Vladimir R. Đorđević — Narodna pevanka « poslato: Januar 18, 2012, 12:39:54 am »
**
NARODNA PEVANKA
PREDGOVOR Danas je pevanje, u našoj narodnoj masi, u strašnome stanju. Ono se, ne samo ne razvija, već kržlja. Peva se prosto koješta. Po varošima je ono što se u masi narodnoj peva neizdržljivo. Pođite za vojnicima, kad u maršu pevaju, pođite za đacima, kad su na izletima, prislušnite studente, kad se vesele, zastanite pored kafanica, na Dorćolu, Vračaru, Savamali, ili po našim palankama, i poslušajte tobožnje profesionalne pevačice, pa, ako ma i najmanje imate osećanja za lepotu pesama i njihovog izvođenja, vi morate zatvoriti uši da ne slušate. Besmislene, dvosmislene, vrlo često i banalne, reči, kojima čovek ne zna krsnoga imena, uz divljačku dreku, ili uz prostačko, a pretenciozno, izvijanje neke mešavine od deformisanih odpadaka naših i stranih melodija i njihovih prerada ili tvorevina nemuzikalnih tamburaša, pevačica i Cigana — to je današnje naše pevanje u varoškoj masi. Po selima se narodno pevanje polako preživljuje i kvari rđavim varoškim
uticajem. Sa pevanjem u narodnoj masi danas stoji gore, no što je stajalo pre nekoliko decenija. Stariji ljudi pamte lepe narodne pesme, koje su se učile od matera, i umetničke pesme, koje su stvarali naši rodoljubivi pesnici i kompozitori. Bilo je među ovima poslednjima i nešto naivnih stvari, ali su i one, pri svemu tome, bile lepe i, što je glavno, bile su naše. Danas je i toga nestalo. U narod se ne silazi da se u njemu traži inspiracija; pravi pesnici i muzičari kao da žele da su što dalje od mase narodne, od njenih ideala i njezinih potreba. I da nije ono nešto podmlađivanja pesmama iz Južne Srbije, mi ne bismo imali ništa što bi ličilo na pevanje. Zbog ovakvoga stanja stvari, ja sam često razmišljao kako bi se izašlo u susret narodnoj potrebi u pevanju. Najprirodnije bi bilo da stvari idu normalno: da naši pesnici daju pesme, a naši muzičari kompozicije, koje bi odgovarale narodnim potrebama za pevanjem. Na žalost, toga imamo u minimalnoj meri, upravo u nedovoljnoj meri, i narod ostaje u pevanju onde gde je, to jest, u zaboravljanju starog i u njegovom zamenjivanju onim čime ume. Stvar, među tim, ne može i ne sme na tome ostati; nešto se mora raditi. Jedan od pokušaja popravljanja zloga stanja, po mome mišljenju, bio bi u tome da se vratimo starome, to jest, da zbrišemo, ako je mogućno, novo rđavo, i da se vratimo narodnim i starijim umetničkim pesmama, koje imaju, nesumnjivo, više vrednosti no današnje, i koje su, neosporno, bolja i solidnija osnova za napredovanje našeg pevanja, no današnje. Mogućnost za takvo vraćanje, po mom mišljenju, može dati jedna zbirka pesama, koja bi se pružila masi narodnoj radi pevanja naših narodnih i starih umetničkih pesama. Takve zbirke pesama u nas nema. Da bih zadovoljio tu potrebu, ja sam priredio ovu knjigu, u kojoj su probrane narodne i umetničke pesme sa odgovarajućim narodnim i umetničkim melodijama, sa namenom da posluži kao narodna čitanka iz pevanja. Idući za analogijom u ideji ja sam je analogo i nazvao Narodnom Pevankom. To bi bio glavni razlog zbog koga sam izradio ovu knjigu. Do duše mi smo i do sada imali nešto slično, ali to nije bilo dovoljno. Ulogu Narodne Pevanke vršile su u nas, u masi, Narodne Lire i Narodne Pesmarice, koje su mnogo puta preštampavane i rasturane u bezbroj primeraka, ali je njihova uloga bila nedovoljna. To jasno pokazuje već i samo stanje današnjeg pevanja u nas. Za pevanje su, pored pesama, to jest onoga što se peva, potrebne i njihove melodije, to jest način na koji se peva. Lire i Pesmarice su sadržavale samo pesme, bez melodija. To je veliki nedostatak. Iz njih se mogao naučiti samo tekst, ali ne i melodija. Melodije su se morale učiti slušanjem od drugoga. Kad bi se naučile obično se ne bi naučile apsolutno tačno. Pa ma i najtačnije naučene, one su se zaboravljale. Sa svim će obratno biti sa Narodnom Pevankom. Iz nje će se moći naučiti i tekst i melodija pesme apsolutno tačno, i pomoću nje, će se moći sačuvati za sva vremena. Dalje, Lire i Pesmarice su rđavo sastavljane. U njima je bio vrlo veliki broj pesama, sastavljen bez ikakvog kriterijuma, bez obzira na lepotu i tačnost njihovih tekstova. U Narodnu Pevanku ja sam se trudio da unesem čiste tekstove pesama, onakve kakve su ih stvorili narod ili pesnici i čiste njihove melodije, kakve su potekle od naroda ili od muzičara. Želeo sam da iznesem jedan deo naše muzičke kulture, izražene kroz pesmu. Lirama i Pesmaricama mogli su se prenositi s jednog kraja našega naroda u drugi samo tekstovi pesama, a ne i njihove melodije. Danas, kad je glavni cilj svakoga od nas da učini što više na opštem upoznavanju naše kulture u celoj našoj zemlji, Narodna Pevanka će, nadam se, pripomoći da i naša opšta muzička kultura postane svuda bolje poznata. Ima još razloga koji idu u prilog Narodnoj Pevanci, na primer, da pevanje po notama razvija osećanje za tačnošću, i slično. No takvi su razlozi ovde od sporednijega značaja. *** Građu za Narodnu Pevanku uzimao sam iz štampane i neštampane muzičke literature, ili iz moje neštampane zdirke narodnih melodija. Odakle je koji tekst pesme uzet, označeno je posle svake pesme, a odakle je uzeta koja melodija, označeno je u napomeni. Gde nema nikakvog označenja, znači da su uzeti iz moje rukopisne zbirke. U većini zbiraka iz kojih sam uzimao melodije, tekstovi su nepotpuni. Zbog toga sam, gde god sam mogao, te tekstove popunjavao potpunijim tekstovima, odande gde sam ih mogao naći. Pa pri svemu tome neki su tekstovi ostali nepotpuni, jer ih nisam imao, ili ih nisam znao ni od kuda popuniti. Nadam se da će drugi u tom pogledu znati što više no ja, pa ih molim da me izveste, kako bi u novom izdanju; ako bi ga bilo, i te nedostatke popunio.
Tekst za pesmu "Vodeničare" kombinovao sam iz dve variante, čiji mi se tekstovi, svaki za sebe, nisu dopadali. I ako sam želeo da u Narodnu Pevanku unesem pesme s melodijama iz sviju naših krajeva, ipak ih je najviše ušlo iz srpskog dela našega naroda. Što je to tako ispalo, ima krivice i do mene, što nisam u dovoljnoj meri poznavao gradivo iz hrvatskog, a naročito što sam ga nedovoljno poznavao iz slovenačkog dela našega naroda. Ali je još veća krivica do one gospode, kojoj sam se, tamo, obraćao da me u ovome poslu pomognu, pa to nisu učinila. Mnoge melodije, koje sam uzimao iz drugih dela, ovde su transponovane i dovedene u položaj da ih, više manje, svaki može pevati. Ako je melodija sa više raznih taktova uzeta iz mojih zbiraka, ja sam taktove beležio u početku; kod melodija, pak, uzetih sa druge strane, taktovi su ostali kako sam ih našao. Kod melodija uzetih iz drugih zbiraka, ja sam često menjao i ritam i dinamiku, jer su te melodije tamo imale drugu namenu, a drugu imaju ovde. Kod nekih melodija nisam označavao ni jedno ni drugo, ostavljajući to ukusu pevača. Najzad, da napomenem da sam, radi lakšeg traženja pesama po registru, za naslov svake pesme uzeo prve reči njezinoga teksta. Beograd, 1925. VLAD. R. ĐORĐEVIĆ.
NARODNA PEVANKA
SADRŽAJ Ajd d' idemo Ajde, ajde, mome Stojno Ajde, brala moma Ajde, koj ti kupi Ajde, more, momičeto Ajde, s'lnce zajde Aj, kose imaš Ala imaš oči Ala j(e) lep Ali beg Anđelija vodu ljela Bacala se lepa Cveta Beg, Ali-Beg Bez tebe draga Biljana platno Bistra vodo Blago mi na viru Blago tebi Bojo mi, Bojo Bolan mi leži Bolan mi ležit Bolna leži Brala bi sasu
Momče mi promče More, Ano More, izvor voda More mi je ljubav tvoja Mori, Dude, mori Meni zvoni tožen glas Na kraj šora Na te mislim Nebo je tako vedro Ne luduj, Lelo Nema take lule Ne odaj, mome Ne stoj, Rado Niz planin' ide Niknalo, niknalo Nikola bolan Niči, niči krine beli Obrni se, ludo, mlado Od Bosne se Od kako je Od tri struke Oj, devojko, dušo Oj, devojko, švalerovo cveće
Bre, devojče Burjano, Burjanke Vesela je Vino pije Dojčin Petar Vino piju Vihar puše Višnjičica rod rodila Vodeničare Vozila se po moru Vozila se šajka Vrućina, bato Vehni, vehni fijolica Gde ćeš biti Gine, vene Go pratile dedo Gora goru Goro, goro Gradinom cveće Grana od bora Daj, Bože Da je višnja Da l' nemam, džanum Dafinka platno Dva se tića Devojka se, devojka se Devojka sokolu Devojčica platno beli Devojčica ružu brala Deka si bila 'De si dušo Dika plava, lane moje Dimčeta asker go pisale Do tri mi puški Dunave, Dunave Đaurko mila Đuvegije, gde ste Ej, Ajduk Vsljko Ej, zađi sunce Ej, ja si spremam Ej, pade inje Ej, podunuše Ej, podunuše Ej, pusto more Ej, u agana Ej, čija frula Zasuči, pile, Velo Zašto, Vaske Zvoni zvonce Zemi me mene Zujte strune Igrali se vrani konji Iz Banju ide Izvir-voda izvirala Imam muža kao puža Ja posadih vinograd Ja prođoh snužden
Oj, đevojka je Oj, jablane Oj, Ljubo, Ljubo Oj, šumica trnjana O, jesenske duge noći O, jesenske duge noći Omile mi Osu se nebo Osu ss nebo Otvori mi, belo Lenče Pevnula Jana Pijem vino Pileto mi peje Pipirevku Pisaše me, Stano, mori Povela je Jelka Pogledaj me, nevernice Polećela šaren tica Poljem se vije Popadijo Lenče Pokuhnul je # Poseja dedo Poskoči momo Pošla Vanka Pošla moma Pošla Rumena Prošeta Puče puška Ravno polje Razbolela se Razbole se belo Done Razgrana se Rasla mi je Raslo mi je Raslo mi je Reče čiča Ružica se razviva Ruse kose cura ima Raca plava po Dravi Savila se bela loza Savila se grana Sadila Tenka Sadio Paja vinograd San zaspala San me lomi Sve se kunem Svi mi kažu Svi će mi svati (Devojkin svatovac) Svi šajkaši Svu noć mi soko Sedamdeset sela Sednala mi Jana Selo sunce Se rašetaf Sećaš li se
Jarko sunce odskočilo Ja se coni u popa Jelke, tamničarke Jesam li ti, jelane Jovane, sine Jordanka mi se Kad bi ove ruže male Kad sum bil, mori, Đurđo Kalino, mome Kalopero, Pero Karaeilje Knjigu piše Mula-paša Kod ovake duge noći Koja gora Ko je, srce, u te dirno Kokonice Konja sedlaš Konj zelenko Ko ti kupi srma jelek Kraj Vardar mi sedeše Kraj Dunava Kraj potoka bistra, hladna Kroz ponoć nemu Kupi mi, babo Legnala Đurđa Lepa Pava Majka Maru Mali pijac Malkite momi Mamo le mila Mara ima Mara devojka Marije, beli Mariče, dilber Maro Resavkinjo Mesečina, mesečina Mehandži, mori Mili Bože Milić ide strančicom Miljeno, Miljeno Mislim rano Mi udrije Mlado pastirče Moj đerdane Moje je drago Moj se dragi
Sinoć mi dragi dolazi Sinu zora, a ja još Sinđirići zveče Sitan kamen Slatko je vince Smilj Smiljana Stann, more, Đorđo Strašilo Studena me kiša Sunce jarko Tavna noći Tekla voda Tekelija Ti plaviš zoro zlatna Tri devojke Tri devojke Tri devojke ružu brale Tri devojke cveće posejale Truj, truj, trula građa U Budimu gradu Uz'o deda svog unuka U Omera više Sarajeva U popove Stojne Urodile žute kruške U tom polju Falila se žuta dunja Hajd na rogalj momče Haj, kolika je Canule Cveće cafnalo Crni, goro Čija je ono devojka Čija je ono đevojka Čija li je taraba Čik, curo Čimbirčice Šan dude, goro zelena Šano, dušo, Šano Široko je polje Šta se čuje Šta s' ono čuje Šta to ječi Što je ruža Što mi je Što se bore misli moje Što se nisi očešljala Što ti je, Stano, mori Džanum, na sred selo
. NARODNA PEVANKA | Sastavio Vlad. R. Đorđević | Štamparija i litografija "Narodna Samouprava" | Beograd, 1926
Prilog člana zelimirp [postavljeno 18.01.2012]
NARODNA MUZIKA I NARODNA DRŽAVA On sluša narodnjake — ovako je zvučala najteža sociokulturološka presuda u mojoj generaciji osamdesetih godina. To je otprilike značilo da je pomenuta osoba prvo seljak, onda džiber i na kraju Indijanac. Takvi nisu pozivani na "gradske" žurke i sedeljke, nisu zalazili po Dadovu i Akademiji, nije ih bilo na koncertima u SKC-u. Smatralo se da oni stanuju u nekom drugom, prigradskom svetu u kome caruje Folk parada i u kome se poštuje kult Ibarske magistrale. Bilo je to u vreme sudbinske raskrsnice između Istoka i Zapada i njihovih pratećih idolo-kultura, zbog čega su kod nas podignute visoke ograde među generacijama, koje se decenijama potom nisu razumele. Ali bilo je to i vreme u kome je cvetala dobra muzika, neka vrsta carske trpeze za sve i svakoga, bilo da su vam uši okrenute ka orijentalnim zurlama, moravskoj harmonici ili električnoj gitari. U tih desetak-petnaestak godina stvoreni su najlepši muzički biseri, zlatno doba zanosa, energije i pijanstva. Jedna posvećena generacija pravih rokera koja je pevala o slobodi i idealima, zaokruživala je svoj istorijski ciklus: Tajm, Smak, Atomsko sklonište, Yu grupa i Dugme iz prvog poluvremena. Socialno angažovani i buntovnički nastrojeni njihovi naslednici Čorba, Azra i Pušenje, svirali su rokenrol koji je izvršio najveći uticaj na vaspitanje generacija-fanova. Tu je i novi talas i sa njim nova energija: Idoli, Film, Kazalište i Dugme iz drugog poluvremena. Na eksperimentalnom zvuku Šarla Akrobate, benda kratkog veka, ali duboke brazde, stasala su dva značajna akustička pravca: Kojina ritam-sekcija i mistični rok Milana Mladenovića, ikone koja je pokazala kako se rok živi, a ne samo svira. I na kraju najčistiji rokenrol zvuk na ovim prostorima: Partibrejkersi, koji kao da su nesvesno svojim nazivom predvideli kraj jedne velike i bogate žurke. Sa druge strane, dešavali su se i u narodnoj muzici slični procesi, peo se ka zvezdanom nebu Šaban Bajramović — "Kralj soula", kao i današnje legende Toma Zdravković, "Kraljica" Lepa i Cune, pevači čije bi se pesme po važećim kriterijumima pre mogle svrstati u vrhunsku Pop-muziku, nego u čiste narodnjake. Hitovi koji su preživeli test vremena: "Devojka iz grada" od "Slavuja iz Mrčajevaca", Nedeljkova "Krčma u planini", Šabanova "Dva galeba bela", "Zašto su ti kose pobelele druže" od Muharema, "Ti si me čekala" od Tozovca, Hankine "Zelene oči" i drugi, danas su mnogo više od obaveznog dela na svakom slavlju i čine neku vrstu narodne klasike. Kroz šljivike i livade — stizalo nam je Luče iz Kasidola, kroz Kafanu punu dima — grmeo je Haris, a kroz prašinu Južne Srbije bujao je cvetak-zanovetak da bi danas izrastao u najveću balkansku zvezdu: Ceca nacionale! Onima koji muziku slušaju iz stomaka tandem Sinan-Šemsa utolio je svaku glad. Ali već sredinom sedamdesetih u našoj javnosti raste maligna predstava o narodnoj muzici (bez ikakvog obzira na njen kvalitet) kao anahronom obliku zabave i primitivnom načinu da se zadovolje jeftini ukusi seoske populacije, koja doduše geografski najčešće živi po gradskim predgrađima, ali socio-kulturološki pripada ruralnim područjima. Dodaje se pežorativni prefiks "novokomponovana" — da se napravi jasna razlika između nje i one muzike koja se naziva starogradska (varoška) i izvorna narodna (staroseoska) — opusima koji nikada nisu bili pod sumnjom i koji opravdano čine kulturnu baštinu. Ali novokomponovana muzika po logici vremena nastaje decenijama kasnije u odnosu na pomenute i zbog toga je prirodna i melodijska i sadržinska razlika. Takvom metodologijom bi sve što nastaje nakon određenog vremena mogli nazvati "novokomponovanim", i tada ovaj prefiks sigurno ne bi imao pežorativni karakter. Nasuprot narodnoj muzici, stvoren je apriorni kult zabavnjaka, gde se neko, samo ako napravi odgovarajuću neobičnu frizuru, obuče kratku crnu kožnu jaknu sa nitnama i plitke "starke", automatski smatra buntovnim pripadnikom rokgeneracije. Ova nekritička vizuelno-estetska manifestacija činiće tek kod malog broja sledbenika iskren izraz onoga što nose u srcu, dok će kod većine biti samo providna simulacija identiteta, da bi se tako uhvatio priključak u društvu. I upravo će ta, sterilna i neiskrena većina biti najzagriženiji čuvar predrasude o nepremostivoj civilizacijskoj razlici između rokera i folkovaca. Ruku na srce, imaće za takvu doktrinu izvesne estetske argumente materijalizovane u nesrećnom "šabanskom" imidžu većine narodnjaka; bele čarape, repovi, debele zlatne narukvice i šljašteće haljine, obeležiće naša sećanja na taj period. Ali ova manifestacija neukusa neće biti faktički drugačija od neiskrenog rokerskog nagona da svojom glumljenom neobaveznošću pružaju otpor vladajućem ukusu. Prljave i "uz nogu sužene" farmerke, masne kose i džombaste iscepane patike činiće suprotnu amplitudu od skorojevićke narodnjačke patologije da sijaju i da se pokažu
bogatim i ružičastijim nego što jesu. Usiljeni kult "lošeg momka" i "đaka ponavljača" kao vid levičarskog šarma činiće bazu rokerske "kul" ideologije, koju je zvanični režim koristio pred zapadnom javnošću kao dokaz svoje progresivnosti. A kada se tome pridodaju još i oni pripadnici ovog pokreta koji su po čitav dan histerično oponašali hipi-komunu, a uveče se vraćali u vilu na Dedinje kod tate generala, vidimo koliko je bilo u oba muzička pokreta sjajnih zvezda, ali i odsjaja u blatu.
Ipak, svih tih decenija kroz našu javnost samo će rasti predrasuda o rokenrolu kao naprednoj i gradskoj muzici. Paradoksalno, ali što će rok više propadati, to će glasnija biti podrška njemu postajati stvar personalnog identiteta, naročito u Krugu dvojke, tom carstvu gorčine. Tokom devedesetih, ova pseudo-moderna sredina promovisaće jedan komunalni termin kao najvažniju sociološku odrednicu postojanja i životne misije: biti Urban! Sa onom odvažnošću i arogancijom kojom se u prethodna vremena isticalo da je neko po zanimanju "rođeni Beograđanin", danas se kliče urbanim medijima, urbanim piscima, urbanim muzičarima, urbanim političarima, jednom rečju urbanom načinu života. Ova samoproklamovana elita će tako, sa visina gledati na populističku muziku i nikada neće držati podudarnu lupu iznad zabavnjaka i narodnjaka, pa ih tako nikada neće staviti u ravnopravan položaj. Svuda i u svakoj prilici o narodnjacima će se govoriri samo kroz isticanje najgorih primeraka. Tačno je da je iz kuhinje narodne muzike ponikao ne mali broj neshvatljiviih šund ostvarenja kao što su "guram, guram, ali neće da uđe moja noga u cipele tuđe" ili "jedva čekam da mi umre majka, pa da dođe Rajka", ali je i tačno da je i "suprotni" tabor umesto žestokog roka smućkao bljuzgave limunade kao što su: Srebrna krila, Plavi orkestar, Tuti-fruti bend i mnogi drugi. Tek kad se tome još doda i ideološki treš kao što je "Računajte na nas", ta poltronska himna sa kardiovaskularnim dodatkom o "venama kojima teče krv partizana"?! Tako će kroz vreme generacije i generacije imitatora urbanog života, autsajdera u gradskom splinu i rokera u pokušaju, u cilju zadovoljenja sopstvenih kompleksa i prikrivanja nedovoljnog obrazovanja, nametnuti kroz javni život stereotipe koji i danas vladaju u medijskom prostoru. Tako slušati rokenrol znači biti savremen, urban, prozapadno orijentisan čovek naprednih shvatanja. Slušati narodnu muziku znači otprilike sve suprotno. Na taj način će težište vrednosnog sistema i životnog stila, umesto sa daleko bitnijih umetničkih, naučnih i profesionalnih kategorija, biti prebačeno na fenomen zabave u kome će se putem ovog virtuelnog berlinskog zida potvrđivati ne samo identitet, nego i politički stav. Uticaj će postati toliko jak da će skoro svako po inerciji radije neuverljivo i izveštačeno isticati kako sluša rokenrol, smatrajući da time postiže snažniji utisak na čitalačku publiku, glasačko telo ili umetnički serkl. Ali kako to obično u životu biva, neočekivani otpor ovakvom stavu neće doći iz narodnjačkog tabora (kome uloga bogate medijske lude najviše odgovara!), već iz srca onih najčistijih rokera i pravih urbanih gerilaca, tipova koji nisu po sletovima imitirali mladost, već su iskusili život na asfaltu i po kafanama. Ova manjinska i autentična populacija će vremenom svojim žestokim buntovničkim životnim ritmom pokazati kako je muzika unutrašnja stvar svakog slušaoca, zavisno od individualnog temperamenta, trenutnog raspoloženja i društvenih okolnosti. Kao prava ponornica u odnosu na opšteprihvaćene tokove, ova na prvi pogled nevidljiva struja, pokazaće svojom arkadijskim prisustvom kako je potpuno moguće i prirodno slušati u isto vreme Kleš i Miroslava, Stonse i Muharema. Biće to ujedno na ovim prostorima najradikalniji primer primene posmodernističke maksime "sve igra", koja u svim transkripcijama poručuje da nema apriornih estetskih kriterijuma, već da je sve što je kvalitetno i autentično dobrodošlo, bez obzira na pravac, stil ili običajnost. Tako će se ograde između različitih muzika postepeno urušavati, bar kod jednog posvećenog dela populacije, koji na to neće gledati kao na ličnu kartu svog duha, već kao na neophodnu prateću pojavu svih životnih pobeda i poraza. Jer da bi se savremen čovek zaokružio mora da zadovolji mnoge strane svog karaktera i temperamenta, ne sastoji se njegov život samo od racionalne težnje ka uzvišenom i plemenitom, već i od običnih čulnih doživljaja koji život znače. Tako će u jednom periodu odrastanja najveći uticaj na njega imati rokenrol, doći će vreme kada će slušati najviše džez, u mnogim trenucima u životu prijaće mu samo šansone i šlageri, radovaće se uz narodnjake, tugovaće se uz starogradsku muziku, dok vozi prijaće mu lagana popmuzika i kad želi da se osami i udubi u svoje misli slušaće klasičnu muziku. Da nije tako, zamislite samo kakav prezir bi ljubitelji Rahmanjinova i Vagnera trebali da manifestuju kako i prema folkovcima, tako i prema rokerima?! Jer razlika u virtuoznosti i kreativnosti klasika u odnosu na ove dve muzike je za nekoliko svetlosnih godina veća nego razlika između rokenrola i turbo-folka.
Ali lažni rok-fanovi neće svoje ogorčenje zaustaviti samo na kritici folk muzike, kritici za koju se mora priznati da u mnogim aspektima ima snažnih argumenata. Oni će u psihološkoj dimenziji svoje razmaženosti učiniti simetričan korak, koliko su odbacivali narodnjake, toliko će obožavati svetske rok-starove. Ali tada im neće smetati dekadencija koju ove velike zvezde demonstriraju kroz svakodnevni život putem droge, promiskuiteta, pedofilije ili sačuvaj bože, satanizma. Neće im smetati ni stilisani prljavi izgled i sporne biografije većine svetskih starova. Naprotiv, za sve to će imati puno razumevanja i smatraće njihovom nužnom žrtvom na putu do zvezda. Ali slična prava nikada neće priznati domaćim folkovcima. Za mnogo manju dekadenciju stavljaće ih na tapet, podsmevaće im se z bog ono ga zbog čega se dive rokerima. Ovo infantilno stanje nekritičkog prihvatanja svih aspekata masovne kulture i potrošačkog društva koja dolazi sa Zapada i apriornog prezira prema svim domaćim populističkim vrednostima, svoj vrhunac će doživeti u javnoj hajki na Cecu, nesumnjivo najveću zvezdu na ovim balkanskim prostorima. Težak životni put ove pevačice, njeno rano sazrevanje i sve ono što kod nas prati sudbine budućih zvezda na njihovom putu od lokalne kafane do estradnog vrha, kao i brak sa blago rečeno kontr o verznim Arkanom i još uvek nedovoljno javnosti objašnjen kontakt sa Legijom i Zemuncima, daju određenu sliku "prljave" biografije ove folk-dive. Ali kriterijumi, kada se jednom uspostave, moraju važiti za sve podjednako. Od pojave elektronskih medija i filma svuda u svetu (na žalost!) važi pravilo da većina zvezda imaju slične biografije, dolaze sa socijalnog dna, idu prečicom kroz život i kada se domognu vrha vode raskošan život. Ne možete zbog toga prezirati Cecu, a diviti se Madoni! Obe nastaju kao prozvodi autentičnih pop-kultura (naravno svaka u svom specifičnom okruženju ) i pored nesumnjivih talenata koje poseduju, obe nose, u karakter u, nemilosrdni instinkt pobednika, bez koga nema uspeha na estradnom Divljem Zapadu. Svaka ima svoj prepoznatljiv stil i "jezik", Ceca peva karakterističnim "napuklim" kafanskim glasom i noseći kroz svoj život breme južnosrbijanskog genotipa, kao i prkosnu sigurnost koja izbija iz njenog inspirativnog izgleda, ona je danas za većinu balkanskih naroda zvezda u pravom smislu te reči, potentni seks-simbol (suprotno od važeće svetske hermafroditske mode) koji ne beži od onoga što jeste, i što, u krajnjem slučaju, treba da bude. Zato sigurno neće, kao Majkl Džekson lagati samog sebe pred ogledalom. Zbog toga je Ceca realan proizvod i autentična zvezda, sa svom prašinom koja se za njom podiže. Ona, manje kao ličnost sa određenim imenom i prezimenom, više kao jedinstven fenomen, jeste naša nacionalna stvarnost i potencijal. Slažem se da bi bilo bolje da imamo i najveće operske dive i tenore u svetu, ali nemamo. Sigurno bi bilo sjajno da imamo i velike rokere poznate u čitavom svetu, ali nemamo. Tu i tamo iz ove dve grupacije neko zablista, ali sigurno to ne možemo pripisati opštem stanju u državi. Narodnu muziku i balkanske folk-zvezde imamo u kontinuitetu. Da li treba da i dalje ignorišemo ove činjenice? Zašto slavimo naše sportiste, manekene i glumce koji se probiju van granica države, a ka ovom kulturnom fenomenu (samim tim i potencijalnom profitu!) imamo inertan stav? Od prihoda koji može doneti takva osmišljena i organizovana akcija, moraju se finansirati neprofitabilne i elitističke grane kulture. Tako bi država obezbedila toliko potrebna dodatna sredstva za slikare, vajare, pisce, balerine, operske pevače i time obogatila svoju kulturnu baštinu. U slične svrhe i na sličan način se iz LOTO-a i ostalih igara na sreću izdvaja značajan deo uplate. Zato bi i narodne pevače trebalo adekvatnije oporezovati, ali se onda njihov društveni status mora promeniti. Vreme je da se na njih u elitnim društvenim krugovima i medijima više ne gleda kao na notorne primitivce i kao na neizbežno zlo. Njihova uloga se mora prekodirati u viši i plemenitiji program. Preko svojih nastupa, oni su u prilici da održavaju stalne veze sa dijasporom i susednim narodima, kao i da ostvaruju veliki uticaj. Država mora priključiti svoj interes ovoj matici i mora iskoristiti političku i finansijsku šansu da plasira državno-nacionalni uticaj. U krajnjem slučaju, ukoliko su neki od narodnih pevača ispod odgovarajućeg nivoa, država ih može doedukovati i instruirati, kao što radi sa svojim diplomatama. Oni su po prirodi stvari patriote i vreme je da im pružimo šansu za sigurniji i kulturniji model, koji će biti za njih manje profitabilan, ali znatno više ugledan. Pa zar Velika Britanija nije dodelila plemićke titule Miku Džegeru i Polu Makartniju?! Samo zato što su pravili dobru muziku?! Od pojave filma, rok-muzike i elektronskih medija svedoci smo civilne invazije koju na naš prostor vrši novokomponovana anglo-saksonska kultura. Holivud, Dinastija, Koka-kola, Mek Donalds, Bitlsi, Stonsi, Majkrosoft i hiljade drugih uticajnih polja doveli su do činjenice da je danas engleski jezik maternji jezik čitave planete. Veliki narod je pronašao alternativni način izvoza sopstvenog uticaja i samim tim, napredovanja sopstvene ekonomije. Na Balkanskom nivou mi imamo gotov
proizvod, ali kao da ga se stidimo, ne činimo ništa da ga podržimo i institucionalizujemo. Umesto da širimo uticaj, proširujući tako polje našeg potencijalnog tržišta, mi sužavamo i kvarimo domaći kulturni prostor mazohističkim uvozom pevača iz Hrvatske i Bosne. Naravno da nije problem što dolaze iz pomenutih zemalja, već što su po svim kriterijumima blede senke svojih sunarodnika Tereze, Kemala ili Olivera. A zauzvrat ne dobijamo reciprotet, već naprotiv, na svaku pomisao o plasmanu naše muzike preventivno stiže nova hajka na srpsku muziku i njene autore! U jednoj narodnoj državi i mladoj demokratiji kao što je naša, narodna muzika ne sme postati jedini ili najuticajniji obrazac vrednosnog sistema. Njena budućnost je da se iz podzemnog trbušnog sveta popne na društvenu poziciju koja joj pripada, taman toliko visoko, koliko jedna civilizovana zajednica može da podnese i taman toliko visoko da bude u službi opšte koristi. Jedino što narodna muzika u narodnoj državi ne sme da postane je da "narodna elita" preko nje leči komplekse svoje impotencije i da tako gradi svoj "urbani" identitet. Lako je pljuvati i podsmevati se drugom, teško je ćutati i stvarati. Zato je postojanje ovakve estrade kakva je sada, upravo u interesu u tekstu pominjane veštačke inteligencije kod nas. Čime bi se ona bavila da nema narodnjaka? Igor Ivanović | starisajt.nspm.rs
