Pet Jezika Ljubavi Kojim Govore Tinejdzeri - Gari Capman - pdf

DR GARI ČAPMAN

PET JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI RODITELJI, SAZNAJTE KOJIM JEZIKOM LJUBAVI GOVORI VAŠ TINEJDŽER UTIČITE NA ŽIVOT SVOG TINEJDŽERA Nikada nije bilo uzbudljivijeg – ni zahtevnijeg – vremena da se bude (ili vaspitava) tinejdžer. Život u današnjem globalnom društvu ima svoje velike prednosti, ali i velike nedostatke. Trudnoće, seksualno prenosive bolesti, abortusi, upotreba droge, ubistva i samoubistva uobičajene su pojave među tinejdžerima širom zemlje. Međutim, uprkos ovim činjenicama, mame i tate i dalje imaju značajan uticaj na svoju decu. Istraživanja pokazuju da roditelji – ne vršnjaci – vrše najvažniji uticaj u životu tinejdžera. Ovaj uticaj prolazi kroz vrata koja se zovu ljubav. Ključ koji otvara ova vrata, prema dr Gariju Čapmanu, jeste ispoljavanje te ljubavi na jeziku koji vaš tinejdžer razume. Otkrijte kako da identifikujete – i tečno govorite – tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Kvalitetno vreme – Reči priznanja i odobravanja/potvrđivanja/afirmacije – Darovi/pokloni – Fizički dodir – Služenje/činjenje usluga Saznajte kako i zašto ljubav prema tinejdžerima treba pokazivati drugačije nego prema mlađoj deci. Saznajte šta je u korenu tinejdžerskog ponašanja – i šta možete preduzeti povodom toga. Saznajte kako da zaustavite bujicu nasilja, nemoralnosti i očaja koja zapljuskuje mnoge tinejdžere danas. Saznajte nešto o posebnim izazovima s kojima se suočavaju samohrani roditelji i mešovite porodice.

PET JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN

Naučite da još efektnije ispunjavate potrebu svog adolescenta za ljubavlju – i kako da bolje pomognete svom detetu u svakoj oblasti života – tako što ćete bolje razumeti Pet jezika ljubavi kojim govore tinejdžeri. Dr Gari Čapman je pisac serijala bestselera pod nazivom Pet jezika ljubavi, koji uključuje: Pet jezika ljubavi (The Five Love Languages), Pet jezika ljubavi kojim govore deca (The Five Love Languages of Children) i Vaš dar ljubavi (Your Gift of Love). Pored svojih prosvetnih odgovornosti u crkvi, dr Čapman je domaćin radio-emisije Bolji brak (Growing Marriage) na nacionalnoj frekvenciji. Vodi seminare o braku širom zemlje i redovni je savetnik bračnih parova. On i njegova supruga Kerolin u braku su više od trideset pet godina i imaju dvoje odrasle dece. Naslov originala: The Five Love Languages of Teenagers by Gary Chapman

2

SADRŽAJ ZAHVALNOST .............................................................................................................................. 8 UVOD ............................................................................................................................................... 9 1. POGLED U SVET SAVREMENIH TINEJDŽERA......................................................... 12 ŽELJA ZA SAMOSTALNOŠĆU I IDENTITETOM .................................................................................... 12 SLIČNOSTI S TINEJDŽERIMA IZ PROŠLIH GENERACIJA ....................................................................... 13

Suočavanje s fizičkim i mentalnim promenama................................................................................... 13 Stupanje u doba razuma ........................................................................................................................ 13 Suočavanje s ličnom moralnošću i vrednostima................................................................................... 14 Razmišljanje o seksualnosti i braku ...................................................................................................... 14 Razmišljanje o budućnosti..................................................................................................................... 14

PET OSNOVNIH RAZLIKA ................................................................................................................. 15

1. Tehnologija ......................................................................................................................................... 15 2. Obaveštenost o nasilju i izloženost nasilju ....................................................................................... 15 3. Rasturena porodica ............................................................................................................................ 16 4. Obaveštenost o seksualnosti i izloženost seksualnosti ..................................................................... 17 5. Neutralne moralne i verske vrednosti ............................................................................................... 17

RODITELJI MOGU POMOĆI ............................................................................................................... 18 2. VAŽNOST RODITELJSKE LJUBAVI ................................................................................ 20 DOBRA VEST O PORODICAMA I ŠKOLAMA ........................................................................................ 20 TINEJDŽEROVA POTREBA ZA POVEZANOŠĆU S RODITELJIMA ........................................................... 21 Prisustvo roditelja .................................................................................................................................. 21 Komunikacija – sila koja povezuje ........................................................................................................ 21

TINEJŽDEROVA POTREBA ZA PRIHVATANJEM .................................................................................. 22

Sila prihvatanja... i odbacivanja ............................................................................................................ 22 Prihvatanje tinejdžera... ispravljanje ponašanja .................................................................................. 23

TINEJDŽEROVA POTREBA ZA BRIGOM/STARANJEM .......................................................................... 24

Izbegavajte zlostavljanje ........................................................................................................................ 24 Budite roditelj koji se brine/stara.......................................................................................................... 25 Briga utiče na svaku oblast tinejdžerovog života.................................................................................. 25

NAJOSNOVNIJA POTREBA: DA SE OSEĆA VOLJENO ............................................................................ 26 PRONALAŽENJE LJUBAVI NA POGREŠNIM MESTIMA .......................................................................... 26 3. PRVI JEZIK LJUBAVI: REČI PRIZNANJA I ODOBRAVANJA (POTVRĐIVANJA/AFIRMACIJE) ......................................................................................... 28 PRAZNINA ....................................................................................................................................... 29 KAKO SE OPHODITI PREMA TINEJDŽERIMA ...................................................................................... 30 PROMENA – REČI POTVRĐIVANJA .................................................................................................... 31 KAKO DA TINEJDŽERU DATE PRIZNANJE I ODOBRAVANJE ................................................................ 32 Pohvalne reči .......................................................................................................................................... 32 Izražavanje ljubavi ................................................................................................................................. 33 Afirmisanje tinejdžera pred ostalim članovima porodice ................................................................... 35 Šta tinejdžeri kažu .................................................................................................................................. 35

4. DRUGI JEZIK LJUBAVI: FIZIČKI DODIR ................................................................... 37

3


ODGOVARAJUĆE VREME ZA DODIR.................................................................................................. 37 ODGOVARAJUĆE MESTO .................................................................................................................. 38 ODGOVARAJUĆI NAČIN ................................................................................................................... 39

Budite fleksibilni .................................................................................................................................... 39 Nežno koristite fizički dodir kad ukoravate ......................................................................................... 40 Reč očevima ............................................................................................................................................ 41

NEODGOVARAJUĆI FIZIČKI DODIRI ................................................................................................. 41

Seksualno zlostavljanje .......................................................................................................................... 42 Šta tinejdžeri kažu .................................................................................................................................. 43

5. TREĆI JEZIK LJUBAVI: KVALITETNO VREME........................................................... 45 ZAJEDNIŠTVO .................................................................................................................................. 45 KVALITETNA KONVERZACIJA .......................................................................................................... 46 PROMENA U NAČINU KOMUNIKACIJE .............................................................................................. 46 SMERNICE ZA KVALITETNU KONVERZACIJU ..................................................................................... 47 BOLJI ODNOS ................................................................................................................................... 48 NAUČITE DA GOVORITE .................................................................................................................. 48

Govorenje u prvom licu ......................................................................................................................... 48 Poučavanje umesto propovedanja......................................................................................................... 49 Navođenje razloga .................................................................................................................................. 50

KVALITETNE AKTIVNOSTI ............................................................................................................... 50 PRAVO OKRUŽENJE ZA KVALITETNE AKTIVNOSTI ............................................................................ 50

Izaberite događaje koje tinejdžer voli ................................................................................................... 51 Stvorite priliku za kvalitetno vreme ...................................................................................................... 52

„MOJ TINEJDŽER NEĆE DA RAZGOVARA SA MNOM“ ......................................................................... 52 „MOJ TINEJDŽER NE ŽELI DA PROVODI VREME SA MNOM“ ............................................................... 53 Shvatite njegovu potrebu za prijateljima .............................................................................................. 53 Konsultujte se s tinejdžerom kad pravite planove................................................................................ 53 Uzmite u obzir ono što tinejdžer želi .................................................................................................... 54 Šta tinejdžeri kažu .................................................................................................................................. 54

6. ČETVRTI JEZIK LJUBAVI: SLUŽENJE/ČINJENJE USLUGA .................................. 56 SLUŽENJE/ČINJENJE USLUGA – SNAŽAN JEZIK LJUBAVI ..................................................................... 56 POMAGANJE OD SRCA ...................................................................................................................... 57 MANIPULACIJA NIJE LJUBAV ............................................................................................................ 57 RECIPROČNA LJUBAV ...................................................................................................................... 58

Primer i usmeravanje ............................................................................................................................. 58 Upućivanje na ispravan put ................................................................................................................... 58 Pomaganje tinejdžeru da se osamostali i izgradi svoj identitet ........................................................... 59

FOKUSIRANJE NA SLUŽENJE/ČINJENJE USLUGA ................................................................................. 60

Dve dobre porodične igre ...................................................................................................................... 60 Ispunjavanje Skotovog spremišta ljubavi ............................................................................................. 60 Šta tinejdžeri kažu .................................................................................................................................. 62

7. PETI JEZIK LJUBAVI: DAROVI/POKLONI.................................................................. 63 ŠTA SU DAROVI? .............................................................................................................................. 63 DAR I SVEČANOST ........................................................................................................................... 64 DAROVI I MATERIJALIZAM .............................................................................................................. 64

4


DAVANJE NOVCA ............................................................................................................................ 65

Vrednost novca....................................................................................................................................... 65 Davanje novca za specifične potrebe ..................................................................................................... 66

DAVANJE DAROVA .......................................................................................................................... 66

Uzmite u obzir tinejdžerovo blagostanje .............................................................................................. 66 Uzmite u obzir ono što tinejdžera zanima ............................................................................................ 67

LIČNI I VREDNI DAROVI................................................................................................................... 68 KRIVOTVORENI DAROVI ................................................................................................................. 68 Šta tinejdžeri kažu .................................................................................................................................. 69

8. OTKRIVANJE TINEJDŽEROVOG PRIMARNOG JEZIKA LJUBAVI ................... 71 IZAZOV ........................................................................................................................................... 71

Ćudljivi tinejdžeri .................................................................................................................................. 71 Samostalni tinejdžeri ............................................................................................................................. 71 Povučeni ili gnevni tinejdžeri ................................................................................................................ 72

DA LI SE DETETOV PRIMARNI JEZIK LJUBAVI PROMENIO?................................................................. 72

Zašto izgleda da su tinejdžeri promenili svoj primarni jezik ljubavi .................................................. 72 Vreme da se nauči nov dijalekt .............................................................................................................. 73

OTKRIVANJE TINEJDŽEROVOG PRIMARNOG JEZIKA LJUBAVI ........................................................... 74

1. Postavite pitanja ................................................................................................................................. 74 2. Posmatrajte......................................................................................................................................... 76 3. Eksperimentišite ................................................................................................................................. 77

GOVORITE SVIH PET JEZIKA............................................................................................................. 78

Prednosti za vašeg tinejdžera ................................................................................................................ 78 Prednosti za vaš brak ............................................................................................................................. 79

9. LJUBAV I GNEV: POMOĆ RODITELJIMA ................................................................... 80 POTREBA DA KONTROLIŠEMO SVOJ GNEV ........................................................................................ 80 Zašto nas tinejdžeri ljute........................................................................................................................ 80 Zašto moramo prekinuti s nekontrolisanim gnevnim reakcijama ...................................................... 81

PREKIDANJE S DESTRUKTIVNIM MODELIMA PONAŠANJA ................................................................. 81

1. Priznajte istinu ................................................................................................................................... 81 2. Razvijte strategiju............................................................................................................................... 82 3. Analizirajte svoj gnev i tražite druge opcije ...................................................................................... 83 4. Pozivanje dotičnog člana porodice na razgovor ............................................................................... 84

UČITE TINEJDŽERA DA KONTROLIŠE GNEV ...................................................................................... 85

Ljubav i gnev: dve ključne odlike u odnosima ...................................................................................... 85 Tinejdžerov gnev: implozivan ili eksplozivan? ..................................................................................... 85

10. LJUBAV I GNEV: POMOĆ TINEJDŽERIMA.............................................................. 87 TEŽAK POSAO SLUŠANJA.................................................................................................................. 87

Slušanje oštrih reči naprasitog tinejdžera............................................................................................. 87 Gubljenje strpljenja................................................................................................................................ 87

DRUGA RUNDA SLUŠANJA ................................................................................................................ 88 SUOČAVANJE S ĆUTLJIVIM TINEJDŽEROM ........................................................................................ 88 Ćutanje i moć ......................................................................................................................................... 88 Vreme ispovedanja ................................................................................................................................. 89

PRIZNANJE DA SU NJIHOVA GNEVNA OSEĆANJA OPRAVDANA .......................................................... 90 OBJAŠNJENJE VAŠEG POGLEDA NA STVARI I TRAŽENJE REŠENJA ....................................................... 91

5


Kad je tinejdžer u pravu (dešava se) ...................................................................................................... 92

11. LJUBAV I SAMOSTALNOST ............................................................................................ 95 DVA PERIODA KONFLIKTA .............................................................................................................. 95 POTREBA ZA SAMOSTALNOŠĆU... I LJUBAVLJU ................................................................................. 96 ŽELJA ZA LIČNIM PROSTOROM ......................................................................................................... 96

Njihova soba ........................................................................................................................................... 96 Njihov auto ............................................................................................................................................. 97

ŽELJA ZA EMOCIONALNIM PROSTOROM........................................................................................... 97 ŽELJA ZA DRUŠTVENOM SAMOSTALNOŠĆU ...................................................................................... 98

Stavljanje prijatelja ispred porodice...................................................................................................... 98 Slušanje muzike ...................................................................................................................................... 99 Govorenje drugačijeg jezika i nošenje drugačije odeće ...................................................................... 100

ŽELJA ZA INTELEKTUALNOM SAMOSTALNOŠĆU ............................................................................. 101

Vrednosti .............................................................................................................................................. 101 Moralna uverenja ................................................................................................................................. 102 Religijska uverenja ............................................................................................................................... 103

ISTRAŽIVANJE U PROCESU ............................................................................................................. 104 TINEJDŽERI MORAJU SAMOSTALNO DA DONOSE ODLUKE .............................................................. 104 12. LJUBAV I ODGOVORNOST ......................................................................................... 106 ULOGA ZAKONA (OGRANIČENJA) .................................................................................................. 106 USPOSTAVITE PRAVILA S TINEJDŽERIMA ....................................................................................... 107 ZNAČAJ LJUBAVI ........................................................................................................................... 108 POSEBAN PORODIČNI SAVET ......................................................................................................... 108 NEKA PRAVILA O PRAVILIMA......................................................................................................... 109

1. Pravila treba da bude što manje ...................................................................................................... 109 2. Pravila bi trebalo da budu što jasnija .............................................................................................. 109 3. Pravila bi trebalo da budu što pravičnija ........................................................................................ 109

PRAVILA O POSLEDICAMA ............................................................................................................. 110

1. Posledice treba utvrditi pre kršenja pravila .................................................................................... 110 2. Posledice treba sprovoditi u ljubavi ................................................................................................ 111 3. Posledice treba da se sprovode dosledno......................................................................................... 111

ODREĐIVANJE SFERA ODGOVORNOSTI .......................................................................................... 112

1. Prilike u kući..................................................................................................................................... 112 2. Školski zadaci.................................................................................................................................... 113 3. Korišćenje automobila ..................................................................................................................... 113 4. Upravljanje novcem ......................................................................................................................... 114 5. Zabavljanje ....................................................................................................................................... 115 Alkohol i droga ..................................................................................................................................... 117

13. VOLITE TINEJDŽERA I KAD POGREŠI ................................................................... 119 TINEJDŽERI ĆE GREŠITI ................................................................................................................. 119 VRSTE GREŠAKA ............................................................................................................................ 120 Neispunjena očekivanja ....................................................................................................................... 120 Moralne greške ..................................................................................................................................... 120

PRAŠTANJE TINEJDŽEROVIH MORALNIH GREŠAKA......................................................................... 121 1. Ne krivite sebe .................................................................................................................................. 121 2. Ne držite pridike tinejdžeru ............................................................................................................ 122

6


3. Ne pokušavajte da popravite štetu................................................................................................... 122 4. Pokažite tinejdžeru bezuslovnu ljubav ........................................................................................... 122 5. Slušajte tinejdžera saosećajno.......................................................................................................... 123 6. Podržite tinejdžera ........................................................................................................................... 123 7. Dajte mu savet .................................................................................................................................. 123

TINEJDŽERI KOJI KORISTE DROGU I ALKOHOL ............................................................................... 125 SILA LJUBAVI ................................................................................................................................. 126 14. JEZICI LJUBAVI U PORODICI S JEDNIM RODITELJEM ................................. 128 UOBIČAJENI IZAZOVI .................................................................................................................... 128

Dobijanje ljubavi od jednog roditelja ................................................................................................. 128 Erupcija emocija ................................................................................................................................... 129

ISPRAVNA REAKCIJA ...................................................................................................................... 129

Fokusirajte se na tinejdžerove emocije ............................................................................................... 129 Saslušajte tinejdžera i recite mu istinu................................................................................................ 130 Poštujte tinejdžerove nerealne želje .................................................................................................... 131

ZA RODITELJE KOJI NISU STARATELJI ............................................................................................. 132

Izbegavajte zamke ................................................................................................................................ 132 Suočite se s ličnim problemima ........................................................................................................... 133 Govorite tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi.......................................................................... 134

VAŽNE SMERNICE .......................................................................................................................... 134 15. JEZICI LJUBAVI U MEŠOVITOJ PORODICI .......................................................... 136 TINEJDŽEROVA SHVATANJA I BOJAZNI RODITELJA ........................................................................ 137 OSEĆANJA ODBAČENOSTI I LJUBOMORE ........................................................................................ 137 ŠTA PREDUZETI KAD SE TINEJDŽER OVAKO OSEĆA ......................................................................... 138

Pažljivo slušajte, uputite mu reči priznanja i odobravanja i pokažite saosećanje ............................ 138 Poštujte tinejdžerovog biološkog roditelja ......................................................................................... 138

ŠTA RADITI SA SOPSTVENIM MISLIMA I OSEĆANJIMA ..................................................................... 138

Prepoznajte kod sebe različita osećanja i strepnje.............................................................................. 138 Volite svoju decu i decu iz druge porodice ......................................................................................... 139

DISCIPLINA U MEŠOVITOJ PORODICI ............................................................................................. 139

O promenama porodičnih pravila i načina disciplinovanja .............................................................. 139 Sprovođenje posledica i doslednost..................................................................................................... 140

DRUGE OBLASTI SUKOBA............................................................................................................... 141

Stavovi i ponašanje drugog roditelja ................................................................................................... 141 Drugačiji sistem vrednosti ................................................................................................................... 142

RECEPT ZA SNAŽNU MEŠOVITU PORODICU .................................................................................... 142 EPILOG ........................................................................................................................................ 144 1. DODATAK – KAKO SU TINEJDŽERI DOBILI IME ................................................ 147 2. DODATAK – PORODIČNI SASTANAK U PRAKSI.................................................. 149

7

Šeli i Dereku bez kojih nikad ne bih napisao ovu knjigu

ZAHVALNOST Ljudi su me tokom godina pitali: „Kad ćete napisati knjigu o vaspitavanju tinejdžera?“ Moj uobičajeni odgovor glasio je: „Kad završim sa svojim tinejdžerima.“ Sada kad naše najmlađe dete ima trideset jednu godinu, smatram da sam se dovoljno udaljio od tog procesa da mogu pisati objektivno, kako o svojim uspesima tako i o neuspesima. Kerolin i ja nismo bili savršeni roditelji. Naše godine s tinejdžerima nisu prošle bez trauma, ali kroz šta god da smo prolazili, trudili smo se da pokažemo ljubav, a ljubav zaista bitno menja stvari. Pravo nam je uživanje što i danas imamo dobar odnos sa svojim bivšim tinejdžerima kao sa zrelim i ljubaznim odraslim osobama. Oni su nam velika radost i veliko ohrabrenje. Pišem ovu knjigu s uverenjem da su uspešni roditelji oni koji vole svoje tinejdžere. Veliki deo onoga što ćete čitati u ovoj knjizi naučio sam od Šeli i Dereka. Bez iskustva koje sam stekao u zajedničkom životu s njima tokom tinejdžerskih godina ne bih mogao da saosećam s drugim roditeljima ili da pišem od srca. Zato sam ovu knjigu posvetio njima. Koristim ovu priliku da javno kažem da sam im neizmerno zahvalan što su mi dopustili da se „vežbam“ na njima. Nadam se da ću zbog onoga što sam naučio od njih biti još bolji deda svojim unucima. Takođe sam duboko zahvalan dr Dejvisu Makgvajertu koji mi je pružio dragocenu pomoć kao moj asistent u istraživanju za ovaj projekat. Njegova stručnost u istraživanju kako modernih tako i istorijskih studija o vaspitavanju tinejdžera i njegove izuzetne organizacione sposobnosti u baratanju ovim gradivom uveliko su olakšali moj posao. „Hvala ti, Dejvise. Nadam se da će tvoje istraživanje pomoći tebi i Meri Kej dok podižete svoje tinejdžere.“ Kao i uvek, duboko cenim one roditelje koji su podelili sa mnom svoje uspone i padove u vaspitavanju tinejdžera. Kako prilikom savetovanja u kancelariji tako i na „terenu“, stotine roditelja bili su moji učitelji. Vaš bol me je učinio osetljivijim. Vaš uspeh me je ohrabrivao. Posebnu zahvalnost dugujem Triši Kjub, koja je moj administrativni saradnik već šesnaest godina. Ona je ovaj materijal unela u kompjuter i dala mi tehničke savete. Ona i njen muž R. A. podigli su svog tinejdžera Džoa, koji je sada uspešan mlad čovek i koji je sa svojom suprugom Anđelom od Triše i R. A. načinio babu i dedu. „Već vidim, Triša, kako za nekoliko godina ponovo čitaš ovu knjigu, jer će tvoja unuka tada biti tinejdžerka.“ Gari Čapman

8

UVOD Mislim da ne grešim kad kažem da ni u jednoj generaciji zadatak vaspitavanja tinejdžera nije bio teži nego u ovom vremenu. Obilje tinejdžerskog nasilja nije više ograničeno na nestvaran svet filmova već je redovno sastavni deo večernjih vesti. Izveštaji o tinejdžerima koji ubijaju druge tinejdžere, roditelje, a ponekad i sebe, postali su nešto uobičajeno. Činjenica da takvo ponašanje nije više ograničeno samo na siromašne delove naših glavnih gradova već da je prodrlo u buržoaska predgrađa izazvala je duboku zabrinutost u srcima roditelja svih društvenih slojeva. Pošto držim seminare o braku u celoj zemlji, sreo sam mnoge roditelje koji su u panici. Posebno su uspaničeni oni roditelji koji su otkrili da njihov tinejdžer ima seksualno prenosivu bolest, da je njihova tinejdžerka trudna ili da je već imala abortus. Neki roditelji su otkrili da njihov tinejdžer ne samo da uzima drogu nego i da je diler droge u srednjoj školi. Drugi bivaju rastrojeni kad dobiju obaveštenje iz policijske stanice da je njihov tinejdžer uhapšen i optužen zbog posedovanja oružja. Osnovno pitanje ovih roditelja ne proizilazi iz filozofske, ravnodušne intelektualne zainteresovanosti za savremene društvene probleme; ono proističe iz dubokog ličnog bola: „Gde smo pogrešili?“ „Trudili smo se da budemo dobri roditelji; pružili smo im sve što su želeli. Kako su mogli ovo da urade sebi i nama? Ne možemo to da razumemo“, govore ovi roditelji. Pošto sam već trideset godina bračni i porodični savetnik, duboko saosećam s ovim roditeljima. Takođe veliko saosećanje imam za hiljade onih roditelja čiji tinejdžeri ne pokazuju spomenuto destruktivno ponašanje, ali koji žive u strahu da bi to moglo da se desi i njihovoj deci ako se desilo drugim tinejdžerima. Nema jednostavnog odgovora za nemir u duši savremenog tinejdžera. Stvarnost je da današnji tinejdžeri žive u svetu koji je nepoznat njihovim prethodnicima. To je globalni svet sa satelitskom televizijom, internetom i mnogim drugim stvarima. Moderna tehnologija izlaže naše tinejdžere najboljem i najgorem što ljudska civilizacija nudi. Nema više homogenog društva krajnjeg juga ni prostranog severa. Etničke granice tinejdžera sa Srednjeg zapada postoje samo na papiru. Pluralizam – prihvatanje mnogih ideja i filozofija, gde nijedna nije superiornija od druge – zamenio je uobičajena verovanja i modele kao talas budućnosti. Pluralizam će ostati, a njegovim vodama je mnogo teže ploviti. Nije ni čudo što su se mnogi tinejdžeri izgubili. Primetio sam da roditelji tinejdžera nikada pre nisu bili toliko bespomoćni, ali takođe smatram da nikada pre nisu bili toliko važni. Tinejdžerima su više nego ikad potrebni roditelji. Sva istraživanja ukazuju na to da najznačajniji uticaj na život tinejdžera dolazi od roditelja. Samo onda kad su roditelji nezainteresovani, njihovu ulogu vođe preuzimaju grupe huligana, vršnjaci, ili prijatelj u školi. Duboko sam uveren da je za tinejdžere najbolje kada roditelji preuzmu na sebe ulogu brižnih vođa u porodici. Ova knjiga je fokusirana na ono što je po mom uverenju najvažniji element u odnosu između roditelja i tinejdžera – ljubav. Verujem da je ljubav najznačajnija reč u našem jeziku, ali takođe i reč koja se najčešće zloupotrebljava. Nadam se da će ova knjiga ukloniti deo zabune i pomoći roditeljima da se efektno usredsrede na to kako da ispune emocionalnu potrebu svojih tinejdžera za ljubavlju. Ako se ova potreba ispuni, uveren sam da će to imati snažan uticaj na ponašanje tinejdžera. Uzrok njihovog problematičnog ponašanja u većini slučajeva jeste njihovo prazno spremište ljubavi. Ne kažem da roditelji ne vole svoje tinejdžere; kažem da hiljade tinejdžera ne osećaju tu ljubav. Kod većine roditelja ne radi se o neiskrenosti već o nedostatku informacije o tome kako efektno preneti ljubav na emotivnom nivou.

9

PET JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – UVOD

Deo problema je što se mnogi roditelji sami ne osećaju voljeno. Njihov bračni odnos je narušen i emocionalna ljubav ne teče slobodno između mame i tate. Ova potreba da se efektno pokaže emocionalna ljubav u braku motivisala me je da napišem prvu knjigu Pet jezika ljubavi: Kako da pokažete iskrenu odanost voljenoj osobi. 1 Ova knjiga, koja je prodata u više od milion primeraka, promenila je emocionalnu klimu stotina hiljada brakova. Ovi parovi su naučili da govore „primarnim jezikom ljubavi“ i otkrili da su čineći to postali efektni prenosioci emocionalne ljubavi. Kao pisac, bio sam veoma srećan zbog ovoga, naročito kad sam čuo priče bračnih parova koji su se otuđili jedno od drugog, ali koji su obnovili emocionalnu ljubav dok su čitali knjigu Pet jezika ljubavi i primenjivali njena načela. Takođe, bio sam veoma zadovoljan reakcijom ljudi na moju kasniju knjigu Pet jezika ljubavi dece, koju sam napisao zajedno s Rosom Kembelom, 2 psihijatrom koji ima trideset godina iskustva u radu s decom i njihovim roditeljima. I dr Kembel i ja veoma smo ohrabreni ne samo brojem roditelja koji su koristili ovu knjigu da bi otkrili primarni jezik ljubavi svoje dece nego i brojem pedagoga koji su je koristili kao osnovu za poučavanje učitelja koji takođe mogu naučiti kako da efektno ispune detetovo spremište ljubavi. Mnogi od ovih roditelja i učitelja ohrabrili su me da napišem ovu sadašnju knjigu o pet jezika ljubavi tinejdžera. Kao što je jedna majka rekla: „Doktore Čapman, vaša knjiga o pet jezika ljubavi deteta zaista nam je pomogla kad su deca bila manja. Ali sada imamo dvoje tinejdžera i to nije isto. Pokušali smo da radimo ono što smo uvek radili, ali tinejdžeri su drugačiji. Molimo vas da napišete knjigu koja će nam pomoći da mnogo bolje volimo svoje tinejdžere.“ Ova majka je bila u pravu; tinejdžeri su drugačiji, i voleti tinejdžere na pravi način zaista iziskuje nove poglede. Tinejdžeri prolaze kroz strahovitu tranziciju/prelaz i roditelji koji žele da ih vole na pravi način takođe moraju proći kroz prelaz u načinu na koji pokazuju ljubav. Nadam se da će roditeljima tinejdžera ova knjiga biti ono što je prva knjiga bila hiljadama brakova i ono što je druga knjiga bila roditeljima. Ako se to desi, to će mi biti savršena nadoknada za energiju koju sam uložio dok sam je pisao. Prvenstveno sam pisao roditeljima, ali verujem da će babe i dede i učitelji – zapravo svi odrasli kojima je stalo do tinejdžera – bolje pokazivati ljubav kad pročitaju ovu knjigu i primene njene principe. Tinejdžeri treba da osete ljubav ne samo od roditelja već i od drugih njima važnih osoba. Ako ste baba ili deda, imajte na umu da je tinejdžerima očajnički potrebna mudrost starijih, zrelijih osoba. Pokažite im ljubav, i oni će poslušati vaš mudar savet. Uz pomoć ove knjige ući ćete kroz zatvorena vrata moje kancelarije i upoznati mnoge roditelje i tinejdžere koji su mi dozvolili da kažem nešto o njihovom putovanju prema razumevanju i ljubavi. Naravno, sva imena su promenjena kako bi se zaštitila privatnost tih osoba. Dok budete čitali iskrene dijaloge ovih roditelja i tinejdžera, verujem da ćete otkriti kako principi pet jezika ljubavi zaista mogu funkcionisati u životima vaših tinejdžera i u vašoj porodici. A sada pregled onoga kroz šta ćemo proći. U prvom poglavlju roditelji će istražiti svet u kojem njihovi tinejdžeri žive. Nećemo samo pogledati na promene u razvoju koje se dešavaju dok vaše dete postaje adolescent već i na savremeni svet u kom tinejdžer mora da doživi te promene. U drugom poglavlju saznaćemo koliko je ljubav važna u emocionalnom, intelektualnom, društvenom i duhovnom razvoju tinejdžera. Od trećeg do sedmog poglavlja razmotrićemo pet jezika ljubavi koji Pet jezika ljubavi, Soteria, Beograd 2008; četvrto izdanje. Pisac knjiga Kako stvarno voleti svog tinejdžera (Soteria, Beograd 2004), Kako stvarno voleti svoje dete (Soteria, Beograd 2005), Deca u opasnosti (Soteria, Beograd 2006).

1 2

10

PET JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – UVOD

prenose ljubav i odgovarajuće načine kako govoriti tim jezicima. Osmo poglavlje nudi predloge o tome kako otkriti primarni jezik ljubavi tinejdžera, najefektniji način da se ispuni njihovo emocionalno spremište ljubavi. Od devetog do dvanaestog poglavlja istražićemo ključne stvari u životu tinejdžera, uključujući gnev i samostalnost. Razmotrićemo kako je ljubav povezana s razumevanjem tinejdžera i s njihovim kontrolisanjem gneva; kako ljubav pospešuje samostalnost; odnos između slobode i odgovornosti; i kako ljubav postavlja ograničenja, ograničenja koja su ojačana disciplinom i posledicama. U trinaestom poglavlju istražićemo ono što je često najteži zadatak ljubavi: voleti i onda kad tinejdžer pogreši. I poslednja dva poglavlja bave se posebnom primenom ovih pet jezika ljubavi za samohrane roditelje i roditelje u mešovitoj porodici. Ako se ispuni tinejdžerova emocionalna potreba za ljubavlju tokom perioda adolescencije, on ili ona uspešno će ploviti vodama promene i preći s druge strane brzaka kao zdrava zrela osoba. To je želja većine roditelja. Verujem da je ovo i vaša želja. Zaronimo sada u vodu, uđimo u svet tinejdžera i suočimo se s izazovom i prilikama da pokažemo ljubav svojim tinejdžerima.

11

1. POGLED U SVET SAVREMENIH TINEJDŽERA Da li ste znali da pre šezdeset godina tinejdžeri nisu postojali kao odvojena generacijska grupa? Reč tinejdžer postala je popularna negde u vreme Drugog svetskog rata. (U Prvom dodatku naći ćete zanimljivu istoriju ove reči i opis prvih tinejdžera.) Iako je došlo do mnogih promena otkako su se prvi tinejdžeri formalno pojavili na društvenoj sceni, ima mnogo sličnosti između tinejdžera iz 1940-tih i onih u prvoj deceniji dvadeset prvog veka. Od tih prvih dana tinejdžerske kulture do njenog savremenog pandana, suštinske teme ostale su iste: samostalnost i identitet 1. Tinejdžeri u američkom društvu sve vreme aktivno tragaju za svojim identitetom dok nastoje da se izbore za samostalnost od roditelja. Nijedna od ovih tema nije bila zastupljena u predtinejdžerskom dobu. Pre industrijskog doba tinejdžeri su radili na farmama svojih roditelja dok ne bi stupili u brak i dobili ili nasledili sopstvenu zemlju. Identitet nije bio nešto za čim je tinejdžer težio; on je bio farmer od trenutka kad je bio dovoljno star da radi na njivi. Adolescent, bilo momak ili devojka, bio je dete sve dok ne bi stupio u brak; tada je dete postajalo odrasla osoba. Želja za samostalnošću i identitetom Sve do početka 1940-tih samostalnost je bila nezamisliva dok adolescent ne bi stupio u brak – ali i u toj situaciji samostalnost je bila moguća samo ako su roditelji bili dovoljno dobrodušni da finansijski pomognu. Po dolasku industrijalizacije, identitet osobe bio je više stvar izbora. Mogli ste da naučite zanat i radite u fabrici, da postanete mašinista, tkalja, obućar, itd. Samostalnost je takođe postala izvesnija stvarnost jer je siguran posao mogao da obezbedi preseljenje u susedno mesto gde je osoba, sa zarađenim novcem, mogla da živi odvojeno od porodice. Tako je šira kulturološka promena postala pozadina za nastupajuću tinejdžersku kulturu. Od 1940. tinejdžeri su sledili ovu paradigmu razvoja samostalnosti i identiteta, ali to su činili u svetu koji se izuzetno brzo menjao. Elektrifikacija, telefoni, automobili, radio, avioni, televizija i kompjuteri proširili su mogućnosti razvijanja novih stilova za traženje samostalnosti i identiteta. Savremeni tinejdžer živi u globalnom društvu. Zanimljivo je međutim što je njegov fokus ostao na njemu samome – na njegovom identitetu i njegovoj samostalnosti. O ovome ćemo više govoriti kasnije. Mesta na kojima tinejdžeri pokazuju samostalnost i identitet promenila su se tokom vremena, ali sredstva su u osnovi ostala ista: muzika, ples, moda, ludorije, jezik i odnosi. Na primer, muzički žanr se tokom godina razvijao od velikih bendova do ritma i bluza, rokenrola, folka, kantri muzike, južnjačke folk muzike, hevi metala, repa i drugih. Zato tinejdžeri imaju mnogo veći izbor. Ali možete biti sigurni da će se muzički ukus tinejdžera razlikovati od muzičkog ukusa njihovih roditelja; to je stvar samostalnosti i identiteta. Isti princip važi u svim drugim oblastima tinejdžerske kulture.

Identitet (lat.: identitas – karakteristična jedinica) je individualna karakteristika odnosno osobina po kojoj je predmet ili osoba prepoznatljiva ili znana. Laički rečeno – nešto po čemu je neka osoba poznata ili po čemu se prepoznaje, važnost.

1

12

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 1. POGLED U SVET SAVREMENIH TINEJDŽERA

Šta onda karakteriše savremeni svet tinejdžerske kulture? Kako je vaš tinejdžer sličan i drugačiji od tinejdžera drugih pokolenja? Sličnosti s tinejdžerima iz prošlih generacija

Suočavanje s fizičkim i mentalnim promenama Osnovni izazovi s kojima se suočavaju današnji tinejdžeri veoma su slični izazovima s kojima ste se suočavali vi kad ste bili tinejdžer. Prvo, postoji izazov prihvatanja promena koje se dešavaju u tinejdžerovom telu i izazov prilagođavanja tim promenama. Ruke i noge, šake i stopala rastu nekad nesrazmerno brzo, dovodeći do „tinejdžerske trapavosti“, što ponekad kod tinejdžera stvara krajnju nelagodnost. Razvijaju se sekundarne seksualne karakteristike, što može biti kako uzbudljivo tako i zabrinjavajuće. Koji to roditelj nije prošao kroz agoniju dok je gledao svog tinejdžera kako se bori s tim ubitačnim neprijateljem – s bubuljicama? Ove psihološke promene pobuđuju brojna pitanja u umu tinejdžera. „Postajem odrasla osoba, ali kako ću izgledati? Hoću li biti premali ili previsok? Hoće li mi uši štrčati previše? Hoće li mi grudi biti previše male? A tek nos? Jesu li mi stopala prevelika? Jesam li previše debela ili previše mršava?“ Pitanja se nižu jedno za drugim u umu tinejdžera. Način na koji tinejdžer odgovori na ova pitanja imaće pozitivan ili negativan uticaj na njegov ili njen identitet. Fizički rast takođe prati intelektualni razvoj. Tinejdžer razvija nov način razmišljanja. Kao dete, ona je razmišljala o konkretnim delima i događajima. Kao tinejdžerka, ona počinje da razmišlja o apstraktnim idejama kao što su poštenje, odanost i pravda. Sa apstraktnim razmišljanjem stupa se u svet neograničenih mogućnosti. Tinejdžer sada ima mogućnost da razmišlja o tome kako bi stvari mogle biti drugačije, kako bi izgledao svet bez ratova, kako se roditelji koji su puni razumevanja prema svojoj deci ophode prema njima. Svet velikih mogućnosti otvara mnoga vrata za izgrađivanje identiteta. Tinejdžer razmišlja: „Mogu biti hirurg, ili pilot, ili đubretar.“ Mogućnosti su neograničene i tinejdžer može zamisliti sebe na različitim položajima.

Stupanje u doba razuma

Adolescencija je takođe doba razuma. Tinejdžer je u stanju da razmišlja logično i uviđa logične posledice različitih stavova. Ova logika se ne primenjuje samo na njegovo razmišljanje već i na razmišljanje roditelja. Ovo je razlog zašto se za tinejdžera često kaže da voli da se raspravlja. U stvari, on tada razvija mentalne sposobnosti. Ako roditelji ovo razumeju, mogu imati značajne i zanimljive razgovore s tinejdžerima. Ako ne razumeju, mogu stvoriti neprijateljski odnos i tinejdžer tada mora da traži neko drugo mesto kako bi razvio svoj intelekt. Zbog ovog brzog intelektualnog razvoja i prikupljanja novih informacija tinejdžer često misli da je pametniji od roditelja, a u nekim stvarima možda i jeste. Ovaj napredni nivo znanja vodi tinejdžera u potpuno novo područje izazova – u polje društvenih odnosa. Rasprava o „idejama“ s vršnjacima i slušanje njihovog gledišta stvara nove nivoe bliskosti s jedne strane i otvara mogućnost neprijateljskog odnosa s druge strane. Zato stvaranje klikâ (malih bliskih družina) među tinejdžerima ima mnogo više veze s intelektualnim slaganjem oko ideja nego što ima veze s odećom ili bojom kose. Tinejdžeri, kao i odrasli, prijatnije se osećaju s onima koji se s njima slažu i zato s njima provode više vremena.

13


Suočavanje s ličnom moralnošću i vrednostima Intelektualna sposobnost da se logično analiziraju ideje i postupci i da se predvide posledice određenih shvatanja dovodi do još jednog tinejdžerskog izazova: do preispitivanja sistema vrednosti s kojim je neko odrastao i utvrđivanja da li je vredno upravljati se po njima. „Jesu li uverenja mojih roditelja u vezi s Bogom, moralnošću i vrednostima ispravna?“ Ovo su teška pitanja s kojima se svaki tinejdžer hvata u koštac. Ako roditelji ne razumeju ovu borbu, često će izvršiti negativan uticaj i zapravo odgurnuti tinejdžera od uverenja i vrednosti kojima su ga učili. Kada tinejdžer postavi pitanja roditeljima o osnovnim vrednostima, mudri roditelji će rado prihvatiti takva pitanja, potruditi se da daju iskrene odgovore na blag način i ohrabriti ga da i dalje istražuje ove ideje. Drugim rečima, oni rado prihvataju priliku da razgovaraju s tinejdžerom o vrednostima koje su zastupali godinama. S druge strane, ako roditelji osude tinejdžera zato što postavlja takva pitanja, ako ga okrive zato što je i pomislio da uverenja njegovih roditelja možda nisu ispravna, tinejdžer je primoran da ova pitanja postavi na nekom drugom mestu.

Razmišljanje o seksualnosti i braku Još jedan važan izazov za tinejdžera jeste svest o sopstvenoj seksualnosti i učenje o muškim ili ženskim društvenim ulogama. Šta je prikladno a šta neprikladno u odnosu sa osobama suprotnog pola? Šta je prikladno a šta neprikladno kad se radi o mojim seksualnim mislima i osećanjima? Ova pitanja, koja roditelji često ignorišu, tinejdžeri ne mogu da ignorišu. Tinejdžerova seksualnost deo je onoga što on jeste i stupanje u odnos sa osobom suprotnog pola neizbežna je stvarnost. Većina tinejdžera razmišlja o tome da jednog dana stupi u brak i ima porodicu. U nedavnom istraživanju u kojem su tinejdžeri bili zamoljeni da rangiraju važne stvari u budućnosti, „osamdeset šest procenata reklo je da je stabilna porodica najvažnija stvar u njihovoj budućnosti. 2 Put od rane adolescencije do stabilnog braka i porodice koju tinejdžer želi okupira mnoge sate njegovog ili njenog razmišljanja. Roditelji koji žele da pomognu koristiće uobičajene porodične razgovore da bi pokrenuli pitanja vezana za seksualnost, zabavljanje i brak. Takođe će nabaviti i publikacije koje o tome govore, i to na nivou koji tinejdžeru pruža praktične i korisne informacije. Za tinejdžere koji odlaze u crkvu, odrasli kojima je stalo do njih i omladinski pastori organizovaće sastanke na kojima se govori o seksu, zabavljanju i braku. Ovi časovi obezbeđuju društveni kontekst u kome tinejdžeri mogu učiti i diskutovati o ovom važnom aspektu njihovog razvoja na otvoren i brižan način.

Razmišljanje o budućnosti Postoji još jedan zajednički izazov s kojim su se suočavali tinejdžeri nekad i s kojim se suočavaju tinejdžeri danas. To je hvatanje u koštac s pitanjem: „Šta da radim sa svojim životom?“ To podrazumeva biranje zanimanja, ali je i mnogo dublje od toga. To je u krajnjem smislu duhovno pitanje: „U šta da uložim svoj život? Gde ću biti najsrećniji? Gde mogu biti najkorisniji?“ Koliko god ova pitanja zvučala filozofski, ona su za tinejdžere veoma stvarna. Pre toga, tinejdžeri moraju da odgovore na pitanja: „Hoću li ići na fakultet, ako da, na koji? Hoću li ići u vojsku, ako da, koji ću rod izabrati? Hoću li se zaposliti, ako da, koji ću posao izabrati?“ Naravno, tinejdžeri shvataju da ovi izbori nekuda vode. Postoji nešto iza sledećeg koraka i taj sledeći korak nekako utiče na to gde će tinejdžer završiti. To je zastrašujući izazov za mlade umove. 2

YOUTH wiews 6, br. 8 (april 1997): 3; istraživanje obavio The George H. Gallup International Institute, Princeton, N.

J.

14


Roditelji koji žele da budu od pomoći reći će nešto o sopstvenim borbama, radostima, razočaranjima. Kao roditelj, vi ne možete i ne treba da dajete jednostavne odgovore, ali možete da ohrabrite tinejdžera da nastavi da istražuje i možda da ga upoznate s ljudima različitih zanimanja koji ga mogu posavetovati. Mogli biste da podstaknete svog adolescenta da iskoristi priliku i razgovara s profesionalnim savetnicima, kako u srednjoj školi tako i kasnije na fakultetu. U suštini, podstaknite ga da sledi Samuilov primer. Drevni jevrejski prorok je kao tinejdžer čuo Božji poziv i rekao: „Govori, čuje sluga tvoj.“ 3 Muškarci i žene koji su ostavili najveći uticaj u ljudskoj istoriji bili su oni koji su imali osećaj božanskog poziva i koji su taj poziv sproveli u svojoj profesiji. Svi spomenuti izazovi slični su izazovima s kojima su se suočavali tinejdžeri svih pokolenja. Ali savremeni tinejdžer živi u veoma drugačijem svetu od tinejdžera iz prošlih generacija i svakako u drugačijem svetu od onog u kom su živeli njegovi roditelji kad su bili tinejdžeri. Pet osnovnih razlika Uz sve ove sličnosti, ne zaboravimo da postoji ogromna provalija između savremenog tinejdžera i tinejdžera iz prošlih generacija; ta provalija je moderno kulturološko okruženje u kome se tinejdžeri suočavaju sa izazovima o kojima smo govorili. Koje su neke od ovih kulturoloških razlika?

1. Tehnologija

Jedna od najupečatljivijih razlika jeste da savremeni tinejdžeri odrastaju u svetu visoke tehnologije. Njihovi roditelji su odrastali uz telefon, radio i televiziju, ali za savremenog tinejdžera kablovska i satelitska televizija stvorila je mnogo globalniji svet od onog u kom su živeli njegovi roditelji. Obilje radio i TV kanala omogućavaju pristup svakojakoj vrsti zabave u našoj kulturi. Ali tinejdžer nije ograničen samo na ove programe. Svaki film koji je ikada snimljen dostupan je za iznajmljivanje u video klubu i svaka pesma koja je ikada otpevana može da se kupi na CD-u i čuje na malim uređajima sa slušalicama koje oni stalno nose sa sobom. Savremeni tinejdžer takođe odrasta uz kompjuter; on i kompjuter sazrevaju zajedno. Milioni tinejdžera imaju lične kompjutere od kad pamte za sebe. Internetom kao informacijskim autoputem prolazi obilje pozitivnih i negativnih uticaja kojima je izložen savremeni tinejdžer. Osim što tinejdžerima pruža pristup pregledu predstojećih filmova, radio-stanicama širom zemlje i mogućnost da daunlouduje najnoviju muziku, omogućava im i brzu komunikaciju s prijateljima. U stvari, sa sobama za četovanje (chat rooms) i brzom razmenom poruka, internet uveliko nadmašuje telefon kao tinejdžerov metod komunikacije s prijateljima i diskutovanja o idejama. Nedavno istraživanje pokazalo je da tinejdžeri koriste internet prosečno 8,5 sati nedeljno za četovanje i pisanje i-mejlova, u poređenju s 1,8 sati koje koriste za učenje. 4 Ovakva tehnologija dovodi vašeg tinejdžera u kontakt sa svetom i svet u kontakt s njim. Savremeni tinejdžer je tako izložen mnogo snažnijem kulturološkom stimulusu nego što njegovi roditelji mogu uopšte i zamisliti.

2. Obaveštenost o nasilju i izloženost nasilju

Druga kulturološka razlika jeste da vaš tinejdžer raste uz mnogo više saznanja o nasilničkom ponašanju ljudi. Delimičan razlog za to je napredna tehnologija, to jest, u medijima se više izveštava Sveto pismo (Biblija), Prva knjiga Samuilova 3,10 Linda Temple, „Courting by Computer: On-Line Replacing Phone Lines for Teens in Touch“, USA Today, 14. april 1997.

3 4

15


o nasilju, ali deo toga jednostavno oslikava našu kulturološku potrebu za nasiljem – gotovo opsesiju. Filmovi, pesme i romani često promovišu nasilje. Nedavno sprovedena Galupova anketa pokazala je da je 36 procenata tinejdžera u proteklih mesec dana videlo film ili televizijsku emisiju koji su puni nasilja. Zanimljivo je da su 1999. gotovo osam od deset tinejdžera, 78 procenata, rekli Galupovoj organizaciji da „nemaju problem s tim da gledaju filmove ili televizijske programe u kojima ima nasilja“. Međutim, 53 procenta istih tinejdžera saglasilo se da „nasilje na televiziji i u filmovima šalje pogrešnu poruku mladim ljudima“. Isto istraživanje pokazalo je da 65 procenata anketiranih tinejdžera veruje da „filmovi i televizija imaju veliki uticaj na gledište mladih ljudi danas“. 5 Izloženost nasilju nije ograničena na medije i filmove. Mnogi savremeni tinejdžeri lično su doživeli nasilje. Gledali su očeve kako fizički zlostavljaju njihove majke ili su sami trpeli fizičko nasilje od očeva, očuha, ili drugih odraslih. Većina tinejdžera priznaje da je škola često poprište nasilničkog ponašanja. Neki tinejdžeri su čak i sami počinioci nasilja, uključujući i ubistva. I dok je opšta stopa ubistava u Americi ostala uglavnom na istom nivou poslednjih trideset godina, stopa ubistava čiji su počinioci mladi nastavila je da raste. Period najvećeg rasta bio je od sredine 1980-tih do sredine 1990-tih, kada je stopa ubistava među mladima porasla za 168 procenata. FBI je izvestio da se svake godine u Sjedinjenim Državama dogodi 23.000 ubistava, a u 25 procenata ovih ubistava izvršioci imaju 21 godinu ili su čak mlađi. 6 Nasilje je oduvek bilo deo naše kulture, ali vaš tinejdžer je i intelektualno i emocionalno daleko izloženiji nasilju nego bilo koja prethodna generacija.

3. Rasturena porodica Treći kulturološki faktor koji utiče na savremenog tinejdžera jeste rasturena američka porodica. Prema skorašnjoj Galupovoj anketi sprovedenoj među omladinom, četiri od deset američkih tinejdžera (39 procenata) živi samo s jednim roditeljem. U osam od deset slučajeva odsutni roditelj je otac. Isto istraživanje pokazalo je da 20 procenata američkih tinejdžera živi s očuhom ili s nekim drugim muškarcem koji živi s njihovom majkom. 7 Sociolozi su primetili da su „naše porodice u ogromnom broju slučajeva potpuno različite: imamo očeve koji rade dok majke održavaju kuću; očeve i majke koji oboje rade kod kuće; samohrane roditelje; druge brakove u kojima se zajedno podižu deca iz prethodnih veza; parove bez dece; nevenčane parove s decom i bez dece; i roditelje homoseksualce. Živimo u periodu istorijske promene u američkom porodičnom životu“. 8 Drugi istražitelj je istakao: „Nisu ispitani svi podaci o rasparčanoj porodici, ali sociolozi primećuju da je ona u tesnoj vezi s mnogim društvenim tenzijama koje svakodnevno gledamo. Neki stavovi, stresovi, otuđenje... i poremećaj pažnje direktno su povezani s tenzijom prilagođavanja novim porodičnim odnosima.“ 9 Pored rasparčavanja nukleusa porodice, današnji tinejdžer odrasta uglavnom bez šire porodice: dede, babe, tetke, ujaka i drugih rođaka. Uz čestu selidbu, sve više užih porodica živi daleko od šire porodice, za razliku od prethodnih generacija. Takođe, dok su nekad komšije služile kao zamena roditeljima, čuvajući decu jedni drugih, zauzete komšije to retko mogu činiti danas. Nekada je škola YOUTHviews 6, br. 7 (mart 1999): 3. Ames Garbarino, Lost Boys: Why Our Sons Turn Violent & How We Can Save Them (New York: Free Press, 1999), 6-7. 7 YOUTHviews 5, br. 9 (maj 1998): 2. 8 Jerrold K. Footlick, „What Happened to the American Family?“ Newsweek (Special Edition), proleće/leto 1990,15. 9 Eric Miller sa Mery Porter, In the Shadoiv ofthe Baby Boom (Brooklyn, N.Y.: EPM Communications, 1994), 5. 5 6

16


bila mnogo homogenija i društvena zajednica je pružala sigurno okruženje mladima. To je u mnogo manjoj meri slučaj sada. Svi ovi pozitivni uticaji izvan doma brzo nestaju. Džejms Kromer, direktor Centra za proučavanje dece na Jejlu (Yale Child Study Center), gubljenje pozitivnog uticaja izvan porodice vidi kao faktor koji je isto toliko kritičan kao i raspadanje nukleusa porodice. Prisećajući se svog detinjstva, Kromer je rekao: „Između kuće i škole bilo je najmanje petoro bliskih prijatelja mojih roditelja koji su ih izveštavali o svemu lošem što bih uradio. Njih više nema za današnju decu.“ 10 U prošlosti, tinejdžeri su mogli da se oslone na širu porodicu, zdravo susedstvo, crkve i društvo u celini. Savremeni tinejdžer u većini slučajeva nema ovakvu podršku.

4. Obaveštenost o seksualnosti i izloženost seksualnosti Takođe, ogromna razlika je i u tome što tinejdžeri odrastaju u atmosferi u kojoj su potpuno izloženi seksualnosti. Tinejdžeri 1960-tih pobunili su se protiv tradicionalne seksualne moralnosti svojih roditelja, ali ipak su se sećali seksualnih pravila i ponekad su doživljavali krivicu kad bi ih kršili. Međutim, savremeni tinejdžer odrasta u svetu bez seksualnih pravila. Filmovi, mediji i muzika izjednačavaju seks s ljubavlju i šalju poruku da je seks očekivani deo dobrog odnosa između momka i devojke. Zbog toga je ogroman broj tinejdžera seksualno aktivan. „Podaci istraživanja se razlikuju, ali prosek nam pokazuje da je 70-80 procenata američkih tinejdžera imalo seks pre kraja srednje škole.“ 11 Tinejdžeri koji nisu seksualno aktivni bore se s mislima kao što su: Propuštam li nešto važno? Je li sa mnom sve u redu? U međuvremenu, tinejdžeri koji su seksualno aktivni imaju drugačija negativna osećanja: često se osećaju iskorišćeno i prazno. Savremeni tinejdžer živi u svetu u kome ne samo da je seks očekivani deo odnosa između momka i devojke koji se zabavljaju nego u kome je sve normalnije da dvoje žive zajedno pre braka, a homoseksualni odnos se promoviše kao alternativni životni stil. Zaista, reči biseksualan i transvestit postaju uobičajen rečnik savremenog tinejdžera. U stvarnom smislu te reči, seks je postao američka boginja, a broj hramova i mesta na kojima se ona obožava prevazilazi ljudsku maštu. Ovo je svet u kome treba da se razvije seksualnost savremenog tinejdžera.

5. Neutralne moralne i verske vrednosti Konačno, savremeni tinejdžer odrasta u svetu koji je zaista posthrišćanski. U oblasti religije i morala nema utvrđenih vrednosti. U prošlim generacijama, većina Amerikanaca mogla je da definiše moralnost i moralno ponašanje. Ovi moralni sudovi prvenstveno su bili zasnovani na judeo-hrišćanskom Svetom pismu. Ovo ne važi za savremenog tinejdžera. Po prvi put u američkoj istoriji čitava generacija odrasta bez utvrđenih moralnih vrednosti. Vrednosti su često neutralne; tinejdžeru se govori da je dobro ono što u njemu stvara dobar osećaj. Loše je relativno. U istraživanju koje je sprovedeno sredinom 1990-tih o starijim tinejdžerima, Istraživačko udruženje Barna (Barna Research Group) otkrilo je da se 91 procenat tinejdžera slaže sa izjavom: „Ono što je ispravno za jednu osobu u određenim okolnostima ne mora da bude ispravno za drugu osobu u istim okolnostima.“ Drugih 80 posto složilo se s idejom: „Što se tiče morala i etike, istina nije ista za sve ljude; niko ne može biti potpuno siguran da poznaje istinu.“ U društvu u kom su

10 11

Richard Louv, Childhood’s Future (New York: Anchor, 1990), 6. Ron Hutchcraft, The Batilefor a Generation (Chicago: Moody, 1996), 32.

17


istina i integritet nekad bili cenjeni, 57 procenata tinejdžera smatra da je „laganje ponekad neophodno“. 12 Sadašnja generacija nema jasnu definiciju o ispravnom i pogrešnom. Razloge koji stoje iza razvoja amoralne generacije objasnio je pedagog Tom Rejner na sledeći način: „Oni koji su rođeni pre 1946. prihvatali su (a i danas prihvataju) osnovna judeo-hrišćanska načela za razlikovanje ispravnog i pogrešnog. Oni veruju da je Biblija moralni vodič kroz život. Međutim, njihova deca i unuci povukli su se u velikom broju iz crkve i drugih hrišćanskih aktivnosti.“ Rejner nastavlja: Bez uticaja crkve, oni se upliću u aktivnosti koje su njihovi roditelji jasno definisali kao nemoralne. Bili su upoznati sa apsolutnim standardima moralnosti svojih roditelja, ali prihvatili su ih u teoriji a ne i u praksi. Međutim, generacija rođena u godinama između 1977. i 1994. nema ni moralni standard, kao što je Biblija, ni moralni primer u roditeljima. Njihovo shvatanje ispravnog i pogrešnog u najboljem slučaju je nejasno. Čitava jedna amoralna generacija uskoro će ući u doba zrelosti. 13 Tinejdžerske godine su oduvek bile vreme kad su se preispitivala religijska uverenja. Tinejdžeri postavljaju pitanja o religijskim uverenjima – ili o neveri – svojih roditelja. Kao i u drugim oblastima života, oni žele da utvrde sopstveni identitet. Razlika u savremenom svetu je u tome što su zbog globalne prirode današnjeg sveta tinejdžeri izloženi brojnim religijskim uverenjima – kako putem moderne tehnologije tako i preko prijatelja koji su članovi drugih verskih grupa. Religija je važna savremenom tinejdžeru. Nedavna Galupova anketa pokazala je da četiri od pet tinejdžera (79 procenata) smatraju da religija ima značajan uticaj na njihove živote. 14 Većina tinejdžera (64 procenta) pohađa crkvu, sinagogu, ili organizovane verske grupe. Polovina tinejdžera (49 procenata) kaže da njihovi životi pripadaju Bogu ili višoj sili. Trećina tinejdžera (35 procenata) kaže da njihova vera ima najvažniji uticaj u njihovim životima, a trećina (34 procenta) opisuje sebe kao „nanovo rođene“ hrišćane. Četiri od deset tinejdžera (42 procenta) rekli su Galupovom udruženju da su prisustvovali bogosluženju prethodne nedelje. 15 Današnje tinejdžere mnogo više zanimaju lepi doživljaji i odnosi u nekoj verskoj grupi nego apstraktno religijsko verovanje. Ako je grupa tolerantna, brižna i spremna da pruži podršku, njih će ona privući iako se ne slažu s mnogim verovanjima te verske grupe. Roditelji mogu pomoći Ovo je svet u kome vaš tinejdžer sazreva. Dobra vest je da savremeni tinejdžeri traže pomoć od roditelja. U nedavnom istraživanju tinejdžeri su rekli da roditelji imaju veći uticaj na njih od vršnjaka u sledećim oblastima: da li upisati fakultet, da li odlaziti na bogosluženja, da li raditi domaće zadatke i da li piti alkohol. Roditelji takođe utiču na tinejdžerov izbor posla i karijere. Prijatelji imaju veći uticaj na njihove neposredne odluke: da li pobeći sa časa, s kim se zabavljati, kako se ošišati, šta oblačiti. 16 Spomenuto istraživanje došlo je i do sledećeg saznanja: kad su tinejdžeri zamoljeni da odgovore na pitanje: „Ko ima najveći uticaj na tvoje odluke, roditelji ili vršnjaci?“ odluke na koje su 12 13 14 15 16

George Barna, Generation Next (Ventura, Calif.: Regal, 1995), 32. Thom S. Rainer, The Bridger Generation (Nashville: Broadman & Holman, 1997), 44. YOUTH views 6, br. 3 (novembar 1998): 2. Ibid., 6, br. 1 (septembar 1998): 2. Ibid., 5, br. 1 (septembar 1997): 1.

18


prevashodno uticali roditelji bile su one koje po svemu sudeći imaju glavni efekat na to kakva će osoba tinejdžer biti. Da, prijatelji će uticati na vašeg tinejdžera u nekim stvarima, ali roditeljski uticaj je i dalje glavni uticaj na misli i ponašanje tinejdžera. Ostala poglavlja u ovoj knjizi napisana su da vam pomognu da efektno ispunite tinejdžerovu potrebu za ljubavlju i na taj način postavite temelj za još efektniji uticaj na vašeg tinejdžera i u drugim oblastima života.

19

2. VAŽNOST RODITELJSKE LJUBAVI Beki, majka dvoje dece, imala je sve simptome roditeljske traume. „Doktore Čapman, strašno sam uplašena“, kazala je. „Moj sin ima dvanaest godina; ćerka ima jedanaest. Čitala sam knjige o tinejdžerima i jako se bojim. Čini se da svi tinejdžeri upražnjavaju seks, koriste drogu i nose oružje u školu. Da li je zaista dotle otišlo?“ Ova pitanja je postavila tokom bračnog seminara u Molini, u Ilinoisu. Zatim je dodala: „Razmišljala sam da možda ne šaljem decu u školu nego da ih sama učim kod kuće, ali i to me plaši. Ne znam da li sam spremna da moja deca postanu tinejdžeri.“ Tokom prošlih pet godina upoznao sam mnoge roditelje poput Beki. Oni čitaju sve više knjiga o vaspitavanju tinejdžera. Na televiziji sve više slušaju o tinejdžerskom nasilju. Čitaju novine i iskreno počinju da strahuju. Ako ste možda jedan od ovih uplašenih roditelja ili ako se pitate „Treba li da se uplašim?“ nadam se da će ovo poglavlje donekle umanjiti vaše strahove. Zabrinutost nije dobar mentalni stav za vaspitavanje tinejdžera. Nadam se da će ovo poglavlje donekle ublažiti vašu zabrinutost i dati vam više pouzdanja u pozitivnu ulogu koju možete imati u životu svog tinejdžera. Dobra vest o porodicama i školama Dozvolite mi da počnem s vešću da nisu sve činjenice negativne. Iako je istina da je nedavna Galupova anketa otkrila da samo 57 procenata američkih tinejdžera živi s oba roditelja, takođe je istina da je 87 procenata tinejdžera u kontaktu sa očevima, iako ne žive zajedno sve vreme. 1 Znatna većina tinejdžera (70 procenata) kaže da oseća „izuzetnu“ ili „vrlo veliku“ bliskost sa očevima. 2 Još jedno nedavno istraživanje pokazalo je da većina tinejdžera uzrasta od trinaest do sedamnaest godina kaže da se dobro oseća u školi. Velika većina tinejdžera kaže da se oseća srećno u školi (85 procenata) i da oseća podršku (82 procenta). Skoro isto toliko njih kaže da se oseća cenjeno (78 procenata), zainteresovano (77 procenata), ohrabreno (76 procenata) i motivisano (72 procenta). 3 Dva statistička podatka koja bi trebalo da zagreju srca svih roditelja glase: 97 procenata tinejdžera završiće srednju školu, a 83 procenta njih smatra da je fakultetsko obrazovanje „veoma važno“. 4 Pošto je proučio ove nalaze, Džordž Galup mlađi opisao je savremenu omladinu kao one koji su motivisani idealizmom, optimizmom, spontanošću i poletom. „Mladi ljudi nam govore kako vole da pomažu drugima, kako su voljni da pomognu u stvaranju svetskog mira i zdravog sveta, i imaju pozitivno mišljenje o svojim školama i još pozitivnije mišljenje o svojim nastavnicima.“ Što se tiče stavova tinejdžera prema svojoj budućnosti, Galup zaključuje: „Velika većina američke omladine kaže da je srećna i uzbuđena zbog svoje budućnosti, da je vrlo bliska sa svojom porodicom, da će verovatno stupiti u brak, imati decu, da je zadovoljna svojim ličnim životom i da želi da stigne na vrh izabrane karijere.“ 5 Lorens Stajnberg, viši naučni saradnik za istraživanje u Centru za istraživanje ljudskog razvoja i obrazovanja, naširoko je poznat po svojoj stručnosti u oblasti adolescencije. On je primetio sledeće: „Adolescencija nije težak period sam po sebi. Psihološki problemi, problemi s ponašanjem i porodični sukobi nisu karakteristični samo za adolescenciju nego i za bilo koji drugi stupanj životnog ciklusa. Bez sumnje, neki adolescenti jesu problematični i neki od njih upadaju u nevolje. 1 2 3 4 5

YOUTHviews 5, br. 8 (april 1998): 1; istraživanje obavio The George H. Gallup International Institute, Princeton, N. J. YOUTHviews 5, br. 9 (maj 1998): 2. YOUTHviews 6, br. 8 (april 1999): 3. YOUTHviews 5, br. 7 (mart 1998): 2. YOUTHviews 5, br. 6 (februar 1998): 5.

20

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 2. VAŽNOST RODITELJSKE LJUBAVI

Ali velika većina (gotovo 9 od 10) nema ove probleme.“ Stajnberg, koji je takođe profesor psihologije na univerzitetu Templ, dodaje: „Problemi na koje smo počeli da gledamo kao na ‘normalan’ deo razvoja adolescenta – droga, delikvencija, neobavezan seks, protivljenje svakom autoritetu – uopšte nisu normalni. To se i te kako da sprečiti i lečiti. Suštinska stvar je u tome da dobra deca ne postaju iznenada loša u adolescenciji.“ 6 Istina je međutim da većina onoga što čitamo u novinama i što čujemo na medijima ima veze sa 10 procenata problematičnih tinejdžera, od kojih su većina bili i problematična deca. Vi i vaš tinejdžer možete imati pozitivan međusobni odnos. To je ono što vaš tinejdžer želi, a ja pretpostavljam da i vi to želite. U ovom poglavlju pogledaćemo ono što je po mom uverenju najvažniji aspekt tog odnosa, a to je ispunjavanje tinejdžerove potrebe za emocionalnom ljubavlju. Ako se ova potreba ispuni, onda će tinejdžer lako ploviti vodama savremene kulture, o čemu smo govorili u prvom poglavlju. Kada su tinejdžeri sigurni da ih roditelji vole, imaće snage da se suoče s negativnim uticajima u našoj kulturi koji ih onemogućuju da postanu zreli i uspešni ljudi. Bez roditeljske ljubavi, mnogo je verovatnije da će se tinejdžer odati lošim uticajima droge, izopačenog seksa i nasilja. Po mom mišljenju, ništa nije važnije nego da roditelji nauče da efektno ispune tinejdžerovu emocionalnu potrebu za ljubavlju. Šta mislim pod „emocionalnom ljubavlju“? Duboko u tinejdžerovoj duši nalazi se želja da bude povezan s roditeljima, da ga oni prihvataju i brinu se za njega. Kad se ovo desi, tinejdžer se oseća voljeno. Kad tinejdžer ne oseća ovu povezanost, prihvatanje ni roditeljsku brigu, njegovo unutrašnje emocionalno spremište je prazno – i ta praznina uveliko utiče na njegovo ponašanje. Dozvolite mi da podrobnije opišem svaku od ovih odlika tinejdžerove potrebe za ljubavlju. Tinejdžerova potreba za povezanošću s roditeljima

Prisustvo roditelja Mnogo je napisano o tome koliko je važno da dete bude „vezano“ za roditelje. Većina dečjih psihologa slaže se u oceni da će detetov emocionalni razvoj biti opterećen osećanjem nesigurnosti ako do ove povezanosti ne dođe. Suprotno od povezanosti je napuštenost. Ako detetovi roditelji nisu prisutni bilo zbog smrti, razvoda ili zato što su ga napustili, jasno je da do emocionalne povezanosti ne može doći. Preduslov za povezanost jeste prisustvo roditelja. Povezanost podrazumeva da dete bude s roditeljima. Isto važi i za tinejdžera. Roditelji koji su malo prisutni zbog razvoda, posla, itd., dovode u opasnost tinejdžerov osećaj povezanosti s roditeljima. Vrlo jednostavno: da bi tinejdžer osećao povezanost s roditeljima i da bi se osećao voljeno, moraju provoditi vreme zajedno. Tinejdžer koji se oseća napušteno, hvataće se u koštac s pitanjem: „Šta nije u redu sa mnom kad moji roditelji ne brinu o meni?“ Ako roditelji žele da se tinejdžer oseća voljeno, moraju odvojiti vreme da budu s njim.

Komunikacija – sila koja povezuje Naravno, fizička blizina između roditelja i tinejdžera ne stvara po svaku cenu povezanost. Emocionalna povezanost zahteva komunikaciju. Vi biste mogli da budete majka koja ostaje kod

6

Lawrence Steinberg & Ann Levine, You and. Your Adolescent (New York: Harper & Row, 1990), 2.

21


kuće ili otac na dvonedeljnom odmoru kod kuće a da opet ne budete povezani s tinejdžerom ako nema dovoljno komunikacije. Bio sam ohrabren nedavno kad sam prilikom pregledavanja jednog istraživanja saznao da je 71 procenat anketiranih tinejdžera rekao da bar jedan obrok dnevno jede s roditeljima. Ali moje ohrabrenje je bilo kratkog veka, jer sam saznao da je polovina svih anketiranih tinejdžera gledala TV poslednji put kad su obedovali s roditeljima. Osim toga, svaki četvrti je rekao da je slušao radio, dok je 15 procenata čitalo knjigu, časopis ili novine tokom večere. 7 Izgleda da većina roditelja ne koristi vreme tokom obroka kao sredstvo za izgrađivanje povezanosti s tinejdžerima. Po mom mišljenju, zajedničko obedovanje jedna je od najboljih prilika za izgrađivanje emocionalne povezanosti s tinejdžerom. Šta tinejdžer ne voli da jede? Malo razgovora s roditeljima nije velika cena za dobru hranu. Ako vaša porodica ne spada u spomenut 71 procenat porodica koje bar jednom dnevno obeduju zajedno, ohrabrujem vas da radite na tome i ostvarite ovaj ideal. A onima koji jedu a ne razgovaraju predlažem novi raspored tokom porodičnih obroka. Obavestite tinejdžere i mlađu decu da započinjete s novim običajem za vreme obroka. „Prvo, razgovaramo s Bogom (da, naučite decu da budu zahvalna za hranu), a zatim jedni s drugima; posle toga, ako želimo, možemo pogledati TV, novine ili slušati radio.“ Nakon što se neko dobrovoljno javi da zahvali Bogu za hranu i osobu ili osobe koje su je pripremile, svaki član porodice govori o trima stvarima koje su mu se desile u toku dana i kako se oseća povodom toga. Dok jedan član porodice priča, drugi pažljivo slušaju. Mogu postavljati pitanja radi boljeg razumevanja, ali ne daju savete ako ih osoba koja govori ne zatraži. Ovaj novi običaj mogao bi da vam pomogne da uspostavite i održavate osećaj povezanosti s vašim tinejdžerom. Tinejžderova potreba za prihvatanjem

Sila prihvatanja... i odbacivanja Drugi element emocionalne ljubavi jeste osećanje prihvatanja od strane roditelja. Jedan četrnaestogodišnjak je rekao: „Ono što najviše volim kod roditelja jeste to što me oni prihvataju takvog kakav jesam. Ne pokušavaju da me promene da budem kao starija sestra.“ Ovaj tinejdžer se oseća voljeno, zato što ga roditelji prihvataju. „Moji roditelji me vole. Sa mnom je sve u redu.“ Ovo su poruke u umu tinejdžera koji oseća da ga roditelji prihvataju. Suprotno od prihvatanja je odbacivanje. Poruke odbacivanja su: „Oni me ne vole. Nisam im dovoljno dobar. Hteli bi da budem drugačiji.“ Dete koje oseća da je odbačeno sigurno ne oseća da je voljeno. Antropolog Ronald Roner proučavao je odbacivanje u više od stotinu kultura širom sveta. Njegova otkrića su jasna; iako se kulture razlikuju u tome kako pokazuju odbacivanje, odbačena deca su svuda u daleko većoj opasnosti od razvijanja brojnih psihičkih problema, počevši od niskog samopoštovanja, nedovoljno razvijenog morala, agresivnosti, do konfuznog seksualnog identiteta. Roner veruje da su posledice odbacivanja veoma velike i zato ih naziva „psihološkim malignim tumorom koji se širi detetovim emocionalnim sistemom, stvarajući pustoš.“ 8

YOUTHviews 5, br. 2. (oktobar 1997): 1, 4. Citat iz knjige Lost Boys: Why Our Soris Turn Violent & Hoiv We Can Save Them, James Garbarino (New York: Free Press, 1990), 50.

7 8

22


Džejms Garbarino, profesor ljudskog razvoja na univerzitetu Kornel, proveo je mnoge godine proučavajući unutrašnji život nasilnih tinejdžera. On je zaključio da je osećanje odbačenosti glavni element u psihologiji ličnosti nasilnog tinejdžera. Do ovog osećanja odbačenosti često dolazi zbog upoređivanja s bratom ili sestrom. Dok je intervjuisao jednog osamnaestogodišnjaka iz Njujorka koji je bio na doživotnoj robiji zbog ubistva policajca, Garbarino je stavio na sto dve limenke i rekao mladom čoveku: „Zamisli da je ovaj sto ljubav tvoje majke. Ova limenka si ti“, rekao je i podigao jednu od limenki. „Ova druga je tvoj brat“, pokazujući na drugu limenku. „Koliko je tvoja limenka puna majčine ljubavi, a koliko limenka tvoga brata?“ Mladi zatvorenik je pokazao na svoju limenku i rekao da je primio oko dvadeset posto majčine ljubavi a njegov brat osamdeset posto. „Zamisli sada da sto predstavlja prihvatanje ili odbacivanje.“ Garbarino je zatim pokazao na jedan kraj stola. „Ovaj kraj predstavlja potpuno prihvatanje; drugi kraj predstavlja potpuno odbacivanje. Odaberi mesto za ove dve limenke da bi mi pokazao koliko je tvoja majka prihvatala tebe a koliko tvoga brata.“ Mladić je svoju limenku stavio skoro na kraj stola koji je označavao odbacivanje, a limenku koja je predstavljala njegovog brata stavio je na drugi kraj stola, koji je označavao potpuno prihvatanje. „Devedeset posto odbacivanja tebe i sto posto prihvatanja tvog brata?“ pitao je savetnik. „Da“, odgovorio je mladić. 9 Očigledno je da tinejdžer koji se oseća odbačeno ne može u isto vreme da se oseća voljeno.

Prihvatanje tinejdžera... ispravljanje ponašanja Mnogi roditelji misle da je pokazivanje potpunog prihvatanja pogrešno. Bob, zabrinuti roditelj dvoje tinejdžera, rekao mi je vrlo otvoreno: „Doktore Čapman, ne razumem kako prihvatati tinejdžera kad je njegovo ponašanje dostojno prezira. Ne želim da se moji tinejdžeri osećaju odbačeno, ali iskreno, ne sviđa mi se njihovo ponašanje i ne sviđaju mi se oni kad se tako ponašaju. Možda ih odbacujem, ali u srcu osećam nešto drugo. Osećam ljubav i zabrinutost. Ne želim da unište svoje živote.“ Bob je govorio u ime hiljada roditelja koji još nisu naučili da pokažu prihvatanje dok u isto vreme ispravljaju loše ponašanje svojih tinejdžera. Proučićemo ovo detaljnije kad budemo govorili o pet jezika ljubavi i takođe u dvanaestom poglavlju gde ćemo govoriti o disciplini. Zasada, želim da pojasnim naš cilj koristeći teološku ilustraciju. Pavle, apostol hrišćanske vere iz prvog veka, rekao je o Bogu: „On nas je prihvatio u Voljenome.“ 10 Ovim rečima je aludirao na glavno hrišćansko učenje da je Bog, koji je svet, prihvatio nas koji nismo sveti, zato što nas vidi kao deo sebe, jer smo prihvatili njegovog Sina – njegovog Voljenog. Pošto smo prihvatili njegovog Sina, Bog je prihvatio nas. 11 Pavlova misao je da iako Bog nije uvek zadovoljan našim ponašanjem, on je zadovoljan nama, jer smo njegova deca. Kao roditelji, to je ono što pokušavamo da uradimo – da prenesemo poruku svojoj deci da smo srećni što smo njihovi roditelji bez obzira na njihovo ponašanje. O ovome obično govorimo kao o bezuslovnoj ljubavi. Ibid., 51. Poslanica Efescima 6,10 (prema engleskom prevodu). 11 Ovom svojom izjavom „Pošto smo prihvatili njegovog Sina, Bog je prihvatio nas“ autor ove knjige pogrešno predstavlja Božiju ljubav kao uslovnu, a to nije tačno. Istina je da nas je Bog prihvatio prvi, još dok smo bili bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema njemu (Rimljanima 5. poglavlje), a da je naše prihvatanje njega posledica te bezuslovne ljubavi (napomena: bezuslovna ljubav prihvata osobu a ne sve što ona čini), tj. posledica toga što je On prvi zavoleo i prihvatio nas (vidi 1. Jovanovu Poslanicu 4,7-21). 9

10

23


Ideja o bezuslovnoj ljubavi glasi: „Volim te, stalo mi je do tebe. Brinem se za tebe zato što si moje dete. Ne volim uvek ono što radiš, ali uvek volim tebe i stalo mi je do toga da ti bude dobro. Ti si moja ćerka (moj sin) i ja te nikada neću odbaciti (niti ostaviti). Uvek ću biti tu za tebe i činiću ono što je po mom mišljenju za tebe najbolje. Voleću te uprkos svemu.“ Ken Kanfild, predsednik Nacionalnog centra za očinstvo, rekao je: „Nikada ne zaboravite to veliko pitanje koje adolescenti postavljaju: ‘Ko sam ja?’ Vaš tinejdžer će na to pitanje morati da odgovori sam. Ono što on želi da čuje od vas jeste: ‘Šta god da uradiš, ja ću te i dalje voleti.’“ Kanfild je zatim spomenuo najveći strah svakog tinejdžera: „Nikada ne zaboravite najveći strah adolescenata – ‘Da li sam normalan?’ Očekivan odgovor je ‘da’. Ali ono što tinejdžer želi da čuje od oca jeste: ‘I da nisi normalan, ja ću te i dalje voleti.’“ 12 Kanfild je govorio o bezuslovnom prihvatanju, bezuslovnoj ljubavi. Kasnije ću predložiti još nešto, ali dozvolite mi da ovde ponudim pristup koji uveliko može uticati na to kako vaš tinejdžer razume vaše verbalne poruke kojima ga usmeravate ili ukoravate. Pre nego što izreknete svoj mudar savet o tome šta biste želeli da vaš tinejdžer uradi, uvek započnite ovim rečima: „Mnogo te volim. Voleću te čak i ako me ne poslušaš, ali baš zato što te volim moram da ti kažem ovo.“ Zatim mu saopštite svoje mudre reči. Vaš tinejdžer ima potrebu da čuje da ga prihvatate čak i onda kad se ne slažete s njegovim ponašanjem. Neka ove reči postanu deo vas. Ako ste teatralna ličnost, mogli biste da kažete: „Sine moj, koga toliko volim i koga ću uvek voleti, hoćeš li da čuješ jedan mudar savet od svog oca?“ „Draga moja kćeri, koju ću uvek voleti, da li bi htela da čuješ tajne misli svoga oca koje ti mnogo mogu pomoći u životu?“ Recite to na svoj način i onako kako vama odgovara, ali govorite to često. Tinejdžerova potreba za brigom/staranjem Treći aspekt ljubavi prema tinejdžeru jeste briga/staranje za njega. Briga podrazumeva staranje o tinejdžerovoj duši. O biljkama se brinemo tako što obrađujemo zemlju u kojoj su zasađene. O tinejdžerima se brinemo tako što poboljšavamo atmosferu u kojoj rastu. Tinejdžeri koji odrastaju u toploj, brižnoj, pozitivnoj emocionalnoj atmosferi verovatno će proizvesti divno cveće i sočno voće dok sazrevaju.

Izbegavajte zlostavljanje Suprotno od brige jeste zlostavljanje. Atmosfera zlostavljanja je kao raspršeni otrov za tinejdžerovu dušu. Tinejdžeri kojima se roditelji obraćaju neprijateljskim, oštrim, grubim i omalovažavajućim rečima uspeće da odrastu, ali ožiljci od verbalnog zlostavljanja ostaće vidljivi tokom celog života. Roditelji koji pribegavaju fizičkom zlostavljanju kao što je šamaranje, guranje, batinanje, ili drmusanje mogu i te kako da naruše fizički razvoj mlade osobe, ali ono što je još tragičnije, oni će ugroziti tinejdžerov emocionalni razvoj, što će im kasnije kao odraslim osobama daleko otežati život. Nema ništa štetnije za tinejdžerov razvoj psihe od zlostavljanja. Tinejdžeri izvlače zaključke na osnovu onoga što vide kod roditelja i na osnovu onoga što doživljavaju od njih. Istraživanje pokazuje da su mnogi nasilni tinejdžeri sami prošli kroz traume zlostavljanja i da su gladni ljubavi. Garbarino opisuje nasilne dečake na sledeći način: „Oni uzimaju drogu. Nasilni su. Kradu. Nezasito upražnjavaju seks. Pridružuju se bandama i verskim kultovima, a kad ih niko ne vidi i ne čuje, oni

12

Ken Canfield, The Heart of a Father (Chicago: Northfield, 1996), 194-95.

24


zagrizu palac i plaču sve dok ih san ne savlada.“ 13 Iza mnogih nasilnih tinejdžera nalaze se nasilni roditelji. Ljubav ne zlostavlja; ljubav se brine/stara.

Budite roditelj koji se brine/stara Da biste se brinuli o svom tinejdžeru, na prvom mestu morate da se brinete o sebi. Ako roditelji žele da stvore pozitivnu atmosferu u kojoj će tinejdžeri doživljavati njihovu podršku i u kojoj će se zdravo razvijati tokom perioda adolescencije, mi ćemo morati da se menjamo u oblastima svojih emocionalnih slabosti. Činjenica je da mnogi roditelji tinejdžera nisu odrastali u porodicama u kojima se pokazivala briga; zato su razvili negativne modele ophođenja prema tinejdžerima koji se ispoljavaju u vidu zlostavljanja. Ako primetite ovo kod sebe, prvi korak je da se suočite sa svojim bolom i naučite da kontrolišete svoj gnev. Ovo može podrazumevati čitanje knjiga o suočavanju s gnevom, 14 pridruživanje grupama podrške u lokalnoj crkvi ili nekom od društvenih centara, ili profesionalno savetovanje. Nikada nije kasno suočiti se s tamnom stranom svoje prošlosti. Vaši tinejdžeri zaslužuju najbolje od vas, a to nije ostvarivo dok se ne suočite sa svojom prošlošću. Brižni roditelji imaju pozitivan stav. Ne mislim pod tim da poriču stvarnost života, ali oni vide Božju ruku iza događaja na ljudskoj sceni, vide sunce iza oblaka i ovakav duh prenose tinejdžerima. Brižni roditelji ohrabruju tinejdžere, traže pozitivne stvari u onome što njihovi tinejdžeri rade i govore i pohvaljuju ih zbog toga. Brižni roditelji se staraju o svojim tinejdžerima i traže načine kako da im živote učine lepšim. U narednim poglavljima razmotrićemo pet jezika ljubavi i pomoći vam da otkrijete primarni jezik ljubavi svog tinejdžera. Govorenjem ovog jezika ljubavi vi na najsnažniji način pokazujete brigu za dušu svog tinejdžera i njegov život u celini.

Briga utiče na svaku oblast tinejdžerovog života Jedan od razloga zašto je emocionalna ljubav tinejdžeru toliko važna jeste u tome što ona utiče na svaki aspekt njegovog života. Kada je tinejdžerovo spremište ljubavi prazno, on se oseća kao da „niko ne mari za njega“. Motivacija za učenje je uništena. „Zašto bih učio? Ionako nikoga nije briga šta će biti sa mnom.“ Ovakve izjave često čuju savetnici u srednjim školama. Prazno emocionalno spremište takođe utiče na tinejdžerovu sposobnost da saoseća s drugima. Kad se tinejdžer ne oseća voljeno, teže mu je da uvidi kako njegovi loši postupci utiču na nečija osećanja. Istraživanja ukazuju na to da većina nasilnih mladih delikvenata pokazuje vrlo malo saosećanja. 15 Saosećanje je jedan od temelja za ono što Danijel Goleman zove „emocionalnom inteligencijom“. On definiše emocionalnu inteligenciju kao sposobnost da se razumeju emocije drugih, da se uspešno komunicira na neverbalan način, da se ispravno postavlja prema usponima i padovima u životu i da se imaju zdrava očekivanja u odnosima. 16 Nedostatak emocionalne inteligencije stoga utiče na tinejdžerovu sposobnost da se na pozitivan način ophodi prema drugima. Garbarino, Lost Boys, 158. Oni koji imaju problem s gnevom jer se nisu suočili s njim mogu imati koristi od čitanja Čapmanove knjige Druga strana ljubavi: postupanje s gnevom na pobožan način [The Other Side of Love: Handling Anger in a Godly Way] (Chicago: Moody, 1999). 15 Garbarino, Lost Boys, 138. 16 Daniel Goleman, Emotional Intelligence (New York: Bantam, 1995), 25-35. 13 14

25


Nedostatak saosećanja zatim utiče na tinejdžerov razvoj savesti i razvoj moralnog rasuđivanja. Upravo se tokom tinejdžerskih godina usvajaju standardi za nečiju savest. Tokom detinjstva, standarde daju roditelji. Ali tinejdžer se sada hvata u koštac sa ličnim idejama o tome šta je moralno a šta nemoralno. Ako zbog nedostatka emocionalne ljubavi tinejdžer nije u stanju da saoseća s drugima, malo će imati svesti o tome da je pogrešno povrediti druge. U duhovnoj oblasti, ako detetova emocionalna potreba za ljubavlju nije ispunjena, onda teološka ideja o Bogu ljubavi tinejdžeru neće mnogo značiti. Ovo je jedan od razloga zašto se tinejdžeri koji ne dobijaju emocionalnu ljubav često okreću od vere svojih roditelja. Ukratko, tinejdžerov intelektualni, emocionalni, društveni, moralni i duhovni razvoj umnogome će biti unapređen ako tinejdžer prima značajne količine emocionalne ljubavi. I obratno, tinejdžer će biti veoma ugrožen u svim ovim oblastima ako emocionalna potreba za ljubavlju nije ispunjena. Zato sam odlučio da celu ovu knjigu posvetim onome što je po mom ubeđenju najvažniji aspekt vaspitavanja tinejdžera, a to je ispunjavanje njegove/njene potrebe za emocionalnom ljubavlju. Najosnovnija potreba: da se oseća voljeno Sociolozi, psiholozi i verske vođe slažu se da je najosnovnija tinejdžerova potreba da oseća emocionalnu ljubav od važnih odraslih osoba u svom životu. Dejvid Popeno, profesor sociologije na univerzitetu Rutgers i kopredsednik Saveta o porodicama u Americi, napisao je: „Deca se najbolje razvijaju kad im se pruži prilika da imaju tople, bliske i dugotrajne odnose sa ocem i majkom.“ Psiholozi Henri Klaud i Džon Taunsend dodaju: „Nema boljeg podsticaja za razvoj vašeg deteta od ljubavi.“ A u svojoj knjizi Izgubljeni dečaci, Džejms Garbarino kaže: „Kako da dečak ima smisao života kad ne oseća da je voljen i cenjen?“ 17 Kad su verske vođe ondašnjeg vremena pitale Isusa iz Nazareta: „Koja je najveća zapovest u zakonu?“ osnivač hrišćanske vere odgovorio je: „‘Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom.’ Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: ‘Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.’ O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.“ 18 Isus je u ovim dvema zapovestima sažeto izneo celokupno učenje starozavetnih knjiga zakona i reči jevrejskih proroka. Hteo bih da naglasim da je tinejdžer koji živi u kući zajedno s vama vaš bližnji. Pronalaženje ljubavi na pogrešnim mestima Ako roditelji i druge važne odrasle osobe ne ispune tinejdžerovu potrebu za ljubavlju, on ili ona će tražiti ljubav na pogrešnom mestu. Nakon što je šesnaestogodišnji Luk Vudham ubio svoju majku a zatim otvorio paljbu iz vatrenog oružja u svojoj srednjoj školi u Perlu, u Misisipiju, ubivši troje i ranivši sedmoro prvog oktobra 1997, dopisniku ABC News-a rekao je da se osećao toliko usamljeno i odbačeno u društvu da se vrlo lako pridružio grupi momaka koji su sebe nazivali satanistima. Evo njegovih reči: „Čitavog života sam se osećao odbačeno i usamljeno. Na kraju sam našao ljude koji su želeli da budu moji prijatelji.“ Garbarino je zaključio: „Dečaci koji imaju potrebu za emocionalnom ljubavlju, a koji su odbačeni od učitelja i roditelja, glavna su meta antidruštvenih ljudi, kako starijih omladinaca tako i odraslih. Ovakvi negativni modeli ponašanja karakteristični su

David Papenoe, Life Without Father (New York: Free Press, 1996), 191; Henry Cloud & John Townsend, Boundaries with Kids (Grand Rapids: Zondervan, 1998), 46; i Garbarino, Lost Boys, 154. 18 Jevanđelje po Mateju 22,35-40. 17

26


za ranjive dečake, jer oni razmenjuju ličnu afirmaciju 19 za odanost antidruštvenim ciljevima. Mnogi nasilni i problematični dečaci imaju svoje priče kako su se sprijateljili sa starijim dečacima koji su ih prihvatili u zamenu za njihovo sudelovanje u kriminalnim aktivnostima.“ 20 Istraživanje je takođe pokazalo da jedan od razloga zašto tinejdžerke rađaju bebe jeste njihova duboka želja da imaju nekoga ko će ih voleti. Dolazak bebe na svet često potpuno preokrene živote ovih devojaka, jer ne samo da dobijaju nekoga ko je u potpunosti zavisan od njih već i nekoga koga mogu da vole. To što mogu da vole nekoga i da budu voljene motiviše ih na druge produktivne aktivnosti, kao što je nastavak školovanja i naporan rad da bi mogle da se brinu o bebi. 21 Nakon godina nastojanja da razume nasilne i delikventne tinejdžere, Garbarino je zaključio: „Izgleda da ništa ne ugrožava čovekov duh u tolikoj meri kao odbacivanje, brutalnost i nedostatak ljubavi.“ 22 Nema ništa važnije u vaspitavanju tinejdžera nego naučiti da uspešno ispunjavate tinejdžerovu potrebu za emocionalnom ljubavlju. Ono što ćete čitati u narednih pet poglavlja pomoći će vam da razumete pet osnovnih jezika ljubavi – pet najefektnijih načina da konstantno punite emocionalno spremište svog tinejdžera. Zatim ću vašu pažnju usmeriti na to kako da otkrijete primarni jezik ljubavi svog tinejdžera – jedan jezik ljubavi koji je najefektniji način za ispunjavanje njegove ili njene emocionalne potrebe za ljubavlju. Pošto sam o ovome govorio širom zemlje, mnogi roditelji su otkrili da se ponašanje njihovih tinejdžera radikalno promenilo kad su primenili ove istine, što je roditeljima pružilo osećaj dubokog zadovoljstva zbog toga što uspešno ispunjavaju najvažniju emocionalnu potrebu svojih tinejdžera. Moja želja je da i vi doživite isto.

Afirmacija (lat.) – 1. potvrđivanje, priznanje i odobravanje, potvrđenost ili potvrđivanje pred javnošću ili pred drugima, uspeh, postizanje nekog uspeha ili položaja; 2. iskaz dat pod zakletvom, tvrđenje (suprotno negacija). 20 Garbarino, Lost Boys, 168. 21 Ibid., 163. 22 Ibid., 132. 19

27

3. PRVI JEZIK LJUBAVI: REČI PRIZNANJA I ODOBRAVANJA (POTVRĐIVANJA/AFIRMACIJE) Petnaestogodišnji Bred došao je u moju kancelariju na zahtev roditelja. Braon sandale landarale su mu na nogama, pantalone prošarane džepovima visile su na njegovoj mršavoj figuri, a na majici je pisalo: „Sloboda je jesti slatkiše kol’ko ti duša želi.“ Bio sam siguran da je došao u kancelariju protiv svoje volje, ali prijatno sam se iznenadio što me je pažljivo slušao i otvoreno govorio o svojim mislima i osećanjima. (Slušao sam druge tinejdžere u svojoj kancelariji čiji su odgovori na svako pitanje glasili: „Okej.“) Bredovi roditelji su se žalili da je postao izuzetno buntovan prema njima, nekoliko puta je planuo i čak pretio da će otići od kuće. Upravo ih je ova pretnja podstakla da ga dovedu na razgovor sa mnom. Pomisao da bi Bred mogao da ode od kuće pogodila ih je kao grom iz vedra neba; da upotrebim očeve reči: „Sposoban je on za tako nešto. Ne zna za opasnost. Naći će nekoga kod koga će ostati; upravo nas takva misao plaši.“ „Pokušali smo da razgovaramo s njim“, nastavila je Bredova majka, „ali izgleda da se uvek posvađamo i neko od nas izgubi kontrolu i kaže stvari koje ne misli. Kasnije se izvinimo i pokušamo da nastavimo, ali Bred postupa jako nerazumno svaki put kad se ne složimo s njim.“ Posle kratkog uvoda, uverio sam Breda da moj cilj nije da mu kažem šta da radi, već da mu pomognem da malo bolje razume roditelje i da možda pomognem njima da razumeju njega. Naglasio sam da njegovi roditelji „izgledaju zabrinuto“ i da su zato predložili da nas dvojica porazgovaramo. Potvrdno je klimnuo glavom. Želeći da se približim Bredu, odlučio sam da započnem sa sadašnjošću umesto da čeprkam po prošlosti. „Tvoji roditelji mi kažu da planiraš da odeš od kuće. Molim te, reci mi nešto o tome.“ „Neću ja da odem od kuće“, rekao je Bred, mašući glavom levo-desno. „Rekao sam to jedne večeri kad sam bio stvarno ljut i kad me nisu slušali. Ponekad zaista pomišljam da odem od kuće, ali mislim da to nikada neću uraditi.“ „O čemu razmišljaš kad pomišljaš na odlazak od kuće?“ pitao sam. „Kako zamišljaš svoj život kad ne bi živeo s roditeljima?“ „Bio bih slobodan da radim šta hoću“, rekao je Bred. „Ne bih morao da se raspravljam s njima za svaku sitnicu. To je ono što ne volim kod kuće, sve te rasprave.“ Počeo sam da osećam da su negativne reči jako bolne za Breda, što me je navelo na pretpostavku da su reči priznanja i odobravanja (afirmacije/potvrđivanja) njegov primarni jezik ljubavi. Kada negativne reči duboko vređaju tinejdžere, to obično znači da reči potvrđivanja najdublje ispunjavaju njihovu emocionalnu potrebu za ljubavlju. „Da li osećaš da te roditelji vole?“ pitao sam. Bred je zastao za trenutak, a zatim rekao: „Znam da me vole ali ponekad to ne osećam, naročito poslednjih nekoliko godina.“ „Kad si bio mali, kako su ti roditelji pokazivali ljubav?“ pitao sam. „Govorili su mi kako sam poseban“, rekao je uz osmeh. „Sada to više ne misle.“ „Da li se sećaš nekih pozitivnih stvari koje su ti rekli?“ „Sećam se jedne situacije kad sam igrao ragbi u školskoj ligi. Tata mi je rekao da sam najbolji igrač kojeg je ikad video. Rekao je da bih jednog dana mogao da igram u profesionalnoj ligi ako bih želeo.“ „Da li igraš ragbi i sada u srednjoj školi?“ pitao sam. Klimajući potvrdno glavom, Bred je rekao da igra ragbi ali da je odustao od prilika da napreduje u sportu. „Nisam loš, ali nisam ni toliko 28

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 3. PRVI JEZIK LJUBAVI: REČI PRIZNANJA I ODOBRAVANJA

dobar.“ Kad sam ga zamolio da se seti pozitivnih stvari koje mu je njegova majka govorila kao detetu, Bred je odgovorio: „Mama je uvek govorila ‘Volim te, volim te, volim te.’ Uvek je to govorila triput, vrlo brzo. Ponekad sam mislio da nije iskrena, ali uglavnom sam znao da jeste.“ „Da li ti i dalje govori te reči?“ pitao sam. „Ne u poslednje vreme“, odgovorio je. „Sada me samo kritikuje.“ „Šta govori kad te kritikuje?“ pitao sam. „Eto, sinoć mi je rekla da sam neodgovoran i da nikad neću uspeti na fakultetu ako se ne promenim. Govori mi da sam nemaran i neučtiv.“ „Jesi li?“ upitao sam. „Pretpostavljam da jesam nemaran“, rekao je odugovlačeći, „ali ne bih bio neučtiv kad mi se ne bi stalno penjali na glavu.“ „Za šta te još kritikuju?“ pitao sam. „Za sve. Kažu da previše vremena provodim na telefonu, da previše vremena provodim s drugarima. Ne dolazim kući kad oni misle da treba. Ne zovem ih kad kasnim. Ne provodim dovoljno vremena na domaćim zadacima. Kažu da ne shvatam školu ozbiljno. Kao što rekoh, kritikuju me za sve.“ „Pored svih tih kritika, šta osećaš prema roditeljima?“ „Ima dana kad jednostavno poželim da odem od njih“, rekao je Bred. Prosto sam se umorio od stalnog prepiranja. Zašto me ne puste da budem to što jesam? Ne mislim da sam baš toliko loš. Voleo bih kad bi se manje mešali u moj život.“ „Šta bi uradio kad bi se manje mešali?“ upitao sam. „Ne znam“, odgovorio je Bred. „Valjda bih bio normalan tinejdžer. Ne bih se sigurno drogirao, stupio u seksualne odnose niti nekome puškom razneo glavu. Mislim da gledaju previše nasilja na televiziji. Gledaju previše ludačkih filmova i misle da su svi tinejdžeri takvi. Ja nisam lud. Zašto ne mogu da mi veruju?“ Praznina Posle još tri razgovora s Bredom, zaključio sam da je on bio normalan tinejdžer koji je živeo s praznim emocionalnim spremištem, ne zato što ga njegovi roditelji nisu voleli već zato što su prestali da govore njegovim primarnim jezikom ljubavi. U detinjstvu su ga često verbalno afirmisali. Njihove reči potvrđivanja bile su žive uspomene, ali sada se u njegovom umu sve promenilo. Ono što je slušao bile su negativne reči zbog kojih je osećao da ga roditelji odbacuju. Njegovo emocionalno spremište bilo je puno dok je bio dete, ali kao tinejdžer, osećao je prazninu. Nakon što sam pažljivo saslušao Bredovu priču, saopštio sam mu svoje mišljenje. Objasnio sam mu da svi mi imamo spremište emocionalne ljubavi i kad je to spremište puno – kad se zaista osećamo voljeno od strane važnih ljudi u svom životu – svet izgleda lepše i mi o svojim razlikama možemo razgovarati na pozitivan način. Ali, kad je spremište ljubavi prazno i kad osećamo da smo odbačeni, tada je izuzetno teško da se o razlikama razgovara bez rasprave i grdnje. Takođe sam rekao Bredu da njegovi roditelji takođe imaju spremište emocionalne ljubavi i da je moja pretpostavka da je i njihovo spremište prazno. Dok je bio mali, on je verovatno govorio njihovim jezikom ljubavi i oni su osećali njegovu ljubav; ali sada je njihovo emocionalno spremište prazno. „Kad je spremište ljubavi roditelja prazno“, rekao sam, „oni često pokazuju nezdrave modele ponašanja prema svojim tinejdžerima.“ Uverio sam Breda da se sve ovo može promeniti i da njegov odnos s roditeljima može ponovo biti pozitivan i dobar. Rekao sam da bi sledeće tri godine mogle biti najbolje tri godine i da će mu, kad ode na fakultet, roditelji možda i „nedostajati“. Bred se nasmejao i rekao: „Voleo bih to!“ 29


Uverio sam ga da ću gledati da pomognem njegovim roditeljima da razumeju moje mišljenje o ovoj situaciji, a njega sam ohrabrio da im pokaže ljubav uprkos negativnim osećanjima koje je u tom trenutku gajio prema njima. Objasnio sam mu da se njegova samostalnost od roditelja najbolje postiže u atmosferi ljubavi a ne u neprijateljskom odnosu. „Ljubav je izbor“, rekao sam, „i smatram da bi mogao da budeš deo rešenja kad bi odlučio da voliš roditelje i da tu ljubav izraziš njihovim primarnim jezikom ljubavi. Imaj na umu da ljubav donosi mir, a ne mržnja.“ Bred je klimnuo glavom, nasmešio se i rekao: „Tako je, čoveče!“ (Bio je to jedan od onih trenutaka kad sam shvatio da još mogu da komuniciram s tinejdžerima.) „Za šest nedelja, nakon što provedem neko vreme s tvojim roditeljima, voleo bih da se ponovo nađemo i vidimo kako stvari stoje“, rekao sam Bredu. „Okej“, odgovorio je, otvorio vrata i vukući nogavice po podu izišao iz moje kancelarije. Ono što sam preneo Bredovim roditeljima u toku naša tri razgovora jeste ono što želim da prenesem vama u ostatku ovog poglavlja. Imao sam veliko saosećanje za Bredove roditelje, kao i za hiljade roditelja koji se suočavaju sa sličnim problemima. Bredovi roditelji, kao većina vas koji čitate ovu knjigu, bili su savesni roditelji. Čitali su knjige i pohađali seminare o vaspitavanju i svoja iskustva delili s drugima. Zapravo, bili su odlični roditelji prvih dvanaest godina Bredovog života. Ali bili su potpuno nespremni kad su došle tinejdžerske godine. Kad je detinjstvo uplovilo u bujicu adolescencije, njihov roditeljski čamac razbio se o stene i oni su se našli u borbi za opstanak. Kako se ophoditi prema tinejdžerima Mnogi roditelji misle da mogu nastaviti da vaspitavaju tinejdžere na isti način kao što su ih vaspitavali u predškolskim godinama i u toku prva četiri razreda osnovne škole. Ali ovo je ozbiljna greška, jer tinejdžer nije dete. On je u prelazu prema odraslom dobu. Melodija koja odzvanja u tinejdžerovom umu jeste samostalnost i sopstveni identitet. Ova melodija mora biti usklađena sa svim psihološkim, emocionalnim, intelektualnim, duhovnim i društvenim promenama koje se dešavaju u tinejdžeru, o čemu smo govorili u prvom poglavlju. Kad roditelji ne prepoznaju ovu novu pesmu u tinejdžerovom umu, oni sami stvaraju priliku za konflikt. Roditelji koji se ophode prema tinejdžeru na isti način kako su se ophodili prema njemu kad je bio dete neće postići iste rezultate kao ranije. Kada tinejdžer ne odreaguje kao dete, roditelji su primorani da probaju nešto drugačije. Pošto ne znaju za bolje, roditelji gotovo uvek pribegavaju primoravanju i ograničavanju, što vodi do rasprave, gubljenja živaca, a nekad i do vređanja. Takvo ponašanje je na emotivnom polju poražavajuće za tinejdžera, čiji je primarni jezik ljubavi potvrđivanje. Nastojanje roditelja da prepirkom primoraju tinejdžera na pokornost jeste u stvari guranje tinejdžera u nepokornost. I ne shvatajući to, roditelji uklanjaju tinejdžerov emocionalni sistem podrške i zamenjuju ga verbalnim sukobom. Razmislite o ovoj promeni iz ugla tinejdžera: kao dete, osećao je toplu roditeljsku ljubav i podršku, a sada verbalne granate eksplodiraju u njegovoj duši i njegovo emocionalno spremište se raspada. Naše namere kao roditelja i dalje mogu biti dobre, ali posledice su svakako loše. Ako mi kao roditelji ne promenimo svoje postupke, najverovatnije ćemo dobiti buntovne tinejdžere i često otuđene mlade ljude. Ali ovo ne mora da se dogodi. Hiljade roditelja uradili su isto što i Bredovi roditelji – shvatili su da moraju da se promene i ubrzo su preduzeli neke mere. Prvi korak bio je da uvide šta se desilo. Objasnio sam im da je, po mom mišljenju, Bredov primarni jezik ljubavi potvrđivanje i da su u ranom detinjstvu punili njegovo spremište ljubavi upućujući mu mnoge ohrabrujuće reči. Međutim, tokom burnih tinejdžerskih godina oni su reči potvrđivanja zamenili rečima osude, reči prihvatanja

30


rečima odbacivanja, i čineći to ne samo da su ispraznili Bredovo spremište ljubavi nego su ga ispunili mržnjom. Napokon im je sinulo i Bredov otac je rekao: „Sada razumem šta se desilo. Potpuno je jasno. Ali kako da promenimo stvari?“ Drago mi je bilo što je postavio to pitanje, jer je dobro da roditelj bude voljan da uči! Promena – reči potvrđivanja Predložio sam da prvi korak bude prekid paljbe: moraju prestati s osuđivanjem i negativnim rečima. Drugo, treba da sazovu porodični sastanak i otvoreno kažu Bredu da im je iskreno žao što su ga i pored svoje iskrenosti i najboljih namera na pogrešan način vaspitavali. Zatim bi mogli da dodaju kako mnogo toga treba da nauče o vaspitavanju tinejdžera, kako iskreno žele da uče, i više od svega, žele da on zna da ga vole šta god da uradi, i da će ga uvek voleti. „Recite Bredu da vam je pre svega stalo do njega i da želite da eliminišete kritičke, prekorne, omalovažavajuće i oštre reči iz svog rečnika.“ „Budite iskreni prema njemu. Recite mu da u narednih nekoliko meseci nećete uspeti da savršeno izvršavate sve ovo, ali da ćete se iskreno izviniti kad pogrešite. Takođe biste mogli da mu kažete: ‘Mi smo tvoji roditelji i želimo da ti pomognemo da prođeš kroz tinejdžerske godine. Planiramo da budemo uz tebe kad ti je potreban savet i nameravamo da te i dalje upućujemo na ono što je po našem uverenju najbolje za tebe.’“ Zatim sam rekao Bredovim roditeljima da se pri tom ne raspravljaju s njim. „Stavite mu do znanja da želite naučiti da pregovarate i otvoreno komunicirate s njim. Recite mu: ‘Brede, želimo da se ophodimo prema tebi kao prema mladiću; nama je važno da čujemo tvoje ideje i tvoja osećanja. Znamo da je za ovo potrebno vreme i svako od nas će se u ovom procesu s vremena na vreme spotaći, ali mi želimo da budemo roditelji kakve ti zaslužuješ’.“ Njegovi roditelji su upravo to učinili. Kasnije su mi rekli da je ovaj porodični sastanak bio prekretnica u njihovom odnosu s Bredom. Osetili su da im je Bred iskreno oprostio, mada nije bio preveliki optimista u pogledu njihove sposobnosti da se promene. Oni su ovo razumeli i priznali da će to biti teško, ali bili su odlučni u nameri da sazrevaju kao roditelji. Znam da neki od vas misle: „Ali ako ne budemo verbalno osudili tinejdžerovo ponašanje, kako ćemo ih disciplinovati?“ Kao što mi je jedna majka rekla: „Doktore, ne mislite valjda da jednostavno pustimo tinejdžere da rade šta hoće?“ Odgovorio sam: „Naravno da ne.“ Tinejdžerima su potrebna ograničenja. Roditelji koji ih vole videće da oni žive u okviru tih ograničenja. Ali postoji bolji način da motivišete tinejdžere da vas poslušaju nego što je govorenje okrutnih, oštrih, prekornih reči kad se loše ponašaju. O ovome ćemo podrobnije govoriti u 12. poglavlju kad budemo diskutovali o odnosu između ljubavi i odgovornosti. Ono o čemu govorimo u ovom poglavlju jeste kako da ispunite tinejdžerovo spremište ljubavi. Govorenje grubih, prekornih, kritičkih reči očigledno nije način da se to učini. Negativne, prekorne reči loše utiču na svakog tinejdžera, ali poražavajuće su za tinejdžera čiji je primarni jezik ljubavi potvrđivanje. Većina tinejdžera ima problem s sopstvenim identitetom. Oni se upoređuju s vršnjacima fizički, intelektualno i socijalno. Mnogi zaključuju da jednostavno nisu „po meri“. Mnogi se osećaju nesigurno, imaju malo samopouzdanja i krive sebe. Ako postoji vreme u životu kad je ljudima najpotrebnije priznanje i odobravanje, to je svakako period tinejdžerskih godina. Međutim, ovo je upravo period u kom se roditelji često okreću negativnim rečima kako bi naterali tinejdžera da uradi ono što je po njihovom mišljenju najbolje. Ne mogu dovoljno snažno naglasiti koliko je važno da roditelji verbalno potvrde tinejdžere upućujući im reči priznanja i odobravanja. Čak i ako primarni 31


jezik ljubavi tinejdžera nisu reči priznanja i odobravanja, on će to ceniti. Drevna jevrejska poslovica pravo veli: „Smrt i život jesu u vlasti jezika.“ 1 Kako da tinejdžeru date priznanje i odobravanje Evo nekih predloga kako da razgalite tinejdžerovu dušu rečima priznanja i odobravanja.

Pohvalne reči Prvo, tu su pohvalne reči. Pohvala je odavanje priznanja zbog nekog dostignuća. Svi tinejdžeri rade neke dobre stvari. Potražite ta plemenita dela i nagradite ih pohvalom. Dva faktora su bitna prilikom davanja pohvale. Najvažnija je iskrenost. Laskanje kod tinejdžera ne prolazi. Savremeni tinejdžeri traže autentičnost u odraslima. Njima je muka od političara koji jedno govore a drugo misle. Oni kod odraslih traže iskrenost. Možda ste se izvukli s laskanjem kad je imala tri godine, ali to vam neće uspeti sada kad ima trinaest. Reći tinejdžerki: „Dobro je što si pospremila svoju sobu“ kad ona to nije uradila jeste šamar za njenu inteligenciju. Ona je pametnija od toga. Ne poigravajte se s njom. To me dovodi do drugog važnog faktora: budite specifični. Uopštene pohvale, kao na primer: „Dobro je što si pospremila svoju sobu“, retko su istinite. Istina se mnogo češće nalazi u specifičnim pohvalama. „Dobro si uradila što si oprala mrlju od kafe na tepihu.“ „Hvala ti što si stavila prljav veš u korpu; stvarno mi je bilo od pomoći kad sam jutros prala veš.“ „Hvala ti što si u subotu skupila lišće u dvorištu. Stvarno lepo izgleda.“ Ovo su specifične pohvale koje tinejdžeru zvuče istinito. Vežbajte se da budete specifični. Bobov sin Beri igra u bejzbol timu u srednjoj školi. Nedavno je imao posebno loš dan. I kao bacaču i kao igraču u polju, sve mu je išlo naopako. Ali jedan potez Beri je odlično izveo. Bio je na trećoj bazi, s trkačem na prvoj bazi i jednim spoljašnjim igračem. Kad je udarač poslao jaku loptu prema trećoj bazi koja je najpre odskočila od zemlje, Beri ju je zgrabio, savršeno bacio igraču na drugoj bazi, ovaj ju je takođe savršeno bacio prema prvoj bazi, i tada je usledila izmena. Bio je to Berijev jedini dobar potez u igri, i njegov tim je izgubio. Beri se autobusom vratio kući s drugarima iz tima. Njegov tata i mlađi brat vratili su se kući kolima, ali kad je Beri ušao u kuću nekoliko sati kasnije, njegov mlađi brat mu je izišao u susret na vratima i rekao: „Tata kaže da je ovo bila tvoja najbolja igra koju je ikad video.“ „O čemu to pričaš?“ pitao je Beri. „Tvoje hvatanje i bacanje“, odgovorio je mlađi brat. Berijev tata je čuo razgovor, isključio TV i ušao u sobu. „Tako je“, kazao je. „Pamtiću tu utakmicu do kraja života. Znam da ste izgubili. Znam da si imao težak dan, ali kažem ti – to je bila najspektakularnija utakmica koju sam ikada gledao! Ta lopta je bila stvarno teška, ali ti si odigrao kao profesionalac. Bilo je uzbudljivo. Nikada to neću zaboraviti.“ Beri je ušao u kuhinju da popije čašu vode. Tata se vratio u dnevnu sobu, ali Beri je u kuhinji pio nešto više od vode. Njegovo spremište ljubavi punilo se dok je razmišljao o očevima rečima. Berijev otac je savladao tehniku govorenja specifičnih pohvala. Ovo zahteva trud, naročito za roditelje koji su skloni da budu negativni, ali svaki roditelj može naučiti da primeti specifična dela vredna hvale i upotrebi ih kao povod za potvrđivanje (priznanje i odobravanje).

1

Priče Solomonove 18,21.

32


Međutim, postoji i treći aspekt: kad ne možete da pohvalite rezultat, pohvalite trud. Na primer, vaš trinaestogodišnjak je pokosio travnjak. Nije urađeno onako kako biste vi to uradili. Imate malo više iskustva od njega. Ali većina trave je pokošena i vaš tinejdžer je uložio dva sata života u košenje trave. Priberite se i ne pokazujte na travu koja nije pokošena. Možete to uraditi sledeće nedelje pre nego što počne ponovo da kosi. Sada je vreme da kažete: „Nejtane, zaista napreduješ u ovom poslu. Stvarno cenim tvoj trud. Želim da znaš da si mi mnogo pomogao. Hvala ti.“ Nejtan odlazi i uviđa da košenje trave ima nekog smisla. Njegovo spremište ljubavi se puni jer shvata da je važan ocu i da je njegov posao zapažen. Neko može da pita: „Ali zar neće uvek biti osrednji kosač travnjaka ako mu ne ukažem na propuste?“ Moj odgovor je: „Pitanje je kada ukazati na propuste.“ Posle dva sata košenja travnjaka nikoga neće ohrabriti kad čuje da nije savršeno uradio posao. Tim rečima biste samo naveli tinejdžera da zamrzi košenje. Kad se njegov trud nagradi pohvalom, on se oseća cenjeno i motivisano da ponovo pokosi travnjak. Čak je otvoren i za uputstvo kad sledeće nedelje počne s kosidbom kako da još bolje uradi posao. (Roditeljima koji ovo čitaju hteo bih da kažem da isti princip važi i u braku. Nagradite jedno drugo za uloženi trud umesto da ukazujete na nedostatke. Pokušajte. Funkcioniše. Obećavam. Na primer, muž provede tri sata u pranju auta. Njegova žena izađe iz kuće i pokaže na mrlju koju nije uočio. Predviđanje: čistiji auto neće videti narednih nedelja. Ili, žena spremi ručak za muža. On sedne za sto i kaže: „Zar si zaboravila salatu?“ Predviđanje: Nadam se da voli restorane brze hrane, jer će naredna tri meseca provesti mnogo vremena tamo. Slučaj okončan. Nagradite trud, ne savršenstvo.) Tinejdžeri imaju potrebu da čuju pohvale od roditelja. Oni će uvek uraditi nešto što je vredno hvale. Neki roditelji su toliko usredsređeni na tinejdžerovu nesposobnost da ispuni njihova očekivanja da ne vide njegova dobra dela. To je sužen, negativan pogled na stvarnost. Zbog fokusiranja na negativno mnogi roditelji su izgubili autoritet, a mnogi tinejdžeri ostali s praznim spremištem ljubavi. Šta god da se dešava u životu vašeg tinejdžera što vam nanosi bol, gnevi vas ili žalosti, nastavite da tražite ona dela koja su dostojna hvale i uputite reči priznanja i odobravanja svom tinejdžeru.

Izražavanje ljubavi Još jedan važan vid afirmisanja tinejdžera jeste pokazivanje ljubavi na verbalan način. I dok se pohvale fokusiraju na pozitivno ponašanje tinejdžera, ljubav se fokusira na samog tinejdžera. To je verbalno izražavanje pozitivnog pogleda na tinejdžera kao osobu. Najčešća izjava verbalne ljubavi jesu jednostavne reči: „Volim te.“ Ove dve reči uvek su prikladne, iako se može javiti jedan kratak period kad tinejdžer ne želi da čuje od vas ove reči u prisustvu vršnjaka. Ako tinejdžer zatraži ovo od vas, obavezno ga poslušajte. Međutim, kad se izgovore u privatnosti, ove dve reči su uvek prikladne u bilo kom periodu tinejdžerovog života. Zapravo, tinejdžeri koji od roditelja ne čuju reči „volim te“ često doživljavaju dubok emocionalni bol u odraslom dobu. Tokom proteklih nekoliko godina imao sam privilegiju da govorim na brojnim bračnim konferencijama za profesionalne sportiste. Jedno od mojih najtužnijih iskustava bilo je kad sam pogledao profesionalnog sportistu – radi se o pravom mačo muškarcu – i video suze u njegovim očima dok mi je govorio: „Doktore Čapman, nikada nisam čuo reči ‘volim te’ od svog oca.“ Hteo sam da ga zagrlim i kažem: „Evo, ja ću biti tvoj otac. Volim te.“ Ja mogu da kažem ove reči i mogu da ga zagrlim (iako je jako teško obgrliti ragbistu), ali moj zagrljaj i moje reči

33


priznanja i odobravanja nikada ne mogu zameniti očeve reči. Postoji praznina u duši muškarca i žene koji nikad nisu čuli reči „volim te“ od oca i majke. Majke obično slobodnije govore ove reči tinejdžerima, kako sinovima tako i kćerima. Očevi često oklevaju da ih izgovore. Ponekad ni sami očevi nisu čuli ove reči i zato imaju poteškoće da govore ono što nikad nisu čuli. To im ne dolazi prirodno. Ako ste kojim slučajem jedan od ovih očeva, hteo bih da vas ohrabrim da pokidate sveze prošlosti, pogledate tinejdžera u oči, stavite mu ruku na rame i kažete: „Ono što ću ti sada reći jako mi je važno. Slušaj me pažljivo.“ Zatim, gledajući ga pravo u oči, recite: „Mnogo te volim“, a onda ga zagrlite. Šta god te reči vama značile, uveravam vas da će one u tinejdžerovom srcu odzvanjati zauvek. Kad se ta brana ukloni, reke ljubavi će poteći. Govorite im ove reči što češće. Tinejdžer se nikada neće umoriti od njih, a i vaše će se spremište ljubavi napuniti kad čujete iste reči od njega. Naravno, postoje i druge reči kojima možete izraziti ljubav. Viki Lanski, spisateljica knjige 101 način da kažete svom detetu volim te, govorila je o periodu kad je njena trinaestogodišnja ćerka Dejna bila potištena. Želeći da je razveseli, gospođa Lanski je rekla: „Stvarno sam uživala u tebi danas.“ Zašto je rekla „uživala“ umesto „volim te“? Lanski je objasnila: „To što sam upotrebila reč uživati umesto voleti zaista je bitno promenilo stvari.“ Nekoliko puta posle toga njena ćerka ju je upitala: „Mama, jesi li i danas u meni uživala?“ 2 Sami smislite sinonime i okušajte ih na svom tinejdžeru. Evo nekih primera s kojima možete početi. „Zadovoljstvo mi je da budem s tobom.“ „Divim ti se.“ „Ponosan sam na tebe.“ „Ti si moje sunce.“ „Ako bih mogao da izaberem bilo kog tinejdžera na svetu, izabrao bih tebe.“ „Tako si divna.“ „Budim se svako jutro i razmišljam: ‘Kakva privilegija što sam tvoj roditelj’.“ „Juče sam razmišljao dok sam sedeo u kancelariji: ‘Stvarno mi nedostaje moja ćerka.’“ „Volim kad si pored mene.“ Ako ste poetični, mogli biste da kažete, sa svom iskrenošću: „Ti si reka radosti u mom životu.“ Budite uvereni da će vaša ćerka uživati u vašem izlivu nežnosti. Smislite sami neke rečenice, zapišite ih u svesku i povremeno ih ubacite zajedno s „volim te“. Ako je tinejdžer naviknut da čuje „volim te“, onda jedna od vaših novih izjava naklonosti može bolje ispuniti njegovo spremište ljubavi. Izražavanje ljubavi takođe možete usmeriti na razne atribute tinejdžerovog tela ili njegove ličnosti. „Kosa ti je sjajna danas“ može biti posebno priznanje i odobravanje šesnaestogodišnjakinji koja se pita kako li izgleda. „Oči su ti prelepe“ mogu biti reči koje će prodreti u srce sedamnaestogodišnjakinji koju je upravo ostavio momak. „Tako si jak“ mogu biti reči koje će promeniti raspoloženje petnaestogodišnjaka koji je previše zabrinut zbog bubuljica na licu. Gledajte koje fizičke karakteristike svog tinejdžera možete afirmisati. To je efektan način za izražavanje ljubavi. Reči kojima izražavate ljubav takođe možete fokusirati na tinejdžerovu ličnost. „Toliko sam srećan što si ekstrovertna ličnost. Znam da misliš o sebi da si stidljiva, ali primetio sam da se otvoriš čim počneš s nekim da pričaš. Kao da se brane otvore i ti počinješ slobodno da govoriš.“ Evo još nekih primera kako da pokažete ljubav tinejdžeru diveći se njegovoj ličnosti. 2

Anne Cassidy, „Fifteen Ways to Say ‘I Love You’“, Women’s day, 18. februar 1997., 24.

34


„Tako si staložena. Sviđa mi se način na koji govoriš.“ „Tvoja živost mnoge uveseljava.“ „Možda si tiha, ali kad progovoriš, imaš šta da kažeš.“ „Jedna od stvari koja me zadivljuje kod tebe jeste to što si pouzdana. Kad nešto obećaš, mogu da računam na to.“ „Srećna sam što imam poverenje u tebe. Druge majke mi kažu da nemaju poverenje u ćerke, ali ja ti potpuno verujem.“ „Sviđa mi se kako ohrabruješ ljude. Videla sam te sinoć kad si razgovarao s Timom posle utakmice. Stvarno imaš dar ohrabrivanja.“ Ovakvi izrazi ljubavi snažno govore tinejdžerovoj duši. Oni vašoj ćerki i vašem sinu pružaju osećaj da ih cenite, da im se divite, da ih volite. Nekim roditeljima ovakvi verbalni izrazi ljubavi ne dolaze lako. Beležite ovakve izraze u svesku. Zapišite primere koje sam naveo, pročitajte ih naglas nekoliko puta kad ste sami. Smislite svoje izraze ljubavi i povremeno ih recite svom tinejdžeru.

Afirmisanje tinejdžera pred ostalim članovima porodice Ohrabrite tinejdžera u prisustvu cele porodice. Pohvalite ga u prisustvu braće i sestara. (Ne predlažem da to radite u prisustvu tinejdžerovih vršnjaka.) Reči priznanja i odobravanja uvek su delotvornije kad se kažu u prisustvu drugih. Na primer, Džeremijev otac kaže sledeće reči dok porodica večera: „Već sam ovo rekao Džeremiju nasamo, ali želim da kažem i pred celom porodicom. Bio sam ponosan na njega sinoć. Imao je razlog da se naljuti na sudiju, ali on se poneo kao pravi sportista i zato sam ponosan na njega.“ Mala Eli kaže: „Jedan aplauz za Džeremija.“ Svi tapšu. Džeremi je emotivno afirmisan, a ostatak porodice je opomenut koliko je važno biti karakteran. Ili, tata kaže o svojoj ćerki: „Jeste li videli moju Meridit večeras? Stala je do faul linije, dala dva poena i donela pobedu svojoj ekipi. Bravo!“ Ne samo da je Meridit bila zadovoljna na utakmici; ona oživljava te trenutke i oseća emocionalno priznanje i odobravanje od strane porodice. Ovo još više može ispuniti njenu emocionalnu potrebu za ljubavlju nego da je otac ograničio svoje komentare na razgovor između njih dvoje. Reči priznanja i odobravanja su jedan od primarnih jezika ljubavi. Svim tinejdžerima je potrebno ohrabrenje. Usred nesigurnosti tinejdžerske tranzicije/prelaza, reči priznanja i odobravanja su često kao kiša za suvu zemlju tinejdžerove duše. Za one tinejdžere čiji je primarni jezik ljubavi reči priznanja i odobravanja, ništa nije važnije na emotivnom nivou nego da im roditelji rečima daju priznanje i odobravanje.

Šta tinejdžeri kažu Čujte sledeće izjave tinejdžera koji se osećaju voljeno kad im roditelji upute reči priznanja i odobravanja. Met, sedamnaest godina, član rvačkog kluba: „Kad pobedim, ništa mi nije važnije nego da čujem oca kako kaže: ‘Odlično, sine.’ A kad izgubim ništa me ne ohrabruje tako kao kad čujem njegove reči: ‘Dobro si ga namučio, dugo će to pamtiti. Dobićeš ga sledeći put.’“ Betani, trinaest godina: „Znam da me majka voli. Govori mi to sve vreme. Mislim da me i tata voli, ali on to ne govori.“

35


Rajan, petnaest godina, živi u užem delu Čikaga: „Nemam oca osim ovih momaka ovde u centru. Ali znam da me mama voli. Govori mi koliko je ponosna na mene i podstiče me da postignem nešto u životu.“ Jolanda, osamnaest godina: „Za nekoliko meseci polazim na fakultet. Mislim da sam najsrećnija devojka na svetu. Oba moja roditelja me vole. Uvek su me ohrabrivali, čak i kroz teške tinejdžerske godine. Moj tata kaže: ‘Najbolja si’, a mama kaže: ‘Ti možeš biti šta god poželiš.’ Nadam se samo da ću moći da pomažem drugima kao što su oni pomagali meni.“ Džudit, četrnaest godina, osmi razred: „Mama me je napustila kad sam imala četiri godine, zato je se ne sećam, ali kasnije se tata oženio mojom maćehom. Ona mi je kao majka. Ponekad kad imam loše mišljenje o sebi ona mi govori koliko me voli i govori mi dobre stvari o meni na koje ja ponekad zaboravim. Ne bih mogla bez nje.“ Za ove tinejdžere i hiljade drugih reči priznanja i odobravanja kao jezik ljubavi znači mnogo. Kada roditelji tinejdžeru redovno daju priznanje i odobravanje, njegovo emocionalno spremište biće puno.

36

4. DRUGI JEZIK LJUBAVI: FIZIČKI DODIR Ne može se poreći da se fizičkim dodirom voljenih ispoljava emotivna sila. Zato roditelji drže i grle bebe, ljube ih u lice i maze po telu. Kad grlite trogodišnjaka ili kad ga stavite u krilo dok mu čitate priču, to veoma snažno ispunjava njegovo spremište ljubavi. Na drugoj strani života, fizički dodir je isto tako prenosilac emocionalnih poruka. Ko još nije išao hodnicima staračkih domova i nije video starce i starice kako sede u kolicima i pružaju ruke koje žude da budu dodirnute? I, naravno, muž i žena se u braku grle i ljube. Ali šta je s tinejdžerima? Jesu li oni drugačiji? Da li fizički dodir prenosi tinejdžeru neku emocionalnu poruku? Odgovor je da i ne. Sve zavisi od toga gde, kada i kako dodirujete tinejdžera. Na primer, zagrljaj u prisustvu tinejdžerovih vršnjaka može kod njega izazvati stid umesto osećanje ljubavi i može ga navesti da odgurne roditelja ili mu kaže: „Prestani.“ Međutim, masiranje ramena nakon što se vrati s treninga može tinejdžeru snažno preneti emocionalnu ljubav. Ako pokušate da dodirnete tinejdžera kad je u „antidruštvenom“ raspoloženju, skoro uvek ćete ga iznervirati. Ali dodir posle razočaranja u školi biće dobrodošao kao izraz prave roditeljske ljubavi. Tinejdžeri su drugačiji. Ne možete nastaviti da ih dodirujete na isti način i na istim mestima kao što ste činili kad su bili deca. Opet kažem, roditelji moraju imati na umu da u tinejdžerovoj glavi odzvanja melodija samostalnosti i sopstvenog identiteta. Zato moraju da se upitaju: „Da li moj dodir ugrožava tinejdžerov osećaj samostalnosti? Da li na pozitivan način utiče na njegov identitet?“ Upamtite, tinejdžeru je očajnički potrebno da oseti vašu ljubav. Fizički dodir je jedan od osnovnih jezika ljubavi, ali ovakvu ljubav morate pokazati u odgovarajuće vreme, na odgovarajućem mestu i na odgovarajući način. Ako je fizički dodir bio tinejdžerov primarni jezik ljubavi tokom njegovog detinjstva, ovaj jezik ljubavi neće se promeniti tokom adolescencije. Međutim, dijalekat na kom govorite mora se promeniti ako želite da se tinejdžer oseća voljeno. Odgovarajuće vreme za dodir Stara jevrejska knjiga mudrosti kaže: „Svemu ima vreme... vreme kad se grli i vreme kad se ostavlja grljenje.“ 1 Treneri često podsećaju sportiste: „Tajming je jako bitan.“ Roditelji tinejdžera takođe moraju da steknu osećaj za tajming. Dobra dela u pogrešno vreme često imaju kontraefekat. Ovo je težak zadatak iz dva razloga. Prvo, tajming je u većini slučajeva vezan za tinejdžerovo raspoloženje. I drugo, nije uvek lako prepoznati kako je tinejdžer raspoložen. Ponekad tek kad roditelji naprave prvi korak i s ljubavlju dodirnu tinejdžera, oni shvate da tinejdžer nije raspoložen za dodire. Ali „teško“ ne znači nemoguće. Mudri roditelji će proučavati svog tinejdžera. Oni će naučiti da prepoznaju tinejdžerovo raspoloženje po njegovom ponašanju. Jedna majka je rekla: „Ja mogu reći da li moj sin želi da ga dodirnem po načinu na koji zatvara vrata kad uđe u kuću. Ako zalupi vratima, tada je u raspoloženju: „Ne diraj me.“ Ako tiho zatvori vrata, on govori: „Mama, spreman sam da me dodirneš.“ Druga majka je rekla: „Ja mogu reći kada moja ćerka želi da je dodirnem po odstojanju koje zauzima kad razgovara sa mnom. Ako je na drugom kraju sobe dok razgovaramo, znam da ne želi da je dodirnem. Ali ako mi priđe i stane pored mene, znam da je voljna za dodir.“ Tinejdžeri pokazuju svoje raspoloženje govorom tela – odstojanjem, prekrštenim rukama, na primer. Pametan roditelj će primetiti ovaj govor tela i uvideti kada je odgovarajuće vreme za 1

Knjiga propovednikova 3,1.5.

37

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 4. DRUGI JEZIK LJUBAVI: FIZIČKI DODIR

dodirivanje tinejdžera. Nije neophodno znati zašto tinejdžer nije raspoložen za dodir. Važno je prepoznati to i ostaviti ga na miru. Gotovo nikad nije pravo vreme dodirivati tinejdžera kad je ljut. Na primer, kad je vaša tinejdžerka ljuta na vas ili na nekog drugog, ona neće želeti da je dodirnete. Ona je ljuta jer razmišlja o tome da ju je neko povredio. Gnev je emocija koja razdvaja ljude. Ako pokušate da dodirnete tinejdžerku dok je ljuta, ona će vas skoro uvek odbiti. Gnevan tinejdžer ima utisak da roditelj fizičkim dodirnom nastoji da ga kontroliše. To deluje negativno na tinejdžerovu potrebu za samostalnošću. Zato se tinejdžer povlači od vašeg dodira. Kasnije ćemo u jednom poglavlju govoriti o tome kako se ophoditi prema gnevnom tinejdžeru. Ono što ovde ističemo jeste da obično nije pravo vreme koristiti fizički dodir kao jezik ljubavi kad je tinejdžer ljut. S druge strane, ima mnogo situacija kad je poželjno dodirivati tinejdžera. Jedna takva situacija je kad tinejdžer postigne uspeh. To može biti pobeda u sportu, uspešan klavirski resital, dobro izveden ples, završetak školskog projekta, pozitivna ocena na kontrolnom iz matematike, položen vozački ispit, itd. To su situacije kad su tinejdžeri obično voljni da ih roditelji fizički dodirnu. Uspeh im je trasirao put za samostalnost i sopstveni identitet. To što ćete s njim proslaviti njegov uspeh rečima priznanja i odobravanja i fizičkim dodirom on će primiti kao dodatni dokaz da uvažavate njegovu nastupajuću zrelost. Vreme neuspeha u tinejdžerovom životu takođe je vreme kada je poželjno pokazati ljubav putem fizičkog dodira. Tinejdžer je kivan na sebe zato što je pao na ispitu iz matematike, zato što ga je devojka ostavila, ili zato što je ogrebao auto. Vaša tinejdžerka se loše oseća zato što njena najbolja drugarica ima momka a ona ne, ili još gore, što je njen dečko raskinuo s njom i počeo da se zabavlja s njenom najboljom drugaricom. To su prilike kad su tinejdžeri otvoreni za fizički dodir. U uobičajenim okolnostima svakodnevnog života, ako je tinejdžer raspoložen, on je otvoren za neku vrstu fizičkog dodira kao izraza ljubavi. Ako je tinejdžer neraspoložen, njega će fizički dodir iritirati. Uviđavni roditelji će imati razumevanje za tinejdžerovo neraspoloženje i gledaće da ga dodiruju samo kad njemu to odgovara. Ponekad učimo eksperimentišući, ali ako razmišljamo, možemo naučiti nešto i iz svojih grešaka. Evo iskustva jedne majke: „Kad je Džuli napunila trinaest godina, mislila sam da koristi drogu. Njeno ponašanje se radikalno promenilo. Tokom detinjstva ona je bila jako nežna i osetljiva. Stalno sam je ljubila i grlila, a često sam je i masirala. Ali kad je napunila trinaest godina, videla sam kako se povlači od mene i kako odbija svaki moj dodir. Mislila sam da se nešto užasno desilo našem odnosu. Kasnije sam saznala da je bila normalna tinejdžerka. Sada sam naučila kada je Džuli raspoložena za dodir a kada nije.“ „S vremena na vreme loše procenim njeno raspoloženje i tada odbije zagrljaj. Ali u većini situacija je zagrlim zato što izaberem pravi trenutak. Džuli sada ima petnaest i po godina i mogu reći da je naš odnos dobar. Rekla bih da je njen primarni jezik ljubavi fizički dodir. Znam da joj je to potrebno. Želja mi je samo da i dalje budem osetljiva kako bih to radila u pravo vreme.“ Odgovarajuće mesto Kao što ima odgovarajuće vreme za dodirivanje tinejdžera, tako ima i odgovarajuće mesto. Govorim ovde o geografiji a ne o seksualnosti. O tome ćemo kasnije. Desetogodišnjak se baca majci u zagrljaj posle utakmice u školskoj ligi. Trči prema njoj i čeka njene pozitivne reči i ohrabrujući dodir. Ali sa šesnaest, posle utakmice, on ne traži pogledom mamu i nada se da ni ona njega ne traži. On će proslaviti svoju samostalnost i sopstveni identitet s drugovima iz tima i s prijateljima. Oni ga tapšu po leđima, lupaju po glavi, „bacaju mu kosku“, ali kad njegova majka priđe, on razmišlja: 38


Mama, ni ne pomišljaj na to. U većini situacija kad su u javnosti tinejdžeri ne žele da ih njihovi roditelji grle ili im dodirom pokazuju ljubav. Ovo posebno važi kad je u prisustvu vršnjaka. Tinejdžerov identitet povezan je s identitetom njegovih drugova. Kada mama ili tata uđu u taj svet i pokažu naklonost putem dodira, to ugrožava tinejdžerov identitet i udara u koren njegove želje za samostalnošću. Kao što je jedan tinejdžer rekao: „Osećam se zbog toga kao da me i dalje smatraju za dete.“ Dobro načelo je nikada ne dodirivati tinejdžera u prisustvu njegovih vršnjaka, osim ako to sam tinejdžer ne inicira tako što dodirne vas. Tinejdžeri su ponekad otvoreni za dodir u prisustvu babe i dede. Ako se hvalite dedi i babi o tinejdžerovim uspesima, onda će tapšanje po leđima na kraju govora tinejdžer verovatno prihvatiti. Međutim, ne uzimajte to zdravo za gotovo. Posmatrajte njihovu reakciju i ne dodirujte ih ako vam stave do znanja da ih „ostavite“. Gde je onda odgovarajuće mesto da govorite s tinejdžerom jezikom fizičkog dodira? Uobičajeno, u privatnosti vašeg doma ili kad ste nasamo s tinejdžerom. U privatnosti ili u prisustvu bliže porodice, fizički dodir može biti efektan prenosilac emocionalne ljubavi. Upamtite, fizički dodir je primarni jezik ljubavi nekih tinejdžera. Za njih je izuzetno važno da roditelji nauče kada je odgovarajuće vreme i gde je odgovarajuće mesto da im pokažu ljubav. Četrnaestogodišnji Džejkob je rekao: „Volim da idem na kampovanje s tatom. Tada sam najbliskiji s njim.“ Kad sam ga pitao: „Šta najviše voliš kad kampuješ s ocem?“ Džejkob je odgovorio: „Kad obaramo ruke uveče pored vatre. Posebno volim kad ga pobedim.“ Emocionalna ljubav prodire do Džejkoba putem fizičkog dodira. Njegova samostalnost i njegov identitet su stimulisani, naročito kad pobedi. Petnaestogodišnja Džesika je rekla: „Mama i ja smo jako bliske. Mislim da ne bih mogla bez njenih zagrljaja. Teško mi je bilo u školi ove godine, ali uvek znam da me kod kuće čeka majčin zagrljaj.“ Džesikina majka je otkrila njen primarni jezik ljubavi i tim jezikom govori u privatnosti svog doma. Zapamtite, kad govorite ovim jezikom ljubavi, uvek to činite u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu. U suprotnom, tako nešto neće biti protumačeno kao ljubav. Odgovarajući način

Budite fleksibilni Ovde ne govorimo samo o vrstama dodira već i o tome kako dodirujemo. Postoji više načina za izražavanje ljubavi putem fizičkog dodira. Zagrljaji, poljupci, tapšanje po leđima, maženje, nežni dodiri, masaža i obaranje ruku jesu odgovarajući načini da se tinejdžeru pokaže ljubav. Međutim, to nimalo nije jednostavno kao što izgleda. Svaki tinejdžer je poseban. Ne vole svi istu vrstu dodira. Neki tinejdžeri vole tapšanje po leđima, drugi ne. Neki vole da ih dirate po kosi, drugi ne. Vaš tinejdžer je jedinstven, i ne samo da ćete morati da naučite njegov jezik ljubavi već i dijalekte tog jezika. Ako vaša tinejdžerka ne voli masažu, bilo bi pogrešno forsirati takav dodir samo zato što vi volite masiranje. Ne smemo tinejdžeru nametati sopstveni jezik ljubavi; moramo naučiti njegov jezik ljubavi. Ono što dodatno komplikuje ovu stvar jeste to što vaš tinejdžer može početi da odbija dodire koje je prihvatao od vas kad je bio dete. Roditelji su često frustrirani zbog toga. Oni misle da su otkrili primarni jezik ljubavi deteta i naučili da ga govore. A tinejdžer sada odbija dodire koje je nekada voleo. Osnovni razlog je tinejdžerova potraga za samostalnošću i sopstvenim identitetom.

39


Kada dodirnete tinejdžera na isti način kao što ste ga dodirivali kad je bio dete, ti dodiri mogu pobuditi osećanja zavisnosti i nesigurnosti – upravo suprotno od onoga što on ili ona želi. Zato tinejdžer odbija te „detinjaste“ izraze ljubavi. Pre izvesnog vremena izneo sam ovo zapažanje na jednom predavanju o vaspitavanju. Primetio sam da je Bredu konačno sinulo. Prišao mi je na pauzi i rekao: „Sada razumem. Moj sin Met ima petnaest godina. Kad je bio mali često sam ga masirao. Voleo je to. U protekle dve ili tri godine nije mi to dopuštao. Osećao sam se kao da se povlači od mene. Nisam mogao da razumem zašto se toliko promenio. Sada vidim da ga masiranje podseća na detinjstvo. On je na putu ka samostalnosti i ne želi da se vraća u detinjstvo. Sada sve ima smisla.“ Predložio sam Bredu da pronađe nove načine da Metu pokaže ljubav putem fizičkog dodira. „Lupite ga po leđima, potapšite ga po ramenu, sapletite ga kad prođe pored vaše stolice. Ako padne, rvajte se s njim na podu. Videćete kako njegovo spremište ljubavi počinje da se puni zato što se ophodite prema njemu kao prema mladiću a ne kao prema detetu. Time podupirete njegovu samostalnost umesto da je rušite.“ Bred je naučio važnu lekciju o pokazivanju ljubavi tinejdžeru. Ako vaša tinejdžerka kaže: „Ne sviđa mi se to“, kao odgovor na vaše nastojanje da je dodirnete, povucite se i pokušajte s nekom drugom metodom. Ne namećite joj određeni način fizičkog dodira zato što smatrate „da joj se to mora svideti“. Čitav koncept o pet jezika ljubavi zasniva se na tome da moramo naučiti da govorimo jezikom kojim druga osoba govori, a ne svojim. Ključno pitanje je šta vaša ćerka želi da činite da bi se osećala voljenom. Ako je fizički dodir njen primarni jezik ljubavi, onda morate smisliti posebne vrste dodira koji njoj prenose ljubav. Ovaj proces pokazivanja ljubavi tinejdžeru dodatno se komplikuje i zbog sklonosti roditelja. Neki roditelji nikad nisu „sapleli“ svog tinejdžera i ne mogu ni zamisliti da mu time mogu pokazati ljubav. Drugi nikad nisu „podmetnuli lakat“ tinejdžeru. Ne kažem da svi tinejdžeri vole ove dijalekte fizičkog dodira. Kažem da morate otkriti one vrste fizičkog dodira koje vaš tinejdžer ceni i razume. Naravno, emotivna klima u kojoj tinejdžeru pokazujete ljubav putem fizičkog dodira veoma je važna. Ako sapletete tinejdžera kad ste ljuti, to nije izraz ljubavi. Ako ga pljesnete po ramenu zato što vas nervira njegovo ponašanje, on se neće osećati voljenim. Majka koja uskraćuje zagrljaje svojoj ćerki zato što joj se ne sviđa izbor njenih prijatelja, u opasnosti je da izgubi ćerku. Kao roditelji, mi smo odgovorni za svoje stavove. Ako pokazujemo ljubav tinejdžerima samo kad rade ono što se nama dopada, onda smo skrenuli s puta bezuslovne ljubavi i ušli u opasni svet manipulacije.

Nežno koristite fizički dodir kad ukoravate Dobra vest o fizičkom dodiru kao jeziku ljubavi jeste da se on može primeniti čak i kada vam se tinejdžerovo ponašanje ne dopada. Možete čak pokazati i svoje nezadovoljstvo a da u isto vreme pokažete ljubav putem fizičkog dodira. Marša uzima ćerkinu ruku i kaže: „Veoma sam uznemirena što si čitav sat kasnila sinoć. Shvatam da ti je bilo lepo s društvom i da nisi primetila koliko je sati bilo. Ali da li shvataš koliko to mene uznemiri? Dogovorili smo se da me pozoveš ako misliš da ćeš kasniti, da se ne bih brinula.“ U drugoj situaciji stavlja obe ruke na ćerkina ramena i gleda je pravo u oči dok govori: „Mila moja, toliko te volim. Ne želim da ti zagorčavam život. Samo želim da znam je li sve u redu.“ Marša pokazuje ljubav ćerki na vrlo efektan način, dok u isto vreme saopštava svoju zabrinutost. Fizički dodiri koji se primenjuju u pravo vreme, na pravom mestu i na pravi način prenose veoma snažnu poruku tinejdžerovoj duši. Fizički dodir govori: „Za mene si ti važna osoba, ja sam uz

40


tebe. Stalo mi je do tebe. Volim te.“ Svaki tinejdžer ima potrebu da čuje jezik fizičkog dodira. Ako ga ne čuje od roditelja, tražiće ga negde drugde.

Reč očevima Očevi su u ovoj generaciji skloni da uskraćuju fizički dodir ćerkama, posebno kad je ćerka u pubertetu. Neki ne znaju kako da reaguju na fizičke promene koje se javljaju kod njihovih ćerki; drugi misle da one ne žele dodir pošto nisu više devojčice. Neki se boje da ih drugi mogu optužiti za seksualno dodirivanje ili čak zlostavljanje. Koji god razlog da je u pitanju, uskraćivanje fizičkog dodira jeste ozbiljna greška. Tinejdžerka treba da ima pozitivno mišljenje o sebi kao o ženskoj osobi. Ona treba da oseti da je privlačna suprotnom polu. Očeva uloga je da joj pruži takav osećaj, a odgovarajući fizički dodir upravo to čini. Ako otac uskraćuje ćerki ljubav putem fizičkog dodira, mnogo je verovatnije da će vrlo rano stupiti u seksualne odnose. Očevi, svim srcem vas podstičem da i dalje govorite ovim jezikom ljubavi sa svojom ćerkom u njenim tinejdžerskim godinama. Njoj su potrebni takvi dodiri dok razvija svoju samostalnost i svoj identitet kao žena. Neodgovarajući fizički dodiri Voleo bih kad ne bih morao da napišem sledećih nekoliko odeljaka. Voleo bih da termini fizičko zlostavljanje i seksualno zlostavljanje nisu toliko uobičajeni u našem društvu. Činjenica je da samo mali broj tinejdžera doživi zlostavljanje od roditelja. One dramatičnije vidimo na večernjim vestima. Ali većina tinejdžera tiho pati i ponekad oni koji su im najbliži nisu svesni tog zlostavljanja. Fizičko zlostavljanje je nanošenje fizičkog bola batinanjem, udaranjem, šutiranjem, itd., ne iz šale već gnevno. Ključna reč je gnev. Neki roditelji tinejdžera nikad nisu naučili da na konstruktivan način kanališu svoj gnev. Kad ih tinejdžer naljuti, posle bujice pakosnih reči sledi fizičko nasilje. Šamaranje, guranje, gušenje, čvrsto držanje, drmusanje i udaranje za tinejdžera je nasilno ponašanje. Tamo gde se ovo dešava, možemo biti sigurni da tinejdžerovo spremište ljubavi nije samo prazno nego je razbijeno u komade. Pozitivne reči i izražavanje ljubavi putem fizičkog dodira posle izliva gneva tinejdžeru uvek izgleda besmisleno, izveštačeno i uzaludno. Tinejdžerovo srce se ne oporavlja lako od takvog fizičkog zlostavljanja. Roditelj koji želi da njegov tinejdžer oseća roditeljsku ljubav posle takvih izliva gneva ne samo da se mora iskreno izviniti tinejdžeru već mora potražiti pomoć da bi prekinuo s destruktivnim ponašanjem i da bi naučio da kontroliše gnev. Ovo se najbolje postiže čitanjem knjiga, 2 pohađanjem grupa podrške, ili profesionalnim savetovanjem. Eksplozivni gnev neće tek tako nestati tokom vremena. Roditelj mora preuzeti inicijativu da bi zaustavio ove destruktivne izlive gneva. Niti će tinejdžerov emocionalni bol tokom vremena oslabiti. Ako se roditelj ne izvini iskreno i ne promeni se, najverovatnije da tinejdžer neće osećati ljubav od roditelja koji ga zlostavlja. Štaviše, on često neće osećati ljubav ni od starne drugog roditelja. Tinejdžer ovako razmišlja: „Da me vole, ne bi nastavili da se ponašaju ovako. Zaštitili bi me.“ Ako ste u braku s nasilnim supružnikom, predložio bih vam da posetite profesionalnog savetnika da biste stekli dovoljno emocionalne snage i znanja o tome kako da načinite konstruktivne korake da biste zaštitili sebe i svog tinejdžera. Time što dozvoljavate da se nastavlja takvo nasilničko ponašanje

Za praktičnu pomoć o tome kako kontrolisati gnev vidi The Other Side of Love: Handling Anger in a Godly Way, Gary Champan (Chicago: Moody Press, 1999).

2

41


uopšte ne postupate u skladu s ljubavlju. Vama je potrebna pomoć iskusnog savetnika ili pastora da biste postali pokretač pozitivnih promena u svojoj porodici.

Seksualno zlostavljanje Seksualno zlostavljanje je zloupotreba roditeljske uloge da bi se dobile seksualne usluge od tinejdžera radi zadovoljenja sopstvenih seksualnih želja. Seksualno zlostavljanje najčešće čine očevi, očusi ili majčin partner. Ovakvo zlostavljanje je obično usmereno na tinejdžerke. Iako nekada dođe i do homoseksualnog zlostavljanja u užoj porodici, to nije ni približno toliko uobičajeno kao heteroseksualno zlostavljanje. Često će roditelj koji zlostavlja nastojati da uveri tinejdžera da su njegove seksualne predigre izrazi ljubavi. Ova poruka tinejdžeru neće zvučati istinito. Nešto duboko u tinejdžeru govori: „Ovo nije ispravno.“ Međutim, tinejdžer je često nevoljan da o tom seksualnom iskustvu govori s drugim roditeljem ili s drugom odraslom osobom. Tinejdžeri ponekad ćute zbog stida, ali najčešći uzrok ćutanja je strah. Njima se često preti. Jedna petnaestogodišnja ćerka je rekla: „Otac mi je rekao da ako kažem majci ili bilo kom drugom o tome šta se dešava među nama, on će to poreći i majka će poverovati njemu a ne meni. A on će se postarati da budem kažnjena zbog laganja.“ Jedna sedamnaestogodišnjakinja je odgovorila, kad su je upitali zašto nije rekla majci da ju je očuh seksualno zlostavljao od njene trinaeste godine: „Da sam rekla majci, očuh bi me ubio. Često mi je govorio da bi bilo lako da me se reši. Znala sam da je ozbiljno mislio, a ja nisam htela da umrem.“ Tek kad je očuh završio u zatvoru zbog drugog zločina, ona je konačno rekla savetniku šta se dešavalo između nje i njega. Ako su roditelj ili staratelj seksualno intimni s tinejdžerom, svima bi trebalo da bude jasno da tinejdžer to neće shvatiti kao izraz ljubavi. To je zapravo samozadovoljavanje – suprotno od ljubavi. Tinejdžer će se osećati iskorišćeno i zlostavljeno. Takvo zlostavljanje tokom vremena stvara gorčinu u tinejdžeru, mržnju i često depresiju. Ponekad ove emocije dovode do nasilnog ponašanja. To gledamo u večernjim vestima. Devojka je ubila očuha i svi se pitaju šta se desilo s tom ljupkom devojkom. Seksualno zlostavljanje rađa povređenost i gnev i drastično utiče na tinejdžerov emocionalni, društveni i seksualni razvoj. Ako ste vi roditelj koji se seksualno iživljava nad tinejdžerom koji živi u vašoj kući, prvi korak je priznati da je takvo ponašanje pogrešno. Drugi korak je zakazati sastanak s profesionalnim savetnikom, reći mu za ovaj problem i započeti proces isceljenja odnosa s tinejdžerom. Da, takav smeo korak skupo će vas stajati, može da vas osramoti, da vam uništi brak, i zbog njega možete doživeti emocionalni stres. Međutim, ako to ne učinite, posledice će na duže staze biti mnogo strašnije. Potpuno sam svestan da većina seksualnih nasilnika neće poslušati savet koji sam upravo dao. Zato drugi roditelj mora pokrenuti ovo pitanje. Naravno, drugi roditelj često nije ni svestan šta se događa. Ponekad takvi roditelji zatvaraju oči za jasne nagoveštaje zlostavljanja i zapušavaju uši kad tinejdžer pokuša nešto da im kaže. Takva neosetljivost, iz bilo kog razloga, za vašeg tinejdžera je izdaja. Molim vas da saslušate i ispitate svaku tinejdžerovu izjavu koja i izdaleka može ličiti na poziv u pomoć. I molim vas da otvorite oči za bilo koji znak nepristojnog ponašanja između vašeg supružnika i vašeg tinejdžera. Imajte na umu da će tinejdžer ponekad poricati ono što se dešava kad mu otvoreno postavite pitanje. Opet kažem, uzroci tog poricanja često su stid i strah. Ne uzimajte tinejdžerov prvi odgovor kao konačnu reč o tome. Ako imate razloga da verujete da postoji seksualni odnos između vašeg

42


supružnika i vašeg tinejdžera, stupite u kontakt s profesionalnim savetnikom, saopštite mu dokaze koje imate i neka vam savetnik pomogne da načinite odgovarajuće korake. Seksualno zlostavljanje uništava tinejdžera. Ako ste svesni ovakvog zlostavljanja i ne radite ništa povodom toga, ne samo da će se vaš tinejdžer osećati zlostavljeno zbog seksualnog nasilja nego će misliti da ste ga i vi napustili. Da, suočavanje sa zlostavljanjem može vas skupo stajati, možda će biti ponižavajuće, a možda će uništiti i vaš brak ili odnos sa nasilnikom, ali to je jedina alternativa ako volite svog tinejdžera. Uz valjano savetovanje i duhovnu pomoć, može doći do isceljenja čak i posle takvog zastrašujućeg zlostavljanja. Ali bez takvog emocionalnog i duhovnog usmerenja, vaš tinejdžer verovatno nikada neće biti zdrava zrela osoba. Mnoge problematične osobe u našem društvu korene takvog ponašanja mogu pronaći u seksualnom zlostavljanju kad su bili tinejdžeri. Zlostavljanje nisu vršili samo roditelji i osobe koje su imale ulogu roditelja. Često su to činile osobe iz šire porodice: ujaci, stričevi, rođaci, ili odrasle osobe koje su tinejdžeri sreli u školi, crkvi ili na drugim mestima. Homoseksualno zlostavljanje se u većini slučajeva dešava izvan uže porodice. Ako roditelji postanu svesni takvog zlostavljanja, odmah treba da ga prijave socijalnoj ustanovi. Tinejdžeri ne smeju biti ostavljeni da se sami bore s vukovima u seksualnom haosu savremenog društva. Roditeljska ljubav nas nagoni da učinimo sve što god možemo kako bismo pomogli tinejdžerima da izgrade pozitivan seksualni identitet i kako bismo ih zaštitili od ljudi koji žele da ih zloupotrebe radi ličnog seksualnog zadovoljstva. Ohrabrujuća vest je da većina roditelja ne zlostavlja svoje tinejdžere, bilo fizički ili seksualno. Većina roditelja voli svoje tinejdžere i tu ljubav pokazuje jezikom fizičkog dodira. Nedavna anketa među američkim tinejdžerima od trinaest do sedamnaest godina pokazala je da 75 procenata veruje da očevi treba da grle svoje tinejdžere najmanje jednom nedeljno. A 55 procenata istih tinejdžera kaže da njihovi očevi to čine. 3

Šta tinejdžeri kažu Fizički dodir je jedan od primarnih jezika ljubavi. Roditelji moraju da dodiruju svoje tinejdžere ako žele da oni osećaju njihovu ljubav. Primarni jezik ljubavi nekih tinejdžera jeste upravo fizički dodir. On mnogo dublje i brže prenosi ljubav od ostala četiri. Čujte šta kažu tinejdžeri čiji je primarni jezik ljubavi fizički dodir. Viktorija, šesnaest godina, živi sa samohranom majkom: „Volim kad me majka zagrli. Tad mi se čini da svi moji problemi nestaju.“ Džoel, sedamnaest godina: „Znam da me tata voli. Uvek me čačka. Gurka me laktom kad gledamo utakmicu zajedno. Udara me u rame i sapliće me kad prođem pored njega. Nekad nisam raspoložen za dodire i tata to poštuje. Ali sledećeg dana me ponovo udari kad prođem pored njega. Sviđa mi se to!“ Meredit, petnaest godina: „Tata me ne grli toliko često kao nekada. Ne znam da li misli da sam sada odrasla i da mi zagrljaji više nisu potrebni. Ali meni nedostaju njegovi zagrljaji. Zbog njih se uvek osećam posebno.“ Beret je imao tešku godinu zbog matematike: „Najbolji deo domaćeg zadatka je kad mama prođe pored mene i stavi mi ruku na rame. Odmah zaboravim na zadatke. To me opušta. Odmah se osećam bolje.“

3

YOUTHviews, 6, br. 8 (april 1999): 1; istraživanje obavio The George H. Gallup International Institute, Princeton, N.

J.

43


Džesika, sedamnaest godina: „Znam da je nekad teško živeti sa mnom. Moji roditelji su istrpeli svakakva moja raspoloženja. Valjda je to sastavni deo tinejdžerskih godina, ali kad me zagrle ili mi samo dotaknu ruku, tada osećam da će sve biti u redu. To me smiruje. Znam da me stvarno vole.“

44

5. TREĆI JEZIK LJUBAVI: KVALITETNO VREME U 11:45 po podne ušao sam u sobu svoga sina tinejdžera. Čitav dan sam proveo u savetovanju i bio sam fizički i emotivno iscrpljen. Očekivao sam uobičajeno „laku noć, volim te“. Umesto toga, moj sin je rekao: „Tata, ne razumem devojke.“ Seo sam na pod, naslonio se na krevet i pitao: „Šta te je navelo na takvu misao?“ Bio je to početak dvočasovnog razgovora. Derek je u to vreme imao sedamnaest godina. Sada ima trideset jednu. I dalje ne razume devojke. Ne razumem ih ni ja. Ali uvek sam bio na raspolaganju za razgovor, i smatram da je to veoma važno. Posvetiti tinejdžeru kvalitetno vreme znači posvetiti mu deo svog života. Kvalitetno vreme znači posvetiti tinejdžeru nepodeljenu pažnju. U tom trenutku ništa drugo nije važno. Kvalitetno vreme je snažan prenosilac emocionalne ljubavi. Nažalost, ovakvim jezikom ljubavi mnogo je teže govoriti nego jezikom priznanja i odobravanja ili jezikom fizičkog dodira, iz prostog razloga: potrebno je više vremena. Tinejdžera možete dodirnuti za sekund; reči priznanja i odobravanja mu možete saopštiti za manje od minut. Ali kvalitetno vreme zahteva sate. U današnjem užurbanom svetu, mnogim roditeljima tinejdžera teško je da govore ovim jezikom ljubavi. Kao posledica toga, mnogi tinejdžeri žive u domovima koji su puni drangulija, ali njihova emocionalna spremišta su prazna. Često se osećaju kao da su i oni sami deo kolekcije stvari svojih roditelja. Zauzeti roditelji koji žele da se njihovi tinejdžeri osećaju voljeno moraju odvojiti vreme da bi im posvetili usredsređenu pažnju. Psihijatar Ros Kembel napisao je: „Bez usredsređene pažnje povećava se tinejdžerova teskoba, pošto oseća da je roditeljima sve drugo važnije od njega. Zbog toga je nesiguran, a njegov emocionalni i psihološki razvoj je oštećen.“ 1 Zajedništvo Glavni aspekt kvalitetnog vremena jeste zajedništvo. Ne mislim ovde na fizičku blizinu. To što živite pod istim krovom s tinejdžerom nije kvalitetno vreme. Kad ste u istoj sobi s tinejdžerom tada ste fizički bliski, ali ne mora da znači da imate zajedništvo. Zajedništvo znači biti u dodiru jedan s drugim. Otac i sin mogu i ne moraju doživeti zajedništvo dok gledaju utakmicu na TV-u. Ako tinejdžer posle utakmice razmišlja: Mom ocu je sport važniji od mene, onda nije došlo do zajedništva. Ali, ako tinejdžer dobije poruku: „Najvažnija stvar u vezi s ovom utakmicom je to što sam s tobom. Drago mi je kad smo zajedno“, onda su otac i sin povezani. Sin će osećati očevu ljubav. Cilj ovog poglavlja je da vam pomogne da sa svojim tinejdžerom doživite zajedništvo kad ste zajedno. Šta znači biti „u dodiru“ s tinejdžerom? U suštini, to znači da tinejdžer oseća da je u središtu vaše pažnje. To ne znači da svaki put kad ste zajedno morate imati duboke razgovore. Ali svakako znači da roditelj mora svesno težiti da gledanjem u oči, rečima, dodirom i govorom tela tinejdžeru prenese poruku da je on za njega mnogo važniji od nekog događaja. Petnaestogodišnji Klint ilustrovao je to sledećim rečima: „Moj otac misli da čini neku veliku stvar za mene kad me povede na pecanje. To je po njemu „naše vreme druženja“, ali mi čak i ne razgovaramo o nama. Mi razgovaramo o pecanju i prirodi, ali mene nije briga ni za pecanje ni za 1

Ros Kembel, Kako stvarno voleti svog tinejdžera (Beograd, Soteria 2004.), str. 43

45

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 5. TREĆI JEZIK LJUBAVI: KVALITETNO VREME

prirodu. Voleo bih kad bih mogao da razgovaram s ocem o svojim problemima, ali on kao da nije zainteresovan za mene.“ Poznavao sam Klintovog oca i mogu vam sa sigurnošću reći da je on mislio kako je radio odličnu stvar što je Klinta vodio na pecanje. Nije imao pojma da njih dvojica nisu bili „u dodiru“. Problem je bio u tome što je on bio usredsređen na aktivnost umesto na sina. Bio je zaprepašćen kad je kasnije u toku savetovanja saznao da se njegov sin posle pecanja osećao prazno i odbačeno. Klintov otac je imao mnogo toga da nauči o provođenju kvalitetnog vremena sa sinom. Kvalitetna konverzacija Kao što je i s rečima priznanja i odobravanja i fizičkim dodirom, jezik kvalitetnog vremena takođe ima mnogo dijalekata. Jedan od najčešćih dijalekata jeste kvalitetna konverzacija. Pod ovim mislim na dijalog između roditelja i tinejdžera u kom svako ima slobodu da saopšti svoje iskustvo, svoje misli, svoja osećanja i svoje želje u prijateljskoj i tolerantnoj atmosferi. To znači da roditelji treba da razgovaraju s tinejdžerima, a ne da im drže pridike. Promena u načinu komunikacije Kvalitetna komunikacija je potpuno drugačija od prvog jezika ljubavi. Reči priznanja i odobravanja se usredsređuju na ono što saopštavamo, dok se kvalitetna komunikacija usredsređuje na ono što čujemo. Ako roditelj namerava da pokaže ljubav putem kvalitetnog vremena i želi da to vreme provede u razgovoru, to znači da se roditelj mora usredsrediti na ono što tinejdžer govori. Roditelj treba da postavlja pitanja – ali ne tako da ga njima gnjavi već iz iskrene želje da razume o čemu tinejdžer razmišlja, šta želi i kako se oseća. Većina roditelja moraće da radi na tome jer je to promena u načinu komunikacije. Kad su naša deca bila mala, davali smo im uputstva i zapovesti, ali ako nastavimo s takvom vrstom komunikacije tokom tinejdžerskih godina, tinejdžer će reći: „Ti se ponašaš prema meni kao prema detetu.“ I biće u pravu. Sada moramo naučiti da se ophodimo prema svom detetu kao prema tinejdžeru, imajući na umu njegovu težnju ka samostalnosti i podstičući razvoj njegovog identiteta. To znači da moramo dopustiti svojoj tinejdžerki da razmišlja samostalno, da proživljava svoje emocije, da ima svoje snove i da nam o svemu ovome govori bez našeg mišljenja i saveta. Moramo joj pomoći da ona sama proceni svoje ideje, da razume svoje emocije i načini stvarne korake prema ispunjavanju svojih snova. I to moramo učiniti u prijateljskoj i pozitivnoj atmosferi dijaloga umesto u atmosferi monologa i dogmatskih 2 saopštenja. Za većinu roditelja ovo je jedan od najvećih izazova u vaspitavanju tinejdžera. Mnoge roditelje iritira ovaj proces učenja. „Ja ne znam kako da vaspitavam tinejdžera“, rekla mi je Marlen. „Mislila sam da sam bila dobar roditelj sve dok Kejti nije napunila šesnaest godina. Sada sam ‘glupa, nisam u kontaktu sa stvarnim svetom’ i pokušavam da je kontrolišem. Moja ćerka me u potpunosti izvodi iz takta i nimalo me ne poštuje. Šta god kažem ne valja. Ne znam više ni kako da razgovaram s njom.“ Poznavao sam Marlen nekoliko godina i znao sam da je njen stil komunikacije bio ono što ja zovem „brbljanje“ (šta god vidi i šta god čuje izlazi na usta, za manje od jednog minuta). Šta god je Marlen videla, čula ili osećala ona je otvoreno govorila ne razmišljajući da li su drugi zainteresovani da slušaju šta ona misli i oseća. Kejti, koja je ovo prihvatala kao nešto normalno kad je bila dete, sada je težila da otkrije sopstveni identitet i uspostavi određenu meru samostalnosti od majke. Nije

2

Dogmatski (figurativno) – jednostran, bespogovoran, autoritativan, netrpeljiv, netolerantan, zadrt, krut, dominantan...

46


više prihvatala majčinu reč kao „Bibliju“. Sada je počela samostalno da razmišlja i svoje misli je slobodno iznosila kao i njena majka. Znao sam da će promene u načinu komunikacije Marleni jako teško ići. Ali takođe sam znao da će izgubiti blisko zajedništvo s Kejti koje je imala ranije ako ne nauči nove metode komuniciranja s njom. Marlena je morala da nauči da „uspori“ i manje govori, i morala je da stekne novo umeće aktivnog slušanja i saosećajnog dijaloga. Smernice za kvalitetnu konverzaciju Navešću osam smernica za bolje slušanje i pravi dijalog. Prvih pet se odnose na aktivno slušanje tinejdžera. Pažljivo slušanje mora ići pre šestog, sedmog i osmog koraka. Ove smernice su pomogle Marleni da nauči nešto o kvalitetnoj konverzaciji. Praktikujte ih i konverzacija s vašim tinejdžerom će se poboljšati. 1. Gledajte tinejdžera u oči kad govori. Ovo vama pomaže da usredsredite misli, a tinejdžeru saopštava da ima vašu punu pažnju. Izbegavajte prevrtanje očima kao znak zgražavanja, zatvaranje očiju kad vam zadaju nizak udarac, gledanje iznad glave, ili piljenje u stopala dok govorite. 2. Kad slušate tinejdžera, nemojte raditi još nešto u isto vreme. Setite se da je kvalitetno vreme posvećivanje nepodeljene pažnje nekoj osobi. Ako gledate TV, čitate, ili radite nešto drugo što vas veoma zanima i što ne možete odmah da ostavite, recite tinejdžeru istinu. Pozitivan pristup bi mogao ovako da izgleda: „Znam da želiš da razgovaramo, i ja želim isto. Ali želim da ti posvetim punu pažnju. Trenutno ne mogu; daj mi deset minuta da završim s ovim, a onda ćemo sesti i porazgovarati.“ Većina tinejdžera će pokazati razumevanje za takav zahtev. 3. Obratite pažnju na tinejdžerova osećanja. Pitajte sebe: „Kako se moj tinejdžer oseća?“ Kad budete smatrali da imate odgovor, potvrdite ga. Na primer: „Izgleda mi da si se razočarao u mene zato što sam zaboravio...“ To tinejdžeru daje mogućnost da kaže kako se oseća. Takođe mu poručuje da pažljivo slušate ono što govori. 4. Posmatrajte govor tela. Stisnute pesnice, drhtave ruke, suze, namršteno čelo i nemiran pogled mogu vam nagovestiti kako se tinejdžer oseća. Ponekad govor tela saopštava jednu poruku dok reči prenose drugu. Pitajte za objašnjenje da biste se uverili šta zaista oseća i misli. 5. Ne upadajte u reč. Istraživanje je pokazalo da prosečna osoba sluša samo sedamnaest sekundi pre nego što upadne u reč i saopšti svoje misli. Takvi upadi često prekidaju razgovor pre nego što i započne. U razgovoru s tinejdžerom vaš cilj nije da branite sebe niti da njega ispravljate, već da razumete o čemu razmišlja, šta želi i kako se oseća. 6. Postavljajte pitanja. Kad mislite da ste razumeli ono što tinejdžer govori, proverite to ponavljajući njegovu izjavu (onako kako ste je razumeli) u formi pitanja: „Ono što ja shvatam iz ovoga što kažeš... Je li to tačno?“ Ili: „Da li ti to kažeš da...?“ Preformulisanje izjave razjašnjava nesporazume i vaše shvatanje onoga što tinejdžer govori. Upamtite, vi pokušavate da odgovorite na pitanja: „O čemu moj tinejdžer razmišlja? Kako se moj tinejdžer oseća? Šta moj tinejdžer želi od mene?“ Dok ne odgovorite jasno na ova pitanja, niste spremni da saopštite svoje ideje. 7. Pokažite razumevanje. Tinejdžerka treba da zna da ste je čuli i razumeli. Pretpostavimo da postavite pitanje: „Koliko sam te ja shvatio, ti želiš da ideš na plažu sa tri drugarice, želiš da uzmeš auto pošto one nemaju vozačku dozvolu i želiš da ja platim gorivo i smeštaj pošto nemate dovoljno para. Je li to ono što hoćeš?“ Ako ona odgovori „da“, tada biste mogli da pokažete razumevanje: „Verujem da ćete se lepo provesti na plaži.“ Pokazivanjem razumevanja vi potvrđujete (priznajete i

47


odobravate) njeno osećanje vrednosti i ophodite se prema njoj kao prema osobi koja ima svoje želje. Sada ste spremni za osmi korak. 8. Zatražite dopuštenje da izrazite svoje gledište. „Hoćeš li da čuješ šta ja mislim o tome?“ Ako tinejdžerka kaže „da“, tada saopštite svoje misli, ideje i osećanja. Ako kaže „pa ne baš“, onda je razgovor završen, tinejdžerka odlazi na plažu bez para. Ako ste pokazali razumevanje za ćerkine misli, želje i osećanja, ona će najverovatnije biti otvorena da čuje vaše mišljenje. Iako se možda neće složiti s vama, saslušaće vas. Bolji odnos Nekim roditeljima je uvredljiva ideja da moraju zatražiti dopuštenje da bi saopštili svoje mišljenje. „Zašto bih morao da pitam svog tinejdžera za dopuštenje da nešto kažem?“ pitao je jedan otac. Pitanje nije da li otac ima pravo da kaže nešto tinejdžeru, naravno da ima. Pitanje je: „Da li želite da vaš tinejdžer sasluša ono što kažete?“ Traženje dopuštanja saopštava tinejdžerki da je poštujete kao osobu i da ona ima izbor da čuje šta vam je na srcu ili da ne čuje. Dakle, vi time poštujete svoju tinejdžerku kao osobu i stvarate atmosferu za prijateljski razgovor. Roditelji svakako imaju slobodu da izlože svoju besedu bez traženja dopuštenja, ali tinejdžeri takođe imaju slobodu „da se isključe“ ako to žele. Mnogi će to učiniti zato što osećaju da se roditelji ophode prema njima kao prema deci. Kada zatražite dopuštenje da saopštite svoje mišljenje, tinejdžerka će osećati da se prema njoj ophodite kao prema odrasloj osobi. Roditelji ipak imaju poslednju reč u takvim situacijama i mogu da odluče hoće li dati novac tinejdžerki za odlazak na plažu ili hoće li je uopšte pustiti. To nije pitanje roditeljskog autoriteta; pitanje je kakav odnos roditelj ima s tinejdžerom, ili kako će primeniti taj autoritet. Vi uvek možete vladati nad tinejdžerom kao tiranin. On će gotovo uvek zbog toga osećati da ga odbacujete i da ga ne volite. S druge strane, prema tinejdžeru se možete ophoditi s ljubavlju, kao roditelj koji ima razumevanje za tinejdžerov prelazni period ka odraslom dobu i koji želi da stvori atmosferu ljubavi i podrške u kojoj bi se ta tranzicija odvijala. Očigledno je da je za kvalitetnu konverzaciju potrebno vreme. Duplo više vremena biće provedeno u slušanju tinejdžera nego u govorenju. Međutim, to će se mnogostruko isplatiti. Tinejdžer će osećati da ga poštujete, razumete i volite – što je san svakog roditelja. Takvi snovi se ne ostvaruju ako nastavite da činite ono što ste oduvek činili. Oni će se ispuniti ako naučite nove načine komuniciranja koji su mnogo prikladniji u godinama tinejdžerovog razvoja. Naučite da govorite Govor je bitan deo značajnog dijaloga s tinejdžerom. Međutim, način na koji govorite jako je važan. Efektan govor se usredsređuje na iznošenje sopstvenih misli, osećanja i želja, a ne na napadanje tinejdžera. Roditelji stvaraju neprijateljski odnos kad svoj govor započnu osuđivanjem tinejdžerovog mišljenja o određenoj temi. Mnogo je bolje imati pozitivan pristup i reći o čemu vi razmišljate, kako se osećate i šta želite.

Govorenje u prvom licu Najjednostavniji način da zauzmete ovakav pristup u razgovoru s tinejdžerom jeste da govorite u prvom licu umesto u drugom. „Mislim... osećam... želeo bih...“ Ovo su izjave koje otkrivaju nešto o vama; one informišu tinejdžera o tome šta se dešava u vama. Nasuprot tome: „Pogrešio si... ne razumeš... ne shvataš u kakvoj smo situaciji... ponašaš se nerazumno... zagorčavaš mi život“ jesu

48


izjave koje okrivljuju i optužuju. One skoro uvek dovode do jedne od ove dve reakcije: do žustre svađe ili do povlačenja i depresije, u zavisnosti od tinejdžerove ličnosti. Rečenice u drugom licu zaustavljaju tok dijaloga; rečenice u prvom licu otvaraju put za dalju diskusiju. Možda će vam trebati malo više vremena da naučite ovaj novi način govora. Ako ste od onih koji započinjete rečenice u drugom licu, prestanite s tim. Recite tinejdžeru da pokušavate da naučite nov način govora i da želite preinačiti tu rečenicu. Zatim je parafrazirajte, govoreći u prvom licu. Na primer, ako čujete sebe kako govorite: „Nerviraš me kad...“ zaustavite se i recite: „Daj da to kažem drugačije. U meni se budi gnev kad god...“ Zatim recite tinejdžeru: „Da li shvataš zašto želim drugačije da govorim? Ne želim da te osuđujem; želim da te razumem. U isto vreme želim da shvatiš kako se osećam i o čemu razmišljam.“ Većina tinejdžera će ceniti nastojanje roditelja da nauče nove načine komuniciranja.

Poučavanje umesto propovedanja Još jedan važan princip u razgovoru s tinejdžerom jeste poučavati a ne propovedati. Ja sam odrastao u seoskoj sredini na jugu gde su učitelji i propovednici bili veoma cenjeni. Razlika između jednog i drugog nije bila u sadržaju njihove poruke, jer je svetovno i sveto bilo jako isprepletano, čak i u školi. Niti je razlika bila u mestu. Istina je da je propovednik propovedao u crkvi a da je učitelj poučavao u školi, ali je takođe istina da je učitelj često poučavao u crkvi i da je propovednik povremeno propovedao u školi. Razlika je bila u njihovom nastupu. Propovednik je imao teatralan nastup – povremeno je govorio glasno a povremeno tiho, nekad je plakao, nekad se smejao, ali uvek je bio strastven i dogmatičan. Učitelj je, s druge strane, prenosio poruku kao u običnom razgovoru – strastveno, uveren sam, ali nikada to nije pokazivao. Roditelji tinejdžera koji žele da budu dobri sagovornici moraju imitirati učitelja a ne propovednika. Kad roditelji povise ton i ponašaju se teatralno, to obično navodi tinejdžere da negde drugde potraže savet. S druge strane, ako roditelji nauče da saopšte svoje ideje promišljeno i smireno, tinejdžeri će ih često pitati za savet. Ne mislim da roditelji ne mogu dogmatično da zastupaju svoja duboka uverenja. Ja zapravo mislim da njihov dogmatizam mora biti ublažen otvorenošću za mišljenje drugoga, a naročito za mišljenje njihovog tinejdžera. „Reći ću ti ono u šta sam uvek verovao i reći ću ti zašto mislim da je to najbolje, a onda bih voleo da čujem tvoje mišljenje o tome.“ Takav pristup omogućava roditelju da izrazi snažna uverenja, ali takođe olakšava tinejdžeru da saopšti svoje misli, čak i kad su drugačije od roditeljevih. To je atmosfera koju roditelj mora da stvori. Upamtite, tinejdžeri počinju da razmišljaju apstraktno i logično. Oni ispituju verovanja s kojima su odrastali i stvaraju sopstveni sistem vrednosti. Roditelji koji žele da utiču na ovaj proces moraju naučiti da budu učitelji a ne propovednici. Naučite umetnost postavljanja pitanja. Tinejdžer će progovoriti onda kad roditelj nauči da postavlja pitanja. Ne mislim na dosadna pitanja kao što su: „Gde si bio, koliko si ostao, ko je bio s tobom?“ Mislim na pitanja koja podstiču tinejdžerove misli, kao što su: „Šta misliš, kako je većina tinejdžera reagovala kad su studenti prošle nedelje spalili američku zastavu na univerzitetu?“ Slušajte pažljivo i tada nećete samo čuti njegovo mišljenje o vršnjacima nego ćete takođe otkriti šta on misli o toj temi. Interesovanje za tinejdžerovo mišljenje do kog se dolazi postavljanjem razboritih pitanja takođe mogu navesti tinejdžera da zatraži vaše mišljenje. Pitanja ne podstiču samo na odgovore nego i na druga pitanja.

49


Navođenje razloga Još jedna ideja o razgovoru s tinejdžerima: Umesto „Zato što ja tako kažem“ recite „Reći ću ti zašto“. Tinejdžere zanimaju razlozi. Oni razvijaju sopstvenu sposobnost razmišljanja i otvaraju se onoj osobi koja ima logične razloge za svoja uverenja ili svoje stavove. Roditelj koji pribegava samo autoritetu bez navođenja razloga zaustavlja tok prijateljskog razgovora s tinejdžerom. Tinejdžer se oseća odbačeno od strane roditelja i njegovo spremište ljubavi ostaje prazno. Roditelj koji nauči umetnost efektnog slušanja i razgovora s tinejdžerom jeste roditelj koji će najuspešnije pokazati ljubav na emotivnom nivou. Kvalitetna konverzacija jedan je od najsnažnijih načina pokazivanja takve ljubavi. Kvalitetne aktivnosti Tinejdžeri su aktivna stvorenja. Najbolji razgovori između roditelja i tinejdžera vode se u kombinaciji s nekom aktivnošću. Neke od ovih aktivnosti deo su normalnog života – škola, sport, muzika, ples, drama, druženje i crkva. Tinejdžeri su aktivni u svim ovim oblastima. Roditelji koji žele da provedu kvalitetno vreme s tinejdžerima uvideće da ove oblasti pružaju mnoge mogućnosti. U mlađim tinejdžerskim godinama, mnogi sati provode se u vožnji od jedne do druge aktivnosti. Ovo vreme u kolima ne mora da bude ispunjeno prepirkama ako roditelji slede osam smernica o razgovoru i slušanju. Često sami ovi događaji pružaju mogućnosti za provođenje kvalitetnog vremena s tinejdžerom. Kada vaš tinejdžer shvati da ste prisutni na određenom događaju zbog njega, da ste zainteresovani za ono što njega zanima, da vam ništa nije važnije tog popodneva nego da budete na tom događaju, to njemu mnogo govori. Jedna četrnaestogodišnjakinja je rekla: „Tata je uvek na mojim koncertima. Nije muzičar, ali me ohrabruje. Tako sam srećna.“ Druga tinejdžerka u istom orkestru kazala je: „Znam da me tata voli, ali on nikada nije izostao s posla da bi došao na koncert. Odvaja vreme da igra golf s drugovima, ali nikada nema vremena za mene.“ Druga tinejdžerka je intelektualno svesna da je tata voli, ali njeno spremište ljubavi je prazno. Tinejdžeri znaju da im odvajanjem vremena da biste bili na nekim od njihovih aktivnosti posvećujete deo svog života, i to im na snažan način prenosi ljubav. Nasuprot tome, kad roditelji ne odvoje vreme da prisustvuju događajima u koje su njihovi tinejdžeri uključeni, oni im upućuju poruku: „Nisi mi važan toliko kao druge stvari.“ Tinejdžeri se bolje suočavaju s normalnim izazovima u svom razvoju ako su njihovi roditelji uključeni u njihov svakodnevni život. Na pitanje: „Šta ste kao tinejdžeri najmanje cenili kod roditelja?“ odgovor broj jedan koji je dalo pet hiljada odraslih osoba glasio je: „Nisu bili uključeni u moj život.“ 3 Činjenica je da tinejdžeri žele da roditelji budu uključeni u njihove živote. To ne samo da stvara uspomene za budućnost već i snažnu svezu ljubavi u sadašnjosti. Pomaganje u domaćim zadacima, pohađanje njihovih aktivnosti, voženje tinejdžera u šoping-centar jesu prilike za provođenje kvalitetnog vremena s njim. Roditelj koji je uključen u svakodnevni život tinejdžera poručuje: „Ono što tebe zanima i mene zanima.“ Pravo okruženje za kvalitetne aktivnosti Roditelji takođe mogu naučiti da stvore okruženje za kvalitetno vreme s tinejdžerima tako što će isplanirati događaje izvan okvira svakodnevice. Ovo zahteva vreme, novac i trud, ali mnogostruko će vam se isplatiti. Odlazak na pecanje ili planinarenje, splavarenje, vožnju čamcem ili druge 3

Gary Smalley & Greg Smalley, Bound by Honor (Wheaton. Ill.: Tyndale, 1998), 35.36???

50


sportove na vodi, odlazak na sportske događaje, koncerte, u pozorište u drugi grad, ili posećivanje istorijskog mesta – samo su neki od predloga kako da stvorite okruženje za provođenje kvalitetnog vremena s tinejdžerom.

Izaberite događaje koje tinejdžer voli

Ključna stvar u stvaranju dobrog okruženja jeste početi s onim što tinejdžera zanima. Planiranje putovanja koje zanima vas a ne tinejdžera jeste planiranje lošeg iskustva. Otkrijte šta zanima vašeg tinejdžera i budite kreativni u stvaranju okruženja koje će ga motivisati da provede kvalitetno vreme s vama. Sećam se kad je naš sedamnaestogodišnji sin Derek počeo da se zanima za Badija Holija, pevača i muzičara iz 1950-tih koji je kao mladić poginuo u avionskoj nesreći. Otišao sam do biblioteke i pročitao sve što sam našao o Badiju Holiju. Pročitao sam i njegove pesme. Posle toga sam poveo razgovor s Derekom o Badijevim pesmama. Bio je iznenađen što sam uopšte znao njegove pesme. Posle nekog vremena, prijavio sam se na seminar o braku u Fort Vortu, u Teksasu. Pitao sam Dereka da pođe sa mnom. „Posle seminara“, rekao sam, „otići ćemo do Luboka i saznati nešto više o poreklu Badija Holija.“ Nikada neću zaboraviti njegov pogled kad mi je rekao: „To bi bilo odlično.“ (Nisam imao pojma koliko je Lubok bio udaljen od Fort Vorta.) Ali kad govorimo o kvalitetnom vremenu, imali smo ga na pretek. Razgovarali smo sve vreme dok smo se vozili zapadnim Teksasom o tome šta ćemo videti u Luboku. Razgovarali smo o Derekovoj prošlosti i njegovoj budućnosti. Prolazili smo pored naftnih polja, ograda od bodljikave žice, železničkih pruga i žbunastog korova. Povremeno smo se zaustavljali, izlazili iz auta i uživali u tišini zapadnog Teksasa. Kad smo stigli u Lubok, otišli smo u turističku organizaciju i tamo dobili brošuru s informacijama o Badiju Holiju. Otišli smo u kuću u kojoj je Badi Holi rođen. (Kuće zapravo više nije bilo, ali slikali smo mesto na kom je stajala.) Odvezli smo se do radio-stanice gde su prvi put puštene njegove pesme. Ljudi su nas pozvali unutra i pokazali nam gramofon na kom je puštena njegova prva ploča. Otišli smo u kuću u kojoj je Badi Holi živeo kad je snimao svoju prvu ploču. Slikao sam Dereka u dvorištu ispred kuće. Vlasnica kuće je izašla da nas pozdravi. Rekli smo joj šta smo radili, na šta je ona kazala: „Sve je u redu. Ljudi to stalno rade.“ Otišli smo u klub u kom je Badi Holi prvi put nastupio. (To je sada skladište starih automobila, ali zarđali znak i dalje visi – „Cotton Club“.) Otišli smo u srednju školu koju je Badi Holi pohađao i tamo sam slikao Dereka naslonjenog na bledožuti zid od cigle. Otišli smo u malu baptističku crkvu gde se Badi Holi oženio i gde je održana pogrebna ceremonija. Otac omladinskog vođe bio je omladinski vođa za života Badija Holija. Mlađi omladinski vođa ispričao nam je sve o Badijevom venčanju i njegovom pogrebu. Zatim smo se odvezli do predgrađa, na Badijev grob. Tamo smo ugledali mermerni spomenik i bronzanu gitaru. Pomerio sam se nekoliko koraka dalje da bih Dereku dao malo privatnosti, a onda smo polako odšetali do auta i odvezli se. Dok je Lubok ostajao za nama, nas dvojica smo razgovarali o Badiju Holiju: šta bi bilo da Badi Holi nije poginuo u avionskoj nesreći tako mlad? Šta je Badi Holi verovao? Pošto neki ljudi umiru mladi, koje su to važne stvari u životu? Dugo smo razgovarali sve do Fort Vorta. To je bilo kvalitetno vreme koje ni on ni ja nikada nećemo zaboraviti. Zamislite naše iznenađenje kad smo nekoliko godina kasnije ponovo provodili kvalitetno vreme u Londonu gde smo otkrili mjuzikl „Badi“. Svi glumci su bili Britanci, koji su govorili teksaškim naglaskom. Bilo je veličanstveno! Onda se sećam da je Derek nedugo posle toga postao zagrejan za

51


Brusa Springstina. Neću vas zamarati detaljima, ali otišli smo u Friport i saznali nešto više o Brusovom poreklu.

Stvorite priliku za kvalitetno vreme Nastojeći da se zbližim s Derekom, svake godine sam planirao putovanja za nas dvojicu tokom njegovih tinejdžerskih godina. Duboko preporučujem ovo, jer ćete na taj način stvoriti priliku da provedete kvalitetno vreme s tinejdžerom. Čak i danas Derek se često seća naših putovanja i kvalitetnog vremena koje smo proveli zajedno. Zauvek ćemo ostati povezani zbog ovih iskustava, kvalitetnog vremena i lepih uspomena. Ohrabrio bih vas da razmišljate o stvaranju prilika za provođenje kvalitetnog vremena s tinejdžerom. To ne mora biti dugo i skupo putovanje do Londona, Luboka ili Friporta. Moglo bi da bude kratko i jeftino putovanje do obližnjeg grada da biste zajedno doživeli nešto što interesuje vašeg tinejdžera. Planirane aktivnosti pružaju mogućnost da govorite jezikom ljubavi kvalitetno vreme. Čak i ako primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera nije kvalitetno vreme, takve aktivnosti će vam pomoći da ga bolje upoznate, stvorite važne i trajne uspomene i stavite mu do znanja da ga volite. „Moj tinejdžer neće da razgovara sa mnom“ Jedna od najčešćih pritužbi roditelja jeste da njihova deca prestaju da razgovaraju s njima čim uđu u tinejdžersko doba. „Moj tinejdžer neće da razgovara sa mnom. Zašto se uopšte truditi oko toga da imamo kvalitetnu konverzaciju?“ Istina je da adolescenti imaju veću potrebu za privatnošću nego mlađa deca. Sopstvene misli i sopstvena osećanja različita od misli i osećanja roditelja jesu znak njihove samostalnosti. Ima dana kad tinejdžeri ne žele da razgovaraju, zato što još nisu sredili misli i osećanja. U takvim prilikama, nemudro je primoravati ih na razgovor. Ono što treba da uradimo jeste da im stavimo do znanja da smo na raspolaganju kad žele da razgovaraju. Tinejdžeri ponekad ne žele da razgovaraju s roditeljima zato što su se poslednji put kad su pokušali da razgovaraju s njima osećali omalovaženo i odbačeno. Kao roditelji, moramo paziti na ono što govorimo i kako to govorimo. Tinejdžer dolazi kući obeshrabren zbog neuspeha u školi. Počinje da govori o tome s roditeljem, a roditelj kaže: „Šta si ovoga puta pogrešio?“ Razgovor je završen, a tinejdžer odlazi sa osećanjem da je neshvaćen. Ponekad roditelji nude lažnu nadu. „Sledeće nedelje nećeš se ni sećati šta se desilo danas.“ Takođe smo često brzi da damo savet. „Ništa ti neće pomoći da se vučeš po kući tako snužden. Idi na trčanje.“ Ovo su odgovori koji prekidaju tok razgovora. Takve izjave prenose tinejdžeru stav: „Sve mi je jasno.“ One ne izražavaju nimalo saosećanja za ono kroz šta tinejdžer prolazi u tom trenutku. Neki tinejdžeri ne žele da razgovaraju zato što znaju da će dobiti ovakve odgovore. Kao roditelji, možemo im pomoći da otvore vrata komunikacije ako budemo osetljivi na njihovo raspoloženje. „Čini mi se da si danas imala težak dan. Hoćeš li da razgovaramo o tome?“ jeste poziv koji će mnogi tinejdžeri prihvatiti. „Izgledaš uzbuđeno večeras. Šta se desilo danas?“ olakšava tinejdžerki da progovori. Saosećajno slušanje (o čemu smo već govorili) i postavljanje pitanja stvoriće atmosferu koja tinejdžeru pomaže da se otvori. Upamtite, vaš tinejdžer ima prava da zadrži misli i osećanja za sebe. Nekada će doneti takvu odluku. Primoravati ga u takvim prilikama na razgovor znači ugrožavati njegovu individualnost i samostalnost. Stavite mu do znanja da ste dostupni za razgovor kad on to želi.

52


Tinejdžeri su ponekad raspoloženi za razgovor ali ne onda kad se roditeljima sviđa. Oni ponekad žele da razgovaraju kad njima to odgovara. A to je često noću, u privatnosti njihovih soba, ili u dnevnoj sobi tek kad svi odu na spavanje. Mudri roditelji će iskoristiti takve prilike kad iskrsnu. Dva dodatna sata spavanja ujutru neće bitno uticati na opšte stanje roditelja, ali dva sata kvalitetnog vremena s tinejdžerom može bitno uticati na to hoće li u krevet otići s osećanjem ljubavi ili s osećanjem usamljenosti i odbačenosti. „Moj tinejdžer ne želi da provodi vreme sa mnom“

Shvatite njegovu potrebu za prijateljima Još jedna pritužba roditelja javlja se pri pokušaju da provedu kvalitetno vreme s tinejdžerom: „Moj tinejdžer ne želi da provodi vreme sa mnom.“ Naravno, tokom tinejdžerskih godina vaš sin ili vaša ćerka razviće duboka prijateljstva sa osobama izvan porodice. Sociolozi o ovome govore kao o društvu vršnjaka. Dr Istvud Atvoter definiše društvo vršnjaka kao „ljude koji se jedni prema drugima ophode kao prema sebi jednakima zbog svojih godina, istog razreda ili posebnog statusa“. 4 Dr Atvoter takođe ističe da društvo vršnjaka ima četiri osnovne uloge u tinejdžerovom životu. 1. Ova grupa potpomaže tinejdžerov prelaz prema odraslom dobu, pružajući mu društvenoemocionalnu podršku. 2. Društvo vršnjaka obezbeđuje standarde koje tinejdžer može koristiti da bi prosuđivao svoje ponašanje i svoja iskustva. 3. Pruža mogućnosti za izgrađivanje međusobnih odnosa i socijalnih veština. 5 4. Obezbeđuje kontekst u kojem tinejdžer može da razvije svoj identitet. 6 Druženje s prijateljima posle crkve, škole, ili drugih aktivnosti, odlaženje u bioskop ili kupovinu, celonoćno druženje, razgovor telefonom ili pisanje i-mejlova jesu aktivnosti koje se automatski uvećavaju kada dete postane tinejdžer. „Društvo vršnjaka ispunjava tinejdžerove potrebe za druženjem i zabavom, i pruža mu emocionalnu podršku, razumevanje i osećaj bliskosti“, navodi savetnik Gari Smoli. „Njima su ove stvari i dalje potrebne od njihovih porodica i drugih odraslih, ali u njihovom razvoju jako je važno da ove stvari dobijaju od prijatelja.“ 7 Roditelji često pogrešno protumače tinejdžerovo pojačano interesovanje za prijatelje kao nezainteresovanost za porodicu. Oni pretpostavljaju da petnaestogodišnjak nije zainteresovan da ide u lov s tatom, u kupovinu s mamom ili na porodični izlet. Međutim, istraživanje pokazuje da većina tinejdžera želi da provodi više vremena s roditeljima. 8

Konsultujte se s tinejdžerom kad pravite planove

Deo problema je to što roditelji nekad planiraju aktivnosti a da tinejdžera i ne obaveste o tome. Zato tinejdžer isplanira nešto uzbudljivo s vršnjacima i ne želi da ide s roditeljima. Roditelji ovo tumače kao odbijanje ili nedostatak želje da bude s porodicom. Međutim, da su roditelji uvažili Eastwood Atwater, Adolescence (Englewood Cliffs, N. J.: Prentice Hall, 1996), 198. Socijalne veštine – sposobnost održavanja odnosa s drugim osobama kako bi se postigao zadati cilj. Socijalne veštine omogućavaju bolju i jasniju komunikaciju i uključuju razgovetan govor, jasno izražavanje, sposobnost da se adekvatno organizuje vreme, stvaraju mogućnost za dobru međusobnu saradnju i sl. (Objašnjenje preuzeto iz Vikipedije; prim prev.) 6 Ibid., 201-202. 7 Smalley & Smalley, Bound by Honor, 107. 8 Lawrence Steinberg & Ann Levine, You and Your Adolescent (New York: Harper & Row, 1990), 13. 4 5

53


tinejdžera kao osobu (njegovu samostalnost i njegov identitet) i da su se konsultovali s njim u vreme planiranja, tinejdžer je mogao biti veoma zainteresovan da se pridruži porodici. Onda kad se ophodimo prema tinejdžerima kao prema deci i planiramo umesto njih, kad ih ne tretiramo kao samostalne osobe, tada stičemo utisak da ne žele da budu s porodicom. Sedamnaestogodišnji Brendon je rekao: „Moji roditelji mi kažu da su povređeni zato što ne želim da idem s njima na putovanje koje isplaniraju. Problem je u tome što me oni i ne pitaju šta sam ja planirao. Oni naprave planove i obaveste me o njima dan pre nego što treba da krenemo. Ja sam neke stvari već isplanirao s društvom i moji roditelji se tada iznerviraju zato što ne želim da odustanem od tih planova i pođem s njima.“

Uzmite u obzir ono što tinejdžer želi Još jedan razlog zašto su tinejdžeri ponekad nevoljni da se odazovu na isplanirane aktivnosti svojih roditelja jeste to što roditelji ne uzimaju u obzir ono što tinejdžere zanima. Koji to roditelj nije doživeo nešto slično ovome? Majka kaže: „Posetićemo tetku i teču u subotu i hteli bismo da i ti pođeš s nama.“ Tinejdžer odgovara: „Neću da idem.“ Majka: „Zašto?“ Tinejdžer: „Dosadno mi je tamo. Nemam šta da radim.“ Majka: „Možeš da se družiš s rođakom. Uvek ste voleli da budete zajedno.“ Tinejdžer: „Mama, on je dete. Ja sam sada tinejdžer. To nije isto.“ Ako roditelji razumeju ono što tinejdžera zanima, s malo domišljatosti, uz putovanje mogu da isplaniraju neku aktivnost koja bi zanimala tinejdžera i koja bi mu putovanje učinila primamljivijim. Ne kažem da nikada ne treba primorati tinejdžera da se pridruži porodici u poseti rođacima. Ali u takvoj situaciji ne možete očekivati da ćete provesti kvalitetno vreme s njim. Daleko je bolje uzeti u obzir ono što tinejdžera zanima i njegov raspored i da zajedno isplanirate aktivnosti koje bi i za vas i za njega bile značajne.

Šta tinejdžeri kažu Dozvolite mi da ponovim ono što sam rekao na početku ovog poglavlja. Jezikom ljubavi kvalitetno vreme mnogo je teže govoriti nego jezikom priznanja i odobravanja ili jezikom fizičkog dodira. Ali kvalitetno vreme je jedan od pet jezika ljubavi. To je primarni jezik ljubavi nekih tinejdžera. Bez kvalitetnog vremena s roditeljima, ovi tinejdžeri neće osećati njihovu ljubav i pored toga što roditelji možda govore drugim jezicima ljubavi. Za ove tinejdžere je od suštinske važnosti da roditelji odvoje vreme kako bi im posvetili usredsređenu pažnju. Čujte tinejdžere čiji je primarni jezik ljubavi kvalitetno vreme. Marisa, četrnaest godina, potencijalni ribolovac: „Volim kad me tata povede na pecanje. Reći ću vam iskreno, meni ribe zaudaraju. Ali volim kad sam s tatom. Razgovaramo o svemu i svačemu i stvarno volim kad ustanemo rano. To je najbolje vreme koje provodim s njim.“ Kajl, šesnaest godina, ponosni vlasnik vozačke dozvole: „Sad kad mogu da vozim, volim da odlazim na neka mesta bez roditelja. Ali takođe volim da radim stvari s njima. Stvarno mi se sviđa kad tata i ja radimo nešto zajedno. Neki od mojih prijatelja nemaju očeve. Mislim da sam stvarno srećan.“ Monika, četrnaest godina, živi s majkom i povremeno se viđa s ocem. „Ono što volim kod majke je to što možemo da razgovaramo o svemu. Ne čuvamo tajne. Stvarno sam bliska s njom. Pomogla mi je da rešim mnoge probleme. Znam da joj uvek mogu reći šta me muči i znam da će mi pomoći.“

54


Dženifer, osamnaest godina, sprema se za fakultet na jesen. „Mislim da će mi u školi najviše nedostajati razgovori s mamom i tatom. Ponekad razgovaramo dugo u noć; znam da su uvek tu za mene. To neću imati na fakultetu. Znam da ćemo razgovarati telefonom, ali to neće biti isto.“

55

6. ČETVRTI JEZIK LJUBAVI: SLUŽENJE/ČINJENJE USLUGA „Mislim da sam ljubav svojih roditelja najviše osećao zbog toga što su se uvek trudili da mi u svemu pomognu.“ Mark se upravo zaposlio i počeo da razmišlja o tome da se uskoro oženi. Dok je govorio o svojim tinejdžerskim godinama, počeo je da se priseća detalja. „Sećam se svih obroka koje je mama spremala iako je bila zaposlena, i vremena kad mi je tata pomogao da sredim stari auto koji smo zajedno kupili kad sam imao šesnaest godina. Male stvari, velike stvari – toliko toga su činili da mi pomognu.“ Sa dvadeset četiri godine, Mark se i dalje sećao uspomena. „Sada znam mnogo više nego tada. Ali čak sam i tada znao da su se jako trudili da mi pomognu i ja sam to uvek cenio. Nadam se da ću jednog dana isto moći da uradim za svoju decu.“ Mark je opisivao roditelje koji su govorili jezikom ljubavi služenje. Vaspitavanje je životni poziv koji je pre svega orijentisan na služenje. Onog dana kad ste odlučili da imate dete prijavili ste se za dug period služenja. U vreme kad vaše dete postane tinejdžer, ovim jezikom ljubavi govorićete već trinaest godina. Ako zaista želite da imate pozitivno mišljenje o sebi, odvojte nekoliko minuta i prebrojte pelene koje ste promenili, obroke koje ste spremili, odeću koju ste oprali, opeglali, spakovali, koliko ste flastera zalepili, igračaka popravili, čaršava namestili, koliko ste puta deci oprali kosu i osušili je, itd. Molim vas da ovaj spisak ne pokazujete tinejdžeru. Pročitajte ga u svojoj sobi naglas, posebno onih dana kad se osećate jadno kao roditelji. Postoji čvrst, nepobitan dokaz da ste voleli ovo dete. Međutim, vaše dete je sada postalo tinejdžer i zato morate naučiti neke nove dijalekte ako želite da uspešno govorite jezikom ljubavi služenje. Nema više pelena, ali ima mnogo dugmadi koje treba ušiti, haljina koje treba sašiti ili skratiti, obroka koje treba spremiti, guma na biciklu koje treba zameniti, kola koja treba popraviti, košulja koje treba oprati i ispeglati (zaboravite na peglanje, izgužvano je sada „in“), uniformi koje treba očistiti, mnoge taksi vožnje koje ćete sami obaviti (bar dok ne napune šesnaest godina), itd. Služenje/činjenje usluga – snažan jezik ljubavi Sav ovaj naporan rad poprima dimenziju plemenitosti kad shvatite da je to za tinejdžera dubok izraz emocionalne ljubavi. Neki roditelji izvršavaju ove rutinske poslove kao svoju dužnost. Oni od drveta ne vide šumu. Ja se nadam da će narednih nekoliko stranica raspršiti oblake skučenosti i omogućiti da sunce prave ljubavi proširi vidike roditelja u vezi sa vaspitavanjem tinejdžera. Činjenica je da služenje baca na tinejdžerovu dušu jedan od najblistavijih zrakova ljubavi. Istorija obiluje primerima ljudi i žena koji su naučili da govore ovim jezikom ljubavi. Ko još nije čuo za Majku Terezu? Njeno ime je sinonim za služenje. U Africi je bio poznat Albert Švajcer, u Indiji Mohandas Gandi. Ljudi koji su pažljivo proučavali život Isusa iz Nazareta, osnivača hrišćanstva iz prvog veka, saglasni su da se njegov život može opisati njegovim jednostavnim delom pranja nogu svojim učenicima. Za sebe je rekao: „Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge.“ 1 Svoje sledbenike je učio: „Ko hoće da bude velik među vama, neka vam bude služitelj.“ 2 1 2

Jevanđelje po Mateju 20,28. Jevanđelje po Mateju 20,26.

56

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 6. ČETVRTI JEZIK LJUBAVI: SLUŽENJE/ČINJENJE USLUGA

Prava veličina pokazuje se u služenju. Služenje koje proizilazi iz roditeljskog srca jeste pravi izraz emocionalne ljubavi. Pomaganje od srca Pošto je pomaganje deci stalno kroz mnoge godine i pošto se obavlja uz mnoge druge obaveze, roditelji mogu zaboraviti da svakodnevne i privremene usluge koje čine deci jesu izrazi ljubavi koji imaju dugotrajni uticaj. Roditelji se povremeno mogu osećati kao robovi a ne kao služitelji koji pokazuju ljubav, iskorišćeni od dece, supružnika i drugih. Međutim, ako roditelji zauzmu ovakav stav, tinejdžeri će to osetiti i malo ljubavi će primiti od usluga koje im roditelji čine. Služenje iz ljubavi nije robovanje. Ropstvo je nametnuto spolja i nevoljno se prihvata. Služenje iz ljubavi je motivisano unutrašnjom željom da se svoja snaga posveti drugima. Služenje iz ljubavi je dar, ne moranje, i čini se od srca, ne pod prisilom. Kad roditelji pomažu tinejdžerima ozlojeđeni i puni gorčine, tinejdžerove fizičke potrebe možda će biti ispunjene, ali će njegov emocionalni razvoj biti uveliko narušen. Pošto je služenje svakodnevno, čak i najbolji roditelji moraju da se zaustave i povremeno ispitaju svoje stavove kako bi bili sigurni da svojim služenjem tinejdžerima prenose ljubav. Sećam se kad mi je Kameron rekla: „Tata mi pomogne da uradim domaći ako ga zamolim. Ali posle toga se osećam da sam kriva i nedostojna. Obično ne tražim pomoć od njega.“ Takva tatina pomoć ne prenosi ljubav. Majke takođe mogu preneti malo ljubavi kad pomažu svojim tinejdžerima. „Volela bih kad bi mi mama pomogla oko školskih zadataka, ali ona je stalno zauzeta“, rekla je Džulija, koja je sada u prvoj godini srednje škole. „A kad je i pitam za pomoć, ona to uradi samo da bi me skinula s vrata.“ Ako roditelji žele da tinejdžeri njihovu pomoć dožive kao ljubav, moraju je pružiti od srca. Manipulacija nije ljubav Moguće je da se služenje upotrebi kao sredstvo za manipulisanje tinejdžerom. „Odvešću te do šoping-centra da se vidiš s prijateljima ako središ svoju sobu.“ To je pokušaj da se sklopi ugovor s tinejdžerom: „Učiniću... ako...“ Ne kažem da nikada ne treba da pravimo ugovore s tinejdžerima, ali na to nikada ne smemo da gledamo kao na izraz emocionalne ljubavi. To što vozite tinejdžera do šoping-centra jeste usluga za uslugu, to jest, za spremanje sobe. Kada kažete tinejdžeru da uradi nešto što je vama po volji, to je trampa a ne izraz ljubavi. Ako su vaše usluge uvek vezane za nešto što tinejdžer treba da uradi da bi vam ugodio, tada manipulišete njime. Manipulacija nikada nije izraz ljubavi. Ljubav se ne može zaraditi. To je dar koji se daje od srca. Mi treba da volimo svoje tinejdžere bezuslovno. Možda nam se ne sviđa njihovo celokupno ponašanje. Ali ipak možemo da im pokažemo ljubav putem služenja. Zapravo, vaša tinejdžerka će mnogo dublje osećati vašu ljubav kad zna da je ona bezuslovna. Taj sistem kada pokušavate da promenite tinejdžerovo ponašanje obećanjem da ćete učiniti nešto što znate da on želi psiholozi zovu modifikacija ponašanja. Roditelj nagrađuje tinejdžera za ono što on smatra dobrim ponašanjem tako što čini nešto što tinejdžer želi, ili mu uskraćuje nešto kad ne ispuni roditeljeva očekivanja. Ovaj metod vaspitavanja bio je popularan tokom 1970-tih, međutim, po mom mišljenju, to nije najzdraviji način vaspitavanja dece i svakako nije najbolji način za ophođenje prema tinejdžeru. Ne kažem da modifikacija ponašanja nikada ne treba da se primeni kao stil vaspitavanja. On može pomoći osobito za promenu ukorenjenih modela ponašanja koje roditelj smatra neodgovornim ponašanjem. Ponekad će ponuđena nagrada biti dovoljna da motiviše tinejdžera da promeni ponašanje, što u normalnim okolnostima ne bi učinio. Nažalost, ovakva promena nije uvek 57


trajna, osim ako ne nastavite da ih nagrađujete. (O ovome ćemo više govoriti u 12. poglavlju u kojem će tema biti ljubav i odgovornost.) S druge strane, roditelji takođe treba da budu upozoreni da će tinejdžeri nekada pokušati da manipulišu njima zloupotrebom služenja. Ako žele da učinite nešto za njih, ponudiće se da urade nešto što ste još ranije tražili od njih da urade. Šesnaestogodišnji Bredli je rekao: „Ako želim da mama nešto uradi za mene, samo treba da kažem da ću pospremiti svoju sobu. Učiniće šta god da zatražim.“ Bredli je naučio da manipuliše majkom. Ako majka smatra da je ono što je Bredli tražio za njegovo dobro, pristaće na njegov uslov. Ali roditelji nikada ne bi trebalo da pristanu da urade nešto što je po njihovom mišljenju nemudro samo zato što tinejdžer pristaje da uradi nešto što oni žele. Neki tinejdžeri su majstori manipulacije. „Ako me voliš, ti ćeš...“ jeste tinejdžerova osnovna manipulativna izjava. On koristi želju roditelja da budu dobri roditelji kao sredstvo za ostvarenje svojih želja. Najbolji odgovor roditelja jeste: „Volim te previše da bih ti dopustio da uradiš nešto što je po mom mišljenju štetno za tebe, koliko god ti to želiš.“ Manipulacija nema ništa zajedničko s ljubavlju, ali zato sve dodirne tačke ima s kontrolom. To nije dobar pristup za odnos između roditelja i tinejdžera. Recipročna ljubav

Primer i usmeravanje

Savesni roditelji tinejdžera imaju dve osnovne želje: da vole i budu voljeni. Mi želimo da naši tinejdžeri osećaju našu ljubav kako bi njihovo spremište ljubavi bilo puno, ali takođe želimo da nauče da vole druge. Roditelji ponekad pitaju: „Ako nastavim da mu služim, kako će naučiti da čini stvari sam za sebe i kako će naučiti da pomaže drugima?“ Odgovor na to pitanje je postavljanje primera i usmeravanje. Mi pokazujemo kako izgleda bezuslovna ljubav kada činimo stvari za tinejdžere koje oni vole dok god smatramo da je to za njihovo dobro. Međutim, moramo pažljivo birati usluge koje im činimo. U suprotnom, stvorićemo zavisne tinejdžere koji primaju, ali koji nisu naučili da bilo šta daju. Na primer, spremanje jela je služenje, ali naučiti tinejdžera da kuva daleko je veća usluga. Mnogo je lakše spremiti jelo sam nego naučiti tinejdžera da kuva. Šta je veći izraz ljubavi? Svakako, ovo drugo. Osnovno pravilo je da činite one usluge tinejdžerima koje oni ne mogu da čine sami. Kad su mali, vi im perete odeću; kao tinejdžere, učite ih da sami peru odeću. Roditelji koji ne nauče ovu razliku mogu zapravo u ime ljubavi da osakate tinejdžerovo sazrevanje. To ne znači da nikada nećete oprati njihov veš, već da to nećete činiti stalno. Na taj način postavićete mu dobar primer i ujedno mu pokazati put koji vodi ka sazrevanju i samostalnosti.

Upućivanje na ispravan put Smatram da će biti od pomoći roditeljima ako verbalno objasne tinejdžerima ono što rade. Mama govori Patriku koji ima trinaest godina: „Pošto si sada tinejdžer, želim da ti kažem nešto vrlo lično. Kad si bio mali, radila sam mnoge stvari za tebe zato što sam te jako volela. Spremala sam ti hranu, prala veš, pospremala tvoju sobu, itd. Mogla bih i dalje da radim to dok ne završiš srednju školu, ali to ne bi bilo dobro za tebe. Pošto te i dalje jako volim, naučiću te da sam radiš ove stvari. Ne bih želela da završiš srednju školu, odeš od kuće, a da ne umeš da se snađeš sam.“

58


„Napravila sam spisak poslova kojima želim da te naučim. Pokazaću ti ga, a ti ga možeš dopuniti. Takođe mi reci kojim redosledom hoćeš da ih naučiš. Ne želim da te primoravam ni na šta, ali kad budeš bio spreman, naučiću te da obavljaš ove poslove.“ Patrikova majka je objasnila da želi da ga nauči ovim poslovima zato što ga voli. On će verovatno pozitivno odgovoriti na njen plan, zato što mu je majka ostavila mogućnost da izabere poslove koje želi da nauči i po kom redosledu želi da ih nauči. Patrik i njegov otac takođe bi mogli da naprave sličan spisak poslova kojima bi otac hteo da ga nauči i onih poslova koje bi on hteo da nauči od oca. Tinejdžer čiji roditelji imaju ovakav pristup zaista je srećan tinejdžer. On će osećati njihovu ljubav i postaće odgovorna odrasla osoba koja nije samo naučila da se brine za sebe nego i da na praktičan način, putem služenja, voli druge. Pristupajući vaspitavanju na ovakav način, roditelji ne samo da govore jezikom ljubavi služenje, oni isto tako uče tinejdžera neophodnim poslovima da bi mogao uspešno da pomaže drugima. Ovakvo usmeravanje zahteva i učenje i obuku. Učenje je grčka reč koja znači davanje uputstava putem reči. Obuka je grčka reč koja označava učenje u praksi. U Grčkoj, ovo je bio osnovni pristup vaspitavanju. Roditelji koji slede ovaj princip daju verbalna uputstva kad uče tinejdžera određenom poslu. Pokazuju mu kako se radi, a zatim mu daju priliku da on to uradi sam. Na primer, otac koji želi da nauči sina da opere porodični auto, a možda kasnije i svoj, počinje s verbalnim uputstvima: „Jedna od stvari koju uvek treba da imaš na umu jeste da prvo moraš isprskati auto vodom da bi uklonio čestice peska, da prilikom sapunjanja ne bi oštetio auto. Kad to uradiš, počni od krova pa naniže, i peri samo po jedan deo auta, brzo ga ispirajući da sapunica ne bi ostavila pruge na autu.“ Otac potom demonstrira ono što je upravo rekao, dopuštajući tinejdžeru da mu pomogne. Možda će zajedno prati auto nekoliko vikenda. Otac će zatim pustiti tinejdžera da sam opere auto. Posle toga, mogu ponovo prati auto zajedno, otac ga može prati sam, ili ga sin može prati sam, u zavisnosti od njihove želje. Kada sin sam pere auto, otac pokazuje da to ceni i hvali ga. Tinejdžer nije naučio samo da pere auto nego i da voli oca.

Pomaganje tinejdžeru da se osamostali i izgradi svoj identitet

U današnjem užurbanom društvu neki roditelji su propustili da nauče tinejdžere poslovima koji će im u životu mnogo značiti. Zato kada ovi tinejdžeri kasnije stupe u brak, oni shvate da ni oni ni njihovi supružnici ne znaju da očiste komodu, da usisavaju pod, da kuvaju, ni da peru veš. Potpuno su neosposobljeni da služe jedno drugom u osnovnim potrebama. Njihovi roditelji su propustili priliku da ih nauče da služe drugima. Kad prestanete da činite stvari za svoje dete i počnete da učite tinejdžera da samostalno obavlja poslove, videćete da je za to potrebno mnogo više vremena i energije. Međutim, malo je važnijih stvari za tinejdžerov emocionalni i socijalni razvoj. Ako tinejdžer nauči da služi, imaće pozitivno mišljenje o sebi; na taj način će izgrađivati svoj identitet. Dok tinejdžer bude služio ljudima izvan porodice, nailaziće na pozitivne reakcije. Svako voli ljude koji pomažu drugima. Tako će razvoj tinejdžerovog identiteta biti dodatno podstaknut. Štaviše, učeći da obavlja te poslove, tinejdžer će biti u stanju da se stara sam o sebi; zbog toga će imati veći osećaj samostalnosti. Roditelji na taj način snažno utiču na tinejdžerovo sazrevanje. Roditelji koji ovo ne čine imaće tinejdžere kojima je život dosadan, koji malo toga postižu, koji imaju nisko mišljenje o sebi i koji imaju probleme u međuljudskim odnosima. Ne mogu dovoljno snažno da istaknem koliko je važno da roditelji nauče tinejdžere poslovima kojima mogu služiti

59


drugima. Kad roditelji ovo ne učine, tinejdžer će neminovno osećati da su ga roditelji prevarili. Ljubav hrani decu kad su mala, ali kao tinejdžere ona ih uči da se hrane sami. Fokusiranje na služenje/činjenje usluga

Dve dobre porodične igre U knjizi Pet znakova zdrave porodice izneo sam praktične načine da se podstakne „stav služenja“ u porodici. Predložio sam dve igre koje se svakog dana mogu igrati u svakoj porodici. 3 Verujem da će reakcija tinejdžera na ove igre biti pozitivna. Prva se zove: Zaista cenim to! U ovoj igri pohvaljujete služenje koje se već odvija u porodici. Dok sedite za stolom ili u dnevnoj sobi, svaki član porodice dopunjuje sledeću rečenicu: „Jedan od načina na koji sam ti poslužio danas jeste...“ Rečenica može biti dopunjena izjavama kao što su „kuvanje, pranje sudova, usisavanje, izbacivanje smeća, košenje travnjaka, pražnjenje poštanskog sandučeta.“ Kad svaki član porodice završi rečenicu, član porodice kome je pomognuto odgovara: „Zaista cenim to.“ Ova igra je pozitivan način da se članovi porodice podsete na služenje koje se odvija u domu. To je takođe način da se takvo služenje pohvali. Druga igra se zove: Znaš li šta bih hteo? U ovoj igri svaki član porodice pita drugog člana: „Znaš šta bih hteo?“ Na primer, mama kaže: „Htela bih da mi za subotu ujutro napraviš palačinke i ispržiš kobasicu.“ Džulija, koja je zamoljena, odgovara: „Potrudiću se da to ne zaboravim.“ Napomena: osoba koja je zamoljena za uslugu ne obećava da će to učiniti nego da će pokušati da upamti to. Ta osoba onda ima slobodu da to uradi ili ne uradi. Upamtite, svako služenje mora biti dragovoljno. Prisiljavanje ili manipulacija nije ljubav. Obe ove igre mogu se igrati s tinejdžerima kao i s mlađom decom. Ako se igraju u opuštenoj porodičnoj atmosferi i s nekritičkim i nezahtevnim stavom, one mogu pomoći da se razvije stav služenja u porodici.

Ispunjavanje Skotovog spremišta ljubavi

Služenje je primarni jezik ljubavi nekih tinejdžera. Kada roditelji pokažu ljubav putem služenja, tinejdžerovo spremište ljubavi brzo se puni. Skot je bio takav tinejdžer. Na njegov šesnaesti rođendan roditelji su mu kupili auto, što je po njihovim rečima bila najgora stvar koju su mogli da učine. Šest meseci kasnije Skot je došao u moju kancelariju zato što su roditelji pretili da će mu oduzeti auto ako ne dođe (savršeni primer manipulacije, ali verovatno i jedini način da Skot dođe na savetovanje). Skotovi roditelji su me posetili nedelju dana ranije i izrazili zabrinutost. Otkad je dobio auto, Skot je počeo da se ponaša potpuno neodgovorno. Već je zaradio dve kazne zbog prebrze vožnje i bio je kod sudije za prekršaje zbog manje saobraćajne nesreće. Njegovi roditelji su istakli da je „veoma neprijateljski“ nastrojen prema njima. „Otkad je dobio auto ne želi uopšte više da bude s nama“, rekao je otac. „Radi u restoranu brze hrane dva sata svako popodne da bi zaradio za gorivo. Ostatak popodneva i večeri provodi s prijateljima. Jede u restoranu pa nema potrebu da dođe kući na večeru. Zapretili smo da ćemo mu oduzeti auto, ali nismo sigurni da je to ispravna odluka.“ „Zapravo, mi ne znamo šta da radimo. Zato smo i došli k vama.“ Skotovi roditelji su bili veoma ambiciozni. Oboje su imali uspešne karijere, a Skot je bio njihovo jedino dete.

3

Gary Chapman & Derek Chapman, The Five Signs of a Loving Family (Chicago: Northfield, 1997), 35-36.

60


U razgovoru sa Skotom tokom sledećih nekoliko nedelja otkrio sam da je imao malo poštovanja za roditelje. „Njih interesuje samo njihova karijera“, kazao je. „Uopšte im nije stalo do mene.“ Saznao sam da njegovi roditelji obično nisu stizali s posla pre šest ili pola sedam uveče. Pre nego što je Skot imao svoj auto i honorarni posao, obično je stizao kući iz škole u pola četiri, uradio bi domaći i razgovarao s prijateljima telefonom. Kad bi roditelji stigli, večerali bi zajedno. „Uglavnom su kupovali hranu na putu kući. Mama ne voli da kuva, a tata ne ume. Posle večere, proveravali bi da li sam završio domaći. Onda je tata radio na poslovnim projektima i gledao TV. Mama je čitala nešto i obavljala telefonske razgovore. „Ja sam obično odlazio u svoju sobu, surfovao internetom i razgovarao s prijateljima telefonom“, nastavio je Skot. „Bilo mi je dosadno. Ništa nisam imao da radim.“ U daljim razgovorima sa Skotom saznao sam da je u brojnim situacijama tražio od roditelja da mu pomognu oko mnogih projekata, ali po njegovom mišljenju „oni nikad nisu imali vremena“. „Kad sam imao trinaest godina“, rekao je, „zamolio sam tatu da me nauči da skijam na vodi, ali on mi je rekao da je to previše opasno i da sam previše mlad za to. Kad sam hteo da naučim da sviram gitaru, rekao mi je da nemam sluha i da bi to bilo bacanje para. Čak sam zamolio mamu da me nauči da kuvam. Rekla je da hoće, ali nikada to nije uradila.“ Očigledno je bilo da se Skot osećao prevareno. Roditelji su ga izdržavali, obezbedili mu krov nad glavom, oblačili ga, ali nisu ispunjavali njegovu unutrašnju potrebu za emocionalnom ljubavlju. Postalo mi je jasno da je Skotov primarni jezik ljubavi služenje, ali da njegovi roditelji nikada nisu naučili da govore njegovim dijalektom. Služili su mu tako što su se starali za njegove osnovne telesne potrebe, ali nisu bili osetljivi za njegove želje i zato su se malo trudili da u njemu razviju neophodne veštine za ostvarenje tih želja. Skot je zato osećao da ga oni odbacuju i ne vole. Njegovo ponašanje bilo je odraz njegovih osećanja. Voleo bih kad bih mogao da kažem da su se stvari brzo promenile nabolje u njihovoj porodici. Zapravo, stvari su se pogoršale pre nego što su se poboljšale. Rekao sam njegovim roditeljima svoja zapažanja i mislim da su me razumeli. Iskreno su se potrudili da se približe Skotu, ali on nije mnogo mario za to. Većina njihovih napora bila je odbijena. Njegov stav je izgleda bio da je ono što su radili prekasno i nedovoljno. Cela godina je prošla pre nego što je došlo do značajnije promene. Posetio sam Skota u bolnici posle saobraćajne nesreće u kojoj je polomio kuk, nogu i smrskao gležanj. Tek je bio krenuo u završni razred srednje škole; ipak, tokom oporavka, Skot je konačno uspostavio emocionalnu vezu s roditeljima. Oni su se izvinili što nisu ispunjavali njegove potrebe ranijih godina, a Skot je priznao da ih je isključio iz svog života zato što se osećao odbačeno s njihove strane. Zbog ove emocionalne povezanosti stvari su značajno počele da se poboljšavaju sledeće godine. Dok je Skot bio u gipsu, njegovi roditelji su imali mnoge prilike da mu pokažu ljubav putem služenja, ali što je još važnije, otkrili su šta Skota trenutno zanima i postarali se da se to ostvari. Skotova poslednja godina u srednjoj školi bila je, prema njegovim rečima, najgora i najbolja godina u njegovom životu. Prošao je kroz nesnosan fizički bol, ali je takođe ponovo iskusio pravu emocionalnu bliskost s roditeljima. Živeo je kod kuće sledeće dve godine i pohađao obližnji fakultet, što je takođe pružalo brojne mogućnosti njegovim roditeljima da mu služe. Oba roditelja su mu zdušno pomagala oko školskih zadataka. On i otac su mnoge vikende proveli pored jezera. Skot nije više bio zainteresovan za skijanje na vodi, ali naučio je da vozi očev čamac i odlično je napredovao u vožnji džet-skija. Na fakultetu su se Skotova interesovanja uvećala; njegovi roditelji su bili upućeni u

61


njih i koristili su svaku priliku da mu pomognu da istraži ono što ga interesuje. Skot sada ima dvadeset sedam godina, oženjen je i govori jezikom služenja svom sinu. Skotovi roditelji, kao i mnogi drugi roditelji, bili su veoma iskreni. Veoma mnogo su voleli svog sina, ali propustili su priliku da otkriju njegov primarni jezik ljubavi. Kad su konačno saznali koji je to jezik i pokušali da govore njime, Skot nije odmah reagovao. Ovo je uobičajeno ako se tinejdžer osećao usamljeno i odbačeno određeno vreme. Ali roditelji ne smeju odustati. Ako su uporni u svom nastojanju da govore tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi, ta ljubav će na kraju savladati tinejdžerov emotivni bol i oni će ponovo uspostaviti emocionalnu vezu.

Šta tinejdžeri kažu

Ovo ponovno povezivanje s tinejdžerom biće prekretnica u njihovom odnosu ako i dalje budu nastojali da govore tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi. Čujte tinejdžere čiji je primarni jezik ljubavi služenje. Grej, trinaest godina, živi s majkom i mlađom sestrom. Otac ih je napustio kad je Grej imao sedam godina. „Znam da me majka voli zato što pere moju prljavu odeću, svakodnevno sprema večeru i pomaže mi s domaćim zadacima čak i kad je ne zamolim za to. Naporno radi kao medicinska sestra da bismo imali za hranu i odeću. Mislim da me i tata voli, ali on ne radi mnogo da bi nam pomogao.“ Kristal, četrnaest godina, najstarija od četvoro dece: „Znam da me roditelji vole zato što mnogo toga rade za mene. Mama me vozi na trening navijačica i na sve utakmice. Tata mi pomaže s domaćim zadacima, naročito s matematikom, koju mrzim.“ Tod, sedamnaest godina, ima svoj letnji servis za kosilice i svoj prvi auto. „Imam najboljeg tatu na svetu“, rekao je. „Naučio me je da kosim travu, započnem posao i zaradim novac da bih mogao da kupim auto. Prošle nedelje me je naučio da menjam svećice.“ Kristin, trinaest godina. „Znam da me mama voli zato što odvaja vreme da me nauči svemu. Prošle nedelje je počela da me uči da vezem. Ovog Božića ću sama napraviti poklone.“

62

7. PETI JEZIK LJUBAVI: DAROVI/POKLONI Imao sam popodnevnu pauzu tokom jednog bračnog seminara koji sam držao u vazduhoplovnoj bazi NATO-a u Gajlenkirhenu (Geilenkirchen), u Nemačkoj. Većina vojnika je tamo provodila najmanje dve godine, pa su čitave porodice živele u bazi. Tokom tog popodneva spazio sam trinaestogodišnjeg Aleksa koji je sedeo na stolu za piknik i radio domaći zadatak. Izgledao je kao tipičan američki tinejdžer: vojnički podšišan, nosio je iznošeni džins i bledozelenu košulju. Imao sam osećaj da mu neće smetati ako ga prekinem, zato sam mu prišao, predstavio se i započeo razgovor. Posle izvesnog vremena spomenuo sam medaljon svetog Kristofera koji je visio na lančiću oko Aleksovog vrata. „Tata mi je dao medaljon za moj trinaesti rođendan u martu“, kazao je. „On želi da me ovo podseća na njega kad ode na dužnost. Nosim ga sve vreme.“ „Ko je bio sveti Kristofer?“ pitao sam. „Nisam siguran“, odgovorio je, „neki svetac koji je činio mnoga dobra.“ Odmah sam mogao reći da medaljon za Aleksa nije imao religijski značaj. Ali na emotivnom nivou, njegova vrednost je bila neprocenjiva. To je bio stalni podsetnik na očevu ljubav. Imao sam utisak da će i posle trideset godina, ako bih ga kojim slučajem sreo, i dalje nositi oko vrata medaljon svetog Kristofera. Šta su darovi? Darovi su vidljivi, opipljivi znaci emocionalne ljubavi. Važno je razumeti suštinsku prirodu dara. Grčka reč od koje potiče naša reč dar jeste haris, što znači milost ili nezasluženi dar. Po svojoj prirodi, dar nije nešto što tinejdžer zaslužuje; dar se daje zato što roditelj želi da podeli s njim svoju bezuslovnu ljubav. Neki roditelji ovo ne shvataju; oni misle da daju darove tinejdžerima, a zapravo ih plaćaju za učinjeno delo. U tom slučaju, oni ne govore jezikom ljubavi koji se zove darovi. Na primer, Beverli je rekla svojoj petnaestogodišnjoj ćerki Amandi: „Ako pospremiš sobu, čim se završi večera otići ćemo u šoping-centar da ti kupim haljinu koju si htela.“ U stvari, ona je pokušala da manipuliše Amandom da uradi ono što je ona htela, ili je pokušala da se cenka s njom. „Ako uradiš to... kupiću ti haljinu.“ Ili joj je možda dosadilo Amandino navaljivanje da kupe haljinu i ovo je bio njen način da popusti, a ujedno je htela malo i da zaposli Amandu u tom procesu. U svakom slučaju, haljina neće biti dar. To će biti nagrada za pospremanje sobe. Beverli je tako postavila stvar. Ona može misliti da pokazuje ljubav Amandi kupovinom haljine, ali Amanda će primiti haljinu kao nešto što zaslužuje, ne kao dar. Skoro sve što neki roditelji zovu „darovima“ jesu zapravo nastojanja da se manipuliše tinejdžerom, razmena za nešto što oni žele, ili nagrada za urađen posao. Jedino vreme kad neki tinejdžeri prime prave darove jeste Božić ili njihov rođendan. Izuzev toga, darovi roditelja nisu uopšte darovi. Nemojte me shvatiti pogrešno; ne kažem da roditelji nikada ne treba da nagrade tinejdžera za urađen posao. Ja samo kažem da takve nagrade ne treba smatrati darovima. Tinejdžer bi verovatno mogao da napravi sličnu pogodbu i s nekim poslodavcem u gradu. Ako im roditelji ponude bolju pogodbu nego što bi je dobili u gradu, to je i dalje pogodba a ne dar. Bilo bi od pomoći da sebi postavite pitanje: „Kada sam poslednji put poklonio pravi dar svom tinejdžeru?“ Kad se setite, ponovo postavite sebi pitanje: „Da li sam išta tražio od njega pre nego što sam mu dao dar?“ Ako jeste, onda zaboravite na to, jer to nije bio pravi dar. Počnite ponovo i

63

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 7. PETI JEZIK LJUBAVI: DAROVI/POKLONI

pokušajte da se setite kada ste poslednji put poklonili dar svom tinejdžeru. Neki roditelji će se setiti da je to bilo prošlog Božića ili za prošli rođendan. Tinejdžerima ne smetaju ovakve pogodbe s roditeljima. Zapravo, mnogi od njih vole da se pogađaju. To je njihov uobičajen način da dobiju ono što žele. Ako ne mogu da dobiju to što žele verbalnim uznemiravanjem roditelja, dobiće to „pravljenjem ugovora“ s roditeljem. To je standardni metod u mnogim domovima, ali on nema veze s davanjem darova. Dar i svečanost Još jedan važan aspekt davanja darova jeste da od toga treba načiniti svečanost. Setite se značajnog dara koji ste primili u prošlosti. Koji je to dar bio? Ko vam ga je dao? Kako je bio upakovan? Kako vam je bio dat? Da li je poklanjanje bilo propraćeno rečima, dodirima ili drugim izrazima ljubavi? Mnogo su veće šanse da ste osetili veću ljubav ako je osoba uložila više truda u pakovanje i sam čin poklanjanja. Svrha davanja poklona nije u tome da određeni predmet pređe iz jedne ruke u drugu. Svrha je da se pokaže emocionalna ljubav. Naša je želja da dotična osoba oseti da nam je stalo do nje, da je ona za nas važna i da je volimo. Ove emocionalne poruke još više dobijaju na značaju kada se pažnja posveti samoj svečanosti koja ide uz davanje poklona. Dobro će biti da roditelji tinejdžera ovo upamte. Kada izostavimo svečani deo, tada umanjujemo emotivnu silu dara. Džoni traži patike za tenis. Mama i tata voze Džonija do šopingcentra i kupuju patike. Džoni izlazi u njima iz radnje, i to je to. Nema svečanosti. Mnogi tinejdžeri su se navikli na tako nešto. Takvi darovi prenose malo emocionalne ljubavi. Ako se svi darovi poklanjaju na ovakav način, tinejdžer počinje da razmišlja da on polaže pravo na ono što mu roditelji daju: „Ja sam tinejdžer. Moji roditelji su dužni da mi daju sve što poželim.“ Tinejdžer pokazuje malo poštovanja, a dar ima malo emocionalnog značaja. Međutim, kad bi roditelji patike odneli kući, upakovali ih na kreativan način i poklonili ih tinejdžeru u prisustvu ostalih članova porodice kao izraz ljubavi prema njemu, dar bi postao snažan prenosilac emocionalne ljubavi. Ako dosada niste praktikovali davanje poklona uz svečanost, predložio bih vam da obavestite tinejdžera o svojoj odluci da ćete uvesti više svečanosti u porodični život i da ćete odsada na jedan nov način poklanjati darove. Tinejdžer će se možda nasmejati na to ili će ga iznervirati vaš prvi pokušaj da promenite način poklanjanja darova, ali mogu vam reći da će ubrzo u drugačijem svetlu početi da posmatra vaše darove. I naučiće da govori jezik ljubavi davanje darova, što će mu biti od velike koristi u odraslom dobu. Darovi i materijalizam Iskreni roditelji me često pitaju: „Ako budem poklanjao previše darova svom tinejdžeru, zar neću u njemu pobuditi duh materijalizma koji je toliko rasprostranjen u našoj kulturi?“ To je stvarna opasnost u našem društvu koje je veoma materijalističko. Na nalepnici za kola piše: „Pobeđuje onaj ko umre s najviše igračaka.“ Odrasli i tinejdžeri se utrkuju ko će nabaviti više igračaka. Ako imamo najmodernije, najbolje, tehnološki najnaprednije, onda smo uspešni. I dok odrasli kupuju kuće, skupe automobile, sofisticirane uređaje, čamce, avione i poslednje modele laptopova, tinejdžeri kupuju brža kola, moćnije audio-uređaje, firmiranu (brendiranu) odeću i cipele, CD-ove, i oblače se po poslednjoj modi kako bi dokazali da se razlikuju od roditelja. Svi mi igramo na istu muziku. Samo su igračke koje kupujemo drugačije. Mudro je da kao roditelji postavimo pitanje: „Hoću li ovome učiti svoje tinejdžere?“ Takođe se moramo pitati: „Je li to ono što želim da radim sa svojim životom? Ima li nešto više od života nego

64


što je sticanje i igranje s igračkama?“ Većina odraslih veruje da ima, ali mnogi nisu u stanju da kažu ni sebi ni drugima šta je to. Smatram da postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvo, naučiti da se bude zadovoljan običnim, i drugo, naučiti da se deli s drugima. Hiljadama godina ljudi su živeli bez „igračaka“ – hiljada proizvoda – koje je stvorila industrijska i tehnološka revolucija u devetnaestom i dvadesetom veku. Ljudi su bez ovih igračaka uživali u običnim stvarima – jelu, spavanju, radu, muzici, umetnosti, prirodi. Drugo, ovaj običan život delili su s drugima. Ne samo da je postojao osećaj povezanosti u široj porodici već je postojao osećaj zajedništva s komšijama. Kod mnogih, ovaj osećaj povezanosti takođe se odnosio na Boga. Smatrali su da je Bog stvoritelj svega i izvor moralnog zakona koji reguliše međuljudske odnose. Materijalizam Zapadnog sveta javio se onda kad je čovek poverovao da sopstvenom snagom može stvoriti utopiju. Industrijska i tehnološka dostignuća uverili su čoveka da mu više nije potreban zakon i da moralni zakoni ne potiču od Boga već da ih čovek može kontrolisati. Čovekov razum zamenio je Boga i dela čovekovih ruku postala su njegovi idoli. Materijalizam je prema tome obožavanje ovih idola. Osnovni nedostatak obožavanja idola je da ih nema onda kad su vam najpotrebniji. Kada nehumano ponašanje čoveka prema čoveku naruši međuljudske odnose, kada droga i seksualno prenosive bolesti unište tinejdžere, kada nam razvod razori brak i bolest uništi telo – tada nam igračke koje smo sakupljali ne govore ni reč utehe. Naši idoli nas tada napuštaju. Mnogi odrasli u našem društvu zaključuju da je materijalizam jeftina zamena za jednostavno uživanje u običnim aspektima svakodnevnog života i deljenje ove radosti s drugima. Mnogi su se ponovo okrenuli duhovnom umesto materijalnom kako bi pronašli odgovore na duboke čežnje ljudskog srca za konačnim smislom života. Ako su ovo i vaši zaključci, onda ćete svakako paziti da prekomernim davanjem poklona ne pospešujete duh materijalizma. To ne znači da možemo umaći svetu mašina i tehnologije. Ali svakako znači da će na izbor darova i način na koji ih uručujemo uticati naša svest o ovoj dubljoj duhovnoj stvarnosti. Dozvolite mi da predložim dve oblasti koje roditelji moraju uzeti u obzir kada govore ovim jezikom ljubavi. Davanje novca

Vrednost novca Prva se tiče davanja novca. Stvarnost je takva da su tinejdžeri u Zapadnom društvu glavni konzumenti, glavni potrošači ogromnog tržišta čija se vrednost meri milijardama dolara. Ogroman broj reklama upućen je tinejdžerima. Odakle tinejdžeri nabavljaju toliki novac? U suštini, ovaj novac dolazi od roditelja. Ako su darovi jedan od primarnih jezika ljubavi, neko bi pomislio, i ako roditelji daju sav taj novac tinejdžerima, onda bi spremište ljubavi tinejdžera trebalo da bude puno. Problem s ovakvim razmišljanjem je dvostruk. Prvo, veći deo tog novca ne daje se kao dar; on je sastavni deo porodičnog budžeta i tinejdžer ga prosto očekuje. Drugo, pošto tinejdžer nije radio da bi obezbedio novac, za njega novac nema veliku vrednost. Zato primanje novca od roditelja tinejdžeru ne prenosi ljubav na emotivnom nivou. Koji stav onda roditelji treba da zauzmu u pogledu davanja novca tinejdžerima? Smatram da ovom problemu treba da priđemo na dva načina. Prvo, moramo podstaći tinejdžera da radi za novac. To je jedini način da tinejdžer počne da ceni novac. Ako tinejdžer radi za pedeset dolara koje želi da potroši na firmiranu odeću, biće svestan koliko truda je potrebno da bi

65


se došlo do te stvari. Tinejdžer je primoran da se upita: „Da li je ova stvar vredna tolikog truda?“ Na taj način tinejdžer postaje mudar potrošač. Ako tinejdžer mora da radi za novac, to ga takođe primorava da bira između ove i one stvari. Ako ne može da ima sve, mora doneti mudru odluku o tome šta najviše želi. To takođe priprema tinejdžera za život u svetu odraslih. Ako se roditelj pita hoće li rad posle škole odvojiti tinejdžera od sporta, drame, časova muzike, plesa, gimnastike, ili drugih zanimanja, onda bi taj roditelj možda trebalo da razmisli o tome da tinejdžeru plati za njegov trud u ovim oblastima koliko bi dobio u nekom restoranu brze hrane. Sva ova zanimanja zahtevaju marljiv trud, kao što je potreban trud za honorarni posao posle škole. Plaćanje tinejdžeru za ovakav trud ima iste prednosti kao i obavljanje honorarnog posla. Poenta je u tome da roditelj ne treba da daje neograničenu količinu novca, niti da tinejdžer to očekuje, ako želimo da naši tinejdžeri izbegnu opasnosti materijalizma.

Davanje novca za specifične potrebe Drugi pristup podrazumeva da roditelji daju tinejdžerima novac za specifične potrebe, kao što je plaćanje sportskih ili crkvenih kampova, odlazak na koncert, ili plaćanje za časove fotografije, slikanja, i tako dalje. Novac im mogu predati kao poklon, prateći pomenuta uputstva: novac im daju bezuslovno, uz svečanost, reči podrške, fizički dodir i, koliko je to moguće, što češće u prisustvu ostalih članova porodice. Pošto tinejdžer radi i pošto sada donekle zna da ceni novac, novčani dar mu može preneti ljubav na emotivnom nivou. Tinejdžer sada ima predstavu koliko je potrebno truda da bi se zaradio novac koji mu roditelji daju kao poklon. Upravo zbog toga on ovaj dar može iskreno da ceni kao izraz emocionalne ljubavi. Kad roditelji daju novčani dar – 20 dolara ovde, 40 dolara onde, 100 dolara tamo – bez sleđenja ovih uputstava o poklanjanju darova, njihov novčani dar biće malo cenjen i neće ispuniti tinejdžerovu emocionalnu potrebu za ljubavlju. Uveren sam da većina roditelja tinejdžera nikada nije naučila da putem novčanog dara prenese emocionalnu ljubav. Verujem da će spomenuti predlozi pomoći roditeljima da ovo čine mnogo bolje. Davanje darova

Uzmite u obzir tinejdžerovo blagostanje Što se tiče davanja drugih darova osim novca, smatram da roditelji moraju biti obazrivi. Upamtite, davanje darova ima za cilj prenošenje emocionalne poruke tinejdžeru: „Volim te.“ Roditelj stoga mora da se pita: „Jesam li siguran da je ovaj dar za tinejdžerovo dobro?“ Ako je odgovor negativan, onda roditelj ne može savesno da pokloni takav dar tinejdžeru. Potpuno je jasno da to isključuje davanje narkotika tinejdžeru, ali takođe isključuje i mnoge druge uobičajene poklone. U Americi je postalo normalno da bogati roditelji kupuju auto šesnaestogodišnjim tinejdžerima. Ne tvrdim da je to uvek loše za tinejdžera. Samo predlažem da roditelji sebi postave pitanje: „Da li je ovaj dar dobar za mog tinejdžera?“ Postoje mnogi faktori koji se moraju uzeti u obzir da bi se odgovorilo na ovo pitanje. Jedan je nivo odgovornosti samog tinejdžera. Neki tinejdžeri nisu emocionalno spremni za auto u šesnaestoj godini. Neki nisu pokazali dovoljan stepen odgovornosti u drugim oblastima da bi dobili auto. Pretpostavimo da roditelj zaključi da je auto sam po sebi dobar dar za tinejdžera, drugo pitanje je: „Da li je poklanjanje auta tinejdžeru najbolji način? Da li je možda bolje ako bih zatražio od

66


tinejdžera da radi kako bi platio celu svotu ili bar deo? Hoće li zbog toga odgovornije postupati s autom nego ako mu ga samo poklonim?“ Mudri roditelji će se potruditi da odgovore na ovakva i slična pitanja. Nema modela [univerzalnog] koji je najbolji za sve roditelje i sve tinejdžere. Međutim, roditelji koji ne razmisle o ovim pitanjima najverovatnije će doneti nemudre odluke o tome hoće li pokloniti auto tinejdžeru i na koji način da to učine. Slična pitanja iskrsavaju kada govorimo o fakultetskom obrazovanju. Smatra se da roditelji imaju odgovornost da plate tinejdžeru fakultetsko obrazovanje ako mogu to da priušte. Ponovo se postavlja pitanje: „Šta je najbolje za tinejdžera?“ Roditelji žele da učine dobro za njega iz ljubavi prema njemu – žele da se postaraju za tinejdžerove potrebe. Da li je bolje da tinejdžer plati za deo troškova na fakultetu? Ako roditelji odluče da plate sve troškove obrazovanja, šta se može ili treba očekivati od tinejdžera? Treba li o tome da razmišljamo kao o bezuslovnom daru ili kao o učenju tinejdžera odgovornosti? To možda nije vreme za bezuslovni dar od 40.000 dolara godišnje naredne četiri godine. To možda nije vreme za davanje darova, već vreme da se tinejdžer nauči služenju; ili možda treba da se iskombinuju ova dva jezika ljubavi. Važno je samo da znamo šta činimo i zašto to činimo. Ako odlučim da dam tinejdžeru bezuslovni dar – plaćanje svih troškova prve godine na fakultetu bez obzira na njegovo ponašanje, to je onda moj izbor. Ali možda treba da ograničim taj dar na jednu godinu i posmatram kako će tinejdžer reagovati na proces obrazovanja umesto da mu dam bezuslovni dar za sve četiri godine. Ako kao roditelj razumem šta radim i zašto to radim, manje ću se razočarati. Međutim, ako ne razmišljamo o ovim pitanjima, o poklanjanju auta i finansiranju školovanja, onda sebe izlažemo velikom razočaranju. Koliko je samo roditelja kasnije reklo: „Podario sam mu četiri godine školovanja, bez ikakvog pritiska, a on to tako malo ceni.“ Roditelji su po svemu sudeći prekršili princip pažljivog razmišljanja prilikom davanja takvog dara. Tinejdžer ponekad razmišlja: „Nisam morao da idem na fakultet. Oni su rekli da treba da idem. Bilo mi je dosadno pa sam počeo da odlazim na žurke. Oni su me naterali na to. Zašto bi se nervirali?“ Pored toga što malo uvažava trud koji su roditelji uložili da plate za troškove školovanja, tinejdžer nije samo nezahvalan nego i oseća da ga roditelji odbacuju. Njegovo spremište ljubavi je prazno, a roditeljski dar nije ispunio svoju svrhu.

Uzmite u obzir ono što tinejdžera zanima Još jedan aspekt o kome treba razmisliti prilikom davanja darova tinejdžerima jesu tinejdžerove oblasti zanimanja. Setite se dara koji ste primili od nekoga u prošlosti od koga ste imali malo koristi i koji uopšte niste želeli. Jasno vam je da je darodavac možda potrošio znatnu količinu novca za taj dar. Cenili ste njegovu nameru, ali sam dar bio je beznačajan. Moguće je da i mi dajemo slične darove svojim tinejdžerima. Ako želimo da naši darovi ostave emotivni utisak i prenesu tinejdžerima ljubav, onda moramo uzeti u obzir ono što njih zanima. Umesto da kupite nešto što vama pričinjava zadovoljstvo, zašto ne biste kupili nešto što pričinjava zadovoljstvo vašem tinejdžeru? To možete učiniti vrlo lako. Jednostavno mu recite: „U slučaju da odlučim ovog meseca da ti nešto kupim, napravi spisak od dve ili tri stvari koje bi želeo da imaš. Budi što specifičniji. Napiši naziv marke, boju, itd.“ Većina tinejdžera će biti srećna da uradi tako nešto. (Većina žena priželjkuje da njihovi muževi povremeno postave ovo pitanje) Ako vam informacija koju vam tinejdžer da nije sasvim jasna, nije na odmet da pitate tinejdžera da pođe s vama do šoping-centra i tačno kaže šta

67


želi, ako ste već voljni da mu kupite nešto. Kasnije se vratite i kupite dar, a onda sledite spomenute savete o pakovanju i poklanjanju. Zašto da kupite CD koji vaša tinejdžerka nikada neće pustiti, majicu koju nikada neće nositi ili komplet koji će joj biti užasno ružan? Lični i vredni darovi Ne poklanjaju se svi darovi naočigled cele porodice. Vrednost nekih darova uvećava se zato što ga dajete u privatnosti. Kad je Šeli imala šesnaest godina, pozvao sam je da prošetamo Starim Salemom (restauriranim Moravskim selom u našem gradu). Ova šetnja nije bila neuobičajena za nas, jer smo tamo često odlazili u zajedničku šetnju. Ali ovom prilikom seli smo pored bazena s ribama i tada sam joj poklonio zlatan ključ na zlatnom lancu. Zatim sam održao po mom mišljenju odličan govor o tome koliko sam je cenio i koliko sam bio srećan zbog njenih dostignuća. Rekao sam joj da taj ključ treba da bude ključ od njenog srca i tela i da je moja želja da sebe drži čistom i da jednog dana pokloni taj ključ svome mužu. Najblaže rečeno, bio je to poseban trenutak za nas oboje. Na njenu veliku žalost, nekoliko godina kasnije izgubila je zlatni ključ; ali uspomena na taj dar bila je njena zauvek. Fizičkog dara nije više bilo, ali simboliku koju je taj dar imao ona je godinama nosila u srcu i mislima. Ona sada ima svoju devojčicu, Dejvi Grejs, i ne bi me iznenadilo ako Dejvi jednog dana dobije zlatan ključ od svoga oca. Osim ličnih darova, postoje i vredni darovi. Svaka porodica ima takve darove. Ne moraju to da budu darovi od velike novčane vrednosti; oni su vredni zbog onoga što znače porodici. Vrednost može biti prsten, narukvica, nož, knjiga, penkalo, Biblija, kolekcija poštanskih markica, ili nešto drugo što je prenošeno iz generacije u generaciju, ili to mogu biti stvari koje su kupljene kao darovi tinejdžerima. To su darovi kojima pridajemo emotivnu vrednost. Takvi darovi se mogu dati u privatnosti ili u prisustvu drugih članova porodice. Ali svakako bi trebalo da se daju uz svečanost, koja uključuje govore o značaju i simbolici tog dara i tople verbalne i fizičke izraze ljubavi prema tinejdžeru. Ovi vredni darovi postaće simboli ljubavi u srcu tinejdžera u godinama koje dolaze. Kada tinejdžer prolazi kroz periode emocionalne krize, ovi darovi ga podsećaju na iskrenu roditeljsku ljubav. Često se desi da se tinejdžer seti ohrabrujućih reči roditelja kad pogleda ove vredne darove. U njemu tada oživljava toplo osećanje ljubavi. Svakom tinejdžeru je potrebno nekoliko ovakvih vrednih darova. Krivotvoreni darovi Postoji vrsta darova koja nije potrebna nijednom tinejdžeru. Ja ih zovem krivotvoreni darovi. To su darovi čiji je cilj da zauzmu mesto prave ljubavi. Njih daju zauzeti roditelji, ali i roditelji koji ne žive sa svojim tinejdžerima – roditelji koji su toliko zaokupljeni poslom da nemaju vremena da govore [ostalim] jezicima ljubavi – kvalitetno vreme, služenje, reči priznanja i odobravanja, ili fizički dodir; zato nastoje da ovaj nedostatak nadomeste davanjem darova – ponekad skupih darova. Jedna samohrana majka je rekla: „Svaki put kad moja šesnaestogodišnja ćerka ode da poseti oca, ona se vrati s punim koferom darova. Neće da mi pomogne da platim njene lekarske i zubarske račune, ali uvek ima para za darove. Retko kad je nazove telefonom i provede samo dve nedelje s njom tokom leta. Ali nekako se nada da će darovi sve to ispraviti.“ Ovakvo davanje darova od strane odsutnih roditelja postalo je nešto uobičajeno. Tinejdžeri obično prime te darove, pokažu zahvalnost i vrate se kući s praznim spremištem ljubavi. Kad se darovi daju kao zamena za iskrenu ljubav, tinejdžer ih vidi kao jeftine surogate, što oni i jesu. 68


Ovaj fenomen se ne javlja samo tamo gde su roditelji razvedeni već i tamo gde oba roditelja žive u istoj kući s tinejdžerom. To se najčešće događa kada oba roditelja imaju zahtevne profesije. Oni su puni para ali oskudevaju u slobodnom vremenu. Tinejdžer sam sprema doručak, sam odlazi u školu, sam se vraća, otključava vrata, ulazi u praznu kuću i radi šta mu je volja dok se roditelji, potpuno iscrpljeni, ne vrate kući. Zatim na brzinu večeraju ono što su kupili u restoranu brze hrane, svako ode za svoj kompjuter i sutra se isti proces ponavlja. U ovakvoj porodici, krivotvoreni darovi se redovno poklanjaju. Novac se izdašno daje, darovi se kupuju redovno i tinejdžer ima sve što želi, osim ljubavi roditelja. Takvi darovi nikada neće ispuniti spremište ljubavi usamljenog tinejdžera, niti će ukloniti krivicu prezauzetog i odsutnog roditelja. Ovo je dobro vreme da preformulišem ono što sam rekao na početku naše rasprave o pet jezika ljubavi. Tinejdžeri imaju potrebu da primaju ljubav od roditelja na svih pet jezika. Govoriti jedino primarnim jezikom ljubavi tinejdžera a ignorisati ostala četiri nije poruka ove knjige. Ono što želim reći jeste da primarni jezik ljubavi mnogo dublje prenosi ljubav tinejdžeru i mnogo brže puni njegovo spremište ljubavi. Ali mora se dopunjavati govorenjem i ostalih jezika ljubavi. Kada tinejdžer primi dovoljnu količinu ljubavi na svom primarnom jeziku ljubavi, onda mu i ostali jezici ljubavi imaju mnogo više smisla. S druge strane, ako roditelj ignoriše primarni jezik ljubavi tinejdžera, ostala četiri verovatno neće ispuniti njegovo spremište ljubavi. Ako su darovi primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera, onda su principi ovog poglavlja za vas veoma važni. Iz mnogo razloga, ovo je najteži jezik ljubavi. Samo mali broj roditelja govori tečno ovim jezikom ljubavi. Mnogi roditelji se sapliću u svojim naporima da prenesu emocionalnu ljubav svojim tinejdžerima putem darova. Ako čak i naslućujete da su darovi primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera, predlažem da ponovo pročitate ovo poglavlje, da podrobno razgovarate s bračnim drugom i da zajedno procenite svoje prošle modele poklanjanja darova.

Šta tinejdžeri kažu Dok identifikujete slabosti u svojim modelima davanja darova i težite da primenite neke od pozitivnih predloga iz ovog poglavlja, naučićete da efektno govorite jezikom darova. U narednom poglavlju podeliću s vama kako da otkrijete tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Ali pre toga, poslušajte ove tinejdžere koji ukazuju na to da je njihov primarni jezik ljubavi primanje darova. Mišel, petnaest godina, upitana je kako zna da je roditelji vole. Bez oklevanja je pokazala na bluzu, suknju i cipele. Zatim je rekla: „Sve što imam oni su mi dali. Za mene je to ljubav. Nisu mi samo dali stvari koje mi trebaju nego i mnogo više. Zapravo, ja delim stvari s prijateljicama čiji roditelji ne mogu to da im priušte.“ Serena, na završnoj godini srednje škole. Govoreći o roditeljima, Serena je rekla: „Gledam po sobi i vidim verne podsetnike roditeljske ljubavi. Knjige, kompjuter, nameštaj, odeću – sve su mi to roditelji dali. Još se sećam večeri kad su mi poklonili kompjuter. Otac ga je već bio priključio, a majka ga je uvila u zlatan papir. Kad sam presekla traku i otvorila ga, na kompjuterskom ekranu je pisalo: ‘Srećan rođendan, Serena. Volimo te.’“ Rajan, četrnaest godina. „Pretpostavljam da je razlog zašto sam svestan ljubavi svojih roditelja to što mi daju toliko mnogo. Često me iznenade dajući mi stvari za koje znaju da bih voleo da ih

69


imam. Nije samo stvar u tome što mi poklanjaju te stvari nego i u načinu na koji to čine. U mojoj porodici je davanje poklona veliki događaj, a to ne mora da bude [samo] za moj rođendan.“ Džef ima sedamnaest godina i ponosan je na svoj auto. Evo njegovih reči: „Ovaj auto je kupljen od zajedničkog novca. Polovinu novca za auto dao sam ja, ali sve drugo dobio sam kao dar. Patosnice mi je poklonila sestra kad smo proslavljali kupovinu auta. Tata i mama su mi poklonili radio za sedamnaesti rođendan. Mama mi je poklonila četiri ratkapne, svake nedelje po jednu, i svaki put druge večeri da bi me iznenadila.“ Šon ima petnaest godina i u osmom je razredu. Imao je fizičkih problema i propustio je mnogo časova u školi. „Znam da imam mnogo problema. Većina momaka mojih godina igra fudbal i slične igre. U školi zaostajem godinu dana za većinom svojih vršnjaka. Ali ja mislim da sam najsrećniji momak na svetu. Moji roditelji se vole, vole mene i vole moju sestru. Uvek me iznenade poklonima. Ja sam zaluđenik za kompjutere, ali moj tata nekako sazna za nove kompjuterske programe pre mene. Kad vidim upaljenu sveću na stolu, znam da će posle večeri biti slavlje. To je obično znak da je tata kupio nov program za mene, i to uvek proslavimo.“

70

8. OTKRIVANJE TINEJDŽEROVOG PRIMARNOG JEZIKA LJUBAVI „Stvarno ne znam kako bih mogla da odredim njen primarni jezik ljubavi“, kazala je Mjuriel za svoju četrnaestogodišnju ćerku Kajlu. „Čini mi se da se to menja svakog dana. Ono što je volela juče, danas odbacuje. Tako je ćudljiva, nikad ne znam šta da očekujem.“ Otkrivanje primarnog jezika ljubavi tinejdžera nije lak posao kao otkrivanje primarnog jezika ljubavi mlađe dece. Naši tinejdžeri su baš kao Kajla – u stanju radikalne tranzicije/prelaza. Kad je neka osoba u prelazu – stvari se u njenom spoljašnjem svetu menjaju, dok je njen unutrašnji svet misli, osećanja i želja u stanju neuravnoteženosti – ona reaguje na različite načine. Setite se kako se ponašate veče pred polazak na neko duže putovanje. Setite se kako tada reagujete na normalno ponašanje supružnika ili dece. Verovatno su vaši odgovori kratki, odsečni; verovatno ste napeti, pa čak i naprasiti. Obično ne reagujete na takav način, ali ako bi neko pokušao da odredi vaš primarni jezik ljubavi, po svoj prilici bi bio naveden na stranputicu zbog vaših reakcija. Izazov

Ćudljivi tinejdžeri Većina tinejdžera je u stanju neuravnoteženosti nekoliko godina. Ponekad je ova emocionalna nestabilnost daleko izraženija; to je razlog zašto često ne možemo da predvidimo kako će tinejdžeri reagovati u određenoj situaciji. Kao odrasli, mi pretpostavljamo da će kolega koji je pozitivno reagovao na tapšanje po leđima prošlog meseca isto tako reagovati i ovog meseca. Ovo važi za odrasle, ali ne i za tinejdžere. Na tinejdžerovu reakciju umnogome utiče njegovo raspoloženje, a ono je kolebljivo i često se menja nekoliko puta dnevno. Izraz ljubavi koji je prihvatio posle doručka može da odbije posle večere. Pošto je tinejdžer u prelazu (tranziciji), stavovi se brzo menjaju, često pod uticajem promenljivih emocija. Želje su takođe promenljive. Juče je najvažnija stvar na svetu bila nabavka košarkaških patika određene marke. Tinejdžer je toliko insistirao na tome da ste ostavili svoje planove za to veče i otišli u šoping-centar. Dva dana kasnije on odlazi na košarkaški teren u starim i iznošenim patikama, a vi vrtite glavom i govorite sebi: „Stvarno ne razumem ovo dete.“ Mjurielino iskustvo s Kajlom oslikava tipičnu frustraciju u odnosu s normalnim tinejdžerom, koji po vašem mišljenju možda uopšte nije normalan.

Samostalni tinejdžeri Osim tinejdžerovog promenljivog raspoloženja, ponašanja i njegovih promenljivih želja, osećaj samostalnosti je još jedan razlog zašto je roditeljima teško da odrede njegov primarni jezik ljubavi. Na ovo smo ukazali nekoliko puta u prethodnim poglavljima. Normalan proces tokom adolescencije jeste raskidanje s roditeljima i uspostavljanje ličnog identiteta. Sama reč adolescencija znači „raskidanje“. Kajla ne želi više da se zna da je ona Mjurielina ćerka. Ona želi da izgradi odvojen identitet. Sticanje samostalnosti je korak prema izgrađivanju ovog identiteta. Pošto je izgrađivanje sopstvenog identiteta takođe u procesu, Kajla i dalje razmišlja o tome da li želi da bude poznata kao „Kajla – košarkaška zvezda, Kajla – student generacije, Kajla – brižna

71

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 8. OTKRIVANJE TINEJDŽEROVOG PRIMARNOG JEZIKA LJUBAVI

prijateljica, Kajla – devojka s kratkom plavom kosom, Kajla – plesačica, itd.“ Pošto još nije odredila koji ili koliko ovih identiteta želi, često se koleba između svakog od njih. Kad zamisli sebe kao košarkašku zvezdu, tada ne želi da provodi kvalitetno vreme s majkom. Ali kad zamisli sebe kao brižnu prijateljicu, tada je voljna da bude s majkom. Dakle, tinejdžerova težnja za samostalnošću i sve jača želja za sopstvenim identitetom često uveliko otežavaju posao određivanja primarnog jezika ljubavi.

Povučeni ili gnevni tinejdžeri Ponekad se čini da tinejdžerima smetaju svi izlivi ljubavi. Kažete mu koju pohvalnu reč, a on uzvrati: „Mani se sentimentalnosti“ ili „Sramotiš me“. Pokušate da ga zagrlite, a on ispruži prste kao bodlje. Date mu poklon a zauzvrat dobijete samo hladno: „Hvala.“ Pitate ga da li želi da ga povedete na večeru a on odgovara: „Večeraću s prijateljima.“ Pitate ga da li želi da mu ušijete dugme na jakni, a on odgovara: „Ne trebaju mi dugmići.“ Isprobate svih pet jezika ljubavi i on vas svaki put odbije. Tinejdžer ponekad odbija roditeljsku ljubav zbog nerešenog sukoba s roditeljem. (O ovome ćemo govoriti u devetom poglavlju.) Ali najčešće, tinejdžerovo odbijanje svih izliva roditeljske ljubavi može se objasniti njihovim promenljivim raspoloženjem, mislima i željama, njihovom željom za samostalnošću i sopstvenim identitetom. Ukratko, tinejdžer se jednostavno ponaša kao tinejdžer. Na svu sreću, većina tinejdžera ima trenutke zdravog rasuđivanja kada pozitivno reaguje na izlive roditeljske ljubavi. Nije to uzaludan posao. Moguće je odrediti primarni jezik ljubav tinejdžera. Da li se detetov primarni jezik ljubavi promenio? Pretpostavljam da su mnogi roditelji koji čitaju ovu knjigu takođe pročitali moju knjigu Pet jezika ljubavi dece. Kad je vaš tinejdžer bio dete možda ste uspeli da odredite njegov primarni jezik ljubavi i tečno ga govorite nekoliko godina. Sada se pitate: „Da li se primarni jezik ljubavi mog deteta promenio?“ Dobra vest je da se primarni jezik ljubavi deteta ne menja kada postane tinejdžer. Znam da će neki od vas reći: „Ali ja radim iste stvari kao nekad, a on ne reaguje.“ Razumem vas i ubrzo ću kazati nešto o tome. Ali najpre želim da istaknem da se primarni jezik ljubavi ne menja kada dete postane tinejdžer.

Zašto izgleda da su tinejdžeri promenili svoj primarni jezik ljubavi Postoje nekoliko razloga zašto roditelji ponekad misle da se primarni jezik ljubavi njihovog tinejdžera promenio. Prvo, tinejdžer se možda povlači od jezika ljubavi koji je ranije ispunjavao njegovo spremište ljubavi. Ova odbojnost može se objasniti razlozima o kojima smo upravo raspravljali: promenljivim raspoloženjem, mislima i željama, težnjom ka samostalnosti i sopstvenom identitetu. Tinejdžer zapravo može pokazati trenutnu odbojnost ne samo prema svom jeziku ljubavi nego i prema svakom drugom izrazu ljubavi. Postoji i drugi razlog zbog koga se čini da je tinejdžerov primarni jezik ljubavi sada drugačiji. Kada neka osoba primi dovoljno ljubavi na svom primarnom jeziku, tada drugi jezici ljubavi dobijaju na važnosti. Petnaestogodišnji Džared voli dodire. Njegovi roditelji su saznali, kad mu je bilo deset godina, da je njegov primarni jezik ljubavi fizički dodir. Oba roditelja su lako i tečno govorila ovim jezikom ljubavi tokom Džaredovog detinjstva. Međutim, Džared se kasnije požalio: „Znate, ja mnogo radim a niko to ne primećuje.“ Džaredu su potrebne reči priznanja i odobravanja.

72


Ovo nije prvi put da su njegovi roditelji čuli ovu pritužbu, pa se pitaju da li se možda njegov primarni jezik ljubavi promenio. Međutim, reči priznanja i odobravanja jesu Džaredov drugi snažan jezik ljubavi. Ako roditelji žele da uspešno ispune njegovu potrebu za emocionalnom ljubavlju, onda mu moraju pružiti više priznanja i odobravanja, iako i dalje govore njegovim primarnim jezikom ljubavi. Treća mogućnost je da su roditelji još u početku pogrešno odredili detetov primarni jezik ljubavi. Ovo nije neuobičajeno jer su roditelji skloni da posmatraju decu iz svoje perspektive umesto iz dečje perspektive. Lako je pomisliti da je detetov jezik ljubavi fizički dodir samo zato što je to bio i naš jezik ljubavi. Skloni smo da verujemo u ono što želimo da verujemo umesto u ono što je istina sa dečjeg stanovišta. Dok god roditelji pokazuju ljubav detetu na svih pet jezika ljubavi, ono će verovatno primati dovoljno ljubavi na svom primarnom jeziku i njegovo će spremište ljubavi verovatno biti puno. Međutim, pošto roditelji osećaju da ih njihovi tinejdžeri sada odbijaju, oni će možda prestati da govore jedan ili dva jezika ljubavi, ali i dalje će se usredsrediti na ono što je po njihovom mišljenju tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Tinejdžerov primarni jezik ljubavi se u ovom slučaju nije promenio. Problem je bio u netačnoj dijagnozi na samom početku.

Vreme da se nauči nov dijalekt Šta s roditeljem koji kaže: „Ali ja radim iste stvari koje sam radio kad je bio dete a on ipak ne reaguje“? Petsi je ovo doživela. „Već duže vreme sam svesna da je Tedijev primarni jezik ljubavi priznanje i odobravanje. Oduvek sam mu govorila reči priznanja i odobravanja, ali otkad je napunio četrnaest godina počeo je da mi govori: ‘Mama, ne govori to. Mama, prestani s tim. Mama, ne želim to da slušam.’ To me veoma zbunjuje“, kazala je. „Navedite neke primere kako ste mu govorili reči priznanja i odobravanja“, rekao sam. „Govorim stvari kao što su: ‘Najbolji si. Tako sam ponosna na tebe. Tako si pametan. Jako lepo izgledaš.’ Stvari koje sam oduvek govorila.“ U tome je problem. Petsi govori iste reči koje je oduvek govorila sinu. Tinejdžeri retko kad žele da slušaju dijalekt koji su slušali kao deca. Pošto su to reči koje su slušali kao deca, oni ih povezuju s detinjstvom. Oni pokušavaju da se osamostale i ne žele da se prema njima ophodite kao prema deci. Roditelji koji žele da se njihovi tinejdžeri osećaju voljeno moraju naučiti nove dijalekte. Predložio sam Petsi da eliminiše dijalekte koje je koristila godinama i da smisli nove verbalne izraze ljubavi, da koristi reči koje bi rekla odrasloj osobi, kao na primer: „Jako mi se dopada tvoj nepokolebljiv stav o rasnoj jednakosti... Cenim posao koji si uradio u dvorištu... Verujem ti zato što znam da poštuješ prava drugih.“ Ove izjave izražavaju duboko poštovanje prema tinejdžeru, a ne zvuče detinjasto. Takođe sam predložio da počne da ga zove Ted umesto Tedi. Pogledala me je iznenađeno i rekla: „Znate šta, Tedi mi je isto to rekao. Teško mi je da ga zovem Ted kad sam ga čitavog života zvala Tedi.“ Znao sam da Petsi predstoji težak rad, ali takođe sam bio uveren da će načiniti izvesne promene. Rodžer je takođe pokazao potrebu da nauči nove dijalekte kad mi je saopštio sinovljeve nove reakcije kao tinejdžera: „Već duže vreme znam da je Bredov primarni jezik ljubavi služenje“, rekao je Rodžer. „Kad je bio mlađi donosio bi mi igračke da ih popravim. Mislim da je verovao da sam mogao sve da popravim. Kad bi otišao od mene s popravljenom igračkom ili urađenim domaćim zadatkom, znao sam da se osećao voljeno zbog svetlucanja u njegovim očima. Ali otkad je postao tinejdžer, primetio sam da ne traži moju pomoć. Pre neki dan popravljao je nešto na biciklu. Kad sam se

73


ponudio da pomognem, rekao je: ‘Hvala, tata, mogu sam.’ Retko kad zatraži pomoć i oko domaćeg zadatka. Ne osećam bliskost s njim i pitam se da li on oseća bliskost sa mnom.“ Ako je Bredov jezik ljubavi služenje, onda verovatno ne oseća očevu ljubav kao nekad. Međutim, očigledno je da Bred ne želi od Rodžera ono što je želeo kad je bio dete. Naučio je da radi stvari sam, što pothranjuje njegovu nastupajuću samostalnost i sopstveni identitet. Ono što Rodžer mora naučiti jesu novi dijalekti služenja. Predložio sam mu da se seti nekih stvari koje Bred još ne zna da radi i da ga nauči tome. Jasno je da sada Bred želi sam da radi određene stvari. To pojačava njegov osećaj zrelosti. Ako se Rodžer ponudi da ga nauči da očisti karburator, da zameni svećice, da popravi kočnice, da napravi police za knjige ili bilo šta drugo što bi zanimalo Breda, verovatno će naići na otvorena vrata. Na taj način će ponovo uspostaviti emotivnu bliskost s Bredom. A Bred će biti siguran da ga otac voli. Učenje novih dijalekata može biti teško. Svi smo mi robovi navike. Za nas je potpuno normalno da nastavimo da pokazujemo ljubav svojim tinejdžerima na isti način kao što smo činili kad su bili deca. Tako nam odgovara. Učenje novih dijalekata zahteva trud i vreme; ali ako želimo da se naši tinejdžeri osećaju voljeno, moramo biti voljni da uložimo trud kako bismo naučili nove dijalekte njihovog primarnog jezika ljubavi. Otkrivanje tinejdžerovog primarnog jezika ljubavi Ako ste u ovoj knjizi prvi put saznali za koncept o jezicima ljubavi – niste tražili tinejdžerov primarni jezik ljubavi kad je bio dete – i nemate pojma kako da govorite njegovim jezikom ljubavi sada kad je tinejdžer, dozvolite mi da vam predložim tri koraka. Prvo, postavite pitanja; zatim posmatrajte; i treće, eksperimentišite. Evo pristupa za svaki od ovih koraka.

1. Postavite pitanja Ako želite da znate šta se dešava u tinejdžerovom umu, jedan od najboljih načina za to je postaviti mu pitanja. „Zaboravite na to“, rekao je jedan otac. „Koje god pitanje da mu postavim, dobijem jedan od tri odgovora: ‘Ne znam’, ‘U redu’, ili ‘Kakogod’. Ova tri odgovora koristi da objasni bilo šta, sve i ništa.“ Razumem frustraciju ovog oca jer tinejdžeri zaista ponekad znaju da mrmljaju umesto da razgovetno govore, ali bez obzira na to, jedini način da sigurno saznate o čemu tinejdžer razmišlja jeste da vam tinejdžer sam otkrije svoje misli i svoja osećanja. Mnogo je verovatnije da će tinejdžeri otkriti o čemu razmišljaju ako im postavite pitanja. Malo tinejdžera započinje razgovor rečima: „Evo, reći ću ti o čemu razmišljam. Reći ću ti kako se osećam.“ S druge strane, verovatno će reći: „Reći ću ti šta želim.“ Tinejdžeri su mnogo slobodniji da saopšte šta žele nego o čemu razmišljaju i kako se osećaju. Često je ovo zaključano u umu sve dok roditelj ne postavi pravo pitanje. U nastojanju da otkrijete primarni jezik ljubavi svog tinejdžera, pitanja vam mogu biti najbolji saveznik. Margo je rekla svojoj četrnaestogodišnjoj ćerki Kerstin: „Čitala sam neke knjige o vaspitavanju. Shvatam da nisam savršen roditelj. Moje namere su dobre, ali ponekad radim i kažem stvari koje te povređuju. S druge strane, nisam uvek sigurna da osećaš da sam ti na raspolaganju kad sam ti potrebna. Htela bih da ti postavim ozbiljno pitanje. Šta bi po tvom mišljenju moglo da poboljša naš odnos?“ Margo će uvek pamtiti Kerstin odgovor: „Mama, ako baš stvarno hoćeš da znaš, reći ću ti, ali nemoj da se naljutiš na mene. Kad hoću nekad da popričam s tobom, nikad nemam osećaj da mi

74


posvećuješ punu pažnju. Uvek vezeš, čitaš knjigu, radiš s računima, gledaš TV, pereš veš, ili nešto drugo.“ „Uvek nešto radiš. Imam osećaj da ti dosađujem kad pokušam da razgovaram s tobom. Htela bih da nekad samo sedneš i razgovaraš sa mnom i da ne radiš ništa drugo.“ Margo ju je pitala i dobila je odgovor. Odgovor na njeno pitanje otkrio je Kerstin primarni jezik ljubavi – čeznula je za kvalitetnim vremenom, za nepodeljenom pažnjom. Margin muž Mark postavio je drugačije pitanje njihovom šesnaestogodišnjem sinu Vilu i naišao je na istu otvorenost koju je Kerstin pokazala. Jedne večeri, dok su išli na utakmicu, Mark je otpočeo: „Nedavno sam počeo da razmišljam o tome šta treba da promenim u svom životu. Da budem specifičniji, razmišljam kako da budem bolji muž tvojoj majci i bolji otac tebi i Kerstin. Značio bi mi tvoj savet, pa bih da te pitam nešto. Kad bi mogao da promeniš nešto kod mene, šta bi promenio?“ Marku se učinilo da je Vil razmišljao čitavu večnost, ali naposletku je odgovorio: „Ti si na mnogo načina dobar tata. Cenim tvoj naporan rad i stvari koje mi daješ. Ali ponekad se osećam kao da nikad ne mogu da ti ugodim. Koliko god se trudim, ti me samo kritikuješ. Znam da želiš da izvučeš iz mene ono najbolje, ali kad me stalno kritikuješ, dođe mi da dignem ruke od svega.“ Na svu sreću, Mark je bio iskren kad je postavio pitanje. Pošto ga je pažljivo saslušao, odgovorio je: „Hoćeš da kažeš da te previše kritikujem i često te ne pohvalim za težak posao koji uradiš“, na šta je Vil odgovorio: „Da. Ne kažem da nikada ne bi trebalo da me kritikuješ, ali s vremena na vreme bilo bi dobro znati da si zadovoljan onim što sam uradio.“ Mark je bio zbunjen Vilovim odgovorom, zato je samo jednostavno odgovorio: „Cenim to što si rekao. Razmisliću o tome i radiću na tome da se promenim.“ Zatim je potapšao Vila po leđima dok su ulazili na parking ispred sporske hale. Cele te večeri reč kritikovanje odjekivala je u Markovom umu. Nije bio svestan da je toliko kritikovao Vila. Zapravo, on na to nije gledao kao na kritikovanje. Tačno, ispravljam ga, rekao je sebi. Ukazujem mu na stvari koje propusti kad pere auto. Podsećam ga da izbaci smeće, ali kritikovanje? Mark je vodio diskusiju u svom umu dok su gledali utakmicu. Da, kritikovanje. To je ono što Vil čuje, kritikovanje. Da nikada ne može da mi ugodi; da ono što radi nikada nije dovoljno. Mark je gotovo zaboravio da je postavio pitanje u nadi da će otkriti Vilov jezik ljubavi. Iznenada mu je sinulo da je Vil otkrio svoj jezik ljubavi: reči priznanja i odobravanja. Želeo je da bude cenjen. Ja sam mu samo govorio negativno, reči kritike umesto da mu kažem nešto pozitivno, da mu uputim reči priznanja i odobravanja. Nije ni čudo što sam ponekad osećao da Vil ne želi da bude sa mnom, govorio je sebi Mark. Tada je obećao sebi da će razgovarati s Margo i zamoliti je da mu pomogne da uvidi kada je to kritikovao Vila i da nauči da mu verbalno da priznanje i odobravanje. Oči su mu se napunile suzama. Obrisao ih je i, dok je masa bučno navijala, okrenuo se Vilu i rekao mu: „Volim te, čoveče. Stvarno mi je drago što smo zajedno.“ Vil je lupio tatu po ramenu, nasmešio se i rekao: „Hvala, tata.“ A onda su se obojica pridružila navijačima. Mark je uz pomoć jednog pitanja otkrio primarni jezik ljubavi svog tinejdžera. Ima i drugih pitanja koja roditelji mogu postaviti da bi izvukli informacije iz tinejdžera koje im mogu pomoći da otkriju njegov primarni jezik ljubavi. „Za koga bi rekao da je tvoj najbolji drug?“ Kad tinejdžer odgovori „Pol“, vi ga pitajte: „Šta je to što Pol čini da bi ti bio najbolji drug?“ Tinejdžer odgovara: „Sluša me kad govorim i trudi se da me razume.“ Ovim rečima on otkriva da je kvalitetno vreme njegov primarni jezik ljubavi.

75


Mogli biste da upitate svoju ćerku: „Kad bi htela da pokažeš baki da je zaista voliš, šta bi učinila?“ Takva pitanja mogu otkriti tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Ona takođe otvaraju vrata za dalji razgovor između roditelja i tinejdžera. Nikako ne predlažem da objasnite tinejdžeru koncept o pet jezika ljubavi a zatim da ga pitate: „Dakle, koji je tvoj jezik ljubavi?“ Pre svega, takvo pitanje on može shvatiti kao da se poigravate s njim. Upamtite, tinejdžer traži autentičnost, iskrenost. Njemu nije do igara. Drugo, ako dobro razume koncept o pet jezika ljubavi, mogao bi da ga iskoristi kako bi manipulisao roditeljima. Koji to roditelj nije čuo tinejdžera kako govori: „Kad bi me stvarno voleo, ti bi...“ U retkim prilikama, ono što tinejdžer traži otkriva njegov primarni jezik ljubavi, ali to je mnogo verovatnije težnja da se zadovolji trenutna želja. Jednom kad roditelj popusti, tinejdžer se retko oseća voljeno. Bilo koje drugo pitanje bolje je od pitanja: „Koji je tvoj jezik ljubavi?“

2. Posmatrajte Pažljivo posmatrajte ponašanje svog tinejdžera. Tražite načine na koje on drugima pokazuje ljubav. Zabeležite ono što ste primetili. Ako ste zapazili da je prošlog meseca pet puta poklonio dar nekome, postoji velika verovatnoća da su darovi njegov primarni jezik ljubavi. Mnogi ljudi su skloni da govore svojim jezikom ljubavi. Oni čine drugima ono što bi želeli da drugi čine njima. Međutim, to nije uvek istina. Na primer, ponekad će tinejdžer pokloniti dar kao izraz ljubavi zato što je otac naglasio da je važno poklanjati darove. On se seća očevih reči: „Sine, ako hoćeš da učiniš ženu srećnom, pokloni joj cveće.“ Zato on poklanja darove ne zato što je to njegov jezik ljubavi već zato što je od oca naučio da govori tim jezikom. Posmatrajte i njegovo negodovanje. Uzrok nečijeg negodovanja jeste ključ za razumevanje njegovog ili njenog primarnoj jezika ljubavi. To smo ranije videli u Vilovom odgovoru ocu kad je rekao: „Ali ponekad se osećam kao da nikad ne mogu da ti ugodim. Koliko god se trudim, ti me samo kritikuješ. Znam da želiš da izvučeš iz mene ono najbolje, ali kad me stalno kritikuješ, dođe mi da dignem ruke od svega.“ Vilovo negodovanje otkriva da je njegov primarni jezik ljubavi priznanje i odobravanje. On se nije samo žalio na očevo kritikovanje već i na to da mu retko kada daje komplimente. Za roditelje je uobičajeno da zauzmu odbrambeni stav kad tinejdžeri negoduju. Tinejdžer kaže: „Nemaš prava da ulaziš u moju sobu i pomeraš mi stvari. Sad ništa ne mogu da nađem. Ti ne poštuješ moju privatnost. To nije u redu.“ Mnoge majke odgovaraju: „Kad bi pospremio sobu, ne bih morala da ulazim. Ali kad je ne pospremiš, onda ja to moram da uradim.“ Razgovor se tada pretvara u žučnu raspravu, ili se prekida i oboje ćutke odlaze. Međutim, ako bi roditelj uzeo u obzir tinejdžerovo negodovanje, otkrio bi da u njegovom negodovanju postoji određeni model ponašanja. Nije to prvi put da se žali kako mu je neko „pomerao stvari“. Moguće je da su darovi primarni jezik ljubavi ovog tinejdžera. Imajte na umu da je skoro sve u tinejdžerovoj sobi dar. Za ovog tinejdžera je važno da svaki dar ima svoje mesto, i kad ga neko pomeri, to je kao da pomera znak ljubavi. Važno je tražiti modele negodovanja. Kada nekoliko takvih negodovanja pripada istoj kategoriji, ona onda verovatno otkrivaju tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Obratite pažnju na sledeća negodovanja: „Više mi uopšte ne pomažeš oko domaćih zadataka. Zato dobijam slabije ocene... Kad bi me poveo na utakmicu, stekao bih prijatelje i ne bih morao stalno da visim u kući... Nisam mogao da počistim iza stola jer nisi bila ovde da mi pomogneš da ga pomerim... Mogao bih

76


biciklom u školu kad bi ga popravio.“ Primarni jezik ljubavi ovog tinejdžera verovatno je služenje. Svako od ovih negodovanja je traženje od roditelja da učini nešto za tinejdžera. Obratite pažnju i na tinejdžerove zahteve. Ono što osoba najčešće traži ukazuje na njen primarni jezik ljubavi. Rene govori majci: „Mama, možemo li ti i ja da idemo na trčanje danas? Htela bih da ti pokažem cveće koje sam pronašla pored jezera.“ Rene traži od majke kvalitetno vreme. Ako su njeni zahtevi često fokusirani na aktivnosti u kojima je nasamo s majkom, njen jezik ljubavi je kvalitetno vreme. Slično tome, kada trinaestogodišnji Piter pita: „Tata, kad ćemo ponovo na kampovanje?“ ili „Kad ćemo ponovo na pecanje?“ ili „Hoćeš li da bacimo jednu loptu?“ on otkriva da je njegov primarni jezik ljubavi kvalitetno vreme. Kad bi roditelji posmatrali kako tinejdžer drugima pokazuje ljubav, zašto negoduje i šta najčešće zahteva, najverovatnije bi otkrili njegov primarni jezik ljubavi.

3. Eksperimentišite Treći način da otkrijete tinejdžerov primarni jezik ljubavi jeste da eksperimentišete, fokusirajući se na jedan od pet jezika ljubavi svake nedelje i posmatrajući tinejdžerovu reakciju. U toku jedne nedelje dodirujte tinejdžera češće nego obično. Dodirujte ga nekoliko puta dnevno. Sledeće nedelje s dodirivanja pređite na reči priznanja i odobravanja. Svakoga dana smislite nove načine da date svom tinejdžeru reči priznanja i odobravanja. Sledeće nedelje, postarajte se da poslužite tinejdžeru na svaki mogući način, naročito uradite ono što on voli. Pripremite posebno jelo, ispeglajte majicu koja se teško pegla. Odvojte dodatno vreme da mu pomognete oko domaćih zadataka. Operite psa umesto tinejdžera (s pozitivnim stavom). Uradite sve što god možete za sina ili ćerku. Sledeće nedelje se potrudite da tinejdžeru pružite kvalitetno vreme. Prošetajte zajedno, igrajte košarku zajedno. Radite s tinejdžerom ono što je tražio od vas. Provedite što više vremena u zajedničkim aktivnostima. Započnite duboke razgovore, ako to tinejdžer bude hteo. Posvetite mu punu pažnju. Poslednje nedelje se fokusirajte na darove. Sa spiska koji ste napravili kupite neke stvari koje je tinejdžer tražio. Upakujte ih u ukrasni papir i poklonite mu ih u prisustvu svih članova porodice. Napravite događaj od toga. Svake večeri napravite zabavu. One nedelje kad budete govorili tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi, primetićete razliku na njegovom licu i u njegovom stavu prema vama. Njegovo spremište ljubavi biće puno i njegova reakcija biće mnogo osećajnija prema vama nego obično. Takođe će se pitati šta se to dešava s vama – zašto se ponašate neuobičajeno. Ne morate sve da mu objasnite. Samo mu recite da radite na tome da budete bolji roditelj. Drugi eksperiment je ostaviti tinejdžeru izbor između dve opcije a zatim zabeležiti njegov izbor. Na primer, otac kaže trinaestogodišnjem sinu: „Imam dva sata slobodnog vremena po podne. Da li bi hteo da pustimo tvog zmaja ili da odemo do prodavnice da kupimo baterije za tvoju novu kameru?“ Izbor je između dara i kvalitetnog vremena. Otac radi ono što sin odabere i beleži da li je sin izabrao dar ili kvalitetno vreme. Tri-četiri dana kasnije otac suočava sina s još jednim izborom. „Pošto smo ti i ja večeras jedini kod kuće, da li bi radije da izađemo na večeru (kvalitetno vreme) ili da spremim tvoju omiljenu picu (služenje)?“ Sledeće nedelje otac kaže: „Kad si obeshrabren a ja poželim da te razvedrim, šta bi radije da učinim? Da ti napišem poruku u kojoj bih te podsetio na sve pozitivne stvari koje si uradio, ili samo da te zagrlim?“ Izbor je između reči priznanja i odobravanja i fizičkog dodira.

77


Dok budete beležili tinejdžerov izbor, primetićete da će u tome postojati model koji će otkriti njegov primarni jezik ljubavi. Kad otkrijete tinejdžerov primarni jezik ljubavi, naučite njegove mnogobrojne dijalekte (drugačije načine govorenja tog jezika). I govorite ovim jezikom redovno, imajući na umu da će tinejdžer ponekad odbiti vašu ljubav iako govorite njegovim jezikom ljubavi. Poštujte njegove želje. Nikada ne pokazujte ljubav na silu, protiv njegove volje. Na primer, ako znate da je primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera fizički dodir a on se ipak trgne kad mu stavite ruku na rame, to nije vreme kad treba da ga zagrlite. To je vreme kad treba da ga ostavite na miru i pokažete razumevanje za činjenicu da trenutno ne želi da ga dodirujete. Pokušajte s drugom vrstom dodira narednog dana. Kad je tinejdžer raspoložen za fizički dodir, obaspite ga njima. U redu je i ako završite rvajući se na podu sve dok tinejdžer pozitivno reaguje. Ako budete govorili tinejdžerovim jezikom ljubavi onoliko koliko vam dopušta, njegovo spremište ljubavi biće puno. Ali ako ne želite da ga dodirujete zato što vam se ne sviđa kad vas odbije, s vremenom će se tinejdžerovo spremište ljubavi isprazniti i on će početi da vas prezire. Da bi na pravi način voleo tinejdžera, roditelj mora redovno govoriti njegovim primarnim jezikom ljubavi i prenositi mu ljubav na različitim dijalektima tog jezika. Govorite svih pet jezika

Prednosti za vašeg tinejdžera

Dozvolite mi da naglasim ono što sam rekao ranije. Ne predlažem da govorite samo primarnim jezikom ljubavi svog tinejdžera. Tinejdžeri imaju potrebu da primaju ljubav na svih pet jezika, i oni moraju naučiti da govore svih pet jezika ljubavi. A najbolje uče gledajući modele takvog ponašanja kod roditelja. Ono što predlažem jeste da im pružate velike doze ljubavi na njihovom primarnom jeziku i da četiri ostala jezika govorite što češće. Ako jasno primećujete kod tinejdžera drugi snažan jezik ljubavi, pružite mu velike doze ljubavi i na tom jeziku. Ako roditelj bude govorio svih pet jezika ljubavi, tinejdžer će učiti da putem tih jezika pokazuje ljubav drugima. Ovo je izuzetno važno za tinejdžerove buduće odnose. Tinejdžer će u budućnosti imati komšije, kolege na poslu, prijatelje, voljenu osobu i najverovatnije bračnog druga a kasnije i decu kojima će morati da pokazuje ljubav. Ako tinejdžeri nauče da tečno govore svih pet jezika ljubavi, njihov odnos s ljudima biće umnogome olakšan. S druge strane, ako budu ograničeni na govorenje samo jednog ili dva jezika ljubavi, njihov potencijal za razvijanje dobrih odnosa biće umanjen. Biće određenih ljudi s kojima neće moći da se povežu emotivno. Ti ljudi mogu biti važne osobe, osobe s kojima bi oni želeli da imaju dobar i trajan odnos. Trebalo bi da nam bude jasno da je za tinejdžerovo dobro da nauči da daje i prima ljubav na svih pet jezika ljubavi. Tinejdžer koji nauči da govori tečno jezike ljubavi nesumnjivo će imati prednost u svim budućim odnosima. Za roditelja koji nije naučio da govori svih pet jezika ljubavi ovo može biti zastrašujući izazov. Predlažem vam da ponovo pročitate poglavlja koja govore o jezicima ljubavi, osobito o onim koji vam predstavljaju poteškoću. Zabeležite ideje koje govore o tome kako da govorite određenim jezikom, a zatim ga praktikujte ne samo s tinejdžerom nego i s drugim članovima porodice. Na kraju ćete naučiti da govorite sve jezike ljubavi. Malo je toga isplativije od pokazivanja ljubavi drugima na način koji ispunjava njihovu potrebu za emocionalnom ljubavlju.

78


Prednosti za vaš brak U nastojanju da što bolje vole tinejdžere, neki bračni parovi su otkrili da se njihov odnos preporodio. Shvatili su da godinama nisu govorili primarnim jezikom ljubavi onog drugog. Nikad nije kasno učiti. Bračni parovi koji su naučili da govore primarnim jezikom ljubavi onog drugog uvideli su da se emotivna klima u njihovom braku za kratko vreme radikalno promenila. Jedan muž je rekao: „Doktore Čapman, u braku smo trideset jednu godinu. Poslednjih dvadeset pet godina bile su pravi užas. Prijatelj mi je dao primerak vaše knjige Pet jezika ljubavi. Kad sam je pročitao, kao da mi je svanulo. Shvatio sam da nisam govorio jezikom ljubavi svoje supruge i da ona nije govorila mojim jezikom svih ovih godina. Rekao sam joj ono što sam pročitao u knjizi, razgovarali smo o tome i dogovorili se da počnemo govoriti jezicima ljubavi jedno drugog. Da mi je neko rekao da se naš brak može preokrenuti za dva meseca, nikad mu ne bih verovao. Ali za dva meseca imao sam topla osećanja prema njoj i ona prema meni. Naš brak se potpuno promenio. Jedva čekamo da ovo kažemo svojoj deci koja su u braku.“ Pošto je ljubav naša najosnovnija potreba, kada tu potrebu ispuni druga osoba, tada gajimo lepa osećanja prema njoj. Emotivna klima braka i porodičnog života može se uveliko poboljšati kada članovi porodice nauče da govore primarnim jezikom ljubavi jedni drugih.

79

9. LJUBAV I GNEV: POMOĆ RODITELJIMA Tinejdžeri se ljute na roditelje i roditelji se ljute na tinejdžere. Ponekad i jedni i drugi kažu i urade stvari koje ih veoma duboko povređuju. Embrouz Birs jednom je rekao: „Govorite kad ste ljuti i to će ispasti najbolji govor koga ćete se stideti celog života.“ Većina roditelja i tinejdžera izrekli su više ovakvih govora kakve je Birs opisao. Hteli bismo da povučemo takve reči. Priželjkujemo da nikad nismo uradili ono što je drugoga povredilo. Nekontrolisan gnev stoji iza mnogih razrušenih odnosa između roditelja i tinejdžera. Kakve veze ovo ima s ljubavlju? U umovima većine ljudi ljubav i gnev su antonimi – nikako ne idu zajedno. Ove dve reči zapravo su dve strane jednog novčića. Ljubav misli dobro drugoj osobi, a tako i valjano kanalisan gnev. Gnev doživljavamo kada se suočimo s onim što je po našem mišljenju pogrešno ponašanje neke osobe. Roditelji se ljute na tinejdžere kad urade ili kažu nešto što je po mišljenju roditelja neodgovorno ponašanje. Tinejdžeri se ljute na roditelje kada je ponašanje roditelja po mišljenju tinejdžera nepošteno i sebično. Svrha gneva je da nas motiviše da preduzmemo pozitivan korak; to jest, da uradimo nešto kako bismo ispravili ponašanje tinejdžera ili roditelja. Nažalost, mnogi od nas nikada nisu naučili da urade nešto pozitivno u takvoj situaciji, pa zato preduzimamo destruktivne mere. Ponekad svojom gnevnom reakcijom još više pogoršavamo situaciju. Svrha ovog poglavlja je dvostruka: da pomogne roditeljima da kontrolišu svoj gnev i da ih na praktičan način usmeri kako da nauče tinejdžere da na pozitivan način kanališu gnev. Potreba da kontrolišemo svoj gnev Tinejdžere verovatno nećemo naučiti onome što sami nismo naučili. Mnogi roditelji mogu da shvate Marvina, zemljoradnika iz Ajdaha, koji mi je jednom rekao: „Nikad se nisam jako razljutio dok se nisam oženio. Nikad se nisam razbesneo dok nisam dobio tinejdžere.“ Iako doživljavamo gnev u svim oblastima života, najintenzivniji gnev doživljavamo upravo prema članovima porodice, a naročito prema tinejdžerima.

Zašto nas tinejdžeri ljute Zašto se često više gnevimo na tinejdžere nego na mlađu decu? Pre svega zbog promena koje se javljaju u tinejdžeru, o čemu smo govorili u prethodnim poglavljima. Tinejdžerova uvećana intelektualna sposobnost da rasuđuje i razmišlja kritički dopušta mu da dovede u pitanje naš sud onako kako to nije činio kao dete. Ovaj intelektualni razvoj prati težnja ka samostalnosti i sopstvenom identitetu, što tinejdžera može navesti ne samo da dovede u pitanje naš sud nego i da nam se usprotivi. On ne samo da samostalno razmišlja već i samostalno odlučuje. Ovo često dovodi tinejdžera u sukob s roditeljem, što u roditelju izaziva gnev. Roditelj takvo tinejdžerovo ponašanje vidi kao buntovno, prkosno ili neodgovorno. On razmišlja: Ovo nije dobro za mog sina [ćerku]. Upropastiće sebi život. Neću mu više dozvoliti da se tako ponaša. Gnev motiviše roditelja da stupi u akciju. Nažalost, ako roditelj ne uzme u obzir da sada ima posla s tinejdžerom a ne s detetom, ono što roditelj preduzme može zapravo pogoršati situaciju.

80

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 9. LJUBAV I GNEV: POMOĆ RODITELJIMA

Zašto moramo prekinuti s nekontrolisanim gnevnim reakcijama Kad se tinejdžer ne pokori odmah roditeljevom zahtevu da promeni svoje ponašanje, roditelj često pribegava hladnim i strogim zapovestima. „Uradićeš to ili...“ glasno naređuje roditelj. Ne želeći da bude više dete, tinejdžer bira „ili“, i sukob između roditelja i tinejdžera prelazi na sledeći nivo. Pre nego što se sukob završi, roditelj i tinejdžer se međusobno obasipaju grubim rečima kao što neprijateljski vojnici bacaju bombe jedni na druge. Oboje odlaze s bojnog polja ranjeni, s osećajem da ga onaj drugi odbacuje i ne voli. Situacija se pogoršala zbog nekontrolisanog gneva. Verbalni izlivi gneva i fizičko zlostavljanje od strane roditelja nikad ne donose pozitivne rezultate. Za trideset godina braka i porodičnog savetovanja često sam plakao kad su mi tinejdžeri ponavljali bolne reči i opisivali destruktivno ponašanje roditelja čiji je gnev bio van kontrole. Što je još tragičnije, mnogi mladi ljudi koji su bili zlostavljani kao tinejdžeri sada se prema svojoj deci ophode na isti način kao što su se prema njima ophodili njihovi roditelji. Nikad neću zaboraviti sedamnaestogodišnjeg Erika koji mi je rekao: „Doktore Čapman, mislio sam da me je tata voleo, ali sada znam da me ne voli. On samo na sebe misli. Ako uradim sve što hoće onako kako on to hoće, tad je sve u redu. Ali kako ću ikad odrasti ako nikad nemam pravo na sopstveno mišljenje i donošenje sopstvenih odluka? Nekad poželim da umre ili da ja umrem. I u jednom i u drugom slučaju bol bi nestao.“ Modeli nekontrolisanog gneva često se prenose s generacije na generaciju. S takvim modelima ponašanja mora se prekinuti. Ne mogu dovoljno snažno da naglasim koliko je ovo važno. Kao roditelji, moramo da se uhvatimo u koštac sa svojim gnevom i naučimo da ga kontrolišemo na odgovoran, pozitivan način. U suprotnom, ugrozićemo sve svoje dobre napore u vaspitavanju. Tinejdžeri koji su verbalno ili fizički zlostavljani od strane gnevnog roditelja ne pamte njihove usluge, reči priznanja i odobravanja, kvalitetno vreme, darove ni fizičke dodire iz detinjstva. Sve što oni pamte jesu oštre reči ukora i osude i kreštav glas roditelja. Oni ne osećaju ljubav, samo bolno odbacivanje. Ako prepoznajete kod sebe takav nekontrolisan gnev, molim vas da pažljivo pročitate ovo poglavlje i načinite teške korake koji su neophodni da bi došlo do isceljenja u odnosu između roditelja i tinejdžera. Negativni modeli ponašanja iz prošlosti mogu da se zaustave. Ne moramo doveka biti robovi nekontrolisanog gneva. Svaki roditelj može promeniti destruktivne modele ponašanja u pozitivna dela inspirisana ljubavlju, samo ako je voljan. Prekidanje s destruktivnim modelima ponašanja Dozvolite mi da vam predložim četiri koraka za prekidanje s destruktivnim modelima ponašanja i uspostavljanje modela za kontrolisanje gneva.

1. Priznajte istinu Pre svega, moramo da priznamo istinu. Nećemo krenuti u pravom smeru ako najpre ne priznamo da se krećemo u pogrešnom smeru. Priznajte to sebi, priznajte Bogu i priznajte članovima porodice. „Loše sam postupao. Često nisam mogao da se kontrolišem. Rekao sam i radio stvari koje su pogrešne. Govorio sam neljubazne reči. Moje reči su bile destruktivne i uvredljive. Uz Božju pomoć, želim da se promenim.“ Ne oklevajte da u ovaj proces uključite i Boga. Potrebna vam je sva raspoloživa pomoć.

81


Zapišite spomenute reči na parče papira. Promenite ih ako želite da se izrazite svojim rečima. Zatim ih pročitajte naglas i priznajte bolnu istinu... „Loše sam postupao.“ Priznajte to Bogu, ispovedite svoje loše ponašanje i zatražite Njegovo oproštenje. A onda neke večeri, kad je cela porodica na okupu, recite da imate nešto da kažete. Izvucite papir i pročitajte svoju ispovest porodici. Recite da ste to priznali sebi, Bogu i da sada to priznajete i njima. Recite im da iskreno želite da se promenite. Možda biste hteli da kažete nešto slično ovome: „Sledećih nekoliko nedelja radiću na ovome. Ali ako se naljutim na bilo koga od vas i počnem da vičem i histerišem, pomoći ćete mi ako zapušite rukama uši, izađete iz sobe i prošetate ako želite. Uveravam vas da ću se smiriti dok se vratite i da neću ponovo koristiti grube reči. Zamoliću vas za oproštenje i gledaću da se to više ne ponovi. Možda će mi trebati malo vremena za to, ali uz Božju pomoć želim da se promenim.“ Kad održite ovaj ponižavajući govor, naći ćete se na putu pozitivne promene.

2. Razvijte strategiju Sada ste spremni za drugi korak: razvijte uspešnu strategiju za raskidanje s destruktivnim modelima ponašanja. Priznali ste sebi da ono što ste nekad radili nije više prihvatljivo. Ali kako ćete prekinuti s tim negativnim ponašanjem? Već ste započeli s jednom strategijom kad ste zatražili od bračnog druga i dece da izađu iz sobe ako počnete da galamite. Svaki put kad se to ubuduće desi, oni će od vas tražiti da priznate da ste pogrešili. Ima nešto ponižavajuće u priznavanju krivice. Sam čin priznanja motiviše vas da ubuduće promenite ponašanje. Ali šta možete učiniti da sprečite ove izlive gneva? Čujte kako se Rul izborio s tim. Tokom konferencije o braku koju su on i njegova žena pohađali u Spokejnu, rekao mi je o svojoj borbi s gnevom i priznao da je često „gubio kontrolu nad sobom i govorio uvredljive reči“ ženi i deci. Predložio sam mu neke praktične ideje o tome kako da zaustavi takve izlive uvredljivih reči i kako da na pozitivan način kanališe svoj gnev. Dve godine kasnije video sam Rula na još jednom seminaru o braku, ovoga puta u Sijetlu. Tom prilikom mi je rekao: „Doktore Čapman, ne znam da li me se sećate, moja žena i ja smo vas upoznali u Spokejnu, tada sam razgovarao s vama o svom gnevu. Želim samo da vam kažem da su vaši predlozi stvarno urodili plodom, i još uvek daju rezultate.“ „Recite mi nešto o tome“, kazao sam. „Sećate li se one ideje da izbrojite do 100 pre nego što bilo šta kažete? Upravo to radim“, rekao je. „Kad se naljutim, počnem da brojim i odem u šetnju, kao što ste mi predložili. Šetao sam po kiši, po snegu, po suncu, i brojao naglas. Ljudi koji su me čuli verovatno su mislili da sam lud. Ali za mene je to jedna od najrazumnijih stvari koju sam ikada radio. Nerazumno je bilo to što sam pre radio. Uništavao sam ženu i decu. Šetanje i brojanje daje mi vremena da se ohladim i učinim nešto pozitivnije s gnevom.“ Rul je pronašao strategiju za raskidanje s destruktivnim modelima verbalnog zlostavljanja. Tu novu strategiju primenjivao je umesto starih destruktivnih modela ponašanja. Postoje i druge strategije osim brojanja do 100. Jedan čovek mi je rekao: „Kad se naljutim, ja sednem na bicikl i krenem u vožnju. Vozim se sve dok se ne ohladim. Ponekad pređem i nekoliko kilometara.“ Jedna gospođa mi je rekla: „Kad se naljutim na muža, jednostavno mu kažem: ‘Izvini, moram u park.’ Sednem u kola, odem do parka, prošetam ili sednem na klupu dok se ne smirim. Moj muž se slaže da je ovo mnogo bolje od onoga što sam radila.“ Evo još dve strategije koju bračni parovi koriste. Brenda mi je rekla: „Muž i ja smo se dogovorili da svaki put kad se naljutimo zatražimo „tajm-aut“ i da jedno od nas izađe iz sobe. Dogovorili smo

82


se da se za pet sati ponovo nađemo i porazgovaramo o toj stvari. Ako se ponovo ražestimo, tražimo tajm-aut po drugi put. Saglasili smo se da je bolje zatražiti tajm-aut nego da se verbalno uništavamo.“ U međuvremenu, kad bi se Brenda naljutila na nekog člana porodice, odmah bi otišla da zaliva cveće. „Prvog leta kad sam ovo isprobala umalo nisam potopila petunije, ali to je bolje nego da potopim porodicu uvredljivim rečima.“ Svi ovi ljudi su pronašli strategiju da svoje destruktivno ponašanje zamene aktivnošću koja im omogućava da se ohlade.

3. Analizirajte svoj gnev i tražite druge opcije

Treći korak je analizirati svoj gnev i tražiti druge opcije. I dalje možete biti ljuti pošto ste izbrojali do 100 – ili čak do 500 – ali sada ste dovoljno smireni da postavite sebi pitanja o svom gnevu. 1 Zašto sam ljut? Šta mi je druga osoba skrivila? Da li prosuđujem njihovo ponašanje bez svih činjenica? Da li mi je zaista poznat njihov motiv? Da li je ponašanje mog tinejdžera pogrešno ili sam ja preosetljiv? Da li su moja očekivanja prevelika za sadašnji uzrast mog tinejdžera? (Ponekad se roditelji naljute na tinejdžere samo zato što se ponašaju kao tinejdžeri.) Kad nađete vremena da razmislite o toj situaciji, možete doneti odluku da načinite konstruktivan korak. Među mnogim opcijama, samo dve predstavljaju pozitivnu reakciju na gnev. Jedna je osloboditi se gneva, shvatiti da je to vaš problem, a ne njihov. Uzrok vašeg problema može biti u sledećem: „Ustao sam neraspoložen jutros... Napet sam poslednjih dana... Nisam se dobro naspavao sinoć... Kratak mi je fitilj... Nije bilo po mome pa sam se naljutio.“ Koji god da je razlog, shvatite da je gnev vaš problem i oslobodite ga se. Mogli biste naglas reći ili tiho u sebi: „Moj gnev otkriva moju sebičnost. Zato odlučujem da ga se oslobodim, jer shvatam da je negativan. Moj bližnji u porodici nije mi ništa skrivio; jednostavno me je iritiralo njegovo (njeno) ponašanje.“ Ponekad je od pomoći da u vidu molitve saopštite svoje zaključke Bogu. „Dragi Bože, shvatam da moj gnev nije dobar. Bio sam sebičan i previše zahtevan. Oprosti mi zbog mojih pogrešnih stavova. Želim da se oslobodim svog gneva pred tobom. Pomozi mi da volim svoje ukućane. Amin.“ Tako ste doneli svesnu odluku da se oslobodite gneva i priznali ste da ste sami pogrešili. S druge strane, vaš gnev može biti opravdan. Možda vas je neko povredio u porodici. Imate „pravo“ da budete ljuti. Izbrojali ste do 500, prošetali ste, analizirali ste svoj gnev i znate da je to stvar o kojoj morate porazgovarati s članom porodice. Ne možete tek tako da pređete preko toga. Nešto pogrešno je učinjeno; povređeni ste i stvar se mora rešiti. Zato je druga pozitivna reakcija razgovarati s dotičnom osobom. Pre nego što započnete razgovor s bračnim drugom ili tinejdžerom, dobro bi bilo da razmislite o tome kako da pristupite toj situaciji. U svojoj knjizi Druga strana ljubavi naveo sam praktičan savet za pristupanje drugoj osobi: „Ljut sam, ali ne brini zbog toga, neću te napasti. Treba mi tvoja pomoć. Da li ti odgovara da sada porazgovaramo o tome?“ Predlažem da ove reči napišete na papir, zalepite papir na frižider, i kad god je odrasla osoba spremna da razgovara s bračnim drugom ili drugim članom porodice, neka skine ovaj natpis, stane pred dotičnu osobu i pročita joj poruku. Na taj način ćete objasniti da ste ljuti, saopštićete sebi i članu porodice da nećete prasnuti i priznaćete potrebu da rešite nastali problem. Ako nije pogodno vreme za razgovor, onda odredite vreme. Brojanje do 100, 500 ili čak 1.000 može biti dobro sredstvo za ublažavanje nekontrolisanog gneva. Da biste saznali kako ovo funkcioniše u praksi, pogledajte knjigu Garija Čapmana The Other Side of Love [Druga strana ljubavi] (Chicago: Moody, 1990), 38.

1

83


4. Pozivanje dotičnog člana porodice na razgovor Četvrti korak je zapravo pozivanje dotičnog člana porodice na razgovor. To je izlaganje problema pred tom osobom kako biste porazgovarali o njemu. Pažljivo odaberite vreme i pročitajte poruku tom članu porodice. Ako je ta osoba usred gledanja televizijskog programa, onda to verovatno nije odgovarajuće vreme da započnete razgovor. Ako je bračni drug zauzet spremanjem jela ili usisavanjem, predlažem da sačekate. Pokušajte da izaberete vreme kada vas dvoje možete biti sami, ne u prisustvu ostalih članova porodice. To može značiti da ćete čekati nekoliko sati za odgovarajuće vreme i mesto. Ako insistirate i kažete: „Moramo o ovome odmah da razgovaramo“, tada ugrožavate razgovor pre nego što je i počeo. Kad odredite vreme i nađete mesto, predlažem da započnete otprilike ovako: „Hteo bih da ti kažem kako se osećam zato što cenim naš odnos. Svestan sam da možda pogrešno razumem situaciju. Ali želim da ti kažem šta mislim o tome i kako se osećam. Onda bih hteo da ti meni kažeš kako ti gledaš na to. Možda sam propustio nešto i potrebna mi je tvoja pomoć da bih to ispravno razumeo.“ Pri izlaganju svog gledišta budite što specifičniji. Recite ono što ste čuli i videli, kako to tumačite, kako se osećate i zašto ste uznemireni. Ograničite se samo na tu jednu situaciju. Ne vraćajte se na slične događaje iz prošlosti. Ako to učinite, opteretićete drugu osobu osećanjem krivice. Ona će verovatno početi da se brani i razgovor će se pretvoriti u raspravu. Većina nas može podneti jedan problem, ali se obično uznemirimo kad nam neko saspe u lice sve naše pogreške. Kad izložite svoj pogled o ovom jednom problemu, onda recite dotičnoj osobi: „Sad si čula kako ja gledam na to. Opet kažem, svestan sam da sam možda nešto propustio ili da sam nešto pogrešno shvatio. Zato te molim da mi kažeš kako ti gledaš na ovu situaciju.“ Takva izjava olakšava drugoj osobi da se otvori i bude iskrena. Dok saopštava svoje gledište, molim vas da ne „upadate u reč“. Ako ona kaže jednu rečenicu a vi je prekinete i kažete „Nije tačno“, izazvaćete rat umesto da izdejstvujete mirovni ugovor. Kada člana porodice nazovete lažovom, u njemu budite jake negativne emocije. Umesto toga, pažljivo saslušajte šta on ili ona ima da kaže. Postavite pitanja koja će pomoći da se razgovor razvije, kao na primer: „Da li ti to kažeš da...?“ Time pokušavate da navedete osobu na dublji razgovor i pokazujete želju da razumete o čemu razmišlja i kako se oseća povodom te stvari. Ako morate da izrazite neslaganje s njenim gledištem, onda je u redu reći: „Čini mi se da na ovo gledamo različito. Mislim da je to zato što smo drugačiji. Šta iz ovoga možemo naučiti što nam ubuduće oboma može pomoći?“ Takav će pristup najverovatnije dovesti do pozitivnog rešenja. Međutim, ako uporno naglašavate da ste vi u pravu a da je druga strana pogrešila, vi ćete pobediti a ona izgubiti, ali nećete postići nikakvo rešenje. Među vama će i dalje postojati distanca. S druge strane, ako nastojite da pronađete rešenje i ako ste voljni da iz tog iskustva naučite nešto pozitivno, oboje ćete izaći kao pobednici. Vaš gnev će biti kanalisan a rezultati će biti pozitivni. Takvim pozitivnim kanalisanjem gneva vi postavljate model na temelju kog možete učiti tinejdžera da kontroliše svoj gnev.

84


Učite tinejdžera da kontroliše gnev

Ljubav i gnev: dve ključne odlike u odnosima Očigledno je da ne možemo čekati da savršeno kontrolišemo gnev pre nego što počnemo da učimo svoje tinejdžere. Zapravo, neki roditelji ne shvataju da imaju problem s gnevom dok ne vide svoje ponašanje preslikano u ponašanju tinejdžera. Kad vidite tinejdžere kako viču i vrište na vas, logično pitanje glasi: „Od koga su to naučili?“ Sasvim je verovatno da kopiraju ponašanje svojih roditelja. Zastrašujuća misao da „moji tinejdžeri mogu postati kao ja“ motiviše mnoge roditelje da promene svoje modele ispoljavanja gneva. Često moramo učiti zajedno s tinejdžerima da na konstruktivan način kanališemo gnev. Dve najvažnije sposobnosti koje tinejdžer treba da razvije u odnosima s ljudima jesu pokazivanje ljubavi i kontrolisanje gneva. One nisu nepovezane. Ako tinejdžer oseća da je voljen, onda je u daleko boljoj situaciji da nauči da pozitivno kanališe gnev. Međutim, ako je tinejdžerovo spremište ljubavi prazno, on gotovo sigurno neće umeti da kontroliše gnev. Zato je važno da roditelji nauče primarni jezik ljubavi svog tinejdžera i da ga redovno govore. Nažalost, puno spremište ljubavi ne garantuje da će tinejdžer automatski znati da kontroliše gnev. Pozitivno kanalisanje gneva je sposobnost koja se mora naučiti. Roditelji koji vole svoje tinejdžere obično su u najboljoj poziciji da ih nauče ovim sposobnostima. Koji su to važni elementi koje roditelj mora znati da bi bio uspešan u ovom obrazovnom poduhvatu?

Tinejdžerov gnev: implozivan ili eksplozivan?

Prvo i osnovno, roditelj mora početi odande gde se tinejdžer nalazi. Kada dete stigne u tinejdžerske godine, ono je već razvilo modele gnevnog reagovanja. Kao što mi je jedna majka nedavno rekla: „Doktore Čapman, kako da nateram svoju tinejdžerku da razgovara o svom gnevu? Kad se moja petnaestogodišnja ćerka naljuti, ona se ućuti. Kad je pitam šta nije u redu, neće ništa da kaže. Uopšte ne znam kako da joj pomognem ako neće da razgovara o tome.“ Druga majka je rekla: „Ja imam potpuno drugačiji problem. Kad se moja tinejdžerka naljuti, to svako zna. Ona potpuno podivlja. Viče i galami, a ponekad skače kao dvogodišnja devojčica u nastupu besa.“ Ove majke su svedoci dve krajnosti. Većina tinejdžera naginje jednom od ovih destruktivnih pristupa gnevu: imploziji ili eksploziji. Izraz implozija koristim za tihe tinejdžere, jer kad se gnev potisne unutra i ne kanališe na pravi način, on počinje da razara tinejdžerovu dušu. Upamtite, gnev se javlja kada tinejdžer uvidi da mu je roditelj ili neko drugi učinio nešto nažao. Ovaj osećaj da mu je učinjena nepravda, ako se ne reši problem sa osobom koja je pogrešila prema tinejdžeru, često dovodi do osećanja ozlojeđenosti, usamljenosti, izolacije i konačno depresije. Implozivan gnev takođe može dovesti do pasivnoagresivnog ponašanja. Tinejdžer je pasivan spolja, odbija da reši problem koji ga je naljutio, ali pokazuje sve veću ozlojeđenost i ponaša se na način koji povređuje osobu na koju je ljut, često roditelja, ili i sebe samog. Pasivno-agresivno ponašanje može uključivati različite stvari, kao što su gubljenje interesa za školu ili sport, korišćenje droge, upuštanje u seksualne odnose, što je sve agresivno ispoljavanje gneva prema roditelju. Ponekad, posle više meseci depresije, u ovim tinejdžerima koji su potiskivali gnev unutra često dođe do erupcije nasilnog ponašanja. S druge strane, brojni tinejdžeri imaju eksplozivni metod ispoljavanja gneva. Kad roditelj učini ili kaže nešto što tinejdžer smatra pogrešnim, on počinje da viče, galami a ponekad i da psuje, pokazujući na taj način negodovanje zbog onoga što je roditelj učinio ili nije učinio. Neki tinejdžeri

85


bacaju flaše, lome olovke, prebrzo voze, „slučajno“ ispuštaju tanjire, namerno pređu kosilicom preko creva za polivanje, i na druge destruktivne načine ispoljavaju gnev. Ako se ovi destruktivni modeli ponašanja ne promene, takvi tinejdžeri će za nekoliko godina početi verbalno i fizički da zlostavljaju svoje bračne drugove i svoju decu. Ne odlaze svi tinejdžeri u krajnost koju smo opisali u poslednja dva paragrafa, ali skoro svi tinejdžeri naginju prema jednom od ova dva modela ponašanja: imploziji ili eksploziji. Samo je mali broj tinejdžera naučio da zrelije i produktivnije kanališe gnev, što smo opisali ranije u ovom poglavlju. Za neke je roditelje učenje tinejdžera da na pravilan način kanališu gnev zastrašujuće težak poduhvat. Prvi korak je prepoznati modele ponašanja u tinejdžeru. Malo je verovatno da ćete ih naučiti zrelijem kanalisanju gneva dok najpre ne identifikujete gde se trenutno nalaze. Zato predlažem roditeljima da posmatraju tinejdžere kad se razgneve i zatim da beleže na koji način ispoljavaju gnev prema vama ili prema drugima. Dva meseca posmatranja pokazaće vam gde se vaš tinejdžer nalazi u razvijanju sposobnosti pozitivnog ispoljavanja gneva. To je prvi korak ako roditelj želi da pozitivno utiče na tinejdžera. Sledeća tri koraka pomoći će roditeljima da nauče svoje tinejdžere da kontrolišu gnev, kao što ćemo videti u narednom poglavlju.

86

10. LJUBAV I GNEV: POMOĆ TINEJDŽERIMA Tom mi je prišao posle mog predavanja o gnevu. Primetio sam suze u njegovim očima dok je govorio: „Ponovo sam omanuo. Po prvi put sam shvatio večeras da sam ja kriv što se moja ćerka povlači u sebe. Ranije kad bi se naljutila na mene, govorio bih joj da je glupa. Govorio sam joj da mora da odraste, da ne treba da bude toliko osetljiva. Sada shvatam da sam je odgurnuo od sebe. U proteklih šest meseci nije ni razgovarala sa mnom.“ Kako da pomognemo tinejdžerima kada gnev potiskuju unutra – kada se potpuno povlače i odbijaju da komuniciraju s nama? Kad uvidimo kako naše dete ispoljava gnev, bilo da ga potiskuje (implozija) ili ga ispoljava (eksplozija), možemo mu pomoći. U ovom poglavlju govorićemo o narednim koracima u pomaganju tinejdžeru da razvije sposobnosti za pozitivno kanalisanje gneva. Težak posao slušanja Kada identifikujete pogrešan model kanalisanja gneva kod vašeg deteta, trebalo bi da načinite sledeći korak da biste ga naučili da kontroliše gnev. Drugi korak koji roditelji moraju da načine jeste težak posao slušanja ljutih tinejdžera. Podvlačim reči težak posao, jer vas uveravam da to neće biti lako.

Slušanje oštrih reči naprasitog tinejdžera

Ja sam bračni i porodični savetnik. Obučavan sam da slušam, ali uveravam vas da nije bio lak posao slušati reči koje su izlazile iz usta mog ljutitog sina. Na prvi pogled se može učiniti da je ovaj „težak posao“ slušanja i suviše lak. Međutim, slušanje mog naprasitog tinejdžera bio je kolosalan poduhvat. Pa ipak, bio sam ubeđen da je jedini način da pozitivno utičem na gnevnog tinejdžera bio da saslušam njegove razloge, koliko god ih grubo iznosio. Pesma na kraju ovog poglavlja, koju je napisao naš sin mnogo godina kasnije, uverila me je da moje slušanje nije bilo uzaludno. I dalje verujem da moramo saslušati razloge svojih tinejdžera koliko god oni grubo zvučali. Zašto je slušanje gnevnih tinejdžera toliko važno? Zato što se gnev ne može kanalisati na pozitivan način dok se najpre ne iznesu na videlo razlozi koji su izazvali gnev. Roditelji ne mogu da govore o ovim razlozima dok ih prvo ne čuju. Počnimo od samog početka. Zašto je tinejdžer ljut? Zato što se desilo nešto što je u njegovim očima nepošteno, glupo ili neljudski. U redu, tinejdžerovo gledište može biti pogrešno, ali onako kako on vidi, učinjena je nepravda. (Tinejdžer se ljuti iz istog razloga kao i odrasli: zbog nepravde.) Zato kada gnevni tinejdžer verbalno ispolji gnev – čak i ako viče – roditelji bi trebalo da budu zahvalni. Jer ako slušaju, postoji velika verovatnoća da će saznati šta se dešava u umu i duši njihovog tinejdžera. Ova informacija je od suštinske važnosti ako roditelji žele da pomognu tinejdžeru da kontroliše gnev. Roditelj mora da otkrije zašto je tinejdžer ljut – kakvu je nepravdu primetio, šta je roditelj pogrešno uradio, iz tinejdžerove perspektive; zapravo, na koji način ga je roditelj izneverio. Ako roditelj ne otkrije ovu važnu informaciju i ne reši stvar s tinejdžerom, tinejdžer će skladištiti gnev unutra, i eksplozivne reči biće izrečene uzalud. Ako, s druge strane, roditelj sasluša tinejdžerove razloge i dođe do srži problema, tada roditelj može pametnije da reaguje.

Gubljenje strpljenja Problem je taj što većina roditelja negativno reaguje na tinejdžerove grube reči pre nego što uopšte čuje njegove razloge. Mi se ljutimo zbog načina na koji tinejdžeri razgovaraju s nama i često

87

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 10. LJUBAV I GNEV: POMOĆ TINEJDŽERIMA

gubimo strpljenje i počinjemo da vičemo na njih. Roditelj kaže: „Umukni i odlazi u svoju sobu. Sa mnom ne možeš tako da razgovaraš.“ Čineći to, roditelj prekida tok komunikacije i eliminiše mogućnost za otkrivanje uzroka tinejdžerovog gneva. Možda ćete stvoriti mir u kući, ali gnev i dalje vri i u tinejdžeru i roditelju – gnev koji neće nestati dok se ne kanališe na pravi način. Ja to zovem „flaširanje“ tinejdžerovog gneva. To je kao da stavljate poklopac preko uzavrelog tinejdžerovog gneva. Tinejdžer je sada duplo ljući. Ljut je zbog prvobitnih razloga, a sada je ljut i zbog načina na koji se roditelj poneo prema njemu. Roditelj je uvećao problem umesto da nauči tinejdžera da pozitivno kanališe gnev. Mudar roditelj će se usredsrediti na ono što tinejdžer govori, ne na način na koji to govori. Ono što je važno u tom trenutku jeste otkriti zašto je tinejdžer ljut. Samo vam tinejdžer može dati tu informaciju. Ako tinejdžer viče na vas, on pokušava da vam nešto kaže. Mudar roditelj će saslušati tinejdžera. Predlažem vam da uzmete papir i olovku i zabeležite ono što čujete od tinejdžera. To će vam pomoći da usmerite pažnju na poruku koju tinejdžer govori umesto na način na koji govori. Zapišite ono što čujete. Zašto tinejdžer smatra da mu je učinjena nepravda? Ne branite sebe. To nije vreme za svađu; to je vreme za slušanje. Pregovaranje ili rasprava može uslediti kasnije, ali sada prikupljamo tajne informacije koje su apsolutno neophodne da bismo postigli mirovni ugovor s tinejdžerom. Druga runda slušanja Kad tinejdžer završi s prvom bujicom oštrih reči, recite mu ono što smatrate da je izneo i dopustite mu da vas dopuni ili ispravi. Mogli biste da kažete: „Da li ti to kažeš da si ljut zato što sam...?“ Takva izjava govori tinejdžeru da pažljivo slušate i da želite da čujete još. Tinejdžer će svakako iskoristiti tu priliku. Možda će govoriti s istim intenzitetom ili će intenzitet biti donekle smanjen, ali nastaviće da vam govori o tome zašto je uznemiren. Nastavite da zapisujete ono što čujete. Oduprite se iskušenju da se branite. Setite se da ste u drugoj rundi slušanja. Kad se tinejdžer smiri, iznova ponovite ono što mislite da je rekao i dajte mu još jednu priliku da biste se uverili da ste dobili celu poruku. Posle treće runde slušanja, tinejdžer će osetiti da ste ga shvatili ozbiljno. Zaprepastiće ga činjenica da ste hvatali beleške i da ga slušate s nepodeljenom pažnjom. Kad tinejdžer oseti da ste iskreno saslušali njegove razloge, tada i samo tada spremni ste za treći korak. Ne mogu dovoljno snažno naglasiti koliko je važno da pažljivo saslušamo tinejdžera kad je ljut. Suočavanje s ćutljivim tinejdžerom Šta ako je tinejdžerov gnev implozivan umesto eksplozivan? Na neki način, ćutljivom tinejdžeru je teže pomoći. Njegovo odbijanje da kaže šta ga muči, da saopšti zašto je ljut, ostavlja roditelja potpuno bespomoćnim. To jest, roditelj ne može da reaguje na ono što se dešava u tinejdžerovom umu dok ne sazna o čemu tinejdžer razmišlja i kako se oseća. U nekim slučajevima, upravo je to razlog zašto tinejdžer ćuti.

Ćutanje i moć Kad roditelj na ekstreman način kontroliše tinejdžerov život, donoseći sve odluke umesto njega, tinejdžer se oseća bespomoćno. On nije u stanju da razvije samostalnost i sopstveni identitet i zato veruje da je ćutanje jedini način da stekne prevlast. Ćuteći, tinejdžer ima kontrolu nad situacijom, bar za neko vreme. On ima nešto što roditelj želi i odbija da mu to da. 88


Kad roditelj počne da paniči i jada se drugom roditelju kako tinejdžer ne želi da razgovara ili, kad plane i kaže: „Ne mogu da ti pomognem ako nećeš da mi kažeš šta nije u redu“, tinejdžer je dobio bitku. On upravo to i želi: da se oslobodi vaše kontrole. Njemu je preko glave roditeljske kontrole; on želi da bude samostalan. U tom trenutku, ćutanje je jedini način da stekne ovu samostalnost. Roditelji ćutljivih tinejdžera moraju da postave ovo teško pitanje: »Da li sam prestrog prema svom tinejdžeru? Da li mu dajem dovoljno slobode da samostalno razmišlja i donosi sopstvene odluke? Da li mu dozvoljavam da bude tinejdžer, ili se prema njemu ophodim kao prema detetu? Za prestrogog roditelja je najbolji pristup da tinejdžeru saopšti sledeću poruku: „Znam da se ponekad previše mešam u tvoj život. Znam da si ti sada tinejdžer i da možda ne želiš da mi kažeš o čemu razmišljaš i kako se osećaš, i to je u redu. Ali kad budeš želeo da razgovaramo, želim da znaš da sam ti na raspolaganju. Spremno ću te saslušati kad budeš želeo da razgovaramo.“ Zatim mu pokažite ljubav, koristeći njegov primarni jezik ljubavi. Takva izjava, praćena izrazom ljubavi, stvara atmosferu u kojoj tinejdžer oseća da ga poštujete. Ako bi roditelj zauzeo ovakav stav, mogu vam garantovati da će tinejdžer početi da vam se otvara kad se naljuti na vas. Drugi razlog zašto neki tinejdžeri odlučuju da ćute kad se naljute jeste to što su iz iskustva naučili da će, ako ispolje gnev, roditelji planuti. Njima su dodijali izlivi besa njihovih roditelja i zato odlučuju da ćute umesto da se suočavaju s bujicom prekornih reči. Oni se osećaju zbunjeno, postiđeno i odbačeno zbog roditeljevih reči. Zato ne žele da ponovo prolaze kroz isto. Lakše im je da ćute i ne kažu zašto su ljuti. Roditelji takvih tinejdžera nikada neće moći da izvuku reči iz njih. Takvi napori roditelja biće shvaćeni kao zanovetanje i još više će gurnuti tinejdžera u ćutanje. Ono što roditelj mora da uradi jeste da prizna da je grešio u prošlosti. Ispovedanje lošeg ponašanja prvi je korak u stvaranju atmosfere u kojoj će tinejdžer ponovo ispoljiti gnev.

Vreme ispovedanja Tom je odlučio da ovo učini. Nije samo pustio koju suzu žaljenja već je načinio ponižavajući ali isceljujući korak pred svojom ćerkom Trejsi. Pošto mi je priznao da je „ponovo omanuo“, saopštio mi je svoj plan. „Otići ću kući večeras i priznaću joj svoje greške. Možda će mi dati još jednu šansu.“ Zamolio me je da mu pomognem oko toga kako da saopšti svoju ispovest da ne bi u potpunosti bio vođen emocijama. Evo izjave do koje smo došli. Ovo bi moglo da pomogne bilo kom roditelju koji želi da prekine tinejdžerovo ćutanje i koji je voljan da prizna sopstvenu krivicu. „Trejsi, imaš li nekoliko minuta, hteo bih da ti kažem nešto jako važno? Ako sad nije pogodno vreme, sačekaću.“ Kad Trejsi da zeleno svetlo, Tom treba da nastavi. „Bio sam sinoć na predavanju na kome je predavač govorio o gnevu. Shvatio sam da sam se prema tebi loše ophodio. Kad si htela da mi kažeš šta te je povredilo, često sam bio neosetljiv pa bih te prekinuo. Sećam se kad sam ti rekao da si glupa, da treba da odrasteš i da ne budeš toliko osetljiva. Sada shvatam da je to bilo vrlo nezrelo s moje strane. Ti si postupila zrelo kad si došla da mi kažeš šta te muči; žao mi je što sam te povredio.“ „Ubuduće kad se naljutiš na mene, želim da znaš da ću te saslušati. Pokušaću da čujem ono što te tišti i da reagujem na pozitivan način. Znam da se ponekad naljutiš na mene i siguran sam da će se to dešavati i ubuduće. Ako mi kažeš zašto sam te naljutio, potrudiću se da te saslušam. Potrudiću se da poštujem tvoja osećanja i tada ćemo moći da nađemo rešenje. Je li to u redu?“

89


Rekao sam Tomu da njegova ćerka možda neće ništa odgovoriti. Takođe sam mu rekao da ne vrši na nju nikakav pritisak da progovori u tom trenutku. Ali zamolio sam ga da joj pokaže znak ljubavi, koristeći njen primarni jezik ljubavi. Korak koji je Tom načinio te večeri prema svojoj ćerki bio je prvi korak ka obnavljanju mogućnosti da njegova ćerka ponovo ispolji gnev pred njim. Kad tinejdžeri shvate da je bezbedno ispoljiti gnev pred roditeljem, oni će to učiniti. Ali kad se osećaju ugroženo, uplašeno, omalovaženo, posramljeno, ili zlostavljeno, mnogi tinejdžeri će izabrati da se tiho povuku. Cilj roditelja povučenog tinejdžera jeste da stvori takvu emotivnu atmosferu u kojoj će tinejdžer imati slobodu da ispolji gnev. Kada ćutljivi tinejdžer ponovo progovori, roditelj mora da obavi težak posao slušanja, o čemu smo već govorili. Priznanje da su njihova gnevna osećanja opravdana Treći korak u učenju tinejdžera pozitivnom kanalisanju gneva — nakon što ste identifikovali njegov pogrešan model ispoljavanja gneva i nakon što ste ga pažljivo saslušali – jeste priznati opravdanost njegovog gneva. Mogu da čujem neke roditelje kako razmišljaju: „Čekajte malo. Ja često ne mislim da je gnev mog tinejdžera opravdan. Mislim da je pogrešno protumačio ono što sam uradio. Ponekad nije dobro ni razumeo činjenice. Kako da priznam da je njegov gnev opravdan kad se ne slažem s njegovim gledanjem na stvari?“ Drago mi je zbog takvog pitanja, jer mnogi roditelji upravo ovde prave ozbiljnu grešku. Oni mešaju osećanja i činjenice. Kao posledica toga, roditelji se upuštaju u raspravu s tinejdžerima o činjenicama, a osećanja zanemaruju. Ako se rasprava zaoštri, to samo budi još više emocija, koje se takođe zanemaruju. Ignorisana osećanja ne grade pozitivne odnose između roditelja i tinejdžera. Zato je treći korak veoma važan. Ako ne znate da pokažete tinejdžeru da je njegovo ispoljavanje gneva opravdano, nikada ga nećete naučiti da na pozitivan način kanališe gnev. Uzmite šolju kafe ili uradite bilo šta da biste se probudili, jer ono što ću reći veoma je važno. Kad ste ljuti, ljuti ste zato što verujete da vam je učinjena nepravda. U suprotnom ne biste ni bili ljuti. U redu, vaš pogled na stvari možda nije ispravan, ali ako ja ne priznam da imate pravo da budete ljuti, onda verovatno nećete biti otvoreni za moje činjenice onako kako ih ja vidim. Moje priznanje da imate pravo što ste ljuti stvara povoljnu emotivnu klimu u kojoj možete saslušati moje gledište. Jedan od najboljih načina da se pokaže razumevanje za nečija osećanja jeste empatija, stavljanje sebe na mesto druge osobe i nastojanje da se na stvari gleda iz njene perspektive. Za roditelja ovo znači da za trenutak postane tinejdžer i priseti se nesigurnosti, promena raspoloženja, želje za samostalnošću i sopstvenim identitetom, važnosti da se bude prihvaćen od strane vršnjaka i očajničke želje za ljubavlju i razumevanjem od strane roditelja. Roditelj koji nema ovakvo saosećanje za tinejdžera imaće poteškoće da pokaže razumevanje za njegov gnev. Kurtis je pokazao silu empatije kad mi je kazao: „Zadivljujuće je šta se dogodilo kad sam pokazao empatiju. Moja ćerka je bila ljuta na mene zato što sam joj oduzeo auto na nedelju dana. Vikala je na mene kako sam nepravedno postupio i kako će se stideti kad bude morala da kaže prijateljima da neće moći da ih vozi u školu ove nedelje zato što joj je otac zabranio da koristi auto. Pre bih se raspravljao s njom i govorio joj da treba da bude srećna što joj oduzimam auto samo na nedelju dana. Rekao bih joj da će se prijatelji snaći za prevoz i da zaslužuje da se stidi pred njima. Ovo bi je još više razljutilo. Tada bi mi svašta rekla. Ja bih joj uzvratio još nekoliko reči, onda bih izašao iz sobe i ostavio je uplakanu. To se desilo više puta nego što sam voljan da priznam. Ali

90


nakon što sam čuo vaše predavanje o empatiji, stavio sam se na njeno mesto i setio se koliko je teško bilo biti nedelju dana bez auta.“ „Ja nisam imao auto kad sam bio njenih godina, ali sećam se kad mi je tata oduzeo vozačku dozvolu na dve nedelje i nije mi dozvoljavao da vozim porodični auto. Sećam se koliko mi je bilo teško zbog toga. Zanimljivo je to što sam razumeo kako se osećala kad sam pogledao na stvari iz njene perspektive“, nastavio je Kurtis. „Zato sam joj rekao: ‘Dušo, znam zašto si ljuta na mene. Razumem zašto će ti biti teško ako ne budeš mogla da voziš prijatelje u školu. Da sam ja tinejdžer, a bio sam nekad, i ja bih se naljutio i bilo bi me stid. Ali reći ću ti kako ja na to gledam kao roditelj.“ „‘Dogovorili smo se da će ti auto biti uskraćen na nedelju dana kad prvi put dobiješ kaznu za prekršaj. A ako se desi drugi put, izgubićeš dozvolu na dve nedelje. Znala si za ova pravila; dogovorili smo se o posledicama. Kad te ne bih smatrao odgovornom, bio bih loš roditelj, jer i u običnom životu kad prekršiš pravila, moraš da snosiš posledice. Volim te i zato moram da sprovedem ova pravila iako zaista razumem kroz šta trenutno prolaziš’.“ „Zagrlio sam je i izašao iz sobe“, rekao je Kurtis sa suzama u očima. „Po prvi put sam osetio da sam ćerkin gnev pravilno usmerio.“ Takva saosećajna izjava od strane roditelja ne uklanja tinejdžerova osećanja stida, ali uklanja oštricu njihovog gneva. Kad se roditelj poistoveti s tinejdžerovim gnevom i prizna da je u redu što je ljut umesto da se raspravlja s njim, tinejdžerov gnev se stišava zato što ste se prema njemu poneli s poštovanjem a ne podrugljivo. Biće vam jasno da je drugi korak, slušanje tinejdžera, preduslov za treći korak, priznanje da je tinejdžerov gnev opravdan. Roditelji ne mogu iskreno da saosećaju s tinejdžerom ako nisu čuli kako on gleda na nastalu situaciju. Marijina ćerka se naljutila na nju jer nije htela da joj kupi još jedan komplet koji joj je bio „neophodan“. Bila je to treća takva „neophodna“ kupovina koju je njena ćerka tražila poslednjih nedelja; mama je kupila prva dva. Ali ne i ovoga puta; budžet to nije dozvoljavao, objasnila je Marija. Kad ju je ćerka u gnevu obasula bujicom reči, optužujući majku da je ne voli, umesto da sledi svoj uobičajen način samoodbrane, Marija je saslušala ćerku. Uzela je sveščicu i zapisala ključne reči koje je čula. Zatim je, umesto da se raspravlja s Nikol, rekla: „Mislim da te razumem i jasno mi je zašto si besna na mene. Da sam na tvom mestu, i ja bih bila ljuta na svoju majku.“ Marija ne bi mogla da izgovori takve saosećajne reči da nije najpre saslušala ono što je Nikol imala da kaže. Slušanje nam omogućava da pokažemo saosećanje. Objašnjenje vašeg pogleda na stvari i traženje rešenja Kad pažljivo saslušate tinejdžera i zatim pokažete empatiju za njegov gnev i ostala osećanja, lakše ćete načiniti poslednji korak u kontrolisanju gneva: objasnite svoje gledište i zajedno tražite rešenje. Tek tada je roditelj spreman da saopšti tinejdžeru svoje gledište. Ako roditelj ovo učini pre prva tri koraka, posledica može biti duga rasprava s tinejdžerom koja se obično završava grubim i oštrim rečima, kojih će se roditelj kasnije stideti. Ako ste ga pažljivo saslušali i priznali da ima pravo da bude ljut, tada će tinejdžer biti spreman da sasluša vaše gledište. Možda se neće složiti s vama ali će vas saslušati, a to je preduslov za rešenje problema. Nakon što je pokazala razumevanje za ćerkina osećanja, Marija je rekla: „Kad bih imala neograničena sredstva, kupila bih ti taj komplet. Ali nemam. Činjenica je da sam ti poslednje dve nedelje kupila dva kompleta koja si htela. Uvek postoje granice za ono što možemo da kupimo, a mi smo stigli do te granice.“ Nikol se možda neće svideti majčina odluka. Možda će i dalje biti ljuta, ali u srcu će znati da je majka u pravu. Pošto ju je majka pažljivo saslušala i pokazala razumevanje za 91


njena osećanja, ona neće osećati gorčinu prema njoj. Ali pretpostavite da je Marija prasnula kad ju je Nikol zamolila za komplet: „Neću ti kupiti još jedan komplet. Za poslednje dve nedelje kupila sam ti dva; to je dovoljno. Ti misliš da moraš sve da imaš. Ne mogu da verujem da samo na sebe misliš. Zar ne misliš da i ostali ukućani moraju da se obuku?“ Nikol bi se osećala odbačeno zbog takve reakcije i gotovo odmah osetila gorčinu prema majci.

Kad je tinejdžer u pravu (dešava se) Ponekad kad roditelji saslušaju tinejdžera, oni shvate da je tinejdžer u pravu. Meri Bet je kazala: „Nikad neću zaboraviti dan kad se moja ćerka Kristi naljutila na mene zato što sam ušla u njenu sobu i pospremila joj sto. Rekla mi je vrlo jasno da je ljuta na mene, da sam ugrozila njenu privatnost, da nemam prava da ulazim u njenu sobu i preturam po njenim stvarima na stolu i da će otići od kuće ako to još jednom uradim. Tada sam shvatila koliko sam je duboko povredila i koliko je to za nju bilo važno. Mogla sam da se prepirem s njom o tome kako ja imam pravo da ulazim u njenu sobu i radim šta god želim. Mogla sam da se raspravljam s njom i kažem da ne bih morala da pospremam sto da ga je ona kupila. Umesto toga ja sam je saslušala.“ „Toga dana sam po prvi put shvatila da moja sedamnaestogodišnja kćer postaje mlada žena, da se ne mogu više prema njoj ophoditi kao prema detetu. Zato sam joj rekla: ‘Žao mi je. Sad mi je jasno da sam pogrešila. Htela sam samo da pospremim sto, ali jasno mi je šta kažeš i shvatam da nemam pravo da bacam neke tvoje stvari. Zapravo, nemam pravo da pospremam tvoj sto. Oprosti mi, neću to više raditi. Mislim da je to bio dan kad sam počela da se ophodim prema ćerki kao prema mladoj ženi.“ Pošto roditelji nisu savršeni, često pravimo greške, što zauzvrat budi gnev u našim tinejdžerima. Kad bismo ih iskreno saslušali, uvideli bismo da smo pogrešili. Priznanje krivice i traženje oproštenja uvek je najpozitivniji pristup kad shvatimo da smo pogrešili prema tinejdžeru. Većina tinejdžera će oprostiti ako se roditelj iskreno izvini. S druge strane, roditelj često potpuno drugačije gleda na stvari od tinejdžera. On ovo treba otvoreno da saopšti, ali na ljubazan način. Džon je pažljivo slušao dok je njegov sin Džejkob izlivao svoj bes na njega. Bio je ljut zato što otac nije želeo da mu pozajmi novac da plati osiguranje auta. Kad je napunio šesnaest godina, Džon mu je kupio auto i njih dvojica su se dogovorili da Džejkob plaća za gorivo, ulje i osiguranje. To je bilo godinu i po dana ranije. Osiguranje se plaćalo svakih šest meseci. Džejkob je dva puta platio bez problema, ali ponestalo mu je para i smatrao je da bi otac trebalo da mu pozajmi novac kako bi nastavio da vozi auto. Znao je da otac ima dosta novca i da mu to neće biti problem. Džon je pažljivo slušao i hvatao beleške dok je Džejkob govorio. Zatim je Džon odgovorio: „Ti misliš da bi trebalo da ti dam pozajmicu zato što imam dosta novca i zato što to za mene nije problem?“ „Tako je“, rekao je Džejkob. „To za tebe nije ništa; a za mene je velika stvar. Ako mi ne pozajmiš novac, neću moći da vozim auto najmanje dve nedelje.“ Džon je ponovo slušao dok je Džejkob objašnjavao šta je mislio. Džon je zatim rekao: „Razumem zašto želiš da to učinim. Znam da bi za tebe bilo jako neprijatno da ne voziš auto dve nedelje. Ali dozvoli mi da ti kažem kako ja gledam na tu stvar. Moja odgovornost kao roditelja jeste da te naučim da pravilno raspolažeš novcem. Složili smo se na samom početku da ćeš ti plaćati za gorivo, ulje i osiguranje. Šest meseci si bio svestan da će račun za osiguranje stići. Umesto da uštediš

92


novac, ti si ga potrošio. To je bio tvoj izbor. U redu. Nemam prigovor na to kako trošiš novac. Ali pošto si doneo takvu odluku, sada nemaš dovoljno novca da platiš osiguranje.“ „Smatram da ti ne bih učinio uslugu kad bih ti pomogao“, nastavio je Džejkobov otac. „Mislim da je ovo dobra lekcija za tebe da naučiš da upravljaš novcem. Tokom naredne dve nedelje pozajmiću ti svoj auto kad budem mogao, odvešću te gde treba kad ne budem mogao da ti pozajmim. Ali neću ti pozajmiti novac za osiguranje. Smatram da bih te izneverio kao roditelj kad bih to učinio. Da li razumeš o čemu govorim?“ Džejkob je spustio glavu i promrmljao: „Razumem.“ Nije bio srećan ali razumeo je oca. Prihvatio je to zato što ga je otac pažljivo saslušao, priznao da ima pravo da bude ljut i pokazao razumevanje. Naš cilj je uvek da pomognemo tinejdžerima da na ispravan način kanališu gnev. Potisnut gnev u srcu i umu tinejdžera jedna je od najgorih stvari koja se može dogoditi. Potisnut gnev stvara osećanje gorčine i ozlojeđenosti. Tinejdžer se oseća odbačeno i nevoljeno. Zbog potisnutog gneva tinejdžer ne može da primi ljubav od roditelja. Mnogi roditelji su obeshrabreni zbog toga što tinejdžeri odbacuju njihovu ljubav, pa se još više trude, samo da bi ponovo bili odbijeni. Ako roditelj želi da efektno prenese ljubav tinejdžeru, mora da se pozabavi njegovim potisnutim gnevom. Ako tinejdžerov gnev ostane potisnut neko vreme, roditelj će morati da stvori atmosferu u kojoj će tinejdžer osetiti slobodu da kaže zašto je ljut. Priznanje prošlih propusta može biti deo stvaranja takvog okruženja. Na primer, mogli biste da kažete: „Shvatam da te u prošlosti nisam uvek slušao kad si bio ljut na mene. Ponekad sam te jako vređao i kritikovao, i sad duboko žalim zbog toga. Znam da nisam savršen roditelj i stvarno bih hteo da se promenim nabolje. Ako hoćeš, mogli bismo nekad da povedemo razgovor u kom bi mi iskreno rekao kako sam te povredio. Znam da bi takav razgovor bio bolan za tebe i mene, ali hoću da znaš da ću te rado saslušati.“ Ovakve reči otvaraju vrata za mogućnost da tinejdžer otkrije potisnuti gnev i pruži roditelju priliku da mu pomogne. Ako tinejdžer ne reaguje na ovakav roditeljev nastup, možda će biti potrebna profesionalna pomoć. Ako tinejdžer neće da ide na savetovanje, roditelji bi trebalo da pokažu iskrenost i sami odu na savetovanje. Možda će na kraju tinejdžer pokazati voljnost da im se pridruži u procesu savetovanja. Učenje tinejdžera da prihvati gnev i kanališe ga na pozitivan način jeste najznačajnija pomoć njegovom emocionalnom, društvenom i duhovnom životu koju ćete mu ikada pružiti. Počinjemo odande gde se tinejdžer nalazi i pomažemo našem sinu ili našoj ćerki da kontroliše gnev, pa makar morali da ih slušamo dok vrište na nas. Kasnije ih možemo naučiti boljim metodama kontrolisanja gneva. Ali nikada ne bismo smeli dozvoliti da nas tinejdžerove oštre reči odvrate da ne čujemo poruku koju ima da nam kaže. Pesmu na sledećoj stranici napisao mi je sin u svojim dvadesetim. To je jedan od razloga zašto verujem u isceljujuću moć slušanja tinejdžera kad je ljut. TATA Slušao si me daleko iza ponoći. To je ono što si mi dao. Imao si uši da čuješ bučnu simfoniju moje mladosti – oštre reči koje paraju vazduh. 93


Drugi su otišli. Ti si ostao i slušao. Kad sam bušio rupe na tavanici – ispaljivao mitraljesku vatru cepajući raširena krila anđela, ti si čekao, zavio krila, i nekako nastavljao. Do sledećeg dana Sledećeg obroka Sledeće bombe. I kad su svi bežali u zaklon, u skrovište, živu glavu da sačuvaju, ti si ostajao na bojištu izložen vatri sa svih strana. Rizikovao si život kad si me dobio. Rizikovao si život kad si me slušao, daleko iza ponoći. Derek Čapman, Decembar 1993.

94

11. LJUBAV I SAMOSTALNOST Met i Lori su zakazali konsultacije sa svojim porodičnim lekarom i tad su ga obasuli zabrinutošću za svog trinaestogodišnjeg sina Šona. „On se potpuno promenio“, započeo je Met. „Totalno je nepredvidiv.“ „Nikad pre nije bio buntovan“, dodala je Lori, „ali sada dovodi u pitanje skoro sve što mi kažemo. I njegov govor se promenio. Polovinu onoga što kaže ne razumemo. Pre nekoliko nedelja me je opsovao. Šon nikad nije psovao.“ „Bojimo se da Šon ima nekih neuroloških problema“, rekao je Met. „Možda tumor na mozgu“, dodala je Lori. „Hteli bismo da ga pregledate i kažete nam šta vi mislite.“ Lekar je pristao i dve nedelje kasnije Šon je otišao na pregled. Posle pažljivog pregleda, uključujući skeniranje, lekar je izvestio Meta i Lori da je Šon savršeno normalan tinejdžer. Nema neuroloških problema. Ono što su oni doživljavali bili su znaci normalnog adolescentnog razvoja. Iako je Metu i Lori laknulo, bili su zbunjeni. Laknulo im je zato što nije bilo fizičkog problema, ali bili su zbunjeni jer nisu znali kako da reaguju u ovom zastrašujućem stepenu Šonovog razvoja. Znali su da ne mogu ignorisati njegovo ponašanje. Met i Lori su prolazili kroz normalnu traumu roditelja čija deca iznenada postanu tinejdžeri. Sve se okrenulo naopačke. Ono što je nekad funkcionisalo sada više ne funkcioniše i dete za koje su mislili da ga poznaju najednom postaje stranac. Govorili smo već o težnji tinejdžera da se osamostale i njihovoj želji da izgrade sopstveni identitet. Ali u ovom poglavlju želimo da se usredsredimo na promene koje se obično javljaju tokom ovog perioda u razvoju tinejdžera. Kad roditelji znaju na koje se načine želja tinejdžera za samostalnošću i sopstvenim identitetom ispoljava, naučiće da im bolje daju priznanje i odobravanje i pokažu im ljubav. I svakako, bolje će govoriti njihovim jezicima ljubavi. Dva perioda konflikta Znate li koja su to dva perioda kad roditelji češće dolaze u sukob sa svojom decom? Istraživanja kažu da se prvi period javlja u doba koje se obično zove „užasna druga godina“, a drugi u vreme puberteta. Ova dva perioda povezuje zajednička nit: samostalnost. Tokom te užasne druge godine, dete se bori da pokaže fizičku samostalnost od roditelja. Male noge ih odvode na mesta gde ih roditelji ne mogu videti, a male ruke čine stvari koje uveliko iritiraju roditelje. Koji to roditelj ne može da ispriča priče o drvetu nacrtanom na zidu majčinim karminom, puderu prosutom po tepihu u spavaćoj sobi, otvorenim i ispreturanim fiokama, i tako dalje. Pređite od ove godine do početka puberteta i doći ćete do drugog perioda povećanog konflikta između roditelja i tinejdžera. Ovi konflikti se i dalje tiču samostalnosti. Naravno, tinejdžer je u poodmaklom stadijumu života, zato zbog nereda koji pravi i pravila koje krši snosi daleko veće posledice, kao što je veći i sam intenzitet konflikta između roditelja i tinejdžera. Drugim rečima, roditelji mogu očekivati više sukoba kad njihov tinejdžer stupi u ranu adolescenciju. Prema stručnjacima Stajnbergu i Levinovoj, dobra vest je da „konfrontacija između roditelja i deteta obično dostiže vrhunac u osmom razredu i prvoj godini srednje škole, a zatim opada.“ 1 U oba ova nemirna perioda detetovog razvoja od pomoći će biti ako roditelji znaju šta da očekuju i ako imaju neku strategiju za pozitivno reagovanje. Mi ćemo se, naravno, pozabaviti ovde drugim stadijumom, tokom ranih tinejdžerskih godina. 1

Lawrence Steinberg & Ann Levine, You and Your Adolescent (New York: Harper & Row, 1990), 150.

95

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 11. LJUBAV I SAMOSTALNOST

Potreba za samostalnošću... i ljubavlju Prvo, pogledajmo neke od uobičajenih modela ponašanja koje možete da očekujete. Tinejdžerova potreba da bude samostalan može se očekivati na mnogim poljima. Zajedno s ovom potrebom za samostalnošću, tinejdžer i dalje ima potrebu za ljubavlju. Međutim, roditelj često protumači tinejdžerovu želju za samostalnošću kao znak da on više ne želi roditeljsku ljubav. To je ozbiljna greška. Naš cilj je da podržimo tinejdžerovu samostalnost i da u isto vreme ispunjavamo njegovu potrebu za ljubavlju. Karakteristike ponašanja koje su povezane s tinejdžerovom težnjom ka samostalnosti obično se grupišu u sledećim oblastima. Želja za ličnim prostorom Tinejdžeri žele da budu deo porodice, ali istovremeno žele da budu nezavisni od porodice. Ovo se često ispoljava u njihovoj potrebi za ličnim prostorom. Oni možda neće želeti da budu viđeni u javnosti s roditeljima. To posebno važi u onim prilikama kad misle da će naići na svoje prijatelje. Razlog ne leži u tome što ne žele da budu s vama, već u tome što žele da izgledaju starije i samostalnije. „Ostavi me na parkingu, naći ćemo se u kolima za dva sata.“ Ovo su reči tinejdžerke koja ne želi da bude viđena s majkom u šoping-centru. Majka koja je planirala da ide u kupovinu s ćerkom može duboko da se uznemiri zbog ovakvog stava. Ali ako razume njenu potrebu za samostalnošću, majka će ispoštovati njen zahtev i pokazati joj ljubav, koristeći njen primarni jezik ljubavi dok izlazi iz auta. Tinejdžerka će se zbog toga osećati i voljeno i samostalno. Roditelj koji se uvredi ili razgnevi zbog takvog tinejdžerovog zahteva verovatno će izazvati svađu, i tinejdžer će otići s osećanjem da ga ne volite i da ga kontrolišete. Ako dopustite tinejdžeru da sedi s prijateljima umesto s porodicom u pozorištu ili crkvi, i uz to mu pokažete ljubav, vi na taj način potvrđujete njegovu samostalnost i ispunjavate njegovu potrebu za ljubavlju. Ako povremeno dozvolite tinejdžeru da ostane kod kuće ili da večera s drugom dok ostali članovi porodice idu u restoran, postići ćete isti efekat.

Njihova soba

Tinejdžeri često traže zasebnu sobu. Možda neće imati ništa protiv da spavaju s mlađim bratom ili mlađom sestrom u istoj sobi prvih dvanaest godina njihovog života, ali budite uvereni da će u tinejdžerskim godinama, ako postoji mogućnost za to, tinejdžeri tražiti sopstveni prostor. Biće voljni da se presele na potkrovlje ili u podrum; čak će izabrati i kraj hodnika ispod stepeništa – bilo gde samo da imaju sopstveni prostor. Roditelje često nerviraju ovakvi zahtevi. Ono što tinejdžer traži, roditelju ne zvuči razumno. Zašto bi želeli da spavaju u vlažnom podrumu kad mogu da spavaju u prelepoj sobi s mlađim bratom. Odgovor je u njihovoj potrebi za samostalnošću. Ako je ikako moguće, predlažem da roditelji udovolje ovoj tinejdžerovoj želji. Kad mu obezbede prostor, tinejdžer će hteti da ga dekoriše po svojoj želji. (Ovo je trenutak kad će roditelju biti drago što je tinejdžerova soba u podrumu!) Tinejdžer će odabrati boje, nameštaj i materijal koje vi ne biste odabrali. Razlog ponovo leži u samostalnosti. Obezbeđivanje privatnog prostora i sloboda da ga tinejdžer uredi, propraćena pažnjom i ljubavlju od strane roditelja, pothraniće tinejdžerovu samostalnost i napuniti njegovo spremište ljubavi. Međutim, ako udovoljavanje želji za privatnim prostorom i uređivanjem usledi posle nekoliko nedelja rasprave o tome kako je tako nešto potpuno suludo, tinejdžer će izgubiti

96


samopoštovanje i između tinejdžera i roditelja podignuće se emotivni zid kad roditelj konačno pristane na tinejdžerov zahtev.

Njihov auto Tinejdžeri će tražiti da imaju svoj auto. U bogatoj Zapadnoj kulturi većina tinejdžera traži svoj auto čim dođu u godine kad mogu da dobiju vozačku dozvolu. To je ponovo želja za samostalnošću. „Ako imam svoj auto, mogu da se vozim do škole, na plivačka takmičenja, na crkvene aktivnosti i u šoping-centar. Može mi uštedeti mnogo vremena.“ (Ovakvi argumenti prolaze kod većine roditelja.) Malo stvari pruža tinejdžerima veći osećaj samostalnost i moći od vožnje u sopstvenom automobilu. U sledećem poglavlju vratićemo se na temu o posedovanju auta kad budemo govorili o odgovornosti tinejdžera koja ide zajedno sa slobodom. Razmotrićemo pitanje ko plaća auto i šta se očekuje od tinejdžera koji ima auto. Sada međutim govorimo o priznanju i odobravanju tinejdžerove potrebe za samostalnošću dok mu u isto vreme pokazujemo ljubav. Pod pretpostavkom da je roditelj finansijski sposoban i da je tinejdžer razumno odgovoran, ovo je oblast u kojoj roditelj može pokazati poverenje u tinejdžera i time ujedno podržati njegovu težnju ka samostalnosti. Upamtite, pokloni su jedan od pet jezika ljubavi. Čak ako to i nije primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera, napravite svečanost kad mu budete poklanjali auto. Ako tinejdžer bude vozio auto svestan da ga volite i imate poverenje u njega i svestan svoje samostalnosti, onda mu je roditelj pomogao da načini još jedan korak ka zrelom dobu. Želja za emocionalnim prostorom Tinejdžeri imaju potrebu za emocionalnim prostorom. Kad su bili mlađi možda su vam govorili sve – šta se desilo u školi, šta su sanjali prošle noći, koliko je težak domaći zadatak, itd., ali u tinejdžerskim godinama imaćete utisak da ste isključeni iz njihovih života. Kad je pitate šta se desilo u školi, mogla bi da odgovori: „Ništa“, ili „Sve je po starom“. Kad je pitate za neku od njenih drugarica, može vas optužiti da je proveravate. To ne znači da bilo šta krije. Jedan od načina da se tinejdžeri emotivno osamostale jeste da prećute svoje misli i svoja osećanja. Roditelji bi trebalo ovo da poštuju. Uostalom, da li vi njima saopštavate sve svoje misli i sva svoja osećanja? Nadam se da ne. Jedna odlika odraslih je da mogu izabrati kada i šta reći drugima. Vaš tinejdžer je na putu da postane odrasla osoba. „Znam da ponekad ne želiš da mi kažeš o čemu razmišljaš i kako se osećaš. Razumem te i to je u redu. Ali kad budeš htela da razgovaramo, želim da znaš da sam uvek na raspolaganju.“ To su reči mudrog roditelja koji je naučio vrednost davanja emocionalnog prostora tinejdžeru. Tinejdžeri pokazuju svoju potrebu za emocionalnim prostorom i tako što odbijaju izraze ljubavi koje su nekad prihvatali. Neka vas ne iznenadi kad vaša tinejdžerka odbije vaše napore da joj u nečemu pomognete. Godinama je vaše služenje/činjenje usluga prihvatano kao izraz ljubavi. Ona sada želi da to uradi sama, i možda će to uraditi potpuno drugačije nego što ste vi to radili. U nekim slučajevima ona to ne radi zato što joj ne treba vaša pomoć, već zato što ne želi da je podsećate da joj je potrebna vaša pomoć. Ona želi da bude samostalna. Umesto da je primorava, mudar roditelj će se povući i reći: „Ako ti zatrebam, pozovi me.“ Takve reči, zajedno s izrazom ljubavi koji njoj znači, pomoći će joj da se oseća samostalno, voljeno, i stvoriće atmosferu u kojoj će vaše dete zaista moći da zatraži vašu pomoć. Vaša trinaestogodišnja ćerka možda će početi da odbija vaše zagrljaje ne zato što ne želi fizički dodir već zato što ste to radili kad je bila dete. Ona je sada na putu ka zrelom dobu i ne želi da se

97


prema njoj ophodite kao prema detetu. Mudar roditelj će naći nove načine da joj pokaže ljubav putem fizičkog dodira koje će ona rado prihvatiti. Kada date uputstva tinejdžeru kako da se ponaša prema rođaku koji će vas posetiti, budite spremni na to da će postupiti potpuno drugačije nego što ste tražili od njega. Njemu takvi zahtevi često zvuče detinjasto i izveštačeno. Kada tinejdžeru upućujete reči priznanja i odobravanja, gledajte da budete potpuno iskreni. Ako tinejdžer oseti da lepim rečima pokušavate da manipulišete njegovim osećanjima, on će odbaciti vaše reči kao neiskrene. Iza svega ovoga nalazi se želja naših tinejdžera za emocionalnim prostorom. Oni žele da budu voljeni, ali ne da ih tretirate kao decu. Zato je jako važno naučiti nove dijalekte jezika ljubavi kako biste tinejdžeru na pravi način pokazali ljubav. Želja za društvenom samostalnošću

Stavljanje prijatelja ispred porodice Ne samo da tinejdžer želi fizički i emocionalni prostor, on takođe želi društvenu samostalnost od roditelja. Ova želja za društvenom samostalnošću pokazuje se u mnogim oblastima. Tinejdžeri često stavljaju prijatelje ispred porodice. Porodica je uvek radila stvari zajedno. Tinejdžer sada ne želi više da ide s porodicom. Isplanirali ste piknik za subotu po podne. U četvrtak uveče saopštavate deci svoj plan, a tinejdžerka kaže: „Ne računajte na mene.“ „Kako to misliš: ‘Ne računajte na mene?’“ odgovarate vi kao tata. „Ti si deo porodice.“ „Znam, ali već imam planove“, odgovara tinejdžerka. „Izlazim s drugaricama.“ „Onda im reci da je došlo do promene plana“, kaže tata. „Ovo je porodični izlet i važno je da i ti budeš s nama.“ „Ali ja ne želim da idem s vama“, kaže tinejdžerka. Ovo je prva runda u onome što će prerasti u ozbiljnu svađu ako roditelj brzo ne shvati da ima posla s tinejdžerom a ne s detetom. Roditelji mogu primorati decu da pođu na porodične izlete i ona se mogu lepo provesti. Ali ako roditelji isprobaju istu taktiku s tinejdžerom, biće na pikniku s natmurenim putnikom celo popodne i celo veče. Tinejdžer se neće tek tako opustiti i uživati u izletu. On će na vaše primoravanje odgovoriti svojim pravom na samostalnost. Po mom mišljenju, mnogo je bolje dopustiti tinejdžeru da ne ide, posebno ako ste tako kasno najavili izlet. Ne mislim da tinejdžer nikada ne treba da ide s porodicom. U nekim prilikama, kad smatrate da je izuzetno važno da tinejdžer bude prisutan, trebalo bi da očekujete od njega da bude s vama. Ali takve događaje treba dosta unapred najaviti; to tinejdžeru ne daje samo dovoljno vremena već i mogućnost da se emocionalno pripremi za taj događaj. Roditelji bi takođe trebalo da objasne zašto im je važno da tinejdžer bude prisutan. Ako tinejdžer uvidi da se njegov plan i njegovi interesi uzimaju u obzir, verovatno će se s pozitivnim stavom pridružiti porodici. S druge strane, tinejdžeri imaju potrebu da rade neke stvari izvan porodice kako bi uspostavili socijalnu samostalnost. Roditelj koji razume vrednost tinejdžerove samostalnosti podržaće ga u nastojanju da se osamostali tako što će mu dozvoliti da odlazi na društvene događaje sam i tako što će mu u isto vreme pokazati ljubav umesto da negoduje. Roditelj koji se raspravlja s tinejdžerom i kasnije nevoljno popusti, nije podržao njegovu samostalnost niti je pokazao ljubav. Tinejdžerova želja da bude s prijateljima nije odbacivanje roditelja; to je znak da njegovi društveni horizonti sežu izvan porodice.

98


Kad malo razmisle, većina roditelja uviđa da su se upravo tome i nadali. Koji to roditelj želi da trajno izoluje svog tinejdžera od društva? A upravo se u tinejdžerskim godinama javlja težnja ka socijalnoj samostalnosti. Mudri roditelji će pomoći deci da izgrade dobar temelj za kasnija društvena iskustva izvan porodice.

Slušanje muzike Još jedna oblast u kojoj će biti ispoljena želja za socijalnom samostalnošću jeste muzika. Tinejdžeri će sami odabrati muziku. Ništa nije tako karakteristično za tinejdžersku kulturu kao muzika. Neću biti toliko bezuman da vam predložim koju vrstu muzike vaš tinejdžer treba da sluša. Kad bih vam rekao šta je popularno danas, uveravam vas da će nešto drugo biti popularno kad budete čitali ovo poglavlje. Ono što vam mogu reći jeste da će muzika koju će vaš tinejdžer slušati biti drugačija od muzike u kojoj vi uživate. Kako mogu biti tako siguran? Odgovor se nalazi u jednoj reči: samostalnost. Vaš tinejdžer želi da bude drugačiji od vas. Jedan od načina da tinejdžeri pokažu samostalnost jeste da odaberu muziku koju će slušati. Ako ste deci tokom njihovog detinjstva puštali ono što vi smatrate dobrom muzikom, ne bojte se. Ta muzika će uticati na tinejdžera tokom čitavog života. Muzika na neki način dira čoveka u srce i dušu. Uticaj dobre muzike nikad se ne gubi, ali u tom trenutku vaše dete prolazi kroz tinejdžersku fazu života. To je vreme kada započinje proces osamostaljivanja. Budite uvereni da će na njihov izbor muzike uticati ova težnja ka samostalnosti. U predtinejdžerskim i ranim tinejdžerskim godinama roditelji moraju da postave jasne odrednice u pogledu onoga što je prihvatljivo i neprihvatljivo kod tekstova pesama. Na primer, pesme koje govore o ubistvu, brutalnosti i izopačenim seksualnim iskustvima kao normalnom ponašanju ne bi trebalo dopustiti tinejdžerima da slušaju. Tinejdžeri treba da znaju da će roditelji konfiskovati i uništiti diskove s takvom muzikom, bez novčane nadoknade. S ovakvim ograničenjima, smatram da roditelji mogu ostaviti tinejdžerima slobodu izbora, imajući u vidu da će tinejdžeri istraživati različite stilove muzike. Većina muzičkih CD-ova i kaseta sada ima klasifikaciju koja ukazuje na prirodu sadržaja (kao što su jezik, seksualnost ili nasilje); to može pomoći tinejdžeru da donese ispravan sud (a vama može pomoći da uspostavite razumna pravila.) Roditelj koji kritikuje tinejdžerov izbor muzike indirektno kritikuje tinejdžera. Ako se takvo kritikovanje nastavi, tinejdžer neće osećati roditeljsku ljubav. Međutim, ako roditelj pokaže da tinejdžer ima slobodu izbora i nastavi da mu pokazuje ljubav na njegovom primarnom jeziku ljubavi, on će time priznati i odobriti njegovu samostalnost i ispuniti njegovu potrebu za ljubavlju. Bilo bi dobro da pročitate tekstove pesama koje vaš tinejdžer sluša. (Kažem da pročitate zato što verovatno nećete razumeti reči ako slušate.) Saznajte sve što možete o izvođaču i muzičarima koji pišu i pevaju pesme koje vaš tinejdžer izabira. Ukažite na neke stvari koje vam se sviđaju u tekstu pesama i recite pozitivne stvari o izvođačima. Saslušajte tinejdžera kad želi da vam kaže svoje utiske. Ako usvojite ovakav pozitivan pristup muzici, povremeno možete reći: „Znaš, uznemirava me to što u ovoj pesmi, koja je inače sasvim pozitivna, ima ova rečenica koja je toliko destruktivna. Šta ti misliš o tome?“ Pošto tinejdžer zna da niste kritički nastrojeni prema njegovoj muzici na osnovu vaših pozitivnih komentara, biće voljan da sasluša vaše kritike i da se čak složi s vama. Ako se i ne složi, posejali ste u njegov um seme sumnje. Ako neko od muzičkih idola bude uhapšen zbog korišćenja droge, predoziranja ili razvoda, pokažite razumevanje a ne kritički stav. Izrazite zabrinutost za tu osobu i žaljenje zbog nastale situacije. Saosećajte s tinejdžerovim emocijama on će tada osetiti vašu podršku. Setite se da tinejdžer već razmišlja logično; on će sam doći do zaključaka.

99


Ne morate da mu držite predavanje. Ako tinejdžer oseti vašu emocionalnu podršku, osetiće i vašu ljubav.

Govorenje drugačijeg jezika i nošenje drugačije odeće Tinejdžeri će govoriti drugačijim jezikom. Kada vaše dete postane tinejdžer, naučiće jedan nov jezik. Molim vas, nemojte pokušavati da ga naučite. Cilj i jeste u tome da govore jezikom koji roditelji ne razumeju. Zašto je to toliko važno? Odgovor je socijalna samostalnost. Tinejdžer stvara distancu između sebe i roditelja, a jezik je jedan od sredstava za to. Ako pokušate da razumete jezik tinejdžera, upropastićete čitavu ideju. Mudri roditelji jednostavno prihvataju tinejdžerov novi jezik kao znak da tinejdžer odrasta. Sasvim je opravdano da roditelj s vremena na vreme kaže: „Prevedi mi to, molim te.“ Međutim, ako je tinejdžerova reakcija negativna, roditelj ne bi trebalo da vrši pritisak na njega. Tinejdžeri međusobno razumeju svoj jezik, ali odrasli ne bi trebalo da ga razumeju. Tinejdžer je povezan sa vršnjacima. On uspostavlja društvene odnose izvan porodice i govori jezikom kojim govori njegova nova porodica. Ako roditelj ismeje njegov novi jezik govoreći stvari kao što su: „Molim te da mi objasniš tu reč, mislim da je nema u mom rečniku“, tinejdžer neće osetiti vašu ljubav već vaše odbacivanje. Mudar roditelj dopušta tinejdžeru da koristi ovaj novi izraz socijalne samostalnosti i nastavlja da ga voli. Tinejdžeri imaju drugačiji stil oblačenja. Ne mogu vam reći šta će vaš tinejdžer nositi; mogu vam samo reći da će se drugačije oblačiti od vas. Ta nova garderoba ići će zajedno s frizurom i bojom kose koje nikad pre niste videli. Njihov pribor će sadržati lak za nokte koji će vama biti jako čudan, a na kojim mestima će nositi nakit, to ne možete ni zamisliti. Ako roditelj izgubi živce zbog svega ovoga i optuži tinejdžera da izgleda kao Indijanac i paganin, tinejdžer će se povući. Ako je roditelj prestrog i zahteva od tinejdžera da bude normalan, on se može ponašati tako u prisustvu roditelja (to jest, da se oblači kao kad je imao jedanaest godina), ali to će raditi veoma nevoljno. A kad roditelj nije kod kuće, tinejdžer će ponovo postati tinejdžer. Od pomoći je ako roditelji uvide kakvu ulogu odeća ima u široj društvenoj areni. Kultura je ta koja prvenstveno diktira modu. Ako sumnjate u to, upitajte sebe: „Zašto nosim stil odeće koji nosim?“ Verovatno zato što ljudi u vašem okruženju nose istu odeću. Pogledajte ljude koji rade s vama, među kojima se krećete, ljude u vašoj crkvi i one koje susrećete na drugim mestima. Verovatno se svi oblačite slično. Tinejdžeri slede isti princip. Oni se prosto identifikuju s tinejdžerskom kulturom. Kao što moda odraslih prolazi i ponovo se vraća, tako je i s modom tinejdžera. Prošle nedelje sam u Sijetlu, prestonici tinejdžerske kulture, video istu kratku, ravnu, uglađenu frizuru koja je bila popularna 1950-tih. Dve nedelje kasnije, moja žena je prokomentarisala da tinejdžeri ponovo nose „pedal pushers“ pantalone, samo što ih sada zovu „kapri pantalone“. Kakav god bio moderni trend oblačenja, on služi istoj svrsi u svakoj generaciji. Tinejdžeri grade socijalni identitet, nezavisan od identiteta roditelja. Nedavno sam prisustvovao svadbi na kojoj je jedan od devera nosio minđušu. Prilikom ulaska u crkvu, jedan stariji gospodin povukao me je na stranu i šapnuo mi: „Doktore Čapman, možete li mi objasniti šta mu to znači?“ rekao je pokazujući na mladića s minđušom. „Pa, kako da kažem, to vam dođe isto kao i zelena kosa.“ „A, je li“, rekao je kao da je razumeo. Ne bih rekao da jeste, ali tinejdžer bi svakako razumeo. Roditelji koji prihvate tinejdžerovu potrebu za socijalnom samostalnošću i gledaju na tinejdžerov stil oblačenja u ovom kontekstu, mogu imati mišljenje o tome a da ipak

100


dopuste tinejdžeru da bude tinejdžer; znajući da će tinejdžer kad odraste nositi sličnu odeću koju nose odrasli s kojima se on identifikuje. Roditelji koji pokreću svetski rat zbog stila oblačenja svojih tinejdžera vode zaludnu bitku, jer od normalne pojave u razvoju tinejdžera stvaraju koren razdora između roditelja i tinejdžera. Takvi sukobi ne menjaju tinejdžerove ideje i ne pružaju nikakvu satisfakciju roditeljima. Mudri roditelji kažu šta misle o tome, ako baš moraju, ali povlače se i daju tinejdžeru slobodu da razvije socijalnu samostalnost. U međuvremenu, oni i dalje pune tinejdžerovo spremište ljubavi govoreći njegovim/njenim primarnim jezikom, a povremeno, kad je moguće, i ostalim jezicima ljubavi. Želja za intelektualnom samostalnošću Već smo govorili o razvoju tinejdžerovih intelektualnih sposobnosti. Tinejdžer počinje da razmišlja apstraktnije, logičnije i sveobuhvatnije. On testira sopstvena verovanja. On proverava stvari koje je ranije prihvatao bez pogovora, i sada primenjuje test razuma i logike. To često znači da će dovesti u pitanje verovanja svojih roditelja kao i uverenja svojih učitelja i drugih važnih osoba u svom životu. Ova pitanja se obično grupišu u trima značajnim oblastima: vrednosti, moralna uverenja i religijska uverenja.

Vrednosti

Tinejdžer će sigurno dovesti u pitanje vrednosti svojih roditelja. Šta je važno u životu? Tinejdžer gleda na ono što su roditelji rekli i na ono što su roditelji uradili sa svojim životima. On često vidi nedoslednosti između vrednosti koje su roditelji zastupali i vrednosti po kojima su živeli. Otac koji tvrdi da je najvažnija stvar u životu porodica ali koji je zapravo toliko okupiran poslom da ima malo vremena za nju, treba da zna da će njegov tinejdžer zapaziti ovu nedoslednost. Ćerka će najverovatnije smatrati za licemera majku koja kaže da je vernost u braku važna a koja zatim učini preljubu s kolegom na poslu. „Ali zar nisi rekla“, samo je jedna fraza iz tinejdžerovog arsenala kojima on zasipa roditelja čije se ponašanje ne poklapa s njegovim ili njenim vrednostima koje zastupa. Čak i kad su roditelji dosledni svojim vrednostima, tinejdžer će pre ili kasnije dovesti te vrednosti u pitanje. Moji roditelji su rekli da je sticanje fakultetske diplome najvažnija stvar za moju budućnost. Ali nisam siguran da li je to tačno. Neki od najpametnijih ljudi koje znam nisu išli na fakultet i neki od najbogatijih ljudi na svetu nisu završili fakultet. Kako mogu biti siguran da je fakultet najbolji za mene? Tako tinejdžer razmišlja. Roditelji koji žele da pozitivno utiču na tinejdžerov proces razmišljanja moraju preći s monologa na dijalog, s predavanja na razgovor, s dogmatizma na istraživanje, s kontrole na uticanje. Tinejdžeri imaju potrebu i žele da čuju savet roditelja o ovim važnim životnim oblastima, ali neće ga primiti ako se roditelji ophode prema njima kao prema deci. Kad su bili deca, roditelji su im govorili šta je ispravno i oni su to prihvatali. Ali to više ne važi kada dete postane tinejdžer. Tinejdžer želi da zna zašto; njemu trebaju dokazi. Ako je roditelj voljan da uđe u svet dijaloga, da razmišlja kritički o svojim vrednostima, da govori šta misli a da ipak bude otvoren za tinejdžerovo gledište, tinejdžer će prihvatiti savet roditelja i tako biti izložen uticaju vrednosti koje roditelji zastupaju. Međutim, ako roditelj ostane pri stavu: „Istina je zato što ja kažem da je istina“, izgubiće sav uticaj na tinejdžerov izbor vrednosti. „Oduvek sam mislio da je ovo važno i reći ću ti zašto. Da li ti to ima ikakvog smisla? Šta ti misliš o tome?“

101


Ovo je pristup roditelja koji žele da utiču na izbor vrednosti svojih tinejdžera. Brojni razgovori, gde se svaki nastavlja tamo gde je poslednji stao, ali bez osuđivanja i kritikovanja – jeste proces interakcije (uzajamnog delovanja) između roditelja i tinejdžera koji omogućava tinejdžeru da se intelektualno osamostali i u isto vreme pruža mu pomoć putem roditeljskih saveta. Kada je takav otvoren dijalog propraćen izrazima ljubavi koji tinejdžeru znače, roditelj podržava intelektualnu samostalnost tinejdžera i ujedno ispunjava njegovu potrebu za emocionalnom ljubavlju. Roditelj koji kaže: „Poštujem tvoje pravo da biraš sopstvene vrednosti. Video si moj život. Znaš moje jake strane i moje slabosti. Verujem da si veoma pametan i znam da ćeš doneti mudre odluke“, govori jezikom ljubavi reči priznanja i odobravanja i u isto vreme podstiče tinejdžera da se intelektualno osamostali.

Moralna uverenja

I dok vrednosti odgovaraju na pitanje „Šta je važno?“ moralna uverenja odgovaraju na pitanje „Šta je ispravno?“ Čovek je po prirodi moralno biće. Verujem da je to zato što je čovek stvoren po obličju ličnog, moralnog Boga, tako da se ta slika reflektuje u čoveku. Šta god da neko veruje o poreklu morala, kulturološka stvarnost je takva da se svi ljudi drže moralnih uverenja. Vaš tinejdžer neće dovesti u pitanje samo vaše vrednosti već i vaša moralna uverenja. Opet, oni neće ispitivati samo vaše reči nego i vaša dela. Ako kažete da je ispravno poštovati zakon, tinejdžer želi da zna zašto prekoračujete ograničenje brzine. Ako kažete da je ispravno govoriti istinu, tinejdžer će vas upitati: „Zašto si slagala u telefonskom razgovoru i rekla da tata nije kod kuće?“ Ako kažete da je ispravno biti ljubazan prema drugima, tinejdžer će vas pitati zašto ste se poneli grubo prema radniku u prodavnici. Ako kažete da je rasizam loš, onda tinejdžer želi da zna zašto ubrzavate korak i izbegavate kontakt očima kad god naiđete na osobu druge etničke pripadnosti. Sva ova pitanja mogu biti vrlo mučna za roditelje koji su navikli da žive sa svojim nedoslednostima. Mučna ili ne, tinejdžeri će biti uporni i ukazivaće na takve nedoslednosti. Tinejdžeri neće samo dovesti u pitanje naša moralna uverenja nego i to kako ih sprovodimo u praksi. Oni će sebi – i nama – postaviti teška pitanja: Ako je ubistvo loše, da li je abortus ubistvo? Ako je nasilje koje se završava uništenjem ljudskog života loše, zašto nam je onda zabavna holivudska verzija nasilja? Ako je monogamija ideal, zašto hiljade odraslih ljudi izabiraju više seksualnih partnera? Da li ispravno i pogrešno određuje društveni konsenzus (opšta saglasnost, odobravanje)? Ili postoji prirodni, moralni zakon koji je iznad društvenih stavova? To su duboka pitanja s kojima se tinejdžeri hvataju u koštac, pitanja s kojima su se nekad njihovi roditelji isto tako hvatali u koštac. Mnoge roditelje uznemirava to što njihovi tinejdžeri ponovo pokreću stara i nerešena moralna pitanja. Međutim, ako kao roditelji odbijemo da razgovaramo s tinejdžerima o pitanjima koja ih zanimaju, oni će biti ostavljeni uticaju vršnjaka i drugih odraslih koji su voljni da o tome razgovaraju. Ako nismo voljni da priznamo svoje nedoslednosti između uverenja i prakse, tinejdžeri će prestati da uvažavaju naše stavove. Ne moramo biti moralno savršeni da bismo uticali na tinejdžere, ali moramo biti moralno autentični/ispravni. „Shvatam da nisam uvek živeo u skladu sa svojim uverenjima u ovoj oblasti, ali i dalje verujem da je to ispravno i da je ono što sam uradio pogrešno.“ Takve izjave, koje se saopšte iskreno, obnavljaju poštovanje tinejdžera u roditeljevu autentičnost. Roditelji koji zauzmu odbrambeni stav kad im tinejdžeri postave pitanja o njihovim moralnim uverenjima ponovo će ih

102


primorati da odgovore potraže na drugom mestu. Roditelji koji rado prihvate tinejdžerova moralna pitanja, koji su voljni da govore o svojim uverenjima i svom životu, koji su otvoreni da čuju drugačija mišljenja i da tinejdžerima navedu razloge za svoja moralna uverenja – takvi roditelji su u stanju da održavaju dijalog s tinejdžerom i na taj način pozitivno utiču na njegove moralne odluke. Posle takvog razgovora o moralnim temama, obavezno mu stavite do znanja da ga volite. To će ispuniti njegovo spremište ljubavi i stvoriti atmosferu u kojoj će vaš tinejdžer osećati slobodu da ponovo započne razgovor.

Religijska uverenja

Dok vrednosti odgovaraju na pitanje „Šta je važno?“ moralna uverenja na pitanje „Šta je ispravno?“ religija pokušava da odgovori na pitanje „Šta je istina?“ Sistem religijskih uverenja jeste čovekovo nastojanje da otkrije istinu o materijalnom i nematerijalnom kosmosu. Kako objašnjavamo svoje postojanje i postojanje svemira? Pored materijalnog sveta, postoji li duhovna stvarnost? Zašto je verovanje u duhovna bića opšteprihvaćeno – to jest, zašto je čovečanstvo tokom istorije u svim kulturama verovalo u duhovni svet? Da li je to posredni dokaz da duhovni svet postoji? Ako je tako, kakva je priroda tog sveta? Postoji li Bog? Da li je on stvorio svet? Ako da, može li se Bog upoznati? Ovo su pitanja koja tinejdžeri postavljaju, pitanja koja ponekad godinama leže u srcima i umovima njihovih roditelja. To su pitanja na koja možda roditelji nikada nisu adekvatno odgovorili. Kakva god da su vaša religijska uverenja, ako ih uopšte imate, tinejdžeri će se u jednom trenutku uhvatiti u koštac s ovim pitanjima. To su pitanja koja su ljudi odvajkada postavljali, a tinejdžeri su ljudi. Čovek je neizlečivo religiozan. Francuski fizičar Blez Paskal jednom je rekao: „U svakom srcu postoji praznina u obliku Boga.“ 2 Sveti Avgustin je rekao: „Ti si nas stvorio za sebe i srce je čovečije nemirno dok ne nađe mir u tebi:“ 3 Vaša tinejdžerka nema mira. Ona će dovesti u pitanje vaša religijska uverenja. Ona će dovesti u pitanje način na koji primenjujete ta uverenja u svakodnevnom životu. Opet, ako otkrije nedoslednosti, verovatno će vam to reći. Ako zauzmete odbrambeni stav i odbijete da govorite o verskim pitanjima, ona će se onda okrenuti vršnjacima i drugim odraslim osobama. Ali ipak neće prestati da postavlja verska pitanja. Moguće je da će vaš tinejdžer takođe istraživati druga religijska uverenja i da će odbaciti aspekte vaše religije. Većina roditelja se jako uznemirava zbog ovoga. Međutim, ovo je neophodan korak da bi vaš tinejdžer stekao sopstvena religijska uverenja. Zapravo, roditelji bi trebalo mnogo više da se brinu ako tinejdžeri jednostavno prihvataju veru roditelja bez ozbiljnog razmišljanja. To samo pokazuje da je za tinejdžera, a možda i za roditelja, religija samo kulturološka maska koja služi za društvene ciljeve umesto da pruža odgovore na duboka pitanja o smislu života. Kad tinejdžer objavi da više neće da ide na liturgiju, misu, u sinagogu, u nedeljnu školu, u džamiju, on želi da privuče pažnju na sebe kao osobu nezavisnu od roditelja. On time pokazuje da želi da bude intelektualno nezavisan. Roditelje bi trebalo da uteši istraživanje koje pokazuje da je „odbacivanje religije od strane tinejdžera možda dramatično, ali je retko kad trajno“. 4

2 3 4

George Sweeting, Who Said That? (Chicago: Moody, 1995), 302. Ibid., 370. Lawrence Kutner, Making Sense of Your Teenager (New York: William Morrow, 1997), 44.

103


Istraživanje u procesu Većini roditelja je teško da mirno reaguje kad njihov tinejdžer spomene odbacivanje njihove religije, ali njihova burna reakcija može zatvoriti vrata za dijalog s tinejdžerom. Imajte na umu da tinejdžer formira svoju samostalnost ne samo u oblastima o kojima smo raspravljali nego i u intelektualnoj oblasti, što uključuje moralne vrednosti i religijska uverenja. To je jednostavno deo šireg procesa u razvoju tinejdžera koji podrazumeva postavljanje pitanja i istraživanje. To je pre izraz intelektualne samostalnosti nego odbacivanje religije. Ako roditelji budu imali ovo na umu, manje će biti kritički nastrojeni prema tinejdžeru koji trenutno pokazuje zainteresovanost za religiju. Bolji pristup je saslušati šta tinejdžeri misle o tome. Dozvolite im da slobodno kažu zašto im je neko religijsko uverenje privlačno i uverljivo. Zatim recite šta vi mislite o tome, ali ne na kritički način. Recite svojoj tinejdžerki da vam je drago što razmišlja o tim temama. Kad budete dovoljno smeli, upitajte je koliko ste se dobro vi pridržavali svojih religijskih uverenja. Možda ćete otkriti zašto traži nešto drugo. To nije vreme za dogmatizam, iako se možda veoma snažno držite svojih religijskih uverenja. To je vreme da podržite tinejdžerovu težnju da istražuje. Ako ste duboko uvereni u istinitost svojih religijskih uverenja, da je ono u šta verujete usko povezano sa stvarnim svetom, onda bi trebalo da pokažete poverenje da će vaš tinejdžer, ako je iskren u svom istraživanju, na kraju doći do sličnih uverenja koja vi imate. Ako, s druge strane, vaša religijska uverenja nisu čvrsta i uopšte niste sigurni da li se uklapaju u stvarni svet, onda bi trebalo da budete ohrabreni što vaš tinejdžer istražuje takvo pitanje. Možda će otkriti ono što vi niste. Činjenica je da će vaš tinejdžer istraživati religijske teme. Pitanje je: „Želite li da budete deo tog istraživanja i želite li da volite svog tinejdžera u tom procesu?“ Ako je odgovor da, onda ponovo morate preći s monologa na dijalog i stvoriti atmosferu za otvoren, iskren razgovor o religijskim pitanjima. Tinejdžeru morate dati pravo da razmišlja drugačije od vas. Morate biti voljni da zastupate svoje dokaze, ali da čujete i suprotne dokaze. Morate priznati da je vaš tinejdžer u procesu istraživanja i zato mu morate dati vremena da razmisli o religijskim uverenjima. Ako učinite ovo, sve vreme puneći tinejdžerovo spremište ljubavi, on će se osećati voljeno i razviće intelektualnu samostalnost. Razviće religijska uverenja po kojima će živeti, a vi ćete znati da ste bili pozitivan uticaj u tom istraživanju. Tinejdžeri moraju samostalno da donose odluke Očigledno je da će u svim ovim oblastima – oblastima vrednosti, morala i religijskih uverenja – tinejdžeri donositi odluke. Iza većine sukoba između roditelja i tinejdžera nalazi se osnovno pitanje o pravu tinejdžera da samostalno donosi odluke. Ako mu roditelj prizna pravo na samostalno razmišljanje, prepozna da su njegove odluke u procesu donošenja i ako je voljan da investira vreme i stvori atmosferu za konstruktivan razgovor, tinejdžer će i dalje biti otvoren za uticaj roditelja. Međutim, ako roditelji podvuku crtu, iznesu dogmatske tvrdnje o tome šta tinejdžeri treba da veruju i rade, stvoriće neprijateljski odnos s tinejdžerima. Hiljade roditelja išlo je ovim putem i doživelo otuđenje od svojih tinejdžera. Tinejdžeri su se okrenuli vršnjacima, ponekad veoma destruktivnim grupama, i drugim odraslim osobama, ponekad zlim ljudima – koji su bili voljni da ih prihvate i pruže im površnu ljubav za usluge i sopstveno zadovoljstvo. Upamtite, tinejdžeri će ispoljiti svoju samostalnost. To je deo odrastanja. Mudri roditelji vide ovo kao fazu odrastanja kroz koju tinejdžeri moraju proći i žele da sarađuju s njima umesto da ih ometaju u razvoju. Voleti tinejdžera u ovom burnom prolaznom periodu izuzetno je važno. Ako 104


pomognete tinejdžeru da se osamostali onako kako je to predloženo u ovom poglavlju i ako u isto vreme punite njegovo spremište ljubavi, on će verovatno postati odgovorna zrela osoba, naći će svoje mesto u društvu i daće svetu svoj doprinos. Roditelji koji načine pogrešan korak u ovom kritičnom stadijumu razvoja mogu godinama biti otuđeni od tinejdžera i gledati ih kako teško pronalaze svoje mesto u svetu. Stvaranje atmosfere u kojoj tinejdžeri mogu da razviju socijalnu, intelektualnu i emocionalnu samostalnost jeste jedan od najdragocenijih darova koji roditelji mogu dati svojim tinejdžerima. Znam da će na ovom mestu neki od vas pitati: „Ali šta s ograničenjima? Šta s odgovornošću?“ Drago mi je što postavljate to pitanje. To pokazuje da razumete implikacije 5 onoga što sam rekao u ovom poglavlju. To nas dovodi do dvanaestog poglavlja, u kom želim da govorim upravo o toj temi. Zapravo, zamolio bih vas da jedanaesto i dvanaesto poglavlje pročitate i proučite zajedno. To su dva točka na istim kolima: samostalnost i odgovornost.

Implikacija (lat.) – Obuhvatanje, povezivanje; umetanje, upletanje. – Implicirati, sadržavati u sebi, obuhvatati. – Implicitno, što je već sadržano u nekoj ideji ili pojmu, razumljivo ali neizrečeno; nešto što je po sebi razumljivo; suprotno: eksplicitno.

5

105

12. LJUBAV I ODGOVORNOST Majklov otac je kupio stari auto na kome su on i Majkl radili nekoliko nedelja. Kad je Majkl dobio vozačko odobrenje, 1 otac ga je naučio još nekim tehnikama vožnje. Prvo su vozili po podne; kasnije je Majkl stekao iskustvo u noćnoj vožnji. Jednog vikenda on i otac su otišli da kampuju, a do mesta za kampovanje vozio je Majkl. Sve je bilo u redu dok Majkl konačno nije dobio vozačku dozvolu. Hej, sad sam slobodan! pomislio je Majkl. Tata ne mora više da ide sa mnom. Počeo je da mašta o tome kako će moći da vozi gde god poželi i kad god poželi. Nije razumeo zašto je otac uveo pravila o tome kada, gde i kako da vozi auto. Ono što je Majkl trebalo da nauči jeste da sloboda i odgovornost jesu dve strane istog novčića – jedno nikad ne ide bez drugog. To uvek važi u svetu odraslih, a tinejdžeri takođe moraju biti svesni ove stvarnosti. Odraslima je data sloboda da žive u kući dok god izvršavaju svoju obavezu i otplaćuju mesečnu ratu za hipoteku. Elektrodistribucija daje slobodu da se koristi struja dok god potrošač izvršava svoju obavezu i plaća račun svakog meseca. Celokupan život se vodi oko načela slobode i odgovornosti. Ovo dvoje nikad ne ide odvojeno. Naravno, tinejdžeru nije poznata ova stvarnost. Deo vaspitavanja je pomoći tinejdžeru da ovo otkrije. Ako roditelj iz ljubavi ohrabruje tinejdžera da se osamostali, tako isto iz ljubavi prema njemu treba da ga nauči da bude odgovoran za svoje ponašanje. Samostalnost bez odgovornosti jeste put ka niskom samopoštovanju, beznačajnim aktivnostima i konačno ka dosadi i depresiji. Mi ne dobijamo osećaj sopstvene vrednosti zbog toga što smo samostalni. Naša vrednost proizilazi iz naše odgovornosti. Samostalnost i odgovornost utiru put ka zrelosti. Tinejdžer koji nauči da bude odgovoran za svoje postupke dok razvija svoju samostalnost i sopstveni identitet [i važnost, značaj] imaće pozitivno mišljenje o sebi, postaviće sebi važne ciljeve i daće značajan doprinos svetu oko sebe. Tinejdžeri koji se ne nauče odgovornosti biće problematični tinejdžeri i naposletku problematični odrasli ljudi. Uloga zakona (ograničenja) Odgovornosti zahtevaju ograničenja. Sva ljudska društva imaju ograničenja, koja se uobičajeno zovu zakoni. Bez socijalnih ograničenja društvo bi bilo samodestruktivno. Kad bi svako radio ono što je ispravno u njegovim očima, nastao bi haos. Kad većina ljudi poštuje zakone, to jest kad postupaju kao odgovorni građani, društvo napreduje. Kada znatan broj pojedinaca odluči da ide svojim putem i živi neodgovorno, društvo snosi negativne posledice. Naše Zapadno društvo doživljava posledice neodgovornog života mnogih tinejdžera i odraslih. Ovo se ogleda u brojnim ubistvima, silovanjima, krađama i drugim zločinima koji se čine svakodnevno. Ne samo da pojedinac pati zbog svog neodgovornog ponašanja, već društvo u celosti takođe pati. U porodičnom okruženju, roditelji su odgovorni da uspostave pravila, ili ograničenja, i da se postaraju da tinejdžeri žive u okviru tih ograničenja. Ideja da će se tinejdžeri pobuniti ako roditelji U nekim zemljama se pre vozačke dozvole izdaje odobrenje za vožnju automobila osobama koje uče da voze a koje još nisu zadovoljile zahteve neophodne za sticanje vozačke dozvole. Posedovanje ovakvog odobrenja jeste zapravo preduslov za dobijanje vozačke dozvole. Osobi s ovakvim odobrenjem dozvoljeno je da vozi motorno vozilo uz prisustvo i nadzor iskusnog vozača (prim. prev.).

1

106

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 12. LJUBAV I ODGOVORNOST

uspostave ograničenja nije tačna. Zapravo, istraživanje pokazuje da „većina adolescenata oseća da su njihovi roditelji uglavnom razumni i strpljivi s njima. Više od polovine priznaje: ‘Kad su roditelji strogi, znam da su u pravu, iako se naljutim.’“ 2 Lorens Stajnberg, profesor psihologije na univerzitetu Templ, kaže: „Ono što adolescente navodi da se pobune nije primena autoriteta već proizvoljno korišćenje autoriteta, uz oskudno objašnjenje pravila i bez njihovog učešća u donošenju odluka.“ 3 Problem nije u autoritetu roditelja; problem je u roditeljima koji ispoljavaju autoritet na diktatorski i neljubazan način. Kad je vaše dete bilo mlađe, mogli ste da donosite proizvoljna pravila i ono je retko kad dovodilo u pitanje vaše pravo da to činite, iako je možda kršilo vaša pravila. Međutim, tinejdžeri će dovesti u pitanje ispravnost vaših pravila. Oni će se pitati da li su pravila uvedena radi njihove dobrobiti ili da biste zadovoljili svoj kapric/hir. „Uradi to zato što ja tako kažem“, jednostavno ne funkcioniše kod tinejdžera. Ako nastavite s takvim diktatorskim pristupom, možete biti sigurni da će se tinejdžer pobuniti. Uspostavite pravila s tinejdžerima Pošto tinejdžer razvija svoju samostalnost, on mora učestvovati u formiranju pravila i određivanju posledica. Mudri roditelji će uključiti tinejdžere u donošenje odluka i dozvoliti im da saopšte svoje ideje o pravičnim i dobrim pravilima. Roditelji bi trebalo da saopšte razloge za svoje ideje i pokažu im zašto je po njihovom mišljenju određeno pravilo dobro za tinejdžera. Oni koji to učine stvoriće klimu koja pospešuje tinejdžerovu samostalnost i u isto vreme ga naučiti da nema slobode bez odgovornosti. Roditelji i tinejdžeri mogu da razmene argumente na takvim otvorenim „porodičnim savetima“ a da roditelji i dalje budu autoritet. Oni imaju poslednju reč, ali biće mudriji ako znaju o čemu tinejdžeri razmišljaju i kako se osećaju povodom toga. A ako tinejdžer ima pravo glasa u donošenju pravila, daleko je verovatnije da će misliti da su doneta pravila pravična a mnogo manje verovatno da će se pobuniti. Studije pokazuju da su „mladi ljudi čiji su roditelji voljni da razgovaraju s njima mnogo ljubazniji, pokazuju mnogo više poštovanja i želje da budu kao njihovi roditelji nego mladi ljudi čiji roditelji uvek insistiraju na tome da njihova bude zadnja“. 4 Roditelji nisu samo odgovorni za postavljanje ograničenja nego i za izricanje posledica kad se ta pravila prekrše. Opet, ako tinejdžeri učestvuju u raspravi o posledicama, mnogo je verovatnije da će smatrati da su posledice pravične a mnogo manje verovatno da će se pobuniti kad roditelji izreknu ove posledice. Kao roditelji, moramo imati na umu da naš cilj u vaspitavanju tinejdžera nije da naša bude zadnja već da ih naučimo da budu odgovorni u procesu njihovog osamostaljivanja. Načelo glasi: „Ako prihvatiš odgovornost, možeš imati slobodu. Ako ne prihvatiš odgovornost, onda nisi spreman za slobodu.“

2 3 4

Lawrance Steinberg & Ann Levine, You and Your Adolescent (New York: Harper & Row, 1990), 16. Ibid. Ibid., 16-17.

107


Kad tinejdžeri shvate da ovo dvoje uvek ide zajedno, naučiće osnovnu lekciju koja će im dobro poslužiti ne samo kao adolescentima nego i kao odraslim osobama. Značaj ljubavi Da bi se ovaj proces tinejdžerovog osamostaljivanja i učenja odgovornosti doveo glatko do kraja, roditelji moraju da podmažu ovaj proces uljem ljubavi. Kad tinejdžeri osećaju [i shvataju] da ih roditelji vole – kad osećaju da roditelji imaju na umu njihovo dobro, da se pravila donose i sprovode samo radi njihove koristi – onda je mnogo verovatnije da će se kod njih razviti i samostalnost i odgovornost. Punite njihovo spremište ljubavi i njihova pobuna će verovatno biti sporadična i kratkog veka. S druge strane, ako tinejdžer ne oseća vašu ljubav – ako smatra da su vaša pravila proizvoljna i sebična i ako oseća da se više brinete za svoj ugled i uspeh nego za njegovo dobro – najverovatnije će se pobuniti protiv vaših pravila i vas kao onih koji sprovodite ta pravila. Upamtite, nastojanje da kontrolišete tinejdžere gotovo sigurno će se izjaloviti. Primoravanje ne može da postigne ono što ljubav treba da stvori, a to je poštovanje prema roditelju. Ljubav je zaista najmoćnije sredstvo za dobro u svetu. Roditelji koji imaju ovo na umu i potrude se da i dalje pokazuju tinejdžeru emocionalnu ljubav načiniće prvi i najvažniji korak u procesu učenja tinejdžera odgovornosti, dok mu u isto vreme pomažu da se osamostali. Stajnberg, poznati stručnjak za adolescenciju, kaže: „Kada se roditelji povuku, jer smatraju da adolescent više ne želi njihovu ljubav, tinejdžeri se osećaju napušteno. Koliko god otrcano zvučalo, ljubav je najvažnija stvar koju možete dati svom adolescentu.“ 5 Upravo pokazivanje emocionalne ljubavi tinejdžerima stvara atmosferu u kojoj im možemo pomagati da se osamostale i u isto vreme insistirati na njihovom odgovornom ponašanju. Sada smo spremni da razmotrimo proces uvođenja i sprovođenja pravila za tinejdžere. Poseban porodični savet Dosad bi trebalo bi da vam bude jasno da pravila koja ste uspostavili kad je vaš tinejdžer bio dete ne možete samovoljno preneti u tinejdžerske godine. Tinejdžer je u drugačijem stadijumu života; to znači da treba da razmislite o pravilima i preinačite ih. Roditelji koji pokušaju da se „ušunjaju“ u tinejdžerske godine bez razmišljanja, razgovora ili pridavanja pažnje porodičnim pravilima ubrzo će videti kako se njihovi tinejdžeri bune. Preduzimljivi roditelji će sazvati porodični savet i saopštiti tinejdžeru da su svesni da je on sada tinejdžer i da je zato potrebno preinačiti porodična pravila kako bi mu dali više slobode i više odgovornosti. Roditelj koji prepozna ovu stvarnost pre nego što ona pusti korene u tinejdžeru imaće poštovanje i pažnju tinejdžera. Tinejdžeri su zainteresovani za više slobode i više odgovornosti. To je jedan od porodičnih saveta na kome će oni rado prisustvovati. Neke od napomena za održavanje ovog porodičnog saveta i jednostavan uvod u kome ćete tinejdžeru objasniti cilj tog porodičnog saveta naći ćete u drugom dodatku. Biti preduzimljiv i sazvati takav porodični savet pre nego što tinejdžer počne da se žali zbog detinjastih pravila po kojima mora da se upravlja jeste veoma mudar potez. Tinejdžer koga roditelji obaveste o njegovoj budućoj samostalnosti i budućim obavezama pre nego što zauzme odbrambeni stav svakako će biti mnogo otvoreniji za razgovor na takvim porodičnim savetima od tinejdžera koji je šest meseci tražio da se takav sastanak održi.

5

Ibid., 16.

108


Neka pravila o pravilima Međutim, ako vaš tinejdžer ima petnaest godina i nikada pre niste imali takav sastanak, nikada nije kasno da ga iznenadite tako što ćete preuzeti inicijativu da preispitate svoja pravila. Dozvolite mi da predložim tri koraka za uspostavljanje pravila i tri koraka za određivanje posledica tokom takvog sastanka.

1. Pravila treba da bude što manje Šesnaest stranica porodičnih pravila neće samo oduzeti mnogo vremena da bi se napisala nego će takođe biti ignorisana. To je oblast života u kojoj je manje bolje. Mnoga pravila guše tinejdžera, teško se pamte, za roditelja će biti prava noćna mora da ih primeni i život će zbog njih biti mnogo napetiji. Tinejdžerima je potreban prostor za spontanost i bezbrižnost. Oni se plaše mnogih pravila. Koje su zaista važne stvari? Odgovor na ovo pitanje podrazumeva izbegavanje stvari koje su fizički, emocionalno i društveno štetne po tinejdžera i isticanje onih stvari koje podstiču tinejdžera da ostvaruje vredne ciljeve. Živeti odgovorno znači reći ne štetnim stvarima i da korisnim. Pravila bi trebalo da budu putokaz ka ovom cilju. Kasnije u ovom poglavlju pogledaćemo nekoliko područja odgovornosti tinejdžera i pokušati da primenimo ovaj princip. Svrha pravila nije da se uredi svaki trenutak tinejdžerovog života već da se odrede važna ograničenja u okviru kojih tinejdžeri mogu da donose odluke. Upamtite, Bog je dao samo deset pravila – poznata kao Deset zapovesti. 6 A Isus je sažeo ovih deset zapovesti u dve. 7 Pošto vi niste mudri kao Bog, verovatno ćete imati malo više od deset. Mogu vas uveriti da će tinejdžer pokušati da bude kao Isus.

2. Pravila bi trebalo da budu što jasnija

Neodređena pravila dovode u zabunu i tinejdžera i roditelja. „Vrati se kući u razumno vreme“ roditelj i tinejdžer sigurno će drugačije protumačiti. „Vrati se kući u 22:30“ vrlo je jasno. Tinejdžer može da prekrši to pravilo, ali nema zabune oko toga šta pravilo znači. „Nikad ne vozi više od pet kilometara na čas iznad ograničenja.“ Svako razuman neće imati poteškoće da shvati ovo pravilo. Kad su pravila jasno izrečena, tinejdžer je svestan kad ih prekrši. Možda će pokušati da prikrije svoju grešku. Možda će vas čak i ubeđivati da to nije uradio. Možda će opravdavati to što je uradio. Ali znaće da je prekršio pravilo. Međutim, ako je pravilo nejasno, tinejdžer će se sigurno raspravljati s roditeljem ako mu ovaj kaže da je prekršio pravilo. Nejasna pravila pružaju tinejdžerima priliku za raspravu s vama, a oni će je sigurno iskoristiti. Jasna pravila sprečavaju takve teatralne nastupe.

3. Pravila bi trebalo da budu što pravičnija Kažem „što pravičnija“ jer niko od nas nije potpuno pravičan. Vi i vaš tinejdžer sigurno se nećete slagati oko pravičnosti pravila. Putem otvorenog razgovora, u kojem težite da razumete gledište onog drugog, vi i vaš tinejdžer možete doći do konsenzusa oko toga šta je pravično. Ne odustajte kad ste uvereni da je vaše pravilo korisno za tinejdžera, ali budite voljni da popustite kad smatrate da tinejdžerova bezbednost time neće biti ugrožena. Tinejdžeru je pravičnost jako važna. Kao što smo ranije napomenuli, tinejdžer se hvata u koštac s vrednostima, moralom, logikom i razumom. Ako je tinejdžerov osećaj za pravičnost ugrožen, on

Druga knjiga Mojsijeva 20. poglavlje. Dve zapovesti za koje je Isus rekao da su najveće jesu da volimo Boga svim srcem i bližnjega kao sebe, Jevanđelje po Marku 12,30-31.

6 7

109


će se naljutiti. Ako roditelj prekine razgovor, nametne pravila i odbije da se pozabavi tinejdžerovim gnevom, tinejdžer će se osećati odbačeno i kasnije će početi da prezire roditelja. Trebalo bi uložiti svaki trud da se čuje šta tinejdžer misli o pravičnosti donesenih pravila. Ako se tinejdžer saglasi s vama da je pravilo pravično, verovatno se neće buniti kad roditelj primeni to pravilo. A to nas dovodi do posledica. Pravila o posledicama Pravila bez posledica potpuno su bezvredna; čak su i zbunjujuća. Tinejdžer neće poštovati roditelje koji ne pokazuju interesovanje da ljubazno ali odlučno primene pravila tako što će ga pustiti da snosi posledice kad ih prekrši. Suočavanje s posledicama veoma je važno u životu odraslih. Ako ne otplatim ratu za hipoteku, sledećeg meseca ću morati da platim kamatu. Ako tri meseca ne platim ratu, biću izbačen iz kuće ili stana. Ako prekoračim ograničenje brzine i policajac mi uruči kaznu za prekršaj, ne samo da moram da platim kaznu nego se i troškovi oko osiguranja uvećavaju. Posledice mogu biti teške, ali one nas podstiču na odgovoran život. Trepereće plavo svetlo u mraku upozorava vozače da smanje gas. Strah od posledica nas podstiče da poštujemo pravila. Evo tri uputstva za formulisanje i sprovođenje posledica.

1. Posledice treba utvrditi pre kršenja pravila Većina zakona sadrži ovaj koncept. Iznos kamate koju moram da platim ako ne izmirim jednu ratu određen je pre nego što sam učinio prekršaj. Banka ili zajmodavac ne odlučuju proizvoljno o kamati nakon što sam prekršio ugovor o plaćanju. U većini država i gradova, kazna za prekoračenje brzine određena je pre nego što do prestupa dođe. Ako pripremamo tinejdžere da žive u svetu odraslih, zar nije logično da primenimo ovaj princip još dok su tinejdžeri? Začuđen sam brojem roditelja koje susrećem širom zemlje kojima ova misao nikad nije pala na pamet. Oni čekaju dok tinejdžer ne prekrši pravilo; zatim, često u besu, izriču posledice. Prirodu posledica često određuje trenutno emocionalno stanje roditelja. Šansa da će se tinejdžer saglasiti da su posledice pravične skoro je ravna nuli. S druge strane, ako su roditelji u dobrom raspoloženju, možda uopšte neće biti posledica. Tinejdžer je očigledno zbunjen ovom proizvoljnom metodom određivanja posledica. Predlažem da se posledice za kršenje pravila odrede u vreme kad se formulišu pravila – i da tinejdžer bude deo tog procesa. Ako tinejdžer učestvuje u određivanju pravila, zašto ne bi učestvovao i u određivanju posledica? Već smo naglasili da tinejdžere veoma zanima pravičnost. Ako im dopustite da učestvuju u određivanju posledica, vi im pomažete da razvijaju moralno rasuđivanje. Često će tinejdžeri biti stroži prema sebi nego što bi roditelj bio. Vi mislite da bi jedna nedelja bez vozačke povlastice bila pravična posledica za kršenje određenog pravila. Tinejdžer može predložiti dve nedelje. Važno je doneti one posledice za koje tinejdžer smatra da su pravične. Korist utvrđivanja posledica jeste u tome što i roditelj i tinejdžer već znaju šta će se desiti kada dođe do kršenja pravila. Roditelj neće preterati u nastupu besa, a tinejdžer će prihvatiti posledice kao pravične, jer je sam učestvovao u njihovom određivanju. Ako je dogovoreno da se lopta ne baca po kući i da će posledica zbog prvog kršenja ovog pravila biti zaključavanje lopte u prtljažnik auta na dva dana a da će zbog drugog kršenja ovog pravila u istom mesecu lopta biti zaključana čitavu nedelju, onda roditelj neće galamiti i besneti zato što je tinejdžer bacao loptu po kući. Jednostavno će uzeti loptu i zaključati je u prtljažnik. Možda će se tinejdžer u tom trenutku naljutiti, ali verovatno će priznati da su posledice opravdane.

110


Roditelj će poštedeti sebe mnogo muka ako odredi posledice pre kršenja pravila. To je dobitna kombinacija. Roditelji se manje nerviraju, a tinejdžeri imaju osećaj da je pravda zadovoljena. Načinjen je još jedan korak prema postizanju cilja – učenju tinejdžera odgovornosti.

2. Posledice treba sprovoditi u ljubavi Roditelji ne bi smeli da budu srećni kad sprovode posledice. Snošenje posledica za neki prekršaj nije prijatno ni u svetu odraslih ni u svetu tinejdžera. Koji to roditelji ne bi prezreo policajca koji mu se smeje dok piše kaznu za prekršaj? Tinejdžeri će doživeti isto ako im se čini da roditelji uživaju dok izriču posledice zbog njihovog lošeg ponašanja. Roditelji takođe ne bi trebalo da budu ni strogi i hladni u sprovođenju posledica. „Rekla sam ti. Da si me slušala, ne bi te sad ovo zadesilo.“ Takva izjava može donekle da ublaži roditeljevu napetost, ali neće imati pozitivan efekat na tinejdžera. Tinejdžeri moraju osetiti da ih volimo uprkos činjenici da su prekršili pravilo. Njima je potrebno saosećanje i razumevanje, ali nije im potrebno da mi kao roditelji popuštamo i ublažavamo posledice. „Znam da će ti biti vrlo teško što nećeš moći da voziš auto ove nedelje. Voleo bih kad ne bih morao da ti oduzmem ključeve. Ali znaš pravilo i znaš koje su posledice. Zato što te volim, nemam drugu mogućnost. Moram te pustiti da doživiš bol koji osoba doživljava kad prekrši pravilo.“ Takvo razumevanje i saosećanje pomaže tinejdžeru da prihvati posledice kao pravične i sprovedene iz ljubavi. Iako je tinejdžer uznemiren, neće prezreti roditelja koji sprovodi posledice na ljubazan i brižan način. Takođe bi bilo dobro da posle takve konfrontacije pokažete tinejdžeru ljubav na njegovom primarnom jeziku, kao krajnji izraz ljubavi. Na primer, ako je tinejdžerov primarni jezik ljubavi fizički dodir, tapšanje po leđima ili zagrljaj značiće mu mnogo dok budete odlazili od njega s ključevima. Ako je služenje/činjenje usluga tinejdžerov primarni jezik ljubavi, onda bi pripremanje njegovog omiljenog jela ispunilo njegovo spremište ljubavi uprkos bolu koji doživljava zbog gubitka auta. Ako su reči priznanja i odobravanja tinejdžerov primarni jezik ljubavi, onda bi ga reči priznanja i odobravanja pre i posle izricanja posledica uverila u vašu ljubav i posledice bi učinila podnošljivim. To je još jedna situacija u kojoj je razumevanje tinejdžerovog primarnog jezika ljubavi izrazito važno. Govorenje nekim drugim jezikom ljubavi svakako je poželjno, ali neće biti ni približno tako efektno u prenošenju emocionalne ljubavi kao govorenje primarnim jezikom ljubavi tinejdžera.

3. Posledice treba da se sprovode dosledno Posledice ne bi trebalo da se sprovode na hir roditelja. Svako od nas je po prirodi pod uticajem emocija. Ako se roditelji osećaju dobro i raspoloženi su, često će jednostavno progledati tinejdžeru kroz prste kad prekrši pravila. I suprotno, kad su roditelji neraspoloženi ili napeti i možda ljuti na nekoga u kancelariji, oni se često istresaju na tinejdžera kad prekrši porodično pravilo. Takva nedoslednost budi gnev, ozlojeđenost i zbunjenost u srcu tinejdžera i narušava njegov osećaj za pravičnost. On će se naljutiti i verovatno će posle toga uslediti svađa i agresivno ponašanje. Roditelji koji određuju posledice pre prekršaja, koji dopuštaju tinejdžeru da učestvuje u određivanju posledica i koji sprovođe posledice u ljubavi, verovatno će biti dosledniji. Idealno bi bilo kad bi se posledice sprovodile brižno, odlučno i dosledno, s ljubavlju. Roditelji koji ovo čine sarađivaće s tinejdžerovom potrebom da se nauči odgovornosti. Iako ne uvek srećan, tinejdžer će biti voljan da sarađuje u tom procesu.

111


Određivanje sfera odgovornosti Pogledajmo neke oblasti porodičnog života u kojima je potrebno odrediti pravila i posledice kako biste tinejdžera naučili odgovornosti i u isto vreme ga podržali u njegovoj težnji za samostalnošću. Odredite pravila i posledice na osnovu ova dva pitanja: (1) Kako da pomognem tinejdžeru da postane zrela odrasla osoba? (2) Koje opasnosti treba da izbegne i kojim odgovornostima treba da se nauči? Da, neka pravila će biti zabrane, čija je svrha da štite tinejdžera od reči i ponašanja koji bi bili fizički ili emocionalno destruktivni za njega ili druge. Ali druga pravila biće osmišljena tako da pomognu tinejdžeru da praktikuje pozitivno ponašanje koje će unaprediti njegovu zrelost i obogatiti živote onih oko njega. Navešću neke od uobičajenih oblasti u kojima roditelji i tinejdžeri treba da formulišu pravila i posledice.

1. Prilike u kući Kažem prilike umesto dužnosti zato što to zvuči pozitivnije. Zapravo, oba elementa postoje. U zdravoj porodici svaki član ima određene dužnosti koje se moraju obaviti kako bi se život odvijao pozitivnim tokom. Međutim, takve dužnosti takođe predstavljaju prilike za služenje. Poslednjih godina naše društvo je prestalo da stavlja naglasak na vrednost nesebičnog služenja drugima. Međutim, i dalje je istina da su najpoštovaniji među nama oni koji služe drugima. Sebične osobe mogu biti finansijski uspešne, ali retko kada ih ljudi uvažavaju. Ako želimo da naši tinejdžeri nauče da služe izvan doma, moraju najpre naučiti da služe porodici. Njima su potrebne prave kućne odgovornosti koje olakšavaju život ostalim članovima porodice. One će se razlikovati u svakom domaćinstvu, ali mogu da podrazumevaju stvari kao što su nadgledanje mlađeg brata ili sestre, pomaganje u spremanju jela, pranje porodičnog auta, vođenje brige o kućnom ljubimcu, košenje trave, šišanje žive ograde, sađenje cveća, usisavanje, čišćenje ormana, brisanje prašine i pranje odeće. Ove odgovornosti mogu se menjati s vremena na vreme tako da tinejdžer ima priliku da nauči poslove u različitim oblastima održavanja kuće. Važno je da tinejdžer vidi sebe kao deo porodice i da shvati da u porodici svako ima odgovornosti. Kao tinejdžer, on stiče sve više sposobnosti. To podrazumeva više slobode da radi određene stvari izvan doma ali i više odgovornosti u domu. Tinejdžer će svakako imati više odgovornosti nego njegov osmogodišnji brat. S ovim odgovornostima dolazi sloboda da ide kasnije u krevet, da provede neko vreme izvan porodice, itd. Po mom mišljenju, takva sloboda uvek treba da bude vezana s prikladnim odgovornostima. Ako tinejdžer pokaže da je dovoljno zreo da ozbiljno shvati odgovornosti, onda je takođe zreo da ima više slobode. Na porodičnom savetu na kom su uspostavljena pravila i određene posledice, ovaj princip bi trebalo da bude potpuno jasan. Sa ovakvom osnovom roditelji neće morati da primoravaju tinejdžera da obavlja kućne obaveze. Štaviše, tinejdžer ima priliku da pokaže zrelost rado preuzimajući odgovornost, čime stiče više slobode. Na primer, ako je tinejdžeru koji ima vozačku dozvolu dodeljena odgovornost da opere porodični auto do subote u podne i ako je određena posledica za neobavljen posao gubljenje vozačke povlastice na dva dana, mudri roditelji se neće penjati tinejdžeru na glavu da opere auto. To je njegov izbor – on bira da preuzme odgovornost i dobije slobodu koja ide s tim, ili da postupi nezrelo i izgubi takvu slobodu. Uveravam vas da će tinejdžer retko kad izgubiti takvu slobodu, a roditelji neće trošiti vreme i snagu kidajući se oko toga hoće li tinejdžer oprati auto ili ne.

112


Princip je jednostavan: ako tinejdžer obavi svoju dužnost, on se oseća dobro kao zrela mlada osoba i žanje blagodeti veće samostalnosti. Pretpostavimo da je mlađem tinejdžeru dodeljena odgovornost da stavlja posuđe u mašinu za pranje sudova i da pere šerpe i tiganje posle večere i da taj posao mora da obavi u roku od jednog sata nakon što svako ustane od stola. Određena posledica za neizvršavanje ove odgovornosti jeste propuštanje sledećeg porodičnog obroka, uz zabranu da ne može naručiti picu ili izaći s prijateljima dok porodica obeduje. Budući da je svestan toga, roditelj neće biti u iskušenju da viče na tinejdžera kad ustane od stola i ode da razgovara telefonom. Tinejdžer zna pravila. Roditelj samo treba da se postara da tinejdžer snosi posledice ako prekrši pravilo. Mogu vam reći da će većina tinejdžera propustiti samo jedan obrok. Verovatno ćete ih čuti kako kažu drugu preko telefona: „Moram da idem sad. Život mi zavisi od toga. Čujemo se kasnije.“ Tinejdžer se uči odgovornosti i sticanju slobode. Sloboda da jede povezana je s odgovornošću, to jest s radom. Samo da napomenem, postoji biblijska pozadina za takvo pravilo. Pavle, hrišćanski apostol neznabožaca, rekao je: „Ako neko neće da radi, neka i ne jede.“ 8 To se odnosi i na tinejdžere.

2. Školski zadaci Koje su to važne stvari vezane za tinejdžerovo obrazovanje? To je pitanje na koje vi i tinejdžer treba da odgovorite zajedno. Većina roditelja smatra da se o završavanju srednje škole ne treba ni raspravljati. U Zapadnoj kulturi, osobi bez srednjoškolske diplome ozbiljno je otežan život. Ako se roditelj slaže, onda se o ovome ne treba ni raspravljati. Zatim postavljate pitanje: „Koja pravila mogu pomoći tinejdžeru da ostvari ovaj cilj?“ Uopšteno uzev, to podrazumeva redovno pohađanje časova u školi i uspešno obavljanje zadataka. Obično se i jedno i drugo ocenjuje u školskom izveštaju koji roditelji dobijaju s vremena na vreme. Pravila mogu biti vrlo jednostavna: svakodnevno pohađanje nastave osim ako nije bolestan, uspešno obavljanje svih školskih i domaćih zadataka. Ako je prekršeno pravilo o pohađanju nastave, posledice bi mogle biti da za svaki dan koji nije bio u školi tinejdžer mora da uči subotom i da potom pred roditeljem ponovi ono što je naučio. Neće mu biti dozvoljeno da izađe iz kuće onoliko sati koliko bi proveo u školi. Većina tinejdžera će izgubiti samo jednu subotu. Malo je teže prosuditi da li tinejdžer uspešno obavlja zadatke u školi, ali to se obično može utvrditi na osnovu ocena i u razgovoru s profesorom. Kad roditelj sazna da domaći zadaci nisu urađeni i da je tinejdžerov uspeh u školi ispod zadovoljavajućeg, posledice po tinejdžera bi mogle biti da zadatke mora završiti u subotu ili u nedelju po podne, i pored toga što je profesor naglasio da time neće popraviti ocenu. Roditelj pažljivo treba da nadgleda rad na ovim zadacima za koji tinejdžer neće dobiti pozitivnu ocenu. Zbog ovakvih pravila i posledica roditelji ne moraju svakodnevno da proganjaju tinejdžera da uradi domaći. Tinejdžer bira da bude odgovoran i ima slobodu subotom i nedeljom po podne za aktivnosti koje mu pružaju više zadovoljstva, ili gubi slobodu zbog svoje neodgovornosti.

3. Korišćenje automobila

Mogućnost tinejdžera da vozi auto jeste privilegija, ne pravo. Nigde ne piše da oni moraju imati svoj auto ili da moraju voziti porodični auto kad god požele. Vožnja auta je sloboda koja se stiče odgovornim ponašanjem [koje je posledica odgovornog odnosa]. Tinejdžeru ovo mora da bude jasno mnogo pre nego što dobije vozačku dozvolu. Opet naglašavam, tinejdžeri moraju shvatiti odnos između slobode i odgovornosti. Činjenica je da većina roditelja želi da njihovi tinejdžeri 8

Druga poslanica Solunjanima 3,10.

113


imaju slobodu da voze auto, ali mnogi roditelji propuste da ovu slobodu povežu s odgovornošću. Posledica toga je da tinejdžeri gledaju na vožnju auta kao na svoje neotuđivo pravo. Koje su to ključne stvari koje se moraju uzeti u obzir kada se tinejdžeru dozvoli da vozi auto? Roditelj i tinejdžer će verovatno naći zajednički jezik u nekim od sledećih oblasti: tinejdžerova bezbednost, bezbednost drugih vozača i putnika i poštovanje svih saobraćajnih propisa. To su temeljne predostrožnosti. Drugi roditelji i tinejdžeri se mogu saglasiti oko nekih pravila koja se tiču tinejdžerovog doprinosa u finansiranju ove privilegije, tako što će kupovati gorivo od svog džeparca ili svoje zarade. Drugi će smisliti pravila kojima će roditelji određivati kada tinejdžer može da vozi auto i kada mora da se vrati. Na temelju ovih predostrožnosti roditelji i tinejdžeri će odrediti pravila i zajedno s njima odgovarajuće posledice. Evo nekih predloga. Pravilo: Poštuj sve saobraćajne propise. Posledice: Ako tinejdžer dobije kaznu za bilo koji saobraćajni prekršaj, gubi vozačku privilegiju na nedelju dana i plaća kaznu iz svog džeparca ili od svoje zarade. Ako načini još jedan prekršaj u roku od tri meseca, gubi vozačku privilegiju na dve nedelje i plaća kaznu. Pravilo: Nikada ne daj drugu da vozi auto. Posledica: gubljenje vozačke privilegije na dve nedelje. Druga pravila mogu da se odnose i na sledeće oblasti: kada tinejdžer treba da se vrati kući, plaćanje troškova oko auta, redovno usisavanje auta i održavanje auta.

4. Upravljanje novcem Problemi s novcem uobičajeni su između roditelja i tinejdžera. Mnogo puta do nevolja dolazi zato što roditelji nisu postavili jasna pravila i jasne posledice. Koje su to ključne stvari koje se moraju uzeti u obzir u pogledu novca i tinejdžera? Prva je vrlo jasna: novac je ograničen. Mali broj porodica ima neograničena sredstva, što znači da tinejdžer ne može imati sve što poželi. Druga ključna stvar je da tinejdžer treba da nauči osnovne principe u upravljanju novcem. Jednostavan temeljni princip glasi: „Kad novac ponestane, kupovina prestaje dok se ne zaradi novac.“ Kršenje ovog pravila mnoge odrasle uvodi u duboke finansijske probleme. Zato, po mom mišljenju, tinejdžerima nikad ne treba davati kreditnu karticu. Kreditne kartice podstiču na trošenje iznad nečijih prihoda, a takvo trošenje je izuzetno loša praksa koju bi tinejdžer mogao da nauči. U suštini, tinejdžer ne može naučiti da upravlja novcem dok ne bude imao novac kojim može da upravlja. To je mnoge roditelje dovelo do odluke da tinejdžerima redovno daju džeparac, umesto da dolaze roditeljima na svaka dva dana i traže još dvadeset dolara da kupe ovo ili ono. Roditelj koji deset dolara daje ovde, dvadeset tamo da bi ispunio tinejdžerove specifične potrebe svakoga dana ne uči ga odgovornom upravljanju novcem. Mnogo je bolji pristup po mom mišljenju da se roditelji i tinejdžeri dogovore o nedeljnom ili mesečnom džeparcu. Uz džeparac koji dobija tinejdžer takođe treba da dobije jasna uputstva na šta treba da troši svoj džeparac. To bi moglo da podrazumeva odeću, hranu, muziku, gorivo, itd. Na primer, roditelji mogu dati tinejdžeru sto dolara mesečno (ili 25 dolara nedeljno), od kojih tinejdžer treba da plati sve obroke izvan doma, osim ako nije u društvu s članom porodice, gorivo za auto ako je vozač i za svu odeću, osim za ono što roditelji po dogovoru kupe. (Ovo treba jasno da se kaže otprilike ovako: „Mi ćemo ti kupiti sav donji veš i čarape, tri para cipela i jednu jaknu godišnje. Sve drugo je tvoja odgovornost.“ Roditelji mogu odlučiti da kupe još nešto od odeće za Božić ili rođendane.) Takav dogovor pruža tinejdžeru mogućnost da odgovorno upravlja novcem. Roditelji moraju biti što realniji u određivanju sume koju daju tinejdžeru. Kad odrede sumu, ona ne bi trebalo da se menja samo zato što se tinejdžer žali: „Ali to nije dovoljno.“ Ako tinejdžer

114


želi više stvari nego što može da priušti svojim džeparcem, onda neka se postara da zaradi novac izvan porodice. Ako nemaju dovoljno godina da rade u restoranu brze hrane, mogu da kose travnjake, čuvaju decu, raznose novine i rade mnoge druge poslove koji su na raspolaganju mlađim tinejdžerima. U ovakvoj situaciji, tinejdžer ne samo da uči kako da upravlja novcem nego i da ceni novac, zato što je odlučio da radi da bi obezbedio dodatni novac. Međutim, ako roditelji popuste i daju mu dodatni novac kad god se požali, oni će ga sami omesti u učenju finansijskoj odgovornosti. U bogatoj Americi, hiljade roditelja je potkopalo finansijsko blagostanje svojih tinejdžera izdašno im dajući novac kad god su ga tražili. Obavezno prenesite poruku tinejdžeru da mu džeparac dajete zato što ga volite i zato što želite da ga naučite da odgovorno koristi novac. Vi mu ne dajete džeparac zato što obavlja kućne poslove. To je potpuno druga vrsta odgovornosti. Predlažem da se ne dopušta tinejdžeru da dodatni novac zarađuje od roditelja. To zalazi u oblast uobičajenih i očekivanih odgovornosti u domaćinstvu. Mnogo je bolje dopustiti im da zarađuju novac izvan porodice. Ja takođe verujem da je pogrešno pozajmljivati tinejdžeru novac. Time biste ga učili da troši više nego što zarađuje. Naučili biste ga lošoj lekciji.

5. Zabavljanje Tema zabavljanja stvara traumu u srcima mnogih roditelja. Neki roditelji se sećaju vremena kad su se oni zabavljali i ne žele da njihovi tinejdžeri rade ono što su oni radili. Neki roditelji zaneme kad čuju statističke podatke poput ovih koje je sakupila Nacionalna komisija o zdravlju adolescenata 1994-95: „Do vremena kad napune dvadeset godina, više od tri četvrtine adolescenata stupi u seksualne odnose. Svake godine milion tinejdžerki zatrudni; više od pola miliona njih ima dete; a tri miliona tinejdžera dobije seksualno prenosivu bolest.“ 9 Neki se roditelji zbog ovakve statistike zavetuju da nikad neće dopustiti svojim tinejdžerima da se zabavljaju. „Ako mogu da ih sačuvam od suprotnog pola do dvadesete godine, možda će biti dovoljno mudri da se kasnije odgovorno ponašaju“, razmišljaju ovi roditelji. Takođe, ima mnogo zabune oko toga šta se podrazumeva pod zabavljanjem. Ako zabavljanje podrazumeva da momak i devojka izađu na hamburger, a potom da provedu nekoliko sati na zadnjem sedištu auta stimulišući seksualno jedno drugo, onda bi neko s pravom mogao da se upita treba li tinejdžeri uopšte da se zabavljaju. Ali ako je zabavljanje druženje tinejdžera, momaka i devojaka koji izlaze na hamburger, a potom odu na utakmicu ili na ples, onda zabavljanje može biti pozitivno iskustvo u izgrađivanju tinejdžerovog samopoštovanja i njegovih odnosa, što je neophodno za zrele romantične odnose kasnije kad odraste. Neću predlagati kada vaš sin ili vaša ćerka treba da počne da se zabavlja, iako Stajnberg upozorava da su devojke koje počnu da se zabavljaju u ranoj adolescenciji u opasnosti da ih uhvati „nejasno romantično osećanje“ i da se one obično zabavljaju sa starijim momcima koji su „psihološki i fizički nadmoćniji“. 10 Stajnberg isto tako ističe da zabavljanje u ranim tinejdžerskim godinama takođe utiče na odnose takve tinejdžerke s drugim vršnjakinjama. Pošto se zabavlja sa starijim momkom, ona želi da se druži sa starijim devojkama. Možda će je starija grupa privremeno prihvatiti, ali ona će se udaljiti od devojaka svojih godina. Posledica toga je da gubi dragoceno iskustvo bliskog prijateljstva s devojkama svojih godina. Posle trideset godina braka i porodičnog savetovanja, uveren sam da je rana adolescencija vreme kada tinejdžeri treba da grade prijateljstva s osobama istog pola, da postepeno razvijaju grupne aktivnosti u kojima učestvuju devojke i momci, a 9 10

Lawrence Kutner, Making Sense of Your Teenager (New York: William Morrow, 1997), 141. Steinberg & Levine, You and Your Adolescent, 187.

115


da tek u kasnijoj adolescenciji pređu na zabavljanje. Dok sazrevaju, tinejdžeri se osećaju sve ugodnije u društvu suprotnog pola, imaju više samopouzdanja i odgovorniji su prilikom zabavljanja ili potencijalne romanse. Ubrzati ovaj proces društvenog i emocionalnog razvoja podstičući ih da se zabavljaju u ranoj adolescenciji jeste ozbiljna greška. Ako se slažete sa mnom, onda ovu sliku treba da stvorite u umu vaših tinejdžera ranije, kad imaju devet, deset i jedanaest godina. Oni će onda ući u tinejdžerske godine bez pritiska da se moraju zabavljati i umesto toga očekivaće da provode više vremena izvan porodice s prijateljima istog pola pod nadzorom prijateljevih roditelja ili pod vašim nadzorom. Oni će se nadati grupnim aktivnostima u kojima će učestvovati osobe suprotnog pola, ali neće osećati pritisak da se zabavljaju sve do kasne adolescencije. Naravno, ja opisujem idealnu sliku koja ne uzima u obzir promenljivu ličnost tinejdžera, nesigurnost, pritisak vršnjaka i druge faktore koji mogu navesti tinejdžera da traži emocionalno zadovoljstvo u romantičnom odnosu u ranim tinejdžerskim godinama. To je još jedan razlog zašto je emocionalna ljubav od strane roditelja toliko važna mlađim tinejdžerima. To posebno važi za roditelja suprotnog pola. Ako tinejdžerka oseća da je otac voli, manje je verovatno da će tražiti emocionalnu ljubav od starijeg tinejdžera. Ako tinejdžer oseća da ga majka voli, manje je verovatno da će iskorišćavati mladu devojku za svoje emocionalno ili fizičko zadovoljstvo. Dakle, na porodičnom sastanku ste s trinaestogodišnjim tinejdžerom s kojim želite da odredite pravila i posledice za njegovo ili njeno ponašanje. Koje su glavne stvari koje morate imati u vidu? Predlažem da briga za tinejdžerovo fizičko i emocionalno zdravlje bude na vrhu liste. Drugo po redu, i verovatno isto tako važno, jeste zdravo emocionalno i društveno sazrevanje koje će opremiti tinejdžera za romantične odnose kada za to dođe vreme. Cilj nije da ugušite tinejdžerove odnose sa osobama suprotnog pola već da ga podstaknete da gradi zdrave odnose koji mu pomažu da položi temelj za još zrelije odnose do kojih će doći kad odraste. Koja pravila mogu pospešiti takvo zdravo društveno sazrevanje? Pravilo: Treba podsticati prijateljstva s vršnjacima istog pola u ranoj adolescenciji. Ali da bi vaš tinejdžer proveo noć kod takvog prijatelja, vi morate najpre upoznati tog tinejdžera i razgovarati s njegovim roditeljima. (Ovo čuva vašeg tinejdžera da se ne uhvati u društvo s nekim čije vrednosti i način života mogu biti štetni za njega.) Takva celonoćna poseta mora da se obavi kad su roditelji kod kuće. Posledice za kršenje ovog pravila: Nema celonoćnih poseta naredna tri meseca i nema džeparca nedelju dana. Pravilo: Tinejdžer može da učestvuje u grupnim aktivnostima u kojima učestvuju momci i devojke samo ako ih neko stariji nadzire i ako roditelj odobri takve aktivnosti. Roditelji zadržavaju pravo da kažu „ne“ za bilo koju aktivnost koja bi po njihovom mišljenju mogla da bude štetna za tinejdžera. Posledice za kršenje ovog pravila: Nema takvih aktivnosti mesec dana i nema džeparca nedelju dana. Kad ćerka napuni petnaest godina ili sin šesnaest, razgovarajte s njima o mogućnosti zabavljanja. Tokom te godine roditelj zadržava pravo da odredi da li će to dopustiti i kada i s kim će se tinejdžer zabavljati. Kada devojka napuni šesnaest a momak sedamnaest, roditelj im prepušta odluku s kim će se zabavljati. Ali, mogu se zabavljati samo petkom ili subotom uveče. Pravilo: Roditelj zadržava pravo da zahteva od tinejdžera da se uzdrži od zabavljanja sa osobom koja koristi drogu ili alkohol, ili za koju zna da ima seksualne odnose s drugim osobama. Posledice za kršenje ovog pravila: Ako tinejdžer odbije da prekine takav destruktivni odnos, roditelj mu uskraćuje vozačku privilegiju i sav džeparac na mesec dana. Ako se tinejdžer ne pokori do kraja meseca, restriktivne mere biće primenjene i narednog meseca. U tom stadijumu tinejdžer mora da shvati da

116


nemudre odluke nose sa sobom posledice. Oni ne mogu imati slobodu da voze auto i dobijaju džeparac ako su neodgovorni u svojim odnosima. Molim vas da shvatite da su ova pravila i posledice samo predlozi. Svaki roditelj i svaki tinejdžer moraju smisliti ono što je po njihovom mišljenju pravično i praktično. Svakako, što se pre ova pravila i posledice odrede, to je veća verovatnoća da će tinejdžer na njih gledati kao na pravične i dobronamerne.

Alkohol i droga Sve je više tinejdžera koji sve više i sve ranije uzimaju drogu. Posledice su očigledne – više je tinejdžera zavisnika od droge i alkohola. Ništa ne uništava samostalnost brže od zavisnosti od alkohola i droge. Šta može roditelj da učini da zaštiti sina ili ćerku od droge i alkohola? Odgovor – ništa. Roditelji ne mogu da prate tinejdžera dvadeset četiri sata dnevno i budu sigurni da ne uzima alkohol i drogu. Međutim, postoji nešto što roditelj može učiniti da bi mogućnost korišćenja droge od strane tinejdžera sveo na minimum. Najvažnije je da sam roditelj ne uzima drogu i alkohol. Daleko je veća verovatnoća da će tinejdžeri koji posmatraju roditelje kako svake večeri popiju po čašicu da bi se opustili, i sami početi da koriste alkohol. Veća je verovatnoća da će tinejdžeri koji posmatraju roditelje kako zloupotrebljavaju prepisane lekove i sami to početi da rade. Ne mogu dovoljno snažno naglasiti koliko je važno da roditelji budu pozitivan primer tinejdžerima u ovoj oblasti. Međutim, pored uzornog ponašanja postoje i druge stvari koje roditelji mogu učiniti da bi smanjili verovatnoću da njihovi tinejdžeri postanu korisnici alkohola i droge. Vratimo se primerima o pravilima i posledicama. Koja je osnovna briga kad su u pitanju alkohol i droga? Obično je ključna stvar strah da tinejdžer ne postane zavisnik od alkohola ili droge. To je svakako opravdan strah. Druga zabrinutost može biti da će se tinejdžer voziti s pijanim vozačem i povrediti se ili poginuti u saobraćajnoj nesreći. Treća zabrinutost je da se njihov tinejdžer može udružiti s drugim tinejdžerima koji koriste drogu i alkohol i da u promenjenom stanju svesti može učiniti neki zločin. Sve ovo jesu stvarne i opravdane brige. Koja pravila se mogu primeniti u ovakvom slučaju? Na porodičnom savetu roditelji svakako treba da izraze svoju želju da tinejdžer ne koristi alkohol i drogu. Treba da mu objasne da pravila nisu neosnovana, nelogična, religijska ili njihova lična uverenja već da su zasnovana na opštepoznatim činjenicama. Znajući da će tinejdžer jednog dana biti odrasla osoba i da će moći da donosi sopstvene odluke o korišćenju droge i alkohola, potpuno je opravdano da roditelji insistiraju na tome da tinejdžer mora poštovati pravilo koje zabranjuje korišćenje alkohola i droge dok je pod njihovim krovom. Posledice za kršenje ovog pravila treba da budu stroge i obavezujuće. Tinejdžeru bi trebalo da se naglasi da je većina narkotika nelegalna i da je njihovo rasturanje protiv državnih i federalnih zakona. Ako policija pronađe kod tinejdžera drogu, ne samo da će snositi posledice koje su roditelji odredili nego će snositi i pravne posledice. Jedan roditelj je predložio da prvo kršenje pravila nosi sa sobom oduzimanje vozačke privilegije na mesec dana. Drugo kršenje, tri meseca. Treće kršenje, auto koji je roditelj kupio prodaje se i roditelj više ne kupuje auto tinejdžeru. Ako roditelji na ljubazan ali odlučan način sprovedu prve dve posledice, veća je verovatnoća da neće morati da prodaju auto. Međutim, ako dozvole da prva dva prekršaja prođu nekažnjeno, možete biti sigurni da će tinejdžer nastaviti sa uzimanjem droge.

117


Dok razmišljate o ovim i drugim oblastima učenja svog tinejdžera odgovornom ponašanju, dobro je da povremeno preispitate pravila i posledice, dajući tinejdžeru više slobode i više odgovornosti, ali nikada ne razdvajajući ovo dvoje. Sva pravila i sve posledice treba da budu u najboljem interesu tinejdžera i trebalo bi da ih donesemo posle mnogo razmišljanja, uzimajući u obzir šta tinejdžer misli o tome i kako se oseća, ali uz primenu brižnog roditeljskog autoriteta. Brižnom roditelju je stalo do svog deteta i on zato uzima na sebe težak posao koji podrazumeva određivanje pravila i sprovođenje posledica.

118

13. VOLITE TINEJDŽERA I KAD POGREŠI Danijel je bio krupan čovek s gustom smeđom kosom i urednom bradom. Bio je veoma uspešan i poštovan u društvu. Međutim, u mojoj kancelariji, suze su mu lile niz lice i kvasile bradu. „Ne mogu da verujem, doktore. Sve mi izgleda kao ružan san. Voleo bih da se probudim i da shvatim da je sve to bila noćna mora. Ali znam da nije san; to je stvarnost. I ne znam šta da radim. Hoću da uradim ispravnu stvar, ali u stanju u kom se nalazim ne znam jesam li sposoban da uradim tu ispravnu stvar. Deo mene bi želeo da ga uhvati za gušu i pita: ‘Kako si mogao da nam uradiš tako nešto?’ Drugi deo mene želi da ga uzme u naručje i drži ga tako zauvek. Sutra dolazi kući a mi ne znamo kako da se postavimo.“ Danijel je lio suze, bio je ljut, razočaran i zbunjen zbog svog devetnaestogodišnjeg sina koji se javio telefonom prethodne večeri i obavestio ih da je njegova devojka zatrudnela i da ne želi da izvrši abortus. Rekao im je da je svestan da će ih ova vest povrediti i da je ono što je učinio pogrešno. Ali bila mu je potrebna pomoć i nije znao koga bi drugog nazvao. Danijel i njegova žena Miki probdeli su noć pokušavajući da uteše jedno drugo, ali utehe nije bilo. Njihov sin je pogrešio i nije bilo lakih odgovora. Samo oni roditelji koji su dobili sličan poziv mogu u potpunosti da saosećaju s Danijelom i Miki. Bol je nepodnošljiv. Emocije im jure kroz telo kao vode Nijagare. Povređenost, gnev, sažaljenje, tuga i duboka ljubav – onakva ljubav koja donosi još više povređenosti, gneva, sažaljenja i tuge – zapljuskivali su njihove umove. Nadali su se mimo svake nade da će posle izlaska sunca saznati da je sve to bila jedna velika šala, ali u svojim roditeljskim srcima znali su da se moraju suočiti sa stvarnošću razrušenih snova. Tinejdžeri će grešiti Dok sam se prisećao bola Danijela i Miki, setio sam se šta je dečji psiholog Džon Rozemond rekao: „Dobro vaspitavanje je uraditi ispravnu stvar kad vaše dete uradi pogrešnu stvar.“ 1 O tome ćemo govoriti u ovom poglavlju: o ispravnoj reakciji na tinejdžerove pogrešne izbore. Činjenica je da ne možemo sačuvati tinejdžere od grešaka; ponavljam, ne možemo sačuvati tinejdžere od grešaka. Naši najbolji napori i ljubav koju ulažemo u njihovo vaspitavanje nisu garancija njihovog uspeha. Tinejdžeri su osobe, a osobe imaju slobodu da donose odluke, dobre ili loše. Kad tinejdžeri donesu loše odluke, roditelji zbog toga pate. To je sudbina roditelja. Zbog uzajamne povezanosti, tinejdžerova greška izaziva talas šoka kod ostalih članova porodice. Niko ne doživljava veću traumu od tinejdžerovih roditelja. Nisu sve greške tinejdžera istovetne. Kao što je sa zemljotresima, ima slabijih podrhtavanja i snažnih potresa. Naravno, posledice posle jednog i drugog nisu iste. Aleks je promašio tri uzastopna slobodna bacanja dok su ga prijatelji i njegova porodica gledali – a samo jedan je bio dovoljan za pobedu njegovog tima. Aleks je pogrešio, ali njegova greška bila je slabiji potres u poređenju s

John Rosemond, Teen-Proofing: A Revolutionary Approach to Fostering Responsible Decision Making in Your Teenager (Kansas City: Andrews McNeal Publishing, 1998), 170.

1

119

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 13. VOLITE TINEJDŽERA I KAD POGREŠI

greškom Danijelovog sina, osim naravno ako trener s nekog poznatog univerziteta nije bio u publici te večeri. To me dovodi do sledeće napomene. Vrste grešaka

Neispunjena očekivanja Ne samo da postoje različiti nivoi grešaka već postoje i različite vrste grešaka. Aleksova greška bila je u tome što nije ispunio očekivanja svojih roditelja. Ovakve greške se dešavaju stalno u sportu, umetnosti, školi, u timovima koji učestvuju u debati, itd. Do takvih grešaka ili propusta nekada dolazi zato što roditelji ili tinejdžeri imaju nerealna očekivanja. Ako je cilj nerealan, onda je neuspeh zagarantovan. Roditelji bi trebalo da razumeju od samog početka da ne može svaki igrač da osvoji zlatnu medalju. Ako roditelje zadovoljava samo savršenstvo, onda ih njihovi tinejdžeri neće zadovoljiti. Neostvareni ciljevi tada izazivaju razočaranje. Kad tinejdžeri učestvuju u takmičenjima, roditelji treba da im pomognu da drugačije gledaju na rezultate. Drugo mesto na turniru nije neuspeh. Ako u ligi učestvuje trideset timova, to znači da je vaš tim bolji od dvadeset osam timova. Poslednje mesto na maratonu znači da ste bolji od sto hiljada ljudi koji nisu uspeli da se kvalifikuju za trku. Ako je vaša tinejdžerka svirala klarinet u grupi koja je osvojila deseto mesto među sto škola koje su učestvovale u takmičenju, njena grupa je onda jako visoko plasirana! To je razlog za slavlje a ne za oplakivanje „lošeg plasmana“ grupe. Naravno, svako bi voleo da pobedi u bilo kom takmičenju. Međutim, činjenica da samo jedan može da bude pobednik ne znači da su svi ostali gubitnici. U našoj kulturi u kojoj „pobeda znači sve“, tinejdžeri su često unapred osuđeni na neuspeh, i to od strane dobronamernih ljudi, ponekad i roditelja. Još jedan razlog zašto neki tinejdžeri doživljavaju neuspeh u takmičenju jeste to što su gurnuti u oblasti za koje imaju malo ili nemaju uopšte interesovanja ili sposobnosti. Zbog interesovanja roditelja za sport, tinejdžerka je gurnuta u sportsku arenu iako je volela da svira u nekoj grupi. Mogla bi da bude izuzetan trubač; umesto toga, ona „sedi na klupi“ i misli o sebi da je gubitnik u svetu sporta. Guranje tinejdžera u oblasti za koje nemaju interesovanje jeste utiranje puta za njihov neuspeh. Jednom sam poznavao oca koji je od sina zahtevao da postane lekar. Sin se namučio s organskom hemijom i fizikom i posle dva emocionalna sloma konačno je završio medicinski fakultet. Na dan diplomiranja, predao je ocu diplomu i odbio da ide na stažiranje. Poslednje što sam čuo bilo je da je radio u Mekdonaldsu i razmišljao šta će sa svojim životom. Naravno da roditelji mogu usmeriti tinejdžera na one oblasti koje njih zanimaju, ali ne smeju da manipulišu njima tražeći od njih da ispunjavaju njihove želje ako nisu u saglasnosti s tinejdžerovim interesovanjima i sposobnostima. Roditelji koji prepoznaju kod sebe ovu sklonost trebalo bi da pogledaju film Društvo mrtvih pesnika. Ova priča o mladom srednjoškolcu koji nije mogao da zadovolji oca ne samo da će vas dovesti do suza nego će vas i učiniti mudrijima.

Moralne greške Druga kategorija tinejdžerskih grešaka mnogo je destruktivnija, kako za tinejdžera tako i za roditelja. Ja ih zovem moralne greške. Do ovih grešaka dolazi kada tinejdžer prekrši moralno pravilo po kome je porodica živela godinama. Od najranijeg detinjstva roditelji svojoj deci prenose moralne

120


vrednosti. Većina roditelja se nada će ih tinejdžeri, iako ih možda stavljaju na probu, ipak usvojiti. Jasno je da se ovo ne dešava uvek. Tinejdžeri krše moralna pravila na dva načina. Neki svesno donose odluke da odbace porodične moralne vrednosti i uspostave svoje moralne vrednosti. Drugi ih krše u praksi, iako prihvataju porodični sistem vrednosti. U oba slučaja i roditelji i tinejdžeri doživljavaju bol. Roditelji osećaju duboku žalost kad njihov sin ili njihova ćerka donese moralnu odluku za koju roditelji znaju da je pogrešna. Oni znaju da posledice neće izostati. A tinejdžeri obično naslućuju da su izneverili i povredili roditelje, pa čak i da su se udaljili od njih. Posledice moralnih grešaka često mogu biti zastrašujuće za roditelje. Većina roditelja je sebi u tajnosti postavila pitanje: „Šta bih uradio kad bi me ćerka nazvala i rekla: ‘Trudna sam’? Ili ako bi me sin nazvao i saopštio da je njegova devojka trudna [istu poruku koju su dobili Danijel i Miki]? Šta bih uradio kad bih saznao da moj tinejdžer koristi ili rastura drogu? Šta bih preduzeo kad bi me tinejdžer obavestio da boluje od side ili od neke druge seksualno prenosive bolesti? Šta bih uradio kad bi me policija nazvala i obavestila da je moj tinejdžer uhapšen zbog krađe ili silovanja?“ Ovo su zapravo pitanja na koja će hiljade roditelja biti primorani da odgovore tokom tinejdžerskih godina svoje dece. Praštanje tinejdžerovih moralnih grešaka U preostalom delu ovog poglavlja predložio bih neke praktične korake koji su pomogli drugim roditeljima da oproste tinejdžerima. Kada tinejdžerove greške iskoristimo da bismo im pokazali sažaljenje i praštanje, tada postupamo kao dobri roditelji i radimo „ispravnu stvar kad [naša] deca urade pogrešnu stvar“, kao što je Rozemond rekao.

1. Ne krivite sebe Pre nego što pomognete sinu ili ćerki, suočite se sa svojom reakcijom. Prva reakcija mnogih roditelja kad njihovi tinejdžeri pogreše jeste pitanje: „Gde smo pogrešili?“ To je logično pitanje, naročito u društvu koje poslednjih godina toliki naglasak stavlja na dobro vaspitavanje. Međutim, u mnogim knjigama i na seminarima o vaspitavanju precenili smo moć pozitivnog vaspitavanja i propustili da se pozabavimo tinejdžerovom slobodom izbora. Činjenica je da će tinejdžeri donositi odluke kako u kući tako i izvan nje. Ove odluke uvek nose sa sobom i posledice. Loše odluke proizvode štetne posledice, dok mudre odluke donose dobar plod. Roditelji ne mogu biti uz tinejdžere dvadeset četiri sata dnevno i kontrolisati njihovo ponašanje. To ste mogli da radite kad je vaše dete imalo tri godine, ali sad kad ima trinaest ne možete. Koliko god to strašno izgledalo, vaš tinejdžer mora imati slobodu da donosi odluke. A odluka će biti sve više tokom tinejdžerskih godina. To je neophodan i obično zdrav proces, ali on ipak uvećava rizik da će tinejdžer pogrešiti. Roditelji koji krive sebe samo odmažu tinejdžeru. Ključna stvar je da je tinejdžer doneo lošu odluku i da sada snosi posledice. Ako roditelj preuzme krivicu, to onda uklanja krivicu s tinejdžera. Tinejdžer će biti više nego srećan da nađe nekog drugog da preuzme njegovu krivicu. Kad prebaci svoju krivicu na vaša pleća, malo je verovatno da će bilo šta naučiti iz svoje greške i verovatno će je ponoviti u budućnosti. Roditelji koji su skloni da preuzmu krivicu za tinejdžerove moralne greške jesu roditelji koji su uvideli da su loše vaspitavali svoju decu. Čitali su knjige, išli su na seminare i došli do zaključka da su prekršili neke od osnovnih ideja dobrog vaspitavanja. Ne želim da kažem da roditelji nemaju odgovornost da budu dobri roditelji. Ja samo kažem da ste vi odgovorni za sopstvene greške, ne za

121


tinejdžerove greške. Ako uvidite neke specifične propuste u svom modelu vaspitavanja, priznajte to Bogu i tinejdžeru. Tražite oproštenje, ali ne prihvatajte odgovornost za tinejdžerove loše odluke.

2. Ne držite pridike tinejdžeru Tinejdžeri se uglavnom već osećaju krivima. Oni znaju kad svojim ponašanjem povrede roditelje. Svesni su kad prekrše moralna pravila kojima su ih roditelji učili. Pridikovanje nije neophodno. Uplakanom ocu koga smo upoznali na početku ovog poglavlja rekao sam: „Kad vaš sin sutra dođe, neka vaše prve reči ne budu reči osude. Nemojte reći: ‘Zašto si to uradio? Znaš li da si time prekršio sve ono čemu smo te učili tokom godina? Kako si mogao da nam učiniš tako nešto? Znaš li da nam se srce kida zbog tebe? Sve si upropastio. Ne mogu da verujem da si tako glupo postupio’.“ „Razumem da možda razmišljate ovako i da se tako osećate“, nastavio sam, „ali vašem sinu nije potrebno da čuje takvu osudu. On već razmišlja o tome i postavlja sebi takva pitanja. Ako kažete tako nešto i postavite takva pitanja, on će možda zauzeti odbrambeni stav i prestati da se hvata u koštac s tim pitanjima.“ Tinejdžer koji je napravio grešku mora da se uhvati u koštac sa svojom krivicom, ali nije mu potrebno da mu neko nameće dodatno osećanje krivice.

3. Ne pokušavajte da popravite štetu

Normalna reakcija mnogih roditelja jeste pokušaj da ublaže ono što se desilo. Nastojanje da se umanji šteta i zaštiti tinejdžer po mom mišljenju nije mudar potez. Ako nastojite da uklonite normalne posledice tinejdžerovog propusta, onda radite protiv njegovog sazrevanja. Tinejdžeri uče neke od najvažnijih životnih lekcija kad iskuse posledice zbog pogrešnog izbora. Kad roditelji eliminišu ove posledice, tinejdžer dobija drugu poruku. To je poruka koja pobuđuje neodgovornost. „Ja mogu da grešim a neko drugi će se postarati za posledice.“ Zbog takvog zaključka tinejdžerima je teško da se nauče odgovornosti. Znam da je teško gledati tinejdžere kako trpe posledice zbog svojih odluka, ali eliminisati posledice znači eliminisati jednog od najboljih učitelja u životu. Sećam se roditelja koji mi je rekao: „Najteže što sam ikad u životu uradio bilo je kad sam izišao iz zatvora i ostavio sina iza rešetaka. Znao sam da ga mogu izvući uz kauciju, ali sam takođe znao da bi on iste večeri ponovo prodavao drogu. Radi njegovog dobra odlučio sam da ga pustim da snosi posledice zbog svojih loših postupaka. Sad kad pogledam unazad, vidim da je to bila jedna od najboljih odluka koju sam ikada doneo za njegovo dobro.“ Dosad smo bili usredsređeni na negativno: ne krivite sebe, ne pridikujte tinejdžeru, ne pokušavajte da popravite štetu. Okrenimo se sada pozitivnoj strani.

4. Pokažite tinejdžeru bezuslovnu ljubav

Prvo, pokažite bezuslovnu ljubav svom tinejdžeru. To ne protivreči onome što smo upravo rekli. Dopuštanje da tinejdžer iskusi posledice zbog sopstvene greške jeste samo po sebi čin ljubavi. Čineći to, vi pokazujete da se starate za njegovo dobro, što je suština ljubavi. Međutim, ja u ovom odeljku želim da se usredsredim na ispunjavanje tinejdžerove potrebe za emocionalnom ljubavlju. Ovde je poznavanje pet jezika ljubavi veoma važno. Ako znate koji je primarni jezik ljubavi vašeg tinejdžera, ovo je vreme da govorite tim jezikom što jasnije, dok mu što češće pokazujete ljubav i na ostala četiri jezika.

122


Tinejdžerov moralni prestup stvara osećaj krivice. Zbog tih emocija on se povlači od vas. Kao što su Adam i Eva pokušali da se sakriju od Boga u vrtu, tako će i vaš tinejdžer pokušati da se sakrije od vas. On će se možda bojati vaše osude. Božja reakcija na Adamov i Evin prestup jeste dobar model za roditelje. On im je dopustio da snose posledice zbog svog prestupa, ali im je u isto vreme poklonio dar. Kad su pokušali da se pokriju smokvinim lišćem, on im je dao kožnu odeću. Mudar roditelj će pokazati ljubav tinejdžeru bez obzira na to koliki je njegov prestup. Danijel i Miki su mi rekli kasnije da su sina po dolasku s fakulteta dočekali na vratima s ispruženim rukama. Oboje su ga zagrlili i sa suzama mu rekli: „Volimo te.“ Zatim su seli i slušali ga kako priznaje svoj prestup i traži oproštenje. Bezuslovna ljubav stvara mogućnost za otvoren razgovor. Tinejdžer treba da zna da bez obzira na ono što je učinio postoji neko ko i dalje veruje u njega, ko i dalje misli da je on vredan i ko je spreman da mu oprosti. Kad tinejdžer oseti emocionalnu ljubav od roditelja, biće spremniji da se suoči sa svojim prestupom, da prihvati posledice koje zaslužuje i pokuša da nauči nešto pozitivno iz tog iskustva.

5. Slušajte tinejdžera saosećajno Već smo spomenuli da ovo nije vreme za pridike. To je vreme za saosećajno slušanje. Saosećanje znači zamisliti kako se druga osoba oseća. Roditelji moraju da se stave na mesto tinejdžera i potrude se da razumeju šta ga je navelo na takav čin, kao i to kako se tinejdžer oseća u tom trenutku. Ako tinejdžer oseti da se roditelji trude da ga razumeju i da saosećaju s njim, biće ohrabren da im kaže sve. S druge strane, ako oseti da roditelji slušaju ali da su zauzeli kritički stav, gotovi da osude ono što je učinio, razgovor će biti kratak i tinejdžer će otići od njih s osećanjem da ga odbacuju i ne vole. Saosećajno slušanje možete poboljšati postavljanjem pitanja, kao što su: „Kako si se osećao tada? Da li si mislio da te nećemo razumeti? Da li to hoćeš da kažeš?“ Takva pitanja daju priliku tinejdžeru da objasni o čemu razmišlja i kako se oseća a roditelju pomažu da ga razume. Saosećajno slušanje je put do razumevanja, što vam omogućuje da zaista pomognete tinejdžeru.

6. Podržite tinejdžera

Kad ste ga saslušali i razumeli o čemu razmišlja i kako se oseća, u položaju ste da mu pružite emocionalnu podršku. Stavite mu do znanja da ste uz njega i da ćete biti uz njega dok prolazi kroz proces suočavanja s posledicama svoje greške, iako se ne slažete s onim što je učinio i ne možete da uklonite sve posledice. Nakon što su Danijel i Miki saslušali sinovljevu priču i sa suzama u očima rekli koliko im je žao, Danijel mu je rekao: „Hoću da znaš da smo mama i ja uz tebe. Nismo srećni zbog onoga što se desilo. Ali bićemo uz tebe. Nadamo se da ćeš se poneti odgovorno prema toj mladoj dami i bebi, a mi ćemo učiniti sve što možemo da ti pomognemo. To ne znači da ćemo se finansijski brinuti o vama. Smatramo da je to vaša odgovornost. Ali hrabrićemo vas, molićemo se za vas i pomoći vam, koliko god možemo, da iz ovoga izađeš kao zrelija osoba.“ Tako izgleda emocionalna podrška. Tinejdžer treba da zna da nije sam na svetu i pored toga što je pogrešio. Neko dovoljno brine za njega da mu se pridruži u njegovom bolu i poteškoći.

7. Dajte mu savet Dajte tinejdžeru savet. Ne mislim pod tim da manipulišete njim. Strogi roditelji često žele da kontrolišu tinejdžera posle moralne greške. Kad roditelj odluči šta treba činiti i pokuša da ubedi

123


tinejdžera da to čini, to je manipulacija a ne savetovanje. Uputiti tinejdžera znači pomoći mu da razmisli o datoj situaciji i donese mudre odluke u svetlu posledica zbog moralne greške. Roditelji ozbiljno moraju uzeti u obzir osećanja, misli i želje tinejdžera. Ne smeju ih odbaciti kao nešto beznačajno. To što je tinejdžer napravio moralnu grešku ne znači da roditelji sada treba da donose odluke umesto njega. Tinejdžer ne može postati odgovorna odrasla osoba bez slobode da se suoči sa situacijom i odluči koji su sledeći koraci. Jedan od načina na koji roditelji mogu posavetovati tinejdžera jeste da mu pomognu da sam donese logičan zaključak. Na primer, Danijelov sin je rekao: „Jedna od misli koja mi je dolazila na pamet bila je da napustim državu, preselim se u Kaliforniju i iznova započnem život.“ Miki je bila dovoljno mudra da ne kaže: „Glupost. To ništa ne bi rešilo.“ Umesto toga postavila je pitanje: „Kad bi mogao da nađeš dovoljno novca da se preseliš u Kaliforniju, gde bi se zaposlio?“ Nakon što je njen sin izneo nekoliko ideja o tome, ona je rekla: „Da li bi slao novac za troškove oko deteta?“ na šta je njen sin odgovorio: „Svakako. Postupiću odgovorno.“ „Možda bi mogao da razgovaraš i s agentom iz našeg osiguravajućeg društva i zamoliš ga da proveri koliko je osiguranje auta u Kaliforniji“, predložila je Miki. „Mislim da on ima i nekog rođaka tamo koji bi mogao da ti kaže koliko košta iznajmljivanje stana.“ S tim i sličnim pitanjima Miki je pomogla sinu da razmisli o posledicama svoje odluke da se preseli u Kaliforniju. Roditelji koji nauče da ovako posavetuju tinejdžera i dalje će imati priliku da na pozitivan način utiču na njegove odluke. Međutim, roditelji koji brzo donose sud i koji iznose dogmatske (jednostrane, krute) izjave o tinejdžerovim idejama prekinuće tok komunikacije i primoraće tinejdžera da od nekog drugog potraži savet. Tinejdžer bi čak mogao doneti suludu odluku, braneći se od roditeljskog stava „sve znam“. Mnogim je roditeljima teško da daju takve savete. Lakše je reći tinejdžerima šta mislimo o tome i izneti dogmatske tvrdnje o opravdanosti ili apsurdnosti njihovih ideja. To ne pomaže tinejdžeru da razvije sposobnost za donošenje sopstvenih odluka. Tinejdžeru nisu potrebne zapovesti; njemu je potreban savet. Još jedan način kako možete posavetovati tinejdžera jeste da iznesete svoje ideje kao mogućnosti. „Jedan od mogućih pristupa je...“ daleko će više pomoći nego: „Ono što treba da uradiš je...“ Upamtite, uprkos moralnom padu, tinejdžer i dalje želi da razvije samostalnost i sopstveni identitet. Roditelji ne smeju zaboraviti ovaj glavni poriv u tinejdžerskim godinama dok nastoje da pomognu svojim tinejdžerima da nauče nešto iz svojih grešaka. Vi možda vidite mogućnosti koje vaš tinejdžer ne vidi. Ali on može da ima koristi od vaših zapažanja ako ih saopštite kao mogućnosti a ne kao zapovesti. Ako vam ovakav pristup predstavlja poteškoću, možda biste mogli da zapišete svoje ideje kao što biste ih obično rekli. Zatim ih preinačite da biste ih izrekli kao mogućnosti umesto kao zapovesti. Na primer, Danijel je ovako razmišljao u početku: „Mislim da bi trebalo da pauziraš bar jedan semestar na fakultetu i nađeš posao da bi uštedeo novac kako bi pokrio troškove oko rađanja deteta. Trebaće ti i savetovanje. Možemo ti pomoći s tim. Onda se na jesen vrati na fakultet. Možda će tvoja devojka odlučiti da da dete na usvajanje, u tom slučaju će se tvoji izdaci verovatno smanjiti.“ Dugo se Danijel premišljao šta bi mogao da kaže sinu. Ovo je način kako bi on obično izneo svoje misli – bio bi direktan i rekao bi sinu šta treba da radi. Čineći to, Danijel bi previše odgovornosti uzeo na sebe. Međutim, ako Danijel iste ove ideje izrazi kao „mogućnosti“ umesto kao „zapovesti“, stvoriće mnogo zdraviju atmosferu. Danijel bi mogao da kaže: „Možda bi bilo dobro da pauziraš jedan semestar, da bi mogao da se zaposliš i zaradiš novac kako bi plaćao za troškove oko bebe. Takođe bi 124


moglo biti od pomoći da odeš na savetovanje. Ako želiš, mama ja bismo platili za to. A onda, narednog leta, kad se beba rodi, saznaćeš hoće li majka odlučiti da da bebu na usvajanje. To bi moglo da stvori potpuno drugačiju situaciju. Naravno, ima i drugih mogućnosti. Razmisli o tome i ako želiš možemo ponovo porazgovarati kasnije.“ U pogledu samog izbora reči, promena u ovim izlaganjima je neznatna. Ali u pogledu podsticanja ličnog rasta i lične odgovornosti, drugo izlaganje je nekoliko svetlosnih godina ispred prvog. Mnogo je verovatnije da će Danijel izvršiti pozitivan uticaj na sina ako odluči da upotrebi drugi pristup. Savetovanje, iako mnogo teže od zapovedanja, daleko je delotvorniji način da pomognete tinejdžeru da se nauči odgovornosti. Ako posle razgovora s vama tinejdžer ipak donese odluku koja je po vašem mišljenju loša, ona koja će prosto pogoršati situaciju umesto da je poboljša, možete nastaviti da ga savetujete, ali ne da mu zapovedate. Stvar je u tome da prihvatite tinejdžerovu samostalnost i da ga pustite da sam donosi odluke. U takvoj situaciji roditelj bi mogao da kaže: „Ja svakako želim da ti doneseš odluku, jer ćeš ti morati da živiš s posledicama svoje odluke. Ali želim da ti kažem zašto tvoja odluka u meni izaziva bojazni.“ Izrazite svoje bojazni i zatim recite: „To su stvari zbog kojih mislim da je bolje uraditi nešto drugo.“ Zatim saopštite svoje ideje. Time niste uklonili odgovornost donošenja odluke s tinejdžera, niti ste otvoreno zahtevali da vaš tinejdžer učini ono što vi želite, ali ste svoje misli i svoja osećanja saopštili na takav način da ih on mnogo lakše može prihvatiti. Ako na kraju tinejdžer donese odluku za koju vi smatrate da nije mudra, onda mu dopustite da snosi posledice zbog takve odluke. Ako se ispostavi da su te posledice negativne i tinejdžer ponovo upadne u nevolju, ponovite proces o kom smo govorili, imajući na umu da ne možete da kontrolišete tinejdžerov život. Biti odgovoran roditelj znači pomoći tinejdžeru da se nauči iz sopstvenih grešaka. Tinejdžeri koji koriste drogu i alkohol Pošto je zloupotreba droge i alkohola ogroman problem u našem društvu, osećam potrebu da uputim roditeljima koju reč o tome kako da pomognu tinejdžerima koji zastrane u ovoj oblasti. Ali najpre nekoliko reči o prevenciji. Najbolje što roditelji mogu učiniti jeste da preduprede korišćenje cigareta, alkohola i droge u ranim tinejdžerskim godinama, primenjujući princip o kome smo govorili u ovom poglavlju i u 12. poglavlju o dopuštanju tinejdžeru da trpi posledice zbog svojih izbora. Na porodičnom sastanku Džek i Sara su objasnili svom trinaestogodišnjem sinu da znaju da će sada pošto je tinejdžer možda biti izložen pritisku drugova da puši, pije ili se drogira. „Pošto si sada tinejdžer, smatramo da imaš dovoljno godina da budeš informisan o ovim stvarima. Zato smo odlučili da kao porodica pohađamo u bolnici informativne časove o štetnom uticaju pušenja. Mama i ja želimo da budeš upoznat s činjenicama pre nego što tvoji drugari izvrše pritisak na tebe da pušiš.“ Većina tinejdžera će pozitivno reagovati na takav predlog, i pošto vide fotografije obolelih pluća, odlučiće da ne puše. Kao mudar roditelj možete nešto slično učiniti i kad su alkohol i droga u pitanju, bilo da se radi o pohađanju časova ili čitanju knjiga i brošura koje dobijate preko crkve ili odeljenja za mentalno zdravlje, ili knjiga koje nađete u biblioteci o štetnim posledicama korišćenja alkohola i droge. Izlaganje tinejdžera informacijama o štetnim posledicama korišćenja alkohola i droge može ga navesti da donese mudre odluke pre nego što vršnjaci izvrše pritisak na njega da pije ili se drogira. 125


Nakon što upoznate tinejdžera s takvim temeljnim informacijama, mogli biste povremeno da isečete članke iz novina o mladim osobama koje su ubili pijani vozači. Možda biste mogli da odvedete tinejdžera u posetu prihvatnom centru i ostavite ga da ostane na ručku i bogosluženju s ljudima čiji su životi razoreni zbog droge i alkohola. Čineći to vi mu pokazujete drugu stranu korišćenja droge koju nikada neće videti na televiziji. Takođe biste mogli da razgovarate sa svojom tinejdžerkom o načinu na koji reklame imaju za cilj da iskoriste ljude predstavljajući samo jednu stranu pijanstva i drogiranja. Ako vaša tinejdžerka uvidi da reklame zapravo žele da iskoriste nju i druge mlade ljude, verovatno će negativno reagovati na zavođenje televizijskih reklama i na pritisak vršnjaka. Ovakav pristup je po mom mišljenju jedna od najboljih stvari koju roditelji mogu da učine za mlađe tinejdžere. Međutim, ako niste imali takav porodični savet kad je vaš tinejdžer imao trinaest godina i saznali ste da sada sa petnaest godina već puši cigarete, umesto da to ignorišete, nadajući se da će prestati, ili da pretražujete njegove fioke i bacate cigarete nadajući se da ih više neće kupiti, mnogo je bolje suočiti ga sa znanjem koje imate i reći mu: „Mislim da znaš da je moja iskrena želja da ne pušiš. Razlog za to je što je pušenje izuzetno štetno po zdravlje. Međutim, znam da ne mogu doneti tu odluku umesto tebe. Mogu ti reći da ne pušiš u kući, ali ne mogu da te kontrolišem izvan kuće. Ako hoćeš da pušiš, najpre se informiši o tome. Zato bih želeo da pohađaš informativne časove o tome šta se dešava kad ljudi puše. Znam da te ne mogu naterati da odlaziš na ove časove, ali pošto mi je jako stalo do tebe, zamoliću te da ih pohađaš.“ Ako tinejdžer pristane, moći će da donese odluku zasnovanu na informacijama. Većina tinejdžera će odlučiti da ne puši kad se upozna s činjenicama. Međutim, ako tinejdžer odbije da pohađa časove, roditelji mogu da učine dve stvari. Prvo, mogu da zahtevaju da tinejdžer ne puši u kući – imajte slobodu da spomenete opasnost po ostale članove porodice koji udišu duvanski dim. Drugo, dok tinejdžer ne ode na časove, roditelj može da mu uskrati džeparac i ostale privilegije i na taj način ga privoli da pohađa časove. Opet naglašavam, vi ga ne primoravate da bilo šta učini; vi mu samo pokazujete da sloboda i odgovornost uvek idu zajedno. Zato neće moći da dobija džeparac dok ne ode na časove. Možda vaš tinejdžer ne puši, ali zato pije alkohol ili se drogira. Zloupotreba alkohola i droge ne samo da može da naškodi životu korisnika nego može i da ga uništi. Ako je vaš tinejdžer zavisnik od droge ili alkohola, potrebna vam je profesionalna pomoć. Snažno preporučujem dva koraka. Prvo, saznajte gde se održavaju Al-anon sastanci i počnite da ih pohađate. Al-anon je grupa koja ima za cilj da pomogne roditeljima čiji su tinejdžeri (ili drugi članovi porodice) zavisnici od alkohola ili droge. 2 Drugo, idite na savetovanje. Nađite stručnog savetnika koji vam može pomoći da donesete mudru odluku o tome kako da se postavite prema tinejdžeru koji je zavisnik. Roditelji ne mogu sami da se nose s tim problemom. Njima je potrebna mudrost onih koji imaju iskustva u radu s takvim tinejdžerima. Ima programa koji vam mogu pomoći. Njih je vredno proučiti, ali potrebna vam je mudrost profesionalnog savetnika da donesete mudre odluke u tom procesu. Ako roditelji zavisnika sami ne potraže pomoć, verovatno neće biti u stanju da pomognu svojim tinejdžerima. Sila ljubavi Mnogi roditelji mogu zajedno s Danijelom i Miki da kažu: „Najmračniji trenutak u našim životima bio je početak stvaranja dubljeg i značajnijeg odnosa s našim tinejdžerom.“ Ljubav Što se tiče pomoći zavisnicima od droge, kod nas postoje ustanove kao što su „Raskršće“ u Novom Sadu, „Reto“ u Beogradu, i dr. (prim. urednika). 2

126


preokreće tragediju u pobedu. Roditelji koji imaju dovoljno ljubavi da ne krive sebe, da ne drže pridike, da ne pokušavaju da popravljaju situaciju, koji su spremni da pažljivo slušaju, da pruže podršku i savet – sve u duhu bezuslovne ljubavi – najverovatnije će videti svoje tinejdžere kako prave krupne korake prema zrelosti dok snose posledice zbog tinejdžerskih grešaka. Ono što sam hteo da kažem u ovom poglavlju jeste da tinejdžeru koji pogreši ne trebaju roditelji koji će ići za njim, mahati prstom i osuđivati ga. Niti mu trebaju roditelji koji će ići pred njim, vući ga, tražeći od njega da se povinuje njihovim željama. Njemu su potrebni roditelji koji će ići u korak s njim, koji će govoriti njegovim jezikom ljubavi, s iskrenom željom da zajedno s tinejdžerom nauče da načine odgovorne korake nakon greške. Roditelji koji ovo čine uistinu će biti dobri roditelji. Džon Rozemond je bio u pravu: „Dobro vaspitavanje je uraditi ispravnu stvar kad vaše dete uradi pogrešnu stvar.“

127

14. JEZICI LJUBAVI U PORODICI S JEDNIM RODITELJEM Amandin život nije lak. Nije lak već duži niz godina. Ona je samohrana majka koja ima dva tinejdžera, petnaestogodišnjeg sina Marka i trinaestogodišnju ćerku Džuli. Sama ih je odgojila pošto ju je muž napustio kad je Mark imao deset godina. Prošla je kroz traumu teškog razvoda i borila se s osećajem odbačenosti, ali brzo se oporavila. Uz pomoć roditelja, Amanda je završila kurs za medicinsku sestru i otada radi u obližnjoj bolnici. Ako ne bi radila puno radno vreme, ne bi mogla da izdržava porodicu, jer alimentacija koju je muž plaćao nije bila dovoljna, i često je bila neredovna. Uprkos svemu što je postigla, Amanda živi sa osećajem krivice. Zbog posla nije mogla da provodi onoliko vremena s decom koliko je želela. Nije uvek mogla da prisustvuje njihovim aktivnostima posle škole. Džuli je imala samo osam godina kad ju je otac napustio; sada je tinejdžerka u razvoju, a Amanda i dalje ne može da provodi onoliko vremena s njom i njenim bratom koliko bi želela. Ona zna da Džuli i Mark odrastaju, da izmiču njenoj kontroli i pita se da li su spremni za ono što ih očekuje. Jednog dana kaže sebi: Uradila sam najbolje što sam mogla. Sledećeg dana kaže: Nisam sigurna da li sam dovoljno uradila. Nedavno je Mark počeo da joj odgovara i često je kritikuje. Džuli hoće da se zabavlja s momkom a Amanda misli da je previše mlada za to. Amanda mi je rekla u mojoj kancelariji: „Nisam sigurna da mogu da se izborim s ovim. Mislim da mi je prilično dobro išlo do sada, ali ne znam hoću li izdržati njihove tinejdžerske godine.“ Od Amande sam čuo ono što sam čuo od mnogih samohranih roditelja tokom godina. „Molim vas, pomozite mi. Nisam sigurna da mogu sama da izađem na kraj s ovim.“ Na svu sreću, ima nade za roditelje kao što je Amanda. U većini društava postoje grupe podrške za samohrane roditelje, koje potpomažu crkve i druge organizacije. Većina biblioteka ima brojne knjige koje mogu biti od pomoći samohranim roditeljima. Neke od društvenih organizacija imaju veb-sajtove koji nude korisne informacije. Ja neću ponavljati informacije koje su već dostupne u drugim izvorima. Cilj ovog poglavlja je da pomogne samohranom roditelju da na valjan način ispuni emocionalnu potrebu svog tinejdžera za ljubavlju. Uobičajeni izazovi

Dobijanje ljubavi od jednog roditelja Naravno, svako domaćinstvo s jednim roditeljem jeste posebno. Međutim, ima nekih uobičajenih odlika karakterističnih za porodice s jednim roditeljem koje često zadatak vaspitavanja čine težim nego kad su oba roditelja tu. Najočiglednija činjenica je da samo jedan roditelj nadzire decu. Zajedničko starateljstvo po kome dete teoretski provodi jednako vreme sa svakim roditeljem ponekad funkcioniše u ranom detinjstvu, ali retko kada funkcioniše s tinejdžerima. Uobičajeno je da majka bude staratelj a da otac viđa tinejdžera redovno ili povremeno, a u manjem broju slučajeva nikada. I tako, u svakodnevnim životnim okolnostima, tinejdžer ima potrebu da se oseća voljeno, a uz njega je samo jedan roditelj koji može da mu pruži ljubav. U idealnom slučaju, tinejdžeru trebaju i majka i otac koji mu svakodnevno pokazuju ljubav. U porodici s jednim roditeljem ovo je prosto nemoguće. Odsutni roditelj skoro nikad nema svakodnevne kontakte s tinejdžerom. Ovo je

128

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 14. JEZICI LJUBAVI U PORODICI S JEDNIM RODITELJEM

stvarnost koju samohrani roditelj mora da prihvati. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga toliko važna samohranim roditeljima. Ako jedino vi svakodnevno pokazujete ljubav svom tinejdžeru, izuzetno je važno da saznate koji je njegov primarni jezik ljubavi i da njime govorite. U suprotnom, mogli biste da mu pokazujete ljubav putem služenja/činjenja usluga, a da on čezne za rečima priznanja i odobravanja. Kao što je jedna samohrana majka rekla: „Ne mogu da verujem koliko se moja ćerka promenila. Prisustvovala sam sastanku na kom se govorilo o pet jezika ljubavi i kako otkriti tinejdžerov primarni jezik ljubavi. Tada sam shvatila da je primarni jezik ljubavi moje ćerke kvalitetno vreme. Ja sam joj pružala reči priznanja i odobravanja i čudila se zašto je stalno natmurena. Kad sam počela da provodim s njom kvalitetno vreme, u većini slučajeva vodeći je sa sobom i posvećujući joj pažnju dok sam obavljala poslove, zanimljivo je koliko se njen stav promenio. Za dve nedelje postala je druga osoba i celokupna atmosfera u našem domu se poboljšala.“

Erupcija emocija Još jedna uobičajena odlika u porodicama s jednim roditeljem jeste to što osećanja koja su u detinjstvu zakopana često pokuljaju napolje u tinejdžerskim godinama. Osećanja povređenosti, gneva i odbačenosti, koja su retko kad pokazivali u detinjstvu, sada mogu proizvesti nisko samopoštovanje, osećanje neadekvatnosti, depresiju, ili kritizerstvo i nasilno ponašanje. Zanimljivo je to što se ove emocije i ponašanje do kog one dovode retko kad ispoljavaju pred roditeljem koji nije staratelj. To je možda zato što tinejdžer smatra da ga taj roditelj neće razumeti ili da neće mariti, ili možda zato što ne želi da naruši pozitivne aspekte odnosa koji ima s tim roditeljem. Samohrani roditelj je prvi na udaru tinejdžerovih potiskivanih emocija. Zato je većini samohranih roditelja izuzetno teško. Često se takvi roditelji osećaju necenjeno i u njima se budi gnev prema njihovim tinejdžerima. Majka koja je naporno radila da bi se brinula za svoje dete ima osećaj da je tinejdžer zloupotrebljava. Molim vas, znajte da niste sami ako se ovako osećate. Takva osećanja su uobičajena za samohrane roditelje kad njihova deca postanu tinejdžeri. Upamtite, tinejdžerove snažne emocije u skladu su s njegovom rastućom željom za samostalnošću i sopstvenim identitetom. Kao buduća odrasla osoba čije se intelektualne, duhovne i moralne vrednosti formiraju, vaš tinejdžer je primoran da se hvata u koštac s onim što je po njegovom mišljenju životna nepravda. Ovaj proces može biti pozitivan. Da bi tinejdžer ušao u odraslo doba s određenom merom zrelosti, ove rane iz prošlosti moraju da isplivaju na površinu i zacele se. Međutim, ovo može biti bolno i za tinejdžera i za roditelja. Ispravna reakcija

Fokusirajte se na tinejdžerove emocije Vrlo je važno da se roditelj usredsredi na tinejdžerova osećanja, ne na njegovo ponašanje. To je potpuno suprotno od onoga što obično činimo. Evo kako Roberta opisuje svoju frustraciju s petnaestogodišnjim sinom Samjuelom. „On ima jako loše mišljenje o sebi. Koliko god da ga hvalim, on ističe svoju neadekvatnost. Uglavnom je depresivan. Ja se trudim da budem srećna i vesela. Trudim se da se fokusiram na ono što je pozitivno u našim životima, ali on je stalno snužden. Šta god ja da uradim, ništa se ne menja.“

129


Roberta nastoji da promeni Samjuelovo ponašanje i ignoriše njegova osećanja. Umesto toga, ona mora da shvati da se iza depresije i niskog samopoštovanja njenog tinejdžera nalaze osećanja povređenosti, gneva i odbačenosti. To su osećanja o kojima se mora razgovarati. Ako i dalje bude nastojala da ga ubedi kako mora vedrije da gleda na život, to što će mu govoriti da je pametan i sposoban neće imati mnogo efekta. Međutim, ako stvori atmosferu u kojoj će Samjuel moći da govori o svom detinjstvu i naročito o svojim emocijama koje se prvenstveno tiču razvoda, smrti ili očevog napuštanja, videće postepenu promenu u njegovom stavu prema sebi. Ne kažem da je to lak proces. To nije nešto što se dešava u jednom razgovoru. Bolna osećanja iz prošlosti i misli i uspomene koje ih okružuju tinejdžer mora ispoljiti više puta dok ga roditelj saosećajno sluša. Iznošenje na površinu i saopštavanje ovih boli neophodan je korak da bi tinejdžer doživeo emocionalno isceljenje. Medison se požalila na drugačiji problem. „Moja šesnaestogodišnja kćer je podivljala“, kazala je. „Pre nekoliko večeri me je opsovala. Nisam mogla da verujem svojim ušima. Nekoliko puta je bacala stvari, ponekad na mene, ali obično ih baca o zid. Njeno ponašanje je potpuno neuobičajeno.“ Kad sam kasnije razgovarao s njenom ćerkom, saznao sam da je nedavno počela da izlazi s momkom. Predukus romantičnog odnosa s muškarcem izneo je na površinu sve potisnute emocije koje je gajila prema ocu. Pošto ju je otac ostavio, bojala se da će je i momak ostaviti. Gnev koji je potiskivala sada je pokuljao napolje. Ljutila se na majku, koju je donekle i krivila za razvod. Ljutila se na oca što je otišao od njih, a još ju je više ljutilo to što je pokazao tako malo interesovanja za nju posle toga. Ovakvo gnevno ponašanje bilo je pozitivni pokazatelj da je počela da se suočava s bolima iz prošlosti. Kad je Medison ovo shvatila, bila je u stanju da pomogne ćerki da se otvori i govori o ovim potisnutim osećanjima umesto da je osuđuje zbog lošeg ponašanja. Ona će se na kraju smiriti ako bude mogla da kaže šta je boli i ako je majka bude pažljivo saslušala.

Saslušajte tinejdžera i recite mu istinu U ovom procesu zaceljivanja rana na srcu tinejdžera samohrani roditelj ne samo da mora obaviti težak posao slušanja već mora i da saopšti istinu. Kad je tinejdžerov otac otišao, vi ste detetu dali jednostavna objašnjenja koja su ga u to vreme zadovoljila. I mislili ste da je stvar rešena. Ali tinejdžer sada sve to ponovo iznosi na površinu, samo što sada postavlja mnogo određenijih pitanja. Ona želi da zna šta se desilo pre razvoda; kakav je brak bio nekoliko godina pre razvoda. Ona će vas pitati: „Ako je moj otac toliko loš, zašto si se uopšte udala za njega?“ Ako je majka umrla, tinejdžer će ponovo postaviti pitanja o prirodi bolesti ili nesreće. „Reci mi ponovo, kakva je bila majka? Šta je govorila o meni?“ Ovo su uobičajena pitanja koja tinejdžer postavlja – teška i bolna pitanja, ali pitanja koja zaslužuju odgovore. Šta god da učinite, ne opravdavajte svoje ponašanje ili ponašanje bivšeg supružnika. Recite istinu. Ako vaš tinejdžer kasnije sazna da ste lagali o detaljima, izgubićete njegovo poštovanje. Možda ste ranije mislili da kao deca nisu mogli da podnesu istinu. Ali sada su tinejdžeri i za njihovo emocionalno isceljenje neophodno je da znaju istinu. Mardžori, majka četrnaestogodišnje ćerke, kazala je: „Nešto najteže što sam ikad učinila bilo je kad sam odgovarala na ćerkina pitanja. Znam da je trebalo ranije da joj kažem, ali kao da nikada nije bilo povoljno vreme. Kad je počela da postavlja teška pitanja, morala sam da odaberem hoću li lagati ili ću reći istinu. Bila je to najteža noć u mom životu kad sam joj rekla da nikad nisam bila udata za njenog oca, da sam ga srela na zabavi, da sam tad spavala s njim i da ga više nikad nisam videla. Pre

130


toga, uvek sam joj govorila da je otišao kad je bila mala. U početku se jako naljutila. Rekla mi je da je mnogo pre trebalo da joj kažem, ali najviše me je zabolelo kad je rekla: ‘Znači, ti me zapravo nisi ni htela. Ja sam samo nesrećni slučaj’.“ „Slušala sam je dok je gnevno sipala reči i rekla joj da razumem kako se oseća, ali da se nadam da su moja dela posle te noći pokazala da sam je volela od samog početka. Posle te večeri razgovarale smo više puta u nedeljama koje su usledile. Plakale smo, smejale se i grlile se. Nikada nisam bila tako bliska s njom kao sada i mislim da me voli mnogo zrelije nego ikad pre. Uvek sam znala da će doći dan kad ću morati da joj kažem istinu. Nadala sam se da ću imati snage za to. Drago mi je što sam imala.“ Stara izreka je istinita: istina boli. Poznavanje i govorenje tinejdžerovog primarnog jezika ljubavi može biti od velike pomoći prilikom saopštavanja istine. Dodir, reči priznanja i odobravanja, poklon, služenje ili kvalitetno vreme pomoći će da stvorite atmosferu u kojoj će bolan proces isceljenja biti moguć. Merdžorina ćerka kasnije mi je rekla: „Mamini zagrljaji su mi pomogli da prođem kroz ovo. Nikad u životu nisam bila toliko povređena kao onda kad mi je rekla istinu. Htela sam da pobegnem, da vrištim, da se ubijem. Ali kad me je zagrlila, potpuno sam se smirila.“ Njen primarni jezik ljubavi bio je fizički dodir i on je duboko govorio njenom bolnom srcu. Merdžori je govorila i drugim jezicima ljubavi. Provodila je s njom kvalitetno vreme i vodila duge razgovore. Upućivala joj je reči priznanja i odobravanja u mnogim situacijama. Poklanjala joj je posebne darove i služila joj – i sve je to imalo ulogu u isceljenju njene ćerke. Ali fizički dodir je prenosio poseban osećaj ljubavi.

Poštujte tinejdžerove nerealne želje Moramo spomenuti još jedan izazov za samohranog roditelja, koji ide zajedno uz roditeljevu ispravnu reakciju. Tinejdžer koji živi u porodici s jednim roditeljem ima mnoge nerealne želje. Mogli biste da čujete svog mlađeg tinejdžera kako govori: „Voleo bih kad bi tata dolazio na moje utakmice.“ Ali vi znate da njegov tata živi hiljadu kilometara odatle, ima drugu ženu i dva deteta. On neće doći na utakmice vašeg sina. Vaša šesnaestogodišnja ćerka mogla bi da kaže: „Tata će mi kupiti auto“, ali vi znate da je njen tata u dugovima do guše i da ne može da joj kupi auto, čak i kad bi hteo. Ovi nerealni snovi deo su tinejdžerove mašte. To je podsvesni pokušaj da ima onakvu porodicu kakvu želi. Prirodna reakcija mnogih roditelja koji se staraju o detetu jeste da rasprše ove snove granatama stvarnosti. Po mom mišljenju, ovo je ozbiljna greška. Mnogo je bolje priznati i odobriti tinejdžerovu želju i pustiti ga da postepeno sam uvidi ovu stvarnost. „Ti bi želela da ti tata kupi nov auto. To je lepa zamisao. I ja bih želela da ti kupi auto.“ „Ti bi voleo da tata dolazi na tvoje utakmice. I ja bih volela. To bi stvarno bilo lepo.“ Ako odgovorite pozitivno na tinejdžerove nerealne želje, tada ga potvrđujete kao osobu. Ako osećate potrebu da raspršite njegove snove i kažete nešto negativno o bivšem supružniku, onda ga podstičete da sačuva svoje želje za sebe. Ako priznajete i odobravate tinejdžerove želje, otvorićete vrata komunikaciji s njim. Često tinejdžeri već znaju da su to nerealni snovi, ali snevanje je deo suočavanja s ne tako idealnom stvarnošću. Ako ste u kontaktu s bivšim supružnikom, možete da mu saopštite neke od tinejdžerovih želja. Nikada ne treba da ih saopštite kao zahtev, već jednostavno kao informacije. „Mislila sam da bi voleo da znaš da je Set nekoliko puta rekao: ‘Voleo bih kad bi tata dolazio na moje utakmice.’ Znam da je to verovatno nemoguće, ali ako ikako budeš mogao, to će mu mnogo značiti. Ako ne, možda bi mogao da ga pitaš kako je prošao na utakmicama kad se čuješ s njim.“ To je dobra informacija za roditelja koji nije staratelj. „Stefani je nekoliko puta rekla da ćeš joj kupiti auto kad napuni šesnaest

131


godina. Ne tražim to od tebe, ali mislim da bi voleo da znaš šta joj je na umu.“ S druge strane, nekad je najbolje da sam tinejdžer saopšti svoje želje drugom roditelju, naročito ako roditelji ne razgovaraju. Reći tinejdžeru: „Možda bi to mogao da kažeš ocu“, može biti ohrabrenje koje mu je potrebno. Nekim roditeljima koji su po prirodi pesimistični biće izuzetno teško da urade ono što sam upravo predložio. Po prirodi, oni vide da je čaša napola prazna i oni ovaj pesimizam prenose na tinejdžera. Ako je ovo deo vaše ličnosti, podstičem vas da idete na savetovanje i da u svoj život unesete više optimizma. Snovi, čak i nemogući snovi, čine život podnošljivim u mračnim danima, a ko zna šta je nemoguće. Čak i Sveto pismo kaže: „Kad objave nema, narod se razuzda.“ 1 Ako je tinejdžerova želja nerealna, to će i njemu na kraju postati jasno. Ali kad saopšti svoje želje, on saopštava informaciju koju roditelj u suprotnom ne bi znao. Često su ove želje povezane s tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi. Velika je verovatnoća da je kvalitetno vreme primarni jezik ljubavi tinejdžera koji želi da otac dođe na njegove utakmice, dok tinejdžer koji želi da mu otac kupi auto pokazuje da su pokloni njegov primarni jezik ljubavi. Svakako, tinejdžer može imati želje koje ne spadaju u njegov jezik ljubavi, ali ako kategorišete te želje, uvidećete da se većina njih poklapa s odrednicama tinejdžerovog primarnog jezika ljubavi. Za roditelje koji nisu staratelji Dozvolite mi da uputim nekoliko reči roditeljima koji nisu staratelji. Nadam se da ne smatrate da sam bio nepravedan prema vama u prethodnom odeljku ovog poglavlja. Činjenica je da vi možete imati važnu ulogu u tinejdžerovom životu. Vi ste mu potrebni. Mnogi odsutni roditelji priznaju da im je potrebna pomoć da bi znali da vaspitavaju tinejdžere. Neki od njih redovno viđaju tinejdžere, svakog drugog vikenda ili jednom mesečno. Drugi žive stotinama kilometara od tinejdžera, tako da su kontakti svedeni na povremene posete, razgovore telefonom i i-mejlove. Kako da postignete najbolje s onim što imate? Dozvolite mi da spomenem nekoliko zamki, a zatim i nekoliko pozitivnih ideja.

Izbegavajte zamke Jednu uobičajenu zamku neko je nazvao sindrom „Diznilend tate“. To je kada vreme sa svojim tinejdžerom provodite tako što ga vodite na utakmice, u videoteke, bioskop i druga mesta zabave. Vaša pažnja je usmerena na aktivnosti umesto na samog tinejdžera. Zbog ograničenog vremena koje ovi roditelji imaju sa svojim tinejdžerima, oni unapred planiraju svaki sastanak i trude se da se zabave dok su s njima. Tinejdžer i roditelj su na kraju posete iscrpljeni. Nemojte me pogrešno shvatiti. Nema ničeg lošeg ako se lepo provedete s tinejdžerom, jer većina tinejdžera uživa u takvim aktivnostima. Ali budimo iskreni, život nije uvek zabava i igra. Vaš tinejdžer ima potrebu da vas vidi u mnogo normalnijem okruženju. Pošto vas nema u njegovim svakodnevnim događajima tokom nedelje, možda vrlo malo znate šta se dešava u njegovom umu i srcu. Za to je potreban otvoren razgovor u opuštenoj atmosferi, a ponekad i u ne tako opuštenoj. Takav roditelj ne može ispuniti emocionalne potrebe tinejdžera ako najpre ne otkrije te potrebe. Nije neuobičajeno da očevi i tinejdžeri drugačije gledaju na ovakve posete. Istraživanje pokazuje da otac često misli kako je ispunio svoju dužnost, dok tinejdžer oseća da nešto nedostaje. Roditelj misli da je pokazao ljubav, a tinejdžer oseća da je odbačen. Jedna studija je pokazala da i pored toga što je većina očeva mislila da je ispunila svoje obaveze, tri od četiri tinejdžera imali su utisak da ne 1

Priče Solomonove 29,18 (prevod Kršćanska Stvarnost).

132


znače mnogo svojim očevima. „Smatrali su da su njihovi očevi fizički bili prisutni, ali ne i emotivno.“ 2 Očigledno je da sindrom „Diznilend tate“ nije najbolji pristup za vaspitavanje tinejdžera. Sledeća zamka je iskorišćavanje tinejdžera. Jedna petnaestogodišnja devojka ispričala mi je da joj je otac, nakon što je došla u njegovu kuću na vikend, rekao da mora da ide na zakazani sastanak i da ju je zamolio da pričuva dva mlađa brata dok se on i njegova žena ne vrate. Vratili su se tek naredne večeri posle ponoći. Jasno je da tinejdžerka nije bila zadovoljna posetom. Kad je došlo vreme za narednu redovnu posetu, odbila je da poseti oca. Ne želim da kažem da tinejdžeri ne treba da rade tokom posete. Zapravo, uključivanje tinejdžera u normalne tokove vašeg života može biti veoma pozitivno iskustvo. Jednostavne stvari poput zajedničkog odlaska u prodavnicu ili banku tinejdžerki mogu mnogo značiti. Ali ona zna kad je iskorišćavate, kad ne mislite na nju već samo na sebe, i brzo će prezreti takvo ponašanje. Treća zamka je pretpostaviti da je tinejdžer emocionalno stabilan ako ne govori o problemima. Tinejdžeri često nisu voljni da govore o svojim emocionalnim problemima s roditeljem koji ne živi s njima. Ima mnogo razloga zašto je to tako. Neki se boje da će ih očevi još više odbaciti i da će se poseta prekinuti ako otvoreno kažu kako se osećaju. Neki koji se sećaju očevog nasilnog ponašanja pre više godina boje se da će ih naljutiti ako iskreno kažu kako se osećaju i o čemu razmišljaju. Drugi odbijaju da govore o problemima zato što ne žele da remete trenutni mir. Bolje je imati prividno miran odnos nego ulaziti u raspravu i pogoršavati stvari, razmišljaju oni. Suština je u tome da ćutanje nije znak stabilne ličnosti. Većina tinejdžera čiji su roditelji rastavljeni imaju ista onakva osećanja kakva smo ranije u ovom poglavlju opisali. Oni očajnički žele da vam kažu kako se osećaju i o čemu razmišljaju. Mudar roditelj će stvoriti atmosferu u kojoj tinejdžer ovo može uraditi bez straha od odmazde. U većini slučajeva, roditelj će morati da preuzme inicijativu izgovarajući nešto poput ovog: „Znam da je to što ne živim s tvojom majkom verovatno prouzrokovalo mnogo bola i problema u tvom životu. Ako želiš da razgovaramo o tome, hoću da znaš da sam voljan da te saslušam. Ako nastavim da radim stvari koje te povređuju ili propustim da uradim nešto što tebi znači, nadam se da ćeš mi to reći. Želim da budem bolji otac i otvoren sam za tvoje predloge.“ Vaš tinejdžer možda neće odmah odgovoriti na takav predlog, ali ako bude siguran da ste iskreni, pre ili kasnije čućete šta ga muči.

Suočite se s ličnim problemima Ako ste roditelj koji ne živi s tinejdžerom i imate malo kontakta s njim zbog svojih ličnih problema – emocionalnih trzavica, finansijskih problema, zavisnosti od droge, itd. – ohrabrio bih vas da načinite korake koji će vam pomoći da se izborite sa svojim problemima. Posle više od trideset godina braka i porodičnog savetovanja, mogu predvideti da će doći dan kad ćete zažaliti što niste više bili uključeni u život svog tinejdžera. Ovakvo žaljenje možete izbeći ako načinite pozitivne korake da se sada suočite s problemima i dobijete pomoć koja vam je potrebna. Nađite savetnika, sveštenika ili pouzdanog prijatelja i iskreno mu recite svoje potrebe. Neka vam neko pomogne da nađete neophodnu pomoć kako bi vaš život krenuo jednim pozitivnijim tokom. Kad načinite ove korake, vaš tinejdžer će početi da vas poštuje i tada ćete biti korak bliže boljem odnosu s njim.

2

Shmuel Shulman & Inge Seiffge-Krenke, Fathers and Adolescents (New York: Routledge, 1997), 97.

133


Govorite tinejdžerovim primarnim jezikom ljubavi S druge strane, ako imate redovan kontakt s tinejdžerom, ohrabrio bih vas da ga što češće posećujete, da se što češće čujete s njim telefonom, da mu što češće pišete i-mejlove ili pisma. Recite mu šta se dešava u vašem životu, bilo da se radi o uspesima ili neuspesima. Budite iskreni i realni s njim. Tinejdžer traži autentičnost. Odvojte vreme da mu postavite pitanja koja će ga motivisati da kaže o čemu razmišlja, kako se oseća i šta želi. Ne morate da imate sve odgovore. U stvari, bolje je da nemate sve odgovore. Tinejdžer mora naučiti da samostalno razmišlja. Gledajte da stupite u kontakt s tinejdžerovim emocijama. Ne vodite površne razgovore s njim. Pitajte bivšeg supružnika za ideje koje mogu poboljšati vaše kontakte s tinejdžerom. Uzgred da kažem, ne kritikujte drugog roditelja kad ste s tinejdžerom. Ako je tinejdžer kritički nastrojen prema drugom roditelju, saslušajte ga. Zatim ga pitajte za savet kako biste mogli da pomognete. Imajte saosećanje za tinejdžerove kritike, ali ne pridružujte mu se dodajući svoje. Povrh svega, naučite da govorite pet jezika ljubavi. Otkrijte primarni jezik ljubavi svog tinejdžera i često ga govorite. Svojoj tinejdžerki ćete biti od najveće pomoći kad joj stavite do znanja da vam je stalo do nje i da je volite. Nemojte pretpostavljati da ona oseća vašu ljubav. Mnogi roditelji govore svojim jezikom ljubavi i pretpostavljaju da se tinejdžer oseća voljeno. Hiljade tinejdžera se ne osećaju voljeno. Nema zamene za govorenje tinejdžerovog primarnog jezika ljubavi. Kakav god da je bio vaš odnos s tinejdžerom tokom godina, nikada nije prekasno da ga poboljšate. Iskreno priznanje prošlih grešaka i traženje oproštenja od tinejdžera mogao bi biti prvi korak na dugom putu obnavljanja vašeg uzajamnog odnosa punog ljubavi i topline. Taj put može biti trnovit za oboje, ali uveravam vas da je vredan truda. Važne smernice Dozvolite mi da u zaključku ovog poglavlja i jednim i drugim roditeljima ponudim nekoliko važnih smernica za pokazivanje ljubavi tinejdžeru. 1. Slušajte svog tinejdžera. Ne možete valjano vaspitavati tinejdžere ako ne slušate ono što govore. Roditelji koji ignorišu tinejdžerove izjave gotovo sigurno neće ispuniti njihove emocionalne potrebe, niti će biti u stanju da ih vode u pozitivnom smeru. Usmeravanje počinje tamo gde se tinejdžer nalazi. Bez slušanja, roditelj neće moći da napravi prvi korak. Kad slušate tinejdžera, vi govorite jezikom ljubavi kvalitetno vreme; poklanjate mu nepodeljenu pažnju. Govorite mu da je on osoba koju vredi upoznati i da mu zato posvećujete deo svog života. 2. Naučite tinejdžera da kanališe gnev na pozitivan način. To možda znači da ćete morati da radite na sopstvenim modelima kanalisanja gneva. Većina samohranih roditelja ima svoje zalihe gneva. Neki od njih su naučili da ga kanališu konstruktivno; drugi ga drže u sebi, dok neki besne i sipaju bujicu reči. Tinejdžer verovatno neće biti otvoren za vašu pomoć dok ne vidi da preduzimate određene korake za kontrolisanje sopstvenog gneva. Ako je vama ili vašem tinejdžeru potrebna pomoć u ovom ključnom elementu ličnih odnosa, pročitajte ponovo deveto i deseto poglavlje o ljubavi i gnevu. 3. Ljubazno ali odlučno držite ograničenja na svom mestu. Tinejdžer treba da bude siguran da roditelji dovoljno brinu za njega da kažu ne onim stvarima za koje smatraju da su štetne po njega. Ukoliko vas dvoje možete da razgovarate o ograničenjima i napravite zajednički spisak pravila i

134


posledica, utoliko bolje. To tinejdžeru govori da oba roditelja podjednako brinu o njegovom blagostanju. 4. Iznad svega, pružite tinejdžeru bezuslovnu ljubav. Kad je dobar ili loš, kad je u pravu ili kad greši, tinejdžer treba da oseća da neko brine za njega, da ga neko iskreno voli. On bi najviše voleo da to budu njegovi roditelji. Ako se oboje udružite u zajedničkom cilju da punite tinejdžerovo spremište ljubavi, stvorićete najbolju moguću atmosferu za njegovo vaspitavanje. 5. Razmotrite mogućnost da se pridružite grupi samohranih roditelja. Ovakve grupe mogu se naći u većini gradova i njih često finansiraju razna udruženja, crkve i fakulteti. Takve grupe su zamišljene tako da učesnici uče jedni od drugih. Neko je prošao tvojim putem i može ti ponuditi praktične ideje. Drugi su nedavno ušli u svet samohranih roditelja, a vi ih možete ohrabriti. Takve grupe mogu biti od velike pomoći samohranom roditelju u njegovom teškom poslu vaspitavanja tinejdžera. 6. Potražite pomoć od šire porodice, prijatelja i crkve. Ako vaša šira porodica živi u blizini i smatrate da mogu pozitivno uticati na vašeg tinejdžera, ne oklevajte da zatražite njihovu pomoć. Deda, ujak ili stariji rođak često mogu pružiti mnogo od onoga što je odsutni roditelj propustio da učini. Bake su sačuvale mnoge problematične tinejdžere od nevolja. Ako članovi šire porodice ne žive u blizini ili ako smatrate da negativno utiču na vašeg tinejdžera, onda potražite prijatelje koji vam mogu pomoći. Pored građanskih udruženja i fakulteta, spomenuo sam da kao samohrani roditelj uzmete u obzir i traženje pomoći od crkve. Crkve mogu biti mesto duhovnog ohrabrenja, ali i mesta za izgrađivanje zdravih prijateljstava. Mnoge crkve drže nedeljne časove za samce, a u isto vreme organizuju uzbudljive aktivnosti za tinejdžere. Napravite od toga porodični događaj, a kad stignete kući razgovarajte o onome što ste naučili. U kontekstu crkve i porodice, mnogi samohrani roditelji upoznali su osobe koje su imale značajne pozitivne uloge u razvoju njihovih tinejdžera. Ne morate da hodate sami; ima ljudi u vašem okruženju koji žele da pomognu. Tražite ih dok ih ne nađete. Pre ili kasnije vaš tinejdžer će zaći u zrelo doba. Biće nemerljivo blagosloven ako može iskreno da kaže: „Znam da me je majka volela. Znam da me je tata voleo.“ Iskreno se nadam da će vam ovo poglavlje pomoći da jednog dana doživite taj blagoslov.

135

15. JEZICI LJUBAVI U MEŠOVITOJ PORODICI Jedne nedelje u julu pre nekoliko godina učestvovao sam na omladinskom kampu kao savetnik u prelepim planinama Blu Ridža u Severnoj Karolini. Majkl je zakazao sastanak i ja sam ga pozvao da izađemo na vidikovac da tamo razgovaramo. (Otkrio sam da su tinejdžeri mnogo otvoreniji za razgovor dok hodaju.) Petnaest minuta smo neobavezno razgovarali, a onda sam ga upitao za njegovu porodicu. Rekao mi je: „O tome bih želeo da razgovaram s vama. Ne sviđa mi se što imam očuha.“ „Pre nego što se mama udala za Roda, bilo nam je super“, nastavio je Majkl. „Mama i ja smo se lepo slagali. Osećao sam da me je poštovala. Sada se osećam kao da sam ponovo dete. Ona i Rod su smislili svakojaka glupa pravila. Znam da je to Rodova ideja jer mama nije tako stroga. Ali ona je sada na njegovoj strani i samo mi zagorčavaju život. Voleo bih kad bi bilo moguće da živim s tatom.“ Savetnici širom zemlje često u svojim kancelarijama slušaju ono što mi je Majkl rekao toga dana. Život u mešovitoj porodici za većinu tinejdžera nije nimalo lak. Majkl se pre više godina navikao na jedan poredak u porodici i sada su ga potpuno nova porodična pravila izbacila iz takta. On je naučio da živi s majkom i mlađom sestrom nakon što ih je njegov otac napustio šest godina ranije. Imao je osećaj da ga je otac odbacio, ali uspešno je prebrodio tu traumu. On i mama vodili su mnoge duge razgovore u mesecima koji su usledili posle očevog odlaska. Majkl je bio svestan majčine požrtvovanosti i njene uloge; naporno je radila da bi ispunila potrebe njihove porodice. „Mama se oslanjala na mene da pazim na mlađu sestru po podne posle škole dok se ona ne bi vratila s posla“, rekao je ponosno i samopouzdano.“ „Takođe sam joj pomagao oko veša, i na mene je računala da perem auto. Mama se ponašala prema meni kao da sam odrastao.“ Međutim, kad je Rod ušao u porodicu, sve se promenilo. Hteo je da pere auto s Majklom i govorio mu je kako da to radi, iako je Majkl to već znao. „Je l’ on to misli da sam glup?“ pitao je Majkl. Dok sam slušao Majkla, bio sam relativno siguran da je njegov očuh bio iskren i da je pokušavao da mu se približi radeći stvari zajedno s njim. Ali takođe sam znao da će Majkl na kraju odbaciti očuha ako ovaj ne uvidi stvarnost da je Majkl sada tinejdžer čiju samostalnost on ugrožava. Takođe sam znao da i pored toga što je njegova majka trenutno bila na Rodovoj strani, bilo je pitanje vremena kada će zbog zabrinutosti za Majkla doći u sukob s Rodom. Istraživanja su pokazala da je razlog broj jedan za razvod u drugom braku konflikt zbog vaspitavanja deteta, 1 a stopa razvoda u drugom braku je znatno veća nego u prvom braku. Mešovita porodica je zasnovana na potpuno drugačiji način od prvobitne biološke porodice. U prvobitnoj porodici, bračni par je proveo određeno vreme zajedno pre nego što je došlo dete. Dete je ušlo u svet kao beba i roditelji su tokom vremena naučili da ga vaspitavaju. Mešovita porodica, s druge strane, retko kad pruža priliku parovima da duže vreme budu sami. Deca su odmah deo porodice. Često su ta deca zapravo tinejdžeri koji grade svoju samostalnost i sopstveni identitet. Svi uobičajeni problemi u ovom procesu umnožavaju se kad se tinejdžer probudi i shvati da je deo mešovite porodice.

1

Tom & Adrienne Frydenger, The Blended Family (Old Tappan, N. J.: Revell, 1984), 19.

136

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – 15. JEZICI LJUBAVI U MEŠOVITOJ PORODICI

Tinejdžerova shvatanja i bojazni roditelja Tinejdžer često smatra da je njegov razvoj ugrožen zbog sreće roditelja. Ako se njegova ozlojeđenost ne kanališe, ubrzo će se pretvoriti u ogorčenost, a ogorčenost će dovesti do pobune. U međuvremenu, roditelji često ulaze u drugi brak opterećeni sa tri straha: oni se boje da ih tinejdžeri više neće voleti, da će se pobuniti i da će upropastiti živote svojih tinejdžera. Jedna majka je rekla: „Upropastila sam ćerki život, prvo zato što sam se razvela a onda zato što sam se ponovo udala. Kako sam mogla da budem tako glupa?“ Ovi strahovi često navode biološkog roditelja da zaboravi na osnovne koncepte discipline i kontrolisanja gneva, o čemu smo ranije govorili u knjizi. Roditelj umiruje tinejdžera i završi tako što otera novog supružnika. Mešovita porodica se suočava s brojnim drugim izazovima: sa svađom između dece iz drugih brakova, sa seksualnim zlostavljanjem između tinejdžera iz drugih brakova ili između tinejdžera i drugog supružnika, s konfliktima između biološkog roditelja i očuha ili maćehe oko porodičnih pravila, s konfliktima između mešovite porodice i druge porodice oko toga šta je najbolje za tinejdžera. Spisku mogućih izazova nikad kraja. Moj cilj nije da predstavim situaciju u što crnjem svetlu. Cilj mi je da budem realan i da ponudim nadu. Smatram da će razumevanje pet jezika ljubavi i njihova primena u mešovitoj porodici stvoriti preduslov za sreću i napredak u takvoj porodici. Pošto je osnovna emocionalna potreba svih nas da budemo voljeni i pošto je ljubav ulje koje podmazuje točkove porodičnih odnosa, onda ćemo, ako naučimo da efektno prenosimo ljubav, stvoriti zdravo okruženje za mešovitu porodicu. U atmosferi u kojoj vlada ljubav konflikti se mogu rešiti, tinejdžer može nastaviti zdrav proces izgrađivanja svoje samostalnosti, a roditelji mogu da uživaju u sve boljem bračnom odnosu. Međutim, kada emocionalna potreba za ljubavlju nije ispunjena, u porodici često vlada netrpeljivost. Mnogo nemira a malo razumevanja. Ohrabrio bih vas da ozbiljno razmislite o idejama koje smo upravo spomenuli u prethodnim poglavljima. Praktikujte govorenje jezika ljubavi jedan s drugim, razgovarajte o različitim dijalektima koje biste mogli da upotrebite da biste tinejdžeru pokazali ljubav, odredite tinejdžerov primarni jezik ljubavi, kao i svoj primarni jezik. Pročitajte neku knjigu o dinamici odnosa u mešovitoj porodici. Shvatite da tinejdžeri neće uvek biti otvoreni za vaše izraze ljubavi. Ne primajte to lično. Narednog dana probajte nešto drugo. Učite se iz svojih grešaka. Pogledajmo sada neke uobičajene izazove pokazivanja ljubavi tinejdžeru u mešovitoj porodici. Osećanja odbačenosti i ljubomore Često će tinejdžer sporo reagovati na ljubav očuha ili maćehe. Ima mnogo razloga za to. Prvo, možda se boji da će biti odbačen. Vama je možda kao očuhu ili maćehi teško da shvatite zašto se tinejdžer povlači od vas. Vi ste doneli odluku da ćete ga voleti; iskreno ste se potrudili da napravite prvi korak i pokažete mu ljubav. Međutim, morate shvatiti da je tinejdžer već prošao kroz traumu roditeljskog odbacivanja dok je gledao roditelje kako se razvode. Možda se ovo desilo kad je bio dete, ali ova trauma je bolno sećanje za tinejdžera, trauma koju on ne želi ponovo da doživi. On ne želi da prolazi kroz nove duševne lomove. Drugo, tinejdžer bi takođe mogao biti ljubomoran na odnos koji očuh ili maćeha imaju s njegovim biološkim roditeljem. On bi na vas mogao da gleda kao na osobu koja ugrožava njegov odnos s tim roditeljem. Otkad ste vi došli, njemu biološki roditelj posvećuje mnogo manje pažnje. Tinejdžer bi takođe mogao biti ljubomoran na ljubav koju pokazujete prema svojoj biološkoj deci. Još jedan uobičajen problem tinejdžera u mešovitim porodicama jeste osećaj nelojalnosti prema majci ako prihvati ljubav maćehe ili osećaj nelojalnosti prema ocu ako prihvati ljubav očuha. 137


Dodatni razlog zašto tinejdžeri ne prihvataju tako lako ljubav maćehe ili očuha jeste to što ih posmatraju kao pretnju njihovoj samostalnosti. Majkl, koga smo upoznali na početku poglavlja, upravo je to osećao prema svom očuhu Rodu. Šta preduzeti kad se tinejdžer ovako oseća

Pažljivo slušajte, uputite mu reči priznanja i odobravanja i pokažite saosećanje Šta očuh i maćeha mogu da učine kako bi savladali neke od ovih prepreka? Prvi korak je dati tinejdžeru slobodu da bude ono što jeste. Tinejdžer zaista doživljava emocije i strahove o kojima smo maločas govorili, iako ih ne pokazuje. Ne pokušavajte da ga ubedite kako ne treba tako da razmišlja i da se tako oseća. Ako odluči da nešto kaže, pažljivo ga saslušajte i prihvatite i odobrite njegove emocije. „To zaista ima smisla. Sada razumem zašto se tako osećaš.“ Ovakvim i sličnim rečima možete da mu date priznanje i odobravanje. U suprotnom, visokoparne izjave tinejdžeru će zvučati isprazno. „Ne brini za mene. Ja te nikad neću ostaviti. I budi siguran da tvoju majku neću odvojiti od tebe.“ Tinejdžeru će mnogo više značiti vaša dela nego vaša obećanja. Kao i bilo koji adolescent, tinejdžer koji odrasta u mešovitoj porodici pokazaće bunt u potrazi za sopstvenim identitetom i samostalnošću. Uvek imajte na umu da se i u mešovitoj porodici povređenost, tuga i depresija nalaze u korenu tinejdžerovog buntovnog ponašanja. Ako prosuđujete ponašanje bez razmišljanja o njegovim emocijama, donećete pogrešan sud o tinejdžeru. Upamtite to, i tada ćete moći da budete saosećajni i milosrdni.

Poštujte tinejdžerovog biološkog roditelja Drugo, ne pokušavajte da zauzmete mesto biološkog roditelja istog pola. Ohrabrujte tinejdžera da voli biološkog roditelja i bude u kontaktu s njim kad god je to moguće. Ne omalovažavajte biološkog roditelja u prisustvu tinejdžera. Šta raditi sa sopstvenim mislima i osećanjima

Prepoznajte kod sebe različita osećanja i strepnje Sledeće, budite iskreni prema sebi u pogledu svojih misli i osećanja. Ako je vaš brak na klimavim nogama, vi biste takođe mogli da se povlačite od tinejdžera iz straha zbog još jednog razvoda. Ne želite da se približite tinejdžeru zato što ne želite da ga ponovo povredite. Takođe biste mogli da se osećate krivim zato što nemate blizak odnos ni sa svojom biološkom decom. Čini vam se da nije u redu da gradite blizak odnos sa tuđim detetom kad ste toliko udaljeni od sopstvene dece. A takođe postoji mogućnost da se od tinejdžera povlačite zato što ste ljubomorni na bračnog druga koji mu poklanja toliko pažnje i vremena. U svakome od nas postoji pomalo sebičnosti. Nije lako odreći se sopstvenih prohteva i želja. Međutim, sebičnost razara svaki odnos. Šta da uradite s ovim mislima i osećanjima koje mogu biti prepreka izgradnji dobrog odnosa s tinejdžerom iz druge porodice? Predlažem da porazgovarate sa samim sobom. Priznajte o čemu razmišljate i kako se osećate. Misli i osećanja neće iščeznuti ako ih ignorišete. Budite iskreni prema sebi. Sebičnost vodi u izolaciju i samoću. Najsrećniji ljudi na svetu jesu oni koji daju, ne oni koji grabe.

138


Volite svoju decu i decu iz druge porodice Setite se da je ljubav kao reka: možete uzeti vodu iz reke da zalijete cvet ovde, drvo tamo, baštu niz njen tok, a reka će sutra i dalje teći. Možete voleti svoju ženu, svoju biološku decu i svoju decu iz druge porodice a da vam ljubavi ostane i za druge. Vaša supruga može da voli svoju biološku decu i vas i da joj ostane ljubavi za vašu biološku decu. Zapravo, vi ne možete voleti svog supružnika a da ne volite njegovu decu. Roditeljski odnos ne dozvoljava da ovo dvoje bude odvojeno. Zapamtite, uvek žanjete ono što ste posejali. Volite i bićete voljeni. Dajte i daće vam se. Sreća u mešovitoj porodici nije „otarasiti se dece“. Sreća je kada deci svojom ljubavlju pomažete da odrastu u zrele osobe. Očusi i maćehe koji su odlučni da vole tinejdžere iz druge porodice moraju da budu strpljivi. Tinejdžeri, za razliku od mlađe dece, ne upijaju tek tako ljubav koju nudite. Tinejdžer ima svoje misli, svoja prošla iskustva i svoje modele ponašanja. Istraživanje je pokazalo da je obično potrebno najmanje osamnaest meseci da bi tinejdžer i očuh ili maćeha izgradili dobar odnos. 2 Kako da znate kada je tinejdžer izgradio blizak odnos sa vama? Znaci su sledeći. Tinejdžer će spontano početi da pokazuje naklonost prema vama i voljnost da primi ljubav od vas. Pokazaće da je svestan vaših potreba i tražiće vaše mišljenje. Kad se to desi, znaćete da žanjete slatke plodove bezuslovne ljubavi. Izgrađivanje čvrstog odnosa s tinejdžerom iz druge porodice jedna je od najboljih stvari koju možete učiniti za svoj brak. Svaki roditelj voli svoju biološku decu. I zato kada bračni drug uloži trud da uspostavi kvalitetan odnos s tinejdžerom biološkog roditelja, ljubav između supružnika će se uvećati. Disciplina u mešovitoj porodici Disciplina je obično glavna oblast sukoba u mešovitoj porodici. Većina bioloških roditelja ne slaže se sa svim pojedinostima oko vaspitavanja dece. U mešovitoj porodici, ova razlika se uvećava zato što je jedan od vas biološki roditelj a drugi očuh ili maćeha i zato što svaki od vas ima prošlost u drugoj porodici pre nego što ste postali deo mešovite porodice. Svrha discipline je pomoći tinejdžerima da se razviju u zrele, odgovorne ljude. Ovaj proces je teži u mešovitoj porodici nego u običnoj porodici, ali nije nemoguć. Bilo bi dobro da vas dvoje ponovo pročitate dvanaesto poglavlje o ljubavi i odgovornosti. To će vam pomoći da bolje razumete osnovne ideje o disciplinovanju.

O promenama porodičnih pravila i načina disciplinovanja Tinejdžer zna da će stvari biti drugačije nakon što očuh ili maćeha dođu u porodicu. Neke stvari će se promeniti. Na primer, ako očuh takođe dovede tinejdžera u brak, moraće da donesu nova pravila o tome kako tinejdžeri treba da budu obučeni u kući. Ne pokušavajte da određujete ova pravila sami. Kao roditelji, vi imate poslednju reč, ali i tinejdžeri moraju učestvovati u određivanju pravila i posledica. Vrlo je moguće da se vi i vaš bračni drug nećete slagati oko određivanja pravila i posledica. Ja obično predlažem da očuh ili maćeha u prvoj godini braka u mešovitoj porodici popusti željama biološkog roditelja. Kad se razviju emotivni odnosi, ovome se možete vratiti u budućnosti ako drugi roditelj smatra da pravila nisu dobra. Minimalne promene potpomažu stvaranje dobrih odnosa u ranoj fazi mešovite porodice. Ako na samom početku osnujete porodični savet i naglasite da bilo koji član porodice može da sazove Shmuel Shulman & Inge Seiffge-Krenke, Fathers and Adolescents (New York: Routledge, 1997), 123; Frydenger, The Blended Family, 120. 2

139


sastanak u bilo koje vreme ako oseća da nešto treba promeniti u porodičnom životu, time ćete im omogućiti da saopšte svoje ideje i kažu kako se osećaju. Ako na tim sastancima ozbiljno uzmete u obzir tinejdžerove misli i njegova osećanja, kao i misli i osećanja mlađe dece, a u isto vreme zadržite pravo da imate poslednju reč, stvorićete okruženje u kome se porodični sukobi mogu rešiti. Naravno, ako se članovi porodice međusobno vole, biće im mnogo lakše da stvore takvu atmosferu. Zato je govorenje primarnog jezika ljubavi jedni drugih od suštinskog značaja za zdrave odnose između članova porodice.

Sprovođenje posledica i doslednost

Kada posledice treba sprovesti tokom prve godine u mešovitoj porodici, bolje je da to učini biološki roditelj. Kasnije, kada se uspostavi bolji odnos između novog roditelja i tinejdžera, oba roditelja mogu sprovoditi posledice, naročito ako su posledice određene unapred i ako su ih svi dobro razumeli. Ako govorite tinejdžerovim jezikom ljubavi pre i posle sprovođenja posledica, veća je verovatnoća da će tinejdžer prihvatiti kaznu kao pravičnu. Izuzetno je važno biti dosledan u sprovođenju posledica, posebno u mešovitoj porodici. U Skotovoj i Maršinoj porodici pravilo je bilo da se bicikli stave u garažu pre osam uveče. Posledica za kršenje ovog pravila bila je gubljenje privilegije za vožnju bicikla narednog dana. Svi su se saglasili da je to dobro pravilo, a leti je vremensko ograničenje bilo pomereno na devet uveče zbog dužeg dana. Pravilo je testirano tri nedelje kasnije kada je Maršina ćerka Erika ostavila bicikl u komšijinom dvorištu. U devet i deset uveče komšijin sin je pokucao na vrata s Erikinim biciklom pored sebe. Marša se zahvalila, ostavila bicikl u garažu i mirno obavestila Eriku o onome što se desilo, podsećajući je da ne može voziti bicikl narednog dana. Sledećeg popodneva, Erika je prišla majci s najzanosnijim osmehom i rekla: „Zamolila bih te za uslugu. Znam da sam sinoć ostavila bicikl napolju, ali danas sve devojke iz komšiluka odlaze biciklima u park. Mama, ako me pustiš, neću voziti bicikl sledeća dva dana. Dva dana za jedan. To je pošteno. Mama, šta kažeš na to?“ Marša je želela da kaže da. Bilo bi mnogo lakše i Erikin predlog je bio dobar, ali Marša je znala da će popuštanjem preneti Eriki pogrešnu poruku. Zato je rekla: „Žao mi je, Erika, ali znaš kakvo je pravilo i znaš posledice. Ne možeš da voziš bicikl narednog dana ako ga prethodno ostaviš napolju.“ Pošto je videla da zanosan osmeh i ljubazan pristup ne funkcionišu, Erika je počela da cmizdri. „Mama, molim te, mama. Pošteno je, pošteno je. Dva dana za jedan. Dva dana za jedan. Pošteno je, mama.“ „Žao mi je“, odgovorila je Marša“, znaš kakvo je pravilo. Onda je Erika počela da vrši pritisak na nju. „Kako možeš da budeš takva? Sve devojke idu. Ne sviđaju mi se sva ta pravila. Nije tako bilo pre nego što je Skot došao. Pre si pokazivala više razumevanja i bila si ljubaznija. A sad si se sva dala u sprovođenje pravila. To nije pošteno. Ne volim da živim u ovoj kući.“ Marša je želela da joj uzvrati i kaže joj da ne meša Skota u ovo, da on nema ništa s tim, ali mudro se suzdržala i rekla: „Dušo, znam da želiš da voziš bicikl sa ostalim devojkama. Volela bih kad bih mogla da kažem da, ali život prosto nije takav. Kad pogrešimo, moramo da snosimo posledice. Nekad su te posledice veoma bolne. Znam zašto te ovo nervira. I znam da ponekad želiš da Skot nije ovde, da možda misliš da bih popustila da on nije ovde. Nadam se da to nije tačno. Volela sam te pre Skota i sada te volim. Sprovodim ovo pravilo zato što znam da je to za tvoje dobro.“

140


„Ne spominji mi tu frazu za tvoje dobro“, promumlala je Erika dok je izlazila iz sobe. Marša je odahnula i upitala sebe: Radim li pravu stvar? Znala je da je ispravno postupila, ali ipak ju je malo mučila savest. Erika se nadurila i ostatak popodneva i večeri provela je u svojoj sobi, a narednog jutra je nečujno otišla u školu. Međutim, tog popodneva se vratila raspoložena i nije ni spomenula ono što se dogodilo. (Ovo se desilo pre četiri i po godine i Marša mi je rekla da Erika više nikad nije ostavila bicikl van garaže.) Tinejdžeri se uče odgovornosti kad se posledice dosledno sprovode. Oko pet nedelja kasnije, Skotov petnaestogodišnji sin Met takođe je ostavio bicikl napolju posle dogovorenog vremena. Skot je to otkrio kad se vratio sa sastanka te večeri. Ostavio je bicikl u garažu i obavestio Meta da narednog dana neće moći da vozi bicikl. „Dobro“, rekao je Met. „Zaboravio sam.“ Zamislite koliko se Marša iznenadila kad je sledećeg popodneva čula Skota kako govori Metu: „Kako bi bilo da biciklom odeš do prodavnice i kupiš hleb? Ja moram da pokosim travnjak.“ Marša je blago rekla: „Ja sam mislila da Metu danas nije dozvoljeno da vozi bicikl.“ Na to je Skot odgovorio: „Treba nam hleb a ja moram da pokosim travnjak. Pomaže mi. To je u redu.“ Met je otišao biciklom do prodavnice, a Marša je ušla unutra, osećajući se iznevereno. Ne mogu da verujem da je to uradio, mislila je u sebi. Kad Erika sazna za to, popeće mi se na glavu. (Pažljivom čitaocu je jasno da će Marša morati da izbroji do 100 i da će morati da ode u šetnju. Kad se vrati, nadam se da će Skot biti spreman da je sasluša dok mu čita poruku s frižidera: „Trenutno sam ljuta, ali ne brini. Neću te napasti. Potrebna mi je tvoja pomoć. Imaš li vremena da porazgovaramo?“ Vidi deveto poglavlje.) Skot je prekršio jedno od osnovnih principa dobrog disciplinovanja: doslednost. Ako ne prizna Marši i Eriki da je pogrešio, emocionalna barijera koju je podigao svojim delima sprečiće ga da izgradi dobar odnos sa ženom i njenom ćerkom. Met takođe mnogo gubi zbog očeve nedoslednosti. Malo je stvari koje su važnije za mešovitu porodicu od doslednog sprovođenja posledica od strane roditelja. Druge oblasti sukoba

Stavovi i ponašanje drugog roditelja Sledeća uobičajena oblast sukoba u mešovitoj porodici jeste odnos s tinejdžerovom drugom porodicom, to jest, s drugim biološkim roditeljem, bilo da je u braku ili ne. Često roditelji imaju nerešene stvari iz prošlog braka. Jedan ili oba roditelja i dalje mogu osećati gnev, gorčinu ili mržnju prema bivšem supružniku. Neki i dalje osećaju ljubav prema bivšem supružniku, što može uznemiriti novog partnera. Osim toga, modeli ponašanja koji su doveli do razvoda i dalje mogu postojati i unositi nemir. Na primer, prezaposleni muž koji nikada nije došao kući kad je obećao mogao bi da kasni po tinejdžera koji treba da bude kod njega u poseti za vikend. Tinejdžerovu majku bi to moglo da ražesti kao što ju je žestilo kad je bila udata za njegovog oca. Majka koja zanoveta i dalje bi mogla da nervira bivšeg muža dok pokušava da smisli kako da provede vreme s tinejdžerom. Do mnogih ovakvih sukoba dolazi u vreme „posete“, zato što je to arena u kojoj su se bivši supružnici najčešće sukobljavali. Nadalje, biološki roditelji će kriviti jedno drugo za bilo koje probleme koje tinejdžer ima. Ponekad drugi biološki roditelj može reći tinejdžeru nešto negativno o vama i vašem supružniku. Tinejdžer vam ove komentare ponavlja, naročito kad je ljut. Šesnaestogodišnji Kajl je sasuo majci u lice: „Tata je rekao da ne može da mi kupi auto zato što sav novac troši na alimentaciju.“

141


Sedamnaestogodišnja Liza bila je usred svađe s maćehom kad je rekla: „Majka je rekla da si ti obična kurva zato što si odvojila oca od nas. Nikad ti neću oprostiti zbog toga.“

Drugačiji sistem vrednosti Ponekad se vrednosti druge porodice uveliko razlikuju od vaših vrednosti. To može biti jedan od faktora koji je doveo do razvoda. Najveći sukob između porodica dešava se na polju moralnih vrednosti. Možda u vašoj kući nemate više pornografsku literaturu, ne koristite alkohol i drogu i teške psovke, ali se zato tinejdžer susreće s ovim kad poseti drugog roditelja. Vrsta filmova i televizijskih programa koju tinejdžer gleda kod drugog roditelja možda se razlikuje od onoga što mu vi dopuštate da gleda; isto tako mogu da se razlikuju i vaša religijska uverenja. Sve ovo može biti uzrok sukoba. Međutim, ako ove aktivnosti nisu nelegalne, roditelj koji se stara o tinejdžeru ne može regulisati šta se dešava kad je tinejdžer u poseti drugom roditelju. Ovde je vaš pozitivni program ljubavi i discipline od velike važnosti. Ako tinejdžer nauči od vas da svaki izbor nosi sa sobom posledice, ako tinejdžera suočavate sa odlukama i sprovodite posledice kada donese loše odluke, tinejdžer će mnogo verovatnije nositi ovu istinu sa sobom kad poseti drugu porodicu. Možda će biti izložen mislima i ponašanju koje biste vi radije da on ne čuje i ne vidi, ali on će verovatno doneti mudre odluke zato što je od vas doživeo ljubav i disciplinu. Punjenje tinejdžerovog spremišta ljubavi takođe je preventiva lošeg ponašanja. Tinejdžer se po prirodi vezuje za onog roditelja čiju ljubav oseća. Ako tinejdžer zna da imate na umu najbolje za njega i ako oseća vašu ljubav, manje je verovatno da će ga drugi roditelj navesti na loše ponašanje. Prvo, zato što ne želi da vas povredi, i drugo, zato što zna da se drugi roditelj ne brine za njega, ili da ga roditelj ne bi izložio nečemu što je štetno po njega. Kad se nađete u sukobu s drugom porodicom, nikada na napad ne odgovarajte napadom. S negativnim ponašanjem bivšeg supružnika ne borite se tako što ćete uzvraćati istom merom. Ljubazno ali odlučno odreagujte na njihovo ponašanje onako kako priliči. Ne dozvolite da vas njihovo ponašanje zaplaši, ali nemojte ni vi njih zastrašivati. Cilj nije da pobedite bivšeg supružnika (ili drugog biološkog roditelja koga ne možete u potpunosti da zamenite). Cilj je da poboljšate svoj brak i da pomognete tinejdžeru da sazreva u odgovornu zrelu osobu. Otvorena komunikacija između vas, vašeg bračnog druga i tinejdžera o poteškoćama koje doživljavate s drugom porodicom i razgovor o mogućim načinima da se taj konflikt reši može biti poučno iskustvo za tinejdžera. Recept za snažnu mešovitu porodicu Na kraju želim da naglasim četiri osnovna sastojka zdrave mešovite porodice. Snagu ova četiri sastojka možete pospešiti tako što ćete učiti članove porodice da govore primarnim jezikom ljubavi jedni drugih. Pre svega, mora postojati bezuslovna ljubav. Roditelji moraju postaviti primer tako što će se međusobno bezuslovno voleti i tako što će bezuslovno voleti svu decu u porodici. Poruka koju vaši tinejdžeri i vaša mlađa deca treba da čuju jeste: „Volimo vas bez obzira na sve.“ Ne govorite niti nagoveštavajte delima sledeću poruku: „Volećemo vas ako budete bili ljubazni jedni prema drugima; volećemo vas ako uradite ono što kažemo; volećemo vas ako vi budete voleli nas.“ Sve što je manje od bezuslovne ljubavi uopšte nije prava ljubav. Ljubav je izbor. To je izbor da se uzmu u obzir interesi drugoga. To je težnja da se ispune njihove potrebe. Svaki tinejdžer treba da zna da postoji neko ko duboko brine za njega, ko veruje da je on važan i ko veruje da će uz naporan rad učiniti život lepšim sebi i drugima.

142


Darovi/pokloni, nežni dodiri, činjenje usluga/služenje, kvalitetno vreme i reči priznanja i odobravanja jesu pet osnovnih načina za izražavanje bezuslovne ljubavi. Vaš tinejdžer treba da čuje kako govorite svih pet jezika, ali potrebne su mu veće doze ljubavi na njegovom primarnom jeziku. Drugo je pravičnost. Molim vas da upamtite da pravičnost nije jednoobraznost. Svako vaše dete je drugačije, i pored toga što su to vaša biološka deca. U nastojanju da budu pravični, roditelji se ponekad prema svoj deci ophode isto. U stvari, ovo je veoma nepravično. Pošto su deca različita, ono što jedno dete oseća kao ljubav ne mora da znači da će i drugo osećati. Ako su pokloni primarni jezik ljubavi jednog tinejdžera, a kvalitetno vreme primarni jezik ljubavi drugog i obojici poklonite dar iste vrednosti, jedan od njih će na emotivnoj bazi primiti mnogo više. Pravičnost znači težiti da podjednako ispunite jedinstvene potrebe svakog deteta ili tinejdžera. Treće je pažnja. Pokažite interesovanje za tinejdžerov svet tako što ćete učestvovati u njegovim aktivnostima; tako što ćete pokazati interesovanje za njenu školu i društveni život, slušati njene ideje, želje i osećanja; ukratko, uđite u njen svet i ostanite tamo. Istraživanje pokazuje da većina tinejdžera želi da provodi više vremena s roditeljima, ne manje. 3 Četvrto je disciplina. Tinejdžerima su očajnički potrebna ograničenja. Roditelji koji imaju stav „Ti si tinejdžer, radi šta hoćeš“ pripremaju tinejdžera za neuspeh. Život bez ograničenja ubzro postaje besmislen život. Roditelji koji vole postaviće ograničenja kako bi zaštitili tinejdžera od opasnosti i usmerili ga ka odgovornom uzdržavanju. Kada se roditelji u mešovitoj porodici obavežu da će činiti ove temeljne stvari, moći će da stvore zdrave porodične odnose uprkos mnogim preprekama.

3

Lawrence Steinberg & Ann Levine, You and Your Adolescent (New York: Harper & Row, 1990), 13.

143

EPILOG Na horizontu savremene tinejdžerske kulture duvaju dva vetra. Jedan donosi iskrene vapaje hiljada tinejdžera koji žude za društvom, poretkom, usmerenjem i smislom. Drugi je kovitlac koji donosi zabunu i koji ugrožava onaj prvi plemeniti vetar. Za mnoge tinejdžere svet nema smisla i život nije vredan truda. Ovi tinejdžeri, uhvaćeni u taj kovitlac, potpuno zbunjeni, često provode veći deo svog života u depresiji, a ponekad se sve završi u samouništenju, kada često i druge povedu sa sobom. Duboko verujem da najvažniji uticaj na tinejdžerovo raspoloženje i njegove izbore ima roditeljska ljubav. Ako ne osećaju roditeljsku ljubav, tinejdžere će mnogo lakše poneti ovaj kovitlac zbunjenosti. Koliko god da je ovaj vetar brz ili spor, smer u kojem ide neće biti dobar ni za njih ni za društvo. Nasuprot tome, mnogo je veća verovatnoća da će tinejdžeri koji osećaju roditeljsku ljubav pozitivno odgovoriti na duboku čežnju za društvom, rado prihvatiti strukturu i usmerenje i naći svrhu i smisao života. Nema većeg potencijala za pozitivno menjanje Zapadne kulture od roditeljske ljubavi. Moj cilj u pisanju ove knjige bio je da ponudim praktičnu pomoć iskrenim roditeljima koji od srca žele da se njihovi tinejdžeri osećaju voljeno. Posle trideset godina braka i porodičnog savetovanja primetio sam da većina roditelja voli svoje tinejdžere. Međutim, takođe sam primetio da hiljade ovih tinejdžera ne osećaju da ih roditelji vole. Iskrenost nije dovoljna. Ako želimo efektno da pokazujemo ljubav tinejdžerima, moramo da naučimo njihov primarni jezik ljubavi i govorimo ga redovno. Takođe moramo da naučimo dijalekte u okviru tog primarnog jezika ljubavi, koji najdublje govori tinejdžerovoj duši. Kad ovo budemo uspešno činili, možemo povremeno da govorimo i ostalim jezicima ljubavi, što će unaprediti naše napore. Međutim, ako ne govorimo primarnim jezikom ljubavi tinejdžera, naše nastojanje da govorimo ostala četiri jezika ljubavi neće ispuniti tinejdžerovo spremište ljubavi. Pokušao sam iskreno da vam kažem da efektno voleti tinejdžera uopšte nije lako kao što se čini, i svakako nije lako voleti ih sada kao što smo ih voleli kad su bili deca. Tinejdžeri su na više načina „pokretne mete“. Ne samo da ih interesuju mnoge stvari nego doživljavaju i radikalne promene raspoloženja. Zbog ovoga je roditeljima teže da znaju kojim jezikom ili dijalektom ljubavi da govore u jednom danu. Ceo ovaj proces pokazivanja ljubavi tinejdžerima postaje još složeniji zbog njihove težnje ka samostalnosti i želje za sopstvenim identitetom. Kao roditelji ne možemo zanemariti ove faktore ako želimo da tinejdžeri osećaju našu ljubav. Iako sam prvenstveno pisao roditeljima, moja želja je da babe i dede, učitelji, crkvene omladinske vođe i drugi odrasli kojima je stalo do tinejdžera nauče da ih još bolje vole dok čitaju ovu knjigu i primenjuju njene principe. Tinejdžeri ne treba da osećaju samo roditeljsku ljubav nego i ljubav drugih njima važnih odraslih osoba. U svakom odnosu sa odraslom osobom tinejdžeri se osećaju ili voljeno ili nevoljeno. Kad se tinejdžer oseća voljeno od strane odrasle osobe, on će biti otvoren da ga ta osoba posavetuje i utiče na njega. Kad se tinejdžer ne oseća voljeno, reči odraslih naići će na zatvoreno srce. Tinejdžeru je očajnički potrebna mudrost starije zrelije osobe. Ali bez ljubavi, njihova mudrost neće imati efekta. Pažljivom čitaocu biće jasno da ovo nije knjiga koju jednom treba pročitati, a potom ostaviti na stranu. Njene principe treba svakodnevno primenjivati. Kao što je tinejdžerovom telu potrebna hrana svakodnevno, tako tinejdžerova duša žudi za ljubavlju. Voleo bih kad bih mogao da stavim ovu knjigu u ruke svih roditelja i kažem im: „Ovo sam napisao za vas. Znam da volite svog

144

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – GARI ČAPMAN – EPILOG

tinejdžera, ali nisam siguran da li vaš tinejdžer oseća vašu ljubav. Ne uzimajte zdravo za gotovo da je sve u redu. Naučite primarni jezik ljubavi svog tinejdžera i redovno ga govorite. To nije lako. Svestan sam toga. Prošao sam kroz to. Ali vredno je truda. Vaš tinejdžer će imati koristi od toga, a imaćete je i vi.“ Ništa nije važnije za buduće generacije od toga da na pravi način volimo tinejdžere u ovoj generaciji.

145

DODATAK

146

1. DODATAK – KAKO SU TINEJDŽERI DOBILI IME I pre tinejdžera postojali su tinejdžeri... ali nisu bili poznati pod tim imenom. Sve do ranih 1940-tih adolescenti su bili poznati kao deca u razvoju; ali društvene i industrijske promene, izazvane svetskim ratom, sve su promenile. Pojavljuje se „tinejdžer“, posebna kultura ljudi određene dobi – koji više nisu dečaci i devojčice, ali nisu ni muškarci i žene. Oni su bili u prelazu, na putu ka zrelom dobu, i proveravali su i menjali sve u potrazi za identitetom i samostalnošću. Evo kako su tinejdžeri dobili ime. Deceniju pre Drugog svetskog rata većina dece od trinaest do devetnaest godina radila je na poljoprivrednim dobrima, u fabrikama ili kod kuće – šta god su njihove porodice zahtevale od njih. Pomagali su roditeljima da se materijalno staraju za mlađu decu u porodici. Nisu imali mnogo izbora i nastavljali su da žive tako sve dok ne bi stupili u brak. 1 Oni su jednostavno bili deo porodice i radili su ono što se od njih očekivalo dok nisu imali dovoljno godina da stupe u brak. Nije bilo odvojene tinejdžerske kulture kroz koju su prolazili od detinjstva do zrelog doba. Nije bilo filmova, muzike ni mode za tinejdžere zato što nije bilo tinejdžera. Velika ekonomska kriza 1930-tih sve je promenila. S kolapsom ekonomije nestalo je i zaposlenja. Malo radnih mesta koja su bila na raspolaganju pripala su očevima, a radnici adolescenti ostali su besposleni. Pošto su se osećali kao paraziti u porodici, hiljade njih krenulo je u potragu za poslom. Teretnim vozovima odlazili su u udaljene gradove ili su pešačili do susednih sela, ali većina njih bila je razočarana. Spavajući po parkovima ili dvorištima, često proseći za hranu, ovi mladi ljudi postali su glavni društveni problem. Sociolog Grejs Paladino napisala je: „Odbegli adolescenti ili mladi u prelazu, kako su ih nazivali, primorali su društvo da se pozabavi problemom tinejdžera.“ 2 Ova društvena dilema dovela je do osnivanja Nacionalne društvene administracije (NYA) predsednika Frenklina Ruzvelta, čiji je zadatak bio da obezbedi obuku i zaposlenje za nezadovoljnu američku omladinu. To je zauzvrat dovelo do potrebe u društvu za otvaranjem državnih srednjih škola. Do tog vremena, pohađanje srednjih škola nije bila opcija za većinu američke omladine. Na primer, godine 1900. samo je 6 % sedamnaestogodišnjaka steklo srednjoškolske diplome. U poređenju s tim, 1939. godine blizu 75 % tinejdžera od četrnaest do sedamnaest godina bili su učenici srednjih škola. 3 Ideja je bila da srednje škole pruže stručno obrazovanje u zdravim uslovima i na disciplinovan način. U takvom okruženju tinejdžeri su otkrivali svoje talente, postavljali ciljeve, razvijali dobre radne navike i po završetku srednje škole postajali korisni građani. Ovo premeštanje velikog broja mladih ljudi sa biroa rada (ili sa spiska nezaposlenih) u državne srednje škole stvorilo je društvene okolnosti za formiranje odvojene „tinejdžerske kulture“. Kao što je Paladino primetila: „U isto vreme kad su učitelji i savetnici iz NYA usmerili svoju pažnju na budućnost tinejdžera, sami adolescenti su otkrili bliži i uzbudljiviji svet – svet muzike, plesa i zabave. Kad je ekonomija počela da se oporavlja krajem 1930-tih (prvenstveno zbog izbijanja rata u

Joseph F. Kett, Rites of Passage: Adolescence in America, 1790 to the Present (New York: Basic Books, 1977), 169. Grace Palladino, Teen-agers: An American History (NewYork: Basic Books, 1996), 37. 3 U. S. Bureau of the Census, Historical Statistics of the United States, Colonial Times to 1970, Bi-Centennial edition, Partl (Washington, D. C.: Government Printing Office, 1975), 380, 379. 1 2

147

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – DODATAK – GARI ČAPMAN – 1. KAKO SU TINEJDŽERI DOBILI IME

Evropi), srednjoškolci su razvili društveni identitet koji nije imao nikakve veze s porodičnim životom ni odgovornostima odraslih.“ 4 Bila je to prva generacija tinejdžera od kojih je većina njih otišla u srednje škole. Godine 1938. nazvali su sebe „bobi soksers“ („bobby soxers“); oni su živeli za ples uz ritam svinga i muziku velikih bendova. Iako još nisu bili „tinejdžeri“ u svom ili u bilo čijem umu, koncept odvojene tinejdžerske generacije postajao je sve poznatiji. Srednjoškolci su otkrili ritam i jezik koji su bili samo njihovi. Ovi srednjoškolci koji su 1930-tih postali poznati širom zemlje kao „bobi soksersi“ kasnije su nazvani tinejdžeri. Oni su razvili novi životni stil koji je karakterisala jedinstvena moda, muzika, ples i trendovi. Lakirane cipele, nacifrane suknje i vuneni džemperi postali su nov simbol srednjoškolskog života. „Ismevali su roditelje izluđujućim jezikom koji su razumeli samo njihovi drugari. I gore od toga, trošili su vreme i novac na organizovanje klubova za zabavu i satima su visili na ulicama kad god je neki bend dolazio u grad, samo da bi bacili pogled na omiljenog muzičara.“ 5 Oglašivači za maloprodajno tržište videli su potencijal u ovim bezbrižnim srednjoškolcima čija je glavna životna preokupacija bila da se dobro zabave i plešu. Nazvali su ih „tinersi“, kasnije „tinstersi“ a 1941. „tinejdžeri“. 6 Tinejdžeri su bili poznati kao srednjoškolci koji su živeli u svetu zabavljanja, vožnje, plesa, muzike i zabave. Časopis Life (Lajf) ovako je opisao tinejdžere. „Oni žive u razdraganom svetu druženja, igara... filmova i muzike... Govore nerazumljivim jezikom... obožavaju čokoladni milkšejk... svuda nose mokasine... i ludački voze.“ 7 Jasno je da su tinejdžeri razvili sopstvenu kulturu. Zanimljivo je što su tada, kao i sada, roditelji, prosvetni radnici i crkvene vođe često kudili ono što je po njihovom mišljenju bila dekadentna tinejdžerska kultura. Dr Lesli Hohman, kolumnista Ladies Home Journal-a, ustvrdio je da se adolescenti nikada neće usredsrediti na „prava dostignuća“ ako se u njihovim tinejdžerskim godinama „sve zataškava i od svega pravi zabava“. On je savetovao roditeljima da budu mudri i zaštite decu od opasnog virusa tinejdžerske kulture, kao i da im pomognu da razviju ukus za lepe stvari u životu. 8 Možda je Hohman bio prvi ali svakako nije bio poslednji roditelj koji bi želeo da zaštiti svoju decu od onoga što je po njihovom mišljenju nedolično ponašanje u tinejdžerskoj kulturi.

4 5 6 7 8

Palladino, Teen-agers, 45-46. James Lincoln Collier, „Benny Goodman and the Swing“ (april 1941), gde je prvi put upotrebljena reč „tinejdžer“. Popular Science prvi put (aprila 1941) koristi reč „tinejdžer“ iz Engleskog oksfordskog rečnika. Life, 27. januar 1941, 75. Leslie Hohman, „As the Twig is Bent“, Ladies Home Journal, oktobar 1939, 67.

148

2. DODATAK – PORODIČNI SASTANAK U PRAKSI Održavanje porodičnih sastanaka da bi se odredila pravila odlična je strategija da tinejdžeru postavite ograničenja i naučite ga odgovornom ponašanju. Dvanaesto poglavlje pruža smernice za postavljanje ograničenja; ali kako porodični sastanak treba da teče i šta treba da kažete? Malo pre nego što vaše dete napuni trinaest godina, sazovite porodični savet na kome će biti tinejdžer i njegovi roditelji. Nađite neko veče kad niko od vas nije vremenski ograničen i kad niste napeti. Evo kako je jedan roditelj započeo takav porodični savet. „Mama i ja smo sazvali ovaj porodični savet zato što smo svesni da ćemo sledeće nedelje imati tinejdžera u kući. Nikada pre nismo imali tinejdžera, ali radujemo se tome.“ Zatim se okrenuo sinu i rekao: „Toni, mama i ja smo razgovarali. Proteklih dvanaest godina trudili smo se da budemo dobri roditelji. Znam da nismo bili savršeni i da smo ponekad pravili greške. Kad smo pogrešili, nastojali smo da to priznamo. Uživali smo s tobom tokom ovih godina. Uneo si mnogo radosti u naše živote. Srećni smo zbog tvojih mnogih dostignuća. Znamo da ćeš tokom sledećih osam godina doživeti mnoge promene“, nastavio je tata. „Tvoj svet će se umnogome proširiti. Doći će do velikih promena: promena na tvom telu, u tvom umu, u svetu oko tebe. Steći ćeš nove prijatelje i nova interesovanja. Uzbuđeni smo zbog toga. Želimo da i dalje budemo dobri roditelji. Dve stvari su nam osobito važne. Prvo, znamo da ćeš se tokom narednih nekoliko godina sve više osamostaljivati. Želećeš da samostalno razmišljaš i da samostalno donosiš odluke. Drago nam je zbog toga, jer kad odrasteš sve odluke ćeš morati da donosiš sam. Mi želimo da naučiš da donosiš dobre odluke još dok si tinejdžer. Drugo, znamo da nećeš želeti samo više samostalnosti nego i više odgovornosti. Kao odrasla osoba, bićeš odgovoran za svoju porodicu i svoju decu. Verujemo da se mnogo može naučiti o odgovornosti dok si tinejdžer. Mi želimo da te podržimo dok se osamostaljuješ, ali i da te naučimo odgovornosti. Zato smo mama i ja odlučili da sazovemo porodični sastanak na kom bismo odredili porodična pravila i odlučili koja treba da zadržimo a koja da promenimo.“ Mama, koja je klimala glavom tokom ovog lepog govora, osetila je potrebu da nešto doda: „To ne znači da ćemo odbaciti svoja pravila i početi iznova. Mi želimo da ispitamo ta pravila i uvidimo da li treba nešto da promenimo. Hteli bismo da čujemo šta ti misliš o tome i kako se osećaš povodom toga, jer znamo da se to tiče tvog života. Naravno, mi smo tvoji roditelji i mi ćemo imati poslednju reč. Ali smatramo da ćemo bolje raditi svoj posao kao roditelji ako znamo o čemu razmišljaš i kako se osećaš.“ Uveravam vas da su Tonijevi roditelji imali njegovu punu pažnju. On je bio spreman za ovaj razgovor, možda se čak i malo plašio pomisli da postaje tinejdžer. Ali svakako je žudno iščekivao da krene tim putem. Vaš uvodni govor na porodičnom savetu, naravno, može biti drugačiji. Mogao bi biti kraći, mogli biste da spomenete stvari koje pokazuju da je vaš tinejdžer spreman da učestvuje u donošenju pravila, jer pokazuje znake donošenja mudrih odluka, ali i težnju da donosi odluke nezavisno od porodice. Recite mu da je ovo prilika kad treba da iznese svoje mišljenje i da su pravila prvenstveno za njegovo dobro, pa tek onda za dobro porodice. Kad uradite ovo, vreme je da započnete razgovor i

149

5 JEZIKA LJUBAVI KOJIM GOVORE TINEJDŽERI – DODATAK – GARI ČAPMAN – 2. PORODIČNI SASTANAK U PRAKSI

da, zajedno s tinejdžerom, odredite neka pravila. Vratite se u dvanaesto poglavlje da biste naučili kako da odredite ova pravila.

150

Pet Jezika Ljubavi Kojim Govore Tinejdzeri - Gari Capman - pdf

Recommend Documents