PRESTON B. NIKOLS PITER MUN
PROJEKAT MONTAUK EKSPERIMENTI SA VREMENOM
Knjiga je posvećena posadi broda U.S.S. Eldridž i svima onima koji su izgubili život u Montauk Projektu
SADRŽAJ Uvod Uputstvo za čitaoce Filadelfijski eksperiment Otkrivanje Montauka Poseta Montauku Dolazak Dankana Zavera je otkrivena Projekat „Mesečev zrak‟ Vilhelm Rajh i Projekat Feniks Projekat Feniks postaje Projekat Duga Početak Montauk projekta Stolica iz Montauka Kreacija iz etera Savijanje vremena Putovanje kroz vreme Misija na Mars Susret sa čudovištem Priroda vremena Montauk baza je zatvorena Montauk danas Fon Nojman je živ! Dodatak A: naučna analiza radiosonde Dodatak B: Vilhelm Rajh Dodatak C: Kontrola uma i Zalivski rat Dodatak D: Nikola Tesla Dodatak E: Istorijat Filadelfijskog eksperimenta i Montauk Projekta Dodatak F: Kvantni nivoi postojanja Dodatak G: Rečnik manje poznatih pojmova i reči
UVOD U istočnom delu Long Islanda nalazi se Montauk, poznat mnogim Njujorčanima po svojoj lepoti i po svetioniku. Zapadno od svetionika u neposrednoj blizini nalazi se misteriozna i napuštena vojna baza koja je sagrađena na temeljima stare baze Fort Hero. Iako je zvanično bila izbačena iz upotrebe i napuštena od strane vazdušnih snaga SAD-a 1969. godine, naknadno je ponovo otvarana i korišćena bez znanja Vlade SAD-a. Finansiranje baze je takođe bila misterija, novac kojim se baza finansirala nije poticao niti od Američke armije niti od Vlade SAD-a. Mnogi zvaničnici Vlade SAD-a pokušali su da dođu do odgovora ali u tome nisu uspeli. Tajnost operacije je bila takva da su se o njoj na Long Islandu pričale legende. Međutim, malo je verovatno da su oni koji su te priče i legende prenosili znali pravu istinu o tome šta se dogodilo tamo. Neki insajderi veruju da je Montauk Projekat bio nastavak i vrhunac fenomena koji je desio na brodu U.S.S. Eldridž 1943. godine. U događaju koji je poznat kao Filadelfijski eksperiment brod je umesto da postane radarski nevidljiv postao optički nevidljiv. Prema svedočenjima preko trideset godina su u Montauku obavljani eksperimenti koji su uključivali i eksperimente vezane za kontrolu uma. Vrhunac ovih eksperimenata je dostignut u Montauku 1983. godine. U to vreme je napravljena rupa u prostor-vremenskom kontiniumu koja je povezivala tu godinu sa 1943. godinom. Osoba koja je možda najbolja da ispriča pravu priču je Preston Nikols, inženjer elektronike i pronalazač koji je proučavao i istraživao Montauk Projekat veći deo decenije. Njegovo interesovanje za projekat su podstaknuli neobični događaji koji su se desili u njegovom životu. On je takođe uspeo da legalnim putem dođe u posed nekog dela opreme koja je bila korišćena u projektu. Njegovo istraživanje je na kraju otkrilo njegovu ulogu kao tehničkog direktora projekta. Uprkos brisanju sećanja i pretnjama ubistvom, on je preživeo i odlučio da je u najboljem interesu svih da ispriča svoju priču.
UPUTSTVO ZA ČITAOCE Zbog toga što je sadržaj ove knjige kontroverzan, hteli bismo da ponudimo neke smernice. Ova knjiga je pokušaj za razmišljanje „van kutije‟. Ona je poziv da sagledate vreme u novom svetlu i proširite svoju svest o Univerzumu. Vreme upravlja našom sudbinom i vodi nas ka našoj smrti. Iako vlada nad nama, mnogo je toga što o vremenu i načinu na koji utiče na našu svest ne znamo. Nadamo se da će ove informacije koje slede ako ništa drugo onda proširiti vaše vidike. Neke od podataka na koje će te naići u knjizi mogu se smatrati „mekim činjenicama”, „meke činjenice” nisu netačne one samo nisu podržane neospornim dokazima. „Tvrda činjenica” bi bila podržana neospornim dokazima koji bi podneli i najkritičnija ispitivanja. Zbog same prirode Montauk Projekta i činjenice da je obezbeđenje njegove tajnosti bilo vrlo jako, neosporne dokaze o njemu je vrlo teško pribaviti. Bilo kakvo ozbiljno istraživanje će otkriti da je Montauk Projekat
zaista postojao, a moguće je i naći ljude koji su učestvovali u eksperimentima u jednom obliku ili drugom. Ova knjiga ne pokušava da dokaže bilo šta. Njena namera da priča koja je od esencijalne važnosti naučnicima, metafizičarima i žiteljima planete Zemlje bude ispričana. To je priča pojedinca i njegovih kontakata sa drugim ljudima koji su učestvovali zajedno sa njim u Montauk Projektu. Nadamo se da će više pojedinaca izaći na svetlost dana sa njihovim istraživanjima i dokumentacijom. Ovaj rad nije predstavljen kao naučna fantastika i po najboljem znanju autora ne sadrži neistine. Međutim čiatalac ga može smatrati čistom naučnom-fantastikom ako tako želi i kao takvog ga čitati. Kratki rečnik manje poznatih pojmova iz elektronike i ezoterije je dat na kraju knjige. Naučnici koji čitaju ovu knjigu treba da razumeju da su definicije date u onakvom obliku kakvom bi ih generalno stanovništvo moglo razumeti. One nisu najnoviji tehnički žargon. Takođe obični čitaoci trebaju da razumeju da su dijagrami u ovoj knjizi uključeni zbog tehnički obrazovanih ljudi. Ukoliko je neko zainterosvan dalje značenje nekih od ovih termina mogu naći u priručniku za radio amatere ili u literaturi slične tematike.
FILADELFIJSKI EKSPERIMENT Početak Montauk Projekta vodi nazad u 1943. godinu, kada je radarska nevidljivost bila istraživana na brodu U.S.S. Eldridž. Pošto su događaji koji se tiču U.S.S. Eldridža bili tema mnogih knjiga i filmova samo će kratak opis biti dat ovde*. Filadelfijski eksperiment je takođe poznat i kao projekat Duga onima koji su upravljali njim. To je bio super-tajni projekat i on je trebao da pomogne da se okonča II Svetski rat. Projekat Duga je bio koren današnje stelt tehnologije, u njemu se eksperimentisalo sa tehnikama kako brod učiniti radarski nevidljivim. Ovo je bilo rađeno tako što je obrazovan elektromagnetni mehur koji je u stvari skretao radarske zrake pored broda. Elektromagnetni mehur menja kompletno elektromagnetno polje određenog područja, u ovom slučaju polja koje je okruživalo U.S.S. Eldridž. Iako je namera bila da brod postane radarski nevidljiv, dogodilo se nešto sasvim drugo, a to je da je ceo brod postao optički nevidljiv i bio je uklonjen iz vremensko-prostornog kontiniuma. Brod se nakon nestanka odjednom ponovo pojavio u Norfolku u Virdžiniji stotinama kilometara daleko. Sa materijalne tačke gledišta projekat je bio uspešan, međutim sa druge strane za ljude na brodu projekat je bio velika katastrofa. Kada se brod ponovo pojavio u pristaništu u Filadelfiji, posada je bila totalno dezorjentisana. Oni su bili napustili fizički Univerzum i nisu imali poznato okruženje kako bi se orijentisali. Posle povratka u pristanište neki od članova posade su bili spojeni sa brodom. Oni koji su preživeli bili su dezorjentisani i u stanju potpunog mentalnog haosa. Posada je posle mnogo vremena provedenog na rehabilitaciji proglašena kao mentalno nesposobna za službu i otpuštena iz vojske. Status mentalno nesposobnih je bio veoma pogodan kako bi se njihova priča diskreditovala.
Posle ovoga projekat Duga je stopiran. Iako je napravljeno veliko otkriće, nije bilo sigurno da li bi ljudska bića preživela dalje eksperimentisanje. Bilo je previše rizično. Dr. Džon fon Nojman koji je rukovodio projektom je sada pozvan da radi na Menhetn projektu. Menheten projekat se bavio izradom atomske bombe koja je postalo oružje za okončanje II Svetskog Rata. Iako nije puno poznato, veliki deo istraživanja koje je počelo sa projektom Duga nastavljeno je kasnije u kasnim 1940-tim godinama. Nastavljeno je a vrhunac tih istraživanja je bila rupa koja je probijena u prostorno-vremenskom kontiniumu u Montauku 1983. godine. Cilj ove knjige je da vam da opšte razumevanje istraživanja i događaja koji imaju veze sa Filadelfijskim eksperimentom i Montauk projektom. Počeću tako što ću vam ispričati kako sam ja Preston Nikols nabasao na ovo. *Više informacija o Filadelfijskom eksperimentu može se naći u Dodatku E.
OTKRIVANJE MONTAUKA U 1971. godini, počeo sam da radim za BJM* dobro poznatu firmu na Long Islandu koja je imala ugovore sa Ministarstvom Odbrane SAD-a. Kroz godine stekao sam diplomu inženjera elektronike i postao ekspert za elektromagnetne fenomene. U to doba nisam imao pojma o Filadelfijskom eksperimentu ili o njegovim pratećim fenomenima. Iako nisam bio preterano zainteresovan za paranormalno u to vreme, dobio sam dozvolu da proučavam mentalnu telepatiju i utvrdim da li ona postoji ili ne. Krenuo sam sa namerom da dokažem da ona ne postoji, ali na kraju sam bio iznenađen kad sam zaključio da ona u stvari zaista postoji. U toku mog istraživanja otkrio sam da su načela telepatske komunikacije vrlo slična načelima radio komunikacije. Otkrio sam vrstu talasa koji bi mogao da se nazove „telepatski talas”. Na neki način ponašao se isto kao i radio talas. Namerio sam se da istražim karakteristike „telepatskog talasa”. Proučavao sam njegovu talasnu dužinu i ostale važne karakteristike. Utvrdio sam da iako se „telepatski talas” ponaša kao radio talas on to nije. Iako se prostire na sličan način na koji se prostiru i elektromagnetni talasi i ima iste osobine koje imaju i elektromagnetni talasi on se ne uklapa u normalnu jednačinu talasa. Smatrao sam sve ovo veoma zanimljivim. Otkrio sam kompletno novu talasnu jednačinu koju nisam uspeo da nađem ni u jednoj knjizi. Želeo sam da naučim koliko god sam mogao i proučavao sam sve aktivnosti koje bi mogle da koriste ovaj tip talasa. Moje interesovanje za metafiziku je bilo pokrenuto. Nastavio sam istraživanje u slobodno vreme i sarađivao sam sa različitim vidovnjacima** kako bi testirao i posmatrao njihove različite reakcije. U 1974. godini zapazio sam čudan fenomen koji je bio zajednički za sve vidovnjake sa kojima sam radio. Svaki dan u isto vreme, njihovi mozgovi bi se blokirali. Kada bi se to desilo oni nisu mogli razmišljati jasno. Sumnjajući na smetnje izazvane nekom vrstom radio signala, uključio sam moju radio opremu i počeo da beležim kakvi su se radio
talasi javljali u vreme kada su vidovnjacima mozgovi bili blokirani. Kad god bi se pojavio signal na frekvenciji od 410-420 Mhz mozgovi vidovnjaka bi bili blokirani. Kada bi taj signal nestao vidovnjaci bi se posle oko dvadeset minuta vratili u normalno stanje. Bilo je više nego očigledno da je ovaj signal ometao sposobnosti vidovnjaka. Odlčio sam da otkrijem odakle signal potiče. Postavio sam modifikovanu TV antenu na krov mog automobila uzeo VHF prijemnik i krenuo u potragu za izvorom tog signala. Pratio sam ga do Montauka, dolazio je direktno sa crveno-bele antene montirane na krov jedne vazduhoplovne baze. Na početku sam mislio da je signal bio slučajno generisan. Razgledao sam okolo i otkrio da je baza još uvek bila u upotrebi. Nažalost obezbeđenje je bilo jako i stražari nisu hteli da daju puno korisnih informacija. Oni su rekli da je radar bio namenjen projektu kojem je rukovodila FAA***. Više od toga nisam uspeo da saznam. Njihova priča nije imala puno smisla, u pitanju je bio radarski sistem iz II Svetskog Rata poznat kao „Sage Radar”. On je bio antikvitet i nije bilo razloga zašto bi FAA koristila takav star sistem. Nisam im verovao, ali osim što sam ostao znatiželjan nisam mogao ništa više da uradim, udario sam bio u zid. Nastavio sam moje istraživanje vezano za vidovnjake, ali što se tiče antene u Montauku uopšte nisam dalje odmakao. U 1984. godini jedan moj prijatelj me je pozvao, rekao mi je da je sada to mesto napušteno i da bi sada trebao otići tamo i videti šta mogu da saznam. To sam i učinio. Zaista je bilo napušteno, smeće je ležalo svuda. Video sam aparate za gašenje vatre kako leže među mnogim raštrkanim papirima. Ulazna kapija je bila otvorena kao i prozori i vrata na zgradi. Ovo nije ličilo na način na koji vojska SAD-a napušta bazu. Šetao sam po bazi. Prva stvar koja mi je zapala za oko je bila oprema za visoki napon. Bio sam veoma zainterosovan, pošto je svaki radio inženjer za to zainteresovan. Pošto sam bio sakupljač radio opreme hteo sam da je kupim. Otkrio sam da bi mogao jeftino da je dobijem preko Agencije Surplus u Mičigenu. Pošto sam pregledao svu opremu, pozvao sam broj agencije i počeo razgovarati sa prijatnom zenskom osobom. Rekao sam joj šta želim a ona mi je odgovorila da će videti šta može da uradi. Ličilo je da je oprema napuštena i kao da je ugovor između dve strane bio raskinut, ukoliko je to bilo tačno onda bih mogao da dobijem ono što sam želeo. Nažalost ženska osoba sa kojom sam razgovarao nije ponovo pozvala, pa sam posle tri nedelje ja nju opet pozvao. Rekla mi je da nije bilo uspeha u iznalaženju porekla opreme. Nisu mogli da otkriju ko je bio vlasnik opreme. I vojska i Administracija za opšte resurse (eng: General Service Administration nap. prev.) tvrdile su da ne znaju ništa o opremi. Srećom Surplus Agencija je bila voljna da nastavi da kopa dublje. Prošla je još jedna ili dve nedelje pre nego što sam ja pozvao nju. Rekla mi je da će me spojiti sa Džonom Smitom (izmišljeno ime) koji nadgleda vojni terminal u Bajonu u Nju Džersiju. Rekla mi je: -„Razgovaraj sa njim i on će nešto smisliti. Mi želimo da naše mušterije budu zadovoljne‟. Upoznao sam Džona Smita, ali on nije hteo da razgovra o ničemu preko telefona. Kada smo se našli licem u lice rekao je da niko zvanično nije priznao da je vlasnik
opreme. Što se njih tiče, oprema je bila napuštena i ja sam mogao jednostavno da uđem i uzmem šta želim. Dao mi je parče papira koje je izgledalo kao zvanični dokument i rekao mi da ga pokažem bilo kome ko bi ispitivao moje prisustvo u tom području. To nije bio zvanični dokument i nije bio registrovan ni na koga, ali me je uveravao da mi sa njim policija ništa ne bi mogla. Takođe mi je rekao za čuvara u vojnoj bazi koji bi mogao da mi pokaže put u bazu. *BJM je izmišljeno ime kompanije za koju sam radio. **Autor ovde koristi reč „psychics” koja znači „ljudi sa parapsihološkim sposobnostima” zbog lakšeg čitanja teksta i izbegavanja ponavljanja ovakvog dugačkog termina, u knjizi će se koristiti termin „vidovnjak” koji ima slično značenje. ***FAA je skraćenica za Federalnu Vazduhoplovnu agenciju, ona vrši nadzor nad svim aspektima civilnog vazdušnog saobraćaja u SAD-u.
POSETA MONTAUKU Bio sam na putu za bazu iste nedelje. Tamo sam upoznao čuvara gospodina Andersona. On je bio od velike pomoći. Pokazao mi je gde su stvari bile i rekao mi je da budem pažljiv kako ne bih propao kroz pod i slično. Rekao mi je da mogu da uzmem šta god hoću ovaj put, ali ako me bude još jednom video ovde moraće da me izbaci. Na kraju krajeva njegov posao je bio da ljude zadrži van baze. Oćigledno je shvatio da je dozvola koju sam imao u najbolju ruku bila poluzvanična. Takođe je bio dovoljno ljubazan da mi kaže da svako veče u 7 časova odlazi na piće. U Montauk sam poveo i mog prijatelja Brajana, on je bio vidovnjak koji mi je pomagao sa mojim istraživanjem. Kako smo se približili bazi razdvojili smo se i krenuli u dva različita smera. Ja sam krenuo u zgradu i ugledao čoveka koji je ličio na beskućnika. Čovek mi je rekao da živi u zgradi otkako je baza bila napuštena. Takođe mi je rekao da se tu odigravao veliki eksperiment godinu dana ranije i da je taj eksperiment pošao naopako. Izgleda da on nikako nije mogao da zaboravi to šta god da se desilo, čovek me je u stvari prepoznao ali ja nisam imao pojma ko je on bio ili o čemu je to pričao. Slušao sam njegovu priču. Rekao mi je da je bio tehničar u bazi i da ju je napustio bez odobrenja njegovih pretpostavljenih. Dezertirao je iz projekta malo pre nego što je baza bila napuštena. Pričao mi je o velikom čudovištu koje se pojavilo i preplašilo sve. Pričao je takođe o opremi i mašinama u bazi i o načinu na koji su radile. Takođe je rekao nešto čudno, a to je da me se sećao veoma dobro, po njegovim rečima ja sam bio njegov šef na projektu. Mislio sam da je to čista besmislica. Nisam znao da li je išta od ovoga bilo istina. Ovo je bio početak mog otkrića da je Montauk Projekat bio stvaran. Napustio sam ovog čoveka i otišao da potražim Brajana. Požalio mi se da nešto nije valjalo i da ima neki čudan osećaj da se ovde dogodilo nešto veliko. Zamolio sam ga proba da oseti šta se ovde dogodilo i njegova priča je bila prilično slična onome što mi je ispričao onaj čovek. Pričao je o promenljivim vremenskim prilikama, kontroli uma i velikom čudovištu. Pričao je o životinjama koje su pod dejstvom kontrole uma lomile prozore i uskakale kroz njih. Kontrola uma je bila dominantna tema Brajanove priče. Priča je bila interesantna, ali mi smo bili došli ovde da ponesemo napuštenu opremu. Većina opreme je bila teška i kako nam nije bilo dozvoljeno da dovezemo vozila ispred
baze morali smo u rancima da je prenesemo. Uspeo sam da ponesem nazad mnogo opreme ostavljene posle gašenja Montauk Projekta. Nekoliko nedelja kasnije iznenadio me je posetilac koji je došao u moju laboratoriju u zadnjem dvorištu moje kuće. Nije bio pozvonio na zvono niti pokucao na vrata. Tvrdio je da me poznaje i rekao je da sam ja bio njegov šef. Krenuo je da objašnjava mnoge tehničke stvari vezane za Montauk Projekat. Njegova priča je potvrdila ono šta su mi bili rekli vidovnjak i beskućnik. Nisam ga prepoznao ali sam poslušao svaku reč koju je izgovorio. Bio sam sigurno da se nešto događalo u bazi, samo nisam znao šta je bilo u pitanju. Moja povezanost je bila očigledna, mada ja još uvek nisam ozbiljno verovao u nju. Međutim bio sam radoznao zašto me je toliko različitih ljudi koje nisam nikada video prepoznalo. Odlučio sam da istražim sve što ima veze sa Montaukom. Pa sam otišao i kampovao na plaži nedelju dana ili tako nešto. Išao sam u barove i raspitivao se kod ljudi o pričama koje su bile vezane za bazu. Pričao sam sa ljudima na plaži, na ulicama, gde god sam bio. Pitao sam ih za čudne aktivnosti za koje se pričalo da su se događale. Šest različitih ljudi mi je reklo da je padao sneg sredinom avgusta. Postoje zabeleške o vetru koji je duvao snagom uragana a koji se pojavio niotkuda. Oluje i svetleće oluje su se takođe pojavljivale pod neobičnim okolnostima. One bi se pojavljivale tamo gde meteorološke prognoze nisu ukazivale da bi se mogle pojaviti. Bilo je još čudnih priča vezanih za vremenske prilike. Bilo je priča o životinjama koje su masovno ulazile u grad i koje bi ponekad lomile prozore i uskakale kroz njih. U ovo vreme odveo sam nekoliko vidovnjaka u bazu, priče koje sam čuo su potvrdile ono što su vidovnjaci uspeli da osete. Na kraju mi je sinulo da bih mogao da razgovaram sa šefom policije koji je takođe bio obavešten o čudnim aktivnostima. Na primer zločini bi bili počinjeni za vreme od dva časa posle čega bi odjedanput bili prestali. Imajte u vidu da je Montauk veoma mali grad. Nakon zatišja posle dva sata usledio bi još jedan talas zločina. Tinejdžeri bi se odjedanput skupljali tokom tih dva časa da bi se posle toga misteriozno razdvojili i otišli svaki svojim putem. Šef policije nije mogao da smisli razlog zašto se to dešavalo, ali njegova priča se izvrsno slagala sa onim što su vidovnjaci ispričali o eksperimentima vezanim za kontrolu uma. Bio sam prikupio neke stvarno bizarne informacije, ali nisam imao puno odgovora. Bio sam međutim vrlo sumnjičav. Često sam odlazio na skupove posvećene prodaji i kupovini radio opreme, na tim skupovima me je još više ljudi prepoznalo. Nisam imao pojma ko su oni bili, ali pricao sam sa njima i pitao ih šta znaju o Montauku. Kako sam to činio sakupljao sam sve više i više informacija, ali sve je to još uvek bila velika zagonetka.
DOLAZAK DANKANA U novembru 1984. godine još jedan čovek je došao u moju laboratoriju. Njegovo ime je bilo Dankan Kamerun. Sa sobom je poneo deo neke audio opreme i pitao me je da li mogu da mu pomognem sa njom. Brzo se srodio sa grupom vidovnjaka sa kojima sam tada radio. Projekat na kome sam sada radio predstavljao je nastavak mog prvobitnog istraživanja. Dankan je pokazao izuzetno zanimanje za njega. Mislio sam da je sve ovo bilo suviše dobro da bi bilo
istinito, i počeo sam biti sumnjičav prema njemu. Brajan je delio moje osećaje prema njemu takođe. Nije mu se dopalo Dankanovo iznenadno pojavljivanje i odlučio je da ode svojim putem. Jednom prilikom iznenada sam rekao Dankanu da ću ga odvesti na jedno mesto da vidim da li ga prepoznaje. Odvezao sam ga do vazduhoplovne baze u Montauku. Ne samo da ju je prepoznao, nego mi je rekao koja je svrha svake zgrade u bazi. Znao je tačno gde se nalazila oglasna tabla u kantini i ostale sitne detalje. Očigledno je već bio na ovom mestu. Poznavao je ovo mesto poput svog džepa. Ispričao mi je nove informacije o bazi i koja je bila njegova uloga u bazi. Te informacije su se izvrsno slagale sa onim što sam prethodno bio saznao o bazi. Kada je Dankan ušao u zgradu sa predajnikom iznenada je pao u trans i počeo da govori na glas. Ovo je bilo vrlo čudno, morao bih nekoliko puta da ga protresem kako bih ga vratio u normalno stanje. Kada smo se vratili natrag u moju laboratoriju, primenio sam tehnike koje sam naučio kako bih mu povratio potisnuto sećanje. Slojevi programiranja počeli su se pojavljivati, većina informacija bila je vezana za Montauk Projekat. Mnoge stvari bile su otkrivene, sve dok konačno šokirajući program nije dospeo u Dankanovu svest. Izjavio je da je bio programiran da dođe kod mene kući, postane prijatelj sa mnom i kad to uradi, da me ubije i digne u vazduh moju laboratoriju. Sav moj rad bio bi nepovratno izgubljen. Činilo se da je sam Dankan bio više besan zbog ovoga nego što sam ja bio. Zakleo se da neće više pomagati onima koji su ga programirali i od tada je nastavio da radi sa mnom. Dalji rad sa Dankanom otkrio je još bizarnih informacija. On je bio uključen u Filadelfijski eksperiment!. Rekao je da su on i njegov brat Edvard bili zajedno na U.S.S. Eldridžu kao deo posade*. Kao rezultat mog rada sa Dankanom počeo sam i sam da se prisećam mnogih stvari o Montauk Projektu i sada sam bio siguran da sam bio uključen u njega. Samo jednostavno nisam znao kako i zašto. Ali klupko se polagano odmotavalo. Otkrio sam da je Dankan bio izuzetno nadaren vidovnjak i kroz njega sam uspeo da potvrdim nove informacije. *Više informacija o Dankanovom učestvovanju u Filadelfijskom eksperimentu može se pronaći u njegovoj knjizi: „Filadelfijski eksperiment i druge NLO zavere” napisane od strane Breda Stejgera zajedno sa Al Bejlok-om i Šeri Hanson Stejger.
ZAVERA JE OTKRIVENA Posle ovoga posećivao sam Montauk još mnogo puta, često u pratnji različitih ljudi koji su u njemu učestvovali. Naša mala grupa je počinjala da shvata da smo otkrili jedan od najtajnijih projekata koji su se vodili u ovoj državi. Shvatili smo da je bolje da što pre uradimo nešto sa ovim informacijama koje smo sakupili u suprotnom bi smo mogli biti vrlo brzo svi mrtvi. Kao grupa, odlučili smo da moramo nešto preduzeti. Nismo bili baš sasvim sigurni šta da uradimo, pa smo počeli da diskutujemo. Šta je najbolje što možemo da učinimo? Da odmah to objavimo? Razmišljali smo o tome puno. Jula 1986. godine odlučili smo da bih ja trebao da ispričam to na konferenciji Psihotronske Asocijacije SAD-a u Čikagu. To sam i učinio, i to je izazvalo burne reakcije. Vest je brzo stigla do onih koji nisu
hteli da se zna išta o Montauk Projektu. Informacije je čulo stotine ljudi koji nisu napravili medijsku pompu oko toga. I dan danas cenim slobodu govora koju mi je Asocijacija obezbedila na toj konferenciji. Sada smo odlučili da je vreme da i federalna vlada sazna o ovome, jedan od učesnika iz naše grupe znao je nećaka starijeg senatora sa jugoistoka. Nećak koga ćemo zvati Leni, radio je za tog Senatora. Dali smo informacije Leniju koji je te informacije prosledio svom ujaku. Ove informacije su uključivale pisana naređenja različitom vojnom osoblju koja smo našli razbacana po bazi. Senator je lično istražio to i potvrdio da su razni vojni tehničari dodeljeni vojnoj bazi u Montauku. Senator je takođe otkrio da je baza bila van upotrebe i napuštena od strane vojske još od 1969. godine. Pošto je služio svojoj zemlji kao general vazduhoplovstva, bio je posebno zainterosavan da otkrije zašto bi vojno vazduhoplovstvo koristilo napuštenu vojnu bazu, a još više ko je finansirao otvaranje baze i njeno dalje korišćenje. Pošto su sproveli svoju istragu i videli slike i dokumenta koja smo im predali, nije bilo sumnje da je baza bila aktivna. Potvrdili su da su Fort Hero (što je u stvari bilo ime prvobitne vojne baze iz I Svetskog Rata koja se sada nalazi na prostoru današnje vojne baze) i Montauk zaista bili napušteni i jednostavno izlistani na spisku kao vlasništvo Administracije za opšte resurse još od 1970. godine. Senator je postao veoma umešan u istragu i otputovao je u Long Island kako bi saznao sve što može o vojnoj bazi u Montauku. Nije mu bila pružena velika saradnja uprkos njegovim ovlašćenjima i njegovom visokom položaju. Ljudi su pričali kako gleda kroz ogradu i kako pokušava da otkrije šta se dešava. Posetio me je i rekao mi da ne pričam nikome o tome jer bi to moglo ugroziti njegovu istragu. Ovo je razlog zašto o ovome do sada nisam pričao. Kada je Senator završio svoju istragu, nije mogao da nađe nikakve tragove finansiranja od strane vlade, ni nikakve isplate od strane nadzornih odbora. Na kraju se zbog svoje starosti penzionisao, ali mi je putem Lenija poručio da ne vidi nikakav problem zašto moja priča ne bi mogla biti objavljena. Leni mi je takođe rekao da je Senator još uvek u igri i da je istraga ponovo otvorena.
PROJEKAT MESEČEV ZRAK Iako je Senator tragao za čvrstim dokazima, znao sam da to neće rešiti moje lične dileme. Bio sam prepoznat od strane ljudi koje nisam poznavao i bilo je očigledno da sam imao velike blokade u sećanju. Ono što je stvari činilo posebno teškim je to što sam ja imao sva „normalna” sećanja o mestima na kojima sam bio. Moje sećanja su se polako deblokirala dok sam radio sa Dankanom, na kraju sam shvatio da mora da sam postojao na dve različite vremenske linije. Koliko god to bizarno zvučalo to je bilo jedino razumno objašnjenje uzimajući u vidu sve okolnosti. Kako je moje sećanje još uvek bilo većinom blokirano, postojala su tri načina za rešavanje ovog problema. Prvi je bio da se pokušam jednostavno setiti druge vremenske linije, bilo putem regresije ili hipnoze. Ovo se pokazalo veoma neuspešnim i bilo je bez ikakve koristi po mene. Drugi način je uključivao traženje dokaza i nagoveštaja (u sadašnjoj vremenskoj liniji) koji bi pokazali da druga
vremenska linija postoji. I na kraju treći način je bio da uz pomoć analiziranja tehnologije koja je bila korišćena dođem do odgovora kako je ta vremenska linija nastala i kako sam ja završio u njoj. Treći način je bio najlakši. Mnogim ljudima bi se ovo činilo zbunjujućim, ali pošto su mi bile poznate teorije na kojima je počivao Filadelfijski eksperiment i pošto nisam bio zastrašen fizikom ili elektromagnetizmom ovaj način mi se činio najlakšim. Drugi način je takođe bio od velike pomoći, samo što je dokaze bilo izuzetno teško prikupiti. 1989. godine počeo sam da se muvam oko elektrane u BJM u kojoj sam još uvek radio. Pričao sam sa drugim ljudima i pokušavao sam da izvučem bilo kakvu informaciju a da ne izazovem sumnju. Hodao bih okolo i jednostavno bih posmatrao moje reakcije na različita mesta u elektrani. Bilo mi je prilično neprijatno kada bih došao do određene sobe. Moja intuicija bi jednostavno vrištala. Morao sam to da istražim. Pozvonio sam na zvonce, a potom mi je rečeno da ne mogu ući u tu sobu. To je bilo područje pod jakim obezbeđenjem. Izgleda da je samo deset ljudi u elektrani imalo dozvolu da bude u toj sobi. Otkrio sam da skoro niko ne zna ništa o toj sobi. Na kraju sam ipak naleteo na dvoje ljudi koji su rekli da su bili u toj sobi ali da ne smeju da govore o tome. Jedan od njih me je sigurno prijavio, jer me je obezbeđenje posetilo nedugo posle susreta sa tom dvojcom. To je bio znak da se malo smirim i počnem da letim ispod radara. Godinu dana posle moje neuspešne istrage, soba je bila potpuno očišćena. Vrata su bila širom otvorena i sada je svako mogao da uđe. Bilo je očigledno da je ovde bila smeštena razna oprema. Tragovi na podu su govorili da su tu ležale četiri stvari okruglog oblika. Pretpostavljao sam da su to bile neke vrste kalemova. Bilo je očigledno da je u sobi bila neka konzola. Takođe u sobi je bio kabel koji je bio namenjen za velike snage. Ježio sam se od celog ovog mesta, ali nešto me je vuklo da saznam sve što mogu. U zadnjem delu sobe otkrio sam lift. Ušao sam i na kontrolnoj ploči su se nalazila samo dva dugmeta: Glavni sprat i Podrum. Takođe na ploči je bila i obojena tastatura. Pritisnuo sam dugme za odlazak u podrum ali lift nije hteo da se pomeri, iznenada glas koji se začuo tražio je da ukucam odgovarajući kod na tastaturi. Nisam znao kod i nakon tridesetak sekundi alarm se oglasio. Obezbeđenje je bilo obavešteno a ja sam uleteo još jedanput u slepu ulicu. Od obezbeđenja nisam uspeo ništa da saznam i bilo je opet došlo vreme da se primirim. Razmišljao sam kako da pokažem da se tamo događa nešto neobično. Prisetio sam se jednog događaja koji se ranije dogodio dok sam radio u BJM. To je bio period kada bi se sasvim iznenada zavoj pojavio na mojoj ruci. Do pre petnaest minuta nije bilo ni traga od njega! Nisam mogao da se setim da sam ga stavio i ovo se dešavalo više puta. Jedanput dok sam bio sedeo za stolom ruka je iznenada počela da me boli. Predeo blizu lakta je postao bolan na dodir i na njemu se nalazio flaster. Znao sam sigurno da ja nisam stavio taj flaster tamo. Ovo mi je bilo veoma sumnjivo. Ustao sam i otišao sam do ambulante u kojoj je bila medicinska sestra. Rekao sam joj: -„Ovo će zvučati malo uvrnuto, ali da li sam ja ovde bio došao da mi stavite
flaster na ruku?” -„Ne, niste bili ovde” odgovorila mi je. Pitao sam je odakle sam ga onda dobio na šta mi je ona odgovorila: „Mora da ste ga uzeli iz nekog kompleta za prvu pomoć, zar se ne sećate?”
„Samo pokušavam da otkrijem šta se desilo” odgovorio sam joj i izašao sam napolje. U sebi sam mislio: „Neću dati da mi bilo ko stavlja flaster osim medicinske sestre koja je radila u kompaniji” Hteo sam potvrdu toga i odlučio sam da neću koristiti komplet za prvu pomoć. Na kraju sam uspeo da odgonetnem zašto sam imao tako puno misterioznih povreda na ruci. U mojoj drugoj realnosti, često sam morao da pomeram raznu tešku opremu. Ja sam jednostavno bio jedini koji je mogao to da učini jer bi mnogi ljudi jednostavno odlepili kada bi se približili toj opremi. Iz nekog razloga meni ta oprema nije smetala. Ali bila je veoma teška i bilo ju je teško pomerati. Bez ikoga da mi pomogne, ogrebotine i flasteri su postali svakodnevna pojava. Održao sam obećeanje dato samom sebi da ne koristim komplet za prvu pomoć. Nastavljao sam da odlazim kod medicinske sestre kada bi se ogrebotine pojavile, ali zabeleške su pokazivale da ja nikada nisam bio kod nje. Pošto ovo sigurno nije bilo uobičajno, sigurno je to prijavila obezbeđenju jer su me posetili i pitali: „Gospodine Nikols, zašto se raspitujete o tim flasterima na vašoj ruci?”. Znao sam da treba da prekinem istraživanje u tom pravcu. Ponavljanje ovih događaja sa flasterom uspelo je da oblokira moje sećanje na jedan period u 1978. godini. Sećao sam se da sam sedeo na mom radnom mestu, kada se iznenada počeo osećati miris izgorelog transformatora. Miris je bio sličan mirisu katrana koji gori. Pojavio se i nestao veoma brzo. Ovo se dogodilo u 9 časova ujtru. Ostatak dana je bio normalan sve do 4 časa popodne kada je cela elektrana počela da miriše kao izgoreli transformatori. Mislio sam u sebi: „Ovo je isti miris koji sam osetio ujtru.” Ali sada mi je palo napamet da se događaj možda nije desio onda kada sam mislio da se dogodio. Ne može miris zapaljenog transformatora tako brzo nestati. Mnogo događaja ovakve prirode se dogodilo. Svaka zagonetka je težila da sakrije glavni razlog događanja. Masa nepoznatih ljudi nastavila je da me prepoznaje. Počeo sam da primam poštu koja je bila namenjena potpresedniku kompanije. Na primer, kada bih bio pozvan na konferenciju o patentima ne bih imao pojma o čemu pričaju. Takođe sam bio pozivan zajedno sa nekim rukovodiocem. Uvek je izgledao veoma užurbano kad kod bi govorio. Većinu pitanja koja su mi bila postavljena odnosila su se na projekat Mesečev Zrak o kojem nisam znao ništa. Ali jednog dana imao sam neki intiutivni osećaj. Podrum u zgradi BJM u Melvilu je imao veoma jako obezbeđenje. Svesno ja sam znao da nemam odobrenje da budem u tom području, ali bez obzira na to ušao sam u to područje. Prilikom prelaska iz jedne zone obezbeđenja
u drugu morate da predate svoju legitimaciju čuvaru koji bi vam potom dao drugačiju legitimaciju koja bi vam dozvoljavala da boravite u zoni pojačanog obezbeđenja. Jednostavno sam prišao čuvaru i predao mu svoju legitimaciju iz zone nižeg obezbeđenja i pogodite šta se desilo? On mi je dao legitimaciju za zonu pojačanog obezbeđenja sa mojim imenom na njoj! Imao sam osećaj i ispostavilo se da je bio dobar. Šetao sam unaokolo i pustio da osećaj odluči u kom pravcu da idem. Naleteo sam na kancelariju koja je izgledala otmeno i koja je bila obložena mahagonijem. U njoj se nalazio veliki sto sa pločicom na kojoj je pisalo: „Preston Nikols, Pomoćnik Direktora Projekta”. Ovo je bio prvi opipljiv fizički dokaz koja sam imao da se nešto čudno događalo ovde. Seo sam za sto i prelistavao razne papire. Nije bilo mogućnosti da ih ponesem jer sam znao da ću biti detaljno pretresen na izlasku iz ovog područja, pa sam pokušao što je moguće više da zapamtim šta je pisalo u tim papirima. Imao sam celu jednu karijeru o kojoj ništa nisam znao! Ne smem čak o njoj ništa ni da pričam. To je strogo poverljivo, obavezan sam na ćutanje u periodu od trideset godina zbog ugovora koji sam potpisao kad sam počeo da radim za BJM. Međutim nisam potpisao nikakav ugovor koji se tiče Montauk Projekta. Listajući materijal proveo sam skoro šest sati u mojoj novootkrivenoj kancelariji. Onda sam odlučio da se vratim nazad mom regularnom poslu pre nego što dan bude gotov, predao sam moju legitimaciju i izašao napolje iz ovog područja. Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam odlučio da je vreme da odem tamo opet i proverim neke stvari. Ponovo sam predao moju legitimaciju čuvaru ali ovog puta on mi nije dao ništa nego je rekao: „Gospodin Roberts (izmišljeno ime) želi da vas vidi”. Jedan čovek koji je u stvari bio gospodin Roberts izašao je iz kancelarije na kojoj je pisalo: „Direktor Projekta”. Pogledao me je i rekao: -„Gospodine, zbog čega želite da uđete unutra” -„Da uzmem nešto sa mog drugog radnog stola” odgovorio sam mu, nakon čega je rekao: -„Vi nemate ovde drugi radni sto”. Pokazao sam u pravcu gde je bila moja kancelarija, ali kad sam ušao u nju sa Direktorom Projekta ona je bila kompletno prazna. Za nekoliko dana otkada sam bio ovde, oni su uklonili svaki trag o meni u ovoj sobi. Neko je verovatno shvatio da sam bio u mojoj kancelariji u vreme kada nisam trebao da budem u njoj. Ušao sam bio u normalno stanje uma i to im se nije bilo svidelo. Izgleda da nisu aktivirali program (koji me je prebacivao u drugu realnost svesti) taj dan i pitali su se zašto sam se pojavio u mojoj kancelariji. Sigurno su shvatii da je došlo do curenja sećanja o drugoj realnosti i da sam nekako bio mogao da se setim delova nje. Kao rezultat toga, zaustavili su sve to. Rečeno mi je da ako zucnem bilo kome o tome šta sam video, da će me zaključati i baciti ključ od ćelije. Mislio sam i o drugim čudnim događajima koji su se dogodili. Kako sam do đavola mogao da budem u Montauku i da radim u BJM u izgleda isto vreme? Već sam bio došao do zaključka da mora da sam radio dva posla istovremeno, jer bilo je trenutaka kada bih došao kući i bio bih totalno iscrpljen. Do sada sve što ste pročitali bilo je zbrkano u mom umu. Znao sam da sam radio na dve ili možda
više različitih vremenskih linija. Sve više i više sam otkrivao ali to je i dalje bilo više zbunjujuće nego što je bilo jasno. Međutim 1990. godine napravio sam veliki korak. Počeo sam sa konstruisanjem Delta T* antene na krovu moje laboratorije. Jednog dana sedeo sam na krovu i spajao krajeve antene sa kutijom u kojoj su bili smešteni releji (koji su prenosili signal od antene do laboratorije). Izgleda da dok sam držao žice kako bi ih zalemio, vremenske funkcije počele su da uzrokuju da se moj um počne prebacivati iz jedne vremenske linije u drugu. Što sam više žica lemio, to sam više bivao svesniji, a onda jednog dana se dogodio bum! Cela memorija se vratila. Zaključio sam da je Delta T antena skupljala vremenski fluks, malo po malo je pomerala moju svest u odnosu na referentnu vremensku tačku. Antena je savijala vreme, i dovoljno vremena je bilo savijeno da sam mogao podsvesno da budem u dve vremenske linije. Ovo je bio veliki korak napred u vraćanju mojih sećanja. Kakvo kod bilo objašnjenje, bilo mi je drago da sam povratio veliki deo mog sećanja. Takođe verujem da je moja teorija o Delta T anteni bila tačna jer što sam više vremena radio oko nje više sećanja se vraćalo. Do kraja juna 1990. godine ključni delovi mog sećanja bili su vraćeni. U julu bio sam otpušten i shodno tome sve moje veze u kompanji su nestale. Nakon rada od skoro dvadeset godina u BJM, nisam više imao nikakve veze ni prijatelje u kompaniji. Moji izvori informacija su bili prekinuti. Sada imate neku ideju o okolnostima u kojima sam povratio moja sećanja. Sledeći deo knjige odnosiće se na istoriju Montauk Projekta i to uključuje opis tehnologije korišćene u projektu. Informacije su bazirane prema mojim sećanjima i informacijama koje su mi dali razni ljudi koji su imali veze sa Montauk Projektom. *Delta T antena je oblika oktahedrona ovakva geometrijska konstrukcija može da menja vremenske zone. Dizajnirana je za savijanje vremena.(eng. Delta T=Delta Time, reč Time znači vreme) . Reč delta se često koristi u nauci kao termin koji znači promena, pa bi termin Delta T značio promena vremena. Više o prirodi ove antene u daljim poglavljima ove knjige.
VILHELM RAJH I FENIKS PROJEKAT Vlada SAD-a započela je projekat kontrole vremenskih prilika u kasnim 1940. godinama pod kodnim imenom „Feniks Projekat”. Informacije i tehnologija za ovaj projekat poticale su od doktora Vilhelm Rajha-a Austrijskog naučnika koji je studirao zajedno sa Frojdom i Karl Jung-om. Rajh je bio briljantan ali i veoma kontraverzan. Iako je puno eksperimentisao i napisao mnogo radova, mali broj ih je podvrgnut kritikama iz prostog razloga što većina njegovog istraživanja nije dostupna. Zasluge za ovo skrivanje ima delom i Agencija za hranu i lekove koja je nadgledala masivno spaljivanje njegovih knjiga i uništenje mnoge njegove laboratorijske opreme. Rajh je bio poznat po otkriću „orgonske” energije, koja je u stvari orgazmična ili životna energija. Njegovi eksperimenti su otkrili da je orgonska energija izrazito različita od obične elektromagnetne energije. On je mogao da dokaže postojanje ove energije u svojoj laboratoriji. Njegovi nalazi objavljeni su u različitim psihijatriskim i medicinskim časopisima tog vremena. Samo otkriće orgonske energije nije bilo toliko kontroverzno. Ono zbog čega su se vlasti uzbudile je njegov izveštaj da se orgonska energija može koristiti za lečenje
raka. On je povezao „orgonsku” energiju sa „kosmičkom” energijom i Njutnovim konceptom „etera”. Nijedno od ovih gledišta nije mu donelo puno podrške kod konvencionalnih naučnika 1940-tih godina. Na kraju veka naučnici su usvojili Njutnov „eter”, ovaj koncept se odnosio na hipotetsku nevidljivu supstancu kao medijum kroz koji bi svetlost putovala i kao medijum za radijantnu energiju. Ajnštajn koji je prihvatio ovu teoriju rano u svom radu, na kraju je zaključio da eter ne može biti nepokretan kao što se do tad mislilo da jeste. Nisu se svi fizičari slagali sa Ajnštajnom, ali Rajh sa tim nije imao problema, on je sam smatrao da je eter talasne prirode i da nije ni malo statičan. Konvencionalni naučnici su uvideli prisutnost fenomena da su se čestice nekada ponašali kao talasi, a talasi nekada kao čestice. Oni su ih ponekad označavali terminom talaso-čestice. Dalja istraživanja su pokazala da i vakum sadrži kompleksna svojstva koja su po prirodi dinamična. Ja ne želim da stajem na stranu nikom, ali moram da kažem da se Rajh-ov koncept etera pokazao funkcionalnim u mom istraživanju. Nije bitno da li pričamo o talaso-česticama ili o jednom još ezoteričnijem fenomenu kada je u pitanju eter. To je termin koji je Rajh koristio i koji ja koristim jer mi je lakše da tako opišem ovo široj publici. Čitalac ako želi može da pročita Rajh-ov rad koji je obiman i koji pokriva više o ovom predmetu nego ova knjiga. Na primer, on je pronašao praktičnu primenu njegovih teorija u modifikaciji vremenskih prilika. Otkrio je da jake oluje akumuliraju „mrtvi orgon” kojeg je označio sa DOR (eng. Dead Orgone Energy ili u prevodu „Mrtva Orgonska Energija nap. prev.). Mrtvi orgon se odnosi na akumulaciju „mrtve energije”. Orgon i DOR su otkriveni ne samo u biološkim organizmima nego i u okolini takođe. Za aktivnu i euntazijastičnu osobu bi se smatralo da ima mnogo orgonske energije, dok bi se za hipohondričnu osobu koja ima misli o samoubistvu smatralo da ima mrtvu orgonsku energiju ili DOR energiju. Na primer otkrio je da što je više mrtve orgonske energije u olujnom sistemu to je oluja jača i nasilnija. On je eksperimentisao sa mnogo metoda za rasturanje mrtve orgonske energije i došao je do jednostavne elektromagnetne metode za smanjivanje jačine oluje. Kasnih 1940-tih godina Rajh je kontaktirao vladu i rekao im je da je razvio tehnologiju s kojom može da smanji snagu oluja i eliminiše njihovu nasilnost. Uprkos dezinformacijama koje ste čuli, vlada je već znala šta je Rajh mogao da učini i smatrala ga je briljantnom osobom. Pitali su ga za prototipe a on je bio srećan da im ih preda s obzirom da nije bio zainteresovan za fizičku proizvodnju već samo za istraživanje. U ovoj tački, vladin istraživački tim spojio je Rajh-ova otkrića sa njihovim sopstvenim uređajima za praćenje vremena i proizveo ono što se danas zove „radiosondom”. Vladin doprinos radiosondi vodi poreklo nazad do uređaja koji se zvao „vazdušni metrograf” iz 1920. godine. To je bio mehanički uređaj koji je beležio temperaturu, vlažnost i pritisak vazduha. Slan je u atmosferu u balonu opremljenim padobranom i snimačem koji je beležio informacije na papirnu traku. Balon je bio dizajniran da izgori da bi padobran mogao da vrati metrograf na površinu Zemlje. Javnost je za svaki metrograf koji bi našla i predala vlastima dobijala po 5 dolara, u to vreme to je bila veća količina novca. Ovo je bio način na koji je vlada dobila informacije o vremenskim prilikama. Kako su ovi uređaji bili
slani poštom vreme potrebno za čitanje podataka bilo je predugačko. Kasnih 1930. godina novi uređaj je bio dizajniran i zvao se „radio metrograf”. Bio je sličan vazdušnom metrografu osim što je imao električne senzore. Ovi senzori su bili povezani sa predajnikom koji bi slao informacije prijemniku koji se nalazio dole na zemlji. Radio metrograf je bio uređaj poslednje generacije za istraživanje vremenskih prilika kada je Vilhelm Rajh kontaktirao vladu kasnih 1940-tih godina On im je predao mali paket načinjen od balze koji je mogao biti ponet u balonu. Prema rečima svedoka nailazeće oluje bi se jednostavno razdvojile i prošle bi okolo mesta testiranja na Long Islandu. Vlada je kombinovala tehnologiju iz radio metrografa sa Rajh-ovim uređajem za razbijanje mrtve orgonske energije, konačan uređaj je nazvan radiosonda. Bio je razvijan sve dok se nisu bili mogli proizvesti primetni efekti na vremenske prilike. U 1950. godini po dvesto radiosondi je dnevno slano u atmosferu. Pošto su radiosonde bile slane u atmosferu uz pomoć balona, pri povratku na površinu Zemlje nisu mogle biti uništene od jakog udara. Ljudi bi ih nalazili i bilo bi nemoguće držati uređaje u tajnosti dovoljno dugo bez izazivanja sumnje. Oni su objasnili koja je navodna svrha snimanja vremenskih prilika i to objašnjenje je neinformisanoj javnosti bilo dovoljno. Prava svrha nije bila tako očigledna. Ukoliko bi neko normalnom radio opremom uspeo da uhvati signal iz neke od radio sondi, ne bi mogao da otkrije ništa neobično. Pokazali su široj javnosti prijemnu stanicu koja je bila namenjena prijemu neupotrebljivih i netačnih podataka. Samo je mali broj ovih prijemnih stanica bio proizveden. Pošto je domet radio predajnika bio oko 160 kilometara trebalo bi da postoji čitav sistem prrijemnika za primanje signala od predajnika iz radiosonde, ali to nije bio slučaj. Pošto sam bio zagriženi kolekcionar radio opreme, bilo mi je čudno da nikada nisam video prijemnik i opremu vezanu za njegov rad. Veoma je neobično da imate predajnik koji će slati neke signale bez prijemnika koji će te signale primiti. Ovo je ukazivalo na to da vlada nije koristila prijemnike. Sledeći potez koji sam napravio bio je da pregledam specifikaciju tube koja je korišćena u radiosondi, u specifikacijama je navedeno da je očekivani životni vek tube samo nekoliko sati. Uprkos ovom podatku ja sam imao tubu koja bila uključena preko 2000 sati i uspeo sam da sagradim preko dvadeset komada gde samo jedna nije bila ispravna. Ovo je dobar prosek ali i dobar indikator da priča nije sasvim čitava. Moje jedino objašnjenje je bilo, da ako neki radio amater nađe ili kupi radiosondu on će pročitati specifikacije otići u pogrešnom smeru zbog njih i neće se mučiti da napravi nešto što će raditi samo par sati, umesto toga koristiće novu tubu. Izgleda da vlada nije želela da javnost koristi ove tube i primeti u njima nešto neobično i tako otkrije njihovu tajnu. Ovo je razlog zašto su u specifikacijama navedeni pogrešni podaci. Oni u stvari i nisu lagali, zbog toga što su baterije bile dizajnirane tako da se istroše nakon nekih tri sata upotrebe. Ovo je uzrokovalo povratnu spregu u katodi koja bi se polako hladila i propala. U vreme kada radiosonde slete na površinu zemlje one su već bile mrtve. Na ovaj način javnost koja je bila ohrabrivana da ih skuplja, nije mogla doći u posed nekog ispravnog primerka. Ukoliko za sve ovo tajnost nije bila razlog, zašto bi onda dizajnirali baterije koje bi uništile skupu tubu i koja bi morala biti zamenjena nakon vrlo kratkog vremena. Uspeli su da postignu još veću zbunjenost tako što su senzore smeštali u zatvorene kapsule, ovo je na prvi pogled ukazivalo na to da
ako se senzori izlože vazduhu bivaju vrlo brzo neispravni. Zbog svih ovih mera predostrožnosti, njihov projektat je uspeo da ostane tajna više od četrdeset godina, a to je odlično obezbeđenje. Nakon detaljnijeg proučavanja radiosonde i njene elektronike, otkrio sam da su senzori za temperaturu i vlažnost vazduha u stvari bili neispravni, svi do jednoga! Senzor za temperaturu bio je beskoristan za merenje temperature ali je zato imao drugu funkciju** služio je kao antena za mrtvu orgonsku energiju, dok je senzor za vlažnost vazduha služio kao antena za orgonsku energiju. Ako bi antena detektovala mrtvu orgonsku energiju predajnik bi emitovao signal koji je bio van faze i taj signal bi eleminisao mrtvu organsku energiju i eliminisao nasilnost oluje. S druge strane emitovanje signala koji je u fazi uzrokovola bi akumulaciju mrtve orgonske energije. Senzor za vlažnost je imao isti uticaj ali ovoga puta na orgonsku energiju. Emitovanje signala koji je u fazi uzrokovalo bi akumulaciju orgonske energije, dok bi signal van faze tu energiju smanjivao. Radiosonda je takođe u sebi imala i element koji je bio povezan sa pritiskom vazduha i koji se ponašao kao prekidač za emitovanje signala ili za orgonsku energiju ili za mrtvu orgonsku energiju. Ovo je način na koji su akumulirali orgonsku energiju. Predajnik se sastojao od dva oscilatora. Jedan je bio oscilator koji je generisao noseći signal na frekvenciji od 403 Mhz, a drugi oscilator je generisao signal frekvencije 7 Mhz i taj signal je bio relaksacioni signal. Ovaj je bio uključivan i isključivan od zavisnosti od toga šta se nalazilo u vazduhu. Na neki način ovo je nadziralo eteričnu funkciju radiosonde. Nisam otkrio sve što se može otkriti o radiosondi ali sam uradio naučnu analizu na njoj i ona se nalazi u dodatku A. Ono što sam rekao do sada o radiosondi predstavlja čvrsti dokaz koji može da podnese dosta ispitivanja. Ona potvrđuje moju priču da je postojao tajni projekat vezan za kontrolu vremenskih prilika. Ne mogu reći da li su radiosonde korišćenje za izazivanje oluja ali ta mogućnost je svakako postojala. Vlada je na kraju prekinula projekat vezan za kontrolu vremenskih prilika, jer su shvatili da ako bi to bilo dokazano na sudu, brojne tužbe bile bi pokrenute. Ono što je još interesantnije nego kontrola vremenskih prilika je priroda orgonske i mrtve orgonske energije i šta bi se sve moglo uraditi sa njom. U teoriji ovo je značilo da je vlada mogla naciljati zgrade, zajednice ili celu populaciju sa orgonskom ili mrtvom orgonskom energijom. Ovakve vrste aktivnosti su godinama prijavljivane u Rusiji. U SAD-u ovim aktivnostima nije dato puno medijskog prostora. Da li je ovo bilo u vojne svrhe ili ne, to ne mogu da odgovorim ali potencijal za to je postojao. Takođe danas bi taj uređaj bio vrlo sofisticiran zbog vremena provedenog u njegovom razvoju. Dodatne informacije o Vilhelm Rajhu mogu se naći u dodatku B. *Termin "metrgograf” dolazi od značenja reči metro koja označava vremenske prilike i reči graf što znači pisati, zapisivati. Pa bi prevod doslovno glasio „uređaj za zapisivanje vremenskih prilika” **Za one ljude koji su tehnološki orjentisani, temperaturni senzor je u stvari termistor, ali umesto da je napravljen od ugljenika on sadrži plemenite metale i egzotične elemente. On je veoma loš temperaturni senzor zato što sa promenom temperature njegova zavisnost otpornosti od temperature se menja i mora se stalno kalibrisati. Senzor za vlažnost vazduha ima isti problem.
PROJEKAT FENIKS POSTAJE PROJEKAT DUGA Za vreme dok su se u Feniks Projektu istraživale vremenske prilike i upotreba radiosondi, projekat Duga (koji je bio kodno ime za operaciju iz koje se izrodio Filadelfijski eksperiment) pokrenut je ponovo. U ponovo pokrenutom projektu nastavljeno je istraživanje fenomena koji se dogodio na brodu U.S.S. Eldridž. Ovaj projekat je istraživao tehnologiju „elektromagnentnog mehura” koja je na kraju rezultovala danšnjim nevidljivim avionima. U otprilike isto vreme Dr Džon fon Nojman i njegov tim ponovo su pozvani da rade na projektu. On i njegov tim radili su na orginalnom projektu Duga pre nego što su prešli na nešto drugo. Ovaj projekat bio je sličan orginalnom, jedina razlika je što je ovaj projekat imao drugačiji cilj. Morali su da ustanove šta je pošlo naopako sa „ljudskim faktorom” i zašto se eksperiment pretvorio u katastrofu. U ranim 1950-tima odlučeno je da se ostaci projekta Duga i projekti radiosonde povežu zajedno sa istraživanjem ljudskog faktora. U toj tački naziv Feniks Projekat odnosio se na sve ove projekte. Sedište projekta nalazilo se u Brukhejven laboratorijama na Long Islandu i prva naredba u projektu je bila da se Dr. fon Nojman postavi za direktora projekta. Dr. fon Nojman je bio matematičar koji je došao u SAD iz Nemačke. On je takođe bio i teoretski fizičar i bio je poznat po svom veoma naprednom konceptu prostora i vremena. On je izumeo komjuter i napravio prvi komjuter sa vakumskim cevima na Prinston Univerzitetu gde je takođe bio rukovodilac Instituta za napredna istraživanja. Dr. fon Nojman je imao ono što se može nazvati „dobar osećaj za tehniku”. On je imao sposbnost da primeni napredne teorije u praksi. Njegovo poznavanje matematike omogućilo mu je saradnju sa Ajnštajnom a on je za uzvrat ovu komunikaciju prenosio inženjerima i služio kao most između te dve strane. Kako je fon Nojman počeo da radi na projektu, brzo je shvatio da će morati da proučava metafiziku. Morao je da razume metafizičku prirodu čoveka. Tehnologija korišćena u projektu Duga rastapala je fizičku i biološku strukturu čoveka. Ljudi su bili zaglavljeni u zidovima broda i u nekim slučajevima bili su promenjeni do neprepoznatljivosti. Ali, u svakom od tih slučajeva ezoterična priroda mozga je bila prva pod uticajem, fon Nojman i njegov tim su proveli oko 10 godina istraživajući zašto ljudi imaju problema sa elektromagnetnim poljima koja su ih pomerala u različita mesta i vremenske linije. Otkrili su da su ljudi rođeni sa onim što se naziva referentna vremenska tačka. Koncept toga znači da je energetsko biće povezano na vremensku liniju i da svi potičemo iz te tačke. Da bi se ovo razumelo neophodno je energetsko biće ili dušu određene osobe posmatrati odvojeno od fizičkog tela. Cela naša povezanost kao fizičkog i metafizičkog bića vodi poreklo od tog referentnog vremena koji si u stvari nalazi u elektromagnetnoj okolini naše planete. Ovo referentno vreme je početna zajednička tačka koju imamo sa Univerzumom i načinom na koji radi. Možete zamisliti kako bi ste se osećali ako bi odjednom sat počeo da ide unazad isto kao i vreme. Ovo je bio razlog zašto su pojedinci pretrpeli neizrecive traume na brodu U.S.S. Eldridž. Tehnologija koja se koristila u projektu Duga stvarala je ono što se može zvati alternativna ili veštačka stvarnost. Ona stvara efekat nevidljivosti
izolujući ne samo brod od posmatrača nego i individualna bića na njemu. Ova bića su bukvalno bila izmeštena iz prostor-vremenskog kontiniuma kakvog ga znamo. Ovo objašnjava nevidljivost broda i ljudi koji su bili na njemu u to vreme. Veštačka realnost koja je kreirana nije imala nikakvu referentnu vremensku tačku zato što je ta realnost bila totalno van normalne vremenske linije, ona je totalno izvan vremena. Kada bi ste bili u veštačkoj realnosti, to bilo isto kao i kada bi ste se probudili i počeli pitati gde se kog đavola nalazite. Sve ovo bi bilo veoma zbunjujuće. Feniks projekat bio je suočen sa problemom kako staviti ljudska bića u mehur (i eventualno ih na kraju izvući iz njega) i u isto vreme povezati ih sa njihovom referentnom vremenskom linijom, kao što je recimo Zemlja. Ovo je značilo da dok su u alternativnoj realnosti oni su morali imati nešto što bi ih povezivalo sa referentnom vremenskom tačkom. Ovo je rešeno tako su u mehur projektovali normalnu okolinu Zemlje, barem dovoljno da ih ubede da su povezani na normalnu vremensku liniju. Drugačiji pristup ovom problemu bi verovatno uzrokovao kod onih u mehuru transdimenzionalni poremećaj ili nešto slično njemu. Zato je bilo važno postaviti neku vrstu lažne realnosti. Tada su mogli osećati neki stepen normalnosti. Dr. fon Nojman pošto je poznavao komjutere bio je idealan kandidat za taj posao. Komjuter je morao biti korišćen ukoliko bi želeli da izračunaju referentne vremenske tačke pojedinih ljudi i da repliciraju te tačke tim ljudima dok su prolazili u alternativnu realnost. Ljudi u mehuru su prolazili kroz zonu nultog vremena što je u stvari zona ne realnosti ili u najbolju ruku dezorjentisane realnosti. Kompujter je morao generisati elektromagnetnu pozadinu (lažnu stvarnost) sa kojom se i fizičko biće moglo povezati. Ukoliko to ne bi bilo urađeno, spiritualno i fizičko biće ne bi ostatli sinhronizovani, i fizičko biće bi verovatno poludelo. Ovde se moraju razlikovati dve stvari: fizičko biće i spiritualno biće. Ovo je zašto bi se referentna vremenska tačka povezala sa spiritualnim bićem a elektromagnetna radijacija sa fizičkim bićem. Ceo ovaj projekat je počeo 1948. godine i bio je dostigao vrhunac 1967. godine. Kada je projekat bio konačno gotov, napisan je izveštaj i predat je Kongresu. Kongres je finansirao ovaj naročiti projekat i pratio njegov napredak. Rečeno im je da bi elektromagnetni talasi definitivno mogli uticati na čoveka i da bi bilo moguće razviti tehnologiju pomoću koje bi se mogli menjati misli osobe i način na koji razmišlja. Nije iznenađujuće da je Kongres na to rekao ne. Bili su zabrinuti da ako bi pogrešni ljudi došli u posed ove tehnologije i oni sami bi mogli postati žrtve. To je bila opravdana pretpostavka i 1969. godine izdato je naređenje da se ceo projekat prekine.
POČETAK MONTAUK PROJEKTA Nije tajna da je Kongres probao da sazna od CIA-e sve što se događa u obaveštajnim krugovima. Prekinuli su im finansiranje, smanjili su im njihovu pravnu moć. Međutim ovde se nije radilo o pravoj CIA. Ukoliko bi CIA bila uključena u ovo to bi u stvari bilo uključeno neko fantomsko krilo nje kojeg je kontrolisala osoba različita od direktora CIA-e.
Kada je Kongres prekinuo Feniks Projekat, grupa u Brukhejven laboratorijama već je izgradila mnogo projekata koji su bili uključeni u projekat Feniks. Imali su Rajhovu i nevidljivu (stelt) tehnologiju koja je definitivno mogla da utiče na misli čoveka. Brukhejven grupa kontaktirala je vojsku i informisala je o ovoj novoj tehnologiji na kojoj su radili. Ispričali su vojsci o tehnologiji koja bi mogla da natera vojnike na predaju bez ijednog ispaljenog metka samo pritiskajući prekidač. Naravno vojska je bila veoma zainteresovana. Ovo je bio san svakog vojskovođe. Zamislite uređaj koji je mogao da učini da se neprijateljski vojnici predaju pre nego što bitka uopšte i počne!*. Vojska je bila voljna da sarađuje. Rečeno im je da im nije potrebno finasiranje jer je taj deo već rešen, već da im je potrebno mesto na kojima bi mogli da obavljaju eksperimente na miru. Trebala im je određena tehnologija i osoblje iz vojske. Dali su vojsci spisak tehnologije koja im je bila potrebna. Od naročite važnosti bio je stari tip radara. Za njihov projekat trebala im je velika radiosonda koja bi radila u frekvencijama od 425 do 450 megaherca. Iz ranijeg istraživanja bilo im je poznato da ovaj opseg predstavlja prozor za ulazak u svest čoveka, za ovo je bio potreban radar velike snage koji bi radio na pomenutom frekventnom opsegu. Vojska je imala baš ono što je njima trebalo: stara napuštena vojna baza u Montauku imala je u svom sastavu prevaziđeni Sage radarski sistem koji je savršeno odgovarao zahtevu. Ovaj sistem je već imao radio-frekventnu sekciju i modulator koji je bio potreban kako bi se izgradila velika radiosonda. Radarski sistem u bazi je prvobitno bio deo sistema za rano upozoravanje koji se koristio tokom 50-tih i 60-tih. Danas sateliti i moderniji radarski sistemi čine ovaj sistem zastarelim. Ovo sigurno postavlja ozbiljno pitanje čak i ako neko ne veruje u istinitost ove priče: zašto bi stara napuštena baza vojna baza bila ponovo otvorena i korišćena više godina? Zvanično ime ovog projekta je bilo Feniks II, ja i moje kolege smo ga kasnije nazvali Montauk Projekat. Do sada Kongres je već bio informisan o svemu što se desilo, ali bilo je već prekasno, ljudi koji su vodili ovaj projekat već su bili izvan kontrole Kongresa i bilo koga drugog. Oni su čak koristili vojsku SAD-a. Naravno ovde se brzo postavlja pitanje koje koristio koga? Ono što se mora naglasiti je da je ovaj projekat vođen bez saglasnosti ili nadzora Vlade SAD-a i uprkos njenom protivljenju. Vojna baza u Montauku bila je ponovo otvorena. Radaski sistem je bio ugašen još od 1969/1970 godine kada je nadležnost nad bazom bila predata Službi za opšte resurse. To je tada bilo napušteno mesto bez ikoga u njemu i Vladino finansiranje za nju bilo je prekinuto. Bilo je očigledno da će ovakav projekat zahtevati velike količine novca. Finansiranje projekta je bila totalna misterija, ali činilo se da je poticalo iz privatnog domena. Nemam dokumentovane dokaze vezane za finansiranje projekta, međutim nekoliko saradnika koji su radili sa mnom mi je reklo da je finansiranje poticalo od strane Nacista. U 1944. godini Američki voz ušao je u Francuski tunel prevozeći 10 milijardi
dolara u zlatu koje je bilo zaplenjeno od Nacista. Voz je dignut u vazduh uz pomoć dinamita dok je prevozio i 51 pripadnika privatne vojske. General Džordž Paton koji je u to vreme bio u Evropi i koji je istraživao ovo, nije nikako mogao da shvati kako Američki voz može biti dignut u vazduh na savezničkoj teritoriji. Kao generalu i ljudskom biću bilo mu je stalo do tih ljudi. Tih deset milijardi dolara u zlatu je postala misterija, i Patonovi pokušaji da sazna nešto više bili su blokirani. Rečeno mi je da se to zlato pojavilo u Montauku i procenjeno je na 200 milijardi dolara u novcu. Ovaj novac je korišćen za finansiranje početka projekta i za finansiranje projekta u narednim godinama. Pošto je taj novac bio sav potrošen, projekt je počela da finansira porodica Kruup** koja je upravljala ITT korporacijom. Kasnih 1970-tih i početkom 1971 godine treći radarski bataljon ponovo je okupljen u vojnoj bazi u Montauku. Trebali su da okupe osoblje, uključe opremu i spreme čitavo postrojenje za eksperimente. Za ovo im je trebalo negde oko godinu dana, pa je 1971. godine Montauk Projekat radio punom parom. Upotrebljene su najstrožije mere obezbeđenja, delimični razlog za njima bio je opravdan. Iako se koristila tajna stelt tehnologija. Nije bila tajna da su stelt avioni bili načinjeni od materijala koji je upijao radarske zrake, ono što je bila tajna su određeni aspekti tehnologije elektromagnetnog mehura i kako je ona korišćena. O tome u ovoj knjizi neće više biti govora o tome, jer to predstavlja državnu tajnu i tiče se nacionalne bezbednosti SAD-a. Ono što nas interesuje je razotkrivanje projekta koji uopšte nije ni trebao biti započet. On je bio dizajniran i pokrenut isključivo sa ciljem kontrole uma populacije uprkos izričitoj zabrani Kongresa da se projekat vodi. Osoblje projekta činili su ljudi iz vojske, vladini ljudi i ljudi koji su radili za različite korporacije. Ja sam pripadao zadnjoj grupi i priključio se projektu 1973. godine. Bilo je nekoliko ljudi iz vazduhoplovstva koji su znali da rukuju Sage Radarom 60tih. Vazduhoplovstvo ih je dodelilo bazi u Montauku iako je baza bila navedena kao napuštena i van upotrebe. Tehničari su rekli Feniks grupi da su mogli da promene generalno raspoloženje u bazi menjajući frekvenciju i dužinu pulsa koji je radar emitovao. Primetili su to tokom godina u kojima su radili sa radarom. Ovo je bilo iznenađenje za ljude iz Feniks Projekta i našli su da je to veoma interesantno. Menjajući dužinu i širinu pulsa mogli su promeniti način na koji ljudi razmišljaju. Ovo je ono čemu su težili. Ova informacija je pokrenula ono što ja zovem eksperimenti sa mikrotalasnom pećnicom. Uzeli su reflektror (koji je ličio na ljusku od banane i koji se može videti iz daljine) rotirali ga skoro skroz prema zapadu i usmerili ga prema jednoj od zgrada, za koju su mislili da je bezbedna. Unutar te zgrade imali su zaštićenu prostoriju a unutar te prostorije nalazila se stolica. Na početku bi neko seo u stolicu, to je obično bio Dankan Kamerun. Onda bi otvarali i zatvarali vrata od prostorije da bi mogli da utvrde koliko UHF/mikrotalasnog zračenja ulazi u prostoriju. Sve to je bilo rađeno dok je antena bila fokusirana na zgradu. U isto vreme predajnik je emitovao radio talase snage nekoliko gigavata. Eksperimentisali su različitim frekvencijama, različitim dužinama pulsa. Pokušali su sve čega su se mogli setiti, to je bilo čisto empirijsko eksperimentisanje. Hteli su da vide šta će se desiti osobi ako je bombardovana nekom frekvencijom, pulsom itd. Oni su primetili da kombinacije mogu učiniti da osoba zaspi, plače,
smeje se, bude razdražljiva i tako dalje. Kolale su glasine da kada god bi radar radio raspoloženje cele baze bi se menjalo. Ovo je bilo veoma interesantno supervizorima projekta jer su oni bili prvobitno zainteresovani za efekte na ljudima. Oni su hteli da saznaju kako bi mogli da treniraju i da promene moždane talase. Ovo je rađeno menjanjem frekvencije emitovanja pulsa i amplitude u skladu sa određenim biološkim funkcijama. Na ovaj način misli osobe mogle su biti kontrolisane. Sa frekvencijama od 425-450 Mhz oni su praktično imali prozor u mozak čoveka. Sledeći korak bi bio da saznaju šta je bilo u njemu. Iako su vrata zaštićene prostorije bila zatvorena većinom vremena, taj oblik zaštite nije funkcionisao kako je bilo zamišljeno. Subjekti su bili izloženi dovoljno jakom polju koje je uticalo na moždane talase ali nije moglo da izazove posledice. Međutim ako bi period izlaganja bio dugačak recimo nekoliko dana tada bi posledice na mozgu bile velike. Dankan je pretrpeo ozbiljne posledice na mozgu i oštećenja na tkivu kao rezultat stalnog izlaganja radio talasima snage 100 kilovati sa udaljenosti od možda 100 metara. Radio talasi su skuvali njegov mozak i grudi. Bilo gde u njegovom telu, bilo je promena u gustoći tkiva, toplotne zone bile bi kreirane zbog koncentracije mikrotalasnih talasa. Dankanov doktor kojeg je Dankan posetio 1988. godine komentarisao je da opazio neobične ožiljke na tkivu u njegovim plućima, takođe je rekao da nikada ništa takvo slično nije video. Drugi doktor je rekao da je video nešto takvo samo kod ljudi koji bi se našli ispred radara velike snage. Prethodna ispitivanja 1986. godine otkrila su da je Dankanov mozak u stvari bio mrtav. Zamolio sam različite vidovnjake da pregledaju Dankana, svi su utvrdili da je njegov mozak bio mrtav. Znao sam da je moguće utvrditi koji delovi mozga koriste kiseonik korišćenjem komjuterske tomografije, osobe kod kojih je mozak mrtav imaju nedostatak kiseonika u cerebrumu. Ukoliko su nalazi vidovnjaka bili tačni, njegov mozak ne bi koristio puno kiseonika. Pitao sam neurologa kojeg sam poznavao i on mi je odgovorio da je itekako moguće da nečiji mozak bude mrtav a da se ta osoba može šetati okolo. Navodio je neke slučajeve u Engleskoj i SAD. Pokazao mi je nalaze normalnih ljudi i na njima su bile crvene i plave oblasti, plave oblasti su oblasti koje ne troše puno kiseonika. Zatim mi je pokazao snimak osobe kod kojeg je ceo mozak bio plav. To je značilo da je osoba živa i da može da hoda okolo kao i normalni ljudi, jedini problem je što je ta osoba patila od gubitka pamćenja. Njegov mozak je u suštini bio mrtav, i koristio je taman toliko kiseonika da spreči truljenje tkiva. Zapazio sam naziv osobe čiji je to bio snimak i bio sam iznenađen kad sam video Dankanovo ime. Prema ovim informacijama, Dankanov mozak je bio zaista mrtav. Pitao sam doktora za objašnjenje, na šta mi je on odgovorio da nije siguran. Mogao je samo da to objasni samo pomoću parapsiholoških sposobnosti. Njegova profesija je prepoznala postojanje parapsiholoških sposobnosti, ali oni te sposobnosti nisu razumeli. Shvatili smo da je Dankan živ samo zbog njegovih jakih parapsiholoških sposobnosti. Parapsihološki deo njegovog uma preuzeo je funkcije njegovog mozga i upravljao je telom. Njegovo moždano stablo je bilo živo, njegova kičmena moždina je bila živa, njegovo telo je bilo živo, ali njegove više moždane funkcije su bile mrtve. Njegova parapsihološka energija je pomoću moždanog stabla upravljala telom. Dunkan nije jedini pretrpeo posledice izlaganja
mikrotalasnom zračenju, ne znamo koliko je još bilo osoba koji su bili izložene ali mislimo da je broj bio velik. Tek u 1972. ili 1973. godini su konačno shvatili da stelt tehnologija ima veze sa radijacijom koja ne proizvodi opekotine. Jeda teorija je bila da ta radijacija koja se sastoji od drugačijih komponenti u stvari prolazi kroz reflektor i završava na suprotnom kraju fokalne tačke antene. Okrenuli su antenu za 180 stepeni i pokušali sa tim. Usmerili su radijaciju koja izaziva opekotine prema nebu a onu drugu vrstu radijacije usmerili su u osobu. Otkrili su da imaju iste mogućnosti za promenu raspoloženja ako ne i bolje bez povređivanja ljudi. Ali cena koji su prethodne osobe platile prilikom ranijih eksperimenata bila je previsoka! Sada su bili zainteresovani za nadgledanje misli i promenu misli i promenu raspoloženja kod ljudi itd. Različite jedinice vojske pozivane su na odmor u bazu, što se tih vojnika tiče svi su mislili da su dobili besplatan odmor na predivnom mestu. Spoljašnji objekti baze bili su opremljeni kuglanom i teretanom a isto je bila i kuhinja sa odličnom hranom. Iako oni to nisu znali postali su zamorčići u eksperimentima promene raspoloženja. Međutim oni nisu bili jedini zamorčići, u eksperimente je bilo uključeno i gradsko stanovništvo Long Islanda. Provodili su vreme posmatrajući reakcije na različite tipove pulseva, probali su ovo pa ono. Beležili su i kategorizovali različite efekte koje bi zapazili. To je bilo čisto empirijsko eksperimentisanje i napravili su veliku bazu podataka od rezultata tih eksperimenata. Kada su imali dovoljno podataka počeli su da otkrivaju koja funkcija radi šta. Tokom ovog perioda eksperimentisali su i sa skakanjem frekvencije. Skakanje frekvencije se sastoji u tome da predajnik trenutno i nasumično emituje neku od pet frenkvencija. Ovo je bilo veoma važno kasnije jer je predstavljalo ključ za savijanje vremena. Otkrili su da veoma brzo skakanje frekvencije čini modulacije više psiho aktivnijima. Napravljena je baza podataka sa listom frekvencija za skakanje, širinom pulsa, modulacijom pulsa, izlaznom snagom i efektima za sve ove kombinacije. Baza podataka je bila veoma obimna i obuhvatala je široki spektar uzroka i efekata. Posle opširnog eksperimentisanja, razvili su komandnu tablu pomoću koje su mogli podesiti različite kombinacije. Znali su da ove kombinacije predstavljaju određene misaone obrasce osobe. Mogli su da emituju signale koji bi u osobu ubacile razne misaone obrasce. Za sve ovo je trebalo oko 3 ili 4 godine istraživanja. Predajnik je sada bio potpuno operativan i uključen. Razvijeni su programi koji su kontrolisali predajnik. Dovoljno je bilo pokrenuti određeni program i bilo je moguće promeniti raspoloženje ljudi. Čak je i na životinje u blizini ovo bilo delovalo. Istraživači su razvili programe pomoću kojih su mogli da zaustave sve električne funkcije u automobilu. Ne znam koju su modulaciju bili koristili ali znam da su je slučajno otkrili. Jednog dana vojna vozila su se kretala oko baze i odjednom su prestala funkcionisati. Pokrenuta je istraga da se utvrdi šta se događalo sa predajnikom u to vreme i od rezultata te istrage razvili su program. Na početku mogli su samo da smanje jačinu svetla u farovima a na kraju su mogli da onesposobe sve električne funkcije u autu. Nekoliko godina istraživanja i prikupljanja informacija proizvelo je uspešan uređaj
za kontrolu uma, sledeći korak je bio da se poveća preciznost uređaja. Da bi se ovo učinilo u pomoć su priskočili neki veoma čudni pomagači *U dodatku C nalaze se neki dodaci koji sugerišu da su se u Zalivskom ratu koristili uređaji za kontrolu uma. **Porodica Krupp je bila vlasnik fabrika za proizvodnju municije u Nemačkoj u I i II svetskom ratu. Pošto su bili proglašeni krivim za ratne zločine i saradnju sa Hitlerom na suđenju u Nirmbergu, glava porodice je pomilovana od male zatvorske kazne i dopušteno mu je da nastavi svoj posao trgovinom oružja.
STOLICA IZ MONTAUKA U 1950. godini ITT je razvio senzorsku tehnologiju koja je bukvalno mogla da prikaže šta osoba misli. To je u suštini bio uređaj za čitanje misli. Radio je na principu prijema elektromagnetskih talasa koja proizvode ljudska bića i pretvarao ih u razumljivu formu. Sastojao se od stolice u koju bi osoba sela. Zavojnice koje su služile kao senzori bile su postavljene oko stolice. Takođe su bila tri prijemnika, šest kanala i superkomjuter Krej 1 koji bi na svom ekranu prikazivao šta osoba misli. Još uvek je misterija kako je ova tehnologija bila otkrivena. Postojala su mišljenja da je pomoć došla od Sirijanaca, vanzemaljske rase koja potiče iz zvezdanog sistema Sirijus. Ova teorija uključuje da su vanzemaljci dali osnove tehnologije a ljudi su je dodatno razradili. Tri kompleta zavojnica su bili postavljeni u obliku piramide oko stolice. Bila je takođe i zavojnica oko vrha pramide koja je bila paralelna sa zavojnicom koja se nalazila na bazi. Osoba bi bila postavljena unutar polja koje su zavojnice generisale. Tri kompleta zavojnica bili su povezani sa tri različita radio prijemnika (Hamerland Super ProP 600) i šest izlaza. Nezavisni bočni detektor koji je imao referentni noseći signal proizvodio bi šest izlaza od signala iz tri radio prijemnika. Tri od njih su bili u bočnom opsegu ispod nosećeg signala. Tri od njih su bili u bočnem opsegu iznad nosećeg signala. Ovo postavlja veoma važno pitanje ako je ovaj uređaj čitao misli tada koji je bio noseći signal pomoću kojeg je to učinjeno. Uz korišćenje oscilatora detektori u prijemnicima bili su u stanju da uhvate fantomski eterički signal koji su zavojnice primale. Nije bilo normalnog nosećeg signala kakvog poznajemo. Detektori bi se zaključali na amplitude signala buke koje bi zavojnice primale iz tri seta frenkvencija na koje bi prijemnici bili podešeni. U ovoj tački istraživački tim je u stvari bio u stanju da detektuje signale koji su se mogli porediti sa funkcijama ljudskog mozga. Čvrsti signali koji bi se menjali u skladu kako bi čovek mislio dolazili su iz prijemnika. Ovaj uređaj je u stvari čitao ljudsku auru, što je u stvari naziv koji metafizičari i vidovnjaci koriste da opišu elektromagnetno polje koje okružuje ljudsko telo. Na isti način ljudske misli su prenošene radio talasima, ovaj uređaj je prenosio misli (koje su se teoretski manifestovale u auri). Šest izlaznih kanala prijemnika bilo je povezano sa digitalnim konverterom (za pretvaranje u mašinski jezik) a ti signali su potom išli u računar. Superkompjuter Krej 1 je korišćen za dekodiranje onoga što je prijemnik primao. Mnogo posla je bilo potrebno pre nego što je kompjuter mogao da ispiše šta je osoba mislila. Još više
posla je bilo potrebno pre nego što je kompjuter bio u stanju da iscrta ono što bi osoba zamislila. Poboljšanja su bila nastavljena sve do stepena kada je mogla biti iscrtana 3D reprezentacija onoga što je osoba zamislila. Kada su ljudi u Montauku čuli za ovaj uređaj mislili su da je to sjajno. Hteli su da ovu mašinu za čitanje misli pretvore u mašinu za generisanje misli. Ovo bi verovatno smanjilo rizike po ljudska bića uključena u eksperimente sa nevidljivošću ili putovanje kroz vreme. Teorija je bila da bi osoba u stolici emitovala alternativnu realnost posadi (kao u Filadelfijskom eksperimentu). Kada bi brod postao nevidljiv posada bi bila sinhronizovana sa alternativnom realnošću i ne bi postala dezorjentisana ili ne bi poludela. U ovoj tački nabavljena je stolica koja je danas poznata kao stolica iz Montauka. Bila je priključena na komplet zavojnica. Krej 1 superkomjuter koji je bio korišćen za dekodiranje šta je osoba mislila sada je bio povezan sa IBM 360 komjuterom. A ovaj kompjuter je bio povezan sa predajnikom u Montauku. IBM 360 je bio potreban zbog kontrole modulacije predajnika kako bi predajnik mogao da skače po celom bendu. Sećam se da je u ovo vreme Al Bilek preuzeo ključnu ulogu. Al je jedan od autora „Filadelfijski eksperiment i druga NLO zataškavanja‟. On se seća da je bio umešan i projekat Duga. Prvobitno on je doveden u projekat da objasni šta se događa sa metafizičke strane prilikom upotrebe predajnika na ljudskim bićima. Bio je izabran zbog toga da ne samo da je imao inženjersko obrazovanje nego je bio i veoma osetljiv i imao je opširno znanje o ezoteričnim stvarima. Sada je Al-ov posao bio da pomogne da se uspostavi interfejs između Krej 1 superkomjutera i IBM 360. Krej 1 je izbacivao tone informacija, i kako istraživači nisu znali šta da rade sa njima bio im je potreban neko ko je poznavao ezoterične stvari da otkrije šta se dešava. Morali su da konvertuju ono što je Krej 1 izbacivao da bi mogli to da povežu sa modulacionim kompjuterom. IBM 360 je korišćen za ovo i u osnovi je služio kao prevodilac i bafer za informacije koje je izbacivao Krej 1 superkomjuter. Al je u ovo bio veoma uključen zato što je on bio deo tima koji je otkrio koji program treba ubaciti u IBM 360 koji bi rekao Krej 1 superkompjuteru šta da pošalje u predajnik. Predajnik je imao modulacioni kompjuter koji bi slao tipični 32-bitni kod a koji bi IBM 360 emitovao. Modulacioni komjuter i pradajnik bili su spremni. IBM 360 bi govorio modulacionom komjuteru kako da moduliše predajnik. Sada su imali sistem za ubacivanje 32-bitna podatka u računar a za uzvrat predajnik je emitovao odgovarajući signal. A stolica je uz pomoć svojih prijemnika i skupljala podatke koje bi superkomjuter Krej 1 dekodirao i prikazivao na ekranu šta osoba misli. Oni su morali da ono što izbacuje Krej 1 konvertuju kako bi IBM 360 mogao da re-enkodira misao koja je trebala biti emitovana uz pomoć predajnika. Bilo je potrebno oko godinu dana da se svi računari uspešno povežu. Ja sam se u toj tački pridružio projektu kako bi radio sa frekvencijama i predajnikom. Iako su računari bili uspešno povezani, imali su velikih problema da povratnom vezom iz predajnika ka stolici. Rešenje problema sa povratnom vezom je bilo premeštanje stolice u ITT centar u Sauthemptonu na Long Islandu. Vidovnjak bi tada seo u stolicu u Sauthemptonu a signal iz stolice bi uz pomoć releja i kompjutera bio prenošen do predajnika u Montauku. Vidovnjak bi tada nešto zamislio a Krej 1 bi to dekodirao. Izlazni podaci iz Krej 1 superkompjutera bi bili pretvoreni u 32-bitne podatke koji bi radio vezom bili slati u IBM 360 komjuter koji se nalazio u Montauku. IBM 360 bi te
podatke slao u predajnik i mogao bi da izradi misaonu formu onoga što je vidovnjak u Sauthemptonu zamislio. Uređaj je u suštini bio pojačavač uma. Bila je potrebna još jedna godina istraživanja pre nego što su mogli dobiti razumljiv signal (onoga što je vidovnjak zamislio u Sauthemptonu) poslati taj signal u Montauku i emitovati uz pomoć predajnika. Ovo je bio njihov prvi objektiv: prikupiti misaonu formu iz Sauthemptona poslati je u Montauk i emitovati je uz pomoć predajnika. Pored Dankana bilo je prisutno i još par vidovnjaka. Oni su bukvalno podešavali komjuter sve dok nije dostignut nivo da kada bi ono što je vidovnjak u Sauthemptonu zamislio moglo biti očitano u Montauku. U ovoj tački, predajnik u Montauku radio je sa velikom jasnoćom emitovanja misli. Rane 1975. godine otkrili su još jedan problem. Ukoliko bi se desila greška u protoku vremena u našoj realnosti sve bi se raspalo. Drugim rečima ako bi vidovnjak u stolici projektovao realnost (u smislu vremena) koja ne bi bila konzistentna sa našom realnošću (tj. sa protokom vremena u našoj realnosti), to bi uzrokovalo da se veza između Montauka i Sauthemptona prekine. Svaka greška u prostor-vremenu između ova dva grada bi uzrokovala prestanak prenosa misaonih formi. Da bi se bolje razumela greška u vremenu, zamislite vreme kao neprekidni puls ili protok. Kako se osnovni puls menja i kako ima interakciju sa drugim pulsevima i fenomenima dobija se pokret kakvim ga znamo, u odnosu na vreme. Kada su ovi osnovni pulsevi izmenjeni (zbog promene realnosti ili drugog fenomena) pravac, brzina, ili protok vremena je izmenjen. Ovo je ono što se zove greška u vremenu. Teoretski ovo se dešava tu i tamo. Pošto smo mi povezani sa našom realnošću mi ovo i ne primećujemo. Fenomen već viđenog bi mogao biti primer greške u vremenu. Pošto se stolica nalazila u Sauthemptonu eksperimenti nisu uvek išli onako kako je bilo predviđeno. Ove greške su se mogle pripisati greškama koje su se događale u vremenu. Takođe je bilo poznato da ako bi se u vreme vremenske greške predajnik napajao signalom velike snage, posledice toga bi bile katastrofalne. Sada je postalo najvažnije da stolica u Montauku postane operativna. Prvo su oko stolice postavili jaku zaštitu kako elektromagnetno zračenje iz Montauka ne bi uticalo na nju. To nije bilo dovoljno, zatim su stolicu stavili u mrtvu zonu. Izabrali su onu zonu koja je bila najbolja, ali ni ovo nije bilo dovoljno. Bili su zaokupljeni ovim sredinom 75’ i nastavili su da imaju poteškoće sve dok nisu konsultovali orginalni prototip (koji su izradili Sirijanci) prema kojem je njihova stolica bila bazirana. Orginalni prototip nije bio indentičan njihovoj stolici koju je izradila ITT. Orginalni prototip je imao drugačije postavljene zavojnice a same zavojnice su bile povezane sa kristalnim prijemnicima. Ovo su bili stvarni kristali a ne obični elektronski uređaji. Nakon pregleda prototipa održana je tajna licitacija za izradu nove stolice i na njoj je RCA pobedila. Nikola Tesla* je dizajnirao prijemnike za RCA 30-tih godina. Teslin rad u ovom vremenu bio je poznat pod imenom N. Terbo. Ime se odnosilo na devojačko prezime njegove majke. Ovi Teslini prijemnici su imali specijalnu strukturu zavojnica. To su bile normalne zavojnice koje su se koristile u radio tehnici samo su bile povezane na drugačije načine koje je osmislio Tesla. Konstrukcija stolice iz Montauka poboljšana je korišćenjem Helmolcovih zavojnica. One su bile postavljene oko stolice i služile su za prikupljanje signala. U običnoj elektronici Helmolcove
zavojnice se sastoje od dva para zavojnica. One poseduju neobično svojstvo jer mogu biti fazirane kako bi kreirale konstantno energetsko polje unutar njih. U Montauku istraživači su koristili principe Helmolcovih zavojnica. Koristili su tri para zavojnica (X,Y,Z) koje su bile u fazi tako da iako je konstantni nivo energije održavan u zavojnicama izvan njih nije bilo nikakvog efekta. Struktura zavojnica u prijemnicima koje je dizajnirao Tesla bila je idealna za korišćenje u Montauk Projektu. Ne samo da je stolica bila u elektromagnetnom polju zavojnica nego su i prijemnici bili takođe, ovo elektromagnetno polje obrazovalo je energetski štit. Takođe je bitno napomenuti da su zavojnice u Teslinim prijemnicima bile poznate i kao Delta T ili Delta Vreme zavojnice. Svojstvo energetskog štita je deo onoga što omogućava efekat boce koji je kreiran oko broda USS Eldridž u Filadelfijskom eksperimentu. Ove Delta T zavojnice su u stvari primale tri ose vremenskog signala. Ono što je još bilo važnije za projekat je da one nisu više bile povezane mikrotalasnom vezom koja bi mogla da prouzrokuje grešku prilikom pomeranja iz realnosti u realnost. Da bi osposobili stolicu morali su da repliciraju ono što su kristalni prijemnici obavljali u orginalnom prototipu. Zavojnice u prototipu su bile Delta T zavojnice. A sam prijemnik je imao funkciju promene vremena, ali ne i antena. ITT antena je sama obavljala funkciju pomeranja vremena umesto prijemnika. Verzija koju je izradila RCA koristila je standardne Helmolcove zavojnice koje su mogle da obave promenu vremena u prijemnicima. One su takođe imale istu vrstu detektora i oscilatora koji je koristio i Krej 1 superkomjuter. Sada je polje imalo uticaj samo unutar zavojnica izvan zavojnica nije bilo nikakvog uticaja. Mogli su da stave stolicu u mrtvu zonu koja je bila između antene predajnika na vrhu zgrade sa predajnikom i antene koja je bila ispod zemlje. Podzemna antena se nalazila u podrumu zgrade u kojoj se nalazio predajnik a koja sama bila jako zaštićena. U sledećoj prostoriji imali su tri specijalno dizajnirana prijemnika sa još nekom opremom. Ovo je korišćeno za sinhronizaciju svih oscilatora sa signalom. Sada su antena, predajnik i stolica bili u istoj ravni. Kompjuteri su bili u svojoj posebnoj ravni. Nije bilo važno to što stolica i Krej 1 superkomjuter nisu bili u istoj zgradi. Ako je signal digitalizovan tada osoba više nije u stvarnom vremenu. Kreira se lažno vreme. Kompjuteri su mogli biti smešteni bilo gde. Zgrada sa kompjuterima dizajnirana da štiti računare od elektromagnetne radijacije kako ne bi pravili greške. Operativni centar bio je kompletno zaštićen cementom i čelikom. Na kraju konstruisali su drugu i poslednju verziju stolice iz Montauka. Imala je istu svrhu kao i njena prethodna verzija. Koristila je istih šest kanala za prenos informacija do računara, ali ona je imala još jednu prednost. Bila je imuna na signal iz antene. Sada signal iz antene nije pravio povratnu spregu i nije izazivao smetnje. Pa je sve bilo na jednom mestu. Proveli su još dodatnih šest meseci od kasne 75’ pa do ranih 76-tih nameštajući podešavajući i gledajući da sve pravilno radi. Na kraju im je pošlo za rukom da osposobe predajnik, što je samo po sebi bilo fascinantno, ali to je bilo ništa u odnosu na ono što će se desiti kasnije. *Nikola Tesla je bio genije za elektroniku koji je prvi otkrio i primenio principe naizmenične struje. Sa finansijskom podrškom Džordža Vestinghausa napravio je revoluciju u načinu korišćenja struje širom sveta. U dodatku D nalazi se više informacija o Tesli.
KREACIJE IZ ETERA Pošto su osposobili predajnik trebalo im je još jedna godina da izrade kompjuterske programe kako bi sistem bio u stanju da primi i pošalje sve psiho aktivne funkcije. Kasnih 77-ih godina predajnik je proizvodio misaone forme bez greški i sa velikim stepenom jasnoće. U ovoj tački uklonili su sve kočnice. Imali su vidovnjaka Dankan Kameruna koji bi se koncentrisao na neki čvst objekat i pogodite šta bi se desilo tada? Objekat bi bukvalno nestao iz etera. U njegovom umu on bi se koncentrisao na neki objekat a isti objekat bi se pojavio negde drugde u bazi. Šta god da je Dankan vizualizovao predajnik je emitovao matricu toga i veliku količinu energije koja je bila dovoljna da se materalizuje šta god bi Dankan pomislio. Drugim rečeima ako bi Dankan nešto držao u ruci ili to nešto vizualizovao to nešto bi se pojavilo na određenom mestu. Oni su u stvari otkrili sposobnost kreacije mislima uz pomoć predajnika. Šta god je Dankan pomislio to bi se pojavilo. Mnogo puta to bi bilo samo vidljivo i ne bilo čvrsto na dodir više bi izgledalo poput duha. Po neki put to bio čvrsti objekat koji je bio stabilan i koji se ne bi dezintegrisao. U nekim slučajevima to bio čvrst objekat koji ostao dok god bi predajnik bio uključen a po isključivanju prdajnika on bi se dezintegrisao. Očitavanje na računaru davalo je tačan opis onoga što bi Dankan mislio. Istraživači bi onda mogli da izaberu šta bi od toga bilo poslato u predajnik i materijalizovano u eteru. Većina ovih misaonih formi bila bi materijalizovana u blizini Montauk baze, međutim bile su korišćene i druge lokacije. Ono za šta bi Dankan mislio da je subjektivna realnost postala bi objektivna realnost (da li bi bila čvrsta ili transparentna zavisilo bi od datih okolnosti). Na primer, on bi pomislio na celu zgradu i ta zgrada bi se pojavila u bazi, ovakva vrsta eksperimentisanja bila je rutinska. Sistem je radio sa velikim stepenom tačnosti. Sada su hteli da vide šta sve mogu da rade sa tim. Prvi eksperiment je nazvan „svevideće oko”. Kada bi se koncentrisao na neki deo tela neke osobe koji bi bio u njegovoj ruci, Dankan bi mogao da se koncentriše na tu osobu i bio bi u stanju da vidi ono što ta osoba vidi, čuje ili oseća. On je u stvari mogao da vidi kroz druge ljude bile gde na planeti. Ovakvi eksperimenti su provođeni u velikoj meri, nemam informaciju dokle su dogurali sa tim. Stvarno je neverovatno da je tako nešto bilo uopšte moguće i izvesti, međutim plan iza takvog eksperimentisanja bio je više zlokoban nego neverovatnost samog eksperimenta. Oni su bili zainteresovani kako da kontrolišu šta ljudska bića misle. Sledeći korak je bio da provere da li mogu da ubace misli u um neke osobe. Na primer uredili bi da se Dankan sastane sa nekom osobom. Pre sastanka i bez znanja te osobe Dankan bi se koncentrisao na nju. U 99 posto slučajeva misli osobe bile bi slične Dankanovima. Pošto je bio sposoban da prodre u um druge osobe Dankan je mogao da kontroliše drugu osobu i učini da ta osoba misli šta god bi on poželeo. Ovakav faktor kontrole je bio na dubljem nivou od obične hipnoze. Uz pomoć Dankana, opreme i predajnika, naučnici su u stvari mogli da učitaju informacije, programe i komande u um osobe. Dankanove misli bi postale misli te osobe. I korišćenjem ovog procesa osoba bi mogla biti naterana da uradi nešto
što inače ne bi uradila. Ovo je bio početak aspekta kontrole uma u Montauk Projektu. Ovo istraživanje se nastavilo sve do 1979. godine. Mnogi drugi eksperimenti su sprovođeni neki od njih su bili interesantni dok su neki imali grozne posledice. Oni bi ciljali osobe, mase ljudi, životinje i tehnologiju. Oni su u principu bili u stanju da naciljaju šta god su želeli. Na primer mogli su da učine da televizor poludi. Mogli su da učine da izgubi sliku ili da se skroz isključi. Mogli su da telekinetičkim putem pomeraju objekte i unište čitave sobe. U jednom slučaju Dankan se koncentrisao na prozor. Dovoljno snage je bilo generisano i prozor bi se jednostavno slomio na parčiće u obližnjem gradu. Životinje su mogle biti naterane da uđu u grad, dok su ljudi mogli biti naterani da počine zločine. Mora se razumeti da kada je Dankan korišćen za ove eksperimente on bi bio u izmenjenoj svesti. On je bio podvrgnut specijanom treningu kojeg su mu verovatno obezbedili CIA ili NSA. U svakom slučaju njegov svesni um bio bi pomaknut u stranu putem osećaja seksualne ekstaze, a potom bi ono što bi se nazvalo primitivan um izašlo na površinu. Dankan bi bio premešten u orgazmični trans. Njegov primitivan um bio bi na raspolaganju istraživačima, postao bi veoma podložan sugestiji i tako bi bio podložan kontroli. Za potrebe njegovog programiranja informacija je mogla biti ubačena kroz bilo koje čulo u njegovom telu. Dankan bi tada dobio naređenje da se njegov primitivan um koncentriše na informaciju koja mu je ubačena. Na primer kada bi njegov primitivan um izašao na površinu i kada bi mu bilo rečeno da se koncentriše na nešto on bi se na to koncentrisao celim svojim bićem. Njegov ceo um bi se fokusirao na jedan pojam dok bi njegovo telo prešlo u stanje prividne kome. Primitivni um bi takođe mogao biti očišćen od predhodnog programiranja koje bi bilo ubačeno. Postojao je prevodilac pomoću kojeg su mogli da programiraju šta kod požele. Izgovorene reči, napisane reči, filmovi, muzika ili šta god je bilo potrebno bilo bi upotrebljeno da aktivira programe. Ove tehnike su predstavljale ključ za dobijanje jasnih misaonih formi koje su ili mogle da utiču na um druge osobe ili da materijalizuju nešto iz etera. Do kraja 1978. godine tehnike kontrole uma bile su kompletno razvijene i dokumentovane. Odgovarajuće trake bile su snimljene i distribuirane različitim agencijama kako bi bile iskorišćene za razvijanje nečeg praktičnog.
SAVIJANJE VREMENA Kako su se eksperimenti nastavljali uočen je jedan veoma čudni fenomen. Kada su se Dankanove misli projektovale u etar pomoću prijemnika one bi odjedanput nestale. Ovo je bilo razočaravajuće i istraživači su mislili da je to greška. Na kraju zaključeno je da Dankanove misaone forme nisu nestale. One su se samo događale van normalnog vremenskog toka! Na primer, on bi se koncentrisao na nešto u 8 časova uveče a objekat bi se pojavio oko ponoći ili 6 časova izjutra. Šta god da je mislio to se ne bi dogodilo u vreme zamišljanja toga. Izgledalo je da su naučnici u Montauku imali mogućnost da uz pomoć Dankanovih psihičkih sposobnosti saviju vreme! Počeli su nestrpljivo da istražuju ovaj fenomen. Svi smo bili obavezni da posećujemo takozvane Sigma konferencije koje su se održavale blizu Olimpije u
Vašingtonu. Tema ovih konferencija je bila vremenska funkcija, i tamo smo bili kako bi smo bolje razumeli prirodu vremena. Rečeno nam je da moramo da optimizujemo predajnik kako bi manipulacije vremenom bile uspešne. Naučili smo da je oprema koju smo koristili bila dovoljno snažna da savije vreme, ali ona nije mogla sama da odradi ceo posao. Antene koje smo koristili dale su nam sporedne efekte onoga što bi se moglo nazvati savijanjem vremena. Sporedni efekti su pokazali da je obična oprema bila u stanju da do neke granice manipuliše vremenom. Ali bila nam je potrebna antena koja je bila mnogo efikasnija u manipulisanju vremena od onih koje smo mi koristili. Nakon odlaska na mnoge konferencije i razgovora sa mnogo ljudi, naša istraživačka grupa je odlučila da je frekvencija koju smo koristili neodgovarajuća. Promene su morale biti napravljene kao što su recimo promene dužine pulsa koji su puštani kroz zavojnicu. Takođe smo proučavali geometriju piramida i kako su one korišćene da se vreme savije. U dodatku tome morali smo da naučimo više o onome što je bilo poznato kao funkcija promene vremena. Ključ za razumevanje vremena je bila sugestija da koristimo naročiti oblik antene koja se sada označava kao Orion antena za promenu vremena. Ima u svom nazivu Orion zato što su kružile glasine da je dizajn antene potekao od vanzemaljskih bića iz sazvežđa Orion. Ova bića su bila drugačija od onih iz sazvežđa Sirijusa čiji dizajn je iskorišćen za izradu stolice iz Montauka. Prema glasinama Orionci su znali da smo blizu postizanja našeg cilja i kako su imali interesa u onom što smo radili odlučili su da nam pomognu. Orion antena za promenu vremena je bila ogromna antena oktahedrolnog oblika i bila je smeštena ispod zemlje. Bila je visine od oko 31-46 metara od vrha do vrha. Iskopana je rupa dubine otprilike 90 metara u koju je antena bila smeštena ispod predajnika. Stolica iz Montauka bila je postavljena ispod predajnika a iznad antene za promenu vremena. Ovo je urađeno sa ciljem da antene iznad zemlje i ispod zemlje budu u fazi a stolica da bude u neutralnoj tački između njih dve. Stavljanje u nultu tačku bilo je sa ciljem da se smetnje još više eleminišu. Antena za promenu vremena je imala tri izvora napajanja. Dva izvora dolazila su iz dva modulatora pulsa koji su pripadali predajnicima ti izvori su napajali zavojnice koje su bile postavljene po x i y osi antene. Isti puls koji je napajao pojačavač napajao je i antenu. Treća osa je bila z osa. Ona je postavljena oko obima antene i napajala se signalom bele buke* koji je dolazio iz audio pojačavača snage 250kW. Bela buka je povezivala ceo predajnik i o tome će biti reči kasnije. Radio frekvencija je emitovana iz omnidirekcionalne antene koja se nalazila iznad zemlje na vrhu zgrade od predajnika. Dodatno nehercijanska komponenta (koja je po prirodi eterična) radio talasa je prolazila kroz zemlju i imala je interakciju sa magnetnim poljem koje se generisalo ispod zemlje. Kada su ove frekvencije spojene na ovakav način dešavaju se distorzije u vremenu. Osnovne tehnike bile su iste kao one koje su korišćene u Filadelfijskom eksperimentu. Na Eldridžu radio talasi su bili emitovani duž celog broda. Zavojnice su bile postavljene oko palube i napajane pulsevima. Mi smo u suštini duplirali i poboljšali mašinu iz projekta Duga. Ova tehnika je takođe omogućavala lakšu kontrolu. Osim antene za promenu vremena, postoje još dve ključne stvari koje treba razumeti, a to su nulto vreme i bela buka. Nulto vreme je pominjano ranije
u knjizi, ali sada ću dati detaljnije objašnjenje vezano za njega. Prvo, nulto vreme je van realma našeg normalnog trodimenzionalnog svemira. Može se smatrati starijim pošto je nulto vreme kreirano pre našeg sveta. Nulto vreme je naša osnovna veza sa univerzumom. Kako univerzum rotira, on rotira oko nultog vremena. Ali naš univerzum nije jedini. Svaki univerzum ima nultu tačku. Sve nulte tačke različitih univerzuma se poklapaju i nikada se ne pomeraju, zato se ta tačka naziva nulta tačka. Možda bi pomoglo da zamislite vrtešku u luna parku koja se okreće oko centra. Čovek unutar nje bi predstavljao nultu tačku. Dodatno bilo bi još vrteški na različitim nivoima ali sve bi one bile pod kontrolom centralne nulte tačke. Generator nulte referentne vremenske tačke već je bio postojao i bio je konstrusan od strane Nikole Tesle 1920-tih. Sastojao se od rotirajućih gedžeta i diskova. To je bio čudan uređaj pošto kada biste ga uključili mogli biste da čujete kako se zaključava za nešto, ali ovo nema veze sa izvorima napajanja. Rečeno mi je da se zaključava na rotaciju Zemlje koja je u stvari druga nulta tačka referentnog vremena. Druga je zato što je njena rotacija povezana sa sunčevim sistemom koji je opet povezan sa galaksijom sve do univerzuma, gde univerzum rotira oko nulte tačke. O ovome se može više saznati čitajući Tesline materijale u kojima govori kako je otkrio princip naizmenične struje primenjujući principe rotacije zemljinog magnetnog polja. Generator nulte tačke referentnog vremena je do neke mere ekstrapolacija toga, međutim on se ne odnosi samo na rotaciju zemlje. On u obzir uzima i orbitu sunca, orbitu naše galaksije i ultimativno centar naše cele realnosti. Sledeća tačka koju treba razumeti je bela buka. Bela buka se može shvatiti kao lepak koji drži ceo sistem u operativnom stanju. Ona je ceo sistem predajnika činila koherentnim. To je veoma tehnička operacija koju ću ja pojednostaviti. Sage predajnik se sastojao od otprilike 40 ili 50 kristalnih oscilatora miksera i pojačivača koji su generisali signal frenkvencije 425 Mhz. Takođe je imao i frekventnu agilnost što je značilo da je mogao spontano da se prebacuje sa jedne frekvencije na drugu. Pored predajnika imali su ono što se označavalo kao KSO (Koherentni Set Oscilatora). U normalnim uslovima KSO je funkcionisao sa samo jednom referentnom frekvencijom. Međutim ovo nije bio način na koji je predajnik u Montauku održavao koherenciju. U cilju da ga učinimo skroz koherentnim uzeli smo svaki dostupni oscilator i pomoću njih smo generisali amplitudnom modulacijom signal bele buke. Pošto je u 50 procenata slučajeva bela buka bila povezana sa svom opremom, ona je služila kao univerzalna funkcija za povezivanje sa svim. Rezultat svega ovoga je da su sve eteričke komponente oscilatora bile koherentne jedne prema drugoj. Nismo pokušavali da povežemo normalne električne komponente pošto nas one nisu interesovale. Bili smo zainteresovani samo za eteričke funkcije pošto su one mogle da daju rezultat kakav smo želeli. Veoma stabilni referentni signal bio je potreban iz geneatora nultog vremena. On je proizvodio dva radio signala frekvencije 30 Hz koji su bili referentni nultom vremenu. Jedan od tih signala bio je povezan sa kompjuterima i sinhronizovao je sat i vremenske funkcije. Dok je drugi modulisao signal bele buke. Podešavajući faze između dva signala mogli smo da ih fokusiramo i nadgledamo. Ovo nam je omogućilo da povežemo signal bele buke sa signalom nultog vremena gde se svo vreme spaja. Svrha ovog eksperimenta je bila da
učinimo da sve misaone forme koje je Dankan proizvodio budu vremenski koherentne. Dr. fon Nojman nam je rekao da predajnik mora biti koherentan sa nultim vremenom. Generator nultog vremena takođe je služio kao svedok za Filadelfijski eksperiment i to je bilo veoma važno. Cilj celog projekta je bio da se pokuša otvoriti prolaz kroz prostor-vremenski kontinium do USS Eldridža u 1943. godini. Modifikacije na opremi nastavljene su tokom 1979. godine sve do tačke kada smo dobili koherentan sistem u odnosu na vremensku fazu. Sada su morali da podese Dankana. Odnosno morali su da podese opremu i sinhronizuju je sa njim. On je već imao referentnu tačku nultog vremena sam po sebi kada se nenamerno savijanje vremena prvobitno desilo. Ovo bi se možda moglo objasniti njegovim skokom u vremenski vorteks kada se desio incident sa U.S.S. Eldridžom u Filadelfijskom eksperimentu, gde je bio primoran da skoči sa palube broda u vremenski vorteks u kome se brod našao. U Montauku okolnosti su bile kompletno drugačije ali on očigledno nije zaboravio na osećanje nultog vremena. Osim njega tamo je bilo još vidovnjaka ali Dankana su prvog koristili i on je sedeo u stolici 90 procenata ukupnog vremena kojeg je ona radila. Ukoliko bi se on razboleo ili bi se loše osećao oni bi sačekali da ozdravi. Jer svaki put kada bi promenili operatora morali bi da rekalibrišu opremu i reprogramiraju komjuter i za to sve bi im trebalo oko dva puna dana. Ako bi Danakan bio odsutan dve nedelje ili više tada bi koristili drugu osobu. Sećam se kada su to jednom učinili, skoro je bilo katastrofalno jer nisu dobro kalibrisali opremu. Od tada pa nadalje Dankan je bio jedini koji je radio sa opremom. Rezerva je postojala u slučaju da se nešto desi Dankanu i bude trajno onesposobljen. Do 1980. godine veliki radar na krovu zgrade koji je bio korišćen u početku projekta sada više nije bio u upotrebi. Sada su bila dva predajnika koja su slala signal u omnidirekcionalnu antenu koja se nalazila iznad tla, dok su modulatori pulsa slali signal i u omnidirekcionalnu antenu i u zavojnice antene za promenu vremena koja je bila pod zemljom. Takođe povezana sa računarom između dve antene nalazila se stolica iz Montauka. U ovo vreme kompjuterski sistem je bio ogroman i nalazio se u kontrolnoj sobi pored radarskog tornja. U ovoj sobi nalazili su se i brojni terminali i monitori uz pomoć kojih su se mogle nadgledati razne aktivnosti projekta. Dankan bi seo u stolicu i tada bi predajnik bio uključen. Njegov um bio bio prazan i čist. Tada bi bilo rečeno da se skoncentriše na otvaranje vremenskog tunela iz recimo 1980. do 1990. U tom trenutku rupa ili vremenski portal bi se pojavio tačno u sredini oktahedralne antene za promenu vremena mogli ste proći kroz ovaj portal iz 1980. do 1990. To je bio otvor kroz koji ste mogli stvarno gledati. Ličio je na hodnik kružnog oblika sa svetlom na kraju tunela. Otvor bi bio otvoren dok god bi Dankan bio skoncentrisan na njega. Rečeno mi je od strane onih koji su ušli u tunel da je ličio na spiralu, bio je sličan onima iz naučno-fantastičnih filmova. Izvan tunela ličilo je kao da gledate kroz prostor od jednog kružnog otvora do istog takvog kružnog otvora ali manjeg prečnika na drugom kraju. Ja sam smatran previše dragocenim i nije mi bilo dozvoljeno da uđem u tunel. Od 1980. do 1981. godine vremenske funkcije bile su podešavane. U početku vremenski portali bi se pomerili. Neko je mogao ući u tunel a završiti u 1960.
godini. Ali kada bi taj neko hteo da se vrati bez obzira što je bio praćen u pravom svetu, portal se ne bi pojavio na mestu gde bi trebao da bude. Neko je mogao veoma lako da se izgubi u prostoru i vremenu. U početku portal bi se otvorio ali bi odlutao, ovo je bilo zbog toga što Dankan nije bio dovoljno koncentrisan i misli bi mu na kratko odlutale. Morao je da prođe kroz intezivan trening da bi učinio portal stabilnim. Takođe smo morali da obratimo pažnju i na predajnik i poboljšamo prenos misaonih formi kako bi sve bilo u redu. Proveli bi smo dane samo pokušavajući da obavimo određene vremenske promene kakve smo zamislili. Međutim nije postojao neki naročiti problem otvaranja vremenskog tunela, problem je bio predvideti gde bi taj tunel završio. Konačno smo pri kraju 1981. godine naučili kako da stabilišemo portal, kad bi se jednom pojavio ostao bi tamo gde treba. Iako to nije bilo 100 posto sigurno, funkcionisanje je bilo predvidljivo stabilno i išlo je prema planu. U suštini ono što su naučnici uradili je da su iskoristili vorteks iz 1943,1963 i 1983. godine koji su bili bazirani na prirodnom dvadesetogodišnjem bioritmu Zemlje. 1943, 1963 i 1983. godina su služile kao sidrene tačke za glavni vorteks. Pod vorteksi ili vorteksi otvoreni na jednom kraju bili bi kreirani pomoću glavnog kroz sidrene tačke. U Montauku 12 avgust 1983. godine bio je korišćen. Na primer recimo da su želeli da odu u novembar 1981. godine, postojao bi most od novembra 1981. godine do 12 avgusta 1983. godine. Iz 12 avgusta 1983. godine mogli su da odu u bilo koji vremenski period koji su želeli. Postojao je vorteks između 12 avgusta 1943. i 12 avgusta 1983. godine i on je bio glavni. Naziv otvoren sa jednog kraja je dat zato što nije bilo uređaja koji bi usidrio tunel na drugom kraju. Iako su stabilizovali vremenski aspekt portala, morali su još uvek da rade na prostornom aspektu. Stabilizovali su i ovaj aspekt pa su mogli ne samo da nameste portal na određeno vreme već i na određeno mesto. Jednom kada su stabilizovali ova dva aspekta izbacili su skoro sve iz projekta i očistili svu bazu. Ostao sam ja jer sam bio zadužen za tehničke operacije projekta, Dankan je ostao jer bez njega sistem ne bi mogao da funkcioniše, ceo sistem je podešen prema njemu. Rezervni vidovnjaci su takođe ostali kao i direktori projekta ali je vojska totalno napustila bazu. Čitav jedan novi tim je doveden da rade nešto više od samog održavanja baze. U ovoj tački svi su dobijali dobijali naređenja na bazi samo onoga što trebaju da znaju. Obezbeđenje koje je bilo dosta jako, postajalo je još jače, hteli su veoma jako obezbeđenje kako niko a naročito vojska ne bi saznali šta rade sa vremenom. Međutim svi su imali neki osećaj da se nešto čudno dešava samo nisu znali šta. *Bela buka je impuls koji sadržava sve frekvencije u isto vreme. Kada tražite stanicu na radiju buka koju čujete između stanica je u stvari bela buka. Ona se može zamisliti kao iznenadni zvuk na svakoj frekvenciji ili skup svih impulsa emitovan odjednom.
PUTOVANJE KROZ VREME Pošto je većina tehničara napustila projekat, dovedeno je novo osoblje. Ne znam ko su oni bili i koje su im bile kvalifikacije, znam samo da su imali nadimak „tajna posada”. Projekat je ponovo pokrenut pod oznakom Feniks III. Trajao je od
februara 1981. do 1983. godine. Cilj projekta je bio da se istraži priroda vremena. Posada je istraživala prošlost pa budućnost jednostavno su samo skakali po vremenu. Proveravali su unapred da li je područje u koje žele ući opasno. Mogli su da uzmu uzorke tla, vazduha i svega ostalog bez da ulaze u portal. Oni koji su ušli u portal opisuju ga u obliku čudne spirale koja je celom dužinom bila osvetljena. Kada bi neko počeo da hoda prema portalu, iznenada bi bio povučen u njega. Taj neko bi izašao sa druge strane portala obično na nekom drugom mestu u odnosu na Montauk u zavisnosti od toga na koje je mesto portal bio podešen, ovo je moglo biti bilo gde u Univerzumu. Tunel je ličio na spiralu koju su osvetljavale sijalice. Nije celom svojom dužinom bio prav, bio je uvrnut i imao skretanja sve dok ne biste izašli iz njega na drugom kraju. Tamo bi ste sretnuli nekog ili učinili nešto. Završili biste vašu misiju i vratili bi ste se. Tunel bi se otvorio pred vama i došli biste istim onim putem kojim biste otišli. Međutim ako bi u Montauku izgubili napajanje strujom tokom operacije, bili biste izgubljeni u vremenu ili biste bili napušteni u vorteksu. Kada bi neko bio izgubljen to bi se obično dešavalo zbog greške u hiperprostoru*. I iako su mnogi bili izgubljeni naučnici ih nisu namerno ili bezbrižno napustili. Prema Dankanu, postojala je i druga funkcija vremenskog tunela. Oko dve trećine puta niz tunel, energija neke osobe bi napustila telo. Osoba bi osetila tup udarac kojeg bi pratila sposobnost viđenja u širem luku. On je rekao da je osećao prisutnost veće inteligencije tokom takvog izlaska iz tela. Ovo je označavano kao potpuni izlazak i istraživači su hteli da ovo manifestuju u Dankanu. Hteli su da iskoriste ovo za dalje eksperimente tehnologije svevidećeg oka ili za druge svrhe. Bilo je rutinski otvoriti tunel, pokupiti nekog sa ulice i poslati tu osobu kroz tunel. Većina tih osoba bili su beskućnici ili skitnice za koje su mislili da nikom neće nedostajati. Ako bi se vratili podneli bi kompletan izveštaj o onome na šta su naišli. Većina tih ljudi bila je na tretmanu trežnjenja nedelju dana pre odlaska kroz portal, mnogi od njih nisu se vratili. Ne znamo koliko ljudi je još uvek izgubljeno u vremenu. Kako se Feniks III razvijao, osobe koje su bile izabrane za ovo istraživanje bile bi opremljene raznom tv i audio opremom kako bi mogle da obave prenos uživo. Svaka osoba bi bila otpraćena do portala ponekad uz upotrebu sile. Tv i radio signali bi prolazili kroz portal i dok god bi ih naučnici mogli detektovati mogli bi dokumentovati ono što bi osobe na drugom kraju tunela videle i čule. Oni koji su upravljali projektom počeli su da se igraju sa njim na razne načine, manipulišući prošlošću i budućnošću. Ne znam šta su tačno radili jer sam ja bio za konzolom. Prostorija u kojoj sam bio nalazila se u zgradi sa predajnikom, moj zadatak je bio da održavam ceo sistem u pokretu tako da sam bio veoma zauzet. Nisam znao mnogo šta se događalo, ali znao sam da su imali veliku biblioteku snimljenih kaseta. Video sam same kasete ali mi nije bilo dozvoljeno da ih pogledam. U stvari ja sam dizajnirao i napravio jedan monitor (uz korišćenje ogromnih sredstava) pa sam imao ideju šta se događalo. Mnogo onoga što znam dolazi iz Dankanovih vlastitih izveštaja, pošto smo u to vreme ja i on postali dobri prijatelji. Na kraju smo prošli kroz debrifing i poslati različitim putevima, većina mojih sećanja o njemu bila su blokirana. Osim skitnica i beskućnika istraživači su koristili i decu zbog nekog razloga. Nisam siguran koja je bila svrha toga, ali
postojao je jedan klinac u Montauku koji bi odlazio i dovodio drugu decu u projekat. On je živeo u Montauku i cirkulisao bi gradom. Postojala je čitava grupa ovakvih dečaka oko Njujorka u oblasti metroa koji bi za šest sati doveli brdo dece. Neka deca koja su ušla u projekat su bila na kraju vraćena svojim kućama dok druga nisu. Deca koja su bila korišćena bili su u proseku uzrasta od 10 pa do 16 godina, najstarija su bila oko 18 a najmlađa oko 9 godina. Većina ih je uglavnom bila u pubertetu. Obično su bili plave kose, plavih očiju visokog stasa i svetle kože. Uglavnom su se uklapali u Arijevski stereotip. Po mojim saznanjima u ovoj grupi nije bilo devojčica. Kasnija istraživanja su otkrila da je Montauk imao vezu sa Neonacistima i da su Nacisti još uvek bili opsednuti Arijevskim projektom. Ne znamo kuda su ta deca otišla za šta su bili obrazovani ili programirani. Da li su se vratili ili ne to je misterija. Ono što je dostupno od informacija je da su slali svakog u budućnost do jedne tačke ta tačka je bila 6037 godina nove ere, ono na šta su naišli bile su ruševine mrtvog grada. Sve je bilo mrtvo ali ne kao u stanju snova. Nije bilo tragova života. U centru grada nalazio se trg sa zlatnim konjem na pijedestalu. Bio je natpis na pijedestalu i regruti su bili poslati da pročitaju. Svaki regrut bi podneo izveštaj i interpretirao zapis na svoj način. Još uvek nismo znali za čim su istraživači tragali. Pokušavali su da dobiju isti odgovor od različitih ljudi. Dankan je sugerisao da postoji tehnologija na pijedestalu i da su oni pokušavali da neko oseti šta je ta tehnologija u stvari. Neko ko je takođe bio deo projekta je rekao da je konj tamo sa svrhom da testira percepciju regruta a i da je takođe služio kao referentna točka. Regrutima je uvek postavljeno pitanje da li su videli nekoga u gradu. Znamo da su mnogi ljudi poslati 200 ili 300 godina u budćnost. Broj ljudi koji su poslati varira između 3 i 10 hiljada, još ne znamo zbog koje svrhe. Već sam bio napomenuo da ne znam šta su tačno radili sa vremenom. Nisam bio tamo, ono što znam je da su bili prilično zainteresovani za I i II Svetski Rat. Nadgledali su te događaje i slikali su ih. Znali su tačno šta rade. Zvali smo ovo program svevidećeg oka. Veličina tunela je bila tolika da ste mogli voziti kamion kroz njega. Korišćenjem konjugacije faze i složenih komjuterskih programa mogli su da vide prošlost i budućnost na televizijskim ekranima. *Hiperprostor se definiše kao prostor koji se nalazi van granica tri dimenzije.
MISIJA NA MARS Istraživači su nastavili svoje istraživanje vremena. Godine 1981. ili 1982. ova tehnologija je prvi put iskorišćena da se omogući pristup podzemnom prostoru ispod velike piramide na Marsu. Pošto će ova priča biti kontroverzna široj publici, pokušaću da objasnim njenu pozadinu. Trenutno cirkuliše video traka sa naslovom Hoglandov Mars. To je prezentacija namenjena NASA-nim naučnicima od strane naučnog novinara Ričarda Hoglanda tema prezentacije je tetrahedralni kompleks povezan sa Licem na Marsu. U ovom videu Hogland pokazuje Lice i obližnje piramide koje je fotografisala sonda Viking 70-tih. Kompjuterska animacija na temelju stvarnih podataka je korišćena kako bi
se dočarao prelet preko celog obima lica. Ovaj video takođe prikazuje pobliže i piramide. Hogland pokušava da ubedi NASA-u da napravi više slika ovog regiona, koji je poznat pod nazivom Sidonia. NASA-u je bilo veoma teško ubediti i uspela je da umanji značaj Hoglandovog rada. U stvari uložen je veliki napor kako bi se zabranilo dalje prikazivanje ove trake široj publici putem televizijskih stanica. Zašto bi NASA zauzela takav položaj prema temi koja je toliko intrigantna? Odgovor možda leži u knjizi naslova Alternativa 3* od autora Leslija Votkinsa, Dejvida Ambroza i Kristofera Majlsa. Knjiga za temu ima video iz 1977 godine koji otkriva tajni svemirski program od strane Rusa i Amerikanaca. To je fascinantna priča koja uključuje nestale naučnike, ubistva i robovska društva na mesecu i Marsu. Knjiga tvrdi da je čovek u stvarnosti sleteo na Mars već u 1962 godini. Nije moja namera da dokazujem da li kolonija na Marsu postoji ili ne. Uključio sam ovu informaciju kako bi čitaoci razumeli da postoji čitav scenario vezan za Mars koji je različit od moje priče. Oni koji su zainteresovani mogu da istraže Hoglandov Mars iili Alternativa 3 video. Međutim zanimljivo je napomenuti da je dokumentarac Alternativa 3 prikazan na jednoj televiziji u San Francisku kasnih 70-tih. Priča se posle toga raširila toliko da je Komisija za komunikacije pretila da će oduzeti dozvolu za emitovanje toj stanici ako još jednom prikaže dokumentarac. Dokumentarac posle tih pretnji više nije bio prikazivan. Direktori Montauk projekta znali su da je postojala kolonija na Marsu. Više je nego verovatno da su i oni bili deo tajnog svemirskog programa. Mars je bio interesantan istraživačima jer su shvatili da tamo postoji stara tehnologija. Znali su da je neko sagradio piramide i lice na Marsu. To nije moglo nastati prirodnim putem. Prema informacijama koje smo moji saradnici i ja iskopali, ljudi koji su bili na Marsu nisu mogli da uđu u prostor ispod piramide. Ulazi su ili bili zapečaćeni ili nisu uopšte nisu mogli biti nađeni. U stvari činilo se da je velika piramida bila bolje zaštićena nego ona u Gizi. Uprkos svoj toj skupoj i razvijenoj tehnologiji koja je bila korišćena, nisu mogli da uđu u piramidu. Naučnici u Montauku su zaključili da je najbolji način da se projektuje tunel u sam centar podzemlja. Novo otkrivena tehnologija u Montauku omogućila im je da uđu u podzemni prostor. Želeli su da uđu u podzemne prostorije, za koje su mislili da ih je izgradila veoma stara civilizacija. Vremenski portal smanjio je rizike cele operacije jer smo unapred mogli da vidimo šta je na drugom kraju portala. Imali smo sistem koji je bio u stanju da na monitorima prikaže šta god bi Dankan vizualizovao. Ovo je omogućilo da vidimo sadašnji izgled planete na monitorima. U cilju pronalaženja podzemnih prostorija pomerali smo drugi kraj tunela sve dok nismo na monitorima ugledali neku vrstu hodnika. Tada smo rekli Dankanu da ojača portal. Istraživački tim je tada mogao da iz Montauka pređe na Mars i u njegovo podzemlje. U ovo vreme, nije bilo potrebno da Dankan non stop sedi u stolici. Naučili smo kako da pomoću kompjutera generišemo Dankanove misaone forme i da ih stalno projektujemo. Kompjuter je mogao da drži predajnik upaljen kratko vreme i imao je dovoljno memorije da modifikuje tok vremena tokom nekoliko sati. Ako se Dankan ne bi vratio na vreme, misaone forme bi iščezle i morale bi biti konstruisane iz početka. Sistemu je definitivno bilo potrebno živo biće na početku. Dankan bi otvorio vremenski portal i držao ga otvorenim koncentrišući se na njega. Jedan put kada bi portal bio otvoren, sistem bi sva podešavanja i
misaone forme snimio na traku. Onda bi ova traka mogla biti korišena za kreiranje još jednog portala. Sistem je konstantno dograđivan i poboljšavan. Ako bi Dankan uspeo da otvori portal, onda bi sve to bilo snimljeno na traku. Ponekad je in imao poteškoća prilikom otvaranja portala, pa je traka olakšavala stvari i omogućavala automatizaciju procesa. Vremenom je napravljena čitava biblioteka, pa se od tada nisu morali puno oslanjati na Dankana. To je bilo ono što je omogućilo Dankanu da on sam bude poslat kroz portal. Ovo se dogodilo 1982 i 1983. godine. On je izabran kao član istraživačkog tima koji je trebao da bude poslat na Mars. Korišćenjem vremenskog portala, Mars je pretraživan u cilju pronalaženja njegovih živih stanovnika. Istraživači su morali da odu 125000 godina u prošlost pre nego što su naišli na znakove života. Ne znam na šta su naišli ili šta su učinili sa informacijom. Dankan je pokušao da dođe do informacije o tome, ali ona je bila duboko zakopana i bilo je veoma teško do nje doći. Moje lično mišljenje je da piramida na Marsu služi kao antena. Možda tamo postoji tehnologija unutar nje. Danakan se priseća da je tamo video tehnologiju koju je zvao Odbrambeni sistem Solarnog sistema. Prema njegovim rečima istraživači u Montauku su hteli da isključe ovu tehnologiju pre nego što bilo šta drugo moglo biti urađeno. Ova odbrana je isključena u 1943. godini, ta godina se među ufolozima smatra kao početak masivnog fenomena NLO-a. Nema puno onoga što bih mogao reći o Marsu osim da je film Totalni opziv baziran na nekim događajima koji su se dogodili u Montauk Projektu. Način na koji su koristili stolicu u filmu je izuzetno sličan načinu na kojem je stolica korišćena u Montauk Projektu. Istraživanje vremena je nastavljeno i obavljane su bezbrojne misije sve do 12 avgusta 1983. godine Ovog datuma otvoren je vremenski tunel ka 1943 i 1963. godini. *Alterantiva 3 je prvobitno objavljena u Velikoj Britaniji. Prvo izdanje koje je štampano u SAD-u objavljeno je 1979. godine od Avon Books divizije Herst Korporacije koja se nalazi na adresi Osma Avenija 959 Njujork.
SUSRET SA ČUDOVIŠTEM 5 avgusta 1983. godine dobili smo naređenje da uključimo predajnik i pustimo ga da radi non stop. Uradili smo ono što su nam rekli, ali ništa neobično se nije dogodilo sve do 12 avgusta. Taj dan se dogodilo nešto veoma čudno, odjednom oprema je sama od sebe postala sinhronizovana sa nečim. Nismo znali na koju vremensku funkciju je sistem bio namešten, ali u tom trenutku U.S.S. Eldridž (brod korišćen u Filadelfijskom eksperimentu) je izašao iz portala. Bili smo ostavrili vezu sa Eldridžom. Nisam siguran da li je ovo bila čista slučajnost, ali ako su istraživači hteli da pokušaju da ostvare vezu sa Eldridžom, to su morali učiniti na tačan datum. Ovo je zbog dvadesetogodišnjeg bioritma planete Zemlje, i zbog dana kad se eksperiment sa Eldridžom dogodio. U ovoj tački Danakan iz 1943. godine se pojavio i mogao je biti viđen kroz portal zajedno sa svojim bratom. Oboje su bili članovi posade na U.S.S. Eldridžu. Sprečavali smo našeg Dankana iz 1983. godine da vidi samog sebe kako bi smo izbegli vremenski paradoks i rezultujuće negativne efekte.
Projekat je sada dostigao apokaliptične razmere. Prirodni zakoni bili su prekršeni i nikom nije bilo prijatno. Ja i moje tri kolege počeli smo da negodujemo u vezi projekta već nekoliko meseci pre ovog događaja. Pričali smo o negativnim efektima vezanim za manipulaciju vremena i kako bi ovo moglo da utiče na karmu planete. Nadali smo se da će se projekat zaustaviti sam od sebe. Shodno svemu ovome naša mala grupa smislila je plan koji je samo Dankan mogao sprovesti u delo. Plan je bio dizajniran da onesposobi ceo projekat. Konačno smo odlučili da je eksperiment bio dovoljno dugo proveđen i da je vreme da se prekine zauvek. Plan je bio pokrenut tako što je neko prišao Dankanu dok je sedeo u stolici i jednostavno mu šapnuo: „Sada je vreme”. U tom trenutku Dankan je iz svoje podsvesti oslobodio čudovište i uz pomoć predajnika čudovište se i manifestovalo u stvarnosti. Bilo je veliko, dlakavo, gladno i gadno. Ali nije se pojavilo u mrtvoj zoni ispod zemlje nego negde u bazi. Počelo bi da jede na šta god bi naišlo i lomilo bi sve na licu mesta. Nekoliko različitih ljudi ga je videlo, ali skoro svi su opisivali različitu zver. Bilo je od 2.7 do 9 metara visoko zavisno od toga koga je video. Lično mislim da je bilo visoko od 2.7 do 3 metra. Strah zna da učini nešto većim nego što to ono stvarno jeste, i niko nije bio siguran kolike su bile proporcije čudovišta. Nikom nije bilo ni na kraj pameti da stane i mirno analizira njegovu prirodu. Moj nadređeni nam je naredio da isključimo generator kako bismo zaustavili kakav god fenomen da se događao. Ovo nije upalilo, pa smo odlučili da zaustavimo ceo sistem. Odlučeno je da predajnik mora biti ugašen. U tom cilju učinjene se dve stvari, jedna osoba je poslata da isključi predajnike na Eldridžu, imali su naređenje da ih polome ako bi to bilo neophodno da se isključe. Druga stvar je bila da smo ja i direktor projekta pokušali bez uspeha da isključimo predajnik u Montauku. Posle tog neuspeha otišli smo u napojnu stanicu i odspojili smo bazu od napajnja na koje je bio i gradić povezan. Struja je međutim i dalje nastavila da teče i ništa se nije zaustavilo. Nisu nas brinula svetla u bazi hteli smo samo da isključimo predajnik. Odlučili smo da sledeći najbolji korak da odemo do napojne stanice i presečemo žice koje su išle od transformatora do podzemlja. Nosio sam acetilensku baklju i isekao sam žice koje su išle pod zemlju. Morao sam biti pažljiv jer su još uvek bile veoma vruće. I posle toga ništa se nije promenilo, svetla su i dalje bila upaljena a predajnik je i dalje radio. Zaključio sam da mora postojati još jedan izvor napajanja. Otišli smo do transformatorske stanice pored obližnje farme i isekli smo i tamo žice koje su virile iz zemlje. Tada su se svetla u bazi ugasila i kompjuteri su prestali da rade. Ali svetla u zgradi sa predajnikom su nastavila da rade! Otišli smo u tu zgradu i iščupali žice iz konzole koja je kontrolisala predajnik, zatim smo iščupali žice i iz samog predajnika. Svetla su se tada ugasila ali je predajnik i dalje nastavio sa radom. Onda sam otišao na sprat i počeo da sečem svu opremu. Presekao sam vodove, ormariće sa opremom i na kraju sam presekao dovoljno opreme da je predajnik konačno počeo da se gasi sve dok nije konačno prestao sa radom. Sva svetla su bila ugašena, konačno smo uspeli. Danas se još uvek mogu videti mesta na kojima sam isekao opremu. U ovom trenutku čudovište je prestalo da se kreće i jednostavno je iščezlo iz vazduha.
Portal je bio zatvoren i to je bio kraj toga. Kada smo zaustavili predajnik i kada su se stvari smirile, shvatili smo šta se dogodilo. Kada smo prvi put isključili napajanje u transformatorskoj stanici svetla u bazi nisu se ugasila, iako nije bilo napajanja u bazi, kada sam isekao vodove koje vode u zgradu sa predajnikom ostatak baze je bio isključen uključujući i kompjutere. Međutim predajnik je nastavio da radi bez komjutera. Sistem je u stvari prešao u stanje korišćenja besplatne energije. Dva sistema (dva generatora jedan na brodu i jedan u Montauku) bili povezani jedni sa drugim. Između njih dvoje prenosila se ogromna količina energije. Sa tako mnogo energije između njih sva električna kola povezana sa njima još su radila, pa su svetla ostala upaljena. Što je još važnije generatori su su ostvarili vezu između 1983 i 1943 godine. Prenošenjem energije između ova dva perioda stabilan vremenski portal bio je otvoren. Ovo je služilo kao sidro, korišćenjem ovog portala vremenski tunel je mogao biti namešten u specifičnu tačku u vremenu. Recimo ako bi neko hteo da ode iz 1983. godine u 1993. godinu, vorteks iz 1983. godine do 1943. godine bi prvo morao da služi kao sidro. Putovanje u 1993. godinu (ili bilo koju drugu tačku u vremenu) išlo bi preko drugog kraja vorteksa iz 1983 godine. Ako bi neko hteo da ide u 1923. godnu onda bi on morao da koristi vorteks iz 1943. godine. Vremena između 1943 i 1983. godine mogla bi biti dostignuta sa oba kraja vorteksa. Datumi posle 1963. godine bili su dostupni kroz 1983. godinu a datumi pre 1963. godine putem 1943. godine. Nisu se sva putovanja vremenom morala obavljati na ovaj način (korišćenjem glavnog vorteksa iz 1943. do 1983. godine). Tokom ovih eksperimenata nisu nađeni nikakvi generatori bilo u prošlosti bilo u budućnosti koji bi mogli da stvore ovakvu vrstu vorteksa. Ako bi ih i bilo za uspešnu vezu bio bi potreban efekat svedoka. Svedok je skriveni (ezoteričan) termin. Kao imenica on se odnosi na objekat koji je povezan sa nekim ili nečim. Recimo nečija dlaka kose ili slika bi bila svedok. Kao glagol termin znači povezati se sa nečijom svesti ili na neki drugi način imati uticaj na njega. Jedan primer efekta svedoka bi bilo uzimanje dlake nečije kose i prolivanje ljubavnog napitka na nju kako bi se vlasnik te dlake zaljubio u neku osobu. U Montauk projektu postojala su tri efekta svedoka. Oni se mogu smatrati kao tri različita nivoa svedočenja. Prvi nivo su činili ljudi koji su bili na U.S.S. Eldridžu. Bilo kog preživelog posle Filadelfijskog eksperimenta doveli su u Montauk 1983. godine. Ovo je takođe uključivalo osobe za koje se smatralo da su se reinkarnirale od vremena Filadelfijskog eksperimenta. Dankan i Al Bilek su bili tamo i smatrali su se svedocima prvog nivoa. Drugi nivo svedočenja bila je korišćena tehnologija. Generator referentnog nultog vremena koristio se i u Filadelfijskom eksperimentu i u Montauku. Kada je Eldridž na kraju povučen iz službe 1946. godine generator je premešten u skladište. Na kraju je završio u Montauku i tamo je bio korišćen sa drugom opremom. Osim generatora korišćena su dva veoma čudna radio primo-predajnika* koja su bila korišćena i u drugim projektima. Oni su bili prekovremenski primo-predajnici. Mogli su da emituju signal kroz vreme i bili su korišćeni da se povežu dva projekta. Treći nivo svedočenja bio je bioritam planete. Termin bioritam je ezoteričan i
odnosi se na više nivoe koji regulišu život organizma. Bioritmovi su rezultat rezonance po kojoj priroda radi. Kod ljudi proces spavanja i jedenja mogao bi da se smatra bioritmom. Naravno postoji još puno onih neprimetnih. Kada posmatrate planetu Zemlju kao živi organizam, onda ona takođe poseduje bioritam. Smena godišnjih doba i rotacija Zemlje oko svoje ose bili bi primeri bioritma. Naučnici u Montauku opširno su istraživali bioritmove Zemlje i način na koji su oni povezani sa celim univerzumom. Otkrili su da postoji veliki planetarni bioritam koji dostiže svoj vrhunac svakih 20 godina. Filadelfijski eksperiment se dogodio 1943. Iako je 1983 bila četrdeset godina kasnije ona se smatrala vrhuncem bioritma i služila je kao potencijalni svedok. Ona je omogućavala da se dva projekta povežu. Moram da naglasim da je potpuno moguće napraviti vezu i bez korišćenja efekta svedoka, međutim korišćenje tog efekta pokazalo se vrlo uspešnim u projektu. Čitalac bi sada trebao da ima neko osnovno razumevanje teorija koje su se koristile u Montauk Projektu. Posle bizarnih događaja od 12 avgusta 1983. godine baza u Montauku bila je skoro prazna. Napajanje je vraćeno ali svetla su činila da sve izgleda kao da je u haosu. Većina osoblja je poslata na debrifing i blokiranje sećanja. *Kasnije sam uspeo da nabavim nekoliko primo-predajnika koji su korišćeni u eksperimentima. Do dan danas nisam kompletno razumeo njihovu funkciju. Nemoguće je naći bilo kakvu literaturu vezanu za njih. Jedini mogući način da saznate nešto o njima je da pitate ljude koji su rukovali sa njima. Jedine odgovore koje sam uspeo da dobijem je da su ti primo-predajnici bili strogo poverljiva tehnologija. Ljudi sa kojima sam razgovarao znali su da ti predajnici imaju veze sa stelt avionima, ali nisu znali za čega se tačno koriste.
PRIRODA VREMENA Ovo knjiga će postaviti neka veoma važna pitanja, pogotovo ona vezana za samu prirodu vremena. Probaću da razjasnim neke stvari koje se većini ljudi čine zbunjujućim. Prvo i prvo, prošlost i budućnost mogu biti promenjene. Možda bi bilo od pomoći da uzmemo ideju šahovske table. U šahu postoji možda tridesetak poteza po partiji. Svaki potez menja izgled šahovske table i menja situaciju na njoj. Ako bi neko vratio poteze koje su bili napravljeni i promenio ih to bi se odrazilo na sve one poteze koje bi sledeli posle njega. Vreme bi moglo biti posmatrano kao hipnotički puls sa kojim smo se svi podsvesno složili da upravlja nama. Kada bi neko uspeo da upravlja vremenom taj neko bi bio u stanju da isto tako samom promenom vremena manipuliše našom podsvešću i svesnim opažanjem i iskustvima. Pa zato ako bi vreme bilo promenjeno ne bi bilo sigurno da bi neko i opazio promenu vremena. Ovaj scenario ukazuje da smo svi mi samo pijuni na ogromnoj šahovskoj tabli, do neke granice to je i tačno. Na primer penzionisani generali često se žale kako su bili pijuni internacionalnih bankara. To je možda preterano mišljenje, ali možda ratova ne bi bilo ako bi genrali znali prave ciljeve političara. Homerova ilijada priča priču o Trojanskom ratu. Prema legendi bogovi su bukvalno manipulisali ljudima na Zemlji kao na šahovskoj tabli. Ova priča je puna intriga između smrtnika i bogova. Homer možda pokušava da nam da mikrokosmičko viđenje celog svemira. Koji god da je slučaj, svi smo mi
igrači u igri poznatoj kao vreme. Očigledan način da neko zaštiti svoje interese je da taj neko razume pravu prirodu samog vremena. Da li neko hoće to da uradi pomoću meditacije ili pomoću proučavanja astrofizike je njegov izbor. U Montauku načnici su takođe mogli da vide budućnost. Mogli su da vide mnoge moguće budućnosti. Kada bi izabrali određeni scenario i aktivirali ga tako što bi nekog ili nešto poslali u taj scenario, ta budućnost bila bi fiksirana. Bila bi napravljena veza između te budućnosti i sadašnjosti. To bi kreiralo petlju koja bi bila fiksna. Na primer, recimo da postoji više mogućih budućnosti u kojoj različiti ljudi postaju predsednici. Pretpostavimo da budućnost sa Sem Džonsom kao predsednikom je izabrana od strane istraživača iz bilo kog razloga. Povezivanje osobe ili predmeta sa tom mogućom budućnošću moglo bi biti obavljeno bez obzira na sve. Međutim to ne znači da fiksni scenario ne bi mogao biti promenjen izvođenjem još manipulacija. U vreme pisanja ove knjige mi smo trenutno u vremenskoj petlji. Ova petlja se proteže od vremena kada su istraživači u Montauku istraživali prošlost pa do vremena kada su išli u budućnost. Ona je fiksna i na prvi pogled ne promenljiva. Ovo međutim ne znači da smo svi bespomoćne žrtve manipulatora vremenom. Podvest sadrži hipnotisane nivoe ali takođe sadrži i ključeve slobode, snove. Ako je neko u stanju da sanja nešto to nešto može da se ostvari. Veoma je lako pretvoriti sve ovo u filozofiju i izgubiti se u njoj. Poenta ove knjige je da ukaže da je bilo manipulacija vremenom. Ove manipulacije su iskorišćavale individualce i nanele su neizrecivu štetu tim individualcima. Ovo bi lako moglo biti smatrano delom mračnih sila. Postoji još jedno važno pitanje na koje treba odgovoriti, ko je zaista stajao iza Montauk Projekta. Postoje brojni scenariji i viđenja ovoga. Religiozni ljudi mogu da misle da je tu u pitanju Bog ili Djavo. Ufolozi mogu da misle da su iza svega stajali vanzemaljci. Teoretičari zavere bi mogli reći da je iza Montauka stajala CIA ili vlada u senci. Moje mišljenje je da svi oni mogu da bace svetlo na događaje koji su se dogodili u Montauku. Takođe se nadam da će ova knjiga ohrabriti druge ljude koji su učestvovali u Montauk Projektu da ispričaju svoju priču, na taj način imali bi smo više odgovora a manje nepoznanica.
MONTAUK BAZA JE ZATVORENA Posle događaja od 12 avgusta 1983. godine, vazduhoplovna baza u Montauku je napuštena. Do kraja te godine nije bilo informacija da je bilo ko prisutan u bazi. U maju ili junu 1984. godine, jurišni tim crnih beretki je poslat u bazu. Mislim da su u pitanju bili marinci, ali nisam sasvim siguran. Bilo im je naređeno da pucaju na šta god da se kreće. Njihova svrha je bila da očiste bazu od bilo kakve aktivnosti. Posle njih došao je drugi tim, drugi tim je uklonio tajnu opremu koja se smatrala previše osetljivom da bi je ostavili u bazi. Sledeći korak je bio da prpreme podzemlje za totalno zatvaranje. Određeni inkriminišući dokazi su takođe uklonjeni. Čuo sam da je jedna soba očišćena od stotinu kostura koji su ležali u njoj. Posle otprrilike šest meseci karavan sa mešalicama za beton pojavio se ispred baze. Mnogi ljudi su videli ove kamione. Napunili su velike podzemne prostorije u bazi sa cementom. Ovo je uključivalo i okna za liftove. Kapija baze je
zaključana i baza je napuštena zauvek.
MONTAUK DANAS Ako bi neko danas putovao u Montauk i parkirao se na parkingu blizu svetionika, mogao bi da ima dobar pogled na džinovski radarski reflektor koji stoji na krovu zgrade sa predajnikom. Oni koji su ili hrabri ili budalasti, mogli bi da pođu zemljanim putem koji vodi do baze. Većina ulaznih kapija je iskrivljena ili su na neki drugi način vandalizovane, pa je prolaz kroz njih lagan. Ovo su verovatno uradili lokalne pijanice koji ponekad imaju žurke tamo. Međutim ulazak u samu bazu je zabranjen i rendžeri parka grada Njujorka* povremeno patroliraju oko baze. Postoje takođe i naseljene zgrade na glavnim putevima koji vode do baze. Moram da napomenem da ja ne dajem ove informacije kako bih podstakao ljude da posete bazu. Ljudi će posle čitanja ove knjige biti znatiželjni i moja je odgovornost da ih upozorim. Nisam ni sasvim siguran u vezi pravnih detalja, ali hodanje bazom je verovatno ilegalno. Ljudi koji bi to da rade, čine to na svoj vlastiti rizik. Postoje i druge opasnosti za razmotriti. Dvoje ljudi za koje ja znam da su učestvovali u projektu, posetili su oblast u kasnim 1980-tim. Tvrdili su da ih je neko tamo kindapovao i da se ne sećaju svega što im se tamo desilo. Još jedna osoba je rekla u avgustu 1991. godine da se video kamere sada mogu videti na vrhu zgrade sa predajnikom. Ovo je novijeg datuma i može se smatrati čudnim uzimajući u obzir da je u pitanju napušteno i staro postrojenje. Postoje takođe priče da su podzemne prostorije baze ponovo otvarane. Ovo sve mogu biti nagađanja ali mogu da služe i kao upozorenje onima koji planiraju da posete bazu. *Celokupna baza Fort Hero uključujući i unutrašnju Montauk bazu donirana je državi Njujork kao park. Iako su napravljeni čudni politički dogovori, rendžeri nimalo ne oklevaju da drže ljude van domašaja baze. Zgrade su u očajnom stanju i potencijalno su opasne za one koji prolaze pored njih.
FON NOJMAN JE ŽIV! Posle pisanja ove knjige, dogodilo se nešto novo. Ovo se tiče događaja koji su se dogodili pre nekoliko godina a čije se posledice tek od nedavno osećaju. Ovo se tiče Džon fon Nojmana-a i teorije da on nije umro u 1958. godini kao što se smatra. U 1983. godini kontaktirao me je prijatelj iz Njujorka koga ću zvati Klark. On je znao da sam zainteresovan za komunikacionu opremu i rekao mi je za jednog dilera koga ću zvati Dr. Rajnhart*. Rajnhart je bio legenda u lokalnoj suvenirskoj zajednici. Klark je rekao da čovek poseduje kolekciju opreme koja vodi poreklo još iz 1930. i 1940. godine. Ugovorio je sastanak sa Dr. Rajnhartom uz izgovor da sam zainteresovan da kupim neku opremu od njega. Klark me je upoznao sa njim, i Rajnhart mi je pokazao njegovu kolekciju. On je iskreno hteo da proda opremu, ali ja sam mislio da je cena bila previsoka. Veliki deo opreme je bilo smeće, i koštalo bi isto toliko da se samo ona odnese na smeće. Smatrao sam
da su njegove cene previsoke i mislio sam da je malo lud. Izgleda da je još više poludeo kad me je video, pošto kad ga je Klark drugi put sam posetio ovaj ga je sačekao na kućnom pragu sa puškom u ruci! Rajnhart je uperio pušku u njega i rekao Klarku da ne želi da vidi to đubre Prestona na njegovom posedu. Nije takođe hteo da vidi ni Klarka, ili bilo koje njihovo društvo. Rekao mu je da će pucati u njih ako ih vidi. Klark je pokušao da ga umiri i pitao ga je zbog čega je odjednom postao ovakav. Nije imao pojma zašto je čovek postao uznemiren. Rajnhart mu je rekao da je Preston došao ponovo kod njega i da ga je opljačkao prošle noći kad je bio kod njega. Kako se ispostavilo neko je došao u njegovu kuću, zavezao ga za stolicu, napravio haos u kući i ukrao mu novac. To sigurno nisam bio ja. I Karl i ja bili smo zbunjeni. Godine su prolazile i na kraju sam zaboravio na sve te događaje vezane za Dr. Rajnharta. Kako se moje sećanje o Montauk projektu vraćalo, prepoznao sam koje bio Dr. Rajnhart. To je u stvari bio Džon Erik fon Nojman, mozak Filadelfijskog eksperimenta i Montauk Projekta! Mnogo godina ranije možda u 1958. godini, fon Nojman je ušao u program relokacije svedoka. Dobio je novi indentitet kao Dr. Rajnhart i posao kao diler radio komponenti. Ostao je u vezi sa ljudima koji su vodili Feniks i Montauk Projekat i radio bi za njih kada bi oni od njega to zatražili. Ponekad bi taj rad trajao mesecima. Ovaj čovek nije samo ličio na fon Nojmana na njegovom zidu stajali su doktorati iz fizike i matematike koji su poticali iz Nemačke. Uprkos ovom on je tvrdio da nikada nije boravio van SAD. Bilo je očigledno da je sa njegovim sećanjima bilo manipulisano. Pričao sam o ovome sa Al Bejlokom i zaključili smo da je moje prisustvo u Von Njumenovoj previše za njega. Verovatno me se setio iz vremena kada je radio u Montauku i to ga je verovatno preplašilo i nateralo ga da otkači. Sve ovo je bilo fascinantno samo po sebi, ali ja sam bio zainteresovan za prijemnik čudnog izgleda koji je posedovao. Oznaka prijemnika je bila FRR 24. Primetio sam ga prilikom moje ranije posete. Nisam hteo zbog njegovih pretnji da dolazim ponovo u njegovu kuću, već sam poslao neke ljude koji su mi potvrdili da je prijemnik na istom mestu gde sam ga i prvobitno primetio. Al se takođe sećao fon Nojmena i hteo je da ga poseti. fon Nojmenu se počeo sviđati Al. Nadajući se da ću moći dobiti prijemnik, odvezao sam Al-a do Rajnhartove kuće. Nismo bili sigurni kako da zatražimo prijemnik. Mislili smo da odemo prerušeni kod fon Nojmena, ali Al je rekao da je bolja ideja da on kupi prijemnik za mene. Al je izašao iz auta i pozdravio ga. Ja sam ostao u autu nadajući se da će me Rajnhart ignorisati. Počela je da pada kiša, pa je Rajnhart predložio Al-u da odu u kamp prikolicu na drugoj strani njegovog imanja. Tamo se nalazila i njegova oprema. Rajnhart je prošao pored auta dok sam ja sedeo u njemu i pogledao me pravo u lice. Bio je prijateljski raspoložen i rekao da i ja mogu da pođem sa njima. Izgleda da me Rajnhart nije uopšte prepoznao. Išao sam sa njima zajedno do kamp prikolice kao da se između mene i Rajnharta ništa nikada nije desilo. Al je pričao sa njim a ja sam samo slušao. Indentitet fon Nojmena nikada se nije probio na površinu. Dok je pričao on je bio striktno u indentitetu Dr. Rajnharta. Kada je on prestao da priča, rekao sam mu da sam čuo da poseduje veoma veliki
set prijemnika. Na šta je on odgovorio: „A ta stvar, hteo sam da je zadržim ali neka ide dođavola, nikada je neću ni koristiti, ne mogu čak ni da je pomerim. Ili ću je zadržati ili ću je prodati”. Pitao sam ga koliko traži za nju i odgovrio mi je da bi mi je dao za hiljadu dolara. Rekao sam mu da Al i ja nemamo toliko na šta je on predložio da pregovaramo o ceni. Al mi je rekao da iznesem ponudu pa sam mu i ponudio šesto dolara za četiri seta prijemnika. Odgovorio je da je malo manja suma od one koju je očekivao i da će morati da razmisli o tome. Napustili smo ga sa pozdravima i vratili smo se kući. Ugovorili smo još jedan sastanak kasnije. Rekao nam je da je zainteresovan za Hi-Fi opremu i da bi bio voljan da se trampi. Našli smo neku Hi-Fi opremu i otišli smo ponovo do njega. Gledao je na tu opremu skoro sa suzama u očima. Bio je uzbuđen kad je video opremu i kad se setio ljudi koji su dizajnirali većinu nje. On se izvinio i rekao nam da ne bi mogao da iskoristi išta od opreme koju smo mu doneli i tražio je keš. Rekao on nam je da možemo da prodamo opremu i onda dođemo da kupimo prijemnike od njega. Odvukli smo svu opremu nazad do Long Islanda ponovo. Bio sam frustriran ali nisam hteo da se predam. Napravio sam nekoliko poziva i saznao sam da mogu da prodam opremu. Neki dileri su mi ponudili 750 dolara i ja sam odmah pristao i prodao im opremu. Hteo sam što pre da kupim prijemnike od njega da me ne bi neko pretekao. Poneo sam osamsto dolara i otišao ponovo do Dr. Rajnharta. Poveo sam sa sobom i neke moje prijatelje kako bi mi pomogli oko prenošenja opreme. Srećom bio je vedar dan i vreme nije imalo nameru da poremeti naše planove. Dr. Rajnhart je prijateljski raspoložen. Pokazao sam mu 750 dolara ali on je odgovrio da neće nikakve pare sve dok mu ne kažem da sam zadovoljan prijemnicima. Poveo nas je u obilazak mesta. Pokazao nam je prijemnike a ja sam bio iznenađen. On je imao četiri seta prijemnika, ali ja sam sećao da je imao samo jedan set. Bio je spreman da nam proda sva četiri seta za mojih 750 dolara. Njegova ponuda je bila više nego velikodušna. Bio sam prijatno iznenađen i malo zbunjen. Prvobitno je tražio 1200 dolara po setu, što bi značilo 4800 dolara za sva četiri seta. Sada sedam godina kasnije pristao je da za 750 dolara proda sve. Moje mišljenje je da je on hteo da ja dobijem tu opremu iz nekog razloga. Nisam samo znao koji je razlog bio. Dok sam ja razgledao prijemnike moja dva prijatelja su otišla da razgledaju neku drugu opemu. Dr. Rajnhart je sada sedeo u stolici nedaleko od prijemnika. Odjednom sam primetio da on nije bio više Rajnhart. Sada je bio Džon fon Nojman! Setio se svog pravog indentiteta i počeo da priča. Definitivno se setio mene i rekao mi neke stvari osetljive prirode koje ne mogu da napišem ovde. Rekao mi je takođe kako je video da su se tokom godina milioni dolara prebacivali na tajne račune u Švajcarskoj. Ovaj novac je bio korišćen kao kompenzacija mnogim radnicima u Montauku koji si imali posledice od posla u Projektu. Izgleda da kada sam ga posetio pre nekoliko godina ljudi koji su stajali iza Montauk Projekta bili su upozoreni. Poslali su nekoga koga je zavezao za stolicu i opljačkao sledeće noći, tu noć su i njegove beleške o tajnom prebacivanju novca ukradene. Sada je shvatio da ja nisam bio umešan u to. Nisam mogao da počnem da utovarujem prijemnike kola sve do sledećeg dana, bio je to težak posao. Razdvojio sam ih kako bi se mogli lakše pomerati. Rajnhart je bio pored mene takođe, i dok je stajao malo je bio u tom indentitetu a malo u indentitetu fon Nojmana. Na kraju uzeo je indentitet fon Nojmana. Kao fon Nojman rekao mi
je da je nabavio prijemnike zbog veoma dobrog razloga. Prijemnici su bili u stanju da se povežu sa bilo kojim od dva projekta. Prvi projekat je bio projekat Duga a drugi je bio Montauk Projekat. Prijemnici su bili u stanju da se povežu sa ova dva projekta u bilo kojoj tački vremena i prostora u našem univerzumu. On je takođe verovao da su prijemnici bili glavni svedoci od Montauk Projekta do Eldridža. Rekao je da je mogao da uhvati signal Eldridža iz 1943. godine. Činilo se da je fon Nojman rekao sve što je imao da kaže. Vratio se u Rajnhartov indentitet, a ja sam utovario prijemnike u auto. Nisam bio siguran kako prijemnici rade ili za čega su služili. Prvo što sam uradio bilo je da zamolim Dankana da proba da oseti nešto o njima. On je ukazao da su prijemnici bili sposobni da se povežu sa bilo kojom tačkom u vremenu koristeći nulto vreme. Rekao mi je da ukoliko bi otkrili kako da ih podesimo, onda bi mogli da ih povežemo sa bilo kojom tačkom u vremenu. Shvatili smo ono što mi je fon Nojman već rekao: oprema je bila ključni deo vremeplova u Montauku. Mislim da ova oprema koju ja imam nije bila ni na Eldridžu ni u Montauku. Mislim da je korišćena na Filadelfijskom doku 1940. godine Hteo sam da pronađem odakle je poticala oprema. Kontaktirao sam najvećeg dilera radio delova tog vremena. Odgovorili su mi da nikada nisu čuli za FRR 24 prijemnik. Pričao sam sa mnogo prijatelja koji su bili u dilerskom poslu i pronašao sam samo jednu osobu koja ikada videla ili čula za ovaj prijemnik. Ova osoba mi je rekla da je prijemnik napravila RCA. Imao je deo jednog od predajnika neko vreme. Rekao je da ga je prodao čoveku koji je došao iz Njujorka i ponudio mu izuzetno veliku svotu novca za taj deo. Pitao sam Rajnharta i on mi je potvrdio da je on kupio delove. Ali je takođe rekao da nije od tog čoveka kupio sva četiri dela već samo dva, ostala dva dela je morao da otkupi od neke druge osobe. Uz pomoć Dr. Rajnharta otkrio sam da je druga osoba bila ista ona koja mi je rekla da FRR 24 prijemnik izradila RCA. Odlučio sam da saznam koliko je tih prijemnika uopšte bilo proizvedeno. Kontaktirao sam agenciju za opšte reurse i dao im oznaku prijemnika. Pošto je proverila u bazi agencije, ženska osoba sa kojom sam razgovarao rekla mi je da su samo tri takva prijemnika ikada proizvedena. Ostali sistemi su ili bili u upotrebi ili su uništeni. Rekla je takođe da su donedavno ti prijemnici bili pod oznakom tajnosti, kao da ako bi ti prijemnici bili bačeni u smeće uputstva za njih morala bi biti uništena. Postojao je takođe zapis da je svaki FRR 24 prijemnik u sebi sadržavao i 2.2 kilograma srebra. Jedinice su na kraju prodate dilerima radi izvlačenja srebra iz njih. U izveštaju je stajalo da su FRR 24 prijemnici bili pušteni u javnost tek onda kada se vlada složila da ih proda telekomunikacionim kompanijama. Bile su izlistane tri kompanije. Jedan primerak FRR 24 prijemnika prodat je ITT drugi kompaniji Vero Bič u Floridi. Pokušao sam da nađem ljude koji su stvarno rukovali sa prijemnicima. Na kraju našao sam jednog penzionisanog gospodina koji radio sa njima u RCA Roki Tački na istočnom kraju Long Islanda. On je radio u prijemnoj stanici u Roki Tački. Taj gospodin mi je rekao da je FRR 24 bio godinama u toj prijemnoj stanici. Pričao je o prijemnicima i rekao je da su bili fenomenalni. Međutim kada bi bili uključeni čudne vrste smetnji mogle su se uhvatiti po celom Long Islandu. To je bila misterija i ni on ni bilo ko drugi nisu znali o čemu se radi. Takođe je napomenuo da su prijemnici generisali čudnu audio buku i da je RCA na kraju rešila da
prestane sa njihovim korišćenjem. Ovo je bilo interesantno zato što mi je fon Nojman rekao da su dva prijemnika iz RCA poslata nazad u 1930. godinu. Jedan je završio na Filadelfijskom doku dok je drugi bio korišćen za povezivanje sa projektom Duga u 1943. godini. Drugi set prijemnika je završio u RCA koja ga je rastavila i proučavala za potrebe prilagođenja novim tehnologijama. Zanimljivo je napomenuti da je u 1930. godini RCA napravila neverovatan proboj u radio tehnologiji. 1933. i 1934. godina su bile pune otkrića. Ako je fon Nojman bio u pravu da je RCA dobila i analizirala prijemnike iz budućnosti, onda je vrlo verovatno da im je on sam te prijemnike i poslao. Set koji je bio korišćen na Filadelfijskom doku završio je na kraju kod mene, i ja ga i dan danas imam. Rastavljeni prijemnici su poboljšani od strane RCA i to su oni koji su korišćeni u Roki Tački. Ovo je sve bilo obavljeno kroz vremensku petlju, iako su postojale neke razlike između prijemnika koji je koristila RCA i prijemnika koji je korišćen na Filadelfijskom doku, oni su u stvari bili više slični nego različiti. Dodatno, ja posedujem opremu koju je dizajnirao Tesla inspirisan FRR 24 prijemnicima iz budućnosti poslatim od strane fon Nojmena. Šta god da se desilo nesumnjivo je da je radio tehnologija napravila neverovatan proboj u 1930-tima. Kao inženjer i profesionalni radist, moje lično mišljenje je da ovo nije moglo da se desi bez velike pomoći od nekuda. Na primer, Nikola Tesla je uvek narušavao status kvo sa njegovim pričama da je komunicirao sa vanzemaljcima. Postoji još nešto zanimljivo vezano za FRR 24 prijemnik. Kada sam ga kupio od Rajnharta primetio sam da je kućište s spljašnje strane zarđalo. Aluminijum sam po sebi ne može da zarđa, ali može da zarđa kada se pomeša sa nečistoćama. Aluminijumska ploča od kućišta nije imala takvu vrstu rđe. Kućište je napravljeno od veoma čistog aluminijuma. Vrsta aluminijuma koji se koristi za radio opremu obično nije tako čista. Šta nam to govori? Mora da je postojao razlog zašto je aluminijum bio tako čist. Nedavno je u naučnim krugovima objavljeno da aluminijum može da se pretvori u superprovodnik. Jedan moj prijatelj iz NASA-e mi je rekao da mešanje žive sa aluminijumom i alkoholom može da učini mikrokanale dovoljno širokim da elektroni bez trenja prolaze kroz aluminijum. Ovo u suštini stvara superprovodnik na sobnoj temperaturi. Rajnhart me je isto upozorio da na kućištu mogu biti tragovi žive. Dalja provera je otkrila da je kućište prošlo kroz nekakav tretman živom. Mislim da je taj tretman povezan sa srebrnim rezonatorima koji su u stvari kondenzatori i zavojnice. Živa i aluminijum kreiraju mikroskopske kanale duž superprovodnog kućišta i kanali postaju multidimenzionalni rezonatori. Da zaključimo ovaj prijemnik je u stvari multidimenzionalni prostorno-vremenski rezonator i bio bi deo bilo kojeg vremeplova koji se koristio ili u filadelfijskom eksperimentu ili u Montauk projektu. *Dr. Rajnhart je pseudonim koji je korišćen da zaštiti indentitet ove osobe.
DODATAK A: NAUČNA ANALIZA RADIOSONDE Napomena: Ne očekuje se da ovu analizu razume šira publika, ona je više namenjena onima sa predznanjem iz elektronike i radio-tehnike. Ona takođe služi
i kao potvrda mojih tvrdnji da Vlada SAD-a ima tehnologiju za modifikaciju vremenskih prilika. Radiosonda se sastoji od dva promenljiva otpornika. Jedan registruje temperaturu dok drugi registruje vlažnost. Temperaturni senzor je termistor, kod kojeg je otpornost inverzna promeni temperature. Senzor za vlažnost vazduha je elektrolitski otpornik kod koga je otpornost srazmerna promeni vlažnosti. U većini radiosondi senzor za pritisak je neka vrsta prekidača koji reaguje na promenu pritiska vazduha (tzv. Baro-prekidač). U suštini predajnik registruje promenu otpornosti ta otpornost može takođe biti podešena i putem baro prekidača. Ponekad se namesti otpornost kratkog spoja i tada se ovaj način rada zove referentni mod. Ovo je ono što senzori na prvi pogled rade. Ovaj opis rada se takođe slaže sa onim što Vlada govori o radiosondama. Iako će pažljiva analiza otkriti da je sve ovo tačno postoji još nešto što se dešava u radiosondi a što nije rečeno. Temperaturni senzor je mala šipka načinjena od ugljenika u koju su dodati plemeniti metali i ponaša se kao antena za DOR. Sve je ovo spakovano u malu kapsulu koja je prikačena za radiosondu. Kako bi se očitala tačna temperatura cela kapsula je ofarbana u belu boju i cilju odbijanja sunčevih zraka. Ovakvo postavljanje je razumljivo sa stanovišta konvencionalne nauke, ali nije razumljivo sa stanovišta relativističke nauke. Senzor za vlažnost je elektrolitski otpornik. Mi ne razumemo njegov rad jer običan elektrolitski senzor menja otpornost inverzno sa promenom relativne vlažnosti vazduha. Ovaj senzor se sastoji od mreže provodnika koji su presvučeni nekom hemikalijom nepoznatog hemijskog porekla. On se ponaša kao antena za orgonsku energiju koja je u fazi. Takođe je sličan elektrolitskim detektorima koji su korišćeni za detekciju ezoteričnih energija. Senzor za vlažnost vazduha je takođe hermetički zatvoren u malu kapsulu i postavljen je na vrh radiosonde, ovakav položaj ga štiti od kiše ali i dozvoljava vazduhu da cirkuliše oko njega. Ovo je u skladu sa informacijama koje je Vlada objavila. U kasnijim generacijama radiosonde baro-prekidač je zamenio prekidač kojim je upravljao sat a ubačen je i prijemnik za koji je Vlada tvrdila da je korišćen kao transponder pomoću kojeg je praćen pravac kojim se kretala radiosonda i njena visina. Ovo ukazuje na to da je baro-prekidač davao informacije o pritisku a koje su služile da se odredi visina radiosonde. Ovo je isto u skladu sa informacijama koje je Vlada saopštila javnosti, samo što ovo nije bilo sve što baro-prekidač radi. Izgleda da baro-prekidač služi za sinhronizaciju razbijanja DOR energije i Zemljine površine. Ja još uvek ne razumem sistem rada ovih senzora. Osim senzora drugi deo radiosonde je predajnik. On je pulsno modulisan i frekvencija pulseva zavisi od otpornosti temperaturnog senzora. Postoje dva tipa pulsne modulacije koja je bila korišćena. Jedan je kada je puls emitovan uz pomoć talasa nosioca iz oscilatora. Drugi je kada se oscilator napaja visokim naponom iz tačke B+ (B+ je oznaka za pozitivni pol baterije). Koristile su se dve frenkvencije: 400 Mhz i 1680 Mhz. Oscilator za frekvenciju od 400 Mhz se sastoji od provodnika i triode koja preseca polje provodnika. Oscilator od 1680 Mhz je vrsta integrisane šupljine. Unutar polja šupline nalazi se trioda. Predajnik za generisanje nosećeg talasa je podeljen na dva dela: modulacioni oscilator i oscilator nosećeg talasa. Modulacioni oscilator je onaj koji generiše pulseve. Princip rada predajnika je jednostavan. Kada je oscilator uključen napon na
krajevima kondenzatora (C) raste i kada dostigne određenu vrednost trioda prekine napajanje i oscilacije prestaju. Tada se kondenzator prazni sve dok trioda ne da napajanje i tako sve ukrug. Kako se napon na kondenzatoru smanjuje i povećava oscilator kreće i prestaje sa radom, pa se pojavljuje i modulacioni puls na krajevima Rp. Vrednosti C, Rg, Rext i Rref određuju frekvenciju pulsa koji se javljaju na krajevima Rp. Signal pulsa je kondenzatorom spregnut sa nosećim talasom. Ovo je uobičajno objašnjenje, ali hajdemo da sve ovo sada posmatramo sa stanovišta relativistike. Kada je trioda isključena, signal višeg ranga se pojavljuje unutar nje kao što se pojavljuje naelektrisanje na pločama kondenzatora. Što je trioda duže isključena to je signal koji se pojavljuje u njoj veći. Kada trioda počne da radi i počne da osciluje ona se nalazi između stanja zasićenja i totalnog isključenja, i tada se događaju dve stvari. Prvo nakupljeni eletricitet se prazni i drugo prelazak između stanja zasićenja i totalnog isključenja ima efekat pojačavanja viših komponenti signala pomoću aktivnosti nulte tačke. Rezultat svega ovoga je pulsni signal čija je izlazna snaga pojačana. Sada se signal kapacitivnim putem spreže sa nosećim talasom a oscilator prestaje sa svojim radom. Što se tiče oscilatora kolo je standardno. Kako je ono optimizovao verovatno ima veze sa položajem triode u rezonantnom polju provodnika i samim dizajnom triode. Viši deo rada oscilatora nosećeg talasa je sličan radu modulacionog oscilatora. Kada trioda prelazi iz stanja zasićenja u stanje totalnog isključenja narušava se simetrija kvantne supe. Ovo rezultuje u povećanju signala i njegovim emitovanjem putem antene. Izlaz modulacionog oscilatora koji je u stvari pulsni skalarni talas frekvencije od otprilike 7Mhz se speže sa oscilatorom nosećeg talasa i prebacuje triodu između stanja zasićenja i potpunog provođenja. Narušena simetrija energije nulte tačke (kvantne supe) šalje pojačan signal koji vrlo tačno replicira ulazni signal senzora. Predajnik modulacionog oscilatora koristi modulator pulsa koji ima odloženo delovanje zajedno sa tiatronom, reaktorom za napajanje, blokirajućom diodom i mrežom za formiranje pulsa i pulsnog transformatora koji stvara puls napona 1400V a koji napaja oscilator nosećeg talasa. Tiatron je kontrolisan pomoću izlaznog pulsa modulacionog oscilatora. Modulacioni oscilator odloženo spreže relativistički signal sa tiatronom koji je isključen ali i dalje ima efekat pojačanja pomoću energije nulte tačke. Kada tiatron okine ceo puls napona 1400V koji pravi rupu u polju energije nulte tačke se spreže sa oscilatorom nosećeg talasa sve ovo ima rezultat pojačanog izlaznog signala koji se emituje pomoću antene. Ceo sistem se napaja baterijama koje traju otprilike tri sata.
DODATAK B: VILHELM RAJH Iako je vlada imala veliko poštovanje i divljenje prema otkrićima Vilhelm Rajha, čini se da oni i nisu imali puno koristi od njega samog. On je bio pod konstantnim pritiskom od AMA i FDA, FDA ga je godinama optuživala za prevaru i obmanjivanje. Na kraju mu je izrečena stroga zatvorska kazna za nepoštovanje
suda kada je odbio da se pojavi u njemu. Spaljivanje njegovih knjiga i uništenje njegove opreme koje je usledilo ne može da se poredi ni sa čim što se dogodilo u modernoj istoriji. Njegove tvrdnje da je mogao da onesposobi pogone NLO-a nisu mu donele mnogo prijatelja. On je zaključio da NLO-i za svoj pogon koriste kosmičku ili orgonsku energiju (energiju nulte tačke). On je razvio svemirski pištolj na principu orgonske energije i bio je u stanju da učini da NLO-i nestanu u regularnim terminima po rečima svedoka. Pošto je završio u zatvoru, vlasti su mu dali izričitu dozvolu da radi na jednačinama vezane za antigravitaciju. Ovo je u najmanju ruku čudno naročito ako se ima u vidu činjenica da su vlasti smatrale malo udarenim. Šta god da je bilo u pitanju neosporno je da su vlasti koristile njegovu genijalnost i onda ga sklonile kako svoja otkrića ne bi mogao javno da objavi. Sistematsko proganjanje njegovog rada samo potvrđuje ovu činjenicu.
DODATAK C: KONTROLA UMA I ZALIVSKI RAT Imao sam još uvek puno slobodnog vremena kada je Zalivski rat počeo i imao sam prilike da gledam brifinge uživo na televiziji. Brifinzi uživo su bili meni interesantni zbog informacija koji bi se izgovorile a koje bi u drugim vrstama izveštaja na televiziji bile cenzurisane. U jednom izveštaju reporter CNN-a je rekao da se upravo vratio iz Kuvajta gde je putovao zajedno sa jednom Američkom patrolom. Vojnici u patroli su uočili otprilike 30 Iračana u blizini sledeće peščane dine. Dok su Amerikanci razmišljali kako da nateraju Iračane da se predaju, helikopter Američke vojske se iznenada pojavio i proleteo iznad Iračana. Do vremena kada je helikopter stigao do sledeće peščane dine Iračani su digli ruke u vazduh i počeli su da se predaju. Ovo je sve bilo samo po sebi veoma sumnjivo. To su bili oni isti Iračani koji su se borili protiv Irana u Svetom Ratu osam godina. Sledeća interesantna stvar bila je pred kraj konflikta kada je Brigadir General Nil bio intervjuisan od strane reportera britanskog BBC-a. Reporter je pitao Generala kako misle da isteraju Iračke vojnike iz njihovih podzemnih bunkera koji su Nemci izgradili. Ovi bunkeri su bili poznati kao skoro neprobojni i ovo je bilo veoma dobro pitanje. General je odgovorio: „Upotrebićemo psihološko.....”* A onda se usred rečenice zakašljao. To nije zvučao kao pravi kašalj već više kao pokušaj prikrivanja greške koju je napravio kad je izgovorio nešto što nije smeo. Kada je prestao sa kašljem nastavio je da priča: „Izvinite na ovome, da kao što sam rekao upotrebićemo helikoptre sa PA sistemom (eng Public Adress system ili javni razglasni sistem, nap.prev) i nagovorićemo ih da izađu napolje”. Za mene je ova izjava bila veoma značajna. Očigledno je da je General napravio grešku i nastavio rečenicu u istom tonu. Po mom mišljenju hteo je da kaže nešto poput: „Upotrebićemo psihološko oružje montirano na helikopterima”. Helikopteri su mu bili u mislima i u cilju da to prikrije promenio je ono što je mislio da kaže i samo je rekao helikopteri sa PA sistemom. Istraživao sam malo Iračke bunkere i otkrio sam da su Amerikanci pokušavali da
dođu u posed planova tih bunkera od Istočnih Nemaca. Amerikanci su hteli da znaju kako da se probiju u te bunkere. Nabavili su planove i otkrili su da su zidovi bili veoma debeli čak i posle vazdušnog napada Iračani su bili i dalje bezbedni u svojim bunkerima. Imali su struju, zabavu i dovoljno hrane i vode da budu tamo najmanje šest meseci. Zidovi bunkera su bili debeli jedan metar i verovatno su mogli da izdže eksploziju atomske bombe. Iračani su takođe imali opremu da probiju drugi tunel ako bi to bilo neophodno. Britanski reporter je znao da ne bi bilo lako isterati Iračane iz njihovih bunkera i zato je postavio ovo pitanje. Mislim da je absurdno poverovati da su se ovi fanatici predali usled pretnje helikoptera opremljeni razglasnim sistemom. Citati Generala Nila nisi doslovni, već su parafazirani prema mom sećanju o stvarnim događajima.
DODATAK D: NIKOLA TESLA Nikola Tesla je rođen 1856. godine u oblasti koja je danas poznata kao Jugoslavija. Bio je poznat kao otac radija. Bio je psihički osetljiv i imao je različite paranormalne sposobnosti. Najpoznatija je njegova vizija kao dečaka da će jednoga dana napraviti generator naizmenične struje koji će revolucionisati način na koji čovečanstvo koristi elektricitet. Tesla je dobio visoko obtazovanje i naučio je da priča nekoliko jezika. Radio je po Evropi kao pronalazač i inžinjer elektronike. U Parizu njegovu genijalnost je zapazio jedan saradnik Tomasa Edisona i Tesla je bio pozvan da se upozna sa poznatim pronalazačem. Iako je Edison zaposlio Teslu, dva pronalazača se nikada nisu dobro slagala. Edisonovi uređaji su koristili jednosmernu struju, za čije korišćenje je morala postojati elektrana na svakih par kilometara, jer su gubici u njenom prenošenju bili preveliki. Tesla je pokušao da ga ubedi da je naizmenična struja više efikasna i više ekonomična. Edison je bio tvrdoglav i Teslina brljantnost ga je činila nesigurnim. Pored njega je bio genije koji je bio daleko superiorniji od Edisona! Edison nikada nije podržao Tesline planove da napravi revoluciju u svetu sa korišćenjem naizmenične struje. Njih dvoje su se na kraju rastali kad je Tesla rekao Edisonu da može da unapredi njegov ceo sistem građenjem novih mašina i zamenom starih. Edison mu je ponudio 50000 dolara za obavljanje posla. Tesla je dizajnirao 24 tipa mašina i efektivno unapredio postrojenje, Edison je bio veoma impresioniran ali nije hteo da plati dogovorenu cenu. On je tvrdio da je to samo američki smisao za humor. Džordž Vestinghaus je bio i sam pronalazač i prepoznao je Teslinu genijalnost. On je podržao Teslin plan da iskoristi energiju Nijagarinih vodopada i svet od tada nikada više nije bio isti. U međuvremenu je Edison pokušavao da dokaže da naizmenična struja može biti opasna po ljude i išao do tih granica da je izložio električnim šokovima naizmenične struje psa javno kako bi dokazao svoje tvrdnje. Na kraju je završio ponižen i osramoćen. Teslina karijera je napredovala i njegovi ekperimenti su postali čuveni. On je demonstrirao daljinsku kontrolu pomoću malog čamca u Medison Skver Gardenu,
ali mnogi ljudi su to odbacili kao đavolova posla. Sproveo je čak i osvetljenje između zemljine površine i neba u Kolorado Springsu. Ovaj eksperiment je izuzetan zato što je postavio sijalice na golu zemlju i one su svetlele. Ovo je ukazivalo na to da je Zemlja provodnik elektriciteta. Ovo je takođe značilo da ako bi se koristili odgovarajući uređaji cela populacija planete mogla bi da koristi besplatnu energiju. Tesla je konstruisao veliki toranj na Long Islandu i odlučio da izgradi veliki sistem koji bi proizvodio besplatnu energiju. Dok je bio u tom procesu, bankar J. P. Morgan koji ga je finansirao prekinuo mu je finansiranje. On nije želeo da svako koristi besplatnu energiju. Teslina karijera je bila u padu i njegova reputacija je padala. Ovo je bilo i delom zbog njegovih povremenih izjava da je komunicirao sa vanzemaljcima. Njegovi prijemnici su navodno primali prenose sa Marsa. Niko ni jedanput nije porekao da je on bio genije za elektroniku, ali zato što je razumevao nadprirodne pojave bio je sumnjiv široj javnosti. Danas mnoge moje kolege inžinjeri smatraju ga udarenim čovekom koji je eto slučajno bio briljantan u elektronici. Ovo je veoma zgodno objašnjenje. Moje mišljenje je da je Nikola Tesla bio daleko ispred svog vremena.
DODATAK E: ISTORIJAT FILADELFIJSKOG EKSPERIMENTA I MONTAUK PROJEKTA 1912. godine matematičar Dejvid Hilbert razvio je nekoliko različitih novih tipova matematike. Jedan od tih tipova je poznat kao Hilbertov prostor. Sa ovim tipom matematike on je razvio jednačine za multirealnosti i multiprostor. On se sreo sa Dr. Džonom fon Nojmanom u 1926. godini i ispričao mu ove informacije. fon Nojman je prihvatio njegov sistem i ono što je naučio od Hilberta i kasnije je iskoristio to znanje. Prema Ajnštajnu fon Nojman je bio jedan od najbriljantnijih matematičara. On je imao neobjašnjivu sposobnost da pretvori apstraktne teorijske koncepte u matematiku i primeni ih u stvarnom životu za rešavanje tehničkih problema. fon Nojman je razvio svakakve nove vrste matematike. Dr. Levinson je paralelno razvio ono što je poznato kao Levinsonove Vremenske Jednačine. Objavio je tri knjige koje su sada veoma retke i koje je skoro nemoguće pronaći. Jedan moj kolega pronašao je jedva dve njegove knjige na Prinstonovom institutu za napredna istraživanja. Sav ovaj rad je služio kao pozadina za projekat nevidljivosti velikog objekta. Ozbiljno istraživanje nevidljivosti započeto je u ranim 1930. godinama tim na univerzitetu u Čikagu. Dr. Džon Hačinson bio je u to vreme dekan univerziteta i bio je zainteresovan za istraživanje Dr. Kurtenhaura austrijskog fizičara. Njima dvojci se kasnije pridružio Nikola Tesla. Zajedno oni su istraživali prirodu relativnosti i nevidljivost. U 1933. godini formiran je Institut za napredna istraživanja na univerzitetu u Prinstonu. Njemu su pripadali i Albert Ajnštajn i Džon fon Nojman briljantan matematičar i fizičar. Projekat istraživanja nevidljivosti je prebačen nedugo kasnije na Prinston. U 1936. godini projekat je potpomognut dolaskom Tesle u tim i njegovim imenovanjem za direktora istraživačkog tima. Sa Teslom u timu, delimična nevidljivost je bila postignuta pre kraja godine. Istraživanje je nastavljeno do
1940. godine kada je sproveden pun test na Bruklinskom pristaništu. To je bio mali test u kom je brod bio prazan, brod je bio kablovima povezan sa drugim brodovima. Još jedan naučnik T. Tovnsend Braun postao je umešan sada. On je bio poznat po svojoj sposobnosti da primeni teorijsku fiziku. Braun je imao pozadinsko znanje o gravitaciji i magnetnim minama. On je razvio uređaje koji bi deaktivirali mine tehnikom koja je poznata kao demagnetisanje. Ovo bi aktiviralo mine na bezbednoj udaljnosti od broda. U 1930. godini dogodilo se masovno iseljenje iz Evrope. Mnogi Jevreji i Nacisti bili su prokijumčareni u druge države. Mnogo ovih informacija dolazi od A. Dankana Kameruna starijeg. Iako znamo da je imao brojne veze u obaveštajnim krugovima, tačan tip njegove veze sa obaveštajnom zajednicom još uvek je misterija. Do 1941. godine Tesla je potpuno verovao onim koji su bili na vlasti (Frenklin delano Ruzvelt i njegovoj administraciji). Brod je stavljen pod njegovu komandu, a on je postavio zavojnice oko celog broda. Njegove poznate Tesline zavojnice takođe su bile korišćene na brodu. Međutim kako se projekat razvijao on je postajao sve obazriviji, znao je da će imati problema sa posadom. Ovo je možda zbog njegove sposobnosti da vizualizuje u celosti njegove pronalaske pre nego što ih uopšte i konstruiše u stvarnosti. U svakom slučaju, Tesla je znao da će psiha i tela ljudi biti ozbiljno pogođeni eksperimentom. Trebalo mu je više vremena da usavrši eksperiment. fon Nojman se nije slagao sa njim i odlučno se protivio ovom predlogu, njih dvoje se na kraju krajeva nikada nisu slagali. fon Nojman je bio briljantni naučnik, ali on baš i nije prihvatao metafiziku. Tesla je metafiziku imao u malom prstu, i on je izgradio čitavu zaostavštinu izuma baziraih na njegovom jedinstvenom predznanju. Ono što je delom činilo njegova viđenja kontroverznim su izjave da je za vreme svojih eksperimentisanja u Kolorado Springsu 1900. godine imao kontakt sa vanzemaljskim inteligencijama kada bi se Mars približio. Ovo se takođe dogodilo kada je podigao radio tornjeve u Valdurfu i u njegovoj laboratoriji u Njujorku. Tvrdio je da je primio informacije koje su mu rekle da će izgubiti ljude u njegovoj posadi ako ne promeni neke stvari. Trebalo mu je više vremena da dizajnira novu opremu. Teslini zahtevi za više vremena bili su odbijeni. Vlada je imala rat u kojem je morala da pobedi i više vremena nije bilo. Tesla je potom tajno sabotirao eksperiment u martu 1942. godine. On je ili bio otpušten ili je sam izašao iz projekta. On je navodno umro 1943. godine, ali postoje znatni dokazi da je on u stvari otišao u Englesku. Drugo telo je stavljeno u kovčeg za njegovu sahranu. On je bio kremiran sledećeg dana pošto je pronađen što nije bilo u skladu sa tradicijom i verom njegove porodice. Da li je ili nije umro ostaje misterija. Ono što nije misterija je da su njegovi tajni papiri uklonjeni iz njegovog sefa. fon Nojman je imenovan direktorom projekta. On je zaključio da će biti potrebna dva velika generatora za eksperiment. Kobilica U.S.S. Eldridža je postavljena u julu 1942. godine. Testovi su sprovođeni na suvom. Onda je fon Nojman u kasnoj 1942. godini zaključio da bi eksperiment mogao biti fatalan za ljude kao što je i
Tesla sugerisao. Ironično on se još uvek uznemiravao na pominjanje Teslinog imena. Odlučio je da bi treći generator rešio problem. On je imao vremena da konstruše treći generator ali nije imao dovoljno vremena da ga uskladi sa druga dva. Nije mogao da radi sa druga dva jer je oprema bila nekomptabilna. Eksperiment je otišao van kontrole i tehničar je doživeo strujni udar i pao je u komu. Nakon četiri meseca napustio je projekat. Uklonili su treći generator, fon Nojman se nije slagao sa tim, ali njegovi nadređeni nisu mu davali više vremena. Na kraju su 20 jula 1943. godine odlučili da je sve spremno i izvršili su test. Dankan Kamerun mlađi i njegov brat Edvard bili su u kontrolnoj sobi i upravljali konzolama u njoj. Brod više nije bio usidren i stigla su naređenja putem radia da se eksperiment započne. Nakon 15 minuta počeli su da se javljaju problemi sa posadom. Razboleli su se a neki su osećali i mučninu. Bilo je slučajeva mentalne poremećenosti i dezorjentacije. Trebalo im je više vremena, ali konačni rok je postavljen za 12 avgust 1943. godine. Naređenja su stigla od šefa mornaričkih operacija, koji je rekao da ga brine samo rat. Pokušavajući da izbegne povrede kod osoba koje su bile uključene u eksperiment, fon Nojman je pokušao da modifikuje opremu tako da bi samo radarska nevidjlivost bila dostignuta ali ne i optička. Šest dana pre finalnog testa na Eldridžu, tri NLO-a su se pojavila iznad broda. Kada je prekidač pritisnut 12 avgusta 1943. godine dva NLO-a su napustila područje. Jedan je bio uvučen u hiperprostor i pojavio se u podzemnom postrojenju u Montauku. Izveštaji ukazuju na to da su Dankan i njegov brat osećali i znali da će nešto poći naopako sa eksperimentom 12 avgusta. Međutim prvih par minuta stvari su izgledale dobro, činilo se da će sve raditi kako treba bez katastrofalnih posledica. Potom su usledili problemi. Glavni radio toranj i predajnik bili su onesposobljeni. Ljudi su bili zaglavljeni u zidovima prostorija, ostali su hodali okolo mentalno poremećeni. Dankan i Edvard Kamerun nisu patili od trauma kroz koje su prolazili njihovi prijatelji u posadi. Oni su se nalazili u sobi sa generatorom i bili su zaštićeni čeličnim pregradama koje su umanjile efekat vrlo snažnog elektromagnetnog polja. Pošto su videli da je eksperiment pošao naopako pokušali su da isključe generator i primopredajnike, nisu uspeli u tome. U isto vreme još jedan eksperiment se odvijao 40 godina kasnije u Montauku. Istraživanje je otkrilo da Zemlja kao i ljudi ima bioritam. Ovi bioritmovi dostižu vrhunac svakih 20 godina na 12 avgust. Ovo se poklopilo sa 1983. godinom i omogućilo je da zbog uticaja Zemljinog polja Eldridž bude uvučen u hiperprostor. Braća Kamerun nisu uspela da isključe opremu na Eldridžu zato što se ona povezala sa generatorom u Montauku. Zaključili su da nije bezbedno ostati na brodu i da je najbolje da napuste brod, nadali su se da će se tako udaljiti od elektromagnetnog polja broda. Skočili su sa njega i zatekli su se u vremenskom tunelu na kraju su završili u Montauku 12 avgusta 1983. godine uveče. Brzo su otkriveni i odvedeni su dole. fon Nojman je upoznao Dankana i Edvarda i rekao im je da je znao da će doći. On je sada bio starac. Rekao im je da je postojala petlja u hiperprostoru i da čeka ovaj dan još od 1943. godine. Rekao im je takođe da tehničari u Montauku nisu uspeli da ugase opremu, i da je potrebno da se oni vrate i ugase generatore na Eldridžu. fon Nojman im je čak rekao da istorijski podaci pokazuju da su oni ugasili opremu na brodu, iako oni to još uvek nisu učinili. Rekao im je da unište
bilo koji deo opreme ako je to neophodno. Pre nego što su vratili nazad u 1943. godinu zauvek, Dankan i Edvard su obavili neke misije za grupu u Montauku. Napravili su brojna putovanja u 1943. godinu. Na jednoj od tih misija Dankan je ušao u vremenski tunel. Dankan je nekako ušao u sporedni vremenski tunel. Sporedni vremenski tuneli su bili misterija i to su i ostali do dan danas. Iako su naučnici u Montauku smatrali da su sporedni tuneli nepostejeći, Dankan je ipak upozoren da ne ulazi u njih ako se pojave. Edvard je uskoro završio u istom tunelu kao i Dankan. Grupa vanzemaljaca im se otkrila. Izgleda da je sporedni tunel veštačka realnost konstruisana od strane vanzemaljaca. Hteli su delove opreme pre nego što su pustili svoje zarobljenike. Ova oprema je bio vrlo osetljiv instrument koji je napajao kristalni pogon NLO-a koji je bio ispod zemlje u Montauku. Vanzemaljcima nije smetalo što su napustili brod, ali su imali odlučnu nameru da pogon NLO-a ostane misterija ljudima. Dankan i Edvard vratili su se u Montauk po pogon NLO-a i predali su ga vanzemaljcima. Na kraju mogli su da se vrate na Eldridž i izvrše fon Nojmanova naređenja. Polomili su generatore, predajnike i isekli su svaki kabel na koji su naišli. Brod se na kraju ponovo pojavio u Filadelfijskom doku. Pre nego što se portal zatvorio Dankan se vratio u 1983. godinu u Montauk, a njegov brat Edvard je ostao u 1943. godini. Dankan nije bio siguran zašto se vratio. Mislilo se da je imao naređenje ili je bio programiran da to uradi. Ova avantura je uticala katastrofalno na Dankana. Njegove vremenske reference su bile totalno izgubljene. Kada se izgubi vremenska referenca jedna od tri stvari se događa: starenje se usporava, brzina starenja se ne menja ili se u ovom slučaju ubrzava. Dankan je počeo ubrzano da stari. Posle kratkog vremena počeo je da umire od starosti. Nismo sigurni šta se desilo, ali verujemo da ga je fon Nojman poslao u drugo vreme, za to su mu bili dodeljeni i drugi naučnici koji su mu pomogli u tome. Nisu mogli da dozvole da Dankan iz 1943. godine umre, on samo da je bio neprocenjiv projektu on je bio duboko umešan u održavanje same vremenske strukture. Njegova smrt mogla bi da uzrokuje bizarne paradokse i to je moralo biti izbegnuto. Nažalost Dankanovo telo je umiralo od prebrzog starenja. Ali postojala je još jedna alternativa. Istraživanje je već otkrilo pre da svako ljudsko biće poseduje svoj jedinstveni elektromagnetski indentitet. Ovo je obično označavano kao elektromagnetski potpis ili samo potpis. Ako bi ovaj potpis mogao biti sačuvan kada bi Dankanovo telo umrlo ono bi u teoriji moglo biti prebačeno u novo telo. Naučnici u Montauku su već bili detaljno upoznati sa svim Dankanovim elektromagnetnim manifestacijama zbog detaljnog istraživanja koje je bilo sprovedeno. Na neki način, nisam siguran kako njegova duša ili potpis je prebačen u drugo telo. Zatražili su pomoć od svog najlojalnijeg agenta A. Dankana Kameruna starijeg koji je bio otac Dankana i Edvarda Kameruna. Dankan stariji je bio misteriozan čovek. On se ženio pet puta u toku svog života. On je imao brojne veze i izgledalo je da ništa ne radi. Vreme je provodio gradeći brodove i putujući u Evropu. Neki su tvrdili da je on krijumčario Naciste i/ili nemačke naučnike u SAD preko njegovih putovanja. Postoji samo jedan opipljiv dokaz koji ga povezuje sa obaveštajnim krugovima. Taj dokaz je slika koja prikazuje specijalnu maturu obaveštajnog osoblja Akademije obalske straže. On zvanično nije bio povezan sa Akademijom ni na koji način. Korišćenjem
tehnologije za putovanje kroz vreme osoblje iz Montauka je kontaktiralo Dankana starijeg u 1947. godini. Objasnili su mu situaciju i rekli mu da napravi još jednog sina. On je sada bio sa drugom ženom. Dankan stariji je sarađivao i dete je rođeno, ali bila je u pitanju devojčica. On je imao naredbu da napravi sina. Konačno rođen je dečak 1951. godine. I ime ovog dečaka je bilo Dankan i to je onaj isti Dankan kojeg ja danas poznajem. Tehnologija u Montauku je bila sofisticirana, ali nije bila dovoljno sofisticirana da premesti Dankana iz 1983. godine direktno u 1951. godinu. Mogli su biti i drugi faktori u pitanju, ali čini se da su naučnici morali čekati na vrhunac dvadesetogodišnjeg bioritma Zemlje kako bi to učinili. Pošto je Dankanovo prvobitno telo umiralo, on je 1963. godine premešten i instaliran u novo telo koje su obezbedili Dankan stariji i njegova žena. Dankan mlađi nema sećanja na period pre 1963. godine Takođe je očigledno da je isterao bilo šta iz tela što je živelo u telu u periodu između 1951. i 1963. godine. Često sam čuo priče da je tajni projekat vođen od strane ITT u Brentvudu na Long Islandu u 1963. godini. Skroz je moguće da je relokacija Dankana u novo telo bila glavna tačka ili jedna od glavnih tačaka ovog projekta. Šta god da se desilo projekat je sigurno koristio dvadesetogodišnji vrhunac bioritma planete. Edvard Kamerun je bio u 1943. godini a Danakan u 1963. godini. Dan posle eksperimenta u 1943. godini zapovednici mornarice nisu znali šta treba da rade dalje. Sastajali su se međusobno četiri dana ali i dalje nisu doneli nikakve odluke. Odlučili su da sprovedu još jedan test. Krajem oktorbra 1943. godine, Eldridž se otisnuo na pučinu za poslednji eksperiment. Nije bilo nikakvog osoblja na brodu u vreme izvođenje eksperimenta, svo osoblje je bilo prebačeno na drugi brod sa koga se daljinskim putem upravljalo opremom na Eldridžu. Brod je postao nevidljiv na oko 15 do 20 minuta. Kada su se ponovo ukrcali na brod primetili su da nedostaje neka oprema. Dva predajnika i generator su nestali. Kontrolna soba je bila zapaljena ali je genarator nultog vremena bio netaknut. Odnesen je u tajno skladište. Mornarica je oprala ruke od cele operacije i zvanično poslala U.S.S. Eldridž zajedno sa svim njegovim podacima o službi u penziju. Brod je na kraju prodat Grčkoj mornarici koja je otkrila brodske dnevnike i našla da su svi događaji pre januara 1944. godine izostavljeni iz dnevnika. Prema rečima Al Bileka, Edvard Kamerun je nastavio njegovu karijeru u mornarici. Imao je propusnicu najvišeg nivoa tajnosti i radio je u mnogim osetljivim oblastima kao što su uređaji i vozila na besplatnu energiju. On je često omalažavan, a i sam se žalio na nepropisni tretman koji je dobijao. Iz bilo kog razloga blokirana su mu sećanja na Filadelfijski eksperiment i bilo šta vezano za tajnu tehnologiju. Al je izjavio da su tehnike za starosnu regresiju korišćenje da se Edvard Kamerun ubaci u novo telo u porodici Bilek. Porodica Bilek je izabrana jer je u njoj bilo samo jedno dete i beba je umrla pre njenog prvog rođendana. Edvard je zamenjen a roditeljima su blokirana sećanja. Edvard je otada poznat kao Al Bilek. Tehnike starosne regresije su poticale od Tesle. Kada je radio na prvobitnom Filadelfijskom eksperimentu, razvio je uređaj za pomoć mornarima u slučaju da
izgube svoje vremenske reference. Svrha ovog uređaja je da obnovi vezu pojedinca sa normalnom vremenskom linijom u slučaju da bude dezorjentisan zbog putovanja kroz vreme. Vlada ili neko drugi je iskoristila Teslin uređaj za potrebe fizičke vremenske regresije. Tesla je rekao da ako bi vremenska referenca pojedinca bila pomerena unapred u vremenu taj neko bi u stvari prestao da stari. Ako bi vremenska referenca pojedinca bila pomerena 20 godina u prošlost , tada bi telo koristilo tu vremensku referencu. Edvard Kamerun je postao sada Al Bilek. Al je odrastao i primio je obrazovanje i postao inženjer. Na kraju je završio radeći u Montauku. Tek sredinom 1980-tih Alu su počela da se vraćaju sećanja na njegov raniji indentitet. Do današnjeg dana Al nastavlja da istražuje Filadelfijski eksperiment i planira da napiše još jednu knjigu. On namerava da dokaže čak i najvećim skepticima da se Filadelfijski eksperiment zaista dogodio.
DODATAK F: KVANTNI NIVOI POSTOJANJA Ono što ja zovem kvantnim nivoima postojanja u stvari se odnosi na mnogo različitih nivoa mogućnosti postojanja. Reč kvantum potiče iz Latinske reči quantis koja znači količinu. Razumevanje multirealnosti je ključ razumevanja prirode vremena. Konvencionalna fizika ne zabranjuje mogućnost paralelnih postojanja, ona je više zabrinuta teorijama materije i antimaterije. Pošto postoji puno dokaza koji zahtevaju istraživanje ove oblasti, trenutno u svetu postoji oko 60 teorija a u samom SAD-u oko 10 koji se bave kvantim nivoima realnosti. Ja ovde nudim svoju teoriju baziranu na mojim iskustvima od kojih su neka pokrivena u ovoj knjizi. Kao i bilo koja naučna teorija, ona je predložena zato što se pokazala tačnom za mene u laboratorijskim uslovima. Ona će takođe dobro poslužiti da čitalac bolje shvati vremenske funkcije. Šta je tačno paralelna realnost? To bi bio svet ili univerzum koji ima u sebi sve ono što i mi imamo ovde. Ako bi smo se prebacili u njega videli bismo drugo telo koje predstavlja nas u drugom postojanju. Paralelni univerzum ne bi morao da se ponaša na isti način kao onaj sa kojim smo upoznati. Mogao bi da ima jedinstvena svojstva sam po sebi. Moje razumevanje je da živimo u brojnim paralelnim realnostima. Mi smo primarno svesni naše realnosti jer smo fokusirani na nju ili imamo referencu sa njom. Paralelni univerzumi mogu da se povežu sa našom svešću kroz snove, ekstra-senzornu percepciju, meditaciju ili kroz veštački izazvana stanja više svesti. Sada je važno da sagledamo širu sliku i kako se ove različite realnosti uklapaju u šemu. Ajnštajn je teoretisao da ako bi neko putovao pravom linijom iz bilo koje tačke u svemiru tad bi taj neko na kraju završio putovanje na istom mestu odakle je i krenuo. Ovo bi moglo biti smatrano zatvorenom petljom. Nećemo sada razmatrati jednačine preko kojih se došlo do te teorije, nego ćemo pokušati da čitaoci dobiju razumevanje onoga što je Ajnštajn zvao vremenski toroid. Za ovu
svrhu, toroid ćemo predstaviti u obliku dvodimenzionalne krofne. Ajnštajn je posmatrao ceo univerzum kao vremenski toroid. Teoretisao je da ako bi neko krenuo na putovanje pravom linijom sa bilo koje tačke na spoljnoj strani krofne, taj neko bi završio na mestu koje je tačno nasuprot polazne tačke a na unutrašnjoj strani krofne. Obe ove tačke bi u suštini bile iste, osim što bi se jedna mogla smatrati pozitivnom a druga negativnom. Pošto su obe iste tačke u beskrajnom vremenskom toku, jednu tačku bi mogli zvati pozitivna beskrajnost, a drugu negativna beskrajnost. Za svrhe objašnjavanja moje teorije, uzeo sam Ajnštajnovu teoriju i pretvorio njegov vremenski toroid u trodimenzionalnu sferu. Čitalac može da zamisli manju sferu unutar veće. Radi jasnoće nazvaćemo ovu sferu, sfera A a veću sferu sferu B. Naša iskustva u različitim realnostima se sva događaju unutar sfere A. Ako bi ste putovali iz jedne tačke sfere A pravom linijom na kraju biste završili na istom mestu odakle ste i krenuli. Unutar sfere A sve je dinamično i pokretno. To je vreme kakvim ga osećamo. Prostor između Sfere A i Sfere B nije uopšte dinamičan. U stvari smatra se da je u stanju mirovanja. Možemo nazvati ovu oblast morem čestica vremena. To nisu čestice u normalnom smislu. U stvari, pokušati da ih opišete u trodimenzionalnom prostoru je čudno. Mi samo pretpostavljamo da ove nepokretne čestice vremena postoje zato što možemo da ih osetimo (samo u idejnom obliku). Ove čestice između Sfere A i Sfere B bile bi iste kao i čestice u dinamičnom vremenu (čestice unutar Sfere A) osim što su one statične, odnosno u stanju mirovanja. Mi nismo svesni statičnog vremena, jer je naša normalna realnost zasnovana na dinamičlim funkcijama dinamičnog vremena. Realnost u vremenu se kreira onda kada Bog ili nego drugi napravi nabor u zidu sfere A. Ovaj nabor uzrokuje da se dinamičke čestice unutar Sfere A počnu kretati kroz sferu sve dok se ne zatvore u petlju i tako kompletiraju početak i kraj. Naša realnost može biti smatrana jednom džinovskom petljom. Ta petlja je mogla nastati sa velikim praskom na početku univerzuma i evuntualno bi mogla i da se završi tu. Ali bi se u stvari nastavila u beskraj. Kada neko ili nešto napravi novi vremenski nabor i promeni realnost u petlji u kojoj smo mi taj neko u stvari pravi novu petlju i novu alternativnu realnost. Orginalna petlja ne može nestati, ona je i dalje tu. Nova petlja može biti modifikovana na bilo koji način koji modifikator želi. To može biti otvor između 1963. i 1983. godine. Sve između tog vremena bila bi alternativna petlja. Ona ne bi postojala sama po sebi već bi bila dodata orginalnoj petlji. Na ovaj način delomične petlje bile bi dodate našoj orginalnoj vremenskoj liniji i možemo nazvati ovo spajanje petlji manifoldima. Svaka petlja bi se takođe mogla smatrati manifoldima (manifold se odnosi na nešto što ima mnogo delova). Pošto su različite alternativne realnosti kreirane u odnosu na orginalnu petlju, dodatni manifoldi su takođe dodati sferi i njen su deo. Osim alternativnih realnosti kreiranih menjanjem realnosti određene vremenske linije, mogle bi da postoje paralelne realnosti kreirane u početku vremena a koje takođe imaju svoje orginalne petlje takođe. Moguće je da postoji beskonačan broj petlji i manifolda. Neki ljudi se mogu zapitati a šta je sa sferom B, ona je u suštini prisutna kako bi
teoriju učiinila pogodnom. U ovoj tački ne mogu joj pridati veći značaj od toga da ona u suštini služi da zadrži na okupu vremenske čestice. Ona bi možda mogla biti deo šeme više metafizike. Sada kada je čitalac donekle upoznat sa vremenskim petljama i manifoldima i kako se oni uklapaju u širu sliku univerzuma, postoji još jedno pitanje koje mora biti postavljeno, da li je moguće napraviti svesni kontakt sa drugim petljama i manifoldima? Da moguće je. To je upravo ono što mi se desilo na krovu kada sam sastavljao moju Delta T antenu (detaljnije o ovome u poglavlju 6). Antena ima suptilan interdimenzionalni efekat na samu prirodu vremena. Ona mi je omogućila da povratim svest o alternativnoj vremenskoj liniji u koju sam stavljen protiv moje volje. Pa je zato moguće da neko putuje iz jedne petlje u drugu. U stvari čini se da je ovo u stvari ceo razlog zašto su se dogodili Filadelfijski eksperiment i Montauk Projekat. Ova teorija sugeriše da nije samo kreirana alternativna vremenska petlja već je ta petlja omogućila masovni priliv NLO-a na našu planetu. NLO-i su oduvek bili prisutni na našoj planeti, ali postoji veliko povećanje izveštaja o njihovom pojavljivanju u 1940-tima. Čak i ako ne verujete da je išta od ovoga istina, vrlo je očigledno da je ovo tip prednosti koji bi vanzemaljska rasa htela da ima nad nama. Sledeće o čemu hoću da govorima je da su paralelne realnosti bazirane na principima koji su slični elektromagnetizmu. Na primer opšte je poznato da naizmenična struja nastaje zbog razlike u potencijalima. Odnos između napona i jačine struje čini funkciju naizmenične struje. Dalje veza između napona i jačine struje je nerazdvojiva. Kao što postoji interakcija između napona i struje postoji i interakcija između dve različite realnosti. Ekstrapolirajući ove principe može se doći do zaključka da su paralelne realnosti pomerene u odnosu na našu realnost pod uglom od devedeset stepeni. Drugim rečima ako postoji paralelna realnost , onda se ona smatra energetskim potencijalom odnosno nije aktivirana sama po sebi. Ona bi takođe bila pomerena pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na naše normalno gledište. Činjenica da je ona energetski potencijal znači da može da teče kroz našu realnost i obrnuto da naša realnost može da teče kroz nju. Ovo sugeriše da ne postoji samo povezanost između elektromagnetnih principa i drugih univerzuma nego i da korišćenjem elektromagnetnih principa neko teoretski može ući u druge realnosti. One bi mogle da uključuju alternativne vremenske petlje o kojima sam prethodno pričao. Nadao sam se da će prethodno izneseni materijal pomoći čitaocu da dobije neko osnovno razumevanje o tome kako su elektromagnetski principi korišćeni za manipulaciju vremena u Montauk Projektu.
DODATAK G: REČNIK MANJE POZNATIH POJMOVA I IZRAZA Amplitron- UHF pojačavač velike snage. U Montauku on je služio kao poslednji u nizu pojačavača signala, pre nego što je signal bio emitovan iz antene. Bio je u obliku velike tube, bio je težak 130 kilograma i u najdebljem delu njegova
debljina je iznosila 89 centimetara. Bioritam-Ovo je ezoterični pojam i odnosi se na bilo koje regularno ponavljanje životne funkcije nekog organizma. Bioritam se možda najbolje može razumeti pomoću orijentalnih termina kao što su Ki ili Či energija koja je u stvari životna sila koja upravlja čitavim telom. Akpunktura koristi bioritmove kako bi izlečila bolest. Kada bi se planeta smatrala organizmom, bioritmovi bi uključivali sve suptilne funkcije koje omogućuju život i regulišu ga. Godišnja doba, rotacija Zemlje oko svoje ose i rotacija galaksije bi bili uključeni u bioritmove. Za legendarna mesta kao što je Stounhendž se smatra da su sagrađeni u harmoniji sa bioritmovima planete. Katoda- U vakumskoj cevi, materijal koji emituje elektrone se naziva katoda. U energetskim ćelijama ovaj termin označava negativnu elektrodu iz koje počinje da teče električna struja. U suštini označava početak toka. Ciklus- Jedinica aktivnosti unutar talasa koja se stalno ponavlja. Ciklus će dostići svoju najvišu i najmanju tačku pre nego što počne da se ponavlja. Ako zamislite talase na okeanu koji su uniformni, serija takvih talasa bi bila jedan talas. Jedan takav talas na kojem surfer surfuje mogao bi se smatrati ciklusom. Delta T- je skraćenica za Delta vreme. Slovo i reč delta se koristi u nauci da označi promenu, pa bi Delta T označavalo promenu vremena. Delta T antena- antena oktahedralne strukture, koja je dizajnirana za krivljenje vremena. Vizualno ona izgleda kao dve piramide koje imaju istu bazu. Po definiciji ona može u stvari da olakša pomeranje vremenskih zona. Dve zavojnice su postavljene vertikalno oko ivica piramidalne strukture pod uglom od 90 stepeni u odnosu jedna na drugu. Treća zavojnica okružuje bazu. Pomeranje vremenskih zona je omogućeno pulsiranjem zavojnica kao što je objašnjeno u poglavlju 12. Čak i kada antena nije opremljena zavojnicama ona i dalje ima suptilan interdimenzionalan efekat na samu prirodui vremena. DOR- označava mrtvi orgon (eng. DeadOrgone, vidi definiciju orgona). Ovaj pojam označava životnu energiju koja je postala statična ili negativna. DOR se može smatrati antitezom životne energije. Elektromagnetni mehur- Ovaj termin označava efekat mehura koji je kreiran kada se određeni deo prostora okruži magnetnim poljem. Taj specifičan deo prostora je unutar mehura. Zidovi mehura bi bili elektromagnetana polja. Kada su ljudi ili objekti unutar tog specifičnog prostora oni su tada unutar mehura. Elektromagnetni talas- Kada naelektrisanje osciluje kreira se polje oko njega. Ovo polje je i magnetno i električno po prirodi. Ovo polje takođe osciluje i zauzvrat emituje talas kroz prostor. Ovaj talas se naziva elektromagnetnim talasom.
Frekvencija- Broj talasa ili ciklusa u sekundi. Helmolcove zavojnice- ovaj termin se obično odnosi na dve indentične zavojnice koje su međusobno razdvojene na udaljenost koja je jednaka njihovom prečniku. (Izgledaju kao da dva obruča za hula hup koja su paralelna jedna sa drugim). Kada se kroz zavojnice propusti struja, one proizvode homogeno magnetno polje u većem obimu nego što to čini jedna zavojnica. Herc- (oznaka Hz) ovo je termin za samo jedan ciklus talasa. Talas se sastoji od brojnih ciklusa koji su u stvari samo jedan ciklus koji se ponavlja. Tehničko objašnjenje bi bilo, herc je kompletna fluktacija talasa od najviše pozitivne tačke do najviše negativne tačke. Pet herca bi značilo pet ciklusa po sekundi. Megaherc- jedinica ekvivalentna frekvenciji od 1000000 herca. Ne-hercijanska komponenta- Ovaj termin ne postoji u konvencionalnoj nauci. On se odnosi na eteričnu komponentu elektromagnetnih talasa. Teoretski nehercijanska komponenta je talasna funkcija. Umesto da osciluje transverzalno ona osciluje u pravcu prostiranja talasa ovaj način oscilovanja se zove longitudinalno oscilovanje (primer ovakvog oscilovanja bi bili zvučni talasi ) Ova komponenta bi se mogla smatrati akustičnom komponentom elektromagnetnog talasa. Orgon- Ovo se odnosi na životnu energiju ili seksualnu energiju kako ju je nazvao Dr. Vilhelm Rajh. To je pozitivna energija koja nas pokreće. Oscilator- Uređaj koji stvara i održava oscilacije. Oscilovati znači ljuljati se napred i nazad. U elektronici, oscilacija označava regularno ponavljanje između minimalnih i maksimalnih vrednosti, kao što je recimo jačina struje ili napon. Faza- Vremenski interval između jedne stvari koja se dogodi i trenutka kada se dogodi druga sledeća stvar. Fazna konjugacija- Ovo je proces gde talas dolazi iz izvora koji je imaginarna slika prenešenog talasa. Drugim rečima kada je radio talas prenesen slika putuje nazad do prijemnika pomoću procesa konjugacije. Za više informacija o ovome čitalac se upućuje na materijale koji pokrivaju modernu elektro-optičku teoriju. Feniks projekat- Tajni projekat započet u kasnim 1940-tima. U njemu se istraživala upotreba orgonske energije, naročito u svrhe kontrole vremenskih prilika. On je na kraju iznedrio projekat Dugu u i uključivao je u sebe i Montauk Projekat. Feniks je bilo zvanično kodno ime. Psiho-aktivno- Ovo označava bilo kakvu aktivnost ili funkciju koja ima efekta na
um ili psihu čoveka. U ovoj knjizi psiho-aktivno označava primarno elektromagnetne funkcije ili električnu opremu koja utiče na ljudsko razmišljanje i ponašanje. Psihotronika- Naučna disciplina koja proučava kako život funkcioniše. Ona uključuje i istraživanje kako tehnologija utiče na ljudski um, duh i telo. Nauka, matematika, filozofija, metafizika i ezoterična istraživanja su povezane zajedno u psihotronskim istraživanjima. Ova istraživanja uključuju i druge realnosti i kako smo mi povezani sa drugim dimenzijama postojanja. Pulsna modulacije- označavaju seriju kratkih pulseva koji su emitovani u kratkim intervalima međusobno razdvojeni dugim vremenskim pauzama u kojima signal nije emitovan. RF ili radio frenkvencija- označava frenkvenciju veću od 20000 herca, te frekvencije se nazivaju radio frekvencijama jer se koriste u emitovanju radio talasa. Radio talasi- elektromagnetni talasi koji prenose neku inteligentnu informaciju. Relativistika- relativističke funkcije se odnose na aktivnosti ili događaje koje su van našeg referentnog sistema. One se takođe bave pitanjima kako su aktivnosti u drugim referentim sistemima povezane sa našim referentnim sistemom. Relativnost prihvata koncept svemogućnosti bez ikakvih ograničenja, ovo uključuje i druge dimenzije i ceo univerzum. Sporedni bend- ovo je komponenta radio talasa koja u stvari prenosi informaciju. Prostor-vreme-kada počnete da studirate višu fiziku, postaje očigledno da su prostor i vreme nerazdvojivo povezani jedno sa drugim. Smatra se manje tačnim da govorite samo o prostoru ili samo o vremenu (zato što oni ne postoje sami već samo u paru jedni sa drugim). Ovo bi bilo isto kao kada biste rekli vaša usta jedu večeru. Vremenska referenca- se odnosi na elektromagnetne faktore preko koji smo povezani sa fizičkim univerzumom i vremenskim tokom. Svest o vremenu može se posmatrati kao duboka hipnoza koja uzrokuje da neko bude povezan sa različitim frekvencijama i pulsevima fizičkog univerzuma. Primopredajnik-uređaj koji služi i kao predajnik i kao prijemnik Predajnik-uređaj koji šalje signal ili poruku Talas- stanje kretanja koje regularno dostiže svoj vruhunac i svoj minimum naziva se talas. Talas se može prenositi kroz prostor bez da se prenosi neka fizička materija zajedno sa njim. Talas se sastoji od mnogo ciklusa i prenosi
signale, sliku ili zvuk.
