Oto Vajninger – bolesni genije «Ovaj kamen skriva mesto odmora jednog mladića čiji duh nije našao mira ovde na zemlji. A kada je objavio svetu otkrivenje sebe i svoje duše, nije više mogao da podnese da ostane medju ţivima. Potraţio je posmrtno mesto jednog od najvećih u bečkoj Švarcšpanierhauze i tamo je uništio svoju telesnost».
Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjigekojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo da kaţe, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista nešto – drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da moţe – glava da zaboli! Naravno, trebalo je mnogo vode da protekne Savom pa da shvatim, koliko-toliko, značaj nekih Vajnigerovih postavki. Jer, Vajninger u svojoj knjizi (koja vaţi za jedno od«najčudnovatijih dela u istoriji ljudske misli»), govori o većem broju kompleksnih tema, kao što su seksualnost, genijalnost, filozofija i neki duboki aspekti čovekove duše. A kako koristi filozofski i naučni prilaz, to knjigu čini dosta teškom za čitanje. Ipak, u početku su me najviše privlačila razmišljanja o genijalnosti i – seksualnosti. Sećam se,
mada tada nisam shvatao „značaj metafizičkog korena polnih podela“, da mi je delovala ubedljivom njegova teza „da je seksualni afinitet, a ne ljubav, fundamentalna spona izmedju muškarca i ţene». Medjutim, sveukupni odnos Vajningera prema ţenama mi je bio neshvatljiv. Zapravo, najpre mi se učinilo da se on, u odnosu na ţene, ponaša nekako hamletovski (imam u vidu reči: „Slabosti, tvoje je ime ţena» - Frailty, thy name is woman!), ali mi je ubrzo bilo očigledno da je Vajningerov prilaz veoma sistematičan i razradjen, da nije u pitanju nekakav «svadjalački impuls» koji, ponekad, obuzme čoveka. Ko je bio Oto Vajninger (Otto Weininger, 1880-1903)? Dr Vladeta Jerotić, koji je napisao nadahnuti uvod srpskom prevodu Vajningerove knjige, tvrdi «da je Vajninger bio jedan od najneobičnijih i najoriginalnijih duhova na početku XX veka Svojim izvanrednim znanjem postignutim za nezapamćeno kratko vreme (Vajninger je knjigu napisao u svojoj dvadesetoj godini), intuitivnim prilazom svim krupnim problemima ljudskog postojanja i davanjem originalnog pečata nekim od njih, taj „vunderkind“ kulture obećavao je svome veku velike potrese i uragan… I onda, kada su posle objavljvljivanja njegove knjige oči kulturne Evrope bile okrenute Beču, ovaj veliki patnik nije izdrţao. Poklekao je pod teretom koji je sam navalio na svoja mladalačka pleća, i jednim revolverskim metkom dobro ciljanim u srce, prekratio je svoje muke». Poticao je iz jevrejske porodice. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, knjiţevnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. Ipak, padalo je u oči da se u to doba najviše zanimao za – strane jezike, pa se nosio mišlju da studira filologiju. (Grčki jezik je toliko dobro poznavao da je, u šesnaestoj godini, napisao zapaţeni etimološki esej o izvesnim grčkim pridevima koje je jedino Homer koristio u «Ilijadi» i «Odiseji»). Već u osamnaestoj godini, pored nemačkog, svog maternjeg jezika, kao i grčkog i latinskog, potpuno je ovladao francuskim, engleskim i italijanskim jezikom, a dobro je poznavao španski i norveški. Medjutim, ipak se odlučio za studije filozofije. Pored čiste filozofije, posebno se zanimao za biologiju, fiziologiju, fiziku i matematiku. Zabeleţeno je da za eksperimentalne veţbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.
Kaţu da je veoma voleo muziku. Jedno vreme bio je čak ubedjen da se mora profesionalno baviti muzikom, ali je, ipak, krenuo drugim putevima. Medju muzičarima najviše se divio, do oboţavanja, Vagneru (Wagner) i Betovenu (Beethoven). Naročito je voleo Vagnera, smatrajući ga ne samo velikim muzičarem, već i «najvaţnijim čovekom posle – Hrista», a njegovog «Parsifala» «najdubljim pesničkim delom svetske knjiţevnosti». Svoju posebnu naklonost Betovenu pokazao je i time što je njegovu kuću izabrao za mesto – svog samoubistva. Naime, jednog dana on je napustio roditeljski dom i uselio se u tu kuću, da bi u njoj prenoćio samo jednu noć, i da bi, već sutradan, u sobi u kojoj je Betoven preminuo, 76. godina ranije, pucao u sebe. Da pomenem još i to da je Mocarta (Mozart), Baha (Bach) i Hendla smatrao «najpoboţnijim kompozitorima», a voleo je i Griga (Grieg). Onog dana kada je dobio zvanje „doktora filozofije“, u 22. godini, Vajninger je odlučio da, s ponosom i entuzijazmom, predje u hrišćanstvo (protestantizam). To nije, svakako, bio jedinstven slučaj kod Jevreja u Beču; neki kaţu da je za takav prelaz u hrišćanstvo Vajninger umnogome sledio slučaj kompozitora G. Malera (Gustav Mahler). Usledilo je objavljivanje njegovog magnum opus, „Pola i karaktera“ (Geschiecht und Charakter). Nakon toga, izjavio je: „Za mene postoje tri mogućnosti: (1) vešala, (2) samoubistvo, ili pak (3) izuzetno briljantna budućnost, da ne smem ni da pomislim na to“. Izabrao je srednje rešenje – da se ubije. Tada je imao nešto više od 23. godine. To samoubistvo učinilo je da Vajninger postane „la cause célèbre“ u Beču, te je inspirisalo nekoliko pokušaja samoubistva, a umnogome je i doprinelo uspehu njegove knjige.
Kao što je Andre Ţid (Gide) «baš u Ničeovom ludilu video svedodţbu njegove autentične veličine», tako neki u objavljivanju knjige «Pol i karakter» i, potom izvršenom samoubistvu, vide autentičnu veličinu – Vajningera. Bilo kako bilo, sa svojom izvanrednom knjigom i svojim teatralnim samoubistvom, Oto Vajninger je postao centralna figura u mitologiji bečkog „kraja veka“ (fin-de-siècle), dakle na prelazu iz XIX u XX vek.
Činjenica je da se Vajninger“pojavio kao meteor i iznenadno nestao“. Tek posle njegove smrti ljudi su počeli da se ozbiljno bave njime. Pritom su ga neki smatrali biologom, drugi filozofom, a za neke je bio mistik. Sigurno je bilo i onih koji su ga smatrali budalom. Ipak, većina se slagala da je u pitanju bio čovek sa „nepobedivom logikom“,
ali ga je, ipak, napadala zbog njegovog „krstaškog rata protiv ţena“. Tek kasnije došle su na red njegove antijevrejske postavke. Prema tome, u prve četiri dekade XX veka Vajninger je umnogome uticao, sa svojom knjigom, na intelektualce širom Evrope. Knjiga je bila prevedena na sve vaţnije evropske jezike i doţivela preko 30 izdanja. Naime, mnogi su Vajningera videli „kao veštog rušioca mitova i narodskih koncepcija, istovremeno ţestokog i samilosnog, oštro kritičnog i poniznog, ali ubedljivog izvan svake sumnje, te mislioca koji dozvoljava vrlo različita tumačenja“. Tako se smatra da su ideje koje je zagovarao Vajninger u svojoj knjizi znatno uticale na stvaralaštvo filozofa Ludviga Vitgenštajna (Ludwig Wittgenstein), zatim Zigmunda Frojda (Sigmund Freud), Franca Kafke, Dţejmsa Dţojsa (James Joyce), Itala Sveva, Gertrude Štajn (Stein), Roberta Muzila (Musil), Karla Krausa, F. Medoksa Forda (Maddox Ford), kompozitora Arnolda Šenberga (Schoenberga), Hermana Broha (Broch), slikara Edvarda Munka (Munch) i drugih. Ima tvrdjenja da se njegov uticaj osećao i kod filozofa Martina Hajdegera (Heidegger) i Ţaka Lakana (Jacques Lacan). S druge strane, veruje se da su na Vajningera u znatnoj meri uticali filozofi Imanuel Kant (Immanuel Kant), Artur Šopenhauer (Arthur Schopenhauer) i Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche), a iz daleke prošlosti – Aristotel i Platon, kao i Gete (Goethe), Ibzen (Henrik Ibsen) i drugi.
Verujem da su u pravu oni koji smatraju da je knjiga „Pol i karakter“ najbolje objašnjenje samog autora, da pokazuje ko i šta je on zapravo bio. Naime, ne smatram da još ima nekih neotkrivenih (značajnijih) tajni koje bi trebalo dalje istraţivati i objašnjavati (njegov odnos prema majci, sopstvena slabost kao muškarca, zavidljivost prema ţeni uopšte, neshvatanje ţenine ličnosti i njenih kvaliteta, odnos prema devojkama iz okruţenja za vreme studiranja, latentne homoseksualne naklonosti, i slično). Jer, Vajninger je veoma
dobro razumeo sebe, bio je potpuno svestan svojih (velikih) sposobnosti, ali i slabosti, te uglavnom nije hteo da se krije, ni pred sobom ni pred drugima. U toj knjizi ispričao je sve što je imao da ispriča. (Mada su mu neki drugovi, koji su videli rukopis knjige, savetovali da modifikuje stavove o ţenama, iz bojazni da neće biti dobro primljeni u bečkom društvu, Vajninger je to odbio, ostajući u svemu pri svome). Da li se plašio da će poludeti? Znao je za slučajeve genija koji su, posle odredjenog vremena, bili poludeli, pa se plašio da se to njemu ne dogodi; jednom je zapisao: „Genije koji poludi – prestaje da bude genije“. Zato je, kada je knjiga objavljena, shvatio da je ispunio svoj ţivot i da je najbolje da ode sa ovoga sveta, što je učinio, vršeći samoubistvo u svojoj 23. godini. Danas, sa velike vremenske distance, neki olako knjigu smatraju za jedan od najruţnijih primera mizoginije i rasizma, bez pokušaja da shvate širi, istorijski kontekst Vajningerovih ideja. Ipak, ima analitičara njegovog stvaralaštva koji, mada prihvataju da je Vajninger preterivao u napadima na ţene, odbacuju ideju da je Vajninger bio „ludak“, ili iracionalan čovek, već smatraju da je delio „tadašnje kulturne diskurse, odnosno da je reagovao u duhu biomedicinske nauke svog vremena“. Stoga se ova knjiga smatra trajnim delom velikog mislioca, primerom duhovne mudrosti jednog genijalnog mladića, čija slava ne prolazi ni posle proticanja jednog veka od njegove smrti.
Uslovno govoreći, «Pol i karakter» se moţe podeliti na tri dela: prirodno-naučni, filozofski i antifeministički. Vajninger je smatrao (što i nije previše originalno, ali je on nastojao da pruţi svoj doprinos tome) da u svakom čoveku postoji trajna biseksualna osnova, odnosno dvopolnost. Ni u morfološkom, ni u genetskom smislu ne postoje «čisti muškarci» i «čiste ţene», već samo muška i ţenska osnovna supstanca; izmedju potpunog muškarca i potpune ţene, koji su samo idealno zamišljeni, postoje mnogi stupnjevi pribliţavanja jednom ili drugom tipu. Svoju tezu, pored naučnih razlaganja, on
potkrepljuje i prastarim naslućivanjem biseksualnosti ne samo čoveka, već svih ţivih bića u brojnim mitovima starih naroda. Dalje, Vajninger se municiozno bavi zakonitostima seksualne privlačnosti polova. (Što se tiče homoseksualnih osoba, one za njega nisu nikakav znak «degeneracije» ili duševnog poremećaja, čak nisu nikakav izuzetak od zakona prirode, već samo njen – poseban slučaj). U središnom delu knjige Vajninger se bavi problemom genijalnosti, uz isticanje logike i etike kao izuzetno značajnih vrednosti čoveka. (Pored ostalog, tvrdio je da nema genija za matematiku, ili muziku, ili bilo koju drugu oblast, već da postoji samo univerzalni genije, u kome sve postoji i zvuči razumno. I zaključuje da takav genije verovatno postoji, u odredjenoj meri, u svakome od nas). Smatra se da je ovaj deo Vajningerove knjige najvredniji.
Deo knjige koji se odnosi na ţene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić, „najteţe razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji… Vajninger se bavi ţenom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom ţene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim poloţajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića ţene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto ţena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne moţe nikada biti genijalna. Talentovane ţene u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju moţe očekivati od najmuškobanjastijih ţena. Koliko, medjutim, ţena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje ţena-filozofa, da ne govorimo o ţenama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih - prema Vajningeru – dopire samo dubina
muškarca. Ono što ţenu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bliţoj ili daljoj vezi sa seksom. Zato Vajninger kaţe: ‘Zena je samo seksualna, muškarac je i seksualan’. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niţa sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, ţena nikada ne moţe da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laţe, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca. Ţena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, ţena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Ţena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘moţda u većini ţena postoje obe mogućnosti’). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produţenje vrste joj je cilj. Ni majka, kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema muţu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj. S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema produţavanju vrste, prema radjanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome, umno najrazvijenije ţene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke. Kad je već jednom počeo da seksualnost i ţenu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i poţuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Pa, ko tvrdi da još voli ţenu koju poţeli, taj ili laţe ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska’ ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka’. Kada muškarac voli ţenu, on u njoj voli svoj ideal, jer se ţena kao takva ne moţe voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ţeni dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, ţena je materija koja prima svaku formu. Od ţene se moţe načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino moţe pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo ţene, a ne muškarce. I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaţe Vajninger, stvorio je ţenu. Ţena je otud krivica muškarca. Sve što se moţe prebaciti ţeni jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se ţena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiţe. To što ţena traţi snošaj, a ne ljubav, znači da ona ţeli da bude uniţena, a ne uzdignuta. Najveći protivnik ţenine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste – ţena. Muškarcu je prema ţeni mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe
upotrebljavaju ţenu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ţenu. Ona, doduše, tako propada kao ţena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun ţivot“.
Švedski dramaturg August Strindberg (koji se po današnjim kriterijumima svakako mora smatrati velikim mizoginom, mada se tri puta ţenio i imao dece), bio je oduševljen Vajningerom, s kojim je odrţavao i lične kontakte. Kada mu je Vajninger poslao jedan primerak knjige „Pol i karakter“, Strinberg je izjavio da je knjiga „zastrašujuća“, te „da je verovatno rešila najteţi od svih problema – problem ţene“. Zapaţene se i Strindbergove reči na sahrani Vajningera, da je „Vajninger ponovno otkrio dobro poznatu tajnu, u svojoj ‘muškoj’ knjizi, tajnu o suštini i prirodi ţene“. Kako feministkinje gledaju, danas, na Vajningerove teorije o ţenama? Sa prezirom i odvratnošću svakako, smatrajući ga jednim od filozofa koji se najrigidnije izraţavao po tom pitanju. Neke od njih citiraju nemačkog marksističkog filozofa Ernsta Bloha (Ernst Bloch), koji je smatrao da je „Vajninger pokazao najţešću mizoginiju za koju se zna“. Medjutim, Ţermena Grir (Germaine Greer), jedna od veteranki feminizma, u svojoj poznatoj knjizi «Ţenski evnuh» (The Female Eunuch) Vajningeru prilazi pomalo
„majčinski“ (u stilu „dete se igralo, pa se preigralo“), smatrajući ga „jedva dečakom“ (a mere boy). Mada njegovu knjigu smatra „strogom i angaţovanom“, ona pokušava da Vajningera razume i da se u po nečemu i sloţi sa njim, kao u pitanjima „nelogičnosti i emocionalnosti ţena“, iako te ţenske odlike, moglo bi se shvatiti, ona ne vidi kao nedostatke, već pre kao prednosti ţena. Ona smatra da se najčedniji Vajningerov odraz vidi u njegovom opisivanju ponašanja ţena koje su ga okruţivale – sa mnogo moralnih manjkavosti zaostalih iz viktorijanskog doba; u tome je Vajninger bio u pravu – što je čestito ukazivao na te manjkavosti kod ţena iz viktorijanskog perioda. Naravno, Grirova se ne slaţe sa Vajningerovom postavkom „da apsolutno ţensko biće nema ego“, kao što će činiti i druge feministkinje, od kojih većina potpuno odbacuje Vajningerove stavove o ţenama. Ja to razumem, jer, osnovni cilj knjige «Pol i karakter», prosto rečeno, jeste da analizira biološka, psihološka, kulturna i ontološka značenja – muškosti.
U knjizi se nalazi i čudan Vajningerov odnos prema jevrejstvu, njega koji je potekao iz jevrejske porodice. On je Jevrejima odricao sklonost i sposobnost za rešavanje metafizičkih problema ţivota, te o njima često podsmešljivo govori. Zapravo, pada u oči da je neopravdano oštar, neobjektivan i netrpeljiv prema Jevrejima u meri koliko je sve to i prema – ţeni. Naime, on smatra da se „judaizam karakteriše ţenstvenošću, tačno onim osobinama koje čine suštinu onoga što je suprotno prirodi muškog“. Jer, kao što ţenke zavise od muţjaka, tako Jevreji zavise od kultura zemalja u kojima ţive; oni nisu ni religiozni ni moralni, nemaju svoj ego niti bilo kakvu genijalnost – te je potrebno da budu sa Arijevcima kako bi mogli da preţive. Vajninger, takodje, tvrdi da je antisemitizam mnogo učestaliji medju samim Jevrejima nego medju čistim Arijevcima.
Ima mišljenja da se Vajningerov stav prema jevrejstvu, makoliko bio negativan, ne moţe kvalifikovati kao antisemitizam. Polazeći do toga da i ne-Jevreji imaju u sebi neke jevrejske crte, sam Vajninger je rekao da „čak se ni za Riharda Vagnera, najţešćeg antisemita, ne moţe reći da u njegovom stvaralaštvu nema odlika jevrejstva“. Stoga smatraju da za Vajningera jevrejstvo nije rasna kategorija, već duhovni okvir koji neki daroviti ljudi poseduju. S druge strane, teško je govoriti o jevrejskom „antisemitizmu“, jer to moţe biti intrigantan i problematičan fenomen. Naime, pored Ota Vajningera, moglo bi se govoriti i o antisemitizmu Karla Marksa (Marx), Hajnriha Hajnea (Heine), Karla Krausa, pa i Franca Kafke i drugih. Smatra se da je taj „antisemitizam“ malo „drukčiji“ od antisemitizma kako se taj pojam danas shvata u svetu. Da dodam još i to da, u slučaju Vajningerovog odnosa prema jevrejstvu, neki spominju mogućnost postojanja tzv. „jevrejske samomrţnje“. Neki poznavaoci Vajningerovog stvaralaštva njegove seksističke (pa i antisemitske stavove) vide kao „zabavne“, te da se oni ne mogu shvatiti ozbiljno. Jer, njegovi mizogini stavovi s jedne strane liče na „razmišljanje jednog nevaljalog srednjoškolca“, ali s druge strane, on se pokazuje kao jedan od najvećih mislilaca XX veka. Njegovo razumevanje pojma genija, smatra se, jeste na visini Kanta i drugih ozbiljnih filozofa…
Filozof Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein), jedan od najvećih filozofa XX veka, čitao je, sa oduševljenjem, Vajningerovu knjigu još kao adolescent. Kasnije, otvoreno je priznavao da je ta knjiga umnogome uticala na njegov razvoj, te da je Vajningera smatrao za „velikog genija“, nad čijim stvaralaštvom je meditirao do kraja ţivota. Proporučivao je svojim studentima da čitaju Vajningera. U Vitgenštajnovom delu „Tractatus Logico-Philosophicus“ mnogi vide uticaj Vajningera, ukazujući na sličnost u razmišljanju njih dvojice. Pritom se navodi da bi Vajnigerovu izreku da su „logika i etika u osnovi jedno isto, duţnost čoveka prema samome sebi“ mogao mirne duše potpisati – Vitgenštajn. Da pomenem i to da su pojedini delovi Vajningerove knjige bili korišćeni od strane nacističke propagande, iako se Vajninger protivio idejama rasizma koje su zagovarali nacisti. Navodno je čak i Hitler nekom prilikom izjavio nešto kao „Postojao je samo jedan čestit Jevrejin, i on se ubio“, misleći na Vajningera. Privodeći kraju ovo pisanje, pomenuću da sam naišao na jedan zapis Patrijarha Srpskog, g. Pavla o Vajningeru, ali i o još nekim stvarima u vezi sa ţeninom ličnošću: «Oto Vajninger kaţe da je strah muškarca od ţene do ambisa, do propasti do koje
čovek moţe da dodje zbog ţene. U Hristu nema ni muško ni ţensko, jedno smo. Ali muškarci su bili zakonodavci, pa su sebi i davali prava koja su ţenama uskraćivali. Mi takav zakon ne priznajemo. U ţeni, kao i u čoveku, postoje ogromne snage dobra. Čuli ste za Helenu Keler: gluva, slepa i nema, a uspela da nauči da govori i to preko prstiju, da završi fakultet, doktorira i da posle svega drţi predavanja. Ta ogromna energija je u svima nama, samo je mi normalni rasipamo čulima. Ţene neće da prihvati tu prirodu kako nas je Bog stvorio. Ona hoće jednakost, ali ne u Hristu, već: tebi pantalone – meni pantalone, tebi šišanje – meni šišanje. Vajninger kaţe, a mislim da tu ima istine mnogo, da je to ‘emancipacija bludnice u ţeni, ne ličnosti’. Prošle godine je upućena reč protiv abortusa i ţenski lobi je demonstrirao i pisao u novinama; ‘Ţena je slobodno biće i ona odlučuje da li će radjati ili neće’. Mi nismo ni rekli da ona nije slobodno biće, ali se ne slaţemo sa principom da je začetak deo ţenskog tela. Jajašce je deo ţenskog tela i seme deo muškog, a začetak je nešto treće, posebna ličnost, i to cela, ne deo, i ne pripada ni muškom ni ţenskom».
Da završim sa ovom konstatacijom: I najveći Vajningerovi protivnici se uglavnom slaţu da je on, pišući knjigu „Pol i karakter“, u svojoj dvadesetoj godini, bio čovek zadivljujućeg talenta, odnosno svojevrsne genijalnosti. Drugim rečima, suviše ima mudrosti u Vajnigneru da bi se on mogao olako odbaciti, bez razmatranja. Vladimir Petrović Skoro svi argumenti kojima jednako nastoje da obrazloţe visoko poštovanje ţene (sem nekih stvari koje ćemo naknadno spomenuti) sada su podvrgnutiispitivanju i opovrgnuti
sa stanovišta kritičke filozofije, kome se obrazloţivši svoj izbor, opredelilo ovo ispitivanje. Naravno, postoji malo nade da će diskusija doći do te čvrste osnove. Schopenhauerova sudbina zasluţuje paţnju. Njegovo nipodaštavajuće mišljenje „o ţenama“ obično se još uvek svodi na to što se neka venecijanska devojka s kojom je išao zaljubila u telesno lepšeg Byrona, koji je pored nje samo projurio: kao da najgore mišljenje o ţenama stiče onaj ko je kod njih imao najmanje, a ne baš onaj ko je imao najviše sreće! Stvarno, veoma je uspešan metod napadača prosto nazvati ţenomrscem, umesto razloge pobijati razlozima. Mrţnja se nikada ne izdiţe iznad svoga objekta. Zato se nazivom „mrzitelj“ valjda lako sumnja u čoveka da je nepouzdan, neiskren, neispravan prema predmetu o kome sudi, pa hiperbolom optuţbe i pathosom odbrane nastoji da naknadi nedostatak unutrašnjeg opravdanja. Ta vrsta odgovora, naravno, nikad ne promaši svoj cilj da branioce razreši svakog ulaţenja u samo pitanje. To je najpodesnije i najsigurnije oruţje one ogromne većine muškaraca koji nikada ne ţele da budu načisto s tim šta je ţena. Jer nema muškaraca koji mnogo razmišljaju o ţeni, pa je ipak visoko cene, meĎu njima ima samo onih koji ţenu preziru, a i takvih koji o njoj nisu nikada duţe i dublje mislili. Razume se da je ruţan običaj pribegavati u teorijskom sporu iznalaţenju psiholoških motiva protivnika pa to onda upotrebiti umesto dokaza. Ne ţelim nikoga teorijski da poučim kako u nekoj stvarnoj prepirci oba protivnika treba da se potčine nadličnoj ideji istine i nastoje da doĎu do rezultata, nezavisno od toga da li i kako obojica postoje kao konkretne jedinke. Ali ako je jedna strana u logičkom izlaganju dosledno došla do izvesnog zaključka, a druga ušla u dokazni proces po sebi, već se samo ţestoko opire zaključcima prve – onda u izvesnim slučajevima prvi zacelo sme da dopusti sebi da kazni drugoga zbog njegovog nepristojnog i upornog odbijanja da uĎe u stroge dedukcije, predočivši mu očigledno motive njegove tvrdoglavosti. Da je drugi svestan tih razloga, on bi ih tačno odmerio prema stvarnosti koja je toliko oprečna njegovim ţeljama. Samo zato što ih nije bio svestan, on nije mogao, prema samom sebi, da doĎe do objektivnog stava. Zato ćemo sada, posle dugog niza strogo logičkih i konkretnih izvoĎenja, okrenuti drugi list, pa ispitati pobornike ţena: iz kakvog li osećanja potiče pathos njihovog ţarkog zauzimanja; koliko je tu koren u čistom a koliko u sumnjivom uverenju. Svi prigovori ţenomrscu prema osećanju bez razlike potiču iz erotičnog odnosa muškarca prema ţeni. Ovaj se odnos načelno potpuno razlikuje od čisto seksualnog, koji je kod ţivotinja iscrpljena veza polova, a koji i kod ljudi po svome obimu igra zamašnu ulogu. Skroz je pogrešno da su seksualnost i erotika, polni nagon i ljubav, u osnovi samo jedno isto, da je drugo samo otpočivanje, utanačavanje, zamagljivanje, „sublimacija“ prvoga; iako se na to zaklinju svi lekari, pa čak ni duhovi kao Kant i
Schopenhauer nisu bili drugog mišljenja. Pre nego što preĎem na obrazloţenje ovog odsečnog razdvajanja, ne smem da propustim sledeću primedbu što se odnosi na ovu dvojicu. Kantovo mišljenje ne moţe da bude merodavno stoga što je, izgleda, i ljubav i polni nagon poznavao slabije nego iko drugi. Bio je tako malo erotičan da čak nije osećao ni potrebu za putovanjem. [Ovu pomenutu vezu izmeĎu erotične potrebe i ţelje za putovanjem nisu mogli da shvate neki čitaoci, na čija sam začuĎena pitanja morao da odgovorim. Ta potreba pre svega mora da proističe iz izvesne manjkavosti, iz neke vrste neodreĎene čeţnje. Naravno da unapred primam u sledećem izloţenu teoriju erotike, nastojeći da izvedem dublju analizu u pojmovima. Kao što se vreme produţava u beskonačnost, jer je sva privremenost konačnost, a čovek teţi da umakne konačnosti, iz istog se razloga i drugi oblik čulnog opaţanja, prostor, zamišlja beskonačnim. No oslobaĎanje vremena nije u tako velikom, beskonačnom produţavanju linije vremena, nego u njenoj negaciji: večnost nije najduţe vreme, već pre najkraće; ona je potpuno ukidanje vremena. Ovoj manjkavosti svakog odreĎenog vremenom, vremenošću, odgovara u čoveku manjkavost svakog odreĎenog prostora. Ţudnji za večnošću, s jedne strane, odgovara, s druge, ţudnja za istinskim zavičajem čoveka, koji on ne oseća nigde, ni na kom konkretnom mestu u vasioni, ali ga ipak neprekidno u njoj traţi i nikako ne moţe da naĎe. Tako nastaje beskonačnost prostora, pošto ni na kakvoj granici ne bi bilo počinka i zaustavljanja. Samo tada čovek napušta svako pojedino mesto i odlazi u sve nove predele, kao što svako pojedino vreme savlaĎuje svojom voljom za ţivotom. I ovde mu je, svakako, uzaludan trud. Prostor se širi u beskonačnost, pa ipak ostaje prostor, a sve putovanje i obilaţenje vodi samo iz ograničenog u ograničeno mesto. Čovekova nesloboda vezana je isto toliko za prostrnu ograničenost koliko i za vremensku; obe su samo volja protiv funkcionalizma, volja za slobodom. Ali ma koliko herojski bio slobodan ţivot kao teţnja za savlaĎivanjem prostora, on mora da završi tragično ako se izrazi u spoljašnjem obliku, kao u potrebi za putovanjem - ma koliko junačka bila, ma koliko nesrećna bila ta ljubav.] On je, dakle, i odviše uzvišen i čist da bi po ovom pitanju mogao da i on govori kao autoritet; jedina ljubavnica kojoj se on naplatio bila je metafizika. Dok Schopenhauer prosto nije imao razumevanja za višu erotiku već samo za čulnu seksualnost. To se sledećim putem moţe izvesti bez teškoća. Schopenhauerovo lice izraţava malo dobrote a mnogo svireposti (od koje je on, po svoj prilici, doduše sam najstrašnije trpeo: čovek ne postavlja etiku saţaljenja ako je i sam veoma saţaljiv. Najsaţaljiviji su oni koji sebi najviše zameraju svoje saţaljenje: Kant i Nietzsche). A samo ljudi veoma skloni saţaljenju – na to već sada smemo da ukaţemo – sposobni su za ţestoku erotiku. Oni koji „ni u čemu ne uzimaju učešća“ nesposobni su za ljubav. Ne moraju to da budu satanske prirode, već, naprotiv, mogu moralno da stoje veoma visoko, samo što nekako ne zapaţaju šta se dešava u bliţnjemu i šta on upravo misli; i nemaju razumevanja za
nadseksualni odnos prema ţeni. Tako je i sa Schopenhauerom: bio je čovek koji je krajnje patio usled polnog nagona, ali nikada nije voleo. Inače bi bila neobjašnjiva i jednostranost njegove čuvene „Metafizike polne ljubavi“, čije je najvaţnije učenje da nesvesna krajnja svrha svake ljubavi nije ništa drugo do „stvaranje sledećeg pokolenja“. Mislim da mogu da pokaţem da je ovo mišljenje pogrešno. Nema, doduše, u iskustvu ljubavi koja je potpuno nezavisna od čulnosti. Jer je čovek, ma koliko visoko stajao, uvek istovremeno i čulno biće. Ali je presudno, i neodoljivo obara suprotno gledište to što je svaka ljubav po sebi, a ne tek pridolaţenjem asketskih načela – neprijateljski raspoloţena prema svim onim elementima ljubavnog odnosa koji teţe snošaju, pa ih, štaviše, osećaju kao svoju sopstvenu negaciju. Ljubav i poţuda su dva tako različita, suprotna stanja, i tako jedna drugu isključuju da je čoveku, u času kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Što nema nade bez imalo straha, to ništa ne menja na tome da su nada i strah upravo suprotne pojave. Nije drukčije ni sa polnim nagonom i ljubavlju. Što je čovek erotičniji, utoliko ga manje muči seksualnost; i obratno. Ako nema čistog oboţavanja bez ikakvog prohteva, ne smeju se ipak identifikovati te dve stvari, one bi jedino mogle biti suprotne faze u koje sukcesivno moţe da uĎe bolji čovek. Ko tvrdi da još voli ţenu koju poţeli – ili laţe ili nije nikad znao šta je ljubav: toliko su različiti ljubav i polni nagon. Zato ljudi skoro uvek imaju osećanje licemerstva kada neko govori o ljubavi u braku. Tupom pogledu koji i pored toga, kao iz nekog načelnog cinizma, ostaje pri njihovoj identičnosti, ukazujemo na to da seksualna privlačnost raste sa telesnom blizinom, dok je ljubav najsnaţnija u odsustvu voljene ličnosti; njoj je potrebno razdvajanje i izvesno odstojanje kako bi i dalje trajala. Što nisu mogla da postignu čak ni sva putovanja u daleke zemlje: da umre prava ljubav; gde ni prohujalo vreme nije donelo zaborav, jedan slučajan,nehotičan telesni dodir sa voljenom ţenom moţe da probudi polni nagon i smesta ubije ljubav. Za više diferenciranog, značajnog čoveka devojka koju ţeli i devojka koju bi morao samo da voli ali nikada da poţeli zacelo imaju sasvim različit oblik, različit hod, različite karakterne osobine: to su dva sasvim različita bića. Postoji dakle „platonska“ ljubav, mada profesori psihijatrije neće ni da čuju za nju. Čak bih rekao: postoji samo „platonska“ ljubav. Jer ono što se inače još naziva ljubavlju spada u carstvo krmača. Postoji samo jedna ljubav: ljubav prema Beatriči, oboţavanje Madone. Ta za snošaj imate vavilonsku bludnicu. Ukoliko se sve to dokaţe bilo bi potrebno proširiti Kantovo nabrajanje transcendentalnih ideja. I čista, uzvišena, nepoţudna ljubav, ljubav Platona i Bruna, bila bi transcendentalna ideja, čiji značaj kao ideje ne bi bio pogoĎen time što je nikakvo iskustvo nikada ne ostvaruje potpuno. To je problem „Tanhojzera“. Ovamo Tanhojzer, onamo Volfram, ovamo Venera, onamo Marija. Činjenica da dvoje zaljubljenih koji su se zaista zanavek našli – Tristan i Izolda –
odlaze u smrt umesto u bračnu postelju isto je tako apsolutan dokaz nečeg višeg, pa makar i metafizičkog, u čoveku, kao i mučeništvo jednoga Đordana Bruna. „Tebi, uzvišena ljubavi; neka se zaori U zanosu moja pesma, Čija mi anĎeoska lepota Duboko dirnu dušu! Ti odlaziš kao boţji glasnik, A ja te odano pratim iz daljine Tako vodiš ti u zemlje Gde večno blista tvoja zvezda.“ Ko je predmet takve ljubavi? Ista ona ţena koja je ovde opisana, ţena bez ikakvih kvaliteta koji nekom biću mogu da daju vrednosti, ţena bez volje za vlastitom vrednošću? Zacelo ne: tom se ljubavlju voli prelepa, anĎeoski čista ţena. Pitanje je sada otkuda toj ţeni njena lepota i njena čednost. Često se prepiralo da li je ţenski rod zaista lepši; još češće se osporavao i sam naziv lepoga pola. Stoga je preporučljivo najpre ispitati pojedinačno ko i u kom stepenu nalazi da je ţena lepa. Poznato je da ţena nije najlepša kad je naga. U reprodukciji umetničkog dela, kao statuta ili slika, moţe doduše neodevena ţena da bude lepa. Ali ţiva naga ţena već i stoga nikome ne moţe da bude lepa što polni nagon onemogućuje ono bespotrebno posmatranje koje je neophodna pretpostavka svakog osećanja lepote. No i nezavisno od toga potpuno gola ţena stvara utisak nečeg nesavršenog, što teţi za nečim izvan sebe, a to je nespojivo sa lepotom. Gola ţena u pojedinostima je lepša nego kao celina; jer kao takva ona neizbeţno budi osećanje da nešto traţi, stvarajući time posmatraču pre nezadovoljstvo nego zadovoljstvo. Taj moment duševne besciljnosti, cilja izvan sebe, najjače se ističe kod uspravljene nage ţene; leţeći poloţaj ga ublaţava, naravno. To se dobro osetilo u umetničkom prikazivanju nage ţene, i kad se pretpostavljala uspravljeno ili lebdeći, nikada nije bila sama, već uvek u odnosu prema okolini pred kojom je mogla da se postara da rukom pokrije svoju nagotu. Ali ţena ni u pojedinačnom nije bezuslovno lepa, čak i ako predstavlja što savršenije i sasvim besprekorno telesni tip svoga pola. Ono što ovde teorijski najviše dolazi u obzir jeste ţenski polni organ. Da je tačno mišljenje da je sva ljubav muškarca prema ţeni samo nagon detumescencije koji mu je udario u glavu, da je odrţljivo Schopenhauerovo tvrĎenje: „Niski, uskorameni, širokokuki, kratkonogi pol nazvati lepim mogao je samo polnim nagonom pomućen muški intelekt: u tom nagonu nalazi se, naime, cela njegova lepota“ – svi bi najplahovitije morali da vole ţenski polni organ, nalazeći da je najlepši na celom ţenskom telu. Ali, prešavši ćutke preko nekolicine odvratnih larmadţija, koji poslednjih godina svojom nametljivom reklamom lepote ţenskog polnog organa, s jedne
strane, dokazuju da je tek potrebna agitacija pa da se poveruje u nju, pokazujući, s druge strane, neiskrenost tih priča u čiji su sadrţaj toboţe ubeĎeni: moţe se spokojno tvrditi da nijedan muškarac ne nalazi da je specijalno ţenski polni organ lep, već je, štaviše, svakome ruţan. Neka prostake ovaj deo ţenskog tela naročito čulno draţi, ipak će ga baš oni smatrati moţda veoma prijatnim, ali nikad lepim. Dakle ţenama lepota ne moţe da bude puko dejstvo seksualnog nagona: ona mu je pre upravo suprotna. Muškarci koji su potpuno pod vlašću polnog prohteva nemaju ni najmanje smisla za lepotu ţene. To dokazuje činjenica što poţele svaku ţenu bez razlike, čim ugledaju neodreĎene oblike njene telesnosti. Razlog navedenim pojavama ruţnoće ţenskog polnog organa i nelepote njenog ţivog tela kao celine moţe da se nalazi jedino u tome što vreĎaju osećanje stida kod muškarca. Kanonska plitkoumnost naših dana omogućila je da se osećanje stida izvede iz činjenice odevanja i da se u opiranju ţenskoj golotinji nasluti samo izopačenost i prikrivena razvratnost. Ali muškarac koji je postao razvratan ni najmanje se ne buni protiv golotinje, jer mu ona kao takva uopšte više ne pada u oči. On više ne voli, samo je poţudan. Svaka istinska ljubav je stidljiva, kao i svako istinsko saţaljenje. Samo je jedna bestidnost: izjava ljubavi u čiju bi iskrenost čovek bio ubeĎen onog trenutka kada je čini. To bi predstavljalo objektivni vrhunac bestidnosti koji se da zamisliti. Bilo bi tako kao da neko kaţe, recimo: ja sam čeţnjiv. Ono bi bila ideja bestidnog postupka, ovo ideja bestidne reči. Nijedno nije nikad ostvareno, jer je svaka istina stidljiva. Nema izjave ljubavi koja nije laţ: koliko su ţene zapravo glupe vidi se po tome kako često veruju u ljubavne zakletve. Muškarčeva ljubav, koja je vazda stidljiva, jeste prema tome merilo za ono što je na ţeni lepo, a šta ruţno. Ovde nije kao u logici, gde je istina merilo misli a vrednost istine njen tvorac; nije ni kao u etici gde je dobro kriteriju za trebanje a vrednost dobroga polaţe pravo da volju upravlja ka dobrome: već se ovde, u estetici, lepota stvara tek ljubavlju. Nema nikakvog unutrašnjeg normativnog prisiljavanja da čovek voli ono što je lepo, a lepo mu ne prilazi sa zahtevom da bude voljeno. (Samo zato ne postoji nadindividualan, jedino „ispravan“ ukus.) Svaka je lepota upravo i sama tek projekcija, emanacija ljubavne potrebe. Dakle ni lepota ţene ne razlikuje se od ljubavi, nije predmet na koji je ona upravljena već je lepota ţena ljubav muškarca. To nisu dve razne stvari već jedna ista činjenica. Kao što ruţnoća potiče od mrţnje, tako i lepota od ljubavi. Ista ta činjenica izraţava se i u tome što ni lepota ni ljubav nemaju ničeg zajedničkog sa čulnim nagonom, što je poţudi tuĎa i jedna i druga. Lepota je nešto nedodirljivo, neprikosnoveno, što se s drugim ne da brkati; samo iz velike daljine moţe da se gleda kao izbliza, ona se uklanja svakom pribliţavanju. Polni nagon, koji teţi za spajanjem sa ţenom, uništava njenu lepotu. Taknutu, posedovanu ţenu niko više ne oboţava njene lepote radi.
Ovo uvodi u odgovor drugog pitanja: Šta je nevinost, šta moralnost ţene? Ovde je najbolje poći od nekoliko činjenica koje prate početak svake ljubavi. Čistota tela – kao što je već jedanput nagovešteno – kod muškarca je uglavnom znak moralnosti i iskrenosti. Bar su telesno prljavi ljudi retko kada čistih osećanja. Moţemo primetiti kako se ljudi koji inače ne paze baš mnogo na čistotu tela, uvek češće i temeljnije umivaju u časovima kada se poslednjim naporom uzdiţu do veće pristojnosti karaktera. Isto tako ljudi koji nikada nisu bili čistunci, radi trajanja ljubavi, iznenada, iz unutrašnjeg nagona, osete potrebu za čistotom. Taj mali razmak vremena često je jedini u njihovom ţivotu kada pod košuljuom ne izgledaju prljavi. PreĎemo li na oblast duha, videćemo da kod mnogih ljudi ljubav počinje samooptuţbama, samomučenjem i pokušajima ispaštanja. Otpočinje moralno samoudubljivanje. Iz voljene ţene kao da zrači unutrašnje prečišćavanje; pa i ako zaljubljeni nikada s njom nije progovorio, čak i ako ju je samo nekoliko puta video iz daljine. Taj proces, dakle, nikako ne moţe da ima osnova u samom voljenom biću: voljena je suviše često šiparica, često samo krava, a često pohotljiva koketa, i obično niko kod nje ne primećuje nadzemaljska svojstva, sem onoga ko je voli. Moţe li se, dakle, verovati da je u ljubavi voljena ta konkretna ličnost? Ne sluţi li ona, naprotiv, samo kao polazna tačka jednog nesravnjenog višeg pokreta? Muškarac u svakoj ljubavi voli jedino samog sebe. Ne svoju subjektivnost, ne ono što on, kao stvorenje opterećeno svom slabošću i niskošću, svom teţinom i sitničarstvom zaista predstavlja. Već ono što on potpuno hoće da bude i potpuno treba da bude: njegova najličnija, najdublja, inteligibilna suština, osloboĎena svih rita nuţnosti, svih gruda zemnosti. U svojoj vremensko-prostornoj delatnosti ova suština je izmešena sa zgurom čulne ograničenosti, te ne postoji kao čist zračeći arhetip (praslika). Ma koliko se on udubio u se, videće sebe pomućena i umrljana, i nigde neće naći ono što traţi u beloj neokaljanoj čistoti. Pa ipak, on ni za čime ne ţudi toliko ţarko i ništa mu nije tako preko potrebno kao da bude potpuno samon i ništa drugo. Ali onaj cilj kome stremi ne ukazuje mu se u jasnoj svetlosti i postojanoj čvrstini u osnovi njegovog sopstvenog bića. Zato mora da ga zamisli izvan sebe, kako bi lakše mogao da ga podrţava. On projicira svoj ideal bića od apsolutne vrednosti, koje nije kadar da izoluje u samom sebi, na drugo ljudsko biće; a ljubav prema tom biću znači samo to i ništa drugo. Samo ko je sam skrivio i oseća svoju krivicu sposoban je za takav akt: zato dete još ne moţe da voli. Samo zato što ljubav predstavlja najviši, vazda nedostignut cilj svake čeţnje, tako kao da je ostvaren negde u iskustvu, a ne da postoji samo u ideji; samo lokalizujući ga u bliţnjem bez ikakvih primesa i mrlja, izraţavajući u isti mah baš tu činjenicu da je zaljubljenome još toliko daleko ideal ostvarivanja: samo zato s ljubavlju moţe ujedno da se probudi i stremljenje ka prečišćavanju, teţnja najvišem duhovnom cilju, koji, dakle, ne trpi telesno skrnavljenje prostornim pribliţavanjem voljenoj ţeni. Zato je ljubav
najviše i najsnaţnije ispoljavanje volje za vrednošću; zato se u njoj, kao ni u čemu na svetu, pojavljuje stvarna suština čoveka, ukleta izmeĎu duha i tela, izmeĎu čulnosti i moralnosti, imajući u sebi i nešto boţansko i nešto ţivotinjsko. Čovek je u svakom smislu potpuno sam tek kada voli. [Ne kada se igra (Schiller).] Tako se objašnjava to što mnogi ljudi tek kada se zaljube počinju da veruju u sopstveno Ja i tuĎe Ti – koji, kao što se već odavno pokazalo, nisu samo gramatički nego i etički pojmovi istog značenja. Zato više nije nerazumljiva velika uloga koju u svakom ljubavnom odnosu igraju imena zaljubljenih. Tako biva jasno zašto mnogi ljudi nisu ranije proţeti ubeĎenjem da imaju dušu, nego tek u ljubavi dolaze do saznanja o svom vlastitom postojanju. Tako da zaljubljeni, doduše, ni po koju cenu ne bi hteo da oskrnavi svojom blizinom voljenu ţenu, a ipak često nastoji da je vidi izdaleka – kako bi se uverio u njeno – svoje – postojanje. Tako da mnogi kruti empiričar, kada je zaljubljen, postaje zaneseni mističar, što svojim primerom dokazuje i sam otac pozitivizma, Auguste Comte, čije se celokupno mišljenje preokrenulo posle poznanstva sa Clodilde-om de Vaux. Ne samo za umetnika već za čoveka uopšte psihološko postoji: amo, ergo sum. [Latinski: volim, dakle jesam.] Tako je ljubav projekcioni fenomen sličan mrţnji, a ne ekvacioni fenomen sličan prijateljstvu. Pretpostavka prijateljstva jeste istovrednost obe jedinke. Ljubav je uvek postavljanje izvesne nejednakosti, raznovrednosti. Voleti znači nagomilati na izvesnu jedinku sve što bismo sami hteli, ali nikad ne moţemo potpuno da budemo, učiniti je nosiocem svih vrednosti. Znamenje tog najvećeg savršenstva jeste lepota. Zato se zaljubljeni tako često čudi, pa čak i zgraţava, uverivši se da lepa ţena nije i moralna. On optuţuje prirodu za prevaru što u „tako lepom telu“ moţe da bude „toliko pokvarenosti“. I ne pomišlja da mu je ta ţena lepa još samo zato što je još u nju zaljubljen. Inače ga više ne bi bolela inkongruencija izmeĎu duševnih osobina i spoljašnjeg izgleda. Obična uličarka zato nikada ne izgleda lepa što je ovde u samom početku mogućno izvršiti projekciju vrednosti. Ona moţe da zadovolji samo ukus sasvim prostog čoveka. Zato i jeste ljubavnica najnemoralnijeg čoveka, podvodača. Ovde se očito ispoljava jedan odnos suprotan moralnom. No ţena je, uglavnom, samo indiferentna. Prema svemu što je etičko. Ona je amoralna; te stoga nije kao antimoralni zločinac, koga nagonski niko ne voli, ili Ďavo, koga svako zamišlja gadnim, već moţe da bude podloga za akt prenošenja vrednosti. Pošto niti čini dobro niti greši, u njoj i na njoj se ništa ne opire ovoj kolokaciji ideala u njenu ličnost. Ţenina lepota samo je vidno izraţena moralnost, a i to je, u stvari, muškarčeva moralnost, koju je on, do krajnosti pojačanu i savršenu, preneo na ţenu… Oto Vajninger, Pol i karakter, Narodna knjiga, Beograd, 1988, str. 321-331.
