BU&CW
1
BU&CW
Maj Ða
Šifra Solomon
2
BU&CW
Naziv originala: Mai Jia Jiemi
Preveo Srđan Krstić Copyright © 2002 by Mai Jia
Translation Copyright © 2014 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo ISBN 9788610012170
3
BU&CW
NA POČETKU
4
BU&CW
1.
Čovek koji je napustio Tungdžen na malom crnom brodiću 1873. sa namerom da studira u inostranstvu bio je najmlađi član sedme generacije čuvene porodice trgovaca solju: Žungovih iz Ðangnana. Kada je otišao, zvao se Žung Cilaj, ali u vreme kada se vratio ime mu je bilo Džon Lili. Oslanjajući se na ono što su ljudi kasnije pričali, on je bio prvi u porodici Žung koji se odrekao trgovačkog nasleđa i bavljenja trgovinom i stekao akademsko zvanje, da ne pominjemo veliki patriotizam. Naravno, ovakav razvoj situacije bio je neraskidivo vezan s mnoštvom godina provedenih u inostranstvu. Međutim, kada je porodica Žung u početku odabrala da baš on bude taj koji će otići na onu stranu okeana, oni to nisu učinili da bi napravili neku temeljnu promenu u putevima kojima sreća pohodi njihov klan, ne, oni su to uradili zato što su se ponadali da bi to moglo da pomogne Baki Žung da poživi malo duže. Kao mlada žena, Baka Žung se pokazala kao izuzetna majka, donevši na svet devetoricu sinova i sedam kćerki tokom dve decenije; a što je još važnije, svi oni su porasli i postali odrasli ljudi. Bila su to upravo ona deca koja su postavila temelje bogatstva porodice Žung, čime je njena pozicija na vrhu hijerarhije klana Žungovih ustanovljena za sva vremena. Zahvaljujući požrtvovanoj pažnji svoje dece i unuka, ona je živela mnogo duže nego što bi inače poživela, ali i pored svega toga nije bila srećna žena. Proganjale su je sve vrste uznemirujućih, složenih i strašnih snova koje mogu da se zamisle, tako da se često iz snova budila vičući i vrišteći; čak bi i usred dana umela da pati od posledica noćnih mora koje su je pratile i kada snovi prođu. Kada bi ove noćne more počele da je muče, njeno brojno potomstvo, a da ne pominjemo ogromno bogatstvo familije, kao da joj je postajalo nepodnošljiv teret. Plamenovi koji su lizali tamjan u mangalama često su podrhtavali, uzdrmani silom njenih vrisaka koji su visokim tonovima parali noć. Svakog jutra je nekoliko učenih ljudi iz mesta dolazilo na poziv porodice Žung u njihovo zdanje da bi protumačili snove stare gospođe, ali kako je vreme prolazilo, pokazalo se da niko od njih i nije baš od neke naročite koristi. Od svih tih ljudi koje je porodica pozivala da tumače njene snove, na Baku Žung je najdublji utisak ostavio jedan mladi momak kojeg je nedavno more izbacilo u Tungdženu, a došao je odnekud s one strane okeana. Ne samo da nije pravio greške objašnjavajući unutarnje značenje snova stare dame, već je ponekad izgledalo kao da poseduje i moć predviđanja događaja tumačeći značaj pojavljivanja određenih ličnosti u budućnosti. Samo su njegove mlade godine zavodile ljude da pomisle kako su njegove sposobnosti koje vode u tom smeru natprirodne - ili da upotrebimo reči Bake Žung: „Nikad ništa dobro nije ispalo kada zaposliš ljude koji još ne umeju da obrišu ni sopstveno dupe.“ Bio je veoma dobar u objašnjavanju snova ali njegova veština proricanja nije bila na istom nivou. Izgledalo je da, ako tog dana ustane na pogrešnu nogu, onda čitavog dana nije sav svoj. Ako ćemo baš u detalje, bio je izuzetno dobar kada je trebalo da se nosi sa snovima prvog dela noći, ali je bio potpuno nesposoban da se nosi sa snovima koje je ona sanjala dok se približavalo svanuće, a pogotovo sa snovima u 5
BU&CW
okviru snova. Po njegovom sopstvenom priznanju, nikada nije formalno studirao i uvežbavao ovu vrstu tehnike proricanja, ali je uspeo da nauči ponešto tako što je jednostavno uvek bio uz svog dedu, pažljivo ga slušao i upijao od njega. Budući da se ovakvim stvarima ranije samo površno bavio, teško da je mogao da smatra sebe nekim ekspertom. Baka Žung je pomerila u stranu pokretni panel na zidu i pokazala mu srebrne poluge koje su tu bile naslagane, moleći ga da nekako dovede svog dedu u Kinu. Jedini odgovor koji je dobila bio je da je to nemoguće. Postojala su dva razloga. Prvi je taj što je njegov deda i sam bio veoma bogat čovek i odavno je izgubio interes da zarađuje još više novca. Uz to, njegov deda je bio i veoma star i pomisao da putuje preko okeana u tim godinama nasmrt bi ga preplašila. Međutim, ovaj mladić ipak je imao i jedan veoma praktičan predlog za staru gospođu: zašto ne bi ona poslala nekoga preko mora, da uči od njegovog dede. Ako već Muhamed neće do brega, onda će breg nekako morati da dođe do Muhameda. Sledeći zadatak je bio da pronađu odgovarajuću osobu u tom mnoštvu naslednika stare gospođe, koja bi mogla da ispuni ovaj zadatak. Postojala su dva osnovna kriterijuma na osnovu kojih je pravljen odabir. To je trebalo da bude neko sa neobičnim osećajem rodbinske dužnosti prema Baki Žung, i ko bi bio spreman da trpi i pati zbog nje. Preko toga, to je trebalo da bude neko veoma inteligentan i zainteresovan za učenje, neko ko bi mogao da nauči komplikovane tehnike tumačenja snova i proricanja, i to u najkraće vreme, a na najvišem nivou. Nakon veoma pažljivog i strpljivog procesa nalik hirurškoj intervenciji, za ovaj zadatak je odabran dvadesetogodišnji unuk koji se zvao Žung Cilaj. Tako je Žung Cilaj, naoružan pismom sa preporukama koje je napisao mladi čovek s one strane okeana, i pritisnut obavezom da pronađe način kako da produži život svoje očajne bake, poslat preko okeana u potrazi za znanjem. Mesec dana kasnije, tokom jedne olujne noći, dok je teretnjak na koji se Žung Cilaj ukrcao s mukom krčio put kroz nepregledni okean, njegova baka je sanjala da je tajfun progutao brod i potopio ga, poslavši tako njenog dragog unuka da nahrani ribe. Taj san je toliko jako ščepao staru gospođu da je počela otežano da diše. Trauma koju je san prouzrokovao dovela je do srčanog udara; stara gospođa umrla je u snu. Zbog dužine i svih teškoća njegovog putovanja preko okeana, u vreme kada je Žung Cilaj stao pred svog nesuđenog učitelja i kada mu je predao pismo s preporukama kojim je trebalo da se predstavi, stari čovek je njemu zauzvrat pružio drugo pismo, u kome je pisalo da je njegova baka preminula. Informacije uvek brže putuju od ljudi. Kao što i sami znamo iz ličnog iskustva, najbrži trkač je uvek onaj koji prvi prođe kroz cilj. Starac je oštrim pogledom gledao u ovog mladića koji je došao izdaleka, a taj pogled je bio tako prodoran da je mogao da ubije i pticu u letu. Izgledalo je da je iskreno zainteresovan da preuzme ovog inostranog studenta, koji mu je došao u svojim mladim, nevinim godinama. Kada je malo razmislio o svemu, a pošto je Baka Žung već bila umrla, nije imalo mnogo smisla u tome da stiče određene ezoterične veštine, pa je, s dubokim uvažavanjem starčeve ponude, mladi Žung Cilaj rešio da se ipak vrati kući. Međutim, dok je čekao da dođe vreme polaska, na fakultetu je upoznao još jednog Kineza. Ovaj čovek ga je poveo na nekoliko časova, posle kojih više nije imao želju da se vrati, zato što je otkrio da postoji mnogo toga što bi voleo da zna i da nauči. Ostao je s tim drugim Kinezom - tokom dana su njih dvojica išli na časove matematike i geometrije. Uveče su išli na koncerte sa jednim starijim studentom iz Praga. Toliko je uživao u svemu da nije ni primetio kako je vreme brzo prošlo; kada je konačno shvatio da je došlo vreme da se 6
BU&CW
vrati, već je bilo proteklo čitavih sedam godina. U jesen 1880, Žung Cilaj se ukrcao na brod skupa sa desetak bačvi mladog vina, i pošao je nazad istim onim dugačkim putem kojim je i došao, ne bi li se vratio kući. U vreme kada je stigao, negde usred zime, vino je već uveliko moglo da se pije. Da u vezi s ovim citiramo ljude koji su živeli u Tungdženu: porodica Žung se uopšte nije bila promenila tokom ovih sedam godina - klan Žungovih je ostao klan Žungovih, trgovci solju su i dalje trgovali solju, porodica koja je cvetala, cvetala je i dalje, a novac je nastavio da pristiže sa svih strana kao i pre. Jedino što je bilo drugačije bio je ovaj mladi čovek koji je otišao u inostranstvo i živeo tamo neko vreme - više i nije bio baš tako mlad, a stekao je i zaista čudno ime: Lili. Džon Lili. A tome bi svakako trebalo dodati da je stekao i neke više nego čudne i neobične navike: kao prvo, nije imao perčin, nosio je nekakvu kratku jaknicu umesto dugačke svilene odore, voleo je da pije vino koje je imalo boju krvi, a govor mu je bio pun nekih reči koje su zvučale kao kreštanje ptica, i još mnogo toga. Najčudnije od svega bilo je da jednostavno nije mogao da podnese miris soli - kada bi otišao dole u luku ih da nešto kupi, taj oštri, štipajući miris soli napadao je i vređao njegove nozdrve, pa ga je to često teralo na povraćanje, a nekad je, teran nagonom, povraćao i žuč. Izgledalo je posebno zastrašujuće i neprikladno da sin trgovca solju ne može da izdrži miris soli; ljudi su se prema njemu ponašah kao da je bolestan od neke ozbiljne, neizlečive bolesti. Kasnije je Žung Cilaj objasnio svima šta mu se dogodilo kada je bio na brodu kojim Je prelazio okean, slučajno je pao preko ograde i obreo se u vodi, a tom prilikom je progutao toliko morske vode da umalo nije od toga i umro. Sve strahote i užasi ovog događaja uvukli su se do same srži njegovih preživelih kostiju. Nakon toga je sve vreme dok je bio na brodu u ustima držao lišće čaja, inače jednostavno ne bi nikako mogao da izdrži putovanje. Naravno, objašnjavati ono što se dogodilo je jedno, ali naterati ljude da prihvate ovu činjenicu nešto je sasvim drugo. Ako nije mogao da podnese miris soli, kako je onda, pod milim bogom, mislio da se uključi u porodični posao? Pa ne može gazda da ide uokolo i da zapoveda sa ustima punim lišća čaja. Bio je to veoma ozbiljan, razdirući problem. Na svu sreću, pre nego što je krenuo u daleke zemlje, Baka Žung je zapisala da mu se da sve ono srebro koje je stajalo iza pokretnog panela u njenoj sobi, kao nagrada za njegovu porodičnu odanost prema njoj. Kasnije će on veoma dobro upotrebiti taj novac, pošto je njim platio sve troškove otvaranja škole u prestonici provincije, u S Gradu, koju je nazvao Lilijeva matematička akademija. Bila je to prethodnica čuvenog N Univerziteta.
7
BU&CW
2.
N Univerzitet je postao popularan još u vreme kada je bio Lilijeva matematička akademija. Prva osoba koja je proslavila akademiju bio je sam Džon Lili. Uprkos svim otporima, on je sve ljude šokirao upornim zahtevom da akademija treba da bude otvorena i za devojke koje bi želele da studiraju. Tokom prvih nekoliko godina njenog postojanja, akademiju su mnogi smatrali za neku vrstu vašarske atrakcije. Svako ko bi nekim poslom došao u glavni grad provincije, odvojio bi malo vremena da razgleda po akademiji i da uživa u spektaklu. Ponašali su se kao da prolaze kroz ulicu crvenih fenjera. Sa feudalnim navikama i pogledima na svet koje su ljudi imali u to vreme, sama činjenica da su u akademiji studirale i devojke bila je dovoljna da vlasti ovu ustanovu odmah zatvore. S vremenom su ljudi ponudili mnoga objašnjenja zašto je akademija ipak uspela da opstane - od kojih je ono dato u zvaničnoj genealogiji porodice Žung verovatno najpouzdanije. Oni su verovatno izašli pred vlasti i rekli: ako mi hoćemo da uništimo sopstvene ćerke, kakve onda to veze ima sa vama? Zadržati sve u okviru porodice bila je sasvim dobra ideja. Bio je to jedini razlog i što silna ogovaranja i šaputanja u vezi s ovim nisu mogla da prouzrokuju zatvaranje Lilijeve matematičke akademije. Isto kao što odrastanje dece prati mnogo zavijanja i plača, sva ta strka oko Lilijeve matematičke akademije jednostavno je pomogla da ova postane izuzetno poznata. Druga osoba po kojoj se Akademija prepoznavala bila je takođe član porodice Žung - dete rođeno u vreme kada je stariji brat Džona Lilija (koji je tada već imao više od šezdeset godina) uzeo konkubinu. To dete je bila ćerka i bila je Lilijeva bratanica. Rođena je sa velikom, okruglom glavom, ali osim toga joj ništa drugo nije falilo; zapravo, bila je to izuzetno inteligentna devojka. Još dok je bila dete postalo je jasno da je devojčica izuzetno pametna, a posebno kada su u pitanju bili matematika i računanje. Sa jedanaest godina krenula je na akademiju, a kada je napunila dvanaest, počela je da učestvuje na takmičenjima na kojima su učestvovali majstori računanja na drvenoj računaljki, abakusu. Niko nije mogao da veruje svojim očima kada bi video koliko je brzo radila na ovoj računaljki; mogla je da pomnoži dva četvorocifrena broja dok pljuneš. Ona vrsta matematičkih problema koja je ostale terala da se dobro pomuče i mučnu glavom da bi ih razrešili, za nju je bila dečja igra, ali je sve to na neki način umelo i da razočara ljude koji su joj postavljali zadatke, pa su oni naglas zamerali da vara tako što sigurno unapred zna koja če joj pitanja oni sami postaviti. Slepi čovek koji je živeo od proricanja sudbine ljudima na osnovu oblika njihovih glava jednom joj je rekao da ona spada u retku vrstu genija, koji se pojavljuju samo jednom u hiljadu godina. Kada je napunila sedamnaest godina, krenula je na put i prešla pola sveta sa svojim rođakom koji je pošao da upiše studije na Univerzitetu Kembridž. Kada je brod utonuo u gustu maglu što se uzdizala iznad londonskih dokova, njen rođak (koji je obožavao da izmišlja kratke poeme) bio je inspirisan ovim prizorom da napiše: 8
BU&CW
Uz snagu okeanskih talasa, Stigao sam u Veliku Britaniju. O Velika Britanijo, O Velika Britanijo, Magle ne mogu da sakriju da si veličanstvena...
Pošto se probudila, jer je njen rođak ovu priglupu pesmicu naglas recitovao, okrenula se žmirkajući i pogledala u svoj zlatni sat. Rekla je: „Putujemo trideset devet dana i sedam sati." Odmah nakon toga, njih dvoje bacili su se na upražnjavanje svoje dobro uvežbane igre pitanja i odgovora: „Trideset devet dana i sedam sati je...?" „Devet stotina i četrdeset i tri sata.“ „Devet stotina i četrdeset i tri sata je...?“ „Pedeset i šest hiljada, pet stotina i osamdeset minuta." „Pedeset i šest hiljada, pet stotina i osamdeset minuta je...?“ „Tri miliona, tri stotine i devedeset i četiri hiljade i osamsto sekundi." Ovakva vrsta igre odavno je postala deo njenog života - ljudi su se ponašali prema njoj kao prema živoj računaljki, abakusu, očekujući da ona u dahu izračuna sve što im je potrebno. Neprestano uvežbavanje ovih njenih sposobnosti dovelo je do toga da je ona samo još brže i bolje obavljala ono što se od nje tražilo. Sve je to dovelo do trenutka kada su ljudi jednostavno počeli da je zovu Abakus. Zbog toga što joj je glava bila izuzetno velika, mnogi su je zvali i Glava Abakusa. Činjenica je bila da je bolje izračunavala sve što je potrebno od bilo koga drugog. Izgledalo je i da su se sve matematičke veštine, koje su se generacijama sticale u porodici Žung kroz posao kojim su se bavili, sada skupila i nataložile u njoj; kao da je njihovo kvantitativno iskustvo kroz nju doživelo svoju kvalitativnu promenu. Kada je stigla u Kembridž, zadržala je sve svoje ranije matematičke veštine, ali se pokazalo da takođe poseduje još jednu veštinu - doduše prilično neočekivanu - a to je bio talenat za učenje jezika. Dok su drugi ljudi morali da stisnu zube i navale na ono što ih čeka, ona kao da je u hodu učila jezike od svojih drugarica iz sobe, a s vremenom je u tome postajala sve brža i uspešnija. Svakog novog semestra bi pronašla neku novu cimerku, i dok bi se semestar završio, već je umela da govori i novi jezik, sa neverovatnom tečnošću i potpunim razumevanjem izreka i poštapalica. Naravno, u tom njenom metodu učenja jezika nije bilo ničeg posebnog - izgledao je kao savršeno uobičajen način učenja jezika koji bi mogao da pođe za rukom svakom ko bi pokušao da ga primeni. Zanimljivi su rezultati koje je na ovaj način postigla. To joj je omogućilo da nauči sedam jezika u samo nekoliko godina, i to ne samo da ih je govorila, već je mogla i da ih čita i piše. Jednoga dana je u školskom dvorištu srela mladu tamnokosu ženu i pokušala je da razgovara sa njom. Kada nisu uspele da ostvare komunikaciju, pokušala je da upotrebi i neki od ostalih sedam jezika koje je naučila, ali ni to nije dalo rezultata. Ispalo je da je devojka upravo stigla iz Milana i da je govorila jedino italijanski. Kada je ovo otkrila, odmah ju je pozvala da joj bude cimerka. Bilo je to upravo onog semestra kada je počela da radi na svom dizajnu čuvenog Njutnovog matematičkog mosta. Njutnov matematički most je jedna od znamenitosti Univerziteta u Kembridžu. 9
BU&CW
Most se sastoji od 7.177 greda, koje su sve do jedne različite veličine. Ukupno je u most ugrađeno 10.299 ravnih površina, tako da, ukoliko biste poželeli da ih sve spojite ekserima, u najmanju ruku bi vam bilo potrebno nekih 10.299 eksera. U svakom slučaju, prema pre danju, Njutn je sve eksere bacio u reku Kem i sagradio ovaj most tako da ga na mestu drži jedino gravitacija - što zapravo i čini ovo njegovo delo matematičkim čudom. Tokom mnogih godina, studenti matematike na Kembridžu sanjali su o tome da nekako razotkriju tajnu Matematičkog mosta - ili da to tačnije kažemo, ono što su pokušavali da naprave bila je replika Matematičkog mosta na papiru. Niko u tome nije uspeo. Nekoliko ljudi je uspelo da napravi repliku ovog mosta ali tako da im je za to trebalo više od hiljadu eksera, a samo nekoliko je uspelo da napravi repliku mosta sa manje od hiljadu eksera. Osoba koja je najviše uspela da se približi Njutnu bio je jedan Islanđanin, koji je napravio dizajn što zahteva 561 ekser. Čuveni matematičar, profesor ser Džozef Larmor (u to vreme predsednik Njutnovog matematičkog društva), tada je obećao svakome ko bude konstruisao most upotrebivši manje eksera od Islanđanina, čak i ako je to samo za jedan ekser manje, da će na taj način steći titulu doktora matematičkih nauka na Univerzitetu u Kembridžu. Tako je Glava Abakusa dobila univerzitetsko zvanje doktora nauka sa Kembridža, jer je napravila model mosta kome je bilo potrebno samo 388 eksera. Posle ceremonije dodele diplome, ćaskala je sa jednim od dekana na italijanskom, pokazujući na taj način da je u međuvremenu usavršila još jedan jezik. Ovo se dogodilo tokom njene pete godine boravka u Kembridžu, kada je imala dvadeset i dve godine. Sledeće godine su dva brata, koja su se nadala da podignu ljudsku rasu u nebo, došla u Kembridž da je posete; njihova vizija i hrabrost impresionirah su je toliko da je otišla u Ameriku s njima. Dve godine kasnije, u Severnoj Karolini, prvi ikada napravljeni avion uspešno je poleteo sa peščanih dina i podigao se u nebo. Ispod trupa ovog aviona bila je srebrnim slovima napisana legenda sa imenima najvažnijih ljudi koji su učestvovali U poduhvatu dizajniranja i konstrukcije ove mašine. U četvrtom redu stajalo je: Dizajner krila: Žung Abakus Lili iz S Grada, Kina. Ime Žung Abakus Lili upotrebljavala je kada je bila na zapadu, ali u genealogiji klana Žungovih njeno ime bilo je Žung Joujing, član osme generacije ove bogate porodice. A dva brata koja su je odvela sa Kem bridža bili su pioniri leta na spravama težim od vazduha: braća Rajt. Ako je avion braće Rajt podigao njeno ime u nebo, ona je podigla reputaciju Lilijeve matematičke akademije u stratosferu. Posle Sinhajske revolucije 1911, shvatila je da je sudbina nacije na prekretnici, tako da je prekinula dugogodišnje zaruke i raskinula vezu sa verenikom, da bi se vratila na alma mater i tu zauzela poziciju dekana Odeljenja za matematiku. Do tada je Lilijeva matematička akademija već promenila ime u N Univerzitet. U leto 1913. godine, predsednik Njutnovskog matematičkog društva, profesor ser Džozef Larmor, posetio je Kinu, noseći sa sobom model njenog dizajna Matematičkog mosta za koji je upotrebljeno 388 eksera, a koji je potom konstruisan na terenima Univerziteta. Ovaj događaj je samo još više proneo slavu N Univerziteta; moglo bi se zato reći da je profesor ser Džozef Larmor postao treća osoba koja je proslavila i uzdigla ovo mesto. U oktobru 1943, tokom japanskog bombardovanja, ovo mesto bilo je sravnjeno sa zemljom i potpuno je izgorelo. Izuzetni poklon koji je profesor ser Džozef Larmor doneo - model 1:250 Njutnovog matematičkog mosta - takođe je progutala vatra. Ali tada je 10
BU&CW
žena koja je osmislila most bila mrtva već čitavih dvadeset i devet godina. Preminula je godinu dana nakon što je Larmor posetio N Univerzitet, pre nego što je napunila četrdeset godina.
11
BU&CW
3.
Žung Joujing, poznata i kao Žung Abakus Lili ili Glava Abakusa, umrla je prilikom porođaja. To se dogodilo toliko davno da su odavno preminuli i svi oni koji su prisustvovali porođaju i mogli da posvedoče o njenim mukama, ali je priča o njenoj užasnoj agoniji i patnji prenošena generacijama, s jednog kolena na drugo, kao pripovest o svim užasima jedne bitke za život. Pošto je bila ispričana i prepričana hiljadu puta, čitava priča postala je rafinisana i u nekoj meri klasična u svojim detaljima, sve dok oni nisu postali nešto poput događaja u jednoj velikoj sagi. Kao što možete da zamislite, njene muke i patnje tokom porođaja bile su užasne - po svemu sudeći njeni krici i uzdasi čuli su se tokom dva dana i dve noći, koliko je porođaj trajao, dok je miris krvi prvo ispunio njenu sobu u bolnici, potom bolničke hodnike, sve dok nije pronašao put da stigne i do glavne ulice. Doktor je pokušavao da joj pomogne najnaprednijim tehnikama toga vremena, i najglupljim mogućim metodima porođaja, pokušavajući da porodi bebu na svaki mogući način, ali detetova glava se nikako nije pojavljivala iz materice. U početku je hodnik ispred bolničke sobe u kojoj se porađala bio pun članova porodice Žung - i članova klana Lin, iz koga je poticao otac - i svi su čekali da se dete rodi, ali kako je vreme prolazilo, postepeno su odlazili jedno po jedno, sve dok nije ostalo samo nekoliko najodanijih sluškinja. Čak i oni najčvršći bili su zgroženi dužinom i teškoćama porođaja; postalo je jasno da čak ni ona radost zbog rađanja novog života neće moći da se nosi sa užasom smrti detetove majke. Ponekad je njena smrt izgledala neizbežno, da bi se potom učinilo kao da ima šanse da se izvuče i da preživi, dok je vreme, ipak, neumoljivo marširalo prema surovom i neminovnom ishodu. Stari gospodin Lili bio je poslednji koji je stigao u hodnik, ali je takođe bio i poslednji koji ga je napustio. Pre nego što je otišao, rekao je: „Ovo dete će biti ili genije ih đavo.“ „Postoji šansa od nekih osamdeset do devedeset procenata da se ovo dete neće ni roditi“, odgovorio mu je doktor. „Rodiće bebu." „Ne, neće." „Vi ne shvatate da je ona zaista jedna izuzetna žena." „Ali ja veoma dobro poznajem žene, i ako ona bude rodila ovu bebu, to će biti čudo." „Ona i jeste od onih bića kojima se događaju čuda." Stari Lili hteo je da ode odmah pošto je rekao ono što je imao da kaže. Lekar ga je sprečio da ode. „Ovo je bolnica i vi morate da saslušate ono što hoću da vam kažem. Šta hoćete da uradim ako ona zaista ne može da rodi ovo dete?" Stari Lili je na trenutak zaćutao. 12
BU&CW
Lekar je istrajavao: „Želite li da spasem majku ili dete?" Stari Lili je bez ijednog trenutka oklevanja rekao: „Naravno da ćete spasti majku." Naravno, u svetlu svemoćnog predodređenja i sudbine koji su imali svoje zamisli, kako bi neko mogao da shvati ozbiljno reći starog gospodina Lilija? Negde pred jutro je žena koja se porađala potpuno izgubila snagu posle još jedne čitave noći ispunjene borbom, tako da je od umora i iscrpljenosti pala u nesvest. Doktor ju je povratio uz pomoć ledene vode, dajući joj i injekciju sa dvostrukom dozom stimulansa da bi je pripremio za konačni pokušaj. Veoma jednostavno joj je objasnio: ako ovaj poslednji pokušaj ne uspe, moraće da žrtvuju dete da bi majci spasli život. Stvari nisu baš išle po planu; majci su tokom poslednjeg pokušaja da se porodi otkazali pojedini vitalni organi. Na kraju je bebi spasen život, carskim rezom koji je obavljen po vanrednoj proceduri. Beba je rođena po cenu života sopstvene majke, za koju ste mogli da vidite koliko je patila tokom svega onoga što se događalo. Nakon što je beba konačno rođena, svi su bili šokirani kada su videli kolika joj je glava. Upoređujući je sa glavom sina, glava preminule majka nije bila ništa! Imati prvu bebu s tako ogromnom glavom, da ne pominjemo da je žena u to vreme imala gotovo četrdeset godina, bila je poprilična garancija da će porođaj ubiti ovu jadnu ženu. Ponekad se čini da su dela sudbine zaista misteriozna: žena koja je uspela da pošalje u nebo nekoliko tona metala završila je na kraju kao žrtva jedne od šala majke prirode. Posle rođenja deteta, porodica Lin je pokušavala da mu nađene sve vrste imena nadimke, imena sa stilom, formalna imena i šta sve ne - ali su ubrzo otkrili da je sve to samo besmislen napor - njegova velika glava i užasna priča o načinu na koji je stupio na ovaj svet osigurali su da ga svi zovu Glavoubica. ,,Glavoubica!“ ,,Glavoubica!“ Bilo je to ime od koga se nikada nisu umorili. „Glavoubica!" „Glavoubica!" Teško je u to poverovati, ali sasvim je izvesno da su s vremenom svi počeli da ga zovu jednostavno Ubica, a on je i zaslužio ovo ime, pošto je uradio neke zaista grozne stvari. Porodica Lin bila je jedna od najbogatijih porodica u glavnom gradu provincije, a radnje koje su posedovali ispunjavale su obe strane duž dva kilometra jednog od najvećih bulevara u prestonici provincije. Međutim, kada je Ubica porastao, njihova ogromna imovina počela je naglo da se topi, pošto su morali da plaćaju njegove kockarske dugove ili da ga izvlače iz drugih vrsta nevolja. Da nije bilo jedne kurve koja ga je nasmrt izbola nožem, porodica Lin bi na kraju verovatno izgubila i svoju kuću sa svime što je bilo u njoj. Priča se da je Ubica počeo da se bavi kriminalom još sa dvanaest godina, a kada je umro, imao je svega dvadeset i dve. Tokom te decenije učestvovao je u još desetak ubistava, a zaveo je i ostavio bezbroj žena. U isto vreme, prokockao je čitavu planinu para i vrednost svih radnji u dugačkoj ulici. Ljudima je bilo neverovatno da je jedna tako izuzetna žena, genijalka koja se rađa jednom u hiljadu godina, mogla na svet da donese tako izopačenog sina. Porodica Lin je odahnula kada je Ubica umro; no onda se pojavila napast u obličju nepoznate, misteriozne žene. Došla je iz krajeva izvan provincije i zahtevala je da vidi prvog čoveka porodice Lin. Kada su je primili, ničice je pala na zemlju i počela da plače. Pokazujući svoj, tada već prilično narasli stomak, kroz plač je ponavljala: „Ovo je dete mladog gospodina Lina!“ Porodica je znala da biste mogli da popunite palube pet-šest 13
BU&CW
brodova kada biste hteli da uputite nekud preko mora sve žene koje je Ubica zaveo; ali do tog trenutka nijedna od njih nije došla u njihovu kuću, tvrdeći da je trudna. Ono što je bilo još čudnije, žena nije dolazila iz njihove provincije, tako da su samo bili dodatno sumnjičaviji prema njoj, a ljutnja i bes u njima su rasli. Bukvalno su je išutirali napolje kroz vrata. Žena je pomislila da će udarci barem prouzrokovati pobačaj, što je nije mnogo brinulo. Međutim, i pored silnih modrica i bola koji je osećala, beba je ostala u njoj. Onda je sama skupila šake u pesnice i udarila se po stomaku nekoliko puta, ali ni to nije dalo naročitog efekta. Bila je toliko nesrećna da je sela nasred puta i počela da vrišti od muke. Na kraju se oko nje okupilo mnoštvo radoznalih, od kojih je jednom čoveku bilo žao pa ju je posavetovao da ode do N Univerziteta i tamo isproba svoju sreću. Pored svega, i oni su na neki način bili Ubi čina porodica. Žena se nekako odvukla do Univerziteta, da bi klekla ispred starog Džona Lilija. Stari gospodin Lili bio je veoma pošten čovek visokih principa i strašno ga je pogađalo to što se drugi ljudi ponekad tako loše ponašaju. Bio je veoma saosećajan prema svakome ko je trpeo nepravdu, tako da je primio mladu ženu k sebi. Sledećeg dana je naredio svom sinu, Žungu Sjaolaju, koga su inače svi zvali Mladi Lili - da je odvede na njihovo imanje u Tungdženu. Imanje s kućama Žungovih u Tungdženu prostiralo se na pola sela. Krovovi različitih kuća bili su podignuti tako blizu jedan drugome da su ličili na riblju krljušt, mada se jasno primećivalo da su počeli da stare. Na obojenim stubovima i zidovima kuća boja je počela da se ljuspa i da otpada, što je jasno davalo do znanja da su se vremena promenila. Nakon što je Stari Lili smestio svoju akademiju u sedište provincije, mnogi članovi porodice Žung pošli su za njim da bi studirali na njegovoj akademiji, što je uticalo da ovo imanje polako iza sebe ostavi dane svoje najveće slave. Jedan od razloga ovog postepenog ali sigurnog propadanja bio je i taj što je malo preostalih mladih ljudi bilo zainteresovano da nastavi s porodičnim poslom. Osim toga, ni perspektive ovog posla nisu bile baš sjajne - nakon što je vlada uvela državni monopol na so, porodici Žung je bio ukinut glavni izvor prihoda. Životni stav mnogih članova porodice Žung koji su studirali kod Starog Lilija bio je oblikovan dubokim uticajem svih ovih događaja: bih su zainteresovani za naučnu metodu i razotkrivanje istine; nisu više svi hteli samo da zarađuju novac i da uživaju u luksuzu. Tako izolovani u svojoj kuli od slonovače, kao da nisu ni najmanje osetili propast porodičnog posla i značajno smanjivanje sopstvenog bogatstva. Tokom jedne dekade porodica Žung je izgubila gotovo sve što je posedovala, mada nisu voleli otvoreno da govore o tome kako se sve to i dogodilo. Zapravo, svi su mogli da vide uzrok ovakvog razvoja događaja kako visi iznad glavnog ulaza na prostrano imanje. Bila je to tabla na kojoj su zlatnom bojom bile ugravirane reči: „Pristalice Severne ekspedicije", vojne akcije koja je dovela do ponovnog ujedinjenja Kine. Iza ovoga je bila i određena priča. Navodno, kada je Nacionalna revolucionarna armija stigla do S Grada, Stari Lili je video kako svi njegovi studenti na ulicama skupljaju sredstva za ovu kampanju, i bio je toliko ganut da je iste noći otišao u Tungdžen da proda dokove i pola radnji koje su predstavljale poslovno carstvo porodice Žung, a koje je ova stvarala generacijama. Upotrebio je novac da bi kupio čitav brod pun municije za Severnu ekspediciju, zbog čega je bio nagrađen pomenutom tablom. Zbog svega ovoga, porodicu Žung su svi smatrali velikim patriotama. Na nesreću, nedugo potom je čuveni general, koji je dao da se tabla napravi i ispiše posebnom kahgrahjom, postao traženi kriminalac i sada je bežao od iste vlade za koju se borio, što je značajno uticalo na svu njegovu zaostavštinu. Zato je nešto kasnije vlada napravila istu takvu tablu sa istim rečima i identičnom pozlatom, s tim što je kali grafija bila potpuno drugačija. Od porodice Žung su zatražili odobrenje da staru tablu zamene novom, ali je Stari Lili jednostavno odbio. Od tog trenutka pa nadalje, izgledalo je da je familija Žung upala u 14
BU&CW
beskrajne probleme s vladom, tako da je njihov posao počeo da trpi i da propada. Stari Lili se nije obazirao na to što posao trpi, već je uporno insistirao na tome da tabla ostane. Išao je toliko daleko da je govorio kako tu tablu mogu da skinu samo ako pređu preko njega mrtvog. Porodica Žung je morala da prihvati da stalno postaju sve siromašniji. Imanje Žungovih, nekada ispunjeno životnom vrevom dok su gospodari i njihove sluge išli svojim poslovima, sada je bilo prilično pusto i tiho. Kada biste i videli neke ljude, brzo biste shvatili da su mnogi od njih stari i da je mnogo više žena nego muškaraca, mnogo više slugu nego gospodara. Mesto je očigledno propadalo, kako su se stvari kretale od lošeg ka gorem. Budući da je tu živelo sve manje ljudi, posebno mladih, živahnih ljudi, kuće su izgledale čak i veće nego što jesu, i mnogo, mnogo tiše. Ptice su pravile gnezda u granama, paukovi su pleli svoje mreže ispred ulaznih vrata, staze među kućama su se gubile u travi i nestajale negde u mraku, domaće ptice ljubimice odletale su odatle i gubile se negde na nebu, veštačka planina je postala prava, cvetna bašta je postala divlja livada, a zadnji deo dvorišta se pretvorio u đubrište. Ako ste nekada za ovo mesto mogli da kažete da je bilo kao divna, elegantna i svetlim bojama obojena slika, sada ste mogli reći da se samo naziru skice nekadašnje slike, iako tu i tamo izbija originalan pigment s platna, što sve skupa zamućuje čistoću nekadašnjeg završenog i punog dela. Ali ako biste želeli negde da sakrijete anonimnu i misterioznu ženu prilično sumnjive prošlosti, teško da ste mogli da nađete bolje mesto za to. Mladi Lili je zaista dobro napregnuo mozak da bi smislio kako da na tera gospodina i gospođu Lili da prihvate ženu. Svi članovi sedme generacije klana Žungovih odavno su umrli, sa izuzetkom Starog Lilija, koji je živeo daleko, u glavnom gradu provincije. Tako su gospodin i gospođa Žung nesumnjivo bili vođe klana Žungovih u Tungdženu. Gospodin Žung je već dobrano zašao u godine i imao je jedan srčani napad koji ga je ostavio bez mnogih funkcija, te je bio prinuđen da provodi vreme u krevetu. Bio je redukovan na status senke; sva vlast je odavno bila prešla u ruke gospođe Žung. Ako je Ubica zaista napravio dete ovoj ženi, onda su nesumnjivo gospodin i gospođa Žung bili detetovi ujak i ujna, ali nije izgledalo da im se ta činjenica imalo dopadala. Prisetivši se da je gospođa Žung odani budista, Mladi Lili je shvatio da je plan započeo da mu se vrti u glavi. Odveo je ženu pravo u odaje za molitvu gospođe Žung i tamo je, okupan mirisima zapaljenih štapića i uz blago tapkanje po drvenoj ribi koja je stajala ispred nje, Mladi Lili sa gospođom Žung započeo unapred pripremljeni razgovor. Gospođa Žung je pitala: „A ko je ona?“ ,,Žena.“ „Šta god si hteo, bilo bi bolje da mi to kažeš što pre jer hoću da nastavim sa izgovaranjem svojih sutri.“ „Ona je u drugom stanju." „Ja nisam lekar, šta hoćeš da uradim u vezi s tim?" „Ona je odani budista i odrasla je u budističkom domu za napuštenu decu. Nije udata ah je prošle godine otišla na planinu Putuo da se pomoli tamošnjoj statui Bude. Kada se vratila, otkrila je da je ostala u drugom stanju. Da li joj veruješ?" „Da li je zaista bitno da li joj verujem ili ne?" „Ako joj veruješ, onda ćeš je primiti u kuću?" „A šta će se dogoditi ako joj ne verujem?" „Ako joj ne veruješ, izbaciću je na ulicu." 15
BU&CW
Gospođa Žung je provela besanu noć, a Buda joj nije nimalo pomogao da se odluči šta da uradi. Bilo kako bilo, u podne, kada se Mladi Lili pretvarao da se sprema da izbaci mladu ženu iz kuće, iznenada je odlučila. Rekla je: „Može da ostane. Amitaba Buda, neka je blagosloveno njegovo sveto ime."
16
BU&CW
SKIDANJE TERETA
17
BU&CW
1.
Tokom dve godine, svaki praznik i odmor provodio sam na železnicama južne Kine, putujući po zemlji da bih intervjuisao pedeset i jednog sredovečnog ili čak i starijeg svedoka ovih događaja; i tek sam nakon skupljanja i upoređivanja hiljada strana beležaka shvatio da sam u stanju da sednem i da napišem ovu knjigu. Iz iskustva stečenog tokom putovanja po ovom regionu, shvatio sam zašto je jug drugačiji. Po mom sopstvenom uverenju, po dolasku na jug, osećao sam se kao da svaka moja pora iskri, puna života - da dišem nekako dublje, uživam u svakom minutu, da mi koža postaje glatkija i da čak i moja kosa postaje sjajnija i crnja. Onda nije teško shvatiti zašto sam odlučio da pišem knjigu na jugu - ali je teško shvatiti zašto se mojom selidbom na jug promenio i stil kojim pišem. Jasno mogu da osetim kako mi je meki vazduh juga doneo hrabrost i strpljenje tokom pisanja - što mi je u normalnim uslovima inače izuzetno teško; u isto vreme, moja priča je krenula putevima novih digresija, baš kao što i južno drvo buja i raste. Glavni junak moje priče se i dalje nije pojavio na sceni, mada će i on uskoro pristići. Na neki način, može se reći da je on već sada ovde, samo što ga još nismo videli; na isti način kao što se biljka razvija iz semena, prvi potezi ispod vlažne zemlje su nevidljivi. Dvadeset tri godine ranije, briljantna Žung Joujing prošla je kroz užasne muke da bi podarila život Ubici; i svaki bi se čovek ponadao da se nešto takvo neće ponovo dogoditi. Međutim, nekoliko meseci pošto je misteriozna žena došla da živi s Žungovima, istorija se ponovila. Zbog toga što je bila dvostruko mlađa, krici misteriozne žene imah su dvostruku snagu, kao nož koji se prislanja uz brusilicu. Njeni uzvici su plovili tamnim odajama kuća na imanju Žungovih, i od njih su vatre u lampama poigravale i gasile se, zbog čega se ledila krv u žilama čak i obogaljenom i zastrašenom gospodinu Žungu. Prvo je došla jedna babica i otišla, a onda druga, ponekad su uspevali da promene čaršav ispod žene koja se porađa, ali je svaki čaršav izlazio s teškim mirisom krvi, koji je prianjao uz njeno telo i raznosio se svuda uokolo, kao da se nalazila u mesari. Krv je padala sa kreveta na pod, samo da bi se širila po podu i stigla do praga. Kada bi pronašla svoj put, nastavljala bi da curi duž pukotina između tamnog kamenja koje je bilo postavljeno na stazu, sve dok ne bi stigla do korenja nekoliko starih šljiva što su rasle među blatom i korovom. Svi su mislili da je pocrnelo drveće šljiva u zapuštenoj bašti mrtvo, ali te zime ono je iznenada procvetalo - ljudi kažu da je to zato što je bilo natopljeno ljudskom krvlju. Ali tada, kada su pupoljci šljivinog drveta procvetali u januaru, misteriozna žena je bila već odavno mrtva i njena duša je odlebdela i postala gladan duh koji luta pustim visovima dalekih brda. Oni koji su u to vreme bih tamo govorili su da je pravo čudo što je misteriozna žena uspela da rodi dete; neki od njih su govorili da bi preživljavanje majke uz rođenje deteta bilo samo još veće čudo, koje bi se nadovezalo na ono prvo. Međutim, čudo se nije dogodilo - dete je rođeno, ali je žena suviše iskrvarila i umrla je. Nije lako da se dva čuda dogode jedno za drugim. Mada to nije bio pravi problem - pravi problem je nastao kada 18
BU&CW
je babica oprala dete od krvi i sluzi - svi su bili šokirani kada su otkrili da je dečak bio pljunuti Ubica: gust tepih tamne kose, ogromna glava, ista građa tela sve do dole, do mongolske tačke iznad dečje guze. Njih dvojica bili su isti. Nevina, laka prevara Mladog Lilija sada je bila razotkrivena kao gadan trik; misteriozna beba rođena nakon majčinog hodočašća dok trepneš se pretvorila u nelegitimno derište ubijenog nasilnika, proisteklo iz jedne od njegovih mučiteljskih veza sa ženama. Da gospođa Žung nije u detetu videla sličnosti sa njegovom odavno pokojnom bakom, sveticom gospođicom Lili, čak bi ga i ona ostavila negde napolju u nenastanjenoj divljini. U suštini, kada se postavilo pitanje da li i kako da se reše deteta, život mu je spasla veza sa njegovom bakom i omogućila mu da poraste na imanju Žungovih. Beba je preživela, ah to ni u kom slučaju nije bio razlog da Žungovi budu ponosni - nisu ga čak priznavali ni za člana porodice. Dugo ga je svako ko bi ga pomenuo zvao Smrt koja hoda. Jednoga dana je gospodin Auslender prolazio pored ulaznih vrata jednog starog para slugu koji su bili zaduženi da vode računa o detetu i oni su ga ljubazno pozvali da uđe, računajući da bi mogao da izabere detetu neko pristojno ime. Oboje su bili prilično stari i smatrali su da je izuzetno neprikladno tako govoriti o detetu, koje je još beba, kao da je došlo na svet samo da bi ih ubilo. Već neko vreme su razmišljali o tome da detetu promene ime. U početku su sami pokušavali da ga smisle - nekakvo ime za bebe kakvo su nosila i ostala deca u selu - ali nikako nisu uspeli da nađu nešto što bi mu pristajalo; pokušavali su ali ih niko drugi nije podržavao. Slušajući kako ga komšije sve vreme zovu Smrt koja hoda, drhtali su od straha i često su imali noćne more. Zato su, u nedostatku bolje ideje, bili prisiljeni da pozovu gospodina Auslendera da smisli nešto, našto što bi svima odgovaralo i što bi svi prihvatili. Gospodin Auslender je bio onaj stranac koji je godinama unazad bio pozivan u kuću Žungovih da tumači snove Bake Žung. Baka Žung ga je obožavala, ali on baš i nije bio miljenik sudbine i nije svakome gledao u šolju kako je ovome volja. U jednom trenutku je na dokovima tumačio snove nekog trgovca kafom iz druge provincije: to tumačenje ga je koštalo stravičnih batina. Polomljene su mu obe ruke i noge, ali to nije bila ni polovina onoga što ga je zadesilo: tokom tuče, izvadili su mu jedno od dva plava oka koja su ga krasila. Nekako je dopuzao do poseda Žungovih, koji su ga primili unutra, učinivši tako dobro delo jer je svojevremeno on pomogao Baki Žung da sklopi oči u miru. Od trenutka kada je ušao u njihovo domaćinstvo, nikada više iz njega nije izašao. Na kraju je čak pronašao i posao koji mu je odgovarao u potpunosti - kao što je i dolikovalo uglednoj i bogatoj porodici kakva je bila porodica Žung, oni su odlučili da kompletiraju svoje genealoško stablo. Kako su godine prolazile, upoznao je određene grane porodice bolje od bilo koga drugog. Znao je dobro istoriju čitavog klana, sve muškarce i žene, sve glavne grane i nelegitimne izdanke, koji su u jednom trenutku procvetali da bi se potom i ugasili; znao je i ko je kuda otišao i ko je šta uradio: sve je bilo pažljivo složeno u njegovim beleškama. Zato, kada je ova beba bila u pitanju, sigurno bi gotovo svi ljudi bludeli u mraku, ali gospodin Auslender je znao tačno iz koje je grane porodice mališan potekao i kakvi su sve skandali okruživali njegovo rođenje. A to je sve bilo zbog toga što je tačno znao ko je dete bilo, pa je odabir pravog imena za njega bio mačji kašalj. Gospodin Auslender je razmislio malo o čitavom problemu i shvatio je da se pre odabira pravog, pristojnog imena za dete treba pozabaviti odgovarajućim prezimenom. Kako se ova beba preživala? Naravno, po svim pravilima je trebalo da se preziva Lin, ali dodeliti tako olako detetu to prezime u tom trenutku nije bilo dobro ni za koga. Mogao je da uzme i prezime Žung, ali bi bilo izuzetno neobično da neko uzme prezime svoje babe po majčinoj liniji - to jednostavno nikako nije delovalo prikladno. Naravno, potpuno bi bilo u redu da je dete ponelo prezime svoje majke, ali kako se misteriozna žena 19
BU&CW
preživala? Čak da su nekako i znali, teško da bi u ovom slučaju bilo u redu i da ga upotrebe: to bi uzburkalo kosture u porodičnom ormanu i potaklo ih na osvetu! Razmišljajući pažljivo o svemu, gospodin Auslender je odlučio da na neko vreme ostavi po strani odabir odgovarajućeg imena i prezimena za dete i da se koncentriše na odgovarajuće ime odmila za bebu. Gospodin Auslender je razmišljao o detetovoj velikoj glavi i mukama na koje je osuđeno jer je tako malo izgubilo i oca i majku, i kako će morati da se probija kroz život bez pomoći porodice, pa je u njegovom umu iznenada zasjala jedna jasna ideja. Odlučio je da bebu prozove ,,Pače“. Kada je ovo predočeno gospođi Žung u njenoj sobi za molitve, ona je meditativno pomirisala tamjan dok je odgovarala: „Iako su ljudi njegovog oca takođe nazivali užasnim imenima, Ubica je zaista bio kriv za smrt svoje majke, predivne žene i velikog ponosa porodice Žung. Za njega ne biste mogli da pronađete bolje ime ni da ste ga tražili mesec dana. S druge strane, ovo dete je odgovorno za smrt jedne besramne kurve. Ta žena se usudila da bogohuli na Budu, što je zločin koji zaslužuje hiljadu bolnih smrti! Njeno ubistvo ne može da se shvati kao zločin: to je delo koje zaslužuje pohvalu. Zato je nazivanje ovog malog stvorenja Smrt koja hoda po meni pomalo nefer. U budućnosti možemo slobodno da ga zovemo Pače, mada je malo verovatno da će to pače ikada izrasti u labuda." „Pače!" „Pače!" Nikoga nije bilo briga odakle ono potiče i ko su mu roditelji. „Pače!" „Pače!" Nikoga nije bilo briga da li ono živi ili će umreti. U čitavom velikom skupu kuća na imanju Žungovih, jedina osoba koja se prema Pačetu ponašala kao prema ljudskom biću - i koja se prema njemu ponašala kao što bi se ponašala prema svakom drugom detetu - bio je gospodin Auslender, koji je ovamo doplovio s druge strane okeana. Svakoga dana, pošto bi završio svoje jutarnje zadatke i odmorio se tokom sijeste preko dana, prošetao bi duž male, kamene staze iznad koje se nadvijalo cveće, do kuće u kojoj su živele stare sluge. Seo bi obično pored drvene ogradice u kojoj se Pače igrao i popušio cigaretu, govoreći svojim maternjim jezikom o snovima koje je sanjao prethodne noći. Izgledalo je kao da nešto govori Pačetu, a u stvari je govorio samom sebi, zato što je Pače bio suviše mali da bi ga shvatio. S vremena na vreme bi doneo detetu neku zvečku ili igračku od grnčarije, i malo-pomalo je Pače počeo da obožava starca. Kasnije, kada je Pače naučio da hoda, ili, da budemo precizniji, kada je naučio da puzi, prvo mesto na koje je sam uspeo da ode jeste kancelarija gospodina Auslendera u Kruškinoj bašti. Kruškina bašta, kao što joj ime govori, dobila je ime po drveću kruške: bilo je to dvesta godina staro drveće. U samom središtu bašte nalazila se mala drvena kuća, a njeni tremovi služili su porodici Žung da na njima čuvaju svoje zalihe opijuma i ostalih medicinskih biljaka. Jedne godine je neka od sluškinja nestala pod veoma čudnim okolnostima - u početku su mislili da je pobegla s nekim muškarcem; kasnije su otkrili njeno telo, već poprilično raspadnuto, unutar ove zgrade. Ženinu smrt nikako nije bilo moguće sakriti: uskoro je svaki član porodice Žung, kao i čitava njihova posluga, znao sve o tome. Zbog čitavog događaja, Kruškina bašta je postala tema priča o duhovima i ljudi su se veoma plašili da tamo idu; često se događalo i da promene boju lica kada se govorilo o bašti, a kada bi deca bila nedokazana, roditelji bi tuneli da im zaprete: „Ako 20
BU&CW
smesta ne prestaneš s tim, odvešću te i ostaviti u Kruškinoj bašti!" Gospodin Auslender je iskoristio strah koji su ljudi imali od tog mesta da bi na njemu mogao da živi mirno i bez mnogo uplitanja sa strane. Svake godine, kada je cvetalo drveće kruške, gospodin Auslender bi pogledao magličaste oblake pupoljaka i pomirisao njihov jako sladak miris, sa osećajem da je to mesto bilo upravo ono što je tražio svih tih godina. Kada bi cvetovi kruške pootpadali, skupljao bi latice i sušio ih na suncu, pre nego što bi ih uneo u kuću kako bi mogao da uživa u mirisu pupoljaka tokom čitave godine - što je bila neka vrsta večnog proleća. Kada se nije osećao dobro, od sušenih cvetova je pravio čaj. Shvatio je da mu ovaj čaj izuzetno prija stomaku; od njega se osećao mnogo bolje. Nakon što je došao prvi put, Pače je dolazio svaki dan. Ništa nije govorio, ali obično bi stao ispod drveta kruške i gledao gospodina Auslendera u tišini, bojažljivo, kao preplašeno lane. Budući da je dugo stajao u svojoj drvenoj ogradici, i to od kada je bio veoma mali, ranije je prohodao od mnoge druge dece. S druge strane, dosta je kasnio kada je u pitanju bilo učenje govora. Nakon što je napunio dve godine,' u vreme kada su ostala deca uveliko sastavljala čitave rečenice, on je proizvodio samo jedan zvuk - đa... đa. Ovo je zbunjivalo ljude i mnogi su se pitah da U je možda mutav. Međutim, kada je gospodin Auslender jednog dana prilegao po podne posle ručka na ležaljku od ratana, iznenada je čuo kako ga neko doziva nesigurnim glasom. „Tat... ice!“ „Tat... ice!“ „Tat... ice!“ Gospodin Auslender je shvatio da neko pokušava da ga nazove „tata“. Otvorio je oči i video da Pače stoji pored njega, i vuče ga svojim malim ručicama, očiju punih suza. Bilo je to prvi put da je Pače glasno nazvao nekoga, a mislio je da je gospodin Auslender njegov otac. Pošto mu se učinilo da mu je otac mrtav, počeo je da viče, a kada se zaplakao, vratio je oca u život. Tog istog dana, gospodin iz inostranstva uzeo je Pače i doveo ga u Kruškinu baštu da živi s njim. Nekoliko dana kasnije, osam desetogodišnji gospodin Auslender popeo se na kruškino drvo da na njega okači ljuljašku, što je bio njegov poklon malom Pačetu povodom njegovog trećeg rođendana. Pače je odrastao okružen cvetovima kruške. Osam godina kasnije, kada su cvetovi kruške počeli svoj godišnji ples na drveću, gospodin Auslender je pogledao vrtloge latica kako se penju prema nebu. Šetajući se po bašti klimavim koracima, pažljivo je odmeravao svaku reč koju je nameravao da upotrebi. Svako veče bi onda pažljivo zapisivao rečenice koje je uspeo da sastavi tokom dana. Tokom nekoliko dana sastavio je pismo koje je poslao Mladom Liliju - sinu Starog Lilija - u glavni grad provincije. Pismo je preležalo dobrih godinu dana u njegovom ormariću, a kada je starac shvatio da mu nije ostalo još mnogo od života, ponovo ga je izvadio i rekao Pačetu da ga odnese na poštu. S obzirom na to da je rat bio u punom jeku, Mladi Lili nije imao stalno prebivalište i često je putovao po okolini, tako da je pismo stiglo do njega tek nakon nekoliko meseci. U pismu je stajalo: Za: prorektora Univerziteta
Dragi gospodine, Ne znam da li će ovo pismo koje vam upućujem biti poslednja greška koju sam
21
BU&CW
ikada napravio. Zbog toga što možda činim grešku i zato što želim da još malo vremena provedem sa Pačetom, neću ovo pismo odmah odneti u poštu. Kada pismo bude stiglo do vas, vero vatno više neću biti živ; a u tom slučaju - čak da ovo i jeste greška - više neću mnogo brinuti zbog toga. Mogu da upotrebim posebne moći koje pripadaju onima koji umiru i da odbijem da nosim svaki dodatni teret koji bi život želeo da mi natovari. Ovog tereta je, ako tako mogu da kažem, bilo sasvim dovoljno i bio je izuzetno težak. Međutim, ja takođe nameravam da upotrebim i svevideće oči kojima navodno umirući raspolažu da bih proverio koliko ozbiljno vi uzimate sve ono što sam ja ovde naveo i šta predlažete da učinite u vezi s tim. Na mnogo načina bi se moglo reći da je ovo moja poslednja volja i testament. Dugo živim na ovoj napornoj i opasnoj planeti gotovo čitav jedan vek. I znam kako se dobro i lepo ponašate prema mrtvima u ovoj zemlji, da ne pominjem sada kako se loše ponašate prema živima. Prvo je u potpunosti za svaku pohvalu; ovo drugo nije. To je razlog zbog koga sam siguran da nećete odbiti da uslišite moju poslednju molbu. Jedino zbog čega žalim je Pače. Dugi niz godina ja sam njegov čuvar, faute de mieux, ali sada čujem kako zvona zvone i pozivaju me i shvatam da mi je preostalo još samo nekoliko dana. Došlo je vreme da neko drugi vodi računa o njemu. Molim vas da vi dalje preuzmete mesto njegovog čuvara. Postoje tri razloga zbog kojih ste vi savršen izbor: 1. Zahvaljujući vašoj hrabrosti i velikodušnosti - vas i vašeg oca (Starog Lilija) - ovaj dečak je uopšte i rođen. 2. Priznali vi to ili ne, on je član porodice Žung i njegova baka je osoba koju je vaš otac voleo i poštovao više od bilo koga drugog na svetu. 3. Ovo dete je veoma pametno. Poslednjih nekoliko godina on je moja novootkrivena zemlja. Svakog dana sam zaista duboko iznenađen i impresioniran njegovom izuzetnom inteligencijom. Ne dajte da vas zavede njegova ponekad mizantropska i hladna ličnost; verujem da je pametan bar onoliko koliko je bila pametna i njegova baka, da ne pominjem činjenicu da su nalik jedno drugom kao jaje jajetu. Ona je bila izuzetno pametna i mudra, neverovatno kreativna; jedna zadivljujuće snažna ličnost. Arhimed je govorio: „Dajte mi čvrsto mesto na koje mogu da stanem i ja ću pomeriti svet. “ Verujem da je on upravo ovakva vrsta ličnosti. U svakom slučaju, sada ste mu vi potrebni, zato što još nema ni dvanaest godina. Verujte u ono što vam govorim i odvedite ovo dete odavde. Podignite ga u svom domu zato što ste mu potrebni, zato što mu je potrebna vaša ljubav, i potrebno mu je obrazovanje. Možda je više od bilo čega drugog potrebno da mu date ime. Molim vas! Molim vas! Ovo je prvi i poslednji put da sam ikada ikoga molio za nešto. Umirući R. Dž. Tungdžen, 8. jun 1944.
22
BU&CW
2.
Godina 1944. najgora je godina koju su prestonica provincije, S Grad i N Univerzitet u njegovom središtu ikada iskusili. Prvo su bili izloženi iskustvu grada na liniji fronta; onda su bili pod čizmom marionetske vlade iz Nanđinga. Sve je to donelo ogromne promene, ne samo u izgledu grada već i u srcima ljudi koji su ga naseljavali. Kada je Mladi Lili primio Auslenderovo pismo, najgore bitke su već bile prošle, ali haos koji je nastao pod rukom privremene vlade dostigao je tačku s koje nema povratka. U to vreme je stari Lili bio mrtav već nekoliko godina, a pozicija Mladog Lilija na N Univerzitetu bila je prilično pogođena naglim topljenjem očevog bogatstva, da ne pominjemo tu još i krut stav marionetske vlade prema njemu. Međutim, marionetska vlada je u početku imala visoko mišljenje o Mladom Liliju. Pre svega, on je bio poznat, što znači da im je bio od koristi, na način na koji ne bi mogao da im koristi neki običan čovek; drugo, porodica Žung je pretrpela mnogo toga pod prethodnom vladom, te su se nadali da će biti podložan njihovom uticaju. Tako su, kada je oformljena marionetska vlada, velikodušno ponudili Mladom Liliju (u tom času samo jednom od prorektora Univerziteta) mesto rektora, zaključujući da je to dovoljno da ga kupe. Nisu očekivali da će on dopis o unapređenju pocepati pred svima i da će snažnim glasom izjaviti: „Mi Žungovi bismo radije umrli nego izdali svoju domovinu!" Kao što možete i da zamislite, odgovor Mladog Lilija bio je veoma popularan među ljudima, ah mu je isto tako zagarantovao da neće naći posla na nekoj javnoj funkciji. On je inače već razmišljao o tome da nekako izbegne ogavne poteze marionetske vlade (i prateće žestoke sukobe na Univerzitetu povodom toga) tako što će se na neko vreme povući u Tungdžen, a pismo gospodina Auslendera bez sumnje je samo ubrzalo njegov odlazak. Razmišljajući i dalje o pismu, sišao je sa parobroda kojim je stigao. Već na prvi pogled prepoznao je vozača s imanja Žungovih u gomili koja se skupila drhteći na vetru i kiši. Vozač ga je učtivo pitao da li je dobro putovao. Umesto odgovora, naglo je upitao: „Kako je gospodin Auslender?“ „Gospodin Auslender je mrtav", kazao je vozač. „Preminuo je pre nekoliko nedelja." Mladi Lili je osetio kako mu srce udara u grudima. Onda je pitao: ,,A gde je dete?“ „Na koga mislite?" „Na Pačeta." „On je i dalje u Kruškinoj bašti." Pače je živeo u Kruškinoj bašti, to je bila istina, ali niko nije znao šta radi tamo, pošto je retko izlazio a mali broj ljudi se trudio uopšte i da uđe u nju. Svi su znali da živi negde na imanju, ali je izgledalo da se pomera s jednog mesta na drugo kao neka izgubljena duša, pri čemu jedva da ga je iko i primećivao. Prema vozačevim rečima, Pače gotovo da je bio nem. „Ja ne shvatam ništa od onoga što on ponekad kaže", rekao je vozač. „Ne govori 23
BU&CW
često, a kada nešto i kaže, to nije mnogo bitno, zato što ga uglavnom niko ne razume." Vozač je takođe rekao da su mu sluge sa glavnog dela imanja rekle da je dečko ostao tu samo zato što je stari gospodin iz inostranstva pao ničice na sve četiri ispred Trećeg Gospodara i tri puta se poklonio kada se ovaj složio da dopusti Pačetu da i dalje živi u Kruškinoj bašti nakon njegove smrti. U suprotnom bi ga odmah izbacili na ulicu. U nastavku je rekao da je gospodin Auslender svoju dugogodišnju ušteđevinu ostavio Pačetu i da je ovaj živeo od nje pošto porodica Žung u svakom slučaju ne bi mogla sebi da dopusti da mu kupuje i plaća hranu. Sledećeg dana u vreme ručka Mladi Lili je otišao do Kruškine bašte. Dotle je kiša već bila stala, ali pošto je padala nekoliko dana, sprala je svu prljavštinu sa zgrada i zbog toga je pod nogama mogao da se oseti tanak sloj blata. Njegovi koraci su ostavili duboke tragove u blatu; na nekim mestima su tragovi bili toliko duboki da su mogli da prekriju ka ljače koje je nosio. Po onome što je Mladi Lili mogao da vidi, uokolo nije bilo drugih tragova - mreže paukova u krošnjama drveća bile su prazne, sami paukovi su se povukli ispod lišća da izbegnu kišu. Neki od njih su sada bili zauzeti pravljenjem nove mreže ispred ulaznih vrata. Da nije bilo dima koji se podizao iz dimnjaka i zvuka koji je ukazivao da neko nešto šeće unutra, pomislio bi da je mesto bilo napušteno. Pače je sekao sladak krompir. U posudi na vatri vrila je voda u kojoj su poigravala zrna pirinča. Nije se mnogo uzbudio kada je video gospodina Lilija, koji se iznenada pojavio na vratima, a nije bio ni ljut zbog toga. Samo je na trenutak pogledao u njega, a onda se vratio svom poslu, kao da je to bio njegov deda koji se ponovo vratio nakon što je bio odsutan neko vreme - njegov deda, a možda i njegov pas? Bio je niži nego što je Mladi Lili očekivao, a glava mu nije bila onoliko velika kako su ljudi pričali o njoj. Lobanja mu je bila dolikocefalna i čudno skupljena na vrhu; gotovo kao da je nosio cilindar - možda je zbog toga izgledalo da mu glava nije tako nenormalno velika. Mladi Lili nije pronašao ništa lepo ih vredno pomena u čitavoj njegovoj pojavi; međutim njegovo hladno, odmereno ponašanje ostavljalo je dubok utisak: ponašao se kao mali starac. Jedini pristojni komadi nameštaja u sobi bili su medicinski ormarić (preostao verovatno iz prvobitne namene ove zgrade), sto i udobna, gospodarska stolica. Na stolu je ležala otvorena velika knjiga, a sa njenih listova dopirao je ustajali miris. Mladi Lili zatvorio je knjigu da bi video njen naslov - Prvi tom Enciklopedije Britanika. Mladi Lili je spustio knjigu i detetu uputio upitan pogled. Onda je upitao: „Da li ti čitaš ovo?“ Pače je klimnuo glavom. „Možeš li to i da shvatiš?" Pače je ponovo klimnuo glavom. „Da li te je to gospodin Auslender naučio?" On je opet samo klimnuo. „Ništa mi ne odgovaraš, da U je to zbog toga što si nem?" Dok je govorio, Mladi Lili je shvatio da mu je ton glasa agresivniji nego što je nameravao da bude, kao da je dete optuživao za nešto. „Ako si nem, onda dva puta klimni glavom. Ako nisi, onda mi to i reci." Zbog toga što se bojao da dete možda i ne razume kineski, Mladi Lili je sve ono što je rekao ponovio i na engleskom. Pače je otišao do pećnice, stavio slatki krompir koji je upravo isekao u vrelu vodu i na engleskom je odgovorio da nije mutav. Mladi Lili ga je opet pitao da li može da priča na kineskom, a Pače je odgovorio na kineskom - da može. Mladi Lili se nasmejao i rekao: „Tvoj kineski je jednako loš kao i moj engleski. Da 24
BU&CW
li si jezik naučio od gospodina Auslendera?“ Pače je ponovo klimnuo glavom. Mladi Lili je rekao: „Nemoj samo da klimaš glavom." Pače je odgovorio: „U redu." Mladi Lili je prišao stolu, seo u veliku stolicu i upalio cigaretu. Pitao je: „Koliko ti je godina?" „Dvanaest." „Osim toga što ti je dao ove knjige da čitaš, da li te je gospodin Auslender još nečemu naučio?" „Nije." „Hoćeš da mi kažeš da te gospodin Auslender nikada nije obučavao kako da tumačiš snove? On je bio čuven po tome." „To me je naučio." „Jesi li dobar u tome?" „Jesam." „Noćas sam sanjao jedan san, Da li bi mogao da mi ga protumačiš?" „Ne.“ „Zašto ne?" „Zato što ja tumačim samo svoje snove." „Pa, zašto mi onda ne kažeš šta ti to sanjaš..." „Ja sanjam sve." „Jesi li me nekada video u svojim snovima?" „Jesam." „Da li onda znaš ko sam ja?" „Da." „Ko?" „Ti si pripadnik osme generacije porodice Žung, koja živi ovde, i rođen si 1883. Ti si dvadeset i prvi u svojoj generaciji. Zoveš se Žung Sja olaj i tvoje stilsko ime je Dungčen, a nadimak Ceši. Ljudi te zovu Mladi Lili. Ti si sin osnivača N Univerziteta, Starog Lilija. Diplomirao si na Odeljenju za matematiku N Univerziteta 1906. godine; 1912. si otišao u Sjedinjene Američke Države da nastaviš studije i da stekneš titulu magistra na MIT-u. Godine 1926. vratio si se u domovinu da podučavaš i predaješ i tu si od onda. Sada si prorektor na N Univerzitetu i redovni profesor na Odeljenju za matematiku." „Dosta toga znaš o meni." „Znam dosta o svim članovima porodice Žung." „Da li te je gospodin Auslender tome naučio?" „Jeste." „Da li te je naučio još nečemu?" “Nije." „Da li ideš u školu?" “Ne." „Da li bi voleo da ideš u školu?" 25
BU&CW
„Ne znam, nisam nikada razmišljao o tome." Voda u posudi je ponovo provrela i napunila prostoriju svojom toplo tom toplotom i mirisom kuvanja. Starac je ustao, sa namerom da izađe u baštu. Dete je pomislilo da odlazi i kazalo mu je da sačeka na trenutak. Reklo je da je gospodin Auslender ostavio nešto za njega. Dok je govorio, krenuo je u pravcu kreveta. Ispod njega je izvukao paket od papira i pružio mu ga, rekavši: „Tatica mi je rekao da ti dam ovo kada budeš došao." „Tatica?" Starac je razmišljao nekoliko trenutaka. „Misliš gospodin Auslender?" „Da." „Šta je ovo?" Starac je uzeo paket. „Kada ga budete otvorili, gospodine, videćete." Šta god da je bilo unutra, bilo je uvijeno u nekoliko slojeva smeđeg papira i izgledalo je prilično veliko. Međutim, ovo se ispostavilo kao pogrešna pretpostavka, jer kada su sklonili sav taj papir, otkrili su malu statuu Bodisatve Guanjina, koju možete da držite na dlanu ruke. Bila je urađena od belog žada i imala je jedan taman safir kao ukras između očiju, poput urne, budističkog „Trećeg oka". Držeći je pažljivo u rukama, starac ju je pomno pregledao; odmah je osetio nekakvu ledenu čiste aure koja mu se širila iz dlana po čitavom telu - što je bilo svojevrsna potvrda visokog kvaliteta žada. Delo samog majstora bilo je izuzetno; kombinacija ova dva faktora govorila je o tome koliko statua ima dugačku i složenu istoriju. Bio je siguran da ovo izuzetno blago vredi popriličnu svotu novca. Starac je razmišljao o ovome dok je posmatrao dete pred sobom. Onda je rekao uzdahnuvši: „Ja sam jedva i poznavao gospodina Auslendera. Zašto bi mi on onda ostavljao bilo kakvo zaveštanje?“ „Ne znam.“ „Znaš, ova mala statua vredi dosta novca. Trebalo bi da je zadržiš." „Ne." „Gospodin Auslender te je uzeo k sebi još dok si bio beba i voleo te je kao sopstvenog sina; trebalo bi da uzmeš ovo." „Ne." „Potrebno ti je mnogo više nego meni." „Ne." „Ili je, možda, gospodin Auslender brinuo da će te možda prevariti ako ti pokušaš ovo da prodaš, pa je hteo da ja to uradim umesto tebe?" „Ne." Dok je razgovarao s detetom, starčeve oči su se zadržale na papiru u koji je statua bila umotana i video je da je papir prekriven ciframa, čitavim redovima izračunavanja, kao da je neko pokušavao da dođe do veoma komplikovanog zbira. Kada je raširio papire i pažljivo ih pregledao, shvatio je da su svi redovi puni matematičkih izračunavanja. Menjajući u potpunosti temu razgovora, starac je sada pitao dečaka: „Da li te je gospodin Auslender učio matematiku?" „Nije." „Pa ko je onda ovo napisao?" „Ja sam napisao." „Zašto?" „Pokušavao sam da izračunam koliko je dana tatica živeo..." 26
BU&CW
27
BU&CW
3.
Bolest koja je na kraju ubila gospodina Auslendera prvo se pojavila na njegovom grlu. Možda je to bila neka vrsta karmičke osvete za sve godine koje je proveo tumačeći snove drugih ljudi - sve što je stekao u životu došlo mu je zahvaljujući njegovom elegantnom, uspešnom govoru; isto tako su i sve štete koje je pretrpeo dolazile od ljudi kojima se baš i nije mnogo sviđao njegov izbor reći. Još pre nego što će početi da sastavlja svoje poslednje pismo, upućeno Mladom Liliju, poprilično je izgubio moć govora. To ga je i nateralo da pomisli kako mu se primiče smrt i kako bi trebalo da počne da pravi ozbiljne planove za Pačetovu budućnost. Svakog jutra tokom tih tihih dana, Pače bi stavio šaku osušenih latica kruškinog cveta u posudu s vrelom vodom kraj starčevog kreveta i ovaj bi se budio uz svoj omiljeni parfem, da bi zatim posmatrao kako se cvetovi odvijaju i oslobađaju u vreloj tečnosti. Zahvaljujući tome, bio je miran i opušten. Cvetovi kruške kao da su uklanjali bol koji je osećao u kostima, prilično loše nameštenim nakon preloma; počeo je da razmišlja o njima kao o nečemu što mu je i omogućilo da doživi tako duboku starost. Kada je prvi put počeo da skuplja ove cvetove, to je radio zato što mu je bilo dosadno. Nakon izvesnog vremena, počeo je da ceni zapanjujuću čistotu njihove boje, da ne pominjemo i njihovu delikatnu teksturu. Počeo je da skuplja cvetove i da ih suši na suncu pod strehom. Kada su cvetovi bili potpuno suvi, on bi ih stavio pod jastuk ih na sto. S vremena na vreme bi ih po mirisao, a to što ih je čuvao, kao da je produžilo njihovu sezonu cvetanja. Budući da je imao samo jedno oko i da mu se noge nakon lomljenja nikada više nisu oporavile, bilo mu je teško da se kreće. Kao rezultat svega toga, veći deo svog kasnijeg života proveo je u stolici. Kako je vreme prolazilo, zbog toga je počeo da pati i od zatvora; a što je još gore, nije video nikakvu svrhu svog daljeg života. Jedne godine, početkom zime, zatvor mu se vratio. Počeo je da upražnjava uobičajene metode: svakog jutra kada se probudi popio bi veliku čašu hladne vode, onda bi nastavio da pije, nadajući se da će tako uspeti da iziritira stomak. Međutim, ovoga puta se taj zatvor pokazao kao posebno uporan - nekoliko dana je ispijao čašu za čašom, ali njegova creva uopšte nisu reagovala. Uspeo je jedino u tome da se oseća još bolesnije; bilo mu je jako loše i osećao se beznadežno. Jedne večeri se vratio iz grada i dohvatio se svoje terapije - tumarajući po mraku, uzeo je posudu s hladnom vodom koja ga je čekala pred vratima i ispio je do dna. Zato što je brzo pio, tek na kraju je shvatio da voda ima čudan ukus - a u isto vreme je osetio i da mu nešto meko klizi niz grlo skupa s ledenom tečnošću - što je bilo zaista grozno iskustvo. Kada je upalio uljanu lampu, otkrio je da je posuda bila puna natopljenih sušenih latica kruškinog cveta. Možda ih je tamo oduvao vetar ili ih je rasturila neka živuljka. Nikada nije čuo da cvetovi kruške mogu da se upotrebljavaju za spravljanje pića i zato je prilično nespokojno čekao da vidi šta će se sledeće dogoditi spreman čak i da ga ovo cveće ubije. Pre nego što je uspeo da završi spremanje leka koji je na brzinu počeo da pravi, osetio je bol duboko u stomaku. Uskoro je shvatio da je baš to bio bol kome se nadao po ceo dan i noć. Znao je da će sada sve biti u redu. Nakon 28
BU&CW
dugog i glasnog prdeža uputio se prema toaletu. Kada se vratio, bio je potpuno smiren i opušten. Ranije, kada je imao zatvor, svako olakšanje bilo je praćeno određenim periodom ozbiljnih stomačnih zapaljenja. Ovo zaustavljanje pražnjenja bilo je praćeno užasnim prolivima, kao da je morao da prođe oba ekstrema da bi se oporavio. Međutim, ovog puta je izgledao kao da je uspeo da izbegne taj začarani krug - zatvor je prošao, a on se oporavio bez ikakvih propratnih simptoma ili problema. Sada se ozbiljno zainteresovao za medicinska svojstva vode u kojoj se rastapaju cvetovi kruške. Ono što je započelo kao čista slučajnost sada mu je izgledalo kao delo dubokog božanskog proviđenja. Od tog trenutka pa nadalje, kuvao je sebi šolju kruškinih cvetova na način na koji su drugi ljudi sebi pripremali šolju čaja - i što je više pio, to je više uživao. Svake godine kada je drveće kruške cvetalo, osetio bi neverovatnu radost i zadovoljstvo. Dok je skupljao mirisne i delikatne pupoljke, činilo mu se da mu se davno izgubljeno zdravlje polako vraća. Pod stresom usled bola koji je dugo trpeo, svake je večeri sanjao pupoljke kruškinog drveta koji se otvaraju na suncu i lebde kroz vetar i kišu. Bio je to znak da se nada da će mu se Bog na kraju smilovati i pustiti ga da umre, i da će mu dopustiti da od lebdi sa cvetovima kruške. Rano jednog jutra starac je pozvao Pače da dođe do njegovog kreveta i pokazao mu da želi parče papira i olovku. Zapisao je sledeću poruku: „Kada budem mrtav, voleo bih da u moj sanduk staviš cvetove kruške." Te večeri je ponovo pozvao Pače do svog kreveta i ponovo je tražio papir i olovku, da bi mu dao detaljnija uputstva: „Imam osamdeset i devet godina i voleo bih da osamdeset i devet cvetova bude sahranjeno sa mnom." Sledećeg jutra je još jednom pozvao Pače da dođe i da mu još jednom donese papir i pero, da bi svoju želju još preciznije zapisao: „Pronađi koliko ima dana u osamdeset i devet godina i onda me sahrani s tim brojem kruškinih cvetova." Možda je starac bio izgubljen i prestrašen, gledajući u lice smrti koja mu se primiče, jer je u trenutku kada je zapisivao te, sve zahtevnije želje, potpuno bio smetnuo s uma da on Pače nikada nije naučio ništa od matematike. Iako, formalno gledajući, Pače nikada nije učio matematiku, bio je potpuno sposoban da jednostavno sabira brojeve. Bio je to deo života, nešto uobičajeno: svako prosećno pametno dete, iako ga zvanično ne učite ovim veštinama, uradiće to bez većih problema. Ako tako gledate na stvari, onda je Pače zaista i dobio svu potrebnu nastavu za jednostavno sabiranje i oduzimanje, i to svake godine kada bi cvetovi počeli da opadaju sa drveća kruške, kada ih je gospodin Auslender skupljao i davao Pačetu da ih prebroji. Kada bi ih Pače sve savesno izbrojao, broj bi bio zapisan na zidu. Kasnije se događalo da ga gospodin Auslender natera da ih ponovo prebroji, i zbir svih cvetova bio bi napisan na zidu po drugi put. Tako je, dok svi cvetovi ne bi opali s drveća, Pače imao priliku da dobro uvežba sabiranje i oduzimanje, da ne pominjemo razumevanje brojeva i decimalnih mesta. U svakom slučaju, to je bilo sve što je naučio. Sada je morao da se osloni na to usko iskustvo koje je posedovao da bi mogao da izračuna koliko je dana njegov tatica živeo, a sve na osnovu informacija koje je gospodin Auslender pripremio za svoju nadgrobnu ploču, uključujući mesto i vreme rođenja. Zbog tako ograničenog i u suštini ograničenog matematičkog iskustva, njegovo računanje trajalo je sto godina trebao mu je čitav jedan dan da bi dobio rezultat. Već je padalo veče kada je Pače došao do kreveta i pokazao tatici rezultat svog dugotrajnog računanja, koji je dotle već izgubio snagu potrebnu da bar klimne glavom. Samo je nežno dodirnuo dečakovu ruku i poslednji put sklopio oči. Zato Pače nije znao da li je rezultat bio ispravan ili nije. Kada je shvatio da Mladi Lili pažljivo zagleda njegov rad, prvi put je razumeo da odnos sa ovim čovekom može da bude izuzetno važan za njega, tako da se unervozio i postalo mu je 29
BU&CW
pomalo neprijatno. Pače je upotrebio tri lista papira da bi izračunao ono što je hteo. Iako papiri nisu bili numerisani, kada je Mladi Lili pogledao prvu stranu koja mu je pala pod ruku, shvatio je ujedno da to i jeste prva strana. Ona je počinjala ovako: Jedna godina: 365 dana.
Dve godine: 365 + 365 = 730 dana.
Tri godine: 730 + 365 = 1.095 dana.
Četiri godine: 1.095 + 365 = 1.460 dana. Pet godina: 1.490 + 365 = 1.825 dana.
Prešavši pogledom redove, shvatio je da Pače nije znao da množi. Pošto nije znao množenje, nije imao drugog izbora do da upotrebi ovaj prilično glomazan metod. Dodavao je godinu za godinom, sve dok nije stigao do zbira od osamdeset i devet godina, tako da je izračunao da je to 32.485 dana. Od ove cifre je oduzeo 253 dana, što je dovelo do zbira od 32.232 dana. Pače je pitao: „Da li sam dobro izračunao?" Mladi Lili je shvatio da je Pače pogrešio, zato što se, naravno, ne sastoji svaka godina od 365 dana. S druge strane, takođe je shvatio da nije lako detetu od dvanaest godina da napravi jedno tako dugačko i zamorno izračunavanje a da ne napravi neku grešku. Nije hteo da ga oneraspoloži, pa mu je rekao da je njegov rezultat tačan i pohvalio ga je za trud koji je uložio da bi rešio sve probleme koji su bili pred njim: „Apsolutno si u pravu kada je jedno u pitanju. A to je činjenica da si čitav račun bazirao na broju dana u godini, čime si sebe poštedeo mnogih neprilika tokom računanja. Kada malo porazmisliš o tome, da si račun započeo od prvog januara, to bi te na kraju ostavilo sa dve nepotpune godine na početku i na kraju života gospodina Auslendera, koje bi morao da uključiš u svoj konačan račun, dok si na ovaj način morao da razmišljaš samo o broju dana koje je preživeo posle svoga rođendana. To te je spasio većih napora." „Ali sada sam pronašao i lakši način da sve to uradim", kazao je Pače. „Kako?" „Ne znam kako se zove, ali to ovako izgleda." Dok je govorio, Pače je izvukao još nekoliko papira koji su stajali ispod njegovog kreveta da ih starac pogleda. Papiri su bili potpuno različite veličine i teksture od prethodnih, a Pačetov rukopis je takođe bio donekle unapređen, što pokazuje da je ovo pisao nekom drugom prilikom. Pače je rekao da je to pisao i izračunavao nakon tatine smrti. Mladi Lili je pogledao papire i shvatio da se leva kolona sastoji od sabiranja kao i pre, dok je sada desna kolona sadržala metodu računanja kojoj nije znao ime: 30
BU&CW
Jedna godina: 365 dana. 365 x 1 = 365
Dve godine: 365 + 365 = 730 dana. 365 x 2 = 730
Tri godine: 730 + 365 = 1.095 dana. 365 x 3 = 1.095 Siguran sam da ste shvatili kako je Pače upotrebljavao tačku da bi označio množenje - nije znao pravi znak i zato je morao da izmisli sopstveni. Upotrebljavajući ovaj dvostruki metod računanja, izračunao je zbir za prvih dvadeset godina. Ali od dvadeset i prve godine, promenio je red ova dva metoda, stavljajući svoj sistem množenja sa tačkom na prvo mesto, a sabiranje na drugo. Dvadeset i jedna godina: 366 x 21 = 7.665 dana. 7.300 + 365 = 7.665 dana.
Mladi Lili je primetio da je cifra 7.665 dobijena množenjem bila ispravljena; početni odgovor je bio, činilo se, 6.565. Posle toga je zbir za svaku godinu dobijen na isti način. Prvo je bio primenjivan metod sa tačkom a sabiranje je dolazilo posle, da bi s vremena na vreme rezultat dobijen sabiranjem bio ispravljan kako bi se složio s cifrom dobijenom sabiranjem. Međutim, cifre dobijene množenjem za prvih dvadeset godina života gospodina Auslendera nisu bile ispravljane. To je značilo dve stvari: 1. Za izračunavanje prvih dvadeset godina, Pače je upotrebljavao sabiranje kao osnovni metod, dok mu je princip s tačkom bio samo ukras, za koji je mislio da ne bi trebalo da stoji posebno negde sa strane. U drugom slučaju, od dvadeset i prve godine pa nagore, upotrebljavao je jedino množenje, koristeći sabiranje samo kao matematički dokaz. 2. Na početku ovakvog načina rada jasno se vidi da nije u potpunosti savladao množenje i da je zato pravio greške, pa su u njegovom radu mogle da se pronađu i neke ispravke. Međutim, kasnije, kada je u potpunosti savladao množenje, ispravke su polako nestajale. Nastavio je sa množenjem, godinu po godinu, dok nije stigao do četrdeset, a onda je iznenada skočio na osamdeset i devet, što je po njegovom metodu računanja bilo 32.486 dana, cifra od koje je oduzeo 253 dana da bi tako stigao do rezultata od 32.232 dana, isto kao i pre. Oko ovog broja je nacrtao krug, kako bi bio siguran da cifra privlači pažnju i stoji izdvojena od ostalih. Bila je tu i jedna finalna strana radova, koja je izgledala veoma konfuzno, ali je Mladi Lili na prvi pogled shvatio da je Pače pokušavao da izrazi principe množenja. Na samom dnu strane jasno su navedena pravila. I dok je starac gledao ovaj deo strane, nije mogao a da ne pročita naglas:
31
BU&CW
Jednom jedan je jedan. Jednom dva je dva. Jednom tri je tri... Dve dvojke su četiri. Dve trojke su šest. Dve četvorke su osam... Tri trojke su devet. Tri četvorke su dvanaest. Tri petice su petnaest. Tri šestice su osamnaest...
Kada je završio, Mladi Lili je tiho pogledao u dete, kao da je odjednom na njega pao neki čudan i nepoznat osećaj nesigurnosti. Tiha, mala soba kao da je i dalje odjekivala od reči koje je pročitao s papira; kada se duboko koncentrisao, osećao se toplo i zadovoljno. Bio je to trenutak u kome je odlučio da dete povede sa sobom. Rekao je sebi, rat već godinama traje i ne vidi mu se kraj; u svakom trenutku, možda i iz najboljih mogućih namera, neka nepromišljena akcija mogla bi da donese nesreću i meni i onima koji su mi najdraži. Ali ovo dete je genije, i ako ga odmah ne povedem sa sobom, žaliću do kraja života. Pre nego što se završio letnji odmor, Mladi Lili je dobio telegram iz glavnog grada provincije u kome je bilo navedeno da će Univerzitet ponovo početi s nastavom te jeseni. Nadaju se i da će se on vratiti što je pre moguće da bi mogao da započne pripreme za predavanja. Kada je primio telegram, Mladi Lili je pomislio da se možda i ne bi vratio samo da bi primio nove dužnosti, ali da će morati da dođe da bi im doveo novog studenta. Pozvao je upravitelja imanja i rekao mu da ide. Kada je završio, čoveku je dao pozamašan svežanj novčanica. Upravitelj mu je zahvalio, pomislivši da je u pitanju napojnica. Mladi Lili je rekao: „Ovo nije napojnica. Hoću da uradiš nešto za mene." ,,A šta to?", pitao je upravnik. „Odvedi Pače u selo i kupi mu dva kompleta odeće." Upravnik imanja je samo stajao i gledao, misleći u početku da ga je loše čuo. „Kada to budeš uradio, onda ću ti zaista dati napojnicu", rekao je Mladi Lili. Nekoliko dana kasnije, kada je upravnik imanja došao po svoju napojnicu, Mladi Lili je rekao: „Bilo bi dobro kada bi pomogao Pačetu da se spakuje: sutra idemo odavde." Kao što samo možete da zamislite, ponovo je upravnik imanja stajao kao ukopan u mestu jer mu se ponovo činilo da je loše čuo. Mladi Lili je morao nekoliko puta da ponovi ono što je rekao. Sledećeg jutra, tek što se nebo obojilo svetlošću, svi psi na imanju Žungovih odjednom su počeli da laju. Prvo je jedan počeo da laje, a onda su mu se ubrzo pridružili i ostali, sve dok kakofonija nije postala nepodnošljiva i dok buka nije trgla iz sna sve članove domaćinstva - gospodare i sluge jednako - i dok ih nije izvukla iz kreveta da izađu i provire kroz odškrinuta vrata, ne bi li videli šta se događa. Zahvaljujući lampi koju je držao upravnik imanja, njegovi stanovnici su bili u prilici da vide tako neverovatnu sliku da nisu mogli da poveruju svojim očima. Videli su Pače u novom 32
BU&CW
odelu, kako nosi veliki kožni kofer s kojim je gospodin Auslender došao mnogo godina pre, koračajući tiho iza gospodina Lilija i pokušavajući da sa njim održi korak. Izgledao je uplašeno, i kretao se kao zbunjeni mali duh. Zato što je sve ovo bilo tako neverovatno, niko od njih se nije usuđivao da poveruje svojim očima. Kada se upravnik imanja vratio sa dokova, gde ih je otpratio, od njega su saznali da je sve što su videli zapravo bila istina. Bilo je mnogo pitanja koja su postavljali. Kuda ga je to Mladi Lili odveo? Zašto ga je uopšte odveo? Da li će se Pače ikada vratiti? Zašto je Mladi Lili bio toliko dobar i ljubazan prema njemu? I tako dalje. Upravnik imanja je imao samo dva odgovora na ovo pitanje. Svojim gospodarima je rekao: „Zaista ne znam." Slugama mlađim od sebe kazao je: ,,Ko bi to, jebem li ga, mogao da zna!"
33
BU&CW
4.
Ako su konji učinili svet manjim a putovanje brodom učinilo svet većim, onda je motor sa unutrašnjim sagorevanjem napravio od ovog sveta čarobno mesto. Nekoliko meseci kasnije, kada je japanska armija napredovala od prestonice provincije u pravcu Tungdžena, prethodnica divizije na motociklima stigla je u selo za nekoliko sati. Bili su to prvi motori koji su ikada bili viđeni na putu između sedišta provincije i Tungdžena i ljudi su se pitali da se nisu nebesa možda konačno smilovala na onog Ludog Starca koji je hteo da pomeri planinu, pa su nekako sklonila sav taj put preko planina koji je stajao između grada i njih. Sve do tog časa, najkraći način da se pređe razdaljina između grada i Tungdžena bilo je putovanje konjem. Ako ste mogli da pronađete dovoljno brzog konja i ako ste umeli da primenite bič na njemu kada je to bilo potrebno, bilo je moguće da putovanje potraje sedam ili osam sati. Nekoliko decenija ranije, Mladi Lili je na ovo putovanje uvek išao u kočiji koju su vukli konji: mada je to, naravno, bilo sporije nego jahati na konju, ali uz dobrog kočijaša, bilo je potpuno moguće stići do grada negde u sumrak, ako se krene u zoru. Međutim, sada kada su ga malo stigle godine, Mladi Lili nije više mogao da se nosi s tolikim drmusanjem i truckanjem, te je morao da putuje brodom. Putovanje za Tungdžen obično je trajalo dva dana i dve noći, ali ukoliko su se kretali nasuprot struji. Povratak nije ni izdaleka toliko dugo trajao, mada je i dalje trajao ceo dan i ćelu noć. Sedeći na brodu, mladi Lili je počeo da brine zbog dečakovog imena i da razmišlja o njemu. Čak i kada je brod stigao do poslednje etape puta, pre nego što će stići do prestonice provincije, on i dalje nije uspevao da donese nikakvu odluku. Kada je počeo da razmišlja o svemu tome, shvatio je da se radi o jednom poprilično nezgodnom problemu. U stvari, Mladi Lili se sada suočavao sa istim problemima sa kojim se suočavao i stari gospodin Auslender kada su ga zamolili da odabere ime za bebu: to nije bio jedan od onih problema koji se s vremenom rese sami od sebe. Razmišljajući pažljivo o svemu, Mladi Lili je rešio da sve drugo ostavi po strani i da Pačetu da ime koje odgovara nekome ko je rođen i odrastao u Tungdženu, i na taj način je došao do dva imena, mada su mu se oba činila pomalo nategnuta: Ðindžen, sa značenjem „zlatna iskrenost", i Tungdžen, sa značenjem „dečja iskrenost". Odlučio je da detetu prepusti da odluči koje mu se više sviđa. „Svejedno mi je", rekao je Pače. ,,U tom slučaju", kazao je Mladi Lili, „ja ću odabrati ime za tebe. Da li misliš da je Ðindžen u redu?" ,,U redu je", odgovorio je Pače. ,,U tom slučaju ću se zvati Ðindžen." „Nadam se da ćeš u budućnosti živeti u skladu sa svojim imenom", rekao je Mladi Lili. ,,U redu", odgovorio je Pače. „Pokušaću da živim u skladu sa svojim imenom." „To znači da se nadam da ćeš u budućnosti sijati kao zlato", rekao je Mladi Lili. 34
BU&CW
,,U redu", odgovorio je Pače. „Pokušaću da sijam kao zlato." Nakon nekoliko trenutaka tišine, Mladi Lili postavio mu je još jedno pitanje: „Da li ti se sviđa ime?" ,,Da“, rekao je Pače. „Voleo bih da promenim samo jedan znak u tvom imenu", rekao je Mladi Lili. „Da li bi ti to bilo u redu?" ,,U redu je", rekao je Pače. „Nisam ti čak ni rekao šta bih da promenim", kazao je Mladi Lili. „Zašto si se onda već složio sa mnom?" „A koji znak bi promenio?", pitao je Pače. „Hteo bih da promenim znak džen koji označava iskrenost u znak džen koji označava biser", rekao je Mladi Lili. „Da li je to tebi u redu?" ,,U redu je", odgovorio je Pače. „Dakle, džen koje označava biser." „Da li znaš zašto sam promenio taj znak u tvom imenu?", pitao je Mladi Lili. ,,Ne“, rekao je Pače. „Da li bi voleo da znaš?" „Pa... Ne znam..." Ako ćemo pravo, razlog zbog koga je Mladi Lili hteo da promeni znak u njegovom imenu bilo je čisto sujeverje. U Tungdženu, kao i u ostatku regije Ðangnan, bila je popularna izreka: „Čak se i Ðavo boji feminiziranog čoveka." To znači da kada muškarac ima neke ženske osobine, on u svojoj prirodi ima i jin i jang, a ove dve osobine upotpunjavaju jedna drugu. Mislili su da je to način da se stvori najbolja vrsta čoveka zaista izuzetna individua. Bilo je to zato što su se ljudi koji su živeli u tim krajevima na milion načina trudili da nekako izbalansiraju jin i jang, što je uključivalo i imena njihovih sinova. Otac koji se nadao da će njegov sin postići velike stvari u životu često je namerno birao žensko ime za njega, sa nadom da će mu to obezbediti blistavu budućnost. Mladi Lili je hteo sve ovo da kaže Pačetu, ah je shvatio da to baš i ne bi bilo u redu. Nakon kratkog oklevanja, odlučio je da bi bilo najbolje da čitavo promišljanje sačuva za sebe. Tako da je na kraju samo rekao: ,,U redu, onda smo se odlučili. Ti ćeš se zvati Ðindžen, gde džen znači biser." U to vreme se nebo iznad S Grada pojavilo na horizontu. Kada su stigli na dokove, Mladi Lili je uzeo rikšu, ali ih ona nije od vezla do njegove kuće. Umesto toga su otišli pravo u osnovnu školu na dobrom glasu, koja se nalazila blizu Zapadne kapije, da pronađu njenog direktora. Direktor je bio čovek koji se zvao Čeng. On je nekada bio učenik srednje škole pri N Univerzitetu, i kada je Mladi Lili bio student - a kasnije i mlađi asistent na Univerzitetu - često je predavao u toj srednjoj školi. Čeng je veoma živahan i učenici s kojima je zajedno pohađao školu izuzetno su ga izuzetno cenili; ostavio je dubok utisak na Mladog Lilija. Kada je završio srednju školu, njegovi ispisnici su svi bili uvereni da će nastaviti školovanje na Univerzitetu, ali Čeng je već u to vreme bio u uniformi Nacionalne revolucionarne armije. Kada je došao da se pozdravi s Mladim Lilijem, već je nosio pištolj. Negde usred zime, dve godine kasnije, Čeng se vratio i ponovo se video s Mladim Lilijem. I dalje je nosio uniformu Nacionalne revolucionarne armije, ah ovoga puta nije nosio i pištolj. Zagledajući ga pažljivije, Mladi Lili je shvatio da pištolj nije jedino što mu nedostaje, već da nema ni ruke koja bi taj pištolj držala, i da sada umesto nje visi samo prazan rukav. Kada se Čeng prilično trapavo smestio u stolicu ispred njega, Mladom Liliju je bilo i pomalo neprijatno. 35
BU&CW
Natenane je pogledao onu njegovu zdravu, preostalu ruku - levu - i shvatio je da je ta ruka i dalje snažna i potpuno čitava. Pitao ga je da li može da piše tom rukom i Čeng mu je odgovorio da može. Mladi Lili mu je onda napisao pismo sa preporukama za novu školu koju su otvorili u blizini Zapadne kapije, gde bi mogao da radi kao učitelj. Ovo je nesrećnom čoveku dalo novi smisao života. Kada je postao učitelj, zbog hendikepa koji je imao, svi su ga zvali Jednoruki. Sada kada je bio direktor, opet su ga zvali Jednoruki, zato što je tako s jednom rukom napravio školu kakva je tada bila. Nekoliko meseci ranije, Mladi Lili i njegova žena skrivali su se u školi kada su borbe oko grada bile na vrhuncu - živeli su u šupi koja je bila leđima oslonjena na zid stolarske radnje. Danas je, istog časa kada je ugledao Jednorukog, pitao: „Da li je prazna ona šupa u kojoj sam neko vreme živeo?" „Jeste", odgovorio je Jednoruki. „Tamo je samo nekoliko sportskih lopti." „Voleo bih da ovaj mladić ostane tu neko vreme", rekao je Mladi Lili. Pokazao je na Pače. ,,A ko je on?“, upitao je Jednoruki. „Ðindžen, tvoj novi učenik", kazao je Mladi Lili. Od tog dana pa nadalje, niko ga više nije zvao Pače; svi su ga zvali Ðindžen. „Ðindžen!" „Ðindžen!" Ovo novo ime označilo je početak Pačetovog života u gradu i sve ono što mu se posle toga dogodilo; takođe, ono je bilo i njegova poslednja veza sa Tungdženom. A o onome što se događalo sledećih nekoliko godina najbolje je mogla da posvedoči najstarija ćerka Mladog Lilija, Žung Jinji.
36
BU&CW
5.
Na N Univerzitetu svi su zvali gospođicu Žung Gazdarica; Gazdarica Žung, mada ne znam da li je to bio rezultat njihovih toplih uspomena na njenog oca, ili su joj to ime nadenuli zbog njene neobične pozicije. Nikada se nije udavala, ah ne zato što se nikada nije zaljubila. Naprotiv, zaljubila se suviše duboko, suviše bolno. Kada je bila mlada, imala je momka, briljantnog studenta sa Odeljenja za fiziku N Univerziteta, specijalizovanog za bežičnu tehnologiju. Navodno je od starih beskorisnih stvari koje bi pronašao u vašoj sobi, za nekoliko sati mogao da napravi radio koji prima signale tri vrste talasa. Kada je započeo rat protiv okupatora, budući da je N Univerzitet bio rasadnik patriotizma u S Gradu, nikoga nije mnogo iznenađivalo što su svakog meseca gomile studenata napuštale studije da bi otišli u vojsku, jureći glavom bez obzira da budu što bliže frontu. Jedan od ovih studenata koji su otišli bio je i momak Gazdarice Žung. Prvih nekoliko godina nakon što se pridružio vojsci, on i Gazdarica Žung mogli su nekako da budu u vezi, ali su kasnije postepeno izgubili svaki kontakt. Poslednje pismo koje je dobila od njega bilo je iz grada po imenu Čangša u provinciji Huenan, u proleće 1941. U pismu je objasnio da je sada angažovan na vrhunskom istraživačkom projektu za vojsku, koji se čuva u strogoj tajnosti, i da će zbog toga morati na neko vreme da prekine sve odnose sa porodicom i prijateljima. Neprestano je ponavljao koliko je voli i da se nada da će ga ona čekati. Najdirljivije su bile poslednje reči u pismu: „Draga, čekaj me da ti se vratim. Dan kada budemo pobedili Japance biće ujedno i dan našeg venčanja!" Gazdarica Žung je čekala dok Japanci nisu bili poraženi, a onda je čekala i do oslobođenja, ali se on i dalje nije vraćao - čak nije prostrujala nijedna reč o tome da je umro. Ništa nije čula o njemu sve do 1953, kada se neko vratio iz Hong Konga donoseći joj vest da je on nekoliko godina pre toga izbegao na Tajvan i da je sada oženjen i ima decu. Poručio joj je da pronađe nekog drugog. Bio je to krajnji rezultat decenija odanosti i čekanja Gazdarice Žung. Ne treba valjda pominjati kakav i koliki je šok ovo bio za nju i da ga zapravo nikada nije ni prevazišla. Pre deset godina, kada sam otišao na N Univerzitet da je upoznam, ona se upravo bila penzionisala na mestu rukovodioca Odeljenja za matematiku. Naš razgovor počeo je diskusijom o porodičnoj fotografiji koja je visila u njenoj dnevnoj sobi. Na fotografiji je bilo petoro ljudi. Mladi Lili i njegova žena bili su u prednjem redu, sedefi su, a iza njih je stajala Gazdarica Žung, tada u svojim dvadesetim godinama, sa kratkom kosom koja joj je jedva dopirala do ramena. Pored nje je s leve strane stajao njen mlađi brat, koji je nosio naočare, a sa desne strane mlađa sestra, sa kosom skupljenom u konjski rep, koja je tada imala možda sedam ili osam godina. Ova fotografija je napravljena 1936. godine, upravo pred polazak mlađeg brata Gazdarice Žung na studije u inostranstvo. Slika je napravljena da bi se obeležio taj događaj. Zbog rata se njen brat neće vratiti sve do 1945. Tokom tog vremena porodica je prvo izgubila a onda stekla jednog člana. Osoba koju je porodica izgubila bila je mala sestrica, koja je umrla prilikom epidemije godinu dana ranije; osoba koju su dobili bio je Ðindžen, koji se tog leta 37
BU&CW
priključio porodici, samo nekoliko nedelja nakon što je ona umrla. Kao što je Gazdarica Žung objasnila:
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Moja mala sestra umrla je tokom letnjeg raspusta, kada je imala samo sedamnaest godina. Majka i ja nismo ni znali da Ðindžen postoji sve dok ona nije umrla. Tata gaje skrivao u kući gospodina Čenga, direktora osnovne škole u blizini Zapadne kapije. Nismo često bili u dodiru s gospodinom Čengom, tako da se tata nadao da će to uspeti da sačuva kao tajnu, pa gospodina Čenga nije posebno upozorio da ga ne pominje. Jednog dana je gospodin Čeng došao kod nas u kuću. Ne znam gde je čuo da je moja sestra umrla, ali došao je da nam izjavi saučešće. Otac i ja smo u tom trenutku oboje bili van kuće, tako da je majka jedina bila tu da ga sačeka, pa je tatina tajna iskočila dok su razgovarali. Kada se otac vratio, majka ga je pitala šta se događa, i on joj je ispričao sve što je znao o nesrećnom životu jadnog dečaka koji se već dovoljno napatio u svom kratkom životu, ispričao joj je i o njegovoj neverovatnoj inteligenciji, i zahtevu koji mu je uputio stari gospodin iz inostranstva. Možda zbog toga što je majka bila tako duboko pogođena smrću moje sestre, briznula je u plač kada je čula ovu ne srećnu priču. Rekla je tati: „ Jindži (tako se zvala moja sestrica) nam je otišla, a ovom dečaku je potrebna porodica. Dovedi ga da živi ovde.“ Tako nam se pridružio moj mali brat Džendi - vidite, Džendi je bio Ðindženov nadimak. Moja majka i ja smo ga zvali Džendi, samo ga je tata zvao Ðindžen. Džendi je majku zvao ,,mama“, ali tatu je zvao ,,profesore“ a mene ,,sejo“, tako da je sve bilo cile-mile. Naravno, ako pogledate naš rodoslov, ja sam jednu generaciju starija od njega, tako da je trebalo da me zove ,,tetka“. Da vam pravo kažem, ja nimalo nisam volela Džendija kada se pojavio. Uopšte se nije smejao i nije govorio ni sa kim. Kretao se po kući u potpunoj tišini, kao da je neki duh. Ispalo je da ima razne odvratne navike, kao što je ta da podriguje dok jede. Higijena mu je takođe bila užasna: uveče nije prao noge nego bi samo izuo cipele i bacio ih niz stepenice, ispunjavajući tako trpezariju i hodnik užasnim smradom. Živeli smo u kući koju je moj otac nasledio od dede, u nekoj vrsti vile u zapadnjačkom stilu. U prizemlju su bile kuhinja i trpezarija, a sve spavaće sobe bile su gore, na spratu. Svaki put kada bih silazila iz sobe i išla da jedem, videla bih njegove buđave, smrdljive stare cipeletine i razmišljala sam o tome kako sve vreme podriguje dok jede, pa bi mi se od svega toga smučilo i onda nisam htela više ni da jedem. Naravno, problem sa njegovim cipelama sređen je gotovo istog časa: mama mu je rekla da bi trebalo na to da obrati pažnju i da svako veče opere noge pred spavanje, a da svako jutro navuče čiste čarape - posle čega su njegove čarape bile čistije od bilo čijih. Bio je veoma sposoban dečkić: umeo je da kuva, da pere svoju odeću, da razgori vatru od briketa napravljenih od ugljene prašine; čak je znao i da šije zapravo, u svemu tome bio je mnogo bolji od mene. Naravno, sve je to imalo veze s načinom na koji je podignut: naučio je brzo da radi sve što treba. Podrigivanje i prdež su već bile navike koje nismo uspevali tako lako da iskorenimo. Navike mogu lako da se promene, ali u ovom slučaju je ispalo da on zapravo ima veoma ozbiljne stomačne probleme, koji su, takođe, bili i razlog zašto je tako mršav. Tata mi je rekao da su njegovi stomačni problemi rezultat toga što je i danju i noću pio čaj od cveta kruške, koji je gospodin Auslender toliko voleo: taj napitak bio je veoma dobar i koristan za starog čoveka, ali ostaje nejasno kako je neko mogao i da pomisli da je pogodan za 38
BU&CW
odgajanje jednog deteta! Ako ćemo pravo, otkad smo otkrili da ima stomačne probleme, on je u kući popio više lekova nego što je pojeo hrane. Tokom obroka je mogao da pojede samo jednu malu zdelu pirinča, manje od mačke, pa čak je i onda nakon zalogaja ili dva počinjao da podriguje. Jednoga dana je Džendi zaboravio da zaključa vrata kupatila i ja sam ušla unutra, ne shvatajući da je kupatilo već zauzeto. To zaista nije bilo u redu. Što se mene tiče, to je bila poslednja kap koja je prelila čašu i sada sam želela da ode iz kuće. Rekla sam mami i tati da ja to više ne mogu da izdržim i htela sam da ga pošalju u internat. Rekla sam im da nema nikakvog razloga da živi s nama iako nam je rođak i da mnogi drugi dečaci stari koliko i on žive u internatu. Tata nije rekao ni reč - pustio je mamu da govori. Mama je rekla da ne bi bilo u redu da ga teramo da ide kada je tek stigao; rekla je da može da pređe u internat možda kada polugodište počne. Tata je onda uskočio i kazao: ,,U redu, kada počne polugodište, može da ostane u internatu pri školi." Mama je kazala: „Trebalo bi da mu sredimo da ovde može da provede svaki vikend, zato što treba da oseti da je ovo i dalje njegova kuća." Tata se složio s tim. Tako je sve odlučeno. Međutim, to nije bilo ono što se desilo na kraju... (Nastaviće se) Jedno veče, negde pred kraj letnjeg raspusta, Gazdarica Žung je za veče rom pomenula nešto što je ranije tog dana pročitala u novinama: prethodnog leta su mnogi delovi zemlje trpeli sušu kakva se ne pamti još otkad su vremenske prilike počele da se beleže, zbog čega je u tim gradovima često bilo više prosjaka nego vojnika. Njena majka je uzdahnula i rekla da je prethodna godina bila dvostruka prestupna - a tim godinama se uvek događaju užasne prirodne nepogode. U konačnom zbiru, ispadalo je uvek da su obični seljaci najviše trpeli zbog svega. Ðindžen nije baš često otvarao usta, tako da se gospođa Lili uvek trudila da ga nekako uvuče u razgovor. Zbog toga gaje pitala da li zna šta je dvostruka prestupna godina. Kada je zavrteo glavom, gospođa Lili je objasnila da do toga dolazi kada se prestupna godina u solarnom kalendaru poklopi sa onom u lunarnom kalendaru; kada dve prestupne godine zajedno nastupe. Videvši da ne shvata o čemu ona govori, gospođa Lili ga je pitala: „Da li ti znaš uopšte šta je to prestupna godina?" On je ponovo zavrteo glavom, pri čemu nije napravio nikakav zvuk. Bio je takva osoba: ako je bilo moguće izraziti se na bilo koji drugi način, nije otvarao usta. Gospođa Lili je odmah počela da mu objašnjava šta je prestupna godina i kako se ona računa u solarnom, a kako u lunarnom kalendaru, i tako dalje. Kada je završila, on je samo gledao u Mladog Li lija, kao da je čekao da on potvrdi ono što je njegova žena upravo rekla. Mladi Lili je kazao: „Tačno. Sve to upravo tako funkcioniše." „Misliš da su moji proračuni bili pogrešni?" Ðindžen je jako pocrveneo u licu, a izgledao je kao da će svakoga časa zaplakati. „Tvoji proračuni?" Mladi Lili u trenutku nije mogao da se seti o čemu dečak govori. „Tatini dani - mislio sam da svaka godina ima 365 dana." „To baš i nije potpuno tačno..." Pre nego što je Mladi Lili prestao da govori, Ðindžen je briznuo u plač. Bilo je nemoguće utešiti ga. Bez obzira na to šta su mu govorili i ma kako 39
BU&CW
pokušavali da ga oraspolože, ništa nije pomagalo. Na kraju je Mladom Liliju prekipelo i ljutito je udario pesnicom o sto u trpezariji, povikavši mu da se kontroliše. Iako je u tom času prestao da plače, bilo je jasno da je veoma uzbuđen. Držao se za butine i zabadao nokte u njih kao da mu život zavisi od toga. Mladi Lili mu je naredio da ruke stavi na sto. Nakon toga je sa njim veoma strogo razgovarao, mada je veoma pažljivo upotrebljavao reči, ne bi li mu nekako pošlo za rukom da uteši dečaka. Započeo je: ,,I zbog čega si ti započeo svu tu dreku i vrisku? Ja nisam ni prestao da pričam. Kada prestanem, onda ćeš videti da li ćeš i dalje plakati ili nećeš." Nastavio je: „Kada sam rekao da si pogrešio, govorio sam teoretski - a činjenica je da nisi obratio pažnju na prestupne godine. S druge strane, ako na to gledaš sa matematičke strane, bilo bi nemoguće da se kaže da si pogrešio, zato što u svakom izračunavanju postoje i prihvatljive greške. „Onoliko koliko ja znam, vreme koje je potrebno da Zemlja završi jednu svoju orbitu oko Sunca iznosi tri stotine šezdeset i pet dana, pet sati, četrdeset osam minuta i četrdeset i šest sekundi. Zašto onda imamo prestupne godine? Postoji jedan jednostavan razlog: prema solarnom kalendaru, svake godine postoji skoro šest sati viška, zbog čega nam je potrebno da svake četiri godine ta godina ima trista šezdeset i šest dana. Međutim, siguran sam da ćeš shvatiti, ako o tome promisliš, da ukoliko budeš računao da obična godina ima trista šezdeset i pet dana a da svaka prestupna godina ima trista šezdeset i šest dana, i dalje nećeš moći da dođeš do potpuno tačne računice. Uobičajeno je da se prilikom različitih, svakodnevnih izračunavanja dopusti i određena greška; zapravo, bilo bi i nemoguće voditi sunčev kalendar bez ove prihvatljive greške. Ono što pokušavam da ti kažem jeste da bi tvoj račun verovatno bio pogrešan sve i da si ubacio prestupne godine. Sada slobodno možeš da odeš i da izračunaš koliko je prestupnih godina gospodin Auslender proživeo tokom svojih osamdeset i devet godina i onda možeš da dodaš taj broj dana svojim izračunavanjima. Nakon toga možeš da izračunaš kolika je razlika između tvoje stare i tvoje nove računice. U izračunavanjima u kojima cifre imaju više od četiri decimalna mesta prihvatljiva margina greške je oko 0,01 posto; ako je greška veća od toga, pogrešio si u računanju. U redu: a sada mi reci da li je tvoja greška u prihvatljivoj margini greške?" Gospodin Auslender je umro tokom prestupne godine u osamdeset i devetoj godini, što znači da je živeo tokom dvadeset i dve prestupne godine; to ne zvuči kao mnogo, ali takođe nije ni malo. Dodajući po jedan dan svakoj prestupnoj godini, to znači da za dvadeset i dve godine treba dodati dvadeset i dva dana. Dodajući taj broj cifri koja je veća od 30.000 dana, koliko je gospodin Auslender proveo na ovome svetu, može se zaključiti da je ova greška sasvim u okviru prihvatljive margine za grešku. Razlog zbog kojeg je Mladi Lili došao do ovakvog zaključka bila je želja da Ðindžen nekako pronađe način da oprosti samom sebi zbog greške koju je napravio. Zahvaljujući tome što je Mladi Lili prvo povikao na njega a onda ga utešio, Ðindžen se konačno smirio.
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Kasnije nam je tata objasnio kako je gospodin Auslender zamolio Džendija da izračuna broj dana koje je proživeo. Razmišljajući o tome koliko je bio tužan, shvatila sam da me je duboko dirnula njegova ogromna privrženost tom starom gospodinu iz inostranstva. S druge strane, takođe sam shvatila da on ima i jednu opsesivnu crtu karaktera - da ne pominjem potpunu nespremnost za suočavanje sa sopstvenim greškama. Kasnije smo shvatili da Džendi u određenim prilikama ume da bude izuzetno 40
BU&CW
tvrdoglav i da pada u vatru; najveći deo vremena bio je potpuno tih i čuvao je sve u sebi. Umeo je da se izbori sa svime i jednostavno je nastavljao dalje kao da se ništa nije dogodilo - zapravo, mogao je da toleriše određene vrste problema koje bi većina ljudi smatrala nepodnošljivim. Ali kada bi prešao tu nevidljivu liniju, kada bi nešto dotaklo najdelikatnije delove njegove psihe, veoma bi lako izgubio kontrolu. Ovaj njegov gubitak kontrole obično bi bio izražen nekim ekstremnim činom. Mogu da vam dam mnogo primera za ovu vrstu situacija. Na primer, on je zaista voleo moju majku i tako je jednoga dana u potpunoj tajnosti napisao poruku svojom krvlju. U toj poruci je pisalo: „Tatica je mrtav. Ostatak mog života biće posvećen brizi o mamici." Kada je imao sedamnaest godina, jako se razboleo i proveo je mnogo vremena u bolnici. Mama je tada otkrila ovu poruku, zato što je svaki čas svraćala kod njega u sobu da bi potražila ovo ili ono što mu je bilo potrebno. Poruka je bila umetnuta s unutrašnje strane poveza njegovog dnevnika i bila je napisana velikim slovima. Izgledalo je kao da je upotrebio vrh prsta da bi je napisao, ali na njoj nije bilo datuma, tako da nismo znali kada je poruka napisana. Bilo je očigledno da to nije bilo skoro, tako da pretpostavljam da je napisana tokom prve ili druge godine otkako je počeo da živi s nama. Istrošenost papira i bledilo znakova jasno su ukazivali da je napisana prilično davno. Moja majka je bila veoma draga i nežna žena, prijateljski raspoložena prema svima. Ostala je takva tokom čitavog života. Kada razmišljate o njenom odnosu sa Džendijem, zaista izgleda kao da im je bilo suđeno da se zbliže, jer su se njih dvoje sjajno slagali od samog početka. Imali su ono tiho razumevanje koje ponekad možete da vidite smo kod najbližih članova porodice. Od prvog dana kada je došao da živi s nama, mama ga je zvala Džendi. Ne znam zašto gaje zvala tako, možda je zbog toga što je moja sestrica upravo bila preminula pa je naklonost prema ćerki koje više nije bilo prebacila na njega. Posle smrti moje sestre, mama dugo nije izlazila iz kuće; sedela je u četiri zida i tugovala za ćerkom. Često je imala noćne more, a tokom dana joj se neretko činilo da je viđala moju mrtvu sestru. Kada je Džendi došao kod nas, postepeno se oporavila. Možda to i ne znate, ah Džendi je znao da tumači snove. Bio je neverovatno dobar u tome i imali ste utisak kao da ste otišli kod profesionalnog šamana. Bio je hrišćanin i svakoga dana je čitao Bibliju na engleskom, ali je i pored toga mnoge citate iz Biblije znao napamet. Mislim da je razlog zbog koga se mama tako brzo oporavila nakon njegovog dolaska i što su se njene tegobe umanjile upravo u tome što joj je Džendi tumačio snove i pričao joj priče iz Biblije. Teško je tačno objasniti zašto su se njih dvoje tako dobro slagali. Naravno, mama je volela Džendija; uvek ga je smatrala članom porodice, poštovala ga je i brinula o njemu. Niko tada nije znao koliko je Džendiju sve ovo značilo i koliko je njegova odlučnost da joj sve to vrati bila velika. Zato je i napisao tajnu poruku svojom krvlju. Po mom mišljenju, Džendiju je u prethodnom životu nedostajala pažnja; majčinska ljubav posebno, jer on je nikada pre nije iskusio. Sve što je mama radila za njega - spremanje tri jela dnevno, pranje i peglanje odeće, redovna briga o tome da li mu je suviše hladno ili suviše vruće - to mu je sve bilo novo i sve je to duboko osećao. Kako je vreme prolazilo i što mu je više činila, sve manje je bio u stanju da se nosi sa svojim osećanjima, pa je pronašao ovaj način da izrazi svoju zahvalnost. Naravno, način koji je odabrao bio je više nego melodramatičan, ali on je bio takav momak. Ako mi dopustite da budem i donekle neoprezna, mislim da bi u današnje vreme rekli da je Džendi bio autističan. Mogla bih da navedem još mnogo drugih primera sličnog načina ponašanja, i verovatno ću vam kasnije sve to i ispričati. Međutim, sada moramo da se vratimo na to veče kada je imao histerični napad, zato što se priča nije tu završila... 41
BU&CW
(Nastaviće se) Sledeće večeri, tokom večere, Ðindžen se ponovo vratio na temu o kojoj smo razgovarali prethodnog dana. Rekao je da je gospodin Auslender živeo oko dvadeset i dve prestupne godine, što bi značilo da je pogrešio u računu za dvadeset i dva dana, ali je zapravo pogrešio za dvadeset i jedan dan. To je zvučalo potpuno glupo! Ako ste živeli tokom dvadeset i dve prestupne godine, onda bi dodatak od jednog dana po prestupnoj godini trebalo da bude dvadeset i dva dana. Zašto je onda rekao da je to samo dvadeset i jedan dan? U trenutku su svi, uključujući i gospođu Lili, pomislili da mora da je skrenuo s uma. Ali kada je Ðindžen objasnio šta je mislio, svi prisutni su shvatili da je bio u pravu. Vidite, Mladi Lili je objasnio da su prestupne godine uvedene zato što svaka godina ima zapravo 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi, i zato se svake četiri godine dodaju još dvadeset i četiri sata. Ali očigledno da to nije tačno 24 sata koje treba nadoknaditi, jer bi to značilo da je Zemlji potrebno tačno 365 dana i 6 sati da jednom proputuje svojom putanjom oko Sunca. O kolikoj zanemarivoj grešci se ovde radi? Svake godine, to jeli minuta i 14 sekundi, tako da se tokom četiri godine nakupi čitavih 44 minuta i 56 sekundi. Što znači da se tokom prestupnog ciklusa svake godine dodaje određena količina vremena: 44 minuta i 56 sekundi. Čovečanstvo na taj način krade ovo vreme od Zemlje. Gospodin Auslender je živeo tokom dvadeset i dve prestupne godine, tako da je njegovom životu bilo pridodato 16 sati, 28 minuta i 32 sekunde nepostojećeg vremena. U svakom slučaju, kao što je Ðindžen naglasio, prema početnoj cifri, gospodin Auslender je živeo 32.232 dana, što je broj koji je dobio ne tako što je računao koliko je dana u osamdeset i osam godina, već koliko dana ima u osamdeset i osam godina plus sto dvanaest dana. I kao što je savršeno tačno da, kada je računao dodatnih 112 dana, nije uračunao prestupne godine, takođe je tačno i da jedan dan nije dug tačno dvadeset i četiri sata. Dan zapravo ima dvadeset i četiri sata, ali i još gotovo čitav jedan minut - što bi, kada je u pitanju 112 dana, iznosilo 6.421 sekundu, ili drugim rečima, jedan sat i četrdeset i sedam minuta. Tako da od one cifre koja iznosi 16 sati, 28 minuta i 32 sekunde treba oduzeti sat i četrdeset i sedam minuta, što da je novi zbir od 14 sati, 41 minut i 32 sekunde. To da je novu cifru nepostojećeg vremena koje je dodato životu gospodina Auslendera, zahvaljujući upotrebi novog kalendara. Ðindžen je nastavio, kazavši da u skladu s ovom informacijom, a s obzirom na to da je gospodin Auslender bio rođen u podne a umro u devet sati uveče, treba odbiti još barem deset sati nepostojećeg vremena, imajući u vidu čas rođenja i čas smrti, što sve treba dodati uz onih 14 sati,41 minut i 32 sekunde koje su mu se nakupile tokom života. Bez obzira na to kako to krenete da računate, gospodin Auslender je imao jedan dan nepostojećeg vremena koje mu je bilo dodato. Bilo je očigledno da je Ðindžen proveo dosta vremena razmišljajući o tome šta znači prestupna godina. Moglo bi se reći da je uvođenjem u igru prestupnih godina gospodin Auslender proveo na ovoj planeti dvadeset i dva dana više no što se to ranije mislilo, ah mu je ta silna računica na kraju ipak oduzela jedan dan. Prema Gazdarici Žung, ona i njen otac su bih zapanjeni ovim preciznim otkrićem. Oboje su bili više nego impresionirani i jako ih je dirnuo ovaj nesvakidašnji dokaz kristalno čistog intelekta deteta. Međutim, ne verovatno je tek sledilo. Nekoliko dana kasnije, kada se Gazdarica Žung tog popodneva vratila kući, majka (koja je kuvala u prizemlju zgrade) joj je rekla da je otac u Džendijevoj sobi i da bi ona takođe trebalo da se popne i pridruži im se. Kada je Gazdarica Žung pitala zbog čega, majka joj je rekla da 42
BU&CW
je Džendi izgleda smislio matematičku teoremu i da je njen otac apsolutno zapanjen. Kao što je ranije rečeno, poslednjih 112 dana života staroga gospodina Auslendera nije bilo kalibrisano tako da prihvate računicu prestupnih godina; ako prihvatite da se svaki dan sastoji samo od dvadeset i četiri sata, ostavljate čitav sat i 47 minuta ili 6.421 sekundu svake godine kao neobračunato vreme. Greška na godišnjem nivou je 6.421 sekunda. U ciklusu od jedne prestupne godine, možete da oduzmete vreme koje nije računato od nepostojećeg vremena: 6.421 + 2.696 sekundi, gde 2.696 predstavlja broj sekundi u 44 minuta i 56 sekundi. U drugom ciklusu prestupne godine, vrednost nepostojećeg vremena je (6.421 + 2 x 2.696) sekundi, i tako dalje sve dok ne stignete do izračunavanja vrednosti za poslednju prestupnu godinu: (6.421 + 222 x 2.696) sekundi. Ðindžen je izračunao nedostajuće vreme, koje nije bilo sadržano u njegovom prvobitnom rezultatu, u kome su bili iskazani dani koje je gospodin Auslender proživeo, a koje je on sabrao samo kao 88 godina i 112 dana, ili 32.232 dana, i to u dvadeset i tri linije elegantne kalkulacije, koja je ovako izgledala: (6.421) (6.421 + 2.696) (6.421 + 2 x 2.696) (6.421 + 3 x 2.696) (6.421 + 4 x 2.696) (6.421 + 5 x 2.696) (6.421 + 6 x 2.696) ... (6.421 + 22 x 2.696)
Ispod ovoga je, bez ičijih instrukcija, sam napravio matematičku formulu: X = [(prva vrednost + poslednja vrednost) x broj 1
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Matematičke formule nisu tako bizarne i apstraktne da obični ljudi ne bi mogli da i sami dođu do njih. Činjenica je da bi svako sa dobrim poznavanjem matematike mogao da prikaže svoje znanje u obliku formule - podrazumevajući da pre svega zna šta bi ta formula trebalo da predstavlja. Mogu da vas zatvorim u mračnu sobu kada vam prilično detaljno objasnim šta se u njoj nalazi. Ako bih onda zatražila da mi nađete ovu ili onu stvar, iako je soba u potpunom mraku, vi biste verovatno uspeli tu stvar da pronađete. Ako upotrebljavate svoju inteligenciju, ako pažljivo pokrećete stopala i pipate ispred sebe rukama, postepeno učeći šta se sve nalazi u sobi, bićete u stanju da pronađete ono što od vas tražim. S druge strane, ako vam u početku ne kažem šta se nalazi u sobi i onda od vas ipak tražim da odete i nađete mi neki određeni predmet, velike su šanse da to nećete moći da uradite. Pa, da se on suočio sa jednostavnom listom brojeva, kao što je recimo 1,3,5,7,9,11 1
Konvencionalno bi ova formula bila napisana kao: S = [(A1 + An) x n] / 2
43
BU&CW
(ništa komplikovano i teško) i da je za to pronašao matematičku formulu, to bi bilo mnogo lakše shvatiti i mi ne bismo bili tako iznenađeni. Ovo biste mogli da uporedite sa nekim ko uspe od otpadaka da napravi lep komad nameštaja bez ijedne stolarske lekcije. Nije uopšte bitno što su neki drugi ljudi ranije napravili isti takav komad nameštaja: mi bismo se i dalje divili njegovim dostignućima. Ako alat i materijal koji je imao pri ruci ne bi bili dobrog kvaliteta, ako bi alat bio zarđao, drvo grubo, a on bi i pored svega toga uspeo da napravi pristojan komad nameštaja, bili bismo dvostruko impresionirani. Ono što je Džendi uradio bilo je i veće: on je uzeo kamenu ručnu sekiru i drvo koje je raslo u šumi njom pretvorio u divan komad nameštaja. Tada smo bili zaista zadivljeni, nismo sopstvenim očima mogli da poverujemo u dokaze koji su bili ispred nas. To što smo videli bilo je potpuno neverovatno. Posle toga smo shvatili da uopšte nije dobra ideja da ga šaljemo u osnovnu školu, tako da je tata odlučio da ga upišemo u srednju školu koja se nalazila pored N Univerziteta. Škola je bila udaljena svega nekoliko vrata od naše kuće, tako da bi njegov odlazak u njihov internat verovatno naneo Džendijevoj osetljivoj psihi više štete nego da ga izbacimo na ulicu. Tako je, u isto vreme kada je odlučio da Džendija upiše u prvu godinu srednje škole, tata odlučio i da će on dalje živeti s nama. Džendi je tako došao da živi s nama tog leta i nije otišao sve dok nije dobio svoj prvi posao... (Nastaviće se) Deca vole da jedni drugima daju nadimke; svako dete koje je i najmanje čudno doživeće da od vršnjaka dobije ovakav ili onakav nadimak. Kada su ostali učenici prvi put videli Ðindženovu veliku glavu, nazvali su ga Glavonja. Kasnije su shvatili da on ima čitav niz neobičnih i čudnih navika - uživao je da broji horde mrava koji su marširali gore-dole po školskom dvorištu i bio je potpuno isključen za sve drugo dok je to radio, ili je čitave zime nosio uzan, stari šal opšiven krznom (očigledno je to bio poklon starog gospodina Auslendera), ili je prdeo i podrigivao u odeljenju, bez imalo stida ili gađenja, puštajući da sve lebdi u vazduhu oko njega kao da se ništa nije dogodilo. Ljudi zaista nisu znali kako da ga prihvate. Još nešto: uvek je pisao domaći zadatak u duplikatu - jedan na kineskom, drugi na engleskom. Malopomalo, i ljudi su osetili da nešto nije u redu s njim i mislili su da mora da je glup. Ali u isto vreme, imao je fantastične ocene, toliko dobre i izuzetne da su bile bolje od onoga što je imao ostatak čitavog razreda zajedno. Tako su mu smislili novi nadimak, Kretenčik, što je značilo „kretenski naučnik". Ovaj nadimak mu je bio posebno prikladan zato što je obuhvatao njegovo ponašanje i unutar učionice i izvan nje. Poput mnogih drugih nadimaka, izgledalo je kao da u suštini omalovažava onoga koji ga poseduje, ah on je u isti mah imao u sebi i deo pohvale - savršena mešavina prezira i poštovanja: svi su smatrali da je to pravo ime za njega. Svi su ga tako zvali. „Kretenčik!" „Kretenčik!" Pedeset godina kasnije, kada sam bio u poseti Univerzitetu, bilo je mnogo ljudi koji nisu imali pojma o kome govorim kad bih pomenuo Ðindžena, ali čim bih rekao Kretenčik, bilo je to kao da sam pokrenuo lokomotivu sećanja u njihovim glavama - ovaj nadimak je donosio pregršt priča u njihovu svest. Jedan od ljudi sa kojima sam razgovarao, stari gospodin koji je svojevremeno bio Ðindženov razredni starešina, bio je srećan što može sa mnom da podeli ova sećanja:
Sećam se nečeg interesantnog. Tokom odmora je jedan od učenika primetio liniju 44
BU&CW
mrava koji su mileli duž hodnika i pozvao ga je da dođe. Rekao je Ðindženu: „Znam da ti voliš da brojiš mrave, zar ne, pa se pitam zašto onda ne izbrojiš koliko mi to imamo mrava ovde?" Video sam to sopstvenim očima - on je došao i izbrojao nekoliko stotina mrava hodajući pored njih - tek tako. Drugom prilikom je od mene pozajmio knjigu, rečnik izreka i aforizama, da bi mi je vratio nakon nekoliko dana. Rekao sam mu da može da je zadrži ali mi je on odgovorio da mu ne treba, budući da je zapamtio sve iz nje. Kasnije sam se uverio da može da citira ćelu tu prokletinju bez greške. Kažem vam, od svih učenika, a bilo ih je mnogo, zaista mnogo onih koje sam učio tokom karijere, nema nikoga ko bi mogao da mu priđe makar i blizu u pogledu osnovne inteligencije ili akademskih sposobnosti. Njegova memorija, kreativne mogućnosti, shvatanje, njegova veština izračunavanja, izdvajanja podataka iz grupe, izvlačenje zaključaka, donošenje odluka... Na mnogo, mnogo načina, on je imao neverovatne sposobnosti; obični ljudi ne mogu ni da zamisle šta je sve bio u stanju da učini. Po mom mišljenju, nije trebalo da gubi vreme u srednjoj školi i mogao je da ode pravo na Univerzitet, ali je dekan to odbio rekao je da stari gospodin Žung nije želeo da stvari idu tim putem.
Stari gospodin Žung o kome je govorio ovaj džentlmen bio je Mladi Lili. Mladi Lili je imao dva razloga da ovo odbije. Prvo, bio je zabrinut zbog činjenice da je Ðindžen proveo veći deo detinjstva potpuno odsečen od drugih ljudi, tako da je sada morao da nauči kako da izgradi normalne društvene odnose, provodeći vreme s drugom decom svojih godina, rastući kao i svi ostali. Staviti ga u položaj da bude potpuno okružen samo ljudima starijim od njega bilo bi izuzetno štetno za jednu tešku osobu okrenutu isključivo sebi i svom unutarnjem svetu. Drugo, otkrio je da je Ðindžen često postupao glupo: pokušavao je da, krijući to od Mladog Lilija i svojih učitelja, proveri stvari koje su mu bile objašnjene, navodeći druge ljude da mu ih demonstriraju možda je ipak bio dovoljno bistar da to ne uradi sam. Mladi Lili je bio uveren da neko bez iskustva u svetu oko sebe, ali s tako velikom i moćnom inteligencijom, mora da se razvija korak po korak, jer u suprotnom može da se dogodi da svoju genijalnost potroši kako bi pronašao neke stvari koje ljudi već znaju. Kasnije je ipak postalo jasno da će morati da mu dopuste da preskoči čitave razrede jer učitelji jednostavno nisu mogli to da podnesu: ispaljivao je baražnu vatru opskurnih pitanja na koja oni jednostavno nisu imali nikakav odgovor. Tu već ništa nije moglo da se uradi: Mladi Lili je morao da posluša savete dečakovih učitelja i da mu dopusti da preskoči razred. Pošto je već jednom napravio presedan, preskakao je razred za razredom, tako da je u času kada su učenici s kojima je upisao prvi razred srednje škole stigli do poslednjeg, on već uveliko bio otišao odatle. Prošao je ispite za ulazak na Univerzitet sa neverovatnim rezultatima: 100 odsto uspeha iz matematike i sedmo mesto u čitavoj provinciji. Naravno, upisao se na matematičko odeljenje N Univerziteta.
45
BU&CW
6.
Matematičko odeljenje N Univerziteta bilo je čuveno: zapravo, često se govorilo da je ono bilo kolevka najboljih matematičara u zemlji. Pre petnaest godina je čuveni pisac iz S Grada načuo da neki ljudi govore ružno o njegovom gradu. Njegov odgovor bio je izuzetan. Rekao je: „Čak i da je S Grad dvostruko više oronuo nego što je sad, mi bismo i dalje imali sjajni N Univerzitet. Ako bi i Univerzitet počeo da propada, oni bi i dalje imali matematičko odeljenje koje spada među najbolja na svetu. Kako se usuđujete da govorite ružno o nama!“ To je bila šala, ali činjenica je da je matematičko odeljenje N Univerziteta oduvek bilo izuzetno cenjeno. Kada je Ðindžen krenuo na Univerzitet, Mladi Lili mu je dao dnevnik. Napisao je poruku na prvom listu, u kojoj je stajalo: Ako hoćeš da postaneš matematičar, došao si na najbolje mesto u zemlji na kome možeš da razvijaš svoj talenat. Ako ne želiš da postaneš matematičar, onda ti nije potrebno da ideš na Univerzitet, jer već znaš dovoljno od matematike da bi mogao da je koristiš čitavog života.
Verovatno nije postojao niko svesniji od Mladog Lilija kakav se redak i zadivljujući matematički genije krije ispod Ðindženove odbojne spoljašnjosti. Upravo zbog toga niko se nije više nadao od Mladog Lilija da će Ðindžen postati matematičar. Kao što ste shvatili, poruka koju je napisao na stranici Ðindženovog dnevnika upravo je bila dokaz za to. Mladi Lili bio je potpuno siguran da će u budućnosti postojati veliki broj ljudi koji će ići njegovim tragom, shvatajući da je Ðindžen izuzetan genije za matematiku. Međutim, u isto vreme se brinuo da, ako to prepoznavanje usledi sad, ono može da bude štetno - pokušavao je da to nekako zaustavi bar još godinu ili dve, i da pusti Ðindžena da se koncentriše na studije, jer je bio siguran da će Ðindženov matematički genije pre ili kasnije zasijati. Ispalo je da je Mladi Lili možda bio i previše konzervativan. Samo nakon nekoliko nedelja nastave, profesor Jan Lisejvič pridružio se listi ljudi koji su videli dečakov talenat. Kao što je profesor rekao: „Vidim da je N Univerzitet proizveo još jednog izvrsnog matematičara, a on će ve rovatno biti jedan od najvećih matematičara našeg vremena. U najmanju ruku, biće to najbolji matematičar koga ćemo vi i ja ikada videti." Govorio je o Ðindženu. Jan Lisejvič bio je star gotovo kao i taj vek. Rođen je u poljskoj aristokratskoj porodici 1901. godine. Majka mu je bila Jevrejka i podarila mu je ono što su ljudi tog vremena smatrali tipičnim jevrejskim licem: visoko čelo, povijen ptičji nos i crnu 46
BU&CW
kovrdžavu kosu. Bio je, takođe, izuzetno inteligentan: ljudi su se divili njegovom pamćenju; na Bine-Simonovom testu postigao je rezultat koji nije postojao na skali rezultata. Već sa četiri godine mladi Lisejvič je bio opsednut igrama u kojima su takmičari sukobljavali svoje inteligencije - u to vreme je počeo da igra šah i da rešava šahovske probleme. Do njegove šeste godine niko iz porodice ili kruga prijatelja više se nije usuđivao da igra s njim. Svi koji su videli kako igra šah govorili su: on je genije kakav se pojavljuje možda jednom u veku. Drugi su udeljivali komplimente njegovoj majci: „Rođen je još jedan veliki jevrejski matematičar!" Sa četrnaest godina, Jan Lisejvič pratio je svoje rođake na prijem priređen u čast venčanja u okviru jedne prijateljske aristokratske porodice; ovom prilikom je takođe bila prisutna i porodica Mihaela Štajnrodera, u to vreme jednog od najpoznatijih matematičara na svetu. U času kada se odigrao ovaj susret, Mihael Štajnroder bio je direktor Instituta za matematiku na Univerzitetu u Kembridžu i šahovski velemajstor. Gospodin Lisejvič stariji je matematičaru objasnio da se nada da će njegov sin moći da studira na Kembridžu. Štajnroder je arogantno rekao: „Postoje samo dva načina da se takva ambicija ispuni. Mora da prođe standardne prijemne ispite koji se svake godine održavaju na Univerzitetu u Kem bridžu ili mora da osvoji Njutnovu nagradu za matematiku ili fiziku, koju svake druge godine dodeljuje Kraljevsko društvo." (Nagrada za matematiku dodeljivana je neparnim godinama, a za fiziku parnim godinama. Prvih pet visoko pohvaljenih pojedinaca moglo je da se upiše na Univerzitet u Kembridžu bez polaganja prijemnih ispita i bez plaćanja školarine.) Mladi Jan Lisejvič se onda uključio u razgovor: „Čuo sam da vas smatraju najboljim amaterskim igračem šaha na svetu. Šta kažete da odigramo jednu partiju? Ako budem pobedio, trebalo bi da mogu da se upišem na fakultet bez polaganja prijemnih ispita?" Štajnroder je grubo odgovorio: „Bio bih srećan da sa tobom odigram jednu partiju, ali da odmah razjasnimo - tražio si od mene veliku nagradu u slučaju da pobediš. I biću srećan da ti takvu nagradu obezbedim, ali zauzvrat ću tražiti nešto od tebe u slučaju da izgubiš. Na taj način će igra biti fer. Ako se ne slažeš s tim, onda neću ni da igram." „Recite mi šta biste želeli da ja uradim", odgovorio je Jan. „Ako izgubiš", rekao je matematičar, „nikada se nećeš prijaviti za studije na Kembridžu." Nadao se da će na ovaj način uplašiti Jana i odgovoriti ga od ovoga, ali jedina osoba koja se uplašila bio je dečakov otac. Oluja protesta gospodina Lisejviča starijeg donekle je pokolebala njegovog sina, ah na kraju je dečko samouvereno rekao: ,,U redu!" Okruženi posmatračima, njih dvojica su počeli da pokreću šahovske figure, ah za manje od pola sata, Štajnroder je ustao od stola i sa osmehom na licu rekao gospodinu Lisejviču: „Dovedite sina sledeće godine u Kembridž." Gospodin Lisejvič je kazao: „Pa još niste završili partiju." Matematičar mu je odgovorio: „Da li zaista mislite da ja ne mogu da procenim kada sam pobeđen?" Okrenuvši se ponovo ka stolu, pitao je mladog Jana: „Da li misliš da možeš da me pobediš?" Dečak je odgovorio: „Trenutno imam nekih trideset posto šanse za pobedu; vi imate sedamdeset posto šanse." Matematičar je rekao: „Potpuno si u pravu. S druge strane, upravo zato što si to shvatio, postoji šezdeset do sedamdeset posto šanse da me prinudiš da napravim grešku. 47
BU&CW
Ovu partiju si veoma dobro odigrao i nadam se da ćemo skupa odigrati još mnogo partija kada budeš došao u Kembridž." Deset godina kasnije, Jan Lisejvič (koji je tada imao samo dvadeset i četiri godine) bio je proglašen u austrijskom časopisu Monatshefte für Mathematik za zvezdu u usponu u svetu matematike. Sledeće godine je osvojio i najviše priznanje u svetu matematike: Fildsovu medalju. Mnogi ovu nagradu smatraju jednaku Nobelovoj, ali je u stvari mnogo teže dobiti ovu nagradu, jer se Nobelova dodeljuje svake godine, dok se Fildsova medalja dodeljuje tek svake četvrte. Jedna od Lisejvičevih koleginica na Kembridžu bila je mlada žena koja je pripadala jednoj od daljih grana austrijske carske porodice. Ona se do ušiju zaljubila u ovog dobitnika Fildsove medalje, ali je on bio potpuno ravnodušan prema njoj. Jednoga dana je otac ove mlade žene došao da vidi Lisejviča - prirodno, to nije bilo s namerom da što pre uda svoju ćerku, već zato što je hteo da razgovaraju o njegovim idejama za poboljšanje matematičkih znanja u Austriji. Pitao je mladića da li je voljan da mu pomogne u ovom ambicioznom poduhvatu. Lisejvič ga je pitao šta tačno ima na umu, a on je rekao: „Ja ću uložiti novac. Ti ćeš pronaći odgovarajuće ljude. Trebalo bi zajedno da napravimo jedan lep i dobar istraživački institut." „Koliko para ste spremni da investirate?", pitao je Lisejvič. „Kaži mi samo koliko ti novca treba." Lisejvič je razmišljao o tome pune dve nedelje i došao je do matematičke formule kojom je izračunao koristi za svoju buduću karijeru kao i koristi za čitavo ovo polje rada. Rezultat je bio takav da je odlazak u Austriju prevagnuo u odnosu na ostanak u Kembridžu, bez obzira na to koju cifru formule je pogledao. Tako je on otišao u Austriju. Mnogi su mislili da je otišao u Austriju zbog dvoje ljudi - zbog bogatog oca i zaluđene ćerke. Neki su mislili da će se ovaj srećni mladi čovek oženiti devojkom i da će zahvaljujući tome brzo i naglo napredovati u karijeri. Upotrebio je nepresušne izvore habzburškog princa da bi stvorio najbolji matematički institut u Austriji i pod svojim stegom je okupio mnoge sjajne matematičare - čak je i mlada žena koja je očajnički želela da se uda za njega našla za sebe utehu kao deo ovog jata. U to vreme se mnogo govorkalo da je on homoseksualac i neki njegovi postupci davali su opravdanje ovakvim glasinama: na primer, nikada nije zaposlio nijednu ženu u svom istraživačkom institutu - čak su i sekretari i ostalo osoblje bili muškarci. Urednici novina su veoma brzo naučili da isključivo šalju reportere muškarce kada žele da dobiju intervju od njega. Zapravo, mnogo više novinarki je bilo kod njega da ga intervjuiše, ali su se sve vraćale praznih ruku; mada je uzrok tome svemu pre bila njegova tajanstvena priroda nego nešto drugo. (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Jan Lisejvič je došao na N Univerzitet kao inostrani stručnjak još u proleće 1938. godine - pretpostavljam da je bio u potrazi za mladim talentima. Naravno, tada nije očekivao da će se u sledećih nekoliko nedelja dogoditi sve ono što je potreslo svet. Kada je do njega stigla vest da je Hitler osvojio Austriju, nije imao drugog izbora nego da ostane na N Univerzitetu, barem dok se situacija u Evropi donekle ne raščisti. Dok je čekao na to, dobio je pismo od prijatelja iz Sjedinjenih Američkih Država, u kome ga je ovaj obaveštavao da je situacija u Evropi užasna. Nacistička zastava već je marširala kroz Austriju, Čehoslovačku, Mađarsku, Poljsku, a Jevreji su morali da beže iz tih zemalja. Oni koji nisu uspeli da pobegnu na vreme bih su zarobljeni i živeli su ili u getu ili su bili odvođeni u logore. Tada je shvatio da zapravo nema kuda da ode i da je sada zaglibio
48
BU&CW
ovde s nama u doglednoj budućnosti. Prihvatio je položaj profesora matematike, ali je čekao da mu se ukaže prilika da ode u Ameriku. Tokom tog vremena je njegova ličnost (ili je to možda bilo i njegovo telo) pretrpela misteriozne i neočekivane promene gotovo preko noći je iskusio neverovatnu privlačnost prema mladim damama sa Univerziteta. To mu se, po svoj prilici, nije događalo nikada ranije. Izgledao je kao neko čudno drvo koje pruža različite izdanke kada ga posade na različitim mestima, a ti izdanci posle postanu različito voće. Njegova odluka da ode u Ameriku bila je odložena ovim novim interesovanjem za suprotan pol, a dve godine kasnije oženio se mladom asistentkinjom sa Odeljenja za fiziku - u to vreme on je imao četrdeset godina dok je ona bila četrnaest godina mlađa. Ovo je ponovo pomerilo njegov plan da ode u Ameriku, i ovoj ideji se nije vratio čitavu jednu deceniju. Svi koji su se nalazili u matematičkom svetu shvatili su da se Jan Lisejvič mnogo promenio kada je otišao u Kinu, i da je postao divan otac i muž, ali je zato bio sve manje i manje originalan i kreativan matematičar. Možda je njegov izuzetan talenat osećao neku posebnu teskobu u novom, nepoznatom okruženju; a kada se oženio, njegova genijalnost kao da je iščezla. Zapravo, da ga je to iko ikada pitao, njemu bi bilo veoma teško da odgovori da li su njegova dela uništila njegov talenat ili je ovaj sam nestao, za svoj račun. Kao što bi svaki matematičar mogao da vam kaže, pre nego što je Jan Lisejvič otišao u Kinu, napisao je dvadeset i sedam radova koji su dobili međunarodno priznanje, ali posle svog odlaska nije napisao nijedan. S druge strane, bio je to i period u kome su mu se rađali sinovi i ćerke. Izgledalo je kao da je njegova genijalnost jednostavno isparila u ženskom zagrljaju, samo da bi se tako transformisala u obliku predivnih beba. Gledajući ono što mu se dogodilo, ljudi su počeli da veruju da možda ima nečega u staroj izreci da je Istok-istok a Zapad-zapad, i da se to dvoje nikada neće spojiti. Bilo je potpuno neverovatno da se jedan tako čudan čovek tako misteriozno promeni na tako dubok način. U to vreme niko nije shvatao šta se događa, ah smo svi jasno videli rezultate. Naravno, iako je možda i izgubio jedan deo svoje genijalnosti, Jan Lisejvič je i dalje ostao izuzetno dobar profesor. Moglo bi se reći da je u isto vreme dok je postajao sve manje originalan i kreativan matematičar izrastao u izuzetno profesionalnog i veoma poštovanog predavača. Lisejvič je jedanaest godina predavao na Odeljenju za matematiku na N Univerzitetu i prilika da neko bude njegov student bez sumnje je bila velika čast i divan početak svake matematičke karijere. Da vam dam samo jedan primer: od šačice studenata s ovog univerziteta, koji su se proslavili radom na svom polju i stekli međunarodno priznanje, više od polovine su bili njegovi studenti tokom jedanaest godina koliko je on proveo tamo. Naravno, biti jedan od njegovih studenata nije značilo opustiti se i ne raditi ništa. Prvo, morah ste tečno da govorite engleski (posle Hitlerove invazije na Austriju, odbio je da više ikada govori nemački). Drugo, nikome na svojim predavanjima nije dopuštao da hvata beleške. Da situacija bude još gora, kad god je postavljao neki problem koji je trebalo resiti, često bi napisao samo polovinu problema, ili bi jedan deo postavljenog pitanja namerno pogrešno formulisao. Kada bi ga pogrešno postavio, nije ga ispravljao, ili ga bar nije ispravljao tom prilikom. Ako bi se desilo da se toga seti nekoliko dana kasnije, onda bi umeo ispravno da postavi taj problem, ali ako to ne bi uradio, nije mnogo mario zbog svega toga. Bio je to samo jedan u nizu trikova koji su mnoge njegove manje inteligentne studente naterali da prekinu studije napola i da se prebace na neko drugo odeljenje. Njegova čitava teorija obrazovanja mogla je da se sažme u jednoj jedinoj rečenici: Interesantna ali pogrešna teorija uvek je bolja od dosadnog ali savršenog rezultata. Kada se malo bolje zamislite, razlog zbog koga je on upotrebljavao sve ove trikove bio je da svoje studente prisili da razmišljaju, da razvijaju imaginaciju i njene kreativne mogućnosti. Na samom početku svake nove akademske 49
BU&CW
godine, prilikom prvog susreta sa brucošima, svoj bi prvi čas započinjao istom porukom, koju je izgovarao na veoma čudnoj mešavini kineskog i engleskog: „Ja sam divlja životinja, ne krotitelj životinja. Progoniću vas duboko u šume i planine i moraćete da uložite poslednje zrno snage da biste uspeli da mi umaknete. Što vi brže budete trčali, ja ću vas brže juriti. Ako budete trčati sporo, ja ću sporo ići za vama. Šta god da se dogodi, morate da trčite, nikada ne smete da stanete, bez obzira na teškoće sa kojima se suočavate. Onoga dana kada prestanete da trčite, naš odnos se završava. Onoga dana kada otrčite duboko u šumu i u njoj mi nestanete s vidika, naš odnos je takođe završen. U prvom slučaju, ja odustajem od vas, u drugom se vi sami oslobađate. U redu: sada je došlo vreme da počnemo s trčanjem i da vidimo ko od koga može da pobegne.“ Naravno, bilo je veoma teško osloboditi ga se, ali način na koji je to moglo da se uradi bio je veoma jednostavan. Na početku svakog semestra, na prvom predavanju, Lisejvič bi ispisao neku problematičnu jednačinu u gornjem desnom uglu table. Kad god bi neko pronašao pravi odgovor, dobio bi sto poena kao konačnu ocenu i do kraja semestra je mogao da dolazi na predavanja kada je hteo. Mogli biste da kažete da ste se za taj semestar oslobodili. Kada se to dogodi, Lisejvič napiše novo pitanje na istom mestu na tabli i čeka da još neko pronađe pravi odgovor. Ako resite tri jednačine u nizu, on bi onda napravio poseban problem samo za vas, koji bi bio neka vrsta vašeg diplomskog rada. Ako biste i to rešili, bez obzira na to kada se to dogodi, makar bili na Univerzitetu tek nekoliko dana, diplomirali biste sa vrhunskim ocenama i time završili studije. Naravno, tokom gotovo deset godina, koliko je on predavao, nije bilo nikoga ko je postigao ni nešto približno ovome - čak je i rešavanje jedne ili dve njegove jednačine bilo izvanredno dostignuće. (Nastaviće se) Ðindžen je sada sedeo na Lisejvičevim predavanjima, i zato što je bio suviše malen (budući da je imao tek šesnaest godina), sedeo je u prvom redu. Mogao je da vidi oštar sjaj i iskre u svetlim, plavim očima Jana Lisejviča mnogo jasnije od svojih kolega. Lisejvič je bio visok čovek, a pošto je stajao na podijumu za predavače, delovalo je kao da je još viši. Oči su mu bile prikovane za poslednji red u kome su sedeli studenti. Ðindžen je mogao da oseti kako na njega s vremena na vreme padaju kapi pljuvačke kada bi se profesor uzbudio zbog nečega, ali i iznenadni udar vazduha kada bi ovaj podigao glas. Govorio je o suvoparnim, apstraktnim matematičkim pojmovima glasom punim jakih emocija. Ponekad je mahao rukama i vikao; ponekad je lagano hodao gore-dole i predavao. Lisejvič je ispred podijuma za profesore delovao kao pesnik, možda čak i kao general. Na kraju predavanja, bez reči bi izašao iz učionice. Međutim, ovom prilikom, upravo dok je išao prema izlazu, pogled Jana Lisejviča pao je na mršavog mladog dečaka koji je sedeo u prvom redu. Glavu je savio nad listom papira na kome je nešto računao. Izgledao je potpuno predan poslu, kao student koji se nalazi u sali za ispite. Dva dana kasnije, Lisejvič je održao i drugi čas. Kada je zauzeo svoje mesto na podijumu, pitao je uopšteno: „Da li se ovde nalazi neko ko se zove Ðindžen? Ako je ovde, molim ga da podigne ruku.“ Lisejvič je shvatio da je student koji je podigao ruku bio upravo onaj mladi dečak u prednjem redu koga je primetio kada je napuštao prvi čas. Mahnuo je sa nekoliko listova papira koje je držao u ruci i pitao: „Da li si ti ovo stavio pod moja vrata?" Ðindžen je klimnuo glavom. Lisejvič je rekao: „Da ti kažem nešto, ovog semestra ne moraš da dolaziš na predavanja." 50
BU&CW
Začuo se iznenadni žamor. Izgledalo je da Lisejvič uživa u nečemu jer mu je na licu igrao osmeh, dok je čekao da se buka stiša. Kada su se svi smirili, ponovo je napisao jednačinu na tabli - ovoga puta ne u gornjem desnom uglu, već na vrhu s leve strane - a onda je rekao: „Hajde da vidimo kako je Ðindžen rešio ovaj problem. Ovo nije neka revolucionarna, vannastavna novina. Njegovo rešenje biće naša današnja tema predavanja." Počeo je da ispisuje Ðindženov odgovor na tabli i ispisao je čitav rad, objašnjavajući ga od početka do kraja. Onda je upotrebio tri različita metoda da bi dobio tri alternativna rešenja, tako da oni koji sede u učionici osete da su naučili nešto kroz ova poređenja, okusivši čudno zadovoljstvo postizanja istog cilja tako što su putovali različitim rutama. Tema ovog novog predanja razvijala se korak po korak kako je on objašnjavao svaki od metoda. Kada je završio, napisao je novo pitanje na gornjem desnom uglu table i rekao: „Bio bih zaista veoma zadovoljan kada bi neko mogao da odgovori na ovo pre početka sledećeg časa. Tako će dalje ići. Ja vam na jednom času postavim pitanje a vi na sledećem odgovarate na njega." Tako je rekao, ali Lisejvič je dobro znao da su šanse da se to i dogodi bile izuzetno male. Ako biste to hteli matematički da izrazite, trebalo bi da uzmete u obzir jedan veoma mali deo procenta, a čak i onda biste morali da to zaokružite na manju cifru. Kalkulacija se obično pokazuje kao prilično nesiguran način da se predvidi budućnost ona pokazuje ono moguće kao nemoguće. Ljudi obično ne funkcionišu tako uredno i jasno kao u matematičkim izračunavanjima: oni mogu nemoguće da naprave mogućim; oni mogu zemlju da pretvoren nebesa. To znači da u stvari i ne postoji tako veliki rascep između zemlje i nebesa: jedan delić i zemlja postaje nebo, jedan delić manje i nebesa se menjaju, postaju zemlja. Lisejvič zapravo nije imao predstavu da će ga ovaj tihi, nenametljivi dečak toliko zbuniti da mu pokaže i dokaže da je ono što on prirodno smatra da je zemlja, i zna to jer gleda u nju, zapravo nebo. Drugim rečima, Ðindžen je odmah rešio drugi problem koji mu je profesor postavio. Budući da je sada i ovaj problem bio rešen, morao je da bude postavljen novi. Kada je Lisejvič napisao i treće pitanje u gornjem desnom uglu table, okrenuo se i, umesto da govori čitavom razredu, sve što je imao da kaže uputio je Ðindženu: „Ako možeš da resiš i ovu jednačinu, onda ću ti postaviti jedan lični zadatak." Govorio jeo zadatku koji bi bio osnova njegovog diplomskog rada. Ðindžen je bio na tri predavanja profesora Lisejviča, što je trajalo nešto više od nedelju dana. Ðindžen nije mogao da reši treće pitanje baš tako brzo kao prethodna dva, te tokom sledećeg predavanja nije uspeo da ponudi nikakvo rešenje. Kada je profesor Lisejvič završio četvrto predavanje tog semestra, sišao je s podijuma za predavače i rekao je Ðindženu: „Već sam razmišljao o pitanju za tvoj diplomski rad. Možeš da dođeš i da ga uzmeš čim završiš rešavanje prethodnog problema." Rekao je to i otišao. Kada se oženio, Jan Lisejvič je iznajmio kuću u Sanjuen Lejnu, blizu Univerziteta. Zvanično je tu živeo, ali u suštini je mnogo vremena provodio u sobama pri fakultetu u kojima je boravio još kao neženja. Ove njegove prostorije bile su na trećem spratu: nekoliko spojenih soba sa kupatilom odmah uz njih. Ovde je čitao ili se bavio istraživanjima - bila je to njegova biblioteka-salon-kancelarija. To popodne se profesor Lisejvič odmarao i slušao radio. Zvuk stopala koja se penju stepenicama ukrug prekinuo je njegovo slušanje muzike. Teški koraci zaustavili su se ispred njegovih vrata, ali umesto da se začuje kucanje, čuo se šištav zvuk, kao kada se zmija kreće između lišća, dok je taj nepoznati gurnuo nešto ispod vrata. Bilo je to nekoliko listova papira. Lisejvič 51
BU&CW
je otišao do vrata i pokupio papire, prepoznavši odmah poznati rukopis: Ðindžen. Preleteo je kroz strane, sve dok nije stigao do konačnog odgovora: bio je tačan. Kao da ga je neko udario bičem, hteo je odmah da otvori vrata i da pozove Ðindžena da se vrati. Međutim, kada je već stigao do vrata, počeo je da okleva na trenutak i onda se vratio na sofu. Počeo je da gleda prvu stranu proračuna. Kada je čitavu stvar pažljivo pročitao, Lisejvič je osetio isti onaj impuls koji ga je gurao prema vratima. Ovoga puta je odleteo do prozora, sa koga je mogao da vidi Ðindžena koji je polako odlazio. Lisejvič je proturio glavu kroz prozor, nagao se i povikao prema leđima koja su odlazila od zgrade. Ðindžen se okrenuo da bi otkrio da je inostrani profesor pokazivao prema njemu i vikao mu da se popne. Ðindžen je seo ispred inostranog profesora. „Ko si ti?" „Ðindžen." ,,Ne“, smejao se Lisejvič. „Mislim, iz koje si porodice? Odakle dolaziš? Gde si išao u školu? Ne mogu da se otmem utisku da sam te upoznao negde ranije - ko su ti roditelji?" Ðindžen je oklevao. Nije znao kako da odgovori na ova pitanja. Iznenada je Lisejvič povikao: „Ah! Sada sam se setio. Pa ti izgledaš isto kao žena čija statua stoji ispred glavne zgrade - gospođica Lili - da, Žung Abakus Lili, zar ne? Reci mi, jesi li u nekom rodu s njom? Sin... ne, unuk?" Ðindžen je pokazao na papire koji su ležali na sofi i pitao, kao da Lisejvič nije ništa govorio pre toga: „Jesam li dobro uradio?" Lisejvič mu je rekao: ,,I dalje mi ništa nisi odgovorio iako sam ti postavio pitanje. Jesi li u rodu sa gospođicom Lili?" Ðindžen nije priznao, ali nije ni negirao. Samo je drveno rekao: ,,Moraćete da popričate sa profesorom Žungom - on je moj staratelj. Ja ništa ne znam o svojim roditeljima." Ðindžen je jednostavno pokušavao da izbegne diskusiju o svojim odnosima sa gospođicom Lili, jer nije rado govorio na tu temu, ali nije ni sanjao da će to samo podstaći Lisejviča na još goru vrstu istrage. Gledajući sumnjičavo u Ðindžena, rekao je: ,,Oh, zaista... Pa, reci mi onda, da li si zaista sam rešio moje jednačine ili ti je neko pomagao?" Ðindžen se isprsio i rekao: „Naravno da sam sve sâm uradio." Te večeri je Jan Lisejvič otišao da poseti Mladog Lilija. Kada ga je Ðindžen video na vratima, pomislio je da inostrani profesor i dalje misli da je imao nečiju pomoć dok je rešavao zadatke. Zapravo, iako je Lisejvič ranije tokom dana izrazio takvu mogućnost, odmah ju je i odbacio. Razmišljao je: da su možda profesor ili njegova ćerka na neki način sugerisali rešenje problema, nikada to ne bi uradili na ovaj način i ne uz pomoć ovih termina. Nakon što je Ðindžen otišao, Lisejvič je pažljivije pregledao papire i ponovo je bio impresioniran njegovim metodom rada. Otkrio je da je metod dokazivanja koji je upotrebljen bio izuzetno neobičan i impresivan: jeste bio naivan ali je opet jasno pokazivao i sjajnu logiku i inteligenciju mladog studenta koji je sve to uspeo da uradi. Lisejviču je bilo teško da sve ovo objasni rečima. U razgovoru sa Mladim Lilijem, uspeo je da postepeno pronađe način da izrazi ono što je mislio. Lisejvič je rekao: „Evo kako ja gledam na ovo: to je kao da mu kažemo da ode nekud i uzme nešto što je zakopano duboko u spletu tunela, u kojima je takav mrak da ne vidiš prst pred okom, a preko toga su tuneli puni raskrsnica, ispusta, račvanja i zamki. 52
BU&CW
Ako nemate izvor svetlosti, ne možete da se pomerite ni korak od početne pozicije. Ako želite da prođete kroz ovaj splet tunela, prvo morate da obezbedite sebi izvor svetlosti. Postoji mnogo mogućih izvora svetlosti. Možete da uzmete baklju ili uljanu lampu, ugarak ili naramak drva za potpalu. Ovaj dečko je toliko neuk da ništa ne zna o ovim alatima, a čak i da zna nešto o njima, nigde ne bi mogao da ih pronađe. Zato im on i ne prilazi - umesto toga upotrebljava ogledalo, postavljajući ga pod takvim uglom da sunce obasjava tunel u kome kopa. Kada u tunelu dođe do krivine, postavi drugo ogledalo da mu osvetli put. Ide svojim putem zahvaljujući jednom tanušnom zraku svetlosti koji mu omogućava da zaobiđe sve opasnosti i zamke. Meni je ovde najzagonetnije to što, kad god naiđe na neko račvanje na putu, neko šesto čulo mu kaže kojim putem bi trebalo da ide.“ Tokom gotovo čitave decenije koju su proveli kao kolege, Mladi Lili nikada nije čuo da je Jan Lisejvič rekao nešto tako pohvalno o bilo kome. Bilo je veoma teško naterati osobu poput Lisejviča da prizna nečije matematičke sposobnosti, ah je sada, evo, hvalio Ðindžena na sav glas, ne suzdržavajući se nimalo. Bilo je to prijatno iznenađenje za Mladog Lilija, ali se on zbog toga osećao veoma čudno. Pomislio je: „Ja sam prvi otkrio da dečko ima izuzetne matematičke mogućnosti, a Lisejvič je drugi, ali on je zapravo samo potvrdio moje prvobitno otkriće." S druge strane, šta je moglo da bude bolje od potvrde njegovog otkrića od strane čoveka kao što je Lisejvič? Dva čoveka su sve radosnije nastavljala razgovor. Međutim, u pogledu Ðindženovih budućih studija, oni su bili na dijametralno suprotnim pozicijama. Po Lisejvičevom mišljenju, dečko je već imao dovoljno znanja i pokazivao je znake tako izuzetne sposobnosti da mu nisu bili potrebna predavanja o osnovama. Mislio je da Ðindžen može da preskoči predavanja i da krene pravo na završavanje i odbranu diplomskog rada. Mladi Lili se nije slagao s tim. Kao što smo već videli, Ðindžen se ophodio prema ljudima s neuobičajenim stepenom hladnoće - voleo ja da provodi vreme u samoći. Imao je veoma malo iskustva u odnosima s vršnjacima. To je bila slaba tačka njegove ličnosti i nešto što će mu stvarati mnogo neprilika u budućnosti. Mladi Lili se trudio da uradi sve što zna i ume da popravi štetu načinjenu u vreme kada je Ðindžen odrastao. Na mnoge načine bi Ðindženovi socijalni problemi i njegov nestabilni karakter, da ne pominjemo njegov neizrecivi animozitet prema ljudina, bili ublaženi kada bi provodio više vremena s drugom decom to bi za njega bilo opuštajuće. On je i ovako bio najmlađi student na Odeljenju za matematiku i Mladi Lili je bio mišljenja da je dečko već opasno udaljen i izolovan od ostale dece svojih godina. Kada bi bio prinuđen da proširi svoj socijalni krug na još veći broj odraslih, to bi moglo da ima pogubne posledice na njegov budući razvoj. Mladi Lili to u ovom času nije mogao da objasni; to zaista nije bilo nešto o čemu bi želeo da razgovara s drugima. Sve je bilo suviše komplikovano, a i dečak je imao prava na malo privatnosti. Sve što je mogao da uradi bilo je da kaže da se ne slaže s profesorovom tačkom gledišta: ,,U Kini imamo jednu izreku: Potrebno je vremena i napora da gvožđe postane čelik. Dečak je neobično pametan, to je istina, ali mu takođe nedostaju i neka uobičajena znanja. Kao što ste i sami rekli, ima dosta sredstava kojima možete sebi da osvetlite put, ali on neće upotrebiti nijedno od njih - on će pronaći neki uvrnut i neobičan put da bi postigao nešto sasvim jednostavno. Po mom mišljenju, on to ne radi namerno, već zato što nema drugog izbora - nedostatak osnovnih znanja prisiljava ga da sam pronalazi odgovore. Divno je što se u takvim uslovima priseti da upotrebi ogledalo kako bi sebi osvetlio put, ali ako ostatak života provede upotrebljavajući svoj genij na isti 53
BU&CW
način, trošeći vreme da bi pronašao neobične načine da reši ono što može da se reši jednostavnim sredstvima, možda će nahraniti svoju intelektualnu radoznalost, ali ostaje pitanje čemu onda sve to? Zbog dobrobiti koju to donosi za njegovo obrazovanje, mislim da Ðindžen treba da provede neko vreme studirajući i učeći ono što drugi studenti već odavno znaju. Tek kada bude imao dobra i čvrsta saznanja o životnim osnovama kao i drugi studenti, moći će valjano i kako treba da istražuje velike nepoznanice. Čuo sam da ste, kada ste se vratili sa putovanja prošle godine, doneli sa sobom i izuzetno dobru biblioteku. Poslednji put kada sam vas posetio kod kuće, nadao sam se da ću moći da pozajmim nekoliko vaših knjiga. Međutim, kada sam video poruku zakačenu za policu na kojoj je pisalo: Ne trudite se ni da pitate, shvatio sam da to nema smisla. Ali razmišljao sam da li biste bili voljni da ipak napravite jedan izuzetak. Bio bih vam veoma zahvalan kada biste Ðindženu dopustili da pročita vaše knjige. Siguran sam da bi mu to bilo od velike pomoći. I kao što se kaže, u knjigama je izvor znanja." Sada je na Jana Lisejviča došao red da se ne složi. Ako ćemo pravo, u to vreme se dosta govorilo o dve lujke na odelje nju matematike. Jedna lujka je bila profesorka Žung Jinji (to je Gazdarica Žung), koja je čuvala čitavu hrpu pisama, vraćajući im se uvek kada je mogla da se uda za nekog od svojih brojnih obožavalaca. Druga lujka je bio inostrani profesor Jan Lisejvič, koji je više brinuo za nekoliko polica sa knjigama iz matematike nego za svoju rođenu ženu - nikako nije dopuštao nikom drugom pristup knjigama. Mladi Lili je mogao da kaže šta god je hteo, ali to ne bi značilo da će se Lisejvič predomisliti. Bio je svestan da su šanse da se takvo nešto dogodi zanemarljivo male. Ako biste to želeli da izrazite u matematičkom obliku, morali biste da uzmete jedan mah deo procenta, a čak i onda biste bih daleko od pravog broja. Međutim, računanje se često pokazuje kao nesiguran metod predviđanja budućnosti - ono često moguće prikazuje kao nemoguće. Te večeri, kada je Ðindžen za stolom tokom večere pomenuo da mu je profesor Lisejvič već pozajmio nekoliko knjiga i da mu je rekao da ubuduće može da uzme od njega knjigu koju hoće, Mladi Lili je osetio tup bol u srcu. Tada je shvatio da gaje, uprkos uverenju da je ispred svih ostalih, Lisejvič ostavio daleko iza sebe. No bitnije od svega ostalog jeste to što je Mladi Lili shvatio koliko je Ðindžen bio važan u Lisejvičevim očima: bio je nezamenljiv. Lisejvič se nadao da će Ðindžen moći da ostvari velike rezultate, mnogo veće nego što je Mladi Lili počeo da naslućuje.
54
BU&CW
7.
Kada smo već kod dve priče o lujkama sa matematičkog odeljenja, priča Gazdarice Žung bila je veoma tužna i ljudi su je zbog toga poštovali. S druge strane, izgledalo je kao da profesor Lisejvič pravi od muve magarca, a to je uvek bio predmet govorkanja. U normalnim uslovima, tamo gde je mnogo govorkanja, sve se završi beskrajnim tračarenjem. Iz svega toga proizilazi da je, kada je reč o ove dve lujke, bilo mnogo više glasina o profesoru Lisejviču nego o Gazdarici Žung. Gotovo svi na Univerzitetu o tome su imali ponešto da kažu. Kao što su svi znali da neće nikome da pozajmi bilo koju od svojih knjiga, tako su sada svi znali da je počeo da pozajmljuje knjige jednoj osobi - to se desi kada neko poznat i slavan uradi nešto neobično. Kao matematička konverzija mase u energiju. Ljudi su ga neprekidno ogovarali, pitajući se zašto je profesor Lisejvič odjednom toliko ljubazan i dobar prema Ðinđženu, i to jedino prema njemu? Bilo je to maltene kao da mu je dopustio da spava s njegovom ženom. Jedno objašnjenje je bilo to da ovaj inostrani profesor samo izuzetno ceni inteligenciju mladog čoveka i da od njega očekuje velike rezultate u budućnosti - ali teorija da on sve to čini iz prijateljskih motiva nije bila naročito popularna. Oni koji su tvrdili da na neki poseban način profesor Lisejvič zloupotrebljava i koristi Ðindženovu genijalnost ubrzo su ućutkali sve ostale. Čak je i Gazdarica Žung pomenula ovo u intervjuu koji mi je dala.
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Prve zime posle završetka Drugog svetskog rata, Jan Lisejvič je otišao natrag u Evropu. Bilo je veoma hladno i pretpostavljam da je tada u Evropi bilo još gore, budući da sa sobom nije poveo nikoga iz svoje porodice, već je otišao sam. Kada se vratio, tata je uzeo ford sa univerziteta i rekao mi da odem dole na dokove i da ga tamo dočekam. Kada sam stigla na dokove, zapanjila sam videvši profesora Lisejvič kako sedi na ogromnom drvenom sanduku za pakovanje, koji je bio veliki kao neki kovčeg, a na njemu su bili njegovo ime i adresa na N Univerzitetu, napisani na kineskom i na engleskom. Zbog veličine i težine sanduka za pakovanje bilo je nemoguće da ih stavim u automobil. Trebala su mi posebna kolica i četiri nosača da bih ove kovčege mogla da prebacim na Odeljenje. Na putu do Univerziteta, pitala sam Lisejviča zašto je pod milim bogom dovukao toliko knjiga sa sobom, a on je uzbuđeno rekao: „Imam novo polje istraživanja i sve ove knjige su mi potrebne." Očigledno da je na putu po Evropi Lisejvič povratio svoja interesovanja za istraživanjem, koja su bila uspavana prethodnih godina: bio je inspirisan i spremao se za nov početak. Odlučio je da započne istraživanja jedne potpuno nove oblasti: veštačke inteligencije. U današnje vreme svi znaju za ovaj predmet izučavanja, ali u to doba je tek bio konstruisan prvi kompjuter na svetu. 2 Upravo to mu je dalo ideju - on je bio daleko ispred mnogih ljudi tog doba u razumevanju potencijala koje ima to polje ljudske
2
Prvi kompjuter na svetu, ENIAC, napravljen je 1946. (Prim. prev.)
55
BU&CW
delatnosti. Imajući u vidu veliki obim istraživačkog projekta koji je imao na vunu, knjige koje je doneo ovamo iz Evrope bile su tek mali deo čitave celine; ali nikoga nije iznenadilo što nije bio spreman da knjige pozajmljuje drugima. Problem je bio što je ova šlepa zabrana važila za sve osim za Džendija, tako da su ljudi imali najrazličitije pretpostavke o tome šta se tu zapravo zbiva. Najrazličitije priče kružile su Odeljenjem za matematiku i o tome kakav je to Džendi genije - kako je za dve nedelje završio četvorogodišnje studije i kako hladan znoj oblije lice profesora Lisejviča samo kada ga vidi; i dok ste se okrenuli, ljudi koji ne znaju ništa o svemu ovome počeli su da govore kako inostrani profesor upotrebljava Džendijevu inteligenciju da bi napredovao u sopstvenim istraživanjima. Ta vrsta ogovaranja stalno je prisutna na akademijama - zahvaljujući takvim govorkanjima, profesori izgledaju loše i ljudi uživaju u ideji da su dospeli tamo gde jesu zahvaljujući nečijem tuđem radu - i to je neizbežno. Kada sam čula ova govorkanja, otišla sam pravo do Džendija da bih ga pitala, i on je rekao da je to samo gomila laži. Tata ga je takođe pitao, a on je i dalje tvrdio da je to glupost. Tata je rekao: „Čujem da provodiš svako popodne kod njega kući. Da li je to tačno?“ „Jeste", rekao je Džendi. „Šta radiš tamo?“, pitao je tata. „Ponekad čitam knjige, ponekad igramo šah“, rekao je Džendi. Džendi je bio veoma odsečan i jasan, ali smo osećali da tamo gde ima dima mora biti i vatre - zato smo strahovali da Džendi možda laže. Naposletku, on je imao samo šesnaest godina i nije imao predstavu kako ovaj svet može da bude komplikovan; bilo je sasvim moguće da je bio zaveden. Tako sam ja nekoliko puta pronalazila različite izgovore da odem do mesta na kome je živeo Lisejvič i da vidim šta oni tamo rade, i svaki put sam mogla da vidim da su igrali šah: standardnu internacionalnu igru. Džendi je često kod kuće igrao go sa mojim ocem i bio je veoma dobar igrač - njih dvojica su bili prilično izjednačeni. Ponekad je sličnu igru igrao sa mamom, ali to je bilo samo zabave radi. Kada sam videla da njih dvojica igraju šah, pomislila sam da je Lisejvič to radio da bi mu pravio društvo, zato što su svi znali da on šah igra na velemajstorskom nivou. Međutim, događalo se nešto potpuno drugačije. Prema onome što mi je Džendi sam govorio, on i Lisejvič su igrali različite vrste šaha - standardni šah, go, šah s topovima, jedi-jedi šah i tako dalje. Ponekad je uspevao da pobedi u jedi-jedi šahu, ah ni u jednoj drugoj vrsti šaha nije uspeo da pobedi Lisejviča. Džendi je rekao da je Lisejvič igrao sve ove vrste šaha na zapanjujuće visokom nivou, tako da je jedini razlog zbog kojeg je on ponekad mogao da pobedi igrajući jedi-jedi šah bio taj što pobeda u toj igri ne zavisi jedino od veštine igrača; najmanje pola ishoda svih partija zavisi od čiste sreće. Ako porazmislite, čak je i dečja igra žetonima koju je igrao s mojom majkom, a koja je bila mnogo prostija od standardnog šaha, mnogo više zavisila od veštine onoga koji je igra jer je u njoj rezultat mnogo manje zavisio od sreće. Po Džendijevom mišljenju, jedi-jedi šah ne bi, striktno uzevši, trebalo da bude igra za odrasle, niti bi trebalo da se smatra vrstom šaha; ili bar ne bi trebalo da se smatra vrstom šaha za odrasle. Možda bi na ovom mestu s pravom mogli da se zapitate zašto su on i Džendi neprestano igrali šah, kada Džendi nije mogao Lisejviču da pruži neku ozbiljniju partiju? Da vam objasnim. Pošto je to samo igra, lako je naučiti da igrate sve vrste šaha, i to na način koji ne traži od igrača da razvije bilo koju posebnu veštinu: možete da 56
BU&CW
naučite samo osnovna pravila i da započnete igru. Problem je što, kada jednom počnete da igrate, šah zahteva sasvim drugačije atribute od onih koje zahteva bilo koja igra u vezi sa fizičkom spretnošću, gde ste vi sve bolji što više vežbate; od početnika veoma brzo postajete uvežbani igrač, onda postajete vešt igrač a na kraju ste izvanredni. A šah, što ga više igrate, postaje sve komplikovaniji. Razlog je u tome što, kada postajete bolji, učite više o mogućim kombinacijama, a onda se otvaraju čitave avenije koje sada treba istražiti i isprobati - kao da ulazite u lavirint. Na ulazu postoji samo jedan put napred, ali što dublje stupate unutra, nailazite na više raskrsnica; susrećete se sa više mogućnosti. To je jedan razlog zbog kojeg je ova igra tako složena; drugi je, kao što možda i pretpostavljate, to što dva igrača prolaze kroz lavirint u isto vreme, i dok jedan napreduje, istovremeno pokušava da spreči napredak onog drugog, koji pokušava da uradi to isto - napreduj i zaustavi, napreduj i zaustavi - to dodaje još jedan nivo težine već krajnje složenoj igri. Takav je šah: imate standardna otvaranja i završnice, napadačke i odbrambene poteze, očigledno i tajne manevre, figure koje su vam nadohvat ruke i one koje šaljete na drugi kraj table, pokrivajući protivnika izmaglicom neizvesnosti. U normalnim okolnostima onaj ko zna najviše šahovskih kombinacija ima najviše prostora za manevar, i može da napravi najveću misteriju oko svojih budućih poteza. Kada se njegov protivnik zbuni i više ne može da odredi pravac napada, on je stvorio najpovoljniju situaciju da dobije partiju. Ako hoćete da odigrate dobru partiju šaha, morate da naučite šahovske kombinacije, ali to nije dovoljno. Čitav štos u vezi sa ovim kombinacijama jeste u tome što svi znaju za njih. Šta je šahovska kombinacija? Šahovska kombinacija najbolje može da se uporedi sa putem koji su kroz džunglu prokrčila mnoga stopala koja su njime prošla - s jedne strane možete da budete sigurni da ta staza ide od tačke A to tačke B, s druge strane svako može da je upotrebi. Možete da krenete i da idete stazom, ali njom može da se kreće i svako drugi. Ili da uzmemo još jedan primer: šahovske kombinacije su kao konvencionalno oružje. Ako njime ratujete protiv ljudi koji ga ne poseduju, vaše oružje će ih odmah ubiti. S druge strane, ako vaš protivnik ima isto takvo konvencionalno oružje, vi ćete možda negde na terenu postaviti nagazne mine, ah će on poslati čistače mina da pročiste prolaz, tako da samo gubite vreme; vi pošaljete avione, ah on može da ih vidi jasno i čisto na radaru i može da ih uništi na nebu. U tim situacijama potrebno vam je tajno oružje da biste odneli pobedu na bojnom polju. Šah ima mnoga tajna oružja. Razlog zbog kojeg je Lisejvič bio spreman da unedogled igra šah sa Džendijem je bio taj što je Lisejvič shvatio da Džendi ima mnoga tajna oružja. Izgledalo je kao da je mogao da upotrebi beskrajnu seriju bizarnih, zavaravajućih poteza, gotovo ni iz čega, stvarajući kod svog protivnika osećaj da neko prokopava tunel ispod njegovih nogu dok hoda. Zaista je umeo da vas zbuni jer bi se parče nečega, za šta ste vi mislili da je odavno mrtvo - u njegovim rukama - iznenada pretvorilo u stvar koja je odlučujuća za sledeći potez. Džendi nije dugo igrao šah, nije imao neko veliko iskustvo i znao je toliko kombinacija da ga je bilo lako zbuniti konvencionalnim oružjem koje ste posedovali. Ili da to kažemo nekako drugačije, zato što nije znao neke osnovne kombinacije, vaši standardni potezi su za njega bili misterija. Naravno, svaki od ovih poteza upotrebljavale su desetine hiljada ljudi - i ti potezi su pouzdani, oni su neprestano to i dokazivali - tako da, koji god da je čudesan potez izmislio, nije mogao da se nosi sa već isprobanim i proverenim potezima protivnika, pa bi na kraju najčešće gubio partiju. Lisejvič mi je jednom rekao da Džendi ne gubi zbog inteligencije, već zbog iskustva, zbog nepoznavanja kombinacija, i zbog nedostatka igračke veštine. Lisejvič je 57
BU&CW
kazao: „Igrao sam sve vrste šaha, i to od svoje četvrte godine, i tokom meseci i godina igre naučio sam sve vrste poznatih šahovskih kombinacija za svaku vrste igre tako da ih sada poznajem kao svoj dlan. Zato je, naravno, Ðindženu teško da me pobedi. Činjenica je da ne znam nikoga u svojoj blizini ko bi mogao da me pobedi u šahu. Mogu bez straha da ispadnem kontradiktoran i da kažem da sam, kad je reč o šahu, pravi genije. Štaviše, igrajući ovoliko dugo, doveo sam svoje veštine do savršenstva. Ukoliko se Džendi sledećih godina ne bude bavio samo usavršavanjem šahovskih veština, nikada neće moći da me pobeđuje. Međutim, kada mi sukobimo naše sile jednu naspram druge, ja često imam osvežavajući osećaj iznenađenja, u čemu izuzetno uživam - zbog toga ne prestajem da igram s njim.“ To je bilo ono što je rekao. Još jedna partija šaha! I još jedna partija šaha! Zato što su igrali šah zajedno, Džendi i Lisejvič su postali bliski prijatelji - brzo su prevazišli uobičajen odnos učitelja i učenika i postali su veoma dobri prijatelji, pa su izlazili u zajedničke šetnje i jeli zajedno. Zato što su njih dvojica zajedno igrali šah, Džendi je sve manje i manje vremena provodio kod kuće. Do tada, tokom zimskog i letnjeg raspusta, Džendi gotovo da ne bi promolio nos iz kuće - mama je često morala praktično da ga izbaci iz kuće da bi se nadisao malo svežeg vazduha. Međutim, te zime je Džendi retko bio kod kuće preko dana; u početku smo mislili da igra šah s Lisejvičem, ali smo kasnije shvatili da nije to bilo u pitanju. Oni nisu igrali šah - razvijali su novu vrstu društvene igre. Sigurna sam da je u to prilično teško poverovati, ali razvijali su sopstvenu vrstu šaha - Džendi ga je zvao „matematički šah“. Kasnije sam ih videla da često igraju tu igru i to je bilo zaista prilično uvrnuto - tabla je bila gotovo iste veličine kao i površina stola i na njoj su bila dva vojna logora - jedan je bio oblika ta rabe #, dok je drugi imao oblik koptskog krsta. Ovu igru su radije igrali sa pravougaonim pločicama kojima se igrala kineska igra madžong nego šahovskim figurama. Duž table su bile četiri rute i svaki igrač je držao po dve od njih, koje su se protezale od logora oblika tarabe do logora u obliku koptskog krsta. Figure poređane u logoru tarabe imale su određene početne pozicije i bile su poređane po čvrstom rasporedu kao i u topovskom šahu, ali figure u logoru koptskog krsta mogle su zato da krenu s bilo koje pozicije - njihov položaj određivao je vaš protivnik. Kada vam protivnik složi figure, on naravno razmišlja pre svega o sopstvenoj kampanji, stavljajući ih na najbolje pozicije koje mogu da posluže njegovim namerama i ciljevima. Kada igra počne, vi preuzimate kontrolu nad ovim figurama i na vama je da ih pokrećete. Prirodno, prioritet je da ove figure pomerite sa položaja koji odgovaraju vašem protivniku na one položaje koji mnogo više odgovaraju vama, i to što pre možete. Tokom igre, figura može da se pomera između logora tarabe i logora koptskog krsta, i što manje prepreka imate prilikom napredovanja vaših figura do neprijateljskog logora, veće su šanse da pobedite. Međutim, pravila koja uređuju okolnosti pod kojima možete da stignete do neprijateljskog kampa veoma su oštra i potrebno vam je mnogo pažljivog planiranja i priprema. Uz to, kada jedna figura uspe da uđe u protivnički logor, menja se način na koji može da se kreće. Najveća razlika u vrsti i načinu pokreta figura je u tome što one u taraba-logoru ne mogu da se kreću dijagonalno i ne mogu da preskaču ostale figure. Oba ovakva načina kretanja dopuštena su u logoru koptskog krsta. Ako uporedimo ovu igru sa standardnim šahom, najveća razlika je ta što, kada igrate, morate da razmišljate kako da pokrećete figure duž rute koja je pod vašom kontrolom: vodeći 58
BU&CW
računa o tome da ih postavite u skladu sa pokretima figura koje nameravate da izvedete, dok u isto vreme vodite računa da figure koje su najmanje napredovale što je pre moguće postavite na što bolje pozicije da biste, kada dođe vreme, i vi i vaš protivnik u istom trenutku mogli da uvedete svoje figure u neprijateljski logor. Moglo bi da se kaže da ovaj šah igrate protiv svog protivnika, ali takođe i da ga igrate i protiv sebe - izgleda kao da u isto vreme igrate protiv dva različita protivnika odjednom. To jeste jedna igra, ali su istovremeno i tri igre, zato što svaki od dva igrača tokom igre igra i protiv samog sebe, isto kao i protiv svog protivnika. Bila je to veoma komplikovana, čudna igra. Najbolje poređenje koje mi pada na pamet je da je to kao da se nas dvoje sukobimo u bici samo da bismo otkrili da su moje trupe pod vašom komandom dok su vaše trupe pod mojom komandom. Samo pomislite koliko bi bilo bizarno i komplikovano voditi bitku sa protivničkom armijom koja je pod vašom komandom - a takva bizarnost u nekim slučajevima može da bude i posebna vrsta složenosti. Zato što je ova igra bila toliko komplikovana, većina ljudi je jednostavno nije ni igrala. Lisejvič je rekao da je ona osmišljena i napravljena isključivo za matematičare i da se zbog toga zove matematički šah. Jednom prilikom je Lisejvič sa mnom ćaskao o igri i trijumfalno je rekao: „Ova igra je rezultat velikog istraživanja na polju čiste matematike: potreban je priličan nivo matematičkih znanja da bi se izašlo na kraj s njenim složenim zahtevima, da ne pominjem njena prilično zapetljana pravila, suptilan način na koji subjektivna uloga igrača transformiše njenu strukturnu organizaciju - što može da se uporedi jedino s ljudskom inteligencijom. Pronalazak ove vrste šaha je način da se iskušaju krajnji dometi naše inteligencije.” Istog časa kada je to rekao, prisetila sam se njegovog trenutnog polja istraživanja - veštačke inteligencije. Iznenada sam se osetila neprijatno i u meni se oglasilo zvono za uzbunu, jer sam se pitala nije li ovaj matematički šah možda sastavni deo njegovog istraživanja. Ako je to bila istina, onda je Džendi očigledno bio zloupotrebljen - Lisejvič je skrivao ono što zaista radi, pretvarajući se da sve što se događa ima veze isključivo s osmišljavanjem nove igre. Onda sam jednom prilikom namerno pitala Džendija zašto su odlučili da izmisle matematički šah i kako se to sve razvijalo. Džendi je rekao da su obojica uživah u tome da zajedno uče šah, ali je Lisejvič bio tako dobar igrač da jednostavno nije bilo nade da će ikada uspeti da ga pobedi, što je imalo za posledicu da je postao depresivan i da više nije želeo da igra. Njih dvojica su nakon izvesnog vremena počela da razmišljaju o razvijanju nove vrste šahovske igre, u kojoj bi obojica startovala sa istog nivoa, bez prednosti jednoga od njih, koji poznaje mnogo više šahovskih kombinacija. Ova igra trebalo je da ima takvu strukturu da pobeda u njoj zavisi isključivo od inteligencije. Kada su dizajnirali igru, Džendi je rekao da je on pre svega bio odgovoran za dizajniranje table, dok je Lisejvič razrađivao pravila kretanja figura. Po Džendijevom mišljenju, ako biste od njega tražili da kaže koliki deo igre je njegovo delo, rekao bi da je to oko 10 procenata. Ako je ova igra zaista bila deo Lisejvičevih istraživanja, onda je Džendi dao značajan doprinos i zaslužio je određeno priznanje za sve to. Zato sam ga pitala za Lisejvičev rad na veštačkoj inteligenciji. Džendi mi je rekao da on o tome ništa ne zna i da zasad, koliko zna, Lisejvič ne radi na bilo kakvom istraživanju te vrste. Pitala sam ga: „Zašto misliš da on ne radi na bilo kakvom istraživanju te vrste?" Džendi je rekao: „Nikada mi to nije pomenuo." To mi je bilo najčudnije. Pomislila sam, istog onog časa kada me je Lisejvič ugledao, izbrbljao se o novostima u vezi sa svojim planom istraživanja, a sada Džendi provodi s njim gotovo po 59
BU&CW
ceo dan i on mu o tome nije rekao ni reč? Bila sam sigurna da se ipak nešto događa. Kasnije sam za to pitala i samog Lisejviča, i on mi je odgovorio da mi nemamo odgovarajuće uslove i opremu, da nije mogao da nastavi istraživanja i da je zato na kraju i odustao. Odustao? Da li je zaista odustao ili je samo tako rekao? Da budem iskrena, bila sam veoma nesrećna zbog svega toga. Ne moram da vam naglašavam da bismo, u slučaju da nije odustao od istraživanja i da se samo pretvarao, imali ozbiljan problem, zato što samo neko ko je umešan u neku neetičku (ako ne i kriminalnu aktivnost) oseća potrebu da od očiju ljudi skriva takvo nešto. Mislila sam da, u slučaju da je Lisejvič umešan u nešto neetičko, postoji jedna jedina osoba koju može da zloupotrebi, a to je bio jadni mali Džendi. Čitavo odeljenje je brujalo od glasina, što me je nateralo da već ozbiljnije porazmislim o neobičnoj vezi koja se razvila između Lisejviča i Džendija - bila sam zabrinuta da profesor zaista obmanjuje Džendija i da ga koristi. U to vreme on je još bio dete, potpuno nesvesno kako drugi ljudi mogu da budu loši, dete koje je bilo emocionalno nezrelo i veoma naivno. Kada bi neko tražio žrtveno jagnje, takvu bi osobu odabrao: nevinu, izolovanu, prestrašenu, osobu koja će ćutati ako je maltretirate, osobu koja pati u tišini. Na sreću, nedugo nakon toga Lisejvič je uradio nešto zaista neočekivano, što je u potpunosti umirilo sve moje strahove. (Nastaviće se)
60
BU&CW
8.
Jan Lisejvič i Ðindžen završili su pravila matematičkog šaha u proleće 1949. Nedugo potom, ne mnogo pre no što je prestonica provincije S Grad bila oslobođena, Lisejvič je dobio poziv od časopisa Anali matematike da prisustvuje jednom skupu koji će se održati na Univerzitetu UCLA. Da bi mogli da se srede svi putni aranžmani za posetioce iz Azije, korišćena je kontakt adresa u Hong Kongu. Tamo su se svi sreli i odatle su krenuh na putovanje u Kaliforniju, što je bio poslednji deo putovanja. Lisejvič nije proveo mnogo vremena u Americi, možda je ukupno bio odsutan jedan i po mesec, i tako brzo se vratio na Univerzitet na posao da je ljudima bilo teško da poveruju da je uopšte mogao za to vreme da ode do Amerike i da se vrati. Međutim, on je imao mnoge dokaze za svoje putovanje: bile su to ponude za posao sa univerziteta i istraživačkih instituta u Poljskoj, Austriji i Americi; njegove fotografije u društvu Džona fon Nojmana, Lojda Šaplija, Irvina Koena i ostalih poznatih matematičara. Povrh svega, doneo je sa sobom i pitanja za Patnamovo matematičko takmičenje održano te godine. (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Patnam je ime jednog matematičara: njegovo puno ime bilo je Vilijam Louel Patnam i bio je Amerikanac - ljudi su ga zvali „drugi Gaus“. Godine 1921, Društvo američkih matematičara je, u dogovoru s mnogim univerzitetima, osnovalo godišnje Patnamovo matematičko takmičenje - što je privuklo prilično interesovanje univerziteta i matematičkih društava i postalo veoma važan način pronalaženja novih talenata među mladim neafirmisanim matematičarima na odeljenjima za matematiku i na institutima. Takmičenje je bilo tako oblikovano da testira osnovne principe koje su studenti naučili na univerzitetu, ali su pitanja bila tako teška da su zahtevala veoma visok nivo matematičkih sposobnosti. Iako su svake godine studenti koji su učestvovali bili upravo najbolji sa svojih univerziteta, s obzirom na neverovatno teška pitanja i zadatke na testu, većina onih koji su na testu učestvovali imali su rezultate oko nule. Prvih trideset takmičara je svake godine imalo mesta na najboljim univerzitetima u Americi pa i u svetu - na primer, Harvard je nudio za tri najbolja takmičara najbolje i najizdašnije stipendije koje su postojale na čitavom univerzitetu. Te godine je na testu bilo petnaest pitanja, tako da je maksimalan broj poena bio 150, sa četrdeset i pet minuta vremena, koliko su kandidati imali na raspolaganju da test reše. Najveća ocena koju je neko dobio bila je 76,5 a da biste dospeli u prvih deset, morali ste da imate više od 37,5 poena. Lisejvič je doneo ove testove iz Amerike da bi mogao da testira Džendija. Zapravo, jedina osoba koju je želeo da testira bio je Džendi - svi ostali (uključujući i druge profesore na univerzitetu) bili bi izloženi samo nepotrebnim problemima i stresu pokušavajući da reše ove testove, zato je bilo bolje da ih ostavi na miru. Pre nego što je testirao Džendija, zatvorio se u svojoj kancelariji na četrdeset i pet minuta i testirao je samog sebe. Posle toga je ocenio sopstveni rad. Procenio je da je njegov rezultat ispod 61
BU&CW
najboljeg rezultata te godine, zato što je korektno odgovorio samo na prvih osam pitanja - deveto je ostalo nedovršeno. Naravno, da je imao još nekoliko minuta na raspolaganju, bio bi u stanju da ispravno odgovori i na ova pitanja, ali vremensko ograničenje na ovom testu bilo je surovo. Međutim, svrha Patnamovog matematičkog takmičenja bila je u tome da naznači dve veoma važne stavke: 1. Matematika je najviše nauka od svih nauka. 2. Matematika je nauka vremena.
Robert Openhajmer, koga često nazivaju ocem atomske bombe, ima jednu poznatu izreku: U nauci je vreme prava prepreka. Kada bi postojalo neograničeno vreme, svako bi mogao da sazna sve tajne univerzuma. Neki kažu da je pronalaskom prve atomske bombe na svetu pronašao najbolji način da reši problem završetka Drugog svetskog rata. Ali ako malo bolje promislite o tome, da je Hitler uspeo da konstruiše atomsku bombu, da li bi rezultat tog otkrića bilo suočavanje čovečanstva sa mnogo većim problemima? Džendi je uspeo da odgovori na šest pitanja za četrdeset i pet minuta, koliko vremena je imao. U rešenju koje je ponudio za jedno od svojih pitanja, Lisejvič je presudio da je napravio grešku manipulisanja originalnim pitanjem i samim tim nije dobio nijedan poen. Poslednje pitanje je bilo logički problem i Džendi je imao samo minut i po vremena da ga pogleda. Nije bilo vremena ni da počne da razrađuje ovaj problem, tako da ništa nije napisao, samo je razmišljao o tome i onda je u poslednjih nekoliko sekundi ispita zapisao ispravan odgovor. Bilo je to izuzetno dostignuće i još jednom se pokazalo da Džendi ima neverovatno čudnu inteligenciju. Ocenjivanje ovakvih pitanja zavisi isključivo od onoga koji ih ocenjuje - neko bi mogao za ovaj odgovor da mu da pun broj poena, s druge strane, neko bi mogao i da smanji određeni broj poena: to sve zavisi od mišljenja koje ima ocenjivač u odnosu na studenta i njegove sposobnosti. U najgorem slučaju, njemu bi moglo da se dodeli 2,5 poena za ovaj odgovor, tako da je nakon malo razmišljanja Lisejvič odlučio da bude strog i dao mu upravo ovaj broj bodova. Džendi je tako ukupno imao 42,5 boda u godini u kojoj je za ulazak među prvih deset na Patnamovom takmičenju iz matematike bilo potrebno da osvojite 37,55 poena. To je značilo da bi Džendi, da je mogao nekako da učestvuje na takmičenju, bio među prvih deset, što bi mu pružilo priliku da studira na nekom od vrhunskih univerziteta, sa punom stipendijom i svom slavom u svetu matematike koja pripada onima koji prođu Patnama. Ali zato što Džendi formalno nije učestvovao na ovom takmičenju, ako bi on sad uzeo njegove papire i pokazao ih nekome, ovi bi mu se smejali u lice. Niko ne bi poverovao da tamo neki klinac iz Kine, iz kraja za koji niko nikada nije čuo, može da osvoji toliki broj poena - mislili bi da ih neko zavitlava. Bio bi to glup pokušaj da nekoga zainteresuje. Čak se i Lisejvič, gledajući na papire sa ispisanim odgovorima koji su stajali ispred njega, osećao kao da je na neki način prevaren. Naravno, to je bio samo osećaj. Zato što je Lisejvič znao da to nije istina - znao je da Džendi ni na koji način nije varao - on je nešto što je počelo kao igra pretvorio u nešto zaista veoma ozbiljno. (Nastaviće se) Prvo što je Lisejvič uradio bilo je da ode do Mladog Lilija da bi mu objasnio način na koji je testirao Ðindžena na Patnamovom matematičkom takmičenju. Posle toga ga je 62
BU&CW
upoznao i sa svojim mišljenjem o ovome: „Mislim da je Ðindžen najbolji student koga je ovaj univerzitet ikada imao, kao što u budućnosti može da bude najbolji student na Harvardu, MIT-u, Prinstonu, Stanfordu ili na bilo kom univerzitetu svetske klase.“ Mladi Lili je ćutao. Lisejvič je nastavio: „Trebalo bi da verujete u njegove mogućnosti i da mu date priliku da to i ostvari.“ Mladi Lili je zavrteo glavom: „Bojim se da je to nemoguće." „Zašto?" Lisejvič je razrogačio oči. „Nemamo para", rekao je otvoreno Mladi Lili. „Trebaće vam novac samo za prvi semestar", rekao je Lisejvič. „Siguran sam da će imati stipendiju kada započne drugi semestar." „Nije problem taj prvi semestar", rekao je Mladi Lili sa gorkim osmehom na usnama. ,,U situaciji u kojoj smo mi ne možemo da mu platimo ni za kartu." Lisejvič je bio razočaran. Deo razočaranja koje je Lisejvič osetio ticao se tuge što san koji je sanjao za svog studenta neće moći da se ispuni, ali sve ostalo bilo je pomračeno sumnjom. On i Mladi Lili nikada se nisu složili u vezi s Ðindže novom akademskom budućnosti. Sada nije znao da li Mladi Lili govori istinu ili je to samo izgovor zato što se ovaj čovek u suštini nije slagao s njegovim planovima. I učinilo mu se da je verovatno tako, zato što mu je bilo teško da poveruje da bogata porodica kao Žungovi zaista može da bude u finansijskim neprilikama. Međutim, sve što je Mladi Lili rekao bila je istina. Jan Lisejvič nije znao da im je nekoliko meseci ranije sav ostatak porodičnog imanja u Tungdženu bio oduzet prilikom zemljišne reforme, i da je jedino što je ostalo u njihovom posedu bilo nekoliko trošnih zgrada na starom imanju. Imali su i jedan posed za izdavanje u prestonici provincije, ali je nekoliko dana ranije, na svečanosti povodom imenovanja novog gradonačelnika, Mladi Lili (kao član nadaleko poznate patriotske porodice) poklonio i taj posed narodnoj vlasti S Grada kao znak podrške novoformiranoj Narodnoj republici Kini. Odluka da odabere tako javnu manifestaciju da bi obnarodovao poklon delovala je kao da je iz svega želeo da izvuče neku korist, ali u suštini to nije bio slučaj - oni koji su primali poklon želeli su da tako bude. U skladu s tim, složio se sa njihovim rezonovanjem da bi bio dobar primer za ohrabrenje ostalih članova bogatih i društveno priznatih porodica da podrže novu vladu. Ovde mogu kategorički da tvrdim da su pripadnici porodice Žung bili velike patriote i da Mladi Lili nije bio izuzetak u tom pogledu - doveo je sebe do prosjačkog štapa da bi pokazao privrženost Narodnoj republici. Njegova podrška bila je određena što sagledavanjem šire slike, što njegovim ličnim iskustvom lošeg odnosa koji je prema njemu imala prethodna vlada. U svakom slučaju, imovina koju je Stari Lili nasledio od svojih predaka, prelaskom u njegove ruke i ruke njegovog sina, ili je bila poklonjena, ili potrošena, mada je nešto od toga i propalo, a ponešto bilo i podeljeno, tako da je sada sve to nestalo. Lična ušteđevina Mladog Lilija nestala je tokom bitke za život njegove mlađe ćerke. Plata mu nije rasla da bi njom mogao da pokrije sve veće troškove svakodnevnog života, a sve ostale izvore prihoda je izgubio. Sada je Ðindžen želeo da nastavi studije u inostranstvu, ali iako ga je Mladi Lili u tome podržavao iz sveg srca, ništa nije mogao da uradi da bi mu pomogao. Na kraju je i Lisejvič shvatio šta se događa. To se desilo samo nekoliko meseci kasnije, kada je Lisejvič dobio pismo od doktora Gabora Šega, tada dekana Matematičkog 63
BU&CW
fakulteta na Univerzitetu u Stanfordu, koji je prihvatio da se Ðindženu dodeli stipendija, a svemu tome je priključio i iznos od 110 dolara, koji je trebalo da pokrije putne troškove. Sve je bilo obezbeđeno iz fondova fakulteta zahvaljujući Lisejvičevom ubedljivom lobiranju. Napisao je doktoru Šegu pismo od tri hiljade reči i sada se te tri hiljade reči vratilo u obliku potpuno stipendiranog mesta na postdiplomskim studijama na Stanfordu i para koje su bile više nego dovoljne za brodsku kartu. Kada je vest saopštio Mladom Liliju, Lisejviču je bilo drago što je jasno mogao da vidi koliko je stari čovek bio srećan. Upravo kada se Ðindžen spremao da provede svoje poslednje leto na Univerzitetu, pre nego što bude krenuo za Stanford, strašno se razboleo. Ovo je zauvek odredilo da ostatak svog života provede u Kini.
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Imao je bubrežnu insuficijenciju. Džendi umalo nije umro! Kada se razboleo, doktor nam je rekao da će verovatno umreti - u najboljem slučaju mu je ostalo još pet-šest meseci života. Tokom tog perioda sve vreme je bio blizu smrti: gledali smo mladog čoveka koji je uvek bio mršav kako otiče, sve dok nije izgledao potpuno naduveno, mada mu je za to vreme telesna težina stalno padala. Patio je od edema. Bubrežna insuficijencija je toliko uticala na njega da je izgledalo kao da je Džendijevo telo napravljeno od testa, stalno je oticalo, naduvavalo se, svetio i mekano poput pamuka; izgledalo je da će pući samo ako ga dotaknete prstom. Doktori su rekli da je čudo što je Džendi uopšte preživeo - zapravo, u njegovom slučaju se praktično podigao iz mrtvih. Bio je u bolnici gotovo dve godine i sve to vreme mu nije bilo dopušteno da koristi so, koja je u tom času za njega bila otrov. Borba za život ga je potpuno iscrpla, i to u svakom smislu. Novac koji su ljudi sa Stanforda poslali za putne troškove sada je bio korišćen u medicinske svrhe, a njegova stipendija, diploma, njegov život studenta, njegova sopstvena budućnost postajali su sve bleđi i bleđi snovi. Sav Lisejvičev silan trud bio je uzaludan - hteo je da stvori briljantnu budućnost za svog studenta, ali je sada morao da se suoči sa dve nepobitne činjenice. Jedna je da novca više nije bilo i da nije bilo načina da porodica Žung, u stanju u kome se nalazila, ikada više nadoknadi tih 110 dolara. Druga je da su ljudi na koje se oslanjao u pogledu sopstvene budućnosti i sigurnosti (uključujući i mene) sumnjali u njega, i to sa najgorim mogućim motivima. Lisejvičeva dela jasno su pokazala čistotu njegovih namera i bez sumnje su pokazala da je zaista izuzetno naklonjen Džendiju. Samo razmislite o tome - da je Lisejvič zaista koristio Džendija da bi postigao rezultate u okviru svog istraživanja, nema šanse da bi ga ohrabrivao da ide na Stanford. Na ovom svetu nema mnogo pravih tajni - s vremenom se sve tajne razotkriju. Lisejvičeva tajna je bila da je on - više od bilo koga drugog - postao uveren da je Džendi zaista redak matematički genije. Možda je u Džendiju video odraz samog sebe kao mladog dečaka - voleo ga je istom vrstom nesebične ljubavi kojom je voleo i sopstveno detinjstvo - bio je potpuno ozbiljan i apsolutno nevin u svemu ovome. Ako je Lisejvič ikada ispao nepravedan prema Džendiju, to je došlo mnogo kasnije i imalo je veze sa matematičkim šahom koji su njih dvojica izmislili. Ispalo je da je ova igra bila veoma popularna u matematičkim krugovima u Evropi i Americi - mnogi matematičari su je igrali. Međutim, nije se zvala matematički šah jer je ime dobila po 64
BU&CW
Janu Lisejviču: Lisejvičev šah. Sticajem prilika, tokom godina sam pročitala dosta članaka o Lisejvičevom šahu i ljudi su nesumnjivo o ovoj igri imali izuzetno povoljno mišljenje. Ponekad je značaj tog šaha bio poređen sa Fon Nojmanovom teorijom po kojoj je šah igra dve osobe sa zbirom nula. Kao što znate, Fon Nojmanov koncept je od prilično velikog značaja u ekonomskim teorijama, dok je Lisejvičev šah zauzeo svoje mesto u izučavanju vojne strategije. Iako na praktičnu primenu obe igre treba još sačekati, njihova teorijska važnost trebalo je ogromna. Ljudi su često ukazivali na to da je Lisejvič najmlađi čovek koji je ikada osvojio Fildsovu medalju, i govorili su da je on ornament u svetu matematike - međutim, kada je napustio Kinu, nije imao nijedno originalno istraživanje od bilo kakvog značaja, sa izuzetkom Lisejvičevog šaha - što je bilo i poslednje dostignuće na zalasku njegove karijere. Kao što sam i ranije rekla, Lisejvičev šah bio je poznat kao matematički šah i razvili su ga Jan Lisejvič i Džendi zajedno - tako da i Džendi zaslužuje deo priznanja. No kada je Lisejvič nazvao igru po sebi, nije bilo šanse da neko tu vidi i Džendijevu ulogu: on je eliminisan iz čitave priče i Jan Lisejvič je sebi pripisao sve zasluge. Moglo bi se reći da to nije bilo fer prema Džendiju, ali takođe možete i da su ova dvojica zaista bila naklonjena jedan drugome i da je Lisejvič učinio sve što je mogao za dečaka. (Nastaviće se)
65
BU&CW
9.
U rano leto 1950, jedne je večeri lila kiša kao iz kabla i nastavila je da pada čitave noći bez prestanka. Ogromne kapi su padale na krov, ponekad zvučeći kao udarci čekića, dok se češće čulo samo prigušeno dobovanje po crepovima. Od tog zvuka kiše u sudaru s krovom mogli ste steći utisak da je gore neka džinovska stonoga koja se bori za život. Pro mene u zvuku bile su rezultat vetra koji se podizao - kada bi vetar jače dunuo, i zvuk je postajao oštriji. U isto vreme ste mogli čuti udare vetra o prozorska okna. Zahvaljujući svoj toj buci, Mladi Lili te noći nije mogao oka da sklopi. Od besane noći je obično dobijao glavobolju, a oči bi mu natekle. Slušao je zvuke vetra i kiše, shvatajući da su i on i njegova kuća ostarili. Negde pred zoru je konačno zaspao, međutim, ubrzo se opet probudio - kao da ga je nešto probudilo. Gospođa Lili je rekla da je to verovatno bio zvuk automobila. „Izgledalo je kao da su se kola zaustavila na našim stepenicama", rekla je. „Stajala su tako samo trenutak, a onda su otišla." Znao je da neće moći opet da zaspi, ali Mladi Lili je i pored toga ostao u krevetu. Kada je svanulo, ustao je kao što svaki stariji čovek ustaje iz kreveta, poznajući put napamet, krećući se lagano, gotovo bez zvuka, kao senka. Nakon što je ustao, nije čak otišao ni do kupatila - otišao je pravo niz stepenice. Žena ga je pitala zašto je otišao dole. Nije znao šta da joj odgovori. Samo je nastavio da hoda, saplićući se u mraku, a kada je stigao dole, otvorio je ulazna vrata. Ulazna vrata su se sastojala od dva dela. Unutrašnja ulazna vrata su se otvarala ka kući; spoljna su se otvarala prema dvorištu. Izgledalo je kao da je spoljašnja vrata nešto blokiralo, zato što ste mogli samo da ih odškrinete, možda nekih tridesetak centimetara. Budući da je bilo letnje doba, spoljna vrata su bila u upotrebi - preko okvira bi se prebacilo parče tkanine tako da su preko dana mogla da ostanu otvorena ali ljudi nisu mogli da vide šta se događa imutar kuće. Starac nije mogao da vidi šta ih to blokira, tako da se okrenuo na stranu i provukao se kroz otvor. Otkrio je da u malom dvorištu stoje dva ogromna sanduka. Prvi je blokirao vrata, sprečavajući ga da izađe, a drugi je već bio mokar od kiše i vetra. Starac je pokušao nekako da skloni sanduk, ali mu nije polazilo za rukom. Nije mogao ni da ga pomeri - činilo mu se da sadržaj nije mogao da bude teži sve i da su ga napunili ciglama. Uvukao se nekako natrag u kuću i tu je pronašao nešto masnog papira da bi mogao da pokrije sanduk. Kada je to uradio, primetio je pismo na vrhu sanduka, pričvršćeno kamenom koji su oni obično upotrebljavali da bi pridržali ulazna vrata. Starac je uzeo pismo - bilo je od Jana Lisejviča. Evo šta je pisalo u tom pismu: Dragi Lili, Odlazim, a pošto ne bih voleo nikome da pravim probleme, odlučio sam da se pozdravim putem ovog pisma - nadam se da ćeš mi oprostiti. Voleo bih da ti kažem nekoliko reči o Ðindženu - zapravo, ne bih mogao da se
66
BU&CW
smirim kada ti ne bih rekao ono što imam da kažem. Prvo je da se nadam da će mu uskoro biti bolje. Drugo je da se nadam da ćeš uraditi najbolje što znaš za njegovu budućnost, tako da mi (pod tim mislim na čovečanstvo u celini) možemo da uživamo najveće blagodeti njegovog genija. Da ti kažem istinu, po mom mišljenju, pustiti Ðindžena da uroni u more ogromnih i složenih matematičkih istraživanja bila bi najbolja upotreba njegovih izuzetnih talenata. To zauzvrat pravi samo po sebi novi problem. Svet se promenio, ljudi sve manje i manje gledaju stvari dugoročno i sve više su orijentisani ka sticanju profita; hoće da vide konkretnu korist, što pre, i sve manje su zainteresovani za teme koje imaju čisto teorijski značaj. To je potpuno glupo. Ništa manje glupo od potpunog potčinjavanja zadovoljstava uma zadovoljstvima tela. Međutim, mi ovu činjenicu ne možemo da promenimo, kao što ne možemo da budemo sigurni ni da će pošast rata zauvek biti uklonjena iz našeg društva. Zbog toga sam i počeo da se pitam da li bi možda bilo bolje da ga ohrabrimo da se posveti tehničkim naukama i temama, koje bi mogle da donesu konkretnu, praktičnu korist. Smisao takve vrste istraživanja jeste da od njega možete da dobijete i određeno ohrabrenje: svaki rezultat vas gura ka onom sledećem a to može da ispuni čoveka. Loša strana takvog bavljenja naukom jeste da, jednom kada završite ono što ste radili, gubite kontrolu nad svojim projektom - vaše sopstvene želje i lični stavovi u vezi s projektom najčešće će biti ignorisani. Vaše delo će možda doneti veliku korist svetu, ali će mu možda naneti i veliku štetu - u svakom slučaju, nemate drugog izbora do da stojite po strani. Govori se da Openhajmer sada duboko žali zbog svog rada na prvoj atomskoj bombi i da bi voleo da može da poništi svoje delo - kada bi mogao da ga uništi jednim udarcem maljem, kao da je statua, siguran sam da bi to i učinio. Ali da lije takvo nešto moguće? Kada pustite genija iz flaše, više unutra ne možete da ga vratite. Ako odlučite da on ipak pokuša da nastavi bavljenje naučnim istraživanjima, predložio bih vam da se onda bavi istraživanjem veštačke inteligencije. Kada jednog dana budemo rešili tu misteriju, moći ćemo da napravimo mašinu koja oponaša ljudski um, a sledeći korak će biti razvitak robota - neživih ljudskih bića. Nauka je već počela da otkriva tajne drugih organa, očiju, nosa, ušiju - sada smo čak u prilici da napravimo i veštačka krila. Zašto onda ne bismo mogli da počnemo da radimo na veštačkoj inteligenciji? Činjenica je da pronalazak i razvoj kompjutera uključuje i stvaranje određene vrste veštačke inteligencije, iako je sve to isključivo povezano sa izračunavanjima. Budući da već možemo da stvorimo mašinu sposobnu da izađe na kraj sa tom vrstom operacija, sigurno ni drugi aspekti inteligencije nisu daleko. Razmislite o tome na trenutak: ako imamo ovu vrstu neživih ljudskih bića - stvorenja napravljena od metala, robote koje pokreće struja koliko oni mogu da imaju različitih načina upotrebe! U ovoj generaciji smo preko glave preturili mnogo ratova - u vremenu kraćem od pola veka bili smo prinuđeni da prođemo dva svetska rata. Ono u šta sada još i više sumnjam (s obzirom na to da sam i video neke dokaze koji potkrepljuju moje sumnje) jeste da ćemo uskoro možda imati još jedan rat kako je to samo grozno! Po mom mišljenju, čovečanstvo sada može da vodi rat na zastrašujući način, užasnije i gore nego ikada u istoriji. Sada je moguće ubiti zaista enorman broj ljudi na istom bojnom polju, koji će svi umreti u isto vreme, i to svi odjednom, u času, u trenutku kada eksplodira bomba. Izgleda da se nikada nećemo rešiti ratovanja, a opet se nada da ćemo jednoga dana osloboditi svet ove napasti prenosi s generacije na generaciju. Čovečanstvo je suočeno s mnogim strašnim problemima ove vrste, što zahteva ogroman rad; često zahteva i eksploataciju u veoma opasnim okolnostima... Čovečanstvo kao da nije u stanju da se izvuče iz teškoća kojega drže u okovima. Ako naučnici budu uspeli da naprave veštačko ljudsko biće - robota, kreaturu napravljenu od metala, biće bez krvi i mesa - mi ćemo im onda dodeliti poslove koji se
67
BU&CW
trenutno obavljaju u izuzetno teškim, nehumanim uslovima, ispunjavajući tako neke od naših najperverznijih potreba. Siguran sam da niko tome ne bi ništa prigovorio. To znači da bi ova grana naučnih istraživanja, jednoga dana u potpunosti objavljena javnosti, imala neprocenjivu praktičnu vrednost i predivnu budućnost. Prvi korak potreban da bi se to ostvarilo jeste rešiti misteriju inteligencije. A to se može uraditi jedino tako što ćemo kreirati veštačku inteligenciju, što je predu slov da napravimo sledeći korak i da stvorimo robota koji bi onda na sebe mogao da preuzme neke zadatke koje trenutno izvršavaju ljudi. U jednom trenutku sam odlučio da će ostatak mog života biti posvećen rešavanju problema u vezi s veštačkom inteligencijom, ali pre no što sam i počeo time da se bavim, bio sam prinuđen da napustim ovu ideju. Nikada nikome nisam rekao zašto sam odustao - recimo da to uopšte nije bilo usled nekog određenog problema ili nedostatka mogućnosti ili sposobnosti, već zbog iznenadne komande jevrejskog naroda. Poslednjih nekoliko godina radio sam na nečemu veoma važnom za njih - muke sa kojima su se suočili i njihova nada u svetliju budućnost duboko su me dirnute; zbog njih sam se odrekao dugo negovane ambicije. Ovo sam rekao u nadi da ću time zadovoljiti vašu radoznalost. Da vas podsetim: bez Ðindžena, vi ne možete da uradite ništa od ovoga. Ono što sam mislio jeste da, ukoliko Ðindžen nekim slučajem umre od ove užasne bolesti, trebalo bi da odustanete od razvijanja ovog projekta zato što ste suviše stari za to. Ako Ðindžen preživi, verovatno ćete u svom životnom veku videti jednu od poslednjih velikih misterija sa kojima se susreće čovečanstvo, rešenu stvaranjem veštačke inteligencije. Verujte mi, Ðindžen je najbolja osoba koju možete da pronađete za rešavanje ovog problema - on je rođen za to, Bog ga je odabrao. Kao što ste mi ranije i pomenuli, snovi su najmisterioznija manifestacija ljudskog duha, a on se s tim suočava i danju i noću, još od vremena kada je bio dečak. Tokom vremena, razvio je zaista izuzetne sposobnosti u tumačenju značenja snova. Iako on to ne shvata, od samog početka njegovog svesnog života, počeo je pripreme za istraživanja ljudske inteligencije. To je ono za šta je predodređen! Dopustite mi da završim tako što ću reći da, ukoliko se Bog i vi sporazumete da je Ðindžen na ovom svetu da bi razvijao nauku o veštačkoj inteligenciji, onda ovo pismo može da bude od pomoći. U suprotnom, ako ste ili vi ili Bog odlučili da ga sprečite u daljem istraživanju, onda poklonite ovo pismo univerzitetskoj biblioteci, gde može da posluži kao uspomena i svedočanstvo o dvanaest srećnih godina koje sam proveo radeći ovde. Nadam se da će se Ðindžen uskoro oporaviti. Jan Lisejvič Napisano u veće pred odlazak Mladi Lili je pročitao ovo pismo u jednom dahu, sedeći na velikoj drvenoj kutiji. Vetar je okretao listove, kišne kapi uhvaćene na vetru ukoso su padale, kao da su i one želele da pročitaju ono što je pisalo u pismu. Možda zbog toga što tu noć nije dobro spavao, možda i zato što je pismo dotaklo neke skrivene delove njegovog uma - stari čovek je tiho sedeo dugo nakon što je prestao da čita. Sedeo je tiho i gledao uprazno. Posle nekog vremena, kao da je konačno došao sebi. Okrenuvši se prema vetru i kiši, iznenada je izgovorio sledeće reči: „Zbogom, Jane. Nadam se da ćeš dobro putovati...“ (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung)
68
BU&CW
Jan Lisejvič je odlučio da napusti Kinu nakon što njegovog tasta umalo nisu pogubili kao ratnog zločinca. Uverena sam da ste svesni kako je Lisejvič imao mnogo prilika da ode, posebno pri kraju Drugog svetskog rata. Mnogi univerziteti i istraživački instituti na Zapadu su ga zvali da im se pridruži, a fioke su mu bile pune ovih ili onih inovacija. Međutim, bilo je potpuno jasno da nije imao nameru nikud da ide - na primer, iz inostranstva je doneo taj ogroman drveni sanduk s knjigama, a onda je nešto kasnije kupio ne samo kuću u Sanjuen Lejnu, u kojoj je živeo godinama, nego je kupio i čitavu okućnicu i dvorište. Naporno je radio da bi usavršio svoj kineski i sada je jezik govorio bolje nego ikada. Na kraju je najavljivao da će tražiti i kinesko državljanstvo (što se nikada nije dogodilo). Verujem da su Lisejvič i njegov tast bili veoma bliski. Taj čovek je bio sin upravnika provincije i pripadao je veoma bogatoj porodici - daleko najuticajnijoj i najznačajnijoj vlastelinskoj porodici u čitavom regionu. Kada mu je ćerka najavila da hoće da se uda za stranca, u početku se jako protivio ovoj ideji. Kada mu je rekla da će se udati za njega i pored svega toga, on je pred par postavio izričite zahteve. Lisejviču je rekao da nikada neće moći da povede svoju ženu u inostranstvo da žive tamo, da nikada neće moći da se razvede od nje, i da će morati da nauči da govori kineski, da će sva deca morati da preuzmu majčino prezime i tako dalje. Iz svega ovoga možete da vidite da, iako je ovaj čovek bio iz vlastelinske kuće, nije bio ni obrazovan, a nije bio ni džentlmen. Bio je od onih neljubaznih ljudi koji su koristili svoje bogatstvo i moć da bi maltretirali sve ostale. Kada neko ko se tako ophodi s drugima ima i visoku poziciju, lako je pretpostaviti da s vremenom proizvede i dosta netrpeljivosti kod drugih ljudi. Štaviše, tokom trajanja marionetske vlade on je imao važan položaj u oblasnoj administraciji i bio je umešan u veoma problematične poslove s Japancima. Nakon oslobođenja, narodna vlast je bila odlučna da se obračuna s njim, i on je uhapšen, suđeno mu je i osuđen je na smrt. U vreme o kome govorim, on je bio u zatvoru i čekao je na egzekuciju. Kako se taj dan približavao, Lisejvič je obilazio sve profesore i studente kojih je mogao da se seti, uključujući mene i tatu, u nadi da bismo mogli da napišemo jedno zajedničko pismo vladi i da na taj način spasemo život njegovom tastu. Svi su ga odbili. Sigurna sam da je to duboko povredilo Lisejviča, ali nije imao izbora. Ako ćemo pravo, nije da mi nismo hteli da pomognemo; zaista nismo mogli ništa da uradimo. Situacija nije tih dana bila takva da bi sada neka grupica ljudi mogla da pravi halabuku ili demonstracije koje bi nešto mogle da promene. Tata je zapravo i otišao da razgovara sa gradonačelnikom u njegovu korist, ali je jedini odgovor koji je dobio bio: „Jedino predsednik Mao lično sada može da spase tog čoveka.“ Hteo je da kaže da je Lisejvičev tast osuđen na propast! Činjenica je da su tih dana ljudi iz narodne vlasti ciljali na osobe kao što je bio on na siledžije koje su upotrebljavale svoju poziciju da bi još više zagorčali život već ionako socijalno ugroženom stanovništvu. Bilo je to pitanje državne politike i niko tu nije mogao ništa da uradi. Lisejvič to nije shvatao: bio je suviše naivan tokom svih tih događaja. Nismo mogli ništa da uradimo, tako da smo jednostavno prestali da mu nanosimo bol. Niko nije mogao ni da zamisli da je Lisejvič na kraju uspeo da upotrebi vladu X zemlje da bi svog tasta spasao od streljanja. Bilo je to potpuno neverovatno! Kada se sada osvrnete na to vreme, naše dve zemlje su bile neprijatelji - možete samo da zamislite koliko je bilo teško da neko postigne ono što je on postigao. Navodno je X zemlja poslala specijalnog izaslanika u Peking da bi s našom vladom razmotrio ovaj problem - da bi na kraju čitav slučaj završio na stolu predsednika Maoa - ili na stolu Džoua Enlaja. Konačnu odluku mora da je doneo neko sa vrha politbiroa. To je zaista bilo 69
BU&CW
potpuno neverovatno. Kao krajnji rezultat ovih pregovora, Lisejvičevog tasta su oslobodili, a X zemlja je dvojici naših naučnika, kojima su to branili, dopustila da se vrate u domovinu. Kao da je taj užasni starac - koji je, uzgred budi rečeno, u potpunosti zaslužio sve što su mu namenili - iznenada postao nacionalno blago. Naravno, on lično ništa nije značio X zemlji, njima je trebao Lisejvič. Izgledalo je da nijedna cena nije suviše velika za njega. Ostaje prilično nejasan odgovor na pitanje zašto je X zemlja bila toliko odlučna da se dočepa Lisejviča? Da li zbog toga što je bio svetski poznati matematičar? Izgledalo je kao da tu ima još nečega, ali ko zna šta je zapravo bilo posredi, a ja nemam ni najblažu predstavu o tome. Ubrzo nakon što je njegov tast pušten iz zatvora, Lisejvič i čitava njegova porodica otišli su u X zemlju. (Nastaviće se) U vreme kada je Lisejvič napustio zemlju, Ðindžen je i dalje bio u bolnici, mada je sada izgledalo da više nije u opasnosti. U bolnici su bili zabrinuti zbog sve većih bolničkih računa, tako da su zdušno prihvatili predlog pacijenta da lečenje nastavi kod kuće. Onog dana kada je trebalo da napusti bolnicu, Gazdarica Žung i njena majka otišle su da ga preuzmu. Doktor koji ih je sačekao prirodno je pomislio da je jedna od njih dve pacijentova majka. U svakom slučaju, kada bi se sudilo po njihovim godinama, jedna je bila previše stara, a druga previše mlada, tako da je morao hrabro da upita: „Koja od vas dve je njegova majka?“ Gazdarica Žung je taman htela da objasni o čemu je ovde reč, međutim, njena majka je već glasno i jasno rekla: „Ja sam.“ Doktor je objasnio gospođi Žung da je Ðindženova bolest sada pod kontrolom i da je njegovo stanje stabilno, ali da će mu trebati više od godinu dana posebne nege da bi se potpuno oporavio. „Tokom slede ćih dvanaest meseci moraćete da pazite na njega kao na bebu, ili će se bolest vratiti." Kada joj je lekar sastavio i predao detaljnu listu svega što mora da uradi, gospođa Žung je shvatila da je ovo poređenje potpuno opravdano. Bile su tu tri ključne tačke njegovog tretmana: 1. Njegova ishrana je predmet ekstremno surovih restrikcija. 2. Tokom noći moraju da ga bude u tačno određenim intervalima da bi ispraznio bešiku. 3. Svakoga dana moraju da mu daju lekove, što uključuje injekcije u tačno određeno vreme.
Gospođa Žung je stavila naočare na glavu i zabeležila sve što je doktor rekao; onda je prošla kroz sve što je zapisala i pitala ga je ono što joj nije bilo jasno, da bi bila sigurna da je shvatila sve što treba. Kada se vratila kući, zamolila je ćerku da donese tablu i krede sa univerziteta, pa je na tabli napisala sve što joj je doktor rekao. Onda je tablu stavila na stepenište, tako da može da je vidi svaki put kada se penje ih silazi tokom dana. Pošto je stalno morala da se budi tokom noći da bi Ðindžen ispraznio bešiku, ona i Mladi Lili počeli su da spavaju u odvojenim sobama. Imala je dva budilnika koja su joj stajala pored uzglavlja kreveta, jedan podešen da zvoni neposredno posle
70
BU&CW
ponoći, drugi u ranim jutarnjim časovima. Nakon što bi je sat rano ujutro probudio zbog Ðindženovog pražnjenja creva, Ðindžen bi nastavio da spava, ali gospođa Žung bi ostajala budna da bi mogla da pripremi prvo od pet jela koja je morao da pojede u toku dana. Iako je bila dobra kuvarica, ovo je bila do sada najteža i najduža priprema jela koju je ikada morala da uradi. Poređenja radi, pošto je provela čitav život bušeći rupe u debelim slojevima filca da bi napravila platnene cipele, davanje injekcija joj nije posebno teško palo - samo je prvih nekoliko dana bila nervozna i neodlučna. Ali spravljanje hrane, tako da ona ne bude bezukusna i bljutava, bilo je nepresušan izvor briga. Osnovni princip bio je jednostavan: u to vreme je Ðindžen bio abnormalno osetljiv na so, a opet, život mu je zavisio od toga da unese soli koliko treba: dajte mu previše soli i dobiće recidiv bolesti; dajte mu premalo i trebaće mu mnogo više vremena za oporavak no što bi to bilo normalno. Instrukcije doktora u vezi s ovim bile su ekstremno precizne: tokom perioda oporavka pacijenta, on će započeti bukvalno sa mikrogramima soli koji će mu biti dozvoljeni, ali kako vreme bude prolazilo, količina soli može postepeno da se povećava. Naravno, kada se nečiji unos soli može meriti u gramima ili uncama, to i nije teško rešiv problem - u tom slučaju je potrebno kupiti dobru, kvalitetnu i preciznu vagu: Problem sa kojim se suočavala porodica Žung nije ni izdaleka bilo tako lako rešiti, jer gospođa Žung nije mogla da nađe dovoljno pouzdanu vagu, tako da je u početku morala da koristi svoju sopstvenu i strpljivu procenu. Kasnije bi gospođa Žung odnela mnogo različitih sudova s hranom u bolnicu i terala doktore da presude da li su jela odgovarajuća ili ne. Već je uveliko beležila koliko soli je stavila u koje jelo - računajući svako pojedino zrno - i kada bi doktori presudili koje je jelo na odgovarajući način neslano, pet puta dnevno bi stavljala naočare i brojala bela i sjajna zrna soli, računajući ih jedno po jedno, kao da su to pilule koje će Ðindženu spasti život. Bila je izuzetno oprezna i pažljiva kada mu je stavljala so u hranu. Solila je njegova jela kao da izvodi naučni eksperiment. Tako je jedan dan pratio drugi, kao što je i svaka noć pratila onu drugu, i mesec išao jedan za drugim, pa su njena posvećenost i njeno strpljenje bili na testu, kao da zaista vodi računa o nekoj bebi. Ponekad, u trenucima odmora između napada ovog iscrpljujućeg posla, ona bi uzela poruku koju je Ðindžen napisao sopstvenom krvlju i pogledala bi je - bila je to Ðindženova slučajno otkrivena tajna, a ona ju je čuvala i ne znajući zašto. Sada, svaki put kada bi pogledala u parče papira, bila je još sigurnija da sve ono što radi vredi: to bi je ohrabrilo da se vrati poslu s udvostručenom energijom. Više od svega ostalog, to je bilo nešto što je Ðindžena sigurno povuklo nazad s ivice groba. Sledećeg proleća, Ðindžen se vratio na predavanja.
71
BU&CW
10.
Lisejvič je otišao, ali deo njega je ipak ostao. Dok su Ðindžena tetošili kao novorođenče, Lisejvič je tri puta kontaktirao s Mladim Lilijem. Prvi put nedugo nakon što je stigao u X zemlju: poslao je razglednicu sa predivnim pejzažem - sa zadnje strane je bio jednostavan pozdrav i njegova adresa. Bila je to njegova kućna adresa, tako da na osnovu nje nije moglo da se zaključi gde radi. Drugi kontakt usledio je ubrzo nakon prvog. Bio je to odgovor na pitanje Mladog Lilija. Rekao je da je veoma srećan što čuje da je Ðindžen sada bolje. Dao je neke neodređene odgovore na pitanja u vezi s poslom koje mu je Mladi Lili postavio; rekao je da radi u istraživačkom institutu ali nije govorio u kom institutu kao ni šta radi tamo - kao da mu nije bilo dopušteno da o tome razgovara s nama. Treće pismo koje je bilo upućeno Mladom Liliju stiglo je neposredno pred kinesku Novu godinu - Lisejvič ga je pisao na Badnje veče. Marka na koverti je prikazivala božićno drvo. U svom pismu Lisejvič je pomenuo da je nedavno primio izuzetne vesti od jednog svog prijatelja: Univerzitet Prinston je spojio nekoliko svojih nezavisnih istraživačkih timova u jedan - a njegovim radom će upravljati poznati matematičar Pol Samjuelson, što je bio osnov za stvaranje instituta koji bi se bavio problematikom veštačke inteligencije. Napisao je: „Ovo znači da nisam samo ja shvatio vrednost i značaj ovog polja istraživanja... Koliko znam, ovo je prva grupa naučnika koja radi na ovom predmetu bilo gde na svetu.“ Pretpostavljajući da je Ðindženu zaista bolje (a u to vreme se zapravo gotovo potpuno oporavio), nadao se da će i on započeti svoj rad na ovom polju. Jasno je dao do znanja da misli kako, ako Ðindžen ne bude mogao da sprovede istraživanja na polju veštačke inteligencije u Kini, treba da ode odatle i da pronađe neko bolje mesto na kome bi mogao da radi. Rekao je Mladom Liliju da ne bi trebalo dopustiti da neka kratkoročna korist ili problemi spreče Ðindžena da napravi velika dostignuća za koja je sposoban. Verovatno se bojao da će Mladi Lili insistirati na tome da Ðindžen ostane s njim i radi na ovom problemu, sve u skladu s kineskom poslovicom koja glasi: „Dobrim mačem ne treba seći drva". ,,U svakom slučaju", napisao je, „razlog zbog koga sam i ranije insistirao da Ðindžen treba da studira u Americi, kao i razlog zbog kog i sada mislim da bi trebalo da studira u Americi, jeste to što tu postoji oprema koja može da podrži njegov rad - ako dođe ovamo, sve će mu biti mnogo lakše." Završio je sledećim pasusom: Kao što sam i ranije rekao, nama je Bog poslao Ðindžena da bi istraživao ovu materiju. U prošlosti sam brinuo da Bog neće moći da mu obezbedi okruženje koje mu je potrebno, da ne pominjem podršku koja će mu pomoći da prođe sve teškoće koje će se naći pred njim. U svakom slučaju, sad verujem da možemo da mu obezbedimo prave uslove u kojima može da nastavi s poslom i prostor u kome može da diše: Univerzitet Prinston. U
72
BU&CW
vašoj zemlji postoji šala o devojci koja šije venčanicu da bije nosila druga mlada - možda će jednog dana ljudi otkriti da sav rad grupe Pola Samjuelsona nije bio ništa drugo do pravljenje odeće za kinesku mladu... Mladi Lili je pročitao ovo pismo na odmoru između predavanja koja je držao studentima. Dok ga je čitao, na zvučnicima s druge strane prozora čula se popularna pesma, koju su pustili najglasnije što su mogli: Visoko podignutog čela, Smejući se opasnosti, Mi prelazimo reku Jalu.
Novine koje je prelistavao i koje su sada ležale na stolu ispred njega imale su na naslovnoj strani politički slogan dana: „Američki imperijalizam je papirni tigar". Slušajući uspavljujuće reči pesme i gledajući debelo, crno mastilo kojim je ispisan naslov, osetio se potpuno bespomoćno. Nije imao ideju šta da odgovori svom dalekom kolegi bio je više nego uplašen, kao da postoji neka druga osoba, skrivena u senkama, koja čeka da on odgovori. U to vreme bio je prodekan na N Univerzitetu, ali je takođe bio i zamenik gradonačelnika S Grada. To je bila nagrada koju je Narodna Republika Kina dodelila porodici Žung, za njihovu dugogodišnju posvećenost nauci i obrazovanju, kao i za patriotizam koji su pokazivali generacijama. Bio je to najsrećniji dan u njegovom životu on nije bio osoba koja brine samo za sopstvenu dobrobit, željna hvale i veličanja, ali ne bi bio čovek da u tome nije uživao. Porodica Žung prošla je dug period pada, ali sada su se dobri dani ponovo vratili - i on ih je pažljivo čuvao i uživao u svakom od njih. Jedino je činjenica da su ga odavno smatrali intelektualcem koji živi u kuli od slonovače imala uticaja na to da ljudi misle kako on nije cenio svoju sadašnju veliku sreću. Na kraju Mladi Lili ništa nije ni odgovorio Janu Lisejviču. Uzeo je Lisejvičevo pismo i dva primerka novina koja su bila puna izveštaja o krvavim bitkama između američke armije i dobrovoljačke kineske armije u Koreji, pa ih je odneo Ðindženu i rekao mu da odgovori čoveku. Kazao mu je: „Zahvali mu se, ali mu reci da ne možeš da odeš odavde zbog rata u Koreji. Siguran sam da će biti veoma tužan što će se sve ovako završiti: i ja sam tužan zbog toga, ali osoba koja najviše gubi u svemu ovome si ti. Mislim da u ovom slučaju Bog nije bio na tvojoj strani." Kasnije, kada mu je Ðindžen doneo skicu pisma i zamolio ga da je pogleda, izgledalo je kao da je starac zaboravio svoj prethodni savet, pa je precrtao skoro polovinu teksta, u kome se iskazivalo žaljenje i razočaranje - napisao je i poruku Ðindženu sa sledećim instrukcijama: „Bilo bi dobro da isečeš i neke izveštaje s ratišta i da mu ih pošalješ skupa s pismom." Bilo je to u proleće 1951. Nakon kineske Nove godine, Ðindžen se vratio na predavanja. Naravno, nije otišao na Stanford ili Prinston, već se vratio na N Univerzitet. Kada je Ðindžen spustio u poštansko sanduče svoje pažljivo sročeno pismo, zauvek je zatvorio jedan od puteva kojim je njegov život mogao da uđe u istoriju. Kao što je Gazdarica Žung rekla, neka pisma beleže istoriju, dok je druga stvaraju: ovo je pismo promenilo čitav život jedne osobe. 73
BU&CW
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Pre nego što se Džendi vratio na predavanja, tata i ja smo razgovarali o tome da li bi trebalo da se vrati na predavanja zajedno s klasom s kojom je i otpočeo da ih sluša ili bi trebalo da počne sve od početka kao da je brucoš. Znala sam da je Džendi imao fantastične ocene kao student, ali je proveo samo tri nedelje na predavanjima; povrh toga, tek se bio oporavio od bolesti koja je pretila da mu ugrozi život - sigurno je da ne bi mogao da se izbori s nekim napornijim zadacima. Uplašila sam se da bi bio preveliki pritisak za njega kada bismo ga poslali da se priključi studentima na trećoj godini, tako da sam ja predložila da se upiše kao brucoš. Međutim, na kraju nije morao ponovo da počinje od početka; univerzitet mu je dopustio da se ponovo pridruži svojoj klasi studenata. Džendi je inače i sam to hteo. I danas se sećam onoga što je tada rekao: „Bog je želeo da se razbolim da bi me prinudio da neko vreme ne budem uz naučne knjige bio je zabrinut da ću možda postati njihov zarobljenik i da ću izgubiti svoj put kreativnosti - a u tom slučaju nikada ništa ne bih postigao." Uvrnuta izjava, zar ne? Toliko bizarna da zvuči gotovo luđački? Činjenica je da Džendi u periodu pre ovoga nije imao visoko mišljenje o sebi i nije imao nikakvo samopoštovanje. U suštini, ono što ga je promenilo bile su knjige koje je pročitao, ogroman broj knjiga koje nisu imale nikakve veze s matematikom. Dok se oporavljao kod kuće, pročitao je sve moje i sve tatine knjige, posebno lepu književnost. Čitao ih je veoma brzo i na neki čudan način - neke knjige bi samo uzeo u ruku, prelistao nekoliko strana, a onda bi ih ostavljao po strani. Neki ljudi su umišljali da on te knjige zapravo čita od korice do korice tako da su ga zvali Mali Tak, po junaku H. K. Andersena koji je učio tako što je noću stavljao knjige ispod kreveta. To je, naravno, bilo potpuno besmisleno. On jeste brzo čitao, to je istina - većina knjiga koje je uzimao sa naših polica vraćana je na mesto samo dvadeset i četiri sata pošto su bile uzete. Činjenica je da je brzo čitanje povezano sa mnogo čitanja; što više čitate - to više znate, a onda sledeću knjigu brže pročitate. Kako je čitao sve više i više knjiga kojima je tema bila van njegovog polja interesovanja i studija na univerzitetu, bio je sve manje zainteresovan za svoje udžbenike. Tako je počeo da smanjuje i svoje dolaske na časove, ponekad nije dolazio ni na moje časove. Na kraju prvog semestra, nakon što je nastavio studije, pažnju su počele da privlače i njegove ocene ali i njegovi izostanci s nastave: bio je ubedljivo prvi u klasi. Još nešto po čemu je bio daleko ispred svojih kolega bio je roj knjiga koje je pozajmljivao iz univerzitetske biblioteke - tokom samo jednog semestra pozajmio je više od dvesta knjiga sa temama koje su išle od filozofije, preko književnosti, ekonomije, umetnosti, pa do vojnih nauka - bilo je tu potpuno različitih stvari. Zbog toga ga je tata tokom letnjeg raspusta odveo na tavan i otvorio tamošnje prostorije u kojima smo čuvali stvari. Pokazujući na dva sanduka s knjigama koja je Lisejvič ostavio za sobom, rekao je: „Ovo nisu obični udžbenici. Lisejvič ih je ostavio. Ubuduće, kada nemaš šta da radiš, zašto ih ne bi pregledao i pročitao? Mada se bojim da ih nećeš baš sve i shvatiti." Prošao je još jedan semestar, a onda su tokom marta i aprila sledeće akademske godine Džendijeve kolege počele da rade na tezama za svoje diplomske radove. Otprilike u to vreme je nekoliko profesora iz istog odeljenja došlo da me vidi, zato što su mislili da postoji problem sa temom koju je Džendi odabrao. Nadali su se da mogu da razgovaram s njim i da ću pronaći način da ga ubedim da odabere nešto drugo. U suprotnom, niko od njih neće moći da mu bude mentor i neće moći da isprati njegov diplomski rad. Pitala sam ih koju je temu odabrao i samo su mi rekli da je to bio politički problem. Džendi je odlučio da napiše tezu baziranu na teoriji koju je promovisao slavni 74
BU&CW
matematičar Georg Vajnaht, a koja se ticala binarne prirode određenih konstanti. Tema je trebalo da bude strukturirana oko matematičkog dokaza ove teorije. Problem je bio u tome što je Georg Vajnaht u to vreme bio poznat u matematičkim krugovima a i šire po svojim antikomunističkim stavovima - govorilo se da je imao poruku na vratima svoje kancelarije na kojoj je pisalo: „Komunisti i njihovi simpatizeri nepoželjni su iza ovih vrata." U vreme najvećih krvoprolića tokom rata u Koreji, vatreno je podržavao američku armiju da pređe reku Jalu. Znam da je nauka internacionalna kategorija i da ne zna za granice, i da na nju ne bi trebalo da utiče nijedan ,,izam“, ali Vajnahtovi žestoki antikomunistički stavovi i zalaganja nekako su pomračili njegove matematičke teorije i dali su mu političku dimenziju. U to vreme je bilo dosta komunističkih zemalja, predvođenih Sovjetskim Savezom, gde nije bila priznata vrednost njegovih teorija, a njegov rad se čak nije ni pominjao - ako su i govorili o njemu, bio je samo predmet kritika. Ako je Džendi hteo da dokaže neku od njegovih teorija, to bi bilo dolivanje ulja na vatru. Bila je to veoma osetljiva materija i takav rad bi sigurno bio protumačen kao opasna politička provokacija. Ne znam kakve je intelektualne bubice moj otac imao u glavi - možda ga je u to ubedio i Džendijev čelični oklop, otporan na sve - samo znam da u to vreme, kada su svi izbegavali ovu temu i kada su se nadali da će on ozbiljno porazgovarati s Džendijem o svemu i naterati ga da promeni tezu, on nije uradio ništa slično, već je otišao u drugu krajnost i stao je na Džendijevu stranu, pa je čak pristao da mu bude i mentor. Tata je neprestano ohrabrivao Džendija da nastavi sa svojim odabranim predmetom rada. Na kraju je naslov Džendijevog diplomskog rada bio: „Konstanta π kao definisan ali iracionalan broj". To je bilo nešto izuzetno daleko od svega što je on ikada studirao na fakultetu - tema koju biste pre očekivali kao doktorsku disertaciju. Nije bilo sumnje da je njegov izbor oblasti koju obrađuje bio pod velikim uticajem knjiga koje je čitao na tavanu... (Nastaviće se) Kada je pročitao prvu skicu Ðindženovog diplomskog rada, Mladi Lili je bio ispunjeniji entuzijazmom više nego ikada. Bio je zadivljen zadivljujuće preciznim i logičkim razmišljanjem koje je tu bilo predstavljeno, ali je mislio da su neki matematički dokazi bespotrebno komplikovani i da im je neophodno poboljšanje. Poboljšanja su bila usmerena ka pojednostavljenju ove prezentacije i izbacivanju nepotrebnih elemenata matematičkih dokaza. Međutim, da bi razvio osnovne dokaze (koji su u nekim slučajevima bili izuzetno složeni), morao je da upotrebljava relativno prefinjena i direktna sredstva, pokazujući da njegovo shvatanje materije nije isključivo vezano za polje matematike. Prva ruka Džendijeve teze imala je oko 20.000 reči. Nakon nekoliko revizija, finalna verzija je imala nešto preko 10.000 reći. Kasnije je ovaj rad objavljen u magazinu Popularna matematika i nije imao mali odjek u matematičkim krugovima u Kini. Međutim, izgleda da nije bilo nikoga ko je bio spreman da poveruje da je Džendi to sve uradio sam, budući da je rad imao nekoliko revizija, čime je njegov kvalitet bio podignut na jedan ozbiljan nivo. Zaista nije izgledao kao teza nekog apsolventa, već kao revolucionarni esej etabliranog akademca. Kada već o tome govorimo, i dobre i loše strane Džendijeve teze bile su očigledne: kada govorimo o dobrim stranama, počevši od same matematičke konstante, Džendi je razvio binarnu teoriju Georga Vajnahta do čistog matematičkog rešenja za jedan od najvećih problema s kojima se susreću učeni ljudi koji rade na problemima vezanim za veštačku inteligenciju. Ovo čitaocu da je osećaj da vidi nevidljivi vetar uhvaćen u ljudskoj 75
BU&CW
ruci koja ga drži. Loša strana teze bila je ta što je sagrađena na pretpostavci po kojoj se smatra da je broj π konstanta - i svi dokazi koji su ovde razvijeni bazirani su upravo na ovoj teoriji, tako da je čitaocu bilo nemoguće da ne oseti kako je ovaj čitav zamak sagrađen na peskovitoj plaži. Ako biste želeli da sagradite zamak na nekom čvršćem tlu, ako biste želeli da demonstrirate akademsku vrednost ove teze, morah biste prvo da dokažete da je π zaista prava konstanta. Što se tiče problema da li je broj π zaista konstanta ili nije, iako su ovo pitanje matematičari potegli još pre više decenija, on i dalje nije u potpunosti dokazan. Danas najveći broj matematičara veruje da π jeste konstanta, ali ostaje činjenica da za to nedostaje dokaza, te sve ostaje u carstvu pretpostavki - ne možete da tražite od svih da se jednostavno slažu s vama. Na isti način, sve dok Njutn nije primetio da će jabuka uvek prirodno pasti na zemlju i dok to nije izrazio u terminima svoje univerzalne teorije gravitacije, svi su imah prava da izraze svoje sumnje u postojanje gravitacije. Naravno, ukoliko ne verujete da je π zaista konstanta, onda je Ðindženova teza potpuno neupotrebljiva - teorija na kojoj je ona bazirana pokazuje se kao pogrešna. S druge strane, ako prihvatite da je π konstanta, onda ćete biti zadivljeni onim što je uspeo da postigne - to je nešto kao savijanje čelične šipke dok ne dostigne oblik cveta. U svojoj tezi Ðindžen je sugerisao da ljudska inteligencija treba da se posmatra kao matematička konstanta i iracionalni broj koji nema kraja. Ako prihvatite ovaj koncept, onda aktivan postaje drugi deo binarne teorije Georga Vajnahta, koji može da posluži da bi se razrešio jedan od najvećih problema veštačke inteligencije. Ljudska inteligencija takođe uključuje elemente konfuzije. Konfuzija je neizbežna: ona predstavlja nešto što čovek ne može u potpunosti da zna; to je takođe i nešto čemu ne može da se napravi replika. Na osnovu toga, on je sugerisao da je u trenutnim uslovima nemoguće biti optimista kada je u pitanju mogućnost potpune replike ljudske inteligencije veštačkim sredstvima, budući da je najbliže što možete da postignete određena aproksimacija. Trebalo bi ovde da pomenem da postoji mnogo matematičara koji se u potpunosti slažu s Džendijevom pozicijom, uključujući mnoge koji rade i danas. Može se reći da u vezi s njegovim zaključkom ne postoji ništa novo: ono interesantno počinje od smele hipoteze o binarnoj prirodi matematičke konstante π, a on je nastavio da razvija dokaz za ovo izvlačeći ga iz čiste matematike. U najmanju ruku, pokušao je da razvije dokaz; problem je bio u tome što materijal koji je on pritom upotrebljavao (temelji njegove kuće) nije bio dokazan sam po sebi. Drugim rečima, ako jednog dana neko uspe da dokaže da je π konstantna, onda je vrednost ove teze jasna. Problem je što taj dan još nije svanuo, tako da, striktno govoreći, njegov rad nema smisla - njegov jedini uspeh je u demonstraciji sopstvene inteligencije i smelosti. Ali zahvaljujući njegovoj vezi sa Mladim Lilijem, mnogim ljudima je bilo teško da poveruju da je sve to njegov samostalan rad, pa je stoga automatski njegov genij bio pod znakom pitanja. Činjenica je i da ova teza nije donela ništa dobro Ðindženu: nije mu promenila život ni na koji način, ali je promenila poslednje godine života Mladog Lilija... (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Mogu apsolutno kategorički da tvrdim: Džendi je potpuno sam napisao tu tezu. Tata mi je rekao da, osim što mu je preporučio nekoliko knjiga i što je napisao uvod, nije imao ništa sa ostatkom sadržaja - sve je to bio naporan, samostalan Džendijev rad. Sećam se dobro šta je tata napisao u predgovoru. Rekao je: „Najbolji način da izađete na kraj sa svojim demonima jeste da izađete napolje i da se borite s njima - treba đavolima dati do znanja koliko smo jaki. Georg Vajnaht je demon koji je zagadio sveta zdanja
76
BU&CW
naučnih istraživanja, i dugo je uspevao da se izvuče s ubistvom. Sada je vreme da ostavimo tog demona da se odmori. Ova teza će poslužiti da zauvek postavi Vajnahtove opake teorije na njihovo me sto; iako su neke napomene koje je teza doticala bile zamagljene i prigušene, sve ostalo je delovalo istinito." Nedugo pošto je teza objavljena, tata je otišao na put u Peking. Niko nije znao zašto je otišao tamo; otišao je iznenada jednog dana i nikome nije rekao šta radi. Oko mesec dana kasnije, kada je neki čovek došao na N Univerzitet i doneo tri odluke od strane centralnih vlasti, konačno smo shvatili da je to verovatno bio motiv tatinog prethodnog puta u Peking. Te tri odluke su bile:
1. Tati su dali dopuštenje da dâ ostavku na mesto prorektora. 2. Vlada je dala novac neophodan da bi se napravio kompjuterski istraživački odsek na univerzitetu. 3. Tata će biti odgovoran za osnivanje i započinjanje rada ovog odseka.
U to vreme se mnogo ljudi nadalo da će biti regrutovano u ovaj novi istraživački odsek, ali kada je tata razgovarao s njima, shvatio je da niko od njih nije na Džendijevom nivou. Džendi je bio prvi primljen u ovaj istraživački odsek i, kako je na kraju ispalo, i jedina osoba koja je to zaista mogla da radi - ostatak zaposlenih bili su uglavnom njegovi asistenti, koji su mu pomagali pri svakodnevnim zadacima. Ovo je na mnoge ostavilo veoma loš utisak, sugerišući da je standardno internacionalnim istraživačkim odsekom u osnovi manipulisala porodica Žung, i bilo je mnogo glasina na tu temu. Činjenica je da je tata bio vladin službenik, i da je bio veoma odlučan u tome da pokaže koliko je nepristrastan, posebno kada je u pitanju angažovanje osoblja - pažljivo je izbegavao da dâ posao bilo kome ko je imao i najdalju vezu sa porodicom, sve do nivoa kada je izgledalo da je potpuno bezdušan. Mi iz porodice Žung smo osnovali N Univerzitet, i ako biste skupih zajedno sve članove ovog klana koji su tokom generacija radili ovde, u najmanju ruku biste imali dovoljno ljudi da napunite nekoliko velikih stolova za ručavanje. Kada je deda (Stari Lili) bio živ, on je vodio računa o porodici, nalazio im je poslove u vladi i pružao je priliku onima s akademskim ambicijama da razvijaju svoje talente, da posećuju ostale institucije i da nešto nauče od njih... Ali kada je sve to prešlo na tatu, on jeste imao zvaničan položaj u početku, ali nije imao i stvarnu moć, tako da, i ako je želeo da pomogne, nije to mogao da uradi. Kasnije, kada je imao i zvaničan položaj i stvarnu vlast, mogao je da pomogne, ali nije hteo. Tokom tih godina kada je bio dekan univerziteta, tata nije zaposlio nijednog člana porodice Žung, bez obzira na to koliko su bili kvalifikovani. Čak i u mom slučaju, kada je Odeljenje za matematiku nekoliko puta predložilo da me unaprede i da me promovišu u prodekana, svaki put je odbio. Jednostavno je to precrtavao, kao kada pronađete grešku na ispitnom listu nekog studenta. Ono što se dogodilo mom bratu bilo je zaista užasavajuće - vratio se kući iz inostranstva sa doktorskom diplomom iz fizike i zaista je trebalo da bude primljen na N Univerzitet, ali mu je tata rekao da ode nekud drugde. Samo razmislite o tome. Kuda je mogao da ode, na koje drugo mesto u S Gradu? Završio je na Normalnom univerzitetu, ah su tamo uslovi rada i nivo samih studenata bih daleko slabiji - sledeće godine se zaposlio na Univerzitetu u Šangaju. Mama je zaista bila besna na tatu zbog toga. Rekla je da namerno hoće da pocepa porodicu. Međutim, kada je trebalo da primi Džendija u novi istraživački odsek, svi tatini principi o nezapošljavanju članova porodice izleteli su kroz prozor. Ignorisao je sve 77
BU&CW
glasine i ogovaranja i radio je samo ono što je hteo. Niko nije shvatao šta je to promenilo tatin odnos prema ovome; ali ja sam znala, zato što mi je jednog dana pokazao pismo koje je Jan Lisejvič napisao neposredno pošto je otišao. Rekao je: „Lisejvičevo pismo bilo je izazov za mene, ali pravi okidač je bio onaj trenutak kada sam video Ðindženovu tezu. Sve do tog trenutka sam mislio da će čitava stvar biti nemoguća, ali kada sam video tu tezu, shvatio sam da treba nešto da uradim. Kada sam bio mlad, zaista sam se nadao da ću jednoga dana moći da dam pravi doprinos nauci. Možda je zaista kasno da sada počnem, ali Ðindžen mi je dao snage da pokušam. Znaš, Lisejvič je apsolutno u pravu: bez Ðindžena ne bih imao nikakvu nadu; ali sa Ðindženom, ko zna šta sve možemo da postignemo? U prošlosti sam uvek pomalo potcenjivao dečakovu genijalnost; sada ću mu pružiti pravu šansu da pokaže šta može da uradi..." (Nastaviće se) Tako se sve to dogodilo. Kao što je Gazdarica Žung rekla, njenog oca je Ðindžen inspirisao da radi na ovom projektu i zato - koga drugog bi mogao da uzme za taj posao? Nastavila je da objašnjava da Ðindžen nije promenio samo poslednje godine života njenog oca, već je promenio i jedan od njegovih starih principa - može se reći da je promenio njegovu veru u ljudski rod. Tokom poslednjih godina života, stari gospodin se vratio snovima iz svoje mladosti - odlučio je da pruži pravi doprinos razvoju ovog polja, do tačke u kojoj je bio spreman da sve što je uradio tokom većeg dela života počne da smatra kao bezvredno; sve što je uradio, uradio je tokom svog društvenog angažmana. To je uvek bio jedan od problema sa kojima su se suočavali kineski intelektualci: oni su akademsku karijeru smatrali fundamentalno nekompatibilnom sa svojim zvaničnim položajem. Sada je stari gospodin ponovo počeo da radi; hoće li to biti tragedija ili izvor ogromnog zadovoljstva, samo će vreme pokazati. Tokom sledećih nekoliko godina, njih dvojica su u potpunosti bih posvećeni svom poslu u istraživačkom centru - veoma su malo kontaktirali sa spoljnim svetom. Posećivali su povremeno matematičke konferencije i izdali su nekoliko članaka - i to je bilo to. Od šestog članka koji su zajedno objavili a koji se pojavio u akademskim časopisima, jasno se videlo da njihov rad napreduje korak po korak - bilo je izvesno da je njihovo istraživanje mnogo bolje napredovalo od bilo kog drugog istraživanja u zemlji, i nisu bili daleko od vrhunskih naučnih dostignuća u toj oblasti u svetu. Nakon njihova prva dva članka objavljena u Kini, radovi su im objavljivani u tri različita međunarodna časopisa - što je pokazivalo važnost rezultata koje su postigli. U to vreme je glavni urednik američkog magazina Tajm, Roj Aleksander, upozorio američku vladu: sledeći kompjuter će napraviti Kinezi! Ðindženovo ime je sada postalo vest. Naravno, sve je to bilo preuveličavanje medija. Ko god je pažljivije pročitao ove članke, mogao je odmah da vidi da su se suočavali sa veoma realnim problemima tokom svojih istraživanja. To je bilo savršeno normalno - naposletku, kompjuter nije isto što i ljudski mozak; kada su ljudi u pitanju, jedino što ti treba jeste da muškarac spava sa ženom i, gle čuda! Imate stvoren novi primerak ljudske inteligencije. Međutim, i u pojedinim slučajevima kreiranja nove ljudske inteligencije neke stvari krenu pogrešno kao rezultat, rodi se neko sa mentalnim hendikepom. Na mnogo načina, pri stvaranju veštačke inteligencije, ono što pokušavate da uradite može da se poredi sa pretvaranjem mentalno hendikepirane osobe u bistru i pametnu - što ume da bude veoma težak zadatak. S obzirom na prirodu ovog zadatka i njegovu težinu, frustracije i neuspesi su nešto sasvim očekivano - tako da u tom pogledu 78
BU&CW
nema iznenađenja. Zapravo, jedino iznenađenje bi bilo kada bi vas te frustracije i porazi naterali da se povučete. Kasnije, kada je Mladi Lili odlučio da pusti Ðindžena da ode, niko nije verovao ni reč od onoga što je ponudio kao objašnjenje. Rekao je: „Suočili smo se sa nepremostivim preprekama i problemima tokom istraživanja, i ako budemo nastavili ovako, ja zaista ne vidim nikakav napredak i mogućnost uspeha. Ne želim da vidim tako talentovanog i pametnog mladog čoveka kako me prati duž ovog veoma problematičnog puta, rizikujući da uništi sopstvenu budućnost. Voleo bih da budem siguran da će on uraditi nešto što zaista ima smisla." Bilo je to u leto 1956. Tog istog leta, svi su na Univerzitetu govorili o čoveku koji je došao da odvede Ðindžena. Ljudi su mislili da je sve to izuzetno misteriozno. Zašto je Mladi Lili bio spreman da pusti Ðindžena da ode bilo je pitanje o kome se mnogo raspravljalo, ali niko nije uspeo da pronađe pravi odgovor - što je takođe bio deo misterije. Čovek je hodao šepajući. To je takođe bio deo misterije.
79
BU&CW
PRVI OKRET
80
BU&CW
1.
Prezime ovog čoveka bilo je Dženg, i on je hodao šepajući. Verovatno zbog ove upečatljive karakteristike, izgledalo je kao da mu ne treba neko lično ime - da je ono samo nepotreban ukras, kao komad nakita koji nosite. On će se pojavljivati tokom različitih bitnih događaja u ovoj priči - neko vreme će biti anoniman, a neko vreme će biti prisutan u ovoj priči kao Ćopavi Dženg. „Ćopavi Dženg!" „Ćopavi Dženg!" Sama činjenica da su ga ljudi tako zvali bez griže savesti govori vam nešto veoma važno o ovom čoveku - njegov život nije bio određen njegovim fizičkim nedostatkom. Ako razmislite o tome, videćete da postoje dva moguća razloga za takvu reakciju. Jedan je da je Ćopavi Dženg postao takav jer je zadobio časnu ranu - bio je to dokaz daje nekada nosio pušku i borio se rame uz rame sa svojim drugovima. Drugi je da noga Ćopavog Dženga i nije bila u tako lošem stanju - zapravo je njegova leva noga bila samo nešto kraća od desne. Kada je bio mlađi, takva razlika je mogla da se prikrije i koriguje nošenjem cipele sa debljim đonom na levoj nozi, ali kada je prešao pedesetu godinu, bio je već prinuđen da hoda sa štapom. Kada sam ga upoznao, hodao je uz pomoć štapa, ali je bio ona vrsta starog čoveka koga ste morali da primetite. Bilo je to ranih devedesetih godina dvadesetog veka. Tog leta, leta 1956, Ćopavi Dženg je i dalje bio u svojim tridesetim - jak i zdrav mlad čovek. Zahvaljujući debljem đonu na levoj cipeli, niko nije video da ima bilo kakav fizički problem - njegovo šepanje je nestalo, a za nekoga ko ga je posmatrao sa strane, izgledao je kao i svi ostali. Bila je čista slučajnost što su ljudi na Univerzitetu otkrili da nešto s njim nije u redu. Evo kako se sve to dogodilo. Tog popodneva kada je Ćopavi Dženg došao na Univerzitet, svi studenti su bili u glavnom auditorijumu, gde su slušali o zadivljujućim junačkim podvizima koje su ostvarili heroji Kineske narodne dobrovoljačke armije. Univerzitetsko naselje bilo je veoma mirno a vreme je bilo divno. Nije bilo vrelo tog dana i duvao je lak povetarac, raznoseći lišće duž avenije francuskih platana koji su rasli s obe strane puta. To lagano šuštanje lišća uticalo je da Univerzitet deluje tiše nego što je zaista bio. Njemu je ovaj mir bio toliko upečatljiv da je naredio da džip tu stane - pri čemu je vozaču zapovedio da se vrati za tri dana i da ga pokupi iz univerzitetskog smeštaja za goste. Izašao je iz automobila i hodao sam preko praznog terena. Nekih petnaest godina ranije, proveo je tri godine u srednjoj školi pri Univerzitetu, i jednu godinu na samom Univerzitetu, kao brucoš. Nakon toliko dugog odsustva, bio je i te kako svestan promena koje su zadesile ovo mesto iz njegove mladosti i obuzeo ga je neki čudan osećaj nostalgije - mnoga sećanja iz prošlosti kao da su se tiskala oko njega dok je polako koračao, kao da ih je budio svojim koracima. Kada se završila prezentacija za studente, stajao je baš ispred auditorijuma. Gomila je nagrnula iz velike sale, šireći se na sve strane kao poplava. U jednom času je shvatio da je opkoljen, okružen sa svih strana. 81
BU&CW
Nervozno je krenuo za tom rekom, zabrinuvši se da će neko u toj gužvi naleteti na njega; što bi zahvaljujući njegovoj kraćoj nozi značilo da neće moći da ustane ako se desi da slučajno padne. Studenti su nastavili da pristižu i ubrzo je bio negde na kraju ove gomile mladih ljudi, ali oni koji su zaostajali su ga pokupili i marširali rame uz rame s njim. Mada su ovi mladi ljudi, istini za volju, bili veoma pažljivi; svaki put kada je izgledalo da će ga neko oboriti, oni bi se sklonili u stranu i na taj način bi sprečili sudar. Niko nije gledao unazad, izgledalo je kao da ga niko i ne primećuje; očigledno da je njegova specijalna cipela uspela da ga zaštiti od pogleda neobaveznih posmatrača. Možda mu je to što je znao tu činjenicu dalo dosta samopouzdanja; u svakom slučaju, počeo je da oseća izvesnu naklonost prema ovoj reči studenata, muškaraca i žena, tako radosnih i živahnih, koji su ćaskali jedni s drugima: kao bistri potok koji žubori i nosi ga sa sobom. Osetio se podmlađen - kao da se vreme vratilo petnaest godina unazad. Kada su stigli na igralište, gomila se razišla kao kada talas udari o peščanu obalu. Sada više nije bio u opasnosti da ga neko obori. Upravo u tom času je osetio da mu je nešto palo pozadi za vrat. Pre nego što je imao vremena da reaguje, gomila je gotovo uglas počela da viče: „Kiša!" „Da li je to počela kiša?" Kada se ovaj uzvik začuo prvi put, studenti se nisu pokrenuli, samo su stajali i gledali u nebo. Trenutak kasnije počele su da padaju prve krupne kišne kapi, koje je pratio jak blesak munje, a onda je kiša zaista počela da čekića, kao da je neko pustio vodu kroz crevo pod visokim pritiskom. Odjednom se gomila razbežala kao stado uplašenih ovaca - neki su trčali napred, drugi su se okrenuli nazad prema auditorijumu, neki su krenuli prema najbližim zgradama, a neki do mesta na kojima su bili parkirani bicikli. Kako su ljudi trčali uokolo i vikali jedan na drugoga, igralište se brzo pretvorilo u haos. On je sada zaista imao problem - nije mogao da trči a nije mogao ni da ne trči: ako bi potrčao, ljudi bi shvatili da ima jednu kraću nogu; ako ne bude trčao, pokisnuće do gole kože. Možda čak i nije želeo da trči suočavao se s punom snagom neprijateljske vatre. Pa zašto bi se sada, onda, plašio obične kiše? Naravno, njega nije brinula mogućnost da će biti mokar. Ali stopala su mu se pokoravala komandama nekog drugog dela njegovog mozga - i počeo je da skakuće napred: jedna noga bila mu je daleko ispružena, a druga se vukla za njom pozadi. Morao je da trči na taj način, onako kako trče hromi ljudi, jedan po jedan iskorak, kao da mu se komad oštrog stakla zabio u cipelu. Kada je počeo da trči, svi ostali su takođe bili zauzeti trčanjem pa niko nije ni obratio pažnju na njega. Kasnije, kada su našli utočište u obližnjim zgradama, on je bio na sredini igrališta. U početku nije ni hteo da trči, kraća noga mu je otežavala kretanje, a nosio je i kofer - nije čudo što je bio toliko spor! Nije čudo što su svi ostali nestali! Sada je na tom čitavom velikom terenu bio jedina osoba koju ste mogli da vidite - štrčao je tu kao usamljeni nadgrobni spomenik u ravnici. Kada je to shvatio, rešio je da napusti igralište što je pre moguće, ali to je samo značilo da će morati jače da pocupkuje. Bilo je to odvažno, bilo je komično; za one koji su gledali sve je izgledalo kao deo nekog spektakla. Neki ljudi su čak počeli i da viču da bi ga ohrabrili. „Brže!" „Brže!" Kada se jednom začuo taj povik „Brže!" privukao je pažnju većeg broja ljudi. Izgledalo je kao da su sada sve oči na njemu. Osećao se kao da su ga njihovi pogledi zakucali u mestu. Odmah je odlučio da se zaustavi, veselo mašući rukama po vazduhu: bio je to gest priznanja ljudima koji su ga ohrabrivali. Posle toga je počeo da hoda, sa osmehom na licu, kao glumac koji napušta scenu. U tom trenutku, kada su videli da normalno hoda, izgledalo je kao da je ono njegovo skakutanje bilo namešteno: kao da je 82
BU&CW
to bila predstava. U stvari, nešto što je pokušao da sakrije, sada je bilo otkriveno svima. Moglo bi se reći da ga je ovaj iznenadni pljusak naterao da igra ulogu u kojoj je morao da otkrije tajnu svoje kraće noge - u neku ruku, zbog toga ga je bilo sramota, a s druge strane, tako je mogao da bude siguran da će ga svi znati kao ćopavka, kao ćopu! Kao zabavnog i prijateljski raspoloženog ćopavka. Činjenica je da pre petnaest godina, kada je napuštao ovo mesto, niko nije primetio da je otišao. Međutim, ovog puta, u roku od svega nekoliko minuta, postao je poznat na čitavom univerzitetu. Nekoliko dana kasnije, kada je odveo Ðindžena u sklopu svoje tajnovite misije, svi su rekli: „Njega je odveo onaj bogalj koji je igrao na kiši."
83
BU&CW
2.
On je došao da odvede nekoga. Neko poput njega dolazio je na N Univerzitet svake godine u leto, sa namerom da neke ljude odvede odatle. Ko god da je dolazio, bilo koje godine, imao je određena, posebna obeležja, bez obzira na to kako je u suštini izgledao. Činilo se da su ti ljudi mogli da angažuju ozbiljne resurse; izgledali su veoma tajnovito; a istog časa kada bi stigli, otišli bi pravo u kancelariju rektora univerziteta. Ovom prilikom je rektorova kancelarija bila prazna, tako da je on otišao u kancelariju koja se nalazila odmah pored nje, a pripadala je sekretaru Univerziteta. Desilo se da je rektor bio upravo u toj kancelariji, i da je sa sekretarom raspravljao o nečemu. Istog trena kada je ušao, kazao je da traži rektora. Sekretar ga je pitao ko je on. Sa osmehom je odgovorio: „Ja sam trgovac konjima i tražim rasna grla." Sekretar je rekao. „Onda bi trebalo da odete u Studentski centar: nalazi se na prvom spratu." „Potrebno je da prvo razgovaram s rektorom", kazao je. „Zašto?", pitao ga je sekretar. „Imam ovde nešto što bi rektor verovatno želeo da vidi." „Šta je to? Dajte mi to slobodno." „Da li ste vi rektor? To je isključivo za njega", rekao je agresivno. Sekretar je pogledao u rektora. Rektor je kazao: „Dajte mi to da pogledam, šta god da je." Kada se uverio da je osoba sa kojom razgovara zaista rektor Univerziteta, otvorio je svoj kofer i iz njega izvukao fasciklu. Fascikla je bila potpuno obična, kartonska poput fascikli koje su u to vreme upotrebljavali učitelji. Uzeo je dokument iz fascikle odštampan na jednoj stranici i dodao ga je rektoru, zamolivši ga da ga pročita. Kada je uzeo dokument u ruke, rektor se povukao korak-dva unazad i pročitao ga. Sekretar je mogao da vidi samo poleđinu dokumenta. Onoliko koliko je mogao da primeti, papir i nije bio naročito veliki, niti naročito debeo, a na njemu nije bilo ni nekih posebnih pečata ni znakova. Izgledao je kao svako drugo pismo preporuke. Međutim, sudeći po reakciji rektora, bilo je još toga. On je posebno primetio da je rektor samo prešao očima preko papira - možda je pažljivije pogledao samo zaglavlje pisma - pre nego što je postao mnogo ozbiljniji i zabrinutiji. „Jeste li vi upravnik sektora Dženg?“ „Jesam." „Izvinjavam se zbog ovakvog prijema, gospodine." Rektor se sav pretvorio u osmeh kada je pozvao čoveka u svoju kancelariju. Niko nije imao ni najblažu predstavu o tome koja bi to organizacija mogla da sastavi pismo koje bi imalo takav uticaj da se rektor primiri kao bubica. Sekretar je u 84
BU&CW
prvi mah pomislio da će to ionako saznati: prema pravilima Univerziteta, sva pisma preporuke koja dolaze od spoljnih službi moraju da prođu kroz njegovu kancelariju i da budu zavedena. Kasnije, kada je shvatio da mu rektor nije predao dokument kao što je trebalo, usudio se da mu ga zatraži. Nije očekivao da će mu rektor odgovoriti kako je pismo spalio. Rektor je objasnio da je prva rečenica pisma glasila da pismo treba spaliti odmah nakon što bude pročitano. Sekretar je bio zapanjen i odmah je uzviknuo: „Državna tajna!" Rektor mu je veoma ozbiljno i strogo naredio da mora da zaboravi sve što se tog dana dogodilo i da nikome ne treba ništa da govori o tome. Zapravo, u trenutku kada je rektor pokazao čoveku da uđe u njegovu kancelariju, već je imao kutiju šibica u ruci. Kada je rektor završio s čitanjem pisma, protresao je šibice i rekao: „Treba li sada ovo da spalim?" „Zašto da ne?" Tako je pismo spaljeno. Dva čoveka su stajala u tišini, nijedan od njih nije progovorio ni reč dok je papir nestajao u plamenu. Nakon toga je rektor pitao: „Koliko ljudi vam treba?" On je podigao prst i kazao: „Jedan." Onda je rektor upitao: „Koje polje?“ Ponovo je otvorio fajl i uzeo je još jedan papir. Kazao je: „Ovo je lista zahteva koju taj kandidat mora da ispuni - verovatno nije potpuna ali imate dovoljno u njoj da biste mogli da steknete predstavu." Papir koji je držao u ruci bio je iste veličine kao i prethodno pismo, takozvani šekstodecimo. Na ovom papiru nije bilo odštampanih slova, već je bio ispisan rukom. Rektor je pregledao listu, a onda je pitao: „Da li i ovo treba da spalim čim ga pročitam?" ,,Ne“, nasmejao se. „Mislite da je i ovo državna tajna?" „Još nisam pročitao kako treba", rekao je rektor, „tako da ne znam da li je državna tajna ili nije." „Nije", rekao je on. „Možete to da pokažete kome god hoćete, čak i samim studentima. Svako ko misli da ispunjava ove zahteve može da dođe i da me nađe. Ja sam odseo u sobi 302 u gostinskoj kući pri vašem univerzitetu - i vi ste dobrodošli kada to poželite." Te večeri je rektor Univerziteta doveo dva studenta poslednje godine sa prilično visokim ocenama u sobu 302. Posle toga je pristizala nepregledna reka posetilaca. Do popodneva trećeg dana, dvadeset i dva studenta su otišla u sobu 302 da se sretnu sa tajanstvenim čovekom koji šepa: neke od njih su doveli njihovi profesori; neki su došli poterani svojom voljom i ambicijom. Većina njih su bili studenti sa Odeljenja za matematiku. Bilo je devet apsolvenata i sedam diplomiranih studenata s tog odeljenja; svi ljudi koji su dolazili s drugih odeljenja specijalizovali su i matematiku. Matematička sposobnost je bila prvi zahtev koji je Ćopavi Dženg postavio kao uslov za osobu koju traži - zapravo, to je bio i jedini zahtev. Stvar je u tome što su svi ljudi koji su otišli da ga vide imali potpuno različite priče o tome šta se događalo u sobi kada su izašli iz nje - svi su tvrdili da je to bilo jedno potpuno bizarno iskustvo. Nekako su svi počeli da veruju da je u pitanju šala, ili da čitava situacija nije ni izdaleka toliko ozbiljna kao što su ih naterali da poveruju. Što se tiče Ćopavog Dženga - ako biste ih slušali, sigurno biste pomislih da je luđak, psihopata s kraćom nogom. Neki su rekli da uopšte nije obraćao pažnju na njih kada su ušli u sobu. Stajali su tamo ili su sedeli neko vreme, osećajući se kao kompletni 85
BU&CW
idioti, a onda bi im Ćopavi Dženg samo mahnuo rukom i dao znak da mogu da odu. Neki od profesora sa matematičkog odeljenja bih su toliko uznemireni time što su im studenti govorili da su odlazili do univerzitetskog smeštaja da bi se lično žalili šepavom čoveku, pitajući šta on pod milim bogom misli da postigne time što radi? Zašto je vraćao ljude a da im ne postavi nijedno pitanje? Jedini odgovor koji su dobijali bio je da je to način na koji on radi. Ćopavi Dženg je govorio: „Svaka disciplina ima svoje zahteve, zar ne? Kada je u pitanju fizička edukacija, biraju atlete tako što im opipavaju kosti i mišiće. Osoba koju ja tražim mora da ima potpuno nezavisan misaoni aparat. Neki ljudi se zaista nisu dobro osećali zato što nisam obraćao pažnju na njih - čak nisu mogli ni da sede mirno, niti su mogli da stoje uspravno a da se ne pomeraju. Za njih je to sve skupa bilo ekstremno neprijatno iskustvo. To nije vrsta ličnosti za kojom tragam." To je zvučalo veoma dobro, ali je samo Ćopavi Dženg znao da li je govorio istinu ili ne. Tokom trećeg popodneva njegovog boravka, Ćopavi Dženg je pozvao rektora Univerziteta da ga poseti u gostinskoj sobi, da bi prodiskutovali njegovu potragu. Nije bio naročito srećan ali je ipak izvukao nešto iz svega toga. Dao je rektoru pet imena sa liste od dvadeset i dvoje koje je intervjuisao i zatražio je dozvolu da pregleda njihov lični dosije - mislio je da će osoba koju traži verovatno moći da se pronađe između tih petoro. Kada je rektor shvatio daje ćela stvar u finalnoj fazi i da Ćopavi Dženg zapravo predlaže da pođe sledećeg dana, ostao je u menzi iza kuće za goste i večerao s njim. Dok su bili za stolom, Ćopavi Dženg se iznenada prisetio nečega. Pitao je rektora šta se događa s Mladim Lilijem, i rektor mu je objasnio. Rekao je: „Ako biste želeli da vidite našeg rektora u penziji, reći ću mu da dođe." Dženg je rekao s osmehom: „Kako bih ja mogao da tražim da on dođe i da me poseti? Trebalo bi da ja odem i posetim njega!" I baš kao što je i rekao, te iste večeri Ćopavi Dženg je otišao da vidi Mladog Lilija...
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Ja sam bila ta koja je otišla i otvorila mu vrata. Nisam ga prepoznala i nisam znala da je on taj misteriozni čovek koji je bio predmet tolikih priča na odeljenju poslednjih dana. U početku tata uopšte nije znao o čemu se radi, ali su neki ljudi s odeljenja na silu vukli studente da se sretnu s tajnovitim čovekom, i ja sam mu to jednom prilikom i pomenula. Kada je tata shvatio da je Dženg taj misteriozni čovek o kome svi govore, pozvao me je i upoznao me je s njim. Bila sam veoma radoznala i pitala sam ga zbog čega mu treba neko poseban. Nije direktno odgovorio na moje pitanje; samo je rekao daje u pitanju veoma značajan posao. Kada sam ga pitala koliko je taj posao o kome govorimo važan - za čovečanstvo ili za razvoj naše domovine i šta već - rekao je da je to pitanje nacionalne bezbednosti. Pitala sam ga i kako je protekao proces selekcije, ali on nije izgledao zadovoljno - promrmljao je nešto u vezi s odabirom najvišeg iz grupe sitnih patuljaka. Mora da je u nekom trenutku u prošlosti o svemu tome razgovarao i s tatom, zato što mi je izgledalo da tata tačno zna kakvu vrstu osobe on traži. Videvši koliko je nezadovoljan rezultatima potrage, tata je šaljivim tonom rekao: „Zapravo, ja znam nekoga ko bi vam veoma odgovarao.“ ,,Ko?“ Čovek je odmah naćulio uši. Tata je i dalje šaljivim glasom govorio: „Neko ko bi vam odgovarao možda bi mogao da se nalazi i s druge strane zemljine kugle; a opet, mogao bi da bude i ovde, pod 86
BU&CW
istim krovom s vama...“ čovek je pomislio da tata govori o meni i odmah je počeo da se raspituje o mom poslu. Tata je samo pokazao na Džendijevu fotografiju koja je bila zakačena za okvir ogledala na zidu i rekao: ,,On.“ „Ko je on?“, pitao je čovek. Tata je onda pokazao na fotografiju moje tetke Žung Lili i rekao: „Zar ne liče?" Čovek je otišao do ogledala i pažljivo je pogledao; onda je rekao: „Zaista liče." „To je njen unuk", rekao je tata. Koliko se sećam, tata nije često ljudima predstavljao Džendija na taj način praktično je to bio prvi put da uradi tako nešto. Ne znam zašto je sa ovim čovekom razgovarao tako; verovatno zato jer ovaj nije bio lokalac - nije znao ništa više od bledih naznaka ćele priče tako da to i nije bilo mnogo važno. S druge strane, čovek je ipak bio student našeg univerziteta, tako daje sigurno znao ko je bila moja tetka. Kada je tata to rekao, on je uzbuđeno počeo da nam postavlja pitanja o Džendiju. Tata mu je sa neskrivenim zadovoljstvom ispričao sve što je imao o Džendiju, sve o tome kako je on pametan i inteligentan. Bilo kako bilo, na kraju njihovog razgovora, tata mu je rekao da i ne pomišlja da odvede Džendija. Kada ga je pitao zašto, tata je rekao: „Potreban je istraživačkom institutu." On se nasmejao i ništa nije rekao. Nije se ponovo vratio ovoj temi, tako da smo imali utisak da je pitanje Džendija ostavio po strani. Sledećeg jutra je Džendi došao kući na doručak. Rekao nam je da je prethodne noći neko došao da ga vidi prilično kasno. Pošto su prostorije u istraživačkom institutu bile izuzetno dobro i lepo opremljene, Džendi je često tamo provodio i ćele noći, spavajući u kancelariji, a kući je dolazio samo da bi jeo. U trenutku kada je progovorio, tata je znao ko ga je to tražio. Slatko se nasmejao i rekao: „Očigledno se čovek još nije predao." ,,Ko je on?“, pitao je Džendi. „Ne obraćaj pažnju na njega", kazao je tata. „Mislim da bi voleo da pođem sa njim i da se priključim njegovoj radnoj jedinici", kazao je Džendi. „Da li bi želeo da ideš?", upitao je tata. „To zavisi od tebe", rekao je Džendi. „Onda ga ignoriši", kazao je tata. Upravo dok su oni razgovarali, na vratima se začulo kucanje i Dženg je ušao. Kada ga je tata video, veoma ljubazno ga je upitao da li je već doručkovao - čovek je rekao da je jeo u gostinskoj kući. Tata ga je onda zamolio da se popne i da ga sačeka, te da će uskoro završiti s jelom. Kada je završio s jelom, tata je rekao Džendiju da ide. Rekao je isto ono što je govorio i ranije: „Ne obraćaj pažnju na njega." Kada je Džendi otišao, tata i ja smo se zajedno popeli na sprat. Dženg je čekao u dnevnoj sobi, pušeći cigaretu. Tata je možda izgledao kulturno i ljubazno ali namere su mu bile očigledne. Pitao da li je došao samo da se pozdravi ili mu treba neko od nas. „Ako ste došli ovamo zato što vam on treba, onda vam, nažalost, u tome ne mogu pomoći. Kao što sam vam rekao sinoć, ne želim da ga odvedete - to nema nikakvog smisla." „Ako ne možete da pomognete, onda ne možete", rekao je on. „Ja bih se samo pozdravio s vama." Tata ga je zamolio da uđe u njegovu radnu sobu. 87
BU&CW
Tog popodneva sam imala predavanja, tako da sam nakon nekoliko razmenjenih ljubaznih rečenica otišla do svoje sobe da pokupim stvari koje su mi bile potrebne. Kada sam izlazila, nešto kasnije, pomislila sam da bi možda trebalo da se vratim i da se pozdravim. Međutim, vrata tatine radne sobe bila su zatvorena, a to se retko događalo. Odlučila sam da im ne smetam i onda sam izašla. Kada sam se vratila posle časova, mama mi je tužno saopštila da će nas Džendi napustiti. Pitala sam kuda ide, a mama je morala da obriše suze s lica pre nego što je mogla da odgovori. „Ide sa tim čovekom. Tvoj otac se složio..." (Nastaviće se) Niko ne zna šta je Ćopavi Dženg rekao Mladom Liliju u njegovoj radnoj sobi tog dana iza zatvorenih vrata. Gazdarica Žung mi je ispričala da je sve do smrti njen otac odbijao da odgovori na ovo pitanje - kada bi ga neko i pomenuo, on bi se obično naljutio. Bio je odlučan da ovu tajnu ponese sa sobom u grob. Jedno je savršeno jasno, a to je da je Ćopavi Dženg uspeo da promeni mišljenje Mladog Lilija u periodu od samo pola sata. Šta god da je rekao, Mladi Lili je samo izašao iz radne sobe i otišao pravo do svoje žene da joj kaže da Ðindžen odlazi. Ovi događaji su Ćopavog Dženga obavili još gušćim velovima tajni, a sada je ta izmaglica tajnovitosti počela da pada i na Ðindžena.
88
BU&CW
3.
Ðindžen je postao tajnovit još tog prvog popodneva - istog onog po podneva kada su se Ćopavi Dženg i Mladi Lili zatvorili u Lilijevu radnu sobu da bi na miru mogli da razgovaraju. Bilo je to onog popodneva kada ga je Ćopavi Dženg pokupio džipom i kada ga je odveo - nije se vratio kući sve do večeri. Vratili su ga običnim kolima. Kada je došao kući, već je imao taj tajnoviti izraz očiju. Suočen sa upitnim pogledima članova svoje porodice, izdržao je dugo a da ne progovori. Sve što je sada radio izgledalo je kao da je dodirnuto tajnom. Pošto je otišao sa Ćopavim Džengom na nekoliko sati, kao da se već otvorila neka pukotina između njega i ostatka porodice. Nakon prilično mnogo vremena i nekoliko puta postavljenog pitanja koje je ponovio Mladi Lili, duboko je udahnuo i onda neodlučno rekao, upotrebivši isti ton, pun poštovanja kao i obično: „Profesore, poslali ste me nekud gde mi stvarno ne odgovara." Govorio je tiho, ali su reči koje su imale i svoje skriveno značenje prestravile sve prisutne: Mladog Lilija, njegovu ženu i Gazdaricu Žung. Nisu imali pojma šta bi sledeće mogli da kažu. Gospođa Lili je rekla: „Ako ne želiš da ideš, onda nemoj - nije obavezno." „Moram da idem", kazao je Ðindžen. „O čemu ti to govoriš? On...“, pokazala je na Mladog Lilija, „... on je on, a ti si ti: ako on želi da ti uradiš nešto, to ne znači automatski da ti sa tim moraš da se složiš. Slušaj me. Odluči šta ti želiš da uradiš za sebe. Ako želiš da ideš, onda idi; ako ne želiš da ideš, onda nemoj otići - ja ću razgovarati s njima umesto tebe." „To neće moći", rekao je Ðindžen. „Kako to misliš?" „Ako oni žele da idem, ja nemam prava da to odbijem." „Kakva je to vrsta radne jedinice? Ko poseduje toliku moć?" „Nije mi dozvoljeno da ti to kažem." „Nije ti dozvoljeno da kažeš sopstvenoj majci?" „Nije mi dozvoljeno nikome da kažem. Morao sam da se zakunem..." U tom času je Mladi Lili pljesnuo rukama i ustao. Ozbiljno je rekao: „U redu, u tom slučaju ne bi više trebalo da kažeš ni reč. Kada odlaziš? Da li je to već odlučeno? Trebalo bi da ti spakujemo stvari." „Odlazim pre zore sutra ujutro", rekao je Ðindžen. Te noći niko nije spavao, zato što su svi bili zauzeti pakovanjem Ðindženovih stvari. Oko četiri sata ujutru, stvari su mu bile već gotovo po pakovane - njegove knjige i zimska odeća bili su spakovani u dve odvojene kartonske kutije. Nakon toga je trebalo samo pokupiti svakodnevne sitnice: iako su i Ðindžen i Mladi Lili rekli da on može da kupi sve ono što mu bude bilo potrebno kada stigne tamo, dve žene su bile u dobrom raspoloženju za pakovanje i trčale su uz stepenice i niz njih, razbijajući glavu razmišljanjem o svemu što će mu možda trebati. Prvo su stavile radio i nekoliko kutija 89
BU&CW
cigareta, onda čaj i medicinski komplet za prvu pomoć - veoma brzo su uspele da napune kofer plodovima svog truda. Negde oko pet sati ujutro, svi su se ponovo skupili u donjem delu kuće. Gospođa Lili je bila gotovo histerična - nije mogla da napravi ni doručak za Ðindžena tog jutra, pa je zato zamolila ćerku da to uradi umesto nje. Otišla je s njom do kuhinje i tu je sela, objašnjavajući tačno šta bi ova trebalo da uradi. To nije bilo zbog toga što Gazdarica Žung nije umela da kuva, već zato što je to trebalo da bude posebno jelo na taj način su se pozdravljale sa Ðindženom. Gospođica Lili je odlučila da jelo mora u sebi da sadrži četiri važna elementa.
1. Glavno jelo mora da bude činija s rezancima i to onakvim kakvi se obično spremaju za rođendan i koji simbolizuju sreću. 2. Rezanci moraju da budu od heljdinog brašna. Rezanci od heljdinog brašna su mnogo mekši od običnih rezanaca. Ovo bi trebalo da simbolično prikaže da ljudi moraju više da praštaju i da budu elastičniji kada žive među strancima. 3. Začini koje treba dodati ovoj šupi trebalo bi da uključuju vinsko sirće, ljute papričice i orahe. Orasi su gorki. Ovo bi označavalo da od četiri postojeća ukusa ono sve gorko, kiselo i ljuto ostavlja za sobom u kući; a kada bude otišao, sve što bude radio biće mu slatko. 4. Ne treba napraviti mnogo supe, zato što, kada dođe vreme, Ðindžen bi trebalo da popije sve do poslednje kapi, što simbolizuje celovitost i uspeh.
To je bila samo činija supe, ali predstavljala je najiskrenije želje i nade stare dame. Kada je ova činija supe puna značenja još vrela donesena u trpezariju, gospođa Lili je pozvala Ðindžena da sedne za sto. Izvadila je privezak od žada u obliku pritajenog tigra iz džepa i stavila ga Ðindženu u ruku, rekavši mu da pojede supu, a onda da privezak stavi na svoj kaiš, gde će mu sigurno doneti mnogo sreće. Upravo u tom času čuli su zvuk automobila koji je stao ispred kuće. Nedugo zatim, Ćopavi Dženg je ušao unutra sa svojim šoferom. Svima je poželeo dobro jutro i naredio šoferu da utovari stvari u kola. Ðindžen je tiho sedeo i jeo svoje rezance. Kada je počeo da jede, više ništa nije govorio, ali to je bila vrsta tišine koju dobijete kada neko želi da kaže mnogo toga a nema ideju odakle da počne. Čak i kada je završio s rezancima, sedeo je na istom mestu bez reči. Očigledno nije imao nameru da ustane. Ćopavi Dženg je ušao i potapšao ga po ramenu, kao da ima potpunu kontrolu nad situacijom. Rekao mu je: „Vreme je da se pozdraviš sa svojima. Čekaću te u kolima." Pozdravio se sa Mladim Lilijem, njegovom ženom i Gazdaricom Žung, a onda je otišao. U sobi je zavladala tišina. Svi su se gledali bez reči; njihovi pogledi bili su koncentrisani, fiksirani. Ðindžen je i dalje držao svog tigra od žada i vrteo ga u jednoj ruci. Bio je to jedini pokret u sobi. Gospođa Lili je rekla: „Zaveži ga za pojas. Doneće ti sreću." Ðindžen je podigao figuricu od žada do usana i poljubio je, da bi posle toga počeo da je vezuje za pojas. U tom trenutku mu je Mladi Lili uzeo figuricu iz ruku i rekao: „Samo budala očekuje da će mu neki predmet doneti sreću. Ti si genije i ti sam stvaraš sopstvenu sreću." Izvadio je voterman penkalu koju je koristio gotovo pola veka i stavio je Ðindženu u ruke, govoreći: „Ovo će ti više biti od koristi. Možeš da je upotrebljavaš da 90
BU&CW
zapisuješ svoje ideje. Ako im ne dopustiš da pobegnu od tebe, videćeš da niko ne može da ti priđe ni blizu." Ðindžen je s penkalom uradio potpuno isto. Poljubio je penkalu u tišini i stavio je u džep na grudima. U tom trenutku su čuli jak, kratak zvuk koji je dolazio od sirene automobila spolja - veoma kratak. Ðindžen kao da ga nije ni primetio; sedeo je i nije se pomerao. Mladi Lili je rekao: „Pokušavaju da ti daju znak da požuriš. Trebalo bi da pođeš." Ðindžen je i dalje sedeo i nije se pomerao. Mladi Lili je rekao: „Ova kuća je tvoj dom. Kada odeš iz ove kuće, ti si u svojoj zemlji. Ako nemaš svoju zemlju, nemaš ni dom. Kreni. Čekaju na tebe.“ Ðindžen je sedeo tamo i nije se pomerao. Izgledalo je kao da ga je tuga usled rastanka prikovala za stolicu. Nije mogao da se pokrene. Još jednom se začula sirena kola koja su čekala. Ovog puta je to bilo mnogo duže. Mladi Lili je shvatio da Ðindžen i dalje ne nameravajući da pođe, tako daje bacio pogled na svoju ženu, dajući joj znak da nešto učini. Gospođa Lili je istupila napred, spustivši lagano svoje ruke na Ðindženova ramena. Rekla je: „Kreni, Džendi. Moraš da pođeš. Čekaću na tvoja pisma." Izgledalo je kao da je dodir ruku stare gospođe probudio Ðindžena iz sna. Pokrenuvši se kao kamena planina, ustao je, krećući se kao u transu. Kada je stigao do vrata, Ðindžen se iznenada okrenuo i pao na kolena uz tup udarac. Poklonio se ispred starog para, udarajući glasno čelom o pod. Glasom koji se gušio od suza, rekao je: „Mama, ja sada odlazim. Ali čak i ako odem na kraj sveta, ja sam i dalje tvoj sin..." Bilo je pet sati ujutro, 11. juna 1956. godine. Ðindžen, zvezda matematičkog odeljenja poslednjih deset godina, čovek koji je tiho postao deo inventara N Univerziteta, spakovao se i otišao na misteriozno putovanje sa koga se nikada neće vratiti. Pre nego što je otišao, zatražio je od starog para da promeni ime - hteo je da ga ubuduće svi zovu Žung Ðindžen. Pozdravio se sa svojom porodicom i krenuo u novi život s novim imenom - rastanak koji je već bio natopljen suzama postao je sada još tužniji, kao da su obe strane shvatile da ovo nije uobičajen rastanak. Činjenica je da, kada je otišao, niko nije znao kuda to Žung Ðindžen ide. Ušao je u džip u trenutku kada je zora svanula i onda se odvezao - nestao je negde u drugom svetu. Jednostavno je nestao. Kao da su njegovo novo ime i novi identitet udarili po životu kao sekira, odvajajući prošlost od budućnosti, obeležavajući njegov odlazak u svet. Samo su znali daje otišao nekud drugde - jedina kontakt adresa koju su imali bila je upravo ovde, u glavnom gradu provincije: post restant broj 36. Izgledalo je kao da je zaista blizu, tu odmah pored njih. Ali u suštini niko nije znao kuda je otišao... (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Pitala sam nekoliko svojih bivših studenata koji su se zaposlili u pošti koja radna jedinica ima post restant broj 36 i gde se ona nalazi? Svi do jednoga su odgovarali da ne znaju - izgleda da je to bila adresa za neko mesto van ljudskog domašaja. U početku smo mislili daje ova adresa vezana za neko mesto negde u gradu, ali kada smo dobili prvo pismo od Džendija, vreme od časa kada je pismo napisano i poslato do trenutka kada smo ga mi primili jasno nam je ukazivalo da je adresa samo paravan, osmišljen da zavede ljude. Možda je veoma daleko od nas, možda dalje no što je iko mogao da zamisli.
91
BU&CW
Prvo pismo nam je napisao tri dana pošto je otišao, ali smo ga primili dvanaest dana kasnije. Na koverti nije bilo nikakvog traga adresi pošiljaoca - tamo gde bi inače trebalo da bude napisana ta adresa bio je jedan od slogana predsednika Maoa: ,,Ko se usuđuje da učini da sunce i mesec sijaju na novom nebu?“ Reči su bile odštampane kaligrafijom predsednika Maoa, i to crvenim mastilom. Najčudnije je što nije bilo pečata iz pošte iz koje je pismo poslato, već samo iz odeljenja za sortiranje pošte koje je primilo ovo pismo. Sva pisma koja smo kasnije primali bila su ista: ista vrsta koverta, bez poštanskog pečata, i otprilike isto vreme koje je pismo provelo na putu - oko osam ili devet dana. U početku Kulturne revolucije, citati predsednika Maoa bili su zamenjeni stihom iz opštepoznate pesme tog vremena: „Ploveći preko okeana, oslanjamo se uvek na kormilara/4 Sve ostalo je bilo isto. Šta je to značilo, da on radi za nacionalnu bezbednost? Trebalo je da znam barem nešto o tome na osnovu pisama koja je Džendi slao kući. U zimu te godine kada je Džendi otišao, tačnije, u decembru, jedne večeri je bila užasna oluja i temperatura je iznenada pala. Posle večere nam je tata rekao da ga boli glava - verovatno zbog promene vremena - i tako je, nakon što je uzeo nekoliko aspirina, otišao gore u krevet, iako je bilo prilično rano. Nekoliko sati kasnije, kada je mama krenula da spava, videla je da je prestao da diše, iako mu je telo još bilo toplo. Način na koji je tata umro... izgledalo je kao da je tih nekoliko aspirina koje je popio pre polaska u krevet bilo kao da je popio arsenik; sad kad je Džendi otišao, znao je da će se njegov Institut za istraživanje veštačke inteligencije urušiti, tako da je pronašao način da izađe iz svega toga. Naravno, ništa od toga nije bilo stvarno - tata je umro od izliva krvi u mozak. Razgovarali smo o tome da li bi trebalo ili ne da zovemo Džendija da se vrati i dođe na sahranu - naposletku, on i nije bio toliko dugo odsutan a sada je bio vezan za veoma misterioznu i moćnu radnu jedinicu - da ne pominjemo činjenicu i da je bio veoma daleko - već smo shvatili po dužini putovanja pisama da Džendi nije u prestonici provincije. Na kraju je mama odlučila da ga pozove da dođe. Rekla je: „Pošto se preziva Žung i pošto me zove majkom, on je naš sin - njegov otac je umro, zato, naravno, treba da ga pozovemo da dođe na sahranu/4 Tako smo Džendiju poslali telegram i pozvali smo ga da dođe na sahranu. Osoba koja je došla bila je potpuni stranac. On je doneo ogroman venac koji je položio u ime Žunga Ðindžena. Bio je to najveći venac na sahrani, ali nam to nije bila neka naročita uteha. Sve ovo nas je prilično pogodilo. Vidite, s obzirom na to koliko smo dobro poznavali Džendija, znali smo da bi on sigurno više od svega voleo da je mogao da bude prisutan. On je bio veoma principijelna osoba: ako je za nešto mislio daje ispravno, pronašao bi način da to i uradi - nije bio neko koga bi zaustavila neka neprijatnost ili teškoća. Mnogo smo razmišljali o tome zašto nije mogao da dođe na sahranu. Ne znam zašto - možda zbog toga što je čovek koji je došao sve vreme vrdao i govorio neke dvosmislene stvari - stekla sam utisak da nije mnogo verovatno da će se Džendi ikada više vratiti, bez obzira na to šta se dogodi s nama ostalima. Rekao je nešto o tome kako je veoma blizak Džendijev prijatelj i da je ovde u njegovo ime. S druge strane, bilo je dosta toga u vezi s ovim pitanjem na šta on nije mogao da odgovori, ili se ispostavljalo daje to tema o kojoj ne može da razgovara s nama i tako u krug. Sve je bilo veoma čudno; ponekad sam se pitala da se Džendiju možda nije nešto dogodilo - možda je čak bio i mrtav. Do ovoga sam došla posebno imajući u vidu da su pisma koja su kasnije dolazila bila sve kraća i da su pristizala sve rede. To se događalo iz godine u godinu - pisma su dolazila, ali mi nikako nismo uspevale da ga vidimo. Bila sam sve sigurnija da je Džendi 92
BU&CW
mrtav. Rad u tajnoj organizaciji koja je bila posvećena očuvanju sigurnosti nacije bila je velika odgovornost, velika čast, ali bi za njih bilo savršeno moguće da porodici umrlog stvaraju utisak da je on živ - bio bi to ujedno i jedan od načina da pokažu koliko su moćni i jaki i koliko je poseban posao koji rade. U svakom slučaju, budući da Džendi iz godine u godinu nije dolazio kući i s obzirom na to da nikako nismo uspevale da ga vidimo, niti smo mogle da mu čujemo glas - bila sam sve uverenija da se nikada neće vratiti. Pisma nisu mogla da me uvere u suprotno, Godine 1966. izbila je Kulturna revolucija. U isto vreme je eksplodirala i nagazna mina koju je sudbina stavila pod moja stopala nekoliko decenija ranije. Ispisan je i podignut transparent, i to upadljivo velikim znacima, na kome je pisalo da sam i dalje zaljubljena u njega (ovo se odnosi na bivšeg dečka Gazdarice Žung), a posle toga su nastavili sa užasnim pričama i optužbama. Govorili su da se nikada nisam udala zato što nikada nisam prestala da ga čekam i da to što volim njega znači da volim i reakcionarni Kuomintang, da sam ja kurva Kuomitanga i da sam špijun Kuomitanga, nacionalističke partije koja vlada na Tajvanu. Izgovorili su gomilu užasnih stvari o meni, i sve su one bile predstavljene ogoljeno, kao neosporne činjenice. Na dan kada je okačen taj transparent ispisan velikim slovima, desetak studenata je prilično smušeno pokušalo da opkoli kuću. Možda zahvaljujući tatinoj reputaciji, iako su mnogo galamili, ipak nisu ušli u kuću i nisu me odvukli - u tom času je pristigao i rektor Univerziteta i naterao ih je da odu. To je bio prvi put da sam upala u bilo kakvu nevolju. Mislila sam da će se sve završiti na tome. Naposletku, oni se i nisu ponašali baš toliko loše. Vratili su se za nešto manje od mesec dana. Ovoga puta je bilo nekoliko stotina ljudi. Do tada su već pohapsili mnogo značajnih ličnosti sa univerziteta, uključujući i rektora. Ovoga puta su upali u kuću, zgrabili me i odvukli napolje. Stavili su mi na glavu kapu dvorske lude sa natpisom „Kuomintang kurva“ i ubačena sam u grupu onih „protiv kojih se treba boriti“. Vodali su nas po čitavom gradu kao kriminalce i primer za ostatak populacije. Kada se to završilo, bila sam zatvorena u ženskom klozetu, zajedno sa profesorkom sa odeljenja za herniju koja je bila optužena za nemoralnu praksu i buržoasku korupciju. Preko dana su nas izvodili napolje i tukli, a noću su nas vraćali u naš improvizovani zatvor da pišemo samokritike. Nakon izvesnog vremena obrijali su nam pola glave u jin-jang stilu, tako da nismo ličile ni na šta. Jednoga dana je mama videla kada su me tukli i bila je toliko užasnuta da se istog časa onesvestila, na tom istom mestu. Mama je bila u bolnici - nisam znala da li je živa ili mrtva. I sama sam bila na korak od smrti. Te večeri sam napisala tajnu poruku Džendiju - samo jedan red: „Ako si još živ, dođi i spasi me!“ Potpisala sam se imenom svoje majke. Sledećeg dana mi je jedan od mojih studenata, koji se sažalio na mene, pomogao daje i pošaljem. Kada je telegram otišao, razmišljala sam o različitim mogućnostima. Izgledalo je najverovatnije da jednostavno neću dobiti nikakav odgovor. Sledeći najverovatniji rezultat je bio - kao i kada je tata umro - da će doći neki stranac. Nisam mogla da zamislim da je Džendi u mogućnosti da sam dođe, da ni ne pominjem to kako se brzo pojavio... (Nastaviće se) Tog dana su Gazdarica Žung i njena koleginica bile izvedene na javno ponižavanje u okviru „ispitivanja izdajnika" ispred zgrade hemijskog odeljenja. Njih dve su stajale na stepenicama ispred glavne zgrade, noseći visoke kape luda na glavama, sa velikim plakatima koji su im viših oko vratova. Crvene zastave i plakati visili su sa svih strana, 93
BU&CW
dok je masa okupljenih ispred njih bila sastavljena od studenata i profesora sa Hemijskog fakulteta - oko dvesta ljudi ukupno. Sedeli su na podmetačima na zemlji. Oni koji su bili odabrani da govore su stajali. Izgledalo je kao da je sve veoma pažljivo organizovano. U deset sati ujutro počeli su sa iznošenjem zlih dela koja je počinio ovaj par profesorki. Sredinom dana su ručali (ručak im je donet). Gazdarica Žung i druga profesorka morale su da recituju izreke predsednika Maoa. Do četiri sata po podne nijedna od njih više nije mogla da ustane. Pošto nisu mogle ništa drugo, klečale su na zemlji. Negde u to vreme je stigao i džip sa vojnim tablicama. Zaustavio se ispred zgrade Hemijskog fakulteta, privukavši poglede svih prisutnih. Iz džipa su izašla tri čoveka. Dvojica su bili veoma visoki i išli su sa obe strane niskog čoveka, štiteći ga. Došli su pravo do središta ovog „ispitivanja izdajnika". Kada su prišli stepenicama, nekoliko pripadnika Crvene garde, koji su bili tog dana na dužnosti, pokušalo je da ih zaustavi, pitajući ih ko su. Mali čovek u sredini agresivno je rekao: „Došli smo da odvedemo Žung Jinji!" ,,Ko ste vi?“ „Mi smo ljudi koji će je odvesti odavde!" Jedan od gardista, iznerviran ponašanjem maloga, glasno gaje opomenuo: „Ona je kurva Kuomintanga i zasad ta kurva ostaje ovde!" Mali čovek ga je pogledao. Iznenada je pljunuo na zemlju i počeo da psuje: „Jebem li ti! Ako je ona Kuomintang, šta sam onda ja? Da li ti uopšte znaš sa kim razgovaraš? Kažem ti, ona ide sa mnom! Miči mi se s puta!" Dok je govorio, gurao je ljude koji su mu stajali na putu i išao prema platformi. Upravo u tom trenutku neko je otpozadi povikao: „Kako se usuđuje da pljuje Crvenu gardu! Hajde da ga prebijemo!" I dok si trepnuo okom, svi su ustali i navalili divlje da udaraju maleckog. Da niko nije intervenisao, sigurno bi ga i ubili. Na svu sreću, ljudi koji su bili s njim pokrenuli su se da ga zaštite. Obojica su bili visoki i jaki - na prvi pogled si mogao da vidiš da su bili obučeni u borilačkim veštinama. Gurajući, blokirajući i vukući, njih dvojica su se uspešno borila protiv napadača. Čovek je sada stajao u sredini kruga, a druga dvojica su ga štitila s obe strane kao da su mu telohranitelji. U isti glas su povikali: „Mi smo u službi predsednika Maoa - svako ko nas udari je protiv predsednika Maoa, protiv Crvene garde! Mi smo garda predsednika Maoa - odbij! Odbij!" Zahvaljujući njihovoj hrabrosti i upornosti, uspeli su nekako da otmu i izvuku malog čoveka iz gomile. Jedan od njih ga je štitio dok je trčao s njim. Drugi je takođe trčao, ali se iznenada okrenuo i izvadio pištolj. Usmeravajući ga prema vazduhu, opalio je jedan metak. Povikao je: „Ne mrdajte! Predsednik Mao nas šalje ovamo!“ Svi su se paralisali kada su čuli zvuk pucnja. Pogledali su čoveka u čudu. U pozadini je moglo da se čuje kako ljudi viču da se Crvena garda ne plaši da pogine, da tu ne postoji ništa čega se treba bojati. Izgledalo je kao da će se situacija ponovo pogoršati kada je čovek izvadio svoja dokumenta, podigao ih je visoko, tako da je svako mogao da ih vidi. „Gledajte, mi dolazimo od predsednika Maoa! Predsednik nam je lično poverio ovu misiju! Ako nam iko više bude pravio bilo kakve probleme, predsednik Mao će poslati ljude da ga uhapse! Budući da svi radimo za predsednika Maoa, zašto onda ne bismo seli i o svemu ovome porazgovarali kako valja? Neka drugovi koji su ovde nadležni istupe, tako da možete da čujete naređenja koja smo primili od predsednika Maoa!" Dvoje ljudi je izašlo iz gomile. Čovek je sklonio pištolj i odveo ih na stranu da 94
BU&CW
mogu da razgovaraju na miru. Očigledno su prihvatili sve što im je čovek rekao, s obzirom na to da su, kada su se vratili, rekli da ovi ljudi zaista rade za predsednika Maoa i da bi sada svi ponovo trebalo da sednu na svoje podmetače. Nešto kasnije, kada se povratio mir, druga dvojica su se vratili, budući da su prilično daleko i otrčali. Jedan od vođa Crvene garde otišao je toliko daleko da je izašao pred njih da ih dočeka, a onda se i rukovao sa sitnim čovekom. Drugi vođa Crvene garde predstavio ga je okupljenima kao heroja revolucije i zamolio ih da ga pozdrave jednim gromkim aplauzom. Čulo se sporadično, lenjo tapšanje, što je jasno pokazivalo da ljudi i nisu baš mnogo impresionirani ovim herojem. Možda zato što se plašio daljih problema, čovek koji je pucao iz pištolja odlučio je da ne dopusti heroju da prilazi bliže okupljenima. Izašao mu je u susret i šapnuo mu je nekoliko reči na uvo, rekavši mu da uđe u auto. Povikao je vozaču da ga odveze, dok je sam ostao iza njih. Upravo u trenutku kada je auto polazio heroj je proturio glavu kroz prozor i povikao: „Seko, ne boj se, seko. Naći ću nekoga ko će te izvući odatle!" Bio je to Ðindžen! Žung Ðindžen! Zvuk glasa Žunga Ðindžena lebdeo je iznad okupljene mase. Dok su poslednji tonovi visili u vazduhu, još jedan džip sa vojnim tablicama dovezao se uz škripu guma, zaustavljajući se ispred auta Žunga Ðindžena. Tri čoveka su izašla iz džipa. Dvojica su nosila uniforme Narodne armije, što je jasno pokazivalo da su vojni kadar. Otišli su pravo do čoveka s pištoljem i šapnuli mu nekoliko reći na uvo, a onda su mu predstavili trećeg čoveka. On je bio vođa Crvene garde na univerzitetu - ljudi su ga zvali Maršal Jang. Održali su jedan prilično tih sastanak pored kola. Posle toga je Maršal Jang sam otišao do ostalih pripadnika Crvene garde, sa veoma ozbiljnim izrazom lica. Ništa im nije rekao - samo je podigao pesnicu i po vikao: „Živeo predsednik Mao!“ Drugi ljudi su prihvatili ovo, povikavši više puta uglas tako glasno da su i zgrade zadrhtale. Kada su se uzvici stišali, okrenuo se i potrčao uz stepenice da bi skinuo kapu lude s glave Gazdarice Žung i sklonio plakat koji joj je visio oko vrata. Rekao je okupljenima: „Kunem se u predsednika Maoa da ova žena nije kurva Kuomitanga, već sestra narodnog heroja, našeg revolucionarnog druga." Podigao je pesnicu i stao da uzvikuje: „Živeo predsednik Mao. Živela Crvena garda! Živeli naši revolucionarni drugovi!" Ponavljajući svaki od ovih slogana po nekoliko puta, uzeo je traku Crvene garde koja mu je bila vezana oko ruke i privezao je na ruku Gazdarice Žung. Kada je to uradio, i drugi ljudi su počeli da uzvikuju iste slogane, kao daje to bio gest počasti koju odaju Gazdarici Žung ili nešto tome slično. Možda su pokušavali daje zaštite; možda su uzvikujući ove slogane pokušavali da ljudima skrenu pažnju. Šta god da je bio razlog, Gazdarica Žung je stigla do kraja svoje karijere kontrarevolucionara uz zvuk uzvika koji su dolazili u talasima. (Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Ako ćemo pravo, ja uopšte nisam prepoznala Džendija kada sam ga videla - prošlo je već deset godina otkako je otišao od nas. Bio je mnogo mršaviji nego ranije i nosio je staromodne naočare, sa sočivima debelim kao dno čaše - izgledao je kao starac. Prosto nisam verovala da je to on, sve dok me nije nazvao ,,seko“, a onda sam izgleda došla sebi. Sve mi je to i dalje bilo pomalo nestvarno. Čak i danas se pitam da li je ono što se događalo tog dana u stvari bio samo san.
95
BU&CW
Došao je samo dan nakon što je poslat moj telegram. Da bi mogao da dođe tako brzo, morao je u svakom slučaju da bude u prestonici provincije. Kada se vratio, na mnogo načina je bio i moćan i veoma zagonetan: mora daje postao veoma važna osoba. Kada je došao kod nas kući, čovek sa pištoljem je neprekidno bio pored njega - izgledalo je kao da mu je to telohranitelj, ili možda samo čuvar. Izgledalo je kao da Džendi ništa ne može da uradi bez njegovog dopuštenja. Kada smo razgovarali, upadao je u razgovor na svakih pet-šest minuta - nije nam bilo dozvoljeno da pitamo za to i to, ili je sad ova tema bila van granica dozvoljenog. Te večeri je stigla i večera koju su dovezli automobilom rekli su nam da su hteli da nas poštede kuvanja, ali mi je izgledalo kao da se brinu da mi ne stavimo nešto u hranu. Posle večere je počeo da požuruje i da gnjavi Džendija da pođu i to je bio trenutak kada su se mama i Džendi žestoko pobunili i toliko protestovali da se čovek na kraju složio da to veće prenoće kod nas. To mu je očigledno delovalo kao nešto izuzetno opasno, zato što je pozvao dvoja vojna kola koja su bila parkirana ispred naše kuće, sa sedmoro-osmoro ljudi unutra. Neki od njih su bili u vojnim uniformama, a neki u civilnom odelu. On je preko noći spavao u istoj sobi u kojoj je spavao i Džendi, ali pre nego što su njih dvojica otišli u krevet, pretražio je čitavu kuću od vrha do dna. Sledećeg dana, kada je Džendi zatražio da poseti tatin grob, ovaj je glatko odbio. Sve je to izgledalo potpuno nerealno - Džendi je došao, ostao preko noći, a onda je ponovo otišao - kao da je sve bilo san. Iako je ovom prilikom mogao da dođe i da nas poseti, život koji je Džendi vodio prethodne decenije ostao je potpuna misterija za nas - još veća misterija nam je bila što sada odjednom možemo da ga vidimo uživo. U suštini, jedine dve stvari koje smo uspeli da saznamo bile su daje živ i da se oženio. Očigledno da nije bio dugo oženjen - njegova žena je radila u istoj radnoj jedinici. Iako nismo imali pojma šta ona radi i čime se bavi, saznali smo da je njeno prezime Di i daje poreklom sa severa. Pokazao nam je nekoliko fotografija koje je imao uz sebe; mogli smo da vidimo da je dosta viša od Džendija i da je veoma zgodna, pristala i lepa žena, ali je imala neku tugu u pogledu. Kao i Džendi, izgledalo je da nije tako uspešna i dobra u izražavanju emocija. Pre nego što će otići, Džendi je mami dao poprilično debeo koverat za koji je rekao da je od njegove žene. Rekao nam je da sačekamo i da ga otvorimo tek kada on bude otišao. Kada smo ga otvorili, unutra je bilo 200 juena i pismo njegove žene. U pismu je objašnjavala da je partija odbila njen zahtev da pođe sa Džendijem u ovu posetu i da joj je iskreno žao zbog toga. Mamu je nazvala „majko", „draga majko". Tri dana pošto je Džendi otišao, pojavio se čovek koji je predstavljao njegovu radnu jedinicu. On je i ranije bio u našoj kući, kada je dolazio u Džendijevo ime na ceremonije povodom godišnjica tatine smrti. Dao nam je pismo generalštaba vojne oblasti Narodne oslobodilačke armije i Revolucionarnog komiteta provincije, napisano debelim crvenim znacima na papiru. U njemu je pisalo da je Žung Ðindžen proglašen za heroja revolucije od strane Centralnog politbiroa, Državnog saveta i Centralne vojne komisije, i da smo na osnovu toga mi sada revolucionarna porodica. U budućnosti, nijedna radna jedinica, nijedan pripadnik Komunističke partije, ili privatno lice, neće moći da nam uđe u kuću bez dozvole. Ono što je još važnije, ubuduće niko neće moći da kleveta revolucionarne zasluge herojske porodice. Na samom vrhu ovog papira bilo je napisano i rukom sastavljeno obaveštenje - „Svako ko se bude opirao ovoj naredbi biće smatran za kontrarevolucionara i biće kažnjen u skladu s tim!" To je lično napisao komandant lokalne vojne oblasti. Mi smo pažljivo čuvale pismo. Zahvaljujući njemu, kasnije nismo imale nikakvih problema. Zahvaljujući tom istom pismu, moj brat je mogao iz Šangaja da se vrati na N Univerzitet, a kasnije, kada je odlučio da ode u inostranstvo, to pismo mu je omogućilo da dobije dozvolu za odlazak. Moj brat je radio 96
BU&CW
na istraživanjima super-provodnika; u to vreme nije bilo uslova da nastavi posao u ovoj zemlji! Morao je da ode. Ali samo razmislite malo o tome - razmislite koliko je teško bilo tih dana otići u inostranstvo. Na mnoge načine to je bilo jedno veoma posebno vreme, a opet, Džendi je uspeo da nam obezbedi da ga normalno proživimo. Nismo imali predstavu kakav je to izuzetan zadatak Džendi obavio za svoju zemlju da bi zauzvrat dobio tako veliku moć; bio je u stanju da jednim pokretom ruke promeni naše živote. Kasnije, nedugo pošto se Džendi vratio da mi spase život, ljudi na Hemijskom fakultetu su pričali da je Džendi verovatno odigrao ključnu ulogu u našem programu nuklearnog naoružanja. Od toga su napravili prilično dobru priču. Kada sam čula ova govorkanja, pomislila sam da u tome možda i ima istine, zato što su se datumi zaista lepo poklapali - Kina je započela svoj program nuklearnog naoružanja 1964. godine, nedugo pošto je Džendi otišao od nas. Ono što je imalo još više smisla: ako hoćete da napravite nuklearno oružje, definitivno su vam za to potrebni izuzetno dobri matematičari. Mislila sam da je to jedina vrsta posla koji može da bude tako tajnovit, tako važan, i da bi jedino takav posao mogao da mu obezbedi status kakav je očigledno imao. Ali 1980. godine je država objavila listu s imenima naučnika koji su radili na prvoj i drugoj generaciji kineskog nuklearnog programa i Džendijevog imena nije bilo među njima. Možda je promenio ime, ili je možda čitava ta priča od početka bila samo glasina... (Nastaviće se)
97
BU&CW
4.
Kao i Gazdarica Žung, Ćopavi Dženg je igrao važnu ulogu u mom pisanju ove knjige. Njega sam intervjuisao mnogo pre no što sam intervjuisao Gazdaricu Žung, i postali smo veoma dobri prijatelji. U to vreme je već imao više od šezdeset godina, i kako mu je koža izgubila elastičnost, koske su mu se kroz nju jasno videle. Uz to, problemi s njegovom kraćom nogom samo su se s vremenom pogoršali - to više nije mogao da reši tako što će imati deblji đon na jednoj cipeli; sada je već bio prinuđen da hoda sa štapom. Ljudi su govorili da je izgledao izuzetno, tako dok je išao uokolo oslanjajući se na štap, ali u suštini, mislim da je sam čovek bio impresivan i da to nije imalo nikakve veze sa štapom. Kada sam ga upoznao, bio je najvažniji član Jedinice 701 - bio je direktor čitavog tog mesta. S obzirom na poziciju koju je imao, niko se nije usuđivao da ga zove Ćopavi Dženg - čak i kada bi vam on tražio da ga tako zovete, ne verujem da biste se usudili da to i učinite. S obzirom na njegov položaj, na njegove godine, bilo je mnogo drugih načina na koje ste mogli da mu se obratite: „direktore", „šefe", „gazda". Sve su to bili termini koje su ljudi upotrebljavali kada su mu se obraćali. S druge strane, on je sebe često nazivao obogaljenim direktorom. Ako ćemo pravo, ja ni dan-danas ne znam njegovo puno ime zato što ima mnogo drugih imena pod kojima je poznat; neka od njih su vulgarna, neka iskazuju poštovanje, neka su opis njegove titule na poslu, druga su njegova lažna imena, potom njegova kodna imena - ne zna se koliko ih je! Izgledalo je kao da mu je pravo ime bilo suvišno, a bilo je očigledno da ga nije koristio godinama - kao da je odlučio da ga se otarasi, pošto je postalo nepotrebno. Naravno, s obzirom na moj položaj, trudio sam se da mu se uvek obraćam s poštovanjem. Zvao sam ga Direktor Dženg. Direktor Dženg. Direktor Dženg... Da vam otkrijem jednu tajnu Direktora Dženga - on je imao sedam telefonskih brojeva. Imao je onoliko telefonskih brojeva koliko je imao imena! Dao mi je svoja dva telefonska broja, što je, ako ćemo pošteno, bilo više nego dovoljno - jedan broj je bio broj njegove sekretarice i na taj broj se odmah neko i javljao. U osnovi je to značilo da sam Direktoru Džengu uvek mogao da dam do znanja da bih voleo s njim da razgovaram, ali to nije značilo i da će on podići telefonsku slušalicu i da će mi se odmah javiti - to je često bila čista sreća. Nakon što sam intervjuisao Gazdaricu Žung, pozvao sam oba broja koja mi je dao Direktor Dženg. Kada sam pozvao prvi broj, niko mi nije odgovorio, a kada sam pozvao drugi, rekli su mi da sačekam trenutak - to je značilo da sam tog dana imao sreće. Kada je Direktor Dženg došao na telefon, pitao me je šta hoću. Rekao sam mu da čak i danas ljudi na univerzitetu misle daje Žung Ðindžen odigrao ključnu ulogu u građenju naše prve atomske bombe. Pitao je o čemu ja to pod milim bogom govorim. Rekao sam mu da govorim o činjenici daje Žung Ðindžen postigao ogromne rezultate služeći svoju zemlju, a zato što je njegov rad bio obavijen velom tajne, on je osuđen da ostane neznani junak. 98
BU&CW
Međutim, baš zato što je njegov posao bio tajna, ljudi zamišljaju da je uradio i veće stvari od onih koje je zaista učinio - dodeljena mu je ključna uloga u našem nuklearnom programu. U tom trenutku me je besno prekinuo. „O čemu vi to govorite, pod milim bogom?“, povikao je. „Da li vi zaista mislite da možete da dobijete rat samo s nuklearnom bombom? Sa Žungom Ðindženom mogli smo da dobijemo gotovo bilo koji rat koji bismo vodili! Nuklearni program je bio samo način da se pokaže naša snaga; nešto kao kada žena stavi cvet u kosu da bi privukla pažnju. Ono što je Žung Ðindžen radio jeste nadgledanje drugih ljudi - on je mogao da čuje zvuk otkucaja srca drugih ljudi na vetru, mogao je da vidi njihove najviše čuvane tajne. Ako poznajete neprijatelja i ako poznajete sami sebe, pobedićete u svakoj bici koju budete vodili. Zato vam kažem da, iz vojne perspektive, ono što je Žung Ðindžen uradio ima za nas mnogo veći praktičan značaj od bilo kakvog nuklearnog oružja." Žung Ðindžen je bio kriptograf. (Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Kriptografija podrazumeva da jedan genije pokušava da otkrije ono što su uradili drugi genijalci - a rezultat toga su najjeziviji pokolji. Da bi uspeo nešto da uradiš u ovom tajnovitom i opasnom poslu, moraš da imaš na raspolaganju najistančanije umove koji postoje. U suštini je ono što pokušavaš da uradiš veoma jednostavno: pokušavaš da pročitaš tajne skrivene u nizu arapskih brojeva. To donekle zvuči zabavno, kao igra; ali upravo je ta igra uništila živote mnogih ljudi i žena koji su imah zaista zadivljujuću inteligenciju ... i to je ono što kod kriptografije ostavlja najjači utisak. To je takođe i tragedija kriptografije. U istoriji ljudskih napora, najveći broj genija je sahranjen unutar granica kriptografije. Ili da to kažemo na drugačiji način: uništavajući genije, jednog za drugim, uništavajući generacije genija jednu za drugom, sve što nam je nakon toga ostalo su - šifre. Tu su skupljeni mnogi najveći umovi čovečanstva - ne da bi pokazali šta zaista mogu da urade, već da bi ih naterali da se muče, da bi ih ubili. Nije ni čudo što ljudi kažu da je kriptografija najtužnija profesija na svetu. (Nastaviće se) Kada se Žung Ðindžen nekako uspentrao u kola, još pospan i tek napola budan, i kada su ga odvezli sa Univerziteta u zoru tog letnjeg dana 1956. godine, nije mogao ni da pretpostavi da će ga taj arogantni čovek koji sedi pored njega naterati da ostatak života provede radeći upravo na tom tužnom i teškom, tajnovitom polju kriptografije. On takođe nije znao da je njegov saputnik, koga su studenti nazvali ćopavkom koji igra na kiši, bio zapravo veoma važan (i misteriozan) čovek, rukovodilac kriptografskog dela Specijalne jedinice 701. Ili da to kažemo i drugačije, od ovog časa pa nadalje, on će biti neposredni pretpostavljeni Žunga Ðindžena. Nakon što su kola išla neko vreme, šef je odlučio da porazgovara sa svojim novim potčinjenim; ali verovatno usred bola prouzrokovanog rastankom, od njega nije mogao da izvuče ni reč. Jasna svetla farova sijala su kroz mrak ispred njih i osvetljavala su put; obmotalo ih je neko čudno i nesrećno osećanje. Upravo kada je zora svanula, automobil je stigao do izlaza iz grada i pošao na Nacionalni put broj XX. Ovo je prilično uzbudilo Žunga Ðindžena, i počeo je da klati glavom s jedne na drugu stranu. Pomislio je: „Zar ne bi trebalo da ostanemo u istom gradu - adresa je bila post restant 36 u lokalnoj pošti 99
BU&CW
zašto sada izlazimo na nacionalni auto-put?" Kada ga je Ćopavi Dženg prethodnog dana po podne poveo da završe svu potrebnu papirologiju u vezi s njegovim zapošljavanjem, kola su neprestano skretala u različite uličice, da ne pominjemo to što su punih deset minuta tražili od njega da nosi tamne naočare tako da ne može da vidi kuda idu - ali onda je mogao da se zakune da tom prilikom nisu izlazili iz grada. Sada su kola klizila auto-putem, i on je shvatio da su se verovatno uputili nekud veoma daleko. Zainteresovan, zapitao je: „Kuda sad idemo?“ ,,U jedinicu." ,,A gde je to?“ „Ne znam." „Da li je daleko?" „Ne znam." „Zar ne idemo na isto mesto na koje smo išli juče?" „Da li ti znaš gde smo išli juče?" „Siguran sam da je bilo negde u gradu." „Već si prekršio zakletvu koju si dao..." „Ali..." „Nema mnogo ali. Ponovi prvi deo zakletve koju si dao." „Kud god da pođem, šta god da Vidim ili čujem, smatra se poverljivom informacijom." Kada je palo veče, kola su i dalje bila na putu. U daljini su mogla da se vide razbacana svetla, što je ukazivalo na to da su u blizini grada srednje veličine. Žung Ðindžen je držao oči širom otvorene - hteo je da zna gde se nalazi. Ćopavi Dženg je tražio da stavi naočare. U času kada mu je bilo dozvoljeno da skine naočare, oni su se već nalazili na planinskom putu prepunom krivina. S obe strane puta bila je šuma i videli su se planinski pejzaži, ali nije bilo nikakvog znaka ih table koji bi ukazivali na to gde se nalaze. Put je bio prepun rupa i uzan, a ispred njih je bio neproziran mrak. Farovi automobila su osvetljavali tminu - snop svetlosti je izgledao koncentrisan, usmeren na put - tako jasan i svetao kao da su uključeni reflektori. U pojedinim trenucima mu se činilo da kola više ne pokreće motor, već da ih svetlost vuče dalje. Tako su nastavili dalje još oko sat vremena. Negde u daljini, Žung Ðindžen je mogao da vidi nekoliko bledih tačaka svetlosti koje su sijale na pozadini crne planine - očigledno je to bila njihova destinacija. Na kapiji nije bilo nikakvog znaka. Čovek koji je otvorio nije imao jednu ruku, a preko lica je imao prilično veliki ožiljak, koji mu je počinjao od levog uva, pa je prelazeći preko mosta nosa, završavao na kraju desne jagodične kosti. Kada ga je Žung Ðindžen video, odmah se setio priča o gusarima koje je čitao kao dete. Zgrade oko njih bile su u potpunoj tišini, i jedva su se nazirale u tami. Ovo ga je takođe podsećalo na srednjovekovne zamkove koji su se često pojavljivali u inostranim bajkama koje je čitao. Dvoje ljudi je izašlo iz tmine - izgledali su kao duhovi. Kada su prišli bliže, postalo je jasno da je jedno od njih dvoje - žena. Prišla je da se rukuje sa Ćopavim Džengom, dok je muškarac otišao do kola i uzeo prtljag Žunga Ðindžena. Ćopavi Dženg je predstavio ženi Žunga Ðindžena. Uplašen i duboko nesrećan, Žung Ðindžen nije uspeo da čuje njeno ime - samo je čuo da je šef Odeljenja za ovo-ili-ono i da je ona ovde direktor. Ćopavi Dženg mu je rekao da je ovo trenažni kamp Jedinice 701. Svi novi drugovi moraju da dođu ovamo i da dobiju političku edukaciju, kao 100
BU&CW
i profesionalni trening, da bi mogli da se priključe Jedinici 701. Rekao mu je: „Kada budeš završio osnovni trening, poslaću nekoga da te pokupi. Nadam se da ćeš brzo završiti ono što moraš i da ćeš postati punopravan član Jedinice 701.“ Kada je završio ovaj kratak govor, ušao je u kola i odvezao se. Izgledalo je kao da je neki trgovac ljudima - kada je pokupio robu u nekom drugom delu zemlje, isporučio ju je kupcu, a sada pere ruke od svega, nimalo ne oklevajući. Jednog jutra, tri meseca kasnije, tek što je Žung Ðindžen ustao iz kreveta, čuo je zvuk motocikla koji se zaustavio odmah pored njegove spavaće sobe. Ubrzo potom je čuo da mu neko kuca na vrata. Kada je otvorio vrata, video je mladog čoveka kako stoji napolju. Čovek je rekao: „Šef odeljenja Dženg me je poslao da dođem i da te pokupim. Bilo bi ti bolje da se spremiš." Motor gaje povezao, ali nisu pošli prema glavnoj kapiji. Umesto toga, okrenuli su se na drugu stranu i ušli dublje u kompleks, pravo prema pećinama u dubini planine. Tu je zapravo bio ogroman pećinski kompleks, koji se širio u svim pravcima; jedna pećina se prelivala u drugu, tako da je sve izgledalo kao lavirint. Motor je nastavio dalje, da bi se nakon desetak minuta zaustavio ispred okruglih čeličnih vrata. Vozač je sišao s motora, otišao unutra, a onda se ubrzo nakon toga vratio; potom su nastavili dalje motorom. Posle kratke vožnje, motocikl se obreo na drugom kraju podzemnog kompleksa i niza zgrada koje su bile mnogo veće od zgrada trening-centra koje su se pojavljivale pred Ðindženovim očima. Tu je bila stacionirana misteriozna i tajnovita Specijalna jedinica 701, i tu će Žung Ðindžen provesti ostatak svog života. Njegov posao će se odvijati na suprotnom kraju od okruglih čeličnih vrata pred kojima se motor zaustavio koji minut ranije. Ljudi su ovde taj niz zgrada zvali Se verni kompleks; trening-centar je bio poznat kao Južni kompleks. Južni kompleks je bio kapija Sevemog kompleksa - ujedno i njegov kontrolni punkt: nešto kao citadela opkoljena šancem sa svih strana, do koje je moglo da se dođe samo preko jednog pokretnog mosta. Osoba koja ne bi prošla inspekcije i preglede u Južnom kompleksu nikada nije mogla ni da baci pogled na Severni kompleks taj pokretni most se za nju nikada nije spuštao. Motocikl je nastavio svojim putem, pre nego što je na kraju stigao ispred zgrade od crvene cigle, potpuno prekrivene puzavicama. Predivan miris kuvanog jela koji je dolazio odatle ukazao je Žungu Ðindženu da se verovatno radi o kantini. Ćopavi Dženg je jeo unutra, i kada je spazio Ðindžena kroz prozor, ustao je i izašao napolje, držeći i dalje zemičku u ruci. Trpezarija je bila puna svih vrsta ljudi - tu su bili i muškarci i žene; mladi i stari. Bilo je onih koji su nosili vojne uniforme, neki su imali obična odela, a neki od njih su čak nosili i policijske uniforme. Tokom vremena koje je proveo u trening-centru, Žung Ðindžen je pokušavao da shvati o kakvoj jedinici se radi. Kako je bila organizovana? Da li je u pitanju bila vojna jedinica ili jedinica lokalne vlade? Dok je gledao prizor pred sobom, bio je potpuno zbunjen. Pomislio je: „Ovo mora da je neka od specifičnosti Specijalne jedinice. Zapravo, u svakoj specijalnoj jedinici, u svakoj tajnoj organizaciji, normalno je da bude mnogo neobičnih događanja. Tajnost je ovde u samom središtu. Ona je sveprisutna, kao muzika koja se čuje u vazduhu." Ćopavi Dženg ga je proveo kroz glavnu trpezariju, a onda gaje odveo u odvojenu sobu. Tu je već bio postavljen sto za doručak. Bilo je tu mleka, jaja, punjenih zemički, običnih zemički, a bilo je i nešto od priloga. „Sedi“, rekao je Ćopavi Dženg. Ðindžen je seo i počeo da jede. „Pogledaj napolje", rekao je Ćopavi Dženg. „Oni nisu dobili tako kvalitetnu hranu 101
BU&CW
kao ti; a za piće imaju jedino pirinčanu vodu." Ðindžen je podigao glavu i pogledao. Svi ljudi van sobe su imali zdele u rukama, a on je imao šolju. U njegovoj šolji je bilo mleko. „Da li znaš zašto je to tako?", pitao je Ćopavi Dženg. „Da li je to neka vrsta posebne dobrodošlice?" „Ne, nije. To je zato što je tvoj posao mnogo važniji od njihovog." Kada je završio doručak, Žung Ðindžen je počeo da radi ono čemu će posvetiti ostatak života: kriptografiju. Međutim, u času o kome govorimo, nije znao da će mu biti namenjeno da se bavi ovom tajnom i tužnom profesijom. U trening-centru je dobijao neobične instrukcije - na primer, njegovi instruktori su tražili od njega da se upozna sa istorijom, geografijom, spoljnopolitičkim odnosima, sa nosiocima vlasti u najvažnijim državnim institucijama, vojnom moći, vojnim instalacijama, odbrambenim kapacitetima i sa mnogim drugim osobenostima X zemlje - morao je čak da čita i biografije izvesnog broja važnih vladinih i vojnih figura te zemlje. Zbog svega toga je bio veoma radoznao kakav će mu biti posao. Prva pomisao mu je bila da će istraživati tajno oružje koje je X zemlja razvila za neke posebne vojne ciljeve. Kasnije je razmišljao da će se možda priključiti nekom mislećem delu Narodne oslobodilačke armije, recimo kao sekretar nekog višeg vojnog oficira. Posle toga, mislio je, postaće možda nekakav vojni ekspert. Potom je razmišljao o mnogo drugih profesija i sve su one bile ekstremno neprijatne: vojni instruktor koga će poslati s one strane okeana; vojni ataše pri nekoj ambasadi u inostranstvu; špijun, i tako dalje. Razmišljao je o svim vrstama važnih i neobičnih zanimanja koja bi mogli da mu namene, ali nikada nije ni pomislio na mogućnost da postane kriptograf. To zaista i nije posao, to je konspiracija: to je zamka postavljena unutar konspiracije.
102
BU&CW
5.
Ako ćemo pravo, u početku ni ljudi koji su bili u Jedinici 701, onda baziranoj u podnožju planine nedaleko od predgrađa izvesnog grada u Kini, nisu shvatali kakva velika budućnost čeka Žunga Ðindžena. Ili možete slobodno da kažete da baš i nisu bili naročito impresionirani njegovim poslom. Radio je na usamljeničkom i prilično teškom poslu - na dekripciji šifara, za koju vam osim treninga, iskustva i genijalnosti treba i sreća koja dolazi daleko iza zvezda. Ljudi u Jedinici 701 govorili su da je savršeno moguće da nekako uhvatite tu sreću koja dolazi daleko iza zvezda, ali da za to morate visoko da podignete ruke svako jutro i svako veće tačno u ono vreme kada crni dim počinje da kulja iz grobova vaših predaka. Kada je došao, Žung Ðindžen nije ovo shvatao; ili ga jednostavno nije bilo briga. Čitave dane je provodio čitajući gomile knjiga koje nisu imale veze ni sa čim - na primer, gurnuo bi nos u primerak Kompleta matematičkih zagonetki na engleskom ili u neku hrpu prašnjavih starih knjiga spojenih kanapom, kojima se nisu videli naslovi. Činilo se da mu dani prolaze u potpunoj tišini. Očigledno je bio usamljen (nije bio snob i nije bio arogantan), ali nije rekao ništa značajno, sugestivno ili na neki način izuzetno inteligentno (zapravo, on je vrlo malo govorio), a nije pokazivao ni znake velike genijalnosti ni velikih stvaralačkih moći. Ljudi su zaista počeli da sumnjaju u njegove sposobnosti i u njegovu sreću. Što je još gore, niko nije dovodio u pitanje njegovu potpunu nezainteresovanost za sam posao - kao što smo već i pomenuli, obično su ga viđali sa nosom zabijenim u neku knjigu koja nije imala nikakve veze s onim što je navodno trebalo da radi. To je bio samo početak, prvi znak da nije prilježan na poslu, a drugi znak nije bio mnogo daleko. Jednog popodneva je Žung Ðindžen napustio trpezariju posle ručka i po običaju je uzeo knjigu i otišao u šetnju šumom. On se po podne nije odmarao ali takođe nije ni radio prekovremeno - sve slobodno vreme koje je imao provodio je obično čitajući u tišini, u nekom uglu gde nikome nije smetao. Severno krilo kompleksa bilo je podignuto na obroncima planine. Širom kompleksa je tu i tamo bilo nedirnutih delova šume i on je često išao do jednog od tih poteza borove šume, koji je bio zgodno lociran udesno od glavnog ulaza u pećine u kojima je radio. Nezavisno od toga, drugi razlog zbog kog je odabrao ovaj šumarak kao svoje omiljeno šetalište jeste taj što je voleo miris borovine koji ga je; podsećao na miris medicinskog sapuna. Neki ljudi nisu voleli taj smolasti miris, ah on je uživao u njemu. Njegova naklonost i ljubav prema ovom mirisu kao da su bili usko vezani s njegovom zavisnošću od duvana, pošto je mnogo manje pušio otkad je šetao tom borovom šumicom. Tog dana, čim je ušao u šumu, čuo je zvuk grančica na zemlji koje se lome, što je bio znak da neko prilazi. Bio je to neki čovek u pedesetim godinama. Izgledao je veoma skromno kada je pitao da li zna da igra topovski šah, a iskren pozivajući osmeh zaigrao mu je na licu. Žung Ðindžen je klimnuo glavom a čovek je izvukao tablu i figure i pitao ga 103
BU&CW
da li bi sada voleo da odigra jednu partiju. Žung Ðindžen nije želeo da igra - hteo je da čita svoju knjigu, ali mislio je da bi bilo ružno da to kaže čoveku u lice; bilo bi nepristojno da ga odbije, tako da je opet klimnuo glavom. Iako je prošlo već nekoliko godina kako nije igrao, stekao je izvesno iskustvo u ovim igrama sa Janom Lisejvičem - većina ljudi ne bi mogla da ga pobedi u ovoj igri. Ovaj čovek nije bio većina ljudi - njih dvojica su ubrzo shvatih da je onaj drugi dobar igrač i da će i jednom i drugom biti veoma teško da poraze protivnika. Posle toga je čovek često dolazio da igraju šah. Dolazio je po podne, dolazio je uveče - ponekad je sa šahovskim priborom čekao pored ulaza u pećinu ili ispred vrata trpezarije, da bi bio siguran da će ga uhvatiti kada ovaj bude prolazio. Izgledalo je gotovo kao da ga proganja. Ovo je osiguralo da sada svi znaju da je igrao šah sa luđakom. U jedinici 701 svi su znali za luđaka koji je voleo da igra šah. Pre oslobođenja bio je najbolji student na matematičkom fakultetu Univerziteta Suen Jatsen, a onda ga je, nakon što je diplomirao, regrutovala vojska Kuomintanga i poslala u Indokinu, gde je radio u njihovoj kriptografskoj jedinici koja se tamo nalazila. Uspeo je da probije veoma sofisticiranu vrhunsku japansku šifru, što ga je proslavilo u svetu kriptografije. Kasnije je, nezadovoljan time što je Čang Kaj-šek rešio da zemlju uvede u drugi građanski rat, uspeo tajno da napusti vojsku i da se zaposli kao nadzornik u elektrodistribuciji u Šangaju, ali pod drugim imenom. Posle oslobođenja, Jedinici 701 je trebalo mnogo vremena i muke da shvate šta se dogodilo s njim i da ga pronađu; pozvali su ga da se vrati. Uspeo je da probije izvestan broj američkih šifara srednjeg nivoa, što gaje proizvelo u daleko najboljeg kriptografa koga su ikada imali. Pre dve godine, kod njega se na nesreću razvila šizofrenija - preko noći se od heroja koga su svi poštovali pretvorio u luđaka koga su se svi plašili. Kada bi ugledao nekoga, odmah je počinjao da ga psuje, vikao je i vrištao; ponekad je i udarao ljude. Ovaj vid akutne šizofrenije, posebno kada je povezana sa nasilnom reakcijom kod pacijenta (a koja se inače zove paranoidna šizofrenija), ima prilično visok stepen uspešnog lečenja. Međutim, zbog toga što je znao suviše važnih tajni, niko se nije usuđivao da potpiše naredbu da ga pošalju u bolnicu. Umesto toga, njega su lečili na klinici koja je bila uz Jedinicu 701. Lekari koji su tu radih bili su hirurzi; imali su jedan kratak seminar o različitim terapeutskim metodima, koji su im održali eksperti sa strane, i čitava stvar nije tekla baš najbolje. Priučeni hirurzi uspeli su nekako da ga smire, ah je već sve bilo otišlo predaleko - osim opsesije igranja šaha, izgledalo je da on ne razmišlja ni o čemu drugom. Zapravo, nije ni mogao da razmišlja o nečem drugom. Jednostavno je od paranoidnog šizofrenika postao katatonični šizofrenik. Zapravo, nije ni znao da igra topovski šah sve dok se nije razboleo, ali kada je napustio bolnicu, postao je veoma dobar igrač. Igru je naučio od jednog lekara. Prema onome što su kasnije rekli stručnjaci, čitav problem se stvorio kao rezultat činjenice da gaje doktor naučio da igra topovski šah u ranoj fazi oporavka. I kao što su stručnjaci rekli, kada neko dugo gladuje, ne možeš odmah da mu daš potpun obrok Kada je u pitanju ovakva bolest i kada pacijent počinje da se oporavlja, ne bi trebalo da svoju punu inteligenciju koncentriše na jedan objekat - a ako se to dogodi, verovatno kasnije neće moći da skrene pažnju i koncentraciju s tog objekta. Naravno, ne postoji nijedan valjani razlog koji bi naterao hirurga da ovako detaljno poznaje lečenje psiholoških problema; on je voleo da igra topovski šah i često je igrao ovu igru sa svojim pacijentima. Jednoga dana, kada je video da šizofrenik izgleda shvata poteze i kretanje figura na tabli, pomislio je da je to sigurno znak da mu je bolje i da počinje da se opravlja, tako da je počeo i s njim da igra ovu igru. Mislio je da na taj način samo još više pomaže čovekov oporavak, ali u suštini se sve to katastrofalno završilo: pretvorio je velikog kriptografa, koji bi se možda u potpunosti oporavio od nervnog sloma koji je imao, u luđaka koji bi samo da 104
BU&CW
igra šah. Ukratko, ovo je bio neuspeh medicinske nege u Jedinici 701, ali se postavlja pitanje da b su oni uopšte imali drugog izbora? Ljudi ovako ili onako moraju da se probijaju kroz život - ako stvari idu dobro, to je zato što imate sreće; ako stvari idu loše, koga za to da optužite? Nikoga ne možete da optužite. Ako biste u ovom slučaju nekoga da krivite, trebalo bi kriviti taj prokleti posao kojim se čovek bavio; krivica je u činjenici da je ovaj čovek znao suviše tajni. Zaista je znao previše najstrože čuvanih informacija, što je dovelo dotle da će ostatak života provesti u ovom podnožju planine, sa zauvek oštećenim umom. Ljudi su govorili da se i dalje videlo koliko je bio pametan pre nego što se razboleo samo ako odigrate koju partiju topovskog šaha s njim, ali sve ostalo vreme njegova inteligencija je bila kao inteligencija nekog psa. Ako počnete da vičete na njega, on će pobeći; ako mu se nasmešite, on će poslušno izvršiti svaku vašu komandu. Nije imao šta da radi, pa je svakoga dana lutao po Jedinici 701 kao sirota mala izgubljena duša. A sada je ta duša pronašla Žunga Ðindžena. Žung Ðindžen nije pokušavao da ga otera, kao što su to radili neki drugi ljudi. Bilo je veoma lako primorati ga da vas ostavi na miru; samo je trebalo da povisite glas i strogo mu naredite nekoliko puta šta treba da uradi. Žung Ðindžen to nije radio; on ga nije izbegavao, nije vikao na njega, čak nije ni gledao u njega. Odnosio se prema njemu kao i prema svima ostalima - ni toplo ni hladno; veoma jednostavno, kao da ga uopšte nije bilo briga. Zbog toga je luđak neprestano dolazio da ga traži, i nije ga ostavljao na miru; hteo je uvek da odigraju još jednu partiju šaha. Još jedna partija šaha! I još jedna partija šaha! Ljudi nisu bili sigurni da li je Žungu Ðindženu žao luđaka i da li zbog toga zajedno igraju šah, ili je to bilo zbog toga što on poštuje veštine ovog drugog. Što u suštini uopšte i nije bilo važno - poenta je u tome što kriptograf uopšte ne bi trebalo da ima vremena da igra šah. Činjenica je da je luđak postao takav zato što je bio suviše opsednut šiframa one su ga izludele na isti način kao što će balon u koji neprestano upumpavate vazduh u jednom času eksplodirati. Kada su ljudi videli da Žung Ðindžen gubi vreme igrajući šah umesto da se koncentriše na kriptografiju, pomislili su da ili nije hteo da radi ovu vrstu posla, ili da je i on bio samo još jedan luđak, koji je zamislio da će dešifrovati sve tajne kodove na svetu tako što će pomerati figure na šahovskoj tabli. Da li nije hteo da radi ovaj posao ili jednostavno nije mogao da ga radi? Uskoro će sve neverne tome dobiti neoboriv dokaz da je Žung Ðindžen upravo u ovoj drugoj kategoriji. A taj dokaz je u formi pisma stigao od Jana Lisejviča.
105
BU&CW
6.
Sedam godina ranije, kada je profesor Jan Lisejvič uspeo da izvede iz zemlje porodicu svoje žene i da ih odvede u X zemlju, gde su mogli da započnu nov život, sigurno nije ni pomišljao da će te proklete ljude morati ponovo da vraća nazad. A nije imao drugog izbora: nikako nije mogao da se izvuče iz toga pregovorima ili ubeđivanjem. Njegova tašta je po prirodi bila jedna veoma zdrava žena, ali zbog preseljenja u potpuno drugačiju, stranu zemlju i rastuće nostalgije za rodnim krajem, njeno zdravlje se brzo urušavalo. Kada je shvatila da se sve izvesnije suočava sa ozbiljnom mogućnošću da će umreti daleko od domovine, ona je svom snagom Kineskinje koja umire zahtevala da ode kući i da tamo umre. A gde je bila kuća? U Kini! Pola oružja koje je imala X zemlja bilo je okrenuto prema Kini. Kao što ste verovatno i sami shvatili, nije mu baš bilo lako da zadovolji zahteve svoje tašte. Zapravo, to je bilo toliko teško da je Jan Lisejvič u početku jednostavno odbio da uopšte razgovara o toj ideji. Međutim, njegov tast je otkrio još jednu samoubilačku crtu svog karaktera - proti vrečnu zavidnoj reputaciji svoje porodice - pošto je stavio nož pod vrat i počeo da preti da će izvršiti samoubistvo. U tom trenutku je Lisejvič shvatio da je uhvaćen u užasnu zamku; nije imao izbora do da ispuni zahteve starog nasilnika. Bilo je takođe savršeno jasno da je njegov tast pribegao ovakvom ekstremnom potezu prilikom kog je bio spreman da rizikuje i sopstveni život - zato što je zahtev njegove žene bio isti kao onaj koji je on planirao da iznese jednog dana. Nož koji je stavio pod vrat bio je tu da bi svom zetu rekao da će, ako preživljavanje znači da je osuđen da umre u inostranstvu, radije sebe odmah ubiti, tako da može da bude sahranjen sa svojom ženom u Kini. Istinu govoreći, Janu Lisejviču je bilo veoma teško da shvati ovu čudnu odlučnost starog kineskog džentlmena, ali činjenica da on to nije shvatao uopšte nije bila važna. Kada je nož pod grlom i kada deluje da će se scena krvoprolića odigrati svakog časa, da li je uopšte bitno shvatate li vi nešto ili ne? Nemate izbora nego da uradite ono što ta osoba želi; ako ne shvatate da to morate da uradite, to opet morate da uradite; ako mislite da je to užasno, opet morate to da uradite; i ono što je još važnije, to morate lično da uradite. S obzirom na neprekidnu baražnu vatru propagande pod kojom su živeli, njegova porodica (uključujući i ženu) bila je veoma zabrinuta da se on možda neće živ vratiti odande. Bez obzira na sve, tog proleća je Jan Lisejvič poveo avionom svoju taštu do njenog rodnog grada, a onda su prešli na voz da bi konačno završili u automobilu. Priča dalje teče tako što je njegova stara tašta bila ubačena u kola iznajmljena da je odvedu u rodni grad, i tu je širom otvorila oči kada je čula da vozač govori akcentom njenog rodnog kraja, da bi onda mirno zatvorila oči zauvek. Šta to znači kada ljudi kažu da život visi o koncu? Da život visi o koncu. Glas vozača koji je govorio dijalektom njenog 106
BU&CW
rodnog kraja bio je za nju poput noža. Nož je zasekao i konac o kome je visio njen život odlebdeo je nošen vetrom. Na svom putu, Jan Lisejvič je morao da prođe kroz S Grad. To nije značilo da će mu biti dopušteno da poseti i N Univerzitet. Sve vreme puta bio je pod strogim okom čuvara i imao je velike restrikcije - ne znam da li je njih uvela kineska vlada ili X zemlja, ah u svakom slučaju, njega su svuda pratila dva pratioca: jedan je bio Kinez, a drugi je bio iz X zemlje. Izgledalo je kao da je ovaj trio bio uvezan - vukli su ga uokolo uvek između sebe. Kuda će ići i koliko brzo će tamo stići zavisilo je u potpunosti samo od njih - kao daje bio robot, ih neka vrsta nacionalnog blaga. Činjenica je daje on bio samo matematičar, ili je bar tako stajalo u njegovom pasošu. Ovakvi uslovi su, ako pažljivo poslušamo ono što ima da kaže Gazdarica Žung, bili posledica istorijskih okolnosti...
(Transkript intervjua sa Gazdaricom Žung) Dobro znate kakvi su bili naši odnosi sa X zemljom u to vreme: nije baš bilo nekog naročitog poverenja - da ne kažem da smo bili neprijatelji. Najmanji pokret bilo koje od dveju strana smatrao se dokazom agresivnih namera. Nikada nisam ni pomišljala da bi Janu Lisejviču mogli da dozvole da se vrati, pa se zato ne bih mnogo obazirala na to što mu nije bilo dopušteno da priđe ni blizu N Univerziteta. To je značilo da sam morala da odem i da ga posetim u hotelu. Kada smo se sreli tamo, bilo je kao da posećujem nekog kriminalca u ćeliji - nas dvoje smo sedeli i razgovarali i svako od nas dvoje je imalo po dva čoveka pored sebe, sa svake strane po jednog, koji su slušali šta govorimo i pravili zabeleške o svemu što smo govorili - svaka rečenica je morala da bude jasno izgovorena tako da sva četvorica mogu da je čuju. Hvala bogu pa su sva četvorica govorila oba jezika ili bi u suprotnom bilo nemoguće da otvorimo usta - odmah bi nas optužili da smo špijuni ili tajni agenti; sve što bismo govorili bilo bi protumačeno kao obaveštajni rad. Bilo je to veoma posebno vreme, u kome su Kinezi koji bi se susreli sa ljudima iz X zemlje ove tretirali kao da nisu ljudska bića: oni su bili đavoli, naši najomraženiji neprijatelji - i najmanja sitnica je mogla da bude dokaz zlih namera i da se protumači kao dokaz zlih namera, štrcanje otrova, pokušaj da se drugi ljudi pošalju u smrt. Zapravo, Jan Lisejvič nije hteo da se vidi sa mnom nego sa Džendijem. Kao što već znate, u to vreme je Džendi već bio napustio Univerzitet i otišao ko zna kud. Ni ja nisam mogla da ga vidim, a kamoli profesor Lisejvič. Kada je ovo čuo, Lisejvič je po želeo da se vidi sa mnom; ne sumnjam daje razlog tome bio taj što se nadao da će od mene dobiti više informacija u vezi s onim što se dogodilo Džendiju. Bilo je to veoma jednostavno i očigledno: on je prestao da radi na problemu veštačke inteligencije i otišao je da radi nešto drugo. Bila sam iznenađena Lisejvičevom reakcijom kada sam mu ovo saopštila izgledao je potpuno užasnuto. U početku nije mogao ništa smisleno da kaže, a onda je nakon poduže tišine rekao: „Užasno!" Bio je toliko ljut da mu je lice postalo jarkocrveno; jednostavno nije mogao da sedi na stolici. Počeo je da šeta gore-dole po sobi, ponavljajući neprestano koliko su bili impresivni rezultati Džendijevog istraživanja veštačke inteligencije i kako bi sigurno postigao i veće prodore da mu je bilo dopušteno da nastavi sa svojim radom. Rekao je: „Video sam nekoliko radova u kojima je bio jedan od autora. I mogu da vam kažem da su na ovom polju oni već dostigli standarde internacionalnih istraživanja. Prekinuti nešto takvo usred posla... kako je to tužno i poražavajuće!“ „Ponekad stvari ne funkcionišu onako kako bismo želeli...“ „Da li to znači da je Ðindžen regrutovan u neku vladinu jedinicu...?“ 107
BU&CW
„Veoma je verovatno." „I šta tamo radi?“ „Ne znam." Nastavljao je da postavlja pitanja, a ja sam nastavljala da odgovaram da ne znam. Na kraju je rekao: „Ako su moje pretpostavke tačne, Ðindžen verovatno trenutno radi u nekoj ustanovi koja je na vrhunskom bezbednosnom nivou?" Ja sam opet ponovila ono što sam već rekla: „Ne znam." I to je bila istina - zaista nisam znala. Zapravo, čak ni danas ne znam u kojoj je i kakvoj jedinici zapravo radio, gde je bio i šta je tamo bio njegov posao. Možda vi to znate, ali sad i ne očekujem da mi to kažete. Za mene je to bila Džendijeva tajna, ali preko toga i iznad toga, tajna naše zemlje. Svaka zemlja i svaka vojska imaju svoje tajne: tajne organizacije, tajno oružje, tajne... toliko ih je da im je teško uvek dati pravo ime. Kako neka zemlja može da preživi bez svojih tajni? Možda i ne može. Kao neki ledeni breg: da nema onaj deo koji je sakriven pod vodom, kako bi mogao da preživi? Ponekad pomislim da nije u redu tražiti od nekoga da decenijama čuva tajnu od svojih najbližih rođaka i najboljih prijatelja - ih možda da nešto krije čitavog života. Ah da nije tako, možda vaša zemlja ne bi preživela, ili bi bar bila u ozbiljnoj opasnosti. Ni to, takođe, ne bi bilo u redu. Po meni, izgleda kao da jedna strana ipak preteže u korist druge. Godinama sam razmišljala na ovaj način. Mislim da je jedino takvo razmišljanje moglo da me dovede dotle da osećam kako mogu da shvatim odluke koje je Džendi doneo. U suprotnom bi moj život s Džendijem izgledao kao san, kao budno sanjanje, mesečarenje, san u snu, dug i neobičan san, koji bi čak i on, koji je dobar u tumačenju onoga što drugi ljudi vide sklopljenih očiju u pomrčini noći, teško mogao da shvati... (Kraj) Tokom ovog susreta sa Gazdaricom Žung, Jan Lisejvič je neprestano ponavljao da je trebalo da kaže Džendiju da ignoriše, koliko god je to moguće, sve druge izazove ispred sebe i da se vrati radu na izučavanju veštačke inteligencije. Nakon što su se pozdravili, Lisejvič je gledao kako Gazdarica Žung odlazi. Iznenada je odlučio da sam napiše pismo Ðindženu. Shvatio je da nema načina da direktno stupi u vezu s Ðindženom, tako da je povikao za Gazdaricom Žung i od nje zatražio Ðindženovu adresu. Gazdarica Žung je pitala svog pratioca da U srne da mu da adresu, a on je dao odobrenje, tako da je ona profesoru saopštila Ðindženovu adresu. Te večeri je Lisejvič napisao kratko pismo Ðindženu. Pošto ga je prvo pokazao svom pratiocu, a onda Kinezu, i pošto je od obojice dobio dopuštenje da ga pošalje, spustio je pismo u poštansko sanduče. Pismo je uobičajenim putem stiglo u Jedinicu 701. Da li će Ðindžen moći da ga pročita ili ne zavisilo je isključivo od sadržine pisma. Budući da je u pitanju bila ustanova pod javnim režimom bezbednosti, partija je kontrolisala i pregledala čak i lična pisma bila je to samo još jedna od stvari zbog koje je ovo bila specijalna jedinica. U svakom slučaju, kada su ljudi u timu zaduženom za bezbednost otvorili Lisejvičevo pismo, u početku su bih potpuno zbunjeni, s obzirom na to da je pismo bilo u potpunosti napisano na engleskom. Bilo je to potpuno dovoljno da ih razbudi i da ovu prepisku shvate veoma ozbiljno. O pismu je odmah obavešten vođa tima, koji je od zvaničnih vlasti tražio da mu obezbede što tačniji prevod. Originalni tekst bio je napisan na čitavom listu papira, ali kada je preveden na kineski, nije bio duži od par redova. Tekst je glasio: 108
BU&CW
Dragi Ðindžene, Vratio sam se u Kinu po zahtevu svoje tašte, tako da se u ovom trenutku nalazim u prestonici provincije. Rečeno mije da si napustio Univerzitet i da si sada angažovan na drugoj vrsti posla. Ne znam šta ti to sada radiš, ali po nivou tajnovitosti koja te okružuje (uključujući i ovu adresu koju su mi dali) siguran sam da si angažovan na nekom veoma važnom poslu za neku bezbednosnu, tajnu ustanovu, kao što sam i ja bio pre nekih dvadesetak godina. Iz saosećanja i ljubavi prema svom narodu, pre dvadeset godina sam napravio užasnu grešku i prihvatio misiju koju mi je poverila određena zemlja [budući daje Lisejvič bio Jevrejin, ovo mora da se odnosi na državu Izrael]. Može se slobodno reći da mi je ta misija uništila život. S obzirom na sopstveno iskustvo i na to koliko te poznajem, veoma sam zabrinut zbog situacije u kojoj se nalaziš. Poseduješ izuzetno oštru inteligenciju, ali ona je takođe i veoma nežna i krhka; za tebe bi bilo katastrofalno kada bi se nalazio u situaciji u kojoj bi bio pod pritiskom i kontrolom. Već si postigao zadivljujuće rezultate u svom istraživanju veštačke inteligencije; kada bi nastavio, siguran sam da bi te na tom putu čekala velika slava! Ne bi smeo da dopustiš da te odvedu na neki drugi put. Ako je to uopšte moguće, nadam se da ćeš poslušati moj savet i da ćeš se vratiti svom izvornom poslu! Jan Lisejvič 13. mart 1957. Hotel „Prijateljstvo" u glavnom gradu provincije. Bilo je potpuno jasno da se sadržaj ovog pisma direktno odnosio na način na koji je Žung Ðindžen reagovao kada su ga regrutovali u Jedinicu 710. Upravo tada su ljudi (ili bar odgovorni direktori ovog projekta) uspeli da shvate zašto je Žung Ðindžen izgledao kao da se kloni posla zbog koga su ga doveli; neko ga je nagovarao da se vrati svom prvobitnom polju istraživanja. Inostrani profesor Jan Lisejvič!
109
BU&CW
7.
Na kraju je ispalo da, zbog „nezdravog sadržaja" ovog pisma, Žungu Ðindženu nije bilo dozvoljeno da ga pročita. U Jedinici 701 postojalo je jedno pravilo: ne postavljajte zabranjena pitanja, ne razgovarajte o zabranjenim temama, ne pokušavajte da saznate nešto o zabranjenim stvarima. U meri u kojoj se to ticalo partije, što manje ovakvih pisama, to bolje - ona ionako samo izazivaju nevolje. Partija je svakako morala već suviše mnogo stvari da krije od sopstvenog naroda. Na kraju se pokazalo da ovaj jednostavan način rešavanja problema trpanjem pod tepih nije funkcionisao kada je u pitanju bio Žung Ðindžen. Mesec dana kasnije tim za nadgledanje dobio je još jedno pismo od Lisejviča. Ovoga puta, ono je stiglo čak iz X zemlje. X zemlja, kako je to sve bilo osetljivo! Kada su ga otvorili, ispostavilo se da je i ovo pismo napisano na engleskom. Pogledavši potpis, odmah su shvatili da je to još jedna poruka koja stiže od Jana Lisejviča. Ovo pismo je bilo dosta duže od prethodnog. U njemu je još jednom Lisejvič pokušao da ubedi Ðindžena da se vrati svojim prvobitnim istraživanjima, i u njemu je izrazio još veće žaljenje od onoga koje je imao u prethodnom pismu. Pismo je počeo diskusijom o različitim radovima koje je pročitao u matematičkim časopisima, a koji su se ticali najnovijih istraživanja na polju veštačke inteligencije, ali onda je (kao da se vraća na glavni predmet razgovora) rekao: San me je naterao da ti napišem ovo pismo. Da budem iskren, poslednjih nekoliko dana pitao sam se šta sad radiš i kakvu su ti nagradu ponudili za to (ili pod kakvim si pritiskom) da si morao da doneseš takvu zapanjujuću odluku. Sinoć si se pojavio u mojim snovima da bi mi rekao da radiš u tajnoj ustanovi u svojoj zemlji i da si postao kriptograf Uopšte ne znam zašto sam sanjao ovaj san; niti imam dovoljno znanja ni iskustva da bih mogao da interpretiram ono što sam iskusio u snovima i vezu onoga što sanjam sa stvarnim događajima - možda je to bio samo san koji ništa ne znači. Nadam se da je samo to u pitanju; daje sve to samo san. Međutim, verujem da ovaj san u isti mah predstavlja i moja nadanja, ali i strahove koje imam za tebe - zabrinut sam daje tvoj genij zaokupljen pogrešnom vrstom pažnje i da će te prinuditi da se baviš ovim poslom. Šta god da se dogodif ne bi smeo na ovo da pristaneš. Zašto sve ovo govorim? Postoje dva razloga. 1. Priroda kriptografije U današnje vreme se mnogi matematičari nalaze u svetu kriptografije, te mnogi ljudi počinju da tvrde daje ona postala posebna nauka; kao rezultat svega toga mnogi su se priključili ovom polju, a neki od njih su završili tako što su mu žrtvovali i sopstveni život. Ništa od onoga što su svi oni učinili nije uticalo da promenim svoje mišljenje o šiframa; na osnovu mog iskustva, bez obzira na to da li govorimo o konstrukciji šifara ili njihovom razbijanju, one su fundamentalno antinaučne, antiintelektualne; one su otrov koji je čovečanstvo izmislilo da bi uništilo nauku; šifre su zavera protiv ljudi koji rade na njima.
110
BU&CW
Da bi radio u kriptografiji, potrebna ti je inteligencija, ali to je đavolja inteligencija; svaki uspeh koji postigneš na tom polju prisiljava druge ljude da dostignu veći nivo zla, da postanu još suroviji i nemilosrdniji. Šifre su neka vrsta skrivenog ratovanja, ali je u ovoj bici besmisleno pobeđivati, zato što se time ništa ne dobija. 2. Tvoj karakter Kao što sam ranije rekao, ti imaš veoma oštru ali i osetljivu, krhku inteligenciju, kao što imaš i opsesivnu ličnost - to su klasični znaci koji ukazuju na izuzetnog naučnika, ali oni istovremeno govore i da si fundamentalno neprikladan da se baviš kriptografijom. Rad u potpunoj tajnosti podrazumeva i dosta pritiska; to znači da moraš da potisneš sopstvenu ličnost i da se u potpunosti posvetiš poslu - da li misliš da to možeš da uradiš? Siguran sam da ne možeš, zato što umeš odjednom da budeš suviše povredljiv i suviše tvrdoglav jednostavno, nisi dovoljno izdržljiv i otporan. Ako nisi veoma oprezan, ovaj posao može da te slomi! Moraš, zbog sebe samog, da znaš pod kojim okolnostima ljudi razvijaju svoje ideje. To se događa kada su opušteni, kada njihove misli slobodno lutaju, kada pred njih nisu postavljeni nikakvi zahtevi. Ali od trenutka kada prvi put budeš zaronio u kriptografiju, bićeš žestoko ograničen; tvoje aktivnosti te biti kontrolisane sa svih strana u interesu državne bezbednosti - bićeš pod velikim pritiskom. Ovde je od posebne važnosti da razmisliš o tome šta je to tvoja zemlja. Ja sam se često pitao šta je moja zemlja? Da lije to Poljska? Ilije to Izrael? Je li, možda, Engleska? Ili Švajcarska? Ili je to Kina? Ili je X zemlja? Sada sam konačno shvatio da, kada ljudi govore o „svojoj zemlji“, oni misle na svoje rođake, prijatelje, na svoj jezik, na most koji prelaze kada idu na posao, na potok koji teče pored njihove kuće, na šume, staze i puteve, na onaj blagi vetar koji duva sa zapada, na cvrkut ptica, na sviće koji svetle noću, i na sve ostalo tome slično - ne misle na određeni komad zemlje određen granicama, ali ni na objekat rada neke nacionalističke partije, kao ni na grupu demagoga koji upravljaju. Iskreno govoreći, ja dosta poštujem zemlju u kojoj živiš, zato što sam tu proveo najsrećnije trenutke svog života. Govorim kineski; tu imam mnogo prijatelja i mnogi članovi moje porodice su tu, uključujući i one za koje s tugom mogu da kažem da su mrtvi. Zahvaljujući mojoj porodici i prijateljima koji su tamo - i onima koji su živi i onima koji su umrli - imam pregršt sećanja koja su neraskidivo vezana za tu zemlju. Na mnogo načina bi moglo da se kaže daje ta zemlja - Kina - takođe i moja zemlja, ali to ne znači da želim da zavaravam sebe ili da tebe lažem. Da ti nisam rekao sve ovo, da ti nisam predočio ograničenja tvog trenutnog položaja i opasnosti s kojima ćeš morati da se suočiš, onda bih te zaista lagao. Iako je izgledalo da je ovim pismom Lisejvič porušio za sobom sve mostove, za manje od mesec dana stiglo je i treće pismo. Ovog puta je bio izuzetno ljut i jasno i glasno se žalio što mu Ðindžen ne odgovara; očigledno je imao sopstveno mišljenje o tome zašto se to događa: Ako mi ne odgovoriš, to samo jasno pokazuje da si duboko upleten u ovaj posao - u dešifrovanje šifara.
Bilo je sasvim lako shvatiti njegov način zaključivanja: ćutnja = slaganje = prihvatanje. Kasnije u pismu on pokušava da kontroliše emocije, i zato detaljnije objašnjava 111
BU&CW
svoje rezone. Evo šta je rekao:
Ne znam zašto, ali svaki put kada pomislim na tebe, osećam kao da mi srce prolazi kroz mašinu za mlevenje mesa - osećam se potpuno bespomoćno. Svako u životu za nečim žali; možda si ti ono zbog čega ja žalim. Ðindžene, dragi moj Ðindžene, šta se to dogodilo pa toliko brinem za tebe? Molim te, reci mi samo da nisi upleten u kriptografiju - toliko me to brine da zbog toga imam noćne more. Sa tvojom genijalnošću, sa oblasti istraživanja koju si odabrao, sa tvojim dugim ćutanjem - sve više sam zabrinut daje moj san tačan. Šifre su prokleta stvar. One su vrlo osetljive, ljude koji ih samo dotaknu odmah primaknu sebi i drže ih u zagrljaju - to je nešto poput zatvorske kazne; one mogu da te bace na dno mračne rupe i da tamo zaborave na tebe! Dragi Ðindžene, ako je to istina, onda moraš bar u jednom da me poslušaš; ako imaš mogućnosti da odeš: beži! Ako ti je ponuđena i najmanja mogućnost da se izvučeš, ne oklevaj ni časa: beži! A ako ipak nemaš mogućnosti da se vratiš, onda bar moraš da zapamtiš sledeći savet: možeš da radiš na bilo kojoj šifri koju treba da provališ, ali ne smeš nikada, nikada ne smeš da radiš na PURPURU. PURPUR je bila najteža šifra koju je Jedinica 701 trebalo da razbije. Kolale su glasine da je jedna verska organizacija potrošila mnogo novca (da ne pominjemo gangsterske metode) da bi laskanjem i pretnjama uspela da pridobije jednog vrsnog matematičara da za njih napravi ovu šifru. Nakon što je razvio ovu šifru, a zato što je podrazumevala mnogo proceduralnih koraka, zato što je bila toliko teška, zato što je bilo mnogo internih šifara uključenih u glavni metod enkripcije, zato što je bila toliko prokleto komplikovana, zato što je bila toliko tajanstvena i volšebna, njeni novi vlasnici nisu imah ideju kako i za šta daje koriste, pa su je na kraju prodali X zemlji. U jednom trenutku, to je bila najviša višeslojna šifra koju su upotrebljavali u vojsci X zemlje, pa je samim tim to postala i šifra koju je Jedinica 701 najpre htela da razbije. Tokom poslednjih nekoliko godina, genijalci u kriptografskom odeljenju Jedinice 701 razbijali su glavu oko toga; radili su toliko naporno, toliko su patili, razmišljali o njoj i danju i noću, i budni i dok spavaju, da je jedini rezultat bio da su se svi samo sve više i više plašili ove šifre, da nisu više hteli ni da je dotaknu. Činjenica je da je luđak i poludeo radeći na PURPURU. Ili da to kažemo drugačije, ludaka je izludeo taj anonimni matematičar koji je izmislio i razvio PURPUR. Oni koji su izbegli ovu sudbinu nisu to uspeli zato što su bili ne znam kako mentalno stabilni i jaki, već zato što su bili kukavice - a možda i zato što su bili suviše mudri - da makar i dodirnu PURPUR. Bili su dovoljno mudri da od početka znaju kakav će rezultat doneti rad na ovoj šifri, tako da se može reći kako je njihovo odbijanje da je i dotaknu bilo samo dokaz njihove zdrave pameti. Ona je bila zamka, crna rupa; svako razuman bi je izbegao kao da je kuga. Jedina osoba koja je svojski prionula na posao je poludela, a zbog toga su ljudi postali samo još oprezniji, čak i odlučniji da šifru obilaze u širokom luku. S obzirom na to šta je sve Jedinica 701 uradila da pokuša da dešifruje PURPUR, oni su se nalazili u položaju da i dalje očajnički pokušavaju da razbiju ovu šifru, ali su bili potpuno nesposobni da to i urade. A sada evo i posebnog upozorenja Jana Lisejviča upućenog Žungu Ðindženu da ne dotiče PURPUR. Sa jedne strane to ukazuje na činjenicu da je PURPUR zaista teško dešifrovati i da, ako on to bude pokušao, neće uspeti ništa da uradi; ali s druge strane, to je takođe jasno pokazivalo da Lisejvič mora da zna nešto o tome kako PURPUR funkcioniše. Iz pisama koje je do sada poslao, bilo je jasno da su on i Ðindžen veoma 112
BU&CW
bliski. Ako bi mogli da upotrebe nekako tu profesorovu naklonost, možda bi uspeli nekako da navedu profesora da podeli s njima neke korisne informacije. Tako je Janu Lisejviču poslato pismo u Ðindženovo ime. Pismo je bilo otkucano na pisaćoj mašini; samo je potpis pri dnu bio napisan rukom. Izgledao je identično kao potpis Žunga Ðindžena, ali je bio falsifikat. Prosto rečeno - bar u ovom slučaju, Žunga Ðindžena je partija zloupotrebila. Cilj slanja ovog pisma Lisejviču bila je pomoć oko dešifrovanja PURPURA - zašto bi Ðindžena obaveštavali o onome što se događa kada on ionako po čitav dan čita knjige i igra šah sa luđakom umesto da radi svoj posao? Pored toga, da su mu dopustili da sam napiše pismo, možda i ne bi uradio sve kako treba i kako su oni uradili to - prvu verziju pisma pripremila su petorica stručnjaka, a pre nego što je poslato, odobrila su ga trojica direktora. Glavni smisao ovog pisma, uvijen u najiskrenije reči pune poštovanja, bio je: „Zašto ja ne mogu da dešifrujem PURPUR?" Očigledno su sva ta iskrenost i poštovanje imali efekta pošto je Lisejvič izuzetno brzo odgovorio; pismo je bilo puno iskrenih saveta. Počeo je iskreno žaleći što je njegov san bio tačan, prekorevajući Ðindžena u isti mah što je bio tako glup pa je krenuo tim putem. Izgledalo je da to vidi kao jasan znak toga koliko je sudbina nepravedna. Posle toga je napisao: Osećam neodoljiv impuls da ti otkrijem svoju tajnu - zaista mi nije jasno zašto. Možda ću kada napišem ovo pismo i pošaljem ga i zažaliti zbog onoga što sam uradio. Zakleo sam se da nikada nikome neću otkriti ovu tajnu, ali zbog tebe moram da progovorim...
Kakva tajna? U pismu je Lisejvič objasnio da je u zimu one godine kada je sa svog puta doneo dva puna sanduka knjiga na univerzitet zaista planirao da započne istraživanja veštačke inteligencije. Međutim, sledećeg proleća je kod njega došao u posetu čovek koji je inače bio na visokoj funkciji u novonastaloj državi Izrael. Čovek je rekao: „San svih Jevreja oduvek je bio da imaju svoju sopstvenu domovinu. Međutim, sada se susrećemo sa ogromnim problemima. Da li biste vi mogli da gledate svoj narod kako pati i više od onoga što je već propatio?" Lisejvič je odgovorio: „Naravno da ne bih." „Onda se nadam da ćete učiniti nešto za nas", rekao je njegov posetilac. ,,Šta?“ Lisejvič je objasnio u svom pismu: „Hteli su da u korist izraelske vlade dešifrujem nekoliko vojnih šifara koje su upotrebljavale neke okolne zemlje. Ovaj posao sam obavljao nekoliko narednih godina." To mora da je bilo ono o čemu je Lisejvič govorio u pismu koje je ostavio Mladom Liliju kada su on i njegova porodica otišli u X zemlju: „Nekoliko poslednjih godina radio sam nešto veoma važno za njih - problemi sa kojima su se suočavali i njihove nade u svetlu budućnost ostavili su na mene izuzetno dubok utisak; zbog njih sam se odrekao svojih najvećih ambicija." Lisejvič je nastavio da piše: „Bio sam veoma srećan. Nakon što su me angažovali na ovom poslu, uspeo sam da dešifrujem nekoliko srednjih i nekoliko šifara na veoma visokom nivou koje su upotrebljavale susedne zemlje, bez nekih većih problema. Veoma brzo sam postao poznat u svetu kriptografije kao što nikada nisam bio u svetu matematike." Ovo je sada mnogo bolje objašnjavalo sve što će uslediti. To je objašnjavalo i zašto 113
BU&CW
je X zemlja bila odlučna da mu pomogne bez obzira na cenu, zašto su prihvatili i njega i njegovu porodicu - to je sve bilo ostvareno u nadi da će moći da koriste njegove kriptografske mogućnosti. Ali kada je došao u X zemlju, stvari su počele da se odvijaju potpuno drugačije od bilo čega što je Lisejvič mogao da zamisli. Tako je dalje pisao:
Ni u svojim najluđim snovima nisam mogao da zamislim da su oni želeli da dođem, ne zato što su se nadali da bih mogao da dešifrujem neprijateljske šifre, već zato što su hteli da razbijem njihovu sopstvenu šifru: PURPUR! Siguran sam da ne moram da ti objašnjavam da bi se onog trenutka kada bih uspeo da razbijem ovu šifru - možda i u času kada bih se tome samo približio - šifra pokazala kao zastarela. Moj posao je bio da presudim da li će PURPUR živeti ili umreti. Ja sam bio signal koji X zemlju obaveštava da je verovatno i njihov neprijatelj veoma blizu da provali PURPUR. Možda bi zbog toga trebalo da budem ponosan; oni su mislili da ukoliko ja ne mogu da dešifrujem PURPUR to onda niko ne može da uradi. Ne znam zašto; možda zbog toga što mi se nije svidela uloga koja mije dodeljena, možda zato što mi se nisu sviđali ljudi koji su tvrdili da PURPUR ne može da se razbije - u svakom slučaju, koji god razlog da je u pitanju, ja sam postao posebno odlučan da je dešifrujem. Ali do ovog časa nisam uspeo da nazrem ni put do metoda kojim bih to mogao da učinim - zato ti i govorim da i ne pomišljaš da sam krećeš na PURPUR... Ljudi koji su čitali ove redove primetili su nekoliko značajnih detalja u vezi s pismom - rukopis i adresa pošiljaoca bili su potpuno različiti u odnosu na prethodna pisma, što je značilo da je Lisejvič bio veoma svestan toga koliko je opasna ova njegova prepiska - zbog slanja jednog ovakvog pisma on je lako mogao da bude optužen za izdaju. Ono je takođe pokazivalo i koliko je zaista bio naklonjen Ðindženu. Izgledalo je u potpunosti moguće upotrebiti ovu njegovu privrženost tako da je u X zemlju poslato još jedno pismo koje je navodno potpisao Ðindžen. U ovom pismo je lažni Ðindžen jasno pokušavao da upotrebi profesorovu naklonost prema svom bivšem studentu da bi ga naterao da na neki način obelodani tajne koje zna.
Izgubio sam svoju slobodu. Ako želim da je povratim, moram da dešifrujem PURPUR... Siguran sam da posle tolikih godina rada na PURPURU možete da mi date nekoliko putokaza koji će me provesti kroz lavirint... Nemam nikakvog iskustva u ovoj vrsti posla, potreban mije savet; bilo kakav savet može da mi koristi... Dragi profesore Lisejviču, kunite me ako želite, pljujte me, udarite me, osećam se kao Juda...
Naravno, pismo ovakve sadržine bilo je nemoguće poslati direktno Janu Lisejviču. Na kraju je odlučeno da se prvo pošalje jednom od naših drugova u X zemlji, koji bi onda sredili da pismo bude lično uručeno. Iako su bili prilično sigurni da će pismo stići bezbedno, nisu bili uvereni i da će Lisejvič na njega odgovoriti. Nakon svega, ovaj Ðindžen - lažni Ðindžen - zaista je i bio Juda; većina profesora ne bi pridavala ni najmanju pažnju takvom studentu. Da to kažemo i drugačije, ovaj lažni Ðindžen je bio pozicioniran negde između jadnika i čoveka koga treba prezirati. Pridobiti nekoga kao što je Lisejvič da ignoriše ono što treba prezirati i da se koncentriše na jadnika bilo je jednako teško kao i probijanje šifre PURPURA. Slanje ovog pisma zaista je bilo iskušavanje sreće; to vam samo govori daje kriptografsko odeljenje Jedinice 701 bilo očajno u tolikoj meri da su bili spremni da pokušaju sve. Pa, čudo se ipak dogodilo i Lisejvič je odgovorio! Tokom sledećih šest meseci 114
BU&CW
Lisejvič je rizikovao da bude osuđen na smrt kao izdajnik da bi kontaktirao s našim drugovima, dajući tako „dragom Ðindženu" veliku količinu materijala o PURPURU i predlažući mu puteve kojima bi trebalo da se kreće da bi ga dešifrovao. Kao rezultat toga, glavni štab je odlučio da privremeno kreira Radnu grupu za dešifrovanje PURPURA, obezbedivši ujedno i većinu kriptografa. Rečeno im je da probiju ovu teško oklopljenu šifru što je pre moguće. Tada niko nije imao predstavu da će Žung Ðindžen biti daleko ispred svih ostalih! Zapravo, u to vreme je Lisejvič strpljivo pisao Ðindženu tokom većeg dela te godine a da sam Žung Ðindžen nije primio nijedno pismo - on čak nije znao ni šta se događa. To znači da mu ova pisma ništa nisu značila - ako su ona nekako uticala na njega, to je bilo jedino zbog toga što je zahvaljujući njima donekle bio smanjen pritisak na njega. Na kraju krajeva, kada su direktori shvatili da Ðindžen ne radi naporno na svojim šiframa (zapravo je bio još gori nego ranije), uvideli su da mogu lako da ga se otarase, pošto je bio potpuno gubljenje vremena i novca - ali činjenica je da je partija odlučila da ga ostavi na miru. Nije im bio potreban nikakav njegov upliv u stvari. On će ostati mamac koji će im omogućiti da dešifruju PURPUR. Kada su govorili da se on ponaša gore nego ranije, pod tim su mislili daje sve više i više vremena trošio igrajući šah i čitajući romane; kasnije je zapao u probleme jer je ljudima tumačio snove. Kada su shvatih da ume da tumači snove, privukao je horde radoznalih koje su ga spopadale da im kaže ono što zna o tim čudnim stvarima koje im se motaju po glavi preko noći i da im otkrije šta sve one znače. Kao i kada je u pitanju bilo igranje šaha, Žung Ðindžen zapravo i nije znao mnogo o ovom predmetu, ali mu je bilo teško da ljudima kaže ne u lice. Možda jednostavno nije imao dovoljno socijalnih veština da bi mogao ljubazno da ih odbije. U svakom slučaju, nije imao drugog izbora nego da pristane. Uzeo bi njihove zamršene noćne misli i ispravio ih u nešto što je izgledalo kao da ima smisla. Svakog četvrtka uveče održavao se politički sastanak za sve koji su radili u Jedinici 701. Na tim sastancima su radili različite stvari: ponekad je trebalo objašnjavati nov smer u politici, ponekad su tu čitane vesti iz novina, a ponekad bi bila vođena i slobodna diskusija. Tokom pauze su ljudi često odvlačili Žunga Ðindžena negde u stranu i terali ga da im tumači snove. Jednom prilikom, dok je bio usred objašnjavanja nečijeg sna, to je zapazio tadašnji zamenik načelnika odeljenja (jedan od kadrova angažovanih na podizanju političke svesti) koji je bio zadužen da prati ovaj sastanak. Ovaj zamenik načelnika odeljenja bio je zapaljeni levičar, a voleo je i od komarca da pravi magarca spadao je u onu vrstu ljudi koji za sve živo izvode najgori mogući zaključak. Zaključio je da ono što Žung Ðindžen radi spada u feudalno sujeverje. Ðindžena su prilično oštro kritikovali i tražili su mu da napiše podrobnu samokritiku. Zamenik načelnika odeljenja nije imao mnogo prijatelja među potčinjenima. Ljudi u odeljenju za kriptografiju su ga prezirali, pa su Žungu Ðindženu rekli da ne obraća pažnju na njega - nego da napiše nekoliko redova teksta i time podvuče crtu pod celim slučajem. Žung Ðindžen je pokušao da posluša savet, ali njegova ideja o podvlačenju crte ispod čitavog slučaja nije se poklapala s idejama ostalih. Kada je isporučio svoju samokritiku, ona je imala samo jedan red: „Sve tajne ovoga sveta skrivene su u snovima, a to uključuje i šifre.” To baš i nije neka teza koja bi mogla da vas izvuče iz ovakve neprilike. On je očigledno pokušavao da izvrda samokritiku, pokušavajući da kaže kako je tumačenje snova na neki način usko vezano s kriptografijom. A tu je bio još i arogantni ton ove izjave, koji je ukazivao da je on ujedno i jedina osoba koja shvata tu veoma važnu 115
BU&CW
činjenicu. Iako zamenik načelnika odeljenja nije ništa znao o kriptografiji, smatrao je da je sama ideja da nešto tako individualno kao što je san može da prođe bez provere i preusmeravanja duboko ogavna. Gledao je u ovu samokritiku i osećao kao da je svaka reč tu napisana zapravo direktan šamar koji mu je neko udarao, da su mu se podrugivali, ponižavali ga, bacali kamenje na njega... kako je ovo uopšte moglo da bude prihvaćeno? On to neće trpeti! Zato je skočio, zgrabio papirić na kome je bila napisana samokritika i besno je izleteo iz kancelarije. Skočivši na sedište svog motocikla, besno se odvezao pravo do pećine u planini. Šutnuo je čelična vrata kriptografskog odeljenja kada je ulazio i tu je pred svima počeo da urla na Žunga Ðindžena, upotrebljavajući ton glasa kao daje na daleko višem položaju od onoga na kome je bio. Upirući prstom na Ðindžena, ispalio je i svoj poslednji, ubojiti metak: „Ti si izrazio svoje mišljenje; sada me pusti da ja kažem moje: svaka žaba krastača u bari misli da će se pre ili kasnije najesti mesa labuda!" Zamenik načelnika odeljenja nije imao predstavu da će za ono što je rekao ovom prilikom platiti užasnu cenu; zapravo, završio je tako i toliko je bio ponižen da je morao podvijenog repa da napusti Jedinicu 701. Činjenica je s druge strane da su, iako je zamenik načelnika odeljenja bio pomalo nagao i grub, svi ostali u kriptografskom odeljenju delili njegovo mišljenje - i u tom trenutku nisu smatrali da je ovaj rekao nešto pogrešno; zapravo, na osnovu onoga što su mogli da vide svojim očima, čovek je bio potpuno u pravu. Kao što sam i rekao ranije, u slučaju da čovek uspe u ovoj usamljeničkoj, teškoj i opasnoj profesiji, osim velike inteligencije i neophodnog znanja i iskustva, potrebna je i velika količina sreće koja dolazi daleko iza zvezda. Utisak koji je Žung Ðindžen ostavljao na sve ostale jeste da jednostavno nije imao dovoljno prirodne inteligencije potrebne za ovaj posao. Osim toga, nije odavao ni utisak da ima sreće ili da se trudi da sam stvori svoju sreću. Izgledalo je da je zamenik načelnika odeljenja bio potpuno u pravu. Postoji jedna kineska izreka koju bi ovi ljudi trebalo da znaju: „Ne možeš okean da izmeriš veslom; ne možeš da kažeš šta je neko sposoban da uradi tako što ćeš samo da ga pogledaš." Naravno, konačan odgovor su njegovi kritičari dobili godinu dana kasnije, kada je Žung Ðindžen razbio PURPUR. Jedna godina! On je dešifrovao PURPUR! Ko bi se nadao da će baš u vreme kada su svi ostali izbegavali PURPUR kao da je zarazna bolest, ova takozvana ružna žaba krastača uspeti da završi zadatak! Da je iko uopšte znao šta se sprema da uradi, svi bi mu se smejali. Ponekad se kaže da su neznalice neustrašive. Pa, u ovom slučaju, kako je ispalo, surova realnost je pokazala da ova žaba krastača nije bila samo genije, već je bila i srećni genije. Njega je pratila sreća koja dolazi tamo daleko iza zvezda. Njega je pratila ona sreća koju imate jedino kada podignete ruke u tačno onom trenutku u kome se dim pojavljuje iznad grobova vaših predaka. Sreća Žunga Ðindžena bila je za nevericu. Takvo nešto ne možete da zahtevate. Neki ljudi kažu da je dešifrovao PURPUR u snu - ih je to možda bio rezultat tumačenja nečijeg tuđeg sna. Neki opet tvrde da je inspiraciju našao u mnogobrojnim partijama šaha koje je igrao s luđakom. Neki ljudi misle da je ključ za rešenje ovog problema pronašao u romanima koje je čitao. Šta god da je istina, izgleda da je uspeo da dešifruje PURPUR gotovo bez ikakvog napora - što je zaista zadivilo mnoge ljude, onoliko koliko ih je učinilo ljubomornim i uzbuđenim zbog toga. Ljubomora je bila posebno rezervisana za stručnjake poslate iz glavnog štaba. Oni su zaista mislili da će uz pomoć putokaza koje im 116
BU&CW
je Lisejvič slao upravo oni biti srećna grupa ljudi koji su uspeli da dešifruju PURPUR. Bila je to zima 1957. Žung Ðindžen je proveo tek nešto više od godinu dana u Jedinici 701.
117
BU&CW
8.
Dvadeset i pet godina kasnije, obogaljeni direktor Jedinice 701 sedeo je u središtu svoje veoma naglašene sobe za prijeme i govorio mi o tome da je u trenutku kada su svi drugi upotrebljavali veslo da bi usmerili potencijal mora Žunga Ðindžena, on bio jedan od retkih ljudi koji su i dalje gajili nadu da on ipak može nešto da postigne. Kada ga čujete da to kaže, jasno vam je da u tom trenutku niko ni izdaleka nije shvatao Ðindžena. Ne znam da li je ovo bila zakasnela reakcija koju sada on predstavlja kao pravovremenu, ili su se stvari zaista tako i odvijale. Sve što mogu da vam kažem jeste ono što mi je on tada ispričao:
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Ako ćemo pravo, proveo sam čitav život radeći u kriptografiji i nikada nisam video nekoga sa tako izuzetno razvijenim šestim čulom kada su šifre u pitanju, kao što je bio on (Žung Ðindžen). Izgleda da je uspeo da pronađe nekakvu povezanost sa šiframa na kojima je radio, nešto slično onome kako su majka i beba povezane pupčanom vrpcom - gde velika količina informacija prolazi direktno između njih dvoje kroz krv koja ih spaja. To je bio jedan impresivan detalj u vezi s načinom na koji je prilazio šiframa. Druga zadivljujuća pojedinost bila je njegova neverovatna sposobnost koncentracije i njegova ledena, smirena inteligencija - što više ljudi je odustajalo od ovog problema kao beznadežnog, on je bio sve odlučniji da to izgura. Zaista ga nije bilo mnogo briga šta drugi ljudi misle o njemu. Njegove kreativne sposobnosti bile su u potpunosti jednake sa njegovom inteligencijom - to su bili ključni delovi njegove ličnosti. Kada otkrijete koliko su bila veličanstvena njegova tiha otkrića, to je nešto što uvek može da vas inspiriše; ali može i da vas natera da shvatite koliko ste slabašni i nesposobni u poređenju s njim. Sećam se da sam, nedugo nakon što se on pridružio kriptografskom odeljenju, otišao u Y zemlju da bih tamo učestvovao u tromesečnom profesionalnom zadatku - a on je takođe bio povezan s PURPUROM. U to vreme Y zemlja je takođe radila na tome da dešifruje PURPUR i oni su napredovali daleko više od nas - glavni štab je odlučio da nas pošalje tamo da bi video šta bismo mogli da naučimo. Odabrano je troje ljudi, a to smo bili ja i jedan od kriptografa iz mog sektora, plus zamenik načelnika odeljenja iz glavnog štaba - čovek koji je nadgledao naš rad u ime centralnih vlasti. Kada sam se vratio, čuo sam dosta zamerki na Ðindženov račun od strane direktora našeg odeljenja i od mojih saradnika; govorili su da nije koncentrisan na svoj posao, da ne shvata suštinski duh ovih problema, kao i da ne zahteva dovoljno od sebe, i sve ostalo u tom istom maniru. Bio sam veoma uznemiren kada sam to čuo, naravno, zato što sam ga upravo ja doveo ovamo - trebalo je da dovedem nekog stručnjaka, a po svoj prilici sam regrutovao klovna. Sledeće večeri sam otišao do njegove sobe da ga nađem. Vrata su bila odškrinuta. Pokucao sam i, pošto nije bilo odgovora, ušao unutra. U glavnoj sobi nikoga nije bilo, tako da sam otišao do spavaće sobe. Tu sam video da se 118
BU&CW
skupio na krevetu i nakratko zaspao. Nakašljao sam se i ušao u spavaću sobu, upalivši svetio. Kada se svetio upalilo, bio sam iznenađen što vidim da su zidovi bili potpuno oblepljeni dijagramima. Neki od njih su ličili na logaritamske tablice, pokriveni linijama koje su se uvrtale i okretale preko svakog lista papira; drugi su bili poput trigonometrijskih tabela, a cifre su bile ispisane u bojama duge; izgledali su kao me huri sapunice uhvaćeni zrakom svetlosti. Čitava soba delovala je kao magični zamak u vazduhu. Kada sam pogledao beleške koje je napravio na svakom dijagramu, odmah sam shvatio da je na svojevrstan način prepisao Istoriju kriptografije, samo u daleko konciznijoj formi od originala. Istorija kriptografije bila je jedna velika i debela knjiga tri miliona kineskih znakova - a on je uspeo da je kondenzuje u ove jednostavne beleške, upotrebljavajući samo nekoliko redova brojeva - to me je zaista izuzetno impresioniralo. Biti sposoban da gledaš u telo i da vidiš kosti ispod mesa i kože, i da ih zatim tačno prikažeš na papiru - to je rad genija. Ali njemu čak nije ni bio potreban kostur - on je samo izvadio jednu kost prsta! Samo razmislite o tome: pomislite šta znači kada možete da stvorite čitav organizam na osnovu samo jedne kosti prsta koju imate! Činjenica je da je Žung Ðindžen bio genije - postoji mnogo toga u vezi s njim što obična osoba ne bi mogla da razume. On je mogao mesecima, a možda i čitavu godinu, da ne progovori ni reč - to mu izgleda uopšte nije smetalo, ali kada bi na kraju otvorio usta, rekao bi nešto što je verovatno bilo važnije nego što je bilo ko od nas rekao u svom životu i to kada se sabere sve što smo rekli. Šta god da je radio, izgledalo je kao da uopšte ne vodi računa o samom procesu rada: jedino što mu je bilo važno bio je rezultat. Rezultati onoga što je radio uvek su bili savršeni - to je bilo neverovatno! Izgledalo je kao da ima gotovo neprirodnu sposobnost da se koncentriše na samu srž onoga što obrađuje, ali način na koji je prilazio bilo kom problemu bio je jedinstven, osoben, različit, a vi i ja ga se ne bismo dosetili ni za milion godina. Da okači Istoriju kriptografije u svojoj sobi - ko bi pomislio na to? Niko drugi se nije tako ponašao. Dopustite mi da napravim jedno poređenje. Ako kažemo daje šifra kao planina, a daje de šifrovanje ili dekripcija te šifre kao pronalaženje tajne skrivene u planini, onda bi prvo što bi većina ljudi uradila bilo da se nekako popnu na tu planinu, a kada stignu na vrh, onda bi počeli da tragaju za tajnom. On nikada ne bi uradio takvo nešto. On bi otišao i popeo se na neku drugu planinu, a kada bi se popeo na njen vrh, upalio bi reflektore i počeo da traži tajnu planine upotrebljavajući teleskop. Bio je veoma čudna osoba sa zaista izuzetnim darom. Nema sumnje da je u času kada je odlučio da postavi Istoriju kriptografije u svojoj sobi na ovaj čudan način osigurao sebi daje svaki njegov pokret, dok se budi, korača ili spava, na neki način povezan sa dekripcijom - možete samo da zamislite koliko je svaka šifra zabeležena u toj knjizi bila udahnuta njegovim plućima kao kiseonik, koliko je prolazila kroz njegov krvotok sve dok nije stigla do samog srca... Prvi šok je bio od onoga što sam video. Međutim, odmah sam doživeo i drugi šok, zbog onoga što mi je rekao. Pitao sam ga zašto troši vreme na istoriju. Po mom mišljenju, kriptografi nisu istoričari; to što će se jedan kriptograf baviti istorijom opasno je glupo. Da li znate šta mi je rekao? Rekao je: „Mislim da su sve šifre kao živi organizmi - zato što su žive, postoji nevidljiva veza između šifara koje su upotrebljavane tokom istorije i onih koje mi upotrebljavamo danas; štaviše, sve šifre koje su razvijene u istom periodu imaju jednu intimnu vezu. Koju god da šifru sada pokušamo da dešifrujemo, rešenje će možda biti skriveno u nekoj ranijoj šifri." 119
BU&CW
„Kada ljudi kreiraju šifre", rekao sam, „moraju da eliminišu svaki mogući trag njihove pređašnje istorije; u suprotnom, kada razbiješ jednu od šifara, razbio si sve njih." „To ne utiče na moj osnovni zaključak", rekao je. „Ako pokušavaš da ukloniš svaki trag istorije iz svih svojih šifara, to takođe stvara neku vrstu veze među njima." To mi je zaista otvorilo oči! Nastavio je: „Menjanje jedne šifre može da se uporedi sa menjanjem lica - ono je oblikovano trendovima evolucije. Razlika je u tome što su promene ljudskog lica uvek predodređene istim osnovnim načelima - bez obzira na to šta vi uradili, lice ostaje lice, sve i da ste ga usavršili da bude još više lice no što je bilo, da bude perfektno. Promene koje unosite u jednu šifru potpuno su različite - danas je to ljudsko lice, ali sutra to možete da promenite i napravite nešto drugo - konjsku ili pseću njušku umesto lica, ili možda lice nečeg potpuno drugog i drugačijeg. Šifra nema fiksirane parametre. Ali bez obzira na to koliko sve to menjate, unutrašnje karakteristike su sada prefinjene, pojašnjene, unapređene, usavršene - to je evolucioni razvoj koji ne možete da izbegnete. Zadato je da se sve čini kako bi se promenilo lice, ali je takođe zadato da istovremeno pokušavate da usavršite unutrašnju strukturu - ove dve zadatosti čine dve sestrinske staze koje idu pravo u srce svake šifre. Ako možete da pronađete ove dve staze u šumi koja predstavlja istoriju kriptografije, onda će vam one pomoći u dekripciji.“ Dok je ovo objašnjavao, prelazio je prstom po redovima cifara koje su bile napisane po zidovima sobe kao da su horde mrava. Ponekad se njegov prst pomerao, ponekad je mirovao, kao da se polako probijao sve do samog središta ove priče. Iskreno da vam priznam, bio sam zapanjen idejom o dve staze. Odmah sam shvatio da, iako princip dve staze mora da postoji, u suštini same dve staze uopšte ne moraju da postoje. Možda to niko drugi nije shvatio, ali ako te staze i puteve po smatraš kao nekakve strune ili žice i ako počneš da ih vučeš, osoba koja bi to uradila na kraju bi mogla da bude zadavljena... Naravno, objasniću šta mislim. Recite mi, šta čovek oseća kada prilazi sve bliže i bliže lomači? Tačno. Osetićete toplinu i počeće da vas peče. Posle toga se više nećete usuđivati da priđete tako blizu; želećete da sačuvate određenu distancu da se ne biste ponovo opekli. Iste principe možete da primenite i kada se približavate nekoj osobi - uticaj koji ta dotična osoba ima na vas zavisi od toga koliko je lično atraktivna, zavisi od njenog karaktera i kapaciteta. Mogu kategorički da utvrdim, bez obzira na to da U se radi o osobi koja kreira šifre ili o osobi koja ih dešifruje, kriptografi su izuzetni ljudi, sa zaista nesvakidašnjim kapacitetom - njihovi umovi su kao crne rupe. Svako od njih je sposoban da izvrši neverovatan uticaj na svoje saradnike. Kada uđete u šumu koja se zove šifra, to je kao da idete kroz džunglu u kojoj se nalaze nebrojene zamke - pri svakom koraku rizikujete da upadnete u neku od tih zamki iz kojih više nikada nećete moći da se iščupate. Zato se oni koji kreiraju šifre (baš kao i oni koji ih razbijaju) ne usuđuju da mnogo razmišljaju o istoriji enkripcije, zato što svaki koncept, svaka teorija u istoriji ovog polja može da vas privuče kao magnet; može da vas uništi. Onog trenutka kada vašu pažnju privuče jedan od ovih koncepata, postajete potpuno bezvredni kao kriptograf, zato što šifre nikako ne smeju suštinski da liče jedna na drugu, jer to sprečava da budu lako provaljene. Svaka sličnost bi od obe šifre napravila đubre - šifre su u suštini bezdušne, misteriozne. Pa, sada vidite zašto sam bio toliko zadivljen - teorija o dve staze koju je razvio 120
BU&CW
Žung Ðindžen značila je da se oglušio o jedno od osnovnih pravila kriptografije. Ne znam da li je bio neznalica, ili je znao za ovo pravilo ali je, bez obzira na sve, jednostavno odlučio da krene svojim putem. Pokušavajući da prevaziđem prvi šok koji me je zadesio, shvatio sam da je znao za ovo pravilo i da je odlučio da nastavi dalje bez obzira na sve namerno je prekršio jedno od naših osnovnih pravila. Kada je okačio na zidove ove dijagrame koje je izvukao iz istorije kriptografije, pokazao je da nije čovek prosečne inteligencije. Kršio je pravila ne zato što je glup i zato što ništa ne zna, već zato što je tačno znao šta radi i bio dovoljno hrabar da to nastavi. Kada sam čuo njegovu teoriju o dve staze, nisam ga kritikovao u meri u kojoj je to možda trebalo da uradim - bio sam i dalje u stanju tihog divljenja, za koje se ne može reći da nije bilo pomešano s ljubomorom, zato što je bilo očigledno daje ispred svih nas. U to vreme, on još nije proveo ni punih šest meseci u jedinici za kriptografiju. Bio sam veoma zabrinut zbog njega, zato što mi je izgledalo da se nalazi u paklenoj situaciji. Kao što sigurno shvatate, Žung Ðindžen je hteo da povuče jednu od dve strune koje je pronašao - to je značilo da je predlagao da rešenje bude ukorenjeno van svakog koncepta i teorije u istoriji kriptografije, probijajući se kroz sve nebrojene slojeve evolucije da bi otkrio osnovne principe koji stoje u temeljima. Svaki pojedini sloj predstavljaće beskrajno atraktivne teorije i koncepte, od kojih svaki može da položi svoje mrtve ruke na njegov um i preokrene sve ono što je uradio u beskorisno đubre. Zato je toliko godina unazad postojalo to nepisano pravilo kriptografije: izbegavaj istoriju! Svi su bili savršeno svesni činjenice da tu - u istoriji samog predmeta - bez sumnje postoji ogroman broj mogućnosti i putokaza koji bi mogli da pomognu pri dekripciji bilo koje moderne šifre. Ali strah od ulaska bez mogućnosti da se odatle pronađe izlaz obično je bio veći od ostalih razmišljanja - i to je bilo mnogo važnije od bilo koje informacije koja bi tu mogla da se pronađe. Ako bih to mogao ovako da kažem, šuma koja predstavlja isto riju kriptografije veoma je tiha i u njoj vlada velika usamljenost. U njoj nema ljudi koje biste mogli da pitate za izlaz; niko se ne usuđuje da pita za pravac ih smer! Ovo je jedna od tragedija kriptografije - oni su izgubih ogledalo istorije, izgubili su osećaj one zajednice koja se stvara kada sejete isto seme i berete iste plodove. Njihov posao je toliko težak i tajnovit; njihove duše su tako usamljene i otuđene - da oni čak ne mogu ni da se popnu na tela onih koji su pali dok su koračali ispred njih. Na svakom nivou se suočavaju sa zatvorenim vratima i zamkama, koje ih teraju da putuju sporednim putevima, i da izbegavaju svaku stazu na otvorenom. To da istorija postane problematičan teret kasnijim generacijama... to je jedna veoma nesrećna okolnost. Zato je toliko mnogo genija bilo pokopano u granicama kriptografije - broj je neverovatno veliki!... U redu, da pokušam da vam ovo objasnim jednostavnim rečima. Uobičajen način na koji kriptografija funkcioniše jeste put laganog procesa eliminacije: prvo obaveštajni agenti skupljaju gomile važnih informacija a vi potom pokušavate da te informacije upotrebite i da na osnovu njih razvijete određene hipoteze - kao da upotrebljavate bezbroj ključeva da biste otvorili bezbroj vrata. Morate sami da napravite i ključeve i vrata - koliko dugo traje ovaj proces u praksi zavisi od toga sa koliko materijala morate da radite; to je takođe određeno i time koliko ste osetljivi na šifru s kojom radite. Ovde bi trebalo da kažem da je to veoma jednostavan i glup način obavljanja posla, ali je takođe najsigurniji, naj bezbedniji i daje najviše efekta. To je posebno slučaj onda kada želite da dešifrujete vrhunske šifre. Budući da ima prilično visoku stopu uspeha, ovaj metod je i danas u upotrebi. 121
BU&CW
Ali Žung Ðindžen, kao što ste to do sada mogli da vidite, nije bio zainteresovan da stvari radi na tradicionalan način. Odmah je potrčao na zabranjenu teritoriju - uprkos činjenici da je bio kriptograf, uronio je u istoriju ovog polja, stojeći na ramenima džinova prethodnih generacija, i jedini rezultat koji ste mogli da očekujete bio je težak i zastrašujući. Naravno, da to kojim slučajem uspe, da on može da prođe pored svih onih zamki koje su postavljali kriptografi od davnina, to bi bilo zaista originalno, ne verovatno, impresivno dostignuće. U najmanju ruku bi bar mogao da suzi fokus svojih istraživanja. Recimo, ukoliko je bilo 10.000 sporednih puteva, on ovim procesom tu količinu može sigurno da prepolovi - a možda i više od toga. Broj sporednih puteva koje bi mogao da eliminiše odredio bi budući uspeh njegovog prilaza. To bi presudilo koliko je uopšte uputno koristiti njegovu teoriju o dve staze u praksi. Ako ćemo pravo, procenat uspešnosti ovakvih poduhvata toliko je nizak da je samo nekoliko ljudi to pokušalo, a oni koju su u tome uspeli, retki su kao jutarnje zvezde. U svetu kriptografije, postoje samo dve vrste ljudi koji su spremni da preuzmu tako velik rizik. Jedna od tih vrsta je genije, pravi genije, a druga vrsta bi bio luđak. Luđak se ničega ne boji zato što ne shvata kada je nešto zaista opasno. Genije se ničega ne boji jer zna da je naoružan nesvakidašnjim oružjem. Kada on svoj um posveti određenom zadatku, svaka teškoća ili opasna prepreka mogu da budu prevaziđene. Da budem iskren, u to vreme nisam bio siguran da li je Žung Ðindžen bio genije ili luđak, ali u jedno sam bio apsolutno siguran - neću se iznenaditi ako uspe da uradi izuzetne stvari ili ne uspe da uradi ništa; on će ili postati heroj ili će se sve završiti tragično. Kada je dešifrovao PURPUR a da nikome nije ni rekao da radi na njemu, uopšte nisam bio iznenađen - bilo mi je samo izuzetno drago zbog njega. U isto vreme sam bio toliko impresioniran da sam zaista osetio potrebu da padnem na kolena i da mu se poklonim. Trebalo bi takođe da kažem i da smo, nakon što je Ðindžen provalio PURPUR, otkrili da su sve sugestije Jana Lisejviča, koje mu je slao da bi mu pomogao u dešifrovanju, bile potpuno pogrešne. To znači da smo imah mnogo sreće od samog početka, pošto je tim koji je radio na dešifrovanju PURPURA odlučio da ga uopšte ne upozna s onim što se događalo - u suprotnom je mogao da završi na nekom sporednom putu i da ode u pogrešnom pravcu, a u tom slučaju nikada ne bi bio u stanju da dešifruje PURPUR. Postoje pojave kod kojih je veoma teško razlikovati dobro od lošeg; u početku se činilo da je veoma ružno i da nije fer što smo krili od njega pisma koja mu je Lisejvič slao, ali na kraju je ispalo da je tako za sve najbolje - kao da ste posejali susamovo seme a skupljali bisere koji iz njega isklijaju. A što se tiče Lisejvičevih pogrešnih uputstava, za to postoje dva objašnjenja. Jedno je da je to uradio namerno: pokušavao je da nam uništi posao. Drugo je da je to uradio nenamerno: pravio je iste greške kao u svom pristupu dekripciji PURPURA. S obzirom na situaciju i na ono što smo tada znali, bilo nam je verovatnije da je u pitanju druga opcija jer nam je neprestano govorio da PURPUR nije moguće dešifrovati... (Nastaviće se) PURPUR je razbijen! Žung Ðindžen je to uradio. Ne treba valjda isticati da je u nedeljama i mesecima koji su usledili ovaj misteriozni mladi čovek dobio velike nagrade zbog onoga što je postigao. Nije bilo važno što je i dalje bio usamljenik kao i ranije - živeo je sam radio sam; nije bilo važno što je 122
BU&CW
nastavio da čita svoje romane i da igra šah s ljudima, da im tumači snove, govoreći malo, ravnodušan u društvu, ne mareći uopšte s kim razgovara - apsolutno je bio isti kakav je oduvek i bio. Razlika je bila jedino u tome šta su svi ostali osećali prema njemu, a to polje je doživelo potpunu revoluciju - sada su svi verovali u njegovu genijalnost, u njegove sposobnosti i u njegovu sreću. Nije bilo muškarca ili žene u celoj Jedinici 701 koji ga nisu poznavali i poštovali. I dok je išao gore-dole, sam kao i obično, činilo se da ga čak i psi prepoznaju. Svi su shvatili da će i u slučaju da sa neba padnu sve zvezde, njegova zvezda uvek sijati - dostigao je veću slavu nego što će iko uspeti da dostigne u životu. Kako su godine pratile jedna drugu, ljudi su gledah kako napreduje: bio je vođa tima, zamenik vođe grupe, vođa grupe, zamenik načelnika sekcije... on je sve to primao mirno, sa savršenom skromnošću. I kao što kažu - tiha voda breg roni. Tako su se ljudi osećali u vezi s njim - poštovah su ga bez ljubomore, uzdisali su, ah u tim uzdisajima nije bilo tuge. Svi su morah da prihvate da je bio jedinstven, da nema nikoga kao što je on i da nema smisla da pokušavaju da se takmiče s njim. Deset godina kasnije, godine 1966, postao je načelnik kriptografske sekcije - pozicija za koju bi svakom drugom bilo potrebno bar duplo više vremena da je dostigne. Međutim, u njegovom slučaju je izgledalo kao da su ovo svi očekivali od njega; niko se nije iznenadio njegovim brzim usponom. Svi su bili ubeđeni da će pre ili kasnije upravljati čitavom Jedinicom 701 - titula direktora samo je čekala na pravi trenutak pre nego što njom bude ovenčana glava ovog mladog čoveka. Bilo je savršeno razumljivo što su svi očekivali da se nešto tako dogodi, zato što u Jedinici 701, kao i u svakoj drugoj tajnoj organizaciji, većem delu ljudi na visokim položajima nije bilo nimalo lako da prihvate veliku odgovornost koju sa sobom nosi jedan ovakav posao. Štaviše, zbog ravnodušne i ledeno čvrste ličnosti, Žung Ðindžen je delovao kao pravi izbor za prvog čoveka jedne tajne jedinice. Međutim, u toku samo nekoliko dana krajem 1969, nešto se dogodilo. Čak i danas mali broj ljudi zna šta se odvijalo tokom tih nekoliko izuzetno važnih sati, a to objašnjava sled događaja u sledećem delu ove knjige.
123
BU&CW
DRUGI PREOKRET
124
BU&CW
1.
Sve je počelo istraživačkim simpozijumom o CRNOM. CRNO, kao što ime verovatno nagoveštava, bilo je naslednik PURPURA, ali mnogo napredniji, prefinjeniji i bolji, kao što je crna boja dublja od purpurne. Tri godine ranije Žung Ðindžen će se uvek sećati tog užasnog dana, bio je prvi septembar 1966. godine (nedugo pošto je otišao da spase Gazdaricu Žung) - videli su se prvi tragovi CRNOG. Bilo je to slično ptici koja nekako uspeva da predvidi da se iza gomile oblaka nalazi planina od snega koja joj preseca put ka svemu ostalom što se iza nje nalazi. Od njegovog prvog susreta sa CRNIM, Žung Ðindžen je imao predosećaj da će ga svaki pokušaj da razbije ovu šifru dovesti pakleno blizu uništenja. Ono što se kasnije događalo bilo je upravo to: pipci CRNOG su se kontinuirano probijali kroz PURPUR, šireći se, rastući, kao da su zraci tame proždirali svetlost. Prema članovima Jedinice 701, vratili su se oni mračni dani od pre deset godina i gotovo svi su svoje nade za rešenje ovog problema oslanjali na ramena Žunga Ðindžena, zvezdu kriptografije Jedinice 701. Tri godine od tada, dan za danom i jednu noć za drugom, Ðindžen je i dalje tražio makar i najmanji zrak svetlosti, ali nije mogao da ga nađe: tama je pokrivala sve. Usred te situacije, Jedinica 701 i Glavni štab armije zajedno su organizovali istraživački simpozijum o CRNOM - neveliku konferenciju od ogromnog značaja. Konferencija se održavala u štabu jedinice. Kao i većina drugih vladinih ustanova, glavni štab Jedinice 701 nalazio se u Pekingu. Vozom je od A Grada trebalo tri dana i dve noći; bilo je i avionskih letova između A Grada i prestonice, ali nije bilo moguće ove ljude prebaciti avionom jer je uvek postojala opasnost od otmice. Sad, ako ćemo pravo, šanse da avion bude otet izuzetno su male, ali ako bi takav avion prevozio kriptografa iz Jedinice 701, onda bi verovatnoća otmice dramatično porasla, možda i sto puta. A kada bi taj kriptograf bio Žung Ðindžen, čovek odgovoran za razbijanje PURPURA i koji je sada bio u središtu dešifrovanja CRNOG, onda bi šanse za pokušaj otmice porasle iznad svake mere. Može se čak reći da bi u slučaju da je Žung Ðindžen na tom letu, za sve ostale bilo mnogo sigurnije da taj avion nikada ne poleti. Razlog jer taj što bi, u slučaju da obaveštajna služba X zemlje dobije dojavu da je Žung Ðindžen u avionu, njihovi agenti odmah preplavili letelicu i nestrpljivo čekali da sprovedu sve svoje sulude i drske akcije. Ovo nije bila šala, već nešto naučeno teškim iskustvom. Svi su u jedinici 701 dobro znah za proleće 1958. Bilo je to upravo pošto je Žung Ðindžen provalio PURPUR: jednog kriptografa niskog ranga iz Y zemlje upravo su na ovaj način oteli agenti iz X zemlje. Ćopavi Dženg je bio dobro upoznat sa ovim slučajem; čuo je za to gotovo u istom času kada se dogodilo; čak je nekoliko puta i večerao s pomenutim kriptografom. A sad, ko zna gde je taj čovek i da li je uopšte živ ili je mrtav? Ovo je verovatno jedna od surovosti kriptografske profesije. S druge strane, putovanje vozom ili kolima mnogo je pouzdanije i sigurnije - iako i tu mogu da se dogode neki neočekivani incidenti, ali zauzvrat uvek postoje i neke 125
BU&CW
kontramere; uvek postoje. Nepotrebno je reći da, kada neko sedi u automobilu - za razliku od aviona - ne mora da sedi i da čeka da bude kidnapovan. Međutim, teško je izdržati tako dug put automobilom, tako daje Žungu Ðindženu praktično ostao samo jedan izbor: voz. Zbog svog posebnog statusa i zato jer je nosio tajna dokumenta, mogao je da dobije spavaća kola; sve što je bilo potrebno jeste da se osigura da će nakon odlaska zvaničnika na železničkoj stanici obrisati podatke o njihovim kartama. Naravno, izvođenje takve operacije bila je izuzetno retka pojava, što nije nimalo pomoglo Žungu Ðindženu da se lepo oseća. U pratnji Žunga Ðindžena bio je čovek izuzetno ozbiljne pojave, veoma visok, tamne puti, ogromnih usta i trouglastih očiju. Kao ukras na njegovom licu mogli su da se primete prilično dugi brkovi koji su se sami uvijali kao svinjske kljove. Njegovo kruto ponašanje nateralo je ljude da pomisle da je od čelične žice, čemu je doprinosila i njegova odlučnost u pristupu svemu što je radio. Na mnoge načine oko sebe je imao ono što je delovalo kao aura smrti. Kada kažete da je ovaj čovek projektovao smrtonosan duh i da je imao surov izgled, još niste rekli dovoljno o njemu. Činjenica je da je u okviru Jedinice 701 ovaj veoma ozbiljan čovek uživao i veliko poštovanje; uvek je posedovao izvesnu moć i bio na prestižnim pozicijama. Ali kao što takođe govore, njegova moć nije bila kao ona koju je posedovao Žung Ðindžen, čija je važnost ležala u njegovoj inteligenciji. Međutim, ovaj čovek je imao posebnu ulogu: kad god je neki po rangu viši član jedinice 701 morao da putuje van kompleksa, uvek je želeo da ga ima kraj sebe na putovanju. Zbog ovoga su ga svi zvali Vasilij, po Lenjinovom telohranitelju Vasiliju iz ruskog filma Lenjin 1918, snimljenog 1939. godine. On je bio Vasilij Jedinice 701. Većina će reći da nikada nisu videli Vasilija da nosi nešto drugo osim moderno prevelike vindjakne. Ruke su mu uvek bile u džepovima. Koračao je krupnim koracima, pun energije - figura koja uliva strahopoštovanje, kao što biste i mogli da očekujete od jednog telohranitelja. Među mlađim članovima Jedinice 701 nije bilo nikoga ko u sebi nije krio mešavinu zavisti i poštovanja prema Vasiliju. Često su se skupljali i puni entuzijazma govorili o njemu - o njegovoj energiji, njegovim različitim demonstracijama hrabrosti. Mada su mu ruke uvek bile u džepovima, to je ljude teralo da spekulišu i fantaziraju o tome šta se nalazi u tim džepovima, govoreći da je u njegovom desnom džepu nemački pištolj B7, spreman da bude izvučen u svakom trenutku. U njegovom levom džepu nalazila se posebna dozvola, koju je napisao prvi čovek obaveštajne službe - neki slavni vojni komandant s visokim činom: sve što je trebalo da uradi bilo je da izvadi tu dozvolu kad god mu je potrebno da ode nekud; čak se ni nebeski princ ne bi usudio da ga zaustavi. Drugi su se pak kleli da je pod njegovom levom miškom bio još jedan pištolj. Ali da budemo iskreni, niko taj pištolj nikada nije video. Opet, to što ga niko nije video ne znači da taj pištolj nije bio tamo. Naposletku, ko bi se pa usudio da onako neobavezno pogleda šta on ima pod miškom? Čak i da se neko uverio da tamo nema pištolja, mlađi članovi Jedinice 701 nikada ne bi to priznali, već bi umesto toga rekli sa velikim strahopoštovanjem da je on taj pištolj nosio jedino kada je na zadatku. Naravno, to i jeste najverovatnije. Većina profesionalnih telohranitelja nosi više od jednog pištolja, kao i čitav arsenal ostalog skrivenog oružja, kao što je, uostalom, i Žung Ðindžen upotrebljavao i nosio više od jedne penkale i olovke, i više od jedne knjige. Da pojednostavimo, u svemu tome nema ničeg čudnog; to je sve onako kako bi trebalo da bude, kao što i ljudi moraju da jedu. Međutim, iako je Žunga Ðindžena pratio ovaj čovek izuzetnih mogućnosti, on se i 126
BU&CW
dalje nije osećao sigurno i opušteno. Nakon odlaska iz kompleksa, nije mogao a da ne oseti kako ga muči neki neopisiv predosećaj. Osećao je kao da svi u vozu bulje u njega, kao da je neki car bez odela. Mnogo se znojio; bio je nervozan, bilo mu je neprijatno, na neki način je bio potpuno van sebe i nije imao predstavu šta uopšte da radi sa sobom da bi se osećao bolje. Zapravo, stanje njegovog uma u velikoj je meri bilo pod uticajem neprestane brige o sopstvenoj budućnosti i važnosti zadatka koji je bio pred njim...
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Već sam rekao ovo, ali kriptograf male važnosti iz Y zemlje, koga su oteli agenti X zemlje, nije mogao ni da se uporedi s Žungom Ðindženom: razlika između njih dvojice bila je kao između neba i zemlje. Mi nismo bili bespotrebno oprezni, i nije se Žung Ðindžen plašio svoje senke. Misija na koju su se uputili nosila je sa sobom izvesnu dozu rizika. Čak i na samom početku osetili smo da je tu nešto čudno. Nakon što je Žung Ðindžen razbio PURPUR, a bez obzira na to što smo mi ćutali o ovom uspehu, nivoi tajnosti u de lovima službi X zemlje ostali su netaknuti, kao da su oni već znali da je šifra provaljena. Naravno, bilo je jasno da će pre ili kasnije i saznati da je PURPUR razbijen; pojedinosti ovolikih razmera ne mogu zauvek da ostanu tajna, iako mi nismo upotrebili nijedan od tajnih dokumenata do kojih smo preko šifre došli. Ali oni su znali, iako nije trebalo da znaju. Zapravo, ne samo da su znali da je Žung Ðindžen razbio PURPUR, već su bili izuzetno dobro upućeni u njegov celokupan rad. Shvativši ovu situaciju, sve relevantne sekcije službe i stručnjaci počeli su da istražuju ovaj upad, stigavši tako do izvesnih sumnji i mogućih razvojnih puteva čitave priče. Svi tragovi vodili su do Lisejviča. Bio je to i osnovni razlog zbog kojeg smo počeli da sumnjamo u njegov pravi identitet, ali u to vreme to su bile samo sumnje - nije bilo nikakvog konkretnog dokaza za takvo nešto. Godinu dana kasnije, primili smo jedan izuzetno kvalitetan izveštaj u kome se do detalja pokazivalo da su notorni antikomunista Georg Vajnaht i Jan Lisejvič zapravo jedna te ista osoba. Tada smo shvatili duboko odvratnu prirodu Jana Lisejviča. Pitali smo se i kako se dogodilo da je Lisejvič od naučnika postao gorljivi antikomunista, i zašto je napadao komunizam na jedan tako neobičan način (čak je promenio i ime). To je, pretpostavljam, tajna koju će poneti sa sobom u grob. Ali kada mu je ovaj veo bio strgnut s lica, njegovi pokušaji da radi protiv nas postali su nam jasni. Verovatno niko drugi, osim Lisejviča, nije zaista tako dobro razumeo izuzetan talenat Žunga Ðindžena naposletku, i sam je radio u kriptografiji, i imao je nekoliko zapaženih pokušaja da provali PURPUR. Lisejvič je izgleda uspeo da predvidi da će i Žung Ðindžen krenuti istim putem prema kriptografiji, osetivši da će ovaj sigurno postati vrhunski ekspert na tom polju. Jednostavno se nametalo daje dekripcija PURPURA potpuno izvesna. Znajući ovo, Lisejvič je u početku uložio mnogo truda da bi sprečio Žunga Ðindžena da uopšte počne da se bavi ovom tematikom, ali kada je shvatio daje Žung Ðindžen već bio kriptograf, usmerio je svoje napore prema sprečavanju razbijanja PURPURA. Kada je shvatio da je šifra ipak provaljena, ponovo je pokušavao da sve okrene u dugom pravcu, pokrenuvši tajnu strategiju koja je bila usmerena ka hvatanju Žunga Ðindžena u zamku. Mislim da je veći deo onoga što je Lisejvič uradio bilo vezano za politički interes, nešto oko čega on nije imao veliki izbor. Razmislite samo, na primer, da je Žung Ðindžen odmah uspeo da razbije PURPUR, Lisejvič bi pao u nemilost - to bi bilo gore nego da su mu uzeli sve što ima. Ali alarm se nije nikada oglasio. U to vreme je imao ulogu ranog sistema za upozorenje. Kako bi drugačije mogli da otkriju daje Žung Ðindžen bio čovek koji je uspeo da razbije PURPUR? Mora da je Lisejvič sabrao dva i dva. I bio je u pravu! Međutim, 127
BU&CW
postoji nešto na šta nije mislio kada je pravio zamku u koju je Žung Ðindžen trebalo da upadne: sve to neće imati nikakvog uticaja na njega! Može se reći da je u ovom pogledu Bog bio na strani Žunga Ðindžena. Osim toga, neprijateljska radio-propaganda nekoliko je puta u sledećih par nedelja uvredljivo govorila o svemu ovome, nudeći velike svote novca da ,,kupi“ naše kriptografe; taj i taj po toj i toj ceni. Jasno se sećam da je prva ponuda za glavu Žunga Ðindžena bila deset puta veća nego za vođu tima: 100.000 juena. Možete li to da poverujete? Sto hiljada! Prema računici samog Žunga Ðindžena, ovakva ponuda gaje uzdigla do neba, ali, istovremeno, približila ga je na korak od pakla. Shvatio je da će oni koji su želeli da mu učine nešto nažao, s obzirom na ovoliku količinu novca ponuđenog za njegovu glavu, imati sada još više razloga da se trude; a ovolika količina novca će privući i mnoge druge. Zbog svega ovoga, on se osećao prilično bespomoćno. To je bila njegova greška, budući da su naše bezbednosne pripreme bile toliko opsežne da su daleko nadilazile svaku opasnost u koju je mogao da upadne. Pored odanog Vasilija, bio je tu i izvestan broj ljudi u civilu koji su ga neprestano pratili tokom putovanja, uključujući i one istrenirane za napredne tehnike ratovanja. Svi su bili spremni za neočekivani razvoj događaja. On za to nije znao, tako da se osećao kao da je stešnjen između dve reke ljudi koji su ulazili u voz i izlazili iz njega, i zbog toga je bio veoma nervozan. Žung Ðindžen je očigledno posedovao osobine koje su ga terale da troši vreme na beznačajne stvari. A opet su njegova izuzetna inteligencija i božanska sreća verovatno počivale na tom njegovom neukrotivom duhu da ide i nastavlja dalje, bez obzira na to koliko puta morao da udari glavom o zid. Štaviše, bio je to duh koji gaje nesumnjivo podario određenom sublimiranom promišljenošću. Bio je to jednostavno Žung Ðindžen. Mada je pročitao nebrojeno mnogo knjiga i posedovao neuporedivu količinu znanja, kada se stvari svedu na nivo svakodnevnog života, bio je potpuno izgubljen, nesvestan onoga što se događa oko njega; a to ga je učinilo suviše opreznim i glupim u isti mah. U to je zaista bilo nemoguće verovati. Tokom svih tih godina, samo je jednom napustio kompleks, a to je bilo da spase svoju sestru, Gazdaricu Žung. Ovaj put u Peking bio je tek njegov drugi izlazak. Istinu govoreći, u godinama koje su sledile nakon što je probio PURPUR, njegov život i nije bio nešto posebno stresan i imao je sasvim dovoljno vremena da ode kući i da poseti svoje, da je to želeo. Zapravo, mi bismo mu odmah to sredili samo da je zatražio. Ali on je uvek glatko odbijao svaki predlog da napusti kompleks. Ponašao se kao da je kriminalac koga nadgledaju u zatvoru: govorio je obazrivo, a i pokreti su mu bili takvi. Pomisao da radi ono što hoće za njega jednostavno nije imala nikakav smisao. Ali ono što je možda bilo i važnije - bojao se da nešto može da se dogodi ako ode, čak i nakratko. Kao oni koji se plaše da će biti zaključani kod kuće i uskraćeni za kontakt s ljudima, on se bojao da izađe kroz vrata; bojao se susreta s ljudima. Njegova reputacija i posao bili su kao neki stakleni omotač oko njega, providan i lomljiv. Ovakvoj osobi nema pomoći, a ona sama pogoršava situaciju tako što hrani emocije koje je guraju u povučenost, bolno ih gajeći i negujući u sebi. Mi tu jednostavno ništa nismo mogli da učinimo. (Nastaviće se) S obzirom na svoju profesiju s jedne strane, i na svoju preterano opreznu prirodu s druge, zbog toga što nikome nije govorio o svojim strahovima da nešto loše može da se dogodi, Žung Ðindžen je bio zarobljen u kandžama tajni. Dani i noći su prolazili u istom maniru; od početka do kraja je bio kao životinja zatvorena u toru. Njegov pristup životu 128
BU&CW
u Jedinici 701 ubrzo je svima bio poznat: imao je usamljeničko ponašanje - bio je krut, umalo se nije ugušio od sopstvene krutosti. Jedino zadovoljstvo bilo mu je da provodi sate u svetu imaginacije. Ali sada je bio na putu za Peking. Bio je to drugi put da napušta kompleks i ujedno će biti i poslednji. Kao što su mu navike diktirale, Vasilij je nosio svoju preveliku vindjaknu - bila je od materijala bež boje, veoma moderna, sa podignutom kragnom. Izgledao je neverovatno tajnovito. Danas mu, međutim, leva ruka nije bila u džepu; umesto toga, njom je držao kožni kofer. Kofer nije bio ni mali ni veliki. Bio je braon boje, napravljen od goveđe kože, ah je imao čvrstu konstrukciju; savršeno uobičajeni putni sef. Unutra su bila dokumenta o CRNOM, prava tempirana bomba. Vasilijeva desna ruka, kako je to Žung Ðindžen primetio, neprestano je vrtela nešto u njegovom džepu, kao daje imao neki tik koji nije primećivao i uopšte ga nije bio svestan. Žung Ðindžen je, naravno, shvatao da Vasilij nema nervozni tik: u džepu mu je bio pištolj. Ðindžen je jednom prilikom nenamerno bacio pogled na oružje i prisetio se šta su ljudi govorili o tome. Žung Ðindžen je morao da oseti izvesno gađenje i zebnju: to čvrsto držanje za oružje postalo je neka vrsta navike, potrebe koju je Vasilij imao; on više nije mogao bez toga. Razvijajući dalje tu misao, Žung Ðindžen je osetio i neku dozu neprijateljstva ili bolje rečeno, užasa. U misli mu je došla rečenica: „Pištolj je kao i novac u nečijem džepu; svakog časa može da se izvadi i upotrebi." Razmišljajući o tome da je pored njega ne jedan pištolj, već možda i dva, Žung Ðindžen je postao uznemiren. Možda će ti pištolji biti iznenada izvučeni da bi se razrešila neka neprilika, kao što se voda upotrebljava da bi se njome gasila vatra. Ali ponekad voda ne može da ugasi vatru. Ako bi se to dogodilo... on nije nimalo sumnjao u sled događaja. U tom trenutku, snažan zvuk pucnja odjeknuo mu je u ušima. Naravno, Žung Ðindžen je shvatao da, ukoliko se dogodi da budu beznadežno nadjačani, Vasilij nijednog trenutka ne bi oklevao da okrene pištolj prema njemu i da puca. „Smrt pre razotkrivanja tajni." Žung Ðindžen je u tišini ponavljao ovu maksimu u sebi. Zvuk pucnja koji je počeo da bledi u njegovoj uobrazilji ponovo je počeo da mu odjekuje u ušima. Ovo osećanje predstojećeg neuspeha, osećaj da katastrofa samo čeka da se dogodi, pratila je Žunga Ðindžena sve vreme tokom puta do prestonice. Bez obzira na to koliko je pokušavao da suspregne ovaj osećaj ili da mu se odupre, nije mogao da se otme utisku da je put predug, a voz prespor. Osećaj ga je držao sve dok nije stigao u štab, kada je osećaj počeo da se menja, a nemir u njegovom srcu se povukao pred toplim osećanjem spokoja. U tom trenutku je hrabro pomislio da nema čega da se boji u budućnosti. „Šta može da se dogodi? Ništa. Napokon, ko uopšte zna ko si ti; niko ne zna da nosiš sa sobom tajna dokumenta", mrmljao je sebi u bradu, kao da se prekoreva za to što je pre toga bio toliko luckast.
129
BU&CW
2.
Konferencija je počela dan nakon što je došao. Započela je velikom uvodnom sednicom, kojoj su prisustvovala četiri zamenika rukovodioca službe bezbednosti. Jedan stariji, sedokosi viši zvaničnik bio je domaćin. Prema dokumentima koje su dobili, taj stariji čovek bio je prvi direktor istraživačkog odeljenja. Privatno, međutim, svi su govorili da je on zapravo prvi sekretar i vojni savetnik visokog zvaničnika XX. Naravno, Žung Ðindžen nije mnogo mario za sve ove titule. Jedino je razmišljao o onome što je ovaj stari direktor rekao: „Moramo da dešifrujemo CRNO; bezbednost naše zemlje zavisi od toga.“ „Ono o čemu ovde govorimo", rekao je, „jeste dekripcija; ali nemaju svi pokušaji dešifrovanja isto objektivno značenje. Neke šifre se razbiju da bi se time osigurala pobeda na bojnom polju; druge se razbijaju da bi se pokazala vojna superiornost. Neke šifre se provaljuju da bi se obezbedila sigurnost narodnog vođe, a neke zbog čisto diplomatskih razloga. Neke šifre se razbijaju da bi se zadovoljio profesionalni ponos. Naravno, postoji još nebrojeno mnogo razloga za dekripciju, a opet, nijedan od njih ne uključuje bezbednost i sigurnost čitave nacije. Da budem otvoren, ova ekstremno prefinjena šifra, koju sada upotrebljava X zemlja, preti samom integritetu naše nacije. Postoji jedan jedini način na koji možemo da rešimo ovu situaciju prepunu opasnosti, a to je - da razbijemo CRNO. Neki ljudi kažu, dajte mi uporište i ja ču pomeriti zemlju; dekripcija CRNOG je naše uporište. Ako kažemo da je trenutno sigurnost naše nacije na kritičnom nivou, da smo pod pritiskom, onda je dekripcija CRNOG jedini ključ uspešne borbe protiv takve pretnje." Ovaj uvodni govor nabijen emocijama, koji je izgovorio mirni visoki zvaničnik prema kome su svi imali poštovanja, izmamio je gromoglasan aplauz. Kada je govorio, njegova siva kosa se pomerala, prateći njegove gestove, ako tako može da se kaže. Po podne je došao red na profesionalce da izlože svoja predavanja. Žung Ðindžen je trebalo da održi prvi govor, i on je izneo opsežan izveštaj o svom napretku u pogledu dešifrovanja CRNOG, koji je trajao više od sat vremena. Na nesreću, uopšte nije napredovao. Kasnije, na povratku u Jedinicu 701, zažalio je što je javno podelio svoju zbunjenost sa ostalima na konferenciji. Tokom sledećih nekoliko dana proveo je sate i sate slušajući mišljenja ostalih kriptografa, da bi se sve završilo sa dve ceremonije zatvaranja. Uzevši sve u obzir, Žung Ðindžen je bio mišljenja da je čitava konferencija bila jedna velika diskusija, a ne rigorozni istraživački simpozijum. Sve je bilo frivolno i plitko. Predavanja su više bila neka vrsta ideoloških govora, klišea i slogana bez ikakve ozbiljnije sadržine. Nije bilo ozbiljnih, korisnih debata, ni bilo kakvih hladnih, nepristrasnih razmišljanja. Od početka do kraja izgledalo je kao da konferencija pluta na mirnom moru i da sve što Žung Ðindžen može da uradi jeste da pravi balončiće i duva u vazduh - uspavanost, mirnoća i monotonija gušili su svakog razumnog čoveka. Može se reći daje na neki način Žung Ðindžen duboko prezirao i ovaj simpozijum, i sve koji su bili na njemu. Kasnije je, međutim, shvatio da za ovakvo osećanje nema 130
BU&CW
razloga; i što je važnije, ono je bilo nepotrebno. CRNO je, shvatio je na kraju, kancer koji izjeda njegovo telo. Godinama je pokušavao da dopre do njega, a i dalje mu nije bio ni blizu. Smrt je bacila svoju senku na njega, počevši ozbiljno da mu preti. Oni koji su pokušavali da pomognu nisu bili ni geniji ni mudraci, bili su samo tračare. Pomisliti da bi oni mogli da pronađu lek za ovaj rak, da bi mogli da budu spasioci, bila je potpuno apsurdna; bio je to san, potpuna besmislica.
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Usamljen i iscrpljen, Žung Ðindžen potrošiće dane i dane pokušavajući da apsorbuje ovu pomisao, ili da možda kažemo, fantaziju. Svake je noći svrhovito i namerno sanjao. Koliko ja shvatam sve ovo, ohrabrivao je sebe da sanja svake noći, i to iz sledećih razloga: prvo, već je odavno tvrdio da mu izvesna lucidnost dolazi u snovima (neki su inače govorili daje sanjajući uspeo da dešifruje PURPUR). Drugi, počeo je da sumnja da je tvorac CRNOG bio monstrum kome je bila dodeljena forma inteligencije potpuno strana ljudskom rodu, a pošto je on bio samo čovek, jedini način da se tome priđe blizu bilo je putem snova. Kada je prvi put došao na tu ideju, ona mu je izrazito podigla moral; izgledalo je kao da je uspeo da pronađe izlaz. Čuo sam da je tada terao sebe da sanja svake noći. Sanjanje je postalo jedna od njegovih odgovornosti. Njegovo urođeno preterivanje, međutim, dovelo ga je do ivice mentalnog kolapsa. Jedan pogled na njega i mogli ste da vidite da se čitava ta stvar sa snovima i sanjanjem brzo prenela na njega sa svom svojom gustinom i beskrajem. Snovi su pojava bez ikakvog reda, bez koherentnih misli; jedino što su postigli bio je potpuni poremećaj njegovog normalnog spavanja. Da bi povratio red u svoje noći, nije imao izbora do da potpuno razmontira obrasce snevanja u koje se upleo. Počeo je da čita romane i da ide u šetnje pre nego što legne da spava. To mu je pomagalo da se opusti, posebno s obzirom na stres koji je imao preko dana. Drugi ljudi su ga umarali. Rezultati su bili pozitivni. Da upotrebim njegove reči: čitanje i šetnja pre kreveta bili su njegove pilule za spavanje. I pored toga, Žung Ðindžen je i dalje mnogo sanjao. On je sve od ovoga sveta iskusio i u svojim snovima. Na neki način, živeo je u dva sveta: jedan je bio stvaran, a drugi je bio san. Ljudi kažu da je sve što je na kopnu takođe i u moru, ali sve što je u moru nije i na kopnu. Situacija u kojoj se nalazio Žung Ðindžen bila je u velikoj meri slična ovome: ono što je sanjao nije nužno postojalo u pravom svetu, ah se sve iz pravog sveta moglo naći i u njegovim snovima. Moglo bi se reći da je za Žunga Ðindžena sve posedovalo jedan određeni dualitet: s jedne strane je bila realnost - realnost stvari, živog sveta; s druge strane je bio san, virtuelnost, haos. Kao što idiom „neosnovane pretpostavke" sugeriše, mi postojeći svet prihvatamo samo kao dokaz. Ah za Žunga Ðindžena je uvek postojao određeni dualitet: stvarnost i san, a jedino je on poznavao ovo potonje. Ne bi trebalo valjda mnogo isticati daje njegov svet snova bio mnogo apsurdniji, mnogo manje koherentan od realnosti. (Nastaviće se) Sada je mnogo smireniji Žung Ðindžen shvatio da je nada u to da će neko drugi ponuditi savet za dešifrovanje CRNOG, nada da će ga neko drugi izvesti na pravi put besmislica proistekla iz njegovih snova, samo apsurd unutar apsurda. Da bi se utešio, neprestano je ponavljao sebi: „Ne računaj ni na koga drugog osim na sebe, ne nadaj se da će ti bilo ko drugi pomoći; oni ne mogu da ti pokažu pravi put, to nije moguće, nije moguće...“ Neprestano je ovo ponavljao sebi, verujući možda da će ga takva mantra 131
BU&CW
naterati da zaboravi na sva razočaranja konferencije. Kao što se pokazalo, neprestano ponavljanje ove mantre mu i jeste pomoglo da se oseća bolje; nije bila bez ikakve koristi. Žung Ðindžen je u tome mogao da pronađe i neka uverenja; četiri, da budemo precizni.
1. Prisustvo na konferenciji dovelo gaje do zaključka daje čovek na čelu obaveštajnih agencija neizmerno zabrinut zbog napretka u razbijanju šifre CRNOG i dalje budućnosti. Zbog ovoga se Žung Ðindžen osećao nekako nespokojno, ali gaje to takođe i ohrabrilo, nateravši ga da pojača svoje napore u vezi s dekripcijom šifre. 2. Prisustvo na konferenciji takođe mu je omogućilo da vidi koliko mu se ulaguju sve ostale kolege, bilo običnim govorom ih onim što su radili (na primer, tako što su mu sa velikim pijetetom stezah ruku dok su se rukovali, što su se duboko klanjali umesto da samo klimnu glavom, ili što su se smejali od uva do uva kada bi on nešto rekao i tako dalje). Žung Ðindžen je shvatio daje zvezda obaveštajnog sveta, i da ga tu svi vole. Pre ovoga je bio svestan ove činjenice na neki način, ali nikada u to nije bio potpuno siguran. Sada kada je video svojim očima, to ga je pomalo razveselilo. 3. Na prvom prijemu koji je održan na konferenciji, stariji državnik je na brzu ruku obećao da će Žungu Ðindženu obezbediti nevero vatno napredan računar, sposoban da obavi više od 40.000 operacija u sekundi. Takav poklon bio bi jednak onome kada bi Ðindženu mogli da obezbede najboljeg, međunarodno priznatog asistenta! 4. Pre polaska je u knjižari-antikvarnici kupio dve knjige koje je već dugo želeo da ima, a jedna od njih je bila Zagonetka (prevod knjige Zapisi Boga slavnog kriptoanalitičara Klausa Johanesa). Kada se sve to sabere, ovaj put je vredeo. Za Žunga Ðindžena je vredeo zbog svega pomenutog. Žung je mogao da se vrati u Jedinicu 701 srećan i zadovoljan. Putovanje vozom kući proteći će bez problema i bez ljudi koji se skrivaju u senkama. Vasilij nije imao problema da rezerviše spavaća kola za put. Kada se ukrcao, Žung Ðindžen se osećao dobro i lagodno, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa putovanjem od pre šest dana. Zaista je bio prilično srećan što napušta prestonicu. Još jedan razlog ovolikoj sreći bio je taj što je grad uveče, pre no što će poći, dobio svoj prvi snežni pokrivač, kao unapred isplaniran, poseban pozdrav ovom čoveku sa juga. Sneg je jako padao i prekrivao zemlju, prosvetljavajući tminu. U ovom zimskom okruženju, Žung Ðindžen je čekao da krene voz. Tišina snega koji pada i miris vlage koji je sneg sa sobom nosio ispunili su njegovo srce mirom; bio je to predivan san na javi. Takav početak putovanja zadovoljio bi i one koji se uvek na nešto žale, i to je uverilo Žunga Ðindžena da će ovo biti jedno veoma opušteno putovanje kući. Ali ono što se dogodilo nije bilo ni nalik tome.
132
BU&CW
3.
Povratak kući bio je potpuno drugačiji. Zbog jedne stvari, u povratku je putovanje trajalo dva dana i tri noći, dok je u smeru ka Pekingu to bilo tri dana i dve noći. Dve noći su već bile prošle, a i drugi dan je već bio blizu svog završetka. Osim što je spavao, Žung Ðindžen je provodio vreme čitajući nove knjige koje je kupio. Bilo je očigledno da ne oseća onu teskobu ni strah koji su obeležili njegovo prethodno putovanje vozom. To što je mogao lepo da spava i da uživa u čitanju bio je dovoljan dokaz. Putovanje kući imalo je nekih prednosti. U prilog im je išlo to što su dobili spavaća kola sa sopstvenim grejanjem, što je donekle odvajalo njihov vagon od ostatka kompozicije, čineći ga sigurnijom lokacijom. Žung Ðindžen je morao da bude zadovoljan zbog sreće koju su imali kada su uspeli da nabave takva kola. Niko ne može da porekne da čovek koji nema mnogo hrabrosti, koji je uz to i preterano osetljiv i prilično hladan i udaljen, neizmerno želi da bude udaljen od drugih ljudi. U Jedinici 701, Žung Ðindžen je uvek bio uzdržan i nekomunikativan, uvek daleko od sveta koji ga okružuje. To je bio način da održi svoju distancu prema ljudima, da se odvoji od gomile. Kako god vi gledali na to, njegova motivacija da se sprijatelji sa luđakom jednostavno je osigurala samovoljni ostrakizam od svih ostalih. Zbližavanje s luđakom je značilo da će ga svi ostali ostaviti na miru. On nije imao prijatelje i niko nije pokušavao da mu bude prijatelj: poštovali su ga, divili su mu se, ali nisu osećali naklonost prema njemu. Živeo je usamljenički život (čak je i luđak koji je igrao šah napustio Jedinicu 701 kada je počeo da kontroliše svoju demenciju). Većina je govorila da ga svet oko njega ne dotiče: nikada nije blizak s ljudima, uvek je bio sam i najčešće je izgledao depresivno. Ali njemu usamljenost i depresija nisu smetale; veće mučenje bilo je stupanje u bezbroj idiosinkrazija s drugim ljudima. S ove tačke gledišta, njemu nije bio važan položaj šefa sektora, pa čak ni zvanje supruga...
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Žung Ðindžen se oženio prvog avgusta 1966. Prezime njegove žene bilo je Di; ona je bila siroče koje je došlo da radi za nas još dok je bila veoma mlada. U početku je radila kao operator na telefonskoj centrali. Godine 1964, prebačena je na kriptografsko ode ljenje kao oficir za bezbednost. Bila je poreklom sa severa, prilično visoka - viša za pola glave od Ðindžena - i imala je zaista velike oči. Govorila je izuzetno pravilan mandarinski kineski, mada nikada nije govorila mnogo. Kada je govorila, to je uvek bilo tiho. Možda je to bilo u uskoj vezi sa njenom pozicijom čuvara tajni. Kada govorimo o venčanju Žunga Ðindžena - pa, oduvek sam mislio da je to izuzetno čudno, kao da ga je sudbina zadirkivala na neki način. Zašto to kažem? Zato što je u početku bilo mnogo onih koji su se brinuli da li će ikada uspeti da se oženi. Neke od tih zabrinutih čak su mislile da bi možda mogle i da ga zaprose, u pokušaju da nekako i same uživaju plodove njegove slave, pretpostavljam. A možda i nije tako, možda je to bila njegova nezainteresovanost, ili neki drugi razlog. Ali šta god bio uzrok, kad god bi se 133
BU&CW
pojavila mogućnost za brak, on bi zalupio vrata. Izgledalo je da ga žene i brak uopšte ne interesuju. AH onda se kasnije, ne znam kako, uz veoma malo pompe, oženio gospođicom Di. U to vreme je imao trideset i četiri godine. Naravno, njegove godine nisu bile problem, mislim, bio je pomalo prestareo, ali ako je neka želela da se uda za njega, u čemu je problem? Problema nije bilo. Problem je stigao kada su se uzeli: došla je šifra CRNO i ukrala ga. Ne treba valjda reći kako se, da se tada nije oženio gospođicom Di, verovatno nikada ne bi ni oženio: CRNO bi to sigurno sprečilo. Njihovo venčanje je kod ljudi stvorilo čudan osećaj, kao kada želite da zatvorite prozor, a ptica iznenada uleti u sobu: to je pomalo čudno, a opet gotovo da izgleda kao sudbina, i vi zaista ne znate šta da radite - da li je to dobar ili loš znak, nešto ispravno ili pogrešno? Iskreno govoreći, bio je užasan muž, potpuno nerazuman. Često se danima nje vraćao kući, ponekad je ostajao van kuće i veći deo nedelje ili čak po nekoliko nedelja; a onda, kada bi se vratio kući, gotovo da nije razgovarao sa svojom ženom: samo bi jeo i ponovo otišao, ili bi jeo, spavao i otišao kada bi se probudio. To je bio njihov život u braku. Živeli su zajedno, ali ga je ona retko viđala, a još rede je s njim razgovarala. Kao načelnik sekcije, i administrativni vođa, Žung Ðindžen nije uopšte bio dorastao zadatku. Obično bi se pojavio u svojoj kancelariji sat vremena pre završetka radnog dana; ostatak dana je provodio tumarajući po svojoj kriptografskoj sobi. Čak je isključivao i telefon da ga niko ne bi uznemiravao. Na ovaj način je izbegavao odgovornost i svu muku položaja načelnika sekcije, što je radio i kao suprug. On je, bez obzira na sve, pažljivo čuvao i negovao svoje ustaljene navike, stil života za kojim je čeznuo: usamljeničku egzistenciju živeti sam, raditi sam, bez želje da mu iko pravi probleme ili da mu pomogne. Štaviše, sve je postalo samo još izraženije kada se pojavilo CRNO. Izgledalo je kao da mora da se krije, i da jedino to može da mu pomogne da nađe tajne ove šifre... (Nastaviće se) Žung Ðindžen je bio zavaljen u prilično udobnom krevetu za spavanje, osećajući da je konačno pronašao sigurno mesto na koje je mogao da se skrije. Zaista su imali sreće što je Vasilij uspeo da rezerviše dva mesta u spavaćim kolima. Njihovi saputnici u kabini bili su profesor u penziji i njegova devetogodišnja unuka. Profesor mora da je imao šezdesetak godina. Ranije je bio zaposlen kao prorektor na G Univerzitetu, ali zbog bolesti očiju odavno je morao dati ostavku. Ponašao se s autoritetom, voleo je da pije i da puši cigarete pegaz - na taj je način prekraćivao sebi vreme na putu. Njegova unuka, koja je želela da postane pevačica kada odraste, provodila je vreme pevajući, koristeći njihov prtljag kao pozornicu. Njih dvoje, stari čovek i devojčica, delovali su kao nekakvo sredstvo za smirenje na Žunga Ðindžena. U ovom jednostavnom i nimalo sofisticiranom prostoru, osetio se lišen bilo kakvih slutnji. Drugim rečima, bio je u stanju da zaboravi na svoju stidljivost, i posvetio je vreme svojim dvema najvažnijim aktivnostima: čitanju i spavanju. Spavanje je uspevalo da sažme duge, tamne noći u san; čitanje je sa sobom odnosilo dosadu obdanice. Ponekad je ležao u mraku, pošto nije mogao da spava, nije mogao da čita, pa bi vreme trošio tako što je puštao maštu da luduje. Tako je provodio vreme na povratku kući - zauzet spavanjem, čitanjem i uzletima mašte. Sati su prolazili jedan za drugim, dok se on postepeno primicao poslednjem delu putovanja kući, nazad u Jedinicu 701. Završavao se drugi dan putovanja. Voz se žustro probijao kroz široko otvoreno polje. Na obzorju je zalazeće sunce sijalo jarkocrveno; njegovi poslednji zraci svetlosti i rumenila imali su divne, blage nijanse. Sunce na zalasku kupalo je voz toplom, smirujućom svetlošću, pa je sve ličilo na prizor iz snova ili nežnu sliku pejzaža. 134
BU&CW
Tokom večere su Vasilij i profesor započeli razgovor koji je Žung Ðindžen slušao samo s pola pažnje. Tako je bilo sve dok profesor nije rekao sa zavišću: „Ah, upravo smo ušli u G provinciju - do sutra ujutro vas dvojica ćete biti kod kuće.“ Ovo što je čuo bila je muzika za uši Žunga Ðindžena, i on je upitao: ,,A kada vi stižete do vašeg odredišta?" „Sutra u tri po podne." To je bila poslednja stanica ovog voza. Žung Ðindžen se našalio: „Vas dvoje ste zaista verni putnici: vi pratite ovaj voz od početka do kraja." „Dok ste vi dezerteri", smejao se profesor od srca. Bilo je očigledno da je srećan što je uspeo da nađe ljude s kojima je mogao da razgovara u vozu. Ali njegova sreća ubrzo je iščilela. Nakon nekoliko razmenjenih reći, Žung Ðindžen se opet vratio Johanesovoj Zagotieci, ne obraćajući više pažnju na profesora. Sve što je ovaj potonji mogao da uradi bilo je da bulji u njega radoznalo i da se pita da li se možda čovek loše oseća. Naravno, Žung Ðindžen nije bio bolestan; to je jednostavno bilo njegovo uobičajeno ponašanje. Kada je završio ono što je hteo da kaže, onda je završio. Nije izvlačio i pronalazio teme za razgovor, nije menjao temu, nije bio ni ljubazan; kod njega nije bilo uvoda, ali ni post-skriptuma: govorio je kada je imao nešto da kaže, ćutao je kada nije imao o čemu da govori - kao da govori u nečijem snu, navodio je i svoje sagovornike da se osećaju kao da i oni sanjaju. Kada već pominjemo Johanesovu Zagonetku, ona je bila odštampana u jednoj kineskoj izdavačkoj kući pre revolucije, a preveo ju je evroazijski autor Han Sujin. Bila je to prilično tanka knjižica, više pamflet nego ozbiljna knjiga. Na naslovnoj strani se nalazio sledeći epigraf: Genije je duša ovog sveta, ima ih malo ali su oni ono najbolje od čovečanstva, oni su uzvišeni, oni su blago. I kao svako drugo blago na ovom svetu, oni su delikatni, nežni i krhki kao tek zasađen pupoljak; kada ih udarite, napuknu; kada napuknu, oni se prelome. Ove reči pogodile su Žunga Ðindžena kao metak...
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Geniji lako pucaju. Ovo i nije bila neka novost za Žunga Ðindžena, niti mu je to bila neprijatna tema; često smo pre toga nas dvojica o tome razgovarali. On je govorio: „Upravo je ta krhkost ono što čini genija genijem. To je ono što im dopušta da prevaziđu sva ograničenja, da postanu još prefinjeniji, kao najfinija svila; da postanu gotovo providni, ali nesposobni da izdrže bilo kakav udarac. Na izvestan način, inteligencija jedne osobe može da prevaziđe sve granice, i iz izvesne perspektive znanje može da se shvati kao bezgranično. Ali s druge strane, možemo da kažemo da se do erudicije stiže putem žrtvovanja jasnog saznanja o svetu kao takvom. Stoga je, u neku ruku, velika većina genija izuzetno osetljiva i obrazovana, ali su pritom često glupavi i nespretni, nepopravljivo tvrdoglavi, nimalo nalik običnim ljudima. Primer jedne ovakve osobe bio je i profesor Klaus Johanes, legenda na polju kriptografije, i lični heroj Žunga Ðindžena. Zagonetka je bila njegovo delo. Niko neće poreći da je bilo nečeg gotovo božanskog u Johanesovim sposobnostima; on je bio nedodirljiv, zaista bog lično. Ništa nije moglo da ga omete. On 135
BU&CW
je znao šifre iza šifara! Ali u stvarnom svetu, u životu, bio je budala, budala koja čak nije znala ni put do kuće. Bio je kao kućni ljubimac - ako bi ga ostavili napolju bez ogrlice, možda se ne bi ni vratio. Priča se daje bio takav zato što se njegova majka toliko bojala da ga ne izgubi da ga nije puštala iz vida, prateći svaki njegov pokret i brinući se da se uvek vrati kući. Valjda ovde ne treba reći da je iz perspektive njegove majke on bez sumnje bio jedno užasno dete. Štaviše, u prvoj polovini prošlog veka, u fašističkom logoru, ovaj je čovek - ovo pažljivo negovano i društveno nesposobno dete - bilo poznato kao Smrt: od samog pomena njegovog imena Hitler je mogao da se upiša u gaće. Johanes je zapravo i bio iz istog kraja kao i Hitler, rođen je na ostrvu koje se zvalo Tars (poznato inače po svojim rezervama zlata). Ako je istina da svaki čovek mora da ima zemlju svojih predaka, onda je njegova zemlja bila Nemačka, a u to vreme Hitler je bio glavnokomandujući. Mogli biste da kažete daje onda trebalo da služi Nemačkoj, Hitlerovom Rajhu. Ali on to nije uradio, barem ne od početka do kraja (služio je neko vreme). Nije bio neprijatelj nijednoj zemlji i nijednom čoveku - njegovi jedini neprijatelji bile su šifre. U svako vreme je mogao da bude neprijatelj ovoj ili onoj naciji, ili nekom drugom čoveku: to je sve zavisilo od toga ko je - koja zemlja, koja osoba - stvorio i upotrebljavao najkomplikovaniju tajnu šifru. Ko god da je posedovao takvo nešto, bio je njegov protivnik. Četrdesetih godina prošlog veka, pošto su se na Hitlerovom stolu pojavili dokumenti šifrovani upotrebljavajući šifru ORAO, Johanes je odlučio da izda svoju zemlju, pa je dezertirao iz ne mačke vojske i priključio se saveznicima. Njegova izdaja nije imala ništa zajedničko s njegovim političkim uverenjima, a ni sa novcem. Jedini razlog njegovog odlaska bio je ORAO, šifra koja je svakog kriptografa bacala u očajanje. Govorilo se da je ORLA razvio jedan irski matematičar, genije koji je svojevremeno živeo u Berlinu. Po predanju mu je tokom posete jednoj jevrejskoj sinagogi u stvaranju ove šifre pomogao sam bog; bila je to tako sofisticirana šifra da nije bila provaljena čitavih trideset godina. ORAO je desetostruko nadmašio sve ostale šifre tog vremena - bila je neverovatna, nešto do tada neviđeno; zaista, to je bilo nešto potpuno neverovatno. Slobodno može da se kaže da je sudbina koja čeka sve kriptografe ovog sveta - da uvek teže ka nečemu što će im ostati van dometa, uvek s one strane stakla. Kao što su šanse da se jedno određeno zrno peska iz okeana sudari sa zrnom peska sa kopna jednake milionima miliona prema jedan: potpuno nemoguće. Takva su i njihova stremljenja. Pa čak i onda kriptografi jure za tom gargantuovskom nemogućnošću. U procesu pisanja šifara, kriptografi, ili same šifre, neizbežno će se susresti sa izvesnim, neizbežnim nezgodama - kao što ljudi nasumično i instinktivno kijaju: to mora da se dogodi ali nema načina da se izračuna brojčana verovatnoća trenutka kada će se to dogoditi. Problem je u tome što, kada mnogo nade polažete u moguće greške drugih, ne možete a da se ne osećate poprilično apsurdno i tužno. Ovo gomilanje jednog apsurda preko drugog, tuge preko tuge, postalo je sudbina mnogih kriptografa: mnogo njih - a svi su bih elita - proveli su živote živeći na ovaj način, kao opskurni nepoznati ljudi, koji proživljavaju mračne i tragične živote. Zahvaljujući svom geniju ih pak čistoj sreći, profesoru Klausu Johanesu bilo je potrebno samo sedam meseci da razbije šifru ORAO. Moglo bi da se kaže da u istoriji kriptografije nije bilo sličnog dostignuća i da je ono bilo jedinstveno, te da se nikada neće ponoviti: bio je to jedan neverovatan događaj, kao da sunce izađe na zapadu, ili da kišna kap reši da ne pada dole već gore u pljusak. 136
BU&CW
(Nastaviće se) Svaki put kada bi pomislio na svoju sudbinu, Žung Ðindžen je imao neobjašnjivo osećanje stida i nelagode, užasan osećaj daje sve to nestvarno. Često je gledao u Johanesovu fotografiju i ponavljao u sebi: „Svako ima svog heroja, a ti si moj heroj: sve moje znanje i snaga proističu iz tvog primera i tvoje hrabrosti. Ti si moje sunce: moj sjaj nikada ne može da bude razdvojen od tvog, nikada ne može biti jači...“ Ova vrsta samoomalovažavanja nije bila posledica nezadovoljstva Žunga Ðindžena samim sobom; ne, ona je bila posledica ogromnog poštovanja koje je osećao prema profesoru Johanesu. Zapravo, osim Klausa Johanesa, on nije nikoga drugoga poštovao kao što je poštovao sebe; nije verovao da bi iko drugi iz Jedinice 701 mogao da provali CRNO, ako on to ne uradi. Nije imao poverenja u svoje kolege; ili je bar razlog ovakvog njegovog razmišljanja bio potpuno jasan: niko drugi u Jedinici 701 nije pokazivao iskreno divljenje prema Klausu Johanesu. Između kloparanja točkova po spojevima pruge, jasno je mogao da čuje sebe kako govori svom heroju: „Oni ne vide tvoju intelektualnu veličinu, a i kada bi je videli, samo bi je se bojali. Ali ja ne mogu da shvatim njihovo razmišljanje, niti mogu da u njega poverujem. Poštovati nešto što je zaista divno zahteva hrabrost i talenat; bez toga lepota može jedino da zastrašuje.'' Žung Ðindžen je verovao da njegov genije može da bude vrednovan samo očima drugih genija. U očima običnog čoveka, geniji su često bili viđeni kao budale ili izopštenjaci. To je zato što su oni sa superiornim mozgom ostavljali običnog čoveka daleko za sobom, zato što su hrabro marširali ka novim granicama, toliko daleko da čak i u slučaju da običan čovek podigne pogled i zagleda se u daljinu, ne bi mogao da ih vidi, zaključivši onda pogrešno da genije zaostaje za njima. Ovo je bio plebejski način razmišljanja. I sve što im je preostajalo jeste da se isključe - da se plaše - genije je za običnog čoveka nekomunikativan i on nikada neće shvatiti da je genijeva ćutnja posledica straha, a ne prezira. Žung Ðindžen je verovao da upravo u tome leži razlog njegove udaljenosti od kolega: on je umeo da ceni i poštuje Johanesove sposobnosti i mogućnosti. Mogao je i umeo da uživa u intelektualnom sjaju ovog velikana - taj sjaj se razlivao po njemu, sijao kroz njega kao da je od stakla - ali to niko drugi nije mogao da vidi: oni su bili kao kamen i Johanesov sjaj nije mogao da prođe kroz njih. Nastavljajući dalje ovaj niz misli, Žung Ðindžen je osetio daje poređenje genija sa staklom i običnih ljudi s kamenom posebno prikladno. Geniji naposletku imaju mnoge kvalitete stakla: delikatni su, lako se polome, veoma su krhki; ni izdaleka nisu kao kamen. Čak i kada se polomi, kamen nikada ne pukne i ne razbije se kao staklo; možda će otpasti neki ugao ili će se oljuštiti malo površine, ali kamen će i dalje ostati kamen i moći će da se upotrebljava kao kamen. Staklo, međutim, ne poseduje ovakvu izdržljivost: njegov urođeni kvalitet jeste njegova ranjivost: kada je polomljeno, ono je razbijeno, a krhotine stakla, svaka za sebe, neupotrebljive su. Geniji su ovakvi: sve što je potrebno jeste da im skinete uzdignutu glavu, kao što se poluga lomi na dva dela. Delovi koji preostanu biće neupotrebljivi. Opet je pomislio na svog heroja: kada ne bi postojale šifre koje treba dešifrovati, kakva bi bila njegova vrednost! Nikakva! S druge strane prozora, noć se polako pretvarala u dan.
137
BU&CW
4.
realno.
Sve što dogodilo posle ovoga bilo je potpuno nerealno zato što je bilo suviše
Evo kako se odvijalo: kada nešto izgleda previše realno ono postaje nerealno; ljudi imaju problem da poveruju u to - kao što većina ljudi ne veruje da u bilo kojoj planinskoj regiji Guangsija možete čeličnu iglu za šivenje razmeniti za kravu, ili čak za sablju od čistog srebra. Niko međutim ne može da porekne da se pre deset godina, dok je sanjao o Dmitriju Ivanoviču Mendeljejevu (18341907) - koji je i sam dobio ideju o periodičnom skupu elemenata u snu - Žungu Ðindženu takođe u snu pojavila tajna kako da razbije PURPUR. Usred noći, Žunga Ðindžena probudio je zvuk voza koji staje na stanicu. Kao što je i imao naviku svaki put kada se probudi, odmah je pružio ruku da dodirne prenosni sef koji se nalazio ispod njegovog kreveta. Bio je tu! I dalje je bio privezan za nogu stola koji su imali u kupeu. Osetivši olakšanje, ponovo je legao, pokušavajući da razdvoji zvuke koraka koji su išli na sve strane i buke koja je dolazila sa razglasa železničke stanice. Sa razglasa su ga obavestili da je voz stigao u B Grad. Sledeća stanica će biti A Grad. „Putovaćemo još tri sata... A onda kući... Kući... Ostalo je još samo sto osamdeset minuta... Spavaj još malo, a onda kuća..." Još ošamućen, nastavio, je da spava. U sledećem trenutku, međutim, voz je oštro zapištao, dajući signal da polazi sa stanice, što ga je još jednom probudilo. Kloparanje šina postalo je sve jače, i kao što muzika polako podiže nivo uzbuđenja onoga ko sluša, njega je ovaj zvuk sprečio da ponovo zaspi. U svakom slučaju, nikada nije mogao da zaspi kada je buka; kako bi i mogao uopšte da izdrži takvo zvučno nasilje? Zvukovi voza su prešli preko njega i sada su ga potpuno razbudili. Mesečeva svetlost je ulazila u kupe i padala pravo na njegov krevet. Senke su igrale po kupeu, stvarajući oštre oblike, izazivajući njegove pospane oči. I upravo tad, krajičkom oka primetio je nešto neobično. Šta je to bilo, šta je bilo pogrešno? U lenjom pokušaju da dokuči šta se to dogodilo, prebirajući po uspavanom umu, konačno je shvatio da nedostaje njegova kožna aktentašna koja je visila na čiviluku na zidu - veoma slična učiteljskoj crnoj torbi - sada nije bila na svom mestu. Naglo je ustao, tražeći svoju tašnu po krevetu na kom je bio. Nije se nalazila tamo. Onda je sišao i pogledao po podu, pregledao je i stočić, pogledao je ispod svog jastuka. Tašne nigde nije bilo. Odmah je vičući probudio Vasilija i profesora, a ovaj mu je rekao da je pre jedno sat vremena, kada je ustao i otišao u toalet (molim vas samo da zapamtite daje to bilo sat vremena ranije), video mladića u vojničkom odelu na platformi između dva vagona, kako puši cigaretu naslonjen na okvir vrata. Kada je profesor izašao iz toaleta, mladić je već odlazio, da bi potom nestao bez traga. U rukama je držao aktentašnu koja je izgledala 138
BU&CW
veoma slično kao ona koju je Žung Ðindžen upravo opisao. Profesor je rekao: ,,U tom času sam pomislio na to da je tašna ista, ali shvatio sam da je njegova zato što je stajao tamo i pušio, tako da nisam pažljivije zagledao šta drži u rukama, pogotovo pošto mi nije delovalo kao da žuri, već da hoće na miru da popuši cigaretu pa da ode, ali sad - ah, shvatam da je trebalo da obratim pažnju." Profesorov glas bio je pun saosećanja. Žung Ðindžen je pomislio da je najverovatnije taj momak u vojničkom odelu ukrao njegovu tašnu. Iako je samo izgledalo da stoji tu, on je zapravo markirao teritoriju. Profesorov odlazak u kupatilo pružio mu je priliku, kao da su se pred njim stvorili tragovi u snegu - ako nastavi da ih prati, odvešće ga do tigrove pećine. Moglo bi da se pretpostavi da je čovek tokom profesorovog boravka u kupatilu uradio ono što je smerao, iskoristio je „svaki tren, svaki centimetar". Prevrćući neprestano sve ovo po glavi, Žung Ðindžen ništa nije mogao da uradi do da se gorko nasmeje.
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Uistinu, kriptografija i jeste nešto kao korišćenje svakog trena i svakog centimetra. Šifre su nešto poput ogromnih, savršenih mreža, tako da izgledaju gotovo nerealno. Ali kada je šifra samo jednom upotrebljena, ona postaje kao nečija usta: teško je izbeći povremene greške u govoru. Ove greške su kao potoci krvi - deleći se, otvaraju prostor među njima, i tako ostavljaju tračak nade onima koji pokušavaju da provale šifre. I kao što sevanje munje otvara nebo, oštar um uspeva da se zabode u prazan prostor i da prođe do unutrašnjeg lavirinta šifre kao da je to normalan prolaz i da ponekad čak pronađe i put do neba. Ovih poslednjih nekoliko godina, Žung Ðindžen je imao ogromno strpljenje čekajući ove pukotine u nebu koje bi trebalo da se otvore; čekao je tokom bezbrojnih dana i noći, a ipak još nije uspeo da dešifruje CRNO. To je bilo potpuno van svih pravila. Bilo je više nego čudno. Pokušavajući da shvatamo šta se tu događa, mi iz Jedinice 701 razmišljali smo o dve stvari:
1. Razbijanje PURPURA je prinudilo našeg protivnika da stisne zube i otrpi bol, i da bude još oprezniji kada bude otvarao usta, da bude izuzetno obazriv i odlučan i da ne dopusti da se prolije ni jedna jedina kap. To je u nama stvaralo osećaj da smo neranjivi. 2. Žung Ðindžen nije uspeo da otkrije nijednu grešku unutar CRNOG. Kapi vode su mu prolazile kroz ruke. A ono što je bilo i važnije jeste da su šanse da se tako nešto dogodi bile veoma velike. Razmislite o ovome: Lisejvič je zaista razumeo Žunga Ðindžena; on je lako mogao da upozori tvorce CRNOG na veštine Žunga Ðindžena u dekripciji i pomagao im je da razviju kontramere. Iskreno govoreći, oni su u jednom periodu bih kao otac i sin, ali sada, zbog različitih političkih položaja i verovanja, duhovni zazor među njima bio je veći od geografske razdaljine. I sada se jasno sećam trenutka kada smo shvatih daje Lisejvič zapravo Vajnaht - svi su u našoj organizaciji hteli da otvore karte pred Žungom Ðindženom, da mu kažu za Lisejvičevo mudro manevrisanje, i da ga mole da bude oprezan. I pogodite šta je on rekao o ovome? Rekao je: „Poručite mu neka ide u tri lepe, tom đavolu u svetom hramu nauke! 3“ 3
Ovo podseća na predgovor koji je napisao Mladi Lili za Ðindženov diplomski rad.
139
BU&CW
Da ponovim, naš protivnik je bio sve pažljiviji, i pravio je sve manje i manje grešaka, što je uticalo na to da nama olako promiču neke stvari. Iako nismo bili naročito marljivi, bilo je i dalje očigledno da je naš protivnik počeo da pravi sve manje i manje grešaka. Mi smo udarali ko u klin ko u ploču, ponavljali smo ono što bi neko rekao, štipali se i bockali, ali se nikada nismo povezali; zbog toga nismo videli savršenstvo mreže laži u kojoj smo se koprcali. Ali to savršenstvo bilo je čudno i zastrašujuće. Žung Ðindžen je svaki dan i svaku noć dočekivao sa osećanjem hladnog užasa. Niko osim njegove žene nije znao kroz šta prolazi; zato što joj je rekao sve o problemima koje je iskusio u svojim snovima, o putu kojim je išao da bi razbio ovu šifru; već je bio suviše umoran da bi sve to čuvao za sebe. Njegova vera, njegov unutarnji mir, već su se susreli sa opasnošću od očaja; bio je bolestan i umoran od pokreta koje je pravio i odbijanja kontra-pokreta koji bi usledili s druge strane. (Nastaviće se) Sada, dok je razmišljao o onome što se dogodilo, dok je razmišljao o tome kako je lopov motrio na njih, razmišljajući ujedno o svojoj ukradenoj kožnoj aktentašni, misli su mu se okrenule i fokusirale na budnost i očaj koji je osećao. Korio je samog sebe: „Razmišljao sam o drugim ljudima - o kriptografima koji su konstruisali CRNO, o onima koji su ga upotrebljavali i o tome koliko je teško prići im. A opet, meni je bilo tako lako ukrasti tašnu, bio je to zadatak za koji je bilo dovoljno i pola cigarete." Rugao se samom sebi i još jednom se samo gorko nasmejao. Zapravo, u tom trenutku Žung Ðindžen još nije shvatao svu težinu ove situacije, i tek će početi da razmišlja o svoj ozbiljnosti situacije u kojoj se našao. Razmišljajući o onome što se nalazilo unutra, sve čega je mogao da se seti bila je povratna vozna karta i račim za smeštaj u Pekingu, kao i bonovi za hranu u vrednosti od 200 juena i čitav niz akreditiva. Unutra je bila i Johanesova knjiga; on ju je ubacio pre nego što je pošao u krevet. Shvativši da je izgubio ovu dragocenu stvar, strela bola probila mu je srce. Opet, upoređujući ove stvari s onim što je bilo zaključano u prenosnom sefu, mogao je samo da kaže da je imao dosta sreće što je izbegao težu nesreću. Ne treba valjda pominjati da je lopov i hteo da ukrade prenosni sef. To bi zaista bila katastrofa. Sada je izgledalo kao da nema o čemu da brine: ono što se dogodilo bilo je za žaljenje i to je sve: šteta jeste, ah nije strašno. Deset minuta kasnije u kupeu je opet bilo mirno. Vasilij i profesor su se svojski potrudili da ga uteše i emocionalni stres nastao zbog gubljenja tašne sada se polako stišavao. Smirio se. Međutim, kada se vratio u mrak svog odeljka, mir koji je osetio pre minut, kao da je progutala noć; bio je raspršen kloparanjem voza preko šina. Počeo je da tone u more žaljenja. Žaljenje je okvir uma; prisetiti se svega znači upotrebiti svoj mozak na samom sebi. Da li se još nešto, možda, nalazilo u kožnoj aktentašni? Prevrtao je to po svom umu. Budući da je sve što je imao bila sada samo imaginarna torba, trebala mu je snaga imaginacije da bi otvorio njen patent-zatvarač. Ali ubrzo, kada je započeo ovaj niz misli, um su mu osvojila i spopala osećanja žaljenja i tuge, od čega mu se um ispraznio, i što mu je omogućilo da otvori patent-zatvarač na torbi. Pred očima mu je bilo samo 140
BU&CW
nepregledno prostranstvo mraka. To je bilo izvan njegove kožne aktentašne, ne unutar nje. Postepeno je osećanje žaljenja počelo da se stišava i misli su mu se vratile na ono što se nalazilo unutra. Razmišljanje mu je bilo gorljivo, fokusirano; veoma nalik snazi vode koja otapa sneg - podiže se, skuplja, ponovo podiže i ponovo se skuplja. Konačno je otvorio taj patent-zatvarač i eksplozija plave svetlosti blesnula mu je pred očima. Kao da je ruka ubice zaigrala pred njim, nateravši ga da se saplete i da padne nazad u svoj odeljak. Počeo je da viče: „Moj bože, Vasiliju!" „Šta se dogodilo?" Vasilij je skočio iz svog odeljka: u mraku je mogao da vidi kako Žung Ðindžen drhti. „Moja beležnica! Moja beležnica!", ponavljao je Žung Ðindžen. Kao što se ispostavilo na kraju, on je svoju beležnicu stavio u akten tašnu.
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Razmislite o sledećem: kada živi život usamljenika, čovek obično zapada u duboku kontemplaciju o nečemu, a Žung Ðindžen je odavao utisak da često čuje fantastične, zapanjujuće zvuke. Ovi odjeci zvučali su kao da su lebdeći dolazili izdaleka, sa nekog veoma, veoma dalekog mesta; kao da su dolazili iz nekog duhovnog carstva. Ali oni se nikada nisu manifestovali u potpunosti, nikada nisu čekali na njega, i uvek su donosili manje od onoga čemu se nadao, a opet, bez ikakvog upozorenja, nailazio je na njih negde na periferiji percepcije. Dolazili su nenajavljeni, pojavljivali su mu se u snovima, u snovima unutar snova, iza reči u knjigama koje je čitao - šifrovani, uvek u nekoj novoj formi, tajnoviti po prirodi. Ono što bih ja voleo da kažem jeste da je izgledalo kao da su ti zvuci - zapravo, inspiracije - iskakali negde sa razmeđe zemlje i neba, ali oni su zapravo dolazili od Žunga Ðindžena; oni su bivali izbačeni iz njegove duše, širili su se iz njegovog bića, da bi samo jednom blesnuli, a onda se ugasili. Morao je odmah da ih zapisuje ili bi bili zauvek izgubljeni. Jednako brzo kao što su dolazili, oni su i nestajali, čak su i njihove senke odlazile skupa s njima. Zbog svega ovoga Žung Ðindžen je s vremenom stekao naviku da sa sobom uvek nosi beležnicu, kud god da je išao, u svako vreme; izgledalo je kao da je ta beležnica neka vrsta njegove senke, koja se tiho kreće usput pored njega. Znao sam da je to plava kožna beležnica koja ima 64 strane; na naslovnoj strani je bio tajni broj, kao i lični serijski broj Žunga Ðindžena; unutra su bile njegove beleške i zapažanja, koja je napravio poslednjih nekoliko godina, dok je radio na CRNOM. Uobičajeno bi Žung Ðindžen stavio beležnicu u svoj gornji levi džep, ali ovog puta, pošto je morao da nosi i veći broj zvaničnih dokumenata i akreditacija, odlučio je da ponese kožnu tašnu i da beležnicu ostavi u njoj. Tu kožnu torbu dao mu je jedan od naših direktora kada se vratio sa puta po inostranstvu. Bila je napravljena od veoma fine teleće kože, izuzetno delikatna i lagana, sa dugačkim elastičnim kaišem kojim ste mogli da držite torbu u ruci, ali ste mogli i da je okačite oko pojasa i da od nje napravite dodatak svojoj garderobi. Njegova beležnica bila je unutra. Sasvim sigurno, Žung Ðindžen nikada nije ni pomislio da nešto može da se dogodi - nije verovao da bi mogao da je izgubi; najverovatnije je mislio da će uvek biti uz njega. (Nastaviće se) Tokom proteklih nekoliko dana Žung Ðindžen je koristio dve beležnice. Četiri dana ranije popunio je prvu beležnicu. Tog dana je ranije otišao sa konferencije i vratio se u svoju sobu, osetivši popriličan bes zbog posebno idiotske i
141
BU&CW
glupave prezentacije kojoj je prisustvovao. Kuvajući od besa, seo je na krevet i zagledao se kroz prozor. Od prvog trena je video da je nebo s one strane prozora nagnuto; trepnuo je, ali nebo se i dalje naginjalo. Shvatio je da njegovo vidno polje postaje zamućeno: prozor, nebo, grad, sunce na zalasku, sve je polako nestajalo, a umesto toga se pojavila plutajuća atmosfera sa zvukom zalazećeg sunca koje prži nebo - video je svod kao bezobličnu vrtložnu masu koja je sa vrelim žarom lebdela ka ništavilu. Nebesa su gorela i tama ih je gutala, obuhvativši ga na kraju. U tom trenutku je shvatio i osetio kako se njegovo telo pretvara u električnu struju. Svetleo je, čitavo telo mu je lebdelo, postalo neki oblik energije. Počeo je da gori i izgara kao plamen, da drhti, da isparava, da se gubi u ništavilu. Onda se začuo jasan zvuk, kao graciozna rezonanca mahanja leptirovih krila... bio je to zvuk njegove sudbine, zvuk prirode, blesak, buktanje, čarobna mladica - morao je to da zapiše. Bio je to trenutak u kome je iskoristio čitavu beležnicu, a kasnije je bio veoma zadovoljan onim što je napisao. Gnev ga je obuzeo, zapalio i pokrenuo, inspirisao ga je bes zbog besmislene prezentacije. Drugu beležnicu je popunio u sitne sate prethodnog jutra. Dok je sanjao i ljuljao se napred-nazad u skladu s kretanjem voza, Žung Ðindžen je sanjao profesora Johanesa. Dugo su razgovarali u njegovom snu, a kada se probudio, Žung Ðindžen je odmah posegnuo za svojom beležnicom da bi zabeležio njihov razgovor. Može se reći da na tragu dešifrovanja jedne ih druge tajne šifre, prolazeći tajnim prolazima dostupnim genijima, Ðindžen nikada nije kukao da ima problema, niti se naprezao da traži pomoć. Umesto toga, od početka do kraja, sam je krčio svoj put poštapajući se s dva štapa: jedan je bio marljivost, drugi samoća. Od usamljenosti su njegov um i duša postajali čvršći, a posvećenost mu je omogućavala da dosegne zvezde i da iskoristi sreću koja ga je pratila. Sreća je lukava i ne možete da je vidite, ne možete da je dodirnete, niti možete da budete sigurni šta je ona. Ne možete da je shvatite, niti ona čeka na vas. Ako se molite za nju, neće vam doći. Sreća je uzvišena i tajnovita, verovatno najmisterioznija pojava na ovom svetu. Ali sreća koja je pratila Žunga Ðindžena nije bila misteriozna - bila je veoma realna, bila je dobro sakrivena između redova njegove beležnice. Ali sada je ta beležnica nestala! Shvativši šta se dogodilo, Vasilij se uzrujao, i počeo je nervozno da se šetka. Prvo je otišao do glavnog čoveka zaduženog za sigurnost u vozu da bi uzbunio i njega i njegovo osoblje da pre svega spreče da bilo ko izađe iz voza; onda je upotrebio telegraf u vozu da bi se javio Jedinici 701 i da bi podneo izveštaj o situaciji. Jedinica 701 je odmah podnela izveštaj svom glavnom štabu, a ovi su podneli raport nadređenima - što je sve u lancu komande dovelo do rukovodioca najvišeg po rangu. On je onda izdao sledeću direktivu: „Dokumenta koja su nestala imaju velik uticaj na nacionalnu bezbednost; svi ogranci službe dužni su da obezbede svu pomoć koja je potrebna. Dokumenti o kojima se radi moraju biti pronađeni što je pre moguće!" Kako su izgubljeni ovi dokumenti Žunga Ðindžena? U njima se nalaze osetljive državne tajne i sadrže eksplicitne informacije o problemima sa kojima su se susretali tokom pokušaja da dešifruju CRNO. Žung Ðindžen je upotrebljavao ove beležnice da bi u njima zapisao svoje misli - najvažnija promišljanja o zamršenosti CRNOG. Kako je to moglo da bude izgubljeno? Izgubljeno! Mora da bude vraćeno! 142
BU&CW
Voz je ubrzao. Žurio je na sledeću stanicu. Svi su znali da je sledeća stanica A Grad. Može se reći da se Žung Ðindžen susreo s ovom pošasti upravo ispred svojih ulaznih vrata, kao da je to bilo odavno predodređeno, uklesano u kamenu. Niko nije mogao da zamisli da toliko vremena može da prođe i da se ništa ne dogodi - a sada ovo! To je bilo potpuno neočekivano, preći sav taj put do kuće samo da bi izgubio aktentašnu (čak nije izgubio ni prenosni sef). Krivac najverovatnije nije bio neki opasan zločinac, pre je to bio bezazleni lopov. Sve je bilo kao san. Žung Ðindžen je bio slab i potpuno zbunjen, patetična mračna mreža intrige obavila se oko njega i počela da ga muči. I dok se voz probijao napred, on se osećao sve gore i gore. Voz nije išao u A Grad, išao je u pakao. Kada je voz konačno stigao na odredište, sva vrata su bila zatvorena. Naređenja su stigla sat vremena ranije od obaveštajne službe. Ali zdrav razum je svima govorio da lopov o kome se radi sigurno više nije u vozu. Nestao je odmah pošto je uzeo tašnu, a to je bilo u B Gradu. Dobro je poznato da, ako želite da sakrijete list, to najbolje možete da uradite u šumi. Ako određena osoba hoće da se sakrije, najbolje me sto da to učini jeste ili u gužvi ili u gradu. Rešavanje ovog slučaja neće ' biti nimalo lako. Sklopiti deliće ove slagalice biće teže od teškog. Da bih vam dao primer, i da biste stekli makar uopštenu ideju o onome o čemu se ovde radi, izneću sledeće. Prema sačuvanim podacima Specijalnog istražnog tima koji je radio na slučaju u to vreme, u ovoj operaciji, direktno ili indirektno, učestvovale su sledeće službe:
1. Jedinica 701 2. Policijske snage A Grada 3. Stacionirane trupe Narodne oslobodilačke armije i vojna rezerva A Grada 4. Uprava železnice A Grada 5. Ujedinjena gradska ministarstva A Grada 6. Policijske snage B Grada 7. Stacionirane trupe Narodne oslobodilačke armije i vojna rezerva B Grada 8. Uprava železnice B Grada 9. Zdravstvena služba B Grada 10. Administrativni biro B Grada 11. Građevinski administrativni biro B Grada 12. Komunikacioni biro B Grada 13. Reporterski klub B Grada 14. Poštanske vlasti B Grada 15. Sva pridružena odeljenja uprave B Grada; i bezbroj drugih malih radnih jedinica i odeljenja Teren koji je trebalo pokriti uključivao je:
1. Železničku stanicu A Grada 2. Železničku stanicu B Grada 3. 220 kilometara pruge između A Grada i B Grada 4. 72 registrovana hotelska smeštaja u B Gradu 143
BU&CW
5. 637 lokacija za odlaganje smeća B Grada 6. Pedeset i šest javnih toaleta B Grada 7. Četrdeset i tri kilometra kanalizacije B Grada 8. Devet gradskih deponija B Grada 9. Kuće i stanove svih stanovnika B Grada
Više od 3.700 muškaraca i žena bilo je direktno angažovano na ovim poslovima, uključujući Žunga Ðindžena i Vasilija. Svi putnici, njih 2.141, koji su se zatekli u vozu bih su pretreseni, kao i 43 zaposlena koja su radila u vozu i više od 600 ljudi koji su nosili obične vojne uniforme u B Gradu. Voz je bio zaustavljen pet i po sati. Obaveštajne službe u B Gradu utrošile su 484 sati na ovaj slučaj, što je dvadeset dana i četiri sata. Prema onome što su ljudi govorili, bio je ovo najveći i najmisteriozniji slučaj u G provinciji: uznemireno je na desetine hiljada ljudi, čitavi gradovi su okrenuti naglavačke. Nikada ranije nije viđena operacija takvog obima i tolike dubine.
144
BU&CW
5.
Da se ipak vratimo na našu glavnu priču (napokon, ovo i jeste priča o Žungu Ðindženu, koja još nije gotova ali može se reći da ulazi u novu fazu). Čim je Žung Ðindžen izašao iz voza i stao na peron železničke stanice u A Gradu, primetio je delegaciju iz Jedinice 701 koja je išla prema njemu - na čelu se nalazio prilično ogorčen direktor Jedinice 701, koji je u tom času delovao prilično zastrašujuće (to nije bio Ćopavi Dženg, koji će tek kasnije steći to zvanje, već je prethodnik njegovog prethodnika). Tako je kao što treba da bude, pomislio je Žung Ðindžen. Dok mu je prilazio, bilo je jasno da je direktor izgubio sve poštovanje koje je nekada imao prema Žungu Ðindženu. Gledao ga je hladnim, pretećim pogledom. Ispunjen užasom, Žung Ðindžen je sklonio pogled pred tim strašnim očima, ali nije mogao da pobegne i od direktorovog glasa: „Zašto nisi tako važna i tajna dokumenta stavio u prenosni sef?“ Svi na peronu su pažljivo posmatrali ovu scenu i videli su šta se događa. U očima Žunga Ðindžena blesnulo je nešto što se gotovo odmah i ugasilo, kao što vlakna volframa pregore u kućnoj sijalici; tako se odjednom sve zaustavilo kada se Žung Ðindžen ukočio i pao na zemlju. Kada se rano jutarnje svetio probilo kroz prozorska okna, Žung Ðindžen se vratio u svet svesnih, a prvo što je ugledao bilo je bledo lice njegove žene. Na jedan kratak momenat, on je srećom zaboravio sve što se dogodilo. Pomislio je da je kod kuće, u svom krevetu i da ga žena budi jer je loše sanjao, zabrinutog lica (verovatno zato što je često obavljala ovaj posao). Ali beli zidovi i miris lekova brzo su ga vratili u realnost; shvatio je da se nalazi u bolnici. Šokantno sećanje na ono što se dogodilo odmah mu se vratilo i on je čuo strogi glas direktora: „Zašto nisi tako važna i tajna dokumenta stavio u prenosi sef?“ „Zašto?" „Zašto..."
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Morali biste da shvatite da Žung Ðindžen u svakom slučaju nije namerno izgubio svoju aktentašnu. Zapravo, on je uvek bio veoma pažljiv i oprezan. Zato, ako biste hteli da ustvrdite kako je čitava ova zbrka bila rezultat njegovog spuštanja garda, toga što je sve olako shvatio, ili zbog toga što je zanemario svoje dužnosti, to uopšte ne bi bilo fer prema njemu. Ali to što nije stavio beležnicu u pokretni sef bila je njegova greška u proceni: sigurno mu je budnost popustila u tom trenutku. Jasno se sećam da smo pre polaska na ovo putovanje Vasilij i ja nekoliko puta zahtevali od njega - neprestano smo ga podsećali na to - da sve tajne dokumente (uključujući bilo šta što bi moglo da ga identifikuje kao člana obaveštajne službe) stavi u prenosni sef. A on nas je uveravao da će to i uraditi. Kada su se vraćali, prema Vasiliju,
145
BU&CW
Žung Ðindžen je bio veoma pažljiv, i sve osetljive materijale uredno je stavljao u pokretni sef, uključujući i knjigu poslovica koju mu je poklonio prvi čovek obaveštajne službe, da bi tako osigurao sve što može da otkrije njegov identitet, a posebno mesto koje on zauzima i ono čime se bavi. Doslovce je sve stavljao u prenosni sef, osim svoje beležnice. Zašto je beležnicu ostavio napolju, to će zauvek ostati misterija. Verujem bez zadrške da to nije bilo zato što je hteo nešto da upiše u beležnicu, pa ju je zbog toga držao uz sebe; to nikako nije moguće. On nije nikada toliko rizikovao, nije imao hrabrosti za takvo nešto. Kada se sada pogleda na to, u suštini nije imao nikakvog razloga da beležnicu ostavi napolju, a kasnije, kada je pokušavao da dokuči zašto je ukradena, ni za to nije uspevao da nađe valjani razlog. Međutim, ono što je čudno jeste da pre nestanka te beležnice on uopšte nije bio svestan da je ona uz njega (a čak i kada je nestala, nije se odmah setio da se nalazila u torbi). Kao što ni žena nekada ne primeti da je igla posle krojačice ostala zakačena u naborima njene haljine sve dok je ta igla ne ubode; normalno je da o takvim stvarima ne razmišljate. Ali za Žunga Ðindžena njegova beležnica svakako nije bila igla koju nije primetio on o ovome nikako nije mogao da razmišlja kao o nekoj bezvrednoj stvari ili sitnici. Bez sumnje se dobro se ćao ove beležnice, mnogo je razmišljao o njoj, trudio se da je nikako ne zaboravi, da je usadi u samo svoje biće. To je zato što je za Žunga Ðindžena njegova beležnica bila najvažnija i najvrednija stvar koju poseduje. Da upotrebim njegove sopstvene reči: njegova beležnica bila je splav za njegovu dušu. Ako je već tako, kako je mogao tako nepažljivo da skloni sa strane svoju najvredniju stvar? To je ostala nedokučiva tajna... (Nastaviće se) Zbog onoga što se dogodilo, Žung Ðindžen je veoma brzo počeo gorko da se kaje, a po glavi je panično krenuo da traži odgovor na pitanje zašto je bio tako nepažljiv, kao da se zaglavio u nekom komplikovanom i tajnovitom lavirintu. U početku je tama koja mu je ležala u umu bila gotovo neprozirna i od nje je imao vrtoglavicu, ali se postepeno privikao na tu tamu i ona je postala njegov put otkrivanja svetlosti. Na taj način je došao do najvažnije misli: „Verovatno zato što sam joj suviše pridavao značaja, zakopao sam je duboko u srcu svog srca, tako da nisam uspeo da vidim... Možda sam podsvesno došao do zaključka da moja beležnica nije više moj usamljeni pratilac, nije konkretna stvar, kao što su to moje naočare... Nešto tako važno i potrebno može tako lako da bude izgubljeno! Veoma dugo su beležnice sastavni deo mog života, postale su sastavni deo moje krvi, telesni organ... Nikada ih nisam svesno osetio, kao što čovek nikada nije u potpunosti svestan svog srca ili svoje krvi... Jedino kada se razboli, svako od nas postaje svestan svog fizičkog tela; samo kada nemate naočare znate da su vam one potrebne: to se dogodilo sa mojom beležnicom..." Žung Ðindžen je skočio iz kreveta kao da gaje udarila struja. Obukao se i spremio se da što pre napusti bolnicu. Bio je kao vatra koja sagoreva svoje gorivo, čovek koji je očajnički želeo da ode. Njegova supruga, mlada žena, za pola glave viša od njega, nikada nije videla da se njen muž ovako ponaša: bila je šokirana, zapanjena; sve što je mogla bilo je da pojuri za njim. Zbog toga što mu oči nisu bile naviknute na tamu stepeništa, sapleo se već na prvom stepeniku, i sasuljao se nekako sve do donjeg sprata. Spale su mu naočare, ali nisu se polomile, što je ipak njegovoj supruzi dalo dovoljno vremena da ga sustigne. Upravo što je stigla u bolnicu iz Jedinice 701, gde su je neposredno pre toga informisali da se 146
BU&CW
njen suprug oseća loše usled stresa prouzrokovanog putovanjem i da je prebačen u bolnicu, te da mu je potrebna nega. To je bio razlog zbog koga je požurila da stigne što pre, ali nije imala predstavu šta se zapravo događa. Molila je muža da se vrati u krevet i da se odmori, ali on je to odlučno odbio. Kada je izašao napolje, bio je prijatno iznenađen što vidi svoj džip parkiran u bolničkom dvorištu. Prišavši mu brzo, video je da čak i vozač spava na prednjem sedištu, naslonjen na volan. Izgledalo je da su džip dovezli da bi on mogao da ga upotrebljava. Lažući tako što je govorio istinu, rekao je ženi da je ostavio tašnu na stanici i da mora da ide da je nađe. Ali on nije otišao na stanicu; umesto toga je otišao u B Grad. Žung Ðindžen je shvatio da lopov mora da je ili u vozu ili u B Gradu - drugih mogućnosti nije bilo. Da je ostao u vozu, ne bi imao kuda da pobegne. To znači daje Žung Ðindžen morao da požuri iz sve snage i da što pre stigne u B Grad. U A Gradu im nije bio potreban, ali u B Gradu - u B Gradu je trebalo prekontrolisati celokupno stanovništvo! Tri sata kasnije, Žung Ðindžen je zaustavio kola u dvorištu gradskog garnizona. Tu je saznao da bi trebalo da ode u Specijalnu jedinicu za incidentne situacije, koja se nalazila u pansionu za goste u okviru garnizona. Zapovednik je bio zamenik ministra, poslat iz glavnog štaba; ali tek je trebalo da dođe. Pod njim je bilo pet zamenika čija je odgovornost bila podeljena između relevantnih odeljenja vojske u A Gradu i B Gradu. Ova grupa je uključivala i jednog zamenika glavnog zapovednika, koji će kasnije postati direktor Jedinice 701: Ćopavog Dženga. Kada je stigao do pansiona, zamenik zapovednika Dženg doneo je Žungu Ðindženu loše vesti: voz je bio pretražen od krova do točkova, ali lopova u njemu nisu našli. Ovo je značilo samo jedno: da je lopov sišao s voza u B Gradu! Bez odlaganja su svi koji su radili na slučaju bili prebačeni u B Grad. Uveče je došao i sam Vasilij, u početku po naređenju načelnika Fenga, da bi otpratio Žunga Ðindžena natrag u bolnicu; ali shvativši da će Žung Ðindžen verovatno odbiti da se vrati, načelnik Feng je prvobitnoj naredbi dodao i nove instrukcije: ako ne bude popuštao u želji da ostane u B Gradu, Vasilij mora da ga prati kud god da krene i da osigura njegovu bezbednost. Manje-više, tako je i bilo. Niko nije znao da će Vasilij potencijalno kompromitovati sigurnost čitave Jedinice 701 i da će ih skoro sve upropastiti.
147
BU&CW
6.
Sledećih nekoliko dana, Žung Ðindžen je tumarao ulicama i prolazima B Grada kao lutajuća, izgubljena duša. Tokom dugih, beskrajnih noći - noći koje bi izludele i najodlučnije ljude - on je satima razmišljao o stvarima koje su bile daleko od svega. Prošao je kroz vreme nade i sada je bio obuzet najgorim očajem, svaka noć je postala mučenje. Svake večeri mu je njegova žalosna sudbina žvanjkala na uvo, mučeći ga i kradući mu snove, a opet, jutra su služila tome da ga samo još više pritiskaju, kao da mu neko pali užareno ugljevlje po koži. Zaronio je duboko u svoj um, u pokušaju da nekako prizove taj dan i to veče, da nekako oceni samog sebe, i da pokuša da shvati kako je uspeo da napravi tako užasnu grešku. Ali uistinu, njemu je izgledalo da je sve ono što je uradio bilo greška, a da opet nigde nije pogrešio: sve je to bio san, fantazija. Upleten u ovoj zbunjujućoj, promešanoj kaši različitih i sramotnih neprilika, niz njegove obraze tekle su suze jada i bede, daveći ga svim ovim mukama. Žung Ðindžen se osećao kao uveli cvet, latice su mu otpadale. Bio je kao jagnje koje je izgubilo put, i čije tužno oglašavanje postaje sve slabije i slabije, što je još više cepalo srca onih koji su mogli da ga čuju. Bilo je veče šestog dana od dana kada se dogodio incident. Ovo najvažnije, a na neki način i najtužnije veče, počelo je pljuskom koji se pretvorio u bujicu. Kiša je natopila Žunga Ðindžena i Vasilija do kostiju, što je kod kriptografa dovelo do nekontrolisanog kašlja, i nateralo ih da se vrate ranije iz potrage. Opružili su se na krevetima koje su im obezbedili; umor koji su osećali u kostima nije bio potpuno nepodnošljiv, ah kiša koja je napolju neprestano padala bila je mučna. Kiša je Žunga Ðindžena naterala da razmišlja o užasnoj mogućnosti.
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Kao neko ko je lično bio umešan u ovu situaciju, Žung Ðindžen je imao jedinstvenu tačku gledišta u poređenju s ostalim istražiteljima koji su radili na slučaju. Na primer, on je verovao da je glavni motiv za krađu bio novac i da će se lopov, kada bude uzeo sve stvari od finansijske vrednosti, otarasiti ostalog, uključujući i najdragoceniju stvar Žunga Ðindžena, njegovu beležnicu. Ovakva perspektiva nije bila bez rezona, i kada ju je Žung Ðindžen izneo, svi koji su radili na slučaju obratili su pažnju na nju. U skladu s tim, ljude su poslali da pretraže sva gradska đubrišta i deponije. Naravno, i Žung Ðindžen je otišao da čeprka po gradskom đubretu, često predvodeći ostale na mnogim lokacijama, trošeći energiju na detalje u kojima je bio posebno pedantan; čak je išao i tako daleko da je pregledao mesta koja su već pregledali neki drugi ljudi. Ali u predveče šestog dana, grad je zahvatio pljusak koji nikako nije prestajao; zavijao je po nebu i udarao na zemlju, a svi kanali, uglovi i udubljenja u tlu bili su puni vode. Zbog kiše se Žung Ðindžen osećao gore od svih ostalih u Jedinici 701 koji su došli
148
BU&CW
da traže njegovu beležnicu, to najdragocenije skladište njegovih misli koje će kiša sada da pretvori u nečitljive mrlje od mastila. Kiša je na tlu prerasla u bujicu, koja će odneti beležnicu i otežaće potragu za njom. Jaka kiša je sve natopila osećanjem akutnog bola i velike muke. Ali za Žunga Ðindžena mora da je sve to bilo samo još gore i još više ga obeshrabrilo. Istinu govoreći, ova kiša nije bila drugačija od bilo kog drugog pljuska: nije nosila u sebi nekakve zle namere, i sasvim je izvesno da nije imala nikakve veze sa onim što je uradio taj lopov; ah sa izvesne tačke gledišta, izgledalo je kao da je kiša samo daleki eho lopova, kao da su njih dvoje bili u nekakvom tihom dosluhu, i da ona sada nastavlja sa zlom koje je lopov započeo, negujući ga, osiguravajući da nesreća bude intenzivnija, pojačavajući njen uticaj i snagu. Kiša je potopila sve preostale nade Žunga Ðindžena. (Nastaviće se) gajio.
Dok je slušao šta su ostali govori, kiša je potopila sve nade koje je Žung Ðindžen
Uz bujični pljusak, bilo je lako videti kako je ova katastrofa uticala na Žunga Ðindžena. Kao da je neki nepoznati, spoljni entitet manipulisao situacijom, iznoseći na svetlost dana sve loše i neočekivano, da bi formirao neku uvrnutu kombinaciju i sled događaja; sve u svemu, gnusna situacija. Zbog kiše koja je neprestano padala, Žung Ðindžen se osvrnuo na poslednjih dvanaest godina, na njihove tajne i skrivene dubine: prisetio se kako je inspiracija za dešifrovanje PURPURA došla iz sna o Mendeljejevu, da bi ga u jednom danu pretvorila u nekoga ko je sjajan i slavan. Razmišljao je da je to neka vrsta čuda, vrsta božjeg priviđenja, koje više nije posedovao zato što je ono bilo nešto izuzetno: takvo čudo znači da se ljudi ne usuđuju da tragaju za njim. Ali sada se osećao kao da se ta nebeska intervencija ponovo vratila, mada ne u istoj formi kao ranije. Sada je to bila svetlost skupa s tamom, duga skupa sa tamnim, pretećim oblacima; bilo je to suprotno onoj „stvari" - mada je svih ovih godina on kružio oko te „stvari", ali je video samo njenu „dobru" stranu. Međutim, sada je bilo neizbežno da iskusi i ono suprotno. Ali šta je bila ta „stvar"? Za ovog bivšeg učenika gospodina Auslendera, učenika čije je srce bilo pod uticajem Isusovih učenja, ova „stvar" nije mogla da bude ništa drugo već Bog, svemogući Sveti duh. Zato što je osećao da ova „stvar" mora da bude Bog, ona je posedovala komplikovanu i apsolutnu prirodu. I dok je imala svoju divnu stranu, takođe je neophodno posedovala i onu lošu; bila je i dobronamerna i zla. Iako je izgledalo da je isključivo duhovna, posedovala je i ogromnu snagu i sposobnost, prisiljavajući te da se zauvek vrtiš oko nje, da se okrećeš i okrećeš; dozvoljavajući ti da sve iskusiš: sve što je sreća i bol, sve što je nada i očaj, sve što je nebo i pakao, sve što je veličanstveno i što je u ruševinama, sve što je časno i nečasno, sve što je radost i tuga, sve što je dobro i zlo, sve što je dan i noć, sve što je svetlost i tama, sve što je pravilno i nepravilno, sve što je jin i jang, sve što je gore i što je dole, sve što je unutra i napolju, sve što je ovo ili ono, sve što je sve... Blistava i uzvišena pojava Boga na sceni potpuno je i odlučno umirila srce Žunga Ðindžena. Pomislio je: „Ako je ovako kako je, onda mora da je to božji plan: kako ja mogu da mu se suprotstavim? Otpor nema smisla. Božji zakoni su takvi. Bog ih neće promeniti samo da bi zadovoljio želje bilo kog čoveka. Konačan božji plan je da svakome bude jasna lepota svih njegovih kreacija." Bog je Žungu Ðindženu pokazao prirodu svega kroz PURPUR i CRNO. 149
BU&CW
Sve što je sreća i bol. Sve što je nada i očaj. Sve što je nebo i pakao. Sve što je veličanstveno i što je u ruševinama. Sve što je časno i nečasno. Sve što je radost i tuga. Sve što je dobro i zlo. Sve što je dan i noć. Sve što je svetlost i tama. Sve što je pravilno i nepravilno. Sve što je jin i jang. Sve što je gore i što je dole. Sve što je unutra i napolju. Sve što je ovo ili ono. Sve što je sve... Kada je čuo ove paralelne izreke koje su izvikivane negde iz dubine, Žung Ðindžen je mirno i spokojno skrenuo pogled sa pljuska koji je i dalje besneo napolju. Da li će kiša prestati ili ne, to kao da mu više nije bilo važno: zvuk kiše više nije bio nepodnošljiv. Kada je legao, zvuk kiše je bio blag, čist i neuprljan, tako blag i nežan, bio je opčinjen njime, ose ćao je da se rastvara u njemu. Spavao je i sanjao. Unutar svog sna čuo je udaljeni poziv: ,,I dalje imaš tu sujevernu veru u Boga... Bog je kukavica... Bog nikada nije poklonio savršen život Johanesu... I nemoj mi reći da su božji zakoni pravedni... Božji zakoni su potpuno nepravedni..." Poslednju frazu je njegov um neprestano ponavljao, glas je postajao sve jači i jači; naposletku je zvučao kao da mu gromovi udaraju u ušima, terajući ga da se probudi - i opet je čuo glas koji mu je ponavljao u ušima: „Nepravedni - nepravedni - nepravedni..." Nije mogao da prepozna ko to ili šta to izgovara reči, i sigurno nije znao zašto mu je uopšte neko ponavljao ove misteriozne reči: „Božji zakoni su nepravedni." U redu, recimo da jesu nepravedni, i šta onda? Počeo je da razmišlja. Ali, da li od te silne buke koja se čula u njegovoj glavi ili usled neke podsvesne brige ili nepoznatog straha koji se u njemu rodio, misli su mu bile nekoordinisane i nije mogao da se usredsredi. Svaka polazna tačka bi mu se izmakla pod nogama i odletela van domašaja, kao bezglavi zmaj koji ne zna kuda ide. U glavi mu je besnela svađalačka kakofonija; um mu je bio kao uzavreli lonac. Ali kad biste uklonili poklopac, otkrili biste da unutra nema ničeg važnog. Njegov um se jednostavno kretao napred; u njemu se nije događalo ništa od suštinske važnosti. Trenutak kasnije, to mentalno talasanje je prestalo - kao da je u posudu stavljena hrana koju treba skuvati. Onda su se vratila seća nja na voz, na lopova, na njegovu kožnu aktentašnu. Jedna za drugom, oluje su prelazile preko njega, neprestano dovodeći u prvi plan njegovu propast. Ah ovoga puta Žung Ðindžen nije shvatao važnost ovih sećanja - kao da hrana treba da bude potpuno skuvana. Kasnije su mu se ova sećanja još jednom pojavila - kao da je lonac polako ponovo počeo da vri. Ali sada posuda nije bila prazna. Njegov um se uzbudio kao mornar koji posle dugog putovanja morem konačno vidi kopno. Krenuvši pod punim gasom prema svom cilju, u trenutku kada mu se približio, Žung Ðindžen je još jednom čuo misteriozni glas koji mu je rekao: „Kako je moguće da si dopustio da ovaj nesrećni slučaj bude glasnik katastrofe koja dolazi, da te tako lako pobedi?“ 150
BU&CW
„Neeeeee...“, urliknuo je Žung Ðindžen i proleteo kroz vrata pravo na pljusak, ružeći tminu pogrdnim rečima: „Bože, bio si nepravedan prema meni! Bože, hoću da me CRNO pobedi! Samo ako dopustim da me CRNO pobedi, tu može biti pravde! Gospode Bože, samo najgori ljudi moraju da trpe ovakvu nepravdu! Bože, samo bi najgore božanstvo moglo da me natera da trpim ovoliku krivicu! Oh, zli moj Gospode, nije trebalo da uradiš ovo! Oh, zli Bože moj, boriću se protiv tebe do samoga kraja!“ Nakon ovog izliva besa, Žung Ðindžen je osetio da ga ledena kiša peče, i krv mu je uzavrela i počela da juri kroz telo, nateravši ga da shvati da kiša luđački pada po njemu. Kada mu se ova misao pojavila u umu, osetio je da njegovo telo čitavo počinje da teče napred, da postaje jedno sa nebom i zemljom, da se kap po kap topi u njima, kao vazduh kada se stapa s oblakom, kao san koji postaje jedno s fantazijom. Tada je još jednom čuo taj slabi, neprimetni glas koji je dolazio odnekud pozadi. Izgledalo je kao da taj najnesrećniji mogući glas dolazi od njegove izgubljene beležnice, koja je sada u prljavštini i blatu, jadna i očajna, pojavljuje se i nestaje, povremeno vičući: „Slušaj... voda nadire sa svih strana i pretvara zemlju u žitku masu... čak i onda voda može da podigne tvoju beležnicu i nanese je nekud, može i da ti je vrati... da ti je vrati... i posle svega što se dogodilo, zašto se onda i ovo ne bi dogodilo... iako će voda možda odneti tvoju beležnicu nekuda, ona može i da ti je vrati... da ti je vrati... da ti je vrati...“ Ovo je bila poslednja čudna misao Žunga Ðindžena. Bila je to jeziva i zla noć. Zvuk kiše iza prozora bio je nesavladiv, neprestan.
151
BU&CW
7.
Ovaj deo priče inspirisaće i rastužiti mnoge ljude. Inspirisaće mnoge zato što će beležnica Žunga Ðindžena na kraju biti nađena, rastužiće ih zato što će Žung Ðindžen nestati bez traga i glasa. Kad se uzme sve u obzir, ovakav rezultat je ono o čemu je Žung Ðindžen govorio: Bog nam poklanja sreću, a takođe i patnju; Bog otkriva sve pred nama. Žung Ðindžen je nestao iste večeri kada je pljuštalo kao iz kabla. Niko ne zna kuda je otišao iz svoje sobe, da li je bilo rano ili kasno doba noći, tokom najgoreg pljuska ili kasnije. Ali svi su znali da se neće vratiti - kao što ptica zauvek napušta materinsko gnezdo, ili kao što je lutajuća zvezda zauvek izbačena iz svoje orbite. Zbog nestanka Žunga Ðindžena čitav ovaj slučaj postao je samo još komplikovaniji i konfuzniji. Jedna osoba je odmah iznela teoriju da je njegov nestanak sledeća stepenica u slučaju nestale beležnice, i da je to u stvari bila operacija iz dva koraka. Identitet lopova je sada postao i misteriozan i zlokoban u isto vreme. Međutim, većina je verovala da je nestanak Žunga Ðindžena vezan za to što ga je sreća napustila, i da nije mogao da izdrži strah i bol nastale usled onoga što mu se dogodilo. Svi su znali da su šifre bile život Žunga Ðindžena, a to se onda odnosilo i na njegove beležnice. Sada je nada da će pronaći njegovu beležnicu polako ah sigurno sve više bledela - čak i kada bi je pronašli, verovatno ne bi bila ništa više od gomile mokrog papira po kome se razliva mastilo. Nije bilo načina da on na ovo gleda nekako drugačije ih lakše; samoubistvo više nije izgledalo neverovatno. Ono što se kasnije događalo samo je potvrdilo da su svi bili u zabludi. Jednog popodneva, duž istočne obale reke koja je proticala kroz B Grad, blizu rafinerije nafte, pronađena je kožna cipela. Vasilij je odmah prepoznao cipelu koja je pripadala Žungu Ðindženu, jer joj je bio zinuo đon, što je bila posledica nedavne jurnjave u potrazi za beležnicom. U to vreme je Vasilij počeo da veruje da njihovi napori da pronađu Žunga Ðindžena neće uroditi plodom. Tako potišten, imao je i osećaj da ni beležnicu neće uspeti da pronađu. Verovatno je sve što će uspeti da pronađu leš Žunga Ðindžena koji pliva nošen mutnom maticom reke. Ako sve ispadne ovako kako ja mislim, shvatao je Vasilij, onda bi zaista bilo bolje da sam odmah vratio Žunga Ðindžena kući. Izgledalo mu je da čitava situacija visi iznad njegove glave kao Damoklov mač. „Jebi ti sve to!“, držeći cipelu Žunga Ðindžena u ruci, nije imao naročitog izbora do da je besno baci što dalje može, kao da tako hoće da udalji od sebe svu lošu sreću koja mu je prethodnih dana visila nad glavom. Sve se ovo događalo devetog dana istrage. Na svetlost dana nije izlazila nikakva informacija u vezi s nestalom beležnicom koja bi mogla da pomogne, pa su ljudi već polako gubili energiju; senka očaja počela je da pada na sve koji su radili na slučaju; rastući i šireći se, krenula je da guta svaku nadu. Zbog svega ovoga glavni štab se složio 152
BU&CW
sa istražiteljima i odlučio je da objavi ono što se dogodilo, umesto da sve drži u tajnosti. Sledećeg dana u Dnevnim novinama B Grada odštampano je obaveštenje o izgubljenoj imovini i široko je distribuirano. Osoba koja je navodno tražila izgubljenu stvar bila je imenovana kao naučnik, a beležnica koja je izgubljena sadržala je informacije o određenim tehnološkim inovacijama na kojoj je radila ova zemlja. Trebalo bi da napomenemo da je preduzimanje ovakve akcije bilo izuzetno riskantno, s obzirom na činjenicu da bi lopov nakon ovog javnog poziva mogao još bolje da sakrije beležnicu ili bi čak mogao u strahu i da je uništi, čime bi sav trud istražitelja postao besmislen. Međutim, nasuprot ovim pesimističkim očekivanjima, te večeri, tačno u 22.03, zazvonio je telefon na specijalnoj vrućoj liniji istraživačkog tima. Tri ruke su se odmah ispružile da dohvate slušalicu, ali je Vasilij, budući daje bio izuzetno okretan, prvi stigao do slušalice: „Halo, ovde kancelarija Specijalnog istraživačkog odeljenja, molim vas, prosledite svoju informaciju.” „...“ „Halo, halo, ima li nekoga? Molim vas, kažite.“ „Ah, ah, ah...“ Telefon je zanemeo. Pokunjen, Vasilij je vratio slušalicu na mesto, pomislivši da možda samo pravi od muve magarca. Minut kasnije, telefon je ponovo zazvonio. Vasilij je ponovo prvi zgrabio slušalicu. Kada je ponovo rekao halo, odmah je čuo užurban, uzbuđen glas koji je dopirao iz telefonske slušalice: „Bele... beležnica... je u poštanskom pregratku..." „Poštanski pregradak? Gde? Halo, kakav poštanski pregradak?" „Ah, ah, ah...“ Telefon je ponovo zamro. To je bio lopov; patetičan, a opet zadivljujući, mali lopov. Zato što je bio tako užasno zaplašen, kao što možete i da zamislite, nije mogao tačno da im kaže u kom poštanskom pregratku se nalazi beležnica. Ah bez obzira na to, i ovo je bilo dovoljno, sasvim dovoljno. B Grad je posedovao samo nekoliko stotina poštanskih pregradaka, i kakve je to sad uopšte imalo veze? Sreća ih je konačno pogledala, pošto je u prvom poštanskom pregratku koji je otvorio Vasilij otkrio... Pod zvezdanim nebom, beležnica je zračila plavim, spokojnim sjajem, u dubokoj tišini od koje biste se i pomalo uplašili. Ali ta tišina je bila savršena, inspirativna, kao smrznuti okean koji počinje da se otapa, kao večno vredan safir. Beležnica je bila gotovo neoštećena, osim nekoliko strana pozadi koje su bile otcepljene. Jedan zvaničnik u glavnom štabu nije mogao a da duhovito ne primeti preko telefona: „Možda ih je lopov upotrebio da obriše usrano dupe." Kasnije je drugi, viši službenik u štabu, nadovezujući se na ovo što je čuo, rekao: „Ako ikada budete našli tog malog seronju, dajte mu pravi toalet-papir, a nadam se da ga imate u Jedinici 701, zar ne?" Ah nikome nije dodeljen zadatak da pronađe lopova. Zato što, bez obzira na sve, on nije bio izdajnik. I zato što i dalje nisu pronašli Žunga Ðindžena. Sledećeg dana je u Dnevnim novinama B Grada, u glavnom izdanju, objavljena 153
BU&CW
informacija o nestaloj osobi. Bilo je to u okviru potrage za Žungom Ðindženom:
Žung Ðindžen, muškarac, star trideset i sedam godina, visok 1,65 metara, mršav, blede kože. Poslednji put kada je viđen imao je na sebi smeđe naočare, plavozelenu san đatsen bluzu i svetlosive pantalone. U džepu na grudima nosi penkalu (uvoznu). Na ruci ima džungšan sat. Govori mandarinski kineski i engleski, voli da igra šah, pokreti su mu uvek spori i precizni, a moguće je da mu nedostaje jedna cipela. Prvog dana nakon objavljivanja ove informacije, nije bilo nikakvih vesti; isto je bilo i drugog dana. Trećeg dana su Dnevne novine G provincije takođe objavile informaciju o nestaloj osobi; no ni tog dana nije bilo nikakvih vesti. Prema Vasiliju, moglo se i očekivati da neće biti vesti; sve u svemu, očekivati neke vesti od mrtvog čoveka bilo je veoma optimistično. Ali Vasilij je već duboko u sebi predosećao da će verovatno vratiti živog Žunga Ðindžena u Jedinicu 701 - to je bila njegova dužnost - a bio je to i izuzetno hitan zadatak. Dva dana kasnije, u popodnevnim časovima, Specijalna istražna kancelarija informisala ga je da je čovek iz M okruga upravo telefonirao i rekao im da je video čoveka koji odgovara opisu Žunga Ðindžena kako se muva uokolo i da bi trebalo da požure i da dođu da ga vide što pre. Čovek koji odgovara opisu Žunga Ðindžena? Vasilij je pomislio da će se njegovo predosećanje ispuniti. Pre nego što su pošli, uobičajeno čvrsti i surovi Vasilij prepukao je i kao poslednja kukavica počeo da plače. Glavni grad M okruga bio je udaljen nekih 100 kilometara ka severu od B Grada. Ljudima je bilo posebno čudno kako je Žung Ðindžen uspeo da prevali toliku razdaljinu da bi tu tražio svoju beležnicu. Dok je bio na putu, Vasilij je pokušavao da sabere u glavi šta se sve događalo: srce mu je postalo tromo, a od žalosti koju je osećao nije znao šta da misli. Kada je stigao u M okrug, nije odmah otišao do čoveka koji ih je pozvao; umesto toga, dok su prolazili pored fabrike papira, Vasilij je spazio čoveka koji je nešto tražio na otpadu iza fabrike i on mu je odmah bio interesantan. Čovek je bio neobično upadljiv, a nakon bližeg ispitivanja jasno ste mogli da vidite da taj čovek ima problema i da nije normalan. Telo mu je bilo pokriveno prljavštinom. Stopala su mu bila bosa i na njima je imao plavocrne tragove. Obe ruke su mu bile krvave, ali je čovek i dalje kopao po đubretu, prevrćući gomile jednu za drugom. Svaka po cepana i pokidana knjiga koju bi otkrio prolazila je kroz pedantnu i strpljivu proveru. Oči su mu bile mutne, neprestano je mumlao, izgledao je kao da mu je nesreća sela na ramena, a delovao je i pobožno - kao taoista koji je prošao kroz nekakav užas i sada uspravno stoji usamljen među ruševinama svog hrama i tragično traži svoje preostale svete spise. Sve se ovo događalo posle podne, po zimskom suncu, dok su sunčevi zraci padali na ovog jadnog čoveka vrednog sažaljenja. Kada se zanemare njegove krvave ruke. Kada se zanemare njegova savijena kolena. Kada se zanemari njegov iskrivljeni struk. Kada se zanemare njegovi deformisani obrazi. Njegova usta. 154
BU&CW
Njegov nos. Njegove naočare. Njegove oči. Gledajući u ovog čoveka, u njegove crne ruke koje se tresu, Vasilijeve oči su se raširile, a u isto vreme su ga noge svom snagom povele napred. Prepoznao je da je ovaj jadni čovek zapravo Žung Ðindžen. Žung Ðindžen. Vasilij ga je pronašao šesnaestog dana pošto je beležnica nestala, 3. januara 1970, u četiri sata po podne. Dana 14. januara 1970, kasno po podne, Žung Ðindžen, sada kao slomljen i izmučen čovek, u pratnji Vasilija i pod njegovim budnim okom, vraćen je u prostorije Jedinice 701, okružene visokim zidovima, što nas dovodi do završetka ovog dela priče.
155
BU&CW
NA KRAJU
156
BU&CW
1.
Krajevi su takođe i počeci. U ovom, petom delu - koji je neka vrsta dodatka - želeo bih da vam prikažem neke dodatne detalje o životu Žunga Ðindžena. Po meni, ovaj tekući deo ima ulogu para ruku koje se nalaze iza scene: jedna dodiruje vreme negde iza priče, druga se prostire prema budućnosti. I obe ruke su veoma vredne, šire se veoma daleko i veoma široko. I one su veoma srećne, dodiruju nešto zaista realno, veoma uzbudljivo - kao kada se konačno dočepate dugo traženog odgovora na neku veoma tešku i problematičnu zagonetku. Zapravo, sve različite misterije i tajne uključene u prethodna četiri dela otkriće sav pravi sjaj u onome što sledi. Ono što je još važnije, u ovom odeljku namerno se ne poštuje radnja i narativna konverzacija; on ne poštuje literarne zahteve. Ja nemam nameru da ovde ispričam jedinstvenu koherentnu priču. Moja namera prilično ispada iz koloseka i drugačija je. Izgleda kao da se ovo poglavlje trudi da izazove tradicionalne literarne norme, ali uistinu, samo se predajem promenama u okviru priče o Žungu Ðindženu. Međutim, ono što je čudno jeste to što kada sam odlučio da se predam ovoj priči, da se prepustim njenoj milosti, osetio sam se izuzetno opušteno, strahovito zadovoljno, kao da sam pobedio u nekoj bici. Ali predaja nije isto što i odustajanje! Kada budete pročitali ovaj čitav deo, nadam se da ćete shvatiti da je otkrića koja su tu predstavljena obezbedio tvorac CRNOG. Ah, ali verovatno sam vam sada isuviše toga i otkrio. Da budem pošten: stranice koje slede vukle su me na ovu ili onu stranu - a verujem da će to isto i vama učiniti. Izgledalo mi je da, iako sam svedočio činu kada je Žung Ðindžen poludeo, i sam postajem lud. Sad nazad na posao... Zapravo, postoje neki koji sumnjaju u istinitost ove priče. Njihove sumnje su me naterale da napišem ovaj poslednji odeljak. Mislio sam da uveravanje čitaoca da poveruje daje priča zaista istinita nije najvažniji zadatak književnosti; to je nešto bez čega se zaista može. Ali ova priča, baš ova pripovest, pa ona zahteva da joj se veruje, žudi da veruju u njenu istinitost. A to je zato što je, na kraju, u pitanju nepobitno istinita priča. Da bih zadržao njenu originalnu suštinu, morao sam da preuzmem mnoge rizike, pre svega u vezi sa zapletom i radnjom. Oh, mogao sam slobodno da se oslonim na svoju maštu i da jednoj prilično dosadnoj priči vežem sve labave krajeve ili da ubacim neki odgovarajući spisateljski trik da bih uspešno završio sa svim. Ali jedna intenzivna želja - pasija - da zaštitim duh ove priče, sprečila me je da krenem ovim putem. Zato mogu da kažem da, iako izgleda da ova priča pati od neke hronične malaksalosti, koreni ove bolesti ne potiču od lošeg naratora, već od likova i života koji su oni živeli. Ovo delo, naravno, nije potpuno izvan domena imaginacije. Na kraju krajeva, logično govoreći - ili da kažemo, govoreći iz iskustva 157
BU&CW
mogućnost da se čovek susretne s nekom hroničnom bolešću veoma je realna. I tu ništa ne može da se učini. Stoga moram da naglasim da je ova priča istorijska; to nije neka zamišljena bajka. Ono o čemu pišem skinuto je sa snimljenih razgovora. Uspeo sam da činjenično jezgro priče očuvam netaknutim. Možete da shvatite - i nadam se da mi oprostite - da sam morao da dodam i određeni književni okvir i dodatne elemente fikcije, kao što su lična imena i mesta i naravno, opisi neba i pejzaža. Može da se desi da tu ima grešaka, s obzirom na vreme u kom su se odvijali ovi događaji; naravno, određene delove priče koji su i dalje državna tajna ovde sam zaobišao; možda sam negde i preterao kada je reč o unutarnjim razmišljanjima likova. Ali u ovom pogledu nisam imao izbora. Napokon, Žung Ðindžen je bio čovek potpuno apsorbovan svetom fantazije: on nije radio ništa drugo osim što je razbijao različite šifre, a zato što je taj posao bio državna tajna, javnost o njemu ništa nije znala. Tako stoje stvari. Moram da dodam da nije Vasilij zaista otkrio Žunga Ðindžena na đubrištu fabrike papira, ili neke štamparije, ili čega god, tamo u M okrugu. Zapravo je direktor Jedinice 701 lično učestvovao u svemu: on je doveo Žunga Ðindžena kući. Vasilij se, usled napora koje je tih dana imao i pod uticajem minulih događaja, užasno razboleo, i malo je toga mogao da učini. Direktor je, međutim, umro pre deset godina. Čak i pre nego što će umreti, on je, prema mnogim navodima, često u prvi plan stavljao pitanje šta se tada događalo; gotovo kao da mu je bilo žao Žunga Ðindžena. Neki kažu da je to zato što je osećao krivicu zbog načina na koji se odnosio prema ludilu Žunga Ðindžena, a kako se smrt približavala, sebe je zbog toga sve više krivio. Nisam siguran da li je trebalo da oseća krivicu ili ne; sve što znam jeste da sam zbog tog samooptuživanja osećao samo još veću tugu i žalost što se sve odvijalo tako kako se odvijalo kada je u pitanju Žung Ðindžen. Kada se vratimo našoj priči, videćemo da je tada postojala još jedna osoba koja je pratila direktora tog sudbonosnog dana: njegov šofer. Ljudi kažu daje bio izuzetan vozač, mada je bio gotovo nepismen. S obzirom na to, ne možemo da budemo sigurni da li je mesto na kome su našli Žunga Ðindžena bilo ,,štamparija“ ili „fabrika papira". Spolja izgledaju gotovo isto, i za jednu nepismenu osobu koja vidi jedino stvari u prolazu, mogućnost da neće razlikovati ove dve kategorije veoma je realna. Kada sam razgovarao s njim, imao sam velikih problema da mu pomognem da shvati razlike između fabrike papira i štamparije. Na primer, fabrika papira bi imala nekoliko dimnjaka, za razliku od štamparije. A što se tiče mirisa, štamparija oko sebe širi dobro poznati miris štamparske boje koja lebdi u vazduhu, dok fabrika papira jednostavno samo izbacuje mutnu vodu iz svojih pogona i oko nje nema nikakvog specifičnog mirisa. Međutim, bez obzira na ovo objašnjenje, vozač nije mogao da mi pruži precizan odgovor. Umesto toga, ono što je govorio i dalje je bilo samo izvrdavanje i pružanje nejasnih odgovora. Ponekad sam zaista pomišljao da su ova njegova dvosmislenost i zbunjenost posledice razlike između onih koji su obrazovani i onih koji to nisu. Za one manje obrazovane, presuđivanje o onome šta je realno a šta nije, šta je ispravno a šta nije, verovatno je proces pun teškoća i prepreka. A za ovog drhtavog, senilnog starca, čija je ljubav prema duvanu i piću odavno pojela njegovo pamćenje - oronulost koja bi užasnula i najčvršću osobu - govoriti o nečemu što se dogodilo nekoliko decenija ranije bilo je izuzetno teško. Ali bio je čvrsto uveren da se incident dogodio 1967. a ne 1969. Nije potrebno da kažem da me je ova njegova greška navela da samo još više sumnjam u njega. Kao rezultat svega toga, dao sam sebi slobodu da imenujem Vasilija kao onoga koji će otići u M okrug da pronađe Žunga Ðindžena i da ga dovede kući. 158
BU&CW
Ispričao sam vam sve ove detalje zato što mislim da čitava ta epizoda iziskuje određena objašnjenja. Moram da priznam da je kraj ove priče ujedno i njen najmanje realan deo. Ponekad i sam osećam žaljenje što sam ga ovako isfabrikovao. Drugi razlog zbog koga pišem ovaj poslednji deo jeste to što su neki ljudi bili veoma zainteresovani da saznaju šta se događalo sa Žungom Ðindženom kada se vratio u Jedinicu 701. Ovo je za mene bilo ohrabrujuće. Ova briga o junaku takođe u sebe uključuje pomisao da biste vi, dragi moj čitaoče, voleli da vam predočim kako ja to shvatam čitavu storiju o životu Žunga Ðindžena. Kako ja tumačim ovu njegovu priču. Ne mogu da vam iskažem svoju radost što ću to i učiniti. Iskreno govoreći, ja sam u sve ovo upao zbog zdravstvenog stanja mog oca. U proleće 1990, moj tada sedamdesetpetogodišnji otac doživeo je moždani udar i morao je da bude primljen u bolnicu. Zbog toga što tamo nisu imali odgovarajuću negu, prebačen je u starački dom u okrugu Lingšan u Guangsiju. Moglo bi se reći da to i nije baš pravi starački dom, već nekakav dom za obolele i nemoćne, gde je jedina briga za pacijente to da im se omogući da tiho i mirno umru. Te zime sam otišao u posetu svom jadnom ocu i video sam da su ga bol i muka usled stanja u kome se nalazio poslednjih godina potpuno smekšali. Bio je mnogo ljubazniji i osećalo se da gaji mnogo više ljubavi prema meni, a bio je i daleko raspoloženiji za razgovor. Bilo je jasno da se nadao da će me ovakva promena ubediti u njegovu očinsku naklonost. Ako ćemo pravo, nije baš morao da se ponaša na ovakav način. Obojica smo znali da je vreme u kome je trebalo da pokazuje naklonost odavno prošlo. Kada mi je bio potreban, nije bio tu - verovatno nikada nije razmišljao da će doći ovaj dan, ili je možda u pitanju bio i neki drugi razlog: šta god da se događalo, moram da priznam da me nikada nije voleo kao što bi otac trebalo da voli sina. Mada to sad i nije važno. Neću sada to da upotrebljavam protiv njega i da pokušavam da mu se svetim. Neću da dopustim da to utiče na moje osećanje dužnosti kako bi trebalo da ga volim i poštujem poslednjih dana njegovog života. Da budem pošten, ja sam se u početku jako protivio da ga pošalju u ovaj starački dom, ali je moj otac glasno i jasno bio za to. Jednostavno, nisam mogao da ga nateram da se predomisli. Shvatio sam, takođe, i zašto je bio toliko odlučan da dođe ovamo. Bio je zabrinut što ćemo i moja žena i ja brzo početi da mrzimo to što moramo da vodimo računa o njemu i da ga negujemo dan i noć, ako bude bio negde bliže našoj kući. Bilo je to poniženje koje je hteo da izbegne po svaku cenu. Naravno, mogućnost da se takvo nešto desi i nije bila baš mala - dugotrajna bolest može da oslabi rešenost čak i najodanijih sinova. Bez obzira na sve, mislio sam da mogu da postoje i druge mogućnosti; ako bih ga video prikovanog za krevet, možda bismo se više srodili. Ali pošteno govoreći, bilo je teško izdržati brbljanja mog oca o njegovim nekadašnjim sramoćenjima i žaljenjima. Samo kada bi se razgovor pomerio na neke bizarne, čudne priče koje je čuo od ostalih pacijenata, ja sam s više volje učestvovao u razgovoru, postajući pažljiviji, sa željom da čujem i saznam što više. Posebno me je interesovala priča o Žungu Ðindženu. Do tog vremena kada sam mu došao u posetu, moj otac je već dosta saznao o ovome. Napokon, njih dvojica su delili isti hodnik - praktično su bili susedi. Otac mije ispričao daje Žung Ðindžen bio u ovom staračkom domu u oblasti Lingšan već nekoliko decenija. Svi su ga, bez izuzetka, poznavali, ali su dobro znali i ko je on. Kada pristigne, svaki novi pacijent dobije specijalan poklon za dobrodošlicu: priču o 159
BU&CW
Žungu Ðindženu. Rasprava o njegovom ogromnom talentu i usponima i padovima u životu postala je obavezni deo svakodnevice. Svi su uživali da pričaju o njemu, pre svega iz poštovanja, ali i zato što je bio izuzetna osoba. Uskoro sam shvatio da svi pacijenti u staračkom domu izuzetno poštuju Žunga Ðindžena. Na svakom mestu na kome bi se pojavio, nije važno gde, ljudi koji bi ga videli odmah su prestajali sa onim što su radili, a pogledi su se zaustavljali na njemu. Ako je bilo neophodno, našli bi način da mu iskažu poštovanje toplim osmehom ili već nečim sličnim. Ali uprkos svemu, bilo je gotovo izvesno daje bio nesvestan onoga što se događa oko njega. Kada su doktori i sestre bili s njim, ostali pacijenti nisu mogli a da ne primete da su se prema njemu ponašali kao prema članu sopstvene porodice, ili kao prema nekom visokom funkcioneru. I tako je, uz obilje poštovanja, ovaj očigledno mentalno hendikepirani čovek živeo svoje dane. U životu nisam video ništa slično. Samo sam jednom na televiziji video nešto takvo, a to je bila pažnja koju su poklanjali nasledniku Alberta Ajnštajna - Stivenu Hokingu. U domu za stare proveo sam tri dana. Dok sam bio tamo, otkrio sam da tokom dana pacijenti imaju slobodno vreme kada mogu da rade šta im je volja. Neki su se skupljali i igrali šah ili karte. Drugi su samo šetali uokolo ili međusobno čavrljali. Doktori ili sestre bi se samo povremeno pojavljivali, a isti slučaj je bio i sa administrativnim osobljem. Na kraju bi, po pravilu, oštro dunuli u pištaljku da bi pacijentima dali do znanja da je došlo vreme da se vrate u sobe. Jedino je Žung Ðindžen uvek ostajao u svojoj sobi, tih, bez moći govora, potpuno nekomunikativan. Čak je i u vreme jela ili vežbi neko morao da ide i da ga pozove, inače nikada ne bi sam prošao kroz svoja vrata. Ponašao se tačno onako kako se ponašao kada je tek došao u Jedinicu 701, krijući se u kriptografskoj sobi. Iz tog razloga su sestre u dnevnoj smeni imale i još jednu dodatnu odgovornost: morale su da budu sigurne da će otići i pokupiti Žunga Ðindžena za svako od njegova tri jela u toku dana, a onda će mu praviti društvo tokom polučasovne šetnje nakon jela. Otac mi je rekao da u početku, kada je Žung Ðindžen tek stigao u starački dom, niko nije znao za njegovu prošlost, tako da su sestre odbijale da mu ukažu ovaj specijalan tretman. Kao rezultat tog njihovog odbijanja, dešavalo se da često ne izvrše svoju dužnost pa je Žung Ðindžen uvek bio gladan. Kasnije je jedan veoma ugledan i važan zvaničnik posetio ovaj dom za stare i video kako se loše ophode prema Žungu Ðindženu. Pozvao je sve doktore i sestre na zajednički sastanak i upozorio ih: „Ako kod kuće imate stare roditelje, onda ćete se prema njemu ponašati i negovati ga kao što biste negovali njih; ako nemate porodicu, onda ćete njega negovati kao što biste negovali mene.“ Posle toga se pročulo za slavne zasluge i nesreću Žunga Ðindžena, pa je polako i priča njegovog života isplivala na površinu, a u isto vreme se promenio i način na koji su se odnosili prema njemu. Sada su ga negovali kao da je blago; niko se nije usuđivao da ga omalovažava - svi su se brinuli o njemu sa velikom pažnjom i poštovanjem. Moj otac je bio siguran kako bi, da priroda posla koju je on obavljao nije bila kakva je bila, ovo mesto nosilo ime po njemu, heroju. Njegova neverovatna dostignuća slavila bi se generacijama. Odgovorio sam: „Ali zašto bi njegova nekadašnja profesija uticala na to kako će se prema njemu ponašati u bolnici? On bi takvu negu trebalo da dobije u svakom slučaju, zar ne?“ „Tu si u pravu", rekao je moj otac, „ali kako se polako otkrivala njegova izuzetna požrtvovanost za naciju, svi su počeli da mu ukazuju veće poštovanje. Svi su počeli da za njega odvajaju sve više mesta u svojim srcima: čovek koga su videli u početku je nestao; on je sada bio nešto mnogo više od toga.“ Uprkos svemu ovome - uprkos tome što su svi radili sve što znaju i umeju da bi uspešno vodili računa o njemu - mislio sam daje njegov život nepodnošljivo težak, 160
BU&CW
nepodnošljivo tužan. Ponekad bih ga video kroz prozor, kako sedi savijenih nogu na sofi, potpuno bezizražajnog izgleda lica, s očima u kojima nema ni tračka svetlosti - potpuno nepokretan, kao statua. Osim njegovih ruku: one nikada nisu prestale da se tresu, kao da ih je pokretala neka nepoznata sila. U večernjim satima, kroz mirne bele zidove doma, često bih čuo njegovo staračko, teško disanje. Izgledalo je kao da neko neprestano udara po njemu. A onda su dolazile noći kada je tišinu ljudi koji su spavali ponekad prekidao zvuk sličan tužnom plaču kineske oboe, zvuk koji je lebdeo kroz zidove. Otac mije rekao da Ðindžen pravi taj srceparajući zvuk bučnog naricanja kada sanja. Jedne večeri, u kantini sam slučajno naleteo na Žunga Ðindžena. Sedeo je na stolici nasuprot mene: leđa su mu bila savijena, glava oborena, uopšte se nije pomerao, sedeo je kao... kako bih to rekao, gomila odeće, punjena lutka? Izgledao je jadno; izraz na njegovom licu pokazao je neizbežan i nemilosrdan protok vremena. Krišom sam ga pogledao i pomislio sam na ono što je moj otac rekao; razmišljao sam o ovom čoveku, koji je nekada bio mlad i toliko obećavao, o specijalnom operativcu Jedinice 701 koji se izdvojio od ostalih svojim zaslugama, jer je dao izuzetan doprinos Jedinici. Ali sada izgleda tako staro, tako mentalno odsutno. Protok vremena nema samilosti - i njega je samleo, pretvorio ga u školjku od čoveka. Sve što je ostalo od njega bile su kosti. Kao kada voda izglača kamen, ili pojedina fraza postane kristalizovana i rafinirana zahvaljujući protoku vremena. I dok se primicao sumrak, on je izgledao neverovatno staro: zaista sablastan prizor, kao stogodišnjak koji će možda svakog časa napustiti ovaj svet. U početku, pošto je sedeo pognute glave, nije shvatao da ga posmatram, ali posle jela, kada je ustao da pođe, oči su nam se susrele. U tom času se u njegovim očima pojavila neka iskra, kao da se na tren život vratio u njega. Okrenuvši se prema meni, primakao mi se bliže, i to nekom vrstom robotskih pokreta; senka bola prešla mu je licem, kao kada se prosjak kreće ka čoveku koga je odmerio. Kada je stao ispred mene, pogledao me je očima zlatne ribice, pružajući obe ruke kao da moli za nešto. Sa velikom teškoćom, njegove drhtave usne izgovorile su sledeće reči: „Beležnica, beležnica, beležnica..." Uplašio sam se i nisam znao šta da radim. Na sreću, sestra koja je bila na dužnosti primetila je šta se događa i požurila je da me izvuče iz neprilike. Odmah je počela da ga teši - a onda je, obgrlivši ga jednom rukom, krenula polako, korak po korak, ka njegovoj sobi, ušavši u mrak hodnika. On je neprestano gledao čas u nju, čas u mene. Posle mi je otac objasnio, da bez obzira na to o kome se radilo, ako uhvati tvoj pogled, on će krenuti ka tebi i tražiti da mu vratiš odavno izgubljenu beležnicu, kao daje negde iza tvojih očiju uhvatio njen odraz. „To znači da je i dalje traži, onda?“, pitao sam. „Da, i dalje je traži“, odgovorio je moj otac. „Pa zar nisi rekao da su je pronašli?" „Jesu, pronašli su je“, rekao je moj otac, „ali kako on to može da zna?“ Nisam mogao ništa drugo nego da zinem od čuda. Pomislio sam da je kao mentalno poremećena osoba potpuno poništen kao čovek, i da je verovatno izgubio sećanja. Ali u svemu tome bilo je i nečeg veoma čudnog: sećanje na njegovu izgubljenu beležnicu je ostalo zakačeno negde u njegovom umu, uklesano u kamen, a on je bdeo nad njim kao kvočka. Nije znao da su beležnicu pronašli, nije bio svestan kako ga je vreme surovo zaobišlo. Ništa nije preostalo - ništa osim ovog poslednjeg prisećanja, ove beležnice. Kako su godine prolazile, on se i dalje odlučno 161
BU&CW
držao za to, nastavljajući da traži svoju beležnicu - sada već više od dvadeset godina. A potraga se nastavlja. Čak i danas. A šta će biti sutra? Možda će se dogoditi nešto neočekivano? Tužno, mislim: možda... možda. Treći razlog zbog kog pišem ovo zaključno poglavlje ima veze isključivo sa zahtevima mojih čitalaca. Postoje oni koji su skloni da veruju u sile tame i zavere zla. Oni veruju u tajne, skrivene susrete iza scene. Veruju da je sve jedna velika zavera. Ovi se ljudi, naravno, nadaju da ću ja sada uzeti svoje pero i da ću napisati nešto u tom maniru. Problem je što takođe postoji i mnogo ljudi, a to je većina, koji su ekstremno praktični - oni vole da stignu do suštine stvari, žele sve jasno da shvate; i ne mogu da prestanu da po glavi prevrću misli. Tako se oni pitaju, šta se desilo posle CRNOG? Zaista, ovakvi tipovi ljudi umeju da budu i zlopamtila ako ostanu nezadovoljeni. Oni moraju da znaju. Za tu vrstu ljudi odlučio sam da napišem ovo poslednje poglavlje. Tako sam u leto sledeće godine još jednom posetio Jedinicu 701.
162
BU&CW
2.
Kao što je vreme pojelo boju navratima kompleksa Jedinice 701, ono je takođe okrunilo i nešto od misterije koja je okruživala čitavo ovo mesto, kao što je okrunilo i nešto od njegove zadivljujuće i smirujuće prirode. Shvatio sam da je dobijanje dozvole za prolazak kroz ta vrata bolan, zamoran i komplikovan proces. Ali ovoga puta je stražar na dužnosti jednostavno pregledao moje propusnice (moju nacionalnu ličnu kartu i reportersku propusnicu), kazao mi je da upišem svoje ime u prilično običan, monotoni registrator, i to je bilo to. Bilo je toliko lako da nisam mogao a da ne pomislim da nešto nedostaje, kao da stražar zanemaruje svoje dužnosti ili već takvo nešto. Ali kada sam zašao dublje u kompleks, ti nedostaci kao da su nestali. Ispred mene su u velikom dvorištu prodavci istovarivali svoju robu, radnici na privremenom radu išli su unaokolo; svi su izgledali bezbrižno i niko nije bio zabrinut, kao da su bili u nekom nenastanjenom sektoru. Bila je to verna slika bukoličke jednostavnosti. Nije mi se dopadao nekadašnji izgled Jedinice 701, ali mi se nije svi delo ni ono što je ona postala: osećao sam se kao da sam stupio u nešto nematerijalno, poput vazduha. Međutim, kada sam se malo raspitao uokolo, shvatio sam da postoji još jedno unutrašnje dvorište u okviru kompleksa Jedinice 701, i ja sam jednostavno ušao u novoizgrađenu zonu. Ovo dvorište u okviru dvorišta bilo je kao pećina unutar veće pećine. Ne samo da nije bilo lako pronaći ga već, kada biste ga pronašli, ne biste čak ni primetili da ste ušli u njega. Čuvari koji su ovde bili na straži bili su kao utvare. Iznenada bi se pojavili ispred vas, bez ikakvog upozorenja, zauzimajući preteču, ledenu pozu, kao da je neko pred vas postavio figuru od leda. Zabranili bi vam da im se približite. Zapravo, izgledali su kao da se plaše da ćete im prići bliže, kao da bi toplota vašeg tela mogla da ih istopi; kao da su zaista bili napravljeni od snega i leda. Proveo sam deset dana u Jedinici 701. Kao što možete i da zamislite, video sam Vasilija, čije je pravo ime Džao Ćižung. Takođe sam video i ne više mladu suprugu Žunga Ðindžena, čije je puno ime Di Li. Njena visoka figura bila je donekle umanjena protokom godina, ali je i dalje bila mnogo viša od većine ljudi. Nije imala dece, nije imala roditelje; sve što je imala bio je Žung Ðindžen, koga je smatrala i detetom i roditeljem u isto vreme. Rekla mi je da je njena najveća nevolja danas to što ne može da prestane sa aktivnom službom, s obzirom na prirodu svog položaja. Međutim, kada budu prihvatili njenu ostavku, planirala je da odmah ode u dom za stare Lingšan, gde će provoditi dane sedeći pored svog Žunga Ðindžena. Sve dok ne dođe to vreme, ona jedino može, kao i do sada, s njim da provodi svoje godišnje odmore, što je mesec ili dva u toku godine. Ne znam da li je to bilo zbog toga što je dugo radila kao oficir bezbednosti, ili zbog toga što je mnogo vremena provodila sama, ali na mene je ostavila utisak nekoga ko je još više udaljen i uzdržan od Žunga Ðindžena. Da budem iskren, iako bi i Vasilij i Di Li trebalo da budu označeni kao dobri ljudi, oni uopšte nisu mnogo pomogli; niti bilo ko drugi, osim jedne osobe. Izgledalo je kao da većina ljudi iz Jedinice 701 ne želi da izvlači na svetlost dana tragičnu priču o Žungu Ðindženu, a čak i kada su bili raspoloženi, njihova sećanja bila su 163
BU&CW
puna grešaka i suprotnosti, kao da ih je sama tragedija naterala da zaborave ono čega je trebalo da se sećaju. Sve se to događalo ne zato što oni nisu hteli da govore o njemu, več jednostavno nisu mogli. To je veoma efikasan način da priča ostane pokopana u prošlosti. Jedno veče, tokom prvih dana mog boravka ovde, posetio sam suprugu Žunga Ðindžena, ah ona nije bila kod kuće i izgledalo mi je da neće uskoro ni doći, pa sam se brzo vratio u deo za goste. Stigavši u svoju sobu, počeo sam da pregledam beleške koje sam imao, kada je u moju sobu upao stranac koji verovatno nije imao više od trideset godina. Predstavljajući se kao službenik iz centra za bezbednost Lina, počeo je da me bombarduje pitanjima. Moram da kažem da je bio poprilično neprijatan, čak je pretražio moje stvari i sobu a da mu ja za to nisam dao dozvolu. Naravno, znao sam da će rezultat njegove potrage biti to da u mene ste kne poverenje i da počne da mi veruje - bio sam ovde da odam počast i da istaknem jednoga od njihovih, heroja Žunga Ðindžena - tako da sam mu dopustio da pretura, ne praveći mnogo buke oko toga. Problem je bio u tome što mi on nije verovao ni kada je sve pretražio. Počeo je ponovo da me ispituje, stvarajući veoma napetu atmosferu, da bi na kraju rekao da će konfiskovati moju reportersku propusnicu, moju radnu dozvolu, ličnu kartu i člansku kartu Udruženja pisaca, kao i moj kasetofon i beleške. Sve što je rekao bilo je da mora dalje da me istraži. Pitao sam ga kada mogu da očekujem da mi vrate dokumenta, ali mi je rekao da če to zavisiti od toga koliko će trajati njegova istraga. Proveo sam besanu noć. Tokom jutra, sledećeg dana, isti čovek, taj službenik Lin, došao je opet do mene. Međutim, ovoga puta je njegovo grubo i drsko ponašanje jednostavno nestalo. Videlo se da mu je teško što to radi, ali mi se naj ljubaznije izvinio zbog svoje ranije pretencioznosti i kulturno mi vratio sva dokumenta i beleške. Bilo je jasno da su rezultati njegove istrage bili zadovoljavajući, kako sam i očekivao. Ono što me je još više iznenadilo bilo je da je doneo i dobre vesti: neko na daleko višem položaju od njega hteo je da razgovara sa mnom. Uz njegovu pratnju, prošao sam kroz tri kontrolna punkta usput, da bih na kraju ušao u najčuvaniji deo kompleksa. Na prvom kontrolnom punktu bio je naoružani policajac sa dva stra žara na dužnosti. Obojica su imali pištolje i prsluke. Drugi kontrolni punkt su držali ljudi Narodne oslobodilačke armije. Tu su takođe na straži bila dva čoveka, ali oni su imali poluatomatske puške, crne kao gavranovi. Njihovo stražarsko mesto bilo je okruženo bodljikavom žicom a na rampi na ulazu bio je betonski vojnički kamen u obliku cilindra. Unutra je bio telefon i oružje koje je ličilo na mašinke. Na trećem kontrolnom punktu sačekao nas je samo jedan čovek u odelu koji je neprestano hodao gore-dole. On nije nosio oružje, samo voki-toki. Iskreno da vam kažem, ja do dana današnjeg nisam shvatio kom ministarstvu ili sektoru pripada Jedinica 701: da li je to vojska, policija ili lokalna vlada? Onoliko koliko sam uspeo da vidim, tamo su se svi normalno oblačili, osim nekoliko ljudi koje sam video u uniformama. Parkirani automobili su imah i lokalne i vojne tablice, mada je vojnih bilo mnogo manje. Iz odgovora na pitanja koja sam postavljao različitim ljudima, uvek sam dobijao isti odgovor: to je pitanje koje ne bi trebalo da se postavlja, a što je još gore, ni oni sami nisu znali odgovor. U svakom slučaju, nije mnogo ni važno da li je to civilna ili vojna jedinica, važno je da je ta jedinica od vitalnog značaja za dobrobit zemlje i njenu sigurnost - napokon, i vojni i civilni sektor jednako pripadaju ovoj zemlji. Naravno, to je istina. Šta još ovde ima da se kaže? Svim nacijama je potreban ovakav tip agencije, kao 164
BU&CW
što svako domaćinstvo ima svoj pribor za prvu pomoć. To je osnovno. Na kraju krajeva, u tome nema ničega čudnog. Zapravo, bilo bi čudno da jedna zemlja nema takvu agenciju. Ali sada već zapadam u digresiju. Pošto smo prošli kroz tri kontrolna punkta, došli smo do savršeno ravnog, uskog puta, oivičenog s obe strane ogromnim drvećem bujnog lišća. Neprekidni cvrkut ptica u krošnjama odjekivao je sve do nas, stvarajući utisak da se nalazite u nekom šumskom rezervatu. Kada smo nastavili napred, izgledalo je da nikoga nećemo sresti, ali onda su se moje oči iznenada zaustavile na zapanjujućoj šestospratnici koja se uzdizala iznad drveća. Spoljna fasada zgrade bila je ukrašena keramičkim pločicama boje cigle, dajući joj svečan i uverljiv izgled. Ispred nje se nalazio veliki otvoreni prostor, veličine polovine fudbalskog igrališta. Na obe strane su bili pravougaoni travnjaci. U sredini je bila kockasta cvetna bašta puna boja; među svim tim cvećem, u samom središtu, nalazila se kamena statua - skulptura koja je oblikom i bojom podsećala na Rode novog Mislioca. Na prvi pogled mi se učinilo da ova statua zaista i jeste reprodukcija Rodenovog rada, ali nakon nešto pažljivijeg zagledanja, mogli ste da primetite da figura koja sedi nosi naočare, dok je ispod uklesan znak za ,,dušu“. Iz daljine to jeste bio Mislilac. Kasnije, kada sam je veoma pažljivo analizirao, nisam mogao a da ne primetim da mi statua deluje poznato. Nisam baš jasno mogao da se prisetim. Kada sam pitao službenika Lina, konačno sam shvatio kome je bila posvećena: bio je to Žung Ðindžen. Dugo sam stajao ispred nje. I dok ju je sunce obasjavalo, a obraz Žunga Ðindžena podupirala njegova leva ruka, izgledalo je kao da su oči statue uperene u mene; blistavo su sijale. Statua je zaista ličila na Žunga Ðindžena, koji sada obitava u staračkom domu Lingšan. Bilo je to kao da vidite čoveka u naponu snage, a onda ga vidite kao starca. Kada smo statuu ostavili za sobom, službenik Lin me je - nasuprot očekivanjima poveo nazad, do male dvospratnice u zapadnjačkom stilu od zelenocrne cigle. Uskoro sam otkrio da ova zgrada ima izuzetan spartanski salon koji je bio upotrebljavan za prijem gostiju. Rečeno mi je da sačekam u salonu i vrlo brzo sam mogao da čujem jasan zvuk metala kako u pravilnim razmacima udara o tlo puta koji je vodio do kuće. Ubrzo potom je u sobu ušao jedan stariji čovek koji se oslanjao na štap. Pogledao me je i rekao: „Ah, dobar vam dan, druže reporteru. Rukujmo se, molim vas.“ Ustao sam brzo i rukovao sam se s njim, a onda sam ga pozvao da sedne na sofu. Sedajući, rekao je: „Trebalo je da ja dođem do vas, budući da sam ja taj koji je hteo vas da vidi. Ali kao što možete da primetite, ne krećem se uokolo baš tako lako kao nekada, pa sam vas zamolio da vi dođete ovamo.“ Odgovorio sam: „Ako se ne varam, vi mora da ste onaj čovek koji je regrutovao Žunga Ðindžena na N Univerzitetu: gospodin Dženg.“ On je prasnuo u smeh. Pokazujući na svoj štap i na kraću nogu, rekao je: „Ovo me je odalo, zar ne? Vi reporteri niste baš svi isti, a? Ah, nije loše, ovo zaista nije loše. Da, ja sam taj čovek, a mogu li ja da pitam ko ste zapravo vi?“ Pomislio sam: verovatno si video sva moja dokumenta. Da li i dalje baš moraš da pitaš? Ali iz poštovanja prema njemu, na brzinu sam se predstavio. Nakon što je saslušao moj uvod, mahnuo je hrpom fotokopiranih strana ispred mene, kazavši: „Kako ste došli do svega ovoga?“ Ono čime je mahao bile su fotokopije mojih beležaka! Morao sam da zapitam: „Znam da nisam dao svoj pristanak, pa me interesuje kako ste dospeli do toga bez mog odobrenja?" „Molim vas, nemojte da se ljutite; zaista nismo imali drugu opciju. Bilo je petoro 165
BU&CW
ljudi koji su svi do jednog hteli da pregledaju vaše beleške i morali smo da ih odnesemo svakome od njih, u suprotnom, bojim se da bi nam trebalo mnogo više vremena da vam ih vratimo. Sada je sve u redu, sve zainteresovane strane su pročitale i nema spornih detalja - može se reći da vaše beleške ne sadrže ništa što bi moglo da se smatra poverljivom informacijom od velikog značaja, tako da smo vam ih vratili. Da to nije slučaj, bojim se da bi onda morale da ostanu u mom posedu." Smejao se nekoliko trenutaka, a onda je nastavio: „Imam jedno pitanje koje me iskreno muči još od sinoć. Kako ste uopšte saznali za ovo? Molim vas, druže reporteru, da li biste to mogli nekako da mi razjasnite?" Na najjednostavniji mogući način, preneo sam mu svoje iskustvo iz prve ruke iz doma za stare Lingšan. On me je saslušao, značajno se nasmešio i rekao: „ A, dakle, to je to. Vi ste dete nekoga iz naše organizacije." „To nije moguće", odgovorio sam. „Moj otac je bio mašinski inženjer." „Kako je to moguće? Kaži mi, ko je tvoj otac? Možda ga i poznajem." Rekao sam mu ko je moj otac, a onda sam ga pitao da li ga možda poznaje. „Ne, ne poznajem ga", odgovorio je. „Upravo tako", rekao sam. „Kako biste i mogli da ga poznajete kada moj otac nije deo vaše organizacije." „Ah, ali svaki, bukvalno svaki pacijent u domu za stare Lingšan je neko od naših", rekao je on. Zaista sam ostao bez reći kada sam ovo čuo. Moj otac je bio blizu smrti, a ja odjednom nisam ni znao ko je on. Ne treba reći da, da Direktor Dženg nije ovo slučajno pomenuo, nikada ne bih ništa saznao o pravom identitetu svoga oca - kao što Gazdarica Žung nije imala predstavu šta se događalo sa Žungom Ðindženom. Sada mogu da shvatim zašto moj otac nikada nije mojoj majci i meni ukazivao ljubav kakva nam je oboma bila potrebna - zašto je moja majka htela da se razvede. Tada mi je izgledalo da se ona nepravedno ponaša prema njemu. Ali problem očigledno nije bio u tome. Pre bih rekao da je problem bio u tome što je otac prihvatio ovaj nepošteni odnos pre nego da pokuša da kaže nešto u svoju odbranu. Šta mogu da kažem u vezi s tim? Da li je to snaga uvere nja ili je u pitanju smanjena fleksibilnost? Da li je vredno poštovanja ili je izvor tuge? Iznenada sam osetio da me nešto guši oko srca. Proći će šest meseci, kada ću u razgovoru sa Gazdaricom Žung o ovim događajima konačno shvatiti da stoicizam mog oca treba poštovati, a ne žaliti. Gazdarica Žung mi je rekla da skrivati istinu od najbližih dugo, čak i čitav život, nije u redu. Ali da oni nisu bili spremni da zadrže sve tajne za sebe, moguće je da naša zemlja ne bi danas ni postojala, ili bi vero vatno bila pod pretnjom uništenja. Nije u redu, ali činjenica je da tako mora da bude. Na taj način mi je Gazdarica Žung omogućila da ocu priđem na jedan potpuno nov način, da dozvolim da ljubav i poštovanje koje imam prema njemu rastu. Da se vratimo našoj priči: bilo sam zadovoljan što je direktor smatrao da moje beleške nisu sadržale nikakve tajne, posebno što ih u suprotnom više ne bih imao. Ali njegova druga opaska delovala je na mene kao da me je neko gurnuo u Hladnu palatu, onaj deo Zabranjenog grada u kojem su bili zatvarani članovi carske porodice kada bi naljutili cara. Rekao je: „Bojim se da je pola detalja koje ste naveli u knjizi zapravo čisto rekla kazala. To je zaista za žaljenje." 166
BU&CW
„Hoćete li da mi kažete da ti detalji nisu tačni?", pitao sam uznemireno. ,,Ne“, zavrteo je glavom, „ono što je stvarno, stvarno je... hm, kako bih to rekao, imam osećaj da vi u suštini ne shvatate Žunga Ðindžena. Da, to je to: vaše razumevanje je prilično manjkavo." Kada je stigao do ove tačke, napravio je pauzu i zapalio cigaretu. Pošto je povukao jedan dug dim, izgledalo je kao da razmišlja o svemu; onda je podigao glavu i ozbiljnim glasom rekao: „Gledajući ove vaše beleške, mogu samo da kažem da su one bez reda i prilično fragmentarne, pri čemu je više od polovine sadržaja bazirano na nečijim pričama. Ali istovremeno, one su u meni probudile i mnoga sećanja na Žunga Ðindžena. Ja sam ga najbolje shvatao, ili barem - najbolje od svih nas ovde. Da li biste bili zainteresovani da čujete šta ja imam da kažem o njemu?" Bio sam potpuno zbunjen. Ovo je jednostavno bilo suviše dobro da bi bilo istinito. Nisam mogao da tražim nešto bolje! Na taj način je moja knjiga stekla novu vitalnost. Sa direktorom sam se često sretao dok sam boravio u Jedinici 701. Moje shvatanje i pogled na istoriju Žunga Ðindžena bitno su se proširili, a to mi je obezbedilo i delove za „Transkript intervjua sa Direktorom Džengom" u prethodnim poglavljima. Naravno, njegova namera nije bila da mi samo obezbedi materijal za ovaj rad; to nije bio njegov pravi cilj. Pre nego što sam upoznao Direktora Dženga, Žung Ðindžen je za mene bio neka vrsta misterije, legenda. Ali sada kada sam razgovarao sa Direktorom Džengom, on mi je postao realan, nesumnjivo deo istorije. Ono što je još važnije, čovek koji je u osnovi bio odgovoran što je Žung Ðindžen krenuo ovim putem, koji je odgovoran za promenu smera njegovog života, bio je niko drugi nego Direktor Dženg. Ne samo da nije mario što deli sa mnom svoja sećanja već mi je takođe obezbedio dugu listu imena ljudi koji su takođe poznavali Žunga Ðindžena u prošlosti, mada su neki od njih u međuvremenu i umrli. Kada pomislim na vreme provedeno u Jedinici 701, postoji samo jedno za čim zaista žalim. Sve vreme dok sam bio tamo, obraćao sam mu se sa „direktore". Nikada nisam ni pomislio da ga pitam za ime, pa ga čak ni sada ne znam. Kao i za svakog pripadnika tajne organizacije, pravo ime, po pravilu, nema neku naročitu vrednost; ono je obično skriveno iza serijskog broja i zvanične oznake. Za Direktora Dženga, njegov položaj u istoriji bio je oštro određen njegovom kraćom nogom. Ali skrivanje nečijeg imena ne znači i da je to ime uistinu nestalo; to samo znači da je zakopano. Zaista verujem da bi u slučaju da sam ga pitao - u okviru profesionalne zainteresovanosti kako se zove, on to i rekao, ali ja sam bio toliko bio zanesen slikom koju je on projektovao da sam zaboravio i da ga pitam. Kao rezultat svega toga, i dalje sam u nedoumici kako da ga zovem - Ćopa, Ćopavi Dženg, Šef sekcije Dženg, Obogaljeni direktor, Direktor Dženg, Gospodin i tako dalje. Većina ljudi sa N Univerziteta o njemu je govorila kao o Ćopi ili o Šefu sekcije Džengu. On je sebe obično zvao Obogaljeni direktor. Ja sam mu se uglavnom obraćao sa „gospodine" ili „Direktore Dženg".
167
BU&CW
3.
Direktor Dženg mi je rekao sledeće. Njegova veza sa Žungom Ðindženom počinje još od njegovog dede po majci. Druge godine nakon Sinhajske revolucije, njegov otac po majci upoznao je Starog Lilija u pozorištu i njih dvojica su posle toga postali prilično bliski poznanici. Budući da je Direktor Dženg odrastao u kući svog dede po majci, poznavao je Starog Lilija još od najranijeg detinjstva. Kasnije, kada je Stari Lili umro, njegov deda po majci ga je odveo na N Univerzitet na komemoraciju i da upozna Mladog Lilija. U to vreme je imao četrnaest godina, išao je u drugi razred srednje škole, a lepota Univerziteta i kampusa na njega je ostavila snažan utisak Kada je završio srednju školu, uzeo je školske ocene u ruke i otišao da vidi Mladog Lilija i da ga zamoli da mu ovaj dopusti da se upiše u višu školu pri Univerzitetu. I to je bilo to, kao što kažu. Dok je pohađao ovu višu školu, imao je nastavnika engleskog jezika koji je bio član komunističke partije i koji će ga kasnije regrutovati. Kada je započeo pokret otpora protiv Japana, nastavnik i student su napustili školu i uputili su u Japan. Ovo je bio početak njegove duge revolucionarne karijere. Trebalo bi da kažem da je u času kada je kročio na N Univerzitet bio položen temelj njegovog susreta sa Žungom Ðindženom. Ali kao što je i sam rekao, sled događaja koji su omogućili da se oni sretnu nije odmah stupio na snagu. Proći će čitavih petnaest godina pre nego što bude poslat na N Univerzitet da regrutuje talentovanog polaznika za Jedinicu 701. Bila je čista slučajnost što je tokom posete bivšem rektoru govorio o svom zadatku da nađe talentovane studente i da je potonji preporučio Žunga Ðindžena. Direktor je rekao: „Iako Mladom Liliju nisam rekao kakvu će vrstu posla ta osoba morati da radi - već sam mu napomenuo samo da će ona morati da poseduje određene sposobnosti - meni je bilo potpuno jasno kakve sposobnosti tražimo. Zato sam bio veoma iznenađen i srećan kada mi je stari čovek rekao za Žunga Ðindžena, posebno što sam imao puno poverenje u njegovu sposobnost da proceni karakter druge osobe. Bivši rektor nije bio neko ko bi pravio besmislene doskočice, tako da sam u trenutku kada se našalio bio siguran da je Žung Ðindžen upravo ona vrsta osobe kakvu sam i tražio." Ispalo je da je to istina. Kada je Direktor Dženg upoznao Žunga Ðindžena, shvatio je daje upravo on čovek kakav mu treba. „Kada razmisliš o tome", rekao je Direktor, „matematički genije, čovek koji je od malih nogu imao blizak kontakt sa tumačenjem snova, koji je izučavao i kinesku i zapadnjačku misao, koji je istraživao sve čudnovatosti ljudskog uma - on mora da je poslat na ovu zemaljsku kuglu da bi bio kriptograf. Da li sam mogao da budem išta drugo nego zapanjen?" E sad, na koji način i kako su se Direktor Dženg i Mladi Lih dogovorili da Dženg odvede Žunga Ðindžena, ostaće zauvek tajna između njega i Mladog Lilija, tajna koju neće nikome otkriti. Sve u svemu, mislim da je ovo verovatno istina, jer je u tom času bio 168
BU&CW
tako i toliko rešen da preuzme starčevog štićenika, daje gotovo izvesno prekršio pravila svoje profesije i rekao mu istinu zašto mu je trebao Žung Ðindžen. Inače, zašto bi i dalje u tom pogledu držao jezik za zubima? Nekoliko puta tokom naših intervjua, ponavljao je daje otkriće Žunga Ðindžena njegov najveći doprinos radu Jedinice 701. Ali nikada nije ni pomislio da sve može da se završi onako kako se završilo; nikada nije ni slutio da će se dogoditi onakva nesreća kakva se dogodila Žungu. Svaki put kada bi se to pomenulo, on bi sa tugom sagao glavu, duboko uzdahnuo, a onda bi nekoliko puta uzviknuo ime Žunga Ðindžena: „Žung Ðindžen! Žung Ðindžen! Žung Ðindžen!"
(Transkript intervjua sa Direktorom Džengom) Ako sada govorimo o vremenu pre nego što je razbio PURPUR, onda je lik Žunga Ðindžena u mom sećanju prilično bled, nije jasan - lebdi negde između genija i luđaka. Ah već kada je dešifrovao PURPUR, njegov lik mi jasnije dolazi u fokus: graciozan je, a opet i zastrašujući u isti mah, kao tigar koji se tiho sprema na skok. Iskreno govoreći, ja Sam mu se i divio i poštovao sam ga, ali nikada nisam želeo da budem blizak s njim. Plašio sam se da će me dodir s njim oprljiti; bojao sam ga se, kao što biste se i vi bojali da gledate tigra koji lovi. On je kidao meso sa problema kao što je tigar kidao još krvavo meso sa kostiju svog nedavnog ulova: u njemu je bilo neke životinjske surovosti, proračunatog pristupa - ponovo kao tigar koji motri svoj plen, čeka tačan trenutak kada će skočiti. Tigar! Gospodar životinja! Gospodar kriptografije! Da budem iskren, iako sam bio dosta stariji od njega i smatrali su me za starog čoveka u obaveštajnoj službi (zaista, u vreme kada je on došao ja sam već bio načelnik odeljenja), duboko u srcu sam na njega gledao kao na nekog starijeg od sebe. Bez obzira na to o kakvom bi se problemu radilo, ja sam njega pitao da mi pomogne. Što sam ga više shvatao, što sam mu se više približavao, više sam postajao rob njegove inteligencije, njegovog prisustva; mogao sam da klečim ispred njega i nikada ne bih zažalio što sam uradio takvo nešto... Kao što sam već pomenuo, svet kriptografije ne dopušta postojanje dve slične šifre - kada bi se takvo nešto i dogodilo, obe bi završile na đubrištu. U skladu s tim, svet kriptografije ima jedno nepisano pravilo, praktično zakon čvrst kao čelik: jedan čovek može ili da piše šifre ili da ih razbija. Žung Ðindžen je bio opčinjen sopstvenim umom zato što je mogao da stvara šifre i da razbija šifre. Međutim, takav zanos je na kraju imao ishodište u činjenici daje izgubio taj um i potpuno poludeo. U principu, Žungu Ðindženu nije trebalo dodeliti odgovornost za dešifrovanje CRNOG. Njegov um je već pripadao PURPURU. On je trebalo da dobije takav zadatak samo ako je mogao ponovo da uspostavi neizbežnu fragmentaciju sopstvenog uma. Ali za Žunga Ðindžena, za takvu vrstu osobe, niko se ne bi usudio da primeni pravila o kojima govorim. Mi smo se odlučili za to da verujemo u njegov talenat. Da to kažem i drugačije, verovali smo u njegovu sposobnost da će ponovo moći da izgradi svoj um - verovali smo da to može, iako smo znali da takvo nešto nije moguće. Možda nismo dovoljno verovali u sebe, možda nismo verovali u nepristrasnost pravila, ali nije bilo načina da odbijemo da verujemo u Žunga Ðindžena. Za nas je čitavo njegovo biće bilo sagrađeno na onim stvarima za koje smo verovali da su nemoguće: on je sve to činio 169
BU&CW
realnim: uspevao je da od svega napravi delo same realnosti. U njegovom maniru je bilo da taj ogroman teret razbijanja CRNOG padne na njegova leđa. Ovo je zahtevalo da se on ponovo vrati u zabranjenu zonu. Ali za razliku od prvog puta, ovoga puta je prisiljen da to uradi jer su ga primoravali - a primoravala ga je i sopstvena slava kao i ugled - da uđe u zabranjenu zonu. To uopšte nije ličilo na situaciju u vreme dešifrovanja PURPURA. Tamo je prodirao u istorijske šume kriptografije; na sopstvenu inicijativu se stuštio u ovu zabranjenu zonu. Ali čovek ne može uvek da bude izuzetan. Kada se budete suviše približili svojim drugovima i kolegama, otkrićete da vaša slavna reputacija nije ni od kakve koristi. Zapravo, čak je i suprotno tome: ona vam samo približava sopstveno uništenje. Nikada nisam istraživao stanje uma Žunga Ðindžena u vreme kada je na sebe preuzeo odgovornost za dešifrovanje CRNOG, ali sva patnja koju je pretrpeo zbog toga je nepravedna - to sam jasno mogao da vidim. Ako govorimo o tome kako je on provalio PURPUR, onda mogu da kažem da je to za njega bilo izuzetno stresno: neprestano je bio u stanju kao da ide u bitku; dolazio je na posao na vreme i odlazio kada se završi radni dan. Oni oko njega primetili su mu sve to izgleda kao neka igra. Ali kada smo stigli do CRNOG, pa, ta njegova pređašnja laka opuštenost kao da je potpuno nestala. Teret koji ga je pritiskao bio je ogroman, uvijao se pod njim. Tokom vremena koje je proveo na CRNOM mogao sam iz prve ruke da vidim kako je zift crna kosa Žunga Ðindžena počela da sedi, kako mu se telo skupilo; izgledalo je kao da ga je situacija terala da uđe u lavirint CRNOG, lavirint iz koga nije mogao da pobegne. Kao što možete da zamislite, CRNO je vuklo Ðindžena za sobom sve dublje - bio je opsednut time da ga po cepa, makar morao zbog toga da rasturi i svoj um u deliće. Muka i bol su, kao dve đavolje ruke, počele da mu pritiskaju ramena. Ovaj čovek, koji u početku nije imao nikakve veze sa CRNIM (zato što je razbio PURPUR), sada je iskusio punu težinu toga: bila je to njegova sramota, njegova žalost, pa čak i bol i sramota zbog čitave Jedinice 701. Govoreći otvoreno, nikada nisam sumnjao u talenat i posvećenost Žunga Ðindžena, ali da će još jednom izvući čudo iz svog šešira, da će dešifrovati CRNO, da će zbaciti čelični zakon sveta kriptografije, tu sam već imao određenih sumnji. Ja verujem daje genije i dalje samo čovek, čovek koji može da se zbuni, čovek koji može da napravi greške; ali kada čovek tolikog kapaciteta napravi grešku, ona mora da je kolosalna, mora da je šokantna. Uistinu, u svetu kriptografije postoji jedinstveno uverenje da CRNO i nije neka šifra visokog nivoa ili izuzetne rigoroznosti, da nije ni od nekog naročitog značaja. Na kraju je i bilo tako: način na koji je razbijena bio je svima šokantan zbog svoje jednostavnosti. Iz tog razloga, nedugo nakon mentalnog kolapsa Žunga Ðindžena, šifra CRNO brzo je demontirana. U smislu talenta, ovi kriptografi jednostavno nisu mogli da se porede sa Žungom Ðindženom, ali kada je zadatak postao manje važan, bilo je isto kao i onda kada je Žung Ðindžen provalio PURPUR: trebalo je samo tri meseca i oni su to uradili potpuno neobavezno i relaksirano... (Nastaviće se) Jeste li čuli? Neko je dešifrovao CRNO! Ko? Da li je on (ili ona) i dalje živ? Direktor Dženg mi je rekao njegovo ime: Jen Ši. Ono što je još važnije, kazao mi je i da je čovek i dalje živ. Predložio mi je da odem i da sa njim takođe napravim jedan intervju, a kada taj intervju završim, da se vratim i da se ponovo vidimo; očigledno, Direktor Dženg je imao još informacija za mene. Dva dana kasnije, ponovo sam se sreo sa Direktorom Džengom, i prvo što me je pitao bilo je: „I, šta misliš o 170
BU&CW
tom matorom jarcu?" Govorio je o Jenu Šiju, čoveku koji je dešifrovao CRNO. Njegove reči su me na trenutak ostavile bez teksta. „Nemoj da to primaš k srcu", nastavio je. „Uistinu, niko ovde ne mari mnogo za Jena Šija." „Zašto?", pitao sam, shvativši da je to prilično čudno. „Zato što je izvukao mnogo iz toga što je uradio: da ne kažem i previše." „Ali on je provalio CRNO - zar za to ne zaslužuje neku nagradu?" „Znaš, ovde svi veruju da je njegovo dostignuće bilo moguće samo zbog toga što je imao beležnicu Žunga Ðindžena, na osnovu koje je radio; i da je njegova inspiracija došla isključivo iz rada koji je započeo Žung Ðindžen." „To je istina; to mi je i priznao", rekao sam. „Zaista? Nema šanse - on nikada ne bi rekao nešto takvo." „Eh? Pa, čuo sam sopstvenim ušima." »I, šta je on to rekao, onda?", pitao je Direktor Dženg. „Rekao je da je zapravo Žung Ðindžen dešifrovao CRNO i da je reputacija koju on ima nezaslužena." „Oh, to su velike novosti." Iznenađeno me je gledao. „Ranije je uvek zaobilazio oko teme Žunga Ðindžena, izbegavao je odgovore na pitanja kako mu je palo na pamet da dešifruje CRNO. Kako to da nije isto ponovio i sa vama? Hm... možda zato što vi niste član ove organizacije, vi ste neko spolja. Pitam se da li je to razlog, možda?" Direktor Dženg je na trenutak napravio pauzu, a onda je nastavio: „Ranije nikada nije pominjao Žunga Ðindžena, namerno ga gurajući u stranu, pokušavajući da stvori utisak da je dešifrovanje CRNOG u potpunosti njegova zasluga. Ali kako bi to bilo moguće? Svi smo ovde bili zajedno tako mnogo vremena i ko tu koga nije dobro poznavao? Opet, izgledalo je i kao da se on preko noći pretvorio u genija; e, sad mi recite, ko bi još u to poverovao? Niko, eto ko! Kada smo videli daje sebi prigrabio svu slavu za razbijanje CRNOG, to jednostavno nismo mogli da prihvatimo. Bilo je mnogo ogovaranja i žalbi - svi smo bili besni zbog nepravde koja je naneta Žungu Ðindženu." Duboko sam se zamislio. Pitao sam se da li bi trebalo da mu iznesem sve ono što mi je Jen Ši rekao. Ako ćemo pravo, Jen Ši mi nijednog trenutka nije kazao da ne delim sa ostalima ono što mi on otkriva, ali nije ni napomenuo da je sasvim u redu da ostalima kažem sve što je rekao. Trenutak tišine je prošao. Direktor Dženg me je pogledao, a onda je nastavio da priča: ,,U stvari, njegova inspiracija za dešifrovanje CRNOG mogla je da dođe jedino iz beležnice Žunga Ðindžena, ovu činjenicu je teško pobiti; svi su inače s vremenom došli do takvog zaključka, a vi ste mi upravo rekli da je to priznao i sam Jen Ši. Onda, zašto to nije raščistio sa nama, zašto nam to nije priznao? Upravo je u pitanju ono što sam rekao: njegov jedini cilj bio je da gurne Žunga Ðindžena u stranu, da bi mogao za sebe da zadrži svu slavu zbog dešifrovanja CRNOG. Svi su to znali. I zato što su svi znali, on je tvrdoglavo odbijao da to prizna, što je kao posledicu imalo da su ga ljudi sve više prezirali i uopšte mu više nisu verovali. Ali mislim da on i nije bio baš toliko pametan sa svim tim svojim sebičnim, malim mahinacijama. Ah, ali to je sasvim druga tema, ostavimo to zasad po strani... ,,A sada bih nešto želeo da vas pitam - a vi možete slobodno i duže da razmislite pa da mi odgovorite - kako to da je on mogao da dobije inspiraciju iz beležnice Žunga Ðindžena, kada Žung Ðindžen nije mogao sam da dođe do nje? Sasvim je razumno 171
BU&CW
ustvrditi da, šta god da je shvatio i dobio iz te beležnice, Žung Ðindžen je morao do toga da dođe mnogo pre njega. Zar se ne slažete? Napokon, to i jeste bila beležnica Žunga Ðindžena, njegove misli, njegove ideje. Da upotrebim analogiju, moglo bi da se kaže da je beležnica nešto kao soba, a da je unutar te sobe ključ kojim može da se otključa CRNO. Kako onda osoba čija je to soba nije uspela da pronađe ključ? Kako je neko ko je došao sa strane mogao jednostavno da uđe u sobu i da ga odmah otkrije? Sad ja vas pitam, zar to nije pomalo čudno?" Njegova analogija imala je jasan smisao. Ona je jednostavno iznosila sve njegove unutrašnje dileme i razmišljanja o ovom pitanju kao na tanjiru; bilo je to veoma britko. Ali ja sam hteo da mu kažem da se u stvari nije dogodilo ništa od onoga što je on mislio. To je... zapravo je njegova analogija bila sasvim ispravna; pre bi moglo da se kaže da je problem ležao u onome što je on mislio da se dogodilo. Razmišljajući o svemu ovome dok sam ga slušao, odlučio sam da mu kažem i otkrijem sve što mi je Jen Ši rekao; to će samo po sebi raščistiti situaciju i jednom zasvagda pokazati šta se zapravo desilo. Ali on mi nije davao da dođem do reči, već je nastavio u dahu: „Tada sam počeo da verujem da je Žung Ðindžen, dok je pokušavao da razbije CRNO, napravio neoprostiv greh, a što je još gore, ova greška je pronašla put do njegove glave i pretvorila genija u idiota. Ova greška, na kraju krajeva, može da se dogodi jedino nekom ko je hteo da prekrši čelični zakon kriptografije: bio je to zaostali efekat razbijanja PURPURA koji se krio u senkama i samo čekao kada će izaći i izazvati neko zlo." Kada je izneo ovaj zaključak, Direktor Dženg je prestao da govori i dugo je ćutao. Izgledao je kao da je zapao u stanje neke melanholije i oplakivanja. I dok sam čekao da ponovo progovori, postalo je jasno da neće nastaviti svoju priču, već će gledati kako da me isprati. Iako sam hteo da mu ispričam ono što sam saznao od Jena Šija, nikada za to nisam imao prilike. Ali to mi je bilo sasvim po volji. Pomislio sam; „Budući da nisam bio siguran da li da mu ovo kažem ili ne, to što nisam imao ni prilike da mu kažem u potpunosti ide samo meni u prilog, i dopušta mi da izbegnem sav onaj teret koji bi reći mogle da prouzrokuju.“ Pre nego što smo se rastali, morao sam da ga podsetim: „Zar niste rekli da imate i neke dodatne informacije za mene?" Bio je pomalo iznenađen, ali je onda krenuo ka metalnom kabinetu za dokumenta i izvukao jednu od fioka. Uzevši jednu od mnogobrojnih fascikli, pitao je: „Da li znate da je Žung Ðindžen na N Univerzitetu bio student jednog inostranog profesora, čoveka po imenu Jan Lisejvič?" „Ne, nisam to čuo.“ „Ovaj čovek je uložio velike napore da bi sprečio Žunga Ðindžena da dešifruje PURPUR. Ova fascikla je dokaz. Pogledajte, a ako vam bude bilo potrebno, moći ćemo da vam napravimo i kopije." Tada sam prvi put čuo za Lisejviča. Direktor Dženg je rekao da on ne poznaje Lisejviča i da je preko glasina došao do svojih saznanja. Rekao je: „Kada je kontaktirao ovde s nama, ja sam bio u inostranstvu u Y zemlji, gde su me upućivali u njihova iskustva u vezi s dešifrovanjem PURPURA. Čak i kada sam se vratio, nisam bio u kontaktu s korespondencijom koju su ovde imali sa Lisejvičem; samo je specijalno oformljena jedinica, koja nam je dodeljena da bismo razbili PURPUR, imala saznanja iz prve ruke o ovim pismima. U to vreme, štab je direktno vodio računa o svemu tome - verovatno su se bojali da ćemo se svađati i da ćemo se boriti da bismo videli ko može da napravi željeni rezultat. Zbog toga su nas držali u potpunom mraku u ovom pogledu. Mnogo kasnije sam sreo jednog starijeg 172
BU&CW
funkcionera iz Glavnog štaba koji je bio spreman da mi pokaže ova pisma. Sva su bila na engleskom, ali ih je pratio i kineski prevod." Kada smo već stigli do ove tačke, iznenada mu je na pamet pala jedna ideja: originalna engleska pisma trebalo bi da ostanu u njegovom po sedu. Zato sam otvorio fasciklu i počeo da odvajam engleske originale od kineskih prevoda. Tada sam video i zapis telefonskog razgovora koji je bio na vrhu papira u fascikli - telefonirao je inače neko ko se zvao Ćen Cungnan. Beleška je izgleda služila kao uvod u dokumentaciju o ovom slučaju. Tu je bilo samo nekoliko rečenica: Lisejvič je bio zaposlen kao vojni analitičar najvišeg ranga za X zemlju. Video sam ga četiri puta, poslednji put u leto 1970. Kasnije sam saznao da su Lisejvič i Fan Lili bili stavljeni u kućni pritvor u PP vojnoj bazi, iz nepoznatog razloga. Lisejvič je umro 1978. u PP bazi. Godine 1981. vojne vlasti X zemlje oslobodile su Fan (Lili) iz kućnog pritvora. Godine 1983. Fan (Lili) došla je u Hong Kong i potražila me, nadajući se da ću joj pomoći u pravljenju određenih aranžmana radi njenog povratka u Kinu. Saradnja s njom je odbijena. Godine 1986. podnesen je izveštaj da se Fan (Lili) nalazi u svojoj kući u oblasti Linšuej, u C Gradu, pomažući skupljanje sredstava kojima je podržavala jedan inženjerski projekat. Po svim podacima, ona je i dalje stanovnik oblasti Linšuej. Direktor Dženg mi je rekao da je ova osoba, Ćen Cungnan, u to vreme bio doušnik, drug zadužen da motri na Lisejviča.u X zemlji. Kada sam vratio fasciklu, pomislio sam da bi ovaj čovek mogao da bude od krucijalne pomoći da bolje shvatim ulogu koju je Jan Lisejvič imao u ovim događajima. Zato sam bio veoma tužan kada su mi rekli daje umro prethodne godine. Ipak, ova zabeleška pominjala je i Fan Lili, Lisejvičevu ženu, Kineskinju. Ako želim da shvatim ulogu tog čoveka, onda je bez sumnje ona najbolja osoba za to. Bio sam presrećan.
173
BU&CW
4.
Pošto nisam imao njenu pravu adresu, u početku sam mislio da ću morati dobro da se potrudim ne bih li pronašao Fan Lili i da će taj posao biti pun komplikacija i neuspeha; međutim, imao sam sasvim drugačije iskustvo. Već prilikom prvih raspitivanja u Obrazovnom birou okruga Linšuej, izgledalo je kao da je svi u zgradi poznaju. Kao što je ispalo na kraju, pre nekoliko godina ne samo da je uspela da osnuje tri osnovne Škole nade, koje su bogate društvene organizacije iz Hong Konga i sa Tajvana osnivale u ruralnim delovima Kine, već je i donirala udžbenike u vrednosti od po nekoliko desetina hiljada juena lokalnim srednjim školama. Može slobodno da se kaže da su oni koji su u Linšueju bili na braniku obrazovanja, svi do jednog, znali ko je ona i izuzetno su je poštovali. Međutim, kada sam je pronašao u bolnici Ðinhe u C Gradu, moja izvorna ambicija se ohladila, jer je žena ležala u krevetu pošto su joj upravo hirurškim putem uklonili dušnik. Oko vrata joj je bila gaza, a glava joj je bila u čudnom položaju, tako da je izgledalo kao da ima dve lobanje. Imala je rak grla. Lekar je rekao da, iako je operacija bila uspešna, nije bilo načina da govori, osim ako nije ranije vežbala da plućima proizvodi zvukove. Pošto je operacija bila nedavno obavljena, bila je u veoma lošem stanju. Bilo je nemoguće da je intervjuišem. Stoga ništa nisam rekao i pretvarao sam se da sam samo još jedan od bezbroj starijih ljudi iz Linšuej okruga koji su došli da joj odaju poštovanje. Ostavio sam joj cveće i poželeo joj sve najbolje, a onda sam otišao. Kasnije, tokom sledećih nekoliko dana, po setio sam je u bolnici još tri puta. Prilikom svake od ovih poseta napisala je odgovore na moja pitanja. Sve u svemu, napisala je nekoliko strana i svaka od njih me je zapanjila. Ako ćemo pravo, da ona nije napisala ove odgovore, niko nikada ne bi saznao istinu o Lisejviču, i mi nikada ne bismo shvatili njegov pravi identitet i poziciju koju je zauzimao, njegove iskrene želje i stid koji je osećao. U pravom smislu te reći, Lisejvičev odlazak u X zemlju usko je vezan za ovu priču, Jer kada se bolje pogleda, sve ovo je zaista veoma složeno i predstavlja uvrnutu kombinaciju niza različitih događaja. Da budem pošten, ono što je napisala Fan Lih zahteva strpljenje da bi moglo da bude shvaćeno i vrednovano. Prenosim vam ono što je napisala od reči do reči. Prvi put: 1. On (Lisejvič) nije bio razbijač šifara. 2. Pošto već znate da je pisao ona pisma da bi vas na neki način zaveo i da bi vas skrenuo na pogrešan kolosek, zašto i dalje verujete u ono što je tamo govorio? Sve to što je napisao su laži - on, razbijač šifara? On je stvarao šifre; on je bio neprijatelj ljudima koji su pokušavali da ih dešifruju. 3. PURPUR je bio njegova tvorevina! 4. Ovo zahteva određeno objašnjenje. Bilo je leto 1946. Čovek je došao i potražio Lisejviča; bio je to njegov kolega, student iz Kembridža. U to vreme je izgledalo da se taj
174
BU&CW
čovek sprema da učestvuje u veoma važnom poslu za vladu Izraela. Odveo Lisejviča u crkvu u Ulici Gulou, i pred bogom, a u ime jevrejskih sunarodnika, zatražio mu da razvije šifru za državu Izrael. Lisejviču je trebalo više od godinu dana da konstruiše šifru, ah je izgledalo kao da njegovi naručioci u suštini i ne mare mnogo za to; uvek su bili veoma zadovoljni njegovim radom. Budući da je još od najranijeg detinjstva Lisejvič odrastao uz mnogobrojna ponizna laskanja: njegov ego je bio izuzetno jak i nije mu dopuštao neuspehe. Ali pošto nije imao dovoljno vremena da radi na ovoj šifri, ona je nekako bila zbrzana - barem po njemu - i počeo je da misli da u njoj ima mnogo propusta; tako je preuzeo na sebe da razvije novu šifru koja bi zamenila prethodnu. Ovo se dogodilo kada je počeo beznadežno da tone sve dublje i dublje u zbunjujući svet kriptografije. Konačno, posle tri godine rada, uspeo je da osmisli šifru kojom je bio zadovoljan. Ta šifra je bila PURPUR. Onda je od izraelskih vlasti zatražio da njegovu staru šifru zamene ovom novom. Oni su odlučili da eksperimentišu s njom, ali rezultat nije bio onakav kakav je on očekivao: PURPUR je ispao suviše težak; nikako nisu mogli daje upotrebljavaju. U to vreme je čuveni kriptoanalitičar Klaus Johanes još bio živ. Kružila je priča da je, kada je video telegram šifrovan uz pomoć PURPURA rekao: „Voleo bih da vidim tri hiljade slično šifrovanih telegrama na svom stolu, ali u ovoj situaciji 4, verovatno ću videti samo hiljadu." 5 Značenje ove izjave bilo je veoma jasno - bez obzira na to koliko mu je godina života preostalo, on ovu šifru ne može da razbije. Kada je X zemlja u potpunosti shvatila značaj svega toga, odmah su počeli da razmišljaju da kupe PURPUR, ali u to vreme mi još nismo odlučili da napustimo N Univerzitet. Ono što je još važnije, uzimajući u obzir veoma zategnute odnose između X zemlje i Kine, odlučili smo i da je najbolje da uopšte ne odgovaramo na njihovu ponudu. Ono što se kasnije događalo bilo je upravo onako kako ste vi i opisali: da bismo spasli mog oca, upotrebili smo PURPUR, kako bismo mogli da napravimo sporazum sa X zemljom. 5. Da, on je verovao da će Žung Ðindžen pre ili kasnije dešifrovati PURPUR, tako da je učinio sve da bi zaustavio njegov napredak na tom polju. 6. Postojala je jedna jedina osoba na ovom svetu koju je poštovao, a to je bio Žung Ðindžen. Verovao je da je u Ðindženu koncentrisan zbir svih zapadnih znanja i mudrosti, nešto što se viđa jednom u sto godina. 7. Umorna sam, nastavićemo neki drugi dan. Drugi put:
1. Korišćenje terminologije vojnog obaveštajnog analitičara je za spoljnu upotrebu i širenje informacija. Zapravo je on (Lisejvič) bio i dalje angažovan u okviru razvoja šifara. 2. Svaka šifra visokog ranga je kao glavni glumac u predstavi: mora da ima dublera. Kada se razvija šifra visokog ranga, uopšteno govoreći, prave se dve šifre: jedna za upotrebu, druga u rezervi. Ali suština PURPURA izvučena je iz samog Lisejvičevog karaktera; njemu je bilo nemoguće da simultano stvara dve šifre. Ono što je još važnije, kada je pravio PURPUR, nikada nije ni pomišljao da će to biti vrhunska šifra. Kada ju je stvarao, to je bilo kao da je istraživao i razvijao jedan potpuno nov jezik, jezik koji je zahtevao pozamašnu preciznost. Ali kada je X zemlja odlučila da upotrebi PURPUR kao
4
U to vreme se završio Drugi svetski rat i nije bilo konflikata velikog intenziteta. To što trenutno nije bilo rata značilo je da u tom momentu nije bilo mnogo šifrovanih telegrama koji su išli na sve strane
5
175
BU&CW
vrhunsku šifru, istog časa su odlučili da mora da bude kreirana i rezervna šifra; ovaj dubler nije bilo ništa drugo nego CRNO. 3. Tačno, čim je stigao u X zemlju, prionuo je na razvoj CRNOG. Ali da budemo precizni, on je samo nadgledao posao. 4. Strogo govoreći, jedan čovek može da napravi samo jednu vrhunsku šifru. Njegovo učešće kao posmatrača u razvijanju CRNOG značilo je da nije direktno angažovan u okviru istraživanja. Uloga mu je bila da jasno osvetli posebne karakteristike PURPURA, da radi u tandemu sa istraživačima i da ih što više udalji od pravljenja jednostavne replike PURPURA. Nešto kao kormilar. Na primer, ako PURPUR ima usmeren pogled prema nebu, onda će on osigurati da CRNO usmeri svoju pažnju ne bi li nekako izrovalo rupu u zemlji. Kako će se ono zakopati u zemlju, određivali su već sami istraživači. 5. Pre nego što su shvatili da je Ðindžen razbio PURPUR, osnovna struktura CRNOG već je bila konstruisana - dve šifre bile su otprilike na istom nivou težine. Osnovni cilj kreiranja vrhunskih šifara jeste da budu teške za dešifrovanje; zašto bi inače polje kriptografije okupljalo najtalentovanije i najobrazovanije ljude, ako ne da bi se zbunili i posramili protivnici? Ali pošto su shvatili da je Ðindžen dešifrovao PURPUR, bio je nepopustljiv kada je u pitanju bilo revidiranje CRNOG. Imao je neverovatno jasan osećaj da bi Ðindžen, koji je uspeo da provali PURPUR, mogao da provali i CRNO. To je znao zato što je dobro poznavao Ðindžena: znao je kakva je osoba, i poštovao je njegov urođeni talenat, talenat koji se budio i rastao kada bi se suočio sa nekim teškim, naizgled nerešivim problemom - rešen onda još više da taj problem razreši. Ništa nije moglo da ga zaustavi, čak ni smrt. Ako ga ni smrt ne bi zaustavila, onda je jedina preostala opcija bila da razvije neka sredstva koja će ga zavesti i zbuniti, da napravi određene manevre koji će biti izazov čitavom njegovom načinu razmišljanja: bio je to jedini način da ga porazi. Kao rezultat svega toga, CRNO je revidirano, ali ne na tradicionalan način. Pre bi se moglo reći da je šifra postala gotovo apsurdna; izvesni delovi su bili gotovo neprobojni, dok su neki drugi bili neverovatno laki; nije to bila ni riba ni akvarijum, već nešto što se nije moglo opisati. Da upotrebim Lisejvičeve reči, CRNO je bilo kao čovek koji se pojavljuje u javnosti kao apsolutno rafiniran i izuzetan, dok ispod te fasade nema ni gaće ni čarape. 6. Vi ste potpuno u pravu 6, ali Ðindžen je suviše dobro poznavao um Jana Lisejviča. Moglo bi da se kaže daje razbijanje PURPURA za njega bilo nalik onome kada su on i Lisejvič sedefi i igrali šah; Lisejvič nije nikako mogao da ga omete. Budući da nije mogao da bude ometen, bilo je moguće da nastavi i da razbija druge šifre. Ali CRNO nije bilo provaljeno na taj način. 7. Ne slažem se s onim što ste rekli: 7 naposletku, sve i da takva osoba postoji, nema načina da bi sve mogla sama da postigne, morala bi bar da se osloni na ono što je Ðindžen napisao u svojoj beležnici. 8. Ako možete, hoćete li mi, molim vas, tačno reći šta se dogodilo sa Ðindženom? 9. Pretpostavljam da je tačno ono što je Lisejvič rekao. 10. On je rekao: „Ðindžen je uništio naše živote, ali na kraju će uništiti i samog sebe.“ 6
Svet kriptografije ima jedno nepisano pravilo: pojedinac može ili da stvara šifre ili da ih razbija! Ovo je zbog toga što, bez obzira na to koji put ta osoba odabere, bilo da stvara i!i dešifruje šifre, njeno srce i njen um u potpunosti su predani poslu koji obavljaju. Međutim, svet ne dopušta da postoje dve slične šifre. 7 Rekao sam joj da na kraju CRNO nije dešiffovao Žung Ðindžen
176
BU&CW
11. Ðindžen - ili ovakva vrsta osobe - može jedino sama sebe da uništi; niko drugi to ne bi mogao da uradi. Zapravo su obojica, i Lisejvič i Žung Ðindžen, nosili prokletstvo svojih sudbina: sudbina ih je ubila. Jedina razlika je bila u tome što Ðindženova sudbina nije bila nezavisna: njegova sudbina bila je usko vezana s Lisejvičevom. Ali iz Ðindženove perspektive, Lisejvič je bio samo njegov nadareni nastavnik i to je sve. 12. Hajde da neki drugi dan razgovaramo o tome. Kada budete dolazili, molim vas, ponesite i pisma koja je Lisejvič pisao Ðindženu. Volela bih da ih vidim. Treći put:
1. Da, Lisejvič je bio Vajnaht. 2. To mora da bude jasno. U to vreme, bio je član Tajne službe; kako bi onda mogao da upotrebljava svoje sopstveno ime za ulogu matematičara koju je imao? Matematičar je neko ko je pred očima javnosti, ali priroda njegovog pravog posla to nije dopuštala. Pored toga, govoreći iz perspektive profesionalne etike, to ne bi bilo ni dopušteno. Koja bi to organizacija dopustila da uzmete svoju veliku i dobru platu, a onda da nastavite da radite svoj posao. 3. Zato što je bio samo posmatrač i koordinator tima koji je razvijao CRNO, imao je vremena i energije da se angažuje i na drugim istraživanjima. Uistinu, on je oduvek sanjao da radi na veštačkoj inteligenciji i moram da kažem da je njegova teorija o binarnoj prirodi matematičkih konstanti bila od velike važnosti za razvitak kompjuterske tehnologije. Zašto se on nadao da će ubediti Ðindžena da napusti Kinu? To nije bilo zato što je radio u korist izvesnih ljudi koji su imali izvesne političke ambicije. Ne, on se nadao da će Ðindžen živeti u inostranstvu zato da bi njih dvojica mogli skupa da rade na projektu veštačke inteligencije. 4. O ovom problemu moraćete sami da razmislite. 8 Ja ne mogu da vam dam odgovor na to pitanje. Ukratko, Lisejvič je bio naučnik: govoreći političkim jezikom, bio je strašno naivan, tako da ga je bilo lako povrediti; takođe je bilo lako i zloupotrebiti ga. A što se tiče onoga što ste pomenuli - da je on bio zagriženi antikomunista - to je potpuna neistina; sigurna sam da on nikada nije gajio takva osećanja. 5. Neke od ovih okolnosti bile su sasvim jasne. 9 Obe njegove šifre (PURPUR i CRNO) bile su razbijene jedna za drugom. Prvu je on (Lisejvič) sam napravio, a u stvaranju druge je učestvovao. Ono što je još važnije, osoba koja je bila odgovorna za dešifrova nje obe šifre bila je njegov učenik. Bila sam tamo. On je napisao mnoga pisma možda su na prvi pogled delovala kao čitav asortiman lukavstava u cilju obmane i zavođenja čitalaca, ali kada se pogleda s druge strane, ko zna da li su te zagonetke u sebi krile možda i neke druge, tajne i skrivene informacije? Verovatnoća dešifrovanja sofisticiranih šifara ekstremno je niska, a sad kada vidite da je jedna ista osoba razbila dve ovakve šifre zaredom, i to neverovatno brzo - svakome je jasno da to regularnim putem nije moguće. Jedini način da se to dogodi jeste da neko odaje tajne. Ali ko? Najviše su sumnjali u njega, u Lisejviča. 6. Bili smo stavljeni u strog kućni pritvor kada je otkrio da je CRNO provaljeno; a to je bilo u drugoj polovini 1970. Ali čak i pre toga, počevši od vremena kada je razbijen PURPUR, motrili su na nas kud god bismo pošli. Prisluškivali su nam i telefon a bilo je i Ovo je izlaganje o tome kako se Lisejvič upleo u ekstremističku politiku. Ovo je izlaganje o tome kako su sve okolnosti dovele do toga da X zemlja stavi Lisjeviča i njegovu ženu u kućni pritvor.
8 9
177
BU&CW
mnogo restrikcija. Da budemo iskreni, izgledalo je kao da smo delimično već bili u kućnom pritvoru. 7. Godine 1979, Lisejvič je umro od bolesti. 8. A da, to je bilo dok smo i dalje bili u kućnom pritvoru. Svaki dan smo bili zajedno, svaki dan smo morali da pronađemo nešto o čemu ćemo razgovarati. Tako sam i saznala ovoliko detalja o svemu; bilo je to tokom perioda kućnog pritvora, kada mi je o svemu ovome govorio. Pre toga sam veoma malo znala o svemu. 9. Pitam se: Zašto me je bog prokleo ovom bolešću? Možda zato što znam previše tajni. To je zaista smešno - sada kada nemam usta, mogu da govorim o svemu tome. Ranije, kada sam imala usta, nisam to mogla. 10. Ne želim da ponesem ove tajne u grob: hoću da umrem mirna. U sledećem životu volela bih da budem normalna, prosečna osoba. Ne želim slavu, ne želim tajne. Ne želim ni prijatelje ni neprijatelje. 11. Nemojte da me lažete, jer dobro znam koliko sam bolesna. Rak se već raširio: možda mi je ostalo još nekoliko meseci. 12. Ne bi trebalo da se pozdravljate sa osobom koja umire, to donosi nesreću. Idite, želim vam srećan i miran život!
Nekoliko meseci kasnije čuo sam da je imala operaciju na otvorenom mozgu, a ubrzo nakon toga sam čuo da je umrla. Po svoj prilici me je pomenula i u svom testamentu - ponadavši se da neću upotrebiti njihova prava imena u knjizi koju pišem; želela je da ona i njen suprug počivaju u miru. Imena Fan Lili i Lisejvič su pseudonimi. Iako se to protivi kriterijumima koje sam postavio za svoje pisanje - šta sam drugo mogao da učinim? Stara žena, sa sudbinom punom frustracija i izneverenih nadanja, koja je tako duboko i strasno volela, a čija je poslednja želja bila da je ostave na miru - zato što je njihov zajednički život bio tako težak, pa kako da onda ne ispoštujem njihove želje!
178
BU&CW
5.
Ovde bi trebalo da kažem nešto o Jenu Šiju. Verovatno je istina da je Jen Ši u početku pokušavao da gurne Žunga Ðindžena u stranu; namerno je pokušavao da napravi jaz između sebe i svih ostalih u Jedinici 701. Kada je otišao u penziju, više nije živeo u smeštaju u okviru Jedinice; umesto toga se sa ćerkom preselio u prestonicu G provincije. Ekspresni voz koji je saobraćao brzom prugom na liniji od A Grada do prestonice G provincije mnogo je skratio ovo putovanje, tako da mi je trebalo samo tri sata do njega nakon što sam napustio Jedinicu 701. Sreća me je poterala pa nisam imao problema da pronađem kuću njegove ćerke i da tako konačno upoznam Jena Šija. Bio je onakav kakvog sam ga zamišljao. Nosio je naočare za blizinu, debelih stakala, već je imao više od sedamdeset godina; zapravo, bio je mnogo bliži osamdesetoj. Kosa mu je bila svetlosrebrna, a u očima su se skrivale prevare i tajne. Ukratko, bio je potpuno lišen dobrote i milosti koja se očekuje od jednog starca. Pošto sam došao nenajavljen, zatekao sam ga kako sedi ispred table za tradicionalnu kinesku igru go; desnom rukom je vešto manevrisao sjajnim kuglicama u brojanici koju je držao, dok je levom posegao za belim go kamenčićem; bio je duboko zamišljen. Ali ispred njega nije sedeo i njegov protivnik - igrao je sam protiv sebe. Da, igranje protiv sebe je kao i razgovor sa samim sobom; kao neka tragična i usamljena stara budala koja i dalje ima velike aspiracije. Njegova unuka, petnaestogodišnja devojčica koja je pohađala srednju školu, rekla mi je da je od vremena kada se penzionisao bilo strašno teško da ga odvoje od ove igre. Svakoga dana je provodio sata i sate ili igrajući go ih čitajući knjige o ovoj igri. Postao je veoma vest u tome, toliko dobar da mu je sada bilo teško da pronađe iole ravnopravnog protivnika. Sve što je mogao bilo je da se osloni na knjige ne bi li zadovoljio svoju zavisnost. Zar niste čuli? Igranje šaha protiv samog sebe zapravo je isto što i igra sa slavnim protivnikom. Puna tabla goa pokrenula je naš razgovor. Ispunjen ponosom, govorio mije o prednostima goa. Kako on može da odagna samoću, kako vežba mozak, neguje dušu i produžava život. Nakon što je izneo mnoge prednosti igranja goa, sve to je sabrao, rekavši da je ova njegova ljubav prema igri zapravo rizik posla kojim se bavio. „Uz sve poštovanje prema onima koji rade u kriptografiji, naša kolektivna sudbina prirodno je vezana za različite vrste šaha - posebno kada je reč o onima koji vode svakodnevne, uobičajene živote. Konačno će svi oni biti zavedeni umetnošću šaha, kao što su pirati ili dileri zavedeni sopstvenom robom. To je isto kao što su neki ljudi postali zainteresovani za dobra dela kada su ostarili.££ On je to tako objasnio. Njegova analogija mi je omogućila da predstavim sebi neku vrstu realnosti, ali... „Zašto ste pomenuli svakodnevni, običan život?“, pitao sam ga. Razmišljajući o tome na trenutak, rekao je: ,,U slučaju veoma talentovanih 179
BU&CW
kriptoanalitičara, moglo bi da se kaže da se njihov intelekt izražava kroz njihov posao. Drugim rečima, njihovu genijalnost koriste oni sami i njihov posao. Duša koja život provede na tako eksplozivan način ima težnju ka miru, ka kontemplaciji; ona se odriče potrebe da pritiska samu sebe; ona ne strepi zbog laganog primicanja smrti. Bez takvog pritiska, prirodno je da čovek nema želju da zbaci kamen sa srca. Takvi ljudi ne žude ustreptalo za novim životom. Stoga su većini genija te kasnije godine života ispunjene sećanjima; oni tada pažljivo slušaju lepotu sopstvenog glasa. Ali za one koji žive obične živote, sve je to drugačije. Oni talentovani ljudi, članovi tog unutrašnjeg kruga, odnosili bi se prema nama kao prema pravičnijem polu. To znači da mi posedujemo pojedine elemente genija, ali nikada ne bismo mogli da obavimo takav zadatak. Mi provodimo svoje godine tražeći, osećajući se sputano - ispunjeni smo talentom ali nikada nismo bili u stanju da ga zaista prikažemo, da ga ostvarimo. Ovakve osobe u svom poznom dobu ne poseduju sećanje na slavu; ne postoji ništa što bi moglo da se sabere i da se napravi zbir. I šta oni onda treba da rade, u tim svojim takozvanim zlatnim godinama? Samo ono što su i inače radili čitavog života; oni uzalud nastavljaju da traže nešto što bi mogli da rade, podsvesno pokušavajući da pronađu način da upotrebe svoje sposobnosti; učestvujući tako u konačnoj i poslednjoj bici. To je značenje ove moje zaljubljenosti u šah, bar prvo značenje. Drugo značenje, pa, ako gledate na to s nekog drugog stanovišta, geniji utroše ogromnu količinu vremena marljivo učeći, duša im izađe na nos, a sve sa ciljem da prođu neverovatno uskom stazom i ispnu se do vrha, a čak i kada njihova srca imaju i neku drugu želju ili žudnju, želju da rade nešto drugo, oni to ne mogu: put kojim njihovi umovi moraju da idu već je trasiran, i niko ne može odatle da ih iščupa (njegova upotreba glagola ,,iščupati“ ispunila me je osećanjem užasa, kao da je moj čitav duh uzaptila neka nepoznata sila). Njihovi umovi, njihove mentalne snage, ni pre toga nisu mogli da se kreću mirno i bez ograničenja: oni su mogli da idu jedino napred, marširajući sve dalje tom istom uskom stazom. Da li znate šta su uzroci ludila? Pitanja genijalnosti i ludila dolaze nam sa istog koloseka, a oba su potaknuta magijom. Da li biste voleli da odigrate pariju šaha s njima kada zađu u pozno doba? Nemoguće, zato što oni to ne mogu da urade!" Glasom sa nešto manje žara, nastavio je: „Uvek sam verovao da su geniji i luđaci dve strane istog novčića: oni su kao vaša leva i desna ruka: obe štrče iz vašeg ljudskog tela, samo što idu različitim putevima. U matematici postoje pozitivna i negativna beskonačnost; na neki način možete da kažete da su geniji pozitivna beskonačnost, dok ludi ljudi ili budale predstavljaju negativnu beskonačnost. Ali u matematici su obe ove beskonačnosti, i pozitivna i negativna, i dalje beskonačnosti: brojevi bez kraja. Stoga sam često pomišljao da će jednoga dana, kada ova naša ljudska rasa dostigne viši stepen razvoja, možda luđak postati nešto poput genija: čovek izuzetnog talenta, mudra i sposobna individua koja je u stanju da pruži zadivljujući doprinos društvu; Naravno, ne smem da govorim ni o čemu drugom, ovde pričam isključivo o šiframa. Zamislite na trenutak kada bismo mogli da marširamo istim putem kao i luđak (putem koji zapravo uopšte i nije put) i da razvijemo određenu šifru; ne treba onda valjda reći da ne postoji niko ko bi mogao daje dešifruje. Zapravo, razvijanje šifara je neka vrsta luđačkog posla, i on vas odvlači sve do ludila i do genijalnosti. Ili to možete da kažete sasvim drugačije: iskazano rečima potrebnim da se nešto sastavi, genijalnost i ludilo su napravljeni od iste materije. To je zaista iznenađujuće! Stoga ja nikada nisam omalovažavao ludake. Verujem da u njima leži nešto vredno, iako je ono duboko zakopano u njihovom ludilu, nešto do čega ipak možemo da dođemo, makar i na trenutak. Oni su kao tajna rezerva mineralnih resursa koji čekaju na nas da ih izvadimo." Slušajući ovog starog čoveka dok priča, osetio sam kao da se moj duh očistio; um 180
BU&CW
mi nikada ranije nije bio tako pročišćen. Izgledalo mije kao da mi je um bio ogrezao u prašini i prljavštini i da su njegove reči bile kao neka bujična struja vode koja ih je isprala, dopustivši tako mom izgubljenom umu da zasija novim sjajem. Osetio sam olakšanje i bio sam zaista srećan! Pažljivo sam ga slušao i umeo sam da cenim taj suptilan ukus njegove logike. Ispio sam ga i oslobodio sam se otrova. Izgledalo mi je kao da sam izgubio nit svojih misli; oči su mi dugo počivale na crnim i belim kamenčićima koji su stajali na tabli za go, a onda sam došao sebi, pitajući konačno: ,,I kako ste se vi onda zaljubili u go?“ Pomerio se u svojoj stolici od ratana. Onda je tonom, koji je odjednom u sebi imao notu zadirkivanja i veselosti, rekao: „Ja sam samo jedan od onih koji žive obične živote." „Niste", odgovorio sam ja. „Vi ste dešifrovali CRNO: kako onda možete da budete običan čovek?" Pogled mu je odlutao u daljinu; uspravio se, a stolica od ratana je počela da škripi pod njim kao da pokušava da odmeri da li mu se težina povećala ili nije. Trenutak tišine je prošao, a onda je podigao oči i pogledao me. Ozbiljnim tonom je rekao: „Da li znate kako sam dešifrovao CRNO?" Zamišljeno sam zavrteo glavom. „Da li biste želeli da znate?" „Naravno", odgovorio sam. „Onda ću vam reći. Žung Ðindžen mi je pomogao da to uradim!" Izgledalo je kao da ga je prizivao. „Ah, ne, ne. Trebalo bi da vam kažem da je Žung Ðindžen dešifrovao CRNO: moja slava je nezaslužena." „Žung Ðindžen..." Bio sam zapanjen. „Zar nije on... zar se njemu nije nešto dogodilo?" Nisam rekao da je poludeo. „Da, u pravu ste. Nešto mu se i dogodilo: poludeo je." Stari čovek je nastavio: „Ali nikada ne biste pogodili: usred te njegove destrukcije, u njegovim ruševinama, ja sam pronašao skrivenu tajnu CRNOG." Osetio sam da mi se srce čepa napola. „Kako to mislite?" „Ah... to je duga priča!" On je lenjo izdahnuo, sklonio pogled od mene, da bi utonuo u sećanja na neko prošlo vreme...
181
BU&CW
6.
(Transkript intervjua sa Jenom Šijem) Ne sećam se tačno kada je to bilo - verovatno 1969, ili možda 1970 - ali u svakom slučaju bila je zima kada je Žung Ðindžen izgubio pamet. Pre toga je bio na mestu našeg šefa sekcije, a ja sam bio njegov neposredan potčinjeni. Bilo je to prilično veliko odeljenje - bili smo na vrhuncu: mora da je bilo bezbroj ljudi u našoj sekciji. Sada je ona manja, mnogo manja. U to vreme je bio još jedan šef druge sekcije, čovek koji se zvao Dženg. On je i dalje tamo. Čuo sam da je sada direktor. On je takođe bio neverovatna individua. Dobio je nekoliko metaka u nogu, što je prouzrokovalo da ćopa, ali to ga nije sprečilo da se uzdigne do ešelona elite. On je i otkrio Žunga Ðindžena; obojica su studirali matematiku na N Univerzitetu. Njihova veza je bila sasvim dobra; govorilo se da imaju i neke porodične veze. Pre njega je tu bio još jedan šef sekcije, sa starog Centralnog nacionalnog univerziteta; student visokog renomea, koji je tokom otpora prema Japancima razbio mnoge šifre koje su ovi upotrebljavali. Posle revolucije se pridružio Jedinici 701 i nastavio da radi na specijalnim zadacima. Tužno, ali zbog PURPURA je poludeo. Sve u svemu, imali smo sreće da nam njih trojica budu šefovi sekcija; oni su nam omogućili da postignemo veličanstvene rezultate. I to zaista veličanstvene, uopšte ne preterujem. Naravno, da Žung Ðindžen nije otišao s one strane pameti, usuđujem se da kažem da bismo postigli čak i više od toga; ali ah, pa, šta bi bilo... to nikada ne znate, zar ne? Ponekad se dogode stvari koje najmanje očekujete. Da se vratim na ono o čemu sam govorio, nakon Ðindženovog pada... u bolest, odlučeno je da ja prihvatim njegove odgovornosti, što znači dešifrovanje CRNOG. A ta beležnica, beležnica Žunga Ðindžena, bila je najvažniji deo informacija koje smo imali, tako da je po prirodi stvari dospela u moje ruke. Ta beležnica - vi to ne možete da znate, ali ta beležnica je u osnovi bila posuda za sva njegova razmišljanja, skladište njegovih misli i razmišljanja o CRNOM; sadržala je sve njegove zrele promisli o šifri, kao i njegove divlje, luđačke spekulacije. I dok sam ja pažljivo iščitavao svaku reč, svaku rečenicu, svaku stranu, počeo sam da shvatam da svaka pojedina reč nešto znači; svaka reč je bila važna. To me je protre slo do srži: svaka reč imala je poseban kvalitet, uzbuđivala me je, provocirala. Nikada ranije nisam otkrio takvu vrstu sposobnosti u sebi, ali nije mi preostalo ništa drugo do da se divim onome što je on napisao. Štaviše, ova beležnica mije otkrila daje Žung Ðindžen već bio završio devedeset i pet posto posla. Sve što je preostalo bilo je da ja sada načinim poslednji korak. Taj poslednji korak proizašao je iz svega što je bilo pre toga - a to je bilo pronalaženje ključa za otključavanje CRNOG. Koncept koji stoji iza kriptografskog ključa je sledeći: recimo da je CRNO bilo kuća koju bi trebalo zapaliti - onda je prvo što vam je potrebno da prikupite drvo za potpalu, i u dovoljnoj količini da biste mogli da upalite vatru. Pa, količina drveta za potpalu koju je Žung Ðindžen skupio bila je dovoljna da kuću napuni od podruma do tavanice. Samo je trebalo da zapali vatru. Pronalaženje šibice bio je ključ za dešifrovanje 182
BU&CW
CRNOG. Kada pažljivo proučite njegovu beležnicu, možete da primetite da je Žung Ðindžen trasirao put za nalaženje ovog ključa još godinu dana ranije. To znači da je za svih ostalih devedeset i devet procenata njemu bilo potrebno dve godine, ali nije mogao da napravi poslednji korak. To mi je bilo veoma čudno. Kada na to pogledate na bilo koji način, ako mu je bilo potrebno dve godine da završi devedeset i devet odsto posla, onda nije važno koliko može da bude težak taj poslednji procenat mogao je da potroši još godinu dana da bi shvatio šta treba da uradi i da opet ne stigne do rešenja. To je bilo veoma čudno. Još nešto je bilo neobično, ali nisam siguran da li biste to mogli da shvatite ili ne. CRNO je bila šifra visokog nivoa i mi smo proveli godine pokušavajući da je provalimo, ali nismo postigli nikakav napredak. Bilo je to kao da je neka razumna osoba preuzela rečnik luđaka da bi mogla da govori. Tokom tri godine nije bilo nijedne greške s kojom bismo mogli da radimo; ni kap vode nije umakla. U istoriji kriptografije, ovo je bio ekstremno redak fenomen. Žung Ðindžen je o ovome već razgovarao sa mnom, ve rujući da je izuzetno neobično. Neprestano je iznosio neke sumnje u vezi s CRNIM, čak je i sugerisao da je to možda plagijat ranije kreirane šifre koju je napravila i koristila ova ili ona agencija. Sve u svemu, kad počne da se upotrebljava, šifra će uvek biti i modifikovana, poboljšana; to je jedini način da se dostigne savršenstvo. U suprotnom bi osoba koja stvara šifru morala da bude Bog, i da poseduje genijalnost koja je daleko iznad onoga što mi možemo da zamislimo. Ova dva čudna fenomena takođe su i dva glavna problema s kojima smo bili prinuđeni da se suočimo. Gledajući u beležnicu, mogao sam da vidim da je Žung Ðindžen intenzivno razmišljao, detaljno, strogo o ova dva problema. Beležnica me je još jednom dovela u vezu sa duhom Žunga Ðindžena, u vezu s njegovim veličanstvom: to je bilo toliko lepo da je bilo zastrašujuće. Kada sam prvi put dobio njegovu beležnicu, mislio sam da ću tako stajati na njegovim ramenima i da ću upotrebiti svu svoju energiju da bih nastavio napred putem koji je on sagradio. Ah kada sam ušao dublje u materiju, shvatio sam da nema šanse da ja koračam u tandemu s takvim genijem; čak i najblaži kontakt s takvom dušom veoma me je žestoko tresao - napadao me je. Njegov um je pokušavao da me uzme pod svoje. U svakom trenutku je mogao čitavog da me proguta! Može slobodno da se kaže da ta beležnica i jeste bila Žung Ðindžen. Približavao sam mu se sve više (mada preko beležnice): nešto me je guralo ka njemu; počeo sam da osećam sve više i više koliko je on veliki i značajan, koliko je dubok, koliko je sve u vezi s njim neobično. Istovremeno, počeo sam da osećam sopstvenu slabost, to koliko sam nevažan - kao da sam se smežurao, skupio. Tih dana, upijajući svaku reč i rečenicu iz beležnice, počeo sam da shvatam, da u potpunosti razumevam, koliko je Žung Ðindžen bio jedinstven i poseban, koliko je samo talenta posedovao. Počeo sam da vidim koliko su njegova razmišljanja bila luda i bizarna, koliko je bio lukav i bridak. Bio je oštar, pronicljiv; posedovao je preteču energičnost; bio je divalj. Sve ovo uključuje i izvesnu nevaljalost u njemu, zlo koje je pohranjeno duboko unutra, spremno da te proguta u tren oka. I dok sam prolazio kroz beležnicu, kao da sam čitao nešto o čitavom čovečanstvu: stvaranje i ubistvo bili su spojeni u velikim brojevima; opet, na kraju, sve je to u sebi imalo neku neobičnu vrstu lepote, otkrivajući čovekov izuzetan intelekt i strast. Iskreno govoreći, beležnica je stvorila ovakvu osobu u mojim očima - on je bio kao bog, stvorio je sve; bio je takođe i đavo, uništilac svih stvari, uključujući i moj sopstveni um. Stojeći ispred ovog čoveka, osećao sam kao da sam mu posvećen, ali 183
BU&CW
osećao sam i strahopoštovanje i bio prestravljen u isti mah; svaki put bih osetio potrebu da kleknem ispred njega i da mu se poklonim. Tri meseca su prošla i ja i dalje nisam stajao na njegovim ramenima - jednostavno nisam mogao: nisam mogao da ustanem. Sve što sam mogao bilo je da stojim krotko pored njega, kao odavno izgubljeno dete koje se konačno našlo u zagrljaju majke i kome nije padalo na pamet da je ponovo napusti; kao usamljena kap kiše koja konačno pada na zemlju i duboko se ukopava u njoj. Kao što verovatno shvatate, to je bilo sve što sam mogao da uradim; najbolje čemu sam mogao da se nadam bilo je da uradim isto ono što je uradio i Žung Ðindžen: i ja bih se kao i on zaglavio na devedeset i devetom koraku; taj poslednji korak uvek bi ostao u tami. Možda bi vreme u nekom trenutku dopustilo Žungu Ðindženu da napravi taj poslednji korak, ali ne i meni, zato što sam ja, kao što malopre rekoh, samo detence koje korača pored njega - i budući da je on pao, pao bih i ja. Tada sam shvatio da je ova beležnica koju su mi dali ispunjena isključivo tugom. To mi je omogućilo da dostignem sam vrh pobede, omogućilo mi je da ga osmatram iz daljine, ali je tu istu pobedu ostavilo van mog domašaja. Kako je to samo tužno i jadno! Osetio sam kako me je, na moju nevolju, preplavio užas, osetio sam se potpuno bespomoćno. Međutim, upravo u tom trenutku, Žung Ðindžen se vratio iz bolnice. Istina je, bio je otpušten iz bolnice: ali ne zato što se imalo oporavio, pre bi moglo da se kaže... kako to da sročim? Nije bilo nade u njegovo izlečenje, tako da dalji ostanak u bolnici više nije imao smisla - te se vratio. Voleo bih ovde da istaknem da je to bila volja nebesa, ali ja više nikada nisam razgovarao sa Žungom Ðindženom. Kada se sve to događalo, ja sam bio u bolnici, a u vreme kada sam pušten, Žung Ðindžen je već bio u prestonici provincije, gde je primao terapiju. Odlazak u bolnicu u posetu ne bi bio na mestu, a osim toga, čim sam došao iz bolnice, dali su mi CRNO da se nosim s njim. Jednostavno nije bilo vremena da se vidim s njim. A pored svega toga, imao sam i njegovu beležnicu. Prvi put kada sam ga video bilo je kada je došao iz bolnice, nakon što je poludeo. Ali mi nikada nismo razgovarali. To je bila volja nebesa. Trebalo bi ovde da kažem kako se, da sam otišao možda mesec dana ranije da ga vidim, možda ne bi dogodilo ništa od onoga što je bilo kasnije. Zašto ovo kažem? Imam dva razloga: prvi je taj što sam, dok je Žung Ðindžen bio u bolnici, bio potpuno okupiran čitanjem njegovih beležaka. U mom unutarnjem oku, Žung Ðindžen je doživeo metamorfozu i postao je još veći, još krupniji, bio je lik neustrašivog karaktera, istinski gigant; drugo, dok sam prelistavao beležnicu i prevrtao po glavi ono što sam u njoj nalazio, sve teškoće dešifrovanja su nestale, suzile se u jednu tačku. Bila je postavljena neka vrsta osnove koja će poslužiti kao temelj svega onoga što će kasnije uslediti. Jednog popodneva sam čuo da se Žung Ðindžen vraća. Kada sam to saznao, otišao sam da ga dočekam, ali očigledno sam stigao pre vremena, jer on još nije bio stigao kući, te sam čekao u dvorištu ispred njegovog stana. Ubrzo sam video džip koji je ulazio u dvorište da bi ubrzo stao ispred ulaza. Dvoje ljudi je skočilo iz njega: prvi je bio jedan službenik iz našeg odeljenja, zvao se Huang, a uz njega je bila i supruga Žunga Ðindžena, Di Li. Prišao sam da se pozdravim s njima. Pogledali su me, primetili da se polako primičem, a onda su se okrenuli prema džipu da bi pomogli Žungu Ðindženu da izađe. Izgledalo je kao da on ne želi da napusti kola, kao da je nešto krhko, nešto što se lako može polomiti; nije mogao samo da izađe iz džipa, morao je da spusti noge oprezno i polako, veoma pažljivo. Posle nekoliko trenutaka je na kraju uspeo da izađe iz vozila. Ali čovek koga sam video nije bio Žung Ðindžen - on nije imao nikakve sličnosti sa onim čovekom koga sam 184
BU&CW
ja poznavao. Ovaj čovek je bio poguren, drhtao je čitavim telom. Izgledalo je kao da mu je glava tek nedavno bila prikačena na trup - nekako je čudno stajala, i delovalo je kao da nije u ravnoteži. Oči su mu bile širom otvorene, loptaste, ispunjene nekim nepoznatim užasom, a ipak u njima nije bilo ni tračka svetlosti; usta su mu bila otvorena kao neka naprslina ili jama, kao da ne mogu da se zatvore, a s vremena na vreme iz njih bi iscurila tanka linija pljuvačke... Da li to može da bude Žung Ðindžen? Osetio sam da me nešto steže oko srca, kao da ga neko pritiska; osetio sam potpunu konfuziju, nered u sebi. Izgledalo je kao da je ta njegova beležnica izvukla svu snagu iz mene, da je od mene napravila plašljivka; a sada kada sam video Žunga Ðindžena, tu ljušturu od čoveka, osećao sam se isto. Stajao sam tamo kao budala, potpuno zbunjen, ne usuđujući se da odem i da se pozdravim s njim, kao da me je Žung Ðindžen nekako opario, spalio mi kožu i meso. I dok gaje žena više nosila nego što gaje pridržavala, Žung Ðindžen je, kao neka užasna misao, nestao ispred mene. Ali nema načina da sećanje na ono što sam video ikada u meni izbledi. Kada sam se vratio u kancelariju, bacio sam se na sofu; noge su mi bile teške, nisam uopšte imao energije, um mije bio prazan. Ništa nisam osećao, bio sam leš opružen na kauču. Ne treba valjda isticati da je šok koji sam doživeo bio prevelik; ni u kom slučaju manji od šoka koji sam doživeo čitajući njegove beleške. Polako, postepeno, moj duh je počeo da se vraća, ali slika Žunga Ðindžena koji izlazi iz džipa igrala mi je pred očima. Bilo je to kao retka i užasna ideja koja se surovo i bezrazložno igra s mojim umom. To nisam mogao da izgovorim, nikako nisam mogao da izrazim - ali nikako nisam mogao ni da to ne prepoznam i ne priznam samom sebi. Tako sam bio zarobljen slikom poremećenog Žunga Ðindžena. Ova slika me je mučila, i što sam više razmišljao o njoj, više sam ga sažaljevao - kako je postao tako očajan, kako je postao toliko zastrašujući. Pitam samog sebe: ko gaje doveo u takvo stanje? Ko gaje uništio? Onda sam se zamislio nad onim što se dogodilo, nad tom katastrofom koja se dogodila, razmišljao sam o osobi koja je bila odgovorna za to, o tom zločinačkom umu... Taj prokleti lopov! Ako ćemo pošteno, niko nije mogao ni da pretpostavi šta će se dogoditi, da će tako talentovana osoba, tako izvrstan i zastrašujući čovek (takav utisak sam stekao kada sam čitao njegove beleške), tako jedan uzvišen i dubok čovek, créme de la créme čovečanstva, heroj na polju kriptografije, biti toliko ponižen od strane običnog uličnog lopova; da će takvog čoveka bukvalno uništiti jedan običan ulični kriminalac. Nisam mogao a da ne budem šokiran i užasnut čitavim tim apsurdom. Sva osećanja poseduju sposobnost da iznenade, terajući vas da razmišljate o svemu. Ponekad se ova razmišljanja odigravaju u vašoj podsvesti, tako da je potpuno moguće da to neće imati nikakvog efekta; možda toga nećete biti ni svesni. U životu, mi iznenada i potpuno neočekivano dolazimo do suštine problema, u našem umu se formiraju ideje; i mi im se onda divimo, pitamo se da li su nam došle ili nisu, zahvaljujući božjem proviđenju. Ali uistinu, te misli su već sa nama, jednostavno zakopane duboko u našem podsvesnom umu; samo iznenada izađu na površinu, kao ribe koje iskoče iz plavetnila i poremete površinu vode. Međutim, u to vreme sam bio potpuno svestan onoga o čemu sam razmišljao: slike tog malog, pokvarenog lopova i neverovatnog Žunga Ðindžena - i ogromna razlika među njima - promenili su pravac mojih misli, obezbedivši mi jasan smer koji ću pratiti. Bez sumnje, kada stavite ove odraze jedan pored drugog, pri čemu treba apstrahovati njihovu energiju i masu, ono što ostaje jeste ponor između dobrog i lošeg, između težine 185
BU&CW
i lakoće, važnosti i nevažnosti. Razmišljao sam o Žungu Ðindženu, čoveku koga nisu uspele da obore ni najsloženije šifre ni najmudriji kriptografi, a koji je sada oboren neplaniranom akcijom jednog sitnog lopova. Izdržao je duge dane muke i bola, pokušavajući da dešifruje PURPUR i CRNO, ali kada se suočio licem u lice sa delovanjem jedne beznačajne propalice, jedva je izdržao nekoliko dana da ne kolabira. Kako to da je oduvan nakon prvog daška vetra? Da li je moguće da je taj lopov posedovao neku nepoznatu silu, neku nepoznatu snagu? Naravno da nije. Da li je to zbog toga što je Žung Ðindžen slab, krhak? Upravo tako! Sve se to dogodilo zato što je taj sitni kriminalac otrčao sa nečim što je Žung Ðindžen smatrao svetim i tajnim u isto vreme: sa beležnicom! Ova stvar mu je bila od najveće važnosti a ipak tako slabašna: kao osoba čije srce ne može da preživi nijedan udar - čak i najmanji može da dovede do smrti. Sada sam siguran da shvatate. U normalnim situacijama, vaše najvrednije svetinje, stvari koje najviše cenite, moraju da budu čuvane na najsigurnijem, najbezbednijem mogućem mestu. U slučaju Žunga Ðindžena i njegove beležnice, ona je trebalo da stoji u prenosnom sefu; stavljanje ove beležnice u kožnu akten tašnu bila je greška, samo trenutak nepažnje. Ali gledajući to na drugi način, ako zamislite daje lopov zapravo neprijateljski agent, član tajne službe X zemlje čija je misija i bila da ukrade beležnicu Žunga Ðindžena, onda taj tajni agent nikada ne bi ni pomislio da bi Žung Ðindžen mogao da stavi tu tako važnu beležnicu, u kojoj su bile informacije koje je trebalo štititi sa maksimalnom budnošću, u kožnu tašnu koja nije imala nikakvu zaštitu. Shodno tome, njegova meta nikada ne bi bila aktentašna; to je mogao da bude samo prenosni sef. U suštini, kada bi se pretpostavilo daje lopov zapravo neki strani agent koji želi da ukrade beleške, onda je to što je Žung Ðindžen beleške stavio u kožnu tašnu bio genijalan način da se izbegne katastrofa. Kasnije sam često razvijao hipotezu da ono što je Žung Ðindžen uradio - što je stavio kožnu beležnicu u kožnu aktentašnu nije bilo slučajno, već da je on to namerno uradio, a onda je zaista bio uvučen u komplikovanu specijalnu operaciju, što znači da nije bio samo žrtva običnog lopova. Razmislite o ovome na trenutak. Lukavstvo stavljanja beležnice u torbu ne može da bude veće: cilj je da se specijalni operativac uvuče u veoma sofisticiranu zamku? Ovaj sled misli me je vratio natrag na CRNO. Pomislio sam, a šta ako je tvorac CRNOG uzeo najhitnija sredstva potrebna za dešifrovanje - ključ šifre - i umesto da ga sakrije negde, on ga je ostavio u samoj šifri, na otvorenom; on ga namerno nije stavio u prenosni sef, već u kožnu aktentašnu. U tom slučaju Žung Ðindžen, čovek koji je tražio šifru za CRNO tako istrajno i uporno, bio je kao taj tajni agent koji traži beležnicu na pogrešnom mestu. Kada mi je ta misao prošla kroz um, nisam mogao a da se ne uzbudim. E sad, ako ćemo pravo, s aspekta logičkog razmišljanja, moja ideja je bila potpuno apsurdna; ali njena apsurdnost vuče koren iz dva čudna fenomena koja sam pomenuo ranije. Od ova dva, onaj prvi izgleda da sugeriše da je CRNO bilo izuzetno teško razumljivo - ovo bi bio razlog zbog koga Žung Ðindžen nije mogao da načini poslednji korak da ga dešifruje; drugi opet sugeriše da je CRNO bilo ekstremno jednostavno - ovo bi objasnilo zašto tokom tri godine nije otkrivena nijedna greška. Vidite? Samo ono najjednostavnije može da računa na neometano kretanje; samo takve pojave mogu da 186
BU&CW
dostignu lepotu. Striktno govoreći, postoje dve vrste jednostavnosti koje su moguće u ovim okolnostima. Jedna vrsta je veštačka jednostavnost. Skot koji je stvorio CRNO posedovao je retku genijalnost: bio je sposoban da stvori bilo koju staru šifru koju je želeo, šifru koja za njega nije bila uopšte komplikovana, ali je za mene bila ekstremno sofisticirana, neprobojna. Druga vrsta jednostavnosti je originalna i ona koristi lukavstvo kao zamenu za sofisticiranost: ona vas zbunjuje svojom jednostavnošću; ona kuje zaveru protiv vas, zarobljava vas, ostavlja ključ vama pred nosom, u kožnoj aktentašni. Možete samo da zamislite šta se događalo posle toga. Ako CRNO poseduje tu veštačku vrstu jednostavnosti, onda ja ne bih mogao da ga dešifrujem zato što je ta osoba protiv koje se borimo - osoba odgovorna za njeno stvaranje - genije kakvog nećemo vi deti možda sledećih hiljadu godina. Kasnije sam shvatio daje Žung Ðindžen bio uhvaćen u zamku ove simulirane, uporne vrste jednostavnosti; ili da to kažemo drugačije, bio je zarobljen ovim lažnim minimalizmom, bio je začaran i prevaren tim minimalizmom. Da kažemo da je zapravo potpuno logično to što će on biti prevaren: to je praktično neizbežno. U neku ruku... kako to da kažem? Hm... ovako možda. Zamislite da vi i ja učestvujemo u bokserskom meču i da me vi nokautirate i oborite na pod. Onda iz mog ugla iskače druga osoba, pravo ispred vas. Vi ste bolji bokser od ove osobe na svaki mogući način, ali ona će biti bar malo bolja od mene, zar ne? Pa, Žung Ðindžen je bio u takvoj situaciji. On je dešifrovao PURPUR, bio je pobednik u ringu, dokazao je koliko je veličanstven; u svojoj uobrazilji on je već bio iznad protivnika koji je stajao na drugoj strani, i bio je spreman za sledećeg. S druge strane, govoreći logičkim terminima, Samo je veštačka jednostavnost mogla uspešno da spoji i ujedini dva čudna fenomena koja su mogla da se pronađu u ovoj šifri; u suprotnom bi oni bili kontradiktorni, sučeljeni. Upravo ovde, u ovom trenutku je Žung Ðindžen napravio grešku koju prave svi geniji, zato što, sa njegove tačke gledišta, tako napredna i komplikovana šifra, koja bi u sebi sadržala takvu očiglednu kontradikciju, nije spadala u domen mogućeg; bilo je to nešto nezamislivo. On je razbio PURPUR, bio je u potpunosti svestan promišljanja i preciznosti koje su bile potrebne za njeno stvaranje. Tako da, kada se susreo licem u lice sa ovako kontradiktornom šifrom, njegov um nije mogao da analizira dva elementa, nije mogao da ih otvori; ni uz najveće napore nije mogao da uradi ništa drugo sem da dotakne krajeve. To je snaga veštačke jednostavnosti: sve što jedan genije može da uradi jeste da dotakne njene ivice. Kada sve saberemo, to je polje na kome je Žung Ðindžen napravio najveću štetu svom intelektu: bio je beznadežno zatočen sintetičkom jednostavnošću i nije bio sposoban da se uzdigne iz nje. Ovo takođe tačno demonstrira snagu Žunga Ðindžena i hrabrost u suočavanju sa strašnim suparnikom. Njegov um je žudeo da se susretne s ovim genijem u borbi prsa u prsa i to negde u bliskom komšiluku. Ja nisam kao Žung Ðindžen. Za mene je takva veštačka jednostavnost zastrašujuća; zbog nje sam bio očajan. Tako je ovaj jedan put za dešifrovanje CRNOG bio blokiran. Ali budući da je jedan put bio blokiran, drugi mi je prirodno ležao pod nogama. Tako da je prava jednostavnost - u kojoj je bio ključ dešifrovanja CRNOG i koja je bila zapravo sakrivena u kožnoj aktentašni - bljesnula ispred mene. U tom trenutku sam bio neverovatno srećan, kao da sam konačno pronašao izlaz iz svih svojih nevolja; kao da se neka ruka pojavila niotkuda da podigne zavesu pred mojim očima i baci je na zemlju, gde će početi da je gazi... Da, da, bio sam više nego radostan, tako uzbuđen - kad god pomislim na to, ne mogu da se izuzetno ne uzbudim. Mogu slobodno da kažem da je to bio najveći trenutak 187
BU&CW
u mom životu i zbog toga je moj život sada lagodan, miran, ništa ga ne remeti i dug je. Bilo je to kao da su nebesa skupila svu sreću ovog sveta i iz sažaljenja je prosula po meni. Osetio sam koliko sam mali; bio sam tek polusvestan, kao da sam se vratio pod zaštitu majčine utrobe. Bio je to pravi blagoslov, kao i sve ostalo što dobiješ od nekog drugog: nisi morao to da tražiš i ne moraš da uzvraćaš; kao drvo koje jednostavno poklanja svoje voće. Ah, ali osećanje tog predivnog momenta je izbledelo - nisam duže mogao da ga održim. Pokušavam da se prisetim još nečega, ah mi ne polazi za rukom. Jedino uspevam da se prisetim da u to vreme nisam nikako mogao da proverim ove svoje pretpostavke. Jedan od razloga je verovatno taj što sam se bojao da ih izložim; drugi je što sam bio sujeveran u vezi s dobom dana: tri sata ujutro. Čuo sam da posle tri ujutro svet pripada i duhovima i ljudima - to je doba kada su duša i duh najsnažniji. Tako je i bilo: usred noći, u mojoj tihoj kancelariji, ličio sam na osuđenika koji šeta gore-dole, slušajući odjednom uzbuđene otkucaje srca dok pokušavam da se smirim - sve do tog zastrašujućeg vremena, sve do tri ujutro. Posle toga sam konačno izvukao kalkulator (onaj koji su iz glavnog štaba poklonili Žungu Ðindženu i koji je bio sposoban za 40.000 kalkulacija) i počeo sam da proveravam moje apsurdne i bizarne pretpostavke. Ne znam koliko mi je vremena trebalo, sećam se samo da sam, kada sam dešifrovao CRNO, pomamno izleteo iz pećine (u to vreme su naše kancelarije i dalje bile pod zemljom, u pećini ispod planine), pao na zemlju i zavapio glasno, klanjajući se zemlji i nebesima. Napolju je i dalje bio mrak, tek što nije bilo svanulo. Brzo? Naravno da je bilo brzo! Zar ne shvatate, pa kriptografski ključ za crno bio je u kožnoj aktentašni! Ah, ko bi to mogao da zamisli: CRNO nije na sebi imalo nikakvu bravu. Kriptografski ključ bio je broj nula. To je bilo ništa. Apsolutno ništa! Hm, ne znam zašto ovo sve pokušavam tako detaljno da objasnim. Dopustite mi da napravim jednu analogiju. Recimo da je CRNO neka kuća sakrivena daleko, daleko na prostranstvima neba. Postoji bezbroj vrata kojima može da se uđu u tu kuću. Sva su ona identična do najsitnijeg detalja i sva su zaključana. A samo jedna od tih vrata mogu zaista da se otvore. Možete da provedete večnost među svim tim vratima, od kojih nijedna ne biste mogli da otvorite i koja sva izgledaju isto kao prava vrata. Ako želite da uđete u ovu zgradu, prvo morate da pretražite beskrajni univerzum da biste pronašli gde je kuća skrivena a tek onda morate da pronađete kroz koja vrata možete da uđete u nju, budući da ima bezbroj lažnih vrata koja se ne otvaraju. E sad, kada konačno pronađete prava, i dalje morate da tragate za ključem koji može da ih otvori. U tom trenutku Žung Ðindžen nije još bio pronašao ključ. On je pronašao kuću, pronašao je prava vrata, ali nije našao ključ. Kada govorim o pronalaženju ključa, kao što sam rekao, to podrazumeva da ćete jedan po jedan ključ probati u ključaonici i videti da li može da radi i da otključa vrata. Uopšteno gledajući, da bi uspeli da falsifikuju neki takav ključ, kriptoanalitičari se oslanjaju na svoj intelekt i imaginaciju; oni ga naprave i onda pokušaju; ako ne radi, oni onda naprave neki drugi i onda pokušaju s tim i tako sve dok ne dođu do rešenja, ako ikada uspeju. Tako je Žung Ðindžen proveo godinu dana pre nego što je izgubio svoju beležnicu. Možete samo da zamislite koliko je samo ključeva isprobao. Međutim, da bi stigao do rešenja, kao što ste već shvatili, uspešnom kriptoanalitičaru nije potreban jedino genij koji poseduje - potrebna mu je i ona sreća koja dolazi od božanskog. Može se 188
BU&CW
reći da talentovani kriptoanalitičar ima bezbroj ključeva u svom umu, i tu mora da bude i taj jedan koji će obaviti posao. Problem je što nikada ne znate sigurno kada ćete naleteti na baš taj ključ: da li će to biti prvi put kada probate, usred posla ili u njegovim poslednjim fazama? Sve je to pitanje toga koliko si taličan. To koliko si taličan toliko je opasno da sve može da uništi! To koliko si taličan toliko je čudesno da može sve da stvori! Ali po mom mišljenju, opasnost i sreća koji su navodno vezani za ovakvu vrstu talije ne postoje, zato što u mom umu ne postoje ključevi, ja ne mogu da ih napravim. Kao rezultat toga ja nisam osetio ni bol ni radost traženja takvih ključeva. U to vreme, da su vrata zaista bila čvrsto zaključana, i da im je zaista bio neophodan ključ, možete samo da zamislite kakav bi bio rezultat - nikada ne bih uspeo da ih otvorim. To uopšte ne priliči datim okolnostima, ali je ispalo da vrata izgledaju kao čvrsto zaključana, a u stvari nisu zaključana uopšte; bila je to samo lažna fasada, sve što je trebalo da uradim bilo je da ih lagano gurnem i ona su se sama otvorila. I to je bilo sve. Ključ za razbijanje CRNOG bio je tako bizaran da ljudi u to jednostavno nisu mogli da poveruju; nisu verovali rođenim očima, a čak ni kada sam širom otvorio vrata i kada sam video šta se sve nalazi unutra, ni sam nisam mogao u to da poverujem. Pomislio sam da je nerealno fatamorgana, iluzija, san. Ah, ova šifra je zaista bila đavolovo delo! Samo đavo poseduje tako varvarsku hrabrost i izdajnički bezo brazluk! Samo đavo poseduje tako apsurdno zli intelekt! Ðavo je vešto izbegavao napade Žunga Ðindžena, ali za moj napad nije imao spreman odgovor - za mene, običnog čoveka iz naroda. Samo nebo i ja znamo da ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez Žunga Ðindžena; zahvaljujući njegovoj beležnici, mogao sam da se podignem visoko u etar, da prođem kroz katastrofu koja nas je zadesila i otkrijem skrivene tajne CRNOG. Možda biste mogli da kažete da je to bilo slučajno, ali samo mi recite - u ovom svetu, koje to šifre nisu dešifrovane upravo putem mešavine napornog posla i sreće? Sve su dešifrovane upravo zahvaljujući ovoj smesi, a ako nije tako, zašto se onda govori da je za razbijanje šifara potrebna sreća koja dolazi daleko iza zvezda? Zašto kažemo da je neophodno da se povoljan dim podiže sa grobova predaka? Zaista, na ovom svetu ne postoji ni jedna jedina šifra koja nije dešifrovana s jednakom količinom genijalnosti i dobre sreće! Haha, mladi moj prijatelju: nikada nisi pomislio da ćeš danas otkriti moje tajne, a? Trebalo bi da ti objasnim da je sve ovo što sam ti danas rekao zapravo moja tajna, moja lična tajna: i nikada je nikome nisam ispričao. Mora da se čudiš zašto baš tebi sada govorim sve ovo što nisam rekao nikome drugom. Zašto tebi otkrivam svoje nedostatke? Reći ću ti. Sad imam blizu osamdeset godina: ko zna kada će mi smrt uputiti poslednji poziv, i više mi ne treba da živim sa svom tom nezasluženom slavom... (Kraj intervjua) Na kraju mi je starac rekao da je razlog zbog koga je neprijatelj stvorio CRNO šifru bez ključa - bio taj što su bili toliko utučeni posle dešifrovanja PURPURA, da su shvatili da su došli do kraja slepe ulice sa svojim poslom. Shvatili su, već posle prvog susreta s Žungom Ðindženom, da on poseduje talenat sa kojim treba računati. Ako nastave tvrdoglavo da insistiraju na tome da ga izazivaju, samo će sebi osigurati potpuno uništenje. Kao rezultat svega toga, rizikovali su da ne dobiju pohvale sa svih strana, već su dopustili da ih ludilo odvede do ove jedinstveno izopačene i maliciozne šifre CRNO. 189
BU&CW
Međutim, nisu sanjali da je Žung Ðindžen imao već spreman kontrapotez za njih i da ih je samo čekao. Da upotrebim reći starca: Žung Ðindžen je prošao kroz katastrofu koja ih je zadesila - zadivljujuće, ali on je već bio prineo svojim kolegama tajnu nakaznog rađanja CRNOG, značenjima koja je u potpunosti nosila njegova beležnica. U istoriji kriptografije on je bio jedan i jedinstven. Kada se osvrnem na sve što se događalo, i kada pomislim na prošlost i sadašnjost Žunga Ðindžena, kada pomislim na njegovu tajnovitost i genijalnost, ne mogu a da ne osetim ogromno poštovanje prema ovom čoveku, ali istovremeno i beskrajnu pustoš, beskrajnu misteriju.
190
BU&CW
BELEŽNICA ŽUNGA ÐINDŽENA
191
BU&CW
Kao što ime samo govori, ovaj poslednji deo sastoji se od jedne od beležnica Žunga Ðindžena, ili bar od isečaka iz nje. Sledeće strane su nešto kao indeks; potpuno su nezavisne od prethodnih pet delova. Ove strane ne otkrivaju nikakve nove informacije, niti imaju bilo kakvu tajnu vezu sa onim što je već napisano. Možete da odaberete da čitate ovaj deo ili ne. Ako ga ipak pročitate, verovatno će dodati neke nove detalje čitavoj priči, ali to zaista nije mnogo važno - reči koje slede ne utiču mnogo na to kako smo mi uspeli da shvatimo Žunga Ðindžena. Drugim rečima, ovaj deo je kao i neki naši sopstveni dodaci; zaista nije mnogo bitno da li ih imamo ili ne. Iz ovog razloga - a ovo bih voleo da naglasim - ovaj deo smatram „dodatkom". Njegova suština je da je to neka vrsta pogovora; ništa više i ništa manje. U redu. Mogu da vam kažem da je prema mojim informacijama, tokom perioda u kome je Žung Ðindžen radio u Jedinici 701 (od 1956. do 1979), iskoristio dvadeset i pet beležnica, koje su sada sve pod patronatom njegove žene Di Li. Di Li je samo jednom upotrebila poziciju supruge Žunga Ðindžena, i to da bi uzela jednu od ovih beležnica. Preostalih 24 je pod njenim patronatom zato što je ona oficir bezbednosti i one su zaključane u neprobojnom čeličnom ormariću, osigurane dvostrukom bravom za koju su potrebna dva ključa da bi mogla da se otvori. Jedan ključ ima ona, drugi ključ drži njen šef odeljenja. U suštini, iako su ove beležnice pod njenim patronatom, njoj nije dopušteno da ih pregleda, da ne pominjemo da bi prema njima mogla da se odnosi kao da su njene. Prema Di Li, to baš i ne mora da bude tako. Verovatno će sa nekih od tih svezaka biti skinuta oznaka poverljivosti za nekoliko godina; drugima će se to desiti tek za nekoliko decenija. To je zato što je svaka od ovih beležnica bila klasifikovana različitim stepenima poverljivosti, a sve u skladu s nacionalnom bezbednošću. Ne treba onda mnogo objašnjavati da tih dvadesetak beležnica, što se nas tiče, kao da i ne postoje; kao što i čovek koji je trenutno smešten u staračkom domu Lingšan u suštini ne postoji više. Mislim, on jeste tamo, mi možemo da odemo i da ga vidimo, ali je pravi Žung Ðindžen odavno otišao; nestao je. U skladu s tim, žarko sam želeo da vidim tu jednu svesku koja je bila u posedu njegove žene. Na osnovu onoga što sam uspeo da saznam, niko zapravo nije video beležnicu, ah su svi znah da je ona poseduje. To je zato što je morala da potpiše da je preuzela beležnicu onda kada su joj je dali, a oni takve podatke inače veoma pažljivo čuvaju. Tako da sam, bez obzira na to koliko je ona želela da me zavlači, znao da ona ima tu svesku i to će na kraju morati da prizna. Međutim, svaki put kada bih pomenuo da bih voleo da pogledam beležnicu, ona bi izgovorila samo dve reči: „Izađi napolje!" Tako bi me svaki put izbacila iz kuće. S njene strane nije bilo oklevanja, nikada nije bilo nijednog objašnjenja; nije bilo mesta za rasprave. Pre nekoliko meseci, kada sam završio prva poglavlja u rukopisu, morao sam da odem do Jedinice 701 još jednom da bi vlasti mogle da pregledaju moj rad i da se uvere da nisam kojim slučajem otkrio neke osetljive informacije. Prirodno, Di Li je bila jedan od cenzora koji su bili zaduženi da pročitaju rukopis i daju svoje mišljenje o njemu. Onda me je iznenada pitala da li i dalje želim da vidim beležnicu? Odgovorio sam: „Da, naravno." Rekla mi je da dođem i da je vidim narednog dana; ali pre nego što je taj dan došao, ona je sama došla u smeštaj za goste i dala mi beležnicu. Kao što ste mogli i da očekujete, bila je to fotokopija originala. Ovde bi trebalo da objasnim tri stvari:
1. Kopija koju mi je Di Li obezbedila bila je nepotpuna. Zašto ovo kažem? Pa, kako ja shvatam stvari, svaka osoba u Jedinici 701, bez izuzetka, upotrebljava isključivo beležnice koje im obezbeđuje sama Jedinica. Postoje tri 192
BU&CW
veličine ovih svezaka: najveća je 142 mm sa 210 mm, srednja veličina je 130 mm sa 184 mm, a najmanja 90 mm sa 100 mm. Korice su ili od plastike ili od tvrde kože. Plastične korice bile su u dve boje, u crvenoj ili u plavoj. Budući da je Žung Ðindžen voleo plavu boju, sve beležnice koje je upotrebljavao bile su iste: plave, srednje veličine. Video sam originalni primerak ovakve beležnice (prazne, naravno), tako da znam kako su izgledale. Na vrhu i na dnu korica bile su istaknute reči „Državna tajna", odštampane crvenim mastilom. Na sredini korica bilo je odštampano: Serijski broj: __________ Kodni broj: __________ Datum: __________
Serijski broj je označavao broj serije; datum je pokazivao datum od kada do kada je beležnica bila upotrebljavana; kodni broj je ukazivao na ime agenta o kome se radi. Na primer, kodni broj Žunga Ðindžena bio je 5603K. Niko van Jedinice 701 ne bi mogao da prepozna o kome se radi, ali su svi unutar jedinice to znali; godina u kojoj je on počeo da radi u Jedinici 701 - 1956, sekcija u kojoj je radio - kriptografija; 03 u sredini je pokazivalo da je tokom prethodno označene godine on bio treća po redu osoba regrutovana u Jedinicu 701. Konačno, na svakoj stranici je u gornjem desnom uglu pisalo „Državna tajna", a u donjem desnom uglu bio je odštampan broj stranice, i sve to tamnocrvenom bojom. Gledajući u kopiju koju mi je dala Di Li, odmah sam primetio da je neko brljao po njoj, pošto su oznake „Državna tajna" u gornjem desnom uglu kao i brojevi strana bili uklonjeni. Pomislio sam: „Mogu još i da shvatim zašto je pomerena oznaka ’Državna tajna’, budući da ovaj materijal više ne nosi oznaku poverljivosti. Ali zašto su obrisani brojevi strana? U početku to nisam mogao da shvatim. Prebrajao sam strane. Bilo ih je sedamdeset i dve. Onda sam počeo da shvatam. Tokom istraživanja koje sam obavio, saznao sam da ovakva vrsta beležnice ima devedeset i devet strana, tako da je bilo jasno da fotokopija koju mi je Di Li donela nije kompletna. Ona mi je ponudila dva objašnjenja: prvo, Žung Ðindžen nije upotrebio čitavu beležnicu i zato su mnoge strane bile prazne i nije ih trebalo kopirati; drugo: pojedine strane sadrže njihove lične tajne - tajne koje postoje između muža i žene - a ona nije htela da ja to vidim. Stoga su mi te strane uskraćene. S moje tačke gledišta, te uskraćene strane upravo su ono što sam najviše želeo da vidim. 2. Gledajući na datume i sadržaj, prve strane ove beležnice tiču se vremena kada se Žung Ðindžen razboleo. Jednoga dana, sredinom juna 1966, nakon što je doručkovao i izašao iz kantine, Žung Ðindžen je odjednom izgubio svest i pao na pod nasred hodnika. Jednom stranom glave udario je o ivicu drvene klupe - i krv je počela da mu curi. Odveli su ga u bolnicu, gde su otkrili da krv koja mu teče niz lice nije ništa upoređujući sa krvarenjem iz njegovog stomaka. Problem sa stomakom zapravo je prouzrokovao da se onesvesti. Rezultat ove dijagnoze, kombinovan sa mišljenjem doktora da je u pitanju veoma ozbiljno oboljenje, značio je da će Žung Ðindžen ostati u bolnici na lečenju. Ova bolnica je bila upravo ona u kojoj je bio i ludak-koji-igra-šah mnogo godina ranije - i bila je vezana za Jedinicu 701. Bila je locirana odmah pored trening-centra u
193
BU&CW
Južnom kompleksu, imala je kvalitetnu opremu i vešto osoblje, pa bolnica sve u svemu nije ništa zaostajala za onom u velikom gradu. Uz sve poštovanje oboljenja koje je Žung Ðindžen imao - pa, nije bilo ničega zaista teškog u lečenju takvog uobičajenog stanja, i to sigurno ne bi napravilo onolike probleme koje im je napravilo lečenje luđaka. Mada je ova bolnica bila u okviru Jedinice 701, problem je u tome što je bila locirana u Južnom kompleksu, i kao što možete da zamislite, nivo čuvanja informacija nije mogao da se uporedi s onim u Severnom kompleksu. Da ovde sada upotrebim jednu neprimerenu analogiju: veza između severnog i južnog dela bila je kao veza između gospodara i sluge. Sluga je uvek zauzet ispunjavanjem želja svog gospodara, ah čime se gospodar zaista bavi? Vidite, sluga ne bi trebalo da zna takve informacije. Ako ih čak nekako i dozna, nije mu dozvoljeno da razgovara o njima, bar ne otvoreno. Striktno govoreći, pravi identitet Žunga Ðindžena nije trebalo da bude otkriven dok se on nalazio u bolnici. Naravno, to je lakše reći nego učiniti, posebno od kada je on postao dobro poznata osoba; većina ljudi je već bila čula za njega i to kroz formalne ili neformalne kanale i svi su shvatili da je on zaista veoma važan čovek. Naravno, ako nečiji identitet postane javan, onda je on javan; moglo bi da se kaže da su svi u Jedinici 701 bili deo iste porodice, tako da nije bilo bitno da li znaju ko je on ili ne. Međutim, kada je u pitanju posao ili druge profesionalne stvari - pa, to nije smelo da bude otkriveno ni po koju cenu. Kao što svi već dobro znamo, Žung Ðindžen je uvek sa sobom nosio i svoju beležnicu. Ali kada se razboleo, kada mu je krv išla niz lice, nije bio baš u stanju da mnogo razgovara sa ostalima i da im kaže bilo šta, tako da je beležnica skupa s njim preneta na kliniku. Naravno, takvo nešto bilo je najstrože zabranjeno. Međutim, iako je njegovo lično obezbeđenje znalo da je primljen u bolnicu (da je, drugim rečima, sada van Severnog kompleksa), ta žena nije odmah dojurila da uzme beležnicu. Shodno tome, nije to uradila sve do večeri tog istog dana, kada se on razboleo i dok nije sam predao beležnicu. Kada su vlasti u okviru biroa za bezbednost Jedinice otkrile šta se dogodilo, odmah su uklonili osobu iz njegove lične pratnje, skinuli su tu ženu sa pozicije koju je imala i počeli su da prave aranžmane da zaposle novog oficira za bezbednost koji će se brinuti za Žunga Ðindžena. Taj novi bezbednjak nije bio niko drugi do njegova buduća žena. Kada se pažljivije pogleda ova beležnica, sve u njoj opisano moralo je da se događa tri ili četiri dana pošto ju je Žung Ðindžen preuzeo - četvrtog ili petog dana pošto je primljen u bolnicu. Ova beležnica definitivno nije ona beležnica. I zaista, kada je Žung Ðindžen sam predao svoju beležnicu, nije zaboravio da zatraži novu, zato što je suviše dobro znao svoje navike - i bio je više nego svestan svoje potrebe da beležnicu uvek ima kraj sebe. To je bio deo njegovog života. Moglo bi da se kaže da je tu naviku počeo da stiče onoga dana kada mu je Mladi Lili dao onu voterman penkalu; i mada je bio bolestan, navika je navika, a navike se teško menjaju. Naravno, s obzirom na njegovo okruženje u to vreme, bilo je nemoguće da zapisuje bilo šta u vezi sa poslom, i to je razlog što je sa knjige skinuta oznaka poverljivosti i što je dopušteno da je Di Li drži kod sebe. Po mom mišljenju, ova beležnica sadrži nasumične misli i impresije o vremenu koje je proveo u bolnici. 3. Osobe pomenute u beležnici su nejasne. Osobe o kojima on ovde piše jednostavno su nazvane ,,ti“, ,,vi“, ,,on“ i ,,ona“. Izgleda mi da svim ovim ljudima nedostaje jasno određenje; zamenice ne ukazuju ni na jednu osobu posebno. Da upotrebimo lingvistički rečnik, rekli bismo da su u igri ,,označitelji“. To znači da se nekada ove zamenice odnose na njega, drugi put na Lisejviča,
194
BU&CW
ili na Mladog Lilija, ili njegovu majku, ili Gazdaricu Žung. Opet, često se događa da se zamenice odnose na njegovu ženu, ili ludaka-koji-igra-šah, ili na hrišćanskog boga. Ponekad izgleda kao da ukazuju na drvo ili na psa. U svakom slučaju, sve je veoma konfuzno, i verovatno ni on sam nije znao o kome govori i šta govori, tako da je čitava ova stvar potpuna zbrka. Da biste je shvatili, ponekad ćete morati da sve tumačite po osećaju. Zašto onda ja mislim da vi, dragi moji čitaoci, treba sami da odredite da li ćete čitati ovaj deo ili ne? Pa, ovo je moje razmišljanje: nema načina da budemo sigurni da shvatamo šta zaista piše u ovoj beležnici, nikako ne možemo u to da se uverimo, nema načina da odredimo tačno značenje; sve što možemo jeste da se oslonimo na naš osećaj i da tako i čitamo - prihvatajući ono što pročitamo onakvim kakvo jeste. Tako stoje stvari, sve ono što je pred vama i što ćete pročitati zavisi od vas. Ako hoćete da nastavite, onda sam, da bih vam bar donekle pomogao u tome, dodao brojeve za svaku stavku, pomažući bar nekako da se sve to organizuje. Takođe, sve što je napisano na engleskom je prevedeno.
1 On nastavlja da zahteva da živim svoj život kao pečurka, da rastem i cvetam na suncu i na zemlji, sa oblacima i kišom, i da možda čak i umrem od njihovih ruku. Ali nešto mi izgleda da to ne mogu da uradim. A sada, na primer, on se pretvorio u kućnog ljubimca!
2 On se oseća ovako: on se užasava bolnica. Kada ih prime u bolnicu, čak i oni najjači ljudi se pretvaraju u jadne kreature. Mali i slabašni. Kao deca. Ih stari ljudi. Drugi ljudi će neizbežno voditi računa o njima... kao što vode računa i o kućnim ljubimcima.
3 Sve što postoji je razumno ali to ne znači nužno i da je pametno - čuo sam ga da to kaže. Dobro rečeno!
4 U prozoru vidiš odraz svoje glave umotane u zavoje; izgleda kao ranjeni vojnik koji se tek vratio sa linije fronta.
5 Pretpostavimo da je krv u mom stomaku tip A, da je krv na mom čelu B, ozbiljna bolest je X, onda sasvim očigledno, prostor između A i B poseduje višesmeran odnos sa X, A je unutra, B je izvan, ili je možda A tama, B svetlost. Da bismo nastavili, takođe moramo da shvatimo da je A na vrhu, ili pozitivno ili ovo, B je suprotnost tome, B je na dnu, ili negativno, ili to, ukratko, to je homologni višesmerni odnos. Ovakva vrsta višesmernog odnosa ne mora da bude konstruisana na čvrstim temeljima, ona je pre nasumična. Ali kada se ova nasumičnost pojavi, ona postaje potreba, tako da, ukoliko nema A, ne može da bude B, B je neophodan odgovarajući pratilac A. Konkretne karakteristike ovog višesmernog odnosa jednake su teoriji binarne prirode matematičke konstante koju je predstavio Georg Vajnaht. - Da li je onda moguće da je Vajnaht takođe
195
BU&CW
iskusio nešto slično onome što si ti imao, i onda to upotrebio kao inspiraciju za svoju teoriju?
6 Postoji objašnjenje za moju ranu na ivici čela... Pavle je rekao: „Ovo godišnje doba podstiče ljude da obrađuju zemlju, zašto ti sediš ovde i plačeš?" Seljak je rekao: „Malopre se magarac ritnuo i jednim kopitom mi je izbio dva prednja zuba." Pavle je rekao: „Onda bi trebalo da se smeješ, zašto plačeš?a Seljak je rekao: „Plačem zato što imam bolove i jako me boli, kaži mi, zašto bi trebalo da se smejem?" Pavle je rekao: „Gospod je rekao da je za mladog čoveka dobro kada polomi zube i udari glavu, i da je to božji znak i da znači da će te uskoro sreća obasjati." Seljak je rekao: „Onda, molim te, zamoli Gospoda da mi podari sina." I te godine seljak je zaista dobio sina. 10 Sada se i na tvom čelu otvorila rana, da li će sreća i tebi doći uskoro? Nešto će se zaista i dogoditi, samo što ti je teško da kažeš da li će biti dobro ili loše. To je zbog toga što ne znaš šta je dobro za tebe. 7 Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu. Šta je krivo ne može se ispraviti, i nedostaci ne mogu se izbrojati. Ja rekoh u srcu svom govoreći: evo, ja postah velik, i pretekoh mudrošću sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja. I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu. Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku. 11 8 On je veoma bogat, čak i bogatiji. On je u oskudici, čak je i siromašniji. On je on. On je takođe on.
9 Doktor kaže daje dobar stomak gladak spolja a grub iznutra: ako ga izvrnete, tako da gruba strana bude spolja, onda bi dobar stomak izgledao kao tek izlegnuto pile, pokriveno mekim perjem. Perje bi bilo jednako raspoređeno. Ali kod mog stomaka je suprotno, on izgleda kao neko ko pati od bolesti kože glave sa koje cure krv i gnoj. Doktor je takođe rekao da većina ljudi pretpostavlja da stomačne bolesti nastaju konzumacijom nezdrave hrane, ali u stvari, glavni razlog oštećenja stomaka jeste opsesivna briga. Bolest ne dolazi od hrane i pića koji mogu da te povrede, već od
Ovo je biblijska priča. Apostol Pavle bio je na putu za Jerusalim, gde je krenuo da propoveda. Jednoga dana je sreo seljaka kako kuka klečeći na kolenima. Vodili su razgovor opisan gore 11 Ovaj pasus je izveden iz Knjige propovednikove 1 10
196
BU&CW
utopijske patnje i uzleta preteranog raspoloženja. Kada sam ja konzumirao lošu hranu i piće? Moj stomak izgleda kao strana supstanca u mom telu, neprijatelj (špijun); nikad mi se ne smeje.
10 Trebalo bi da se gadiš svog stomaka. Ali ne možeš. Tatin pečat je položen na njega. Onaj starac je iskovao ovaj moj stomak: loše je namešten, izuzetno nežan, kao kruškin cvet. Da li tvoj stomak zna koliko je kruškinih cvetova konzumirao? Kada te boli stomak, razmišljaš o kruškinim cvetovima, razmišljaš o tom starcu. Tatice, ti nisi mrtav, ne samo da živiš u mom srcu, ti takođe živiš u mom stomaku. 11 Uvek ti je potrebna velika energija da bi hodao napred; ne voliš da gledaš iza sebe. Zato što ne voliš da gledaš iza sebe, postavljaš pred sebe zahteve koji crpe više energije da bi hodao napred.
12 Sve što je pod nebom isplanirao je Bog. Ako ti je dopušteno da praviš sopstvene planove, možda ćeš od sebe napraviti pustinjaka koji će napustiti ovaj svet, a možda i zatvorenika. Najbolje je biti nevin zatvorenik, ili zatvorenik koga ništa ne može da spase; u svakom slučaju, čovek oslobođen krivice. U sadašnjosti, božji plan se podudara s tvojim željama. 13 Senka te se dočepala. Zato što si stao.
14 Još jedna senka te se dočepala!
15 Klaus Johanes je rekao da spavanje najviše iscrpljuje zato što morate da sanjate. Kažem da najviše iscrpljuje kada ne radite, zato što vam je um onda prazan. To je veoma slično sanjanju; prošlost može da iskoristi vašu slabost i da upadne unutra. Rad je sredstvo kojim prošlost može biti zaboravljena, pa čak i razlog da bude odbačena. 16
197
BU&CW
Kao kada ptica napušta svoje gnezdo. Kao kada pobegneš...
17 „Ti, nezahvalni skote, kuda to bežiš?" „Ja sam s tvoje zapadne strane... u dolini kilometrima daleko." „Zašto se ne vratiš da nas vidiš?" „Ne mogu..." „Samo kriminalac ne može da se vrati kući." „Ja skoro da sam kriminalac..." On je svoj sopstveni kriminalac!
18 Dao si mu previše! Sa toliko mnogo on se jednostavno neće usuditi da se seća, neprijatno mu je da razmišlja, oseća kajanje, ponižen je, pomisliće daje sve što je postigao zapravo čista sreća, a to bi bilo depresivno, kao da je svoje jadno mesto u životu dostigao moleći se tvojoj dobronamernosti. Stari su govorili ni manje ni više, ni zadovoljstvo ni patnja. Bog je rekao, ništa pod nebom nije kako treba... 19 Neki ljudi koji su voljeni postaju blagosloveni; drugi postaju prokleti. Zbog takve blagoslovenosti, on je hteo da se vrati. Zbog takvog prokletstva on je hteo da ode. Nije otišao zato što je ovo otkrio, a to je zato što bi otišao da je ovo znao.
20 Neznalica ne zna za strah. Strah je kao usečeni gajtan koji se obmotao oko njega i povlači ga nazad; izgleda kao da visi oko njega i govori ljudima da on nije onaj u koga treba imati poverenja. 21 Mamice, kako si? Majko, majko, moja draga majko!
22 Pre nego što si odlebdeo u san prethodne noći, ti si namerno ohrabrivao sebe da sanjaš. Ah nije ostao nikakav trag od onoga što si sanjao. Najverovatnije si sanjao o poslu zato što je to tvoj cilj, želiš sebe da oslobodiš od „brige zato što ne radiš". 23 Uperivši kažiprstom u mene, Klaus Johanes mije rekao daje on najveći u ovoj
198
BU&CW
profesiji, ja sam odmah posle njega. 12 Ali on me je takođe i kriti kovao, pošto je rekao da sam napravio dve fatalne greške: prva je ta što sam postao deo sistema; druga, počeo sam da dešifrujem šifre srednjeg i niskog nivoa, koje bi i drugi lako mogli da razbiju druga greška je proizašla iz prve. 13 Ishod ove dve greške, rekao mi je Johanes, gurao me je sve dalje i dalje od njega; nije me približavao. Rekao sam mu da trenutno naš protivnik ne upotrebljava nijednu novu šifru visokog nivoa, a da nisam to radio, ne znam šta bih onda radio. Klaus Johanes je rekao da je nedavno završio pisanje knjige, rad koji predstavlja vrhunac kriptografije. Pošto je upoređivanje najviših i najnižih nivoa tajni teško, onda će onaj koji dešifruje njegovu knjigu, ko god shvati njen sadržaj, moći tokom sledećih trideset godina dešifrovati najsofisticiranije šifre na svetu. Predložio mi je da pokušam da dešifrujem njegovu knjigu i u isto vreme me je pritisnuo palcem, rekavši da ako mogu da razbijem šifru u njegovoj knjizi, onda će me njegov palac predstavljati. Nasuprot onome što bi mnogi očekivali, to je zapravo bila dobra vest. Ali gde je ova knjiga? U mom snu. Ne, onda je bila u snu u okviru mog sna, u umu mog imaginarnog Klausa Johanesa. 24 Ako ovaj svet zaista poseduje takvu knjigu, ona zaista može jedino da dođe iz ruku Klausa Johanesa. Nikoga više! Ako ćemo pošteno, njegov um je upravo kao ova knjiga.
25 Tokom svog životnog veka, Klaus Johanes napisao je jednu knjigu; zvala se Zapisi Boga. 14 Neko je jednom rekao da je video knjigu u knjižari. Ali to je malo verovatno, budući da sam već angažovao sve one koje sam mogao da potraže knjigu i još je nismo pronašli. Na ovom svetu ne postoji ništa što moji ljudi ne mogu da lociraju, osim ako ne postoji ništa od čega bi moglo da se počne. 26 Ti si pacov. Čekaš napolju u ambaru. Ali ne možeš da jedeš proso. Svako zrno prosa premazano je zaštitnim slojem da bi tvoji zubi bili sprečeni da se zariju u njega. To je kriptografija.
12
Karl Johanes, poreklom Nemac, bio je poznat kriptograf tokom Drugog svetskog rata. Ovo je gotovo sigurno, pošto je postao šef sekcije, on je učestvovao i u dešifrovanju svake šifre s kojom su se suočili. 14 Zapisi Boga: Čuenghva buk kompani, 1945; prevod je dobio ime Zagonetka. Očigledno je Žung Ðindžen bio Ijut jer je tajna služba tražila ovu knjigu ali nisu mogli da je nađu 13
199
BU&CW
27 Šifre u neku ruku mogu da učine da ti inteligencija, koja ti treba, nestane pred očima - pružaš ruku, ali ne možeš da je dohvatiš. S druge stane, one te zaslepe tako da niša ne možeš da vidiš.
28 Kada je Daglas Makartur pristao na Korejsko poluostrvo, podigao je ruku prema nebu kao da će zahvatiti čitav svod, a onda se okrenuo prema svojim kriptografima i rekao: ovo su podaci koje hoću da imam, hoću da znam sve, sve stvari koje su oko mene, stvari koje ne mogu da vidim jer sam šlep. Na tebi je da povratiš moj vid. Nekoliko godina kasnije, u svojim sećanjima, napisao je: „Moji kriptografi mi nikada nisu dopustili da otvorim oči, nijednom. Bio sam veoma srećan što sam se kući vratio živ.“
29 Možete i vi da ponovite ono što je uradio Makartur i da ruke pružite ka nebu, hvatajući vazduh. Ali vaš cilj nije da zahvatite vazduh, već da uhvatite pticu. Uvek je neka ptica na nebu, ali verovatnoća da ćete je uhvatiti golim rukama strahovito je mala. Ta mala verovatnoća nije isto što i reći da je nešto nemoguće, budući da neki ljudi čudom uspeju rukom da zgrabe pticu na nebu. To je dešifrovanje. Međutim, većina ljudi će uspeti da zgrabi jedino par ptičjih pera, makar se čitavog života trudili.
30 Kakva to osoba može zaista da uhvati pticu? Možda bi Džon Neš mogao. 15 Ali Lisejvič ne bi, iako ne mora da znači da je on manji genije od Džona Neša.
31 Mada bi Neš mogao da uhvati pticu u letu, u mom unutrašnjem oku ja ne mogu da budem siguran kada bi on to mogao da uradi. Međutim, sve dok Lisejvič bude motrio na Nešov vidik, na tačan trenutak kada će ovaj početi da pokreće ruku - ako bude obraćao pažnju na njegovo ponašanje, njegovu okretnost, spremnost, mogućnost da skoči, i tako dalje; ako on ponovo podigne ruku da prebroji ptice na njemu, da odredi brzinu kojom lete, njihovu putanju, posebne karakteristike njihovog kretanja i promene u njemu, i tako dalje - onda bi on možda mogao da proceni kada će Neš posegnuti rukom i uhvatiti pticu. Posedujući isti nivo sposobnosti, Lisejvičev genije je bio stroži, oprezniji, i daleko lepši, kao um anđela, kao um boga. Nešov genije, međutim, predstavlja nešto nepoznato, a to što je tako stran čini da izgleda uvrnuto i necivilizovano, kao da su ga zaposeli zli duhovi. Šifre su đavolji posao; one svedoče kao dokaz prepredenosti i ljudskog zla, naše Džon Neš, američki matematičar, igrao je odlučujuću ulogu u razvoju teorije igre, zbog koje je 1994. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegova dostignuća na polju čiste matematike jednako su zapanjujuća: bio je jedan od pronalazača moderne parcijalne diferencijalne matematike. Na nesreću, u trideset i četvrtoj godini mu se razvila paranoidna šizofrenija. To je ovog izuzetnog genija dovelo do preranog gašenja
15
200
BU&CW
prevrtljive naravi, naših nepoštenih težnji, naših đavolskih mogućnosti, mada je Neš, čovek koji se beskrajno razlikuje od đavola, uspeo da im priđe tako blizu.
32 Spavanje i smrt imaju isto ime, ali nemaju isto prezime. Spavanje priprema čoveka za smrt; snovi su neka vrsta pakla. Ljudi kažu da duh prolazi kroz vaše truplo da bi postao mali, vaš um prolazi kroz vaš leš da bi postao tanak - ovo je fundamentalna karakteristika demona i bauka. Ljudi takođe kažu da, ukoliko imate posla sa svetom snova još otkad ste dete, vi ste zagađeni porokom i zlom koje se tamo može pronaći; zato možete da uhvatite pticu u letu. 33 Sve tajne ovog sveta sadržane su u snovima.
34 Potrebno je samo da se dokažete. Kada to uradite, vaš protivnik će vam pomoći. Kada to ne možete, vaš protivnik će dokazati sebe.
35 Žudite da istupi neka druga osoba puna talenta i da vam omogući da za ćutite. Ali da bi to moglo da se dogodi, vi morate da nastavite da govorite.
36 Opet su mi promenili lično obezbeđenje; razlog zbog koga su ovog puta otpustili mog bezbednjaka bila je njena greška što nije odmah došla i uzela moju beležnicu. Ona nije bila prva koja je otpuštena, a neće biti ni poslednja. 37 Moj novi lični bezbednjak definitivno će biti žena... 16
16 Tokom sredine sedamdesetih godina prošlog veka Članovi Jedinice 701 morali su da prate striktna pravila. Na primer, drugaricama je bilo zabranjeno da imaju romantične veze sa muškarcima izvan jeđinice. Ako je muskarac želeo da započne romantičnu vezu sa nekim spolja - mada je jednakost među poiovima bila zvanično promovisana, u stvarnosti su muškarci uživali veće privilegije od žena - oni su o ovome morali da obaveste nadležne vlasti. Kada bi primili takvo obaveštenjev nad-ležni su slali na teren agente koji su ispitivali ženino poreklo. Ako bi bio dat pristanak, bilo je dozvoljeno podnosiocu obaveštenja da ova veza stupi na sledeći nivo. Kasnije, ako se dešavalo da se ta osoba predomisli, ili postoji neki drugi ,,problem“ koji je teško razrešiti, onda su mogli da traže da partija uskoči i da im reši taj problem. Pitanje braka Žunga Ðindžena napravilo je prilično mučan problem s kojim je trebalo da se vlasti uhvate ukoštac zato što je on postajao sve stariji i stariji, a nije ništa radio da bi se oženio. Niti je sam imao ikakvu inicijativu, niti se vlastima obraćao za pomoć. Kada je prešao tridesetu, partija je preuzela na sebe da mu skriveno i lukavo uredi ženidbu. Prvo su odabrali odgovarajuću osobu, a onda su sredili da ta osoba služi kao lična zaštita Žunga Ðindžena. Ne samo da je ova žena imala potpuno poverenje partije već je bila odlučna da bude kraj njega i nadala se da će moći da se uda za njega. Da to nije mogla da uradi, ona bi morala da ode da bi nekom drugom pružila priliku - možda bi sledeća osoba imala višć sreće. U skladu s ovim zamršenim planom, lično obezbeđenje Žunga Ðindžena neprestano se menjalo: trenutno je četvrta po redu žena bila zadužena za njegovu bezbednost.
201
BU&CW
38 Ko je ona? Da li je poznaješ? Da li se nadaš da je neko koga poznaješ ili ne? Da li volontira, ili su je nagovorili da radi ovakvu vrstu posla? Da li će sutra doći u bolnicu da me vidi? Hriste! Ovo mi zaista zadaje glavobolju!
39 Ðavo neprestano na svet dovodi decu i odgaja ih zato što hoće sve da ih pojede.
40 Doktor mi je rekao da mi stomak i dalje krvari pomalo. Čudno mu je što mi je prepisao tako dobar lek, a opet ne vidi rezultate kojima se nadao. Rekao sam mu koji je razlog tome: od svojih ranih tinejdžerskih godina pijem lekove za stomak kao da su mi hrana; jednostavno sam popio suviše lekova; postao sam otporan na njihovo dejstvo. Odlučio je onda da mi prepiše nešto novo. Rekao sam mu da nije bitno da li je u pitanju novi lek koji još nisam probao; suština je bila u tome što je trebalo povećati dozu leka. Kazao mi je da je to suviše rizično i da se on ne usuđuje da to uradi. S moje tačke gledišta, bilo bi bolje da se pripremim da ovde ostanem nešto duže. 41 Taj gnusni mezimac!
42 Ona dolazi. Oni uvek hrabro koračaju napred, spremni da pate zarad tebe.
43 Kada je ona ovde, bolnička soba kao da je puna ljudi. Kada ode, gledajući joj leđa, gotovo da zaboraviš da je žena. Bilo joj je potrebno sedam kolača da utoli svoju glad.
44 Nije dobra u skrivanju - kakvu bi ona samo užasnu šifru napravila! Ne možeš a da ne primetiš da u kontaktu s ljudima nije različita od tebe i da joj je potrebna veća pribranost. Ako je to već slučaj, zašto je dovela sebe u ovu poziciju? Morate da shvatite da je ovo samo početak. Ovo je odredilo da svaki dan morate da provedete osećajući se zbunjeno i bespomoćno; u svakom slučaju, znao sam da on neće da saoseća s nekim ko je krenuo pogrešnim putem. 45 Pokušaj da mi pomogne u sledu misli je vrsta bolesti, samo odmor u krevetu
202
BU&CW
može da mi pomogne da se potpuno oporavim. 46 Mnogo razmišljanja takođe je bolest.
47 Plavo nebo, beli oblaci, vrhovi drveća, povetarac, nešto se ljuljuška, prozor, ptica proleće, kao san... novi dan, vetar isti kao vreme, voda ista kao život... neka sećanja, neki uzdasi, neke zbunjenosti, neki nezaboravni događaji, nešto nepredviđeno, nešto smešno... vidite dve tačke; prva je svemir, druga je vreme ili možda možete da kažete, prva je dan, druga je noć... 48 Doktor mi je rekao da spavanje uništava vaše zdravlje, to je bolest.
49 Donela mi je boks daćenmen cigareta, plavo mastilo marke guoguang, junšan žuti čaj, metronom, umirujući melem, radio, ventilator s perima, i primerak romana Romansa triju kraljevstava. Izgleda kao da me je proučavala... ali nije u pravu. Ja neću da slušam radio. Moja duša je moj radio, svakoga dana mi neprestano šapuće, kao daje moj metronom, vibracije koraka mogu daje nateraju da se neprekidno ljulja naprednazad. Tvoja duša se izvija u vazduhu, baš kao klatno. 50 On je prvo u snu video sebe da puši, a onda je posle toga i počeo da puši.
51 Pušenje daćenmen cigareta bila je navika koju mi je usadila gospođica Ðang. 17 Ona je bila iz Šangaja. Jednom prilikom, kada se vratila nakon posete kući, donela je sa sobom i ove cigarete. Rekla je da su dobre i da će joj svakog meseca porodica slati po jedan boks. On je voleo kada čuje njen šangajski govor, zvučao je kao cvrkutanje ptice, melodičan, oštar i čist, kompleksan; možete da zamislite da joj je jezik bio prav i tanak Izgledalo je kao da mu se ona sviđa, ali nije imao vremena da se u to i uveri. Njen problem bio je što pravi previše buke dok hoda, previše galame. Kasnije je izgledalo kao da ima potkovice koje su joj zakovane za tabane, bilo je to jednostavno više od onoga što je on mogao da podnese. Zapravo, to i nije bio problem s bukom; pre je označavao da njegova duša može u svakom trenutku da odlebdi - dok lebdi, uobičajeno je da se čvrsto uhvati za kraj nečije odeće, a onda da padne odozgo iz vazduha. 52 Kada bi mogao da bira između dana i noći, on bi onda odabrao noć. Kada bi mogao da bira između planine i reke, on bi odabrao planinu. Kada bi mogao da bira između cveta i trave, on bi odabrao travu. Kada bi mogao da bira između čoveka i duha,
17
Gospođica Ðang je njegova prva žena bezbednjak.
203
BU&CW
on bi odabrao duha. Kada bi mogao da bira između živog čoveka i mrtvog čoveka, on bi odabrao mrtvog čoveka. Kada bi mogao da odabere između toga da bude šlep i da bude gluv, on bi odabrao gluvoću. Da podvučemo crtu, on je prezirao buku i bilo šta što ju je pravilo. Ovo je takođe vrsta bolesti, kao slepilo za boje, postoji takođe veća ili manja prirodna sklonost da neko oboli od nje. 53 Čarobnjak koji ne može da postigne svoj cilj...
54 Kakva strašna stvar zlokobnog izgleda! Rekla mi je da je to kiton. 18 U narodnim legendama se govori da su nastali neprirodnim parenjem žabe krastače i zmije i da su izuzetno efikasni u lečenju stomačnih oboljenja. Evo u šta ja verujem: jedan razlog je zato što se oni inače upotrebljavaju kao narodni lek za neizlečive bolesti; drugi je što je moje stomačno oboljenje izgleda isto kao i ova zastrašujuća životinja, i mogu možda jedino da se oslonim na to da će ga jedno takvo strašno i opasno stvorenje dovesti u red. Pretpostavljam da je čitavog dana lutala po planinama da bi ih skupila, što mora da joj je bilo veoma teško. Dok dan zahladi i senke otidu ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovu. 19
55 Šuma izgleda kao da diše na mesečini, onda se skuplja, formira gustu masu, postaje mala, vrhovi drveća i dalje stoje uspravno, onda se u trenutku otkriva, prateći padinu brda, šireći se po njoj, postaje niska, sve manje je boje, toliko da postaje izmaglica, daleka slika... 56 Iznenada osećam da mi je stomak prazan, smiren, kao da nije tu - nisam se ovako osećao godinama! Dugo se već osećam kao da mi je stomak septička jama, puna gorućeg, zlog smrada; sada izgleda kao da je sve to iz njega iscurilo, smanjio se, postao mekši, opustio se. Obično se kaže da je potrebno dvadeset i četiri sata da bi se osetio efekat kineske medicine, ali samo je nekoliko sati prošlo, ovo je jednostavno neverovatno! Može li ovo da bude čudesno izlečenje?
57 Prvi put sam je video da se smeje. Bio je to neverovatno suzdržan osmeh, veoma neprirodan, apsolutno tih i veoma kratak, trajao je samo jedan trenutak, kao da se neko smeje na slici. Njen osmeh je
Kitoni su vodeni mekušci: oni preživljavaju u vodi između stena i kamenja i neka su vrsta kornjača u svetu mekušaca. Poredeći ih sa ostalim mekušcima spolja, koža im je mnogo grublja i zastrašujuća. Izuzetno su retki a imaju mnoštvo lekovitih osobina 19 Preuzeto iz Pesme nad pesmama 4:6 18
204
BU&CW
dokazao da ne voli da se smeje. Da li zaista ne voli da se smeje? Ili...
58 On je poštovao poslovicu starog ribara kada je rešavao ono što ga je mučilo, a osnovni smisao ove poslovice bio je: meso inteligentne ribe mnogo je čvršće od mesa glupe ribe, a opet su obe štetne, zato što glupa riba ne vodi računa šta jede, dok inteligentna riba po svom izboru jede glupu ribu...
59 U pokušaju da nekako nastavi moje lečenje, vodeći doktor mije dao listu hrane koju smem da jedem: vruća kaša, barene lepinje, surutka mladog pasulja. Jasno mi je stavio do znanja da je to sve što bi trebalo da jedem, i niko ne bi trebalo da mi dodaje neke druge sastojke ili da menja količine. Međutim, prema mom iskustvu, u ovo vreme bi trebalo da jedem rezance, a oni ne bi trebalo da su prekuvani.
60 Naši životi su puni ideja koje smo stvorili za sebe, a ovo je mnogo realnije od pravih ideja koje su izdržale probu vremena. Ovo je zbog toga što se naše pogrešne ideje pojavljuju pred nama, poznate i moćne. Što se tiče šifara, ti si doktor, oni su pacijenti. 61 Vodiš ih istim putem sa sobom. Put kojim ti ideš možda vodi do neba, ali će njih odvesti do pakla. Manje je onoga što si postigao od onoga što si uništio... 62 Sreća i propast zavise jedno od drugog, dobro može da proizađe iz lošeg, loše može da proizađe iz dobrog. 63 Kao sat, ona uvek dolazi na vreme; jednako je tačna kada se radi o odlasku. Pojavljuje se bez zvuka, odlazi u tišini. Da li to radi zato što te shvata, želi da ti se prilagodi, ili je ona uvek takva? Razmišljam... Ne znam...
64 Neočekivano se nadaš da ona možda neće doći danas, ali se zapravo brineš da neće da dođe.
65 Više radi nego što govori i sve ono što radi uradi u tišini, kao taj metro nom. Ali 205
BU&CW
postupajući na ovaj način, ona sebi omogućava da stekne autoritet nad tobom. Njeno ćutanje može da se pretopi u zlato.
66 Jer je Bog na nebu, a ti si na zemlji, zato neka bude malo reći tvojih. Jer san dolazi od mnogog posla, a glas bezumnikov od mnogih reći... Jer kao što u mnoštvu snova ima taštine, tako ima i u mnogim rečima. 20 67 Da li je ona čitala Bibliju?
68 Ona je siroče! Nesrećnija je od tebe! Podignuta je na hrani za mase. Ona je pravo siroče. Siroče - reč na koju sam najosetljiviji!
69 Rešenje zagonetke je odjednom jasno. Ona je siroče, i to je odgovor. Šta je siroče? Siroče ima svoje gornje i donje zube, ali mu je jezik nepotpun. Siroče uvek koristi svoj pogled da bi govorilo. Siroče je rođeno na zemlji (svi ostali su rođeni na vodi). Srce siročeta je uvek uplašeno...
70 Kaži joj da si ti takođe siroče... ne, zašto to da joj kažeš? Da li se nadaš da ćeš joj prići bliže? Zašto hoćeš da joj budeš bliže? Da li je to zato što je iona siroče? Ili je zato što... što... kako to da odjednom imaš toliko problema? Problemi su senke onoga što želimo... geniji i budale nemaju problema, oni imaju samo zahteve. 71 Oklevanje je takođe vrsta moći, ali to je moć pojedinca. Obični ljudi vole da komplikuju, oni koji kreiraju šifre imaju moć da ovo vide, ali oni koji razbijaju šifre nemaju je.
72 Danas je ostala pola sata duže zato što mi je čitala o Pavlu Korčaginu, glavnom liku romana Kako se kalio čelik. Rekla mi je da je to njena omiljena knjiga. Nosila ju je sa sobom kud god da pođe i, kad god je imala slobodnog vremena, vadila ju je i čitala. Danas sam je preleteo. Pitala me je da li sam je pročitao, a kada sam ja rekao da nisam, pitala mi
20
Preuzeto iz Knjige prorokove 5
206
BU&CW
je da li hoću da mi čita. Govorila je veoma dobro mandarinski kineski. Rekla mi je da je radila kao telefonski operater u glavnom štabu. Pre nekoliko godina je zapravo čula moj glas preko telefona...
73 Ovde leži razlika, neki ljudi su spremni na svaku eventualnost dok drugi nisu; niko sebe ne bi trebalo da kritikuje zbog toga.
74 Video je sebe u snovima kako gaća kroz vodu do struka dok čita knjigu. U knjizi nije bilo reči... onda je voda počela da se talasa i komeša, on je stavio knjigu na glavu da se ne bi pokvasila. Kada je nadolazeća, nemirna voda prošla, shvatio je da je ona s njega strgla odeću i odnela je. Bio je go u reci... 75 Na ovom svetu, sve snove su već sanjali svi drugi!
76/77 On je simultano sanjao dva sna, jedan je ovaj gore, drugi ovaj dole... 21 Od onoga što je sanjao probudio se slab i iscrpljen, izgledalo je kao da ga je san navukao u mulj. 78 Strahovita greška može da uništi i najveći trijumf. Ah to nije sigurno.
79 Razmišljaš o stvarima za koje nikada ne bi ni pomislio da je o njima moguće razmišljati. očima.
80 Postoji samo jedan način da te se otarasim; da te pogledam tvojim sopstvenim
81 Slušaj ...................................... jedan ................................. ti .......................................................................... oči ............... ... najviše ................................................................................ ......................................... na .................................................. ............... ti ............... 22 82
21 22
Ova stranica je ispunjena, ali naredna nema zaglavlje. Sumnjam da su neki delovi te stranice namerno uklonjeni. Šta god da je ovde napisao, sam je to i izbrisao; bilo je jedino moguće izdvojiti pokoju reč.
207
BU&CW
Postoje dva tipa bolesti: pređašnji prouzrokuje uglavnom bol, potonji vas tera da sanjate. Pređašnji može da se leči lekovima, potonji takođe. Ali taj lek je u snovima. Ljudi mogu brzo da se oporave od pređašnje bolesti, ova potonja vas sagori. 83 Snovi! Probudi se, probudi se! Snovi! Nemoj da se budiš!
84/85 Slušaj, ovog puta on neće da napiše nešto a onda to da briše, on... 23 Kao ljubičica u trnju, kao drvo jabuke među drvećem u šumi... 24 86 Simbol tvog života umire, kao što insekti proždiru jedan drugog.
87 Kavez očekuje pticu... 25
88 Ovo je put kojim svim koračaju, tako da je lako prepoznati ga. 89 Ptica!
90 Da li je moguće da se on nije dovoljno opirao? Kavez očekuje pticu, mada... 26
Gledajući ovu beležnicu, lako je reći da je njen sadržaj u potpunom haosu, a u pojedinim trenucima je i izuzetno opskuran. Ali možete da vidite kako ljubav prema gospođici Di raste, možete da vidite kako se razvijaju njegova osećanja. Posebno u kasnijim delovima, njegova duboka osećanja prema njoj postaju očigledna. Pretpostavljam da su svi oni delovi koje je gospođica Di uklonila verovatno bili intimne prirode, u vezi s osećanjima, i oni su verovatno bili opskurniji od ostalog. To je zato što sam je jednom prilikom pitao da li je Žung Ðindžen nekada izražavao svoju ljubav prema njoj na neposredan način, a ona mi je rekla da nije. Međutim, takođe je rekla da možda i jeste, budući da su njegove reći imale to značenje. Nekoliko puta sam je pitao koje su to reči bile, ali je ona neprestano oklevala. Na kraju mi je rekla da to nisu bile njegove reči, i da su to bili citati iz Pesme nad pesmama, posebno četvrta pesma, završni stihovi. Kasnije sam to pogledao, da bih tačno video šta je napisao. To mora da je ovo: „Ustani, severe, i hodi, juže, i duni po vrtu mom da kaplju
23 24 25 26
Sumnjam da su ovde neki delovi obrisani. Preuzeto iz Pesme nad pesmama. Nepoznati izvor. Ova strana je završena i kompletna je, ali nedostaju strane koje slede. Ne znam koliko strana nedostaje.
208
BU&CW
mirisi njegovi; neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje." Budući da ova beležnica sadrži intimne detalje njihove veze, nije u redu da je kritikujem zato što je uklonila te delove; samo mi je teže da shvatim njihov odnos zato što se određeni detalji sakrivaju, ostavljaju po strani: one su i dalje tajne. Zato, verujem da se može reći da ova beležnica može da posluži kao šifra koja kodira njihov odnos, zatvoren za sve one spolja. Mogu slobodno da kažem, uz puno poštovanje onoga što je Žung Ðindžen bio, daje bio genije i neverovatan kriptoanalitičar, i to sam jasno prikazao; shvatio sam ko je bio. Ali kada su osećanja u pitanju, kada je u pitanju ljubav, kada su u pitanju osećanja koja razmenjuju muž i žena, onda ću uvek biti u mraku, ne uspevajući da sagledam čitavu sliku. Informacije koje posedujem i koje bi mogle da bace svetlost na ovu stranu Žunga Ðindžena nisu kompletne; nedostaju određeni delovi. Imam osećaj da postoje ljudi koji ne žele da ova strana Žunga Ðindžena bude otkrivena spoljnom svetu, kao da bi to moglo da ukloni nešto sjaja s njegovog lika. Možda neko kao Žung Ðindžen, uz sve poštovanje njegove ličnosti, kada su u pitanju lična osećanja, emocije intimne prirode, osećanja prijateljstva ne treba da ih poseduje. Zato što ne treba da ima ovu vrstu unutarnjih osećanja, možda ih je odmah i iščupao iz sebe. Čak i ako je to za njega bilo teško, možda se neko drugi setio načina da ih iščupa. Prema onome što je rekla njegova žena, došao je u njenu kancelariju posle podne trećeg dana posle izlaska iz bolnice da bi joj lično predao svoju beležnicu. Kao zaposlena u obezbeđenju, morala je da pregleda sve beležnice koje su joj bile vraćene, da odredi da li nedostaju neke strane, ili su neke ostavljene prazne: to je bilo njeno zaduženje. Tako je, kada joj je Žung Ðindžen doneo beležnicu, obavila svoju dužnost i pregledala je. On je napomenuo: „Beležnica sadrži neke tajne koje nemaju veze s poslom, već predstavljaju moje lične tajne. Ako vas interesuje nešto u vezi sa mnom, možete slobodno da ih pogledate. I nadam se da hoćete; takođe se nadam i da ću dobiti odgovor od vas.“ Di Li mi je rekla da je sunce već bilo zašlo kada je prestala da čita njegove beleške i daje onda morala da se vraća u svoj smeštaj po mraku. Izgledalo je kao da je neki zao duh ušao u sobu Žunga Ðindžena. Zapravo, Di Li je živela u zgradi broj trideset i osam, dok je Žung Ðindžen živeo u zgradi za specijaliste: bili su u različitim smerovima. Obe zgrade su i dalje tamo: prva je napravljena od crvene cigle i ima tri sprata; druga ima dva sprata i sagrađena je od plavozelene cigle. Jednom prilikom sam stajao ispred plavozelene zgrade; sada gledam u njenu fotografiju i u glavi mogu da čujem njen glas: „Kada sam stigla do moje zgrade, on je bio ispred i gledao me je. Ništa nije govorio i, mada je sedeo, nije me pozvao da mu se pridružim. Stajala sam ispred njega i rekla mu da sam završila s čitanjem njegovih beležaka. Zamolio me je da govorim, a on će me slušati. Pitala sam ga da li će mi dopustiti da mu budem žena. On je odgovorio: ’Da.’ Tri dana kasnije bili smo u braku.“ Kako neverovatno lako, kao neka priča iz legendi - praktično neverovatno! Ako ćemo iskreno, kada mi je sve ovo govorila, nije otkrila nijednu emociju, ni tugu ni sreću, ni iznenađenje, ni čuđenje; izgledalo je da su odsutne čak i emocionalne veze koje ljudi imaju prema sećanjima, kao da je govorila o događajima iz nekog sna po ko zna koji put. Verovatno sam je isuviše drsko pitao da li je ona volela ili nije volela Žunga Ðindžena. Ovo je bio njen odgovor: „Volim ga kao što volim svoju zemlju.“ Posle toga sam je ponovo pitao: „Čuo sam da je vaš protivnik veoma brzo nakon vašeg venčanja počeo da upotrebljava CRNO, zar ne?“ 209
BU&CW
„Da, jeste." ,,I posle toga se retko vraćao kući?" »Da. " „Da li mislite da je zažalio što se oženio vama?" »Da.“ „ A šta je sa vama, da li ste vi zažalili što ste se udali za njega?" Tada sam primetio da ju je ovo moje pitanje iznenadilo; širom je otvorila oči, buljeći u mene, a onda je uzbuđeno odgovorila: „Zažalila? Kada volite svoju domovinu, kako onda možete da zažalite zbog toga? Ne! Moj odgovor će uvek biti ne...!“ Oči su joj se odmah napunile suzama i počela je da šmrkće kao da će se svakog časa rasplakati. Započeto jula 1991. u Pekingu, Hajdjen, Vejgungcuen.
Završeno u avgustu 2002, u Čengduu, Ćingjang, Luođanjan.
Kraj
210
BU&CW
O autoru
MAJ ÐA je rođen 1964. Jedan je od najuspešnijih i najplaćenijih kineskih pisaca današnjice. Diplomirao je na Vojnoj akademiji. Posle 17 godina političkog iskustva, svoje impesije preneo je u romane koji se ubrajaju u vrhunske bestselere sa više od tri miliona prodatih primeraka. Sva njegova književna ostvarenja doživela su uspeh i na filmskom platnu, a za neke od njih je i sam pisac scenarija. Proslavio se kao tvorac jedinstvenog žanra koji kombinuje dramu i istorijski roman sa nijansama špijunskog trilera. Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada u Kini, uključujući i Mao Dun Literature Prize.
211
