Nastanak i razvoj rane moderne umetnosti
19. vek predstavlja praskozorje modernizma. 1789. godine Francuskom revolucijom započeta je nova faza svetske istorije. uspostavljaju se demokratska ustavna državna uređenja. Otkrićem parne mašine i mehaničkim razvojem krajem 18. veka započinje industrijska revolucija. Prelazi se na fabričku proizvodnju i dolazi do ubrzanog razvoja saobraćaja i trgovine. Razvijaju se s e železničke mreže, počinje da se koristi električna struja, telefon, automobili, tramvaji. Za vreme Drugog carstva Francuska je prolazila kroz industrijsku ekspanziju, grade se
mostovi, putevi i železnice i dolazi do ogromnih građevinskih i urbanističkih poduhvata. Promene se najviše osećaju u Parizu. Napoleon III (nećak Napoleona I) izabran je za p redsednika nakon demokratske revolucije 1848, ali se 1851. državnim udarom dočepao apsolutne moći i proglasio se za cara. Žorž Osman, pariski prefekt, pravi novi urbanistički plan Pariza i dolazi do ekspanzije, pripajaju se predgrađa, izgrađene su velike avenije (Rivoli), parkovi, kanali, Opera (Šarl Garnije). U Pariz dolazi više ljudi, pa se stanovništvo udvostručilo u vreme Drugog carstva. Ipak, Pariz je bio prljav i širile su se zaraze i kriminal. Tehničko – tehnološke promene, razvoj nauke i urbanizac ija imali su veliki uticaj na kulturni život. 1839. godine Luj Dager snima prvu fotografiju. Fotografija je bila najuticajniji izum industrijske revolucije za umetnosti, pogotovo za impresionističke slikare, jer podstiče asimetriju, sečeni kadar i prazan centar slike.
Šarl Bodler u svom eseju „Slikar modernog života“ piše da je moderan život tema modernog umetnika, veličao je izraz modernosti kroz čoveka; slavio je heroizam modernog čoveka koji pati u svetu u kom su materijalne vrednosti iznad duhovnih. Is ticao je značaj novinarstva, kratkih tekstova i eseja – poredi ih sa umetnošću ilustratora, karikaturista – za obrazovanu srednju klasu koja jača.
Modernost je povezivao sa naturalističkim u umetnosti, kao i sa subjektivizmom. I drugi književnici pišu o savremenom životu promovišući naturalizam kroz svoja dela – Flober, Zola, braća Gonkur. U nauci dolazi do bitnih otkrića – Luj Paster, Darvin; kao i nove teorije optike, boje i svetlosti koja je posebno uticala na stilove tog doba. Nova tehnologija veštački proizvedenih boja omogućuje širi spektar pigmenata, počinje da se prodaje u tubama. Ševrel postavlja teoriju simultanih kontrasta
(Njutn, Gete): izmešani kontrast (dva pola iste boje), subrosivni. Najjače kontraste daju komplementarne boje u odnosu sa nji ma suprotnim bojama iz Šervelovog hromatskog kruga: crveno
– zelena ili plavo – narandžasta – daju efekat kao da boja iskače iz platna. Boje se odaljavaju od svojih opisnih uloga.
Menja se svakodnevni život, pa se javljaju i nove teme u slikarstvu: vašari , cirkusi, sport, putovanja, izleti.
Eduar Mane (1832-1883)
Rođen je u imućnoj porodici i počeo da se školuje kao slikar u ateljeu Tome Kutira. Tada je počeo da razvija svoj prkosni odnos prema akademskim konvencijama. Slikarstvo uči po starim majstorima u Luvru, a putovao je i po Nemačkoj, Italiji i Holandiji, gde na njega veliki uticaj ost avljaju Franc Hals, Dijego Velaksez i Francisko Goja. Posebni uticaj na njega je izvršio Gistav Kurbe, jedan od največih realističkih slikara. Bio je i veliki poznavalac istorije umetnosti. On počinje da slika teme savremenog života koji vidi oko sebe. Pre sudno je uticao na dalji razvoj slikarstva. Njegovo stvaralaštvo predstavlja neku vrstu prelaza iz realizma u impresionizam, pošto su se impresionisti ugledali na njega. Njegovo suprotstavljanje tradiciji postavilo je temelje modernog slikartva. Njegova reputacija zasnivala se na individualizmu, samosvesnosti i ironiji. Smatrao je da je Salon mesto gde se
treba suprotstaviti javnosti. Zbog svog osiguranog društvenog položaja nije mu bilo potrebno odobrenje za svoje slikarstvo, pa je mogao slobodno da eksper imentiše u svom stvaralaštvu.
Međutim, on se nadao javnom uspehu. Likovi njegovih slika prikazani su iz savremenog života, a nisu zasnovani na istorijskim i književnim likovima. Slikao je slobodno, nanoseći boju pre nego što se prethodni pokreti četkicom osuše. Međutim, bio je vezan i za tradiciju. Ovaj spoj savremenog života i pozajmica iz istorije obeležio je rani period njegovog stvaralaštva. Dela: *ODMOR
Žan Duval – model, poreklom poreklom tahićanka koja je živela u Parizu. Ona se vezuje i za Manea i Bodlera. Na slici se vide uticaji Velaskeza i Goje. Nije kapitalna slika. Upečatljiva za Manea je da koristi malo boje (crna, bela i valeri), ali se koristi skraćivanje prostora. Postavljajući haljinu, on stavlja blokadu između
slike i posmatrača i ovo je vidljivo i u drugim njegovim delima. Takođe, važno je što prikazuje temu iz njegovog okruženja, ženu u svakodnevnom okruženju.
*APSINT (1858/9)
Stanovnik ulice iz Maneovog komšiluka; prikazuje njegovu naklonost prema životu na dnu društvene lestvice. Bavi se socija lnim pitanjima. Tema je smatrana degradirajućom i neprikladnom za slikarstvo.
Alkoholizam je bio zastupljen problem u radničkoj klasi. (Trovačnica – Emil Zola – književne asocijacije). Ova slika je odbijena od Salona. Apsint – jeftino i veoma otrovno piće, kasnije zabranjeno. *MUZIKA U TILJERIJAMA (1863)
Predstavljeni su ljudi u parku koji se zabavljaju. Prikazana je buržoaska inteligencija Pariza, uključujući njegovu porodicu i prijatelje. Karakterističan je isečeni kadar u donjem uglu, a Mane i samog sebe predstavlja delimično. Slika se otvara prema posmatraču, zbog krupnih likova u prvom planu. (u isto vreme slika predstavu: Ulični svirač – prikazuje siromašne – klasna podela). *DORUČAK NA TRAVI (1863)
Ova slika bila je odbijena od strane Salona i izložen a na Salonu odbijenih koji je osnovao Napoleon III. Ovde je predstavljena naga žena, pored obučenih muškaraca, što je izazvalo skandal. Njena nagost nema opravdanje – ne postoji narativ. To su savremeni identiteti običnih ljudi. U dnu je prikazana mrtva pr iroda, koju Mane slika po uzoru na španske mrtve prirode gde detalji iluzionistički izlaze iz
slike ka posmatraču. Slika se prostorno otvara. Na ovaj način on komunicira sa posmatračem. Slika se prvo zvala kupka, jer je njena tema izlet na obali Sene nedaleko od Pariza, koji tada postaju popularni
– uvećava se sloboda javnim kupanjem. Žena upućuje pogled u posmatrača, ona je verovatno prostitutka u društvu dvojice studenata ili umetničkih boema. Kompozicija je zasnovana na bakrorezu Marhantonija Rejmondija, prema Rafaelovoj slici „Parisovog suda2. Ali se prepoznaje i aluzija na
Đorđoneov „Koncept u polju“. *Viktorin Meren – najčuveniji slikarski model i omiljeni model Manea. Pojavljuje se na njegovim
najznačajnijim slikama: Doručak na travi, Olimpija... *OLIMPIJA (1865)
Ovo je sledeća slika koju je uradio Mane, a koja je šokirala. Viktorin ovde pozira kao naga žena čiji je identitet prostitutke jasan. I sam naziv slike na to aludir a. Položaj ruke privlači pažnju. Ima na sebi
samo papuče, ogrlicu i narukvicu, dok joj afrička sluškinja (kolonije) donosi cveće od nekog obožavatelja. Prikazana je i crna mačka u podnožju kreveta. Predlošci za sliku su Đorđoneova „Venera“, Ticijanova „Urbinska venera“, Gojina „Gola Maha“, ali Mane ne prikazuje boginju, nego dominantnu ženu. Mačka je simbol slobode. Slika je razorila tradicionalni mitološki žanr i pretvorila ga
u stvarni akt koji otvara socijalna pitanja. Simboli ukazuju na socijalno poreklo. Naglašena je belina anđeoski savršenog tela, u kontrastu sa tamnom pozadinom. Naglašene su konture i oštar je crtež. Prostitutke postaju i česta tema književnosti toga vremena: „Dama s kamelijama“ Aleksandra Dime, „Nana“ Zole... Mane više skreće pažnju na površinu, nego na oblast i dubinu. *NANA (1877) Lik iz Zoline knjige iz serijala „Rugon -Makarovi“ gde je prikazana istorija jedne porodica, a bavi se
kritikom društva kroz lik siromašne žene koja se uspinje prostitucijom i postaje kurtizana – ona je metafora za moralno posrnuće. Mane je vizualizovao njen lik potpuno slobodno, bez narativa, preneo je sliku iz knjige u likovno delo. Predstavljena je u negližeu, što aludira na slobodu, dok čovek sedi i čeka je. On je predstavljen samo delimično (u romanu je ona ljubavnica starijeg čoveka). U tehničkom smislu delo se vremenski poklapa sa impresionističkim težnjama. Za razliku od njegovih drugih slika gde svetlost deluje kao veštačka, ovde dolazi do rasvetljavanja toalete – svaka boja se meša sa belom, a crna se izbegava – to su sve odlike impresionizma. Kadar je isečen. U pozadini j e ždral iz japanske umetnosti. *PORTRET EMILA ZOLE (1868)
Zola je napisao tekst o Maneu u kojem ga brani: „Novi stil u slikarstvu: gospodin Eduar Mane“ (1867). Ovom slikom Mane mu odaje poštovanje i oni ostaju prijatelji do kraja života. Iako je Zola tema, Mane je sebe napravio subjektom, jer kroz brojnu ikonografiju on pruža obaveštenja o sebi. Zola sedi za stolom u pozi romantičnog mislioca sa otvorenom knjigom, što ukazuje na njegov identitet. Okružen je simbolima koji aludiraju na samog Manea, kao što je njegova slika Olimpija, pa čak i njegovo ime na jednom pamfletu. Druge dve slike: Goja (po uzoru na japanske grafike oslobođena tradicije, jake linje i boje (uticaj japanizma primetan je i na slici Frulaš – jake konture, ravnoća, jarke boje, frontalna po za, anti-iluzionistički efekti)). Na portretu Emila Zole još uvek vlada tamni kolorit, pre 1870. godine. Do kraja 60-ih godina Mane se oslanjao na drske izazove tradiciji i bira suptilnije teme. U njegovom
slikarstvu se prepoznaje slobodnije impresionističko slikanje modernog života, a boje i kompozicija prenose identitet i prisustvo moderne vizuelne svetlosti. Počeo je da često prikazuje prijatelje i porodicu u svakodnevnom okruženju. Klod Mone i Berta Moriso okreću se svetlim tonovima, ali on za razliku od njih zadržava crnu boju. Radije je slikao u ateljeu nego u „plan -air“-u. Primetna je i
psihološka udaljenost likova.
*BALKON (1869)
Bila je izložena na Salonu. Prikazuje grupu Parižana koji gledaju kroz prozor. U pitanju je scena dokolice. Prikazani su n jegovi prijatelji, od kojih je u prvom planu Berta Moriso koja mu je bila učenica i ljubavnica, a kasnije se udala za njegovog brata. I ovde se vidi uticaj Goje i zbog kompozicije i zbog
prikaza čipke, a saksija je japanski element. *BAR U FOLI BERŽERU (1881)
Poslednje veliko delo sa jakim socijalnim značenjem. Društvena klasa definište se kroz kulturne aktivnosti. Na skici za ovu sliku predstavljena je sredovečna žena sa jakom šminkom, naslonjena kojoj prilazi muška figura – crta ono što je video. Slika se sastoji od četiri horizontalne trake. Enterijer kafane ogleda se u ogledalu iza šankerice, a reflektuje se svetlo lustera. Ima više manjih vertikala – elementi na šanku, stubovi sa svetiljkama. Insistira na zlatnoj i beloj boji i narandžastoj. Postavlja s e pitanje da li je i sama konobarica raspoloživa roba kao boce likera i šampanjca pred njom (Mane je na jednoj napisao svoje ime). Konobarisanje je bilo sumnjivo zanimanje. Ogledalo ujedno produbljuje i
poravnava prostor. Međutim, odraz nije realan i prkosi fizičkoj mogućnosti. Iako ne gleda u posmatrača, njena centralna pozicija je toliko naglašena da posmatrač oseća da treba da stoji ispred nje, ali ogledalo odražava odraz kao da je posmatrač desno. On namerno postavlja scenu ovako, kao da je scena smeštena u nerealnost. Čovek sa desne strane može biti neko ko od nje nešto želi, a može da predstavlja i samog posmatrača. Devojka posmatra buržoaski svet, a sama se bavi malograđanskim poslom. Tobožnja zadovoljstva mogu biti povezana sa nelagodom.
IMPRESIONIZAM
Termin označava grupu nezavisnih umetnika koja se okuplja pod sličnim motivima. Većina slikara koje danas povezujemo sa impresionizmom izložila su svoja dela na zajedničkoj izložbi 1874, a i pre toga su delili grupni identitet. Izložba je održana pod nazivom Društvo umetnika, slikara, vajara i grafičara, a danas je poznata pod nazivom Prva impresionistička izložba. Održana je na Kapućinskom bulevaru, u bivšem ateljeu fotografa Nadara. Nakon ovoga, izložbe su se održavale do 1886. godine i bilo ih je ukupno 8. (1870-1871. umire Bazil u Francusko – pruskom ratu)
Naziv impresionizam potiče od novinara Luja Leroja koji je termin upotrebio na satiričan i pogrdan način, ismevajući slobodne poteze četkice na slici Kloda Monea – „Impresija: rađanje
Sunca“. Uprkos tome je naziv ubrzo bio usvojen. Najvažniji izlagači su bili Mane, Mone, Renoar, Dega, Kajbot, Pisaro, Sizli, Meri Kasat i Berta Moriso. Pokret nije bio potpuno homogen pa se unutar njega mogu izdvojiti dve grupacije: 1.
transparentni impresionizam – kratki i energični pokreti četkicom i fragmentarni oblici,
predstavnici su najviše Mone i Renoar – koloristi – veliki značaj boje i svetla. 2. Medicited (posredovani, posrednički) – Dega, Kajbot, Moriso, Kasat – tehnički crtači. Mane nikada nije izlagao sa njima, iako su njegovi radovi iz 60-ih bili glavni uzor ovih slikara, a sa mnogima je bio dobar prijatelj.
Ovi umetnici suprotstavljali su se zvaničnom Salonu. Na svojim izložbama sami su birali koja će dela izložiti i imali su dovoljan prostor između slika. Nije bilo nagrada pa ni takmičenja među umetnicima. Salon su smatrali anti – demokratskim. Jedni druge su ispomagali i delili profit među
sobom. Oni se odupiru tradiciji ne samo izborom savremenih tema, već i novim tehnikama. Nadovezuju se na realizam i ideju Kurbea da slikar treba da prenese ideje svog vremena tako kako ih on shvata – u zavisnosti od svojih impresija. Oni umesto da podražavaju, zapravo iznova doživljavaju i
to prenose na platno. Novina impresionizma se ogleda i u izražavanju subjekt ivnosti umetnika. Impresionizam se uzdiže u vreme modernizacije. U ranim godinama impresionizma 1860 -ih, Francuska prolazi kroz industrijsku ekspanziju. Izmenio se život. Oni slikaju spontane scene iz svakodnevnice. Glavne teme su bile prikazi igara, parkova, ulica, privatni prostori, posao, ali i socijalne teme: beda, prostitucija, alkoholizam. Prikazuje se novi grad Pariz i dokolica. Crta se pri dnevnoj
svetlosti. Ovo potiče još od Barbizonske slikarske škole i Kolja. Najčešće su ovako slikali Mone, Pisar o, Sizli, a kasnije ih slede i mladi umetnici neoimpresionisti. Crnu boju izbacuju iz upotrebe jer ona guši svetlost (Kajbot je upotrebljava – „Kišni dani“). Prikazuje se trenutak. Zato oni slikaju brzo i prethodno ne prave skice.
Klod Mone
U poređenju sa urbanom pariskom inspiracijom Manea, Mone, koji je odrastao u priobalnom okruženju Normandije, stvorio je drugi pravac slikajući direktno u prirodi. On je prvenstveno bio pejzažista, a rad u prirodi bio je od presudne važnosti za definisanje njegove umetnosti. Najveći uticaj na njega su imali Ežen Buden i veliki engleski i francuski pejzažisti (Tarner, Koro). Početkom 70 -ih putovao je po Holandiji i Engleskoj. Tada kupuje i kuću u Arženteju gde mirno slika prirodu i Senu.
Često je slikao u svom čamcu – ateljeu. On nije bio akademski obrazovan i nije imao mnogo dodira sa tradicijom. Većina njegovih radova su pejzaži i često je bio odbijen od strane Salona. Međutim, 60 -ih godina je pod uticajem Manea i Kurbea slikao i scene dokolice (Doručak na travi, Žene u bašti). Aržentej je bilo pregrađe Pariza koje je počelo najviše da se identifikuje sa impresionizmom. Moneove slike koje nastaju ovde karakteristične su po pokretima četkice koji menjaju pravac, dužinu i širinu sa oblicima koje predstavljaju. Uvek obraća pažnju na odraz pejzaža u vodi. Mone razvija naklonost prema prikazivanju efekata svetlosti i atmosfere, pre nego prema
čvrstim oblicima koji preovlađuju u klasičnoj umetnosti. Njegove slike otelovljuju filozofiju prirode kao površine koja se stalno menja, pa se javlja ideja o relativnosti forme. Uživanje trenutka je cilj – što
pokazuje i prisustvo figura u njegovim pejzažima. 90 -ih godina slika serije slika „Ruanska katedrala“, „Stegovi sena“, gde isti motiv prikazuje u različit im delovima dana. Postaje opsednut prikazivanju igre svetlosti. Ovome ostaje veran do kraja života 1926. godine, slikajući sa sve slabijim vidom predele iz svog vrta u Živernjiju (Lokvanji) u duhu japanske tradicije. *IMPRESIJA: RAĐANJE SUNCA (1872) Uzor je Tarner. Mone se fokusira da delo potčini prvom utisku. Opčinjen je različitim svetlosnim
efektima i elementima. U ranoj fazi vidi se najslobodniji način komponovanja. Na slici je najdominantniji trenutak zore i odsjaj Sunca koji boji vodu u narandžastu b oju. *MAKOVI U ARŽENTEJU (1873) Fasciniraju ga crvene nijanse. Veliki deo platna je kontrast komplementarnih boja crvene i zelene, dok
je drugi deo nebo. U istom prizoru pojavljuju se dva puta njegova žena Kamij i sin kako dolaze i odlaze, što pokazuje int eresovanje impresionista za eksperimente sa pokretom. *RUANSKA KATEDRALA Mone je prvi moderni umetnik koji je spontano osmislio princip serija (jablanovi, stopovi, lokvanji). Serija Ruanske katedrale nastaje 20- ak godina. Kadar je uvek isti (visina štafelaja), ali slika u različito
doba dana. Time Mone prikazuje šta svetlost čini objektu. Boja i svetlost dominiraju nad crtežom. U stogovima sena boja gubi svoju tačnost. Gubi se trodienzionalnost i ukida se perspektiva.
JAPANIZAM Napoleon – Egipat – orijentalizam – Delakroa; 1860 – uticaj umetničke tradicije nezapadne civilizacije; 1854 – Japan – trgovinske veze; u Parizu – japanski klub; učešće Japana na izložbi. Kimoni, lepeze. Mane, Dega, Meri Kasat – tipovi perspektive i boje; ostali suzdržani Postimpresionizam: duborez u drvetu Japana: Van Gog kupuje japanske printove, Gogen, Sera i Sinjak; Bernar – kloazonizam; Lotrek – kupuje printove – posteri i printovi – litografija – jake konture.
POSTIMPRESIONIZAM Se pojavio tek u 20. veku dok se počeci postimpresionizma okvirno smeštaju u 1886. godinu, kada je
održana poslednja impresionistička izložba. Zajedničke odlike postimpresionističkih slikara su kreativne kritike impresionizmu, oslobođena upotreba boje, konceptualno simbolistička sadržina dela i ugledanje na primitivno, odnosno na umetnost neevropskih kultura i predrenesansnu evropsku
baštinu.
Žorž Sera, 1859-1891. Rođen je u imućnoj porodici i studirao je na Akademiji, međutim, napušta je. Susreo se sa delima impresionista i počinje da se bavi teorijom boja i percepcije. Njegov metod u slikarstvu je naučnog karaktera i teži idealu objektivnosti. Impresioniozmu daje kritiku jer razara crtež. Aktivno je radio desetak godina za vreme kojih je proizveo mali broj dela monumentalnih proporcija. On je razvio novu tehniku pointilizam ili divizionizam. To je metod rastavljanaj boja na njihove sastavne prelive (?) i
nanošenje na platno u čistom stanju, sitnim potezima četkice, da bi se u mrežnjači posmatrača one izmešale i kontrolisala slika. Cilj mu je bio da predmetima sačuva stvarnost i slikovitost iz prirode. Teme njegovih slika preuzima od impresionista, prikazujući savrem ene teme, ali je njegov pristup drugačiji. Ne slika spontano već precizno osmišljava svoje kompozicije. Proizvodi brojne preliminarne studije pre nego što započne rad na svojim monumentalnim slikama. U svojim delima razvio je crtačku strukturu, što se kod impresionista izgubilo (uticaj Engra). Njegov privatni život tekao je loše.
Bio je u vezi sa svojim modelom i porodica ga odbacuje. Iznenada umire 1891. kao i njegov tek rođeni sin.
*KUPAČI U ANIJERU, 1884. Pre finalne slike izradio je čitav niz skica koje su postavka za glavnu sliku, u impresionističkom maniru, da bi u ateljeu uradio finalnu kompoziciju. Kompozicija je geometrijski pedantna, reljefna struktura
jasno definiše formu – konture nastaju spajanjem dve bojene površine. Segment je pažljivo osmišlj en poput pozorišne scenografije. Prikazuje levu obalu Sene koja je siromašniji, radnički deo Pariza. *NEDELJNO POPODNE NA OSTRVU GRAN ŽAT , 1884-86. (2x3m)
Prvo prati sliku ostrva Gran Žat, bez likova, kao postavku. Ovde je prikazana desna obala, poželjni kvart, gde dolaze ljudi iz različitih slojeva na izlet. Pravio je skice pojedinačnih figura uz pomoć kojih pravi finalnu kompoziciju. Likovi su postavljeni kao lutke na pozornici. Ljudi su izolovani, niko ne komunicira, i niko ga ne gleda. Slika je reljefna, naslikana u nekoliko slojeva, sa sve sitnijim potezima
četkice. Akcentovana je boja i senčenje. Ovo je manifestna slika neoimpresinizma. Izložena na poslednjoj impresionističkoj izložbi 1886. godine. Ima perspektivno rešenje – dijagonala dela daje utisak prostornosti , u centru je jedina figura koja nije naslikana u tehnici pointilizma. *ALDORI (Modeli), 1886-88.
Ovde isti model Sera postavlja u tri različite poze i postavlja u grupu od tri žene. Ovde je opet komponovanje precizno osmišljeno. Jedan od modela je u položaju kontraposta što je klasična poza, čime ističe svoju povezanost sa tradicijom. U drugom planu slike je predstavljena njegova slika Nedeljno popodne, kao slika u slici ili lažni prozor kojim se produbljuje prostor, umesto koristeći se lažnom perspektivom. Odnosi plave, ljubičaste i žute su naglašeni. To je najvažniji komplementarni kontrast.
Poziv u cirkus, 1887-89. Ajfelov toranj, 1889. Cirkus , 1890.
Mlada žena se puderiše, (model Madlena Nublo)
Pol Sinjak, 1863-1935.
Počeo je da slika metodom divizionizma i razvijao Seraove teorije. On je inicirao osnivanje grupe neoimpresionista. Dela: Portret Feliksa Feneona, Žena sređuje punđu , Papska palata u Avinjonu.
Kamij Pisaro i njegov sin Lucijen takođe su se priključili ovoj grupi.
Pol Sezan, 1839-1906.
Sezan je pohađao College Bourbon, gde je započeo svoje prijateljstvo sa Zolom. Kada je odbijen na akademiji lepih umetnosti, probao je da se vrati u Eks an Provans i radi u očevoj banci. Međutim zbog sukoba sa ocem, 1862. godine, vraća se u Pariz i ta decenija njegovog stvaralaštva naziva se tamnim periodom. Koristi tamne boje pod uticajem realizma i Manea. Tada je uglavnom predsatvljao svoju neposrednu okolinu i porodicu. 70- tih godina prolazi kroz impresionistički period kada pod Pisaroovim uticajem otkriva plenerizam. Ipak, on je bio najmanje impresionista od svih
impresionista, jer on prvi pravi strukturnu analizu prirode i objektivnost. Želeo je da se odupre impresionističkim prikazivanjima kako bi prodro do nepromenljive stvarnosti. On je izvršio najveći uticaj na moderno slikarstvo i to njegovo stvaralaštvo nakon raskida sa impresionistima 1880 -83. – konstruktivni period. On se zalaže za strukturu, čvrstinu i jasnost kompozicije, komponovane linijom i bojom, da bi se stvorila monumentalna umetnost. Ugleda se na Pusena. U ovom periodu on
konstruiše određene tipove slika koje će raditi do kraja života: Autoportrete (na kojima iskušava nove slikarske portrete), pejzaže (bez likova) – posebno Sen Viktoar, mrtvu prirodu, kupači i kupačice, portrete ređe. Poslednja faza njegovog stvaralaštva – sintetički period (zreli). On razvija metod konstrukcije planova slike geometrizacijom, jer je smatrao da predmeti treba da se prikazuju pomoću valjka, kupe i lopte u odgovarajućoj perspek tivi. On u svojim mrtvim prirodama razbija perspektivu. Bio je veoma introvertan i nije voleo život u gradu. Otac je prestao da ga finansira, pa mu je Zola pomagao. 1878. venčao se sa modelom i dobio sina, a to je krio od porodice.
*MODERNA OLIMPIJA, 1867-70.
Video je Maneovu Olimpiju. Ne replicira izvornu sliku ali elemente unosi na neobičan način. Žena je zgrčena na jednoj strani kreveta kao da zazire od posetioca. Jabuke daju poseban koloristički efekat. Uradio je kasnije još jednu verziju koaj je s vetlija, pod uticajem impresionizma.
*CRNI SAT – omaž Maneu, 1869 -71.
Ovde se vide elementi koje će razviti u svojim kasnijim mrtvim prirodama. Prostorni plan je zbrkan. *ISKUŠENJA SV. ANTONIJA, 1875.
Mitološka tema sa grupom ženskih aktova – kupačice. *KUĆA OBEŠENOG U impresionističkom periodu odbacuje literarne teme i okreće se svakidašnjim prizorima. Pejzaži
nikada ne sadrže ljudsku figuru, lokalni pejzaž Eksa u impresionističkom maniru. U impresionističkom maniru pravi brojne pejzaže sa predelima Overa gde je boravio sa mladim dr Gašeom. *KUPAČI I KUPAČICE
Akt kao tradicionalni motiv (bahanalije). Serija slika započinje u impresionističkom periodu. Kasnije širi nanosi četkice, ne pravi velike kontraste, međanje svake boje sa belom, ateljerski rad. Nema priroden svetlosti. *ESTAK I SEN VIKTOAR Dok se posmatra priroda, a razumom se unosi logika čula, nema jaskih kontrasta, harmonija „oko -
duh“, uticaj na kubiste, mrlje boje slaže jedne pored drugih. Približava se apstrakciji. *MRTVE PRIRODE
Prikazi voća, jabuke, limuni, narandže koje pažljivo aranžira. Ne može se govoriti o spontanoj kompoziciji. Vlada red i logika. Sve elemente on prikazuje iz različitog ugla, iz različite perspektivne tačke. Sintetiše formu u geometrijske oblike. U slici postoji više cen tara. Razire perspektivu. Naglašena je nestabilnost, plan je nedefinisan, senčenje je različito kao da svetlost pada iz različitih pravaca – perspektivnih rakursa. Pogled šeta po slici – dinamičnost. Nema statike. Slika je stvarnost za sebe. *AUTOPORTRET, 1890.
Pokreti četkicom liče na kockaste forme. Introspekcija – intimno doživljavanje sebe. Slika se saštafelajem – izraz samopouzdanja. Subjektivni pristup. Paleta je okrenuta u potpunosti prema posmatraču – neprirodni položaj – demontiranje prostora – slika u slici.
Van Gog (1853-1890)
Rođen je u gradu Zundert na severu Holandije. Otac mu je bio pastor, pa se i kod Vinsenta razvio jak religijski osećaj. 1878/9. godine živeo je u Borinaž u Belgiji, gde je radio kao sveštenik podučavajući decu rudara koji su naseljavali tu oblast. U ovom periodu počeo je da pravi prve crteže. 1881. godine seli se u Hag, a do 1886. godine učio je slikanje i savladao osnove slikanja i upotrebe boja. Ovaj period njegove umetnosti naziva se formativni i u to vreme nastaju njegove brojne
predstave seljaka, a najznačajnija je „Ljudi koji jedu krompir“. 1886. godine Van Gog odlazi u Pariz. Ovde se upoznaje sa slikama impresionista preko svog
brata Tea, kao i sa japanskim estampama. Počinje da eksperimentiše sa upotrebom svetla i boje. Upoznaje se sa Gogenom i Lotrekom koji će mu postati dobri prijatelji. Godine 1888. on odlazi na jug Francuske – u Arl, osunčani grad koji ga je inspirisao da razvije
jedinstveni stil. Slikao je predele, kafane i portrete meštana. Iste godine uselio se u Žutu kuću i tu mu se pridružio Gogen koji ga zatiče iscrpljenog od rada. Uskoro su između dva različita temperamenta započele brojne svađe i slikarsko nadmetanje. Nakon jedne svađe, Van Gog je sebi odsekao uvo i ovo je bio prvi od njegovih napada k oji su ga mučili do kraja života. Gogena nakon toga više nije video.
Godine 1889, zbog sve goreg psihičkog stanja, prijavio se u duševnu bolnicu u Sen Remiju, gde je ostao do proleća 1890. i ovde je nastavio da slika prikazujući predele, čemprese i sam az il. 1890. godine otišao je u Over u Oazi i tu je živeo pod nadzorom doktora Gašea. U to vreme naslikao je sliku „Žitna polja sa vranama“, svoje poslednje remek delo. 27. jula iste godine pucao je sebi u grudi, a dva dana posle umro. Za kratki vremenski period ostvario je veliki opus dela. O njegovim stavovima o umetnosti
najviše se saznaje iz pisama koje je razmenjivao sa bratom Teom. Teo mu je bio najveća podrška i pružao mu je finansijsku pomoć tokom čitavog života, jer je bio trgovac umetninama. Uz pism a je često slao i skice svojih radova. Kada se oženio, Vinsent se osećao odbačenim. Značajan aspekt njegove umetnosti predstavljaju njegovi brojni autoportreti koje je radio tokom čitave slikarske karijere. Na njima se može uočiti stilistika kojom se on trenutno bavi i način na koji on doživljava sebe. Oni su veoma izražajni. Ima ih preko 30, u rasponu od 1886/90. U njima se vidi njegova želja da pronikne u suštinu sopstvene ličnosti. Prvi nastaje u Parizu pod uticaj Seraa i Sinjaka, dok se u Arlu udaljava od impresionizma, prikazujući svoj put u bolest. Vidi se uticaj Gogena u
njegovom kasnijem stvaralaštvu.
Dela: *BIBLIJA (1885)
Vidi se uticaj želje da studira teologiju. Zbog toga je rani period njegovog stvaralaštva obeležen hrišćanskim učenjem. Vidi se uticaj starih holandskih majstora, ali i francuskih majstora poput Milea. Biblija je simbol njegovog unutrašnjeg kolebanja između toga da bude propovednik ili slikar. Prikazana je još jedna knjiga. *LJUDI KOJI SADE (JEDU) KROMPIR (1885) Tonski i valerski k ontrasti sačinjeni su od maksimalno tri boje (paleta okera – sumornost). Uzor mu je
Mile. Slike odišu realizmom. Ovi rani radovi imaju socijalnu pozadinu. On se divi ljudima koje predstavlja. Mile ima veliki uticaj – Sejač. On svoje likove prikazuje u patnji tegobnog života. Slika
jakim linijama kojima naglašava napaćena lica i ruke seljaka. (porodica Grot) *MONMARTR (1887)
Godine 1886, Vinsent dolazi u Pariz gde živi sa bratom Teom. Ovde otkriva dela impresionista i počinje da slika pod njihovim uticajem (upotreba boje i svetla). Isprobava i tehniku poentilizma. Radi i autoportrete u ovim tehnikama kao i mrtve prirode i prizore iz parskih kafana (Agostina Segatori). *PORTRET ČIČA TANGIJA (1887)
Teo ga upoznaje sa ovim čovekom koji je bio trgovac slikarski m priborom. On je bio prijatelj impresionističkim slikarima i u svojoj radnji izlagao dela umetnika poput Sezana. Van Gog razvija prijateljstvo sa njima i slika njegov portret. U pozadini se vidi njegov omaž japanskim estampama koje su izvršile veliki uticaj na njegovu umetnost i kopirao ih je i skupljao (Most na kiši – Hirošige). Ne produbljuje prostor, kao da je portret nalepljen na pozadinu. Počinje da koristi plavu i žutu koje će posebno koristiti u Arlu i označavaju radost. Konstrast tome će biti crven a i zelena koje prikazuju teskobu i nervozu. *ŽUTA KUĆA (1888)
Pre Gogenovog dolaska. Koristi svetlije nijanse. U ovoj kući je hteo da osnuje slikarsku koloniju. Jasni potezi, crtačka veština – razvio je kopirajući japansku umetnost. Crtež je za njega osno v slikarstva. Slika serija „Za kuću“ – prikazi enterijera i eksterijera, slike Arla noću, Most, Vinsentova soba – ima tri verzije, poslednja nastaje u Sen Remiju. U Arlu nastaju slike koje određuju njegov zreli i individualni stil: Terasa Kafane noću, Zvez dano nebo nad Ronom, Suncokreti – preovlađuju žuta i plava.
*MADAM ŽINO; STOLICA (1888)
Kada mu se Gogen pridružio, među njima počinje nadmetanje. Slikali su iste motive i na slikama se vidi njihovo razilaženje – drugačije koriste boje, Gogen koristi ravne uokvirene površine. Nisu se slagali oko podsticaja slikarske motivacije: za Gogena je to racio, a za Van Goga osećajnost i emocije, protivi se crnim konturama. *ZVEZDANO NEBO; ČEMPRESI (1889)
U Sen Remiju. Čempres naglašava vertikalu na horizontalnoj slic i – unosi dinamiku, ali i zadržava kompozciju. Koristi ekspresivne i debele nanose boja. *PORTRET DOKTORA GAŠEA; PUT SA KOČIJOM, ČEMPRESOM, ZVEZDOM I MLADIM MESECOM;
CRKVA U OVERU; STARAC; ŽITNO POLJE S GAVRANIMA Grozničavost poteza, teskobnost. Predstavlja izvor svetlosti u tmini neba. Neuravnoteženost, neujednačeni odnosi boja, račvanje puta – dvoumljenje; razočaranje, samoća; nema ritma i reda na poslednjoj slici; ptice lete ka posmatraču.
Pol Gogen (1848-1903)
Rođen u Parizu. U mladosti je dosta putov ao. Nakon smrti roditelja, zaposlio se na berzi kao mešetar, osnovao je porodicu sa ženom Dankinjom, Met Sofi Gad. 70 -ih godina počinje da skuplja slike impresionista. Počeo je i sam da slika – učio kod Pisaroa. Prvo je slikao iz hobija i rane slike su pod velikim impresionističkim uticajem. 80 -e godine je izlagao na 5. izložbi impresionista i uskoro
slikarstvo postaje jedino što ga zanima, te on napušta svoj posao - 1883. godine. Razdvaja se od porodice pošto nije mogao da proda svoje slike do 1887. Tada j e kratko vreme boravio na Martiniku, a pre toga u Panami. Kada se vratio u Francusku pridružio se grupi slikara u Pon Avenu, Bretanja. 1880. godine upoznaje Emila Bernasa sa kojim razvija svoje ideje. Oni stvaraju tehnike kloazonizma i sintetizma – ravne obojene površine oivičene crnom linijom. Ovde radi neka od svojih najznačajnijih dela. Mladi umetnici smatraju ga svojim prethodnikom – nabisti (Pol Seruzije – Talisman).
Krajem 1888. odlazi u Arl gde slika sa Van Gogom, međutim, posle mnogih svađa odlazi. Nakon toga, boravio je kratko u Parizu i Pon Avenu. Godine 1891. odlazi na Tahiti gde je boravio dve godine. Bio je otvoren ka novim saznanjima i
uticajima, bez predrasuda. Nije voleo grad i stvorio je mit o sebi kao o divljaku. Mislio je da će život na
ostrvo biti upravo ono što mu treba. Ne zatiče ono što je očekivao. Tahiti je bio francuska kolonija, pa su stanovnici trpeli pritisak kolonizatora zbog čega su morali da se odriču svojih tradicija. 1893. godine vratio se u Pariz gde je bio uticajan, ali 1895. ponovo se vraća na Tahiti i više se
ne vraća u Francusku do kraja života 1903. godine. 1897. godine slika svoje najznačajnije delo: „Ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo?“. 1901. godine nastanio se na Markiskim ostrvima gde je sagradio svoju „Kuću radosti“. Iako već slabog zdravlja nastavlja da slika do smrti. Njegov život otvara pitanje napštenog genija, što se dešava prvi put od romantizma. Za razliku od Van Goga on je imao samopouzdanje i verovao je da je veliki umetnik. Dela: *BRETONKE (1886) Prvi boravak u Pon Avenu, još uvek se vidi uticaj impresionizma, kompozicija je kružna; privlače ga
nošnje, kecelje i kape, crne suknje. *TRI PSIĆA (1888)
Razara se prostorni plan, površina je ravna, nema perspektive, ne zna se šta je napred, a šta nazad. Dvodimenzionalnost postiže monohromatskom površinom na koju slaže tri reda predmeta. Nema
istinitosti boje. Koristi crne konture kao ivice obojenih površina, što onemogućava trodimenzionalnost. *VIZIJA POSLE PROPOVEDI (1888)
Čiste boje oivičene crnom konturom, formalne inovacije – slaže planove. Crvena pozadina onemogućava trodimenzionalnost. Prvi plan je istaknuta dijagonala, Bretonci se mole, kadrirani sa leđa (kao da ide za njima). Sveštenik koji drži propoved je isečen. U drugom planu je njihova vizija: Jakov koji se rve sa anđelom – dve scene se vide paralelno – druga je imaginarna – podjednako postoje stvarno i nestvarno. Stablo je uticaj japanizma – deli sliku po dijagonali; kontrast toplih i
hladnih boja, dinamičnost. *DOBAR DAN GOSPODINE GOGEN (1888) Predstavlja sebe sa beretkom u klompama; aluzija na Kurbea zbog naziva, nanos boja je tanak, nema
gustih i brzih nanosa četkicom, prati veće površine jedne boje. U drugom planu – horizontalne trake – dinamika.
*ŽUTI HRISTOS (1889) Opet postoje dva nivoa, n aziv mu joj daje po sugestiji boje što sliku obeležava na estetskoj osnovi.
Možeda se iščitava kao svetovni – koji se odnosi na raspeća koja su se nalazila na raskrsnicama u Bretanji; ili hrišćanski kontekst: žene ispod se mogu posmatrati kao dve Marije i Marta. Na slici se vidi uticaj primitivne i srednjovekovne, kao i težnja ka pojednostavljivanju forme. Koristi čiste, nemešane boje na širokim, obojenim površinama, opet uokvirenim crnom. *PEJZAŽI SA TAHITIJA (1893)
Uočava se drugi kvalitet svetlosti, drugačiji pejzaž; kopiranje prirode nije cilj, već treba izvući što više iz idejnog smisla; tanki nanosi prozirnih boja; i dalje razvija ideju sintetizma. *SVETA MARIJA (1891)
Domorotkinji daje značaj Bogorodice – spaja elemente tamnošnje i evropske kultur e; sumnja prema smislu pokrštavanja; ambijent prašume, voće – istaknut je koloritet. *TAHIĆANKA (1891)
Radi mnogo prizora sa Tahićankama, a modelu su žene koje je tamo upoznao, ženska figura je u centru pažnje; sklon dvodimenzionalnosti; disproporcionalne veličine delova tela. Poze su monumentalne, likovi deluju odustno, izolovano u klasičnim pozama; nazivi upućuju na razgovore devojaka, često u plemenskom dijalektu: „Kad ćeš se udati?“, „Da li si ljubomoran?“ – apstraktna pozadina, dvodimenzionalnost. *DUH MRTVIH VAS GLEDA (1892)
Manao Tupapau. Domorodačka legenda – košmar devojke; drugi način razumevanja: akt je rađen po uzoru na Olimpiju, razlikuje se po položaju. *KERAMIČKA VAZA SA TAHIĆANSKIM BOGOVIMA Tokom dugog boravka na Tahitiju bavi se i modelovanjem u drvetu i keramici; toteme koristi i u slikarstvu; prizori bogova u koje veruju domoroci – „Idol“. *KO SMO, ODAKLE DOLAZIMO, KUDA IDEMO? (1897) Triptih sa religioznom notom – njegovo duhovno zaveštanje. Sadrži elemente koji upućuju na njegov
život; alegorija ljudskog života. Izrazita je dekorativnost, monumentalnost, mirne boje. Aluzija na likove sa drugih slika. Svi elementi su međusobno povezani i prožimaju se, iako deluju zasebno.
FOVIZAM
Izraz „fovisti“ (divlje zveri) smislio je francuski novinar Luj Voksel da opiše radove francuskih slikra okupljenih oko Anrija Matisa: Andre Deren, Moris Vlamenk, Van Dongen, Alber Make. Oni slikaju
pod uticajem neoimpresionističkih slikara vodeći se izjavom da je slika dvodimenzionalna površina na kojoj su poslagane boje po određenom redu tako da izražavaju neka osećanja. Na Akademiji u Parizu predavao im je Moro koji im je dopuštao da istražuju i eksperimentišu. Oni tokm kratkog perioda od 1904/7. stvaraju dela slobodnog izraza korišćenjem jakih boja i naglašavanjem crteža. Slikaju slične
teme kao impresionisti: prizore iz grada, ulice, mostove, reke, ali ih obrađuju na drugačiji način, Oni reorganizuju prostor i ireinterpretiraju realnost na nov način. Na njih utiče Sezanov konstruktivni postupak, neoimpresonistički fragmnetisani potez i Gogenove brojne površine (1906. velika Gogenova retrospektiva). Fovisti su izlagali svoje slike 1905. godine na Salonu nezavisnih i Jesenjem salonu u Parizu. Oni su brzo p ostigli uspeh i prodavali svoje slike što je bio dokaz da je moderna
umetnost prihvaćena i komercijalno tražena. Slikarstvo se više ne može objasniti podražavanjem, oslobađa se deskripcije i narativnosti, boje koriste kao ekspresiju. Perspektiva, volumen i sve tehnike oponašanja prirode zamenjene su čistom bojom, oblikovanom uz pomoć krivih linija. Boja ne opisuje stvarnost, već je tu da izrazi umetnikov doživljaj i subjektivno iskustvo. Njihova umetnost zasnovana je na optičkim senzacijama i udaljava se od simboličke književen estetike. Pošto su težili individualizmu do 1907. godine nisu više mogli da funkcionišu kao pokret, pošto se njihova umetnost menja. Doživljava komercijalni uspeh, galerista Volar kupio je mnoge radove i organizovao izložbe. Fovisti prvi kupuju primitivne skulpture koje utiču na svođenjelica na geometrijske osnove. Telo i
pokret dobijaju na značaju. Anri Matis (1869-1954)
Matis je uspešno završio pravo, ali napušta tu profesiju da bi se bavio slikarstvom. Godine 1891. stiže u Pariz gde počinje da se školuje za slikara. 1895. godine dolazi u studio Gistava Moroa, gde upoznaje mlade slikare. Putovao je u London gde je na njega utisak ostavljaju Tarnerova dela. Prvo slika pod uticajem impresionizma i neoimpresionizma. 1887/8. godine putuje na Korziku gde
specifična svetlost Mediterana utiče na njegov kolorit. Početkom 20. veka na njega utiče Sinjak, ali se udaljava od naučnosti divizionizma. 1905. godine Matis i Deren putuju u Koljur – malo ribarsko mesto gde razvijaju svoju fovističku ekspresiju. Oni predstavljaju doživljaj o onome što se vidi. Oko njih se okupljaju i drugi umetnici poput Vlamenka i Van Dongena. Koristi bojene planove, nema dobijanja
perspektive. Njegove figure odlikuju se ritmičkim motivima, pa su podložne deformacijama. U
„Beleškama slikara“ objašnjava rezime fovističkog stava – 1907. smatra da je slika kompozicija likovnih elemenata i njihovog aranžiranja na ravnoj površini prema umetnikovoj odluci. Ignoriše narativ, njegovo slikarstvo je dekorativno. Slikarstvo nije ogl edalo prirode, slika je za njega važnija od
prirode. Doživljava uspeh i udaljava se od fovizma, razvijajući svoju umetnost. U kasnijim godinama ilustrovao je knjige, radio kolaže i skulpture. 1879/82. kupuje Sezanove kupačice. Dela: *RASKOŠ, MIR I UŽIVANJE (1904)
Sinjak u Sen Tropeu radi pejzaže, suprotstavlja horizontalni i vertikalni plan. Naziv slike je Bodlerov stih. Motiv ženskih figura kakve će se pojavljivati i u njegovom kasnijem slikarstvu. Suprotstavlja jake boje.
Prizor
nastaje
u
imaginaciji,
osl obođen
od tematskog sadržaja. Naglašena je
dvodimenzionalnost. Nema pokušaja da se izrazi identitet likove. Sinjak je kupuje. Levo je njegova žena Ameli. *RADOST ŽIVLJENJA (1905)
Ovde već odbacuje tehniku Sinjaka, figure se jasno raspoznaju na jarkoj pozad ini – u klasičnim pozama – crtež je bitan. Pojednostavljuju se forme, svedene su. Slaže bojene površine. Ideja je
arkadijska, ali nisu narativi, bitan je estetski dojam. Svaki element je važan i među njima postoji harmonija. Muzika. Ogromne dimenzije *ŠEŠIR (1905)
Impulsivno nanosi boju na površinu, boja nije verna. Naglasak je na šeširu, zauzima gornji deo slike; izobličenje stvarnosti. Izazvala je negativne komentare „Kanta boje bačena publici u lice“. Delo je nedovršeno. Lik kao da izlazi iz platna. *PORTRET MADAM MATIS, ZELENA LINIJA (1905)
Vrat, lice je naznačeno zelenom linijom. Boje dobijaju skulptoralni kvalitet. Naglašeni su nanosi boje prstima – lice je naslikano u dva bojena bloka, pozadina je monohromatska; dekorativnost. *OTVORENI PROZOR (1905)
Delić zida sobe na kom dominira otvoreni prozor kroz koji se vidi mediteranski pejzaž Koljura gde on i Beren slikaju prve fovističke slike. Kombinuje neobične boje koje savršeno harmonizuje. Koristi raznovrsno nanošenje boje – ima i sitnih poteza četkic om – rani fovizam. Odbija trodimenzionalnost i
tradicionalnu formu – ostavlja neobojene međuprostore – nedorečenost. Slika kao da ide ka
posmatraču, slika u slici. *PLAVI AKT (1907)
Uticaj primitivne umetnosti; klasična poza, ali iskrivljeno telo, različiti uglovi, lice podseća na masku. „Ne pravim ženu, ja pravim sliku“. Andre Deren
Dobro je poznavao muzejsku umetnost. U Londonu slika „Most“, a kasnije sa Matisom 1905. u Koljuru slikaju pejzaže. Ima oštri odnos bojenih površina i predstavlja smele poglede na plažu. Boje koristi slobodno. Varijacije od neoimpresionizma do slobodnih poteza četkicom. 1906. godine boravi u ?, gde je i Sezan slikao. U ovim slikama vidi se i uticaj Gogena. Posle 1. svetskog rata on se vraća realizmu i klasicizmu. Moris Vlamenk
Ima drugačiji pogled na umetnost, samouk, sa anarhističkim političkim pogledima. Najveći uzor mu je Van Gog, na čijoj izložbi upoznaje Matisa. Portret Derena – intenzivne boje – kontrasti, debeli nanosi boje.
EKSPRESIONIZAM
Razvija se u Nemačkoj. Pojavlj uje se paralelno sa fovizmom. Razvija se kroz dva pokreta: Most i Plavi jahač. Glavni prethodnici ekspresionističkih umetnika bili su Edvard Munk, Van Gog, Džejms Ensor i Ferninand Hodler. U Nemačkoj, koja tek ujedinjena 1871, grupa umetnika reaguje na l icemerni građanski ukus i poziva na kulturnu revoluciju protiv tradicije. Prva umetnička grupa sa manifestom: *Most(Die Brucke) ostnovali su 1905. u Drezdenu studenti arhitekture: Ernst Ludvig Kirhner,
Fric Blejl, Karl Šmit Rotluf, Oto Miler, Ernst Hekel i Emil Nolde. Naziv preuzimaju iz Ničeovog romana ”Tako je govorio Zaratustra”, “Čoveka čini velikim to što je most, a ne cilj”. Grupa je delovala samostalno sa potrebom da se odvoji od društva. Na njih utiču srednjovekovna nemačka skulptura, afrička skulptura (Etnografski muzej u Drezdenu). Glavne teme su im čovek i pejzaž, anksioznost,
unutrašnji nemir, nezadovoljstvo individue u društvu koje se brzo menja industrijalizacijom. Oni ne poštuju perspektivu, već stvaraju autonomni prostor unutar svoji kompozicija. Ekspresiju izražavaju kratkim, izlomljenim potezima četkice. Rade u raznim medijima: grafike(drvorezi). Figure teze deformaciji, geometrizaciji na granici karikatura. Insistira se na telesnosti i polnosti, seksualna
revolucija. Prikazuju adolescentkinje, polnu ambivalentnost, ženski akt kao odgovor na istorijsko slikarstvo. Grafika im omogućuje laku izradu i distr ibuciju. Prikazuje i grad ali kroz anksioznost modernog čoveka - kabarei. 1911, sele se u Berlin a do 1913. grupa se raspada. Kirhner je bio naizrazitiji član: Autoportret sa modelom, Kupačice. *Plavi jahač u Minhenu (Der Blave Reiter) osnovali su Vasilij Kandinski i Franc Mark, koji su
prethodno bili u Novom umetničkom udruženju. Pridružuje im se August Make, Paul Kle i Aleksej fon Javlenski. Ime potiče od almanaha koji su Kandinski i Mark zajedno napisali, a to je i naziv jedne slike Kandinskog iz 1903. g odine. Minhen je bio umetnički centar. Često su putovali i ostvarivali kontakte.
Prva izložba 1911. Ne postoji stilsko jednistvo medju članovima nego svaki manifestuje svoj unutrašnji život. U Almanahu ispoljavaju težnju da se stvori novi skup različitih vrednosti koji će preporoditi kulturu. Često koriste tehniku akvarela. Prvi svetski rat razara pokret. Vasilij Kandinski došao je kao emigrant iz Moskve, početkom 20 veka u Minhenu. Prvo stvara
dela pod uticajem secesije. Razvija posebnu emocionalnost. Ilustrovao je ruske bajke. Za njega su
boje glavne za iskazivanje emocija. On govori o unutrašnjoj nužnosti koja pokreće umetnost. Počinje da teži vrednosti koja će da prikazuje samo boje i oblike i ništa drugo pa tako stvara prve apstraktne, nefiguralne kom pozicije. Proučava odnos umetnosti i muzike i u njima pronalazi sličnost, odnosi boje
i zvukova ne prikazuju realni svet. Iz muzičkog vokabulara preuzima pojmove za imenovanje svojih slika. Stvara prve apstraktne slike kada to rade i drugi umetnici širom Evrope (Maljevič). “O duhovnom umetnosti”-1912. Bio je primoran da se vrati u Rusiju 1914.
Franc Mark – blizak tradicijama nemačkog romantizma. Rano počinje da slika -
životinje –
animalizam, kao motiv u kome izvor duhovnog sklada i simbol arkadijskog života kome teže
ekspresionistički slikari. U njegovim delima ostvarena je harmonija forme i boje – koristi zaobljene linije, u tehnici akvarela. U poslednjim delima i on se približava apstrakciji, ali su motivi još uvek iz figuralnog sveta. Umro je 1916. u ratu.
KUBIZAM
Sezanova umetnost presudno utiče na stvaranje ovog stila. Pikaso dolazi u Pariz na početku prve decenije 20. veka. U prvoj fazi svog slikarstva, nazvanog „plavi period“, slika motive siromaštva, gladi, bede (pod uticajem El Greka). 1905. pojavljuju se fovisti i Pikaso počinje da razvija svoju umetnost u drugom pravcu,
udaljavajući se od njih prvenstveno pod uticajem Sezana i primitivizma. Brak je bio prvo fovistički slikar, ali i sam očaran Sezanom odlazi u Estak gde slika pejzaže. Njih d voje se upoznaju 1907. Pikaso je naslikao Gospođice iz Avinjona. Od tog momenta počinje njihova saradnja i u neposrednom su kontaktu sve do 1912 godine stvarajući kubistički stil koji će biti odlučujući za razvoj umetnosti kroz čitav 20. vek. 1908/09 formativni period-Brak slika u Estaku (?), a Pikaso u Orta del Ebro. Uvode više perspektivnosti, deluje kao da su predmeti prikazani istovremeno iz raznih uglova – sto dovodi do antiperspektivnosti. Dvodimenzionalnost posle njih postaje pravilo u modernom slikarstvu. 1910/12. analitički kubizam – u ovom periodu nastaju najbitnija dela. Počinju da svode predmete na geometrijske oblike, kolorit se redukuje. Svaki deo je posebno osvetljen – rasipanje kontura
predmeta. Motiv postaje sve manje čitljiv. Slikaju mrtve prirode i portrete – okruženje umetnika, svakidašnjica boemskog života, aluzija na privatne momente, aluzije na predmete iz stvarnosti. 1912. nastaju prvi kolaži – prvi put u novije doba u ravan slike se unose neslikarski materijali, čime se
narušava slikarski medij. Ovo je bilo potuno revolucionarno – sintetički kubizam. Uvode se delovi muzičkih instrumenata, štampani fragmenti, tkivo drveta, tapete. Nikada u potpunosti ne napuštaju predmetni svet, ali nema ni diskripcije stvarnog sveta, već umetnik stvara svoj svet intuicijom, osećanjima i idejama. Pikaso se vr emenom udaljava od kubizma, a Brak i nakon rata (u kome je učestvovao) nastavlja da slika ovako.
Drugi kubisti : Huan Gris, Fernan Leže, Rober Delone (orfizam). Kada je izbio rat grupa se raspada.
Predmete razaraju geometrijske forme, u delove koji asociraju na predmet. Umetnost više nije prelazak iz percepcije u predstavljanje, nego iz percepcije u imaginaciju što je presudno. Stvara se
nova struktura. Ikonografija ateljea i kafea. Brak je bio muzičar, pa često prikazuje instrumente. Cela
površena slike je značajna, brišu se granice između predmeta i površine. Brak uvodi slova *Gospođice iz Avinjona (1907.) -ova slika je prekretnica, poslednja iz jedne faza i prva iz sledeće. Inspiracija su Sezanove Kupačice – ovakvi aktovi stalna tema u modernom slikarstvu, koju svaki novi stil uzima kao potvrdu za iskazivanje svoje metode. Iste godine Matis slika Plavi akt. Avinjon je ulica u Barseloni sa bordelima.
Ženski aktvo su prostitutke. Figure levo su u klasičnim pozama, dok su desno najeksprementalnije figure, u neprirodnom položaju. Ideju maske iz primitivnih umetnosti prenosi na lica ovih figura. Fizionomija je p ojednostavljena, teži geometizaciji, gubi se orjentacija. Ništa ne naglašava treću
dimenziju. Ne postoje karakteristike ličnosti. Dvobojnost je karakteristična za rani kubizam. Ova slika još uvek nije u potpunosti kubistička, ali sadrži njegove bitne elemente. Žorž Brak pod uticajem ove slike počinje da slika figure, koje inače nije mnogo slikao.
SECESIJA Novi stil pojavljuje se sredinom 90- ih 19. veka , u svim tokovima umetničkog stvaranja, u
arhitekturi, slikarstu, primenjenim umetnostima. Značajno je d aje ovaj stil internacionalan i širi se širom Evrope, kao protivnička struja akademske umetnosti. Koreni se mogu pronaći u Arts and Crafts pokretu u Velikoj Britaniji, u umetnosti Vilijama Morisa, kao i u teoriji Dzona Raskina koji tvrdi da umetnost mora biti lepa i korisna, i da svoje forme mora nalaziti u prirodi.
Umetnici secesije okreću se srednjovekovnim i istočnjačkim uticajima (japanizam). Tražeći neku vrtu apstrakcije, otkrivali su većinu izvora za svoju dekoraciju u prirodi – pogotovo u biljnim oblicima, koji su imali i svoju simboliku.
Preteče se mogu pronaći u delima Serea, Sinjaka, Gogena, Birdslija u Engleskoj. Krivudava linija dobija veliki značaj u slikarstvu, primenjene umetnosti, i arhitekturi(Gaudi). U Austriji nove ideje dolaze do izražaja osnivanjem Bečke secesije 1897 i publikacijom „Sveto proleće“. Glavni predstavnici secesije u Beču bili su Jozef Hofman, Jozeg -Marija Olbrih(Palata Secesije),Oto Vagner. Centralna ličnost slikarstva bio je Gustav Klimt, koji je i pre pokreta bio priznat kao portretista i dekorista. Bio je pod uticajem simbolizma, bio je sklon erotičnim temama slikajući čulne aktove, koje je spajao sa dekorativnim ornamentima. Za Bečki Univerzitet naslikao je murale.
Bio je prijatelj Egona Šilea, izvršio uticaj na nemački ekspresionizam u njegove umetnosti zena predstavlja predmet obožavanja. On stvara novi tip zene – fatalne, opasne kao u predstavi Judite. Takodje se javlja prodor naturalizma, kao u predstavi Nuda Veritas, koja raskida sa tradicionalnim aktovima i izaziva šok. Oslikavao je i predvorje Umetničko -istoriskog muzeja u Beču;
radio portrete savremenica i simbolične teme.
