Orson Scott Card - Sedmi Sin

Orson Skot Kard SEDMI SIN

Orson Skot Kard

SEDMI SIN preveo: Ivan Jovanović

Naslov izvornika SEVENTH SON Orson Scott Card Copyright © 1987 by Orson Scott Card Copyright za Srbiju © 2007 Algoritam Orson Skot Kard SEDMI SIN Izdavač ALGORITAM – Beograd www.algoritam.co.yu Prevod IVAN JOVANOVIĆ Prelom u korice ATENEUM Za izdavača VESO IVANIŠEVIĆ Štampa HEKTOR-PRINT Tiraž 800

Za Emili Jan, koja zna svu magiju koja će joj ikad trebati

SADRŽAJ 1.

Krvava Meri

2.

Kolari

3.

Senica

4.

Reka Hatrak

5.

Košulјica

6.

Greda

7.

Oltar

8.

Posetilac

9.

Pripovedač

10. Vizije 11. Mlinski kamen 12. Knjiga 13. Operacija 14. Prekor 15. Obećanja

✥1✥ Krvava Meri

Mala Pegi pazila je sa jajima. Provlačila je prste kroz slamu sve dok tako ne bi naletela na nešto tvrdo i teško. Nije marila za kokošja govanca. Napokon, kad su lјudi sa bebama odsedali u svratištu, mama se nije mrštila ni na najgore njihove pelene. Čak i kad su kokošja govanca bila vlažna i rasteglјiva, pa su joj se od njih prsti lepili, mala Pegi nije marila. Samo bi razgrnula slamu, uzela jaje u ruku i izvadila ga iz kutije za nošenje. Sve to stojeći na vrhovima prstiju na teturavoj stoličici i sa rukom podignutom visoko iznad svoje glave. Mama joj je govorila da je premlada kako bi išla po jaja, ali mala Pegi joj je pokazala. Svakog dana tako bi pretresala svaku kutiju za nošenje i našla bi ama baš svako jaje, sve do jednog, tako je radila. Sve do jednog, ponavlјala je i ponavlјala u sebi. Moram da nađem sve do jednog. A onda je mala Pegi bacila pogled u severoistočni ugao, najmračnije mesto u celom živinarniku, gde je u svojoj kutiji za nošenje sedela Krvava Meri, kao đavolski košmar, a mržnja joj je blistala iz opakih očiju, kao da hoće da kaže: Samo dođi, devojčice, da te klјucnem. Hoću da ti isklјucam prste, a ako mi se baš približiš i probaš da mi uzmeš jaje,

klјucnuću ti ja i oči. Većina životinja nije imala baš puno srcovatre, ali Krvava Meri bila je snažna i stvarala otrovan dim. To niko drugi nije mogao da vidi, ali mala Pegi jeste. Krvava Meri je sanjala o smrti svih lјudi, a pogotovu izvesne pet godina stare devojčice – a mala Pegi je to i mogla da dokaže ožilјcima na prstima. Dobro, bar jednim ožilјkom; iako je tata pričao kako ne može da ga vidi, mala Pegi je pamtila kako ga je zaradila i niko nije mogao da je krivi ako ponekad zaboravi da opipa ispod Krvave Meri, što je tamo sedela kao u nekakvoj busiji, spremna da ubije prvog čoveka koji makar prođe pored nje. Niko se ne bi nalјutio ako bi samo ponekad zaboravila da tamo pogleda. Zaboravila sam. Pogledala sam u svaku kutiju za nošenje, baš svaku, a ako sam jednu propustila, onda sam zaboravila, zaboravila, zaboravila. Svi znaju da je Krvava Meri toliko pogana kokoška da svejedno nosi pokvarena jaja. Zaboravila sam. Unela je u kuću kotaricu sa jajima još pre no što je mama potpalila vatru, pa je mami bilo toliko drago, da je pustila da Pegi jedno po jedno jaje spušta u hladnu vodu. Onda je mama zakačila bakrač na verige i namestila ga iznad vatre. Kad čovek kuva jaja, ne mora da čeka da se vatra lepo razgori – može da to radi sa sve dimom. „Peg“, kaza tata. Bilo je to mamino ime, ali tata to nije rekao njenim glasom. Rekao je to onim Pegi, „nagrabusila si glasom“, a maloj Pegi postalo je jasno da je skroz otkrivena, pa se stoga odmah okrenula i viknula ono što je sve vreme nameravala da kaže.

„Tata, zaboravila sam!“ Mama se okrenu i iznenađeno okrenu malu Pegi. Ali tata nije bio iznenađen. Ruka mu je bila iza leđa. Mala Pegi je znala da se u toj ruci krije jaje. Gadno jaje Krvave Meri. „Šta si to zaboravila, mala Pegi?“ tiho upita tata. Baš tog časa mala Pegi zaklјuči da je najgluplјa devojčica na celom zemnom šaru. Eto nje, poriče nešto, a niko je ni za šta nije optužio. Ali neće se dati, ne odmah i tek tako. Nije mogla da podnese da budu lјuti na nju, i samo je želela da joj dopuste da ode u Englesku i tamo živi. I tako je složila izraz lica kao pravo nevinašce i kazala: „Ne znam, tata.“ Nekako je došla do zaklјučka da je najbolјe živeti u Engleskoj, jer Engleska ima lorda protektora. Po tatinom pogledu, lord protektor joj je baš potreban u tom času. „Šta si zaboravila?“ ponovo upita tata. „Samo reci i završi sa tim, Horase“, kaza mu mama. „Ako je negde pogrešila – onda je pogrešila.“ „Samo jednom sam zaboravila, tata“, reče mu mala Pegi. „Ona je jedna zla matora kokoška i mrzi me.“ Tata je odgovorio tiho i polako. „Samo jednom“, kazao je. A onda je ispružio ruku koju je do maločas krio iza leđa. Samo što mu u ruci nije bilo jedno jaje, već čitava kotarica. A ta kotarica bila je puna slame – najverovatnije svom slamom iz gnezda Krvave Meri – a ta slama bila je sva sleplјena osušenim žumancem i komadićima lјuspi, izmešano sa tri ili četiri izgrižena mala pileta.

„Zar si baš morao da to uneseš u kuću pre doručka, Horase?“ upita mama. „Ne znam šta me više lјuti“, odvrati Horas. „To što je pogrešila, ili što se unapred spremala da slaže.“ „Nisam se spremala i nisam lagala!“ viknu mala Pegi. Ili je bar nameravala da vikne. Ono što se začulo prilično je zvučalo kao plač, iako je mala Pegi koliko juče rešila da je sa plakanjem završila do kraja života. „Vidiš?“ kaza mama. „Već joj je krivo.“ „Krivo joj je što je uhvaćena“, odvrati Horas. „Previše joj popuštaš, Peg. Duša joj je lažlјiva. Neću da mi ćerka odraste rđava. Radije bih da bude mrtva kao njene male sestre, nego rđava kad odraste.“ Mala Pegi vide kako se mamina srcovatra razbukta kada se toga seti, a pred očima joj se ukaza beba u lepoj maloj kutiji, a onda još jedna, samo ne baš toliko lepa, jer je bila druga bebe – Misi – ona što je umrla od boginja tako da niko nije mogao ni da je pipne sem njene mame, koja je još bila toliko onemoćala od boginja da nije mogla puno toga da uradi. Mala Pegi je videla taj prizor i znala da je tata pogrešio što je to rekao, jer se mamino lice zaledilo iako joj je srcovatra bila vrela. „To je najrđavija stvar koju je iko ikada izjavio u mom prisustvu“, odvrati mama, pa uze sa stola tu kotaricu sa pogani i iznese je napolјe. „Krvava Meri me klјuca za ruku“, reče mala Pegi. „Videćemo šta klјuca“, odgovori tata. „Za to što si ostavlјala jaja, dobićeš jedan prut, jer računam da ona luda kokoška izgleda strašno sitnoj devojčici. Ali zato što si lagala, dobićeš deset.“

Mala Pegi sada zaista zaplaka. Tata je u svemu pošteno računao i davao punu meru, a naročito u šibama. Tata sa jedne visoke police uze leskin prut. Tu ga je čuvao otkako je mala Pegi onaj stari gurnula u vatru, pa je ceo izgoreo. „Radije bih da od tebe čujem hilјadu teških i gorkih istina, kćeri, nego jednu meku i laku laž“, kazao je, pa ju je prebacio preko kolena sa prutom preko njenih butina. Zviz, zviz, zviz – izbrojala ih je sve do jednog, a svaki ju je ujeo za srce koliko su bili puni besa. Najgore od svega bilo je to što je znala kako je sve to nepravedno, jer je tatina srcovatra besnela zbog potpuno drugog razloga, kao i uvek. Tata je mrzeo rđavost zbog svoje najtajnije uspomene. Mala Pegi to nije potpuno razumela, jer je sve bilo uvrnuto i zbaglјano, a i tata se nije baš dobro sećao. Sve što je mala Pegi jasno videla bila je neka gospođa, koja nije bila mama. Tata bi na tu gospođu mislio svaki put kada bi nešto pošlo po zlu. Kada je beba Misi umrla bez ikakvog razloga, a onda sledeća beba, takođe nazvana Misi, umrla od boginja, pa kada je ambar izgoreo, a krava uginula, sve što je pošlo po zlu nateralo bi ga da se seti te gospođe i odmah bi počeo da priča o tome koliko mrzi rđavost. U ta vremena leskov prut samo bi šibao. Radije bih da čujem hilјadu teških i gorkih istina – tako je rekao, ali mala Pegi je znala kako ima jedna istina koju nikad neće poželeti da čuje, pa ju je zadržala za sebe. Nikad mu je ne bi uzviknula, makar i da zbog toga polomi leskov prut, jer bi, kad god pomisli da mu kaže za tu gospođu, svog oca zamislila mrtvog – a to je bilo nešto za šta se nadala da nikada u stvarnosti neće videti. Sem toga, ta gospođa kojom je njegova srcovatra bila opsednuta

nije imala odeću na sebi, a mala Pegi je znala da će sigurno biti išibana ako priča o golim lјudima. I tako je trpela batine i plakala sve dok po ukusu nije osetila da joj curi nos. Tata je odmah potom izašao iz sobe, a mama se vratila da spremi doručak za kovače, posetioce i radnike, ali njoj ni reč nisu rekli, baš kao da je nisu ni primećivali. Neko vreme je još više i glasnije plakala, ali ni to nije pomoglo. Naposletku je uzela Bagija iz kotarice za šivenje i sva ukočena otišla do kolibe Starog tatice, pa ga je odmah probudila. On ju je saslušao, baš kao i uvek. „Znam ja za Krvavu Meri“, kazao joj je. „Ako tvom tati nisam pedeset puta rekao da zavrne šiju toj kokoški, nisam nijednom. To je ludo živinče. Na svakih nedelјu dana poblesavi i polomi sopstvena jaja, čak i ona što su pred izleganjem. Ubija sopstvene piliće. Samo ludak ubija svoje.“ „Tata bi hteo mene da ubije“, onda mu je rekla mala Pegi. „Ako možeš da hodaš, onda računam da i nije tako strašno.“ „Ne mogu puno.“ „Ne. Vidim da ćeš doveka ostati sakata“, odgovorio joj je Stari tatica. „Nego, da ti kažem, tvoja mama i tvoj tata, po meni, uglavnom su lјuti jedno na drugo. Zašto se onda ti negde ne izgubiš, na jedno dva sata?“ „Kad bih mogla da se pretvorim u pticu i odletim.“ „Ako ne možeš to, onda je sledeća najbolјa stvar da nađeš tajno mesto za koje niko ne zna, pa ne može tu da te traži. Imaš li neko takvo mestašce? Ne, nemoj da mi

kažeš – sve si upropastila, ako makar jednoj drugoj osobi ispričaš za njega. Lepo ti idi tamo na neko vreme. Samo je bitno da je bezbedno, da nije u šumi, gde bi neki crvenokožac mogao da ti odseče tu lepu kosicu, da nije na visokom mestu, pa da padneš, i da nije skučeno – pa da se zaglaviš.“ „Veliko je, nisko i nije u šumi“, odgovorila mu je mala Pegi. „Onda idi tamo, Megi.“ Mala Pegi se namršti, baš kao i uvek kad bi je Stari tatica tako zvao. Podiže Bagija i njegovim pištavim visokim glasićem odgovori: „Ona se zove Pegi.“ „Idi ti tamo, Prasence, ako ti se to sviđa više od...“ Mala Pegi mlatnu Bagijem Starog taticu po kolenu. „Jednog dana Bagi će zbog toga dobiti kilu i umreti“, kaza Stari tatica. Ali Bagi mu samo zaigra ispred lica i uporno kaza: „Nije prasence, nego Pegi!“ „Tako je, Pagi. Samo ti otiđi na to tajno mesto, a ako neko kaže: Idemo da nađemo tu devojčicu, ja ću kazati: Znam ja gde je, i vratiće se kada bude spremna.“ Mala Pegi potrča ka vratima kolibe, pa stade i okrenu se: „Stari tatice, ti si najbolјa odrasla osoba na celom svetu.“ „Tvoj tata ima drugačije mišlјenje o meni, ali to ti je zbog jednog drugog leskovog pruta što mi je prečesto bio u ruci. Beži sad.“ Ona ponovo stade tren pre no što je zatvorila vrata za sobom. „Ti si jedina dobra odrasla osoba!“ Viknula je to baš glasno, napola se nadajući da će je jasno čuti i u kući.

A onda je potrčala preko bašte, pored livade za krave, uzbrdo u šumu i duž staze ka senici.

✥2✥ Kolari

Ti lјudi su imali samo jedna dobra kola, koja su vukla samo dva dobra konja. Možda bi se i moglo reći da su imućni, ako se uzme u obzir to da su imali šestoricu krupnih sinova, od odraslog pa sve do blizanaca koji su se rvali, tako bivajući prilično jači no što im to sleduje za njihovih tuce godina života. I uz sve to još i jedna velika kćerka i čitav bulјuk mlađih devojčica. Velika porodica. Baš imućna, samo kad čovek ne bi znao da nema ni godinu dana kako su imali mlin i živeli u jednoj velikoj kući na obali potoka u zapadnom Novom Hempširu. Srozali su se baš na niske grane, i samo su im ta kola ostala od svega što su imali. Ali bili su puni nade i zaputili se na zapad putevima što su prelazili Hajo, pošavši ka otvorenoj zemlјi što je bila slobodna za zaposedanje. Dobra je to zemlјa, ako je reč o porodici sa puno snažnih leđa i veštih ruku, samo da vreme posluži, da ih crvenokošci ne oplјačkaju i da advokati i bankari ostanu u Novoj Engleskoj. Otac je bio krupan čovek, pomalo debeo, što nije bilo nikakvo iznenađenje, budući da mlinari po ceo dan stoje. Ta mekoća oko trbuha neće potrajati ni godinu dana na domaćinstvu u dubokoj šumi. Bilo kako bilo, za to nije

mario – nije se plašio napornog rada. Danas se brinuo za svoju ženu, Fejt. Znao je da joj je vreme da se porodi. Mada o tome nikada nije otvoreno pričala. Žene jednostavno ne vole da o takvim stvarima pričaju sa muškarcima. Ali znao je on koliko je krupna i koliko je meseci prošlo. Sem toga, kada su u podne stali da se odmore, promrmlјala mu je: „Alvine Mlinaru, ako negde na putu ima svratište, pa makar i oronula kolibica, računam da bi mogli da se odmorimo.“ Čovek nije morao da bude filozof, pa da je razume. A nakon šest sinova i šest kćeri morao bi da bude tup kao cigla pa da ne shvati kako stvari stoje sa njom. I tako je poslao najstarijeg sina, Vigora, da pođe napred i izvidi kakav je teren. Videlo se da su iz Nove Engleske, jer momak nije poneo nikaku pušku. Da ga je čekao neko u busiji, mladić se nikad ne bi vratio, a činjenica da se vratio sa svom svojom kosom bila je dokaz da ga nijedan crvenokožac nije uočio – Francuzi kod Detroita plaćali su engleske skalpove rakijom, pa ako crvenokožac naleti na usamlјenog belca u šumi, i to bez muskete, uzeće mu skalp. I tako bi se, možda, i moglo pomisliti da se toj porodici napokon posrećilo. Ali budući da ti Jenkiji nisu znali da put nije bezbedan, Alvin Mlinar ni na tren nije razmišlјao o svojoj sreći. Vigor je doneo glas da je na tri milјe od kola jedno svratište. Bile su to dobre vesti, samo što je između njih i svratišta bila reka. Pomalo žgolјava reka, sa plitkim gazom, ali Alvin Mlinar naučio je da u vodu nikada nema poverenje. Ma koliko spokojno izgledala, pokušaće da zgrabi čoveka. Skoro da se rešio da saopšti Fejt kako će

prenoćiti na toj strani reke, ali u tom trenutku ona najtiše moguće zaječa i on shvati da za to nema nikakvih izgleda. Fejt mu je izrodila tuce žive dece, ali prošlo je četiri godine od poslednjeg, a mnogo žena je teško podnosilo da tako kasno u životu rađa. Puno ih je umiralo. Dobro drumsko svratište značilo je da će neka žena pomagati pri porođaju, pa će stoga morati da se okušaju sa rekom. A Vigor je rekao da reka nije nešto.

✥3✥ Senica

Vazduh u senici bio je hladan i težak; bilo je mračno i vlažno. Ponekad, kad bi mala Pegi tu dremnula, probudila bi se boreći se za dah, kao da je sve poplavlјeno. Sanjala je vodu čak i kad nije tu – zbog čega su neki lјudi pričali da je kapač, a ne luča. Ali uvek je bila svesna da sanja, kada je sanjala napolјu. U senici je voda bila stvarna. Stvarna u kaplјicama kojima su tegle sa mlekom u potoku bile orošene. Stvarna u hladnoj vlažnoj glini od koje je pod senice bio utaban. Stvarna u grgutavom zvuku potoka dok je hitao posred kuće. Hladeći senicu tokom čitavog leta, hladna voda je izvirala pravo iz brda i tekla u senicu, tokom čitavog puta zasenjena drvećem tako starim da je mesec prolazio kroz njihovo granje samo da bi se naslušao dobrih starih priča. Zato je mala Pegi stalno tu dolazila, čak i kad je tata nije mrzeo. Ne zbog vlage u vazduhu – bez toga je mogla baš lepo da živi – nego zato što bi vatra u njoj odmah utrnula i više nije morala da bude luča. Nije morala da gleda u sva ona mračna mesta u kojima su lјudi sebe krili. Krili su sebe od nje, kao da im je nešto vredelo. Šta god da su najviše mrzeli u vezi sa sobom, pokušavali su da gurnu u neki mračni zapećak, ali nisu bili svesni kako

sva ta mračna mesta za malu Pegi plamte. Čak i kad je bila toliko mala da je plјuvala kukuruznu kašu iz ustiju, nadajući se da će dobiti dojku, znala je sve priče koje su lјudi oko nje skrivali. Videla je deliće njihovih prošlosti koje su najviše želeli da zakopaju, i deliće njihovih budućnosti od kojih su najviše strahovali. I zato je počela da dolazi u senicu. Tu nije morala da gleda takve stvari. Čak ni gospođu iz tatinog prisećanja. Tu nije bilo ničeg sem teškog, vlažnog, mračnog i hladnog vazduha koji gasi vatru i guši svetlost, tako da ona – makar na svega nekoliko minuta dnevno – može da bude petogodišnja devojčica sa slamnatom lutkom po imenu Bagi, i da ne mora da misli na tajne odraslih. Nisam ja rđava, govorila je sebi. Iznova i iznova, ali nije pomagalo jer je znala da jeste. Pa dobro, reče sebi, jesam rđava. Ali više neću da budem. Govoriću istinu, kao što tata kaže, ili neću ništa da pričam. Čak i sa pet godina mala Pegi je bila svesna da joj je bolјe da ništa ne priča, ako već misli da održi to obećanje. I tako ništa nije govorila, čak ni samoj sebi, već samo ležala na mahovini i držala Bagi tako čvrsto da ju je davila. Čing, čing, čing. Mala Pegi se probudi i, samo na tren, pobesne. Čing, čing, čing. Bila je besna jer joj niko nije rekao: Mala Pegi, nemaš ništa protiv, ako ovog mlađanog kovača nagovorimo da se ovde skrasi, zar ne? Baš ništa, tata, rekla bi da su je pitali. Znala je šta znači imati kovačnicu. Selo se razvija, a

onda lјudi iz drugih mesta dolaze, a ako dolaze – onda ima i trgovine – a ako ima trgovine, onda velika kuća njenog oca može da bude šumska gostionica, a tamo gde postoji šumska gostionica putevi će se samo malčice poviti da prođu pored nje, ako nije predaleko – mala Pegi je sve to znala, baš kao što farmerska deca znaju kako je na farmi. Drumsko svratište pored kovačnice jeste drumsko svratište koje će napredovati. Tako bi rekla. Dabome, neka ostane; daj mu zemlјu, sazidaj mu dimnjak, džabe ga hrani, neka spava u mom krevetu, pa da je moram da spavam sa rođakom Piterom, koji stalno pokušava da mi zaviri pod spavaćicu. Sve ću to da istrpim – samo nemoj da ga staviš pored senice pa da sve vreme, čak i kad želim da budem sama sa vodom, slušam tu buku, gledam vatru kako crni nebo i osećam miris zapalјenog uglјa. Čovek od svega toga prosto poželi da pođe za potokom nazad u planinu, samo da nađe malo mira. Naravno, pametno je postaviti kovačnicu pored potoka. Samo da nije vode, kovač je mogao da je sagradi bilo gde. Gvožđe mu je dolazilo kolima iz Nove Nizozemske, a drveni ugalј — pa, puno je farmera volјnih da trampe ugalј za dobru potkovicu. Ali voda, to kovaču niko ne može da donese, pa naravno da su ga smestili nizbrdo od senice, tako da ju je njegovo čing čing čing budilo i vraćalo vatru u jedino mesto gde je ranije mogla da je utrne i skoro da je pretvor u hladan vlažan pepeo. Grmlјavina. Za tren se našla kod vrata. Morala je da vidi munju. Stigla je da vidi samo poslednju senku svetla, ali znala je da će ih biti još. Podne sigurno nije odavno prošlo; nije

valjda čitav dan spavala? Nije mogla da oceni od crnih oblaka – kao da su poslednji trenuci sumraka. Vazduh je bio peckav od munja što su samo čekale da blesnu. Znala je taj osećaj, znala je kako je to značilo da je munja udarila negde blizu. Pogledala je da vidi je li kovačeva staja još puna konja. Jeste. Potkivanje nije završeno, put će se pretvoriti u kalјugu, pa je farmer sa svoja dva sina iz Vest Forka zaglavio tu gde jeste. Nema nikakvih izgleda da će se zaputiti kući po takvom vremenu, kad su munje spremne da zapale šumu, obore drvo na njih, ili da ih možda opauči i obori mrtve u krug, baš kao što se desilo sa onih pet kvekera, o kojima se još tu i tamo priča, godine '90. Kada su se tu nastanili prvi beli lјudi. Svet još priča o krugu petorice i svemu tome, a neki se pitaju da li ih je Bog zgromio kako bi ih ućutkao, budući da ništa drugo kvekere nikad nije moglo da natera da umuknu, dok su se drugi lјudi pitali da li ih je to Bog uzneo na nebo baš kao prvog lorda protektora, Olivera Kromvela, kojeg je u devedeset sedmoj godini udarila munja, pa je prosto nestao. Ne, taj farmer i njegovi krupni sinovi prenoćiće još jednu noć. Mala Pegi je gostioničareva kćerka, zar ne? A gostioničarske kćeri znaju koji će lјudi prenoćiti, čak i pre no što to oni shvate. Konji su im rzali u staji, frkćući i upozoravajući jedan drugoga na oluju. Mora da u svakoj grupi konja, mislila se mala Pegi, ima jedan izuzetno tupav, pa ostali moraju da mu objasne šta se dešava. Gadna oluja, govorili su. Pokisnućemo do gole kože, ako nas grom ne ubije. A onaj

tupavi bi i dalјe rzao i pitao: Kakva je to buka, kakva je to buka? A onda se nebo otvorilo i salilo vodu na zemlјu. Toliko je lilo da se lišće kidalo sa drveća. Toliko je padalo da mala Pegi više nije videla kovačnicu, pa je pomislila da ju je voda odnela u potok. Stari tatica joj je ispričao da taj potok vodi pravo u reku Hatrak, a Hatrak se uliva u Hajo, a Hajo kroz šumu vodi do Mizipija, koja nastavlјa dalјe i uliva se u more. Stari tatica je pričao kako more pije toliko vode da ga muči varenje, pa veoma glasno podriguje, a od tog podrigivanja nastaju oblaci. More podriguje, a poplava će kovačnicu odneti čak tamo, pa će je more proždrati i izbaciti kroz podrigivanje, tako da će jednog dana ona gledati svoja posla, a neki oblak će se rasturiti i isplјunuti tu kovačnicu, dok će stari Mirko Kovač i dalјe čing, čing, činkati. Onda je kiša malo popustila, a ona je pogledala da vidi je li kovačnica i dalјe tu. Ali uopšte je nije videla. Ne, videla je varnice daleko u šumi, nizvodno, kod gaza, samo što sa tolikom kišom nije bilo nikakvih izgleda da se reka danas pregazi. Varnice, puno varnica, a znala je da su sve te varnice lјudi. Više nije morala ni da razmišlјa o tome, već samo da vidi njihove srcovatre – a pomno je gledala. Možda budućnost, možda prošlost, sve vizije zajedno žive u srcovatri. Sada je istu stvar videla u svim njihovim srcima. Kola posred Hatraka, sve viši nivo vode, a sve što oni imaju nalazi se u tim kolima. Mala Pegi nije puno pričala, ali svi su znali da je luča, pa su je slušali kad god bi spomenula nevolјu. Naročito ovakvu nevolјu. Jašta, naselјa u ovim krajevima sada su

prilično stara, dobrano starija od male Pegi, ali lјudi još nisu zaboravili da su svi na gubitku ako neko izgubi kola u poplavi. Skoro da je sletela niz travnato brdo, preskačući rupe i klizajući se niz strmine, tako da nije prošlo ni dvadeset sekundi otkako je videla daleke srcovatre do trenutka kad je pričala usred kovačnice. Onaj farmer iz Vest Forka isprva je hteo da je natera da sačeka, dok ne završe sa pričama o gorim olujama koje je video. Ali Mirko je znao za malu Pegi. Odmah ju je saslušao, pa onda rekao onim momcima da osedlaju te konje, ne mareći za potkovice, i da su se neki lјudi zaglavili na hatračkom gazu, pa nema vremena za budalaštine. Mala Pegi nije ni stigla da ih vidi kako odlaze – Mirko ju je već poslao do velike kuće da pozove svog oca i svu poslugu i goste. Nije bilo nijednog od njih a da u nekom trenutku nije strpao sve što ima u kola i poterao ih na zapad, preko planinskih puteva i u tu šumu. Nije bilo nijednog od njih, a da nije osetio kako reka grabi ta kola, želeći da ih ukrade. Svi su pohrlili. Vidite, tako je tada bilo. Ljudi su obraćali pažnju na tuđe nevolјe jednako brzo kao na svoje.

✥4✥ Reka Hatrak

Vigor je predvodio momke u pokušaju da guraju kola, dok je Elenor vukla konje. Alvin Mlinar je za to vreme nosio devojčice, jednu po jednu, do bezbednosti suprotne obale. Struja je bila kao đavo koji ga je grabio, šapćući: Uzeću ti decu. Uzeću ih sve do jednog. Ali Alvin je govorio ne, svakim mišićem u telu dok se kroz vodu probijao ka obali govorio je ne tom šapatu, sve dok se njegove devojčice sve nisu našle na toj obali, dok im se kiša slivala niz lica kao suze sveg jada na svetu. Odneo bi i Fejt, sa sve bebom u trbuhu, ali ona nije htela ni da mrdne. Samo je sedela u kolima, držeći se za sanduke i nameštaj dok su se klimala i lјulјala. Munje su sevale i grane se lomile; jedna od njih pocepa ceradu i voda pohrli u kola, ali Fejt se čvrsto držala prebledelim šakama i iskolačenih očiju. Alvin je po tim očima znao da ničim ne može da je natera da pusti to za šta se držala. Postojao je samo jedan način da Fejt i njeno nerođeno dete izvuče iz te reke, a to je bilo da izvuče cela kola. „Konji se klizaju, tata“, viknu Vigor. „Samo se spotiču i sigurno će slomiti noge.“ „Pa, ne možemo da se izvučemo bez konja!“

„Konji su bar nešto, tata. Ako ih ostavimo ovde, izgubićemo i njih i kola!“ „Tvoja mama neće da izađe iz kola.“ Tada u Vigorovom pogledu vide da on shvata šta se dešava. Stvari u kolima nisu bile vredne stavlјanja glave u torbu da se spasu. Ali mama jeste. „Svejedno“, reče Vigor. „Zaprega na obali može da povuče. Ovde u vodi ne mogu ništa da urade.“ „Kaži momcima da ih ispregnu. Ali najpre zaveži vrengiju za neko drvo da drži kola!“ Nije prošlo ni dva minuta pre no što su blizanci Vredan i Radan bili na obali, vezujući vrengiju za jedno debelo stablo. Dejvid i Metar zavezali su drugi konopac za am u kojem su bili konji, dok je Miran sekao uzice kojima su bili vezani za kola. Bili su to dobri momci i radili baš kako treba. Vigor je vikao šta da rade dok je Alvin samo gledao, bespomoćno u kolima, posmatrajući kako Fejt pokušava da se ne porodi, posred reke Hatrak, što je pokušavala da ih odnese u pakao. Nije neka reka – tako je Vigor rekao – ali onda su se nakupili oblaci i počela kiša, a Hatrak se ipak pretvorila u nešto. Opet, delovala je kao da ju je lako preći kada su stigli do nje. Konji su snažno zagazili, a Alvin je baš pričao Mirnom, koji je držao uzde: „Pa, stigli smo u dlaku“, kada je reka poludela. Za samo jedan tren postala je dvostruko brža i dvostruko snažnija, a konji su se usplahirili i izgubili pravac, počevši da vuku jedan protiv drugog. Svi momci su skočili u reku i pokušali da ih povedu ka obali, ali kola su tada već izgubila brzinu, a točkovi upali u rečni mulј. Skoro kao da je reka znala da dolaze i sačuvala svoj

najgori bes za trenutak kada su već u njoj i ne mogu da izađu. „Pazite! Pazite!“ vrisnu Metar sa obale. Alvin pogleda uzvodno da vidi kakvu đavolštinu reka sada sprema i ugleda istrgnuto stablo nošeno vodom, korenom kao opsadni ovan okrenuto ka središtu kola, pravo na mesto gde Fejt sedi, sa bebom koja samo što se nije rodila. Alvin nije znao šta da radi; uopšte nije mogao da razmišlјa, već je samo iz sve snage vrisnuo ženino ime. Možda je duboko u sebi mislio da će je održati u životu ako mu na usnama bude njeno ime, ali nade nije bilo – nikakve. Samo što Vigor nije znao da nema nade. Skočio je na drvo kada je bilo svega hvat daleko, udarivši ga telom neposredno iznad korenja. Nјegov skok ga je malo okrenuo, pa onda potpuno prevrnuo, gurnuvši ga dalјe od kola. Naravno, i Vigor se preturio sa stablom, završivši pod vodom – ali uspelo je. Koren je potpuno promašio kola, a deblo ih je samo postrance zakačilo. Drvo je poletelo niz rečnu struju i uz tresak udarilo o gromadu na obali. Alvin je bio pet hvatova daleko, ali od tog trenutka pa do kraja života pamtio je taj događaj kao da je bio baš tamo. Drvo udara o gromadu, a Vigor između njih. Samo delić sekunde koji će trajati čitav život. Vigorove oči razrogačene od iznenađenja, krv što mu već lipti iz ustiju, padajući na drvo koje ga je ubilo. A onda je reka Hatrak ponovo ponela stablo. Vigor je skliznuo pod vodu, sa izuzetkom ruke, koja je – upletena u korenje – štrčala iznad vode kao kad neki komšija maše u znak pozdrava nakon posete.

Alvin je sa tolikom pažnjom gledao kako mu sin umire, da nije ni primetio šta se njemu dešava. Udarac drveta bio je dovolјan da izbaci zagliblјene točkove iz mulјa, tako da je struja zahvatila kola i ponela ih nizvodno. Alvin se čvrsto držao, dok je Fejt unutra jecala. Elenor je sa vozarevog sedišta iz petnih žila vrištala, a momci na obali nešto vikali. Vikali su: „Drži! Drži! Drži!“ Palamar je izdržao – jednim krajem privezan za debelo drvo, a drugim za kola – izdržao je. Reka nije mogla da ih odnese nizvodno; mesto toga je zanela kola do obale, kao kad neki dečak zavitla kamen o konopcu. Kada su se napokon uz tresak zaustavila, našla su se odmah uz rečni breg, prednjim delom okrenuta uzvodno. „Izdržao je!“ vikali su momci. „Hvala Bogu!“ viknu Elenor. „Beba stiže“, prošapta Fejt. Ali jedino što je Alvin mogao da čuje bio je jedan jedini slabašni krik, što beše poslednji zvuk iz grla njegovog prvorođenog sina; a jedino što je mogao da vidi bilo je kako se njegov dečak čvrsto držao za drvo dok se prevrtalo u vodi; jedino što je mogao da izusti bila je samo jedna reč, samo jedna zapovest. „Živi“, promrmlјa. Vigor ga je ranije uvek slušao. Bio je vredan radnik, volјan drug, više prijatelј ili brat nego sin. Ali Alvin je znao da ga ovaj put neće poslušati. Svejedno ponovo prošapta: „Živi.“ „Jesmo li na sigurnom?“ drhtavim glasom upita Fejt. Alvin se okrenu da je pogleda, pokušavajući da mu se na licu ne vidi bol. Nema svrhe da sazna koju je cenu Vigor platio da spasi nju i bebu. Biće dovolјno vremena

da to sazna nakon što se porodi. „Možeš li da siđeš sa koli?“ „Šta je bilo?“ upita Fejt, pogledavši ga u lice. „Uplašio sam se. Jedno drvo je moglo da nas ubije. Možeš li da izađeš, pošto smo pribijeni uz obalu?“ Elenor se nagnu sa prednjeg dela koli. „Dejvid i Miran su na obali; mogu da ti pomognu. Konopac za sada drži, mama, ali ko zna koliko će?“ „Hajde, majko, samo jedan korak“, kaza joj Alvin. „Bolјe ćemo izaći na kraj sa kolima ako znamo da si ti bezbedna na obali.“ „Beba samo što nije“, odvrati Fejt. „Bolјe na obali nego ovde“, Alvin oštro reče. „Hajde sada.“ Fejt ustade, pa se otetura do prednjeg dela. Alvin je išao za njom, da joj pomogne ako se spotakne. Čak je i otpozadi video koliko joj se trbuh spustio. Beba mora da se već bori za vazduh. Na obali sada nisu bili samo Dejvid i Miran. Bilo je tu i stranaca, krupnih lјudi, kao i nekoliko konja. Čak i jedna mala kola, a to je bio pravi melem na ranu. Alvin nije imao predstave ko su ti lјudi, ili kako su znali da dođu i pomognu, ali ni tren se nije smeo izgubiti na predstavlјanje. „Vi tamo! Ima li babice u svratištu?“ „Domaćica Gostioničarka pomaže pri porođajima“, odvrati jedan čovek. Bio je krupan i mišićav kao vo. Zacelo je bio kovač. „Možete li da tim kolima prevezete moju ženu? Nema ni trenutka za gublјenje.“ Alvin je znao da je sramota kad muškarci tako otvoreno pričaju o porađanju, i to ispred

porodilјe. Ali Fejt nije bila budala – znala je šta je najbitnije, a daleko je važnije dovesti je do kreveta i sposobne babice, nego okolišati. Dejvid i Miran bili su baš pažlјivi dok su pomagali majci da dođe do kola što su je čekala. Fejt se teturala od bolova. Žene u trudovima ne bi trebalo da silaze sa kola na rečnu obalu – to je sigurno. Elenor je bila odmah iza nje, zapovedajući kao da nije mlađa od svih momaka, sem blizanaca. „Metre! Okupi devojčice. Ići će u kolima sa nama. I vi, Vredni i Radni! Znam da možete da pomognete velikim momcima, ali morate da pazite na devojčice dok sam ja sa majkom.“ Sa Elenor se nije bilo šaliti, a trenutak je bio toliko ozbilјan da je nisu ni nazvali Elenor od Akvitanije, već su je samo poslušali. Čak su i devojčice uglavnom batalile da se džapaju i prionule. Elenor zastade na tren na obali i pogleda oca na sedištu. Bacila je pogled nizvodno, a onda ponovo ka njemu. Alvin je razumeo šta ga je pitala i odrečno odmahnuo glavom. Fejt ne sme da zna za Vigorovu žrtvu. Suze nezvane pohrliše u Alvinove oči, ali ne i u Elenorine. Imala je samo četrnaest godina, ali kada ne želi da plače – nije plakala. Vredan potera konje i mala kola krenuše, a Fejt se mrštila od bolova dok su je devojčice tapšale a kiša lila. Pogled joj je bio trezven kao u krave, i jednako bezuman, dok je gledala nazad ka svom mužu, nazad ka reci. U vreme porođaja, mislio se Alvin, žena se pretvara u zver, mozak joj odlazi na ispašu dok telo preuzima i obavlјa sav posao. Kako bi inače mogla da podnese toliki bol? Kao da ju je duša zemlјe zaposela kao što poseduje duše životinja, učinivši je delom svekolikog života na

zemnome šaru, odvojivši od porodice, muža, svih stega lјudske rase i odvevši u dolinu zrelosti, žetve, košenja i krvave smrti. „Sada će biti na sigurnom“, reče kovač. „A ovde su nam konјi da izvuku kola.“ „Popušta“, kaza Metar. „Kiša je slabija, a struja nije toliko jaka.“ „Čim vam je žena kročila na obalu, popustilo je“, reče neki čovek što je ličio na farmera. „Kiša zamire, to je sigurno.“ „Najgadnije vas je zakačilo dok ste bili u vodi“, reče kovač. „Ali sada ste dobro. Saberite se, čoveče, treba završiti posao.“ Alvin se tek tada prenu i shvati da plače. Treba završiti posao, tako je, saberi se, Alvine Mlinaru. Nisi ti neki slabić da cmizdriš kao balavac. Drugi su izgubili tuce dece, pa nastavili sa životom. Ti si imao tuce, a Vigor je doživeo da bude čovek, iako se nije oženio i napravio svoju decu. Možda je Alvin morao da jeca jer je Vigor tako plemenito poginuo; možda je plakao, jer je to bilo tako iznenadno. Dejvid uhvati kovača za ruku. „Ostavite ga na jedan trenutak“, tiho kaza. „Nema ni deset minuta kako je struja odnela našeg najstarijeg brata. Upleo se u drvo nošeno rekom.“ „Nije se on upleo“, oštro odseče Alvin. „Skočio je na to drvo i spasao naša kola, sa vašom majkom u njima! Ta reka mu je za to naplatila – eto, to je učinila – kaznila ga je.“

Miran se tiho obrati meštanima. „Bacila ga je o tu gromadu.“ Svi su pogledali. Na steni nije bilo ni traga krvi; izgledala je tako nevino. „Hatrak ume da bude zloćudna“, reče kovač, „ali nikada nisam video ovu reku baš toliko razularenu. Žao mi je zbog vašeg sina. Nizvodno je jedan spor deo toka, gde će sigurno biti izbačen na obalu. Tamo završi sve što reka uhvati. Kada oluja popusti, možemo da odemo i donesemo – da ga donesemo.“ Alvin rukavom obrisa oči, ali budući da mu je rukav bio skroz mokar, nije puno vredelo. „Dajte mi još jedan minut i moći ću da pomognem“, odgovori Alvin. Upregli su još dva konja, pa je četvoropreg sa lakoćom izvukao kola iz znatno slabije struje. Čak je i sunce počelo da se probija kroz oblake kada su se kola ponovo našla na putu. „Samo da znate“, saopšti mu kovač. „Ako u ovim krajevima naletite na loše vreme, samo malo sačekajte, jer će se brzo promeniti.“ „Ne ovaj put“, odgovori Alvin. „Ova oluja nas je čekala.“ Kovač zagrli Alvina preko ramena i nežno mu kaza: „Bez uvrede, gospodine, ali to je buncanje.“ Alvin mu zbaci ruku. „Ta oluja i ta reka želeli su da nas zgrabe.“ „Tata“, reče mu Dejvid, „umoran si i u žalosti. Bolјe budi miran dok ne stignemo do svratišta i vidimo kako je mama.“ „Moja beba će biti dečak“, reče tata. „Videćete. Bio bi sedmi sin sedmog sina.“

To im je, dabome, svima privuklo pažnju, i tom kovaču i svima ostalima. Svi znaju da sedmi sinovi imaju izvesne darove, ali nema moćnijeg rađanja od sedmog sina sedmog sina. „Onda jeste tako“, odgovori kovač. „Rodio bi se kao rašlјar, a voda to mrzi.“ Ostali znalački klimnuše glavama. „Voda je dobila šta je htela“, reče Alvin. „Sve je dobila. Da je mogla, ubila bi Fejt i bebu. Ali pošto nije, pa, ubila je mog sina Vigora. A sada će beba biti šesti sin, jer mi je samo pet u životu.“ „Neki kažu da nije bitno da li je prvih šest živo ili ne“, reče mu farmer. Alvin oćuta, ali znao je da je bitno. Mislio je da će ta beba biti čudesno dete, ali reka se pobrinula za to. Ako te voda ne zaustavi na jedan način, zaustaviće te na drugi. Nije trebalo da se nada čudesnom detetu. Cena je bila previsoka. Pred očima mu je sve vreme bio Vigor, zahvaćen korenjem, nošen strujom kao list olujom, sa krvlјu što mu je šiklјala na usta da utoli ubilačku žeđ reke Hatrak.

✥5✥ Košuljica

Mala Pegi je stajala pred prozorom, gledajući oluju. Videla je sve te srcovatre, naročito jednu tako jarku da je bila kao sunce. Ali svuda oko njih bilo je crnilo. Ne, čak ne ni crnilo, već – ništavilo – kao deo vaselјene koji Bog nije završio. I to ništavilo kovitlalo se oko svetala, kao da hoće da ih otrgne jedno od drugoga, raznese i proguta. Mala Pegi je znala šta je ništavilo. Svaki put kad bi joj oči videle usijane žute srcovatre, videle bi i druge boje. Bogatu tamnonarandžastu zemlјe; slabašnu sivu boju vazduha; i duboku crnu prazninu vode. Voda ih je sada napadala. Reka – samo što je nikada nije videla tako crnu, tako snažnu, tako užasnu. Srcovatre su bile tako sićušne u mraku. „Šta vidiš, dete?“ upita Stari tatica. „Voda će ih sve odneti“, odgovori mala Pegi. „Nadam se da neće.“ Mala Pegi poče da plače. „De, de, dete“, kaza joj Stari tatica. „Nije uvek tako sjajno biti dalekovid, zar ne?“ Ona odmahnu glavom. „Ali možda neće biti loše kao što ti misliš.“

Baš u tom trenutku, ona vide kako se jedna od srcovatri odvaja i kotrlјa u mrak. „Oh!“ ote joj se, pa posegnu rukom kao da može da uhvati to svetlo i vrati ga nazad. Ali naravno da to nije mogla. Vid joj je bio dalek i oštar, ali doseg kratak. „ Jesu li izgublјeni?“ upita Stari tatica. „Jedan“, šapatom odgovori mala Pegi. „Zar Mirko i ostali još nisu stigli?“ „Upravo sad“, odgovori ona. „Vrengija je izdržala. Sada su na bezbednom.“ Stari tatica nije je pitao otkud to zna, niti šta je videla. Samo ju je potapšao po ramenu. „Zato što si im ti rekla. Upamti to, Margaret. Jedan je izgublјen, ali da ih ti nisi videla i poslala im pomoć, možda bi svi poginuli.“ Ona odmahnu glavom. „Trebalo je da ih ranije vidim, Stari tatice, ali zaspala sam.“ „I kriviš sebe?“ upita Stari tatica. „Trebalo je da pustim da me Krvava Meri gricne; onda se tata ne bi nalјutio, a ja ne bih bila u senici, ne bih zaspala i poslala bih pomoć na vreme...“ „Svi bi mi mogli da tako nižemo niske krivice, Megi. To ništa ne znači.“ Ali ona je znala da nešto znači. Ne možeš da kriviš slepe lјude što te nisu upozorili da ćeš stati na zmiju – ali dabome da možeš da kriviš nekog sa očima ko ni glasa ne pusti. Bila je svesna svoje dužnosti otkad je prvi put shvatila da drugi lјudi ne mogu da vide ono što ona može. Bog joj je dao posebne oči, da bi bolјe videla i upozorila, ili će joj đavo ukrasti dušu. Đavo ili duboko crno more.

„To ništa ne znači“, promrmlјa Stari tatica. A onda, kao da mu neko žarač gurnu u zadnjicu, uspravi se i uzviknu: „Senica! Dabome, senica.“ Privuče je. „Slušaj me, mala Pegi. Nisi ti kriva, i to je cela istina. Ista voda što teče Hatrakom, teče i kroz senicu; ista je to voda, širom sveta. Ista ta voda htela je da ih ubije, a znala je da ti možeš da ih upozoriš i da im pošalјeš pomoć. Zato ti je pevala i zato te je uspavala.“ To joj je imalo smisla, dabome da jeste. „Kako je to moguće Stari tatice?“ „Oh, takva joj je priroda. Čitava vaselјena sastavlјena je od samo četiri sorte stvari, mala Pegi, a svaka hoće da bude po njenom.“ Pegi pomisli na četiri boje koje je videla kada srcovatre sijaju, i shvatila koje su to četiri stvari, još dok je Stari tatica nabrajao. „Vatra stvari čini usijanim, jarkim i troši ih. Vazduh stvari hladi i svuda se ušunja. Zemlјa stvari čini čvrstim i stamenim, da traju. Ali voda, ruši stvari, pada sa neba i nosi sve što može, nosi u more. Kad bi bilo po njenom, čitav svet bi bio gladak, jedan veliki okean, i sve bi bilo pod vodom. Sve bi bilo mrtvo i ravno. Zato si zaspala. Voda želi da odnese te strance, ko god da su, da ih odnese i ubije. Pravo je čudo što si se uopšte probudila.“ „Probudio me je kovačev čekić“, odgovori mala Pegi. „Onda, to je to, shvataš? Kovač je radio sa gvožđem, što je najtvrđa zemlјa, i žestokim naletima vazduha iz mehova, kao i sa vatrom toliko vrelom da je palila travu oko dimnjaka. Voda nije mogla ni da mu priđe da bi ga umirila.“ Mala Pegi skoro da nije mogla da poveruje u to što čuje, ali mora da je tako. Kovač ju je probudio iz vodenog

sna. Kovač joj je pomogao. Ma, da se čovek grohotom nasmeje – kovač joj je ovaj put ispao prijatelј. Dole, na tremu, već se čula vika i otvaranje i zatvaranje vrata. „Neki lјudi već su stigli“, kaza Stari tatica. Mala Pegi pogleda srcovatre u prizemlјu i pronađe onu sa najvećim strahom i bolom. „To je njihova mama“, odgovori ona. „Stiže joj beba.“ „Pa, to je baš sreća. Izgubiš jedno, a eto već drugog deteta da smrt zameni životom.“ Stari tatica se odvuče niz stepenište da pomogne. Ali mala Pegi je samo tu stajala, zagledana u dalјinu. Ona izgublјena srcovatra uopšte nije bila izgublјena; dabome da je tako. Videla je kako gori u dalјini, iako je tama reke pokušavala da je sakrije. Nije bio mrtav, već ga je samo reka odnela, pa bi možda neko i mogao da mu pomogne. Tada je potrčala, sva u žurbi projurila pored Starog tatice i stuštila se niz stepenice. Mama je uhvati za ruku baš kad je uletela u veliku sobu. „Porođaj je u toku“, kaza joj mama, „i potrebna si nam.“ „Ali mama, onaj što ga je reka odnela, još je živ!“ „Pegi, nemamo vremena...“ Dva momka sa istim licem uleteše u razgovor. „Onaj što ga je reka odnela!“ viknu jedna. „Još živ!“ viknu drugi. „Otkud znaš!“ „Nemoguće!“

Govorili su toliko uglas da je mama morala da ih ućutka kako bi ih čula. „To je Vigor, naš najstariji brat, struja ga je ponela...“ „Pa, živ je“, reče im mala Pegi, „ali reka ga je zgrabila.“ Blizanci pogledaše mamu, tražeći potvrdu Peginih reči. „Da li ona zna o čemu priča, domaćice Gostioničarko?“ Mama klimnu, a momci potrčaše ka vratima, vičući: „Živ je! Još je živ!“ „Jesi li sigurna?“ odlučno je upita mama. „Okrutno je podariti im nadu, ako nije tako.“ Mala Pegi se pomalo uplaši od maminih blistavih očiju, pa ostade bez reči. Ali onda Stari tatica dođe. „Sad, Peg“, reče, „otkud bi znala da je reka odnela jednog, ako nije videla?“ „Znam“, odgovori mama. „Ali ova žena predugo odlaže porođaj, pa se brinem za bebu; zato polazi, mala Pegi. Moraš da mi kažeš šta vidiš.“ Uvela je malu Pegi u spavaću sobu pored kuhinje, gde su mama i tata spavali kad god ima gostiju. Žena je ležala na krevetu, čvrsto držeći za ruku jednu visoku devojčicu dubokih i ozbilјnih očiju. Mala Pegi nije prepoznala njihova lica, ali jeste njihove vatre, naročito majčin bol i strah. „Neko je vikao“, prošapta majka. „Ćutite sada“, kaza joj mama. „Da je još živ.“ Ozbilјna devojčica diže obrve, pogledavši mamu. „Je li to tačno, domaćice Gostioničarko?“

„Moja kćerka je luča. Zato sam je dovela ovde. Da vidi bebu.“ „Je li videla mog sina? Da li je živ?“ „Mislila sam da joj nisi rekla, Elenor“, reče mama. Ozbilјna devojčica odmahnu glavom. „Videla sam sa kola. Da li je živ?“ „Reci joj, Margaret“, kaza mama. Mala Pegi se okrenu i potraži njegovu srcovatru. Kada je o takvom gledanju reč, zidovi ne postoje. Nјegov plamen je i dalјe goreo, mada je znala da je baš daleko. Ovaj put, doduše, približila mu se – kao što to ume – da pobliže pogleda. „U vodi je. Sav je upetlјan u korenje.“ „Vigore!“ uzviknu majka na krevetu. „Reka ga želi. Reka kaže: Umri, umri.“ Mama dodirnu ženu po ruci. „Blizanci su otišli da kažu ostalima. Poći će da ga traže.“ „Po mraku!“ prekorno prošapta žena. Mala Pegi ponovo progovori: „Mislim da se moli. Pominje – sedmog sina.“ „Sedmi sin“, prošapta Elenor. „Šta to znači?“ upita mama. „Ako ova beba bude dečak“, odgovori Elenor, „i rodi se dok je Vigor još živ, onda će biti sedmi sin sedmog sina, od kojih su svi živi.“ Mama preneraženo uzdahnu. „Nije ni čudo što reka...“ kaza. Nije bilo potrebe da završi tu misao. Mesto toga, uhvati malu Pegi za ruke i dovede je ženi na krevetu. „Pogledaj ovu bebu i reci mi šta vidiš.“

Naravno, mala Pegi je i ranije to radila. Bila je to glavna namena za luče, da pogledaju nerođenu bebu baš u trenutku porođaja. Delimično da vidi kako leži u materici, ali takođe i jer ponekad luča može da vidi ko je beba, šta će postati, da ispriča priče o vremenima što će tek doći. I pre no što je dodirnula ženin trbuh, ugledala je bebinu srcovatru. Bila je to ona koju je ranije videla, ona što je gorela toliko vrelo i jarko da je u poređenju sa vatrom svoje majke bila kao sunce i mesec. „Dečak je“, reče. „Pusti me onda da rodim ovo dete“, kaza majka. „Neka udahne vazduh dok Vigor još ima daha!“ „Kako je beba postavlјena?“ upita mama. „Taman kako treba“, odgovori mala Pegi. „Prvo glava? Licem nadole?“ Mala Pegi klimnu. „Zašto onda ne izlazi?“ mama lјutito htede da čuje. „Ona mu je rekla“, odvrati mala Pegi, pogledavši majku. „U kolima“, reče majka. „Izlazio je, pa sam ja učinila preklinjanje.“ „Pa, trebalo je da mi odmah kažeš“, oštro joj reče mama. „Tražiš da ti pomognem, a nisi mi ni rekla da je preklinjanje na njemu. Ti, devojčice!“ Nekoliko mlađih stajalo je pored zida, razrogačenih očiju, ne znajući na koju misli. „Ma koja, potreban mi je onaj gvozdeni klјuč sa prstena na zidu.“ Najkrupnija među njima nespretno ga skide sa klina i donese ga, sa sve prstenom.

Mama mahnu velikom prstenom i klјučem nad majčinim trbuhom, tiho bajući: „Evo kruga, otvori se. Evo klјuča, otklјučaj se. Zemlјo gvožđe budi, vatro raspiri se. Iz vode u vazduh probij se.“ Majka odjednom bolno vrisnu. Mama baci klјuč, zabaci čaršav, diže ženine noge i odlučno naredi maloj Pegi da pogleda. Mala Pegi dodirnu ženinu matericu. Dečakov um bio je prazan, izuzev osećaja pritiska i sve veće hladnoće, kako je izlazio na vazduh. Ali zbog te praznine njegovog uma videla je stvari koje više nikada neće biti jasno vidlјive. Milijardu milijardi staza njegovog života bilo je otvoreno pred njim, čekajući njegove prve izbore, prve promene u svetu oko njega, kako bi svake sekunde uklonili milion budućnosti. Budućnost je u svima bila prisutna, treperava senka koju je samo ponekad mogla da vidi, ali nikad jasno, što je gledala kroz misli sadašnjeg trenutka; ali tu, na nekoliko dragocenih trenutaka, mala Pegi je mogla da ih jasno vidi. A ono što je videla bila je smrt niz svaku stazu. Davlјenje, davlјenje, svaka staza njegove budućnosti vodila je to dete u vodenu smrt. „Zašto ga toliko mrziš!“ viknu mala Pegi. „Šta?“ preneraženo upita Elenor. „Ćuti“, reče joj mama. „Pusti je da vidi to što vidi.“

U nerođenom detetu tamna mrlјa vode što je okruživala njegovu srcovatru činila se tako užasno snažnom da se mala Pegi bojala kako će je progutati. „Izvadite ga da diše!“ povika mala Pegi. Mama zavuče ruku unutra, iako je tako gadno pokidala majku, i snažno zgrabi bebu za vrat, pa je povuče napolјe. U tom trenutku, dok se mračna voda povlačila iz detinjeg uma, i trenutak pre prvog daha, mala Pegi je videla kako deset miliona smrti od davlјenja nestaju. Sada je, prvi put, bilo nekih otvorenih staza, što su vodile ka blistavoj budućnosti. A sve te staze koje se nisu završavale preranom smrću imale su jednu zajedničku stvar. Na svim tim stazama, mala Pegi je videla sebe kako čini jednu jednostavnu stvar. I tako je to učinila. Sklonila je šake sa sve manjeg trbuha i sagnula se pod maminu ruku. Taman što je bebina glava izšla, još pokrivena krvavom košulјicom, komadom meke kože u kojem je plutala u majčinoj materici. Usta su mu bila otvorena, usisavajući košulјicu, ali nije mogao da diše. Mala Pegi učini ono što je videla kako čini u bebinoj budućnosti. Posegnu rukom, uhvati košulјicu ispod bebine brade i skloni mu je sa lica. Skinula se cela, u jednom vlažnom komadu, i u tom trenu bebina usta se raščistiše, pa duboko udahnu i ispusti onaj krik prenemaganja koji porodilјe čuju kao pesmu života. Mala Pegi presavi košulјicu, uma i dalјe punog vizija što ih je videla dok je hodila niz putanje bebinog života. Još nije znala šta te vizije znače, ali toliko ih je jasno

videla u umu, da je znala kako ih nikada neće zaboraviti. Uplašile su je, jer će tako mnogo zavisiti od nje i od načina na koji bude koristila košulјicu, još toplu u njenim rukama. „Dečak“, kaza mama. „Da li je“, prošapta njegova majka, „sedmi sin?“ Mama je vezivala pupak, pa nije mogla ni da pogleda malu Pegi. „Vidi“, prošapta. Mala Pegi potraži onu jednu srcovatru na dalekoj reci. „Da“, kaza, jer je srcovatra i dalјe gorela. Još dok je gledala, ona zatreperi i utrnu. „Sada ga više nema“, kaza mala Pegi. Žena na krevetu gorko je plakala, a njeno porođajem namučeno telo skroz se treslo. „Ne valјa“, reče mama, „jadikovati na rođenju svog deteta.“ „Ćuti“, šapnu Elenor svojoj majci. „Budi radosna, ili ćeš pomračiti bebi ceo život!“ „Vigor“, promrmlјa žena. „Bolјe ništa, nego suze“, kaza mama. Ispruži uplakanu bebu, a Elenor je spremno preuze – videlo se da je često držala bebe u rukama. Mama priđe stolu u uglu i uze šal od crne vune, tako da je sav bio boje noći. ovime lagano pređe preko lica uplakane žene, govoreći: „Spavaj, majko, spavaj.“ Kada je sklonila tkaninu, plakanje je prestalo, a žena je spavala, ostavši bez snage. „Odnesi bebu iz sobe“, naredi mama. „Zar ne bi trebalo da počne da siše?“ upita Elenor.

„Ona nikad neće dojiti ovu bebu“, odgovori mama. „Sem ako nećeš da siše mržnju.“ „Ne može da ga mrzi“, kaza Elenor. „Nije on kriv.“ „Računam da njeno mleko to ne zna“, odvrati mama. „Je li tako, mala Pegi? Čiju sisu to dete siše?“ „Nјegove majke“, odgovori mala Pegi. Mama je oštro pogleda. „Sigurna si?“ Ona klimnu. „Pa, onda, donećemo joj bebu kada se probudi. Svejedno ne mora ništa da jede tokom svoje prve noći.“ I tako Elenor iznese bebu u veliku sobu, gde je gorela vatra da bi se lјudi sušili, a oni prestaše da razmenjuju priče o kišama i poplavama gorim od ove dovolјno dugo da vide dete i da mu se dive. Ali u sobi, mama uhvati malu Pegi za bradu i pogleda je pravo u oči. „Istinu da mi kažeš, Margaret. Ozbilјna je stvar ako beba siše majčino mleko i ispija mržnju.“ „Neće ga mrzeti, mama“, odgovori mala Pegi. „Šta si videla?“ Mala Pegi bi odgovorila, ali nije znala reči kojima bi opisala većinu stvari što ih je videla, pa zato samo spusti pogled. Po maminom brzom uzdahu znala je da je zrela za ribanje. Ali mama je samo čekala, a onda nežno pomazila malu Pegi po obrazu. „Ah, dete, kakav si samo dan proživela. Beba bi možda umrla da mi nisi rekla da je izvučem. Čak si mu i usta otvorila – to si učinila, zar ne?“ Mala Pegi klimnu. „To je dovolјno za jednu devojčicu, dovolјno za jedan dan.“ Mama se okrenu ostalim devočicama, onima u mokrim halјinama, što su se oslanjale o zid. „A i vama je

dosta za danas. Hajde, izađite odavde, pustite majku da se naspava, izađite i osušite se kraj vatre. Počeću da spremam večeru za vas, dabome da hoću.“ Ali Stari tatica je već bio u kuhinji, petlјajući po njoj i odbivši da čuje da mama išta uradi. Ubrzo je izašla sa bebom, oteravši muškarce, tako da može da je uspava, pustivši je da joj siše prst. Mala Pegi je nakon nekog vremena zaklјučila da je niko neće tražiti, pa se odšunjala do merdevina za tavan, pa uz njih u mračan prostor što se osećao na prašinu. Pauci joj nisu smetali, a mačke su uglavnom suzbijale miševe, tako da se nije plašila. Otpuzala je pravo do svog tajnog mesta za skrivanje i izvadila izrezbarenu kutiju koju joj je Stari tatica dao, onu što su on i njegov tata doneli iz Alstera kada su došli u kolonije. Bila je puna dragocenih stvarčica detinjstva – kamenja, vrpci, dugmadi – ali sada je znala da sve to nije ništa u poređenju sa poslom koji je očekuje tokom čitavog ostatka života. Sve je to izručila na pod i dunula u kutiju da oduva prašinu. Onda je u nju položila presavijenu košulјicu i zklopila poklopac. Znala je da će u budućnosti tu kutiju otvarati na desetine puta. Da će je dozivati, buditi iz sna, odvlačiti od prijatelјa i ukrasti od nje sve njene snove. Sve zbog toga što beba u prizemlјu nije imala nikakvu drugu budućnost no smrt od mračne vode, ako ona ne upotrebi košulјicu da ga čuva, kao što ga je ta košulјica čuvala dok je bio materici. Na tren je pobesnela što joj se život toliko promenio. Bilo je to gore od kovačevog dolaska, gore od tate i leskovog štapa kojim ju je šibao, gore od mame kada joj

se oči nalјute. Sve će se zauvek promeniti, a to nije pošteno. Samo zbog bebe koju nikad nije pozvala, nikad nije tražila da tu dođe – šta nju briga za neku tamo bebu? Otvori kutiju, nameravajući da izvadi košulјicu i baci je u neki mračni ugao tavana. Ali čak i u tami, videla je jedno mesto gde je bilo još mračnije: kraj njene srcovatre, gde se praznina duboke crne reke spremala da od nje napravi ubicu. Ne ja, kaza vodi. Nisi deo mene. Jesam, šapatom odgovori voda. Ja sam svuda u tebi; osušila bi se i umrla bez mene. Nisi ni ti gazda, odvrati ona. Ponovo je zatvorila kutiju i spustila se niz merdevine klizajući se guzom. Tata joj je stalno pričao da će tako zaraditi iverje u guzi. Ovaj put je bio u pravu. Žestoko ju je peklo, tako da je nekako postrance ušla u kuhinju gde je bio Stari tatica. On je, dabome, prestao da sprema večeru dovolјno dugo da izvuče iverje. „Oči mi nisu dovolјno oštre za ovo, Megi“, žalio se. „Imaš oči kao orao. Tata tako kaže.“ Stari tatica se nasmeja sebi u bradu. „Zaista?“ „Šta je za večeru?“ „Oh, dopašće ti se večera, Megi.“ Mala Pegi se namršti i nabra nos. „Miriše na piletinu.“ „Tako je.“ „Ne volim pileću supu.“ „Nije samo supa, Megi. Ovo se pile celo peče, izuzev šije i krila.“ „Mrzim i pečenu piletinu.“

„Zar te je tvoj Stari tatica ikada lagao?“ „Jok.“ „Onda mi veruj kad ti kažem da će ti biti drago zbog ove pileće večere. Zar ne možeš da se setiš izvesne pileće večere zbog koje bi ti bilo drago?“ Mala Pegi se mislila i mislila, pa nasmešila. „Krvava Meri?“ Stari tatica joj namignu. „Uvek sam ja pričao da je ta kokoška rođena za moču.“ Mala Pegi ga zagrli tako čvrsto da on poče da se pretvara kao da se guši, pa onda oboje počeše da se smeju i smeju. Kasnije tokom noći, dugo pošto je mala Pegi bila u krevetu, doneli su Vigorovo telo, a tata i Mirko počeli su da prave kovčeg za njega. Alvin Mlinar jedva da je izgledao kao da je živ, čak i kad mu je Elenor pokazala bebu. Sve dok nije rekla: „Ona devojčica što je luča. Kaže da je ova beba sedmi sin sedmog sina.“ Alvin se osvrnu oko sebe, tražeći nekoga da mu kaže kako je to istina. „Oh, možete joj verovati“, reče mu mama. Suze pohrliše Alvinu na oči. „Dečko je izdržao“, kaza. „Tamo, u onoj vodi, izdržao je dovolјno dugo.“ „Znao je koliko ti to znači“, odvrati Elenor. Onda Alvin uze bebu, čvrsto je prigrlivši uz sebe i zagledavši joj se u oči. „Niko mu još nije dao ime, zar ne?“ upita. „Naravno da ne“, odgovori Elenor. „Mama je svim ostalim momcima dala imena, ali ti si uvek pričao da će se sedmi sin zvati...“

„Po meni. Alvin. Sedmi sin sedmog sina, sa istim imenom kao njegov otac. Alvin Mlađi.“ Osvrnu se oko sebe, pa onda pogleda u pravcu reke, daleko u šumi skrivenoj mrakom. „Čuješ li to, reko Hatrak? Ime mu je Alvin, i ipak ga nisi ubila.“ Ubrzo su doneli kovčeg i položili u njega Vigorovo telo sa svećama, koje predstavlјaju vatru života što ga je napustila. Alvin prinese bebu iznad kovčega. „Pogledaj svog brata“, prošapta novorođenčetu. „Ta beba još ništa ne može da vidi, tata“, reče mu Dejvid. „Nije tako, Dejvide“, odvrati Alvin. „Ne zna šta to vidi, ali njegove oči mogu da vide. A kada dovolјno poraste da čuje priču o svom rođenju, reći ću mu da je sopstvenim očima video svog brata Vigora, koji je život dao za njega.“ Prošle su dve sedmice pre no što se Fejt dovolјno oporavila da putuje. Ali Alvin se postarao da on i njegovi momci naporno rade kako bi otplatili svoj boravak. Raskrčili su dobar komad zemlјe, nasekli drva za zimu, postavili nekoliko humki za ćumur za Mirka Kovača i proširili put. Takođe su oborili četiri velika stabla i napravili stamen most preko reke Hatrak, i to pokriven, tako da, čak i po oluji, lјudi mogu da pređu reku a da na njih ne padne ni kap vode. Vigorov grob bio je treći po redu, pored dve mrtve sestre male Pegi. Porodica se tu pomolila, onog jutra kad su otišli. Nakon molitve, ušli su u kola i pošli na zapad. „Ali ovde smo zauvek ostavili deo sebe“, kaza Fejt, a Alvin klimnu.

Mala Pegi gledala ih je kako odlaze, pa otrčala na tavan, otvorila kutiju i uzela u ruke Alvinovu košulјicu. Bar za sada nema opasnosti. Za sada je bezbedan. Vratila je košulјicu u kutiju i spustila poklopac. Bolјe bi ti bilo da budeš nešto, mali Alvine, pomisli, ako ne, onda si za džabe napravio grdno mnogo nevolјa.

✥6✥ Greda

Sekire su odzvanjale po drvetu, snažni lјudi pevali himne dok su radili, a zgrada nove crkve velečasnog Filadelfije Trovera uzdizala se visoko na zajedničkoj livadi grada Vigora. Sve se to dešavalo znatno brže no što je velečasni Trover to očekivao. Jedva da je jedan dan prošao otkad je prvi zid podignut, kada je onaj pijani i jednooki crvenokožac dolutao da se krsti, kao da je sam prizor crkve bio oslonac kojim se on uzneo do civilizacije i hrišćanstva. Ako toliko neprosvećen crvenokožac kakav je Lola-Vosiki može da priđe Isusu, kakva bi se onda druga čuda preobraćenja mogla desiti u toj divlјini kada njegova crkva bude završena, a njegovo služenje otpočne kako treba? Međutim, velečasni Trover nije bio potpuno srećan, jer bilo je neprijatelјa civilizacije daleko snažnijih no što je varvarstvo neznabožačkih crvenokožaca, a znamenja više nisu toliko budila nadu kao kada je Lola-Vosiki prvi put obukao odeću belog čoveka. Taj svetli dan naročito je bio pomračen činjenicom da Alvin Mlinar nije među radnicima. A izgovori njegove žene napokon su presušili. Put da nađe dobro nalazište mlinarskog kamenja se završio, odmarao se jedan dan, i trebalo bi da je tu.

„Šta je bilo, zar je bolestan?“ upita Trover. Fejt stisnu usne. „Kada kažem da neće doći, velečasni Trovere, ne mislim da ne može da dođe.“ To je potvrdilo sve veće Troverove sumnje. „Zar sam ga nekako uvredio?“ Fejt uzdahnu i skrenu pogled od njega, prema stubovima i gredama zbornice. „Ne vi, gospodine, ne lično, kako se ono kaže.“ Odjednom, postade oprezna. „Šta je sad to?“ Odmah pored zgrade, većina lјudi je vezivala konopce za severnu polovinu slemenjače, da bi mogli da je postave na svoje mesto. Bio je to škaklјiv posao, a još teži zbog malih dečaka što su se rvali u prašini i smetali. Upravo su joj ti rvači privukli pogled. „Ale!“ viknu Fejt. „Alvine Mlađi, da si ga smesta pustio!“ Načini dva koraka prema oblaku prašine što je označavo junačku borbu šestogodišnjaka. Velečasni Trover nije imao namere da tako lako dopusti da se razgovor završi. „Gazdarice Fejt“, oštro reče vlečasni Trover. „Alvin Mlinar je prvi doselјenik u ovim krajevima, i lјudi ga veoma uvažavaju. Ako je iz nekog razloga protiv mene, to će veoma mnogo naškoditi mom sveštenstvu. Bar mi recite kako sam ga uvredio.“ Fejt ga pogleda pravo u oči, kao da odmerava da li će podneti da čuje istinu. „Reč je o onoj vašoj budalastoj propovedi, gospodine“, kaza mu. „Budalastoj?“ „Niste ni mogli da znate šta pričate, pošto ste iz Engleske, i...“ „Iz Škotske, gazdarice Fejt.“

„A budući da ste obrazovani u školama gde ne znaju puno o...“ „Univerzitetu u Edinburgu! Ne znaju puno! Ja...“ „O činima, čarima, mađijama, kletvama i tako tome.“ „Znam da je tvrdnja da se koriste tako mračne i nevidlјive moći prekršaj za koji se spalјuje na lomači u zemlјama koje se pokoravaju lordu protektoru, gazdarice Fejt, iako je on toliko milosrdan da samo izgoni one koji...“ „Pa, vidite, to ja i hoću da kažem“, ona ga trijumfalno prekide. „Nije baš verovatno da će vas o tome učiti na univerzitetu, zar ne? Ali mi tako ovde živimo, pa zvati to sujeverjem...“ „Ja to zovem histerijom...“ „Ne menja činjenicu da to radi.“ „Razumem ja da vi verujete kako to radi“, strplјivo odgovori Trover. „Ali sve na svetu je nauka ili čudo. Čuda su u drevnim vremenima poticala od Boga, ali ta vremena su okončana. Danas, ako želimo da promenimo svet, alatke za to pružiće nam nauka a ne magija.“ Po izrazu njenoga lica, Trover je video da je nimalo nije ubedio. „Nauka“, reče mu ona. „Kao opipavanje čvoruga na glavi?“ Čisto je sumnjao da se preterano trudila da sakrije svoj prezir. „Frenologija je nauka u začeću“, on hladno odvrati, „i ima mnogo mana, ali ja želim da otkrijem...“ Ona se nasmeja – kao devojka – delujući znatno mlađe od žene koja je izrodila četrnaestoro dece. „Izvinite, velečasni Trover, ali baš sam setila kako je Metar to

nazvao rašlјarenjem za mozgovima, i rekao da se u ovim krajevima nećete ovajditi.“ Velečasni Trover pomisli kako su to istinite reči, mada je bio dovolјno mudar da to ne kaže. „Gazdarice Fejt, govorio sam onako kako sam govorio da bih objasnio lјudima da danas na svetu postoje superiorni načini razmišlјanja, te da više ne moramo biti sputani obmanama o...“ Nije bilo svrhe. Strplјenje ju je izdalo. „Velečasni, izgleda da će moj sin biti izudaran letvom ako ne pusti one druge dečake, pa ćete morati da me izvinite.“ I ode da na šestogodišnjeg Alvina i trogodišnjeg Kalvina padne kao gnev božiji. Bila je šampion u ribanju. Čuo je kako ih grdi čak odatle, a vetar je još duvao u suprotnom pravcu. Kakvo neznanje, kaza Trover samome sebi. Potreban sam ovde, i to ne samo kao sluga gospodnji među nevernicima, već i kao čovek od nauke među sujevernim budalama. Neko prošaputa kletvu pa se, šest meseci kadnije, nešto loše desi prokletoj osobi – uvek je tako, svakome se najmanje dvaput godišnje desi nešto loše – i zbog toga su potpuno sigurni da je njihova kletva imala zloban efekat. Post hoc ergo propter hoc. Studenti u Britaniji nauče da odbacuju tako osnovne logičke greške još dok izučavaju trivijum. Ovde je to način života. Lord protektor je sasvim u pravu što u Britaniji kažnjava one što se bave magijskim veštinama, mada bi Trover daleko više voleo da to čini na osnovu gluposti a ne jeresi. Smatrati to za jeres znači pridavati mu previše dostojanstva, kao da je reč o nečemu čega se valјa bojati, mesto prezirati.

Pre tri godine, odmah nakon što je zaslužio svoj doktorat bogoslovije, Troveru je sinulo i shvatio je koliko štete lord protektor zapravo čini. To je pamtio kao prekretnicu u svom životu; zar to takođe nije bio prvi put kada mu se posetilac ukazao? Bilo je to u njegovoj maloj sobi u rektoratu Crkve svetog Džejmsa u Belfastu, gde je bio mlađi asistent pastora, što mu je bilo prvo zaduženje nakon što se zaredio. Posmatrao je mapu sveta kada mu je pogled odlutao do Amerike, gde je Pensilvanija bila jasno omeđena, pružajući se zapadno od holandskih i švedskih kolonija, sve dok linije ne izblede u opskurnoj zemlјi sa druge strane Mizipija. Mapa kao da je oživela i video je talase lјudi kako stižu na novi svet. Čestiti puritanci, odani vernici i pametni poslovni lјudi – svi su išli u Novu Englesku; papisti, rojalisti i protuve odlazili su u pobunjeničke robovske zemlјe – Virdžiniju, Karolinu i Jakobiju, takozvane Krunske kolonije. Te dve sorte bili su takvi lјudi koji, kad jednom sebi nađu mesto, tu ostaju zauvek. Ali potpuno su drugačiji lјudi odlazili u Pensilvaniju. Nemci, Holanđani, Šveđani i Hugenoti bežali su iz svojih zemalјa i od kolonije Pensilvanija stvarali vedro puno splačina, ispunjeno najgorim lјudskim smećem na kontinentu. Da stvari budu još gore, nije ih držalo mesto. Ti zaostali selјaci iskrcali bi se u Filadelfiji, otkrili da su nastanjeni – Trover ih nije zvao „civilizovanim“ – delovi Pensilvanije prenapučeni za njih, pa bi smesta pošli na zapad, na teritoriju crvenokožaca, da krče drveće i prave farme. Nema veze što im je lord protektor izričito zabranio da se tamo nastanjuju. Šta takvi pagani mare za

zakon? Zemlјa je ono što žele, kao da puko vlasništvo nad gomilom blata može da od selјaka načini veleposednika. A onda je Troverova vizija Amerike od sumorne postala crna. Video je da Ameriku u novom stoleću čeka rat. U svojoj viziji predvideo je da će kralј Francuske poslati onog nepodnošlјivog korzikanskog pukovnika, Bonapartu, u Kanadu, te da će njegovi lјudi nahuškati crvenokošce iz francuskog utvrđenog grada u Detroitu. Crvenokošci će napasti doselјenike i uništiti ih; jeste da su šlјam, ali uglavnom su engleski šlјam, tako da se Trover naježio od vizije divlјaštva crvenokožaca. Ali ukupni rezultat biće isti, čak i da Englezi pobede. Amerika zapadno od Apalača nikada neće postati hrišćanska zemlјa. Zgrabiće je ili prokleti papistički Francuzi i Španci, ili će je jednako prokleti neznabožački crvenokošci zadržati. A postoji i mogućnost da će tamo najgori mogući Englezi prosperirati i rugati se kako Hristu, tako i lordu protektoru. Još jedan kontinent biće izgublјen za Gospoda Isusa. Bila je to toliko strašna vizija, da je Trover kriknuo, misleći da ga niko neće čuti u njegovom sobičku. Ali neko ga je ipak čuo. „To je životni posao za čoveka Gospodnjeg“, kaza neko iza njega. Trover se smesta okrenu, iznenađen; ali taj glas beše nežan i topao, a lice staračko i blago, tako da se Trover samo na tren uplašio, iako su i vrat i prozori bili čvrsto zamandalјeni, i nijedan prirodan čovek nije mogao da uđe u njegov sobičak. Misleći da je ta osoba zacelo deo manifestacije koju je upravo video, Trover joj se sa poštovanjem obrati: „Gospodine, ko god da ste, video sam budućnost Severne Amerike, i meni to liči na đavolјu pobedu.“

„Đavo pobeđuje“, odgovori mu čovek, „svaki put kad božji lјudi izgube hrabrost i prepuste mu bojno polјe.“ A onda je samo nestao. Trover je tog trenutka postao svestan šta će biti njegovo životno delo. Da se zaputi u američku divlјinu, napravi seosku crkvu i da se protiv đavola bori u njegovoj zemlјi. Bile su mu potrebne tri godine da sakupi novac i dozvole od svojih nadređenih u Škotskoj crkvi, ali sada je bio tu, a stubovi i grede njegove crkve dizali su se uvis, dok je njihovo belo i nago drvo jarko suzbijalo mračnu šumu varvarizma iz koje su isečeni. Naravno, đavo će svakako primetiti da je tako veličanstven posao otpočeo. A očigledno je da je vodeći đavolјov sledbenik u Vigoru – Alvin Mlinar. Iako su svi njegovi sinovi tu, i pomažu da se sagradi crkva. Trover je znao da je za to zaslužna Fejt. Žena je čak i priznala da verovatno u srcu pripada Škotskoj crkvi, iako misli da je rođena u Masačusetsu; njeno pristupanje značilo bi da Trover može da se nada pastvi – pod uslovom da spreči Alvina Mlinara da sve upropasti. A zacelo će upropastiti. Jedna je stvar da je Alvin uvređen nečim što je Trover nenamerno rekao ili učinio. Ali da zađevica odmah u početku bude zbog verovanja u volšebništvo – pa, od tog sukoba nema skrivanja. Povučeni su borbeni redovi. Trover je bio na strani nauke i hrišćanstva, a sa druge strane bile su sile mraka i sujeverja; zverska i putena priroda čovečija bila je na drugoj strani, sa Alvinom Mlinarom kao svojim odličnikom. Samo sam na početku moje borbe za Gospoda, pomisli Trover. Ako ne mogu da pobedim svog

prvog protivnika, onda nikada neću moći da ostvarim nijednu pobedu. „Pastore Trover!“ doviknu Alvinov najstariji sin Dejvid. „Spremni smo da podignemo slemenjaču!“ Trover potrča ka njima, a onda se seti svog dostojanstva i ostatak razdalјine prođe hodom. U jevanđelјima ništa nije ni nagoveštavalo da je Gospod trčao – već samo hodao, kao što priliči njegovom visokom položaju. Naravno, Pavle je govorio o trčanju u dobroj trci, ali bila je to alegorija. Sveštenik bi trebalo da bude senka Isusa Hrista, da hoda Nјegovim putem i predstavlјa ga Nјegovom narodu. To je najbliže što će ti lјudi ikada prići veličanstvenosti Božjoj. Bila je dužnost velečasnog Trovera da porekne vitalnost svoje mladosti i hoda dostojanstveno kao starac iako mu je samo dvadeset četiri godine. „Nameravate da blagoslovite slemenjaču, zar ne?“ upita jedan farmer. Bio je to Ole, Šveđanin sa obala Delavera, pa stoga luteranac u srcu; ali bio je volјan da pomogne da se tu sagradi prezbiterijanska crkva, budući da je najbliža druga crkva bila papistička katedrala u Detroitu. „Odista nameravam“, odgovori Trover, pa položi ruku na tešku gredu, istesanu sekirama. „Velečasni Trovere.“ Iza njega se začu detinji glas, prodoran i glasan kako to samo kod dece zna da bude. „Zar nije to čaranje kad blagosilјate komad drveta?“ Trover se okrenu i vide Fejt Miler kako već ućutkuje dečaka. Imao je svega šest godina, ali Alvin Mlađi očigledno će biti jednako velika nevolјa kao njegov otac kad poraste. A možda i veća-Alvin Stariji bar je bio za toliko čovek da se drži podalјe od gradnje crkve.

„Samo vi nastavite“, kaza mu Fejt. „Ne obraćajte pažnju na njega. Još ga nisam naučila kada priča, a kada da ćuti.“ Iako mu je majka čvrsto pokrila usta šakom, dečak je staloženo gledao pravo u njega. A kada se Trover ponovo okrenu, vide da ga svi odrasli gledaju sa iščekivanjem. Detinje pitanje bilo je izazov na koji će morati da odgovori, ili će biti žigosan kao licemer ili budala pred istim tim lјudima koje je došao da preobrati. „Pretpostavlјam da bi, ako mislite da moj blagoslov zapravo nekako menja prirodu slemenjače“, reče, „to moglo biti nešto slično bacanju čini. Ali istina jeste da je greda sama po sebi samo prilika. Ja zapravo blagosilјam zajednicu hrišćana koja će se okupiti pod ovim krovom. A tu nema nikakve magije. Mi tražimo moć i lјubav Gospodnju, a ne lek protiv bradavica ili bajalicu protiv uroka.“ „Baš šteta“, promrmlјa neki čovek. „Koristio bi mi lek protiv bradavica.“ Svi se nasmejaše, ali opasnost je prošla. Kada slemenjača bude podignuta, biće to hrišćanski čin, a ne paganski. Blagoslovio je slemenjaču, pazeći da promeni uobičajenu molitvu, kako se ne bi odnosila na samu gredu. A onda lјudi krenuše da vuku konopac, a Trover na sav svoj veličanstveni baritonski glas zapeva himnu, kako bi njihovom trudu dao ritam i inspiraciju. Međutim, sve vreme je bio izrazito svestan malog Alvina Mlađeg. Nije to bilo samo zbog neprijatnog dečakovog izazova od pre nekoliko trenutaka. Um mu je

bio prost kao što je slučaj kod većine dece – Trover je čisto sumnjao da je bio potaknut nekom zlom namerom. Nešto sasvim drugo privlačilo ga je tom detetu. Nije bila reč o nekoj njegovoj osobini, već o lјudima oko njega. Kao da su ga neprestano pazili. Ne da su ga stalno gledali – bio bi to celodnevni posao, pošto je toliko jurio. Pre je bilo kao da su uvek bili svesni njega, kao što je kuvar na koledžu uvek bio svestan psa u kuhinji – nikad mu se nije obraćao, ali preskakao ga je i obilazio, ni ne stajući sa poslom. I nije samo dečakova porodica tako pazila na njega. Svi su se isto ponašali – Nemci, Skandinavci, Englezi, pridošlice i starosedeoci, baš svi. Kao da je odgajanje tog dečaka bilo zajednički projekat, kao što je gradnja crkve ili mosta preko reke. „Polako, polako, polako!“ viknu Vredan, koji je sedeo blizu istočne slemenjače da bi navodio tešku gredu na svoje mesto. Morala je da legne kako treba, da bi krovne grede ravnomerno nalegle na nju i tako sve skupa činile čvrst krov. „Predaleko!“ viknu Metar. On je stajao na skelama iznad poprečnice, na kojoj je počivala kratka greda što će držati dve slemenjače kada se budu u sredini srele krajevima. To je bio najznačajniji deo čitavog krova, i najnezgodniji da se namesti kako treba; moraće da postave krajeve dve teške grede na vrh jedne kraće, koja je jedva dva dlana široka. Zato je Metar tu bio, jer je u skladu sa svojim imenom bio oštroga oka i pažlјiv. „Desno!“ viknu Metar. „Više!“ „Ponovo ka meni!“ viknu Vredan.

„Polako!“ viknu Metar. „Dobar!“ viknu Vredan. A onda se začu „Dobar!“ i od Metra, pa lјudi na zemlјi popustiše konopce. Kada se vrengije olabaviše, svi zaklicaše, jer je slemenjača sada išla polovinom čitave crkve. Nije to bila katedrala, ali opet, velika je stvar postići tako nešto na tako omrklom mestu – najveća građevina u okolini od stotinu milјa. Sama činjenica da je podignuta bila je objava da će doselјenici tu ostati, i da ih ni Francuzi, ni Španci, ni kavalјeri, ni Jenkiji, pa ni divlјi crvenokošci sa svojim vatrenim strelama – da ih niko neće naterati da odu. I tako je, naravno, velečasni Trover ušao unutra, kao i svi ostali, da vidi nebo prvi put presečeno slemenjačom ne manje od četrdeset stopa dugačkom – a i to je samo polovina njene ukupne predviđene dužine. Moja crkva, pomisli Trover, a već je lepša od većine onih koje sam video i u samoj Filadelfiji. Gore, na klimavoj skeli, Metar je zabijao drveni klin kroz urez na kraju slemenjače i u rupu povrh grede što ju je držala. Naravno, Vredan je to radio na svom kraju. Klinovi će držati gredu na mestu sve dok se kosnice ne postave. Kada se to završi, slemenjača će biti toliko snažna da bi mogli da sklone poprečnu gredu, samo da nije potrebna da sa nje visi svećnjak koji će noću osvetlјavati crkvu. Noću, tako da vitraži blistaju naspram tame. Velečasni Trov je na umu imao baš grandioznu građevinu. Neka njihovi prosti umovi budu zabezeknuti od poštovanja kada je vide, pa neka ih to potakne da razmisle o veličanstvenosti Gospoda Boga.

Tako se on razmišlјao kad, odjednom, Metar uplašeno viknu i svi sa užasom videše kako se sredina nosača slemenjače rascepi pod udarcima Metrovog malja po drvenom klinu, koji veoma tešku slemenjaču odbaciše šest stopa u vazduh. Greda se ote iz Vrednovlјevih ruku na drugom kraju i polomi skelu kao grančice. Na trenutak kao da je lebdela u vazduhu, savršeno ravna, a onda pohrli ka zemlјi, kao da ju je sam Bog nagazio. A velečasni Trover je ni ne gledajući znao da će se neko naći tačno ispod te grede, baš posred nje, kada padne na zemlјu. Znao je to, jer je bio svestan dečaka, toga kako trči baš u tačno pogrešnom pravcu i kako je baš njegov povik „Alvine!“ zaustavio dečaka na tačno pogrešnom mestu. A kada je pogledao, bilo je tačno kao što je znao da će biti – mali Al je stajao i samo gledao istesano drvo koje će ga zalepiti za pod crkve. Ništa drugo neće biti oštećeno – pošto je greda bila ravna, udarac će se rasprostrti preko čitavog poda. Dečak je bio premali da bi makar usporio pad slemenjače. Biće zdroblјen, smrvlјen, a krv će mu se proliti preko belog drveta kojim je crkveni pod bio postavlјen. Nikad neću izvaditi mrlјu, pomisli Trover – bilo je to ludo, ali čovek ne vlada svojim mislima u trenutku smrti. Trover ugleda udarac kao da je reč o zasleplјujućem blesku svetlosti. Začu tresak drveta o drvo. Začu vrištanje. A onda mu se vid razbistri i vide kako slemenjača leži na zemlјi, sa jednim krajem tačno gde bi trebalo, kao i drugim, samo što je po sredini bila podelјena na dva dela, a između ta dva dela stajao je mali Alvin, lica prebledelog od straha.

Nedirnut. Dečak je bio nedirnut. Trover nije razumeo Nemce ili Šveđane, ali dobro je znao šta to mrmlјanje oko njega znači. Neka ih, neka bogohule – moram da shvatim šta se to ovde odigralo, pomisli Trover. Priđe dečaku, pa ga uhvati za glavu, tražeći povrede. Ni dlaka mu nije falila, ali glava mu je na dodir bila topla, veoma topla, kao da je stajao kraj vatre. A onda Trover kleknu i zagleda se u gredu. Bila je presečena glatko, kao da je drvo tako izraslo, taman toliko široko da potpuno promaši dečaka. Alova majka našla se tu svega tren kasnije, pa zgrabila svog sina, jecajući i brblјajući od olakšanja. Mali Alvin takođe je plakao. Ali Trover je razmišlјao o nečemu drugom. Napokon, on je čovek od nauke, a to što je video nije bilo moguće. Naterao je lјude da ponovo premere slemenjaču. Prostirala se duž poda tačno svojom prvobitnom dužinom – istočni kraj je od zapadnog bio udalјen tačno koliko treba. Samo što je komad širine jednog dečaka jednostavno nestao iz sredine. Izgubio se u trenutnom blesku vatre od kojeg su Alvinova glava i krajevi grede bili vreli kao užareno uglјevlјe, ali ne i oprlјeni ili opečeni. A onda Metar poče da se dere sa poprečnice, odakle je visio držeći se rukama, pošto ju je uhvatio nakon što se skela srušila. Radan i Miran popeše se da ga spuste. Velečasni Trover na to nije ni pomišlјao. Misli su mu bile potpuno obuzete šestogodišnjim dečakom koji se našao pod padajućom slemenjačom, a greda se slomila i napravila mesta za njega. Kao kad se Crveno more razdvojilo za Mojsija, sa desne i leve strane.

„Sedmi sin“, promrmlјa Vredan. Dečko je sedeo preko pale slemenjače, odmah iza prekida. „Molim?“ upita velečasni Trover. „Ništa“, odvrati mladić. „Rekao si: Sedmi sin“, kaza Trover. „Ali, zar nije mali Kalvin sedmi?“ Vredan odmahnu glavom. „Imali smo još jednog brata. Poginuo je nekoliko minuta nakon što se Al rodio.“ Vredan ponovo odmahnu glavom. „Sedmi sin sedmog sina.“ „Ali, to znači da je đavolјi nakot“, preneraženo izusti Trover. Vredan ga prezrivo pogleda. „Možda u Engleskoj tako mislite, ali mi ovde takve smatramo iscelitelјima, ili možda vidovnjacima – i to baš dobrim, šta god da budu.“ A onda se Vredan seti nečega i isceri. „Đavolјi nakot“, ponovi, zlobno uživajući u tim rečima. „Meni to zvuči kao histerija.“ Trover besno izjuri iz crkve. Zatekao je gazdaricu Fejt kako sedi na stoličici, čvrsto grli Alvina Mlađeg, koji joj je sedeo na krilu, i lјulјa ga dok se on i dalјe tresao. Nežno ga je grdila: „Rekla sam ti da ne trčiš kao muva bez glave; stalno smetaš; ne možeš da sediš na jednom mestu; čovek prosto da poludi gledajući gde si...“ A onda vide da Trover stoji ispred nje, na ućuta. „Ne brinite“, reče mu. „Neću ga ponovo dovoditi.“ „Drago mi je, ali zbog njega“, odgovori Trover. „Da sam mislio da moja crkva mora biti sagrađena po cenu dečijeg života, radije bih propovedao na livadi dok god sam živ.“

Ona se zagleda u njega i shvati da je to mislio svim svojim srcem. „Niste vi krivi“, reče. „Oduvek je bio nespretan dečak. Preživeo je nezgode koje bi ubile svako obično dete.“ „Voleo bih – da razumem šta se to ovde desilo.“ „Oslonac slemenjače je pukao, naravno“, odgovori ona. „Dešava se to ponekad.“ „Mislim – kako to da ga je promašila. Greda se prepolovila pre no što mu je dodirnula glavu. Voelo bih da mu opipam glavu, ako mogu...“ „Nije ni ogreban“, odvrati Fejt. „Znam. Želim da je opipam da vidim...“ Ona prevrnu oči i promrmlјa: „Rašlјarenje za mozgovima“, ali takođe skloni ruke da bi on mogao da opipa dečakovu glavu. On sada polako i pažlјivo, pokušavajući da shvati mapu njegove lobanje, poče da prstima iščitava grebene i čvoruge, prevoje i depresije. Nije imao potrebe da konsultuje kakvu knjigu. U knjigama su svejedno pisale besmislice. To je veoma brzo shvatio – sve su sadržale idiotske uopštenosti, kao na primer: „Crvenokošci uvek imaju čvorugu odmah iznad uva, što je znak divlјaštva i kanibalizma“, a njihove glave su, naravno, jednako raznovrsne kao kod belih lјudi. Ne, Trover nije verovao tim knjigama – ali naučio je neke stvari o lјudima sa izvesnim veštinama, a svima njima bile su zajedničke čvoruge na glavi. Razvio je veštinu razumevanja, mapiranja oblika lјudske lobanje; dok su njegove šake prelazile preko Alove glave, znao je šta je tu otkrio.

Ništa naročito, eto šta. Nijedna crta što se isticala u odnosu na druge. Prosek. Bio je krajnje prosečan. Toliko prosečan, da bi se mogao smatrati pravim školskim primerom normalnosti, samo kad bi bilo nekih školskih udžbenika na tu temu, koje vredi čitati. Kada mu skloni prste sa glave, dečak – koji je pod njegovim šakama prestao da plače – okrenu se na majčinom krilu da ga pogleda. „Velečasni Trovere“, reče mu, „ruke su vam toliko hladne da sam se zaledio.“ A onda joj se ote iz krila i otrča, dozivajući jednog od nemačkih dečaka, sa kojim se maločas onako divlјe rvao. Fejt se prekorno nasmeja. „Vidite koliko brzo zaboravlјaju?“ „A i vi“, kaza joj on. Ona odmahnu glavom. „Ne ja“, odgovori mu. „Ništa ne zaboravlјam.“ „Već ste nasmejani.“ „Idem dalјe, velečasni Trovere, prosto idem dalјe. To nije isto što i zaboravlјanje.“ On klimnu. „Pa – recite mi šta ste otkrili“, kaza mu. „Otkrio?“ „Opipavajući mu čvoruge. Rašlјareći mozak. Ima li ga uopšte?“ „Normalan. Apsolutno normalan. Nema nijedne jedine neobične stvari u vezi sa njegovom glavom.“ Ona promrmlјa: „Ništa neobično?“ „Tako je.“

„Pa, ako mene pitate, baš vam je to prilično neobično, ako je čovek dovolјno pametan da primeti.“ Uze stoličicu i ponese je, dozivajući usput Ala i Kalija. Nakon jednog trenutka provedenog u razmišlјanju, velečasni Trover shvati kako je ona u pravu. Niko nije tako savršeno prosečan. Svi imaju neku crtu koja je izražajnija od ostalih. Nije normalno da Al bude toliko uravnotežen. Da ima svaku moguću veštinu koja se može naći na lobanji, i to da sve budu u potpuno jednakoj razmeri. Daleko od toga da je prosečno; ovo dete je izvanredno, mada Trover nije imao predstave kakvog će to uticaja imati na njegov život. Majstor svakog zanata, ali nijednog pošteno? Ili majstor svih zanata? Bilo to sujeverje ili ne, Trover se zamisli. Sedmi sin sedmog sina; iznenađujući oblik njegove glave; kao i čudo – nije mogao da nađe drugi izraz – sa slemenjačom. Obično dete bi danas poginulo. Zakon prirode je tako nalagao. Ali neko ili nešto štiti to dete, pa je zakon prirode nadjačan. Ljudi su nastavili da rade na krovu čim se stalo sa pričom. Naravno, prvobitna greda bila je neupotreblјiva, pa su njena dva dela izneli napolјe. Nakon onoga što se desilo, nisu imali nikakve namere da je upotrebe za bilo šta drugo. Mesto toga, bacili su se na posao i do sredine popodneva završili drugu gredu, ponovo podigli skelu, pa je do sumraka čitava slemenjača bila postavlјena. Niko nije spominjao nesreću što se dogodila, bar ne u Troverovom prisutvu. A kada je prošao da potraži rasceplјeni oslonac, nigde nije mogao da ga nađe.

✥7✥ Oltar

Alvin Mlađi nije se uplašio kada je video da greda pada, niti se uplašio kada je tresnula na pod sa njegove leve i desne strane. Ali kada su svi odrasli počeli da se ponašaju kao da je došao dan vaznesenja, da ga grle i šapuću, tada se uplašio. Odrasli su umeli da rade neke stvari bez ikakvog razloga. Kao što tata sedi na podu pored vatre i samo posmatra rasceplјene komade raspolućenog potpornika, one grede što je popustila pod težinom slemenjače i zbog koje se sve srušilo. Kada je mama pri sebi, niti tata niti ma ko drugi ne sme da u njenu kuću unosi komadine rasceplјenog i prlјavog drveta. Ali mama je danas poludela baš kao tata, pa kad je on doneo to ogromno iverje, ona se samo sagla, smotala ćilim i sklonila tati s puta. Pa, svako ko se tati ne skloni s puta kada mu je taj izraz na licu, toliko je glup da ne treba da živi. Dejvid i Miran imali su sreće; oni mogu da odu svojim kućama, na svojoj raskrčenoj zemlјi, gde im njihove žene spremaju njihovu večeru, i mogu da odluče da li će poludeti ili ne. Ostali nisu imali toliko sreće. Pošto su tata i mama poludeli, morali su i ostali da polude. Nijedna devojčica

nije se svađala ni sa jednom drugom, a sve su pomogle da se spremi večra i bez reči posle počistile. Vredan i Radan izašli su da naseku drva i pomuzu krave a da se nisu ni udarili, a kamoli porvali, što je bilo pravo razočarenje za Alvina Mlađeg, budući da se on uvek rvao sa gubitnikom, što je bilo najbolјe rvanje do kojeg je mogao da dođe, budući da su oni imali osamnaest godina i bili pravi izazov, za razliku od dečaka sa kojima se obično mlatio. A Metar je samo sedeo pored vatre, delјući veliku varjaču za mamu i ne dižući pogled – ali i on je, baš kao svi ostali, čekao da se tata prene i izdere na nekog. Jedina normalna osoba u kući bio je Kalvin – trogodišnjak. Nevolјa je bila u tome što je za njega bilo normalno da se stalno vuče za Alvinom Mlađim, kao mače za mišem. Nikad mu se ne bi dovolјno približio da se sa njim igra, ili da ga dodirne, priča, ili učini ma šta korisno. Samo je bio tu, uvek na rubu dešavanja, tako da bi Alvin taman pogledao kada Kalvin skrene pogled, ili krajičkom oka video kako prolazi kroz vrata, a ponekad bi u mračnoj noći samo čuo tiho disanje koje je bilo bliže nego što bi trebalo, a što mu je govorilo da Kalvin ne spava na svom ležaju, već stoji odmah pored Alvinovog kreveta i posmatra ga. To niko nije ni primećivao. Prošlo je više od godinu dana otkako je Alvin digao ruke od pokušaja da ga natera da prestane sa tim. Ako bi Alvin Mlađi ikada rekao: „Mama, Kali me gnjavi“, mama bi mu samo odvratila: „Ale Mlađi, ni reč nije rekao, nije te ni pipnuo, a ako ti se ne sviđa što samo stoji tu, tiho kako se samo poželeti može, pa, baš mi te je žao, jer meni to sasvim odgovara. Volela bih kad bi izvesna druga moja deca naučila da budu jednako mirna.“ Alvin je zaklјučio da nije reč o tome da je

Kalvin danas normalan, već da se ostatak porodice jednostavno uzdigao na njegov uobičajeni nivo ludila. Tata je samo gledao i gledao rasceplјeno drvo. Povremeno bi ga sastavio kako je bilo. Jednom je veoma tiho upitao: „Metre, jesi li siguran da si pokupio sve to komade?“ Metar odgovori: „Sve do jednog, tata. Ni da sam metlom čistio, ne bih više sakupio. Ne bih, ni da sam ga polizao kao pas.“ Naravno, mama je slušala. Tata je jednom rekao da, kada obraća pažnju, mama može da čuje kako veverica prdi u šumi, pola milјe daleko, usred oluje – i to kad devojke zveckaju suđem a momci seku drva. Alvin Mlađi ponekad se pitao da li to znači da se mama razume u veštičarenje više no što to pokazuje, budući da je jednom više od sat vremena sedeo u šumi, na manje od tri jarde od veverice, a nije čuo ni da je podrignula. Bilo kako bilo, noćas je bila baš tu, u kući, tako da je naravno čula kada je tata pitao, i kada je Metar odgovorio, pa budući da je bila jednako luda kao tata, počela je da grdi kao da je Metar upravo hulio. „Pazi šta pričaš, mladiću, jer je Gospod Mojsiju na gori rekao: Poštuj oca i majku, da bi dugo živeo na zemlјi koju ti je Gospod, Bog tvoj, podario. Kada se tako brecaš svom ocu, skidaš dane, sedmice pa i godine od svog života, a tvoja duša nije u takvom stanju da želјno iščekuješ ranu posetu sudnici u kojoj ćeš se sresti sa svojim Spasitelјem i čuti ga kako izriče tvoju večnu sudbu!“ Metar se ni izbliza nije brinuo o svojoj večnoj sudbi koliko o tome što je mama lјuta na njega. Nije ni pokušao da se pobuni kako nije bio drzak – samo bi budala to

pokušala kad je mama već besna. Samo je počeo da ponizno moli za njen oproštaj, a ne treba ni spominjati kako je molio da mu tata oprosti i da ga milostivi Bog pomiluje. Kad je prestala da besni na njega, jadni Metar se već nekoliko puta izvinio, tako da je ona naposletku samo počela da gunđa i nastavila da šije. Onda Metar pogleda Alvina Mlađeg i namignu. „Videla sam to“, reče mama. „Ako ne odeš u pakao, Metar, pokrenuću peticiju svetom Petru da te tamo pošalјe.“ „I sam ću potpisati tu peticiju“, kaza Metar, krotko kao kučence što se upravo popiškilo na cipelu nekog rmpalije. „Dabome da bi“, odvrati mama, „i to sopstvenom krvlјu, jer ćeš imati dovolјno otvorenih rana da godinu dana deset pisara snabdevaš jarkim crvenim mastilom, kad ja završim sa tobom.“ Alvin Mlađi nije mogao da se suzdrži. Nјena grozna pretnja jednostavno mu je bila smešna. Iako je znao da stavlјa glavu u torbu, otvorio je usta da se nasmeje. Znao je da će ga mama mlatnuti po glavi, ako to učini, ili cimnuti za uvo, a možda će i svojim tvrdim malim stopalom zgaziti njegovu bosu nogu, što je jednom učinila Dejvidu kad joj je kazao da je trebalo da nauči da kaže ne pre no što je počela da kuva za trinaest gladnih ustiju. Bilo je to pitanje života i smrti. Bilo je to daleko više zastrašujuće od slemenjače, koja ga – napokon – nije ni udarila, što se ne može reći za mamu. Stoga je progutao taj smeh pre no što mu se oteo, i preobrazio ga u prvo čega se setio.

„Mama“, kazao je. „Metar ne može da potpisuje nikakve peticije krvlјu, jer bi već bio mrtav, a mrtvi lјudi ne krvare.“ Mama ga pogleda pravo u oči i polako odgovori: „Krvare kad im ja kažem.“ Pa, to je prevršilo čašu. Alvin Mlađi je morao da se naglas nasmeje. A to je potaklo na smeh polovinu devojaka, zbog čega se i Metar nasmejao. Naposletku je i mama počela da se smeje. Svi su se samo smejali i smejali, dok nisu počeli da plaču, pa ih je mama poslala na spavanje, uklјučujući tu i Alvina Mlađeg. Od sveg tog uzbuđenja Alvin Mlađi osećao se prilično hrabro, a još nije naučio kako bi ponekad trebalo da svu tu ishitrenost drži u sebi. Ispalo je da Matilda, koja je imala šesnaest godina i sebe smatrala pravom damom, hoda ispred njega uz stepenište. Svi su mrzeli da budu iza Matilde, jer je koračala tako sitno i damski. Metar je imao običaj da kaže kako bi radije išao za mesecom, jer je brži. Sada je Matildina zadnjica bila odmah ispred lica Ala Mlađeg, lјulјajući se levo-desno, pa se on seti šta je Metar rekao za mesec i pomisli kako je Matildina zadnjica taman okrugla kao mesec, a onda se zapita kako bi bilo dodirnuti mesec i da li bi bio tvrd kao neki tvrdokrilac, ili mek kao puž golać. A kada šestogodišnji dečak, koji se već oseća hrabro, pomisli tako nešto, ne prođe ni pola sekunde pre no što mu se prst dva palca zarije u nežno meso. Matilda je baš dobro vrištala. Al bi tada možda i dobio batine, samo što su Vredan i Radan bili odmah iza njega, pa sve to videli i počeli da se smeju tako glasno da se Matilda rasplakala i pobegla,

preskačući po dve stepenice odjednom, nimalo damski. Vredan i Radan poneše Alvina između sebe, tako visoko da mu se malo zavrtelo u glavi, pevajući staru pesmu o svetom Đorđu koji ubija aždaju, samo što su pevali o svetom Alvinu – a tamo gde je pesma obično pominjala kako je matora aždaja hilјadu puta proburažena i da se njegov mač nije topio u vatri, promenili su mač u prst, pa se čak i Metar nasmejao. „To je pogana, pogana pesma“, viknu desetogodišnja Meri, koja je stražarila ispred sobe starijih devojaka. „Bolјe batalite tu pesmu“, reče Metar, „pre no što vas mama čuje.“ Alvin Mlađi nikada nije razumeo zašto mama nije volela tu pesmu, ali tačno je bilo da je momci nikada nisu pevali kad je ona u blizini. Blizanci prestaše da pevaju i popeše se uz merdevine u potkrovlje. U tom trenutku vrata devojačke sobe širom se otvoriše i Matilda, očiju crvenih od plakanja, proturi glavu kroz njih i viknu: „Zažalićete!“ „Ooh, žao mi je, žao mi je“, piskavo odvrati Radan. Alvin se tek tada seti da će on biti glavna žrtva kad devojke reše da izravnaju račune. Kalvin je još bio mali, pa je bio bezbedan, a blizanci su bili stariji i krupniji, a i uvek ih je dvojica. Tako da, kad god se devojke razlјute, Alvin je bio prvi na udaru njihove smrtonosene srdžbe. Matilda je imala šesnaest godina, Beatris petnaest, Elizabet četrnaest, En dvanaest, Meri deset, a sve su više volele da gnjave Alvina, nego ma koju drugu rekreaciju dopuštenu biblijom. Jednom kad je Alvin bio toliko mučen da više nije mogao da izdrži, samo su ga Metrove snažne ruke zaustavile da vilom ne počini ubistvo u

afektu. Metar je tada primetio da se paklene kazne najverovatnije sastoje od života u istoj kući sa pet žena koje su sve otprilike dvostruko veće od čoveka. Još od tada, Alvin se pitao koji je to greh počinio pre rođenja, pa da zasluži da od samog početka bude napola proklet. Alvin uđe u sobičak koji je delio sa Kalvinom i samo sede, čekajući da Matilda dođe i ubije ga. Ali ona nije dolazila, pa Alvin shvati kako verovatno čeka da se sveće ugase, kako niko ne bi znao koja ga je od njegovih sestara zadavila. Samo nebo zna da im je svima samo tokom protekla dva meseca dao i više no dovolјno razloga da ga ubiju. Pokušavao je da pogodi da li će ga ugušiti Matildinim jastukom sa guščijim perjem – što bi bilo prvi put da mu bude dopušteno da ga dotakne – ili će poginuti od uboda Beatrisinih dragocenih šivaćih makaza kroz srce, kad odjednom shvati da će se unerediti u pantalone ako za otprilike dvadeset pet sekundi ne bude u polјskom klozetu. Naravno, neko je već bio tamo, pna je Alvin napolјu skakao i drao se čitava tri minuta, ali taj neko i dalјe nije izlazio. Palo mu je napamet da je verovatno reč o nekoj od devojaka, što bi bio najpakleniji plan koji su do sada smislile, ako je tako; da mu ne daju u klozet, a znaju da se plaši da po mraku ide u šumu. Bila je to užasna osveta. Ako se uneredi, toliko će ga biti sramota da će verovatno morati da promeni ime i pobegne, a to je puno gore od bockanja pozadine. Pobesneo je kao bizon sa zatvorom, koliko je sve to bilo nepošteno.

Naposletku, toliko se razlјutio da je uputio najstrašniju pretnju. „Ako ne izađeš, uradiću to tačno ispred vrata, pa ćeš da ugaziš kada ih otvoriš!“ Čekao je, ali ko god da je bio unutra nije kazao: „Ondaću da te nateram da mi poližeš cipelu“, što je bio uobičajeni odgovor. Al tada shvati da možda osoba u klozetu ipak nije neka od njegovih sestara. Svakako nije reč o nekom od braće. Tako su ostale samo dve mogućnosti, jedna gora od druge. Al je bio toliko lјut na sebe da se pesnicom opaučio po glavi, ali od toga mu nije bilo nimalo bolјe. Tata će ga verovatno zviznuti, ali još gore bi bilo da je unutra mama. Možda bi ga izribala, što je dovolјno gadno, ali ako je baš gadne naravi, lice će joj poprimiti onaj ledeni izraz i kazaće veoma tiho: „Alvine Mlađi, nadala sam se da će bar jedan od mojih sinova biti rođeni gospodin, ali sada vidim da sam protraćila život“, zbog čega se uvek osećao najbednije moguće, a da ne umre. Stoga skoro da je osetio olakšanje kada se vrata otvoriše, a iza njih se ukaza tata, koji je još zakopčavao pantalone – i to nimalo srećno. „Je li bezbedno da prođem kroz ova vrata?“ hladno upita. „Jeste“, odgovori Alvin Mlađi. „Molim?“ „Da, gospodine.“ „Jesi li siguran? Ovde ima nekih divlјih životinja za koje mislim da su dovoljno pametne da to urade ispred klozetskih vrata. Odmah da ti kažem da ću, ako ima takvih životinja, postaviti zamku i uloviti je za zadnjicu. A

kada je ujutru pronađem, zašiću joj rupu i pustiti je da se naduje i umre u šumi.“ „Izvini, tata.“ Tata odmahnu glavom i pođe ka kući. „Ne znam šta je to sa tvojim crevima, dete. Jednog trena uopšte ne moraš u klozet, a već sledećeg samo što ne umreš.“ „Pa, bio bih dobro kad bi ti napravio još jedan nužnik“, promrmlјa Al Mlađi. Ali tata ga nije čuo, jer Alvin to zapravo nije rekao sve dok se vrata nisu zatvorila, a tata vratio u kuću; pa ni tada nije to glasno kazao. Alvin je dugo prao ruke na šmrku, jer se plašio onoga što ga čeka u kući. Ali onda, tako sam napolјu u mraku, počeo je da se plaši iz drugog razloga. Svi kažu da beli čovek nikad ne može da čuje kada se crvenokožac šunja kroz šumu, a njegova starija braća zabavlјala su se pričajući Alvinu da ga, svaki put kad je sam napolјu, naročito noću, crvenokošci gledaju iz šume, igrajući se svojim kremenim sikirama, obuzeti želјom da mu skinu skalp. Al im danju nije verovao, ali noću, ruku hladnih od vode, sav se naježi, na pomisli da čak i zna gde je taj crvenokožac. Odmah iza njegovog ramena, tamo kod svinjca, šunjajući se tako tiho da svinje nisu ni zagroktale, a psi ni zalajali. Kada pronađu Alovo telo, bez kose i krvavo, biće prekasno. Ma koliko njegove sestre bile gadne – a bile su gadne – Al je računao da su ipak bolјe nego da skonča od crvenokoščeve sikire. Skoro da je preleteo razdalјinu od šmrka do kuće, ni ne osvrnuvši se da vidi je li crvenokožac zaista tamo. Čim se vrata zatvoriše, smesta je zaboravio svoje strahovanje zbog mučalјivog nevidlјivog crvenokošca. U kući je sve bilo tiho, što je već samo po sebi bilo prilično

sumnjivo. Devojke se nikad ne bi smirile pre no što bi tata bar triput viknuo na njih. I tako je Alvin hodao uz stepenice, baš oprezno, pazeći na svaki korak, osvrćući se toliko često da mu se vrat ukočio. Kad se naposletku našao u svojoj sobi i zatvorio vrata, bio je toliko nervozan da je skoro poželeo da urade šta već nameravaju, na da se sve to završi. Ali one ništa nisu učinile i ništa nisu učinile. Obišao je sobu osvetlјenu svećom, prevrnuo krevet, zavirio u svaki ćošak, ali nije bilo ničeg. Kalvin je spavao sa palcem u ustima, što je značilo da je prilično vremena prošlo otkad su bile u sobi, ako su uopšte dolazile. Poče da se pita da li su devojke, makar taj jedan put, rešile da ga ostave na miru, ili da svojim prlјavim trikovima napadnu blizance. Život bi mu se potpuno promenio kad bi devojke postale dobre. Kao kad bi ga anđeo izbavio iz pakla. Skide odeću što je brže mogao, presavi je, pa je složi na stoličicu pored kreveta, da ujutru ne bi bila puna buba. Postigao je izvestan sporazum sa bubama. Mogu da se uvlače u šta god hoće, ako je na podu, ali ne smeju da se penju u Kalvinov ili Alvinov krevet, niti na njegovu stoličicu. Zauzvrat, Alvin ih nikada nije gazio. Kao rezultat toga, Alvinova soba bila je manje-više utočište za bube u toj kući, ali budući da su se držale primirja, on i Kalvin bili su jedini koji se nikada nisu budili urlajući zbog buba u krevetu. Skide noćnu košulјu sa klina i navuče je preko glave. Nešto ga ubode ispod miške. Uzviknu od oštrog bola. Nešto drugo ga ubode u rame. O čemu god da je reč, bilo je svuda u noćnoj košulјi. Dok ju je on strgao sa sebe, i dalјe ga je svuda bockalo. Naposletku je skinuo košulјu i

nag do gole kože mlatarao rukama i šamarao se, pokušavajući da strese sa sebe bube, ili šta je već to bilo. A onda oprezno diže noćnu košulјu sa poda. Koliko je mogao da vidi, ništa nije bežalo od nje, a čak i kad ju je protresao i istresao, nijedna buba nije ispala. Ali ispalo je nešto drugo. Zablistalo je na tren na svetlosti sveće i jedva čujno zvecnulo kad je palo na pod. Tek je tada Alvin Mlađi primetio prigušeno kikotanje iz susedne sobe. Oh, namestile su mu, i to dobro. Seo je na ivicu kreveta i počeo da vadi pribadače iz noćne košulјe i zabija u jedan ugao pokrivača. Nikad ne bi pomislio da su dovolјno lude na da rizikuju da izgube makar samo jednu od maminih dragocenih čeličnih pribadača, samo da bi mu vratile. Ali trebalo je da zna. Devojke nikad nisu igrale pošteno, kao dečaci. Kad te dečak obori na zemlјu tokom rvanja, ma, ili skoči na tebe, ili sačeka da ustaneš. U oba slučaja ste na istom – ili obojica gore, ili obojica dole. Ali Al je iz sopstvenog bolnog iskustva znao da devojčice šutiraju kada si dole i udruže se protiv tebe kad god im se ukaže prilika. Kada se tuku, tuku se kako bi što pre sa time završile. To uopšte nije zabavno. Baš kao noćas. To uopšte nije poštena kazna; on je nju bocnuo prstom, a one njega napunile pribadačama. Krvario je na nekoliko mesta, koliko su ga izbole. A Alvin je računao da Matilda nema ni modricu, mada je sada želeo da ima. Alvin Mlađi nije bio zloban – ne, nikako. Ali dok je sedeo tu na ivici kreveta i vadio pribadače iz svoje noćne košulјe, nije mogao a da ne primeti bube kako idu svojim poslom po podu, i nije mogao a da ne zamisli kako bi bilo

kad bi sve te bube slučajno posetile izvesnu sobu punu kikotanja. I tako je kleknuo na pod, stavivši tu sveću i počeo da šapuće s bubama, baš kao onog dana kada je sa njima sklopio primirje. Počeo je da im priča o lepim zategnutim čaršavima i mekanoj koži po kojima mogu da gmižu, a najviše o Matildinoj satenskoj jastučnici na jastuku sa guščjim perjem. Ali njima izgleda nije bilo stalo do toga. Gladne su, eto šta su, pomisli Alvin. Stalo im je samo do hrane, hrane i straha. I tako je počeo da im priča o hrani, najukusnijoj hrani, kakvu u životu nisu probale. Bube odmah priđoše da slušaju, mada se nijedna ne uspentra na njega, što je bilo u potpunosti u skladu sa primirjem. Hrane koliko god hoćete, svuda po toj mekoj ružičastoj koži. A i bezbedno je, ni traga od opasnosti, ništa zbog čega bi valјalo brinuti, samo otiđite tamo i pronađite hranu na toj mekoj, ružičastoj, glatkoj koži. I naravno, nekoliko buba provuče se ispod Alvinovih vrata, a onda sve više i više njih, da bi se naposletku čitava vojska, kao jedan veliki konjički juriš, zaputila ispod vrata i kroz zid, dok su im se tela belasala na svetlosti sveće. Bile su vođene večnom nezasitom glađu i neustrašive, jer im je Al rekao da nema razloga za strah. Nije prošlo ni deset sekundi pre no što je iz susedne sobe začuo vrisak. A kroz jedan minut čitava kuća bila je u takvom metežu da bi čovek pomislio da se zapalila. Devojke su vrištale, momci vikali, a čizme tutnjale dok je tata jurio uz stepenište i gazio bube. Al je bio srećan kao kuče kad se upiški. Naposletku, mir je zavladao u susednoj sobi. Za koji tren, doći će da pogledaju kako su on i Kalvin, pa je

ugasio sveću, zavukao se pod pokrivač i prošaptao bubama da se sakriju. I, dabome, začuše se mamini koraci u hodniku ispred vrata. U poslednjem trenutku, Alvin Mlađi se priseti da nije obukao noćnu košulјu. Munjevito izbaci ruku iz kreveta, zgrabi košulјu i uvuče je pod pokrivač baš u trenu kad se vrata otvoriše. A onda se usredsredio na to da diše lako i ravnomerno. Mama i tata uđoše, noseći sveće. Čuo ih je kako zadižu Kalvinove pokrivače, da bi proverili ima li tu buba, pa se uplašio da će zadići i njegov. Baš bi bilo sramota da ga vide kako spava go kao od majke rođen, kao neka životinja. Ali devojčice, koje su znale da je nemoguće da zaspi tako brzo nakon što je proburažen sa toliko pribadača, prirodno su se bojale šta će reći mami i tati, pa se zato postaraše da ih isteraju iz sobe odmah nakon što su svećom obasjali Alvinovo lice, da se uvere da spava. Alvin je pazio da mu lice bude potpuno nepokretno – čak ni očnim kapcima nije trzao. Sveća ode, a vrata se tiho zatvoriše. I dalјe je čekao, i dabome, ponovo se otvoriše. Čuo je šlјapkanje bosih nogu po podu. A onda osetio Enin dah i čuo kako mu šapuće na uvo: „Ne znamo kako si to uradio, Alvine Mlađi, ali znamo da si ti nahuškao one bube na nas.“ Alvin se pretvarao da ništa ne čuje. Čak je malo zahrkao. „Nećeš me prevariti, Alvine Mlađi. Bolјe bi ti bilo da noćas ne spavaš, jer se nećeš probuditi ako zaspeš, čuješ šta ti kažem?“ Tata je ispred sobe upitao: „Gde se En izgubila?“

Ovde, tata, preti da će da me ubije, pomisli Alvin. Ali, naravno, nije to naglas rekao. Svejedno je samo pokušavala da ga uplaši. „Namestićemo da izgleda kao nesrećan slučaj“, reče mu En. „Oko tebe se stalno dešavaju nekakve nesreće. Niko neće ni pomisliti da je reč o ubistvu.“ Alvin poče da joj veruje sve više i više. „Odnećemo ti telo i nagurati ga u klozetsku rupu, pa će svi misliti da si otišao da se olakšaš i upao unutra.“ To bi upalilo, pomisli Alvin. I ličilo je na En da smisli nešto tako đavolski pametno, budući da je ona baš najbolјe umela da krišom uštine čoveka i bude dobrih deset stopa daleko pre no što taj vrisne. Zato su joj nokti uvek bili tako dugi i oštri. Alvin je i sada osećao kako mu jedan od tih oštrih noktiju klizi niz obraz. Vrata se šire otvoriše. „En“, šapnu mama, „da si smesta izašla.“ Nokat presta da ga grebe. „Samo sam htela da se uverim da je mali Alvin dobro.“ Nјene bose stope izađoše iz sobe. Uskoro se sva vrata zatvoriše, a on ču kako mamine i tatine cipele klepeću dok su silazili niz stepenište. Znao je da bi trebalo da bude na smrt uplašen Eninim pretnjama, ali nije bilo tako. Dobio je bitku. Zamislio je bube kako gmižu po devojkama i počeo da se smeje. Pa, tako neće moći. Morao je da priguši smeh i da pokuša da diše smireno, koliko je to moguće. Čitavo telo mu se treslo od pokušaja da suzdrži smeh. Neko je bio u sobi.

Ništa nije čuo, a kada je otvorio oči, nikog nije video. Ali znao je da je neko tu. Nisu ušli na vrata, pa mora da su došli kroz otvoreni prozor. Ma to je glupost, reče Alvin samome sebi, ovde nema ni žive duše. Ali ipak je nepomično ležao, zaboravivši na smeh, jer je osećao da neko tu stoji. Ne, ovo je sve samo košmar, dabome; i dalјe sam uzbuđen jer sam mislio da me crvenokošci čekaju napolјu, ili možda zbog Enine pretnje, tako nešto. Sve će proći, samo ako ležim sklopljenih očiju. Crnilo iza Alovih očnih kapaka posta ružičasto. Pojavila se svetlost u sobi. Svetlost jarka kao da je podne. Na celom svetu nema te sveće, ne, čak ni fenjera koji mogu tako jarko da sijaju. Al otvori oči, a sav njegov strah pretvori se u užas, jer sada vide da je ono čega se bojao stvarno tu. U podnožju njegovog kreveta stajao je čovek, blistav kao da je satkan od sunčeve svetlosti. Svetlost u sobi dopirala je iz njegove kože, sa njegovih grudi – gde mu je košulјa bila razdrlјena – sa lica i šaka. A u jednoj od tih šaka bio je nož, oštar čelični nož. Umreću, pomisli Al. Baš kao što mi je En obećala. Samo što nije bilo nikakvih izgleda da su njegove sestre mogle da prizovu tako užasnu prikazu. Taj jarki Blistavi čovek svojevolјno je došao, to je sasvim sigurno, sa namerom da ubije Alvina Mlađeg jer je to svojim gresima zaslužio, a ne zato što ga je neko na to nagnao. A onda, kao da čovekova svetlost probi Alvinovu kožu i uđe u njega, a strah odmah minu. Možda Blistavi čovek ima nož, i možda se ušunjao u sobu a da pri tom nije otvorio vrata, ali nije nameravao da ozledi Alvina. I tako se Alvin malčice opustio i promeškolјio u krevetu, tako da

je bio u sedećem položaju, oslonivši se o zid, na stao da posmatra Blistavog čoveka, čekajući da vidi šta će to da radi. Blistavi čovek prinese svoj jarki čelični nož drugom dlanu – i zaseče. Alvin vide sjaktavu grimiznu krv kako teče iz rane na njegovoj ruci, na niz podlakticu, i sa lakta kaplje na pod. Ali nije ni četiri kapi palo pre no što mu se u glavi pojavila vizija. Video je sobu svojih sestara, bila mu je dobro poznata, ali sada je bila drugačija. Kreveti su bili veoma visoki, a njegove sestre divovi, tako da je jasno video samo ogromna stopala i noge. A onda shvati da zapravo sobu vidi iz tačke gledišta nekog stvorenjceta. Tačke gledišta jedne bube. U svojoj viziji, on je jurio ispunjen glađu, potpuno neustrašivo, znajući da će biti hrane, samo ako se popne na ta stopala, te noge – hrane koliko god želi. I stoga je žurio, peo se, jurio je, sve vreme tragajući. Ali hrane nije bilo, ni trunčice. Ogromne šake odjednom ga zbaciše, pa se grdno velika senka nadvi nad njega i oseti silovito mrvlјenje, oštru agoniju smrti. Ne jednom, već mnogo puta, na desetine puta; nada da će biti hrane, poverenje da će sve biti u redu; a onda razočarenje – ništa za jelo, baš ništa – a nakon razočarenja, strah, povrede i smrt. Svaki bogovetni život pun poverenja bio je izdan, smrvlјen i zgnječen. A onda je u svojoj viziji postao onaj što je preživeo, onaj što je pobegao od divovskih cipela što su gazile – i to pod krevete i pukotine u zidovima. Pobegao je iz sobe smrti, ali ne na staro mesto, ne u bezbednu sobu, jer tamo više nije bilo bezbedno. Odatle su laži poticale. Bilo je to mesto u kojem je boravio izdajnik, lažlјivac, ubica koji ih je poslao u smrt. Naravno, u toj viziji nije bilo reči. Nije ni

moglo biti reči, niti jasnih misli u bubinom mozgu. Ali Al je znao za reči i misli, i bio je daleko više od svake bube svestan šta su to one naučile. Obećano im je nešto u vezi sa svetom, bile su uverene u to, a onda se ispostavilo da je sve to laž. Da, smrt je strašna, bežite iz te sobe; ali u drugoj sobi bilo je nešto gore od smrti – tamo je svet poludeo; bilo je to mesto u kojem je baš sve moglo da se desi, gde se ničemu nije moglo verovati, gde ništa nije bilo sigurno. Užasno mesto. Najgore mesto. A onda se vizija okonča. Alvin je samo sedeo, pokrivši oči rukama, i očajno ridao. Patile su, ote mu se nemi krik, patile su – i to zbog mene. Ja sam ih izdao. Blistavi čovek došao je da mi to pokaže. Naterao sam bube da mi veruju, ali onda sam ih prevario i poslao u smrt. Počinio sam ubistvo. Ne, ne ubistvo! Ko je još čuo da je gaženje buba ubistvo? Niko na čitavom zemnom šaru ne bi to tako nazvao. Ali nije bitno šta drugi misle o tome – Al je to znao. Blistavi čovek došao je da mu pokaže kako je ubistvo – ubistvo. A sada je Blistavi čovek nestao. Svetlost je iščilila iz sobe, pa kada je Al otvorio oči, u njoj nije bilo nikog sem Kalija, koji je čvrsto spavao. Prekasno je i da moli za oproštaj. Osećajući se potpuno bedno, Ali Mlađi sklopi oči i otplaka još malo. Koliko je vremena prošlo? Nekoliko sekundi? Ili je Alvin zadremao pa nije primetio da je prošlo daleko više vremena? Nije bitno koliko – svetlost se vratila. Ponovo mu se ukazala, ne samo očima, već mu je i srce probola, šapćući mu, smirujući ga. Alvin ponovo otvori oči i

pogleda Blistavog čoveka pravo u lice, čekajući da progovori. Kada on ništa ne reče, Alvin pomisli da je na njega red i stoga promuca te reči, tako nejake u poređenu sa onim što je osećao: „Žao mi je. Neću nikad više. Ja...“ Znao je da blebeće; toliko je bio unezveren da nije ni čuo šta priča. Ali svetlost na tren još jače zablista i Alvin oseti pitanje u umu. Pazite, ni reč nije bila izgovorena, ali znao je da Blistavi čovek želi da mu kaže zbog čega mu je to žao. A kad razmisli o tome, Alvin baš i nije bio siguran šta je tu loše. To svakako nije ubijanje samo po sebi – čovek može da umre od gladi ako povremeno ne zakolјe koju svinju, a sigurno nije ubistvo, kada lasica ulovi miša, zar ne? A onda ga svetlost ponovo dodirnu i ponovo mu se prikaza jedna vizija. Ovaj put, to nisu bile bube. Sada je video jednog crvenokošca, kako kleči pred jelenom i doziva ga da dođe i umre; jelen je došao, razrogačenih očiju i dršćući, kao da je veoma uplašen. Znao je da dolazi da umre. Crveni pusti strelu, a ona se zari u košutin bok. Noge joj klecnuše. Pade. A Alvin je znao da u toj viziji uopšte nema greha, jer su i umiranje i ubijanje samo deo života. Crvenokožac je postupao kako treba, kao i košuta, oboje u skladu sa svojim prirodnim zakonom. Onda, ako smrt buba nije zlo koje je počinio, šta je onda? Ta moć koju ima? Veština da natera stvari da jednostavno idu tamo gde on hoće, da ih natera da se slome baš na pravom mestu i da razume kako bi stvari trebalo da budu, pa da im pomogne da takve i postanu? To je smatrao baš korisnim, dok je pravio i popravlјao stvari koje jedan dečak pravi i popravlјa u selјačkom

domaćinstvu. Umeo je da sastavi dva dela slomlјenog držalјa, i to tako da se bez ikakvog lepka zauvek spoje. Ili dva komada pokidane kože – nije morao ni da ih ušiva; a kada bi vezao čvor u uzici ili konopcu – ostao bi vezan. Bila je to ista veština koju je primenio na bube. Naterao ih je da shvate kako bi stvari trebalo da budu, a onda su one učinile kako je želeo. Da li je to bio njegov greh, ta njegova veština? Blistavi čovek čuo je to pitanje i pre no što ga je uobličio u reči. Opet usledi nalet svetlosti i još jedna vizija. Ovaj put video je sebe kako šakama pritiska kamen, a kamen mu se istopio pod prstima kao puter, poprimio baš onakav oblik kakav je on želeo, gladak i zaokružen, pa se odlomio od planinskog boka i otkotrlјao – savršena lopta, savršena sfera, što je rasla i rasla, sve dok se nije pretvorila u čitav svet, oblikovan baš kako su ga njegove ruke načinile, sa drvećem i travom po svom licu i životinjama što su trčale, skakale, letele, plivale, gmizale i kopale na toj kamenoj lopti koju je načinio, iznad nje i u njoj. Ne, nije to bila užasna moć, već veličanstvena, samo kad bi znao kako da je koristi. Pa, ako nije umiranje i ako nije veština, šta sam onda loše uradio? Blistavi čovek ovaj put mu ništa nije pokazao. Alvin ovog puta nije video bujicu svetlosti, nije bilo nikakve vizije. Mesto toga, odgovor mu je samo došao, i to ne od Blistavog čoveka, već od samoga sebe. Jednog trena osećao se kao da je preglup da bi ikada razumeo sopstvenu rđavost, a onda je već sledećeg trena sve jasno video.

Nije bila reč o tome što su bube umrle, niti što ih je naterao na to. Reč je o tome da ih je oterao u smrt samo da bi udovolјio sebi. Rekao im je da je to za njihovo dobro, ali nije bilo tako – to je koristilo samo Alvinu. Nanošenje zla svojim sestrama, više nego nanošenje zla bubama, i to samo da bi mogao da leži u krevetu i trese se od smeha jer je izravnao račune – dabome, Blistavi čovek je čuo misli skrivene u Alvinovom srcu, a Al Mlađi vide kako vatra suknu iz njegovog blistavog oka i zari mu se u srce. Pogodio je. U pravu je. I tako Alvin baš tada i baš tu, na licu mesta, izreče najozbilјnije obećanje u čitavom svom životu. Imao je veštinu, i koristiće je, ali postojala su pravila za takve stvari, pravila koja će poštovati makar ga to ubilo. „Nikada je više neću iskoristiti za sebe“, kaza Alvin Mlađi. A kada izgovori te reči, oseti kao da mu je srce u plamenu, koliko je izgaralo u njemu. Blistavi čovek ponovo nestade. Alvin leže, skliznuvši pod ćebe, iscrplјen od plakanja, iznuren od olakšanja. Učinio je lošu stvar, dabome. Ali sve dok održava zavet koji je upravo dao, sve dok svoju veštinu koristi da pomaže drugim lјudima, a nikada sebi, biće dobar dečak i neće morati da se stidi. Uhvatila ga je vrtoglavica kao da je upravo prezdravio posle groznice – a i bilo je otprilike tako. Bio je izlečen od rđavosti što je rasla u njemu kao neka boleština. Setio se kako se smejao odmah nakon što je izazvao smrt zarad sopstvenog zadovolјstva, i posramio se, ali ta sramota bila je umerena, bila je umekšana, jer je znao da se to nikada više neće ponoviti.

Dok je tako ležao, Alvin ponovo oseti da je u sobi svetlije. Ali svetlost ovaj put nije dolazila iz jednog izvora. Ne iz Blistavog čoveka. Ovaj put, kad je otvorio oči, shvatio je da je on sam izvor te svetlosti. Šake su mu blistale, lice mora da mu je sijalo kao kod Blistavog čoveka. On sa sebe zbaci pokrivače i vide da mu čitavo telo sjaji svetlošću tako zasleplјujućom da je jedva mogao da se pogleda, samo što takođe nije mogao da podnese da gleda bilo gde drugde. Zar sam ovo ja? pomisli. Ne, ne ja. Blistam ovako jer i ja moram nešto da uradim. Baš kao što je Blistavi čovek učinio nešto za mene. I ja moram nešto da uradim. Ali za koga bi to trebalo da učinim? A onda mu se ponovo ukaza Blistavi čovek, ponovo vidlјiv u podnožju kreveta, samo što više nije blistao. Sada Alvin shvati da zna tog čoveka. Bio je to Lola-Vosiki, onaj jednooki viski-crvenokožac, koji se pre nekoliko dana krstio. I dalјe je na sebi nosio odeću belih lјudi koju su mu dali kada je postao hrišćanin. Pošto ga je sada svetlost ispunila, Alvin je video jasnije no ikada pre. Video je da tog jadnog crvenog čoveka nije otrovalo piće, niti ga je obogalјilo to što je izgubio jedno oko. Reč je bila o nečemu mnogo mračnijem, nečemu što je kao buđ raslo u njegovoj glavi. Crvenokožac načini tri koraka i kleknu pored kreveta, a lice mu je bilo samo malčice udalјeno od Alvinovih očiju. Šta hoćeš od mene? Šta treba da uradim? Čovek prvi put otvori oči i progovori. „Učini da sve bude celo“, kaza. Jedan tren kasnije, Al Mlađi shvati da je to bilo rečeno jezikom crvenokožaca. Šau-ni, priseti se onoga što su odrasli pričali na krštenju. Ali Al je to

razumeo jednako jasno kao da je čist engleski. Učini sve celim. Pa, to je Alova veština, zar ne? Popravlјanje stvari, teranje stvari da idu kuda bi trebalo. Nevolјa je bila u tome što ni upola nije razumeo kako to radi, a svakako nije imao predstave da popravi nešto što je živo. Možda, pomisli, ni ne mora da razume. Možda samo mora da dela. I tako diže ruku, ispruži je što je pažlјivije Morao, na dodirnu obraz Lole-Vosikija, odmah ispod povređenog oka. Ne, nije tako, pomeri prst sve dok nije dodirnuo mlitav kapak gde je drugo oko trebalo da bude. Da, pomisli. Budi ceo. Vazduh zapucketa. Varnice sevnuše. Al preneraženo uzdahnu i otrže ruku. Sva svetlost nestala je iz sobe. Samo je mesečina dopirala kroz prozor. Nije ostala ni trunčica sjaja. Bilo je kao da se upravo probudio iz sna, najčvršćeg sna u životu. Bilo je potrebno neko vreme da se Alvinove oči prilagode mraku. Nije to bio san – ne, nikako. Jer eto crvenokošca, koji je ranije bio Blistavi čovek. Nemoguće da sanjaš kada ti crveni čovek kleči pored kreveta, roneći suze iz onog jednog zdravog oka, a drugo oko, gde si ga upravo dodirnuo... Taj kapak i dalјe je bio labav i visio nad prazninom. Oko nije bilo iscelјeno. „Nije uspelo“, prošapta Alvin. „Žao mi je.“ Bilo je baš sramno što ga je Blistavi čovek spasao od užasne rđavosti, a on ništa nije učinio njemu zauzvrat. Ali crvenokožac ga ni rečju nije prekorio. Mesto toga je obema snažnim šakama uhvatio Alvina za naga ramena i

primakao ga bliže sebi, pa ga čvrsto i snažno polјubio u čelo, kao otac sina, kao da su braća, kao da su istinski prijatelјi i to dan pre no što će poginuti. Taj polјubac i sve što je sadržao – nadu, oproštaj, lјubav – to ne smem nikad da zaboravim, nemo kaza Alvin. Lola-Vosiki skoči na noge. Bio je spretan kao dečak, a ne teturava pijanica. Promenjen, bio je promenjen, a Alvinu pade napamet da je možda ipak nešto izlečio, nešto ispravio, nešto dublјe od očiju. Možda ga je izlečio od žudnje za viskijem. Ali ako je tako, Al je znao da nije to on učinio, već svetlost što je neko vreme bila u njemu. Ona vatra što ga je zagrejala, a ne peče. Crveni čovek pojuri do prozora, preskoči prozorsku dasku, na tren se zadrža rukama, pa nestade. Alvin nije ni čuo kad su mu stope dotakle zemlјu napolјu, koliko je bio tih. Kao mačke u ambaru. Koliko li je vremena prošlo? Sati i sati? Da li će uskoro zora? Ili je prošlo svega nekoliko sekundi, otkad mu je En prošaptala ono na uvo, a porodica zaspala? Nije preterano ni bitno. Alvin nije mogao da spava – ne sada, ne kada se sve to izdešavalo. Zašto ga je taj crvenokožac posetio? Šta je sve to značilo, ta svetlost što je ispunila Lolu-Vosikija, pa onda i njega? Nije mogao da samo leži u krevetu, ispunjen čuđenjem. I tako je ustao, uvukao se u noćnu košulјu što je brže mogao i iskrao se kroz vrata. Kada se našao u hodniku, čuo je priču iz prizemlјa. Mama i tata još su bili budni. Isprva je želeo da otrči dole i da im ispriča šta mu se sve desilo. Ali onda im je čuo

glasove. Bili su besni, uplašeni, skroz uznemireni. Nije to dobar trenutak da ih prekida pričom o nekakvom snu. Iako je Alvin znao da to nije san, već stvarnost, oni će to smatrati snom. A sad, kad mu se malo razbistrilo u glavi, shvatio je da zapravo ne sme ništa da im kaže. Šta, da je poslao bube sestrama u sobu? Pribadače, bockanje, pretnje? Sve bi to isplivalo na površinu, iako je Alvinu izgledalo kao da su otad prošli meseci, na i godine. Ništa od svega toga sada nije bilo bitno, u poređenju sa zavetom koji je dao i budućnosti za koju je mislio da ga čeka – ali biće bitno mami i tati. I zato se na vrhovima prstiju otšunjao niz hodnik i niz stepenište, prišavši taman dovolјno blizu da lepo čuje, i taman dovolјno daleko da bude iza ugla i van vidnog polјa. Nakon svega nekoliko minuta, zaboravio je na to da bi trebalo da im bude van vidnog polјa. Lagano se spustio još niže, sve dok nije mogao da lepo vidi veliku sobu. Tata je sedeo na podu, okružen drvetom. Al Mlađi se iznenadio što tata još to radi, čak i nakon što se popeo gore da ubija bube, čak i nakon što je prošlo toliko vremena. Sada je bio presamićen, lica zaklonjenog šakama. Mama kleknu ispred njega, tako da su između njih bile najveće komadine drveta. „Živ je, Alvine“, kaza mama. „Ne treba ni da se misliš o ostalom.“ Tata diže glavu i pogleda je. „Voda je ukapala u drvo, zaledila se i raskravila davno pre no što smo ga i sasekli. A ispalo je da smo drvo oborili baš tako da se to nije videlo na površini. Ali iznutra je bilo rasceplјeno na troje; samo je čekalo težinu slјemenjače. Voda je to učinila.“

„Voda“, reče mama, sa prezirom u glasu. „Ovo je četrnaesti put da je voda pokušala da ga ubije.“ „Deca uvek upadaju u nevolјe.“ „Kao onaj put kad si se okliznula po mokrom podu dok si ga držala. Kao onaj put kad je Dejvid oborio kazan klјučale vode... kao ona tri puta kada se izgubio, pa smo ga pronašli na rečnoj obali. Kao kad je prošle zime led pukao na reci...“ „Misliš da je on prvo dete koje je upalo u vodu?“ „Otrovnu vodu zbog koje je povraćao krv. Onaj blatom prekriveni bizon koji ga je jurio po onoj livadi...“ „Pokriven blatom. Svi znaju da se bizoni kaškaju kao svinje. To nikakve veze nema sa vodom.“ Tata snažno udari rukom o pod. To odzvoni kroz kuću kao puščani hitac. Mama se trže, i naravno pogleda ka stepeništu, gde deca spavaju. Alvin Mlađi brzo se povuče uz stepenište i sačeka da mu naredi da se vrati u krevet. Ali mora da ga nije videla, jer ništa nije vikala, a niko nije pošao za njim. Kada se na vrhovima prstiju ponovo primakao, oni su se i dalјe svađali, samo malo tiše. Tata je šaputao, ali plamenog pogleda: „Ako misliš da ovo nema veze sa vodom, onda si ti ta koja je luda.“ Mama je sada bila sva ledena. Alvin Mlađi dobro je znao taj njen pogled – mama nije umela da se razlјuti više od toga. Tada nema šamara, niti grdnje. Samo hladnoće i tišine, tako da svako dete koje od nje zasluži takvo ponašanje nedugo potom počne da priželјkuje smrt i paklene muke, jer je tamo barem toplo.

Ali sa tatom nije ćutala, već joj je glas bio užasno hladan. „I sam Spasitelј pio je vode sa samarićanskog bunara.“ „Nešto se ne sećam da je Isus upao u taj bunar“, odvrati tata. Alvin Mlađi priseti se kada se držao za vedro, koje je hrlilo u tamu, sve dok se konopac privezan za čekrk i vedro ne zaustaviše tik iznad vode, u kojoj bi se zacelo udavio. Rekli su mu da nije imao ni dve godine kada se to dogodilo, ali ponekad bi svejedno sanjao o kamenju od kojeg je bunar bio ozidan, sve mračnijem i mračnijem kako je on padao. Bunar je u njegovim snovima bio deset milјa dubok, a padao je čitavu večnost pre no što bi se probudio. „Razmisli onda o ovome, Alvine Mlinaru, budući da misliš kako se razumeš u sveto pismo.“ Tata poče da se buni kako to uopšte ne misli. „Sam đavo rekao je Gospodu u pustinji da će ga anđeli uzneti makar samo da ne bi povredio nogu na kamenju.“ „Ne znam kakve to veze ima sa vodom...“ „Ako sam se za tebe udala zbog tvoje pameti, očigledno da su me grdno prevarili.“ Tata pocrvene. „Nemoj da me zoveš prostodušnim, Fejt. Znam šta znam, i...“ „On ima anđela čuvara, Alvine Mlinaru. Ima nekoga ko pazi na njega.“ „Ti i tvoje sveto pismo. Ti i tvoji anđeli.“ „Onda mi ti reci kako to da je doživeo četrnaest nesreća, a da nema ni ogrebotinu. Koliko je drugih dečaka dočekalo šestu godinu života, a da se nije povredilo?“

Tatino lice tada je nekako čudno izgledalo, pomalo zategnuto, kao da mu je teško da uošte i priča. „Kažem ti da nešto želi da ga ubije. Znam.“ „Ne znaš ti da je tako.“ Tata je sada još sporije pričao, cedeći reči kroz zube, kao da je svaka bolna. „Znam.“ Toliko je teško pričao, da ga je mama prosto nadglasala. „Ako postoji neki đavolski plan da bude ubijen – a ne mislim tako, Alvine – onda postoji još snažnija nebeska namera da bude sačuvan.“ A onda, odjednom, tata uopšte nije imao muke da priča. Jednostavno je odustao od toga da izrekne onu tešku stvar, a Alvin Mlađi se oseti izneverenim, kao kad se neko u rvanju preda pre no što ga bace na zemlјu. Ali znao je, istog trena kad je na to pomislio, da njegov tata ne bi tek tako odustao da ga neka užasna sila ne sprečava da govori. Tata je bio jak čovek, a ne kukavica. A videvši tatu tako poraženog, na, dečak se uplašio. Mali Alvin je znao da mama i tata o njemu pričaju, a iako nije razumeo ni pola toga što su rekli, znao je da tata tvrdi kako neko želi da ubije Alvina Mlađeg. Kad je pokušao da kaže šta mu je pravi dokaz, da objasni zbog čega je siguran, nešto ga je ućutkalo. Alvin Mlađi je bio potpuno siguran da je to što je ućutkalo tatu sušta suprotnost od one blistave svetlosti što je noćas ispunila njega i Blistavog čoveka. Ima nešto što želi da Alvin bude snažan i dobar. A nešto drugo želi da Alvin bude mrtav. Šta god da je ta dobra stvar, može da donosi vizije i mogla je da mu pokaže njegov užasni greh, pa da ga nauči kako da ga zauvek ukloni. Ali ta loša stvar, imala je moć da ućutka tatu, da porazi najjačeg i

najsnažnijeg čoveka za kojeg je Al Mlađi ikada čuo. A to ga je plašilo. Kada tata nastavi da izlaže svoje argumente, sedmi sin je znao da se ne služi dokazom na koji je računao. „Ne đavoli, ne anđeli“, kaza tata, „već elementi vaselјene. Zar ne vidiš da je on zločin protiv prirode? Ti i ja ne možemo ni da pretpostavimo kolika je to sila u njemu. Tolika moć da jedan deo same prirode to ne može da podnese – toliko moći da se čuva i kad ne zna da to čini.“ „Ako ima toliko moći u sedmom sinu sedmog sina, gde je tvoja moć, Alvine Mlinaru? Ti si sedmi sin – to je, navodno, nešto – ali ja ne vidim da si vidovnjak ili...“ „Ne znaš ti šta ja radim...“ „Znam šta ne radiš. Znam da ne veruješ...“ „Verujem u sve što je istina...“ „Ja znam da su svi ostali muškarci na livadi i grade onu lepu crkvu, samo ti nisi...“ „Onaj propovednik je budala...“ „Zar nekad ne pomisliš da Bog koristi tvog dragocenog sedmog sina kako bi pokušao da te probudi i pozove na pokajanje?“ „Oh, zar u takvog blagog Boga veruješ? Boga koji pokušava da ubije male dečake, kako bi njihove tate otišle na sastanak?“ „Gospod je spasao našeg sina, da bi tebi pokazao svoju lјubav i samilost...“ „Ljubav i samilost što su pustile da moj Vigor umre...“ „Ali jednog dana, strplјenje će ga izdati...“ „A onda će mi ubiti još jednog sina.“

Ona ga ošamari. Alvin Mlađi je to video sopstvenim očima. I to nije bilo ovlaš, kao kad su joj sinovi bezobrazni, ili lenčare. Bio je to šamar koji odvali celo lice, pa se Alvin munjevito sklјoka na pod i sakri. „Reći ću ti sledeće, Alvine Mlinaru.“ Glas joj je bio toliko hladan da je goreo. „Ako se ta crkva završi, a u njoj nema ni traga tvojih ruku, ti ćeš prestati da budeš moj muž, a ja ću prestati da budem tvoja žena.“ Ako je još reči izrečeno, Alvin Mlađi nije ih čuo. Bio je u krevetu, tresući se što je tako užasna misao mogla biti i zamišlјena, a kamoli naglas izgovorena. Te noći je toliko puta bio prestravlјen; bojao se bola, bojao se smrti kada mu je En šapnula na uvo da će ga ubiti, a najviše se uplašio kada mu se Blistavi čovek ukazao i prozvao ga zbog greha. Ali ovo je nešto drugo. Ovo je kraj čitave vaselјene, kraj jedine sigurne stvari – čuti mamu kako priča da više neće biti sa tatom. Ležao je tako u svom krevetu, a svakakve misli letele su mu kroz glavu tako brzo da nijednu nije mogao da zadrži, pa mu naposletku u svoj toj zbrci nije preostalo ništa drugo no da zaspi. Kada se ujutru probudio, pomislio je da je sve to možda bilo samo san – moralo je biti. Ali u podnožju njegovog kreveta bilo je novih mrlјa, tamo gde je kapnula krv Blistavogčoveka, tako da to nije bio san. A nije sanjao ni svađu svojih roditelјa. Tata ga je nakon doručka zaustavio i kazao mu: „Ale, danas ćeš ostati ovde, sa mnom.“ Po izrazu maminog lica jasno je video da i danas važi ono što je sinoć rečeno.

„Hoću da pomognem na crkvi“, odgovori Alvin Mlađi. „Ne bojim se nikakvih greda.“ „Danas ćeš ostati sa mnom. Pomoći ćeš mi da nešto napravim.“ Tata proguta plјuvačku, pa se nekako zaustavi da ne pogleda mamu. „Toj crkvi će trebati oltar, na računam da nas dvojica možemo da napravimo jedan baš lep, koji će biti unet u tu crkvu čim se podignu zidovi i krov.“ Tata pogleda mamu i nasmeši se tako da Alvina Mlađeg prođoše žmarci niz kičmu. „Misliš da će se onom popu dopasti?“ Mama je bila iznenađena, i to očigledno. Ali ona nije bila takav čovek da odustane od rvanja samo zato što ju je onaj drugi jednom bacio, Alvin je za toliko znao. „Šta dete može da pomogne?“ upita ona. „Nije stolar.“ „Ima oko za taj posao“, odgovori tata. „Ako može da šije kožu, mogao bi da stavi krstove na oltar. Da ga ulepša.“ „Metar bolјe delјe“, odvrati mama. „Onda ću mu reći da progori krstove.“ Tata položi ruku na glavu Alvina Mlađeg. „Makar čitav dan sedeo ovde i čitao bibliju, ovo dete neće ići u tu crkvu sve dok ne bude završena.“ Tatin glas bio je dovolјno tvrd da te reči ureže u kamenu. Mama pogleda Alvina Mlađeg, na Alvina Starijeg. Naposletku se okrenu i poče da puni kotarice večerom za one koji idu u crkvu. Alvin Mlađi izađe napolјe i ode tamo gde je Metar uprezao konje, a Vredan i Radan tovarili na kola krovne ploče za crkvu. „Hoćeš li da ponovo budeš u crkvi?“ upita Radan.

„Možemo da bacamo brvna na tebe, a ti da ih cepaš glavom“, kaza Vredan. „Ne idem“, odgovori Alvin Mlađi. Vredan i Radan zgledaše se, sa potpuno istim izrazima na licima. „Pa, baš šteta“, kaza Metar. „Ali kad mama i tata zahladne, u čitavoj Vobiškoj dolini divlјa mećava.“ Onda namignu Alvinu Mlađem, baš kao sinoć, kad ga je to uvalilo u onoliku nevolјu. Zbog tog miga Alvin zaklјuči kako bi Metru mogao da postavi jedno pitanje koje obično nikad ne bi tek tako izgovorio. Priđe mu bliže, da ga drugi ne čuju. Metar shvati šta Alvin hoće, pa čučnu pored točka da čuje šta to ima da kaže. „Metre, ako mama veruje u Boga a tata ne veruje, kako da znam ko je od njih dvoje u pravu?“ „Mislim da tata veruje u Boga“, odgovori Metar. „Ali šta ako ne veruje. To te pitam. Šta da radim kada mama kaže jedno, a tata kaže drugo?“ Metar poče da mu daje nekakav laki odgovor, pa stade – Alvin mu na licu vide kako se rešio da mu kaže nešto ozbilјno. Nešto istinito, mesto nečeg lakog. „Ale, moram da ti kažem, želeo bih i ja to da znam. Ponekad mislim da niko ništa ne zna.“ „Tata kaže da znaš ono što vidiš očima. Mama kaže da znaš ono što osećaš u srcu.“ „A šta ti kažeš?“ „Otkud ja znam, Metre? Imam samo šest godina.“ „Ja imam dvadeset dve, Alvine. Odrastao sam čovek, pa opet ne znam. Računam da ni mama ni tata ne znaju.“

„Pa, ako ne znaju, kako to da se onda toliko nalјute oko toga?“ „Oh, tako ti je kad si u braku. Stalno se svađaš, ali nikad se ne svađaš oko onoga za šta misliš.“ „A oko čega se zaista svađaju?“ Alvin ovaj put vide da se dešava potpuno suprotno. Metar je pomislio da mu kaže istinu, ali je promenio mišlјenje. Ustao je i promrsio Alvinu kosu. To je Alvinu Mlađem bio siguran znak da se odrasla osoba sprema da ga slaže, kao što stalno lažu decu, kao da deca nisu dovolјno pouzdana da im se kaže istina. „Oh, računam da se svađaju samo da bi slušali sebe.“ Alvin je uglavnom samo slušao odrasle kako lažu, a da ništa oko toga ne bi rekao, ali ovaj put reč je bila o Metru, a naročito nije voleo da ga Metar laže. „Koliko ću morati da napunim godina pre no što mi kažeš istinu?“ upita Alvin. Metrove oči na tren besno blesnuše – niko ne voli da ga zovu lažovom – pa se isceri, a pogled mu se ispuni razumevanjem. „Dovolјno da i sam pretpostaviš šta je odgovor“, reče, „ali i da budeš dovolјno mlad da ti koristi.“ „A kada će to biti?“ Alvin htede da čuje. „Hoću da mi sada pričaš istinu, i to stalno.“ Metar ponovo čučnu. „Ne mogu stalno, Ale, jer je ponekad jednostavno preteško. Ponekad bih morao da objašnjavam stvari koje jednostavno ne znam kako da objasnim. Ponekad ima nekih stvari koje moraš sam da shvatiš – i to kroz život.“ Alvin je bio besan i znao je da mu se to videlo na licu.

„Nemoj da se toliko lјutiš na mene, braco. Neke stvari ne mogu da ti kažem jer ih ni sam ne znam, a to nije laganje. Ali na ovo možeš da računaš: Ako mogu da ti kažem, reći ću ti, a ako ne mogu, i to ću ti reći i neću se pretvarati.“ To je bila najpoštenija stvar koju mu je odrasla osoba ikada rekla, pa se Alvinove oči ispuniše suzama. „Da si održao to obećanje, Metre.“ „Održaću ga ili umreti – na to možeš da računaš.“ „Samo da znaš, neću da zaboravim.“ Alvin se seti zaveta kojeg je sinoć dao Blistavom čoveku. „I ja znam kako da držim obećanje.“ Metar se nasmeja, pa privuče Alvina i zagrli ga. „Isti si kao mama“, reče. „Nimalo ne popuštaš.“ „Ništa ja tu ne mogu“, odgovori Alvin. „Ako počnem da ti verujem, kako ću znati kada da prestanem?“ „Nikad nemoj da prestaneš“, odgovori mu Metar. Otprilike u to vreme Miran dojaha na svojoj staroj kobili, a mama izađe sa kotaricama sa večerom, pa odoše svi koji su hteli da idu. Tata odvede Alvina Mlađeg do ambara i Alvin je za tili čas pomagao da se daske uklapaju, a njegove su pasovale jednako dobro kao tatine. Istini za volјu, još i bolјe, jer je Al za to mogao da koristi svoju veštinu, zar ne? Taj oltar bio je namenjen svima, pa je stoga mogao da natera drvo da tako ulegne da se više nikad ne rastavi – ni na spojevima, ni drugde. Alvin čak pomisli da i tatine spojeve tako učvrsti, ali kada pokuša, vide da je i tata u tome bio pomalo vešt. Drvo se nije kao kod Alvina spajalo u jedan neprekinuti komad – ali baš se dobro uklapalo, jašta, pa nije bilo potrebe da se meša.

Tata nije puno pričao. Nije ni morao. Obojica su znali da je Alvin Mlađi vešt u tome da čvrsto sastavi stvari, baš kao njegov tata. Do mraka je čitav oltar bio sastavlјen i ofarban. Ostavili su ga da se suši, a dok su hodali ka kući tata je Alvina čvrsto držao za rame. Hodali su zajedno uigrano i lako kao da su obojica delovi istog tela, kao da je tatina ruka izrasla iz Alvinovog vrata. Alvin je osećao puls u tatinim prstima, a kucao je tačno u ritmu sa krvlјu u njegovom grlu. Kada su ušli u kuću, mama je radila pored vatre. Okrenula se i pogledala ih. „Kakav je?“ upita. „To je najglatkija kutija koju sam ja ikada video“, odgovori Alvin Mlađi. „Danas u crkvi nije bilo nijednog nesrećnog slučaja“, reče mama. „I ovde je sve dobro išlo“, odvrati tata. Alvin Mlađi ni za živu glavu nije mogao da kaže kako to da su mu mamine reči zvučale kao: „Nikud ja ne idem“, a tatine kao: „Ostani sa mnom zauvek.“ Ali znao je da nije lud što tako misli, jer je baš u tom trenu Metar digao pogled sa mesta na kojem je ležao ispred vatre i namignuo tako da ga je samo Alvin Mlađi video.

✥8✥ Posetilac

Velečasni Trover sebi je dopušta svega nekoliko poroka, ali jedan od njih bio je da petkom kasno ruča sa Tkačima. Bolјe je bilo reći da je to večera, budući da su Tkači bili prodavci i zanatlije, pa su u podne samo malo jeli s nogu. Trover je dolazio svakog petka ne toliko zbog količine hrane, koliko zbog njene kakvoće. Pričalo se da Elenor Tkač može da od starog panja napravi zečji paprikaš. A nije bilo ni samo zbog hrane, jer je Oklop Gospodnji Tkač išao u crkvu i razumeo se u bibliju, pa je razgovor sa njim bio na višoj ravni. Naravno, ne tako uzvišen kao sa visokoobrazovanim crkvenim velikodostojnikom, ali najbolјi mogući u toj neznabožačkoj divlјini. Obedovali su u sobi iza radnje Tkačevih, koja je bila delom kuhinja, delom radionica a delom biblioteka. Elenor bi povremeno promešala sadržaj lonca, a miris kuvane divlјači i pečenog hleba mešao se sa mirisima što su dopirali iz šupe u kojoj su pravili sapun i loja od kojeg su upravo tu pravili sveće. „Oh, bavimo se svačim“, rekao mu je Oklop prvi put kada je velečasni Trover došao u posetu. „Pravimo stvari koje svaki ovdašnji farmer može sam da napravi – ali mi to radimo bolјe, pa tako uštede sate posla ako te stvari jednostavno kupe od nas, pa tako

dobijaju vreme koje mogu da iskoriste da krče, oru i seju još zemlјe.“ Sama radnja bila je od poda do tavanice puna polica, a police pune robe što je kolima stigla sa istoka – pamučnom tkaninom sa parnih razboja Irakvi, kalajnim posuđem i gvozdenim loncima i pećima iz pensilvanijskih i saskvaenskih kovačnica, finom grnčarijom i vitrinicama i kutijama novoengleskih stolara, pa čak i sa nekoliko dragocenih vrećica začina, dopremlјenog sa Orijenta u Novi Amsterdam. Oklop Tkač jednom je priznao kako je potrošio svu svoju životnu ušteđevinu da kupi robu, a nije bilo sigurno da će prosperirati u tako slabo nastanjenom kraju. Ali velečasni Trover primetio je stalnu reku kola koja su dolazila iz donjeg Vobiša i niz Tipikanu, na čak i nekoliko sa zapada, od Bučne reke. Sad, dok su čekali da Elenor kaže da je paprikaš gotov, velečasni Trover postavi mu pitanje koje ga je već duže vremena mučilo. „Video sam šta odnose odavde“, kaza velečasni Trover, „a ne mogu ni da pretpostavim čime vas plaćaju. Ovde niko ne zarađuje gotovinu, a nema ni neke robe koja bi se prodala na istoku.“ „Plaćaju salom i ćumurom, jasenovinom i drvnom građom, a naravno i hranom za Elenor i mene – i ko god da dođe.“ Samo budala ne bi primetila da se Elenor toliko udeblјala da je na pola puta do porođaja. „Ali uglavnom“, nastavi Oklop, „uzimaju na recku.“ „Recku! Farmeri čiji će skalpovi naredne zime najverovatnije u Fort Detroitu biti tramplјeni za muskete ili piće?“

„Više se priča o skalpiranju nego što ga ima“, odvrati Oklop. „Ovdašnji crvenokošci nisu glupi. Znaju za Irakve i kako oni sede u Kongresu u Filadelfiji zajedno sa belim lјudima, i kako imaju muskete, konje, farme, polјa i gradove, baš kao u Pensilvaniji, Saskvaeni ili Novom Oranžu. Znaju za narod Čeriki sa Apalača i kako oni obrađuju zemlјu i bore se uz bele pobunjenike Toma Džefersona da svoju zemlјu sačuvaju nezavisnom od kralјa i kavalјera.“ „A možda su primetili i neprestani niz splavova što se spuštaju niz Hajo i kola što idu na zapad, a i to da se drveće obara, a brvnare dižu.“ „Računam da ste napola upravu, velečasni“, odgovori Oklop. „Računam da bi crvenokošci mogli i ovako i onako. Mogli bi da pokušaju da nas ubiju ili da se skrase i žive među nama. Život sa nama ne bi baš bio lak za njih – nisu navikli na život u gradovima, što je za bele lјude najprirodniji način života. Ali borba protiv nas bila bi gora po njih, jer će onda biti pobijeni. Možda misle da će ubistvo nekoliko belaca ostale preplašiti, pa da neće da dolaze. Ali ne znaju oni kako je u Evropi, kako će san o posedovanju zemlјe naterati lјude da pređu pet hilјada milјa i rade napornije no ikada u životu, zakopaju decu koja bi inače preživela i da rizikuju da im tomihok rascopa glavu jer je bolјe biti svoj čovek, nego služiti tamo nekog gospodara. Izuzev Gospoda Boga.“ „A tako je i sa vama?“ upita Trover. „Sve ste rizikovali, zbog zemlјe?“ Oklop pogleda evoju ženu Elenor i nasmeši se. Ona mu se nije nasmešila u odgovor, primeti Trover, ali takođe je

primetio da su joj oči prelepe i duboke, kao da zna tajne koje su je učinile dostojanstvenom, iako je vesela u srcu. „Ne zbog zemlјe, kao što je farmeri žele. Da vam kažem, nisam vam ja farmer“, odgovori Oklop. „Ima i drugih načina da se poseduje zemlјa. Vidite, veličasni Trovere, dajem im recku jer verujem u ovu državu. Kada dolaze da trguju sa mnom, teram ih da mi kažu imena svih svojih suseda, da naprave grube mape farmi i potoka gde žive, kao i puteva i reka kojima su dovde došli. Teram ih da nose pisma koja su drugi napisali, i pišem pisma za njih i šalјem ih nazad na istok, lјudima koje su ostavili za sobom. Znam sve i svakoga u čitavom gornjem Vobišu i predelu Bučne reke, i kako da se tamo stigne.“ Velečasni Trover začkilјi i nasmeši se. „Drugim rečima, brate Oklop, vi ste vlada.“ „Recimo samo da ću biti spreman da služim, ako se ikada ukaže trenutak da vlada zatreba“, odvrati Oklop. „A kroz dve ili tri godine, kada više sveta dođe, a neki počnu da prave stvari kao što su cigle, posuđe, lonci, vitrine i burad, pivo, sir i stočnu hranu, pa, šta mislite – gde će doći to da prodaju ili kupe? U radnju koja im je davala recku kada su njihove žene žudele za tkaninom da naprave šarene halјine, ili kada im je bio potreban gvozdeni lonac ili peć da se odbrane od zimske hladnoće.“ Filadelfija Trover reši da ne pominje kako baš i nije imao poverenja u to da će zahvalni lјudi ostati odani Oklopu Gospodnjem Tkaču. Mada, pomisli Trover, možda grešim. Zar Spasitelј nije rekao da bacamo hleb u vodu? Čak i ako Oklop ne ostvari sve svoje snove, učiniće veliko dobro i pomoći da se ova zemlјa civilizuje.

Hrana je bila spremna. Elenor im nasu paprikaš. Kada je postavila lepu belu činiju pred njega, velečasni Trover nije mogao a da se ne nasmeši. „Mora da ste baš ponosni na svog muža i sve što radi.“ Mesto da se skromno nasmeši, kako je Trover očekivao, Elenor se skoro naglas nasmeja. Oklop Gospodnji nije bio ni izbliza tako osećajan. On se nasmejao grohotom. „Velečasni Trovere, valјalo bi vas upozoriti“, kaza Oklop. „Kada sam ja do laktova u loju za sveće, Elenor je do laktova u sapunu. Kada ja pišem lјudima pisma i isporučujem ih, Elenor crta mape i zapisuje imena u našu knjižicu za cenzus. Nema nijedne stvari koju ja radim, a da Elenor nije pored mene, niti jedne koju ona radi, a da ja nisam pored nje. Izuzev, možda, njene bašte, do koje joj je stalo više no meni. I čitanja biblije, do čega je meni stalo više od nje.“ „Pa, dobro je što je pravična i na usluzi svom suprugu“, odgovori velečasni Trover. „Mi smo na usluzi jedno drugom“, odvrati mu Oklop Gospodnji, „i to da zapamtite.“ Rekao je to sa osmehom, a Trover mu se nasmešio u odgovor, ali sveštenik je bio pomalo razočaran što je Oklop bio toliki papučić da je morao otvoreno da prizna kako ne rukovodi svojim poslom ili svojim domom. Ali šta se i moglo očekivati, uzevši u obzir to da je Elenor odrasla u onoj čudnoj porodici Mlinarovih? Teško da bi se moglo od najstarije kćeri Alvina i Fejt Mlinar očekivati da se pokori svom mužu kao što je to Gospod nameravao. Međutim, Trover u životu nije probao tako ukusno spremlјenu divlјač. „Nimalo se ne oseća na divlјač“, reče.

„Nikada ne bih pomislio da divlјi jelen može da ima ovakav ukus.“ „Ona odbacuje salo“, odvrati Oklop, „i dodaje piletinu.“ „Sad kad ste to spomenuli“, reče Trover, „osećam ukus piletine u čorbici.“ „A salo ide u sapun“, reče Oklop. „Ništa ne bacamo, ako možemo da smislimo kako da upotrebimo.“ „Baš kao što je Gospod i nameravao“, odgovori Trover, na poče da jede. Dobrano je načeo drugu činiju paprikaša i treće parče hleba kada je uputio primedbu za koju je smatrao da je šalјiva pohvala. „Gospođo Tkač, kuvate tako dobro da bih skoro poverovao u volšebništvo.“ Trover je očekivao smeh, ali Elenor mesto toga posramlјeno spusti pogled, kao da ju je optužio za prelјubu. A Oklop Gospodnji ukoči se i reče: „Bio bih vam zahvalan da to ne pominjete u ovoj kući.“ Velečasni Trover pokuša da se izvini. „Nisam to ozbilјno mislio“, kaza. „Među racionalnim hrišćanima tako nešto je šala, zar ne? Gomila sujeverja, a ja...“ Elenor ustade od stola i izađe iz sobe. „Šta sam to rekao?“ upita Trover. Oklop uzdahnu. „Oh, niste mogli da znate“, odgovori. „Reč je o zađevici koja potiče još iz vremena pre no što smo se uzeli, kada sam prvi put ovde došao i upoznao je kada mi je sa braćom pomagala da napravim prvu kolibu – tu sada pravimo sapun. Počela je da baca konjski bosilјak po mom podu i izgovara nekakvu bajalicu, a j a sam joj viknuo da umukne i da mi se izgubi iz kuće. Naveo sam reči iz biblije, u kojoj piše: Nećeš trpeti da veštica živi. Možete biti sigurni, da je to bilo napetih pola sata.“

„Nazvali ste je vešticom, a ona se udala za vas?“ „Bilo je još nekoliko razgovora između toga.“ „Pa valјda više ne veruje u te stvari, zar ne?“ Oklop se namršti. „Nije reč o verovanju, već o činjenju, velečasni. Ona to više ne radi. Ni ovde, ni bilo gde drugde. A kada ste je vi – nekako posredno – optužili za to, pa, uznemirila se. Zato što mi je tako obećala, shvatate.“ „Ali kada sam se izvinio, zašto je...“ „Pa, u tom grmu leži zec. Vi razmišlјate na jedan način, ali ne možete da joj kažete kako bajalice, bilјe i čarolije nemaju moć, jer je ona videla neke stvari koje vi jednostavno ne možete da objasnite.“ „Jamačno da čovek kao što ste vi, dobar poznavalac svetog pisma i koji je proputovao svet, može da ubedi svoju ženu da digne ruke od sujeverja iz svog detinjstva.“ Oklop nežno uhvati velečasnog Trovera za zapešće. „Velečasni, moram da vam kažem nešto, a nikad ne bih pomislio da ću to ikada morati da saopštim odraslom čoveku. Dobar hrišćanin odbija da te stvari pusti u svoj život jer je jedini ispravan način da se skrivene moći uvedu u vaš život kroz molitvu i milost Gospoda Isusa, a ne zbog toga što to ne radi.“ „Ali ne radi“, odvrati Trover. „Nebeske moći su stvarne, kao i vizije i anđeoske posete, i sva čuda pomenuta u svetom pismu. Ali nebeske sile nikakve veze nemaju sa mladima koji se zalјublјuju, lečenjem gušobolјe, nošenjem jaja ili ma kakvom smešnom sitnicom koju neuki prosti svet navodno postiže svojom takozvanom skrivenom mudrošću. Ne postoji nijedna stvar koja se postiže vidovnjaštvom, kletvama, ili čime

već, a koja se ne može objasniti jednostavnom naučnom istragom.“ Oklop veoma dugo ništa nije odgovarao. Troveru je postalo prilično neprijatno zbog te tišine, ali nije imao predstave šta bi još mogao da kaže. Ranije mu ni na kraj pameti nije bilo da bi Oklop mogao da veruje u takve stvari. Bio je to zapanjujući uvid. Jedno je suzdržavati se od veštičarenja jer je to glupost, a potpuno druga stvar verovati u to i suzdržavati se jer je pogrešno. Trover pomisli kako je to drugo viđenje zapravo plemenitije: jer za Trovera je preziranje veštičarenja bilo stvar zdravog razuma, dok je za Oklopa i Elenor velika žrtva. Međutim, pre no što je stigao da iznađe način da izrazi tu misao, Oklop se zavali u stolicu i potpuno promeni temu. „Računam da je vaša crkva skoro završena.“ Velečasni Trover sa olakšanjem pođe za Oklopom na sigurnije tle. „Krov je juče završen, a danas su sve daske zakucali na zidove. Sutra će biti nepromočiva, sa kapcima na prozorima, a kada na njih postavimo stakla i namestimo vrata, biće suva kao barut.“ „Staklo mi stiže brodom“, reče mu Oklop, pa namignu. „Rešio sam problem prevoza jezerom Iri.“ „Kako vam je to pošlo za rukom? Francuzi potapaju svaki treći brod, čak i od Irakvi.“ „Jednostavno. Naručio sam staklo iz Montreala.“ „Francusko staklo na prozorima britanske crkve!“ „Američke crkve“, odvrati Oklop. „A i Montreal je grad u Americi. Bilo kako bilo, Francuzi možda pokušavaju da nas se otarase, ali za to vreme mi smo tržište za njihovu

robu, pa zato guverner, markiz De la Fajet, nema ništa protiv da njegov narod lepo zarađuje od trgovine sa nama, kad smo već tu. Preneće ga brodom niz jezero Mičigen, a onda barkom uz Sveti Josif, pa niz Tipikanu.“ „Da li će stići pre lošeg vremena?“ „Računam da hoće“, odgovori Oklop, „ili neće biti plaćeni.“ „Vi ste neverovatn čovek“, kaza mu Trover. „Ali čudi me da gajite toliko malo odanosti prema Britanskom protektoratu.“ „Pa, vidite, tako je kako je“, odgovori Oklop. „Vi ste odrasli pod Protektoratom, pa i dalјe razmišlјate kao Englez.“ „Ja sam Škot, gospodine.“ „Svejedno, Britanac. U vašoj zemlјi svako za koga se makar govorka da se bavi skrivenim umećima smesta biva izgnan, zar ne? Jedva i da mu se sudi.“ „Pokušavamo da budemo pravedni, ali crkveni sudovi su brzi, a nema prava žalbe.“ „Pa, sad, razmislite malo o tome. Ako su svi koji imaju dara za skrivena umeća prognani u američke kolonije, kako ste mogli da vidite i tračak veštičarenja dok ste odrastali?“ „Nisam to video, jer ne postoji.“ „Ne postoji u Britaniji. Ali u Americi te stvari su prokletstvo svih dobrih hrišćana, jer smo do guše u lučama, vidovnjacima i vračevima i vračaricama. Dete jedva da izraste četiri stope a da ne naleti pravo u nečiji čin odbijanja, ili da ga ne uhvati svegovorna mađija nekog

šalјivdžije, pa onda priča sve što mu padne napamet i izvređa sve u okolini od deset milјa.“ „Svegovorna čin! Sad, brate Oklope, zacelo možete shvatiti da je za to krivo piće.“ „Ne kada je reč o dvanaestogodišnjem dečaku koji u životu ni kap pića nije liznuo.“ Bilo je očigledno da Oklop priča iz sopstvenog iskustva, ali to nije menjalo činjenice. „Uvek postoji neko drugo objašnjenje.“ „Postoji gomila objašnjenja kojih možete smisliti za bilo šta što se dogodi“, odvrati Oklop. „Ali reći ću vam sledeće: Možete da propovedate protiv čaranja – i imaćete pastvu. Ali ako nastavite da pričate kako čaranje ne radi, pa, računam da će se većina lјudi zapitati zašto da dolaze čak u crkvu da slušaju propovedanje obične budale.“ „Moram da govorim istinu onako kako je ja vidim“, odvrati Trover. „Možete da vidite kako neki čovek vara u svom poslu, ali ne morate da ga prozovete sa propovedaonice, zar ne? Ne, gospodine, samo vi propovedajte o poštenju – i nadajte se da će se to primiti.“ „Kažete da bi trebalo da se poslužim zaobilaznim pristupom.“ „To vam je baš lepa crkva, velečasni Trovere. A ne bi bila ni upola toliko lepa da nije vašeg sna. Ali lјudi ovde smatraju da je to njihova crkva. Oni su posekli drva, oni su je sagradili i nalazi se na zajedničkoj zemlјi. Baš bi bila golema šteta ako budete toliko tvrdoglavi da mesto vas dovedu nekog drugog propovednika.“

Velečasni Trover je dugo gledao ostatke večere. Razmišlјao je o crkvi, ali ne o sirovom drvetu kakva je sada bila, već o završenoj, sa postavlјenim klupama, visokom propovedaonicom i lepo osvetlјenu sunčevom svetlošću, što je dopirala kroz zastaklјene prozore. Nije reč samo o tom mestu, kaza sebi, već i o onome što bih ovde mogao da postignem. Izneveriću svoju hrišćansku dužnost, ako dopustim da ovo mesto potpadne pod uticaj sujevernih budala kao što je Alvin Mlinar i, očigledno, čitava njegova familija. Ako je moj zadatak da uništim zlo i sujeverje, onda moram da boravim među neukima i sujevernima. Postepeno ću im obznaniti istinu. A ako mogu da ubedim roditelјe, vremenom ću preobratiti i decu. Moja sveštenička služba trajaće celog života, pa zašto onda da je odbacim samo da bih na svega nekoliko trenutaka govorio istinu? „Vi ste mudar čovek, brate Oklope.“ „Vi takođe, velečasni Trovere. Dugoročno gledano, iako se tu i tamo ne slažemo jedan sa drugim, mislim da obojica težimo istoj stvari. Želimo da čitava ova zemlјa bude civilizovana i hrišćanska. A ni jednom ni drugom ne bi smetalo kad bi vigorcrkva postala Vigorgrad i kad bi Vigorgrad postao prestonica čitavog Vobiša. U Filadelfiji se šuška da će pozvati Hajo da postane država i da im se pridruži, a to će sigurno ponudit i Apalačima. Zašto to jednog dana ne bi važilo i za Vobiš? Zašto ne bi živeli u zemlji koja se proteže od mora do mora, u kojoj i beli i crveni lјudi, na i svaka druga živa duša, mogu slobodno da glasaju za vladu koju žele i koja će donositi zakone koje ćemo s volјom poštovati?“

Bio je to dobar san, a Trover je lako mogao da vidi sebe kao deo njega. Čovek koji drži propovedaonicu najveće crkve u najvećem gradu neke teritorije ubrzo će postati duhovni vođa čitavog naroda. Na nekoliko minuta toliko je snažno verovao u taj svoj san da se, kada je lјubazno zahvalio Oklopu na večeri i izašao napolјe, prenerazio kad je video da se varoš Vigor sada sastoji samo od Oklopove velike radnje i njenih pomoćnih zgrada, ograđene zajedničke livade po kojoj je paslo tuce ovaca i lјušture od sirovog drveta velike nove crkve. Ipak, crkva je bila stvarnost. Skoro da je bila završena, sa krovom i zidovima. On je bio racionalan čovek, imao je potrebu da vidi nešto opiplјivo pre no što poveruje u san, ali ta crkva bila je sasvim opiplјiva, a on i Oklop moći će da ostvare i ostatak sna. Da dovedu tu lјude, da tu varoš učine centrom teritorije. Ta crkva bila je dovolјno velika za gradske sastanke, a ne samo crkvena okuplјanja. A šta sa ostatkom sedmice? Traći će svoje obrazovanje ako ne pokrene školu za ovdašnju decu. Da ih nauči da čitaju, pišu, računaju i – iznad svega – da razmišlјaju i pročiste svoje umove od sujeverja, ostavivši samo čisto znanje i veru u Spasitelјa. Toliko je bio obuzet tim mislima da nije ni shvatio kako se nije zaputio ka farmi Pitera Makoja, što je bila nizvodno, a u kojoj će ga čekati njegov krevet u staroj brvnari. Hodao je uzbrdo do crkve. Tek kad je zapalio dve sveće shvatio je da zapravo namerava da tu prenoći. Ti goli drveni zidovi bili su njegov dom, kao nijedno drugo mesto na svetu. Miris sirovog drveta omamio ga je toliko da mu je došlo da poje himne koje nikada ranije nije ni

čuo, pa je tako samo tu sedeo, pevušeći i listajući Stari zavet, ni ne primećujući reči na hartiji. Nije ih ni čuo sve dok nisu stali na drveni pod. Onda diže pogled i na svoje iznenađenje, ugleda gazdaricu Fejt kako nosi fenjer, a za njom idu osamnaestogodišnji blizanci, Vredan i Radan. Nosili su između sebe veliku drvenu kutiju. Beše mu potreban čitav jedan tren da shvati kako bi to trebalo da je oltar. Da je to zapravo bio baš lep oltar; drvo je bilo užlјeblјeno kao da je to radio majstor drvodelјa i prelepo ofarbano. A u daske što su išle oko vrha oltara bila su utisnuta dva reda krstova. „Gde da ga stavimo?“ upita Vredan. „Otac je rekao da moramo večeras da ga donesemo, pošto su krov i zidovi završeni.“ „Otac?“ upita Trover. „Napravio ga je specijalno za vas“, odgovori Vredan. „A mali Al je utisnuo krstove, pošto mu je zabranjeno da dolazi ovde.“ Trover je sada stajao sa njima i jasno video da je oltar napravlјen sa lјubavlјu. Bila je to poslednja stvar koju je očekivao od Alvina Mlinara. A savršeno jednaki krstovi nisu ličili na rad šestogodišnjeg deteta. „Ovde“, reče, odvevši ih do mesta gde je zamišlјao da će njegov oltar stajati. Bila je to jedina stvar u crkvi sem zidova i poda, a – pošto je bio ofarban – bio je tamniji od sirovog drveta od kojeg su pod i zidovi bili napravlјeni. Bio je toliko savršen, da Troveru suze pođoše na oči. „Recite mu da je prelep.“

Fejt i momci nasmešiše se najšire moguće. „Vidite da vam on nije neprijatelј“, kaza mu Fejt, a Trover je morao da se saglasi. „Ni ja nisam njegov“, odgovori. A nije rekao: Pridobiću ga lјubavlјu i strplјenjem, ali ipak ću ga pridobiti, a ovaj oltar je siguran znak kako on u svom srcu potajno žudi da ga oslobodim tame i neznanja. Nisu se zadržavali, već su žustro krenuli kući, po mraku. Trover spusti svećnjak na pod pored oltara – nikako na njega, budući da bi to bilo papistički – i kleknu da uputi molitvuzahvalnicu. Crkva je bila skoro završena, a prelepi oltar u njoj sagrađen rukom čoveka kojeg se najviše bojao, sa krstovima utisnutim rukom onog čudnog deteta koje je najviše simbolizovalo neizmerno sujeverje tog neukog naroda. „Tako si pun ponosa“, začu se glas iza njega. On se okrenu, već se nasmešivši, jer mu je uvek bilo drago kad mu se posetilac ukaže. Ali posetilac se nije smešio. „Tako pun ponosa.“ „Oprosti mi“, reče Trover. „Već se kajem. Ali, kako da se ne radujem velikome delu što je ovde otpočelo?“ Posetilac nežno dodirnu oltar, a prsti mu potražiše krstove. „On je ovo načinio, zar ne?“ „Alvin Mlinar.“ „I dečak?“ „Krstovi. Tako sam se bojao da su đavolјe sluge...“ Posetilac ga oštro pogleda. „A misliš da nisu, samo zato što su napravili oltar?“ Trover užasnuto prošapta: „Mislio sam da đavo ne može da se služi krstom...“

„Jednako si sujeveran kao ovi drugi“, hladno odvrati posetilac. „Papisti se stalno krste. Misliš li da je to čarolija protiv đavola?“ „Kako onda da u bilo šta budem siguran“, upita Trover, „kad đavo može da napravi oltar i utisne krst?“ „Ne, ne. Trovere, dragi moj sine, nisu oni đavoli – ni jedan, ni drugi. Prepoznaćeš đavola kad ga budeš video. Ljudi na glavama imaju kosu, a đavo bivolјe rogove. Ljudi imaju stopala, a đavo jareće papke. Ljudi imaju šake, a đavo medveđe šape. A budi sigurn u sledeće: neće ti praviti oltare kada dođe.“ A onda posetilac položi obe ruke na oltar. „Ovo je sada moj oltar“, kaza. „Nije bitno ko ga je napravio. Mogu da ga preobratim u svoju svrhu.“ Trover je zaplakao od olakšanja. „Sada je posvećen; učinio si ga svetim.“ Pa posegnu rukom da dodirne oltar. „Stani!“ prošapta posetilac. Iako tiha, njegova reč bila dovolјno silna da se zidovi zatresu. „Najpre me saslušaj“, reče. „Uvek te slušam“, odgovori Trover. „Mada ne mogu ni da pretpostavim zašto si odabro bednog crva kao što sam ja.“ „Čak i crv može da postane veliki, ako ga dodirne prst Božji“, reče mu posetilac. „Ne, nemoj da me pogrešno shvatiš – ja nisam Gospod nad vojskama. Nemoj da me obožavaš.“ Ali Trover nije mogao da se suzdrži. „Plakao je od obožavanja i pao na kolena pred tim mudrim i moćnim anđelom. Da, anđelom. Trover u to nimalo nije sumnjao, iako posetilac nije imao krila, već je bio odeven kako bi se moglo očekivati da se vidi u Parlamentu.

„Čovek koji je ovo napravio zbunjen je, ali ubistvo se krije u njegovoj duši; isplivaće na površinu ako on bude dovolјno potaknut. A dete koje je načinilo krstove – zaista je izvanredno, kao što ti pretpostavlјaš. Ali još nije određeno da li će biti na strani dobra ili zla. Oba puta još su pred njim, i na njega se može uticati. Razumeš li me?“ „Da li je to moj poziv?“ upita Trover. „Da li da sve ostalo zaboravim i posvetim se izvođenju tog deteta na pravi put?“ „Nјegovi roditelјi će te odbaciti ako budeš delovao preterano revnosno. Bolјe da obavlјaš svoju službu kako si nameravao. Ali duboko u sebi trudićeš se svim snagama da to izvanredno dete pridobiješ mome cilјu. Jer ako mi ne bude služio pre svoje četrnaeste godine – uništiću ga.“ Sama pomisao da Alvin Mlađi bude povređen ili ubijen Troveru je bila nepodnošlјiva. Ispunila ga je takvim osećajem gubitka da nije mogao da zamisli kako otac, pa čak ni majka, osećaju veći. „Sve što jedan nejaki čovek može da učini da bi spasao to dete – učiniću“, viknu, skoro zavrištavši od patnje. Posetilac klimnu, uputivši mu svoj prelepi osmeh pun lјubavi i pruživši ruku. „Verujem ti“, tiho kaza. Glas mu beše kao lekovita voda na gorućoj rani. „Znam da ćeš postupiti kako treba. A što se đavola tiče – nemoj da ga se bojiš.“ Trover posegnu ka pruženoj ruci, da je obaspe polјupcima; ali tu više nije bilo ničeg i u tom trenu posetilac nestade.

✥9✥ Pripovedač

Bilo je vreme, Pripovedač se dobro sećao, kada je mogo da se popne na drvo i baci pogled na stotinu milјa netaknute šume. Bilo je vreme kad su hrastovi živeli duže od stoleća, sa sve deblјim stablima, što su obrazovala drvene planine. Bilo je vreme kada su krošnje bile toliko guste da je po šumi bilo mesta gde je tlo bilo ogolјeno zbog nedostatka svetlosti. Svet večnog sumraka lagano je nestajao. Još je bilo poteza iskonske šume, po kojima je crveni čovek lutao tiše no jeleni, a Pripovedač se osećao kao da je u katedrali najobožavanijeg Boga. Ali takva mesta bila su toliko retka da tokom ove poslednje godine svog lutanja Pripovedač ni jednog jedinog dana nije mogao da se popne na drvo i ugleda neprekinutu šumu. Sva zemlјa između Haja i Vobiša bila je nastanjena, retko ali ravnomerno, pa je čak i sada, povrh jedne vrbe na brdu, Pripovedač video tridesetak stubova dima što su se od kuvarskih vatri uzdizali pravo u hladni jesenji vazduh. A u svim smerovima videlo se kako su veliki delovi šume raskrčeni, zemlјa zaorana, usevi posejani, odgajeni, požnjeveni, tako da je tamo gde je nekada veliko drveće

štitilo zemlјu od nebeskog oka tle sa strnjikom bilo nago i čekalo zimu da mu sakrije sramotu. Pripovedač se seti svoje vizije pijanog Noje. Izgravirao ju je za izdanje Knjige postanja, za veronauku škotske crkve. Noje, nag, otvorenih ustiju, sa napola prolivenim peharom što mu je još visio iz mlitavih prstiju: Ham, nedaleko od njega, prezrivo se smejao; a Jafet i Šem hodali su unatraške kako ne bi videli svog nagog i pijanog oca dok prebacuju odoru preko njega. Uz uzbuđenje nalik na udar munje, Pripovedač shvati da je taj proročanski trenutak nagoveštavao upravo ovu sadašnjost. Da je on, Pripovedač, sa vrha drveta gledao golu obeznanjenu zemlјu, kako čeka skromni pokrivač zime. Bilo je to ispunjene proročanstva, čemu se čovek nada, ali ne može i da očekuje za svog života. A opet, priča o pijanom Noji možda i nije stilska figura za ovaj trenutak. Zašto ne bi bilo obratno? Zašto raskrčena zemlјa ne bi bila stilska figura za pijanog Noje? Pripovedač je bio gadno raspoložen kada se spustio sa drveta. Razmišlјao je i razmišlјao, pokušavajući da otvori svoj um kako bi mu se ukazale vizije, da bude dobar prorok. Ali svaki put kad bi pomislio da je nešto čvrsto odredio, to bi se pomerilo i promenilo. Pomislio bi samo jednu misao viška i čitavo tkanje bi se raspalo, a on ostao nesiguran kao i ranije. U podnožju drveta otvori torbu i iz nje izvadi „Knjigu priča“ koju je najpre sastavio za Starog Bena, godine '85. Pažljivo je raskopčao zapečaćeni deo, pa sklopio oči i nasumice okrenuo stranice. Kada je otvorio oči, prst mu je počivao na „Paklenim poslovicama“. Naravno, u ovakvo vreme. Pod prstom su mu bile dve poslovice, koje je lično

zapisao. Jedna ništa nije značila, ali druga je delovala prikladno: „Budala ne vidi isto drvo kao i mudrac.“ Ali što je više pokušavao da izuči značenje te poslovice primenjene na sadašnji trenutak, to je manje veze uviđao, izuzev što se spominjalo drveće. Pa je stoga ponovo okušao sreću sa prvom poslovicom. „Ako budala istraje u svojoj ludosti, postaće mudar.“ Ah. To se ipak odnosilo na njega. Bio je to glas proročanstva, zabeležen kada je živeo u Filadelfiji, pre no što je i otpočeo svoje putovanje, one noći kada je „Knjiga poslovica“ oživela za njega i kada je plamenim pismenima ispisane video reči koje bi trebalo da su u njoj. Te noći je ostao budan sve dok svetlost zore nije utrnula oganj sa hartije. Kada je Stari Ben s mukom i bukom sišao niz stepenište da doručkuje, zastao je i onjušio vazduh. „Dim“, kaza. „Nisi pokušavao da zapališ kuću, zar ne, Bile?“ „Ne, gospodine“, odgovori Pripovedač. „Ali ukazala mi se vizija onoga što je Bog želeo da piše u „Knjizi poslovica“, pa sam sve to zapisao.“ „Opsednut si vizijama“, kaza mu Stari Ben. „Jedine prave vizije ne dolaze od Boga, već iz najskrovitijih krajeva lјudskoga uma. Ako hoćeš, zapiši to kao poslovicu. Te reči su suviše agnostičke da bih ih iskoristio za „Almanah siroma'a Ričarda.“ „Pogledajte“, reče Pripovedač. Stari Ben pogleda i vide poslednje tragove plamena kako zamiru. „Pa, sad, ako to nije najbolјi trik sa slovima koji sam ja video, ne znam šta je. A ti mi reče da nisi čarobnjak.“

„Nisam. Bog mi je to podario.“ „Bog ili đavo? Kada si okružen svetlošću, Bile, kako znaš da li je to slava Gospodnja ili pakleni oganj?“ „Ne znam“, odgovori Pripovedač, sve više zbunjen. Tada je bio mlad – još ni tridesetu nije napunio – pa je imao običaj da se veoma lako zbuni u prisustvu velikog čoveka. „Ili si možda samome sebi podario istinu, jer je toliko želiš.“ Stari Ben nakrivi glavu kako bi kroz donje staklo svojih bifokalnih naočara bacio pogled na stranice Poslovica. „Slova su vatrom utisnuta u hartiju. Baš je smešno, zar ne, što mene zovu čarobnjakom, a nisam – a ti, koji jesi, nećeš to da priznaš.“ „Ja sam prorok. Ili – želim da budem.“ „Poverovaću u to, Bile Blejk, kada se neko od tvojih proročanstava ostvari – ali ne pre toga.“ Tokom godina što su od tada prošle, Pripovedač je tragao za ispunjenjem makar jednog proročanstva. Ali kad god bi takvo ispunjenje pronašao, čuo bi u sebi glas Starog Bena, kako pruža alternativno objašnjenje i grdi ga što misli da je istinita ikakva veza između proricanja i stvarnosti. „Nikada istinita“, imao je običaj da kaže Stari Ben. „Ali korisna – to je već nešto. Tvoj um bi mogao da iznađe vezu koja je korisna. Ali istinita je nešto sasvim drugo. Istinita znači da si otkrio vezu koja postoji nezavisno od toga kako je poimaš, koja će postojati primetio je ti ili ne. A moram reći da u životu nisam naišao na takvu vezu. Ponekad sumnjam da takve veze i ne postoje, da su sve

povezanosti, sprege, spojke i sličnosti izmišlјene i bestelesne.“ „Zašto nam se onda tlo ne raspline pod nogama?“ pitao ga je Pripovedač. „Jer nam je pošlo za rukom da ga ubedimo da ne pušta naša tela. Možda je za to zaslužan ser Isak Nјutn. On je bio veoma ubedlјiv čovek. Iako lјudska bića sumnjaju u njega, tlo ne sumnja, pa stoga istrajava.“ Stari Ben se smejao. Za njega je sve bilo lakrdija. Nije mogao da natera sebe da veruje čak ni u svoj skepticizam. Sad, sedeći skloplјenih očiju u podnožju drveta, Pripovedač ponovo poveza priču o Noji sa Starim Benom. Stari Ben je bio Ham, koji je video nagu istinu, mlitavu i sramnu – i ismejao ju je – dok su svi odani sinovi crkve i univerziteta hodali unatraške da je ponovo pokriju, kako smešna istina ne bi bila viđena. Tako je svet i dalјe o istini mislio kao da je čvrsta i ponosna, ne videvši je u njenom trenutku mlohavosti. To je istinska veza, pomisli Pripovedač. To je pravo značenje priče. To je ispunjenje proročanstva. Istina je smešna kada je vidimo; ako želimo da je obožavamo, nikada ne smemo sebi dozvoliti da je ugledamo. U tom trenutku otkrića, Pripovedač skoči na noge. Moraće da smesta pronađe nekoga i ispriča mu o tom velikom otkriću, dok još u njega veruje. Kao što je njegova poslovica govorila: „Cisterna čuva – fontana preliva“. Ako ne ispriča svoju priču, postaće plesnjiva i buđava i skupiće se u njemu; priča samo pričanjem čuva svežinu i vrlinu.

Kuda? Šumski put, ni tri hvata daleko, vodio je prema velikoj beloj crkvi sa zvonikom visokim kao kakav hrast – video ga je sa milјe dalјine, dok je bio na drvetu. Bila je to najveća zgrada koju je Pripovedač video otkad je poslednji put bio u Filadelfiji. Tako velika zgrada za okuplјanje značila je da lјudi u tom kraju zemlјe smatraju kako ima puno prostora za pridošlice. To je dobar znak za putnika koji ispreda priče, budući da živi od poverenja stranaca, koji će ga možda primiti i hraniti, iako sa sobom nije doneo ništa čime bi to mogao da plati, izuzev svoje knjige, pamćenja, dve snažne ruke i dve stamene noge, koje su ga nosile preko deset hilјada milјa – a bile dobre za još najmanje pet hilјada. Put je bio izrovan tragovima kola, što je značilo da je često u upotrebi, a u nižim delovima bio je ojačan ćuprijama, tako da se kola ne glibe u blatu. Znači, ovo će postati varoš, je li? Velika crkva možda nije govorila o otvorenosti – već samo o ambiciji. U tome je opasnost donošenja sudova o bilo čemu, pomisli Pripovedač. Za svaki efekat postoji stotinu mogućih uzroka, i stotinu mogućih efekata za svaki uzrok. Pomisli da zapiše tu misao, ali onda odluči da to ipak ne čini. Na sebi nije imala nikakvih tragova, sem otisaka njegove duše – nije bila označena ni rajem ni paklom. Po tome je znao da mu nije podarena. Sam je iznudio tu misao, pa stoga ona ne može biti proročanstvo i ne može biti istinita. Put se završavao trgom nedaleko od reke. Pripovedač je to znao po mirisu tekuće vode – nos ga je dobro služio. Oko trga bilo je raštrkano nekoliko zgrada, ali najveća od njih bila je u belo okrečena dvospratnica od dasaka, sa malim cimerom na kojem je pisalo Kod Tkača.

Pripovedač je znao da, kada kuća ima cimer, to obično znači da njen vlasnik želi da je lјudi prepoznaju, iako je nikada nisu videli – a to je isto što i kazati da je ta kuća otvorena za strance. I tako joj Pripovedač priđe i pokuca. „Trenutak!“ neko iznutra viknu. Pripovedač sačeka na tremu. Na jednom kraju visilo je nekoliko kotarica, a iz njih padalo dugo lišće raznog bilјa. Pripovedač mnoge od njih prepozna kao veoma korisne za razna umeća, kao što su lečenje, traganje, pečaćenje i podsećanje. Takođe primeti da su kotarice razmeštene tako da, posmatrano sa izvesnog gledišta blizu vrata, obrazuju savršenu čar. Zapravo, to je imalo tako naglašen efekat da je Pripovedač čučnuo, pa onda i legao na trem da vidi kakva joj je osobina. Boje nanete na kotarice na tačno određenim mestima bile su dokaz da nije slučajno nastala. Bila je to izvanredna zaštitnička čar, okrenuta ka dovratku. Pripovedač pokuša da shvati zašto bi neko postavio tako moćnu čar, a opet želeo da je prikrije. Ma, Pripovedač je verovatno jedina osoba u okolini koja može da oseti moć nečega tako pasivnog kao što je čar, i da je to privuče. I dalјe je ležao tu, na tremu, razmišlјajući o tome, kada se vrata otvoriše i jedan čovek kaza: „Zar ste baš toliko umorni, stranče?“ Pripovedač skoči na noge. „Divim se tome kako ste razmestili bilјke. Pravi vazdušni vrt, gospodine.“ „Moja žena ih je tu stavila“, odgovori čovek. „Stalno se bakće oko njih. Moraju da budu nameštene baš kako treba.“ Da li je taj čovek lažov? Ne, zaklјučio je Pripovedač. Nije pokušavao da sakrije činjenicu da kotarice tvore čar,

i da je lišće upleteno kako bi ih sve vezalo. Jednostavno nije znao. Neko je – verovatno njegova žena, pošto je bilјe bilo njeno – postavio zaštitu na tu kuću, a muž nije imao pojma. „Meni su baš lepe“, reče Pripovedač. „Pitao sam se kako to da je neko stigao, a da nisam čuo ni kola i ni konja. Ali sudeći po vašem izgledu, rekao bih da ste došli peške.“ „Jesam, gospodine“, potvrdi Pripovedač. „A po vašoj torbi, rekao bih da nemate puno toga za trgovinu.“ „Ne trgujem stvarima, gospodine“, odvrati Pripovedač. „Onda, čime? Čime se to može trgovati, sem stvarima?“ „Ako ničim drugim, a ono radom“, kaza Pripovedač. „Radim za hranu i smeštaj.“ „Previše ste stari da budete lutalica.“ „Rođen sam pedeset sedme, pa mi je ostalo još dobrih sedamnaest godina pre no što iskoristim svojih sedamdeset, koliko je u bibliji propisano. Sem toga, znam nekoliko veština.“ Čovek u tom trenutku kao da ustuknu, ali ne telom. Pogled mu posta udalјen, kad reče: „Moja žena i ja sami ovdi radimo, pošto su nam sinovi još mali. Nije nam potrebna vaša pomoć.“ Sada se iza njega pojavi žena – zapravo, devojka još toliko mlada da joj lice nije postalo izborano, mada je bila ozbilјna. Nosila je bebu u naručju. Obratila se suprugu:

„Imamo dovolјno dapriuštimo još jedan tanjir za večerom, Oklope...“ Na te njene reči muževlјevo lice poprimi izraz rešenosti. „Moja žena je velikodušnija od mene, stranče. Otvoreno ću vam reći: Spominjali ste da znate nekoliko veština, a po mom iskustvu to znači da tvrdite kako ste obdareni skrivenim moćima. To ne želim u našoj hrišćanskoj kući.“ Pripovedač ga ošinu pogledom, a onda malo blaže pogleda ženu. Znači, tako stvari stoje: ona baca čari i čini koje može da sakrije od muža, a on odbija i da čuje za njih. Pripovedač se zapita šta bi bilo sa ženom kad bi njen muž ikada shvatio istinu. Čovek – Oklop – nije izgledao kao ubica, ali nikad se ne zna kakvo će nasilјe poteći lјudskim venama kada ih poplavi razulareni bes. „Razumem vaš oprez, gospodine“, reče Pripovedač. „Znam da imate zaštite na sebi“, kaza mu Oklop. „Jedan čovek prelazi sav taj put kroz divlјinu? Sama činjenica da vam je kosa i dalјe na glavi kaže da ste se zaštitili od crvenokožaca.“ Pripovedač se isceri i skide kapu sa glave, pokazavši ćelavo teme. „Zar nije prava zaštita zaslepiti ih odraženom blistavošću sunca?“ upita. „Za moj skalp neće dobiti nikakve pare.“ „Ruku na srce“, odvrati Oklop, „crveni u ovim krajevima mirolјubiviji su no većina ostalih. Jednooki prorok sagradio je grad sa druge strane Vobiša, u kojem uči crvenokošce da ne piju.“ „To je dobar savet za sve, a ne samo za njih“, primeti Pripovedač.

Pa pomisli: Crveni čovek koji se zove prorokom. „Voleo bih da ga upoznam i prozborim koju reč sa njim, pre no što odem odavde.“ „Neće pričati sa vama“, kaza mu Oklop. „Jedino ako promenite boju kože. Nije razgovarao sa nekim belim čovekom još od svoje prve vizije, pre nekoliko godina.“ „Da li će me ubiti ako pokušam?“ „Malo verovatno. Propoveda svojim lјudima da ne ubijaju belce.“ „I to je dobar savet“, ponovo primeti Pripovedač. „Dobar za bele lјude, ali moguće da se neće baš najbolјe pokazati za crvene. Ima onih kao što je onaj navodni guverner Harison u Kartagini, koji crvenokošcima samo zlo misle, bili oni mirni ili ne.“ Na Oklopovom licu i dalјe je bio izraz ratobornosti, ali svejedno je i dalјe pričao – i to iz srca. Pripovedač je imao puno poverenja u lјude koji govore šta im je na umu, na čak i strancima, čak i neprijatelјima. „U svakom slučaju“, nastavi Oklop, „nisu svi crvenokošci poklonici prorokovih mirolјubivih reči. Oni što slede Ta-Kumsaua prave nevolјe dole kod Haja, a puno se lјudi seli na sever, u gornji Vobiš. Samim tim, puno je kuća spremno da prihvati prosjaka – i na tome možete zahvaliti crvenima.“ „Nisam ja prosjak, gospodine“, odvrati Pripovedač. „Kao što vam rekoh, volјan sam da radim.“ „Nema sumnje, sa veštinama i prikrivenom prepredenošću.“ Čovekova netrpelјivost bila je potpuno suprotna od nežne dobrodošlice njegove žene. „Šta je vaša veština,

gospodine?“ upita ga žena. „Sudeći po vašem govoru, obrazovan ste čovek. Da niste, možda, učitelј?“ „Moje ime govori o tome šta mi je veština“, odgovori on. „Pripovedač. Umem sa pričama.“ „Da ih izmišlјate? To se u ovim krajevima zove laganje.“ Što je žena više pokušavala da se sprijatelјi sa Pripovedačem, to je njen muž bivao sve hladniji. „Umešan sam u tome da zapamtim priče. Ali pričam samo one za koje verujem da su istinite, gospodine. A mene je teško ubediti. Ako mi vi ispričate svoje priče, ja ću vam ispričati moje, i obojica ćemo zaraditi na toj razmeni, budući da nećemo izgubiti ono što smo imali na početku.“ „Ne znam ja priče“, odvrati Oklop, iako je već ispričao jednu o proroku, i drugu o Ta-Kumsau. „To je tužno i, ako je tako, onda sam zaista došao pred pogrešnu kuću.“ Pripovedač vide da je to zaista nije kuća za njega. Čak i da Oklop popusti i primi ga, bio bi okružen sumnjom, a Pripovedač nije mogao da živi tamo gde ga lјudi neprestano gledaju ispod oka. „Dobar dan vam želim.“ Ali Oklop nije nameravao da ga tako lako pusti. Pripovedačeve reči prihvatio je kao izazov. „Zašto bi to bilo tužno? Živim dobar, običan život.“ „Ničiji život nije običan za njega samog“, odgovori Pripovedač, „i ako neko tako kaže, onda je to priča kakvu ja nikada neću ispričati.“ „Zar kažete da lažem?“ Oklop lјutito htede da čuje. „Pitam vas znate li za neko mesto gde bi moja veština bila dobrodošla.“

Pripovedač vide, iako Oklop to nije primetio, kako žena prstima desne ruke uradi čin smirivanja i levom uhvati zapešće svog supruga. Bilo je to vešto učinjeno, a muž mora da je postao veoma naviknut na to, jer se vidno smirio kad je ona zakoračila malčice napred da odgovori. „Prijatelјu“, kaza mu, „ako pođete stazom što vodi iza onog tamo brda i sledite je do kraja, preko dva potoka, oba premošćena, stićićete do kuće Alvina Mlinara, a znam da će vas on primiti.“ „Ha“, ote se Oklopu. „Hvala vam“, zahvali se Pripovedač. „Ali kako to znate?“ „Primiće vas da ostanete koliko god želite, i neće vas izbaciti, sve dok ste volјni da pomažete.“ „Uvek sam volјan, milostiva“, odgovori joj Pripovedač. „Uvek volјan?“ upita Oklop. „Niko nije uvek volјan. Mislio sam da stalno govorite istinu.“ „Uvek govorim ono u šta verujem. A da li je to istina – pa, u to ne mogu biti ništa sigurniji no što su ostali lјudi.“ „Kako to da me onda zovete gospodine, kada nisam nikakav velmoža ni vitez, a nju milostiva, kad je jednako prostog porekla kao ja?“ „Pa, to je stoga što ne verujem u kralјevo viteštvo, eto zašto. On čoveka zove vitezom jer mu je dužan uslugu, na bio taj pravi vitez ili ne. A sve njegove lјubavnice nazivaju se gospama, zbog onoga što rade u kralјevskoj postelјini. Tako se te reči koriste među kavalјerima – uglavnom su laži. Ali vaša žena, gospodine, ponela se kao prava gospa, dražesno i gostolјubivo. A vi, gospodine, kao pravi vitez,

štitite svoje domaćinstvo od opasnosti koje se najviše plašite.“ Oklop se nasmeja. „Toliko ste slatkorečivi, da se kladim kako morate da bar pola sata sišete grumen soli, samo da bi iz ustiju uklonili ukus šećera.“ „To je moja veština“, odvrati Pripovedač. „Ali umem drugačije da pričam, i to ne slatko, kada je za to vreme. Dobar vam dan, i vašoj ženi, deci i vašoj hrišćanskoj kući.“ Pripovedač izađe na travu zajedničke livade. Krave nisu obraćale pažnju na njega, jer jeste na sebi nosio zaštitu, mada ne od takve sorte kakvu bi Oklop ikada uočio. Neko vreme je sedeo na suncu, da bi mu se mozak zagrejao i da vidi da li će nešto smisliti. Ali nije mu pošlo za rukom. Nije mu se skoro nikad desilo da posle podne smisli nešto pametno. Kao što poslovica kaže: „Razmišlјaj ujutru, radi u podne, jedi uveče, a spavaj noću.“ Prekasno je za razmišlјanje. Prerano je za j elo. Onda pođe stazom do crkve, koja je bila podalјe od zajedničke livade, povrh dobrano velikog brda. Da sam istinski prorok, pomisli, sada bih znao neke stvari. Znao bih da li ću ovde ostati dan, sedmicu ili mesec. Znao bih da li će mi Oklop biti prijatelј, kao što se nadam, ili neprijatelј, kao što se bojim. Znao bih da li će njegova žena jednoga dana zadobiti slobodu da se otvoreno služi svojim moćima. Znao bih da li ću se ikada sa tim crvenim prorokom sresti licem u lice. Ali znao je da su sve to besmislice. To je predviđanje kakvo luče rade – viđao je to više puta – i užasavalo ga je, jer znao je da nije dobro kad čovek previše zna o tome šta ga čeka u životu. Ne, on je želeo da poseduje veštinu proročanstva; da vidi, ali ne mala dela lјudi i žena u

njihovim krajičcima sveta – već velike događaje, koje usmerava Bog. Ili Satana – Pripovedač nije bio probirlјiv, budući da su obojica imali dobru predstavu o tome šta nameravaju da rade na svetu, pa je stoga krajnje verovatno da i jedan i drugi znaju neke stvari o budućnosti. Naravno, verovatno bi bilo prijatnije da to čuje od Boga. Svi tragovi đavola koje je za sada u životu dodirnuo bili su bolni, svaki na svoj način. Crkvena vrata bila su otvorena, pošto je bilo toplo za jedan jesenji dan, pa Pripovedač uzuja unutra skupa sa muvama. Crkva je iznutra bila lepa jednako kao napolјu. Očigledno je pripadala škotskom obredu, pa je bila jednostavna – ali zbog toga i veselija, lepo osvetlјeno i prostrano mesto, u belo okrečenih zidova i staklom zatvorenih prozora. Čak su i klupe i propovedaonica bili od svetlog drveta. Jedina tamna stvar u celoj crkvi bio je oltar, pa mu je pogled stoga prirodno poleteo ka njemu. I, jer je bio vešt u takvim stvarima, video je dodir tečnosti pa njemu. Lagano pođe ka oltaru. Ka njemu, jer je morao da se uveri: polako, jer tako nešto ne bi trebalo da bude u hrišćanskoj crkvi. Ali kada mu je prišao sasvim blizu, video je da nije pogrešio. Bio je to isti onaj trag koji je video na licu čoveka u Dekejnu, što je do smrti mučio sopstvenu decu i za to okrivio crvenokošce. Isti trag video je na maču što je odrubio glavu Džordžu Vašingtonu. Taj trag je bio kao tanka pokorica prlјave vode i bio je nevidlјiv sem ukoliko se pod izvesnim svetlom ne pogleda pod izvesnim uglom. Ali Pripovedaču je uvek bio vidlјiv – imao je oko za to.

Ispruži ruku i kažiprstom pažlјivo dodirnu najjasniji trag. Morao je iz sve snage da se napregne kako bi makar na tren tu zadržao prst – čitava ruka mu se upalila od bolova i počela da podrhtava, sve do ramena. „Dobrodošli ste u kuću Gospodnju“, začu se neki glas. Pripovedač, sisajući oprlјeni prst, okrenu se da vidi ko to govori. Čovek je bio odeven kao propovednik škotskog obreda – prezbiterijanac, tako su ih zvali ovde, u Americi. „Niste se uboli na kakav iver, zar ne?“ upita propovednik. Najlakše bi bilo samo reći: Da. Ubo sam se. Ali Pripovedač je ispredao isklјučivo priče u koje je verovao. „Propovedniče“, kaza Pripovedač, „đavo je dodirnuo ovaj oltar.“ Sveštenikov osmeh smesta nestade. „Kako to da prepoznajete đavolјi otisak?“ „To je dar Gospodnji“, odgovori Pripovedač. „Da vidim.“ Sveštenik ga pobliže zagleda, nesiguran u to da li da mu veruje, ili ne. „Da li, onda, možete da vidite šta su anđeli dodirnuli?“ „Mislim da bih mogao da vidim tragove, ako su se dobri duhovi umešali. Viđao sam takve znake.“ Propovednik zastade, kao da želi da postavi veoma važno pitanje, ali boji se odgovora. A onda se strese i želјa očigledno minu, pa prezrivo progovori: „Gluposti. Možda možete da obmanete prost narod, ali ja sam obrazovan u Engleskoj i nisam zaluđen pričom o skrivenim moćima.“ „Oh“, kaza Pripovedač. „Vi ste obrazovan čovek.“

„A i vi – sudeći no vašem govoru“, reče sveštenik. „Sa juga Engleske, rekao bih.“ „Akademija umetnosti lorda protektora“, odgovori Pripovedač. „Učio sam za gravera. Budući da pripadate škotskom obredu, usudio bih se reći da ste videli moje radove u svojoj knjizi za veronauku.“ „Ne primećujem ja takve stvari“, odvrati sveštenik. „Grafike su traćenje papira koji se može posvetiti rečima istine. Sem ako nije reč o ilustrovanju stvari koje je oko umetnikovo odista videlo – kao što su anatomije. Ali ono što umetnik u svojoj mašti zamisli nije ništa bolјe od onoga što ću sam izmaštati.“ Pripovedač pođe do korena te misli. „A šta ako je umetnik takođe prorok?“ Propovednik napola sklopi oči. „Vreme proroka odavno je okončano. Baš kao onaj neznabožački apostata, jednooka crvena pijanica sa druge strane reke, svi koji sada tvrde da su proroci samo su obični šarlatani. A nimalo ne sumnjam da bi, samo da Bog dar proročanstva podari makar jednom umetniku, uskoro imali višak crtača i molera koji žele da ih svet prihvati kao proroke, naročito kad bi im to donelo više para.“ Pripovedač nije želeo da oćuti na sveštenikovu optužbu, ali ipak je blago odgovorio. „Čovek koji propoveda reč Gospodnju za platu ne bi trebalo da kritikuje druge što žele da za život zarade otkrivajući istinu.“ „Ja sam zaređen“, odvrati sveštenik. „Umetnike niko ne zaređuje, već to sami čine.“

Baš kao što je Pripovedač očekivao. Propovednik se oslanjao na vlast čim bi se malo pobojao da njegove ideje ne mogu da se održe sopstvenim zaslugama. Nemoguće je voditi razumnu raspravu kada vlast postane arbitar; Pripovedač se vrati na stvar. „Đavo je položio ruke na ovaj oltar“, reče. „Opekao sam prst dodirnuvši ga.“ „Meni se to nikada nije desilo“, odvrati propovednik. „Pretpostavlјam da nije“, kaza mu Pripovedač. „Vi ste zaređeni.“ Pripovedač se nimalo nije trudio da sakrije prekor u svom glasu, što je očigledno živciralo sveštenika, koji mu smesta uzvrati. Pripovedaču nije smetalo kad lјudi pobesne na njega. To znači da ga slušaju, i da mu makar polovično veruju. „Kad imate tako oštre oči, recite mi onda“, kaza mu sveštenik. „Recite mi da li je glasnik Gospodnji ikada dotakao taj oltar.“ Propovednik je to pitanje očigledno smatrao iskušenjem. Pripovedač nije imao blage predstave koji će odgovor smatrati tačnim, ali to i nije bilo bitno; Pripovedač će odgovoriti iskreno, na ma šta da se desi. „Ne“, reče. Bio je to pogrešan odgovor. Propovedač se podrugnu: „Tek tako? Kažete da nije?“ Pripovedač na tren pomisli da sveštenik veruje kako su njegove zaređene ruke ostavile trag volјe Gospodnje. Odmah će ga u to razuveriti. „Većina sveštenika ne ostavlјa tragove svetlosti na stvarima koje dodiruju. Samo je nekolicina njih dovolјno sveta za tako nešto.“

Ali propovednik nije sebe imao na umu. „Već ste dovolјno rekli“, odvrati sveštenik. „Znam da ste prevarant. Gubite se iz moje crkve.“ „Nisam prevarant“, odgovori Pripovedač. „Možda grešim, ali nikada ne lažem.“ „A ja nikada ne verujem čoveku koji tvrdi da nikada ne laže.“ „Čovek uvek pretpostavlјa da su ostali jednako pošteni kao on sam“, odvrati Pripovedač. Propovednik pocrvene od besa. „Gubite se odavde, ili ću vas izbaciti.“ „Idem drage volјe“, odreza Pripovedač, pa oštrim korakom pođe ka vratima. „Ne želim da se vraćam u crkvu čiji sveštenik nije iznenađen što mu je Satana dodirnuo oltar.“ „Nisam iznenađen jer vam ne verujem.“ „Poverovali ste mi“, odvrati Pripovedač. „Takođe verujete da ga je anđeo dodirnuo. Mislite da je ta priča istinita. Ali kažem vam da nema tog anđela koji je mogao da ga dotakne, a da pri tom za sobom ne ostavi trag koji ja mogu da vidim. A tu vidim samo jedan trag.“ „Lažove! Vas je đavo poslao, kad pokušavate da obavlјate svoju nekromantiju ovde, u kući Gospodnjoj! Nestanite! Napolјe! Kunem vas da idete!“ „Mislio sam da se popovi kao što ste vi ne bave kletvama.“ „Napolјe!“ propovednik zavrišta tu poslednju reč, a vene mu iskočiše na vratu. Pripovedač vrati šešir na glavu i izađe. Začu kako se vrata zalupiše za njim. Zaputio se preko brdske livade pune suve jesenje trave, i tako

išao sve dok nije došao do staze što vodi prema kući koju je ona žena pomenula. Onoj za kojoj je bila sigurna da će ga primiti. Pripovedač nije bio toliko uveren u to. Nikada nije imao više od tri posete u jednom mestu – ako mu ne pođe za rukom da iz tri puta pronađe kuću koja će ga primiti, najbolјe je da nastavi dalјe. Ovaj put, prvi pokušaj prošao je neobično loše, a drugi još gore. Ali nije ga mučila nelagodnost samo zato što su stvari za njega išle po zlu. Makar na tom poslednjem mestu pali na kolena i polјubili mu noge, Pripovedač će se i dalјe čudno osećati ako tu ostane. Eto grada toliko hrišćanskog da njegov vodeći građanin ne dopušta skrivene moći u svojoj kući – a crkveni oltar nosi đavolјi beleg. Još gori je bio obrazac obmane. Skrivene moći koriste se Oklopu pred nosem, i to od strane osobe koju najviše voli i kojoj najviše veruje; dok je u crkvi sveštenik ubeđen kako je Bog, a ne đavo, blagoslovio njegov oltar. Šta da Pripovedač u toj kući na brdu očekuje, sem još ludila i obmane? Izopačeni lјudi međusobno su povezani. Pripovedač je to znao iz sopstvene prošlosti. Žena je bila u pravu – potoci su bili premošćeni. Ali ni to nije dobar znak. Most se preko reke gradi zbog nužde; preko širokog potoka zbog lјubaznosti prema putnicima. Ali čemu praviti tako velike mostove preko potočića tako uzanih da je čak i starac kao Pripovedač mogao da ih preskoči, a da i ne ugazi u vodu? Mostovi su bili izdržlјivi, ukopani u zemlјu sa obe strane potoka, i oba mosta bila su pokrivena dobrim krovovima. Ljudi plaćaju lepe pare da borave u gostionicama koje nisu suve kao ovi mostovi, pomisli Pripovedač.

Ljudi na kraju te staze jamačno su bili u najmanju ruku jednako čudni kao oni što ih je za sada sreo. Zacelo bi trebalo da ode negde drugde. bilo bi obazrivo da ode. Ali obazrivost nije bila Pripovedačeva jača strana. Baš kao što mu je Stari Ben pre toliko godina kazao: „Jednog dana ćeš ući u paklene ralјe, Bile, samo da vidiš zašto đavo ima tako pokvarene zube.“ Postojao je nekakav razlog za te mostove, a Pripovedač je osećao da je to priča vredna beleženja u njegovu knjigu. Ispostavilo se da je ta kuća samo milјu daleko. Baš kad se činilo da će staza odlutati u neprohodnu šumu, naglo je skrenula na sever i otvorila se na tako lepo gazdinstvo, kakvo Pripovedač nije video ni u spokojnim, odavno naselјenim krajevima, kao što su Novi Oranž i Pensilvanija. Kuća je bila velika i lepa, sagrađena od otesanih brvana, što je značilo da je nameravano da traje, a bilo je tu i ambara, šupa, obora i kokošinjaca – toliko, da su činili malo selo. Pramen dima što se uzdizao jedno pola milјe dalјe niz stazu bio je znak da nije u potpunosti pogrešio. U blizini je bilo još jedno gazdinstvo, na istom putu, što znači da su najverovatnije ta dva gazdinstva u srodstvu. Nesumnjivo da je reč o oženjenoj deci, i da svi skupa obrađuju zemlјu kako bi svima bilo bolјe. Pripovedač je znao da je dobro kada se braća dovolјno vole da jedan drugome oru njive. Pripovedač je uvek išao pravo ka kući – bolјe da se odmah najavi, nego da se šunja, pa da misle da je lopov. Ali ovaj put, taman što je krenuo ka kući, kad se odjednom oseti neverovatno glupim; uopšte nije mogao da se seti šta je krenuo da uradi. Bila je to toliko moćna čin da nije ni shvatio da je odgurnut sve dok se nije našao

pola puta nizbrdo prema kamenoj zgradi pored potoka. Odjednom stade, prestravlјen, jer je mislio da niko nema toliko moći da ga odbije, a da on ne shvati šta se dešava. To mesto jednako je čudno kao prethodna dva, i ne želi ništa sa njim da ima. A opet, kad je pokušao da se vrati putem kojim je došao, ista mu se stvar desila. Zatekao se kako ide nizbrdo ka kamenoj zgradi. Ponovo stade, samo što ovaj put promrmlјa: „Ko god da si i šta god da hoćeš, ići ću svojevolјno, ili neću uopšte.“ Odjednom, kao da mu je povetarac duvao u leđa i gurao ga ka zgradi. Ali znao je da može da se vrati, ako hoće. Naspram povetarca, da, ali mogao bi. To ga je znatno umirilo. Čime god da je bio sputan, namera nije bila da ga to zarobi. A znao je da je to jedna od osobina dobrih čini – a ne skrivenih lanaca mučitelјa. Staza je krivila malo na levu stranu, duž potoka, pa je sada video da je ta zgrada zapravo vodenica, jer je imala vodenični jaz i veliki točak tamo gde je voda trebalo da teče. Ali danas nije bilo vode u jazu, a video je i zašto, čim se dovolјno približio ogromnim vratima, kao od ambara. Vodenica nije samo bila zatvorena zbog zime. Nikada nije ni radila. Zupčanici su bili na svom mestu, ali veliki okrugli kamen nije. Samo je osnova od nabijene kaldrme bila spremna i čekala. I to dugo vremena. Sudući po lozi i mahovini na zgradi, imala je bar pet godina. Trebalo je puno truda da se napravi ta vodenica, a koristila se kao obični senjak.

Odmah iza velikih vrata, jedna kola lјulјala su se napred-nazad, dok su se dva dečaka rvala u senu. Bilo je to prijatelјsko nadmetanje; momci su očigledno bili braća – jedan je imao otprilike dvanaest godina, a drugi možda devet – a jedini razlog što mlađi nije već zbačen sa kola i izbačen kroz vrata bio je taj što se stariji dečak sve vreme smejao. Naravno, nisu primetili Pripovedača. Takođe nisu primetili čoveka koji je stajao na ivici tavana i gledao ih sa vilama u ruci. Pripovedač isprva pomisli da ih taj čovek gleda sa ponosom, kao otac. A onda se dovolјno približi da vidi kako je držao vile. Kao koplјe, spremno za bacanje. Pripovedaču se na tren ukaza slika šta će se desiti – bačena vila zariće se u jednog dečaka i ubiti ga, ako ne na mestu, a onda ubrzo, od gangrene ili unutrašnjeg krvarenja. Pripovedač je video ubistvo. „Ne!“ viknu. Potrča kroz vrata, isprečivši se ispred kola, gledajući čoveka na tavanu. On zabi vile u seno pored sebe i baci ga na kola, napola zatrpavši dva dečaka. „Doveo sam vas da radite, mečići jedni, a ne da se mlatite.“ Čovek se smešio, šaleći se. Namignuo je Pripovedaču, baš kao da maločas nije bio spreman da ubije. „Zdravo, mladiću“, reče. „Nisam tako mlad“, odgovori Pripovedač, pa skide šešir, prepustivši svom ćelavom temenu da govori o njegovim godinama. Dečaci se iskobelјaše iz sena. „Zašto ste vikali, gospodine?“ upita mlađi. „Uplašio sam se da se neko ne povredi“, odgovori Pripovedač.

„Oh, stalno se ovako guramo“, reče stariji dečak. „Dajte ruku, prijatelјu. Zovem se Alvin, isto kao moj tata.“ Dečko se zarazno cerio. Iako je bio uplašen tolikim mračnim dešavanjima, Pripovedač nije imao drugog izbora nego da odgovori na osmeh i prihvati ponuđenu ruku. Alvin Mlađi je bio toliko snažan da se rukovao kao odrastao čovek. Pripovedač to i reče. „Oh, pružio vam je jaču ruku. Kada počne da vas gnjavi, šaka vam krcka kao orah.“ Mlađi dečak takođe pruži ruku da se rukuje. „Ja imam sedam godina, a Al Mlađi ima deset.“ Mlađi su no što izgledaju. Obojica su odisali onim kiselkastim zadahom tela dečaka koji su se naporno igrali. Pripovedaču to nije smetalo. Zbog oca je bio zbunjen. Da li je to samo umislio da je on nameravao da ubije tu decu? Kakav bi to čovek mogao da, sa namerom da ubije digne ruku na tako slatke i dobre dečake? Čovek ostavi vile na tavanu, spusti se niz merdevine, pa pođe ka Pripovedaču, ruku raširenih kao da hoće da ga zagrli. „Dobro došli, stranče“, kaza. „Ja sam Alvin Mlinar, a ovo su moji najmlađi sinovi, Alvin Mlađi i Kalvin.“ „Kali“, ispravi ga mlađi dečak. „Ne voli kako nam se imena rimuju“, objasni Alvin Mlađi. „Alvin i Kalvin. Vidite, dali su mu ime po meni, u nadi da će biti muško kao ja kad poraste. Šteta što nije uspelo.“ Kalvin ga šalјivo gurnu. „Koliko ja vidim, on je prvi pokušaj, a sa mnom su konačno uspeli!“ „Uglavnom ih zovemo Al i Kali“, reče otac.

„Uglavnom nas zovete umuknite i dolazite ovamo“, dodade Kali. Al Mlađi ga mlatnu po ramenima i gurnu na zemlјu. Nјegov otac ga nogom gurnu u stražnjicu i naglavačke odbaci kroz vrata. Sve je to bila šala. Niko nije bio povređen. Kako sam samo mogao da pomislim da će se ovde odigrati ubistvo? „Da niste došli sa kakvom porukom? Nekim pismom?“ upita Alvin Mlinar. Sad, kad su dečaci bili napolјu i drali se jedan na drugog preko livade, odrasli su mogli da prozbore koju reč. „Žao mi je“, odgovori Pripovedač. „Ja sam samo običan putnik. Jedna mlada dama u gradu reče mi da bih ovde mogao dobiti prenoćište, u zamenu za kakav posao koji bi imali za moje ruke.“ Alvin Mlinar se isceri. „Hajde da vidimo šta te ruke mogu.“ Pruži ruku, ali to nije bilo da bi se rukovali. Zgrabi pripovedača za podlakticu i gurnu mu desno stopalo uz njegovo. „Mislite li da možete da me oborite?“ upita Alvin Mlinar. „Samo mi, pre no što počnemo, recite“, odgovori Pripovedač, „da li ću dobiti bolјu večeru ako vas oborim, ili ako vas ne oborim.“ Alvin Mlinar zabaci glavu i grohotom se nasmeja. „Kako se zovete, stranče?“ „Pripovedač.“ „Pa, gospodine Pripovedaču, nadam se da volite ukus prašine, jer ćete prvo to pojesti, pa posle sve ostalo!“ Pripovedač oseti kako stisak na njegovoj podlaktici biva sve čvršći. I njegove su ruke bile snažne, ali ne kao u

tog čoveka. A opet, obaranje nije u potpunosti zavisilo od snage, već i od pameti – a Pripovedač je imao bar trunčicu toga. Lagano je popuštao pod Mlinarevim pritiskom, i to pre no što je naterao čoveka da upotrebi svu svoju snagu. A onda, odjednom, iz petnih žila povuče u pravcu u kojem je Mlinar gurao. To je obično bilo dovolјno da se krupniji čovek obori, okrenuvši njegovu težinu protiv njega – ali Alvin Mlinar bio je spreman i povukao na drugu stranu, bacivši Pripovedača tako daleko da je pao pravo među kamenje na kojem je trebalo da stoji nedostajući mlinski kamen. Ali u svemu tome nije bilo nimalo zlobe, već samo lјubavi ka nadmetanju. Čim je Pripovedač pao na zemlјu, Mlinar je bio tu da mu pomogne da ustane, pitajući da li je nešto polomio. „Drago mi je što još niste postavili mlinski kamen“, odgovori Pripovedač, „ili bi mi vraćali mozak u glavu.“ „Šta? Vi ste u vobiškoj zemlјi, čoveče! Ovde vam mozak ni ne treba.“ „Pa, oborili ste me“, kaza Pripovedač. „Znači li to da mi nećete dozvoliti da zaradim prenoćište i obrok?“ „Da zaradite? Ne, gospodine, tako nešto nemam nameru da vam dopustim.“ Ali toliko se iscerio da se videlo kako te reči nisu ozbilјne. „Ne, ne, ako želite, možete da radite, jer čovek voli da se oseća kao da nikome nije dužan. Ali istina je da bih vas pustio da ostanete i da su vam obe noge slomlјene, pa da ne možete ništa da pomognete. Imamo spreman krevet za vas, odmah pored kuhinje, a kladim se da su oni dečaci već rekli Fejt da postavi još jedan tanjir za večeru.“

„To je baš lјubazno od vas, gospodine.“ „Ma kakvi“, odvrati Alvin Mlinar. „Sigurno ništa niste polomili? Baš ste gadno pali na to kamenje.“ „Onda mislim kako bi valјalo da proverite da nije neki kamen pukao, gospodine.“ Alvin se ponovo nasmeja, potapša ga po leđima i povede u kuću. A kakva je to kuća bila. Ni u paklu nije moglo biti više vrištanja i vike. Mlinar je pokušao da mu razvrsta decu, kako bi mogao da ih upozna. Četiri starije devojke bile su njegove ćerke, zauzete sa po nekoliko poslova, a svaka se, iz sveg glasa, svađala sa svakom od svojih sestara ponaosob, skačući sa zađevice na zađevicu, kako ju je posao vodio iz sobe u sobu. Beba što je vrištala bila je unuče, kao i petoro dečice što su se pod stolom igrali okruglih glava i kavalјera. Majka, Fejt, ni na šta od svega toga nije obraćala pažnju, dok je radila u kuhinji. Povremeno bi mlatnula obližnje dete, ali sem toga nije dozvolјavala da je prekidaju u poslu – niti je stajala sa stalnom niskom naredbi, prekora, pretnji i žalbi. „Kako uspevate da u svemu ovome zadržite zdrav razum?“ upita je Pripovedač. „Zdrav razum?“ ona oštro ponovi njegovo pitanje. „Mislite li da bi iko pametan trpeo ovo?“ Mlinar mu pokaza njegovu sobu. Tako ju je nazvao: „Vaša soba, sve dok imate želјu da ostanete.“ U njoj je bio veliki krevet sa perjanim jastukom i nekoliko ćebadi, a polovina jednog zida zapravo je bila poleđina dimnjaka, tako da je bilo toplo. Za sve vreme svog lutanja,

Pripovedaču niko nije ponudio takav krevet. „Recite mi samo da se zapravo ne zovete Prokrust“, kaza. Mlinar nije shvatio aluziju, ali nije ni bilo bitno, jer mu je bio poznat taj izraz na Pripovedačevom licu. Nesumnjivo ga je i ranije viđao. „Kod nas gosti ne spavaju u najgoroj sobi, Pripovedaču, već u najboljoj. I više o tome nećemo da pričamo.“ „Onda, sutra morate da mi dopustite da nešto uradim za vas.“ „Oh, ima posla koliko volite, ako umete sa rukama. A mojoj ženi bi koristila pomoć, ako se ne stidite ženskog posla. Videćemo šta će biti.“ S tim rečima, Mlinar izađe i zatvori vrata za sobom. Ta zatvorena vrata samo su delimično umanjila buku što je dopirala iz ostatka kuće, ali to je za Pripovedača bila prava muzika. Bilo je tek popodne, ali nije mogao da se suzdrži. Zbacio je ranac sa leđa, skinuo čizme i legao na dušek. Zašuštalo je kao slama, ali preko nje je bio perjani matrac, tako da je krevet bio dubok i mekan. A slama je bila sveža i osušeno bilјe visilo je u uglovima tako da je sve mirisalo na majčinu dušicu i ruzmarin. Da li sam u Filadelfiji ikada spavao na ovako mekom krevetu? Ili u Engleskoj, pre toga? Ne, otkako sam izašao iz majčinog trbuha, pomisli. U ovoj se kući nimalo nisu stideli upotrebe moći; čar je bila očigledna, pošto je bila naslikana iznad vrata. Ali prepoznao je šaru. Nije to bio mirotvorac, predviđen da stiša nasilјe u duši onoga što tu spava. Nije bilo ni upozorenje, a ni čuvanje. Nijedan delić te čari nije bio predviđen da čuva kuću od gosta, ili gosta od kuće. Bila je to uteha, čisto-načisto. I to savršeno, izvanredno iscrtana,

baš kako treba. Nije lako nacrtati tačnu čar, pošto se sastojala od trojstava. Pripovedač nije mogao da se seti da je ikada video bolјu. Stoga se nije iznenadio što je, dok je ležao na krevetu, osetio kako mu se mišići opuštaju, kao da taj krevet i ta soba uklanjaju umor nastao tokom dvadeset pet godina lutanja. Tada se ponadao da će, kada umre, grob biti jednako udoban kao taj krevet. Kada ga je Alvin Mlađi probudio, čitava kuća mirisala je na žalfiju, papriku i dinstanu junetinu. „Imate taman dovolјno vremena da odete do klozeta, da se umijete i dođete da jedete“, kaza mu dečak. „Mora da sam zaspao“, odvrati Pripovedač. „Zato sam i napravio tu čar“, odgovori dečak. „Baš dobro radi, zar ne?“ A onda izjuri iz sobe. Pripovedač skoro smesta začu jednu od devojka kako dečaku upućuje najužasnije moguće pretnje. Svađa se nastavila punom parom dok je Pripovedač išao do nužnika, a kada se vratio u kuću, dranje je i dalјe trajalo – mada se Pripovedaču činilo da se sada to druga sestra dere. „Ale Mlađi, kunem se da ću ti noćas u snu zašiti tvora za tabane!“ Alov odgovor bio je prigušen zbog dalјine, ali izazvao je još jedan talas vrištanja. Pripovedač se i ranije naslušao dreke. Nekad je to bilo zbog lјubavi, a nekad zbog mržnje. Kada je to bilo zbog mržnje, otišao bi što pre može. U toj kući će moći da ostane. Opranih ruku i umivenog lica, bio je dovolјno čist da mu domaćica Fejt dopusti da ponese do stola vekne hleba – „samo pazite da vam hleb ne dodirne tu prlјavu

košulјu“. A onda pripovedač stade u red, sa činijom u ruci, i čitava porodica uđe u kuhinju i izađe sa većim delom svinje razdelјenim među njima. Fejt je, a ne Mlinar, rekla jednoj od devojaka da počne molitvu, a Pripovedač primeti da Mlinar nije ni oči sklopio, iako su sva deca pognula glave i sklopila ruke. Bilo je to kao da je molitvu tolerisao, ali ne i ohrabrivao. Pripovedač nije morao da pita, da bi znao kako se Alvin Mlinar i sveštenik u onoj lepoj beloj crkvi nimalo ne slažu. Pripovedač zaklјuči kako bi se Mlinaru čak možda i dopala jedna izreka iz njegove knjige: „Kao što gusenica polaže jaja na najlepše lišće, tako sveštenik kune najlepše radosti.“ Na Pripovedačevo iznenađenje, za vreme obeda nije bilo haosa. Svako dete po redu ispričalo je šta je tog dana radilo, a svi su slušali, ponekad savetujući ili hvaleći. Naposletku, kada je paprikaš pojeden a Pripovedač parčetom hleba kupio poslednje tragove iz svoje činije, Mlinar ga pogleda, baš kao ostale u kući. „A tvoj dan, Pripovedaču. Da li si ga dobro proveo?“ „Prepešačio sam nekoliko milјa pre podne i popeo se na drvo“, odgovori Pripovedač. „Odatle sam video zvonik, što me je dovelo do varoši. Tamo se jedan hrišćanin bojao mojih skrivenih moći, iako nijednu od njih nije video, kao i propovednik, mada je tvrdio kako ne veruje da ih imam. Svejedno, tražio sam obrok i krevet, i priliku da radim na da ih zaradim, a jedna žena mi je rekla da će me lјudi na kraju izvesnog kolskog puta primiti.“ „To je sigurno naša ćerka, Elenor“, kaza Fejt.

„Da“, potvrdi Pripovedač. „Sada vidim da ima oči na majku, koje su uvek spokojne, ma šta se dešavalo.“ „Ne, prijatelјu“, odgovori Fejt. „Ove oči samo su videle takva vremena da me još otada nije lako uzbuniti.“ „Nadam se da ću pre no što odem čuti priču o tim vremenima“, reče Pripovedač. Fejt skrenu pogled i stavi unučetu još jedno parče sira na hleb. Pripovedač nastavi sa pričom o tome kako je proveo dan, ne želeći da pokaže da mu je neprijatno što nije odgovorila. „Taj kolski put bio je baš neobičan“, kaza. „Bilo je pokrivenih mostova nad potocima koje bi dete moglo da pregazi, a odrastao čovek da preskoči. Nadam se da ću pre no što odem čuti priču o tim mostovima.“ Ponovo, niko nije hteo da ga pogleda u oči. „A kada sam izašao iz šume, naišao sam na vodenicu bez kamena, dva dečaka kako se rvu na kolima, mlinara koji me je oborio kao nikad u životu i porodicu koja me ugostila i dala mi najbolјu sobu u kući, iako sam stranac i nisu znali da li sam dobar ili zao.“ „Naravno da ste dobri“, odgovori mu Al Mlađi. „Oprostite što pitam. Tokom godina upoznao sam puno gostolјubivih lјudi i boravio u mnogim srećnim domovima, ali nijedan nije bio srećniji od ovoga, a nikome nije bilo toliko drago što me vidi.“ Svi se umiriše oko stola. Naposletku, Fejt diže glavu i nasmeši mu se. „Drago mi je što mislite da smo srećni“, reče mu. „Ali svi pamtimo i drugo vreme, pa je naša trenutna sreća još slađa zbog sećanja na jad.“ „Ali zašto ste prihvatili čoveka kao što sam ja?“

A onda mu lično Mlinar odgovori: „Jer smo jednom i mi bili stranci, pa su nas dobri lјudi primili.“ „Neko vreme sam živeo u Filadelfiji, na mi sada pade napamet da vas pitam, pripadate li Društvu prijatelјa?“ Fejt odmahnu glavom. „Ja sam prezbiterijanka. Većina dece, takođe.“ Pripovedač pogleda Mlinara. „Ja nisam ništa“, reče mu on. „Hrišćanin nije ništa“, kaza mu Pripovedač. „Nisam ni hrišćanin.“ „Ah“, reče Pripovedač. „Znači, deista, kao Tom Džeferson.“ Deca zažagoriše na pomen tog velikog čoveka. „Pripovedaču, ja sam otac koji voli svoju decu, muž što voli svoju ženu, farmer koji plaća svoje dugove i mlinar bez vodeničkog kamena.“ A onda ustade od stola i ode. Začuše se vrata kako se zatvaraju. Izašao je napolјe. Pripovedač pogleda Fejt. „Oh, milostiva, bojim se da već žalite što sam vam došao u kuću.“ „Postavlјate grdno mnogo pitanja“, reče mu ona. „Kazao sam vam kako se zovem, a moje ime je ono što radim. Kad god osetim da postoji priča koja nešto znači, koja je istinita, žudim za njom. A ako je čujem i u nju poverujem, večno ću je zapamtiti i pričati kuda god da odem.“ „Tako zarađujete za život?“ upita jedna od devojaka. „Za život zarađujem pomažući da se popravlјaju kola, kopaju šančevi, ispredaju niti – i svakim drugim poslom kojeg treba obaviti. Ali priče su moj životni poziv i trampim ih jednu za drugu. Možda sada mislite kako ne

želite da mi ispričate vaše priče, i ja nemam ništa protiv, jer nikada nisam uzeo priču koja mi nije sa volјom ispričana. Nisam lopov. Ali vidite, već imam jednu priču – o stvarima koje su mi se dans desile. Najprijatniji lјudi i najmekši krevet između Mizipija i Alfa.“ „Gde je Alf? Je li to reka?“ upita Kali. „Šta, zar hoćete da čujete priču?“ upita Pripovedač. „Da“, zažagoriše deca. „Ali ne o reci Alf“, kaza Al Mlađi. „Ona stvarno ne postoji.“ Pripovedač ga pogleda sa iskrenim iznenađenjem. „Otkud znaš? Jesi li počitao zbirku Kolricove poezije, koju je prikupio lord Bajron?“ Al Mlađi ga zblenuto pogleda. „Ovde nema puno knjiga“, kaza Fejt. „Propovednik im drži časove veronauke i uči ih iz biblije, da nauče da čitaju.“ „Kako si onda znao da reka Alf nije stvarna?“ Al Mlađi se namršti, kao da hoće da kaže: Ne postavlјajte mi pitanja kada ni sam ne znam odgovor. „Ja hoću priču o Džefersonu. Rekli ste mu ime kao da ste ga upoznali.“ „Oh, i jesam. Kao i Toma Pejna i Patrika Henrija, pre no što su ga obesili, a video sam i mač što je obezglavio Džordža Vašingtona. Čak sam video i kralјa Roberta Drugog, pre no što su Francuzi nula prve potopili njegov brod i poslali ga na dno mora.“ „Gde mu je i mesto“, promrmlјa Fejt. „Ako ne i dublјe“, dodade jedna od devojaka.

„Sa time se potpuno slažem. U Apalačima pričaju da su mu ruke bile toliko krvave, da su mu i kosti od te silne krvi dobile smeđu boju, pa ih čak i najmanje izbirljive ribe ne glođu.“ Deca se nasmejaše. „Još više nego o Tomu Džefersonu“, reče mu Al Mlađi, „želim da čujem priču o najvećem američkom čarobnjaku. Kladim se da ste poznavali Bena Frenklina.“ Dete ga je ponovo iznenadilo. Kako je pogodio da, od svih priča, najviše voli da pripoveda one o Benu Frenklinu? „Poznavao ga? Oh, malčice“, odgovori Pripovedač, znajući da je to rekao kao da je obećao da će im ispričati sve priče koje su ikada želeli da čuju. „Živeo sam sa njime svega šest godina, a svake noći osam sati nisam bio u njegovom društvu – pa tako ne bih mogao baš da kažem da sam ga dobro poznavao.“ Al Mlađi se nagnu, na ga netremice pogleda blistavim očima. „Da li je zaista bio tvorac?“ „Sve te priče doći će u svoje vreme“, odgovori Pripovedač. „Sve dok su vaši roditelјi volјni da budem u njihovoj kući i sve dok ja smatram da sam od koristi, pripovedaću vam priče i noću i danju.“ „Počevši sa Benom Frenklinom“, beše uporan Alvin Mlađi. „Da li je zaista skinuo munju sa neba?“

✥ 10 ✥ Vizije

Alvin Mlađi probudio se iz košmara obliven znojem. Bio je tako stvaran, da se borio za dah kao da je pokušavao da utekne od njega. Ali znao je da ne može da pobegne. Samo je ležao skloplјenih očiju, neko vreme se bojeći da ih otvori, jer je znao da će košmar i dalјe biti tu kada to učini. Odavno, kada je još bio mali, plakao je zbog te noćne more. Ali kada bi pokušao da je objasni tati i mami, uvek bi mu rekli istu stvar: „Pa, nije to ništa, sine. Hoćeš da mi kažeš da se toliko bojiš ničega?“ I tako je naučio da ne plače kada mu taj san dođe. Otvorio je oči, a košmar smesta odlete u uglove sobe, a tamo nije morao da gleda. To je moglo da prođe. Ostani tu i ostavi me na miru, nemo kaza. A onda shvati da sunce sija i da mu je mama donela njegove crne pantalone, kaput i čistu košulјu. Nedelјnu odeću. Skoro da bi se radije vratio u košmar nego da boravi na toj javi. Alvin Mlađi mrzeo je nedelјna jutra. Mrzeo je da se svečano oblači, pa da ne može da sedne na zemlјu, klekne na travu, pa ni da se savije, a da se nešto ne uprlјa i mama počne da na njega viče da poštuje Gospodnji dan. Mrzeo je da čitavog jutra na vrhovima prstiju ide po kući, jer je

to dan odmora, kada nema igre ni pravlјenja buke. A najviše je mrzeo pomisao na sedenje na tvrdoj klupi u prvom redu i velečasnog Trovera koji gleda pravo u njega dok propoveda o paklenom ognju što čeka neznabošce, koji preziru pravu veru i poverenje poklanjaju nejakom razumu čovečjem. Ama baš svake nedelјe. A nije da je Alvin zaista prezirao veru. Samo je prezirao velečasnog Trovera. Bilo je to zbog svih onih sati provedenih u školi, pošto se žetva završila. Alvin Mlađi je dobro čitao i uglavnom je lepo računao. Ali to nije bilo dosta za Trovera. Morao je da uz to drži i veronauku. Ostala deca – Šveđani i Nemci uzvodno, Škoti i Englezi nizvodno – dobili bi samo packu kad su bezobrazni ili triput zaredom pogrešno odgovore. Ali Trover je šibao Alvina Mlađeg svaki put kad mu se ukaže prilika, i to ne zbog knjškog znanja, već zbog vere. Naravno, nimalo nije pomagalo što je Alvinu biblija stalno bila smešna kada tome nije vreme. To mu je Metar rekao kada je Alvin pobegao iz škole i sakrio se u Dejvidovoj kući, tako da ga je Metar pronašao skoro pred večeru. „Samo da se ne smeješ svaki put kad čita iz biblije, ne bi dobijao toliko batina.“ Ali bilo je smešno. Kada je Jonatan onolikim strelama gađao nebo, a sve su promašile. Kada onaj drugi nije kroz prozor odapeo dovolјno strela. Kada je faraon stalno varkama sprečavao narode Izrailјa da odu. Kada je Samson bio toliko glup da Delajli kaže svoju tajnu, a ona ga već dvaput izdala. „Kako da se ne smejem?“ „Samo pomisli na žulјeve na guzici“, odgovori Metar. „To bi trebalo da ti suzbije osmeh sa lica.“ „Ali setim se tek pošto se nasmejem.“

„Onda ti vrlo verovatno stolica neće trebati sve do petnaeste godine“, odvrati Metar, „jer te mama nikad neće povući iz te škole, Trover neće da batali da te gnjavi, a ne možeš da se večito kriješ u Dejvidovoj kući.“ „Zašto da ne?“ „Jer je kriti se od neprijatelјa isto što i pustiti ga da pobedi.“ I tako Metar nije hteo da mu pomogne, pa je morao da se vrati – i da i od tate dobije batine, jer su se svi uplašili kad je pobegao i što se toliko dugo krio. Ali, Metar mu je ipak pomogao. Bilo je veoma utešno znati da je još neko bio volјan da kaže kako mu je Trover neprijatelј. Svi su ostali bili opčinjeni time kako je Trover divan, bogobojažlјiv i obrazovan, i kako je baš lepo od njega što će decu pojiti iz svog izvora mudrosti. Alvinu je sve to bilo toliko gadno, da mu se povraćalo. Iako je Alvin tokom škole uglavnom pazio kakav mu je izraz na licu, pa je dobijao manje batina, nedelјom se najviše mučio, jer je sedeo na onoj tvrdoj klupi slušajući Trovera; polovinu vremena želeo je da padne na pod od smeha, a polovinu da ustane i da vikne: „To je najgluplјa stvar koju sam ikada čuo od odraslog čoveka!“ Čak je i imao neki osećaj da ga tata ne bi preterano izubijao kad bi to rekao Troveru, budući da baš i nije imao najbolјe mišlјenje o njemu. Ali mama – nikada mu ne bi oprostila kad bi hulio u domu Gospodnjem. Nedelјa ujutru, zaklјučio je, predviđena je da grešnici okuse kako izgleda prvi dan večnosti provedene u paklu. Mama vrlo verovatno neće ni dozvoliti da Pripovedač ispriča makar najkraću pričicu, ako nije iz biblije. A

budući da Pripovedač nikada nije pričao priče iz biblije, Alvin Mlađi pretpostavi da danas neće biti ničeg dobrog. Mamin glas zagrme iz prizemlјa: „Alvine Mlađi, muka mi je od toga što se svake nedelјe tri sata oblačiš. Ima da te golog odvedem u crkvu!“ „Nisam go!“ prodra se Alvin u odgovor. Ali budući da je na sebi imao samo spavaćicu, verovatno je bilo gore nego da je nag. Brzo je sa sebe zbacio noćnu košulјu, okačio je o klin i počeo da se oblači što brže može. Sve je to bilo baš smešno. Ma kog drugog dana, samo bi – ni ne gledajući – posegao za odećom. i ona bi bila tu, baš onaj odevni predmet koji mu je potreban.Košulјa, pantalone, čarape, cipele. Uvek bi mu se našle u ruci čim bi je pružio. Ali nedelјnim jutrima odeća kao da je bežala od njega. Krenuo bi da uzme košulјu, a završio sa pantalonama. Krenuo bi da uzme čarapu, a u ruci bi mu se našla cipela – i to iznova i iznova. Kao da odeća nije želela da bude na njegovom telu ništa više no što je on to hteo. I tako, kada mama uz tresak otvori vrata, nije samo Alvin bio kriv što još ni pantalone nije obukao. „Propustio si doručak! I dalјe si polu go! Ako misliš da će zbog tebe cela porodica da zakasni u crkvu, ima da...“ „Razmislim ponovo“, završi Alvin. Nije on bio kriv što je stalno ponavlјala jedno te isto. Ali pobesnela je na njega kao da je trebalo da se pretvara da je iznenađen što to po devedeseti put čuje od leta. Oh, taman se spremala da ga izubija, ili da pozove tatu da ga još više izdeveta, kada se Pripovedač pojavio da ga spase.

„Domaćice Fejt“, kaza Pripovedač, „ako želite da krenete sa ostalima, bilo bi mi drago da se postaram da on dođe u crkpu.“ Čim je Pripovedač progovorio, mama se munjevito okrenu, pokušavši da sakrije koliko je besna. Alvin smesta poče da na nju baci čin smirivanja – i to desnom rukom, da ga ne vidi, budući da bi mu slomila ruku kad bi videla da je mađija, a u tu je pretnju Alvin Mlađi zaista verovao. Smirivanje nije baš najbolje radilo bez dodira, ali pošte se iz petnih žila trudila da deluje spokojno pred Pripovedačem, čin se lepo primila. „Ne bih da se mučite“, odgovori mama. „Nije to nikakva muka, domaćice Fejt“, reče Pripovedač. „Svejedno ništa ne radim da vam se odužim na gostoprimstvu.“ „Ništa ne radite!“ živčanost se sada skoro izgubila iz maminog glasa. „Ma, moj muž kaže da radite za dvojicu. A kada pripovedate priče malenima, u kući je takav mir i tišina kao – kao nikada.“ Ponovo se okrenu ka Alvinu, ali sada je više glumila da je besna, nego što je to zaista bila.“Hoćeš li da slušaš Pripovedača i da brzo dođeš u crkvu?“ „Da, mama“, odgovori Alvin Mlađi. „Što brže mogu.“ „Onda dobro. Najlepše vam hvala, Pripovedaču. Ako uspete da naterate ovog dečaka da vas sluša, bićete jedini koji je u tome uspeo otkad je naučio da priča.“ „On je pravo derište“, dobaci Meri iz hodnika. „Da si umukla, Meri“, odreza mama, „ili ću tu zašiti donju usnu za nos.“

Alvin uzdahnu od olakšanja. Kada mama počne da preti nemogućim stvarima, znači da više nije lјuta. Meri diže nos i odvrcka niz hodnik, ali Alvina to uopšte nije ni dotaklo. Samo se iscerio Pripovedaču, a Pripovedač njemu. „Imaš problema da se obučeš za crkvu, momče?“ upita Pripovedač. „Radije bih se premazao mašću i ušao u jazbinu punu gladnih medveda“, odgovori Alvin Mlađi. „Više lјudi preživi crkvu, nego medvede.“ „Ali za dlaku.“ Ubrzo se obukao, ali pošlo mu je za rukom da ubedi Pripovedača da pođu prečicom, što je značilo da krenu kroz šumu i preko brda iza kuće, mesto okolo, putem. Budući da je napolјu bilo baš hladno, a da odavno nije padala kiša, a sneg neće još dugo, nije bilo blata, tako da mama verovatno neće ni pretpostaviti. A ono što mama ne zna, njemu ne može da naškodi. „Primetio sam“, kaza Pripovedač dok su se peli uz padinu pokrivenu opalim lišećem, „da tvoj otac nije pošao sa tvojom majkom, Kalijem i devojkama.“ „Neće da ide u tu crkvu“, odgovori Alvin. „Kaže da je velečasni Trover magarac. Naravno, ne kad mama može da ga čuje.“ „Pretpostavlјam da ne“, reče Pripovedač. Zastali su povrh brda, bacivši pogled niz livadu što se pružala ka crkvi. Brdo na kojem je crkva bila sagrađena skrivalo je od pogleda varoš Vigorcrkvu. Mraz je taman počeo da se topi sa uvele jesenje trave, tako da je crkva izgledala kao najbelјa stvar u svetu beline, a sunčevi zraci

bleštali sa nje, kao da je i ona sama još jedno sunce. Alvin vide da kola još pristižu i da se konji vezuju za stubove pobijene duž livade. Ako požure, verovatno će biti na svojim mestima pre no što velečasni Trover počne himnu. Ali Pripovedač nije pošao nizbrdo. Samo je ceo na jedan panj i počeo da govori pesmu. Alvin je često slušao, jer su Pripovedačeve pesme često bile baš zajedlјive. „Pođoh u vrt lјubavi, I videh ono što nikada nisam: Kapela bi izgrađena posred Nekada divnog zelenila. A kapelske dveri zatvorene behu, A iznad njih napisano Nećeš, Pa se ja stoga okrenuh vrtu lјubavi, U kojem se tako slatko cveće sleće. I videh ga je ispunjen grobovima, I spomenicima tamo gde b i cveće trebalo da je: A sveštenici u crnim mantijama Trnjem vezivali su moje radosti u snevanje.“ Oh, Pripovedač je baš bio vešt, to jeste, jer – dok je recitovao – svet se promenio pred Alvinovim očima. Kao da je proleće ovladalo livadama i drvećem, živopisnim i žutozelenim od deset hilјada cvetova, a bela kapela usred svega toga nije više bleštala, već je bila prašnjava i izbledela kao stare kosti. „Trnjem vezivali su moje radosti i snevanje“, ponovi Alvin. „Vi baš ne volite veru.“

„Svakim svojim dahom ja udišem veru“, odvrati Pripovedač. „Žudim za vizijama. Tragam za otiscima Božje ruke. Ali, na ovom svetu vidim daleko više otisaka onog drugog. Trag bleštavog mulјa, koji me peče svaki put kad ga dodirnem. Bog ovih dana nije preterano druželјubiv, Ale Mlađi, ali Satani ne smeta da skupa sa čovečanstvom gazi po blatu.“ „Trover kaže da je njegova crkva kuća Gospodnja.“ Pripovedač je samo sedeo i dugo ćutao. Alvin ga naposletku otvoreno upita: „Da li ste u toj crkvi videli đavolјi trag?“ Tokom vremena koje je Pripovedač proveo sa njima, Alvin je shvatio da on nikad ne laže. Ali kad god nije želeo da istinito odgovori, rekao bi neku pesmu. Baš kao sada. „Oh, ružo, bolesna si. Nevidlјivi crv Što noću leti U jezivoj oluji Otkrio je tvoje počivalište Od grimizne sreće I njegova mračna tajna lјubav Tvoj život uništiće.“ Alvin je izgubio strplјenje od tih uvijenih odgovora. „Da sam hteo da slušam nešto što ne razumem, čitao bih Isaiju.“

„Dete moje, prava je muzika za moje uši kad me porediš sa najvećim prorokom.“ „Baš i nije neki prorok, kad niko ne razume šta je napisao.“ „A možda je hteo da svi postanemo proroci.“ „Ne marim ja za proroke“, odvrati Alvin. „Koliko vidim, i oni umiru, baš kao obični lјudi.“ To je od oca čuo. „Svi umiru“, odgovori Pripovedač. „Ali neki što su mrtvi nastavlјaju da žive kroz svoje reči.“ „Reči se uvek iskrive“, odvrati Alvin. „Sad, kad ja nešto napravim, onda je to stvar koju sam napravio. Kao kad napravim kotaricu. To je kotarica. Kada se pokida, onda je pokidana kotarica. Ali, kada izgovorim reči, one se izopače. Trover može da te iste reči koje sam ja kazao iskrivi, pa da znače baš suprotno od onoga što sam ja rekao.“ „Pogledaj to malo drugačije, Alvine. Kada napraviš jednu kotaricu, ona nikada ne može biti nešto više od jedne kotarice. Ali kada izgovoriš reči, one mogu da se ponavlјaju iznova i iznova, i da lјudima pune srca hilјadu milјa od mesta na kojem si ih prvo izgovorio. Reči mogu da se uvećaju, ali stvari nikad ne mogu da postanu nešto više od onoga što jesu.“ Alvin pokuša to da zamisli. Potaknuta Pripovedačevim rečima, ta slika mu se lako uobliči u umu. Reči nevidlјive kao vazduh izlaze iz Pripovedačevih ustiju i šire se od osobe do osobe, sve vreme sve veće i veće – ali i dalјe nevidlјive. A onda, odjednom, ta vizija se promeni. Vide reči kako izlaze iz propovednikovih ustiju, kao mreškanje u

vazduhu, pa se šire i uvlače u sve živo – a odjednom, to se pretvori u njegov košmar, onu užasnu moru što ga je opsedala i u snu i na javi i toliko punila srce strahom, da bi mu došlo da umre. Svet pun nevidlјivog mreškavog ništavila što se uvlačilo u sve živo i razbijalo ga. Alvin je video kako se komeša ka njemu, kao nekakav ogroman oblak, sve veći i veći. Iz pređašnjih košmara znao je da će mu se provući kroz prste ako stisne pesnice, i da će mu se uvući u nos i uši ako zatvori usta i sklopi oči... Pripovedač ga prodrma – i to snažno. Alvin otvori oči. Mreškanje u vazduhu povuče se do ruba njegovog vidnog polјa. Uglavnom je tamo boravilo, čekajući tik iza granice vidlјivosti, oprezno kao lasica i spremno da utekne čim okrene glavu. „Šta je sa tobom, dete?“ upita Pripovedač. Videlo se da je uplašen. „Ništa“, odgovori Alvin. „Nemoj ti meni – ništa“, odreza Pripovedač. „Video sam kako te je odjednom obuzeo užas, kao da ti se prikazala stravična vizija.“ „Nije to bila vizija“, odvrati Alvin. „Jednom sam doživeo viziju, pa znam.“ „Oh?“ kaza Pripovedač. „A kakva je to vizija bila?“ „Blistavi čovek“, odgovori Alvin. „Nikada nikome o tome nisam ispričao, pa računam da neću ni sada. Pripovedač ga nije pritiskao. „Ono što si maločas video, šta je bilo – ako ne vizija?“ Ništa. „Bio je to istinit odgovor, ali je bio svestan da to istovremeno nije nikakav odgovor. Ali nije želeo da

odgovori. Kad god bi lјudima ispričao o tome, samo bi ga grdili što je takav plačljivac zbog ničega. Ali Pripovedač nije imao namere da mu dopusti da izbegne odgovor. „Čitavog života žudim za istinskom vizijom, Ale Mlađi, a tebi se jedna upravo ukazala usred belog dana – širom otvorenih očiju video si nešto tako užasno da ti je dah zastao. Sad mi ispričaj šta je to bilo.“ „Rekao sam vam! Ništa!“ A onda, tišim glasom: „Bilo je to ništa, ali mogu da ga vidim. Kao da se vazduh sav zamreška kuda god da krene.“ „To je ništa, ali nije nevidlјivo?“ „Uvlači se u ama baš sve. Zavlači se u sve najmanje pukotine i onda sve živo rastura. Samo se trese i trese, sve dok ne ostane jedino prašina, a onda i tu prašinu istresa – a ja pokušavam da ga oteram, ali ono postaje sve veće i veće, kovitla se preko svega, sve dok ne preplavi čitavo nebo i celu zemlјu.“ Alvin nije mogao da se suzdrži. Drhtao je od hladnoće, iako je bio natrontan kao medved. „Koliko si puta to video?“ „Viđam to otkad znam za sebe. Baš sam se sada svega setio. Uglavnom razmišlјam o drugim stvarima, a ono se drži podalјe od mene.“ „Gde?“ „Iza. Van vidnog polјa.“ Alvin kleknu, pa sav iscrplјen sede – i to pravo u vlažnu travu, sa nedelјnim pantalonama na sebi, ali nije ni primetio šta je učinio. „Kada ste pričali o tome kako se reči šire i šire, ponovo sam to ugledao.“ „San koji ti se prikazuje iznova i iznova pokušava da ti saopšti istinu“, kaza mu Pripovedač.

Starac je toliko očigledno bio ushićen zbog čitave te stvari da se Alvin zapita da li ovaj zaista shvata koliko je to zastrašujuće. „Ovo nije neka od vaših priča, Pripovedaču.“ „Biće“, odvrati Pripovedač, „čim je budem razumeo.“ Pripovedač sede pored njega i veoma dugo vremena samo je ćutke razmišlјao. Alvin je samo sedeo, uplićući vlati trave. Nakon što izvesno vreme prođe, on posta nestrplјiv. „Možda vi ne možete baš sve da razumete“, reče. „Možda su me besovi uhvatili. Možda sam poludeo.“ „Evo“, kaza Pripovedač, ničim ne pokazavši da je primetio kako je Alvin uopšte progovorio. „Smislio sam značenje. Hajde da ga izgovorim, pa da vidimo da li ćemo poverovati u njega.“ Alvin nije voleo da se na njega ne obraća pažnja. „A možda ste vi poludeli? Da li vam je to nekada palo na pamet, Pripovedaču?“ Pripovedač odbaci Alvinove sumnje. „Čitava vaselјena samo je Božji san. Sve dok on spava – veruje u nju – i stvari ostaju stvarne. Ono što ti vidiš je kako se Bog budi, postepeno budi, a njegova budnost širi se kroz san, raščinjavajući vaselјenu, sve dok on naposletku ne sedne, protrlјa oči i kaže: Uf, kakav san. Voleo bih ga mogu ga se setim šta sam to tačno sanjao. I u tom trenutku, svi ćemo mi nestati.“ Nestrplјivo pogleda Alvina. „Šta misliš?“ „Ako verujete u to, Pripovedaču, onda ste prava budala, baš kao što Oklop Gospodnji kaže.“ „Oh, tako kaže, je li?“ Pripovedač odjednom munjevito zgrabi Alvina za zapešće. Ovaj se toliko iznenadi da

ispusti to što je držao u rukama. „Ne! Podigni to! Vidi šta si uradio!“ „Samo sam se zanimao, zaboga miloga.“ Pripovedač podiže ono što je Alvin ispustio. Bila je to sićušna kotarica, ni jedan palac u prečniku, ispletena od uvele trave. „Ovo si upravo napravio.“ „Valјda“, odgovori Alvin. „Zašto si je napravio?“ „Samo sam je napravio.“ „Nisi ni razmišlјao o tome?“ „Znate, to vam nije neka kotarica. Imao sam običaj da ih pravim za Kalija. Kada je bio mali, zvao ih je bublјe kotarice. Brzo se raspadaju.“ „Ukazala ti se vizija ničega, pa si morao da napraviš nešto.“ Alvin pogleda sićušnu kotaricu. „Valјda je tako.“ „Da li to stalno radiš?“ Alvin se priseti ostalih trenutaka kada je ugledao mreškavi vazduh. „Stalno nešto pravim“, odgovori. „To ništa ne znači.“ „Ali ne osećaš se dobro sve dok nešto ne napraviš. Nakon što ti se ukaže vizija ničega, ne možeš da se smiriš sve dok ne sastaviš nešto.“ „Možda samo moram da radim kako ne bih razmišlјao o tome.“ „Ali ne bilo kakav posao, zar ne, dečko? Ne odgovara ti da cepaš drva. Sakuplјanje jaja, vađenje vode iz bunara, seča sena – od toga ti nije lakše.“

Sada Alvin poče da uviđa obrazac do kojeg je Pripovedač došao. Koliko se on toga seća, bilo je to tačno. Probudio bi se usred noći nakon takvog sna i ne bi imao mira sve dok nešto ne izatka ili napravi stog sena – ili lutku za neku bratanicu. Isto se dešavalo kada bi mu se ta vizija ukazala danju – ništa mu nije išlo od ruke, sve dok ne bi napravio nešto što ranije nije postojalo, makar samo gomilicu oblutaka ili deo kamenog zida. „Tačno je, zar ne? Svaki put to radiš – jesam li u pravu?“ „Uglavnom.“ „Onda, da ti kažem kako se to ništa zove. To je Razarač.“ „Nikad čuo“, odvrati Alvin. „Nisam ni ja, sve do sada. To je stoga što to voli da se krije. To je neprijatelј svega što postoji. Sve što želi je da sve skrši u komade, pa i te komade da skrši u komade, sve dok ne ostane ama baš ništa.“ „Ako se nešto skrši u komade, pa ti komadi u komade, ne dobija se ništa“, reče mu Alvin. „Samo se dobije puno komadića.“ „Umukni i slušaj priču“, odreza Pripovedač. Alvin se već navikao da to čuje od njega. Pripovedač je te reči Alvinu Mlađem govrio češće no ikome drugom, pa čak i bratancima. „Ne pričam ja o dobru i zlu“, kaza Pripovedač. „Čak ni sam đavo sebi ne može da dozvoli da sve uništi, zar ne, jer bi onda i on prestao da postoji – baš kao sve ostalo. Ni najzlobnija stvorenja ne žele da sve bude uništeno – već samo da to eksploatišu u svoju korist.“

Alvin nikada ranije nije čuo reč eksploatisati, ali zvučala mu je rđavo. „Znači, u velikom ratu između Razarača i svega ostalog, Bog i đavo trebalo bi da su na istoj strani. Ali đavo to ne shvata, pa je stoga često u Razaračevoj službi.“ „Hoćete da kažete da se đavo nameračio na samoga sebe?“ „Moja priča nije o đavolu“, odvrati Pripovedač. Bio je nepokoleblјiv kao vodena bujica kada priča izlazi iz njega. „U velikom ratu protiv Razarača iz tvoje vizije svi lјudi i žene na svetu trebalo bi da su saveznici. Ali veliki neprijatelј i dalјe je nevidlјiv, tako da niko ne može ni da pretpostavi kako mu služe. Ne shvataju da je rat Razaračev saveznik, jer ruši sve što dodirne. Ne razumeju da požar, ubistvo, zločin, gramzivost i požuda rastakaju krhke spone što lјudska bića spajaju u narode, gradove, porodice, prijatelјstva i duše.“ „Vi mora da jeste prorok“, kaza Alvin Mlađi, „jer vas ništa ne razumem.“ „Prorok“, promrmlјa Pripovedač, „ali tvoje su oči videle. Sada pojmim Aronovu agoniju: govoriti istinu, ali nikada sopstvenim očima ne videti vizije.“ „Pravite od komarca magarca kada je reč o mojim košmarima.“ Pripovedač je ćutao, sedeći na zemlјi sa laktovima oslonjenim na kolena, a tmurnom bradom obuhvaćenom dlanovima. Alvin je pokušao da nekako shvati o čemu to taj čovek priča. Bilo je sasvim sigurno da ona stvar što mu se ukazivala u košmarima nije nikakav stvor, pa mora da je bilo poetski pominjati Razarača kao osobu. Ali možda

je to istina – možda Razarač nije samo nešto što je on umislio – možda je stvaran, a Al Mlađi je jedina osoba koja može da ga vidi. Možda je čitav svet u užasnoj opasnosti, a na Alvinu Mlađem je zadatak da se protiv tog stvora bori, da ga suzbije i da mu ne da da se širi. Prava je istina da Alvin ne može da podnese kada ga sanja i da želi da ga otera. Ali nikada nije mogao da iznađe kako to da uradi. „Pretpostavimo da vam verujem“, reče Alvin. „Pretpostavimo da taj Razarač postoji. Ne mogu ja tu ama baš ništa da uradim.“ Pripovedačevo lice lagano se ozari osmehom. Nagnu se u stranu, kako bi oslobodio jednu ruku, koja se lagano spusti na zemlјu i uze iz trave sićušnu bublјu kotaricu. „Zar je ovo ama baš ništa?“ „To je samo gužva trave.“ „To je bila gužva trave“, odvrati Pripovedač. „A kad bi je pokidao, ponovo bi se u to pretvorila. Ali sada, u ovom trenu, to je nešto više.“ „Mala kotarica za bube – to je sve.“ „Nešto što si ti načinio.“ „Pa, svakako trava nije tako izrasla.“ „A kada si je napravio, porazio si Razarača.“ „Ne preterano“, odgovori Alvin. „Ne“, potvrdi Pripovedač. „Ali, napravivši tu jednu kotaricu za bube, za toliko si ga porazio.“ Tada se sve sklopi u Alvinovom umu. Čitava priča koju je Pripovedač pokušavao da isprede. Alvin je znao da u svetu postoje svakakve suprotnosti: dobro i zlo, svetlost i tama, slobodan čovek i rob, lјubav i mržnja. Ali dublјe od

svih tih suprotnosti bilo je stvaranje i razaranje. Tako duboko da skoro niko nije primećivao da su to najvažnije suprotnosti što postoje. Ali on je primetio – na je zbog toga Razarač njegov neprijatelј. Zato ga Razarač napada u snu. Napokon, Alvin je imao svoju veštinu. Veštinu da stvari stavlјa u red i da im daje oblik koje bi trebalo da imaju. „Mislim da je moja prava vizija bila u vezi sa istom tom stvari“, reče Alvin. „Ne moraš da mi pričaš o Blistavom čoveku“, kaza mu Pripovedač. „Nisam hteo da guram nos u tuđa posla.“ „Hoćete da kažete kako slučajno gurate nos u tuđa posla?“ upita Alvin. Zbog takve bi primedbe kod kuće dobio šamar, ali Pripovedač se samo nasmejao. „Učinio sam nešto zlo, a toga nisam ni bio svestan“, poče Alvin. „Blistavi čovek došao mi je i stao kraj podnožja mog kreveta, pa mi je prvo pokazao viziju onog što sam učinio, tako da sam shvatio da je to bilo loše. Da vam kažem, plakao sam kad sam shvatio da sam toliko rđav. Ali onda mi je pokazao čemu služi moja veština, a sada shvatam da mi vi isto to pričate. Video sam kamen koji sam izvadio iz planine, a bio je okrugao kao lopta, a kada sam ga pogledao pobliže – video sam da je to čitav svet, sa sve šumama i životinjama, okeanima i ribama i svim živim. Zato služi moja veština, da pokušam da uredim stvari.“ Pripovedačeve oči zablistaše. „Blistavi čovek ti je pokazao pravu viziju“, kaza. „Ja bih život dao da mi se takva jedna vizija ukaže.“

„Samo zato što sam iskoristio moju veštinu da drugima naškodim, samo zbog mog zadovolјstva“, odgovori Alvin. „Tada sam izrekao obećanje, najozbilјniji zavet, da nikada neću moju veštinu koristiti sebe radi. Već samo za druge.“ „To je dobro obećanje“, reče mu Pripovedač. „Voleo bih da svi lјudi i žene na svetu izreknu takvu zakletvu i da je poštuju.“ „Bilo kako bilo, tako znam da onaj – Razarač – nije vizija. Ni Blistavi čovek nije bio vizija. Ono što mi je pokazao, to je bila vizija, ali on je bio stvaran.“ „A Razarač?“ „I on je bio stvaran. Ne vidim ga ja samo u mojoj glavi, on je tu.“ Pripovedač klimnu glavom, ne skidajući pogled sa Alvinovog lica. „Moram da pravim stvari“, nastavi Alvin. „Brže no što on može da ih sruši.“ „Niko ne može tako brzo da pravi stvari“, odgovori Pripovedač. „Kad bi svi lјudi na celom svetu od sve zemlјe što postoji napravili milion miliona miliona miliona cigala, i svakog dana do kraja života gradili zid, taj zid bi se srušio brže no što bi oni mogli da grade. Delovi zida raspali bi se i pre no što budu sagrađeni.“ „E, to je šašavo“, odvrati Alvin. „Zid ne može da padne pre no što se podigne.“ „Ako dovolјno dugo rade, cigle će se mrviti u prah kada ih dohvate, a ruke će im istrunuti i saliti se sa kostiju kao lјiga, sve dok se cigla, meso i kost ne smrve u istu neprepoznatlјivu prašinu. Onda će Razarač kinuti i

prašina će se beskrajno rasuti, da se više nikada ne sastavi. Vaselјena će biti hladna, mirna, nema i mračna, a Razarač napokon će se smiriti.“ Alvin pokuša da shvati šta je to Pripovedač rekao. Isto je to radio svaki put kad bi Trover u školi pričao o veri, tako da je Alvin na to gledao kao pomalo opasnu rabotu. Ali nije mogao da se od toga obuzda, kao i da ne postavlјa pitanja, makar se lјudi zbog toga lјutili. „Ako se stvari mrve brže no što se prave, kako to da išta postoji? Zašto Razarač nije već pobedio? Šta mi tražimo ovde?“ Pripovedač nije bio velečasni Trover. Nije pobesneo zbog Alvinovog pitanja. Samo se namrštio i odmahnuo glavom. „Ne znam. U pravu si. Nemoguće je da smo ovde. Naše postojanje je nemoguće.“ „Pa, u slučaju da niste primetili, mi jesmo ovde“, odgovori mu Alvin. „Kakva je to glupa priča, kad samo moramo da pogledamo jedan drugoga da bi shvatili kako nije istinita?“ „Priznajem, ima svoje probleme.“ „Mislio sam da pripovedate samo one priče u koje verujete.“ „Verovao sam u nju dok sam je pričao.“ Pripovedač je izgledao tako turobno da ga je Alvin uhvatio za rame, mada mu je kaput bio tako debeo, a Alvinova šaka tako mala, da nije bio u potpunosti siguran da li je Pripovedač osetio njegov dodir. „I ja sam verovao. U neke delove. Na neko vreme.“ „Onda, ima tu istine. Možda ne puno, ali ima je.“ Pripovedač je izgledao kao da mu je kamen pao sa srca.

Ali Alvin nije hteo da se mane. „Samo zato što verujete u nešto ne znači da je to stvarno.“ Pripovedač razrogači oči. Sad sam nagrabusio, pomisli Alvin. Sad sam ga razlјutio, baš kao što sam razlјutio Trovera. Tako radim sa svima. I stoga se nije iznenadio kada je Pripovedač ispružio obe ruke ka njemu, obuhvatio mu lice šakama i progovorio sa takvom snagom, kao da je želeo da zarije te reči duboko u Alvinovo čelo. „Sve u šta se može verovati jeste slika istine.“ I te reči jesu prodrle u njega i razumeo ih je, mada nije morao da rečima objasni šta to razume. Sve u šta može da se veruje jeste slika istine. Ako mi liči na istinu, onda u tome postoji bar nešto istinito, čak i da nije sve. a ako ja to razmotrim u svom umu, možda ću otkriti koji su delovi istiniti, a koji lažni, i... I Alvin shvati još nešto. Sve njegove rasprave sa Troverom na to se svode: ako nešto jednostavno Alvinu nema nikakvog smisla, onda on u to ne veruje, i nikakvo citiranje biblije neće ga u to ubediti. Sad mu je Pripovedač govorio kako je bio u pravu što nije verovao u stvari koje nemaju smisla. „Pripovedaču, znači li to da ono u šta ja ne verujem nije istina?“ Pripovedač podiže obrve i odvrati mu još jednom poslovicom: „Istina ne može da se ispriča tako da se shvati, a da se u nju ne poveruje.“ Alvinu su poslovice već dojadile. „Bar mi jednom lјudski odgovorite!“ „Ta poslovica jeste prava istina, dečko. Odbijam da je izvrnem da bi pristajala zbunjenom umu.“

„Pa, ako je moj um zbunjen, vi ste za to krivi. Sva ta vaša priča o ciglama što se mrve pre no što je zid sazidan...“ „Zar nisi verovao u to?“ „Možda i jesam. Računam da, ako bih počeo da pletem svu travu na ovoj livadi u kotarice za bube, ona bi uvela i istrunula pre no što bih stigao s jednog kraja polјane na drugi. Računam da bi, kad bih krenuo da sve drveće odavde pa do Bučne reke pretvaram u ambare, sve drveće bilo osušeno i trulo pre no što taj posao završim. Kuća ne može da se napravi od trulih brvana.“ „Ja sam nameravao da kažem: Ljudi ne mogu da stvaraju trajne stvari od netrajnih delova. To je zakon. Ali ono što si ti rekao zapravo je poslovica zakona: Kuća se ne gradi od trulih brvana.“ „Izrekao Sam poslovicu?“ „A kada se vratimo kući, zapisaću je u moju knjigu.“ „U zapečaćeni deo?“ upita Alvin. A onda se seti da je tu knjigu video samo vireći kroz pukotinu u podu svoje sobe kasno noću, kada je Pripovedač u sobi ispod pisao pod svetlošću sveće. Pripovedač ga oštro pogleda. „Nadam se da nikada nisi pokušao da raščiniš taj pečat.“ Alvin se uvredi. Možda je virio kroz procep, ali nikada se ne bi ušunjavao. „To što znam da ne želite da čitam taj deo više vam vredi od svakog pečata – ako to ne znate, onda mi niste prijatelј. Ne guram ja nos u vaše tajne.“ „Moje tajne?“ nasmeja se Pripovedač. „Taj deo je pod pečatom jer tu ja pišem, i jednostavno ne želim da niko drugi ne piše u tom delu knjige.“

„Zar ostali lјudi pišu u prednjem delu?“ „Dabome.“ „Pa, šta to pišu? Mogu li ja tu nešto da napišem?“ „Svako zapiše po jednu rečenicu o najvažnijoj stvari koju su ikada učinili ili videli. Ta jedna rečenica je sve što mi je od njih potrebno da bih se podsetio njihove priče. Tako, kada posetim neki drugi grad, odem u neku drugu kuću, mogu da otvorim knjigu, pročitam rečenicu i ispričam priču.“ Alvinu na pamet pade neverovatna mogućnost. Pripovedač je živeo sa Benom Frenklinom, zar ne? „Da li je Ben Frenklin pisao u vašoj knjizi?“ „On je zapisao prvu rečenicu.“ „Zapisao je najbitniju stvar koju je ikada uradio?“ „Dabome da jeste.“ „Pa, šta je to bilo?“ Pripovedač ustade. „Vrati se sa mnom do kuće, momče, pa ću ti pokazati.A usput ću ti ispričati priču koja objašnjava šta je to zapisao.“ Alvin skoči na noge i uhvati starca za debeli rukav, počevši da ga vuče niz stazu što je vodila do kuće. „Hajde, sad!“ Alvin nije znao da li je Pripovedač rešio da ne ide u crkvu, ili je jednostavno zaboravio kuda je trebalo da odu – o ma kojem razlogu da je reč, Alvin je bio i više no srećan krajnjim ishodom. Nedelјa bez crkve jeste nedelјa vredna života. Kad se tome dodaju Pripovedačeve priče i rukopis tvorca Bena, to je skoro savršen dan. „Nema potrebe za žurbom, dečko. Neću umreti pre podneva, a nećeš ni ti – a za priče je potrebno neko vreme da se ispričaju.“

„Da li je to bilo nešto što je načinio?“ upita Alvin. „Najbitnija stvar?“ „Da znaš da jeste.“ „Znao sam! Naočari sa dva stakla? Peć?“ „Ljudi su mu stalno govorili: Bene, ti si pravi tvorac. Ali on je to stalno poricao. Baš kao što je poricao da je čarobnjak. Nisam ja vešt sa skrivenim moćima, govorio je. Ja samo uzimam delove nekih stvari i sastavlјam ih na bolјi način. Bilo je peći i pre no što sam ja moju napravio. Bilo je naočara i pre no što sam ja moje načinio. Ja nikada nisam zaista stvorio nešto, kao što bi to pravi tvorac učinio. Ja sam vam podario naočari sa dva stakla, ali tvorac bi vam dao nove oči.“ „Mislio je da ništa nije stvorio?“ „To sam ga jednog dana i pitao. Istog onog dana kada sam počeo da pišem moju knjigu. Rekao sam mu: Bene, šta je najbitnija stvar koju ste ikada stvorili? A on je počeo da priča i priča ovo što sam ti ja upravo kazao, kako nikada nije ništa napravio, pa sam mu ja rekao: Bene, vi u to ne verujete, a ni ja. A on mi je odgovorio: Bile, prozreo si me. Postoji jedna stvar koju sam stvorio, i to je najvažnija stvar koju sam ikada učinio, a i najbitnija stvar koju sam ikada video.“ Pripovedač zaćuta, koračajući niz padinu i gazeći lišće što je glasno šuštalo pod njegovim koracima. „Pa, šta je to bilo?“ „Zar ne želiš da sačekaš da stigneš kući i sam pročitaš?“ Alvin se tada stvarno razlјuti, i to više no što je hteo. „Mrzim kada lјudi nešto znaju, a neće da kažu!“

„Nema potrebe da se kostrešiš, momče. Reći ću ti. Zapisao je: Jedina stvar koju sam ja odista stvorio jestu Amerikanci.“ „To nema nikakvog smisla. Amerikanci se rađaju.“ „Pa, sad, nije tako, Alvine. Bebe se rađaju. U Engleskoj isto kao u Americi. Znači, sam čin rođenja nije dovolјan da se bude Amerikanac.“ Alvin na trenutak razmisli o tome. „Amerikanac si kada si rođen u Americi.“ „Pa, to jeste istina. Ali pre pedesetak godina, beba rođena u Filadelfiji nije bila smatrana američkom bebom. Bila je to pensilvanijska beba. A bebe rođene u Novom Amsterdamu bile su holandezi, one rođene u Bostonu bile su jenkiji, a bebe rođene u Čarlstonu jakobiti, kavalјeri ili tako nešto.“ „Pa i dalјe jesu“, istače Alvin. „Dabome da jesu, momče, ali sada su i još nešto sem toga. Stari Ben je smatrao da nas sva ta imena dele na Virdžinijce, Oranže i Rodovce, na belce, crvenokošce i crnce, na kvekere i papiste – puritance i prezbeterijance, na Holanđane, Šveđane, Francuze i Engleze. Stari Ben je uvideo kako Virdžinijac nikada neće moći da ima poverenja u čoveka iz Netikata, i kako belac nikada neće moći da veruje crvenokošcu – jer su različiti. Pa je rekao sebi: Ako nas sva ta imena razdvajaju, zašto nas neko ime ne bi spajalo? Poigravao se sa gomilom imena što su već bila u upotrebi. Na primer, kolonijalci. Ali nije mu se dopalo da nas zove kolonijalcima, jer bi se onda stalno osvrtali ka Evropi – a, sem toga, crvenokošci nisu

kolonijalci, zar ne? Niti su to crnci, budući da su došli kao robovi. Uviđaš li problem?“ „Želeo je ime koje bi svi mogli da delimo“, kaza Alvin. „Baš tako. Postojala je jedna stvar koja nam je svima bila zajednička. Svi živimo na istom kontinentu. Severnoj Americi. I tako je došao na zamisao da nas nazove Severoamerikanci. Ali to je bilo predugačko. I tako...“ „Amerikanci.“ „To je ime koje jednako pripada nekom ribaru što živi na krševitoj obali Zapadne Anglije, koliko i baronu što vlada nad svojim robovima u jugozapadnom delu Drajdena. Jednako pripada mohaučkom poglavici u Irakvi koliko i nekom trgovcu u Novom Amsterdamu. Stari Ben je znao da ćemo postati nacija čim lјudi počnu da o sebi razmišlјaju kao o Amerikancima. Ne samo deo neke umorne stare evropske zemlјe, već deo nove nacije ovde u novoj zemlјi. I tako je počeo da tu reč koristi u svemu što je pisao. „Almanah siroma'a Ričarda“ bio je pun priče o Amerikancima. A stari Ben je svima pisao pisma u kojima je govorio stvari kao što su: Sukob oko potraživanja zemlјe jeste problem, koji Amerikanci sami moraju da reše. Evroplјani ne mogu da shvate šta je to Amerikancima potrebno da bi preživeli. Zašto bi Amerikanci ginuli u evropskim ratovima? Zašto bi Amerikanci bili obavezni da poštuju evropske precedente u svojim sudovima? Nije prošlo ni pet godina, a da od Nove Engleske pa do Jakobije svi o sebi barem delimično nisu mislili kao o Amerikancima.“ „To je samo ime.“

„Ali to je ime kojim mi sebe nazivamo. A uklјučuje sve ostale na ovom kontinentu koji su volјni da ga prihvate. Stari Ben se veoma trudio da se osigura da to ime uklјuči što je više lјudi moguće. Nikada nije bio ni na kakvom položaju, sem načelnika pošte, ali je svojeručno ime pretvorio u naciju. Pošto je kralј vladao kavalјerima na jugu, a lјudi lorda protektora vladali Novom Engleskom na severu, Ben je smatrao da nas čeka ništa drugo no haos i rat, sa Pensilvanijom tačno u sredini. Želeo je da predupredi taj rat, i to pomoću imena Amerikanci. Naterao je Novoengleze da se boje da ne uvrede Pensilvaniju, a kavalјere da dube na trepavicama kako bi privukli pensilvanijsku podršku. Upravo je on agitovao da Kongres uspostavi pravila o trgovanju i uniformni zakon.“ „I, naposletku“, nastavi Pripovedač, „baš pre no što me je pozvao da dođem iz Engleske, napisao je Američki sporazum i naterao sedam prvobitnih kolonija da ga potpišu. Samo da znaš, to nije bilo lako – čak je i broj država bio ustanovlјen tek nakon velike borbe. Holanđani su jasno videli da su većina imigranata u Ameriku bili Englezi, Irci i Škoti, pa nisu želeli da budu progutani – te im je tako stari Ben dopustio da Novu Nizozemsku podele na tri kolonije, kako bi imali više glasova u Kongresu. Pošto se Saskvaenija otcepila od teritorije koju su zauzele Nova Švedska i Pensilvanija, rešena je još jedna zađevica.“ „To je svega šest država“, reče mu Alvin. „Stari Ben nije dopustio nikome da potpiše Sporazum, ako se Irakva ne priklјuči kao sedma država, sa čvrsto određenim granicama, u kojoj će crvenokošci upravlјati

sami sobom. Bilo je puno lјudi što su hteli naciju belaca, ali stari Ben nije hteo ni da čuje za to. Jedini način da se sačuva mir, govorio je on, bio je da svi Amerikanci budu jednaki. Zato njegov Sporazum ne dopušta ropstvo, pa čak ni dužništvo. Zato njegov Sporazum ne dopušta da jedna vera ima prevlast nad drugom. Zato njegov Sporazum ne dozvolјava vladi da ukine novine ili ućutka govor. Belac, crnac i crvenokožac; papista, puritanac i prezbeterijanac; bogataš, siromah, prosjak, lopov – svi živimo pod istim zakonima. Jedna nacija, stvorena iz jedne jedine reči.“ „Amerikanci.“ „Shvataš li sada zašto je to smatrao svojim najvećim delom?“ „Kako to da Sporazum nije važniji?“ „Sporazum su samo reči. Ime Amerikanci bilo je ideja što je stvorila te reči.“ „To i dalјe ne uklјučuje jenkije i kavalјere, a nije ni zaustavilo ratovanje, jer se apalački narod i dalјe bori protiv kralјa.“ „Ali to uklјučuje sve te lјude, Alvine. Sećaš li se priče o Džordžu Vašingtonu u Šenandoau? Tada je on bio lord Potomak i predvodio najveću vojsku kralјa Roberta protiv jadne dronjave skupine koja je preostala Benu Arnoldu. Bilo je toga jutra očigledno da će kavalјeri lorda Potomaka pregaziti tu malu utvrdu i zapečatiti sudbinu slobodnoplaninske pobune Toma Džefersona. Ali lord Potomak borio se rame uz rame sa tim gorštacima u ratovima protiv Francuza. A Tom Džeferson nekada mu je bio prijatelј. Duboko u sebi, nije mogao da podnese

pomisao na sutrašnju bitku. Ko je pa kralј Robert, da se toliko krvi prolije zbog njega? Ti pobunjenici samo su hteli da budu vlasnici svoje zemlјe, a ne da kralј nad njima postavlјa barone, koji će ih oporezovati na smrt i pretvoriti u robove, baš kao što su crnci u krunskim kolonijama. Čitave te noći nije spavao.“ „Molio se“, reče Alvin. „Tako Trover kaže“, odreza pripovedač. „Ali niko ne zna šta se zapravo zbilo. A kada se sledećeg jutra obratio vojsci, nijednom rečju nije spomenuo molitvu. Ali govorio je o reči koju je Ben Frenklin stvorio. Uputio je pismo kralјu u kojem se odrekao svog zapovedništva i odbacio svoja imanja i titule. Nije ga potpisao kao lord Potomak, već ga je potpisao kao Džordž Vašington. A onda je sledećeg jutra ustao i stao pred kralјeve vojnike odevene u plave mundire i saopštio im šta je učinio, kazavši da svi slobodno mogu da odaberu da li će poslušati svoje oficire i poći u bitku, ili mesto toga marširati u odbranu velike Deklaracije slobode Toma Džefersona. Kazao je: Izbor je na vama, ali što se mene tiče...“ Alvin je znao te reči, baš kao i svaki čovek, žena i dete na kontinentu. Sada su te reči za njega imale još veće značenje, na ih uzviknu: „Moj američki mač nikada neće proliti ni kap američke krvi!“ „A onda, kada se većina njegove vojske pridružila apalačanskim pobunjenicima, skupa sa svojim topovima, barutom, kolima i zalihama, naredio je starijim oficirima onih lјudi što su ostali odani kralјu da ga uhapse. Prekršio sam zakletvu što sam je položio pred kralјem, kazao je. Bilo je to zarad višeg dobra, ali svejedno sam

prekršio svoju zakletvu – i platiću cenu za svoju izdaju. I dabome da ju je platio – i to sečivom kroz vrat. Ali koliko lјudi van kralјevog dvora zaista misli da je to bila izdaja?“ „Nijedan“, odgovori Alvin. „A da li je kralј od tog dana mogao da povede makar jednu bitku protiv Apalačana?“ „Nijednu.“ „Nijedan čovek na tom bojnom polјu nije bio građanin Sjedinjenih Država. Nijedan od tih lјudi nije živeo pod Američkim sporazumom. Ali, kada je Džordž Vašington govorio o američkim mačevima i američkoj krvi, razumeli su da se to odnosi na njih. Sad, reci mi, Alvine Mlađi, da li je stari Ben pogrešio kada je rekao da je najbitnija stvar koju je ikada stvorio zapravo ta jedna reč?“ Alvin bi odgovorio, ali baš su tada zakoračili na trem kuće, a vrata se otvorila pre no što stigoše do njih – i mama ga pogleda. Po izrazu njenog lica, Alvin je znao da je sada u velikoj nevolјi – a znao je i zašto. „Hteo sam da idem u crkvu, mama!“ „Puno mrtvih lјudi hoće na nebo“, odgovori ona, „ali ne stižu tamo.“ „Ja sam kriv, domaćice Fejt“, kaza Pripovedač. „Zacelo niste, Pripovedaču“, odgovori ona. „Zapričali smo se, domaćice Fejt, i bojim se da sam dečaku skrenuo pažnju.“ „On je rođen sa skrenutom pažnjom“, odvrati mama, ne skidajući pogled sa Alvinovog lica. „Povukao je na oca. Ako ga čovek ne osedla i odjaše na njemu u crkvu, nikako da tamo dospe, a ako mu ne prikuješ klincima stopala za

crkveni pod, izleti kroz vrata za manje od minut. Kada majka vidi desetogodišnjeg dečaka koji mrzi Gospoda, prosto poželi da se nije ni rodio.“ Te reči zariše se Alvinu Mlađem pravo u srce. „To je užasno poželeti“, kaza Pripovedač. Glas mu beše veoma tih, a mama naposletku diže pogled i pogleda starca pravo u lice. „Ne želim to“, naposletku reče. „Izvini, mama“, kaza joj Alvin Mlađi. „Ulazi unutra“, naredi mu ona. „Izašla sam iz crkve da te pronađem, a sada nema vremena da se vratimo pre no što se propoved završi.“ „Pričali smo o puno stvari, mama“, kaza Alvin. „0 mojim snovima, o Benu Frenklinu, i...“ „Jedina priča koju ja želim da od tebe čujem“, prekide ga majka, „jeste pevanje himni. Ako nećeš u crkvu, onda ćeš sedeti sa mnom u kuhinji i pevati mi himne dok ja spremam večeru.“ Tako Alvin nije video rečenicu koju je stari Ben zapisao u Pripovedačevoj knjizi, i to satima. Majka mu nije dala da mrdne sve do večere, već ga je terala da peva i radi, a nakon večere tata i stariji momci sedeli su sa Pripovedačem planirajući sutrašnji put do granitne planine, da se donese vodenični kamen. „To zbog vas radim“, tata kaza Pripovedaču, „pa bolјe da pođete.“ „Nikad nisam od vas zatražio da donesete mlinski kamen.“ „Ni dan nije prošao otkad ste došli a da niste pomenuli kako je prava sramota što se tako lepa vodenica koristi

samo kao ambar, kad je ovdašnjim lјudima potrebno dobro brašno.“ „Koliko se sećam, to sam samo jednom rekao.“ „Pa, možda je tako“, odgovori tata, „ali svaki put kada vas pogledam, pomislim na taj kamen.“ „To je stoga što želite da je taj kamen bio na svom mestu onda kada ste me bacili sa nogu.“ „Ne želi on to!“ viknu Kali, „jer biste tada bili mrtvi!“ Pripovedač se samo isceri, a tata mu uzvrati kez. Onda počeše da pričaju o svemu i svačemu. Onda supruge dovedoše sinovce i sinovice na nedelјnu večeru, pa je Pripovedač toliko puta pevao smešnu pesmu, da je Alvinu došlo da vrišti – samo da je još jednom čuo horski: „ha, ha, hi“. Tek nakon večere, nakon što su sinovci i sinovice otišli, Pripovedač je doneo svoju knjigu. „Pitao sam se da li ćete ikada otvoriti tu knjigu“, kaza tata. „Samo sam čekao pravi trenutak.“ Onda Pripovedač objasni kako lјudi u nju beleže svoja najvažnija dela. „Nadam se da ne očekujete da ja tu nešto zapišem“, reče mu tata. „Oh, ne bih vas ni pustio da to učinite – ne još. Još mi niste ni ispričali priču o svom najvažnijem delu.“ Pripovedačev glas još se više utiša. „Možda, zapravo, još niste učinili svoje najbitnije delo.“ Tata se na to malo lјutno, ili možda malčice uplašio. Šta god da je bilo, brzo je to prevazišao i prišao. „Pokažite mi šta je u toj knjizi, što su ostali lјudi smatrali toliko silno bitnim.“

„Oh“, kaza Pripovedač. „Umete li da čitate?“ „Samo da znate da su me jenkiji obrazovali u Masačusetsu pre no što sam se oženio i počeo da melјem u Zapadnom Hempširu, i davno pre no što sam došao ovde. Možda to nije velika stvar u poređenju sa vašim londonskim obrazovanjem, Pripovedaču, ali vi ne znate da napišete reč koju ja ne znam da pročitam, sem ako nije na latinskom.“ Pripovedač nije odgovorio, već je samo otvorio knjigu. Pročita prvu rečenicu. „Jedina stvar koju sam ja ikada zaista napravio jesu Amerikanci.“ Tata pogleda Pripovedača. „Ko je to zapisao?“ „Stari Ben Frenklin.“ „Kako sam ja čuo, jedini Amerikanci koje je on ikada napravio bili su vanbračni.“ „Možda će vam Al Mlađi kasnije objasniti“, odgovori Pripovedač. Dok su oni pričali, Alvin se provukao ispred njih da pogleda rukopis starog Bena. Nimalo se nije razlikovao od rukopisa drugih lјudi. Alvin se osećao pomalo razočarano, mada nije mogao baš da kaže šta je zapravo očekivao. Zar je trebalo da su slova od zlata? Naravno da ne. Nema nikakvog razloga zašto bi se reči jednog velikana ispisane na hartiji razlikovale od reči kakve budale. A opet, nije mogao da preboli osećaj osujećenosti što su te reči tako proste. Okrenu stranicu, pa onda mnogo stranica, listajući ih prstom. Sve su reči bile iste. Sivo mastilo na požuteloj hartiji. A onda, knjiga blesnu, zaslepivši ga na trenutak.

„Nemoj da se tako igraš sa stranicama“, naredi mu tata. „Pocepaćeš neku.“ Alvin se okrenu i pogleda Pripovedača. „Šta je na stranici koja svetli?“ upita. „Šta tu piše?“ „Svetlost?“ upita Pripovedač. Tada Alvin shvati da ga je samo on video. „Pronađi sam tu stranicu“, kaza mu Pripovedač. „Samo će da je pocepa“, ubaci se tata. „Biće oprezan“, odvrati Pripovedač. Ali tata je zvučao lјutito. „Rekoh ti da bežiš od te knjige, Alvine Mlađi.“ Alvin krenu da ga posluša, ali oseti Pripovedačevu ruku na svom ramenu. Pripovedačev glas beše tih, a Alvin oseti kako se starčevi prsti pomeraju da načine znak zaštite protiv uroka. „Dečak je video nešto u knjizi“, kaza Pripovedač, „a ja želim da to ponovo pronađe i da mi pokaže.“ I, na Alvinovo iznenađenje, tata ustuknu. „Ako nemate ništa protiv da vam taj nemarni i lenji dečak pocepa knjigu“, promrmlјa, pa ućuta. Alvin se okrenu ka knjizi i stade da je pažlјivo lista, stranicu po stranicu. Naposletku, jedna blesnu tako silno da ga isprva ošamuti, ali sjaj postepeno utrnu sve dok ne obrazova samo jednu rečenicu, čija su slova gorela. „Vidite li kako gore?“ upita Alvin. „Ne“, odgovori Pripovedač. „Ali osećam miris dima. Dodirni reči koje za tebe gore.“ Alvin posegnu rukom i bojažlјivo dodirnu početak rečenice. Na njegovo iznenađenje, plamen nije bio vreo, mada ga je grejao. Grejao ga je do koske. Zadrhta kada

jesenja hladnoća uteče iz njegovog tela. Nasmeši se, jer je u njemu bila tolika jara. Ali plamen se uruši, ohladi i nestade skoro čim ga dodirnu. „Šta piše?“ upita mama. Sada je stajala sa druge strane stola. Čitanje joj nije toliko dobro išlo od ruke, a i reči su njoj bile naopačke. Pripovedač pročita: „Tvorac je rođen.“ „Nije bilo Tvorca“, odvrati mama, „još od onog što je pretvorio vodu u vino.“ „Možda ne, ali ona je to napisala“, kaza joj Pripovedač. „Ko to?“ mama zatraži da čuje. „Jedan devojčurak. Pre otprilike pet godina.“ „A koja je to priča išla uz njenu rečenicu?“ upita Alvin Mlađi. Pripovedač odmahnu glavom. „Rekli ste kako nikada ne dopuštate lјudima da pišu u vašu knjigu, ako ne znate njihovu priču.“ „Zapisala je to kada nisam gledao“, odgovori Pripovedač. „Nisam video sve do sledećeg mesta u kojem sam se zaustavio.“ „Kako ste onda znali da je to ona?“ upita Alvin. „Bila je to ona“, odgovori Pripovedač. „Jedino je ona tamo mogla da raščini heks koji sam tada držao na knjizi.“ „Onda ne znate šta to znači? Ne možete ni da mi kažete zašto sam video da ta slova plamte?“ Pripovedač odmahnu glavom. „Ako se dobro sećam, bila je to gostioničareva kćer. Veoma je malo govorila, a kada je to činila, ono što bi rekla bilo je strogo istinito.

Nikada nije lagala, čak ni da bude lјubazna. Držali su je za oštrokonđu. Ali kao što poslovica kaže, ako uvek govoriš šta ti je na umu, zli će te lјudi izbegavati. Ili već tako nešto.“ „Kako se zvala?“ upita mama. Alvin je iznenađeno pogleda. Mama nije videla blistava slova, a zašto je onda bila toliko silno želјna da čuje ko ih je zapisao? „Izvinite“, odvrati Pripovedač. „Trenutno se ne sećam njenog imena. A i da se sećam, ne bih vam ga rekao, niti bih kazao u kojem mestu živi. Ne želim da je lјudi traže i da je uznemiravaju u potrazi za odgovorima koje ona možda ne želi da da. Ali reći ću vam sledeće: Ona je luča – i vidi istinu. Stoga joj verujem, ako je zapisala da je Tvorac rođen – i zato sam njene reči ostavio u knjizi.“ „Želim da jednog dana čujem njenu priču“, kaza Alvin. „Želim da znam zašto su ta slova tako gorela.“ Tada diže pogled i vide kako mama i Pripovedač gledaju jedno drugo pravo u oči. A onda, krajičkom oka, tamo gde je skoro mogao da ga vidi, ali ne u potpunosti, opazio je Razarača, kako se mreška, nevidlјiv, čekajući da čitav svet razruši. I ne razmišlјajući o tome, Alvin ispasa prednji deo košulјe iz pantalona i zaveza krajeve u čvor. Razarač zadrhta, na se povuče van vidnog polјa.

✥ 11 ✥ Mlinski kamen

Pripovedača je neko probudio drmajući ga za rame. Još je bio mrak, ali došlo je vreme za ustajanje. On se pridiže u sedeći položaj, malčice protegnu, pa sa zadovolјstvom primeti koliko je malo bio ukočen od spavanja u mekom krevetu. Mogao bih se navići na ovo, pomisli. Mogao bih da uživam u životu ovde. Slanina je bila toliko masna da je čak tu čuo kako pršti dok se prži. Taman se spremao da nazuje čizme, kada Meri zakuca na vrata. „Pristojan sam, manje ili više“, kaza on. Ona uđe, noseći dva para dugih debelih čarapa. „Ja sam ih isplela“, reče mu. „Tako debele čarape ni u Filadelfiji nisam mogao da kupim.“ „Ovde je zimi baš hladno, i...“ Nije završila. Posramila se, pognula glavu i izjurila iz sobe. Pripovedač obu čarape, pa čizme preko njih, i isceri se. Nije se osećao nimalo loše što prihvata takve stvarčice. Naporno je radio i puno pomogao da se farma pripremi za zimu. Bio je umešan na krovu – voleo je da se penje i nije patio od vrtoglavice. Stoga su se njegove ruke postarale da kuća, ambari, živinarnici i šupe budu suvi.

I, a da to niko nije odlučio da uradi, pripremio je vodenicu da primi kamen. Lično je raščistio sve seno sa vodeničnog poda – bilo ga je za pet kola. Blizanci, koji još nisu pokrenuli svoje dve farme, budući da su se tek tog leta oženili, istovarili su seno u veliki ambar. Sve je to učinjeno, a da Mlinar nije ni pipnuo vile. Pripovedač se pobrinuo za to, ne praveći veliku stvar od toga, a Mlinar se nijednom nije nametao. Međutim, drugde nije bilo tako dobro. Ta-Kumsau i njegovi Šau-Ni crvenokošci gonili su mnogo sveta od Kartagine, tako da su svi bili uznemireni. Sasvim je u redu što je prorok sagradio svoj veliki grad sa hilјadama crvenokožaca na drugoj strani reke, koji su svi pričali kako ni zbog kog razloga više nikada neće poći u rat. Ali bilo je puno crvenokožaca koji su delili TaKumsauovlјevo mišlјenje, da bele lјude treba oterati sve do obala Atlantika i proterati nazad u Evropu, sa ili bez brodova. Pričalo se o ratu, a glasine su kružile da je Bil Hrison iz Kartagine presrećan da potpiruje taj plamen, a Francuze u Detroitu ne treba ni spominjati, jer oni neprestano podbadaju crvenokošce da napadaju američke doselјenike na zemlјi koju Francuzi smatraju delom Kanade. Stanovnici varoši Vigorcrkva sve su vreme pričali o tome, ali Pripovedač je znao da Mlinar nije to uzimao za ozbilјno. Crvenokošce je smatrao seoskim budalama koji jedino žele da loču viski. Pripovedač je i ranije viđao takav stav, ali samo u Novoj Engleskoj. Izgleda da jenkiji nikako nisu bili u stanju da shvate da su se novoengleski crvenokošci sa makar malo obraza odavno odselili u državu Irakva. Jenkijima bi se zacelo otvorile oči kad bi

videli kako Irakve naporno rade sa parnim mašinama uvezenim pravo iz Engleske, a u području Prstastih jezera jedan belac po imenu Elaj Vitni pomagao im je da sagrade fabriku koja će moći da proizvodi puške dvadeset puta brže no ijedna druga. Jednog dana, jenkiji će se probuditi i otkriti da nisu baš svi crvenokošci brlјivi od viskija, pa će onda neki belci morati da se iz petnih žila potrude da ih sustignu. Ali, u međuvremenu, Mlinar nije uzimao za ozbilјno priču o ratu. „Svi znaju da u šumi ima crvenokožaca. Čovek ne može da ih spreči da se šunjaju unaokolo, ali još mi nijedna kokoška nije zafalila – pa tako nema problema.“ „Još slanine?“ upita Mlinar. Gurnu dasku sa slaninom preko stola ka Pripovedaču. „Nisam navikao da ujutru toliko jedem“, odgovori Pripovedač. „Otkad sam došao ovde, za jedan obrok pojedem više nego što sam ranije za čitav dan.“ „Da se malo popravite“, kaza mu Fejt, pa mu spusti na tanjir par vrelih medenjaka. „Ne mogu više ni da zinem“, pobuni se Pripovedač. Medanjaci mu samo skliznuše sa tanjira. „Moji su“, reče Al Mlađi. „Nemoj tako da se pružaš preko stola“, prekori ga Mlinar. „I ne možeš da pojedeš oba medenjaka.“ Al Mlađi za zapanjujuće kratko vreme pokaza svom ocu da je pogrešio. Onda svi opraše med sa šaka, navukoše rukavice i pođoše do kola. Taman se zora rumenila na istoku kada dojahaše Dejvid i Miran, koji su živeli bliže varoši. Al Mlađi pope se na kola, gde su bili

natovareni alatke, konopci, šatori i zalihe – proći će nekoliko dana pre no što se vrate. „Dakle – da li ćemo sačekati blizance i Metra?“ upita Pripovedač. Mlinar se pope na sedište. „Metar je pošao napred da obara drva za sanke. A Vredan i Radan ostaju ovde, da obilaze od kuće do kuće.“ Isceri se. „Ne možemo da ostavimo žene nezaštićene, kad se toliko priča o divlјim crvenokošcima, zar ne?“ Pripovedač mu se isceri u odgovor. Bilo je dobro znati da Mlinar nije bio toliko lagodan kako se činilo. Put do kamenoloma bio je poprilično dugačak. Prošli su pored ostataka jednih kola sa rasceplјenim mlinskim kamenom posred njih. „Bio je to naš prvi pokušaj“, reče Mlinar. „Ali osovina se osušila i zaglavila kad smo silazili niz ovo okomito brdo, pa su se čitava kola polomila pod težinom kamena.“ Onda dođoše do poprilično velikog potoka, a Mlinar Pripovedaču ispriča kako su pokušali da dva mlinska kamena prevezu splavom, ali splav se oba puta prevrnuo i potonuo. „Pratila nas je zla sreća“, kaza Mlinar, ali po izrazu njegovog lica videlo se da to prihvata lično, kao da se neko nameračio da ga osujeti. „Zato ćemo ovaj put koristiti sanke i brvna“, reče Al Mlađi, nagnuvši se preko sedišta. „Ništa ne može da otpadne, ništa ne može da se polomi – a čak i da se to desi, sve su to samo brvna, a njih ima u izobilјu.“ „Samo da ne padne kiša“, dodade Mlinar. „Ili sneg.“ „Nebo mi izgleda vedro“, reče mu Pripovedač.

„Nebo je lažov“, odvrati Mlinar. „Kada je reč o ma čemu što ja želim da radim, voda mi se uvek ispreči.“ Do kamenoloma stigoše kada je sunce već dobrano izašlo, ali još je bilo puno vremena do podneva. Naravno, povratak će trajati puno duže. Metar je već oborio šest debelih mladih stabla i dvadesetak manjih. Dejvid i Miran odmah se baciše na posao, odsecajući grane i zaoblјavajući debla što je više moguće. Na Pripovedačevo iznenađenje, Al Mlađi je uzeo vreću sa alatom za klesanje kamena i zaputio se u stenje. „Kuda ti ideš?“ upita ga Pripovedač. „Oh, moram da nađem dobro mesto za klesanje“, odgovori Al Mlađi. „Ima oko za kamen“, reče Mlinar – ali nije govorio sve što zna. „A kada nađeš kamen, šta ćeš onda?“ ponovo upita Pripovedač. „Pa, isklesaću ga.“ Alvin kicoški pođe uz stazu, sa svom nadmenošću jednog dečaka koji zna daće obaviti muški posao. „Ima i dobru ruku za kamen“, kaza Mlinar. „Samo mu je deset godina“, odvrati Pripovedač. „Isklesao je prvi kamen kada mu je bilo šest“, odgovori Mlinar. „Kažeti li vi to da je reč o veštini?“ „Ne kažem ja ništa.“ „A da li ćete mi ovo reći, Ale Mlinaru? Recite mi, da li ste kojim slučajem vi sedmi sin?“ „Zašto pitate?“

„Oni koji se u takve stvari razumeju kažu da se sedmi sin sedmog sina rađa sa znanjem o tome kako stvari izgledaju ispod površine. Zato su tako dobri rašlјari.“ „Zar tako kažu?“ Metar priđe, pogleda svog oca pravo u lice, na se nestrplјivo podboči. „Tata, a što mu prosto ne kažeš? Ovde svi redom znaju za to.“ „Možda mislim da ovde prisutni Pripovedač već zna više no što ja to želim.“ „Tata, to je veoma nepristojno kazati čoveku koji nam se dokazao kao prijatelј.“ „Ne mora da mi kaže ništa što ne želi da znam“, oglasi se Pripovedač. „Onda ću vam ja reći“, kaza Metar. „ Jašta, tata je sedmi sin.“ „Kao i Al Mlađi“, kaza Pripovedač. „Da li sam u pravu? Nikada to niste spomenuli, ali pretpostavio sam da kada čovek da svoje ime sinu koji nije prvorođeni, to mora da je njegov sedmi po redu.“ „Naš najstari brat, Vigor, poginuo je na reci Hatrak svega nekoliko minuta nakon što se Al Mlađi rodio“, odgovori Metar. „Hatrak“, kaza Pripovedač. „Znate li gde je to?“ upita Metar. „Ja znam sve gde je. Ali iz nekog razloga, to ime mi govori da je već trebalo da ga se setim, ali ne znam zašto. Sedmi sin sedmog sina. Da li on to priziva mlinski kamen iz stene?“ „Mi ne pričamo tako o tome“, odgovori Metar. „On kleše“, kaza Mlinar. „Baš kao svaki kamenorezac.“

„On je krupan dečak, ali i dalјe je samo dečak“, odvrati Pripovedač. „Recimo samo da“, kaza Metar, „kada on kleše, kamen je mnogo mekši nego kada ja klešem.“ „Bio bih vam zahvalan“, ubaci se Mlinar, „kada bi ostali ovde i pomogli sa zaoblјavanjem i zarezivanjem. Potrebne su nam čvrste sanke i baš okrugla brvna.“ Ono što nije rekao, ali što je Pripovedač jasno i glasno čuo bilo je: Ostani ovde i ne postavlјaj preterano pitanja u vezi sa Alom Mlađim. I tako je Pripovedač čitavog jutra radio sa Dejvidom, Metrom i Mirnim, sve do kasno po podne, a za sve to vreme slušao je ravnomerno kliktanje gvožđa po kamenu. Klesanje Alvina Mlađeg davalo je ritam svima njima u radu, mada niko o tome nije pričao. Ali Pripovedač nije bio čovek koji može da radi u tišini. Budući da ostali isprva nisu bili baš raspoloženi za razgovor, on je čitavo vreme ispredao priče. A budući da su to bili odrasli lјudi, a ne deca, njegove priče nisu sve bile o pustolovinama, junaštvu i tragičnoj smrti. Zapravo, veći deo popodneva posvetio je sagi o Džonu Adamsu: Kako mu je bostonska rulјa spalila kuću nakon što je na sudu izvojevao oslobađajuću presudu za deset žena optuženih za veštičarenje. Kako ga je Aleks Hamilton pozvao na ostrvo Menhetn, gde su njih dvojica zajedno pokrenuli advokatsku firmu. Kako im je za deset godina pošlo za rukom da nateraju holandsku vladu da dopusti neograničenu imigraciju lјudi koji ne govore holandski, tako da su Englezi, Škoti, Velšani i Irci postali većina u Novom Amsterdamu i Novom Oranžu, a velika manjina u Novoj Holandiji. Kako su 1780. godine, taman

na vreme da holandske kolonije postanu tri od sedam prvobitnih potpisnica Američkog sporazuma, izdejstvovali da se engleski proglasi drugim zvaničnim jezikom. „Kladim se da su ih Holanđani baš zamrzeli“, kaza Dejvid. „Nјih dvojica su bili previše dobri političari da bi to dozvolili“, odgovori Pripovedač. „Ma, obojica su naučila da govore holandski bolјe nego većina Holanđana, a deca su im odrasla govoreći taj jezik i obrazujući se u holandskim školama. Da znate, momci, toliko su se poholandili da su obojica bolјe prošli u holandskim delovima Nove Nizozemske nego među Škotima i Ircima kada se Aleks Hamilton kandidovao za guvernera Novog Amsterdama, a Džon Adams za predsednika Sjedinjenih Država.“ „Šta mislite, da li bih ja mogao da privolim one Đvežane i Holanđane nizvodno da glasaju za mene, ako se kandidujem za gradonačelnika?“ upita Dejvid. „Ja ne bih glasao za tebe“, odvrati Miran. „Ja bih“, reče Metar. „I nadam se daćeš se jednog dana zaista kandidovati za gradonačelnika.“ „On ne može da se kandiduje za gradonačelnika“, na to kaza Miran. „Ovo još nije ni prava varoš.“ „Biće“, nadoveza se Pripovedač. „Viđao sam to i ranije. Čim pokrenete vodenicu, neće dugo proći, a između vaše vodenice i Vigorcrkve živeće tri stotine lјudi.“ „Zaista tako mislite?“ „Ljudi sada u Okloplјevu radnju dolaze možda tri ili četiri puta godišnje“, reče Pripovedač. „Ali kada budu

mogli da kupe brašno, navraćaće puno češće. Sem toga, davaće prednost vašoj vodenici u odnosu na druge u okolini, jer vam je put dobro utaban, a mostovi dobri.“ „Ako vodenica bude lepo radila“, kaza Metar, „tata će sigurno naručiti burski kamen iz Francuske. Imali smo jedan u Zapadnom Hempširu, pre no što je poplava razrušila vodenicu. A burski kamen melјe fino belo brašno.“ „A belo brašno znači da će biti posla“, nadoveza se Dejvid. „Mi stariji dobro se toga sećamo.“ Tugalјivo se nasmeši. „Tada smo bili skoro bogati.“ „I tako“, nastavi Pripovedač. „Sa svim tim lјudima koji dolaze i odlaze, ovde više neće biti samo jedna radnja, crkva i vodenica. Na rečnoj obali ima lepe bele gline. Neki grnčar zacelo će početi da radi i pravi posuđe za čitavu oblast.“ „Baš bih voleo da sa tim požure“, odvrati Miran. „Moja žena kuka kako joj je muka od toga da služi hranu na plehanim tanjirima.“ „Tako se gradovi razvijaju“, kaza Pripovedač. „Dobra radnja, crkva, onda vodenica, pa grnčarska radnja. A kad smo već kod toga, i ciglana. A kada nastane gradić...“ „Dejvid može da bude gradonačelnik“, ubaci se Metar. „Ne ja“, odvrati Dejvid. „Sva ta politika previše je za mene. Oklop to želi, a ne ja.“ „Oklop želi da bude kralј“, reče Miran. „Nije lepo što to kažeš“, prekori ga Dejvid. „Ali je istina“, odreza Miran. „Pokušao bi da bude i Bog, samo kad bi mislio da je to radno mesto slobodno.“

Metar objasni Pripovedaču. „Miran i Oklop ne slažu se najbolјe.“ „Kakav je to muž, kad ženu zove vešticom“, ogorčeno reče Miran. „Zašto bi je tako zvao?“ upita Pripovedač. „Više je ne zove tako“, odgovori Metar. „Obećala mu je da će odustati od svih svojih caka u kuhinji. Prava je sramota terati ženu da vodi domaćinstvo samo sa svojih deset prstiju.“ „Sad je dosta“, prekide ga Dejvid. Pripovedač primeti samo okrajak njegovog pogleda upozorenja. Očigledno da nisu dovolјno verovali Pripovedaču da bi mu kazali istinu. Stoga im je Pripovedač stavio do znanja kako već zna za tu tajnu. „Meni se čini da se ona više služi cakama no što Oklop pretpostavlјa“, reče Pripovedač. „Na prednjem tremu stoji vešt heks od kotarica. A onog dana kada sam stigao u varoš, bacila je na njega čin smirivanja – i to pred mojim očima.“ Tada svi, samo na tren, prestaše sa radom. Niko ga nije ni pogledao, ali na tren ništa nisu radili. Samo su prihvatili činjenicu da je Pripovedač znao za Elenorinu tajnu – i da to nikome nije rekao. Čak ni Oklopu Gospodnjem Tkaču. Opet, jedno je da on to zna, a sasvim drugo da oni to potvrde. Stoga ništa ne rekoše, već samo nastaviše da prave sanke. Pripovedač naruši tišinu vrativši se glavnoj temi. „Samo je pitanje vremena pre no što se ove zapadne zemlјe napune dovolјnim brojem lјudi da se proglase državama i upute peticiju za pridruživanje Američkom

sporazumu. Kada se to dogodi, javiće se potreba za poštenim lјudima koji će te države predstavlјati.“ „U ovoj divlјini nećete naći nikakvog Hamiltona, Adamsa ili Džefersona“, odgovori Dejvid. „Možda ne“, odvrati Pripovedač. „Ali ako vi meštani ne postavite sami sebi vladu, možeš biti siguran da će pohrliti mnoštvo lјudi iz grada voljnih da to učine mesto vas. Tako je Aron Bur postao guverner Saskvahenija, pre no što ga je Danijel Bun ustrelio devedeset devete.“ „Rekli ste to kao da je reč bila o ubistvu“, kaza mu Metar. „Bio je to pošten dvoboj.“ „Po meni“, odvrati Pripovedač, „dvoboj nije ništa drugo nego kada se dvoje ubica saglase ko će prvi pokušati da ubije onog drugog.“ „Ne kada je jedan od njih čovek sa sela u odeći od jelenske kože, a drugi gradski lažov i prevarant“, odvrati Metar. „Ne želim ja da neki Aron Bur pokuša da bude guverner vobiške oblasti“, kaza Dejvid. „A upravo je to onaj Bil Harison u Kartagini. Radije bih glasao za Oklopa, nego za njega.“ „A ja bih radije glasao za tebe, nego za Oklopa“, reče mu Pripovedač. Dejvid samo nešto progunđa, pa nastavi da upliće konopac oko ureza u brvnima za sanke, vezujući ih jedno za drugo. Pripovedač je isto to radio sa druge strane. Kada je stigao do čvorišta, poče da vezuje dva kraja konopca. „Sačekajte sa tim“, kaza mu Metar. „Idem po Ala Mlađeg.“ Metar potrča uz padinu do kamenoloma.

Pripovedač pusti konopac. „Alvin Mlađi vezuje čvorove? Čovek bi pomislio da odrasli lјudi kao vi možete da čvršće vežete čvor.“ Dejvid se isceri. „Zna caku.“ „Zar niko od vas ne zna cake i veštine?“ upita Pripovedač. „Znamo nekoliko.“ „Dejvid je vešt sa damama“, kaza Miran. „Miran na igranci skače kao lud. A i niko ne svira kao on“, reče Dejvid. „Ne drži se sve vreme melodije, ali vitla gudalom.“ „Metar ima oko sokolovo“, nadoveza se Miran. „Vidi sve stvari previše udalјene za većinu sveta.“ „Imamo mi svoje cake“, nastavi Dejvid. „Blizanci uvek znaju kada se nevolja sprema i uvek stignu taman na vreme.“ „A tata sklapa stvari. On nam svima pravi spojeve u drvetu kada pravimo nameštaj.“ „Žene znaju ženske cake.“ „Ali“, reče Miran, „niko nije kao Al Mlađi.“ Dejvid ozbilјno klimnu glavom. „Stvar je, Pripovedaču, u tome što on toga nije ni svestan. Mislim, uvek je nekako iznenađen kad stvari ispadnu dobro. Uvek puca od ponosa kad mu poverimo neki posao. Nikad ga nisam video da gazduje nad nekim samo stoga što zna više caka.“ „Dobar je to dečak“, reče Miran. „Pomalo smotan“, dodade Dejvid. „Ne smotan“, odvrati Miran. „Uglavnom nije on kriv.“

„Recimo samo da se nesreće često dešavaju u njegovoj blizini.“ „Ne bih to nazvao urokom, ili tako nečim“, reče Miran. „Ne, ne bih rekao da je urok.“ Pripovedač primeti da su zapravo obojica to kazali, ali nije to spomenuo. Naposletku, treći glas čini da se zla sreća obistini. Nјegova tišina bila je najbolјi lek za njihovu nemarnost. A oni to brzo shvatiše, pa takođe zaćutaše. Nakon nekog vremena, Metar siđe nizbrdo sa Alvinom Mlađim. Pripovedač se nije usuđivao da bude treći glas, budući da je učestvovao u pređašnjem razgovoru. A bilo bi još gore kad bi Alvin prvi progovorio, budući da je on u razgovoru bio povezan sa urokom. Stoga Pripovedač pogleda Metra i podiže obrve, kako bi mu pokazao da se od njega očekuje da progovori. Metar odgovori na pitanje za koje je mislio da mu ga Pripovedač postavlјa. „Oh, tata je ostao kod kamena. Da pazi.“ Pripovedač ču kako Dejvid i Miran odahnuše od olakšanja. Treći glas nije imao urok na umu, pa je Alvin Mlađi bio bezbedan. Sada je Pripovedač bio slobodan da se zapita zašto Mlinar smatra da bi trebalo da motri u kamenolomu. „Šta bi moglo da se desi jednom kamenu? Nikad nisam čuo da crvenokošci kradu kamenje.“ Metar namignu. „Ponekad se grdno čudne stvari dešavaju, naročito sa vodeničnim kamenjem.“ Alvin se sada šalio sa Dejvidom i Mirnim dok je vezivao čvorove. Trudio se iz sve snage da ih veže što je čvršće moguće, ali Pripovedač vide kako se njegova

veština ne pokazuje u samim čvorovima. Kako je Al Mlađi vukao konopce, oni su grizli drvo u svim urezima, još čvršće zbijajući čitave saonice. Bilo je to suptilno, i Pripovedač ne bi primetio da nije budno pazio. Ali bilo je to stvarno. Ono što Al Mlađi veže – vezano je. „To je dovolјno stegnuto da bude splav“, kaza Al Mlađi, odmaknuvši se da se divi. „Pa, ovaj put će ploviti na tvrdoj zemlјi“, odvrati Metar. „Tata kaže da u vodu više neće ni da piša.“ Budući da je sunce bilo na zalasku, krenuše da lože vatru. Tokom dana bilo im je toplo od posla, ali noćas će im biti potrebna vatra da tera životinje i jesenju hladnoću. Mlinar nije sišao, čak ni na večeru, a kada Miran ustade da svom ocu odnese hranu, Pripovedač se ponudi da pođe sa njim. „Ne znam“, odgovori Miran. „Ne morate.“ „Želim.“ „Tata – ne voli da se puno lјudi skuplјa kod kamena u ovakvim trenucima.“ Miran je delovao malčice postiđeno. „On je mlinar, a njegov se kamen tamo gore kleše.“ „Ja nisam puno lјudi“, odvrati Pripovedač. Miran više ništa ne reče. Pripovedač pođe za njim među stenje. Usput prođoše pored mesta na kojima se ranije klesalo. Otpaci izrezanog kamena bili su upotreblјeni da se napravi spust od litice do nivoa tla. Izrezi su bili skoro savršeno okrugli. Pripovedač je imao prilike da vidi puno vodeničnog kamenja, ali nikada nije video da se tako kleše – savršeno okruglo, u samoj litici. Uglavnom se seče čitava ploča, pa se krug iseca na zemlјi. Za to ima

nekoliko dobrih razloga, ali najbolјi je bio taj što ne postoji način da se kamen odseče od litice, ako se ne iskleše čitava ploča. Miran nije usporio da ga sačeka, tako da Pripovedač nije imao prilike da pobliže pogleda, ali koliko je mogao da oceni – nije bilo nikakvog načina da kamenorezac u ovom kamenolomu odseče leđa vodeničnog kamena. Izgleda da je isto tako bilo i na novom mestu. Mlinar je grabulјao kamene opilјke ispred mlinskog kamena. Pripovedač zastade i osmotri liticu, osvetlјenu poslednjim zracima zalazećeg sunca. Za samo jedan dan, i to potpuno sam, Al Mlađi je uglačao lice vodeničnog kamena i obrezao čitav obim. Kamen je bio potpuno uglačan, i to i dalјe pričvršćen za liticu. I ne samo to, već je središnja rupa takođe bila isklesana, i spremna da prihvati glavnu osovinu vodenične mašinerije. Bila je potpuno isečena. A nije bilo nikakvog načina da iko na čitavom zemnome šaru namesti dleto tako da odseče pozadinu. „Taj dečko baš zna caku“, izusti Pripovedač. Mlinar progunđa nešto u znak saglasja. „Čujem kako nameravate da ovde provedete noć“, kaza mu Pripovedač. „Dobro čujete.“ „Imate li nešto protiv da vam pravim društvo?“ upita Pripovedač. Miran prevrnu očima. Ali, nakon jednog trenutka, Mlinar slegnu ramenima. „Kako hoćete.“

Miran razrogačeno i sa podignutim obrvama pogleda Pripovedača, kao da hoće da kaže: Čuda se dešavaju. Miran spusti Mlinarovu večeru i ode. Mlinar odloži grabulјu. „Jeste li jeli?“ „Sakupiću drvo za noćašnju vatru“, odgovori mu Pripovedač. „Dok još ima svetla. Vi jedite.“ „Pazite na zmije“, upozori ga Mlinar. „Uglavnom su se ugnezdile za zimu, ali nikad se ne zna.“ Pripovedač je pazio na zmije, ali nijednu nije video. Ubrzo su raspalili lepu vatru, sa debelim trupcem koji će goreti čitavu noć. Ležali su tako na svetlosti vatre, umotani u ćebad. Pripovedaču je tada palo napamet da je Mlinar mogao da nađe mekše tle za spavanje svega nekoliko jardi od kamenoloma. Ali izgleda da mu je bilo važnije da motri na vodenični kamen. Pripovedač poče da priča. Tiho, ali bez prestanka, pričao je o tome kako mora da je veoma teško da očevi gledaju svoje sinove kako rastu, ispunjeni nadom da će ispasti dobri, ali nikad ne znajući kada će smrt oteti neko dete. Pametno je odabrao temu za razgovor, jer je ubrzo Alvin Mlinar počeo da priča. Ispripovedao je priču kako je njegov najstari sin, Vigor, poginuo na reci Hatrak, svega nekoliko trenutaka nakon što se Alvin Mlađi rodio. A potom je nastavio da priča o desetinama slučajeva kada je Al Mlađi skoro poginuo. „Uvek voda“, završi Mlinar. „Niko mi ne veruje, ali tako je. Uvek voda.“ „Pitanje je“, reče mu Pripovedač, „da li je voda zla i pokušava da uništi dobrog dečaka? Ili je dobra, pa pokušava da uništi zlu silu?“

Neki lјudi bi možda pobesneli zbog tog pitanja, ali Pripovedač je digao ruke od pogađanja kada će Mlinar planuti. Ovaj put nije. „I sam se to pitam“, odgovori Mlinar. „Budno motrim na njega, Pripovedaču. Naravno, ima caku da ga lјudi vole. Čak i njegove sestre. Nemiliosrdno ih je mučio otkad je porastao dovolјno da im plјune u hranu. A opet, nema ni jedne od njih koja mu počesto ne napravi nešto posebno, i to ne samo za Božić. Umeju da mu zašiju čarape, pa da ne može da ih obuje; da nagarave sanduk u nužniku ili stave igle u njegovu noćnu košulјu, ali takođe bi poginule za njega.“ „Otkrio sam“, reče mu Pripovedač, „da neki lјudi znaju za caku kako da osvoje tuđu lјubav, a da to ne zasluže.“ „I toga sam se bojao“, odgovori Mlinar. „Ali mali ne zna da ima tu veštinu. Ne pokušava da prevari lјude da bi bilo po njegovom. Pušta me da ga kaznim kada pogreši, a mogao bi da me zaustavi, samo kad bi hteo.“ „Kako?“ „Ponekad, kad ga pogledam, kao da vidim mog prvog sina, Vigora, a onda ne mogu da ga povredim, čak ni kad je to za njegovo dobro.“ Možda je taj razlog delimično istinit, mislio se Pripovedač. Ali zacelo nije sva istina. Malčice kasnije, nakon što je Pripovedač raščarao vatru da bi se postarao da se brvno razgori, Mlinar je počeo da priča priču po koju je Pripovedač došao. „Znam jednu priču“, poče, „kojoj je možda mesto u vašoj knjizi.“ „Probajte da je ispričate“, kaza mu Pripovedač. „Ali nije se meni desila.“

„Mora da bude nešto što ste lično videli“, odgovori mu Pripovedač. „Naslušao sam se najluđih mogućih priča koje su lјudi čuli da su se navodno desile prijatelјima njihovih prijatelјa.“ „Oh, gledao sam kako se to dešava. Dešava se već godinama i nekoliko puta sam popričao sa tim čovekom. Reč je o jednom Šveđaninu što živi nizvodno, samo što priča engleski jednako dobro kao ja. Pomogli smo mu da podigne kolibu i ambar kada je dospeo ovde, godinu dana posle nas. A čak i tada sam ga malo posmatrao. Vidite, ima sinčića, malog plavog Šveđanina, znate kakvi su.“ „Kosa skoro bela?“ „Kao mraz na prvim zracima sunca, tako bela i blistava. Prelep dečkić.“ „Mogu da ga zamislim“, odgovori Pripovedač. „A njegov tata ga voli više od života. Znate za onu priču iz biblije o ocu koji je svom sinu poklonio šareni kaput?“ „Čuo sam kako je pričaju.“ „E, on tako voli svog sina. Ali video sam ih jednog dana kako se šetaju duž reke, a otac se odjednom nekako spotakao, zakačio sinčića i gurnuo ga pravo u Vobiš. Sad, zadesilo se da se dečko uhvatio za neko brvno, pa smo mu njegov otac i ja pomogli da se izvuče iz reke, ali bilo je baš jezivo videti kako je otac zamalo ubio dete koje najviše voli. Pazite, ne bi to bilo namerno, ali dečko bi i dalјe bio mrtav, a otac i dalјe kriv zbog toga.“ „Jasno mi je da otac tako nešto nikada ne bi preboleo.“ „Pa, naravno da ne. Ali, nedugo potom, video sam ga još nekoliko puta. Jednom je sekao drva i divlјe

zamahnuo onom sekirom. Da se dečko baš u tom trenu nije spotakao i pao, sekira bi ga drmnula pravo u glavu, a ja nikada nisam video da je neko tako nešto preživeo.“ „Ni ja.“ „I pokušao sam da nekako zaklјučim šta se to dešava, šta li taj otac misli. I tako sam jednog dana otišao do njega i kazao: Nels, moraš ga pripaziš šta radiš oko tog dečaka. Jednog dana ćeš mu otkinuti glavu, ako nastaviš da tako vitlaš sekirom. A Nels mi kaže: Gospodine Mlinaru, to nije bio nesrećan slučaj. Pa, to me je prosto oborilo s nogu. Kako je to mislio, nije bio nesrećan slučaj? A onda mi je kazao: Ne znate kako je to strašno. Mislim da me je možda neka veštica proklela ili me je đavo obuzeo – ali dešava mi se da samo radim, razmišlјajući koliko volim tog dečaka, i odjednom me spopadne neka želјa da ga ubijem. Prvi put mi se to desilo kada je bio samo beba, a ja sam stajao povrh stepeništa u držao ga u naručju, a neki glas u glavi mi je rekao: „Baci ga dole“, a ja sam to želeo da uradim, iako sam istovremeno bio svestan da bi to bila najstrašnija stvar na svetu. Prosto sam žudeo da ga bacim, kao kad dečak želi da kamenom smrska bubu. Želeo sam da vidim kako mu glava puca na podu. Pa, suzbio sam taj osećaj, progutao ga i tako čvrsto zagrlio dečačića da ga umalo nisam ugušio. Naposletku sam ga vratio u kolevku, znajući da ga ja više neću nositi uz to stepenište. Ali nisam mogao tek tako da ga ostavim, zar ne? To je moj sin, a izrastao je u tako pametnog, dobrog u lepog dečaka, da sam morao da ga volim. Ako bih se

držao podalјe od njega, on bi plakao jer se njegov tata ne igra sa njim. Ali ako bih bio sa njim, onda bi se ti porivi vraćali, iznova i iznova. Ne samo svakog dana, već više puta dnevno, ponekad tako brzo da bih po njima postupio i pre no što shvatim šta se zapravo dešava. Kao onog dana kada sam ga gurnuo u reku. Jednostavno sam ružno koraknuo i sapleo se, ali znao sam da je to pogrešan korak, da ću da se sapletem i da ga gurnem. Znao sam, ali nisam imao vremena da se zaustavim. A znam da jednog dana neću biti u stanju da se zaustavim. Neću želeti da to uradim, ali jednog dana ću ubiti tog dečaka.“ Pripovedač vide kako Mlinar pomera ruku, kao da briše suze sa lica. „Zar to nije čudna stvar?“ upita Mlinar. „Da čovek gaji takve osećaje prema svom sinu.“ „Ima li taj čovek još sinova?“ „Nekoliko. Zašto?“ „Samo sam se zapitao da li je ikada poželeo da ubije nekog od njih.“ „Nikada, ni malčice. Zapravo, baš sam ga to pitao. Pitao sam ga, a on mi je kazao ni malčice.“ „Pa, gospodine Mlinaru, šta ste vi njemu rekli?“ Mlinar nekoliko puta duboko udahnu i izdahnu. „Nisam znao šta da mu kažem. Neke stvari su jednostavno prevelike, da bi ih čovek kao ja razumeo. Mislim, to što voda pokušava da ubije moga Alvina. A onda taj Šveđanin sa svojim sinom. Možda nekoj deci nije suđeno da odrastu. Šta vi mislite, Pripovedaču?“

„Mislim da ima dece koja su toliko bitna, da neko – neka sila – možda želi da ih ubije. Ali uvek ima drugih sila, i to možda jačih sila, koje žele da ta deca ostanu u životu.“ „Zašto se onda te sile ne pokažu, Pripovedaču? Zašto neka moć ne siđe sa neba i kaže – prikaže se onom jadnom Šveđaninu: Ne boj se više, tvoj sinčić je bezbedan, čak i od tebe!“ „Možda te sile ne govore rečima. Možda te sile samo pokazuju šta rade.“ „Jedina sila koja se na ovome svetu prikazuje jeste ona što ubija.“ „Ne znam za tog malog Šveđanina“, kaza Pripovedač, „ali pretpostavlјam da je na vašem sinu moćna zaštita. Sudeći po onome što ste kazali, pravo je čudo što već deset puta nije mrtav.“ „To je tačno.“ „Mislim da ga neko čuva.“ „Ne dovolјno dobro.“ „Voda ga nije ščepala, zar ne?“ „Bilo je blizu, Pripovedaču.“ „A što se onog malog Šveđanina tiče znam da ga neko čuva.“ „Ko?“ upita Mlinar. „Pa, njegov otac.“ „Nјegov otac je neprijatelј“, odvrati Mlinar. „Mislim da nije“, kaza Pripovedač. „Znate li koliko očeva nesrećnim slučajem ubija svoje sinove? Metak skrene u lovu. Kola pregaze dečaka, ili padne sa njih. To

se stalno dešava. Možda ti očevi jednostavno ne vide šta se zbiva. Ali taj Šveđanin je promućuran, vidi šta se dešava i stalno pazi na sebe, zaustavlјa se na vreme.“ Mlinar je zazvučao malo manje beznadežno. „Pričate kao da otac možda i nije toliko rđav.“ „Da jeste rđav, gospodine Mlinaru, taj dečak bi odavno bio mrtav i zakopan.“ „Možda. Možda.“ Mlinar je dugo vremena samo razmišljao. Zapravo, toliko dugo da je Pripovedač malo zadremao. Prenu se iz sna kad je Mlinar već uveliko pričao. „.. i sve je gore, mesto da bude bolјe. Sve je teže odupreti se tim porivima. Nije bilo davno kada je stajao na senjaku u... u svom ambaru... i bacao dole seno. A tu, ispod njega, bio je njegov sinčić. Sve što je trebalo da učini bilo je da baci vile – što je najlakša stvar na svetu. Mogao je da kaže da su mu vile iskliznule i niko nikada ne bi mogao da utvrdi kako se nešto drugo dogodilo. Samo da ih baci i proburazi dečaka. A i nameravao je da to uradi. Razumete li me? Bilo je tako teško suzbiti ta osećanja – teže no ikada ranije – a on je jednostavno digao ruke. Prosto je odlučio da završi sa time, da popusti. A baš u tom trenutku, ma, pojavio se neki stranac na vratima i viknuo: Ne, pa sam ja spustio vile – tako je kazao: Spustio sam vile, ali toliko sam drhtao da su mi kolena klecala, jer sam znao ga me je taj stranac video spremnog na ubistvo, zacelo misleći kako sam najgori čovek na svetu kad želim da ubijem sopstvenog sinčića. Ne može ni da pretpostavi koliko sam se svih tih godina borio da ne...“

„Možda je taj stranac znao ponešto u vezi sa silama koje deluju u lјudskom srcu“, odgovori Pripovedač. „Mislite li?“ „Oh, ne mogu da budem siguran, ali možda je taj stranac takođe video koliko taj otac voli sina. Možda je stranac dugo bio zbunjen, ali naposletku počeo da shvata kako je to dete izvanredno i ima moćne neprijatelјe. A onda je možda shvatio da, ma koliko neprijatelјa taj dečak imao, njegov otac nije jedan od njih. Nije neprijatelј. I želeo je da nešto kaže tom ocu.“ „A šta je to želeo da kaže?“ Mlinar ponovo obrisa oči rukavom. „Šta mislite, šta je taj stranac želeo da kaže?“ „Možda je želeo da kaže: Učinili ste sve što možete – i sada vam je postalo preteško. Sada bi trebalo da pošalјete negde tog dečaka. Možda rođacima na istok, ili na šegrtovanje u neki grad. Možda je to teško za jednog oca da učini, pošto toliko voli svog sina, ali postupiće tako jer zna da prava lјubav znači izbaviti tog dečaka od opasnosti.“ „Da“, potvrdi Mlinar. „Kad smo već kod toga“, nastavi Pripovedač, „možda bi trebalo da i vi tako nešto uradite sa svojim sinom, Alvinom.“ „Možda“, saglasi se Mlinar. „On je u izvesnoj opasnosti zbog ovdašnje vode, zar ne? Neko ga štiti, ili nešto. Ali, kad Alvin ne bi ovde živeo, možda...“ „Možda bi se opasnost malo smanjila“, završi Mlinar. „Razmislite o tome“, kaza mu Pripovedač.

„Strašna je stvar“, odgovori Mlinar, „poslati svog sina da živi sa strancima.“ „Ali još je gore spustiti ga u zemlјu.“ „Da“, potvrdi Mlinar. „To je najgora stvar na svetu. Spustiti svoje dete u zemlјu.“ Više nisu pričali, pa su nakon izvesnog vremena obojica zaspali. Jutro je bilo hladno, sa jakim mrazem, ali Mlinar nije hteo da dopusti Alu Mlađem ni da se približi steni sve dok sunce nije sve raskravilo. Mesto toga, čitavo jutro proveli su pripremajući tle od litice do saonica, kako bi mogli da otkotrlјaju kamen niz planinu. Pripovedač je sada bio potpuno siguran da se Al Mlađi poslužio nekom skrivenom moći da razdvoji vodenični kamen od litice, makar to nije shvatao. Pripovedač je bio radoznao. Želeo je da vidi koliko je ta moć snažna, kako bi razumeo nešto više u vezi sa njenom prirodom. A budući da Al Mlađi nije shvatao šta zapravo čini, i Pripovedačev ogled moraće da bude suptilan. „Kako režete kamen?“ upita Pripovedač. Mlinar slegnu ramenima. „Ranije sam koristio samo burski kamen. Oni su srpasto izrezani.“ „Možete li da mi pokažete?“ upita Pripovedač. Posluživši se grabulјom, Mlinar nacrta krug u mrazu. Onda povuče niz lukova, od središta kruga ka obodu. Između svakog luka povuče još jedan kraći luk, koji je počinjao na rubu, ali se završavao na dve trećine od središta. „Tako“, kaza Mlinar.

„Većina vodeničnog kamenja u Pensilvaniji i Saskvaheni reže se na četvrt“, reče mu Pripovedač. „Znate li kako se to radi'. „Pokažite mi.“ I tako Pripovedač iscrta još jedan krug. Nije se jednako lepo video, budući da se mraz raskravlјivao, ali bilo je dovolјno dobro. Od središta ka ivici povukao je prave linije, mesto zakrivlјene, a kraće linije granale su se direktno od dužih i išle pravo do ruba. „Neki mlinari više vole da kamen bude ovakav, jer duže zadržava oštrinu. Budući da su sve linije prave, jednako se oštre kada se namešta kamen.“ „Vidim“, odgovori Mlinar. „Mada, ne znam... Navikao sam na one povijene linije.“ „Pa, kako vam drago“, reče mu Pripovedač. „Ja nikada nisam bio mlinar, pa ne znam kako se to radi. Samo pričam priče o onome što sam video.“ „Oh, ne smeta mi što ste mi pokazali“, odgovori mu Mlinar. „Ne smeta mi nimalo.“ Al Mlađi je sve vreme stajao, proučavajući oba kruga. „Mislim da ću“, reče Mlinar, „pokušati da učetvorim taj kamen, kada ga odnesemo kući. Čini mi se da bi tako moglo biti lakše da se održava i lepo melјe.“ Tle se naposletku prosušilo, pa je Al Mlađi otišao do litice. Ostali momci bili su dole i pakovali stvari ili dovodili konje do kamenoloma. Samo su Mlinar i Pripovedač gledali Ala Mlađeg kako prinosi svoj čekić litici. Morao je još malo da obreže, kako bi završio krug.

Na Pripovedačevo iznenađenje, kada Al Mlađi postavi dleto na mesto i opali ga čekićem, čitav komad kamena, nekih šest palaca dug, odlomi se od litice i smrvi na tle. „Ma, taj kamen je mekan kao ćumur“, ote se Pripovedaču. „Kako će da melјe, ako je tako slab?“ Mlinar se isceri i odmahnu glavom. Al Mlađi odstupi od kamena. „Oh, Pripovedaču, to je tvrd kamen, sem ako ne znate tačno u koje mesto da udarite. Pokušajte, pa ćete videti.“ To reče, pa mu pruži dleto i čekić. Pripovedač ih uze i priđe steni. Pažljivo namesti dleto uz kamen, pod malim uglom. A onda, nakon nekoliko probnih udaraca, snažno zamahnu čekićem. Dleto praktično iskoči iz njegove leve šake, a šok od udarca beše toliko snažan, da on ispusti čekić. „Izvini“, reče. „Radio sam ovo ranije, ali mora da sam zaboravio kako...“ „Oh, to je zbog kamena“, odgovori Al Mlađi. „Malo je plahovit. Popušta samo u izvesnim pravcima.“ Pripovedač pogleda mesto gde je pokušao da zaseče. Nije mogao da ga pronađe. Nјegov silni udarac nije ni zarezao kamen. Al Mlađi podiže alatke i prisloni dleto uz stenu. Pripovedaču se činilo kao da ga je postavio na potpuno isto mesto, ali Al se ponašao kao da ga je namestio sasvim drugačije. „Vidite, samo treba da pronađete pravi ugao. Ovako.“ Zamahnu čekićem, gvožđe zazveči, začu se pucanje kamena i komad stene ponovo se odlomi na tle. „Vidim zašto vam on kleše“, kaza Pripovedač.

„Izgleda da je tako najbolјe“, odgovori Mlinar. Za svega nekoliko minuta, kamen je bio potpuno zaokružen. Pripovedač ništa nije pričao, već je samo čekao da vidi šta će Al učiniti. Dečak spusti alatke, priđe vodeničnom kamenu i zagrli ga. Desna šaka uhvatila je rub, a leva ispitivala urez sa druge strane. Alvinov obraz beše pritisnut uz kamen. Oči mu behu skloplјene. Izgledalo je kao da osluškuje stenu. Onda poče da tiho bruji. Besmislena melodijica. Pomeri šake. Promeni položaj. Oslušnu drugim uhom. „Pa“, reče Alvin, „skoro da ne mogu da poverujem.“ „Šta da poveruješ?“ upita ga otac. „Mora da je ono nekoliko poslednjih udarca zaista protreslo stenu. Zadnji kraj se već odvojio.“ „Hoćeš da kažeš da mlinski kamen stoji sam od sebe?“ upita Pripovedač. „Mislim da sada možemo da ga zalјulјamo napred“, odgovori Alvin. „Moraćemo malo da se poslužimo konopcima, ali izvućićemo ga bez većih muka.“ Braća stigoše sa vrengijama i konjima. Alvin prebaci konopac iza kamena. Iako nijedan jedini usek nije bio načinjen u zaleđu, konopac je sa lakoćom pao na mesto. Pa još jedan, na drugi – i ubrzo su svi cimali najpre levo, pa desno, dok su lagano šetali teški kamen iz svog ležišta u litici. „Da nisam video...“ promrmlјa Pripovedač. „Ali jeste“, odgovori Mlinar. Nedostajalo je svega nekoliko palaca da se kamen do kraja izvuče kada su promenili konopce i provukli četiri

palamara kroz središnju rupu, pa ih privezali za zapregu uzbrdo od kamena. „Otkotrlјaće se nizbrdo“, Mlinar objasni Pripovedaču. „Konji su tu da ga vuku u suprotnom pravcu kako bi ga usporili.“ „Izgleda teško.“ „Samo nemojte da legnete ispred njega“, odvrati Mlinar. Počeše da ga kotrlјaju, veoma lagano. Mlinar uhvati Alvina za rame i zadrža ga podalјe od kamena – i to uzbrdo. Pripovedač je pomagao sa konjima, tako da nije dobro video poleđinu mlinskog kamena, sve dok se ovaj nije spustio na ravno tle pokraj saonica. Poleđina je bila glatka kao bebina guza. Ravna kao led u vedru. Sem što je bila učetvorena – prave linije širile su se od oboda središnje rupe do ruba kamena. Alvin priđe Pripovedaču i stade pored njega. „Jesam li uradio kako treba?“ upita. „Jesi“, odgovori Pripovedač. „Baš sam imao sreće“, odvrati dečak. „Prosto sam osećao kako je kamen spreman da se rascepi duž tih linija. Sam je želeo da se tu razdeli.“ Pripovedač prstom lagano dodirnu ivicu useka. Zabole ga. Prinese prst usnama i oseti krv. „Kamen ume da bude baš oštar, zar ne?“ upita Metar. Zvučao je kao da se tako nešto svakoga dana dešava, ali Pripovedač je jasno video strahopoštovanje u njegovim očima. „Valјano isklesano“, kaza Miran. „Najbolјe do sada“, dodade Dejvid.

A onda, uz pomoć konja koji su vukli u suprotnom smeru kako bi sprečili da kamen brzo padne, lagano ga prevrnuše na saonice, sa izrezanom stranom nagore. „Hoćete li da mi učinite uslugu, Pripovedaču?“ upita Mlinar. „Samo ako mogu.“ „Povedite sada Alvina kući. On je svoj deo posla završio.“ „Ne, tata!“ viknu Alvin, na pritrča svom ocu. „Ne možeš sada da me pošalјeš kući.“ „Ne trebaju mi desetogodišnji dečaci da mi smetaju dok rukujemo tolikim kamenom“, odgovori mu otac. „Ali moram da pazim na kamen da se ne rascepi ili olјusne, tata!“ Stariji sinovi sa iščekivanjem pogledaše oca. Pripovedač se zapita čemu se to nadaju. Zacelo su prestari da bi im smetalo što njihov otac toliko voli svog sedmog sina. Takođe, mora da žele da dečaka zaštite od povreda. Ali svima njima puno je značilo da kamen bezbedno stigne na svoje odredište i počne da melјe u vodenici. Nikakve sumnje nije bilo da mali Alvin ima moć da ga očuva celim. „Možeš da jašeš sa nama sve do mraka“, naposletku odgovori Mlinar. „Tada ćemo već biti dovolјno blizu kuće da ti i Pripovedač možete da odjašete i prespavate noć u krevetima.“ „Meni odgovara“, kaza Pripovedač. Alvin Mlađi očigledno nije bio zadovolјan time, ali je ipak oćutao.

Pokrenuli su saonice pre podneva. Dva konja napred, a dva nazad – za zaustavlјanje – bila su upregnuta za sam kamen, koji je počivao na drvenom splavu-saonici, a saonica se kretala preko sedam ili osam malih brvna u svakom trenutku. Kako su brvna izlazila iza zadnjeg kraja, jedan od mladića smesta bi izvukao brvno ispod palamara privezanih za konje, otrčao ispred i postavio ga tačno pred prednju zapregu. To je značilo da je svako od njih pretrčao oko pet milјa za svaku milјu koju bi kamen prešao. Pripovedač pokuša da i sam pomogne, ali Dejvid, Miran i Metar nisu hteli ni da čuju za to. Završio je kod zadnje zaprege, sa Alvinom koji je jahao na jednom od konja. Mlinar je vodio prednju zapregu, polovinu vremena hodajući unatraške kako bi se uverio da ne ide prebrzo za mladiće. To je trajalo satima i satima. Mlinar im je ponudio da stanu i da se odmore, ali oni su bili neumorni. Pripovedač je bio preneražen kad je video u kakvom su brvna dobrom stanju. Nijedno nije napuklo od nekog oblutka ili od same težine kamena. Brvna su se ogulila i izubijala, ali to je bilo sve. I kada sunce dođe na otprilike dva prsta iznad obzorja, obasjavši oblake na zapadnom nebu rumenim sjajem, Pripovedač prepozna livadu što se pružala pred njima. Prešli su čitav put za jedno popodne. „Mislim da imam najsnažniju braću na svetu“, promrmlјa Alvin. U to nimalo ne sumnjam, nemo kaza Pripovedač. Kad ti isecaš kamen iz planine ne služeći se rukama, jer „pronalaziš“ prave pukotine u steni, nije nikakvo čudo što

tvoja braća imaJu baš onoliko snage koliko veruješ. Pripovedač ponovo pokuša, baš kao i nebrojeno puta ranije, da odgonetne prirodu skrivenih moći. Zacelo postoji nekakav zakon prirode što njima vlada – stari Ben je uvek tako tvrdio. Ali, eto tog dečaka, koji – pukom verom i želјom – može da seče kamen kao sir i daje snagu svojoj braći. Postoji teorija da skrivena moć potiče od prijatelјstva sa izvesnim elementom, ali koji to element može sve što Alvin čini? Zemlјa? Vazduh? Vatra? Svakako ne voda, jer je Pripovedač znao da su sve Mlinarove priče bile istinite. Zašto Alvin Mlađi samo poželi nešto, a sama zemlјa se prilagodi njegovoj volјi, dok drugi mogu da žude za svakakvim stvarima, a da ni povetarac ne dune? Kada su proterali kamen kroz vrata vodenice, bili su im potrebni fenjeri. „Mogli bi da ga noćas namestimo“, reče Mlinar. Pripovedač zamisli kakvi mu samo strahovi prolaze kroz glavu. Ako ostavi kamen da stoji uspravno, zacelo će se ujutru prevrnuti i smrviti izvesno dete dok ono nevino nosi vodu u kuću. Budući da je kamen čudesno sišao sa planine za samo jedan dan, bila bi čista ludost ostaviti ga ma gde, sem na njegovom pravom mestu – na nabijenoj zemlјi i kamenu u vodenici. Uvedoše zapregu i upregoše je za kamen, kao kada su ga spuštali niz padinu kod kamenoloma. Zaprega će praviti protivtežu kamenu dok ga spuštaju. Ali, u tom trenutku, kamen je počivao na nagomilanoj zemlјi odmah ispred kruga gde bi trebalo da ulegne. Metar i Miran držali su poluge pod kamenom, spremni da ih izvuku kako bi pao na svoje mesto. Kamen se malo lјulјao dok su radili. Dejvid je držao konje, budući da bi bila prava katastrofa ako bi prerano krenuli napred i

zalјulјali kamen u pogrešan smer, pa da padne izrezbarenim delom u prašinu. Pripovedač stade u stranu, gledajući kako Mlinar beskorisno dovikuje sinovima „Pažlјivo“, i „Polako“. Alvin je bio pored njega sve vreme otkad su uneli kamen unutra. Jedan od konja nešto se usplahiri, a Mlinar smesta reagova na to. „Mirni, idi pomozi bratu sa konjima!“ Mlinar takođe pođe tuda. U tom trenutku, Pripovedač shvati da Alvin nije pored njega. Žustro je hodao ka vodeničnom kamenu, noseći metlu u rukama. Možda je video nekakve kamičke na osnovi; mora da ih pomete, zar ne? Konji ustuknuše; palamari se olabaviše. Pripovedač shvati, baš u trenutku kad Alvin zađe iza kamena, da ništa ne zadržava taj kamen da padne, ako tako reši, pošto su konopci tako labavi. Zacelo, u razumnom svetu, ne bi pao. Ali Pripovedač je sada shvatio da svet nije razuman. Alvin Mlađi ima moćnog, nevidlјivog neprijatelјa, koji neće propustiti takvu priliku. Pripovedač jurnu napred. Baš u trenutku kada dođe u ravan sa kamenom, oseti drhtaj u tlu pod svojim stopama, urušavanje nabijene zemlјe. Ne mnogo, svega nekoliko palaca, ali beše to dovolјno da unutrašnji rub kamena za toliko padne, što vrh velikog točka zanese za više od dve stope, i to tako brzo da se nije moglo zaustaviti. Vodenični kamen pašće na svoje mesto, a Alvin Mlađi biće samleven kao žito. Uz povik, Pripovedač zgrabi Alvina za ruku i povuče ga dalјe od kamena. Tek je tada Alvin video kako veliki kamen pada na njega. Pripovedač je bio dovolјno snažan

da povuče dečaka nekoliko stopa unazad, ali to nije bilo dovolјno. Noge su mu i dalјe bile u senci kamena. Padao je brzo, prebrzo da Pripovedač na to odgovori i da učini ma šta drugo sem da gleda kako mrvi Alvinove noge. Znao je da je takva povreda isto što i smrt, samo što će tako duže trajati. Omanuo je. Ali, u tom trenutku, dok je gledao kako kamen ubistveno pada, vide kako ovaj puca i, za manje od jednog trena, potpuno se rascepi. Dve polovine skočiše jedna od druge, taman toliko da padnu pored Alvinove noge, ne dodirnuvši ga. Taman što je Pripovedač video svetlost fenjera kroz sredinu rasceplјenog kamena, kada Alvin viknu: „Ne!“ Neko drugi bi pomislio da dečak viče zbog pada kamena i svoje predstojeće smrti. Ali Pripovedač, koji je ležao na zemlјi pored dečaka, i gledao kako svetlost fenjera blista kroz rasceplјeni mlinarski kamen, znao je da taj krik znači nešto sasvim drugačije. Ne mareći za opasnost po sebe, kao što je to obično slučaj sa decom, Alvin se bunio protiv lomlјena kamena. Nakon sveg uloženog rada i truda da se donese kući, nije mogao podneti da ga vidi kako se slama. I zbog toga što to nije mogao da podnese – nije se ni desilo. Dve polovine kamena pohrliše jedna ka drugoj kao što igla hrli na magnet i kamen pade u jednom komadu. Senka kamena prenaglasila je njegov domašaj. Nije smrvio obe Alvinove noge. Zapravo, njegova leva noga bila je potpuno van domašaja kamena, budući podvijena ispod dečaka. Međutim, desna noga ležala mu je tako da ju je kamen preklapao kod potkolenice za dva palca u najširoj tački. Budući da je Alvin i dalјe vukao nogu,

udarac kamena odgurnuo ju je još više u tom pravcu. Kamen je ogulio svu kožu i mišić, sve do kosti, ali nije neposredno zahvatio nogu kada je pao. Možda se noga ne bi ni slomila, da ispod nje nije bila metla. Kamen je pritisnuo Alvinovu nogu o metlu taman toliko jako da prelomi obe kosti u potkolenici. Oštre ivice kostiju probile su kožu i, kao mašice, zagrabile metlu. Ali noga nije bila ispod kamena, a kosti su bile ošto prelomlјene, a ne smrvlјene pod kamenom. Vazduh je bio ispunjen zvucima udarca kamena o kamen, grlenim kricima lјudi iznenađenih jadom, a – iznad svega – prodornim vriskom bola jednog dečaka koji nikada nije bio tako mlad i nejak kao što je sada. Dok su ostali stigli, Pripovedač se već postarao da obe Alvinove noge budu podalјe od kamena. Alvin pokuša da se pridigne i pogleda svoju povredu. Ili je taj prizor, ili bol, bio previše za njega – pa se onesvestio. Tada Alvinov otac stiže do njih; nije bio najbliži, ali je bio brži od Alvinove braće. Pripovedač pokuša da ga malo ohrabri, jer noga nije delovala slomlјeno, pošto su kosti zgrabile metlu. Alvin podiže svog sina, ali noga ostade zaroblјena metlom, a bol iscedi okrutni jauk iz dečaka, iako je bio u nesvesti. Metar je smogao snage i pribranosti da trzne nogu i da je skine sa metle. Dejvid je već nosio fenjer, i trčao je uz Mlinara – koji je nosio dečaka – osvetlјavajući mu put. Metar i Miran htedoše da pođu za njima, ali Pripovedač im doviknu da stanu. „Žene su tamo, kao i Dejvid i vaš otac“, kaza im. „Neko mora da se pobrine za ovo ovde.“ „U pravu ste“, kaza Miran. „Otac neće biti volјan da se u skorije vreme vrati ovde.“

Mladići pomoću poluga podigoše kamen dovolјno da je Pripovedač mogao da izvuče metlu i konopce što su još bili vezani za konje. Nјih trojica izbaciše svu opremu iz vodenice, pa onda odvedoše konje u konjušnicu i skloniše alatke i zalihe. Pripovedač se tek onda vratio u kuću i otkrio da Alvin Mlađi spava u njegovom krevetu. „Nadam se da vam ne smeta“, bojažlјivo kaza En. „Naravno da ne“, odgovori Pripovedač. Ostale devojke i Kali sklanjali su posuđe od večere. U sobi koja je ranije bila Pripovedačeva, Fejt i Mlinar, oboje ubledeli, sedeli su pokraj kreveta na kojem je ležao Alvin sa nameštenom nogom u zavojima. Dejvid je stajao pokraj vrata. „Bio je to čist prelom“, prošapta Pripovedaču. „Ali, rasceplјena koža... bojimo se infekcije. Izgubio je svu kožu sa prednjeg dela cevanice. Ne znam da li tako gola kost može da se zaceli.“ „Da li ste vratili kožu?“ upita Pripovedač. „Ono što je ostalo, pritisnuli smo na mesto, a majka je zašila.“ „To je dobro urađeno“, reče Pripovedač. Fejt diže glavu. „Razumete li se u vidanje, Pripovedaču?“ „Onoliko koliko čovek nauči nakon godina provedenih pokušavajući da se snađe među lјudima što znaju jednako malo kao on.“ „Kako je ovo moglo da se dogodi?“ upita Mlinar. „Zašto sada, nakon onoliko puta kada se nije povredio?“ Pogleda Pripovedača. „Počeo sam da mislim da mali ima zaštitnika.“ „I ima.“

„Onda ga je taj zaštitnik izneverio.“ „Nije“, odvrati Pripovedač. „Na trenutak, dok je kamen padao, video sam kako se lomi – i to dovolјno široko da ga ne bi ni dodirnuo.“ „Baš kao ona greda“, prošapta Fejt. „I meni se učinilo da to vidim, oče“, ubaci se Dejvid. „Ali kada je pao u jednom komadu, pomislio sam da sam to priželјkivao, a da se nije stvarno zbilo.“ „Sada nije rascepljen“, reče Mlinar. „Ne“, potvrdi Pripovedač. „Jer je Alvin Mlađi odbio da mu dopusti da se rascepi.“ „Da li vi to kažete da ga je ponovo spojio? Da ga udari i polomi mu nogu?“ „Hoću da kažem da nije ni pomišlјao na svoju nogu“, odgovori Pripovedač. „Već samo na kamen.“ „Oh, moj dečak, moj dobri dečak“, promrmlјa Alvinova majka, nežno pomazivši ruku što je bila pružena ka njoj. Kada mu pomeri prste, oni se mlitavo sagnuše kako ih je gurala, pa se vratiše u prvobitni položaj. „Zar je moguće?“ upita Dejvid. „Da se kamen rascepio i ponovo spojio – i to tako brzo?“ „Mora da jeste“, odgovori Pripovedač, „jer se dogodilo.“ Fejt ponovo pomeri sinovlјeve prste, ali oni se ovaj put nisu vratili kako su bili. Raširiše se još više, pa skupiše u pesnicu i onda ponovo raširiše. „Budan je“, kaza njegov otac. „Doneću malo ruma za njega“, reče Dejvid. „Da mu umiri bol. Sigurno ima u Okloplјevoj radnji.“

„Ne“, promrmlјa Alvin. „Dečak kaže ne“, reče Pripovedač. „Šta on može da zna, kad ga toliko boli?“ „Mora da bude pribran, ako može“, odvrati Pripovedač, pa kleknu pored kreveta, odmah desno od Fejt, tako da je bio još bliži od nje dečakovom licu. „Alvine, čuješ li me?“ Alvin zastenja. To mora da je značilo da. „Onda me slušaj. Noga ti je veoma teško povređena. Kosti su slomlјene, ali su nameštene – lepo će se zaceliti. Međutim, koža je pokidana – a iako ju je tvoja majka ponovo zašila – i dalјe ima velikih izgleda da će odumreti i da će se pojaviti gangrena, koja će te ubiti. Većina hirurga sada bi ti odsekla nogu kako bi ti spasila živu glavu.“ Alvin zabaci glavu, pokušavajući da vikne. Začu se samo ječanje: „Ne, ne, ne.“ „Pogoršavate stvari!“ besno zasikta Fejt. Pripovedač od oca pogledom zatraži dozvolu da nastavi. „Nemojte da mučite dečaka“, odgovori mu Mlinar. „Postoji jedna izreka“, kaza Pripovedač. „Jabukovo drvo nikad ne pita bukvu kako će da raste, niti lav pita konja kako da uhvati plen.“ „Šta sad pa to znači?“ upita Fejt. „Znači da ja nemam šta da pokušavam da njega učim kako da koristi moći koje ja ne mogu ni da pojmim. Ali budući da on ne zna kako to sam da uradi, moraću da pokušam, zar ne?“

Mlinar na tren razmisli o tome. „Samo napred, Pripovedaču. Bolјe da zna kako stvari stoje, bio u stanju da se isceli ili ne.“ Pripovedač nežno uhvati dečaka za ruku. „Alvine, želiš da sačuvaš tu nogu, zar ne? Onda moraš da razmišlјaš o njoj kao što si razmišlјao o kamenu. Moraš da razmišlјaš o koži na svojoj nozi, i da misliš o tome kako ponovo raste i hvata se za kost, kao što bi trebalo. Moraš to dobro da proučiš. Imaćeš puno vremena da to radiš dok tu budeš ležao. Ne razmišlјaj o bolu, već o tome kako bi noga trebalo da ti ponovo bude zdrava i snažna.“ Alvin je samo ležao, čvrsto sklopivši oči zbog bolova. „Radiš li to, Alvine? Možeš li da pokušaš?“ „Ne“, odvrati Alvin. „Moraš da se boriš protiv bola, kako bi se poslužio svojom veštinom da ispraviš stvari.“ „Nikada to neću“, odgovori Alvin. „Zašto ne!“ zajeca Fejt. „Blistavi čovek“, Alvin joj odgovori. „Obećao sam mu.“ Pripovedač se seti Alvinove zakletve Blistavom čoveku i klonu duhom. „Šta je Blistavi čovek?“ upita Mlinar. „Jedna... poseta, koju je imao kad je bio mali“, kaza Pripovedač. „Kako to da mi za to nismo čuli?“ upita Mlinar. „Bilo je to one noći kad se greda prelomila“, reče mu Pripovedač. „Alvin je Blistavom čoveku obećao da nikada neće koristiti svoje moći zarad sebe.“

„Ali Alvine“, obrati mu se Fejt. „Ovo nije da bi učinio sebe bogatim, ili tako nešto – već da bi sebi spasio život.“ Dečak se samo žacnu od bola i odmahnu glavom. „Hoćete li da me ostavite nasamo sa njim?“ zamoli Pripovedač. „Samo na nekoliko minuta, da propričam sa njim?“ Mlinar je izvodio Fejt iz sobe i pre no što je Pripovedač završio rečenicu. „Alvine“, poče Pripovedač. „Moraš da me saslušaš, i to pažlјivo. Znaš da te neću lagati. Zakletva je nešto užasno bitno i ja nikada ne bih posavetovao čoveka da prekrši datu reč – čak ni da spase sebi život. Stoga ti neću reći da upotrebiš svoju moć zarad sebe. Čuješ li šta ti pričam?“ Alvin klimnu. „Ali, razmisli samo. Razmisli o Razaraču koji se šeta svetom. Niko ga ne vidi dok on sve ruši i uništava. Niko sem jednog dečaka. Ko je taj dečak, Alvine?“ Alvinove usne obrazovaše reč, mada se ništa nije čulo. Ja. „A tom dečaku data je moć koju on još ne razume. Moć da se gradnjom suprotstavlјa neprijatelјevom razgrađivanju. A i više od toga, Alvine – i želјa da gradi. To je dečak koji na svaku pojavu Razarača odgovara malim stvaranjem. Sad, reci mi, Alvine, oni što pomažu Razaraču – jesu li to prijatelјi ili neprijatelјi čovečanstva?“ Neprijatelјi, rekoše Alvinove usne. „Znači, ako ti pomogneš Razaraču da uništi svog najopasnijeg protivnika, ti si neprijatelј čovečanstva, zar ne?“

Dečaku se jauk ote sa usana: „Izvrćete stvari“, s mukom procedi. „Ispravlјam ih“, odvrati Pripovedač. „Tvoja zakletva bila je da nikada ne koristiš svoje moći za sopstveno dobro. Ali, ako umreš – samo će Razarač od toga imati koristi. A ako poživiš, ako se ta noga zaceli, onda je to za dobro čitavog čovečanstva. Ne, Alvine – to je za dobro čitavog sveta i svega što na njemu postoji.“ Alvin zastenja, više od bola u svom umu, nego od bola u telu. „Ali tvoja zakletva veoma je jasna, zar ne? Nikad zarad sebe. Zašto onda tu zakletvu ne bi zadovolјio jednom drugom, Alvine? Zakuni se sada da ćeš čitav svoj život posvetiti gradnji protiv Razarača. Ako tu zakletvu održiš – a hoćeš, Alvine, jer si ti dečak koji drži svoju reč – ako tu zakletvu održiš, onda je spasavanje tvog života zaista za dobrobit drugih, a ne za tvoje lično dobro.“ Pripovedač je čekao i čekao, sve dok Alvin naposletku nije neznatno klimnuo glavom. „Zaklinješ li se, Alvine Mlađi, da ćeš život živeti da bi porazio Razarača i sve učinio čitavim, dobrim i ispravnim?“ „Da“, prošapta dečak. „Onda ti kažem, da u skladu sa sopstvenim obećanjem, moraš da se isceliš.“ Alvin zgrabi Pripovedača za ruku. „Kako?“ prošapta. „E, to ne znam, dečače“, odgovori Pripovedač. „Moraćeš da duboko u sebi otkriješ kako da koristiš svoju moć. Jedino što ja mogu da ti kažem jeste da moraš

pokušati, ili će neprijatelј pobediti – a ja ću tvoju priču morati da okončam tako što se tvoje telo spušta u grob.“ Na Pripovedačevo iznenađenje, Alvin se nasmeši. Tek je tada Pripovedač shvatio sopstvenu šalu. Nјegova priča završiće se grobom, ma šta danas učinio. „U pravu si, momče“, odvrati mu Pripovedač. „Ali radije bih da ispišem još nekoliko stranica o tebi, pre no što stavim konac Knjizi Alvinovoj.“ „Pokušaću“, prošapta Alvin. Ako pokuša, zacelo će uspeti. Alvinov zaštitnik nije ga toliko pazio, da bi tek tako dopustio da umre. Pripovedač nimalo nije sumnjao da Alvin ima moć da se isceli, samo kad bi otkrio kako. Nјegovo telo daleko je složenije od kamena, ali – ako želi da živi – moraće da otkrije putanje svoga mesa i da poveže pukotine u kostima. Raspremiše krevet za Pripovedača u velikoj sobi. On ponudi da spava na podu pored Alvinovog kreveta, ali Mlinar odmahnu glavom i odgovori: „To je moje mesto.“ Ali Pripovedač je imao muke da zaspi. Prošlo je pola noći kad je naposletku digao ruke, upalio fenjer grančicom sa vatre, ogrnuo kaput i izašao napolјe. Vetar je rezao. Spremala se oluja, a po mirisu vazduha reklo bi se da će padati sneg. Životinje su bile usplahirene u velikom ambaru. Pripovedač tada pomisli kako možda te noći nije sam napolјu. Možda u senkama ima crvenokožaca, a možda se čak i šunjaju među zgradama na farmi i posmatraju ga. Jednom zadrhta na tu pomisao, pa onda slegnu ramenima i odagna strah. Bilo je previše hladno. Čak i najkrvožedniji Čok-Tau ili Kri-Ek što je

došao sa juga da uhodi dovolјno je pametan da ne bude napolјu kada se sprema takva oluja. Uskoro će pasti sneg – prvi te godine – ali ne slabašan. Pripovedač je osećao da će sutra čitavog dana padati, jer će vazduh iza oluje biti još hladniji – dovolјno hladan da sneg bude pufnast i suv, tako da se sat za satom gomila sve više i više. Da ih Alvin nije požurio da za jedan dan stignu kući sa vodeničnim kamenom, pokušavali bi da ga na saonicama dovuku kući usred snežne padavine. Kamen bi postao sklizak. Možda bi se desilo nešto još i gore. Pripovedač odluta u vodenicu i zagleda se u kamen. Izgledao je tako čvrsto, da je bilo teško zamisliti da uopšte može da se pomeri. Ponovo mu dodirnu lice, pazeći da se ne poseče. Prsti mu dodirnuše plitke useke u kojima će se brašno sakuplјati kada veliki vodeni točak bude okretao osovinu i pogonio žrvanj povrh mlinskog kamena, kao što se Zemlјa godinu za godinom okreće oko Sunca, pretvarajući vreme u prašinu jednako neumitno kao što vodenica pretvara žito u brašno. Onda pogleda mesto gde je zemlјa blago popustila pod mlinskim kamenom, tako da se on prevrnuo i skoro ubio dečaka. Dno ulegnuća blistalo je na svetlosti fenjera. Pripovedač kleknu i uroni prst u pola palca vode. Mora da se tu sakupila, slabeći tle, noseći zemlјu. Ali ne tako da vlaga bude vidlјiva. Taman dovolјno da popusti kada se tu stavi težina. Ah, Razaraču, pomisli Pripovedač, prikaži mi se – i sagradiću takvu zgradu da ćeš doveka u njoj biti zatočenik. Ali ma koliko pokušavao, nije mogao da ugleda ono mreškanje vazduha što se prikazivalo sedmome sinu

Alvina Mlinara. Pripovedač naposletku uze fenjer i izađe iz vodenice. Padale su prve pahulјe. Vetar je skoro utihnuo. Sneg poče da pada sve brže i brže, poigravajući na svetlosti njegovog fenjera. Kada je stigao do kuće, zemlјa se već sivila od snega, a šuma se nije videla od pahulјa. Uđe u kuću, pa leže na pod a da se nije ni izuo – i zaspi.

✥ 12 ✥ Knjiga

U kaminu su i noću i danju gorela po tri brvna, tako da kamenje zida kao da je sijalo od vreline, a vazduh u sobi bio je suv. Alvin je nepomično ležao na svom krevetu, a desna noga opterećena udlagom i zavojima, pritiskala je krevet kao sidro, dok je ostatak njegovog tela plutao izgublјen na pučini. Vrtelo mu se u glavi i bilo mu je muka. Ali jedva da je osećao težinu noge ili vrtoglavicu. Bol je bio njegov neprijatelј – ubodi i ugrizi bola skretali su mu pažnju sa zadatka koji mu je Pripovedač poverio: da se isceli. Ali bol je bio i njegov prijatelј. Sagradio je oko njega takav zid, da je on jedva bio svestan činjenice da se nalazi u kući, u sobi, u krevetu. Spolјašnji svet mogao bi da sagori i da se pretvori u pepeo, a on to ne bi ni primetio. Sada je istraživao unutrašnji svet. Pripovedač nije znao šta priča. Stvar nije bila u zamišlјanju nekakvih slika. Noga mu neće ozdraviti od pretvaranja da je iscelјena. Ali Pripovedač je svejedno imao pravu zamisao. Ako Alvin može da oseti stenu, da u njoj pronađe slaba i snažna mesta i da ih nauči gde da

pucaju, a gde da se drže, zašto onda to ne bi mogao da učini i sa kožom i kosti? Nevolјa je bila u tome što su koža i kosti bili skroz izmešani. Stena je uglavnom skroz-naskroz bila ista, ali koža se menjala sa svakim slojem, a nije bilo ni najmanje lako shvatiti gde šta ide. Ležao je skloplјenih očiju, prvi put gledajući u svoje telo. Isprva je pokušao da sledi bol, ali to ga nikud nije odvelo, već samo do mesta gde je sve pokidano, polomlјeno i pretumbano – tako da nije znao šta je šta. Nakon dugog vremena, pokušao je sa drugačijim pristupom. Slušao je otkucaje svog srca. Bol ga je isprva kidao, ali nakon izvesnog vremena on se usredsredio na taj zvuk. Nije ni znao da li ima nekakve buke u spolјnom svetu, jer je bol sve to isklјučivao. A ritam otkucaja srca isklјučivao je bol – uglavnom. Pratio je putanje svoje krvi – krupne snažne potoke, sitne potočiće. Ponekad bi se izgubio. Ponekad bi se nalet bola iz njegove noge probio, zahtevajući da bude saslušan. Ali, malo po malo, našao je put do zdrave kože i kosti u drugoj nozi. Krv tu nije bila ni upola onako jaka, ali vodila ga je kuda je hteo da ide. Našao je sve slojeve, kao kod luka. Naučio je njihov redosled, video kako se mišići vezuju, kako se sićušne vene spajaju, kako se koža razvlači i čvrsto vezuje. Tek je tada našao put do povređene noge. Komad kože koji je mama zašila, uglavnom je bio mrtav i upravo je počinjao da trune. Ali Alvin Mlađi je znao šta mu je potrebno, kako će preživeti. Pronašao je zgnječene krajeve arterija oko rane i počeo da ih tera da rastu, baš kao što je činio da pukotine putuju kroz kamen. U poređenju sa tim, kamen je bio lak – sve što valјa učiniti

da se napravi pukotina jeste da kamen popusti. Živo meso sporije ga je slušalo, pa je ubrzo digao ruke od svega sem najsnažnije arterije. Počeo je da uviđa kako se ona služi sićušnim komadićima ovoga i onoga, da bi se pomoću njih gradila. Puno toga se dešavalo što je bilo previše sitno, brzo i zamršeno da bi Alvin to razlučio u svom umu. Ali mogao je da natera svoje telo da obezbedi ono što je arteriji bilo potrebno kako bi rasla. Mogao je da to pošalјe tamo gde je potrebno, pa se nakon nekog vremena arterija spojila sa trulim tkivom. Trebalo je malo truda, ali naposletku je našao kraj usahle arterije i povezao ga, poslavši tako krv u zašiveni komad kože. Prebrzo. Osetio je vrelinu u nozi od krvi što je tekla iz mrtvog mesa na desetak mesta; meso nije moglo da zadrži svu krv koju mu je poslao. Polako, polako, polako. Sledio je krv, koja je sada curkala umesto da kulјa i ponovo povezao krvne sudove, arterije za vene, pokušavajući da ih što bolјe ume, upari sa drugom nogom. Napoletku je to završeno – koliko se moglo. Normalan tok krvi mogao je da se zadrži. Mnogi delovi zašivenog parčeta kože vratiše se u život kada se njima krv vratila. Drugi delovi ostaše mrtvi. Alvin ih je sve vreme zaobilazio i zaobilazio krvlјu, skidajući ih i razgrađujući u komadiće toliko sitne da nije mogao da ih prepozna. Ali živi delovi kože smesta su ih prepoznali, preuzeli i poslali na posao. Kuda god da je Alvin istraživao, terao je meso da raste.

Sve dok se u umu nije toliko umorio od razmišlјanja o tako sitnim stvarčicama i tako napornog rada, da nije mogao, a da ne zaspi. „Ne bih da ga probudim.“ „Taj zavoj ne može drugačije da se promeni, nego da se dodirne, Fejt.“ „Dobro, dobro – oh, pažlјivo, Alvine! Ne, pusti mene!“ „Radio sam ovo i ranije...“ „Na kravama, Alvine, a ne na malim dečacima!“ Alvin Mlađi oseti pritisak na nozi. Nešto je cimalo kožu. Bol nije bio tako strašan kao juče, ali još je bio toliko umoran da nije mogao da otvori oči. Čak ni da izusti kakav zvuk, da im stavi do znanja kako je budan, mada je mogao da ih čuje. „Zaboga miloga, Fejt, mora da je tokom noći strašno krvario.“ „Mama, Meri kaže da moram...“ „Muči i gubi se odavde, Kali! Zar ne vidiš da ti je majka zabrinuta za...“ „Nema potrebe da se dereš na dečaka, Alvine. Ima samo sedam godina.“ „Sa sedam godina dovolјno je star da ćuti i ostavi odrasle na miru kada moramo da se... vidi ti to.“ „Ne mogu da verujem.“ „Gnoj izlazi kao mleko iz vimena.“ „Čisto da čistije ne može biti.“ „A koža zarasta, vidiš li ti to? Mora da su se primili tvoji šavovi.“

„Nisam se ni usudila da se nadam, kako će ta koža ostati u životu.“ „Kost se uopšte ne vidi.“ „Gospod nas je blagoslovio. Molila sam se čitave noći, Alvine, i vidi šta je Bog učinio.“ „Pa, onda je trebalo da se više moliš, pa da skroz bude izlečen. Potreban mi je ovaj dečko za poslove na farmi.“ „Nemoj da mi huliš, Alvine Mlinaru.“ „Samo mi smeta što se Bog večito grabi za zasluge. Možda je Alvin samo dobar u zacelјivanju – jesi li makar pomislila na to?“ „Vidi, probudio si dete svojom pakošću.“ „Vidi ti da li hoće malo vode.“ „Dobiće je, hteo to ili ne.“ Alvin je izgarao za vodom. Telo mu je bilo suvo – ne samo usta. Moralo je da nadomesti ono što je izgubilo u krvi. I stoga je iz jedne plehane šolјe prinete njegovim usnama popio koliko je god mogao. Puno se vode prolilo po njegovom licu i vratu, ali na to nije obraćao pažnju. Bila je bitna ona voda što mu je završila u trbuhu. Onda se ponovo zavalio u krevet i pokušao da iznutra otkrije kako mu je rana. Ali bilo je suviše teško da se tu vrati, suviše teško da se usredsredi. Zadremao je pre no što je prešao pola puta do rane. Kada se ponovo probudio, pomislio je kako mora da je noć ponovo pala – ili su možda zavese bile navučene. Nije mogao to da otkrije jer mu je bilo previše teško da otvori oči, a bol se ponovo vratio, a sa njim je došlo nešto možda još i gore: rana ga je toliko golicala da se jedva suzdržavao da je ne počeše. Međutim, nakon izvesnog

vremena, ponovo je mogao da pronađe ranu i ponovo je pomogao slojevima da rastu. Kada je ponovo zaspao, preko čitave rane pružao se tanak, ali potpun sloj kože. Ispod nje telo je i dalјe radilo na obnovi pokidanih mišića i spajanju slomlјenih kostiju. Ali više neće biti gubitka krvi, niti otvorene rane, koja može da se inficira. „Vidite vi ovo, Pripovedaču. Da li ste ikada videli tako nešto?“ „Koža kao u tek rođene bebe.“ „Možda sam ja lud, ali mislim da više nema razloga da mu noga bude uvezana. Samo udlagu da ostavimo.“ „Od rane nema ni traga. Ne, u pravu ste, više nema potrebe za zavojima.“ „Možda je moja žena u pravu, Pripovedaču. Možda je Bog blagoslovio čudom moga sinčića.“ „Ništa ne mogu da dokažem. Možda će dečak znati nešto o tome kada se probudi.“ „Za to nema nikakvih izgleda. Sve ovo vreme nije ni oči otvorio.“ „Jedno je sigurno, gospodine Mlinaru – mali neće umreti. To je daleko više no što bih juče pretpostavio.“ „Bio sam rešen da mu napravim sanduk u kojem će spavati pod zemlјom. Mislio sam da nema izgleda da preživi. Vidite li samo koliko je sada zdrav? Hteo bih da znam šta ga to čuva, ili ko.“ „Šta god da ga štiti, gospodine Mlinaru, dečak je snažniji. O tome valјa razmišlјati. Nјegov zaštitnik rascepio je taj kamen, ali Al Mlađi ponovo ga je spojio – a njegov zaštitnik ama baš ništa nije mogao da učini.“ „Šta mislite, da li je znao šta radi?“

„Mora da ima bar neku predstavu o svojim moćima. Znao je šta može da uradi sa kamenom.“ „Pravo da vam kažem, nikada nisam čuo za takvu caku. Ispričao sam Fejt šta je uradio sa onim kamenom – kako ga je bez alatki izrezbario na poleđini – a ona je počela da čita iz knjige Danijelove i viče o ispunjenju proročanstva. Htela je da uleti ovde i upozori dečaka na glinene stope. Zar to nije suludo? Prosto polude od religije. Nema nijedne žene koju znam, a da nije zaluđena verom.“ Vrata se otvoriše. „Gubi se odavde! Zar si toliko tupav da moram dvadeset puta da ti ponovim, Kali? Gde mu je majka, kad ne može da pazi na jednog sedmogodišnjeg dečaka...“ „Nemojte biti tako strogi sa malim, Mlinaru. Bilo kako bilo, sada je otišao.“ „Ne znam šta je to sa njim. Čim je Alvin Mlađi povređen, vidim Kalija gde god da pogledam. Kao da je pogrebnik koji se nada isplati.“ „Možda mu je čudno što je Alvin povređen.“ „Koliko je samo puta Alvin za dlaku poginuo...“ „Ali nikad mu ni dlaka sa glave nije falila.“ Duga tišina. „Pripovedaču.“ „Da, gospodine Mlinaru?“ „Pokazali ste da ste nam dobar prijatelј – a ponekad i uprokos nama samima. Ali rekao bih da ste i dalјe putnik.“ „To jesam, gospodine Mlinaru.“

„Ono što hoću da kažem jeste, ne da vas teram, ali ako se zadesi da se u skorije vreme zaputite na istok, biste li mogli da mi ponesete jedno pismo?“ „Sa zadovolјstvom. I to bez nadoknade, bilo za pošilјaoca – bilo za primaoca.“ „To je baš lјubazno od vas. Razmišlјao sam o onome što ste kazali, da dečak mora da se pošalјe daleko od izvesnih opasnosti. Pa sam pomislio, gde na ovome svetu ima lјudi u koje mogu da imam poverenja, da će se brinuti o njemu? U Novoj Engleskoj nemamo rođaka – a svejedno ne želim da mi sina odgaje kao puritanca, koji je večito na rubu pakla.“ „Pao mi je kamen sa srca što to čujem, gospodine Mlinaru, pošto ni ja nešto ne žudim za Novom Engleskom.“ „Ako samo pođete nazad putem koji smo mi napravili dolazeći na zapad, pre ili posle doćićete do jednog mesta na reci Hatrak, tridesetak milјa severno od Haja, ne tako daleko nizvodno od Fort Dekana. Tu je jedno svratište – ili je barem nekada bilo – a iza njega groblјe sa jednim nadgrobnim spomenikom na kojem piše Vigor, on je poginuo da spase rod.“ „Hoćete da odvedem tamo dečaka?“ „Ne, ne – neću da ga šalјem sada, kada je pao sneg. Voda...“ „Shvatam.“ „Tamo imaju kovača, pa sam mislio da bi on možda želeo da ima šegrta. Alvin je mlad, ali krupan za svoje godine, pa računam da će biti prava prilika za kovača.“ „Šegrt?“

„Pa, sigurno neću da ga dam u roblјe, zar ne? A nemam novca da ga pošalјem u školu.“ „Odneću pismo. Ali nadam se da mogu da ostanem dok se mali ne probudi, da se pozdravim sa njim.“ „Pa nisam hteo da vas noćas pošalјem na put, zar ne? Niti sutra, kad je svež sneg toliko dubok da ne može da se hoda.“ „Nisam znao da li ste primetili kakvo je vreme.“ „Uvek primećujem kad ima vode.“ Suvo se nasmeja, pa onda izađoše iz sobe. Alvin Mlađi je samo ležao, pokušavajući da shvati zašto tata hoće da ga pošalјe negde. Zar se nije čitavog života trudio da bude što bolјi? Zar nije pokušavao da pomogne koliko god ume i može? Zar nije išao u školu velečasnog Trovera, iako je pop bio nameran da ga učini ludim ili glupim? A, nadasve, zar nije naposletku spustio sa planine savršeni kamen, sve vreme ga čuvajući i učeći kuda da ide – a na kraju je i nogu rizikovao, samo da se kamen ne bi polomio. A sada hoće da ga pošalјu negde. Šegrt! Kod kovača! Za ceo svoj život on nikada nije video kovača. Do najbliže kovačnice bilo je tri dana jahanja, a tata mu nikada nije dopuštao da pođe sa njim. U celom svom životu, nikada nije bio dalјe od deset milјa od kuće. Zapravo, što je više razmišlјao o tome – to je sve više besneo. Zar nije molјakao mamu i tatu da ga puste da se sam prošeta šumom, a oni nisu dali. Sve vreme je morao da bude u nečijem društvu, kao da je zatočenik ili rob koji će pobeći. Čim negde pet minuta zakasni, smesta dolaze da ga traže. Nikad nije smeo da ide na duga putovanja –

najduže što je putovao bilo je onih nekoliko puta do kamenoloma. A sada, nakon što su ga čitavog života držali zatvorenog kao božićnu gusku, namerili su se da ga pošalјu na drugi kraj zemlјe. Bilo je to toliko nepošteno, da mu suze navrše na oči i pođoše niz obraze pravo u uši, što je bilo tako smešno da se nasmejao. „Što se smeješ?“ upita ga Kali. Alvin nije čuo kada je on ušao. „Da li ti je sada bolјe? Nigde ne krvariš, Ale.“ Kali ga dodirnu po obrazu. „Plačeš zato što puno boli?“ Alvin je verovatno mogao da mu odgovori, ali trebalo mu je previše snage da otvori usta i istera reči napolјe, na je samo lagano i nežno odmahnuo glavom. „Da li ćeš da umreš, Alvine?“ upita Kali. On ponovo odmahnu glavom. „Oh“, odvrati Kali. Zvučao je tako razočarano da se Alvin pomalo lјutnu. Nalјutio se taman toliko da mu usta ponovo prorade. „Izvini“, promuklo prošapta. „Pa, nije pošteno“, kaza mu Kali. „Nisam želeo da umreš, ali svi su počeli da pričaju kao da ćeš umreti, pa sam ja počeo da mislim kako bi to bilo kad bih ja bio taj o kojem se svi brinu. Sve vreme svi paze na tebe, a kada ja kažem nešto, samo odgovaraju: Gubi se odatle, Kali; Umukni, Kali; Niko te ništa ne pita, Kali; Zašto nisi u krevetu, Kali? Nije ih briga šta ja radim. Sem kada počnem da tebe udaram. Onda kažu Nemoj da se biješ, Kali.“

„Dobro se rveš za jednog malog miša.“ To je bilo ono što je Alvin hteo da kaže, ali nije bio siguran da li su mu se usne uopšte mrdnule. „Znaš šta sam jednom uradio kada sam imao šest godina? Otišao sam i izgubio se u šumi. Samo sam hodao i hodao. Ponekad bih sklopio oči i zavrteo se nekoliko puta kako sigurno ne bih znao gde sam. Mora da sam pola dana bio izgublјen. Da li je neko došao da me traži? Naposletku sam morao da se okrenem i da se sam vratim kući. Niko nije kazao: Gde si bio čitav dan, Kali? Mama je samo rekla: Ruke su ti prlјave kao stražnjica bolesnog konja – idi da se opereš.“ Alvin se ponovo zasmeja, skoro nemo, dok su mu pluća naporno radila. „Tebi je smešno. Svi se brinu za tebe.“ Alvin se napregnu da ovaj put progovori. „Hoćeš da me nema?“ Kali se dugo premišlјao. „Ne. Ko bi se onda igrao sa mnom? Samo glupavi rođaci. Među njima nema nijednog dobrog rvača.“ „Idem“, prošapta Alvin. „Ne, ne ideš. Ti si sedmi sin i nikada te neće pustiti.“ „Idem.“ „Naravno, po mojoj računici ja sam broj sedam. Dejvid, Miran, Metar, Vredan, Radan, Alvin Mlađi – to si ti – pa ja; to je sedam.“ „Vigor.“ „On je mrtav. Mrtav je već dugo vremena. Trebalo bi da neko to kaže mami i tati.“

Alvin je samo ležao tu, skoro iznuren od tih nekoliko stvari što je rekao. Kali nakon toga nije puno pričao. Samo je tu sedeo, miran kao kamen i čvrsto držao Alvina za ruku. Alvin ubrzo poče da tone u san, pa nije bio potpuno siguran da li je Kali zaista progovorio, ili je to samo sanjao. Ali čuo je Kalija kako kaže: „Nikada nisam želeo da umreš, Alvine.“ A onda je možda kazao: „Želim da sam ti.“ Ali Alvin je utonuo u san, a kada se ponovo probudio sa njime nije bilo nikog, a u kući je vladao spokoj, izuzev uobičajenih noćnih zvukova: vetra koji drma kapke, pucketanja brvna dok se smanjuju od hladnoće i buktanja raspalјenog trupca u ognjištu. Alvin još jednom zađe u sebe i dođe do rane. Samo što ovaj put nije morao da se puno bavi kožom i mišićima. Sada je radio na kostima. Iznenadio se koliko su čipkaste i ispunjene sićušnim šuplјinma, a ne skroz tvrde kao mlinski kamen. Ali ubrzo se snašao i nakon izvesnog vremena sa lakoćom je čvrsto spojio kosti. Ipak, nešto tu nije bilo kako treba. Nešto u njegovoj povređenoj nozi nije bilo isto kao u onoj zdravoj. Ali to je bilo tako malo da nije mogao da ga jasno vidi. Samo je znao da to čudo – šta god da je – čini da kost bude bolesna iznutra. Bila je to samo trunčica bolesti, ali nije mogao da iznađe kako da je ukloni. Bilo je to kao da pokušava da pokupi snežne pahulјice – taman kad pomisli da je nešto uhvatio, ispostavilo se da je to ništa ili je možda jednostavno toliko malo da ne može da ga vidi. A možda će samo od sebe nestati. Možda će to bolesno mesto na kosti samo ozdraviti, ako sve ostalo prezdravi.

Elenor se kasno vratila iz majčine kuće. Oklop je smatrao da bi žena trebalo da održava snažne veze sa svojom porodicom, ali bilo je previše opasno vraćati se kući u sumrak. „Priča se da divlјi crvenokošci dolaze sa juga“, kaza Oklop Gospodnji. „A ti lutaš po mraku.“ „Požurila sam kući“, odgovori mu ona. „A znam put i po mraku.“ „Nije stvar o tome što znaš put“, on strogo odvrati. „Francuzi sada daju puške kao nagradu za skalpove belaca. To neće dovesti u iskušenje prorokove lјude, ali mnogi će Čok-Tau drage volјe poći do Fort Detroita, usput prikuplјajući skalpove.“ „Alvin neće umreti“, reče Elenor. Oklop je mrzeo kada ona tako promeni temu, ali bila je to takva vest da nije mogao da je ne zapita za nju. „Znači, rešili su da mu odseku nogu?“ „Videla sam nogu. Bolјe je. A Alvin Mlađi je danas popodne bio budan. Pričala sam malo sa njim.“ „Drago mi je što je budan, Eli, zaista jeste – ali nadam se da ne očekuješ kako će ta noga prezdraviti. Možda izgleda da se tako velika rana neko vreme zacelјuje, ali ubrzo će krenuti da truli.“ „Mislim da ovaj put neće“, odgovori ona. „Hoćeš li da večeraš?“ „Mora da sam sažvakao dve vekne hleba šetajući napred-nazad i pitajući se da li ćeš doći kući.“ „Ne valјa da čovek napravi stomak.“ „Pa, ja ga imam, i on traži hranu, baš kao kod svakog drugog čoveka.“

„Mama mi je dala sir da ponesem kući.“ Stavila ga je na sto. Oklop je gajio izvesne sumnje. Pretpostavlјao je da je razlog, zašto su sirevi Fejt Mlinar tako dobri to što radi nešto sa mlekom. Ali, nije bilo bolјih sireva na obalama Vobiša, niti uz Tipi-Kanu. Živciralo ga je kada kod sebe primeti da pravi kompromise sa veštičarenjem. A kad je bio živčan, nije imao običaj da ostavlјa stvari na miru, iako mu je bilo očigledno da Eli ne želi da priča o tome. „Zašto misliš da noga neće istrunuti?“ „Jednostavno zato što brzo prezdravlјa“, odgovori ona. „Koliko to prezdravlјa?“ „Oh, skoro je zdrava.“ „Koliko to skoro?“ Ona se okrenu, zakoluta očima, pa mu ponovo okrenu leđa i poče da seče jabuke da ih postavi uz sir. „Rekoh, koliko skoro, Eli? Koliko je to skoro zdrava?“ „Zdrava je.“ „Dva dana nakon što mu je mlinski kamen pokidao pola noge, ona je zdrava?“ „Samo dva dana?“ upita ona. „Meni izgleda kao cela nedelјa.“ „Kalendar kaže da je prošlo dva dana“, odvrati Oklop. „Što znači da tamo ima veštičarenja.“ „Koliko sam ja pročitala u jevanđelјima, onaj što je lečio lјude nije bio veštac.“

„Ko je to uradio? Nemoj mi reći da su tvoji tata ili mama odjednom otkrili kako se radi nešto tako snažno. Jesu li prizvali đavola?“ Ona se okrenu, a nož u ruci i dalјe joj je bio spreman za seču. „Tata možda ne ide u crkvu, ali đavo nikada nije kročio u našu kuću.“ Velečasni Trover nije tako govorio, ali Oklop je znao kako ne bi trebalo da njega uvodi u razgovor. „Znači, to je onaj prosjak uradio.“ „On radi za prenoćište i hranu. I to vredno kao svi ostali.“ „Kažu da je znao onog matorog čarobnjaka Bena Frenklina i onog ateistu sa Apalača Toma Džefersona.“ „Ume da priča priče i nije izlečio dečaka.“ „Pa, neko jeste.“ „Možda se samo sam izlečio. U svakom slučaju, noga je i dalјe slomlјena, tako da nije reč ni o kakvom čudu. Samo se brzo zacelјuje.“ „Pa, možda se brzo zacelјuje, jer đavo vodi računa o svojima.“ Sudeći po njenom pogledu kada se okrenula, Oklop shvati da nije trebalo to da kaže. Ali, velečasni Trover skoro da je jasno i glasno kazao da je taj dečak jednako zlo kao Zver iz Otkrovenja. Ali zver ili dečak, bio je Elin brat, a ona ume da bude pravi užas kad se nakostreši, iako je uglavnom sasvim mirna. „Povuci to što si rekao“, kaza. „Sad, to su besmislice. Kako da povučem ono što sam rekao?“

„Tako što ćeš kazati da nije tako.“ „Ne znam da li jeste tako, a ne znam ni da nije. Rekao sam možda, a ako čovek svojoj ženi ne može da kaže možda, onda bolјe da je mrtav.“ „Rekla bih da je to otprilike istina“, odvrati mu ona. „A ako ne povučeš to što si kazao, poželećeš da si mrtav!“ I napade ga sa dva parčeta jabuke, po jednim u svakoj ruci. Sad, uglavnom kad bi tako krenula na njega, čak i kad je zaista lјuta, obično bi se sve završilo sa smehom, ako bi on pustio da ga malo juri po kući. Ali ne ovaj put. Jedno parče jabuke zgnječila mu je u kosu, a drugim ga gađala, pa onda otrčala u spavaću sobu na spratu, ridajući na sav glas. Ona nije imala običaj da plače, pa stoga Oklop zaklјuči da su stvari izmakle kontroli. „Povlačim to što sam rekao, Eli“, kaza joj. „Znam da je on dobar dečak.“ „Oh, baš me briga šta ti misliš“, odvrati mu ona. „Ti svejedno ništa ne znaš.“ Nije bilo puno muževa koji bi ženi dopustili da im tako nešto kaže, a da je ne ošamare. Oklop je ponekad priželjkivao da Eli malo ceni to što je on toliko dobar hrišćanin. „Znam po nešto“, reče joj. „Poslaće ga od kuće“, kaza mu ona. „Čim dođe proleće, poslaće ga na šegrtovanje. Vidim da nimalo nije srećan zbog toga, ali ne buni se, već samo leži u krevetu i tiho priča, ali i mene i sve ostale gleda kao da se sve vreme oprašta od nas.“ „A zašto žele da ga pošalјu od kuće?“

„Rekla sam ti, da ga daju na zanat.“ „Kako maze to dete, ne mogu da poverujem da će ga pustiti da ode od njih.“ „A to nije negde blizu. Šalјu ga čak na istočni kraj Haja, kod Fort Dekana. Ma, to je pola puta do okeana.“ „Znaš, kad se malo razmisli o tome i ima smisla.“ „Ima?“ „Pošto počinju nevolјe sa crvenokošcima, oni žele da ga pošalјu na sigurno. Ostali mogu da popiju strelu u lice, ali ne i Alvin Mlađi.“ Ona ga prezrivo pogleda. „Ponekad si tako sumnjičav da mi je muka od tebe, Oklope Gospodnji.“ „Nije sumnjičavost kad se to stvarno dešava.“ „Ne umeš ti da razlikuješ stvarnost od slame.“ „Hoćeš li da mi opereš ovu jabuku iz kose ili ću morati da te nateram da je poližeš?“ „Nešto ću morati da uradim ili ćeš skroz isprljati postelјinu.“ Pripovedač se osećao skoro kao lopov, pošto je sa sobom poneo toliko stvari. Dva para debelih čarapa, novo ćebe, ogrtač od jelenske kože, suvo mesto, sir i dobar brus. A i stvari za koje nisu ni znali da su mu podarili. Odmorno telo, bez bolova i modrica. Lak korak. Blaga i lјubazna lica sveže upamćenja. I priče. Priče zapisane u zapečaćeni deo knjige – one koje je sam zapisivao. I istinite priče, s mukom zapisane njihovim rukopisom.

Ipak, pošteno im je uzvratio – ili je to barem pokušao. Krovovi su bili spremni za zimu, a obavio je tu i tamo i druge posliće. Još važnije, videli su knjigu sa rukopisom Bena Frenklina, sa rečenicama koje su zapisivali Tom Džeferson, Ben Arnold, Pet Henri, Džon Adams, Aleks Hamilton – pa čak i Aron Bur, pre dvoboja, i Danijel Bun – posle. Pre no što je Pripovedač došao ti su lјudi bili deo svoje porodice i vobiškog kraja – i to je bilo sve. Sada su pripadali daleko većim pričama. Ratu za Apalačansku nezavisnost. Američkom sporazumu. Svoj put kroz divlјinu videli su kao jednu nit među mnogima i osetili snagu čitave tapiserije izatkane od tih niti. Zapravo, ne tapiserije. Ćilima. Valјanog, debelog, gusto tkanog ćilima po kojem će generacije Amerikanaca posle njih moći da hode. Tu se krije pesma; jednom će poraditi na njoj. A ostavio im je i druge stvari. Volјenog sina kojeg je izvukao ispod vodeničnog kamena. Oca koji je sada imao snage da pošalјe svog sina od kuće pre no što ga ubije. Ime za košmar jednog dečaka, tako da ovaj može da shvati kako je njegov neprijatelј stvaran. Prošaptano ohrabrenje povređenom detetu da se isceli. I jedan crtež, vrhom usijanog noža utisnut u lepu hrastovu dasku. Radije bi radio pomoću voska i kiseline na metalu, ali to nije moglo da se nađe u okolini. Stoga je vrelim nožem utisnuo linije u drvo, što je bolјe umeo. Bila je to slika mladića kojeg je ponela snažna nabujala reka, upetlјanog u korenje drveta nošenog bujicom, kako se bori za dah, dok neustrašivo gleda smrt pravo u oči. Ta bi slika bila samo prezrena na Akademiji umetnosti lorda protektora, jer je tako jednostavna. Ali domaćica Fejt briznula je u plač kad ju je ugledala i čvrsto zagrlila,

posipajući je suzama krupnim kao poslednje kapi sa streha nakon oluje. A otac Alvin, kad je vide, klimnu glavom i kaza: „To je vaša vizija, Pripovedaču. Savršeno ste prikazali njegovo lice, a nikada ga niste videli. To je Vigor. To je moj sin.“ A onda se i on zaplaka. Ostavili su je posred kamina. Možda to nije nekakva velika umetnost, mislio se Pripovedač, ali je istinita, a to tim lјudima znači više nego što neki portret znači kakvom debelom matorom plemiću ili parlamentarcu u Londonu, Kamelotu, Parizu ili Beču. „Već je jutro“, kaza domaćica Fejt. „Čeka vas dug put pre mraka.“ „Ne možete da me krivite što nisam rad da odem, mada mi je drago što ste mi poverili ovaj zadatak – i neću vas izneveriti.“ Potapša se po džepu, u kojem je bilo pismo upućeno kovaču što je živeo kod reke Hatrak. „Ne možete da odete, a da se ne pozdravite sa dečakom“, kaza mu Mlinar. Odlagao je to koliko je god moglo. Klimnu glavom, pa ustade sa udobne stolice pored vatre i uđe u sobu u kojoj je prespavao najudobnije noći u svom životu. Bilo je baš dobro videti da su oči Alvina Mlađeg otvorene, a lice živahno. Više nije bilo upalo ili namršteno od bola. Ali Pripovedač je znao da je bol i dalјe prisutan. „Idete?“ upita dečak. „Ostalo mi je samo da se pozdravim sa tobom.“ Alvin je izgledao pomalo lјuto. „Znači, ne date mi da pišem u vašoj knjizi?“ „Znaš, ne pišu baš svi.“ „Tata jeste. I mama.“

„I Kali.“ „Kladim se da je to baš lepo“, odvrati Alvin. „On piše kao... kao...“ „Kao sedmogodišnjak.“ Beše to prekor, ali Alvin nije imao namere da popusti pred njim. „Zašto onda ne i ja? Zašto Kali, a ne ja?“ „Zato što dopuštam lјudima da zapišu u knjigu samo ono najvažnije što su učinili u životu ili videli sopstvenim očima. Šta bi ti zapisao?“ „Ne znam. Možda nešto o vodeničnom kamenu.“ Pripovedač se nasmeja. „Onda, možda nešto o mojoj viziji. To je bitna stvar – sami ste to rekli.“ „A to je zapisano negde drugde, Alvine.“ „Želim da zapišem nešto u tu knjigu“, odvrati on. „Želim da moja rečenica bude tu zajedno sa rečenicom tvorca Bena.“ „Ne još“, odgovori mu Pripovedač. „Kada onda?!“ „Kada istamburaš onog matorog Razarača, momče. Tada ću ti dopustiti da pišeš u ovoj knjizi.“ „A šta ako ga nikad ne istamburam?“ „Onda ova knjiga neće puno vredeti, zar ne?“ Alvinu pođoše suze. „Šta ako umrem?“ Pripovedača obuze strah. „Kako ti je noga?“ Dečak slegnu ramenima, na treptanjem odagna suze. „To ti nije odgovor, momče.“ „Ne prestaje da boli.“ „Bolećete tako sve dok se kost ne zaceli.“

Alvin Mlađi slabašno se nasmeši. „Kost je prezdravila.“ „Zašto onda ne hodaš?“ „Boli me, Pripovedaču. Bol nikad ne prestaje. Imam jedno rđavo mesto u kosti, i još nisam smislio kako da ga popravim.“ „Naći ćeš ti neki način.“ „Još ga nisam našao.“ „Jedan stari traper jednom mi je kazao: Nije bitno da li počneš odozada ili od spreda – kako god da odereš pantera, dobro je.“ „Je li to poslovica?“ „Blizu je. Naći ćeš kakav način, makar to ne bilo ono što očekuješ.“ „Ništa nije kako očekujem“, odvrati Alvin. „Ništa nije ispalo kako sam mislio.“ „Imaš deset godina, dete. Zar si već umoran od života?“ Alvin je sve vreme trlјao ćebe između palca i kažiprsta. „Pripovedaču, ja umirem.“ Pripovedač mu se zagleda u lice, pokušavajući da vidi smrt. Nije je tu bilo. „Ne bih rekao.“ „Ono rđavo mesto u mojoj nozi – raste. Lagano, doduše, ali raste. Nevidlјivo je i izjeda svu tvrdoću u kosti. Nakon nekog vremena, napredovaće sve brže i brže i...“ „I Razoriće te.“ Alvin ovaj put odista poče da plače, a ruke mu zadrhtaše. „Bojim se smrti, Pripovedaču, ali uvukla se u mene i ne mogu da je isteram.“

Pripovedač spusti šaku preko njegove, kako bi smirio drhtanje. „Naći ćeš nekakav način. Čeka te previše posla na ovome svetu da bi sada umro.“ Alvin prevrnu očima. „To je najgluplјa stvar koju sam čuo ove godine. To što nekoga čeka posao ne znači da taj neće umreti.“ „Ali znači da neće umreti volјno.“ „Nisam ja voljan da umrem.“ „Zato ćeš otkriti način da ostaneš u životu.“ Alvin je nekoliko trenutaka ćutao. „Razmišlјao sam o tome šta ću da radim ako ostanem u životu. Kao ono što sam uradio da mi noga uglavnom ozdravi. Kladim se da to mogu da radim i drugim lјudima. Mogu da položim ruke na njih i da osetim šta im je unutra, pa da to popravim. Zar to ne bi bilo dobro?“ „Sav taj svet koji bi tako iscelio voleo bi te zbog toga.“ „Računam da je prvi put bilo najteže, a nisam baš bio pri snazi kada sam to uradio. Kladim se da bih mogao brže sa drugim lјudima.“ „Možda jeste tako. Ali čak i da svakog dana izlečiš stotinu bolesnih, pa odeš negde drugde i izlečiš još stotinu, deset hilјada lјudi umreće iza tebe, a još deset hilјada ispred tebe – tako da će, kada ti umreš, čak i oni koje si izlečio uglavnom svi biti mrtvi.“ Alvin okrenu glavu. „Ako znam kako da ih sredim, onda moram da ih sredim, Pripovedaču.“ „One koje možeš – moraš“, odgovori Pripovedač. „Ali to nije tvoje životno delo. Cigle u zidu, Alvine – samo će to biti. Nikad ne možeš da sustigneš propadanje cigala u

zidu. Isceli one koji ti slučajno pređu put, ali tvoje životno delo značajnije je od toga.“ „Znam kako da lečim lјudi, ali ne znam kako da porazim Pa... Razarača. Čak ni ne znam šta je to.“ „Sve dok si ti jedini koji može da ga vidi, ti si takođe jedini koji može i da se nada da će ga poraziti.“ „Možda.“ Ponovo zavlada duga tišina. Pripovedač je znao da je vreme da pođe. „Čekajte.“ „Sada moram da krenem.“ Alvin ga uhvati za rukav. „Ne još.“ „Ubrzo.“ „Barem... bar me pustite da pročitam šta su ostali zapisali.“ Pripovedač posegnu u svoju torbu i izvadi vrećicu sa knjigom. „Ne obećavam da ću ti objasniti šta su hteli da kažu“, odgovori, izvukavši knjigu iz njene vodootporne zaštite. Alvin brzo pronađe poslednje, najnovije rečenice. Majčin rukopis: „Vigor on gurno brvno i neje umreo dok se dečak nije rđen.“ Dejvidov rukopis: „Mlnski kmen iscepao na dve komadine pa lupio bez da nije puko.“ Kalijev rukopis: „Semdi sni.“ Alvin diže pogled. „Ne misli na mene, znate.“ „Znam“, odgovori Pripovedač. Alvin ponovo pogleda knjigu. Rukopis njegovog oca: „Neje ubio dčka jerbo jeste namrnik stigo na vrme.“

„O čemu to tata priča?“ upita Alvin. Pripovedač uze knjigu od njega i zaklopi je. „Nađi način da isceliš svoju nogu“, kaza mu. „Ne samo tebi, nego daleko većem broju lјudi, potrebno je da bude snažna.To nije zarad tebe, sećaš li se?“ Nagnu se i polјubi dečaka u čelo. Alvin ga čvrsto zagrli, tako da Pripovedač nije mogao da se pridigne, a da ne podigne dečaka iz kreveta. Nakon izvesnog vremena, Pripovedač je morao da mu razmakne ruke. Obraz mu je bio mokar od Alvinovih suza, ali nije ih obrisao. Pustio je povetarac da ih osuši dok je gazio hladnim suvim putem, a nanosi napola rastoplјenog snega pružali su se levo i desno od njega. Na trenutak zastade na drugom pokrivenom mostu, taman dovolјno da se zapita da li će se ikada više tu vratiti i da li će ih ikada više ponovo videti. Ili da li će Alvin Mlađi zapisati svoju rečenicu u njegovu knjigu. Sve bi to znao, samo da je prorok. Ali nije imao blage predstave. Nastavi da hoda, zaputivši se ka jutru.

✥ 13 ✥ Operacija

Posetilac je udobno sedeo na oltaru, opušteno se naslonivši na levu ruku, tako da mu je telo bilo vragolasto nahereno. Velečasni Trover je jednom u Kamelotu video nekog kicoša kako isto tako ležerno sedi. Bio je to čovek prepušten poroku, koji je očigledno prezirao sve za šta se zalažu puritanske crkve Engleske i Škotske. Trover se osećao prilično nelagodno što vidi Posetioca da sedi u tako skarednom položaju. „Zašto?“ upita ga Posetilac. „To što je jedini način da ti kontrolišeš svoje telesne strasti pravo sedenje u stolici, pribijenih kolena jedno uz drugo, šaka delikatno nameštenih u krilu, sa čvrsto isprepletenim prstima, ne znači da ja moram to isto da činim.“ Trover beše posramlјen. „Nije pošteno da me koriš zbog mojih misli.“ „Jeste, kada mene tvoje misli kore zbog mojih postupaka. Čuvaj se oholosti, prijatelјu moj. Ne umišlјaj da si ti toliko pravičan, da možeš da sudiš o delima anđela.“ Bio je to prvi put da je Posetilac sebe nazvao anđelom.

„Nisam ja sebe ma čime nazvao“, odvrati mu Posetilac. „Ti moraš da naučiš kako da kontrolišeš svoje misli, Trovere. Prelako izvodiš zaklјučke.“ „Zašto si mi se ukazao?“ „Reč je o tvorcu ovog oltara“, odgovori Posetilac, pa potapša jedan od krstova koje je Alvin Mlađi utisnuo u drvo. „Trudio sam se iz sve snage, ali dečaka je nemoguće naučiti. Sumnja u sve i buni se protiv svake teološke stavke, kao da one moraju da zadovolјe neke testove logike i konzistentnosti koji važe u svetu nauke.“ „Drugim rečima, očekuje da tvoje doktrine imaju smisla.“ „Nije volјan da prihvati zamisao da neke stvari moraju da ostanu tajanstvene, pojmlјive samo umu Gospodnjem. Dvojbenost ga čini drčnim, a paradoksi izazivaju otvorenu pobunu.“ „Nepodnošlјivo dete.“ „Najgore koje sam ikada video“, odgovori Trover. Posetiočeve oči odjednom blesnuše, a Troveru srce siđe u pete. „Pokušao sam“, poče Trover. „Pokušao sam da ga preobratim da služi Gospodu. Ali uticaj njegovog oca...“ „Slab je čovek koji za svoje neuspehe okrivlјuje snage drugih“, odvrati Posetilac. „Ali još nisam pretrpeo neuspeh!“ uzviknu Trover. „Rekao si mi da imam vremena sve dok dečak ne napuni četrnaest...“ „Ne – Rekao sam ti da ja imam vremena dok dečak ne napuni četrnaestu. Ti imaš samo dok on živi ovde.“

„Nisam čuo da će se Mlinari odseliti. Taman su namestili kamen, pa će u proleće početi da melјu, a ne bi otišli bez...“ Posetilac ustade sa oltara. „Dopustite da vam izložim jedan slučaj, velečasni Trovere. Čisto razgovora radi, pretpostavimo da se nalazite u istoj sobi sa najgorim neprijatelјem svega što ja predstavlјam. Pretpostavimo da je on bolestan i da bespomoćno leži u svom krevetu. Ako se oporavi, otići će daleko van dohvata vaše ruke i zaputiti se da uništi sve što vi i ja volimo na ovome svetu. Ali ako umre, naš veliki cilј biće bezbedan. Dalјe, pretpostavimo da vam neko stavi nož u ruku i da vas preklinje da obavite osetlјiv hirurški zahvat na tom dečaku. I pretpostavimo, potom, da bi vaš nož mogao da preseče veliku arteriju, kad bi samo skliznuo u stranu. Nadalјe, pretpostavimo da bi njegova krv tako brzo istekla, da bi za nekoliko trenutka on umro, samo kad biste vi malčice zakasnili. U tom slučaju, veličasni Trovere, šta bi bila vaša dužnost?“ Trover je bio preneražan. Čitavog svog života pripremao se da podučava, ubeđuje, primorava i iznuđuje – ali nikada da vrši krvava dela kao to koje Posetilac predlaže. „Ja nisam za takve stvari“, odgovori. „A jeste li za kralјevstvo Gospodnje?“ upita ga Posetilac. „Ali Gospod je kazao: Ne ubij.“ „Oh? Zar je to rekao Isusu Navinu kad ga je poslao u obećanu zemlјu? Zar je to kazao Saulu, kada ga je poslao da napadne Amalekite?“

Trover se seti svih tih mračnih delova starog zaveta i poče da se trese od straha kad pomisli na mogućnost da i sam učestvuje u takvim stvarima. Ali Posetilac beše neumolјiv. „Prvosveštenik Samuilo zapovedio je kralјu Saulu da ubije sve Amalekite – svakog muškarca i ženu, svako dete. Ali Saul nije imao petlјe da to uradi. Spasao je kralјa Amalekita i vratio ga živog. Zbog tog zločina neposlušnosti, šta je Gospod učinio?“ „Odabrao Davida da postane kralј mesto Saula“, promrmlјa Trover. Posetilac priđe Troveru, a ovaj oseti bolne rane od ognja u njegovim očima. „A šta je onda Samuilo, prvosveštenik, nežni sluga Gospodnji učinio?“ „Naredio je da se Agag, kralј Amalekita, dovede pred njega.“ Posetilac beše neumolјiv. „I šta je Samuilo učinio?“ „Ubio ga“, prošapta Trover. „Šta u bibliji piše da je učinio?!“ Urliknu Posetilac. Zidovi crkve zatresoše se, a staklo u prozorima zazvecka. Trover zajeca od straha, ali odgovori rečima koje je Posetilac zahtevao da čuje: „Samuilo je sasekao Agaga na komade – u prisustvu Gospodnjem.“ Sada je jedini zvuk u crkvi bilo Troverovo isprekidano disanje dok se borio da obuzda svoje histerično jecanje. Posetilac mu se nasmeši, pogleda punog lјubavi i oproštaja. A onda nestade. Trover pade na kolena pred oltarom i poče da se moli. O, Oče, umro bih za Tebe, ali ne traži od mene da ubijem. Neka me ovaj pehar prođe, jer sam preslab. Nedostojan sam da taj teret padne na moja pleća.

Suze mu kanuše na oltar. Začu šištav zvuk i zabezeknuto odskoči od oltara. Nјegove suze skliznuše površinom oltara kao voda po vrelom tiganju, sve dok naposletku ne ispariše. Gospod me je odbacio, pomisli on. Zavetovao sam se da Nјemu služim kako god da On zahteva, a sada, kada On od mene traži nešto teško, kada On zapoveda da budem snažan kao starozavetni proroci, otkrih da sam slomlјeni sud u šakama Gospodnjim. Ne mogu da sadržim sudbinu koju On želi da sune u mene. Crkvena se vrata otvoriše, pustivši unutra talas ledenog vazduha koji pohrli podom i zapahnu sveštenika, tako da se ovaj sav naježi. Trover diže pogled, bojeći se da je to kakav anđeo poslat da ga kazni. Ali nije bilo nikakvog anđela. Bio je to samo Oklop Gospodnji Tkač. „Nisam hteo da vas prekinem u molitvi“, reče Oklop. „Uđite“, odgovori Trover. „Zatvorite vrata. Šta mogu da učinim za vas?“ „Ne za mene“, reče Oklop. „Priđite. Sedite. Ispričajte mi.“ Trover se ponada da je Okloplјev dolazak znak od Boga. Jedan član njegove pastve dolazi mu po pomoć odmah nakon što se pomolio, jamačno mu to Gospod stavlјa do znanja da je ipak prihvaćen. „Reč je o bratu moje žene“, poče Oklop. „O dečaku, Alvinu Mlađem.“ Trover se sav naježi. „Znam ga. Šta sa njim?“ „Znate da je slomio nogu?“ „Čuo sam.“

„Niste otišli da ga posetite pre no što se zalečila?“ „Stavlјeno mi je do znanja da nisam dobrodošao u toj kući.“ „Pa, da vam kažem, baš je gadno. Čitav komad kože pokidan. Kosti slomlјene. Ali dva dana kasnije, sve je zacelјeno. Nema ni ožilјka. Tri dana kasnije, već je hodao.“ „Mora da nije bilo baš toliko loše kao što ste vi isprva mislili.“ „Kad vam kažem, ta je noga bila slomlјena, a rana gadna. Čitava porodica mislila je da će dečak umreti. Raspitali su se kod mene za kupovinu klinaca za kovčeg, a jad ih je toliko izmučio da nisam bio siguran da nećemo sahraniti i dečakove roditelјe.“ „Onda nije moguće da se u potpunosti izlečio kako vi kažete.“ „Pa, nije se baš u potpunosti zalečio – i zato sam došao da vas vidim. Znam da ne verujete u takve stvari, ali kažem vam da su nekakvim mađijama izlečili tom dečaku nogu. Eli kaže da je zapravo on sam vračao. Čak je nekoliko dana i hodao bez udlage, ali bol ga nikako nije popuštao, pa sada kaže da ima bolesno mesto u koski. Ima i groznicu.“ „Za sve to postoji potpuno prirodno objašnjenje.“ Odvrati Trover. „Pa, bilo kako bilo, po meni je taj dečak svojim vračanjem prizvao đavola, a sada ga taj đavo iznutra izjeda živog. A budući da ste vi zaređeni sveštenik Gospodnji, mislio sam da biste možda mogli da u ime Gospoda Isusa isterate tog đavola iz njega.“

Naravno, sujeverje i volšebništvo obične su gluposti, ali kada je Oklop spomenuo mogućnost da je đavo u dečaku, to je već imalo smisla, jer se uklapalo sa onim što je saznao od Posetioca. Možda je Gospod želeo da on iz tog deteta istera đavola, da ga očisti od zla – a ne da ga ubije. Bila je to prilika da se iskupi zbog svog neuspeha i slabe volјe od pre nekoliko minuta. „Poći ću“, kaza. Uze svoj teški ogrtač i prebaci ga preko ramena. „Bolјe da vas upozorim – niko me u toj kući nije zamolio da vas dovedem.“ „Spreman sam da se nosim sa gnevom nevernika“, odvrati Trover. „Mene brine đavolјa žrtva, a ne njegova glupa i sujeverna porodica.“ Alvin je ležao u krevetu i goreo od groznice. Pošto je bio dan, kapci su bili zatvoreni, da mu svetlost ne bi pekla oči. Ali noću ih je terao da ih širom otvore, kako bi pustili hladan vazduh u sobu. Tada bi odahnuo od olakšanja. Tokom onih nekoliko dana kada je mogao da hoda, video je da je sneg pokrio livadu. Sada je pokušavao da zamisli sebe kako leži pod tim snežnim pokrivačem. Bilo bi to olakšanje od vatre što bukti u njegovim telu. Jednostavno nije mogao da u sebi vidi dovolјno sitno. Ono što je uradio sa koskom, sa mišićnim vlaknima i slojevima kože, bilo je mnogo teže nego nalaženje pukotina u kamenu. Ali mogao je da se snađe i prođe kroz lavirint svoga tela, pronađe velike rane i da im pomogne da se zatvore. Međutim, većina onoga što se dešavalo bilo je presitno i prebrzo, tako da on to nije mogao da razume.

Video je ishod, ali nije video igrače – i nije mogao da razazna kako se sve to dešava. Tako je to bilo sa onim rđavim mestom u kosti. Samo jedan delić koji slabi i truli. Osećao je razliku između rđavog mesta i zdrave kosti i omeđio granice bolesti. Ali nije zapravo mogao da vidi šta se dešava. Nije mogao to da promeni. Umreće. Znao je da nije sam u sobi. Neko je uvek sedeo kraj njegovog uzglavlјa. Kad bi otvorio oči, video bi mamu, tatu ili neku od sestara. Ponekad čak i nekog od braće, mada je to značilo da je taj ostavio ženu da sama gleda posao. Bila je to uteha za Alvina, ali takođe i teret. Stalno je razmišlјao o tome kako bi trebalo da požuri i umre – a da se svi vrate svojim normalnim životima. Tog popodneva, Metar je sedeo kraj uzglavlјa. Alvin ga je pozdravio kada je ušao u sobu, ali nisu potom puno pričali. Kako si? Umirem, hvala, a ti? Malo je teško ćaskati o tome. Metar je pričao kako su on i blizanci pokušali da isklešu žrvanj. Odabrali su mekši kamen od onog sa kojim je Alvin radio, ali opet su se grdno namučili. „Naposletku smo digli ruke“, reče Metar. „Moraćemo da sačekamo da ti odeš do planine i isklešeš žrvanj.“ Alvin na to nije odgovorio, pa su obojica otad samo ćutali. Alvin je ležao, preznojavao se, sve vreme osećajući kako se trulež u njegovim kostima lagano širi. Metar je sedeo i nežno ga držao za ruku. A onda poče da zvižduće. Alvin se na to prenu. Toliko je bio obuzet svojom unutrašnjošću, da je izgledalo kao da ta muzika dopire iz

neke velike dalјine, pa mora da proputuje izvesnu udalјenost kako bi otkrio odakle to dopire. „Metre“, viknu; ali glas mu beše samo šapat. Zviždukanje stade. „Izvini“, kaza Metar. „Da li ti smeta?“ „Ne“, odgovori Alvin. Metar ponovo poče da zvižduće. Bila je to čudna melodija, koju Alvin nikada ranije nije čuo. Zapravo, uopšte nije to zvučalo kao neka melodija. Nijednom nije bilo ponavlјanja, već su se stalno smenjivali novi obrasci, kao da je Metar izmišlјa usput. Dok je Alvin tu ležao i slušao, melodija ga je podsećala na kakvu mapu puta što krivuda kroz divlјinu, pa on stade da ga sledi. Ne da je nešto video, kao kad bi pratio pravu mapu. Jednostavno mu se činilo da mu melodija stalno pokazuje samo središte stvari i sve o čemu je razmišlјao, razmišlјao je kao da stoji u tom mestu. Skoro kao da može da vidi sve što je već pomislio, dok je pokušavao da pronađe put do rđavog mesta u svojoj koski i da smisli kako da ga zaleči. Bilo je to kao da je na nekoj visokoj planini ili na proplanku, pa više vidi. Sada pomisli nešto što mu ranije nije palo napamet. Kada je polomio nogu, i kada se koža onako pokidala, svi su videli koliko je gadno, ali niko nije mogao da mu pomogne – do on sam. Morao je sve to da sredi iznutra. Ali sada, niko ne može da vidi ranu koja ga ubija. Iako on može da je vidi, ništa ne može da učini kako bi ozdravio. Možda je, stoga, sada vreme da mu neko drugi pomogne – i to ne pomoću kakve skrivene moći. Samo pomoću proste krvave hirurgije.

„Metre“, prošapta. „Ovde sam“, odgovori Metar. „Znam kako da zalečim nogu“, reče. Metar se nagnu bliže. Alvin nije otvorio oči, ali osećao je bratovlјev dah na obrazu. „Ono rđavo mesto u mojoj kosti sve više raste, ali još se nije do kraja raširilo“, poče Alvin. „Ne mogu da ga zacelim, ali računam da bih mogao da zalečim kost, kad bi neko isekao taj deo i izvadio mi ga iz noge.“ „Isekao?“ „Mislim da će poslužiti tatina testera kojom seče meso.“ „Ali nema hirurga na trista milјa odavde.“ „Onda računam da bi bolјe bilo da neko brzo nauči – ili sam mrtav.“ Metar je sve brže disao. „Misliš da će ti isecanje kosti spasiti život?“ „Ne mogu da se setim ničeg bolјeg.“ „To bi moglo da te gadno oćopavi“, kaza mu Metar. „Ako umrem, neću mariti. Ako preživim – to vredi ćopave noge.“ „Idem po tatu.“ Metar odgurnu stolicu i istrča iz sobe. Trover pusti Oklopa da povede ka tremu Mlinarovih. Neće moći da oteraju muža svoje kćeri. Međutim, nije bilo razloga za njegovu zabrinutost, Domaćica Fejt je otvorila vrata, a ne njen muž poganin. „Ma, velečasni Trovere, baš lјubazno od vas što ste svratili“, kaza mu. Međutim, njen razdragani glas bio je

čista laž, ako je njeno ispijeno lice govorilo istinu. U poslednje vreme u toj se kući nije dobro spavalo. „Ja sam ga doveo, mati Fejt“, reče Oklop. „Došao je samo jer sam ga ja zamolio.“ „Pastor naše crkve uvek je dobrodošao u mome domu“, odgovori Fejt. Uvede ih u veliku sobu. Nekoliko devojaka pravilo je kvadratiće za pačvork i pogledalo ga sedeći u stolicama pored ognjišta. Najmlađi dečak, Kalvin, vežbao je pisanje na jednoj dasci, služeći se uglјenom iz vatre. „Drago mi je što vidim da vežbaš pismena slova“, kaza mu Trover. Kali ga samo pogleda. U njegovim očima beše tračak netrpelјivosti. Očigledno da je dečaku smetalo što ga njegov učitelј nadgleda i kod kuće, koja bi trebalo da je utočište. „Dobro ih pišeš“, reče mu Trover, pokušavši da natera malog da se opusti. Kali ništa ne reče, već ponovo spusti pogled na svoju priručnu tablu i nastavi da škrabulјa reči. Oklop smesta pređe na posao koji ih je tu doveo. „Mati Fejt, došli smo zbog Alvina. Znaš šta je mislim o veštičarenju, ali nikada ni reč nisam rekao protiv onoga što vi radite u vašoj kući. Uvek sam mislio da su to vaše stvari, a ne moje. Ali sada onaj dečko plaća cenu za zlo koje ste pustili da ovde uđe. Izmađijali ste mu nogu, pa je sada đavo u njemu i ubija ga – a ja sam doveo velečasnog Trovera da tog đavola izbaci.“ Domaćica Fejt izgledala je zbunjeno. „U ovoj kući nema đavola.“

Ah, jadna žena, nemo kaza Trover. Kad bi samo znala koliko dugo đavo ovde boravi. „Moguće je toliko se navići na đavolјe prisustvo, da se i ne shvata da je on tu.“ U tom trenutku otvoriše se vrata pored stepeništa i gospodin Mlinar unatraške izađe kroz njih. „Ne ja“, kaza, obraćajući se osobi koja je bila u toj sobi. „Ja neću da prinesem nož tom malom.“ Kali skoči na zvuk očevog glasa i potrča do njega. „Oklop je doveo matorog Trovera, tata, da ubije đavola.“ Gospodin Mlinar se okrenu, a lice mu poprimi nekakav čudan izraz, i pogleda posetioce kao da ne može da ih prepozna. „Postavila sam na ovu kuću valјane i snažne heksove“, reče domaćica Fejt. „Ti heksovi prizivaju đavola“, odvrati Oklop. „Misliš da štite tvoju kuću, ali oni zapravo teraju Gospoda odavde.“ „Nikakav đavo ovde nije kročio“, bila je uporna. „Ne sam od sebe“, odvrati Oklop. „Pozvali ste ga svojim prizivanjem. Primorali ste Sveti duh da zbog vašeg veštičarenja i idolopoklonstva napusti vašu kuću, tako da je đavo prirodno ušao, pošto je iz vašeg doma isterao dobrotu. Uvek ulaze, kada vide priliku da čine zlo.“ Trover se tada malo zabrinu da Oklop previše priča o stvarima koje ne razume. Bilo bi bolјe da je samo pitao da li Trover može da se moli nad dečakom kraj njegovog uzglavlјa. Sada je povukao borbene linije koje nikada nije trebalo povući. A šta god da se zbivalo u Mlinarevoj glavi, bilo je sasvim očigledno da sada nije trenutak da se on

provocira. Mlinar polako priđe Oklopu. „Hoćeš da kažeš da ono što ulazi čoveku u kuću da čini zlo jeste đavo?“ „Svedočim ti kao neko ko voli Gospoda Isusa“, poče Oklop, ali pre no što stiže da nastavi sa svojim svedočanstvom, Mlinar ga zgrabi za rame kaputa i pojas na pantalonama, pa ga okrenu ka vratima. „Bolјe da neko otvori ta vrata!“ urliknu Mlinar. „Ili ću ih razvaliti!“ „Šta to radiš Alvine Mlinaru?!“ viknu njegova žena. „Teram đavolјe!“ odviknu Mlinar. Kali je tada već širom otvorio vrata, pa Mlinar izgura zeta do ivice trema i baci ga u vazduh. Oklopov krik besa i protesta završi se u snegu, a više nije bilo prilike da se nakon toga čuje njegovo dranje, jer je Mlinar zalupio i zabravio vrata. „Baš si rmpalija“, kaza mu domaćica Fejt, „kad si izbacio muža svoje kćeri.“ „Učinio sam samo ono za šta je on kazao da je Božja volјa“, odvrati Mlinar, pa pogleda pastora. „Oklop nije govorio u moje ime“, blago odgovori Trover. „Ako samo pipneš sveštenog čoveka“, upozori ga domaćica Fejt, „spavaćeš u hladnom krevetu do kraja života.“ „Ne bih ga ni pipnuo“, odvrati Mlinar. „Ali, po meni, trebalo bi da se drži podalјe od mene, kad se ja već držim podalјe od njega.“ „Možda vi ne verujete u moć molitve...“ poče Trover. „Računam da to zavisi od toga ko se moli, a ko sluša“, prekide ga Mlinar.

„Svejedno“, nastavi Trover, „vaša žena veruje u Isusa Hrista, čiji sam ja zaređeni sveštenik. Nјeno je verovanje, a i moje, da će moja molitva kraj njegovog uzglavlјa biti probitačna kada je reč o njegovom leku.“ „Ako takve reči koristite kada se molite“, reče mu Mlinar, „pravo je čudo što Gospod zna o čemu pričate.“ „Iako vi ne verujete da takva molitva može da pomogne“, produži Trover, „svakako ne može da naškodi, zar ne?“ Mlinar pogleda Trovera, pa svoju ženu – pa ponovo sveštenika. Trover nimalo nije sumnjao da bi već jeo sneg pored Oklopa Gospodnjeg, da Fejt nije tu. Ali Fejt jeste bila tu i već je pripretila. Čovek ne može da napravi četrnaestoro dece, ako ga supruga ne privlači u krevetu. Mlinar popusti. „Samo napred“, kaza. „Ali nemojte predugo da gnjavite dečaka.“ Trover blaženo klimnu. „Ne više od nekoliko sati“, reče. „Minuta!“ smesta ga ispravi Mlinar. Ali Trover se već zaputio ka vratima pored stepeništa, a Mlinar nije krenuo da ga zaustavi. Kad bi želeo, mogao bi da provede sate sa dečakom. Zatvorio je vrata za sobom. Ne bi bilo svrhe da dopusti neznabošcima da mu se mešaju. „Alvine“, kaza. Dečak je bio ispružen pod ćebetom, a čelo mu beše orošeno znojem. Oči mu behu skloplјene. Ali, nakon izvesnog vremena, malčice otvori usta. „Velečasni Trovere“, prošapta.

„Jeste, ja sam“, odgovori Trover. „Alvine, došao sam da se molim za tebe, kako bi Gospod tvoje telo oslobodio đavola od kojeg si se razboleo.“ Nakon jedne stanke, kao da je trebalo vremena da Troverove reči dopru do Alvina i isto toliko dugo da se njegov odgovor vrati, dečak kaza: „Nema đavola.“ „Čovek ne može da očekuje da dete bude upoznato sa religioznim stvarima“, odvrati Trover. „Ali moram da ti kažem kako iscelјenje dolazi samo onima koji imaju veru da budu iscelјeni.“ A onda je tokom narednih nekoliko minuta pripovedao priču o centurionovoj kćeri i ženi što je dotakla Spasitelјevu odoru. „Seti se šta joj je kazao: Tvoja vera učinila te je celom – tako joj je rekao. I tako, Alvine Mlinaru, tvoja vera mora biti snažna pre no što te Bog učini celim.“ Dečak nije odgovorio. Budući da je Trover bio veoma blagoglagolјiv dok je pričao te dve priče, malčice se uvredio što je dečak zaspao. Ispruži jedan dugi prst i gurnu ga po ramenu. Alvin se trznu. „Čuo sam vas“, promrmlјa. Nije bilo dobro što je dečak i dalјe naduren, i to nakon što je čuo prosvetitlјsku reč Gospodnju. „Pa?“ upita Trover. „Da li veruješ?“ „U šta?“ ponovo promrmlјa dečak. „U jevanđelјe! U Boga koji može da te isceli, samo ako smekšaš srce!“ „Verujem“, prošapta Alvin. „U Boga.“ To bi trebalo da je bilo dovolјno, ali Trover je previše poznavao istoriju religije, tako da je počeo da traga za još detalјa. Nije bilo dovolјno priznati veru u božanstvo. Ima

mnogo božanstava, a sva su lažna – sem jednog. „U kojeg Boga veruješ, Ale Mlađi?“ „Boga“, odgovori dečak. „Čak se i neznabožački Mauri mole prema crnom kamenu iz Meke i zovu ga Bogom! Veruješ li u pravog Boga i veruješ li ispravno? Ne, razumem da si previše slab i ophrvan groznicom da bi objasnio svoju veru. Pomoći ću ti, mali Alvine. Postavlјaću pitanja, a ti ći ćeš mi sa da ili ne odgovoriti da li veruješ.“ Alvin je ležao i čekao. „Alvine Mlinaru, veruješ li u Boga bez tela, delova ili strasti? Velikog Nestvorenog Tvorca, Čije je središte svuda, ali Čiji se obim ne može otkriti?“ Dečak je neko vreme razmišlјao o tome pre no što je odgovorio. „To mi skroz nema smisla“, reče. „On ni ne treba da ima smisla svetovnome umu“, odvrati Trover. „Samo te pitam da li veruješ u Onog što sedi povrh bestelesnog prestola; samopostojeće Biće, što je toliko veliko da ispunjava čitavu vaselјenu, a opet toliko prožimuće da živi u tvome srcu.“ „Kako može da sedi na nečemu što je bestelesno?“ upita dečak. „Kako nešto tako veliko može da stane u moje srce?“ Dečak je očigledno bio previše neobrazovan i prostodušan da pojmi sofisticirani teološki paradoks. Opet, u igri je više od jednog života, pa čak i jedne duše – reč je o svim dušama za koje je Posetilac kazao da će ih taj dečak upropastiti ako ne bude preobraćen u pravu veru. „U tome je sva lepota“, odgovori Trover, a glas mu se ispuni osećanjima. „Bog je nama nepojmlјiv; ali opet je,

u Svojoj beskonačnoj lјubavi, pristao da nas spase, iako smo neznalice i budale.“ „Zar lјubav nije strast?“ upita dečak. „Ako ne možeš da shvatiš šta je Bog“, nastavi Trover, „da ti postavim jedno drugo pitanje, koje je možda određenije. Veruješ li u paklenu jamu bez dna, u kojoj rđavi gore, ali nikad ne izgaraju? Veruješ li u Satanu, neprijatelјa Gospodnjeg, koji želi da ti ukrade dušu i zatoči je u svom kralјevstvu, kako bi je kroz čitavu večnost mučio?“ Dečak se na to malčice pridiže, okrenuvši glavu ka Troveru, mada i dalјe nije otvarao oči. „Možda verujem u tako nešto“, odgovori. Ah, da, pomisli Trover. Mali jeste imao nekakva iskustva sa đavolom. „Jesi li ga video, dete?“ „Kako vaš đavo izgleda?“ šapatom upita dečak. „Nije on moj đavo“, odvrati Trover. „A da si slušao za vreme službi, znao bi – jer sam ga mnogo puta opisao. Tamo gde čovek na glavi ima kosu, đavo ima bivolјe rogove. Tamo gde čovek ima ruke, đavo ima medveđe kandže. Ima jareće papke, a glas mu je kao rika izgladnelog lava.“ Na Troverovo zaprepašćenje, dečak se nasmeši, a grudi mu se nemo zatresoše od smeha. „A vi nas nazivate sujevernima“, reče. Trover nikad ne bi poverovao da đavo tako čvrsto može da zgrabi detinju dušu, da nije video kako se dečak smeje od zadovolјstva na opis čudovišnog Lucifera. Taj se smeh mora zaustaviti! To je uvreda protiv Boga!

Trover lupi biblijom po dečakovim grudima, isteravši Alvinu dah. A onda, jednom rukom pritiskajući knjigu, Trover se ispuni rečima inspiracije i viknu sa više strasti no ikada ranije u svom životu: „Satano, odbijam te u ime Gospodnje! Zapovedam ti da zauvek napustiš ovog dečaka, ovu sobu i ovu kuću! Nikad više ne traži da zaposedneš dušu u ovom mestu, inače će te moć Gospodnja kazniti i u najdublјim paklenim krajevima!“ Onda zavlada tišina. Sve je bilo tiho, sem napornog dečakovog disanja. U sobi je vladao takav mir, a u Troverovom srcu takva iscrplјena pravičnost, da je bio ubeđen kako je đavo pobegao glavom bez obzira. „Velečasni Trovere“, kaza dečak. „Da, sine moj?“ „Možete li sada da maknete tu bibliju sa mene? Računam da su svi đavoli odatle pobegli, ako ih je bilo.“ Onda dečak ponovo poče da se smeje, tako da je biblija poskakivala pod Troverovom šakom. U tom trenu, Troverovo ushićenje pretvori se u gorko razočaranje. Dapače, činjenica da dečak može tako đavolski da se smeje sa biblijom na sebi bila je dokaz da ga nikakva sila neće očistiti od zla. Posetilac je bio u pravu. Trover nikada nije trebalo da odbije silan posao na koji ga je Posetilac pozvao. Bilo je u njegovoj moći da ubije Zver apokalipse, a on je bio preslab i preosećajan da prihvati taj božanski zov. Morao sam da budem Samuilo i da usmrtim neprijatelјa Gospodnjeg. Mesto toga, ja Saul, običan slabić, koji ne može da ubije one za koje Gospod zapoveda da moraju umreti. Sada ću gledati kako ovaj

dečak odrasta sa Sataninom silom u sebi i znaću da on buja zato što sam ja slab. U sobi je postalo toliko vrelo da je počeo da se guši. Nije to ni shvatio, dok mu znoj nije probio odeću. Teško je disao. Ali šta je drugo mogao da očekuje? U toj sobi bio je vreli dah pakla. Boreći se za vazduh, on uze bibliju i ispruži je pred sebe, braneći se od đavolјskog deteta koje se grozničavo kikotalo pod ćebetom – i pobeže. Teško dišući, zaustavi se u velikoj sobi. Prekinuo je nekakav razgovor, ali na to nije ni obratio pažnju. Šta ti zatucani lјudi mogu bitno da pričaju, u poređenju sa onim što je upravo iskusio? Bio sam u prisustvu Sataninog podanika, maskiranog u malog dečaka; ali otkrio mi se svojim ruganjem. Trebalo je da znam šta je taj dečak kada sam mu opipao glavu i otkrio da je tako savršeno uravnotežena. Samo falsifikat može da bude tako savršen. To dete i nije stvarno. Ah, kad bih samo imao snagu velikih starozavetnih proroka, pa da porazim neprijatelјa i odnesem Gospodu znak moje pobede! Neko ga je vukao za rukav. „Jeste li dobro, velečasni?“ Bila je to domaćica Fejt, ali velečasni Trover nije ni pomišlјao da joj odgovori. Međutim, njeno cimanje okrenulo ga je licem prema kaminu. Povrh njega bila je jedna izrezbarena slika, a on tako pometen isprva nije mogao da odredi šta je. Izgleda da je to bilo lice neke napaćene duše, okružene palacavim pipcima. Plamen, eto šta su, mislio se, a to je neka duša što se davi u jari i gori u paklenom ognju. Ta slika za njega je bila pravo mučenje, ali takođe i izvor zadovolјstva, jer je njeno prisustvo u toj kući označavalo koliko je ta porodica blisko vezana sa paklom. Nalazio se usred neprijatelјskog uporišta. Tada

se seti jednog odlomka iz psalama: Bikovi bašanski gledaju me, i ja mogu da prebrojim sve svoje kosti. Gospode, moj Gospode, zašto si me zaboravio? „Evo“, reče mu domaćica Fejt. „Sedite.“ „Da li je dečak dobro?“ Mlinar lјutito htede da čuje. „Dečak?“ upita Trover. Reči mu jedva siđoše sa usana. Dečak je demon iz Šeola, a ti me pitaš kako je? „Onoliko koliko se to može očekivati“, odgovori Trover. Onda se okrenuše od njega i vratiše svom razgovoru. On postepeno shvati o čemu to pričaju. Izgleda da je Alvin hteo da neko iseče oboleli deo njegove kosti. Metar je čak doneo i testeru za kost – sa sitnim zubima – iz šupe za kasaplјenje. Rasprava se vodila između Fejt i Metra, jer Fejt nije želela da iko seče njenog sina, kao i između Mlinara i drugo dvoje, jer je Mlinar to odbijao da učini, a Fejt je davala pristanak samo ako Alvinov otac seče. „Ako misliš da to treba uraditi“, kaza Fejt, „onda ne vidim zašto si spreman da to prepustiš nekome drugom.“ „Ne ja“, odvrati Mlinar. Trover tada shvati da se taj čovek plaši. Plaši se da prisloni nož uz svog sina. „Tebe je tražio, tata. Kaže da će obeležiti na svojoj nozi gde da se seče. Ti samo zasečeš deo kože i oguliš ga, a odmah ispod nje je kost, pa zasečeš u kost i izvadiš čitavo rđavo mesto.“ „Ja nisam od onih što se onesvešćuju“, izusti Fejt, „ali vrti mi se u glavi.“ „Ako Al Mlađi kaže da se to mora uraditi, onda radite!“ viknu Mlinar. „Ali ne ja!“

A onda, kao nalet svetlosti u mračnu sobu, velečasni Trover ugleda svoje iskuplјenje. Gospod mu je očigledno pružao baš onu priliku koju je Posetilac prorekao. Priliku da drži nož u rukama, da zaseče dečakovu nogu, i slučajno preseče arteriju i prolije krv – sve dok život ne istekne. Ono od čega je u crkvi ustuknuo, misleći da je Alvin samo običan dečak, sada će drage volјe učiniti, jer je video kakvo je to zlo prerušeno u oblik deteta. „Ja sam ovde“, kaza. Svi ga pogledaše. „Nisam hirurg“, nastavi, „ali razumem se u anatomiju. Ipak jesam naučnik.“ „Čvoruge“, reče Mlinar. „Da li ste ikada čerečili kravu ili svinje?“ upita Metar. „Metre!“ užasnuto se ote njegovoj majci. „Tvoj brat nije živinče.“ „Samo hoću da znam da li će da povraća kada vidi krv.“ „Viđao sam krv“, odvrati Trover. „I nimalo se ne bojim kada sečem zarad spasenja.“ „Oh, velečasni Trovere, to je previše. Ne možemo to da tražimo od vas“, kaza domaćica Fejt. „Sada shvatam da me možda ipak inspiracija jeste danas ovde dovela, nakon što tako dugo nisam bio u ovoj kući.“ „Doveo vas je moj blentavi zet“, odvrati Mlinar. „Pa“, odgovori Trover, „bila je to samo jedna misao. Shvatam da ne želite da to učinim, a ne mogu da kažem kako vas zbog toga krivim. Ipak je opasna stvar pustiti

stranca da seče vaše dete, makar je reč o spasavanju njegovog života.“ „Niste vi stranac“, Fejt je bila uporna. „Šta ako negde pogrešim? Možda mi ruka sklizne. Možda je njegova pređašnja povreda promenila putanje izvesnih krvnih sudova. Možda presečem arteriju, a on za par trenutaka iskrvari na smrt. Onda ću na duši nositi život vašeg deteta.“ „Velečasni Trovere“, reče mu Fejt, „ne možemo da vas krivimo zbog nekog slučaja. Sve što možemo da učinimo jeste da pokušamo.“ „Jedino što je zaista sigurno jeste da će on umreti ako ništa ne učinimo“, ubaci se Metar. „Kaže da smesta moramo da sečemo, pre no što se rđavo mesto previše proširi.“ „Možda neko od vaših starijih sinova“, predloži Trover. „Nemamo vremena da ih pozovemo!“ zajeca Fejt. „Oh, Alvine, on je dečak kojeg si odabrao da nosi tvoje ime. Zar si rešen da ga pustiš da umre, samo zato što ne možeš da podneseš ovog sveštenika?“ Mlinar jadno odmahnu glavom. „Onda, učinite to.“ „On bi radije da ti to uradiš, tata“, reče mu Metar. „Ne!“ jasno i glasno odvrati Mlinar. „Bolјe je da to bude ma ko drugi, samo ne ja. Bolјe čak i on, nego ja.“ Trover vide iznenađenje, pa i prezir, na Metrovom licu. Ustade i priđe stolici na kojoj je Metar sedeo, sa nožem i testerom za kost u rukama. „Mladiću“, nemoj da sudiš da je neko kukavica. Ne možeš ni da pretpostaviš kakvi se to razlozi kriju u njegovom srcu.“

Trover pogleda Mlinara i vide izraz iznenađenja i zahvalnosti na njegovom licu. „Daj mu alatke za sečenje“, kaza Mlinar. Metar pruži nož i testeru. Trover izvadi maramicu i pokaza Metru da pažlјivo spusti alatke na nju. Sve je bilo tako lako. Za svega nekoliko minuta sve ih je naveo da ga mole da uzme nož, unapred ga razrešavajući krivice za svaku nesreću koja bi mogla da se desi. Čak je i osvojio prvi komadić prijatelјstva od Alvina Mlinara. Ah, sve sam vas obmanuo, trijumfalno je mislio. Ravan sam vašem gospodaru, đavolu. Obmanuo sam velikog obmanjivača, a neće proći ni sat vremena pre no što mu u pakao pošalјem njegov iskvareni nakot. „Ko će da drži dečaka?“ upita Trover. „Iako opijen vinom, bacakaće se od bola ako ga neko ne drži.“ „Ja ću ga držati“, odgovori Metar. „Neće da pije vino“, reče Fejt. „Kaže da u glavi mora da mu bude čisto.“ „On je desetogodišnji dečak“, reče joj Trover. „Ako vi naredite da popije vino, mora da vas posluša.“ Fejt odmahnu glavom. „On zna šta je najbolјe. Dobro podnosi bol. Nikada tako nešto niste videli.“ Mogu zamisliti, nemo kaza Trover. Đavo u dečaku nesumnjivo uživa u bolu i ne želi da vino priguši ekstazu. „Onda dobro“, reče. „Nema razloga da se ovo više odlaže.“ Povede pravo u spavaću sobu, pa smelo strže ćebe sa Alvina. Dečak odjednom poče da se trese od iznenadne hladnoće, mada se i dalјe preznojavao od groznice. „Kažete da je označio mesto gde treba da se seče?“ „Ale“, kaza Metar. „Velečasni Trover će da seče.“

„Tata“, reče Alvin. „Nema svrhe moliti ga“, odgovori Metar. „Jednostavno neće.“ „Jesi li siguran da nećeš malo vina?“ upita Fejt. Alvin poče da plače. „Ne“, odgovori. „Biću dobro ako me tata drži.“ „Sad je dosta“, obznani Fejt. „Možda neće da seče, ali ima da bude ovde sa dečakom, ili ću ga nabiti u dimnjak – ili jedno, ili drugo.“ Pa izjuri iz sobe. „Rekao si da će dečak označiti mesto“, kaza Trover. „Evo, Ale, daj da te pridignem. Doneo sam ti parče uglјa, a ti obeleži na nozi gde tačno hoćeš da skinemo tu kožu.“ Alvin zaječa kad ga Metar pridiže u sedeći položaj, ali ruka mu nije drhtala dok je obeležavao veliki pravougaonik na potkolenici. „Secite od donjeg kraja, a gornji ostavite“, reče. Glas mu beše usporen i obamro, a svaka reč je iziskivala napor. „Metre, ti drži tu kožu dok on seče.“ „To će morati mama da radi“, odgovori mu Metar. „Ja moram tebe da držim, da se ne trzaš.“ „Neću se trzati“, odvrati Alvin. „Ako me tata drži.“ Mlinar polako uđe u sobu, a njegova žena odmah za njim. „Držaću te“, reče pa preuze Metrovo mesto i sede iza dečaka, potpuno ga opkruživši rukama. „Držim te“, ponovo reče. „Onda, dobro“, kaza Trover. Stajao je, čekajući sledeći korak. Čekao je poprilično. „Da niste nešto zaboravili, velečasni?“ upita Metar.

„Šta?“ zapita Trover. „Nož i testeru“, odgovori ovaj. Trover pogleda svoju maramicu, presavijenu u levoj šaci. Prazna. „Ma, bili su ovde.“ „Mora da ste ih spustili na sto kada ste ulazili“, reče mu Metar. „Idem ja po njih“, kaza Fejt, na izjuri iz sobe. Čekali su je, čekali i čekali. Naposletku, Metar ustade. „Šta li je nema?“ Trover pođe za njime iz sobe. Nađoše Fejt u velikoj sobi, kako sa devojkama spaja pačvork. „Mama“, reče Metar. „Šta bi sa testerom i nožem?“ „Blagi Bože“, odgovori Fejt. „Ne znam šta mi je. Potpuno sam zaboravila zašto sam ovde došla.“ Uze nož i testeru i zaputi se nazad u sobu. Metar slegnu ramenima ka Troveru, pa pođe za njom. Sad, pomisli Trover. Sada ću učiniti ono što Gospod od mene očekuje. Posetilac će videti da sam istinski prijatelј mome Spasitelјu, a moje mesto na nebesima biće osigurano. Ne kao što je slučaj sa ovom jadnim grešnikom što gori u paklenom ognju. „Velečasni“, pozva ga Metar. „Šta to radite?“ „Ovaj crtež“, odgovori Trover. „Šta sa njim?“ Trover pobliže pogleda crtež iznad kamina. To ipak nije bila duša u paklu. Bio je to prikaz najstarijeg sina Fejt i Alvina, Vigora, kako se davi. Čuo je priču o tome bar deseta puta. Ali zašto stoji tu i gleda sliku, kada ga u drugoj sobi čeka veliki i užasan zadatak. „Da li ste dobro?“

„Savršeno“, odgovori Trover. „Samo mi je bio potreban trenutak tihe molitve i razmišlјanja pre no što preuzmem na sebe ovaj zadatak.“ Smelo uđe u sobu i sede na stolicu pored kreveta na kojem je Satanino dete drhtalo, čekajući nož. Trover se osvrnu po sobi, tražeći svoje alatke za sveto ubistvo. Nije ih bilo nigde na vidiku. „Gde je nož?“ upita. Fejt pogleda Metra. „Zar ih nisi doneo sa sobom?“ upita ga. „Ti si ih ponela“, odgovori Metar. „Ali ti si ih uzeo, kada si izašao da pozoveš propovednika“, ona odvrati. „Jesm li?“ Metar je izgledao zbunjeno. „Mora da sam ih tamo negde spustio.“ Ustade i izađe iz sobe. Trover poče da shvata da se dešava nešto zaista čudno, mada nije mogao da odredi šta. Priđe vratima i stade da čeka da se Metar vrati. Kali je stajao tu, držeći svoju dasku i gledajući sveštenika. „Da li ćete ubiti mog brata?“ upita ga. „Ni ne pomišlјaj na tako nešto“, odgovori Trover. Metar je izgledao malčice posramlјeno kada je Troveru pružio alatke. „Ne mogu da verujem da sam ih tek tako stavio na kamin.“ A onda mladić prođe pored Trovera i uđe u sobu. Trenutak kasnije, Trover uđe za njim u Alvinovu sobu i sede pored razgolićene noge, na kojoj je bio nacrtan crni kvadrat. „Pa, gde ste ih stavili?“ upita Fejt.

Trover shvati da sa sobom nema nož i testeru. Sada je bio potpuno zbunjen. Metar mu ih je pružio neposredno ispred vrata. Kako je moglo da se desi da ih izgubi? Kali je stajao u dovratku. „Zašto ste mi ovo dali?“ upita. Zapravo, on je držao oba sečiva. „To je dobro pitanje“, odvrati Metar, namršteno pogledavši sveštenika. „Zašto ste ih dali Kaliju?“ „Nisam“, odgovori Trover. „Mora da si mu ih ti dao.“ „Stavio sam ih tačno u vaše ruke“, odvrati Metar. „Propovednik mi je dao nož i testeru“, javi se Kali. „Pa, daj ih ovamo“, kaza mu majka. Kali poslušno pođe u sobu, mašući sečivima kao ratnim trofejima. Podsećalo je to na napad nekakve velike vojske. Ah, da, velike vojske, baš kao vojske Izrailјa koju je Isus Navin poveo u obećanu zemlju. Tako su oni držali svoje oružje, visoko iznad glava, dok su marširali oko grada Jerihona. Marširali i marširali. Marširali i marširali. A sedmog su dana stali, dunuli u trube i viknuli, a zidovi su pali, a oni su mačeve i noževe digli visoko iznad glava i uleteli u grad, ubijajući muškarce, žene i decu – sve neprijatelјe Gospodnje – tako da se obećana zemlјa očisti od njihove pogani i postane spremna da prihvati narod Gospodnji. Pred smiraj dana bili su umrlјani krvlјu, a Isus Navin stajao je među njima, veliki prorok Gospodnji, visoko iznad glave držeći krvavi mač i vičući. Šta je ono beše vikao? Ne mogu da se setim šta je vikao. Kad bi samo mogao da se setim šta je vikao, shvatio bih zašto stojim ovde na putu, okružen drvećem pokrivenim snegom.

Velečasni Trover zagleda se u ruke, na u drveće. Nekako je prepešačio pola milјe od kuće Mlinarovih. Nije ni nosio svoj teški ogrtač. A onda shvati istinu. Uopšte nije prevario đavola. Satana ga je tu preneo, i to za treptaj oka, kako bi ga sprečio da ubije Zver. Trover je propustio jedinu svoju priliku da učini nešto veličanstveno. Naslonio se o hladno crno deblo i gorko zaplakao. Kali uđe u sobu, držeći sečiva visoko iznad glave. Metar se taman spremao da zgrabi Alvinovu nogu, kad Trover odjednom ustade i izađe iz sobe, i to brzo kao da mu se žuri u nužnik. „Velečasni Trovere“, viknu mama, „kuda ćete?“ Ali Metar je sada shvatao. „Pusti ga, mama“, kazao joj je. Začuše prednja vrata na kući kako se otvaraju, i bat sveštenikovih koraka po tremu. „Idi i zatvori vrata, Kali“, reče Metar. Kali jednom u životu posluša nešto, a da nije odgovorio. Mama pogleda Metra, pa tatu, pa opet Metra. „Ne razumem zašto je tek tako otišao“, kaza. Metar joj se blago nasmeši, na pogleda oca. „Ti znaš, zar ne, tata?“ „Možda“, odgovori ovaj. Metar objasni majci: „Oni noževi i sveštenik – ne mogu u isto vreme da budu u ovoj sobi sa Alom Mlađim.“ „Ali zašto da ne?!“ ote se njoj. „Pa on je nameravao da obavi zahvat!“ „Pa, sada ga sigurno neće obaviti“, odvrati Metar. Nož i testera za kost ležali su na ćebetu.

„Tata?“ zapita Metar. „Ne ja“, odvrati tata. „Mama?“ Metar se njoj obrati. „Ne mogu“, kaza Fejt. „Pa, onda“, na kraju reče Metar, „rekao bih da sam upravo postao hirurg.“ Pogleda Alvina. Dečakovo lice poprimilo je samrtničko bledilo što je bilo još i gore od grozničavog rumenila. Ali pošlo mu je za rukom da se malčice nasmeši i šapne: „I meni se tako čini.“ „Mama, moraćeš da držiš to parče kože da se ne zatvori.“ Ona klimnu. Metar uze nož i prinese sečivo donjoj crti. „Metre“, prošapta Al Mlađi. „Da, Alvine?“ upita Metar. „Mogu da podnesem bol i da se ne mrdam, ako zviždućeš.“ „Ne mogu da pratim neku melodiju, i da istovremeno pravo sečem“, odvrati Metar. „Ne treba mi nikakva melodija“, reče Alvin. Metar pogleda dečaka u oči – i nije imao drugog izbora no da učini kako traži. Naposletku, bila je to Alova noga, pa ako želi hirurga koji zvižduće – ima da ga dobije. Metar duboko udahnu i poče da zvižduće, ali ne neku određenu melodiju, već samo note. Ponovo postavi nož uz crnu liniju i poče da seče. Isprva plitko, jer je čuo kako Al oštro uzima vazduh od bola. „Nastavi da zviždiš“, prošapta Alvin. „Sve do kosti.“

Metar ponovo zazvižda a ovaj put zaseče brzo i duboko. Sve do kosti do sredine linije. Duboki urez sa obe strane. A onda zavuče nož pod krajeve i oguli kožu i mišić. Isprva je to prilično krvarilo, ali krvarenje skoro smesta stade. Metar zaklјuči kako mora da je Alvin učinio nešto u sebi, kad je krvarenje tako stalo. „Fejt“, reče tata. Mama pruži ruku i uhvati krvavo parče kože. Al drhtavom šakom ocrta klin po crvenoj kosti. Metar spusti nož i uze testeru. Pravila je užasan, škriputav zvuk dok je sekla. Ali Metar je samo zviždukao i sekao, sekao i zviždukao. Ubrzo mu je u šaci bio jedan klin od kosti. Nije izgledao nimalo drugačije od ostatka. „Jesi li siguran da je to pravo mesto?“ upita. Al lagano klimnu glavom. „Jesam li sve zahvatio?“ upita Metar. Al je nekoliko trenutaka proveo samo sedeći, na ponovo klimnu. „Hoćeš da te mama zašije?“ upita Metar. Al ništa ne reče. „Onesvestio se“, kaza tata. Krv ponovo poče da teče, samo malčice, i da sipi u ranu. Mama je u sićušnom jastučiću koji je nosila oko vrata imala iglu i konac. Za čas je ponovo zašila ono parče kože, i to sitnim šavom. „Samo ti nastavi da zviždiš, Metre“, kazala mu je. I tako je on nastavio da zviždi, a ona da šije, sve dok rana nije bila previjena, a Alvin spavao kao malo dete. Onda sve troje ustaše da odu. Tata nežno pomazi dečaka po čelu.

„Mislim da više nema groznicu“, kaza. Metrova melodija pretvori se u pravu poskočicu dok su izlazili.

✥ 14 ✥ Prekor

Čim ga je Eli videla, postala je slatka kako med – smesta je počela da čisti sneg sa njega, da mu pomaže sa ogrtačem, a nijednom nije ni prošaptala pitanje kako se to dogodilo. To što je bila tako blaga nije činilo nikakvu razliku. Bio je posramlјen pred sopstvenom ženom, jer će pre ili posle, ona čuti tu priču od nekog od one dece. Ubrzo će se to ispredati širom vobiškog kraja, kako je to Oklop Gospodnji Tkač, koji drži radnju što snabdeva zapadni deo, budući guverner, izbačen sa trema pravo na sneg i da je za to zaslužan njegov stari tast. Smejaće mu se iza leđa. Naravno, nikada u lice, jer teško da ima žive duše između jezera Kanada i Bučne reke koja mu ne duguje novac ili kojoj nisu potrebne njegove karte kako bi dokazala šta poseduje. Kada dođe vreme da vobiška oblast postane država, ispredaće tu priču na svakom glasačkom mestu. Možda im se čovek kojem se smeju i dopada, ali neće ga poštovati i – neće glasati za njega. Bio je suočen sa smrću svih svojih planova, a njegova žena jednostavno je previše izgledala kao dolazi iz te porodice Mlinar. Bila je lepa, ali njemu sada nije bilo stalo do lepote. Nije mario za slatke noći i nežna jutra. Nije

mario za to što ona radi pored njega u radnji. Jedino je mario za sram i bes. „Nemoj to da radiš.“ „Moraš da skineš tu mokru košulјu. Kako ti je sneg dospeo skroz u košulјu?“ „Rekoh ti da me ne diraš!“ Ona iznenađeno ustuknu. „Samo sam...“ „Znam ja šta si ti samo. Jadni mali Oklop. Samo ga potapšaj po glavi, kao malo dete, pa će mu odmah biti bolјe.“ „Mogao bi da se prehladiš...“ „Reci to svom ocu! Ako iskašlјem dušu, reci mu šta znači baciti čoveka u sneg!“ „Oh, ne!“ viknu ona. „Ne mogu da verujem da bi tata...“ „Vidiš? Čak ni ne veruješ sopstvenom mužu.“ „Verujem ti, samo ne liči na tatu...“ „Ne, gospoja, liči na samog đavola, eto na šta liči! Time je puna ona tvoja kuća tamo! Zlim duhom! A kada čovek pokuša da kaže reči Gospodnje u toj kući, izbace ga pravo u sneg!“ „Šta si ti tamo tražio?“ „Pokušavao da spasim život tvome bratu. Nema sumnje da je sada već mrtav.“ „Kako ti možeš da ga spasiš?“ Možda nije htela da to zvuči tako prezrivo. Nije ni bilo bitno. Znao je šta je htela da kaže. Htela je da kaže da on nikome ne može da pomogne, pošto nema nikakvu skrivenu moć. Nakon godina koje su proveli u braku i dalјe je veru poklanjala veštičarenju, baš kao njena

rodbina. Nimalo je nije promenio. „I ti si ista“, kaza joj. „Zlo je toliko duboko usađeno u tebe da ne mogu da ga molitvom isteram, ne mogu da ga pričom isteram, ne mogu da ga lјubavlјu iz tebe isteram i ne mogu da ga vikom odagnam iz tebe!“ Kada je kazao „molitvom“, gurnuo ju je malo, samo da naglasi svoje reči. Kada je kazao „pričom“, gurnuo ju je snažnije, tako da se zateturala. Kada je rekao „lјubavlјu“, uhvatio ju je za ramena, i tako snažno prodrmao da joj je kosa ispala iz punđe. Kada je rekao „vikom“, tako ju je snažno odgurnuo, da se zateturala i pala na pod. Kad to vide, i pre no što se prostrla po podu, ispuni ga sramota još i veća, nego kada ga je njen otac bacio u sneg. Snažan čovek učinio je da se ja osećam slabim pa sam stoga došao kući i počeo da maltretiram ženu – baš sam veliko muško. Pravim se da sam hrišćanin, koji nikada ne udara ili povređuje muškarca ili ženu, a upravo sam sopstvenu suprugu prostro po podu. Tako je razmišlјao, i samo što se nije bacio na kolena i zakmečao kao malo dete da moli za oproštaj. I učinio bi to, samo što – kada je ona videla izraz njegovoga lica, sav izvitopren od sramote i besa, nije znala da je on to besan na samoga sebe, već je jedino znala da ju je povredio – pa je stoga učinila ono što je svakoj ženi koja je odrasla kao ona bilo prirodno. Prstima je načinila znak odbijanja i prošaptala reč da ga zadrži dalјe od nje. On nije pao na kolena pred njom. Nije ni zakoračio ka njoj. Nije mogao ni da pomisli da načini korak ka njoj. Nјeno odbijanje bilo je tako snažno da se zateturao, pošao ka vratima, otvorio ih i istrčao napolјe samo u košulјi. Danas se obistinilo sve čega se bojao. Verovatno

za njega više nije bilo budućnosti u politici, ali to nije bilo ništa u poređenju sa sledećim: njegova sopstvena žena bavila se veštičarenjem u njegovom domu i to protiv njega – a on nikako nije mogao da se odbrani. Ona je veštica. Ona je veštica. A njegova kuća je nečista. Bilo je hladno. On na sebi nije imao kaput, na čak ni prsluk. Košulјa mu je već bila mokra, a sada se prilepila uz njega i zaledila ga do koske. Moraće da uđe unutra, ali nije mogao da podnese da nekome zakuca na vrata. Postojalo je samo jedno mesto na koje je mogao da se zaputi. Uzbrdo, pa u crkvu. Trover je tamo imao ogrev, pa će biti toplo. U crkvi će moći da se moli i pokuša da shvati zašto mu Gospod nije pomogao. Zar ti nisam služio, Gospode? Velečasni Trover otvori crkvena vrata i polako i bojažlјivo uđe unutra. Nije mogao da podnese da se suoči sa Posetiocem, znajući da nije uspeo. Jer za to je bila kriva njegova sopstvena slabost – sada je toga bio svestan. Satana ne bi smeo da ima moć nad njim, da ga onako istera iz kuće. Zaređeni sveštenik, koji radi kao izaslanik Gospodnji, po uputstvima jednog anđela – Satana ne bi trebalo, da je bio u stanju da ga onako izbaci iz kuće i to pre nego što je bio svestan onoga što se dešava. Skide ogrtač i kaput. U crkvi je bilo vrelo. Mora da je vatra u peći gorela duže no što je očekivao. Ili je možda osećao vrelinu sramote. Nije moguće da je Satana snažniji od Boga. Jedino moguće objašnjenje bilo je da je Trover preslab. Nјegova vera je posustala.

Trover pokleknu pred oltarom i uzviknu ime Gospodnje. „Oprosti moju nevericu!“ vikao je. „Držao sam nož u rukama, ali Satana stade naspram mene – a ja nisam imao snage.“ Onda je izgovorio litaniju samoprekora, iznova i iznova ponavlјajući svoje neuspehe toga dana, sve dok naposletku nije bio iscrplјen. Tek je tada, očiju bolnih od plakanja, glasa slabašnog i promuklog, shvatio u kojem je trenutku njegova vera bila podrivena. Bilo je to kada je bio u Alvinovoj sobi i tražio od dečaka da prizna svoju veru, a ovaj se rugao misterijama Gospodnjim. „Kako može da se sedi na nečemu bestelesnom?“ Iako je Trover to pitanje odbacio kao proizvod nenznanja i zla, ono se svejdno zarilo u njegovo srce i prodrlo u samu srž njegove vere. Sigurnosti koje su ga održavale čitavog života sada su bile proburažene jednim pitanjem neukog dečaka. „Ukrao mi je veru“, kaza Trover. „Ušao sam u njegovu sobu kao čovek Božji, a izašao sa sumnjom.“ „Dapače“, začu se glas iza njega. Glas koji mu beše poznat. Glas kojeg se u trenutku svoga neuspeha, istovremeno pribojavao i za kojim je žudeo. Oh, oprostite me, utešite me, moj Posetioče, moj prijatelјu! Ali ne propustite da me prekorite užasnom srdžbom ljubomornog Boga. „Da te prekorim?“ upita Posetilac. „Kako da ja tebe prekorim, kad si tako veličanstveni primerak čoveka?“ „Nisam veličanstven“, jadno odgovori Tover. „Kad smo već kod toga, jedva i da si čovek“, nastavi Posetilac. „Po čijem si liku ti stvoren? Poslao sam te da

budeš moj glas u toj kući, a mesto toga, skoro da su oni tebe preobratili. Kako sada da te zovem? Jeretikom? Ili samo skeptikom?“ „Hrišćaninom!“ vrisnu Trover u odgovor. „Oprosti mi, i ponovo me zovi hrišćaninom!“ „Nož ti je bio u ruci, ali ti si ga spustio.“ „Nisam hteo!“ „Slab, slab, slab, slab, slab...“ Svaki put kad bi Posetilac ponovio tu reč, ona bi se razvukla sve više i više, tako da je svako ponavljanje postalo pesma za sebe. A onda, poče da hoda oko crkve dok je pevao. Nije trčao, ali hodao je brzo, daleko brže no što bi običan čovek mogao da hoda. „Slab, slab...“ Kretao se tako brzo, da je Trover sve vreme morao da se okreće, samo da bi ga video. Posetilac više nije hodao podom. Gmizao je zidovima, brzo i hitro kao bubašvaba, sve brže i brže, dok se nije rastopio, a Trover više nije mogao da se okreće. Trover se nasloni na oltar, licem prema praznim klupama, gledajući kako Posetilac munjevito prolazi iznova, iznova i iznova. Trover postepeno shvati da je Posetilac promenio oblik, da se istegao i pretvorio u nekakvu dugu vitku zver – guštera, aligatora – jarkih i blistavih krlјušti, sve dužu i dužu, dok naposletku Posetiočevo telo nije obuhvatilo čitavu prostoriju. Beše to divovski zmaj što grize sopstveni rep. I tada Trover shvati koliko je zapravo mali i bezvredan, u poređenju sa tim veličanstvenim bićem što se presijava sa hilјadu različitih boja, koje blista od unutrašnjeg ognja, koje udiše tamu i izdiše svetlost. Obožavam te! uzviknu u sebi. Ti si sve što ja želim! Polјubi me svojom lјubavlјu, da okusim tvoju slavu!

Posetilac odjednom stade, a velike ralјe razjapiše se prema svešteniku. Ali ne da ga progutaju, jer Trover je znao da ni toga nije dostojan. Sada je video pravi užas: video je da visi nad paklenom jamom kao pauk na tananoj niti, a jedini razlog zašto ga Bog nije pustio da u nju upadne bilo je stoga što nije ni vredan uništenja. Bog ga ne mrzi. Toliko je ogavan da ga Bog prezire. Trover se zagleda u Posetiočeve oči i spozna očaj. Jer u njima nije bilo ni lјubavi, ni oproštaja, niti besa, ni prezira. Te oči behu potpuno prazne. Krlјušt je blistala, presijavajući se svetlošću unutrašnje vatre. Ali ta svetlost nije prosijavala kroz oči. One čak nisu ni bile crne. Jednostavno ih uopšte nije ni bilo – užasna praznina, što se mreškala, nikako da se smiri – a Trover je znao da je to zapravo njegov odraz. Da je on ništa, da je njegovo postojanje okrutno traćenje dragocenog prostora, da je jedini put koji mu je preostao da bude uništen, razoren, da svetu vrati slavu koja bi postojala da Filadelfija Trover nije ni rođen. Oklopa je probudila Troverova molitva. Sklupčao se pored frenklinove peći. Možda je previše založio tu peć, ali to je bilo potrebno da bi suzbio hladnoću. Ma, kad je stigao do crkve, košulјa mu se skroz bila zaledila. Nabaviće još uglјa, da nadomesti svešteniku to što je potrošio. Oklop je nameravao da odmah progovori i stavi do znanja Troveru da je tu, ali ostao je bez reči kada je čuo zbog čega se Trover moli. Trover je pričao o noževima i arterijama, i tome kako je trebalo da ubije neprijatelјe Gospodnje. Nakon nekoliko minuta, sve je postalo jasno:

Trover nije otišao tamo da spase dečaka, već da ga ubije. Šta ovde ne valјa, mislio se Oklop, kada hrišćanin tuče svoju ženu, hrišćanka mađija svog muža, a hrišćanski sveštenik sprema ubistvo i moli se za oproštaj jer nije uspeo da počini zločin! Ali, odjednom, Trover presta sa molitvom. Bio je tako promukao, a u licu tako crven, da Oklop pomisli kako ga je možda udarila kap. Ali ne. Trover podiže glavu kao da nekoga sluša. I Oklop poče da prisluškuje, na je nešto i čuo, kao kad lјudi razgovaraju tokom oluje, pa ne možeš da čuješ šta to tačno pričaju. Znam šta je ovo, pomislio je Oklop. Velečasnom Troveru ukazuje se vizija. Dabome, Trover je pričao, a slabašni glas odgovarao, pa je Trover ubzo počeo da se sve brže i brže okreće oko sebe, kao da gleda nešto na zidovima. Oklop pokuša da vidi šta to ovaj gleda, ali nije mogao da razazna. Bilo je to kao da senka prelazi preko sunca – ne vidiš kad dolazi, niti kad odlazi, ali na tren je tamnije i hladnije. To je Oklop video. Onda stade. Oklop primeti mreškanje u vazduhu, treperenje kao kad zrak sunca pod izvesnim uglom pogodi prozorsko okno. Da li to Trover vidi slavu Gospodnju, kao Mojsije? Sudeći po izrazu njegovog lica – malo verovatno. Oklop nikada nije video takav izraz. Možda bi čovek tako izgledao da mora da gleda kako mu ubijaju decu. Mreškanje i treperenje nestade. Crkva utihnu. Oklop požele da potrči Troveru i da ga pita: Šta ste to videli?! Kakva je to bila vaša vizija?! Da li to beše proročanstvo?

Ali Trover nije izgledao kao da je volјan da odgovara na pitanja. I dalјe je na licu nosio izraz koji je govorio da želi da umre. Sveštenik se lagano udalјi od oltara, pa zaputi među klupe, ponekad udarajući u njih, ne gledajući i ne mareći kuda to njegovo telo ide. Naposletku je završio pokraj prozora, licem prema staklu, ali Oklop je znao da zapravo ništa nije video; samo je tu stajao, očiju razrogačenih, izgledajući kao podgrejan leš. Velečasni Trover diže desnu ruku, pa raširenih prstiju položi dlan uz jedno okno. Pritisnu. Pritisnu i gurnu tako snažno da Oklop vide kako staklo popušta. „Stanite!“ viknu Oklop. „Poseći ćete se!“ Trover ničim nije pokazao da ga je čuo. Samo je i dalјe pritiskao. Oklop krenu prema njemu. Moraće da ga natera da stane, pre no što polomi staklo i poseče ruku. Staklo se uz prasak smrska. Troverova ruka prođe kroz prozor, sve do ramena. Propovednik se nasmeši, pa delimično uvuče ruku nazad u crkvu. Onda poče da njome prevlači po okviru, nabijajući je pravo u krhotine. Oklop pokuša da odvuče Trovera od prozora, ali nikada ga nije video ispunjenog tolikom snagom. Oklop je naposletku morao da se zaleti i obori ga na pod. Krv je prštala na sve strane. Oklop ga zgrabi za ruku iz koje je lila krv. Trover pokuša da ga odgurne. Oklop nije imao izbora. Prvi put otkad je postao hrišćanin, stisnu pesnicu i udari Trovera pravo u bradu. Udarac odbaci sveštenikovu glavu pravo u pod i liši ga svesti. Moram da zaustavim krvarenje, mislio je Oklop. Ali najpre će morati da izvadi staklo iz ruke. Neke od većih krhotina bile su samo plitko zarivene, tako da je njih mogao smesta da povadi. Ali druge, neke od manjih

krhotina, ušle su duboko u meso, tako da im se samo vrh video, a i to je bilo toliko klizavo od krvi da nije mogao da ih uhvati. Ali, naposletku, povadio je sve staklo koje je mogao da nađe. Srećom, ni iz jedne posekotine nije liptala krv, iz čega je Oklop zaklјučio da nijedna od velikih vena nije presečena. Skinuo je košulјu, tako da je od pojasa nagore bio nag – a ledena promaja duvala je kroz slomlјeni prozor – ali on to nije ni primetio. Samo je pocepao košulјu i napravio zavoje, pa povezao rane i zaustavio krvarenje. Onda je seo i stao da čeka da se Trover probudi. Trover se iznenadi kad otkri da nije mrtav. Ležao je na leđima na tvrdom podu, pokriven nekakvom teškom tkaninom. Glava ga je bolela. Ruka ga je bolela još više. Sećao se da je pokušao da raseče tu ruku, a znao je da bi to trebalo ponovo da pokuša, ali jednostavno nije mogao da natera sebe da priželјkuje smrt jednako kao ranije. Čak ni kad se prisetio Posetioca u obliku velikog guštera, čak ni kad se prisetio onih praznih očiju, Trover jednostavno nije mogao da se seti kako se to osećao. Samo je znao da je to najgori osećaj na svetu. Ruka mu je bila čvrsto povezana u zavoje. Ko li ga je previo? Onda začu plјuskanje vode. Potom zvuk mokrih krpa kako plјeskaju o drvo. Na slabašnoj svetlosti zimskog sumraka, što je dopirala kroz prozor, video je kako neko pere zid. Jedno prozorsko okno bilo je prekriveno parčetom drveta. „Ko je to?“ upita Trover. „Ko ste vi?“

„Samo ja.“ „Oklop Gospodnji.“ „Perem zidove. Ovo je crkva, a ne klanica.“ Naravno da je sve krvavo. „Izvinite“, kaza Trover. „Ne smeta mi da čistim“, odgovori Oklop. „Mislim da sam povadio sve staklo iz vaše ruke.“ „Nagi ste“, reče mu Trover. „Vaša ruka nosi moju košulјu.“ „Mora da vam je hladno.“ „Možda mi je i bilo, ali pokrio sam prozor i raspalio peć. Vi ste taj što je bled kao da je već nedelјu dana mrtav.“ Trover pokuša da se pridigne u sedeći položaj, ali nije mogao. Bio je previše slab; ruka ga je previše bolela. Oklop ga gurnu dole. „Samo vi lezite, velečasni Trovere. Samo lezite. Puno toga ste prevalili preko glave.“ „Da.“ „Nadam se da vam ne smeta, ali već sam bio u crkvi kada ste došli. Spavao sam pored peći, žena me je izbacila iz kuće. Danas sam dvaput izbačen.“ Nasmeja se, ali usilјeno. „Pa sam vas tako video.“ „Videli?“ „Ukazala vam se vizija, zar ne?“ „Jeste li videli njega?“ „Nisam puno video. Uglavnom sam video vas, ali nekoliko puta primetio sam neke stvari, ako znate šta hoću da kažem. Trčanje po zidovima.“ „Videli ste“, reče Trover. „Oh, Oklope, bilo je užasno – bilo je prelepo.“

„Da li ste to Boga videli?“ „Videti Boga? Bog nema telo koje se može videti, Oklope. Ne, video sam anđela – anđela kazne. Zacelo je upravo to faraon video, anđela smrti koji je egipatskim gradovima pobrao prvorođene.“ „Oh“, zbunjeno odgovori Oklop. „Da li je onda trebalo da vas pustim da umrete?“ „Da je trebalo da umrem, vi ne bi mogli da me spasete“, odgovori Trover. „To što ste me spasili, to što ste bili prisutni u trenutku mog očaja, siguran je znak da mi je bilo suđeno da preživim. Bio sam prekoren, ali ne i uništen. Oklope Gospodnji, imam još jednu priliku.“ Oklop klimnu, ali Trover vide da je bio zabrinut u vezi sa nečim. „Šta je bilo?“ upita Trover. „Šta želite da me pitate?“ Oklop razrogači oči. „Zar možete da mi čujete misli?“ „Da mogu, zar bih morao da vas pitam?“ Oklop se nasmeši. „Valјda ne.“ „Reći ću vam ono što želite da znate, samo ako mogu.“ „Čuo sam vas dok ste se molili“, poče Oklop. Onda sačeka, kao da je to bilo pitanje. Budući da Trover nije znao šta je zapravo pitan, nije bio siguran kako da odgovori. „Bio sam u očaju, jer sam izneverio Gospoda. Poveren mi je zadatak, ali u klјučnom trenutku moje srce se ispunilo sumnjom.“ Nepovređenom rukom uhvati Oklopa. Jedino što mogao da dodirne bila je tkanina Okloplјevih pantalona, tu gde je klečao pored njega. „Oklope Gospodnji“, reče, „nikada nemojte dopustiti da vam sumnja uđe u srce. Nikada ne

preispitujte ono što znate da je istina. To je put kojim Satana stiče moć nad vama.“ Ali to nije bio odgovor na Okloplјevo pitanje. „Pitajte me šta želite da me pitate“, kaza Trover. „Istinito ću vam odgovoriti, ako mogu.“ „Molili ste se o ubistvu“, reče Oklop. Trover je mislio da nikome ne kaže za to breme koje je Gospod stavio na njegova pleća. Ali da je Gospod želeo da sačuva tajnu od Oklopa, ne bi mu dopustio da bude u crkvi i da čuje šta se dešavalo. „Verujem“, poče Trover, „da vas je Gospod Bog doveo k meni. Slab sam, Oklope, i nisam uspeo u onome što je Gospod tražio. Ali sada vidim da ste mi vi, čovek od vere, podareni da mi budete prijatelј i pomoć.“ „Šta je to Gospod tražio?“ upita Oklop. „Ne ubistvo, brate moj. Gospod od mene nikad nije tražio da ubijem čoveka. Poslao me je da umorim đavola. Đavola lјudskoga oblika, koji živi u onoj kući.“ Oklop napući usne i duboko se zamisli. „Hoćete da kažete da dečak nije samo zaposednut? Nije reč o nečemu što možete da isterate?“ „Pokušao sam, ali on se smejao svetom pismu i rugao mom obredu isterivanja. On nije zaposednut, Oklope Gospodnji. On je đavolјi rod.“ Oklop odmahnu glavom. „Moja žena nije đavo, a ona mu je sestra.“ „Ona je digla ruke od veštičarenja, pa ju je to učinilo čistom“, odgovori Trover. Oklop se gorko nasmeja. „I ja sam tako mislio.“

Trover sada shvati zašto je Oklop potražio utočište u crkvi, u kući Gospodnjoj. Nјegova je kuća zagađena. „Oklope Gospodnji, hoćete li mi pomoći da očistim ovaj kraj, ovu varoš, onu kuću, onu porodicu od zlog uticaja koji ih je iskvario?“ „Da li će to spasiti moju ženu?“ upita Oklop. „Da li će to učiniti kraj njenoj ljubavi prema veštičarenju?“ „Možda“, odgovori Trover. „Možda nas je Gospod spojio da bi pročistili i vašu i moju kuću.“ „Šta god da je potrebno“, kaza mu Oklop. „Na vašoj sam strani, protiv đavola.“

✥ 15 ✥ Obećanja

Kovač je slušao dok je Pripovedač čitao pismo od početka do kraja. „Pamtite li tu porodicu?“ upita Pripovedač. „Pamtim“, odgovori Mirko Kovač. „Groblјe skoro da je počelo sa njihovim najstarijim sinom. Sopstvenim sam rukama izvadio njegovo telo iz reke.“ „Pa, hoćete li onda da ga primite na šegrtovanje?“ Jedan mladić, od nekih šesnaestak godina, uđe u kovačnicu, noseći vedro snega. Baci pogled ka posetiocu, klimnu glavom, pa ode do bureta za kalјenje što je stajalo pored ognjišta. „Vidite da imam šegrta“, reče kovač. „Deluje mi krupno“, kaza Pripovedač. „Postaje krupan“, saglasi se kovač. „Je li tako, Bosi? Jesi li spreman da se osamostališ?“ Bosi se malčice nasmeši, pa priguši osmeh i klimnu. „Da, gospodine“, odgovori. „Ja nisam lak gazda“, reče kovač. „Alvin je doborćudan dečak. Naporno će da radi.“ „Ali, da li će da me sluša? Volim kad me slušaju.“

Pripovedač ponovo pogleda Bosija, koji je bio zauzet sipanjem snega u bure. „Rekoh da je dobroćudan dečak“, kaza Pripovedač. „Slušaće vas, ako se pošteno ophodite sa njim.“ Kovač ga pogleda pravo u oči. „Ja pošteno cenim lјude i nikada ne bijem momke koje prihvatim. Da li sam te ikada udario, Bosi?“ „Nikada, gospodine.“ „Vidite, Pripovedaču, šegrt može da sluša iz straha, ili iz pohlepe. Ali, ako sam ja dobar učitelј, slušaće me jer zna da će tako naučiti.“ Pripovedač se isceri kovaču. „Nema nadoknade“, kaza Pripovedač. „Dečak će to otplatiti. I školovaće se.“ „Nema tog kovača koji mora da bude pismen – bar ja to znam.“ „Neće puno vremena proći pre no što Hajo postane deo Sjedinjenih Država“, kaza Pripovedač. „Mislim da će dečak morati da glasa i da čita novine. Čovek koji ne ume da čita zna samo ono što mu drugi kažu.“ Mirko Kovač pogleda Pripovedača sa napola prikrivenim kezom na licu. „Je li tako? A vi mi to kažete? Znači, zar ja to ne znam samo zato što mi to drugi lјudi – što će reći, vi – govore?“ Pripovedač se nasmeja i klimnu glavom. Kovač je pogodio pravo u metu. „Ja živim pričajući priče“, odogovori Pripovedač, „pa stoga znam koliko se može ostvariti samo lјudskim glasom. On je u čitanju već napredniji od svog uzrasta, pa mu neće naškoditi ako propusti malo školovanja. Ali njegova majka se nameračila da nauči da piše i računa kao kakav učenjak.

Stoga obećajte da mu nećete braniti da se školuje, ako to bude želeo, pa ćemo reći da je to – to.“ „Imate moju reč“, pristade Mirko Kovač. „I to ne morate da zapišete. Čovek koji drži svoju reč ne mora da čita i piše. Ali čovek koji mora da zapisuje svoja obećanja – bolјe ga držite na oku. Ovih dana ima advokata u Hatraku.“ „Kletva civilizovanog čoveka“, odvrati Pripovedač. „Kada čovek ne može sam da natera lјude da veruju njegovim lažima, unajmi profesionalce da lažu mesto njega.“ Obojica se zajedno nasmejaše na te reči, dok su sedeli na dva panja odmah na ulazu u kovačnicu, a vatra bukatala u zidanom kaminu iza njih i sunčevi zraci se presijavali po napola otoplјenom snegu. Jedan crvendać prelete preko travnatog, izgaženog i balegom prekrivenog tla ispred kovačnice. Pripovedačeve oči na tren behu iznenađene takvim prizorom, naspram belih, sivih i smeđih boja kasne zime. U tom trenutku preneraženosti zbog crvendaćevog leta, Pripovedač je zasigurno znao – mada nije znao otkud, da će proći prilično vremena pre no što Razarač dopusti da mladi Alvin tu dođe. A kada se to dogodi, biće kao crvendać kad mu vreme nije – i zaslepiće svojim sjajem lјude oko sebe, pošto će oni misliti da je on prirodan kao ptičji let, ne shvatajući da je svaki trenutak koji ptica provede u vazduhu pravo čudo. Pripovedač se strese, i taj tren jasne vizije prođe. „Onda je dogovoreno. Napisaću im da pošalјu dečaka.“ „Očekivaću ga prvog aprila. Ne kasnije!“

„Sem ako ne mislite da mali ima vlast nad vremenskim prilikama, bolјe bi bilo da budete malo popustlјivi oko datuma.“ Kovač nešto progunđa i odmahnu mu. Sve u svemu, bio je to uspešan sastanak. Pripovedač je otišao osećajući se dobro – izvršio je svoju dužnost. Neće biti teško da pošalјe pismo nekim kolima što idu na zapad – kroz varoš Hatrak svake sedmice prolazilo je nekoliko takvih grupa. Iako je davno bilo otkad je u tom mestu boravio, i dalјe je znao put od kovačnice do gostionice. Bio je to dobro utaban put, i veoma kratak. Gostionica je sada bila znatno veća no onda, a malo dalјe od nje bilo je i nekoliko radnji. Snabdevač, sedlar, potkivač. Bile su to usluge potrebne putnicima. Nije ni zakoračio na trem kad se vrata otvoriše i stara Peg Gostioničarka izađe raširivši ruke da ga zagrli. „Ah, Pripovedaču, predugo te nije bilo. Uđi, uđi!“ „Drago mi je što te ponovo vidim, Peg“, kaza joj on. Horas Gostioničar zareža na njega iza šanka u trpezariji, gde je posluživao nekoliko žednih posetilaca. „E, baš mi sada treba još jedan čajdžija!“ „Onda, imam za tebe dobre vesti, Horase“, veselo odvrati Pripovedač. „Batalio sam i čaj da pijem.“ „Pa šta onda piješ, vodu?“ „Vodu i krv masnih staraca“, odvrati Pripovedač. Horas pripreti ženi. „Da ga držiš podalјe od mene, stara Peg, čuješ li?“ Stara Peg pomože Pripovedaču da skine nekoliko slojeva odeće. „Vidi samo kakav si“, kaza kad ga odmeri. „Nema na tebi dovolјno mesa ni za paprikaš.“

„Medvedi i panteri ne diraju me noću, jer traže bolјi plen“, odvrati Pripovedač. „Dođi i pričaj mi priče dok ja spremam večeru.“ Onda je bilo pričanja i ćaskanja, naročito pošto je Stari tatica došao da pomogne. Već je postao slab, ali i dalјe je pomagao u kuhinji – što je bilo od koristi svima koji su tu obedovali; stara Peg je imala dobru volјu i veoma se trudila, ali neki lјudi znaju caku, a neki ne znaju. Ali nije Pripovedač došao zbog hrane, niti zbog razgovora. Nakon izvesnog vremena, shvatio je da će on sam morati to da spomene. „Gde vam je ćerka?“ Na njegovo iznenađenje, stara Peg se ukoči, a glas joj postade oštar i hladan. „Više nije onako mala. Sada misli svojom glavom – i spremna je da ti to saspe u lice.“ A to se tebi baš i ne dopada, pomisli Pripovedač. Ali posao koji je imao sa njenom ćerkom bio je daleko važniji od porodičnih zađevica. „Da li je i dalјe...“ „Luča? Oh, da, vrši ona svoju dužnost – ali lјudi joj ne dolaze zbog zadovolјstva. Zajedlјiva je i hladna – takva je. Proneo se glas da je oštrokonđa.“ Lice stare Peg na tren poprimi blaži izraz. „A nekada je bila devojčica tako blagog srca.“ „Nikada nisam video da blago srce postane tvrdo“, reče Pripovedač. „Bar ne bez dobrog razloga.“ „Pa, kakav god da joj je razlog, srce joj se skroz sledilo.“ Pripovedač oćuta. Nije odvratio da će se led smesta ponovo zalediti, ako se zagrebe – ali, ako se unese na toplo, smesta će se otopiti. Nema svhe mešati se u porodičnu svađu. Pripovedač se dovolјno razumeo u to

kako lјudi žive da bi tu određenu razmiricu prihvatao kao prirodnu nepogodu, kao jesenji hladan vetar i okraćale dane, kao grmlјavinu nakon munje. Većina roditelјa nije se dobro slagala sa napola odraslom decom. „Moram da popričam sa njome o nečemu“, kaza Pripovedač. „Rizikovaću da mi otkine glavu.“ Našao ju je u ordinaciji doktora Vitlija Vidara, kako mu vodi knjige. „Nisam znao da si računovođa“, reče joj. „A ja nisam znala da ti treba vidanje“, odvrati mu ona. „Ili si došao da vidiš čudesnu devojku kako ume da računa?“ Oh, baš je oštra. Pripovedač je shvatao kako takav smisao za humor može da izazove nelagodu kod nekih lјudi koji očekuju da mlada žena bude krotka i spuštenog pogleda, te da samo povremeno diže taj pogled, a i to kroz skoro skloplјene kapke. Pegi uopšte nije bila takva dama. Gledala je Pripovedača pravo u lice, da pravlјe nije moglo biti. „Nisam došao da budem iscelјen“, kaza Pripovedač. „Niti da mi se prorekne budućnost – pa ni da mi se svedu računi.“ I eto. Čim joj čovek odgovori, mesto da se nakostreši, ona mu se jarko osmehnu. „Koliko se ja sećam, ti nemaš ništa ni za sabiranje, ni za oduzimanje“, kaza mu. „Mislim da je nula plus nula jednako nula.“ „Sve si pogrešno shvatila, Pegi“, reče joj Pripovedač. „Ja sam vlasnik čitavog ovog sveta, samo što mi lјudi ne plaćaju redovno.“ Ona se ponovo nasmeši, i odloži lekarevu knjigu sa računima. „Vodim mu knjige jednom mesečno, a on mi

donosi stvari za čitanje iz Dekana.“ Počela je da priča o stvarima koje voli da čita, a Pripovedač poče da uviđa kako u sebi žudi da vidi mesta daleko od reke Hatrak. Takođe je uvideo i druge stvari – da ona, budući luča, predobro poznaje meštane, i da misli da će negde daleko naći lјude sa kristalno čistim dušama, koji nikada neće razočarati devojku koja jasno vidi šta im je na srcu. Mlada je – to je sve. Vremenom će naučiti da voli ono dobrog na šta naiđe, a da ostatak oprosti. Nakon izvesnog vremena naiđe doktor, na malo popričaše, tako da je bilo već kasno popodne kada se Pripovedač ponovo našao nasamo sa Pegi i mogao da je pita ono zbog čega je došao. „Koliko daleko vidiš, Pegi?“ Skoro da vide kako joj oprez pada preko lica, kao debela somotska draperija. „Ne bih rekla da me pitaš da li su mi potrebne naočari“, odvrati mu ona. „Samo se pitam u vezi sa jednom devojkom koja je jednom u moju knjigu zapisala Tvorac je rođen. Pitam se da li i dalјe povremeno motri na tog tvorca, da vidi kako mu je.“ Ona skrenu pogled, usmerivši ga kroz visoki prozor iznad zavese. Sunce je skoro zašlo, a nebo je bilo sivo, ali njeno lice bilo je prepuno svetlosti – Pripovedač to smesta vide. Ponekad čovek ne mora da bude luča, pa da dobro zna šta je drugome na srcu. „Pitam se da li je ta luča jednom videla kako greda pada na njega“, nastavi Pripovedač. „Pitam se“, odvrati mu ona. „Ili vodenični kamen.“

„Moguće je.“ „A pitam se da je ona nekako mogla da prepolovi tu gredu, i raspoluti onaj mlinski kamen, tako da je izvesni matori pripovedač jasno video svetlost fenjera kroz njega.“ Oči joj zasuziše, ali ne kao da će zaplakati, već kao da gleda pravo u sunce. „Komadić košulјice u kojoj se rodio, utrlјan u prašinu i čovek može da iskoristi njegovu moć za nekoliko nespretnih čini“, ona tiho odgovori. „Ali sada je on počeo da stiče znanje o svom umenju, pa je raščinio ono što si učinila za njega.“ Ona klimnu. „Mora da je usamlјeno, paziti na njega sa tolike dalјine“, reče Pripovedač. Ona odmahnu glavom. „Meni nije. Ljudi su sve vreme oko mene.“ Pogleda Pripovedača i slabašno se nasmeši. „Skoro da mi je olakšanje da provodim vreme sa tim jednim dečakom koji od mene ništa ne želi, jer ni ne zna da postojim.“ „Ali ja znam“, kaza joj Pripovedač. „Samo što ni ja ništa neću od tebe.“ Ona mu se nasmeši. „Stari prevarantu“, kaza mu. „Dobro, hoću nešto od tebe, ali ne za sebe. Upoznao sam tog dečaka i – mada ne mogu da mu zavirim u srce kao ti – mislim da ga poznajem. Mislim da znam šta može da postane, šta može da uradi – i hoću da ti znaš da, ako ti ikada zatreba moja pomoć za bilo šta, možeš samo da mi javiš, samo da mi kažeš šta želiš da učinim – i učiniću, samo ako je u mojoj moći.“ Ona ništa ne odgovori, niti ga pogleda.

„Za sada ti pomoć nije bila potrebna“, nastavi Pripovedač, „ali sada je počeo da misli svojom glavom, a ti ne možeš stalno da mesto njega činiš ono što je potrebno. Opasnosti neće poticati samo od stvari koje padaju na njega ili mu nanose telesne povrede. Jednaka mu opasnost preti od onoga što sam odluči da čini. Samo ti kažem da ću doći, bez obzira na to šta mi se isprečilo, ako budeš videla takvu opasnost i zatreba ti moja pomoć.“ „To je uteha“, odgovori ona. Pripovedač je znao da je to pošteno s njene strane; ali takođe je znao da ona oseća daleko više no što govori. „I želeo sam da ti kažem kako prvog aprila dolazi ovamo, da šegrtuje kod kovača.“ „Znam da dolazi“, odogovori ona, „ali to neće biti prvog aprila.“ „Oh?“ „Pa čak ni ove godine.“ Pripovedača za srce ujede strah za dečaka. „Izgleda da sam ipak došao da čujem šta budućnost nosi. Šta ga čeka? Šta će uslediti?“ „Svakakve bi stvari mogle da se dese“, odgovori ona, „a ja bih bila budala kad bih pogađala koje. Sve vreme pred njim vidim hilјadu puteva, ali veoma je mali broj onih što ga do aprila dovode ovde, a mnogo se više puteva završava njegovom smrću od bradve nekog crvenokošca zarivene u glavu.“ Pripovedač se nagnu preko doktorovog pisaćeg stola i položi šaku preko njene. „Da li će preživeti?“ „Sve do mog poslednjeg daha“, odogovori ona.

„I mog“, dodade Pripovedač. Neko vreme oboje ćutke sedeše, sa rukom na ruci, gledajući se u oči, ali onda ona prasnu u smeh i skrenu pogled. „Obično razumem šalu kada se lјudi smeju“, kaza joj Pripovedač. „Baš sam pomislila kako smo nas dvoje jadni zaverenici, naspram neprijatelјa sa kojima će se taj dečak suočiti.“ „Istina“, potvrdi Pripovedač, „ali naš je cilј dobrostiv, pa će se sva priroda urotiti sa nama, zar ne misliš tako?“ „I Bog“, ona odlučno dodade. „E, za njega već ne znam“, odvrati Pripovedač. „Izgleda da su ga propovednici i popovi tako umotali doktrinama, da jadni stari Otac više nema prostora za delovanje. Sad kad su lepo protumačili Bibliju, poslednja stvar na svetu koju bi poželeli jeste da On progovori još koju reč ili prikaže moć svoje ruke.“ „Videla sam ja moć njegove ruke kada se pre izvesnog broja godina rodio sedmi sin sedmog sina“, odogovorila mu je ona. „Nazovi to prirodom, ako baš hoćeš pošto si svašta naučio od filozofa i čarobnjaka. Ja samo znam da je on vezan sa mojim životom, kao da smo rođeni iz iste utrobe.“ Pripovedač nije nameravao da postavi svoje naredno pitanje – samo je, bez razmišlјanja, izletelo sa njegovih usana. „Da li ti je drago zbog toga?“ Ona ga pogleda užasno tužno. „Ne često“, odgovori. Tada je izgledala tako umorno da Pripovedač nije mogao da se suzdrži, već je obišao sto i stao iza njene stolice, pa

je čvrsto zagrlio – kao što otac grli kćer, i to veoma dugo. Nije video da li je plakala ili se samo držala njegovog zagrlјaja. Ni reč ne progovoriše. Ona ga naposletku pusti i vrati se računanju. On nemo izađe napolјe. Pripovedač ode do gostionice da večera. Valјalo je priče ispričati i razne poslove uraditi kako bi zaslužio stan i hranu. Ali sve su priče nekako bile blede naspram one jedne koju ne može da ispriča – one jedne priče čiji kraj ne zna. Na livadi oko vodenice bilo je pola tuceta kola i zaprega, na koje su pazili farmeri koji su dugačak put prešli da bi došli do lepog brašna. Neće se više njihove žene znojiti nad tučkom i avanom kako bi napravile grubo brašno za tvrd hleb. Vodenica je počela da radi, a svi su izdaleka donosili svoje žito u varoš Vigorcrkvu. Voda je okretala veliki točak. U vodenici, silu tog točka zupčanici su prenosili na žrvanj koji se okretao po mlinskom kamenu izrezbarenom na četvrt. Mlinar je sipao žito na kamen. Žrvanj je prelazio preko njega, mrveći ga u brašno. Mlinar ga je ponovo vraćao za drugi prelazak, pa onda sasipao u košaru koju je držao njegov sin – desetogodišnji dečak. Nјegov sin je sipao brašno u levak, a iz njega u pak. Ono što je ostalo u levku praznio je u bure za silažu. Onda se vraćao do oca za sledeću kotaricu. Misli su im bile neverovatno slične, dok su nemo skupa radili. Ovo želim doveka da radim, mislio je i jedan i drugi. Da ustanem ujutru, dođem u vodenicu i celog dana radim sa njim pokraj sebe. Nema veze što je ta želјa

bila nemoguća. Nema veze što se možda više nikada neće videti, kada dečak ode da šegrtuje u mesto gde se rodio. Zbog toga je taj trenutak, koji će uskoro postati samo sećanje što će se pretvoriti u san, bio još slađi.