naglašavati da su svi odv jetnici u Milu zaključ vrata i isključ telefon. U gradu nema javnog pravobranitelja — premalen je — a sluča jeve siromašnih optuženika dod jeljuje sudac. Nepisano pravilo nalaže da mlađi odv jetnici iz grada preuzimaju te slabo plaćene sluča jeve jer: 1) netko to mora odraditi i 2) stariji su odvjetnici to rad dok su b mlađi. No nitko n htio braniti Gardyja, a ja im to, iskreno govoreći, ne mogu zam jeriti. R č je o njihovu gradu i njihovu životu, a blisko družen je s izopačenim ubojicom doista može upropastiti odv jetničku kar ru. Kao društvo, v jerujemo u pravedno suđen je osobi optuženoj za težak zločin, no neki među nama imaju problema kad je r č o osiguravanju stručnog odv jetnika koji će
jamčiti da to suđen je doista bude pravedno. Odvjetnici poput mene žive s pitan jem: »Kako zastupati takvoga gada?« Dok se već udaljavam, ja samo kažem: »Netko mora.« Želimo li doista pravedno suđen je? Ne. Želimo pravdu, i to brzo. A pravda je ono što mi smatramo pravdom od slučaja do slučaja. I dobro je što ne v jerujemo u pravedno suđen je, jer tako nešto vraški sigurno i ne postoji. Pretpostavka nedužnosti sada je pretpostavka krivnje. Potreba za dokazivanjem obična je predstava, jer dokazi su vrlo često laži. Krivnja izvan svake razumne sumnje znači: ako je to vjerojatno učinio, uklonimo ga s ulice. U svakom slučaju, odv jetnici su se razbjež na sve strane i Gardyju n preostao nitko. O mojem ugledu dosta govori, bilo otužno nekako drugač , da sam ubrzo primio telefonski poziv. U ovome d lu savezne države sada je u pravnim krugovima dobro poznato da, ako ne možete pronaći nikoga drugoga, trebate samo nazvati Sebastiana Rudda. On će braniti baš svakoga! Kad su uhit Gardyja, pred zatvorom se okupila svjetina koja je zaht vala pravdu. Kad su ga policajci vod do kombija kako bi ga odvezli na sud, masa ga je psovala, na njega bacajući rajčice i kamen je. O tome je opširno izv stio gradski list, a v st se našla i u gradskim večernjim v stima (u Milu nema veće televizijske posta je povezane s nekom od nacionalnih mreža, nego ond je djeluje tek jedna mala kablovska postaja). Iz petnih žila zalagao sam se za prom jenu mjesta suđenja, preklinjao suca da suđen je premjesti barem stotinu pedeset kilometara dalje, kako bismo eventualno došli do nekih porotnika koji na maloga nisu bac kamenje, ga barem psov uz večeru. Ali zahtjev je odbačen. Kao i svi moji zaht jevi i pr dlozi uoči suđenja. Ponavljam, grad zaht va pravdu. Grad želi zaključiti slučaj. Dolazimo na kratki prilazni put iza zgrade suda, no mene i kombi ondje ne dočeku je nikakva svjetina. Ipak, vidim nekolicinu uobiča jenih likova. Okup su se iza policijske
barikade u blizini i drže te otužne natpise na kojima pišu tako domišljate stvari kao što su: »Ob jesite djecoubojicu« i »Sotona čeka« i »Ot jerajte Rudda iz Mila!« R č je o desetak takvih jadnih duša ko je samo čekaju da me zaspu pogrdama i, što je još važn , da pokažu koliko mrze Gardyja, koji će n a isto mjesto doći za pet minuta. T kom prvih dana suđenja, ta je mala skupina privlačila snimatel je i dio tih ljudi završio je u novinama, zajedno s natpisima. To ih je, dakako, samo ohrabrilo, pa su otada na ovome mjestu svako jutro. Debela Susie drži natpis na kojem je moje ime i izgleda kao da me želi upucati. Ćelavi Bob tvrdi da je rođak jedne od ub nih djevojčica, a negd je je pren ta njegova izjava o tome da je suđen je, zapravo, čisti gubitak vremena. U tome je, nažalost, bio u pravu.
Kombi se zaustavlja, a Partner juri do moje strane, gdje ga dočekuju trojica mladih šerifovih pomoćnika približno n jegove visine i građe. Izlazim i uz takvu zaštitu brzo dolazim do stražn jeg ulaza u zgradu suda, a Ćelavi Bob doviku je mi da sam kurva. Još jednom ušao sam neokrznut. Ne znam ni za jedan slučaj u suvremeno doba u ko jem su odvjetnika obrane usred suđenja ub pri ulasku u zgradu suda. Ipak, već sam se
pomirio s mogućnošću da ću u tome biti prvi. Uspinjemo se uskim stražnjim stubištem ko jem nema pristup nitko drugi, a mene vode do malene prostor bez prozora u kojoj su nekoć čuv zatvorenike dok su ček susret sa sucem. Nekoliko minuta posl Partner izlazi i zatvara vrata.
Gardy onamo dolazi u jednome komadu.
»Kak’ ide?« pitam nakon što smo ost sami. On se sm ši i trlja ručne zglobove. Nekoliko sati bit će bez lisica. »U redu, valjda. Nisam se baš naspavao.« N se ni otuširao, jer se boji. Povremeno i pokuša, no ne žele mu otvoriti toplu vodu. Stoga zaudara po ustajalome znoju i prljavoj posteljini, a ja sam sretan zbog čin jenice da je dosta udaljen od porote. Crna boja malo-pomalo nestaje s njegove kose, koja iz dana u dan postaje sve svjetlija, baš kao što mu je i koža sve bljeđa. M nja boju pred porotom, a to je još jedan očit znak n jegovih životinjskih
sposobnosti i sotonističkih sklonosti. »Sto će se danas događati?« pita, gotovo d jetinjom radoznalošću. Kvoc nt inteligenc mu je oko 70, jedva malo preko granice iznad koje mu se može suditi i osuditi ga na smrt.
»Opet isto, Gardy, nažalost. Uv k samo isto.« »Ne možete ih nekako nat jerati da prestanu lagati?« »Ne, ne mogu.« Država nema nikakve fizičke dokaze kojima bi Gardyja povezala s ubojstvima. Baš ništa. Pa stoga, um jesto da se osvrne na taj nedostatak dokaza i iznova razmotri c li slučaj, čini ono što inače čini vrlo često. Samo nastavlja dal je, s lažima i izmišl jenim iskazima. Gardy je već dva t jedna u sudnici, sluša laži, sklapa oči i polagano odmahu je glavom. U stanju je satima bez prekida odmahivati glavom, a porotnici valjda misle da je lud. Rekao sam mu da prestane, da sjedne uspravn , da uzme olovku i počne nešto žvrljati po bloku za pisanje, kao da ima nekakav mozak i da želi uzvratiti, da želi pob diti pred sudom. No on to jednostavno ne može, a ja se ne mogu u sudnici prepirati s kl ntom. Rekao sam mu i da pokr ruke i vrat i tako zakr tetovaže, no on se njima ponosi. Rekao sam mu da ukloni sve te pirsinge, no on tvrdi da mora biti to što jest. Mudri ljudi koji vode zatvor u Milu zabranjuju sve vrste pirsinga, osim ako ste, dakako,
Gardy i vraćate se u sudnicu. U tom slučaju njima možete prekriti c lo lice. Sm š izgledati i sablasno i sotonistički koliko je god moguće, Gardy, tako da oni koji će odlučivati nemaju baš nikakvih problema s tvojom krivnjom. Na čavlu se nalazi v ješ ca s istom onom b lom košuljom i žutob lim hlačama od kepera koje na suđenju nosi svaki put. Ja sam mu kupio taj jeftini komplet. Polagano otkopčava patentni zatvarač na narančastome zatvorskom kombinezonu i svlači ga. Nema donje rublje, što sam prim tio još prvog dana suđenja i što sve otada pokušavam zanemariti. Polagano se od va. »Toliko laži«, kaže. I u pravu je. Državno tužilaštvo zasada je pozvalo devetnaestero svjedoka, a nitko od njih n se odupro iskušenju da malo pretjera da izravno laže. Patolog koji je obavio obdukc u državnome krimin stičkom laboratoriju rekao je poroti da su se dv malene žrtve utopile, je dodao i da je faktor koji je pridonio smrti bio i »udarac tupim predmetom« u glavu. Za tužiteljstvo je bolje ako porota smatra da su djevojčice, pr nego što su završile u jezeru, bile silovane i pretučene i u nesv sti. Nema fizičkih dokaza o tome da ih je počinitelj spolno zlostavljao, no tužitel je to n spr čilo da u optužnicu ubace i taj element. Tri sata natezao sam se s patologom, no teško se prepirati sa stručnjakom, čak i očito nesposobnim stručnjakom. Budući da nema nikakve dokaze, tužiteljstvo je prisiljeno krivotvoriti pojedine stvari. Najska ndalozniji iskaz dao je jedan zatvorski cinkaroš ko jeg, posve prikladno, ≥ zovu Šljam. R č je o vrlo iskusnome lažljivcu koji neprestano sv jedoči protiv nekoga i koji će reći što god tužiteljstvo zatraži. U Gardy jevu slučaju Šljam je ponovno bio u zatvoru, zbog droge, i mogao je očekivati desetogodišnju kaznu. Murjacima je trebao nekakav iskaz, a ovaj je, nimalo neuobiča jeno, odmah bio na raspolaganju. Objasn su mu pojedinosti o zločinu, pa zatim Gardyja iz regionalnoga prem jest u okružni zatvor i ondje ga zadrž . Gardy n imao pojma zašto ga sele i n imao pojma da je ušetao u klopku. (To se zbilo pr nego što sam se ja uključio u priču.) Gardyja su bac u ćeliju sa Šljamom, koji je silno htio razgovarati i bio spreman pomoći na sve moguće načine. Tvrdio je da mrzi murjake i da zna nekolicinu dobrih odvjetnika. Osim toga, čitao je o ubojstvu dviju djevojčica i imao predos jećaj da zna tko ih je doista ubio. Budući da n znao ništa o ubojstvima, Gardy n imao što dodati tom razgovoru. Ipak, već nakon dvadeset četiri sata Šljam je ustvrdio da je čuo c jelovito priznanje. Murjaci su ga izvukli iz ćel i Gardy ga više nikada n vidio, sve do suđenja. Kao svjedok, Šljam se fino uredio, imao i košulju i kravatu i kratku kosu, te je pred porotom sakrio tetovaže. Uz nev jerojatne pojedinosti ponovio je Gardyjevu priču o tome kako je dv djevojčice pratio u šumu, kako ih je srušio s bicikala, vezao im ruke, noge i usta,
kako ih je mučio, zlostavljao i mlatio, a zatim ih bacio u jezero. U Šljamovoj verziji Gardy je bio nadrogiran i do tog trenutka slušao je heavy metal. Bila je to prava predstava. Znao sam da je sve to laž, baš kao i Gardy i Šljam, te murjaci i tužitelji, a pretpostavljam da su se i kod suca pojavile određene sumn je. Ipak, porotnici su sve to s gađen jem progut , te su s mržnjom gled mojeg kl nta, koji je sve upijao zatvorenih očiju, neprestano odmahujući glavom. Šljamov iskaz bio je toliko nevjerojatno odvratan i jezovit, prepun pojedinosti, da je, u pojedinim trenucima, bilo teško pov jerovati da to doista sve izmišlja. Nitko ne može tako lagati! Ja sam punih osam sati rešetao Šljama, c li jedan naporni dan. Sudac je bio razdražljiv, a porotnici već gotovo napola u nesv sti od iscrpljenosti, no ja sam tako mogao nastaviti još i c li tjedan. Pitao sam Šljama koliko je puta svjedočio na suđenju za kazneno djelo. Rekao je možda dvaput. Ja sam izvukao podatke, malo mu osv ježio pamćen je, te naveo podatke o još devet suđenja na kojima je izveo jednako čudo za naše poštene i pravedne tužitel je. Nakon što sam mu malo pomogao da iz mutnog sjećanja izvuče te sluča jeve, upitao sam ga koliko su mu puta tužitelji smanj kaznu nakon što je za njihov račun lagao na sudu. Rekao je nikada, pa sam ja ponovio podatke o svih devet sluča jeva. Pokazao sam papirologiju. Svima, a osobito porotnicima, posve sam jasno dao do znanja da je Šljam lažljivi, cinični prokazivač koji lažna sv jedočenja da je u zamjenu za blaže kazne. Priznajem — na sudu se zap m i ta ljutnja često je štetna. Nisam se više mogao suzdržati u vezi sa Šljamom i stao sam ga šibati toliko nem ce da su pojedini porotnici s njim već počeli suos jećati. Sudac mi je na koncu rekao da krenem dalje, no nisam ga
poslušao. Mrzim lažljivce, osobito one koji se zaklinju da govore istinu, a onda izmišljaju iskaz kako bi ishod presudu mojem kl ntu. Vikao sam na Šljama, a sudac je vikao na mene i u pojedinim trenucima činilo se da se baš svi deru. To baš i n išlo u Gardyjevu korist. Čov jek bi pomislio da bi tužitelj možda mogao prekinuti tu povorku lažljivaca i dovesti nekog vjerodostojnog svjedoka, no to bi iziskivalo i određenu inteligenciju. Njegov je sljedeći sv jedok bio još jedan zatvorenik, još jedan ovisnik o drogi koji je posvjedočio da se nalazio na hodniku u blizini Gardy jeve ćel i da je čuo kako sve priznaje Šljamu. Laž na laži. »Molim vas, dajte da nekako prestane«, kaže mi Gardy. »Trudim se, Gardy. Da jem sve od sebe. Moramo ići.«
Jedan šerifov pomoćnik uvodi nas u sudnicu, koja je ponovno prepuna ljudi i ispunjena onim zgusnutim slojem napetog iščekivanja. Ovo je deseti dan davanja iskaza i sada već zaključu jem da se u toj zabačenoj selendri i ne događa ništa drugo. Mi smo jedina zabava! Sudnica je ispunjena do posljednjeg mjesta, a ljudi stoje i uza zidove. Hvala Bogu što je razmjerno svježe, jer bismo inače svi b natopljeni znojem. Svako suđen je za najteže kazneno d jelo iziskuje nazočnost barem dvojice zastupnika obrane. Moj je kolega branitelj, »druga violina«, Trots, tupi mladić koji bi trebao sp ti odvjetničku licencu i proklinjati dan kad je uopće počeo sanjati o tome da proviri nosom u neku sudnicu. Potječe iz jednoga gradića udal jenoga trideset pet kilometara, dovoljno daleko, smatrao je, da ga zaštiti od neugodnosti zbog povezivanja
s tom noćnom morom zvanom slučaj Gardy. Trots se dobrovoljno ponudio da će r šiti preliminarne stvari, već kaneći skočiti preko ruba palube ako doista dođe do suđenja. Planovi se nikako nisu ostvar
u njegovu korist. Preliminarne postupke zeznuo je
onako kako to može učiniti samo početnik, a onda se pokušao izvući. Ništa od toga, rekao je sudac. Trotsu se potom učinilo da bi moglo biti prihvatljivo da bude moj pomoćnik, pa da stekne malo iskustva, os jeti pritisak pravog suđenja i tako dal je, no nakon nekoliko pr tnji smrću prestao se truditi. Pr tnje smrću meni su svakodnevna pojava, nešto poput jutarn je kave i lažljivih murjaka. Tri puta službenim sam zaht jevom tražio da mi Trots više ne pomaže. Svi su, dakako, odb ni, pa Gardy i ja tako nemamo izbora i za stolom moramo trpjeti kretena koji je više teret nego pomoć. Trots s jedi koliko je moguće dal je, iako mu to, s obzirom na aktualno stanje Gardyjeve hig ne, zapravo i ne mogu zamjeriti. Gardy mi je još pr više m jeseci rekao da se Trots, kada je prvi put s njim razgovarao u okružnome zatvoru, šokirao kad je ovaj ustvrdio da je nedužan. Oko toga
su se čak počeli prepirati. Odlučan i energičan branitelj, nema što. I tako Trots sjedi na kraju našeg stola, pognute glave i posve zaokupl jen pisanjem beskorisnih bilježaka, očiju ko je ništa ne vide, ušiju ko je ništa ne čuju, ipak osjeća poglede sviju onih koji sjede oko nas, mrze nas i žele nas ob jesiti zajedno s našim kl ntom. Trots nekako misli da će i to pr kasn proći i da će normalno nastaviti i život i kar ru nakon što suđen je završi. Vara se. Ja ću što pr podn ti etičku pritužbu Odv jetničkoj komori savezne države i u njoj navesti da je Trots pružao »ned jelotvornu potporu branitelju« i pr i za vr me suđenja. Takve sam stvari već radio i znam kako ih pripremiti da izazovu žel jeni učinak. Vodim vlastite bitke s Komorom i dobro znam kako ide ta igra. Nakon što završim s Trotsom, najveća želja bit će mu vratiti licencu i zaposliti se u nekom salonu rabl jenih automobila.
Gardy sjeda za središnji dio našega stola. Trots ne gleda svo jeg kl nta, niti govori. Tužitelj Huver prilazi i da je mi neki papir. Nema tu nikakvih pozdrava. Toliko smo već daleko i od najnedužnijih ljubaznosti da bi i nekakvo kratko uljuđeno gunđan je, bilo s njegove, bilo s moje strane, bilo veliko iznenađen je. Ja tog čov jeka mrzim i prezirem jednako kao što on mrzi i prezire mene, ja imam prednost u toj igri mržn je. Gotovo svakog mjeseca imam posla s pravičnim tužiteljima koji lažu, varaju, zavlače, prikrivaju, onemogućuju, zanemaruju etičnost i čine sve što je potrebno da ishode žel jenu presudu, iako znaju istinu, a istina im govori da su u krivu. Stoga dobro znam taj soj, tu vrstu ljudi, tu podklasu odvjetnika koji je iznad zakona jer je on sam zakon. Huver, s druge strane, r tko ima posla s odvjetničkim odmetnicima poput mene jer, na njegovu žalost, ne nailazi na mnogo senzacionalnih sluča jeva, a gotovo uopće ne dolazi do sluča jeva u kojima optuženika brani pravi pit-bull. Da češće ima posla s neobuzdanim braniteljima, možda bi bio v ještiji i u mržnji prema nama. Meni je sve to jednostavno način života. Uzimam taj papir i pitam: »Onda, tko ti je danas glavna zv zda u laganju?« On ne odgovara, pa se u nekoliko koraka vrača do svo jeg stola, gdje se njegova mala skupina pomoćnika sada važno konzultira, zb nih glava, u tim tamnim od lima, glumeći za potrebe domaće publike. Sada su u prvome planu, ovo je najveća predstava u njihovoj b dnoj provincijskoj kar ri, a ja često imam os jećaj da su se svi iz tužiteljstva koji uopće mogu hodati, govoriti, biti u jeftinome od lu, i nositi novu aktovku, natisnuli oko tog stola da osiguraju pravdu. Sudski se redar dere, ja ustajem, sudac Kaufman ulazi, pa svi sjedamo. Gardy odbija ustati u čast našeg velikog suca. U početku je to časnog suca užasno ljutilo. Prvog dana suđenja — sada mi se čini kao da je to bilo pr više m jeseci — ljutito mi je rekao:
»Gospodine Rudd, hoćete li, molim vas, zamoliti svog kl nta da ustane?« Poslušao sam ga, a Gardy je odbio ustati. Sucu je zbog toga bilo neugodno i o tome smo kasn razgovar u njegovim odajama. Zapr tio je da će kazniti mo jeg kl nta za nepoštivan je suda i t kom suđenja ga c li dan držati u zatvoru. Ja sam ga u toj namjeri pokušao potaknuti, sam natuknuo i da će se takva pret jerana reakcija često spominjati i u žalbenome postupku. Gardy je mudro prim tio: »Što mi mogu učiniti a da već nisu pokuš ?« I stoga sudac Kaufman svako jutro otvara postupak dugotrajnim i zluradim pogledom u smjeru mojeg kl nta, koji obično pognuto s jedi na svojoj stolici, gdje kopa nos kima zatvorenih očiju. Nemoguće je odrediti kojega od nas dvojice, odvjetnika kl nta, Kauftnan više prezire. Kao i ostatak Mila, on je već dugo uv jeren u to da je Gardy kriv. Kao i svi ost u ovoj sudnici, mene mrzi i prezire od prvoga dana.
Nema veze. U ovome poslu čov jek
r
tko ima saveznike, a vrlo brzo stječe
neprijatelje.
Budući da ga dogodine očeku je reizbor, baš kao i Huvera, Kaufman nam ješta lažni političarski osm h i svima želi dobrodošlicu u svojoj sudnici, očekujući još jedan zanimljiv dan u traganju za istinom. Na temelju proračuna koji sam izveo jedan dan u vr me objeda, kad je sudnica bila prazna, iza mene sjedi oko 310 ljudi. Osim Gardyjeve majke i sestre, svi se gorljivo zalažu za osudu i brzo smaknuće. To se očeku je od suca Kaufmana. A taj sudac dosada je dopustio baš sve oblike lažnog sv jedočenja koje je ponudilo državno tužiteljstvo. U po jedinim trenucima čini se kao da se boji da bi mogao izgubiti glas-dva prihvati li neki moj prigovor. Nakon što su se svi smjest , u dvoranu ulazi porota. U taj skučeni prostor natisku je se četrnaestero ljudi — odabranih dvanaestero plus dv zamjene za slučaj da se netko razboli u nečemu pogr ši. Porotnici nisu u izolaciji (iako sam ja to zatražio), pa
navečer smiju otići kući i za večerom pljuvati po Gardyju i meni. Svaki dan kasno posl podne sudac ih upozorava da ne smiju ni pisnuti o slučaju, no čov jek gotovo kao da ih ču je kako blebeću još dok se automobilom udaljavaju od zgrade suda. Oni su već don li odluku. Kad bi sada glas , pr nego što predstavimo dnog svjedoka obrane, proglas bi ga krivim i zatraž smaknuće. Potom bi se kući vrat kao pravi junaci i do kraja života ne bi prest pričati o tom suđenju. Kad Gardyja pogube smrtonosnom injekcijom, silno će se ponositi svojom presudnom ulogom u zadovoljavanju pravde. U Milu će steći uzvišen položaj. Svi će im čestitati, zaustavljati ih na ulici, prepoznavati u crkvi. I dalje krajnje sladunjav, Kaufman
i njima želi dobrodošlicu, zahvalju je im na obavljanju građanske dužnosti, smrtno ozbiljan pita je li tko s njima pokušao stupiti u kontakt kako bi nad njima stekao određeni ut jecaj. To obično izaziva pokoji pogled upućen u mo jem smjeru, kao da za to nekako imam i vremena i energ i kao da sam dovoljno glup da se noću povlačim ulicama Mila, uhodim i gnjavim te iste porotnike kako bih ih 1) podmitio, 2) zastrašio ih 3) preklinjao. Sada je već praktički svima jasno i neporecivo da sam ja jedini pokvarenjak u dvorani, unatoč pravoj lavini gr ha suprotne strane. A prava je istina da bih, kad bih imao dovoljno novca, vremena i osoblja, doista podmitio i/ zastrašio baš sve porotnike redom. Kada Država, s tim svojim neograničenim sredstvima i mogućnostima, pokrene lažni postupak i vara na s vakom koraku, onda je varanje legitimno. Jednostavno nema ravnopravnog nadmetanja. Nema pravednosti. Odvjetniku koji se bori da spasi nedužnog kl nta od časnih alternativa preostaje jedino da vara s obranom.
Međutim, ako odv jetnika obrane uhvate da vara, sud će ga nagaziti sankcijama, Državna odv jetnička komora oštro će ga ukoriti, možda čak pokrenuti i kazneni postupak. Ako tužitelja uhvate u varanju, n jega će ponovno izabrati ga promaknuti u suca. Naš sustav nikad ne traži odgovornost lošeg tuži telja. Porotnici časnog suca uv jeravaju da je sve u redu. »Gospodine Huver«, govori on silno ozbiljno i svečano, »molim da pozovete sl jedećeg sv jedoka.« Sl jedeći sv jedok Državnog tužiteljstva neki je fundament stički propov jednik koji je nekadašnji Chryslerov salon automobila pretvorio u Hram svjetske žetve i onamo privlači mase koje pohode njegove molitvene maratone. Jednom sam ga gledao na nekoj lokalnoj kablovskoj postaji. Jednom je dovoljno. Ovdje se proslavio tvrdnjom da se s Gardyjem suočio usred jedne kasnonoćne službe nam njene mladima. Prema njegovoj priči, Gardy je bio u nekoj majici kratkih rukava sa slikom nekih heavy-metalaca, te je prenosio neku neodređenu sotonsku poruku, a ta majica omogućavala je Sotoni da se ubaci u bogosluž je. Duhovno ratovanje lebdjelo je u zraku i Bog je bio vrlo nezadovoljan. Zahvaljujući božanskome usm jeravanju, svećenik je napokon locirao izvor zla među okupl jenima, te je prekinuo glazbu, b sno prišao m jestu na kojem je sjedio Gardy i izbacio ga iz crkve. Gardy kaže da nikada n ni prišao toj crkvi. Osim toga, Gardy tvrdi da u svojih osamnaest godina života nikada n bio niti u jednoj crkvi. To potvrđu je i njegova majka. Kao što kažu ovd je u provinciji, Gardyjeva je obitelj izrazito »necrkvena«. Krajnje je nejasno zašto se to dopušta kao iskaz u slučaju u ko jem se okrivljeniku sudi za ubojstvo i za koji je predviđena smrtna kazna. To je apsurdno i graniči s krajnjom glupošću. Pod pretpostavkom da Gardyja osude, sve to za oko dv godine razmatrat će nepristrani prizivni sud udaljen tri stotine kilometara. A ti suci, tek neznatno inteligentniji od Kaufmana, iako je i m pomak na tom području napredak, s negodovanjem će gledati na tu propov jedničku seljačinu koja govori izmišl jenu priču o sukobu koji se navodno odigrao trinaestak mjeseci pr onih ubojstava.
Ja ulažem prigovor. Prigovor se odbija. Ja ljutito ulažem prigovor. Sudac ga ljutito odbija.
No Huver očajnički želi da Sotona bude sastavni dio n jegove teor . Sudac Kaufman otvorio je vrata još pr nekoliko dana i sve je sada dobrodošlo. Međutim, uz tresak će ih zatvoriti čim ja počnem pozivati sv jedoke. Moći ćemo se smatrati sretnima usp mo li u zapisnik ubaciti i stotinu r či. Propovjednik duguje porez u jednoj drugoj saveznoj državi. Ne zna da sam ja doznao za to, pa ćemo se malo zabavljati pr kom unakrsnog ispitivanja. Iako to neće
biti osobito važno. Neće značiti baš ništa. Porota je don la odluku. Gardy je čudovište koje treba završiti u paklu. Njihova je dužnost ubrzati to n jegovo putovanje. On se sada naginje dovoljno dugo da kaže: »Gospodine Rudd, kunem vam se da nikada u životu nisam bio u crkvi.« Ja kimam i sm šim se, jer više od toga ne mogu. Branitelj ne može uv k vjerovati kl ntu, no kad mi Gardy kaže da nikada n bio u crkvi, ja mu vjerujem. Propovjednik je razdražljiv i ja to koristim. Spominjan jem neplaćenog poreza jako ga iritiram, a nakon što se jednom razljutio, više se ne može smiriti. Uvlačim ga u rasprave o nepogrešivosti Svetog pisma, o Svetome trojstvu, smaku sv ta, glosol ji , igranju sa zmijama, ispijanju otrova, te raširenosti sotonističkih kultova na području Mila. Huver dovikuje prigovore, a Kaufman ih dopušta. U jednome trenutku propovjednik, sav pobožan i već zajapuren u licu, zatvara oči i diže ob je ruke. Ja instinktivno zastajem kao ukopan i gledam prema stropu, kao da odande očeku jem pravu munju. Kasn me naziva ateistom i kaže da ću završiti u paklu. »Vi, znači, imate ovlasti da ljude šal jete u pakao?« uzvraćam žestoko. »Bog mi govori da ćete završiti u paklu.« »Onda ga prebacite na zvučnik, pa da ga svi ču jemo.« Dvoje porotnika na to se čak i smijulji. Kaufmanu je dosta. Kratko udara batićem i objavljuje početak podnevne stanke. C lo pr podne uludo smo utroš na tog malog licemjernog gada i njegovo lažno sv jedočen je, no nipošto n r č o prvome stanovniku gradića koji se na silu ugurao na suđen je. C li je gradić prepun ljudi koji žele postati junacima. 1
Objed je uv k pravi užitak. Budući da n sigurno napustiti zgradu suda, pa čak ni samu sudnicu, Gardy i ja jedemo sendvič, sami za stolom za optuženike. Isti gotovi
obrok dostavlja se i porotnicima. Donesu šesnaest zapakiranih sendviča, pom šaju ih, nasumično izvuku dva za nas, a ostale odnesu porotnicima u njih ovu prostoriju. To je bila moja zamisao, jer mi baš ne bi bilo drago da me netko otru je. Gardy ni u što ne sumnja, on je samo gladan. Kaže da je hrana u zatvoru očekivana i da ne v jeruje čuvarima. Ond je ne jede ništa, a budući da živi samo od ovih ob jeda, upitao sam suca Kaufmana bi li Okrug možda mogao udvostručiti porciju i mladiću dati dva sendviča s piletinom n k na gumu, uz još malo čipsa i još jedan krastavac. Drugim r čima, dv umjesto jedne porc . Zahtjev je odb n.
Gardy stoga dobiva i pola mojeg sendviča i c li moj krastavac ukiseljen s koprom. Da ne umirem od gladi, dao bih mu c lu kutiju s tim sranjima. Partner t kom dana dolazi i odlazi. Boji se ostaviti naš kombi na jednome mjestu, jer postoje veliki izgledi za to da nam netko probuši gume razb prozore. Usto ima i neke druge obaveze, a jedna su od njih i povremeni susreti s Biskupom. U tim sluča jevima u kojima me pozivaju na bojišnicu, u nekakav maleni gradić koji je već zbio redove i spreman je ubiti nekoga od sugrađana zbog nekakvog odvratnog zločina, treba mi nešto vremena da pronađem osobu za kontakt. Ta je osoba za kontakt uv k neki drugi odvjetnik, iz grada, koji također brani kriminalce i iz t jedna u tjedan sukobljava se s policijom i tužiteljima. Ta se osoba nakon nekog vremena ipak javlja i pomaže, diskretno, jer se boji da će je prokazati kao izdajicu. Zna istinu, barem nešto blisko istini. Poznaje igrače, zlikovce, loše glumce i ponekoga dobrog. Budući da mu preživljavan je ovisi o slaganju s murjacima, sudskim dužnosnicima i pomoćnicima državnog tužitelja, dobro pozna je sustav. U Gardyjevu slučaju, mo je je »duboko grlo« Jimmy Bressup. Zovemo ga Biskup.
Nikada ga nisam ni vidio. Pomaže nam preko Partnera, a njih dvojica nalaze se na neobičnim m jestima. Partner kaže da mu je oko šezdeset godina, da ima dugačku, pror đenu kosu, da se loše od va, ima dug i opak jezik, da je vrlo svadljiv i slab na alkohol. »Starija verzija mene?« pitam. »Pa ne baš posve«, glasi mudar odgovor. Unatoč tome što je glasan i blebetav, Biskup se boji previše približiti Gardy jevim odvjetnicima.
Biskup kaže da Huver i n jegova ekipa sad već znaju da su na sud doveli pogrešnog tipa, i da su u to već ulož previše da bi sada st i prizn pogreške. Kaže da se još od prvoga dana šapuće o pravome ubojici.
Petak je i svi su u sudnici iscrplje ni. Ja sat vremena rešetam neko prištavo i priglupo derište ko je tvrdi da je bilo na istoj misi na kojoj je Gardy zazivao demone i sve poremetio. Iskreno, već sam viđao najgora izmišl jena svjedočenja, još nikada nisam vidio nešto tako loše kao ovo. Osim što je posve lažno, ovo je svjedočen je i posve irelevantno. Niti jedan drugi tužitelj s time uopće ne bi gubio vr me. Niti jedan drugi sudac uopće ne bi dopustio da se iznese pred sudom. Kaufman napokon objavljuje da se suđen je nastavlja u ponedjeljak ujutro. Gardy i ja nalazimo se u sobi za pritvor, gdje on ponovno navlači zatvorski kombinezon, a ja nižem banalne gluposti i želim mu ugodan vikend. Da jem mu deset dolara za automate s hranom i napicima. Kaže da će mu majka sutra don ti kekse s
limunom, koje najviše voli. Čuvari ih ponekad puste, a ponekad zadrže za sebe. Nikad se ne zna. Čuvari u pros jeku imaju preko stotinu trideset kilograma, pa pretpostavljam da im trebaju i ukradene kalor . Kažem Gardyju da se preko vikenda otušira i opere kosu.
On kaže: »Gospodine Rudd, ako dođem do britvice, više me nema.« Kažiprstom pokazuje kako bi razrezao žile na ručnome zglobu. »Ne govori tako, Gardy.« To je već spominjao i u tome je posve ozbiljan. Taj m nema radi čega živ jeti, a dovoljno je pametan da zna što sl di. Dob sa, pa to bi sad vidio i sl pac. Rukujemo se i ja se žurno spuštam stražnjim stubištem. Partner i šerifovi pomoćnici čekaju me kod stražn jeg izlaza i uvode u naše vozilo. Još jedan izlazak bez incidenta.
Čim smo izišli iz Mila, glava mi počin je padati i ubrzo već spavam. Deset minuta kasn vibrira mi telefon i ja se javljam. Za jednim državnim policajcem vraćamo se u motel, gdje uzimamo prtljagu i odjavljujemo se. Ubrzo smo posve sami i vraćamo se u Grad.
»Jesi se susreo s Biskupom?« pitam Partnera. »O, da. Petak je, a čini mi se da petkom počin je piti oko podneva. Ali samo pivo, istaknuo je odmah. Stoga sam uzeo šest limenka, pa smo se malo voz uokolo. Ono je prava rupa, na istoku, neposredno iza granice grada. Kaže da Peeley dolazi redovito.« »Znači da si već popio par piva? Trebam li ja onda voziti?« »Samo jedno, šefe. Pijuckao sam ga dok se n ugrijalo. S druge strane, Biskup je pio hladno. Popio je tri komada.« »I tom tipu v jerujemo?« »Ja samo radim svoj posao. S jedne strane, vjerodostojan je jer ovdje živi c li život i sve poznaje. S druge, toliko sere da bi čov jek najrad odbacio sve što kaže.« »Vid jet ćemo.« Sklapam oči i pokušavam dr mati. Spavati je inače gotovo nemoguće usred velikog suđenja za ubojstvo, pa sam odavno naučio uhvatiti barem malo sna kad god je moguće. Deset minuta ukrao sam na tvrdoj klupi u praznoj sudnici za vr me podnevne stanke, baš kao što sam u tri ujutro hodao amo-tamo u nekoj otrcanoj sobi u motelu. Često potonem u san usred rečenice dok Partner vozi, a motor kombija jednolično bruji. U jednome trenutku, dok se vraćamo u svoju inačicu civ zac , posve tonem u san.
Treći je petak u mjesecu, pa imam stalni termin za izlazak, ako se dva pića uopće mogu tako nazvati. Susret je zapravo sličniji odlasku zubaru na vađen je živca. Prava
je istina da ta žena zapravo ne bi izišla sa mnom ni pod pr tnjom pištol jem, a takvi su osjećaji obostrani. No, veže nas prošlost. U jednome drugom životu upozn smo se u tom istom baru, u istome separeu u kojem smo prvi put i zajedno jeli. Nostalgija s time nema baš nikakve veze. R č je isključivo o praktičnosti. R č je o jednome baru za poslovnu kl ntelu u središtu grada, d lu velikoga lanca, no atmosfera uopće n loša, a petkom navečer ond je je vrlo živahno. Judith Whidy dolazi prva i zauzima separe. Ja dolazim nekoliko minuta kasn , upravo kad ona već počin je osjećati razdraženost. Nikada n zakasnila ni na što, a kašn jenje smatra znakom slabosti. Po njezinu mišl jenju, ja imam mnoge od takvih znakova. I ona je odvjetnica — tako smo se i upozn . »Izgledaš umorno«, kaže mi, bez tračka suos jećanja. I na njoj se vide tragovi umora, iako je, u dobi od trideset devet godina, i dalje iznimno l pa. Kad god je vidim sjetim
se zašto sam tako jako pao na nju. »Hvala, i ti izgledaš super, kao i uv k.« »Hvala.« »Deset dana i svima nam ponesta je goriva.« »Je li bilo sreće?« pita. »Još ne.« Zna osnovne čin jenice o Gardyjevu slučaju i suđenju, a pozna je i mene. Ako smatram da je m nedužan, njoj je to dovoljno. Ali ona ima svoje kl nte oko kojih se mora brinuti i noću ne spavati. Naruču jemo piće — ona čašu chardonnaya uobiča jenu za petak navečer, a ja koktel s visk m. Za manje od sata popit ćemo po dva pića i to je onda sve za sljedećih m jesec dana. »Kako je Starcher?« pitam. Uv k se nekako nadam da ću jednoga dana ime svojega sina moći izgovoriti a da mi n mrsko, no taj dan još n svanuo. Moje se ime pojavljuje na njegovu rodnu listu, u rubrici nam njenoj ocu, no n me bilo u blizini kad se rodio. Stoga je Judith sama odlučivala o n jegovu imenu. A njegovo ime trebalo
bi biti neč prezime, ako se uopće treba koristiti. »Dobro je«, kaže ona samozadovoljno, jer sudjeluje u svakom aspektu dječakova života, a ja ne. »Prošli t jedan vidjela sam se s njegovom učiteljicom. Kaže da je zadovoljna ostvarenim napretkom. Kaže i da je normalan učenik drugog razreda koji čita na višoj razini i uživa u životu.« »To mi je drago čuti«, kažem ja. »Normalan« je ovdje ključna r č upravo zbog naše prošlosti. D ječak pola vremena provodi s Judith i osobom s kojom sada živi, a pola s njezinim roditeljima. Ona je Starchera iz bolnice odn la u stan u kojem je živ jela s Gwyneth, ženom radi ko je me ostavila. Njih su dv sljedeće tri godine pokušavale i službeno posvojiti d ječaka, ja sam se poput pobješn jele životin je borio da se to ne
dogodi. Nemam ništa protiv toga da homoseksualni parovi posvajaju d jecu.
Samo nisam mogao podn ti Gwyneth. I bio sam u pravu. Prekinule su ubrzo nakon toga, žestoko se sukobile, a ja sam u tom sukobu neizm jerno uživao, promatrajući ga iz prikrajka. Priča nakon toga posta je još kompliciranija. Dobivamo piće. Ni ne trudimo se oko uljudnog nazdravljanja. Time bismo samo gub vr me. A alkohol nam treba što je pr moguće. Ja joj prenosim užasnu v st: »Moja majka sl jedeći vikend dolazi u grad i žel jela bi vidjeti Starchera. Naposljetku, on joj je jedini unuk.« »To znam«, kaže ona ljutito. »To je ionako tvoj vikend. Možeš raditi što god hoćeš.«
»Istina, voliš sve nekako zakomplicirati. Samo ne želim nikakve probleme, ništa više.« »Tvoja majka isključivo izaziva probleme.« Nitko nikada n izrekao veću istinu, pa samo poraženo kimam. Bio bi to veliki eufemizam kad bih rekao da su se Judith i moja majka mrzile već od prvog trenutka. Čak toliko da me majka izv stila da će me izostaviti iz oporuke stupim li u brak s Judith. U to sam vr me potajno imao određene sumn je u vezi s našom vezom i budućnosti, no ta je pr tnja prelila čašu. Iako očeku jem da će mama doživ jeti stotu, nasl đe ko je će ostaviti bit će prava ludnica. Tipu koji zarađu je kao ja treba određeni san. Jedna od sporednih radnja u ovoj tužnoj priči upravo je i čin jenica da moja majka tom svojom oporukom često zastrašu je djecu. Moja se sestra udala za nekog republikanca, pa je izbrisana iz oporuke. Dv godine kasn , taj republikanac, koji je zapravo drag i dobar tip, postao je ocem najsavršen unuke u pov sti sv ta. Moja je sestra sada ponovno u oporuci. Barem mislimo.
Bilo kako bilo, već sam se spremao prekinuti sa Judith kad me šokirala v šću o trudnoći. Pretpostavio sam da sam otac, iako nisam postavio to bremenito pitan je. Kasn sam doznao okrutnu istinu da se već redovito viđa s Gwyneth. Kakav udarac u pleksus. Siguran sam da je bilo znakova koji su ukaziv na to da je moja ljubljena zapravo lezbijka, no meni su promaknuli svi do jednoga. Vjenč smo se. Mama je rekla da je prom nila oporuku i da neću dobiti ni centa. Pet užasnih mjeseci malo smo živ jeli zaje dno, malo ne, službeno smo b vjenčani još petnaest mjeseci, a onda smo se razveli da nekako zadržimo ostatke psihičkog zdravlja. Starcher je na sv t došao usred velikog rata, žrtva od samog rođenja, a nas se dvo je natežemo i podbadamo sve otada. Ovaj obred, ti susreti jednom mjesečno, uz piće, naša su posveta usiljenoj uljudnosti. Čini mi se da sam se ponovno našao u oporuci vol jene majke.
»I što mamica kani raditi s mojim d jetetom?« pita ona. Nikad ne govori o »našem« djetetu. Nikad se n usp vala suzdržati od tih m h, sitnih udaraca, jeftinih podbadanja. Kopa po ožiljcima, čak ne ni inteligentno. Gotovo je nemoguće ne obazirati se na takve stvari, no ja sam naučio držati jezik za zubima. I na jeziku imam ožiljke. »Čini mi se da idu u zoološki vrt.« »Uv k ga vodi u zoološki.« »Sto je u tome loše?« »Pa, posl jednji put imao je noćne more zbog udava.« »U redu, reći ću joj da ga vodi na neko drugo m jesto.« Ona već izaziva nevol je. Zašto bi bilo loše razm jerno normalnog sedmogodišn jeg dječaka odvesti u zoološki vrt? Ne znam zašto se uopće oko toga natežemo. »Kako je u firmi?« pitam, znatiželjom koja je slična znatiželji pr kom promatranja sudara. Čov jek ne može odvratiti pogled. »U redu«, kaže ona. »Uobiča jeni kaos.« »U toj tvrtki treba vam i pokoji muškarac.« »Imamo dovoljno problema.« Konobar prim jeću je prazne čaše, pa odlazi po novu rundu. Prva uv k brzo nestane. Judith je jedna od četiri partnerice u tvrtki koju čini deset žena, odreda m tantnih lezbijki. Tvrtka se specij zirala za prava homoseksualaca — diskriminaciju pri zapošljavanju, u stambenim pitanjima, školovanju, zdravstvu, kao i na najnov m području: razvodima homoseksualaca. R č je o dobrim odvjetnicama, nepopustljivim pregovaračicama i stručnjakinjama za parnice, ko je uv k agresivno napadaju i često su u v stima. Tvrtka ostavlja dojam da vodi rat protiv društva i da ni u jednom trenutku ne popušta. No te izvana vidljive borbe neusporedivo su man je slikovite od unutarnjih sukoba. »Ja vam se mogu pridružiti kao viši partner«, kažem, u pokušaju da se naš m. »Ne bi preživio ni deset minuta.« Nema tog muškarca koji bi u njihovu s jedištu preživio deset minuta. Štoviše, muškarci ih izb jegavaju pod svaku c nu. Samo spomenite naziv njezine tvrtke i muškarci će se dati u b g glavom bez obzira. Uzorni
građani uhvaćeni u šaranju s drugim ženama skaču s mostova. »V jerojatno si u pravu. Nedostaje li ti kada seks sa suprotnim spolom?« »Doista, Sebastiane, ti još želiš razgovarati o heteroseksualnome seksu, i nakon užasnog braka i nežel jenog djeteta?« »Meni se sviđa heteroseksualni seks. Je li se tebi ikada sviđao? Činilo mi se da ti se sviđa.«
»Glumila sam.« »Nisi. Koliko se s jećam, bila si dosta čudesna.« Znam dva tipa koji su s njom spav pr mene. A onda je pobjegla Gwyneth u naruč je. Često se pitam jesam li u krevetu bio toliko loš da sam je natjerao na to da prom ni momčad. Sumnjam. Moram priznati da ima dobro oko. Mrzio sam i prezirao Gwyneth, i još je tako, no ta je žena pojavom mogla zaustaviti promet bilo gdje. A njezina sadašnja partnerica, Ava, nekoć je reklamirala donje rublje za jednu robnu kuću u gradu. S jećam se tih reklama u nedjeljnim novinama.
Dobivamo i drugu rundu i željno se hvatamo čaše. »Želiš li razgovarati o seksu, odmah idem dalje«, kaže ona, se ne ljuti. »Oprosti. Čuj, Judith, jednostavno, kad god te vidim, mislim na seks. To je moj, a ne tvoj problem.« »Potraži pomoć.« »Ne treba mi pomoć. Treba mi seks.« »Nešto mi nudiš?« »Bi li od toga bilo kakve koristi?« »Ne bi.« »Nisam ni mislio.« »Večeras imaš one svo je borbe?« pita ona. M nja temu, a ja se ne opirem. »Da.« »Bolestan si, znaš. To je tako okrutno.« »Starcher kaže da želi ići gledati.« »Samo ga jednom odvedi na te ultimate fight i više se nikada nećete vid jeti.« »Opusti se. Samo se š m.« »Možda se š š, si ipak bolestan.« »Hvala. Popij još nešto.« Neka skladno građena Azijka u kratkoj uskoj suknji prolazi kraj nas i oboje je gledamo. »Moja«, kažem ja. Alkohol počin je djelovati — kod nje to traje više, jer je po prirodi napetija — pa se Judith nekako usp va nasm šiti, prvi put te večeri. Možda i prvi put ovog t jedna. »Viđaš se s nekim?« pita, prim jetno blažim tonom. »Ne, otkako smo se posl jednji put vidjeli«, kažem. »Samo radim.« Posl jednja djevojka od mene se oprostila još pr tri godine. Povremeno mi se posreći, no lagao bih kad bih rekao da tražim ozbiljnu ženu. Još dugo obavija nas teška tišina i obo je se počin jemo dosađivati. Ostavši već na posl jednjim kapima pića, vraćamo se na Starchera, moju majku i sljedeći vikend, ko jeg se oboje sada užasavamo.
Zajedno
izlazimo iz bara, uredno se ljubimo u obraz i pozdravljamo. Još jedna obaveza odrađena. Nekoć sam je volio, a onda je istinski mrzio. Sada mi je Judith gotovo draga i usp mo li održati ove redovite mjesečne susrete, možda se i sprijateljimo. To mi je cilj, jer mi doista treba prijatelj prijateljica, netko tko će razum jeti što radim i zašto to radim. A tako bi bilo mnogo bolje i za našeg sina.
Živim na dvadeset četvrtome katu jedne stambene zgrade u središtu grada, u stanu iz kojeg se djelomično pruža pogled na r ku. Volim taj stan, zbog mira i sigurnosti. Kad bi mi netko želio ubaciti eksplozivnu napravu zap ti stan, bilo bi to dosta teško izvesti tako da ne uništi i c lu zgradu. U središtu ima nešto kriminala, pa živim uz dosta opreme za videonadzor i naoružane čuvare. Os jećam se sigurno. U nekadašnji su mi stan puc , bila je r č o dvoetažnome stanu u prizemlju, a pr pet godina bac su mi zapaljivu bombu u nekadašnji ured. »Oni« nikada nisu pronađeni, niti im je utvrđen identitet, a ja već imam nedvosmislen dojam da se policija oko toga ni ne trudi koliko bi mogla. Kao što sam rekao, posao kojim se bavim izaziva mržnju i posto je ljudi koji bi rado gled kako patim. Neki od njih skrivaju se i iza službenih iskaznica i značaka. Stan ima površinu od devedeset kvadratnih metara, dv male spavaće sobe, još manju kuhinju, koja se r tko koristi, te dnevni prostor koji je jedva dovoljno velik za moj jedini konkretan komad namještaja. Nisam baš siguran da se starinski stol za biljar može smatrati nam ješta jem, stan je moj, pa sve mogu zvati onako kako ja želim. Dugačak je gotovo tri metra, točn dva metra i osamdeset četiri centimetra, točno po prav ma, a 1884. izradila ga je bostonska tvrtka Oliver L. Briggs. Dobio sam ga u sklopu jedne parnice, dao restaurirati do savršenstva, a potom pomno iznova sastaviti točno nasred dnevne sobe. Za pros ječnih dana, kada nisam u nekakvim jeftinim motelima, gdje izbjegavam pr tnje smrću, u beskonačnost slažem kugle i vježbam satima. Dok tako igram protiv samog sebe, zapravo b ježim od svega, ublažavam stres, pohađam jeftinu terapiju. Ujedno se vraćam i u srednjoškolske dane, kad sam visio u lokalu koji se zvao The Rack, jednoj rupi u blizini koja je na istome mjestu radila već desetl jećima. Bila je r č o staromodnome lokalu s nizovima biljarskih stolova, slojevima dima, pljuvačnicama, jeftinim pivom, nešto sitnog kockanja i kl ntelom koja se drži opasno i žestoko, se ipak ponaša pristojno.
Vlasnik, Curly, moj je funkcionira kako treba.
dugogodišnji prijatelj koji je
uv
k ondje i pazi da sve
Kad me pogodi nesanica i kad mi se zidovi počnu približavati sa svih strana, često me možete pronaći u The Racku , i u dva ujutro, gdje sam igram devetku , u nekome 2
posve drugom sv
tu i sretan.
No večeras od toga neće biti ništa. Ulazim u stan, lebdeći od viskija, pa se brzo preod vam, navlačim od jeću za borbu — traperice, crnu majicu kratkih rukava i sjajnu jarkožutu jaknu koja se zakopčava u struku, praktički sv tli u mraku, dok na leđima velikim slovima piše »Tadeo Zapate«. Pomalo pros du kosu vežem u čvrsti rep na potiljku, pa ga stavljam ispod majice. M njam i naočale, odabirem sv tloplavi okvir. Bolje namještam kapu — također jarkožutu, iste nijanse kao jakna, na kojoj s prednje strane piše Zapate. Os jećam se dovoljno prerušenim i smatram da bi večer trebala proteći dobro. Ond je kamo idem ljude ne zanimaju otkačeni odv jetnici. Ondje će biti dosta opasnih tipova, mnogo ljudi s pravnim problemima u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, no oni me neće ni prim titi. I to je još jedna tužna čin jenica u vezi s mojim životom: često napuštam stan nakon što se spusti mrak, prerušen na ovaj onaj način — drukčija kapa, naočale, skrivena kosa, čak i pusteni šešir. Partner me vozi u staru gradsku dvoranu, osam ulica od stana, te me ostavlja u jednoj uličici u blizini dvorane. Pred ulazom je već mnoštvo ljudi. Glasna rap-glazba odzvanja malenim trgom s prednje strane zgrade. Reflektorski snopovi manijakalno
prelaze sa zgrade na zgradu. Na blistavim ekranima reklamiraju se glavni događaj i uvodne borbe.
Tadeo se bori četvrti, to je posljednja uvodna borba pr glavnog susreta, koji će se večeras održati u teškoj kategoriji. Ulaznice su vrlo tražene, jer je favorit jedan bivši profesionalni igrač američkog nogometa poznat na ovome području. Vlasnik sam 25% udjela u Tadeovoj kar ri, taj ulog pr godinu dana stajao me 30000 dolara, a on otada n izgubio. Usput se i kladim i ide mi dosta dobro. Pob di li i večeras, n jegov će dio iznositi 6000 dolara. Dobit će upola man je u slučaju da izgubi. U jednome hodniku, negdje duboko ispod dvorane, ču jem razgovor dvojice zaštitara. Jedan tvrdi da je c la dvorana rasprodana. Pet tisuća gledatelja. Pokazujem iskaznicu i oni me samo propuštaju kroz jedna vrata, zatim još jedna. Ulazim u mračnu svlačionicu i od jednom osjećam krajnju napetost. Te večeri dod ljena nam je polovica jedne dugačke prostor . Tadeo napreduje u sv tu ultimate fighta i svi već lagano slutimo nešto veliko i važno. Leži na stolu, na trbuhu,
samo u boksericama, a na njegovu t lu, koje teži
pedeset devet kilograma nema ni
grama sala. Bratić Leo masira mu područ je lopatica. Smeđa koža blista mu od losiona. Polagano prelazim na drugu stranu i razgovaram s Norbertom, njegovim menadžerom, Oscarom, trenerom i Miguelom, bratom i partnerom na treninzima. Sm še se dok razgovaraju sa mnom, jer me, kao jedinog gringa, smatraju čov jekom koji ima novac. Usto sam i agent, tip koji ima veze i dovoljno pameti da Tadea dovede do UFC-a, samo ako nastavi pobjeđivati. U pozadini je još nekolicina rođaka, pril jepaka koji nemaju jasnu ulogu u Tadeovu životu. Taj mi se višak ljudi ne sviđa, jer očekuju da će u jednome trenutku dobiti neki novac, no nakon sedam pobjeda u nizu Tadeo smatra da mu je potrebna takva pratnja. Svi tako misle. Osim Oscara, svi pripadaju istoj uličnoj bandi, sredn je visoko pozicioniranoj organizaciji Salvadoraca koji krijumčare kokain. Tadeo toj bandi pripada još od inicijac , koju je prošao kao petnaestogodišnjak, no nikada n težio nekoj predvodničkoj ulozi. Um jesto toga pronašao je neke stare boksačke rukavice, otkrio dvoranu i tada shvatio da ima nevjerojatno brze ruke. Nje gov brat Miguel također je boksao, ne toliko dobro. Miguel vodi bandu i na ulici ga prati opak glas. Sto više pob jeđu je, to Tadeo više zarađu je, a mene tim više brine taj odnos s njegovom bandom. Naginjem se i tiho mu se obraćam. »Kako je moj pobjednik?« On otvara oči, podiže pogled, od jednom se sm ši, pa vadi sluš ce iz ušiju. Masaža se naglo prekida jer on već s jedi na rubu stola. Još nekoliko trenutaka čavrljamo, a on me uvjerava da je spreman nekoga i ubiti. Tako treba, m moj. U sklopu priprema za borbu tjedan dana izbjegava brijanje, pa me s tom neurednom bradom i čupavom crnom kosom podsjeća na velikog Roberta Durana. No Tadeo pot ječe iz Salvadora, a ne Paname. Dvadeset dv su mu godine, američki je građanin, a engleskim se služi gotovo jednako dobro kao španjolskim. Majka mu ima sve papire i radi u jednoj kantini. Majka ima i stan prepun klinaca i rodbine, a ja imam dojam da se sva Tadeova zarada d li na mnogo ljudi. Kad god razgovaram s Tadeom, drago mi je što se s njim ne moram suočiti u ringu. Ima plamene crne zjenice koje kao da b sno vrište: »Želim pokolj. Dajte mi krvi.« Odrastao je na ulici, tukao se sa svima koji bi mu se previše približ . Jedan stariji brat poginuo mu je od noža, a Tadeo se boji da će i on umr ti. Kad ulazi u ring, uvjeren je da će netko uskoro poginuti, a da to neće biti on. Jedina tri poraza doživio je na bodove. Nitko ga još n pošteno isprašio. Trenira četiri sata na dan i još malo pa će pos ve ovladati džiju-džicuom. Govori dubokim glasom, polagano, a to je posljedica uobiča jene treme pr borbe, kada strah zamagljuje sve misli, dok se želudac grči. lb dobro znam. Sve sam to prošao.
U davno vr me odboksao sam četiri meča u sklopu Zlatne ru kavice. Imao sam omjer 1:4 dok majka n doznala za moju tajnu kar ru, te ju je tako, nasreću, okončala. Ali
boksao sam. Bio sam dovoljno odvažan da uđem u ring i dopustim da me netko mlati. Ipak, ne mogu ni zamisliti koliko petlje čov jek mora imati da uđe u kavez s drugim borcem koji je, po svemu sudeći, vrhunski pripreml jen, iznimno vješt, u izvrsnoj formi, željan, opak i prestravl jen i koji samo misli na to kako ti iščupati ruku iz zgloba, kako ti unakaziti koljena, rasporiti kožu te rasp ti po donjoj v ci tako da se onesv stiš. I zato volim ovaj sport. Potrebno je biti hrabriji, imati više gole, sirove odvažnosti, nego i u jednome drugom sportu, još otkako su se gladijatori bor do smrti. Naravno, i mnogi su drugi sportovi opasni — skijaški spust, američki nogomet, hokej, boks, automobilske utrke. Svake godine na konjima pogine više ljudi nego u bilo ko jem drugom sportu. Ali u tim sportovima ljudi ne sudjeluju posve dobrovoljno iako znaju
da će se ozl diti i stradati. Kada uđete u kavez, stradat ćete, i to može biti vrlo gadno, bolno, čak i smrtonosno. Sl jedeća runda lako bi vam mogla biti posl jednja. I zato je to odbrojavanje toliko nemilosrdno. Minute se razvlače, a borac se m ora suprotstaviti vlastitim živcima, utrobi i strahovima. Čekan je je najgore od svega. Odlazim nakon nekoliko minuta, kako bi se Tadeo mogao vratiti u zonu. Jednom mi je rekao da usp va vizu zirati borbu i vidjeti protivnika na podu, gdje krvari i vrišteći moli milost. Vijugam pravim labirintom hodnika duboko ispod dvorane i ču jem kako gledatelji oduševl jeno kliču i viču, željni krvi. Pronalazim žel jena vrata i ulazim. R č je o malenome uredu koji je prisvojila moja vlastita mala ulična banda. Sasta jemo se pr susreta i kladimo. U skupini smo nas šestorica i ne primamo nove članove, jer ne želimo da informac počnu curiti na sve strane. Neki se služe pravim imenom, neki ne. Slide se od va poput uličnog svodnika i već je odslužio zatvorsku kaznu zbog ubojstva. Nino je uvoznik metamfetamina, radi na srednjoj razini, a odležao je zbog krijumčarenja. Johnny nema kazneni dosje (zasad) i u vlasništvu ima pola borca s kojim će se Tadeo večeras boriti. Denardo tu i tamo natukne nešto o povezanosti s mafij om, sumnjam da je njegova kriminalna aktivnost tako dobro organizirana. Teži tome da postane promotorom mečeva m ješovitih borilačkih v ještina i žudi za time da počne živ jeti u Las Vegasu. Frankie je star, već desetl jećima stalni lik na borilačkoj sceni . Priznaje da ga je zavela nasilnost ultimate fighta i da mu je običan staromodni boks sada dosadan. I to su ti moji dečki. Nikome od tih klaunova ne bih ni najman je vjerovao u nekome pravom, zakonitom poslu, mi i ne radimo ništa u skladu sa zakonom. Pregledavamo raspored i ulažemo oklade. Znam da će Tadeo uništiti Johnny jeva borca i čini se da je
Johnny zabrinut. Nudim 5000 dolara na Tadea i nitko ne želi prihvatiti okladu. Tri
tisuće, nitko ništa. Korim ih, psu jem, ismijavam, no svi znaju da je Tadeu baš krenulo. Johnny mora nešto uložiti i ja ga u konačnici usp vam nagovoriti na okladu za 4000 dolara da njegov borac neće dočekati treću rundu. Denardo zaključu je da želi sudjelovati u toj okladi, za još 4000. Sve borbe pokrivamo raznoraznim okladama, a Frankie, naš pisar, sve uredno bil ježi. Odlazim s 12000 dolara u igri, na četiri različite borbe. U istoj prostoriji naći ćemo se kasn , nakon što svi susreti završe, pa ćemo poravnati račune, sve u gotovini. Borbe počinju, a ja tumaram uokolo po dvor ani, kratim vr me. Napetost je u svlačionici nepodnošljiva i jednostavno ne mogu biti ondje dok sat odbrojava vr me. Znam da je Tadeo sada već ispružen na stolu, nepomičan, pokriven debelim pokrivačem, da se moli D jevici Mariji i sluša neki prostački l atino-rap. Nemam mu kako pomoći, pa pronalazim jedno mjesto na gornjoj razini, visoko iznad ringa i počin jem pratiti predstavu. Dvorana je uistinu prepuna, a gledatelji bučni i zaluđeni kao i uv k. Mješovite borilačke v ještine, a osobito borba u kavezu, kod nekih ljudi, pa tako i kod mene, bude divljačke instinkte, tako da smo svi ovamo došli zbog istog razloga — vidjeti kako jedan borac uništava drugoga. Želimo vid jeti oči ko je krvare, rane na čelu, davl jenje, pucanje kostiju i nesmiljene udarce koji protivnika šalju u kut, gdje samo želi doći do l čnika. Dodajte tome još i potoke jeftinog piva i postat će vam jasno zašto pet tisuća manijaka toliko priželjku je krv. Nakon nekog vremena vraćam se u svlačionicu, gd je se sve sada malo-pomalo budi. Prve dv borbe završile su ranim nokautom, tako da sve brzo napredu je. Norberto, Oscar i Miguel navlače sjajne žute jakne, iste kao moja, i momčad Zapate spremna je za dugi put do kaveza. Ja ću biti u kutu, s Norbertom i Oscarom, iako moja uloga n ni približno toliko važna. Ja se brinem za to da Tadeo ima vode, dok Norberto izviku je upute na ubrzanome španjolskome kakav nećete čuti nigd je drugdje. Oscar se brine za rane na licu, ako ima. Od trenutka kada dolazimo u dvoranu, sve se nekako stapa i postaje mutno. Još u tunelu, pijani gledatelji pružaju ruke prema Tadeu i dozivaju ga. Murjaci razmiču ljude s puta. Grmljavina glasova zaglušu je, svi ne navijaju za
Tadea. Žele još, novu borbu, po mogućnosti do smrti. Ispred ulaza u kavez, jedan dužnosnik prov jerava Tadeove rukavice, uljem mu premazuje lice, pa ga pušta unutra. Najavljivač ga bučno pozdravlja putem razglasa, a naš borac poskakujući ulazi u kavez u jarkožutim hlačicama i ogrtaču. N jegov je protivnik večeras »Šakal«. Pravo mu ime ne znamo, a n ni važno. Specij st je za hrvačke zahvate, visoki b lac bez prave snage i širine, no izgled vara. Triput sam ga gledao u kavezu i vidio sam da je sklon raznim trikovima i vrlo lukav. Dobro se brani i samo čeka pr ku da obori protivnika. Posljednjeg je smotao u oblik pereca, tako da je
ovaj vrišteći počeo tražiti milost. Šakala trenutačno prezirem, no duboko u sebi zapravo mu se vraški divim. Tko god je u stanju ući u kavez neusporedivo je hrabriji od prosječnog čov jeka. Zvono označava početak prve runde, tri minute žestokog b sa i mahnitosti. Boksač Tadeo nasrće izravno i Šakal odmah mora početi uzmicati. I jedan i drugi t kom prve minute služe se kratkim i oštrim udarcima, a onda se hrvački naslanjaju jedan na drugoga, bez stvarne štete. Kao i ost h pet tisuća gledatelja, vičem koliko me grlo nosi, iako nemam pojma zašto. Svi su sav jeti beskorisni, a Tadeo ionako ne sluša. Obojica padaju, uz težak tresak, i Šakal ga sada drži u zahvatu koji nazivamo »škare«. Nekoliko dugih trenutaka ne događa se ništa. Tadeo se migolji i pokušava izvući, a mi sve gledamo suspregnuta daha. Na koncu se usp va osloboditi, pa oštrim l vim direktom pogađa Šakala u nos. Napokon ima i krvi. Uopće nema sumn je u to da je moj čov jek bolji borac, no dovoljna je jedna greška da ti protivnik već sav ruku do točke pucanja. Nakon završetka runde, Roberto mu upuću je pravu bujicu uputa, Tadeo ga ne sluša. O borbama zna neusporedivo više od nas i već je pročitao protivnika. Počin je druga runda, ja ga hvatam za nadlakticu i u uho mu vičem: »Sredi ga u ovoj rundi i dobit ćeš još dva soma.« To Tadeo ipak ču je. Šakal je izgubio prvu rundu, pa, kao i mnogi borci, sada počin je pojačavati pritisak. Želi maksimalno prići, doći u položaj da žilavim rukama izvede nekakav opaki smrtonosni zahvat, no Tadeo ga savršeno čita. Nakon pola minute Tadeo izvodi klasičnu kombinaciju l vo-desno, tako da protivnik pada ravno na dupe. Tadeo tada čini čestu pogrešku, u nastojanju da poput zadn jeg idiota nasrne na Šakala, poput manijakalnog bombardera koji se obrušava i želi posve uništiti cilj. Šakal ga usp va udariti desnom nogom. R č je o opakome udarcu koji je Tadea zahvatio malo iznad prepona. Održava se na nogama, a Šakal brzo usta je i još trenutak-dva ni jedan ni drugi ne poduzimaju ništa. A onda se napokon bude i počinju kružiti. Tadeo usp va uspostaviti svoj boksački ritam i počin je zasipati Šakala direktima na ko je ovaj ne uzvraća. Otvara mu kožu iznad desnoga oka, pa širi porezotinu nesmil jenom baražnom vatrom. Šakal ima naviku započeti lažni l vi kroše, a onda se odmah sagnuti i spustiti nisko u koljenima, a s tim pokušajima sad je ipak pretjerao. Tadeo čita n jegove namjere, odabire idealan trenutak, pa izvodi svoj najprofinjeniji trik, nagli okret i udarac laktom nasl po. Taj potez iziskuje muda, jer je u jednom djeliću sekunde protivniku okrenut leđima. Ali Šakal je prespor i Tadeov desni lakat svom mu s nom pogađa desnu stranu don je v ce. Buum! Šakal je izgubio sv st i pr nego što se
ispružio. Pravila Tadeu dopuštaju da mu zada još nekoliko udaraca u lice, da ga posve dovrši, no čemu se uopće truditi? Tadeo samo tako stoji usred bor šta, uzdignutih
ruku, zagledan dolje, diveći se svojih ruku d jelu, dok Šakal leži nepomično poput leša.
Sudac žurno prekida borbu. Pomalo nervozno, čekamo još nekoliko trenutaka dok ga pokušavaju oživ jeti. Publika želi nosila, žrtvu, nešto o čemu će sutra moći pričati na poslu, no Šakal nakon nekog vremena ipak dolazi k sebi i počin je govoriti. Pridiže se u s jedeći položaj i svi se opuštamo. Ili se barem pokušavamo opustiti. N lako ostati miran nakon završetka tako furiozne borbe, kad vam o tome još ovisi i ulog i dok pet tisuća manijaka topće nogama.
Šakal usta je, a manijaci mu zvižde. Tadeo mu prilazi, kaže nešto ljubazno i njih se dvojica mire. Odlazimo i ja pratim Tadea i sm šim se, dok se on ruku je s navijačima i uživa u još jednoj pobjedi. Imao je par idiotskih poteza zbog kojih ne bi preživio kv tetn g protivnika, no sve u svemu bila je to još jedna borba koja je pokazala velik potencijal. Pokušavam uživati u tom trenutku, razmišljati o budućnosti i potencijalnoj zaradi, možda i određenim sponzorima. Tadeo je četvrti borac u ko jeg sam uložio novac i prvi u kojeg se ulaganje isplatilo. Neposredno pr ulaska
u tunel ču jem neki ženski glas: »Gospodine Rudd!
Gospodine Rudd!« Treba mi još nekoliko trenutaka da to registriram, jer me nitko među tom publikom ni slučajno ne bi trebao prepoznati. Imam službenu šiltericu na kojoj piše Tadeo Zapate, tu užasnu žutu jaknu i drukč naočale, a duga mi je kosa ugurana pod majicu. No u trenutku kad sam zastao da bolje pogledam ona već pruža ruke prema meni. R č je o nekoj krupnoj ženi kojoj je oko dvadeset pet godina. Ima ljubičastu kosu i pirsinge, te divovske sise koje kao da bi se svakog trenutka mogle rasprsnuti pod prip nom majicom kratkih rukava, uglavnom tipično profin jena ženska na ovakvim događajima. Znatiželjno je gledam, a ona ponavlja: »Gospodine Rudd. N li tako, vi ste gospodin Rudd, odvjetnik?« Kimam. Ona mi prilazi još za korak i kaže: »Moja je majka u poroti.« »Kojoj poroti?« pitam, od jednom obuzet panikom. Trenutačno može biti r č samo o jednoj poroti. »Iz Mila smo. Suđen je Gardyju Bakeru. Mama mi je u poroti.« Naglo pomičem glavu ul vo, kao da joj želim reći: »Onamo.« Već trenutak kasn zajedno prolazimo uskim hodnikom, dok zidovi oko nas podrhtavaju. »Kako se zove?«
pitam, promatrajući sve ljude s kojima se mimoilazimo. »Glynna Roston, porotnica broj osam.«
»U redu.« Znam sve porotnike, znam kako se zovu, koliko im je godina, koje su rase, što rade, koliko su školovani, imaju li obitelj, gd je žive, kakva im je bračna pov st, jesu li ran
b
u nekoj poroti i imaju li kazneni dosje. Ja sam pomogao u njihovu izboru. Neke sam od njih htio, većinu ne. Već dva t jedna pet dana u tjednu s njima sjedim u prepunoj sudnici i sada sam ih već sit. Čini mi se da pozna jem njihove političke sklonosti, vjeru, predrasude i stavove o kaznenome pravu. A budući da znam tako prokleto mnogo, otkako su prvi put sjeli u dvoranu, uvjeren sam da Gardyja Bakera očeku je smrtna kazna.
»Kako Glynna razmišlja ovih dana?« pitam oprezno. Možda na sebi ima nekakav mikrofon. Ništa me više ne čudi. »Smatra da je sve to hrpa lažljivaca.« I da lje hodamo, polagano, ne idemo nikamo, a i ona i ja bojimo se pogledati sugovornika u oči. Ja sam posve zatečen tom novošću. Na temelju njezina držanja i gesta, te poznajući n jezinu prošlost, bio bih se okladio u bilo što da će Glynna Roston prva odlučno povikati: »Kriv je!« Osvrćem se, da se uv jerim da nema nikakvih svjedoka, pa kaže: »Ona je svakako pametna žena, jer svi doista lažu. Nemaju niti jedan dokaz.« »Želite da joj to kažem?« »Ne zanima me što ćeš joj reći«, kažem ja, gledajući uokolo kad se zaus tavljamo i čekamo da jedan od onih teškaša prođe kraj nas za jedno sa svitom. Na tog tipa uložio sam dv tisuće. Zasad sam te večeri zaradio šest tisuća i dosta sam zadovoljan. Osim toga, upravo sam čuo šokantnu v st o tome da svi moji porotnici u sluča ju Gardyja Bakera nisu posve bez mozga. Pitam: »Je li usaml jena ima nekakve prijatelje?«
»Kaže da ne razgovaraju o slučaju.« Na to bih se najrad nasmijao. Ako ne razgovara o slučaju, kako onda ova krasotica zna kako joj majka razmišlja? U tom trenutku kršim etička pravila, a možda i pojedine odredbe kaznenog zakona. Ovo je nedopušteni kontakt s porotnikom i premda slučaj n posve nedvosmislen i ja ga nisam potaknuo, nema sumnje da tumačen je odvjetničke komore savezne države ne bi bilo nimalo blagonaklono. A sudac Kaufman totalno bi poludio.
»Reci joj neka samo razmišlja svojom glavom, jer su optuž pogrešnog tipa«, kažem ja i već se udaljavam. Ne znam što ona želi, a ja joj ionako ne mogu ništa pružiti. Vjerojatno bih mogao odvojiti desetak minuta i ukazati na najveće nedostatke u dokazima tužiteljstva, no to bi značilo da bi ona sve morala ispravno shvatiti i zapamtiti, a potom još i sve točno pren ti majci. Mos mislit. Ženska je ovamo došla gledati borbe.
Najbližim stubištem spuštam se na nižu razinu, a čim sam se našao na sigurnome, daleko od nje, ulazim u jedan nužnik i u sebi ponavljam što mi je rekla. I dalje ne mogu vjerovati. Ta porota, kao i c li gradić, osudila je mojeg kl nta onoga dana kad je uhićen. N jezina majka, Glynna Roston, po svemu izgleda kao utjelovljenje prosječnog stanovnika Mila — neobrazovana, zadrta i odlučna u nakani da postane junakinjom zajednice u trenutku velike krize. U ponedjeljak ujutro bit će zanimljivo. U jednom trenutku, nakon što završimo s davan jem iskaza, pružit će mi se pr ka da pogledam prema prostoru za porotnike. Glynna se dosada n bojala uzvratiti pogled. Njezine oči otkrit će nešto, iako ne znam točno što. Odbacujem te misli i vraćam se u stvarnost. Borba teškaša tra je punih četrdeset sekunda i moj favorit još je na nogama. Jedva čekam da se ponovno nađem sa svojom malom skupinom. Sastajemo se u istoj onoj mračnoj sobici, iza zaključanih vrata. Sa svih strana padaju okrutne i podrugljive r či. Sva šestorica iz džepa vadimo gotovinu. Frankie je sve zabilježio i dobro pazi da sve bude u redu. T kom večeri ukupno sam zaradio čistih 8000 dolara, iako ću 2000 od tog novca dati Tadeu na ime onog neplaniranog bonusa. To ću dobiti natrag iz n jegova d la nagrade. To će ići u službeno knjigovodstvo, u porezne svrhe. Za razliku od gotovine. Tadeo za svoj trud dobiva 8000 dolara. Bila je to divna večer koja će mu omogućiti da u pratnju doda još jednog člana bande. Podmirit će dio računa, obitelj će se održati na površini, neće ništa ušted jeti. Pokušao sam mu ponuditi određene financijske savjete, no to je čisti gubitka vremena. Kratko ulazim u svlačionicu, da jem mu te dv tisuće, kažem mu da ga volim i napuštam zgradu. Partner i ja odlazimo u jedan mirni bar, na nekoliko pića. Smirilo me tek drugo. Kad ste tako blizu akc i imate svog čov jeka u ringu, na samo koju sekundu od potresa mozga slomljene kosti, dok pet tisuća idiota urliče oko vas, srce vam neobuzdano udara, dok vam se želudac grči, a živci samo trepere. R č je o bujici adren
na kakvu nisam nikada osjetio.
Jack Peeley bivši je dečko majke onih dviju d jevojaka Fentress. Kad su ub ne, oca im već odavno n bilo, dok su vrata majčina stana uv k bila otvorena za lokalne zavodnike i ljigavce. Peeley se održao oko godinu dana, a nogu je dobio kad je upoznala nekog prodavača rabl jenih traktora, s nešto malo gotovine i kućom bez kotača. Ona je napredovala, a Peeley se iselio, slomljena srca. I upravo je on posljednji viđen u blizini djevojaka pr nego što su nestale. U ranim fazama pitao sam policiju zašto on n bio
osumnjičen
zašto barem n obuhvaćen istragom, a ond je mi je neuvjerljivo odgovoreno da je krivac već pronađen. Gardy je bio u pritvoru i priznavao sve redom. Gotovo sam siguran da je Jack Peeley ubio dje vojke, osvećujući se na krajn je izopačen način. A da murjaci nisu slučajno naišli na Gardyja, možda bi pr kasn ispit i Peeleyja. No Gardy je, zahvaljujući tome izgledu koji ul va strah, sklonosti sotonizmu, kao i seksualnim perverzijama iz prošlosti, postao očitim sumnjivcem, a Milo nakon toga više n razmišljao ni o čemu drugome. Prema Biskupovim r čima, a on se oslanja na svo je izvore s društvenog dna, Peeley gotovo svake subote navečer dolazi u rupu koja se zove Blue & White. Nalazi se na oko kilometar i pol istočno od Mila i u početku je služila kao odmorište za vozače kamiona. Sada je obična rupa za lokalne seljačine, s jeftinim pivom, stolovima za biljar i živom glazbom vikendom.
U subotu navečer zaustavljamo se na pošljunčanome parkir štu oko deset sati. Parkir šte je prepuno, sve redom vide se samo kamioneti otvorenog tovarnog prostora. I mi smo u jednome takvom vozilu, unajmljenome Dodgeu s pogonom na sva četiri kotača i velikim gumama, možda malo prenapadnome za ovakvu rupu, no vlasnik mu je tvrtka Hertz, a ne ja. Sjedeći za upravljačem, Partner se pretvara da je lokalni primitivac, mu to baš i ne polazi za rukom. Odbacio je uobiča jenu crnu odjeću i sada je u trapericama i majici kratkih rukava s logotipom Cowboysa iz Dallasa, stvar jednostavno ne p . »Idemo«, kažem ja sa suvozačkoga m jesta. Tadeo i Miguel iskaču sa stražn jeg sjedala i nehajno ulaze u lokal. S unutarnje strane čeka ih izbacivač koji traži deset dolara po osobi za ulazak. Mjerka ih od glave do pete i n oduševl jen. Naposljetku, njih su dvojica ipak Hispanici tamn kože. Ali barem nisu crnci. Prema Biskupovim r čima, Blue & White otrpjet će poko jeg Meksikanca, no da se ondje pojavi crno lice, izbila bi pobuna. Iako nema razloga za zabrinutost. Takva rupa za primitivce s dna ne
može ni privući crnca s imalo razuma. No svejedno im se sprema frka. Tadeo i Miguel naručuju pivo za prepunim šankom i usp
vaju se koliko-toliko uklopiti. Nekolicina gostiju malo pilji u njih, to n ništa strašno. Kad bi ti debeli, pijani seljaci samo zn istinu. Tadeo bi za manje od minute golim rukama sredio bilo koju petoricu. Miguel, njegov brat i sparing-partner, mogao bi r šiti četvoricu. Nakon što su petnaestak minuta m jerk goste i upoznav se s rasporedom, Tadeo je pozvao konobara i na engleskome bez tračka španjolskoga
rekao: »Čuj, trebao bih dostaviti neku lovu tipu koji se zove Jack Peeley, siguran da ga mogu prepoznati u ovoj gužvi.«
nisam baš
Konobar na šanku, jako zauzet čov jek, glavom pokazuje prema nizu separea u blizini stola za biljar i kaže: »Treći separe, tip s crnom kapom.« »Hvala.« »Nema frke.« Naručuju još po jedno pivo i još malo besposleno čekaju. S Peeley jem su u separeu dv žene i još jedan muškarac. Stol je prepun praznih boca piva i svi četvero revno jedu prženi kikiriki. Dio jedinstvene atmosfere u Blue & Whiteu upravo je i čin jenica da se prazne ljuske bacaju na pod. Na suprotnome se kraju prostora bend priprema za svirku, a desetak ljudi kreće prema plesnome podiju. Peeley očito n ljubitelj plesa. Tadeo mi šal je SMS: »Uočen JP. Čekamo.« Još malo troše vr me. Partner i ja sjedimo i gledamo, neopisivo nervozni. Tko još može predvid jeti ishod tučnjave u baru prepunome pijanih idiota, od kojih je barem
polovica naoružana u skladu sa zakonom? Peeley i njegov kompić kreću prema stolu za biljar i pripremaju se za partiju. Žene ostaju u separeu, jedu kikiriki i pijuckaju pivo. »Idemo«, kaže Tadeo, pa se udaljava od šanka. Prolazi između dva stola za biljar, savršeno odabire trenutak, pa se snažno sudara s Peeleyjem, koji dotada gleda svoja posla i kredom priprema štap. »Koji sad vrag?!« viče Peeley ljutito, već zažarena lica, spreman pošteno isprašiti tog Meksikanca. Ali pr nego što je stigao zamahnuti štapom, Tadeo mu zada je tri munjevita udarca koja nitko ni u snu n mogao vidjeti. L va-desna-l va. Sva tri puta pogodio je obrve, gdje je uv k najlakše ras jeći kožu, tako da je svaki put potekla
krv. Peeley pada svom težinom i još se neko vr me neće probuditi. Žene vrište i već se ču je uobiča jena grmljavina glasova i koraka dok se sprema masovna tučnjava. Peeleyev prijatelj reagira sporo, sad napokon povlači štap iza sebe, u želji da njime Tadeu odrubi glavu. No Miguel se sada ubacuje i šakom ga snažno pogađa u donji dio luban je. Ovaj se pridružu je prijatelju na podu. Tadeo za svaki slučaj još nekoliko puta snažno udara Peeleyja u lice, a onda pognut juri u muški nužnik. Jedna boca piva rasprskava mu se točno iznad glave. Miguel ga sl di u stopu, a za njima se čuju b sni glasovi. Njih dvojica zaključavaju vrata, pa se brzo izvlače kroz prozor. Već nekoliko trenutaka kasn ponovno su u kamionetu i nas četvorica sada već nehajno izlazimo s parkir šta. »R šeno«, kaže Tadeo oduševl jeno sa stražn jeg sjedala. Pruža desnu ruku prema napr d i ja vidim da je uistinu krvava. To je Peeleyjeva krv. Zaustavljamo se u jednom restoranu s brzom prehranom, a ja je oprezno brišem.
U Grad dolazimo nakon ponoći.
Čudovište ko je je ubilo djevojke Fentress vezalo im je ruke i gležn jeve vezicama za cipele, a zatim ih bacilo u jezero. T kom obdukc na Jenninu t lu, jedna jedina dugačka crna dlaka pronađena je zapletena među vezicom kojom su joj bile vezane noge. I ona i Raley imale su vrlo sv tlu, plavu kosu. U to vr me Gardy je imao dugačku crnu kosu — iako se boja m njala iz mjeseca u mjesec — i n bilo nikakvo čudo što je stručnjak za an zu kose kojeg je angažiralo tužiteljstvo ustvrdio da se »sve poklapa«. Već više od stotinu godina pravi stručnjaci znaju da je an za kose užasno neprecizna. Vlasti, čak i FBI, i dal je je primjenjuju kad nema boljeg dokaza, a osumnjičenika treba pritisnuti nečim konkretn im. Preklinjao sam suca Kaufmana da zatraži testiran je DNA na temelju uzorka Gardyjeve sadašn je kose, no on je tu mogućnost odbio. Rekao je da je to preskupo. A r č je o čov jekovu životu. Kad mi je napokon dopušteno da se upoznam s dokazima tužiteljstva, kojih zapravo i n bilo, uspio sam ukrasti oko dva centimetra te crne vlasi. Nitko n prim tio da nešto nedosta je. U ponedjeljak rano ujutro, hitnom dostavnom službom šal jem taj komadić kose i uzorak krvi Jacka Peeleyja u jedan laboratorij za an zu DNA u K forniji. Hitna an za stajat će me 6000 dolara. Mogao bih se okladiti u bilo što da ću pronaći pravog ubojicu.
Partner i ja jurimo u Milo, na još jedan mučan t jedan slušanja bezočnih laži. Želim što pr vidjeti Glynnu Roston, porotnicu broj osam, utvrditi ima li kakvih znakova koji bi ukaziv na prikrivenu komunikaciju. No, kao što to već obično biva, stvari se ne razvijaju prema planu. Sudnica je ponovno ispunjena do posljednjeg mjesta, a ja se ne mogu načuditi toj masi. Jedanaesti dan suđenja zaredom Julie Fentress, majka blizanki, s jedi u prvome redu, točno iza stola za kojim s jede tužitelji. Ond je je s uobiča jenom skupinom prijateljica i sve b sno pilje u mene, kao da sam upravo ja osobno ubio te djevojčice. Napokon dolazi i Trots, otvara aktovku i pretvara se da ondje nešto znači, a ja se naginjem prema njemu i kažem: »Dobro pogledaj porotnicu broj osam, Glynnu Roston, nemoj da te uhvate.« Trotsa će uhvatiti, jer je tupan. Trebao bi biti u stanju potajno promatrati porotnike i procjenjivati njihove reakc , proučavati njihovo držan je i geste, utvrditi slušaju li budno, jesu li zainteresirani razdraženi, činiti sve ono što
inače naučiš raditi na suđenju kad te zanima porota, no Trots je to prestao raditi još pr
nekoliko tjedana. Gardy je razmjerno dobro raspoložen. Rekao mi je da voli suđen je, jer tada ne mora boraviti u ćeliji. Drže ga u samici, obično s ugašenim sv jetlom jer znaju da je ubio blizanke Fentress, a strogo kažnjavan je mora početi odmah. Ja sam bol je raspoložen jer se Gardy t kom vikenda otuširao.
Još malo kratimo vr me u iščekivanju suca Kaufmana. Tužitelj Huver u 9.15 n za svojim stolom. Njegova ekipa pomoćnika, pripadnika Hitlerove mladeži, mršti se više nego inače. Nešto se zbiva. Sudski redar prilazi mi i šapće: »Sudac Kaufman poziva vas u svoje odaje.« Čini se da se to događa gotovo svakodnevno. Odlazimo u sučeve odaje da se natežemo oko nečega što želimo zatajiti pred javnošću. Ali čemu se truditi? Nakon dva tjedna, znam da će, ako Huver želi da publika nešto vidi i ču je, tako i biti. Ulazim u zasjedu. Ondje je i sudska zapisničarka, pripravna sve zabil ježiti. Sudac Kaufman korača amo-tamo, u košulji i kravati. Toga i kaput vise na vratima. Huver stoji kraj prozora, samozadovoljan i sumorna izraza lica. Redar za mnom zatvara vrata,
a Kaufman na stol baca neke papire. »Pročitajte ovo!« reži. »Dobro jutro, suce«, kažem ja, koliko mogu uglađenijim glasom. »Huveru.« Nitko ne odgovara. R č je o službenome iskazu na dv stranice u kojem jedna građanka, u ovome slučaju očito lažljivica, tvrdi da je u petak navečer u Gradu slučajno naišla na mene na jednome susretu ultimate fighta, te da sam ondje s njom razgovarao o ovome slučaju i rekao joj da majci, koja je članica porote, kažem da tužiteljstvo nema nikakve dokaze i da svi njihovi svjedoci lažu. Mario Wilfang potpisala je tu izjavu pred javnim bilježnikom. »Ima Ii u tome kakve istine, gospodine Rudd?« reži Kaufman, sada zbilja b san. »Pa, malo, v jerojatno.« »Želite nam ispričati svoju stranu priče?« pita, očito već unapr d ne vjerujući ni u jednu jedinu moju r č. Huver mumlja, dovoljno glasno da ga ču jemo: »Očit slučaj pokušaja ut jecanja na porotu.« I na to ja gubim nadzor. »Želite prvo čuti moju verziju me želite optužiti bez svih čin jenica, baš kao Gardyja?« Sudac Kaufman kaže: »Sad bi bilo dosta. Prestanite, gospodine Huver.« Pričam svoju verziju, točno, v jerno, bez dne r či dodatka ukrasa. Naglašavam da dotada u životu nisam vidio tu ženu, da ne bih znao uočiti razliku u odnosu na rajsku Evu — kako bih i mogao? — te da je izričito tražila mene, da je potaknula kontakt, a onda jedva čekala da se vrati kući u Milo i pokuša se ubaciti u događa je povezane sa suđen jem.
Često se događa da se c lo selo mora angažirati kako bi se osudilo ubojicu. Već gotovo vičući, kažem: »Ona kaže da sam ja inicirao kontakt? A kako? Ne poznajem je. Ona mene zna jer je bila u sudnici i pratila suđen je. Lako me prepoznala. Kako bih ja trebao prepoznati nju? Ima li to ikakvog smisla?« Nema, naravno, Huver i Kaufman ne daju se smesti. Uvjereni su da su me stjer u kut. Toliko mrze i mene i mojeg kl nta da jednostavno ne vide očitu istinu. Ja nesmiljeno nastavljam: »Laže, dobro? Sve je to pomno isplanirala. Naletjela je na mene, malo smo porazgovar , a onda je pripremila ovu izjavu, vjerojatno u tvojem uredu, Huveru, i jednostavno laže. A to je krivokletstvo i nepoštivan je suda. Poduzmite
nešto, suce.« »Ne trebate mi vi govoriti...« »Ma hajde... Dižite dupe i jednom za promjenu postupite kako treba.« »Čujte, gospodine Rudd«, kaže on, zajapurena lica i spreman me udariti. Ja u tom trenutku već želim poništen je suđenja, želim ovu dvojicu isprovocirati toliko da učine nešto uistinu glupo. Naglas kažem: »Tražim saslušan je. Bez porote, pozovite tu uzornu mladu damu na mjesto za svjedoke i dopustite da je unakrsno ispitam. Ako već želi sud jelovati u sudskome postupku, l po je dovedite. Majka joj je očito pristrana i nepouzdana, pa tražim da je izbacite iz porote.« »Što ste joj rekli?« pita Kaufman. »Upravo sam vam rekao, od r či do r či. Rekao sam joj isto što bih rekao svakome na ovome sv tu — optužnicu ste izgrad tek na temelju hrpe lažljivih sv jedoka i nemate nikakve vjerodostojne dokaze. I to je sve.« »Ti si skrenuo«, kaže Huver. »Tražim saslušan je«, praktički vičem. »Želim da tuženu izbacite iz porote, a sa suđen jem neću nastaviti dok je ne uklonite.« »Vi to meni pr tite?« pita Kaufman dok se situacija sve više otima svakom nadzoru.
»Ne, gospodine. Samo vam obeća jem. Neću nastaviti.« »U tom slučaju osudit ću vas zbog nepoštivanja suda i strpati u zatvor.« »Već sam bio u zatvoru. Samo izvolite, pa ćete l po imati poništen je suđenja. Onda ćemo se vratiti za šest m jeseci i l po ispočetka krenuti u novu zabavu.« Ne znaju pouzdano jesam li bio u zatvoru, no u tom trenutku misle da ne lažem. Neortodoksni odvjetnik poput mene uv k pleše na samoj granici etičnoga. Boravak iza rešetaka praktički je simbol časti. Ako već moram ljutiti nekog suca, ga ponižavati, onda će tako i biti.
Sljedećih nekoliko minuta šutimo. Zapisničarka se zagledala u vlastite cipele, a samo da joj se za to ukazala pr ka, već bi bila izjurila iz prostor , pritom rušeći sve pred sobom. Huver je u ovoj fazi užasnut mogućnošću poništenja, izgledima za to da prizivni sud s velikim nezadovoljstvom oc ni njegovu veliku presudu i naredi da se u tom slučaju ponovi suđen je. Ne želi iznova proživ jeti sve ove muke. Želi samo doživ jeti onaj veličanstveni dan u budućnosti kada će se odvesti, v jerojatno s nekim novinarom u automobilu, u zatvor Big Wheeler, gdje savezna država provodi smaknuća kažn jenika. Ondje će se prema n jemu odnositi kao prema kralju, jer će on biti taj veliki frajer — revolveraš koji je r šio odvratan zločin i osigurao presudu na temelju ko je je Gardy Baker upućen na smaknuće, čime je Milu omogućeno da napokon zaključi c lu priču. Dod lit će mu m jesto u prvome redu iza zavjese koja će se dramatično povući, a iza nje će se ukazati Gardy kako leži na pokretnome stolu, s c jevčicama uvučenima u podlakticu. Kasn će on, Huver, pronaći dovoljno vremena da se svečano obrati
novinarima i opiše sav teret koji mu nameće funkcija koju obnaša. Dosada još n svjedočio smaknuću, a u saveznoj državi koja tako voli ubijati osuđenike to je gore nego da je tridesetogodišnji d jevac. Slučaj Država protiv Gardyja Bakera vrhunac je rada Dana Huvera. To će obil ježiti n jegovu kar ru. Pozivat će ga kao govornika na one tako beskonačno važne tužiteljske konferenc koje se održavaju u jeftinim kasinima. Narod će ga ponovno izabrati. No u ovom se trenutku preznojava, jer zna da je pretjerao. B su uvjereni da su me c lom šakom uhvat za jaja. Kakva nepromišl jenost. Time što bi mi priš nekakvu lažnu optužbu za neprim jereno ponašan je u ovoj fazi ne bi pripomogli svojoj argumentaciji, ni ciljevima. Nisu st kad je trebalo, a to se događa često. Već su praktički b osud Gardyja i odrez mu smrtnu kaznu, a onda su, iz čiste zabave, pomisl kako bi bilo zgodno usput malo nagaziti i mene. »Meni to sliči na neprimjereni kontakt, suče«, kaže Huver, u pokušaju da zvuči
dramatično. »Nikakvo čudo«, kažem ja. »R ješavajmo to kasn «, kaže Kaufman. »Porota čeka.« Ja kažem: »Čini mi se da ste vas dvojica gluhi. Ne nastavljam dok mi ne omogućite saslušan je. Zaht vam da se to unese u zapisnik.« Kaufman pogledava Huvera. Čini se da je obojici ponestalo zraka. Znaju da sam dovoljno lud da se upustim u štrajk, da odb m sudjelovati u suđenju, a kad se to dogodi, počin je postupak poništenja suđenja. Sudac me b sno gleda i kaže: »Ovo smatram nepoštivan jem suda.«
»Strpajte me u zatvor«, kažem ja, podrugljivo, zadirkujući. Zapisničarka bil ježi sve. »Zatvorite me.« Ali to trenutačno ne može učiniti. Mora don ti odluku, a pogrešna odluka mogla bi sve ugroziti. Odem li zbog ovoga u zatvor, c lo suđen je pada u vodu i više ga zapravo nikako n moguće spasiti. Negd je u perspektivi, neki prizivni sud, po svoj pr ci savezni, pomno će an zirati Kaufmanove poteze u ovome i utvrditi da je pogr šio. Gardy mora imati odvjetnika, pravoga, tako da jednostavno ne mogu nastaviti ako sam ja u zatvoru. D
su mi pravi pravcati dar.
Prolazi još nekoliko trenutaka i svi se malo hladimo. Uslužno, gotovo ljubazno, kažem: »Čujte, suče, ne možete mi uskratiti saslušan je. Inače biste mi l po darov vrlo razorno oruž je za žalbeni postupak.« »Kakvo saslušan je?« pita on, već malo popuštajući. »Želim da ta žena, ta Mario Wilfang, dođe na m jesto za svjedoke na zatvorenome saslušanju. Vas dvojica svim silama želite mi natovariti neprim jereni kontakt, pa onda dođimo do prave istine o tome. Imam se pravo braniti. Na jedan dan pošaljite porotu kući, pa da vidimo tko će ovd je izvući kraći kraj.« »Ne šal jem porotu kući«, kaže on i svom se težinom, već zdvojno, spušta u naslonjač. »U redu. Onda neka c li dan budu zatvoreni. Meni je svejedno. Ta vam je cura lagala, a pritom ugurala nos usred ovog suđenja. Nema šanse da n jezina majka ostane u poroti. To je sada već temelj za poništavan je suđenja i vraški dobar temelj za poništavan je presude za pet godina. Sami možete birati otrov.« Slušaju jer se odjednom boje i stravično su neiskusni. Ja sam već izazivao poništenja suđenja. I rušen je presude na prizivnome sudu. U ovoj poziciji bio sam mnogo puta, usred bor šta u ko jem se odluču je o smrti i samo jedna pogreška može sve upropastiti. Oni su početnici. Kaufman je t kom sedam godina na sudačkoj dužnosti vodio dva suđenja za zločine za ko je je predviđena smrtna kazna. Huver je na smrt uspio osuditi samo jednu osobu, a to je u ovome kraju prava sramota za svakog tužitelja. Pr dv godine toliko je zeznuo jedan slučaj ubojstva da je sudac (ne Kaufman) morao poništiti suđen je. Optužnica je posl odbačena. Posve su izgubl jeni, a sad su i gadno pogr š . »Tko je pripremio tu njezinu izjavu?« pitam. Nitko ne odgovara.
Zatim kažem: »Čujte, te formulac morao je smisliti neki odvjetnik. Nitko od laika tako se ne izražava. Jesu li to priprem u tvojem uredu, Huveru?« Pokušavajući ostati smiren, no sada već neopisivo očajan, Huver izgovara nešto što je nevjerojatno čak i Kaufmanu: »Suče, možemo nastaviti s Trotsom dok je gospodin Rudd u zatvoru.«
Ja se groho grohoto tom m sm sm
m, a Kau Kaufm fman an izgle izgleda da kao kao da da mu mu je je ova ovajj op op
o plj pljus usku ku..
»O, sam »O, samoo napr napr d«, d«, kaže kažem m pod podru ruglj gljivo ivo.. »Od »Od prvo prvogg dan danaa usp vaš vaš ssra ramo motn tnoo upropaštavati ovo suđen je, pa onda sada l po možeš Gardyju darovati i pad presude na višem sudu.« Kaufman kaže: »Ne. Gospodin Trots dosada dos ada n rekao baš ništa i bilo bi mudro kad bi taj mladić jednostavno nastavio ondje sjediti s tim tupim izrazom izrazom na licu.« I premda je to sm šno, ja prodorno gledam časnog suca, a zatim i službenu zapisničarku, koja sve bilježi. »To briši«, kaže Kaufman ljutico, nakon što se malo pribrao. Kakav idiot. Suđen je često n kuje na lošu cirkusku predstavu, budući da se razne točke ner tko otmu nadzoru. Nešto što je u početku bilo zabavan pokušaj da me se ponizi, sada izgleda kao užasna zamisao, barem za njih. Ne želim da Huveru na pamet padne i nešto nešt o dobro — iako tu baš nemam razloga za zabrinutost — pa, samo da održim tu n jegovu izbačenost iz ravnoteže, doda jem još malo ulja na vatru govoreći: »Od svih gluposti ko je si dosada izgovorio na ovome suđenju, ova svakako odnosi prvu nagradu. Bennie Trots. Kakva dobra šala. Znam da želiš da on vodi obranu.« »Kakav je vaš stav, gospodine Rudd?« pita odlučno Kaufman. »Ja se ne vraćam u tu sudnicu dok ne održimo saslušan je o neprimjerenome kontaktu u vezi s porotnicom broj osam, dražesnom gospođom Glynnom Roston. Ako doista ne poštu jem sud, strpajte me u zatvor. Trenutačno bi mi poništen je suđenja bilo draže i od trostrukog orgazma.« »Nema potrebe za vulgarnošću, gospodine Rudd.« Huver se počin je meškoljiti i zamuckivati. »Pa, ovaj, suče, ovaj... pretpostavljam da neprimjereni kontakt i nepoštivan je suda možemo r ješavati i kasn , znate, nakon suđenja tako nešto. Ja bih najrad da nastavimo s iskazima svjedoka. Ovo mi se, ovaj, u ovom trenutku čini nepotrebnim.« »Zašto si onda uopće započinjao s time, Huveru?« kažem ja. »Zašto ste se vi klaunovi toliko uzbud oko tog tog neprimjer neprimjerenog enog kontakt kontaktaa kad dobro dobro znate znate da ta Wilfangi Wilfangica ca jednostavno laže?«
»Ne nazivajte me klaunom«, kaže ljutito Kaufman. »Ispričavam se«, kažem, koliko je moguće sarkastičn . Huver se povlači do prozora i odande gleda nizove otrcanih zdanja u Glavnoj ulici Mila. Kaufman se povlači do police s knjigama iza radnoga stola i pilji u knjige ko je nik nikada ada n
ni dota dotakn knuo uo..
Prostorijom vlada napetost. Potrebno je don ti tešku i dalekosežnu odluku, i to brzo brzo,, a ako ako čas časni ni sudac sudac pogr pogr ši, ši, pos posl jedice ljedice te odluke odjekivat će još godinama. Na koncu se okreće prema meni i kaže: »V jerojatno će biti najbol je je da ispitamo to nećemo učiniti u sudnici, nego ovd je.« porotnicu broj osam, Sl di jedna od onakvih epizoda na suđenju ko je silno frustriraju strane u sporu, porotnike i gledatelje. Ostatak dana provodimo u ne osobito prostranim odajama suca natež ežemo emo i ner ner tko tko viče vičemo mo zbo zbogg razn raznih ih po po jedinosti mojeg Kaufmana, gdje se nat neprimjerenog kontakta s porotnicom. Dovlače i Glynnu Roston, koja priseže i gotovo je previše užasnuta da bi bilo što rekla. Odmah laže, tvrdeći da o slučaju uopće n razgovarala razgovarala s članovima članovima obitelji. obitelji. Pr kom unakrsn unakrsnog og ispitivanja ispitivanja žestoko žestoko je napadam, čak toliko da se i Kaufman i Huver doimaju zapan jenima. Iz sobe izlazi u jecajima. Nakon toga dovlače n jezinu tupu kćer, Mario Wilfang, koja ponavlja svoju pričicu pod nespretnim ispitivanjem Dana Huvera, koji je sada doista izvan granica svojih mogućnosti. Nakon što je prepuste meni, ja je ljubazno vodim zlaćanom stazom, a onda joj režem grlo od uha do uha. Već za man je od deset minuta plače, hvata zrak i neutješno ž što me zazvala u onoj dvorani. Posta je bolno očitim da je u onoj izjavi lagala. Čak je i sudac Kaufman pita: »Kako ste u masi od pet tisuća ljudi pronašli gospodina Rudda ako ga dotada u životu niste vidjeli?« Hvala, suče. To bi bilo to najvažn pitanje. Prema njezinoj verziji, kući se nakon tih borilačkih nadmetanja vratila kasno u petak navečer. Kad se u subotu napokon probudila, nazvala je majku, koja je odmah nazvala gospodina Dana Huvera, koji je točno znao što treba učiniti. Našli su se u nje njegovu govu uredu edu u nedj nedjeelju lju pos posll pod podne, ne, po porad na točnim formulacijama u izjavi i eto! Huver je bio na konju. Ja kao svjedoka pozivam Huvera. On se protivi. Još se natežemo, no Kaufman zapravo nema izbora. Ispitujem Huvera sat vremena. Dva risa uhvaćena u istu jutenu vreću pon la bi se civ ziran . Jedan od njegovih pomoćnika napisao je izjavu od r či do do r či. Je Jedna ju je njegova tajnica prepisala. Jedna druga tajnica bilježnički ovjerila. On potom potom ispi ispituj tujee mene mene i prepu prepucav cavanj anjee se nasta nastavlja vlja.. T kom cjelokupnog mučnog post postupk upka, a, por porot otni nici ci ček čekaj ajuu u sobi sobi za za v ćan ćan je, nesumnjivo s informacijama informacijama koje im je pren la Glynna Roston i nesumnjivo kriveći mene za još jedan dan suđenja koji sve toliko frustrira. Meni se živo fućka. I dal je je podsjećam Kaufmana i Huvera da su se upust u igru igru s pravom pravom kobro kobrom. m. Ostane Ostane li Glynna Glynna Roston u poroti, poroti, meni meni je zajamčen
pad presude na višem sudu. U to nisam siguran — u žalbenom postupku nema jamstava — vidim kako malo-pomalo popuštaju pod pritiskom i sumnjaju u vlastite prosudbe.
Više puta tražim poništen je suđenja suđenja.. Ti se pr pr dlozi dlozi redov redovito ito odbija odbijaju. ju. Meni Meni se fućk fućka. a. Sve ostaje u zapisniku. Kasno posl podne Kaufman odluču je osloboditi gospođu Rost Roston on dužn dužnos osti ti,, a zam zam nit nit će će je gospođica Mazy, jedna od naših časnih zam jena. A ja zbog te zamjene nisam osobito uzbuđen. Štoviše, gospođica Mazy n nimalo bolja od posljednje žene koja se našla na tome m jestu. Nitko u Milu ne bi bio bolji. Mogli biste odabrati bilo kojih dvanaestero od tisuću ljudi i svaka porota jednako bi izgledala i jednako glasala. Zašto sam onda danas na to utrošio toliko vremena? Kako bi oni b odgovorni. Da ih nasmrt prestrašim scenar m prema kojem oni — tužitelj i sudac, koje je uredno izabralo lokalno stanovništvo — mogu zeznuti ježen u ovoj zabiti. Da prikupim municiju za najsenzacionalniji slučaj ikada zabil je žalbeni postupak. I da ih nat jeram na to da me poštuju. Tražim da se Mario Wilfang optuži za krivokletstvo, no tužitelju je već svega dosta. Zaht vam da je se okrivi za nepoštivan je suda. Umjesto toga, sudac Kaufman podsjeća me da ja ne poštu jem sud. Poziva sudskog redara, s lisicama. lisicama. Ja kažem: »Ispričavam se, suče, zaboravio sam zašto ste ustvrd da ne poštu jem sud. Bilo je to već davno.« »Jer ste jutros odb nastaviti sudski postupak i jer ste uludo potroš c li dan na nate nateza zanj njee oko oko neka nekakv kvee por porot otni nice ce.. Osi Osim m toga toga,, uvr uvr d ste me.« Nebrojeni su načini na ko je bih mogao reagirati na te besmislice, odluču jem ih preskočiti. Strpaju li me u zatvor zbog nepoštivanja suda, samo će sebi zakomplicirati situaciju, i sebi i vlastima općenito, a ja ću dobiti još više oružja za žalbu. Jedan J edan krupni šerifov zam jenik ulazi, a Kaufman kaže: »Vodi ga u zatvor.« Huver je kraj prozora, svemu okrenut leđima. Ne ide mi se u zatvor, jedva dva čeka čekam m da iziđ iziđem em iziz te pro prosto storr . Sve Sve već već poči počinn je vonjati po ustajalome znoju. Šerifov pomoćnik stavlja mi lisice, ruke ostaju s predn je strane t la, a dok me ovaj odvodi, gledam Kaufmana i kažem: »Pretpostavljam da će mi biti dopušteno da ujutro nastavim braniti optuženika.« »Hoće.« jednji put usred suđenja Ne bih li ih još više prestrašio, doda jem: »Kad su me posl je strp iza rešetaka, presudu je srušio Vrhovni sud savezne države. Jednoglasno, svih devet devet glasova glasova.. V Vii klau klaunov novii treb treb biste biste malo malo bolj boljee čitati vlastite sluča jeve.« Malenoj povorci pridružu je se još jedan krupni šerifov pomoćnik. Izvode me kroz stražnji izlaz, pa stražnjim hodnikom kojim prolazim svaki dan. Zbog nekog razloga zastajemo na odmorištu, a šerifovi pomoćnici nešto mumljaju u voki-tok . Kad smo se napokon našli vani, imam dojam da je novost već dostavl jena jena javnosti. Moji mrzitelji mrzitelji gromoglasno kliču kad vide kako me ovi odvode, vezanih ruku. Bez pravog razloga,
kako se čini, policajci sve dodamo otežu dok pokušavaju odlučiti kojim će se patrolnim kolima poslužiti. Ja stojim kraj jednog dnog polici policijsk jskog og vozi vozila, la, posve posve izlo izložen žen,, sm šim se toj toj maloj rulji koja slavodobitno kliče. Vidim Partnera i doviku jem mu da ću ga kasn nazvati. On je osupnut i zbunjen. Iz čiste zabave, guraju me na stražn je sjedalo vozila u kojem je već Gardy. Odv jetnik i kl nt, zajedno idu iza rešetaka. Krećemo, uz rotirke i sirene, kako bi ova jadna zabit doživ jela što dramatičniji spektakl, a Gardy podiže pogled prema meni i pita: »Gd je ste vi c li dan?« Ne kanim ni pokušati objašnjavati. Pridižem vezane ruke i kažem: »Svađam se sa sucem. Sto misliš, tko je izvukao deblji kraj?« »Kako mogu odv jetnika strpati u zatvor?« »Sudac može činiti što god ga je volja.« »I vas čeka smrtna kazna?« Prvi put nakon ne znam koliko sati sada se smijuljim. »Ne, barem zasada.« Gardyja ta neočekivana prom jena zabavlja. Kaže: »Oduševit će vas hrana.« »Uopće ne sumnjam« Ona dvojica policajaca na predn jem sjedalu slušaju nas toliko pozorno da jedva dišu. »Već ste b u zatvoru?« pita me kl nt. jeg od mene kad treba »O, da, nekoliko puta. Nekako sam nadaren za to, nema bol jeg jako razljutiti suce.« »Kako ste razljut suca Kaufmana?« »Duga priča.« »Pa pred nama je c la noć, zar ne?« To je vjerojatno točno, iako sumnjam da će me sm jestit stitii u ćeli ćeliju ju s kl ntom ntom.. Već Već neko nekoli liko ko minuta nuta kasn kasn zaustavljamo se pred zgradom ravnoga krova, sudeći po stilu negdje iz pedesetih godina, s nekoliko proširenja s obiju strana koja n kuju na m gne tumore tumore.. Ovdje sam bio bio nekolik nekolikoo puta, puta, kako bih se sastao sastao s Gardyje Gardyjem m i znam znam da je r č o otužnome m jestu. Parkiramo se, a ona dvojica izvlače nas iz auta i guraju u dupkom ispunjeni otvoreni prostor u koje m murjaci besposličare, premeću papire i općenito se drže kao jako opasni tipovi. Gardy nesta je u stražn jem d lu, a u trenutku kad se otvaraju neka vrata koja ne vidim, ču jem zatvorenike kako viču u pozadini. »Sudac Kaufman rekao je da imam pravo na dva telefonska poziva«, kažem ljutito čuvaru koji mi prilazi. On zastaje, ne znajući točno što bi jedan tamničar trebao raditi kad se suoči s b snim odvjetnikom poslanim u zatvor zbog nepoštivanja suda. Uzmiče Uzmi če za nekoliko koraka. Zovem Judith, a nakon što sam se nekoliko puta izderao na službenicu na n jezinoj recepciji, pa na njezinu tajnicu, pa na njezinu pravnu pomoćnicu, dolazim i do n je i
objašnjavam da sam u zatvoru i da mi je potrebna pomoć. Ona psu je, podsje podsjeća me koliko ima posla, a onda kaže u redu. Zovem Partnera i objašnjavam mu situaciju. Daju mi narančasti kombinezon koji na leđima ima natpis »Gradski zatvor Milo«. pomnoo slaž slažem em košul košulju, ju, krav kravat atuu Preod vam se u prljavome nužniku, na jednu vješ cu pomn i od od lo. Sv Sve to to pr predajem čuvaru i kažem: »Molim vas da ovo ne izgužvate, jer mi treba za sutra.« »Da vam izglačamo?« kaže on, pa se grohotom sm . I ost se već valjaju od ludu duhovi duhovitos tost,t, a ja ja se posl poslušn ušnoo sm šim. Nako Nakonn što su se svi svi stiš stiš , sm ha na tu ludu pitam: »I, što je za večeru?« Čuvar kaže: »Poned jeljak je, dan za mesni doručak. Poned jeljkom se uv k samo doručku je.« »Jedva čekam.« Sm ještaju me u betonski bunker dimenzija tri puta tri metra koji vonja po ustajaloj mokraći i znoju. Na krevetima na kat su dvojica mladih crnaca. Jedan Jedan čita, čita, drugi dr ma. Nema Nema trećeg trećeg ležaj ležaja, a, pa ću ja spavat spavatii na plastično plastičnojj stolici stolici punoj tamnosmeđih mrlja. Moji novi cimeri ne doimaju se nimalo prijateljski naklonjenima. Ne želim ulaziti u sukobe, kad bi me preb u zatvoru usred suđenja za ubojstvo, postupak bi se automatski poništio. Promislit ću o tome. Budući da je to već radila, Judith točno zna postupak. U 17 sati podnosi zaht jev habeas corpus pri saveznome sudu u Gradu, uz hitan zahtjev za trenutačno saslušan je. Ja obožavam savezne sudove, barem u najvećem broju sluča jeva. Usto primjerak podneska šal je je mojem omiljenom novinaru u gradskome listu. Podignut će prašine koliko god bude bilo moguće. Kaufman i Huver gadno su se prevar i sada će zbog toga platiti. Tip koji čita na don jem ležaju zaključu je da mu se baš razgovara, pa mu objašnjavam zašto sam zatvoren. N jemu je to sm šno... odvjetnik odvjetnik u zatvoru zatvoru jer jer je razljutio razljutio suca. Onaj koji je dotada dotada dr dr mao na gornjem ležaju okreće se prema nama i pridružu je zabavi. vne savje vjete, a tim dečkima treba baš sve što Već koju minutu kasn d lim im pravne 3
im mogu ponuditi. Sat vremena kasn , čuvar dolazi po mene i kaže da imam pos jetitelja. Pratim ga pravim m m labirintom uskih hodnika i na koncu dolazim u neku skučenu sobicu u kojoj se nalazi alkotester. Ovamo dovode pijane vozače. Biskup us taje i nas se dvojica rukuje rukujemo. mo. Razgova Razgovarr smo telefo telefonom nom,, se nikad nikad nismo nismo vidje vidjeli uživo. Zahvalju jem mu na dolasku, ga i upozoravam. On kaže nema veze — ne boji se ljudi iz grada. Osim toga, zna se dobro pritajiti i biti neuočljiv. Pozna je i šefa polic lic , mu murjake, su suca — sva uobiča jena provincijska sranja. Kaže da je pokušao nazvati Huvera i Kaufmana i reć rećii im im da da su gadn gadnoo po pogr š , ne usp va ih dobiti. Od šefa polic zatražio je da
me smjesti u bolju ćeliju. Sto više razgovaramo, to mi se više sviđa. Vidi se da je ulični borac, iscrpljeni, olinj stari jarac koji se već desetl jećima sukobljava s policijom. Na mu se foćka. Pitam se hoću li ja za dvadeset godina biti tome n zaradio baš ništa, isti on. »Sto je s ispitivanjem DNA?« pita sada.
»Laboratorij će uzorke dobiti sutra. Obeć su da će rezultate poslati vrlo brzo.« »A ako je Peeley ubojica?« »Nasta je totalni kaos.« Tip je na mojoj strani, ga ne poznajem. Čavrljamo još desetak minuta, a on me onda pozdravlja i odlazi. Vraćam se u ćeliju i dozna jem da su moji novi prijatelji iz ćel već prošir glas o tome da je kod njih odvjetnik specij ziran za kazneno pravo. Ubrzo već doviku jem savjete na sve strane zatvora.
k najjača strana, no odluču jem ne zapodjenuti sukob s Fonzom i Žapcem, svojom dvojicom novih zločinačkih partnera. Um jesto toga c lu noć s jedim na onoj stolici i pokušavam dr mati. Ne ide. Odbio sam mesni doručak za večeru, kao i smrdljiva jaja i hladni prepečenac za doručak. Nasreću, nitko ne spomin je tuširan je. Donose mi od lo, košulju, kravatu, cipele i čarape, pa se brzo od vam. Opraštam se od dvojice cimera, koji će iza rešetaka provesti sl jedećih nekoliko godina, Zdrav razum n
mi uv
bez obzira na sve genijalne savjete koje sam d lio satima. Gardyja i mene odvojeno voze na sud. Veća masa neprijatelja sada mi zviždi i dobacuje dok me napola izvlače iz automobila, i dal je u lisicama. Čim smo se našli u
zgradi suda i daleko od fotoreportera, skidaju mi ih. Partner čeka u hodniku. Našao sam se u jutarnjem izdanju Chronklea, dnevnika iz Grada. Gradska rubrika, treća stranica. Ništa strašno — Rudd je ponovno završio u zatvoru. Kao što mi je i rečeno, za sudskim redarom, odlazim u oda je suca Kaufmana, koji me čeka s Huverom. I jedan i drugi podrugljivo me gledaju, zanima ih kako sam preživio noć. Ja ne spomin jem zatvor, ničim ne pokazu jem da dugo nisam ni spavao, ni jeo, niti se tuširao. U jednom sam komadu, spreman za nastavak i čini se da im to jako smeta. Cista zabava, dok je ulog u c loj priči Gardyjev život. Već nekoliko trenutaka nakon što sam ušao, na vratima se pojavlju je jedan drugi, užurbani, redar i kaže: »Ispričavam se, suče, došao je je dan savezni šerif koji kaže da se danas u jedanaest morate pojaviti pred saveznim sudom u Gradu. I vi, gospodine
Huver.« »Koji sad...?« kaže Kaufman.
Beskonačno uslužno i ljubazno, ja objašnjavam: »Saslušan je habeas corpus, suče. Moji odvjetnici zatraž su ga jučer posl podne. Hitno saslušan je radi mog puštanja iz zatvora. Vi ste, dečki, započeli ovo sranje, ja ga sad moram dovršiti.« »Imaš sudski nalog za privođen je?« pita Huver. Redar im da je neke papire, a Huver i Kaufrnan brzo ih čitaju. »N sudski nalog«, kaže Kaufman. »Ovo je svojevrsna obav st suca Samsona. Mislio sam da je umro. Nema nikakvo pravo obav stiti me da moram nazočiti nekakvom saslušanju, o čemu se god radilo.« »Taj je lud već dvadeset godina«, kaže Huver, podosta s olakšan jem. »Ja ne idem nikamo. Ovdje smo usred suđenja.« I ne gr ši u vezi sa sucem Samsonom. Kad bi odv jetnici glasanjem mogli birati najluđeg saveznog suca u zemlji, Arnie Samson pob dio bi bez konkurenc . Ali on je moj ludi prijatelj i već me više puta oslobodio iz zatvora. Kaufman redaru kaže: »Recite saveznom šerifu neka se nosi odavde. Počne li se buniti, recite našem šerifu da ga uhiti. To će ga jako razljutiti, zar ne? Lokalni šerif privodi saveznog šerifa. Ha! Mogu se okladiti da se to još nikada n dogodilo. U svakom slučaju, mi ne idemo nikamo. Ovd je moramo nastaviti sa suđen jem.« »Zašto si se odmah obratio saveznome sudu?« pita me Huver posve ozbiljno. »Jer ne volim boraviti u zatvoru. Kakvo je to glupo pitanje?« Redar odlazi, a Kaufman kaže: »Poništavam odluku o nepoštivanju suda, dobro, gospodine Rudd? Nekako mi se čini da je jedna noć u buksi dovoljna za vaše ponašan je.« Ja kažem: »Svakako je dovoljna za prekid suđenja poništen je presude.« »Nemojmo se prepirati o tome«, kaže Kaufman. »Možemo sada nastaviti?« »Vi ste sudac.« »A što ćemo s tim saslušan jem pred saveznim sudom?« »Od mene tražite pravni savjet?« uzvraćam žestoko. »Dob sa, ne.« »Na vlastitu odgovornost zanemaru jete obav st. Dovraga, pa sudac Samson mogao bi vas obojicu na noć-dv strpati iza rešetaka. Baš bi bilo zabavno, zar ne?«
U konačnici se ipak vraćamo u sudnicu, a ondje još neko vr me traje da se svi smjeste kako treba. Kad su uveli porotu, ja je odbijam i pogledati. Sada već svi znaju da sam prenoćio u ćeliji i siguran sam da ih silno zanima kako sam preživio. Stoga im ne pružam baš nikakvo zadovoljstvo.
Sudac Kaufman ispričava se zbog kašn jenja i kaže da je vr me da se svi daju na posao. Gleda Huvera, koji ustaje i kaže: »Časni sude, savezna država više nema svjedoka.« R č je o amaterskome planu kojim bi mi treb samo dodatno zagorčati život. Ja ustajem i ljutito kažem: »Časni sude, to mi je mogao reći jučer čak jutros.« »Pozovite svog prvog sv jedoka«, reži Kaufman.
»Nisam spreman. Imam određene službene pr dloge. Za zapisnik.« On nema izbora i mora izvesti porotu. Slje deća dva sata natežemo se oko toga je li tužilaštvo savezne države izn lo dovoljno dokaza da se sve nastavi. Ponavljam iste argumente. Kaufman donosi iste odluke. Sve ide u zapisnik. Moj je prvi svjedok neki neuredni, problematični klinac koji je nevjerojatno sličan mojem kl ntu. Zove se Wilson. Petnaest mu je godina, prekinuo je školovan je,
drogira se, zapravo nema dom, iako mu neka teta dopušta da prespava u garaži kad god mu n
dobro. I to nam je glavni svjedok! Blizanke Fentress nestale su oko četiri sata jedne sr de posl podne. Na biciklima su otišle iz škole, nisu došle kući. Potraga je započela oko šest sati i iz sata u sat se širila i intenzivirala. Oko ponoći, panika je već bila zahvatila c li grad i svi su b vani s baterijskim svjetiljkama. T la su pronađena u jednome zagađenom jezercu, sutradan oko podneva. Imam šestero sv jedoka, Wilsona i još petero, koji će posv jedočiti da su te sr de posl podne b s Gardyjem negdje od dva do spuštanja mraka. B su u takozvanoj Rupi, napuštenome m jestu na kojem se nekada vadio šljunak, usred guste šume južno od grada. R č je o dobro zaštićenome m jestu za sve koji bježe iz škole, od kuće, klince koji nemaju dom, narkomane, sitne pr stupnike i pijance. Mjesto privlači i dio starijih protuha, no uglavnom je r č o utočištu za klince ko je nitko nigdje ne želi. Spavaju pod improviziranim krovićima, d le hranu koju su ukr , piju ukradena pića,
drogiraju se sredstvima za koja ja nikada nisam ni čuo, nasumično se seksaju i općenito trate život, istodobno se približavajući smrti zatvoru. Gardy je bio ondje kad je netko drugi oteo i ubio blizanke Fentress. Znači da imamo bi — netko može potvrditi gd je je tada bio moj kl nt. Ili možda ne? ≥ U trenutku kada Wilson dolaz i na mjesto za svjedoke i priseže, porotnici su već sumnjičavi. On je za ovu pr ku odjenuo ono u čemu je i inače — prljave traperice s mnoštvom rupa, ofucane vojničke čizme, zelenu majicu kratkih rukava koja sv jedoči o veličini nekog benda koji svira acid-rock, te zgodnu ljubičastu maramu veza nu oko vrata. Glava mu je izbrijana iznad ušiju, dok mu se nasred t jemena koči
jarkonarančasta irokezica. Ima i neizostavnu zbirku tetovaža, naušnica i pirsinga. A budući da je r č tek o klincu koji nema pojma ni o čemu, a sada je dovučen u tako službeno okružen je, odmah se povlači iza pr zirnog izraza lica zbog kojeg biste ga najrad
pljusnuli.
»Samo budi normalan«, rekao sam mu. Nažalost, i jest normalan. Ja ne bih povjerovao ni u jednu jedinu r č koju izgovori, iako govori istinu. Upravo onako kako smo i uvježb , kroz pitanja i odgovore vraćamo se na tu sr du posl podne. Huver ga uništava unakrsnim ispitivan jem. Petnaest ti je godina, sinko, zašto nisi u školi? Pušiš travu, ha, za jedno s ovim kompićem, to želiš reći ovoj poroti? P te, drogirate se... hrpa protuha, n li tako? Wilson to ne usp va poreći. Nakon petnaest minuta uvreda i zlostavljanja Wilson je već dezor ntiran, boji se da bi ga mogli optužiti za nekakav zločin. Huver ne posusta je, poput pravog nasilnika na školskome igr štu. Ali budući da n odviše bistar, Huver ipak ide predaleko. Wilson mu je već na konopcima i sa svakim pitanjem otvara ovu krvavu ranu. Rešeta ga u vezi s datumima — kako može biti siguran da je bila r č baš o toj sr di u ožujku? Vi klinci ond je, u Rupi, imate kalendar?
Jako glasno: »Nemaš pojma o kojoj je sr di r č, zar ne?« »Imam, gospodine«, kaže Wilson, prvi put uljudno. »Kako?« »Jer je policija došla onamo. Rekli su da traže dv djevojčice. To je bilo tog dana. A Gardy je ondje bio c lo popodne.« S obzirom na to da je ipak klinac bez mozga, Wilson to izgovara savršeno, baš onako kako smo v ježb . Čini se da policija, kad se u Milu dogodi neki zločin malo ozbiljniji od bacanja smeča na javnoj površini, odmah juri do Rupe i optužu je one koje ondje zatekne. Malo zlostavlja uobiča jene sumnjivce. Rupa se nalazi na nešto man je od pet kilometara od jezerca u kojem su pronađene blizanke Fentress. Posve je očito da nitko od stalnih posjetilaca Rupe nema nikakvo drugo pr
vozno sredstvo osim vlastitih nogu, no
policija ipak redovito dolazi onamo i gnjavi ih svim mogučim sredstvima. Gardy kaže da se sječa da su se murjaci raspitiv o nest m djevojčicama. Murjaci se, dakako, ne sjećaju da su vid jeli Gardyja u Rupi. Ništa od toga n važno. Ova porota neće uopće v jerovati Wilsonu. Nakon toga pozivam još nev jerodostojn g svjedoka. Zovu je Lolo, a sirotica živi pod mostovima i u raznim betonskim c vima i zaklonima otkako zna za sebe. Mladići je štite, a ona ih zauzvrat zadovoljava. Sada joj je devetnaest godina i nema šanse da doživi dvadeset petu, barem s ove strane rešetaka. Prekrivena je tetovažama, a
porotnici osjećaju gađen je već i dok polaže prisegu. S jeća se te sr de, sjeća se kako su murjaci došli u Rupu, s jeća se da je Gardy ondje bio c lo posl podne. Huver jedva čeka da u unakrsnome ispitivanju spomene čin jenicu da je dvaput uhićena zbog krađe u prodavaonicama. Krala je hranu! Sto da čov jek radi kad je gladan? Iz Huverova tona moglo bi se zaključiti da je za to zaslužila smrtnu kaznu. Odlučno nastavljamo. Ja pozivam sv jedoke koji potvrđuju bi i govore istinu, a Huver ih predstavlja kao kriminalce. Takva je ludost i nepravednost sustava. Huverovi svjedoci, oni koji svjedoče u korist savezne države, obav ni su aureolom legitimnosti, kao da su ih vlasti nekako posvetile. Murjaci, stručnjaci, čak i doušnici ko je su opr , dotjer i navukli im l pu odjeću... svi oni dolaze na m jesto za svjedoke i lažu u koordiniranome nastojanju da nekako smaknu mojeg kl nta. Ali svjedoke koji znaju istinu i koji je govore, odmah se odbacuje i čini se sve kako bi izgled kao idioti. Kao i mnoga druga, ni ovo suđen je n se bavilo istinom. Najvažnija je od svega pobjeda. A da bi pob dio, bez stvarnih dokaza, Huver mora izmišljati i lagati, te napadati istinu kao da je mrzi iz dna duše. Ja imam šestero sv jedoka koji se kunu da moj kl nt n bio ni blizu mjestu događaja kada je počin jen zločin, a na svih šestero gleda se svisoka. Huver je doveo više od dvadesetero sv jedoka, za koje policija,
tužilaštvo i sudac gotovo odreda znaju da su lažljivci, no porotnici ipak upijaju njihove laži kao da je r č o Svetome pismu.
Porotnicima pokazujem kartu njihova dražesnog gradića. Rupa se nalazi daleko od onog jezerca. Jednostavno n moguće da je Gardy mogao biti na oba mjesta približno u vr me kada su djevojke ub ne. Porotnici mi uopće ne v jeruju, jer već neko vr me znaju da je Gardy pripadao nekome sotonskom kultu poznatome po seksualnoj izopačenosti. Ne posto je fizički dokazi o tome da su blizanke Fentress doživ jele i napad seksualne prirode. Ipak, i posljednji jadni primitivac u toj užasnoj sredini v jeruje da ih je Gardy prvo silovao, a onda ubio. U ponoć ležim na kvrgavome krevetu u motelu, s 9 -m metarskim pištol jem nadohvat ruke, kada se ču je zvučni signal s mo jeg mobitela. Javlja se onaj laboratorij za ispitivanje DNA iz San Diega. Krv koju je Tadeo onako okrutno uzeo s čela Jacka Peeleyja odgovara onoj vlasi koju je ubojica ostavio na vezicama kojima je čvrsto vezao gležn jeve jedanaestogodišn je Jenne Fentress.
San je nemoguća misija. Ne mogu čak ni sklopiti oči. Partner i ja u tami napuštamo
motel i već smo gotovo došli do Mila kada uočavamo prve naznake svitanja na istoku. Sastajem se s Biskupom, u njegovu uredu, dok se grad polagano budi. On zove suca Kaufmana na kućni broj, budi ga i diže iz postel je, a u osam ujutro ja sam već u njegovim odajama s Huverom i zapisničarkom. Sve što sl di naći će se u zapisniku. Izlažem mogućnosti ko je su sada preda mnom. Odbiju li prekinuti suđen je, odbaciti optužnicu i sve l po poslati kući —a to od njih očeku jem — onda ću 1) izdati sudski nalog za privođen je Jacka Peeleyja, dati ga dovući na sud, dovesti ga na m jesto za svjedoke i razotkriti ga kao ubojicu se 2) obratiti medijima s pojedinostima u vezi s ispitivanjem DNA 3) poroti objaviti što sam doznao 4) učiniti sve navedeno 5)
ne učiniti ništa, dopustiti im da ishode presudu, pa ih uništiti u žalbenom postupku. Odlučno traže da otkr m kako sam došao do uzorka krvi Jacka Peeleyja, ja im to nisam dužan reći. Pods jećam ih da ih već deset m jeseci preklinjem da istraže Peeleyja, da pribave uzorak krvi i tako dalje, no njih to n ni najmanje zanimalo. Im su Gardyja, jednog od Sotoninih vjernih vojnika. Već deseti put objašnjavam da je Peeley 1) poznavao djevojčice, da je 2) viđen kraj jezerca u vr me njihova nestanka i da je 3) upravo bio prekinuo s njihovom majkom, nakon dugotrajne i burne veze. Posve su zbunjeni, osupnuti, u pojedinim trenutcima gotovo nesuvisli dok sve više
shvaćaju istinu. Njihova se lažna i izopaćena tužba upravo raspala. Sude pogrešnome čov jeku! Gotovo svi tužitelji imaju istu genetsku manu: nisu u stanju priznati očito ni kad im se servira na stol. I dalje se grčevito drže svojih teorija. Znaju da su u pravu jer su u to uvjereni već m jesecima, čak i godinama. »V jerujem u svoj slučaj«, glasi jedna od njima najdražih rečenica, a ponavljat će je bezumno i kada se pojavi pravi ubojica, s krvavim rukama, govoreći: »Ja sam to učinio.« Budući da su me već ran toliko zasip tim svojim idiotskim sranjima, pokušavam zamisliti što bi sada, u toj fazi, Huver mogao reći. No kad kaže: »Moguće je da su Gardy Baker i Jack Peeley djelov zajedno«, ipak se naglas sm m. Kaufman se ne usp va suzdržati, pa kaže: »Ti to ozbiljno?« Ja kažem: »Genijalno, ovo je upravo genijalno. Dvojica muškaraca koji se nikada nisu ni vidjeli, jedan osamnaestogodišnjak, drugi tridesetpetogodišnjak, udružuju se na pola sata da ubiju dv djevojčice, a onda idu svatko svojim putem i više se nikad ne vide, su obojica odlučni da o tome zauv k šute. To ćeš tvrditi i u žalbenome postupku?«
»Ne bi me čudilo«, kaže Huver, češkajući se po bradi, kao da n jegov vrhunski mozak c lo to vr me marljivo radi i an zira nove teor o zločinu. Kaufman, koji i dalje u nevjerici ima razjapljena usta, kaže: »Nadam se da se š š, Dan.« Dan kaže: »Želim nastaviti. Smatram da je Gardy Baker sudjelovao u tom zločinu. Mogu ga osuditi.« Tužno je i neugodno gledati kako nastavlja dalje, iako zna da je u krivu.
»Dopusti da pogodim«, kažem ja. »V jeruješ u svoj slučaj.« »Itekako! Želim nastaviti. Dovraga, mogu ishoditi presudu.« »Naravno da možeš, a to je svakako neusporedivo važn od pravde«, kažem, nevjerojatno mirno. »Samo ti dođi do svo je presude. Sljedećih deset godina povlačit ćemo se po prizivnim sudovima, dok Gardy sahne iščekujući smrtnu presudu, a pravi ubojica slobodno šeće ulicama, a onda će se jednog dana nekom saveznom sucu negdje up ti lampica, pa ćemo imati još jedno senzacionalno oslobađan je od krivnje. Ti, kao tužitelj, i ti, kao sudac, ispast ćete pravi idioti zbog svega što se upravo događa.« »Ja želim nastaviti«, kaže Huver, poput pokvarene ploče. Ja im kažem: »Čini mi se da ću se prvo obratiti novinarima, pokazati im rezultate ispitivanja DNA. Oni će to objaviti više nego rado, na sva zvona, a vi ćete izgledati poput dva klauna koji nastavljaju pogrešno suđen je. Jack Peeley u međuvremenu će nestati.« »Kako ste nabav njegovu DNA?« pita me sudac Kaufman. »Prošle subote u Blue & Whiteu sudjelovao je u tučnjavi u kojoj je više puta dobio šakom u lice, a tip koji mu je to učinio radi za mene. Osobno sam skinuo Peeley jevu krv sa šake svog suradnika i poslao je u laboratorij, zajedno s uzrokom kose koji sam uzeo ran .« »To je nedopušteno poigravan je dokaznim materijalom«, kaže, posve očekivano, Huver.
»O, onda me l po tužite, me ponovno zatvorite. Ova je zabavica završila, Dan, odustani već jednom!« Kaufman kaže: »Želim vid jeti rezultate ispitivanja.« »Imat ću ih sutra. Laboratorij je u San Diegu.« »Suđen je se do tada prekida.«
Negdje t kom dana sudac se u tajnosti nalazi s tužitel jem. Ja nisam pozvan. Proceduralna pravila zabranjuju takve tajne susrete, no do njih ipak dolazi. Tim je
dečkima potrebna izlazna strategija, i to hitno. Sada im je već jasno da sam napola lud i da ću se s tim rezultatima an ze doista obratiti medijima. U tom trenutku krajnjeg očaja i dal je ih više brine politika nego istina. Važno im je jedino sačuvati obraz. Partner i ja vraćamo se u Grad, gd je ja ostatak dana radim na drugim sluča jevima. Usp vam nagovoriti laboratorij da rezultate e-mailom pošal je sucu Kaufmanu i on oko podneva već zna istinu. U šest navečer zvoni mi telefon. Uhićen je Jack Peeley. Sutradan ujutro sastajemo se u Kaufmanovim odajama, ne u sudnici, gdje bi nam trebalo biti mjesto. Odbacivanje tužbe u sudnici bilo bi odviše sramotno za sustav, pa su se sudac i tužitelj zav jerenički dogovor da će to obaviti iza zatvorenih vrat a i to što pr . Sjedim za stolom uz Gardyja i slušam kako Dan Huver zamuckujući i preko volje čita neuv jerljivi službeni pr dlog za povlačen je optužnice. Gotovo sam posve uvjeren da Huver želi nastaviti sa svojim ljubl jenim sluča jem, u koji toliko čvrsto vjeruje, da je Kaufman to odbio, da je rekao da je ta njegova mala zabava ipak završila, da treba svesti štetu na najmanju moguću m jeru i r šiti se tog radikalnog gada i njegova kl nta oštećenog mozga. Nakon potpisivanja papirolog Gardy je slobodan čov jek. Proteklih godinu dana proveo je u gadnome zatvoru — barem ja to dobro znam. Ali godina zatvora za nedužnog čov jeka čista je sreća unutar našeg sustava. Tisuće ljudi zatočene su desetljećima, no to je već drugi par rukava. Gardy je totalno izgubljen, ne zna kamo da krene, ni što da radi. Dok nas izvode iz Kaufmanovih odaja, dajem mu dv novčanice od dvadeset dolara i želim sreću.
Potajno će ga odvesti u zatvor, po stvari, a majka će ga odande odvesti na neko sigurno mjesto. Ja se s njim više nikada neću vid jeti. Ne zahvaljuje, jer ne zna što da kaže. Ne želim ga zagrliti, jer se sinoć n otuširao, nekako se usp vamo kratko zagrliti u uskome hodniku, dok nas dvojica šerifovih pomoćnika gledaju. »Gotovo je, Gardy«, ponavljam u beskraj, no on mi ne vjeruje. Novost se već pročula i vani nas čeka sv jetina. Gradić Milo nikada neće pov jerovati da je netko drugi, a ne Gardy ubio blizanke Fentress, bez obzira na dokaze. Tako to ide kad se policija povede za nekim od genijalnih instinkata i odlučno krene u pogrešnome smjeru, manipulirajući glasinama i za sobom vukući med . Tužitelj se vrlo rano uključu je u povorku i to ubrzo prerasta u organizirani polulegitimni linč. Iskradam se kroz jedna sporedna vrata, pred kojima me čeka Partner. Bježimo, bez ikakve pratnje, a dok se brzo udaljavamo od zgrade suda, dv rajčice i jedno jaje razbijaju nam se na vjetrobranskome staklu. Ne usp vam suspregnuti sm h.
Ponovno napuštam grad u velikome stilu.
DRUGI DIO
BUM-BUM
Bogataši nekako najčešće izb jegnu smrtnu kaznu. Link Scanlon baš i n bio te sreće, iako u ovome gradu ne biste našli tro je ljudi kojima bi bilo stalo do Linka i njegove sudbine. Ovdje živi oko m jun ljudi i kada su Linka napokon osud i posl u zatvor, praktički su svi os jet barem malo olakšan je. Krijumčarenju droge zadan je težak udarac, iako se ono brzo oporavilo. Nekoliko se klubova sa striptizom zatvorilo, što je bilo drago mnogim mladim suprugama. Roditelji tinejdžerica sami su sebe uvjerav da su njihove kćeri sada sigurn . Vlasnici skupih sportskih automobila opust su se jer je broj krađa vozila naglo pao. Sto je bilo najvažn , policija i agenti zaduženi za suzbijan je trgovine narkoticima također su se opust i počeli čekati pad stope kriminala. I broj kaznenih djela doista je pao, no to n potrajalo. Linka je na smrt zbog ubojstva suca osudila porota na koju nitko n neprimjereno utjecao. Ubrzo nakon što je došao u zatvor u ko jem će čekati smrtnu kaznu, n jegov glavni branitelj pronađen je zadavljen. Stoga pretpostavljam da je i Odvjetničkoj komori u Gradu također laknulo što je Link iza rešetaka. Kad bolje promislim, moralo je postojati nekoliko stotina ljudi kojima je, barem u
početku, Link nedostajao. Pogrebnici, striptizete, krijumčari droge, kradljivci i prepravljači automobila i korumpirani policajci, da navedem samo neke među njima. Ali to sada n važno. Bilo je to pr šest godina, a nakon što se našao u zatvoru, Link je pokazao da je većinu poslova u stanju voditi i dok je iza rešetaka. On je oduv k htio biti samo gangster, onako kao nekada, u stilu Ala Caponea, žudeći za krvlju, nasil jem i neograničenim količinama novca. Otac mu je bio krijumčar alkohola koji je umro od ciroze. Majka se često udavala, uv k za pogrešne tipove. Nesputan uobiča jenim obiteljskim životom, Link se na ulici našao već kao dvanaestogodišnjak, te je ubrzo postao majstorom sitnih krađa. U dobi od petnaest godina već je imao vlastitu bandu s kojom je u našim srednjim školama prodavao maricu i pornografiju. Uhićen je kao šesnaestogodišnjak, pa malo ukoren. I tako je počeo n jegov dugogodišnji i vrlo slikoviti odnos s pravosudnim sustavom. Do dvadesete godine zvao se George. To mu nikako n odgovaralo, pa je prigrlio i
odbacio nekoliko nadimaka, pravih bisera kao što su Lash i Boss. Na koncu se odlučio za nadimak Link, jer je on, George Scanlon, tako često bio povezan s raznoraznim zločinima. Nadimak Link baš mu je dobro odgovarao, pa je angažirao odv jetnika da 4
mu i zakonski prom ni ime. Samo Link Scanlon, bez srednjeg imena inicijala, bez ičega na kraju. To novo ime podarilo mu je i novi identitet. Postao je novim čov jekom koji treba nešto dokazati. Postao je nepromišl jen u želji da postane najnesmil jenijim mafijašem u gradu i u tome bio vrlo usp ješan. U vr me kad je napunio trideset,
Linkovi nasilnici već su redovito ubij
, a on je preuzeo sve poslove povezane s klubovima za striptiz u gradu i osigurao svoj udio u nabavci i preprodaji droge. Smrtnu kaznu iščekivao je samo šest godina, a smaknuće je bilo zakazano za 22 sata večeras. Šest godina takvog iščekivanja n mnogo. U prosjeku, barem u ovoj saveznoj državi, žalbeni postupci razvlače se po četrnaest godina pr samog smaknuća. Ni dvadeset godina čekanja n neuobiča jeno. Najkraći rok iznosio je dv godine, no taj je tip preklinjao da mu uštrcaju smrtonosnu sm jesu. Moglo bi se reći da je Linkov slučaj bio ubrzan požuren. Kad ub š suca, uvr de se i svi ost suci. Kod njegovih žalbenih postupaka bilo je neočekivano malo kašn jenja i odgađanja. Presuda mu je potvrđena, potvrđena i još jednom potvrđena. Sve su odluke don te jednoglasno, nitko nigdje n izrazio drukč mišl jenje, ni na državnoj, ni na saveznoj razini. Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država odbio je razmatrati slučaj. Link je razbjesnio i one koji istinski upravljaju sustavom, a ove večeri sustav će se osvetiti na
najteži mogući način. okidač. Samo je prenio poruku da želi da Nagy bude mrtav. Profesionalni ubojica zvan Šaka preuzeo je zadaću i posao odradio čudesno dobro. Suca Nagyja i n jegovu suprugu pronašli su krevetu, u pidžami, s rupom od metka u glavi. Šaka je nakon toga malo previše pričao, a policija je bila ozvučila pravo m jesto. I Šaka je iščekivao smrtnu kaznu, oko dv godine, do trenutka kad su ga pronašli s ustima i grlom punim sredstva za čišćen je odvoda. Link je ubio suca Nagyja. On, Link, n
osobno povukao
Murjaci su ispitiv Linka, no on se zaklinjao da o tome nema pojma. A što je skrivio sudac Nagy? Bio je nepopustljivi pobornik reda i zakona koji je
mrzio drogu i bio poznat po oštrim kaznama za preprodavače. Spremao se osuditi dvojicu Linkovih najdražih pobočnika — jedan od njih bio mu je i bratić — svakoga na stotinu godina zatvora, a to je uzrujalo Linka. Ovo je bio njegov, a ne Nagyjev grad. On, Link, htio je već godinama smaknuti nekog suca. To je u neku ruku smatrao najvišim oblikom pob jedonosne osvete. Ub š suca i nekažn jeno se izvučeš, pa sv t onda zna da si doista iznad zakona. Nakon što su mu ub glavnog branitelja, ljudi su smatr da sam lud što preuzimam njegov slučaj. Još jedan nepovoljan ishod za Linka, pa možda i mene pronađu na dnu kakvog jezera. Ali to je bilo pr šest godina, a Link i ja slažemo se posve dobro. Zna da sam mu pokušao spasiti život. I on će pošted jeti mene. Što bi dobio time da ub svojeg posljednjeg odvjetnika?
Partner i ja automobilom prolazimo kroz glavni ulaz u Big Wheeler, najstrože čuvani zatvor u ko jem savezna država drži najteže osuđenike i provodi smaknuća. Jedan čuvar prilazi suvozačevim vratima i kaže: »Ime?« »Rudd, Sebastian Rudd. Došao sam pos jetiti Linka Scanlona.« »Svakako.« Čuvar se zove Harvey i već smo ran razgovar , samo ne večeras. Večeras je Big Wheeler posve zatvoren, a u zraku se osjeća naelektrizirano iščekivan je. Vr me je za smaknuće! Na suprotnoj strani ulice skupina prosv jednika sa sv ćama pjeva neku crkvenu pjesmu, dok drugi skandiranjem podupiru smrtnu kaznu. Takvim natezanjima nema kraja. Uz obje strane autoceste nižu se televizijska reportažna kola. Harvey nešto upisu je na papir na čvrstome podlošku i kaže »Deveti od jel«, a u trenutku kada se već spremamo krenuti, nagin je se prema meni i šaptom pita: »Kakvi
su vam izgledi?« »Praktički nikakvi«, kažem ja u trenutku kad smo već krenuli. Pratimo zatvorski kombi s naoružanim čuvarima koji sto je na stražn jem d lu. Jedno takvo vozilo ide iza nas. Jaki nas reflektori gotovo zasljepljuju dok polagano napredujemo, prolazimo kraj jarko osv tljenih zgrada, gdje je u ćelijama zatočeno tri tisuće ljudi koji čekaju da Link umre, pa da se sve vrati u normalu. Jednostavno nema razumnog razloga zbog kojeg bi zatvor trebao tako poludjeti u vr me smaknuća. Dodatno osiguran je nikada n nužno. Nitko nikada n pobjegao s odjela za osuđenike na smrt. Osuđenici ond je
borave u samicama, pa stoga i nemaju skupinu prijatelja koji bi mogli izvesti juriš na Bastille i sve osloboditi. No obredi su važni onima koji upravljaju zatvorima, a njima ništa ne pojačava protok adren na kao smaknuće. Njihovi su m životi tako obični i monotoni, no sv t ponekad usmjeri pogled na njih, najčešće kada je vr me da se smakne ubojicu. Stoga se tada ne propušta ništa što bi moglo samo dodatno pojačati dramatiku. Deveti odjel udaljen je od ost
h odjela,
a okružu je ga toliko žičane ograde s bodljikavom žicom da bi zaustavila i Ikea u Normandiji. Na koncu dolazimo do vrata u toj ogradi kraj kojih c li odred nervoznih čuvara jedva čeka da pretraži i Partnera i mene i naše aktovke. Ti su dečki pret jerano uzbuđeni zbog večerašn je svetkovine. Uz pratnju ulazimo u zgradu, a mene uvode u improvizirani ured u kojem čeka upravitelj McDuff, koji grize nokte, očito krajn je napet. Nakon što smo se našli sami u toj prostoriji bez prozora, on kaže: »Jesi li čuo?« »Što?« »Pr deset minuta dogodila se eksplozija na Starome sudu, u istoj onoj zgradi u kojoj je osuđen Link.«
U toj zgradi bio sam stotinu puta, tako da me v st uistinu šokira. S druge strane, nisam nimalo iznenađen činjenicom da Link Scanlon ne namjerava otići samo tako, bez
podizanja prašine. »Je li tko ozl đen?« pitam. »Ne bih rekao. Zgradu su upravo b zatvor .« »Čov ječe...« »Upravo tako. Bit će najbol je da razgovaraš s njim, Rudde, i to hitno.« Sl žem ramenima i bez osobite nade gledam upravitelja. Pokušati urazumiti gangstera kakav je Link Scanlon čisti je gubitak vremena. »Ja sam mu samo odvjetnik«, kažem. »Sto ako nekome naudi...« »No, hajde, upravitelju. Država će ga za nekoliko sati smaknuti. Sto mu još može učiniti?« »Znam, znam. Gd je su žalbeni postupci?« pita on, pa prednjim zubima gricka uski komadić nokta palca. Samo što n iskočio iz kože. »U Petnaestome saveznom distriktu«, odgovaram. »Ni teoretske šanse. Ništa sada nema više od teoretskih izgleda, upravitelju. Gdje je Link?« »U sobi za čekan je. Ja se moram vratiti u ured i razgovarati s guvernerom.« »Pozdravite ga od mene. Recite mu da još n donio odluku u vezi s mojim posljednjim zahtjevom za pomilovanjem.« »Može«, kaže upravitelj, već izlazeći. »Hvala.« Malo je ljudi u ovoj saveznoj državi koji smaknuća vole kao naš zgodni guverner. Običava čekati posl jednji mogući trenutak, a onda se svečano i smrtno ozbiljno pojaviti pred kamerama i sv tu objaviti da mu savjest ne dopušta da odobri pomilovanje. Praktički na rubu suza, tada govori o žrtvi i tvrdi da je jednostavno nužno zadovoljiti pravdu.
Za dvojicom čuvara u punoj ratnoj opremi prolazim pravim labirintom i dolazim do prostor koju zovu Bum-bum. R č je tek o velikoj ćeliji za pritvaranje u koju osuđenika dovode točno pet sati pr velikog događaja. Ond je čeka s odv jetnikom, duhovnim skrbnikom i možda pokojim članom obitelji. Dopušten je potpuni kontakt, a ponekad doista ima tužnih trenutaka, kad mama dođe posl jednji put zagrliti sina. Posljednji obrok poslužu je se točno dva sata pr smaknuća, a nakon toga ond je se još sm zadržati jedino odvjetnik. Ranijih je desetljeća naša savezna država u tu svrhu koristila streljački vod. S lisicama i sputanog, osuđenika su veziv za stolicu, preko glave mu stavlj crnu
krinku, a na košulju, preko srca, stavlj jarkocrveni znak križa. Na udal jenosti od petnaest metara, petorica dobrovoljaca čekala su iza zastora sa snažnim i preciznim puškama, iako su samo četiri od njih imale pravi metak. Prema toj teoretskoj pretpostavci, nitko od njih petorice nikada n trebao pouzdano znati da je ubio čov jeka, a to mu je nekako navodno trebalo ublažiti os jećaj krivn je u kasn m životu, u slučaju da se predomisli i da ga to počne opterećivati . Kakva besmislica! Uv k je postojao dugačak popis dobrovoljaca, koji su odreda silno žel jeli metkom probiti središnji dio srca nekog drugog čov jeka. Bilo kako bilo, zatvorski je žargon uv k živopisan i domišljat, pa je s vremenom soba za smaknuća dobila i taj naziv. Prema predaji, jedan dovod svježeg zraka namjerno se ostavljao posve otvorenim, kao bi prasak hitaca odjeknuo c lim zatvorom. Kad smo puške zam n iglom, u cilju humanosti, za smaknuće je trebalo manje prostora. C li je odjel preuređen, tu i tamo dodani su novi zidovi. U sadašnjoj sobi za Bum-bum navodno se nalazi i upravo ono mjesto na kojem su osuđenici u sjedećem položaju iščekiv metke. Ponovno me pretražuju i nakon toga ulazim. Link je sam, sjedi na sklopivoj stolici naslonjenoj na zid od betonskih blokova. Svjetla su prigušena. On ne odvaja pogled od malenog televizijskog ekrana, s isključenim tonom, koji se nalazi visoko u jednome kutu i ničim ne pokazu je da je prim tio moj dolazak. Omiljeni mu je film Kum. Gledao ga je stotinu puta, a još davno počeo je raditi na svojoj verziji imitac Marlona Branda. Promukao, bolan glas, za koji okrivljuje pušen je. Stisnuta donja v ca. Polagani izgovor. Nedodirljiv. Posve bez emocija. Naš od jel za smaknuća ima jedinstveno pravilo koje osuđenicima omoguću je da umru u odjeći po izboru. Pravilo je apsurdno, jer nakon što su u zatvoru proveli deset, petnaest dvadeset godina ti ljudi nemaju nikakvu garderobu. Standardni zatvorski kombinezon, možda kakve izlizane hlače i majica kratk ih rukava koje od vaju za posjete. Sandale, debele čarape za zimu. No Link ima hrpe novca i želi da ga pokopaju
u crnini. Na sebi ima crnu lanenu košulju dugih rukava, zakopčanih na ručnim zglobovima, crne traperice, crne čarape i crne tenisice. Kombinac ija n ni približno onoliko elegantna koliko on misli, no kome je u toj fazi još stalo do mode? Na koncu kaže: »Mislio sam da ćeš me spasiti.« »To nikada nisam rekao, Link. To sam čak unio u ugovor.« »Ali isplatio sam ti veliku lovu.« »Izdašan honorar n jamstvo povoljnog ishoda. I to piše u ugovoru.« »Odv jetnici«, gunđa on s gađen jem, a ja to shvaćam više nego ozbiljno. Nisam zaboravio što se dogodilo mo jem prethodniku. On se polagano naginje napr d, tako
da stolica ponovno stoji na sve četiri noge, pa ustaje. Linku je sada pedeset godina, a veći dio boravka u zatvoru, na od jelu za osuđenike na smrt, usp vao je održati skladan i privlačan izgled. Ali ubrzano stari, iako sumnjam da itko kome je određen točan datum smaknuća prečesto razmišlja o borama i s doj kosi. Prelazi nekoliko koraka i gasi televizor. Prostorija je tek nešto veća od četiri puta četiri metra, ima maleni pisaći stol, tri sklopive stolice, jeftini vojnički ležaj, za slučaj da osuđenik želi malo sklopiti oko pr nego što ga pošalju na v ječni počinak. Ond je sam već jednom bio, pr tri godine, kad nego što nas je čudom spasio mi se kl nt našao na samo pola sata od igle pr Petnaesti sudski distrikt. Link neće biti takve sreće. S jedi na rubu stola i gleda me. Ponovno nešto mumlja i kaže: »V jerovao sam ti.«
»I to s razlogom, Link. Za tebe sam se borio zubima i noktima.« »Ali ja i službeno nisam psihički zdrav, a ti u to nisi uspio nikoga uv jeriti. Lud sam k’o šlapa. Zašto ih u to ne možeš uv jeriti?« »Pokušao sam i to dobro znaš, Link. Nitko n slušao, jer nitko n htio slušati. Ubio si pogrešnu osobu, suca. A kad ub š suca, duboko povr diš i n jegovu braću.« »Ja ga nisam ubio.« »Porota je rekla da jesi. I ništa drugo više nema veze.« O tome smo razgovar već tisuću puta, zašto onda ne još jednom? U ovom trenutku, kad je do smaknuća ostalo manje od pet sati, s Linkom ću čavrljati o čemu god želi. »Lud sam, Sebastiane. Izgubio sam razum.« Često se kaže da svi polude dok iščekuju smrtnu kaznu. Dvadeset tri sata dnevno u samici čov jeka slomi mentalno, fizički i emocionalno. No Link baš i n patio kao ost . Još davno objasnio sam mu da je američki Vrhovni sud odredio da savezna država ne sm smaknuti osobu koja je mentalno retardirana koja postane mentalno nestabilna. Ubrzo nakon toga Link je zaključio da mora polud jeti i sve otada tako se i ponaša. Tadašnji upravitelj pristao je prebaciti Linka na Psihijatrijski odjel, gdje je bio zatočen u daleko udobnijim uv jetima. Link je ondje živio tri godine, a onda je neki novinar zakopao dovoljno duboko i naišao trag novca koji se širio između raznih članova upravitel jeve uže obitelji i određene zločinačke organizac . Upravitelj se brzo povukao u mirovinu, te je izbjegao kazneni progon. Linka su vrat na Odjel za osuđenike na smrt, gd je se zadržao oko m jesec dana, da bi ga potom prebac u ZP — zaštićeni pritvor. Ond je je imao veću ćeliju i više povlastica. Čuvari su mu dav što god je htio, jer su se Linkovi dečki na slobodi brinuli za njih, osiguravajući im novac i
drogu. Link je s vremenom raznim manipulacijama uspio ishoditi da ga vrate na Psihijatrijski odjel. T kom tih šest godina u Big Wheeleru, približno dvanaest m jeseci bio je zatočen s ost m ubojicama koji su iščekiv smaknuće. Ja sada kažem: »Upravitelj mi je upravo rekao da je posl podne nešto eksplodiralo u zgradi suda. U istoj onoj sudnici u kojoj su te osud . Kakva podudarnost, ha?«
On se mršti i nehajno sl že ramenima, poput Branda, ne pokazujući baš ništa. »Neka moja žalba sada je još negd je otvorena?« pita. »U Petnaestom distriktu, nemoj se previše nadati.« »Želiš mi reći da ću umr ti, Sebastiane?« »To sam ti rekao još prošli t jedan, Link. Termin je određen. Te žalbe u posl jednji trenutak ne vr de baš ništa. Žal smo se već na sve. Pokr sve aspekte. Trenutačno praktički nemamo što, osim nadati se čudu.« »Trebao sam angažirati onog radikalnog židovskog odv jetnika, kako se ono zove... Lowenstein?« »Moguće, nisi. Njemu su u posljednje četiri godine smaknuli tri kl nta.« Marc Lowenstein moj je poznanik i dobar odvjetnik. Nas dvojica rješavamo većinu sluča jeva koje nitko ne želi u ovome d lu savezne države. Meni sada vibrira mobitel. Dobio sam SMS — Petnaesti distrikt upravo je odbio žalbu. Kažem: »Loše v sti, Link, Petnaesti nas je upravo odbio.« On ne kaže ništa, samo podiže ruku i uključu je televizor. Ja pojačavam rasv jetu i pitam: »Hoće li ti sin večeras svratiti ovamo?« On mumlja: »Ne.« Ima jedno d te, sina koji je upravo izišao iz saveznog zatvora. Zbog iznude. Odrastao je uz obiteljski posao i voli staroga, no nitko mu ne može zam jeriti što se kloni zatvora, čak i kad se radi o pos jetu. Link kaže: »Već smo se oprost .« »Znači, večeras neće biti gostiju?« On samo nešto gunđa, ne kaže ništa. Ne, neće biti pos jetitelja koji će ga doći posljednji put zagrliti. Link se dvaput ženio, ne može podn ti ni jednu ni drugu bivšu suprugu. Već dvadeset godina ne razgovara s majkom. Jedini brat zagonetno mu je nestao nakon jednog loše odrađenog posla. Link uvlači ruku u džep, vadi mobitel i nekoga zove. Mobiteli su zatvorenicima strogo zabranjeni, a Linka su t kom godina s telefonom uhvat desetak puta. Kriomice mu ih dostavljaju čuvari. Jedan od njih kojeg su uhvat rekao je da je za to dobio 1000 dolara u gotovini, od nekog neznanca na parkir štu Burger Kinga nakon ob jeda.
— nisam razumio ni jednu jedinu r č — a Link vraća mobitel u džep. Daljinskim m nja programe, pa sada gledamo lokalne v sti. Njegovo smaknuće izaziva veliko zaniman je. Izvjestitelj fino i točno i prepričava događa je u vezi Poziv je kratak
s ubojstvom obitelji Nagy. Prikazuju fotograf
suca i njegove supruge, zgodne
gospođe. Dobro sam poznavao tog suca i nekoliko puta sudjelovao u postupcima u njegovoj sudnici. Bio je težak i nesmil jen, pravedan i pametan. Njegovo nas je ubojstvo šokiralo, se nismo previše iznenad kad je trag doveo do Linka Scanlona. Prikazuju i kratku snimku sa Šakom, plaćenim ubojicom, u trenutku kad napušta sud s lisicama na rukama. Gadan tip.
Sada pitam: »Znaš da imaš pravo na susret s duhovnim skrbnikom?« On nešto gunđa. Ne. »Zatvor ima kapelana, ako želiš malo popričati s njim.« »Što je kapelan?« »Božji čov jek.« »A što bi mi on mogao reći?« »Pa, ne znam, Link. Kažu mi da neki ljudi, neposredno pr smrti, vole poravnati račune s Bogom. Priznati gr he i slične stvari.« »To bi moglo potrajati.« Kajanje bi bilo neoprostiv znak slabosti za jednog mafijaša kakav je Link. Njega apsolutno nimalo ne peče sav jest, ni za ubojstvo bračnog para Nagy, ni za sva ona ranija ubojstva. Sada b sno pilji u mene i kaže: »Što ti radiš ovd je?« »Tvoj sam odv jetnik. Dužnost mi je biti ovdje, uvjeriti se da se završni žalbeni postupci odvijaju u skladu sa zakonom. Da te mogu savjetovati.« »A ti mi sad sav jetuješ da razgovaram s kapelanom?« I jedan i drugi trgnuli smo se zbog glasnog kucanja na vratima. Ona se odmah otvaraju i u prostoriju ulazi neki muškarac u jeftinome od lu, u pratnji dvojice čuvara. Tip kaže: »Gospodine Scanlon, ja sam Jess Foreman, upraviteljev pomoćnik.« »Baš mi je drago«, kaže Link, ne odvajajući pogled od ekrana. Foreman se ne obazire na mene i kaže: »Imam popis osoba ko je će sv jedočiti smaknuću. Na vašem popisu nema nikoga, je li tako?« »Tako je.«
»Jeste li sigurni?« Link se ne obazire na pitanje. Foreman Gleda mene. »Bit ću nazočan«, kažem. Odv jetnika uv
malo čeka, pa kaže: »A vaš odv jetnik?« k pozovu da gleda smaknuće.
»Netko iz obitelji suca Nagyja?« pitam. »Da, sve tro je djece.« Foreman odlaže popis na stol i odlazi. Vrata se zatvaraju uz tresak, a Link kaže: »Evo ga.« Pridiže daljinski i pojačava ton. Na televiziji izvještavaju o nečemu što se upravo dogodilo — eksploziji u velikoj zgradi suda u kojoj zasjeda Petnaesti sudski distrikt. Ispred zgrade vlada mahnita užurbanost, policajci i vatrogasci rastrč su se na sve strane. Gusti dim kulja iz jednog prozora na prvome katu. Izvjestitelj bez daha gotovo trči ulicom, u pratnji snimatelja,
traži bolji kut i bez prestanka prepričava što se događa. Link sve gleda s iskrom u očima. Ja kažem: »Čov ječe, još jedna podudarnost.« Ali Link me ne ču je. Pokušavam se držati smireno, hladnokrvno, kao da to n ništa. Eksplozija ovdje, eksplozija ondje. Već nakon dva telefonska poziva s Od jela za smrtnu kaznu određene se stvari pokreću. Ali zapravo sam zapan jen. Tko bi mogao biti sljedeći? Još neki sudac, možda onaj koji je vodio njegovo suđen je i osudio ga na smrt? To je bio sudac Cone, koji je u međuvremenu otišao u mirovinu, a približno dv godine, za vr me i nakon suđenja, imao je naoružanu zaštitu. Možda porotnici? Oni su nakon toga živ jeli oprezno, uz policiju uv k u blizini. Nikome se n ništa dogodilo, nitko n doživio pr tnje. Link mumlja: »Kamo sada ide žalba?« Izgleda da planira u zrak dignuti sve sudove odavde do Washingtona. Zna odgovor na to pitanje. O tome smo razgovar više puta. Ja kažem: »Na Vrhovni sud, u
Washington. Zašto pitaš?« Ne obazire se. Još neko vr me gleda televiziju. V st je sada udarna i na CNN-u, a zbog njihova uobiča jeno histeričnog načina prikazivanja stvari, već izgleda kao da je oglašena crvena uzbuna, kao da su džihadisti iza prvog ugla. Link se sm ši. Pola sata kasn vraća se upravitelj zatvora, koji se nervozno meškolji više nego ikada. Odvlači me iz prostor i b sno, ispod glasa, kaže: »Čuo si za Petnaesti distrikt?« »Upravo gledamo.« »Moraš ga spr čiti.« »Koga?« »Nemoj ti meni >koga<, dovraga! Znaš o čemu govorim.« »Nemamo nadzor, upravitelju. Sudovi imaju svoj raspored. Linkovi su dečki, očito, dob zapov di. Osim toga, eksploz mogu biti i slučajne.« »A-ha, svakako. FBI je već na putu, dolaze ovamo.«
»O, to je baš dobro, jako pametno. Mo jeg kl nta očeku je igla za točno tri sata i četrnaest minuta, FBI ga ipak želi rešetati o tim sluča jevima. Ovo je iskusan kriminalac, upravitelju, gangster staroga kova. Okorio u bitkama. Pljunut će na svakog agenta FBI-a u krugu od šest metara.« Izgleda kao da bi se svakog trenutka mogao onesv stiti. »Moramo nešto poduzeti«, kaže, razrogačenih očiju. »Guverner viče na mene. Svi viču na mene.« »Ako se mene pita, sve ovisi o guverneru. On ud li pomilovanje, a Link, pretpostavljam, prestane s tim eksplozijama. No nisam siguran, jer me uopće ne sluša.« »Možeš li ga pitati?« Naglas se sm m. »Naravno, upravitelju, l po ću iskreno i otvoreno popričati s kl ntom, navesti ga da sve prizna, pa ga uvjeriti da prestane s time što je već priznao, što god to bilo. Nema frke.« On je odviše bl d i ošamućen da bi uzvratio, pa odlazi,., odmahujući glavom, grizući nokte, još jedan birokrat totalno nemoćan pred potrebom donošenja odluke. Ja se vraćam u sobu i s jedam na stolicu. Link ne odvaja pogled od televizora. »Ono je bio upravitelj«, kažem. »Bio bi jako zahvalan kad bi ti nekako opozvao pse.« Nema reakc . Ničim ne pokazu je da me čuo. CNN napokon usp va spojiti d love slag ce i moj kl nt odjednom je udarna v st. Prikazuju njegovu fotografiju snimljenu pr kom privođenja, daleko mlađu verziju, a razgovaraju s tužitel jem koji ga je strpao iza rešetaka. Sa suprotne strane pisaćeg stola Link tiho psu je, iako se i dalje sm ši. Ne tiče me se, kad bih bio sklon postavljanju eksplozivnih sredstava, ured tog tipa bio bi mi na vrhu popisa. Tip se zove Max Mancini, glavni je tužitelj u Gradu i u vlastitim očima, prava legenda. U medijima se pojavljuje c li tjedan, dok je odbrojavanje postajalo sve glasn . Link će mu biti prvi pogubl jeni osuđenik i on to ne bi propustio ni za što. Iskreno govoreći, nikada mi n bilo jasno zašto je Link odlučio smaknuti vlastitog odvjetnika, a ne Mancinija. Ali to ga ne kanim pitati. Očito je da Link i ja razmišljamo jednako. U trenutku kada izvjestitelj dovršava razgovor, negdje u pozadini, iza Mancinija, ču je se neki tresak. Kamera širi kadar i sada mi je jasno da stoje na pločniku ispred tužitel jeva ureda u središtu grada. Još jedna eksplozija.
Eksplozija je u zgradi suda odjeknula
točno u 17 sati, u Petnaestom sudskom distriktu točno 18, u tužiteljstvu točno u 19 sati.
Dok se primiče 20 sati, mnogi od onih koji su im nesreću da im se put susretne s mojim kl ntom postaju nervozni. CNN, sada već posve nesputano mahnit i zaluđen, izvještava da je ojačano osiguran je oko zgrade Vrhovnog suda u Washingtonu. Njihov nam izvjestitelj s mjesta događaja neprestano pokazuje nekoliko ureda s uključenim svjetlima, a mi bismo treb
povjerovati da su suci upravo ondje, da mukotrpno rade, raspravljaju o argumentima povezanima s Linkovim sluča jem. No to n tako. Svi su na sigurnome, kod kuće negdje večeraju. Jedan od njihovih službenika svakog će
trena odbiti našu žalbu. Prostor oko Guvernerove palače prepun je pripadnika državne polic , a neki od njih naoružani su do zuba, pod punom ratnom spremom, kao da bi Link nekako mogao odlučiti krenuti u p ješački napad svim snagama. Uz toliko kamera koje snimaju sa svih strana, toliko dramatike na svakom koraku, naš zgodni guverner jednostavno si n mogao pomoći. Pr deset minuta izjurio je iz svojeg bunkera da popriča s novinarima, uživo, naravno. Rekao je da se ne boji, da pravda mora biti zadovoljena, da će on svoj posao raditi bez straha i tako dalje, u beskonačnost. Pokušavao se držati kao da ga uistinu muči pitan je pomilovanja, pa još n spreman objaviti odluku. To će čuvati za kasn , na primjer kad bude 21.55. Ovako dobro n se zabavljao već godinama. U napasti sam da Linka upitam »Tko je sljedeći?«, no ipak prelazim preko toga. Kartamo remi dok sekunde otkucavaju, a Rim gori. Nekoliko puta rekao mi je da mogu otići, ja sam i dalje uz njega. Neću priznati da želim gledati n jegovo smaknuće, no
to me svakako opčinjava. Nitko n ozl đen. Tri eksplozivne naprave uglavnom su se sastojale od benzina. Tako barem kaže takozvani stručnjak ko jeg je CNN dovukao radi autentičnosti. Vrlo jednostavne tempirane bombe, po svoj pr ci u m m zamotuljcima, osmišl jene tako da izazovu nešto buke i mnogo dima. U osam navečer svi duboko dišu. Zasada je sve mirno. Kucaju na vrata i dovoze posljednji obrok. Za tu prigodu Link je odabrao odrezak s prženim krumpirićima i pitu s kokosom za desert, no zapravo mu se ne jede. Uzima dva zalogaja odreska, a meni nudi pomfrit. Ja uljudno odbijam i m šam karte. Nešto u vezi s time da jedeš tuđi posljednji obrok jednostavno mi ne izgleda u redu. U 20.15 vibrira mi mobitel. Naš je podnesak Vrhovnome sudu odb n. Nikakvo iznenađen je. Ne preostaje nam više ništa. Iskuš smo sve čudotvorne pripravke i ništa n up lo. Sada smo Uživo! ispred zgrade Vrhovnog suda u Washingtonu, gdje izvjestitelj CNN-a gotovo kao da se moli za to da se dogodi neka eksplozija. Uokolo se vrzmaju
deseci policajaca koji samo čekaju da na nekoga zapucaju. Omanja skupina prolaznika
okupila se kako bi gledala mogući pokolj, no ne događa se ništa. Link jednim okom prati ekran dok d li karte. Nekako imam dojam da još n
završio.
Zatvor ima skladište za namirnice na zapadnoj strani divovskog kompleksa, te radionicu za održavan je vozila na istočnoj strani. Udal jenost između ta dva ob jekta iznosi oko četiri i pol kilometara. U 20.30 ob je su se zgrade misteriozno zap le, a c li zatvor pretvorio se u pravu ludnicu. Pokazalo se da se u blizini nalaze i dva helikoptera televizijskih postaja. Ne smiju letjeti iznad Big Wheelerea, pa lebde nad susjednim poljima, a zahvaljujući njihovim teleobjektivima, c li cirkus pratimo posredstvom CNN-a. Dok se Link poigrava onom pitom s kokosom i igra remi, voditelj na CNN-u pita se zašto savezna država ne ubrza n jegovo smaknuće, pr nego što sp c li zatvor. Glasnogovornik Guvernerova ureda zamuckuje dok pokušava objasniti da to n moguće zbog raznih pravila i zakona. Smaknuće je zakazano točno za 22 sata što pr nakon toga. Link to gleda kao da je r č o filmu o nekome drugom tipu koji iščeku je smaknuće. U 20.45 ču je se eksplozija u upravnoj zgradi, nedaleko od upraviteljeva ureda. Deset minuta kasn upravitelj ul će u Bum-bum i viče: »Ovo moraš prekinuti!« Link se na njega ne obazire, nego samo m ša karte.
Dvojica nervoznih čuvara hvataju Linka, pridižu ga na noge, pretražuju ga, pronalaze mobitel, pa ga spuštaju na stolicu. Izraz n jegova lica uopće se ne m nja. »Imaš telefon, Rudd?« viče upravitelj na mene. »Da, ne mogu ga dati. Pravilo broj 36, 2. odjeljak, 4 stavak. To su vaša pravila. Zao mi je.« »Kurvin sine!« »Mislite, znači, da ja zovem te zločince? Mislite da sud jelujem u zavjeri, iako mi se prate svi pozivi. Je li tako, upravitelju?« On je odviše obuzet panikom da reagira. Iza n jega ču je se neki čuvar koji viče: »Na Šestome od jelu izbila je pobuna!«
Pobuna je počela kad je jedan zatvorenik, jedan stari osuđenik na doživotni zatvor, koji je već imao problema sa srcem, odglumio infarkt. Čuvari se u početku nisu
obazir , no malo kasn su ipak otvor ćeliju i odluč doći do n jega. Njegov cimer izbo je dvojicu čuvara improviziranom oštricom, uzeo im omamljivače, omamio ih, pa ih prebio na mrtvo ime. Zatvorenici su brzo navukli čuvarske uniforme, te su usp jeli otključati stotinjak ćelija. Gotovo bespr korno koordinirano, zatvorenici su nahrup i u druge d love odjela, tako da se ubrzo nekoliko stotina iznimno opasnih zatočenika našlo na slobodi. Počeli su spaljivati madrace, rubl je, sve što je uopće moglo gor jeti. Preb na su osmorica čuvara: dvojica će kasn podlegnuti ozljedama. Trojica čuvara s pištoljima sakrila su se u jedan ured i pozvala u pomoć. Zatvorenici su ubrzo pronašli oruž je, pa se pucnjava već čula sa svih strana zatvorskog kompleksa. U tom su kaosu četvorica doušnika ob ješena uz pomoć električnih kablova. Te pojedinosti doznat ćemo tek kasn , tako da smo u to vr me Link i ja nehajno igr remi, dok se posvuda oko nas odvijala prava erupcija. CNN-u je trebalo manje od pet minuta da dozna za pobunu, a kad smo čuli tu v st, prest smo igrati i posvet se pr nosu. Nekoliko minuta kasn , upitao sam: »Onda, Link, ti upravljaš
i zatvorskim pobunama?« Na moje veliko iznenađen je, on kaže: »Da, barem trenutačno.« »Zbilja? Onda mi reci kako je počela ova pobuna.« »Sve ovisi o osoblju«, kaže on, poput kakvog uglađenog generalnog direktora velike korporac . »Moraš imati prave ljude na pravome m jestu u pravo vr me. Na Šestome odjelu imaš trojicu tipova koji gule doživotnu bez mogućnosti pomilovanja, tako da zbilja nemaju što izgubiti. Nam jestiš im vanjsku vezu, tipa koji im obeća je raznorazne stvari, poput kombija s vozačem koji ih čeka u šumi ako uspiju pob jeći iz zatvora. I hrpe love. Daš im više nego dovoljno vremena da sve isplaniraju, a točno u 21 sat večeras, kada upravitelj i n jegovi ljudi misle isključivo na jedno — kako će mi dati injekciju — pokreneš plan. Svakog trenutka trebala bi izbiti frka i na Četvrtom odjelu.« »Neću reći nikome živom. A te bombe? Tko je postavio eksploziv?« »Ne mogu ti odati imena. Moraš shvatiti zatvore i koliko su glupi oni koji ih vode. Sve je ovdje organizirano tako da nas zadrži unutra, a gotovo nitko ne razmišlja o tome kako spr čiti da loše stvari ne uđu. Te zapaljive naprave postavl jene su pr dva dana, bile su dobro skrivene. Imaju i sami mehanizam i sve. Totalno jednostavne stvari. Nitko n gledao, kao od šale.« Pravo je olakšan je čuti takve r či. Pretpostavljam da su mu živci na rubu pucanja, no ipak izgleda posve smireno. »I kako je zamišl jena večerašnja završnica, Link? Ti će dečki sada napasti Od jel za
osuđenike na smrt i spasiti te?«
»To ne bi išlo. Ovd je je previše oružja. Samo se malo zabavljamo, ništa više. Ja sam pomiren sa svime.« Dok to izgovara, na ekranu se pojavljuje nova slika zatvora u plamenu, snimka s jedne druge kamere iz nekog obližn jeg helikoptera. Preduboko smo unutar zgrade da bismo išta čuli, no po svemu sudeći, vani vlada pravi kaos. Zgrade gore, m juni crveno-plavih svjetala pale se i gase, tu i tamo ču je se poneki hitac. Link ne usp va suspregnuti osm h. Čista zabava i užitak. »Kriv je sam glupan od upravitelja«, kaže. »Čemu c la pompa i ceremon oko običnog smaknuća? Doveo je sve dostupne čuvare, dao im automatsko oruž je i pancirke, kao da bi netko — ja, kojem sl di injekcija — nekako mogao pokrenuti opći napad. Naoružani nasilnici su posvuda. Zatim p sva svjetla i zaključava sve. Zašto? Nema pravog razloga. Dob sa, i dva čuvara bez oružja mogla bi me jednako tako dobro povesti hodnikom u zakazano vr me i vezati za stol. N baš neka mudrost. Nema potreba za ovakvim dramatiziranjem. Ali ne, upravitelj voli svoje male obrede. To je
velik trenutak za pravosuđe, pa iz toga, dovraga, moraju izvući maksimum. A i zadnja budala, svi osim upravitelja, vide da imaju posla s ljudima koji žive u kavezima i koji mrze sve koji su u nekoj uniformi. Već i bez ostaloga samo traže nevol je, pa onda jednostavno eksplodiraju ako pojačaš pritisak. Tu je još potreban samo netko poput mene tko će to omogućiti.« Pijucka kolu s okusom višn je i gricka pomfrit. Ima još četrdeset minuta. Vrata se ponovno otvaraju i vraća nam se pomoćnik upravitelja Foreman, sada s trojicom ratnika naoružanih do zuba. Foreman kaže: »Kako ide, dečki?« »Super«, kažem ja. Link samo šuti. Ja kažem: »Izgleda da vi imate pune ruke posla.« On kaže: »Malo je živahn nego inače. Samo sam htio provjeriti kako je zatvorenik i uvjeriti se da je sve u redu.« Link ga str lja pogledom i kaže: »Ovo mi je posljednji sat. Zašto ne mogu imati malo mira i tišine? Molim da se za jedno s tim nasilnicima l po nosite odavde, može?« »Možemo vam izići ususret«, kaže Foreman. »A vodite i n jega«, kaže Link, pokazujući mene. »Treba mi malo samoće.« Foreman kaže: »Žao nam je, Link, g. Rudd nema kamo otići. Prometnice su trenutačno blokirane. Totalna blokada svega. Vani jednostavno n sigurno.« »A zbog nekog razloga ja se baš ne os jećam najsigurn ovdje«, kaže Link podrugljivo. »Nikako mi ni jasno zašto.« »Čini se da bismo treb odgoditi smaknuće«, kažem ja.
»Od toga v jerojatno neće biti ništa«, kaže Foreman i već uzmiče prema hodniku. Njih trojica odlaze, uz tresak vratima, koja zaključavaju izvana. Guverner osjeća potrebu da se obrati svome narodu. Na ekranu vidimo n jegovo zabrinuto i izmučeno lice. Stoji za govornicom, s mikrofonima i snimateljima poredanima ispred sebe. San svakog političara. Pitanja stižu nasumično, a ubrzo doznajemo da je situacija u Big Wheeleru »napeta«. Ima ozl đenih, čak i ub nih. Približno dv stotine zatvorenika »izišlo je iz ćelija«, iako nitko još n probio vanjske ograde zatvora. Nekoliko požara sad je pod nadzorom. Da, čini se da je d lom tih aktivnosti koordinirao netko izvan zatvora i, ne, nema dokaza o tome da iza svega stoji Link Scanlon, barem zasada. On, guverner, pozvao je Nacionalnu gardu, iako i državna policija drži stvari pod nadzorom. O, da, usput, uskratit će posl jednji zahtjev za pomilovanje.
Protokol iziskuje da se osuđeniku na smrt u 21.45 stave lisice i da ga se povede do prostor za egzekuciju. Ondje ga vežu za stol koji ima šest debelih kožnih remena, raspoređenih od gležn jeva do čela. Dok ga vežu, l čnik mu pregledava podlaktice i traži prikladnu venu, dok mu nekakav medicinski tehničar prov jerava osnovne tjelesne funkc . Tri metra dalje, iza stakla i crnog zastora, svjedoci čekaju u dv odvojene prostor . Jedna je nam njena osobama povezanima sa žrtvom, druga osobama povezanima s ubojicom. Igla za intravenoznu tekućinu uvlači se u venu i učvršću je ljepljivom trakom. Veliki zidni sat nesretnoj duši omoguću je da broji posljednje minute. Točno u 22 sata zatvorski odvjetnik čita smrtnu presudu, a upravitelj osuđenika pita želi li posl jednji put nešto reći. Može reći što god želi. R či se bil ježe i objavljuju na internetu.
Osuđenik obično kaže par r či, možda ponovi da n kriv, možda svima oprosti, možda od sviju zatraži oprost. Nakon toga upravitelj kimne tipu koji se ne vidi, jer je u obližnjoj sobici, i m ješavina kemijskih sredstava pušta se u osuđenikov krvotok. Osuđenik počin je gubiti sv st i sve teže disati. Dvanaestak minuta kasn l čnik ga službeno proglašava mrtvim. Link sve to dobro zna. I očito je da ima drukč planove. Ja sam samo pogrešan tip na pogrešnome m jestu u pogrešno vr me. U 21.30 nestaje struje u c lome Big Wheeleru — nastaje potpuni mrak. Kasn će se utvrditi da je netko motornom pilom prep o jedan stup preko kojeg je išao glavni vod. Rezervni generator za Deveti odjel — Odjel za osuđene na smrt — n se pokrenuo jer je netko oštetio brizgaljke goriva.
U 21.30 mi to ne znamo. Znamo samo da Bum-bumom vlada potpuna tama. Link skače na noge i kaže: »Miči se s puta.« Gura stol tako da njime zaglavlju je vrata. Iznad nas pojavljuje se bljesak svjetlosti, pa se zatim čuju neki zvukovi i stenjan je. Sa spuštenog stropa nesta je neka ploča, a neki glas kaže: »Link, ovamo.« Snop baterijske svjetiljke sada se premješta l vo-desno i osvjetljava d love sobe. Kroz otvor pada i uže, a Link ga hvata. »Samo polako«, kaže onaj glas, a Link se polagano pen je. Život mu doslovce visi o malo debljem koncu. Gore se čuju zvukovi, stenjan je i povlačen je, ne mogu odrediti koliko osoba se tamo nalazi.
Već nekoliko sekundi kasn Linka nema. Da nisam toliko osupnut, počeo bih se smijati. A onda uviđam da će me v jerojatno ustr liti. Skidam sako i kravatu, pa l žem na onaj vojnički ležaj. Čuvari udarcem noge otvaraju vrata, upadaju unutra s puškama i snažnim izvorom sv jetlosti. »Gd je je?« pita me jedan od njih b sno. Pokazujem prema stropu.
Oni viču i psuju, a dvojica me pridižu i odvlače na hodnik, gd je deseci čuvara, policajaca i dužnosnika trče na sve strane, obuzeti krajnjom panikom. »Nema ga! Nema ga!« viču. »Prov jerite krov.« Na hodniku, i usred nevjerojatne buke sa svih strana, ču jem potmuli zvuk helikoptera. Odvlače me u neku prostoriju, pa zatim u neku drugu. U tom kaosu ču jem kako neki čuvar viče da je Link Scanlon nestao. Rasvjeta se ponovno p tek sat kasn . Državna policija na koncu me uhiću je i privodi u najbliži okružni zatvor. Kreću od teor da sam ja suučesnik.
ce ubrzo se upotpunjuju, a budući da me d jelomično krive za b g, imam pristup informacijama. Optužbe me ne brinu, na sudu bi bile neodržive. U 21.30 iznad rubnih d lova Big Wheelera pojavila su se još dva helikoptera. Zatvorski dužnosnici i policija upozor su ih da se drže podal je od zatvora, no oni su b vrlo blizu. Demonstrirajući snagu, državna policija poslala je svoja dva helikoptera u osiguravanje zračnog prostora iznad zatvora i to se pokazalo korisnim kad su počele nevolje. To je ujedno odvlačilo i pozornost. Silni oblaci dima lebd jeli su nad zatvorom dok je istovremeno bjesnjelo šest različitih požara. Sv jedoci su navod da se od silne buke n čulo baš ništa — četiri helikoptera, deseci vozila hitnih službi s uključenim sirenama, nebrojeni radiouređaji, čuvari i policajci koji viču, pucnji, vatra koja grmi. U savršeno odabranome trenutku Linkov m crni helikopter pojavio se kao niotkuda, D
lovi slag
spustio kroz oblake dima, te ga povukao s krova Devetog odjela. Bilo je tu i svjedoka.
Nekolicina čuvara i zatvorskih zaposlenika vid jela
je helikopter koji je nekoliko trenutaka lebdio na mjestu, spustio konopac, pa nestao u dimu dok su s tog konopca visjela dvojica muškaraca. Jedan čuvar na tornju zgrade uspio je isp ti nekoliko hitaca, n ništa pogodio. Jedan od helikoptera državne pol ic dao se u potjeru, se nikako n mogao nositi s markom i modelom helikoptera koji je Link unajmio za tu večer. Ta let jelica nikada n pronađena, niti je o njoj ostao zabilježen neki trag. Let jela je nisko, da izbjegne radar, u kontroli leta nisu je vidjeli. Jedan farmer na stotinjak kilometara od Big Wheelera rekao je vlastima da je vidio kako je neki m helikopter sletio na lokalnu cestu na kilometar i pol od njegova tr ma. Ondje ga je dočekao neki automobil, a onda su i jedan i drugi nest . Istraga se razvukla i trojica su dužnosnika dobila otkaz. U konačnici je utvrđeno da je 1) Bum-bum dio starog krila Devetog odjela i da je izgrađen još četrdesetih godina 20. stoljeća, 2) da je krov ondje gotovo metar viši nego na ost m d lovima odjela, 3) da između stropa i krova postoji prozor u koji su natisnuti razni dovodi i odvodi za zrak i grijanje, kao i električni kablovi, 4) da taj prostor skreće i račva se, a jedan njegov dio vodi do starih vrata kroz koja se izlazi na ravan krov i 5) da su dvojica čuvara koja su te večeri stražarila na krovu poslana dol je kako bi pomogli u suzbijanju pobune, pa tako u vr me Linkova dramatičnog b ga na krovu n bilo nikoga. Sto bi bilo da su čuvari b na krovu? S obzirom na vještine operativca koji je došao
po Linka, može se sa sigurnošću pretpostaviti da bi čuvari dob metak među oči. Taj Spiderman, kako su ga nazv istražitelji, već je prava legenda. Mnogo je ner šenih pitanja i pretpostavki, a malo odgovora. Suočen sa sigurnom smrću, Link Scanlon zaključio je da nema što izgubiti, čak ni ako se odluči za apsurdno kompliciran b g. Imao je dovoljno novca da angažira odgovarajućeg komandosa i opremu. Posrećilo mu se i plan je up o. Moguće je da je viđen u Meksiku, no ta informacija nema potvrdu. Kl nt mi se n javio, a tako nešto zapravo i ne očeku jem.
Osim Big Wheelera, u ovoj saveznoj državi d jeluje još desetak zatvora, a svaki od njih svrstan je u drugu sigurnosnu kategoriju. U većini njih imam kl nte, a oni u pismima mole novac i traže da učinim nešto kako bih ih izvukao na slobodu. Uglavnom se ne obazirem na tu korespondenciju. S vremenom sam shvatio da moje pismo samo
potiče zatvorenika na to da piše ponovno i traži još više. Za one među nama koji brane zločince uv k postoji mogući scenarij prema ko jem se neki bivši kl nt nezadovoljan
našim radom ukaže nakon više godina provedenih u zatvoru, pa želi razgovarati o pogreškama počin jenima t kom suđenja. Ali ja previše ne razmišljam o takvim stvarima. To je tek dio posla i jedan od razloga zbog kojih nosim pištolj. Kako bi mi pokaz gdje mi je zapravo mjesto, naši ugledni zatvorski dužnosnici zabranjuju mi posjete bilo kojem od tih zatvora c lih mjesec dana nakon Scanlonova b ga. Međutim, budući da posta je sve jasn da ih je Link nadmudrio bez moje
pomoći, na koncu ipak popuštaju. Povremeno posjeću jem nekolicinu kl
nata. Zbog tih m h izleta na jedan dan odlazim iz grada. Partner i ja sada se vozimo u jedan srednje strogo čuvani zatvor koji se od milja naziva Old Roseburg, a tako je nazvan prema jednome guverneru iz tridesetih godina 20. stoljeća koji je i sam kasn završio iza rešetaka. Ond je je i umro, u ćeliji koja nosi n jegovo ime. Cesto se pitam kakav je to bio osjećaj. Prema predaji, njegova je obitelj uzaludno nastojala ishoditi uvjetni otpust kako bi umro kod kuće, no aktualni guverner to n dopustio. On i Roseburg b su smrtni neprijatelji. Obitelj je potom pokušala prom niti naziv zatvora, no to bi bilo upropastilo zgodnu i slikovitu priču, pa je skupština savezne države odbila pr dlog. Zatvor se i dalje službeno zove Korekcijska ustanova Nathan Roseburg.
Puštaju nas kroz glavni ulaz, pa se parkiramo na praznome parkir štu za posjetitelje. Dvojica čuvara s najsuvremenijim automatskim puškama gledaj u nas s tornja, kao da bismo možda mogli un ti neko oruž je pokoji kilogram kokaina. U tom trenutku nemaju koga gledati, pa mi privlačimo njihovu potpunu pozornost.
Nakon što je oslobođen zbog smrti jednog agenta, Partner me preklinjao da mu nekako pronađem posao. Ja u to vr me nisam imao namjeru nikoga zaposliti, a nisam nikoga zaposlio ni nakon toga, no njega nisam mogao odbiti. Budućnost mu je ponovno bila na ulici i da mu nisam pomogao, završio bi pod zemljom u zatvoru. Za razliku od većine prijatelja, završio je srednju školu, te uspio čak položiti nekoliko ispita na nekoj višoj školi. Ja sam mu platio još neka predavanja, uglavnom navečer. Kao od šale svladao je program za pravne pomoćnike i došao do službene sv jedodžbe. Partner s majkom živi u subvencioniranome stanu u Gradu. U većini stanova u njegovoj zgradi natiskuju se velike obitelji, no niti jedna nema tradicionalni sastav — majka, otac, djeca. Očeva gotovo uopće nema, su iza rešetaka žive negd je drugdje i rade novu djecu. Stan je najčešće u vlasništvu bake, napaćene duše koja je sada zaglavila s hrpom djece s kojima možda jest, a nekima možda i n u krvnome srodstvu. Pedeset posto majki je u zatvoru. Druga polovica ima dva-tri posla. Mladi rođaci samo
dolaze i odlaze. Gotovo su sve obitelji tako kaotične i sastav im fluktuira. Glavni je cilj nekako zadržati d jecu u školi, daleko od uličnih banda, na životu i po mogućnosti daleko od zatvora. Partner pretpostavlja da će ih pedeset posto prekinuti školovan je bez obzira na sve i da će većina d ječaka završiti u zatvoru. Kaže da je pravi sretnik što u malenome stanu žive samo on i majka. Ima i malenu
spavaću sobu viška koja mu služi kao ured za rad — za to čime se nas dvojica bavimo. Ondje su pohranjeni mnogi moji dosjei i spisi. Cesto se pitam što bi moji kl nti učin kad bi zn da se njihovi povjerljivi dokumenti i podaci zapravo čuvaju u nekadašnjim vojnim ormarićima na devetome katu stana u zgradi koju je vlada izgradila za siromašne stanovnike. Zapravo mi se živo fućka, jer bih Partneru povjerio i vlastiti život. On i ja proveli smo sate i sate u tom sobičku, prekopav po policijskim izvještajima i smišlj strateg za nastup pred sudom. Njegova majka, gospođica Luella, djelomični je inv d zbog teškog oblika dijabetesa. Ponekad nešto kroji i š za prijatelje, održava bespr korno uredan stan i s vremena na vr me kuha. Iz moje perspektive, glavna joj je dužnost javljati se na telefon u ime uglednog odvjetnika Sebastiana Rudda. Kao što sam rekao, nema me u telefonskome imeniku, moj »poslovni« broj telefona podosta kruži među ljudima. Štoviše, ljudi ga neprestano zovu, pa dobivaju gđicu. Luellu, koja zvuči jednako uglađeno, službeno i d jelotvorno kao svaka tajnica za nekim skupim stolom u visokome neboderu koja preusmjerava pozive u tvrtki sa stotinu odvjetnika. Obično kaže: »Dob ste ured odvjetnika Sebastiana Rudda. Kome mogu preusmjeriti poziv?« Kao da tvrtka ima desetke od jela i specij ziranih pojedinaca. Nitko od pozivatelja prvi put ne dob mene, jer me nikad nema u uredu. U kojem uredu? Ona stoga kaže: »Na sastanku je« »Uzima izjave« »Na suđenju je« , a to mi je najdraži odgovor: »Na saveznome je sudu«. Nakon što tako odlučno i d jelotvorno r ši glavno pitanje, posveću je se pozivateljevu pravnom problemu, pitajući: »A zovete
u vezi s...?« Razvodom. Odgovor tada glasi: »Žao mi je, područja obiteljskog prava.«
gospodin Rudd ne rješava pitanja s
Bankrot, kupoprodaja nekretnine, oporuka, nasljedstvo, ugovor. Odgovor je isti: gospodin Rudd time se ne bavi.
Slučaj s područja kaznenog prava već joj može privući pozornost, no i ona dobro zna da ih većina ne vodi nikamo. R tki optuženici mogu si priuštiti platiti honorar. Pozivatelju će postaviti niz uobiča jenih pitanja i tako odrediti može li nešto platiti ne.
Netko je ozl đen? suosjećajan, te će na
Sad smo već na zanimljiv m terenu. Glas će joj postati taj način izvući raznorazne informac . Sugovorniku sugovornici neće dopustiti da prekine vezu dok ne izvuče baš sve i ne stekne pov jerenje. Ako se čin jenice poklapaju i slučaj pokazu je određeni potencijal, obećat će da će g. Rudd već tog posl podneva svratiti u bolnicu. Ako je pozivatelj neki sudac neka druga važna osoba, prema njoj će se odnositi s velikim poštovan jem, okončati poziv, pa mi poslati SMS. M jesečno joj plaćam 500 dolara, u gotovini, a ponekad dob i bonus, kad nagodbom uspješno r šim neku prometnu nesreću. I Partner dobiva naknadu u gotovini. Gospođica Luella podr tlom je iz Alabame, te je naviknuta na južnjačku kuhinju. Najmanje dvaput mjesečno peče pile, kuha raštiku i peče kukuruzni kruh, a ja onda jedem dok se gotovo ne raspuknem. Ona i Partner uspjeli su taj m , jeftini, konfekcijski stan pretvoriti u pravi dom, toplo i ugodno mjesto. Ipak, i unatoč tome obilježava ga određena tuga, tamni oblak koji se nad n jega nadvija poput guste magle i nikako se ne razilazi. Partneru je samo trideset osam godina, u Old Roseburgu ima devetnaestogodišn jeg sina. Jameel guli deset godina zbog nekakvog sranja povezanog s uličnim bandama i danas pos jeću jemo upravo njega.
Nakon što smo r š papirologiju i nakon što su nas prepip , Partner i ja prelazimo osamstotinjak metara pločnika kraj ko jeg se proteže žičana ograda s bodljikavom žicom na vrhu, te tako dolazimo do Kampa D, vrlo nezgodnog i nesmiljenog odjela. Ponovno prolazimo sigurnosnu provjeru i suočavamo se s čuvarima sumorna izraza lica koji samo čekaju pr ku da nam odbiju ulazak. Budući da je Partner kv ficirani pravni pomoćnik i to ima čime dokazati, dopuštaju mu da sa mnom dođe u dio zgrade za pos jete. Jedan čuvar bira jednu od prostorija za konzultac s odvjetnikom, pa sjedamo, okrenuti prema pregradi od neprobojnog stakla. Odvjetnici zatvorenike mogu posjetiti bilo kada, uz najavu, dok članovi obitelji smiju doći samo ned jeljom posl podne. Dok čekamo, Partner, koji je i inače šutljiv, sada govori još man je. Jameela posjeću jemo najmanje jednom mjesečno, a ti pos jeti itekako ostavljaju traga na mojem čov jeku od povjerenja. Na plećima nosi težak teret, jer upravo sebe krivi za velik dio sinovih problema. M je već bio na pogrešnome putu, no nakon što je Partner oslobođen, murjaci i tužitelji ht jeli su se osvetiti. Kad ub š policajca, čak i u samoobrani, steći ćeš više gadnih neprijatelja. Kad su uhit Jameela, n bilo ni najmanjeg prostora za pregovore. Maksimalna kazna iznosila je deset
godina i tužitelji nisu žel jeli ustuknuti ni za m metar. Ja sam ga zastupao, pro bono, dakako, jednostavno sam bio nemoćan. Uhvaćen je s ruksakom punim marice. »Još samo devet godina«, kaže Partner tiho dok piljimo u tu pregradu. »O, čov ječe. Noću ležim budan i pitam se kakav će biti za devet godina. Dvadesetosmogodišnjak, ponovno na ulici. Bez posla, bez škole, bez znanja, bez nade. Ništa. Još jedan osuđenik koji samo traži nevol je.« »Možda neće biti tako«, kažem oprezno, iako tome zapravo nemam što dodati. Partner ovaj sv t poznaje mnogo bolje nego ja. »Dočekat će ga otac. I baka. I ja ću biti tu negdje, nadam se. Nas troje već ćemo nešto smisliti.« »Možda će ti tada već zatrebati još jedan pravni pomoćnik«, kaže on i sm ši se, što je r tkost, iako samo načas. »Nikad se ne zna.« S druge strane otvaraju se neka vrata i u prostoriju ulazi Jameel, u pratnji čuvara. Čuvar mu polagano skida lisice i gleda nas. »’Jutro, Hank«, kažem ja. »Bok, Rudd«, kaže on. Hank je jedan od boljih, barem prema Jameelovim r čima. To što sam tako dobar s nekima od zatvorskih čuvara v jerojatno nešto govori o mojoj odvjetničkoj praksi. No dobar sam s nekima, nipošto sa svima. »Imate vremena«, kaže on, pa nesta je. O trajanju posjeta odluču je Hank i to isključivo on, a budući da sam ja prema n jemu ljubazan, fućka mu se koliko ćemo ostati. Neki pametnjakovići već su mi govor : »Imate maksimalno sat« »Samo brzo«, s Hankom to nikada n bio slučaj. Jameel nam se sm ši i kaže: »Hvala što ste došli.« »Bok, sine«, kaže Partner gotovo službeno. »Drago mi je vidjeti te, Jameel«, kažem ja. On sjeda na plastičnu stolicu. M je visok metar devedeset pet, mršav i izgleda kao da je građen od gume. Partner je sedam-osam centimetara niži i građen poput hidranta. Kaže da je malome majka visoka i krakata. Nje u blizini nema već godinama, nestala je u crnoj rupi života na ulici. Ima brata koji je igrao košarku na nekome od manjih sveuč šta, a Partner je oduv k nekako pretpostavljao da je Jameel nasl dio te gene. U prvome srednje već je bio visok metar devedeset i skauti su ga već počeli uočavati. No u jednom je trenutku otkrio travu i crack, pa je zaboravio na košarku. »Hvala za novac«, kaže meni. Šal jem mu stotinu dolara mjesečno, što bi mu trebalo služiti za kantinu i osnovne stvari poput olovaka, papira, poštanskih maraka i bezalkoholnih napitaka. On je kupio ventilator — u Old Roseburgu nema klime. Niti jedan naš zatvor n klimatiziran. I Partner mu šal je novac, iako nemam pojma koliko. Dva mjeseca nakon što se našao ovd je, pretresli su mu ćeliju i u madracu pronašli nešto
trave. Odao ga je neki cinker, pa je Jameel dva tjedna proveo u samici. Partner bi ga bio zadavio, samo da je mogao proći kroz onu pregradu, no m se zakleo da se to neće ponoviti. Razgovaramo o njegovim predavanjima. Pohađa dopunske teča jeve kako bi položio određene ispite i došao do srednjoškolske sv jedodžbe, no Partner baš n oduševl jen time kako napreduje. Nakon nekoliko minuta ja se ispričavam i izlazim. Ocu i sinu potrebno je malo vremena nasamo, jer smo zbog toga i došli. Prema Partnerovim r čima, razgovori postanu neugodni i puni emocija. Želi sinu dati do znanja da je njegovu ocu duboko stalo do njega i da sve prati s distance. Old Roseburg je prepun raznih banda, a Jameel je lak pl n. Kune se da n ni sa kim povezan, no Partner sumnja u njega. Iznad svega želi da n jegovo d te bude sigurno, a pripadnost nekoj bandi često je najbolja zaštita.
No istodobno vodi do sukoba i osvete i neraskidivog kruga nasilja. Prošle godine u Old Roseburgu ub no je sedam zatvorenika. A može biti i gore od toga. Malo dal je nalazi se savezni zatvor, kaznionica u kojoj prosjek iznosi dva ubojstva mjesečno. Iz automata kupujem bezalkoholni napitak i sjedam na je dnu u nizu plastičnih stolica. Danas nema drugih odvjetnika u posjetu i sve je prazno. Otvaram aktovku i širim papire po stolu prekrivenome starim časopisima. Hank se pojavlju je i ponovno
me pozdravlja. Neobavezno čavrljamo još nekoliko minuta. Pitam ga kako se m drži. On kaže: »U redu. Ništa spektakularno. Preživljava i još mu se ništa n dogodilo. Ovdje je godinu dana i dobro se snalazi. Ali ne želi raditi. Pronašao sam mu posao u praonici, je izdržao samo t jedan dana. Ide na većinu predavanja, ne sva.« »Neka banda?« »Ne znam, pratim ga.« Kroz jedna udaljena vrata ulazi neki drugi čuvar i Hank od jednom mora ići. Ne sm
dopustiti da ga vide kako prisno razgovara s nekim neuglednim odvjetnikom. Pokušavam pročitati jedan kratki spis, mi je predosadan. Prilazim prozoru koji gleda na gotovo nepregledno dvorište okruženo dvostrukom žičanom ogradom. Stoti ne zatvorenika, svi u b loj zatvorskoj odori, krate vr me dok ih čuvari nadziru s tornja. Gotovo su svi mladi crnci. Prema statističkim podacima, ond je su zbog nenasilnih kaznenih djela povezanih s drogom. Prosječna kazna iznosi sedam godina. Nakon
puštanja na slobodu, 60 posto vratit će ih se ovamo u roku od tri godine. A zašto ne? Što bi im to na slobodi moglo onemogućiti povratak ovamo? Sada su osuđivani kriminalci i tog se epiteta nikada neće moći osloboditi. Od samog početka sve je bilo protiv njih, a sada kada još imaju i dos je, kako bi se to život na slobodi nekim čudom trebao poboljšati? To su prave žrtve naših ratova. Rata protiv droge. Rata
protiv kriminala. Nežel jene žrtve strogih zakona ko je su t kom posljednjih četrdeset godina don li političari. M jun mladih crnaca sada je smješteno u zatvore koji se raspadaju, dokono provode dane na račun poreznih obveznika. Naši su zatvori prenapučeni. Naše ulice prepune droge. Tko pobjeđu je u tom ratu? Potpuno smo poludjeli.
Nakon dva sata Hank kaže da je vr me da zaključimo pos jet. Kucam i ponovno ulazim u onu prostoriju, neprovjetreni sobičak u ko jem je uv k zagušljivo. Jameel sjedi prekriženih ruku, pogleda usm jerenog prema podu. Partner također s jedi prekriženih ruku, zagledan u onu pregr adu, a ja stječem dojam da, iako su v jerojatno rekli mnogo toga, ova šutnja tra je već neko vr me. Kažem: »Moramo krenuti.« I jedan i drugi kao da su jedva ček upravo te r či. Usp vaju se pozdraviti razmjerno srdačno. Jameel nam zahvalju je na dolasku, šal je pozdrave i puse. Luelli, pa ustaje u trenutku kada je Hank iza njega ušao u prostoriju.
Dok se vozimo, Partner još c li sat šuti.
Link Scanlon n mi prvi mafijaš među kl ntima. Tu čast ponio je senzacionalni prevarant po imenu Dewey Knutt, čov jek kojeg ne posjeću jem u zatvoru. I dok je Link bio željan krvi, sloml jenih kostiju, zastrašivanja i mračne slave, Dewey je zločinačku kar ru gradio uz minimum podizanja prašine. Dok je Link od djetinjstva sanjao o tome da postane mafijaškim kumom, Dewey je čak bio pošteni prodavač nam ještaja koji je na drugu stranu zakona prešao tek negd je sredinom tridesetih godina života. I dok je Link zgmuo popr čno bogatstvo ko jem se najvećim d lom n moglo ući u trag, pr nego što su ga pritisnule nevolje, jedan poslovni časopis proc nio je da Dewey vr di 300 m juna dolara. Linku su odrez smrtnu kaznu. Dewey je dobio četrdeset godina u saveznome zatvoru. Link je uspio pobjeći, Dewey ima kosu do struka i u zatvorskome povrtnjaku organski uzgaja povrće i začinsko bil je. Dewey Knutt bio je slatkorječivi trgovac koji je preprodao nepregledne hrpe jeftinog namještaja, a od zarade kupio kuću koju je iznajmljivao. Pa onda još jednu i zatim još nekoliko. Naučio je iskorištavati tuđi novac i postao izrazito sklon velikim rizicima. Zalažući nekretnine i podižući kredite, gradio je trgovačke centre i c la naselja stambenih kuća u predgrađima. T kom kratkotrajne reces , jedna mu je
banka odbila neki kredit, pa je kupio banku i otpustio sve njezine menadžere. Napamet je naučio sve bankovne propise i zakone, te otkrio sve moguće rupe u njima. T kom jedne dugotrajn reces , kupio je još dv banke i nekoliko regionalnih hipotekarnih društava. Krediti su b jeftini i Dewey Knutt iskazao se kao pravi majstor u igri posuđivanja. N jegov pad, dozn smo posl , počeo je zbog sulude sklonosti dvostrukom i trostrukom zalaganju imovine. Kao pravi vizionar u sv tu mutne zarade, među prvima je zaorao plodna polja »nekv tetnih« kredita. Usavršio zakučaste zelenaške metode. Počeo vrhunski usp ješno podmićivati političare i nadležne službe. Tome još dodajte izb jegavanje poreza, pranje novca i pr vare poštom, trgovanje dionicama na temelju nedopuštenih insajderskih informacija, te pravo pelješen je mirovinskih fondova i bit će vam jasno zašto je Dewey itekako zavr dio tih
četrdeset godina. Među onima koji i dal je traže skrivene d love njegova velikog bogatstva mnogi su sadašnji i nekadašnji neprijatelji, poneki regulatori bankovnog poslovanja, barem dva stečajna suda, odv jetnici njegove bivše supruge, kao i nekoliko služba savezne vlade. Zasada nisu pronašli ništa. Kad je Deweyju bilo četrdeset devet godina, n jegov l ni sin, Alan, uhvaćen je s punim prtljažnikom kokaina. Alanu je bilo dvadeset godina, bio je totalno zeznut i zbrčkan klinac koji je pokušavao zadiviti oca vlastitom inačicom poduzetništva. Dewey je bio toliko b san i bilo mu je toliko neugodno da je Alanu odbio angažirati odvjetnika. Jedan prijatelj preporučio mu je mene. Samo sam letimično pogledao izvještaj o uhićenju i zapl jeni i shvatio da su murjaci gadno zeznuli stvar. Nisu im ni nalog, ni utemeljeni povod za pretraživan je automobila. Sve je bilo jasno kao dan, crno na b lom. Napisao sam odgovarajuće podneske, a Grad se bez pravoga žara usprotivio. Uhićen je sa zapljenom proglašeno je neustavnim, dokazi odbačeni, a sve optužnice protiv Alana povučene. Još nekoliko dana to je bila senzacionalna v st, a u novinama se prvi put pojavila i moja fotografija. Dewey se za konkretne stvari služio uslugama svojih najdražih odv jetnika, su ga se moji elegantni potezi toliko dojm da mi je odlučio dobaciti par mrvica sa stola. Većina toga bila je izvan područja u ko je sam najupućeniji, no jedan me slučaj zaintrigirao, pa sam pristao. Dewey je obožavao golf, ga je teško ubacivao u suludo ispun jeni raspored. Osim toga n imao živaca za uštogl jenu tradiciju većine golf - klubova, od kojih bi tek m broj, ako je takvih uopće bilo, u članstvo primio takvog odmetnika. Počeo se opses ivno
baviti mišlju da uredi vlastiti teren i osv tli ga tako da može igrati i noću, bilo sam, bilo s nekolicinom frendova. U to su vr me u c loj zemlji postojala još samo tri
osv tljena terena, a niti jedan od njih n bio u krugu od tisuću petsto kilometara. Osamnaest rupa, sve posve zatvoreno i privatno, pod reflektorima — nema bolje i veće igračke za jednoga bogataša. Kako bi izb jegao naciste iz gradskog urbanističkog ureda, odabrao je stotinu pedeset jutara zemljišta na samo kilometar i pol izv an službenih granica Grada. Tome se usprotivio Okrug. Sus jedi su ga tuž . Ja sam vodio
pravnu bitku i u konačnici se izborio za dozvolu. Još malo naslovnica. Međutim, prava frka tek je bila pred nama, iza prvog ugla. Mjehur napuhan rastom tržišta nekretnina preko noći se rasprsnuo. Kamatne su stope odletjele u nebo. Našli smo se usred moćne olu je, a Dewey više n usp vao dovoljno brzo posuđivati. N jegova kuća od karata spektakularno se urušila. Savršeno odabravši trenutak, FBI, Porezna, SEC i još hrpa neugodnih tipova s raznoraznim službenim iskaznicama došla je na poprište događaja. Svi su mah službenim nalozima. Optužnica je bila debela barem dva i pol centimetra, prepuna okrutnih navoda protiv Dewcyja, posve očekivane met e akc . U njoj su se spominjale i velike zavjere u kojima su sudjelov i njegovi bankari, računovođe, partneri, odvjetnici, jedan burzovni mešetar i dvojica članova gradskog v ća. Vrlo uv jerljivim formulacijama podrobno su opisani deseci primjera kršenja odredaba RICO-a, Zakona o organizacijama koje su pod utjecajem reketarenja korupc , najvećeg dara koji je Kongres ikada osigurao saveznim tužiteljima. Istraživ su i mene i bio sam uvjeren da će me i optužiti, iako ničim nisam prekršio zakon. Na sreću, uspio sam se nekako zadržati na rubovima c le priče. Još neko vr me činilo da je r č o inkviziciji koja prvo puca, a tek onda postavlja pitanja. No 5
6
savezni agenti izgub
su malo-pomalo zanimanje za mene. Trebalo je nagaziti daleko
veće prevarante i lopove. Alana su optuž , zapravo zbog čin jenice da je Deweyjev sin. Kad je FBI zapr tio da će optužiti i Deweyevu kćer, on je popustio i pristao na nagodbu kojom je dobio četrdeset godina. Lažne optužbe protiv n jegove djece time su odbačene, a većina suoptuženika priznala je krivnju u zamjenu za blaže kazne. Svi su izb jegli ozbiljn zatvorske kazne. Ukratko, Dewey se ponio časno i pristao na bolan pad. Ono igr šte za golf — pompozno nazvano Old Plantation — gradio je upravo u vr me dolazaka tih agenata. Sav novac nestao je već u roku od nekoliko t jedana i radovi su st — nakon četrnaeste rupe. Danas je to jedini osv tljeni teren s četrnaest rupa na c lome sv tu, barem koliko se zna. U Deweyevu čast zove se Old Rico. Članovi kluba isključivo su n jegovi pajdaši i suzav jerenici. Alan se danas brine za igr šte i održava ga, što mu nekako i polazi za rukom. On sam igra bez prestanka i sanjari o tome da postane profesionalcem.
Ima dovoljno prihoda da plaća nek olicinu ljudi koji se brinu o terenima. Nitko od njih nema uredne papire za rad, a pretpostavljam i da Alan zna gdje je barem dio Deweyjeva nekadašn jeg pl na. Ja godišn je plaćam 5000 dolara i to smatram dobrim ulagan jem već samo zbog izb jegavanja gužve koja vlada drugdje. Prostori za početni udarac i prostori oko samih rupa obično su u vrlo dobrome stanju. Ostalo ponekad n najbolje pokošeno i dot jerano, no nitko se ne buni. Da smo htjeli manikirane terene, učlan bismo se u neki pravi klub, iako nitko od nas iz Old Rica ne bi preživio kandidacijski postupak. Svake sr de u sedam navečer okupimo se radi part »prljavog golfa«, igre koja tek minimalno n kuje na ono što inače gledate na CBS -u. Dewey je inače prvo htio urediti igr šte, kako bi imao gdje igrati, a onda izgraditi i klupske prostor , kako bi imao gdje piti. Bez pravih prostorija, nalaz smo se na piću pr part , te se klad u preuređenome spremištu za traktore u ko jem je Dewey nekoć uživao u borbama p tlova. Bio je to možda i jedini zločin koji n bio obuhvaćen optužnicom protiv njega. Alan živi na katu s dv jema ženama, od kojih mu niti jedna n supruga i organizira prljavi golf. Te dv cure rade na šanku, slušaju raznorazne vulgarnosti i opscenosti, te se zafrkavaju s posjetiteljima. Obred nalaže da se prvim velikim pivom — u staklenkama za voće — nazdravi Deweyju, koji nam se sm ši s lošeg portreta iznad šanka. Danas smo se ond je okup nas jedanaestorica, što je podnošljiv broj, budući da Old Rico ima samo dvanaest vozila za golf-terene. Dok ispijamo prvo pivo, Alan odrađu je podosta neugodan i bučan posao određivanja protivnika na turniru, utvrđivanja hendikepa i prikupljanja kotizac . Prljavi golf svakog sudionika stoji 200 dolara. Pobjednik odnosi sve, što uopće n loša nagrada, samo što je ja nikada nisam osvojio. Za pobjeđivan je je, dakako, potrebna vještina, i veći hendikep i sposobnost neopaženog varanja. Pravila su rastezljiva. Na prim jer, loš udarac koji iziđe izvan granica uređenog travnjaka uv k se igra ako ste u stanju pronaći lopticu. U Old Ricu zapravo gotovo ništa n izvan granica. Ako pronađeš, igraš. Završni udarac od jednog metra manje uv k se dopušta, osim ako je iza protivnika naporna večer, pa glumi
pametnjakovića. Svaki igrač ima pravo tražiti od nekog drugoga da pospremi lopticu u rupu. Četveročlana skupina može dogovoriti da svatko sm pokušati ponoviti slobodan udarac nakon loše izvedenoga. A ako su sva četvorica dobro udarac, raspoložena, svatko može ponoviti udarac na prvih sedam rupa i još jedan kod ost h. Ne treba ni naglašavati da takva rastezljivost pravila dovodi do neslaganja i sukoba. Budući da nitko ionako ne zna prava pravila, svaka runda prljavog golfa prepuna je neprestanog prigovaranja, ruganja, tužakanja, pa čak i pr tnji.
Partner vozi moje vozilo, a ja ovdje nisam jedini čov jek s tjelohraniteljem. Budući da igram sam, večeras sam se našao u paru s Toby jem Chalkom, bivšim gradskim v ćnikom koji je nakon Deweyjeva pada odležao četiri m jeseca. On sam vozi svoje vozilo. U Old Ricu n dopušteno imati nosača p ca. Nakon sat vremena pića i priprema, izlazimo na teren. Vani već pada mrak, rasv jeta je uključena i doista se os jećamo povlaštenima što noću igramo golf. Svi počin jemo istovremeno, od različitih rupa. Toby i ja krećemo od pete, a nakon što je Alan povikao
»Idemo«, svi jurimo, vozila poskakuju, p ce zveckaju, a odrasli muškarci, napola pijani, s velikim zapaljenim cigarama, veselo podvikuju i viču, odlazeći u noć. Partner se sm ši i odmahu je glavom. Ludi b lci.
TREĆI DIO POLICAJCI RATNICI
Evo kako je to bilo: Moji kl nti, g. Douglas Renfro i gđa. Renfro, Doug i Kitty, kako su ih svi zv , živ jeli su trideset mirnih i sretnih godina u jednoj zelenoj ulici u zgodnome predgrađu. B su dobri susjedi, aktivni u dobrotvornim akcijama i crkvi, uv k spremni pomoći. B su tek preval sedamdesetu, u mirovini, im djecu i unuke, dva psa i dogovorenu
vremenski ograničenu upotrebu apartmana na Floridi. Nisu im neku veću ušteđevinu, te su troškove s kreditne kartice svaki m jesec podmiriv u c losti. Živ jeli su bez većih briga i problema i b razmjerno dobroga zdravlja, iako je Doug imao problema sa srčanom aritmijom, a Kitty se oporavljala od raka dojke. On je četrnaest godina bio u vojsci, a nakon toga do mirovine prodavao medicinske uređa je. Ona je rješavala potraživanja u jednoj osiguravateljskoj kući. Kako ne bi b besposleni, ona se prijavila za dobrovoljni rad u jednoj bolnici, dok je on petljao po cvjetnim l hama i igrao tenis u gradskome parku. Na ustrajno tražen je djece i unučadi, bračni par Renfro kupio je dva pr nosna računala i pridružio se digitalnome sv tu, iako su na internetu provod vrlo malo vremena. Njima susjedna kuća t kom godina je kupljena i prodana desetak puta, a sadašnji vlasnici b su neki čudaci koji su b vrlo povučeni. Im su sina tinejdžera, Lancea, neprilagođeno d te koje je veći dio vremena bilo zatvoreno u svojoj sobi, gd je je igralo video-igrice i preko interneta preprodavalo drogu. Kako bi prikrio te aktivnosti, mladić se redovito spajao na bežičnu mrežu obitelji Renfro. Oni to, dakako, nisu zn . Zn su uključiti i isključiti računalo, poslati i primiti e-mail, obaviti jednostavnu kupnju i pogledati prognozu, no izvan toga nisu im pojma kako funkcionira ta tehnologija, niti ih je ona zanimala. Nisu se gnjav ni sa kakvim lozinkama i mjerama sigurnosti. Državna policija pokrenula je iznenadnu operaciju kojom je žel jela prekinuti preprodaju droge preko interneta, te je pomoću praćenja IP-adresa došla i do kuće obitelji Renfro. Netko iz te kuće kupovao je i prodavao velike količine ecstasyja, pa je
odlučeno da će se onamo uputiti c la ekipa specijalaca koja će izvesti prepad i raciju. Policija je ishodila naloge — jedan za pretraživan je kuće, drugi za uhićen je Douga Renfra — i u tri u noći jedne mirne, zv zdama obasjane noći, osmorica pripadnika gradske polic u tami su u hipu okruž kuću obitelji Renfro. Osmorica specijalaca — u punoj ratnoj opremi, s pancirkama, maskirnim uniformama, kacigama, naočalama za noćno izviđan je, radiouređajima, poluautomatskim pištoljima, jurišnim puškama, štitnicima za kol jena, neki čak i s fantomkama, dok su neki radi još dramatičn g efekta na licu im čak i crnu boju — u pognutom su položaju neustrašivo zaobilaz
cvjetne nasade, dok su ih prsti na okidaču samo svrb jeli. Dvojica su im granate za omamljivanje, a dvojica kratke metalne »balvane« za probijan je vrata. Policajci ratnici. Velika većina njih, doznat ćemo kasn , bila je loše obučena i i oduševl jena čin jenicom da ide u borbu. Najmanje šestorica kasn su uvježbana, priznala da su konzumir energetska pića s velikim ud jelom kofeina kako bi ost
budni u to nehumano doba noći. Umjesto da jednostavno pozvone, probude bračni par i objasne da žele razgovarati i pretražiti kuću, policajci su napad pokrenuli istovremenim provaljivan jem kroz prednji i stražnji ulaz. Kasn će lagati i tvrditi da su doziv stanare, da su Doug
i Kitty čvrsto spav , kao što se može i očekivati. Nisu čuli ništa sve do početka napada. Da bi se rasv tlilo i raspetljalo sve što se događalo u sl jedećih šezdeset sekunda trebalo je sljedećih nekoliko m jeseci. Prva žrtva bio je Spike, žuti labrador koji je spavao na kuhinjskome podu. Spikeu je bilo dvanaest godina, bio je star za pripadnike te pasmine i slabo je čuo. No svakako je čuo kad su se na samo nekoliko koraka od n jega vrata raspala na komadiće. Pogr šio je kad je poskočio na noge i zalajao, jer su ga u tom trenutku pogodila tri metka iz 9-m metarskog poluautomatskog pištolja. Doug Renfro tada je već žurno ustajao i posezao za svojim pištol jem, s urednom dozvolom, koji je držao u ladici, radi zaštite. U vlasništvu je imao i Browningovu dvanaesticu, sačmaricu kojom je dvaput godišn je išao u lov na patke, no ona je bila spremljena u ormar. U pokušaju da opravda takav napad na jednu obiteljsku kući, naš izgubl jeni šef polic kasn će ustvrditi da je napad specijalnim snagama bio nužan, jer su zn da je Doug Renfro naoružan do zub a. Doug je stigao do hodnika kad je ugledao nekoliko tamnih obrisa koji su se uspinj stubama. Kao nekadašnji vojnik, bacio se na pod i zapucao. Napadači su uzvrat vatru. Bitka je trajala kratko, je bila smrtonosna. Doug je pogođen dvaput, u podlakticu i rame. Policajac Keestler pogođen je u vrat, a taj metak po svoj je pr ci isp o Doug. Kitty, koja je uspaničeno izlet jela iz sobe za suprugom, pogođena je tri puta u lice i preminula je na licu mjesta. Njihov drugi pas, šnaucer koji je spavao u sobi s njima, također je ub n. Douga Renfra i Keesdera hitno su prebac u bolnicu. Kitty su prevezli u gradsku mrtvačnicu. Sus jedi su u nevjerici gled ≥ kako im je ulica puna vozila s uključenim
rotirkama, dok su kola hitne pomoći prevozila žrtve. Policija se u toj kući zadržala još satima, prikupljajući moguće dokaze, među njima i ona pr nosna računala. Za man je od dva sata, pr svitanja, postalo im je jasno da se s računala obitelji Renfro nikada n prodavala droga. Zn su da su pogr š ,
priznavanje istine jednostavno n na njihovu repertoaru. Zataškavan je je počelo odmah, kada je zapovjednik specijalnih snaga smrtno ozbiljno izv stio televizijske novinare na licu mjesta da su stanari te kuće osumnjičeni za preprodaju droge i da je
glava kuće, neki gospodin Doug Renfro, pokušao ubiti nekolicinu policajaca. Nakon što se oporavio od kirurškog zahvata, šest sati nakon ranjavanja, Doug je doznao za ženinu smrt. Rečeno mu je i da su oni uljezi u kući zapravo b policajci. Dotada n imao pojma. Mislio je da su naoružani kriminalci koji su mu proval u kuću.
Mobitel mi zvoni u 6.45. Zamišl jeno promatram b lu kuglu i pokušavam smisliti kako je najbolje pogoditi tako da s odbijanjem devetku potopi u kut, te da ubilježim sve bodove. Posljednjih sat vremena p m jaku kavu i promašu jem previše udaraca. Uzimam mobitel, gledam što piše na ekranu, pa kažem: »Dobro jutro.« »Jesi li budan?« pita Partner. »Pogađaj.« Već godinama u ovo doba dana nisam spavao. Baš kao ni Partner. »Možda bi bilo dobro da uključiš v sti.« »U redu, što se događa?« »Izgleda da su naši policajci koji se igraju vojnika zeznuli još jedan upad u kuću. Ima žrtava.« »Sran je!« kažem i uzimam daljinski. »Ču jemo se.« U jednome kutu moje dnevne sobe natisnuti su i malena sofa i jedan naslonjač. Sa stropa kraj jednog zida visi veliki televizor s visokom rezolucijom. Spuštam se u naslonjač upravo u trenutku kad se pojavljuju prve slike. Sunce tek što je izišlo, no sv jetlosti je dovoljno da se vide razmjeri kaosa. Ispred kuće obitelji Renfro sve je puno policajaca i ekipa hitne pomoći. Iza novinara koji gotovo muca od uzbuđenja i jedva dolazi do zraka vidi se mnoštvo sv jetala koja bljeskaju. Susjedi u kućnim ogrtačima pil je sa suprotne strane ulice. Žuta policijska traka za označavan je mjesta zločina razvučena je na više visina i na sve strane. Doista je r č o m jestu zločina, u to nema sumn je, no u meni se već budi sumnja. Tko je pravi
zločinac? Zovem Partnera, kažem mu da pođe u bolnicu i počne njuškati. Ispred garaže obitelji Renfro stoji oklopno vozilo, pravi m tenk s dvadesetm metarskom c vi i širokim gumama um jesto gusjenica, u maskirnim bojama i s otvorenom kupolom na kojoj trenutačno s jedi neki policajac ratnik, lica zakrivena bajkerskim sunčanim naočalama. Na licu mu se odražava potpuna
spremnost. Gradska policija ima samo jedno takvo vozilo i njime se silno ponosi. Njime se služi kad god je moguće. Znam to vozilo. S njim sam već imao posla. Pr nekoliko godina, nedugo nakon terorističkih napada 11. rujna, naša policija uspjela je od Domovinske sigurnosti izvući nekoliko m juna dolara kako bi se naoružala i pridružila nacionalnoj zaluđenosti EBT — ekstremnom borbom protiv terorizma. Nema veze što je naš grad daleko od najvećih velegradova, kao i to što ovd je n bilo apsolutno nikakvih tragova džihadistima, kao ni što su naši murjaci već ionako im više nego dovoljno oružja i opreme za nindže. Sve to n imalo veze — moramo biti spremni! I tako su u utrci u naoružavanju koja je tada počela naši policajci nekako dob novo oklopno vozilo. A kad su nauč njime i upravljati, dovraga, bilo je vr me
da se njime počnu i služiti. Prva žrtva bio je provincijski neženja po imenu Sonny Werth, koji je živio na samome rubu gradskoga područja, u četvrti koju posrednici u trgovanju nekretninama najčešće izb jegavaju. Sonny, njegova djevojka i dvoje njezine djece spav su u dva sata iza ponoći kada kuća kao da je eksplodirala. N to bila neka kuća, no to n bilo važno. Zidovi su se zatresli, začula se grmljavina i Sonny je u prvi mah pomislio da ih je pogodio tornado. Ne, bila je to samo policija. Oni će kasn
kući n
ništa čuo sve dok oklopno vozilo n
tvrditi da su kuc
i zvon ,
prošlo kroz prozor s
nitko u predn je strane i
zaustavilo se u dnevnoj sobi. Neki mješanac špan la pokušao je pobjeći kroz tako nastalu rupu, ga je ustr lio jedan od neustrašivih ratnika. Nasreću, n bilo drugih žrtava, iako je Sonny sljedeće dv noći proveo u bolnici zbog bolova u prsima, nakon čega je na tjedan dana završio u zatvoru, da bi onda platio jamčevinu. Zločini ko je je počinio: organiziran je klađenja, kockan je. Policija i tužitelji tvrd su da je Sonny bio dio organizirane skupine, pa tako i zavjerenik, te time i pripadnik organiziranih zločinačkih snaga i tako dalje. Ja sam u Sonnyjevo ime tužio Grad zbog »prim jene pretjerane sile« i izvukao m jun dolara. Niti cent od toga, usput budi rečeno, n uzet iz džepova onih koji su planir napad. Kao i uv k, račun su podmir porezni obveznici. Kaznene prijave protiv Sonnyja kasn su odbačene, tako da je c li prepad bio čisti gubitak vremena, novca i energ .
Dok pijuckam kavu i gledam taj prizor, mislim si kako su članovi obitelji Renfro im sreće što ono vozilo i njima n probilo kuću. Zbog razloga koji će nam zauv k ostati nepoznati, donesena je odluka da ostane na prilazu garaži, za svaki slučaj. Da ona osmorica vojnika nisu b dovoljni, da su stanari kuće nekako usp jeli pr ći u protunapad, tada bi im posl taj m tenk da uništi dnevnu sobu.
Kamera sada prikazuje dvojicu policajca koji stoje kraj oklopnog vozila. Obojica su opremljeni jurišnom puškom. Obojica su teži od stotinu trideset kilograma. Jedan je u sivo-zelenoj maskirnoj odori, kao da lovi jelene u šumi. Drugi je također u maskirnoj uniformi, samo što su tonovi kod n jega smeđe-žućkasti, kao da lovi pobun jenike u kakvoj pustinji. I ta dvojica klaunova stoje na prilazu garaži jedne kuće u predgrađu, na petnaestak minuta od središta grada, u razv nome gradu s oko m jun stanovnika, u maskirnoj odjeći. U vezi s tom slikom najtužn je i najstrašn što njih dvojica
nemaju pojma koliko glupo izgledaju. Čak se ponose, drže se arogantno. Pokazuju se u javnosti, opasni momci koji se bore protiv zlikovaca. Jedan je od braće pogođen, ran jen, stradao je na dužnosti, pa su zbog toga b sni. Namršteno gledaju sus jede na suprotnoj strani ulice. Samo jedna pogrešna r č i oni bi mogli zapucati. Drže prst na okidaču. Na programu je sada prognoza i ja se odlazim istuširati. Partner dolazi po mene u osam i nas dvojica odlazimo u bolnicu. Doug Renfro još je na operaciji. Policajcu Keestleru n ugrožen život. Posvuda se vrzmaju policajci. U napučenoj čekaonici Partner pokazu je prema jednoj skupini osupnutih ljudi. Sjede stisnuti, tako da im se dodiruju koljena, i drže se za ruke. Već ne znam koji put postavljam si najočit pitanje: zašto policajci nisu jednostavno u pristojno vr me pozvon na vrata i l po poprič s gospodinom Renfrom? Dvojica policajaca u civilu, možda samo jedan u uniformi? Zašto ne? Odgovor je vrlo jednostavan: ovi tipovi misle da su dio nekakve ekstremno elitne jedinice i treba im uzbuđenja, pa smo se sada zbog toga našli u još jednoj bolnici u kojoj
vlada mahnita atmosfera, a imamo i žrtve. Thomasu Renfru je oko četrdeset godina. Prema Partnerovim r čima, radi kao optičar negd je u predgrađu. N jegove dv sestre ne žive ovd je i još nisu došle u bolnicu. S mukom gutam slinu i prilazim mu. Želi me se samo tako otarasiti, no ja mu nebro jeno puta ponavljam da je važno da razgovaramo. Naposl jetku napušta skupinu, pa malo mira pronalazimo u jednome kutu. Siroti čov jek čeka sestre, kako bi za jedno otišli do mrtvačnice i počeli organizirati majčin pogreb. Otac im je u međuvremenu na operaciji. Ispričavam se na smetnji, usp vam pridobiti njegovu pozornost govoreći da sam sve to već prošao s tim policajcima. Briše krvave oči i kaže: »Čini mi se da sam vas već negd je vidio.« »V jerojatno u v stima. Često preuzimam nekakve sulude sluča jeve.« On malo okl va, pa kaže: »Kakav je ovo slučaj?« »Evo kako će se ovo razvijati, gospodine Renfro. Vaš otac neće tako skoro doći kući. Kad završi sa svime u bolnici, murjaci će ga odvući u zatvor. Bit će optužen za pokušaj ubojstva policajca. Maksimalna predviđena kazna za to je dvadeset godina zatvora.
Odredit će mu jamčevinu od približno m jun dolara nešto tako apsurdno, a on to neće moći skupiti, jer će mu tužitelj zamrznuti sva sredstva i imovinu. Kuću, bankovne račune, sve. Neće moći doći baš ni do čega, jer se tako namještaju tužbe.« Kao da taj siroti čov jek već n doživio dovoljno sranja t kom posljednjih pet sati. Zatvara oči i odmahu je glavom, me sluša. Ja nastavljam: »Sada vas time gnjavim jer je važno što pr pokrenuti građansku tužbu. Već sutra, bude li bilo moguće. Smrt vaše majke iz nehaja, napad na vašeg oca, pret jerana sila, policijska nesposobnost, kršen je prava i tako dalje. Nagazit ću ih svime. Neće mi biti prvi put. Dob mo li odgovarajućeg suca, odmah od početka imat ću pristup internim dokumentima. Oni već sada prikrivaju tragove i greške, a u tome su vrlo dobri.« On se slama, bori se protiv toga, koliko-toliko opet stječe nadzor nad sobom, pa kaže: »Ovo je previše.« Dajem mu posjetnicu i kažem: »Razum m. Nazovite što pr budete u mogućnosti. Neprestano se borim protiv tih gadova i dobro pozna jem igru. Trenutačno proživljavate pravi pakao, , nažalost, stvari će samo postati još gore.« Nekako usp va izustiti: »Hvala.«
tog posl podneva policija svraća i razgovara s Lanceom, onom malom ništarijom iz sus jedne kuće. Samo trojica policajaca, u civilu, hrabro prilaze kući, bez jurišnog oružja i pancirne od jeće. Nisu dovezli ni oklopno vozilo. Sve se odvija bez problema, nitko n ranjen. Lanceu je devetnaest godina, nezaposlen je, sam kod kuće, pravi je prop ca, a njegov sv t ubrzo će se iz temelja prom niti. Policija ima nalog za pretres. Nakon što su mu uzeli pr nosno računalo i mobitel, Lance počin je govoriti. Sjedi u dnevnoj sobi kad mu se majka vraća kući i on sve priznaje. Približno godinu dana spaja se na bežičnu mrežu bračnog para Renfro. Trgu je na dark webu, na tajnoj stranici koja se zove Millies Market, gdje može kupiti bilo koju količinu bilo ko je droge medicinskog sredstva, bilo nezakonitog, bilo na recept. Drži se ecstasyja jer je lako dostupan, a njegove ga mušter , klinci, obožavaju. Transakc obavlja bitcoinom, a sadašnji saldo vr di mu oko 60 000 dolara. Sve pojedinosti iz njega izlaze poput bujice. Oni ga nakon sat vremena odvode u lisicama. Kasn
U 17 sati, približno četrnaest sati nakon prepada na kuću, policija napokon zna istinu. No tada već prikriva tragove. Tu i tamo u javnost puste pokoju laž, a ja sutradan rano ujutro već čitam Chronicle na internetu i vidim udarnu v st. Objavljene su i fotograf
Douglasa i sada pokojne Katherine Renfro, te policajca Keestlera. On u
prikazu izgleda poput junaka, a bračni par poput dvo je odmetnika. Doug je osumnjičen kao član bande koja preproda je drogu na internetu. To je šokantno, kaže jedan susjed. N imao pojma. Nisu mogli biti bolji i ljubazniji ljudi. Kitty je stradala u unakrsnoj vatri, kada je njezin suprug počeo pucati na miroljubive policajce. Pokopat će je sljedeći t jedan. Njega će ubrzo optužiti. Očeku je se da će Keestler preživ jeti. Nigdje ni r či o Lanceu. Dva sata kasn nalazim se s Nateom Spuriom u jednoj prodavaonici peciva u malome trgovačkom centru s jeverno od grada. Ne smiju nas vidjeti u javnosti, odnosno ne sm nas prepoznati netko tko je možda policajac zna nekog policajca, tako da mjesta susreta m njamo između točaka A, B, C i D. A je Arby’s, jedna pečenjara u predgrađima. B je jedna od dviju prodavaonica peciva. C je onaj užasni Catfish Cave, devet kilometara istočno od grada. D je prodavaonica krafna. Kad trebamo razgovarati, jednostavno odaberemo jedno od tih slova i dogovorimo vr me susreta. Spurio je u policiji već trideset godina. R č je o pravome, poštenom policajcu koji sve radi po prav ma i mrzi i prezire gotovo sve ostale u gradskoj policiji. Iza nas su godine i godine poznanstva, koje je započelo kada sam se ja kao dvadesetogodišnji student previše napio u jednoj pivnici, pa sam se našao na pločniku, gd je su me dohvatila dvojica policajaca. Jedan od njih bio je Nate Spurio. Rekao je da sam ga psovao i gurao, a nakon što sam se probudio u zatvoru, svratio je do mene, da vidi je li sve u redu. U beskonačnost sam se ispričavao. On je prihvatio ispriku i pobrinuo se za to da se optužnica povuče. Meni je slomljena v ca fino zarasla, a murjak koji me udario šakom kasn je otpušten. Taj me incident nadahnuo da studiram pravo. Spurio je t kom godina odbijao igrati političke igrice potrebne za napredovan je i tako se n maknuo s mjesta. Obično s jedi za radnim stolom, arhivira dokumente i broji dane. Ali postoji prava mreža policajaca ko je su moćnici gurnuli na margine, pa Spurio dobar dio vremena posveću je praćenju govorkanja. Nipošto n cinker, nego jednostavno pošteni 7
policajac užasnut time u što se pretvorila gradska policija. Partner ostaje u kombiju, na parkir štu, stražari za slučaj da naiđu drugi policajci u potrazi za pecivom. Sjedamo u jedan kut i motrimo vrata. On kaže. »Čov ječe, ovo je zbilja krupna stvar.« »Da ču jem.« Počin je od Lanceova uhićenja, zapl jene računala, jasnih dokaza o tome da je klinac sitni diler, zatim njegova podrobnog priznanja o tome kako se priključio na bežičnu mrežu obitelji Renfro. Njihova su računala posve čista, no Douga će prekosutra ipak optužiti. Keesdera će osloboditi svake sumn je u neprimjereno postupanje. Tipično zataškavan je istine.
»Tko je bio ondje?« pitam, a on mi doda je neki presav ni papir. »Osmorica, svi iz naše polic . Nitko iz državne, nitko iz FBI-a.« Bude li sve po mojem, svi oni bit će optuženici u postupku kojim ću zatražiti odštetu od, ah... ne znam, recimo pedeset m juna dolara. »Tko je bio na čelu ekipe?« pitam.
»A što misliš?« »Sumerall?« »Naravno. Bilo je jasno već prema v stima. Poručnik Chip Sumerall dovodi neustrašive snage u mirnu kuću u kojoj svi spavaju i hvata traženog čov jeka. Tužit ćeš ih?« Odgovaram: »Još nemam sve informac i argumente, radim na tome.« »Mislio sam da si najbolji u hvatanju ovakvih žrtava nesreća.« »Samo onih ko je želim. Ovu ću uhvatiti.« Spurio odgriza komad peciva s lukom, pa otpi ja gutljaj kave i kaže: »Rudd, ti su ljudi izmaknuli svakom nadzoru. Moraš ih zaustaviti.« »Nema šanse, Nate. Ne mogu ih zaustaviti. Možda ih s vremena na vr me mogu posramiti, uzeti Gradu nešto love, to što rade događa se svugd je. Živimo u policijskoj državi i svi podupiru policiju.« »Ti si onda posl jednja linija obrane?« »Da.« »Bože, pomozi.« »Upravo tako. Hvala na ekskluzivi. Javit ću ti se.« »Nema problema.«
Doug Renfro preteško je fizički ran jen i emocionalno pogođen da se vidi sa mnom, a budući da bi se susret morao odigrati u n jegovoj bolničkoj sobi, to i inače n najbolja zamisao. Murjaci čuvaju jedina vrata, kao da je unutra osuđenik na smrt. Ne bismo ni tračak privatnosti. Stoga se nalazim s Thomasom Renfrom i njegovim im sestrama, u jednome kafiću u ulici u kojoj se nalazi i bolnica. Njih tro je omamljeno poput zombija proživljavaju tu noćnu moru, iscrpl jeni, osupnuti, gnjevni, shrvani boli, u očajničkoj potrazi za sav jetom. Ne obaziru se na kavu i u početku kao da se zadovoljavaju time da samo ja govorim. Bez imalo razmetanja objašnjavam tko sam, čime se bavim, što sam postigao do sada i kako štitim kl nte. Kažem im da nisam tipični odv jetnik. Nemam raskošan ured ispun jen mahagon m i kožom. Ne radim u nekoj velikoj tvrtki, ni uglednoj, ni neuglednoj. Ne činim dobra d jela preko odvjetničke
komore. Usamljeni
sam jahač, odmetnuti odv jetnik koji se bori protiv sustava i mrzi nepravdu. Trenutačno sam ovd je jer znam što će se dogoditi njihovu ocu, a i njima. Fiona, starija sestra, kaže: »Ali ub su nam majku.« »Doista je tako, no nitko neće biti optužen za ubojstvo. Istraživat će slučaj, poslati stručnjake i tako dal je, a u konačnici će se svi složiti da je jednostavno uletjela u unakrsnu vatru. Optužit će vašeg oca i okriviti ga za iniciran je oružanog sukoba.« Susanna, mlađa sestra, kaže: »Ali razgovar smo s ocem, gospodine Rudd. Spav su kad se u kući začuo tresak. Mislio je da ih je netko došao opljačkati. Uzeo je pištolj, istrčao na hodnik, pa se bacio na pod kad je ugledao neke tamne obrise. Netko je zapucao, pa je on uzvratio vatru. Kaže da se s jeća da je mama kriknula i dotrčala u hodnik da vidi je li s njim sve u redu.« Ja kažem: »Ima sreće što je preživio. Ustr l su oba psa, n li tako?« »Tko su ti nasilnici?« pita bespomoćno Thomas. »Policija, borci protiv zločina.« Potom im pričam o svo jem kl ntu Sonnyju Werthu, kojem se u dnevnoj sobi našlo oklopno vozilo, te o tužbi koju smo dob . Objašnjavam da im je građanska parnica trenutačno jedina opcija. Oca će im optužiti i izvesti pred sud, a nakon što se napokon utvrdi istina — a ja im obeća jem da ću baš sve razotkriti — Grad će se naći pod silnim pritiskom da postigne nagodbu. Njima cilj treba biti onemogućiti da im otac završi u zatvoru. Pravdu u vezi s time što se dogodilo majci mogu odmah zaboraviti. Građanska tužba, koju, dakako, pripremi odgovarajući odvjetnik, jamči sigurniji dotok informacija. Policija već zataškava istinu, ponavljam im više puta. Daju sve od sebe da me slušaju, no vidim da su u drugome sv tu. I tko im to može zamjeriti? Završavamo susret. Ob je su žene u suzama, a Thomas ne može govoriti. Vr me je da se malo povučem u drugi plan.
Nepozvan, iako je prostor otvoren za javnost, dolazim u veliku metodističku crkvu početka posl jednjeg ispraćaja Katherine Renfro. samo nekoliko minuta pr Pronalazim stube, uspinjem se na kor, pa sjedam u polutamu. Gore sam sam, no dolje su ispunjene sve klupe. Promatram okupljene: odreda je r č o b lcima, pripadnicima srednje klase, i svi su u nevjerici, ne mogu vjerovati da je policija sa sedam metaka
pogodila njihovu prijateljicu u pidžami. Ne bi li se takve bezumne traged trebale događati u drugim d lovima grada? Ovi ljudi uv k i u svemu poštuju red i zakon. Glasaju za desničarske kandidate i žele
stroge zakone. Ako uopće razmišljaju o specijalcima, smatraju da su nužni za borbu protiv terorizma i droge na nekim drugim mjestima. Kako se to moglo dogoditi njima? Na ispraćaju nema Douga Renfra. Prema pisanju jučerašn jeg Chroniclea, upravo su protiv njega podignuli optužnicu. Još je u bolnici, premda se malo-pomalo oporavlja. L čnike i policiju molio je da mu dopuste da nazoči pogrebu. L čnici su rekli nema problema. Murjaci su rekli nema šanse. Opasan je za društvo. C loj tragediji pridodana je i okrutna čin jenica da će Doug do konca života živ jeti u sjeni nekakve povezanosti s preprodajom droge. Većina ovih ljudi v jerovat će n jemu i njegovim poricanjima, no neki će i dal je sumnjati. Što je stari Doug doista radio? Morao je nešto skriviti, jer ga naši odvažni policajci inače ne bi tako nagaz . Patim t kom c log ispraćaja, baš kao i ost . Zrak je zgusnut od pomutnje i gnjeva. Svećenik pokušava t ješiti, no u po jedinim je trenucima očito da n siguran što se zapravo dogodilo. Pokušava u sve un ti kakav-takav smisao, no r č je o nemogućem izazovu. Dok dovršava govor, a plač posta je sve glasniji, spuštam se niza stube i izlazim na jedna sporedna vrata. Dva sata kasn zvoni mi telefon. Zove me Doug Renfro.
Odvjetnik poput mene prisiljen je djelovati u sjeni. Moje protivnike štite službene iskaznice, uniforme i sve one bezbrojne povlastice koje donosi vlast. Prisega i dužnost nalaže im da se pridržavaju zakona, no budući da oni varaju kao ludi, ja sam prisil jen
varati još više. Imam pravu mrežu poznanika i izvora. Ne mogu ih nazvati prijateljima, jer prijateljstvo iziskuje posvećenost i obaveze. Nate Spurio jedan je takav primjer, pošten policajac koji za povjerljive informac ne bi uzeo ni centa. A nudio sam mu. Jedan je drugi tip novinar u Chronicleu, pa razmjenjujemo što ču jemo kad nam se za to ukaže pr ka. Nitko nikome ništa ne plaća. Jedan od najdražih izvora mi je Okie Schwin, a Okie uv k uzme novac. Okie je birokrat na nekoj srednjoj razini u pisarnici saveznog suda u zgradi u
središtu grada. Mrzi svoj posao, prezire kolege i uv k traži način na koji će nešto zaraditi. Usto je razveden, previše p i neprestano iskušava granice odredaba o seksualnome uznemiravanju na poslu. Okiejeva je najveća vr dnost to što je u mogućnosti manipulirati inače nasumičnim postupkom dod jele predmeta na sudu. Kad je netko pokrene, građanska parnica teoretski bi se trebala nasumično dod liti nekome od naše šestorice saveznih sudaca. To obavlja računalo i čini se da taj m postupak funkcionira kako treba. Uv
k postoji sudac kojeg biste najrad
dob ,
ovisno o tipu slučaja i možda tome kakav ste trag dosada ostav u raznim sudnicama, koga je još briga ako je postupak posve nasumičan? No, Okie zna malo prilagoditi softver i namjestiti vam žel jenog suca. To naplaću je, i to ne malo, i vjerojatno će ga pr kasn uhvatiti, iako me uvjerava da za to nema šanse. Ako ga uhvate, dobit će otkaz, a možda i optužni pr dlog, no čini se da Okieja te mogućnosti ne brinu. Na njegov pr dlog nalazimo se u nekome otrcanom klubu sa striptizetama daleko od centra. Među gostima su praktički isključi vo radnici. Striptizete nisu dostojne ni opisa. Okrećem leđa pozornici, kako ne bih morao gledati. U trenutku kad se ču je klicanje, kažem: »Sutra podižem tužbu. Slučaj Renfro, najnoviji prim jer upada u kuću
naših vrlih specijalaca.« On se sm i kaže: »Kakvo iznenađen je. Dopusti da pogodim, smatraš da bi interes pravde najbolje branio časni sudac Arnie Samson.« »To je to.« »N jemu je valjda već i 110 godina, napola je gluh i kaže da više ne preuzima sluča jeve. Zašto takve likove ne možemo ot jerati u mirovinu?« »To moraš r šiti s ustavom. Preuzet će ovaj slučaj. Uobiča jena naknada?« »Da. Ali što ako odb i slučaj prebaci sl jedećem sucu koji je na redu?« »Morat ću riskirati.« Da jem mu omotnicu s 3000 dolara u gotovini. Njegova uobiča jena naknada. On je brzo gura u džep, čak i bez zahvale, pa pozornost usm jerava na djevojke.
Sutradan u devet dolazim u pisarnicu i podižem tužbu, vr dnu 50 m juna dolara, protiv Grada, polic , šefa polic i osmorice specijalaca koji su šest dana ran nap dom obitelji Renfro. Negdje u mutnim dubinama te službe, Okie izvodi svoju čaroliju i slučaj je »nasumično i automatski« dod ljen sucu Arnoldu Samsonu. Primjerak tužbe mailom šal jem svojem prijatelju u Chronicleu. Službenim podneskom tražim i privremenu zabranu koja bi trebala onemogućiti tužitelju da zamrzne sva sredstva Douga Renfra. To je jedna od omiljenih taktika pokazivanja snage kojima vlasti zlostavljaju optuženike. Nam jera je u početku bila onemogućiti pristup sredstvima navodno prikupljenima zahvaljujući protuzakonitoj aktivnosti kojom se optuženik već bavio, ponajpr preprodajom droge. Zapl ni kriminalom stečenu zaradu i otežaj situaciju kartelima. Kao i u slučaju mnogih zakona, n trebalo mnogo vremena da se tužitelji malo zaigraju i prošire n jegovu primjenu. U Dougovu slučaju, vlada je bila pripravna ustvrditi da je njegova imovina — kuća,
, tekući i mirovinski račun — d lom stečena zahvaljujući prljavome novcu zarađenome preprodajom ecstasyja. Kako, molim? U trenutku saslušanja u vezi s tim podneskom, gradski tužitelji već se povlače i traže izlaz iz te situac . Sudac Samson, žestok kao i uv k, kori ih, te im čak pr ti kaznom za nepoštivan je suda. Prva runda pripala je meni. Druga je runda saslušan je u vezi s jamčevinom pred sudom savezne države, gd je je podignuta optužnica za pokušaj ubojstva. Budući da slobodno raspolaže imovinom, u mogućnosti sam ustvrditi da ne postoji apsolutno nikakva opasnost da Doug Renfro pobjegne, te da će se pred sudom pojaviti kad god ga pozovu. Kuća mu vr di 400 000 dolara, n pod hipotekom, a ja nudim da ću kao jamstvo uložiti vlasnički list. Na mo je veliko iznenađen je, sudac pristaje, a ja sa suda odlazim sa slobodnim kl ntom. Dob smo i drugu rundu, no prave borbe tek nas očekuju. Osam dana nakon što je ranjen i nakon što je ostao bez supruge i oba psa, Doug Renfro vraća se kući, gd je ga očeku je troje djece, sedmero unučadi i nekolicina prijatelja. Bit će to tužan povratak kući. Ljubazno me pozivaju da im se pridružim, no automob
ja se samo zahvaljujem. Zubima i noktima borim se za svoje kl
da ih zaštitim,
nte i spreman sam prekršiti većinu zakona nikada se previše ne približavam.
U deset sati jedne
savršeno l pe subote ujutro, sjedim na klupi kraj jednog igr šta i čekam. Igr šte se nalazi na nekoliko ulica od mo jeg stana i to nam je uobiča jeno sastaj šte. Pločnikom mi se približava neka prel pa žena u društvu sedmogodišnjaka. To mi je sin. A ona mi je bivša supruga. Sud mi je omogućio da ga viđam jednom mjesečno, na trideset šest sati. Kako bude odrastao, te odredbe postajat će sve popustljiv , no zasada stoje ta ograničenja. Za to posto je razlozi, no o njima ne bih ovom pr kom. Njih dvoje prilaze klupi, Starcher se ne sm ši. Usta jem i ljubim Judith u obraz, više radi d jeteta nego radi nje. Ona više voli da izb jegavamo dodire. »Bok, stari«, kažem ja i milu jem ga po tjemenu. »Bok«, kaže on, pa prilazi ljuljački i s jeda. Judith sjeda kraj mene na klupu, pa gledamo kako se počinje ljuljati.
»Kako se snalazi?« pitam. »Dobro. Učiteljice su zadovoljne.« Dugotrajna stanka. »Vidim da imaš pune ruke posla.« »Da. A ti?«
»Uobiča jena monotonija.« »Kako je Ava?« Raspitu jem se za njezinu partnericu. »Super. Koji su vam planovi za danas?« Judith ne voli kad našeg sina ostavlja sa mnom. Ja sam još jednom uspio stati policiji na žulj i to je brine. Brine i mene, samo što to ni u snu ne bih priznao. Kažem: »V jerojatno ćemo negd je ručati. Popodne se na sveuč štu igra nogometna utakmica.« Ona smatra da je nogometna utakmica sigurna aktivnost. Kaže: »Ako nemaš ništa protiv, voljela bi da navečer opet bude kod mene.« »Imam trideset šest sati m jesečno, a sad je i to previše?« »N , Sebastiane, n previše. Samo sam zabrinuta, ništa više.« Naše su svađe sad već gotovo stvar prošlosti, barem se nadam. Dvo je odvjetnika oštrih laktova i još oštr g jezika, dodajte tome još i nežel jenu trudnoću, gadan razvod s još gadnijim posl jedicama, pa će vam biti jasno da je r č o dvo je ljudi koji su u stanju izazvati više nego ozbiljnu štetu. I dal je smo puni ožiljaka, pa se ne svađamo, barem ne često. »U redu«, kažem ja posve se povlačeći. Istini za volju, u mo jem stanu nema baš ničega privlačnog i Starcher zapravo ne voli ostajati kod mene, barem zasada. Prenizak je za igranje biljara na mojem klasičnom stolu, a ja nemam nikakve videoigrice. Možda kad malo odraste. Odgajaju ga dv
žene ko je se izbezume ako ga netko od učenika samo gurne u školi. Nisam siguran da će očvrsnuti zahvaljujući tome što mu se jednom mjesečno nakratko pojavim u životu, trudim se. Pretpostavljam da će se jednom zasititi života s dv nervozne, naporne žene i da će žel jeti više vremena provoditi sa svojim starim. Ja stoga moram nastojati ostati dovoljno relevantan u njegovu životu da mu u tom trenutku mogu ponuditi takvu mogućnost. »Kada ćemo se naći?« pita ona. »Kad god želiš.« »Vidimo se ovd je u šest«, kaže ona, pa usta je i udaljava se. Starcher, koji nam je okrenut leđima, leti visoko i ne vidi da ona odlazi. Prim jeću jem da se Judith n ni potrudila don ti stvari za njegov eventualni ostanak do sutra. Uopće mu n namjeravala dopustiti da prespava kod mene. Živim na dvadeset četvrtome katu jer se ondje osjećam sigurno. Zbog raznoraznih razloga redovito primam pr tnje smrću i Judith sam to otvoreno rekao. Ona ne gr ši kad d te želi imati kod kuće, gd je je sve vjerojatno smiren . Vjerojatno, jer to ne
znam pouzdano. Još prošli m jesec Starcher mi je rekao da »dv majke« neprestano viču jedna na drugu. Na objed odlazimo u moju omiljenu pizzeriju, lokal u koji ga majka ne bi odvela ni u snu. Meni je zapravo svejedno što jede. Ja sam umnogome poput djeda koji razmazi d te, a onda ga pošal je kući. Ako želi raskošan sladoled i pr i nakon objeda, ja nemam ništa protiv. Dok jedemo, on se malo budi kad ga počin jem ispitivati o školi. Sada ide u drugi razred, u jednu državnu školu nedaleko od m jesta na kojem sam odrastao. Judith je ustrajno tražila da ga upišemo u neku zgodnu akademijicu u kojoj je plastika posve zabranjena, a svi učitelji nose debele vunene čarape i stare sandale. S obzirom na c nu od 40 000 dolara godišn je, ja sam odlučno odbio. Ona se ponovno obranila sudu, a sudac je ovaj put stao na moju stranu. Starcher tako pohađa normalnu školu, s učenicima
svih mogućih boja kože i jako zgodnom učiteljicom, koja se nedavno razvela. Kao što sam već rekao, Starcher je plod greške. Judith i ja upravo smo se sprem okončati taj kaotičan odnos kada je nekako zatrudnjela. Razlaz se tako dodatno zakomplicirao. Ja sam se odselio, a ona ga je posve preuzela. Mene su iz svega
isključiv
na svakom koraku, premda, iskreno govoreći, moram priznati da nikada nisam osjećao osobitu želju da postanem ocem. Posve je njezin, barem prema njezinu mišl jenju, pa je stoga urnebesno sm šno gledati kako odrasta i posta je sve sličniji meni. Moja je majka pronašla moju fotografiju iz drugog razreda. U dobi od sedam godina izgledamo kao pravi jednojajčani blizanci. Razgovaramo o sukobima i tučnjavama, tipičnima za školsko okružen je. Pitam ga viđa li tučnjave za vr me odmora, a on kaže: »Povremeno.« Priča mi o jednome danu kada su svi počeli uzbuđeno vikati nešto o nekoj tučnjavi, pa je c la škola otrčala onamo da vidi što se događa. Dvojica učenika trećeg razreda, jedan crnac, jedan b lac, b su na tlu, udar se nogama i migolj , grizli se i grebli noktima, udar se šakama dok su svi oko njih gromoglasno navij
.
»Je li bilo zabavno gledati?« pitam. On se sm ši i kaže: »Naravno. Bilo je fora.« »I što se dogodilo?« »Došli su učitelji i odveli ih ravnatelju. Mislim da je bilo frke.« »U to sam uv jeren. Jesi li s mamom kada razgovarao o tučnjavama?« Odmahuje glavom. N
.
»U redu. Samo da znaš kako glase pravila. Ružno je i loše tući se i tako ćeš se samo uv ti u još veće nevol je, stoga to nemoj raditi. Nikad nemoj započeti tučnjavu. Ali, ako te netko udari, gurne, ti podmetne nogu, ako dvojica dječaka nasrnu na
nekog tvog prijatelja, onda se neki put ipak moraš
potući. Nikad se ne povlači kad netko drugi započne tučnjavu. A kad se tučeš, nikada, nikada, nikada ne odustaj.« »Jesi li se ti tukao?« »Bez prestanka. Nikada nisam zlostavljao druge i nikada nisam prvi počeo. I nisam se volio tući, ako bi me netko gurao udario, uv k sam uzvratio.« »Jesi li imao problema?« »Jesam. Jednostavno sam prihvaćao kazne.« »Sto to znači?« »To znači da je učiteljica vikala na mene i da je majka vikala na mene i da su me možda na pola dana izbac iz škole tako nešto. Još jednom, stari moj, nemoj se tući, jer to n ni dobro, ni u redu.« »Zašto me uv k zoveš >stari moj
Gledamo susret ženskih nogometnih momčadi, iako meni to ne znači ništa. Ne pratim sport, pa ako onda već nešto moram gledati, draže su mi d jevojke u kratkim hlačama nego dlakave muške noge. No Starcher je oduševl jen uzbuđenjima. N jegove majke nisu pobornice momčadskih sportova, pa su ga upravo prijavile na tenis. Tenis je u redu, ako je nasl dio moje kretnje i motoriku, neće dugo izdržati. Ja sam uv k volio udarati. U košarci sam uv k bio onaj klinac koji je do poluvremena već načinio četiri osobne pogreške. Uv k više faulova nego koševa. U američkome nogometu kao junior sam igrao u obrani, jer sam volio kontakt. Nakon sat vremena konačno je pao gol, no ja tada već razmišljam o slučaju Renfro i utakmica me više ne zanima. Starcher i ja za jedno jedemo kokice i neobavezno čavrljamo. Prava je istina da sam toliko odvojen od njegova malog sv ta da ne usp vam održavati pravi razgovor. Stvarno sam nikakav otac.
Zdrav razum malo-pomalo uvlači se u katastrofu zvanu slučaj Renfro. Pod pritiskom sa svih strana, osobito mojeg frenda u Chronicleu, Grad se ne snalazi u reakcijama. Sef polic odjednom je zan mio, tvrdeći da ne može ništa komentirati zbog predstojeće parnice. Gradonačelnik traži zaklon, očito pokušava stvoriti određenu distancu u odnosu na slučaj. N jemu su za petama neprijatelji, dio gradskih v ćnika koji vole izvoditi velike predstave u javnosti i koji bi se rado domogli njegova posla. No oni su u manjini, jer nitko zapravo ne želi imati problema s policijom. Nažalost, neslagan je se danas smatra nedomoljubnim, a u atmosferi koja kod nas vlada nakon 11. rujna svaka kritika osoba u uniformi, bilo kojoj, jednostavno se potiskuje. Prava je kletva za svakog političara da ga nazovu popustljivim prema zločinu popustljivim prema terorizmu. Ja sve prenosim svojem kompiću u novinama. Pozivajući se na neimenovane izvore, on uživa uništavajući murjake i njihovu taktiku, pogreške i pokuša je njihova zataškavanja. Služeći se materijalom iz mojih dos jea, objavljuje opširan članak o c loj pov sti nespretnih i neopravdanih napada i uporabi pretjerane sile. Dobivam maksimalan publicitet. Ne mogu lagati i reći da mi to ne godi. Štoviše, za
to živim. Tuženici podneskom od suca Samsona traže da, ustvari, stavi brnjicu »svim odvjetnicima povezanima s građanskom parnicom«. Sudac Samson zaht jev odbija čak i bez saslušanja. Odv jetnici koji zastupaju Grad trenutačno su užasnuti sucem i panično traže zaklon. Ja ne presta jem pucati iz svih oružja. Radim sam, bez pravog ureda i svakako brz pravog pomoćnog osoblja. Usamljenome revolverašu poput mene užasno je teško voditi tako veliki građanski i kazneni postupak bez ikakve pomoći i tu onda na scenu stupaju dvojica Harryja. Harry Gross i Harry Skulnick vode tvrtku s petnaestero odvjetnika u jednome preuređenom skladištu uz r ku. Uglavnom se bave žalbenim postupcima i nasto je izbjeći suđenja pred porotom, pa stoga provode sate i sate zakopani među priručnicima i zakonima, baveći se bil ješkama i podnescima. Naš je aranžman vrlo jednostavan: oni mi sve istraže i odrade papirologiju, a ja njima dajem trećinu honorara. Njima to omoguću je da igraju na sigurno, da ostanu na određenoj distanci u odnosu na mene, mo je kl nte i ljude koje najčešće tako iritiram. Oni pripreme hrpu podnesaka debelu i preko dva centimetra, daju mi sve na uvid i potpis i na taj način izb jegavaju da im netko preko mene uđe u trag. Mukotrpno rade iza zatvorenih vrata i policija ih ni najmanje ne brine. U slučaju Sonnyja Wertha — onog kl nta kojeg je probudilo oklopno vozilo u
dnevnoj sobi — Grad se nagodio za m jun dolara. Moj je dio iznosio 25 posto. Dvojica Harryja primila su l p ček i svi su b zadovoljni, svi osim Sonnyja. U ovoj saveznoj državi maksimum za odštetu u građanskim parnicama postavl jen je na m jun dolara. Razlog je to što su mudri ljudi koji u skupštini naše savezne države donose zakone pr deset godina zaključ da su njihove prosudbe daleko bolje od onoga što mogu prosuditi sami porotnici, koji slušaju dokaze i proc jenjuju štetu. A njih, zakonodavce, obrlatile su osiguravateljske kuće, ko je i dalje financiraju nacionalni pokret za reformu odštetnih postupaka, pravi politički križarski rat koji je do sada zabilježio nev jerojatne uspjehe. Gotovo sve savezne države pokorile su se trendu ograničavanja odšteta i donošenja drugih zakona kojima je cilj obeshrabrivati ljude da se uopće obraćaju sudovima. Dosada još n zabilježeno da su snižene i prem osiguranja. Nakon što je malo istražio stvar, moj frend iz Chroniclea objavio je da je
90 posto naših zakonodavaca uzimalo novac za predizbornu kampanju od osiguravatelja. I ovo onda smatramo demokratskim društvom. Svaki ulični odvjetnik u ovoj saveznoj državi ispričat će vam neku horor -priču o osakaćenome trajno ozl đenome kl ntu koji, nakon što su podmireni medicinski troškovi, n dobio gotovo ništa. Ubrzo nakon što su zalup vrata sudnice, ti isti mudri i odvažni zakonodavci don li su još jedan zakon i njime vlasnicima kuća zabran da pucaju na policajce koji im upadnu u dom, bez obzira na pitanje imaju li murjaci na to pravo
Doug Renfro, kada se bacio na pod i zapucao, kršio taj zakon, bez
ne. Tako je pra vih osnova za
obranu.
A što je s pravim zločincima? Pa, naši su zakonodavci don li još jedan zakon, a njime se pruža imunitet od kaznenog progona specijalcima koji se malo zanesu i ubiju pogrešnu osobu. U katastrofi povezanoj s obitelji Renfro, četiri policajca isp la su najmanje trideset osam metaka. N posve jasno tko je zapravo pogodio Douga i njegovu suprugu, a n ni važno. Svi su zaštićeni od kaznenog progona.
S Dougom provodim sate i sate, pokušavam mu objasniti ta pravna načela koja jednostavno nikako nemaju smisla. Zanima ga zašto život n jegove supruge vr di samo m jun dolara. Objašnjavam da je njegov senator u saveznoj državi glasao za ograničavan je odšteta — i da usto uzima novac od lobista iz osiguravateljske djelatnosti — pa bi Doug stoga možda trebao nazvati svo jeg izabranog dužnosnika i malo mu natrljati nos zbog toga kako glasa.
Doug pita: »Zašto smo onda tužbom traž 50 m juna ako možemo dobiti samo m jun?« Još jedno pitanje na koje nema kratkog i jednostavnog dogovora. Kao prvo, time se na određeni način jasno izražava stav. B sni smo i uzvraćamo udarac, a
tražen je odštete od 50 m juna zvuči neusporedivo agresivn od traženja pukog m juna. Kao drugo, jedna je od neshvatljivih osobitosti tog već ionako zeznutog zakona odredba prema kojoj porotnici ne smiju znati za taj maksimum od m jun dolara. Oni tako mogu mjesec dana slušati iskaze, odvagivati dokaze, duboko promišljati o svemu, pa don ti odgovarajuću presudu, s odštetom od, prim jerice 5 do 10 m juna dolara. I onda l po pođu kući, a sutradan, daleko od očiju javnosti, sudac l po smanji presudu na propisani maksimum. Novine mogu na sav glas trubiti o još jednoj velikoj odšteti, no odv jetnici i suci (i osiguravatelji) znaju istinu. Sve to nema smisla, no morate voditi računa o čin jenici da su taj zakon napis isti oni zavjerenici koji vam u police osiguranja ubacuju sve one nerazumljive besmislice. Doug pita: »Ali kako mi policajac sm prov ti u kuću, nekažn jeno pucati na mene, a kada ja uzvratim vatru, onda sam kriminalac kojem se sm ši dvadeset godina zatvora?« Jednostavan odgovor glasi: jer su oni policija. Komplicirani odgovor glasi da
naši zakonodavci često izglasavaju zakone koji nisu pravedni. Moj kl nt još je u žalosti, no dio šoka i boli sada se već pomalo stišava. On počin je razumn razmišljati. Malo-pomalo miri se sa stvarnošću. Više nema suprugu, a nju su ub ljudi koji za to neće odgovarati. N jezin život vr di samo m jun dolara. A on, gospodin Doug Renfro, našao se usred kaznenog postupka zbog kojeg će jednoga dana ući u sudnicu i ond je će mu jedina nada biti porota koja ne usp va don ti većinsku odluku. Put do pravde prepun je
prepreka i nagaznih mina, a većinu od njih postavljaju muškarci i žene koji tvrde da traže pravdu.
Moj m borac u kavezu, Tadeo Zapate, pob dio je u posljednja četiri susreta, svaki put nemilosrdnim nokautom. To je sad već jedanaest pobjeda u nizu, uza samo tri poraza u kar ri, svaki put na bodove. Trenutačno je trideset drugi na sv tu na ljestvici boraca u bantam-kategoriji i l po napreduje prema vrhu. Promotori UFC-a već su ga zapaz . Govorka se o borbi u Las Vegasu za šest m jeseci, nastavi li pobjeđivati. Oscar, n jegov trener, i Norberto, njegov menadžer, kažu mi da malog više ne usp vaju izvući iz dvorane. Totalno je usredotočen, željan, gotovo manijakalno priželjku je borbu za naslov. Podvrgavaju ga žestokim treninzima i uv jereni su da može 8
doći među najboljih pet izazivača. Večeras mu je protivnik jedan žestoki mladi crnac koji se bori pod imenom Crush. Crusha sam na djelu gledao dvaput i uopće me ne brine. R č je o običnome mladiću koji se voli tući, dečku s ulice tek ograničeno upućenome u m ješovite borbene v ještine.
9
U obje borbe doživio je nokaut potkraj treće runde zbog premorenosti. Počin je spektakularno i silovito, ne zna dozirati tempo, pa c nu za to plaća na kraju.
Budim se uz dosta gadnu tremu, mislim samo na tu borbu i ništa više. Ne mogu čak ni doručkovati. Nešto beskorisno petljam po stanu, kasn posl podne, kad me na mobitel zove Judith. Stvar je hitna — njezina cimerica s faksa teško je ozl đena u automobilskoj nesreći u Chicagu. Judith juri na aerodrom. Ava, n jezina partnerica, n u gradu, pa se ja moram uozbiljiti i biti pravi otac. Suzdržavam se i ne govorim joj da imam druge planove. Večeras imamo borbu! Nalazimo se u onom parku i ona mi izruču je našeg sina, torbu s n jegovim stvarima i pravu lavinu upozorenja i uputa. Ja bih inače planuo i odmah bismo se počeli svađati, no nekako mi se čini da je Starcher dobro raspoložen i da se želi malo maknuti od n je. Nikada nisam upoznao njezinu cimericu, pa ništa ne pitam. Ona juri dal je, brzo sjeda u auto i nestaje. Uz pizzu, pitam Starchera je li na televiziji kada gledao borbe u kavezu. Naravno da n ! Obje majke budno prate što čita, gleda, jede, p i razmišlja. No prošli je mjesec prenoćio kod jednog prijatelja, Tonyja, koji ima star g brata, Zacka, a Zack je te večeri izvadio laptop, pa su gled svakakve opačine, među njima i ultimate fight. Pitam: »I kako je bilo?«
»Dosta fora«, kaže on i sm ši se. »Ne ljutiš se?« »Naravno da ne. Volim taj sport.« Objašnjavam mu kako ćemo provesti večer. Lice mu je ozareno kao nikada, barem koliko sam ja vidio. Tjeram ga da obeća da nikada, ni pod kojim uv jetima, neće majkama reći da smo nazoč takvim borbama. Objašnjavam mu da nemam izbora. Moram biti ondje, jer sam dio ekipe tog borca. U uobiča jenim okolnostima njega ne bih pozvao. »Dopusti da ja r šim tvoju majku«, kažem, ne odviše uv jerljivo, no onda uviđam da će me ona nem ce rešetati u vezi s tom večeri. »Recimo samo da smo jeli pizzu i gled telku u mojem stanu, što će i biti istina, jer sada jedemo pizzu, a kad dođemo k meni, uključit ćemo televizor.« Na trenutak izgleda zbunjeno, no ubrzo je ponovno sav ozaren.
Kod mene gleda neki crtić dok se ja preod vam. Sviđa mu se moja sjajna žuta jakna na kojoj, na leđima, piše »Tadeo Zapate«, te mi treba još nešto vremena da objasnim da sam za vr me borbe u kutu. Svaki borac ima ekipu koja mu iz kuta
pomaže u stankama među rundama, a ja sam, eto, zadužen za vodu i sve ostalo što bi Tadeu moglo zatrebati. Ne, zapravo nisam osobito nužan, to je u svakom slučaju jako zabavno.
Partner dolazi po nas u crnome kombiju, pa se tako vozimo do dvorane u gradu. Sljedeća dva sata Partner će biti dadilja, što je za njega svakako nova uloga. Vozač, tjelohranitelj, potrčko, istražitelj, osoba od pov jerenja, strateg, a sada još i ovo. N jemu to ne smeta. Zahvaljujući određenim vezama, usp vam im osigurati dva mjesta u parteru, u šestome redu od kaveza. Nakon što su se sm jest s kokicama i gaziranim pićem, Starcheru kažem da moram ići pogledati kako je moj borac. On je uzbuđen, sve gleda razrogačenih očiju, bez prestanka nešto blebeće Partneru, koji mu je već najbolji prijatelj. Iako znam da je m na sigurnom, ipak sam zabrinut. Brine me da će n jegova majka doznati za ovo i tužiti me zbog zanemarivanja, kvarenja malol jetnog djeteta i
svega ostaloga što joj još padne na pamet. Brine me i to što se uz ovakvu publiku doista može dogoditi svašta. Često dolazim na takve događaja i nebro jeno puta pomislio sam da je sigurn u ringu, nego u publici. Gledatelji piju, bučni su i svadljivi, željni krvi. Jedna gradska v ćnica u Wichiti, nekome sličnom gradu, pokušala je ishoditi izglasavanje odredbe prema kojoj bi osobama mlađima od osamnaest godina zabran gledanje borbe u kavezu. Inicijativa je doživ jela neuspjeh, ne može se poreći da je bila mudra i korisna. Budući da u našem gradu nema takve zabrane, mladi Starcher Whidy ima mjesto kraj samoga ringa. Zapate protiv Crusha glavna je borba, što je, naravno, fantastično, točno to što želimo, iziskuje i dugotrajno čekan je i sudjelovanje u uvodnim borbama. Večeras imamo pet uvodnih susreta, tako da će se sve odvijati mučno i usporeno. Dolazim do Zapateove ekipe. Svi su odlično raspoloženi. Tihi, kao i obično, i puni samopouzdanja. Tadeo je i dalje u civilki, leži na stolu sa sluš cama. Njegov brat Miguel kaže da je spreman. Oscar šapuće da će protivnika nokautirati u prvoj rundi. Zadržavam se još nekoliko minuta, mi je ta napetost nepodnošljiva. Odlazim i tunelom se spuštam na jedan niži kat, gd je me čeka moja mala banda kriminalaca. Slide, osuđeni ubojica, u posl jednje vr me gubi, pa je smanjio oklade. Nino, diler metadona, kao i uv k ima džep prepun love i njome se razbacu je na sve strane. Denardu, koji svim silama želi postati pravim mafijašem, ne sviđa se niti jedna ponuđena borba. Johnnyja nema. Frankie, onaj stari ji tip koji sve bilježi, u ruci ima dvostruki viski, vjerojatno ne prvi. An ziramo uvodne mečeve i ulažemo oklade. Kao i obično, nitko se ne želi kladiti protiv mo jeg borca. Zbog toga ih korim, zadirkujem, proklinjem, no nitko se ne želi predomisliti. Nu dim 10000 dolara za nokaut u prvoj
rundi, no nitko ne prihvaća ponudu. Frustriran, odlazim s uloženih samo 5000, po tisuću za svaki od uvodnih susreta. Za osam dolara kupujem razvodnjeno pivo i penjem se na najviši dio tribina, koji je prepun. Sva su mjesta rasprodana, može se još samo stajati. Tadeo počin je privlačiti
brojnu publiku u rodnome gradu, a ja sam od promotora uspio iskamčiti zajamčeni iznos. Osam tisuća dolara — pob dio, izgubio izvukao ner šeni ishod. Naslanjam se na čelični stup iznad najvišeg reda i čekam prvu borbu. Jedva razabirem vlastito d
te u publici, daleko dolje.
Gubim oklade u prve četiri borbe, dobivam petu, pa se spuštam u svlačionicu. Članovi Zapateove ekipe natiskuju se oko svo jeg junaka, koji je također u jarkožutoj opremi. Izgledamo poput mrežice s organski uzgo jenim limunima. S njim prolazimo tunelom i izlazimo pod svjetlost jakih reflektora. Publika je već izbezuml jena. Mašem Starcheru, a on mi odmahuje, sm šeći se od uha do uha. Prva runda. Tri minute dosade dok Crush, na naše veliko iznenađen je, ne juriša na sve strane poput b snog psa. Umjesto toga, brani se i izbjegava teže ozl jede. Služeći se l vim direktoru koji se u pojedinim trenucima teško i vidi, Tadeo mu otvara posjekotinu iznad desnog oka. Potkraj runde, Crush uzvraća uslugu otvarajući gadnu posjekotinu posred Tadeova čela. Oscar je usp va zatvoriti t kom stanke. Posjekotine u borbama u kavezu i nisu toliko presudne, jer susreti ne traju dugo. U boksu je posjekotina u prvoj rundi užasna, jer je onda sljedećih pola sata glavna meta.
Druga runda. Padaju na pod i prvu se polovicu runde tako natežu, poput hrvača. Crush ima snažan torzo i Tadeo ga nikako ne usp va prikovan za pod. Čuju se zvižduci. Borci su ponovno na nogama, oprezno se udaraju rukama i nogama, niti jedan, niti drugi ne usp vaju ubilježiti ozbiljn bodove. Neposredno pr gonga, Tadeo desnicom snažno udara protivnika u v cu, udarcem kojim bi svakako oborio najmanje desetak protivnika s kojima se dotada susretao, no Crush ostaje na nogama. Tadeo kreće u završni napad, Crush ga nekako usp va obuhvatiti oko struka i tako dočekati zvuk gonga. Od jednom mi se ta borba više nikako ne sviđa. Tadeo nedvojbeno vodi na bodove, ne vjerujem sucima. Možda je stvar u prirodi posla kojim se bavim.
Volim nokaute, ne sudačke odluke. Treća runda. Budući da se čuvao i dozirao tempo, Crush računa da još ima nešto goriva u rezervoaru. Juri na suprotnu stranu ringa i sve iznenađu je neobuzdanom serijom udaraca koja je odmah zap la gled šte. Nema sumn je da je taj napad protivniku ne nanosi osobitu štetu. Tadeo se dobro brani, a onda dvama uzbudljiv, snažnim direktima otvara nove pos jekotine. Crush ponovno nasrće, pa onda još jednom. Tadeo, kao pravi boksač, čeka i koristi otvorene prostore, pa ga pogađa prel po naciljanim direktima. Ja vrištim, publika vrišti, a podovi kao da podrhtavaju u c loj dvorani. U međuvremenu, kazaljke na satu se pomiču, a Crush je još na nogama, i dalje napada i napada, već totalno krvava lica. Neobuzda no zamahuje
samo na trenutak. Crush skače na n jega i sada obojica desnicom i Tadeo pada, udaraju nogama i zamahuju rukama, te se na koncu usp vaju razdvojiti. Tadeo već dugo n imao tako dugotrajnu borbu i sada počin je pritiskati. Crush ponovno nasrće i t kom posljednje minute bore se na minimalnoj udaljenosti nasred ringa, poput dva pobješn jela psa koji žele prebiti protivnika na mrtvo ime. Srce mi snažno udara, želudac se grči, a zadužen sam samo za vodu. Uv jeravamo Tadea da je ponovno pob dio i čekamo i čekamo. Na koncu sudac dovodi dvojicu boraca u središte bor šta. Spiker objavlju je da su se suci pod l i da je Crush pob dio za jedan bod. C la dvorana odjednom se ljulja od gromoglasnih zvižduka i povika. Tadeo ne može doći k sebi, u totalnom je šoku, razjapl jenih usta, natečenih očiju prepunih mržn je. Gledatelji bacaju razne predmete prema kavezu i već su na rubu pobune i nemira. Sljedećih petnaest sekunda zauv k će prom niti Tadeov život. Iznenada se okreće i snažnim desnim dir ektom udara Crusha u l vu stranu lica. Bio je to posve neočekivan udarac, i to snažan. Crush pada i više se ne miče. Tadeo istog trenutka udara suca, koji je također crnac, zasipajući ga pravom kišom kratkih udaraca. Ovaj posrče i pada na mrežu kaveza, ostajući u napola s jedećem položaju, a Tadeo ga nastavlja žestoko udarati. Još nekoliko trenutaka svi su odviše osupnuti da reagiraju. Oni su, naposljetku, u kavezu, te je potrebno nešto vremena da se pokrene spašavan je. U trenutku kada Norberto hvata Tadea objema rukama, siroti sudac više n
pri sv sti. U gled štu nasta je kaos, a tučnjave izbijaju posvuda. Tadeovi navijači, uglavnom muškarci hispanskog podr tla, i Crushovi navijači, koji su uglavnom crnci i kojih je neusporedivo manje, sada se napadaju među sobom, kao da je r č o uličnim bandama. Čaše za pivo i kut za kokice lete sa svih strana, kao da je r č o konfetima. Jedan čuvar u blizini dobio je udarac po glavi sklopivom stolicom. Posvuda vlada totalni kaos i nitko ondje n siguran. Zaboravljam taj pokolj u kavezu i jurim po sina. N na mjestu na kojem je sjedio, no kroz veliku gužvu i pomutnju vidim visokog i snažnog Partnera koji s njim bježi prema van. Krećem za njima i već nekoliko trenutaka kasn nas smo trojica na sigurnome. Dok izlazimo iz dvorane, prolazimo kraj policajaca koji
uspaničeno trče prema sukobu. U kombiju snažno privijam Starchera u krilu, na prednjem sjedalu, dok Partner vozi pokrajnjim ulicama. Pitam: »Sve u redu, stari moj?« On kaže: »Ići ćemo opet.«
Nekoliko minuta kasn ulazimo u moj stan uz dubok uzdah. Uzimam pića — pivo za Partnera i mene i gazirani sok za Starchera — pa uključu jemo lokalne v sti. Događaji su još u t ku i novinari su izbezumljeni. M je uzbuđen i brblja dovoljno da shvatim da n doživio traumu. Uzaludno pokušavam objasniti što se dogodilo.
Partner spava na sofi. Budim ga u četiri ujutro, da dogovorimo strategiju. Odlazi u gradski zatvor, da pokuša pronaći Tadea, a zatim i u bolnicu, da dozna ponešto o sucu. Nikako se ne mogu otresti onog prizora u kojem Tadeo šakom nem ce udara suca po licu. Izgubio je sv st već od prvog udarca, a nakon toga bilo ih je još na desetke. Sve redom zadao ih je čov jek koji je posve poludio. Trudim se ne razmišljati o tome što sada čeka mo jeg borca. Meljem kavu, a dok se kuha, tražim novosti na internetu. Nasreću, nitko još n preminuo, no najmanje je dvadesetero osoba u bolnici. Ekipe hitne službe i dal je su na licu mjesta. Svi krive nekog Tadea Zapatea, dvadesetdvogodišnjaka, perspektivnog borca u kavezu koji je sada u pritvoru u gradskome zatvoru. Judith me zove u 6.30, da provjeri kako joj je sin. Nalazi se nekoliko sati vožn je od grada i ne zna ništa o neredima ko je smo preživ jeli. Raspitujem se za njezinu cimericu. Preživ jet će, situacija nikako ne izgleda dobro. Judith će doći kući sutra, u ned jelju, a ja je uvjeravam da će s m m sve biti u redu. Sve je posve u redu.
Uz malo sreće, nikada neće doznati. No, sreća nekako n na mojoj strani. Nekoliko minuta nakon našeg kratkog razgovora, gledam internetsko izdanje Chrorniclea. U kasn m izdanju uspjeli su objaviti najnoviju v st o sukobu u staroj dvorani, pa se na naslovnici nalazi razmjerno velika fotografija dvoje ljudi koji trče prema izlazu. Jedan je od njih Partner, koji nosi maloga. Čini se da Starcher gleda ravno u fotografa, kao da mu pozira. Nigd je se ne spominju imena: n bilo vremena za pitanja. Ali za one koji ga poznaju ne može biti dileme o kome je r č. Koliko će vremena trebati da Judithine prijateljice vide fotografiju i nazovu je?
Koliko će njoj trebati vremena da otvori pr nosno računalo i sve vidi sama? Dok čekamo, uključu jem televizor i prebacujem na sportski program. C la je priča neodoljiva, jer je sve ondje, na snimci, od udarca do udarca. Mučno mi je od silnih ponavljanja tog d
la snimke.
Parmer me zove iz bolnice i kaže da je sudac, neki Sean King, još na operaciji. N nimalo neobično što Parmer n jedina osoba koja njuška bolničkim hodnicima, čeka bilo kakve novosti. Čuo je da se spominju »teške ozl jede glave«, ne zna nikakve pojedinosti. Već je bio u zatvoru, gdje mu je jedan poznanik potvrdio da je g. Zapate na sigurnome, iza rešetaka i da ne prima pos jetitelje.
Točno u 8.00 naš nesposobni šef polic
zaključu je da je vr
t ču je i njega. Organizira konferenciju za novinare, jedan od onih m h izbora za najvećeg snagatora na kojima se pravi zgusnuti zid b laca u uniformi poreda iza šefa, pa smrknuto gleda novinare, držeći se kao da zapravo ne žele da ih se vidi. Pola sata šef polic govori i odgovara na pitanja, ne otkrivajući ni jednu jedinu informaciju koja dva sata ran već n objavljena na internetu. Očito je da uživa u tom trenutku, jer ni njemu ni njegovim ljudima nitko ne može pripisati krivnju ni za što. U trenutku kad mi sve to već posta je dosadno, zove me Judith. Razgovor je posve predvidiv — napet, pun optužaba i žestokih kritika i uvreda. Vidjela je fotografiju na naslovnici, sina u b gu od opće tučnjave i sada zaht va odgovore, odmah, dovraga. Uvjeravam je da naš sin čvrsto spava i po svoj pr ci sanja ugodan dan koji je proveo s ocem. Ona kaže da se vrača ranijim avionom i da će u gradu biti do pet posl podne, a upravo tada trebam se s njom naći u onom parku i izručiti joj ga. Odmah u ponedjeljak ujutro podneskom sudu zatražit će da izgubim sva prava na posjećivan je. Samo ti traži, kažem ja, jer ti ništa neće up ti. Nema tog suca u gradu koji će mi posve onemogućiti da se jednom na mjesec vidim sa sinom. Tko zna, možda sudac voli borbe u kavezu? Ona psuje, a ja uzvraćam psovke i tako na koncu prekidamo me da sv
razgovor. Izgleda da je borba tek počela.
Nedjeljne novine prepune su žestokih napada na borbe u kavezu, a refleksne osude
dopiru sa svih strana. Internet gori od te priče. Snimka napada na suca na YouTubeu i pr podneva ima četiri m juna pregleda, a Tadeo je preko noći postao najpoznatijim borcem ultimate fighta na sv tu, iako se više nikada neće boriti. Malo-pomalo ozl đene otpuštaju iz bolnice. Nasreću, među gledateljima nema teško ozl đenih. Bila je to tek hrpa pijanaca koji su se udar šakama i bac stolice uokolo. Sean King i dalje je u komi, u teškome stanju. Crush se odmara, uz gadne frakture v ce i potres mozga. Kasno posl podne dopuštaju mi da pos jetim kl nta u jednoj od prostorija za odvjetnike u zatvoru. Ulazim i sjedam, a on u tom trenutku sjedi sa suprotne strane debele metalne pregrade. Lice mu je puno posje kotina i gadno natečeno od borbe, no to mu je sada najmanji problem. Toliko je suzdržan i potišten da se pitam jesu li mu d neko sredstvo. Nekoliko trenutaka neobavezno čavrljamo.
»Kada mogu izići odavde?« pita.
Bit će ti najbol je da se navikavaš na zatvor, najrad bih mu rekao. »Prvo pojavljivanje pred sudom imaš ujutro. Ja ću biti nazočan. Neće se dogoditi baš ništa osobito. Pričekat će da vide što će se događati sa sucem. Ako premine, onda si zbilja u govnima. Ako se oporavi, prišit će ti hrpu stvari, ne i ubojstvo. Možda za kojih tjedan dana ponovno dođemo na sud i zatražimo neku razumnu jamčevinu. Ne mogu nagađati o tome kako će postupiti sudac. Stoga je odgovor na tvoje pitanje: ima šanse da za nekoliko dana izađeš uz jamčevinu. Još su veći izgledi za to da ostaneš u zatvoru do suđenja.« »Koliko će to biti?« »Do suđenja?« »Da.« »Teško je red. Najmanje šest m jeseci, još v jerojatn godina. Samo suđen je neće trajati dugo, jer neće biti mnogo sv jedoka. Jednostavno će pustiti snimku.« On spušta pogled, kao da bi najrad zaplakao. Taj mi je m jako drag, ne mogu mu baš osobito pomoći, ni sada, a ni za šest mjeseci. »S jećaš se što se dogodilo?« pitam.
Posve polagano počin je kimati. Kaže: »Jednostavno sam puknuo. Na prevaru su mi oduzeli čistu pob jedu. Sudac me natjerao da se borim na njegov, a ne na svoj način. Neprestano je smetao, znaš, čov ječe, jednostavno se nisam mogao boriti kao inače. Mislim, nisam htio ozl diti suca, sam puknuo. Bio sam tako ljut, tako uništen kad mu je uzdignuo ruku. A prebio sam ga, zar ne?« »Crusha suca?« »Ma daj, čov ječe. Crusha. Dobro sam ga isprašio, zar ne?« »Ne, nisi. Ali pob dio si.« Vidio sam c lu borbu i ni u jednom trenutku n mi se učinilo da sudac nekako smeta. Kad je r č o pravnome aspektu obrane, ne razmišljam baš previše o ovakvoj mogućnosti: sudac me sputavao, to me stajalo pob jede, pa sam mu unakazio lice. Bilo je to opravdano. »Oduzeli su mi pob jedu«, kaže on. »Taj sudac n donosio odluke, Tadeo. Ocjenjivala su te ona trojica sudaca sa
strane. Nasrnuo si na pogrešnog tipa.« On čupka šavove na čelu i kaže: »Znam, znam, pogr šio sam, Sebastiane, moraš nešto poduzeti, dobro?« »Znaš da ću učiniti sve što je u mojoj moći.« »Hoću li neko vr me odležati?« Već odrađu ješ zatvorsku kaznu. Navikni se. Ja sam se već malo poigrao brojkama. Umre li Sean King, mislim da bi mogao dobiti dvadeset godina za ubojstvo bez
predumišljaja, možda petnaest za ubojstvo iz nehaja. Ako preživi, tri do pet godina za težak fizički napad. Budući da mu to nisam spreman priopćiti, samo kažem: »O tome ćemo razmišljati kasn .« »Ali v jerojatno, zar ne?« »V jerojatno.« Razgovor se prekida, jer negdje u pozadini ču jemo metalni tresak nekih vrata. Neki čuvar nešto psu je. Iz Tadeova natečenog l vog oka pojavljuje se suza i klizi mu niz obraz pun modrica. »Ne mogu v jerovati, čov ječe. Jednostavno ne mogu v jerovati.« Glas mu je blag i pun boli. Ako ne možeš v jerovati, sjeti se malo sirotog suca i njegove
obitelji. »Moram ići,
Tadeo. Vidimo se ujutro, na sudu.« »Na sudu se moram pojaviti u ovome?« pita, potežući narančasti kombinezon. »Nažalost. To je samo prvo pojavljivanje pred sudom.«
U ponedjeljak
ujutro u devet nalazim se u sudnici kojom vladaju velika gužva i užurbanost, uz mnoštvo drugih branitelja i tužitelja. U jednome kutu nalazi se više muškaraca u narančastome kombinezonu, po jedinaca sumnjiva izgleda. Lisicama su vezani jedni za druge, a na oku ih drže naoružani čuvari. To su tek uhićeni pr stupnici i ovo im je druga postaja na pokretnoj traci pravosudnog sustava. Prva je pritvor. Prozivaju ih jednoga po jednoga, a nakon što im skinu lisice, oni se polagano dovlače do jednog mjesta ispred stola za kojim sjedi sudac, jedan od dvadesetorice u našem sustavu koji se bave preliminarnim pitanjima. Sudac im postavlja nekoliko pitanja, a najvažn među njima glasi: »Imate li odv jetnika?« Tek r tki imaju odvjetnika, a sudac ih potom dodjeljuje službi javnog pravobranitelja. Tada se pojavlju je neki odvjetnički početnik, stane kraj svo jeg novog kl nta i kaže mu da više ne govori.
Sudac će odrediti termin za ponovni dolazak. Međutim, Tadeo Zapate ima odv jetnika. Prozivaju ga i nas se dvojica nalazimo ispred suca. Lice mu izgleda još gore. Većina prigušenih razgovora presta je u trenutku kada svima postaje jasno da je to onaj tip o kojem se priča, onaj perspektivni borac u mješovitim borilačkim v ještinama koji je sada postao pravom zv zdom na YouTubeu. »Jeste li vi Tadeo Zapate?« pita sa zaniman jem sudac. Čini se da je to prvi čov jek koji ga je tog jutra zainteresirao.
»Jesam, gospodine.« »I pretpostavljam da vam je odvjetnik gospodin Sebastian Rudd.« »Tako je, gospodine.«
Iza njega sada dolazi pomoćnik javnog tužitelja.
Sudac nastavlja: »Optuženi ste, u ovome trenutku, za težak fizički napad. Je li vam to jasno?« »Jest, gospodine.« »Gospodine Rudd, jeste li kl ntu objasn da bi se optužnica mogla prom niti i postati još ozbiljnijom?« »Jesam, gospodine, sve mu je jasno.« »Usput, kakve su najnov v sti o tom sucu?« pita pomoćnika tužitelja, kao da je ovaj l čnik koji se brine za unesrećenoga. »Koliko sam jutros čuo, još je u kritičnome stanju.« »U redu«, kaže sudac. »Nađimo se ovd je ponovno za tjedan dana, da vidimo kako stoje stvari, Dotada, gospodine Rudd, nećemo razgovarati o jamčevini.« »Svakako, suče«, kažem ja. Naše pojavljivan je pred sudom time završava. Dok se Tadeo udaljava, ja mu šaptom govorim: »Vidimo se sutra u zatvoru.« »Hvala«≥ , kaže on, pa gleda prema gledateljima i kima majci, koja s jedi s povećom skupinom uplakanih rođaka. Ona se pr dvadeset pet godina doselila iz Salvadora, ima zelenu kartu, radi noćnu sm jenu u jednoj kantini i podiže pravo jato djece, unučadi i još mnoštvo raznoraznih pripadnika šire obitelji. Tadeo i n jegovo um će u ringu trebah su svima osigurati bolji život. Miguel je drži za ruku i nešto joj šapuće na španjolskome. N jega je naš pravosudni sustav nekoliko puta žvakao i zna kakav je ishod. Kratko razgovaram s njima, uvjeravam ih da činim sve što je moguće, pa s njima izlazim iz sudnice, na hodnik na kojem čeka skupina novinara, dvojica od njih s kamerom. To su trenuci za koje živim.
podne! Dok sam ja na sudu s Tadeom, Judith čini upravo ono što je i najavila, ulaže opak zaht jev kojim traži da mi se ukinu sva prava na pos jete, čak i ona Kakvo pr
tri sata na koja imam pravo za Badnjak i dva sata za sinov rođendan. Ona tvrdi da nisam dorastao ulozi roditelja, da sam opasan za njegovu fizičku sigurnost i da »užasno utječem« na d jetetov život. Traži hitno saslušan je. Kakva teatralnost. Kao da je m u opasnosti.
Harry i Harry pripremaju žestok odgovor i ja ga podnosim sudu u poned jeljak posl podne. Tako se još jednom sukobljavamo u sklopu njezina stalnog križarskog ratovanja kojem je cilj utuviti mi u glavu vr dne lekc . Nema tog suca koji će joj
odobriti to što traži i ona to dobro zna. Ali to radi jer je b sna i jer misli da ću, provuče li me još jednom kroz napravu za mljevenje mesa, napokon odustati i ostaviti ih na miru. Gotovo se veselim saslušanju. No prvo moramo r šiti jedan drugi problem. U sr du me oko podneva zove na mobitel i grubo i nimalo pristojno objavljuje : »Danas posl podne imamo sastanak u školi.« Doista? To je možda drugi put da me poziva da dođem u školu i glumim roditelja. Sve dosada Judith je vrlo uspješno usp vala postići to da budem što dal je od svega što se tiče našeg sina. Ja kažem: »U redu, a što se zbiva?« »Starcher se našao u frci. Potukao se u školi, udario je nekog klinca.« Preplavljuje me očinski ponos i malo nedosta je da se nasm m. Ipak se suzdržavam i kažem: »Bože, pa kako, što se dogodilo?« Još bih najrad pitao: »Je li pob dio?« »Koliko ga je puta udario?« i »Je li ovaj drugi učenik trećeg razreda?« Ali usp vam zadržati uzbuđen je pod nadzorom. »Sastanak će biti posvećen tome. U četiri se vidimo kod ravnatelja.« »U četiri, danas?« »Da«, kaže ona, zlurado i odlučno. »U redu.« Morat ću odgoditi jedno pojavljivanje pred sudom, to neće biti teško. Taj sastanak ne bih propustio ni za što na sv tu. Moje d te — onaj nježni d ječačić koji nikada n imao pr ku očvrsnuti — nekoga je udarilo! Sm šim se c lim putem do škole. Ravnateljica ima velik ured s više naslonjača raspoređenih oko stolića. Sasta jemo se ondje, vrlo neformalno i opušteno. Zove se Doris — r č je o prekaljenoj veteranki koja je već najman je četrdeset godina u javnome školstvu. Ali ljubazno se sm ši i glasom umiru je. Tko zna koliko sličnih sastanak a je otrpjela? Judith i Ava već su ond je kad ja dolazim. Bez r či im kimam. Judith je u skupoj dizajnerskoj haljini i izgleda fantastično. Ava, bivša manekenka za don je rublje, na sebi ima superuske kožne hlače i usku bluzu. Možda i ima mozak kakvog glod avca, i dalje ima t lo koje pripada na naslovnice časopisa. Ob je izgledaju fantastično i očito je, barem meni, da su se već neko vr me dotjerivale samo za ovu pr ku. Ali zašto? A onda dolazi gospođica Tarrant i stvari postaju jasn . Ona je Starcherova učiteljica. R č je o tridesettrogodišn jem komadu koji se nedavno razveo i koji je, prema jednome izvoru, ponovno na tržištu. Ima kratku plavu kosu, elegantno podšišanu, te velike smeđe oči ko je sve koji ih pogledaju prisiljavaju da se pogledom vrate na njih, barem još jednom. Judith i Ava više nisu najpoželjniji komadi u
prostoriji. Štoviše, sad su već u dubokoj s jeni. Ustajem i napadno poklanjam veliku pozornost gospođici Tarrant, kojoj to godi. Judith istog trena posta je prava gadura — na pola puta do toga je ionako po prirodi — no Ava pomalo zadržava pogled kada se nađe na učiteljici. Ja ga zadržavam kao lud. Doris nas upoznaje s osnovama: jučer posl podne za vr me odmora, dio dječaka iz drugog razreda igrao se na igr štu nogometnom loptom. Došlo je do neke svađe, pa i naguravanja, a onda je dječak po imenu Brad gurnuo Starchera, koji ga je potom udario u usta. Nastala je mala posjekotina, pa je tako bilo i krvi i stoga je to težak incident. Nimalo neobično, d ječaci su posve ušut jeli kad su došli učitelji, tako da je informacija bilo vrlo malo.
Ja sam odmah izlanuo: »Meni to izgleda dosta nedužno. Dečki kao dečki.« S time se ne slaže niti jedna od žena. Nisam ni očekivao da bi se mogle složiti. Gospođica Tarrant kaže: »Jedan d ječak rekao mi je da se Brad rugao Starcheru jer se našao na slici u novinama.« »Tko je koga prvi udario?« pitam, gotovo neuljudnim tonom. Meškol je se jer im pitanje očito n po volji. »Je li to doista važno?« uzvraća Judith. »Itekako je važno.« Sluteći nevol je, Doris žurno kaže: »Imamo stroga pravila koja zabranjuju tučnjavu, gospodine Rudd, bez obzira na to tko je započeo sukob. Učenike učimo da se ne upuštaju u takve aktivnosti.« »To mi je jasno, ne možete očekivati da se d te zlostavlja, a da se ono ne zauzme za sebe.« R č »zlostavlja« pun je pogodak. Sada kada je moje d te žrtva, više ne znaju kako reagirati. Gospođica Tarrant kaže: »Pa, nisam baš sigurna da je bio žrtva zlostavljanja.« »Je li Brad inače zločest?« pitam učiteljicu. »Ne, nipošto. Ove godine imam zbilja divan razred.« »Naravno. U n jemu je i moje divno d te. To su tek m dječaci, shvaćate? Ne mogu jedni drugima nauditi. Pa se onda tako naguravaju na igr štu. Obični m dječaci, dovraga! Pustite ih da budu dječaci. Nemojte ih kažnjavati svaki put kad se ne slažu.« »Poučavamo ih i prenosimo im lekc i pouke, gospodine Rudd«, kaže sm jerno Doris.
Judith praktički reži: »Jesi li s njim razgovarao o tučnjavama?« »Da, jesam. Rekao sam mu da se ne sm tući, da je to pogrešno, da nikada ne sm započeti tučnjavu, ako je započne netko drugi, onda se svakako treba zaštititi. I što je u tome, zapravo, pogrešno?«
Niti jedna od njih ne pokušava na to odgovoriti, pa nastavljam. »Bilo bi bol je da ga naučite kako da se zauzme za sebe, jer će ga inače zastrašivati i zlostavljati c li život. Takva su djeca. Sukobljavaju se i tuku. Ponekad će pob diti, ponekad izgubiti, to će u konačnici prerasti. V jerujte mi, kad dječak malo poodraste i primi poneki pravi
udarac, vrlo brzo gubi želju za tučnjavom.« Već drugi put hvatam Avu kako m jerka noge gospođice Tarrant. I ja pogledavam u tom smjeru, ne mogu si pomoći. Te noge zavr dile su mnogo pozornosti. Doris promatra te obrede parenja. Sve je to već vid jela. Sada kaže: »Bradovi su roditelji vrlo uzrujani.« Ja se odmah ubacujem: »U tom slučaju rado ću razgovarati s njima, ispričati se i navesti Starchera da im se ispriča. Sto kažete?« »To ću ja r šiti«, kaže Judith, praktički režeći. »Zašto si me onda pozvala na ovaj m skup? Reći ću ti zašto. Jer želiš biti sigurna da ću za sve, baš kako treba, biti kriv samo ja. Pr pet dana odveo sam maloga na ultimate fight. Sada se tuče na igr štu. Očit dokaz da sam ja kriv. Pob dila si. Tražila si sv jedoke. I evo, imaš sve. Je li ti sada lakše?« Od tih r či, dakako, svi su nazočni zan mjeli. Judithine oči odmah je zastrla čista mržnja i sada već gotovo vidim kako joj iz ušiju kulja para. Profesionalka Doris odmah počin je smirivati situaciju: »U redu, u redu. Sviđa mi se zamisao da netko od vas razgovara s Bradovim roditeljima.« »Netko od nas dvo je netko od nas troje?« pitam. Kakav pametnjaković. »Zao mi je, kod nas vlada mala gužva.« Ava me str lja pogledom. Ja gledam učiteljičine noge. Kakav apsurdan sastanak. Doris pokazuje da ipak ima kičmu, gleda prema meni i kaže: »Držim da biste to vi treb obaviti. U pravu ste. To je muška stvar. Nazovite Bradove roditel je i ispričajte se.« »Dogovoreno.« »Kako će Searcher biti kažn jen?« pita Ava, jer Judith trenutačno ne može govoriti. Doris kaže: »Sto vi mislite, gospođice Tarrant?« »Pa, nekako mora biti kažn jen.« Ja samo pogoršavam situaciju: »Samo mi nemojte reći da ćete ga izbaciti iz škole.« Gospođica Tarrant kaže: »Ne, on i Brad su prijatelji i mislim da je to već ostalo iza njih. Sto kažete na tjedan dana bez odmora?« »Ali može nešto ob jedovati?« pitam, samo u nastojanju da nekako zaglavim kotačiće pravde. Ipak sam odvjetnik, to je kod mene instinktivno.
Ona se sm ši, ne odgovara. Sporazumno dolazimo do dogovora i ja prvi odlazim. Dok se automobilom udaljavam s parkir šta, u jednom trenutku shvaćam da se sm šim. Starcher se n dao! Kasno te večeri šal jem e-mail gospođici Tarrant — zove se Naomi — i zahvaljujem joj što je sve tako dobro obavila. Deset minuta kasn odgovara i zahvaljuje. Ja odmah odgovaram i pozivam je na večeru. Dvadeset minuta kasn priopću je mi da baš i n možda najmudr izlaziti s roditeljima djece iz razreda. Drugim r čima, sada ne, jednom. Sr da je i pada kiša. Prljavi golf igr smo nebrojeno puta i za lošeg vremena, no Alan je rekao da se večeras ne igra. Više nećemo ostavljati tragove guma na n jegovanoj travi. Old Rico je zatvoren. Totalno sam budan, dosadno mi je, brinem se zbog Tadea i Douga Renfra, a usto sam i razmjerno uzbuđen zbog tanahnih izgleda za nekakav nastavak priče s gospođicom Tarrant. Ponovno ne usp vam zaspati, pa uzimam kišobran i spuštam se u The Rack. U ponoć gubim deset dolara po partiji devetke od klinca koji ne izgleda kao da mu je nešto više od petnaest godina. Pitao s am ga ide li u
školu, na što odgovara: »S vremena na vr me.« Curly nas gleda i u jednom mi trenutku kaže: »Vidim ga prvi put. Nev jerojatno.« Nasreću, Curly zatvara lokal u jedan iza ponoći. M me opelješio za 90 dolara. Odsada ga izbjegavam. U dva usp vam sklopiti oči i zaspati.
Partner me zove u četiri. Sean King umro je od krvarenja u mozgu. Kuham kavu i p m je u tami, zagledan u Grad pod sobom, koji je u ovo doba noći još posve miran i tih. Mjesec je pun, a njegova svjetlost odražava se od visokih zgrada u središtu. Kakva tragedija. Tadeo Zapate sad će najman je idućih desetak godina provesti iza rešetaka. Dvadeset dv su mu godine, a to znači da će nakon izlaska biti prestar za borbe. Prestar za mnogo toga. Razmišljam o novcu, samo na trenutak. U malog sam uložio 30 000 dolara, kako bih imao pravo na četvrtinu n jegove zarade, koja dosada iznosi oko 80 000 dolara. Osim toga, zaradio sam još 20 000 kladeći se na n jega. Stoga sam ukupno u nekakvome malom plusu. Pokušavam ne razmišljati o n jegovoj budućoj zaradi, koja je trebala biti vrlo konkretna. Sve to sada se doima posve trivijalnim. Umjesto toga razmišljam o n jegovoj obitelji, njihovu teškom životu i nadi koju im je pružio. Bio im je izlaz iz života na ulici i u nasilju, karta za srednju klasu, pa i više od toga. Sada će utonuti još dubl je u siromaštvo, dok će on propadati u zatvoru.
Nema moguće obrane, nema održive pravne strateg kojom bi ga bilo moguće spasiti. Onu snimku pogledao sam sada već stotinu puta. Onu posl jednju kišu udaraca
sti. Neće biti teško pronaći stručnjaka koji će ustvrditi da su upravo ti udarci izazv kobne ozljede. Ali neće ni biti potrebe za stručnjacima. Ovaj slučaj neće ni završiti na sudu. Kl ntu ću dobro poslužiti usp m li nekako natjerati saveznu državu da nam pruži poštenu ponudu. Samo se nadam da je r č o deset, a ne trideset godina, no nešto drugo govori mi da pritom samo sanjam. Nema tog tužitelja u ovoj saveznoj državi koji će propustiti pr ku da pošteno nagazi tako poznatog ubojicu. Samog sebe prisiljavam na to da razmišljam o Seanu Kingu, no tipa nisam čak ni u mislima se vraćam na upoznao. Siguran sam da mu je obitelj shrvana i sve to, u lice Sean King dobio je dok n
bio pri sv
Tadea.
U šest se tuširam i od vam, pa krećem prema zatvoru. Moram reći Tadeu da je njegov život, u obliku u kakvom ga je poznavao, završio.
Sljedeći poned jeljak Tadeo Zapate i ja ponovno se pojavljujemo pred sudom, iako je atmosfera ovaj put bitno drukčija. Sada je optužen za ubojstvo, a zahvaljujući internetu već je i jako poznat. Čini se da je malo onih koji mogu odoljeti iskušenju da gledaju kako golim rukama ubija Seana Kinga. Kao što se moglo i očekivati, sudac uskraću je puštan je uz jamčevinu, pa Tadea odvode. Dvaput sam kratko razgovarao s tužitel jem i čini se da ih zanima samo krv. Za ubojstvo bez predumišljaja predviđena je maksimalna kazna od trideset godina. Prizna
li on, oni će pristati na dvadeset. Prema našem zeznutom sustavu pomilovanja i puštanja na uv jetnu slobodu, odgulit će barem deset godina. To još nisam objasnio kl ntu. On pred sobom i dalje sve poriče, i dal je je u onoj maglici u kojoj mu je žao što se to dogodilo, to ne može objasniti, no i dal je je uvjeren da dobar odvjetnik može povući određene veze i spasiti ga. Tužan je to dan, ne i posve promašen. U velikome otvorenom prostoru ispred sudnice okupilo se veliko mnoštvo novinara, a svi čekaju mene. Još nema nikakve sučeve odredbe o zabrani davanja izjava, pa mogu slobodno govoriti sve one apsurdne stvari koje odvjetnici inače govore uoči suđenja. Moj je kl nt dobar čov jek koji je puknuo kad su ga prevar . Sad je potpuno shrvan zbog svega što se dogodilo. Plače od suosjećanja s obitelji Seana Kinga. Dao bi bilo što samo da može vratiti unatrag tih nekoliko dragocjenih sekunda. Branit ćemo ga svim sredstvima. Da, naravno, nada se da će se ponovno naći u ringu. Pomagao je sirotoj majci da uzdržava obitelj i kuću punu rodbine. I tako dalje.
Uz Harryja i Harryja koji su bjesomučno pis hrpe dokumenata i obavlj sve birokratske korake, dok je sudac Samson zlostavljao gradske odvjetnike kad god bi se približ njegovoj sudnici, građanska parnica napredovala je neočekivano brzo. Sudjelujemo u utrci, u utrci u kojoj nećemo pob diti. Volio bih da se građanska
parnica u slučaju Douga Renfra održi pred prepunom sudnicom pr nego što počne njegov kazneni postupak. No poteškoća se sastoji u tome što kod kaznenih postupaka imamo pravilo o brzome suđenju, ko je kod građanskih postupaka ne postoji. Teoretski, kazneni postupak mora se dovesti pred sud
odbaciti unutar 120 dana od podizanja prava jer mu treba više vremena da se
optužnice, iako se branitelj obično odriče tog pripremi. Kod građanskih parnica nema takvog pravila, pa se one obično razvlače i godinama. Prema mojem idealnom scenariju, prvo bismo vod građanski postupak, ishod veliku odštetu koja bi se našla na naslovnicama, te, što bi bilo još važn ,
utjecala na potencijalne porotnike u kaznenome postupku. Mediji nikako da se zasite debakla u slučaju Renfro, a ja se radu jem pr ci da rešetam murjake na m jestu za svjedoke, tako da to vidi i ču je c li grad.
Bude li se prvo vodio kazneni postupak i ako osude Douga Renfra, tada će biti neusporedivo teže izvući pob jedu u građanskoj parnici. Kao sv jedok, bit će podložan optužnici upravo zbog te ran presude. Sudac Samson to dobro zna i pokušava pomoći. Man je od tri mjeseca nakon onog katastrofalnog upada specijalaca u kuću, naređu je da se sva osmorica policajaca nađu u njegovim odajama i da ja uzmem njihove izjave. Nema tog suca, radilo se o saveznome nekom drugom sudu, koji bi čak i pomislio na mogućnost da otrpi samo jedno davanje takvog iskaza. Bilo bi to daleko ispod njihova dostojanstva. Ali kako bi uveo žel jenu atmosferu i policajcima i njihovim odvjetnicima jasno prenio poruku da u njih duboko sumnja, sudac Samson određu je da će se uziman je izjava odvijati na njegovu teritoriju, u nazočnosti n jegova pisara i pomoćnika. R č je o nesmiljenome maratonu u kojem se naprežem do krajnjih granica. Počin jem od poručnika Chipa Sumeralla, koji je zapov dao onom skupinom specijalaca. Iz njega izvlačim iskaz o iskustvu, školovanju i obuci, kao i sud jelovanju u
drugim prepadima na kuće. Hotimice sam dosadan i naporan, bezizražajna lica. R č je tek o uzimanju iskaza, čiji je cilj utvrditi čin jenice pod zakletvom. Služeći se zemljovidima, fotografijama i videozapisima, satima rekonstruiramo događa je u kući obitelji Renfro. Uzimanje iskaza osmorice policajaca traje punih šest dana. No svi su sada zapisniku i ne mogu prom niti iskaz ni u kaznenome, ni u građanskom postupku.
u
Na Obiteljski sud dolazim jedino kad me onamo dovuku da objasnim svoje gr he. Ni pod prisilom pištol jem ne bih se bavio razvodima posvajanjima. S druge strane,
Judith živi upravo od tog prljavog sudskog ratovanja među supružnicima koji se razilaze i to je njezin teritorij. Sudac je danas neki Stanley Leef, mrzovoljni veteran koji je za sve to izgubio zanimanje još pr više godina. Judith se sama zastupa, baš kao i ja. Za tu je pr ku dovukla i Avu, koja sama sjedi u gled štu, u suknji toliko
kratkoj da joj praktički vidite i ime i adresu. Hvatam suca Leefa kako pilji u nju, kako uživa u pogledu. Budući da smo obo je odvjetnici, i da se sami zastupamo, sudac preskače formalnosti i omoguću je nam da samo tako sjedimo i govorimo, kao da je r č o kakvoj arbitraži. No sve što kažemo ide u zapisnik i stenografkinja to već marljivo bil ježi. Judith je na redu prva, iznosi čin jenice, a iz njezina izlaganja moglo bi se zaključiti da sam najgori roditelj u pov
sti jer sam sina odveo na ultimate fight. A onda se, prvi put potukao u školi. Očit dokaz da sam od n jega
četiri dana kasn , Starcher stvorio čudovište. Sudac Leef mršti se kao da je sve to uistinu užasno. Koliko usp va dramatičn , Judith tvrdi da bi trebalo dokinuti sva moja prava posjećivanja, kako se m više nikada ne bi našao pod mojim ut jecajem. Sudac Leef kratko me gleda, kao da pita: »Je li ona skrenula?« Ali ovamo nismo došli radi pravde, nego radi velike predstave. Judith je gnjevna majka i ponovno me dovukla na sud. Moja kazna n gubitak prava na posjete, nego c la ta gnjavaža ophođenja i r ješavanja stvari s njom. Ona neće dopustiti da netko s njom postupa kako mu se proht ! Pod svaku c nu zaštitit će svo je d te! Ja sa svog mjesta iznosim svoju stranu priče, bez imalo ul jepšavanja. Ona vadi primjerak novina na čijoj je naslovnici »n jezin sin«. Kakvo ponižen je! Mogao je teško stradati. Sudac Leef već gotovo spava. Ona zatim dovodi stručnu osobu, d ječ jeg psihologa. Doktorica Salabar, žena dakako, izvješću je sud da je razgovarala sa Starcherom, da je s njime provela c li sat, razgovarala o borbama u kavezu i onoj »tučnjavi« na igr štu, te da sada smatra da je divljaštvo ko jem je svjedočio dok je bio pod mojim nadzorom negativno utjecalo na njega i potaknulo ga na to da i sam započne tučnjavu. Judith to sv jedočen je usp va razvući toliko da je sudac Leef pred kraj već gotovo u komatoznome stanju.
U sklopu unakrsnog ispitivanja, ja pitam: »Jeste li udani?« »Jesam.« »Imate li sina sinove?«
»Dva sina, da.« »Jeste li ikada nekoga od njih odveli na neki boksački meč, na hrvan je borbe u kavezu?« »Nisam.« »Je li se dan od vaše dvojice sinova ikada potukao s nekim drugim dječakom?« »Pa, sigurna sam da jest, zapravo ne mogu pouzdano tvrditi.« Čin jenica da mi ne želi odgovoriti govori više od bilo kakvih r či. Sudac Leef odmahuje glavom.
»Jesu li se vaši sinovi ikada međusobno potukli?« »Ne sjećam se.« »Ne s jećate se? Jeste li brižna majka puna ljubavi koja je sinovima pružila svu moguću pozornost?« »Nadam se.« »Znači, b ste uv k uz njih?« »Koliko god je bilo moguće, da.« »I ne s jećate se ni jedne jedine pr ke kada se jedan od njih s nekim potukao?« »Pa, ne, u ovom trenutku ne.« »A u nekom drugom trenutku? To brišite iz zapisnika. Nemam više pitanja.« Načas pogledavam suca. Očito je frustriran. No situacija postaje neusporedivo vedrija kad se na mjestu za svjedoke pojavljuje nova osoba. R č je o Naomi Tarrant, Starcherovoj učiteljici, koja se pojavila u prip noj haljini i štiklama. U trenutku dok obeća je da će govoriti samo istinu, stari sudac Leef već se posve razbudio. Kao i ja. Učitelji mrze kad ih se povlači po sudovima zbog pitanja skrbništva i prava na posjete. Ni Naomi po tom pitanju n iznimka, iako zna kako se nositi s ovakvim situacijama. Sada se dopisujemo već m jesec dana. I dalje ne pristaje na večeru, svakako napredujem. Svjedoči da Starcher nikada n iskazivao nikakve sklonosti nasilju sve do nekoliko dana nakon onog odlaska na ultimate fight. Opisuje incident koji se dogodio na igr štu, ne spominjući ni sukob, ni tučnjavu. Bila je r č tek o dvojici dječaka između kojih je došlo do nesporazuma. Judith je poziva kao svjedokinju ne da joj pomogne u potrazi za istinom, nego da Naomi, kao i svima ost ma, pokaže da je dovoljno moćna da ih dovuče na sud i da ih ondje maltretira. T kom unakrsnog ispitivanja usp vam navesti Naomi na to da prizna da je, pr kasn , baš svaki d ječak ko jeg je imala među učenicima sud jelovao barem u jednom natezanju sukobu na igr štu. Nakon petnaest minuta već napušta m jesto za
svjedoke, a sudac Leef izgleda pomalo razočarano kad joj je bio prisiljen reći da može
slobodno otići. Judith u zaključku ponavlja sve što je već rečeno i odlučno traži da mi se uskrate sva prava posjećivanja. Sudac Leef pol va je hladnim tušem kad kaže: »Ali otac ima pravo samo na trideset šest sati m jesečno. To baš n puno.« »Hvala«, kažem ja. »Sad bi bilo dosta«, kori me Judith. »Oprosti.« Sudac me gleda i pita: »Gospodine Rudd, prista jete li na to da ćete d te držati podalje od borba u kavezu, kao i boksa i hrvanja?« »Da, obeća jem.« »I prista jete li također d te poučiti da se sporovi nikako ne bi treb rješavati fizičkom silom?« »Da, obeća jem.« B snim pogledom prostr livši Judith, on tada kaže: »Vaš se zaht jev odbija. Još nešto?« Judith na trenutak okl va, pa kaže: »U tom slučaju jednostavno ću se morati ž ti.« »Svakako imate pravo na to«, kaže on i kratko udara batićem. »Ovo je saslušan je završeno.«
Kazneni postupak u slučaju Douga Renfra počin je jednog ponedjeljka ujutro, a sudnica je prepuna potencijalnih porotnika. Dok ih sudski redari evidentiraju i raspoređuju, odv jetnici se nalaze u odajama suca Ryana Pondera, veterana s desetogodišnjim stažem i jednim od boljih sudaca. Kao i uv k kad je r č o prvome danu važnog suđenja, atmosfera je napeta, svi su nervozni. Odvjetnici izgledaju kao da nisu spav c li vikend. Sjedimo za velikim stolom i rješavamo preliminarna pitanja. Nakon što smo sve
uglavnom dovrš , sudac Ponder gleda mene i kaže: »Jednu stvar volio bih posve razjasniti, gospodine Rudd. Savezna država nudi nagodbu prema kojoj bi vaš kl nt priznao krivnju za umanjenu optužnicu, malo teži prekršaj, te bi posve izb jegao zatvorsku kaznu. U biti bi bio slobodan. Zauzvrat bi odustao od građanske tužbe protiv Grada i svih ost h optuženika. Je li tako?« »Tako je, gospodine.«
»Neka to uđe u zapisnik.« Douga Renfra dovode iz sobe za svjedoke i uvode u sučeve oda je. U tamnome je vunenom od lu, b loj košulji i tamnoj kravati, od jeven bolje od ikoga u prostoriji, osim, eventualno, mene. Stoji posve uspravno, ponosno, kao pravi vojni veteran koji jedva čeka bitku. Od onog dana kad mu je policija upala u kuću prošlo je deset mjeseci i premda je za to vr me vidno ostario, rane su mu zarasle i sada je pun samopouzdanja. Sudac Ponder traži da prisegne da će govoriti istinu. Kaže: »Gospodine Renfro, savezna država nudi vam nagodbu, sporazum o priznanju krivn je. Sve je napisano u ovom dokumentu. Jeste li ga pročit i jeste li o njemu razgovar sa svojim odvjetnikom?«
»Jesam, gospodine.« »I razum te da ćete, pristanete li na tu nagodbu, izb jeći ovo suđen je i odavde otići kao slobodan čov jek, te da više uopće nećete morati razmišljati o eventualnoj zatvorskoj kazni?« »Da, to mi je jasno. Ali neću priznati krivnju ni za što. Policija je upala u moju kuću i ubila mi suprugu. Protiv njih se neće podignuti optužnica i to n u redu. Riskirat ću i izići pred porotu.« Ljutito gleda tužitelja, s gađen jem, a zatim ponovno usmjerava pogled prema sucu Ponderu. Tužitelj, prekal jeni veteran po imenu Chuck Finney, skriva lice iza nekih papira. Finney n pokvarenjak i ne želi biti ond je gdje je u tom trenutku. Problem s kojim se suočava vrlo je jednostavan i očit — jedan prerevni policajac ranjen je u katastrofalno pogrešnoj raciji, a zakon, crno na b lo, kaže da je tip koji ga je ranio kriv. R č je o lošem zakonu koji su napis ljudi koji nemaju pojma, a Finney ga sada mora provoditi. Ne može jednostavno povući optužnicu. Za vratom mu je i policijski sindikat. Moram nešto reći i o Maxu Manciniju. Max je glavni gradski tužitelj, ko jeg je imenovao gradonačelnik, a potvrdilo Gradsko v će. Glasan je, razmetljiv i ambiciozan, čov jek kojega želja t jera napr d, koji neprestano nekamo ide, iako n
posve jasno kamo. Kamere i fotoaparate obožava koliko i ja i oborit će ljude koji mu se nađu na putu, samo da se nađe ispred ob jektiva. U sudnici je prepreden i hv se 99postotnom uspješnošću optužnih pr dloga, baš kao i svi američki tužitelji. A budući da je šef, može manipulirati brojkama, te tako ima i stvarne dokaze o tome da je tih 99 posto posve legitimno.
Max bi inače, u tako velikome slučaju kao što je slučaj Douga Renfra, uz zajamčene naslovnice i izravne pr nose izjava ujutro, u podne i navečer, bio u najboljim od lima i samo bi svim silama privlačio pozornost. Međutim, ovaj je slučaj opasan i Max to zna. To znaju svi. Murjaci su pogr š . Supružnici Renfro su žrtve. Presuda u korist
tužiteljstva malo je vjerojatna, a ako Max Mancini nešto ne može riskirati, onda je to svakako pogrešna presuda. Stoga se skriva. Od glavnog tužitelja nismo čuli ni r č. Siguran sam da vreba negdje u sjeni, da pilji u sve te snimatelje i da ga to iznutra razdire, no Maxa t ovog suđenja nećemo vid jeti. Umjesto toga, sve je sv o na Chucka Finneyja.
kom
Odabir porotnika traje tri dana i očito je da svih dvanaestero o slučaju zna mnogo. Dugo sam se dvoumio oko strateg traženja prom jene mjesta suđenja, no na koncu sam od toga odustao. Za to postoje dva razloga, jedan legitiman, a drugi koji je čista stvar ega. Prvi glasi da je mnogima u gradu već pun nos policajaca i njihove brutalne taktike. Drugi je da su novinari i snimatelji posvuda i da je ovo moj teritorij. No najvažniji je što bi moj kl nt htio da mu sudi porota koju čine n jegovi sugrađani.
U prepunoj sudnici sudac Ponder kaže: »Dame i gospodo porotnici, sada ćemo započeti ovo suđen je, i to uvodnim izjavama. Prvi je na redu pravni zastupnik savezne države, g. Finney, a zatim zastupnik obrane, g. Rudd. Upozoravam vas da ništa od ovoga što ćete sada čuti zapravo nisu dokazi. Pravi dokazi potječu samo iz jednog izvora, a to je ovo mjesto za svjedoke. Gospodine Finney, izvolite.« Tužitelj svečano usta je od stola za kojim se natiskuju zamjenici glavnog tužitelja i beskorisni pomoćnici i suradnici. Tako se jednostavno pokazuje pravnička snaga, u pokušaju da se na porotu ostavi snažan dojam težine argumenata protiv gospodina Renfra. Ja imam drukčiju strategiju. Doug i ja s jedimo sami, samo nas dvojica. Dva obična mala čov jeka protiv vlasti koja ima beskonačne mogućnosti i sredstva. Naš stol doima se gotovo pustim u odnosu na c lu tu vojsku na suprotnoj strani središn jeg prolaza. Upravo živim za takvu predodžbu o mitskoj borbi Davida i Golijata. Chuck Finney neopisivo je dosadan i počin je svečanim »Dame i gospodo, pred nama je vrlo tragičan slučaj.« Ma daj, Chuck. Doista ne možeš izvesti ništa bol je? Finney možda i n svim srcem u ovome slučaju, no ne planira se samo tako predati. Previše je onih koji sve prate, ulozi su previsoki. Sada kad se oglasio početni gong, igre su počele. A te igre ne tiču se samo pravde. Od tog trenutka sve se svodi na pobjeđivan je. Razmjerno dobro opisuje opasnosti policijskog posla, osobito danas, u doba naprednog automatskog oružja, tehnološki potkovanih kriminalaca, skupina ko je preprodaju drogu i terorista. Danas su policajci često mete, žrtve ekstremno nasilnih kriminalaca koji nimalo ne poštuju nikakav autoritet. Na ulicama b jesni rat, rat protiv droge, rat protiv terorizma, rat manje-više protiv svega, a naši odvažni policajci imaju itekako pravo naoružati se do zuba. I zato su naši mudri zakonodavci pr šest godina
odluč da će to biti zločin ako netko, da, čak i vlasnik kuće, zapuca na naše policajce dok samo obavljaju svoj posao. I zbog toga je Doug Renfro po zakonu kriv. Pucao je na naše policajce i ranio policajca Scotta Keesdera, veterana koji je samo obavljao svoj posao. Finney pogađa sve žel jene točke i prikuplja određene bodove. Dvo je porotnika pr korno gleda prema mojem kl ntu. Naposljetku, ipak je pucao u policajca. Ali Finney je oprezan. Čin jenice mu ne idu u prilog, bez obzira na zakonske odredbe. Izlaganje mu je sažeto i konkretno, te s jeda nakon samo deset minuta. Pravi rekord za jednog tužitelja.
Sudac Ponder kaže: »Gospodin Rudd, u ime obrane.« Kao branitelj u kaznenim postupcima, r tko sam u situaciji da mi čin jenice idu u korist. No kad se to dogodi, teško mi je biti suzdržan i profin jen. Treba nasrnuti brzo i svim snagama, pa gledati kako druga strana pokušava održati tempo. Od samog početka v jerujem da u ovom slučaju mogu pob diti uvodnim obraćan jem. Odbacujem blok s bilješkama na govornicu i gledam porotnike. Redom ih gledam u oči. Počin jem ovim r čima: »Prvo su mu ustr l psa, Spikea, dvanaestogodišn jeg žutog labradora koji je čvrsto spavao na svo jem krevetu u kuhinji. Čime je Spike zaslužio da ga ubiju? Ničim, samo se našao na pravome m jestu u pogrešno vr me. Zašto bi ub Spikea? Na to pitanje pokušat će odgovoriti jednom od uobiča jenih laži. Reći će vam da im je Spike pr tio, baš kao i za sve ostale pse ko je ubiju kad usred noći upadnu nekome u kuću. Samo u posl jednjih pet godina, dame i gospodo, naši odvažni specijalci ub su najmanje trideset nedužnih pasa u ovome gradu, od starih m ješanaca do m h štenaca, a svi ti psi redom≥ samo su gled svoja posla.« Chuck Finney, koji stoji iza mene, ustaje i kaže: »Prigovor, časni sude. Relevantnost. Nisam baš siguran zbog čega bi druge akc specijalaca bile relevantne za ovaj slučaj.« Ja se okrećem prema sucu i pr nego što on usp va izustiti odluku u vezi s time, kažem: »O, itekako je relevantno, časni sude. Dopustimo da porota ču je kako točno izgledaju ti prepadi. Dokazat ćemo da su ti policajci laki na okidaču i pripravni pucati u sve što se miče.« Sudac Ponder uzdiže ruku i kaže: »Dovoljno je, gospodine Rudd. Odbit ću prigovor. R č je tek o uvodnome obraćanju, a ne o dokazima.« Istina, porotnici su me ipak čuli. Vraćam se prema njima i kažem: »Spike n imao baš nikakvih izgleda. Specijalci su istovremeno up kroz prednja i stražnja vrata, a osmorica do zuba naoružanih ratnika ulet jeli su u kuću obitelji Renfro. U trenutku kada je uspio ustati i zalajati, Spike je bio mrtav, pogođen s tri metka iz
poluautomatskog pištolja, od onakvih kakvima se služe rendžeri u Kopnenoj vojsci. A ubijanje je time tek počelo.« Zastajem i gledam porotnike, od kojih su neki zasigurno uzrujaniji zbog mrtvog
psa nego zbog bilo čega drugog što se događalo te noći. »Osmorica policajaca, osmorica pripadnika specijalne anti-terorističke jedinice, odreda s više opreme i oklopa nego dan američki vojnik koji se borio u V tnamu Drugome svjetskom ratu. Pancimi prsluci, naočale za noćno promatran je, vrlo napredno oruž je, čak i crna boja za lice, kako bi sve bilo još malo dramatičn . Ali zašto? Zašto su uopće došli onamo?« Sada već koračam amo-tamo ispred ograđenog prostora za porotu. Pogledavam prema gled štu, ko je je ispunjeno do posljednjeg mjesta, i u prvome redu vidim šefa polic , koji me mrzi iz dna duše. U svim sluča jevima koji se odnose i na policiju oni obično u prve re dove smjeste dvadesetak policajaca, koji tako sjede, ruku prekriženih na prsima i pil je u porotnike. No sudac Ponder za tako nešto n htio ni čuti. Ja sam podnio zaht jev da se policajcima u uniformi ne dopusti ulazak u sudnicu, a on se složio. Ona osmorica specijalaca sjede u prostorijama za svjedoke i propuštaju zabavu. »Katastrofa je krenula od mladića iz sus jedne kuće, problematičnoga klinca po imenu Lance, devetnaestogodišnjaka bez perspektive. Lance je s pravom bio nezaposlen, to ne znači da je bio neproduktivan. Dobro je zarađivao prodajući zabranjena opojna sredstva, ponajpr
drogu ecstasy. Bio je prepametan da djeluje na ulici, pa se služio internetom. Ali ne internetom kakav mi pozna jemo. Lance je živio u mutnome i zabranjenome sv tu tajnog interneta, kriptiranih stranica na koje ne zalaze ni Google, ni Yahoo, ni druge najbolje traž ce. Lance je već dv godine ondje preprodavao drogu kad je shvatio da obitelj Renfro ima bežični ruter bez zaštite. Pronicljivome klincu kao što je Lance n bio ni najmanji problem povezati se na internet preko njih. C lu godinu Lance je kupovao i prodavao ecstasy preko bežične
mreže obitelji Renfro, a oni, dakako, o tome nisu im
pojma. No u ovome slučaju ne radi se o preprodaji droge, stoga ne dopustite da vas zavaraju. Ovdje je r č o pogreškama naše polic divovskih razmjera. Državni istražitelji privod su dilere i tako naišli na IP-adresu obitelji Renfro. Bez ikakvih drugih dokaza, bez prave istrage, krenuli su u raciju. Im su dva naloga: nalog za uhićen je Douga Renfra i nalog za pretres njegove kuće.« Tada zastajem i otpijam gutljaj vode. Još nikada nisam vidio takav mir i tišinu u sudnici. Sve oči prikovane su za mene. Sve uši slušaju. Vraćam se do porote i naslanjam na govornicu, kao da prijateljski čavrljam s d jedom. »Davno, i u ne tako davnoj prošlosti, dok su policijske dužnosti obavlj policajci koji su poznav svoje područ je
i zn kako postupati s kriminalcima, dok je policija još znala da je policija, a ne dio vojnih jedinica za specijalne operac , u to bi vr me, dame i gospodo, sudski nalog
provela dvojica policajaca koja bi se odvezla do kuće gospodina Renfra, u pristojno vr me, pozvonila mu na vrata, ušla u n jegovu kuću i rekla mu da je uhićen. Ti bi mu policajci stav
lisice i odveli ga, i to na visokoj profesionalnoj razini. Drugi policijski
dvojac došao bi s nalogom za pretres i uzeo računalo gospodina Renfra. Unutar dva sata policija bi shvatila pogrešku. Svi bi se duboko i iskreno isprič gospodinu Renfru i policajci bi ga odvezli kući. Nakon toga r š bi taj slučaj zločina. Usporedite to s ovim danas. Sada, barem u ovome gradu, sa sadašnjim vodstvom, policija iznenada izvodi napade na uzorne i poslušne građane usred noći. I puca u njih, i njihove pse, a kad shvati da je pogr šila, laže i zataškava istinu.« Još jedna dugotrajna stanka, pa stajem za govornicu, pogledavam bilješke ko je mi zapravo ne trebaju, a onda ponovno gledam porotu. Ako netko od njih i diše, to se s mo jeg mjesta ne vidi. »Dame i gospodo, mi u ovoj saveznoj državi imamo jako loš zakon prema ko jem je vlasnik kuće, poput Douga Renfra, koji zapuca na pripadnike policijskih snaga, automatski kriv, čak i ako je policajac ušao u pogrešnu kuću. Čemu se onda uopće gnjaviti s ovim suđen jem? Zašto netko jednostavno ne pročita taj zakon i kaže gospodinu Renfru da ode u zatvor i ond je ostane sljedećih četrdeset godina? Zato jer ne postoji nešto što bismo mogli nazvati automatskom krivnjom. I upravo zbog toga imamo porotu, te je stoga vaša dužnost da utvrdite je li Doug Renfro znao što radi. Je li znao da mu je u kući policija? Kad je izišao na hodnik i ugledao neke obrise u tami, što je mislio? Ja ću vam reći. Bio je užasnut. Bio je uvjeren da su mu u kuću up neki opasni kriminalci i počeo je pucati. A što je najvažn , n znao da je r č o policajcima. A ako n znao, ona ga ne možete proglasiti krivim. Jer to nisu mogli biti policajci, n li tako? Zašto bi mu policajci up u kuću kad ničim n prekršio zakon? Zašto bi up onamo u tri iza ponoći kad svi čvrsto spavaju? Zašto nisu pokuc pozvon ? Zašto su proval kroz prednja i stražnja vrata? Zašto, zašto, zašto? Policajci se ne ponašaju tako skandalozno. Ili možda ipak da?«
Prvi je svjedok neka krupna zvjerka iz polic savezne države. Zove se Ruskin i na mjesto za svjedoke doveden je kako bi se upustio u nemoguću zadaću opravdavanja
policijskih postupaka one večeri kad su up
u kuću obitelji Renfro. Dok mu Finney postavlja izravna pitanja koja su toliko unapr d uvježbav da u njima nema baš nimalo spontanosti, objašnjavaju »poguban« porast preproda je droge na internetu, »uzbunjujuć« porast broja tinejdžera koji je ondje kupuju i prodaju i tako dalje. Ja
praktički bez prestanka usta jem i govorim: »Časni sude, ulažem prigovor na temelju relevantnosti. Kakve veze ovaj iskaz ima s Dougom Renfrom?« Nakon što mi je tri puta odbio prigovore, sudac Ponder sve više os jeća frustriranost. Finney to predosjeća, pa kreće dal je. Zamornim vraćan jem na pojedinosti priče nasto je objasniti kako je policija otvorila lažnu stranicu na internetu, s cil jem hvatanja preprodavača droge. Sve u svemu, plan je bio razmjerno uspješan. U našoj saveznoj državi uhvat su četrdesetak osoba. Nismo li baš lukavi i pametni policajci? »Jeste li još nekoga ub ?« glasi mo je prvo pitanje, koje sam isp o još s m jesta, ustajući i krećući u nešto što će se pretvoriti u vrlo burno unakrsno ispitivan je. Ruskina ispitujem o ost m uhićenjima. Jesu li specijalci provod sudske naloge? Je li bilo još upadanja u kuće u tri iza ponoći? Je li još netko ostao bez psa? Jeste li sl oklopna vozila? Negdje oko polovice ispitivanja,, prisiljavam ga na to da prizna ono što sv t zna već m jesecima: up su u pogrešnu kuću. No nespremnost na to priznan je posve mu uništava v jerodostojnost. Nakon dva sata mojeg nemilosrdnog ispitivanja, od Ruskina ostaje tek blebetava budala koja jedva čeka da se povuče s m jesta za svjedoke. Kad su mi kl nti nedvojbeno krivi, često sam licem jerni gad. No kad zastupam nedužnog čov jeka, iz mene zrače arogancija i nadmoć. Toga sam sv jestan, pa ulažem
sve snage ne bih li, barem pred porotom, ostavio dojam da sam zapravo simpatičan. Istina je da mi se fućka jesam li im odvratan ne, samo pod uvjetom da im n odvratan i moj kl nt. Ali pri zastupanju sveca kakav je Doug Renfro, užasno je važno da pokažem da sam gorljiv i žestok, ne i uvredljiv. Da ne mogu vjerovati o kakvoj je nepravdi r č, i da sam dostojan povjerenja. Sljedeći je svjedok Chip Sumerall, koji je predvodio akciju, policijski poručnik. Dovode ga iz prostor za svjedoke i on priseže da će govoriti istinu. Kao i uv k, on je u službenoj uniformi s maksimalnim bro jem oznaka i odličja. Svečana odora i sve oznake, samo bez službenog revolvera i lisica. R č je o umišl jenome gadu koji se šepiri dok hoda, koji ima debele ruke i vojnički podšišanu kosu. Već smo se por ječk pr kom uzimanja iskaza i ja sad piljim u njega ljutito kao da već laže. Finney s njim odrađu je odavno uvježbanu priču. Opširno se bave n jegovom posebnom i dugotrajnom obukom i iskustvom, blistavim rezultatima. Metodično idu od točke do točke kronološkoga prikaza događaja u kući obitelji Renfro. Prebacu je krivnju na druge koliko god može, više puta naglašavajući da je samo postupao prema zapov dima. Imam osjećaj da c la sudnica samo čeka da ga prib m na križ, tako da se već s mukom suzdržavam. Počin jem opaskama o njegovoj uniformi, o tome kako je l pa i profesionalna. Koliko je često nosi? Sto znače neka od tih odličja? A onda tražim da
opiše uniformu u kojoj je bio one noći kad je razv o vrata na kući obitelji Renfro. Sloj po sloj, stvar po stvar, oruž je po oruž je, od visokih vojničkih cipela ojačanih čelikom, do zaštitne borbene kacige, osvrćemo se na svaki dio. Pitam ga za kratku str ojnicu, Heckler & Koch MP5, nam njenu borbi na maloj udaljenosti i najboljoj na sv tu, kaže s ponosom. Pitam ga je li je te noći upotr bio, a on odgovara da jest. Još ga rešetam u vezi s time je li isp o metke koji su usmrt Kitty Renfro, a on tvrdi da ne zna. Bilo je mračno i sve se odvijalo jako brzo. Meci su let jeli na sve strane. I policija je
bila »pod vatrom«. Dok hodam uokolo sudnicom, načas gledam Douga. Pokrio je lice dlanovima, iznova proživljavajući c lu tu noćnu moru. Gledam porotnike. Neki od njih ne mogu vjerovati.
»Kažete da je bilo mračno, mirovni policajče... Ali im ste naočale za noćno promatranje, n li tako?« »Da.« Dobro je uvježban, tako da su mu odgovori najčešće maksimalno kratki. »A one policajcima omogućuju da vide što se događa i u tami, n li tako?« »Da.« »U redu, a zašto onda niste vid jeli u mraku?« Odgovor je posve očit. Malo se s nelagodom meškolji, jasno se vidi da se ne da lako smesti. »Ponavljam, sve se odvijalo jako brzo. Pr nego što sam stigao bol je vidjeti i usredotočiti se, začuli su se hici, pa sam jednostavno reagirao.« »I niste vid jeli Kitty Renfro, na suprotnome kraju hodnika, osam-devet metara dalje, u b loj pidžami?« »Nisam je vidio, ne.« Nem ce ga rešetam o tome što je vidio trebao vidjeti. Nakon što sam na tome ubilježio sve moguće bodove, vraćam se na pitan je policijskog postupanja. Tko je odobrio akciju specijalaca? Tko je bio u prostoriji kada je don ta ta odluka? Je li on netko drugi možda bio dovoljno razuman da možda kaže da takva akcija n potrebna? Zašto ste ček tri ujutro da upadnete u kuću, kad je bilo mračno? Što vas je navelo na zaključak da je Doug Renfro tako opasan čov jek? Počin je pucati, gubiti nadzor. Pogledom traži pomoć od Finneyja, ovaj nema što učiniti. Gleda porotu, a ondje vidi samo sumnju. Ja se ne dam i razotkrivam idiotizam njihovih procedura. Razgovaramo o njihovoj obuci i opremi. Usp vam čak skrenuti priču na ono oklopno vozilo, a sudac Ponder dopušta mi da poroti pokažem uvećanu sliku vozil a. Prava zabava počin je kada mi dopušta da se malo raspitam o drugim promašenim akcijama. Sumerall je već dvaput suspendiran zbog prim jene pretjerane sile, a ja ga
sada ispitujem o tim epizodama. U pojedinim trenucima lice mu poprima posve crvenu boju. U nekim se drugim trenutcima preznojava. Na koncu, u šest posl podne, nakon što je Sumerall na mjestu za svjedoke proveo četiri mučna sata, sudac Ponder pita me jesam li pri kraju. »Ne, gospodine, tek sam počeo«, kažem ja, vedro i veselo, ljutito zagledan u
Sumeralla. Toliko sam nabrijan da bih mogao tako nastaviti do ponoći. »U redu, onda imamo stanku do sutra ujutro u devet.«
Točno u devet, u petak ujutro, porotnike uvode u sudnicu, u kojoj im dobrodošlicu želi sudac Ponder. Na m jesto za svjedoke nakon poziva ponovno dolazi policajac Sumerall. Više n onoliko samouvjeren, no dio tog stava još se ipak zadržao. »Molim da nastavite s ispitivan jem, gospodine Rudd«, kaže Ponder. Uz pomoć jednog sudskog službenika, širim i postavljam veliki tlocrt kuće ob itelji Renfro, prikaz i prizemlja i kata. Kao predvodnika skupine, Sumeralla molim da nas malo prosv tli u vezi s time kako je odabrana osmorka za tu akciju. Zašto su se pod l u dv manje skupine, od kojih je jedna u kuću krenula kroz prednja, a druga kroz stražnja vrata? Koja je bila uloga svakoga od njih? Koje su oruž je im ? Tko je donio odluku da se ne zvoni, nego da se samo tako upadne u kuću? Kako su otvorena vrata? Tko ih je otvorio? Koji su policajci ušli prvi? Tko je ustr lio Spikea i zašto?
Sumerall ne može, ne želi, odgovoriti na veći dio mojih pitanja, tako da vrlo ubrzo izgleda poput pravog idiota. Zapov dao je akcijom i time se ponosio, no na mjestu za svjedoke n siguran u mnoštvo po jedinosti. Nesmiljeno ga rešetam dva sata , a onda sudac određu je stanku. Uz kavu nabrzinu, Doug mi kaže da su porotnici skeptični i puni sumnje. Čini se da neki u sebi kipte od b sa. »Pridob smo ih«, kaže on, no ja ga upozoravam. Osobito me brine dvoje porotnika, budući da su povezani s policijom, prema informacijama koje mi je dao moj stari dobri Nate Spurio. Sinoć smo se našli na piću i on mi je rekao da murjaci pritišću broj četiri i sedam. Time ću se pozabaviti kasn .
Opirem se želji da Sumeralla rešetam c li dan, čemu sam sklon češće nego što bi trebalo. Unakrsno ispitivanje pravo je um će, te je stoga važno znati kada prekinuti dok si još u prednosti. To još nisam posve svladao, jer mi instinkt nalaže da okrutnoga gada kakav je Sumerall nastavim udarati i kad je već na podu. Doug mudro kaže: »Čini mi se da ste s ovim sv jedokom postigli posve dovoljno.« I u pravu je, pa sucu kažem da sam završio sa Sumerallom. Sl jedeći je svjedok Scott Keesder, policajac kojeg je, kako se čini, ranio Doug Renfro. Finney ga ispitu je prvi i
daje sve od sebe ne bi li izazvao određeno suos jećan je. A prava je istina — imam sve medicinske nalaze — da je rana od metka na vratu bila tek malo teža od obične
površinske rane. U pravoj borbi dobio bi par flastera i bio vraćen na frontu. Ali tužiteljstvo tu mora ubrati poneki bod, tako da Keesder o svemu priča kao da ga je metak pogodio točno među oči. Sve to razvlače predugo, a onda napokon imamo i stanku za objed.
Nakon što smo se vrat u sudnicu, Finney kaže: »Nemam više pitanja, časni sude.« »Gospodine Rudd.« Koliko mogu glasn , odmah nasrćem na Keestlera pitan jem: »Policajce, jeste li vi ub Kitty Renfro?« U sudnici više nitko ne diše! Finney nespretno usta je, ulaže prigovor. Sudac Ponder kaže: »Gospodine Rudd, ako biste...« »Ovd je je r č o ubojstvu, suče, n li tako? Kitty Renfro n bila naoružana kad ju je netko iz vatrenog oružja ubio u vlastitoj kući. To se zove ubojstvo.« Finney glasno kaže: »Ne. Propisi su u vezi s time jasni. Mirovni policajci nisu odgovorni...« »Možda nisu odgovorni«, prekidam ga ja. »Ali to je i dalje ubojstvo.« Rukom široko zamahujem prema poroti i pitam: »Kako se to još onda može nazvati?« Njih tro ječetvero čak kima. Sudac Ponder kaže: »Molim vas da se suzdržite od korištenja izraza >ubojstvo<, gospodine Rudd.« Duboko udišem. Kao i svi ost . Keesder izgleda poput čov jeka koji se našao pred streljačkim vodom. Vraćam se za govornicu, strogo ga gledam, pa kažem, uljudno: »Mirovni policajče Keesder, što ste te noći kad ste up u tu kuću im na sebi?« »Oprostite...?« »Što ste im na sebi, molit ću l po? Poroti nabrojite sve što ste im na sebi.« S mukom guta slinu, pa počin je nabrajati d love zaštitne opreme, oružja i tako dalje. Popis je velik. »Samo nastavite«, kažem. Na kraju kaže: »Bokserice, majica kratkih rukava i b le sportske čarape.« »Hvala. To je sve?« »Da.« »Sigurni ste?« »Da.« »Apsolutno sigurni?« »Da, siguran sam.« 10
Piljim u njega kao da besramno laže, a onda prilazim stolu s dokaznim materijalom i uzimam veliku fotografiju u boji na kojoj je prikazan Keesder na nos ma, dok ga u žurbi dovode na hitnu. Lice mu se jasno vidi. Budući da je fotografija već prihvaćena među dokazima, doda jem je Keesderu i pitam: »To ste vi?« On je zbunjeno gleda i kaže: »To sam ja.« Sudac mi dopušta da fotografiju dam i porotnicima. Oni je redom dugo gledaju, upijaju sve pojedinosti sa snimke, a ja je zatim ponovno uzimam. »Mirovni policajce Keesder, kad pogledamo ovu fotografiju... Sto vam je to crno na licu?« On se s olakšan jem sm ši. Ah, Bože. »O, to, pa to je samo crna kamuflažna boja.«
»Takozvana ratna boja?« »V jerojatno. Ima više naziva.« »Koja je svrha ratne boje?« »Služi za kamufliran je.« »Znači da je dosta važna, zar ne?« »Naravno, da.« »Nužna je za sigurnost ljudi na terenu, n li tako?« »Apsolutno.« »Koliko je policajaca, od osmorice u skupini specijalaca, te noći tako maskiralo lice?« »Nisam brojao.« »Jesu li svi naši policajci te noći im crnu ratnu boju?« Zna odgovor i nekako pretpostavlja da ga znam i ja. Kaže: »Doista nisam siguran.« Prilazim stolu i uzimam je dan debeli iskaz. Dobro pazim da i on vidi što sam uzeo. »A sada, mirovni policajče Keesder...« Finney ustaje i kaže: »Časni sude, uložit ću prigovor. Neprestano se služi izrazom >mirovni policajac<. Čini mi se da to...« »Vi ste ga prvi upotr b «, uzvraća odlučno sudac Ponder. »Vi ste ga prvi upotr b . Odbija se.« Nakon nekog vremena usp vamo utvrditi da su se četvorica policajaca bila namazala crnom ratnom bojom, a u trenutku kada krećem na novu temu Keesder već izgleda glupo poput tinejdžera koji se igra d ječjim bojicama. Vr me je za malo prave zabave. Ja sada kažem: »Mirovni policajče Keesder, često igrate videoigrice, n li tako?« Finney je već na nogama. »Prigovor, ćasni sude. Relevantnost.« »Odbija se«, kaže sudac oštro, čak ga ni ne pogledavši. Sucu Pondera sve je više, i sve očit , dosta polic i njihovih laži i taktike. Sve se razvija u našu korist — što je
u mojem slučaju prava r tkost — i nisam siguran kako se s time nositi. Da sve ubrzam i prepustim u ruke poroti dok je još na našoj strani? Ili da nastavim polagano i temeljito
i da upišem sve moguće bodove? Osvajanje takvih bodova jako je zabavno, a osim toga imam predosjećaj da je porota
posve na mojoj strani i da uživa u ovoj policijskoj katastrofi. »Navedite nam neke igrice koje volite igrati.« On navodi nekoliko naziva — r č je o nedužnim, gotovo d jetinjastim igricama zahvaljujući kojima zvuči gotovo poput kakvog prenaglo naraslog učenika petog razreda. I on i Finney znaju što sl di, pa pokušavaju ublažiti udarac. Keesder zbog toga ostavlja još gori dojam. »Koliko vam je godina, gospodine Keesder?« »Dvadeset šest«, kaže on i sm ši se. Konačno iskren odgovor. »I još igrate videoigrice?« »Pa, da, gospodine.« »Štoviše, na igran je videoigrica utroš ste tisuće sati?« »Moguće.« »A jedna od najdražih zapravo vam je Smrtonosni napad 3, n li tako?« U ruci držim debeli službeni iskaz sv jedoka pod prisegom u kojem sam uspio iz njega izvući čin jenicu da se još kao d te navukao na videoigrice, te da ih i dalje obožava. »Moguće, da«, kaže on. Mašem iskazom kao da je r č o otrovu i kažem: »Ali niste Ii već sv jedoč , pod prisegom, da Smrtonosni napad igrate već deset godina?« »Jesam, gospodine.« Gledam suca Pondera i kažem: »Časni sude, po roti bih htio pokazati isječak iz igre Smrtonosni napad3.«
Finney je izvan sebe. Oko toga se natežemo već m jesec dana, a Ponder je konačnu
odluku odgađao sve do sada. Na koncu kaže: »Ovo me zaintrigiralo. Pogledajmo malo.« Finney baca pisaći blok na stol, totalno frustriran. Ponder već reži: »Sada bi bilo dovoljno teatralnosti, gospodine Finney. Sjednite!« Sudac gotovo nikada n na mojoj strani, pa ne znam točno kako je najbolje reagirati. Svjetla se u sudnici prigušuju, a sa stropa se spušta ekran. Jedan tehničar montirao je petominutni isječak iz igrice. Prema mojim uputama, pojačava ton, a porotnici su se već gotovo lecnuli ugledavši sliku krupnog vojnika koji nogom razvalju je vrata, dok iza njega s vaju eksploz . Neka životinja slična psu, samo sa sjajnim zubima i divovskim kandžama nasrće prema n jemu, a naš je junak ubija jednim metkom. Na
vratima i prozorima pojavljuju se zlikovci, koje također odmah raznosi oruž jem. Meci, koji se vide, s vaju na sve strane i odbijaju se. D lovi t la također lete. Krvi ima do koljena. Ljudi vrište, pucaju i umiru u neopisivo dramatičnim uv jetima, a nakon dv minute svima je već dosta. Nakon pet minuta svima već treba stanka. Ekran se gasi, a sv jetla se pojačavaju. Piljim u Keesdera, koji je i dalje na mjestu za svjedoke, i kažem: »Samo zabava i igrice, n li tako, mirovni policajče Keesder?«
On ne odgovara. Nekoliko sekunda gledam kako se utapa, a onda kažem: »A volite igrati i igricu koja se zove Napad na kuću, n li tako?« Sl že ramenima, pogledom traži pomoć od Finneyja, pa na koncu mumlja: »Valjda.« Finney ustaje i pita: »Suce, je li ovo doista relevantno?« Sudac s jedi laktovima naslonjen na stol i spreman je slušati i gledati još. Kaže: »O, meni se čini da je ovo itekako relevantno, gospodine Finney. Pustite snimku.« Svjetla se opet prigušuju i sl jedeće tri minute gledamo jednako bezumno nasilje i užase. Da uhvatim Starchera da igra takvo smeće od igrice, dao bih ga na prisilno l čen je. U jednom trenutku porotnica broj šest šapuće: »Bože presveti!« Gledam kako pilje u ekran, posve ispunjeni gašen jem. Nakon što su snimke završile, prisiljavam Keestlera da prizna da mu se sviđa i igrica Racija — specijalne operac . Priznaje da policajci u podrumu sjedišta polic imaju jednu prostoriju, svlačionicu. Zahvaljujući novcu poreznih obveznika, opreml jena je televizijskim pr mnikom s ekranom dijagonale 137 centimetara, pa se specijalci ondje okupljaju između v ježbe i akcija i organiziraju turnire u igranju takvih videoigrica. Uz Finneyjeve neuvjerljive prigovore, to izvlačim iz Keesdera, mic po mic.
On sada već ne želi govoriti o tome, a to samo pogoršava situaciju u kojoj su i on i tužiteljstvo. Nakon što sam završio ispitivan je, on je već gotov, posve uništene vjerodostojnosti. Sjedam i gledam prema gled
štu. Sefa polic više nema, a neće se ni vratiti. Sudac Ponder pita: »Tko vam je sljedeći sv jedok, gospodine Finney?« Finney izgleda poput prestrašenog psa, kao tužitelj koji više ne želi pozivati svjedoke. Zapravo samo želi prvim vlakom otići iz grada. Gleda u bil ješke i kaže: »Policajac Boyd.« Boyd je te noći isp o sedam hitaca. Kao sedamnaestogodišnjak bio je osuđen zbog vožn je pod utjecajem alkohola, no kasn je to uspio izbaciti iz dosjea. Finney za to ne zna,
ja znam. U dobi od dvadeset godina Boyda su najur iz vojske. Kad su mu bile dvadeset četiri, n jegova je djevojka nazvala policiju i potužila se na obiteljsko nasilje. Sve je to nekako pometeno pod tepih. N završio na sudu.
Boyd je usto i veteran koji je sudjelovao u dva promašena prepada specijalaca, a očaran je i istim onim videoigricama koje toliko zaokupljaju Keesdera. Ispitivanje Boyda vrlo bi lako moglo biti vrhunac moje odvjetničke kar re. Sudac Ponder neočekivano kaže: »Sada ćemo prekinuti suđen je do ponedjeljka ujutro u devet. Molim odvjetnike da dođu u mo je odaje.«
Čim su se vrata zatvorila, sudac Ponder b sno pilji u Finneyja i praktički reži: »Ovo vam je katastrofa od slučaja. Sudi se pogrešnoj osobi.« Siroti Finney to zna, ne sm priznati. Štoviše, u tom trenutku n u stanju reći baš ništa. Sudac ne posusta je: »Planirate li na m jesto za svjedoke izvesti svu osmoricu specijalaca?« »Odgovor sada glasi ne«, usp va izustiti Finney. Ja se nepopustljivo nadovezujem ovim r čima: »Super, onda ću ih ja pozvati kao neprijateljske svjedoke. Želim da se sva osmorica suoče s porotom.« Sudac me već gleda prestrašeno. Na to imam apsolutno pravo i obojica to znaju. Sekunde prolaze u tišini dok pokušavaju zamisliti pravu noćnu moru u kojoj još šestorica muškaraca željnih igranja rata izlaze pred porotu, a ja na njih nasrćem pitanjima poput pravog luđaka. Sudac gleda Finneyja i pita: »Jeste li razmišlj o povlačenju optužnice?« Naravno da n . Finney možda jest demor ziran, i dalje je javni tužitelj. U kaznenome postupku sudac inače ima pravo izuzeti dokaze državnog tužiteljstva i usmjeriti presudu u korist optuženika. To se događa r tko. No u ovom slučaju zakon nalaže da je svatko tko puca na policajca koji ulazi u njegov dom, bilo da je policajac došao na pravu, bilo na pogrešnu adresu, kriv zbog pokušaja ubojstva policajca. Zakon je loš, loše zamišl jen i užasno napisan, no sudac Ponder smatra da mu ipak ne dopušta da odbaci optužnicu i tako okonča suđen je. Idemo dalje, u smjeru završne presude.
T
kom vikenda, jedan od preostale šestorice specijalaca završava u bolnici i ne sv jedočiti. Jedan jednostavno nestaje. Treba mi još dan i pol da pregazim
može preostalu četvoricu. Svaki smo dan na naslovnicama, a policija još nikada, baš nikada, n u javnosti izgledala tako negativno. Dajem sve od sebe da uživam u tome veličanstvenom trenutku, jer malo je vjerojatno da će se nešto slično ponoviti.
Posljednjeg dana svjedočenja nalazim se s obitelji Renffo uz rani doručak. Razgovaramo o tome bi li Doug trebao svjedočiti ne. S nama je njegovo troje odrasle djece — Thomas, Fiona i Susanna. Prat su c lo suđen je i uvjereni su da im ova
porota neće osuditi oca, bez obzira na odredbe nekakvog ušljivog zakona. Objašnjavam im najgori mogući scenarij: Finney će ga t kom unakrsnog ispitivanja pokušati razljutiti. Nat jerat će Douga da prizna da je iz pištolja isp o pet hitaca i da je namjerno pokušao ubiti policajce. Tužiteljstvo može pob diti jedino ako Doug na mjestu za svjedoke pukne, a to jednostavno ne očeku jemo. Čov jek je čvrst i odlučno želi sv jedočiti. U ovoj fazi svakog suđenja optuženik ima pravo sv jedočiti, bez obzira na mišl jenje odvjetnika koji ga zastupa. Stoga me svim silama nagovaraju. A meni instinkt govori isto što i svakom odv jetniku u kaznenome postupku: ako tužiteljstvo n dokazalo svoju tezu, drži kl nta što dal je od mjesta za svjedoke. Ali Doug Renfro za to ne želi ni čuti.
Prvo ga ispitujem u vezi s kar rom u vojsci. Četrnaest g odina u uniformi, ponosno je služio domovini, bez najman je mrlje. Dva puta u V tnamu, jedno odlikovanje za hrabrost, dva tjedna u zarobljeništvu, pr nego što su ga oslobod . Šest odličja, častan otpust iz službe. Pravi vojnik, ne neka bl da kopija. Uzoran građanin koji je u životu dobio samo jednu kaznu za prebrzu vožnju.
Kontrast ne može biti veći i govori sam za sebe. One večeri uoči samog događaja on i Kitty gled su televiziju do deset navečer, pa onda još nekoliko minuta čit , da bi potom ugasli svjetlo. Poljubio ju je za laku noć, kao uv k joj rekao da je voli, a onda su zasp . Iz sna ih je trgnuo početak napada. Kuća se zatresla, začuli su se hici. Doug je brzo uzeo pištolj i rekao Kitty da nazove policiju. U mahnitome kaosu koji je usl dio istrčao je na mračni hodnik i ugledao dva tamna obrisa kako se brzo penju stubama. Iz prizemlja su dopir glasovi. Bacio se na pod i zapucao. Odmah zatim metak ga je pogodio u rame. Ne, naglasio je nekoliko puta, nitko n ništa vikao, niti rekao da je r č o policiji. Kitty je kriknula i istrčala na
hodnik, te se tako našla usred kiše metaka. Doug plače dok opisu je zvukove koje je čuo kada mu je supruga pogođena. S njim plače i pola porote.
Finney praktički ne želi imati veze s Dougom Renfrom. Pokušava dokazati da je Doug namjerno pucao na policiju, no Doug ga uništava time što neprestano ponavlja: »Nisam znao da su policajci. Mislio sam da su lopovi koji su mi ušli u kuću.« Ja ne pozivam druge svjedoke. Ne trebaju mi. Finney se bezvoljno posljednji put obraća poroti, pritom pazeći da nikoga od njih ne pogleda u oči. Ja, pak, ponavljam glavne čin jenice i usp vam se kontrolirati. Bilo bi tako lako razapeti policajce, udarati nesmiljeno i nesputano, pa tako i pretjerati, no poroti je sad već dosta. Sudac Ponder porotnike upuću je u pojedinosti zakona koji se primjenjuju na ovaj slučaj, a onda kaže da je vr me da se povuku na v ćan je. No nitko se ne miče. Sve što se događa odmah nakon toga na granici je pov snoga. Porotnik broj šest zove se Willie Grant. Polagano usta je i kaže: »Suce, mene je ova porota izabrala za predsjednika i ja imam jedno pitanje.« Sudac, pravnik silne staloženosti, osta je zatečen i izbezuml jenog gleda Finneyja i
mene. Dvoranom ponovno vlada potpuna tišina. Ja praktički ne dišem. Sudac kaže: »Pa nisam baš siguran, u ovom trenutku... Poroti sam rekao da se povuče i počne v čati.« Porotnici se u međuvremenu nisu ni pomaknuli. Gospodin Grant kaže: »Ne trebamo v ćati, časni sude. Znamo kako ćemo postupiti.« »Ali više puta upozorio sam vas na to da ne sm te razgovarati o slučaju«, kaže strogo Ponder.
Ne dajući se smesti, gospodin Grant kaže: »I nismo razgovar o slučaju, don li smo presudu. Nema se tu o čemu ni razgovarati, ni v ćati. Mo je pitanje glasi: zašto se sudi gospodinu Renfru, a ne policajcima koji su mu ub suprugu?« Istog trenutka sa svih strana začuju se uzdasi, prigušeni povici i žamor. Sudac Ponder pokušava ponovno steći nadzor nad situacijom, pa se glasno nakašljava i pita: »Je li presuda jednoglasna?« »Itekako je jednoglasna. Smatramo da gospodin Renfro n kriv i smatramo da bi policajce trebalo optužiti za ubojstvo.« »Molim porotnike da podignu ruku ako se slažu s takvom presudom.« Dvanaest ruku diže se visoko. Ja grlim Douga Renfra, koji ponovno plače.
ČETVRTI DIO RAZMJENA
Nakon velikog i važnog suđenja često nestanem, osobito nakon što sam se svakodnevno svakodnevno pojavljivao pojavljivao i na naslovnic naslovnicama ama i na televizij televiziji. i. N da ne volim pozornost. pozornost. Odvjetnik sam, to mi je u genima. Ali na suđenju Renfru ponizio sam gradsku policiju, polici ju, posramio pojedine policajce, neke od doista neugodnih i opasnih tipova koji nisu naviknuti na to da odgovaraju za počin jena nedjela. Kao što kažu: »Ulice su trenutačno užarene«, pa je vr me za malu stanku. Dio odjeće spremam u kombi, kao i p ce za golf, nekoliko knjiga u mekom uvezu, te pola sanduka skupog bourbona , pa dan nakon presude napuštam grad. Vani je hladno i vjetrovito, prehladno za golf, pa krećem na 11 11
jug, kao i bezbrojne druge ptice selice, u potrazi za suncem. Zahvaljujući tome što se zbog posla često povlačim od nemila do nedraga, iz iskustva znam da go tovo svaki gradić s najman je deset tisuća stanovnika ima javni teren za golf. Ti su tereni vikendom vikendom uglavnom uglavnom pretrpani, pretrpani, u tjednu tjednu n tako. Tako napredujem napredujem na jug, igram igram najmanje na jednome terenu dnevno, ponekad i dva. Igram sam, bez nosača i bez bilježenja rezultata, gotovinom plaćam jeftine motelske sobe, jedem malo, kasno navečer pijuckam bourbon i čitam najnov g Jamesa Leeja Burkea Michaela Connellyja. Da imam novca na bacanje, tako bih mogao živ jeti do konca života. Ali nemam, pa se nakon nekog vremena ipak vraćam u Grad, gd je praktički odmah osjećam posl je jedice toga što sam na zlu glasu.
Pr približno godinu dana neka mlada žena, J ana Kemp, oteta je na izlasku iz bolnice, kamo je bila došla u pos jet prijateljici. Automobil Automobil joj je netaknut pronađen na drugome katu parkir šta kraj bolnice. Na nadzornim kamerama vidi se kako odlazi prema prema autu, se nakon toga gubi, gubi, jer izlazi izlazi izvan kadra. kadra. Policija Policija je an zirala zirala snimke snimke sa svih četrnaest kamera. One su snimile registracijske pločice sv ih vozila koja su onamo došla i odande odande otišla t kom dvadese dvadesett četiri četiri sata, sata, a na taj taj način način otkriven otkriven je tek jedan važan trag. Sat vremena nakon što je J ana snimljena kako se kreće prema svojem automobilu, neki plavi Fordov terenac izišao je s parkir šta. Njime je upravlj upravljao ao neki neki muškar muškarac, ac, b lac, lac, u kapi kapi sa šiltom šiltom i naoč naočala alama. ma. Teren Terenac ac je imao
ukraden ukradenee regist registars arske ke ploč pločice ice iziz Iowe. Iowe. T kom te te noći noći čuvar čuvar n vidio ništa sumnjivo, a službenik koji je od vozača uzeo parkirnu kartu n ga se sjećao. U sat vremena pr izlaska terenca, s parkir šta je izišlo četrdeset vozila. Detektivi su pretraž svaki kvadratni centimetar parkir šta i nisu pronašli ništa. Otmičar n zatražio otkupninu. Mahnitu aktivnost zam nila je uzaludnost potrage.
Početna nagrada od 100000 dolara n iza izazvala ni nikakve re reakc . Dva Dva tjed jedna ka kasn taj plavi terenac pronađen je napušten u jednome državnom parku prirode udal jenome jenome stotinu stotinu pedeset pedeset kilomet kilometara. ara. Ukrad Ukraden en je mjesec mjesec dana dana ran ran u Teksasu. Teksasu. Regist Registraci racijske jske oznake bile su iz Pennsylvan , također ukradene, naravno. Otmičar je očito volio igrice. Bio je posve očistio terenac od tragova. N bilo otisaka, n bilo kose, krvi, baš ničega. Tako široki krug d jelovanja, kao i pomno planiranje užasnuli su istražitel je je. Ne traže običnog zločinca. Hitnost je pojačavala čin jenica da je otac J ane Kemp Kemp jedan od dvojice pomoćnika
šefa polic u Gradu. Ne treba ni naglašavati da se slučaj među svim prioritetima odmah našao na broju jedan. No javnosti tada još n priopćeno da je J ana bila tri mjeseca trudna. Čim je nestala, dečko s kojim je živ jela njezinim je roditeljima rekao za trudnoću. Oni su to zadrž podalje od javnosti, dok je policija danonoćno radila na tome da je nekako pronađe. J ana se nikome n javila. Nitko n pronašao n jezino t lo. Vjerojatno Vjerojatno je mrtva, no kad je ub na? Najgori mogući scenarij u jedno je i najočitiji: n ub u b na odmah, nego je zadržana u zatočeništvu do poroda. Devet mjeseci nakon nestanaka, dok se iznos nagrade samo povećavao, jedna dojava dojava dovela je policiju u neku zalagaonicu nedaleko od mojeg stana. Jedna zlatna ogrlica s malenim grčkim novčićem založena je za 200 dolara. J anin dečko prepoznao ju je i ustvrdio da joj ju je darovao za Božić. Uz maksimalan angažman i pritisak, detektivi su žestoko rad na tome da utvrde sl d vlasništva. Tako su došli do jedne druge zalagaonice, do još jedne transakc , a na koncu i do osumnjičenika po imenu Arch Swanger. Taj tridesetjednog sredstava tava dnogod odišn išnjiji prop prop ca koji, koji, kolik kolikoo se se čin činiilo, n imao sr kojima bi se uzdržavao, iza sebe je imao niz sitnih krađa i preproda je manjih količina droge. S majkom, alkoholičarkom koja je živ jela od čeko čekova va na ime inv inv dnin dnine, e, živio živio je u oronulome naselju kamp-prikolica i montažnih kućica. Nak on mjesec dana intenzivnog praćenja i nadzora, Swangera su napokon doveli i na ispitivan je. Izbjegavao je odgovore i uglavnom bio šutljiv, a nakon dva sata beskorisnog ispitivanja posve je zašutio i zatražio odv jetnika. S obzirom na vrlo malo čvrstih dokaza, policija ga je pustila, je nastavila pratiti svaki njegov korak. Ipak, nekoliko puta uspio im je izmaknuti, se svaki put vratio kući. jedan ponovno su ga doveli na ispitivanje. Zatražio je odvjetnika. Prošli t jedan »U redu, tko ti je odvjetnik?« upitao je detektiv. »Onaj tip, Rudd. Sebastian Rudd.«
Sad mi još samo nedostaju problemi s policijom. No, kao što se kaže u našoj struci, ne možem možemoo baš svak svakii put birat biratii kl nte. nte. A svaki svaki optužen optuženik, ik, kolik kolikoo god bila bila odvratna ta osoba njezin zločin, ima pravo na odv jetnika. Većina laika to ne razum i do toga im n stalo. Ni Ni meni n stalo. Meni je ovo posao. Iskreno govoreći, u prvi sam mah jen što je Swanger odabrao mene, oduševl je jen što ću se naći usred još jednog oduševl je senzacionalnog slučaja. No ovaj ovaj će me me slučaj slučaj zauv zauv k progoni progoniti. ti. Prokl Proklinja injatt ću dan kad kad sam sam došao došao u Središnju policijsku postaju da prvi put porazgovaram s Archom Swangerom. Informac iz polic cure više nego iz prastarih vodovodnih c vi, a u trenutku kad dolazim u Središnju, za to se već zna. Jedan novinar u društvu televizijskog snimatelja hvata me kada ulazim u zgradu i pita zastupam li Archa Swangera. Ja samo neuljudno odvraćam »Nemam komentara« i nastavljam dal je. je. No od tog trenutka c li grad zna da sam njegov odvjetnik. Baš si savršeno odgovaramo, zar ne? Čudovišni ubojica i svojeglavi odmetnuti odvjetnik koji je spreman braniti baš svakoga. Središnjom postajom prolazio sam nebro jeno puta i atmosfera je ondje uv k
napeta i užurbana. Murjaci u uniformi jure na sve strane, vulgarno vu lgarno se šale s onima koji rade za uredskim stolovima. Detektivi u jeftinim j eftinim od lima šepire se hodnicima, mršteći se kao da su b sni na c li sv t. Prestrašene obitelji s jede na klupama klupama i iščekuju loše v sti. A tu je uv k i neki odvjetnik koji s nekim policajcem intenzivno o nečemu pregovara, juri do kl nta pr nego što ovaj izbrblja sve što zna. Danas je atmosfera osobito nelagodna, a raspoložen je napeto. Ljudi pilje u mene više nego inače, već od ulaznih vrata. Zašto ne? Uhvat su ubojicu, ondje je, malo dalje u hodniku. A sad ga ovaj odvjetnik dolazi spasiti. I jednog i drugog treba uhvatiti i razapeti. ćaju se i trago tragovi vi povr povr đenost đenostii zbog zbog suđenj suđenjaa Dougu Dougu Renf Renfru. ru. Bilo Bilo je to pr Osjećaju samo tri tri tjedna, tjedna, a murjaci murjaci su su zlopamtila zlopamtila.. Neki od njih njih najrad najrad bi uzeli uzeli pendrek pendrek i slo slom mi poko pokojju ko kost učin nešto još gore. Vode me kroz pravi labirint soba za ispitivanje. Nešto dal je je u hodniku nailazimo na dvojicu detektiva iz Odjela za ubojstva. Puše i gledaju kroz staklo ko je sa suprotne strane izgleda kao ogledalo. Jedan je od njih Landy Reardon, murjak koji me nazvao i priopćio mi da sam odabran upravo ja, od svih odv jetnika u Gradu. Reardon je najbolji detektiv u tom odjelu. Sad je već nadomak mirovine, a godine su učinile svo je. Šezdesetak mu je godina, no izgleda barem deset godina star , s tom gustom s dom kosom koja je uglavnom prirodno razbarušena. I dal je je puši, što i dokazu je brojnim nazubljenim borama.
Primje ću je me i kima. Dođi. Drugi detektiv nesta je. U vezi s Landyjem Reardonom dobro je to što je nesmiljeno iskren i uopće ne gubi vr me sa sluča jem koji ne može dokazati. Mukotrpno traži dokaze, ako ih nema,
onda ih nema. U trideset godina još nikada n optužio pogrešnog osumnjičenika. Ali ako vas Landy privede zbog ubojstva, sudac i porota vjerojatno će se složiti s njim, pa ćete umr ti u zatvoru. Sluča Slučajj J ane ane Kemp Kemp vod vodii od poče početk tka. a. Pr Pr četiri m jeseca doživio je blagi srčani udar i l čnik mu je rekao da bi se trebao povući u mirovinu. Pronašao je drugog l čnika. Sta jem kraj kraj njega i sad obojica gledamo kroz staklo. staklo. Ne pozdravljamo se. Sve branitelje smatra ološem i nikad se ne bi udostojao stisnuti mi ruku. Swanger je sam u sobi za ispitivanje. Nagnuo je sklopivu stolicu unatrag, drži noge na stolu i totalno se dosađu je. »Što je rekao?« pitam. »Ništa. Osnovne podatke, a nakon toga tražio je tebe. Rekao je da ti je ime vidio u novinama.« »Znači, zna čitati?« intel elig igen encc 130 130,, rek rekao ao bih. bih. Sam Samoo izg izgleda glupo.« »Kvoc nt int I to je istina. Debeljuškast je, s velikim podbratkom, krupnim smeđim p jegama od vrata naviše. Glava mu je praktički izbrijana, osim nešto čekinja na samome t jemenu, popu poputt oni onih h kra kratk tkih ih friz frizur uraa otpr otpr šezdeset godina, iz doba pr Beadesa. Kako bi privukao pozornost porugu, ima i naočale okruglog okvira, apsurdno velike i zelenkastoplave.
»Te naočale«, kažem ja. »Iz droger , jeftine i lažne. Ne trebaju mu naočale, smatra se jako lukavim kad je u pitanju prerušavan je. Zapravo je dosta dobar. d obar. Nekoliko puta u posljednjih mjesec dana izbjegao je naš nadzor, no svaki se put vrati kući.« »Sto imate o n jemu?« Landy umorno i frustrirano uzdiše. »Ne baš mnogo«, kaže, a ja se divim n jegovoj iskrenosti. Izvrstan je policajac i zna da prema meni ne treba biti iskren, povjerenje.
izaziva
»Dovoljno za optužnicu?« »Da barem... Nismo još ni blizu uhićenju. Sef ga želi zadržati na t jedan-dva. Malo pojačati pritisak, shvaćaš, utvrditi hoće li se tip slomiti. Ali zapravo da vidi hoće li s vnuti munja i hoće li nam se posrećiti. Mos mislit’. V jerojatno ćemo ga ponovno pustiti. Među nama, Rudd, nemamo gotovo ništa.« »Samo puno sumn je, čini se.«
Landy nešto gunđa i sm se. »To nam ide od ruke. Pogledaj ga, tko bi još izgledao sumnjiv ? Dao bi bih mu deset godina samice samo na temelju prvog dojma.« »Možda pet«, kažem ja. »Razgovaraj s njim, a ako želiš, sutra ću ti pokazati dos je.« »U redu, idem k n jemu, tipa nisam nikada ni vidio i nisam siguran da ću ga zast zastup upat ati. i. Tu je uv k i pita pitanj njee plaćanja, a on mi baš ne izgleda osobito imućno. Ako je totalna sirotinja, preuzet će ga Javno pravobraniteljstvo i ja ispadam iz igre.« »Dobro se zabavi.«
Swanger skida noge sa stola, ustaje, pa se upoznajemo. Čvrst stisak ruke, gleda me
u oči, opušten glas, bez tragova zabrinutosti. Držim se smireno i odupirem želji da mu kažem da skine te proklete naočale. Ako se n jemu sviđaju, onda sam i ja lud za njima. »Vidio sam vas na telki«, kaže. »Onaj borac koji je ubio suca. Sto je bilo s njim?« »Još ništa n r šeno, čeka se suđen je. Odlaziš na takve borbe?« »Ne, gledam ih na telki s mamom. Pr nekoliko godina razmišljao sam da se počnem time baviti.« Zamalo sam se nasmijao. Čak i da skine deset -dvanaest kilograma i da trenira osam sati na dan, taj tip u kavezu ne bi preživio ni deset sekundi. V jerojatno bi se onesv stio u svlačionici. S jedam za stol, praznih ruku, i pitam: »Onda, o čemu si s i htio razgovarati?« »O toj curi, čov ječe, zna znate te sluča slučaj.j. Ovi Ovi misle misle da sam sam neka nekako ko um šan i gnjave gnjave me. Progone me sad već mjesecima, neprestano vrebaju iz sjene, kao da ne znam što se događa. Sad su me već drugi put dovukli ovamo, kao na telki. Gledate Zakon i red? Čini mi se da su ovi tipovi to gled daleko previše i da zbilja loše glume, kužite? Onaj stari sa s dom kosom, Reardon, čini mi se, on je dobar, uv k samo traži istinu i pokušava mi pomoći. A-ha... Onda onaj mršavi, Barkley, dolazi ovamo i viče. I tako stalno. Dobroga zamjenjuje loši i obrnuto, kao da ne znam kako to ide. Nisam prvi put na rodeu, stari moj.« »Ovo ti je prva optužnica za ubojstvo, zar ne?« »Čekaj »Čekaj malo, malo, Supe Superma rmanu. nu. Još me nisu nisu optuž optuž .« »U redu, u slučaju da te optuže, pretpostavljam da želiš da te zastupam.« »Ah, a zašto bih vas inače tražio, gospodine Rudd? Nisam siguran da mi je u ovom trenutku potreban odvjetnik, no svakako imam osjećaj da se trebam pripremiti.« »Shvaćam. Radiš negd je?« »Tu i tamo. Koliko tražite za slučaj ubojstva?«
»Ovisi o tome koliko optuženi može platiti. U ovakvom slučaju trebat će mi deset tisuća unapr d i to će nam biti dovoljno samo za fazu podizanja optužnice. Kad suđen je postane izvjesno, onda već dolazimo do ozbiljnijih honorara. Ako se ne možemo dogovoriti, onda se obraćaš na neku drugu adresu.« »A to je?« »Ured javnog pravobranitelja. Oni vode gotovo sve sluča jeve ubojstva.« »Logično. Ali, gospodine Rudd, ovd je niste uračun sav taj publicitet. Nema baš tako puno ovako velikih sluča jeva. Zgodna djevojka, ugledna obitelj i još to s d jetetom. Ako je rodila d te, gdje je onda, zar ne? To će izlud jeti med . Zato morate računati na to da je ovo slučaj koji će puniti naslovnice, i to već sada. Vidio sam vas na telki. Znam koliko se volite šepiriti i vikati pred kamerama. Ovaj slučaj bit će pravi rudnik zlata za mojeg branitelja. Slažete li se, gospodine Rudd?« Pogađa bit stvari, to ne mogu priznati. Kažem: »Ne radim besplatno, gospodine Swanger, bez obzira na publicitet. Imam previše drugih kl nata.« »Naravno. Tako poznat odv jetnik kao vi... Nisam ni zvao nekog početnika da mi spasi dupe. Spominju smrtnu kaznu, čov ječe, i to misle ozbiljno. Ja ću nabaviti lovu, ovako onako. Pitanje glasi: hoćete li preuzeti moj slučaj?« U ovoj fazi prvog sastanka optuženi najčešće zan ču optužnicu. U sebi bil ježim da Swanger to n učinio, da se n ni približio temi vlastite krivnje nedužnosti. Štoviše, čini se kao da jedva čeka optužnicu i senzacionalno suđen je koje će usl diti. Ja sad kažem: »Da, zastupat ću te, pod uv jetom da se možemo dogovoriti oko novca i pod uvjetom da te doista optuže. Čini mi se da je pred njima još dosta posla. U međuvremenu, murjacima nemoj reći baš ništa, nikome od njih. Jasno?« »Jasno, čov ječe. Možete ih nekako navesti da malo popuste, da me toliko ne gnjave?« »Vid jet ćemo što se može učiniti.« Ponovno se ruku jemo i ja izlazim. Detektiv Reardon u međuvremenu se n ni pomaknuo. Gledao je naš m sastanak, vjerojatno i slušao, iako bi to bilo protuzakonito. Kraj n jega, neformalno odjeven, stoji Roy Kemp, otac djevojke koja je nestala. Pilji u mene nesputanom mržnjom, kao da je tih nekoliko minuta koje sam upravo proveo s njihovim prvim i razmjerno neuvjerljivim osumnjičenikom jasan dokaz da sam nekako um šan u nestanak n jegove kćeri. Suosjećam s tim čov jekom i njegovom obitelji, no on mi trenutačno želi isp ti metak u potiljak. Ispred zgrade u međuvremenu se okupilo još novinara. Vide mene i odmah se
počinju naguravati. Ja samo prolazim kraj njih, ponavljajući »Nemam komentara«, dok oni dobacuju idiotska pitanja. Netko od njih čak pita: »Gospodine Rudd, je li vaš
kl nt oteo J anu Kemp?« Najrad bih se zaustavio, prišao tom komedijašu i upitao ga bi li ikako mogao smisliti gluplje pitanje. Umjesto toga, samo se guram kraj njih i ulazim u kombi, u kojem me čeka Partner.
U šest navečer voditelji televizijskih v sti izbezumljeno ponavljaju da je policija uhitila osumnjičenika u slučaju Kemp. Prikazuju snimke Archa Swangera ko jeg novinari opsjedaju dok ubrzo nakon mene pokušava izići iz Središn je policijske postaje. Prema izvorima, neimenovanima, naravno, nesumnjivo negdje iz te zgrade, policija ga ispituje i ubrzo će biti uhićen i optužen za otmicu i ubojstvo. Krivnju dokazu je i što je kao branitelja angažirao Sebastiana Rudda! Prikazuju i mene kako se mrštim prema kamerama. Grad napokon može odahnuti. Policija je uhvatila ubojicu. Kako bi smanj silan pritisak pod kojim su se našli i kako bi započeli s trovan jem javnog mn nja, te kako bi postav temelje za pretpostavku o krivnji, gradski dužnosnici, kao i uv k, manipuliraju medijima. Tu i tamo puste pokoju informaciju, a kamere se odmah pojave da snime lice koje svi silno žele vid jeti. »Novinari« jure za njima, a Arch Swanger već je praktički osuđen. Čemu se uopće gnjaviti s nekakvim suđen jem? Ako ne mogu ishoditi presudu na temelju dokaza, murjaci će iskoristiti med da je ishode sumnjama.
Mnogo vremena provodim u zgradi koju i službeno i od milja zovu Stari sud. R č je o veličanstvenome starom znanju, izgrađenome negd je na pr lazu stoljeća, s visokim gotičkim stupovima i stropovima, širokim mramornim hodnicima ukrašenima poprsjima i portretima preminulih sudaca, širokim stubištima, te sa sudnicama i uredima na četiri razine. C lo je zdanje obično prepuno ljudi — odvjetnika koji rade svoj posao, sudionika u parnicama koji traže odgovarajuću sudnicu, članova obitelji kriminalaca koji se u strahu vrzmaju uokolo, potencijalnih porotnika koji u ruci drže sudski poziv, kao i policajaca koji čekaju sv jedočen je. U ovome gradu djeluje pet tisuća odvjetnika i u pojedinim trenucima čini se kao da se baš svi povlače Starim sudom. Jednog pr podneva, dok odlazim s nekog saslušanja, muškarac koji mi se čini nekako neodređeno poznatim prilazi mi i kaže: »Hej, Rudd, imate li sekundu?«
Ne sviđa mi se ni kako izgleda, ni kako mi se obratio, ni kako je neuljudan. Kako bi bilo, za početak, da mi se obrati s »gospodine Rudd?« Nastavljam hodati, a on ide dal je uz mene. »Mi smo se već upozn ?« pitam. »Nema veze. Trebamo o nečemu razgovarati.« U hodu ga pogledavam. Jeftino od lo, tamnocrvena košulja, užasna kravata, dv a mala ožiljka na licu, onakvi kakvi ostaju od šaka i boca piva. »O, da?« kažem, koliko mogu neuljudn
.
»Moramo razgovarati o Linku.« Um mi govori da trebam nastaviti hodati, no noge mi se nekako jednostavno zaustavljaju. Želudac mi se grči, tako da mi je gotovo mučno, a srce počin je nezaustavljivo udarati. Piljim u tog nasilnika i kažem: »I gd je nam je ovih dana Link?« Od njegova dramatičnog b ga s Odjela za osuđenike na smrt prošla su dva m jeseca i o njemu nisam čuo baš ništa. Što je i normalno. Međutim, ovo me posve ne čudi. Možda sam malo prestrašen, nisam u šoku. Odlazimo na jednu stranu hodnika, kako bismo se malo sklon od gužve. Tip kaže da se zove Fango. Postoji oko deset posto izgleda
za to da mu ime Fango piše na rodnome listu. U tom zakutku, u kojem sam ja leđima okrenut prema zidu, tako da mogu motriti prolaznike, razgovaramo prigušenim glasom, gotovo ne pomičući usne. Fango kaže: »Link se dosta muči, kužite? Love je malo, jako malo, jer murjaci na oku drže sve koji su imalo povezani s njegovim poslom. Nadziru mu sina, njegove ljude, mene, sve. Kad bih danas kupio avionsku kartu za Miami, murjaci bi to zn . Ne možemo disati,
shvaćate?« Zapravo ne, kimam. On nastavlja: »U svakom slučaju, Link smatra da mu dugujete nešto love. Platio vam je puno, zauzvrat n dobio ništa, zbilja ste ga zeznuli,
kužite, i sad želi povrat.« Hinim sm h kao da je to nešto najsm ješn na sv tu. I doista je sm šno — kl nt koji je izgubio postupak traži povrat novca nakon suđenja. No Fango baš n raspoložen za sm h.
»Baš sm šno«, kažem ja. »I koliko traži?« »Sve. Sto tisuća. U gotovini.« »A-ha. Znači da sam sve zapravo radio besplatno, je li tako, Fango?« »Link bi rekao da ste sve odrad zbilja ušljivo. Da mu uopće niste pomogli. Angažirao vas je jer ste najveća faca, odv jetnik koji ga je trebao osloboditi. To se, naravno, n dogodilo, nego su ga svi pošteno nagaz . Smatra da ste to loše odrad i zato traži povrat novca.«
»Linka su nagaz
jer je ubio suca. Što je najneobičn , kad se to dogodi, a događa se r tko, to jako naljuti druge suce. Sve to Linku sam objasnio pr nego što me
angažirao. Čak sam mu sve to i napisao. Rekao sam da će biti jako teško dobiti taj slučaj, upravo zbog silnih dokaza kojima je raspolagalo tužiteljstvo. Naravno da mi je platio u gotovini, no ja sam to knjigovodstveno proveo i l po saveznoj vladi poslao oko trećine iznosa. Ostalo sam potrošio još davno. Tako da za n jega n ostalo ništa. Zao mi je.« Sada nam se približava Partner i ja mu samo kratko k imam. Fango ga vidi, prepoznaje i kaže: »Imate jednog pitbula, Rudd, Link ih još uv k ima više. Imate trideset dana da prikupite novac. Doći ću po n jega.« Okreće se i u odlasku se nam jerno ovlaš sudara s Partnerom. Parmer bi mu bez problema zavrnuo vrat, no ja mu samo pokretom ruke pokazujem da ostane miran. Nema smisla započeti tučnjavu usred Starog suda, iako n da ondje nisam viđao i takve stvari. U većini takvih sukoba sud jelov su gnjevni odvjetnici koji su se međusobno mlat .
Ubrzo nakon što se Tadeo proslavio ubivši suca, počeli su mi se javljati l čnici koji su tvrd da su stručni sv jedoci. Svi oni žel jeli su se nekako ubaciti u tu veliku predstavu. Ukupno je bila r č o četvorici. Svi su diplomir medicinu i im više nego dojmljiv životopis, svi im i iskustvo u nastupu na sudu, pred porotom. Čit su o tom slučaju, vid jeli snimku i, u različitoj m jeri, nud jednako mišl jenje: Tadeo je s pravnog staj šta bio neuračunljiv kad je u bor štu napao Seana Kinga. N mogao razlikovati ispravno od pogrešnoga, niti spoznati prirodu toga što čini. »Neuračunljivost« je pravni, a ne medicinski pojam. Razgovarao sam sa svom četvoricom, malo istražio stvari, pa se odlučio za nekog dr. Taslmana, iz San Francisca. Za 20 000 dolara honorara, plus troškovi, voljan je svjedočiti u Tadeovu korist i začarati porotu. Iako još n upoznao optuženika, već je uvjeren da zna istinu.
A istina može biti skupa, osobito kad je iznose stručni sv jedoci. Naš je sustav prepun raznoraznih »eksperata« koji zapravo vrlo malo predaju, istražuju pišu. Um jesto toga, tumaraju c lom zemljom i kao plaćenici sv jedoče za masni honorar. Samo odaberite neko pr porno pitanje, neki sklop čin jenica, neki zagonetni uzrok, neobjašnjivi ishod, bilo što, zapravo, pa ćete bez problema pronaći c lu hrpu doktora znanosti voljnih svjedočiti o raznoraznim neobuzdanim teorijama. Reklamiraju se.
Nude se. Jure za pr kama. Dolaze i na odvjetničke konferenc , kako bi p i uspored iskustva. Razmeću se »svojim presudama«. R tko spominju izgubljene sluča jeve. Povremeno ih netko diskreditira opakim unakrsnim ispitivanjem, pred sudom, ostaju u poslu jer su tako često efektni. U kaznenome postupku stručnjak mora uv jeriti samo jednog porotnika da bi se suđen je poništilo. Dođe li do takvog ishoda i na ponovljenom suđenju, tužiteljstvo će obično odustati. S Tadeom se sastajem u sobi za posjete u zatvoru, na uobiča jenome mjestu. Razgovaramo o mogućoj ulozi dr. Taslmana u n jegovoj obrani. Taj će stručnjak posvjedočiti da je on, Tadeo, puknuo, izgubio razum, te da se ne sjeća što se dogodilo. Tadeu se ta nova teorija sviđa. Da, kad bol je promisli, doista je bio neuračunljiv. Spominjem naknadu, a on kaže da je totalno bez love. Već sam u spomenuo i svoj honorar, pa je imao još manje love. Ne trebam ni naglašavati da ću ga zastupati jednostavno jer mi je drag. Zbog toga i zbog publiciteta. To je takozvana simpsonovska teorija o odvjetničkim honorarima: ja te ne plaćam, sretan si što si uopće ovd je, zaradit ćeš kad napišeš knjigu. Služeći se uslugama Harryja i Harryja, sud službeno izv ješću jem da ćemo se u obrani oslanjati na neuračunljivost. Tužiteljska zv zda, Max Mancini, kao i uv k, žestoko reagira. Max ima potpuni nadzor nad sluča jem Zapate, ponajpr zbog silno velikih dokaza o krivnji, kao i zbog publiciteta. I dalje nudi petnaest godina za ubojstvo bez predumišljaja. Ja se držim deset godina, iako nisam siguran da bi moj kl nt pristao i na takvu nagodbu. Kako tjedni odmiču, a on satima i satima u zatvoru prima besplatnu poduku s područja prava, Tadeo je postao još uv jereniji da nekako mogu 12
potegnuti odgovarajuće veze i omogućiti mu da izađe na slobodu. Želi da se pozovem na neku od onih »tehničkih po jedinosti« za ko je znaju svi njegovi cimeri. Dr. Taslman dolazi u grad i nas dvojica odlazimo na ručak. Umirovl jeni je psihijatar koji nikada n volio predavati, niti slušati pac nte. Pravna neuračunljivost nekako ga oduv k fascinira — zločini iz strasti, neodoljivi nagoni, trenutak kada je um toliko ispunjen emocijama i mržnjom da t lo prisiljava na nasilno djelovanje na način na koji čov jek nikada n ni pomislio. Najdraže mu je kad govori samo on. Tako me uvjerava u to koliko je genijalan. Slušam ta n jegova sranja i istovremeno pokušavam odrediti kako bi na njega reagirala porota. Simpatičan je, prodoran, pametan i rječit. Osim toga, iz K forn je, a K fornija je odavde udaljena tri tisuće kilometara. Svi parničari znaju da v jerodostojnost eksperta kod porote raste s udaljenošću s koje dolazi. Ispisujem mu ček za pola honorara. Drugu polovicu dobit će za vr
me suđenja.
On dva sata procjenjuje Tadea i, kakvog li iznenađenja, sada je uvjeren da je m totalno puknuo, izgubio sv st, poludio, te da se ne sjeća koliko je još udarao suca. I tako sada imamo kakvu-takvu, klimavu obranu. Nisam baš neki optimist, jer znam da će tužiteljstvo dovesti još dvojicu-trojcu stručnjaka, odreda najman je jednako vjerodostojnih kao Taslman, te da će nas oni zas jeniti svojom genijalnošću. Tadeo će svjedočiti i sve dobro odraditi dok ga ja budem ispitivao, možda će usp jeti pustiti i
pokoju suzu, a onda će ga Mancini pregaziti na unakrsnome. Ali videosnimka ne laže. I dal je sam uvjeren da će je porotnici gledati unedogled i da će uvid jeti istinu. U sebi će se rugati Taslmanu i podsm jehivati Tadeu, te će ga proglasiti krivim. A to znači dvadeset do trideset godina. Na dan suđenja, v jerojatno ću nagovoriti tužitelja da ponudu smanji na dvanaest do petnaest. Kako tvrdoglavog dvadesetdvogodišnjaka nagovoriti da prizna krivnju i prihvati petnaest godina zatvora? Da ga prestrašim mogućom tridesetogodišnjom kaznom? Sumnjam. Velikog Tadea Zapatea nikad n bilo lako prestrašiti.
Starcher danas puni osam godina. U onoj otužnoj i zlorabljivanoj sudskoj odluci kojom se određu je koliko ću vremena provesti sa sinom jasno se navodi da za svaki rođendan imam pravo na dva sata druženja. Dva su sata previše, tvrdi n jegova majka. Smatra da je sat više nego dovoljan. Zapravo bi joj bilo najdraže da se uopće ne vidimo. Ci lj joj je posve me isključiti iz njegova života, no to joj neću dopustiti. Možda i jesam nikakav otac, se barem trudim. A možda osvane i dan kada će m žel jeti biti sa mnom, samo da se malo makne od dviju majki koje se neprestano prepiru. I tako sad sjedim u McDonald’su i čekam da počnu moja dva sata. Judith na koncu dolazi u svojem Jaguaru, pravome odvjetničkom autu, te izlazi sa Starcherom. Odlučnim ga korakom dovodi unutra, vidi mene, mršti se kao da bi rad bila bilo gdje, samo ne ondje, te mi ga izruču je. »Doći ću u pet«, praktički sikće. »Sada je već četiri i petnaest«, kažem ja, no ona se ne obazire. Odr ješito odlazi, a on mi sjeda nasuprot. Ja se sm šim i kažem: »Kako ide, stari moj?« »U redu«, mumlja on. Gotovo se boji razgovarati s ocem. Ne mogu ni zamisliti stroge zapov di koje mu je dala dok su se voz ovamo. Ne jedi hranu iz McDonalds’a.
Ne pij njihova pića. Ne igraj se na igr štu. Operi ruke. Ne odgovaraj ako te »on« bude ispitivao o meni Avi nečemu što ima veze s našim d omom. Nemoj se zabaviti. Obično mu treba nekoliko minuta da se oslobodi tog pranja mozga i tek se onda može malo opustiti uz mene.
»Sretan rođendan«, kažem. »Hvala.« »Mama kaže da u subotu imaš veliki tulum. Puno prijatelja, torta i sve ostalo. Bit će zabavno.« »Valjda«, kaže on. Ja, naravno, nisam pozvan na proslavu. Održat će se u n jegovu domu, gdje već pola života živi s Judith i Avom. U domu koji ja nikada nisam vidio. »Jesi li gladan?« Gleda uokolo. Sjedimo u McDonaldsu, pravome raju za klince, u kojem je sve pomno pripremljeno tako da izaziva pravu žudnju za jelima koja na zidovima izgledaju neusporedivo ukusn nego na stolu. Pogled mu se zaustavlja na velikome plakatu kojim se reklamira veliki novi sok sa sladoledom McGlacier. Izgleda dosta privlačno.
Ja kažem: »Čini mi se da ću ja kušati taj novi sladoled. A ti?« »Mama kaže da ovd je ne bih trebao jesti ništa. Kaže da je sve nezdravo.« Sada je sa mnom, ne s Judith. Sm šim se i nagin jem napr d, kao da smo sada suzavjerenici. »Ali mama n s nama, zar ne? Ja joj neću reći, a nećeš ni ti. Ovo osta je među nama, dečkima, može?« On se sm ši i kaže: »Može.« Ispod stola izvlačim kutiju u šarenome omotu i stavljam je na stol. »Ovo je za tebe, stari moj. Sretan rođendan. Otvori.« On je željno uzima dok ja odlazim po sladolede. Vraćam se, a on pilji u malenu ploču za backgammon na stolu. Djed me u djetinjstvu naučio igrati damu, pa backgammon, a onda i šah. Bio sam opčin jen najrazličitijim igrama ko je su se igrale na nekakvoj ploči. Kao klinac, dobivao sam ih za rođendane i Božić. Kao desetogodišnjak, već sam imao prave hrpe takvih igara u 13
sobi, divovsku zbirku za koju sam se savjesno brinuo. R tko sam gubio u bilo kojoj od tih igara. S vremenom sam najviše zavolio upravo backgammon, te sam gnjavio djeda, majku, prijatelje, ma zapravo sve redom, da igraju sa mnom. Kao dvanaestogodišnjak sam osvojio treće m jesto na gradskome turniru za djecu. Kao osamnaestogodišnjak, već sam se dobro držao i na turnirima za odrasle. Na faksu s am igrao za novac, dok se ost nisu prest upuštati u takve oglede sa mnom. Nadam se da bi se dio toga mogao pren ti i na mojeg sina. Sve je očit da će gotovo posve sigurno biti sličan meni, hodati kao ja, govoriti kao ja. Vrlo je bistar, iako moram priznati da je velik dio toga nasl dio i od majke. Judith i Ava ne dopuštaju
mu ni da se približi videoigricama. Nakon onog suđenja Dougu Renfru, zbog toga sam oduševl jen. »Sto je to?« pita, uzimajući sladoled, zagledan u igru.
»Igra se zove backgammon. Igra se na ovoj ploči, a postoji već stol jećima. Naučit ću te igrati.« »Izgleda mi teško«, kaže i žličicom uzima zalogaj. »N teška. Počeo sam je igrati kao osmogodišnjak. Brzo ćeš sve pohvatati.« »U redu«, kaže on, već spreman za izazov. Ja postavljam pločice i počin jem od osnova.
Partner naš kombi parkira na prepunome parkir štu i ulazi u trgovački centar. Ući će u restoran na dv etaže na završetku jednoga krila centra i ondje pronaći jedno sjedalo uz prozor u malenome baru na gornjoj razini. Odande će motriti naš kombi, da utvrdi tko ga još prati. U 16 sati na klizna vrata kuca Arch Swanger. Otvaram ih. Uvodim ga u svoj ured. On sjeda u udobni naslonjač i gleda uokolo. Sm ši se dok gleda kožni nam ještaj, televizor, glazbenu liniju, sofu, hladnjak. »N loše«, kaže. »Ovo vam je doista ured?«
»Da.« »Mislio sam da zv jerka poput vas ima nekakav luksuzan ured u jednome od onih nebodera u centru.« »Nekada sam imao takav ured, su mi ubac zapaljivu bombu. Sada mi je draže da sam pokretna meta.« Na trenutak me gleda kao da zapravo ne zna govorim li ozbiljno ne. One luckaste plave naočale zam nio je crnim naočalama za čitan je zahvaljujući kojima doista
izgleda ponešto inteligentn . Na glavi ima crnu pustenu vozačku kapu koja izgleda autentično. Izgleda dobro, krinka je vrlo efektna. S udaljenosti od tri metra ne bih rekao da je to isti onaj tip. Sada kaže: »Zbilja su vam ubac bombu u ured?« »Da, pr približno pet godina. Ne pitaj kako jer ne znam. Ili neki diler neki murjaci u c ivilu. Osobno mi se čini da su b neki dileri, jer policija baš i n pokazala osobitu volju da istraži uzroke požara.« »Eto, to mi se sviđa kod vas, gospodine Rudd. Možemo pr ći na ti?« »Bit ću još gospodin Rudd, barem dok me službeno ne angažiraš. Onda može i samo Sebastian.« »U redu, gospodine Rudd, sviđa mi se to što vas murjaci ne vole i što vi ne volite njih.« »Znam hrpu policajaca i dobro se slažemo«, kažem, malko prilagođujući istinu. Simpatični su mi Nate Spurio i još možda dvojica policajaca. »Hajdemo mi o poslu. Popričao sam s detektivom, našim prijatel jem Landyjem Reardonom. Nemaju baš
nešto čvrstih dokaza. Dosta su sigurni da si ti ubojica, samo što to još ne mogu dokazati.« Bio bi to idealan trenutak da zan če krivnju. Bilo bi prikladno da kaže nešto jednostavno i krajnje neoriginalno, kao na primjer: »Nam jer su se na pogrešnog tipa«. No on kaže: »Već sam ran imao odvjetnike, više njih, većinu je imenovao sud, nikada nisam imao osjećaj da im mogu v jerovati, kužite? No čini mi se da vama mogu vjerovati, gospodine Rudd.« »Vratimo se mi na posao, Arch. Za honorar od 10000 dolara zastupat ću te t kom c le faze podizanja optužnice. Nakon što te optuže i kad se nađeš pred početkom suđenja, taj ugovor više neće vr diti i tada ćemo ponovno sjesti i razgovarati o eventualnoj zajedničkoj budućnosti.« »Nemam 10000 dolara i smatram da je to previše samo za fazu podizanja optužnice. Znam kako funkcionira sustav.« Pritom n posve u krivu. Deset somova za uvodne okrša je malo je skupo, no ja uv k počin jem od više c ne. »Neću se sada c jenkati, Arch. Imam posla preko glave i hrpe kl nata koji me čekaju.« Iz džepa košul je vadi presav ni ček. »Evo pet tisuća, s računa mo je majke. Više od toga ne možemo platiti.« Otvaram ček. Lokalna banka. Pet somova. Potpis Louise Powell. On kaže: »Powell joj je bio treći muž, umro je. Starci su mi se razveli dok sam bio klinac. Dobrog starog taticu nisam vidio dugo, dugo.« Uz tih pet tisuća osta jem u igri i u v stima, a to i n tako loša naknada z a prvu rundu-dv . Ponovno presavijam ček, spremam ga u džep košul je, pa vadim ugovor za pravno zastupanje. Mobitel mi se nalazi na stoliću ispred mene. Sada vibrira. Zove me Partner. »Ispričavam se. Moram se javiti.« »U svo jem ste uredu.« Partner kaže: »Dva murjaka u b lome džipu, na petnaestak metara, upravo su se parkir i motre kombi.« »Hvala. Izv ještavaj me.« Swangeru kažem: »Kompići su ti nanjuš trag. Znaju da si tu i znaju moj kombi. Susret odvjetnika i kl nta n protuzakonit.« On odmahuje glavom i kaže: »Prate me u stopu. Morate mi pomoći.« Polagano mu objašnjavam sve odredbe ugovora. Nakon što smo sve razjasn , obojica se potpisujemo. Za svaki slučaj, ja još kažem: »Idem sad odmah u banku. Ako ček ne vr di, automatski se poništava i ugovor. Jasno?« »Mislite da bih vam napisao ček bez pokrića?«
Sada ne mogu suspregnuti osm
h. Kažem: »Napisala ga je tvoja majka. Ne igram
na neviđeno.« »Ona previše p , n prevarantica.« »Zao mi je, Arch. Nisam to htio reći. Samo sam se nagledao čekova bez pokrića.« On samo odmahuje i kaže: »Nema veze.« Još nekoliko trenutaka piljimo u stol, a ja onda kažem: »Želiš li o nečemu razgovarati sad kad imaš odv jetnika?« »Imate kakvo pivo u tom zgodnom hladnjaku?« Pružam ruku, otvaram vrata i vadim limenku piva. On je otvara i otpija velik gutljaj. Sviđa mu se, kaže i sm se: »Bit će da je ovo najskuplje pivo koje sam ikada pio.« »Ovisi s ko je strane gledaš. Samo se s jeti da ti nitko od odvjetnika ne bi poslužio piće u svo jem uredu.« »Upravo tako. Vi ste prvi.« Još jedan gutljaj. »Onda, Sebastiane, sad možemo na ti, zar ne, sad kad smo r š naknadu i potpis ugovor?« »Može.« »U redu, Sebastiane, osim nešto piva, što još dobivam za tih pet somova?« »Pravne sav jete, za početak. I zaštitu — murjaci te više neće baš samo tako dovlačiti na jedno od onih zloglasnih desetosatnih ispitivanja. Sada će s tobom postupati u rukavicama i samo prema zakonu. Dobro poznajem detektiva Reardona i pokušat ću ga uvjeriti u to da nemaju dovoljno dokaza za sljedeći korak. A ako pronađu neke dokaze, ja ću za to po svoj pr ci doznati.« Ispija pivo do kraja, pa rukavom briše usta. Ni kakav žedni student na tulumu ne bi brže r šio limenku. Još jedan idealan trenutak da mi kaže otpr ke: »Nema nikakvih dokaza.« Um jesto toga, podriguje se i kaže: »A ako me uhite?« »Onda ću doći u zatvor i pokušati te izvući, što će biti nemoguće. Optužnica za ubojstvo u ovome gradu znači da nema izlaska uz jamčevinu. Sudu ću podn ti niz zahtjeva i malo podignuti prašinu. Imam prijatel je u novinama i neslužbeno ću im dojaviti čin jenicu da policija praktički nema nikakve dokaze. Počet ću zastrašivati tužitelja.« »To mi baš i n nešto za pet tisuća. Mogu dobiti još jedno pivo?« Načas okl vam, a onda brzo zaključu jem da će mu dva biti dovoljno, barem u mojem uredu. Dodajem mu još jednu limenku, pa kažem: »Odmah ću ti vratiti novac, Arch, ako nisi zadovoljan našim sporazumom. Kao što sam rekao, imam pune ruke posla i hrpu kl nata. Pet tisuća dolara neće mi prom niti život.« Otvara limenku i otpija umjereno velik gutljaj.
Ja pitam: »Želiš da ti vratim ček?« »Ne.« »Onda prestani šiziti zbog honorara.« Još malo pilji u mene, a ja prvi put hvatam onaj hladni, prazni pogled ubojice. Već sam ga viđao kod drugih. On kaže: »Ubit će me, Sebastiane. Murjaci ne mogu ništa dokazati, ne mogu pronaći ubojicu, a pod strašnim su pritiskom. Bo je me se, jer ako me uhite, onda moraju imati posla s tobom, a budući da nemaju dokaza, ne žele ići na sud. Zamisli samo da me sud oslobodi nakon velikog i senzacionalnog suđenja. I zato će me, da sve to nekako jednostavno prekinu, ukokati i sve pošted jeti muka. To znam jer su mi rekli. Ne detektiv Reardon. Ne ni one velike zvjerke u Središnjoj. Nego murjaci na ulici, neki od onih tipova koji me prate bez prestanka, dvadeset četiri sada na dan i sedam dana u tjednu. Motre čak i našu kućicu dok spavam. Maltretiraju me, psuju i pr te mi. A ja znam da će me ubiti, Sebastiane. Znaš koliko je c la policijska organizacija pokvarena.« Načas presta je govoriti i otpija još gutljaj piva. »Sumnjam«, kažem ja. »Naravno, ima pokvarenih po jedinaca, još nikada nisam vidio da su ub osumnjičenika za ubojstvo samo zato što nisu pronašli čvrste dokaze.« »Znam jednog tipa kojeg su ub , dilera droge. Sve su izveli tako da je izgledalo poput isporuke koja je krenula po zlu.« »Neću se natezati o tome.« »Evo u čemu je problem, Sebastiane. Ako mi prosviraju glavu metkom, onda nikada neće pronaći d jevojčino t lo.« Osjećam kako mi se želudac okreće, ne m njam izraz lica. Uobiča jeno je da okrivljenik poriče krivnju. Nečuveno da prizna zločin, osobito u tako ranoj fazi. Optuženike u kaznenim postupcima nikada ne pitam jesu li krivi. To je čisto gubl jenje vremena, a ionako uv k lažu. Oprezno nastavljam pitan jem: »Znači da znaš gd je je t lo?« »Bit ću posve otvoren, Sebastiane. Sada si mi odv jetnik i mogu ti reći baš sve, zar ne? Da sam ubio deset djevojaka i sakrio njihova t la i sve ti ispričao... ti ne bi smio nikome reći baš ništa, je li tako?« »Tako je.« »Baš nikada?« »To pravilo ima samo jednu iznimku. Ako mi nešto kažeš u pov jerenju, a ja smatram da će to ugroziti druge, tada to sm m pren ti predstavnicima vlasti. Inače, ne sm m reći nikada i nikome.« On se zadovoljno sm ši i otpija gutljaj. »Opusti se, nisam ubio deset djevojaka. A ne kažem ni da sam ubio J anu Kemp, znam gdje je zakopana.«
»Znaš li tko ju je ubio?« Malo zastaje, kaže da, pa ponovno šuti. Očito je da ne namjerava imenovati krivce. Otvaram hladnjak i uzimam pivo za sebe. Sljedećih nekoliko minuta tako p mo. On prati svaki pokret, kao da zna da mi srce divljački udara. Ja na koncu kažem: »U redu, ne tražim nikakve informac , smatraš li da je važno da netko, možda ja, zna gd je se nalazi t lo?« »Da, o tome moram promisliti. Možda ti kažem sutra. Možda ne.« U mislima sam već uz obitelj Kemp i neizrecivu noćnu moru koju proživljavaju. U tom trenutku mrzim tog tipa i volio bih ga strpati iza rešetaka učiniti nešto još gore. Pijucka pivo u mojem kombiju kao najopušteniji tip na sv tu, dok ta obitelj nepojmljivo pati. »Kada je ub
na?« pitam, već malo pret jerujući. »Nisam siguran. Ja to nisam učinio, kunem se. Ali n rodila u zatočeništvu, ako te to zanima. Nikakvo d te n prodano na crnome tržištu.« »Znaš puno toga, zar ne?« »Znam previše i zbog toga ću izgubiti glavu. Možda ču morati nestati, kužiš?« »B g je siguran znak krivnje. To će protiv tebe biti upotr bljeno na sudu. Ne bih ti to savjetovao.« »Želiš, znači, da ostanem ovd je i pop m metak.« »Murjaci ne ubijaju osumnjičene za ubojstvo, shvaćaš, Arch? V jeruj mi.« Gnječi praznu limenku i ostavlja je na stolu. »Trenutačno više nemam što reći, Sebastiane. Vidimo se kasn .«≥ »Imaš moj broj.« Otvara vrata i izlazi. Partner prati kako pogledava uokolo, traži murjake, a zatim ulazi u trgovački centar i nesta je. Partner i ja odmah odlazimo u banku. Ček nema pokriće. Sat vremena zovem Archa i tek se tada napokon javlja. Ispričava se i obeća je da će s čekom sutra sve biti u redu. Nešto mi govori da bih bio lud kad bih mu po vjerovao.
Sada je 4.33 ujutro i zvoni mi mobitel. Uzimam ga i ne prepoznajem broj. To nikada
dobar znak. »Molim?« »Bok, Sebastiane, ja sam, Arch. Imaš malo vremena?« Naravno, Arch. Sto je najneobičn , usred noći i nisam toliko zauzet. Duboko udahnuvši, kažem: »Svakako, Arch, imam malo vremena. Ali četiri je ujutro, pa se nadam da je nešto važno.« n
»Nisam više u gradu, službeno sam u b gu. Otresao sam ih se i provukao se kroz njihovu mrežu. Ne vračam se, tako da me nikada neće uloviti.« »Velika pogreška, Arch. Bit će ti najbol je da pronađeš novog odv jetnika.« »Ti si moj odv jetnik, Sebastiane.« »Ček ne vr di, Arch. Sjećaš se što smo rekli?« »Još je kod tebe, provjeri danas u banci, kunem ti se da će sve biti u redu.« Govori brzo i odsječeno, a zvuči kao da je do tog trenutka trčao. »Čuj, Sebastiane, htio bih da znaš gd je je ta djevojka, dobro? Samo za slučaj da mi se nešto dogodi. I drugi su ljudi um šani i vrlo lako mogao bih izvući deblji kraj, ako shvaćaš što želim reći.« »Zapravo i ne.« »Ne mogu ti baš sve nacrtati, Sebastiane. Stvar je komplicirana. Neki su mi ljudi za petama, i murjaci, i neki ljudi prema kojima su murjaci male bebe.« »Zao mi je, Arch. Ne mogu ti pomoći.« »Jesi li ikada vidio onaj veliki plakat, na međudržavnoj autocesti, na kojih sat vremena južno odavde, veliku i jako uočljivu reklamu usred kukuruznih polja na kojoj piše »Poništavamo vazektomiju. Jesi li to kad vidio, Sebastiane?« »Ne bih baš rekao.« Sav razum kojim raspolažem, svi instinkti, sve mi govori da odmah trebam prekinuti taj razgovor. Samo l po prekini, idiote. I s njim više nikad ne prozbori ni r č. No fizički sam par ziran i to ne mogu učiniti. Glas mu je sada pun živosti, kao da totalno uživa u tome. »>Poništavamo vazektomiju, dr. Woo. Primamo sve vrste zdravstvenog osiguranja. Nazovite 24 sata na dan. Besplatan broj.< Ondje je zakopana, Sebastiane, pod tom reklamom, uza samo kukuruzno polje. Moj je otac imao vazektomiju dv godine pr nego što sam se rodio, ne znam što je pošlo po zlu, moja je majka svakako ostala zbunjena. Možda se viđala s nekim drugim. I tko mi je onda otac, shvaćaš? Izgleda da to nećemo doznati. U svakom slučaju, oduv k sam nekako opčin jen vazektomijama. Cap-cap i fino se odvezeš kući i do konca života ispalju ješ samo ćorke. Tako jednostavan postupak, a tako dramatične posl jedice. Ti si to obavio, Sebastiane?«
»»Nisam.« »Nisam ni mislio. Pravi si pastuh.« »Znači zakopao si je, to mi želiš reći, Arch?« »Ne govorim ništa, Sebastiane. Osim što te pozdravljam i zahvalju jem na čuvanju tajne. Javim se kasn .«
i mračno, a ulice daleko ispod mirne su i prazne. U ovakvim se trenucima pitam zašto sam postao braniteljem u kaznenim postupcima. Zašto sam sv jesno posvetio život nastojanjima da zaštitim ljude koji su, u najvećem broju sluča jeva, učin užasne stvari? To mogu opravdati uobiča jenim razlozima, no u ovakvim situacijama to opravdavam tek reda radi, ne svim srcem. Razmišljam o studiju arhitekture, koji mi je bio drugi izbor. S Omatam se dekom, pa sjedim vani, na maloj terasi. Hladno je
druge strane, poznajem nekolicinu arhitekata, pa ni oni nisu posve mirni i zadovoljni.
Prvi scenarij: Swanger govori istinu. U tom slučaju moram li zbog etičnosti i dužnosti prema n jemu šut jeti? S time je t sno povezano i pitanje: jesam li doista njegov odvjetnik? I nisam i jesam. Potpis smo ugovor, no on ga je prekršio plativši čekom bez pokrića. Bez valjanog ugovora nema ni zastupanja, no stvari uv k nisu posve jasne. S njim sam se našao dvaput, a oba puta on me smatrao svojim odvjetnikom. Oba puta nedvojbeno je bila r č o susretu odv jetnika i kl nta. Tražio je savjete. Ja sam mu ih pružio. Pridržavao se većine toga. Pov jerio mi se. Kad mi je ispričao o t lu one djevojke, svakako je smatrao da se obraća svo jem odvjetniku. Drugi scenarij: Recimo da sam mu odvjetnik, da ga više nikad u životu ne vidim, te da odlučim policiji ispričati što mi je rekao. Bila bi to teška povreda kl ntova povjerenja, vjerojatno dovoljno ozbiljna stvar da me izbace iz odvjetničke komore. Ali tko će se ž ti na moj postupak? Ako je u b gu, mrtav, koliko mi može izazvati problema?
Treći scenarij: Hrpa toga. Ako je t lo doista ondje gdje je rekao, a ja kažem policiji, onda će Swangera tražiti, pronaći, suditi mu, osuditi ga, i to na smrt. On će za to okriviti mene i u tome neće pogr šiti. Moja kar ra bit će okončana. Četvrti scenarij: Ne mogu to reći policiji, ni pod kojim uv jetima. Oni ne znaju što znam, a ja im to ne kanim reći. Razmišljam o obitelji Kemp i njihovoj noćnoj mori, ni n a koji način ne mogu narušiti pov jerljivost odnosa. Uz malo sreće, obitelj nikada neće doznati da znam. Peti scenarij: Swanger laže. Činilo mi se da pokazu je preveliku želju za time da mi ispriča. Igra igrice i uvlači me u nekakav užasan plan koji može završiti jedino loše. Znao je da ček nema pokrića. N jegova siromašna majka u životu n vidjela 5000 dolara, baš kao ni on. Šesti scenarij: Swanger ne laže. Informaciju mogu neopaženo dostaviti Nateu Spuriu, svojoj krtici duboko u policijskim redovima. Policija će pronaći t lo. Swangera će uhvatiti i izvesti pred sud, a ja neću biti ni blizu te sudnice. Ako je ubio tu djevojku, želim da bude iza rešetaka.
Razmatram još nekoliko sličnih scenarija i situacija posta je sve mutnijom, umjesto jasnijom. U pola šest pripremam kavu. Dok se kuha, postavljam svih petnaest kugla i razbijam ih razmjerno blagim udarcem. Prvi susje d već se ž na zvuk biljara u čudna doba dana i noći, pa radim na profin jen m pristupu. Rasturam u igri, šal jem osmicu u kut, točim jaku kavu u š cu i ponovno sve rasturam. Još jednom postavljam kugle, pa četvorku ostavljam na dva centimetra od rupe. Trideset tri u nizu. N loše. Poništavan je vazektom ?
Policija me prati, preko volje. Partner kaže da me prate približno u ped eset posto sluča jeva, da su se nešto više zainteresir kad sam se u kombiju našao sa Swangerom, no to je bilo pr više od t jedan dana. Partner me ostavlja kod Ken’s Karsa, jeftinog salona rabljenih automobila u hispanskome d lu grada. Radio sam neke stvari za
Kena, pomogao mu da ne završi u zatvoru, a i on i ja znamo da naša suradnja n gotova. On voli mutne poslove, što mutn to bolje, pa je samo pitanje vremena kad će mu se pred vratima pojaviti specijalci s nalogom za uhićen je. Za dvadeset dolara na dan, u gotovini, Ken će mi »iznajmiti« upotrebljivo vozilo iz svoje otužne ponude, bez ikakvih pitanja. To povremeno radim kad mislim da me prate. Moj Fordov crni teretni kombi dosta je uočljiv. No, ulubl jeni Subaruov karavan koji mi je Ken odabrao ni u snu ne može privući pozornost. Nekoliko minuta družim se s njim, jedan drugoga malo vr đamo, a onda odlazim. Vijugam oronulim d lom grada, malo kružim i vraćam se, jednim okom uv k prateći što se događa u retrovizoru. Nakon nekog vremena pronalaz im obilaznicu kojom dolazim do međudržavne autoceste, a nakon što sam se uv jerio da me nitko ne prati, krećem na jug. Osamdeset tri kilometra od grada prolazim kraj velike reklame dr. Wooa na suprotnoj strani ceste. Kao što je Swanger i rekao, r č je o velikome plakatu na rubu kukuruznih polja. Kraj r či »Poništavamo vazektomiju« nalazi se veliko lice dr. Wooa, luckasta izraza, koje promatra promet u smjeru sjevera. Okrećem se na sljedećem izlazu, vozim se tih šest kilometara do znaka, pa se parkiram u njegovoj blizini. Promet tutnji kraj mene, a s na zračnih struja nast h prolaskom velikih šlepera zamalo podiže moj m Subaru s da. Kraj bankine se proteže jarak prepun korova i smeća, a iza n jega žičana ograda obrasla penjačicama. Iza ograde je pošljunčani pristupni put koji vodi uz rub polja kukuruza. Vlasnik poljoprivrednog zemljišta raščistio je m pravokutni komad polja i iznajmio ga tvrtki koja postavlja reklame. U središtu tog pravokutnika nalaze se četiri velika metalna stupa koja drže ploču s reklamom. Oko stupova raste korov, ima još smeća, kao i nekoliko zalut h
stabljika kukuruza. Iznad svega toga, dr. Woo se od uha do uha sm ši prometu, hvaleći se svojim v ještinama. I da je jedini čov jek na sv tu, ne bih mu povjerio testise. Iako s time nemam iskustva, pretpostavljam da bi čov jek mogao iskoristiti mrak,
doći tim prilaznim putem, fino iskopati grob, dovući t lo, zatrpati rupu, još malo porazbacati i zemlju i smeće, pa sve l po prikriti. Pričekati da prođe pokoji m jesec, da se izm ne godišnja doba, a zemlja slegne. Ali zašto odabrati m jesto toliko blizu međudržavne autoceste kojom dnevno prolazi dvadeset tisuća automobila? Nemam pojma, samog sebe podsjećam na to da pokušavam shvatiti um vrlo izopačene osobe. Skrivan je na otvorenome uv k nekako funkcionira, pretpostavljam. Osim toga, u tri u noći ovd je je po svoj pr ci vrlo mimo i prazno.
Još neko vr me piljim u travu ispod reklame i razmišljam o obitelji Kemp. I proklinjem dan kad sam upoznao Archa Swangera.
čekam u hodniku Stare sudnice, kada mi dolazi poruka od detektiva Reardona. Kaže da bismo treb razgovarati i to što pr . Stvar je hitna. Sat vremena kasn Partner me ostavlja ispred Središn je, a ja odlazim u Reardonov skučeni i zagušljivi ured. Nema pozdrava, nema rukovanja, ničeg sličnog, no ja tako nešto ni ne očeku jem. On gunđa: »Imaš par minuta?« »Ovd je sam«, kažem. »S jedni.« Za to postoji samo jedno mjesto — kožna klupa prekrivena prašinom i spisima. Gledam je pa kažem: »U redu je, stajat ću.« »Kako hoćeš. Znaš li gd je je Swanger?« »Ne, nemam pojma. Mislio sam da ga pratite u stopu.« »I jesmo, nam je umakao. Ni traga ni glasa već više od t jedan dana, baš ništa. Ispario.« Spušta se u drveni okretni naslonjač, pa na stol podiže ob je noge. »Još si mu odvjetnik?« »Nisam. Kad me angažirao, platio je čekom bez pokrića. Naš je ugovor ništavan.« Podrugljiv pogled, usiljen osm h. »No, da, on ne misli tako. Ovaj je poziv primljen malo iza ponoći, ovd je na moj službeni telefon.« Pruža ruku i pritišće dv tipke na zastarjeloj telefonskoj sekretarici. Nakon zvučnog signala ču je se Archov glas: »Ovo je poruka za detektiva Landyja Reardona. Arch Swanger pri telefonu. Otišao sam i ne vraćam se. Progonite me već m jesecima i sad sam toga već sit. Moja je sirota majka Dva dana kasn
već skrenula zbog vašeg neprestanog nadzora i zlostavljanja. Molim vas da je ostavite na miru. Posve je nedužna, baš kao i ja. Vraški dobro znate da nisam ubio tu curu, da s time nisam imao baš ništa. To bih volio objasniti nekome tk o je voljan slušati, ako se vratim, strpat ćete me u zatvor. Imam nešto važnih informacija, Reardone, i volio bih s nekim razgovarati. Znam gdje se nalazi u ovom trenutku. Sto kažeš?« Dugotrajna stanka. Gledani Reardona, a on kaže: »Čekaj malo.« Arch nekoliko puta kašl je, a zatim nastavlja drhturavim glasom, kao da su ga obuzele emoc : »Samo tro je ljudi zna gdje je zakopana, Reardone. Samo trojica. Ja, tip koji ju je ubio i moj odvjetnik, Sebastian Rudd. Ruddu sam rekao jer on kao odvjetnik to ne sm reći nikome. Baš zeznuto, ha, Reardone? Zašto bi jedan odvjetnik trebao biti u stanju čuvati tako velike tajne? Nemoj me krivo shvatiti, Rudd mi je
simpatičan. Dovraga, pa angažirao sam ga. A ako me nekom srećom usp te pronaći, onda ću dovesti Rudda da me izvuče.« Još mala stanka, pa onda: »Moram ići, Reardone. Ču jemo se.« Prilazim onoj klupi i sjedam na neke spise. Reardon isključu je uređaj i nagin je se napr d na laktovima. »Zvao je s neregistriranog mobitela na bonove i nismo mu uspjeli ući u trag. Nemamo pojma gdje je.« Duboko udišem dok pokušavam srediti misli. Nema nikakvog, ni strateškog, ni zdravorazumskog razloga da Swanger policiji kaže da ja znam gd je je zakopano t lo. I gotovo! A zbog čin jenice da mi je to toliko silno htio reći, a da je to onda odmah izbrbljao i policiji u meni budi još veću sumnju. Tip je prevarant, možda i serijski ubojica, psihopat koji uživa u igranju igrica i laganju. Ali što god bio, i koji mu god b
motivi, gurnuo me s ruba litice i ja sam sad u slobodnom padu. Vrata se iznenada otvaraju i u prostoriju ulazi Roy Kemp, pomoćnik šefa polic i otac nestale djevojke. Za sobom zatvara vrata i približava se meni. R č je o opasnome tipu, bivšem marincu četvrtaste don je v ce i kratkopodšišane pros de kose. Oči su mu isp ne i krvave, svjedoče o c ni koju plača proteklih godinu dana. U njima se odražava i mržnja od ko je se ježim. Ovratnik mi je već mokar. Reardon ustaje, pucketa zglobovima na prstima, kao da se sprema upotr biti šake, te mi upuću je pogled koji bi sam mogao ubiti, a vjerojatno i hoće. Uv k je kobna pogreška pokazati slabost pred policajcem, tužitel jem sucem, pa čak i porotom, no trenutačno jednostavno ne mogu pokazati ni tračak samopouzdanja, a kamoli uobiča jene drskosti. Kemp odmah prelazi na stvar: »Gd je je, Rudd?«
Polagano ustajem, uzdižem ob je ruke i kažem: dobro? Malo ste me zatekli nespremnog. Vi ste im
»Moram malo promisliti o svemu, vremena isplanirati ovu zasjedu.
Dajte mi malo vremena, može?« Kemp kaže: »Živo mi se fućka za povjerljiv odnos i etičnost i slična sranja, Rudd. Nemaš pojma što proživljavamo. Jedanaest m jeseci i osamnaest dana čistog pakla. Žena mi ne može ustati iz kreveta. C la mi se obitelj raspada. Očajni smo, Rudd.« Koliko god ul vao strah, Roy Kemp čov jek je kojeg razdire strašna bol, otac koji poput mjesečara proživljava najgoru noćnu moru. Trebaju mu t lo, pogreb, trajni grob kod kojeg on i supruga mogu kleknuti na travu i tugovati kako se spada. Taj užas i neizvjesnost zac lo su nepodnošljivi. Zapr čio mi je uski put do vrata i već se pitam hoće li me napasti i fizički. Kažem: »Čujte, šefe, vaša je pretpostavka da je sve što Arch Swanger kaže istina, a to bi mogla biti vrlo loša pretpostavka.« »Znaš li gd je mi je kći?« »Znam što je rekao Arch Swanger, ne znam govori li istinu. Iskreno, u to sumnjam.« »Onda nam sve jedno reci. Pa ćemo pogledati.« »N to baš tako jednostavno. Dobro znate da ne sm m reći što mi je priopćio u povjerenju.« Kemp zatvara oči. Ja spuštam pogled i prim jeću jem da je stisnuo obje šake. Malopomalo sada ih rastvara. Ja gledam Reardona, koji b sno pilji u mene. Ponovno gledam Kempa, koji je malko otvorio te krvave oči. Polagano kima, kao da želi reći: »U
redu, Rudd, igrat ćemo po tvojim prav ma. Ali sredit ćemo te.« Iskreno govoreći, na njihovoj sam strani. Najviše bih volio reći sve što znam, pomoći da se djevojku dostojno pokopa, pomoći da pronađu Swangera i sa zadovoljstvom gledati kako ga porota osuđu je za ubojstvo. No, nažalost, nemam tu mogućnost. Zakoračivši prema vratima, kažem: »Sada bih volio izići.« Kemp se ne miče, a ja se nekako usp vam provući kraj n jega, tek ga ovlaš dodirujući, bez izazivanja fizičkog sukoba. Hvatam ručicu na vratima i praktički osjećam nož u leđima, no ipak osta jem na nogama i živ i z drav izlazim na hodnik. Iz Središn je nikada nisam izletio u većoj žurbi.
Treći je petak u mjesecu, vr me je da se vidim s Judith, na obvezatnome susretu uz dva pića. Ni ona ni ja ne želimo se vid jeti, no ni ona ni ja nismo spremni predati se i odustati. To bi značilo priznati slabost, a to jednostavno ne možemo, ni ona ni ja, barem
ne jedno prema drugome. Uvjeravamo se da moramo držati komunikacijske lin otvorenima jer imamo zajedničkog sina. To siroto d te. Ovo nam je prvo piće otkako me dovukla na sud u uzaludnome pokušaju da mi ukine
sva prava druženja sa sinom. I tako, uz taj m sukob koji još visi u zraku, napetost će biti još veća. Iskreno govoreći, nadao sam se da će ona nekako otkazati dogovor. Vrlo lako mogla bi me isprovocirati tako da ne bih mogao držati jezik za zubima. U bar dolazim rano i pronalazim jedan slobodan separe. Ona dolazi na vr me, kao i uv k, uz ljubazan izraz lica. Judith n draga i ljubazna osoba i r tko se sm ši. Većina odv jetnika bori se protiv stresa, no većina odv jetnika ne radi u tvrtki s još devet žena, za ko je se redom zna da su nesmiljene parničarke ko je samo traže povod za sukob. Njezina je tvrtka ekspres-lonac, a nekako pretpostavljam da joj ni život kod kuće n osobito zabavan. Sto je stariji, Starcher sve više spomin je silnu dernjavu između Judith i Ave. Ja, naravno, iz maloga izvlačim sve prljavo rubl je do kojeg je moguće doći. »Kako si provela t jedan?« pitam. R č je o uobiča jenome uvodu. »Sve isto. Izgleda da je tebi baš krenulo. Ponovno fotka u novinama.« Konobar prima narudžbe, uv k isto: njoj chardonnay, meni koktel s visk m. One ugodne pomisli s kojom je ušla u bar, o čemu god da je bila r č, više nema. »Malko preuran jeno«, kažem. »Više ne zastupam tog tipa. N mogao platiti.«
»Au! Zamisli samo koliko ćeš propustiti publiciteta.« »Pronaći ću nešto drugo.« »U to ni najman je ne sumnjam.« »Nisam raspoložen za vr đan je. Sutra dobivam Starchera na trideset šest sati. S time je sve u redu?« »Koji su ti planovi?« »Znači sada ti moram izn ti planove, da ih odobriš? Kada je sud to odredio?« »Samo me zanima, ništa više. Treba ti piće.« Još neko vr me piljimo u stol, čekamo piće. Željno uzimamo čaše. Nakon trećeg gutljaja, ja kažem: »Majka mi je doputovala. Odvest ćemo Starchera u trgovački centar, na uobiča jeni obred kojim roditelj s kojim d te ne žive prikrati nekoliko sati pijući kavu, dok se d te vozi na vrtuljku i skače po igr štu. Nakon toga po jest ćemo lošu pizzu i loš sladoled i gledati kako klaunovi izvode vragol i d le balone. Nakon toga odvest ćemo se do r ke i šetati uz brodice u luci. Sto te još zanima?« »Planiraš ga zadržati i sutra navečer?« »Imam trideset šest sati, jednom mjesečno. To je od devet ujutro sutra do devet navečer u ned jelju. Računaj malo. N baš tako komplicirano.«
Konobar svraća do nas da pita kako stojimo. Naruču jem još jednu rundu, iako nismo pop ni pola prvog pića. T kom protekle godine usp vao sam se gotovo i radovati tim kratkim susretima s Judith. Oboje smo odvjetnici i povremeno smo pronalaz nekakve zajedničke teme. Nekoć sam je volio, iako nisam siguran da je ona isto to osjećala prema meni. Imamo d te. Nekako sam se pomalo bio nadao da bi se između nas moglo razviti nekakvo prijateljstvo, odnos koji mi je trebao jer imam tako malo prijatelja. No trenutačno je ne mogu vidjeti. P mo u tišini, dvo je smrknutih bivših ljubavnika koji bi zapravo najrad jedno drugo zadav . Ona prekida napetost pitanje: »Kakav je čov jek Arch Swanger?« Još nekoliko minuta razgovaramo o n jemu, a zatim i o otmici i noćnoj mori koju proživljava obitelj Kemp. Jedan njoj poznati odv jetnik jednom je branio J aninog posljednjeg dečka optuženog za vožnju pod ut jecajem alkohola, što bi nekako valjda
trebalo nešto značiti. Za pola sata gotovi smo s pićima, što nam je rekord, pa odlazimo svatko na svoju
stranu čak i bez obvezatnog letimičnog poljupca u obraz.
N lako svaki mjesec planirati aktivnost kojom ću zabaviti Starchera. Već mi je rekao da je sit trgovačkog centra, zoološkog vrta, vatrogasn e postaje, mini-golfa i dječ jeg kaz šta. Zapravo želi gledati borbe u kavezu, no od toga neće biti ništa. Stoga
sam mu kupio čamac. S mojom majkom nalazimo se na mjestu koje se zove Pristanište, a r č je o imitaciji spremišta za brodice usred Gradskog parka. Ona i ja p mo kavu, dok on s užitkom p vrući kakao. Moja se majka brine zbog n jegova odgoja. M se ne zna
ponašati za stolom, nikad ne govori »hvala«, »molim«, nikome se ne obraća s barem tračkom poštovanja. Ja sam ga bio malo pritisnuo u vez i s time, nisam ništa postigao. Kupljena je brodica zapravo maketa sportskog glisera, s daljinskim upravljanjem i motorom koji zvuči poput prigušene motorne pile. Um jetno jezerce dosta je velika
kružna vodena površina s velikom fontanom u sredini. Uv k privlači mnoštvo raznoraznih maketa i ljudi svih dobnih skupina. Starcher i ja pola sata petljamo s komandama dok sve koliko-toliko ne shvatimo. Nakon što je stekao osjećaj za sve, puštam ga samog i s jedam kraj majke, na klupu pod jednim stablom. Dan je prel p, zrak svjež i čist, a nebo blistavoplavo. Park je prepun ljudi — obitelji šeću i jedu sladoled, mlade mame s divovskim kolicima, mladi ljubavnici koji se
valjuškaju na lišću. Ne nedosta je ni razvedenih očeva koji koriste pravo na boravak s djetetom.
Majka i ja čavrljamo o beznačajnim stvarima dok u daljini gledamo n jezina jedinog unuka. Živi na dva sata od nas i ne može pratiti lokalne v sti iz našega grada. Nema pojma o slučaju Swanger, a ja to ne kanim spominjati. Ima vrlo čvrste stavove i nikako joj se ne sviđa moja kar ra. Njezin prvi suprug, moj otac, bio je odvjetnik koji je lagodno živio baveći se nekretninama. Umro je kad mi je bilo deset godina. Njezin drugi suprug obogatio se na gumenim mecima, a umro je u dobi od šezdeset dv godine. N se usudila kockati s trećom srećom. Donosim još kave u papirnatim čašama, pa nastavljamo razgovor. Starcher me doziva pokretom ruke, a kad sam došao do n jega, daje mi daljinski i kaže da mora ići piškiti. Nužnik je blizu, na suprotnoj strani jezerca, u zdanju u kojem se nalaze štandovi s hranom i pićem, kao i uredi uprave parka. Pitam ga treba li pomoć, a on me samo šiba pogledom. Ipak mu je već osam godina i sve je samouvjereniji. Gledam kako odlazi onamo i ulazi u muški nužnik. Zaustavljam čamac i čekam. Iza sebe odjednom ču jem neku pomutnju, glasne i ljutite glasove, a onda i dva pucnja. Ljudi počinju vrištati. Na udal jenosti od petnaestak metara neki tamnoputi tinejdžer juri kroz park, preskače jednu klupu, pa juri dalje među nekim mladim stablima i dalje, dublje u šumu, trči kao da mu je u opasnosti i sam život. Tako, očito, i jest. Na maloj udaljenosti sl di ga drugi mladi crnac, još b jesniji, s pištol jem. Ponovno puca, a ljudi se bacaju na do. Posvuda oko mene ljudi koji su dosada uživ u l pome danu saginju se, puze, privijaju djecu i bje že u želji da spase život. Prizor n kuje na kadrove kakve televizijske ser , nešto što smo svi već vid jeli, i treba proći još nekoliko sekunda da čov jek shvati da se sve to stvarno odvija. To je pravi pištolj! Misli mi skreću na Starchera, no on je na suprotnoj strani jezerca, u nužniku, podalje od pucnjave. Dok se saginjem i izbezumljeno gledam uokolo, neki muškarac koji se udaljava trkom udara u mene, gunđa »Oprostite« i nastavlja dal je. Nakon što su se i progonitelj i progonjeni izgub u šumi, još čekam, bo jeći se pokrenuti. A onda se u daljini čuju još dva pucnja. Ako je onaj drugi tip pronašao prvoga, barem nismo mor sve gledati. Stojimo, čekamo, a onda se ponovno počin jemo kretati. Srce mi divlje udara dok piljim u gusto drveće, baš kao i svi ost . Nakon što mi se učinilo da je opasnost prošla, duboko uzdišem. Ljudi pil je jedni u druge, s olakšan jem, i dalje osupnuti. Jesmo li doista upravo vidjeli to što smo vidjeli? Dvojica policajaca na biciklima jure iza ugla i nestaju u šumi. Iz daljine se ču je sirena.
Gledam majku, koja telefonira kao da je propustila sve što se dogodilo. Gledam prema nužniku. Starcher je i dalje unutra. Krećem u tom sm jeru, zastajem da ostavim daljinski na klupi kraj majke. Nekolicina muškaraca i d ječaka ušla je i izišla iz nužnika. »Sto je to bilo?« pita me ona.
»Život u velikome gradu«, kažem ja i već se udaljavam. Starcher n u nužniku. Jurim van i počin jem ga tražiti pogledom. Ob jema rukama hvatam majku za nadlaktice i kažem joj da je nestao, govorim joj da provjeri je li u ženskome nužniku. Još nekoliko beskonačnih minuta nas dvo je pretražu jemo područ je oko jezerca, a strah u nama samo buja. On n od one djece koja bi samo tako nekamo odlutala. Ne, Starcher bi se pomokrio i odmah vratio do jezerca, da se nastavi igrati
čamcem. Srce mi divljački udara i već se preznojavam. Iz šume se pojavljuju ona dvojica policajaca na biciklima, bez osumnjičenika, a kreću se prema nama. Zaustavljam ih i kažem da mi je nestao sin, a oni to odmah javljaju dalje radiovezom. U silnoj panici zaustavljam i druge ljude i tražim da pomognu.
Dolaze još dvojica policajaca na biciklima. C lo područ je oko jezerca sad je već zona krajnje panike. Svi znaju da je nestalo neko d te. Policija će okružiti i zatvoriti c li park, kako nitko ne bi otišao odande, no mogućih m jesta za ulazak i izlazak više je od deset. Dolaze patrolna kola. Zvuk sirena samo pojačava uzbun jenost. Vidim nekog muškarca u crvenome puloveru. Čini mi se da sam ga vidio kako ulazi u muški nužnik. Kaže da je bio unutra i da je vidio dječaka ispred pisoara. Sve je izgledalo u redu. Ne, n vidio kad je izišao. Trčkaram amo-tamo stazama koje vijugaju parkom, sve prolaznike usput pitam jesu li vidjeli dje čaka koji je izgledao kao da se izgubio. Bio je u trapericama i smeđem gorn jem d lu trenirke. Nitko ga n vidio. Sekunde odmiču, a ja se pokušavam smiriti. Jednostavno je nekamo odlutao. Nitko ga n oteo. Ni to ne p . Posve me obuzela panika. To je jedna od onih užasnih priča o kojima čitate, dogoditi vama.
mislite da se ni u snu ne mogu
Nakon pola sata moja je majka na rubu kolapsa. Jedan tehničar iz ekipe prve pomoći s jedi kraj nje na klupi u parku i brine se za nju. Policija od mene traži da također budem uz nju, ja ne mogu biti na miru. Policajci su posvuda uokolo, Bog ih blagoslovio.
Neki mladi muškarac u tamnome od jelu predstavlja se kao Lynn Colfax. Detektiv je u Odjelu za nestalu djecu pri gradskoj policiji. Kakvome je to bolesnom društvu potreban c li odjel polic posvećen samo d jeci koja su nestala? On i ja rekonstruiramo posljednje trenutke. Stojim točno gd je sam stajao kada je Starcher otišao na WC, na udal jenosti manjoj od trideset metara. Pratio sam ga pogledom dok n ušao, a onda sam se trgnuo na zvuk pucnjave. Korak po korak, misao po misao, prelazimo baš sve. Muški nužnik ima samo jedna vrata i nema prozore. Posve mi je nezamislivo, baš kao i detektivu Colfaxu, da bi netko mogao samo tako ščepati osmogodišnjaka i fizički ga odvesti odande, a da ga nitko ne vidi. No u tom je trenutku većina ljudi koji su se našli oko jezerca čučala iza klupa i grmlja ležala na tlu dok su let jeli meci. To potvrđuju i ost svjedoci. Procjenjujemo da je to odvraćan je pozornosti s pucnjavom trajalo petnaest do dvadeset sekunda. Više nego dovoljno vremena, pretpostavljam. Sat vremena kasn ga je oteo.
napokon priznajem da Starcher n
samo tako odlutao. Netko
Judith ću to najbol je priopćiti tako da se uv jeri sama. Dogodi li se nešto našem sinu, nikad mi neće oprostiti i uv k će tvrditi da sam, budući da sam tako loš roditelj, zapravo totalno beskoristan u svim područjima roditeljskog d jelovanja, da je njegov nestanak u c losti moja krivnja. Super, Judith. Pob dila si. Ja sam kriv. Možda joj pomogne da vidi mjesto zločina, osobito dok su ond je još policajci. Još dugo piljim u mobitel, a onda je zovem. Javlja se ovim r čima: »Sto je?« S mukom gutam slinu i pokušavam zvučati smireno. »Judith, Starcher je nestao. Sada sam kod jezerca u Gradskome parku, s njegovom bakom i policijom. Nestao je pr približno jednog sata. Moraš odmah doći ovamo.«
Ona već viče: »Molim?« »Čula si me. Starcher je nestao. Čini mi se da ga je netko oteo.« Ona ponovno viče: »Molim? Kako?! Jesi li pazio na n jega?« »Zapravo i jesam. Svađat ćemo se kasn . Sada dođi ovamo.« Dvadeset jednu minutu kasn vidim kako juri pločnikom. Očito je r č o ženi koja je izbezumljena od straha. Približavajući se jezercu, vidi sve te policajce, pa zatim mene, a onda i žutu policijsku vrpcu kojom je ograđen prostor oko nužnika, zasta je, dlanom prekriva usta i doživljava potpuni slom. Lynn Colfax i ja prilazimo joj da je smirimo. Škrgućući zubima pita: »Što se dogodilo?« Dok ponavljamo c lu priču, briše oči. Zatim još jednom pričam sve pojedinosti. Ne kaže mi ništa, kao da uopće nisam dio c le te drame. Ne želi me čak ni pogledati. Rešeta Colfaxa sve dok ne iscrpi sva pitanja. Posve preuzima obiteljsku stranu priče u
ruke, detektivu čak kaže da je ona djetetov skrbnik i da će sva komunikacija ići preko nje. Ja sam tek nekakva nemarna dadilja. Judith u mobitelu ima Starcherovu sliku. Colfax je mailom šal je u svoj ured. Kaže
da će odmah posvuda postaviti plakate i obav sti. Aktivirane su već sve mogućnosti uzbunjivanja i upozoravanja. Svi policajci u gradu traže Starchera.
Nakon nekog vremena odlazimo od jezerca, iako je taj odlazak bolan. Više bih volio ovdje sjediti c lo posl podne i c lu noć, samo čekati da se moj d ječačić pojavi i pita: »Gd je mi je čamac?« To je posljednje mjesto na kojem je vidio oca. Ako se samo izgubio, možda će se nekako vratiti do istoga m jesta. Sve to proživljavamo kao m jesečari, otupjeli i omamljeni, same sebe uvjeravamo da se to doista ne događa. Lynn Colfax kaže da je sve to već viđao, da je sad najbolje da se nađemo u Središnjoj postaji, u njegovu uredu, te da razgovaramo o sljedećim potezima. Ili se radi o odvođenju o nestanku o otmici, a te tri mogućnosti pred nas postavljaju različite probleme. Majku odvodim u svoj stan, gdje ju je dočekao Partner. On će se sada nekoliko sati brinuti za nju. Ona krivi sebe što n bolje pazila i još gunđa jer ona kučka Judith ničim n pokazala ni da ju je prim tila. »Zašto si se uopće oženio njome?« pita. To n bila stvar izbora. Zbilja, mama... Možemo o tome kasn ? Colfax ima uredan radni stol, i umiruje tom smirenošću. Nama — Judith i meni — to ne znači ništa. Ava, kao treći roditelj, n u gradu. On nam prvo priča o jednome odvođenju, jednome od r tkih sluča jeva sa sretnim završetkom. Većina ih završi loše,
to dobro znam. Čitao sam razne prikaze i sažetke. Iz sata u sat izgledi za pozitivan ishod postaju sve manji.
Pita znamo li za ikoga koga bi bilo moguće osumnjičiti. Kakvog rođaka, sus jeda, perverznjaka iz ulice, bilo koga? Odmahujemo glavom. Meni je na pamet već pao Link Scanlon, a njega nisam spreman uvesti u ovu priču. Otmica se nikako ne uklapa u njegov profil. On od mene želi samo 100000 dolara u gotovini, povrat naknade, i ne mogu vjerovati da bi pribjegao tome da mi otme sina i zatraži otkupninu. Link bi mi rad ovaj tjedan slomio desnu, a sljedeći l vu nogu. Colfax kaže da je korisno odmah obećati nagradu za informac . Kaže da je dobro početi od 50 000 dolara. Judith, kao jedini roditelj kaže: »To mogu r šiti.« Sumnjam da može ispisati ček na toliko iznos, samo napr d, curo. »Ja ću dati pola«, kažem ja, kao da igramo neku kartašku igru.
Kako bi ionako nepodnošljiva situacija postala još gora, dolaze Judithini roditelji, koje sada uvode u ured. Grčevito grle kćer i sve troje dugo plaču. Ja stojim kraj jednog zida, koliko mogu dalje. Ničim ne pokazuju da me prim jećuju. Starcher s bakom i djedom živi gotovo pola vremena i jako su vezani za n jega. Pokušavam shvatiti njihovu bol, te ljude mrzim i prezirem toliko dugo da ih više ne mogu ni vid jeti. Nakon što su se smir , pitaju što se dogodilo, a ja im pričam. Colfax mi tu i tamo pomaže ubacivanjem pokoje čin jenice. Dolazimo do kraja priče, a oni su već posve uv jereni da sam ja kriv baš za sve. Super — to je sad već pravi napredak. Ne moram se zadržavati ond je. Ispričavam se, izlazim iz zgrade i vračam u park. Policija je i dalje uz jezerce, zadržava se oko one upravne zgrade, pos jetiteljima ne dopušta ulazak u muški nužnik. Razgovaram s njima i izražavam im zahvalnost . Oni pokazuju suosjećan je. Dolazi i Partner, kaže da je moja majka popila dva martinija i da je sada malo mirnija i usporenija. On i ja razdvajamo se i počin jemo tumarati stazama u parku. Sunce zalazi, sjene su sve dulje. Partner mi donosi baterijsku svjetiljku pa još dugo u noć nastavljamo potragu. U osam navečer zovem Judith da vidim kako se drži. Kod kuće je, s roditeljima, čeka uz telefon. Nudim joj da dođem do n je i sjedim s njima, ona se zahvaljuje. Kod nje su i prijatelji i nikako se ne bih uklopio. Tu je u pravu, siguran sam. Satima tumaram parkom, snopom baterijske svjetiljke osvjetljavam sve mostove, jarke, odvode, stabla i hrpe kamenja. Ovo mi je najgori dan u životu, a na n jegovu završetku s jedam na klupu, u ponoć, i napokon plačem.
Uz pomoć viskija i tablete usp vam tri sata odspavati na sofi, a onda se budim obliven znojem. Sada sam već posve budan, a noćna se mora samo nastavlja. Tuširam se da potrošim nešto vremena, pa prov jeravam kakvo mi je stanje s majkom. Popila je neke tablete i u svojevrsnoj je komi. U zoru se Partner i ja vraćamo u park. Zapravo i nemamo kamo drugdje otići. Što da drugo radim? Da s jedim kraj telefona? Držim ga u džepu, a počin je vibrirati u 7.03. Lynn Colfax provjerava kako se držim. Kažem mu ništa da sam u parku, da i dalje tražim. On kaže da su dob nekoliko dojava, korisno. Zvalo je tek par narkića željnih love od nagrade. Pita jesam li vidio nedjeljne novine. Jesam. Naslovnicu. Partner donosi muffine i kavu, pa jedemo za stolom za piknike s kojeg se p ruža pogled na jezerce koje zimi služi kao kliz šte. On pita: »Je li ti pao na pamet Link?« »Da, ne bih rekao da je on.«
»Zašto?«
»Ne bavi se takvim zločinima.« »V jerojatno ne.« Ponovno tonemo u tišinu koja obil ježava naš odnos, tišinu koju oduv k silno c nim. No sada mi treba netko za razgovor. Nakon doručka ponovno se razdvajamo. Idem istim putovima i stazama, gledam pod iste pješačke mostove, hodam uz iste potoke. Sredinom pr podneva zovem Judith, a na mobitel joj se javlja majka. Judith se odmara, ne, nisu ništa dozn . Policija je kod jezerca uklonila onu traku ispred muškog nužnika i sve se vratilo u normalu. Sve je ponovno puno ljudi, od kojih nitko, kako se čini, nema pojma o jučerašn jem užasu. Gledam kako se neki d ječaci utrkuju maketama čamaca u jezercu. Stojim gdje sam stajao i jučer kad sam posl jednji put vidio Starchera. Tupa bol razdire mi utrobu i moram se udaljiti s tog mjesta. S obzirom na tempo kojim napreduje m, više nikada neću začeti d te. On je bio plod igre slučaja, nežel jeno d te koje se rodilo usred rata koji je bjesnio među roditeljima, no unatoč tome izrastao je u predivnog dječaka. Nisam baš bio neki otac, no, s druge strane, bio sam i izopćen iz n jegova života. Nikada nisam ni sanjao da bi mi
neko drugo ljudsko biće moglo toliko nedostajati. S druge strane, koji roditelj može zamisliti da mu otmu d te?
Sati prolaze, a ja tumaram parkom. Gotovo umirem od zatečenosti u trenutku kada mi zvoni mobitel, no zove me samo neki poznanik koji želi pomoći. Već u smiraj dana sjedim na jednoj klupi u blizini staze za trčan je. Kao iz vedra neba ukazuje se detektiv Landy Reardon i sjeda kraj mene. Pod uobiča jenim crnim balonerom ima od lo. »Sto tebe dovodi ovamo?« pitam zatečeno. »Ja sam samo glasnik, Rudd. Ništa više. Doista nemam nikakve veze s time. Ali s tvojim je m m sve u redu.« Duboko uzdišem i nagin jem se napr d, stavljam laktove na koljena, posve izgubljen. Usp vam proc diti: »Molim?« On samo nepomično pilji pred sebe, kao da mene uopće nema. »S tvojim je m m sve u redu. Žele samo razm jenu.« »Razm jenu?« »Upravo tako. Ti kažeš meni, ja kažem njima. Ti meni kažeš gd je je djevojka zakopana, a oni ti vraćaju malog nakon što pronađu nju.« Ne znam što da mislim, ne znam što da kažem. Hvala Bogu što je s mojim djetetom sve u redu, na sigurnome je jer su ga oteli policajci i sada ga drže kao mamac! Samome sebi govorim da bih trebao biti gnjevan, b san, kiptjeti poput vulkana, no ja osjećam samo olakšan je. Sa Starcherom je sve u redu!
»Oni? Njima? Govoriš o nekima od svojih ljudi, zar ne?«
»Tako nekako. Čuj, Rudd, moraš shvatiti da je Roy Kemp već uglavnom skrenuo. Stav su ga na prisilni godišnji, to nitko ne zna. Totalno je skrenuo i sada djeluje na svoju ruku.« »Ali ima hrpu prijatelja, zar ne?« »O, da. Kempa jako c ne. Trideset godina je u službi, kužiš, ima mnogo veza i velik utjecaj.« »Znači, to je učinio netko iznutra. Ne mogu v jerovati. A tebe su posl na pregovore.« »Ne znam gd je je m , kunem ti se. I nikako mi se ne sviđa ova uloga u kojoj sam sada.« »Onda smo barem po tome isti. Bit će da ipak ne bih trebao biti iznenađen. Štoviše, mogao sam i misliti da murjacima n ispod časti otimati d jecu.« »Polako, Rudd. Baš imaš dug jezik, znaš? Jesmo li se dogovor ne?« »Trebao bih ti reći što mi je Arch Swanger ispričao o maloj, zar ne? Gd je je zakopana. I recimo da Swanger govori istinu, vi pronađete t lo, njega se optuži za ubojstvo i moja je odvjetnička kar ra gotova. Moj se sin vraća na sigurno, majci, a ja s njim mogu provoditi mnogo više vremena. Štoviše, posta jem pravi tata, s punim radnim vremenom.« »Sad si već na pravome putu.« »A ako kažem ne, što će biti s mojim klincem? Trebam li doista pov jerovati da će pomoćnik šefa polic i njegovi nasilnici u znak osvete doista nauditi jednom djetetu?« »Izgleda da ćeš morati baciti kocku, Rudd.«
PETI DIO
PRAVO IZ DOSTAVNOG KOMBIJA
Odupirem se panici. Samome sebi govorim da mi je sa sinom sve u redu i u to vjerujem. Ali situacija je toliko hitna da n moguće racionalno razmišljati. Partne r i ja odlazimo u jedan kafić i s jedamo u jedan kut. Ja iznosim različite scenar , a on
sluša. Zapravo i nemam pravog izbora. U c loj priči važni su jedino sigurnost i oslobađan je mojeg sina. Sve ostalo u usporedbi s time posve je nevažno. Otkr m li tajnu i ostanem bez odvjetničke licence, preživ jet ću. Dovraga, možda mi baš i krene negdje drugdje, a s tipovima poput Archa Swangera više posve sigurno neću imati veze. Ovo bi mi mogla biti karta koja me vodi izvan struke, moja jedina i predivna pr ka da se što više udaljim od prava i krenem u potragu za pravom srećom. Želim zagrliti tog d ječačića. Partner i ja raspravljamo o tome trebam li nazvati Judith i upoznati je s novostima. Odluču jem da je neću nazvati, barem zasada. Ona će u c lu priču samo un ti novi stres i komplikac . A, što je još daleko važn , mogla bi nekome natuknuti da su Kemp i njegovi ljudi stvar organizir iznutra, da je u to um šana i policija. Reardon
želi da o tome šutim. Ipak zovem Judith, da vidim kako je. Javlja se A va i kaže da je Judith u krevetu, pod l kovima, da joj n dobro. FBI je upravo otišao od njih. Na ulici je već hrpa novinara. Sve je zbilja užasno. Kao da ja to ne znam. U nedjelju u 19 sati zovem Reardona i kažem da sam spreman za dogovor. Treba im sat vremena da ishode nalog. Očito je da policija ima naklonjenog suca koji je u pripravnosti. U 20.30 Partner i ja krećemo iz grada. Jedan neobil ježeni policijski auto je ispred nas, a drugi iza. To n nimalo neuobiča jeno. Do trenutka kada smo došli do reklame dr. Woo a, ondje je već hrpa policajaca i opreme. Reflektori, kopačice, najman je dvadesetak ljudi s lopatama i štapovima, te vod pasa u pr nosnim
kavezima. Već sam im ispričao sve što znam, a oni ispituju teren kraj redova kukuruza. Pripadnici državne polic čuvaju područ je uz rub autoceste, tjeraju vozače ko je eventualno obuzme znatiželja. Partner parkira kombi ondje gdje su nam nalož , tridesetak metara od reklame i središta zbivanja. S jedimo i gledamo, puni nade dok promiču ti prvi trenuci izbezumljenosti i malo-pomalo pretvaraju se u beskonačne sate. Metodično ispituju svaki kvadratni centimetar tla. Označuju ga mrežom, češljaju sve redom, a zatim jednakom metodom nastavljaju malo dalje. Oni rovokopači sto je besposleno. Psi su mirni.
Sa suprotne strane reklame nalazi se nekoliko neobilježenih crnih automobila u zgusnutoj skupini u tami. Siguran sam da u je dnome od njih čeka pomoćnik šefa polic Kemp. Mrzim ga i prezirem i osobno bih ga rado upucao među oči, no on je trenutačno čov jek koji mi može vratiti sina. A onda se prisjećam toga što je on proživio: užasa, straha, čekanja, na kraju i pomirenosti kada su on i supruga shvat da se J ana neće vratiti. Sada s jedi i nada se da će n jegovi ljudi pronaći barem neke kosti, nešto što će moći valjano pokopati.
Više od toga ne može očekivati — tek kostur. Moja su očekivanja neusporedivo veća i svakako re stičnija. U ponoć već proklin jem Archa Swangera.
Dok policijske snage rade c lu noć Parmer i ja dr mamo na smjene. Umiremo od gladi i očajnički nam treba kava, ne idemo nikamo. U 5.20 Reardon me zove na
mobitel i kaže: »Ništa od toga, Rudd, nema ničega.« »Rekao sam sve što znam, kunem se.« »Ja ti v jerujem.« »Hvala.« »Sada možeš ići. Vratite se na autocestu, idite na jug do izlaza Four Corners. Nazvat ću te za dvadeset minuta.« Dok se udaljavamo, policija pakira opremu. Psi su i dalje u onim kavezima, odmaraju se. Arch Swanger po svoj pr ci sve gleda i sm se kao lud. Idemo na jug, a dvadeset minuta kasn Reardon ponovno zove. Kaže: »Znaš ono odmorište kod Four
Cornersa?« »Da, čini mi se.« »Parkirajte se kod benzinske posta je, nemojte kupiti benzin. Uđite unutra, restoran je s desne strane, a posve na kraju, na suprotnoj strani od šanka, nalazi se niz separea. M će ti biti t amo, jesti sladoled.« »Dogovoreno.« Tako očajnički želim reći nešto glupo, kao »Hvala«, kao da nekome dugujem nekakvu zahvalnost za to što mi je oteo d te, što mu n ništa učini i što mi ga je nakon toga vratio. No istini za volju, zapravo me preplavljuju olakšan je, radost, zahvalnost, iščekivan je i neobična nev jerica zbog čin jenice da bi ova otmica ipak mogla završiti sretno. To se ne događa nikad. Već minutu kasn mobitel mi ponovno zvoni. Zove Reardon, koji kaže: »Čuj, Rudd, nećeš ništa postići budeš li se vraćao na ovo, postavljao hrpe pitanja, obraćao se novinarima, jurio pred snimatelje i tako dalje, ono što obično radiš. Mi ćemo se
, dostaviti im informaciju da si uspio izvesti dramatično spašavan je, nakon što si primio anoniman telefonski poziv. Naša istraga o otmici će se nastaviti, bez rezultata. Jesmo li se razumjeli, Rudd?« »Da, svakako.« U ovom trenutku pristat ću na bilo što. »Priča glasi da ti je netko oteo d te, da mu je m dojadio jer se vjerojatno uvelike ponaša kao ti, pa ga je odlučio ostaviti na jednome odmorištu. Jesi li zapamtio, Rudd?« »Zapamtio«, usp vam proc diti, praktički se grizući za jezik, samo da ne mu ne skrešem sve psovke ko je uopće znam. Odmorište je jako osv tljeno i prepuno uredno poredanih šlepera. Parkiramo se pobrinuti za med
kraj same crpke i ja brzo ulazim. Partner ostaje u kombiju, da vidi motri li netko eventualno nas. Restoran je pun ljudi koji doručkuju. Zrak ispunjava težak miris masnoće. Uz šank su se pored krupni vozači kamiona koji halapljivo jednu palačinke i kobasice. Skrećem iza jednog ugla, vidim separee, prolazim kraj jednoga, drugoga, trećega i u četvrtome vidim malog Starchera Whitlyja. S jedi sam i široko se sm ši iza velike zdjelice sa sladoledom od čokolade. Ljubim ga u tjeme, mrsim mu kosu, pa mu sje dam nasuprot. »Je li sve u redu?« pitam. On sl že ramenima i kaže: »Naravno, valjda.«
»Je li ti tko kako naudio?« Odmahuje glavom. N
.
»Reci mi, Starcheru. Je li ti tko što učinio, nekako te povr dio?« »N . B su jako ljubazni.« »A tko su to oni? Tko je bio s tobom otkako si u subotu otišao iz parka?« »Nancy i Joe.« Do nas dolazi jedna konobarica. Naruču jem kavu i kajganu. Pitam: »Tko je doveo ovog dječaka?« Ona pogledava uokolo i kaže: »Ne znam. Ovd je je malopr bila jedna žena, rekla je da m želi sladoled. Bit će da je otišla tako nešto. Pretpostavljam da ćete vi platiti sladoled.« »Više nego rado. Imate nadzorne kamere?« »Vani, ne unutra. Nešto n u redu?« »Ne. Hvala.« Čim se udaljila, pitam Starchera: »Tko te doveo ovamo?« »Nancy.« Stavlja zalogaj sladoleda u usta.
»Čuj, Starcheru, sada na trenutak odloži tu žličicu, pa mi l po ispričaj što se dogodilo kad si otišao u onaj nužnik u parku. Igrao si se čamcem, pa ti se počelo piškiti i onda si otišao u nužnik. Sada mi ispričaj što se onda dogodilo.« On polagano gura žličicu u sladoled i tako je ostavlja. »Pa, od jednom me ščepao taj neki veliki muškarac. Mislio sam da je policajac, jer je bio u uniformi.« »Je li imao pištolj?« »Ne bih rekao. Pos jeo me u kamionet koji se nalazio odmah iza zahoda. Vozio ga je neki drugi čov jek i voz smo se jako brzo. Rekli su da me vode u bolnicu jer se mojoj baki nešto dogodilo. Rekli su da ćeš ti biti u bolnici. I tako smo se voz i voz i onda smo izišli iz grada, našli se daleko od svega i onda su me ond je ostav kod Nancy i Joea. Oni muškarci su otišli, Nancy je rekla da će s bakom sve biti u redu i da ćeš ti jako brzo doći po mene.« »U redu. To je bilo u subotu ujutro. Sto si radio ostatak subote i c li dan jučer, u nedjelju?« »Pa, gled smo televiziju, neke stare filmove i tako... i često smo igr backgammon.« »Backgammon ?«
»A-ha. Nancy me pitala koje igre volim, pa sam rekao backgammon. Nisu zn što je to, pa je Joe otišao kupiti ploču, jeftinu. Ja sam ih naučio igrati i pob jeđivao sam.« »Znači, b su ljubazni prema tebi?« »Jako ljubazni. Stalno su mi govor da si u bolnici i da ne možeš otići odande.« Parmer napokon ulazi u restoran. S olakšan jem vidi Starchera i tapša ga po glavi. Ja mu kažem da potraži voditelja odmorišta i da locira nadzorne kamere. I da voditelja izv sti da će FBI tražiti snimke, pa da se pobrine za to. Dobivam jaja i pitam Starchera je li gladan. Ne, n pizzom i sladoledom. Dobiva što god poželi.
. Posljednja dva dana hrani se
Budući da nikada nisam bio pozvan u Starcherov dom, odluču jem da ga neću odvesti onamo. Ne želim nikakvu dramatiku i velike predstave. Na pola sata od grada napokon zovem Judith i govorim da joj je sa sinom sve u redu i da je na sigurnome. Dok se vozimo međudržavnom autocestom, s jedi mi u krilu. Gotovo je toliko osupnuta da ne može govoriti, pa joj na mobitel da jem Starchera. On kaže: »Bok, mama« i meni
se čini da se ona totalno gubi. Puštam ih još nekoliko minuta, a onda uzimam mobitel i objašnjavam da me netko nazvao i da mi je rečeno da dođem po n jega na jedno
odmorište uz autocestu. Ne, n mu baš ništa, osim što je eventualno konzumirao previše šećera. Na parkir štu ispred n jezina ureda još nema nikoga — tek je 7.30 — pa čekamo t kom tog zatišja pred oluju. Crni Jaguar elegantno skreće na parkir šte i naglo koči kraj kombija. Ja izlazim sa Starcherom, a ona praktički leti prema n jemu. Hvata ga objema rukama, tuli i zavija, hvata ga posvuda. Odmah iza nje su njezini roditelj i Ava. Izmjenjuju se i redom snažno privijaju maloga. Svi plaču. Te ljude ne mogu podn ti, pa prilazim Starcheru, ponovno mu mrsim kosu i kažem: »Vidimo se kasn ,
stari moj.« On se gotovo guši u tim silnim zagrljajima i ne odgovara. Molim Judith da načas dođe ustranu, a nakon što smo se našli nasamo, kažem: »Možemo se kasn , t kom pr podneva, ovdje naći s FBI-em? Nisam ti još ispričao sve.« »Reci mi sad«, sikće ona. »Reći ću ti kad budem htio, i to pred agentima FBI -a. Dobro?« Mrzi kad nema sve pod nadzorom. Dubok o udiše, škrguće zubima, pa usp va proc diti: »Svakako.« Odlazim, odbijam i pokazati da primjeću jem njezine roditelje, pa ulazim u kombi. Dok se udaljavamo, gledam Starchera i pitam se kad ću ga ponovno vid jeti.
U devet ujutro već sam na sudu, radi preliminarnog saslušanja. Dotada se već pročulo, zahvaljujući planskome curenju informacija iz polic , da mi je sin pronađen i da je vraćen roditeljima. Sudac mi omoguću je odgodu, a ja jurim iz sudnice. Imam šačicu prijatelja iz redova odv jetnika i nekolicina njih želi malo čavrljati i čestitati. Ja jednostavno nisam raspoložen. Fango me presreće na hodniku, baš kao i pr tri tjedna. Ja nastavljam hodati i uopće ga ne gledam. On hvata korak sa mnom i kaže: »Čuj, Rudd, Link je sada već dosta uzrujan zbog love. Ispričao sam mu to za tvog klinca i sve. Usput, kaže da je zabrinut.« »Reci Linku da se bavi svojim problemima«, kažem otresito dok usklađeno koračamo. »I bavi se svojim problemima, samo što ste igrom slučaja jedan od tih problema i ti i lova.« »Baš šteta«, kažem ja i grabim još brže. On ima problema s održavan jem takvog tempa, ne usp va smisliti ni neki lukav odgovor, pa teško gr ši govoreći: »Znaš, m ti možda ipak i n baš toliko siguran.«
Naglo se okrećem i snažnim desnim direktom pogađam ga točno u v cu. On je praktički naletio na moju ruku, uopće je ne vidjevši do trenutka kad je već bilo prekasno. Glava mu se trznula toliko snažno da sam čuo pucketan je nekih kostiju i u prvom djeliću sekunde već mislim da sam mu slomio vrat. Ali s vratom mu je sve u redu. Već je dobivao udarce, nebrojeno puta, o čemu svjedoče oni ožiljci. Fango pada na mramorni pod, a kad se napokon zaustavio, više se ne miče. Nokaut. Savršeni udarac koji ni u snu ne bih mogao ponoviti. Najrad bih ga još, za svaki slučaj, nogom par puta rasp o po glavi, no krajičkom oka od jednom primjeću jem neko novo kretanje. Jedan drugi gorila kreće prema meni i poseže za džepom i oruž jem. Netko iza mene nešto viče. Drugi napadač pada jednako beživotno kao Fango, budući da g a je Partner rasp o po glavi p com od nehrđajućeg čelika koju nosi u džepu. P ca je nam njena upravo takvim situacijama. Sklopljena je dugačka petnaestak centimetara, no kad se razvuče, doseže punih četrdeset pet, a na vršku ima i zadebljan je u obliku kuglice. Njome se vrlo Iako može razbiti lubanja, što joj je i svrha. Partneru kažem da je da meni i da nestane. Jedan čuvar pritrčava nam i vidi dvojicu napadača u nesv sti. Ja mu dajem iskaznicu odvjetničke komore i kažem: »Sebastian Rudd, odv jetnik. Ova su me dvojica plaćenika napala.« Oko nas se sada skuplja poveće mnoštvo. Fango prvi dolazi k sv sti, nešto mumlja i dodiruje v cu, pa pokušava ustati, mu noge to ne dopuštaju. Na koncu, uz pomoć onog čuvara, usta je, i dalje nesiguran, i želi otići. Jedan murjak t jera ga da sjedne na obližnju klupu, dok se jedan medicinski tehničar brine za n jegova pomagača. Na koncu se budi i taj drugi tip, s velikom kvrgom na potiljku. Nekoliko minuta na tome mjestu drže mu led, a onda ga sm ještaju na istu onu klupu na kojoj već s jedi Fango. Stojim u blizini i b sno ih gledam. I njihove oči s vaju prema meni. Tehničar mi da je paketić s ledom za desnu ruku.
Takvi udarci za ovu dvojicu nisu ništa novo i neće me tužiti. To bi iziskivalo papirologiju, mnoštvo nezgodnih pitanja i dosta policijskog njuškanja. A oni rade za Linka Scanlona i ne odgovaraju na pitanja. Trenutačno samo jedva čekaju da iziđu iz zgrade i vrate se na ulicu, gdje oni određuju pravila. I ja kažem policiji da ih ne nam jeravam tužiti. Dok se udaljavam, naginjem se prema Fangu i šapćem: »Reci Linku da ću se, ču jem li još samo jednu r č od tebe, njega, obratiti FBI-u.« Fango me pr zirno gleda, kao da bi mi svakog trenutka mogao pljunuti u lice.
Pretpostavljam da ima dana koji su nam njeni tome da ih čov jek provede s FBIem. U predvorje Judithine tvrtke ulazim nekoliko minuta nakon jedanaest. Službenica na recepciji sm ši se i čavrlja s nekom pravničkom pomoćnicom. Ob je mi se sm še i srdačno čestitaju. Iako mi to u prvi mah n jasno, izgleda da me smatraju svojevrsnim junakom. Neka odvjetnica proviruje glavom iz ureda i čestita. Atmosfera je gotovo slavljenička. Zašto ne? Starcher je spašen i na sigurnome je, kod kuće, kamo i pripada. Svi smo b otupjeli, omamljeni od šoka, užasnuti i ček da se noćna mora pretvori u tragediju. Umjesto toga, posrećilo nam se. Judith je u velikoj, skupo namještenoj sobi za sastanke s dvojicom agenata FBI -a, Beattyjem i Agnewom. Iako mi je desna ruka natečena i bolno pulsira, usp vam se rukovati s njima a da pritom ne pokažem bol. Pozdravljam Judith kiman jem, odbijam kavu i pitam kako je Starcher. Super. Sve je u najboljem redu. Betty govori u ime dvojca i objašnjava da je Judith nazvala FBI u subotu posl podne, da još nisu službeno pokrenuli istragu. Agnew, koji piše bil ješke, samo nešto žvrlja i kima. Sto god Beatty kaže prava je istina. FBI se ne m ša u otmice dok ih ne pozove policija, kad postoje dokazi o tome da je žrtva prešla granicu između
saveznih država. On još neko vr me tako blebeće, sav važan. Ja ga puštam. »Nego«, kaže Beatty sada, gledajući mene, »žel jeli ste da se sastanemo...?« »Da«, kažem. »Točno znam tko je oteo Starchera, a znam i zašto.« Agnew istog trenutka prestaje pisati, olovka mu lebdi u zraku i nitko s e više ne miče. Uzdignuvši obrve, Judith kaže: »Reci.« I ja im pričam sve, c lu priču.
Ushit koji je Judith osjetila nakon što nam se vratio sin raspršu je se već oko polovice priče. Čim je postalo jasno da je otmica bila izravna posljedica još jednog od mojih zloglasnih sluča jeva, njezine se geste drastično m njaju, a misli se počinju grozničavo rojiti. Sada napokon ima dokaz da sam opasan za Starchera. V jerojatno će već danas podn ti zahtjev sudu. Izbjegavam njezin pogled, no vibrac su dovoljno snažne da u prostoriji podignu razinu napetosti. Nakon što sam dovršio priču, Beatty se doima osupnutim. Agnew je svojim žvrljotinama ispunio c li blok.
Beatty kaže: »Pa, čini mi se da posto je dobri razlozi zbog kojih policija n žel jela da se mi um šamo u c lu stvar.« Agnew gunđan jem izražava slagan je. Judith pita: »Kako išta od toga možeš dokazati?« »Nisam rekao da nešto mogu dokazati. Bit će jako teško, ako ne i nemoguće, bilo što dokazati. Moguće je da postoje snimke Nancy s nadzornih kamera na odmorištu, da se vidi kako odvodi maloga, kladio bih se da je nekako prerušena. Sumnjam da bi Starcher mogao prepoznati tipa koji ga je oteo u parku. Ne znam. Imate kakav pr dlog?« Ona kaže: »To mi se čini dosta nategnutim, ta teorija prema kojoj bi policija otela jedno d te.« »Znači, ne v jeruješ mi?« pitam već ljutito. Prava je istina da mi želi v jerovati. Želi da moja priča bude istinita. Jer je onda
može iskoristiti kao dokaz protiv mene kad me ponovno dovuče na sud. Ne želi mi odgovoriti na pitanje. »Što je sljedeći korak?« pitam Beattyja. »Uh. Ne znam baš... Morat ćemo popričati sa šefom, pa ćemo onda vid jeti.« Ja kažem: »Danas posl podne imam sastanak s policijskim istražitel jem. Oni će glumiti zabrinutost, postavljati hrpu pitanja, ta se istraga neće pomaknuti s m jesta. Do konca tjedna zaključit će slučaj i biti više nego zadovoljni ishodom.« Beatty pita: »A vi želite da mi otvorimo istragu?« Ja gledam Judith i kažem: »Možda bismo prvo o tome treb razgovarati. Ja sam sklon tome da istražimo Kempa. A ti?« Ona kaže: »Razgovarajmo još.« Beatty i Agnew shvaćaju mig i ustaju. Zahvalju jemo im, a Judith ih prati do ulaznih vrata. Zatim se vraća u prostoriju, s jeda mi nasuprot i kaže: »Ne znam što da radim. Trenutačno jednostavno ne mogu razmišljati kako treba.« »Judith, ne možemo dopustiti policiji da to radi.« »Znam, nemaš li već i ovako dovoljno problema s njima? Ako je Kemp toliko očajan da je u stanju oteti i d te, mogao bi biti u stanju učiniti bilo što. Sada ti je jasno zašto sam toliko nervozna kad je Starcher s tobom?« Tu joj se ne mogu usprotiviti. »Misliš li da je Swanger ubio tu djevojku?« pita. »Da, v jerojatno i neke druge.« »Super. Još jedan luđak koji te uzeo na zub. Totalno si skrenuo, Sebastiane i netko će tako zbog tebe stradati. Samo se nadam da to neće biti mo je d te. Danas smo im
sreće, no sutra ne mora biti tako.«
Na vratima se ču je kucanje i Judith kaže: »Napr d.« Tajnica s recepc kaže joj da je na ulazu neka televizijska ekipa. Još dvo je novinara nazvalo je ured. »R ši ih se«, kaže ona, b sno piljeći u mene. Kakav sam samo kaos izazvao. Na koncu se dogovaramo da sljedećih nekoliko sati nećemo poduzeti ništa. Ja ću otkazati susret s policijskim detektivom. C la je istraga ionako tek isprazna predstava. Dok izlazim, ispričavam joj se, no ona ne želi ni čuti za nekakvu ispriku.
Iskradam se na stražnji izlaz.
Novinari me traže, ja sam već sit c le te priče. Rado bi me pronašli i mnogi drugi: Link i njegovi dečki, Roy Kemp kad dozna da razgovara m s FBI-em, možda čak i Arch Swanger, koji bi vrlo lako svakog trenutka mogao nazvati i pitati zašto sam propjevao policiji.
Partner me vozi do salona Ken’s Kars i ja odande odlazim u ulubl jenoj Mazdi koja je već prešla više od 300 000 kilometara. Nema tog odvjetnika, koliko god bio bez novca, koji bi dopustio da ga i mrtvog zateknu u takvoj kanti. Znam jednog odvjetnika koji je u najmu imao Maserati i kad mu je kao jedini izlaz još preostao bankrot. Ostatak dana provodim u stanu, skrivam se i radim na dva slučaja. Negd je oko pet zovem Judith da provjerim kako je Starcher. Sve je u redu, kaže ona, a novinari su otišli. Gledam lokalne v sti, u kojima udarno mjesto ima »dramatično spašavan je«. Prikazuju me na nekoj staroj snimci, dok ulazim u policijsku postaju, a iz izvještaja ispada da sam nekako riskirao život da spasim sina. Te budale nas jedaju baš na svaki
mamac koji im pusti policija. I ovo će već proći. Budući da sam u posl jednja sedamdeset dva sata spavao približno šest sati, sada se napokon pružam na sofi i tonem u komu. Nekoliko minuta nakon 22 sata zvoni mi mobitel. Gledam broj i odmah se javljam. Zove Naomi Tarrant, Starcherova učiteljica, ona fantastično zgodna mlada žena o kojoj sanjarim već m jesecima. Pet puta pozvao sam je na večeru i ona me pet puta odbila. Ali to je njezino odbijanje svaki put sve slabašn . Nemam ni dara ni vremena za uobiča jene obrede — praćen je, slučajne susrete, izlaske na sl po, glupe darove, nelagodne telefonske pozive, preporuke prijatelja, beskrajno dopisivanje na internetu. Jednako tako nemam dovoljno hrabrosti da na internetu lažem o sebi nepoznatim ženama. I bojim se da sam trajno obil ježen i u strahu zbog te katastrofe s Judith. Kako je dno ljudsko biće uopće može biti toliko zlobno? Naomi želi razgovarati o Starcheru, pa joj udovoljavam. Uvjeravam je da mu se n
dogodilo baš ništa. Nikada neće shvatiti što se doista dogodilo, a ja sumnjam da će mu
itko ikada i reći. Iskreno rekavši, dvo je ljudi koje je smatrao prijateljima zapravo ga je četrdeset pet sati pazilo i mazilo. Sutra će doći u školu i ne treba mu nikakva osobita pozornost. Siguran sam da će n jegova majka u školu doći s velikim popisom zaht jeva i stvari koje je brinu, no to je samo ona.
»Kakva gadura«, kaže Naomi, koja sad prvi put odusta je od opreza. To me čudi, sam ipak oduševl jen. Još nekoliko minuta svojski plju jemo po Judith i Avi, za koju se slažemo da je praznoglava. Godinama se nisam tako dobro zabavljao. Totalno neočekivano, ona kaže: »Idemo na onu večeru.« Ah, taj život junaka. Moć slave. Novinari tvrde da sam ugrozio vlastiti život da spasim sina i žene mi se bacaju oko vrata.
Utvrđu jemo nekoliko pravila. Izlazak mora biti posve tajan. Škola izričito ne zabranjuje da nevjenčani učitelji i učiteljice izlaze s nev jenčanim roditeljima, na tako nešto sigurno se ne bi gledalo s odobravan jem. Čemu izazivati nevol je? Kad bi Judith doznala, vjerojatno bi uložila prigovor čak podignula tužbu već nešto iz vreće s prljavim smic cama koja nema dna. Nalazimo se u nekakvome mračnom i jeftinom meksičkom lokalu, sutradan navečer. M jesto je birala ona, a ne ja. Budući da ond je nitko ne govori engleski, nitko nas neće ni prisluškivati. Svima se živo fućka, a osobito meni. Naomi su trideset tri godine i oporavlja se od razvoda. Nema djece, nema nekog očitog tereta i prtljage. Na početku mi priča sve o tome kako je Starcher proveo dan u školi. Kao što sam i očekivao, Judith ga je dovela ran i odmah je izn la određene upute. Sve je prošlo dobro, nitko n
spomenuo njegovu malu pustolovinu. Naomi i njezina razredna pomoćnica pomno su ga motrile i koliko su usp jele utvrditi, ni njegovi prijatelji nisu ništa rekli. Doimao se posve normalnim i dan je odradio kao da se baš ništa n dogodilo. Judith je po njega došla nakon škole, te je odmah počela rešetati Naomi, no praktički je sve bilo posve uobiča jeno. »Koliko ste b u braku?« pita u nev jerici. »Na papiru man je od dv godine, zajedno smo uspjeli živ jeti tek prvih pet mjeseci. Bilo je nepodnošljivo. Trudio sam se trp jeti stvari barem dok se ne rodi d te, no onda sam utvrdio da se već viđa s najnovijom d jevojkom. Ja sam pobjegao, m se rodio i sve otada se natežemo. Taj brak bio je užasna pogreška, no bila je trudna.« »Nikada nisam vid jela da se sm ši.« »Čini mi se da se to događa jednom mjesečno.«
Margarite nam poslužuju u velikim kriglama ruba prekrivenog solju, a mi navaljujemo. Tek usput spominjemo njezin brak, pa onda prelazimo na ugodn
teme.
Izlazi, stalno je netko poziva, a meni je jasno
zašto. Ima blage, predivne smeđe oči, hipnotičke, čak i zavodljive. Oči u kakve možete piljiti satima i pitati se jesu li stvarne. Ja? Baš i ne izlazim puno, nemam vremena, previše posla i tako dal je. Uobiča jena objašn jenja i ograde. Čini se da je fascinira to što radim, ti nepopularni sluča jevi, zao glas koji me prati, kao i neki od zločinaca ko je zastupam. Naruču jemo enchilad e , a ja samo dalje blebećem. No ubrzo uviđam da se ona drži onog najvećeg pravila ljudi uspješnih u um ću razgovaranja: neka druga strana govori. Stoga sada uzvraćam, pa 14
se raspitujem o njezinoj obitelji, faksu, drugim poslovima koje je radila. Naruču jem drugu margarini, ona je tek na pola prve, pa tako razmjenjujemo priče o prošlosti. Dobivamo pladanj s enchiladama, a ona ga gotovo ne primjeću je. Sudeći po njezinoj liniji, jede kao ptica. Ne mogu se sjetiti kad sam se posljednji put poseksao, a
što više razgovaramo, to me više obuzima upravo ta tema. U trenutku kad sam dovršio i s jelom i s pićem, već se borim protiv silne žel je da preko stola skočim na nju. Ali Naomi Tarrant n impulzivna osoba. Ovo će potrajati. Utorak je, pa je pitam što radi u sr du. Ništa od toga. »Znaš što bih doista vol jela?« pita. Sto? Samo reci.
»Možda će ti se činiti malo neobičnim, doista me zanimaju mješovite borilačke vještine.« »Borbe u kavezu? Želiš ići na ultimate fight?« Ne mogu doći k sebi. »Je li to opasno?« pita ona, pa spomin je onu epizodu s velikom tučnjavom i Starcherovim susretom s gotovo pravom katastrofom. Judith me ponovno tužila, a Naomi je dobila sudski poziv za svjedoke. »Ako nema sukoba u publici, dosta je
sigurno«, kažem. »Idemo.« A među onim fanaticima koji dolaze onamo željni krvi zapravo je pola žena. Dogovaramo se za petak. Oduševl jen sam, jer sam ionako htio proc niti jednog novog mladog borca. Njegov mi se menadžer već javio, a potrebna mu je financijska potpora.
Iako to n bilo nimalo neobično, Dougu Renfru baš i ne ide najbol je otkako su mu specijalci ub suprugu. Do početka građanskog postupka ostala su još dva mjeseca, a Doug se tome ni najmanje ne raduje. Već je jednom bio na sudu i n spreman za još jedan takav nastup u javnosti. Nalazimo se na ručku u jednome praznom lokalu s delikatesama i ja sam zatečen njegovim izgledom. Izgubio je mnogo kilograma, kilograma koji su mu treb . Lice
mu je upalo i bl do, usamljenog čov jeka.
dok se u očima odražavaju bol i pomutnja pregaženog i
Gricka čips i kaže: »Stavio sam kuću na prodaju. Ne mogu ostati ovd je, previše je tu uspomena. Vidim je u kuhinji. Osjećam kako spava kraj mene. Ču jem kako se sm na telefonu. Osjećam miris n jezina losiona. Posvuda je, Sebastiane, i jednostavno ne nestaje. Sto je najgore, ne mogu prestati vrtjeti onih posljednjih nekoliko sekunda, one pucnje, vrištan je i krv. Krivim sebe za velik dio toga što je pošlo po zlu. Često odlazim iz kuće u ponoć, pronalazim neki jeftini motel, pa plaćam šezdeset dolara i onda ond je
do svitanja piljim u strop.« »Žao mi je, Doug«, kažem. »Posve je sigurno da ti nisi skrivio baš ništa.« »Znam. Ali više se ne ponašam racionalno. Osim toga, mrzim ovaj prokleti grad. Kad god vidim nekog policajca, vatrogasca komunalca, počin jem proklinjati Grad i budale koje ga vode. Više ne mogu plaćati porez ovoj vlasti. Stoga idem odavde.« »A obitelj?« »S njima ću se vid jeti kad god bude potrebno. Svatko od njih ima svoj život. Ja se ovaj put moram pobrinuti za sebe, a to znači da moram negd je krenuti ispočetka.« »Kamo ideš?« »Odredište se m nja svaki dan, no trenutačno mi se čini da će to biti Novi Zeland. Koliko mogu dalje. Vjerojatno ću se odreći i državljanstva, pa ovd je neću morati plaćati porez. Sad sam ogorčeni starac, Sebastiane, i moram se maknuti.« »A građanski postupak?« »Ne idem na sud. Želim da to r šiš nagodbom i to što pr . Dovraga, Grad je ionako odgovoran samo do m juna. Toliko će platiti, zar ne?« »Da, pretpostavljam. S njima još nisam razgovarao o nagodbi, ni oni ne žele suđen je.« »Ima li načina da se izvuče više od m juna?« »Možda.« On polagano otpija gutljaj čaja i pilji u mene. »Kako?« »Raspolažem određenim informacijama o policijskim prljavštinama. Totalnim sranjima koja su rad . Mislim na iznudu.« »To mi se sviđa«, kaže on uz osm h, prvi i jedini. »Možeš li biti brz? Želim nestati odavde. Muka mi je od ovoga grada.« »Vid jet ću što se može učiniti.«
Kad mi mobitel zvoni nakon ponoći, nikad se ne radi o pozivu na koji bih se rado javio. Uzimam ga u 00.02 i vidim da me treba Partner. »Bok, šefe«, kaže slabašnim glasom. »Pokuš su me ubiti.« »Jesi OK?« »Zapravo nisam. Imam nešto opeklina, bit će u redu. U bolnici sam, Katoličkoj. Moramo razgovarati.« Pod l vi pazuh spremam Glock 19, navlačim debeli kaput i smeđi šešir, pa jurim na parkir šte, po onu isluženu Mazdu. Deset minuta kasn već sam na Odjelu hitne pomoći u bolnici i pozdravljam se s nekim Jukeom Sadlerom, jednim od najljigavijih odvjetnika u gradu. Juke tumara od bolnice do bolnice i pokušava dođi do ozl đenih kl nata. Poput kakvog lešinara, povlači se po hodnicima i traži rođake koji su izvan sebe, previše obuzeti panikom da bi razmišlj kako treba. Zna se da je ne jednom objedovao i večerao u bolničkim kantinama, d lio vizitke osobama slomljenih kostiju. Lani se potukao s jednim vozačem pauka koji je dovezao obitelj žrtve prometne nesreće. Obojica su uhićeni, no samo je Jukeova fotografija izišla u novinama. Odv jetnička komora pokušava ga nagaziti već godinama, no on se uv k nekako izmakne. »Tvoj je čov jek malo dalje u hodniku«, kaže on, pokazujući rukom, kao da je jedan od onih umirovljenika, dobrovoljaca koji u ružičastim prslucima pomažu u bolnici. Jednom su ga čak uhvat u takvoj jakni, u kojoj je glumio čov jeka koji dočeku je ljude na ulazu i srdačno ih pozdravlja. Uhvat su ga i u b lome ovratniku i crnome sakou, sviđa kad je glumio svećenika. Juke je totalni ljigavac koji se ni najmanje ne kaje, mi se. Djeluje u mračnim, mutnim vodama zakona i na tom području imamo mnogo toga zajedničkoga. Partner je u bolničkome ogrtaču, s jedi na stolu za preglede, desne ruke prekrivene zavojem. Gledam ga, pa kažem: »U redu, da ču jem.« Upravo je izlazio iz jednog restorana koji c lu noć peče piletinu, nosio m obrok za sebe i mamu. Ušao je u kombi, ubacio u rikverc, a prokleti auto odletio je u zrak. Eksplozivna naprava, po svoj pr ci s benzinom, vjerojatno učvršćena za rezervoar goriva i aktivirana daljinskim upravljačem, v jerojatno iz nekog obližn jeg vozila. Partner je uspio nekako izaći i s jeća se da je na pločnik pao sa sakoom u plamenu. Otpuzao je malo dalje i gledao kako se kombi pretvara u divovsku plamenu kuglu. Ubrzo su se posvuda oko njega našli policajci i vatrogasci, nastala je velika pomutnja. N mogao pronaći mobitel. Jedan tehničar iz ekipe hitne pomoći razrezao mu je sako, pa su ga smjest u kola. Dok su ga na nos ma dovoz na Odjel hitne, netko mu je dao mobitel.
»Zao mi je, šefe«, rekao je. »Pa nisi baš nešto skrivio. Kao što znaš, kombi ima veliko osiguran je, upravo za ovakve pr ke. Dobit ćemo novi.« »Razmišljao sam o tome«, kaže on, uz bolnu grimasu. »Da?« »Da, šefe. Možda da nabavimo nešto što n toliko uočljivo, neko vozilo ko je n tako lako uočiti i pratiti. Znaš što mislim? Neki dan vozio sam se autocestom, a pretekao me b li kombi za dostavu cv ća. Uobiča jena b la boja, približno iste veličine kao naš... pa sam pomislio: >Tako to treba raditi. Nitko nikada ne prim jeću je b li kombi koji sa svih strana ima ispisana slova i brojke.< I to je točno. Moramo se uklopiti, šefe, a ne isticati.« »A što ćemo mi točno napisati na svoj novi kombi?« »Ne znam, nešto izmišl jeno. Dave vam dostavlja. Fredovo cv će. Zach zida za vas. Zapravo je nevažno, važno je samo da se uklopimo.« »Nisam baš siguran da bi mojim kl ntima bilo drago da imam običan b li kombi i ispisane lažne nazive i podatke. Moji su kl nti vrlo pronicljivi.« On se na to sm . Posljednji kl nt u mojem kombiju bio je Arch Swanger, po svoj pr ci serijski ubojica. Odjednom se ukazuje neki mladi l čnik, koji bez r či sta je između nas dvojice. Pregledava zavo je i tek nakon toga pita Partnera kako se osjeća. »Htio bih ići kući«, kaže on. »Ne nam jeravam prenoćiti ovd je.« L čnik nema ništa protiv. Partneru da je hrpu zavoja, nekoliko uzoraka analgetika, pa nestaje. Jedna medicinska sestra ima upute za otpuštan je iz bolnice i papirologiju. Partner navlači nenagor jele hlače, čarape i cipele, pa izlazi s jeftinom
dekom prebačenom preko torza. Odlazimo iz bolnice i vozimo se do onog lokala s pečenom piletinom. Već je gotovo dva iza ponoći i policijska patrolna kola još su parkirana u blizini mjesta događaja. Komadi jarkožute policijske trake okružuju kombi, od ko jeg je ostao tek crna karoserija iz koje se još pomalo diže dim. »Ostani ovd je«, kažem Partneru i izlazim. Nakon što sam prešao desetak metara i približio se žutoj traci, prema meni već ide neki policajac.
»To bi sad bilo dovoljno blizu, prijatelju«, kaže. »Ovd je se istražu je mjesto zločina.« »Sto se dogodilo?« pitam. »Ne mogu ništa reći. Još tra je istraga. Moraš se udaljiti.« »Ne nam jeravam ništa dirati.« »Rekao sam da se udaljiš, dobro?«
Vadim posjetnicu i dajem mu je. »Ja sam vlasnik kombija, dobro? Eksploziv je bio postavljen na rezervoar. Pokušaj ubojstva. Molim te da istražitelja zamoliš da me nazove t kom pr podneva.« Gleda vizitku, n u stanju artikulirati nekakav odgovor. Ja se vraćam u auto i nekoliko minuta s jedim u tišini. »Jesi za malo piletine?« pitam na koncu.
»Ne. Baš i nemam tek.« »Čini mi se da bi meni dobro došlo malo kave. Tebi?« »Svakako.« Ponovno izlazim iz auta i dolazim do restorana. Nema gostiju, nema nigdje nikoga, pa se samo od sebe nameće pitan je: zašto lokal u ko jem se peče piletina radi non -stop? Ali to je pitanje za nekoga drugog. Neka crnkinja s naušnicama u ob jema nosnicama stoji u blizini blagajne. »Dv kave, molim«, kažem. »Bez ml ka.« To je jako ljuti, se svejedno pokreće. »Dva četrdeset«, kaže i uzima posudu s kavom koju po svoj pr ci nitko n ni taknuo već satima. Ona stavlja dv kartonske čaše na šank, a ja kažem: »Onaj kombi je moj.«
»Pa, izgleda da vam onda treba novi«, kaže ona uz drzak osm h. Baš duhovito. »Tako se čini. Jesi li vid jela kad je odletio u zrak?« »Ne, nisam vid jela, sam čula.« »I mogu se kladiti da je netko od tvojih kolega istrčao na pločnik i sve snimio mobitelom, n li tako?« Ona samozadovoljno kima. Da.
»Jeste li snimku d policiji?« Ceri se. »A-a, nikad ne pomažemo policiji.« »Dat ću ti sto dolara ako mi mailom pošal jete tu videosnimku i neću reći nikome živom.« Ona vadi mobitel iz džepa traperica i kaže: »Dajte mi adresu i lovu.« Ugovaramo posao. Na izlasku je pitam: »Posto je li vani nadzorne kamere?« »Ne. Policija se za to već raspitivala. Vlasnik je za to preškrt.« Partner i ja piljimo u moj mobitel i gledamo snimku. R č je tek o plamenoj kugli koju je i on opisao. Najmanje dva vatrogasna vozila došla su na poziv i trebalo im je još nešto vremena da ugase požar. Snimka tra je četrnaest minuta i premda je zabavna jer je r č o mo jem vozilu, ne otkriva nam ništa korisno. Nakon što je snimka završila, Partner pita: »Dobro, tko je to onda učinio?« Odgovaram: »Siguran sam da je Link. U ponedjeljak smo mu preb dvojicu gorila. Oko za oko. Igra je sad postala ozbiljna.«
»Misliš da je Link u zemlji?« »Sumnjam. Bilo bi to preriskantno. Ali mogu se okladiti da je negdje u blizini, u Meksiku negdje na Karibima, negdje gdje je izvan domašaja, i odakle je lako doći, kamo je lako otići.« Pokrećem motor i odlazimo odande. Ugodno sam iznenađen time koliko je Partner večeras govorio. Uzbuđen je zbog čin jenice da ga je netko dignuo u zrak oslobodilo mu je jezik. Jasno vidim da ga boli, no to ne bi priznao ni u snu.
»Imaš kakav plan?« pita. »Da. Pronađi Miguela Zapatea, Tadeova brata. Sada kada je ta perspektivna kar ra u MMA završila, uv jeren sam da je Miguel sve vr me posvetio preprodaji droge. Objasni mu da mi treba zaštita, da besplatno zastupam n jegova mlađeg brata koji je optužen za ubojstvo, u c losti pro bono, jer mi je m drag, a ne može mi platiti, te da su me nagaz
neki kriminalci koji rade za Linka Scanlona. Jedan je od njih
Fango, iako nikada nisam doznao kako se doista zove.« »Zovu ga Tubby. Tubby Fango, pravo mu je ime Danny.« »Zadivio si me. Tko je onaj drugi, onaj kojeg si mlatnuo onom svojom p com?« »Razor, Razor Rob o. Pravo mu je ime Arthur.« »Tubby i Razor«, kažem ja, odmahujući glavom. »Kada si obavio to malo istraživan je?« »Nakon onog sukoba u poned jeljak odlučio sam malo pronjuškati. Zapravo i n bilo teško.« »Fino si to obavio. Imena l po daj Miguelu i reci mu da im se treba javiti i reći da nas se okane. Miguel i njegovi dečki preprodaju kokain, nad čime je Link imao nadzor pr trideset godina. Malo je vjerojatno da su se Tubby i Razor ikada sreli s Miguelom, no to se nikad ne zna. Na dnu močvare uv k ima neobičnih veza. Molim te, jasno daj
do znanja Miguelu da ne želim da netko strada. Treba ih samo zastrašiti. Jasno?« »Jasno, šefe.« Već smo među zgradama s gradskim stanovima. Ulice su mračne i prazne. No kad bih sad izišao iz automobila i ukazao se s tim b lim licem, odmah bih privukao više neugodnih tipova. Jednom sam tako već pogr šio. Nasreću, tada je uz mene bio Partner. Zaustavljam se uz pločnik ispred n jegove zgrade i kažem: »Pretpostavljam da te gospođica Luella čeka.« On kima i kaže: »Nazvao sam je. Rekao sam da imam samo ogrebotinu. Bit će s njom sve u redu.« »Želiš da uđem s tobom?« »Ne, šefe. Uskoro će tri. Odspavaj malo.«
»Nazovi me ako nešto zatrebaš.« »Dogovoreno, šefe. Sutra tražimo novi kombi?« »Još ne. Prvo moram r šiti policiju i osiguravajuće društvo.« »Treba mi neko vozilo. Sm m početi tražiti na intemetu?« »Samo izvoli. I čuvaj se.« »Dogovoreno, šefe.«
Budući da, barem u ovom trenutku, ne mogu podn ti ni pomisao da budem u njezinoj nazočnosti, a njoj je u svakom slučaju draže izb jegavati pogled prema meni, Judith i ja odluču jemo prodiskutirati stvari telefonom. Počin jemo u ponešto uljudnoj atmosferi, najnovijim informacijama o našem sinu. Drži se dobro, nema nikakvih posljedica, ne pokazuje želju da govori o proteklome vikendu. Nakon što smo r š tu temu, prelazimo na stvar. Judith je zaključila da ne želi pokrenuti FBI -evu istragu Roya Kempa i otmice. Za to ima razloge, i to uvjerljive. Dobro je i ovako. Sa Starcherom je sve u redu. Ako su Kemp i njegovi ljudi dovoljno očajni da radi informacija otmu jedno d te, tko zna što
bi sve mogli biti u stanju učiniti? Ostavimo njih na miru. Osim toga, čini se nemogućim dokazati Kempovu um šanost. Možemo li doista v jerovati da će FBI pošteno nagaziti jednog visokog policijskog dužnosnika? Osim toga, raspored joj je pretrpan raznoraznim suđenjima. Ne želi da joj nešto odvlači pozornost. Čemu dodatno komplicirati život koji je ionako već kompliciran? Judith je borac, žestoka i žilava ženska koja ne uzmiče ni pred čim. Usto je i prepredena taktičarka koja izb jegava opasnosti nežel jenih posljedica. Budemo li navaljiv s istragom Kempa, nemamo pojma do čega bi sve to moglo dovesti. A budući da imamo posla s nesmiljenim tipom koji ne razmišlja racionalno, mudro je pretpostaviti da je odmazda vrlo izgledna. Na njezino veliko iznenađen je, ja se ne protivim. Postižemo dogovor, a to je u našem odnosu velika r tkost.
Naš gradonačelnik odrađu je treći mandat zaredom i ima impozantno ime: L. Woodrow Sullivan III. Javnost i glasači jednostavno ga zovu Woody. R č je o nasm šenome, srdačnome tipu koji će obećati i m jesec i zv zde samo da se domogne još poko jeg glasa. Privatno je, međutim, grub i neugodan gad koji previše p i koji je
sit tog posla. Ali ne može se povući, jer nema kamo otići. Sl jedeće godine čeka ga reizbor, a nekako se čini da baš nema prijatelja. Trenutačno ima podršku od oko 15 posto, dovoljno nisku da se dostojanstveni političar postiđeno povuče, no Woody se i ran izvlačio i borio zubima i noktima. Rad bi učinio bilo što, samo da ne mora otrpjeti naš susret. Treći muškarac u prostoriji odv jetnik je koji zastupa Grad, Moss Korgan, moj kolega s godine na studiju prava. Tada smo se mrz i prezir , a situacija se u međuvremenu n poboljšala. On je bio urednik stručnog časopisa i pred njim je bila blistava kar ra u nekoj otmjenoj odvjetničkoj tvrtki koja se bavi korporativnim pravom. No tvrtka se u međuvremenu urušila, pa je počeo očajnički tražiti i man je glamurozne poslove.
Woody i Moss. Kao iz kakve reklame za lovačku opremu. Nalazimo se u gradonačelnikovu uredu, raskošno nam ještenoj sobi na najvišem katu Gradske v ćnice, s visokim prozorima i pogledom koji se pruža na tri strane sv ta. Jedna tajnica toči nam kavu iz antikne srebrne posude, a mi zauzimamo m jesta za malenim konferencijskim stolom u jednome kutu. Mučimo se s obvezatnim čavrljan jem o svakodnevnim temama i dajemo sve od sebe da se sm šimo i držimo opušteno. T kom iznošenja dokaza u pripremama za građanski postupak, jasno sam dao do 15
znanja da sudskim pozivom namjeravam obojicu dovesti na mjesto za svjedoke. Ta čin jenica nadvija se nad stol poput mračnog oblaka i zbog n je je profesionalna
uljudnost gotovo nemoguća. Woody otresito kaže: »Razgovaramo o nagodbi, je li tako?« »Tako je«, kažem ja, pa iz aktovke vadim nekoliko dokumenata. »Imam pr dlog i to razmjerno opširan. Moj kl nt, Doug Renfro, rad bi sve r šio nagodbom, pa nastavio sa životom, odnosno onim što mu je od njega preostalo.« »Slušam«, kaže Woody neuljudno. »Hvala. Kao prvo, osmorica gradskih policajaca koji su ub Kitty Renfro moraju dobiti otkaz. Od ubojstva su na prisilnom godišn jem i...« »Morate li baš koristiti r č >ubojstvo
Na čelu je korumpirane organizac . Običan je glupan, a ako mi ne vjerujete, onda pitajte glasače. Prema posl jednjem istraživanju javnog mišl jenja, najmanje 80 posto građana želi n jegovu smjenu.« Ozbiljno kimaju, me ne mogu pogledati u oči. Sve što sam rekao već je pisalo na naslovnici Chroniclea. Gradsko v će izglasalo je nepovjerenje šefu polic omjerom glasova tri prema jedan. No gradonačelnik ga ne želi otpustiti. Razlozi su i jednostavni i komplicirani. Ako osmoricu ratnika iz policijskih redova i njihova šefa otpuste pr građanskog postupka, vrlo je vjerojatno da bi oni post svjedocima protiv Grada. Najbolje je da ostanu ujedinjeni u obrani u slučaju Renfro.
Ja nastavljam: »Nakon što slučaj r šimo nagodbom, možete im napokon dati otkaz, zar ne?« Moss kaže: »Trebam li te pods jećati da je naša odgovornost ograničena na m jun dolara?« »Ne, ne trebaš. Toga sam itekako sv jestan. Prihvatit ćemo m jun na ime nagodbe, a vi ćete odmah otpustiti osmoricu murjaka i šefa.« »Dogovoreno!« praktički viče Woody sa suprotne strane stola, po ko jem je snažno pljesnuo dlanom. »Dogovoreno! Što još tražite?« Iako grad duguje skromnih m jun dolara, ti se ljudi užasavaju novog suđenja. T kom prvog sam postupka uz dramatične po jedinosti dokazao krajnje kažnjivo postupanje naše polic , a Chronicle je sve to tjedan dana prenosio na naslovnici. Gradonačelnik, šef polic , gradski pravni zastupnik i članovi Gradskog v ća b su se sklon u bunker. Sada im samo treba još jedno medijski praćeno suđen je na kojem ću poniziti Grad. »O, još puno toga, gradonačelniče«, kažem. Obojica me gledaju bezizražajna lica. Malo-pomalo, u očima im se počin je ukazivati strah. »Siguran sam da se s jećate priče o tome kako mi je prošle subote otet sin. To su ovako dosta strašne stvari, sve je dobro završilo i tako... Međutim, ne znate da su ga oteli pripadnici vaših policijskih snaga.« Woodyjeva neprobojna fasada urušava se, svi mišići lica sada mu se opušt aju, a krv se povlači. Moss, nekadašnji marinac, ponosi se savršenim držan jem, no trenutačno ne usp va uspraviti ramena. Ispušta zrak dok gradonačelnik gura nokat među zube. Pogled im se načas susreće. Izgledaju jednako užasnuto. Pomalo dramatično, na stol odlažem jedan dokument, u njihovu smjeru, tako da im je ipak ostao izvan domašaja. Kažem: »Ovo je službeni iskaz, na deset stranica, s mojim potpisom. U njemu opisujem, pod prisegom, otmicu koju je organizirao pomoćnik šefa polic Roy Kemp, u pokušaju da me navede na to da otkr m lokaciju
lo njegove kćeri. Arch Swanger nikada mi n bio kl nt, unatoč svemu što ste pročit i što mislite, mi je rekao gdje je t lo navodno zakopano. Kad sam taj podatak odbio prosl diti murjacima, oteli su mi sina. Popustio sam, detektivu Reardonu ispričao sam što znam, pa je policija u nedjelju navečer ond je provela opsežno iskopavan je i traganje. Nisu pronašli ništa, t la n bilo. Kemp je potom pustio mojeg sina. Sada želi da sve to l po zaboravim, no od toga neće biti ništa. Surađu jem s FBI-em. Ako mislite da imate problema u slučaju Renfro, onda samo pričekajte da Grad dozna koliko vam je policija doista pokvarena.« na kojoj se nalazi t
»To možeš dokazati?« pita Moss, posve sasušena grla. Prstom lupkam po službenoj izjavi. »Sve je ovdje. Imam snimke s nadzornih kamera na odmorištu uz autocestu gd je sam pronašao sina. On je uspio prepoznati jednog od otmičara, murjaka. FBI mu je već ušao u trag i ispitu je sve dostupne informac .« To, dakako, n posve točno, kako oni to mogu znati? Kao u svakom ratu, istina je prva žrtva. Iz aktovke vadim još jedan dokument i stavljam ga kraj one izjave. »A ovo je samo kratak nacrt tužbe koju nam jeravam podignuti protiv Grada zbog te otmice. Kao što znate, Kemp je na plaćenome godišn jem, i dalje na vašem platnom popisu, i dalje vaš zaposlenik. Tužit ću n jega, policiju i Grad, za zločin koji će se naći na svim naslovnicama širom zeml je.« »Želiš da otpustimo i Kempa?« pita Moss. »Fućka mi se hoće li Kemp ostati otići. On je pristojan tip i dobar murjak. Usto je i očajan otac koji je proživio pravi pakao. N jemu mogu malo popustiti.« »Nev jerojatno l po od tebe«, mumlja Woody. »Kakve to veze ima s nagodbom?« pita Moss. »Itekakve. Odustat ću od tužbe i posve je zaboraviti, nastaviti normalno živ jeti i malo bolje paziti na maloga. Ali tražim još m jun za Renffa.« Gradonačelnik trlja oči zglobovima prstiju, dok se Mossova ramena spuštaju još niže. Ne mogu doći k sebi i još nekoliko beskonačnih trenutaka ne mogu sastaviti dovoljno r či da mi odgovore. Na koncu Woody usp va promumljati razmjerno jadno: »Jebem ti sve.« »Ovo je čista iznuda«, kaže Moss. »Apsolutno, iznuda je trenutačno nešto niže na l jestvici zločina. Na vrhu su ubojstvo, a zatim i otmica. Ne bi vam bilo pametno tako se nadmetati sa mnom.« Gradonačelnik usp va uspraviti leđa i reći: »A kako bismo treb pronaći još m jun koji ćemo prosl diti tebi i g. Renfru, a da netko to ne dojavi medijima?«
»O, pa neće baš biti prvi put da iza leđa javnosti manipulirate novcem, gradonačelniče. Uhvat su vas već barem dvaput, osramot ste se u skand ma, znate kako ide ta igra.« »Nisam ničim prekršio zakon.« »Nisam novinar, pa s time l po prestanite. Proračun vam ove godine iznosi 600 m juna. Imate sredstva za crne dane, sredstva za diskrecijske namjene, sredstva za nenamjensko trošen je, rezerve za ovo i ono. Već ćete nešto smisliti. Možda će biti najbolje to r šiti s V ćem na izvanrednoj s jednici, don ti rezoluciju o povjerljivoj nagodbi s Renfrom, pa prebacivanje novca r šiti u inozemstvu.« Woody se sm , ne jer je nešto zabavno. »Misliš, znači, da se možemo pouzdati u to da će članovi Gradskog v ća šut jeti?« »To je vaš, a ne moj problem. Moj je posao kl ntu ishoditi pravednu nagodbu. Dva m juna nisu pravedan iznos, ćemo ga prihvatiti.« Moss ustaje. Izgleda kao da ima vrtoglavicu. Dolazi do prozora i ondje pilji u prazno. Isteže leđa, pa počin je koračati amo-tamo. Woody je, kako se čini, shvatio stvarnost, čin jenicu da se nebo obrušava na njih, pa sada pita: »Dobro, Rudd, koliko
imamo vremena?« »Ne baš puno«, odgovaram. Moss kaže: »Treba nam nešto vremena da to malo istražimo, Sebastiane. Došao si ovamo, donio nam tako senzacionalnu v st i sada očeku ješ da v jerujemo baš u sve. Puno je toga što tek treba pouzdano utvrditi.« »Istina, istraga će samo izazvati curen je informacija. A što ćete njome postići? Nazvat ćete Kempa i pitati ga je li mi oteo sina? Baš me zanima što će vam reći. Možete mjesecima kopati i tražiti istinu, a da je ne pronađete. A ja nisam raspoložen za čekan je.« Službenu izjavu i pr dlog tužbe guram na suprotnu stranu stola, prema Woodyju. Ustajem i uzimam aktovku. »Evo kako ćemo... Danas je petak. Imate c li vikend. Doći ću ovamo u poned jeljak u deset, da zaključimo stvari. Ne usp te li ništa smisliti, idem ravno u Chronicle s tom hrpicom papira. Zamislite samo tu priču, štetu koju bi izazvala. Naslove na kablovskoj dvadeset četiri sata na dan.« Woody je ponovno bl d. Neuvjerljivo kaže: »Ja sam u poned jeljak u Washingtonu.« »Onda otkažite. Uhvatila vas je teška gripa. U poned jeljak u deset, gospodo«, kažem i otvaram vrata.
osobito zadivljena mojom unajmljenom Mazdom. Dok se približavamo dvorani u središtu grada, objašnjavam što mi se dogodilo s drugim vozilom. Šokira je čin jenica da u gradu na slobodi ima takvih zlikovaca koji su spremni na moj kombi postaviti eksplozivnu napravu kako bi me zastraš i ub Partnera. Zanima je koliko će ih brzo policija uhititi i dovesti pred lice pravde. Nikako joj n jasno to što joj objašnjavam da 1) policiju zapravo ne zanima mogućnost da ih uhvate, jer sam ja to što jesam i 2) policija ih ne može uhvatiti jer takvi ljudi ne ostavljaju tragove. Pita je li sigurna u moje m društvu. Kad joj kažem da pod l vim pazuhom imam pištolj, uzdiše i gleda kroz prozor. Nema problema, sigurni smo, uv jeravam je. U pokušaju da je upoznam s cjelovitom istinom, pričam joj o posl jednjem uredu koji sam imao i o zapaljivoj bombi. Ne, policija n r šila ni taj zločin, ponajpr zbog toga što je po svoj pr ci i sudjelovala u tome. Ili oni neki preprodavači droge. »N ni čudo da imaš problema sa ženama«, prim jeću je ona. I u pravu je. Većina Naomi n
njih prestraši se još u vrlo ranim fazama, pa se prikloni sigurnijim muškarcima. No Naomi ima iskru u oku i kao da uživa u toj potencijalnoj opasnosti. Naposl jetku, borba u kavezu bila je njezina ideja. Malo sam potegnuo veze, pa sjedimo uz ring, u piva, pa sjedamo i gledamo ljude. Za razliku od kaz
trećem redu. Uzimam dva velika šta kina, opere simfonijskog orkestra, pa čak i košarkaške utakmice, gledatelji ovamo već dolaze bučni i neobuzdani, mnogi od njih već i napola pijani. Opet se skupio l pi broj gledatelja, njih vjerojatno tri do četiri tisuće, a ja se divim brzini kojom je taj sport stekao veliku popularnost. Mislim i na Tadea, nadarenoga klinca koji sada sjedi u zatvoru, iako bi zapravo trebao biti ovdje i sudjelovati u glavnoj borbi. Suđen je samo što n počelo, a on još uv k očeku je da izvedem neko čudo i da ga oslobodim, da samo l po iziđe na
slobodu. Kako bi se i Naomi upoznala s pričom, sada joj sve prepričavam, s mnoštvom užasnih po jedinosti opisujem tu ne tako davnu noć kada je Tadeo napao suca i kada je c lo gled šte podivljalo. Starcheru je to bilo fora i želi ponovno doći ovamo i zabaviti se.
Njoj se čini da to ne bi bilo najpametn
. Jedan me trener prepoznaje, pa kratko zastaje
da popričamo. N jegov m ima šezdeset osam kilograma, bori se u drugome meču po redu, a n izgubio već šest susreta zaredom. Dok govori, ne usp va odvojiti pogled od Naomi. Budući da je izvanserijski komad i odjevena u skladu s najnovijom modom, naveliko privlači poglede.
m velika budućnost i treba mu malo potpore. Budući da se mene smatra vrlo usp ješnim odv jetnikom koji ima hrpe love, barem u ovome sv tu, ja sam tako od onih igrača koji mogu nekome osigurati uspješnu kar ru. Tipu kažem da možemo razgovarati posl . Prvo bih rado gledao maloga u par mečeva, a onda ćemo se naći. Trener se raspitu je za Tadea i tužno odmahuje glavom. Kakva šteta. Nakon što su se ispunila i posl jednja mjesta, svjetla se prigušuju i publika već Trener smatra da je pred njegovim m
mahnito poziva borce. Prva dvojica ulaze u kavez i spiker ih predstavlja.
»Znaš te tipove?« pita Naomi uzbuđeno. »Da, to su tek dvojica šakača s ulice, bez osobitog dara. Borci s ulice.« Ču je se gong, borba počin je, a moja mala seksi učiteljica već s jedi na rubu sjedala i počin je vikati i dobacivati.
U ponoć smo u jednoj pizzeriji, u uskome separeu, jedno kraj drugoga, gotovo stisnuti. Malo dodirivanja i držanja za ruku je neizbježno i čini se da je privlačnost obostrana. Tome se u svakom slučaju nadam. Ona poput mišice gricka trokutić pizze s ljutom kobasicom i blebeće o glavnoj borbi, krvavome spektaklu u srazu teškaša koji je završio opakim stiskom za vrat. Poraženi je ostao još dugo ležati. Nakon nekog vremena ona prelazi na otmicu i pita koliko zapravo znam. Objašnjavam da stvar istražu je FBI i da ne mogu ništa reći. Je li postojao zahtjev za otkupninom? Ne sm m reći. A osumnjičenik? Koliko znam, nema ga. Sto je radio na onome odmorištu? Jeo sladoled. Volio bih je upoznati i s pojedinostima, no za to je prerano. Možda kasn , kad se prašina malo slegne. Dok je vozim kući, kaže: »Možda baš ne bi bilo jednostavno biti u vezi dok imaš pištolj.« »U redu. Mogu ga se r šiti. Ali uv k će biti u blizini.« »Nisam baš sigurna da mi se to sviđa.« Šutimo sve do trenutka kada se zaustavljam ispred n jezina stana. »Bilo mi je super«, kaže. »I meni.« Pratim je do vrata stana i pitam: »Onda, kad se ponovno možemo vid jeti?« Ljubi me u obraz i kaže: »Sutra u sedam navečer. Ovd je. Voljela bih pogledati jedan film.«
Partner dolazi po mene u još jednome
unajmljenom vozilu, sjajnome novom teretnom kombiju tvrtke za preseljenja U-Haul, kojem s obiju strana velikim slovima, u zeleno-narančastoj kombinaciji, piše »19,95 dolara na dan — neograničena
kilometraža«. Prvo nekoliko trenutaka detaljno gledam vozilo, a onda ulazim. »N loše«, kažem. »I činilo mi se da će ti se svid jeti«, kaže on, sm šeći se. Zavoji mu se ne vide od odjeće, tako da na prvi pogled nema ni traga n jegovim ozljedama. Odviše je izdržljiv i ponosan da prizna da ga nešto boli izaziva nelagodu. »Bit će, izgleda, najbolje da se naviknemo«, kažem ja. »Osiguravatelji odugovlače. Osim toga trebat će najman je mjesec dana da nam novi prilagode i urede.« Probijamo se kroz gusti promet u središtu grada, baš kao dva dostavljača s komb m punim namještaja. On se zaustavlja ispred Gradske v ćnice i parkira na nedopuštenome mjestu. U-Haulov kombi s tako jarkim bojama jednostavno mora privući pravi roj prometnih policajaca.
»Popričao sam s Miguelom«, kaže on. »Kako je to prošlo?« pitam, s rukom na ručici vrata. »U redu. Samo sam mu objasnio kako stoje stvari, rekao sam da te žele nagaziti neki opasni ljudi i da ti treba malo zaštite. On je rekao da to može srediti, da je to najmanje što on i dečki mogu učiniti za tebe i tako dal je, sve u tome vedrom stilu. Naglasio sam da nitko ne sm stradati, da treba samo prijateljski posjetiti Tubbyja i Razora, kako bi pravilno shvat poruku.
»Sto ti misliš?« »V jerojatno će up
ti. Linkova je banda u posljednje vr me pror đena, zbog jasnih razloga. Ostao je bez većeg d la snaga. Sumnjam da će se ti n jegovi dečki žel jeti hvatati ukoštac s bandom krijumčara droge.« »Vid jet ćemo. Vraćam se za pola sata«, kažem i izlazim. Woody je u međuvremenu otkazao put u Washington i čeka u uredu, s Mossom. Obojica izgledaju kao da je iza njih grozan vikend. Ponedjeljak je, a meni je cilj upropastiti im i ostatak tjedna. Ne rukujemo se, nema ni usiljeno ljubaznih uvodnih r či, oni ne nude čak ni kavu. Odmah pojačavam napetost. »Onda, dečki, jesmo li spremni za dogovor? Da ne? Odgovor mi treba sada, a bude li pogrešan, odlazim odavde i idem malo dal je u ovoj istoj ulici, do redakc Chroniclea. Verdoliak, vaš omil jeni novinar, spremno čeka za
radnim stolom.« Woody pilji u pod i kaže: »Dogovoreno.«
gura neki dokument i kaže: »Ovo je sporazum o povjerljivoj nagodbi. Osiguravajuće društvo sada će isplatiti prvi m jun. Grad će dodati pola m juna ove fiskalne godine, pa još pola sl jedeće. Imamo rezervni fond za parnice kojim možemo manipulirati, dv isplate moramo pod liti na ovu i sljedeću godinu. Više od toga ne možemo.« »To će biti u redu«, kažem. »A kada će šef polic i specijalci dobiti nogu?« »Sutra ujutro«, kaže Moss. »I toga nema u ovome sporazumu.« »Onda ga neću potpisati dok im ne date otkaz. Čemu čekati? Zašto je tako teško r šiti se tih tipova? Dob sa, pa c li grad želi da odlete.« »Kao i mi«, kaže gradonačelnik. »V jeruj mi da ih se želimo r šiti. Jednostavno nam moraš v jerovati u tom pitanju, Rudd.« Kolutam očima na r č »v jerovati«. Uzimam sporazum i polagano čitam. Na gradonačelnikovome impozantnom stolu zvoni telefon, no on se ne obazire. Pročitavši ugovor, spuštam ga na stol i kažem: »Ni jedne jedine r či isprike. Mo jem kl ntu ub su suprugu, ustr l su i njega, potom ga još odvukli pred sud u kaznenome postupku, suoč ga s pr tnjom zatvora, proživio je pravi pakao, a ovdje nema ni jedne jedine r či isprike. Ništa od dogovora.« Woody ogorčeno mumlja »Sran je!« i skače na noge. Moss trlja oči kao da bi se Moss mi po stolu
svakog trenutka mogao rasplakati. Prolaze sekunde, a onda i c la minuta, a svi samo šutimo. Ja na koncu pogledavam gradonačelnika i kažem: »Zašto jednostavno ne
možete kao pravi muškarac učiniti to što treba? Zašto ne možete sazvati neku od onih novinskih konferencija, kao što činite i za najmanju kriznu situaciju, pa je otvoriti isprikom obitelji Renfro? Objaviti nagodbu u građanskoj parnici. Objasniti da je nakon temeljite istrage sada jasno da su specijalci postup suprotno prav ma djelovanja i sigurnosti, te da će ta osmorica policajaca dobiti otkaz, i to odmah. A s njima leti i
njihov šef.« »Doista mi ne trebaju tvoji sav jeti kad je r č o obavljanju mo jega posla«, kaže Woody,
neuvjerljivo.
»Možda i trebaju«, kažem ja. Najrad bih ponovno b sno izletio na ulicu, ne želim ostati bez novca. »U redu, u redu«, kaže Moss. »Preradit ćemo tekst i ubaciti određene formulac nam njene obitelji.« »Hvala«, kažem. »Doći ću opet sutra, nakon konferenc za med .«
S Dougom Renfrom nalazim se na objedu u jednome lokalu u blizini njegove kuće. Objašnjavam uv jete nagodbe i on je oduševl jen mogućnošću da dob dva m juna dolara. Po ugovoru, moj honorar iznosi 25 posto, ću ga smanjiti na samo deset. To ga čudi i u početku se želi usprotiviti. Ja bih mu rado dao sav novac, imam određene režijske troškove. Nakon što honorar pod lim s Harryjem i Harryje m, ostat će mi čistih oko 120 000 dolara, što je malo za vr me koje sam uložio u taj slučaj, je ipak r č o pristojnoj naknadi. On otpija gutljaj kave, ruka mu počin je drhtati, a na oči mu iznenada naviru suze. Odlaže š cu i hvata se za kor n nosa. »Želim samo Kitty«, kaže, drhtavih usana. »Žao mi je Doug«, kažem. A što drugo? »Zašto su to učin ? Zašto? To je bilo tako bezumno. Prov ti kroz vrata, uz tu
idiotsku pucnjavu, u pogrešnoj kući. Zašto, Sebastiane? Mogu samo odmahivati glavom.
»Idem odavde, to ti odmah kažem. Nema me više. Mrzim ovaj grad i klaunove koji su mu na čelu i moram ti reći, Sebastiane, uz tu osmoricu policajaca koji sad ostaju bez posla i bit će jako b sni i samo tražiti nevol je, ne osjećam se ni najman je sigurno. Ni ti se ne bi trebao previše uljuljkati, znaš?« »Znam, Doug. V jeruj mi da o tome stalno razmišljam. Ali, s druge strane, ja sam ih ljutio i ran . Nisam im baš omil jeni odvjetnik.« »Vraški si dobar odv jetnik, Sebastiane. U početku sam malo sumnjao. Kad si onako nav o dok sam još bio u bolnici. Neprestano sam razmišljao: >Tko je taj tip?< I drugi odvjetnici pokuš su se domoći mo jeg slučaja, znaš? Pravi klaunovi koji baš vrebaju po bolnicama. Ali otjerao sam ih. I drago mi je. Bio si čudesan na suđenju, Sebastiane. Veličanstven.« »U redu, u redu. Hvala, Doug, dovoljno je.« »Petnaest posto, može? Želim da uzmeš petnaest posto. Molim te.« »Ako baš tako želiš.« »Želim. Jučer sam prodao kuću i l po zaradio. Selim se za dva tjedna. Mislim da ću otići u Španjolsku.« »Prošli t jedan plan je bio Novi Zeland.« »Sv t je velik. Mogu otići bilo kamo, godinu dana živ jeti u vlakovima. Sve vidjeti. Žao mi je samo što Kitty ne može biti sa mnom. Ta je ženska baš vol jela putovati.« »Ubrzo bismo treb dobiti novac. Vidimo se za nekoliko dana, pa ćemo ga pod liti.«
Konferenciju za novinare gledam u stanu. U jednome trenutku t kom posljednjih nekoliko sati gradonačelnik Woody donio je proračunati zaključak da bi mu malo poniznosti moglo don ti više glasova od odgađanja. Dolazi za govornicu i prvi put u novijoj pov sti iza njega nema nikoga. Ni žive duše. Posve je sam: nema gradskih v ćnika koji glume pred kamerama, nema pravog zida snažnih policajaca u uniformi, nema odvjetnika sumorna izraza lica koji bi se mršt kao da ih užasno bole hemoroidi. Malenoj skupini novinara objašnjava da je Grad nagodbom r šio pravni spor s obitelji Renfro. Neće biti građanskog postupka. Uv jeti su, dakako, povjerljivi. Najdublje se ispričava obitelji za sve što se dogodilo. Bilo je pogrešaka, očito ( ne njegovih), i on je donio odluku da će odlučnim koracima zaključiti c lu tragičnu priču. Sef polic dobio je otkaz, koji na snagu stupa odmah. On je u konačnici odgovoran za postupke svojih policajaca. Otkaz dobivaju i sva osmorica specijalaca iz one skupine. Njihovo djelovanje ne može se trp jeti. Pravila postupanja također će se an zirati i revidirati. I tako dalje. Obraćan je l po zaključu je još jednom isprikom, u pojedinim trenutcima izgleda i
zvuči kao da bi se svakog trenutka mogao rasplakati. N loša glumačka predstava i njome bi doista mogao doći do poko jeg glasa. No svaka budala zna što znače rezultati ankete.
Odvažan korak, Woody. Kao da mi život i ovako n dovoljno kompliciran, sada na ulicama ima još više bivših murjaka koji ispod glasa ponavljaju mo je ime i planiraju nekakvu osvetu. Novac dolazi brzo i Doug i ja obavljamo posao. Posljednji put vidim ga kad ulazi u taksi za aerodrom. Rekao je da i dalje n siguran kamo ide, da će već nešto smisliti kad dođe onamo. Rekao je i da bi mogao stati pred ploču s najavl jenim polascima i baciti strelicu za pikado. Ja odjednom osjećam kako mu zavidim.
Tadeo ustrajno traži da ga u zatvoru pos jeću jem najmanje jednom tjedno, a meni to doista ne pada teško. U tim pr kama najčešće razgovaramo i o predsto jećem suđenju, i o stvarima koje nemaju veze ni s čim drugim nego s preživljavan jem u zatvoru. Ondje nema ni teretane, ni prostora za vježban je — to će imati u zatvoru, no o tome ne razgovaramo — i frustriran je zbog nastojanja da nekako ostane u formi. Svaki dan radi po tisuću trbušnjaka i sklekova i meni izgleda kao da je u dobroj formi.
Hrana je užasna i kaže da gubi na težini, što, dakako, dovodi do razgovora o n jegovoj idealnoj borilačkoj težini u trenutku kada iziđe. Sto je dulje u zatvoru i što dul je prima pravne savjete od kolega, to manje stoji čvrsto na zemlji. Uv jeren je da može šarmirati porotu, sve pripisati nenadanome napadaju ludila i nekažn jeno se izvući. Ja mu, ponovno, objašnjavam da će biti teško dobiti sud jer će porota onu snimku vid jeti najmanje pet puta. Usto je počeo sumnjati i u moju vjeru u njega, te je dvaput spomenuo sudjelovanje nekog drugog odvjetnika. To se neće dogoditi jer bi nekome drugome morao platiti pozamašni honorar, no to me i dal je iritira. Počin je se ponašati poput mnogih optuženika u kaznenim postupcima, osobito onih koji dolaze s ulice. Ne vjeruje sustavu, pa tako ni meni, jer sam b lac i dio strukture moći. Uv jeren je da je nedužan i neopravdano zatočen. Zna da može pridobiti porotu, samo ako mu se ukaže pr ka. A ja, njegov odvjetnik, moram samo izvesti par smic ca u sudnici i on će, baš kao na televiziji, biti slobodan. Ne suprotstavljam mu se, pokušavam mu pružiti re stičniju sliku. Nakon pola sata pozdravljam ga i s olakšan jem ga napuštam. Dok prolazim zatvorom, detektiv Reardon pojavljuje se kao iz vedra neba i zamalo se sudaramo. »Ma
zamisli, Rudd, a baš tebe trebam.« Još ga nikada nisam vidio u zatvoru. Ovo n slučajan susret. »Da? Sto se zbiva?« »Imaš trenutak?« kaže on, pa pokazu je jedan kut, podalje od ost h odvjetnika i čuvara. »Svakako.« Zapravo ne želim gubiti vr me s Reardonom, no on se ovdje n našao bez razloga. Siguran sam da mi želi jasno dati do znanja da je suspendirani pomoćnik šefa polic , Roy Kemp, i dalje duboko zabrinut u vezi s potrebom da ona priča o otmici ostane samo među nama, dečkima. Nakon što smo ost sami, kaže: »Čuj, Rudd, čuo sam da si se prošli t jedan u sudnici potukao s dvojicom gorila Linka Scanlona. Svjedoci kažu da si obojicu oborio, da su ost ležati bez sv sti. Šteta je što ih nisi upucao među oči. Da mi je to samo bilo vidjeti. Teško mi je i povjerovati da imaš dovoljno muda da se potučeš s dvojicom nasilnika.« »Što želiš reći?« »Pretpostavljam da ti je Link poslao poruku da nešto želi, po svoj pr ci novac. Znamo otpr ke gdje je, samo ne možemo doći do n jega. Smatramo da je ostao bez love, pa je poslao dvojicu gorila da te malo pritisnu. A ti to zbog nekog razloga baš ne želiš. Oni navaljuju, a ti ih obaraš usred b la dana, ispred sudnice. Sviđa mi se to.« »Želiš reći...?« »Znaš tu dvojicu? Mislim, kako se zovu?«
Nešto mi govori da se trebam praviti glup. »Jedan je Tubby, bez prezimena. Drugog ne znam. Imaš vremena za jedno pitanje?« »Naravno.« »Radiš na Od jelu za ubojstva. Zašto te, točno, zanimaju Link i n jegovi gorile, kao i to što se ja s njima zabavljam?« »Jer radim na Od jelu za ubojstva.« Otvara jedan fascikl i pokazuje mi fotografiju u boji, dimenzija dvadeset puta dvadeset centimetara, na kojoj se vide dva t
la na
nekakvoj hrpi smeća. Leže na trbuhu, ručnih zglobova čvrsto vezanih na leđima. Na vratu im se vidi sasušena krv. »Ovu dvojicu mrtvaca pronašli smo na gradskome odlag štu smeća, umotane u komad starog čupavog tepiha. Buldožer je gurnuo tepih niz maleni nasip, a iz njega su isp Tubby i Razor. Tubby je Danny Fango, na slici desno. Razor, s l ve strane, je Arthur Rob o.« Malo m ša karte i vadi još jednu snimku istih dimenzija. Dva su t la premještena i sada leže na leđima, jedno do drugoga. Na slici se vidi i crna visoka cipela nekog policajca, kraj unakažene glave dobrog starog Tubbyja. Vrat im je prerezan široko i duboko. Reardon kaže: »Svaki od njih dobio je po dva metka u potiljak. Plus taj osm h na vratu od uha do uha. To svaki put poluči žel jeni učinak. Zasada je sve posve čisto, nema otisaka, b stičkih, ni forenzičkih tragova. V jerojatno uobiča jeni sukob među bandama, n velik gubitak za društvo, shvaćaš?« Želudac mi se okreće, a u grlu os jećam kiselinu. Os jećam snažnu potrebu za povraćan jem, kao i vrtoglavicu koja bi vrlo lako i brzo mogla dovesti do nesvjestice. Okrećem glavu od tih fotografija, s gađen jem odmahujem glavom i samome sebi govorim da se moram pokušati, ako je ikako moguće, držati kao da me to ni najman je ne dira. Usp vam slegnuti ramenima i reći: »I što onda, Reardone? Misliš da sam te
tipove ubio samo zato što su me zaskoč u zgradi suda?« tu dvojicu m h izviđača sada imam u »Ne znam što trenutačno mislim, mrtvačnici, a nitko ne zna ništa. Koliko ja znam, ti si se posl jednji sukobio s njima. Čini mi se da nekako voliš raditi na dnu močvare. Možda dol je imaš i neke prijatel je. Jedno dovodi do drugoga i tako...« »To ne možeš prodati čak ni sebi, Reardone. Ne drži vodu, nimalo. Idi optužiti nekoga drugog, jer sa mnom samo gubiš vr me. Ne ubijam. Samo branim ubojice.« »Ista stvar, ako se mene pita. Nastavit ću kopati.« On odlazi, a ja pronalazim nužnik. Zaključavam vrata kabine, s jedam na poklopac i pitam se je li to uopće moguće.
U-Haulov kombi parkiramo na jednome slobodnom mjestu u restoranu koji prodaje hot-dogove vozačima, pa od jedne slatkice na koturaljkama naruču jemo gazirane sokove. Ne jede se ni njemu, ni meni. Ona nam donosi pića, a Partner zatvara prozor, ručno, kao nekada. Otpija velik gutljaj, pa pil jeći ravno napr d kaže: »Nema šanse, šefe. Jasno sam im dao do znanja što se traži. Prestrašiti ih, tako da im ne padne
dlaka s glave. Da nikoga ništa ne boli.« »I ne boli ih«, kažem. »Ali, šefe, moraš znati kako funkcioniraju stvari u tom sv tu. Recimo da su Miguel i njegovi dečki pronašli Tubbyja i Razora i nekako se usp jeli s njima suočiti. Zapr t su im, no recimo da Tubbyja i Razora te pr tnje ne brinu. Dovraga, oni tako drugima pr te već trideset godina. Ne sviđa im se tako nametan je nekakvih uljeza i to jasno daju do znanja. Miguel se mora zauzeti za sebe i ne uzmaknuti. Prepirka postaje sve žešća, sl de nove pr tnje i stvari ubrzo izmiču kontroli. Dovoljan je jedan udarac da
započne opća tučnjava i netko će vrlo brzo izvući pištolj »Želim da razgovaraš s Miguelom.« »A zašto? Neće priznati ni u snu, šefe. Ni mrtav.«
nož.«
Pijuckam kroz slamku i na silu gutam. Sve mi djeluje nekako posve zatvoreno — od grla do cr va. Nakon dugotrajne tišine kažem: »Pretpostavljamo da je to učinio Miguel. Mogao je biti i netko drugi. Tubby i Razor c li život lome udove, možda su ovaj put jednostavno nagaz na pogrešnog tipa.« Partner kima i usp va slabašno proc diti: »Moguće.«
Budan sam u 3.37 iza ponoći kada mi mobitel počin je vibrirati. Polagano ga uzimam. Pozivatelj je nepoznat, znači ne može biti gore. Posve preko vol je kažem: »Molim?« Taj glas prepoznao bih bilo gdje. »Rudd?« pita. »Da. Tko zove?« »Tvoj stari kl nt, Swanger. Arch Swanger.« »Nekako sam se nadao da te više nikada neću čuti.« »Ni ti meni ne nedosta ješ, moramo razgovarati. Budući da ti se ne može v jerovati i da se ne libiš žrtvovati kl nte, pretpostavljam da ti murjaci prisluškuju telefon.« »Ne.« »Lažeš, Rudd.«
»U redu, onda l po prekini i više me nemoj zvati.« »N baš tako jednostavno. Moramo razgovarati. Ona je cura živa, Rudd, i događaju se gadne stvari.« »Fućka mi se.« »Na uglu Prestona i Petnaeste jedna drogerija radi c lu noć. Kupi p jenu za brijanje. Iza limenke s Gillette Mentolom pronaći ćeš m crni mobitel, na bonove. nemoj da te uhvate u krađi. Nazovi broj koji je na ekranu. Ja ću se javiti. Uzmi ga, Pričekat ću pola sata, a onda odlazim iz grada. Shvatio, Rudd?« »Ne, ovaj put ne igram igrice, Swanger.« »Cura je živa, Rudd, a ti je možeš vratiti. Baš kao što si spasio svog klinca, sada možeš biti pravi junak. U protivnom, bit će mrtva za godinu dana. Sve ovisi o tebi, stari moj.« »Zašto bih ti v jerovao, Swangeru?« »Jer znam istinu. Možda uv k ne govorim istinu, znam što se događa s malom Kempicom. N nimalo zgodno. Hajde, Rudd, poslušaj me. Nemoj nazvati onog svog gorilu i nemoj ići onim blesavim U-Haulovim komb m. Kakav si ti to zapravo odvjetnik?« Veza se prekida, a ja ostajem ležati na leđima i piljiti u strop. Ako je Arch Swanger u b gu, a pouzdano znam da jest, jer je broj jedan na popisu onih koje naša policija traži, s time da je Link Scanlon broj dva, kako onda za ime sv ta može znati da se ovih dana gradom vozim u unajmljenome kombiju? I kako može kupiti i sakriti mobitel na bonove? Dvadeset minuta kasn parkiram se ispred te droger pijanaca maknu s ulaznih vrata. Ovo je sumnjivi dio grada i n
i čekam da se dvojica baš jasno zašto je ova tvrtka, koja pripada nacionalnome lancu prodavaonica, odabrala baš ovaj kvart za drogeriju koja radi c lu noć. Ulazim i ne vidim nikoga osim prodavača, koji lista neki tabloid. Pronalazim pjenu za brijanje i mobitel, koji brzo spremam u džep. Plaćam pjenu, a dok odlazim dalje autom zovem onaj broj.
Swanger bez uvoda kaže: »Samo nastavi voziti. Dođi na autocestu i kreni na s jever.« »Kamo idem, Swangeru?« »Ideš do mene. Želim te pogledati u oči i pitati zašto si murjacima rekao gd je sam zakopao curu.« »Možda o tome ne želim razgovarati.« »Žel jet ćeš.« »Zašto si lagao, Swangeru?« »Samo sam htio prov jeriti mogu li ti vjerovati ne. Očito ne. Zanima me zašto.«
»A mene zanima zašto me ne možeš ostaviti na miru.« »Jer mi treba odv jetnik, Rudd, kratko i jasno. Što bih trebao raditi? Dizalom se uspeti na četrdeseti kat i pov jeriti se tipu u crnome od lu koji sat naplaću je soma dolara? Ili možda nazvati nekog od onih klaunova ko je viđaš na velikim reklamama, a koji samo čekaju neki bankrot automobilsku nesreću? Treba mi pravi tip s ulice, Rudd, pravi ljigavac koji zna igrati prljavo. Trenutačno si ti taj.« »Ne, nisam.« »Izađi kod White Bluffa, pa idi tri kilometra u sm jeru istoka. Naići ćeš na lokal s hamburgerima koji radi c lu noć. Trenutačno reklamiraju dvostruki hamburger s rastopljenim pravim sirom. Mljac-mljac. Gledat ću kako ulaziš i s jedaš. Prvo ću se dobro uvjeriti da si sam i da te nitko ne prati. Kad uđem, u prvi mah me nećeš prepoznati.« »Kod sebe ću imati pištolj, Swangeru, s dozvolom i svime što treba. I znam se njime služiti. Nikakve smic ce, dobro?« »Nema potrebe, kunem ti se.« »Samo se ti zaklinji koliko hoćeš, ne vjerujem ti baš nimalo.« »Hvala, također.«
praktički nema, a zrak ispunjava težak miris masnih hamburgera i pomfrita. Naruču jem kavu i deset minuta sjedim za jednim stolom u sredini, dok se dvojica pijanih tinejdžera u jednome separeu smijulje i nadglasavaju punih usta. U suprotnome kutu neki pret postariji par halapljivo jede, kao da više nikada neće ni vidjeti hranu. Dio marketinške genijalnosti ovoga lokala kr se i u činjenici da se c li jelovnik nudi u pola c ne od ponoći do šest ujutro. To i pravi topl jeni sir. Neki muškarac u smeđoj uniformi dostavne službe UPS ulazi i uopće ne gleda uokolo. Sa šanka uzima neki gazirani napitak i nešto pomfrita, a već trenutak ka sn odjednom sjedi meni nasuprot. Iza oblih naočala bez okvira napokon prepozna jem Swangerove oči. »Drago mi je što si uspio doći«, kaže, jedva čujno. »Uv k pravo zadovoljstvo«, kažem. »Zgodna uniforma.« »Funkcionira. Evo kako sto je stvari, Rudd. J ana Kemp je živa, sam uvjeren da Ventilac
bi rad
bila mrtva. Pr nekoliko mjeseci rodila je d te. Prod su ga za pedeset tisuća dolara, to je praktički više od maksimuma. Čuo sam da raspon ide od dvadeset pet do pedeset somova, za b lu bebu iz dobre obitelji. Tamniji su jeftiniji.«
»Tko su >oni
»Ubrzo ćemo doći i na to. Trenutačno radi prekovremeno, kao striptizeta i kurva u jednome seks-klubu udaljenome tisuću i pol kilometara. U biti je robinja, u vlasništvu gadnih tipova koji su je navukli na heroin. I zbog toga ne može otići i zbog toga će učiniti što god joj kažu. Pretpostavljam da još nisi imao posla s prodajom ljudi?« »Nisam.« »Ne pitaj kako sam se upetljao u to. Duga i tužna priča.« »Zbilja mi se fućka, Swangeru. Voli bih pomoć i djevojci, neću se m šati u to. Rekao si da ti treba odvjetnik.« On uzima jedan prženi krumpirić i proučava ga kao da traži otrov, a onda ga polagano stavlja u usta. Pilji u mene kroz ta lažna stakla i na koncu kaže: »Još neko vr me radit će u klubovima, a onda će je odlučiti ponovno napumpati. Razm jenjuju je među sobom, shvaćaš, a kad zatrudni, skinut će je s droge i zatočiti. Kužiš, d te mora biti zdravo. Ona je jedna od osam-deset djevojaka koje rade za njih. Uglavnom su bjelkinje, imaju i nekoliko smeđih. Sve su iz ove zeml je.«
»Sve su otete?« »Naravno. Ne misliš valjda da su se same prijavile?« »Ne znam što da mislim.« Nadam se da laže, no nešto mi govori da n tako. Bilo kako bilo, priča je toliko ogavna da usp vam samo odmahivati glavom. Ne mogu se osloboditi slika Roya Kempa i njegove supruge kako u v stima mole da im se kći sretno i sigurno vrati kući. »To je zbilja tragedija«, kažem. »Ali pomalo gubim strpl jenje, Swanger. Kao prvo, ne mogu ti uopće v jerovati. Kao drugo, rekao si da ti treba odvjetnik.« »Zašto si murjacima rekao gd je je zakopana?« »Jer su mi oteli sina i pris li me da kažem što sam doznao od tebe.« Ta mu se priča sviđa i ne usp va potisnuti osm h. »Zbilja? Murjaci su ti oteli sina?« »Da. Popustio sam, rekao im, oni su odjur onamo, uludo potroš c lu noć na kopanje, a kad je postalo očito da si lagao, oslobod su mi sina.« U usta stavlja tri krumpirića i počin je žvakati kao da je r č o c lom paketiću žvakaćih guma. »Bio sam u šumi i sve pratio, smijao se tim klaunovima kao lud. Usto sam proklinjao tebe jer si odao moju tajnu.« »Bolestan si, Swangeru. Sto ja radim ovd je?« »Treba mi lova, Rudd. N lako živ jeti ovako u b gu. Ne bi vjerovao kakva sve sranja moram raditi da dođem do novca i toga mi je sad dosta. Policija ima 150 somova nam
njenih za nagrade. Pretpostavljam da bih trebao dobiti dio tog novca usp
žensku vratiti obitelji.«
m li
mi jasno zašto me to šokira. Ne bi me trebalo čuditi baš ništa iz usta tog idiota. Duboko uzdahnuvši, kažem: »Čekaj, dopusti da pokušam malo bol je shvatiti... Pr godinu dana oteo si tu djevojku. Naši dobri sugrađani donir su novac za fond za nagrade. Sada bi ti, kao otmičar, htio vratiti d jevojku i za taj veliki humani čin smatraš da bi trebao dobiti nagradu, dio istog onog novca koji se čuva za potrebe r ješavanja zločina koji si ti sam počinio. Je li tako, Swangeru?« »Meni tu ništa n problematično. Funkcionira na svim frontovima. Oni dobivaju curu, ja lovu.« »Pr bih rekao dogovor o otkupnini.« »Možeš to nazvati kako god želiš. Baš me briga. Samo moram doći do neke love, Rudd, a nekako si mislim da mi odvjetnik poput tebe to može omogućiti.« Poskočivši na noge, kažem: »Tebi treba metak, Swangeru.« »Kamo ideš?« »Kući. A nazoveš li me opet, zvat ću policiju.« »U to sam uv jeren.« Sad već praktički vičemo i oni pijani tinejdžeri sad pil je u nas. Udaljavam se i usp vam izići pr nego što me dostigao i ščepao za rame. »Misliš da lažem o toj djevojci, zar ne, Rudd?« Brzo vadim Glock 19 iz držača ispod l vog pazuha i čvrsto ga držim u desnoj ruci. Udaljavam se za korak dok on zastaje kao ukopan, piljeći u pištolj. Kažem: »Ne znam lažeš li ne i živo mi se fućka. Bolestan si, Swangeru i siguran sam da te očeku je užasna smrt. A sada me ostavi na miru.« On se opušta i sm ši. »Jesi čuo za gradić Lamont, u Missouriju? Zapravo nisi ni trebao. Selendra s tisuću stanovnika, na sat vremena s jeverno od Columb . Pr tri večeri iz Lamonta je nestala dvadesetdvogodišnja d jevojka, Heather. C li je grad uspaničen, svi su se d u potragu, pretražuju šume i grml je. Ni traga, ni glasa. Ali s njome je sve u redu, mislim, barem je živa. Živi u istome onom skladištu s J anom Kemp, u zapadnome d lu središn jeg Chicaga, i jednako je zlostavljaju. Provjeri stvar na internetu Rudd, jedan list iz Columb jutros je objavio m članak. Tek još jedna djevojka, ovaj put udaljena osamsto kilometara, ti su tipovi malo žešći krijumčari i preprodavači.« Još snažn stišćem pištolj i odupirem se želji da ga uz dignem u visinu ramena i N
isp
m mu dva metka u glavu.
ŠESTI DIO
OČITOVANJE O KRIVNJI
Odabir porote za suđen je Tadeu Zapateu počin je u ponedjeljak. Bit će to pravi cirkus, jer su mediji već op ni od iščekivanja i c la zgrada suda je napeta. Videosnimka na YouTubeu na kojoj Tadeo uništava suca Seana Kinga pregledana je više od šezdeset m juna puta. Naši neustrašivi junaci s Action News!-a prikazuju je redovito i više puta t kom večernjih i jutarnjih v sti. Ista snimka, iste bljezgar , isto sumorno odmahivanje glavom, kao da jednostavno ne mogu vjerovati. Čini se da svi imaju nekakvo mišl jenje, a malo njih stalo bi na stranu mojeg kl nta. Tri puta tražio sam od suda da odobri novo m jesto za suđen je, a sva tri zahtjeva brzo su odb na. Za ponedjeljak je sazvano dvjesto potencijalnih porotnika i bit će fascinantno pratiti koliko će ih ustvrditi da ne zna baš ništa o tom slučaju. No trenutačno je petak, oko ponoći, a ja gol ležim pod pokrivačem uz gospođicu Naomi Tarrant. Ona spava, praktički prede koliko duboko i pravilno diše, kao da okolni sv t uopće ne postoji. Drugu seansu započeli smo oko deset, nakon pizze i piva i premda je trajala manje od pola sata, ipak je bila uzbudljiva i krajnje naporna. Oboje priznajemo da smo b pomalo neaktivni i fantastično se zabavljamo dok to nadoknađu jemo. Nemam pojma u kojem bi se smjeru taj posve svježi odnos mogao razvijati i uv k sam pretjerano oprezan — što je nesumnjivo posljedica trajne štete koju mi je nan la Judith — no trenutačno obožavam tu d jevojku i volio bih se s njome viđati što češće, bilo bez od jeće, bilo u od jeći. Volio bih da mogu tako spavati. Ona je praktički u komi, a ja sam posve budan, ne uzbuđen — to bi bilo normalno — nego razmišljam o nebro jenim stvarima koje nemaju veze sa seksom. O suđenju u poned jeljak, o Swangeru i njegovoj priči o maloj Kempici, o krvavim t lima Tubbyja i Razora, umotanima u jeftini stari tepih i bačenima na smetlište, za što je po svoj pr ci odgovoran Miguel Zapate, sa svojom dilerskom
bandom. Razmišljam o detektivu Reardonu i gotovo drhtim zbog same pomisli na to da on i ost u policiji sumnjaju, bilo tek usputno, bilo snažno, da sam imao neke veze s ubojstvom Linkovih gorila. Pitam se je li Link odlučio ostaviti me na miru budući da sad mogu samo tako pucnuti prstima i izazvati nečiju smrt. Toliko misli, toliko problema. Najrad bih se iskrao iz kreveta i potražio neku cugu, no onda se prisjećam da Naomi u stanu nema alkohola. P vrlo malo i zdravo se hrani, a četiri dana u tjednu vježba jogu, kako bi održala savršen tonus mišića. Ne želim je probuditi, stoga nepomično ležim, zagledan u n jezina leđa, savršeno glatku kožu koja se uzdiže i spušta preko lopatica, pa se ponovno uzdiže na području najl jepše guze koju sam ikada vidio. Trideset tri su joj godine, nedavno se razvela od ljigavca s kojim je uludo utrošila sedam godina. Bez d jece je i čini se da je to ne brine. O prošlosti ne
govori mnogo, znam da je jako patila. Prva ljubav bio joj je dečko na faksu koji je poginuo pod kotačima nekog pijanog vozača m jesec dana pr nego što su se treb vjenčati. Suznih očiju rekla mi je da nikada ne bi mogla nekog drugog muškarca vol jeti koliko je voljela njega.
Ja zapravo i ne tražim ljubav. Ne mogu se otresti misli o J ani Kemp. Prel pa je djevojka, je to barem bila, baš poput ove mo je partnerice, i postoje dobri izgledi za to da je živa i da živi neopisiv život. Arch Swanger svakako je psihopat, a po svoj pr ci i sociopat, te će rad , bez obzira na temu, izgovoriti laž nego istinu. Ali n lagao o mladoj Heather Farris, iz gradića Lamonta u Missouriju, dvadesetogodišnjoj d jevojci koja je napustila školu i koja je u noćnoj sm jeni radila u prodavaonici mješovite robe kad je nestala bez traga. Ljudi ondje i dalje češljaju šume, dovode pse tragače i nude nagrade, no zasada bez rezultata. Kako je Swanger doznao za nju? Moguće je da je negdje vidio prve medijske izvješta je, no to je malo vjerojatno. Ja sam odmah potražio informac na internetu, pronašao članak o njoj, te tu priču počeo pratiti u tom listu iz Columb . Lamont je odavde udaljen više od osamsto kilometara, a ona je, nažalost, tek još jedna djevojka nestala u provincijskome mjestu. Heather n ni dospjela u nacionalne v sti. Što ako Swanger govori istinu? To da su J ana Kemp i Heather Farris dv od desetak djevojaka koje su oteli pripadnici bande koja se bavi prodajom seksualnog robija i da su prisiljene svlačiti se, ševi ti se i razmnožavati dok su ovisne o heroinu? Čin jenica da to znam, da barem slutim, u meni budi dojam da sam na određeni način suučesnik. Nisam Swangerov odv jetnik i to sam vrlo jasno dao do znanja. Štoviše, osjetio sam pravu navalu adren na kad sam uhvatio Glock i pomislio da bih ga mogao osloboditi daljnjih muka. Nema etičkih prepreka zbog kojih bih trebao šut jeti i čuvati povjerljiv odnos s tim odvratnim gadom. Čak i kad bi tako nešto postojalo, bio bih sklon tome da se na njih ne obazirem ako bih na taj način mogao spasiti te d jevojke. O etičnosti sam prestao razmišljati još davno. U mojem sv tu neprijatelji su nesmiljeni. Ako sam ljubazan i dobar, završit ću pod njihovim nogama. Jedan je iza ponoći, a meni se još man je spava. Naomi se okreće i zabacu je nogu prema meni. Nježno joj milu jem bedro — kako koža može biti toliko glatka — a ona tiho stenje, kao da joj se ti dodiri sviđaju negd je i u dubokome snu. Nekako se usp vam umiriti i sklopiti oči. Posljednje misli posvećene su mi J ani Kemp, koja proživljava suvremenu inačicu ropstva.
Partner i ja veći dio subote provodimo u podrumu odvjetničkog ureda Harryja i Harryja, pregledavamo upitnike za porotnike i zamorne izvješta je koje je sastavio Cliff, konzultant za porotu, koji mi je, zasada, fakturirao usluge vr dne 30 000 dolara. Ukupni troškovi Tadeove obrane sad a su malo ispod 70 000. Sve to, dakako, ide iz mojeg džepa, a iznos će se samo povećavati. On i ja nismo razgovar o podmirivanju troškova i naknada, jer bi to bio čisti gubitak vremena. On nema love, a Miguela i ostatak bande baš i ne zanima moj honorar . Smatraju da sam dovoljno zaradio od Tadeove kratkotrajne kar re. Pretpostavljam i da misle da prema uličnim prav ma uklanjanje Tubbyja i Razora vr di pravo bogatstvo. Oko za oko. Sad smo poravn račune. Cliff smatra da su pred obranom Tadea Zapatea velike prepreke. On i njegova tvrtka obav su uobiča jene radnje: 1) anketir tisuću registriranih glasača na širem
gradskom području, pritom postavljajući hipotetska pitanja, 2) u najvećoj mogućoj žurbi prouč prošlost svih dv stotine potencijalnih porotnika i 3) an zir sve medijske izvješta je u kojima se spominje taj ružni incident zbog ko jeg je preminuo Sean King. Anketiranjem su utvrd da nevjerojatnih 31 posto ispitanika zna nešto čak mnogo o slučaju, te da velika većina njih optuženika smatra krivim. malo Osamnaest posto vidjelo je videosnimku. Kod običnih ubojstava, koliko god bila senzacionalna, neobično je pronaći i 10 posto građana koji znaju za slučaj. Za razliku od većine konzultanata, Cliff je poznat po neuv nosti. Zato se i koristim njegovim uslugama. Njegova završna oc jena: »Izgledi za oslobađajuću presudu vrlo su tanki. Izgledi za odluku o krivnji vrlo visoki. Postignite nagodbu, dogovorite priznanje u zamjenu za manju kaznu. Bježite glavom bez obzira.« Nakon što sam prvi put pročitao izv ještaj, odmah sam ga nazvao i rekao: »No, hajde, Cliff, plaćam ti toliki novac a ti meni sav jetuješ da b ježim glavom bez obzira?« Kao pravi duhoviti pametnjaković, on je odgovorio: »Ne, ja bih zapravo pob jegao
bezglavim trkom.« Cliff će u ponedjeljak biti u sudnici, sve pratiti i bilježiti. Koliko god volio kamere i svu pozornost, sada se tome ne radujem.
U 16 sati Partner i ja ulazimo u moj posve novi Fordov teretni kombi uređen prema posebnim zahtjevima, sa svim onim uobiča jenim profinjenim detaljima koji mi trebaju za taj čudesni mobilni ured, te krećemo na Sveuč šte.
Na Partnerov pr dlog pristao sam sve malo ublažiti, odustati od one uočljive crne boje i pristati na manje nametljive brončane tonove. S obiju strana manjim slovima piše »Usluge Smith«, još jedan zgodan dodatak koji je ustrajno tražio Partner. Uv jeren je da ćemo se sada posve uklapati u sv t i da će nas teže uočavati i policija, i Link i moji kl nti, kao i svi ost zlikovci, stvarni i potencijalni, koji samo vrebaju.
Ostavlja me ispred Sveuč šnog centra za vodene sportove i odlazi u potragu za prikladnim mjestom za parkiranje. Ja polagano ulazim, ču jem glasove koji odjekuju, pronalazim bazen i šal jem SMS Mossu Korganu. Hrpe male, žgoljave d jece s velikim žarom sudjeluju na plivačkome nat jecanju. Tribine su dopola ispun bučni roditelji. U t ku je utrka prsnim stilom i djevojčice daju sve od sebe u svih osam staza pedesetmetarskog bazena.
Moss odgovara: »Desna strana, treći sektor, najviši red.« Gledam onamo i ne vidim nikoga, sam siguran da on gleda. Ja sam u kožnatoj jakni, tako da mi je duga kosa ispod ovratnika, a na sebi imam i traperice i plavonarančastu šiltericu s oznakama Metsa. Ovo baš i n moje društvo i ne očeku jem da će me netko prepoznati, r tko se kada izlažem riziku. Još prošli t jedan Partner i ja jeli smo sendvič u nekom lokalu kada mi je prišao neki idiot i rekao da bi, po n jegovu mišl jenju, moj m boksač trebao do smrti trunuti u zatvoru. Zahv o sam mu i zamolio ga da nas ostavi na miru. Nazvao me prevarantom. Partner je ustao i tip je nestao. Dok se uspinjem stubama, nos mi ispunjava miris klora. Starcher je jednom spomenuo plivanje, no jedna od majka rekla mu je da je to preopasan sport, upravo zbog svih tih kemik ja koje stavljaju u vodu. Čudi me što doista ne drže d te pod staklenim zvonom. Još nekoliko trenutaka s jedim sam, daleko od sviju, i gledam nadmetanje u bazenu. Roditelji viču i buka se sve pojačava, sve dok od jednom ne prestane. Utrka je završila. Klinci izlaze iz vode, a majke ih čekaju s ručnicima i sav jetima. Odavde izgledaju
uglavnom kao desetogodišnjaci. Moss ustaje iz skupine roditelja na suprotnoj strani bazena i polagano g a zaobilazi. Uspinje se tribinom ispred mene, pa na koncu sjeda, na oko metar od mene. Iz njegova držanja sve je jasno — nikako ne želi biti ond je i rad bi razgovarao s nekim serijskim
ubojicom. »Nadam se samo da imaš nešto važno, Rudd«, kaže, uopće me ne gledajući. »Bok i tebi, Moss. Ko je je tvoje d te?« Glupo pitan je. Oko bazena razmiljelo se valjda i tisuću d jece.
»Ona ond je«, kaže on i jedva primjetno pokazuje glavom. Kakav pametnjaković. S druge strane, sam sam to tražio. »Dvanaestogodišnjakinja, slobodni stil. Neće u bazen još pola sata. Možemo mi sad ovo r šiti?« »Nudim vam još jednu pogodbu, još kompliciraniju od prošle.« »To si mi i rekao. Zamalo sam ti poklopio, Rudd, dok nisi spomenuo malu Kempicu. Da ču jem.« »Swanger me ponovno nekako pronašao. Sast smo se. Tvrdi da zna gdje je mala, da je do kraja izn la trudnoću, da su nekakvi krijumčari prod bebu, a da nju opskrbljuju heroinom u zamjenu za raznorazne seksualne aktivnosti.« »Dokazano je da Swanger laže.« »Svakako, djelomično govori i istinu.« »Zašto ti se javio?« »Kaže da mu treba pomoć i, nimalo neobično, novac. Posto je izgledi za to da mi se t rag ponovo javi, a ako se to dogodi, možda mogu uputiti policiju na n jegov trag. Taj trag mogao mogao bi dove dovesti sti do J ane ane Kem Kemp, p, možda ne. Jednostavno nemamo načina da saznamo, no policija trenutačno nema ništa drugo. » »Zna »Znači či da da ope opett kan kaniš iš žrt žrtvo vova vati ti kl kl nta. nta.«« »N mi kl nt. To sam mu jasno dao do znanja. On mene možda smatra svojim odvjetnikom, čisti je gubitak gubitak vremena vremena pokušav pokušavati ati an zirati zirati što eventua eventualno lno misli misli Arch Swanger.« Ču je se prodoran zvučni signal i osmorica d ječaka skaču u vodu. Istog trenutka roditelji počinju vikati, kao da ih d jeca čuju. Osim »Plivaj brže!« što uopće možeš doviknuti djetetu koje grabi rukama i nogama usred žestoke utrke? Gledamo ih do prvog okreta. Moss onda pita: »A što ti tražiš od nas?« »U poned jeljak idem na suđen je sa svojim boksačem. Želim bolju nagodbu. Želim petogodišnju kaznu za priznan je krivnje, uz jamstvo da će kaznu odraditi u okružnome zatv zatvor oru u otv otvor oren en g tip tipa. a. Ondje Ondje su uvje uvjeti malo blaži. Im Imaj aju u i l pu spo sport rtsk sku u dvor dvoran anu. u. M može ostati u formi, odguliti približno godinu i pol, pa izići na uv jetnu kad mu bude, recimo, dvadeset četiri i još imati nekakvu budućnost u ringu. Inače će odležati petnaest godina i izići kao okor jeli ulični nasilnik kojem će na pameti biti samo jedno — novi zločini.« On već koluta očima. U nev jerici uzdiše, kao da je sve što sam upravo rekao totalna glupost. Odmahuje glavom. Bit će da sam ja ipak totalni idiot. Na koncu, uz veliki trud, usp va reći: »Nemamo nikak av utjecaj na tužitelja. To dobro znaš.«
»Mancinija je imenova imenovaoo gradon gradonače ačelnik lnik,, a potvrdi potvrdilo lo Gradsk Gradskoo v će, baš baš kao kao i tebe. tebe. Našeg privremenog šefa polic imenovao je gradonačelnik, a potvrdilo Gradsko v će. Isto vr di i za Roya Kempa, koji je i dalje na godišn jem. Ne možemo nekako pronaći za jednički jezik?« »Mancini neće poslušati Woodyja. Mrzi ga.« »Svi mrze Woodyja, a on zauzvrat mrzi sve redom. I nekako je preživio tri mandata. Evo kako ćeš to prodati Woodyju. Slušaš me?« Još me n pogledao no sada se ipak okreće prema meni i ljutico pilji. Zatim ponovno gleda prema bazenu, ruku sada prekriženih na prsima, a meni je to znak da počnem. »U redu, redu, popust popustii malo, malo, Moss Moss i pomogni pomogni mi mi da to neka nekako ko r šim. šim. Pretpo Pretposta stavimo vimo da da mogu policiju dovesti do Swangera, pretpostavimo i da Swanger njih može dovesti do J ane Kemp. Kemp. Uspu Usput, t, negd negdje je je je u zapadn zapadnome ome d lu središn jeg Chicaga. Chicaga. Pretpostavimo Pretpostavimo da djevojku spase... I znaš što? Naš ljubl je jeni gradonačelnik, časni L. Woodrow Sullivan III., dobiva pr ku održati prvu konferenciju za novinare. Zamisli samo taj prizor, Moss. Znaš koliko Woody voli konferenc za novinare. Bit će to vrhunac n jegove kar re. Woody u tamnome od lu, nasm šen od uha do uha, policajci nanizani iza njega, svi sumorna izraza lica, sretni jer je djevojka spašena. Woody objavlju je v st kao da ju je osobno pronašao i izveo čudo. Sat vremena kasn prvi put nakratko vidimo sretnu obitelj Kemp koja je ponovno na okupu, uz Woodyja koji se, dakako, ubacio u kadar onako kako samo on to zna. Kakav trenutak!« Mossov otpor malo slabi, jer zamišlja taj prizor. Snažno mu d jeluje na um. Htio bi sve to odbaciti i reći mi da se nosim, mogućnost je jednostavno predobra. Kreativnost ga, kao i obično, izda je, pa jednostavno kaže: »Lud si, Rudd.«
Ništa neočekivano. Ja samo nastavljam: »Budući da nekako nastojimo doći do istine, i da iznosimo smione pretpostavke, recimo da Swanger laže. Ako je tako, J ana je jedna od brojnih djevojaka koje su oteli i prod Amer Ameriikank kanke. e. Ako se razb razb ta banda, a članove se
u roblje. Gotovo sve su b le uhiti, priča će od jeknuti c lom
zemljom. Woodyju će se pripisati nemale zasluge, posve sigurno dovoljno da zablista u svome gradu.« »Mancini neće pristati ni u snu.« »Onda ga najurite. Na licu m jesta. Oštro ga ukorite i iznudite ostavku. Gradonačelnik ima takve ovlasti u skladu s našom verzijom demokratskog poretka. Zam nite ga nekim od onih birokratskih ulizica. Imate ih samo stotinu.« »Mislim da se radi o petnaestero...« kaže on.
»Oprosti. Dakle iz kruga od petnaestero pomoćnika gradskog tužitelja, siguran sam da ti i Woody možete pronaći nekoga tko ima nešto ambicija, nekoga tko će biti voljan činiti što mu joj kažete u zam jenu za raskošan ured. No, hajde, Moss, n baš tako komplicirano.« On se naginje napr d, duboko zamišl jen, jen, s laktovima na koljenima. Buka se stišava. Publika je utihnula, utihnula, jer jer je utrka završila, a nova se tek sprema. Nasreću, nikada nisam bio na plivačkim nat jecanjima, no čini se da te muke traju satima i satima. U sebi zahvaljujem Starcherovim majkama i njihovu strahu od klora.
Treba mu malo pomoći, pa ga potičem. »Woody ima potrebne ovlasti, Moss. Može to izvesti.« »A zašto to uopće mora biti nekakva pogodba? Zašto ne možeš jednostavno postupiti kako treba i l po surađivati s policijom? Ako vjeruješ Swangeru i ako ti doista n kl nt, onda fino pomogni policiji. Dovraga, pa ipak se radi o nedužnoj mladoj ženi.« »Jer tako ne funkcioniram«, kažem, iako sam proveo besane noći u pokušaju da odgovorim na to pitanje. »Zastupam kl nta, koji je kriv, kao i većina njih, a očajnički mu želim pomoći. Ne dobivam kl nte koji bi mogli zaraditi velik novac, u skladu sa zakonom, no s ovim je m m drukč . I sebe i razmjerno veliku, i sve veću obitelj mogao bi izdignuti iz geta.« »I ovdašnji geto bolji je od onoga odakle su došli«, kaže on, već žaleći zbog toga što je izlanuo.
Mudro i posve netipično, ja samo prelazim preko toga. Gledamo skupinu viših d ječaka kako se nervozno istežu na startu. Ja kažem: »Tu je još nešto.« »O, pogodba u više d lova. Kakvo iznenađen je!« »Pr oko mjesec dana murjaci su na smetlištu pronašli dva t la. Dvojicu gorila koji su rad za Linka Scanlona. Zbog nekog razloga, ja sam osumnjičen. Ne znam koliko koliko su stvari stvari ozbilj ozbiljne, ne, nekako nekako se rad ne bih bavio bavio time.« »Mislio sam da ti je Link kl nt.« »I bio je, recimo samo da nakon što je nestao baš i n bio najzadovoljniji mojim uslugama. Poslao je tu dvojicu gorila da iz mene izvuku nešto novca.« »Tko ih je koknuo?« »Ne znam, ja nisam. Ozbiljno misliš da bih se izložio takvoj opasnosti?« »V jerojatno.«
Pr zirno ot otpuhujem. »Ma nema šanse. To su profesionalni nasilnici s hrpom neprijatelja. Tko god da ih je ukokao nalazi se na velikome popisu onih koji su to žel jeli jeli
učiniti.« »Dopusti da vidim jesam li dobro shvatio. Kao prvo, želiš da gradonačelnik pris Mancinija da malo popusti u vezi s tvojim borcem, kako bi on mogao priznati krivnju u zamjenu za zgodnu nagodbu i spasiti kar ru. Kao drugo, želiš da gradonačelnik malo pritisne policiju, kako bi negdje drugdje tražila ubojice tih Linkovih topova. A kao treće, što je ono treće?« »To je najbolji dio. Swanger.« »Ah, da. U zam jenu za to što će se gradonačelnik tako izložiti, ti bi policiji možda
mogao pomoći pronaći Swangera, koji možda baš govori istinu i koji bi ih možda baš mogao dovesti do te djevojke. Je li tako, Rudd?« »Tako nekako.« »Kakva hrpa gluposti.« Gledam kako se prolazom spušta s tribine i zaobilazi suprotnu stranu bazena. Našavši se na suprotnoj strani, uspin je se četiri reda i vraća na s jedalo kraj supruge. Još ga dugo gledam iz daljine, a on ni u jednom trenutku, ni načas, ne gleda prema meni.
C znači Catfish Cave. Cave. Nalazi se nekoliko kilometara istočno od grada, u neuglednome predgrađu, velika spavaon ica koja se sastoji od nepreglednih nizova gotovo identičnih kuća izgrađenih pr šezdeset godina, materijalom ko jem je v k trajanja pedeset godina. Restoran nudi vrlo povoljan švedski stol s ribom i povrćem, a sve to sada je pohano i prženo, dok je ran bilo zamrznuto zamrznuto mjesecima, čak i godinama. 16
Za samo deset dolara gosti mogu jesti do mile volje, pretrpavati se satima, bez ograničenja. Opterećuju tanjure kao da umiru od gladi, a sve to zal vaju litrama zašećerenog čaja. Zbog nekog razloga alkohol se poslužu je, no ljudi ovamo ne dolaze radi cuge. Daleko u jednome mračnom i zanemarenom kutu nalazi se prazni šank i upravo ondje ponekad se nalazim s Nateom Spuriom. Kad smo se posljednji put našli, bio je to B, pekarnica. pekarnica. Pr toga A, Arby’s, lokal s pečenom govedinom u još jednome predgrađu. Nateova kar ra zapela je u sl poj ulici još pr deset godina. Ne mogu ga otpustiti, a očito je i da ne može dobiti promaknuće. No da ga netko nekim sluča jem vidi na piću sa mnom, izvan radnog vremena, već sutradan regulirao bi promet ispred kakve osnovne škole. Prepošten je da bi u ovome gradu radio kao policajac. 17
Njegov je šef kapetan Truitt, pristojan tip vrlo blizak Royu Kempu. Želim li pren ti poruku Kempu, put počin je ovdje, uz pokoje piće. Sve jasno izlažem, bez
sustezanja. sustezanja. Nate Nate se čudi da se još imalo nadam da da bi J ana Kemp Kemp još mogla mogla biti biti živa. živa. Uvjeravam ga da više ne znam u što da v jerujem, a vjerovati ičemu iz Swangerovih usta po svoj je pr ci pogrešno. No što se može izgubiti? On svakako zna nešto, a to je daleko više nego što mogu reći naši istražitelji. Sto više razgovaramo i p mo, to je Nate uvjereniji da policija i njezin sindikat mogu pritisnuti i gradonačelnika i Maxa Mancinija. Naš prošli šef polic bio je idiot koji je dopustio da se gradska policijska organizacija pretvori u to što jest, no Roya Kempa njegova braća i dal je je c ne. Spašavan je njegove kćeri vr dno je umanjene kazne uz nagodbu za svakog optuženika koji sada s jedi u zatvoru. Više puta upozoravam Natea da su izgledi za to da je pronađemo m . Kao prvo, jeti ponovo vidjeti sa nisam siguran da mogu pronaći Swangera, kao ni da će se on žel jeti mnom. mnom. Kad smo se posljednji posljednji put vidjeli, vidjeli, zamalo zamalo sam sam ga ustr ustr lio. Imam Imam onaj onaj mobitel mobitel na bonove, ga nisam upotr bio od našeg posl jednjeg jednjeg susreta. Ne up li to, ako se ne javi, onda nam je sreća okrenula leđa. A ako se nađem s njim a policija ga bude u stanju pratiti, koliki su izgledi za to da će ih odvesti do onog kluba sa striptizetama u
Chicagu? Podosta tanahne, čini mi se. Nate inače ima emocionalni raspon kakvog redovnika, sada ne može prikriti uzbuđen je. Nakon što smo izišli, kaže da ide do Truitta kući. Ond je će razgovarati neslužbeno, a očeku je da će Truitt odmah izv stiti Roya Kempa o mogućem sporaz sporazumu umu.. Izgle Izgledi di za za uspjeh uspjeh vrlo vrlo su m , no kad ti je je u pitanju kći, učinit ćeš sve što možeš. Govorim mu da se požuri: suđen je počin je sutra.
U subotu kasno navečer Partner i ja odlazimo u gradski zatvor, u posl jednji jednji posjet suđenja. Nakon pola sata prepucavanja s čuvarima, napokon mi kl ntu pr dopuštaju da se vidim s Tadeom. M me sada plaši. T kom boravka u zatvoru pokupio je hrpe besplatnih savjeta od novih prijatelja i usto samog sebe uvjerio u to da je slavan. Zbog one videosnimke
dobiva mnogo pošte, gotovo sve od obožavatelja. Smatra da će ga na suđenju su đenju osloboditi, da će biti omil je među mnogima mnogima i spre spreman man nast nastavi aviti ti blista blistavu vu kar kar ru. Pokuš Pokušava avam m ga jen među vratiti u stvarnost i uvjeriti ga da ljudi koji mu pišu pisma nisu nužno isti ljudi koji će sjediti na mjestu za porotu. Pišu mu ljudi s rubova društva. Nekoliko žena čak mu je predložilo brak. Porotnici će biti registrirani glasači iz našega grada, a među njima je malo ljubitelja borbe u kavezu.
Kao i uv k, ja mu prenosim najnoviju ponudu za priznanje u zamjenu za petnaest godina i ubojstvo bez predumišljaja. On se sm , drsko se i pr zirno sm ši, baš kao i ran . Ne traži sav jet, a ja ga ne nudim. Tih petnaest godina odbio je toliko puta da o tome više ne vr di razgovarati. Mudro je poslušao moj sav jet i obrijao se i uredno podšišao. Donio sam mu neko rabl jeno tamnoplavo od lo, kao i b lu košulju i kravatu. Tu odjeću n jegova je majka pronašla u prodavaonici rabl jenih stvari. Na vratu ispod l vog uha ima tetovažu nekog nimalo jasnog podr tla, koja će mu se d lom vidjeti iznad ovratnika. Budući da većina mojih kl nata ima nekakvu tetovažu, s tim se problemom neprestano nosim. Najbolje je da porota ne vidi te ukrase. No u Tadeovu slučaju naši će porotnic i vidjeti nevjerojatne radove u tinti kada budu gled videosnimku.
Kad se odluči boriti u kavezu, tip očito na putu do treninga prvo svrati u neki salon u kojem se rade tetovaže. Taj svojevrsni jaz među nama već neko vr me raste. On je uvjeren da će biti oslobođen. Ja mislim da će završiti u zatvoru. On u mojim sumnjama u usp ješan ishod vidi ne samo nedostatak povjerenja u njega, nego i u moje vlastite sposobnosti u sudnici. Najviše me muči to što ustrajno želi sv jedočiti. Istinski v jeruje da može doći na mjesto za svjedoke i prevariti porotu tako da povjeruje 1) da mu je Sean King ukrao pobjedu, 2) da je puknuo, napao i izgubio sv st o sebi, privremeno poludio i 3) da mu je sada zbog toga uistinu strašno. Nakon što sve to objasni poroti, želi se još dramatično
i emotivno ispričati obitelji King. I onda će sve biti u redu, a porota će ga bez puno razmišljanja osloboditi. Pokušavao sam mu objasniti koliko će ga grubo rešetati Max Mancini. No, kao i obično, on nema pojma o tome što će se događati kada se na suđenju raspire strasti. Dovraga, ni ja nisam uv k siguran što će se događati. Tadeo se nimalo ne obazire na moja upozorenja. Okusio je dovoljno slave u kavezu da zna kako je to. Novac, slava, obožavan je, žene, velika kuća za majku i obitelj. Sve će to uskoro biti njegovo.
Noć uoči početka suđenja ne mogu spavati. Mozak mi radi u petoj brzini i ne može se smiriti dok nastojim zapamtiti i razvrstati sve pojedinosti, čin jenice i stvari koje treba odraditi. Želudac mi se grči od t jeskobe, a živci su mi tanki i napeti. Znam da je važno odmoriti se i pred porotom izgledati sv ježe i opušteno, no zapravo ću izgledati kao i uv k — umorno, opterećeno stresom, krvavih očiju. Pred zoru pijuckam kavu i, kao i uv k, pitam se zašto to činim. Zašto se izlažem takvim neugodnostima? Imam
jednog dalekog rođaka koji je u Bostonu neurokirurg i u ovakvim trenucima često se sjetim njega. Pretpostavljam da je u njegovu sv tu dosta napeto dok instrumentima ulazi u mozak, kada toliko toga visi na koncu. Kako se s time nosi fizički? Sa živcima, grčen jem želuca, da, čak i prol jevom i mučninom? R tko razgovaramo, pa ga nikad nisam pitao. Samog sebe podsjećam da on svoj posao obavlja bez publike i ako u nečemu pogr ši, to jednostavno prikr . Pokušavam se ne podsjećati na to da godišn je zarađu je m jun dolara. Odvjetnik parničar umnogome je poput kaz šnoga glumca. Tekst mu n uv k posve napisan i to mu otežava posao. Mora reagirati, biti brz na nogama i jeziku, znati kada napasti, a kada zašut jeti, kada voditi, a kada sl diti, kada planuti, a kada biti smiren. Uza sve to, mora uvjeravati i pridobivati, jer važna je jedino završna odluka porote. S vremenom zaboravljam na san i dolazim do stola za biljar. Slažem kugle i n ježno ih razbijam. Rješavam ih sve i osmicu šal jem u jednu rupu sa strane. Imam c lu zbirku smeđih od la i za prvi dan pomno odabirem jedno od njih. Smeđe ne nosim jer mi se sviđa ta boja, nego jer je ne nosi nitko drugi. Svi odvjetnici, baš kao i bankari, menadžeri i političari, smatraju da svečano od lo mora biti tamnoplavo tamnosivo. Košul je su b le sv tloplave. Kravate u nekoj nijansi crvene. Ja nikad ne nosim te boje. Umjesto crnih cipela danas ću navući kaubojske čizme od no jeve kože. Zapravo ne idu dobro uz to moje smeđe od lo, koga je još
briga za to? Nakon što sam sve to položio na krevet, dugo se tuširam. U kućnome ogrtaču koračam amo-tamo dnevnom sobom, tiho izgovaram još jednu verziju uvodnog obraćanja sudu i poroti. Započin jem još jednu partiju biljara, ne pogađam prva tri udarca, pa ostavljam štap.
Sudnica je u 9 ujutro prepuna. U to vr me svih dv
stotine potencijalnih porotnika treba se pojaviti radi obrade. A budući da u sudnicu stane samo dv stotine ljudi, dolazi do pomutnje i zastoja kada mjesta počin je tražiti i c la horda gledatelja i nekoliko desetaka novinara. Max Mancini šepiri se u najskupl jem tamnoplavom od lu i blistavim crnim
cipelama s ukrasnim rupicama, srdačno se sm šeći pisarima, službenicima i pomoćnicima. Praćen tolikim pogledima, sm ši se čak i meni. Stojimo gotovo spojenih pognutih glava i važno razgovaramo, dok sudski redari r ješavaju gužvu. »I dal je petnaest godina?« pitam.
»Upravo tako«, kaže on, sm šeći se i gledajući publiku. Očito je da ni Moss, ni Spurio još nisu usp jeli poslati poruku toliko daleko da dođe i do Maxa. Ili je možda ipak došla do n jega. Možda je Maxu rečeno da dogovori nagodbu i ishodi priznan je, a Max je možda učinio ono što se moglo i očekivati: rekao Woodyju i Mossu i Kempu i svima ost ma da se nose. Ovo je njegova predstava, njegov vrhunac kar re. Pogledajte samo sve te ljude koji ga promatraju i dive mu se. I sve te novinare! Postupkom predsjedava Janet Fabineau, koju odvjetnici među sobom zovu koja već st ječe Sporovozna Fabineau. R č je o mladoj sutkinji, još pomalo zelenoj, l po iskustvo. Boji se pogr šiti, pa je u svemu vrlo promišl jena. I usporena. Polagano govori, polagano razmišlja, polagano donosi odluke i ustrajno traži da svi odv jetnici i svjedoci u svakom trenutku govore jasno i razgov tno. Pretvara se da je to zbog službene zapisničarke, koja mora zabil ježiti svaku r č, no mi pretpostavljamo da je
pravi razlog to što sama sutkinja stvari shvaća i upija... usporeno. Sada se pojavljuje njezin pravni pisar i kaže da sutkinja želi da odv jetnici dođu u njezine odaje. Ulazimo i sjedamo oko jednog starog pisaćeg stola, ja s jedne, Mancini i njegov potrčko s druge strane. Janet s jedi na jednome kraju, gdje jede kriške jabuke iz plastične zd jelice. Kažu da neprestano diže veliku prašinu oko najnov d te i najnov g osobnog trenera, ja ne primjeću jem nikakav napredak na području smanjenja kilograma. Nasreću, nama ne nudi svoju hranu. »Imate li još kakvih zaht jeva i podnesaka pr početka suđenja?« pita, gledajući mene. Mljac-mljac. Mancini odmahuje glavom. Ja također,
»Ne bi bilo nikakve koristi.« Podnio sam
i dodajem, čisto da iskažem protivl jenje: već nekoliko desetaka zaht jeva, su svi
odb ni.
Ona prihvaća taj niski udarac, s mukom guta slinu, otpija gutljaj nečega što izgleda kao ranojutamji urin, pa kaže: »Ima kakvih izgleda za nagodbu?« Mancini kaže: »I dal je nudimo petnaest godina za ubojstvo bez predumišljaja.« Ja kažem: »A moj kl nt i dalje odbija. Ž m.« »N loša ponuda«, kaže ona, uzvraćajući niski udarac. »Koliko bi optuženik prihvatio?« »Ne znam. Trenutačno nisam siguran da je uopće u stanju priznati krivnju za nešto. Možda se situacija prom ni nakon dan-dva suđenja, no trenutačno se radu je izlasku pred sud.« »U redu. Tu mu želju svakako možemo ispuniti.« Praktički neobavezno čavrljamo i kratimo vr me dok sudski redari procesuiraju porotnike i sve organiziraju. Na koncu, u 10.30, pisar kaže da je sudnica spremna.
Odvjetnici odlaze i zauzimaju mjesto u dvorani. Ja sjedam kraj Tadea, koji tako svečano od jeven izgleda malo neobično, kao da mu je nelagodno. Došaptavamo se, a ja ga uvjeravam da sve ide kako treba, baš kao što sam i očekivao, barem zasada. Iza nas, potencijalni porotnici pilje mu u potiljak i pitaju se kakav je užasan zločin počinio. Na znak, svi ustajemo u znak poštovanja prema sudu, a sutkinja Fabineau ulazi, krupna t la zgodno kamuflirana dugačkom crnom togom. Budući da tako velik dio napornog i dosadnog posla obavljaju bez publike, suci vole prepune sudnice. Oni su ondje nepr porni vladari baš svega i vole kad im se to prizna je. Neki se vole razmetati i pretjerivati, a mene baš zanima kako će se Janet držati pred tolikim očima. Pozdravlja sve i započin je suđen je, objašnjava zašto smo ond je, blebeće malo predugo, pa na koncu
od Tadea traži da ustane i okrene se prema gled štu. On to i čini, sm ši se kao što sam mu i rekao, pa sjeda. Janet predstavlja Mancinija i mene. Ja jednostavno ustajem i kratko kimam. On ustaje i sm ši se, te pomalo širi ruke, kao da svim tim ljudima želi dobrodošlicu u svo je carstvo. Tu njegovu sladunjavost teško je probaviti. Porotnici sada imaju brojeve i sutkinja Fabineau porotnike od broja 101 do 198 moli da iziđu na stanku. Nazovite pisara u 13 sati, da doznate trebamo li vas ne. Polovica porotnika izlazi, neki u žurbi, neki se sm še zbog sreće koja ih je snašla. Na jednoj strani sudnice redari preostale potencijalne porotnike raspoređuju u redove po deset osoba, pa sad prvi put vidimo ljude od kojih će neki vrlo v jerojatno biti porotnici. To se oteže još c li sat i Tadeo mi šapće da mu je dosadno. Pitam ga je li mu draže biti u zatvoru. Ne, kaže da n . Iz skupine se eliminiraju osobe star od šezdeset pet godina, kao i svi koji se žele izvući na temelju l čničke potvrde. Devedeset dv osobe koje su ostale spremne su za naša pitanja. Fabineauica da je stanku za objed i kaže da se vratimo u 14 sati. Tadeo
pita ima li kakve izglede za pošteni ručak u nekom zgodnom restoranu. Ja se sm šim i kažem da nema. Vraća se u zatvor. Dok se savjetujem s Cliffom, konzultantom za porote, jedan sudski redar u uniformi
prilazi i pita: »Vi ste gospodin Rudd?« Kimam, a on mi uruču je neke dokumente. Obiteljski sud. Poziv za izvanredno saslušan je o dokidanju svih roditeljskih prava. Tiho psujem, prilazim mjestu za porotnike i sjedam. Ona kučka Judith čekala je upravo ovaj trenutak da mi dodatno zakomplicira život. Čitam, a ramena mi se sve više spuštaju. Jučer, u ned jelju, trebao sam provesti dan sa Starcherom. Dvanaest sati, od osam ujutro, do osam navečer. Bila je r č o modificiranome, usmenom dogovoru između Judith i mene. Budući da sam bio posve zaokupljen suđen jem, naravno da sam to zaboravio i da sam tako izigrao vlastito d te. U njezinu izopačenom načinu razmišljanja, to je očit dokaz čin jenice da
nisam prikladan za ulogu oca i da me treba posve prognati iz sinova života. Zaht va izvanredno saslušan je, kao da je Starcher u životnoj opasnosti, a ako joj sud udovolji, bit će to četvrti takav slučaj u posl jednje tri godine. Ona zasada ima rezultat 0-3! I posve je spremna pogoršati taj om jer na 0-4, samo da nešto dokaže. Sto točno, ne znam. Kupujem sendvič Fresh! iz automata i polagano odlazim prema Obiteljskome sudu. Hrana iz tih uređaja često se podc jenjuje. Carla, sudska službenica kojoj sam se jednom upucavao, vadi spis, pa ga zajedno pregledavamo, gotovo spojenih glava. Kad sam joj se nabacivao, pr približno dv godine, bila je »u vezi«, što god to, dovraga, značilo. Zapravo je značilo da je ne zanimam. To sam odmah prihvatio. Odb n sam već toliko
puta da se iznenadim kad god neka žena kaže »Možda«. Bilo kako bilo, bit će da Carla više n u onoj vezi, jer se sm ši od uha do uha i lagano mi se nabacu je, što zapravo i n neuobiča jeno među c lom vojskom službenica, tajnica i recepcionarki kojih su ovi uredi i hodnici prepuni. Neožen jeni heteroseksualni odvjetnik koji ima nešto malo love i l po od lo često je na meti pogleda neudanih dama, kao i nekih udanih. Da se bavim takvim igrama, da imam vremena i interesa, te bih cure trošio samo tako. No Carla se posljednjih mjeseci bitno popunila i više n ni približno onoliko zgodna kao ran . Sada kaže: »Sudac Stanley Leef.« »Isti kao prošli put«, kažem ja. »Čudi me da je još živ.« »Izgleda da ti je bivša opasna.« »Kakav je to samo eufemizam.« »Svrati ovamo s vremena na vr me. N baš srdačna.« Zahvaljujem joj, a ona mi na odlasku kaže: »Nazovi kad ti bude zgodno.« Najrad bih rekao: »Pa kad bi na šest m jeseci krenula u teretanu, onda bih te možda pogledao i razmislio.« Um jesto toga, budući da sam pravi gospodin, kažem: »Svakako.« Sudac Stanley Leef dobro je nagazio Judith u prošlome pokušaju da mi oduzme roditeljska prava. Išla mu je na živce i na licu m jesta presudio je u moju korist. Čin jenica da je bacila kocku s tim posljednjim podneskom i da ju je opet dopao Leef govori mnogo o njezinome poštenju, kao i naivnosti. U mo jem sv tu, ako je neki slučaj presudno važan — a što bi moglo biti značajn od ukidanja prava poštenog i c njenog oca da se viđa s d jetetom — nužno je poduzeti sve mjere kako bi se osiguralo pravedno saslušan je pred odgovarajućim sucem. To može zaht vati službeno tražen je izuzimanja nežel jenog suca. Možda i pritužbu Odboru za pravosudnu etiku savezne države. No meni je najdraže gotovinom podmititi službenika koji odluču je o dodjeli sluča jeva.
Judith ni u snu ne bi pomislila na nešto od toga. I tako će se ponovno naći pred Leefom. Samog sebe podsjećam na to da ovd je n r č o pob jeđivanju i gubl jenju, da se ne radi o ovome onome sucu. R č je o čistoj zloporabi pravosudnog sustava radi zlostavljanja bivšeg bračnog druga. Nju ne brinu sudske naknade. Ne boji se odmazde. Ovim d lom Starog suda tumara svaki dan, tako da je ovo njezin teren. Pronalazim jednu klupu i čitam n jezin podnesak, dovršavajući sendvič.
U pripremi za posl podnevni dio zasjedanja premještamo stolice na suprotnu stranu stola, tako da izravno gledamo porotnike. A oni u nas pilje kao da smo izvanzemaljci. Prema načinu odabira koji je osmislila sutkinja Fabineau — a svaki
sudac ima velik slobodan prostor u osmišljavanju načina na koji se biraju porotnici — osobe s brojevima od jedan do četrdeset s jede u prva četiri reda i vrlo je vjerojatno da ćemo upravo između njih izabrati završnih dvanaestero. Stoga se sada koncentriramo na njih, dok sutkinja i dalje raspreda o građanskoj važnosti obavljanja porotničke dužnosti. Od prvih četrdesetero kandidata, dvadesetpetero su b lci, osmero crnci, petero građani hispanskog podr tla, jedna mlada dama iz V tnama, te još jedna iz Ind . uškaraca. Zahvaljujući Cliffu i n jegovoj ekipi, znam Dvadeset dv žene, osamnaest m≥ kako se zovu, gdje žive, čime se bave, kakvo im je bračno stan je, idu li u crkvu i koju, koliko su do sada pokret
parnice, koliki su im nepodmireni dugovi i jesu li kažnjavani. Za većinu imam i fotograf kuće stana u kojem žive. Odabrati one koji nam najviše odgovaraju neće biti jednostavno. Vječno pravilo glasi da u porotu u kaznenome postupku treba ubaciti sve dostupne crnce, jer pokazuju više suos jećanja prema optuženiku i man je vjeruju policiji i tužiteljima. Danas n tako. Žrtva, Sean King, bio je drag i dobar crnac koji je imao dobar posao, suprugu i troje dobre i pristojne djece. Za par dolara dodatne zarade sudio je u boksu i borbama u kavezu. Kada se napokon posvetila stvarima koje treba r šiti, Fabineauica pita koliko ih je upoznato s čin jenicama u vezi sa smrću Seana Kinga. Od devedeset dvo je potencijalnih porotnika, ruku diže njih približno četvrtina, što je abnormalno mnogo. Ona traži da svi ustanu, kako bismo im zapis imena. Gledam Mancinija i odmahujem glavom. Takav je udio nečuven i, po meni, jasan dokaz o tome da bi suđen je trebalo premjestiti. Ali Mancini se i dalje samo sm ši. Ja zapisu jem dvadeset dva imena. Kako bi onemogućila daljnju kontaminaciju informacijama, sutkinja odluču je svih dvadeset dvoje ispitati pojedinačno. Vraćamo se u n jezine odaje i sjedamo za isti onaj
stol. Uvode porotnicu broj tri. Zove se Liza Parnell i prodaje karte za jednu regionalnu aviokompaniju. Udana je, ima dvoje djece, trideset četiri godine, a suprug joj proda je cement. Mancini i ja ne možemo biti šarmantniji dok joj se pokušavamo um ti. Sutkinja preuzima glavnu r č i počin je je ispitivati. Ni Liza, ni njezin suprug ne prate ultimate fight, štoviše, njoj je taj sport odvratan, sjeća se nemira koji su izb . Bilo je to u svim v stima i vidjela je snimku na kojoj Tadeo nem ce udara suca. Ona i suprug razgovar su o tom incidentu. U crkvi su se čak i mol za oporavak Seana Kinga i njegova ih je smrt rastužila. Teško bi mogla biti otvorena prema svim, pa i drukčijim stavovima. Sto je sutkinja više ispitu je, to ona više shvaća koliko je čvrsto uvjerena u Tadeovu krivnju. »Ubio ga je«, kaže. Mancini joj postavlja nekoliko istih pitanja. I ja dolazim na red, s njom ne gubim vr me. Ližu će ubrzo eliminirati iz porote. No zasada joj kažu da se vrati na m jesto u
prvome redu i da nikome ne govori ništa. Porotnica broj jedanaest majka je dvojice tinejdžera koji vole borbe u kavezu i koji su satima raspravlj o Tadeu i Seanu Kingu. Ona n vidjela snimku, iako su je dečki dugo nagovar . No zna sve o slučaju i prizna je da ima dosta unapr d stvorenih stavova. Mancini i ja uljudno je ispitujemo i propitujemo, ne izvlačimo ništa. I njoj će se sud zahv ti. Posl podne odmiče dok tako razgovaramo s dvadeset dvo je porotnika, koji svi, pokazalo se, znaju više nego što bi treb . Dvoje ih tvrdi da može ostaviti poznate čin jenice po strani i otvoreno razmotriti sve nove informac . Ja u to sumnjam, no, s druge strane, ja branim optuženika. Kasn , nakon što smo završ i s posljednjim porotnikom iz te skupine, ja ponovno službeno tražim da se suđen je nekamo preseli. Oboružan sv ježim i neoborivim dokazima, tvrdim da smo upravo jasno vidjeli da previše
ljudi u ovome gradu o slučaju zna daleko previše. Sporovozna sluša i drži se kao da mi v jeruje, što je možda čak i točno. »Zasada odbijam taj zahtjev, gospodine Rudd. Nastavimo s ovim, pa ćemo vid jeti što nam donosi sutra.«
Nakon suda Partner me odvozi u ono skladište u ko jem rade Harry i Harry. Nalazim se s Harryjem Grossom i zajednički an ziramo Judithin najnoviji podnesak. On će pripremiti odgovor, sličan onima ko je smo već podnos tri puta, a ja ću ga sutra potpisati i uručiti. Partner i ja spuštamo se u podrum, gd je Cliff i njegova ekipa već rade punom parom. Iz prva četiri reda porotnika, od broja jedan do broja četrdeset, devetero ljudi
ispitano je nasamo t kom posl podneva. Očeku jem da će svih devetero biti čistog zdravog eliminirano iz daljnjeg postupka, zbog posve utemeljenih razloga razuma. Svaka strana ima po četiri veta, četiri mogućnosti automatske eliminac bez ikakvog razloga. To je ukupno osam. Nema ograničenja za to koliko ih je moguće eliminirati s razlogom. Stvar, vještina, um će... sastoji se u »čitanju« porotnika i određivanju po jedinaca koje treba pokušati eliminirati. Ja imam samo četiri mogućnosti za izravnu eliminaciju, baš kao i tužiteljstvo, pa već i jedna pogreška može biti kobna. Ne samo da tako odluču jem koga zadržati, a koga izbaciti, nego u jedno
igram pravi šah s Mancin m. Koga će se on r šiti? Svakako sviju koji imaju hispansko podr tlo. Ne očeku jem da porota oslobodi optuženika, pa mi je cil j dobiti poruku koja neće don ti pravovaljanu odluku, odnosno koja neće odlučiti većinom. Moram pronaći onog jednog dvoje porotnika koji bi mogli pokazati kakvo-takvo suosjećan je. Četiri sata, uz loš dostavl jeni sushi i boce zelenog čaja, seciramo sve potencijalne porotnike redom.
Nema telefonskih poziva usred noći, ne javljaju se ni Arch Swanger, ni Nate Spurio. Ni r či od Mossa Corgana. Očito je da moja genijalna ponuda baš i n dospjela daleko. Sunce izlazi, a ja sam za računalom i odgovaram na e-mailove. Odluču jem da ću jednu poruku poslati i Judith: »Zašto ne možeš prekinuti s tim ratovan jem? Izgubila si već toliko bitaka, a izgubit ćeš i ovu. Dokazat ćeš jedino koliko si apsurdno tvrdoglava. Misli na Starchera, a ne samo na sebe.« Odgovor će biti očekivano žestok i pomno oblikovan. Partner me ostavlja ispred jednog malog trgovačkog centra u predgrađu. Radi samo jedna pekarnica u kojoj je pušen je dopušteno unatoč svim propisima. Vlasnik je jedan stari Grk koji umire od raka pluća. N jegov nećak na nekoj je funkciji u gradskoj upravi i inspektori ga zbog toga ne gnjave. Poslužu je jaku kavu, pravi grčki jogurt, pristojna peciva i oblak gustog, plavičastog dima cigareta koji pods jeća na ne tako davne dane kada je bilo uobiča jeno jesti u restoranu i istovremeno udisati dim obližnjih pušača. Danas je još teško v jerovati da smo to nekoć uopće trp jeli. Nate Spurio puši dv kut na dan i obožava taj lokal. Ja duboko udišem ispred ulaza, punim pluća čistim zrakom, pa ulazim i odmah vidim Natea za jednim stolom, s kavom i novinama, te tek zapaljenom cigaretom s okusom mentola u kutu usta. Rukom pokazuje prema jednoj stolici i sprema novine. »Jesi za kavu?« pita.
»Ne, hvala. Popio sam dovoljno.«
»Kako ide?« »Misliš na život općenito na suđen je Zapateu?« On nešto gunđa, pokušava se nasm šiti. »A otkad a mi to razgovaramo općenito o životu?« »To si dobro prim tio. Od Mancinija nisam čuo ništa. Ako zna za pogodbu, to posve sigurno ničim ne pokazu je. I dalje nudi petnaest godina.« »Rade na n jemu, , kao što znaš, r č je o iskusnome gadu. Trenutačno je na pozornici, a to mu puno znači.« »Znači da Roy Kemp radi punom parom?« »Moglo bi se reći. Pritišće sa svih dostupnih strana. Očajan je — i to mu se ne može zamjeriti. A tebe mrzi jer misli da skrivaš informac .« »O, baš mi je žao. Reci mu da i ja mrzim n jega, jer mi je oteo d te, osobno protiv njega nema ništa. Ako usp dopr ti do gradonačelnika, koji može ut jecati na Mancinija, možda bismo i mogli nešto dogovoriti.« »Radi se na tome, dobro? Nešto se kreće, traje.« »Ali mora ići brže. Biramo porotu, a na temelju onoga što sam dosada vidio i čuo, moj je kl nt u govnima.« »Tako sam i ja čuo.« »Hvala. Sutra ćemo v jerojatno početi pozivati sv jedoke, a njih nema mnogo. Ovo bi moglo završiti do petka. Moramo brzo postići sporazum. Pet godina, okružna kaznionica otvoren g tipa, rano puštan je na uvjetnu. Jesi shvatio, Nate? Razumiju li i svi iznad tebe uvjete nagodbe?« »Svima je sve jasno. N baš tako komplicirano.« »Onda im reci neka to već jednom i provedu. Ova porota nagazit će mog kl nta.« On uvlači dim, njime ispunjava pluća, pa pita: »Bit ćeš tu negd je večeras?« »Misliš da odlazim iz grada?« »V jerojatno bismo treb razgovarati.« »Svakako, sada moram ići. Danas imam suđenje, a mi ovdje okolišamo i tražimo porotnike koje bismo mogli podmititi.« »Nisam čuo baš ništa i to me doista ne čudi.« »Vidimo se, Nate.« »Bilo mi je pravo zadovoljstvo.« »I doista bi trebao prestati pušiti.« »Samo se l po brini za sebe, može? Imaš dovoljno svojih problema.«
Sporovozna kasni s dolaskom u sudnicu, što, s jedne strane, i n toliko neuobiča jeno, jer ona je sutkinja, pa predstava počin je tek s njezinim dolaskom. No s druge strane ovo je zasada vrhunac njezine kar re i čov jek bi nekako mislio da će doći i ran i uživati u tim trenucima. No još sam davno naučio da ne treba gubiti vr me na an ziranje sudaca i toga što čine. Svi čekaju već najman je sat vremena, a nitko ne zna što je uzrok kašn jenju, kada njezin policijski čuvar odjednom poziva na tišinu. Sutkinja dolazi na svo je mjesto i već je nekako užasno opterećena kada svima kaže da s jednu. Bez isprike, bez objašn jenja. Počin je s nekakvim uvodnim opaskama, pri čemu ni jedna jedina r č n ni približno originalna, a kad jo j ponestane goriva, kaže: »Gospodine Mancini, sm te ispitati potencijalne porotnike u ime savezne države.« Max brzo ustaje, pa se počin je šepiriti uz ogradu od mahagonija koja nas odvaja od gled šta. Uz devedeset dvo je porotnika na jednoj strani i najmanje toliko novinara i gledatelja na drugoj, dvorana je ponovno ispunjena. Neki ljudi čak sto je naslonjeni na zid iza gled šta. Max r tko ima takvu publiku. Počin je nekakvim užasno slatkorječivim monologom o tome koliko je počašćen samom čin jenicom da je u ovoj sudnici i da u njoj zastupa dobre stanovnike našega grada. Os jeća teret. Os jeća čast. Osjeća dužnost. Os jeća mnogo toga i već nakon nekoliko minuta prim jeću jem da se neki porotnici mršte i gledaju ga kao da se pitaju: »Misli li to ovaj tip ozbiljno?« Nakon što je predugo govorio o sebi, ustajem, gledam sutkinju i kažem: »Časni sude, možemo li već jednom krenuti s ovim ispitivanjem?« Ona kaže: »Gospodine Mancini, imate li kakvo pitan je za potencijalne porotnike?« On odgovara: »Naravno, časni sude. Nisam znao da nam se toliko žuri.« »O, nema žurbe, doista ne bih žel jela uzaludno trošiti vr me.« To kaže sutkinja koja je kasnila c li sat. Max počin je od klasičnih pitanja o ran m sudjelovanju u radu porota, iskustvu u vezi s kaznenim sustavom, te predrasudama prema policiji i pravosuđu. To je najvećim d lom čisti gubitak vremena, jer ljudi u takvim pr kama r tko otkriju istinske stavove. No zahvaljujući tome imamo više nego dovoljno vremena za promatran je porotnika. Tadeo piše opširne bil ješke, na moj pr dlog. I ja nešto žvrljam, no ponajpr pratim držan je i geste. Cliff i njegovi suradnici sjede u redovima na
suprotnoj strani prolaza i također sve prate. Sada već imam dojam da te ljude znam, osobito one u prvome redu, godinama. Maxa zanima je li tko od njih ikada bio predmet tužbe. Uobiča jeno, nimalo iznimno pitanje. Ovo je, naposljetku, ipak kazneni, a ne građanski postupak. Od njih
devedeset dvoje, oko petnaestero ih priznaje da je u jednom trenutku bilo tuženo. Mogao bih se okladiti da ih još petnaestero to ne želi priznati. Ipak smo, naposl jetku, u Americi. Koji pošteni građanin n nikada primio nečiju tužbu? Čini se da je Max oduševl jen reakcijama, kao da je doista pronašao plodno do po ko jem će početi prekopavati. Pita hoće Ii njihovo iskustvo iz pravosudnog sustava ikako utjecati na
njihovu sposobnost da u ovome slučaju nepristrano razmatraju dokaze. Ne, Max. Svi obožavaju kad ih se tuži. A mi to činimo bez ikakvih zam jerki na sustav. No on samo nastavlja s potpitanjima koja ne vode nikamo. Iz čiste zlobe usta jem i kažem: »Časni sude, možete li pods jetiti gospodina Mancinija da je ovo kazneni, a ne građanski postupak?« »Znam to!« reži Max, a pritom se gledamo očima iz kojih s vaju munje. »Znam što
radim.« »Krenite dal je, gospodine Rudd.«
gospodine
Mancini«, kaže sutkinja. »A vas molim da s jednete,
Max se odupire b su i uspješno ga potisku je. M nja pristup i počin je se baviti jednim osjetljivim pitanjem. Je li tko u vašoj užoj obitelji kada osuđen za nasilni zločin? Ispričava se zbog zadiranja u tako osobne stvari, nema izbora. Moli da mu oproste. Negdje straga, porotnica broj osamdeset jedan diže ruku. Gospođa Emma Huffinghouse. B jelkinja, pedeset šest godina, dispečerka u jednoj tvrtki koja se bavi pr vozom tereta. Njezin dvadesetsedmogodišnji sin odslužu je dvanaestogodišnju zatvorsku kaznu zbog provale potaknute drogom. Čim je vidio ruku, Max uzdiže ob je ruke i molećivim glasom kaže: »Ne tražim po jedinosti, molim vas. Znam da je to vrlo osobna i bolna stvar, u to sam uvjeren. Moje pitanje glasi: Jeste li zadovoljni nezadovoljni tim iskustvom s pravosudnim sustavom?«
Ti to ozbiljno, Max? Pa ne ispunjavamo upitnik o zadovoljstvu potrošača. Gospođa Huffinghouse polagano usta je i kaže: »Smatram da je sustav prema mojem sinu bio pravedan.« Max samo što n preskočio ogradu da je zagrli. Blagoslovljena bila, draga moja, blagoslovljena bila. Kakva pohvala silama svjetlosti! Šteta, Max, što je beskorisna. Mi joj nećemo ni prići. Porotnik broj četrdeset sedam diže ruku, ustaje i kaže da je njegov brat bio u zatvoru zbog teškog fizičkog napada, a za razliku od gospođe Hufifinghouse, on, Mark Wattburg, nema baš dobro mišl jenje o kaznenome postupku. No Max mu ipak obilno zahvaljuje. Još netko? Nitko se ne javlja. Ima ih još troje i pretpostavljam da ja to znam, a Max ne. To samo potvrđu je da raspolažem boljim podacima nego on. I ukazuje mi na čin jenicu da tih troje porotnika n posve iskreno.
Max kreće dal je, a pr podne polagano protječe. Ulazi u još jedno minsko polje, na područ je žrtava. Jeste li b žrtva nekog nasilnog zločina? Vi, članovi vaše obitelji, bliski prijatelji? Više ruku već je u zraku, a Max, za promjenu, usp va l po izvući korisne informac
.
Sutkinja u podne, nesumnjivo već iscrpl jena nakon dva sata rada i vjerojatno žudeći za kriškama jabuke, objavlju je stanku od sat i pol. Tadeo za objed želi ostati u sudnici. Ja uljudno molim njegova čuvara, koji, na naše iznenađen je, pristaje. Partner brzo odlazi u jednu prodavaonicu delikatesa u ulici i donosi sendviče i čips. Dok jedemo, tiho razgovaramo, posve prigušeno, tako da nas policajci i čuvari ne čuju. U sudnici osim njih nema nikoga. Ozbiljnost okruženja i atmosfere u međuvremenu je djelovala na njega, pa Tadeo više n onako samouvjeren. Uočio je nesmiljene poglede onih koji bi mu mogli suditi. Više ne v jeruje da su mu to ravnopravni sugrađani. Tiho kaže: »Imam os jećaj da im baš nisam simpatičan.« Baš pronicljiv mladić.
Max svoj dio završava oko tri sata i preda je porotu meni. Ja sada već znam više nego dovoljno o tim ljudima i spreman sam za biranje. No ovo mi je prva pr ka da im se izravno obratim, pr ka da postavim temelje za nešto što će, nada se svaki odv jetnik, prerasti u određenu razinu pov jerenja. Gledao sam ta lica i znam da je u očima mnogih
od njih Max bio servilna ulizica, čak i malko apsurdan u toj suludoj želji da im se svidi. Ja imam hrpu mana i loših navika, nikad se ne ulizujem. Ne zahvaljujem im na dolasku — dob su poziv, nisu mogli birati. Ne pretvaram se da radimo nešto veliko i čudesno i da su oni dio tog pro jekta. Ne razmećem se pohvalama na račun našeg pravosudnog sustava. Umjesto toga, u širokim potezima govorim o pretpostavci nevinosti. Molim ih da se upitaju jesu li već zaključ da je moj kl nt kriv za nešto jer inače i ne bi bio ovd je. Ne podižite ruku, samo kimnite ako mislite da je kriv. To je čov jeku u prirodi. Naše društvo i kultura danas tako funkcioniraju. Imamo zločin, uhićen je, vidimo osumnjičenika na televiziji i os jećamo olakšan je jer je policija uhitila krivca. Samo tako, u par koraka, zločin je r šen. Krivac je u pritvoru. Danas više ne zastanemo i ne
kažemo: »Čekaj malo, on bi trebao biti nedužan dok mu se krivnja ne dokaže i trebao bi imati pravo na pravedno suđen je. Zaključke donosimo naprečac.« »Pitanja, gospodine Rudd?« kr šti Sporovozna u mikrofon. Ne obazirem se na njezine r či, nego pokazu jem rakom prema Tadeu i pitam mogu li iskreno reći da u tom trenutku smatraju da n kriv.
Naravno, nitko ne reagira, jer nitko od potencijalnih porotnika nikada neće reći da je već donio odluku. Prelazim na potrebu dokazivanja krivnje i raspredam o tome sve do trenutka kada Max to više ne može trp jeti. Ustaje, frustrirano širi ruke i kaže: »Časni sude, ne ispitu je porotnike. Drži predavan je kao da su pred njim studenti prava.« »Slažem se. Ili postavite pitanja sjednite, gospodine Rudd«, kaže Sporovozna, podosta neuljudno.
»Hvala«, kažem, kao pravi pametnjaković. Gledam prva tri reda i kažem: »Tadeo ne mora svjedočiti, ne mora pozvati sv jedoke. Zašto? Jer je teret dokazivanja na tužiteljstvu. Recimo da on ne sv jedoči. Hoće li to vama nešto značiti? Hoćete li tada misliti da nešto skriva?« Tim pristupom služim se svaki put i r tko dob m neku reakciju. No danas porotnik broj sedamnaest želi nešto reći. Bobby Morris, tridesetšestogodišnji b lac, kamenorezac. Diže ruku i ja mu kimam. On kaže: »Ako budem u poroti, onda smatram da bi trebao svjedočiti. Želim čuti što kaže okrivl jenik.« »Hvala, gospodine Morris«, kažem srdačno. »Još netko?« Sada kada je led razb n, još ih nekoliko uzdiže ruku, a ja obzirno postavljam potpitanja. Kao što sam se i nadao, sve se pretvara u pravu raspravu, jer ih se sve više ne os jeća sputano. Sa mnom n teško razgovarati, ljubazan sam i pristupačan, iskreni tip sa smi slom za humor. Nakon što sam završio, sutkinja nas izv ješću je da ćemo porotu odabrati pr nego što pođemo kući, te nam da je petnaest minuta da pregledamo bilješke.
Judithin mail glasi: »Starcher je još uv k uzrujan. Užasan si otac. Vidimo se na sudu.« čemu? Partner i ja vozimo se od zgrade Najrad bih odmah nešto odgovorio, suda. Mračno je, već je prošlo sedam navečer, a dan je bio naporan. Svraćamo u jedan bar, na pivo i sendvič. Devetero b laca, jedan crnac, jedna osoba hispanskog podr tla i jedna V tnamka. Imena i lica toliko su mi svježa da o njima moram govoriti. Kao i uv k, Partner poslušno sluša, govori vrlo malo. U sudnici je proveo veći dio posl jednja dva
dana i porota mu se sviđa. Prestajem nakon drugog piva, iako bih tako rado popio još nekoliko. Partner me u devet ostavlja ispred ulaza u Arby’s, a ja se ond je petnaest minuta poigravam nekim gaziranim bezalkoholnim pićem dok čekam Natea. On napokon dolazi, naruču je kolutove prženog luka, ispričava se na kašn jenju. »Kako napreduje suđen je?« pita.
»Kasno posl podne odabr smo porotu. Uvodna obraćanja ujutro, a onda Mancini počin je pozivati svjedoke. Sve bi trebalo ići dosta brzo. Imamo li nekakav sporazum?« On u usta stavlja veliki kolut prženog luka, pa ga svom snagom grize, gledajući uokolo. U lokalu nema nikoga. S mukom guta zalogaj i kaže: »A-ha. Woody se pr dva sata našao s Mancin m i dao mu nogu. Zam nio ga je nekim potrčkom koji odmah sutra ujutro kani krenuti u smje ru poništenja suđenja. Mancini se predomislio i pristao na dogovorenu igru. Sutra u 8.30 želi se naći s tobom i sutkinjom.« »Sutkinjom?« »A-ha. Čini se da Woody i Janet Fabineau imaju neke svo je veze, da su frendovi tako nešto, pa je Woody tražio da se i nju uputi u sve. Ona je spremna. Prihvatit će priznanje i nagodbu, tvog malog osuditi na pet godina u okružnome zatvoru i predložiti ran puštan je. Točno onako kako si rekao, Rudd.« »Divno. A Linkovi gorile?« »Ta je istraga u sl poj ulici. Možeš zaboraviti čitavu priču.« P na slamku, pa odabire još jedan kolutić luka. »A sada, Rudd, sl di najzabavniji dio.« »Kad sam se posl jednji put vidio sa Swangerom, susret je dogovoren preko mobitela na bonove koji mi je ostavio u jednoj drogeriji. Još uv k imam taj telefon. Vani je, u mojem kombiju. Otada ga nisam upotr bio, pa ne znam funkcionira li ne. Ali ako dob m Swangera na telefon, pokušat ću dogovoriti susret. Morat ću mu dati nešto
love.« »Koliko?« »Pedeset somova, neoznačenih. N glup.« »Pedeset somova?« »To je približno trećina novca za nagradu. Pretpostavljam da će uzeti, jer je bez love. Manji iznos mogao bi izazvati probleme. Prošle ste godine od oduzete imovine uprihod oko četiri m juna zelembaća. Sve je ostalo u policiji, zahvaljujući genijalnim zakonima naše savezne države. Imate lovu, Nate, a Roy Kemp spreman je dati bilo što samo da mu se pruži pr ka da ponovno vidi kćer.« »Dobro, dobro. Pren t ću. Više od toga ne mogu.« Ostavljam ga s prženim lukom i žurnim se korakom vraćam u kombi. Dok Partner kreće, otvaram onaj jeftini mobitel i zovem onaj broj. Ništa. Sat vremena kasn zovem još jednom. Pa još jednom. Ništa.
Zahvaljujući iscrpl jenosti, pivu i dvama viskijima, uspio sam zaspati uz uključen televizor. Budim se u naslonjaču, i dal je u od lu, bez kravate, u čarapama, bez cipela. Zvoni mi mobitel. Opet »nepoznati broj«. Sada je 1.40 iza ponoći. Odluču jem se riskirati, pa se javljam.
»Tražiš me?« pita Swanger. »Zapravo da«, kažem ja, pa spuštam naslon za noge i brzo usta jem. Sve mi je mutno i u mozgu mi nedostaje krvi. »Gd je si?« »Glupo pitan je. Još jedna glupost, pa ću prekinuti.« »Čuj, Arch, moguće je da se sprema svojevrsna nagodba. Naravno, ako govoriš istinu, a, iskreno govoreći, nitko n uvjeren da si ti uopće u stanju govoriti istinu.« »Nisam te nazvao da me vr đaš.« »Naravno. Nazvao si jer želiš lovu. Mislim da mogu dogovoriti određeni sporazum, odigrati ulogu posrednika, bez naknade, dakako. Nisam ti odvjetnik, pa ti neću poslati račun.« »Baš si duhovit. Nisi mi odv jetnik jer ti ne mogu vjerovati, Rudd.« »U redu, kad sl jedeći put otmeš neku d jevojku, angažiraj nekoga drugog. Želiš tu lovu ne, Arch? Meni se zbilja fućka.« Kratka stanka, dok razmišlja o tome koliko mu treba novac. Na koncu pita: »Koliko?« »Dvadeset pet tisuća sada, da nam kažeš gd je je djevojka. Ako je pronađu, onda još dvadeset pet somova.« »To je samo trećina nagrade. Ti uzimaš ostalo?« »Ni centa. Kao što sam rekao, ja ne dobivam ništa i upravo se zato pitam što, dovraga, radim usred c le priče.« Još jedna stanka, dok razmišlja o protuponudi. »Ne sviđa mi se takva pogodba, Rudd. Nikada neću vid jeti drugih dvadeset pet tisuća.« A mi nikada nećemo vid jeti djevojku, mislim, ne govorim. »Čuj, Arch, dobivaš dvadeset pet somova od istih onih ljudi koji bi te ustr l na licu mjesta, samo da te vide. A to je neusporedivo više od svega što si lani zaradio poštenim radom.« »Ne v jerujem u pošteni rad. Kao ni ti. Zato i jesi odvjetnik.« »Ha-ha. Baš si duhovit. Želiš taj dogovor, Swangeru? Jer, ako ne, ja se povlačim. Ovih dana imam i pametn g posla.«
»Pedeset somova, Rudd. U gotovini. Pedeset somova, pa ću ti reći, tebi i isključivo tebi, gdje je trenutačno cura. Ako je ovo nekakva zamka ako negdje u blizini
nanjušim murjake, nesta jem, obavljam samo jedan poziv i djevojke više neće biti. Trajno. Jasno?« »Jasno. Nisam baš siguran za lovu, mogu to samo pren ti osobi s kojom sam u kontaktu.« »Budi brz, Rudd, nemam više strpl jenja.« »O, imat ćeš ti strpl jenja ako se radi o lovi. Kome mažeš oči, Swangeru?« Veza se prekinula. Toliko o mirnoj noći i dobrome snu.
lu noć i kupu jem bocu vode. Vani mi prilazi neki murjak u civilu koji mumlja: »Rudd?« Budući da sam taj kojeg traži, da je mi smeđu papirnatu vrećicu za namirnice u kojoj se nalazi kutija za cigare. »Pedeset somova«, kaže. »U stoticama.« »To će biti u redu«, kažem ja. A što bih trebao reći? Hvala? Tri sata kasn
zaustavljam se kod prodavaonice koja radi c
Odlazim iz Grada, sam. T kom posljednjeg razgovora, pr oko sat vremena, Swanger mi je naložio da ostavim svojeg »gorilu« kod kuće i da dođem sam. Rekao mi je i da zaboravim skupi novi kombi i da dođem nekim drugim vozilom. Objasnio sam
mu da trenutačno nemam ništa drugo i da nemam vremena ići unajmiti nešto drugo. Morat će pristati na kombi. Nastojim previše ne razmišljati o čin jenici da me taj tip motri. Znao je čim smo se Partner i ja počeli voziti u onome U -Haulovu kombiju. Sada zna da imam novi kombi. Nevjerojatno je da u Gradu boravi dovoljno dugo da sve to zna, a da ga policija i unatoč tome n otkrila. Pretpostavljam da će napokon nestati kad dob novac, a to i neće biti tako loše. Prema uputama, zovem ga na izlasku iz grada, još s južne obilaznice, dok vozim prema međudržavnoj autocesti. Dao mi je precizne upute: »Vozi dvadeset pet kilometara na jug, do izlaza broj 184, zatim državnom cestom 63 kreni na istok, do gradića Jobesa.« Dok vozim, pods jećam se na to da me očeku je suđen je koje bi trebalo početi samo za nekoliko sati. Ili možda ne? Ako sutkinja Fabineau doista zna sve, što to onda znači za preost dio dana? Nemam pojma koliko me osoba trenutačno prati i motri, no siguran sam da je r č o velikim snagama. Nisam ništa pitao, ni sam ni stigao, znam da su Roy Kemp i njegova ekipa pozv sve pse tragače. U kombiju imam dva mikrofona, a na stražn jem odbojniku uređaj za praćen je. Dopustio sam im da mi prisluškuju mobitel, samo sljedećih nekoliko sati. Sigurno već imaju ljude koji okružuju Jobes. Ne bi me
iznenadilo ni da je iznad mene pokoji helikopter. Ne bojim se
— Swanger mi nema
zbog čega nauditi —
živci mi ipak titraju. Novac je neobilježen i n mu moguće ući u trag. Policiji je svejedno hoće li ga
vratiti
ne. Zanima ih samo djevojka. Pretpostavljaju i da je Swanger dovoljno pametan da uoči ako je nešto sumnjivo. Jobes je mjesto s tri tisuće stanovnika. Nakon što sam na ulazu u gradić prošao kraj Shellove benzinske postaje, prema uputama zovem Swangera. On kaže: »Ostani na vezi. Skreni l vo odmah iza praonice automobila.« Skrećem l vo, u neku mračnu asfaltiranu ulicu s po nekoliko starih kuća na ob je strane. On kaže: »Kuneš se da imaš
pedeset somova, Rudd?« »Da.« »Skreni desno i pr đi prugu.« Radim sve prema njegovim uputama, a on kaže: »A sad skreni desno u tu prvu ulicu. Nema naziv. Zaustavi se kod prvog znaka STOP i
čekaj.« Nakon što sam se zaustavio, iz tame se od jednom pojavljuje netko tko naglo povlači ručicu vrata na suvozačevoj strani. Otključavam vrata pritiskom na tipku, a Swanger upada u kabinu. Pokazuje ul vo i kaže: »Idi onamo i nemoj se žuriti. Vraćamo se na autocestu.« »Drago mi je što se ponovno vidimo, Arch.« Na glavi ima crnu maramu koja mu pokriva obrve i uši. Sve je ostalo također crno, od marame oko vrata, do vojničkih čizama. Već sam ga zamalo pitao gd je se parkirao, čemu bi to služilo? »Gd je je novac?« pita. Glavom pokazujem preko ramena, a on uzima vrećicu. Otvara kutiju za cigare i pod svjetlošću male baterijske sv jetiljke na privjesku za ključeve broji. Podiže pogled i kaže: »Skreni desno«, pa nastavlja brojati. Izlazimo iz gradića, a on uzdiše, duboko i zadovoljno, te mi se luckasto sm ši. »Sve je tu«, kaže. »Sumnjaš u mene?« »Itekako sumnjam, Rudd.« Pokazu je prema onoj Shellovoj postaji, pa kaže: »Jesi za pivo?« »Nisam. Baš i ne p m u pola šest ujutro.« »Sada je najbolje vr me. Stani ondje.« Ulazi onamo bez novaca. Ne žuri se. Uzima vrećicu čipsa i paket sa šest limenka piva, pa se vraća do kombija kao najbezbrižniji čov jek na sv tu. Nakon što smo ponovno krenuli, vadi jednu limenku i otvara je. Pohlepno p , pa otvara čips. »Kamo idemo, Arch?« pitam, uz nemalu iziritiranost.
»Skreni na autocestu i kreni na jug. Znaš li ti, Rudde, da ovaj kombi i dal je ima onaj miris novoga? Čini mi se da mi je stari bio simpatičniji.« Hrska čips kojim je napunio usta, pa sve zal va velikim gutljajem piva.
»Šteta. Nemoj mi ostaviti mrvice, može? Partnera jako ljute mrvice u kombiju.« »Onog tvog gorilu?« »Znaš o kome govorim.« Sada smo na državnoj cesti 63, i dal je mračnoj i pustoj. Još nema najave izlaska sunca. Neprestano pogledavam uokolo, misleći da ću otkriti neki trag praćenja, no dakako da su policajci ipak predobri za tako nešto. Negd je su iza, iznad, čekaju na autocesti. S druge strane, što ja znam o takvim stvarima? Ja sam odvjetnik.
On iz džepa na košulji vadi maleni mobitel, pa ga pridiže, da bol je vidim. »Moraš znati jedno, Rudd. Ako samo vidim nekog murjaka, namirišem murjaka ču jem murjaka, samo trebam pritisnuti tipku na ovom telefonu i negdje , daleko, dogodit će se gadne stvari. Je li ti jasno?« »Jasno. A sad mi l po reci, Arch... gdje? To je prva stvar. Gdje, kada i kako? Imaš lovu, sada nam duguješ priču. Gd je je ta djevojka i kako da dođemo do n je?« Ispija posljednje kapi iz prve limenke, uz glasno mljackanje, ponovno trpa čips u usta i sljedećih nekoliko kilometara samo šuti. Zatim otvara još jednu limenku. Na raskrižju kaže: »Skreni na jug.« Promet je u smjeru sjevera gust, jer mnogi već kreću na posao u G rad. U suprotnome smjeru ne ide gotovo nitko. Gledam ga i najrad
bih mu dobrom pljuskom
izbrisao taj samozadovoljni izraz lica. »Arch?« On otpija još gutljaj, pa s jeda malo uspravn . »Cure su iz Chicaga presel u Atlantu. Često se sele, svakih četiri-pet mjeseci. U novome gradu počinju raditi punom parom, no onda ljudi počinju širiti razne priče, murjaci počinju njuškati, tako da nestaju i sele se u novu sredinu. Teško je čuvati tajnu kad po dobroj c ni nudiš zgodne mlade djevojke.« »Ako ti tako kažeš. Je li J ana Kemp živa?« »O, da. Itekako. Vrlo je aktivna, iako se baš ne može reći da ima izbora.« »I u Atlanti je?« »Na širem području Adante.« »To je veliki grad, Arch i nemamo vremena za igrice. Ako imaš adresu, daj je. Takav je bio dogovor.« Duboko uzdiše, pa otpija još jedan veliki gutljaj. »Nalaze se u jednome velikom trgovačkom centru uz glavnu prometnicu, gd je je velik promet, mnogo ljudi dolazi i odlazi. Fizikalna terapija Atlas, tako se zove tvrtka,
zapravo se radi samo o
otmjenome bordelu. Nemaju broj u imeniku. Terapeutkinje po želji. Samo uz prethodni
dogovor, nema dolaska bez termina. Svaku novu mušteriju mora preporučiti netko od postojećih kl nata, a oni — glavni fizioterapeuti — znaju s kime imaju posla. Znači, ako si kl nt, ostavljaš auto na parkir štu, možda usput svratiš na sladoled u BaskinRobbins, kreneš dal je pločnikom, pa skreneš u Atlas. Tip u b loj kuti te pozdravi i jako je ljubazan prema tebi, no pod kutom ima pištolj. Pretvara se da je terapeut i zapravo zna štošta o sloml jenim kostima. Uzima ti lovu, recimo 300 dolara u gotovini, pa te vodi straga, gdje imaju nekoliko soba. Pokazuje jednu od njih, ti ulaziš, a unutra su maleni krevet i mlada, zgodna i gotovo gola djevojka. Na raspolaganju imaš dvadeset minuta. Izlaziš kroz druga vrata i nitko ne zna da si obavio terapiju. D jevojke rade c lo posl podne — pr podne su slobodne, jer rade dugo u noć — a onda ih potrpaju u aute i odvezu u klubove za striptiz, gdje plešu i izvode uv ježbane točke. U ponoć ih vraćaju kući, u razm jerno l p stambeni kompleks, gdje su zatočene do drugoga dana.« »Tko im to radi?« »To su trgovci robl jem, par zbilja gadnih tipova. Banda, mafija, kartel, skupina discipliniranih kriminalaca, od kojih većina ima veze u Istočnoj Europi, no ima tu i lokalnih momaka. Zlostavljaju te cure, tako da su neprestano užasnute i zbun jene, te ovisne o heroinu. Većina ljudi u ovoj zemlji ne v jeruje da u njihovu gradu ima trgovanja seksualnim robljem, ima. Ima ga posvuda. Ti kriminalci vrebaju uz modne piste, prate klince bez doma, djevojke iz poremećenih obitelji ko je traže izlaz. Bolestan posao,
Rudd. Zbilja bolestan.« Već sam zaustio kako bih ga ukorio i opsovao, pods jetio ga na njegovu razmjerno važnu ulogu u poslu koji naoko prezire, no time ne bih postigao ništa. Stoga prista jem na njegovu igru. »Koliko sada imaju d jevojaka?« »Teško je reći. D le skupine, sele ih. Nekoliko ih je trajno nestalo.« Zapravo mi se ne da razgovarati o tome. Jedino ljigavac koji se bavi tim poslom može toliko znati o svemu tome. On pokazuje rukom i kaže: »Izađi na ovome izlazu, pa opet kreni na s jever.«
»Kamo idemo, Arch?« »Pokazat ću ti. Samo budi malo strpljiv.« »U redu. A sada... adresa.« »Evo što bih ja učinio na m jestu mur «, kaže on, od jednom autoritativnim glasom. »Motrio bih taj Adas i onda nagazio mušteriju kad izađe, odmah nakon terap . Vjerojatno je negdje iz tog kraja i prodaje osiguranje , a kod kuće ne dobiva dovoljno, pa mu se tako svidjela jedna od ovih djevojaka — zapravo možeš zatražiti onu koja ti
je najdraža, samo što taj zaht jev ne obavezuje. Imaju svoja pravila — je možda neki odvjetnički jadnik koji ond je traži unesrećene, nešto kao ti, Rudd, još jedan ljigavac baš nema usp jeha, pa plaća terapiju koji se nabacuje svemu što ima žensko ime,
tristo zelembaća.« »Nego...« »Nego... treb bi uhititi tog tipa, nasmrt ga prestrašiti, pa bi već za minutu -dv propjevao poput dječačića iz crkvenog zbora. Sve bi im rekao, osobito raspored prostorija. Oni bi ga rasplak , a onda ga pust . Oni, murjaci, već imaju nalog. Okruže Adas onim svojim specijalcima i sve pada l po kao kula od karata. Djevojke su spašene. Njihovi svodnici uhvaćeni na d jelu, a odigraju li murjaci kako treba, jednog od njih isti tren mogu i pridobiti. On fino propjeva i optuži c lu organizaciju. Mogla bi biti r č o stotinama d jevojaka i desecima svodnika. To bi mogla biti jako krupna stvar, Rudd, a sve zahvaljujući tebi i meni.« »Da, baš smo prava ekipa, Swangeru.« Skrećem s autoceste, prelazim preko n je, pa se vraćam natrag na autocestu, sada vozim u smjeru sjevera. Svi koji prate moj kombi sad se zac lo pitaju što se točno događa. Moj suvozač otvara novu limenku, treću. Cipsa više nema i uv jeren sam da mrvica ima posvuda. Ubrzavam na stotinu deset kilometara na sat i kažem: »Adresa, Arch.« »Adas se nalazi u predgrađu Vista View, petnaestak kilometara točno na zapad u odnosu na središte Adante. Trgovački centar zove se West Ivy. Kraj Adasa se nalazi kemijska čistionica Sunny Boy. D jevojke onamo dolaze oko jedan iza podneva.« »A među njima je i J ana Kemp?« »To sam ti već rekao, Rudd. Misliš da bih ti sve to pričao da n je nema? Ali bit će najbolje da policija bude brza. Ti ljudi mogu se pokupiti i krenuti za samo nekoliko
minuta.« Dobio sam što sam htio, pa sada uglavnom šutim. U jednom trenutku zbog nekog nejasnog razloga kažem: »Mogu li dobiti jedno pivo?« Na trenutak se čini da mu to smeta, kao da mu je potrebno svih šest, ah onda se sm ši i doda je mi limenku.
Nekoliko kilometara dalje, nakon dugotrajne i ugodne tišine, Swanger kima i kaže: »Evo ga, dr. Woo i n jegova reklama za poništavan je vazektom . Baš nekako budi
uspomene, zar ne, Rudd?« »Ovd je sam proveo praktički c lu noć, gledao kako kopaju. Zašto si to učinio, Arch?«
»A zašto radim bilo što, Rudd? Zašto sam oteo tu curu? I zlostavljao je? I prodao je? I n mi prva, znaš?« »Sada mi se zbilja fućka. Samo se nadam sa je posljednja.« On odmahuje i pomalo tužno kaže: »Nema šanse. Zaustavi se ovd je, uz kolnik.« Kočim, a kombi se zaustavlja pod jarkim svjetlima reklame dr. Wooa. Swanger uzima onu vrećicu s novcem, ostavlja pivo, pa povlači ručicu na vratima. Kaže: »Tim tupim murjacima reci da me nikada neće pronaći.« Iskače, uz tresak zatvara vrata, pa trči u visoku travu, preskače ogradu i dolazi pod reklamu. Vidim ga još samo kako se saginje između onih velikih stupova, kako juri, dolazi do puta, a zatim nesta je među visokim kukuruzom.
Za svaki slučaj, još se vozim više od pola kilometra autocestom, ponovno se zaustavljam uz rub, pa zovem policiju. Oni su proteklih sat vremena čuli baš sve što smo govor , tako da im praktički nemam što reći. Naglašavam da bi bilo pogrešno pokušati uhvatiti Swangera pr nego što završi racija u Atlanti. Čini se da se s time slažu. Ne vidim nikakvu aktivnost ni na polju kukuruza kod velike osv tljene reklame niti u blizini.
Dok se vraćam u Grad, zvoni mi mobitel. Zove Max Mancini. Kažem: »Dobro jutro.« »Upravo sam razgovarao sa sutkinjom Fabineau. Čini se da se gadno otrovala nečim što je pojela. Danas nema suđenja.« »Bože, pa to je strašno.« »Znao sam da ćeš biti razočaran. Odspavaj malo, pa se ču jemo kasn .« »U redu. Da ti se javim?« »Da. I, Rudd... fino si to izveo.« »Još ćemo vid jeti.« Dolazim po Partnera, pa još dugo s jedimo uz doručak u jednome restoranu s vaflima. Prepričavam mu pustolovine ko je sam doživio u proteklih sedam sati, a on, kao i obično, sluša bez r či. Moram se negd je ispružiti i pokušati zaspati, sam odviše napet. Pokušavam ubiti vr me u zgradi suda, sam odviše zaokupl jen tim prepadom u Atlanti da bih mislio na nešto drugo. Inače bih se mahnito pripremao za Tadeovo suđen je, no sada sumnjam da će se nastaviti. Ja sam održao r č i bez obzira na to što se dogodilo s J anom Kemp, mor bismo se držati dogovora. Utvrditi l pu malu nagodbu prema kojoj će moj kl nt moći ponovno nastupati u bor štima, i to ubrzo. Ali trenutačno ne v jerujem baš nikome od onih s kojima imam posla. Ne dođe li se racijom ni do čega, ne bi bilo nikakvo čudo da se gradonačelnik, Max Mancini , Moss Korgan, Sporovozna Fabineau i vodstvo polic sastanu i zaključe: »Fućkaš Rudda i n jegovog kl nta! Nastavljamo suđen je.«
U 14 sati po istočnome vremenu parkir šte ispred trgovačkog centra West Ivy već je prepuno saveznih agenata, u raznoraznoj svakodnevnoj i ležernoj od jeći, te ni po čemu uočljivim voz ma. Agenti s konkretnijim oruž jem kriju se u kombijima bez posebnih obilježja. Nesretna je mušterija četrdeset jednogodišnji trgovac automob ma po imenu Ben Brown. R č je o suprugu i ocu četvero d jece koji živi u l poj kući, nedaleko od centra. Nakon terap
iz Atlasa izlazi kroz jedna vrata bez oznaka, dolazi do svojeg vozila, izložbenog prim jerka iz salona, i vozi se još 700-800 metara, a onda ga zaustavlja lokalni policajac. Ben odmah ljutito govori da posve sigurno n vozio prebrzo, no kada se ispred njega zaustavlja veliki crni terenac, postaje mu jasno da bi problemi mogli biti mnogo dublje prirode. Predstavljaju mu se dvojica agenata FBI-a i odvode ga na stražn je sjedalo terenca. Uhićen je zbog korištenja usluga prostituc i rečeno mu je da će ga kasn po svoj pr ci optužiti za raznorazne savezne zločine. Adas je, objašnjavaju mu, sastavni dio mafijaške organizac s prostitutkama koja djeluje u
više saveznih država. Zbog toga će i optužnica biti na saveznoj razini. Benu se pred očima vrti c li život i jedva suspreže suze. Agentima govori da ima suprugu i četvero djece. Njih to nimalo ne dira. Pred njim je više godina zatvora. No agenti su spremni na nagodbu. Ispriča li im sve, dopustit će mu da uskoči u auto i odveze se, potpuno slobodan. S jedne strane, Benu nešto govori da treba šut jeti i tražiti odv jetnika. S druge im želi v jerovati i spasiti vlastitu kožu. Počin je pjevati. Ovo mu je četvrti peti dolazak u Adas. Obično je svaki put dobio neku drugu djevojku. To mu se ondje i sviđa, raznolikost. Tristo dolara po dolasku. Nema nikakve papirolog , naravno. Preporučio ga je jedan prijatelj iz salona automobila. Sve je vrlo diskretno. Da, za njega su jamčila još dvojica kompića. Preporuke su obavezne, mjere sigurnosti, kako se čini, stroge, diskrecija zajamčena. Unutra se nalazi malena čekaonica s recepcijom, gd je se uv k vidi s istim muškarcem, Travisom, u b loj kuti, i koji pokušava izgledati kao pravi fizioterapeut. Kroz vrata se dolazi do šest do osam soba, posve istih — maleni krevet, malena stolica, gola djevojka. Sve se odvija brzo. Kao kakav seks shop kroz koji samo prođeš automobilom, a ne kao ono jednom u Las Vegasu, kad je cura ostala dugo, pa su jeli čokoladu i p pjenušac. Agenti se ne sm še. »Ima li ond je još muškaraca?« Da, moguće, čini se da je jednom bio još neki tip. Sve je jako čisto i d jelotvorno, osim što su zidovi vrlo tanki, pa n neobično da se čuju podosta eksplicitni zvukovi s
nekih drugih terapeutskih seansa. A djevojke? Pa, dakako, tu su Tiffany i Brittany i neka Amber, no tko zna kako se zapravo zovu... Benu govore da sada ide i da više ne gr ši. On juri dal je, želi što pr kompićima
reći da se klone Atlasa. Racija počinje nekoliko trenutaka nakon toga. Budući da su do zuba naoružani agenti blokir
sva vrata, nitko nema vremena ni pomisliti na otpor b g. Trojicu muškaraca odvode u lisicama. Šest d jevojaka, među njima i J anu Kemp, spašavaju i odvode na sigurno. Malo pr 15 sati ona naziva roditelje i histerično jeca. Oteta je pr trinaest mjeseci. I u zatočeništvu je rodila d te. Nema pojma što je bilo s djetetom. Pod neviđenim pritiskom, jedan od trojice, Amerikanac, guta mamac i počin je pjevati. Imena samo naviru, potom i adrese, a onda i sve što mu još pada na pamet. Sati prolaze, a mreža se ubrzano širi. Podružnice FBI -a u desetak gradova sve ostalo stavljaju u drugi plan.
Jedan od prijatelja bankara gradonačelnika Woodyja ima službeni avion i tip ga svakako želi poslati. U sedam navečer, u vr me kada bi inače zaključivala još jednu noćnu mora u Atlasu i pripremala se za večer koju će provesti svlačeći se i plešući na stolovima, J ana Kemp već neočekivano putu je kući. Za nju se brine jedna stjuardesa koja će kasn reći da je c lim putem plakala.
Arch Swanger još se jednom uspio provući kroz mrežu. Nakon što je nestao u onome polju kukuruza, gubi mu se svaki trag. Policija smatra da ga je mogla uhvatiti na licu mjesta, no budući da im je naređeno da pričekaju završetak rac , nekako im je izmaknuo. Očito je da ima pomagača. Od m jesta gdje sam ga pokupio, kraj onog znaka
STOP u Jobesu, do reklame doktora Wooa kraj autoceste ima više od šezdeset kilometara. Netko je morao upravljati vozilom kojim je pobjegao.
Pretpostavljam da mi se više neće javiti.
Nakon što se smračilo, Partner i ja odlazimo u zatvor, da Tadeu prenesemo fantastične v sti. Nudi mu se nevjerojatna nagodba — minimalna kazna, blaži zatvor, jamstvo ranog puštanja na uv jetnu slobodu zbog dobrog ponašanja. Uz malo sreće, za dv godine ponovno će biti u ringu, a kar ru će mu unapr diti aura bivšeg
osuđenika i ona slavna snimka na YouTubeu. Moram priznati da me uzbuđu je pomisao na njegov veliki povratak. Sve to izlažem mu s velikim zadovoljstvom. Sve barem najveći dio. Ne gnjavim ga pojedinostima pustolovine povezane sa Swangerom, nego naglašavam svo je vještine u ulozi pregovarača i odv jetnika kojeg se svi pribojavaju. Tadea se to baš i n dojmilo. Odbija nagodbu. Odbija! Pokušavam mu objasniti da je ne može jednostavno odbiti. Druga je mogućnost više
od deset godina strogog i teškog zatvora, a ja mu sada nudim tako fantastičnu mogućnost da sutkinja ne može v jerovati da je tako nešto moguće. Probudi se, čov ječe! Ne. Osupnut sam, bez teksta. On sjedi ruku prekriženih na prsima, taj arogantni m dripac, te u beskonačnost odbija ponudu. Nema nagodbe. Ni pod koju c nu neće priznati krivnju. Vidio je porotnike i, nakon što je jedno kratko vr me malo sumnjao, ponovno je uvjeren da ga neće osuditi. Ustrajno će tražiti da sv jedoči i ispriča svoju stranu priče. Drzak je,
tvrdoglav i jako mu smeta moja silna želja za time da prizna krivnju. Ja se držim pribrano i vraćam se na osnove — optužnicu, dokaze, snimku, slabašnost iskaza našeg stručnjaka, sastav porote, krvoproliće ko je ga očeku je t kom unakrsnog ispitivanja, velike izglede za deset više godina u zatvoru, sve. Ništa od toga ne d jeluje na njega. Nedužan je čov jek koji je gotovo slučajno ubio suca golim rukama i sve to može objasniti poroti. Izići će na slobodu, a onda će biti vr me za poravnanje računa. Pronaći će novog menadžera i novog odv jetnika. Optužu je me da mu nisam odan. To mi diže živac, pa mu govorim da je glup. Pitam ga koga to sluša iza rešetaka. Situacija se samo pogoršava i ja nakon sat vremena b sno izlazim. Mislio sam da ću večeras moći spavati, no izgleda da me očeku je uobiča jena nesanica uoči suđenja.
U četvrtak u 5 ujutro p m jaku kavu i na internetu čitam Chronicle. Gotovo su svi članci posvećeni spašavanju J ane Kemp. Na najvećoj fotografiji na stranici vidi se upravo ono što sam i zamislio: gradonačelnik Woody za govornicom ov jenčan slavom, uz Roya Kempa i pravi zid plavih uniforma iza njih. J ana n na snimci, iako se na jednoj malo manjoj fotografiji vidi kako izrazi iz aviona u zračnoj luci. Šilterica, velike sunčane naočale, pridignut ovratnik, pa se malo toga vidi, izgleda razmjerno
dobro. Odmara se kod kuće, okružena članovima obitelji i prijateljima, piše u članku. Priča o trgovanju seksualnim robl jem proteže se na više stranica, a FBI-eva operacija
očito i dal je traje. Uhićenja se provode širom zeml je. Zasada je spašeno oko dvadeset pet djevojaka. U Denveru je izbila pucnjava, no nitko n teže ozl đen. Nasreću, nigdje se ne spominje J anina ovisnost o heroinu, kao ni čin jenica da je ostala bez djeteta. Jedna je noćna mora završila, ostale se nastavljaju. Pretpostavljam da bih u određenoj m jeri trebao osje ćati zadovoljstvo čin jenicom da sam u tome imao određenu ulogu, tako nešto ne os jećam. Samo sam razm nio informac kako bih pomogao jednome kl ntu. Ništa više. Taj je kl nt sada poblesavio i ja od svega neću imati baš nikakve koristi. Čekam sedam sati, pa šal jem SMS i Maxu Manciniju i sutkinji Fabineau. Poruka glasi: »Nakon dugotrajne rasprave, moj kl nt odbija prihvatiti nagodbu koju sada nudi tužiteljstvo. Usrdno mu predlažem da je prihvati, me ne sluša. Izgleda da se suđen je mora nastaviti, ovisno o zdrav, stanju sutkinje. Ž m. SR.« Mancini odgovara: »Krenimo. Vidimo se uskoro.« On je, dakako, oduševl jen, jer se vraća pod sv jetla pozornice. Sutkinja Fabineau očito se nekako brzo oporavila. N jezina poruka glasi: »U redu, predstava ide dal je. Vidimo se u mojim odajama u 8.30. Izv stit ću redara.«
Svi sudionici okupljaju se u sudnici kao da se jučer ništa n dogodilo, barem ništa što bi nekako ut jecalo na suđen je. R tki među nama znaju — ja, tužitelj, nitko drugi nema pojma, niti treba znati. Šapućem s Tadeom. sutkinja, Partner — N se predomislio. Može odn ti pobjedu na suđenju. Povlačimo se u sutkinjine oda je, na još jedan jutarnji dogovor. Kako bih zaštitio sebe, njoj i Maxu kažem da želim da r či mo jeg kl nta izravno uđu u zapisnik, kako u godinama koje sl de ne bi bilo nikakve sumnje u to da je odbio nagodbu. Dovodi ga sudski redar, bez lisica, bez okova. Sm ši se i vrlo je uljudan. Pod prisegom kaže da je
posve pri sebi i razuman, te da zna što se događa. Fabineau od Mancinija traži da iznese uvjete nagodbe: pet godina u zamjenu za priznanje ubojstva bez predumišljaja. Sutkinja kaže da ne može obećati točno određeni zatvor, smatra da bi se g. Zapate u perspektivi dobro snašao u okružnome zatvoru u ko jem se radi na otvorenome. Udaljen je samo devet kilometara od grada, majka ga može često pos jećivati. Osim toga, ona nema nadzor nad puštan jem na uvjetnu slobodu, kao sutkinja koja je don la presudu ima pravo predložiti ran puštan je. Razum li on sve to? On kaže da razum i još doda je da neće priznati krivnju ni za što.
Ja službeno izjavlju jem da sam mu savjetovao da prihvati nagodbu, je on ne prihvaća. Prelazimo na neslužbeni razgovor i zapisničarka presta je bilježiti izjave. Sutkinja Fabineau spaja dlanove, isprepletenih prstiju, poput iskusne tete u vrtiću, te bolno promišl je jenim tonom Tadeu objašnjava da još nikada n vidjela tako dobru nagodbu ponuđenu okrivl je niku optuž optuženo enome me za za smrt smrt druge druge osob osobe. e. Drug Drugim im r čima, čima, jeniku čov ječe, blesav si što odbijaš takvu nagodbu. On ne popušta. Nakon toga, Max objašnjava da on, kao profesionalni tužitelj, nikada n ponudio ovako popustljivu nagodbu. To je doista neviđeno. Osamnaestak m jeseci u pristojnome zatvoru, pristup teretani, a taj zatvor ima izvrsnu opremu i uvjete i vrlo brzo optuženik ponovno može biti u ringu. Tadeo samo odmahuje glavom.
Porotnici ulaze jedan po jedan, s iščekivan jem i nervozom pogledavaju pogl edavaju uokolo. U sudnici se osjeća dašak uzbuđenja uoči početka dramatičnih događaja, no ja os jećam tek uobiča jeno grčen je u želucu. Prvi je dan uv k najteži. Sati će prolaziti, a mi ćemo se, malo-pomalo navikavati na rutinu, te će i nervoza posustajati. No u tom trenutku najrad bih povraćao. Jedan iskusni parničar jednom mi je rekao da će, kad osvane dan kada kada ću ću ući u sudnicu sudnicu i s poroto porotom m se suočiti suočiti bez bez straha, straha, biti biti vr me za povla povlačen čen je. Max promišl jeno dne točk točkee ispr ispred ed pro prost stor oraa za poro porotu. tu. Sm Sm ši jeno ustaje i dolazi do jedne im se uobiča jeno srdačno i želi im dobro jutro. ju tro. Ispričava se zbog jučerašn je odgode. Još jednom: zove se Max Mancini i glavni je tužitelj u Gradu. R č je o vrlo ozbiljnome slučaju, jer je izgubljen jedan život. Sean King bio je divan čov jek i imao je obitelj punu ljubavi, marljiv čov jek koji je kao sudac pokušavao doći do još malo dodatne zarade. Uopće nema spora u vezi s uzrokom smrti, kao ni time tko ga je ubio. Optuženik, koji s jedi evo ovdje, pokušat će vas zbuniti, pokušati vas uvjeriti da zakon poznaje iznimke za ljude koji privremeno, trajno, izgube razum. Gluposti. Još malo besciljno blebeće bez bil je ježaka, a onda se posve odvaja od pripremljenog scenarija. Vještiji odv jetnici u sudnici ostavljaju dojam da govore bez pripre pripreme, me, iako iako su zapra zapravo vo sati satima ma pamt pamt i uvje uvježbav teks tekst. t. Max Max n jeda jedan n od od tak takvi vih, h, n ni loš poput većine tužitelja. Vrlo lukavo porotnicima obeća je da će uskoro vidjeti tu glasovitu videosnimku. Tjera ih da iščekuju. A mogao bi ga prikazati, čak i u ovoj ranoj fazi suđenja. I Sporovozna je već već rekl reklaa da da sm sm . Ali Ali on kod njih njih sam samoo jač jačaa želju i iščekivan je. Lukavo.
slučaj posve jasan i ima čvrste dokaze. Bez pravog plana, posve impulzivno, ja sutkinji kažem da ću svo je uvodno obraćan je ostaviti za početak naše obrane, što mi je omogućeno prema prav ma prema kojima funkcioniramo. Max odmah kao prvu svjedokinju poziva udovicu, gospođu Beverly King. Žena izgleda vrlo pristojno, od jevena je kao za crkvu, i užasava se m jesta za svjedoke. Max se upušta u uobiča jeni obred iskazivanja suosjećanja i ona je već nakon nekoliko minuta u suzama. Iako takav iskaz nema baš nikakve veze s krivnjom i nevino nevinošću, šću, uv k se se dopu dopušta šta kako kako bi bi se se nagla naglasil silaa čin čin jenica da je žrtva doista mrtva i da su iza nje ostale osobe koje su je voljele i koje je ona voljela. Sean je bio vjeran bračni Uvodno mu izlaganje ne traje dugo, jer je
drug, predan otac, marljiv radnik, prehranjivao je obitelj i volio svoju dragu majku. Između jecaja stječemo sliku o n jemu, a ona je, kao i uv k, dramatična. Porotnici je željno prihvaćaju, a neki od njih već b sno pilje u Tadea. Ja sam već vikao na n jega, govorio mu da ne gleda. Nego da d a mirno i koncentrirano sjedi za stolom i bez prestanka nešto žvrlja u blok. Ne domahuj glavom. Ne pokazuj nikakve reakc , ni emoc . U svakom trenutku gleda te najmanje dvoje porotnika. Odustajem od prava da unakrsno ispitam gospođu King. Ona se vraća na mjesto u gled štu, kraj tro je djece u prvome redu. redu. L pa je to obitelj, tako predočena svima, a osobito porotnicima. Sljedeći je svjedok mrtvozornik, forenzični patolog dr. Glover, veteran ovakvih bita bitaka ka.. Buduć Budućii da sam sam u kar kar ri ima imaoo niz niz sluč slučaa jeva s jezivim smrtnim ishodom, dr.
Glover i ja već smo se sukobljav pred raznim porotama. Štoviše, i u ovoj istoj sudnici. On je obavio obdukciju nad t lom Seana Kinga dan nakon što je preminuo, a to može dokazati dokazati i fotografij fotografijama. ama. Pr foto fotogr graafija fija s ob obduk dukc .
mjesec mjesec dana Mancini Mancini i ja zamalo zamalo smo se potukli potukli zbog zbog
Inače se ne prihvaćaju kao dokazi, jer njihova šokantnost ut ječe na neutralnost porote. porote. No Max je uspio uvjeriti uvjeriti Sporovo Sporovoznu znu u to to da su manje manje eksplicit eksplicitne ne fotogra fotograff relevantne za dokazni postupak. Na prvoj Sean leži na stolu. Na sebi nema ništa, osim b log ručnika prebačenog preko struka. Druga mu prikazu je lice u krupnome planu, a objektiv se nalazi točno iznad n jega. Na trećoj mu se vidi izbrijana glava, okrenuta udesno, tako da se vide nemale otekline od nekoliko rana. Onih dvadesetak fotografija koje je Sporovozna mudro zabranila toliko je eksplicitno da niti jedan sudac pri zdravoj pame pameti ti ne ne bi dopu dopusti stioo da ih por porot otaa vidi vidi:: reza rezanje nje gorn gornje jeg g d la lub luban anje je,, foto fotogr graf af oštećenog mozga u krupnome planu, te posljednja, na kojoj se vidi samo mozak, m ozak, položen na jedan laboratorijski stolić. Fotograf koje je dopustila prikazuju se na visokome i širokome ekranu. Mancini s l čnikom detaljno an zira zira sve sve redom redom.. Uzrok Uzrok smrti smrti tra trauma uma je je nan nan ta tupim tupim
predmetom, kao posljedica mnogo uzastopnih udaraca u gornji dio lica. Koliko udaraca? Pa, to se vidi na videosnimci. Još jedan lukav Maxov potez — snimku prikazati kada je na mjestu za svjedoke medicinski stručnjak. Sv jetla se prigušuju, a na velikome ekranu iznova proživljavamo tragediju: dvojica boraca u središtu ringa, obojica uvjerena u pobjedu. Sean King podiže Crushovu desnu ruku. Ovaj izgleda iznenađeno. Tadeo gleda u nev jerici i obeshrabreno, a onda odjednom sa strane udara Crusha, totalno neočekivano. P r nego što Sean King usp va reagirati, Tadeo ga desnicom snažno udara u nos, pa onda i l jevicom. jevicom. Sean King pada unatrag i ostaje u sjedećem položaju, naslon jen na zid kaveza, beživotno pognut i nemoćan, već u nesv sti. Tadeo skače na n jega poput kakve životin je i nesmiljeno udara. »Dvadeset dva udarca u glavu«, kaže dr. Glover porotnicima, ko je je to silno nasilje nekako opčinilo. Gledaju kako je nasmrt pretučen posve zdrav muškarac. A moj kl nt, taj idiot, misli da će se izvući bez kazne. Snimka završav avršavaa kada kada Norber Norberto to ul će u ring ring i hvata hvata Tadea. Tadea. U tom tom trenu trenutku tku brad bradaa Seana Kinga veće je položena na prsa, a na licu mu se vidi jedino krv. Crush je u nesv sti. Sl di kaos kada u kadar ul ću i ost ost . Dok Dok u dvo dvora rani ni izbij izbijaa sve sveop opća ća tučnjava, snimka se prekida. L čnici su d sve od sebe ne bi li ublaž natečenost Kingova mozga, no ništa n davalo žel jeni jeni rezultat. Preminuo je pet dana kasn , više ne došavši k sv sti. Umjesto videosnimke na ekranu se sada vidi snimka s CT-a, a dr. Glover govori o cerebralnim kontuzijama. Još jedna slika, a uz nju govori o krvarenju u polutkama. Treća otkriva veliki subduralni hematom. Sv jedok godinama pred porotama raspreda o obdukcijama i uzrocima smrti i zna svje dočiti. Nimalo se ne žuri, sve objašnjava i pokušava izb jeći ezo ezote teri ričn čnee r či i izra izraze ze.. Ovo Ovo mu je zac lo jedan od lakših sluča jeva i zbog videosnimke. Žrtva je u trenutku ulaska u kavez bila bespr korno zdrava. Odan Odande de su je izn izn li i svi svima ma je jasno zašto. pred poro poroto tom m nik nikad ad n lako lako ni Suprotstavljati se pravome stručnjaku pred jednostavno. Odvjetnik u takvim sluča jevima najčešće gubi i bitku i v jerodostojnost. Zbog čin jenica u ovome slučaju ja i inače imam vrlo malo v jerodostojnosti. Stoga ne želim izgubiti i to malo što imam. Usta jem i uljudno kažem: »Nemam pitanja.« Nakon što sam s jeo, Tadeo sikće: »Što to radiš, čov ječe? Moraš napasti te tipove.« »Prestani, dobro?« govorim, škrgućući zubima. Zbilja mi je dosta njegove aroganc , a on meni očito ne v jeruje. Sumnjam da će se situacija imalo poboljšati.
Počin je podnevna stanka, a meni dolazi poruka Miguela Zapatea. Vidio sam da je c lo pr podne bio u sudnici, kao jedan od nekolicine rođaka i prijatelja koji su se okup u stražn jem redu, sve prateći pozorno, jenosti. s najveće moguće udal jenosti. Nalazimo se u hodniku i zajedno izlazimo. Pridružu je nam se i Norberto, nekadašnji jenosti. Ja im pomno menadž menadžer er Zapat Zapateov eovee ekipe. ekipe. Part Partner ner nas nas sl di na na određe određenoj noj udal udal jenosti. objašnjavam da Tadeo odbija više nego dobru mogućnost nagodbe. Mogao bi biti na slobodi za godinu i pol dana i ponovno se boriti. Ali oni imaju bolji plan. Porotnik broj deset je Esteban Suarez, tridesetosmogodišnji vozač kamiona za jednu tvrtku koja se bavi opskrbom prehrambe prehrambenim nim proizvodim proizvodima. a. Pr petnaest petnaest godina godina ilegaln ilegalnoo se doselio doselio iz Meksika. Meksika. Miguel kaže da ima prijatelja koji ga pozna je. Skrivam iznenađen je. Ulazimo u opasne vode. Skrećemo u usku jednosmjernu ulicu u kojoj zbog visokih zgrada uopće nema sunčeve sv jetlosti. »Kako ga vaš prijatelj poznaje?« pitam. Migue guel je je d te ul ulice, sitni preprodavač droge za račun bande koja se naveliko bavi krijumčaren jem kokaina, nema previše veze s n jezinom velikom zaradom. U mutnome distribucijskome lancu Miguel i nje govi dečki zaglav su negdje oko sredine s redine i nem nemaj aju u pro prost stor oraa za za napr napred edov ovan anje je.. S nji njima ma je bio bio i Tad Tadeo eo kad kad smo smo se se upo upozn zn , pr manje od dv god godine. Miguel sl že ramenima i kaže: »Moj prijatelj zna hrpu ljudi.« »U to uopće ne sumnjam. A kada je tvoj prijatelj prijatelj upoznao gospodina Suareza? Pr manje od dvadeset četiri sata?« »To nema veze. Važna je jedino čin jenica da možemo sklopiti dogovor sa Suarezom, a on n toliko skup.«
»Zbog podmićivanja porotnika možeš završiti u istome zatvoru kao Tadeo.« »Senor, molim vas. Za deset somova Suarez će izazvati poništen je suđenja , možda čak ishoditi i oslobađan je.« Zastajem i piljim u tog sitnog lopova. Što on zna o oslobađanju? »Ako misliš da će ova porota tvojem bratu dopustiti da samo tako izađe na slobodu, onda si lud, Miguel. Ništa od toga.« »U redu, onda će biti poništen je. Sam si rekao da će tužitelj odustati ako se suđen je poništi jednom, pa još jednom.« je, polagano, jer ne znam kamo točno idemo. Partner nas prati na Krećem dal je, tome ne pedesetak metara razmaka. Ja sad kažem: »U redu, podmiti porotnika, ja u tome kanim sudjelovati.« 18
»U redu, senor, dajte mi novac, pa ću to srediti.« »A, tako... Treba ti novac.« »Da, senor. Nemamo toliko novca.« »Nemam ni ja, osobito nakon zastupanja tvog brata. Pljunuo sam trideset somova za konzultanta za porote i dvadeset za psihića, kao i još dvadeset za druge troškove. Moraš voditi računa o tome, Miguel, da bih u ovome poslu ja trebao dobivati novac od kl nta, nta, hono honora rarr za za zas zastu tupa panje nje.. A kl nt pokriva i sve troškove. Ne obrnuto.« »Zato se ne boriš?« Pono Ponovno vno se zau zaust stav avlj ljam am i b sno sno pilji piljim m u nje njega. »Nemaš pojma što govoriš, Miguel. Dajem sve od sebe na temelju čin jenica kojima raspolažem. Svi ste vi pod nekakvim pogrešnim dojmom da tvog brata mogu gurati u nekakvu veliku i zagonetnu rupu u zakonu i odmah ga izvesti na slobodu. Ali znaš što? Ništa od toga, Miguel. To l po reci svojem tvrdoglavom bratu.« »Treba nam deset somova, Rudd. I to odmah.« »Baš šteta. Nemam ih.« »Želimo novog odv jetnika.« »Prekasno.«
D znači donut . Nakon još jedne besane noći, s Nateom Spuriom nalazim se u jednoj peka pekarn rnici ici u bliz blizin inii sveuč sveuč šta. šta. On On je za doručak naručio dv krafne premazane 19
medom, medom, punjene punjene marm marmelado eladom m i crnu kavu. Ja nisam nisam gladan, gladan, pa samo samo p
m kavu. kavu.
Nakon nekoliko minuta neobaveznog čavrljanja, ja čavrljanja, ja kažem: »Čuj, Nate, ovih sam dana u velikoj gužvi. Sto te muči?« »To suđen je, ha?« »Da.« »Ču jem da te gaze.« »N baš ni l po, ni ugod ugodno. no. Ti sisi zvao zvao mene. mene. Što Što se zbiv zbiva?« a?« »Ništa osobito. Zamol je sam da da titi izruči izručim m par par ljuba ljubazni znihh r či u ime Roya Roya Kempa Kempa jen sam i njegove obitelji. Djevojku su nekamo odveli na l čen je. U užasnom je stanju, naravno, no sad je barem na sigurnome i s obitelji. Mislim, čuj, Rudd, ti su ljudi već misl mi sl da je mr mrtv tva. a. Sada Sada je ponovno s njima. Učinit će sve što je potrebno da se izl či. A moguće je da imaju i određeni trag u vezi s bebom. Priča i dal je je traje, širom zeml je. je. Sinoć je bilo još uhićenja, na sigurno je odvedeno još d jevojaka. Imaju dojavu u vezi s tim tim d lom lom pov povez ezan anim im s prep prepro roda dajo jom m dje djece i sada su se žestoko posvet tome.« Kimam, otpijam gutljaj, pa kažem: »To je dobro.«
»Da. A Roy Kemp poruču je ti da su ti on i obitelj silno zahvalni na tome što si vratio djevojku i sve ovo omogućio.« »On mi je oteo d te.« »Ma daj, Rudd.« »N jemu je oteta kći, pa sigurno zna kakav je to osjećaj. Baš me briga koliko je zahvalan. Ima sreće što sam opozvao FBI -evu istragu, jer bi sada možda s jedio u zatvoru.« »No hajde, Rudd. Ostavi sad to. Zahvaljujući tebi imamo sretan završetak.« »Nisam zaslužio ništa i s time ne želim imati veze. Reci g. Kempu da me može poljubiti u dupe.« »Hoću. Za petama su i Swangeru. Sinoć su dob dojavu od jednog konobara u Racineu, u Wisconsinu.« »Super. Možemo se naći za recimo t jedan dana, pa popiti pivo? Trenutačno sam malo prezauzet drugim stvarima.« »Svakako.«
U petak ujutro, pr početka suđenja, na hodniku se dogovaram s Partnerom i Cliffom. Cliffova je zadaća u toj fazi s jediti na raznim mje stima među gledateljima i motriti porotnike. Njegova me reakcija na jučerašnji dan ne čudi: porotnici nimalo ne suosjećaju s Tadeom i već su don li odluku. Prihvatite tu nagodbu, ako je još uopće dostupna, ponavlja bez prestanka. Ja mu spominjem razgovor koji sam dan ran vodio
s Miguelom. Cliffov odgovor: »Ako nekoga od njih možete podmititi, onda to treba obaviti što pr .« Porotnici ulaze, a ja krišom pogledavam Estebana Suareza. Nam jeravao sam ga pogledati samo načas, kao i obično t kom suđenja. No on pilji u mene kao da očeku je da mu sada uručim omotnicu. Kakav luđak. No nema nikakve sumn je u to da mu se netko već obratio. Nema sumn je ni u to da mu se ne može v jerovati. Broji li već novac? Sutkinja Fabineau sve pozdravlja i želi im dobrodošlicu u svojoj sudnici. Porotnicima postavlja standardna pitanja u vezi s nedopuštenim kontaktima s nekakvim zlikovcima koji bi eventualno žel jeli utjecati na njih. Kratko pogledavam Suareza. On pilji u mene. Uvjeren sam da i drugi to primjećuju. Gospodin Mancini ustaje i objavljuje: »Časni sude, tužiteljstvo nema druge svjedoke. Možda ćemo imati još nekoga u fazi opovrgavanja, no zasada je to sve od nas.«
To n nikakvo iznenađen je, jer Max me na to već upozorio. Pozvao je samo dvoje svjedoka, jer mu više od toga ne treba. Na videosnimci vidi se sve, a Max mudro pušta da upravo snimka govori umjesto njega. Jasno je utvrdio uzrok smrti i nema sumnje u
to da ima pravog počinitelja. Ja prilazim poroti, gledam sve redom osim Suareza, pa počin jem od najočitijih stvari. Moj kl nt ubio je Seana Kinga. Ne s predumišlja jem, to n planirao učiniti. Udario ga je dvadeset dva puta. I Tadeo se toga ne sjeća. T kom petnaestak minuta pr nego što je napao Seana Kinga, Tadea Zapatea je Crush, poznat i kao Bo Fraley, udario je u lice i glavu ukupno trideset sedam puta. N izgubio sv st, mentalno posve sigurno n bio priseban. Nakon druge runde, kada ga je Crush koljenom pogodio u v cu, sjeća se vrlo malo toga. Vama, poroti, prikazat ćemo c lu borbu, izbrojati tih trideset sedam udaraca u glavu, te vam dokazati da Tadeo n znao što radi kad je napao suca. Obraćam im se kratko, jer se tu nema što drugo reći. Zahvalju jem im i vraćam se na mjesto. Moj je prvi svjedok Oscar Moreno, Tadeov trener i čov jek koji je prvi prepoznao potencijal u šesnaestogodišn jem boksaču. Oscar je približno mo je dobi, stariji od Tadeove ekipe, i ima veliko iskustvo. Cesto je u sportskoj dvorani za hispansku djecu i nudi trening nadarenijim pojedincima. Usto i ima posve čist dos je, što je velik dobitak kada pozivaš sv jedoke. Ranija kaznena djela u dosjeu uv k ti se nekako osvete. Porota nema milosti prema kriminalcima pod prisegom. S Oscarom polažem temel je, opisujemo događa je uoči te borbe. Time nastojim probuditi kakvo-takvo suosjećan je porote. Tadeo je siromašni dečko iz siromašne obitelji kojem je jedina prava šansa u dosadašn jem životu bila borba u kavezu. Napokon dolazimo i do same borbe, a svjetla se u sudnici prigušuju. Prvi put gledamo snimku
bez prekida. Promatram porotnike u polutami. Ženama se nikako ne sviđa brutalnost tog sporta. Muškarci su posve zaokupl jeni borbom. T kom ponovnog emitiranja, zaustavljam snimku kad god Tadeo dob udarac u lice. Prava je istina da većina tih udaraca n nan la veliku štetu i Crush je njima zaradio tek nekoliko bodova. Ali porotnicima koji se u to ne razumiju, udarac u lice, pogotovo kad je njegova važnost prenapuhana, za što smo se sada pobrinuli Oscar i ja, posta je gotovo smrtonosan. Brojim ih polagano i metodično. Kad se prikazuju uz takvo pret jerano pridavanje važnosti čov jek se lako može početi pitati kako je Tadeo uopće ostao na nogama. Minutu i dvadeset sekunda pr kraja druge runde Crush usp va Tadeu spustiti glavu i udariti je desnim koljenom. To je nedvojbeno gadan udarac, ni on n previše
smeo Tadea. Sada, međutim, Oscar i ja o n jemu govorimo tako da izgleda da mu je nanio trajna oštećena mozga. Zaustavljam snimku nakon završetka druge runde i zahvaljujući pomno uvježbanim pitanjima i odgovorima iz Oscara izvlačim n jegove dojmove o borcu za kojeg se brinuo između runda. Malome su oči bile staklaste. Usp vao je samo nešto mumljati, ne govoriti. Uopće n reagirao na pitanja koja su mu postavlj Norberto i Oscar. On, Oscar, već je razmišljao o tome da pozove suca i prekine borbu. Ja bih doveo Norberta na mjesto za svjedoke da potvrdi te laži, on je dvaput osuđivan i Mancini bi ga samo ponizio. U ovome svjedočenju prešućena je čin jenica da sam i ja bio u tom kutu. Bio sam u svojoj jarkožutoj jakni s natpisom »Tadeo Zapate« i pokušavao se držati kao da sam ondje zbog nečega potreban. To sam objasnio i Maxu i Sporovoznoj, uvjeravajući ih da nisam ni vidio ni čuo ništa presudno. Bio sam tek gledatelj, pa me se tako ne može smatrati svjedokom. Max i Sporovozna znaju da ga ovdje branim iz ljubavi, a ne zbog novca. Gledamo treću rundu i brojimo nove udarce ko je je Tadeo primio u glavu. Oscar svjedoči da je nakon završetka borbe Tadeo mislio da ga očeku je još jedna runda. Bio je posve izgubljen, jedva pri sv sti, i dalje na nogama. Nakon što je napao Seana Kinga, nakon što su ga od n jega odvukli Norberto i ost , bio je poput b sne životin je. N znao ni gdje je, ni zašto ga obuzdavaju. Pola sata kasn , dok se pod budnim okom polic preod vao u svlačionici, počeo je dolaziti k sebi. N mu bilo jasno što ond je radi policija. Pitao je tko je pob dio. Sve u svemu, dosta dobra predstava za sijanje malo sumnje. Međutim, čak i usputno gledanje c le snimke jasno pokazuje da je borba bila razmjerno izjednačena. Tadeo je nanio uglavnom onoliko ozljeda koliko je i pretrpio. Mancini na unakrsnome ispitivanju ne postiže ništa. Oscar se drži čin jenica koje je smislio. Bio je ondje, u kutu, razgovarao sa svojim borcem, a ako on kaže da je m primio previše udaraca u glavu, onda je tako. Max ne može dokazati suprotno. Nakon toga pozivam našeg stručnjaka, dr. Ta slmana, umirovljenog psihijatra koji sada djeluje kao profesionalni svjedok. U crnome je od lu, bespr kornoj b loj košulji, s malenom leptir-kravatom. Ima i naočale u rožnatome okviru, te bujnu s du kosu, pa zahvaljujući svemu tome izgleda nev jerojatno elegantno. Polagano objašnjavamo n jegovu stručnost i ja ga najavlju jem kao stručnjaka za područ je forenzične psihijatr . Max se ne protivi. Doktora Taslmana potom molim da objasni, laičkim r ječnikom, pravni pojam nekontrolirane impulzivnosti, standarda koji je naša savezna država usvojila pr deset
ši, pa gleda porotnike uglavnom onako kako bi ih gledao neki stari profesor koji voli čavrljati sa studentima koji ga obožavaju. Kaže: »R č je jednostavno o tome da osoba koja je mentalno zdrava učini nešto pogrešno i u tom trenutku zna da je to pogrešno, je istovremenu u tom trenutku toliko mentalno neuravnotežena, poremećena, da se ne može obuzdati i to nešto spr čiti. Zna da je to pogrešno, se ne može kontrolirati i stoga čini zločin.« Gledao je borbu mnogo puta, kao i snimku onoga što se događalo nakon n je. Nekoliko sati proveo je s Tadeom. Pri prvome susretu Tadeo mu je rekao da se ne sjeća napada na Seana Kinga. Štoviše, ne s jeća se praktički ničega nakon druge runde. Međutim, čini se da se u kasnijim razgovorima Tadeo ipak pris jetio nekih stvari. Primjerice, rekao je da se sjeća samozadovoljnog izraza na Crushovu licu kad mu je sudac uzdignuo ruku. Sjetio se kako su gledatelji zvižd i nezadovoljno vik zbog takve odluke. Sjetio se kako je njegov brat Miguel nešto vikao. Ali n se sjećao ničega povezanog s napadom na suca. No, bez obzira na njegovo sjećan je, emoc su ga toliko godina. On mi se sm
zasl pile da n
imao izbora i morao je napasti. Pobjeda mu je bila nepravedno oduzeta, a najbliži dužnosnik bio je Sean King. Da, prema mišl jenju dr. Taslmana Tadeo je bio toliko poremećen da se n mogao suzdržati. Da, bio je lud, neuračunljiv u pravnome smislu, te stoga ne može odgovarati za svoje postupke. A u igri je još jedan čimbenik zbog ko jeg je ovaj slučaj jedinstven. Tadeo je bio u kavezu nam njenome borbama. Upravo je devet beskonačnih minuta razm jenjivao udarce s drugim borcem. On živi od udaranja ljudi. N jemu je, u tom presudnom trenutku, bilo normalno da stvar r ši novim udarcima. U tom kontekstu, u uv jetima koji su vlad u tome trenutku, imao je dojam da nema izbora i da mora učiniti to što je učinio. Nakon što sam završio s ispitivan jem Taslmana, razilazimo se radi stanke za ručak.
Svraćam do Obiteljskog suda da provjerim sudski spis. Kao što sam i očekivao, stari dobri sudac Leef n prihvatio Judithin zahtjev za hitnim saslušan jem, te ga je uvrstio u raspored za četiri t jedna. U njegovoj odluci stoji i da će se redovito pos jećivan je nastaviti bez izmjena. Sto sad kažeš, srce? Cliff, Partner i ja pješice prelazimo nekoliko ulica i dolazimo do jednog lokala, pa se skrivamo u jednome separeu, uz sendviče nabrzaka. Jutarn je svjedočen je n moglo proteći bol je za Tadea. Sva smo trojica iznenađeni time koliko je Oscar bio super kao svjedok, te koliko je bio uvjerljiv dok je porotnicima objašnjavao da je Tadeo zapravo
bio u nesv sti, iako je stajao. Malo je ljubitelja borilačkih sportova koji bi u to povjerov , no u poroti takvih nema. S obzirom na honorar od 20 000 dolara, i očekivao sam da će dr. Taslman biti izvrstan sv jedok. N me razočarao. Cliff kaže da porotnici sad već razmišljaju, da je sjeme sumnje posijano duboko i čvrsto. Međutim, nema mogućnosti da ga oslobode. Poništen je suđenja zbog neslagan ja unutar porote i dalje nam je jedina šansa. A posl podne bi moglo biti naporno, jer će sada Mancini nasmuti
na našeg stručnjaka. Suđen je se nastavilo, a Max je prvo upitao: »Doktore Taslman, u ko jem je trenutku optuženik postao zakonski neuračunljiv?« »Svaki puta nema jasno određenog početka i kraja. Očito je da je gospodina Zapatea silno razljutila sudačka odluka kojom je njegovu protivniku dod ljena pobjeda.« »Znači, do tog trenutka, je li prema vašoj definiciji bio lud, odnosno neuračunljiv?« »To n posve jasno. Postoji velika vjerojatnost da je gospodin Zapate bio mentalno smanjeno uračunljiv t kom posljednjih nekoliko minuta borbe. Ovo je vrlo neuobiča jena situacija i n moguće utvrditi koliko je jasno i razumno razmišljao pr nego što je objavljena sudačka odluka. No podosta je jasno da je vrlo brzo puknuo.« »Koliko je dugo bio zakonski neuračunljiv?« »Čini mi se da to n moguće pouzdano utvrditi.« »U redu, prema vašoj definiciji, kad se optuženik naglo okrenuo i prvi put šakom udario Seana Kinga, je li to bio napad?« »Jest.« »Kažnjiv po određenim m jer ma?« »Da.« »Ali i opravdan, prema vašem mišl jenju, zbog vaše definic zakonske neuračunljivosti?« »Da.« »Mnogo puta pogled ste snimku. Jasno je da se Sean King više n ni pokušao braniti nakon što je pao i ostao sjediti naslonjen na kavez, n li tako?« »Tako izgleda.« »Trebate Ii ponovno vid jeti snimku?« »Ne, sada ne.« »Dakle, nakon dva udarca Sean King pada i u nesv sti je, te se ne može zaštititi, je li tako?« »Tako izgleda, da.«
»Nakon još deset udaraca lice mu je krvavo i zapravo pretvoreno u kašu. Ne može se zaštititi. Optuženik ga je dvanaest puta udario u područ je oko očiju i čelo. I sada, u tom trenutku, doktore, je li optuženik i dal je zakonski neuračunljiv?« »N se mogao kontrolirati, stoga je odgovor da.« Mancini gleda sutkinju i kaže: »U redu. Sada bih volio ponovno pustiti snimku, usporenu.« Sv jetla se ponovno prigušuju i svi gledaju u veliki ekran. Max snimku pušta superusporeno i glasno broji sve udarce. »Jedan! Dva! Sada je na podu. Tri! Četiri! Pet!« Pogledavam porotnike. Možda im je već dosta te snimke, ih ona i dalje posve obuzima. Max prestaje na dvanaestome udarcu i pita: »Doktore, vi ovoj poroti gleda čov jeka koji zna da je to što radi pogrešno, da krši zakon,
govorite da se ne može zaustaviti, bilo fizički, bilo menta≥ lno. Je Ii tako?« U Maxovu glasu jasno se čuju nevjerica i poruga, a to djeluje. Gledamo pravi pokolj u izvedbi b snoga boksača. A ne čov jeka kojeg je nešto nat jeralo u ludilo. »Tako je«, kaže dr. Taslman, ne popuštajući ni za m metar. Trinaest, četrnaest, petnaest, broji Max polagano i zaustavlja snimku nakon dvadeset. Max sada praktički doviku je: »A sada, u ovom trenutku, doktore, je li i dalje neuračunljiv?« »Da, jest.« Dvadeset jedan, dvadeset dva, pa su drugi ljudi sad već na Tadeu. Norberto se napokon baca i prekida krvoproliće. Max pita: »A sada, doktore, kad su ga povukli sa žrtve i kad je napad prestao? U kojem se trenutku taj mladić vraća u uračunljivo stanje?« »To je teško reći.« »Minutu kasn ? Sat kasn ?« »Teško je reći.« »Teško je reći jer ne znate, je li tako? Prema vašem mišl jenju, zakonska je uračunljivost n k na nekakav prekidač koji ima dva položaja, što je nekako baš zgodno iz optuženikove perspektive, zar ne?« »Nisam to rekao.« Max pritišće jednu tipku i slike s ekrana nestaje. Svjetla su već jača i svi uzdišu. Max nešto šapće jednome od pomoćnika i uzima novi blok prepun bil ježaka. Polagano se vuče do govornice, b sno i napadno gleda optuženika, pa pita: »A što bi bilo da ga je udario trideset puta, doktore Taslman? Svejedno biste rekli da je zakonski
neuračunljiv?«
»Uz jednake ostale čin jenice, da.« »O, da, govorimo o jednakim čin jenicama. Ništa se n prom nilo. A četrdeset puta? Četrdeset udaraca u glavu čov jeka koji je očito u nesv sti. I dalje zakonski neuračunljiv, doktore?« »Da.« »Ovaj optuženik n ničim pokazivao da nam jerava stati nakon samo dvadeset dva udarca. Sto bi bilo da je stotinu puta udario glavu, doktore? I dalje bi po vama bio zakonski neuračunljiv?« Taslman je zaradio svoj honorar izjavom: »Sto je veći broj udaraca, to je očitiji
dokaz o poremećenome umu.«
Petak je posl podne i nema šanse da danas okončamo suđen je. Poput većine sudaca, Sporovozna voli ran započeti vikend. Upozorava porotnike na nedopuštene kontakte i ran objavljuje stanku do ponedjeljka. Dok porotnici izlaze, Esteban Suarez još jednom gleda prema meni. Kao da i dalje traži omotnicu. Neviđeno. Još nekoliko minuta provodim s Tadeom. Rezimiramo t jedan. On i dalje traži da svjedoči, a ja mu govorim da će do toga po svoj pr ci doći u poned jeljak ujutro. Obeća jem da ću u ned jelju svratiti u zatvor i da ćemo proan zirati njegovo svjedočen je. Ponavljam upozorenje da nikada n mudro da optuženi sv jedoči. Njega odvode u lisicama. Još nekoliko minuta razgovaram s n jegovom majkom i članovima obitelji, odgovaram na njihova pitanja. I dalje sam pesimist, to pokušavam sakriti. Miguel za mnom izlazi iz sudnice i prati me dugačkim hodnikom. Uv jerivši se da nas nitko ne sluša, kaže: »Suarez čeka. Kontakt je potvrđen. Prihvatit će novac.«
»Deset somova?« pitam, za svaki slučaj. »Si, senor.« »Onda to učini, Miguel, mene u to ne m šaj. Ne nam jeravam podmititi porotnika.« »U tom slučaju, senor, treba mi posudba.« »To možeš zaboraviti. Ne posuđu jem novac kl ntima i ne posuđu jem novac koji mi neće biti vraćen. Moraš se sam snaći, stari moj.« »Ali mi smo vam sred onu dvojicu.« Zastajem i b sno piljim u njega. Prvi put spominje Linkove dečke — Tubbyja i Razora. Krajnje polagano kažem: »Samo da se službeno zna, Miguel, ne znam ništa o toj dvojici. Ako si ih ukokao, to si učinio na svoju ruku.«
On se sm ši i odmahu je glavom. »Ne, senor, to smo učin pokazuje prema Partneru u daljini. »On je tražio. Mi smo
iz usluge vama.« Glavom učin . Sada nam treba
protuusluga.« Duboko uzdišem, zagledan u divovski prozor od višebojnog stakla koji su porezni obveznici plat pr stotinu godina. U pravu je. Dvojica mrtvih nasilnika vr de više od deset somova, barem prema uličnome tečaju. Greška se potkrala u komunikaciji. Nisam tražio da ubiju onu dvojicu. No sad kad imam koristi od njihove smrti, jesam li dužan uzvratiti uslugu? Suarez po svoj pr ci ima uređaj za prisluškivan je, možda čak i nekakvu kameru. Uspiju li novac povezati sa mnom, ostajem bez licence i idem u zatvor. Već sam imao takvih bliskih susreta i draže mi je živ jeti na slobodi. S mukom gutam slinu i kažem: »Žao mi je, Miguel, neću sud jelovati u tome.« Okrećem se, a on me snažno hvata za nadlakticu. Oslobađam se stiska u trenutku kad nam prilazi Partner. Miguel kaže. »Pož t ćete, senor.« »To je pr tnja?« »Ne. Obećan je.«
I večeras se u dvorani održavaju borbe, no meni je za ovaj tjedan dosta krvoprolića. Moram pronaći neki drugi sport, a u ovom trenutku to je jurnjava za neopisivo dražesnom Naomi Tarrant. Budući da se i dal je sastajemo potajno, se barem bojimo da nas ne vidi netko tko bi je mogao prepoznati kao učiteljicu, odlazimo u mračne barove i jeftine restorane. Večeras idemo u jedan novi lokal, neki tajlandski restoran istočno od grada, daleko od škole u kojoj Naomi podučava Starchera. Sigurni smo da nas ondje neće vid jeti nitko koga znamo. N baš tako. Naomi je vidi prva, a budući da ne može v jerovati, traži da potvrdim. To n jednostavno, jer ne želimo da nas netko vidi. U restoranu je dovoljno mračno i prostor se sastoji od niza vijugavih prolaza, niša i separea. Izvrsno m jesto za skrivanje i večeru uz malu mogućnost da čov jek nekoga sretne. Naomi se vraća iz ženskog nužnika i vidi tri separea u stražn jem d lu restorana. U jednome od njih, jedna uz drugu, duboko zaokupljene razgovorom, sjede Judidi i još neka žena. Ne Ava, n jezina aktualna partnerica, nego netko drugi. Zastor koji se sastoji od perlica djelomično je navučen i d lom zaklanja pogled, no ona je sigurna da je r č o Judith. Zdrav razum nalagao bi da dv žene, ako su samo prijateljice suradnice kolegice, sjede jedna nasuprot drugoj. Ali ove dv žene dodiruju se ramenima i posve su izgubl jene u nekom drugom sv tu, kaže Naomi.
Pokušavam neprim jetno doći do muškog WC-a, skrivam se iza nekih umjetnih lončanica na jednoj polici i vidim to što očajnički želim vid jeti. Jurim natrag do stola i sve potvrđu jem. Razmišljam o odlasku i izb jegavanju neugodne situac . Ne želimo da nas Judith vidi, a ja sam apsolutno siguran da ne želi ni da mi vidimo nju. Razmišljam o tome da Naomi pošal jem u auto, pa da onda upadnem na taj m romantični susret u separeu. Kako bi samo bilo fora gledati kako propada u zemlju i počin je lagati. Pitat ću kako je Ava, dati je pozdraviti. Razmišljam o Starcheru i tome što bi to moglo značiti za rat koji se vodi između njegovih bioloških roditelja. Majke mu nisu zakonski u braku, pa pretpostavljam da je u redu da se jedna od njih čak ob je viđaju s drugim ženama, iako ozbiljno sumnjam u to da imaju dogovoren otvoren odnos. Kako bih ja trebao znati pravila? Ali ako Ava dozna, bit će još žešćeg ratovanja, još više patn je za maloga. I više streljiva za mene.
Razmišljam o tome da nazovem Partnera i zadužim ga da prati Judith, možda snimi pokoju fotkii. Dok sve to odvagujem i pijuckam koktel s visk
m, Judith se pojavljuje iza ugla i kreće izravno prema našem stolu. U daljini vidim kako n jezina prijateljica žurno izlazi iz restorana, još se jednom osvrće, kriomice znakovito. Judith, u svojem krajnje rospijastom izdanju, kaže: »Ma vidi, vidi, nekoga ovd je ipak nisam očekivala.« Ne kanim joj dopustiti da zastrašu je Naomi, koja je trenutačno par zirana. Ja
kažem: »Ni ja nisam očekivao tebe. Sama si?« »Da«, kaže ona. »Samo sam došla po jelo za van.« »Zbilja? Tko je onda ona djevojka?« »Koja d jevojka?« »Iz separea. Kratka sv tla kosa, kratko podšišana s jedne strane, u skladu s najnovijom modom. Djevojka koja je upravo slomila vrat izlazeći iz restorana. Ava zna za nju?« »Ah, ona. To mi je samo prijateljica. Škola dopušta učiteljicama da izlaze s roditeljima?« »N baš poželjno, n ni zabranjeno«, kaže mimo Naomi. »Ava ti dopušta da izlaziš s drugima?« pitam ja. »Ovo n bio izlazak. Ona mi je samo prijateljica.« »Zašto si onda upravo lagala u vezi s njom? Zašto si lagala da si došla po jelo?« Ne obazire se, nego b sno pilji u Naomi. »Ovo bih valjda ipak trebala prijaviti školi.«
»Samo napr d«, kažem ja. »Ja ću ono prijaviti Avi. Ona čuva Starchera dok se ti uokolo zabavljaš s drugim ženama?« »Ne zabavljam se, a moj te se sin trenutačno ne tiče. Zeznuo si prošli vikend.« Neki m Tajlanđanin u od lu prilazi nam i sm šeći se od uha do uha pita: »Je li ovdje sve u redu?« »Da, ona upravo odlazi«, kažem. Gledam Judith. »Molim te. Pokušavamo nešto naručiti.« »Vidimo se na sudu«, sikće ona i okreće se na peti. Gledam kako odlazi i ne odnosi nikakvo jelo. Onaj m Tajlanđanin diskretno se udaljava, i dal je se sm šeći. Ispijamo piće do kraja i napokon gledamo jelovnik. Nakon nekoliko minuta kažem: »Ne trebaš se brinuti zbog naše tajne. Neće ništa javiti u školu jer zna da ću ja onda nazvati Avu.« »To bi doista učinio?« »Ne bih ni trepnuo. Ovo je otvoreni rat, Naomi. I u njemu nema pravila, nitko ne misli na poštenu borbu.« »Želiš li skrbništvo nad Starcherom?« »Ne. Nisam dovoljno dobar kao otac. Ali želim igrati određenu i važnu ulogu u njegovu životu. Tko zna, možda jednog dana on i ja postanemo prijateljima?« Noćimo kod n je i spavamo dugo u subotu ujutro. Oboje smo iscrpljeni. Budi nas zvuk jake kiše i odluču jemo pripremiti omlet i jesti u krevetu.
Posljednji svjedok obrane sami je optuženik. Pr nego što ga pozivam na m jesto za svjedoke, sutkinji i tužitelju uruču jem pismo koje sam napisao Tadeu Zapateu. Cilj je izv stiti ga da svjedoči unatoč sav jetima svojega odvjetnika. Dan ran rešetao sam ga dva sata i on smatra da je spreman.
Priseže da će reći istinu, nervozno se sm ši poroti, pa odmah uči stravičnu lekciju: pogled s mjesta za svjedoke doista ul va strah u kosti. Svi pilje i čekaju da čuju što bi eventualno mogao reći u svoju obranu. Zapisničarka će zabil ježiti baš svaku r č. Sutkinja ga smrknuto gleda, kao da je spremna odmah ga zbog nečega ukoriti. Tuži telj jedva čeka da nav . Njegova majka, daleko u stražn jem redu, izgleda užasno zabrinuto. On duboko udiše. Polagano se osvrćemo na n jegovu prošlost — obitelj, školovan je, zaposlenje, nepostojanje kaznenog dosjea, boksačka kar ra, te uspjesi na području mješovitih borilačkih v ještina. Poroti, kao i svima u dvorani, već je dosta one videosnimke, pa je neću prikazati. Držimo se dogovorenog scenarija, pa razgovaramo o borbi i on dosta
dobro opisuje kako je to kad te toliko puta udare. I on i ja znamo da ga Crush n
mnogo puta snažno pogodio, no to ne shvaća nitko od porotnika. On im govori da se ne sjeća završetka borbe, mutno pamti kako je njegov protivnik uzdignuo ruke, slaveći pobjedu koju n zaslužio. Da, puknuo je, iako se ne može točno s jetiti svega. Posve ga je preplavio osjećaj nepravde. Kar ra mu je bila upropaštena, ukradena. Nejasno se sjeća da je sudac uzdignuo Crushovu ruku, a onda mu se sve zacrnilo. Nakon toga sjeća se samo da se odjednom našao u svlačionici i da su ga dvojica policajaca držala na oku. Upitao ih je tko je pob dio u meču, a jedan od njih rekao je: »Ko jem meču?« Stav su mu lisice i objasn da je uhićen zbog teškog fizičkog napada. To ga je posve zbunilo, n mogao vjerovati što se događa. U zatvoru mu je jedan drugi policajac rekao da je Sean King u kritičnome stanju. On, Tadeo, tada je zaplakao. Ni dan-danas ne može v jerovati da se to dogodilo. Glas mu malko podrhtava i sada briše nešto u l vome oku. N osobito dobar glumac. Ja sjedam, a Mancini skače na noge i praktički izviku je prvo pitanje: »Onda, gospodine Zapate, koliko ste puta poludjeli, odnosno post neuračunljivi?« R č je o genijalnome otvaranju ispitivanja, izvršnome pitanju ko je je izgovorio s upravo onoliko sarkazma koliko je trebalo. Nakon toga čini sve da Tadea prikaže kao budalu. Kada ste prvi put polud jeli? Koliko je to trajalo? Je li tko prvi put stradao? Pomrači li vam se um svaki put kad poludite? Jeste li b kod l čnika zbog te neuračunljivosti? Nisam! Zašto?! Otkako ste nap Seana Kinga, je li vaše stan je proc nio i neki l čnik, netko tko n povezan s ovim suđen jem? Prenosi li se neuračunljivost u vašoj obitelji? Nakon pola sata takvih nasrtaja, r č neuračunljivost više ne znači baš ništa. Cisti cirkus. Tadeo daje sve od sebe da ostane pribran. Mancini mu se praktički sm u lice. Porotnici izgledaju kao da se zabavljaju. Max se raspituje o njegovim rezultatima u amaterskome boksu. Dvadeset četiri pobjede, sedam poraza. Max kaže: »Ispravite me ako gr šim, pr pet godina, dok ste se kao sedamnaestogodišnjak bor na regionalnome turniru Zlatne rukavice, izgub ste na bodove od nekog Corlissa Beanea. Je li to točno?«
»Jest.« »Vrlo žestoka borba, zar ne?« »Da.« »Je li vas ta sudačka odluka uzrujala?« »N mi se svidjela, smatrao sam da je pogrešna, da sam pob dio.« »Jeste li polud jeli?«
»Nisam.« »Je li vam se sve zacrnilo?« »N .« »Jeste li na bilo koji način izraz nezadovoljstvo i frustriranost tom odlukom?« »Ne bih rekao.« »S jećate li se ste i tada izgub pamćen je?« »S jećam se.« »Dok ste još b u ringu, jeste li koga udar ?« Tadeo me s grizoduš jem pogledava i to ga odaje, kaže: »Nisam.« Mancini uz dubok uzdah odmahuje glavom, kao da zapravo nikako ne želi učiniti to što se sprema učiniti, pa kaže: »Časni sude, imam još jednu videosnimku koja bi nam ovdje, držim, mogla pomoći. R č je o završetku borbe, pr pet godina, s Corlissom Beaneom.« Ustajem i kažem: »Časni sude, ja o ovome ne znam ništa. Ta mi informacija n otkrivena.« Max je spreman, jer tu zasjedu planira već t jednima. S velikim samopouzdanjem kaže: »Časni sude, informacija n otkrivena jer to n bilo nužno. Tužiteljstvo je ne podnosi kao dokaz o okrivljenikovoj krivnji. Stoga, prema stavku 92F, nema potrebe za otkrivanjem informacija drugoj strani. Tužiteljstvo ovo podnosi kako bi potkopalo svjedokovu vjerodostojnost.« »Sm m li je barem pogledati pr porote?« pitam polagano. »7b mi se čini razumnim«, kaže Sporovozna. »Određu jem petnaestominutnu
stanku.« U njezinim odajama gledamo snimku: Tadeo i Corliss Beane usred ringa sa sucem, koji uzdiže desnu ruku pob jedniku Beaneu. Tadeo se nasilno odvaja od suca, odlazi u svoj kut, nešto b sno viče. Ljutito korača amo-tamo, iz trenutka u trenutak postaje sve neobuzdaniji. Prilazi konopcima, viče na suce i nenam jerno se sudara s Corlissom Beaneom, koji gleda svoja posla i uživa u pob jedi. U ringu ima još ljudi i od jednom se netko počin je naguravati. Sudac iz ringa staje između dvojice boksača i Tadeo ga gura. Sudac, koji je vrlo visok i snažan tip, uzvraća guran jem. Na trenutak se čini da bi u
ringu svakog trenutka mogao izbiti potpuni kaos, no netko hvata Tadea i odvlači ga, iako ovaj viče i nogama udara na sve strane. Videosnimka ni ovaj put ne laže. Tadeo izgleda kao netko tko je teško podnio poraz, kao divljak, kao razmaženo derište, opasan čov jek koji se ne libi izazvati tučnjavu. Sporovozna kaže: »Meni ovo izgleda relevantno.«
Promatram porotnike dok gledaju snimku. Nekoliko ih odmahuje glavom. Nakon što je snimka završila svjetla se pojačavaju, a Max se slavodobitno vraća na one gluposti o lažnoj neuračunljivosti i nastavlja nesmil jeno nasrtati. Tadeova je vjerodostojnost
posve pregažena. Ne mogu ga uskrsnuti novim izravnim pitanjima. Obrana je završila sa sv jedokom. Mancini poziva prvog svjedoka u sklopu opovrgavanja obrane. R č je o psihiću, nekom Waferu. Radi za Ods jek za mentalno zdravlje savezne države i neupitno je stručan. Studirao je u našoj saveznoj državi i govori jednako kao mi. N nekakav genijalni stručnj ak izdaleka, kao Taslman, je vrlo djelotvoran. Pogledao je videosnimke, sve, i šest je sati proveo s optuženikom, više nego Taslman.
S njime se natežem do podneva,
postižem vrlo malo. U trenutku kada krećemo na podnevnu stanku, Mancini me hvata za nadlakticu i pita: »Mogu li razgovarati s tvojim kl ntom?« »O čemu?« »O nagodbi, čov ječe.« »Naravno.« Dolazimo do mojeg stola, za kojim sjedi Tadeo. Max se naginje prema njemu i tiho kaže: »Čuj, stari, i dal je ti nudim pet godina, koje zapravo znače godinu i pol. Ubojstvo iz nehaja. Ako odb š, stvarno si lud, jer ćeš inače dobiti dvadeset godina.« Tadeo kao da se ne obazire na njega. Samo se sm ši, odmahu je glavom. Sada je još samouv jereniji, jer je Miguel pronašao lovu i dostavio omotnicu Suarezu. To ću doznati tek nakon što već bude prekasno.
Sporovozna na stolu izlaže plastični tanjur s kriškama mrkve i celera, kao da smo joj prekinuli ob jed. Pretpostavljam da je sve to samo predstava. Ona pita: »Gospodine Rudd, što je s onom nagodbom? Koliko ču jem, ponuda još uv k vr di.« Sl žem ramenima i kažem: »Da, sutkinjo, o tome sam razgovarao s kl ntom, a s njime je razgovarao i gospodin Mancini. M ne popušta.« Ona kaže: »U redu, ovo sada ne ide u zapisnik. Sad kad sam vidjela dokaze, sklonija sam dugotrajnijoj kazni, otpr ke dvadeset godina. Nisam nasjela na te priče o neuračunljivosti, baš kao ni porota. Bio je to opak i svirep napad. Točno je znao što radi. Držim da je dvadeset godina primjereno.« Nakon objeda nalazimo se u odajama, gdje
»Sm m li to pren ti kl ntu? Neslužbeno, dakako?« »Molim vas.« Komadić celera umače u sol, gleda Mancinija, pa pita: »Sto je sad na redu?« Max kaže: »Imam još jednog svjedoka, doktora Levondowskog, nisam siguran da nam je potreban. Sto vi mislite, sutkinjo?« čini mi se da je Sporovozna odgriza jedan kraj stabljike celera. »Vi odlučite, porota spremna.« Mljac-mljac. »Gospodine Rudd?« »Mene pitate?« »Pa zašto ne?« kaže Max. »Zamisli se na mo jem mjestu i donesi odluku.« »Pa, Levondowski će samo ponoviti što je već rekao Wafer. S njim sam već imao posla i mislim da je u redu,
smatram i da je Wafer daleko bolji svjedok. Ja bih ostao
na tome.« Max kaže: »Mislim da si u pravu. Završavamo.« Ujedinjeni, prava mala ekipa. T kom Maxova završnog obraćanja često pogledavam Estebana Suareza, koji kao da je posve zaokupljen vlastitim cipelama. Uvukao se u čahuru i kao da ne ču je baš ništa. Nešto se kod tog tipa prom nilo i ja se sad pitam je li Miguel uopće uspio doći do njega. Ako ne novcem, onda pr tnjama, zastrašivan jem. Možda mu je obećao par kilograma kokaina. Max l po sažima i prepričava c li slučaj. Nasreću, više ne prikazu je onu snimku. Jasno naglašava neporecivu čin jenicu da Tadeo možda i n planirao smrtonosni napad na Seana Kinga, ga je očito želio teško ozl diti. N namjeravao ubiti suca, je to zapravo učinio. Mogao ga je udariti jednom, dvaput, i prestati. Bio bi kriv za napad, ne i ovakav zločin. Ali ne! Dvadeset dva opaka udarca u glavu čov jeka koji se ne može braniti. Dvadeset dva udarca vrhunski uvježbanog borca koji prizna je da mu je cilj svakog protivnika iz ringa ispratiti na nos ma. E, pa taj je cilj ostvario. Seana Kinga izn li su na nos ma i više se n probudio. Max potiskuje prirodnu sklonost svih tužitelja da teze naglašavaju predugo. Porota mu jede iz ruke i on to jasno osjeća. Čini mi se da to jasno os jećaju svi, osim možda mojeg kl nta. Ja počin jem od tvrdnje da Tadeo Zapate n ubojica. Živio je na ulici, nagledao se nasilja, u bezumnim ratovima banda čak je ostao bez brata. Sve je to vidio i u tome nipošto ne želi sud jelovati. 1 zato ima bespr koran dosje: nikada n bio nasilan izvan ringa. Koračam amo-tamo ispred porote, redom gledam sve porotnike, pokušavam s njima uspostaviti nekakav odnos. Suarez izgleda kao da bi se najrad uvukao u neku rupu.
Igram na kartu suosjećanja
i tek se ovlaš dotičem neuračunljivosti. Od porote tražim da Tadea proglasi nedužnim , u najmanju ruku, krivim za ubojstvo iz nehaja. Vraćam se za stol i prim jeću jem da je Tadeo svoju stolicu maksimalno udaljio od moje. Sutkinja Fabineau daje upute porotnicima, a oni se u 15 sati povlače na v ćan je. Počin je čekan je. Sudskog redara pitam sm li Tadeo posjetiti obitelj u sudnici dok nema porote. On se savjetuje s kolegama, pa preko volje pristaje. Tadeo prolazi kroz vrata u niskoj ogradi i sjeda u prvu klupu. Majka, sestra i nekoliko nećakinja i nećaka okuplja se oko njega. Svi plaču. Gospođa Zapate n dodirnula sina već m jesecima i sad ga ne može ispustiti iz ruku. Izlazim iz sudnice, pronalazim Partnera, pa s njim odlazim u je dna kafić malo dal je u ulici.
U 17.15 porotnici se vraćaju u sudnicu, a baš nitko od njih se ne sm ši. Njihov predsjednik uruču je presudu sudskome redaru, koji je predaje sutkinji. Ona je čita, vrlo polagano, pa optuženika moli da ustane. Ja usta jem s njim. Ona se nakašljava i čita: »Mi, porota, smatramo da je optuženik skrivio ubojstvo Seana Kinga, bez predumišljaja.« Tadeo prigušeno sten je i spušta glavu. Netko iz n jegove obitel ji prigušeno je kriknuo. Sjedamo, a sutkinja pojedinačno ispitu je porotnike. Jedan po jedan, svi kažu da je kriv, odluka je jednoglasna. Ona im čestita na dobro obavl jenome poslu, kaže da će čekove za obavl jenu porotničku dužnost primiti poštom, te im kaže da mogu slobodno ići. Nakon što su izišli, ona određu je rokove za naknadne podneske i odrađu je ostale tehnikal , te određu je datum, za mjesec dana, za izricanje kazne. Ja to bilježim i ne obazirem se na kl nta. I on ignorira mene dok briše oči. Čuvari dolaze do njega i stavljaju mu lisice. Odlazi bez r či. Gužva se u sudnici smanju je, pa na koncu polagano izlazi i obitelj Zapate. Miguel je zagrlio majku, koja je izvan sebe i neutješna. Nakon što su se našli na hodniku, pred očima nekih novinara i snimatelja, trojica policajaca u civilu hvataju Miguela i kažu mu da je uhićen. Ometanje pravde, podmićivan je i pokušaj ut jecaja na porotu. Suarez je doista bio ozvučen.
Budući da sam izgubio, izb jegavam novinare. Mobitel mi zvoni, pa ga isključu jem. Partner i ja odlazimo u jedan mračni bar, lizati rane. Prve r či izgovaramo tek kad sam već popio gotovo c lo veliko pivo. On kaže: »Čuj, šefe, koliko si bio blizu tome da podmitiš Suareza?« »Razmišljao sam o tome.« »Znam. Vidio sam.« »Ali nešto n bilo kako treba. Osim toga, Mancini je igrao pošteno, n varao. Kada pozitivci počnu varati, onda nemam izbora. Ali Mancini za tim n imao potrebe. Im smo pošteno suđen je, a to je jako neuobiča jeno.« Dovršavam pivo i naruču jem još jedno. Partner je jedva otpio dva gutljaja svojeg piva. Gospođica Luella protivi se alkoholu i to će mu spomenuti ako os jeti miris. »Sto će biti s Miguelom?« pita. »Izgleda da će se družiti s bratom.« »Branit ćeš ga?« »Ni slučajno, dovraga. Sit sam obitelji Zapate.« »Misliš da će prop jeva« o onim Linkovim gorilama?« »Sumnjam. I ovako je već do grla u govnima. Dva ubojstva uza sve to baš mu neće koristiti.« Naruču jemo porciju pomfrita i to smatramo večerom. Nakon što smo izišli, ja zadržavam kombi i ostavljam Partnera ispred n jegove zgrade. Ponedjeljak je i Naomi ima pune ruke posla s ocjenjivanjem testova. »Samo dobro pazi da Starcher dob peticu«, kažem joj. »Uv k«, kaže ona. Treba mi malo ljubavi, no ona se večeras ne može igrati. Na koncu odlazim kući. Ond je je nekako hladno i samotno. Od vam traperice i odlazim u The Rack, gdje p m pivo, pušim cigaru i dva sata igram biljar, posve sam. U deset sati gledam mobitel. Traže me svi Zapate koji postoje u ovome gradu: majka, jedna teta, jedna sestra i Tadeo i Miguel iz znam da neće samo tako zatvora. Izgleda da me hitno trebaju. Sit sam tih ljudi, nestati. Zvalo me i dvoje novinara. Mancini se želi naći na piću. Zašto, nemam pojma. Glasovnu poruku ostavio mi je Arch Swanger. Sućut zbog velikog poraza. Kako, dovraga?! Moram otići iz ovoga grada. U ponoć u kombi ubacu jem nešto od jeće, p ce za golf i pola kut boca sa skupim bombonom. Bacam novčić, krećem na s jever i vozim gotovo dva sata, a onda se više ne mogu boriti protiv sna. Zaustavljam se u jednome jeftinom
motelu i plaćam četrdeset dolara za jednu noć. Do podneva ću biti negd je na nekome golf-terenu, posve sam.
Ovoga puta nisam siguran da ću se vratiti.
1 Vjerski zanos s ubrzanim izgovaranjem posve nerazumljivih r
či i glasova — prev.
2 Verzija biljara u kojoj se udarci (kugle) ne najavljuju — prev. 3 Službeni zaht jev za ispitivanje opravdanosti i zakonitosti držanja osobe u zatvoru — prev.
4 Eng. link — veza, poveznica, spona, karika... — prev. 5 Securities and Exchange Commission, samostalna savezna agencija koja regulira i prati zakonitost poslovanja u vezi s vr dnosnim papirima, burzama i si. — prev. 6 Racketeer Influenced and Corrupt Organizations Act — prev. 7 engl. donut — prev. 8 Ultimate Fight Championship, organizator službenih nadmetanja u ultimate fightu — prev.
9 »onaj ko ji gnječi« — prev. 10 R č je o izrazu peace officer, jednome od tradicionalnih naziva za pripadnike policijskih snaga u SAD-u — prev. 11 Američki viski koji se dobiva fermentacijom kukuruza — prev.
O. J. Simpson (1947.) poznati igrač američkog nogometa koji je 1994., nakon dugotrajnog i u javnosti pomno praćenog suđenja, oslobođen optužbe da je ubio bivšu suprugu i njezinog prijatelja — prev. 12
13 Drevna igra tavla — prev. 14 Meksičko jelo, punjene i zapečene tortille — prev. 15 Otpr
ke »Šumar« i »Mahovina« — prev.
16 engl. »somova špilja« — prev. 17 engl. bagel shop, »prodavaonica peciva« — prev. 18 Suđen je se, među ost m, može poništiti i ako porota u kaznenome postupku n u mogućnosti don ti jednoglasnu odluku — prev.
