Želite li da postanete diktator
Mikal Hem KANSKJE JEG KAN BLI DIKTATOR Copyright © Pax Forlag 2012 All rights reserved
Ovaj prevod objavljen je uz finansijsku podršku NORLA. This translation has been published with the financial support of NORLA.
Mikal Hem
Želite li da postanete diktator Priručnik Prevela sa norveškog Sofija Vuković
MMXIV
Sadržaj
Čari diktature 7 1. Kako postati diktator 13 2. Kako sačuvati moć 32 3. Neka vas obožavaju 49 4. Kako da se obogatite 67 5. Kako da trošite bogatstvo 83 6. Opalite šta stignete 101 7. Pišite 118 8. Imajte stila 130 9. Delite zemaljska dobra (sa najbližima) 145 10. Povucite se na vreme 165 Literatura 177
Čari diktature
Mnogi su razlozi za težnju ka moći. Moć sa sobom donosi uticaj, kontrolu, obožavaoce i, često, bogatstvo. U zapadnim demokratijama, nažalost, postoje granice moći koju možemo imati. Demokratski izabrane vođe uvek moraju uzimati u obzir i opoziciju i okretanje glasača od jednog ka drugom političkom kandidatu. Kada biračima dosadi neki politički vođa, oni glasaju za novog. Diktatori, nasuprot tome, imaju sasvim drugačije polje delovanja. Bez napornih političara iz opozicije ili radoznalih medija mnogo ste slobodniji u postizanju svojih političkih i privatnih ciljeva. Na primer, možete zgrnuti ogromno bogatstvo, što većina diktatora i čini, a da pritom narod, štampa ili javne institucije u to nemaju uvid. A ako se neko drzne da obelodani vaše privatne poslove, možete promeniti zakone tako da takav tip subverzivnog ponašanja postane kažnjiv. To je upravo i uradio predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev u junu 2012. Nakon više slučajeva razotkrivanja činjenice da diktator i njegova porodica kontrolišu veliki broj rudnika u zemlji, telekomunikacione kompanije i privredu, parlament je usvojio zakone koji predsedniku i njegovoj supruzi pružaju imunitet od krivičnog gonjenja za potencijalna krivična dela počinjena u vreme njegovog mandata. Takođe su usvojili i zakon koji zabranjuje medijima objavljivanje informacija o privrednim delatnostima bez pristanka osobe o kojoj je reč. 7
Većina osoba koje za sebe tvrde da su božanstva završe na psihijatrijskom lečenju. Među diktatorima je, nasuprot tome, sasvim normalno uzvisiti se do nivoa božanstva, ili se proglasiti jednakim Bogu. Rafael Truhiljo, koji je bio diktator u Dominikanskoj republici, postavio je u glavnom gradu Siudad Truhilju ogromnu tablu na kojoj je svetlećim slovima bilo ispisano: „Dios y Trujillo“ – „Bog i Truhiljo“. Crkve ove zemlje morale su da okače parolu „Dios en cielo, Trujillo en tierra” – „Bog na nebu, Truhiljo na zemlji”. Fransoa Duvalije iz susednog Haitija je otišao korak dalje i postao najveći svetac lokalne vudu religije. Ali Soilih, koji je vladao ostrvskom državom Komori nekoliko godina tokom 1970-ih, rekao je: „Ja sam vaš bog i učitelj, ja sam božanski put, ja sam baklja koja svetli u tami. Nema drugog boga do Ali Soiliha“. Dok drugi državnici moraju misliti na želje i potrebe naroda kada podižu građevine i grade infrastrukturu, diktatori se ne moraju ograničavati obzirom prema takvim sitnicama. Oni mogu podizati džinovske kule, palate, spomenike i druge prestižne građevine bez tendera ili ispitivanja volje birača. Predsednik Obale slonovače Feliks Ufue-Boanji sagradio je najveću crkvu na svetu u prestonici Jamusukro. Crkva ima 7000 mesta za sedenje i ugrađene kanale za ventilaciju kako bi se vernici rashladilii, ali je ipak najčešće prazna. Saparmurat Nijazov je potrošio milijarde turkmenistanskog novca od nafte kako bi prestonicu pretvorio u grad od blistavo belog mermera. Neki diktatori idu i korak dalje. Tan Šve sa Burme i Nursultan Nazarbajev iz Kazahstana izgradili su nove prestonice od temelja. Diktatori se obično duže zadržavaju na vlasti od svojih demokratskih kolega. Despotski vladari su u vrhu spiska državnika koji su najduže vreme proveli na vlasti. Demokrate su, međutim, bezbednije na početku vladavine. Kod njih je šansa da će ih zbaciti tokom prvih šest meseci na vlasti nešto 8
ispod 30%, dok je kod autoritarnih vođa verovatnoća gotovo 50%. Zatim diktatori preuzimaju vođstvo. Demokratski izabran državni vođa koji se snašao tokom prvih šest meseci ima 43% verovatnoće da izgubi posao u roku od dve godine, dok je taj procenat 29% za autoritarne vođe. 4% demokrata uspevaju da se održe na vlasti duže od deset godina. Među diktatorima je verovatnoća gotovo tri puta veća: 11% provede na vlasti deset ili više godina. Najzabavnije što možete raditi kao diktator je da uvodite čudne zakone koje vaši podanici moraju da poštuju. Rumunski predsednik u doba komunizma, Nikolae Čaušesku, zabranio je, na primer, upotrebu pisaćih mašina bez državne dozvole. Međutim, neke od najbizarnijih zakona uveo je kako bi povećao broj stanovnika Rumunije. Sredstva za kontracepciju bila su zabranjena, a žene koje nisu imale decu morale su da plaćaju porez, čak i ako nisu same bile krive za to što nemaju decu. Knjige o ljudskoj seksualnosti i razmnožavanju su se smatrale državnom tajnom i smele su da se koriste samo kao udžbenici medicine. „Fetus je državno vlasništvo. Svako ko izbegava da ima decu je dezerter koji odbija prirodni kontinuitet“, navodno je rekao ovaj rumunski diktator. Čaušesku je, takođe, zabranio voditeljkama televizijskih vesti upotrebu šminke. Pokojni turkmenistanski predsednik Saparmurat „Turkmenbaši“ Nijazov je postupio slično kada je i on uveo zabranu šminke za voditeljke vesti. Turkmenistanski diktator je zabranio i plejbek na javnim koncertima. Ajatolah Ruholah Homeini je otišao korak dalje. Tokom jednog perioda nakon iranske revolucije, koja ga je dovela na vlast 1979. godine, sva muzika je bila zabranjena. „Muzika zaglupljuje slušaoca i čini mozak neaktivnim i budalastim. [...] Ako želite da vam zemlja bude nezavisna, morate potisnuti muziku i ne smete se bojati da će vas nazvati staromodnim“, izjavio je neposredno nakon revolucije. Revolucionarna 9
garda je pretraživala kuće stanovnika kako bi pronašla instrumente, ploče i audio kasete. Srećom, zakoni ne važe i za vas kao diktatora, što istorija potvrđuje i kada je u pitanju Homeinijeva zabrana muzike. Dok je revolucionarna garda vadila kasetofone iz automobila koje je zaustavljala barikadama na putevima, jedan od ajatolahovih unuka je dobijao časove klavira od jednog od iranskih muzičara. Prednost diktatora je i to što oni teže da pokazuju nenadmašnu sposobnost vladanja zemljom. Oni su akademski geniji, izuzetni pisci i poslovni ljudi bez premca. Posebno su uspešni kao sportisti. Severnokorejski mediji su 1994. godine objavili da je njihov voljeni vođa Kim Džong Il postigao pet „hole-in-one“1 tokom jedne partije golfa, a to mu je, čak, bilo prvi put da igra. Diktator je završio sa rezultatom 38 ispod para na terenu od 18 rupa. Kim Džong Il je takođe poslužio kao inspiracija drugim sportistima u zemlji. Nakon što je severnokorejka Džong Song Ok pobedila u ženskom maratonu na svetskom prvenstvu u atletici na otvorenom u Sevilji 1999, novinarima je rekla sledeće: „Zamišljala sam lik našeg vođe i to me je inspirisalo.“ Diktator Ugande, Idi Amin, insistirao je da otvori afričko prvenstvo u amaterskom boksu borbom između njega samog i Pitera Seruvagija, trenera bokserske reprezentacije Ugande. Amin je lako dobio meč. Građani Ugande su narednog dana u novinama mogli pročitati, ispod skromnog naslova „Bokser godine“, da je „sudija morao da prekine meč u drugoj rundi, kako bi poštedeo Seruvagija daljih batina“. Još jedan sportista među diktatorima je predsednik Turkmenistana Kurbankuli Berdimuhamedov. On ima, između ostalog, crni pojas u tekvondou i karateu. Kada je Turk1 Potez u golfu kada igrač uspe da ubaci lopticu u rupu jednim udarcem. – Prim.prev. 10
menistan organizovao prvu trku automobila 2012, predsednik je smatrao da bi trebalo da svrati. Stigao je u velikom stilu, u bugatiju „vejron“, jednom od najbržih i najskupljih automobila na svetu, omiljenom među diktatorima. Pošto ga je voditelj predstavio, Berdimuhamedov je upitao: „Da li mogu da učestvujem?“ Organizator je učtivo dopustio predsedniku da učestvuje, uprkos zadocneloj prijavi. Slučajno su imali trkačku opremu u predsednikovoj veličini, i Berdimuhamedov je seo u turski „volkicar“. Diktator je dao sve od sebe, postigao najbolje vreme i pobedio u trci. Automobil je, naravno, nakon takmičenja završio u nacionalnom muzeju sporta. Diktature nisu samo sport i zabava za same diktatore. Oni obezbeđuju zabavu i za svoje podanike. Na Haitiju je 1960-ih godina, kada je zemljom vladao Fransoa „Papa Dok“ Divalije, izmišljena igra haićanski rulet. Predsednička palata u glavnom gradu Port-o-Prinsu bila je okružena predsednikovim nervoznim stražarima, lakim na obaraču, koji su obasipali mecima sve što se moglo shvatiti kao pretnja. Haićanski rulet se sastojao u vožnji automobila sa ćelavim gumama u punoj brzini pored palate. Kome pukne guma, izgubio je. Kao diktator imate, pre svega, znatno veću slobodu od vaših demokratskih pandana u sprovođenju svega što želite. Ograničeni ste samo sopstvenom maštom. Na primer, možete da proglasite dane koji su vama najvažniji praznicima. Iračanin Sadam Husein je samo jedan u nizu diktatora koji su sopstveni rođendan učinili nacionalnim praznikom. Turkmenistanski diktator Saparmurat Nijazov je praznikom proglasio rođendan svoje majke. Valentin Straser, koji je bio predsednik Sijera Leonea od 1992. do 1996, bio je maštovitiji. Proglasio je dan Svetog Valentina i rođendan Boba Marlija državnim praznicima. Pokojni predsednik Togoa, Gnasingbe Ejadema je čudom preživeo avionsku nesreću 24. januara 1974. Svi ostali putnici i posada aviona su poginuli. Ejadema 11
je tvrdio da su u to bili umešani Francuzi, jer se posvađao sa nekom francuskom firmom oko prava na neki rudnik fosfata. Takođe je tvrdio da je preživeo zahvaljujući svojim magičnim moćima i proglasio je 24. januar „Danom pobede nad zlim silama“. Takođe je dao da se uradi strip koji opisuje taj događaj sa njim samim u ulozi superheroja. Ejadema je ispoljavao još jednu osobinu modernih diktatora: poriv da u svakom trenutku budu okruženi ženama (svi diktatori novijeg vremena su muškarci). Imao je pratnju od 1000 žena, koje su pevale i igrale u njegovu čast. Libijac Moamer Gadafi je imao ličnu gardu koja se sastojala isključivo od žena. Tomas Sankara, pokojni diktator Burkine Faso je takođe imao žensku službu bezbednosti, koja je bila opremljena motociklima, pošto je i sam bio strastven motociklista. Diktatori su vešti i u davanju titula samima sebi. Idi Amin je, između ostalog, sebe nazivao „Vladarom svih životinja na zemlji i riba u moru“, „Poslednjim kraljem Škotske“ i „Osvajačem britanske imperije u Africi uopšte, a u Ugandi posebno“. Rumun Nikolae Čaušesku je sebe nazivao „Karpatskim genijem“. Zvanična titula Moamera Gadafija je bila „Vodič prvoseptembarske velike revolucije socijalističke narodne libijske arapske džamahirije”, ali su ga takođe zvali i „Bratskim liderom i vođom revolucije“. Kao diktator imate i mogućnost da zgrnete ogromna bogatstva, pišete bestselere, gradite spomenike, palate i gradove u slavu sebi samom, da imate neograničen pristup privlačnim seksualnim partnerima i da se valjate u luksuzu. Ali kako iskoristiti te mogućnosti u potpunosti? U poglavljima koja slede dobićete vodič kako da postanete i ponašate se kao diktator, zasnovan na primerima iz režima nekih od najuspešnijih predstavnika ove profesije. Ako budete pratili savete date u ovoj knjizi, trebalo bi da se nađete na dobrom putu da postanete nezaboravan apsolutni vladar. 12
1. Kako postati diktator
U noći između 11. i 12. aprila 1980. Vilijam Ričard Tolbert Mlađi ležao je i spavao u svom domu u glavnom gradu Liberije, Monroviji. Na Liberiju se gledalo kao na stabilan kutak kontinenta obeleženog političkim nemirima, građanskim ratom i državnim udarima. Tolbert je bio predsednik Liberije od 1971, kada je preuzeo tu funkciju od svog prethodnika Vilijama Tabmana. Tabman je ovom zapadnoafričkom zemljom vladao 27 godina. Tolbert nije imao razloga da veruje da će se njegovo predsednikovanje ubrzo završiti. Liberija je tada bila praktično jednopartijska država, što je bila od nastanka zemlje. Liberiju su osnovali oslobođeni američki robovi. Prvi od njih su došli tamo 1820. a 1847. afroamerički stanovnici su Liberiju proglasili nezavisnom državom. Počev od tada, Liberijom je upravljala elita koja se sastojala od potomaka oslobođenih robova, dok je urođeničko stanovništvo ove zemlje marginalizovano. Pored Etiopije, Liberija je jedina afrička zemlja koja nikada nije bila kolonija. Rano tog aprilskog jutra, narednik Semjuel Kenjon Dou se ušunjao u Tolbertovu kuću zajedno sa šačicom oficira i vojnika, koji su svi bili pripadnici autohtonog stanovništva Liberije. Svedoci su govorili kako je Dou Tolbertu izvadio utrobu dok je spavao. U borbama je ubijeno 26 Tolbertovih pristalica. Leš bivšeg predsednika je bačen u masovnu grobnicu zajedno sa još 27 žrtava. 22. aprila javno je po kratkom 13
sudskom postupku pogubljeno 13 ministara. Mnoge pristalice prethodnog režima su uhapšene. Udar je pokrenuo niz događaja koji su Liberiju bacili u dvadeset petogodišnji haos, koji je doveo do dva dugotrajna građanska rata i podario joj niz živopisnih, manje ili više uračunljivih državnih rukovodilaca. Da biste postali diktator očigledno morate postići jednu stvar: doći na vlast u nekoj zemlji. Ovo je lakše reći nego učiniti. U svetu postoji ograničen broj zemalja a veoma mnogo ljudi sa ambicijama da steknu moć i politički uticaj. Ali, kada pogledamo kako moć kroz istoriju prelazi iz ruke u ruku, put do vrha može biti i zapanjujuće jednostavan. Potencijalni diktator ima mnogo mogućnosti. Neki dobijaju pomoć do inostranih aktera. Neki bivaju demokratski izabrani. Neki do moći dolaze slučajno, zato što imaju odgovarajuće roditelje ili se nađu na pravom mestu u pravo vreme. Neki su samo pioni u nekakvoj igri, a da to i ne shvataju. Većini je ipak potreban naporan rad i detaljno planiranje kako bi ostvarili kontrolu nad jednom zemljom. Postoji više načina da se bude diktator, koji odgovaraju različitim zemljama i različitim situacijama. Ako sanjate o tome da postanete diktator, trebalo bi da dobro razmislite o tome kako da ostvarite ovaj san. Istorija je puna bezuspešnih pokušaja, a bezuspešan pokušaj vas lako može poslati u izgnanstvo ili, ako ste gore sreće, na groblje. Srećom, tokom vremena je isproban niz puteva, i postoji skup metoda koji se ponavljaju i imaju relativno visoku stopu uspeha. Ako ste već odlučili da postanete diktator, pitanje je i gde ćete to pokušati. Najprirodnije je, možda, izabrati sopstvenu domovinu, ali nije uvek sigurno da su tu uslovi najbolji. Mnogo je teže postati diktator u zemlji gde se demokratija učvrstila i duboko ukorenila, nego u autoritarnim režimima. 14
Diktatori obično preuzimaju vlast od prethodnog diktatora, a jednog despota će verovatno naslediti drugi despot. Ovo pravilo nije apsolutno. Recimo, u Latinskoj Americi postoji niz zemalja koje su donedavno bile diktature, kao na primer Argentina i Čile, a sada su izrazito demokratske zemlje. U Zapadnoj Evropi nije prošlo mnogo otkad su i Portugalija i Španija bile diktature. Još je manje vremena prošlo otkad su pale diktature u Istočnoj Evropi. Međutim, ni demokratija ponekad ne traje večno. Vladimir Putin je Rusiju udaljio od funkcionalne demokratije kada je stupio na vlast. Iako se o njemu i dalje ne može govoriti kao o punokrvnom diktatoru, mnogo toga ukazuje na to da je upravo to ono što on želi. U više latinoameričkih zemalja su demokratski izabrane vođe u poslednjih par godina dale sebi više moći i ograničile slobodu medija. Ovo ne znači da će ovi državni čelnici sigurno postati diktatori, ali kreću se u istom smeru u kom su se kretali i raniji despoti na svom putu ka apsolutnoj moći. Uostalom, u Latinskoj Americi postoji tradicija smenjivanja diktature i demokratije. Čak i u Zapadnoj Evropi demokratija se ne može smatrati bezbednom i večnom. Moderna posredna demokratija je relativno nov izum, i teško je znati koliko je izdržljiva na duže staze. Takođe, postoje i primeri da se narod dobrovoljno odriče moći putem demokratskih procesa. Narod Lihtenštajna je 2003. godine ubedljivom većinom izglasao ustav koji je knezu dao moć da nadgleda demokratske institucije. Knez može da iskoristi pravo veta protiv bilo kog zakona koji parlament predloži i može da raspusti vladu i otpušta ministre. Predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka nazivaju poslednjim evropskim diktatorom. Knez Hans-Adam II od Lihtenštajna ne treba da pređe neki dug put do toga da udvostruči broj diktatura u Evropi. Zato nema razloga za odustajanje ako sanjate o tome da 15
postanete diktator. Kao što ćemo videti, postoji niz dobro oprobanih načina za preuzimanje moći u nekoj zemlji.
Organizujte puč Način na koji je Semjuel Dou preuzeo moć u Liberiji 1980. je klasičan coup d’etat, iliti na prostom srpskom državni udar. Državni udar je brzo preuzimanje moći, obično ga izvodi mala grupa ljudi unutar postojećeg državnog aparata. Organizatori pučeva obično dolaze iz vojske. Državni udar je najuobičajeniji vid preuzimanja moći u poslednjem veku. Latinska Amerika je kontinent koji mnogi povezuju sa čestim državnim udarima, a to nije bez razloga. U poslednjih 100 godina se u Paragvaju, recimo, desilo 45 pučeva i pokušaja pučeva. Ipak, Paragvaj je u odnosu na Boliviju oličenje stabilnosti. Otkad je Bolivija postala nezavisna 1825, ova zemlja je preživela 200 državnih udara. To je više od jednog godišnje. Afrika je u poslednjih 50 godina posebno izložena državnim udarima. Između 1952. i 2000. došlo je do 85 udara u 33 afričke zemlje. 42 puča su se desila u zapadnoj Africi, gde se nalazi i Liberija. Iako je državni udar popularan vid preuzimanja moći, taj metod se ne može svuda primeniti. Prema vojnom istoričaru Edvardu Lutvaku, za puč su neophodna tri sledeća faktora:
Nizak nivo ekonomskog razvoja Siromašne zemlje su pogodnije za državne udare od bogatih. Siromaštvo je često povezano sa malim učešćem naroda u državnoj politici. Među stanovništvom je nizak nivo obrazovanja, visok nivo nepismenosti, i ono u maloj meri živi u gradovima. Moć se nalazi u rukama male, obrazovane i dobrostojeće elite. Udar u zemlji u kojoj se na pozicijama moći smenjuju 16
osobe iz iste elite ima mali značaj za prosečnog seljaka ili industrijskog radnika. Ako neko nema političkog uticaja u prethodnom režimu, ima malo razloga da se suprotstavlja smeni vlasti. U zemljama u kojima je politički uticaj podeljen na više osoba i institucija, i više ljudi ima šta da brani, teže je sprovesti puč.
Politička nezavisnost Da bi sprovođenje puča bilo moguće, zemlja kojom želite da zavladate mora biti politički nezavisna. Nije moguće preuzeti vlast ukoliko se ona nalazi na nekom drugom mestu. Tokom mađarske revolucije 1956, demonstranti su preuzeli kontrolu nad svim mađarskim državnim institucijama, kao što su vojska, policija i državni mediji. Nažalost, realna moć se nije nalazila u Mađarskoj, već u Moskvi, 1600 kilometara daleko. Sovjetski savez je imao snage u Mađarskoj i oko nje, izvan kontrole novih mađarskih vlasti. Da bi ova revolucija uspela, trebalo je da se desi u Moskvi.
Objedinjena moć Da bi direktno preuzimanje moći bilo moguće, ona mora biti koncentrisana u institucijama koje se mogu koordinirati i kontrolisati centralno. Ako je moć podeljena među jedinicama koje koriste vladu samo kao paravan, ili ako je podeljena među regionalnim jedinicama koje nisu zavisne od centralne moći, biće teže sprovesti puč. U ranim danima SAD-a, kada su pojedinačne države imale veoma mnogo autonomije, verovatno ne biste daleko stigli izvođenjem puča u Vašingtonu. U Demokratskoj republici Kongo je centralna moć toliko slaba da vam puč u glavnom gradu Kinšasi verovatno ne bi obezbedio kontrolu nad drugim delovima zemlje. U Somaliji uopšte ne postoji nikakva realna centralna moć, i samim tim nema vlade koju bi eventualnim udarom trebalo preuzeti. 17
Dakle, idealan kandidat je siromašna zemlja, u kojoj je moć centralizovana u rukama male elite, koja nije pod nekim jakim uticajem iz inostranstva. Kada nađete zemlju u kojoj želite da izvršite puč, vreme je da počnete sa planiranjem same akcije. Morate znati koji ljudi su dovoljno lojalni da bi mogli da učestvuju u planiranju, ko će vas podržati iz trenutnog državnog aparata, a ko neće izdati trenutnog vođu. Morate znati kako da postupate sa protivnicima. Trebalo bi da znate kako da saopštite novost narodu, i morate biti pripremljeni na reakcije iz drugih zemalja. Najvažnije pravilo je da imate vojsku na svojoj strani. Bez podrške vojnih snaga praktično nije moguće sprovesti državni udar.
Obezbedite podršku iz inostranstva Nekada je bilo dovoljno reći da želite da sprečite komuniste da dođu na vlast kako biste dobili pomoć SAD-a. Isto tako ste mogli biti sigurni da ćete dobiti pomoć Sovjetskog Saveza ako biste tvrdili da se borite protiv kapitalizma. Kada se Patris Lumumba, prvi izabrani premijer tek oslobođene države Kongo, sprijateljio sa Rusima, Amerikanci su se zabrinuli. Šef kancelarije CIA-e u Kongu, Leri Devlin, opisao je kako je CIA pokušala da u zemlju prokrijumčari otrovnu pastu za zube, kako bi ubili Lumumbu i postavili svog miljenika, Mobutua Sese Sekoa. Na sreću po Amerikance, belgijski tajni agenti i lokalni pobunjenici su ih pretekli. Lumumba je 17. januara 1961. ubijen i sahranjen u neobeležen grob, a na vlast je došao Mobutu. Više nije tako lako dobiti podršku za puč kao tokom hladnog rata. Ako vam je sada potrebna pomoć Amerikanaca, morate izmisliti priču kako režim koji želite da oborite podržava teroriste. A ako vam ne može pomoći neka strana sila, moguće je potražiti pomoć od najamnika. 18
Jedan od najaktivnijih profesionalnih vojnika nakon Drugog svetskog rata bio je Francuz Bob Denar. Tokom svoje karijere borio se, između ostalog, u Kongu, Angoli, Jemenu, Nigeriji i Iranu, često na strani Francuske. Jedno od njegovih omiljenih mesta bila je ostrvska država Komori, blizu istočne obale Afrike, gde je učestvovao u četiri državna udara. Komori su inače mesto pogodno za pučeve. Otkad je ova zemlja postala nezavisna 1975, prošla je kroz preko 20 državnih udara i pokušaja istih. Tek pošto su se Komori proglasili nezavisnim, Denar je zbacio predsednika Ahmeda Abdalaha i zamenio ga miljenikom Francuske, Alijem Soilihom. Denar se 1978. vratio na Komore, ovoga puta uz podršku Rodezije i Južnoafričke Republike, kojima se nije sviđalo to što se Soilih politički kretao ulevo. Zajedno sa 43 vojnika, Denar je zbacio predsednika, i vratio Abdalaha. Soilih je ubrzo potom ubijen, verovatno od strane Abdalahovih pristalica. Denar se nastanio na Komorima i tu zemlju koristio kao bazu za vojne operacije na Afričkom kopnu. Sledeće decenije bio je zapovednik predsednikove lične garde i nezvanični vođa Komora. Međutim, 1989. Južnoafrička Republika i Francuska više nisu bile zainteresovane da podržavaju najamnički režim. Abdalah je ubijen, a Denar, koji je verovatno bio umešan u ubistvo, morao je da napusti zemlju. Vratio se 1995. Zajedno sa 30 ljudi, u čamcima na naduvavanje marke Zodijak iskrcao se na kopno 27. septembra i zbacio predsednika Saida Mohameda Džohara. Ali, ovog puta Francuska nije nameravala da ga pusti da pobegne, i 3. oktobra su francuske trupe zauzele Komore i zarobile Denara. Osuđen je na četiri godine zatvora zbog „učestvovanja u planiranju kriminalnih aktivnosti“, ali nije stigao da odsluži kaznu pre svoje smrti 2007.
19
Patriotski, demokratski i heteroseksualno Kada imate podršku vojske, a možda i drugih zemalja, morate identifikovati centralne faktore moći. Gde se stvarno nalazi moć? Ko mora biti uhapšen? Koje delove policije i snaga bezbednosti treba prvo neutralisati? Važno je ostvariti kontrolu što je pre moguće. Planiranje mora obuhvatiti što je moguće manje osoba i mora biti što je tajnije moguće. Ako obaveštajna služba mete namiriše vaše planove, lako je zaustaviti puč. Tokom puča bitno je brzo preuzeti kontrolu nad radiom i televizijom. Kada preuzmete vlast, red je da se, uz prenos radija i televizije, održi govor u kome ćete ispričati sve o smeni vlasti. Nikako ne smete spominjati puč. Umesto toga, preuzimanje moći predstavite kao revoluciju, borbu za ljudska prava ili rešavanje ustavne krize. Takođe bi trebalo da spomenete jedan,odsledećih razloga za preuzimanje moći, ili najbolje više njih: Morali smo to da učinimo kako bismo (i) zaustavili korupciju ili nepotizam, (ii) zaštitili ustav, (iii) uklonili tiranina, (iv) uveli demokratiju. Slušaoci Federalne radijske korporacije Nigerije su 22. aprila 1990. ujutro čuli sledeću poruku: Dragi građani Nigerije. U ime patriotskih i dobronamernih naroda u srednjem pojasu i južnim delovima ove zemlje, ja, major Gideon Orkar, želeo bih da vas obavestim o uspešnom svrgavanju diktatorske, korumpirane, narko-baronske, zle, lažljive, homoseksualno orijentisane, rasipničke, nepatriotske uprave generala Ibrahima Badamasija Babangide. 20
Sjajan sažetak, u kome organizator puča Gideon Orkar uspeva da uplete optužbe za diktaturu, korupciju, trgovinu narkoticima (upotrebivši divnu novu reč narko-baronski) i, uopšte, zlo. Čak se spominje i seksualna orijentacija. Na Orkarovu žalost, režim Ibrahima Babangide je uzvratio udarac i uništio pobunjenike. Orkar je pogubljen. Kao što vidimo, državni udar ima dugu tradiciju u istoriji. Ako se puč sprovede pravilno, on je brz i efikasan put do moći. Problem su posledice koje on može imati ako omane. Najverovatnije vam se smeši dugotrajan boravak u mračnoj zatvorskoj ćeliji, duži boravak u inostranstvu ili brzo pogubljenje. Puč se, ipak, ne može primeniti u svim okolnostima. Srećom, postoje drugi putevi do vrha.
Pivo i odsečene uši Život liberijskog vojnog zapovednika Čarlsa Tejlora podseća na sadržaj nekog holivudskog akcionog filma. Tejlor je rođen 28. januara 1948. u Artingtonu, nedaleko od glavnog grada Liberije, Monrovije. Otišao je u SAD da studira ekonomiju 1972. Tamo je postao politički angažovan, i tokom jedne državne posete tadašnjeg liberijskog predsednika Vilijama Tolberta, 1979. godine, Tejlor je predvodio demonstracije protiv delegacije Liberije u sedištu UN u Njujorku. Kasnije je uhapšen jer je pretio da će silom preuzeti kontrolu nad delegacijom u UN. Tejlor se vratio u Liberiju, gde je 1980. podržao puč Semjuela Doua protiv predsednika Tolberta. Kao nagradu, Tejlor je dobio važan položaj u Douovoj novoj vladi. Tejlor se svesrdno potrudio da iz ovog položaja iscedi što je moguće više novca, i 1983. je otpušten jer je proneverio skoro milion dolara. Tejlor je pobegao u SAD, ali je uhapšen u Masačusetsu 24. maja 1984. i smešten u zatvor, gde je čekao da ga izruče 21
Liberiji. U septembru 1985. Tejlor je pobegao, zajedno sa još četiri zatvorenika, iz zatvora najviše sigurnosti u kome je ležao, spektakularno, u maniru braće Buldog. Turpijom su prerezali gvozdenu šipku jednog prozora u nekoj nekorišćenoj perionici. Odatle su se spustili užetom načinjenim od uvezanih čaršava, uspentrali se preko ograde i našli se na slobodi. Ostala četvorica zatvorenika koji su učestvovali u begu su kasnije uhvaćeni, ali Tejlor je uspeo da se izvuče. Otišao je u Libiju, gde je prošao vojnu obuku kod Moamera Gadafija. Zatim odlazi u zemlju u susedstvu Liberije, Obalu slonovače, gde osniva gerilsku vojsku Narodni patriotski front Liberije (NPFL). U decembru 1989. ušao je u Liberiju sa namerom da zbaci Doua. Na Tejlorovu žalost, pretekao ga je otpadnik iz sopstvene gerilske vojske. U septembru 1990. Tejlorov nekadašnji saveznik Prins Džonson osvojio je glavni grad Monroviju i zarobio Semjuela Doua. Dou je očigledno bio sujeveran čovek. Džonsonovi vojnici su mu oduzeli gomilu amajlija, od kojih je jednu sakrio u anus. Jedan palestinski novinar je dobio dozvolu da bude prisutan u Džonsonovom štabu i snima Džonsonovo saslušanje Doua. Džonson je ponosno prikazao brutalni snimak međunarodnim novinarima koji su posetili njegov štab, i on je emitovan širom sveta. Na snimku se može videti Dou kako sedi u donjem vešu, okružen vojnicima. Preko puta njega sedi Džonson, očito pijan, sa lancem od ručnih granata oko vrata, i pije badvajzer iz flaše. Neka žena maše peškirom da bi ga rashladila. U jednom trenutku Džonson udara pesnicom u radni sto i naređuje jednoj osobi da odseče Douu uvo. Nekoliko vojnika drži bivšeg predsednika dok mu odsecaju uvo. U jednoj verziji snimka izgleda kao da Džonson jede delove odsečenog uva. Dou je odveden i ubijen. Džonson se proglasio predsednikom Liberije. 22
Džonsonovo predsednikovanje nije dugo potrajalo, i građanski rad u Liberiji je nastavljen. Ako Džonson i nije uspeo, pokušao je da pođe putem moći koji su mnogi diktatori koristili pre njega. Mnogi od današnjih vladajućih diktatora počeli su svoju karijeru kao pripadnici oružane opozicije nekadašnjoj vladi, oružanih snaga okupacione sile ili kolonijalne države.
Maov metod Dolazak na vlast gerilskim ratom ima svoje prednosti i mane. Ova metoda zahteva strpljenje. Oslobodilački rat može trajati više desetina godina. To je obično nasilna metoda, sa mnogo ubijenih i ranjenih, i među sopstvenim vojnicima i kod protivnika, uz civilne žrtve. Takođe, postoji realna mogućnost da i sami budete ubijeni ili zatvoreni. S druge strane, postoji i niz prednosti. Ako dovedete na vlast gerilsku vojsku, gotovo ćete sigurno postati šef države, ukoliko to želite. Dobićete status heroja među svojim pristalicama. Ako vaša etnička grupa čini većinu stanovništva, obezbedili ste sebi legitimitet vođe daleko u budućnost. Ako je režim protiv koga se borite kolonijalna sila, veliko carstvo, ili režim koji se percepira kao moralno dostojan prezrenja, možete sebi obezbediti i status lokalnog sveca. Ovo vam može pružiti važnu materijalnu i moralnu podršku tokom borbe. Sem toga, to vam obezbeđuje period „moralne nadmoćnosti“, kada nije poželjno kritikovati vas. Pol Kagame je preuzeo moć u Ruandi 1994, ubrzo pošto je prethodni režim Žuvenala Habijarimana ubio između pola miliona i milion ljudi tokom najefikasnijeg genocida koji je svet ikada video. Kagame i njegova gerilska vojska su mogli da pokupe počasti zato što su zaustavili ubistva dok je međunarodna zajednica bespomoćno stajala po strani. Ovo je 23
Kagameu pružilo negu vrstu „moralnog imuniteta“. Bilo je prosto nemoguće drugim zemljama da kritikuju Kagamea zbog kršenja ljudskih prava. Uvek je mogao da odgovori: „Gde ste vi bili kada su se u Ruandi odvijali najgori zločini?“, što i dalje čini uvek kada ga kritikuju zbog autoritarne vladavine. Gerilska vojska ima tu prednost što ju je veoma teško pobediti, čak i kad je na drugoj strani znatno nadmoćna vojna sila. Ipak, daleko od toga da je sigurno da će gerilska vojska pobediti. Pre nego što, eventualno, započnete gerilski rat, morate saznati kakve su prilike za pobedu i koji metod je najpogodniji. Neophodno je da bude ispunjeno više uslova kako bi rat bio sproveden uspešno.
Jasan cilj Morate u onome što činite imati jasan cilj. To može biti borba protiv tlačiteljskog režima, okupatorske sile, ili za neku političku ideologiju. Jasan cilj deluje ujedinjujuće na vaše pristalice, čini lakšim stvaranje osećanja zajedništva među narodom i inspiriše vojnike da izdrže duge borbe.
Široka podrška Trebalo bi da imate podršku velikog dela stanovništva. Režim protiv koga se borite treba da bude nepopularan, tako da dobijete saosećanje i podršku naroda. To može biti inostrana okupaciona sila, tiranin ili etnička manjina.
Međunarodne pristalice Korisno je imati međunarodnu podršku za stvar za koju se borite. To možete postići dobrim marketingom i lobiranjem. Inostrane pristalice mogu sakupljati novac, pomagati oko nabavke oružja i vršiti pritisak na vladajući režim. Prednost je 24
imati naklonjenu vladu u nekoj susednoj zemlji. Tada imate gde da se povučete i kuda da prevozite oružje i namirnice.
Vojna prednost Gerilska vojska je naizgled lak protivnik za mnogo veću i bolje opremljenu nacionalnu vojsku. Ipak, gerilska vojska može imati vojnu prednost iz više razloga. Ako je vladajući režim nepopularan, vojnici nacionalne vojske teško da će biti motivisani da svoj posao obavljaju dobro. Ako rat traje dugo, verovatno će im se smučiti. Gerilska vojska je obično znatno izdržljivija od većine drugih vojnih snaga. Svi ovi preduslovi ne moraju biti ispunjeni istovremeno kako bi pobeda u gerilskom ratu bila moguća. Pol Kagame, na primer, nije imao široku podršku ruandskog naroda kada je preuzeo vlast u Ruandi 1994, pošto je bio pripadnik etničke manjine koja čini oko 15% stanovništva zemlje. Međutim, imao je jasan cilj da okonča tlačenje (i genocid) Tutsa, borio se protiv ubilačkog i okrutnog režima, imao je podršku susedne Ugande i vodio je veoma disciplinovanu i dobro obučenu vojsku. Isajas Afeverki je vodio herojsku borbu za slobodu protiv Etiopije, gotovo bez međunarodne podrške i vojno slabiji od etiopljanskih nacionalnih vojnih snaga. Ipak, želja za nezavisnošću je bila toliko jaka i u narodu i među gerilcima da su izdržali tridesetogodišnji rat za nezavisnost pre nego što je Eritreja postala nezavisna diktatura 1993. Mao Cedung je vodio uspešan gerilski rat i postao diktator u Kini. Zato je bitno obratiti pažnju na Maov pristup. Mao u knjizi O gerilskom ratovanju opisuje tri faze kroz koje mora proći uspešan gerilski rat. Prva faza je propagandna kampanja usmerena ka stanovništvu kako bi se stvorila podrška za stvar za koju se borite. Druga faza su napadi usmereni na vojne 25
instalacije, strateški važnu infrastrukturu i ostvarenje političkih ciljeva. Ovo se radi kako bi se neprijatelj oslabio i demotivisao, dok istovremeno skupljate podršku pokazujući snagu. Treća faza podrazumeva konvencionalno ratovanje, sa ciljem osvajanja gradova, obaranja vlade i preuzimanja kontrole nad zemljom. Ova hronologija nije apsolutna. Morate biti u mogućnosti da menjate faze prema potrebi, i one ne moraju istovremeno pratiti isti tempo u celoj zemlji. Gerilske vođe širom sveta čitaju Maove teorije o gerilskom ratovanju, i između ostalih uspešno su ih primenjivali Vijetkongovci protiv američkih snaga tokom Vijetnamskog rata i Robert Mugabe u Rodeziji. Dolazak na vlast nakon oslobodilačkog rata pruža vam očigledne prednosti. Gotovo vam je zagarantovana pobeda na prvim izborima nakon osvajanja vlasti. Ovo vam, u kombinaciji sa moralnom nadmoći, pruža veoma dobru polaznu tačku na putu da postanete diktator. Kao i mnogi drugi afrički intelektualci nakon Drugog svetskog rata, i Robert Mugabe je bio angažovan u antikolonijalnom pokretu. Uhapšen je od strane vlasti u Rodeziji i u zatvoru je proveo deset godina. Rodezija je proglasila nezavisnost 1965, ali ova zemlja je bila međunarodni otpadnik, aparthejd država u kojoj crnci nisu imali ista prava kao belci. Nijedna zemlja nije priznavala nezavisnost Rodezije. Inspirisan Maom i politički i vojno, Mugabe je nastavio borbu, i 1979. belački manjinski režim se predao. Prvi slobodni izbori u Zimbabveu održani su 1980. Mugabe i njegova stranka, ZANU, pobedili su sa 63% glasova. Mugabe je postao premijer uz podršku celog sveta. Mugabe je smesta počeo da se rešava rivala. Nakon malog komešanja među stanovnicima Matabelelenda, koji pripada narodu Ndabele, a ne Mugabeovom narodu Šona, novopečeni premijer je mobilisao svoju slavnu Petu brigadu. To su bili 26
elitni vojnici obučeni u Severnoj Koreji. Više od 20.000 ljudi je ubijeno, a više hiljada zatvoreno u koncentracione logore i mučeno. Operacija je imala poetski naziv Gukurahundi, što na jeziku Šona znači „rana kiša koja spira slamke pre prolećne kiše“. Vlasti u Zimbabveu su pokušale da sakriju operaciju Gukurahundi od ostalog naroda i stranaca. Iako su pojedine diplomate i novinari znali šta se desilo, do javnosti je došlo relativno malo informacija. Mugabeovi napori tokom rata za nezavisnost su mu obezbedili status heroja u zemlji i inostranstvu sve do kraja 1990-ih godina. Tada je Mugabe već bio dobro učvršćen diktator.
Predizborna kampanja da umreš Pošto je Prins Džonson došao glave Semjuelu Dou, građanski rat u Liberiji se razvijao u sve haotičniju borbu između različitih gerilskih snaga. Građanski rat je zvanično završen 1995, nakon dugih pregovora. Izbori su održani 1997, a Čarls Tejlor nije mogao da propusti priliku da učestvuje kao predsednički kandidat. Niko ne može da optuži Tejlora da je vodio nepoštenu predizbornu kampanju. Čak je izašao na izbore sa upečatljivim sloganom „He killed my ma, he killed my pa, but I will vote for him” – „Ubio mi je mamu, ubio mi je tatu, ali glasaću za njega”, i obezbedio sebi ubedljivu pobedu sa 75% glasova. Glavni razlog za ovako ogromnu većinu je bio to što je stanovništvo bilo prepadnuto da će Tejlor ponovo započeti građanski rat ako izgubi. Elen Džonson Sirlif, koja će kasnije biti izabrana za predsednicu i primiti Nobelovu nagradu za mir, dobila je samo 10%. Postajanje diktatorom se ne mora nužno desiti na nasilan način. Kao što je Tejlor dokazao, sasvim je moguće biti de27
mokratski izabran, a kasnije postati diktator. Kao što smo spomenuli, oslobodiocima se često smeši lagani put od vojne do izborne pobede. Ali, bez borbe za slobodu morate dobiti prve izbore na uobičajen način. Pre nego što se sami nađete na vlasti, imate relativno ograničene mogućnosti krađe izbornih rezultata. Tu mogućnost dobijate tek kada kasnije sami budete organizovali izbore, a tome ćemo se vratiti u sledećem poglavlju.
San o Diznilendu Veliki broj današnjih vladajućih diktatora uopšte nisu morali da se naprežu da bi postali državnici. Oni su prosto nasledili taj položaj. Jedan od najsigurnijih načina da postanete diktator je, naime, da vam otac bude diktator. Nasleđivanje državničke moći je dobra stara tradicija, koja se u Norveškoj održava samo simbolički, time što imamo kraljevsku porodicu bez realne političke moći. Inače, u svetu i dalje postoji niz apsolutnih monarhija. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev preuzeo je vlast od svog oca, Hejdara Alijeva, 2003. Bašar Asad je postao predsednik Sirije kada mu je otac umro 2000. godine, pošto je do tada vladao zemljom 29 godina. U Gabonu je Ali Bongo Ondimba postao predsednik kada mu je otac Omar Bongo umro 2009. Kada je predsednik Togoa Gnasingbe Ejadema umro 2005, za naslednika je izabran njegov sin, Faure Gnasingbe. Usled pritiska susednih zemalja, Gnasingbe se povukao sa mesta privremenog šefa države, ali je izabran za predsednika kasnije iste te godine na izborima obeleženim intenzivnom krađom. U Severnoj Koreji je dinastičko nasleđivanje postalo glavno pravilo za izbor državnog vođe. U decembru 2011. Kim 28
Džong Un je preuzeo moć u zemlji nakon smrti svoga oca. Džong Un je tako postao treći diktator dinastije Kim, nakon dede Kim Il Sunga i tate Kim Džong Ila. Zatim, imamo klasične apsolutne monarhije. Kralj Msvati III od Svazilenda je nasledio tron od kralja Sobhuze II, sultan Hasanal Bolkiah od Bruneja je nasledio svoga oca Omara Ali Saifudina, a kralj Abdulah II preuzeo je presto Jordana kada mu je otac, kralj Husein, umro 1999. Šeik Kalifa bin Zajed bin Sultan Al Nahajan je preuzeo i posao predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata i emira Abu Dabija kada mu je otac, Zajed bin Sultan Al Nahajan umro 2004. Sem toga, i ostalih šest emirata su apsolutne monarhije, gde su vladajući emiri nasledili svoje pozicije moći. Redosled nasleđivanja ne ide uvek sa oca na sina. U Saudijskoj Arabiji je kralj Abdulah preuzeo mesto svog polubrata, kralja Fahda, koji je, pak, nasledio drugog polubrata iz impozantnog čopora dece koju je proizveo osnivač Saudijske Arabije, kralj Abdul-Aziz. Za diktatorski pupoljak pun nade može biti mali problem ako se uzda u to da će naslediti državnu moć u nekoj zemlji. Ako vam otac nije diktator, šanse za nasleđivanje diktature su vam prilično male. Međutim, ne treba potpuno isključiti tu mogućnost. Najjednostavniji način da se to učini je venčati se sa diktatorovim naslednikom. Kada naslednik preuzme moć, treba samo naći način da se rešite dotičnog, ili da, eventualno, sklonite njega ili nju u zapećak. Kako biste se približili svom izabraniku, morate pratiti gde se naslednici nalaze. Često ih možemo naći u luksuznim letovalištima, kao što su francuska rivijera, Monako ili neko karipsko ostrvo. Kretanje u blizini prinčeva ženskaroša i veselih princeza u rajskim letovalištima sveta je jedan od prijatnijih puteva ka vrhu. Treba samo znati ko vam je meta. To nije uvek tako lako, jer se diktator može iz nejasnih 29
razloga posvađati sa svojim detetom, i naći novog omiljenog naslednika. U Severnoj Koreji je, na primer, Kim Džong Nam dugo smatran za izabranog naslednika Kim Džong Ila, pre nego što je tata promenio mišljenje. Jedan od razloga je bio i to što je diktatorov sin želeo u Diznilend, koji, nažalost, nema odeljenje u Severnoj Koreji. U maju 2001. Džong-Nam je uhapšen na aerodromu u Tokiju sa lažnim dominikanskim pasošem, pod lažnim imenom Pan Šiong – „Debeli Medved“ na kineskom. Sa njim su bile dve žene i njegov četvorogodišnji sin. Džong Nam je nekoliko dana sedeo u pritvoru, pre nego što je poslat u Kinu. Prilikom saslušanja je ispričao da je bio u Japanu kako bi posetio Diznilend nadomak Tokija. Sam Džong Nam je tvrdio da se posvađao sa ocem jer je želeo ekonomske reforme, te su ga zato smatrali kapitalistom. Sada živi u Makau, gde je poznat kao kafanski čovek i kockar. Nažalost, ne ispadne uvek sve onako kako diktatori planiraju. U Egiptu je dugo izgledalo da predsednik Hosni Mubarak priprema teren da njegov sin Gamal preuzme moć u zemlji. Gamalova politička karijera se, međutim, iznenada završila kada je Mubarak svrgnut u februaru 2011. Generalno se treba držati pravila da je uputno ciljati na prestolonaslednike dobro utvrđenih monarhija. Tamo obično postoje jasna pravila dinastičkog nasleđivanja, što stvara određenu sigurnost. Ako se od nas očekuje neka dojava, mnogo šta ukazuje na to da se Teodorin Nguema Obiang, sin diktatora Ekvatorijalne Gvineje, sprema da preuzme vlast od oca Teodora Ngueme Obianga Mbasogoa. Teodorin živi na visokoj nozi, lagodnim životom ispunjenim zabavama, brzim automobilima i lepim ženama, o čemu možete više pročitati u poglavlju o porodicama i prijateljima diktatora. Muškarci bi mogli da polažu nade u Darigu Nazarbajevu, ćerku Kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva. Nazarbajeva sedi u kazahstanskom parlamentu i pominje se 30
kao moguća naslednica svoga oca. Razvela se 2007. i slobodna je na bračnom tržištu. Njena pozicija prestolonaslednice je u poslednjih nekoliko godina postala nešto nesigurnija, pošto je u političkoj areni izazvala oca u nekoliko pitanja. Gulnara Karimova se od strane mnogih smatra potencijalnom naslednicom svoga oca, uzbekistanskog predsednika Islama Karimova. Međutim, priča o Karimovoj pokazuje koliko je važno pratiti intrige na diktatorskim dvorovima. U jesen 2013. njen odnos sa ocem se pogoršao, navodno zato što je diktatorska ćerka vodila poslove samostalno i nije izveštavala diktatora o tome čime se bavi. Karimova je stavljena u kućni pritvor i od tada se slabo šta čulo o njoj. Ne želite da rizikujete da zaglavite sa razbaštinjenim diktatorskim potomstvom koje se otcepilo od matice. Mnogi su putevi do vrha. Najvažnije je da otkrijete koji metod najbolje odgovara zemlji u kojoj ste odlučili da budete despot. Ali i kada konačno uspete da se učvrstite na položaju diktatora, daleko od toga da izazovima dolazi kraj. Mnogo je teže održati se na vrhu.
31
Mikal Hem ŽELITE LI DA POSTANETE DIKTATOR izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić korica © Erlend Askhov www.askhov.no ISBN 978-86-7034-101-2 štampa Standard 2
marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail:
[email protected] www.zavet.co.rs
